Уредништво
Академик Зоран Л. Ковачевић
(главни и одговорни уредник)
Академик Светозар Кољевић, академик Стеван Пилиповић,
дописни члан Миро Вуксановић
Редакциони одбор
Академик Војислав Марић
Дописни члан Јасмина Грковић-Мејџор
Aкадемик Милорад Радовановић
Секретар
Бранка Милић
Лектор и коректор
Љиљана Клевернић
Дизајн корица
Чаба Немет
Технички уредник
Оливера Михајловић
Анали Огранка САНУ у Новом Саду излазе једном годишње.
Дистрибуира се бесплатно.
Адреса: 21000 Нови Сад, ул. Николе Пашића 6
Телефон: 021/ 66–23–654
Факс: 021/66–11–750
Е-mail: [email protected]
Website: www.ogranak.sanu.ac.rs
Издаје: Огранак САНУ у Новом Саду
Штампа: Colorgrafx, Београд
Тираж: 400
Штампање ове публикације помогао је Покрајински секретаријат за науку
и технолошки развој Аутономне Покрајине Војводине
САДРЖАЈ
РЕЧ УРЕДНИКА
Зоран Ковачевић: Oспоравање науке
Zoran Kovačević: Science Denial
9
ПРИСТУПНА ПРЕДАВАЊА
Јанош Бањаи: Реторика цитата и постмодерни дискурс
Bányai János: The Rhetoric of Citations and Postmodern Discourse
15
ТРИБИНА
Федор Месингер: Шта се догађа са климом код нас, и на планети
Земљи, и зашто?
Fedor Mesinger: What is Going on with the Climate of our Region,
and on the Planet Earth, and Why?
Војин Р. Грковић: Контроверзе савремене енергетике и концепт
будућих термоенергетских постројења
Vojin R. Grković: Controversies Concerning Modern Power Supplies
and Concept of Future Thermal Power Plants
Шћепан Миљанић: Нефосилна енергетика – могућни концепт за
будућност
Šćepan Miljanić: Beyond Fossil Fuels – Possible Future Directions
Десанка Марић: Фундаменална биолошка истраживања о
настанку канцера
Desanka Marić: Fundamental Biological Research which Contributed
to Understanding of Carcinogenesis
27
36
46
57
Александра Нинковић Ташић, Александар Протић: Михајло Пупин и
Никола Тесла – нов поглед на историју српске науке
Aleksandra Ninković Tašić, Aleksandar Protić: Mihajlo Pupin and Nikola Tesla
– A New Perspective on the History of Serbian Science
65
Никола Грдинић: Светозар Петровић о књижевностима истока
Nikola Grdinić: Svetozar Petrović on the Eastern Literature
70
Драган Бошковић: Војислав Карановић
Dragan Bošković: Vojislav Karanović
75
Софија Милорадовић: Балкански језички савез – јединство у различитости
Sofija Miloradović: Balkan Sprachbund – Unity in Diversity
78
ГАЛЕРИЈА
Миле Игњатовић: Mиливој Николајевић – изложба слика
Mile Ignjatović: Exhibition of Paintings by Milivoj Nikolajević
89
Војислав Мартинов: О изложби „XX век Славка Боројевића”
Vojislav Martinov: On the Exhibition „XX Century of Slavko Borojević”
93
Светлана Младенов: Вредности
Svetlana Mladenov: Values
96
Рада Маљковић: Војо Станић – слике
Rada Maljković: Exhibition of Paintings by Vojo Stanić
98
Сава Степанов: Слике Здравка Вајагића
Sava Stepanov: Exhibition of Paintings by Zdravko Vajagić
101
Срето Бошњак: Свест о примату ликовне материје
Sreto Bošnjak: Exhibition of Paintings by Momir Knežević
103
Сава Степанов: Рељефи и мале скулптуре Слободана Којића
Sava Stepanov: Exhibition of Carvings and Small Sculptures by Slobodan Kojić
105
Миле Игњатовић: Слободан Стојановић – портретна скулптура
Mile Ignjatović: Exhibition of Sculptures by Slobodan Stojanović
109
Сава Степанов: Ванчо Христов, слике
Sava Stepanov: Exhibition of Paintings by Vančo Hristov
112
Сања Којић Младенов: Марица Радојчић – лимес
Sanja Kojić Mladenov: Marica Radojčić – Limit
114
Сава Степанов: Сликарство Соње Боруш
Sava Stepanov: Exhibition of Paintings by Sonja Boruš
116
ПРИКАЗИ
Светoзар Кољевић: Сећање на Александра Тишму
Svetozar Koljević: Remembering Aleksandar Tišma
Вукота Бабовић: Част људског рода: о преводу Галилејевих Дијалога
на српски језик
Vukota Babović: The Honour of Mankind: on the Serbian Translation of
Galileo’s Dialogue
121
123
JУБИЛЕЈИ
Драган Шкорић: Дело Славка Боројевића које је обележило
пољопривредне науке друге половине 20. века
Dragan Škorić: Slavko Borojević’s Work that Shaped Agricultural
Sciences in the Second Half of the 20th Century
133
Драгутин П. Вукотић: Његошев ванвременски углед и духовни екуменизам
Dragutin P. Vukotić: Petar Petrović Njegoš: His Timeless Value and
Spiritual Ecumenism
141
УПУТСТВО АУТОРИМА
145
9
АНАЛИ – РЕЧ УРЕДНИКА
РЕЧ УРЕДНИКА
ОСПОРАВАЊЕ НАУКЕ
И поред опречних мишљења тешко је оспорити чињеницу да од науке нема бољег пута
за упознавање физичког света и да наука и
технологија поседују велику моћ да тај свет
мењају и контролишу.
Моћ модерне науке заснива се на карактеру
њене методологије која се базира на фор­му­
лацији претпоставки које се перманентно до­ка­
зују или оповргавају и које морају да издрже
ригорозну конфронтацију са чињеница­ма и
реал­ношћу. Заснована на таквој методологи­ји,
наука трага за објективним знањем.
Већ прва права научна сазнања, као што је
хелиоцентрични систем Коперника, била су
оспоравана и проглашавана за јерес. Коперник све до смрти није смео да објави своју
теорију због страха да не дође у директан сукоб са ка­толичком црквом. Међутим, ништа
није иза­звало тако жестока оспоравања као
што је Дарвино­ва теорија о пореклу врста, од­
но­сно о еволуцији живог света, која и да­нас
трају. Ова теорија одбацује натприродне феномене као узрок постанка света како се опи­
сује у Библији и нормално је да је изазвала
жестоку реакцију цркве. Али не само цркве.
Она је унела праву пометњу у филозофију, со­
циологију, етику. Дарвинова теорија је једна
од најаргументованијих, а њен значај је такав
да, како је то Добжански кратко формулисао
„све што знамо у биологији има смисла само
у свету теорије еволуције”. Па ипак, чак и
да­нас, многи образовани људи, међу њима и
врхун­ски интелектуалци не прихватају ову
теорију. Чак се више верује креационистима и
заговорницима интелигентног дизајна, а један
министар просвете на почетку 21. века оштро
изјављује да је Дарвинова теорија „легализова-
на лаж и да се он осећа потомком човека, а не
мајмуна.” Научници могу сматрати да је уни­верзум стар милијарде година, да су фосилни остаци стари стотине милиона година и да
је диверзитет живог света настао мутацијом
и селекцијом али у Музеју креације у једној
америчкој држави Земља је стара 6.000 година,
а диносауруси су настали шестог дана стварања
света.
Научна сазнања која се данас посебно упорно оспоравају односе се на теорију глобал­ног
отопљавања, односно климатске промене на
пла­нети којима је узрок човек. Човек може
бити скептичан према овој теорији и сматрати да се ради о претеривању, преувеличавању
и заговарању да нам прети катастрофа животне средине, али ако се заинтересује и погледа
оригиналну научну литературу о клими уве­
риће се да постоје бројни егзактни показате­љи да се глечери топе, да нестаје лед и ледене капе Арктика и Антарктика. Ниво мора
подиже се због топљења леда а количина
угљен-диоксида, који је одговоран за ефекат
стак­лене баште, највећа је за последњих осамсто хиљада година јер се годишње избацује
седам гигатона овог гаса у атмосферу. Од
средине 18. века, дакле од почетка инду­стри­
јализације, температура је повећена за два
степена. То све потврђује да је глобално загревање антропогеног карактера. Али, њи­хо­ви опо­ненти, међу којима су и познати про­
фесори и научници, наводе друге аргументе.
По њима, клима се циклично ме­ња. Упозорења
и страхови да ће повећање угљен-­диоксида у
атмосфери утицати на промену кли­ме јако су
пренаглашени и представљају неутемељени ка­­
та­строфични сценарио. Прича о глобалном за­
10
гревању је највећи научни скандал. Научници
варају свет. „Тврдити да ће CO2 изазвати катастрофу исто је што и рећи да ће паукова мре­жа обуставити авионски саобраћај”. Клима зависи од мноштва фактора, и људских, али много више од природних: мо­ра, копна, промена на
Сунцу, космичких си­ла... Један од присталица
антропогених фактора загревања каже: „На
једној научној кон­ференцији присуствовао сам
сукобу изме­ђу науч­них чињеница и идеологија.
Био сам обесхрабрен фуриозним оспоравањем
науке. Када сам у дебати о клими изнео податке да 90–98% научника који се баве климом прихвата антропогено порекло глобалног
отопљавања један од учесника је викнуо ’лажов’ и излетео из сале.”
Ништа мање жестоко оспоравање него у
случају глобалног загревања није ни у вези
са здравственом безбедности хране која са­
држи састојке генетски модификованих организама (ГМО). Не улазећи у проблем борбе
за тржишта и профит, наметање ГМ семена
од стране мултинационалних биотехноло­шких компанија које на тај начин доводе у
колонијалну зависност многе земље и њихову
производњу хране, за сада не постоје ника­
кви довољно убедљиви докази да храна са са­
стојцима ГМО није здравствено безбедна. У
овоме се слажу стручњаци Светске здравстве­
не организације, Америчка асоцијација за уна­
пређење науке, па чак и Европска унија у којој
је забрањено гајење ГМ усева. Међутим, ни­
какве научне чињенице нису довољно убедљи­
ве да бројне анти-ГМО организације пре­стану
да шире нетачне информације и хистерију
о ГМО као о „франкенштајнској храни”. Генетска модификација као и друге техноло­шке иновације могу бити злоупотребљене али
се поставља питање да ли ћемо једну моћну
и значајну технологију одбацити због неразу­
мевања и страха или ћемо је контролисано и
мудро користити.
Оспоравања науке и научних чињеница су
бројна, посебно у области медицине. Не верује
се да HIV изазива сиду већ да се ту ради о чисто
имунолошкој дефицијенцији, мада је вирус не
РЕЧ УРЕДНИКА – АНАЛИ
само изолован већ му је разјашњена и детаљна
молекуларна структура на бази чега се синтетишу специфични лекови.
Све се више шире гласови да вакцине наносе
више штете него користи јер доводе до бројних
поремећаја и обољења као што су аутизам, дегенеративне болести па и канцер, а то је зато што
се уместо природног имунитета добија вештачки имунитет. Све је више дезинформација
о вакцинама против грипа, а ово се подгрева
чињеницом да је било покушаја да се на вакцини профитира. Ништа не помаже чињеница да
се шири страх и оспоравање вредности вакцина, нарочито нових, иако је захваљујући њима
дошло до ерадикације многих вирусних болести као што су велике богиње, дечија парализа
и друге.
После свега може се поставити питање зашто се оспоравају наука и научни докази.
Логично је очекивати да и сами научници
оспо­равају одређене научне теорије и претпо­ставке јер наука на тај начин напредује и све
се више приближава објективном знању. Ово је
нарочито случај када се истражују веома сложени системи, хаотичне природе као што је
нпр. клима. Међутим, овде се не мисли на ту
врсту оспоравања већ на ирационално и често
острашћено негирање чак и чврсто доказаних
чињеница. Постоје оспоравања иза којих стоји
жеља за све већим профитом и богаћењем без
обзира на угрожавање природне, животне средине па и здравља људи. Постоје оспоравања
која имају идеолошку и политичку позадину јер
политичари селективно користе научна сазнања
која им иду у прилог, док остало негирају. У
оба случаја они који оспоравају науку често су
добро информисани али им одређене научне
чињенице не иду у прилог.
Међутим, постоји велики број оних који не
разумеју шта се дешава у науци и због тога су
скептични и неповерљиви. Ово је разумљиво
јер у науци истина често није тако очигледна,
а понекад је у контрадикцији са здраворазумским резоновањем. Сем тога, тешко је разумети
веома комплексне системе и непредвидљиве,
стохастичке појаве као што је нпр. клима.
АНАЛИ – РЕЧ УРЕДНИКА
Предрасуде, нарочито оне које имају религиозну и идеолошку основу или страх, тешко је
разбити јер је човек у великој мери ирационално биће. Позната је озбиљна мана нашег начина закључивања тзв. „когнитивна заблуда” која
нас наводи на то да примећујемо правилност и
везе у свету око нас, чак и када се при помнијем
посматрању открије да их заправо нема. Често
смо у власти ирационалних психолошких сила
када се треба одлучити између чињеница и
веровања, а оне се не слажу. Доминација ирационалног великим делом одговорна је за антагонизам према науци. Тако, на пример, у току
предизборне агитације политичари су у стању
да лаковерним гласачима дају свакакве изјаве.
У једном интервјуу на питање које опасности
види, као највеће у САД, Ноам Чомски каже:
„Поред осталог, ту је проблем екстремне ирационалности која преовлађује данас у САД.
На последњим изборима (новембар 2010) скоро сви републикански кандидати порицали су
постојање глобалног загревања. Објашњење
једног од њих је било: „Бог то не би дозволио”.
И коликогод тај ирационални дух одбија да прихвати научне чињенице, толико са лакоћом прихвата бесмислице квазинаучника и шарлатана.
То се посебно односи на област медицине која
је обећана земља за најразличитије обмане и
где ови „исцелитељи” својим методама као што
су хомеопатија, квантна медицина и слично са
лакоћом лече десетину различитих болести.
Размишљајући о проблему страха и непо­
верења према науци Жак Моно, добитник Но-
11
белове награде за молекуларну генетику, каже
да је наука довела до духовног стреса и учинила да човек дефинитивно напусти свој „стари завет”. Модерна наука утемељила је нове
постулате објективности, а модерно друштво
утемељено је на науци. Оно јој дугује своје богатство и прихвата ризницу знања и моћ коју
му пружа, али не прихвата њену најдубљу поруку: објективно знање као нови, јединствен
и аутентичан извор истине. Друштво и даље
покушава да живи у систему вредности које је
наука у великој мери разорила. „Сви ти системи укорењени у веровању и митовима, окренути супротно истини дубоко су непријатељски
према науци од које прихватају корист али коју
оспоравају и за коју иначе не маре.” (Моно)
Зато, поред оспоравања науке у смислу не­
гирања истинитости научних чињеница и зна­
ња, присутно је велико питање оспоравања
вредности научнотехнолошког прогреса које
поставља нарочито хуманистичка интелиген­
ција. Упоредо са незадрживим науч­нотехно­
ло­шким развојем јавља се велика скепса и
одбојност према науци. Указује се да је модерна наука од самог свог почетка одвојена све
вишим зидом од религије, морала и других
духовних људских вредности, а највећи скептици су у страху да „са технонауком живимо у
сенци апокалипсе”. Све ово указује да уколико
се наука и научници не укључе у културни сегмент друштва и не поведе се озбиљни дијалог,
одбојност и оспоравање науке биће све јаче.
Зоран Ковачевић
ПРИСТУПНА
ПРЕДАВАЊА
АНАЛИ – ПРИСТУПНА ПРЕДАВАЊА
ЈАНОШ БАЊАИ (BÁNYAI JÁNOS)
Др Јанош Бањаи рођен је 20. новембра 1939.
године у Суботици. Матурирао је у суботичкој
гимназији, дипломирао на Катедри за мађар­ски
језик и књижевност Филозофског факултета у
Новом Саду 1963. године. Докторирао је 1974.
године са дисертацијом Füst Milán költészetének
struktúrája (Структура поезије Милана Фишта).
Од 1964. године ради на Катедри за мађар­­ски
језик и књижевност Филозофског факулте­та
у Новом Саду. Године 1974. изабран je за доцента, 1982. за ванредног, а 1990. за редовног
профе­сора. Од 1992. до 2006. био је шеф исте
Ка­тедре.
Од 1998. до 2002. године био је гостујући
професор Филозофског факултета у Сегедину.
Од 2000. године гостујући је професор и шеф
Одсека за хунгарологију Филолошког факул­
тета у Београду.
Био је главни и одговорни уредник часопи­­са Új Symposion (1967–1969), главни и одго­
ворни уредник часописа Híd (1976–1984), глав­
ни уред­ник издавачког предузећа Форум (1983–
1987), као и генерални директор издавачке
ку­ће Форум (1987–1991).
Почасни је члан Књижевне и уметничке
академије Сечењи Мађарске акаде­мије наука
у Будимпешти. Потпредседник је Међународ­
15
ног друштва за хунгарологију у Будимпешти.
Одржао је уводно предавање на VI међу­на­
родном хунгаролошком конгресу 2006. године
у Дебрецину. Био је члан Председничког одбо­
ра за прекограничне Мађаре Мађарске акад­ми­је наука. Члан је изборног тела Међународ­
ног друштва за мађарску културу у Будимпе­
шти. Члан је Друштва књижевника Војводине,
Друш­тва књижевника Мађарске, као и српског
ПЕН центра.
Поред романа и новела објавио је низ књи­
га из области теорије књижевности, савремене
ма­ђарске и српске, као и мањинске мађарске
књи­жевности, те из компаратистике.
Добитник је више награда за науку и књи­
жевност у земљи и иностранству:
1972: Kritikusok Díja (Награда критике) A
szó fegyelme;
1975: Szenteleky Kornél Irodalmi Díj (Књи­
жевна награда Корнел Сентелеки);
1995: Híd Irodalmi Díj (Књижевна награда
Хид);
1998: Híd Irodalmi Díj (Књижевна награда
Хид);
1999: Év Könyve Díj (Награда за књигу године у Будимпешти);
2000: Komlós Aladár-díj, (Награда Аладар
Ком­лош за књижевну историју у Будимпешти);
2001: Híd Irodalmi Díj (Књи­жевна награда
Хид);
József Attila-díj (Књижевна награда
Атила Јожеф за науку и књижевност у
Будимпешти);
2003: Nemes Nagy Ágnes Esszédíj (Награда за
есеј Агнеш Немеш Нађ);
2004: Награда „Искрa културе” Завода за
кул­туру Војводине;
2005: Награда за животно дело Друштва књи­
жевника Војво­дине;
2007: Déry Tibor-díj (Награда Тибор Дери за
есејистички и критичарски опус у Бу­
дим­пешти).
16
ПРИСТУПНА ПРЕДАВАЊА – АНАЛИ
РЕТОРИКА ЦИТАТА И ПОСТМОДЕРНИ ДИСКУРС1
Јанош Бањаи
Понекад се критички дискурс дефинише као
„најкраћи пут између два цитата”.
Жерар Женет
Аūстракт. Рад је осврт на цитатну праксу и својство интертекстуалности у романима постмодерног
мађарског писца Петера Естерхазија, који су после низа превода на светске језике, затим превода на
хрватски и словеначки објављени и на српском језику. Указује се на тешкоће при читању и превођењу
овог дела, јер је и превод својеврсно читање и интерпретација оригинала, са нагласком на књижевно и
историјско извориште цитата који у разним облицима улазе у процес језичке пермутације остварујући
интертекстуалну раван књижевног дела.
Кључне речи: реторика цитата, цитатност, интертекст, читање, пермутација.
Цитирање и цитатност основне су карактеристике наративних поступака постмодерне
чи­је порекло се може открити у својеврсним
текстовним и сликовним колажима авангар­дне књижевности и уметности. На значај цитата за нарацију, и то не само за књижевну већ и
за историјску нарацију, посебна пажња обраћа
се у веома раширеним интертекстуалним, интеркултуралним и интерлитерарним истра­жи­
вањима. Откад је Јулија Кристева скре­нула
пажњу на појаву интертекста у књи­жевности и
после систематизовања знања и израде транстекстуалног појмовника код Жерара Женета
(Gérard Genette) (транстекстуалност, паратекст,
архитекст итд.) велики је број теоријских и
аналитичких радова у којима се на примерима књижевних, најчешће прозних дела указује
1
на неопходност проучавања цитатних облика.
Оних облика у којима се одступа од традиционалног поимања цитата као навођења туђег текста у сопственом тексту, под знацима навода,
понекад и са језичким и реторичким формулама који упућују на навођење („као што се зна”,
„као што је неко рекао или написао” итд.)2
Сажетак појма цитата и његовог места у
књижевности и култури дат је на прегледан начин у књизи Теорија цитатности Дубравке
Ораић Толић.
„Прво, цитација или цитирање цитатни су интертекстуални процеси, а цитатност је својство интертекстуалне структуре. [...] цитатност није појединачни књижевни
поступак, него шире онтолошко и семиотичко начело,
карактеристично за поједине текстове, ауторске идио-
Приступно предавање дописног члана Јаноша Бањаија одржано је у Огранку САНУ 23. октобра 2013. године.
Данило Киш је најчешће користио овај начин цитирања туђег текста. Видети: Киш Данило. Час анатомије. Нолит,
Београд, 1978.
2
17
АНАЛИ – ПРИСТУПНА ПРЕДАВАЊА
лекте, умјетничке стилове и цијеле културе. У том сми­
слу можемо говорити о цитатним текстовима, цитатним
писцима, цитатним стиловима и цитатним културама.”3
Петер Естерхази (Esterházy Péter) се с правом може назвати „цитатним писцем”, јер се
ње­гов богати прозни опус у целини заснива на
поетици и реторици цитата. А мрежа саткана
од цитата у његовим прозним (наративним и
есејистичким) текстовима ствара специфичну и добро препознатљиву интертекстуалну
струк­туру која, уз естетичко и поетичко, има и
својеврсно семиотичко и онтолошко значење.
Ј. М. Лотман у својој студији Текст у тексту4 сматра да је цитат у ствари „текст у тексту” и уколико се један текст ставља у од ње­
га различити семиотички систем тиме се
постиже реторичко дејство. Настаје дијалог из­
међу два по природи различита текста, између
„туђег” и „својег”, при чему се контекст једног
или другог текста затамњује, често и до те мере
да се посебно не могу сагледати (као „туђи”
односно као „свој”), већ се могу разумети са­мо у међусобној зависности. При томе треба
запазити како цитат функционише. Он првенствено покреће сопствену свест. То се нарочи­то да запазити у честим и различитим облицима на­вођења мотоа испод наслова и пре почетка сопственог текста, као једног од специфичних облика цитирања. Зато Лотман говори
о томе да цитирање, видљиво или сакривено,
туђе све­сти, туђе културе, туђе речи, туђих тек­
стова представља у многим приликама нео­пходан услов за покретање сопствене (инте­
лекту­алне или стваралачке) свести и постаје
део соп­ствене културе. Са оваквим разумева­
њем функције цитата доводи се у питање оригиналност сопственог текста као, још и у модернизму, неприкосновено мерило вредности
и зна­чаја литерарног поступка. Неприкосновеност оригиналности, заједно са поетиком модерне, отишла је у традицију у времену постструктурализма и постмодерне.
Зато се да закључити на основу Лотмано­вих
истраживања текста у тексту, културе и интелекта, да се цитатом, цитирањем и цитатношћу
појединих књижевних остварења непрекидно
остварује прелажење семиотичких оквира и
гра­ница између текстова, који се ни по чему, ни
по времену настанка, а ни по садржају, те ни по
својој функционалности међусобно не морају
граничити. У том смислу се текстови, пре свега књижевни, али врло често и историјски,
ослобађају ограничења која потичу из затворености у захтев естетске и поетичне оригиналности, семиотичке аутентичности и онтолошке
посебности. Непрекидно прелажење текстовних граница између туђег и сопственог текста
ствара специфичну реторику цитата, која се
и не може везати искључиво за постмодерни
дискурс, јер своје порекло проналази не само
у авангардним језичким и сликовним поступцима, већ и у ранијим добима књижевне и културне историје.
Петер Естерхази „све цитира”, каже Јулијана
Верницер (Wernitzer Juli­anna) у својој књизи
Свет цитата (Idézetvilág)5. Ци­тира филозофска дела, тезе из филозофије језика, логичке
и математичке формуле6, Свето писмо, дела
дру­гих аутора, различите књи­жевне жанрове,
текстове популарних песама, језич­ке обрте,
сва­кодневне, политичке и идеолошке фразе, рек­ламне и новинске текстове, чак и своје
критичаре, „то је данас већ опште позната чи­
њеница”, каже Верницер. На основу тога она
закључује да количина цитата, облици цитата,
појављивање цитата и њихова функција у да­-
3
Oraić Tolić Dubravka. Teorija citatnosti. Zagreb: Grafički zavod Hrvatske, 1990. str. 11
4
Lotman J. M. Tekst v tekste. In: Tekst v tekste, Trudy po znakovym sistemam XIV.
Wernitzer Julianna. Idézetvilág avagy Esterházy Péter, a Don Quijote szerzője. Jelenkor Kiadó – Pécs, Szépirodalmi Kiadó
– Budapest, 1994. str. 20
5
6
Естерхази је математичар по факултетском образовању.
18
том тексту у целини одређују наративну технику Петера Естерхазија. „Проучавање цитатности у делу Петера Естерхазија стога не
даје просто увид у књижевну радионицу овог
романсијера, јер је цитат код њега организатор
естетских, поетичних и онтолошких ознака и
одлика прозног дискурса.”7
Цитат, који прожима и дефинише целокуп­но
књижевно дело овог писца, истовремено пред­
ставља тешкоћу за разумевање и прихватање
његових текстова. Да ли наглашена мрежа цитата у тексту отежава читање његових романа,
или се они могу читати и без откривања туђег
текста и без освртања на туђе текстове у њима,
на њихове ауторе, места и времена настанка?
Овим питањем баве се многи аутори у бројним
текстовима о Естерхазијевим романима и причама, али правог одговора на њега нема, јер га
и не може бити. При томе битно је само указати
на то да читање никад није „прво читање”, увек
читамо после неког ранијег читања, са текстовима се сусрећемо након сусрета са многоброј­
ним другим текстовима, наша сазнања везана
су увек за ранија сазнања, и то из различитих
области знања, која су нам доступна, па ће
свако откривање туђег текста у датом тексту
пружити нам „задовољство у тексту”, како гласи наслов једног од најчитанијих есеја Ролана
Барта8 (Roland Barthes). Проблем разумевања
датог текста не зависи искључиво од ових нај­
чешће спонтаних открића туђег у датом, већ
пре свега зависи од језичке организованости
самога текста који се чита. Пол де Ман (Paul
de Man) у својој „реторици” говори о томе како
веза између знака и његовог предмета неминовно претпоставља постојање трећег учесника,
односно претпоставља „присуство интерпретанта”. Знак се мора подврћи интерпретацији
да би смо разумели мисао коју посредује, јер
знак није ствар, већ је значење које произилази
7
Wernitzer Julianna: i. d. 20 str.
8
Bart Rolan. Zadovoljstvo u tekstu. Gradina, Niš, l975.
ПРИСТУПНА ПРЕДАВАЊА – АНАЛИ
из саме ствари. Али, Пол де Ман наводи Перса (Peirce), по којем, интерпретација знака није
значење, већ је други знак, то јест читање а не
декодирање, а то читање ће накнадно и само
бити нужно интерпретирано, јер постаје ствар
изложена интерпретацији, и тако ad infinitum.9
Према овоме цитат туђег текста је с једне стране читање, а са друге и његова интерпретација,
што је опет цитат и тако у недоглед. Естерхази у својим романима и причама који су ухва­
ће­ни у мрежи цитирања, и он сам као писац
носи атрибут цитатни писац, чини управо то.
Најчешће не наводећи извор цитата он ће ту­ђи текст ухватити својом интерпретацијом, јер
га користи као знак, који се одваја од сопственог контекста и улази у контекст другог текста,
истовремено гу­бећи и задржавајући своје особености. Ти­ме се постиже реторички ефекат
који се код Естерхазија најчешће чита као иронични исказ. Иронични контекст у који улазе
његови цитати из познатих или мање позна­тих књижев­них дела, затим из веома разгра­
натог свако­дневног (дневнополитичког, идеолошког, научног, стручног, или пак квазина­
учног, те квазистручног итд.) дискурса, губе­ћи
своју контек­стуалну одређеност остварују је­дан други контекст, у којем функционишу као
други, од се­бе већ одвојени, знак, те су изложени од првобитне различитој интерпретацији,
више се не препо­знају као туђи, већ као сопствени текст, ко­ји има двоструку референцију,
с једне стране ствар­носну (друштвену, исто­риј­
ску, личну, биографску итд.), а са друге стране
текстовну, јер потичу из једног другог текста,
из једног другог времена и света. Та двострука референци­ја међусобно је повезана и пред­ставља кључ­ни услов за разумевање и интер­
претацију. И упра­во због своје двостру­кости не
доводи се у пи­тање читање и разумевање текста, али пред­ставља изазов читаоцу за његово
активно учешће у стварању контекста и кон-
De Man Paul. Az olvasás allegóriái. Figurális nyelv Rousseau, Nietzsche, Rilke és Proust műveiben. Ictus Kiadó és JATE
Irodalomelméleti Csoport, Szeged, 1999. str. 21
9
АНАЛИ – ПРИСТУПНА ПРЕДАВАЊА
текстуалних одлика новог текста. Несумњив
значај у томе има сама референција, која се да
препо­знати или као други текст, или као лични доживљај аутора. То поставља уједно и сво­
јеврсну напетост између текста сатканог од
ни­за назначених или неназначених цитата и
ње­го­вог читаоца, који истовремено спонтано
тра­га за извором сваког ауторовог исказа, јер
се за сваки може претпоставити да је цитат, да
је знак који се да разумети као интерпретација,
која захтева нову – читаочеву – интер­претацију,
а трага и за стварносном рефе­рен­цијом, која је
опет неминовно текст, неко дело, неки исказ,
неки историјски догађај или је пак историјска
личност. Ово потоње треба посебно нагласити
због тога што је Естерхазијево дело у потпуности уткано у скривено или мање скривено,
у познато, или мање познато ткиво мађарске
историје и њених бројних легенди.
Историја, цитиране а истовремено, и интерпретоване, познате или мање познате, историј­
ске чињенице и историјске личности, из старије
и новије мађарске историје, имају посебно место у књижевном делу Петера Естерхазија. Не
само због свог породичног порекла и ситуаци­
је – он потиче из једне од најстаријих мађар­
ских аристократских породица10, и за разлику
од других његовој сличних историјских породица, његов отац није напустио Мађарску после Другог светског рата, већ је прихватио све
недаће, којима га је због његовог аристократског порекла „кажњавала” нова власт11 – што
значи да су његови преци били непосредни
учесници многих историјских догађаја о којима
се у његовој породици и у његовом окружењу
доста говорило, већ и због своје не само литерарне заинтересованости за историју, у текстовима Петера Естерхазија често се наводе
дешавања из ближе и даље мађарске историје,
што представља један други вид тешкоћа са
којима се сусреће његов читалац. Поготову због
19
тога што се историјске личности и историјски
догађаји у његовом делу често појављују на
основу породичног, према томе личног говора, а не на основу историјских читанки. Цареви, краљеви, њихово устоличење и свргнуће,
дела аристократских породица и њихових поданика у којима су учествовали Естерхазијеви
преци, појављују се у његовом делу поименце,
али њихово појављивање је обојено и одређено
породичним причама и легендама. Они јесу
цитати, али не потичу из историјских књига
и студија, већ из легенди везаних за његове
претке, најчешће за оца. Сам наслов његовог
у свету познатог романа Harmonia caelestis је
паратекст, јер је идентичан са насловом барокног псалтира који је почетком осамнаестог века
саставио и објавио један од пишчевих предака Пал Естерхази (Esterházy Pál). Ако историја
у цитатној мрежи Естерхазијевог опуса и не
ствара превелике тешкоће мађарскоме читаоцу у разумевању, свакако представља тешкоћу
за страног читаоца, који наравно не познаје
мађарску истори­ју, или је познаје само површно.
Опет једно питање на које нема поузданог одговора. Да ли у преводима Естерхазијевих дела
на стране језике треба навести у белешкама или
маргиналијама сва она места у којима се наводе историјски догађаји или историјска имена,
која су по правилу непозната страном читаоцу,
или се текст романа не сме оптерећивати преводиочевим или уредниковим примедбама?
У Естерхазијевим романима историја је део
књи­жевног дискурса, она улази као цитат, као
адап­тација, као сентенција и као алузија у цитатну мрежу текстовне структуре, према томе
не захтева емпиријско знање о историјским
чи­њеницама и личностима, већ захтева само
спознају о томе да је цитат из историје, који се
„умрежује” у реторичку и поетичну архитектуру наративног исказа. Историја је ту присутна,
али је истовремено и неухватљива, јер се сва
Гроф је који се не позива на своје грофовско порекло, мада га у немачкој и аустријској јавности често ословљавају
као грофа.
10
Био је заједно са својом породицом изгнан из Будимпеште и живео је неколико година у једном забитом селу од
физичког рада и од милости мештана.
11
20
ПРИСТУПНА ПРЕДАВАЊА – АНАЛИ
претворила у литературу и појављује се не на
историјском него на литерарном, формалном
и жанровски одређеном простору књижевног
дискурса.
Како каже Владимир Бити „Ц(итат) у пост­
структурализму опћенито постаје заштитним
зна­ком непрестаног премештања значења
услед интервенције Другог, некакве готово при­
мордијалне трансгресије каква одликује оно­
добне средишње оперативне категорије попут
текста, писања и ризома. У складу с та­ко необузданим прекорачујућим потенцијалом, по­јам ц(итата) губи и могућност јасног разгра­
ничавања својега ’посједа’, постаје побочним
и алузивним, посредним и обилазним, више­
значним.”12 Управо то: Естерхазијево дело са
цитатом туђег, књижевног или некњижевног
текста, у знацима навода, или без њих, као и
многим историјским алузијама и цитатима по­
стаје вишезначно и у својој бити улази у зави­
сност од читаоца, од његове компетенције, културе и интересовања.
У немачком издању романа Harmonia ca­
elestis наведен је списак највећег броја оних
књижевних и некњижевних дела из којих су
узети цитати и који улазе у интертекстуална места у роману.13 Тамо је записано: In ’Harmonia
caelestis’ finden sich Zitate in wortwörtlicher oder
in verzerrter Form unter anderen von” – и онда
следи списак скоро две стотине имена и дела,
писаца и научника, историјских личности и
непознатог света од којих је у дословном или
у измењеном, деформисаном облику преузет
текст, по који пасус, реченица или реч. Питање
је да ли су ови наводи потребни, који наравно
не означавају сва места на којима се у основном тексту појављује цитат, у којим пасусима или реченицама је скривена нека туђа реч,
реченица, или само мисао. У ствари ништа ту
није „скривено”, све је јасно и препуштено је
компетенцији, знању и култури читаоца. На
њему је, да ли ће у роману почети да трага за
цитатом, за извором неких речи и реченица, или
ће се ослонити на своје знање и интуицију, те
препустити се нимало једноставном уживању и
задовољству у тексту.
„Текст у тексту” је заправо начин на који писац барата језиком. Начин на који производи
свој текст од „донетог материјала” саобразно
реторичким и стилистичким могућностима је­
зика (историје и културе) у којем ствара своје
дело.
Овај рад није покушај да се сагледа у којој
мери је превод14 романа Петера Естерхазија
Harmonia caelestis на српски могао да сачува,
и да ли је то уопште било могуће, историјску
и књижевну цитатност као битну ознаку литерарности овог дела, чија се поетика и структура, наративна и естетска, заснива управо на
овим ознакама. Harmonia caelestis, као уосталом и остала дела Естерхазијева, саткана је
од цитата, од многих начина, врста и облика
цитирања. Као што су алузија, адаптација, гнома (сентенција, максима), имитација форме и
стила, индикат, мото итд. Цитат у свим овим
својим појавним облицима у Естерхазијевом
роману није пуко преузимање туђег текста у
изворном или измењеном облику, нити се он
увек обележава знацима навода, или неким је­
зичким упутама, већ је у потпуности уграђен у
сопствени прозни текст, што означава и дефинише с једне стране језик романа, а са друге и
његову форму. Важно је указати на то како је
Естерхази привидно примарно оријентисан на
туђе текстове, на њихово цитирање и навођење,
али у суштини их не показује, односно најчешће само граматиком, синтактичким поступком
указује на њих, већ управо преко цитата призива и описује примарну реалност. У ствари,
у Естерхазијевом роману ништа се не описује,
све је ту говор, све је ту подређено грамати-
12
Biti Vladimir. Pojmovnik suvremene književne i kulturne teorije. Matica hrvatska, Zagreb, MM. str. 39
13
Harmonia caelestis. Berliner Taschenbuch Verlag, Berlin. 2003. Verzeichnis der „Gasttexte”.
14
Esterhazi Peter. Harmonia Caelestis. Prometej, Novi Sad. 2005. Preveo Sava Babić.
21
АНАЛИ – ПРИСТУПНА ПРЕДАВАЊА
ци и реторици.15 У овом смислу Естерхазијева
проза може се сматрати миметичком, али прозом која тек преко више посредника стиже до
означавања историјских или реалних (политичких, идеолошких) појава. Његов језик и
ње­гов дискурс од цитата није само естетски
ре­левантан, већ има и своја, често скривена,
а ипак добро уочљива значења. Његова проза
често се дефинише као „текстовна”, а њего­
ва књижевност као „текстовна књижевност”,
што је само делимично тачно. Он је своју наративну технику уистину засновао на стварању
текста, на стварању текстовних структура, као
на сликарском платну, али значење (и значај)
његових литерарних подухвата не зауставља
се само на тексту, већ преко текста и на основу
текста актуализује се и у односу на историју,
као и у односу на друштвену стварност. Ова
надоградња његових текстовних структура сат­
каних од цитата примарно је наравно естетска,
јер да није то не би могла бити дефинисана
као књижевност, али је уједно и (скривено)
фун­кционална и актуелна. Он избегава непосредни, односно миметички опис стварних наративних и драматичних ситуација, али их не
оставља неозначенима, већ их управо својим
цитатним поступком означава. Овај посредни
начин изражавања имао је и своју прагматичну
сврху у првом периоду Естерхазијевог стваралаштва пре транзиције16, али је сачуван, чак и
у развијенијем облику у његовим новијим делима, у које спада и Harmonia caelestis заје­дно
са својим наставком Исправљено издање17. „У
Естерхазијевој техници писања разноврсни
дис­курси улазе у кохерентни наративни оквир,
15
где од ових фрагмената настаје јединство, јед­
на саткана и састављена делујућа конструкци­
ја, у које скоро неопажено се уткају интертекстуални елементи. На интресантан начин над
Естерхазијевом монтажом текста, која је стилистичке и наративне нарави, доминира жеља
да се текстовне јединице које се уграђујући у
нарацију и дискурс интегришу у јединствену
естетичку слику.”18 Естерхазијева проза своју
цитатну и интертекстуалну природу скрива под
жељом да се пронађу оне релевантне реторичке
и стилистичке формуле и изрази, који ће с једне
стране сачувати могућност подсећања на туђи
текст, а истовремено с друге стране туђи потпуно утопити у сопствени. На пример у следећем
одломку из романа Harmonia caelestis:
„По мом оцу пораст ентропије се може довести
у везу с грешношћу човечанства; назадовање
Абендланда или систематски падови берзе нуж­
на су последица другог закона термодинамике.
И ако једна срећна породица постане несрећна,
расте ентропија. Види прву реченицу из Ане
Карењине.” (Harmonia caelestis, 104)19
Прва реченица Ане Карењине, знамо, казује да
су све срећне породице исте, а несрећне на свој
посебан начин несрећне, овде се не изговара,
само се упућује на њу, а доводи се у везу са
грешношћу човечанства каналом Аниног греха и страдања, а преко Абендланда и падова
на берзи, што ствара једну такву интертекстуалну мрежу, чије нити се везују у чвор упркос
својим веома различитим пореклима: неименовани текстови из ентропије, из економије, из
термодинамике везују се у вишеструки интер-
Естерхази је једном записао да писац не размишља у нацији и народу, већ размишља у именици и глаголу.
Читању „између редова” претходи писање „између редова”, што наравно има свој реторички и стилистички значај.
Видети поступак стварања такозване „средњоевропске гротеске”.
16
17
Естерхази Петер. Исправљено издање. Прометеј, Нови Сад. 2006. Превео Сава Бабић.
Rudaš Jutka. A szellem finom játéka. A kortárs magyar irodalom interkulturális aspektusai. Kijárat, Budapest, 2006. str.
127
18
Harmonia caelestis и у првом и другом свом делу писана у кратким, бројевима означеним „фрагментима”. Прва
књига која носи наслов Нумерисани пасуси из живота породице Естерхази састоји се од укупно 371 „пасуса”, а друга
књига под насловом Исповест једне породице Естерхази 201 пасус.
19
22
ПРИСТУПНА ПРЕДАВАЊА – АНАЛИ
текстуални чвор и стварају текстовну мрежу у
којој доминантну улогу има једна од познатих,
култних реченица не само руске, већ и светске
књижевности.
Други пример исто из прве књиге Естерха­
зијевог романа:
„Мађари – а мој отац је то, Мађар – као Нор­
вежани, већ у фебруару јако жуде за светлошћу,
топлотом, и боје се хладноће (уплашени су), и
цитирају тужне песме. И хладно је и снег и смрт,
на пример, док се они одиста растужују. Мој
отац у фебруару ћути. А у марту, када стигне
пролећна светлост, која има боју лососа и празна
је, пакосно се цери као да је некога надмудрио.
Више нема снега, кличе тријумфално, само
смрт.” (HC, 291)20
Овај фрагмент или пасус заснива се на једном
стиху култне песме Előszó мађарског роман­
тичног песника Михаља Верешмартија (Vö­
rösmarty Mihály) који гласи: „Most tél van és
csend és hó és halál” (Сада је зима и тишина и
снег и смрт). Естерхази наводи, без знака навода само део овог стиха – и снег и смрт – а
не и ње­гов први део, који ће заменити речима
хладно је. Те две речи су наравно у истом сематичком пољу, али се ипак разликују у свом
значењу, јер зима подразумева хладноћу, а
хладноћа не и зиму. Према томе Естерхази наводи позна­ти романтични стих са намерном
грешком да би с једне стране упутио свог читаоца на Ве­решмартијев стих, али га и одваја
од њега наводећи само део тог стиха. Читалац
може помислити да је то грешка, али пошто
нема знакова навода, може се прихватити као
необавезно присећање на одређени стих човека који очекује пролеће. Ову напетост између
познатог оригинала и његовог намерно погрешног цитирања оправдаће последња реченица Естерхазијевог пасуса: прво је изостала
реч зима и замењена је речју хладно, а затим се
изоставља и снег: „више нема снега”, али оста-
ј­е смрт, последња, а на крају стиха наглашена
реч смрт. Ту, амбивалентно значење Естер­
хазијевог пасуса као знак привлачи интер­пре­
тацију, а сам пасус је та интер­претација, која
опет постаје знаком који привлачи интер­пре­
тацију, која ће опет бити знак. Јер се овај пасус може интерпретирати и на овај начин: све
пролази, и зима и снег и хладноћа, остаје само
смрт, што је опет цитат из једног текста Данила
Киша по којем извесна је само смрт. И тако у
недоглед.
Ова два примера указују на начин на који у
делу цитатног писца Петера Естерхазија функционише интертекст. Јасно је да нас интертекст враћа реторици и реторичким питањи­
ма, јер преко „текста у тексту” интертекст је
потпуна окренутост језику, и то језику који
се већ показује као форма и структура, јер се
представља у тексту који се преузима, значи
оптерећено је значењем, које ће бити делом поништено у новом тексту, али само делом, јер
управо са својим сачуваним значењем учествује
као језички и семантички „играч” у кохерентном наративном оквиру.
Друго питање је цитатност романа Исправ­
љено издање као наставак романа Harmonia
caelestis. То дело само делимично улази у
оквир овог рада, јер се ту цитат, а Исправљено
издање је исто сав „цитатан”, појављује на дру­
гој семантичкој и онтолошкој, те естетској и
поетичкој равни. После објављивања рома­на
Harmonia caelestis који је у потпуности по­све­
ћен оцу: у сваком бројевима означеном пасусу
и реченици спомиње се и описује отац, који је
савременик свих предака породице Естерхази,
значи истовремено је историјска и фиктивна,
стварносна и фантастична фигура, Естерхазију
ће се открити да му је отац био доушник тајне
полиције. Његови доушнички текстови писани за полицију сачувани су у полицијској архиви и били су доступни сину. Он је у роману Harmonia caelestis подигао споменик свом
Обратити пажњу на то да се у оригиналу исто користи реч цитирају – citálnak, што није уобичајено у мађарском,
поготову што citálni – becitálni има и друго, не само значење цитирати.
20
23
АНАЛИ – ПРИСТУПНА ПРЕДАВАЊА
оцу, уз то и свим очевима из своје породице,
а тај се споменик руши са сазнањем о тајној
шпијунској делатности оца. То је изазвало пишчев духовни и интелектуални потрес, преко ко­
јег се није могло ићи, па је из тог конкретног,
стварносног, животног доживљаја настао но­ви роман Исправљено издање које је с једне
стране у непосредној интертекстуалној вези са
првим романом па се може сматрати или ње­
говим наставком, или његовим „рушењем”. Та
лако уочљива интертекстуална спона између ова
два романа налази свој наставак у текстовној
структури „исправљеног” романа, који је сав
саткан од цитата из доушничких извештаја које
је писао отац Петера Естерхазија и пишчевих
коментара, анализа, присећања и надоградњи.
Цитати из доушничких извештаја штампани су
видљиво (у другој боји) одвојени од основног
текста, те је Естерхази ту одступио од своје технике цитирања туђег текста без знакова навода
и врло често, у ствари најчешће, у уочљивим
или мање уочљивим измењеним облицима. Цитати су ту дословни и графички се разликују од
оригиналног, од свог текста. То је заправо сукоб
два текста, очевих и синовљевих, што ствара
посебну текстовну напетост, која са друге стране скоро сасвим уништава иронични контекст
ранијих Естерхазијевих дела, а посебно романа
Harmonia caelestis. Зато је то друго питање које
излази из окира овог рада.
THE RHETORIC OF CITATIONS AND POSTMODERN DISCOURSE
Abstract
Contrary to the traditional understanding of citation as a word for word quotation of another text, according
to J. M. Lotman, a citation is a „text within a text”. In his opinion, if a text is put into a different semiotic order
from its own, a rhetoric effect is achieved. In this, the dialogue nature of a text is reflected. Lotman says that
a foreign consciousness, a foreign culture is a necessary condition for setting one’s own consciousness and
culture into motion. Thus exists the opinion that quoting an outside text in the immanent world of a given text is
of huge significance. Therefore, a „text within a text” has a specific rhetoric organisation, which is reflected in
the continuous crossing of semiotic borders between mutually distant texts. This continuous crossing of textual
borders is equally important both for the formation of texts and how they are understood by readers. This is
why Julia Kristeva rightly considers the text of post-modern discourse a „mosaic of citations”.
ЛИТЕРАТУРА
1. Adamik Tamás, Adamikné Jаszó Anna,
Aczél Petra. Retorika. Budapest: Osiris
Kiadó, 2004.
2. Bart Rolan. Zadovoljstvo u tekstu. Niš:
Gradina, l975.
3. Bart Rolan. Književnost. Mi­­to­logija. Semio­
logija. Beograd: Nolit, 1971.
4. Biti Vladimir. Pojmovnik suvremene knji­
žev­ne i kultune teorije. Zagreb: Matica
Hrvatska, 2000.
5. De Man Paul. Az olvasás allegóriái. Szeged:
Ictus Kiadó, 1999.
6. Ženet Žerar. Umetničko delo: imanen­tnost
i transcendentnost. Novi Sad: Svetovi, l996.
7. Ženet Žerar. Figure V. No­vi Sad: Svetovi,
2002.
8. Kulcsár Szabó Ernő. Esterházy Péter. Bra­
tislava: Kalligram Könyvkiadó, 2001.
9. Iser, Wolfgang. Az értelmezés világa. Bu­
dapest: Gondolat Kiadó, 2004.
10.Lotman Jurij M. Struktura umetničkoga
teksta. Beograd: Nolit, 1976.
11.Lotman Jurij M. Tekst v tekste. Trudy po zna­
kovym sistemam XIV, 3-8.
12.Lotman Jurij M. Kultúra és intellektus. Bu­
da­pest: Argumentum Könyvkiadó, 2002.
24
13.Oraić Tolić Dubravka. Teorija citatnosti. Za­
greb: Grafički zavod Hrvatske, 1990.
14.Rudaš Jutka. A szellem finom játéka. A
kortárs magyar irodalom interkulturális
aspektusai. Budapest: Kijárat Kiadó, 2006.
ПРИСТУПНА ПРЕДАВАЊА – АНАЛИ
15.Szabó Gábor. „...te, ez iszkol”. Esterházy Pé­
ter Bevezetés a szépirodalomba című műve
nyomában. Budapest: Magvető Könyvkiadó,
2005.
ТРИБИНА
27
АНАЛИ – ТРИБИНА
ШТА СЕ ДОГАЂА СА КЛИМОМ КОД НАС,
И НА ПЛАНЕТИ ЗЕМЉИ, И ЗАШТО?
Федор Месингер1
Аūстракт. Помињe се историјат идеја, почев од пре више од 150 година, да би промене састава
атмосфере могле да имају значајног утицаја на промене климе. Од Џејмса Хансена (James Hansen) 1988.
го­дине потиче прво, на подацима утемељено упозорење, да се заиста догађају промене температура
на Земљи које се са великим степеном поузданости могу приписати дејству гасова стаклене баште.
Ослобађање угљен-диоксида првенствено путем сагоревања фосилних горива, највише угља, на­
ставља се ипак несмањеним интензитетом. Истовремено, расту температуре на Земљи и смањује се
покривеност Арктичког океана ледом. Ове промене нису равномерне од године до године, па су у
политизованој атмосфери око питања глобалног загревања гласне и тврдње да утицај човека ту није
значајан, па и да током последњих десетак година није било повећања средње температуре на Земљи.
Али о природи климатског система Земље и одлучујућем утицају угљен-диоксида на промене током
последњих шездесетак милиона година постоје све исцрпнији подаци који указују на забрињавајуће
последице даљег одсуства озбиљнијих напора да се смањи па и заустави повећавање садржаја угљен-диоксида у атмосфери. Пораст нивоа мора претња је за многа места на Земљи. Недавни Пети извештај
Међувладиног панела за промене климе садржи детаљне податке о променама у току као и променама
које треба очекивати у случају четири разматрана сценарија ослобађања гасова стаклене баште током
преосталог дела столећа.
1. Увод
Српска академија наука и уметности (САНУ)
организовала је до сада три међународна сим­
позијума посвећена обележавању годишњице
ро­ђења нашег великог научника, па и писца,
М­илутина Миланковића. Следећи симпозијум
планира се за септембар 2014. године. Једна
његова седница, на предлог Андреа Бержеа
(André Berger), треба да има назив „Клима прошлости: поука за будућност.”
Као што истичу Хансен и Сато (Hansen
and Sato 2012) на три начина долазимо до са­
знања шта се догађа са климом наше плане­
1
Члан САНУ.
те: осматрањима, нумеричким моделирањем
и проучавањем климе прошлости – палеоклиме. Од ова три начина, када је реч о гледању у
будућност, трећи је најплодоноснији.
Пре мало више од 150 година, научник ирског порекла, Џон Тиндал (John Tyndall), на
своје изненађење, установио је да су апсорпционе способности водене паре и угљен-диоксида
(CO2) у инфрацрвеном делу спектра много веће
него у видљивом делу. Упитао се да нису чак
и мале промене количине ових гасова биле одговорне за те промене климе о којима говоре
геолози.
Тридесет и нешто година касније, шведски
хе­мичар Сванте Арениус (Svante Arrhеnius)
28
упу­стио се у веома заметан рачун тражења одговора на питање колико ће се повећати температура при тлу ако се дуплира садржај атмосферског СО2. Добивши резултат од 5–6°С он
је сматрао да ће у далекој будућности, за 3000
година по његовој процени, становници Земље
уживати у блажој клими него у његово доба.
Установивши повећање темпeратура при
тлу током 50 година до 1938. године, енглески
инжењер Гај Календар (Guy Callendar) сакупио је и резултате мерења садржаја СО2 то­ком претходних 100 година. Они су показали
да се садржај СО2, рекло би се, повећао око
10% за то време. Он је закључио да би ово
повећање садржаја СО2 могло да буде разлог
повећања температура. Данас се сматра да је
отопљење током 50 година Календарове анализе температура, првенствено било последи­
ца смањене вулканске активности током овог
периода.
Глобално загревање које је данас у току,
можда и са неким „платоом” током последњих
десетак година, као и промене садржаја гасова стаклене баште (GHGs по енглеским речима greenhouse gases) већ више деценија су
у центру пажње научне јавности, па и међу­
народне заједнице. Међувладин панел за промене климе (IPCC), основан 1988. од стране
две агенције Уједињених нација, сваких 5–6
го­дина издаје обиман и веома документован
изве­штај о стању климатског система Земље и
о пројекцијама шта треба очекивати при разним могућим сценаријима даљег ослобађања
гасова стаклене баште. Пети IPCC извештај
Радне групе 1, која покрива физичке аспекте
проблема, објављен је делом у септембру 2013,
па ћу у овом чланку поменути и коментари­са­ти и неколико закључака овог Извештаја, посебно у последњем поглављу.
2. Климатски систем Земље
Услед непрекидног и несмањеног ослобађа­
ња гасова стаклене баште, првенствено СО2,
ТРИБИНА – АНАЛИ
човечанство данас има доминантан утицај на
промене климе (IPCC 2013, Hansen et al. 2013а).
Мерења која је 1958. године започео Чарлс Килинг (Charles Keeling) показују веома равномеран пораст садржаја СО2 у атмосфери, око
2 ppm (делова на милион) годишње (сл. 2.1). У
поређењу са прединдустријским вредностима
око 280 ppm, ово је повећање преко 40%.
Сл. 2.1. Атмосферска концентрација СО2 према
мерењима Скрипс института за океанографију
(Scripps Institution of Oceanography) на планини
Мауна Лоа (Хаваји). Дијаграм је познат под називом „Килингова крива”. http://scrippsco2.ucsd.edu/
graphics_gallery/mauna_loa_record.html
Угљен-диоксид се ослобађа у атмосферу нај­
више услед сагоревања фосилних горива, на
првом месту угља. Производња цемента исто
доводи до ослобађања количина СО2 које нису
мале. Ове две активности човека заједно одговорне су за око 2/3 поменуте повећане количине СО2 у атмосфери. Преостала 1/3 последица је сече и паљења шума и других промена у
коришћењу земљишта. Поред угљен-диоксида,
значајни гасови стаклене баште су метан (CH4)
и азотни оксид (N2O) и њихова концентрација
повећана је услед активности човека.
Више центара пажљиво прати глобалне промене температурa у близини површине тла
или океана. Можда се највише користе резултати Наса Годард института за васионске науке (NASA Goddard Institute for Space Studies,
АНАЛИ – ТРИБИНА
GISS), Њујорк. Њихов дијаграм годишњих
вред­ности температура при површини од 1880.
до 2012. приказан је на сл. 2.2. Разлози за неке
од промена које се уочавају на овом дијаграму
добро су познати, а разлози за остале промене предмет су интензивних проучавања па и
опречних мишљења. Знатне промене из године у годину, видне у оба правца последица су
првенствено промена температурних при­лика
у екваторијалном Пацифику тј. смене струјних
система са називима Ел Нињо (El Niño) и Ла
Ниња (La Niña). Први од њих представља стање
са водом у појасу од источног екваторијалног
Пацифика далеко на запад при површини знатно топлијом од просечне, а други обрнуто.
На пример, 1998, са уочљивим максимумом
(сл. 2.2), била je година веома интензивног Ел
Ниња. Минимум 1992. године, праћен слично
ниском вредношћу следеће године, последица је ерупције вулкана Пинатубо у јуну 1991.
Ерупцијом су огромне количине аеросола доспеле у стратосферу, и задржале се веома дуго.
Сл. 2.2. Средње годишње вредности температура
при површини, (црно), у односу на период 1951–1980,
на основу података са метеоролошких станица.
Црвеном бојом су уцртани 5-годишњи средњаци.
Зелене вертикалне линије показују поузданост на
нивоу од 95%, за годишње и за 5-годишње вредно­
сти, услед утицаја просторне неравномерности
података. http://data.giss.nasa.gov/gistemp/
Разлози за смањено загревање током по­след­
њих 10–15 година нису поуздано установљени.
29
Изгледа да се успоставила океанска цирку­
ла­ција која одводи већу количину топлоте у
дубље слојеве него што је то раније био случај.
Истакнута је и могућност да повећана садр­
жи­на индустријских честица у атмосфери ту
има важну улогу. С друге стране, противни­ци
озбиљности проблема глобалног загревања,
тзв. климатски скептици, указују на ово успо­
равање као на престанак загревања; па чак и
као доказ да угљен-диоксид нема битног ути­
цаја на температуре на Земљи већ да се ради о
природним варијацијама температуре којих је
по њима увек било и увек ће их и бити.
Други веома индикативан извор информа­
ција je посматрање површине арктичког леденог покривача. Он се топи за време топлијег
дела године и достиже своју минималну величину средином септембра. Уз промене из године у годину, величина минималног арктичког
леденог покривача се последњих деценија систематски смањује. Тако, Северозападни пролаз, пут морем од Атлантског до Тихог океана,
први пут је у познатој историји био без леда
2007. године. Арктички ледени покривач био
је још мањи 2012. године, а први пут је њим
прошао терет­ни комерцијални брод септембра 2013. Ова тенденција смањивања арктичког леденог покривача илустрована је на слици
2.3 која приказује годишњи ток површине арктичког леда за декаде осамдесетих, деведесетих и двехиљадитих година, уз посебне криве
најнижих септембарских минимума за 2012,
2007. и 2011. годину.
Разумљиво, топљење арктичког леда није
ограничено на океан, већ се топи и лед на Гренланду. Постоје подаци гравитационих мерења
који показују јасну тенденцију смањивања ма­се леда како гренландске тако и антарктичке
ледене капе током прве деценије овог столећа
(сл. 8; Hansen and Sato 2012). Док топљење
океанских ледених плоча не повећава ниво мо­
ра, то не важи за топљење копненог леда. Та­
ко, ниво мора је још једна величина на коју
треба мотрити. Тренутно, брзина пораста нивоа мора је око 35 cm по столећу. Овај пораст
догађа се како због загревања воде океана, тако
30
и због топљења копненог леда. Са све већом
садржином гасова стаклене баште у атмосфери, ова брзина ће порасти. Очигледно, ово је
потенцијално веома велики проблем за многа
места на Земљи.
Сл. 2.3. Површина арктичког леденог покривача
током године, редом одозго на доле: средњаци за
декаде осамдесетих, деведестих, и двехиљадитих;
и за три године са најнижим минимумима: 2012.
(наранџаста), 2007. (маслинаста), и 2011. (плава),
као и за 2013. (црвена), колико они постоје у
моменту када ово пишем (International Arctic
Research Center in cooperation with the Japan
Aerospace Exploration Agency, JAXA, http://www.ijis.
iarc.uaf.edu/en/index.htm)
Повећања количине угљен-диоксида у атмосфери доводе до поремећаја приближне
равнотеже која је постојала са изворима и понорима овог гаса. Изузев вулканских ерупција,
ради се о спорим процесима. Најбржи природни механизам уклањања СО2 из атмосфере је
апсорпција од стране океана; временски размер
овог процеса је око пола столећа или и више.
Али, ова апсорпција има негативну страну јер
повећава киселост океана, што није повољно за
морски живот на који смо навикли и од кога зависимо у великој мери.
Очигледно, изналажење каква је будућност
климе Земље, у зависности од нашег понашања
што се тиче ослобађања гасова стаклене баште,
веома је важно. Како сам раније споменуо, рачун нумеричким моделима и проучавање климе
ТРИБИНА – АНАЛИ
прошлости су нам на располагању. Рачун који је
урадио Арениус данас се обавља тачно и брзо;
он показује да ако се само садржај СО2 удвостручи температура атмосфере при површини
порасте око 1,2°С. Али то је наравно само почетак приче. У топлијој атмосфери испаравање
ће бити веће а то значи и више водене паре.
Повећање водене паре представља снажно „позитивно повратно дејство”; наиме, водена пара
апсорбује дуготаласно зрачење од тла још више
него угљен-диоскид, па ће раст температуре
бити повећан. Колико ће се повећати садржај
водене паре није једноставно проценити. Затим, промениће се и облаци, па тако све више и
више процеса постаје укључено.
У овој ситуацији када климатски систем
Зем­ље реагује на неку промену на веома комплексан начин тако да се последице промене не
могу једноставно или чак уопште израчунати,
користе се величине које се зову „климатско
форсирање” и „климатска осетљивост”. Климатско форсирање (F) је додано поремећење,
мерено при површини, топлотног биланса Земље. У овом моменту Земља апсорбује просечно на својој површини око 240 W/m2 сунчеве
енергије. Када би се садржај СО2 удвостручио додатно зрачење примљено на површини
(F) било би око 4 W/m2. Ако би ово или било
које друго додатно форсирање потрајало веома дуго, Земља би остварила ново равнотежно стање, у коме би средња температура при
површини била повећана за ∆Teq дејством овог
форсирања. Климатска осетљивост (S) је промена температуре до доласка у то равнотежно
стање по јединици форсирања тј. S = ∆Teq / F.
Процена климатске осетљивости Земље централна је тема проблема промене климе; али,
код система толико комплексног, са учешћем не
само атмосфере и океана, већ и ледених маса,
промена вегетације и особина тла, ради се о задатку који није ни мало једноставан.
На самом почетку прављења климатских ну­
меричких модела, заснованих на законима фи­
зике али и на нашим колико год успемо да направимо реалним представљањем процеса за
које се ови закони не дају математички егзактно
АНАЛИ – ТРИБИНА
написати (нпр. облаци, топљење леда), 1979.
године, урађени су по први пут експерименти ради изналажења климатске осетљивости
Земље. Два климатска модела која су постојала
у то доба дала су за дуплирање садржаја СО2 веома различите вредности повећања температуре, од 1,5 и 4,5°C. Тако, климатска осетљивост
би према овим вредностима била 3 ± 1,5°C за
4 W/m2, или 0,75 ± 0,375°C по W/m2.
Климатски модели су током тридесет и нешто година после овог првог покушаја непре­кидно усавршавани, а рачунске машине оства­
рују сталан напредак неслућених размера. И
поред тога, несигурност у горњем закључку
није смањена: најновији IPCC извештај управо
је вратио доњу границу овог опсега на 1,5°C,
након што је она износила 2°C по претходном
Извештају 2007. године.
Ово не треба схватити као илустрацију сла­бог напретка или немоћи климатских нумеричких модела. Најпре, добро је уочити да они
пружају могућност коју иначе немамо: правље­
ња експеримената у којима се испитује утицај
неког процеса. У њима можемо искључити не­ку компоненту комплексног климатског систе­ма и видети шта ће се догодити. Уз то, сталан
на­предак у способностима модела може се
илустро­вати на много начина. На пример, модели ко­ришћени за IPCC извештај из 2007. године
били су очигледно неспособни да симулирају
интензитет тенденције смањивања минималног годишњег арктичког леденог покривача
(сл. 2.3). Али модели коришћени за Извештај
за 2013. годину су овај интензитет симулирали
већ сасвим добро (сл. 2 Stroeve et al. 2012).
Ипак, треба уочити да су могућности климатских модела ограничене и да ће тако увек
бити. За неке од важних процеса не постоје
фундаменталне физичке једначине, за друге
опет оне постоје али нема никаквих изгледа
да рачунска снага нама на располагању постане онолика колико је за њих заиста и потребно
и напослетку, нумеричко решавање једначина
садржи неизбежне грешке. Бројни противници
озбиљности проблема глобалног загревања не
31
прихватају доминантну улогу концентрације
СО2 на про­мене (сл. 2.2 и 2.3) и сагласно то­ме
ниподаштавају и целокупност резултата климатских модела.
Сл. 2.4. Процена температуре у дубини океана за
време кенозоика, горњи дијаграм (а). Последњих
5,33 милиона година, плиоцен/плеистоцен, у
проширеној временској скали, средњи дијаграм
(b); и последњих пола милиона година у још једној
проширеној скали, доњи дијаграм (c). Црном бојом
унесени су клизајући средњаци од по 5 вредности
оригиналних података, а црвена и плава линија
показују средњаке од по пола милиона година.
PETM означава тзв. палеоцен-еоценски термални
максимум. Плаве траке показују постојање
поларних ледених капа, где тамноплава боја
означава ледене капе у приближно пуној снази.
(Hansen and Sato 2012).
У овој ситуацији информације које се доби­
јају проучавањем промена климе у прошлости
32
су веома добродошле. Код њих нема апрок­
симација већ се гледа у оно што се заиста и
догодило на Земљи, са учешћем свих процеса
који у климатском систему Земље постоје. Ради
илустрације на слици 2.4 приказана је сажета
историја климе Земље током кенозоика, тј. за
последњих 65,5 милиона година. Температуре
у дубини океана приказане на слици већином
су добијене из односа изотопа кисеоника 18O
према 16O у љуштурицама сићушних животиња
тзв. фораминифера наталожених на дну океана. Установљено је да овај однос са добром
тачношћу показује температуру океана, уз зависност од количине леда у поларним капама
ако оне постоје (нпр. Imbrie and Imbrie 1979).
Информације за последњих 800 хиљада година
посебно су обимне и тачне зато што за то доба
постоје анализе састава ваздуха у мехурићима
заробљеним у бушотинама антарктичког леда,
где је једна од њих тзв. Dome C, досегла до леда
ове старости.
Као главну особину приказаних кривих можемо уочити мање-више непрекидно хлађење
Земље од око пре 50 милиона година (Myr BP)
до данас. Видно загревање пре тога, око 58
Мyr BP исто пада у очи, уз „хипертермал” обележен са PETM негде око 56 Мyr BP. Сматра
се да је ово дуготрајно загревање било последица кретања континенталне плоче данашњег
Индијског потконтинента на север, при чему
је она подилазила под океанску кору богату
угљеником уз ослобађање знатних количина
СО2. Сматра се да је садржај СО2 у атмосфери у
то доба био око 1000 ppm (Hansen et al. 2013a).
С друге стране, сматра се да су хипертермали,
нарочито најистакнутији PETM, били проузроковани снажним емисијама великих количина
СО2 у атмосферу и океан, краћег трајања; са
глобалним загревањем приликом PETM-а чак
више од 5°С.
Занимљиво питање у вези са овим добом
је како су сисари, слични данашњим, могли
да преживе ове веома високе температуре на
Земљи. Одговор је били су мали. Мањи организам има већу површину по јединици масе, па
му је способност хлађења већа.
ТРИБИНА – АНАЛИ
Садржај СО2 у атмосфери током недавних
ледених доба био је само око 170 ppm. Може се
израчунати да та промена од 1000 до 170 ppm
одговара климатском форсирању више од
10 W/m2. Ниједан други извор кенозојског климатског форсирања није предложен који би макар и приближно био упоредив са овом вредношћу. Астрономске промене примљеног зра­
чења ради Миланковићевих циклуса износе мање од ±0.25 W/m2 форсирања. Положај и облик континената мењао се током кенозоика,
што утиче на способност Земље да апсорбује
зрачење пошто тло одбија знатно више сунчевог
зрачења од воде. Ове промене имале су за последицу највише 1 W/m2 промена у форсирању.
Сунце је млада звезда тако да интензитет
његовог зрачења с временом постепено расте.
Сматра се да је за време кенозоика интензитет
сунчевог зрачења порастао за око 0,4%. То је
исто око 1 W/m2 форсирања; али то је промена
погрешног знака да би помогла у објашњава­
њу приказаног хлађења Земље. Тако је угљен-диоксид једина позната могућност објашњења
знатног хлађења (слика 2.4), чак око 14°С од
времена PETM максимума до минимума за време недавних ледених доба.
Али оно што је од непосредног интереса
јесте питање у којој мери се из палеоклиматских података може добити поуздана вредност
климатске осетљивости и каква је будућност
климатских промена при разним могућим сце­
наријима даљег ослобађања гасова стаклене
баште. Посебно, шта се може догађати са порастом нивоа мора.
У поређењу са експериментима климатским
моделима, важна предност палеоклиматских
података је што они садрже информације из
времена када је клима Земље била приближно у равнотежи. Наиме, потребно је више од
хиљаду, па и неколико хиљада година, да климатски систем Земље дође у равнотежу са
промењеним форсирањем. Приближна равнотежа климатског система Земље постојала је у
временима минимума и максимума температуре: временима максимума ледених доба, и максимума претходних топлих периода, означених
АНАЛИ – ТРИБИНА
Holsteinian и Eemian (холстаиниан и имиан) на
слици 2.4. Анализом података из прелаза од
леденог доба пре имиана до имиана, Хансен и
други (2013a) налазе да је климатска осетљи­
вост унутар вишег дела IPCC опсега, 3–4°С за
4 W/m2 тј. за дуплирање садржаја СО2.
За многа места на Земљи знатно критични­
је је питање пораста нивоа мора при разним
форсирањима до којих би могло да дође. У више
докумената Европске уније подржан је циљ да
глобално загревање остане унутар границе од
2°С у односу на прединдустријску вредност. То
је само око 1,3°С више од температура данас,
на почетку столећа. Недавни IPCC извештај за
2013. предвиђа за крај столећа пораст нивоа
мора реда величине од 0,5 до 1 m, у зависности од будућности ослобађања гасова стаклене баште за ово време. Хансен и Сато (2012,
сл. 6) истичу међутим да су за време максимума претходних топлих периода, холстаиниана
и имиана, средње температуре биле за мање
од 1°С више него данас. Колики је тада био
ниво мора значајно је питање. Низ геолошких
студија налази да је ниво мора за време имианског максимума био око 4–6 m виши него данас,
а неколико њих сугерише и вредости до око 10
m (Hansen and Sato 2012; Hansen et al. 2013a).
Тако има добрих разлога за сумњу у разумност
ове границе од 2°С; али то већ постаје подручје
политике више него науке.
3. Пети извештај IPCC, и шта треба
очекивати код нас?
За пројекције будућих промена IPCC 2013.
садржи анализе за случајеве четири сценари­
ја ослобађања гасова стаклене баште до краја
столећа, угљен-диоксида, метана и азотног
ок­си­да. Учешће ова два последња изражено је и преко еквивалентних вредности фор­
сирања само са СО2. Ови сценарији названи
су „репрезентативни путеви концентрације”
(Representative Concentration Pathways – RCP),
33
уз број на завршетку који означава климатско
форсирање 2100. у односу на прединдустриј­
ску вредност 1750. године, у W/m2: RCP2.6,
RCP4.5, RCP6.0, и RCP8.5. По првом, RCP2.6,
еквивалентна концентрација СО2 расте па се
стабилизује и опада; по другоме, RCP4.5,
она престаје да расте при крају столећа; и по
последња два, стабилизација се на крају сто­
лећа још увек не догоди. За нај­оптимистичнији RCP, концентрација СО2 на крају столећа
је 421 ppm, а еквивалентна кон­цен­трација
475 ppm. Одговарајуће вредности за RCP4.5
су 538 и 630 ppm.
Један податак Извештаја који је изазвао посебну медијску пажњу је што је Панел по први
пут урадио процену количине угљеника коју
је човечанство до сада ослободило у атмосферу, као и количине коју укупно човек може
да емитује па да пораст глобалне температуре
остане испод те, сада већ широко прихваћене
границе од 2°С преко које се не би смело прећи
ако живот на Земљи треба да остане могућ
мање-више као до сада. Испадне да је око половине те дозвољене количине угљеника већ
сагорено, и да ће при брзини ослобађања СО2
која је у току, негде око 2040. године тај износ
угљеника, један трилион тона, бити и достиг­нут. Проблем је у томе што је производња
енергије сагоревањем угља убедљиво нај­јеф­
тинији начин производње енергије. Уз то, за
са­да, не могу се на друге начине произвести
ко­личине енегрије које се у развијеном делу
човечанства траже, изузев путем нуклеарних
електрана које опет у скоро свим земљама ни­су политички прихватљиве ради распростра­
ње­ног страха од хаварија и отпада.
Иначе, Извештај јасно каже да је „загревање
климатског система несумњиво”, и показује да
је „свака од претходне три деценије била редом топлија при површини Земље од било које
претходне након 1850”. Овде се цитира 1850.
година зато што је то отприлике време када
су започета пажљива инструментална мерења
температура на бројним метеоролошким станицама на Земљи. Извештај упозорава да ће
„већина видова промене климе потрајати током
34
много столећа чак и ако ослобађање СО2 престане”. Наравно, како би ово ослобађање могло
да престане за сада није лако предвидети.
Гледајући у ту даљу будућност неприлика
је не само у цени производње енергије већ и
у томе што на Земљи има веома много угља
и других фосилних горива. Хансен и други
(2013) цитирају изворе по којима на Земљи
има угља и неконвенционалних фосилних горива довољно за петоструко повећање садр­
жаја СО2 у односу на прединдустријску вредност (280 ppm). Истовремено, они приказују
резултате интеграција климатског модела ко­ји
за одговарајуће форсирање дају глобално за­
гревање од 16°С, са загревањем изнад копна око
20°С. У тој ситуацији живот човека на већем
делу планете више не би био могућ.
У нади да ће владе водећих емитера што ра­није стећи довољно снаге да битно предупреде даљу емисију СО2 и остваре прелазак на
нефосилне изворе енергије, додаћу још и неколико речи о променама у нашим крајевима,
југоисточној Европи, на ближи временски рок.
Са глобалним загревањем постојећи климатски појасеви померају се ка поларнијим ширинама. Ово показују не само резултати глобалних климатских интеграција, већ и резултати
интеграција тзв. регионалним климатским моделима који користе јачу рачунску снагу за иза­
брану област, а ослањају се на резултате гло­
балних модела на границама таквих изабраних
области. Неки резултати интеграција једним
оваквим регионалним моделом, у знат­ној ме­
ри направљеним „код нас”, могу се видети на
сајту http://www.seevccc.rs/?p=347. Резултати вишегодишњег европског пројекта у коме
је коришћено неколико модела, са пажњом
усред­сређеном на Медитеран и околне краје­
ве, укључујући средњу и јужну Европу, могу се
видети у Gualdi et al. (2013).
Величина од најбитнијег значаја за добро­
ста­ње код нас несумњиво су падавине. Све
ску­па, у сагласности са поменутим померањем
климатских појасева ка поларнијим ширинама,
пројектовани годишњи износи падавина код
нас се смањују. Ово смањивање присутније је
ТРИБИНА – АНАЛИ
у нашим јужнијим крајевима. Неповољна страна овог пројектованог смањивања је што је оно
најизразитије у летњим месецима. По резултатима у Gualdi et al. (2013) тренд смањивања
летњих падавина у нашим пољопривредно
нај­продуктивнијим крајевима је око 1,5 mm
ме­сечно по декади. Изузетна суша лета 2013.
године, као да је упозорење да треба, колико
смо у стању, да се прилагођавамо клими која се
мења у овом правцу.
Али треба имати у виду и процену, која није
баш на чврстим ногама, да чо­вечанство мо­же
успешно да се прилагоди повећању сред­ње
температуре које би следило из осло­бађања још
око пола трилиона тона угљени­ка сагоревањем
фосилних горива. Хансен и други (2013b) износе разлоге засноване како на анализaма процеса климатског система Земље тако и на палеоклиматским подацима где би и по једнима
и по другима толика количина додатог угљени­
ка вероватно довела до знатно већег повећања
температуре од 2°С. Па чак и када би процена о
2°С била поуздана, историјат нивоа мора за
време имиана, када је температура била и не­што
испод те границе, указује на нагла по­већања
од више метара која се једино могу објаснити
брзим топљењем ледених плоча. Посебно је за­
брињавајућа западноантарктичка ледена плоча
зато што се она ослања на чврсто тло знатно
испод нивоа мора, а садржи запремину леда
која би у случају топљења довела до повећања
нивоа светских океана од 3–4 m. Одговорност
данашњих генерација очи­гледно је велика јер
снабдевање енергијом на садашњи начин, са
уделом од преко 85% по­трошње енергије произведене сагоревањем фо­силних горива, ако се
продужи за свега неколико деценија довешће
нове генерације у ситуацију да могу само да
умање али не и да спрече катастрофалне последице.
ЛИТЕРАТУРА
1. Gualdi S, et al. Future climate projections.
Chapter 2. In: Regional Assessment of
35
АНАЛИ – ТРИБИНА
Climate Change in the Mediterranean. Vol.
1: Air, Sea and Precipitation and Water,
A. Navarra and L. Tubiana, Eds. Springer.
x+310 pp, 2013.
2. Hansen J, Sato M. Paleoclimate implications
for human-made climate change. In: Climate
Change: Inferences from Paleoclimate
and Regional Aspects. Ed. by Berger A,
Mesinger F, Šijački Đ. Springer. 21-47,
doi:10.1007/978-3-7091-0973-1_2, 2012.
3. Hansen J, Sato M, Russell G, Kharecha
P. Climate sensitivity, sea level, and
atmospheric carbon dioxide. Phil. Trans.
R. Soc. A, 371, 20120294, doi:10.1098/
rsta.2012.0294, 2013а.
4. Hansen J, Kharecha P, Sato M, MassonDelmotte V, Ackerman F, et al. Assessing
„Dangerous Climate Change’’: Required
Reduction of Carbon Emissions to Protect
Young People, Future Generations and
Nature. PLoS ONE 8(12): e81648.
doi:10.1371/journal.pone.0081648, 2013b.
5. Imbrie J, Imbrie KP. Ice Ages, Solving the
Mystery. Enslow Publishers, 224 pp. 2nd
Edition, Harvard Univ. Press, 1986.
6. IPCC AR5 WG1, Stocker TF et al., ed.
Аpproved Summary for Policymakers of full
draft report of Climate Change 2013: The
Physical Science Basis. Working Group 1
(WG1) Contribution to the Intergovernmental
Panel on Climate Change (IPCC) 5th
Assessment Report (AR5), dostupno na
www.climatechange2013.org/report/, 2013.
7. Stroeve JC, Kattsov V, Barrett A, Serreze M,
Pavlova T, Holland M, Meier WN. Trends in
Arctic sea ice extent from CMIP5, CMIP3
and observations. Geophys. Res. Lett. 39,
L16502, doi:10.1029/2012GL052676, 2012.
WHAT IS GOING ON WITH THE CLIMATE OF OUR REGION,
AND ON THE PLANET EARTH, AND WHY?
Abstract
History of the ideas, originating more than 150 years ago, that changes in the composition of the atmosphere
might result in Earth’s climate changes is noted. The first data-based claim that climate changes taking place
with high confidence can be ascribed to changes in the concentration of greenhouse gases came from James
Hansen in 1988. Even so, release of greenhouse gases, mostly due to the burning of fossil fuels, primarily coal,
continues unabated. At the same time, a steady increase in near-surface temperatures has taken place, with the
most visible sign of the warming Earth evident in the steady reduction in the end of summer minimum of the
Arctic ice coverage. These changes are not continuous year to year, and as far as the global average temperature
goes, have slowed down over the past ten years or so. This results in vocal claims by ”climate skeptics”
that present climate change is not man-made, and even that carbon dioxide did not have a major role in the
changes of the past several decades. However, a convincing testament to the dominant role of carbon dioxide
in major Earth’s climate changes is provided by the paleoclimate record of the past 50 million years, since
no credible explanation has been proposed that is able to come even close to the order of magnitude forcing
needed to explain the long term cooling of the Earth during that time. The newly released summary of the 5th
Assessment Report of the Intergovernmental Panel on Climate Change is documenting the existing evidence
and projected changes, and some of its statements are noted. Dangers of continued and unabated release of
greenhouse gases include not only rise in temperatures and changes of precipitation regimes, but an increase in
the sea level as well. Finally, changes one should expect in south-eastern Europe are briefly commented upon,
and uncomfortable prospects for longer-term future if the burning of fossil fuels is continued for only several
decades at the present rate.
36
ТРИБИНА – АНАЛИ
КОНТРОВЕРЗЕ САВРЕМЕНЕ ЕНЕРГЕТИКЕ И КОНЦЕПТ
БУДУЋИХ ТЕРМОЕНЕРГЕТСКИХ ПОСТРОЈЕЊА
Војин Р. Грковић1
Аūстракт. Стални пораст становништва на Земљи и тежња за развојем мање развијених земаља
условљава удвостручење потрошње енргије у свету до 2050. године. Садашњи ниво потрошње енергије
и примењене енергетске технологије изазивају велике емисије СО2, које морају значајно да се смање.
Веће коришћење обновљивих извора енергије (ОИЕ) битно доприноси том смањењу, али за последицу
има већу средњу цену електричне енергије. Пораст те цене могао би бити мањи, а смањење емисије
СО2 веће, у случају примене класичних и унапређених енергетских технологија комбинованих са
технологијама за издвајање и депоновање СО2, под условом да ове друге, у догледно време буду зреле
за индустријску примену.
1. Увод
У технолошком развоју цивилизације, с времена на време, долазе периоди када се створе
претпоставке и настане потреба за увођењем
нових технологија и цивилизацијски прелазак
на виши технолошки ниво. Када је реч о енергетици и енергетским технологијама, управо
сада се наша цивилизација налази у једном таквом периоду.
2. Актуелне енергетске прилике
Свет се убрзано развија. Узрок и последица тог развоја јесте све већа и већа потрошња
енергије, укупно и по глави становника, го­
дишње.
Број становника на Земљи већ износи 7 ми­
лијарди, а 2050. износиће 9 милијарди [1]. Нај­
1
развијеније земље у свету имају око 100 пу­
та већи специфични домаћи бруто производ
(изра­жен у $/capita) од најнеразвијенијих.
Исто­времено, најразвијеније земље имају и
око 100 пута већу специфичну потрошњу при­
марне енергије (изражену у kW/capita) од нај­
не­развијенијих земаља (www.en.wikipedia.org/
wiki/World_energy_consumption). Поједине зем­ље с истим нивоом специфичног домаћег про­
извода троше различите количине енергије. На
пример, Јапан троши скоро дупло мање енер­
гије по глави становника од САД, а Велика
Бри­танија и Немачка од Канаде.
Најутицајнији фактори остваривања разли­
читих ефеката коришћења енергије јесу техно­
лошка структура производње матери­јал­них до­бара и ефикасност производње и потрошње
енер­гије, односно, речју енергетска ефикасност
уку­п­не економије.
Већи ниво развоја земаља значи и повећану
потрошњу енергије. На пример, највећим зем­
љама, са данас најбржим развојем – Кини,
Универзитет у Новом Саду, Факултет техничких наука [email protected]
АНАЛИ – ТРИБИНА
Индији и Бразилу – за подизање свог економског
развоја до нивоа немачког, било би потребно да
повећају укупну годишњу потрошњу енергије
за око 92.000 ТWh/а, што одговара укупном
повећању светске потрошње примарне енер­ги­је за око 65%, наравно под условом да оне
остваре енергијску ефикасност својих еконо­
мија, као Немачка2. Ако се узме у обзир пораст
потрошње енергије због оцењеног пораста становника на Земљи, укупна годишња потрошња
енергије у свету била би удвостручена 2050.
године.
Интензивно коришћење енергије доводи до
глобално значајно повећане емисије и пове­
ћаног садржаја у атмосфери СО2 што за последицу има пораст просечне температуре Земље.
То је условило реакцију значајног дела светске
јавности. Као резултат, у већини развијених
држава, као и на глобалном, међудржавном
плану, донете су специфичне политичке и административне одлуке, праћене одговарајућим законима. На пример, програм смањења емисије
СО2 у Европској унији дефинисан је „Роудмап”
документом, према којем количина емисије
СО2 треба да буде смањена, у односу на 2010.
годину, до 2020. године за 20%, до 2030. године
за 40%, до 2040. године за 60% и до 2050. године (само Немачка) за 80%. Крајњи циљ је да се
оствари „нулта” емисија СО2.
Овај захтев може се испунити на три начина:
1) суштинским повећањем учешћа обновљивих
извора енергије (ОИЕ) у укупном портфолију
енергетских компанија; 2) смањивањем укупне
емисије СО2 из постројења на фосилно гориво;
3) енергетски ефикаснијим привређивањем.
Могући ефекти примене првог и трећег начина у Немачкој представљени су сценаријом на
Слици 1. Ситуација у Европској унији у целини
је мало другачија него у Немачкој, нарочито у
периоду после 2030. године. Многе европске
земље имају значајну производњу електричне
енергије из нуклеарних електрана (Француска
37
чак око 77%) и оне, изгледа, немају намеру да
одустану од нуклеарне енергије.
Слика 1. Пројекција покривања потрошње
електричне енергије различитим технологијама [2]
За реализацију немачког, или сличног сце­
нарија, постоји неколико крупних проблема.
Прво, трајање искоришћења електроенергет­
ских капацитета у Европи износи: на сунце до
1.000 h/a, на ветар на копну од 1.300 до 2.200
h/a, на ветар на мору до 3.500 h/a, а капацитета
на фосилно или нуклеарно гориво око 7.500 h/a
[3]. Значи да је, за исту годишњу производњу
електричне енергије, потребно инсталирати
два до пет пута већу снагу обновљивих изво­
ра енергије него електрана на фосилно или
нуклеарно гориво. Друго, повољне локације за
електране на ветар доста су далеко од цен­та­
ра потрошње електричне енергије, па је, паралелно са �����������������������������������
капацитетима на ветар, потребно изградити и одговарајуће далеководе електри­
чне струје. Сматра се да, у том случају, укупна
дужина потребних нових далековода прелази
42.000 km, за шта је потребно утрошити око
100 милијарди евра [4].
Велики обим градње електрана на ветар по­
дразумева велике серије (сада је највећа снага
једног ветрогенератора 6 MW), што би мо­гло
да доведе до извесног појефтињења тих маши-
За земље у развоју, укупно гледано, то је крајње тешко остварити, с обзиром на то да развијене земље дислоцирају
прво радно интензивне и енергијски интензивне индустријске капацитете у мање развијене земље, што ове, опет, не
одбијају.
2
38
на. Ипак, поставља се питање да ли ће ОИЕ
моћи у Европи да задовоље све потребе већ после 2030. године, имајући у виду старост по­
стојећих енергетских капацитета и одлуку неких земаља да се затворе нуклеарне електране.
Треба истаћи да је, посматрано за целу Европу,
реч о заиста огромним капацитетима. У литератури објављене процене крећу се од 300.000 [5]
до чак 476.000 MW само до 2020. године [6], па
није случајно што се, у овом контексту, говори
о „опипљивој неизвесности” [6].
3. Енергетске технологије и концепти
термоенергетских постројења
Данас се за производњу електричне енергије
користе следеће технологије:
– Термоелектране са парним турбинама –
користе се највише за лигнит и камени угаљ,
знатно ређе за течна и гасовита горива. Само
технологија са парним турбинама користи се
и за нуклеарне електране. Код њих се водена
пара добија, уместо у котлу, помоћу нуклеарног реактора, при чему нема никакве емисије
СО2.
– Термоелектране са гасним турбинама – користе се доминантно за гасовита, ређе за течна
горива. По димензијама и тежини ова опрема је
знатно мања, па и јефтинија, од претходне.
– Термоелектране са комбинованим гасним
и парним турбинама – користе се најчешће за
гасовито гориво. У том случају имамо, мање
или више сложену комбинацију претходне две
технологије. Највећи нето степен корисности
комерцијалног постројења за добијање електричне енергије (60%) остварен је управо са
том технологијом.
За производњу електричне енергије из обнов­
љивих извора данас се користе:
– Хидроелектране – проточне, акумулационе
и пумпно-акумулационе;
– Ветрогенератори – на копну (мање брзине
ветра) и на мору (веће брзине ветра);
ТРИБИНА – АНАЛИ
– Фотоелектрични генератори – на крову и
на отвореној површини;
– Термосоларне електране;
– За биомасу углавном се користе техноло­
гије са парним турбинама и парни котлови са
чврстим, или са флуидизованим слојем горива.
Примена технологије гасних турбина за до­
бијање електричне енергије из биомасе још је
у фази индустријског развоја.
Коришћење ОИЕ је важно, осим за смање­ње
укупне емисије СО2 због тога што омогућава
дуже трајање фосилних и нуклеарних енер­
гетских ресурса.
Свака технологија за добијање електричне
енергије карактеристична је по специфичним
инвестицијама (дин/kW), степену корисности
при трансформацији примарне енергије, ути­
цају на животну средину и још неким условима
(гориво, локација и слично).
Историјски гледано, главни мотив за пове­
ће­ње степена корисности термоенергетских
по­стројења био је економски, дакле, један у
основи компанијски мотив. Данас је значајан
један шири мотив – мотив за задовољење општег интереса. Он се манифестује жељом да се
на глобалном плану остварује мања потрошња
примарне енергије и тако допринесе спори­јем
исцрпљивању енергетских ресурса. Њега за­
ступају конзервационистички покрети, који су
се током последње две деценије стабилизовали, у многим развијеним земљама, па и укупно на глобалном плану. Они траже да владе
развијених земаља, потребним специфичним
мерама, приморају компаније да граде термоенергетска постројења са све вишим степеном
корисности. Сличан је и широко распрострањен
покрет зелених који се залаже за очување животне средине. У неким земљама ови покрети
наступају и као политичке партије.
Насупрот конзервационистима, потрошачки
покрети у свету третирају енергију као по­
трош­ну робу и залажу се да њена цена буде
што нижа, због чега је потребна већа понуда.
Изгледа да данас превагу имају мотиви, односно циљеви споријег исцрпљивања светских
енер­гетских ресурса и заштите животне сре­
дине.
АНАЛИ – ТРИБИНА
Код термоенергетских постројења (парних,
гасних и комбинованих) виши степен кори­
сности остварује се вишим температурама и
притисцима паре, односно гаса испред турби­
не. За више температуре потребан је квалитет­
нији, ватроотпорни материјал, до којег се, опет,
долази одговарајућим технолошким развојем.
Енер­гетски ефикаснија техничка решења и од­
говарајућа конструкција опреме, такође доприносе повећању степена корисности.
Слика 2. Развој параметара и степена
корисности технологије парних турбина [7]
Техничко решење спрегнуте производње
елек­тричне и топлотне енергије омогућава
остваривање високог степена искоришћења
при­марне енергије – око 70 до 80%, уз ко­
ришћење постојећег технолошког нивоа тер­
меоенергетских постројења. У периоду од по­ловине седамдесетих година напори енергет­
ских компанија, па и влада неких најразвије­
нијих земаља, били су усмерени на коришће­ње управо тих решења и изградњу великих система даљинског грејања, попут оних у Дан­ској
(Копенхаген) и Немачкој (Рурска шина)3. Ова
тех­ничка решења примењују се кад год је то
могуће.
Значајан скок степена корисности парних
по­стројења остварен је вишим параметрима
39
свеже паре (притисак 262 бара, температура
547°С) и догрејане паре (температура 565°С),
половином деведестих година. Данас највиши
параметри паре износе 285 бара/600°С/620°С,
(Слика 2) [7]. Тиме су омогућени, данас највећи
степени корисности парних електрана од 43%
(на лигнит), односно 46% (на камени угаљ).
Овај напредак је остварен, са једне стране применом нових материјала (челик Т91 уместо челика X20), с аустенитном структуром, а са
друге стране оп­тималном технологијом транс­
формације енер­гије, пре свега процеса са­го­
ревања и ко­риш­ћења топлоте излазних дим­них гасова.
Почетком осамдесетих година у Европи је
уведена законска обавеза да парне термоелектране на фосилно гориво морају да имају и по­
стројења за пречишћавање излазних димних
гасова: уклањање азотних оксида (ДЕНОКС)
и одсумпоравање (ОДГ). То је омогућило сма­
њење емисије тих гасова из термоелектрана за
фактор 10.
Коришћењем легура никла и унапређењем
технологије трансформације енергије, пре свега у делу сушења горива, било би могуће прећи
на параметре паре 375 бара/700°С/720°С, што
би, даље, омогућило достизање степена корисности парних постројења на камени угаљ, чак
и до 52%. Овде је, поред отежаног задовољења
захтева за бржом променом снаге и техничког
минимума постројења, највећи проблем драстично повећање цене термоелектране – за око
50% [8].
Никл је уведен у релативно раном стадију­му развоја технологије гасних турбина, а њего­
ве могућности у погледу остваривања висо­ких температура искоришћене су још почет­ком шездесетих година. За данашње гасне
турбине, поред суперлегура на бази никла и
еу­тектичких легура, користе се специјална
техничка решења хлађења лопатица, што омо­
гућава температуре испред турбине од око
Коришћење ових система заправо је почело много раније и у бившем Совјетском Савезу доживело је значајан развој
(системи у Москви, Санкт Петербургу и други), али је под притиском енергетске кризе 1973. њихово коришћење
било најшире прихваћено, пре свега, у Европи.
3
40
ТРИБИНА – АНАЛИ
1.500°С, дакле за око 450°С изнад техничких
могућности примењених материјала.
Захтев за суштинским смањењем емисије
СО2 може се испунити на три начина: 1) сма­
њива­њем укупне емисије СО2 из постројења
на фосилно гориво; 2) повећањем учешћа об­
но­вљивих извора енергије, пре свега ветра и
сунца, у технолошком портфолију енергетских компанија; 3) рационалним и ефикасним
коришћењем енергије у области транспорта и
потрошње.
Смањење укупне емисије СО2 из постројења
на фосилно гориво могуће је остварити: 1)
коришћењем горива са већим садржајем водоника (природни гас) на рачун горива са више
угљеника (угаљ); 2) коришћењем технологија
за издвајање СО2, као део технологија за
трансформацију примарне енергије; 3) побољ­
шањем степена корисности постројења. Ефекат
примене првог начина ограничен је количином
и саставом природног гаса.
Слика 3. Шематски приказ технологија за
издвајање угљен-диоксида
Данас се развијају три различите групе тех­
нологија за издвајање СО2 (Слика 3). Концепт
технологије издвајања СО2 пре сагоревања за­
снива се на примени поступака издвајања ки­
сеоника из ваздуха, гасификације угља, пре­
чишћавања добијеног синтетичког гаса, затим,
издвајања насталог угљен-диоксида, његовог
са­бијања на виши притисак и одлагања, док
се електрична енергија производи у комбино-
ваном постројењу гасних и парних турбина.
Процеси гасификације угља и пречишћавања
гаса релативно су добро познати, али је потребно унапредити поступке издвајања кисеоника и одвајања угљен-диоксида. Процењује
се да би енергија, неопходна за одвијање тих
процеса, одговарала смањењу степена користи
трансформације примарне енергије у електричну за 5 до 8 процентних поена. Осим тога, овде
је још потребно усавршити гасну турбину која
као гориво користи водоник. Улазак у погон
прве електране по овој технологији, снаге 400
MW, очекује се после 2020. године [3].
Код „оксифјуел” технологије предвиђа се са­
горевање угља у чистом кисеонику, делимично
разблаженом смешом СО2 и Н2О која се узима после пречишћавања димног гаса. И овде
постоје процеси сабијања СО2 и издвајања кисеоника из ваздуха. Процењено смањење степена користи при примени ове технологије износи 8 до 12 процентних поена [9]. У свету ради
6 опитних постројења по овој технологији, а
најављена је изградња још 9 [1]; у току су и
припреме за градњу парне електране на лигнит електричне снаге 250 MW, на локацији Је­
несвелде у Немачкој [11].
Технологија уклањања СО2 после сагорева­
ња претпоставља коришћење конвенционалног парног постројења на угаљ, којем се додају
процеси пречишћавања димног гаса, одвајања
и сабијања СО2. У току је развој различитих
техничких решења пречишћавања. Тренутно
најбоље изгледе за успешан развој имају поступци прања димних гасова, уз коришћење
хемијских апсорбера. И за ову технологију
про­цењује се смањење степена користи у из­
носу 8 до 12 процентних поена [9]. Коришћење
мембранских процеса, уместо апсорпције, обезбедило би још бољу енергетску ефика­сност,
односно мање смањење укупног степена кори­
сности. По овој технологији у свету ради 25
опитних постројења, најављена је изградња
још 33 нова [1]; у току су и припреме за град­њу
парне електране на лигнит електричне снаге
260 MW, на локацији Белхатов у Пољској [12].
Свако повећање степена корисности термо­
енергетског постројења има за последицу и
41
АНАЛИ – ТРИБИНА
одговарајуће смањење емисије свих штетних
гасова, па и СО2. Комбиновањем технологије
за уклањање СО2 и унапређене технологије
трансформације примарне енергије са пове­
ћаним степеном корисности омогућило би ре­
лативно економично уклањање СО2, уз обе­
збеђење укупног степена корисности на нивоу
термоенергетских постројења из осамдесетих
година.
4. Економски аспекти развоја енергетских
система и постројења
Годишња производња електричне енергије
сваког енергетског капацитета зависи, са једне
стране од потреба електроенергетског система, а са друге стране, од економских, еколо­
шких и технолошких перформанси конкретног
постројења. Потребе електроенергетског система одређене су годишњом кривом трајања
оптерећења свих потрошача, која је по облику
слична оним на Слици 4.
Главни показатељи економских перформанси су фиксни и променљиви трошкови про­
изводње електричне енергије. Први зависе од
инвестиција и услова финансирања изградње, а
други од степена корисности постројења, цене
горива, цене сертификата за емисију СО2 и величине трошкова одржавања опреме. Редослед
ангажовања блокова (електрана) у систему иде
према величини променљивих трошкова, почев од најнижих. На тај начин добија се укупна
енергија, коју за годину дана произведе сваки
блок и његов годишњи број сати рада на пуној
снази.
Сада у Европи важи обавезујуће правило да
електране, које користе ОИЕ, дају приоритетно
струју у систем, што практично значи да када
има ветра, а систему није потребна већа снага, електране на фосилно и нуклеарно гориво
морају да смање снагу без обзира на то што је
4
цена њихове струје нижа од оне из ОИЕ. Ови
односи уређени су такозваном тарифом приоритетног напајања.4 Када се, од укупне по­треб­не електричне енергије за систем, одузме
енергија коју производе ОИЕ, добија се кри­ва
трајања преосталог оптерећења, које по­крива­
ју фосилне и нуклеарне електране. На Слици 4 приказане су криве трајања преосталог
оптерећења у зависности од учешћа електричне
енергије из ОИЕ у укупној потрошњи за један
европски електроенергетски систем, с тим што
је крива трајања преосталог оптерећења за
учешће ОИЕ од 80% резултат наше процене.
Слика 4. Криве трајања преосталог оптерећења
електроенергетског система с учешћем ОИЕ од 20,
40, 60 и 80% [12]
Повећање учешћа електричне енергије из
обновљивих извора у укупној потрошњи електричне енергије у једном електроенергетском
систему, смањује „тржиште”, односно количину енегије, коју у систем могу да пласирају
термоенергетска постројења на фосилно и нуклеарно гориво. Мања годишња производња,
условљава веће учешће инвестиција, односно,
веће фиксне трошкове по јединици произведене електричне енергије.
У наставку ће бити приказан утицај повећа­
ња пласмана енергије из ОИЕ на средњу це­ну
електричне енергије у систему са ОИЕ.
Код нас се често користи израз: „фид-ин” тарифа, који се, иначе, одомаћио у Европи.
42
Ради поједностављења проблема, претпоста­
виће се да се у базном делу дијаграма опте­
рећења, електрична енергија производи у по­стројењима на лигнит5, да се у средњем де­
лу дијаграма оптерећења електрична енергија
производи у постројењима на камени угаљ,
а да се у вршном делу дијаграма оптерећења
електрична енергија производи у комбинова­
ним по­стројењима гасних и парних турбина на
природни гас6. Производња електричне енергије биће одређена помоћу детерминистичког
модела, коришћењем криве трајања преоста­лог оптерећења са Слике 4. Претпоставља се
да ће референтни електроенергетски систем
имати учешће 2020. године 20%, 2030. го­дине
40%, 2040. године 60% и 2050. године 80%.
Претпостављена су три сценарија. У првом,
укупне снаге електрана на лигнит се током
времена не смањују (задржава се претходни
укуп­ни ниво њихових снага, благовременом
градњом нових постројења), али се за одгова­
рајући износ смањују укупне снаге у средњем
делу дијаграма оптерећења (варијанте 1А и 1Б).
У другом сценарију, укупне снаге фосилних
електрана на лигнит (у базном делу дијаграма
оптерећења) смањују се током времена (као резултат затварања старих и спори­је градње нових
постројења), тако да укупне снаге електрана на
камени угаљ остају све време исте (варијанте
2А и 2Б). У оба сценарија посматране су по
две варијанте технолошког нивоа термоенергетских постројења. Основна технологија са
степенима корисности 43% за лигнит и 46% за
камени угаљ (варијанте 1А и 2А) и унапређена
технологија са степенима корисности 46% за
лигнит и 50% за камени угаљ (варијанте 1Б
и 2Б). У трећем сценарију је претпостављено
да учешће ОИЕ остаје 20% – на нивоу оног из
2020. године, али да се смањење емисије СО2
обезбеђује додавањем по­стројења за уклањање
и депоновање СО2. Посматране су: варијанта
с основном енергетском технологијом и опремом за издвајање и депоновање СО2 (варијанта
5
6
ТРИБИНА – АНАЛИ
3В) и варијанта с унапређеном енергетском
технологијом и опремом за издвајање и де­
поновање СО2 (ва­ријанта 3Г). Због потрошње
енергије за издваја­ње СО2, нетостепени кори­
сности постројења умањени су за 10%. Рачунато је са средњим степеном издвајања СО2 у
износу од 86,6%. Узета је цена постројења за
уклањање СО2 у термоелектранама на лигнит
од 800 евра2010/kW, а у термоелектранама на
камени угаљ од 600 евра2010/kW. Рачунато је са
трошковима потискивања и депоновања СО2
у износу 30 евра2010/tСО2. У свим разматраним
варијантама претпостављено је да се вршна
електрична енергија добија из комбинованих
постројења гасних и парних турбина, са степеном корисности 60%, која користе гасовито
гориво.
Цене специфичних инвестиција за поједине
технологије, цене појединих горива и цене сертификата за емисију СО2, за период од 2010.
до 2050. године преузете су из [8]. Претпоста­
вљени услови финансирања су кредит са каматном стопом 7,5% и роком отплате 15 година. Цена стује из ОИЕ узета је, према „фид-ин”
тарифи 13.5 ес(2010)/kWh.
Слика 5. Просечна цена електричне енергије за
претпостављену динамику пораста учешћа
енергије из ОИЕ и свих шест разматраних
варијанти
Јер та постројења, поред проточних хидроелектрана, имају најниже специфичне променљиве трошкове.
Јер је природни гас најскупљи енергент.
АНАЛИ – ТРИБИНА
Повећано учешће ОИЕ у укупним испорукама електричне енергије изазива значајно
повећање просечне цене електричне енергије
(Слика 5). Највећи део тог повећања изазван је
повећањем специфичних фиксних трошкова,
које настаје због смањеног обима производње
термоелектрана у условима повећаног пласмана струје из ОИЕ. Мањи део повећања цене
изазван је (процењеним) порастом цена горива
и цене сертификата за емисије СО2 [8].
Варијанте с ограничењем учешћа ОИЕ у испоруци енергије на 20% и коришћењем тех­
нологија за уклањање и депоновање СО2 омо­
гућавају значајно нижу средњу цену електрич­не
енергије, али и знатно мање емисија СО2, од
осталих варијанти (Слика 6).
Слика 6. Упоређење емисија СО2
за разматране варијанте
5. Технолошки аспекти развоја
термоенергетских постројења
Коинциденције наглог пораста потрошње
енергије у електроенергетском систему с ОИЕ
и престанка ветра, односно заласка сунца, и
обрнуто, постављају веома оштре захтеве у
погледу брзине промене снаге термоенергетских постројења. Поред бројних стандарда за
електричне мреже, који дефинишу такве захтеве, донетих последњих година, на пример
питање сигурног функционисања система са
43
великим учешћем ОИЕ још увек остаје отворено [13, 14]. За сада нуклеарни блокови имају
највеће брзине промене снаге, око 60 MW/min,
док комбиноване гасне и парне турбине, нови
блокови на лигнит и блокови на камени угаљ
остварују брзине од око 40, 30 и 25 MW/min,
респективно. У електроенергетским системима
са већим учешћем ОИЕ, у будућности се могу
очекивати брзине повећања снаге од 20 до око
60 MW/min, просечно, у трајању и по неколико десетина сати. Садашње електране могу да
остваре трајање промене снаге од 12 минута
(нуклеарне) до највише 20 минута (електране
на лигнит), па би поменути захтев могао да
буде задовољен само добро синхронизованим
радом више великих електрана.
У електроенергетским системима с ОИЕ,
тер­моенергетска постројења морају да имају
што нижи технички минимум и што бржи
старт. У принципу, бржи старт омогућава ма­
њу потрошњу горива, али условљава бржу
по­трош­њу радног века термоелектране, што,
онда, повећава трошкове одржавања. Због то­
га, пројектанти постројења немају много сло­
бодног простора да нађу решење које ће за­
довољити како овај, тако и захтев за низак
технички минимум. Поједина решења, која се у
литератури предлажу, још увек су у фази истра­
живања [18, 19].
За велике брзине промене снаге и обезбе­
ђење потребне варијабилне енергије, могу се,
у принципу успешно, користити и пумпно-акумулационе електране. Међутим, њихова
еко­номичност одређена је, са једне стране ценом њихових специфичних инвестиција (које су
значајно веће од електрана на фосилно гориво)
а са друге стране ценом електричне енергије из
фосилних и нуклеарних електрана [12]. Осим
тога, детаљне анализе показују да, у условима великог учешћа ОИЕ, оне имају тешкоћа
са задовољењем свих потреба за варијабилном
енергијом [16].
44
6. Закључак
Човечанство, нема сумње, може наћи нај­
боље одговоре на питања која постављају ра­
стуће потребе за енергијом: исцрпљивост фо­силних енергетских ресурса и све већи по­ре­
мећаји животне средине изазвани досадашњим
развојем. Одговори на њих налазе се у широј
области знања о трансформацији и коришће­
њу енергије, конкретније у областима техно­
логија за трансформацију енергије, техноло­
ги­ја за елиминисање негативних ефеката, те
трансформације на животну средину и специ­
фичних знања и технологија за рационално
коришћење енергије.
Технологије коришћења лигнита и каменог
угља на бази парних турбина и технологије
коришћења природног гаса на бази гасних и
комбинованих гасних и парних турбина могу
да буду окосница будућих технологија за до­
бијање електричне енергије из фосилних го­рива у наредних 40–50 година. Постоје могућ­
ности зна­чајног побољшања тих технологија.
Технологије за уклањање и депоновање
СО2 још увек су у фази развоја. Иако се прва
комерцијална постројења очекују пре краја ове
деценије, њихова шира примена може да почне
тек после 2020. године.
Суштински допринос остваривању европских циљева, када је реч о заштити животне
средине и смањења емисија СО2, представља
веће коришћење обновљивих извора енергије,
пре свега, енергије ветра и соларне енергије.
У случају великог учешћа обновљивих извора у укупној производњи електричне енерги­је
(преко 20%), у условима приоритетног пла­
смана, годишња производња из извора на фосилно и нуклеарно гориво значајно се смањује,
па пораст просечне цене електричне енергије
постаје сасвим известан (у противном те електране би радиле са губитком). У том случају,
коришћење технологија за фосилна горива,
заједно са технологијама за уклањање и де­по­
новање СО2, изгледа повољније и када је реч
о цени електричне енергије, али и емисије
ТРИБИНА – АНАЛИ
СО2. Дефинисање оптималног технолошког
порт­фолија компанија произвођача електричне енергије могло би да допринесе даљем по­
бољшању укупних ефеката.
Нуклеарне електране немају никаквих еми­
сија СО2. Ова чињеница, као и јефтино гориво, односно ниска цена коштања њихове електричне енергије, чине их дугорочно реалном
опцијом, упркос одлукама влада појединих др­
жа­ва да одустану од нуклеарне технологије.
Повећање цене електричне енерги­је за Срби­
ју је од изузетног значаја јер она са посто­је­
ћим (и сличним) нивоом развоја нема до­вољан
друштвени производ из којег би ту цену платила.
ЛИТЕРАТУРА
1. Reimuth O, Kremer H. and Vortmeyer N.
Greener Power Generation Technologies
– Solutions for Carbon Capture, VGB
PowerTech. (12), 81-6, 2011.
2. Götz W. Herausforderung für den künftigen
Kraftwerkseinsatz, VGB PowerTech, (1/2),
35-7, 2012.
3. Wissel S, Ruth-Nagel S, Blesl M, Fahl U.
und Voß A. Stromerzeugungskosten im
Vergleich, Universität Stuttgart, Institut
für Energiewirtschaft und Rationale
Energieanwendung, Bericht Nr. 4, Februar
2008.
4. Fouquet D. and Nysten J. The Role of
Renewable Energy in the Changing Energy
Landscape in Europe – Some Reflections,
VGB PowerTech. (1/2), 38-42, 2012.
5. Benesch W. and Passini S. New fossilfired power stations in Europe – Status and
Perspectives, VGB PowerTech (4), 28-31,
2011.
6. Berge H. The electricity sector at a crossroads,
VGB PowerTech. (1/2), 32-4, 2012.
7. Bareiß J, Helmrich A. and Bantle M. Materials
Specification VGB-R 109 and Processing
Standards – First Experiences of a New
45
АНАЛИ – ТРИБИНА
Power Plant for Quality Control Purposes,
VGB PowerTech. (7), 51-5, 2010.
8. Fürsch M, Nagl S. and Lindenberger D.
Optimization of power plant investments
under uncertain renewable energy development
paths – A multistage stochastic programming
approach, EWI Working Paper, No. 12/08,
May 2012.
9. Kather A. Zukünftige klimafreundliche
Stromversorgung mit fossil befeurten
Kraftwerken”, VGB PowerTech. (9), 44-53,
2011.
10.Schreier W, Boon G. and Kubacs V. PostCombustion Capture Plants – Concept and
Plant Integration, VGB PowerTech. (12),
47-51, 2009.
11.Paelinck F. and Altmann H. Overview on
CCS Technologies and Results of Vattenfall’s
Oxyfuel Pilot Plant, VGB PowerTech. (3),
43-7, 2010.
12.Steffen B. and Weber C. Efficient Storage
Capacity In Power Systems With Thermal
And Renewable Generation, Universitaet
Duisburg, Essen, EWL Working Paper, No.
04/2011, August 2011.
13.VDN. Transmission Code 2007 – Netzund Systemregeln der deuchen Übertragungsnetzbetrieber, Verband der Netzbetrieber e. V. beim VDEW, August 2007.
14.Nordic Grid Code 2007 (Nordic collection
of rules), January 2007.
15.Hartung M. Kraftwerksneubau in Europa
– Eine herausforderung für Projekt- und
Qualtätsmanagement, VGB PowerTech. (5),
30–3, 2011.
16.Nicolosi M. Wind Power Integration,
negative Prices and Power System Flexibility
– An Empirical Analysis of extreme Events
in Germany, EWI Working Paper, No. 10/01,
March 2010.
17.Zepf N. Flexibilität und Speicherung, VGB
PowerTech. (12), 44-7, 2011.
18.Fübi M, Krull FF. and Ladwig M. Increase
in Flexibility with latest technologies, VGB
PowerTech. (3), 30-4, 2012.
19.Jesche R, Henning B. and Schreier W.
Flexibility through highly efficient
technology, VGB PowerTech. (5), 64-8,
2012.
CONTROVERSIES CONCERNING MODERN POWER SUPPLIES
AND CONCEPT OF FUTURE THERMAL POWER PLANTS
Abstract
The world energy consumption is growing rapidly and is likely to double by 2050 due to continuous growth
of the world population, as well as the development aspirations of developing countries. Current level of the
energy consumption together with applied energy technologies cause huge emissions of СО2, which must be
significantly reduced. Increased usage of renewable energy supply contributes essentially to the reduction,
yet, as a consequence, causes higher average electricity price. However, lower electricity price as well as
higher reduction of СО2 can be achieved if the energy technologies (classical and advanced) combined with
the technologies for CO2 removal and storage are applied. In order to achieve this, the technologies should be
developed up to the industrial level in the close future.
46
ТРИБИНА – АНАЛИ
НЕФОСИЛНА ЕНЕРГЕТИКА – МОГУЋНИ КОНЦЕПТ ЗА БУДУЋНОСТ1
Шћепан Миљанић2
Аūстракт. Енергија је један од услова живота људи, а њено обезбеђивање стални задатак чо­
вечанства. У овом тексту разматрају се могућности развоја енергетике у будућности, имајући првен­
ствено у виду чињеницу да ће извори фосилних горива, угља, нафте и природног гаса, бити исцрпљени у
наредних стотинак година, а узимајући у обзир технолошке могућности доба које долази. Дат је преглед
садашњих потреба човечанства за енергијом, које се доминантно (око 80%) задовољавају из фосилних
горива, пројекција раста потрошње у наредних сто до двеста година, као и могућности да се те потребе
задовоље. Истакнути су удели које ће имати поједине врсте енергије. У том смислу обновљиви извори
ће достићи 30 до 40%, а нуклеарни око 25%. Издашност нуклеарних сировина процењена је, узимајући
у обзир напредне технологије коришћења уранијума и торијума, на преко 10 000 година. На крају, дат
је опис концепта водоничне енергије односно водоничне економије, као кључног концепта енергетике
будућности, полазећи од тога да ће водоник, због своје еколошке прихватљивости и енергетских
својстава бити главни енергетски медијум у будућности.
1. Увод
Енергија је вечна тема међу људима јер је
она, заједно са храном и водом, услов живота људи и услов опстанка човечанства. Она се
користи у различитим видовима, као топлотна
енергија, као електрична, механичка, хемијска
и сл., зависно од тога у које сврхе се троши.
Данас се свет опскрбљује енергијом кроз различите енергетске системе, а доминантан део
у задовољавању енергетских потреба човечанства имају тзв. фосилна горива тј. угаљ, нафта
и природни гас.
С једне стране, енергетика заснована на фо­
силним горивима веома је погодна. Та горива
могу се практично одмах користити након што
се експлоатишу из земље, без битних техничких
дорада, изузев делимично нафте. Такође, сред­
ства у којима их користимо технички су ре­
лативно једноставна, поготову ако из таквих
сировина добијамо топлоту. Нешто је, али не
много, сложенија ситуација ако производимо
електричну енергију. У те сврхе користе се то­
плотне машине, као што су термоелектране или
мотори с унутрашњим сагоревањем.
С друге стране, пошто се ради о угљенич­
ним горивима, производ њиховог изгарања је
угљен-диоксид (CO2). То је гас чија емисија
највише доприноси ефекту стаклене баште, чи­је последице су велики климатски по­ремећа­
ји изазвани глобалним отопљавањем. Такође,
резерве ових горива су, наравно, ограничене и
може се рећи да су „при крају”, односно да ће
бити потрошене за стотинак година. С обзиром
на све то, човечанство је већ дошло у ситуацију
Овај текст је настао на основу предавања које је аутор одржао у САНУ, Огранак у Новом Саду, 25. септембра 2013.
године.
1
2
Професор на Факултету за физичку хемију Универзитета у Београду.
47
АНАЛИ – ТРИБИНА
да брине о томе како ће у наредних неколико векова задовољавати своје потребе за енергијом.
Овај чланак би требало да представља скромни допринос напорима да се разумеју и схвате
овакви проблеми енергетике и да се осмисле
прихватљиви концепти за будућност, имајући
у виду чињеницу да ће енергетика будућности
бити глобална а не национална. У ствари, овде
ће бити дат преглед постојећег стања и могућна
пројекција будућности, заснована на техноло­
шким мо­гућ­ностима доба које долази.
пораста жи­вотног стандарда. Данас у свету
има скоро седам милијарди и двеста милиона
становника, а по процени датој на Слици 1, у
периоду од наредна скоро два века тај број неће
значајно прећи девет милијарди. Ваља запазити
да ће број становника у сиромашним земљама
расти знатно брже него у богатим.
2. Садашње потребе човечанства за
енергијом
Производња енегрије базира се на коришће­
њу енергетских сировина, с једне стране, и
енергије из обновљивих извора, са друге. Преглед садашње светске потрошње/производње
енергије по врстама дат је у Таблици 1.
Слика 1. Пројекција пораста броја људи на
Земљи до 2300. године.
Таблица 1. Светска потрошња енергије по врстама (PWh); 1 PWh = 1 000 милијарди kWh.
ГОДИНА
Фосилна
Нуклеарна
Обновљива
УКУПНО
1990.
2000.
2008.
83,374
94,493
117,076 (81,4 %)
6,1130.4 cm
7,857
8,283 (5,8 %)
13,082
15,337
18,492 (12,9 %)
102,569
117,687
143,851
Ваља напоменути да електрична енер­гија
чи­ни не више од 15% укупне енергије која се
потроши у свету. Остало иде у топлоту, погон
транспортних средстава итд.������������������
Тако је 2010. године у свету произведено око 21 330 милијарди
kWh, из инсталираних капацитета који су из­
но­сили 5 144 милиона МW. И у производњи
електричне енергије фосилна горива имају до­
минантно учешће (66,6 %).
3. Процена раста потрошње енергије у
будућности
Потрошња енергије у будућности ће расти
из два разлога. Прво, због пораста броја ста­
новника на Земљи, а друго, због очекиваног
Истовремено, процењује се да ће потрошња
енергије нпр. у 2100. години бити више него
утростручена, мада ће светска популација порасти за „само” 30%, а у 2300. више него упетостручена. То је зато што ће расти стандард,
а то повећава потрошњу енергије по становнику. Конкретно за 2100. годину потрошња по
становнику биће преко два и по пута већа од
данашње.
4. Примарни извори енергије
У примарне изворе енергије спадају извори
који се базирају на резервама енергетских си-
48
ТРИБИНА – АНАЛИ
ровина. Те сировине су угаљ, нафта и природни
гас, као фосилни извори, и уранијум као нуклеарни извор. Из њих задовољавамо највећи део
потреба за грејањем, механичким радом, транс­
портом итд. производећи енергије различитих
видова. �����������������������������������
Нафта������������������������������
, а у последње време и природни гас, посебно су важни за мобилна средства,
али и за производњу топлотне и електричне
енергије.����������������������������������
Преглед издашности основних енергетских сировина је дат у Таблици 2. Издашности су рачунате тако што су доказане резерве
подељене годишњом производњом.
ционалним нуклеарним фисионим реакторима,
а то су углавном реактори тзв. II генерације.
Највећи део постојећих реактора који су сада
у употреби су реактори тога типа. Они као
гориво користе уранијумов изотоп7 235U, којег
у природној сме­ши уранијумових изотопа
има свега 0,72%. Очекивани пораст цена U из
конвенционалних извора повећаће резерве за
додатних 7 600 000 tU, јер ће и неки сада некомерцијал­ни извори доћи до изражаја. Тада би
издашност била 190 година. Ако се овоме до­-
Таблица 2. Производња, резерве и издашност основних енергетских сировина.
Енергетска сировина
Пpоизводња
Доказане резерве
Издашност (год.)
7,7 Gt/god. (2011)
861 Gt (2011)
112
СИРОВА НАФТА4
84,53 Mbarel/dan (2011)
1532 Gbarel (2012)
50
ПРИРОДНИ ГАС5
3 284 Gm3/god (2010)
190 000 Gm3 (2012)
60
УРАНИЈУМ6
68 000 tU/god (2011)
5 327 200 tU (2011)
80–300*
УГАЉ3
Треба рећи да је овде наведена процена из­
дашности нафте при садашњем нивоу по­тро­
шње. Тај ниво ће свакако расти у будућности,
али ће вероватно порасти и откривене резерве,
поготову у теже доступним крајевима.
*
Издашност уранијума од 80 година је ми­
нимална издашност, јер је она израчуната узи­
мајући у обзир само тзв. комерцијалне (еко­
номске) ре­зерве – то не значи све природне
резерве, већ само оне резерве уранијума које
спадају у ценовне категорије од 80 и 80–130 $/kg
оксида уранијума (U3O8). ������������������
Такође, ова издашност подразумева употребу уранијума у к������
онвен-
дају и ре­зерве из неконвенционалних извора
(нпр. фос­фатних ђубрива), црних шкриљаца,
пепела угља, нуклеарних оружја, осиромаше­
ног ура­нијума и морске воде, онда би издашност
ура­нијума при садашњем начину употребе била
максимално 300 година.
Поред релативно мале издашности урани­јума у оквирима постојећих нуклеарних концепата, значајан проблем нуклеарне енергетике
је њен релативно висок радијациони ризик, посебно онај који се односи на РО8. Наиме, при
фисији уранијума (в. ниже) ствара се велики
3
Извор: WCA – World Coal Association
4
Извор: CIA, The World Factbook
5
Извор: IEA – International Energy Agency
6
Извор:WNA – World Nuclear Association
7
Изотопи су атоми истог елемента који имају различите масе.
8
РО – Радиоактивни отпад.
49
АНАЛИ – ТРИБИНА
број радиоактивних изотопа различитих елемената, од којих су неки изразито дугоживећи, са
временима живота реда милион година. Сходно томе, поузданост њиховог складиштења нај­
већи је проблем нуклеарне енергетике сада.
5. Стање животне средине – емисија
угљен-диоксида
Угљен-диоксид је један од саставних гасова
Земљине атмосфере. Његова концентрација је
врло ниска, али му је улога значајна са разних
аспеката. Прво, он је значајан за живи свет, посебно за живот биљака кроз процес фотосинтезе. Друго, он је гас који апсорбује топлотно
(инфрацрвено) зрачење, што други, тзв. хомонуклеарни гасови, нпр. азот или кисеоник,
не чине. На тај начин угљен-диоксид спречава повратак енергије коју је Земља добила од
Сунца као светлост, натраг у Свемир у виду
реемитоване топлотне енергије. Што је њего­
ва концентрација виша ефекат стаклене баште
израженији је и глобална температура расте.
Кретање концентрације угљен-диоксида кроз
историју приказано је на Слици 2.
Емисија угљен-диоксида, поготову по глави
становника, на неки начин је индикатор разви­
јености, тј. стандарда, јер виши стандард у
постојећим условима претпоставља већу по­
трошњу енергије.
У процену емисије СО2 укључена је емиси­
ја која потиче само од сагоревања фосилних
го­рива и индустрије цемента, али не и угљен-диок­сид који потиче од употребе земљишта,
спаљивања шума и сл.�������������������������
Занимљиво је да је светска годиш­ња емисија угљен-диоксида9 (2010.
год.) била 31 680 000 000 t/god., тј. 4,8 t per capita, те да је раст концентрације кроз историју
био:

-8000/1000 – пораст 5,5%,

1000/1880 – пораст 1,8%,

1880/2010 – пораст 35%.
Види се да раст од 1880. године, а то је период захуктавања индустријске револуције након
открића парне машине, вишеструко премашује
укупни раст у претходних скоро десет хиљада
година. Због тога је важно у свим разматрањима
енергетских и индустријских питања водити
рачуна о овоме аспекту.
6. Енергетика будућности
6.1. Примарни извори енергије у будућности
Слика 2. Промене концентрације угљен-диоксида
кроз историју у ppm (parts per billion).
9
CIA, The World Factbook
У постфосилној ери, која ће наступити после
прелазног периода од стотинак година, свет ће
се напајати енергијом из две главне групе извора – обновљиви извори и нуклеарни извори.
У прве спадају: хидроенергија, енергија ветра,
сунчева енергија, геотермална енергија и енергија из биомасе; у нуклеарне изворе будућности спадаће енергија из фисије атомских језга­ра и енергије из фузије. Процена удела поје­
диних врста енергије у светској потрошњи
енер­гије у наредном веку илустрована је на
Слици 3.
50
ТРИБИНА – АНАЛИ
Слика 3. Оквирна пројекција учешћа енергетских извора по врстама у светској потрошњи до 2100.
године10.
Из датог дијаграма следи да ће 2100. го­
дине удео обновљивих извора бити око 35%,
нуклеарне енергије око 25%, угља 25%. Остали, сада најважнији извори (нафта и гас) неће
заједно премашити 10%.
А) Обновљиви извори су они извори енер­
гије који се стално или периодично обнавља­
ју. Да би се схватиле могућности ко­риш­ћења
енергије из таквих извора неопходно је разумети значење њихових потенцијала. Дефинишу се
углавном три врсте тих потенцијала: теоријски,
искористиви и технички.
Теоријски потенцијал је стационарна брзина
којом дати извор енергије дисипира енегрију.
Тај потенцијал узима у обзир само природна и
климатска ограничења за коришћење неког извора.
Искористиви потенцијал. Ако говоримо о
глобалној енергетици онда то значи да су од
интереса не мале већ огромне снаге датог извора (реда 15 TW). Таква енергија, да би била
10
ефикасно коришћена, мора бити претворива у
хемијско гориво које се може транспортовати,
па се њен потенцијал обично изражава као еквивалент хемијског горива (TW). Тако искористиви потенцијал израчунава се из теоријског
потенцијала узимајући у обзир термодинамичка ограничења за трансфер нпр. соларне
енергије у електричну (или топлотну), а онда се
она конвертује у хемијску, опет са одговарају­
ћом ефикасношћу, без обзира на могућне технолошке тешкоће.
Технички потенцијал представља остварену снагу након прикупљања енергије и њене
конверзије у транспортабилно хемијско гориво11 путем постојеће технологије. Узимају се у
обзир и географска подручја која су доступна
постојећим технологијама. То је, дакле, оно
што се може реално постићи.
Доле дефинисани потенцијали су за поједи­не
врсте обновљивих извора енергије дати у Таблици 3.
AAPG – American Association of Petroleum Geologists.
Ради поређења с другим изворима енергије, процене искористивог и техничког потенцијала које се овде износе
направљене су као снага изражена у јединицама еквивалената хемијског горива. То значи да ако се нека енергија
конвертује у нпр. електричну, узима се одговарајући фактор ефикасности за ту конверзију, а онда се таква енергија
конвертује у хемијску, опет узимајући одговарајући фактор ефикасности. Сходно томе, потенцијали дати у ТW се
односе на еквивалент хемијског горива.
11
51
АНАЛИ – ТРИБИНА
Таблица 3. Потенцијали најважнијих обновљивих извора енергије.
ПОТЕНЦИЈАЛ СУНЧЕВЕ ЕНЕРГИЈЕ (TW)
Електрична
Топлотна
Соларна горива
Електрична
Електрична
Електрична
Теоријски Искористиви Технички Производња 2001
89 000
58 000
7 500
0,00015
89 000
19 000
5 600
0,00060
89 000
61 000
2 500
0,19
ПОТЕНЦИЈАЛ ХИДРОЕНЕРГИЈЕ (TW)
12
3,5
1,2
0,23
ПОТЕНЦИЈАЛ ЕНЕРГИЈЕ ВЕТРА (TW)
1 000
250
14
0,005
ПОТЕНЦИЈАЛ ГЕОТЕРМАЛНЕ ЕНЕРГИЈЕ (TW)
44
2,8
1,9
0,005
Јасно се види да потенцијали сунчеве енер­
гије вишестуко превазилазе потенцијале свих
других извора заједно. Тако, теоријски потен­
цијал Сунца – то је више енергије која падне
на Земљу за сат и по него што је укупна светска потрошња енергије из свих извора била
у 2001. години. Соларна константа, тј. флукс
који падне на Земљину површину износи
1,37 kW/m2.
С друге стране, проценат искоришћености
техничког потенцијала енергије Сунца далеко
је испод процената за остале видове обновљиве
енергије, и тај тренд ће се силом прилика морати мењати у будућности.
Б) Нуклеарни извори. Нуклеарна фисија
је деоба атомског језгра бомбардованог нпр.
неутроном, на два фрагмента, уз емисију не­колико нових неутрона и уз ослобађање ог­ром­не енергије, која је, рачунато по једном
ато­му, око педесет милиона пута већа од енер­
гије која се ослободи изгарањем угља у кисеонику. Неутрони који се емитују могу бити
употребљени за нове фисије, што омогућава
да се фисија одвија сама од себе као ланчана
реакција. Уређај који то омогућује је нуклеар­ни
реактор, а гориво нуклеарних реактора је неки
од изразито фисибилних изотопа елемената
ура­нијума или плутонијума (235U, 233U и 239Pu):
Про/Тех (%)
0,000002
0,000011
0,0076
20
0,035
0,26
235U – природни изотоп (обилности 0,72%),
поред 238U (99,27%)
233U и 239Pu не постоје у природи и морају
се производити из природних изотопа, то­
ријума 232Th, односно уранијума 238U, што
се зове конверзија горива, а остварује се
нуклеарним реакцијама у самим нукле­
арним реакторима 238U → 239Np → 239Pu,
односно 232Th → 233Pa → 233U
Природна Th-обилност ≈ 3×U-обилност. То­
ријум се може користити директно и сада у
неутронски ефикасним реакторима. Утврђене
резерве су око 3,6 милиона тона (урачунато за
мали број земаља), али процена је да га има око
6 милиона тона.
Одрживи раст нуклеарне енергетике у будућ­
ности подразумева:

развој нових генерација реакторских тех­
нологија, као и развој напредних тех­но­
логија прераде ислуженог нуклеарног го­
рива

развој напредних НГЦ12
Ови циљеви ће бити остварени кроз инте­
грацију три кључне иницијативе:
1. Генерација IV нуклеарних система
(Generation IV Nuclear Energy Systems),
Нуклеарни горивни циклус предстаља технологије којима се обезбеђују основни материјали неопходни за рад
нуклеарних реактора, као и њихови третмани.
12
52
ТРИБИНА – АНАЛИ
2. Нуклеарно-водонична иницијатива
(Nuclear Hydrogen Initiative – NHI),
3. Унапређени горивни циклус (Advanced
Fuel Cycle Initiative – AFCI), отпоран на
пролиферацију нуклеарних оружја, са ми­
нимизованим РО.
Генерација IV је заокружен систем ком­
пле­ментарних постројења, a не појединачни
реактор или уређај������������������������
. Подразумева истовремено коришћење шест типова реактора, који за­
довољавају горње захтеве. Такав систем, који
ће бити актуелан после 2030. године, требало би да обезбеди примарни извор енергије
за стабилну производњу струје и водоника13 у
будућности, који је:
– обилан
– глобално доступан
– поуздан
– чист
– сигуран
Након студије која је обухватила преко сто
реактора и реакторских концепата, одабрано је
следећих шест типова:
1. Supercritical Water Reactor (SCWR) – реа­
к­тори хлађени водом која је под наткри­
тичним условимa: висока ефикасност
– по­годни за производњу јефтине елек­
трич­не енергије; почетна производња плу­
тонијума.
2. Very-High-Temperature Reactor (VHTR) –
изразито високотемпературски реак­тор (хла­
ђен гасом): веома погодан за про­изводњу
водоника, радни век 60 година.
3. Gas Cooled Fast Reactor (GFR) – гасом
хлађени брзи реактор14: ефикасна про­из­
водња електричне енергије, миними­за­ција
РО.
4. Lead Cooled Fast Reactor (LFR) – оловом
хла­ђени брзи реактор: ређа замена горива
(15–30 година); поуздан, сигуран, отпоран
на пролиферацију.
5. Sodium Cooled Fast Reactor (SFR) – натријумом хлађени брзи реактор: ефикасна
про­из­водња нових фисилних матери­јала;
ефикасно управљање РО.
6. Molten Salt Reactor (MSR) – реактор на
топ­љене соли: гориво је у течном ста­њу;
погодан за неутрализацију актиноида15,
производња струје и водоника и оплод­
ња горива (стварање новог фисилног ма­
теријала).
Узимајући у обзир чињенице да је а) из­
дашност уранијума сада око 200 година, б) да
је однос концентрација изотопа уранију­ма у
природи 238U/235U = 138, а уз претпоставку да
је искористивост изотопа 238U кроз конверзију
горива најмање једна трећина, издашност
уранијума била би око 9 000 година. Ако се
томе додају торијум и фузија, изда­шност нуклеарних извора била би знатно преко 10 000
година.
Фузија је нуклеарна реакција у којој се
два атомска језгра спајају дајући ново језгро,
тј. атом новог елемента. При фузији језга­
ра неких водоникових изотопа ослобађају се
огромне количине енергије. Међу њима нај­
перспективнија је фузија деутеријум-тритијум
(D-T)16 јер:
13
Водоник ће бити кључни енергетски медијум у будућности.
14
Највећи број фисија у оваквом реактору је изазван брзим неутронима.
Актиноиди су тешки елементи који настају неутронском активацијом у реактору, а чији изотопи обично имају ве­
ома дуга времена полураспада (реда милиона година). Њихово поуздано складиштење представља главни проблем
код РО, а тиме и постојећег концепта нуклеарне енергетике.
15
16
Деутеријум је тешки (масени број 2), а тритијум супертешки (масени број 3) изотоп елемента водоника.
53
АНАЛИ – ТРИБИНА
– од свих фузија ослобађа највише енергије
по јединици масе, више и од фисије ура­
нијума, и то чак четвороструко
– има најнижи праг температура (око
100 000 000 К)
– има веома мали радијациони ризик, који
се практично своди на краткоживући три­
тијум
За сада не постоји реактор за производњу
енергије заснован на D-T фузији, али је 2007.
године у јужној Француској започета градња
једног експерименталног постројења названог
ITER (International Thermonuclear Experimental
Reactor)������������������������������������
, које ће бити међународно власништво најразвијенијих земаља. Завршетак радова
очекује се 2019. године, а почетак експеримената с горивом (пуна фузиона снага) 2027. Улазна
снага ће бити 50 MW, а излазна око 500 MW.
Прва комерцијална демонстрациона елек­
трана DEMO (Demonstration Power Plant) ће
бити базирана на резултатима ITER���������
�������������
-а (почетак испоруке енергије 2033. године, снага 2000
до 4000 MW). Процењује се да ће фузиона
енергија бити уведена у комерцијалну употребу после 2050. године, кроз пројект PROTO –
прототип прве комерцијалне фузионе електране у свету17. Дакле, може се очекивати да друга
половина овога века буде период интензивног
развоја фузионе енергетике, заједно са осталим
типовима, посебно фисионом.
Деутеријума у природном водонику има
око 0,015%. Најподеснија сировина за њего­
ву производњу је вода, јер је има у изобиљу
и јефтина је. Тритијума у природи има у за­
немарљивим количинама, укупно 3,5 kg на целој планети. Одатле се он не може експлоати­сати већ се мора производити, а производи се
нуклеарним реакцијама на изотопима лити­ју­­­­­
ма.
Литијум се данас производи у релативно
ве­ликим количинама, али се за производњу
три­тијума за сада мало користи. Утврђене
ре­зерве литијума су око 13 000 000 тона, а
17
http://en.wikipedia.org/wiki/DEMO
актуелна производња је 34 000 t/god. Ако
бисмо спекулисали са његовом издашношћу
за производњу енергије онда би се она могла
проценити на отприлике половину садашње
издашности, тј. на око 150 до 200 година, ра­
чунајући на то да би се он и даље користио и у
неенергетске сврхе, као и до сада. Треба рећи
да се истражују и друге врсте фузија, али је то
тек у повоју.
6.2. Управљање енергијом – енергетска
ефикасност
Није довољно само производити енергију,
већ је треба ефикасно и користити. У том
смислу све се више говори о тзв. енер­гет­
ској ефикасности тј. о управљању енер­ги­јом. То је систем мера које, у оквиру ланца
производња–складиштење–транспорт–употреба
треба предузети да би се користиле мини­малне количине енегије (и тиме штедели извори), уз
минималну цену и уз заштиту околине, а да би се
у потпуности задовољиле потребе потрошача.
Кад је више врста извора на располагању (нпр.
стабилни системи + алтернативни извори) по­
себно је важно њиховим комбинацијама опти­
мизовати производњу и потрошњу, тако да
крајњи корисник увек има довољно енергије
на располагању. Шире, енергетска ефикасност
не односи се само на производњу и потрошњу
енергије, већ она подразумева концепт орга­
низације целог друштва, посебно његове еко­
номије. Наравно, енергетска ефикасност је и
данас актуелан приступ енергетским потребама.
6.2.1. Водонична енергија – водонична
економија
Значај водоника упорно расте већ неколи­
ко деценија зато што он постаје кључни енергетски медијум „економије базиране на водонику”, какву ћемо имати у будућности, све
54
захваљујући својим јединственим својствима
тј. могућностима да се у њему ускладишти
енергија, једноставно транспортује и конвертује у друге облике по потреби, као и изузет­ној еколошкој прихватљивости. У ширем сми­
слу, водонична енергија означава коришћење
водоника као носиоца енергије тј. као ме­ди­
јума за манипулацију енергијом. Као такав он
омогућава везу производња–транспорт–скла­
диштење–потрошња. У ужем смислу, то је хе­
мијска енергија садржана у водонику, из којег
се може преобратити у друге видове енергије.
Ако се користи као гориво, било за производњу
топлоте или електричне струје, водоник по­ред енергије као производ даје само воду.
H2 + ½O2 → H2O. Дакле, нема загађивача сре­
дине (градски смог, киселе кише), нема „га­сова
стаклене баште” (CO2, NOx ...), нeма оштећења
озонског слоја.
Извори гасовитог водоника у природи бе­
з­начајни су и нису погодни за његову експло­
атацију. Зато се он мора производити из
других материјала и уз коришћење енергије
из примарних извора. Основна сировина за
производњу водоника је вода, а кључне тех­
нологије које ће бити коришћене за њено раз­
лагање тј. производњу водоника су: а) термо­
хемијски циклуси код којих се уз помоћ
хе­миј­ских реакција ово остварује на температурама до око 1000°С, б) високотемпера­турска електролиза воде. У оба случаја неопходна
је високотемпературска топлота. То је јефтина
врста енергије, за разлику од елек­тричне струје,
која је скупа. Такву топ­ло­ту ће у будућности
обезбеђивати високо­тем­пературски нуклеарни
реактори. ������������������������������������
Због водоника је, поред ових реактора изузетно важна и већ споменута нуклеарно-водонична ини­ција­тива. Други извори енер­
гије, као што су со­ларне (топлотне) ћелије не
могу дати ни при­ближно такве температуре.
Ветросистеми и хи����������������������
дросистеми дају �����
­���������������������
електричну струју тако да се ни на њих не може
рачунати у овом смислу, али такви системи
могу допринети производњи водоника кроз
ТРИБИНА – АНАЛИ
електричну енергију. Ситуација са фузијом је
још нејасна, мада би се, с обзиром на природу процеса, могло рачунати на овакву могућност.
Водоник може да се користи као гориво –
ге­нератор топлоте, средство за директну про­изводњу струје у горивним ћелијама (fuel
cells), средство за погон мотора (важно за
транспорт). Водоник је горив, али се, из раз­
лога ефикасности, за погон не би користио
као класично гориво у моторима са унутра­
шњим сагоревањем, већ би се из њега добија­
ла електрична енергија путем горивних ћели­ја
која би покретала електромоторе.
Разумљиво је да се идеја водоничне енергије
може остваривати кроз различите концепте, што
зависи од циља који је постављен, од услова и
од система на који се примењује. Тако, може се
говорити о водонику као гориву за транспорт­
на средства, о кућној водоничној енергетици, о
децентрализованим системима напајања итд.,
али и великим енергетским системима који би
били базирани на водонику. Овде ће као пример бити представљен један специфичан приступ, који би могао бити примењен на велике
системе који имају вишак енергије у појединим
периодима. Условно је назван изотопски концепт водоничне енергије. У оквиру њега пред­
стављен је метод циклирања енергије ради
ње­ног складиштења, уз узгредно коришћење
изотопских ефеката који се при томе јављају,
ради производње тешке воде. Тај концепт је у
ствари систем реверзибилне електране. Схематски је приказан на Слици 4.
Улазна енергија, која би требало да је јеф­
тина, путем електролизе воде конвертује се у
водоник ради складиштења. Добијени водоник
је у изотопском смислу осиромашен у садржају
деутеријума, што се зове изотопски ефекат,
али то не утиче на његова енергетска својства.
Исто­времено вода у електролизеру значајно је
обогаћена у истом изотопу, па ју је могуће искористити као сировину за напајање једне „паразитске” електролитичке линије, на чијем крају
би се добијао деутеријум у облику тешке воде18.
Тешка вода се данас навелико користи као тзв. модератор неутрона у тешководним фисионим реакторима. Такође,
деутеријум ће бити и гориво фузионих реактора.
18
55
АНАЛИ – ТРИБИНА
Слика 4. Изотопски концепт водоничне енергије.
Даље, у ослобођеном водонику енергија остаје
ускладиштена онолико колико је потребно, након чега се може поново претворити у електричну струју путем горивних ћелија и вратити
у систем. И при томе постоји значајан изотопски ефекат, који доприноси укупној количини
деутеријума који се може извући из воде приликом оваквих трансформација. На тај начин
би узгредно добијена тешка вода компензовала део трошкова целог циклуса складиштења
енегрије.
Водонична економија је појам који означава интегрисани систем глобалне економије
заснован на водонику као носиоцу енергије.
Подразумева производњу, складиштење, тран­
спорт, дистрибуцију и коришћење водоничне
енергије. Данашња економија је углавном за­
снована на електричној струји као носиоцу, па
се као таква назива „електричном економијом”.
У овом погледу, водоник има значајне предно­сти над електричном струјом, првенствено
због могућности ефикасног складиштења, које
су практично неограничене, док је код струје
то могућно у занемарљивој мери, али и због
могућности транспорта. Водоник се може
транспортовати гасоводима, бродовима, возовима, камионима итд., док је транспорт електричне енергије ограничен на системе преноса.
Сматра се да ће водонична економија бити доминантна у свету за шездесетак година.
Заправо, футуристички концепт енергетике,
па и економије могао би се укратко описати као
систем у којем се енергија из примарних извора
махом конвертује у водоник, мање у електричну енергију, а онда се водоник, кад је потребно, транспортује гасоводима до потрошача и
тамо користи, било за топлоту или за директну
производњу струје у горивним ћелијама.
ЗАКЉУЧЦИ

Нефосилна енергетика ће преовладати у
наредних сто година.

Засниваће се на комбинованој употреби
обновљивих извора енергије и нуклеарних
енергија.
56
ТРИБИНА – АНАЛИ

Обновљиви извори, посебно енергије
сун­ца и ветра, добиће изразито на значају
у односу на постојеће стање, у наредних
педесетак година.

Дугорочно, човечанство ће се ослањати на
нуклеарне изворе тј. на фисионе реакто­
ре нових генерација и на фузију, као на
стабилне примарне изворе енергије.

Водоник, а у мањој мери горива из био­ма­
се, биће главни медијуми за манипулаци­
ју енергијом. Водоник ће бити и основно
гориво за транспортна средства.
BEYOND FOSSIL FUELS – POSSIBLE FUTURE DIRECTIONS
Abstract
Energy is an absolute necessity for mankind’s existence, and keeping its supply constant is one of the main
objectives of the modern society. This article considers possible future avenues of development in the area of
energy. This consideration is timely because, on one hand, sources of fossil fuels (coal, oil, and natural gas)
will likely be depleted during the next century, and – on the other – because developing technologies will likely
be capable of fulfilling our energy needs without reliance on fossil fuels. We survey current humanity’s needs
for energy, which are presently mostly (about 80%) being satisfied by fossil fuels, and then proceed to discuss
the projected rises in energy consumption during the coming 100–200 years and the possibility of satisfying
those growing needs. Major anticipated contributions to the future energy makeup will come from renewable
sources (30–40%) and nuclear energy (25%). Projected lifetime of world’s reserves of nuclear fuel is over
10,000 years, if advanced technologies for the utilization of uranium and thorium are utilized. Finally, we
present an overview of the concept of hydrogen economy; on account of its favorable energetic properties and
environmentally benign character, hydrogen may play a key role in the future as the preferred energy transfer
medium.
57
АНАЛИ – ТРИБИНА
ФУНДАМЕНТАЛНА БИОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА О НАСТАНКУ
КАНЦЕРА
Десанка Марић1
Аūстракт. Теодор Бовери је своју хромозомску теорију о јединственом узроку настанка канцера
1914. год. публиковао у раду Concerning the origin of malignant tumours. Бовери је на основу значајних
промена у хромозомима ћелије канцера, сматрао да су те промене узрок канцерогенезе и да доводе до
поремећене деобе ћелије, што је једно од обележја канцера.
За разумевање канцерогенезе, тим пре што је Вогелстајн описао канцер у једној реченици: „Канцер
је генетска болест”, битна су претходна биолошка истраживања о функцији и структури гена. Грегор
Мендел је 1860. год. претпоставио да организми преносе наследне особине у „пакетићима” који су
1909. год. названи генима. Морган je 1915. год. истакао: „Гени се у ћелији налазе на хромозомима. Гени
су састављени од дезоксирибонуклеинске киселине (ДНК).” Вотсон и Крик су открили молекуларну
структуру ДНК 1953. год. и добили Нобелову награду.
Откриће протоонкогена Вармуша и Бишопа (Нобелова награда 1989. год.) знатно је допринело ра­
зумевању канцерогенезе. Они су на основу својих огледа показали да је протоонкоген прекурсор гена
канцера. Протоонкоген се налази у свим нормалним ћелијама. Према Вармушу и Бишопу „ми носимо
овај фатални терет у нашим генима”, а он се може активирати нпр. X-зрачењем у онкоген.
Године 1982. Вајнберг, Барбасид и Виглер независно су у својим лабораторијама изоловали ген назван
Ras. Ras је ген који се налази у свим нормалним ћелијама, али у ћелији канцера он је мутиран и стално
сигнализује ћелији да се дели и да не престане са деобом.
Антионкоген, ретинобластома ген (RB) који инхибира пролиферацију ћелије открио је Кнудсон, ра­
дећи на тумору ока, а изоловали су га 1986. год. Френд, Вајнберг и Дрија.
RB ген функционише као чувар капије за ћелијску деобу отпуштајући серију молекула када је ћелијска
деоба активирана, а затварајући је када је ћелијска деоба завршена. Мутације у RB гену инактивирају
ову функцију код ћелије канцера – „врата су стално отворена” и ћелија не престаје да се дели.
Мутација гена канцера може се описати активацијом протоонкогена или инактивацијом тумор
супресорних гена. Но иако је поремећена континуална ћелијска деоба, једна од главних обележја
канцера, да би се комплетније разумео синдром канцера потребно је, како је то указао Вогелстајн,
повезати мутације гена у ћелији канцера са сигналним путевима протеина. Протоонкогени и тумор
супресорни гени су у центру ових сигналних путева протеина, нпр. у центру сигналног протеинског
пута названог Ras-MAP/ERK.
Ханахан и Вајнберг су у раду Hallmarks of Cancer указали на 10 основних карактеристика у физио­
логији ћелије које доводе до малигног процеса и доприносе његовом разумевању. Ова обележја малигног
процеса, после толико година, имају сличности са идејом Боверија о јединственом узроку настајања
канцера.
Канцер је болест која мигрира у друге органе, разара их и отпорна је на до сада примењиване лекове.
Редовни професор на новосадском Природно-математичком факултету у пензији. Научноистраживачки рад је из
области ендокринологије и неуроендокринологије. Оснивач је ендокринолошког правца истраживања на Природно-математичком факултету у Новом Саду.
1
58
ТРИБИНА – АНАЛИ
У овом тексту указала бих на неколико фундаменталних открића у биологији која су допринела разумевању појаве канцера. Током ве­
кова људску пажњу привлачиле су непознате и
необичне болести. Тако је у египатском оригиналном тексту из 2500. године п. н. е. описан
израштај у грудима као лопта, а о третману је
писало да нема лека. Персијска краљица Атоса која је највероватније имала тумор дојке,
500. године п. н. е. сама је себи преписала
мастектомију и наредила да то учини њен грч­
ки слуга (1). Хипократ 400. године п. н. е. уводи термин канцер од грчке речи каркинос за
промене на дојци, кожи итд. Његова примедба
била је да ове болести не треба третирати, пошто пацијент тако дуже живи. Свака од ових
болести објашњавала се и третирала према
тадашњем знању, али увек независно једна од
друге.
malignant tumours. Tреба имати на уму да је поред својих експеримената, Бовери знао за до­
тадашња открића која су свакако знатно допри­
нела његовој хромозомској теорији. Бовери је
вршећи огледе на јајима морског јежа констатовао да хромозоми носе информације за правилан развитак и раст ћелије. Пошто ћелије
кан­цера имају значајне промене у хромозомима, Бовери је сматрао да су промене у хромозомима узрок поремећене деобе ћелија што је
карактеристика канцера (2).
Много касније, 1988. год. Берт Вогелстајн
(Bert Vogelstein) на основу многих до тада ура­
ђених истраживања описује канцер у једној
ре­ченици: „Канцер је у суштини генетска болест”.
Према томе, огледи у вези са испитивањима
и сазнањима о генима истовремено су довели и
до ближег упознавања карактеристика канцера.
Слика 2. ДНК – двоструки хеликоидни ланац
Слика 1. Теодор Бовери
Суштински преокрет који је усмерио раз­
миш­љања и истраживања у једном правцу би­
ла је хромозомска теорија Боверија (Boveri)
о јединственом узроку канцера публикована 1914. год. у раду Concerning the origin of
1. Функција. Гени преносе наследне особине
од једне ћелије до друге, од једне генерације на
другу. На ову функцију гена, још почетком 20.
века указао је Грегор Мендел (Gregor Mendel),
пензионисани калуђер чији је хоби био гајење
грашка. Мендел је запазио да укрштањем високих и ниских биљака добија високе биљке и
претпоставио да организми преносе наследне
особине у „пакетићима” за које тада није имао
име, а који су 10 година касније названи генима.
Томас Хант Морган (Thomas Hunt Morgan)
вршећи огледе на моделу винске мушице
(Drosophila melanogaster) значајно употпуњује
Менделову теорију наслеђа указујући на то да
се гени налазе на хромозомима. Пратећи велики број генерација винске мушице он уочава да
се повремено појављују мутанти међу јатом мушица, у овом случају у изгледу крила. Ове промене тј. мутације биле су према Моргану последица промена у генима и преносиле су се са
59
АНАЛИ – ТРИБИНА
генерације на генерацију. Морган је добио Нобелову награду за физиологију и медицину за
резултате на моделу винске мушице (3). Његов
студент Херман Џозеф Милер (Hermann Joseph
Muller) излажући винске мушице X-зрацима
убрзава мутације.
2. Гени се у ћелији налазе на хромозомима. Валтер Флеминг (Walther Flemming)
изу­чавајући деобу ћелије открива кончасте
струк­туре у нуклеусу ћелије и назива их хромозомима. Флеминг такође открива да ћелије
различитих организама имају различити број
хромозома, нпр. ћелије човека имају 46 хромозома распоређених у 22 пара аутосомних и је­дан пар сексуалних хромозома, тако да свака
нормална ћелија има две копије сваког хромозома, па према томе и две копије сваког гена. Хромозоми се дуплирају за време ћелијске деобе
(митотичка деоба) и поделе на исти број између
две ћерке ћелије одржавајући број хромозома
константним од генерације до генерације.
3. Структурално. Гени се могу представити
као делићи дезоксирибонуклеинске киселине
(ДНК) нанизани дуж хромозома као перле на
концу огрлице, на шта је указао Ејвери (Avery)
1944. године.
Франсис Крик (Francis Crick) и Џејмс Вотсон (James Watson) (4) откривају молекуларну
структуру ДНК. ДНК је двоструки хеликоидни
ланац. Генетска порука, запис за све наследне
особине ћелије и њено потомство кодирана је
следом пуринских и пирамидинских база у нуклеотидним ланцима (аденин, гуанин, тимин и
цитозин), а садржи 2.5x109 база. Током ћелијске
деобе (митозе) два ДНК ланца се раздвајају
и служе као матрица за изградњу новог комплементарног ланца. Приликом преписивања
ДНК (на нови комплементарни ланац) може
да дође до грешке – патолошка митоза, што
доводи до промена тј. мутација које се преносе са генерације на генерацију. Поред грешке
у преписивању ове мутације тзв. индуковане
мутације настају и деловањем нуклеарног зра­
чења, ултравиолетног зрачења, хемикалија и
других мутагених агенса. Ове врсте мутаци­ја
као последица патолошке деобе ћелија запа­
же­не су и у ћелији канцера а преносе се са
генерације на генерацију ћелије.
Истраживања су се затим усмерила на ис­
питивање гена и генетске информације. Зна­
чај­но је било откриће Џорџа Бидла (George
Beadle) ко­ји је открио главну функцију гена, а
то је по­рука за изградњу протеина (беланчевина). По­рука гена за синтезу протеина иде преко
интер­медијарног корака, односно преко ри­бо­
нуклеинске киселине (РНК), дакле ДНК–РНК–
протеин.
Овакав једносмерни проток је универзалан
за организме од бактерија до човека, а означен
је као централна догма молекуларне биологије.
Биолошка открића, од Менделовог открића
ге­на, па до идентификације ДНК и РНК указала су на функционисање нормалне ћелије, но
мало се сазнало о узроку и функцији канцера.
Да ли је канцер код човека изазван инфекцијом
вирусима, или променама у генима?
Вирусна теорија канцера
Слика 3. Франсис Крик и Џејмс Вотсон са макетом
ДНК молекула
Иако је сазнање о генима и њиховој функцији
у нормалној ћелији узнапредовало, један део
истраживача који су се бавили проблемом кан-
60
ТРИБИНА – АНАЛИ
церогенезе били су склони вирусној теорији о
пореклу канцера, тим пре што је Пејтон Раус
(Peyton Rous) открио вирус који је изазивао тумор код пилића. Хауард Темин (Howard Temin)
(5) инфицирајући нормалне ћелије са Rous
sarcoma вирусом in vitro изазвао је неконтролисани раст нормалних ћелија. Интересантно је
што је Темин открио да је sarcoma вирус РНК
и да може да генерише ДНК. Другим речима
открио је обрнути проток информација РНК–
ДНК–РНК и указао да је Rous sarcoma вирус
– ретровирус и да је изазвао канцер код пилића
експресијом хиперактивне киназе. Огледи у области вирусне теорије много су допринели теоретским сазнањима у молекуларној биологији.
Тако је показано да је ХИВ који изазива сиду
ретровирус, ендемска леукемија на неким деловима Кариба изазвана је вирусом, а да Papilloma
вирус (HPV) изазива тумор грлића утеруса. Но,
све су ово били ретки случајеви тако да су се
истраживања о настанку канцера поново вратила и усмерила на генетска истраживања.
може активирати (нпр. X-зрачењем, нуклеарним зрачењем, хемикалијама, итд.) у онкоген и
довести до појаве канцера.
Вармус-Бишопова протоонкогенска теорија
први пут је указала на једну убедљиву и свеобухватну теорију карциногенезе. Но ако је
протоонкогенска теорија тачна, тада мутирана
верзија протоонкогена мора постојати унутар
ћелије канцера, а нико пре тога није изоловао
активирани мутирани онкоген из ћелије канцера. Преостало је да се тај мутирани онкоген
изолује из ћелије канцера и истраживања су
се фокусирала на његову изолацију. То је био
веома тежак задатак с обзиром на то да ћелије
човека имају преко 20.000 гена. Изолација гена
који изазива канцер у овој мећави гена (слична
снежној мећави) изгледала је безнадежно пошто је само мали број мутираних протоонкогена. Године 1982. Вајнберг (Weinberg), Барбасид (Barbacid) (6) и Виглер (Wigler) независно
публикују своја открића. Све три лабораторије
су изоловале исти фрагмент ДНК из ћелије
канцера који садржи ген канцера и назвали га
Ras. Ras је у суштини један протоонкоген који
се налази у свим нормалним ћелијама и регулише ћелијску деобу. У ћелијама канцера он је
промењен у онкоген који сада стално стимулише ћелију да се дели без заустављања.
Слика 4. Харолд Вармус и Мајкл Бишоп
Томе је нарочито допринела протоонкогенска теорија Харолда Вармуса (Harold Varmus)
и Мајкла Бишопа (Michael Bishop) (Нобелова
награда 1989. год.). Они су показали на основу
својих експерименталних резултата да се протоонкогени налазе у свим нормалним ћелијама
и да „ми носимо овај фатални терет у нашим
генима.” Вармус и Бишоп су протоонкоген дефинисали као нормални ћелијски ген који се
Слика 5. Роберт Вајнберг
Вајнберг је био одушевљен проналажењем
и изолацијом онкогена, али кратко. Ускоро је
АНАЛИ – ТРИБИНА
рекао да је то само пријатан дим из луле. Зашто? Наиме огледи су указали да у нормалној
ћелији функционишу антионкогени или тумор
супресорни гени који функционишу као кочница ћелијске пролиферације (укидају деобу
ћелије). Код канцера ове кочнице су инактивисане мутацијама. Ћелија се дели и нема сигнала за стоп (7).
Антионкоген – супресорни ген функционише тако што веже неколико других протеина
спречавајући их да активирају ћелијску деобу.
Када ћелија треба да се дели, она инактивира ген (качењем фосфатне групе) и долази до
отпуштања протеина потребних за деобу ћели­
је. Када је деоба завршена престаје отпуштање
сигналних молекула. Тако супресорни ген ретинобластома ген (RB) функционише као чувар капије за деобу ћелије, отпуштајући серију
молекула када је ћелијска деоба активирана, а
затварајући врата када је ћелијска деоба завршена. Мутације у RB гену инактивирају ову
функцију, па код ћелије канцера ова врата остају
стално отворена тако да ћелија не престаје да
се дели (8).
Вармус-Бишопова теорија била је прилично
прихваћена и применљива код канцера. Непре­
кидно активни активирани онкогени терају ће­
лију да се стално дели, а кочница нема пошто
су супресори онкогена – антионкогени инактивирани. Активирани протоонкогени и инактивирани тумор супресорни гени представљају
срж молекуларних промена у ћелији канцера.
Прелазак од једног премалигног стања до канцера може се сагледати у корелацији активације
и инактивације гена. Но Вогелстајн је указао да
су за настанак канцера поред активираних протоонкогена и инактивираних супресорних гена
од значаја и сигнални путеви протеина.
Сигнални путеви протеина
Сигнални путеви протеина су протеини рас­
поређени у ланцу у ћелији који преносе сигнале са мембране ћелије до нуклеуса ћелије тј. до
ДНК. Сигнални пут Ras-MAP/ERK киназе (Ras
= нуклеотид везујући протеин, MAP = серин
61
треонин киназа, некада означен као ERK). Код
овог сигналног пута сигнал је епидермални
фактор раста који се веже и стимулише рецептор на површини ћелије када започиње каскада сигнала (фосфорилацијом) дуж сигналног
протеинског пута и завршава у нуклеусу ћелије
изазивајући транскрипцију ДНК. Ако је један
протеин у ланцу мутиран долази до поремећаја
у преносу сигнала. Ras-MAP/ERK сигнални
пут је откривен у многим ћелијама канцера у
којима убрзава и стимулише неконтролисану
деобу ћелије, што је једна од главних карактеристика ћелије канцера. Овај сигнални пут се
укршта са другим сигналним путевима и стимулише и друга карактеристична понашања за
канцер, нпр. укидање програмиране ћелијске
смрти – апоптозе, покретљивост ћелија канцера од једног до другог органа, метастазе (9),
регрутацију крвних судова – ангиогенезу (10),
једном речју бесмртност канцера.
Слика 6. 10 карактеристичних обележја ћелије
канцера које су дефинисали Ханахан и Вајнберг (12)
Ханахан (Hanahan) и Вајнберг (Weinberg) (11)
указали су на основу ћелијских, биохемијских
и молекуларних испитивања да код свих разноликих канцера код човека, у суштини постоје
сличности приликом трансформације нормалне
ћелије у малигну. Ово је на известан начин било
62
враћање теорији Боверија о јединственом узроку
канцера. Они су дефинисали 10 карактеристичних обележја ћелије канцера (12): одржавање
пролиферативних сигнала, избегавање сигнала
који инхибишу раст, избегавање деструкције
имуног система, неограничени репродуктивни
потенцијал, тумором изазвана инфламација,
активирана инвазија и метастазе, изазивање
ангиогенезе, нестабилност генома и мутације,
оштећење ћелијског метаболизма, избегавање
ћелијске смрти – апоптозе. Ханахан и Вајнберг
су истакли да ових десет обележја нису само
кратак опис канцера, пошто су многи од ових
сигналних путева и гени идентификовани. Гени
и сигнални путеви „причају” међусобно преко
за сада само њима познате фине музике која је,
нажалост, нама непозната, а ритам те музике
по­јачава се све брже и брже до леталног ритма.
Једна од главних карактеристика ћелија кан­
цера је избегавање програмиране ћелијске смр­
ти – апоптозе што им омогућава бесмртност
тј. да се неограничено деле без исцрпљења и
опадања генерација. Један интересантан иако
контроверзни одговор на ово питање био би да
је бесмрност канцера позајмљена од нормалног
функционисања ћелије. тј. од матичних ћелија
(13). Наиме, ембрион човека и многи наши органи имају сачувану сићушну популацију матичних ћелија које су способне за бесмртну
регенерацију нпр. хематопоетична матична ће­лија која се налази у коштаној сржи. Уколико
количина крви нагло опадне (повредом или
хе­мотерапијом) ове матичне ћелије се пробуде и почну да се деле генеришући ћелије
које стварају хиљаде крвних ћелија. Ова матична ћелија после обновљене количине крви
у организму одлази поново да спава за сада
непо­знатим механизмима. Неки истраживачи
сма­трају да се ово стално догађа у ћелији канцера, бар у леукемији, само без спавања или
када хемотерапија убије већину ћелија канцера, мала популација матичних ћелија канцера
које су више резистентне према смрти, поново регенеришу и обнове канцер. Ове матичне
ћелије канцера имају исто понашање као нор-
ТРИБИНА – АНАЛИ
малне матичне ћелије, активирају исте гене и
путеве, али супротно нормалним матичним
ће­лијама оне не могу бити враћене у физиолошко спавање (14) (нпр. ћелије леукемије које
расту у лабораторији достигле су перфекцију, а
пацијенткиња од које је узета крв умрла је пре
30 година).
Како се наше ћелије деле и наш организам
стари мутације се акумулирају једна за другом
тако да канцер може да доведе до престанка
функционисања организма. Но чак и то што
данас знамо доста о канцеру представља једну
врсту победе.
Набројаћу неке области у којима би истра­
живања допринела даљем упознавању карактеристика канцера: имуни систем; испитивање
метаболизма ћелије канцера (показано је да
ћелије канцера генеришу своју енергију слично
ћелији квасца и средине без или са мало кисеоника – ферментација); испитивање гена и путева за експресију гена; микросредина (нпр. зашто се неке леукемије налазе само у коштаној
сржи или слезини, зашто канцер простате метастазира у костима); каква је веза између средине и раста тумора и отпорности тумора према лековима.
Закључак. Канцер није болест већ породица болести. Ове болести су повезане на фундаменталном биолошком нивоу. За њих је карактеристична патолошка трансформација ћелија.
Ћелије не знају како да престану да се деле, не
знају како да умру, ћелије су бесмртне. Овај абнормални неконтролисани раст ћелија је процес који започиње у једној ћелији, ћелије се
поново и поново деле и свака генерација еволуира у савршенију форму. Иако међу разним
врстама канцера постоје дубоке сличности и
исти организациони модел (канцер простате,
дојке, леукемија итд.) сваки канцер има и своје
специфичне карактеристике.
ЛИТЕРАТУРА
1. Siddhartha Mukherjee. Scribner, New York,
2010.
63
АНАЛИ – ТРИБИНА
2. Boveri Theodor. Concerning the Origin of
Malignant Tumours. Journal of Cell Science.
121, (Supplement 1), 1-84, 2008. doi: 10.1242/
jcs.025742 PMID 18089652.
3. Morgan TH, Bridges CB, Sturtevant AH and
all. Sex-linked Inheritance in Drosophila.
Washington D.C.: Carnegie Institution, 1916.
4. Crick Francis and Watson D. James. Molecular
Structure of Nucleic Acids. A Structure for
Deoxyribose Nucleic Acid. Nature. 171, 737738, 1953.
5. Temin HM, Mizutani S. RNA-dependent
DNA polymerase in virions of Rous sarcoma
virus. Nature. 226 (5252): 1211-3. Doi: 10.
1038/2261211 PMID 4316301, 1970.
6. Barbacid M. Ras genes. Annu. Rev. Biochem.
58, 779-827, 1987.
7. Sherr CJ and McCormick F. The RB and p53
pathways in cancer. Cancer Cell. 2, 103-112,
2002.
8. Kinzler KW and Vogelstein B. Cancer
susceptibility genes. Gatekeepers and
caretakers. Nature. 386, 761-763, 1997.
9. Luebeck EG. Cancer; genomic evolution of
metastasis. Nature. 467, 1053-1055, 2010.
10.Raica M, Cimpean AM and Ribatti D.
Angiogenesis in pre-malignant conditions.
Eur. J. Cancer. 45,1924-1934, 2009.
11. Hanahan D and Weinberg RA. The Hallmarks
of Cancer Cell. 100, 57-70, 2000.
12.Hanahan D and Weinberg RA. Hallmarks of
Cancer: The Next Generation. Cell. 144, 646674, 2011.
13.Reya T, Morison SJ, Clarke MF and Weissman
IL. Stem cells, cancer, and cancer stem cells.
Nature. 414, 105-111, 2001.
14.Townson JL and Chambers AF. Dormancy of
solitary metastatic cells. Cell Cycle. 5, 17441750, 2006.
FUNDAMENTAL BIOLOGICAL RESEARCH WHICH CONTRIBUTED TO
UNDERSTANDING OF CARCINOGENESIS
Abstract
Theodor Boveri published his chromosomal theory of cancer in the paper entitled „Concerning the Origin of
Malignant Tumours” in 1914. The cause of carcinoma according to Boveri lay in the chaos of chromosomes,
and was therefore internal to the cancer cell, causing pathological growth of cells which is one of the cancer
cell hallmarks. It is worthwhile to mention even some previous fundamental biological experiments which
contributed to the knowledge of the normal cell function. The seeds were planted by Gregor Mendel who bred
pea plants as a hobby in the early 1860. Mendel proposed that inherited traits are transmitted in individual
packets. In 1909, they were named as genes. In 1915 Morgan proposed a crucial advance in Mendel’s theory of
inheritance – genes are carried within the cell in the form of chromosomes. Chemically, genes were composed
of DNA (deoxyribonucleic acid). Protein biologists defined genetic information DNA-RNA as a „central dogma
of molecular biology”. The crucial implication in cancer genetics was Varmus and Bishop’s experiment. The
experiment showed that the precursor of cancer causing gene the „proto-oncogene” was a normal cellular gene.
Mutations induced by chemicals or X-rays caused cancer by activating such endogenous proto-oncogenes, into
cancer gene. Cancer was intrinsically „loaded” in our genome awaiting activation. We were therefore destined
to carry this fatal burden in our genes. Varmus and Bishop were awarded the Nobel prize in 1989. In 1982
Weinberg, Barbacid and Wigler independently isolated fragment of DNAS containing a gene called RAS. Ras
64
ТРИБИНА – АНАЛИ
was again present in all cells, yet in cancer cells the gene was mutated and produced the signal to the cell to
divide and to keep dividing.
Knudson discovered gene which suppresses cell proliferation, called it „anti-ontogene” and in 1986 Friend,
Weinberg and Dryja isolated anti-oncogene Retinoblastoma (RB). Rb acts as a gatekeeper for cell division
opening a series of key molecular food gates each time cell division is activated and closing them when the
cell division is completed. Mutation in RB inactivates this function. The cancer cell perceives the gates as
perpetually open and is not able to stop dividing. Cancer gene mutation could be described either by activation
of proto-oncogenes or inactivation of tumor suppressor genes. But although dysregulated cell division is the
pathological hallmark to understand the full syndrome of cancer, biologist would need to link gene mutation
in cancer cells to the molecular cascade termed the signaling pathway for a protein. Proto-oncogene and tumor
suppressor gene are in the center of such signaling pathways, i.e. in the center of RAS-MAP/ERK signaling
pathway.
Hanahan and Weinberg published an article „Hallmarks of cancer” to summarize essential alterations in
cell physiology that dictate malignant growth. The work marked a return after nearly a century from Boveri’s
„unitary cause of carcinoma”. Cancer is a disease that migrates, invades organs, destroys tissue and resists
drugs.
65
АНАЛИ – ТРИБИНА
МИХАЈЛО ПУПИН И НИКОЛА ТЕСЛА – НОВ ПОГЛЕД НА
ИСТОРИЈУ СРПСКЕ НАУКЕ
Александра Нинковић Ташић1 и Александар Протић2
Аūстракт. Два српска научника, који су живећи и радећи у Америци оставили неизбрисив траг
у историји светске науке, али и у многим другим дисциплинама, често стоје један насупрот другом.
Гласине, легенде и полуистине намећу се као мера њихових односа.
Меморијални пројекти посвећени Михајлу Пупину и Николи Тесли имају за циљ да њихово наслеђе
укрсте поштујући најважнији захтев – ослањање на чињенице. Велики људи треба да инспиришу
најразличитије ствараоце, али тек пошто у обрaзовном, научном и културном систему нашег друштва
заузму место вредно њиховог живота и дела.
Важно је указати на све тачке сусрета два велика човека, као што су порекло, однос према народној
српској традицији, личност мајке, сусрет са Америком, појавност у америчкој јавности, посебно
медијима, али и најважнијe – њихов сусрет на великом путу научног стваралаштва. Очеви идеализма
у америчкој науци, како их је препознавало време у коме су живели, стално су истицали да научни рад
мора бити за добробит човечанства.
Михајло Идворски Пупин
Приближавање Михајлу Пупину значи погледати изблиза његове патенте. Од 35 веома
вредних патената које је верификовао, свакако
је, иако не најзначајнији, најпознатији – метод
за повећање домета телефонске линије помоћу
специјалних калемова у телекомуникацијама
– „пупинизација’’. Такође је познат његов зна­
чајан допринос Рендгеновом открићу. Непуне
две недеље после објаве овог открића Пупин
је почео да експериментише са рендгенским
зрацима објавивши два значајна рада. Ипак,
највише истраживања посветио је осцилаци­
јама и фил­трима, што је основа радио-технике
и телеко­муникација. Мало је познато да је баш
Пупин добио патенте за успостављање више
телеграфских и телефонских канала по једном
физичком воду и на тај начин поставио основе
временског и фреквенцијског мултиплекса без
којих се савремене телекомуникације не могу
замислити. Такође је скоро непознато да је од
три компоненте, на којима се базирају информационе и комуникационе технологије и које
са­држе сви електронски уређаји – исправљач,
ос­ци­латор и појачавач – Михајло Идворски Пупин патентирао прве две.
Написао је поред шест књига, и уџбеник
из термодинамике, на десетине извештаја, говора и експозеа за научне скупове института и академија. Објавио је 36 научних радова,
већину у најпознатијим научним часописима.
И опет, чак и у најкраћем осврту на Пупинов
научни рад, овде не можемо ставити тачку.
Због огромног залагања да истакне вредност
1
Оснивач и директор Виртуелног музеја Михајла Идворског Пупина.
2
Федерални саветник Француске федерације УНЕСКО клубова.
66
истражива­ња, да стално подсећа на смисао и
циљ научног напретка, да на невероватан начин
спаја два појма – одговорност и ентузијазам –
сматра се једним од очева идеализма у нау­ци.
Пуних четрдесет година радио је са студентима и као професор помогао је да научно стаса­ју четири нобеловца, што само заокружује причу о великом научном раду, а тачку на њега
ставља Пупинов немерљив допринос у из­
град­њи научних институција Америке. Један
је од оснивача Наке (данас Насе), учествовао
је у оснивању Америчког удружења математичара (1894) и Америчког удружења физичара
(1899), био је председник Њујоршке академије
наука, као и престижног њујоршког Универзитетског клуба и многих других значајних научних институција. О томе колико је допринео
њиховом раду, остала су вредна сведочанства
неколико генерација врсних научника Америке.
Унеско је прихватио да се 2014. године
укљу­чи у обеле­жавање 160 година од рођења
Михајла Пупина, управо због научног дела
овог великог човека, сјајних изума који су помогли да се у једном времену нађу најбоља технолошка решења, као и због научних принци­па који су своју пуну примену нашли тек после
Пупинове смрти.
„Изузетни људи могу чинити изузетне ствари, али курс судбине једног народа биће увек
вођен не само пролазним напорима једног или
чак више изузетних људи неког доба, већ истрај­
ном моћи традиција тог народа.” (М. Пупин)
Постоји једна дужа листа доприноса Ми­
хајла Пупина којом је задужио српски народ.
За њу је инспирацију црпио из истих извора
са којих се надахњивао и Никола Тесла. Народна традиција, одгој, посебно улога мајке,
однос према уметности и уметницима, али и
хришћанско васпитање одредили су карактере
оба научника и утицали на многобројне активности које излазе из оквира научног рада.
Неуморни национално-политички рад, који
је започео још 1908. године, прихватање тешке
ТРИБИНА – АНАЛИ
улоге да окупи српску имиграцију и организу­
је Српску православну цркву у Америци, били
су, према бројним документима и записима,
највећа Пупинова мисија током живота. Мало
је познато да су ватрене говоре, Пупинове активности и политичка лобирања пратила до­
брочинства пред којима можемо само да заста­
не­мо у неверици. Листа преко хиљаду дарова,
три фондације и значајан уметнички легат доказ
су делатног живота који по својој свестраности
превазилази историју науке и улази у културну
и историјску мапу нашег народа.
Ове године сусрећу се две важне годиш­њи­це, 160 година од Пупиновог рођења и 100 година од почетка Првог светског рата. Михајло
Пупин је најсветлији узор како се лобирају и
представљају вредности српског народа, што
се наставља и данас кроз богатство значајних
резултата које су његове активности произвеле.
Запањујуће је шта је научник и професор
Колумбија универзитета, оснивач и председник многих научних удружења био спреман да
учини за своју домовину. Академици Андрија
Митровић и Драгољуб Живојиновић спасли
су од заборава његове родољубиве доприносе. Мноштво нових докумената иду у прилог
тврдњи професора Живојиновића да је Пупин
најбољи лобиста кога је Србија икада имала
у Америци. Гледајући велику снагу са којом
се борио за право, правду и слободу, највише
људске и научне идеале, успевајући да добије
подршку многих значајних савременика, остаје
невероватно како се може тако лако прихватити дводимензионалност Пупинових односа са
Николом Теслом.
Њихови савременици проговарају кроз обим­
ну архиву америчких штампаних меди­ја, по­
себно локалних, о њиховим сусретима, везама,
сарадњи, а не о свађама и непријатељству. Чи­
тајући наслове и текстове, схватамо како нам је
поглед на ове велике људе мали.
Пратећи историју науке познато је да је Пупин подржао свим снагама Теслу у „рату стру­
ја” у сукобу са Едисионом, али разлог је ћутње
ме­ђу њима био Теслин однос с Марконијем.
АНАЛИ – ТРИБИНА
Лепо је сведочанство очевидаца да су се поред
Пупиновог узглавља два пријатеља срела и помирила пред саму Пупинову смрт. Не зна се о
че­му су насамо разговарали, али се зна шта их
је све повезивало током живота.
Додирне тачке Пупина и Тесле су однос
према мајци, српска народна тради­ција као
стални извор инспирације, идеализам у науци,
посебна духовна искуства о којима су писали, али и неки сада веома популарни термини
и важне теме нпр. одрживи развој. Надамо се
да ће време које долази отворити простор за
чињенице које су, у складу са два велика име­на, значајне, пуне наде и помирујуће.
Александра Нинковић Ташић
Никола Тесла
Анализа раније расположивих извора који
су се посветили односу два велика научника,
углавном се своди на манихејски дуализам, али
њихов последњи сусрет необјаш­њиво одудара
од таквог контекста. Иако је Пу­пинов пут био
картезијански, постепен, уз осва­јање система
поштовањем његових правила, а Тес­лин бу­ран, обележен симболима борбе и отпо­ра, оба
пута се временом стапају и парадоксално личе
један на други.
У светлу нових сазнања, и свеобухватнијим
приступом, могли бисмо да верујемо да су се
два горостаса увек напајала на истом извору.
Обојицу карактерише архетип српског младића
који сазрева и постаје Човек а затим и корифеј
у Америци, не заборављајући своје корене,
традицију и прошлост. Управо у нематеријалној
баштини своје традиције, уметности, културе и
духовности, обојица су проналазили оријентир
за нова сазнања која су откривали, распламсавали и прометејски делили и другима. Били
су изузетни познаваоци свега што су понели
са собом као младићи, а што су им пренели
њихови родитељи пуни љубави. Тим вредностима су се поносили читавог живота и били
67
најбољи амбасадори своје традиције. Обојица
нас подучавају принципу захвалности: захвални су били српском контексту из ког су пони­
кли, али и Америци која им је пружила услове
за живот, рад и стваралаштво.
Обојица имају велику љубав и поштовање
према својим прецима, породицама, а посебну пажњу у животима и Тесле и Пупина
заузимају њихове мајке. О њима говоре, на готово идентичан начин, као о извору живота, као
о најузвишенијим музама које инспиришу на
стваралаштво, знање и духовно уздизање. Речи
Леви-Строса, да универзум има смисла једи­
но кроз поштовање Човека, толико очигледно
одзвањају у животима и Тесле и Пупина. Оно
што их повезује, више него било шта друго,
управо је реч Човек у пуној својој универзалној
вредности и смислу. Обојица пуноправно носе
епитет људи највиших врлина, којима су целог
живота тежили. Праведност, интегритет, ши­
рокогрудост, ученост, храброст и истрајност
били су им заједнички животни постулати.
Те­жили су квалитативној промени друштва,
суш­тинској иновацији и побољшању. Својим
племенитим идејама и делима, као и изузетним
изумима то су и доказали.
Од око 250 Теслиних регистрованих патена­та, у различитим државама, као важнији издва­
јају се: обртно магнетно поље, индукциони мо­
тор, наизменичне полифазне струје, генератор
струја високе фреквенције и напона, уређај за
даљинско управљање, систем производње и
дистрибуције електричне енергије. У послед­
њих сто година само су Никола Тесла и Ма­
рија Кири били привилеговани да јединице
међународног SI система добију име по њима.
Тако је по Николи Тесли, мера за магнетну
индукцију добила назив Tесла.
Пупин и Тесла зближавају се у још јед­ној
можда најплеменитијој мисији – окончању ратова. О томе нарочито сведочи чланак Working
on invention to end all warfare сачуван међу
америчким новинским чланцима у архивама
Виртуелног музеја Михајла Пупина. Можда су
ови наизглед утопистички пројекти на којима
су два генија сарађивала апотеоза њиховом до-
68
приносу човечанству. Познато је да су обојица
били поборници мира и измирења и да су као
симбол њиховог активи­зма бродови америчке
ратне морнарице током Другог светског рата
носили имена Пупин и Тесла.
Веома практичан и делатан, Тесла је увек
те­жио да понуди конкретна решења за проблеме којима се посветио. У домену научних
и теxнолошких проналазака то је очигледно, али његов утицај једнако се огледао на
пољима ко­ја су мање изучавана: поље одрживог развоја, као и поље „универзалног ми­
ра”, о којем ћемо навести неколико смерни­ца. Читавог живота Тесла је у односу према
природи, животињама, и људима улагао напоре
да унапреди свет. О томе, поред његових дела
сведочи и изјава: „Сви моји напори били су напори љубави”. У целокупној комуникацији и
стваралаштву Тесла је увек био пун разумевања,
борећи се за мирно решавање конфликата и
кризних ситуација, зато је и сматрао, да је
„људска дужност одрећи се насиља”. Теслин
биограф Џон О’Нил, аутодидакта, добитник
Пулицерове награде, научни уредник Њујорк
Хералд Трибјуна оставио је дра­гоцене пода­тке
о Теслином доприносу ми­ру: „[...] Тесла је радио на томе да у свету завлада мир. Посветио је
свој живот напорима да скине терет са људских
плећа; да људском роду сване ново доба мира,
благостања и среће. Када је видео да ће доћи
до Другог светског рата, који ће бити опремљен
енергијом и оруђем које је он открио, покушао
је да га спречи; понудио је свету изум за који је
тврдио да ће сваку земљу, ма како била мала,
учинити безбедном у оквиру њених граница,
али његова понуда је била одбијена.” Овај след
догађаја као да је предвидео Теслин и Пупинов
саборац за мир Махатма Ганди када говори:
„Док се нова енергија не постави на точкове, заговорници старе енергије ће иновацију гледати
као теоретску, непрактичну, идеалистичну итд.
Може потрајати дуго док се не поставе жице
ТРИБИНА – АНАЛИ
међународне љубави [...]”. Геније из Смиљана,
као и Ганди, често је говорио о „универзалном
миру” препрекама и решењима да се до њега
дође. Тесла је свој пацифизам уобличио кроз
врло конкретне предлоге, у својим чланцима,
као што су Машина за окончање рата, Пренос бежичне енергије : средство за унапређење
мира, концепт „зрака мира” и сл. О Теслиним
експлицитним напорима да спречи рат, поново све­дочи Џон О’Нил у свом чланку Тесла
покуша­ва да спречи Други светски рат. Иако
је концепт „универзалног мира” озваничен још
1816. године оснивањем Међународног дру­
штва за мир, Теслин допринос теорији мира,
као и препоруке за унапређење мира, издвајају
се ори­гиналношћу и представљају претечу напредне теорије „универзалног” мира, која се
наставља у XX и XXI веку.
Вероватно није случајно што је међународ­
на организација Унеско, као највећи ин­ститу­
ционализовани поборник мира, уврстила Те­
слину документацију као светску баштину
у свој регистар Памћење света. Унесково
ува­жавање Теслине патентне документације
као и признање да је „значајно утицао на тех­
но­лошки развој наше цивилизације” говори
о универзалности и међународном значају
његовог дела. Стваралаштво Михајла Пупина такође завређује препознавање у Унеску о
чему сведочи и недавно интересовање Националне комисије Републике Србије за сарадњу
са Унеском. Поред универзалности, изузетног
значаја и оригиналности, укључивање у Унескове регистре, годишњице и програме, захтева и административне и дипломатске напоре.
Нека овај закључак буде и позив свим релевантним институцијама и појединцима, да овако значајну иницијативу подрже и истовремено помогну очувању локалне и унапређивању
светске баштине.
Александар Протић
69
АНАЛИ – ТРИБИНА
MIHAJLO PUPIN AND NIKOLA TESLA – A NEW PERSPECTIVE ON THE
HISTORY OF SERBIAN SCIENCE
Abstract
Two Serbian scientist who, while living and working in America, left a permanent imprint on the history of
world science, yet also on many other fields, are often seen as rivals. Rumours, legends and half-truths are used
to describe their relationship.
Memorial projects dedicated to Mihajlo Pupin and Nikola Tesla have therefore set a common goal to unite
their legacy, all the while making sure that the most important criteria is met – relying on factual evidence.
Great people should inspire all sorts of creative thinkers, yet only after in the educational, scientific and cultural
systems of our society they have been given a place which is worthy of their extraordinary life and work.
It is of great importance to present all the meeting points of these two men, such as origin, their view of
Serbian tradition, the mother figure, their arrival in America, appearance in the American public, especially
media, and most importantly – their common pursuit of scientific research. Fathers of idealism in the American
science, as they were often described at the time, always insisted that the ultimate goal of science should be the
betterment of humanity.
70
ТРИБИНА – АНАЛИ
СВЕТОЗАР ПЕТРОВИЋ О КЊИЖЕВНОСТИМА ИСТОКА
Никола Грдинић1
Радови о Истоку и источњачким књижев­
ностима академика Светозара Петровића неоправдано су у сенци његових радова из опште
теорије књижевности, и проучавања стиха. У
проучавању књижевности и култура Истока
он је у много чему први по врсти урађеног посла, а по обиму не заостаје за специјалистима у
тим областима. Урадио је прве преводе модерне хинду књижевности, написао прве прегледе историја египатске, кинеске, те монголске,
вијетнамске и корејске, а делимично и ин­диј­
ске књижевности. Радови о Рабиндранату Тагору остају незаобилазни на нашем језику за
разумевање рецепције његовог дела код нас и у
Европи. У његовом писању о Истоку потврђује
се да знање није толико у чињеницама, колико
је у начину њихове обраде, интерпретацији, и
нарочито, залажењу у проблемска питања. У
њему су се плодно сусрели интерес за општа
теоријска питања тумачења књижевности са
посебним интересом за књижевности и културе Истока.
У тумачењу источњачког опуса Светозара
Петровића захваћен је аспект који је видљив
само када му се постави питање шта је у приступу источњачким културама препознао као
проблемско, шта је о томе мислио, и каква је
решења налазио.
Основни захтев Светозара Петровића је­
сте аутентично представљање књижевности и
кул­тура Истока. То значи прихватање Истока
она­квим какав јесте. Потреба за поставља­
1
њем оваквог захтева разумљива је из традиције
превођења, начина приказивања и проучавања
књижевности Истока који се успоставио на Западу, а онда и код нас. А то значи посматрати
источне културе не онакве какве јесу, већ према својим схватањима. Због тога „ћемо ми у
Европи бити жалосно сиромашнији будемо ли
трајно осуђени на неспособност успоста­вља­
ња аутентичног односа према књижевностима
Истока” уз наду „да ће се Запад најзад можда
ипак срести с Истоком, прихватајући га какав
доиста јест”.2 Суштину проблема аутентич­
ног versus неаутентичног приказивања источних књи­жевности и култура показују његови
радо­ви о Тагору. Ниједан европски писац није
био у толикој мери повезан са политичким моментом као Тагор. У европску културу унет је
под утицајем ванлитерарних чињеница, и уз
по­моћ „стила посредника”. Његов књижевни
рад тумачен је на позадини западног мисти­цизма или европског симболизма, а у јавном де­
ловању при­хватан је као егзотични источњачки
пророк и космополита. То је утицало на избор
из његовог дела, који је без икаквог додира са
оним што се сматра да је у његовом делу важно
са становишта индијске књижевне традиције.
Са друге стране, и код Тагора је постојала же­ља
да се уклопи у другачију традицију. На изворном бенгалском писао је везаним римованим
стихом, али када је хтео своју поезију да приближи западном читаоцу за „стил посредник”
иза­брао је библијски версет. То је било пове-
Филозофски факултет, Универзитет у Новом Саду.
Тагоре у Југославији. У: О индијској књижевности, Академска књига, САНУ, Огранак, Нови Сад 2011, 159. Прир. Р.
Гикић-Петровић и З. Хаџић.
2
АНАЛИ – ТРИБИНА
зано са општом сликом, компаративистичком
терминологијом речено са „миражом” (mirage)
који је о индијској култури постојао у Европи,
као о нечем древном. Прва асоцијација на помен Индије у свести просечног Eвропљанина
биле су Махaбхарата, Рамајана или Веде, и
мада се Тагорово дело јавља и формира након
хиљадугодишњег развоја и, без икаквог додира
са древним списима, он се надовезивао на европску представу о индијској култури употребом еквивалентног стила у европској традицији
како би успоставио контакт са публиком. Тако
је библијски версет постао основним стихом
сваког познијег превода Тагора, али и стилским
посредником у превођењу индијске прозе. Мо­
гло би се рећи да постоје два Тагора, онај западни, и онај индијски.
Али нису на неаутентичан начин у нашој
све­сти присутни само књижевни опуси и по­
једина књижевна дела, већ условно речено и
философски појмови. За илустрацију могу послужити два појма из рада о Махатми Гандију.
Први је сатјаграха (дословно: чврсто се држати истине), на западу је схваћен као метод пасивне борбе, и оружје слабих. Том методом
исказаном облицима грађанске непослушности и несарадње Британци су били присиљени
да напусте Индију. Чак и када се у опсег пој­
ма укључи то да сатјаграха није по индијским
схватањима пасивни већ активни отпор, може
да се разуме јер је и одбијање сарадње врста активности. Али, да потпуно тумачење сатја­грахе укључује и љубав према ономе против ко­га се води борба јесте нешто што је тешко
схватљиво за било кога изван индијског културног круга. Тек када будемо у стању да ра­
зумемо како противречни појмови борбе са
истовременом бригом да онај против кога се
во­ди борба не буде повређен могу бити споје­ни у једно, постаће нам разумљива и Индија,
онаква каква јесте. Други појам раманама, са­мо је Европљанима изгледао као молитва, зазивање Бога, а у суштини је нешто са­
свим посебно. Ганди ју је препоручивао сво­
3
Mahatma Gandhi нав. дело, 81.
71
јим Индијцима да је што чешће користе у
ситуацијама када треба да доносе одлуке, односно када су у недоумици како да поступе.
Обраћајући се молитви они ће своју дилему
сагледати са неког вишег становишта – становишта вечности – и тако умети себи одговорити да ли поступају исправно. Значење овога поступка изразито је морално, а Ганди га је
повезивао са политичким деловањем. Техника
није непозната у западној традицији, јавља се у
другачијем контексту али има исти смисао. На
њу указује енглески књижевни теоретичар А.
Ричардс. Када се читалац нађе у не тако реткој
а необичној ситуацији, да не зна да каже да ли
му се прочитано књижевно дело допада или
не допада, да ли је добро или лоше, тада треба
да у своју свест призове неке од оних ствари
које су за њега нарочито важне, Бога, идеју у
коју верује, емоцију – жену коју воли, тугу због
смрти драге особе. Када „тако”, каже Ричардс,
„активи­ра ону дубљу, битну димензију властитог ду­ха, читаоцу неће бити тешко да утврди
– да препозна – прави властити однос према
дјелу које је прочитао”.3
Циљ – аутентично представљање источњач­
ких књижевности и култура значи преводити
текстове тачно, без „стила посредника”. Такав
превод без адаптација на еквивалент у дома­
ћој традицији, или под дејством „миража”,
под­разумева представљање преведеног дела у
историјском контексту у коме је настало, што
захтева коментаре и предговоре/поговоре написане као расправе о индијској или кинеској
поезији, развоју прозе, жанрова, или интелек­
туалном развоју на које се преведено дело ос­
лања, и из њега бива разумљиво.
У настојање ка тачном превођењу и тумаче­
њу традиције у којој је дело настало, речју аутентичном представљању, Светозар Петровић
уноси две ограде, или упозорења. Прво, превод
треба да буде тачан али не толико да би њиме
био задовољнији стручњак од читаоца. У тачном преводу који од читаоца по себи захтева
одређени напор, и привикавање на другачији
72
ТРИБИНА – АНАЛИ
опис света језиком, не треба претеривати и за­
трпавати га преобиљем чињеница и филоло­
шких коментара. Књига је, ипак, намењена читаоцу који није (и не жели да буде) стручњак за
источњачку литературу, али жели да се упозна
са другачијим светом. Друго, много теже оствариво разумевање тиче се разлика у традицијама
у којима књижевна дела настају.
„Културна и књижевна традиција, наиме,
није ствар која се може научити из уџбеника,
нити је то одређена количина информација
коју може пружити научни коментар уз књи­
жевни текст. То је жива и замршена мрежа
стољетних импулса, и пјесник је сам ријетко
свјестан начина на који она на њега дјелује.
Само драматичне, иако често подземне, про­
мјене у навикама читавог једног свијета мо­
гу уклонити, или смањити, препреке које
раз­двајају поједине затворене традиције, те
до­пустити сигурну, или сигурнију, размену
вредности међу њима.”4
Основни проблем повезан са неразуме­ва­њем источњачке уметности и несхватању ње­
не вредности долази од немогућности да се
она доживи на онај начин на који се дожив­ља­ва унутар своје традиције. Отуда се и мо­
гло јавити мишљење да целокупна источња­чка књи­жевност вреди колико једна полица
књига добре европске литературе.
Однос двeју традиција Светозар Петровић
описује изразима развијене и затворене односно изграђене и затворене традиције. Затворена традиција значи одбијање да се у њу уносе
страни елементи. Свака култура ако је достојна
тога имена има оно што ће одбити да прихвати, а ако и прихвати нешто страно онда га
преобликује по својим правилима. Онда када се
у основу културе унесу њој страни елементи, и
на тај начин мења, то је процес дугог трајања.
Могућно је уочити, из досадашњег излага­
ња, три начина комуникације између западне
и источњачке културе. Први је када се дела из
једне у другу културу преносе и разумевају на
позадини домаће, уз помоћ „стила посредника”. Други је када се другачија књижевност и
култура представља аутентично („онаква ка­ква
јесте”). Трећи је, најзад, када се разумева из
традиције то јест када се разумевање остварује
разменом, кроз уношење елеменaта из једне у
другу традицију. Тај однос, може се приметити,
налази се данас у фази настојања аутентичног
разумевања другачијег која се још увек меша
са првом, а она трећа је процес дугог трајања;
може се десити у будућности ако историја буде
хтела.
У томе контексту треба размотрити и сле­де­
ћу констатацију „да се наш приступ индијској
култури није само користио предностима онога
приступа што се развио у Европи посљедних
стотину и педесет година, већ је читаво вријеме
и дјелио његове слабости, гајио исте предрасуде и патио од подједнаке једностраности”.5 То
се може уопштити. Од самих почетака писмености у нашој култури присутна су дела пореклом из култура Далеког истока, од Варлаама
и Јоасафа, до романа кинеског нобеловца Мо
Јана. Изгледа, све што имамо источњачко у
својој култури примили смо преко посредника. Наша перцепција Истока у новијој истори­
ји у потпуности је условљена европском. То је
и разумљиво, у недостатку сопственог начи­
на гледања служимо се туђим погледом. То је
и је­дино могуће док не научимо гледати сво­
јим очима. У радовима Светозара Петрови­
ћа о ис­точњачким књижевностима остварен
је по­менути ређи захтев који је сликовито назван „гледање својим очима” тј. остварење де­
зидератума да се има свој аутентичан поглед
на источњачке културе који није преписан из
неке друге научне традиције. Такав аутентичан приступ, у овом случају, није изведен из
4
Тагоре у Југославији. У: О индијској књижевности, Нови Сад 2011, 164.
5
Уз изложбу и научни колоквиј Југославени и Индија, нав. дело, 120.
АНАЛИ – ТРИБИНА
некакве специфичности наше ситуације већ
из оне исте научне традиције на коју смо се и
до сада ослањали али са наглашенијим присуством врлина у односу на мане. А то значи
са већом критичношћу, мањком предрасуда,
одстрањеним утицајем идеологија или управо
политике, и добрим познавањем, што је чест
недостатак специјалиста истраживача Истока,
опште теорије књижевности.
До сада смо разматрали проблем разуме­вања Истока кроз истицање захтева за њего­
вим аутентичним приказом, да се види „онакав какав јесте”, као и о границама које у томе
разумевању постоје. Али, разумевање мада
заметан и тежак посао, тек је почетак или на­
просто основа за даља размишљања и рад. Јер,
прво је потребно то другачије, различито од нас
разумети шта јесте, што је само по себи озби­
љан и тежак посао, а онај још тежи тек тада
настаје: шта са тим даље?
Грађу за оваква разматрања можемо прона­
ћи у раду Индијска књижевност и историја
књижевности, који аутор није сврстао у биб­
лиографију својих радова међу оне о Истоку,
што јасно индицира да тема јесте источњач­ка, али да је предмет расправе теорија истори­
је књижевности. Проблем који се решава, нај­
сажетије, састоји се у следећем. Идеја историцизма настала у 19. изразито проширена у 20.
веку, подразумева линеарно схватање времена
исказано у хронологији, развоју који се схвата као напредак, и вредновању из перспективе
времена у коме је дело настало. После кратке
перипетије са анисторизмом половином 20.
века који из данашње перспективе схватамо
као кризу историцизма, концепт историје више
није могао бити исти. Настао је период муко­
трпног изграђивања новог концепта историје
књижевности у коме су се мешали старо и но­во
на разне начине, у вези са сваком од три наведене компоненте (концепта времена, развоја и
вредновања). Историја индијске књижевности,
у томе смислу, пружа могућност као грађа да се
нов концепт изгради на њеној подлози јер пру­жа повод за размишљење какво му грађа европских књижевности на тако изразит начин не
73
пружа. Наиме, грађа индијске књижевности
у драстичном је разлазу са идејом хомогености или монолитности историјског времена.
Значај такве грађе сви познајемо из истраживачке праксе, једна теоријска поставка проверава се на грађи, њена ваљаност огледа се
у могућности примене, што више различите
грађе можемо помоћу ње да објаснимо толико
је исправнија, тамо где она не може да се при­мени, где је за тумачење неупотребљива јесте
место на коме почиње да се критички пре­
испитује и ревидира тражењем бољег реше­
ња, односно формулисањем нових поставки.
Међутим, да би се до овога увида уопште мо­гло стићи потребно је учинити нешто што би­смо могли назвати „претходним рашчишћа­
вањем ситуације”, потребно је учинити напор
да се допре до аутентичне историје индијске
књижевности замагљене дотадашњим исто­рио­
графским тумачењима. Наиме, у истраживачким интерпретацијама западне провенијенци­
је обично се износи тврдња да у индијској
култури не постоји концепт историје, барем
не на онај начин на који постоји у европској
традицији као линерани ток, те да отуда нема
ни истори­ографске литературе, јер се у Инди­
ји, према општем и раширеном мишљењу време схвата кружно, па пошто ће се све што се
сада догађа поновити у одређеном цикличном
реду, нема ни сврхе писати историју. Или се одсуство хомогености у књижевним збивањима
тумачи категоријама вечито и коначно, тј. поделом на она дела која су вечита, и она која
су променљива. То, како примећује Свето­зар
Петровић, напросто није тачно. У индијској
тра­дицији постоји развијена историографска
литература, а идеја цикличног времена, ако им
и није непозната, није концепт времена на ко­
ји се ослањају. Као и у европској традицији,
време се схвата линеарно, али на другачији начин од поменутог историцистич­ког концепта
кога теоријска мисао ближе кра­ју 20. века покушава да се ослободи. Након рашчишћава­
ња претходне ситуације, односно одређивања
према ранијој наметнутој слици о индијској
књи­жевности као неисторичној и нехомогеној
74
појави што се тумачи као последица одсуства
концепције времена, или напросто присуства
концепта који је другачији од европског, потребно је дати објашњење због чега је та­ква
каква је, а оно се тражи и налази у изукрштаном деловању фактора, речју: социјалног, исто­
ријског, лингвистичког, религијског. Сваки од
тих фактора по своме садржају и начину функ­
ционисања другачији је од онога садржаја ко­
је њихово помињање изазива у нашој свести.
Узмимо за пример индијски регионализам.
Тај појам у нашој свести ипак изазива претпоставку некакве државне целине у којој се регионализмом заправо слаби њена централна
власт. У Индији заправо никада није постојала
централна власт или облик државе на који ми
најпре помислимо пре 1947. године, поготову не
на онај начин на који је хиљадама година била
позната у њеном првом кинеском суседству.
Због тога и наш термин регионализам заправо
и није подесан у потпуности, али бољи немамо. Оно што је у овоме примеру опомињуће,
јесте да пре било каквог покушаја употребе
источњачких ситуација и појмова за боље ра­
зумевање наших прилика прво морамо да
извр­шимо критичко преиспитивање тих знања
ко­јима желимо да се користимо. Опомињуће је
колико је напора и критичког преиспитивања
потребно пре него што стигнемо до ситуације
у којој то што смо сазнали можемо да употре-
ТРИБИНА – АНАЛИ
бимо за неки даљи рад. Тек тада за истраживача искуство макар и аматерског познавања
индијске књижевности може да буде драгоцено, или само корисно, да научи да у сопственој
грађи боље уочи, препозна историјски смисао
појава које су му раније промицале пажњи или
их је напросто сматрао ирелевантним. То се
нарочито односи на период европског првог
дела 19. века у коме је за истраживаче који
траже монолитност у историјским процесима
збуњујеће брзо, инверзно или преплетено сме­
њивање класицизма, предромантизма, романтизма.
Приказ приступа источњачким књижев­но­
стима Светозара Петровића може се сажети
на неколико ставова: потребно је бавити се
кул­турама Истока због сопственог културног
напретка и одређивања сопственог места у
свету; културе Истока треба разумевати онаквим какве јесу и приказивати их на аутентичан начин; Исток и Запад су две изграђене и
затворене традиције чије могућности размене
су ограничене и оптерећене идеолошким или
политичким фактором; потребно је изградити
сопствени приступ источњачким културама на
подлози постојеће научне традиције уса­врша­
вањем онога што је у њој најбоље; знања о
Истоку треба користити на креативан начин
тако што ћемо у разматрање проблема којима
се бавимо укључити источњачки корпус.
75
АНАЛИ – ТРИБИНА
ВОЈИСЛАВ КАРАНОВИЋ
Драган Бошковић
Скоро три деценије савремена српска пое­
зи­ја обележена је једним песничким гласом,
једном аутентичном поетиком и једном књи­
жевном вредношћу коју неподељено исповеда. Мера непоновљивости и посебности овога гласа је далекосежна, а може се испитати
снагом његовог утицаја. Песништво Војислава
Карановића јесте она адреса којој се сви са­
времени песници обраћају, па можемо утврдити перманентно усвајање онога што се већ назива карановићевско. Карановићево откриће
ди­намичног знака, лелујавог света, речи без
значења, мимохода феноменолошких слоје­ва,
истрајавање на ивицама ствари, светлуцања
врхова смисла, премештања и губљења граница између унутрашњег и спољашњег, места су
која се не могу поновити а да се очигледност
ауторског печата не задржи, и која се не могу
подражавати а да не укажу на своје надмоћно
порекло. Непоновљиво, дакле, аутентична, по­
нављамо, ова поезија јесте мера савременог
српског песништва, и она у поетикама дру­гих
песника остаје уписана и као несвесни цитат и
као завет песничке имагинације. Или као наш
поглед на свет, који је Карановић требало да
нам открије иако смо одавно гледали његовим
очима, али нисмо знали да су наше док нам
Војислав то није открио.
А тај Карановићев, наш, поглед, заветно је
исписан традицијом српског и европског пе­
сништва. Од рађања наше поезије раног модер­
нитета, од дакле Дучића, Диса и отварања
пи­тања симболистичке артикулације метафизичких пејзажа, преко њихове деструкције код
Растка, Црњанског, Миљковића, Попе, Матића,
или романтичарских гласова Блејка, Шелија,
као и Малармеовог симболистичког преиспи­
тивања граница песништва, омогућава Кара­
новићу да оде даље у освајању и утврђивању
живих и растреситих бедема сопствене поези­
је. Ако је симболизам оставио завет песни­штву
да из знака треба да се уздигне сама идеја,
само биће, а неосимболизам да је биће у знаку, Карановић нам завештава поетику поливалентног, дисеминативног знака који са би­ћем
игра жмурке, јер биће се не може имено­вати,
знак не може доделити значење, он лута, тражи, скрива се, као што то ради и само биће.
Градећи свој песнички свет у дијалошкој стра­
тификацији традиције и савременим откло­ном од ње, Карановић само све дубље, од
књиге до књиге, корача у прозирно ткање текста, у један неумољиви модернизам који веру­је у одбацивање репрезентације и своје пори­
цање субјекта, у, заправо, један постмодернизам потпуно уређен у одустајању од присуства
и зауздавања у свом бескрајном величању недостатака, одсуства и одгађања које не изазива стрепњу. Чистим и неисконструисаним је­
зиком, толико чистим и невиним да наликује
језику детета, Карановић и са нама игра жмурке. Жмурке које свака велика поезија игра са
својим читаоцима.
„Нестају ми / подједнако ствари и / приви­
ди ствари.” Од овога стиха, из последње Ка­
рановићеве књиге Унутрашњи човек можемо
кренути. Ако су на почецима Карановићевог
стваралаштва ствари, условно говорећи, ипак
имале материјалне контуре, и ако се Карано­
вић све више отварао одвајању речи од ствари предавајући се ефектима значења и ефектима привида идентитета и односа, након
76
че­га су његов песнички свет све интензив­ни­
је насељавали привиди, у последњој књизи ни
њих више нема. Карановић је себе изместио
корак даље у осмишљавању измичућег бића
свога песничког света, као и корак даље у
кристалисању своје имагинације и свога језика,
све аутентичније одлазећи ка нестајању и, у позитивном песничком смислу, нихилистичком
стишавању. С оне стране ове песничке књиге
не остаје ни језик, већ само привиди значења
расути по нашем космосу. Не остаје ни свет
трептаја, мрвица, трунчица смисла на које смо
у Карановићевом песничком свету навикли. Не
само ни светлуцање пустоши. Не само ни велика тишина. Остаје само тако деликатна и тако
непоновљива поезија.
У својој последњој књизи, Војислав Кара­
новић и даље испитује односе спољашњег и
унутрашњег света, облике и начине њихових
постојања, могућности субјекта и могућности
језика, деликатно бележећи токове, пукотине и
премештања унутар сваког од њих. Обострано преливање, улажење субјекта у ствари или
света у субјект, као и умножавање велова из­
међу њих, створило је апоретичну немогућ­
ност спознаје, парадоксално субјективно ре­ги­стровање спољашњих и унутрашњих рефлекса, доводећи у питање могућност постојања.
Унутрашњи човек, опет, обележава велики повратак уназад, у свест детета, као што чини ве­
лики корак унапред, у оно нестајуће. Ићи уна­зад, као и унапред, у оно велико ништа света, само су идентични знакови одустајања од
конвенционалног, зрелости, Ничеовог поднева.
Повратак уназад, детиња имагинација, дади­ља,
школа, а заједно са њима генеалогија образо­
вања, узрастања, генеологија речи, ствари и
привида, доводи нас до једног још суптилнијег
субјекта и света. У овој биографско-песничкој
археологији подвргнутој инфантилној логици, ствари има тако пуно и тако мало, оне су
тако велике и тако мале, увек у форми привида док се изнова не загубе у неким новим привидима. Онолико колико су очи/ствари велике
у детињству, толико су велике и сада, али оне
сада насељавају један други свет, бежећи од
ТРИБИНА – АНАЛИ
нас све даље и даље, нестајући заједно са дететом у нама, са нама, што ће и песма потврдити: „Знање расте, искуство је све / веће, али
дете, / њега / све мање у човеку има.” Или га
има све више, јер одлазак у зрелост – повра­так је у детињство. Рећи ће једном приликом
песник: „Неке ствари нас бескрајно превазилазе, иако су дубоко у нама. Или баш зато.”
Између тога све мањег и онога нека­да неизмерно великог, гради се поетика тран­сцен­дирања
или поетика превазилажења на­шег песника;
између, дакле, онога чега више нема, нити га
је било, и онога чега више неће бити: „Када
и појмове, као сасушене / махуне, понесе ветар, / и на крају остане тек / гола жеља, / а он
схвати да ово испред / нису врата, и да нема /
кључаонице да кроз њу провири.” Један свет,
како нас уверева песник,
„који сања један велики, свеопшти загрљај; и
свет који се сваком загрљају отима. Свет који
постојање спознаје кроз игру, и који само кроз
игру постоји; и свет који покуша­ва да виђене
призоре заустави и лиши златне ауре маште, да
их заледи у апстрактне слике, појмове. Царство
маште, како некад тако и сад, најпоузданије
чувају деца.”
Све дакле у Карановићевој поезији нестаје и
све је ту, у нестајућем детету у нама. И анђео,
Карановићева опсесија бестелесности, рилке­
овски гласник мајушног и огромног другог
све­та, нестаје („анђео кога сам / волео да ухватим за руку, / на уво му шапнем: знам / да не
постојиш (...) / ни он се не види више”; „И
ево, он одлази, / напушта нас), и матићевска
река „мог детињства, / у којој сам се купао”
је „празна, / нико у њој не плови”, и када смо
све научили и овладали овоземаљским знањем,
деридијански „нико нас не пита. / Нема нико­га
да нас прозове”, а андрићевска тишина, она је
„глува / као празно гледалиште, / слепа као затворено око” [...] Све дакле, у овој поезији нестаје у исклизавајућим тропима, десиметрич­
ним симболима и „трептајима у свести”, у је­
зику, настављајући деликатно граматоло­шко
АНАЛИ – ТРИБИНА
опипавање празнине, напуштања, нестајања,
измицања, што је од самих почетака Карано­
вићевог стваралаштва обележило идентитет
поетике овога песништва. Порушени поредак
ствари, који је још Хајдегер описао као далекосежно поражавајући преображај ствари у
предмете, водио је до привида ствари, о чему
су писали и Фуко и Бодријар, али је, како нас
подсећају ови аутори, и сам језик себе довео до
сопственог симулакрума, иза чега је остао велики број измичућих рефлекса, ефеката ствари
и значења, од којих Карановићева поезија себе
ствара. Зато у овим стиховима нема постоја­ног
знања, ничему се не даје коначно значење ни
вредност, осим бесконачним појавама – изми­
цању и нестајању.
А све то се, онтолошки, збива у језику, опи­
пљивом и поверљивом језику, који омогућава
да песма остаје слободна и од емпиријског
садржај­а и од језика, ослобођена у трансцен­
денталној стварности песништва и историје
писања. Нематеријалне Карановићеве речи у
којима се песме објављују могуће је читати са
других обала овога света, из онога ништа ово­га
света или из света мртвих: „Можда овога часа
преписују речи / исписане по ваздуху, уче прва
слова. / Сричу тишину. Или наднесени над /
књигом бескраја, читају у себи”. Није ли ова
слика мртвих заправо слика нас самих, који са
других обала својих живота, себе самих и сопствених искустава учимо да читамо, сричемо
тишину Карановићевих стихова, у нади да се
они не могу испунити постојаним значењем
зато што ни предмета, ни ствари, ни привида
више и нема. Ако је значење Карановићевих
речи неухватљиво, развејано по ваздуху, овај
мањак у идентификацији омогућава да песме
живе, као што нас буди у чињеници да их зна­
ње о њима само умртвљује. Јер и „речи, као
угинуле рибе, / почну да плутају површином /
свести, која и сама / сахне, све мање је има.”.
У свету са све мање свести сусрећемо себе и
свет као „камен који / мирно тоне / кроз језик.”
Јер ако живи не читају, читају мртви, тако да
77
ову привилегију културе овога света не смемо
присвајати за себе.
Историја нестајања дошла је надомак још
једног новог искорака у ништа. Карановићеви
стихови нас задржавају у тој, последњој тачки деликатног преступа. Иако и даље постоје
обриси субјекта, језика и света, више не може
да дође до учвршћивања веза између њих, већ
само до истрајавања у једном неуравнотеженом систему за кога би, заправо, равнотежа
представљала дефинитиван крај. Ово динамично и непостојано трајање песништва додирује
се са непостојаним и изузетно динамизова­
ним постојањем осталих феномена. Несигурност поетског света и спознаје основ је самосвести без димензија, постојање у свету без
пара­метра постојања. Нестајући свет и језик, у
промењеном контексту Карановићеве последње
књиге, обележава ишчезавање субјекта, ствари
у језику и самог језика, стално нас отварајући
оном другом у нама (детету), оном другом у
другом (мртвима), оном другом у речима (новом језику), оном другом у великом (трунчици),
оном другом у присуству (нестајању). Па ипак,
поверујмо песнику: „али то песму не дотиче.
Она је / као човек: може да се изгуби, / залута,
умре, али не може да нестане.”
Поверујмо да заједно са песмом и све друго, константно измичуће и нестајуће, не може
да нестане, али неуморно лута. Враћајући нас
нашем исходишту, песништву, Карановић нас
пребацује с оне стране жеље и с оне стране
привида које желимо и ми и ничеанско биће
овога света, у једну прозирност и светлуцање
несхватљивог. Унутар искуства празнине, латентне меланхолије, у један загрљај песништва у „којем нема никога”. Јер и у овој књизи
песaма „Опет је маркиран само један однос,
а оно право зато које би нас коначно умирило је измакло.” Оно право, као и ми са њим,
дакле, само је измакло, у саму реалност овог
префињеног и више него дубоког песништва
које не може да нестане. Које ћемо, и када будемо мртви, читати!
78
ТРИБИНА – АНАЛИ
БАЛКАНСКИ ЈЕЗИЧКИ САВЕЗ – ЈЕДИНСТВО У РАЗЛИЧИТОСТИ
Софија Милорадовић1
Аūстракт. У тексту је представљен балкански етно-културно-језички мозаик: предуслови за
његов настанак, особине заједничке балканским језицима (словенским и несловенским) и улога
романског супстрата у настанку балканизама, призренско-тимочка дијалекатска област као зона
високобалканизованих српских говора, балканизми у српским говорима Баната, примери интер­
ференције у српским говорима на језичкој периферији – у контакту са несловенским језицима, примери
граматикализације предлога од у српским народним говорима, етнолингвистичка истраживања на
балканском просторју.2
Шта је Балкан? Ако ме неко не пита, знам;
ако неко тражи да објасним, не знам. Овом
изјавом босанскохерцеговачког новинара и
књи­жевника Мухарема Баздуља, која је пак
пара­фраза мисли Св. Августина о времену,
а која се може прочитати на неким интернет
страницама, започињем причу о балканском
је­зичком савезу као јединству у различитости.
Чињеница је да су културе хибридне, будући
да скуп заједничких искустава на једном простору, посебно када је реч о територији која је
вековима била изложена освајањима, те ми­
грацијама и мешањима становништва, пред­
ставља заправо скуп различитих културних
искустава. Честа спајања и преспајања ра­
зличитих култура сведоче о томе да је динамика одувек била кључно својство културе и
културног идентитета. Модерно доба постало
је само „свесније” тога да је култура динамичан
феномен, пошто смо данас суочени са брзим и
интензивним сусретима и мешањима култура,
и пошто је наше разумевање односа блиског
и далеког, услед повећаних могућности кому­
никација и размена информација, као и услед
Аутор текста је научни саветник Института за српски језик САНУ у Београду и редовни професор Филозофског
факултета Универзитета у Нишу ([email protected] ). У свом научном раду бави се, радећи на дијалекатском
корпусу, фонологијом, морфологијом, синтаксом и семантиком, лексикологијом, а има и више радова из области
етнолингвистике. Члан је Међуакадемијског одбора за дијалектолошке атласе САНУ, Одељења за књижевност и
језик Матице српске, Међународне комисије за Општесловенски лингвистички атлас (МК ОЛА) при Међународном
комитету слависта.
1
Овде је дата скраћена верзија текста предавања одржаног 13. новембра 2013. године на Трибини Огранка САНУ
у Новом Саду, а текст је заснован на подацима изнетим у предавању Романски супстрат и ширење балканизама у
народним говорима српске језичке периферијe, које је С. Милорадовић одржала 24. маја 2013. године у Институту
за лингвистичка истраживања РАН у Санкт Петербургу, као и на подацима изнетим у двама публикованим
радовима: Софија Милорадовић [у коауторству са Селеном Станковић], Српски културни идентитет у контексту
балканскословенског културног мозаика. – Тематски зборник радова „Филологија и универзитет”, Филозофски факултет Универзитета у Нишу, Ниш, 2012, 952–968; Софија Милорадовић [у коауторству са Станиславом Станковићем], Из семантике конструкција с предлогом од у говорима Скопске Црне Горе и Горње Мораве. – Македонски јазик, Год. LXI, Скопје, 2010, 25–36.
2
АНАЛИ – ТРИБИНА
повећаних могућности непосредног сусрета
но­силаца различитих културних идентитета,
постало унеколико другачије. Језик се сма­тра
најизразитијим показатељем етничког иден­ти­
тета; он је, истовремено, и „огледало народне
културе, народне психологије и филозофије”,
док су га „у многим случајевима и као једин­
ствен источник историје народа и његовог ду­ха, давно прихватали и користили културо­
ло­зи и митолози у њиховим истраживањима”
(Толстој 1995: 47). Дакако, практично узев,
јед­на култура се може остваривати кроз више
језика, а један језик може бити носилац више
култура.
Долазак Словена на Балканско полуострво,
које је већ било језички диференцирано и на
којем су језици предсловенског слоја били у
комплексним односима, донео је на његову
територију велике промене, како у начину живота тако и у језику. Непосредни контакт Словена пре свега са Романима и Грцима, њихов
заједнички живот, културни и језички односи,
разноврсни међусобни утицаји и прожимања,
претапања једних у друге и велики број билингвалних представника ових језика пред­
стављају факторе који су довели до настајања
бројних заједничких општебалканских одли­ка, и цивилизацијских и лингвистичких, које
су потом постале део традиције сваког од тих
народа источног и јужног дела Балканског полуострва (Селишчев 1925: 43; Белић 1935: 74;
Павловић 1957/1958: 208). А када се ради о
сложеним међујезичким односима и утицаји­
ма, треба кренути од улоге двојезичности.
Тако, када су асимиловани елементи примали структуру другог језика, они су задржавали
сво­ју лексику, а синтаксичке односе исказивали на начин који је одговарао њиховом јези­ку; при мешавини је код билингвалних говорника преовладавао систем који је био јед­
ноставнији (Павловић 1957/1958: 221). Осим
упрошћавања језика, долазило је и до уклања­
ња свих сложених граматичких облика, оних
који су могли стварати тешкоће у комуникацији
(Станишић 1985/1986: 264). Језици примаоци
су, у ствари, из структуре других језика пре­
79
узимали оно за шта су већ имали „склоности”
(Радић 2011: 74).
У полилингвалним срединама попут Балкана, па тако и у српском језику – нарочито у
његовим народним говорима, наглашене су
тежње ка обезбеђивању веће „прозирности”
формалне структуре, условљене потребом за
поједностављењем комуникације, односно
– по­требом за упрошћавањем језичких сред­става. Про­цес аналитизације је суштински,
по начинима и резултатима „структурне ме­
та­морфозе”, на известан начин истоветан у
балканским и модерним западноевропским
језицима (Ивић 2002: 10). А када су у питању
елементи језичке структуре који су подложни
интерференцији, онда избор тих елемената „зависи од нивната поставеност во комуникативната хиерархија (= од потребите на успешна
комуникација), а таа пак ја определуваат прагматичниот и семантичниот фактор” (Тополињ­
ска 1996: 67).
Када су се у снажном миграционом таласу
у VI и VII веку Јужни Словени доселили на
Балкан, наишли су на две језичке и културне
области – латинску, одн. романску у западном
делу и грчку у источном делу Балкана, али и
на нероманизована варварска илирска и трачка племена (Поповић 1955: 18–21). Како су
Словени тада дошли у директан додир са
ро­манизованим старобалканским становни­
штвом, сматра се да је њихов сусрет са рим­
ском ци­вилизацијом био непосреднији него са
грч­ком, те су и романски утицаји на почетку
били јачи од грчких. Утицаји римске културе,
чије су тековине придошли Словени прихватили, били су код њих, као и код балканских
староседелаца, снажнији на територијама око
градова и дуж саобраћајница (Радић 2011: 50,
73). Сви романски дијалекти, који су се простирали широм Балканског полуострва и налазили се у непосредном контакту са словенским
језицима, имали су заједничке особине настале
развојем балканског вулгарног латинитета. Те
заједничке црте, које чине латински супстрат,
романски говори предали су словенским, што
још једном, како то истиче А. Белић (Белић
80
1999: 41–43), потврђује асимилацију романског становиштва на територији централног
Балкана. Осим тога, од свих несловенских балканских идиома, за српски језик несумњиво су
најважнији романски говори, будући да су
били географски најраспрострањенији, да су
њихови утицаји дуго трајали и да су били ра­
зноврсни (Поповић 1955: 145).
Све речено и још понешто довело је до поја­
ве заједничких црта у језицима становника на
истоку и југу Балкана, односно, у два типич­на балканска језика – грчком и албанском; у
романским говорима – дакорумунском, ару­
мун­ском и мегленском; и од словенских је­зика – у бугарском, македонском и у југо­
источним српским говорима призренско-ти­
мочке дијалекатске основице. Заједничке особине у балканским језицима, словенским и
не­словенским, називају се балканизмима, и у
те структуралне одлике спадају: непознавање
опо­зиције дуги/кратки гласови, а најчешће и
непостојање разлике између силазних и узла­
з­них акцената; образовање падежа уз по­моћ
предлога, тј. аналитички принцип у декли­
нацији; аналитичка компарација придева; удво­
јена употреба личних заменица; постпозитивни члан; аналитички футур са глаголом
хтети и др. Систематизацију балканизама, ко­
ја и данас представља основу истраживања у
балканистици, дао је 1930. године К. Сандфелд
у својој студији Linguistique balkanique: problèmes et résultats.
Како то јасно показује А. Белић, у словен­
ским су се језицима ове особине развиле под
утицајем несловенских балканских језика, а
најзначајнију улогу у томе имали су романски
дијалекти, у којима су се оне најпре појавиле
и чији су се представници асимилирали са
Словенима на територији централног Балкана
(Белић 1999: 40–43). Или, како каже Вања Ста­
нишић, већи део тзв. традиционалних бал­ка­
низама има полигенетско порекло, „тј. датира
углавном из средњег века, из времена блис­
ког додира разних језика и народа”. Међутим,
ТРИБИНА – АНАЛИ
одређени број балканизама може се приписа­ти утицају тзв. мртвих језика (византијско­грчки и вулгарнолатински), „који су и сами
преживели један период заједничког развитка
на Балкану и оставили у савременим балкан­
ским језицима препознатљиве трагове” (Ста­
нишић 1985/1986: 264).
Дакле, балканску језичку заједницу чине
сло­венски (тачније, два јужнословенска јези­
ка и призренско-тимочка дијалекатска зона
српског језика) и словенским језицима несродни новогрчки, албански и румунски је­
зик и њихови дијалекти. Важно је скрену­ти
пажњу на чињеницу да се насупрот круп­
ном рашчлањавању јужнословенског ареала
– по­сматрано са генетске тачке гледишта – на
исто­чни и западни јужнословенски ареал, овде
поставља јединство балканскословенског је­
зичког ареала, са низом својеврсних особености – посматрано са типолошке тачке гледи­
шта. И како је, у више наврата пишући о јужно­
словенским језицима у балканском ареалу,
на­вео А. Н. Собољев (Соболев 2003) – ове
балканске језике карактеришу опште црте
аре­ално-типолошког, а не генетског карактера, које су природан резултат вишевековних
етнојезичких контаката на просторjу Балкана,
те њихове „увучености” у зону деловања извесних конвергентних процеса, при чему као
најважнију структурну одлику балканскословенских језика Собољев издваја иновацију која
се очитује као прелазак од флективног система
ка именичком аналитизму.
***
Српски језик, као и сви остали балкански
језици – словенски и несловенски – распо­
лаже особеним инвентаром аналитизама. Он
у целини припада периферији балканског
језичког савеза (по Хелмуту Шалеру – то су
балкански језици тзв. другог степена), док
је у његовим југоисточним говорима приметно „eine stärkere ’Balkanisierung’ als im
Шалер под датом језичком облашћу подразумева, уистину, оно што је тада сматрано српскохрватским језичким
простором.
3
АНАЛИ – ТРИБИНА
übrigen Sprachgebiet”, како је Х. Шалер указивао (Schaller 1975).3 Својеврсна тенденција
српских народних говора ка аналитичком начину изражавања испољава се у прилично широком кругу појава (в. Милорадовић 2007). И
„као један од убедљивих доказа о томе да се
на Балкану, укључујући у пуној мери српско­хрватско подручје, догађала знатна миксогло­
тија, навешће се на првом месту тенденција ка
аналитизму”, који се ту испољио у широком
спектру појава – писала је Ирена Грицкат (Грицкат 1993: 38); када су у питању тзв. класични
балканизми, већ је израније било утврђено да
се и све појаве те врсте „могу подвести под
тежњу ка аналитичком изражавању” (Исто).
Дакле, ширење аналитичких иновационих таласа из високобалканизованих српских говора
крајњег југоистока и иницијација аналитизама
под структурним утицајима суседних језика, у
непосредном језичком контакту, представљају
двојаке узроке аналитичких измена у српским
народним говорима.
Што се тиче (југоисточних) говора при­
зренско-тимочке дијалекатске области, поједи­
ни аутори их убрајају у балканске дијалекте
тзв. „првог степена” с обзиром на то да су
бал­канизованији и од појединих румунских
ди­јалеката (Х. Шалер, према Попов 1984: 37)
и, како наглашава В. Станишић, „ако би се
извршио сумаран преглед балканизама у схј.
добила би се следећа слика. По свим својим
специфичним особеностима, југоисточна Ср­
би­ја остаје главна балканска језичка зона”
(Станишић 1985/1986: 264). Балканизми који
се појављују као иновације, којих нема у осталим српским дијалектима, чине призренско-тимочке говоре најреволуционарнијим међу
српским говорима, нарочито на морфолошком
и синтаксичком плану; захваљујући тим ино­
вацијама, на једној страни, али и одређеном
броју архаизама, на другој, они заузимају посебно место међу српским дијалектима (Ивић
1985: 110, 123). Они су своју специфичност,
истиче Ивић, сачували и тиме што „нису
усвојили ни све битне штокавске иновације ни
све карактеристичне балканизме” (Ивић 2009:
81
152). Ови српски говори су у развојну сферу
балканског језичког савеза ушли око XV века.
Иако првобитно порекло балканизама није у
потпуности расветљено, сигурно је, ипак, да
се они у призренско-тимочким говорима нису
развили спонтано, већ да су накнадно про­дрли са стране у време које је тешко одредити,
као и да не представљају потврду старог сродства ових идиома са бугарским и македонским
језиком. Због тога „главне изоглосе које спајају
призренско-тимочке говоре са бугарским и македонским језиком хронолошки су секундарне
у односу на оне које обележавају блискост истих говора са осталим штокавским дијалектима.
Стога оне, иако имају вредности за типолошку
(структуралну) карактеристику говора, ипак не
значе ништа за њихово порекло” (Ивић 1985:
122–123). При томе, подсећа Ивић, „не треба
испустити из вида ни могућност да је ширењу
балканизама на том тлу могло донекле допринети и суседство с македонским и бугарским
дијалектима, у које су балканизми очигледно
ушли раније” (Ивић 1982: 528).
У најтипичније балканистичке призренско-тимочке црте спадају (Ивић 1985: 110, 112–
113):
а) губљење акценатског квантитета (нема
разликовања дугих од кратких вокала), као и
изостајање акценатског квалитета (укидање
опозиције силазних према узлазним акцентима); акценат је, дакле, један ― експираторни,
а његово место је слободно, будући да није извршено новоштокавско померање акцената;
б) претварање синтетичке деклинације у аналитичку, односно свођење деклинацијског система на два облика – номинатив и акузатив, тзв.
општи падеж (casus generalis). Зависне падежне
конструкције редовно се замењују везама предлога са акузативном формом, чиме се појачава
улога предлога, будући да је у њему садржано
значење одређене падежне релације. Тако се
значење инструментала обележава везом предлог с(ьс) + општи падеж (послужи сьс вино), а
уместо дативног облика именице употребљава
се предлог на + општи падеж (казала на царску
ћерку), конструкција која служи и за искази­
82
вање посесивности (кућа на мојега брата), што
показује да се ово значење раније се исказивало
дативом. Општи падеж се разликује од номинатива само у сингулару именица м. р. на консонант које означавају живо биће (зет : зета)
и именица ж. и м. р. на -а (жена : жену, паша :
пашу). Остале именице мушког рода у једнини,
све имен. средњег рода и имен. женског рода у
множини познају идентичност облика акузатива и номинатива као прасловенско наслеђе; ове
се пак падежне форме у плуралу мушког рода
накнадно изједначавају. Постојећа опозиција
номинатива и општег падежа у призренскотимочким говорима измиче, дакле, процесу балканизације и заузима значајно место у
њиховом систему деклинације, „за разлику од
стања у доследно балканизираним словенским
говорима, где та опозиција, уколико постоји,
има само маргинално место” (Ивић 2009: 153);
в) аналитичка компарација придева – уместо наставцима, компаратив се исказује везом
по + позитив (постар), а суперлатив везом нај
+ позитив (најдобру); на овај начин, у неким
случајевима пореде се такође прилози (по не­
згодно), именице (по ајдук) и глаголи (они нај
знају);
г) нестанак инфинитива као граматичке ка­
тегорије и његово замењивање конструкцијом
да + презент (не сме да...), или пак самим презентом без да (он не сме навали...);
д) конструкција футура са глаголом хтети
додатно се аналитизује: уместо личних облика
помоћног глагола за 1. и 2. лице једнине и множине користи се ће као непроменљива партикула, а везник да није обавезан, те се потискује
(ће да причам, куде ће идеш). По Сандфелду
(Sandfeld 1930: 183), образовање оваквог футура подстакнуто је утицајем грчког језика;
ђ) употреба удвојених облика личних заменица, тј. истовремена употреба пуних и енклитичких заменичких форми (мене ме боли, па му
се њему пожали), појављује се у ситуацијама
када би у књижевном језику био присутан само
наглашени облик.
Изузев великих промена у граматичком систему говора призренско-тимочке дијалекатске
ТРИБИНА – АНАЛИ
области, које се огледају у појави балканиза­ма, дошло је и до промена у речничком фонду
ових југоисточних српских говора. У њиховој
лексици, у којој се издваја неколико слојева,
старом балканском несловенском слоју – романизмима – припада значајно место. Тако се
у речничком материјалу, који се развио из за­
једничког живота и језичке интерференције
Срба и Влаха и који, према томе, чини романски супстрат у овим српским говорима, издваја
неколико лексичких група. Оне су понајвише
везане за пастирску терминологију, али и за
друге разноврсне области народног живота,
будући да је сточарење зближавало становништво са обе етничке стране и омогућавало
њихову вербалну комуникацију.
***
Дакле, романски супстрат играо је значајну
улогу у ширењу балканизама у говорима источне и јужне Србије. Међутим и у српским говорима Баната, са обе стране српско-румунске
границе, забележени су слични процеси, што
само сведочи о томе да извесни балканизми
бивају резултат развојних процеса уобичаје­
них за двојезичне средине, јер је дијалекат­
ска основица ових банатских говора посве
друкчија. „Ипак […] под утицајем румунског
у многим локалним говорима […] помаља се
редупликација личних заменица, инфинитив се
губи итд., што ове говоре приближава говори­ма југоисточне Србије. Овај се развој може
означити као ’Drang nach Westen’ балканиза­
ције” (Ивић 2002: 10). Такође, у овим говорима присутно је и уклањање дела дистинкција
иманентних падежном систему стандардног
српског језика, па се тако нпр. користи облик
акузатива (као падежа правца) уместо локатива (као падежа места), или се пак уклања
опозиција између социјатива и инструментала
средства, што заправо представља парцијалну
реализацију неког феномена са списка балканизама, а под утицајем контактних језика, оних
у којима се користи само по један облик за оба
наведена значења (Ивић 1990: 195).
83
АНАЛИ – ТРИБИНА
***
Својеврсно сведочанство о балканском етно-културно-језичком јединству у различитостима представљају и подаци из личних ауторових теренских записа, поглавито из српских
клисурских (смедеревско-вршачких / косовско-ресавских) говора на територији Румуније
и из косовско-ресавских говора више села у
Метохији.4 И прва и друга поменута област
налазе се на супротним ободима српског етно­
језичког простора, на територијама вишевековних интензивних словенско-несловенских
етнојезичких и етнокултурних контаката. Сто­
га се најинструктивнијим и представља повла­
чење одређених паралела између стања у срп­
ским говорима Баната (особито на румунској
територији) и српских метохијских говора,
периферијских дијалекатских комплекса, уз
то са континуираним додирима са несловенским језицима – румунским и албанским, али
и са двама словенским језицима (бугарски и
македонски) који су у прошлости претрпели
знатнија балканистичка преструктурирања.
Овде ће као илустрација бити наведене само
три језичке црте везане за интерферентни
план: аналитизација акценатског система, односно – „скраћивање” инвентара прозодема
ликвидацијом фонолошког тона, при чему се
најпре факултативно јавља си­лазни акценат
уместо узлазног; факултативно умек­ша­вање
афри­ката ч и џ, тј. свођење африката ч и ћ на
ч', одн. џ и ђ на џ', или примери неразлико­вања
африката реда ћ од оних реда ч и реда ђ од оних
реда џ; линеаризација глаголских и заменичких
енклитикa везаних за предикатску фразу, те
тежња ка проклитизацији ових енклитика (нпр.
ми се једев рибе, би отишла да живим долеко;
ме фаћа гразница; уп. Младе­новић 2013).
***
Са балканистичког аспекта посматрано,
сва­како да је највећу пажњу привлачила гра­
матикализација предлога на при изражавању
бројних и различитих падежних односа. Ме­
ђутим, полифункционалност предлога од и за
у српским народним говорима ваљало би у
пер­спективи осмотрити у светлу репартиције
предлога у несловенским балканским језици­
ма и у бугарским и македонским народним
говорима. Тако, семантичко поље предлога од
(изражавање просторне аблативне релације)
представља просторну реинтерпретацију читавог комплекса релација, које се могу посматрати и као широко схваћена посвојност. И
примери из призренско-јужноморавског гово­ра Биначког Поморавља посведочиће да је
об­јекат локализације морао најпре, на одређе­
ни начин и најшире схваћено, припадати некоме ентитету (локализатору), чинити његов са­ставни део, да би се потом могао од њега
одвојити, удаљити. Ови примери показују да
аблативни предлози из и с узмичу пред општеаблативним од и на српском, а не само на
бугарском и македонском језичком простору.
И додатно, пре­длошких конструкција којима
се неутралишу синтетички модели има и на
читавој косовско-ресавској територији, али су
оне заступљеније у оним косовско-ресавским
говорима који су под већим утицајем свога
југоисточног сусе­да, па тако и у говору Па­
раћинског Поморавља; дакле, овај се тип ����
иновационих „прерада”, које – увек по истом принципу – стижу са ју­га и југоистока, „прелио” и у
тзв. структурно конзервативније говоре.
Примери:
→ бити родом / пореклом из Х
моа мајка е од наше село, од Босне ју муж
→ ићи / доћи // носити / донети из правца Х
од Ново место е дошла ту, да донесе за
кућу от Скопље но... што му треба
Мора се напоменути да некадашњи правци изоглоса у јужној покрајини више не постоје, те да особито подаци
из Метохије имају реликвијарни карактер након НАТО агресије на нашу земљу и масовног прогона српског становништва према централној Србији 2004. године.
4
84
ТРИБИНА – АНАЛИ
→ изаћи / истерати / извући из Х
Албaнци искарaли си од кућу, и тад изађем
от кревет; ел избега ти от кућу
→ вратити се / пустити из Х
ка сам дошо од војску, е кад су ги пуштили
од затвор
→ сићи / скочити / пасти са Х
она од кућу рипне, кат се скине от кола; да
не би пала от столице
→ доћи са Х (догађај, весеље, посао)
дошеја от свадбу, спие; дође Снежа от посла
→ говорити /слушати / мислити о Х
прича, нисте слушали од Черкези; причала
би од мог мужа, цео дан мислим од њојзи
→ ударити / разбити о Х
лупи с руком от сто
***
У Санкт Петербургу су 2002. године чланови Редакционог колегијума зборника Актуел­на питања балканске науке о језику записа­ли
да као најактуелнија „остају још увек отво­
ре­на питања балканске упоредне граматике,
балканског речника и балканског лингви­стич­
ког атласа”,5 при чему је реализација по­следње
поменутог била добила већ сасвим извесне обри­
се. Наиме, у сарадњи Института за лингвистичка истраживања Руске академије наука и
Института за словенску филологију Универзитета у Марбургу покренут је заједнички про­је­кат под називом Мали дијалектолошки атлас
балканских језика, чији је редактор А. Н. Собо­љев (Малый диалектологический атлас бал­кан­ских языков. Пробный выпуск, Под редакцией А. Н. Соболева, Biblion Verlag
München, 2003), а чији је објекат истраживања
– реално-типолошка група несродних јези­
ка, представљена кроз њихове основне ди­
јалекатске јединице јужно од Дунава (представник је, на пример, и српски тимочки
говор Каменице код Књажевца). Опет, о зна­
чају дијалекатске лексике и фиксирања етнокултурног контекста одређене дијалекатске
лек­семе говоре дугогодишња, веома успешна
етнолингвистичка теренска истраживања А.
А. Плотњикове, која су, између осталог, по­твр­дила широк спектар специфичних српских
(Бор, Алексиначко Поморавље, Лесковачка
Мо­­рава, Лужница, Пирот, поред Ресаве, Гру­же,
Левча) етнокултурних и етнолингвистичких
обе­лежја, као и сличне црте у другим балканским језичким традицијама (румунској, грчкој,
албанској) (А. А. Плотникова, Этнолингви­
сти­ческая география Южной Славии, Москва,
2004). Циљ оваквих пројеката је да се установе
и протумаче „карике” спреге лексичких система дијалеката на простору Балкана и реалија из
области традиционалне материјалне и духовне
културе народâ ове регије.
***
Чак и под условом да се проблематизује
питање оправданости назива балкански језич­
ки савез, и – природно – питање порекла сваког балканизма понаособ, недвосмислено је
јасно да су се црте попут непознавања интонационих опозиција, удвојене употребе личних заменица, или потискивања / ишчезавања
инфинитива преносиле из једног балканског
језика у други. З. Тополињска, одговарајући
на питање које је заправо поставила самим насловом рада Quelle est l’interprétation la plus
plausible du terme ”syntaxe balkanique”? (Ко­ја
је најадекватнија интерпретација термина
„балканска синтакса”), каже да је одређени
број морфолошких јединица заједнички бал­
кан­ским дијалектима и, следствено томе, за­
једнички им је и одређени број тзв. аналитич­
ких конструкци­ја. Међутим, однос смисао :
граматичка форма уникатан је у дијалекти­
ма сваког бал­канског језика понаособ (уп. To­
Детаљније о питањима обухваћеним широким спектром интересовања савремене међународне балканистике в. у
Актуальные вопросы балканского языкознания. Материалы международной научной конференции (Санкт-Петербург,
29–30 мая 2001 г.), Ответственные редакторы: А. Н. Соболев и А. Ю. Русаков, Санкт-Петербург: РАН, 2003.
5
АНАЛИ – ТРИБИНА
polińska 1989). Потврде са терена сведоче о
завидној експан­зивној снази балканистичких
„таласа”, оних који чине да чак и када „на
површината излегуваат различни показатели
за одредени функ­ции, сепак може да се со­
гледа длабоката мо­тивација за еден појасен
семантички и син­таксички систем во рамките
на Балканската јазична заедница” (Марковиќ
2007: 94). И да закључим речима проф. Павла
Ивића: „Дија­лекти су, уза све друго, и чисто
лингвистички документи. Они поучавају поред
осталог две капиталне ствари: какви све односи
могу по­стојати у свету језичких система, и какве
се све промене могу одиграти у том свету”.
Надам се да се из овога погледа на балкански
језички савез као на јединство у различитости
могло наслутити барем понешто важно или
ма­кар интригантно у вези са двема кључним
речима из цитата проф. Ивића – о односима и
променама у свету језичких система.
ЛИТЕРАТУРА
1. Белић Александар. Галички дијалекат.
У: Срп­ски дијалектолошки зборник, Књ.
7. Београд – Сремски Карловци: Срп­ска
краљевска академија, 1935.
2. Белић Александар. Дијалекти источне
и јужне Србије. Т. 9. Београд: Завод за
уџбенике и наставна средства, 1999.
3. Грицкат Ирена. О неким ефектима ви­
шеслојне миксоглотије на јужнословенском земљишту. У: Зборник Ма­ти­це
српске за филологију и лингви­стику.
XXXVI/1, 31–62, 1993.
4. Ивић Павле. Књижевни и народни језик
код Срба. У: Историја српског народа II.
Београд: Српска књижевна задруга, 519–
534, 1982.
5. Ивић Павле. Дијалектологија српскохр­
ват­ског језика: увод и штокавско на­речје.
Нови Сад: Матица српска, 1985.
85
6. Ивић Павле. О језику некадашњем и са­
дашњем. Београд – Приштина: БИГЗ –
Јединство, 1990.
7. Ивић Павле. Балкански језички савез и
лингвистичка географија. У: Зборник Ма­
ти­це српске за филологију и лингвистику.
XLV/1-2, 7–12, 2002.
8. Ивић Павле. Српски дијалекти и њихова
класификација. (прир. Слободан Реме­
тић). Сремски Карловци – Нови Сад:
Издавачка књижарница Зорана Сто­ја­но­
вића, 2009.
9. Марковиќ Марјан. Ароманскиот и ма­ке­
донскиот говор од охридско-струшкиот
регион (во балкански контекст). Скопје:
МАНУ, 2007.
10.Милорадовић Софија. Дијахрони и син­
хрони аспект аналитичких појава у срп­
ским народним говорима. У: Зборник
Ма­тице српске за славистику. 71–72, 357–
375, 2007.
11.Младеновић Радивоје. Линеаризација
пре­дикатскофразних енклитика у гово­
рима јужног Косова и јужне Метохије, У:
Јужно­словенски филолог. LXIX, 401–415,
2013.
12.Павловић Миливој. Перспективе и зоне
балканистичких језичких процеса. У:
Јуж­но­словенски филолог. XXII/1–4, 207–
239, 1957/1958.
13.Попов Бојан. Положај српскохрватског
је­зика у балканском језичком савезу. У:
Јуж­н ословенски филолог. XL, 21–43,
1984.
14.Поповић Иван. Историја српскохрват­ског
језика. Нови Сад: Матица српска, 1955.
15.Радић Првослав. Увод у србистику. Бео­
град: Универзитет у Београду, Филоло­
шки факултет, 2011.
16.Соболев АН. Южнославянские языки в
балканском ареале. У: XIII международ­
ный съезд славистов (Любляна, август
2003). Marburg an der Lahn, 1–20, 2003.
86
ТРИБИНА – АНАЛИ
17.Станишић Вања. Балканизми у српско­
хрватском језику. У: Балканика : годиш­
њак Балканолошког института XVI/XVII,
245–265, 1985/1986.
18.Толстој Никита Иљич. Језик словенске
културе. Ниш: Просвета, 1995.
19.Тополињска Зузана. Комуникативната
хи­је­рархија како регулатор на јазичната
интер­ференција. У: Јазиците на поч­ва­та на
Македонија. Прилози за истра­жувањето
на историјата на култура­та на почвата на
Македонија, Кн. 3. Скопје: Македонска
академија на науките и уметностите, 67–
73, 1996.
20.Sandfeld Kr. Linguistique balkanique:
problè­mes et résultats. Paris: Librairie anci­
enne Honoré Champion, éditeur Édouard
Champion, 1930.
21.Schaller Helmut. Die Balkansprachen.
Eine Einführung in die Balkanphilologie.
Heidelberg: Winter, 1975.
22.Seliščev, Afanasij. Des traits linguistiques
communs aux langues balkaniques: un
balkanisme ancien en bulgare. Revue des
études slaves. T. 5, fasc. 1–2, 38–57, 1925.
23.Topolińska Z. Quelle est l’interprétation la
plus plausible du terme „syntaxe balkani­
que”? U: Sixième Congrès international des
études du sud-est еuropéen, Sofia, 101–108,
1989.
BALKAN SPRACHBUND – UNITY IN DIVERSITY
Abstract
All cultures are hybrids, since the set of common experiences in a given territory is actually a set of different
mentalities and cultural experiences – which is particularly true for territories exposed to migrations, conquests,
and ethnic blending. Therefore, the multiple layers of cultural and linguistic heritage are also characteristic of
the central Balkans in general, and the Prizren-Timok dialectal area in particular. The speeches of the KosovoResava and the Prizren-Timok dialectal area are among the necessary sources of information relevant for the
history of the Serbian language and culture, but also for the history of other Slavic languages and cultures of
the Balkans.
ГАЛЕРИЈА
89
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
МИЛИВОЈ НИКОЛАЈЕВИЋ – ИЗЛОЖБА СЛИКА1
Миле Игњатовић
Изложба слика у Галерији САНУ, Огранак у
Новом Саду, посвећена стогодишњици рође­
ња познатог уметника Миливоја Николајевића,
приказаним делима представља пресек његовог
укупног стваралаштва јер су заступљени радови из времена његовог раног уметничког де­
ловања и дела из његовог последњег периода
стваралачког ангажмана. Наравно, у једном редуцираном обиму, како је једино било могуће,
на изложби су приказана дела његовог различитог медијског приступа – цртежи, акварели,
уља, темпере, пастели и графика. Неопходно је
да се истакне да је изложба реализована сериозном селекцијом Николајевићевих остварења
из уметничке колекције нашег познатог колек-
ционара господина Ђуре Поповића, који је одабрао и уступио 30 радова, а 12 дела преузето је
из ликовног фонда Завичајног музеја у Руми.
Важно је истаћи да је господин Поповић обратио посе­бну пажњу да осим покривања свих
периода и техника Николајевићевог уметнич­ког опуса буду заступљена дела која својим
уметничким квалитетом представљају најви­
ше домете у стваралаштву овог аутора. Нико­
лајевић је у свету уметничких и културних
до­гађања, не само на српском већ и на нека­
дашњем југословенском простору, био знача­
јан стваралачки и културни посленик, који је
себе и своје дело, уградио у време у којем је
живео, остављајући неизбрисив траг и печат.
Миливој Николајевић, Дубровник
1
Изложба слика академика Миливоја Николајевића у Галерији новосадског Огранка САНУ, април 2013.
90
Неспорна је чињеница да је током више од пет
деценија Николајевић целокупним деловањем
уткао у нашу савремену ликовну уметност
особен сликарски сензибилитет препознатљи­
вог поетског израза. Чињеница је, такође, да
је ње­гова препознатљива особеност као и нескривена скептичност према вредностима програмских иновација које су донели авангардни
покрети, допринела да хроничари наших савремених уметничких актуелности, у контексту историјске верификације стваралачких до­мета савременог сликарства, пре свега у Вој­
водини, не сагледају на објективан начин ње­
гов допринос генези модерне уметности на
овом простору. Овакав неправедан однос према Николајевићевом укупном делу на најбољи
начин исправила је Галерија Матице српске у
Новом Саду када је 2003. године издала обимну
монографску студију о његовом животу и ра­
ду. Аутор ове студије мр Тијана Палковљевић,
дала је досад најобухватнији запис, систематизовано разматрање и стручно тумачење
уметничког и документарног материјала, који
на објективан начин приказује уметников животни пут, дајући верификацију његовог укупног стваралаштва виђеног у контексту српске
уметности 20. века. Галерија Матице српске је
исказала велико поштовање за свог некадашњег управника као и захвалност за обо­
гаћивање ликовних фондова и унапређење
музеолошког рада у Галерији.
Како је познато, Николајевићев медијски
при­ступ био је разноврстан: цртеж, акварел,
уље, пастел и графика-каменорез. Он је цртежу од најранијих дана приступао са великом
страшћу цртајући и сликајући мноштво портрета, фигурација, актова и пејзажа. Може се
рећи да је цртеж био превасходна вокација
целокупног уметничког деловања и примарна
ликовна константа његовог приступа и у другим медијским акцијама, било да је наглашен
оловком, гушчијим пером и четкицом или ра­
сплинут сходно начину техничке елаборације.
Није претерано рећи да је мислио цртежом и да
га је непрекидно истраживао почев од натуралистичког, преко линеарног до потпуно чистог
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
цртежа ослобођеног, по његовом схватању, небитних детаља, усвајајући у потпуности мисао
чувеног сликара Анрија Матиса, под чијим је
утицајем извесно био, а који је о линији рекао
следеће: „Мој цртеж линијом најчистији је израз мојих осећања”. Овакав приступ мотиву и
сликарском размишљању могуће је пратити и
разумети и на делима изложеним на овој изложби. Повод његовој ликовној импресији увек је
био свет реалних чињеница и он је посредством
линије у цртачкој транспозицији претварао реалност у сопствени свет слике. Постепено је
цртеж у акварелу и пастелу ослобађан сликарских елемената, бивајући све више сведен и
поједностављен приближавајући се арабесци,
али су реални мотиви из природе на њима још
увек били читљиви и препознатљиви. У послератном периоду он наставља да се бави цртежом инсистирајући, у складу са друштвенополитичком климом, на темама ударничких
акција, радова у пољу и догађаја из сопственог
окружења.
Миливој Николајевић, Аутопортрет
91
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
Упоредо са цртежом, схватајући његову снагу и значај, Николајевић је на почетку свог
рада сликао и у техникама уља и акварела,
оплемењујући цртеж бојама на класичан начин.
Тако је настао циклус уљаних слика са темама
портрета, актова, мртве природе и ентеријера.
У свом првом предратном периоду био је заговорник у програмском смислу, тада актуелних идеја интимизма и поетског реализма.
Са групом „Десеторица” коју су сачињавали
касније наши најугледнији уметници, излагао је своје радове 1940. године у Београду
и нешто касније у Загребу. Тада су настале и
неке од његових најзначајнијих слика као нпр.
Женски акт (1938), Фијакер у Руми (1940),
Цвеће у вази са књигом (1940), Портрет
Војислава Максимовића (1940), Дубровник
(1960), које у погледу уметничких вредности
представљају сам врх ауторових ликовних
остварења. Хроничари Николајевићевог уметничког раз­воја с правом истичу да је 1957. година, гранична година првог стваралачког пе­
риода ка­да престаје скоро потпуно да слика
у техници уља. Током те године, боравећи у
ликовној ко­лонији у Ечкој, Николајевић открива своју оп­сесивну тему коју је назвао „Грање
у води” налазећи инспирацију у апстрактној
арабесци грана на мирној површини воде а
којом се интензивно бави у наредним годинама. Овим циклусом и новим медијским изра­зом који је сматрао својим открићем, он свој
ликовни језик прочишћава и синтетизује
постижући, различитим цртачким приступом,
ефектне визуелне утиске.
Велики циклус „Грање у води” замењује новим, који назива „Ритмови у простору”, идејно и
програмски произашлом из претходног циклуса. Ритмове као универзалне апстрактне форме
и подстицајни стваралачки импулс проналазио
је свуда, у свакој материји и у свакој појави
којом је окружен. Када је овај циклус у питању
постало је видљиво да је проширио репертоар
медијског изражавања, те су, осим садржаја
елаборираних у техникама цртежа и графике,
заступљени пастели и акварели. Као сасвим
логичан наставак ове идејне матрице настао је
његов следећи и завршни циклус који је назвао
Миливој Николајевић, Женски акт
„Моје игре” чије се настајање одвијало постепено, а елаборирано је медијски искључиво у
акварелу. Овај последњи, као и сви претходни
циклуси, на најбољи начин изражавају интелектуалну и стваралачку особеност Миливоја
Николајевића и карактер његовог сликарског
сензибилитета који је увек био у дубоком дослуху и „дошаптавању” са природом, како је
и сам то умео да каже, осврћући се на природни феномен ритма као пoдстицајну идејну
константу својих ликовних остварења. У току
вишедеценијског уметничког рада његово ра­
зноврсно и богато стваралаштво кретало се
на релацији од реалистичко-интимистичког
израза дефинисаног у темама портрета, актова и мртве природе тридесетих година, преко
соцреалистичких тема у поратном периоду,
до апстрактне поетске лексике према којој чи­
ни коначан искорак педесетих година и том
92
поетско-програмском изразу остаје веран до
краја свог живота.
Свеукупна активност Миливоја Николајеви­
ћа, академика и значајног уметника, била је
разноврсна и богата на један несвакидашњи
начин и обезбедила му је истакнуто место у
поратној културној историји читавог нека­
даш­њег југословенског простора. Ова аргу­
ментација указује на потребу да његово уметничко дело не може и не треба да се посматра
издвојено од свеукупног ангажовања на широком простору културног живота. Да би се де­лимично предочила свеукупност и значај ком­
плексности његове стваралачке личности треба истаћи да је, поред многобројних есеја и
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
кри­тика које је написао, био управник Војвођанског музеја, Галерије Матице српске,
председник Мати­це српске, најзначајније културне институције срп­ског народа и уче­ство­вао у оснивању Академије уметности у Но­вом Саду на којој је једно време био и про­фе­сор цртања. Са те позиције учествовао је
у осни­вању Војвођанске академије наука и
уметности, постао члан Председништва и на
тој функцији остао је до краја живота. Овом
изложбом, Српска академија наука и уметно­сти, Огранак у Новом Саду, одаје дужно по­
штовање и почаст овом значајном уметни­ку,
културном раднику и угледном члану ове нај­
истакнутије националне научне инсти­ту­ције.
93
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
О ИЗЛОЖБИ XX ВЕК СЛАВКА БОРОЈЕВИЋА1
Војислав Мартинов2
Летимичним погледом на онај део савремене културне продукције који можемо по­
двести под актуелни термин „култура сећања”
може се констатовати присутност извесне
инер­тности у тематизацији прошлости. На
изу­зетно разуђеном и пропусном решету нашег историјског памћења задржавају се само
оне бурне тачке из прошлости ових простора,
значајне политичке личности, владари и мало­
бројни појединци који су већ одавно „пантеонизирани” до те мере да се потискују њихо­
ва реална својства у корист испразног задаха
„величине”. Истовремено долази до осипања
и препуштања забораву свих оних садржаја
који немају директну употребну вредност у
са­временој културној производњи, која се руководи само идеолошким и финансијским кри­
теријумима. Музеј Војводине је имао часну
дуж­ност да од заборава сачува једну личност
чије је целокупно деловање оставило велик,
али затајени траг на животе свих становника
Војводине, Србије и некадашње Југославије.
Изложба „XX век Славка Боројевића” при­
ређена је са претензијом да јавности скрене
пажњу на једног од наших најплоднијих научника, професора генетике и оплемењивача
биљака, који је деловао у другој половини XX
века. Основна намера нам је била да живот
Славка Боројевића (1919–1999) прикажемо у
контексту бурних збивања претходног столе­
ћа. Ратови, модернизацијске промене, научна
откри­ћа, све су то догађаји и процеси који су
обележили XX век, али у којима је и сам професор Боројевић оставио запажени траг.
Насловна страна каталога са одржане изложбе
XX век Славка Боројевића
Кроз тематске целине („Одрастање и рат”,
„Школовање и научно сазревање”, „Рад на
Пољопривредном факултету у Новом Са­ду”, „Рад на оплемењивању пшенице”, „Углед
у свету” и „Породични живот”) заокружена је
целокупна животна прича Славка Боројеви­-
Изложба XX век Славка Боројевића приређена у сарадњи Музеја Војводине и Српске академије наука и уметности
– Огранка САНУ у Новом Саду, била је презентована у Галерији Платонеум Огранка САНУ у Новом Саду, од 19. до
30. септембра 2013. године.
1
2
Kустос Музеја Војводине.
94
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
ћа. А прича започиње у забаченом селу Кне­
зовљани на Банији, у кући солунског добро­
вољца Јована Боројевића који је своје синове
упутио у високе школе желећи да их еманци­пује и омогући им да искористе своје по­тен­
цијале. Након завршене гимназије у Сиску,
Слав­ко Боројевић уписује Пољопривредно-шумарски факултет у Загребу, али га почетак
Другог светског рата онемогућује да заврши
школовање. Уместо тога, заједно са својим
бра­том близанцем Бранком, придружује се ба­
нијским партизанским одредима са којима се
бори до ослобођења. Након завршетка рата
враћа се на студије и придружује уском кругу
научника заинтересованих за генетику, младу науку која је тек била у повојима. Највећи
значај за његов даљи научни развој био је боравак у САД 1950/51, где је имао прилике да
се сусретне са водећим стручњацима из генетике и да се упозна са радом светски познате
научне лабораторије у Колд Спринг Харбору.
У Југославију се вратио као велики противник „лисенкоизма” – совјетске догматичне
теорије о наслеђивању која је умањивала зна­
чај гена. Након што је докторирао у Загре­
бу, на Пољопривредно-шумарском факултету,
Слав­ко Боројевић 1957. године долази на новоосновани Пољопривредни факултет у Новом
Саду где утемељује студије из генетике и пише
прве уџбенике о генетици и оплемењивању
биљака. Поред едукативног рада којим је дугорочно утицао на формирање високообразованог научног кадра из ове области, професор
Боројевић остварио је и запажене резултате на
научном плану. Као дугогодишњи директор
За­вода за пшеницу новосадског Института за
ратарство и повртарство покренуо је програм
оплемењивања пшенице руководећи се сво­јим вишедеценијским искуством и проучава­
њем метода оплемењивања. Укрштањем ита­
лијанских и америчких унапређених сорти
до­шао је до нових сорти пшенице чија су
својства погодовала домаћим агроеколошким
условима. Чувена сорта „Сава” показала је
сјајне резултате, не само у Југославији, у којој
је дошло до наглог скока производње пшенице, већ и на иностраним експерименталним пољима. Рад професора Боројевића био
је препознат у целом свету о чему сведоче
бројна признања и учешћа на међународним
пројектима, сусретима и конференцијама. Професор Боројевић је тежио да искористи свој
Поставка изложбе XX век Славка Боројевића у Галерији Огранка САНУ у Новом Саду
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
углед ради интензивирања сарадње између
ју­гословенске научне заједнице и истакнутих
светских стручњака и институција. Организо­
вао је многобројне сусрете и гостовања, што је
утицало на унапређење домаће научне мисли
у области генетике и оплемењивања биљака.
И у широј јавности Славко Боројевић радио
је на подизању општег нивоа научне свести,
кроз сарадњу са медијима, писањем популарних публикација, као и организовањем и
учествовањем на семинарима агронома, са
жељом да научне резултате свог рада пренесе у праксу. На стабилан и просперитетан рад
Славка Боројевића у великој мери утицао је и
склад који је остварио са својом супругом, професорицом генетике др Катарином Боројевић.
Катарина и Славко Боројевић често су деловали у тандему, сарађивали на међународним
пројектима, написали награђивани уџбеник из
Генетике, али и одгојили двоје успешне деце,
Душана и Ксенију, који данас такође имају респектабилне научне каријере.
Чињеница да је породица Боројевић одлучила да поводом организовања изложбе поклони
Музеју Војводине бројну збирку одликовања,
награда и признања Славка и Катарине Боро-
95
јевић, утицала је у великој мери на концепцију
изложбе. Тежиште изложбе стављено је управо
на ове предмете, односно на одликовања, плакете, спомен-медаље, дипломе и захвалнице,
који на посредан начин можда и најбоље говоре о једном плодоносном и радом испуњеном
жи­воту какав је имао Славко Боројевић. О професору Боројевићу много говори и велика по­дршка на коју смо наилазили на сваком кораку
и у контактима оствареним приликом истра­
живања. Пре свега мислим на велико ин­те­ре­
совање његових колега и наследника који су
изразили вољу да допринесу реализацији ове
изложбе и пратеће публикације, али и на несебичну помоћ Пољопривредног факултета у
Новом Саду без којег презентација не би би­
ла изведена на задовољавајућем нивоу; за­тим,
Пољопривредне стручне службе из Сомбора која је омогућила и виртуализацију изло­
жбе сада доступне на интернету (http://www.
galerijeimuzeji.com/lat/izlozba/32/xx-vek-slavkaborojevica) и Огранка САНУ у Новом Саду
који нам је уступио њихов галеријски простор,
сматрајући и сâм да је у данашњем тренутку
јако битно да не заборавимо Славка Боројевића
– антифашисту, професора, научника, човека.
96
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
ВРЕДНОСТИ
Светлана Младенов
Изложба под називом Вредности, реализивана у оквиру манифестације Ноћ музеја у Новом
Саду 2013, у Галерији Огранка САНУ, представила је савремену фотографију у три различита
сегмента. Централни део изложбе односио се
на одабране радове на тему вредности приспеле на фото-конкурс Ноћи музеја у Новом Саду,
из Србије, региона и света. Други сегмент био
је посвећен градовима и људима виђеним кроз
објектив Сенада Тахмаза, а трећи је своју визуру усмерио ка спортској фотографији.
Све три групе фотографија покушале су да
одговоре на питање шта су праве вредности
једног друштва и шта је у њему највредније за
појединца.
У систему поремећених вредности, којим се
одликује савремено доба и то на локалном и
глобалном плану, појединцу је тешко да се снађе, прилагоди и успостави ред у оквиру вредносних категорија. Где је ту улога уметности? Које су њене вредности у односу на савремено друштво, њен друштвени статус, ко­
је су њене економске моћи? Колико вреде на
тржишту новца њене идејне и естетске пору­ке и да ли она има моћ каналисања промена? Да
ли је политички ангажман уметности важни­
ји и другачији у земљама у транзицији него у
развијеним демократијама? Да ли је у њима одговорност уметника већа?
Фотографи одабрани на конкурсу показали
су свако на свој специфичан начин шта је за
њих вредно и драгоцено, шта цене, на шта се
ослањају, шта им даје наду, шта сматрају испра­
вним, које су норме понашања важне, те шта су
то по њима праве вредности једног друштва и
шире заједнице.
Награђени су они аутори на чијим се фо­
то­гра­фијама могао препознати најбољи спој
естетског, тематског и техничког поступка у
оквиру задатог медија. Прву награду освојила
је Јелена Јанковић за фотографију Они. Похвале су уручене следећим ауторима: Каролини
Че­пе за фотографију Children’s Freedom, Милану Зулићу за фотографију Дете и Дејану Мило­радову за фотографију Покрет.
Сенад Тахмаз Атински метро
Сенад Тахмаз Атински бескућник
97
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
Део изложбе назван Мале градске приче
представио је фотографије уличног жанра,
уг­лавном снимљене у Сарајеву, Атини, Истан­
булу и Риму а чији аутор је Сенад Тахмаз,
уметник из Сарајева. То су фотографије на
којима се неће видети панораме, разгледнице, нити симболе ових градова најчешће за­
ступљене у туристичким брошурама. Мотиви ових градова виђени су из мало другачијег
угла, а у својој суштини посвећени су ономе што
је свим градовима заједничко: људима. Људи
имају главну улогу на његовим фотографијама.
Стављајући их у први план и приказујући их
у њиховом животном окружењу, спонтано је
бележио различите тренутке из њиховог сва­
кодневног живота. На фотографијама су призори који нам често промичу у сталној и сва­
кодневној животној ужурбаности, те их че­сто
нисмо ни свесни. Говорећи о обичном животу,
о контрастима једног града, о сличностима и
разликама унутар једне заједнице ове фото­
графије подстичу на размишљање о суштинским вредностима не само савремених урба­них простора већ и друштва у целини.
У трећем делу изложбе публика је могла да се
упозна са најбољим спортским фотографијама
сниманим током 2012. године, различитим по­
водом и на различитим спортским такмиче­
њима. Заједничко ауторима ових фотографија
је велико стрпљење и добро познавање спортске игре и вештине као и могућност предви­
ђа­ња следећег потеза или покрета, а резултат
је ухваћени и заустављени тренутак врхунца
спортске игре.
Новак Ђуровић фотографија са презентације
радова са Конкурса за најбољу спортску
фотографију 2012.
98
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
ВОЈО СТАНИЋ – СЛИКЕ1
Рада Маљковић
Изложба академика Војислава Воја Станића
која је управо одржана у Галерији САНУ остварена је у сарадњи са Црногорском академијом
наука и умјетности, а у част уметниковог животног јубилеја – његовог деведесетог рођендана.
Велико је задовољство, после изузетног
ус­пеха који је та изложба постигла у Београду
– о чему сведочи податак о 40.000 посетилаца,
представити је и у Новом Саду, граду богатих
духовних и културних вредности.
Војо Станић рођен је 1924. године у Подгорици, одрастао је у Никшићу, а студирао је
у Београду за који га вежу многе успомене и
велика пријатељства. Сећа се да су, и поред велике немаштине, па и глади, студентски дани
у Београду били један од најлепших периода у
његовом животу. Признаје да та љубав траје до
данас.
Академију ликовних уметности, Oдсек ва­
јар­ства, завршио је у класи професора Алојза
До­линара 1951. године. Сам каже да му се у
то време учинило да је „мушкије” студирати
вајарство. И поред високих оцена критике, са­
мо после неколико година престао је да ваја
јер му је, како каже, речник скулптуре постао
ограничен и узак. Запамтио је да је 23. децембра 1954, тачно у 16.30, „рођена” прва његова
слика. Било је то уље посвећено херцегновском
молу.
Војо Станић од раних педесетих година не­
прекидно живи у Херцег Новом, на шетали­
шту Пет Даница, у једној од најстаријих кућа,
Војо Станић, Атеље
Војо Станић, Сликар
1
Изложба слика академика Војислава В. Станића у Галерији новосадског Огранка САНУ, новембар 2013.
99
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
надомак некадашње железничке станице. Некада је туда пролазио воз Ћира, а станицу су
изградили Аустроугари у намери да се Бока
повеже са средњом Европом. Нажалост, каже
Војо Станић, „ликвидирали су је домаћи упро­
паститељи”. Станична зграда, аветињски пра­
зна, и даље постоји, док је стари бифе ко­ји јој
је припадао пребродио све невоље. Ту Станић
и данас радо попије кафу и понеку чашу вина с
пријатељима.
Херцегновљани кажу да онај који једном
спусти сидро у Херцег Новом ту остаје целог
живота. Тако је Војо Станић, у Новом свио породично гнездо, оженио се Надом Маровић, истакнутом вајарком, с којом је убрзо добио сина
Тому, потоњег пијанисту.
Херцег Нови је био уточиште за многе истакнуте ствараоце, Станићеве савременике. Он се
дружио са Ивом Андрићем, сликарима Петром
Лубардом и Милом Милуновићем, затим са чувеним карикатуристом Зуком Џумхуром. Данас
Станића обилазе многобројни пријатељи, међу
којима су и редитељ Емир Кустурица и Душан
Вујошевић, кошаркашки тренер и највећи колекционар његових слика.
Познато је да Војо Станић није волео да пу­
тује. Најсрећнији је био у Херцег Новом и ту
му је било најлепше. О томе каже: „Зашто не
волим да путујем? Па, ето, ја сам ти овдје попут неке сеоске луде. Сви очекују да их забавим. Стога, кад седнем у воз или се успнем на
вапор, ја одмах почнем да замишљам шта ћу
им то причати кад се вратим. Када пак стигнем
тамо камо сам наумио, схватим да је оно што
сам смислио много љепше од оног што видим.
Па зашто онда да путујем?”
Тај медитерански сунчани град за Воју Ста­
нића јесте парадигма света. Сам каже да не зна
за лепше место на свету од Херцег Новог, па
се та лепота – сведоци смо тога – прелила и у
његове слике. Херцег Нови је тако постао непресушан извор Станићевих сликарских на­
дахнућа.
Иако ретко коментарише своје сликарство,
он истиче да се у овим тмурним временима
на ша­љив начин може рећи много озбиљних
ствари.
Запажамо да је реч о сликарству чистоте и
ведрине, сликарству којем је сврха да ораспо­
ложи и развесели, да нас учини срећнијим.
Зато, објашњава Станић, када, рецимо, слика
циркус, он не жели да се наруга, већ да нас
развесели. Изобличени ликови или неке приказане не­обичне ситуације доносе шалу која
је мила ономе на кога се односи, шалу која не
вређа. Смех треба да буде добронамеран и са
симпатијама, а не увредљив и малициозан.
Војо Станић, Провокација
Само на први поглед може нам се учинити,
како је то запазио и Дејан Медаковић, да на
Станићевим сликама влада „весели медитерански неред, медитерански распојасано, свечано расположење”. Када се, међутим, дубље
над њима замислимо, сагледаћамо сав тај свет,
сав тај живот у којем смо сви ми учесници, са
свим својим манама и врлинама, радостима и
тугама, сетама, несташлуцима, играма, слабостима. Свака слика која се налази пред вама
јесте једна прича, једна бајка, која се не само
гледа већ и чита. У тим бајкама „преплићу се
100
сан и јава, реално и измишљено, опипљиво и
замишљено”. Има у тим сликама финог медитеранског хумора, помало и лаке ироније,
и често су те представе притиснуте сетом и
меланхолијом. И када Станић слика скупине
људи, он заправо представља усамљене једин­ке које не комуницирају између себе; свака је
притиснута својом судбином, коју би можда
радо и променила, али као да нема довољно
снаге за то, па јој се препушта. О самоћи Војо
Станић каже: „[...] у суштини човјек је увијек
сам. Нарочито кад је у друштву. Кад те нешто
боли, боли само тебе. Без обзира на пријатеље
који те воле. Човјек је само малим дјелом дио
осталих. Једноставно, сам је у космосу [...]”
Технички су Станићеве слике доведене до
иконописачког савршенства. То је сликарство
јасних, чистих површина. Своје протагонисте
аутор смешта у јасне геометријске перспективе, понекад мало изокренуте. Однос човека и
ствари око њега доведен је до перфекције. Сва-
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
ком елементу на слици Станић поклања равноправну пажњу.
Мића Поповић је Станићево сликарско уме­ће описао следећим речима: „Његов цртеж је
беспрекоран али у служби приче, његов колорит је блистав али да би обојио и осветлио
причу, његов сликарски рукопис је читак и за­
водљив али да би истакао доживљај из којег се
прича развила.”
Ове слике одраз су духа уметника Воја Ста­
нића и говоре нам о томе да је он човек који,
пре свега, воли људе и живот.
Академик Станић није могао да присуствује
отварању својих изложби у Београду и Новом Саду. Био би то велики напор за њега.
Вечерас му овде, под сводовима Платоне­ума, захваљујемо на духовном дoживљају који
нам је подарио за свој јубиларни рођендан,
по­здрав­љамо га, желимо му добро здравље и
срећан даљи сликарски рад, на радост свих
нас, поштовалаца његовог дела.
На многаја љета, господине Станићу!
101
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
СЛИКЕ ЗДРАВКА ВАЈАГИЋА1
Сава Степанов
На нашој уметничкој сцени Здравко Вајагић
је присутан од раних шездесетих година прошлог века, од времена у којем је окончао сту­
дије на београдској Академији. Професори су
му били Ђорђе Бошан, Милош Бајић, Зоран
Петровић а дипломирао је и последипломске
студије окончао код Недељка Гвозденовића. Тај
период учења је на младог уметника одиста деловао подстицајно те је на заједничкој изложби
студената са академија у Београду, Љубљани и
Загребу у павиљону „Цвијета Зузорић” награ­
ђен – првом наградом. Ускоро су уследили
први изложбени наступи, а поводом самосталне изложбе коју је приредио у београдској Га­
лери­ји Коларчевог народног универзитета,
угле­дни Пеђа Милосављевић закључује свој
текст у ка­талогу констатацијом да изложба
„говори о упорности и виталности рођеног
сликара”. Оно што је, поводом исте изложбе,
такође потребно нагласити, јесте чињеница да
је крајем тих шездесетих Вајагић наступио са
апстракцијским сликарством. Поменути писац
је то ела­борирао описом: „Његови предели и
квазипредели, засновани на уопштеној асо­ци­
јативности са појавама у природи – камена,
леда, воде, снега, планина, зидова – евоцирају
драматику лица наше земље и земаља света,
разапетог између тмине и озарености. То су поетске емфазе о стихијама, меланхолична или
флегматична разматрања волумена и шупљи-
на, синтезе пред вратима структура које су
оку затворене, и једино духу приступачне”
(П. Милосављевић). Дакле, већ је у свом пре­
лудијском периоду Здравко Вајагић доспео до
карактеристичне пиктуралне аутентичности,
до сликарства апстракције, до израза који му
је омогућавао један сасвим персонализовани
исказ.
Здравко Вајагић, Подножје планина
Изложба слика Здравка Вајагића у Галерији новосадског Огранка САНУ, октобар–новембар 2013. Здравко Вајагић
је рођен 1938. у Личком Петровом Селу. На Академији ликовних уметности у Београду дипломирао је 1963. године
у класи професора Недељка Гвозденовића. Последипломске студије завршио је 1966. у класи истог професора. Члан
је Удружења ликовних уметника Србије од 1964. године. Био је професор Више педагошке школе у Београду на
Катедри за ликовне уметности, професор Више школе ликовних и примењених уметности у Београду, те оснивач,
декан и професор Академије за уметност и конзервацију у Београду. Аутор је 23 самосталне изложбе. Награђиван је
више пута.
1
102
Очигледно је да је темељ уметничког става
сликара Здравка Вајагића формиран у атмо­
сфери изузетно узбудљивих шездесетих година. То је деценија у којој се формира тзв.
со­цијалистички естетизам, један уметнички
кон­цепт у којем се, према Протићу, наше сликарство поставља на „здраве” модернистичке основе. Сликари апстракције и другачијих
опре­дељења настоје да занемаре класично
еукли­довско схватање простора и перспективе у сли­ци, истовремено тежећи да своју пиктуралну замисао учине дводимензионалном;
да све то успоставе на примарном дејству и
уло­зи осамостаљених ликовних елемената као
основ­них носилаца ликовности; да се усмере ка пројекту и пројекцији модернизма и мо­
дерности у нашој уметности.
Све те особености су се стекле у Вајаги­
ћевом сликарству, како некада тако и данас.
Апстракција као изражајни прицип, као аутен­
тична ликовност, као константни циљ, као ма­
теријализована осећајност, као перманентна
на­­мера – чини и јесте основна одлика његове
уметности.
Све се то лепо видело на изложби у Гале­ри­
ји Огранка САНУ у Новом Саду, у Платонеуму, на којој нам се Вајагић представио своје­врсном „скраћеном” ретроспективом. Најста­
рија изложена слика датирана је управо 1967.
А од тада његове слике истински сведоче о
дубокој проживљености сваког бојеног наноса, о сликарству у којем се том слојевитошћу
гради пиктурална бојена атмосфера. Истовремено, том слојевитошћу слика се постварује,
она постаје засебан естетски предмет, засебна
структура.
Новосадска изложба истовремено показује
и да је у континуираном развоју овог сликарства могуће пратити различите третмане „мотива” који не превазилази статус основног по­лазишта. Полазећи од конкретног призора
(Страна сувих нарова, 1988) Вајагић усваја
не­ке упоришне мотивске податке али их потом, током градње слике, разлаже, анализира,
разграђује, прилагођавајући их законито­стима
ликовн­ости и пиктуралности – не заборавља­
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
јући основну структуру и „преводећи” је у
целовит и јединствен пиктурални конструкт
– остварен бојом, тоном, материјом, линијом,
гестом, ритмом, композицијом.
Здравко Вајагић, Мрачај
Све у свему, Вајагић је од оних сликара који,
по свему судећи „ужива у сликању”. Због тога
је његов став тако константан – потребе за
мењањем нема. Јер, овај уметник је успео да досегне идеал синтезе етичких и естетских начела: етичност се афирмише поштеним односом
према чину сликања и доследном поштовању
слике и њеног смисла, а естетско произилази из
складне, сензибилне и сугестивне ликовности
– тако суверено демонстриране изложбеном
поставком у Галерији Огранка САНУ у Новом
Саду.
103
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
СВЕСТ О ПРИМАТУ ЛИКОВНЕ МАТЕРИЈЕ1
Срето Бошњак
Када би требало дати наслов уводу у сликарску уметност Момира Кнежевића, можда би тај
наслов требало да гласи: Дошло је време да се
обнови свест о примату ликовне материје која
је незаобилазни део процеса настанка ликовног
феномена – слике!
Један од изложених радова Момира Кнежевића
Момир Кнежевић је типични представник
кла­сичне модерне идеологије, који упорно по­
држава везу са оним облицима традиције који
се стално обнављају али не понављају. Питање
апстракције, фигурације, актуелних трендова
и нових електронских медија не представљају
за Кнежевића ни изазов ни дилему. Откривши
једном свој сликарски идеал, он је открио и
средства која су трајна и незаменљива основа
класичног пластичког језика. Као да је имао
на уму једну мисао француског историчара
уметности Жана Лемарија која гласи: „Ниједна
уметничка формула, сама по себи, није ни за
осуду ни за правдање, јер је њена вредност у
квалитету дела која је подупиру”. Такав концепт Момира Кнежевића подразумева озбиљ­но истраживање структуралне димензије ликовног језика као средства и као искуства,
исто­времено откривајући и карактер пиктуралне материје која је више од грађе. Актуелност
овога концепта мери се степеном искорака из
стандардних модела и конзервативних идеја.
Једном довршена, затворена у себе, слика неће
да напусти свој светлосни круг који је и идеја
и симбол и семантички глас. Истини за вољу
та слика не мора априори бити велика али је
аутентична и оригинална. Ова слика је, дакле,
сва од једне идеје и вишеслојне пиктуралне
грађе. Ни за слику класичног профила естетика више није само наука о лепом, она је сада
логика маште а ма­шта је у најближем сродству
са подсвешћу. Подсвест нема додира са облицима вањске стварности – она је извориште
маште што свакако доприноси успостављању
Изложба слика Moмира Кнежевића у Галерији новосадског Огранка САНУ, јун 2013. Момир Кнежевић рођен је
1949. године у Петровићима. Дипломирао је 1981. године на Одсјеку за ликовно васпитање Наставничког факултета
у Никшићу у класи професора Николе Гвозденовића. 1982/83. студирао је на Akademie výtvarných umĕni у Прагу
(Чехословачка) на Одсеку за рестаурацију. Дипломирао је 1986. на Академији уметности у Приштини на Одсеку за
сликарство у класи професора Муслима Мулићија. Професор је на Факултету уметности у Звечану и на Ликовној
академији у Требињу. Добитник је седам награда и признања за сликарство. Излагао је на више самосталних и
колективних изложби у земљи и иностранству.
1
104
појма апстракције. Међутим, апстракција као
појам супротстављен фигурацији не може би­ти својство које покрива комплетну матери­
јалну стварност слике и њену невидљиву али
постојећу идејну основу. Овде треба нагласи­
ти једно својство ликовног језика: он чак и
када изражава самог себе, изражава и једну
другу стварност – стварност духовног погледа иза видљиве стварности. Стога мислим да
језик његове слике може бити сложенији и
слободнији од реалистичке фигурације. Постмодерна једним својим значајним сегментом
инсистира на брисању аутономије ликовног је­зика тражећи да се он ангажује у процесу де­
струкције односа креативне свести према ду­
ховној димензији времена. Ту мора да по­стоји
нека граница између идејно-друштвене и чисте естетске функције. Мора постојати нека
ситуација насиља идеологије и политике над
невиним језиком ликовним. Зато је логично
питање: има ли тај језик моћи да опстане као
засебна вредност ликовне културе. Постоји ли,
можда, једна ликовна реч, тајна и чаробна, која
делује и ствара изван властитих граница? Да
ли овај, у суштини традиционални ликовни израз има шансе да се обнавља, који принципом
вишеслојности и комуникативности дела подразумева чин сликања и моћ сликања? Сваки
потез, свака тачка, зарез и линија, сваки нанос
боје имају свој властити ликовни идентитет и
аутономност. Привидан је парадокс да ова слика потире аутономност преводећи је у своју
целовитост. Може ли таква слика бити апстрактна? Може под условом да се избрише сваки
траг њеног порекла а то је сама идеја њеног
настанка. Таква слика може да се крсти само
општим појмом „слика” и то је довољно да њен
активитет буде естетски продуктиван. Али, сваки сликар ту општу категорију појма „слика”
дефинише на свој начин јер је у њему, дакле у
сликару, зачет садржај слике. Лако је закључити
да Момир Кнежевић тежи управо таквој слици
која сама себе представља као целовиту ликов-
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
ну чињеницу која, поред актуелности носи и
део традиције истог смера. У тој слици нема
нарације, нема сувишне дескрипције, нема по­
нављања облика у истој семантичкој равни, али
има почетне и коначне смисаоне активности.
Сасвим је логично питање: како изгледа једно
„старо” сликарско искуство у судару са новом
(актуелном) свешћу о уметничкој вредности.
Миодраг Б. Протић, признат сликар и драгоцен
писац о уметности, каже: „Данас слика, као
уметничко дело, не значи оно што представља
већ представља оно што значи. То несумњиво
омогућава едукативном систему преображај
велике уметности прошлости у велику енергију
садашњости”.
Један од изложених радова Момира Кнежевића
Момир Кнежевић подржава виталност самог
ликовног језика који има и своју прошлост и
своју будућност.
Рецимо на крају још једну мисао Миће По­
повића: „Зар се било шта у ликовној уметности
може бранити речима ако се само у себи није
учврстило и потврдило?”
105
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
РЕЉЕФИ И МАЛЕ СКУЛПТУРЕ СЛОБОДАНА КОЈИЋА1
Сава Степанов
Слободан Којић припада оној генерацији ва­
јара у Војводини која се на великој југословен­
ској сцени појављује средином седамдесетих, а
која је крајем седамдесетих и почетком осамдесетих унела један нови дух у нашу тадашњу
скулптуру. Његови вајарски облици су, после
уводног фигурацијског периода, веома брзо
доспели до самосталних, гестуално изведе­них експресивних облика-структура. Којићеве
скулптуре из раних осамдесетих година XX ве­
ка имају заједнички наслов „Terra” који је суштински означавао једну вајарску филозофију.
У овом опусу изузетан је био однос према ма­
теријалу, првенствено према (кикиндској) глини која има изузетна својства: она је податна,
погодна и подобна за мануелну вајарску акци­
ју. То као да је диктирало процес дефинисања
Којићевог односа према форми – она је истовремено једноставна, деформисана плоча, коцка, кубус, или ваљак, и увек је окарактерисана
узбудљивом експресивном структуром. Додиром, стиском, утискивањем властитог тела у
глину – Којић је творио изразито експресивне
форме. Иако никада није тежио евокацији било
каквог већ постојећег облика, у тим се скулптурама могла наслутити једна несвесно а тако
убедљиво дефинисана скулпторска маса која
није захтевала постамент – како би била изложбено репрезентована. Ради се о својеврсној
„подној скулптури”, о вајарском остварењу које
захтева поглед одозго а која је због тога заличила на равничарски пејзаж, на узорану њиву, на
земљу, на елементарну terra mater. Када је на
самом крају осамдесетих и почетком последње
деценије двадесетог столећа форма почела да
се одваја од тла, да се подиже, да се вертикали­
змом супротставља хоризонтали равничарског
амбијента, наступила је нова фаза у уметниковом континуираном процесу промишљања
облика у теракоти. Јер, у тим моментима Ко­
јић глину препознаје и као par excellence
градбени (чак грађевински) материјал, те су
се у његовој скулптури појављивале усправне
тво­ревине које су подсећале на изглед сеоске
зидане пећи, куле, зида, зграде и друге архитектуралне форме. Како технологија вајања и
рада са глином поседује своје спецификуме,
Којић је приморан да свеже, тек извајане облике монументалних димензија фрагментаризује,
да их изрезује на бројне сегменте, које после
дуготрајног процеса сушења и печења – поново саставља. Тако изграђена форма одликује
се специфичном структуром која динамизира
површину облика. Истовремено, та мрежа ли­
нија спајања облика усмеравала је посматра­
чеву перцепцију ка запажању процеса слага­
ња, градње и зидања, али и ка свеобухватном
значењу и потреби укупног људског стваралаштва и демијургије. Том и таквом скулптуром
Којић се најдиректније укључио у атмосферу
Изложба рељефа и малих скулптура Слободана Којића у Галерији новосадског Огранка САНУ, септембар 2013.
Слободан Којић рођен је у Кикинди 1944. године. Дипломирао је на Академији ликовних уметности у Београду
1971, а магистрирао код професора Миодрага Поповића 1974. године. Редовни је професор на Академији ликовних
уметности у Цетињу (Црна Гора). Члан је УЛУС-а и УЛУВ-а. Основао је Интернационални симпозијум скулптуре
у теракоти великог формата „Terra” у Кикинди 1982. године и од тада до данас непрекидно води симпозијум. Своје
радове излагао је на више самосталних и групних изложби, а добитник је и бројних награда.
1
106
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
(али не и у минималистички концепт) „скулптуре деведесетих”; у она настојања којима су
се у време опште деструкције (распад СФРЈ,
„економија деструкције”, морални пад дру­
штва, ратна разарања) нудили и конфронтирали принципи градње, стварања, конструкције.
У континуираном процесу развијања персоналних скулптурских форми Слободана Ко­ји­ћа, потребно је указати и на спецификуме
рада у другим материјалима. После 2000. године, бавећи се дрветом, Којић је настојао да
своје вајарске напомене формира и оствари
не реметећи облике пронађене у природи. У
том процесу вајар Којић настоји да постојећи
природни облик – дискретно али вајарски кул­
тивисано и сугестивно преобликује. Вођен ау­
тентичном скулпторском мишљу он форму
дрвеног трупла мења дељући ритмоване „тестерасте” структуре у неколико уздужних паралелних низова. Ствара се сасвим сугестив­ни формални динамизам, који као да из основ­ног ваљкастог облика ослобађа до тада не­
видљиве импулсе који пулсирају из нутрине
облика, који су формирани неком невидљи­
вом, али истински снажном природном текто­
ником. Дакле, вајар се „удружује” с природом,
усклађује се са природном структуром, опле­
мењује је својим властитим стваралачким импулсима.
У актуелном тренутку Слободан Којић вра­
ћа се – глини. У Галерији САНУ Огранка у
Новом Саду, у Платонеуму, он је изложио неко­
лицину малих скулптура и читав низ рељефа.
Вајање у глини Којић схвата као својеврсни
„додир с природом”. Формати његових, у овој
поставци презентованих облика, иманентни
су обухвату шаке. Формални склоп је веома једноставан – увек се ради о коцки или квадру. У
овом циклусу Којић форму ствара вођен властитом интуицијом али је, наглашеније него било
кад до сада, његова стваралачка воља рацио­
налистичког карактера. Свака извајана скулптура на свом телу поседује трагове уметникове мануелне акције – све те благо и „пријат­
но” геометризиране форме измичу било каквој
мерној прецизности. Којић ремети перфекцију
односа мерљивих елемената а да при томе не
нарушава утисак о геометријском телу – што
сведочи о једном трезвеном, рационалистичком
и добро осмишљеном вајарском поступку. Но­ви поступак који је у овим скулптурама први
пут свесно и намерно применио Слободан Ко­
јић – јесте засецање по телу скулптуре. На фактури облика рађа се динамичан линијски цр­теж. Но, тамо где су зидови у горњем делу скулптуре драстичнији – могуће је извадити гли­
нене фрагменте, „кришке”, делове формиране
тим сечењем. На тај начин уметник отвара
форму, простор промовише и схвата као обли­ковни материјал, обезбеђује променљив изглед
своје скулптуре... То наглашавање специфичности проблематике скулпторског простора
Вајарски искази Слободана Којића
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
(простор скулптуре, скулптура и простор, про­
жимање унутрашњег и спољашњег простора),
истовремено знатно проширује метафоричко
дејство скулпторских исказа Слободана Ко­
јића.
Ипак, основно обележје ове Којићеве изложбене акције свакако јесте његово опредељење
да изложи серију новоостварених теракотних
рељефа. Бављење рељефом Којићу никако није
страно. У ранијим периодима његове уметности
рељеф се појављивао спорадично. Углавном се
радило о рељефу-структури, о глиненим површинама у којима је вајар примењивао сличан
поступак као у својим подним скулптурама, о
експресивним склоповима насталим директ­ним додиром, контролисаним гестом, ути­ски­
вањем руке и тела. Оно што је овог уметника
у тим радовима највише интересовало и чему
се нај­чешће посвећивао, јесте ритмичка структуираност површине. Ти рељефи нису били
посвећени препознатљивим мотивима – њи­
ма доминира елементарна експресија остваре­
на динамичним утискивањем најразличитијих
тра­гова различитог карактера, интензитета и
по­рекла. Крајњи резултат је била богата „ен­
фор­мелистичка” самодејствена структура те
пластичке творевине.
Вајарски искази Слободана Којића
107
Актуелна серија рељефа је, међутим, де­
фи­нисана сасвим другачијим поступком. По
равној глиненој површини Слободан Којић црта својеврсне асоцијативне пејзажне призоре. Њихов дијапазон је веома широк – од јед­
ноставних минималистичких цртежа до раз­барушених и барокно богатих представа. Уместо утискивањем рељефни пластицитет се дефинише цртањем, урезивањем, гребањем, „ро­вашењем” почетне затегнуте глинене површине. Иако се тако издејствованим визуел­ним
решењима и мотивима, баш као и материја­
лом, указује на исконску укорењеност уметника и његове уметности у завичајно равничарско (банатско) тло – превасходна намера
Слободана Којића је да оствари аутентични
вајарски по­ступак. Заоштреним предметом он
повла­чи линију чији је траг дубок и тактилан.
Захваљујући особеностима глинене подлоге
ње­гова линија никада није чиста и лењирски
прецизна. Иако се сматра најапстрактнијим
елементом целокупног ликовног израза Којић
успева да је реификује, да је поствари, да је
учи­ни не само видљивом него и стварном, по­
стојећом, опипљивом. Она се овде доима по­пут свеже ископаног канала на чијим ободи­ма
остаје читава структура грудвица и остатака
извађене земље што овим „рељефним црте­жима” даје некакав дерутни изглед и нека­
кво осећање исконске сировости и примодри­
јалности – баш као што је такав и Којићев
уметнички израз исказан овим рељефима.
Постављени у низу, ови рељефи се могу са­
гледавати и ишчитавати попут својеврсног
стрипа читког и заводљивог садржаја. Доми­
нира идеја „повратка природи”. Но, превасхо­
дно се ради о низу јасних пластичких изјава.
Слободан Којић је извајао и нацртао чудесне
рељефне „земљане цртеже” саздане од ути­
снутих водоравних линија (које призивају изглед хоризонта), од усправно структуираних
гестуалних потеза (који нас подсећају на трав­ке, жита, зањихано грање и дрвеће), од кругова који се спорадично појављују (те их у зави­
сности од властитог расположења препознајемо као идеограмске представе пуног месеца
108
или сунца), те од концентрисаних вишеструко повучених кружних потеза (којим се сугерише изглед и структура пејзажних увала или
осушених бара усред равнице)... Непобитно, овим рељефима доминира идеја завичаја,
идеја великог пространства, идеја невидљивог
али схватљивог вечног дијалектичког протока... Серијом својих рељефа насталих током
ове 2013. године, Слободан Којић се приближава свим оним уметницима с овог простора
који су, на најразличитије начине, препознали
дух и дах живота у равници (Црњански: „Велики плави круг. У њему звезда.”). Неизбежни
дух пејзажизма тако примерен војвођанској
уметности – у овим је радовима изражен
екс­плицитније него у ранијим уметниковим фа­зама. Али, ради се о логици континуитета: од
првих „подних” теракотних скулптура Којић
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
је обузет природом, тлом, духом места. Тај
су­штински пејзажистички концепт је у овој
уметности развијан на аутентичан скулпторски начин, од раних скулптура па све до ових
рељефних остварења. Којић је вечито насто­
јао да поштујући васколику природу, по­ла­
зећи од њених импулса, бавећи се природним
материјалима а исказујући своју властиту људ­
ску и уметничку природу – доспе до при­роде
скулптуре и њеног аутономног бића. Уосталом,
све је то тако убедљиво остварено и приказано
на овој изложби. Тако се Слободан Којић по­
ново доказао као уметник који својим вајар­ским остварењима суверено дефинише садр­
жинске, пластичне, метафоричке, поетске и фи­
лозофске закључке о свету и времену у коме
деј­ствује, ево, већ више од четири деценије.
109
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
СЛОБОДАН СТОЈАНОВИЋ – ПОРТРЕТНА СКУЛПТУРА1
Миле Игњатовић
У време превласти нових медија и мултимe­
дијалне сцене, вајар Слободан Стојановић већ
више од четири деценије остаје веран класичним материјалима: дрвету, бронзи, теракоти и
гипсу. Једним уопштеним сагледавањем ње­го­ве
портретске скулптуре може се са доста оправданих разлога у изведеном закључку констатовати
да се у досадашњем опусу не ради о програмским циклусима, већ о тематским оквирима са
отвореном могућношћу накнадне поетске и мануелне надградње. Он својим делом, имајући
у виду разноврстан медијски приступ, отвара
и проблематику материјала, јер му је у процесу скулпторске елаборације у првом плану
интересовања фактура и структура материја­ла,
за разлику од нових медија којима су ове вредности измештене у други план усредсређујући
се првенствено на идејни сиже. Он притом не
претпоставља однос актуелног према традиционалном скулпторском изразу, већ истражује
и тражи одговор на себи постављено питање
шта је скулптура, шта мо­же да значи и какво је
њено место у свету уметности. Ти одговори, а
то је потребно рећи, иако се углавном крећу у
оквиру препознатог и већ традиционалног мануелног и естетског начина обраћања уметничком делу, одају неспорно трајан утисак свежине и вајарске инвентивности.
Стојановићеве форме, без обзира на врсту
материјала који обрађује, скоро да су по правилу антропоморфног облика, јер је он непре-
кидно окренут човеку и његовој судбини. Он је
по стваралачкој вокацији судбински наклоњен
човеку и зато су његова тематска преокупација
портрет у пуној пластици и рељефу, анализа
женског тела у форми акта као и свет митских
фигура као условних портрета, били и оста­ли
Слободан Стојановић, из циклуса Портрети
уметника
трајни извор тематске инспирације. Митска
ство­рења која он поетично назива лептирица-
Изложба скулптура Слободана Стојановића у Галерији новосадског Огранка САНУ, април 2013. Слободан Стојановић
рођен је 1946. године у Борином Долу код Лесковца. Академију ликовних уметности завршио је у Београду 1970.
године у класи Јована Кратохвила. Члан је УЛУС-а од 1975. године. Учесник је многобројних колонија и симпозијума,
а аутор је и многих пројеката и споменика. Организатор је путујуће ликовне колоније „Грифон”. Излагао је на више
самосталних и колективних изложби.
1
110
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
ма, настала раних осамдесетих и наглашене
мор­фолошке стилизације, метафо­ра су муза
и уметничке инспирације, јер је њихова судбинска предодређеност од које не могу побећи
истоветна судбини уметника, истинског ствараоца, чији је усуд непрекидно стваралаштво
од чега ни он не може побећи, јер то тако мора
да буде. Овај симбол уметничке инспирације
има веома важну покретачку улогу у читавом
његовом досадашњем стваралачком раду и метафоричка је константа укупног вајарског ангажмана.
Замишљајући Стојановићев стваралачки про­стор, а то можемо да замислимо имајући пред
собом изложене радове, суочили бисмо се са
мноштвом портрета познатих личности, умет­никових пријатеља који су, свако према својој
моћи и на свој начин, задужили српску кул­
туру, књижевност и уметност. Ту су Пеђа Ми­
лосављевић, Стеван Боднаров, Петар Омчикус, Слободан Шијан, Стојан Ћелић, Стеван
Раичковић, Коса Бокшан, Милорад Павић и
многи други. Као посебан куриозум може да се
истакне чињеница да је Стојановић скоро деведесет посто портрета израдио према живим
моделима што је стваралачки изазов сваком
истинском уметнику.
Слободан Стојановић, из циклуса Портрети
уметника
Изложени портрети спадају у категорију интимних за разлику од споменичких портрета и
овај вид вајарске делатности представља једну
од најважнијих области његовог досадашњег
уметничког рада. На њима жели да оствари
реалну форму и компактну масу одбацивањем
сувишних, али и задржавањем битних елемената. Приказани Стојановићеви радови изразито
су веродостојни и већином привлаче пажњу
својом непосредношћу експресије. Снагом сво­
је стваралачке интуиције умео је да зарони у
карактер портретисаног и да у једној дубинској
димензији открије особену духовност и интелектуални потенцијал личности.
На основу свог креативног сензибилитета
и схватања савремених естетских принципа,
на логичан начин усвојио је идеје постмодернистичког идејног концепта, који суштински,
ни са становишта теорије историје уметности,
нема негативан став према еклектицизму као
једној врсти и облику реакције стваралачке
све­сти према укупном ликовном наслеђу. Тако
се у чи­тавом његовом опусу, а првенствено у
портретима, осећа тај истраживачки елан уметника изражен у прожимању различитих естетских концепата, а све у жељи за што бољим
упознавањем законитости поетика које су увек
у сагласју са емоционалном енергијом уметника и особеностима материјала који обрађује.
Дакле, уз традицију естетике модерне и пост–
модерне, његов вајарски рад препознаје се првенствено по интерпретацији материјала кoјем се обраћа, у односу на тражење чисте аутономне форме и перфекције мануелне егзекуције којом се форма у одређеној мери редукује чак и до максималне поједностављености.
Убедљивим пластичким елементима и у
врхунској мануелној вајарској обради, Стојановић супериорно барата односима масе, линије,
форме и профилаци­је облика. На портретима су отиснути трајни и непосредни записи о
интелектуално-духовним карактеристикама
портретисаних личности, про­налазећи при
том, различите модалитете
по­етског концепта да би избегао баналност по­
нављања пластичког израза. У њима жели да
истакне вредности површине према маси, значај линије и односа светлости и сенки без чега,
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
знамо, нема праве скулптуре али, нарочито
да нагласи скулпторску вредност која би мо­
гла бити названа стаменост вајарског дела, а
то је нешто што он као изврстан познава­лац
вајарске проблематике уме на прави начин да
освоји и оствари у материји коју обрађује, уса­
глашавајући до крајности свој креативни нагон
са најскривенијим и тајанственим особеностима тог материјала.
Слободан Стојановић, из циклуса Портрети
уметника
111
Стојановић као да несебично троши свој
стваралачки ентузијазам у намери да само уметничким средствима одбрани сопствени начин
стилског изражавања и да својим разуђеним
ликовним опусом прикаже и докаже да је мо­гуће својим делом очувати трајне вредности,
традиционалне и модерне, као увек стваралач­ки актуелне. Како у својим портретима, тако и
у другим вајарским формама он као да жели да
заувек избрише ту разлику, вештачки створену,
између традиционалне и модерне скулптуре,
намећући рационалну и давно усвојену идеју
да нема старе и нове, већ да постоји само добра
и лоша уметност. Та јасноћа идеје и чистоћа
пластичног израза, који су ситуирани у експре­
сивној, више или мање стилизованој и сажетој
форми, у семантичко-аналитичком смислу је­су стварне и видљиве чињенице Стојанови­ће­
вог пластичког језика. У завршној опсервацији
овог осврта на изложена дела, можемо да се
сложимо са већ опште прихваћеним мишље­њем озбиљне ликовне критике да Стојанови­ћеви портрети, без обзира на степен транс­по­
зиције облика, у вредносном смислу одају утисак класичног и трајног уметничког дела.
112
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
ВАНЧО ХРИСТОВ, СЛИКЕ1
Сава Степанов
Ванчо Христов је у војвођанској уметности
афирмисан као сликар који је успео да мотиве
традиционалне уметности преведе у аутентичну
пиктуралну творевину. Мотив тканице, ћилима
или поњаве, он редукује до поједностављених
бојених површина које поседују засебно пиктурално дејство. Основно полазиште том и таквом сликарству био је мотив мртве природе из
које је један призорски детаљ запажен, издвојен
и промовисан у засебну пластичку целину. Показало се, међутим, да Христов никада није
потпуно напустио конституцију натуре морте, с тим што га у својим најновијим сликама
„концептуализује” и у садржинском и у визуелном смислу. Христов слика зрнасто и коштуничаво воће, дакле облике који су у слици видљиви
као тачкасто знаковље. Тим поступком, његова
слика је доведена у гранично подручје. Она
постаје концептуална творевина са још увек
наглашеним естетским потенцијалима, њен је
пластицитет доведен до синтетичког преплета реализма и апстракције... Било како било,
Христов се удаљује од представљачког сликарства, он својом сликом филозофира о битним
питањима трајања и укупног дијалектичког
процеса. Истовремено, естетизам, без обзира
на све околности, остаје саставни део његовог
поимања слике, сликарства и уметности.
Христов је нову серију слика дефинисао
углавном као вишечлане, најчешће диптихалне и полиптихне сложенице. Низом слика у
истој композицијској схеми, „корак по корак”,
илуструје се пут ка јединственом и кохерентном мотиву, пут ка аутентичној слици. У том и
Ванчо Христов, Сама
таквом поступку сликар показује своју визу­ел­ну културу али се још више бави истражи­
вањем могућности традиционалне, штафе­лајне
слике. Јер, Ванчо Христов не настоји да нам се
представи као авангардист који ће по сва­ку це­
ну тежити иновацији. Његова намера не подра­
зумева радикализам – шта више, он настоји да
у оквиру свог поимања сликарства изнађе нове
естетске и етичке поруке. Христов није модерниста али јесте актер једног времена који
Изложба слика Ванча Христова у Галерији новосадског Огранка САНУ, мај 2013. Ванчо Христов рођен је 1956. го­
дине у селу Сушица у Македонији. Завршио је Педагошку академију 1978. године у Скопљу, а Академију уметности
у Новом Саду 1983. године под менторством проф. Јована Ракиџића. Од 1983. до 1988. био је члан ДЛУМ-а, а од
1988, од када живи и ради у Новом Саду као слободан уметник, члан је УЛУВ-а. Излагао је на више самосталних и
групних изложби.
1
113
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
у постмодернистичкој атмосфери настоји да
сачува достигнућа модерног, савременог сликарства. Због тога је посматрач у ексклузивној
ситуацији да, из слике у слику, прати процес ка
„идеалној слици” Ванча Христова. У тим полиптисима постоји нека чудесна пенетрација
визуелног узбуђења, постоји максимум, по­сто­
ји патос, постоји остварени естетски (и етички) циљ. Ванчова слика остварује и чува свој
дигнитет, своје достојанство. Она је извор нашег задовољства. Због тих и таквих слика у
нашој свести ствара се мајдан оних духов­них
охрабрења која нас, у окружју перманентне
кри­зе, оспособљавају за наредни дан.
У сваком случају, Ванчо Христов је сликар
који у овом тренутку исказује пуну сликарску
зрелост. Његово сликарство је потентно јер је
дефинисано прецизном сликарском миш­љу,
јасним концепцијским ставовима, убедљи­вим
(квази)сциентистичким поставкама те видљи­
вим естетско-поетским набојем. Такво сликарство је комплексно и сугестивно у својој намери да нас узбуди и оплемени. Такво сликарство
је – лепо и због тога смо захвални сликару и
његовој стваралачкој демијургији.
Једно од изложених дела Ванча Христова
114
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
МАРИЦА РАДОЈЧИЋ – ЛИМЕС1
Сања Којић Младенов
Математичарка и визуелна уметница Марица Радојчић у својим уметничким експе­
ри­ментима примењује знања из домена при­родних наука, нарочито математичке лингвистике, логике и алгебре, негујући филозофски и метафизички дискурс. Свој специфични
интердисциплинарно-експериментални уметнички приступ примењује још од раних осамдесетих година, када је он као алтернативни
метод наишао на неразумевање у уметничкој
интелектуалној средини Србије, те је ауторка своје прве успехе доживела на иностраној
уметничкој сцени, првенствено у Америци, а
затим и Европи.
У својој уметничкој пракси, нетипичној за
главни ток уметничког развоја код нас, Марица Радојчић се окренула експерименту са
различитим материјалима, реализујући у почетку апстрактне геометријске форме у цртежу
и графици. Од раних деведесетих година започела је дигиталну продукцију употребивши
међу првима на нашој уметничкој сцени сложени 3Д софтвер Maya за реализацију алгоритамски генерисаних дигиталних анимација и
графика, а затим се током последњих десетак
година, потпуно овладавши покретом и простором, успешно упустила у реализацију захтевних амбијенталних инсталација, постављених
увек другачије у зависности од карактеристика
самог изложбеног простора.
Марица Радојчић, са изложбе Лимес
На изложби „Лимес” у Галерији Огранка
САНУ у Новом Саду уочљива је жеља Марице Радојчић да превазиђе границе традиционалних ликовних дисциплина и истражује у
различитим медијима и дисциплинама, како би
увела иновативне принципе комбиновања науке, технологије и уметности кроз иницира­ње
дигитално-просторних ситуација. У простору
галерије креирала је специфичну поставку ко-
Изложба Марице Радојчић у Галерији новосадског Oгранка САНУ, мај–јун 2013. године. Марица Радојчић, мате­
матичар и уметник, рођена је у Новим Карловцима. Дипломирала је, магистрирала и докторирала математику на
Природно-математичком факултету у Београду. Низ година предавала је на Математичком факултету. Један је од
оснивача, 2000, Групе за дигиталну уметност на Интердисциплинарним магистарским студијама Универзитета
уметности у Београду. Члан је Удружења ликовних уметника Србије и међународног удружења IKG (Internationales
Künstler Gremium). Поред уметности и науке бави се и организацијом и продукцијом. Била је шеф неколико научних
и уметничких пројеката. Оснивач је и руководилац Математичке уметничке радионице, 1993, а такође је и оснивач
и председник удружења УМНА – Уметност и наука, 1998. Сарађује са уметницима и научницима широм света.
Излагала је на бројним самосталним и групним изложбама у земљи и иностранству.
1
115
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
јом је доминирала мултимедијална визуелно-звучна инсталација састављена од 3Д анима­
ције и просторно постављених вертикалних
дигиталних графика. Амбијент су мапирали
ње­ни цртежи, фотографије, дигиталне графике
и објекти, све једноставних геометријских мотива као што су непрегледни низови тачака и
умножених линија.
Представљени радови заокружени су истом
идејом лимеса, кроз целовити уметнички концепт. Лимес (lat. limes – бразда, међа, граница)
је један од основних појмова у математичкој
анализи који користи идеју граничне вредности
повезане са теоријом бесконачних редова и аналитичких фукција. Он је за Марицу Ра­дојчић
прожет математиком, филозофијом, ме­та­фи­
зи­ком, али и личним односом према животу,
болести и смрти – биолошким процесом бесконачне деобе ћелија, налик фракталном процесу бесконачног математичког нагоми­ла­вања,
које исцрпљује организам до потпуног колапса
и смрти, односно, до бескрајно великог лимеса. Идеја лимеса присутна је како у најстаријим
са почетка осамдесетих, тако и у најновијим,
у многим уметничким истраживањима ауторке, реализованим током послед­њих година и за
потребу изложбе у Новом Са­ду. Тој идеји су
биле посвећене многе њене ра­није изложбе,
као и дугорочни пројекти, међу којима су: На
ивици одбијања, Низање, За­зиђивање, Гранање,
Универзалне машине, Тачке нагомилавања и сл.
На изложби у Галерији Огранка САНУ се
кроз идеју лимеса спајају неке од ауторкиних
кључних размишљања међу којима је концепт
гранања, повезан са значењем дрвета како у
математици, тако и у митовима, религији, фи­
лозофији, метафизици..., његовим покретима
и умножавањем заснованим на математич­ким, алгоритамским принципима, односу та­
чака, ли­нија, координатном систему, мрежној
кон­струкцији и фракталном процесу са сталним и бесконачним нагомилавањем. Друга
присутна идеја је универзална машина, посве­ћена раду Николе Тесле и његовим истражи­
вањима електрицитета, прожета такође иде­јом непрекидности и бесконачности кроз по­
нављање основних научних принципа. „У мојој
уметности, која је контемплативне, првенствено математичке природе, лимес (гранична
вредност) и са њом тесно повезана идеја бе­
сконачности (као и блиске филозофско-мета­
физичке идеје) биле су и остале главни пред­мет мог интересовања и уметничког истра­
живања.” (Марица Радојчић, рукопис, 2012)
Промишљени концепт изложбе Марице Ра­дојчић у Новом Саду омогућио је даљу афир­
мацију њеног уметничког поступка каракте­
ристичног по многоструком укрштању умет­ности и науке, тежњи за експериментом, про­
бијањем граница и мултимедијалном при­сту­пу. Својим начином рада ова реномирана визионарка представља особену личност, специфичног сензибилитета и великих могућности
у интердисциплинарном ангажовању, важну за
савремени интернационални уметнички корпус.
Марица Радојчић, радови са изложбе Лимес
116
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
СЛИКАРСТВО СОЊЕ БОРУШ1
Сава Степанов
У оквиру циклуса „Млади долазе” у Галери­
ји Огранка САНУ у Новом Саду, током марта
2013. године, презентована је изложба „Искре
бурлескних ноћи” сликарке Соње Боруш. Ова
млада уметница је током протекле године за­
вршила мастер студије на Академији уметно­сти у Новом Саду, код професора Владе Ранчи­
ћа. На својој другој самосталној изложби (прву
је приредила у Галерији Хол на Академији,
2010) представила се специфичним експресионистичким сликарством. Тај експресионизам је
заиста комплексан јер се, истовремено, ради о
експресионизму боје, форме и садржаја.
Сања Боруш, Забављачица
Еруптивним експресионистичким начином
(pittura erupta) уметница је учинила видљи­
вим свој снажни сликарски темперамент. У
њеној слици гестуализам јесте важна особеност. Мотиви се дефинишу слободним, динамичним и размахнутим цртачким дуктусом.
У „објашњавању” призора сликарка не инси­
стира на прецизности интерпретације – сво­
јим грубим и динамичним цртежом Соња Боруш не настоји да се приближи реалности.
Њен циљ је дијаметрално супротан: она те­жи
разобличавању стварности, тежи критичком
сагледавању и „оцењивању” манифестација
јед­ног одиста кризног времена. Борушова то
чини карикатуралном деформацијом форме те
пуноћом пластичке структуре слике, потен­ци­
рањем властитих субјективистичких мен­тал­них, гестуално-акционих и метафоричких ре­
акција. У том смислу је уметница и одабрала
мотиве кабареа и бурлескних ситуација. Атмо­
сфера у овим сликама блиска је експресионистичком концепту историјског експресиони­
зма, поготово оног који се током прве половине
XX века развио у немачком сликарству (Нолде, Шмит-Ротлуф, Кирнер, Пехштајн, Бекман).
У једној другој историјској ситуацији тим сликарством било је разоткривено наличје јед­
ног друштва које је произвело највеће ратне
катастрофе у историји света. Дакако, сликарство наше младе уметнице нема тих и таквих
Изложба слика Сање Боруш у Галерији новосадског Огранка САНУ, март 2013. Сања Боруш рођена је 1986. године
у Новом Саду. Завршила је Средњу школу за дизајн „Богдан Шупут” у Новом Саду 2006. године, Смер ликовни
техничар. Године 2010. завршила је основне академске студије на ликовном департману Академије уметности у
Новом Саду, у класи професора Владе Ранчића. Године 2011. постаје члан УЛУВ-а, а 2012. завршава мастер студије.
Аутор је неколико самосталних изложби, а излагала је и на бројним колективним изложбама.
1
117
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
предиспозиција, али је потпуно примерено
тренутку у коме она живи и ствара. Њена се
антиципација односи на проблематику али­је­
нацијске угрожености савременог човека а на
њеним сликама је препознатљив дух једног од
најзначајнијих социолошко-психолошких феномена савременог света, и то на начин како
то види Зигмунд Бауман: „глобална отуђеност
подразумева чињеницу да је живот и у тренуцима радости испуњен чемером, стрепњом и
страхом!”
Изложба експресионистичких слика Соње
Боруш показује да се ради о младој уметници на почетку, о уметници која се најављује
као релевантни актер савременог тренутка на
нашој уметничкој сцени. Изложба у Галерији
Сања Боруш, Плесна карта
Огранка САНУ у Новом Саду показује њену
спремност да реагује на импулсе света и времена, на њену способност да те импулсе претвори
у аутентичне пиктуралне целине, на њену сугестивност при изрицању уметничког става... Ове
слике, осим тог ангажованог дејства, поседују
и неку аутентичну пиктуралну складност: жустра гестуалност, доминација интензивне и дубоко црвене, ефектност апликације из еротског
акцесорија на сликама Соње Боруш – нуде посматрачу обиље виталистичких потенцијала.
Ова уметност нам је понудила неочекивану
животну свежину и радост – тако примерену
младалачком полету усред суморне и невеселе
стварности.
Сања Боруш, Чаплин
ПРИКАЗИ
121
АНАЛИ – ПРИКАЗИ
СЕЋАЊЕ НА АЛЕКСАНДРА ТИШМУ1
Светозар Кољевић2
Међу српским писцима који су обрађивали
тему сусрета и сукоба различитих цивилизација
– као што су Иво Андрић, Милош Црњански,
Слободан Селенић и у новије време Милован
Данојлић, Давид Албахари, Владимир Тасић
и други – Александар Тишма заузима сасвим
посебно место. По свом опредељењу за језик и
историјске просторе својих тема – са свим оним
што то културолошки и уметнички подразумева – он је изразито српски писац. По свом пореклу и образовању он је, поред тога, укорењен
у мађарској и јеврејској култури, посебно
заокупљен судбином јеврејске цивилизације
претежно на српском, новосадском тлу.
Родитељи су му, како он то каже у првој реченици свог „извештаја” о сопственом „животу”,
под насловом Sečaj se večkrat na Vali,3 припадали „несагласним цивилизацијама” (23). Отац
му је био лички Србин, који је напустио своју
завичајну „горштачку средину”, „научио немачки и мађарски исто тако добро као српски”,
те, као војвођански трговац, носио „кравату на
улици и код куће”, али „читао само новине” и
„слушао само кафанску музику” (23). Мајка му
је била из имућне јеврејске мађарске породице
у којој су се читале књиге и свирале класичне
етиде на клавиру, иако није наследила те „културне прохтеве у целини” (24), „него је била
припроста и страсна” и „само зато нису јој сметале цивилизацијске навике њеног мужа” (24).
Из тако мешовитог породичног наслеђа,
Тиш­ма је могао израсти, како сам каже, у
Србина или Јеврејина, али како његова природа није „тежила искључивости”, његово на­
слеђено „двојство [...] се постепено претвори­ло у неприпадање ни уз кога” (26). Укратко,
тако је он, а посебно с обзиром на своје личне склоности и преосетљивост од ране мла­
дости постао велики усамљеник. Отуд на­­
изглед хладна дистанца и у његовим сликама
онога што га је снажно погађало. Један од нај­
потреснијих примера те врсте је његова сли­ка „рације” у Новом Саду крајем јануара 1942.
У својој аутобиографији, односно, како он каже, „извештају” о свом животу, Sečaj se večkrat
na Vali, он каже да је рација за њега била „ударац маљем у главу” (37). У том духу он се сећа
своје баке која је трећег дана рације 23. јануара
1942, на температури од двадесет пет степени
испод нуле, „сатима чекала да дође на ред за
стрељање”, док су „са купалишта одјекивали
пуцњи” а можда се „чули и крици оних који су
убијени или видели да ће бити убијени” (38).
Али у оквиру тог потресног сећања је и напомена да је „поподне тога трећега дана рације,
наређено из Будимпеште да се она прекине, на-
Реч на књижевној вечери одржаној у Огранку САНУ 19. фебруара 2013. у знак обележавања десете годишњице
смрти Александра Тишме и објављивања његових Целокупних дела у издању Академске књиге.
1
2
Члан Академије.
Sečaj se večkrat na Vali, Akademska knjiga, Novi Sad, 2012, str. 17. Бројеви страница следећих навода из овог дела
дати су у тексту у заградама. – Овај наслов је „мешавина словеначког и српског језика” и „могао би се превести
са ‚Више се пута сети Вали’, ‚Сећај се Вали’”, као што примећује Весна Цидилко у свом предговору овом издању
Тишминог дела (стр. 6).
3
122
водно због тога што су се гласине о том покољу
прошириле и до ушију страних дописника,
акредитованих у мађарском парламенту”, па је
бака „уз наређење ‚налево круг’, била враћена
у град” (38). На саопштење надлежног официра
да је рација завршена и да се сви невини могу
„вратити слободном животу”, „робље је одговорило овацијом и похрлило кућама”. (38) Тако
су несуђене жртве уместо смрти понеле жиг
преживљавања, а то поставља питање да ли ледени ужас овог књижевног виђења сведочи о
тоталном песимизму Александра Тишме.
У том смислу, чини се, говори Петер Ханд­
ке о Тишми као „аутентичном песимистичком
писцу”, који верно описује „ту животињу човека, тај монструм друштво”, „тај хорор” прошлости и историје.4 Али у исти мах, као што
каже Хандке, Тишма, „опоро, просвећено, разочарано” слика оно над чим се ужасава.5 Ма колико радост преживљавања у рацији била жиг у
оквиру свог непосредног окружења, она је у исти
ПРИКАЗИ – АНАЛИ
мах, у неком далеком, метафизичком смислу, и
дирљив трачак наде у живот – као, уосталом,
и судбина синагоге у Књизи о Бламу. Када то
светилиште у време депортације новосадских
Јевреја постаје „гулаг (пролазни логор)”,6 у тај
организовани ужас ће ипак да се упетља и неки
„чинилац смутње”, и то не „из људског, већ из
животињског света”.7 Неки пси су, наиме, „пробили ланац завере и, са својом недотупавношћу
и животињском поверљивошћу наставили да се
задржавају што је могуће ближе оних којима су
сматрали да још припадају”.8 Зар и то не сведочи да и кроз Тишмине крајње ироничне слике провејавају и дирљиви призвуци чежње за
неким другачијим светом и веком? И зар у том
погледу није карактеристична и судбина синагоге у којој се данас „због њене чувене акустичности, а услед помањкања верника, одржавају
повремено концерти”9 – без обзира што су у тој
сали негдашња знамења вере сведена на уметничке украсе?
„Петер Хандке – Писмо Светозару Кољевићу”, Повратак миру Александра Тишме – Зборник радова, уредници Јо­
ван Делић, Светозар Кољевић, Иван Негришорац, Матица Српска, Нови Сад, 2005, стр. 293
4
5
Исто.
6
Tišma Aleksandar, Knjiga o Blamu, Prosveta, Beograd, 2000, str. 127
7
Исто, стр. 128
8
Исто.
9
Исто, стр. 34
123
АНАЛИ – ПРИКАЗИ
ЧАСТ ЉУДСКОГ РОДА
О ПРЕВОДУ ГАЛИЛЕЈЕВИХ ДИЈАЛОГА НА СРПСКИ ЈЕЗИК1
Вукота Бабовић2
Можемо уочити само оно кретање које нам недостаје
(Галилеј)
Историјски дан наше културе. Сећам се како
сам као гимназијалац у иванградској гимназији
једном са неверицом и запрепашћењем угледао на полици школске библиотеке превод
Дарвиновог Порекла врста. Био је то за једног
омла­динца срећан дан: читао сам на матерњем
језику ту књигу која је спасавала част људског
рода.
Сад је свима нама доступан превод још једне
књиге која је спасавала част људског рода; ево
још једног светлог дана за културу у Србији.
Тим исказом ништа нисмо претерали, рећи ћемо
и коју реч преко тога. Прво ћемо се сетити Стевана Раичковића; кад је препевао Шекспирове
сонете, изјавио је да је тог момента Шекспир
постао и српски писац. И то је суштина: Академска књига отворила је битну страницу наше
културе; библиотека Physis промовише наше
пи­сце Њутна, Галилеја... Начекали се јесмо,
каш­њења су вековна, али коначно је на полици
у школама Дијалог, мудра и славна ренесансна
филозофско-научна и контрацрквена књига.
О чему говори ова књига? Галилејев Дија­
лог је извештај са четвородневног симпозијума
три учесника: ученог Салвијатија, здраворазумског Сагреда и канонизованог Симплохија.
Данашњи симпозијуми имају, разуме се, триста
учесника, много монолога, и редовно се праве
гозбе. За четири дана ништа се у радној соби
Сагредове куће не једе и не пије; непосвађани
учесници симпозијума завршавају разматрања
окрепљујућом релаксацијом у гондоли.
Првог дана пратимо критику учења пери­
патетичара („оних који около шетају”) како
су тобож небеска тела савршено различита од
наше Земље. Другог дана тема је кретање тела
око нас и усаглашеност тих појава са ротаци­јом Земље око своје осе. Трећег дана разгова­рају о кретању Земље око Сунца, а доста де­
таљно и о удаљености „нове звезде” (супер­
нове) у Касиопеји, 1572. године. У четвртом
да­­ну фокус је на плими и осеци – како су те по­јаве повезане са дневном Земљином рота­ци­
јом.
У интересу науке и популаризације нових
идеја дело није написано на латинском језику,
и посебно не само за специјалисте из математике, физике и филозофије. Самом одлуком да
пише на народном језику Галилеј иде на­пред,
демистификује знање, приближава га свима.
Има­ли смо среће да је наш млади преводи­
лац Саша Хрњез зналац италијанског језика,
па сти­чемо увид у оригиналну Галилејеву реченицу (наглашавамо да је током превођења
учи­њен редак напор консултовањем личног Га­
лилејевог примерка Дијалога, што објављеном
тексту даје посебну ексклузивност и пуноћу).
Галилејева реченица је језгровита, уметничка.
1
Поводом Галилејеве књиге Дијалог о два главна система света, Огранак САНУ, Нови Сад, 5. јун 2013.
2
Вукота Бабовић је редовни професор на Природно-математичком факултету Универзитета у Крагујевцу.
124
Две битне карактеристике Дијалога су: способност Галилеја да саопшти суштину мисли
и при томе искористи сву лепоту италијанског
језика. Рекли бисмо, ово дело има и књижевну
вредност.
Не можемо довољно нахвалити Галилејево
списатељско умеће. Јасна мисао у комбинаци­
ји са пословичном италијанском речитошћу
оставља импресиван утисак. Подозревамо да
је израз „магнетска привлачност” управо у Ди­
јалогу можда и први пут употребљен као поетска фигура. Сјајна је и његова способност да
појаве које уочава опише језгровито, често по­
стижући афористичне форме тврдњи. Као мото
нашег огледа управо је одабран такав један
исказ, где је фином формулацијом физички феномен насликан тако да га асоцијацијама можемо намах довести у везу са, на пример, неким
социолошким правилом. У тексту аутор луцидно примећује како онај ко прави виолине
обично не уме да их свира; срећом по нас, чи­
таоце, Галилеј је могао и једно и друго. (Има­
јући све ово у виду, помишљамо да су наводне Галилејеве последње речи (Ипак се креће)
– измишљене; он би, верујемо, рекао нешто
садржајније.)
Рађање научног метода. Галилеј води енергичну и аргументовану акцију против схватања
да је Аристотелово учење – савршено и завршено, затворено људско знање. Дијалози су
стратегијски значајно дело: Галилеј стоји на
рас­крсници и усмерава – не тамо, овамо је
глав­ни друм, враћајте се, шта вам је! Ту циви­
лизацијску мисију Галилеј није завршио 1632,
када је штампао Дијалоге. У годинама које
следе он ће написати још тачнијих, ја­снијих и
језгровитијих страница (на пример о светлости), али је у овој књизи одредио смер будуће
природне науке, трасирао метод њеног развоја,
указао на критеријум истинског знања.
Основна линија Галилејевог напада било је
питање да ли Земља ротира око сопствене осе.
Данас је, срећом, прилично заборављено у ко­јој
мери је одговор на ово питање био онда важан.
Аристотел је кроз бројне логичке силогизме,
као и посматрањем природних феномена (на
ПРИКАЗИ – АНАЛИ
пример, климатских промена), дошао до става
да је Земља несавршена. Та идеја несавршености, пропадљивости, била је управо савршена за хришћанство, базирано на идеји људске
несавршености која почиње плачем, тече уз
шкргут зуба, окончава самртним ропцем; дакако, експлоатисало је оно и емоцију страх од
смрти који јесте врхунац несавршености. Зато
су Аристотелове филозофске идеје апсорбоване у такозвану хришћанску науку, апсурдно
способну да преброји анђеле на врху игле али
не и да провери да ли тежи камен пада брже од
лакшег. Сам Аристотел произведен је у непогрешивог научног арбитра, његово учење у догматску идеологију симфоније власти и вере.
Аристотелов став је по питању кретања Зем­
ље био недвосмислен: Земља се не креће, јер
би у супротном морала имати два кретања
(око своје осе и око неког центра, што захтева Птоломејева геоцентрична теорија), што би
значило да Земља није у центру. Тиме би она,
и човек на њој, као Божје креације, биле не­
допустиво деградиране. Аристотелово учење
је фас­цинантна логичка и филозофска целина;
подсетимо на неке од његових мисаоних конструката, допуштајући малу дозу веселости:
само је непроменљивост савршена; кружно
кре­тање је непроменљиво, те стога и савр­шено; све што се креће кружно јесте нужно са­
вршено; Земља није савршена, те се стога не
може кретати у круг. Сваки од наведених за­
кључака мора бити исправан, или комплетно
Аристотелово учење није исправно.
А за цркву, постојала је опасност од евентуалних последица: ако Аристотел у било чему не
би био у праву, црква би била ухваћена у лажи.
Тако се питање ротације Земље заправо свело
на питање канонског учења, црквене Непогрешивости. Баш зато Галилеј веома пажљиво и
стрпљиво у књизи побија један по један доказ
о укотвљености Земље у почелу Божије свет­ске архитектуре. Чини он то сјајно, а реченицом: „Коперникански систем је насиље ума над
чулима” говори све: и истину, и хвали себе, и ку­
ди противнике. Не заборавља Галилеј ни Аристарха са Самоса, првог човека који је одважно
АНАЛИ – ПРИКАЗИ
учио да се Земља креће; његова миленијумска
усамљеност у истини, чини нам се, још увек
чека надахнутог песника.
Галилеј се ужасава схоластике, мука му је
прерасла у физиолошке тегобе. Понекад и грубим речима позива да се окренемо посматра­
њу, искуству, експерименту, математици, само
здравом разуму, за почетак. Салвијати упо­зорава на једном месту да наша знања не смеју
бити у колизији са опитима и разумом; да­кле
рађа се ренесансно слободоумље: скупљање
изворних података и тумачење чињеница по научном методу! Али и посматрање природе тражи луцидног посматрача, па домишљати Сал­
вијати упозорава на разлику између анатома и
касапина:
САЛВ. Није довољно, госп. Сагредо, да за­кључак
буде достојан и важан, него је циљ да га обрадимо на
достојанствен начин. А ко не зна да се сецирањем удова
неке животиње могу открити бе­сконачна чудеса далековиде и премудре природе? Ипак, анатом сече једну, док
их касапин кида на хиљаде.
Шта су људски разговори? Галилеј даје и за
данашњег читаоца подстицајну мисао на чему
почивају плодни људски дијалози. Он потеже одличан латински захтев (стр. 41): „contra
negantes principia non est disputandum”. До данас нисмо ту лекцију савладали у јавном дискурсу! Неки „дијалози” на нашим телевизијама
су циркус! Јер учесници немају минимум сагласности око полазних принципа. Чак и онај
Симплохије има навалу стида ако се повреди
интелигенција. Користити пак иронију или чак
сарказам – да.
Данас и овде, саговорника вређамо и пре
него што је почео да дискутује; било би добро
од Галилеја преузети културу дијалога – саговорника можемо изружити, али само пошто му
(на основу заједничких принципа) јасно укажемо на размере његове заблуде. Галилејево
дело и патња наук је и свима који се позивају
на традицију у покушајима да укоче ширење
слободе: нико нема право (и ако га узима за
себе онда преузима макар грех гордости) да
125
одлучује колико традиције је довољно. Док седимо за рачунарима у топлим собама немамо
право да, жалећи се како садашњост не ваља,
бирамо ову или ону тачку прошлости која би
била боља. Свет око нас је још увек пун непознатог и узбудљивог. Галилеј нас поучава и
обавезује: увек можемо и морамо ићи даље.
Психолошке тешкоће револуционара. Код
Шек­спира читамо један одличан део: Хамлет
глуми да је луд, али не одолева да стави до
знања Офелији да је он још нормалан и да је
воли као пре. Пише јој писмо у којем наглашава да она може да посумња у очигледне ствари
(„to doubt that the Sun did move”), али не би смела да сумња да је воли („but never to doubt that he
loved”). (Његош би рекао: „посумњај млијеко је
да кажу бијело”) Хамлет је писан почетком седамнаестог века, дакле у време док се Галилеј
спрема за велику битку са црквеном догмом.
Шекспир пева да нормалан човек не може да
сумња у дневно кретање Сунца сводом. Сви су
видели да се Сунце креће преко неба, и тачка.
Овим се може илустровати тешкоћа Гали­
лејеве мисије да преметне мисли о Космосу у
главама људи. И код нас у народним песмама
имамо: „Сунце зађе за Невен за гору”, и тако
даље. И није проблем у народном мишљењу,
нити у књижевним визијама, већ у декрету шта
се сме мислити. У ту заверу укључен је мит о
непогрешивом Аристотелу. Ево илустрације:
САГР. Показујући како се велико нервно стаб­ло од
мозга, полазећи од потиљка, шири дуж кичме и грана по
целом телу, и да само једна танушна нит као конац стиже
до срца, анатомиста се окрену према неком човеку кога
је познавао као парипатетичарског филозофа – и због
чијег присуства је са изванредном тачношћу то и показао
и обелоданио – па га упита да ли је он задовољан и сигуран да је извор нерава у мозгу, а не у срцу. На то филозоф након што је мало размислио одговори: „Показали
сте ми ово толико јасно и опипљиво, да бисмо морали то
нужно прихватити као истину када Аристотелов спис не
би био у супротности са тим, јер отворено каже да нерви
настају у срцу.
126
Шта се не сме заборавити. Како је друштво
уопште дошло до те мат-позиције коју Галилеј
хоће да разреши? Кроз догматске „игле” без
граница. Прво је цар Константин прошао кроз
иглене уши хришћана. Ко није могао да се провуче, горео је на Цветном тргу. Наука је била
ухапшена, претње слободоумљу су биле стравичне. Не постоји откуп и опрост за грехе ин­
квизитора. Јесте, с нама је у научним разговорима увек дух Ђордана Бруна. Али и дух Марка
Антонија де Доминиса (1560-1624), сплитског
надбискупа.
Умро је Марко природном смрћу, међутим
Инквизиција га осуђује post mortem, ексхумира
леш, провлачи улицама Рима и јавно спаљује
на Цветном тргу заједно са његовим делима. За
историју науке значајно је његово дело Euripus
seu de fluxu et refluxu maris sententia (1624) у
којем плиму и осеку објашњава утицајима Сунца и Месеца.
Свако време има своје видовите Аристархе
(270 година пре Христа); међутим често их
прогута што мрак, што ватра. У таквим околностима, храброст Галилеја била је колосална.
Правда је да се дело таквог човека може читати на језику Старог Вујадина, Танаска Раји­ћа,
Стевана Филиповића и Алексе Ненадовића.
Кад год у животу осетимо кукавичлук, вреди се
сетити судбина Галилеја или Цане Бабовић.
Галилеј у Дијалогу бескомпромисно раздва­
ја оригиналну Аристотелову мисао од начина на који је она искоришћена као препрека научном експерименту, или у ширем
смислу преиспитивању, провери стајалишта
самозваних ауторитета. Док Салвијати Ари­
стотелу упућује речи пуне разумевања, уз тек
понеку критику, самозваним Аристотеловим
следбеницима сервира цео арсенал увреда
при­лично политички некоректних. Потпуно
оп­равдано, јер иако је данас (можда) тешко
ра­зумети колики је притисак на слободу духа
представљала црквена догма, следећа отре­
жњујућа теза ипак је добро позната:
САЛВ. Да ли сумњате можда у то да, када би Аристотел видео нова небеска открића, не би био за про-
ПРИКАЗИ – АНАЛИ
мену мишљења и за исправку својих књига, како би се
приближио чулно заснованим учењима, одагнавши све
оне малоумне који сувише бедно желе да подрже сваки
његов став, а не схватају да када би Аристотел био онакав каквим га они замишљају, био би тек један недоказани и задрти ум, дух испуњен дивљаштвом, тиранска
воља која би, сматрајући остале за тупаве овце, хтела да
њене наредбе буду претпостављене чулима, искуству,
самој природи?
Галилеј овим директним речима опомиње
колико опасан може бити терор медиокритета, који упориште имају једино у ауторитету
(успостављеном вољом мноштва или силе, све­
једно). Ми, нажалост, почесто живимо стања
која су дивно окарактерисана овим речима.
Догматизовање хоће да постане досадни манир. Никола Тесла је, рецимо, постављен на
пиједестал највећег од свих научника (као да
бити светски значајан проналазач није довољ­
но), иако је у неколико наврата тврдио да се
Месец не окреће око своје осе. А Галилеј управо у Дијалогу, књизи објављеној скоро 300 година пре Тесле, објашњава ротацију Месеца
правећи и мисаоне експерименте и физичке
моделе Земље и Месеца.
Заснивање физике. Дијалози су књига у ко­
јој, први пут у историји људске мисли, почиње
истинско одвајање физике од филозофије. Про­
читајмо овак Галилејев сарказам:
САГР. Али мислим да тај начин филозофи­рања има
велике сличности са одређеним начином на који је један
мој пријатељ сликао, написавши изнад платна у гипсу:
„Хоћу да овде бу­де фонтана, са Дијаном и њеним нимфама; овде пар хртова; у овом углу хоћу да буде ловац, са главом јелена. А остало нек буду поља, шума и брежуљци.”
Остатак је оставио сликару да ослика у бојама. И тако је
он био уверен да је он тај који је насликао мит о Актеону
иако ништа свога није додао сем имена.
Галилеј је видео да је последња година ше­
снаестог века, у којој је Бруно горео, време да
се заснује физика као фундаментална наука новог доба, и да се астрономија препозна као део
АНАЛИ – ПРИКАЗИ
127
физике. Физика захтева нове термине за нове
теме, и нови метод верификације знања (протерао је појмове симпатије, антипатије, складности... отворио врата за масу, убрзање, импулс...). Препоручује нове углове сагледавања;
ово је прогресивно: Салвијати тражи да у анализи механичких проблема „цртамо” графике,
на пример како брзина зависи од времена у координатном систему!
Галилеј је убеђен у јединство физике, у исто­
ветност њених принципа на Земљи и у Космосу.
Он види да треба посматрати слободно падање
тела, стрму раван и осцилације клатна и да то
има везе са звездама и планетама. Покренуо је
анализу осциловања, тражи формулу за период, фасцинира га посебно изохроност клатна
при малим амплитудама. Захтева експеримент;
једног момента изводи саговорнике у двориште
да посматрају одбијање светлости од огледала; захтева да резултат опита буде критеријум
истинитости у разговорима о Месецу, а не оно
што перипатетичари ископају из Аристотелових списа.
Месеца ипак назире; осветљен је, премда сла­бо, светлошћу Сунца одбијеном од Земље (нажалост, савремено светлосно загађење атмо­
сфере чини да ову појаву све слабије оком назиремо). А баш то је Галилеј приметио, и та
примедба је важан научни корак и ка свођењу
Земље на једну од планета, и ка уважавању физичких закона и на Земљи и на небеским сферама.
САЛВ. Узмите сад, молим вас, оно огледало што виси
на зиду и изађимо овде у двориште. […] Окачите огледало тамо на зид где удара Сунце. Удаљимо се и повуцимо
у сенку. Ево тамо су две површине где удара Сунце, зид
и огледало. Реците ми сада, која вам се чини светлијом:
зид или огледало?
Плима и осека. Галилеј се јуначки бори да
разуме плиму и осеку. Тај ренесансни ум узи­ма леђен воде мућка и ротира посуду и умује
како да леђен упореди са Средоземним и
Јад­ранским морем! Али овај посао не може да
се заврши само кинематички. Галилеј не пре­
тен­дује да је увек у праву, али инсистира да се
о свему научно говори. Но недостаје му пре­цизан појам силе; недостаје му закон грави­
тације и Њутну остаје задатак да га реши.
Галилеј не подноси мисли о међусобном ути­
цају једних небеских тела на друга! То му је
оних година било мистично! Што је разумљи­
во за прву фазу борбе против црквених небулоза. И тај посао остао је за Њутна, како је и
наслућено:
Задаци за потомке. Галилеј је задавао за­датке и за векове унапред! У књизи налазимо
значај­но место где он упућује како да нађемо
ра­стојање до звезда. Тек 200 година потом, Бесел је ишао тим путем и израчунао паралаксу једне звезде у сазвежђу Лабуда. Наслутио
је Галилеј циклоиду, што ће довршити Њутн.
Брахистохрону ће открити тек Бернули. За Хај­
генса ће остати да протумачи прстен Сатурна,
али и формулу центрифугалне силе (1673).
У самој зори магнетизма Галилеј истиче да
ротација Земље мора да је повезана са магнетизмом Земље!
Несумњиво је да и сада мали број људи
зна да се, када је срп Месеца танак, остатак
Телескоп. Дијалози су књига у којој се први
пут помиње телескоп као научни инструмент.
Галилеј посматра Сунчеве пеге и у основи схвата ротацију Сунца на основу кретања пега. Не
жали вид да разуме природу (као што ће касније
Ферми правити реактор не марећи за опасност
од зрачења). Аристотеловац Кремонини одбио
је да гледа кроз телескоп – такви не могу бити
учесници дијалога!
САГР. Богу је било мило да дарује људском уму у нашем добу такво чудесно откриће које наш вид усавршава
повећавајући његову моћ и до 40 пута.
САЛВ. У питањима природе, као што је ово пред нама,
оно што води наше истраживање ка проналаску узрока
јесте спознаја последица. Без тога наше истраживање би
било сле­по путовање, чак и још неизвесније, јер не би­
смо знали ни ком циљу идемо, а слепи барем знају где би
128
хтели да доспеју. Наиме, пре свих других ствари, нужна
је спознаја последица чи­је узроке тражимо. [...] Ипак на
основу оног што је сигурно, а што је такође и главно,
чини ми се да могу доћи од открића истинских и првих
узрока. Не усуђујем се да овде изнесем све и праве ра­
злоге оних последица које су ми нове, те о којима нисам
успео да размислим. Оно што бих да кажем предлажем
искључиво као кључ који треба да отвори врата пута
којим још нико никад није газио, одлучној нади да ће
умови спекулативнији него што је мој знати да продру и
оду много даље од резултата мог првог открића.
Није Галилеј увек у праву. Разумљиво, нису
све Галилејеве идеје изложене у књизи потпуно коректне, нити је то било могуће имајући у
виду време и размере његове радозналости. Уочавамо недостатак појмова референтног система, силе и динамике; тешке порођајне муке са
законом инерције; разматрање комета у доброј
мери je погрешно; кинематику косог хица опи­
сује кружницом, а не параболом; одбија мо­
гућност међусобног утицаја небеских тела;
на­чин тумачења плиме и осеке је делимично
брзоплет и испод нивоа његових стандарда.
Но, он од себе никада не жели да створи ауторитет, већ управо очекује да други провере
његове идеје. Коначно, опростимо му, људски
је! Прочитајмо ове редове које се Њутн пола
века касније није усудио да напише:
САЛВ. [...] И поредак самих светских тела и целовита
структура нама познатих делова универзума била је непоуздана све до Коперниковог времена, па смо сигурни
да се Меркур, Венера и друге планете окрећу око Сунца,
а да се Месец окреће око Земље.
Ајнштајн је читао Дијалоге. Сви одреда велики умови говорили су о Галилеју са дивљењем.
Ајнштајн је читао Дијалоге и био фасциниран!
Уопште га не брину спорадични пропусти у тексту, јер су они током времена лако отклоњиви.
Одушевљавају га добра стратегијска решења.
Чини се да је Ајнштајн препознао да је Галилеј
зачетник и „мисаоног опита” као теоријског метода физике (кочије у трку, бунар кроз Земљу).
То је морало да га разгали. Координатни систе-
ПРИКАЗИ – АНАЛИ
ми – посебно. И заиста, преживели су принципи које пропагира Галилеј (стр. 154): „закон
инерције, без којег механика није могла да се
роди. А кретање кад је заједничко, то је као и
кад га нема” (стр. 75).
Читајући како Салвијати исмева птоломе­
јев­ски модел небеске сфере, не можемо а да не
жалимо што Галилеј није био присутан док је
физика деветнаестог века постепено градила
једнако бесмислен модел етра. Чињеница да је
Галилеј, у својој необузданој експерименталној
разиграности, проверавао и да ли брзина светлости може да се измери, оставља нас запа­
њене: Галилеј је био практично на корак од
Ајнштајна, скоро 300 година раније.
Историја науке и образовање. Највећа на­
уч­на открића временом постају одличне педагошке лекције. Тако је и са Галилејем и са
Дијалозима. Студенте и ђаке питамо о клатну,
стрмој равни, падању камена, пуцању топова,
задајемо им задатак о посматрању звезде из
бунара (стр. 339 и даље), Галилеј зна за пут
при једноликом убрзавању (стр. 229 и даље).
Не бисмо смели а да не приметимо један коло­сални цитат (стр. 193), да га не убацимо у
уџбенике и не причамо студентима:
САЛВ. [...] Затворите се са пријатељем у највећу собу
у потпалубљу неког великог брода и обезбедите тамо
да буду и мушице, лептири и сличне летеће животиње.
Нека буде и једна велика посуда са водом, и унутра рибице. Нека буде окачена такође и једна канта из које кап по
кап вода цури у другу боцу са узаним отвором смештену
испод канте. И кад је брод у стању мировања, пажљиво
посматрајте ка­ко они инсекти са једнаком брзином иду ка
свим деловима просторије; и рибе ће се видети како без
разлике пливају у свим смеровима. Капи које цуре улазе
све у посуду испод, а Ви ако баците на пријатеља неку
ствар, не морате ништа снажније да је баците у једном
смеру него у другом, када је удаљеност једнака. Па и ако
скочите, како се каже, трупачке, једнаку ћете раздаљину
прећи у свим смеровима. И кад сте пажљиво осмотрили
све ове ствари – мада не сме бити сумње да док је брод
миран не треба да буде управо тако – покрените брод неком произвољном брзином и нећете (под условом да је
АНАЛИ – ПРИКАЗИ
кретање равномерно и да се брод не љуља) приметити ни
најмању промену код свих поменутих радњи, нити ћете
ни по једној од њих схватити да ли се брод креће или је
миран. Ако скочите, прећићете на поду исту раздаљину
као и пре, и нећете стога што се брод брзо креће направити већи скок ка крми него ка прамцу, иако се за време
док сте у ваздуху под испод вас помера у смеру супротном од вашег скока. И ако баците неку ствар пријатељу,
не треба је снажније бацити да би стигла до њега ако он
буде код прамца, а ви код крме, када бисте били један насупрот другог. Капи ће падати као и пре у по­суду испод,
и ниједна неће пасти код крме, иако док је кап у ваздуху
брод прелази више педаља. Рибе у води неће са већим напором пливати ка предњем него ка задњем делу посуде,
него ће са истом лакоћом допливавати до хране која им је
стављена на било које место на рубу посуде. И на крају,
мушице и лептири ће наставити да лете без разлике ка
свим странама, и никад се неће десити да буду сатеране
ка зиду који гледа ка крми, скоро као да су уморне да
одрже корак са брзом пловидбом брода, од којег ће дуго
времена, боравећи у ваздуху, бити одвојени.
Вертикални хитац с коња у трку, нажалост, и
поред вртоглавог развоја транспорта, још увек
збуњује наше ђаке:
САЛВ. [...] Док сте на коњу, зар се и Ваша рука не
креће, па према томе и кугла [у руци], истом брзином као
и сам коњ?
Галилеј и Галилеја. Лажни појмови се мо­гу конзервирати једино хапшењем и убија­њем
ве­сника истине, али ни то задуго. Дијалози
су доказ да Брунова жртва није била узалуд­
на. Али још има разлога за неспокојство:
наш компјутер, кад смо једном укуцали слова
Галилеј, подвукао је реч, непозната му је, и хоће
да нас изведе на прави пут, па предлаже: замени ову реч речју Галилеја, сто посто си то хтео,
па ти се омакло на тастатури. Ето то је сегмент
тужне приче о односу науке и религије на почетку нашег миленијума.
129
САГР. То ме подсети на оног вајара који је из великог
комада мермера извајао лик, не знам чији, да ли Херкулов или громовитог Јупитера, и давши му својом чуде­
сном способношћу на живости и гордости, застрашивао
свакога ко­ји би га посматрао, па чак и он сам почео да се
плаши, иако је читава живост и снага део његових руку.
Страх је био толики да се он више није усуђивао да му
приђе са својим чекићем и длетом.
Галилео Галилеј, тај суперстар науке и слободне мисли, на првим страницама Дијалога
захваљује се свом спонзору, грофу Ферди­нанду II од Тоскане, потписујући се као „Пре­
понизни и преодани слуга и вазал”. У предговору (који је захтевала Инквизиција) Галилеј
упу­ћује оштре католичке стрелице ка „преко­
алп­ској марљивости”, која је већ добро загазила у протестантизам. У књизи се тек овлаш и
са ниподоштавањем спомиње Галилејев савременик Јохан Кеплер (иако је тог истог Кеплера
предлагао за свога заменика када је одлазио са
Универзитета у Падови), немачки научник и
протестант, који је установио законе кретања
планета и добрано утабао терен Њутну.
Учинио је Галилеј што је могао: сажео је
оно што данас зовемо „политичка коректност”
искључиво у прве и последње странице књиге.
Тиме је и без речи нама, његовим потомцима
и мисаоним садрузима, јавио са каквим је особама имао посла. А чему све ово, објаснио је
својевремено Данило Киш у Гробници за Бо­риса Давидовича: привремена патња трајања,
упр­кос свему, вреднија је од бесконачности
ништавила. Да, Галилеј је добро знао каква је
била судбина и сиромашног Кеплера, и Хи­
патија и Ђордана Бруна. И, нажалост, списак
није потпун.
Требало би да све наше школе имају три ствари: микроскоп (да ђаци гледају ситно, на пример деобу парамецијума), телескоп (да ђаци
гледају крупно, на пример Галилејев кратер на
Месецу) и славне књиге (за инспирацију, на
пример Дијалоге).
ЈУБИЛЕЈИ
133
АНАЛИ – ЈУБИЛЕЈИ
ДЕЛО СЛАВКА БОРОЈЕВИЋА КОЈЕ ЈЕ ОБЕЛЕЖИЛО
ПОЉОПРИВРЕДНЕ НАУКЕ ДРУГЕ ПОЛОВИНЕ 20. ВЕКА1
Драган Шкорић2
Биографски подаци
Част ми је и задовољство да представим
животни пут и дело великана научне мисли и једног од најцењенијих и најуспешнијих
професора Универзитета у Новом Саду који
је својим изузетним научним достигнућима
обележио епоху. Многи научници и професори сматрају да је академик Славко Боројевић
најпознатији и најцењенији научник из области пољопривредних наука у другој половини
20. века на просторима бивше Југославије па
и шире.
Породица Кате и Јована Боројевића из ба­
нијског села Кнезовљана, општина Костај­ница,
била је пресрећна када су 21. децембра 1919.
године рођени близанци Славко и Бранко.
Банијски предели карактеришу се заталаса­
ним пејзажом, где се наизменично смењују
шум­ски брежуљци са њивама, воћњацима, паш­
њацима и ливадама. Тежак је ту живот сељана,
где радни дан започиње у праскозорје са цвр­
кутом птица и траје све до касно у ноћ.
Будући научник, универзитетски професор
и академик Славко, своје детињство провео је
у кругу породице, учећи свакодневно колико је
тешко опстати у таквим условима, где природа
узима много од човека, а мало даје.
Основно школовање започео је у селу Ме­
ченчанима пешачећи четири километра до
шко­ле и назад сваки дан. Нижу гимназију за­
вршио је у Петрињи, а вишу у Сиску. Године
1939. уписао се на Пољопривредно-шумарски
факултет у Загребу. Током друге године студија
вихор Другог светског рата прекида његово
школовање и он се враћа у родно село. По повратку у село, убрзо се прикључује антифа­
шистичком покрету одлазећи у партизане. Већ
тада код Славка ради генетика, јер његов отац
Јован на почетку Првог светског рата пошто је
1
Одржано 19. септембра 2013. поводом изложбе XX век Славка Боројевића.
2
Члан САНУ.
134
био мобилисан од стране Аустроугарске већ
у првој борби прелази на српску страну (уместо да брани Аустроугарско царство) пре­жив­
љавајући заједно са српском војском голготу
преласка преко Албаније, Крфског архипелага
и Француске и на крају учествује на Солунском
фронту, да би се вратио у родно село 1918. у
окриље своје породице.
Будући академик Славко у току Другог светског рата био је борац, комесар чете, комесар
батаљона, комесар бригаде и члан политодјела
дивизије. Прошао је страхоте IV и V офанзиве.
На крају рата у чину потпуковника на свој сопствени захтев напустио је официрску каријеру
са жељом да настави започете студије и посвети се науци.
За време рата водио је дневник и то после
преточио у књигу, да би показао све страхоте
рата и његову бесмисленост и тако допринео
као хуманиста формирању антиратног распо­
ложења код младих генерација.
Изласком из војске, Славко је по задатку кра­
ће време био новинар, да би након тога наставио студије и дипломирао 1947. године.
На Пољопривредном факултету у Загребу
1948. године, иза­бран је за асистента на предмету Генети­ка. Докторирао је 1953. године
са те­мом Хетерозис ражи произведен крижа­њем домаћих популација и сората, под мен­
торством академика Алојза Тавчара, нај­позна­
тијег генетичара у Југо­сла­ви­ји.
Током 1950/51. године користећи стипенди­
ју Рокфелерове фондације боравио је у Колд
Спринг Харбуру (Њујорк) и на Пољопривред­
ном факултету у Сент Полу (Минесота, САД)
код професора Берхама и Стекмана. У то време
директор лабораторије у Колд Спринг Харбуру био је Милислав Демерец, генетичар који је
рођен 1895. у Костајници, општинском месту
Бо­ројевићевих родних Кнезовљана. Демерец
je емигрирао у САД 1919. године, где је остварио бриљантну научну каријеру. У његовој ла­
бораторији радили су многи светски признати
генетичари, као и Барбара Маклинток (Barbara
McClintock), бу­дућа добитница Нобелове награде, која је открила покретне гене.
ЈУБИЛЕЈИ – АНАЛИ
Током боравка у САД будући академик Бо­
ројевић, започео је научну сарадњу са познатим
научницима и то је време његовог стасања као
генетичара и креирања властитог научног правца. Непосредно по повратку са усавршавања,
десила су се епохална открића у генетици. Вотсон и Крик су 1953. године открили структуру
молекуле ДНК, као двоструке завојнице са попречним водоничним везама и утврдили улогу
ДНК у наследности.
У Загребу је 1956. године изабран за доцента
на предмету Генетика. Краће време предавао
је на Пољопривредном факултету у Сарајеву, а
1957. године је прешао на Пољопривредни факултет у Новом Саду као ванредни професор за
предмете Генетика и Оплемењивање биљака.
Године 1962. изабран је за редовног професора.
Доласком у Нови Сад, проф. Боројевић се у
кратком року развио у светски признатог научника и угледног професора Универзитета.
Развоју проф. Боројевића као оплемењивача
допринели су и његови боравци у Италији на
Институту за оплемењивање биља у Болоњи
(1960) и на Институту за генетику у Риму (1967).
Боравећи код Назарена Стрампелија (Nazareno
Stampelli) много је сазнао о гермплазми и методама опле­мењивања пшенице. То је и био почетак плодне и успешне сарадње са италијанским
научницима у оплемењивању пшенице.
Као универзитетски професор Славко Боро­
јевић урадио је много. Његова књига Генетика, коју је написао са супругом Катарином
Боројевић, доживела је три издања (1968, 1971.
и 1976) и коришћена је као уџбеник на 16 универзитета бивше Југославије за преко 200.000
студената.
Славко Боројевић је и аутор књиге Принципи
и методе оплемењивања биља (Нови Сад 1981.
и 1991). Коришћена је као уџбеник на редовним
и последипломским студијама на 8 универзитета и пољопривредних факултета на простору
бивше Југославије, као и незаобилазна књига
за оплемењиваче у самосталним институтима.
Ова књига Славка Боројевића преведена је на
руски језик (Колос, Москва 1984) и на енглески
АНАЛИ – ЈУБИЛЕЈИ
језик (Elsevier Scientific Publishing Company,
Амстердам 1990). На овај начин постала је
практично приступачна свим истраживачима и
студентима у свету.
Проф. Славко Боројевић објавио је преко
140 научних и стручних радова, од којих 30
у водећим иностраним часописима, а такође
по­днео је преко 30 реферата (највећи број по
позиву) на научним и стручним скуповима у
земљи и иностранству.
У свом стваралачком веку проф. Боројевић
обављао је више научних, стручних и руко­
водећих функција у земљи и међународним
ин­ституцијама. Био је управник Завода за пше­ницу Института за пољопривредна истражи­
вања у Новом Саду (1957–1975), главни и одговорни уредник часописа Савремена пољо­
привреда у Новом Саду (1958–1976), декан
Пољопривредног факултета у Новом Саду
(1960–1962), председник Друштва генетичара
Југославије (1973–1978), ректор Универзитета
у Новом Саду (1974–1976), председник Зајед­
ни­це универзитета Југославије (1974–1976),
члан Одбора удружења оплемењивача биљака
(1971–1974), члан представничког Савета ме­
ђународног светског конгреса (1973–1978) и
Ме­ђународ­не конференције о озимој пшеници
(1973–1975), секретар Академије за природне
науке (1980–1984), председник Војвођанске
ака­демије наука и уметности (1984–1988), члан
Уре­ђивачког одбора међународног часописа
Plant Breeding, Берлин (1980-HM).
Посебно треба истаћи да је професор Славко
Боројевић путовао у САД и друге земље ради
размене мишљења о актуелним научноистраживачким и наставним проблемима и ради
успостављања сарадње.
Академик Боројевић изабран је за иностра­ног члана Свесавезне академије пољоприв­
ред­них наука СССР (1979) и Акаде­мије Словачке 1999. године. Универзитет пољо­при­
вредних наука у Геделеу (Мађарска) доделио
му је почасни докторат наука 1977. године. За
редовног члана Војвођанске академије наука и
135
уметности изабран је 1979, а за редовног члана САНУ 1991. године. Изабран је и за поча­сног члана Америчког друштва агронома. Био
је експерт Уједињених нација за оплемењива­ње
биљака у Египту (1969/70). Проф. Боројевић,
као експерт, бирао је баш Египат, као земљу у
развоју да би се у Пољопривредном музеју у
Каиру духовно и научно приближио узорцима стрних жита, старим преко 3000 година,
и ушао у њихове тајне. Такође, професор Бо­
ројевић је био професор по позиву Кали­фор­
нијског универзитета Дејвис (САД).
Одласком у заслужену пензију 31. децембра 1987. године, иако већ опхрван тешком и
неизлечивом болешћу, наставио је активно да
ради са пуно оптимизма, неуморно и на њему
својствен начин, да реализује неке од бројних
нереализованих идеја у писа­њу научних радова и књига, менторству магистарских и докторских радова, генетским истраживањима и
оплемењивању пшенице, те одржавању пленарних реферата по позиву на домаћим и иностраним научним скуповима.
У свом раду одликовао се лидерским уме­
ћем, неспорним ауторитетом, педагошком спо­
собношћу и утицајем на педагошке и научне
раднике и студенте. Само лидер такве педагошке и научне харизме и угледа могао је да усмерава своју огромну педагошку и научну енергију
у рад који није престајао, па су му и постигнути
резултати били изузетно значајни у свим областима у којима је радио. Академик Боројевић је
у земљи и свету својим радним опусом оставио
запажено и признато педагошко, научно, стручно и вредно друштвено дело.
Поред ове изузетно обимне активности, био
је и брижан супруг, отац и деда и свима је несебично помагао. Супруга Катарина, професор генетике у пензији (Универзитет у Новом
Саду), син Душан, професор електро­технике
(Virgina Tech Blackburg, USA), кћи Ксе­нија, професор археологије (Boston University, USA),
унуци Милош, магистар компјутерских наука,
Маријана (1978–1996) и Марко – математичар.
136
Педагошки рад
Предавања из Генетике и Оплемењивања
биљака која је држао проф. др Славко Бороје­вић преко три деценије на Пољопривредном
факултету у Новом Саду памте генерације ње­
гових студената. Добро се сећа свако од нас,
његових студената тог времена, јер су његова
предавања била најпосећенија и сви смо журили да заузмемо боље место у амфитеатру. Улазак професора Славка у амфитеатар био је увек
величанствен. Он у белом мантилу крајишког
става, самоуверен, пун знања, са неким од сво­
јих сарадника који је носио пројектор, а мукла
тишина у амфитеатру.
Предавања је припремао на високом нивоу уносећи најновија сазнања у области које
је предавао, богато их илуструјући експерименталним подацима, графиконима и сликама. Било је милина слушати га, са јасноћом
излагања, користећи динамичност у току часа
и стварањем кохерентности између професора и студената. Већина студената за ис­пите се
озбиљно припремала не желећи да се обрука
код свога Професора.
Професор др Славко Боројевић је на редовним студијама предавао предмете Генетика
и Оплемењивање биљака, а на магистарским
Увод у методику научног рада, Цитогенетику,
Оплемењивање биљака, Теорију оплемењи­
вања биљака и Популациону генетику. Иначе,
проф. др Славко Боројевић је један од ини­
цијатора стварања последипломских студија
на Пољопривредном факултету у Новом Саду,
школске 1959/60. године.
Проф. др Славко Боројевић је школске
1962/63. године сачинио План и програм ма­
ги­старских студија на групи Генетика и Опле­
мењивање биљака, чији је руководилац био до
одласка у пензију 1987. године.
Једна од врлина проф. др Славка Боројевића
је била што је увек налазио слободног времена
за разговоре са студентима, дајући им савете и
подстрек да успеју у науци, струци и шире у
животу.
Неизмеран је допринос проф. др Славка Бо­
ројевића у стварању научних кадрова, разви­
ЈУБИЛЕЈИ – АНАЛИ
јајући у њима љубав и жеђ за науком. Он је био
ментор 38 магистарских теза и 45 докторских
дисертација. Његови докторанти по­стали су
вр­сни истраживачи и лидери у опле­мењивању
ратарских, повртарских, воћар­ских и крмних
биљних врста у претходне 4 деценије у нашој
земљи. Практично, он је творац „новосадске”
оплемењивачке школе. Професор Славко умео
је, код нас који нисмо радили на пшеници, да
развије љубав према овој биљној врсти, да
нас оспособи да правилно користимо методе
и правце оплемењивања би­љака, да схватимо
значај гермплазме, да се критички односимо у
процесу оплемењивач­ког рада у свим етапама
стварања нових генотипова. Говорио нам је да
када створимо једну сорту или хибрид морамо
их пратити како се понашају у производњи,
како би спознали њихове позитивне и негативне особине, а тиме у новом циклусу створили
још боље и продуктивније генотипове.
Његов велики допринос у образовању кадрова је тај што је без наметања развијао код
многих љубав и вољу да се баве позивом агронома – тог хуманог позива који обезбеђује тако
потребну храну за добробит и егзистенцију
људске популације.
Награде, плакете, захвалнице и
друштвена признања
Академик Славко Боројевић као ро­дољуб,
пре­дани научник, универзитетски професор,
елитни интелектуалац, човек пун највишег
знања, препун највреднијих људ­ских особи­
на и врлина добио је за свој рад и научна
до­стигну­ћа светских размера признања у то­ку
своје професионалне каријере.
Славко Боројевић, као узоран војник, родо­
љуб и хуманиста, носилац је више војних од­
ликовања: носилац је Партизанске споменице
1941, Ордена партизанске звезде III реда (1945),
Ордена за храброст (1945), Ордена братства и
јединства I реда (1946) и друга.
За светски вредне резултате као научник
и професор Универзитета, академик Славко
Бо­ро­јевић добитник је Ордена заслуга за на-
137
АНАЛИ – ЈУБИЛЕЈИ
род II реда (1961), Ордена рада I реда (1961),
Октобарске награде града Новог Сада (1961.
и 1971), Награде Извршног већа Војводине
(1964), Седмојулске награде СР Србије (1967),
Награде ослобођења Војводине (1974), Награде АВНОЈ-а (1975), Ордена Републике са злат­ним венцем (1982) и Златне медаље Михајло
Пупин (1974).
Посебно треба истаћи да му је у италијанском
граду Ријетију (2000) на међународ­ном скупу „Зелена револуција” постхумно додељена
„Плакета Назарено Стрампели”.
Додељене су му многобројне плакете и за­
хвалнице од образовних и научних институ­ција, научних и стручних друштава, пољо­
привредних организација и газдинстава, издавачких кућа часописа, студентских организа­
ција и других.
Захваљујући породици Боројевић, која је све
награде и признања донирала Војвођанском
му­зеју у Новом Саду, где ће остати у трајном
власништву, имамо част и задовољство данас
на отварању Изложбе да представимо награде и
признања академика Славка Боројевића и тако
сагледамо величину једног светског научника и
професора Универзитета.
Учешће на научним и стручним
скуповима у земљи и иностранству
Академик Славко Боројевић учествовао је на
великом броју међународних и домаћих скупова на којима је доминирао својим излагањима
и дискусијама. На двадесет и једном значајном
међународном скупу био је централна личност
када је у питању генетика и оплемењивање
пшенице.
Професор Славко Боројевић је био и организатор међународних скупова у земљи. Нај­
запаженији је био Симпозијум о пшеници ко­ји
је одржан 1968. у Новом Саду са учешћем великог броја научника из иностранства. Радови
са овог Симпозијума штампани су у часопису
Савремена пољопривреда. Такође, био је организатор Првог конгреса генетичара Југосла­
вије, који је одржан 1976. године.
На 16 најзначајнијих домаћих скупова својим
пленарним предавањима дао је оцену пости­
гнутих резултата и одредио значајне смернице
у генетским истраживањима и опле­мењивању
пшенице у СФРЈ.
Међународна научна сарадња
Академик Славко Боројевић је својим радом
на генетици и оплемењивању пшенице стекао
велики углед у свету, био је цењен и поштован од водећих генети­чара и оплемењивача у
свету. Користећи свој углед и високо место у
међународној науч­ној хијерархији развио је
веома разгранату и опсежну међународну са­
радњу како у обра­зовању, тако и у научно-истраживачком ра­ду. Био је цењен гост и предавач по позиву у најзначајнијим светским
научним центрима и универзитетима. Нашим младим истраживачима ради проширења
знања, орга­низовао је посете тада водећих научника из света који су на Пољопривредном
фа­култету у Новом Саду држали предавања о
најзначајнијим достигнућима у области гене­
тике и оплемењивања биља. Била је то прилика за нас тада младе да упознамо др Ма­ки
(J. MacKey) (Uppsala, Sweden), др Рајли (R.
Riley) (Cambridge, UK), Др Сирс (E. R. Sears)
(Columbia, USA), проф. Фреј (K. J. Frey) (Ames,
Iova, USA) и још преко 40 водећих научника света из области генетике. Посебно треба
истаћи посету Бруса Валаса, који је предавао и
на последипломским студијама у Новом Саду,
као и сарадњу са нобеловцем Борлогом на генетичким истраживањима пшенице.
Не само то, када смо ми, његови докторанти,
кренули на усавршавања у светске научне центре било је довољно рећи да си ђак проф. др
Славка Боројевића и све баријере су биле рушене – одмах смо постајали блиски. Такође, у
земљама у развоју сви значајнији истраживачи
су одмах питали за проф. Славка Боројевића.
Велик допринос академик Славко Боројевић
је остварио на реализацији међународних про­
јеката а међу њима најзначајнији су они из
САД, Енглеске и Италије.
138
Академик Славко Боројевић водио је коре­
спонденцију са чувеним научницима широм
света из преко 40 држава, као што су нобеловци Норман Борлог (Norman Borlaug), Барбара Маклинток (Barbara McClintock) из САД
и научници Кишара (Kichara) (Japan), Сваминатан (Swaminathan) (India), Демерец (САД),
Лукијаненко (СССР).
Научна и стручна активност
„Научни пут проф. др Славка Боројевића ве­
зан је искључиво за његову изузетну и велику личност, која одговара времену и његовим
приликама, као што је и његова наука настала по идеји и форми условљена и временом и
променљивим околностима настанка. У научном стваралаштву, као и оном што се сазнаје од
његових савременика о њему лично знамо, има
светлости и путоказа за свачији истраживачки
пут, и то светлости која не гасне, путоказа који
не вара.” (Јелена Бошковић)
Професор др Славко Боројевић започео је
свој научноистраживачки рад на ражи на По­
љопривредном факултету у Загребу по при­
јему за асистента (1948). Проучавајући поја­
ву хетерозиса код ражи из укрштања домаћих
популација и сорти, стекао је прва знања везана
за испољавање феномена хетерозиса.
По доласку на Пољопривредни факултет у
Новом Саду (1957), значајно је организаци­
оно и програмски унапредио рад на генетици и
оплемењивању пшенице уносећи нове и савремене принципе генетике и оплемењивања.
Велику заслугу проф. др Славко Боројевић
има у разбијању заблуда које је наметнуо Лисенко, а који је негирао значај наслеђивања
стечених својстава, дајући претерану важност
спољној средини. Професор Боројевић је не само
својим писањем, него иступањем на домаћим
и интернационалним скуповима критиковао
Ли­сенкову теорију и подржавао реакције против Лисенкове теорије у Мађарској, Бугарској,
Чехословачкој и у самом Совјетском Савезу.
На овај начин он се изборио за продор модерне генетике на простору Источне и Централне
Европе.
ЈУБИЛЕЈИ – АНАЛИ
На југословенском нивоу, академик Бороје­
вић је покренуо иницијативу за оснивање три
југословенска центра за рад на унапређењу
оплемењивања и производње пшенице. Ње­
говим залагањем 1956. године формирани су
такви центри у Новом Саду, Загребу и Кра­
гујевцу, а све до 1980. године он је био на челу
Координационог одбора тих центара. У тим
центрима сачињен је програм стварања високоприносних сорти пшенице за интензивне
агротехничке услове, прилагођене едафским
и климатским условима житородних подручја
Југославије. Карактеристика овог програма је
тимски рад генетичара, селекционера, физиолога, фитопатолога, агротехничара, семенара
и научника из других дисциплина, са јасно дефинисаним заједничким циљевима и задацима
и индивидуалним задацима за сваки центар.
Захваљујући оваквом концепту из овог програма произашле су прве домаће високородне
сорте пшенице, које су биле конкурентне и у
производњи, те у нашој земљи замениле та­да
заступљене италијанске, француске и руске
сор­те пшенице. Касније су се у Југославији, а
уз консултације са академиком Боројевићем,
ра­звили и други центри за оплемењивање пшенице (Осијек, Бања Лука, Скопље и др.) који су,
уважавајући и дограђујући овај први програм и
концепт, са мањим или већим успехом развили
своју делатност (Михаљев и Петровић).
У току свог научноистраживачког рада био
је креатор и носилац значајних пројеката у зем­
љи:
– Стварање нових високоприносних сорти
пшенице (1963–1970)
– Стварање нових капацитета стрних жита
(1971–1974)
– Унапређење производње и прераде пшенице (1975–1985)
– Стварање и ширење јарих пшеница за услове брдско-планинског подручја (1978–1990).
Такође, професор Боројевић је био носилац
два важна међународна пројекта са научницима из САД. Први се реализовао у периоду
1973–1977, а други 1985–1990.
Треба истаћи да је проф. Боројевић био
ини­цијатор са научницима из САД за засни­
АНАЛИ – ЈУБИЛЕЈИ
вање међународних огледа са пшеницом по
јединственој методици.
Општа карактеристика научноистраживачког
рада академика Боројевића је стално ин­си­сти­
рање на изучавању нових проблема, кориш­ће­
њу нових метода, тежња да се ухвати корак са
најсавременијим светским токовима, да се обогати ризница општих генетских сазнања, да се
овлада природним процесима у биљци, а све
ради даљих генетских промена биљке пшени­
це и стварања по приносу и квалитету бољих,
нових сорти.
Значајни део свог научноистраживачког ра­
да проф. Боројевић посветио је теоретским пи­
тањима оплемењивања пшенице од којих за­ви­се ефикасност и постигнути резултати у
стварању нових сорти. Међу првима у свету
(1964) изучавао је мо­гућност стварања и иско­
ришћавања хибридне пшенице.
Неизмеран је допринос проф. Боројевића, у
то време, на стварању Банке биљних гена, не
само за пшеницу, већ и за друге биљне врсте.
Међу најзначајнија научна достигнућа проф.
Боројевића сврстава се његова изградња модела високоприносних сорти пшенице. На основу
сопствених научних резултата и достигнућа у
свету дефинисао је директне и индиректне компоненте приноса, набројао гене које треба да
има будућа високоприносна сорта, као и важне факторе спољне средине који ће обезбедити
реализацију генетских потенцијала.
Посебно треба истаћи допринос проф. Бо­ро­
јевића у оспособљавању нас, његових доктораната, који смо радили на оплемењивању дру­
гих биљних врста и креирању модела ствара­ња високоприносних сорти и хибрида, на чему
смо му неизмерно захвални.
Професор Славко Боројевић користећи међу
првима у свету (1964) своје идеје, знање и искуство, а посебно свој модел високоприносних
сорти пшенице адаптираних за наше агроеколошке услове, значајни део своје стваралачке
активности посветио је стварању високоприносних сорти пшенице.
Инстинктом великог ствараоца, зналачки је
умео да изабере родитељске парове за укршта­
139
ња, примени најоптималнији метод укрштања,
одреди оптималну величину (број биљака)
F2 генерације. Посебно је важно истаћи ге­
нијалну способност професора Боројевића да
у генерацијама сегрегације, сам на пољу међу
десетинама хиљада класова, одабе­ре оне који
ће касније постати нове продук­тивније сорте
од постојећих. Он је најбољи пример опле­ме­
њивача који је волео да се дружи са класовима
пшенице у пољу. Схватио је проф. Славко поруку, свог колеге и сарадника нобеловца Нормана Борлога да „биљке умеју да говоре, али
оне само тихо шапућу. Да би их неко разумео
мора бити са њима у пољу.”
Прве сорте пшенице Бачка, Панонија и Бр­
куља 4 које је створио проф. Боројевић, признате су 1964. године.
У концепту стварања новосадских сорти
пше­нице проф. Боројевић је посебан нагла­сак
дао повећању продуктивности, квалитету зрна,
отпорности према доминантним боле­сти­ма,
ни­ским температурама, суши и поле­гању.
Светски вредно достигнуће проф. Боројеви­
ћа и његових сарадника у оплемењивачком
програму имало је уношење гена за ниску
стабљику који воде порекло из јапанске сорте
Akakomughi (Rht8u Ppd1). Ово достигнуће довело је до повећања продуктивности и ствара­ња сорти пшенице са генетским потенци­ја­лом
изнад 10 t/ha.
Концепт стварања сорти пшенице са ниском
стабљиком разрађен од стране проф. Боројеви­
ћа прихватили су и оплемењивачи пшенице у
Мађарској, Румунији, Бугарској, Словачкој и
неким другим земљама.
Током свог стваралачког оплемењивачког ра­
да проф. Боројевић је створио 46 сорти озиме
пшенице као први аутор, 42 сорте као један од
коаутора, затим 19 сорти јаре пшенице (2 са­
мостално, 6 као први аутор и 11 као један од
коаутора).
Међу сортама пшенице проф. Боројевића
из­дваја се сорта Сава која је била прва у мрежи огледа на нивоу света у једном циклу­су
(3 године). Са сортом Сава остварен је био принос од 10,9 t/ha на 30 ha у Словач­кој. Ова сорта
140
пшенице употребљавана је у опле­мењивачким
програмима пшенице широм света.
Сорте озиме пшенице које је створио проф.
Боројевић са својим сарадницима доминан­
тне су у производњи скоро 5 деценија у нашој
земљи и преко 3 деценије у бившој Југославији.
Захваљујући њима постали смо значајан извозник од некадашњег увозника пшенице.
Сорте пшенице проф. Боројевића признате
су у Совјетском Са­везу, Шпанији, Швајцар­
ској, Мађарској, Сло­вачкој, Италији, Бугарској,
Аустрији, Румунији и неким другим земљама.
Може се рећи да је проф. Боројевић био је­дан од најуспешнијих оплемењи­вача озиме
пше­нице у свету у другој половини 20. века.
Проф. Боројевић није био само оплемењивач
пшенице, него и истраживач на искоришћава­
њу генетичких потенцијала сорти. Залагао се и
за професионално семенарство.
Проф. Славко Боројевић волео је да сазна
како се његове сорте понашају у непосредној
производњи, да чује од произвођача које су добре, а које лоше особине појединих сорти. Био
је чест гост на пољопривредним комбинати­ма,
а посебно на Данима поља пшенице широм
ондашње Југославије.
Проф. Славко Боројевић је био један од ини­
цијатора оснивања Семинара агронома, који су
основали (1966) Одсек за ратарство и повртарство Пољопривредног факултета и Институт за
ратарство и повртарство из Новог Сада. Семинар агронома који и данас траје био је најбољи
промотер перманентног образовања агронома.
Проф. Боројевић је до 1989. године, на 23 семинара, био члан организационих и координаци­
оних одбора. На сваком од њих одржао је интересантна предавања о научним достигнућима у
оплемењивању пшенице у свету и код нас, као и
новости остварене у генетским истраживањима
у свету.
На крају ово моје излагање ћу завршити речима др Густафсона (J. P. Gustafson)
(University of Missouri, Columbia, USA): „Др
Боројевић је једна од на­погоднијих личности
ЈУБИЛЕЈИ – АНАЛИ
за сарадњу у свету. Од њега сам много научио
о оплемењивању биља. Сматрам га једним од
најбољих оплемењивача биља које сам икада
срео. Учио ме је да никада не будем задовољан
својим радом или техникама које тренутно користим у свом програму. Учио ме је да увек
питам шта је то ново, што би оплемењивачу
могло да помогне да ствара боље пшенице, у
циљу повећања светске производње. Учио ме је
да себи будем најстрожији критичар. Ја сам му
захвалан за утицај који је имао на моју каријеру
и филозофију о истраживању.”
Сличне речи могао би рећи сваки од 45 ње­
гових доктораната, а произвођачи пше­нице неизмерно хвала на стварању високоприносних
сорти пшенице.
Овом приликом апелујем на руководство
По­љопривредног факултета у Новом Саду да
у кругу факултета поставе бисту академику
Славку Боројевићу, а челницима града Новог
Сада да дају његово име једној улици у граду,
јер је он то заслужио.
Посебно желим да се захвалим супрузи професора Славка Боројевића, професорици Катарини Боројевић, која ми је много помогла у
припреми овог предавања.
ЛИТЕРАТУРА
1. Bošković Jelena. Academician Slavko
Bo­rojević (1919–1999) Famous Breeder.
Contemporary agriculture/Sa­vreme­na poljopri­
vreda. University of Novi Sad, Faculty of
Agriculture, Novi Sad. 59 (1/2), 173–179, 2010.
2. Димитријевић М. Славко Боројевић – поводом 90 година од рођења. Анали Огранка
САНУ у Новом Саду. 4, 87–92, 2009.
3. Михаљев И, Петровић С. Проф. Славко Ј.
Боројевић. У: Живот и дело српских научника, књ. 10. Београд: Српска академија наука и
уметности, 2005. стр. 361–408.
141
АНАЛИ – ЈУБИЛЕЈИ
ЊЕГОШЕВ ВАНВРЕМЕНСКИ УГЛЕД И ДУХОВНИ ЕКУМЕНИЗАМ
Драгутин П. Вукотић2
Стицајем фамилијарних околности, још у
ра­ном дјетињству, од свог оца слушао сам и
пам­тио стихове Горског вијенца, који су ме
под­стицали да се одушевљавам мудростима и
речитошћу овог духовног великана. Стихови
су казивали да у братству једино чојства није
фалило, а у свему другом битисала је сурова
сиротиња, која је била и „Богу тешка’’.
Ријечју, имам више него довољно разлога, да се пред војвођанским Огранком Српске
ака­демије наука и уметности, смијерно са посебним поштовањем, обратим сопственим ту­
ма­чењем личности и дјела бесмртног владике
Рада Петровића.
Велики национални митови дошли су до
из­ражаја послије косовског пораза и вјерске
не­трпељивости између крста и полумјесеца.
Борба за опстанак постала је животно начело и
етич­ко Свето писмо за поражени народ.
Његош је препоручивао: „Боље један дан соколом но сто година враном”.
У то вријеме мржња се усијавала до само­
уништења.
Ради илустрације Милован Ђилас наводи
пи­смо војводе Лазара Бојовића владици Петру
1809. године: „Када се оградио Оногошт око
њега је било 2000 кућа, које су никшићки зу­
лум­ћари рашћерали на сваку страну свијета.
Цркве нам разрушише, жене наше поред живих
мужева узимаше, хаљине с нас свукоше”.
Слобода је незаситна и не зна за границе.
У Његушима су били насељени Катуњани
који су јунаштво уздигли до највеће висине,
достојне поштовања и дивљења.
У Његошево вријеме, рачунало се да све че­
тири црногорске нахије, броје нешто више од
100.000 душа. Оне су могле брзо да окупе до
20.000 војника, спремних за ратовање са не­
пријатељима.
У тим временима, није било лако поносити
се црногорским именом, а поготово не катун­
ским, или потицати од чувеног братства Пе­
тровића, од кога су проглашаване црногорске
владике.
Сваки Његошев корак био је спутаван сиромаштвом. Владика се пружао према губеру,
трошио је колико је могао, али тврдица ни­је
био. Финансирао се руским поклонима, а ка­
сније дјелимично и порезом. Он је тежио да се
осамостали и од Руса јер: „Ко ти једном руком
пружа помоћ, другом шаком те хвата за перчин’’.
Његош се Турцима потписује као „кавалир
росијски’’, мада под руским притиском, при­
стаје да 1837. године, прода Аустрији, мана­
стир и земљу у Мајинама, као и манастир
Ста­њевиће, који је такође био у власништву
Це­тињ­ске митрополије. Ове црногорске свети­
ње продате су за скромну суму од 34.000 форинти.
Црногорски народ негодовао је против про­
даје ових манастира, док су се главари, углавном солидарисали са Његошем.
Посјетиоци Црне Горе, запажали су велику
побожност Црногораца, али не догматског и
бо­гобојажљивог карактера.
Драгутин П. Вукотић редовни је члан Црногорске академије наука и умјетности и инострани члан САНУ. Предавање
је одржано поводом 200 година рођења Петра Петровића Његоша.
1
142
Владика Раде је био окружен завјерама, до­
маћим противницима, подвалама и шпију­на­
жом, нарочито аустријском и млетачком.
Најпревејанији је био капетан Орешковић.
Он се представљао као добар Југословен, иако
је био доказани аустрофил, који је гајио анимозитет према Црногорцима и црногорском
Господару.
Др Љубомир Дурковић-Јакшић најбоље је
знао Његошев живот и рад. Он сматра да је
боравком у Русији 1833. године, Његош про­
мијенио схватања о државничким дужностима и племенским обавезама. Наиме, владика
Раде, господарство није започео голом силом
и порезом, већ подизањем школа, штампарије,
изградњом путева и механа за исхрану и коначишта.
Аустријанци су свакодневно брижно пратили Његошев пут у Русију, док су се Црногорци
одушевљавали Владичином посјетом великој
братској земљи.
По повратку из Русије Његош се суочио са
беатификацијом стрица – владике Петра, 18.
октобра 1834. године.
Ово проглашење имало је огроман одјек.
Далматински бискупи забранили су својим свештеницима да иду на Цетиње. И скадарски
Турци су се противили посвећењу владике
Петра. Аустрија је подмукло поткупљивала
црногорске попове да не дозвољавају новом Вла­дици да служи литургију у њиховим
црк­вама.
Настојатељ манастира Савине у Херцег Новом хвалио се како није дозолио звоњаву приликом доласка црногорског Владике, него је
црква пред њим затварана.
Постоје непоуздани полицијски подаци да су
Рада Томова тровали у Котору.
Увјек виспрени Његош, својим турским и
аустријским сусједима, стално је помињао да
не жели никакве међусобне сукобе, него ком­
шиј­ски мир. Међутим, пограничне власти су
извјештавале Беч и у случају да неколико црногорских коза пређу границу.
Треба подсјетити да је Аустрија настојала
да отме Црној Гори вишекратно гранатирани
ЈУБИЛЕЈИ – АНАЛИ
Ловћен „како би обезбједила Боку которску и
у њој ратну луку и господарила Црном Гором
и преко ње отворила врата у Албанију и Мето­
хију, гдје би се ослонила на римокатолички
живаљ”.
Беч је намјеравао на Ловћену да подигне ко­
лосални споменик у знак побједе своје ар­мије и
освајања овог „Гибралтара Адрије”. Спомеником је требала да буде изражена сна­га, слава и
побједа Фрање Јосипа I. Међутим, умирућа Аустроугарска империја је заборави­ла изградњу
споменика и прије евакуације из Црне Горе покушала је да уклони трагове сво­јих злочина и
културних геноцида.
Подгорички Турци су, 1835. године, посјек­ли двадесет кучких чобана, без адекватне ре­
акције Црногораца.
Владика Раде, јавља Јеремији Гагићу – руском конзулу у Дубровнику, да су „побијена
неколико момчади, од којих двојица и од моје
куће, који нијесу имали ни по петнаест година,
али знају да против Црне Горе, још нико није
добио славу”.
Многи Његошеви блиски сарадници били
су принуђени да емигрирају из Црне Горе.
Најповјерљивија особа владике Рада, био је
Радован Мрчарица, звани Радован Пипер. Полиглота, без титуле, наизглед обичан перјаник,
чувао је најтајније науме и успјешно обављао
све Његошеве налоге. Без обзира на све његове
квалитете, био је принуђен да напусти Црну
Гору и да привремено уточиште нађе на Бо­
сфору.
Чувени јунак и мудрац Новица Церовић, ко­ји
је учествовао у убиству Смајил-аге Ченгића, на
Мљетичку 22. септембра 1840. године, морао је
да се накратко склони у Котор.
Владици Раду, Смајил-агину главу, на Цети­ње донијео је калуђер Макарије – звани Шумадинац. Опрана и зачешљана Агина глава китила је Табљу – утврђење на које су побадане
одсјечене непријатељске главе.
Његош нема поуздану породичну хроно­ло­
гију, недостају двогодишњи подаци, али се
ро­дио и растао усред веома живих братстве­
нич­ких и племенских митова, на катунским
АНАЛИ – ЈУБИЛЕЈИ
пропланцима. Из његовог ужег братства су
потицали Петровићи – владике, а из супарничких, Радоњића, постојали су поглавници-гувернадури, који су били више наклоњени
Аустријанцима, него Русима.
Његош је као владар био Црногорац, тра­
дицијом Србин, идејом Југословен, а у етици
поносити Свечовјек.
Владика је био и остао пјесник, мада је по­никао из полуписменог народа. Његова штам­
парија на Цетињу, претежно је употребљава­
ла правопис „хромог” Вука. Њена оловна слова претапана су у зрна за одбрамбене потребе
Црне Горе.
Синтагма „чојство и јунаштво” – садржи
смисао доминације: добра над злом, храбро­сти над кукавичлуком, истине над лажи, сојем
над несојем – у црногорском жаргону.
„Највећа је дубина између човјека и не­чо­
вјека”, говорио је владика Раде Петровић.
Ова изрека представља главну окосницу свих
Његошевих дијела.
Горски вијенац је прештампаван безброј пу­
та, преведен на преко педесет је­зи­ка, иако није
био лако преводљив – Исидо­ра Секулић сма­тра
да га је једино могуће пре­пјевати, иако је проучаван са разних аспеката. Адаптиран је више
пута за позориште, обликован музички – у виду
ораторијума. Сматра се Библијом Црне Горе и
црногорског народа.
Неки критичари, налазе да се Луча микрокозма не може сматрати оригиналним спје­
вом, будући да је у великој мјери под страним
утицајима, нарочито Милтоновог Изгубљеног
раја.
Душан Стојановић је упоређивањем дијела
утврдио Његошеву оригиналност.
Николај Велимировић, полазећи од Њего­
шеве религиозности, одбранио је аутентичност
Његошевог спјева.
Исидора Секулић је утврдила поетско-фи­
лозофску самосталност Луче микрокозме. „Ни­
гдје у свом дијелу није одао да му је за суштину мисли, поезије и језика, требало не­што
друго сем онога што је вадио из себе, из родног
предјела и искуства”, закључила је она.
143
Његошев космос је метафизичка црногорска
мисао, која повезује камен и зло са бескрајним
и апсолутним законима добра.
Лажни цар Шћепан мали био је препозната луталица и преварант, са великим обма­
њивачким способностима. Убијен је окрутно и
по наредби. О њему је написана драма са саркастичним призвуком.
Владика Раде у Горском вијенцу наводи ка­ко
прилазећи покојниковој кући мушкарци лелечу, а жене наричу.
Култ црногорске сестре, Његош је уздигао до
светилишта. Црногорац је сматрао за велику
увреду, ако му неко лоше говори о сестри, или
је понижава на било који начин.
Сестра Батрићева, која је извршила само­
убиство због туге за братом, симбол је трагичности сестринске љубави јер нико не може
тако дубоко да воли и искрено да тугује, као
црногорска сестра. Она уобличава једно од нај­
љепших патријархалних осјећања племенског
живота, подижући га до митског нивоа.
Вриједни су помињања и поједини карактеристични женски ликови у Горском вијенцу.
Ружа Касанова била је љепотица која је напустила недоличног мужа, пребјегла је за потурицу. Несрећно је погинула у окршају. Црногорци
су је жалили, и нијесу је осуђивали.
Снаха Мандушића Вука полудјела је због
љубави према личности коју је обожавала. Љу­
ба Радулова директно је учествовала у бојеви­
ма, пунила је пушке саборцима и соколила их у
ратним подвизима.
Историја човјечанства најчешће је историја
ратовања.
Владика Раде – господар Црне Горе, био је
по Ничеу принуђен да води „Bellum omnium
contra omnes” – (рат свих против свих), борећи
се за њену слободу.
Укратко, Његош се нигдје, ни у чему, није
одвајао од свог народа и негових подухвата.
Он се уздигао до висине које народни гуслар
не може ни да сагледа ни да досегне, а својом
поезијом, био је и остао, врли учитељ и васпитач цијелог народа.
144
Образовани Његошеви савременици, углавном нијесу успјевали да проникну у љепоту и
значај Горског вијенца.
Универзално значење и праве вриједности
Горског вијенца, нијесу још увијек егзактно
проучене и утврђене.
Биће потребни, нови и већи напори, да би се
откриле све љепоте и смисао овог величанственог спјева. Та поема је као сам живот, треба је
непрестано обнављати, да би трајала и била
вјечито актуелна.
Послије љубави најснажнија емоција је смрт.
„Нема Сунца без свјетлости, ни човјека без љу­
бави,” сматрао је Гете.
Ко жели да постигне нешто велико није му
потребан дуг вијек. Сваки трен проведен у
кратком животу, представља дукат којим се ку­
пује вјечност.
Истини за вољу, вриједно је нагласити да је
Његош био велики филозоф, недостижни пје­
сник и витешки поглавар Црне Горе, који се
„имао рашта и родити”.
Мудри људи знају занијемити пред љепотом,
дивити се мудрости и јунаштву, цијенити памет
и милосрђе, а све су то били провјерени и доказани атрибути Његошеве личности.
Владика Раде постао је симбол Црне Горе
и пјесник свих Словена. Иако је био без биолошких насљедника, остао је да спиритуално
ЈУБИЛЕЈИ – АНАЛИ
живи до сада. Он ће „живјети док је свијета и
вијека”.
Опјевао је генезу Васељене и осмислио чо­
вје­кову појаву у њој.
Мајка Ивана, рођена Пророковић, Његоша
ни­је затекла живог, али је рекла над одром: „И
смрт му лијепо стоји. Хвала да је Богу.”
Његоша су сахранили трећи дан послије
смрти, у гробници Светог Петра на Цетињу,
јер су се плашили да му турске уходе на Лов­
ћену не одрубе главу и похарају гробницу.
Такав погреб до тада Црна Гора није видјела.
Чинодејствовало је преко сто свештеника, а на
Цетиње се сљегло око 4000 ожалошћених љу­
ди. Многи нијесу вјеровали да је умро, говорили су „да светац не умире”.
Тек након три године Његошеве мошти са­
храњене су у спомен-капели на Језерском врху
црногорског Олимпа – Ловћена.
Сасвим на крају: Владика Раде тешко је и
кратко живио, дуготрајно медитирао и писао,
тешко боловао и патнички умирао, без ужа­
савања од смрти и без разочарења што умире
са 38 година, увијек неспокојног битисања.
Преосјетљива и задивљена Исидора Секу­лић
тврди: „Ни до данашњег дана цело српство,
не­ма два Његоша.”
Нека је вјечна „памјат” – генијалном влади­ци Раду – Његошу Петровићу.
УПУТСТВО АУТОРИМА
Циљ Анала је да се садржајније и потпу­
није прикаже рад Огранка и да се преко ове
публикације успостави непосреднија комуни­
кација са широм научном, уметничком, културном и друштвеном средином.
Избором тема предавања на Научној трибини,
програма научних скупова и изложби у Галерији
Огранак ће промовисати стваралаштво и указивати на актуелна питања у науци, друштву и
култури. У вези са тим, улога Анала је не само
да врши популаризацију науке у смислу њеног
приближавања друштву, већ и приближавања
једне научне дисциплине другој јер модерну науку чине специфична знања која поседују само
експерти. Исто се односи и на приближавање
науке и уметности између којих, изгледа, постоји
велики јаз.
Аутори прилога (текстова) у Аналима су
углавном чланови САНУ. У Аналима се штам­
пају и предавања одржана на научној трибини
Огранка као и позваних аутора за рубрике као
што су Дијалог, In memoriam, Јубилеји.
Сем приступних предавања и беседа чланова
Огранка која могу представљати и оригиналан
рад који претходно нигде није објављен, сви
остали прилози су ревијског карактера са циљем
да се осветли један проблем, догађај или личности које су у датом времену и простору интересантне по својој актуелности и значају и за нашу
ширу научну, културну и уметничку средину.
Имајући у виду од кога се очекује перцепција
таквог саопштења његов стил и језик треба да
буде у толикој мери јасан и разумљив да главне
поруке аутора допиру до што ширег круга читалаца, али да истовремено ништа не губе од
научне веродостојности и истинитости. Научна и друга сазнања ако не могу бити исказана на
такав начин не би требало сувише упрошћавати
и на тај начин их вулгаризовати. Ту границу
између научног и популарног није лако сагледати, а та тешкоћа је посебно присутна у
дисциплинама које у великој мери користе ма-
тематички језик. Но, свакако, научни ниво не би
требало по сваку цену жртвовати популарности
јер се очекује да текст буде довољно занимљив и
за шири круг истраживача у истој дисциплини.
Када су у питању хуманистичке науке и уметност ови проблеми су свакако много мањи.
Анали имају следеће рубрике:
Приступна предавања (беседе)
Трибина
Галерија
Научни скупови
Прикази
Дијалог
Јубилеји
In memoriam
У рубрици Приступна предавања (беседе)
публикују се предавања нових чланова (допи­
сних и редовних). На простору од пола до две
трећине стране налази се слика аутора и ње­
гова кратка биографија. Рад треба да има
ре­з име на енглеском и српском језику на простору од око пола стране.
У рубрици Трибина публикују се предавања
одржана на Трибини Огранка. Испод наслова
стоји име аутора и установа. Тексту претходи
апстракт на српском језику (до пола стране), а
на крају енглески превод апстракта.
У рубрици Галерија текст пишу ликовни
критичари који отварају изложбу.
У рубрици Научни скупови организатор(и)
ће приказати актуелност и значај главних тема
скупа због чега је он и одржан и осветлити то
поље истраживања са намером да га приближи
и ширем кругу заинтересованих. To ce посебно
односи на сасвим нова сазнања и трендове засноване на новим технологијама и могућностима
или на новим сазнањима и мишљењима о личностима поводом којих је одржан скуп. Прилог
се може писати и у форми навођења саопштења,
мишљења и ставова учесника научног скупа,
али на начин да цео текст представља једну ко-
херентну целину, а не да буде у форми извештаја
са набрајањем шта је ко саопштио.
У фусноти стоји кад и где је организован научни скуп и ко су главни организатори.
У рубрици Прикази ће се на 1 – 1.5 страни
приказати издавачка делатности и промоције у
Огранку.
За рубрику Дијалог пишу чланови Академије
али и аутори позвани од стране уређивачког
одбора. Теме ових саопштења биће актуелни и значајни догађаји у науци, култури и
уметности од ширег друштвеног значаја и
интересовања.
У рубрици Јубилеји писаће се о догађајима и
личностима чланова Огранка, али и онима чије
је дело оставило трага и имало утицаја нарочито на научни и друштвени живот Војводине.
У рубрици In memoriam писаће се о личности и делу преминулих чланова Огранка, али
не у форми некролога већ на инспиративан и
есејистички начин осветљавајући најзначајнији
допринос и утицај покојника.
Текст
Сви текстови се штампају ћирилицом сем
стручних израза и литературних података.
На­с лови текстова у Садржају штампаће се и
на енглеском језику.
Дужина текста је 5-15 страна, фонт ћирилица
12, размак између редова 1,5.
Наслов рада пише се великим словима,
болд 14. Испод наслова је име и презиме аутора и установа у којој ради.
Следи апстракт на српском језику – до пола
стране.
Текст се припрема на начин уобичајен за аутора.
На крају текста је енглески превод апстракта.
Аутор доставља рад у виду штампаног текста
и у електронској форми.
Уз текстове у рубрикама Приступна преда­
вања, Јубилеји и In memoriam доставља се и
фотографија аутора, односно личности о којој
се пише.
Навођење литературних података за природне и техничке науке је као у следећим примерима:
1. Чланци у часописима
Smithline HA, Mader TJ, Ali FM, Cocchi MN.
Determining pretest probability of DVT: clinical
intuition vs. validated scoring systems. N Engl J
Med. 21(2), 161-2, 2003
Николић С, Петровић Д, Савић Ј. Проблем
загађења животне средине. Екологија. 12, 2530, 2005.
2. Зборници радова или апстракти саопштења
на научним скуповима
Kimura J, Shibasaki H, editors. Recent advances
in clinical neurophysiology. Proceedings of the
10th International Congress of EMG and Clinical
Neurophysiology; 1995 Oct 15-19; Kyoto, Japan.
Amsterdam: Elsevier, 1996. p. 5-9.
3. Књиге и монографије
Carlson BM. Human embryology and
development biology. St Louis: Mosby, 2004.
4. Поглавље у књизи
Blaxter PS, Farnsworth TP. Social health and
class inequalities. In: Carter C, Peel JR,
editors. Equalities and inequalities in health.
London: Academic Press, 1976. p. 165-78.
5. Дисертација
Поповић Г. Проучавање кисеоника у чврстом стању инфраред спектроскопијом [дисертација]. Универзитет у Новом Саду, Нови
Сад 1999.
6. Референце на интернету
wvyw.myriad. pronet.com
Ове референце се наводе у тексту или у
фусноти.
Што се тиче области хуманистичких наука и
уметности аутори ће наводити библиографске
податке онако како је то уобичајено у њиховој
научној и стручној литератури.
CIP – Каталогизација у публикацији
Библиотека Матице српске, Нови Сад
061.12(497.11)
АНАЛИ Огранка САНУ у Новом Саду / главни и
одговорни уредник Зоран Л. Ковачевић. – 2006–
.–
Нови Сад : САНУ, Огранак у Новом Саду, 2006–. – 29 cm
Годишње.
ISSN 1452–4112
COBISS.SR-ID 211032071
Download

АНАЛИ Бр.9 за 2013. (PDF, 14 MB)