Kolekcija
Pečat
Na korici
Niče (crtež Hansa Oldea)
Novica Milić
Slučaj
Niče
Filozofija i telepatija
Rad
Sadržaj
[Slučaj naslova]
Naslov „Niče” (1888)
Naslov „Niče” (1889)
Postskriptum: Filozofija telepatije
7
13
36
80
[Slučaj naslova]
[Naslov: Slučaj Niče – trebalo bi da glasi naslov ove
knjige, ovog Slučaja Niče.]
[Taj bi se naslov, tada, odazvao na jedan predlog ili jednu
ponudu. U isto vreme, bilo bi to uzvraćanje prvog udara, ponavljanje ili potiskivanje natrag onoga što je predudar započeo.]
[Jer reč neće biti samo o predlogu, već i o predudaru
(Vorschlag). Onom koji je zadao smer jednog pada, njegovog slučaja. Biće to smer reči Fall. Čak pre nego Fall, biće
to smer (unekoliko suprotan, ali još uvek u istom pravcu),
reči Vorfall: događaj, sticaj prilika ili okolnosti, nemio sticaj,
ispad.]
[Naslov: Slučaj Niče. Tako bi glasio naslov, Titel. Ne naslov: Slučaj Niče (Der Fall Nietzsche), već naslov: Naslov:
Slučaj Niče (Titel: Der Fall Nietzsche). Da, tako bi glasio
naslov, naslov naslova, slučaj slučaja.]
[Naslov je predložio Niče. Ali taj slučaj – Slučaj Niče –
nije njegov slučaj. Ili nije samo njegov: a nije ni moj. To
jest, nije samo moj. Naslov je već trebalo da pripadne spisu
čiji bi potpisnik bio neko ko nosi prezime gosta. Taj neko,
gospodin Gost (ili gospodin Stranac, Namernik, Zvanica,
Herr Gast), bio bi potpisnik teksta koji se zvao Slučaj Niče.
Ne teksta koji se zvao Naslov: Slučaj Niče, već drugog slučaja, Slučaja Niče.]
[Niče, ime iz slučaja, predlaže i nudi: nudi naslov. Predlaže gospodinu Liji (onom Lukavom, gospodinu Liscu, Herr
[Slučaj naslova] 7
Fuchs) da uzme tekst g. Gosta pod nazivom Slučaj Niče, i
da ga stavi kao predgovor svom spisu. Spisu koji se tiče g.
Ničea, svakako, tako da skupa ta dvojica gospode, g. Peter i
g. Karl, Gast i Fuks, objave nešto što će „učiniti veličanstven utisak”(„macht einen prachtvollen Eindruck”, piše g.
Niče). A to pod naslovom:
Naslov: Slučaj Niče.
Dabome: „od gospode Gosta i Lisca”.]
[Smem li tako čitati imena?
Posebno njihova, imena gospode Gasta i Fuksa, dvojice
ljudi koji su Ničeu bili najbliži, ne samo u godinama njegovog svesnog, već i u godinama njegovog, kako bismo danas
mogli nazvati te godine – nesvesnog života.
Jer i imena su naslovi. Naslovi za ljude, kao i naslovi za
knjige.]
[Jedan od njih, g. Gost, posvedočiće da je Niče, u godinama svog nesvesnog života, imao običaj da kaže za nekog
čoveka koji mu se dopao, kao i za stvari koje su mu bile prijatne: „To je jedna dobra knjiga... Dobra knjiga”.
A knjiga Naslov: Slučaj Niče bila bi dobra knjiga. U svakom slučaju, mislio je Niče, knjiga koja bi ostavila utisak.]
[Niko neće napisati tu knjigu.
Nikad.
Umesto toga, g. Gost će napisati Slučaj Niče.
Trebalo bi biti ne samo zvanica, već i lija, da bi se odgovorilo na Ničeov predlog. Na prvi pogled, izgleda kao da je
dovoljno dodati samo naslov. A ipak, put od Slučaja Niče u
Naslov: Slučaj Niče niko nije prešao. Niko – osim možda
samog Ničea: on je taj ko je dvojici prijatelja predložio da
naslov dodaju naslovu, jer je već on naslovu, imenu svog
naslova i naslovu svog imena, dodao slučaj.
Ili pad. Naslov Der Fall zanavek će značiti oboje.]
[Kao i Ničeovo ime, uostalom.
Da – kao i Ničeovo ime. To će ime zanavek značiti slučaj i pad, slučaj jednog pada.]
8 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
[Pisac Slučaja Niče, g. Gost, zapravo ne nosi to ime. Ime
Petera Gasta („maestro Pietro Gasti”, obraćao se Niče svom
prijatelju, kompozitoru Venecijanskog lava) bilo je Hajnrih
Kezelic. Ime Lisca – g. Karla Fuksa, takođe muzičara, pijaniste i muzičkog kritičara – bilo je, pak, pravo. Da li je Niče,
sugestijom da se članak pod naslovom „Slučaj Niče” pridruži kao predgovor knjizi drugoga o Vagneru, a sve stavi pod
naslov Naslov: Slučaj Niče, računao i na smisao njihovih
imena?
To ne možemo pouzdano znati.
Krajem decembra 1888. kod Ničea je sve moguće. Na
njegova vrata je već pokucao jedan gost – zvani ili nezvani,
ni to ne možemo pouzdano utvrditi – koji će poneti najraznija imena. Možda još tačnije, biće to gost čija će imena Niče
poneti u mahnitim pismima koja piše i šalje na sve adrese,
uključujući tu evropske careve i rimskoga Papu.
U tim pismima, kako ćemo videti, Niče se ne služi svojim imenom. Njegovo vlastito ime ga polako napušta, kao
da je bilo samo prolazni gost u životu jednog filozofskog
usamljenika.]
[Naslov: Slučaj Niče niko neće napisati.
Prepušten gostima, zvanicama, liscima i licima, Niče
posle tog naslova više neće pisati. U deset dugih godina, u
kojima će važiti za „ludog”, Niče povremeno kaže za nekoga ili za nešto: „To je dobra knjiga... Dobra knjiga”. Deset
godina filozofovog ludila ostavlja najdublji otisak – ili potpuni utisak, kako bi on sam rekao – na sve što je napisao.
Slučaj tog ludila utisnuće se u ime Ničeovo tako duboko da
zalazi takoreći s onu stranu svih drugih utisaka, o onome što
je napisao, kao i onome što nije.
Ono će stajati kao naslov nad svime i posle svega što se
bude pisalo o Ničeu, povodom Ničea, njegovog slučaja i
pada, njegovog naslova i lica, njegovog razuma i nerazuma,
njegovog pisma.]
[Jedna rečenica o gostu – nezvanom gostu koji kuca na
vrata – postaće uskoro možda njegova najpoznatija rečenica:
„Nihilizam stoji pred vratima: odakle nam stiže taj najneugodniji od svih gostiju?”
[Slučaj naslova] 9
Niče je ovo pitanje zapisao za sebe. A ipak, ono će biti
stavljeno na početak tzv. Volje za moć, kao dokaz njenog
programa.
Takvu knjigu, pod tim naslovom, Niče, kao što dobro
znamo, nije napisao.]
[A ipak, taj će naslov, uz nihilizam iz pitanja o gostu, biti
opsesija stoleća koje je Niče najavio.
Možda i najveća njegova opsesija.
Takođe, tom „gostu” iz pitanja će Martin Hajdeger, možda najveći filozof ovog stoleća, posvetiti deceniju svog rada.
Takođe Ničeovom naslovu. Odnosno, naslovu koji je pre
„Ničeov” nego – Ničeov. Jer, nemojmo smetnuti s uma, Niče nikad nije napisao knjigu pod naslovom – Volja za moć.]
[Rečenica o gostu koji stoji pred vratima biće izdvojena i
stavljena na čelo „Ničeove” knjige, takoreći na njen ulaz,
odnosno, kao njen naslov.
U Ničeovim beleškama iz osamdesetih godina prošlog
veka ona je samo deo jednog razmišljanja, jednog od mnogih, nikad dovršenih.
Izdvojena, kao naslov, pred vratima, ona će i sama igrati
ulogu gosta.
Kod Hajdegera će ona odigrati još jednu ulogu: taj gost
će takoreći postati čuvar ulaza, ili izlaza, u metafiziku, puštajući pod njen naslov čitavu jednu epohu. Epohu koju, po
Hajdegeru, Niče dovršava, kao njen konačni predstavnik,
njen najveći gost.
Uloga vratara će biti da tog drugog gosta, sada Ničea u
knjizi Hajdegerovoj pod naslovom Niče, ne pušta napolje.]
[Niče je napisao na stotine, na hiljade naslova. Ne samo
u imenima knjiga, dovršenim i objavljenim, već i u onim koje su ostale u nacrtu, ili kao planovi, za delo čije je nastajanje prekinuto.
Tim naslovima treba svakako pribrojati mnoštvo naslova
na početku beležaka koje, pomalo neobazrivo, u nedostatku
boljeg imena, zovemo „fragmenti” i „aforizmi”.]
10 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
[Među njima, jedan glasi: „Priča”. Ta „priča” („bajka” ili
„basna”, „Fabel”) govori i o gostu:
„Jedna priča. – Don Žuan saznanja: nije još otkriven ni
od jednog filozofa, niti pesnika. Nedostaje mu ljubav prema
stvarima koje saznaje, ali poseduje duh, znatiželju i uživanje
u lovu i zagonetkama saznanja – do najviše i najdalje zvezde
saznanja i dalje! – sve dok mu na kraju ne preostane ništa
više da ulovi, kao apsolutna muka saznanja, poput pijanice
koji najzad pije apsint i ćezap. Na kraju gori od želje za paklom – to je poslednje saznanje koje ga zavodi. Verovatno ga
ono i vara, kao i sve saznanje! I tada je morao da ostane za
čitavu večnost uhvaćen u varkama i da čak postane okamenjen gost, u žudnji da večera saznanje, koje mu više nije
udeljivano! – jer čitav svet stvari nije više ovoj gladnici pružao ni zalogaj.”]
[Gost zbilja kuca na vrata. Poput lisice, Don Žuana istine
i varke, izgara za poslednjom istinom varke, za samim paklom. Za onim što će okameniti njegovu žudnju. Onim što će
trenutak prostreliti večnošću.
A time i večnim povratkom.
Takav gost se ne može oterati s vrata.]
[Na Ničeova vrata će pokucati ludilo. Na vrata jednog od
najvećih mislilaca pokucaće gost bez imena. Ušunjaće se
skoro nečujno – kroz slova, pisma, adrese, naslove. Kad bude pokucao na vrata, biće kasno ne otvoriti mu. On je već
unutra, kod kuće.
Niče je to znao. Svakako, i za nas.]
[Slom će ostati kao najveća zagonetka nad svim što je
ovaj mislilac pisao. Njegov slučaj, onaj što spaja um i ludilo, biće predmet ovih zapisa. Ili, pre, njegovo ime: jer nije
sigurno da sam slučaj spaja to dvoje, to dvoje koje ime zacelo spaja. Otuda će slučaj Ničea biti takoreći ime, ili barem
naslov, zagrljaja uma i bezumlja.]
[Naslov će biti poput nevidljivog žiga, a ipak čitak u svemu. Kao poštanski žig koji stiže pre pisma.
[Slučaj naslova] 11
Taj slučaj – slučaj Niče – biće znak telepatije u svakom
naslovu ispisanom oko Ničea ili o Ničeu, pa i u – Ničeu, u
onom što ime nosi kao vlastiti slučaj, ispred ili pre sebe, pre
nego što stigne, u spisu ili u pismu, svakome ko se slučaja
bude latio.]
[Bio to g. Gost ili g. Lisac, naslov će stići pre.
Dva dana nakon što je K. Fuksu poslao pismo u kojem
predlaže naslov, on piše Gastu: „Ah, prijatelju! Kakav čas! –
Kad je stigla vaša karta, šta sam učinio... Bio je to čuveni
Rubikon...”
A koji dan kasnije, u drugom jednom pismu kaže:
„Predrasuda je da sam ja čovek. Ali već sam živeo među
ljudima i znam sve što ljudi mogu znati, od najnižeg do najvišeg. Među Indusima bio sam Buda, u Grčkoj Dionis, –
Aleksandar i Cezar su moja otelovljenja, kao i pisac Šekspira lord Bekon. Najzad sam bio i Volter i Napoleon, možda i
Rihard Vagner... Ali ovaj put dolazim kao pobednički Dionis, da zemlji učinim svečanost... Nemam mnogo vremena...
Nebesa se raduju da sam tu... Bio sam okačen i na krst”.
Pismo je bez potpisa. „U osnovi, ja sam svako ime u povesti”.
Ime koje svuda stiže.]
[A s imenom slučaj.]
[I pad.]
12 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
Naslov „Niče” (1888)
Potrebna mi je jedna reč – Ničeova reč – da bih mogao
početi da govorim o Ničeu.
Neka to bude reč iz naslova – „Niče”.
U stvari, ima toliko „Ničea” (u naslovu i van naslova) da
bi uvek, unapred, trebalo reći o kojem od njih čovek hoće da
govori. Ovaj vek poznaje Jaspersovog, Batajevog, Hajdegerovog Ničea, Ničea Lu Andreas Salome (sve sami naslovi),
Karla Rajnharta, Granijea, Vatima, Deleza, Klosovskog, Fukoa, Deride – „modernog” i „postmodernog”, onog kome
duguje Lukač i kome duguje Frojd, onog ko i sam duguje
(Heraklitu, Helderlinu, Šopenhaueru, Boškoviću), i onog ko
ne duguje nikome ništa: osim, možda, „Ničeu”.
Najmanje je ovaj poslednji konstrukcija tumača: na početku Vesele nauke sâm autor spominje „gospodina Ničea”
(„– Ali pustimo mi gospodina Ničea, šta nas se tiče gospodin Niče...”), pa bi se, počev od toga, stvar dala izokrenuti i
– ne bez ironije koja hvata ili se hvata u svaki obrt – govoriti o Ničeovom „Bataju”, Ničeovom „Hajdegeru”, „Delezu”,
„Fukou” ili „Deridi”; ukratko, o čitavom jednom veku filozofije (to je upravo naš vek) koji stoji u znaku, ispod naslova ili iza imena „Niče”.
„Toliko Ničea!”, uzviknuće neko. „Kakva gužva!”
(„Quelle foule!”, uzviknuo bi možda i sam Niče!)
Tu je još jedna reč koja mi treba – ne baš gužva ili gomila (foule), koliko ono što se iz nje da izvući: lud (fou).
„Nietzsche devenant fou – ŕ notre place” („Niče koji ludi
– mesto nas”), kaže Bataj u zapisu Ničeovo ludilo – bezime-
Naslov „Niče” (1888) 13
nom zapisu objavljenom pre pola veka: Bataj ga je najpre
datirao „3. januar 1939”, a onda, kod objavljivanja, precrtao
i datum i svoj potpis – počinjući rečima:
„3. januara 1889,
pre pedeset godina,
Niče je sišao s uma:
na trgu Karla Alberta u Torinu,
obisnuo se, jecajući, o vrat jednom pretučenom konju,
a zatim se srušio;
došavši k sebi poverova da je
DIONIS
ili
RASPETI.
Ovom događaju
mora se održati pomen
kao da se zbio
neki tragičan udes”.
(„Ono što me obavezuje da pišem to je, mislim, verovanje da ću poludeti”, veli još Bataj na početku svog Ničea, u
prvoj rečenici predgovora.)
– Ima tome, eto, celo stoleće otkada je „gospodin Niče”
– Niče filozof, Niče filolog, ljubitelj i protivnik Vagnera, pisac traktata i stihopisac, Niče Zaratustre i Niče Antihrista –
trećeg januara hiljadu osam stotina osamdeset i devete na trgu Karla Alberta u Torinu zagrlio, kažu, pretučenog konja, a
onda pao. Odnosno – kao što to obično veli jezik – sišao s
uma. – Dotle je g. Niče nekako još uspevao da svu pomenutu i nepomenutu gomilu „Ničea” drži na okupu, u istoj osobi
i u istom telu, iza jednog imena ili ispod jednog potpisa, na
istoj adresi dakle, – a onda su se oni – ta gomila – razišli, ostavljajući skup bez središta, telo bez osobe, ime bez potpisa,
poruku bez adrese. – Adrese: kao da se oko nje ili između
nje – oko pisma, između onog ko ga šalje i onog ko ga prima, ko ga piše i ko ga potpisuje – vrti ili zbiva vidljiva i nevidljiva priča ovog ludila.
Mnogo je tekstova – knjiga i članaka – napisano o Ničeovom ludilu. Biografskih (Elizabete Ferster-Niče, G. A.
Bernulija, Š. Andlera, E. F. Podaha); medikopsiholoških i
psihopatoloških (P.-J. Mebijusa, Jaspersa, K. Hildebranda,
14 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
L. Klagesa); filozofskih (Bataja, Klosovskog, Hajdegera).Biografi ne opisuju na isti način odnos „normalnog” i „ludog” Ničea, i različito datiraju početak kraja. Za jedne je Niče „lud” još od rođenja, a „prelazak” u „stvarno” ludilo čitljiv je iz svih njegovih spisa. Za druge, period sloma se zbiva između ovog i onog datuma (najčešće je to decembar-januar, tj. „između Božića 1888. i Bogojavljenja 1889”, kako
beleži jedan od svedoka i prijatelja, Franc Overbek). Za treće, Niče možda nikada nije ni bio sasvim lud. – Mediko-psiho-patološke studije slučaja spore se i oko uzroka i oko dijagnoze: sifilis (nakon Manovog Doktora Faustusa to je uglavnom opšte mesto), nasledna bolest živaca (Ničeov otac,
Karl Ludvig Niče, umro je zbog „omekšanja mozga”), progresivna paraliza (prvobitna dijagnoza), kvazieuforija, hiperestezija, čak sredstvo za smirenje, poreklom s Jave. – Filozofski spor oko Ničeovog ludila trajno je otvoren i klati se
od stava da je slom filozofski nezanimljiv do stava da je Niče bio žrtva vlastite filozofije (bilo da je nije hteo ili mogao
odbaciti, „prevazići”, bilo da je na nju pristao), pa je njegov
slom u isti mah slom određenog načina, modusa ili žanra filozofiranja. – Kao tema, „Ničeovo ludilo” se uvek iznova
„otkriva”, „pronalazi” i „gubi”, i cela istorija pisanja o njoj
kao da ponavlja jedno od Ničeovih pisama iz razdoblja sloma, ono Georgu Brandesu od 4. januara 1889. gde kaže:
„Nakon što si me otkrio, nije nikakva majstorija da me se
pronađe; teškoća je sada u tome da me se izgubi...” Ipak,
ovakvo „pronalaženje-gubljenje” iz jednog od „pisama iz ludila” ponavlja, sa svoje strane, misao koju je „normalni” Niče, nekoliko godina ranije, stavio u usta Zaratustri: „Sada
vas pozivam da me izgubite a da sebe nađete, i tek kada me
se budete svi odrekli, vratiću vam se ponovo”. – Navodeći
reči iz pisma Brandesu, Hajdeger u raspravi Was heißt Denken? (1954) ovako sumira stvar:
„Da li je Niče znao da kroz njega dolazi do reči nešto što
se više ne može izgubiti? Nešto što se više ne može izgubiti
za mišljenje, čemu se mišljenje mora uvek iznova vraćati,
utoliko više ukoliko je misaonije? Znao je. Jer presudna rečenica, ona koja ide iza dvotačke, više nije upućena samo
primaocu poruke. Ta rečenica iskazuje jedno opšte sudbinsko stanje: ’Teškoća je sada u tome da me se izgubi...‘ Sada,
Naslov „Niče” (1888) 15
i za sve, i za ubuduće. Otuda mi čitamo ovu rečenicu, i celu
sadržinu poruke, kao da je nama upućena”.
[Hajdeger neće uvek tako čitati tu rečenicu; kao ni ostale. Nakon prilaska nacistima 1933. i razočarenja u njih 1934.
Hajdeger će započeti dugu raspravu s Ničeom. Ta će se rasprava – polazeći od toga da se njihovo vreme, koje je i naše,
iskazalo u Ničeu i kroz Ničea kao epoha nihilizma, tog „dovršenja metafizike” – odvijati u vidu rasprave sa sobom:
njegov „Niče” biće i naslov njegove, Hajdegerove odgovornosti. Takođe će biti naslov njegovih, Hajdegerovih pitanja.
Rasprava će trajati deset punih godina, kroz seminare, predavanja, oglede i studije. Biće to najobimnija radnja koju je
mislilac Bića i vremena preduzeo. Sadržina Ničeove poruke
– pod pretpostavkom, što ne mora biti unapred izvesno, da
takve poruke ima – tiče se, veruje Hajdeger, sudbine svih
nas. Sudbine pak, koja je, kao i Ničeov slučaj, toliko na našim plećima, da je sada prava teškoća da je izgubimo.
Hajdeger će nastojati da se ova teškoća ne smetne s uma,
makar u tome izgubili samu poruku.]
„Kao da je nama upućena [als sei er an uns gerichtet]” –
poruka s one strane ludila, koja, opet, ponavlja poruku s ove
strane sloma, pismo i s jedne i s druge, zapis koji, da tako
kažem, stoji na samom vrhu jednog prelaza (ili, takođe, na
samom dnu jednog pada), pa odatle nadgleda oba pravca.
Drugim rečima: pismo prelaza, iz „normalnog” u „ludog”
Ničea, od jednog ka drugom, poštanska veza koja – ukoliko
još postoji i ukoliko je, kako Hajdeger naglašava, zaista
upućena nama – treba da nam omogući da put pređemo unazad: od „ludog” ka „normalnom” Ničeu, odnosno (jer vrednosti i razgraničenje „normalnog” od „nenormalnog” na
ovoj tački – vrha ili dna – opasno bivaju zaljuljani), između
Ničea i „Ničea”, mnogih „Ničea”, čitave jedne gomile koja
odlazi, gubi se, skriva, dolazi i otkriva iza njegovog imena.
– Ostanimo u toj pošti, oko tačke, na vrhu, ili u dnu, i sledimo imena.
Već u pismu Peteru Gastu od 30. oktobra 1888, na primer, Niče se potpisuje jednim „N” i uz njega stavlja tačku –
16 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
kod koje je nemoguće ne zastati. Da li je ona samo oslonac
za jedno nesigurno slovo, potpora da se i to slovo ne izgubi,
brana koja valja da zaustavi rušenje vlastitog imena, imena
„Niče”? Ili je ona zamena, za celu jednu gomilu slova koja
više ne slede (ima ih ravno osam: -ietzsche)? Možda, pak,
tačka koja treba da zaustavi samog Ničea: dovde, do ove
tačke, jesam Niče; posle ću biti možda samo senka, senka
vlastitog imena, ime senke vlastitog: „Niče”? Možda, najzad, tačka nema veze ni sa Ničeom niti sa „Ničeom”, nego
je tačka na N – na Nein, na Nicht, na ne, na Niedergang (silazak), ili na Niederlage (poraz)? Tačka umesto reči Nihilist
(takođe osam slova)?
(Stavljam tačku i otvaram prvu zagradu pitajući: smemo
li se pitati o jednoj tački? Ne zapadamo li time u proizvoljnost? Gde je granica koju ovde ne bi trebalo preći? Koliko
daleko smemo ići?
S jedne strane – moramo: onaj ko ne računa na udeo neobuzdanosti i ne želi da pređe granicu – računajući upravo
na Ničeov Übermut (Kein Ding gerät, an dem nicht der
Übermut seinen Teil hat, ponovismo davno) – taj neka se ne
pita o Ničeu, o ludilu, neka ne čita ovu knjigu; neka veruje
jedino u „normalne” metode, u to da tačke znače samo tačke.
S druge strane – trebalo bi pažljivo proučiti ono što Niče
zove „nauk o interpunkciji [Interpunktionslehre]”, pitanje
punktuma, kao i tačku koja prati svako pitanje ne okončavajući ga, pročitati šta se o znaku pitanja i o pitanju tim povodom, o „susretu pitanja i znaka pitanja”, o „stvarnom” i
„mračnom znaku pitanja”, „upitniku bez tačke” i ostalom
kaže u Veseloj nauci i drugde, gde se još, protiv „normalne
nauke”, beleži i ovo: „Iz zakona hijerarhije sledi da naučnici, koji pripadaju duhovnom srednjem staležu, uopšte ne
smeju da opažaju stvarne, velike probleme i znake pitanja...”
– U jednoj reči: to što nema odgovora ne sprečava postavljanje pitanja; tek kad se ona postave može se znati ima li onih
prvih ili ih nema.)
Pošto je stavio tačku na vlastito ime, Niče menja potpise:
„Imoralist” (Malvidi fon Majzenbug, 5. novembra), „Vaš
Niče, sada Čudovište” (Brandesu, 20. novembra), „Feniks”
Naslov „Niče” (1888) 17
(Gastu, 9. decembra), „Čudovište” (Karlu Fuksu, 18. decembra), „Tvoj stari stvor” (majci, 21. decembra), da bi – nakon
nekoliko nepotpisanih pisama (da li je prazno mesto u dnu
pisma takođe potpis?) – usledilo: „Raspeti” (Gastu i Brandesu), „Dionis” (Jakobu Burkhartu i Kozimi Vagner) i jedno
čudno „Astu” (takođe u pismu Burkhartu), uz datume do kojih ćemo tek doći.
Ostanimo još kod N-pisma od 30. oktobra na adresu Petera Gasta; pridružuje mu se ono od 2. decembra, na istu adresu, s istim, skraćenim potpisom. Prvo umiruje. Ako je i ostalo bez punog imena pošiljaoca, u njemu je ipak tačno navedeno mesto gde je pisano. Pošto je, s mnogo detalja i živosti, Gastu ispričao sve o restoranima u Torinu, ne propustivši priliku ni za kratku, uporednu skicu istih u Veneciji i
Nici, N. kaže: „Moja soba je na prvom spratu u centru, sunce od jutra do kasnog popodneva, pogled na palatu Karinjano, na pjacu Karla Alberta i, preko toga, dalje na zelene brežuljke”. Tu, planira N., nastaviće dve nedelje ranije započeto pisanje knjige Ecce homo. „Uz udeo ogromne odvažnosti,
reč je o meni i o mojim spisima”. „Novina, odlučnost [Mut]
da se iznova počne doista je prvorazredna”, kaže N., „jer mi
se čini da ’u ruci‘ držim sudbinu čovečanstva”. I pri kraju
dodaje: „Nipošto ne bih želeo da istupim kao prorok, čudovište ili moralna gnusoba. I u tom smislu bi ova knjiga mogla da učini dobro delo: ona može sprečiti da me zamene za
moju suprotnost”.
Tri sedmice kasnije, u pismu od 20. novembra, Niče se
potpisuje kao „Čudovište”, izveštavajući Brandesa da je Ecce homo „bezobzirni atentat na Raspetoga”, kao i da je on,
Niče, „Čudovište” – upravo sama „sudbina”. „Ich bin ein
Verhängnis”: „sudba sam”, „usud”, „kob”. Potvrđuje da će i
dalje biti u Torinu („Torino ostaje moja rezidencija”). Posredi su muzički razlozi; upravo je u Torinu imao priliku da čuje „jedan veliki koncert” („koji je u osnovi najsnažniji koncertni utisak u mom životu”, podvlači), izvesnog Rosara, čime se leči od Vagnera, kako sam piše u pismu Gastu 2. decembra, u drugom N-pismu: „kunem Vam se, to je muzika
najvišeg stupnja, po valjanosti oblika i osećanja, koja je promenila celo moje shvatanje Italijana. Nije ovo nikakav senti18 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
mentalan trenutak – više ne znam šta su to ’velika‘ imena...
Možda ono najbolje ostaje nepoznato [ich weiss nicht mehr,
was ’grosse‘ Namen sind... Vielleicht bleibt das Beste unbekannt]”.
Nije N. ni „prorok”, ni „čudovište”, niti je „gnusoba”. –
Što se „čudovišta” ili „nemani” (Untier) tiče, na takav potpis
ćemo naići dvaput; kao da ne želi da nas ostavi u sumnji.
Što se tiče „proroka” (Prophet) i „moralnog rugla” (MoralScheusal), da bi pokazao kako jeste i to, Niče piše Ecce homo, „bezobziran atentat na Raspetoga” (i „Raspeti” ubrzo
ulazi u potpis): „Taj homo sam naime lično ja, u šta je uključeno i ecce; ovaj pokušaj da na sebe bacim malo svetla i
užasa [podvlači Niče] izgleda mi sasvim dobro. Na primer,
poslednje poglavlje ima naslov: Zašto sam ja sudbina”, piše
on Meti fon Salis 14. novembra, dodajući da je to zaista
tako: „dies nämlich Fall ist”. – Slušajmo tu reč – Fall – u
kojoj se okupljaju i slučaj i pad, događaj i propast, zgoda i
udes, kao i pukotina, odnosno rascep, možda u svemu tome
ili između svega toga, napuklina koja će nas uvek uhvatiti u
zamku (Falle), u ma kojem obliku ili padežu (Fall), u napadu (Anfall), nasumice (Zufall) ili računajući na dobit (Gefälle), upadljivo (auffällig) ili u nedopadanju (Missfallen), s
tapšanjem (Beifall) ili u izopačenosti (Verfall), propadali
(durchfallen) kroz sva ova značenja, u uzaludnom naporu da
ih dovedemo do poklapanja (Zusammenfallen) svaki put kad
tu reč čujemo ili upotrebimo. Slušajmo tu reč. Čućemo je još
mnogo puta, svaki put kad taknemo u ime onoga ko se potpisuje kao „Čudovište” ili „Neman”, „Dionis” ili „Raspeti”.
Doista je to jedan slučaj ili jedan pad. Niče je istu reč uzeo i
u naslov svoje knjižice o Vagneru – Der Fall Wagner: Ein
Musikanten-Problem – „slučaj” ili „pad” Vagnera, oba u isti
mah, iz iste, 1888. godine. Treba li naglasiti da je je taj Slučaj ili Pad napisan u obliku pisma (drugi podnaslov, podnaslov glavnog teksta knjige, glasi: „Torinsko pismo iz maja
1888”), upućenog na adresu svih muzičara i nemuzičara,
protiv Vagnera, kao što su protiv Vagnera i skoro sva pisma
iz novembra i decembra te godine. Na ovu knjižicu o Vagneru Niče skreće pažnju i u pomenutom pismu Meti fon Salis
(na samom kraju, iza potpisa, u postskriptumu, prosto kao
na „Fall”), a Vagner – tačnije: jedno Vagnerovo pismo – igra krajnje neobičnu ulogu u pismu koje Niče 3. novembra
Naslov „Niče” (1888) 19
piše majci, pismu potpisanom jednim slovom, ovoga puta
inicijalom imena – „F.” – uz tačku, razume se (koja opet zamenjuje osam slova: -riedrich? koja čuva slovo od pada?
koja je možda tačka na jedan Fall – slučaj ili pad? – i zamenjujući -all stavlja beleg na sve, na svemir, sve-tačku, tačkusvemir?):
„Stara moja, – ovo je najčudnovatiji slučaj [Zufall] koji
se može dogoditi. Za trenutak mi stade pamet. Zamisli, upravo se spremam da te zamolim za prepis jednog mesta iz
sabranih dela Vagnerovih: iz IX toma u kojem stoji jedno
Vagnerovo pismo meni upućeno [in dem ein Brief Wagners
an mich steht].” To pismo, koje mu je upućeno javno, preko
sabranih dela, te nije upućeno samo njemu, već i drugima,
pa i nama, pismo koje su svi mogli pročitati a koje, za samog Ničea (ili za Fridriha, F.-a) još uvek „stoji”, čudne je
sudbine ili sreće (Zufall), slučaja ili pada (Fall): „Odatle
sam hteo poslednju rečenicu koja mi je neophodna za određen rad [posao, Arbeit]. Tvoje pismo sadrži tu rečenicu”,
podvlači Niče; „ona treća strana, koja Ti je pričinila takvo
zadovoljstvo”. Treća strana čega? – pitamo: treća strana pisma majčinog, koja je njoj samoj, dok ju je pisala, pričinila
zadovoljstvo? Treća strana – najverovatnije – Vagnerovog
pisma? Ili se ovde ipak upliće drukčija „treća strana”, možda
iz pera samog Ničea, koja pričinjava zadovoljstvo bilo majci
bilo Ničeu? – U sva tri slučaja, međutim, na delu je telepatija, i F. se i sam čudi neobičnom pismu-odgovoru koje je
stiglo pre no što je poslao pismo-zahtev, pismo-pitanje. „Apsolutno fabulozno”, kaže on: potpuno kao u bajci, savršeno
kao u priči („vollkommen märchenhaft!”).
Na ovom mestu moraćemo da za neko vreme sklopimo
neobično pismo koje F. šalje svojoj majci Franciski, pismo
koje na čudan ili fabulozan – čak apsolutno fabulozan – način stiže čim se na njega pomisli, telepatsko pismo potpisano onim F. koje, možda, sažima ili istim inicijalom zamenjuje i ime pošiljaoca i ime primaoca („F.” umesto osam slova
u „Franziska”?); raspakovaćemo ga ponovo kad se bude dovelo u red i potrošilo vreme koje mu je, pre sto i više godina, bilo dodeljeno. U međuvremenu ćemo otvoriti drugi jedan slučaj, pošiljku o pošti.
20 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
Šta je to pošta?
Nesumnjivo – organizovana, javna, društvena ili državna
služba za dostavljanje i razmenjivanje poruka, pisama, dopisnica, paketa, pošiljki, tekstova svih vrsta, organizacija u
službi međuljudskog opštenja, osnovni model, praobrazac ili
paradigma za nadlično, intersubjektivno, mašinizovano komuniciranje: shema mnogo puta iscrtana u priručnicima teoretičara komunikacije (pošiljalac ili adresant, poruka u kojoj
je informacija, kao pismo u kovertu, komunikacioni sistem u
užem smislu, primalac ili adresat ili recipijent itd.). Moram
reći da me je oduvek malo zadovoljavala takva, tehnička definicija pošte ili komunikacije, a na osnovno pitanje zašto
tehnolozi pošte, teoretičari komunikacije, kormilari jezika
samo delom ostaju ektropični („pošta dolazi od konjičkih
postaja za kurire; francusku poštu je osnovao pariski univerzitet krajem XV veka” itd.); pritisnuti do kraja postaju sasvim redundantni i monotono, kao u transu, ponavljaju: pošta, tj. komunikacija, tj. jezik, postoje jer postoje. – No, poštanska tehnika i organizacija prenošenja poruka (sâm jezik,
da skratim) ne postoje „jer postoje”, već postoje zbog toga
što ne postoji nešto drugo, tačnije – izvesna „treća strana”,
koja bi, da je ima, svaku poštu učinila izlišnom. Tu „treću
stranu” predstavlja mogućnost neposrednog prenosa svih
poruka – mogućnost, drukčije kazano, telepatskog prenosa.
Pošte ima jer telepatije nema – te dve ustanove se isključuju,
poništavaju i sprečavaju. Reći otuda – telepatsko pismo,
znači imenovati nešto nemoguće, nešto zaista fabulozno, savršeno basnoslovno, kao iz priče ili skaske, kako to F. i veli,
F. koji, pak, takvo pismo upravo šalje i prima.
Pismo Franciski Niče od 3. novembra 1888. još je po nečem značajno. U isto, telepatsko vreme Niče piše Ecce homo, knjigu-pismo, dugu i oštru žalopojku o tome kako njegove poruke ne stižu onima kojima su upućene. Adresa Ničeovih pisama je pre svega Nemačka, kao zemlja, kultura i
jezik, a taj mu adresat – ponavlja Niče do iznemoglosti – nikako ne odgovara: nem je, dalek, neosetljiv. Prima li uopšte
nemački adresat Ničeove poruke? Funkcioniše li pošta između Ničea i Nemačke? To su pitanja koja filozof sebi postavlja sve vreme. „Nemci su za mene nemogući”, veli se u
Ecce homo; „čovek se ponižava opšteći s Nemcima... Deset
godina, a niko se u Nemačkoj nije osetio podstaknut grižom
Naslov „Niče” (1888) 21
savesti da moje ime odbrani od apsolutnog ćutanja pod kojim leži pokopano.” To je ćutanje potpuno nesrazmerno teretu koji Niče nosi kad, na kraju poglavlja iz kojeg su i prethodne reči („Slučaj Vagner” je njegov međunaslov), kaže:
„Jer ja na plećima nosim sudbinu čovečanstva”.
Kako, dakle, pokrenuti grižu savesti? Treba li je doista
pokretati? N. zna: „Kao kad pas ujede kamen, griža savesti
je glupost” (Ljudsko, suviše ljudsko); ona je još „sredstvo
kojim se razara duševna harmonija”; ali takođe „znak da karakter nije dorastao delu”. Možda razlog usled kojeg Nemačka ne prima Ničeova pisma nije komunikacioni šum kojem sad i on, galameći protiv nemogućih Nemaca, pridružuje svoju buku, nego je zaista problem, slučaj ili napuklina
(Fall) u tome što on, Niče, adresant, ne navodi adresu na koju mu se može uzvratiti? Možda Nemci nisu baš toliko nemogući da ne žele da odgovore filozofu gospodinu Ničeu;
nisu svi bez trunke „griže savesti”, „nedorasli delu”, „nerazorene harmonije duše”; možda prosto ne znaju gde je taj
večito putujući, nomadski pošiljalac? – Ecce homo: u toj
knjizi se Niče rešava da pokuša još jednom, poslednji put,
pa pošto je ispričao kako se kroz poplave probijao iz Švajcarske u Italiju, preko jezera Komo, navodi i svoje mesto
boravka, opis okoline, ulicu i broj kuće, čak stana:
„Nakon putovanja s nezgodama, štaviše s opasnošću po
život u poplavljenom Komu, gde sam prispeo tek duboko u
noć, stigoh poslepodne 21-og [septembra 1888] u Torino,
moje osvedočeno mesto, odsad moju rezidenciju. Unajmih
ponovo isti stan u kojem sam proletos stanovao, via Carlo
Alberto, 6, 3, prekoputa moćne palazzo Carignano, gde se
rodio Vitorio Emanuele, s pogledom na piazza Carlo Alberto, i, preko toga, na bregove”.
– Ecco mi, eto moje adrese, pišite. Na nju mi možete slati poruke o tome buči li još Nemačka Vagnerovom muzikom
(iza adrese sledi već pominjano poglavlje o Vagneru – tačnije: poglavlje o samom spisu o Vagneru), šumi li Nemačkom moja poslanica protiv Vagnera, je li sve još u neskladu
ili je ipak neko dorastao delu; možete mi, uostalom, kao
znak, beleg odbrane moga imena, urez ugriza u kamen, poslati ono njegovo pismo koje mi je davno bilo poslato – makar da proverimo funkcioniše li adresa koju ovde, protivno
22 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
svakom pravilu filozofskog žanra, dajem. Možete, uostalom,
navratiti – osim o gluvilu Nemaca, Niče ne prestaje da govori o sopstvenoj, tegobnoj usamljenosti – ćeretaćemo lepo,
lepo možete sami doneti svoje pismo. Ako pošta ipak ne
funkcioniše (usled poplave, nemogućih poštara, dreke vagnerovskih muzikanata, ili iz ma kog drugog razloga), sešćemo u via Carlo Alberto, 6, 3, prekoputa moćne palate Karinjano, gledaćemo na trg Karla Alberta i u poštanske konje
koji ga sad zalud prelaze – jer se njima nećemo više služiti
za svoje poruke: pisaćemo jedni drugima pisma, tu, za istim
stolom ćemo ih razmeniti, uručiti i primiti, možda prosto –
telepatisati.
Sve do pomenutog pisma majci Niče ne koristi telepatski
kanal. Ne veruje u njega, kao ni većina nas; još uvek se, u
vrlo doslovnom smislu – poverava pošti. Kad je „proletos”,
tj. početkom aprila iste godine stigao u Torino, u prvom pismu koje odatle šalje, na adresu Gasta, hvali ovaj grad kao
ono što mu treba („To je zaista grad koji mi sada može biti
potreban”) i žali se jedino na klimu („Problem ostaje torinsko vreme”). Neposredno pre toga boravio je u Nici, odakle
je 26. februara pisao, takođe Gastu, i takođe s jednim N. u
potpisu, pismo u kojem stoji još jedno pismo – upravo Vagnerovo. Priča N. kako je tu skoro čitao Bodlerova Posthumna dela i kako mu je za oko zapalo jedno koje je, u aprilu
1861, Vagner poslao Bodleru, kao zahvalnicu za pesnikov
pohvalan članak o njemu, Vagneru. Niče umeće čitavo to pismo usred vlastitog, prepisuje čak i Vagnerov potpis, primećujući usput da je pismo „dirljivo, premda na jadnom [in miserablem] francuskom”. Ipak, poenta (ukoliko pisma imaju
poentu) leži u tome što Niče prepisuje Vagnerovu poslanicu
Bodleru kako bi naglasio da je i sama imala vlastiti prepis:
„Jedno pismo iste takve zahvalnosti i čak entuzijazma Vagner je, ako se skroz ne varam, još jedanput pisao: nakon što
je primio Rođenje tragedije”. Bilo je to desetak godina ranije, početkom 1872; sada pročitano, Vagnerovo pismo Bodleru iz 1861. otkriva Ničeu da je pismo koje je kompozitor
sačinio – „pismo iste takve zahvalnosti i čak entuzijazma” –
tek jedan prepis, Abschreibung (N. koristi isti izraz pre no
što će ga prepisati: „Ich schreibe ihn ab”), to jest, da Vagner
– „ako se skroz ne varam” – nije pisac, nego prepisivač vlaNaslov „Niče” (1888) 23
stitih pisama, Abschreiber, između čega je odnos sličan
onom između autentičnog muzičara ili poznavaoca muzike
(Musiker) i pukog, neautentičnog reproduktivca (Musikant).
Tako će Vagner i biti prokazan u Slučaju Vagner, čije pisanje upravo počinje i čiji „slučaj” ili „pad” ima određene veze sa „slučajem” ili „padom” Ničea. Izgleda da stoga nije
neosnovano reći kako lišavanje pisma njegovog omotača,
zaštite, koverta – što se dešava s javnim objavljivanjem, u
Posthumnim delima, Vagnerovog pisma Bodleru, koje Niče
upravo čita, prepisuje i umeće u svoje pismo, u svoj koverat
– pokreće čitav lanac skidanja zaštite, omota, odela ili maske, najpre sa samog Vagnera, a potom i sa drugih, kao što je
još manje neosnovano podsetiti da etimon koverta, francusko couvert, znači, uz zaštitnu omotnicu, još i „pokriven”,
„skriven”, „tajni”, „obučen”, „uvijen” (les mots couverts),
„neiskren” (un homme couvert), te da nije samo u vezi s
couvrir, „pokriti”, „skriti”, nego i sa courir, „juriti”, „vrludati”, i s courrier, glasnikom, poštarom, poštom, pismom.
Couvert, takođe, znači i stan, krov nad glavom, čak skrovište.
Označava i adresu.
Za kovertom-krovom nad glavom Niče je u potrazi odmah po svom dolasku u Torino u proleće 1888. U potrazi je
i za kovertom-adresom. Na pismima koje u to vreme šalje
prijateljima (Gastu, Brandesu, Fuksu, fon Zajdlicu), Niče ne
ispisuje svoju adresu, već adresu pošte: pisma mu, veli, treba slati na „Torino (Italia), ferma in posta”. U pismu fon
Zajdlicu od 13. maja čitamo da se skrasio („Stanujem prekoputa palazzo Carignano, što je stara palata ministarstva
pravde”), ali adresa koju navodi je opet adresa pošte, „ferma
in posta”. I pre toga, u pismu Fuksu, od 14. aprila, beleži,
sasvim precizno, kartografiju svog boravišta: „Pedeset koraka od mene je palazzo Carignano (1670): to je moje grandiozno vis-ŕ-vis. Još samo pedeset koraka dalje je teatro Carignano, gde se upravo daje Karmen koja zavređuje dosta
pažnje. Za pola sata se može proći ispod svih visokih kolonada, ovde je sve slobodno i sasvim pristupačno, naročito
trgovi, tako da usred grada čovek ima oholo osećanje slobode.” Poznato nam je to osećanje, oholosti i slobode, kao što
24 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
već znamo mesto i trg; ipak, na kraju istog pisma, nakon
potpisa – Niče – stoji: „Torino (ferma in posta)”. Kao da
uprkos svim slobodama i prostorima koji se euforično otvaraju pred Ničeom, uprkos tome što Torino, otvaranje i otkriće predstavljaju takoreći sinonime („Torino je, dragi prijatelju, jedno kapitalno otkriće”), uprkos tome što je našao krov
nad glavom i adresu, Niče-potpisnik ferma in posta – ostaje
u pošti, zatvoren (fermato), nepomično i trajno (fermo), u
obavezi (ferma) da tamo bude, kao što to, na primer, nalaže
vojna obaveza, za šta služi ista reč, neprekidna straža, stav
mirno.
Ma kud krenuo, Niče će svratiti u poštu.
[Kao i Hajdeger.
Ako je Ničeova poruka – njegovo pismo vremenu naše
sudbine – ono što tu sudbinu iskazuje kao sudbinu samog
vremena, tada se mora ići u poštu, svraćati u nju, tražiti od
nje pismo, poslanica za odgonetanje našeg opšteg slučaja.
Sve do svog „slučaja”, tj. do osvedočenja u istorijski nihilizam modernosti kroz nacistički stroj sredinom tridesetih,
Hajdeger neće ni tražiti, niti mariti za Ničeove poslanice,
poruke o sudbini istorije („Geschick der Geschichte”, to je
Hajdegerova reč), pa ni za Ničea. Do Bića i vremena (1927)
Niče neće imati Hajdegeru šta da poruči. Ključna razlika –
ona između Bića (das Sein) i onoga što biva (das Seiende),
kroz ono što biva tu (das Dasein) – kao da se malo tiče
Ničea; doduše, on će biti dvaput pomenut, ali više usput, a
treći put će se podsetiti na njegovo rano učenje o istoriji, uz
napomenu da je „više razumeo nego što je obznanio”. Sredinom tridesetih, stvar će se okrenuti: Niče je sada neko ko je
više obznanio nego razumeo, barem kad je reč o ključnom
pitanju koje muči Hajdegera: može li se svetsko-istorijski
nihilizam, i kako, dovesti u vezu sa povešću mišljenja, sa istorijom filozofije kao metafizike? Da li je povest mravinjak
singularnog, ili pak ona, povest (Geschichte) ima svoj usud
(Geschick)? I koja bi tu bila uloga Ničea? Kad je nihilizam u
pitanju, za Hejdegera je jedno o Ničeu jasno: on je njegov
vesnik, obznanjivač, poštar, ali nije njegov mislilac – ne barem u onom smislu u kojem ta reč Hajdegeru označava mišljenje Bića, a ne samo onog što biva – jer je, zapisaće on,
Naslov „Niče” (1888) 25
sam Niče nihilist. „Niče raspoznaje i ispituje nihilizam, jer i
sam misli nihilistički. Ničeov pojam nihilizma je i sam jedan
nihilistički pojam”. Zašto? Zato što, veli frajburški mislilac,
„nihilizam znači: suštinsko nemišljenje suštine ničega (das
wesenhafte Nichtdenken an das Wesen des Nichts)”. Niče nije mislio suštinu ničega; iako je upoznao nihilizam, njemu je
izmakla suština – samo nihil nihilizma, koje nije neko puko
ništa, mada nije ni neko puko nešto: pre neko ništa-nešto koje „ostaje vezano za ’jeste‘ i za Biće (Sein)”. I koje, iz te veze, ne bivajući nešto što tek biva, takoreći biva samo Biće:
dvosmislenost ove vezanosti Bića i ničega ostaće za Hajdegera suštinska, ali takvu dvosmislenost neće priznati Ničeu.
Kao ni ma koju drugu dvosmislenost Ničeovu, ono upravo
suštinsko u rukopisu ili pismu Ničea.
Odnosno, Hajdeger ne pokazuje potrebu da u svoju misao o dvosmislenosti, pa i višesmislenosti Bića uključi Ničea. S obzirom na toliko bavljenje Ničeom, koje ne prestaje
do kraja Hajdegerovog života, odbijanje da se Niče čita
drukčije nego što nalaže jednosmislenost istorijskog programa zapadne metafizike više je nego upadljivo. Tim pre što
će o toj istoriji Niče imati itekako šta da kaže Hajdegeru,
ako je suditi po njegovom Ničeu – knjizi koja, objavljena
tek 1961, okuplja, kako sam autor na početku napominje,
ono najvažnije što je bilo mišljeno i urađeno između 1936. i
1946, tokom decenije koja ostaje u sećanju istorije kao njena
najstrahotnija decenija.
Dakle, u toj pošti, zvanoj „Niče”, u tom potpisu ili na toj
adresi, Hajdeger će ostati punu deceniju, pa i duže. Ma kud
se dalje kretao, u dosluh s pesnicima ili u preispitivanje filozofa, Hajdeger će se kretati u orbiti Ničea. To će ime za njega označavati naziv kraja metafizike, njenog ispunjenja i dovršenja. Uprkos tome što bi ime moglo protestovati – skretati, recimo, pažnju na svoje poslanice protivu te iste metafizike – Hajdeger će ostati pri svom stavu. A time i pri svom
naslovu: kao čuvar istine metafizike, a time i istine ničeg,
Hajdeger će Ničea vezati za ništa snažnije od ma koje istine
iz Ničeovih spisa. Odnosno, i tačnije: snažnije od istine tih
spisa, onako kako ih njihova reč predaje pošti koja nije ništa. Ali nije ni puko nešto; istina Ničeove reči izlazi iz orbite
reči kao ničeg, predajući se putanji koja više nije samo ili isključivo filozofska, koja filozofiju prelazi u više pravaca –
26 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
tamo-amo, po rubu kao i po središtu, kroz misao kao kroz
reč, kroz njihovo ništa-nešto, unutar njihove granice kao i
po njoj, pa i oko nje. A to će reći da Niče, izlazeći iz orbite
filozofije, napušta orbitu metafizike.
Ali Hajdeger nikada neće tako pročitati. Ono što napušta
filozofiju biće, u njegovoj pošti, vraćeno nazad, a ono što
prelazi metafiziku, u nju opet postavljeno. Kao da izvesna
telepatija, s onu stranu istorije, upravlja ovim potiskivanjem,
zatvaranjem vrata, sprečavanjem izlaza. Kao da se u telepatskom krugu vrti i krug razumevanja, pa jednako vraća Ničea
središtu čistog, metafizičkog mišljenja koje je ovaj davno
premašio, i svojom reči, i svojom sudbinom.]
Ma kud išao po Torinu, Niče će se kretati u orbiti pošte,
ne gubeći je ni časa iz vida, kao njen čuvar.
Šestog juna on se seli, sve do 20. septembra, u Sils-Mariju, a odatle će opet u Torino. Adresa koju šalje prijateljima –
Burkhartu, u pismu datiranom „jesen 1888”, Brandesu 13.
septembra, Dojsenu 14-og – ponovo je „Torino, ferma in posta”. U sva tri pisma napominje da se vraća s konačnom verzijom Slučaja Vagner. Burkhartu prilaže rukopis, a od Brandesa traži „par ruskih adresa, u slučaju [in deren Fall] da
imaju pameti, da im se dostavi spis”; dodaje da je „u osnovi
[im Grunde] taj spis takoreći francuski napisan – lakše bi ga
bilo prevesti na francuski nego na nemački”: „najzad, ja sam
u ovom slučaju [in diesem Falle] znalac in rebus et personis”. U trećem pismu, na adresu Dojsena, veli kako je isti
spis „de rebus musicis et musicantibus” jedan rad „protiv
Vagnera”, „objava rata bez pardona”, pa moli svog korespondenta da pročita „spis jedanput i sa stanovišta ukusa i stila”. Ponavlja, podvlačeći: „tako nijedan čovek u Nemačkoj
danas ne piše”, i dodaje ono što smo maločas čuli: „Bilo bi
čak lakše spis prevesti na francuski, jer je teško, gotovo nemoguće, prevesti ga na nemački” – opet upirući perom u reč
koja za njega, očito, gubi vrednost.
Ili tu vrednost naglo povećava. Zamislimo, za trenutak,
tog francuskog prevodioca koji – makar mu pisac olakšao
posao misleći pri pisanju na prevod – počinje od prve reči,
nemačke reči iz naslova, „der Fall”. – Misli li g. Niče na
slučaj ili na pad? U slučaju „slučaja”, da li je reč o slučaju
Naslov „Niče” (1888) 27
uopšte (un cas), o pukom slučaju (un hasard), o nečemu
nebitnom (un accident), o slučajnosti (une éventualité) ili,
možda, o događaju-slučaju (un événement)? Ako je ovo
poslednje, da li je to une affaire ili un incident? U drugom
slučaju, gospodine Niče, kakav je to „pad”? Pad kao une
chute, kao kod vodopada (une chute d'eau) ili kao kad u jesen pada lišće (la chute des feuilles)? Ili ste mislili na izvesno spuštanje-padanje (un abaissement)? Možda na propast,
kao kod ruševine (une ruine)? Je li Vagner za Vas une ruine?
La décadence, velite? Je li ta décadance hazardna ili akcidentalna, eventualna ili incidentna, afera ili događaj? Najzad, podozrevam da bi to kod Vas, filologa, mogla biti zamka, ukoliko Vaš Fall upućuje na padež, iako me zbunjuje što
narušavate zakone gramatike i umesto Slučaja / Pada Vagnera – Le cas de Wagner / Der Fall Wagners, kako bi jasnije
bilo, pišete Der Fall Wagner? Umesto genitiva, subjektnog
ili objektnog, nominativ? I kako bi, sve u svemu, taj naslov
trebalo pisati? Slučaj Vagner ili, pre, Slučaj „Vagner”? Je li
to jedan naslov ili su dva, naslov kao naslov ili naslov s još
jednim naslovom unutar naslova? Naslov ili ime? Šta je pravi naslov? Slučaj ili Vagner? I ko je, napokon, taj „Vagner”
iz naslova, ime među navodnicima?
– Promenimo naslov.
Spis, savetuje autor, valja čitati sa stanovišta „ukusa i stila”, kao da je na francuskom. Neobično uputstvo za jednog
nemačkog autora koji piše o drugom, nemačkom muzičaru,
u slučaju koji je takoreći sasvim nemački. Nakon što se, početkom oktobra, vratio u Torino, svratio je u poštu, raspitao
se za poruke i proverio da li ona još funkcioniše (da, funkcioniše: dobio je odgovor od Dojsena iz Madrida, i sedmi tabak od izdavača Naumana; ne, od Hansa fon Bilova još ništa, treba mu odmah napisati da nije odgovorio na molbu, zacelo je to slučaj; ne sme se sumnjati u poštu, posebno sad
kad je njen čuvar, ferma in posta; već javljaju da je Overbekovo pismo na putu, Brandesovo takođe; jedino Nemačka,
po običaju, ne odgovara, nijedan čovek u Nemačkoj danas
ne piše). N. pismom od 4. oktobra obaveštava Malvidu fon
Majzenbug da je izdavaču već naložio da na njenu versajsku
adresu pošalje tri primerka Slučaja ili Pada, tu „objavu rata
28 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
in aestheticis”: „Videćete da u ovom dvoboju nisam izgubio
dobro raspoloženje. Iskreno govoreći, jedno smaknuće Vagnera pripada, sred prekomerno teških zadataka mog života,
stvarnim okrepljenjima. Napisah taj maleni spis proletos,
ovde u Torinu: u međuvremenu je završena prva knjiga mog
Prevrednovanja svih vrednosti”.
[Ukoliko je Niče nihilist, onaj ko nije uspevao da ništa
misli kao nihil, nego je nihil mislio kao ništa, on je tada završni obznanjivač velike, u osnovi nihilističke povesti zapadne metafizike, one struje – a druge jedva da ima, veruje
Hajdeger – koja nikad nije mislila Biće kao takvo, zamenjujući ga mišljenjem onoga što tek biva. Samim tim, Niče dolazi na kraj ove povesti, kao neko ko zbilja hoće da prevrednuje sve vrednosti, ali iz ugla nihilizma. Vrednosti tako postaju novo ime za Biće, još jedno prevođenje Bića pod naslov nečeg što tek biva; time vrednosti gube osnovu, jer gube vezu s Bićem. Postaju puko ime, reč, ništa.
Bez sumnje, Niče bi protestovao, pokazivao i dokazivao
da je njegov naum s prevrednovanjem svih vrednosti na taj
način okrenut naglavce; ali Hajdeger se na te proteste više
ne osvrće. Prevrednovanje svih vrednosti je naslov – skoro
čest koliko i naslov „Volja za moć” – Ničeovog velikog projekta u godinama pred slom; razume se, Hajdeger to zna. Ali
već od početka – na koji ćemo morati da se vratimo, kako
bismo ušli u trag ovom okretanju Bića i ničega, tako bitnom
za Hajdegera – on će taj naslov pretvarati, prevoditi, prepisivati ili prevrednovati u drugi naslov, u naslov Volje za moć.
Ovaj će poslednji biti jedino važan: volja za moć će predstavljati onu instancu koja, shodno programu moderne povesti metafizike (one povesti koja u središte stavlja subjektivnost, povesti koju Hajdeger iscrtava tačku po tačku), može s jedne strane da objasni zašto je Niče nihilist, a s druge,
kako to uspeva da bude na kraju te iste povesti (a ne recimo
na početku, ili u sredini). Ta će instanca, tema volje za moć,
takođe objediniti ostale teme, sinhronizujući ih u jedinstven
„usud povesti (Geschick der Geschichte)”: tako će se Niče
pojaviti kao onaj ko stoji na kraju, a sam Hajdeger kao onaj
ko prelazi ili prevazilazi taj kraj – kraj metafizike, njenog
nihilizma, pa i povesti. Jedno spasenje čeka iza ove priče.
Naslov „Niče” (1888) 29
Ukoliko se izvede kako valja, ako se pokažu sve niti objedinjavanja i sinhronizacije, ako se ova „sudbina istorije” – koja je i „kob priče” – iskaže sama sobom, takoreći bez vidljive intervencije onog ko je obznanjuje, ko u njoj igra ulogu
poštara da bi je tek preneo (umećući ili ne umećući ništa, kako bi se tuđa reč pokazala kao nešto, nešto što tek biva, kao
puka reč) – tada će se moći računati na vlastitu nevinost. Time i na iskupljenje. Na izlaz iz te povesti, istorije, ili priče.
Makar i po cenu da se tragovi prevoda naslova u naslov
što više zametnu.
To jest, upravo po tu cenu.]
N. (tako doista glasi potpis) opet postavlja pitanje jezika,
originala i prevoda: „Taj bi spis trebalo i francuski čitati.
Štaviše, njega je lakše prevesti na francuski nego na nemački. Uz to je u mnogim tačkama [in vielen Punkten] srodan
francuskom ukusu”. Ono što je na trenutak izgledalo kao naše preterivanje zbilo se: Niče je prevodilačke probleme već
razmatrao, ništa manje do sa piscem i esejistom, vrsnim poznavaocem dekadencije kao teorije i prakse, slavnim Polom
Buržeom: „imao sam čitavog ovog leta priliku da drugi jedan savet pribavim, savet g. Pola Buržea, koji je stanovao u
mojem najbližem susedstvu: ali on se ništa ne razume u rebus musicis et musicantibus: ne obazirući se na to, bio bi on
prevodilac koji mi je potreban.” Bio bi (wäre er), veli N., ali
pošto to nije, mora se potražiti drugi. „Otvoreno govoreći, to
bi morao da bude fini, štaviše rafinirani stilista, kako bi preneo ton spisa [um den Ton der Schrift wiederzugeben]” – što
može biti doista neobičan zadatak, ukoliko se izraz upotrebljen na ovom mestu razume kao „ponovno predavanje”, ali i
kao „preporađanje”, pre no kao puko ponavljanje „tona spisa”, njegove grmljavine ili tutnjave (tonare), njegove sile ili
naglaska, napetosti ili treperenja (tónos). „Na kraju krajeva,
ja sâm sam sada jedini rafinirani nemački stilista”, podvlači
N. Ulog je ogroman: „kad bi se spis dobro preveo na francuski čitalo bi ga pola planete”.
Sličnu prepisku Niče vodi i s drugima, a pitanje prevoda
je ključna tema dopisivanja s Augustom Strindbergom. Na
preporuku Ipolita Tena, Niče u novembru mesecu iste godine piše švedskom dramatičaru:
30 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
„Poštovani gospodine: Dragoceni redovi g. Tena koje
priključujem pismu ohrabrili su me da Vas zamolim za savet
o jednoj vrlo ozbiljnoj stvari. Veoma bih želeo da me čitaju
u Francuskoj; štaviše, za mene je neophodno da me tamo čitaju. Pošto sam najnezavisniji i verovatno najmoćniji intelekt ovog doba, osuđen da obavim pretežak zadatak, ne mogu se potčinjavati apsurdnim ograničenjima koja mrske dinastičke nacionalne politike Evrope naturaju narodima, pa
odbijam da dopustim da me takva ograničenja spreče da
pozdravim one čije se uši još nisu svikle na zvuk moga glasa. I spremno priznajem – takvih pre svega ima u Francuskoj. Čak mi kažu da u stvarnosti pišem francuski, mada je
moj medijum nemački, a u Zaratustri sam dosegao nešto što
čak ni Nemci nisu... Do skoro neverovatnog stepena sam
najusamljeniji od svih Nemaca danas... Nijedna reč me ne
doseže – i, otvoreno govoreći, nikad je nisam ni očekivao...
Sada svuda imam čitaoce, u Beču, u St. Petersburgu, Stokholmu, Njujorku – vanredno pametan svet mi čini čast – ali
ih nemam u Nemačkoj.”
[To prenošenje neće ići lako. Najpre, potrebno je sve Ničeove dvosmislenosti – a pre svega dvosmislenosti tog „naslova”, same „volje za moć” – svesti na jednoznačnost nemačkih izraza. Takoreći potrebno je Ničea – onoga koga su
već hvalili da stilom i izrazom doseže velike francuske majstore, poput Voltera i Stendala – prevesti nazad na jezik domovine, u idiom kuće, na pouzdan smisao tla. ”Volja za
moć”, koja je uvek za Ničea bila više od naslova, i čija se
igra smisla nikad nije zatvarala u granice dve tako bliske, a
tako daleke reči (Niče će umeti da naglasi da je između volje i moći čitav bezdan), preuzeće kod Hajdegera ulogu velikog naslova za sve što je Niče pisao, da bi potom i sama bila
svedena na „volju za volju (Wille zum Willen)”, na vlastitu
tautologiju, vraćanje istog. To je sada volja bez moći, prazna
i ništavna volja, nešto poput mrtvaca, nemoćnog i beživotnog tela kojim upravlja tuđ naum, takoreći – telepatsko telo,
predato kao medijum na upotrebu htenjima tuđe moći. Ona
je ostala volja, mada bez moći, privid oslonjen na sebe. Kao
da se ništa nije desilo. A ipak je ta volja postala puka reč, i u
isti mah nešto, poput stvari, ili onog što tek biva. Gubeći
bezdani smisao, dobila je tlo. Ali tuđe.
Naslov „Niče” (1888) 31
Taj se obrt, jedva vidljivom Hajdegerovom voljom, zbiva
da bi se moć spasla od volje. Koja moć? Moć mišljenja, od
volje reči, moć usuda od volje istorije, moć filozofije od volje metafizike? Moć Hajdegera, najzad, od volje Ničea?
Međutim, ona nije više „volja za moć”. Kao ni – Niče.]
Nakon razmene poruka Niče, početkom decembra, insistira:
„Ecce homo mora u stvari istovremeno da se pojavi na
nemačkom, francuskom i engleskom. Tek juče sam poslao
rukopis štamparima; čim bude gotov otisak, mora u ruke gospode prevodilaca. Ko su ti prevodioci? Iskreno, nisam znao
da ste Vi lično odgovorni za izvanredan francuski Vašeg
Oca; mislio sam da je to neki majstorski prevod. Za slučaj
[für den Fall] da sami želite da uzmete u ruke francuski prevod, ne bih ni znao koliko treba da sebe smatram srećnim
zbog čuda takvog jednog visprenog slučaja [sreće, udesa,
Zufalls]. Jer, među nama rečeno, da bi bio preveden, moj
Ecce homo iziskuje pesnika prvog ranga: po izrazu, rafiniranosti osećanja, on je hiljadama milja s onu stranu pukih
’prevodilaca‘. Najzad, nije to neka debela knjiga; pretpostavljam da bi to u franc. izdanju (možda kod Lemera, izdavača Pola Buržea!) bila taman knjižica od tri i po franka. Pošto govori potpuno dosad nečuvene stvari, i uz to, u svoj nevinosti, govori jezikom vladara sveta, po broju izdanja ćemo premašiti čak i Nanu. S druge strane, ona je antinemačka
do ništenja; skroz je držana strana francuskoj kulturi, kroz
celu istoriju (– prema nemačkim filozofima, svima odreda,
postupam kao prema ’nesvesnim krivotvoriteljima‘ –). Knjiga nije ni dosadna – tu i tamo sam je čak napisao u stilu
’Prada‘. – – Da bih se obezbedio od nemačkih brutalnosti
(’konfiskacije‘), prve primerke ću, pre objavljivanja, poslati
grofu Bizmarku i mladome Caru s pismenom objavom rata:
na tako nešto vojnici ne smeju odgovorati policijskim merama. – Psiholog sam ja. – – –
– Razmislite, poštovani gospodine! To je stvar najvišeg
ranga. Jer, ja sam dovoljno jak da istoriju čovečanstva razbijem na pola. –
– Ostaje pitanje engleskog prevodioca. Imate li neki
predlog? – Jedna antinemačka knjiga u Engleskoj...”
32 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
[Ali razumemo li šta znači prevođenje jednog naslova u
drugi, naročito onda kad vrednost prevoda, prevođenja i
„prevodilaca” sam Niče prevrednuje – i prevodi – njihovim
okruživanjem u navodnike? Šta bi tada bio „prevod”, a šta,
da bi uopšte opstao kao „prevod”, njegov „original” – ukoliko se sada vrednost vrednosti – ili ono što bi označavao taj
pojam – kroz kritiku filozofa, a pre svega nemačkih („svih
odreda”), takođe ubacuje među navodnike kao „nesvesno
krivotvorenje”?
Pre nego što Hajdegera optužimo da „krivotvori”, prevodeći jedan naslov u drugi, i da tako „konfiskuje” Ničeovu
misao kako bi je vratio u veliku evropsku tradiciju filozofije
metafizike, kako bi je prebacio na nemački idiom jednoznačnog, pouzdanog i ne više problematičnog tla – lišavajući
tu misao svih njenih pesničkih, upravo neprevodljivih i sasvim višesmislenih tonova, valjalo bi pronaći makar naznake za odgovor na pomenuta pitanja. Tim pre, što Hajdegerovo „krivotvorenje” ni samo nije jednoznačno. Ono se služi
redukcijama, ali u sebi ostaje ireduktibilno. Barem u jednom
se Hajdeger slaže s Ničeom: on, Niče, zbilja razbija povest
čovečanstva na pola.]
Neobična je ovo prepiska. Korespondenti se poznaju tek
koju nedelju, valja nam oslušnuti ton kojim pišu, odmeriti
sazvučje i napon. „Au revoir!”, veli Niče u jednom pismu,
„jer ćemo se zacelo ponovo sresti. Pod jednim jedinim uslovom: da se raziđemo.” „U međuvremenu, sjedinimo se u našem ludilu”, odgovara Strindberg. „Avaj!...dosta! Raziđimo
se!”, uzvraća Niče.
U međuvremenu:
[Hajdeger ne gubi vreme, od prve reči, takoreći od svog
naslova. A to će reći od Ničea, od imena „Niče”. Ne imena
Fridriha Ničea, već imena koje stoji kao naslov na čelu njegove, Hajdegerove knjige. To ime imenuje za Hajdegera nešto drugo nego što je sabesednik esejiste Buržea, dramatičara Strindberga, prijatelj muzičara, nekada Vagnera a sada
Gasta, pesnik Idila iz Mesine i Putnika i njegove senke. Za
Hajdegera, ime Ničeovo je naslov, a taj se naslov može prevesti u jednu stvar.]
Naslov „Niče” (1888) 33
U međuvremenu, Niče postavlja pitanje prevoda. Spis je
„antinemački do ništenja”; njega je, uz to, „teško, skoro nemoguće, prevesti na nemački”. Taj spis – spis gde se govori
o stvarima nečuvenim, pre tonom nego jezikom, i više izrazom i rafiniranošću osećanja nego temom – „lakše bi bilo
prevesti na francuski”. Samo, „on je hiljadama milja s onu
stranu svih pukih ’prevodilaca‘”. – Jesmo li sigurni da znamo s kojeg na koji jezik Niče želi prevod? Jesmo li sugurni
u to da želi doista prevod? Jesmo li sugurni da znamo šta je
to prevod?
[I ne samo da se ime, stavljeno kao naslov, može prevesti
u stvar, već se ono može preneti i kao naslov za stvar. To su
Hajdegerove reči koje odmah, u prvom redu knjige o Ničeu,
hitaju da utvrde da se stvar može preneti kao reč, reč kao
stvar, ime kao naslov, a naslov kao misao. Evo tih reči:
„’Niče‘ – ime mislioca stoji kao naslov za stvar jedne
misli.
Ta stvar” – itd.
Stvar je tu ništa manje nego sama stvar (die Sache, naglašava i podvlači Hajdeger), mada se „sama stvar” sastoji
opet ništa manje nego od reči – od imena, ličnog imena. Makar ime postalo naslov, naslov nije stvar; ne barem u prvom
redu, na samom početku knjige. Možda je moguće da stvar
bude čovek, ali to ne ide bez dodatne, strpljive razrade –
onakve za kakvu će se Hajdeger osetiti obavezan da je priloži u kasnijoj knjizi o Pitanju o stvari (Die Frage nach dem
Ding, 1962), ili u ogledu o Stvari (Das Ding, 1967). Ali je to
teško učiniti u jednoj rečenici, naročito u prvoj, kao da se
jednakost stvari i reči, misli i naslova, imena i njegovog
stavljanja među navodnike, podrazumeva. Možda bi nam se
moglo primetiti da Hajdeger ovde zacelo misli na slobodnu,
široku upotrebu reči „stvar” za ma šta, pa i čoveka, misao,
mislioca, naslov, kao na predmet svoje rasprave, ali se time
ni ta „stvar”, a ni „stvar” te „stvari” ne čine lakšom. Najpre,
nikad se takva sloboda, niti širina upotrebe reči neće dopustiti onome koga se rasprava najviše tiče – Ničeu. Potom,
adekvacija reči i stvari, a naročito reči i misli, najmanje je
što se može očekivati od Hajdegera, sve i da ostavimo po
strani na koga se i na šta ona ovde odnosi. Konačno, prepis
34 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
jednog imena kao naslova, uz stavljanje tog ličnog imena
među navodnike, nikada nije bez posledica. Sam Hajdeger
će to uskoro osetiti. Treperenje navodnika – nečujan ton koji
ipak odzvanja kad god se one podignu ili kad god se spuste
– pratiće prenošenje Ničea u „Ničea” možda i pre nego što
je bila ispisana prva rečenica.
Zato ćemo morati da se tom prenosu vratimo makar još
jedanput.]
U međuvremenu pokušajmo iznova. „Ecce homo mora u
stvari istovremeno da se pojavi na nemačkom, francuskom i
engleskom.” Slučaj Vagner: „kad bi se spis dobro preveo na
francuski čitalo bi ga pola zemlje [planete, Erde]: ja sam po
tom pitanju jedini autoritet”.
Slučaj ili Pad Vagner (kao i Ecce homo) nije samo pitanje muzike kao muzike – tim se pitanjem bave muzikanti –
već pitanje tona i stila, jezika i pisma, prevođenja i kovertiranja: adresa tog spisa je Zemlja (Erde), ili barem čitava jedna njena polovina, a jezik kojim se spis piše samo je omotač, ljuska ili koverat u koji je upakovana najviša poruka,
ona o sudbini: „Ich bin ein Verhängnis”. Nemoguće je ne čuti u toj sudbini (Verhängnis) treptaj kačenja nekog vela (verhängen). Za razliku od Vagnera koji je pao na ispitu iz pisanja pisama, ne samo francuskih („pismo je dirljivo, premda
na mizernom francuskom”), nego i na ispitu iz pisanja
uopšte (njegovo pismo „zahvalnosti i čak entuzijazma” je
samo prepis, Abschreibung), Niče računa na jezik prevoda:
svi jezici su postali jezici prevoda, pa čak i izvorni, maternji,
nemački. Ono što treba preneti nije sam spis, već ton spisa
(Ton der Schrift). Taj ton – potres, sev, naglasak, napon,
treptaj – jeste poruka koju Niče mora upakovati u pismo,
poslati i potpisati: svojim ili bilo kojim imenom. U međuvremenu, u pitanju su Planeta, Tlo, čitav Veliki Svet, Čovečanstvo čiju sudbinu drži u rukama, sudbinu koja nad njim
trepti, nad njim kao onim ko je ta sudbina, uz to njen čuvar,
poštar, naslov ili ime.
A što će kovertirati i poslati, ako je verovati Hajdegeru,
na adresu svih nas.
Naslov „Niče” (1888) 35
Naslov „Niče” (1889)
Potrebna mi je još neka, druga reč – Ničeova reč – kako
bih mogao da nastavim da govorim o Ničeu. Neka sada to
bude prva reč iz naslova: „Naslov”.
[„’Niče’ – ime mislioca stoji kao naslov za stvar njegovog mišljenja.
Ta stvar, sporni slučaj (Streitfall), u samoj sebi je raspravljanje (Aus-einander-setzung). Pustiti našu misao da se
upusti u stvar, pripremiti je za nju – to oblikuje sadržaj predložene publikacije”.
Tako Martin Hajdeger započinje svog Ničea.]
Šta je naslov?
Šta je naslov u slučaju Ničea?
Takođe, šta je Niče u slučaju naslova?
[Već smo to videli: u slučaju Hajdegerovog Ničea, naslov je ime, a ime stoji kao naslov. Ali ne kao naslov za naslov, već kao naslov za stvar.
Ta je stvar sporna, kaže brzo Hajdeger. I dodaje: ime, naslov, stvar u sebi je raspravljanje: Aus-einander-setzung.]
U nepotpisanom pismu od 27. decembra 1888. Niče nagovara Karla Fuksa da zajedno s Peterom Gastom objavi
članak o njemu, Ničeu, kao predgovor spisu protiv Vagnera.
Učinilo bi to veliki utisak, kaže. Taj utisak, otisak ili znak
(Eindruck) već ima svoje ime, svoj slučaj, naslov, titulu ili
adresu. Ničeov predlog – na kraju pisma, mesto potpisa –
glasi: „Titel: Der Fall Nietzsche” („Naslov: Slučaj Niče”).
36 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
Pripada li reč naslov tom naslovu?
[Ime stoji kao naslov za mišljenje, kaže Hajdeger. U isto
vreme je to naslov, naslov knjige. Barem dvostruki naslov,
za mišljenje unutar knjige, i za knjigu o tom mišljenju. Ali
kako je to ista reč, njena dvostrukost je čini u njoj samoj
„spornim slučajem”, pravi od nje stvar za „raspravljanje”.
Možda bi ta reč – ime Ničeovo – ostala po strani od dvosmislenosti, kad ne bi bila naslov: naslov je čini spornom,
deli je iznutra i potom stavlja okolo nje. – Udvaja je, kako bi
je zaokružio.
To je prvi potez Hajdegera, onaj unutar naslova i oko
njega. Drugi kao senka prati prvi: uzimajući isto ime za
spornu stvar, udvajajući ga kako bi sada ta stvar bila i predmet o kojem se raspravlja, ime se pretvara u stvar, takoreći
oduzima sebi kao vlastito, pojedinačno ime; tako oduzeto
sebi, ono se onda vraća, u naslovu, barem kao jedna zajednička, ako ne baš opšta stvar.]
[Udvojeno, okruženo navodnicima, ime Ničeovo sada
igra kao senka i u naslovu i oko njega. Oduzeto sebi, kako bi
sebi bilo vraćeno, prošlo je put koji mu je odredio Hajdeger.
Možemo reći da to ime više ni nije Ničeovo, već jednog
„Ničea” potrebnog Hajdegeru kako bi se s njim otvorila rasprava, prepirka, svađa. Jer i Streitfall i Aus-einander-setzung
unapred kažu da će rasprava biti oštra, borbena, čak ratoborna. A kako je taj Streitfall ipak jedan Fall, sporni slučaj će
biti više od pukog slučaja: biće to uzorita prilika, primer za
nauk svima koji bi kod Ničea tražili izlaz. Ili spas: pre nas
neki Bog može spasti, reći će kasnije Hajdeger; ne Niče.]
[Sasvim je moguće reći da Hajdeger ni nema posla s Ničeom, već s jednom senkom tog imena. Očišćen od svih vlastitih dvosmislenosti, taj „Niče”, Hajdegerov „Niče”, prepušta se čitanju koje je već pripremio naslov, u svom udvajanju i zaokruženju, oduzimanju i iznovnom davanju. To će
Ničeove tekstove izložiti sasvim naročitom tumačenju – iz
njih će se izdvojiti, posebnim zaokruživanjem svaki put kad
se nad smisao nagne senka dvosmislenog, samo ono značenje koje se potom može, u sebi udvojeno da bi sebe podržalo
Naslov „Niče” (1889) 37
kao jedno i celovito, opet vratiti tekstu kao njegovo jedino
značenje. Ili jedini smisao: nikakvo treperenje pojma ili oblika neće se dozvoliti Ničeu. On će biti pročitan kao monoton, jednoznačnim pojmovima okrenut autor, čiji jezik, način govora, stil ili ton reči više nisu od važnosti. Od važnosti
će dalje biti samo „stvar njegove misli (die Sache seines
Denkens)”: kao da se misao može odvojiti od reči, onako
kako se svetlost razdvaja od senke.]
[Izložen čistoj svetlosti pojma, Hajdeger će ipak sve vreme imati posla sa senkom. Kao okamenjen gost, „Niče” baca dugačku senku na svu svetlost Hajdegerovog čitanja. Odnosno, u obrtu koji hvata ili se hvata u svaku senku, Hajdeger se ponaša kao Ničeov Don Žuan iz „Priče”: nedostaje
mu ljubav i strast prema stvari s kojom raspravlja, ali poseduje duh, znatiželju i zadovoljstvo da je lovi. U pitanju je,
kako Niče veli, saznanje kao intriga, odgonetanje zagonetke:
taj Don Žuan ne vidi, uprkos volji da to apsolutno zna, kako
je već u vlasti bezdana – jer nema apsolutnog znanja, ono je
uvek u bezdanu. Svetlo odatle bačeno na Ničea toliko je jako da ga čini senkom imena, utvarom naslova. U velu naslova, ime je poput duha. Ali sobom osvetljeno, ono taj veo
okamenjuje u lik sablasti, u stvar bezdana.
Don Žuan ili kameni gost – to je naslov Molijerovog komada – priča o žudnji, zavodništvu, velovima, ženama i istini. Takođe o zavođenju u kojem zavodnik postaje zavedeni:
na kraju komada, jedna utvara odvodi ga u ponor.]
[Ali pustimo Don Žuana, on je iz „Priče” na koju, kao i
na sve druge kod Ničea, Hajdeger ne obraća pažnju. Pošto je
„Ničea” izdvojio kao naslov za stvar misli, ostavljajući po
strani ono što se umeće između tog imena kao imena i imena kao naslova, Hajdeger otpočinje Aus-einander-setzung s
„Ničeom”, raspravu sa sobom u ogledalu jednog naslova.
Prva reč te rasprave je reč okružena navodnicima.
To je ista reč kao i u naslovu – „Niče”.
Samo će je jednom Hajdeger tako zapisati. Jedino u naslovu, u prvoj reči rasprave. I nijednom više: čim rasprava
bude počela, navodnici će spasti. Oko imena, ali i oko drugih reči, opet Ničeovih.
38 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
Pratićemo neko vreme skidanje navodnika, uz povlačenje crte. U svetlosti Hajdegerovog čitanja oni će se povući,
kao senka što se povlači pred suncem. Ili kao reč što treba
da se povuče, tamo gde je jedino važna misao.]
Pripada li Naslov: Slučaj Niče Ničeu?
Pitanje pripadanja se može postaviti više no u jednom
smislu: kao pitanje da li je nešto deo nečega – pitanje svojine nad nekim delom (svojstvenosti, autentičnosti, potpisa),
kao pitanje (pri)pada(nja). Isto tako, kao pitanje slučaja: da
li je Niče slučajno podvukao reč naslov u svom naslovu?
Ipak, podvlače li se naslovi slučajno?
Nastaju li slučajno?
Ili njima upravlja nekakva nužnost, ma koje vrste bila,
neki smisao, izvestan naum? Pa čak i ako slučaj pripada naslovu, ili naslov slučaju?
Stoga: pripada li naslov ovom Slučaju?
Prvi put, odgovor je: ne.
Ne: „Titel: Der Fall Nietzsche von Peter Gast und Carl
Fuchs”, piše on („Naslov: Slučaj Niče od Petera Gasta i
Karla Fuksa”). Nije to naslov Ničeovog spisa, već spisa drugih autora, spisa koji pripada Gastu i Fuksu.
[Aus-einander-setzung: pod tim izrazom, takoreći odmah
u podnaslovu, otvara Hajdeger raspravu s Ničeom. To jest sa
– „Ničeom”: rasprava će sebi pribavljati navodnike i njih se
lišavati. Za početak, „Aus-einander-setzung” ne stoji među
navodnicima. Da izraz nije u sebi razdvojen dvema povlakama, tada bi se reklo da je to tek rasprava. Šta crte ocrtavaju?
Ovaj izraz Hajdeger ne piše tako jedanput ili dvaput, on ga
piše skoro redovno tako u prvih pedesetak strana svog Ničea, gde je manje-više izložen plan čitave rasprave.]
Drugi put, međutim, odgovor je: da.
Da: ipak Niče piše i predlaže, želi i podvlači taj naslov
(pripadala reč „naslov” naslovu ili ne). Da, taj naslov – slučaja ili pada – Ničeova je reč.
Naslov „Niče” (1888) 39
[Aus-einander-setzung: raspravljanje kao razlaganje, razdvajanje, rastavljanje i razglobljavanje. Ali Aus-einandersetzung je, u isti mah, sporazum, poravnanje u sporu, obračun duga jednog prema drugom i podvlačenje crte. Možemo
li odabrati samo jedno značenje od ovih nekoliko? Na koje
od njih Hajdeger računa? Pitanje ostaje i ako uzmemo sva
značenja sadržana u toj istoj reči: može li se njome u isti
mah odrediti raspravljanje i sporazum, rastavljanje i poravnanje? Pitanju su podložni i izbor i nebiranje. Kako god
odabrali – možemo pogrešiti. A ako ne izaberemo – opet
ćemo pogrešiti.]
Ali pripadaju li jedno da i drugo ne istom pitanju? Možemo li u isti mah misliti i reći i da i ne? Istovremeno, odjednom, kao odgovor na isto pitanje?
Treći put, odgovor je i da i ne. – Lišen „naslova”, Naslov: Slučaj Niče Ničeov je prepis sopstvenog naslova, naslova spisa Slučaj Vagner. Dakle – da, to jeste njegov naslov. – A ipak. Ipak, pripada li autoru pravo i na prepisivanje
samoga sebe? Nije izvesno. Uostalom, neka zakonodavstva
pravo na prepis odriču i u slučaju kad su autor i prepisivač
ista osoba, polazeći od nedeljivosti ili neprenosivosti svojine
i spisa. – A ipak. Ko bi ovde, u slučaju spisa Naslov: Slučaj
Niče, bio vlasnik ili autor, kad taj spis nikada nije ni bio napisan, kad je od svega ostao samo puki naslov?
[Aus-einander-setzung: ovde se crte povlače unutar reči,
kao da reč može da povuče crtu između Ničea i Hajdegera,
tj. u sporu ovoga drugoga s prvim, ili barem s njegovim
imenom, s „Ničeom”. Bio bi to možda način da se u raspravi dođe do nekog rešenja. Pitajući se zašto Hajdeger ipak tu
reč do kraja ne rastavlja na njene mogućnosti – zašto je zapravo ne piše Aus-ein-ander-setzung: iz-jednog-drugoga-postavljanje, kako bi glasio najdoslovniji „prevod” – već je rastavlja tako da njen možda najvažniji deo „einander” ostaje
zajedno, kao da nisu dva lica u pitanju nego jedno („izjednodrugoga-postavljanje” bio bi tu prevod), jer mu to jezik ne samo dopušta nego na određen način nalaže („einander” je jedna reč, ali je i „Aus-einander-setzung” ništa manje
40 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
jedna reč), ne mogu a da se ne zapitam nije li tu, u tom podnaslovu gde, kao pod svodom, otvara i vodi raspravu, već
sadržano jedno prisvajanje? Ali takođe prisvajanje koje nije
bez istovremenog oduzimanja: ako spadaju navodnici, kako
bi Niče prenesen u „Ničea” opet postao Niče, ne prati li taj
pad ostavljanje tragova, u crtama koje se povlače unutar
reči, kao senka traga, ili kao trag senke?]
Četvrti put, dakle, odgovor glasi: ni da ni ne.
Niti je Niče vlasnik naslova za nenapisani spis, niti on
nije vlasnik – to jest, jeste, utoliko što je naslov smislio i
predložio.
Niti je on autor nečega što bi drugi trebalo da napišu, niti
to nije – to jest, jeste, utoliko što svoju reč sam piše i podvlači.
Niti je pisac svog naslova, jer je taj naslov jedan prepis,
niti to nije – odnosno, jeste, jer je ipak on, Niče, autor onog
prvog naslova čiji je ovo prepis... Itd.
[Aus-einander-setzung: u tom podnaslovu povlače se
crte, kako bi se odmah nakon njih, u prvom međunaslovu
(„Niče kao metafizički mislilac”) krenulo u obračun s njime,
napustila metafizika, a Niče ostavio u njenoj brazdi. Tu je
već prizvan i „naslov” Volje za moć, ali nam je taj slučaj već
poznat. Takođe su nam poznati i naslovi oko crte (Über
„Die Linie”, što je, navodnici u navodnicima, naslov za Zur
Seinsfrage, 1955) i oko prelaza metafizike (Überwindung
der Metaphysik, 1954. – pri čemu ova „Überwindung” iz
mnogih razloga ostaje Ničeova reč; napomenimo da je Prevazilaženje metafizike nastajalo u istom periodu, između
1936. i 1946. kad i ovo isrcpno čitanje Ničea); itd. Crta i navodnici. Šta bi značio njihov sklop, njihova Aus-einandersetzung? Precrtani navodnici? Hajdeger će precrtavati Biće,
pisaće Sein („eine Aus-einander-setzung des Seins”, stoji u
Pitanju Bića: „rasprava s Bićem”, sa crtom, onim ispod
crte). Ili ta navodna, udvostručena i ukrštena crta krije neko
povlačenje kojem još ne ulazimo u trag? Crta koja nije samo
povučena, već koja se povlači tako da ostavlja dvostruk trag
u onom što ističe i gde je više nema? Kao senka čiste senke,
kao belina same svetlosti?]
Naslov „Niče” (1889) 41
I ne, i da, i ne i da, najzad – ni ne ni da.
Takvi su odgovori.
Jesu li to odgovori? Odgovori na koje pitanje? Na pitanje: pripada li jedan naslov Ničeu.
Takvo je pitanje.
[Ne bi li odmah, na početku, ubrzao stvari, Hajdeger će
navesti jedan odlomak iz tzv. Volje za moć, mesto gde Niče
govori o filozofiji (bez navodnika) kao o nečemu retkom
(„filozof je jedna retka biljka”), o nečemu na šta nema nagovora (čime Niče ustaje protiv čitave tradicije nagovora na filozofiju, od Platona do Kanta, čiju je suštinu izrekao Aristotel onim „i ako se ne bismo hteli baviti filozofijom, bavićemo se njome da bismo razjasnili zašto se njome ne bavimo”), što je tako retko da je sasvim različito od nauke (čime
još jednom ustaje protiv čitave metafizičke tradicije koja je
filozofiji ne samo obezbeđivala status nauke, prve nauke,
već i nauke svih naukâ, njihovog fundamenta), a čime sve,
moglo bi se reći, Niče vraća ovu reč među navodnike. Ti doslovno nevidljivi, ali čitavim smislom tako istaknuti navodnici oko izraza, pojma, vrednosti filozofije, nisu retki kod
Ničea: ne samo s naukom, već i s filozofijom umeo je Niče
da se obračunava kao niko pre, a – usudićemo se reći – ni
posle njega. „O predrasudama filozofa” – to stoji na čelu S
one strane dobra i zla, a o istim i sličnim predrasudama filozofa i filozofije čitaćemo i u Sumraku idola (s podnaslovom:
„Kako se filozofira čekićem”). Uprkos ovom podvlačenju
navodnika oko imena filozofije, Hajdegerovo čitanje prećutno uklanja crte i diže navodnike.
Posle dva duga navoda iz Ničea, o kojima neće reći ni
reči, kao da oni potvrđuju njegovu prećutnu misao – što ni u
kom slučaju ne može biti uzeto za svršenu stvar – Hajdeger
prelazi na prepisku. Između ostalog, treba dokazati da je tzv.
Volja za moć ne samo Ničeov naslov, već da je taj naslov
upravo pravi naslov („der Titel”, piše i podvlači Hajdeger)
Ničeove filozofije, a preko toga, veliki naslov – takoreći Naslov sam – Ničeove metafizike.
Ali već prvo od tih pisama u Hajdegerovom navodu odaje drukčiji Ničeov stav. „Nastavio bih s preinačenjem moje
42 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
metafizike”, piše Niče 7. aprila 1884. Overbeku, podvlačeći
tu reč, time je ističući i donekle izokrećući. Šta znači crta ispod reči? Naročito ispod reči metafizika? Pojačava li tu crta
ili slabi, precrtava istu reč? U to doba Niče će zapisati da
„umesto ’metafizike‘” (reč je sada među navodnicima) valja
potvrditi „učenje o večnom vraćanju (kao sredstvo odgoja i
selekcije”. Crte i navodnici ovde ne potvrđuju, već zaobilaze, kako bi potvrdili potvrđivanje, a ne „metafiziku” koju
Niče uvek vidi vezanu za neko odricanje, poricanje, za nihil
životu. Hajdeger prelazi ćutke preko tog pitanja, mada će,
samo dve stranice kasnije, istaći da je takoreći sve u pitanju
– da nije odgovor na pitanje Bića ono što je važno, važno je
održati pitanje kao pitanje. (I to će se ponavljati kroz čitavog
Ničea.) Hajdeger nastavlja, navodi još jedno pismo iz istog
razdoblja, sada Gastu (od 2. septembra) gde Niče najavljuje
da će šest narednih godina „pripadati razvijanju sheme kojom ću odrediti moju ’filozofiju‘”. Hajdeger ne obraća pažnju na ove navodnike, kao ni na one koje, u nastavku, u sledećem navodu Ničeovog pisma Overbeku iz jula 1885. stoje
takođe oko te reči, naglašavajući je jednim obrtom za koji
treba imati sluh. „Provodim skoro svaki dan”, piše tu Niče,
„dva do tri sata diktirajući, ali što se tiče moje ’filozofije’,
ako imam prava da tako nazovem to što me muči sve do
korena mog bića, ona više nije saopštljiva, barem ne više
putem štampe”. Muka, strast, pasija ili patija diktira ovde i
navodnike oko te reči na koju, veli Niče, nije više siguran da
ima prava. – Ali Hajdeger će još jednom izgubiti iz vida diktat navodnika, uzimajući pravo, u ovoj parnici, da se tom reči služi u njenom doslovnom ili barem neproblematičnom
smislu, čak i kad je drugi u pitanju. To što, u narednom navedenom slučaju, na zadnjim koricama objavljene knjige zatiče naslov koji mu je, Hajdegeru, tako potreban, odštampan
podebljanim slovima, biće za Hajdegera dokaz da je taj naslov i naslov Ničeove misli – ne uzimajući, očito, u obzir
ono što je koliko maločas rečeno protiv saopštavanja, a naročito protiv štampe. Tim pre što je ovde slučaj o naslovu
unutar naslova, i što se tipografska intervencija izdavača ne
može unapred otkloniti. Ali takve intervencije Hajdeger
sada do kraja preuzima na sebe. Stavljanje crte, premeštanje
ili sklanjanje navodnika, podvlačenje – čitava igra sa smislom koji vibrira kod Ničea u senkama značenja kao trag
Naslov „Niče” (1889) 43
jednog svetla snažnijeg od svetla doslovnog – izgubljeni su
u ovom prepisu. Ili prepisom zamenjeni: moć zamene udvostručila je svoju volju nad Ničeovim govorom, zamenjujući
ga sobom, svojim „Ničeom”.]
[Jer, „’Volja za moć‘ – taj izraz igra kod Ničea dvostruku
ulogu” (ne dve uloge, nego „jednu dvostruku ulogu”, „eine
zweifache Rolle”):
„1. Izraz služi kao naslov (als Titel) ... filozofskog glavnog dela.
2. Izraz je imenovanje onog što sačinjava temeljni karakter sveg onog što biva (Grundcharakter alles Seienden)”.
To bi trebalo da je ista uloga, samo u dva lica, dvoguba,
dvostrana. Njeno pretpostavljeno jedinstvo, s onu stranu razlike između jezika i onog što samo tako biva, naslova i temelja, za Hajdegera ostaje izvan pitanja.]
[Ali pitanje stoji: može li se, sme li se, s kojim pravom
na koje sam Niče ukazuje kao ono što je već izgubljeno, Ničeova filozofija ili „filozofija”, naslov ili „naslov” prevesti i
potom svesti na pitanje vlastite filozofije, na pitanje o Biću i
o onom što biva, na ono što čini zbilja temelj i temeljni karakter, takoreći naslov, Hajdegerove misli? Asimilacija počinje prevodom, i mada Hajdeger odriče da je Biće ono što se
može asimilovati, pa i prevesti, a naročito umetnuti kao vlastito, od pojedinačnog subjekta zavisno, razlika koja za
njega postoji između Bića i onog što biva, između Sein i
Seiende, svakako je i razlika prevoda, umetanja, pa stoga i
asimilacije. Ključna crta metafizike – a to će u parnici protiv
Ničea biti glavna stavka optužbe, već izrečena u kratkoj najavi dvostruke uloge – jeste da ona Biće asimiluje u ono što
biva (Sein u Seiende), prevodi ga na stranu kud ono ne pripada, i da razdaljinu između to dvoje smanjuje tako da se
Biće gubi, zaboravlja ili povlači u onom što biva. Ono nestaje – kao što nestaju senke iz Ničeovog razigranog pisma u
Hajdegerovom čitanju, ono se zaboravlja – kao što se zaboravlja dvostruki smisao izraza „Volje za moć”, kako bi se on
podvrgao nasilno nametnutom jedinstvu.
Jer prisila, sila koja jedino sebe ima za zakon, biće u
krajnjoj instanci ono što će Hajdeger zameriti Ničeovoj volji
44 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
za moć. Razume se, nakon što je taj izraz lišio dvosmislenosti, prisilio ga da bude jedinstven, da igra „dve uloge” ali
u istom licu: čas kao naslov koji stoji nad svime što je Niče
napisao, a čas kao tema koja je Ničeu ipak izmakla, ostala u
bezdanu, koju nije domislio. Volja za moć biće s jedne strane nasilje (Hajdeger će ići tako daleko da će Ničea optužiti i
za biologizam volje za moć, a to će reći da je utro put nemani njegove, Hajdegerove povesti), a s druge strane je, kao
nemišljeno ili nedovoljno mišljeno u Ničeovoj misli, volja
za moć ono što je nihilizam: takođe „suštinsko nemišljenje
suštine ničeg”, slepa volja koja ništi, moć koja razara. Kao
prenošenje ili prevod Bića na telo same povesti (ništa manje
nego na jedno istorijsko telo), kao ispunjenje zamene Bića
onim što tek biva – ispunjenje koje je, u toj zameni, jednako
potpunom pražnjenju smisla Bića, njegovom ništenju u samom svom smislu – Ničeova volja za moć je dovršenje metafizičkog nauma, kraj povesti jedne priče.]
[Moglo bi se kazati da je čitav Niče vođen ili nošen –
odvođen i zanošen takođe – ovom crtom prevođenja, transkribovanja, prisvajanja Ničea u „Ničea” koji postaje Niče
metafizike. Mogli bismo takoreći iz reda u red da sledimo
ovo podebljanje, dvostruko ili višestruko podvlačenje, ovo
preštampavanje Ničea u Hajdegerovog poslednjeg i, kao
takvog, najvećeg metafizičara. Pošto je odredio dvostruku
ulogu naslova, pri čemu drugi smisao upravlja prvim, Hajdeger veli da je knjiga o Zaratustri tek predvorje za glavno
delo, za veliki i temeljni metafizički naum, u čemu samo,
kaže, „Niče sledi dugi put starog pitanja vodilje filozofije:
’Šta je ono što biva? (Was ist das Seiende?)‘”, u čemu tada,
razume se, nije tako moderan kako se čini, niti toliko podrivački, kako drugi misle. Niče pripada tradiciji zapadne misli
– metafizičke misli – i iz daljine, kroz njega, ona diktira ili
telepatiše pitanje o onom što biva, a ne o Biću, što je i čini
metafizičkom, ili telepatskom. Kako to ne vidimo, pita sebe
i nas Hajdeger. Ne vidimo, veli odmah, jer je Niče „još uvek
nama savremen”, još je suviše blizu: blizu je jer je njegov
telepatski učinak na nas prejak, jer stoji u istom vremenu
kao i mi, takoreći u istom trenutku savremenosti, a lek protiv toga je Auseinandersetzung: sada, pak, ta reč više nema u
sebi crte. To je sada jedinstvena reč, kao što je Niče već
Naslov „Niče” (1889) 45
uvučen u jedinstvo metafizičke tradicije, pa se raspravljanje
s Ničeom prevodi, još jednom, na raspravljanje s čitavom
tradicijom metafizike („Auseinandersetzung s Ničeom postaje jedna Auseinandersetzung s dosadašnjim zapadnim
mišljenjem”). Samo ta „Auseinandersetzung s Ničeom nije
još počela, niti su za nju stvorene pretpostavke”.
Pored toga što je Ničeov telepatski diktat još snažan iz
razloga njegove i naše savremenosti, pripadanja istom vremenskom vidokrugu, pretpostavke za raspravljanje s Ničeom su onemogućene iz još dva razloga koja Hajdeger odmah imenuje kao određivanje Ničea za „filozofa-pesnika”
(Hajdeger stavlja navodnike oko ovog izraza), što je valjda
za pesnika Zaratustre neopravdano, jer ga navodno time isključuje iz kruga pravih filozofa koji se bave stvarima odvojenim od života, apstrakcijama filozofije, „kao da je ona”,
veli Hajdeger, „inače namenjena mrtvacima i stoga izlišna”.
Da je to pogrešno, on će pokazati odmah jednim navodom iz
Ničea (razume se iz tzv. Volje za moć) gde se mišljenje određuje kao „svečanost i zanos”. Kao da je u svojoj transkripciji Ničea za dve metafizičke teme (Sein, Seiende) uz orkestraciju pomoćnih motiva (zaborav pitanja, telepatija, metafizika, mrtvi) smeo s uma ironiju na račun apstrakcije, Hajdeger
će se začuditi: „Apstraktna misao svečanost?”, kao što će,
dve-tri strane kasnije, zaboraviti na mrtve i na čitavo pitanje
odnosa misli prema onima kojima navodno nije potrebna,
odlučujući da „istinska Ničeova filozofija preostaje u ’zaostavštini‘”, među spisima zvanim „posthumni”, oko kojih sada Hajdeger umeće navodnike, ili ih prenosi, prevodi, premešta, pošto ih je oko filozofije sasvim uklonio, pojačavši to
uklanjanje izrazom „prava (istinska, autentična, vlastita,
eigentliche) Ničeova filozofija”.]
[U kom smislu pada ta reč – „posthumno” – kad je reč o
Ničeovim spisima iz zaostavštine? Između 1889. i 1900. već
se uveliko radi na pripremi i objavljivanju raznih zapisa koji
će poneti to ime; ali sve vreme je Niče živ, mada više ne piše, i važi za ludog. „Neki se rađaju tek posle smrti”, napisao
je, ali kao da smrt ima drukčiji naum s Ničeom i njegovim
delom, kao da kruži okolo i iznutra, još suviše živa da bi bila
smrt, i već na umoru da bi se njen život prepoznao u njenom
46 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
kraju. Nije li najviša – u isti mah najčistija, najidealnija i
kao takva najrazumljivija (pa i najrazumnija) forma telepatije – kao i najluđa, razume se, ona koja bi označila prenos
preko te daljine koju niko nije prešao, preko razmaka ili
ponora između živih i mrtvih, reza koji je takođe sam rez
između Sein i Seiende, možda između volje za moć i večnog
povratka istog, u svakom slučaju jedan rez koji niko od
živih ne prelazi? Telepatija kao opštenje između živih i
mrtvih. Ali zar od strane mrtvih, kroz žive, kao od jednih
prema drugima, ne dopiru poruke upravo kroz njihova zaveštanja, zaostavštine, kroz spise? Nije li ta Auseinandersetzung mrtvih i živih takođe telepatska, u dobrom smislu? I
nije li sve napisano u tom smislu, takođe valjanom, ono što
je „posthumno”, što se rađa „tek posle smrti”? – Kao da je
smrt itekako upletena u telepatski slučaj predaje, u spis i misao, tajnu smisla, prenos i pitanje.]
[Iza skoro svakog Hajdegerovog retka mogli bismo postavljati pitanja, ona koja Hajdeger ne postavlja, prelazeći
preko njih kao da ih nema. Ne samo pitanja o tom „filozofupesniku”, što Niče jeste bio, ma kako ga Hajdeger branio od
toga, i ma koliko navodnika stavljao oko tog izraza koji mu
je stran (njemu, ali ne i Ničeu), već i, na primer, pitanja o
aforizmima Ničeovim, za koje Hajdeger u nastavku veli da
nisu „jednostavni odlomci” niti „primedbe koje izmiču”,
mada, veli, ima i takvih; ali on će uzimati one aforizme koju
su pravi, „brižljivo izrađeni” – za koje, „aforizme” (navodnici takođe Hajdegerovi), još kaže da se mogu prepoznati time što su „u sebi čisto razgraničeni od sveg nebitnog i samo
bitno ograničavaju” – kao da se bit jednog jezičkog, književnog ili filozofskog roda može razgraničiti i ograničiti pozivanjem na neku bit koja je bit apstraktnog, i kao da ono što
je odbačeno – odlamanje u odlomke ili izmicanje primećenog – ne igra takođe suštinsku ulogu u postajanju nekog aforizma onim čime nas zaustavlja. Ili čime zaustavlja sve, pa i
Hajdegera: ovde je takođe reč o selekciji, koja uvek nameće
opravdano i neopravdano pitanje koji se aforizmi smeju
uzeti a koji mogu odbaciti, koji izmiču a koji privlače, kao i
da li se aforistički odlomak može razlamati na još manje, što
je, u mnogo slučajeva, Hajdegerov postupak u Ničeu. Nakon
Naslov „Niče” (1889) 47
što nam je preporučio knjige Bojmlera i Ničeove sestre kao
dobru uvodnu lektiru (prelazeći, bez sumnje neopravdano,
preko čitavog niza do tada objavljenih radova o Ničeu, filozofskih i biografskih, postupak uvek opravdan koliko i neopravdan, u svakom slučaju simptomatičan), Hajdeger prelazi
na već pominjane izvode iz prepiske da bi ustanovio preimućstvo Volje za moć kao glavnog naslova i glavne misli
Ničeovog slučaja i – više se nimalo ne obazirući na navodnike, crte, podvlačenja i povlačenja Ničea ništa manje oko i
u ime tog naslova – jednostavno zaključio da, kad je reč o
tome „šta filozofija jeste i kako to ona jeste”, to biva određeno „samo iz nje same, ali je to samoodređenje tek mogućno
ukoliko je već sebe sama utemeljila”: „Njena vlastita bit okreće se uvek protiv nje same”: „što je neka filozofija izvornija, to čistije ona treperi u ovom krugu oko sebe same”:
„kako bi još dalje bila istisnuta, sve do oboda ničega (bis an
den Rand des Nichts), i obuhvata tog kruga (der Umkreis
dieses Kreises)”. Ovo neprikriveno pesničko određenje i samoodređenje filozofije, treperenjem nje same oko sebe sve
do ivice ništavila, u krugu koji obuhvata krug sužavajući se i
šireći u isti mah, zapravo je jednostavno, imamo li u vidu
ono što ćemo na kraju razmotriti – ne pominjući više Hajdegera, ali s jednakom mišlju na njega, na njegovo čitanje Ničea – kao sam telepatski sklop filozofske reči, kao telepatiju
filozofije.
Za sada, „Niče” je za Hajdegera kraj jedne povesti, kraj
metafizičke povesti priče o Biću.]
[Kraj povesti priče o Biću, u njegovoj razlici prema
onom što biva. Ali ova priča nije jedina priča, kako bi to
Hajdeger hteo. Postoje druge, i unutar i izvan filozofije. Niče, na primer, nije onaj ko veruje da je pitanje Bića (Seinsfrage), ili pitanje o smislu bića (die Frage nach dem Sinn
vom Sein) čitava priča, ne samo filozofije, već ni povesti.
Što se filozofije tiče, Niče će smatrati da je ona pitanje jedne
nove budućnosti (”Uvod u jednu filozofuju budućnosti”,
takav je podnaslov S one strane dobra i zla), jednog Možda
(„opasnog Možda”, „opasnog u svakom pogledu”) u kojem
se stiču istina kao i neistina, uverenje i zabluda, tlo i bezdan,
svetlo i senka. Tu, pod istim naslovom, i podnaslovom „O
48 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
predrasudama filozofa”, još se veli da mu je, Ničeu, „postalo
jasno šta je dotle svaka velika filozofija bila: naime, samoispovest svog tvorca i neka vrsta nevoljnih i neprimećenih
memoara”, izraz poriva koji se prikrivaju „nagonom za saznanjem”, „jer svaki poriv žudi za vladanjem i kao takav pokušava da filozofira”. Čekajući „novu vrstu filozofa” kao
„filozofe opasnog Možda u svakom pogledu”, a koji će biti i
„novi psiholozi”, polazeći od promenjene ideje „psihe” –
„duše kao Subjekta-Mnoštva (als Subjekts-Vielheit)”, Niče
veli da je on, taj sticaj svih opreka kao Jedno-Mnoštvo, već
time „sâm osuđen na izmišljanje (Erfinden) – a, ko zna,
možda i na pronalaženje (Finden)”.
Hajdegera to neće zadovoljiti. Već će se na prvim stranama Ničea otkloniti mogućnost da je Niče „nekakav pesnikfilozof (ein Dichterphilosoph)”, tj. da nije „strog mislilac”;
ne, tvrdiće Hajdeger, on jeste ovo drugo, ali ne i prvo – kao
da nije moguće da prvo u isti mah bude i drugo, ili kao da
sam Niče tu mogućnost upravo nije povezao sa nadolaskom
„nove vrste filozofa”, s budućnošću filozofije. (Kako bi sasvim otklonio mogućnost takve veze, Hajdeger će izraz „pesnik-filozof” za svaki slučaj okružiti navodnicima.)
Moguće je dakle zamisliti drukčiju povest filozofije od
one koja pripada priči o Biću. Niče će to pokušati, „izmišljanjem” i „pronalaženjem”. Tako što Hajdeger nikada neće
priznati za odgovore na svoje pitanje Bića, njegovog smisla
ili njegove povesti. Ali ni Niče neće nikada priznati da je to
pitanje ono koje pripada samoj priči. Njegova „Priča” reći
će da onaj ko sebi postavlja takvo pitanje završava kao statua, „okamenjen gost” na večeri saznanja čiju glad više ni
čitav svet ne može utoliti. „Taj na kraju gori od želje za paklom”, odgovara Niče „Pričom”. I dodaje: „To je poslednje
saznanje koje ga zavodi”.]
[Sve se odvija kao da Hajdeger oduzima ili preuzima neki naslov iz Ničea, pa i samog Ničea, kako bi ga potom vratio na mesto na kojem ga je našao; navodnici i crte samo
drže prazno mesto do povratka, kad više nisu potrebni. Liči
to pomalo na neobičnu kriminalnu povest – na krađu iza leđa kako bi se ukradeno, takođe iza leđa, vratilo – ali i na detinjastu igru gde se, s one strane stvari, one uzimaju i vraća-
Naslov „Niče” (1889) 49
ju, u samobmani da se nisu ni takle. Šta se zbiva s onim ko
tako postupa? Ničea bi to možda zabavilo, mada ta igra, kad
se izvodi na nekoliko stotina strana, postaje monotona, poznata, stara igra prikrivanja istog istim. Upravo igra metafizike, rekao bi Niče, ona igra koja izmišlja onostrani, drugi,
„pravi” svet kako bi ga stavila na mesto jedinog sveta koji
imamo: kako bi prevarila ili zavela samu sebe. Ono što metafizika nudi kao svoje poslednje otkriće o svetu – a to, u
njenom govoru, može biti samo Biće – odvodi je iz sveta u
svet duhova, aveti i sablasti. I to sada svet nastanjuje kao
„pravi”, kao „jedini”– kao varka nad varkama.]
[„To je poslednje saznanje koje ga zavodi”. Ili ga „prevodi” – „prenosi” i „izvodi”. („Es ist die letzte Erkenntnis, die
ihn verführt.”) Poslednju reč podvlači Niče. Ona prenosi i
njega, i nas s njim (uključujući tu i Hajdegera, razume se)
nekud gde više nijedno mesto nije izvesno. Iako označava
jedan pad, poslednja reč tu stoji nasuprot poslednjem saznanju. Podvučena, crtom koja i sama prenosi. I u isti mah zavodi. Videćemo koje novo pitanje ona otvara i kakvi mu odgovori mogu pripasti.]
Pa ipak.
Pa ipak, pripadaju li – mogu li to – ovi odgovori tom pitanju? Isto tako, pripada li to pitanje ovim odgovorima? Najzad, pripada li samo pitanje znaku pitanja ako nema odgovora, pripada li znak pitanja pitanju ako odgovora ima?
Pa ipak, i „Niče” i Niče jesu u naslovu jednog slučaja, u
istoj reči, a opet – kao da nam jedan od te dvojice (koji?),
ukoliko ih je zaista dvojica (a ne više: jednom napisano, ime
„Niče” se opasno umnožava, i podvučeno ili okruženo navodnicima brzo će nas dovesti pred čitavu gomilu „Ničea” i
Ničea), neprestano izmiče, kao slučaj kojim se ne može vladati, kao pad koji ne možemo zaustaviti, kao rascep koji se
van naše volje širi. – Taj smo slučaj, pad, rascep (izraz Fall
će nas voditi i dalje) već otkrili, u jednom naslovu, naslovu
Der Fall Wagner („mein Fall Wagner”, „moj slučaj Vagner”,
veli on), a onda ga ostavili u času kad kaže da bi njegove
spise, posebno Slučaj Vagner, trebalo „i francuski” čitati:
50 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
prevesti ih („spis je čak lakše na francuski prevesti nego na
nemački”), oslušnuti im ton („Ton der Schrift”), naglasak ili
napon, treperenje i udar, u času kad svoje poruke o Sudbini
(„ich bin ein Verhängnis, das Verhängnis”) šalje na adresu
Zemlje, planete i tla (Erde), u volji da je čujemo, u nadi da
ga izgubimo („... nije bila nikakva majstorija da me se pronađe: teškoća je sada u tome da me se izgubi...”). – Jesmo li
primili poruku? Da li smo sačuvali adresu? – I dalje pratimo
imena, pisma, datume, mesta; adrese, potpise i koverte; tonove i prevode; naslove i prepise.
U međuvremenu, Hajdeger nas uverava da je to adresa
svih nas („an uns gerichtet”); Bataj smatra da se Niče slomio „mesto nas (ŕ notre place”). – Smemo li ovde, gde se
jezici tako napadno zapliću, pretpostaviti da bi te adrese –
Hajdegerovu an uns i Batajevu ŕ notre place Niče možda „i
francuski” pročitao, kao – ŕ une autre place, na drugom
mestu – ma kako filolozi to ocenili i ma šta filozofi o tome
mislili? „Die grande monde”, piše uostalom sam Niče. –
Ipak, postoji li, u tom velikom svetu, takvo jedno mesto? Je
li to jedno mesto? Kojem jeziku ono pripada? Kojoj adresi?
Kojem prostoru i kojem vremenu? Ko na njemu stoji? Na
mestu koga je ono? Ili namesto koga? Ko je drugi i koje je
njegovo mesto kao adresa Ničeove sudbinske poruke? Planeta, tlo, svet? Erde, monde? Da? Ne? Svi mi, ili polovina
nas, sveta, Zemlje („kad bi se spis dobro preveo na francuski, čitalo bi pola Zemlje”)?
Je li taj drugi možda – „Niče”?
Ili – Niče?
Na kojem je mestu „Niče”?
Gde je „Niče”?
Stavljam znak pitanja
(i otvaram novu zagradu: smemo li mešati reči, zaplitati
jezike, pitam. Gde je granica koju ne treba prekoračiti? Koliko se, dokle sme ići? Ne zapadamo li u proizvoljnosti, u
slučaj?
S jedne strane – da, moramo. Moramo poći s onu stranu
granice – jezika, osobe, ili mesta – kako bi se pratilo vidljivo i nevidljivo rasulo – jezika, osobe, mesta, možda vremena – u Ničeovim pismima ili spisima iz razdoblja sloma. Ko
Naslov „Niče” (1889) 51
na to nije spreman, neka se ne pita o Ničeovom ludilu, neka
ne čita ovaj spis. Patografija i patognomika Ničeovog slučaja mora da sledi čitavu gomilu znakova, otisaka i utisaka,
simptoma i sindroma, fiksideja, manija, potpisa i imena, čitavu gužvu jezika, adresa i pisama, množinu raznih „Ničea”,
likova i lica na koja se cepa, raspada, iza kojih ih se skriva,
odlazi, gubi, vraća i otkriva. Za svakim treba poći i pratiti ga
– pratiti ih – ma kud nas to odvelo.
S druge strane, praćenje sveg tog rastrojstva – puta ili
hoda, pravca ili metode, znaka ili lika – mora nekako pokušati da ostane pribrano, mora se kretati oko – na ili iz – njegovog pravca, puta ili stroja, kako se govor onog ko o rastrojstvu raspreda ne bi rasuo u prah. Taj način, pravac, dejstvo za nas su ovde pošta i njen stroj: adrese, pošiljke, žigovi, primanja i slanja, komunikacije i telekomunikacije. Jezici
i naslovi):
– gde je Niče?
Niče je tamo gde smo ga ostavili: u Torinu, na pošti, na
adresi pošte (ferma in posta), u času kad traži drugu adresu,
krov nad glavom, koverat za svoju sudbinsku poruku. Nije,
zaista, teško njega naći: uvek je tu, ovde (da), kao što su tu
uvek sudbina ili slučaj. Teškoća je izgubiti ga, kako sam
kaže u pismu Brandesu koje nosi poštanski žig (Poststempel) od 4. januara 1889.
Za pisma koja Niče šalje prvih dana januara 1889. nemamo druge podatke o datumu kada su napisana osim datuma
sa koverata, onih datuma koje je pošta utisnula svojim žigom. Može li im se verovati? Ako bismo pisali pošti i pitali
je, odgovorila bi nam, razume se, potvrdno; pošta uvek uverava u svoju ispravnost. Ipak, o svojoj pošti su Italijani mislili kao o šali. I sto godina nakon Ničeovog slučaja, Italijane
je izludelo otkriće da su njihovi poštari, da bi rešili jednu
božićnu gužvu, zagušenje čestitkama i pismima, velike gomile pošiljaka naprosto zakopali u zemlju. – Da li je pošta, a
pre svega ona u Torinu, na svoj način izluđivala Ničea? Da
li joj je verovao? Kakvi su bili odnosi između pošte i gospodina Ničea? Zašto on toliko dugo ne koristi sopstvenu adresu, nego stalno upućuje na poštu, ferma in posta? Stižu li
52 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
pisma odmah, bez lutanja i odlaganja, ili je možda distanca
od pošte razlog što adresu pošte radije navodi nego svoju, ne
bi li time sprečio gubljenje poruka, šum slučaja? Koliko je
Niče daleko od pošte? Da li je, na presudan dan, 3. januara
1889. možda krenuo u poštu? Piše li negde o njoj? Ima li s
njom neke planove, javne ili tajne? Zašto, na kraju krajeva,
na pisma s početka januara ne stavlja datume, kako je obično činio, nego sada to mesto njega čini pošta? Gastu, Brandesu, Burkhartu – „Poststempel: Torino, 4. I 1889”?
Dan ranije je, vele, na trgu Karlo Alberto – bilo je jutro,
četvrtak, gomila sveta na ulicama – ugledao kočijaša kako
tuče konja. Plačući, filozof je zagrlio životinju oko vrata, a
onda pao.
Nesrećan pad, u najmanju ruku. I u nezgodnom času. Jer
Niče je za godinu 1889. imao mnoštvo planova. Upravo napisanu knjigu o sebi – Ecce homo: kako se postaje ono što
jeste, gde je objasnio svoj slučaj, zašto je tako mudar, tako
pametan, zašto piše tako dobre knjige, potom zašto je sudbina (Schicksal), gde najzad navodi svoju adresu na koju mu
se može odgovoriti – nameran je da te, nadolazeće godine
štampa na nekoliko jezika: na francuskom (nemački original
je zapravo, tvrdi on, kovertirana francuska sadržina), na engleskom, na talijanskom. – Slučaj Vagner takođe. – U planu
je i izdavanje konačnog obračuna s Vagnerom, pod naslovom Niče contra Vagner na – čak – sedam jezika. Uništenje
Vagnerovog kulta je od prvorazrednog značaja, beleži. Više
no u jednom smislu. Kulturno, Vagner je zavodnik mladeži i
gomile. Estetički, to je dekadent, „tipičan simptom propadanja [typisches Verfalls-Symptom]”, pisao je Fuksu 26. avgusta. Jezički, ili hermeneutički, „Vagner je među Nemcima samo nesporazum”, kaže se u Ecce homo. Politički, boriti se
protiv Vagnera znači upravo voditi – „veliku politiku”.
Ima li borba protiv Vagnera možda i poštanski smisao?
Vratimo se na događaj onog što smo nazvali telepatskim
pismom, na pismo Ničea (F.-a) majci od 3. novembra, koje
počinje rečima „ovo je najčudnovatiji događaj [dies ist der
merkwürdigste Zufall]” i čije smo čitanje prekinuli. Reč je
upravo o omotnici:
Naslov „Niče” (1889) 53
„Stara moja, – ovo je najčudniji slučaj koji se može desiti. Na trenutak mi je stala pamet [meine Verstand stand
einen Augenblick still]. Zamisli [stelle Dir vor], da sam baš
naumio [dass ich eben im Begriff bin], da Te zamolim za
prepis jednog mesta [die Abschrift einer Stelle] iz sabranih
dela Vagnerovih: IX tom, u kojem stoji jedno Vagnerovo
pismo meni [ein Brief Wagners an mich steht]. Odatle sam
hteo da imam poslednju rečenicu [završni stav, poslednje
načelo, krajnju poentu, definitivan ulog, konačno slaganje,
den letzten Satz], koja mi je potrebna zarad određenog rada
[istaknutog, rešenog, odlučenog, pouzdanog, glasovitog itd.
posla, dela, zadatka, truda, einer bestimmten Arbeit wegen].
Tvoje pismo sadrži taj stav [Dein Brief enthält diesen Satz –
ovu rečenicu podvlači Niče, kao i prethodno Vagnerovo ime
i potonji koverat i poštanski žig]: ona treća strana, koja ti je
pričinila takvo zadovoljstvo. Totalno fabulozno [potpuno
kao u bajci, baš kao u priči, vollkommen märchenhaft]!
Na moje žaljenje nedostaje koverat čudnovatog pisma
[fehlt das Kuvert des kuriosen Briefs]: ni izdaleka ne slutim
[ich habe nicht die entfernteste Ahnung] odakle dolazi [woher er kommt]. Da si mi ranije poslala poštanski žig [Poststempel] mesto lutanja od mesta do mesta [putovanja, seljenja, zaobilaženja, stranstvovanja, statt der Wanderung von
Ort zu Ort] bio bih već na tragu [so wäre ich schon auf der
Spur]. Mora da je to dobar poznanik, na to upućuje šala u
adresi ‘Reken kod Licena‘ [Röcken bei Lützen, Ničeovo rodno mesto]. Da ono ne dolazi iz Beča?”
Treba se zaustaviti. Stati, ostati na jednom te istom mestu. U isti mah, treba se kretati, lutati, putovati i stranstvovati od mesta do mesta. Biti tu, nepomičan, zaustavljen, bez
glasa. A u isto vreme, pratiti trag, vinuti se u trenu, do početka, do rodnog mesta.
To nije šala, ne barem poput one deset godina ranije, u
vreme Ljudskog, suviše ljudskog, kad su Ničeu anonimno iz
Pariza, na dan stogodišnjice smrti Voltera, pisca i jedne Molijerove biografije, poslali Volterovu statuu, s propratnom
kartom na kojoj je jedino pisalo: „l’ame de Voltaire fait ses
compliments ŕ Frederic Nietzsche [Volterova duša pozdravlja Fridriha Ničea]”. Ovde je slučaj drukčiji, najčudnovatiji
54 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
koji može postojati (der merkwürdigste den es geben kann),
jer je reč o pošiljci koja, skoro doslovno, stoji u mestu, a istovremeno ide do kraja: totalno fabulozno dešavanje. Vollkommen märchenhaft!
U međuvremenu, početkom januara 1889. Niče menja
planove. Spis Niče contra Vagner povlači iz štampe. Ne bez
dvoumljenja: još nedelju dana pre toga, u pismu Fuksu od
27. decembra, istom onom gde predlaže da s Gastom objavi
Naslov: Slučaj Niče, Niče piše: „Pošto sam, dragi prijatelju,
o svemu promislio, odsad više nema nikakvog smisla o meni
govoriti i pisati; pitanje ko sam ja ja sam, spisom što štampamo, Ecce homo, stavio ad acta za najbližu večnost. Ne
moramo se više brinuti o meni, nego o stvarima radi kojih
sam tu. Uskoro će izaći Niče contra Vagner: ako sve upali,
onda i na francuskom. Problem našeg antagonizma je tu
tako duboko uhvaćen da je jednostavno i pitanje Vagner
stavljeno ad acta. Stranica ’Muzika‘ o muzici [Seite ’Musik‘
über Musik] u pomenutom spisu je možda najčudnovatije
[das merkwürdigste] što sam napisao...”
U međuvremenu, Niče menja planove. „Ne moramo se
više brinuti o meni, nego o stvarima radi kojih sam tu”: de
rebus musicis et musicantibus, o muzičkoj i muzikantskoj
stvari, zgodi, slučaju, prirodi, čuvstvu. Niče se više ne dvoumi oko spisa contra Vagnera i početkom januara ga telegrafski povlači. Četiri dana nakon pisma Fuksu, Niče šalje pismo Gastu, drugom potpisniku Naslova: Slučaj Niče: „Hiljadu puta ste u pravu! Štaviše, upozorite Fuksa.... U Ecce homo ćete naći jednu čudovišnu stranicu o Tristanu, uopšte o
mojem odnosu prema Vagneru. Vagner je apsolutno prvo
ime koje dolazi u E. h. – Tamo gde ništa nisam prepuštao
sumnji [Zweifel], imao sam i s ovu stranu odvažnost za ono
krajnje [Mut zum Aussersten].”
U spisu protiv Vagnera nema takvog naslova, „Muzika”,
ali postoji stranica posvećena „Muzici bez budućnosti”. Na
toj stranici čitamo razne stvari: da je muzika „poslednja od
svih biljki, možda zato što je najprisnija [najunutarnjija, die
innerlichste] tlu i stoga najpoznije stiže: u jesen i pri precveNaslov „Niče” (1889) 55
tavanju”; da je „svaka istinska, svaka izvorna muzika labudova pesma”; da, i zbog muzike, „sami Nemci nemaju nikakvu budućnost” itd. Sve smo to, i drugde, kod Ničea, mogli čuti. No, najčudnovatije na toj najčudnovatijoj stranici
koju je napisao biće sud o duhu Vagnerove muzike i jedno
zaista čudnovato poređenje: „Vagnerovo prisvajanje starih
saga i pesama [...] – čitavo to Vagnerovo uzimanje i davanje
u pogledu građe, oblika, strasti i nerava takođe jasno izražava duh njegove muzike [Geist seiner Musik], kad ona sama,
poput svake muzike, ne bi znala o sebi nedvosmisleno da
govori: jer muzika je žena [denn die Musik ist ein Weib]...” –
podvlači Niče.
Prva je na Ničeovu zamisao o istini-ženi, o velu kojim se
skriva ono što je istinsko, a čije raskrivanje uklanja ne samo
veo, već i istinu, skrenula pažnju jedna žena. Bila je to Lu
Salome, u tekstovima iz sredine devedesetih prošlog stoleća.
Niče je s njom proveo nekoliko srećnih nedelja u leto 1882.
u Tautenburgu (pokušavajući da s njom da stupi u neku vrstu tajnog braka); jedno jutro je zatekla pod jastukom njegovih deset aforizama pod zajedničkim naslovom „Škola stila”; na početku je pisalo: „Prvo što je potrebno, to je život:
stil treba da živi”. Potom: „Pisanje treba da je imitiranje”. A
na kraju je pisalo: „Dobro jutro, draga moja Lu”.
Za nju će, istih dana avgusta, napisati i trinaest izreka „O
ženi”. Istina, veo i žena – kao i stil, muzika, distanca – biće
imena koja Niče nosi kao tajnu slučaja svoje priče.
Pred dolazak Lu Salome u Tautenburg, Niče piše Gastu:
„Jedna opaska iz Vašeg pisma daje mi povod da čvrsto ustvrdim kako je sve što Vam je poznato od mojih stihotvorenija nastalo pre mog poznanstva sa Lu (kao i pre Vesele nauke). Ali možda takođe osećate da ja, i kao ’mislilac‘ i kao
’pesnik‘, mora da sam imao izvesno predosećanje o njoj. Ili
bi trebalo da je to ’slučajnost‘ [’der Zufall‘]? Da! Voljena
’slučajnost‘ [der liebe Zufall]!”
Prepiska se ipak više tiče Gastovog vlasništva nad Čimarozinim rukopisom Matrimonio segreto; Gast prevodi tekst
te opere sa latinskog na „venecijanski” (kako Niče veli) i
transkribuje njen početak za klavir; Niče kaže kako je voljan
56 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
da otkupi original, ali predlaže da to bude tajna. Kao i Lu:
„Ona naravno ostaje stvar najveće diskrecije; uvedena [ili
zavedena, eingeführt] kao prijatelj iz Italije, čije je ime tajna
[dessen Name ein Geheimnis ist]”.
Koverat s naslovom „Žena” otvarao je i Žak Derida u
raspravi o Ničeovim stilovima (Éperons: Les styles de Nietzsche), a u povodu rečenice iz spisa Niče contra Vagner:
„Možda je istina žena koja ima razloga, svoje razloge da se
ne dâ videti?...” – i dalje, u nastavku: „Možda je njeno ime,
da kažemo na grčkom, Baubo?... O, ti Grci! oni su se razumeli u život. Za tako nešto potrebno je junački ostati pri površini, prevoju, koži, obožavati izgled [privid, Schein], verovati u oblike, tonove, reči [an Formen, an Töne, an Worte],
u čitav Olimp privida! Ti su Grci bili površni – iz dubine...”
– kao i drugde, u Ecce homo, na primer – „Možda sam ja
prvi psiholog onog večnog ženskoga” – itd.
Pročitajmo, ponovo, Deridine Ničeove stilove, na francuskom, na nemačkom, na engleskom, na italijanskom, venecijansko izdanje, 1976, nakon što smo ih pročitali 1972,
iza naslova – pitanja – Niče danas?
U ovim Mamuzama o Ničeovom stilu, Derida, zagovornik pisma i njegov branitelj od imitacije, neće obratiti pažnju na Ničeovu rečenicu iz ”Škole stila”. Ne barem otvoreno: u ničeovskoj igri zavođenja, on će se predati unapred
kao već zavedeni, igrajući ulogu onog ko to zna, apsolutno
zna, kao i Mocartov Don Đovani što zna šta ga čeka na kraju. To je, beleži Niče sredinom osamdesetih, jedan Don
Žuan koji je već čitao svoj slučaj (Molijerovog Don Žuana)
i koji statuu na kraju komada čeka bez straha: dok se ona
kod Molijera isprva javlja „u vidu velom obavijene žene”,
kod Mocarta će to biti duh basa, dubokog koliko i bezdan u
koji za sobom povlači junaka istine. Povodom Mocartovog
lika, Niče prepisuje Stendalove reči („Koliko mesta prepešačih i na koliko se dana povlačih u grob kako bih razumeo
Don Žuana ili Matrimonio segreto; a sada ne znam uopšte
na što sam to činio”), uz koje dodaje:
„Imao je tada 56 godina”.
Naslov „Niče” (1889) 57
„Condamno te ad vitam diaboli vitae” – tako glasi poslednji zapis Ničeov, poslednja kletva i zapovest u nizu koji
je počeo savetima sebi:
„ne kupovati knjige!
ne ići u Rim!
ne ići u gomilu!
ne pisati pisma!
Gl. o Pavlu
sredstvo za izazivanje bolesti
sredstvo za izazivanje ludila
Uveče toplija odeća!”
Učinjeno.
U međuvremenu, sledimo muziku, njen duh iz kojeg se
rađa tragedija. Sto godina pre pitanja „Niče danas?” na koje
je Derida odgovorio raspravom o ženi i stilu, Vagner piše
Ničeu povodom Rođenja tragedije iz duha muzike: pismo je
datirano „12. jun 1872”, poslato na adresu Ničea, a onda rekovertirano, na adresu svih nas, u Sabranim delima Vagnerovim, IX tom, strana 350.
Pročitajmo ga. To Vagnerovo pismo je svuda: u njegovim sabranim delima, u Bodlerovim posthumnim delima,
kod Ničea, F-a, Franciske Niče. Pismo mnogo puta prepisano. Najpre sopstvenom Vagnerovom rukom koja će, desetak
godina pre no što prepis pošalje na Ničeovu adresu, pismo
potpisati i uputiti u aprilu 1861. Bodleru. Potom će Niče, u
februaru 1888, to prvotno pismo – „dirljivo, premda na mizernom francuskom” – prepisati i umetnuti usred svog pisma Gastu. – Bez koverte, prepisano više puta, krivotvoreno
od strane samog autora, kao da putuje od mesta do mesta,
bez adrese, na adresu svih, lišeno omota, zaštite, poštara koji
će ga uručiti. Neuručeno pismo, pismo koje stoji svuda, i u
isto vreme nastavlja da luta: nomadsko pismo, poput bazelskog profesora u penziji, gospodina Fridriha Ničea, kome je
izgleda i upućeno, ali s kojim se, uprkos svemu, mimoilazi.
I koje on – telepatirano – prima početkom novembra
1888.
58 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
Vagner je uopšte znak jednog telepatskog tona. Za taj ton
je potreban neobičan sluh (ne velike uši, kojima se Zaratustra smeje pred kraj druge knjige svoje povesti, već male, zavodničke Dionisove uši iz „Arijadnine tužbalice”), neobičan
ukus, Arijadnin, gospođe Kozime Vagner koja je „bez daljnjeg prvi glas u pitanjima ukusa” (Ecce homo), muzičko
osećanje koje se, poput telepatije, ne može misliti kao estetika, kao temelj, kao logika ili imperativ: „In puncto musicae
trenutno mi nedostaje estetika, hoću reći: imam izvestan
‘ukus‘ ali nemam osnova, nemam logike, nemam imperativa
za taj ukus”, piše Gastu 19. novembra 1886. Ipak, taj ton je
onaj bistar i sudbonosan ton spisa koji treba čuti („ton spisa,
bistar i sudbonosan, kao i sve što pišem” – Overbeku, 13.
novembra 1888), i koji Ničeu, da bi ga čuo, nalaže izvesno
udaljavanje, rascep, samoodbranu odricanja i potvrđivanja,
u isti mah: „Ne videti mnogo, ne čuti, ne dopustiti da se
priđe – prva je razložnost, prvi dokaz za to da nismo slučaj
[Zufall] nego nužnost. Za taj instinkt samozaštite u opticaju
je reč ukus. Njegov imperativ ne nalaže samo da se kazuje
Ne tamo gde bi Da bilo kakva ’nesvesnost Sebe‘ [’gubitak
Sebe‘, ’nesebičnost‘, ’Selbstlosigkeit‘], nego i da se Ne kazuje što je manje moguće. Rastaviti se, odvojiti se od onoga
čemu bi uvek i uvek iznova bilo potrebno Ne” (Ecce homo),
– i u isti mah traži skoro munjevito vraćanje postojanju, bivanju tu, na mestu, odvažnost (Mut) približavanja, snagu potvrđivanja: „iz obilja, iz preobilja je rođena formula najvišeg
potvrđivanja [Formel der höhsten Bejahung], kazivanje Da
[ein Jasagen] bez zadrške, i samoj patnji, samoj krivici, svemu upitnome u tuđem samom bivanju tu [postojanju samome, des Daseins selbst]... [...] Uslov da bi se to shvatilo je
odvažnost, višak snage: jer upravo onoliko daleko koliko se
odvažnost sme usuditi da krene napred, upravo po meri te
snage mi se približavamo istini”.
Muzika, istina, ili žena, zahtevaju poseban pristup, osluškivanje ili kazivanje – muzika, istina i žena u posebnom,
najtišem i u isti mah najbučnijem smislu tih reči – delovanje
na daljinu:
„Žene i njihovo delovanje na daljinu: – Imam li još uši?
Jesam li još samo uvo i ništa više? Stojim, ovde, usred žesti-
Naslov „Niče” (1889) 59
ne udara talasa [inmitten des Brandes der Brandung], čiji
beli plamenovi ližu do mojih nogu – sa svih strana zavija,
preti, viče, piska na mene, dok u najdubljoj dubini stari zemljotresac peva svoju ariju, potmulu kao što riče bik [Stier]...
Tu se iznenada, kao rođena iz ništavila [aus dem Nichts],
pojavljuje velika jedrilica, ćutke klizeći poput sablasti, pred
vratima ovog paklenog lavirinta, na udaljenosti od samo nekoliko hvati. Oh, ta sablasna lepota! Kakvom me čarolijom
obuhvata! Šta? Da li su se ovde ukrcali sav mir i ćutanje
sveta? Sedi li sama moja sreća na ovom ćutljivom mestu,
moje srećno Ja, moje drugo ovekovečeno Sopstvo [Selbst]?
Ne biti mrtav a ipak više ni ne živeti [nicht tot sein und doch
auch nicht mehr lebend]? Kao neko sablasno, ćutljivo, posmatrajuće, klizeće, lebdeće međubiće? Slično lađi, koja
svojim belim jedrima poput čudovišnog leptira leti preko
tamnog mora! Da! Saobraćati [ići, protegnuti se, leteti,
otrčati, hinlaufen] preko postojanja [iznad, dalje od bivanja
tu, über das Dasein]! To je to! To bi bilo to! [Das ist es! Das
wäre es]! – Izgleda da me je buka ovde pretvorila u fantastu? Svaka velika buka čini da sreću stavljamo u tišinu i daljinu. Kada čovek stoji usred sopstvene buke, usred samozapljuskivanja hicima i nacrtima: tu vidi i potpuno tiho čarobno biće kako ga klizeći mimoilazi, za čijom srećom i povučenošću čezne – to su žene. On skoro pomišlja da tamo,
kod žena, prebiva njegovo bolje Sopstvo [Selbst]: na ovim
tihim mestima i najbučnije zapljuskivanje postaje mrtvačka
tišina [Totenstille], a život sam [das Leben selbst] san o životu [san nad životom, Traum über das Leben]. A ipak! A
ipak! [Jedoch! Jedoch!] Moj plemeniti sanjaru, i na najlepšoj jedrilici ima tako mnogo šuma i buke, i, na žalost, tako
mnogo sitne jadne buke! Čarolija i najmoćnije delovanje žene je, da kažemo rečnikom filozofa, delovanje na daljinu
[eine Wirkung in die Ferne], actio in distans: ali tome pripada, najpre i pre svega – distanca [Distanz]!” (Vesela nauka)
Kojom, dakle, „logikom” ili „logijom” razjasniti taj ton,
u isti mah previše bučan i najtiši, zvuk galame i ćutanja, napon najbližeg mesta (Sopstva, tu-bivanja) i daljine, bića i
distance, života i smrti, sablasti i sreće, istine i sna? Neće li
ta „nauka” – o tonovima, istini, ženi, muzici – biti upravo
jedna gaya scienza? To jest, „vesela nauka”, pesništvo, „sa60 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
turnalije Duha”, možda jedna nepristojna nauka, znanost
svete bludnice, raskalašne žene čija je Baubo zaštitnica?
Nauka zavođenja? – Upravo u Veseloj nauci čitamo: „Tonovima se ljudi mogu zavesti na svaku zabludu i svaku istinu:
ko može opovrgnuti neki ton?” – a onda – nakon onih
„možda je istina žena...” i „muzika je žena” – jedno: „da, život je žena”, i drugo: „život nije argument; jedan od uslova
života mogla bi da bude i zabluda”.
Irrtum, Irrsinn, Irrsal – zabluda, ludilo, lutanje: tonovi
koji delaju na daljinu, bliski zvuci, zavodljiv šum i tišina.
Ko ih može opovrći? Zastanimo na tren.
Treba skratiti, veli izdavač. I sam znam da je ova pošiljka na adresu čitalaca odveć duga. I ovaj tekst ostaje odlomak, beleške počete sa dna. U času kad ga privodim kraju,
na prozor mi kuca gost: to radio prenosi Mocarta. Da li će
cela priča, sa svim dokumentima, prepiskom, navodima i izvodima, pod drugim naslovom – Naslov, na primer, ili Slučaj, ili prosto, recimo, Niče – stići do svog primaoca? – U
međuvremenu (ljubiteljima ludila, poštanskih karata i telepatije, telepatiraću ostatak 3. januara; ostali ga mogu dobiti
na moju adresu – poste-restante, razume se), moraćemo da
preskočimo čitav niz stvari: actio in distans, prve tonove
Tristana, pisaću mašinu i mašinu za čitanje („die Schrebmaschine”, „die Vorlese-Maschine”), skicu za sumrak bogova,
„Srbiju”, upoznavanje s Vagnerom i Direrovu graviru, Vagnerova privatna i javna pisma povodom Rođenja tragedije,
prepisku sa fon Bilovom, Manfreda i beleške o čitanju (o
slušanju)... Fort i da. Tanz Zaratustre. Dis-tanz patosa. Telegrafiju naslova, teleologiju adresa. Telekinezu pisma. Umesto svega toga čujmo sledeći slučaj:
Na dan 29. decembra 1888. Niče je, iz Torina, poslao
poštom čitav paket ispravki i dopuna za Ecce homo, zajedno
sa uputstvom izdavaču Naumanu. Među tim ispravkama bila
je i ona koja se odnosi na preradu čitavog trećeg odlomka
prvog poglavlja knjige („Zašto sam tako mudar”), na strani
14-15 (nepotpisanog) prevoda J. Aćina (izdanje „Grafos”,
1985). Taj prerađeni odlomak je otkriven tek 1969. u papiriNaslov „Niče” (1889) 61
ma Petera Gasta; o slučaju nas izvestio M. Montinari 1972.
Naime, prvih dana januara 1889. izdavač Nauman je hteo da
konsultuje Gasta, koji je prepisao ovaj odlomak, pre no što
je original poslat Ničeovoj sestri koja ga je uništila. Čitalac
može naći dosad štampanu verziju u pomenutom izdanju
knjige Ecce homo. Evo, bez ijedne reči komentara s naše
strane, pune verzije Ničeovog autentičnog odlomka:
„To što sam imao takvog oca smatram za veliko preimućstvo: seljaci su, pred kojima je propovedao – jer, nakon
što je živeo nekoliko godina na altenburškom dvoru, bio je
propovednik – govorili da bi anđeo izgledao sasvim tako. – I
time se dotičem pitanja loze [der Rasse]. Ja sam poljski plemić pur sang, u kome nije pomešana ni kap zle [rđave, loše,
schlechtes] krvi, ponajmanje nemačke. Kad tražim sebi najdublju suprotnost, neizračunljivo prostaštvo instinkta, uvek
nalazim svoju majku i sestru – verovati da mi je takva canaille [rulja, ološ] u srodstvu bilo bi klevetanje moje božanske prirode [meine Götlichkeit]). Način kako su prema meni
postupale moja majka i moja sestra, sve do ovog trenutka
[bis auf diesen Augenblick], ispunjava me neizrecivim užasom: tu je na delu jedna savršena paklena mašina [eine vollkommene Höllenmaschine], koja sa nepogrešivom sigurnošću zna trenutak kad me do krvi može povrediti – u mojim
najvišim trenucima... jer tad nedostaje svaka snaga potrebna
za odbranu od otrovne žgadije... Psihološki kontigvitet čini
da je mogućna takva disharmonia praestabilita... Pa, priznajem da su najdublja primedba ’večnom vraćanju‘, mojoj
zaista bezdanoj misli, uvek majka i sestra. – Čak sam kao
Poljak čudovišan atavizam. Hiljade godina bismo se morali
vratiti u prošlost da bismo našli tu najotmeniju lozu koja postoji na Zemlji, sa takvom čistotom instinkta, kakvu ja predstavljam. Prema svemu što se danas zove noblesse imam suvereno osećanje distinkcije – mlađahnog nemačkog Cara ne
bih udostojio ni da mi bude kočijaš. Postoji jedan jedini slučaj [es gibt einen einzigen Fall] u kojem priznajem sebi ravne – priznajem to sa dubokom zahvalnošću. Gospođa Kozima Vagner je naširoko najotmenija priroda; i da ne kažem ni
reč manje, kažem da mi je Rihard Vagner bio najsrodniji čovek... Ostalo je ćutanje... Svi vladajući pojmovi o stupnju
srodstva su psihološka besmislica od koje nema veće. Čak
se i papa danas petlja s tom besmislicom. Najmanje smo u
62 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
srodstvu s vlastitim roditeljima: bilo bi krajnji znak prostakluka biti u srodstvu s vlastitim roditeljima. Najviše prirode
imaju svoje poreklo beskrajno dalje u prošlosti, gde su se
dugo morale akumulirati, čuvati, sakupljati. Veliki pojedinci
su najstariji: ne shvatam to, ali Julije Cezar bi mi mogao biti
otac – ili Aleksandar, taj otelovljeni Dionis... U ovom trenutku, kad pišem ovo, pošta mi donosi jednu glavu Dionisa
[in diesem Augenblick, wo ich dies schreibe, bring die Post
mir einen Dionysos-Kopf].”
U istom delu, Ecce homo, u zapisu koji prethodi „čudovišnoj stranici o Tristanu” („I danas još tragam za delom
takve iste opasne fascinantnosti, takve iste jezovite i slatke
beskonačnosti, kakvo je Tristan – tragam za njime po svim
umetnostima uzalud”), čitamo još jednu neobičnu stranicu
na kojoj se ukršta niz tragova i tema: „Kada tragam za svojom najvišom formulom za Šekspira, uvek nalazim samo
onu da je smišljen prema tipu Cezara. O tako nečem se ne
nagađa [odgoneta, bludi, luta, greši, errät man nicht] – to
jesmo ili nismo [man ist es oder man ist es nicht]. Veliki
pesnik crpi samo iz sopstvene stvarnosti – do stepena posle
kojeg više nije kadar da izdrži svoje delo... [...] Ne poznajem
nijednu lektiru koja više razdire srce od Šekspira: šta mora
da je odbolovao čovek pa da nema druge već da bude takav
lakrdijaš [Hanswurst zu sein]! Razume li se Hamlet? Ne
sumnja [dvoumica, neizvesnost, Zweifel], izvesnost je to što
čini ludim [die Gewissheit ist das, was wahnsinnig macht]...
Ali za to se mora biti dubok, bezdan, filozof [muss man tief,
Abgrund, Philosoph sein], da bi se tako osećalo... Mi se svi
plašimo istine... I da priznam: instinktivno sam siguran i
uveren [sicher und gewiss] da je lord Bekon vinovnik [začetnik, Urheber], zverski samomučitelj [Selbsttierqäler] te
najstrahovitije-najneobičnije [unheimlichsten] vrste književnosti...”
Čitamo – osluškujemo – još uvek lutajući – telegrafski
zvuk – otisak – ton – Fall – telepatski fort-da – Tanz poštara
– Dis-tanz slova – poruke:
„Predviđajući da uskoro moram pred čovečanstvo istupiti s najtežim zahtevom koji mu je ikada bio postavljen, čini
Naslov „Niče” (1889) 63
mi se da je neizbežno da kažem ko sam ja... Čujte me, jer ja
sam taj i taj! Pre svega ne zamenjujte me!... moj Zaratustra
... rođen iz najunutrašnjijeg bogatstva istine, neiscrpnog vrela... mora se, pre svega, čuti ton... nežna sporost je tempo tih
govora... za znakovlje uspona i pada imam njuh... taj dvostruki niz iskustava, ta prohodnost u naizgled rascepljene
svetove... dvostruk sam, imam još i ’drugo‘ lice sem prvog.
I možda još i treće... rođen o rođendanu pomenutog kralja,
15. oktobra, ja sâm dobih, kako je pravo, hoencolernska
imena Fridrih Vilhelm... lakrdijaša pretvaram pak u ozbiljnog... suviše sam znatiželjan, suviše pitalica, suviše neobuzdan da bi mi se dopao jedan odgovor... uvek sam dorastao
slučaju; moram da budem nepripremljen pa da budem sopstveni gospodar... jedan od najdivnijih slučajeva u mom životu – jer sve što u njemu čini epohu doterao mi je slučaj...
čak i pogrešni zahvati imaju u životu sopstveni smisao i
vrednost, kao i povremene stranputice i skretanja, odgađanja
’uviđavnosti‘, ozbiljnost straćena na zadatke koji leže s onu
stranu zadatka... jedno sam ja, drugo su moji spisi... ko veruje da je nešto razumeo, taj je od mene stvorio nešto podešeno prema svojoj slici – ne retko suprotno... zamislimo sada
krajnji slučaj: da neka knjiga govori o sve samim događajima koji leže sasvim izvan nekog češćeg ili ređeg iskustva –
da je ona prvi jezik za novi niz iskustava. U tom slučaju se
jednostavno ništa ne čuje, što je praćeno akustičkom varkom
da tamo odakle se ništa ne čuje ničega ni nema... izvesno
stanje, neku unutrašnju napetost patosa, saopštavati pomoću
znakova... pre mene se nije znalo šta se može s nemačkim
jezikom – šta se uopšte može s jezikom... tamo gde se u tekstu nalazi reč Vagner sme se, bez oklevanja, staviti moje
ime... patos na prvim stranicama je svetskoistorijski... neka
se oslušne svetskoistorijski naglasak... nije bez značaja izvestan udeo oporosti... on se izražava u osećaju za distancu... Šta se bilo dogodilo? – Vagnera su bili preveli na nemački!... Šopenhauer i Vagner ili, jednom reči, Niče...”
(Ecce homo)
Potrebno je čitati tu i tamo, povremeno na istom i na drugom mestu, fort i da, kako nalaže načelo zadovoljstva i njegova onostranost, načelo ponavljanja. Ne bi trebalo da nas
prevari telepatski ton, ton prvog jezika, njegova akustička
64 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
varka, pa da pomislimo da tamo odakle se ništa ne čuje jednostavno ničega ni nema, upozorava Niče. Iza jednog lica je
drugo, a iza ovog možda treće: u toku decembra 1888, žali
se on u nekoliko pisama, jedva uspeva da kontroliše svoje
grimase, naročito na javnim mestima, na koncertima, na
ulici. Njima kao da upravlja nekakav slučaj iz daljine, actio
in distans, izvestan patos distance, tele-patos. Nevidljivim
koncima, kao što majstor upravlja lutkom koja lakrdijaši.
Kao što je Arijadna upravljala svojom niti kretanje po lavirintu. Fort – da: tamo – ovamo. Kao što neki moćni, skriveni, nevidljivi poštanski Duh – sablasno božanstvo svih telekomunikacija – upravlja komplikovanom mašinerijom pisama, pošiljki, koverata, adresa. Kafka je to takođe znao*. Ili
dirigent muzikantima i pevačima. Kompozitor tonovima.
Kao što Niče pokušava da upravlja jednim spisom – Naslo* Pismo Mileni iz 1920: „Ta jednostavna mogućnost da se mogu
pisati pisma – gledano čisto teorijski – mora da je svetu donela strahotno rastrojstvo uma. Jer to je opštenje s duhovima, i to ne samo s
duhovima-sablastima onog kome se pismo piše, nego i sa sopstvenim
duhom-sablašću, koji se čoveku, u pismu dok ga piše, razvija ispod
ruke, ili čak u nizu pisama gde jedno pismo potkrepljuje drugo i može na prethodno da se pozove kao na svedoka. Kako li su ljudi samo
mogli doći na pomisao da se može opštiti preko pisama! Na nekog
ko je daleko može se misliti, onog blizu možeš taći, sve ostalo nadilazi ljudsku moć. A pisati pisma znači razotkriti se pred sablastima,
što one pohlepno očekuju. Napisani, poljupci ne stižu kud su upućeni, nego ih duhovi usput ispijaju. Od te hrane oni se nečuveno množe. Čovečanstvo to oseća i bori se protiv toga; zato je – da bi koliko
god je moguće isključilo to sablasno među ljudima i uspostavilo prirodno opštenje i mir duše – izumelo železnicu, automobile, avione,
ali to više ne pomaže, očito su ti izumi nastali kad je sve pošlo nizbrdo – protivna strana je bila mnogo smirenija i jača; posle pošte ona
je izumela telegraf, telefon, radiotelegrafiju. Neće duhovi umreti od
gladi, nego ćemo mi propasti”. I još, pre no što sklopimo Kafkino
pismo (čiji poštanski slučaj treba otvoriti drugi put): „Čudim se da o
tome još niste i sami pisali, ne da biste obelodanjivanjem nešto možda sprečili i postigli, za tako što je suviše kasno, nego da barem ‘njima’ pokažete kako smo ih opazili. Uostalom, čovek ‘njih’ može da
prepozna po izuzecima, jer katkad puste da neko pismo nesmetano
ode i ono stigne kao prijateljska ruka, lako i prijatno sleti na naš dlan.
No, verovatno je i to tek privid, i takvi su slučajevi možda najopasniji, i njih se treba čuvati više nego drugih, ali ako je i to obmana, onda
je ona bez sumnje savršena”.
Naslov „Niče” (1889) 65
vom: Slučaj Niče – čiji potpisnici treba da budu dvojica
stručnjaka za muziku, Peter Gast i Karl Fuks.
Kao što će nama upravljati, kad god pišemo o Ničeu,
jedan slučaj ili pad, naslov nikad napisanog spisa koji ćemo
zanavek pisati, mi ili neko drugi, Hajdeger ili Derida, Bataj
ili Delez... Ispisati, umesto Ničea, umesto Gasta i Fuksa,
možda umesto nas samih... Za tako nešto će nas Niče snabdeti rečnikom i sintaksom, tonom i nalogom, adresom i kovertom, možda će nam čak i telediktirati...
Kao što je diktirao Peteru Gastu Ljudsko, suviše ljudsko,
slučaj jednog čudnog slučaja, ukrštanja, zlokobnog tona, potom ćutanja: „U osnovi tu knjigu ima na savesti gospodin
Peter Gast [...] Obvijene i bolne glave, ja sam diktirao, on je
ispisao [er schreib ab], čak korigovao – u osnovi on je bio
pravi pisac, dok sam ja bio samo autor. Kada sam, sa dubokom začuđenošću teškog bolesnika, gotovu knjigu konačno
dobio u ruke, poslao sam, između ostalih, i dva primerka za
Bajrojt. Usled nekog čuda od smisla u slučaju [durch ein
Wunder von Sinn im Zufall], istovremeno mi je došao lep
primerak teksta Parsifala, s Vagnerovom posvetom meni...
[...] – to ukrštanje dveju knjiga – bilo mi je kao da sam pri
tom čuo neki zlokobni ton [einen ominösen Ton]. Ne zveknu
li [klang es nicht] kao da su se mačevi ukrstili?... U svakom
slučaju [jedenfalls] obojica smo tako osetili: jer smo obojica
ćutali”.
Kao što iz Beča, rodnoga grada Petera Gasta, stiže prepis
iz Parsifala, uz izvesno ludilo i jedan lep odjek, s distancom
i pohvalom, piše, u nepotpisanom pismu, Niče majci iz SilsMarije 2. avgusta 1888: „Ovde otprilike misle da sam ja ’životinja‘. [...] Prispelo je pismo da su delom poludeli od
oduševljenja za mojim knjigama: između ostalog umetnuto
je iz bajrojtskog Parsifala, u ime čitavog kruga ’mladih‘ iz
Beča. Ipak, ponašam se hladno naspram svih takvih mladalačkih navala. Ja nipošto [ganz und gar nicht] ne pišem za
one koji previru i nisu sazreli. – [...] – U Silsu su ove nedelje
obešena tri nova zvona, pohvalio sam danas njihove izvan-
66 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
redne livce i proizvođače, prve u Švajcarskoj. Odjek [zvuk,
ton, zveket, Klang] vrlo je lep”.
Za koga piše Niče? Umesto koga piše i, takođe, piše li
neko za Ničea, Ničeu, možda umesto njega? Pitanja se sama
postavljaju, usled nekakvog čuda od smisla u slučaju jedne
telepatije, delovanja na daljinu, patosa pisma, teledirigovanja. U pismu majci, F-pismu od 3. novembra 1888 – čije
smo čitanje prekidali i zaustavljali, čitali na daljinu i iz daljine mu se vratili, u skladu sa jednim fort-da čitanjem koje se
takoreći samo nametnulo – F. sumnja da pismo, čudnovato
pismo kojem nedostaje koverat, možda dolazi iz Beča. Na
svoje pismo F. po prvi put – nakon dugo vremena „ferma in
posta” – stavlja vlastitu adresu, „Torino (Italia), via Carlo
Alberto 6 III”; žali što mu majka nije poslala poštanski žig:
umesto lutanja od mesta do mesta, već bi, veli, bio na tragu.
No, istovremeno se raduje, uz čuđenje gde na trenutak staje
pamet, što mu je poslala prepis iz jednog Vagnerovog pisma
za koji je upravo hteo da zamoli. Pročitali smo taj prepis,
nalog i očekivanje, postavljanje zadatka za čitav jedan život;
razumeli smo ponešto od mehanizma prepisa i slučaja sa prvim pismom, iz pera Vagnera na adresu Bodlera; shvatili
ulogu javnog obelodanjenja pisama i njihovog lišavanja koverta; razmislili o pošti, pisanoj komunikaciji, slučaju potpisa i padu naslova. Ipak, razum na trenutak zastaje pred ovim
najčudnijim događajem koji se može desiti, veli Niče, pred
telepatskim pismom. Ne zastaje misao – ona upravo leti,
prenosi se ili prevodi: to postoji, ima, daje se, veli doslovce
Frojd u Psihoanalizi i telepatiji – „es gibt die Gedankenübertragung” – u tekstu koji, takođe, govori o „vezi sa duhovima” i o mimoilaženju poruka, njihovom gubljenju, nedolasku na odredište. Pa ipak, podvlačimo, razum staje, kako i Niče podvlači („mein Verstand stand einen Augenblick
still”), makar na tren, prekida prenos ili prevod misli, tok
komunikacije, cepa njegovo vreme, zaustavlja ga, kao tačka
ili upitnik, u jedno međuvreme koje je vreme stajanja, ne-razuma, tišine, mrtvačke tišine (Totenstille), sablasti, možda
tona usred žestine buke talasa (inmitten des Brandes der
Brandung). Međuvreme pošte, pošta umetnuta u vreme
telepatije: ili distanca unutar onoga što zapravo nema vre-
Naslov „Niče” (1889) 67
mena – slučaj, koincidencija, čiji smisao staje – smesta –
namesto svakog smisla.
U međuvremenu, Niče piše; najpre Brandesu (20. novembra): „Poštovani gospodine, prilika da odmah [smesta,
auf der Stelle] odgovorim. Sada u mojem životu postoji curiosa smisla u slučajnosti [curiosa von Sinn im Zufall] kojoj
nema ravne. Najpre prekjuče; sada ponovo. – Ah, kad biste
znali šta sam upravo napisao, kao da me je to posetilo”;
– potom Strindbergu (7. decembra): „Dragi i poštovani
gospodine! Da li se moje pismo zagubilo? [...] A sad pet reči
među nama, sasvim među nama! Kad mi je juče pristiglo
Vaše pismo – prvo pismo u mojem životu koje me je zaista
doseglo – upravo sam završavao poslednju reviziju rukopisa
Ecce homo. Pošto u mojem životu nema više slučajnosti
[keinen Zufall mehr gibt], ni Vi prema tome niste slučajnost
[kein Zufall]. Zašto pišete pisma koja dolaze u takvom trenutku!”;
– Gastu (9. decembra): „Ecce homo je prekjuče otišao
Naumanu [...]. On prevazilazi pojam ’književnosti‘ u toj meri da jednostavno ustvari nema poređenja: on razbija, doslovno, istoriju čovečanstva na dva komada – najviši superlativ dinamita... Strindberg mi je prekjuče napisao prvo pismo s jednim svetskoistorijskim naglaskom koji me je dosegao. [...] U isto vreme pristiglo je jedno pismo iz St. Petersburga [...], u svakom slučaju (jedenfalls) čudan komad pisma [ein kurioses Stück Brief]”;
– Fuksu (18. decembra): „Dragi prijatelju, u međuvremenu [između, pri svem tom, inzwischen] sve stoji i sve ide čudesno [steht und geht alles wunderbar]. Nikad ni približno
nisam doživeo takvo vreme kao od početka septembra do
danas. I najnečuveniji zadaci laki su kao igra [...] Ne usuđujem se da ispričam kako je sve okončano: sve je gotovo. Sledeće godine će svet stajati naglavce: pošto je stari Bog otpušten, ja ću odsad vladati svetom. [...] – Čudovište”;
– Overbeku (o Božiću): „Dragi prijatelju, moramo da
ubrzamo stvari sa Fričom [Fritzsch], jer za dva meseca sam
prvo ime na zemlji [der erste Name auf der Erde]. [...] Ne
postoje više ni slučajnosti [es gibt auch keine Zufälle mehr]:
kad na nekog pomislim, pismo njegovo ulazi učtivo pravo
68 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
kroz vrata... [...] Dođavola, kad se nikada nijedna reč ne
može reći u poverenju”;
– još jednom Gastu (31. decembra): „Ah, prijatelju! kakav trenutak! Kad je došla vaša karta, šta sam tad radio...
Bio je to čuveni Rubikon... – Više ne znam svoju adresu...”
U međuvremenu: može li se razumeti telepatsko vreme,
telepatsko treće mesto (ono je uvek tu, ovde, i istovremeno
drugde, tamo, dalje, i tu i tamo, tamo i ovamo), telepatski
slučaj? Ako je metafizička filozofija kao onto-teo-logija,
kao refleksija i autorefleksija itd., zasnovana na modelu neposrednog prenosa misli i mentalnih sadržina za koje reči,
jezik, komunikacija u osnovi nisu bitni – dakle, na modelu
telepatije, a ako je nemetafizička ili kritička misao modelovana prema poštanskom prenosnom stroju kao prema svom
prauzoru, da li je za kritiku metafizike – ničeovsku kritiku,
recimo – potreban prvi ili drugi model razumevanja, razuma, jezika? Ovaj drugi, odgovorićemo u horu. Pa ipak, Niče
piše da mu je razum zastao u času kad prima ili šalje telepatsko pismo. Nije li možda obrnut slučaj? Ne pada li možda telepatski događaj kao ono što razbija istoriju mišljenja –
metafiziku i njenu kritiku koja je oduvek prati kao senka –
na dva dela ili komada, od kojih je jedno upravo metafizika i
njena kritika, a drugo ono što je doista Drugo, radikalan
slučaj koji ona prva nikako ne može misliti drukčije a da ga
ne podvede pod slučajnost, nerazum, ludilo? „Ne mogu više
ni da ga pobijem niti da ga dokažem”, beleži Frojd o takvom
slučaju. Nije li u samoj telepatiji, u njenom imenu, skrivena
njena tajna – kao naslov u naslovu, pad u slučaju, nit u lavirintu, „Niče” u Ničeu (i Niče u „Ničeu”)? „Fort-da”, beleži
Derida drugde, „telepatija nasuprot telepatiji, distanca nasuprot pretećoj neposrednosti, ali i suprotno tome, osećanje
(uvek blisko sebi, mislimo) nasuprot muci udaljenosti koju
takođe zovemo telepatijom”. Telepatija protiv telepatije: u
svakom prenosu krije se mogućnost večnog lutanja, u svakoj
telepatiji pošta, u svakoj pošti telepatija. I opet – njihovo
međusobno udaljavanje, borba i ništenje. Nije li „Niče” upravo ime slučaja koji se ne može ni pobiti niti dokazati, slučaja koji se pretvara u pad kad god pokušamo da ga uhvatimo, razumemo ili zaustavimo, poput istine ili žene koja
Naslov „Niče” (1889) 69
„ima svoje razloge da se ne dâ videti”? Poput Ničea, uostalom, koji upozorava („ko veruje da je nešto moje razumeo,
taj je od mene stvorio nešto podešeno svojoj slici – ne retko
suprotno”) da je sudbina njegovih tumača – pisaca jednog
nenapisanog spisa koji ćemo zauvek svi pisati – lutanje, zabluda, ludilo (Irrsal, Irrtum, Irrsinn)? A što bi bilo i njegova
sudbina, sudbina onog ko je poverovao da je Sudbina sama?
U međuvremenu, Niče i Strindberg pišu jedan drugom,
udaljeni hiljadama milja, istoga dana, 31. decembra: „Au revoir! Sigurno ćemo se ponovo videti. Pod samo jednim uslovom: raziđimo se. Niče Cezar”. „Najdraži moj doktore: hoću, hoću da poludim [...] ’Bolji ćeš život, Lucinije, voditi
ako ga ne budeš stalno okretao otvorenom moru, niti se, drhteći kao prut, budeš čvrsto držao izdajničke obale‘ (Horacije). U međuvremenu, sjedinimo se u našem ludilu. Budite
dobro i ostajte verni svom Strindbergu (Deus optimus, maximus)”. „Avaj!... dosta! Raziđimo se! Raspeti...”
U međuvremenu, koje se spaja i razilazi, nastaje i ništi,
Niče šalje jedno pismo Jakobu Burkhartu. Od svih Ničeovih
pisama iz razdoblja sloma, ovo je najčuvenije. Iz sasvim ozbiljnog razloga, kako ćemo videti. Najpre, Niče uzvraća
pošti koja ga je dotle sluđivala ili mogla sludeti: ovog puta
je krenuo ispred nje, brže od nje, za čitav dan, puštajući je
da se u međuvremenu snalazi kako zna i ume. Stavlja, na to
pismo, datum „6. januar 1889”. Ne znamo kad ga tačno
pošta prima: ona antedatira pismo, stavljajući poštanski žig
„5. januar” i već sutradan, 6-og, u nedelju, uspeva da ga doturi Burkhartu u Bazel. Ma kako razumeli ovaj poštanski
slučaj – bilo poštanski, kao slučajnost jedne izuzetne brzine
i tačnosti, bilo telepatski, kao da su poštanski duhovi između
Torina i Bazela odlučili da se posluže drugim, tajnim kanalom ne bi li smesta preneli poruku jednog poludelog filozofa
i svog dobrog, ferma-in-posta poznanika – pismo stiže i ima
izvesnu, tj. definitivnu posledicu. Možda otuda što stiže na
više adresa: najpre Burkhartu, koji iste večeri odlazi s pismom Overbeku; nema sumnje da je pismo od Ničea (potpisano je „vaš Niče”), ali ipak ima sumnje da li je s Ničeom
sve u redu – drugi potpis glasi: „Astu”. Još Niče veli, u pis-
70
mu, da je „u osnovi svako ime u istoriji”, da je „razume se, u
bliskim odnosima sa Figarom”, iz čega se može videti koliko je bezopasan, sugeriše da „slučaj (pad) Prado” ne uzimaju suviše ozbiljno, „jer ja sam Prado, i otac Prado” (Prado je
čuveni pariski kriminalac tog doba), kao i Leseps (graditelj
Sueckog kanala), i Šambiž, „jedan pristojan zločinac”, a onda priča, nakon ovog, drugi od dva loša vica („čujte moja
prva dva loša vica”), gde pozdravlja besmrtnike. To potpisuje „Astu”, a „Niče” dodaje:
„Ono što je neprijatno i što kvari moju uviđavnost jeste
što sam u osnovi svako ime u istoriji [povesti, priči, zgodi,
Geschichte]; a s decom, koju sam poslao u svet, stvar stoji
tako da se u neverici pitam ne dolaze li svi koji ulaze u ‘carstvo Božije‘ takođe od Boga. Ove sam jeseni, obučen što je
moguće skromnije, dvaput prisustvovao sopstvenim pogrebima, najpre kao grof Robilant ( – ne, to je moj sin, ukoliko
sam ja Karlo Alberto, u dnu svoje prirode), ali sam lično bio
Antoneli. Dragi gospodine profesore, morate videti ovu konstrukciju; kako sam u stvarima koje stvaram sasvim neiskusan, to na vama stoji svaka kritika za koju sam zahvalan da
izvučem korist, što ne mogu obećati. Mi umetnici smo nepopravljivi [ne damo se poučiti, urazumiti, wir Artisten sind
unbelehrbar]. – Danas sam išao da vidim jednu operetu –
veleumno-mavarsku – kojom sam prilikom takođe konstatovao da su sada i Moskva i Rim grandiozne stvari. Vidite, ni
što se tiče okoline [pejzaža, predela, Landschaft] ne odriče
mi se talent. – Razmislite, ćeretaćemo lepo lepo, Torino nije
daleko, ozbiljnih službenih dužnosti trenutno nema, sredilo
bi se i za koju čašu veltlinera [omiljeno Burkhartovo vino].
Nemarno odelo je obavezno za svaku priliku.
U srdačnoj ljubavi
Vaš Niče”.
Prekinimo na tren čitanje ovog pisma, njegovog postskriptuma i jedne rečenice koja nas čeka i za koju jedva da
imamo ime – transkript, transgresija, prevod i prenos koji
prevode jedno neprenosivo pravo. Od tri – nepotpisana –
pisma koja šalje Kozimi Vagner početkom januara godine u
kojoj je vreme, očito, stalo za Ničea, i u kojoj jedino još
pošta računa datume (pisma nose žig od 3. januara 1889), u
Naslov „Niče” (1889) 71
prvom je potpisan „Dionis”, a drugo je slično već navedenom pismu Burkhartu: „Predrasuda je da sam ja čovek. Ali
sam već živeo među ljudima i znam sve što ljudi mogu doživeti, od najnižeg do najvišeg. Među Indijcima sam Buda, u
Grčkoj Dionis, – Aleksandar i Cezar su moje inkarnacije,
kao i pesnik Šekspira, lord Bekon. Najzad sam Volter i Napoleon, čak i Rihard Vagner... Ovog puta, pak, stižem kao
pobednički Dionis, koji će zemlju da pripravi za svečanost.
Ne, nemam mnogo vremena... Nebesa se raduju što sam tu...
I na kraju sam bio obešen na krstu... “
Zanima nas, na ovom mestu, treće iz niza, koje navodi
stih iz „Arijadnine tužbalice” – „Ja sam tvoj lavirint” – i
potpisuje rečima – „jedna pouzdano božanska luda [lakrdijaš, Hanswurst]”: tema ludiranja, bufonerije, cirkusijade, ne
napušta Ničea ni za čas. Nije samo lord Bekon (tj. Šekspir)
proglašen u Ecce homo za čoveka koji je toliko odbolovao
da nije imao druge doli da postane lakrdijaš (Hanswurst),
već su Ničeova pisma iz perioda sloma puna aluzija (kao i
neposrednih iskaza) na temu lakrdijašenja. Ničea i drugi posmatraju kao lakrdijaša, počev od prikazivača Slučaja Vagner u bernskoj Rukoveti, koji kaže da je ton spisa „očajničko
veselje jednog cirkuskog klovna”; slično veli i Rihard Pol u
lajpciškom Muzičkom nedeljniku (da, to je ime autora teksta
pod naslovom „Slučaj Niče”), pa sve do ljudi i žena u Torinu koje Niče susreće i čije reakcije opisuje: „Igram, sam sa
sobom, mnoge glupe štosove i sam glumim klovna do te
mere nadahnuto da katkad idem ulicom ludirajući se – to je
prava reč. Poslednja četiri dana nisam bio u stanju da sastavim svoje grimase u ozbiljan izraz” (pismo Gastu, 26. novembra); „moje je lice neprekidno pravilo grimase kako bi
prenelo moje krajnje zadovoljstvo – uključujući tu, na desetak minuta – grimase plača” (Gastu, 2. decembra); „zanimljivo je da po Torinu izazivam savršenu fascinaciju, mada
sam ja najskromniji čovek i ništa ne zahtevam. Ali kad
uđem u neku radnju, menja se svako lice; žene mi na ulici
dobacuju poglede” (Overbeku, 25. decembra); skoro iste
reči u pismima majci 21. i Meti fon Salis 29. decembra itd.
Šegači li se Niče, ludira li se, ili je lud? Zbija li šalu, pomalo neukusnu, ili ne? Ako je izvesnost (očevidnost, ozbilj72 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
nost, Gewissheit) ono što tera u ludilo, kako je već zapazio,
da li je neizvesnost maske ili neozbiljnost igre još uvek ono
što pripada imenu ludila? Tom imenu Niče pridaje izuzetnu
vrednost: „skoro svuda je ludilo ono što krči put novoj misli,
kida stege poštovanog običaja i praznoverja”, veli se u Jutarnjoj rumeni, gde još čitamo za ludake da su „maska i truba božanstva”, u odlomku koji se završava odom ludilu, njegovim prizivanjem, molitvom na adresu delirijuma. Preterivanje koje ne treba uzeti ozbiljno, to jest filozofski? Ali Niče ne izuzima ni filozofiju: „Svaka filozofija skriva neku filozofiju, svako mišljenje je zaklanjanje, svaka reč je jedna
maska”. Pitanje da li je Niče filozof postavlja on sam, sebi i
drugima (na primer, na kraju svoje Vitae, priložene u pismu
Gastu od 10. aprila 1888), a prisvajanje Ničea za filozofiju,
od strane filozofije, nikad nije bilo ni nevino ni bezbolno
(kaogod ni Ničeovo prisvajanje filozofije). Uopšte, pitanje
kako čitati Ničea ako su reči maske nalazi odgovore s onu
stranu tekućih pojmova filozofije i književnosti. „Kad zamišljam sliku nekog savršenog čitaoca”, veli on u Ecce homo, „iz toga nastane neko čudovište [ein Untier] odvažnosti
i znatiželje, sem toga i nešto gipko, prepredeno, oprezno, rođeni pustolov i otkrivalac [Abenteuer und Entdecker]” –
onaj koji je osuđen na pronalaženje i iznalaženje, na Finden
i Erfinden, jedna neman koja sa tekućim školskim „filozofom” ima veze koliko i Fridrih Niče. Pitanje kako čitati „neozbiljnost” ovog tipa, međutim, jedno je ozbiljno, ako ne i
najozbiljnije pitanje koje se uopšte može postaviti.
Postskriptum pisma Burkhartu ne razlikuje se previše od
dva ranija dela:
„Svuda izlazim u svojoj studijskoj halji, tu i tamo lupim
nekog po ramenu i kažem: siamo contenti? son dio, ho fatto
questa caricatura [zadovoljni? bog sam, napravio sam ovu
karikaturu]...
Sutra dolazi moj sin Umberto sa milom Margeritom, koju sam, pak, ovde još u košulji dočekivao.
Ostatak za gospođu Kozimu... Arijadna... S vremena na
vreme biva začarana...
Naslov „Niče” (1889) 73
Kajafu sam strpao u lance; takođe su me prošle godine
nemački lekari raspinjali na vrlo mučan način. Vilhelm Bizmark i svi antisemiti otpušteni”.
Treba li pismo shvatiti kao lakrdijašenje, ton koji ništa ne
dokazuje, ili je, pak, ono dokaz rastrojstva? Da li je Niče
lud? To je pitanje koje su sebi postavljali Burkhart i Overbek 6. januara 1889. To je pitanje koje je sam Niče postavljao njima – a preko njih svima drugima – u pismu koje nosi
isti datum i koje pošta istog datuma uručuje, u rečenici za
koju se dvoumim kako da je nazovem. Sama ta rečenica nije
nedvosmislena: „Možete upotrebiti ovo pismo po svom nahođenju, koje me neće poniziti u očima Bazelaca [Sie können von diesem Brief jeden Gebrauch machen, der mich in
der Achtung der Basler nicht heruntersetzt – doslovnije:
Možete učiniti svaku upotrebu ovog pisma koja me ne unižava u poštovanju Bazelaca]”. – Štampana po pravilu na
kraju pisma, ona ga u isti mah završava kao poslednji ton i
prelazi, snagom svog naglaska, kroz čitavo prethodno pismo, preko pisma, i njegove sadržine i njegovog rukopisa,
preko njegovog vrha ili dna, zahvatajući obe strane, bez moći da njima upravlja – poput pitanja na koje su moguća oba,
suprotna odgovora, pitanja koje nikada ni jedan odgovor neće sprečiti da dalje pita. – Na Burkhartu je, na Overbeku, na
čitaocu tog pisma, na nama, da pružimo odgovor – da ga
upotrebimo po svom nahođenju i da protumačimo da li njegov dvostruki potpisnik tera šegu ili silazi s uma, da li je Niče poludeo ili je luda. – Pitanje je odlučno, kao što je odlučan i onaj ko ga postavlja. Pre no što će se dvaput našaliti
(„čujte moja prva dva loša vica”), Niče beleži: „Pošta je pet
koraka daleko, tu ću sam da uturim ova pisma da bih velike
feljtoniste predao lično velikom svetu [der grande monde]”.
– Pređimo, s Ničeom, tih poslednjih pet koraka.
To pitanje su sebi postavili Burkhart i Overbek, 6. januara, kad su primili Ničeovo pismo iz Torina. Postavio ga je
najpre sebi istoričar Burkhart, već po zanatu upućen na izvesne, tvrde, istorijske istine. Peter Gast očito nije: na Ničeovu poruku o sazivanju svih evropskih vladara u Rim, uključujući i rimskog Papu, odgovorio je Ničeu lakrdijaški:
74 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
„Mora da su to velike stvari koje Vam idu u susret”. Strindberg je odgovorio ističući vlastito ludilo. Overbek, kome je
već javio da je razrešio prevodilačke probleme, bar što se
naslova tiče (Der Fall Wagner se ima, na francuski, prevoditi kao „Fall Wagnčre”), takođe ne reaguje. Naviknut na Ničeove ispade, on smiruje Burkharta i rešava se da prijatelju
napiše pismo u Torino.
Sutradan mu i samom stiže pismo slične sadržine.
Tih poslednjih pet koraka zaista su sudbonosni. Odnoseći
poslednje poruke na poštu, Niče prepušta odluku drugima.
Nije više reč o prenosu misli, reč je o prenosu prava – translatio iuris – na druge da reše o pravu subjekta na misao, na
lakrdijašenje ili ozbiljnost, normu ili ludilo. – U ponedeljak,
7. januara, Overbek odlazi s pismom koje mu je doneo
Burkhart doktoru Vileu, psihijatru i upravniku univerzitetske
duševne bolnice u Bazelu. Vile se ne dvoumi, i pismo o
prenošenju prava tumači kao svedočanstvo mentalnog rastrojstva. Pitanje – kako čitati Ničea, njegov tekst, tekst njegovog ponašanja – preseca se jednom psihijatrijskom odlukom. Presudom: lud je. – Osim što je zagrlio konja na javnom mestu, i uznemirio sudbinu zapadne misli za nekoliko
vekova, Niče nije bližnjima učinio nikakvo zlo (potvrdu za
to nalazimo u svedočanstvu Davidea Finoa, stanodavca Ničeovog u via Carlo Alberto, 6, III i vlasnika prodavnice novina i dopisnica pri torinskoj pošti). Počev od izvesnih datuma u januaru 1889 – oko kojih će ukrštati pera budući istraživači – uz nekoliko koraka koje je prešao da svoje translatio iuris upakuje u koverat za Burkharta, gospodin Fridrih
Vilhelm Niče više ne važi za autora svoga pisma.
Naslov: Slučaj Niče pisaće drugi.
Niče više neće pisati. Tačnije – ono što će pisati ostaje
nečitljivo. Pokušaće da se potpiše, više puta, s različitim uspehom. Sviranje klavira ga smiruje. Često ponavlja: „Mrtav
sam jer sam glup” i „Glup sam jer sam mrtav”. Kad mu se
neka stvar dopadne, reći će: „Dobra knjiga”. Ima običaj da
kaže da je i sam nekad pisao dobre knjige, ali odbija da o tome razgovara. U pojedinim zapisima sebe obavezno opisuje
u trećem licu („on”, „Fric”), a svoje prvo lice („ja”) koristi
Naslov „Niče” (1889) 75
za druge. Privlače ga deca i životinje; dugo posmatra prolazak voza. Ponekad odbija da spava u postelji i radije provodi
noć na zemlji. Ponekad zamenjuje sebe za razne istorijske
ličnosti. U godini sloma Niče je još uvek nepoznat; u toku
poslednje decenije devetnaestog veka njegova slava postaje
predmet feljtona. Zapis o njegovom zdravstvenom stanju na
dan 1. januara 1890. glasi: „Sakuplja skoro sve što nađe, između ostalog i bezvredne stvari, kao što su komadići hartije,
krpice itd. Klanja se krajnje ljubazno lekarskom osoblju. Težak 77 kilograma”.
Od 10. januara 1889. je u Bazelu, u psihijatrijskoj klinici
doktora Vilea. Nedelju dana kasnije prebacuju ga u duševnu
bolnicu u Jeni. Od 24. maja 1890. o njemu brine majka u
kući u Naumburgu, sve do svoje smrti u aprilu 1897. U julu
iste godine njegova sestra u Vajmaru kupuje vilu „Silberblik” za Ničeovu arhivu; tu smešta i brata.
Niče umire od zapaljenja pluća, 25. avgusta 1900, u svojoj 56. godini.
Početkom 1890. nesuđeni autor Naslova: Slučaj Niče,
Gast, posećuje prijatelja i između ostalog izveštava pismom
drugog autora, Fuksa: „stičem jeziv utisak da se on pretvara
da je lud, i da smatra sebe vrlo srećnim što je završio tu gde
se našao”.
*
[Ali se kroz naslov – Niče – ipak vraća. Nalazi samog
sebe u svom imenu. Vraća se kao ime jezika, kao jezik imena. Razume se, ide, nalazi se, vraća, kao ime imena i jezik
jezika: na početku, u sredini, na kraju, tako da je teško reći
kuda tačno sebe nalazi, kamo ide, i kako se vraća.
Na kraju svog Ničea, u finalu metafizičkog čitanja povesti metafizike, Hajdeger će se vratiti Ničeu – bez Ničea. On
će se vratiti sećanju. Poslednji, deseti deo od svega par stranica igraće ulogu poente. Treba se vratiti „Sećanju u metafici” – tako sada glasi naslov (Erinnerung in die Metaphysik).
Biće to završna njegova reč, na kraju. Na kraju krajeva, tre76 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
ba reći poslednju reč. Ta reč, kao da kaže Hajdeger, pripada
sada meni, ne više Ničeu. Ničeovo ime, dakle, u ovoj poslednjoj reči Ničea, neće biti spomenuto.
Ni jednom.
Bez spominjanja, treba se setiti, setiti svega što je metafizika bila, što ona jeste, i što će biti. Treba se setiti, dakle i
vratiti. Na barem dva načina, veruje Hajdeger: onom što je
metafizici najsvojstvenije, što joj je vlastito svojstvo (eigene, Eigen ili Eigentum, Eigenschaft ili čak Eigentlichkeit,
„das was eignet sich”), a kako metafizika, pravo (eigentlich)
govoreći nema svojstvo, jer Biće zamenjuje onim što tek biva, ona nema suštine, pa se treba zato vratiti i prisvojiti (sich
eignen) njen događaj ili slučaj u kojem se zbiva (njen Ereignis); sada sećanje (Erinnerung) predstavlja ono u čemu slučaj zbivanja (Ereignis) pronalazi sebe, sebe kao suštinu (Wesen) i kao istinu (Wahrheit). Time se stiže na ono što najavljuje samu razliku u suštini istine (die Ankuft eines Austrags
des Wesens der Wahrheit). Hajdeger nije, poput Ničea, mislio na to da bi finale Ničea, to „Sećanje u metafizici”, trebalo prevesti na druge, mnoge jezike, mada bi to spisu – po
uverenju koje ga nadahnjuje kao objava suštine povesti i povesti suštine – očito pripadalo. Ali on na to nije mislio. Poslednje strane Ničea napisane su jednim nemačkim koji baca
u očaj Hajdegerove prevodioce. Ne stoga što bi bilo nemoguće prevesti smisao Hajdegerovih reči – to nije lako, ali je
izvodljivo – već stoga što je nemoguće prevesti kretanje jezika, nemačkog koji vlada Hajdegerovim govorom na ovom
mestu možda više nego igde drugde. Dva tona se prepliću,
jedan koji polazi od svojstvenog i od prisvajanja (eigen, eigene, ereignen), zajedno sa dolascima i razlikama (Ankunft,
Austrag, ali i Auskunft, Anspruch, Anfang, Antwort, Anteil,
Andere itd.), igrajući u ovim a, aj, an, au zvučnu igru povratka, a to će reći – sećanja kroz reči, blizinu zvuka, a na
daljinu smisla; i drugi ton, oslonjen na suštinu i istinu, na
Wesen i Wahrheit (ali i na Vergangenheit, Verborgenheit,
Verwindung, Versuch, Vermittlung, Verstimmung itd.), na v
kao i na blisko mu f, kao da je sećanje zbilja, nužno, a to
znači i istinito (wahrhaftig), naprosto (eigentlich) praćeno
metafizikom slova. Igra između prvih i poslednjih slova azbuke, igra njihovih glasova, vraća se, seća, nalazi sebe i sebe
ostvaruje u ovom Ereignis-spisu, u Ereignis-slučaju metafiNaslov „Niče” (1889) 77
zike koju sećanjem prevazilazi ili ozdravljuje (obezbeđeno
tom Verwindung što upućuje na oboje).
Sve izgleda kao da se ono čemu se Hajdeger vraća i samo vraća Hajdegeru. Jezik, govor, igra reči, zvukova i značenja, ono od čega je tokom duge decenije i stotine ispisanih
strana tumačenja Ničea uspevao da izbegne, da od toga odvrati glavu, uvo i pogled, sada se, kroz igru tonova, reči, govora i jezika, vraća njemu. U jednom od svojih najvećih
tekstova – na tih par strana „Sećanja u metafizici” – kao da
umesto Hajdegera govori govor. To bez sumnje Hajdegeru
nije strano, ali će on tome drugde posvetiti pažnju; ne ovde.
Ovde je govor pušten da sam govori, služeći se misliocem
kao medijumom. Kao i sećanjem, onim što je, kao osobeno
vraćanje, u protivteži Ničeovom vraćanju istoga, i najsvojstvenija tema tog kratkog spisa, ono čime se on odlikuje –
„das was eignet sich”. – Ali „das was eignet sich” ne znači
samo ono čime se nešto odlikuje ili što mu, kao vlastitost,
pripada, već i nešto što se pokazuje, što u bezličnom vidu
sebe ispostavlja kao priviđenje. Es eignet sich i es spukt sinonimni su: nešto se pojavljuje, priviđa, kao utvara ili duh,
prikaza ili nečista sila: Spuk je sablast, a sablast govora probija kroz ono što je najsvojstvenije metafizici, u njenom sećanju; kao i u njenom protivsećanju, to jest u sećanju na Biće čime bi ona trebalo sebe da prevaziđe. To bi mogao biti i
duh Ničeov, neka vrsta Ereignis-sablasti koja pohodi Hajdegera u vreme dok radi na Ničeu i uporedo beleži priloge za
knjigu O zbitiju (Vom Ereignis), „ničeovsku” knjigu kako
komentatori često vele, a koja će se pojaviti tek posthumno.
U svakom slučaju, to je jezik koji se vraća, s Ničeom ili
bez njega, na kraju Ničea. Tamo gde to ime neće biti pomenuto, ni kao naslov, a ni kao stvar. Druga je stvar posredi na
kraju: sam kraj. Na kraju, veli Hajdeger, „sećanje u povesti
Bića (ili u njegovoj priči, in die Geschichte) jest prethodno
mišljenje na početak a slučeno od strane samoga Bića (und
vom Sein selbst ereignet)”. U takvom sećanju, misao dopušta, kaže dalje, izvesno odlaganje, potrebno Biću da se otvori,
a povesti da se sačeka. Ali to odlaganje, odgoda, produžen
rok ili razdoblje (Frist), napominje Hajdeger, ne može se
uopšte naći u vremenu istorije: njegovo je vreme van vremena kojim se meri čovek (ili koje čovek meri). Takoreći bezvremeni trenutak (proizvoljne dužine, budući da je nemerljiv
78 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
ili barem nesamerljiv ičemu ljudskom), on pripada jedino
mišljenju, jedino se pokazuje misli, onoj koja se seća sebe u
času kad na sebe misli, opominjući se sebe u vlastitoj prisebnosti. To je Besinnung s onu stranu vremena, pa je tako –
eto poslednje rečenice Hajdegerove velike rasprave – kadra
da, u vidu neke preke nužnosti, nečujno i bez otezanja, uzdrma sve što je istinito i istinsko.
Bilo bi to sećanje trena, ali s onu stranu vremena, koje
potresa sve stvarno i istinito, tiho i bez reda prenoseći vreme, stvar i istinu u sebe, čineći misao bezumnom.]
[Ili je održavajući upravo kao misao. Govoreći Hajdegerovim rečnikom, moglo bi se sasvim uputno tvrditi da ono
što na prvom mestu sebe telepatski prenosi jeste Biće, Sein:
u svemu što biva postoji trag Bića. I kad je zaboravljeno,
kad je svedeno na neko ništa, Biće se prenosi: bez njega nema ičega što biva, pa makar to što biva bilo ništa. Trajna
dvosmislenost koja Ništa povezuje s jedne strane s Bićem, a
s druge s onim što tek biva, ulog je u telepatskom prenosu:
taj prenos, koji telepatiji duguje snagu, sam sebe uklanja,
povlači ili briše. Stoga se o telepatiji ni ne može govoriti
unutar ontologije Bića i onog što biva, već samo u okviru
jedne misli takoreći ni o čemu, u mišljenju ničega, ničega
baš kao ničega. Ili kao telepatije. Povlačeći se, ona otvara
mesta za rekonstrukciju filozofije, za „Sećanje u metafizici”.
A ako je „Niče” u isti mah skriveno, tajno ime ovog telepatskog prenosa koji ništa udaljava u ništa (to je upravo osnovna Hajdegerova tvrdnja o Ničeu kao metafizičkom misliocu
koji suštinski nije mislio suštinu ničega), tada je sasvim očekivano da se to ime ne pojavi u poslednjem, desetom delu
rasprave. To se ime povuklo, kako bi telepatisalo sam kraj.
Kako bi se prisetilo iznutra (jer Erinnerung je prisećanje iznutra, a ne spolja kao uspomena ili spomen, Andenken ili
Gedächtnis) onoga što metafizika zaboravlja. Prisetilo jezika, reči i njihovih zvukova, tonova, naglasaka, tela imena. A
time i vlastitog imena koje, kao naslov, lebdi nad ovim slučajem.]
[Da: kako bi se prisetilo imena.]
Naslov „Niče” (1889) 79
Postskriptum:
Filozofija telepatije
Filozofija nije prestajala da mašta o telepatiji, prenoseći
ovu najdalju misao o prenosu misli na daljinu kroz čitavu
svoju povest. Kao da je ova druga, duga povest svila u sebe,
prikrila onu prvu, što u istoriji nije redak slučaj, tako da je
bilo veoma teško otkriti slojeve prenosa, a još teže tačke otpora: sam jezik se povlačio pred mišlju. Već je to bila sudbina grčkog logosa, tog mišljenja-govorenja u kojem je prvo
potisnulo drugo. Idealni logos, bilo da je logos Platonove
Ideje, bilo logos Aristotelove entelehije, postaje uistinu
idealan onda kad misli sebe, kao i Bog kod sholastika, cogito kod Dekarta, natura (sive Deus...) kod Spinoze, um kod
Kanta, duh kod Hegela ili ejdetski subjekt kod Huserla. Da
bi sebe mislio u sebi, predajući se čistoj misli, njemu nije
potrebna reč; štaviše, ona u tome može samo da mu smeta.
Čist, pravi, istinski logos filozofije otuda je apofatički logos
– stoga je njen najviši oblik onaj koji joj daje logos mysticus, absconditus, kao što su njegovi veliki junaci Dionisije
Ps. Areopagita ili Nikola iz Kuze. Ali to što filozofija ne završava u negativnoj teologiji upravo je udeo reči. Misliti samoga sebe, misliti čisto nije moguće bez govora: najzad, i
„sebe” jeste reč. I „jeste” jeste znak, i kao što propozicija
(bilo kao kategorija analitike, bilo kao sud sinteze) „jeste”
ume da upotrebi kao „i” a ne samo kao „postoji”, „biva”,
„ima”, tako „sebe” ne može sebe da oslovi bez znaka; u tome je večna muka filozofije, njeno okretanje leđa teologiji,
njen pad u jezik kojim je Bog izgnao iz raja čiste misli...
Najviše što misao može da učini u ovoj bačenosti u govor
jeste da ovo „jeste” reči pojmi kao prosto „i”, kao sloj kojem
pribegava da bi došla do sebe, ali koji mora učiniti što ta80 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
njim, lakšim, providnim, skoro nevidljivim. Jezik ne sme
zaklanjati misao. To je zakon logosa, logos mišljenja; on
predstavlja san filozofije, njenu slatku dramu. Pošto je obavila posao, bila poslušno sredstvo ili oruđe za veliki zadatak
samomišljenja, reč valja da se ukloni, povuče, izbriše, i
ostavi mišljenje u društvu sa sobom, u kontemplaciji sopstva
izvan govora, u predaji ili samopredaji bića. Ona sama, reč,
vazda je suvišna.
Stvari postaju zamršenije kad se duboko iskustvo mišljenja ima predati drugome, kad „sebe” više nije samo sebe
istog, već sebe različitog. Čime da saopštim i svoju istinu
predam drugom ukoliko ne posegnem za govorom? Za govorom u ma kojem smislu uzeo taj izraz: uvek neki izraz
mora stati između mene i drugog, novi pad u reč. Ako uspem govoru da oduzmem reč kad govorim sa sobom da bih
sebe mislio, smem li mišljenju dati reč pred drugim, smem li
ovom drugom mišljenja koje predstavlja za mene jezik da
poverim samo mišljenje, sebe koje nad njim mora u svakom
trenu da bdi? Ovo je druga drama filozofije, njena noćna
mora ili nesanica. A ipak moram, ukoliko drugome treba da
dam svoju misao ne bih li ga makar privremeno učinio sobom, posegnuti za reči, i predati svoj san kroz svu moru govora, šaputanja, mrmorenja, krika ili uzdaha, škrguta jezika.
Reč koju sam otisnuo da bih se privio uz sebe, jezik koji
sam progutao da bi iz mene meni prozborila čista misao, sada se vraća kao ono isto koje sam odbacio. Kao brod koji se
približava, a ne znam da li sam u luci ili na pučini, ili kao
postelja u kojoj bdim, ali ne znam da li sam bliži snu ili
dublje tonem u košmar... ili kao pismo koje sam poslao a ne
umem da odredim da li će stići meni ili drugom, da li će
uopšte stići ili zanavek lutati – tako se i reč vraća, kružeći, u
početku odbačena, na kraju vraćena. I vraća se – večno.
Filozofska predaja otuda – i kao predaja mišljenja sebi, i
kao predaja iskustva mišljenja drugome – ima strukturu telepatije. Barem u svojem idealnom obliku, onom koji čas lebdi nad njom kao zagonetni, žuđeni uzor, čas je nastanjuje
kao najdublja, skrivena tajna. Telepatisati neku zamisao znači izbeći posredovanje reči: to znači preneti na daljinu, u
vremenu manjem od najmanjeg vremena, brzinom koja venčava večnost i tren. Ali zašto se tada ne govori o telelogiji ili
telelogosu, otkuda da i danas govorimo o telepatiji, daljinFilozofija telepatije 81
skom prenosu „strasti”? Ako je misao um, a reč njeno telo,
ne pripada li ovaj grčki izraz o strasti – telu, nije li i on samo
sredstvo čije ime ukazuje na svoju bačenost, suvišnost, kako
bi tim jasnije prikrio žeđ misli za čistom, vantelesnom predajom? Mogao bi to biti jedan razlog. Ali jednom bačena,
ova reč kao da priziva sva mogućna okolišenja. Zar je moguće u njenom šaptanju takođe ne čuti nešto savršeno, potpuno, dovršeno i vrsno (téleios umesto téle-), svejedno bila
to strast ili misao? Daljina (téle-) ipak ostaje, pridružena
onom páthos što u isti mah označava događaj (nečiji slučaj,
bilo osobe, bilo svari), potom iskustvo, pa nevolju ili kob,
tek onda strast ili osećanje, stanje duha ili tela. Prenos slučaja na daljinu, telephorá ili metaphorá, uz brojne izraze slične po građi ili smislu, ipak nam dolazi iz daljine jezičke povesti kao da je tamo nije ni bilo; uistinu je telepátheia nova,
pozna kovanica, čiji skriveni sadržaj treba da zamislimo.
Kad kažemo da filozofska predaja ima strukturu telepatije, onda računamo upravo na skrivenost ili tamnu jasnoću
onoga što se na daljinu prenosi (događaj, slučaj, iskustvo,
strast, osećanje, nevolja), ali i na nevolju reči kao takve, na
njen slučaj koji vidljivo i zavodljivo odnosi u stranu ili u daljinu misao koju treba da označi. Telepatija jeste prenos slučaja na daljinu, ali je time već rečena i nevolja tog slučaja,
njegova nemoć da bude prenet sam od sebe, bez pomoći nekog oruđa, ovde oruđa jezika. Iako, dakle, telepatija predstavlja san svake misli zabavljene sobom, ona je i njena nesanica ili mora – uvek u sebe mora, ma kako i koliko se borila protiv, uključiti nešto od svoga drugog. Sasvim je moguće (takva pretpostavka se nikad ne može u načelu isključiti)
da je bilo mislilaca koji su nadmašivali sve druge čistotom
svoje misli, ali nam ništa nisu predali, te za njih ni ne znamo; svi drugi su morali da imaju posla sa svojim drugim, s
predajom kroz reč. Ponekad je mučno gledati ih kako se bore s jezikom (postoje filozofi kojima je jezik tvrd, udrveneo
od premetanja reči), kako pate od mucanja ili nemosti (nedostaje im reč, dugo je potrebno dok je pronađu), ali najčešće, kod onih najvećih, prisustvujemo jednoj telemahiji misli
i govora u kojem misao treba da blesne kroz reči, kao da naga put uma skida sa sebe poslednju koprenu: filozofska telemahija (logomahija) borba je protiv nesavršenog govora. A
kad je o pisanju reč – jer filozofska reč se najčešće piše, ka82 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
ko bi je i drugi, kroz povest, kroz daljine vremena, primili –
tada opažamo jedva primetne, ali ipak uočljive ožiljke na
štivu gde reč koju vodi misao briše za sobom reč nemisli,
reč kao takvu... Ne manje od drugih pisama, filozofsko pismo takođe predstavlja jedno tle brisanja ili povlačenja napisanog, jednu liturateru.
Dvostruko poreklo filozofske predaje, kroz voljnu misao
misli, kroz nevoljnu reč reči, heterogeneza logosa predstavlja prvi, najraniji, ako ne i najtemeljniji uvid Ničeov. Ovaj
uvid u heterogenezu telepatske strukture logosa pokreće
rane misli o jeziku, metafori, istini, genealogiji morala ili
istorije, kao i poznije, velike misli o natčoveku, prevrednovanju svih vrednosti, ili večnom vraćanju istog. Genealogija
je sva u znaku prerušavanja misli iza znaka (i obratno!), pa
prvo ne treba posebno dokazivati. Ali nije li i drugo, potonje, natčoveka recimo, takođe potrebno obrazložiti kao slučaj stvorenja koje zalazi u daljine do sada, u čoveku, neispitane, kao mogućnost povesti da dosegne predaju dotle nečuvenu? Zar prevrednovanje svih vrednosti ne motiviše isti
uvid o predaji starog kroz sasvim novo, preobraženo ili preokrenuto, blisko kroz daleko, novih vrednosti preko starih
znakova („simptoma”, „idola”); zar večno vraćanje istog
nije isto kao drugo, i drugo kao isto, gde se isto i njegovo
drugo pojavljuju kao identično a ipak različito, barem u vremenu, sada vremenu u kojem se trenutak vezao za večnost,
gde se svaki slučaj ponavlja beskrajno mnogo puta, a gde
misao – da bi pojmila taj prenos kroz daljine – mora da leti
brže od najbržeg časa? Iz Ničeovog života znamo da je
knjigu o natčoveku (Zaratustru) prodao u malo primeraka,
da onu o prevrednovanju svih vrednosti (tzv. Volju za moć)
nije ni predao izdavaču (osim prerušenu u druge, dalje spise
poput Sumraka idola, Antihrista ili Ecce homo), a da o
večnom vraćanju istog, tom prstenu svoje misli, skoro da nikome nije smeo, ni mogao, reći ni reč? Osim u par pisama,
pred svoj svesni kraj, Niče jezik prerušava u ćutanje, misao
priljubljuje uz ludilo: napokon se i telepatski uvid u strukturu mišljenja i govorenja vraća kao poslednji uvid, uvid u telepatiju. I tu se reč vraća svom svojom snagom.
Bolno je čitati Ničeove poslednje spise, njegova pisma
pred kraj. Slučaj – događaj, koincidencije, okolnosti – takvi
su da se možemo zbilja upitati: da li je Niče, Niče pred svoj
Filozofija telepatije 83
odlazak iz mišljenja, poverovao u stvarnu telepatiju? Ali
postoji li stvarna telepatija? Verujemo li mi u nju? Verujemo
li u Ničeov doživljaj telepatije, u telepatiju samu? Da li bi
ijedan filozof bio kadar da iz nas istera takvo priznanje, ima
li ijedne misli kojom bismo mogli, za svoj čas, kao i za svu
večnost, da opravdamo takvu veru? Toliko nismo ludi, reći
ćemo kao filozofi, bilo bi to priznanje našeg ludila. A upravo je o ludilu reč.
*
Nije Niče jedini ludeo od telepatije – pomerajući je na
daljinu i prizivajući je iznova. Frojdov odnos prema Ničeu
je poznat: suviše mi je blizak, kaže Frojd najbližim prijateljima, ne smem ni da ga čitam jer mi se čini kao da kod
njega već nalazim ono što sam mislim. Kao da, od strane
Ničea, postoji u Frojdu izvesno prenošenje misli, telepatsko
dojavljivanje; ili kao da, na strani Frojda, ima u Ničeu nečeg
opasnog – same telepatije? – kojoj se on, Frojd, mora odupreti po svaku cenu, po cenu nečitanja i okretanja leđa, kako
bi sebe sačuvao od onog što je za analizu najopasnije.
Telepatija je jedna od najvećih opasnosti za psihoanalizu,
jer joj je takoreći najbliža, skoro njena senka. Tako kaže sam
Frojd u radu o odnosima ove dve oblasti. Frojdov rukopis,
nastao između 2. i 6. avgusta 1921, samo za par prijatelja,
tek je posthumno objavljen i danas je poznat pod izdavačevim naslovom „Psihoanaliza i telepatija”. Zašto samo za
par prijatelja? Zato što taj ezoterični spis ima za temu ezoterične pojave – on ih svodi pod rubriku okultnog, a telepatijom se bavi pod imenom „prenošenja misli (Gedankenübertragung)”. Vlastiti stav određuje kao ambivalentan: i to u jakom značenju. „Moj lični stav ostaje izuzetno uzdržan, ambivalentan”, veli pre nego što će preći na prvi od svoja tri
primera (treći, pak, neće tu izreći, jer je, veli, otpor prema
ovom okultnom fenomenu bio u njemu tako snažan da je intervenisao zaboravom, pa je Frojd poneo na put, umesto potrebnih beležaka za taj primer, nešto sasvim drugo). Analiza
prvog će nam prikazati slučaj pacijenta koji je preneo misli
na proročicu kako bi mu ih ova vratila iz nesvesnog u obelodanjen govor (razume se, proročica, veruje Frojd, ništa nije
84 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
znala o mislima – to jest o mislima nesvesne želje – pacijenta). I taj, i sličan naredni slučaj prenosa misli mogu se objasniti samo tako, telepatskim transferom, kaže Frojd i dodaje:
„Moram vama prepustiti da donesete odluku da li je moje
objašnjenje održivo. Ja ne mogu ni da ga pobijem niti dokažem”. Izuzeta od sumnje, od mogućnosti provere na ma koji
od pouzdanih načina, telepatija je s onu stranu sumnje, ali i
pouzdanosti. Frojdu ostaje da u nju veruje, ali ne više kao u
ma koje verovanje, nego kao u istinu s onu stranu sumnje i
izvesnosti.
U stvari, telepatija se pokazuje kao slučaj koji bi mogao
do kraja da ugrozi građevinu psihoanalitičke nauke. Zato
tom slučaju Frojd namenjuje status ezoteričnog znanja, čime
implicira da što manje ljudi zna za njega, tim bolje: pa ipak,
on to znanje ne zadržava za sebe, što bi bila logična konsekvenca ovog stava. Mada je psihoanaliza takođe opasnost po
tradicionalna znanja – jer uvodi opasnu, „kužnu” hipotezu o
nesvesnom kao o „drugom” znanju, znanju tela, što je tokom istorije ostajalo nepoznato, skriveno, zamračeno (upravo okultno) ako ne za sve ljude, a ono za racionalne ljude
nauke – telepatski uvid je još opasniji, jer bi njegovim priznanjem i uvođenjem u oblasti činjenica nauka doživela
slom: „užasan slom kritičkog mišljenja, zahtevi determinizma, mehanicistički karakter nauke mogao bi onda da se obelodani”. Time bi se obelodanila i utemeljenost psihoanalize
kao nauke – iz ugla telepatskog uvida to bi se upravo pokazalo kao psihoanalitička slaba tačka – jer „uzaludna je nada
misliti da bi analitički rad, koji se baš odnosi na tajanstveno
nesvesno, mogao da izmakne takvom slomu vrednosti”.
Bio bi to čas apokalipse psihoanalize, katastrofa nauke.
Prva bi se potvrdila kao istina s onu stranu sumnje i izvesnosti, a druga bi se pokazala kao prevara osnovana na kritičkom, a ne intuitivno-invencijskom mišljenju, na determinizmu, a ne na složenoj heterološkoj genealogiji fenomena, na
mehanicističkom karakteru vlastitih konstrukcija, a ne na
uvidima koji ne haju za mehanizme kritike ili determinizma,
već su neutralni, indiferentni prema ovim ljudskim, suviše
ljudskim zahtevima (zabrađenim ili okultiranim tradicijama), utoliko objektivni i poput su pogleda ledenog anđela u
traganju za istinom. Blizu smo Ničea, redove o ovoj vrsti
znanja koje bi telepatsko prihvatanje ili priznanje prenosa na
Filozofija telepatije 85
daljinu unelo u rasporede evropskih saznanja mogao bi da
ispiše on sam. I kao da ih ispisuje, na daljinu, kroz Frojda –
onoga koji je, beleži, i sam verovao da je „dobar medijum”
– ovaj naslućeni mogući „opšti slom vrednosti” za Frojda će
predstavljati iskušenje kojem se ne može odupreti, ukoliko
se samo njegovo nesvesno, pak, ne odupre, onako kako je
učinilo s trećim primerom, zaboravljenim beleškama o jednom telepatskom slučaju. U nedostatku tih beležaka (a te
slučajeve, sugeriše analitičar, treba beležiti odmah čim se
jave; na par mesta se žali da je možda nešto važno propustio
jer određene detalje, koji bi mogli biti bitni, nije na vreme
zapisao), njemu ne ostaje drugo doli da spekuliše.
Moramo priznati, kaže on, da smo mi, analitičari – teški
pozitivisti, tj. „nepopravljivi mehanicisti i materijalisti”. To
znamo i priznajemo, to su naše granice, ljudske, možda isuviše ljudske. A ipak, postoji, da, ima takav slučaj kao što je
prenos misli na daljinu, s tela na telo, iz nesvesnog u svest;
želja vazda traži svoje ispunjenje i neće uzmaći ni pred fizičkom granicom – ona će se kad-tad pojaviti kao „potpuno
nesvesno znanje”, samo što to svoje znanje neće ispostaviti
neposredno, onom čija je želja (ili onom čija je on sam
želja), već posredstvom „medijuma”, vračare, gatare, snovidnika, proročice, čitača s dlana ili iz peska, iz rukopisa
(grafologa): to su sve slučajevi koje Frojd pominje. Taj medijum samo služi da želja stigne na svoje odredište, do ispunjenja, mada on sam, medijum, ništa ne zna ni o njoj, niti o
okolnostima njenoga puta: telepatski prenos uklanja za sobom tragove svog hoda. Kao rukopis koji se briše čim bude
ispisan, telepatski slučaj polazi od želje, želja prenosi dotle
nesvesnu pomisao na medijuma, a medijum je iskazuje i
tako je vraća na polazište: telepatski slučaj je kruženje poruke-želje, prolaz kroz drugo da bi se vratila na isto, odnosno
– poklapanje odredišta sa polazištem. Šta se usput zbiva, to
ne znamo i ne možemo znati – uklanjanje tragova je toliko
da nam je taj put prenošenja zauvek uskraćen, zatamnjen,
okultan. Moglo bi se reći (ali Frojd to neće reći, ne otvoreno, on će pustiti da to sami to naslutimo) kako je reč o putu
želje do same sebe: kao da želja može sebe da poželi, dosegne ili ostvari kroz drugog, posredstvom nekog ko ništa o
njoj ne zna, niti će o njoj išta znati, jer ga se ona zapravo ni
ne tiče. Želja tako ostaje želja za sobom, a prošavši kroz telo
86 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
drugog, kroz posredništvo „medijuma”, ona nije od njega
zadržala ništa ni telesno ni posredno, ostajući čista. Ništa,
osim jednog: postala je (i sebi i drugom) obelodanjena, dobila je reč.
*
Ova shema bi se, nagoveštava Frojd, mogla nazvati jednom sasvim apstraktnom, spekulativnom shemom, budući
da telepatski slučaj ne ostavlja tragove, materijalne, determinističke, mehaničke ili kritičke, po kojima bi se mogao
osporiti ili dokazati. S onu stranu sumnje i izvesnosti, njegova istina pada u jedan krug, ali taj krug nije običan – to nije
kružnica koja se vrti oko nekog središta, već se tu kružnica i
središte poklapaju, budući da ono od čega želja polazi i ono
na šta dolazi postaju isto. Oni jesu isto u istom polju, u
istom prostoru, i u istom vremenu – stoga struktura telepatije nije samo logika želje u njenoj volji za sobom kao volji za
moć čiste želje, već je njena trenutnost ostvarena kružnim
kretanjem koje mora da prođe kroz drugog, a time da dotakne beskraj koji svaki drugi jeste u odnosu na isto. Takođe,
ona se naznačava kao sklop večnog povratka istoga: Frojdovu spekulaciju kao da još jednom diktira, s onu stranu slučajeva o kojima piše, sam Niče. Dalje Frojd opaža da je spekulativna shema po kojoj se mora misliti telepatija takođe shema same spekulacije. Naime, analitičari, ti pozitivistički
„nepopravljivi mehanicisti i materijalisti” u slučaju telepatske potvrde takođe su u opasnosti da „napuste običaje strpljivog i minucioznog rada” na skupljanju činjenica, sumnji,
traganju za dokazima i determinacijama, mehanizmima i
kritičkim procenama, pa se mogu predati „okultnim dispozicijama” što bi „moglo uspostaviti neposrednu vezu s duhovima” tako da ih „uspela spekulacija može obogatiti jednim
potezom”.
Jer spekulacija – ukoliko je uspešna, ukoliko u trenu misao prenese do rezultata bez trošenja suvišne energije na
fakticitete i telesnosti materijalnih istraživanja – takođe se
barem u tom pogledu izjednačuje s telepatijom. Čovek koji
je u spekulativnom zanosu opšti s duhovima, uspostavlja neposrednu vezu s njima, ili barem sa sopstvenim duhom čija
Filozofija telepatije 87
se misaona mnoštvenost po pravilu pokazuje kao neko jedinstvo. Nisu samo sklopovi želje kao volje za moć i telepatskog uvida kao večnog vraćanja istog spekulativne naravi
po analogiji, već su oni spekulativni i u svom telespekulativnom vidu: spekulacija je isto tako začarani krug, circulus vitiosus, gde čovekova misao opšti neposredno sa sobom,
umećući između sebe nešto što zamišlja da je njen duh, kao
vrstu tela koje će se, kad se rezultat spekulacije zadobije,
povući sasvim bestelesno i bez tragova. Duh u mišljenju
jeste ta metafora koja igra ulogu tela lišenog telesnosti, zastora čija je prozirnost do kraja svodljiva, dakle mesta bez
prostora ili vremena koje grle večnost kao iluzija čistog mišljenja i trenutak njegovog samodoživljaja. Kao i gatara (nemojmo smetnuti s uma da je Tumačenje snova – Traumdeutung, 1900 – ne samo školski naslov za nauku o mehanizmima snova, već i da u naslovu na izvorniku prigušeno šapuće
reč gatanja snova), duh je tek govor, jezik koji će misli ponuditi reč, a da sam ne mora da zna šta će misao – kojoj je
reč potrebna da bi došla do sebe – značiti, kud prolazi, koje
tragove znanja ili neznanja nosi. Duh zapravo sve to ne zna i
ne mora da zna, zato što je on samo puki medijum, kao i reč
koja on zapravo jeste, jer misao – a posebno čista, spekulativna misao – ne obazire se u svojoj želji ili volji za sobom
ni na šta faktičko, materijalno, mehaničko ili determinističko, ona takoreći nekritički hoće sebe, i ono do čega dolazi
takođe ostaje s onu stranu sumnje i izvesnosti. Provere uvek
dolaze naknadno.
Ukoliko uopšte dolaze. Frojd zaboravlja svoj treći, najvažniji slučaj (njega će opisati u jednom posebnom „Postskriptumu”, a potom ga uključiti u Nova predavanja iz psihoanalize, deceniju kasnije), kao da logika želje, sklop same
spekulacije i telepatija diktirana odnekud iz daljine, i čiji je
on samo puki medijum, kazivač ili zapisivač, same nameću
vlastiti govor, određuju putokaze, biraju reči, definišu i redefinišu znanja, zaobilaze sumnje i izvesnosti, prevrednuju
vrednosti mišljenja, govorenja i spekulisanja. Kao da spekulacija sama spekuliše: jer, kaže Frojd na mestu koje najočiglednije zaobilazi sve sumnje i sve izvesnosti, telepatski slučajevi čiji sam ovde beležnik nisu ni postojali pre nego što
sam ih kao takve ustanovio! Jedan je slučaj izvesnog studenta filozofije, drugi jednog profesora koji iščitava rukopise.
88 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
Reč je, nema sumnje, o telepatskim pojavama koje izokreću
standardnu, naučnu, pozitivističko-mehanicističku ulogu
analitičkog tumačenja. A ipak „moglo bi se reći da je tek
ono (tumačenje) stvorilo okultnu činjenicu” ovih telepatija.
Kako to razumeti? Frojd (ili želja u njemu, posluživši se njegovim duhom) skicira dva puta. Jedan je još onaj tradicionalni: naime, osoba koja je sebi, a preko medijuma, telepatisala svoju misao-želju, nije tog telepatskog modusa bila svesna sve dok analitičar nije ustanovio da je upravo reč o jednom telepatskom slučaju. Ili, još tačnije, kaže analitičar, ta
osoba nije toga svesna ni posle, jer je njena želja-misao došla do sebe uklonivši sve tragove samog puta, samog modusa, pa je pune telepatske strukture ostao svestan jedino analitičar koji ju je i utvrdio.
To otvara drugi put, ili drugu želju, misao, odnosno
sklop koji takođe ostaje bez puta, bez tragova. Ako je jedino
analitičar postao ili ostao svestan telepatskog slučaja, taj
uvid se povlači još jednom u čistu spekulaciju. Telepatski
uvid se tako vrlo malo ili čak nimalo ne tiče ni medijuma –
to je Frojd prvo utvrdio: da je medijum posrednik koji, čim
se prenos misli obavi, briše sve tragove sebe kao medijuma
– niti same osobe – jer nju ne zanima način na koji je želja
došla njoj do reči kroz drugog – već se tiče samo analitičara.
Telepatija tako postaje – i ostaje – opsesija onog ko o njoj
spekuliše. Na jednom mestu u ovom spisu Frojd pravi aluziju na „fantazmatsku želju (Phantasiewunsch)”, na želju same fantazije. Treba li ovu želju, u kojoj se javlja fantazma,
oduvek duh i sablast, razumeti kao želju duha, želju misli,
spekulacije? Ako je fantazma rez ili „lakuna istine”, u tom
se procepu pojavljuje želja nečeg što joj izmiče. Šta želi
analiza? Želju ili misao o želji? Je li misao, u analizi, medijum želje, ili je želja ipak medijum misli? Šta se uklanja od
to dvoje da bi jedno došlo do sebe, da bi poklopilo odredište
sa polazištem? Ili je to dvoje isto koje se predvaja igrajući
uloge početka i kraja, beskrajnu igru istog a drugog, koje
time, na putu bez tragova, s onu stranu svake sumnje i izvesnosti, sebe udaljava da bi se u isti mah sebi približilo? Da bi
se sebi večno vratilo? Još jednom, iza Frojda kao da diktira
Niče, pokrećući ili diktirajući sve mogućnosti beskonačnih
spekulacija.
Filozofija telepatije 89
*
U isto vreme, beskrajnih fantazija. Frojdov spis, umesto
zaboravljenog završnog slučaja, nudi pričicu o čudu jednog
sveca. Reč je o sv. Dionisu („kefaloforu”), koji je, pošto su
mu odsekli glavu, imao da je odsečenu podigne i s njom u
rukama prođe čitav komad puta, sve do groba. Kustos crkve
je na to primećivao: Dans des cas pareils, ce n’est que le
premier pas qui coűte (u takvim slučajevima, samo prvi korak košta, ili samo je prvi korak težak). „Dalje ide samo od
sebe”, dodaje tome Frojd, u poslednjoj rečenici spisa. Telepatija, u odnosu na mišljenje, ima teškoću samo na prvom
koraku: kad plati cenu onostranosti sumnje i izvesnosti,
dalje ide samo od sebe.
Svakako. Ali šta to ide, šta to dalje ide ili sebe nalazi?
„Das Weitere findet sich”. Treba li „dalje”, „das Weitere”
ovde razumeti kao subjekt? To svakako sebe pronalazi, telepatija je vazda sama sa sobom, možda bismo mogli reći da
ona postaje sama sa sobom i kroz sebe, da joj niko ni ništa
nisu potrebni, a da onda – kad usled neke pogreške, usled
otpora tela, materije, determinacije ili jezika – ostavi trag,
taj trag u mišljenju u najmanju ruku dotle zbunjuje onog kome se obelodanila ili osvedočila da preti silaskom s uma.
Slomom. Ludilom. – Mišljenje ne zna šta će s telepatijom, i
mada je sama njegova duhovna i najunutrašnjija struktura
upravo struktura telepatskog prenosa, misao joj ne ume odgovoriti doli slomom ili ludilom. Čuda se ne dešavaju, osim
u spekulacijama i fantazmama, pa ostaje ili da misao sopstvenu glavu – koju je telepatija, zaboravljajući trag, naprasno odsekla od razuma – nosi još neko vreme, još jedan deo
puta, ili da se i sama odvoji od tela, i bude čist duh. Oba slučaja telepatskog preostatka izlaze na isto. Kad Hegel u Fenomenologiji duha (kao i u Nauci o logici) opisuje kretanje
apsolutnog duha, ili, jednostavnije, kretanje duha ka svom
apsolutnom kraju – što je njegov beskrajan kraj, ako se tako
može reći – on opisuje poklapanje dolazišta s polazištem. Između se ništa nije dogodilo, samo je duh prešao do sebe pun
krug, ostajući kao i na početku u samom središtu svoga puta,
dosežući iskustvo svog numenalnog, spekulativnog kretanja
koje se na kraju pokazalo kao čist fenomen, ništa faktičko,
90 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
čisto prelaženje od sebe ka drugom i kroz drugo opet na sebe. (Poznate su reči s početka Fenomenologije duha o ovom
„predrugojačivanju” i „samopovratku”, o „negativitetu” koji
ponovo postaje pozitivitet ništa manje nego „istine“, o „krugu” realnoga*.) Njegova zamerka Šelingu, potom Fihteu,
Kantu, pa i Dekartu, to jest čitavoj ranijoj filozofiji, odnosi
se na ovo ostavljanje tragova. Duh koji apsolutno doseže sebe, ne ostavlja tragove u drugome, već ih uključuje i zatvara
u sebe, povlači za sobom i sa sobom; sve ostalo je pad duha
u fenomene i materije, u prikaze, fantazme, pad u slučajeve
koji nisu on sam. Čist spekulativni duh ne ostavlja tragove.
Ni kao reči, jer je to jedino filozofu dozvoljeno otuđenje duha tek pedagoška radnja, način da se drugima – a to će reći
nesavršenima, nefilozofima, ili filozofima koji nisu dosegli,
iz ma kojih razloga, apsolutni duh – predstavi ovo iskustvo
kretanja spekulacije koja doseže na kraju svoje polazište, samu sebe, „beskraj i večnost vlastitog trenutka”. Nije stoga
naša fantazija kad smo, još na početku, ustvrdili da je idealna struktura misli telepatijska – misao misli sebe pri čemu
mora izbrisati posredništvo reči kako bi dosegla vlastitu čistotu, odnosno kako bi, nakon što je taj trenutak čistote sebe
dosegla, sebe beskrajno ili večno kao takvu zadržala. Iskustvo koje Hegel ima u vidu – a to je iskustvo momenat najviše i najčistije spekulacije čitave zapadne filozofije – tiče se
upravo ovog telepatskog modusa duhovnog putovanja koje
ne ostavlja trag, ili ne barem drukčije doli kao grešku, preteći odmah slomom ili ludilom. Ili koje barem kao slom i ludilo vidi svaku telepatsku potvrdu, ne mogavši da je smesti s
ovu stranu svoje sumnje i izvesnosti.
* „Živa supstanca je nadalje biće (das Sein) koje je uistinu subjekt ili, što znači isto, koje je uistinu stvarno samo ukoliko je kretanje
samopostavljanja ili posredovanje samim sobom postajanja sebe drugim. Ona je kao subjekt čist jednostavan negativitet, upravo time razdvajanje jednostavnog; ili suprotstavljanje udvostručenja, koje je ponovo negacija te indiferentne različitosti i njenih protivnosti: samo ta
opet uspostavljena jednakost ili refleksija u drugobiću (im Anderssein) u sebi samoj – ne izvorno jedinstvo kao takvo ili neposredno
kao takvo – jeste ono što je istinsko. Ono je postajanje sebe samog,
krug, koji svoj kraj pretpostavlja kao svoj cilj i ima ga za početak i
samo je kroz izvođenje i vlastiti kraj stvarno”. (System der Wissenschaft. Erster Teil, die Phänomenologie des Geistes, Vorrede).
Filozofija telepatije 91
Nije zato problematično tvrditi da je sklop čiste misli telepatski. Problematično je nešto drugo. Najpre, problematično je tvrditi da za taj sklop iko poseduje ikakve dokaze –
materijalne ili ma koje druge tragove, budući da takve dokaze može ponuditi jedino misao: ona ih nudi i uskraćuje, pokazuje i zadržava. Niče je za ovu strukturu imao naslov
volje za moć: to je moć koja se želi do kraja, ali koja ne nalazi kraj, čija volja mora da raste kao višak kako bi ostala
moć. Kao neka vrsta sveca koji nosi svoju glavu u rukama i
posle odsecanja, posle kraja; ideja volje za moć se ne može
predstaviti prostornim, a to znači konačnim veličinama. Ona
jeste kretanje, ali kretanje koje demantuje prostor u samoj
njegovoj konačnoj dimenziji. Kao kretanje, ona je i vreme,
ali vreme koje kombinuje dve svoje idealne – u tom smislu:
spekulativne i fantazmatske – dimenzije, dimenziju trenutka
i dimenziju večnosti. Očigledno je da struktura volje za moć
– koja ne doseže kraj krećući se prema njemu beskrajno –
biva poput trenutka – dakle, manjeg i od najmanjeg časa –
ali trenutka zaustavljenog u našoj zamisli, pa je prema tome
ona i večnost istog trenutka, odnosno večni povratak istog
trena; kao što je i trenutni povratak večnosti, jer se ove dimenzije spliću u klupko koje se okreće oko sebe, što je, takođe, večno vraćanje svakog trenutka i trenutno vraćanje čitave večnosti. Večni povratak istog je drugo, temporalno
ime, drukčiji, vremenski naslov za jednak slučaj telepatske
strukture mišljenja, htenja, volje, želje ili samoga slučaja: jer
ni slučaj, kao događaj koji bi se izgubio u večitom postajanju sveta, ne može biti događaj za sebe ili za druge ukoliko
ne zadrži makar nešto od ovog sklopa trenutka i večnosti, čime potvrđuje vlastitu vrednost. Prevrednovanje svih vrednosti, najzad, jeste način da se spase slučaj, kako ne bi postao
trun u okeanu haosa, kako život ne bi propao kao ono bezvredno, nevažno, nebitno, neželjeno ili nemišljeno: kako bi
život sam sebe potvrdio.
Je li u tome pogreška – „pogreška” koja nalaže životu da
sebe odbrani od haotičnog ništavila? Ukoliko je i pogreška,
ona je vredna opšteg sloma tradicionalnih vrednosti, standardnog mišljenja, pozitivnih znanja, determinizama i mehanizama navodno kritičke misli koja, razume se, i pre Kanta,
a naročito s njim, pre svega ima u vidu samoograničenja ne
bi li sačuvala razum od onog što vidi kao ludilo života koji
92 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
hoće sebe. Niče se zato ne može kritikovati za ovu „pogrešku” života – ona ne pripada domenu kritike, jer život obuhvata kritiku, a ne ona njega; ali u isti mah, on se može kritikovati, utoliko što životu otvara dimenzije u kojima ga više
nijedna samoograničavajuća kritika ne može pratiti – takoreći život oslobađa od granice, pa i granice smrti. Oslobađa
ga granice ludila, a time i granice razuma. Od granice trenutka, a time i granice večnosti. Od granice sumnje, pa tako
i granice izvesnosti. Itd. Nijedna filozofija reda ne može to
otrpeti a da ostane filozofija – isto koje se kroz predrugojačenje vraća sebi i u sebi odnosi tragove predrugojačenosti –
pa makar se i kroz „pogrešku” telepatske potvrde potvrdio
život, njegova bezgranična važnost u čiju odbranu je Niče
ispisao čitavo delo. I potrošio sav život, svoj, noseći sve vreme, baš kao i čudesni mučenik, glavu u rukama. Život, beležio je on, počiva na jednoj zabludi, a ta je zabluda njegova
istina. Telepatija može biti samo krajnji slučaj, vrsta unutrašnje granice za ovu logiku života, paradoks spekulacije
koja želi više svoju misao nego život, kako bi se potvrdila
tamo gde zakazuju svi dokazi i gde počinje čista igra fantoma – duha i sablasti – kroz fantazme o čistoti misli koju život, a naročito život jezika, prlja, „otuđuje” ili na druge načine „ospoljava”. Rekli smo već da prava, čista telepatija ne
ostavlja tragove. Naši najdublji doživljaju, veli Niče, nisu
uopšte brbljivi; saopštavati sebe znači sebe odati, prokazati,
uniziti. Čista telepatija to ne čini. Ona je bez reči.
*
Razume se, proces lutanja, predrugojačenja, ostavljanja
tragova kroz drugog kako bi se misao vratila sebi, njena alijenacija kroz povest i sećanje, kroz govor i likove-prikaze,
mogu biti takoreći beskrajno zamršeni. Oni mogu odvesti na
stranputicu, u bezizlaz, u ludilo (što alijenacija takođe znači). Ali s onu stranu alijenacije, telepatsko načelo pruža šansu filozofiji, priliku da se održi i pokaže da je povest kroz
koju prolazi njena reč nužno predrugojačenje njenog izvornog nauma koji se, na kraju kao na početku, vraća sebi.
Takvo je barem Hegelovo iskustvo, s iskustvom duha
koji je prošao sve stupnjeve da bi se, kao potpuno saznanje,
Filozofija telepatije 93
vratio sebi. Veliki, čuveni „Predgovor” Fenomenologiji duha daje nacrt onoga što će glavni tekst razvijati: hod svesti
od neposredne izvesnosti, čula i mnenja, preko nesrećne
svesti do samosvesti i apsolutne izvesnosti. Taj hod, koji je
prolazak kroz pakao, kroz nesreću i pojam nesrećne svesti,
predstavlja ne samo fundamentalnu, već i osnovnu temu čitave Fenomenologije: ne samo u svom, užem i strogom značenju, već i u onom što prolazi kroz ostale teme rascepljenog, u sebi razdvojenog ili sobom podvostručenog subjekta.
Počev od neposrednosti, koja, da bi to ostala – da bi mogla
misliti svoje sada, ovde vlastitog doživljaja – stupa u „kretanje koje na sebi ima različite momente: postavlja se ovo,
ali se naprotiv postavi nešto drugo, ili se ono ovim ukida: a
ovo drugobiće ili ukidanje prvoga samo se opet ukida i tako
vraća k prvome”. I tako dalje. Samovraćanje prolazi kroz
nesreću, već na početku, u čulima i mnenju. Još je više to
slučaj s nesrećom svesti, u času prelaska iz izvesnosti ka
sumnji, koja se ne može smiriti. Samosvest se razvija kao
subjektivnost izdignuta do istine, ali ona mora da tada otkrije vlastitu nedovoljnost, bol sopstva koje ne doseže jedinstvo sa sobom, jer refleksija koja ga vodi mora da se na korenit način odvoji od života kako bi sebe osvetlila. Likovi nesrećne svesti, samosvesti odvojene od života, ispunjavaće –
kao sablasti subjekta kroz čije maske mora da prođe – čitavu
Fenomenologiju, od početnih i srazmerno jednostavnijih obmana, preko pojava i natčulnog sveta, odnosa moći („gospodara i roba”), momenata želje i volje, prevare, životinjstva,
zakonodavstva, običajnosti, prava, vere, morala, savesti, zla,
sve do apstrakcija umetnosti i otkrivenja religije – sve dok
se samosvest, subjekt prošao kroz pakao svog otuđenja, ludilo uma, duh kao apsolutni duh ne vrati sebi, na početnu
tačku, sada pun iskustva. Njegov razum na kraju postaje neposredan razum s početka, krug je zatvoren, ali taj vrhunski
oblik racionalnosti, stvarnoga i istinitoga, počiva na iskustvu
prolaska kroz ludilo. Apsolutni duh na kraju ima ovo iskustvo kao priču o svojoj prošlosti, ali tragove tog ludila, razume se, ne zadržava na sebi osim kao priču, prošlost, sećanje:
on te tragove uklanja, jer je sada suprotnost ludilo kroz koje
je, dolazeći sebi, prošao.
Poznato je da je Hegel svega par stranica na kraju knjige
posvetio ovom cilju, samom apsolutnom (samo)saznanju. Te
94 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
su stranice napisane 1806. pred sam pad Jene – u kojoj Hegel piše svoje delo – u Napoleonove šake, takoreći u noći
pada; tek nekoliko meseci kasnije filozof će, u nešto mirnijem okruženju, moći da napiše dug „Predgovor”. Kako je
Fenomenologija duha samo uvod u Sistem znanja (čak nije
ni čitav prvi deo, kako bi se po naslovu zaključilo), „Predgovor” je u isto vreme neka vrsta uvodne skice za čitavu Fenomenologiju i prelaz između nje i daljih delova Sistema... Ali
taj „Predgovor”, koji na svoj način zamenjuje kroz skicu samu Fenomenologiju duha (koja je, opet, tek uvod ili zamena
za uvod u Sistem znanja), otpočinje rečima kritike i odbacivanjem ideje zamene i predgovora: ne postoji, kaže Hegel,
uvod u filozofiju pre same filozofije; propedeutike su veštačka sredstva, bolje je odmah uroniti u filozofske dubine
nego se praćakati u plićacima predgovora i uvoda. Argument je samo naizgled neobičan – jer on poziva da se sam
„Predgovor” ukloni pred delom kojem stoji na početku, kao
što posredno poziva i da se samo to delo, Fenomenologija
duha, zapravo skloni kao uvodno delo pred samim glavnim
delom, Sistemom znanja (koje, pak, neće biti napisano; potonje Nauka logike i Enciklopedija filozofskih nauka su takođe neka vrsta skica za veliki sistem, pre nego sam taj, dovršeni sistem), pa ovo uklanjanje ili samouklanjanje dela
pred sobom kao da sledi nalog ili zakon filozofije: duh priča
priču o svojem iskustvu otuđenja i ludila, nesreće i pakla,
govori to u tekstu ili knjizi koju Hegel ispisuje u njegovo
ime, ali budući da je cilj njegovo samopoklapanje, dosezanje
početka na kraju, polazišta u odredištu, tragovi govora, tekstovi i knjige samo su znakovi na putu koji su za cilj nebitni
i koji se povlače čim je duh dosegao svoj vrhunac. Telepatski sklop duha nalaže ovo povlačenje govora, njegovo prenošenje, prevod ili preimenovanje u predgovor, a potom i
samouklanjanje kako bi se duh samoistakao u onome što je
dosegao kroz jedinstvo i neposrednost istog mesta i časa,
sada bez razmaka daljine, izvan posredovanja govora.
Reč je o opštoj strukturi filozofskog nauma, o naumu koji filozofija sobom i u sebi ozakonjuje, a iz tog ugla sve razlike između Hegela i Ničea (ili drugih velikih mislilaca) prestaju da budu važne. Samo su iskustva ludila kroz koja duhovi prolaze različita, a početak i kraj jesu isti, jer moraju
biti isti – dovodeći ne samo do poklapanja polazišta i odreFilozofija telepatije 95
dišta, nego i do poklapanja ovih duhova sa duhom samim.
Telepatija duha ima razliku kao telepatologiju, drugog kao
prolaz istog istome: to je doista u isti mah telepatija protiv
telepatije. Omogućujući da se kroz ludilo razlike na različite
načine bavimo problemom razuma, kako bismo se svi, ukoliko prođemo put duha i stignemo na cilj početka, upisali u
filozofski naum filozofije, ona, filozofija na ovom početkukraju – s obe strane, dakle – suprotstavlja telepatski sklop
njemu samome i time telepatiju uklanja kao još jedan trag
viška. Ono što joj je omogućilo život umire samo. Niti ima
ludila u ovoj nauci uma, niti se telepatija može javiti takva
kakve jeste – kao zamisao same zamisli. Jedan deo mene
doduše mora uvek biti deo drugog (i obratno), ali čitava građevina prenosa na daljinu – misli, osećanja, strasti, telesnog
i vantelesnog – uključujući tu i predosećanja, šaptanja nesvesnog, nasumičnosti, slučajna poklapanja itd. mora se
srušiti kao skela za gradnju čim građevina ostvari svoj cilj,
svoj vrh utemeljenja. Stoga je jednako ispravno tvrditi da je
telepatija što i antitelepatija – jedna uklanja drugu, briše je
ili povlači za sobom i u sebi sve do nestajanja – jer se pod
istim naslovom, u istom slučaju ili na istoj adresi, ovde
odigrava drama nestajanja, sloma o kojem nijedan um ne
ostavlja trag. Bez traga, on dalje deluje na daljinu – i to je
jedina telepatija koju je filozofija voljna, željna ili spremna
da preda: makar kroz svoje nevoljne govore.
*
Ali šta ako telepatije – tog principa, čak sistema strogog
nadzora kretanja poruke kako se ona ne bi izgubila u tragovima puta, na ili u putu, kako bi se poklopila polazišta i odredišta itd. – šta ako telepatije nema? Ako je sve što se tiče
poruke uvek i samo na putu, u putu, u tragovima, ako se polazišta i odredišta ne samo ne poklapaju, već ih, u strogom
smislu, više ni nema, jer se ne mogu odrediti, ni na početku,
ni na kraju? Ako poruke zanavek lutaju, gube se, zaturene
tragom ili putem bez ikakvog pravila zaobilaze i sebe i druge, a eventualnim poklapanjem polaska i dolaska upravlja
puki slučaj kao jedino preostali princip (arhe-, ante-, post-,
a- i, u isti mah, anti-princip) sveta? Bez telepatskog načela,
96 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
svet opštenja postaje haos. Svet bez svrhe, bez cilja, svet bez
načela, anarhičan, svet u kojem nema svršetka (telepatija je
uvek u vezi s apokalipsom, sudnjim danom i pošljetkom),
niti početka, u kojem vladaju nasumična, katastrofična kretanja, obrti slučaja, katastrofe bez apokalipse? Je li to ovaj
svet? Nije li to upravo svet sam, svet onako kako ga Niče vidi kad piše da u svetu nema ni uzroka ni posledice, ni polazišta ni odredišta, niti ikakvog drugog značenja ili smisla pre
nego što ih mi (ili, tačnije, jedna volja za moć čiji smo nosioci) ne unesemo u svet pod imenom – naslovom ili načelom – reda? Drugim rečima, počiva li kosmos na telepatiji, a
haos na katastrofi? Pri čemu je onaj prvi naš svet, dok je
drugi svet – svet sveta?
Nije li tada, ništa manje, prava opasnost za nas da telepatije nema, to jest da izgubimo naš svet? Sam svet ostaje
ravnodušan prema telepatskom načelu, njegova poruka u
tom smislu vazda stiže na svoje odredište. Ali ne i naša: u
tom slučaju, gde se između nas i sveta odvija prava katastrofa, naša poruka može biti upućena jedino nama; to je poruka
koja, da tako kažemo, sama sebi određuje polazište i odredište, pošiljaoca i primaoca, put i zaobilaznicu, ali kako živi
jedino u tragovima koje ostavlja na putu kao sam putokaz ili
znak da tu ima nekakvog puta, ona je potčinjena jednom
strogom programu slučajnosti, strogom načelu haosa: ona
putuje da ne bi stigla, ona hita da bi zaobišla, i trag ostavlja
da nikad ne bi ostala sebi jednaka. Nasuprot svetu filozofije
imamo svet literature, barem onako kako ga filozofija zamišlja: kao svet haosa, slučaja, nasumičan svet katastrofe
(stalnih i nikad uravnoteživih obrta), u kojem je „sve moguće”. To je reč koja se otrgla od misli, govor s ovu stranu
uma. Reč sada obuhvata duh, drži ga u svom zagrljaju; ona
proizvodi beskrajno mnogo privida, sablasti i aveti, odgovarajući tako na sopstvenu želju za fantazmom (a ne više na
želju fantazme), na svoju volju za moć koju nijedan razum
ne kontroliše. Ta luda reč, koja u uvek trenutnom, neuhvatljivom, neponovljivom odlasku drugog – jer je jedino možemo zamisliti kao antiprincip telepatskog večnog povratka istom – luta kroz svet ne prijanjajući ni za jednu stvar, čista
igra opsene, veo koji pada u istom trenutku kad ga podignemo, titranje naslova pred svakim delom ili telom, maska za
lice koje je takođe maska, nije li to, takođe, dionisovski svet
Filozofija telepatije 97
onako kako ga Niče opisuje? I svakako opasan svet, jer je to
svet na ivici, u času (a taj se čas jednako i iznova ponavlja)
kad se veselo predaje svojim sledbenicama da mu rastrgnu
telo kako bi opet vaskrsao iz snage koju nikad nije – nikad
do kraja – vezao za telo koje nosi: taj naslov Dionisa takođe
je naslov telepatske tajne.
Jer ono što filozofija opisuje pod imenom telepatskog
načela zapravo je samo jedna njena strana, odgonetka jedne
zagonetke. Tajna nema rešenja, ona ga u svakom trenutku
odnosi sa sobom, predajući se kao zagonetka samo u odgonetkama koje su, razume se, prevodi ili prenosi tajne na razumljiv, naš jezik, i čija razrešenja vrede samo u perspektivama u kojima su uhvaćeni kao prevodi. Tajna izmiče; umiče; odnosi tragove sa sobom. Ona je uvek i jedino telepatska, ona se otkriva samo u apokaliptičkoj katastrofi, samo
jednom, ali jednom za svagda, kao večno vraćanje istog ili
kao odredište volje za moć. Niče veli da je ideja večnog povratka istog ideja selekcije najvišeg („sredstvo odgoja i odabira”); za takvu ideju jedino najsnažniji duhovi mogu biti
spremni, ona pripada stvaranju, jer samo tako se može hteti
ponavljanje koje ne ništi, vraćanje svega koje je u službi jačanja, a ne slabosti. Veliko Da svetu zato pripada telepatskom podnevu; tajne se ne mogu kazati (govor ćuti o onom
što je najviše i najdublje), rečene tajne su ogonetnute zagonetke, a ne apokaliptička katastrofa u čijem trenutku večnost
iskazuje lice prihvatanja i odobravanja – svoju amor fati za
čitav svet. To je Da koje luta i blagosilja, koje polazi od sebe
ali se sebi ne vraća, koje je kadro da i iznenada i krajnje promišljeno (promišljeno čitavom jednom povešću koju, kao
tajnu, nosi u sebi) pred veliko podne apokaliptičke katastrofe primi u ruke jednu konjsku glavu, utisne joj poljubac
na čelo i sruši se, povlačeći za sobom telo (mada, možda, ne
i duh) jednog od najvećih ljudi koji su ikada hodali zemljom... I ako taj dan nazivamo podnevom apokaliptičke katastrofe, taj naslov (koji bi takođe mogao biti ime telepatske
tajne) vredi za čas kad nam je darovan jedan smisao sveta
koji ćemo, potom, u svakom času, svakoga dana, podneva ili
ponoći, primati: sve vreme, zanavek, na večnost, poruku o
dolasku, drugom ili istom, povratku ili novom početku,
našem ili tuđem, za svagda, za večnost. Amen.
98 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
*
Ali odakle dolazi mogućnost ovog Da, potvrda svetu,
afirmacija postojanja? Ako se tajna povlači k sebi, predajući
se jedino zagonetkama, kao načinu svog postojanja, tada je i
Da samo velika tajna u koju nemamo pristup. Na njoj, tajni,
počiva naše saznanje, naša volja, naše svesno i nesvesno; ali
bez pristupa njoj, saznanje, volja, svesno i nesvesno ostaju
bez smisla – u svakom slučaju, uvek mogu izgubiti smisao,
smisao potvrde i pojaviti se kao sablasti, crne senke iz šume,
aveti koje poriču umesto da blagosiljaju. Reč je i dalje o tajni: daje li se ona, nalazi li sebe kroz nešto drugo doli samo
kroz zagonetku, ima li i ona svoju tajnu, način na koji nam,
iz sebe, govori svoje veliko Da?
Da, reći će Frojd. Tajna nam kazuje jedno Da koje nije
samo vid zagonetke. Zapravo, zagonetka je takođe podvrsta
ovog čudnog modusa tajne koja sebe najdublje povlači – i
time sebe najsnažnije potvrđuje – onda kad se predaje drugom, od sebe suprotnom vidu, kad se daje ili nalazi kao
objava, kao otkriće. To će biti predmet XXX po redu od Novih predavanja za uvod u psihoanalizu, iz godine 1932. Prošla je puna dekada od tajne seanse u kojoj je Frojd odabranim prijateljima, na njihovo zgražavanje, otkrio povezanost
psihoanalize i telepatije. Sada je došlo vreme pune objave.
XXX predavanje nosi naslov „San i okultizam”. Ono više ne
skriva srodnost nesvesnog s misterijom, sna sa tajnom. Ali,
deset godina kasnije, tajna nalazi samu sebe; obećanje iz
poslednje rečenice referata o „Psihoanalizi i telepatiji” ostvareno je. To, međutim, nije san koji je odsanjan, već san
koji se takoreći ostvario, koji je stupio na scenu i tako se,
kao san, povukao. Na fenomene tajanstva time je bačeno
novo svetlo.
Frojd će najpre ponoviti stavove iz „Psihoanalize i telepatije”. Telepatski sklop se otkriva analizom, on zapravo nije postojao pre nje. Valja ukloniti predrasude nauke, zablude
moderne i pozitivne istine, zagledati se u tamu: tada res occultae počinju da zrače novim svetlom. Postoji određeno zadovoljstvo u tome da se predrasuda-istina zaobiđe, da se
stupi u tamna i neznana područja: „čovek otkriva kakvo je
zadovoljstvo kad se bar povremeno otrgne od razuma i
Filozofija telepatije 99
preda iskušenjima bezumlja”. Zadovoljstvo „bezumlja”, zaobilaženje testa realnosti, stavljanje pitanja istine u stranu –
uzimanje zablude za istinu jer tako više prija; kao da Niče i
ovde telediktira Frojdu, protiv volje ovog drugog, prisilom
ponavljanja koje on upravo sreće na putu – sve nam je to poznato još iz spekulacija S onu stranu načela zadovoljstva
(1919). Na primer, veruje se u telepatiju, taj „psihički pandan bežične telegrafije”. Da bi uverio slušaoce, Frojd će se
poslužiti tehnikom zabašurivanja. Svoje otkriće on će umanjiti po značaju, predstavljajući ga kao sitnicu, kao „jednu
beznačajnu činjenicu”. Ali je to otkriće, uprkos Frojdovom
umanjenju kako bi se što pre savladao otpor slušateljstva,
kako bi se njihova neverica prenela u poverenje, itekako
značajno.
Naime, „telepatija u osnovi ima malo zajedničkog sa
snom”. Prvo, san i telepatija jedno o drugome ne svedoče,
jedno drugo ne osvetljavaju, jedno drugom nisu od preke
potrebe. Drugo, telepatski fenomen se može zbiti i u budnom stanju. Zapravo, veli Frojd, taj se fenomen u načelu dešava u budnom stanju: ko veruje u telepatiju, taj veruje u
nešto što nije samo sanjao. Kad bi verovao u svoj telepatski
doživljaj kao u san, onda bi ga time porekao; ili san, ili telepatija, jedno isključuje drugo. Ako ipak telepatski san liči na
san, to je samo zato što san nudi jednu sličnost za telepatski
doživljaj, pomaže ovom drugom da se javi, nastane, pronađe
ili otkrije sebe. Ne više od toga. San je poput medijuma za
doživljaj tajanstva, prenosnik koji, kao i svaki prenosnik,
ume da izmeni, izokrene poruku, da nametne svoju sličnost
s njom kao njeno lice. Ali njeno je lice drukčije, i ne smemo, tvrdi Frojd, mešati sličnosti sa licima. San je potreban
telepatiji, a ne ona njemu, pa ga možemo skloniti u stranu
kako bismo došli do istine telepatije koja je, ne zaboravimo,
ono što psihoanaliza, u svojem najvišem spekulativnom radu, otkriva kao vlastitu istinu, kao istinu sebe same.
U pitanju je veliki preokret koji se u Frojdovoj psihoanalizi odvija u drugoj deceniji ovog veka. Obično se taj preokret umanjuje kad se govori o zameni prve topike tzv. drugom topikom. Ova zamena je učinak bitnijeg preokreta nego
što je reorganizacija poretka, nov raspored velikih psihičkih
instanci na Ja, Nad-ja, Ono. Preokret se tiče jednog novog
puta u nepoznato, vraćanja ili iznovnog ulaženja u Aheront,
100 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
a započet je na stranicama ogleda S onu stranu načela zadovoljstva; uz ponovno otvaranje problema Smrti, svedoci smo
sve snažnije zamene analize spekulacijom. Sve je manje
važna psihoanalitička epistema koja u snu vidi prafenomen
nesvesnog; sve važnije postaje pitanje mišljenja kao učinka
rada nesvesnog. San tako klizi u stranu, budnost postaje sve
veća, nesanica obuzima nesvesno umesto sna. Mogli bismo
reći da je, umesto Frojda oslonjenog na zagonetku sna iz
prve faze, „drugi” Frojd oslonjen na tajnu nesanice. U svakom slučaju, na tajnu kojoj više nije potreban san.
Jer pitanje psihoanalize nije više zašto sanjamo samo kad
spavamo, i kako prethodni dan ostavlja tragove u tkanju
snova, već je problem u tome što sanjamo budni, što je naš
budni život vrsta sna kojem nije potrebno spavanje, a koji
ostavlja trag na tkanje života koji dolazi, na budućnost. Pred
onim kuda put vodi, pred konačnošću koja čeka ma šta učinili, život se javlja kao bdenje, a ne više kao san. Pred budućnošću u kojoj smrt stoji i očekuje nas, san gubi važnost;
pred smrću samo nesanica postaje važna jer je u njoj skriven
smisao postojanja. To je nesanica spekulacije, razmišljanja,
iskušavanja snage koju misao ima. Snaga koju misao ima ne
iskušava se posmatranjem poznatog, već zurenjem u nepoznato, priznanjem da postoje „stvari između neba i zemlje o
kojima naša školska mudrost i ne sanja”. Tim rečima iz
Hamleta započinje XXX predavanje – rečima da postoje
stvari o kojima san – dotle najveći predmet Frojdove psihoanalize – ne zna ništa. Te „stvari” su sada ono što psihoanalizu, u njenom drugom putu, u drugom njenom, poznom periodu, najviše zanima: to su stvari tajanstva, res occultae,
„mračne stvari” ili „vrsta drugog sveta”, kako piše Frojd,
gde je telepatija na prvom mestu.
Dakle kad se osvedočimo o telepatiji, san nam više nije
potreban. Ako tada i nismo sasvim budni, barem smo u jednom stanju nesanice i trljamo oči pred onim što nam se dogodilo. Pošto se podsetio primera analiziranih u „Psihoanalizi i telepatiji”, Frojd će preći na primer koji je onda bio zaturen, zaboravljen, utajen. Više nema tajni. Ili barem – više
nema tajne kao skrivalice, kao predmeta nekog gatanja po
snovima. Sada se tajna otkriva, pokazuje. Time ona ne prestaje da i dalje bude tajna. Štaviše, ona se potvrđuje kao
tajna, jer se putem svog otkrića još dublje povlači u sebe.
Filozofija telepatije 101
„Das Weitere findet sich”: dalje sebe pronalazi, ono sebe otkriva, ali time sebe ne ukida; u svom pronalaženju ono ostaje da postoji. Ili – ono nastavlja da postoji upravo time što
sebe pronalazi, što biva sebi otkriveno. Otkriće je tako postalo način na koji tajna sebe potvđuje. Ona se razotkriva i
time se povlači dublje u sebe, time sebe još dublje skriva.
Paradoks ovog samootkrića tajne kojim se ona još dublje
skriva postaje nešto jasniji ako imamo u vidu, kako Frojd
nagoveštava, da se to otkriće zbiva u obliku iskrivljene, izokrenute poruke: tajna se razotkriva i time još više skriva jer
to ne znači da se ona sasvim, do kraja otkrila – za nas. Nije
posredi neko otkriće kao kad se ispred dotle prikrivene slike
uklonio veo, niti kad se pronašla neka dotle zaturena stvar;
to je bilo rešavanje zagonetke sna, njegovo tumačenje ili odgonetanje. Ovde je posredi suštinski smisao otkrića. Pravo
otkriće pojavljuje se iznenada, kao dubok doživljaj dotle nedoživljenog, kao događaj nepoznatog. Ne znači da je događaj sada i doživljaj poznatog, već upoznavanje s nepoznatim, njegov dodir. Nepoznato ostaje da važi kao nepoznato,
a otkriće se sastoji u tome da se ono prizna kao takvo: prava
otkrića zadržavaju okvir tajne, ona je ne ukidaju i ne poništavaju, već o njoj svedoče. Ali zato otkrića prekidaju vezu sa
snom – to nisu snovi čiji je smisao postao jasan, pregledan,
već su nesanice – smisao se osvedočio kao postojeći, ali i
dalje ostao nejasan, taman, tajanstven. Nad njim treba bdeti.
I Frojd bdi.
*
U tom bdenju, njegovo vlastito ime nije više ono koje
upućuje na radost (Freude), bilo nekog snevanja bilo buđenja posle sna, već na prijatelja (Freund) koji postoji u svakom od nas kao prijatelj naše tajne, nas samih. U primeru
koji će Frojd navesti u potvrdu postojanja telepatije za analitičku spekulaciju, izvesni Forsajt (Forsight) pojaviće se kao
dvojnik sebe i svog imena (kao for-sight, predosećanje), koji
će se još jednom udvojiti (biti Vorsicht, obazrivost), pa onda,
iznova udvojen, i slutnja (Vor-sicht, pred-viđanje). Frojd će
se pojaviti kao Frojnd, prijatelj. Ako je san nalagao jednu
sintaksičku tehniku čitanja (jer san u osnovi, za Tumačenje
102 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
snova, i nije drugo do ispremetana rečenica, rebus znakova i
slika), nesanica meditacije nalaže čitanje kroz reči – unutar
reči. Ime skriva drugo ime. Takoreći, ime, makar i lično (ili,
nagoveštava Frojd, upravo lično), stoji kao ime nekog imena. Kao naslov koji krije u sebi drugi naslov. A ovaj sledeći.
Nije više reč o tome da se jedno ime zameni drugim, već da
se prođe kroz prividnu ili stvarnu neprozirnost imena kako
bi se unutar istog imena, kroz njega, u njegovim vlastitim
maskama ili velovima koje nikada ne skida, otkrilo još jedno
ime, a kroz ovo još jedno: imena su nezamenljiva, pa tako
ono prvo, početno, ono koje čovek nosi za druge, ostaje da
važi: ali sada on u sebi, za sebe, predstavlja čitavu gomilu
imena, mnoštvo prijatelja koje drži u sebi kao vlastitu prirodu. Iz ugla sna, kaže Frojnd-Frojd, to vlastito mnoštvo sebe
izgleda kao noćna mora, kao nightmare; ali nightmare je takođe night-mare, kobila noći, poput one koja je Parmenida u
Poemi odvozila pred vrata istine, kao i metaleptička a mare’s nest, jedna „neverovatna, razbojnička priča”. Iz prijateljstva sebe u sebi (tog mnoštva sebe od kojih se sastoji svako
Ja, pa i Nad-ja, kao i Ono), pojavljuju se i razbojnici, ili barem neprijatelji; uostalom, jedino se tako mogu ova unutrašnja, brojna „ja” držati u nekoj razlici, kako ne bi opet potonula u jedno jedino, sobom zadovoljno i u sebe usnulo Ja.
To je, dabome, dosta teška situacija, jedna „noćna mora” za
svakoga od nas, odnosno – ukoliko bdimo nad sobom kao
prijatelji sebe samih – to biva barem nesanica. A nesanica,
bdenje, uvek je jedno bdenje nad odrom.
Ili nad telepatijom, njenim odrom, njenom najtajnijom
vezom sa mrtvima, sa smrću. Primer je Frojd već navodio u
Tumačenju snova, ali je tamo ostao bez odgonetke. Reč je o
jednom „snu” koji se javlja na početku sedmog, završnog
poglavlja te knjige, a svedoči o najdubljoj tajni sna, takvoj
da, beleži autor, nijedno tumačenje ne može zadovoljiti. Taj
primer, kako bi podvukao njegov značaj, Frojd još naziva
„uzoritim snom psihoanalize”. Otac bdi nad odrom svog deteta. Tokom bdenja, pred zoru, zaspi. U snu mu se javlja
umrlo dete, prilazi i prekorno mu šapće: „Oče, zar ne vidiš
da gorim”. Otac se budi u mori, i vidi da je sveća pala na
odar i zapalila pokrov. Lako je, kaže Frojd, reći da su detetove reči iz sna vrsta prenosa, metonimija požara; takva zamena imena je mogućna, ali nam ne govori o smislu ovog
Filozofija telepatije 103
„sna”. Tako protumačen, san prestaje da bude san u pravom
značenju, postaje samo refleks okolnosti. Međutim, iza tog
sna koji, istumačen, postaje samo „san”, stoji želja: želja oca
da još jednom čuje i vidi dete. Ali ni to tumačenje nije poslednje; ili barem ne mora biti. Šta, naime, ako scena iz sna
odgovara želji deteta, njegovoj želji da i dalje živi, makar i
kroz san oca? Šta, dakle, ako postoji prenos s onu na ovu
stranu, i ako mrtvi upozoravaju da ne treba spavati, već treba bdeti kako bi se u bdenju održao dodir sa tajnom smrti,
kako bi mrtvi mogli živeti kroz taj dodir koji san zatvara a
nesanica otvara, ako je bol za odsutnima način na koji odsutni postaju prisutni, smrt ulazi u život, ali ne više kao
prazna i puka smrt, već kao tajna koja nas, svakog, i svakog
od nas u nama, čeka na kraju, onom kraju čiji ni čas ni mesto ne znamo, i čija tajna ostaje nama zauvek tajna? Tu više
ne pomažu tumačenja sna, već mišljenje u bdenju.
I to se mišljenje koje bdi nad sobom, u dodiru s tajnom,
sada javlja kao spekulacija o sebi, o mnoštvu koje je svako
od nas, o tome da se kroz naša imena mogu naslutiti druga
imena, druga lica, koja pripadaju nama i kojima mi sami pripadamo. Ime se prenosi u ime, reč u reč. Telepatija nije sada
pitanje verovanja ili neverovanja u natprirodne pojave, već
sam put spekulacije oslonjene na rad imena. To je rad govora, reči, naslova. Mišljenje postaje unutrašnji razgovor sa
sobom, prijatelj koji nečujno u sebi bdi nad prijateljem u
sebi, u množini na okupu kao nad nekim odrom. To je bdenje u sebi i nad sobom – prijateljstvo (phília) prema tajni
kao mudrosti (sophía). Jedan od tih unutrašnjih prijatelja došaptava drugom unutrašnjem prijatelju svoju pomisao: reklo
bi se da bdenje misli ne prekida sebe ni u jednom času, da
reči koje unutrašnje mnoštvo razmenjuje stoje kao najviše
iskustvo mišljenja, iskustvo koje se ne može predati nekom
spolja a da ne bude praćeno obrtom u kojem reči gube svoju
misao, u kojem bivaju puka imena, naslovi, iskrivljene ili
izokrenute poruke. Samo se u unutrašnjoj telepatiji neke meditacije održava najdublja veza sa otkrićem tajne – i zato
ona nije ista kao obično raskrivanje vela ili nalaženje nečeg
zaturenog. Telepatska meditacija čuva odnos prema tajni,
obezbeđuje da misao dođe do otkrića, do najvišeg uvida u
tajanstvo nas samih i sveta, do bića filozofije.
104 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
*
Može li se, kad se sve sabere, kad se prođu svi slučajevi,
kako Ničea tako i „Ničea”, kad se prođe povešću metafizike
i na nju obnovi naše sećanje, može li se na kraju reći da ni
nema druge telepatije doli one za koju zna reč? Ne telepatije
misli, već telepatije kao načina na koji jezik sebe vraća kroz
misao, diktirajući je ili je telepatišući? To bi tada značilo da
reč nije samo na početku, već i na kraju. Da se njome počinje i njome završava, ali da nje nema u sredini – medijum
koji prenosi povukao se iz prenosa, kako bi čistije preneo, u
svom povratku, sam sebe. Telepatija osnovana na reči bila bi
tada što i antitelepatija misli, neka vrsta negativa ove druge,
čime bi se krug zatvorio: jezik se u tom slučaju osvedočuje
kao rafinirana forma apsolutnog duha, ali duha koji ne pripada misli, već telu, duha nerazuma ili ludila pre nego uma.
Telepatija se tako u svom naličju javlja kao telopatija.
Time i kao dovršenje ili izvršenje, ostvarenje ili ispunjenje slučaja, iskustva ili „strasti” – onoga što se nekom telu
dogodilo kao njegov, pojedinačni slučaj (páthos je uvek slučaj koji se nekome ili nečemu dogodio, jedinstven događaj).
To je još jedno povlačenje – sada u dovršenju, na kraju – povlačenje iz opštosti u individualno, u nedeljivo. Da li je mogućna filozofija nedeljivog, mišljenje singulariteta? Na prvi
pogled, samo iskustvo filozofije tome protivreči. Pa ipak,
Niče nije mnogo mario za kantovska pitanja mogućnosti
mišljenja – on će i nemogućnost protivrečnosti odrediti kao
našu nemoć da mislimo u isti mah različite stvari na nedeljiv
način, razlike kao razlike izvan drame kontradikcija. Kod
Ničea, mišljenje ima svoju granicu, ali ona nije u polju logičke nemogućnosti, već u polju nemogućnosti kao pozitivne aporije nekog slučaja. Nikakva transcendencija ne ograničava misao kako bi je omogućila; misao je čista imanencija, na svoju sreću i nesreću, volju i nevolju. Tako je i volja
za moć pre jedna nemogućnost, ali imanentna biću, koja mu
omogućuje da misli kretanje izmicanja, višak koji nedostaje,
svrhu kao metu koja, pogođena, postaje znak promašaja svega ostalog; takođe, kao neravnoteža volje i moći, ona služi u
korist obe, jačajući jednu prema drugoj, ali ih nikada ne jednačeći. Slično je i sa večnim vraćanjem: isto koje se vraća
Filozofija telepatije 105
jednom kao i bezbrojno mnogo puta potvrđuje suštinsku različitost sveta, nedeljivost ma koje stvari, pojave, događaja ili
slučaja. Time potvrđujemo svet, govoreći mu Da u svakom
njegovom javljanju, uključujući tu i njegovo ponavljanje:
potrebno je poći od ove poslednje, krajnje misli da bi se u
susret pošlo kao nečemu što se uvek iznova rađa, prema svetu kao početku svega, pa i naše misli o njemu. Jedino dodiri
s nemogućim – sa takvim zamislima, otkrićima i u isti mah
tajnama, kakvi su volja za moć ili večno vraćanje – obezbeđuju mišljenju viši uvid nego što je puka istina; jednu nadistinitost koja se sastoji pre svega u tome da se ne lažemo, pa
ma kakva cena za tako što morala biti plaćena.
Pa makar i cena bezumlja. Makar se cena sastojala u tome da verujemo kako se vlastita glava može nositi posle
smrti; ili kako kroz vatrom zahvaćeni posmrtni veo plamti
želja onostranosti da nam se obrati. Ali kad se glava položi u
grob, ili veo izgori, sa okončanjem tog slučaja nestaje i uverenje, sa vatrom i želja. Veo koji se uklanja kako bi se ispod
njega otkrila stvar – kako bi se ogolila činjenica sama, sam
svet – sobom će odneti i istinu; a time i činjenicu za svet.
Tako je govorio Niče. Na sličan način je tako govorio Frojd.
Kao i Hegel, svedočeći o zaobilaznim putevima kojima duh
mora proći da bi se vratio sebi. Mogli bismo kazati da je Niče telepatski unapred odredio misao Frojda, kao i, unazad,
misao Hegela; ali ovo unapred-unazad svedoči o istom, pa
bi se to moglo reći i za Hegela u slučaju Ničea i Frojda, odnosno Frojda u slučaju ostale dvojice. Telepatski sklop je
sklop same misli koja dolazi do sebe, sebe prenosi ili sebe
analizira – pa se iz tog ugla svako mišljenje, ukoliko se predaje telepatskom naumu, ukoliko misli sebe, pokazuje kao
jedno; samo su iskustva mislilaca različita, to jest različit je
jezik kojim iskušavaju ovaj naum. Bilo da ga prenose heterološki, poput Ničea, idejom o radu pojma, poput Hegela,
psihoanalizom sna i nesanice, poput Frojda, reč unosi razliku i s naumom plete mreže u koje hvata čitavu povest.
Ta povest – povest mišljenja, mišljenja šireg i, rekli bismo, važnijeg od same filozofije, budući da zahvata i misao
koja se može iščitavati u literaturi, u muzici, u slici, odnosno
u svemu što govor i misao drži između sna i nesanice, trenutka i večnosti, početka i kraja – jedva da bi bila mogućna
bez ovog udela telepatije. Ona nam – kao nemoguća hipo106 Novica Milić: SLUČAJ NIČE
teza, kao heuristika aporije – pomaže da čitavu povest mišljenja sagledamo kao jedinstvenu, povezanu u sebi, kao istoriju slučajeva u kojima svaki od mislilaca govori različito,
ali misli isto: na bitan, suštinski način. Iz ugla novije filozofije – veoma zabrinute nad svojom sudbinom kao usudom
metafizike – moglo bi se kazati da nam jedna „metafizička”
pretpostavka otkriva istoriju s onu stranu svake metafizike,
ili barem transcendencije. Tvrditi, naime, da se povest mišljenja može videti kao veliko jedinstvo različitih slučajeva
znači pre svega ustanoviti imanenciju mišljenja, njegovo oslanjanje i osnivanje u sebi. Razume se, ta imanencija ne prekida vezu s transcendentalnim; ali transcendentalno je sada
samo jedna od njenih tema, a ne njen fundament. Jedinstvenost mišljenja, njegova „istost” i dalje računa s „drugošću”
govora, sa predrugojačenjem sebe u govoru i govora u sebe.
Zar bi i moglo biti drukčije? Ono, mišljenje, i rađa se večnim vraćanjem reči, pa i tamo gde je ona najviše poreknuta.
A to je upravo u misli.
Moglo bi se reći da je ovaj pokušaj zasnivanja povesti
mišljenja kao jedinstvene misaone povesti u vlasti jednog
nauma koji ostaje izvan provere, koji se oslanja na sebe samoga, tako da se ne može ni dokazati, niti osporiti. To je zacelo tačno. Jedna filozofija telepatije ima za predmet kretanje mišljenja, njegovo samozasnivanje, ali kako se mora poslužiti onim što ne sneva, već samo nad time bdi (rečima,
naravno), ona usput govori mnoge stvari. Svako od njenih
iskustava je različito, a to će reći – jedinstveno, pojedinačno,
singularno. U odnosu na tu singularnost – a ona nam je važna ukoliko svetu želimo da priznamo status našeg jedinog
sveta, ukoliko želimo da mu kažemo svoje malo i veliko Da
– telepatija stoji po strani. I kao zamisao, i kao sklop, pa čak
i kao reč. U svojem korenu, ona ni nije „prenos misli”, već
„strasti”, strasti za svet, za njegovo potvrđivanje. Kad odigra
svoju ulogu za misao i za reč, ona se sama, i kao misao i kao
reč – povlači. Ona ne ostavlja tragove ni za ni protiv, ni one
koji bi je mogli dokazati, niti one koji bi je mogli osporiti.
Sama je istisnuta „sve do oboda ničega, i obuhvata tog kruga”. A ipak je svedočanstvo nedeljivog slučaja sveta i nas u
njemu. Toliko, da svaki od tih slučajeva sveta i nas u njemu
pretvara u jedinstvenost iskustva, u povest nas samih, u svet
koji nam se predaje kao sopstveni, najveći poklon.
Filozofija telepatije 107
Čista telepatija ne ostavlja tragove. Naši najdublji doživljaji nisu uopšte brbljivi; saopštavati sebe znači sebe odati –
prokazati, uniziti, veli Niče; – predati sebe avetima, kaže
Kafka; – zameniti sebe za svoju fantazmu, misli Frojd; – govori su uvek i samo predgovori, uverava Hegel. Telepatija
svedoči o drugom, ne o sebi. Ona prepušta reč, jer je sama
bez reči. Čak i misao prepušta misli, jer je sama bez misli.
Takođe ostavlja iskustvo slučaju, jer je slučaj bez sopstvenog iskustva. Nad telepatijom ćemo se uvek iznova začuditi.
Toliko, da ćemo reći: to ne postoji. Toga nema. Odjek vlastitih reči uveriće nas da smo u pravu.
I bićemo u pravu, što se nas tiče, ali ne i nje.
Jer tamo gde ne čujemo ništa, ne znači da ničega i nema.
Mi samo ne čujemo ništa.
BELEŠKA O IZVORIMA
Dva središnja dela – Naslov „Niče” (1888) i Naslov „Niče”
(1889) – bili su prvobitno objavljeni povodom stogodišnjice sloma
ovog mislioca u poslednjem decembarskom broju 1988. i prvom januarskom broju 1989. beogradskog časopisa Književna reč.
Navode iz Ničeove prepiske, kao i drugih spisa, najčešće smo davali prema kritičkim izdanjima Sabranih pisama, odnosno Dela, koja
su priredili Đorđo Koli i Macino Montinari. Ponegde smo se služili i
drugim izdanjima Ničea, poput Šlehtinog i Elerovog (tzv. Musarionizdanje).
Hajdegerovog Ničea navodili smo prema prvom Neskeovom izdanju iz 1961. – Frojdove tekstove smo čitali u više izdanja; kao osnovno ipak navodimo nemačko puno izdanje rađeno prema tzv. standardnom. – Za Hegelovu Fenomenologiju duha poslužili smo se poznatim Hofmajsterovim izdanjem.
Odlomak iz Ničeovog Ecce homo, koji nije bio uključen u izvorno izdanje, naknadno je pronađen u zaostavštini P. Gasta; slučaj je
izložio M. Montinari u prvoj svesci Nietzsche-Studien (1972).
Što se biografskih podataka o Ničeu tiče, uz poznate knjige Šarla
Andlera i Kurta Paula Janca, služili smo se i mnogim drugim izvorima, a posebno sećanjima savremenika koje je priredio S. L. Gilman
(Begegnungen mit Nietzsche, 1981).
N. M.
Novica Milić
SLUČAJ NIČE
Izdavačko preduzeće
RAD
Beograd, Dečanska 12
Glavni urednik
Jovica Aćin
Za Izdavača
Zoran Vučić
Design
Nenad Čonkić
Realizacija
Aljoša Lazović
Grafička priprema
Aut/Or
Obrada ilustracije na koricama
Jelena Mančić
Štampa
CODEX COMERCE
Download

Slučaj Niče