U OKU SAHARE
Gazimo po izrovanom drumu, po ničijoj zemlji. Sunce prži a vetar podiže vrtloge vrelog peska. Iza
nas je Zapadna Sahara – po nekima okupirana država, po drugima neodvojivi deo Maroka – a
ispred nas Mauritanija. Sa obe strane puta razbacane su stotine automobilskih karoserija, prevrnuti
kamioni i zarđale table za minsko polje, za koje niko ne zna da li je stvarno tu, ali nikom ne pada
na pamet da proverava. Poreklo urnisanih vozila ostaje misterija; možda su naletela na minu, a
možda su se jednostavno pokvarila u pustinji i ostala tamo, da beduini sa njih skinu i najmanji
upotrebljiv šraf. Podižem jednu mauritanijsku registarsku tablicu i guram je u ranac. Da me neko
pita šta će mi – ne znam.
Posle uobičajenih peripetija u graničnoj postaji – nikad čuli za Srbiju – dobijamo pečat u pasoš i
stajemo na stop, pod sumnjičavim pogledima policajaca. Kasnije ću pročitati da je upravo na tom
potezu puta, od granice do Nuadibua, Al Kaida u nekoliko navrata kidnapovala strance. Ali sada to
ne znamo i bezbrižno stojimo u pustinji pretvorenoj u deponiju, u nadi da će se neko smilovati i
prevesti nas do prvog naseljenog mesta.
Kao i mnoga dobra putovanja, i ovo je počelo kao hvatanje zjala, besmislena opsesija i kartografski
fetiš. Dosadno zimsko veče, napolju vetar i ledena kiša, blenem u Guglovu mapu i gledam šta to
ima u dubinama Sahare, tamo kuda niko ne ide, i slučajno primetim tamnu tufnu. Uvećam, pa još
uvećam, i vidim pravilnu kružnicu, rupu koja, s obzirom da se tako dobro vidi na satelitskom
snimku, mora biti neshvatljivo velika. Otvorite Guglovu mapu i ukucajte ovo: 21°6'41"N
11°21'59"W (nažalost, ne možete da kopipejstujete; štampa ima svoja ograničenja).
Gelb el Rišat, struktura Rišat, kaže Vikipedija, poznata još i kao Oko Sahare, zapravo je rupa u
pustinji prečnika 40 km, otprilike kao od Beograda do Inđije. Geolozi još nisu uspeli da se slože
kako je ovo čudo nastalo; jedni veruju da je tu pao asteroid u doba kad je Zemlja još bila mlada,
dok drugi misle da je u pitanju geološka kupola nastala urušavanjem tla iznad velike podzemne
šupljine. Bilo kako bilo, zvuči dovoljno zanimljivo. Destinacija je određena, dalje je već lako: naći
neku budalu koja će ići sa mnom (dosadno je kad putuješ sam, pre ili kasnije počneš da pričaš sa
sobom pa te ljudi čudno gledaju) i videti kako uopšte može tamo da se stigne. Prilično brzo
uspevam da nagovorim jednu drugaricu i jednog druga na ovu avanturu. Guglova mapa dalje
otkriva da se nedaleko od Oka nalazi, sasvim zgodno, oaza i u njoj seoce po imenu Uadan. A sve to
u zemlji koja se zove Mauritanija, o kojoj ne znamo ništa, na severozapadu Afrike. Savršeno.
GROBLJE BRODOVA
Prvi mauritanijski grad u koji stižemo – prešavši trajektom iz Španije u Afriku, a zatim kopnom kroz
ceo Maroko i Zapadnu Saharu – zove se Nuadibu, i leži na obali Atlantskog okeana. U ovom delu
sveta žive pustinjski nomadi, ljudi koji vole pustinju a gradove doživljavaju kao nužno zlo
savremenog sveta – što se na ulicama sasvim lepo dâ videti. Sklepano na brzu ruku, razbacano,
bez trgova, bez ijednog parka, bez centra, bez klupe za sedenje, hrpe đubreta na sve strane, rojevi
muva koje se ničega ne boje, sirotinjska naselja imigranata iz podsharske Afrike, a sve to okruženo
divovskim kineskim fabrikama koje čiste okeansko dno od svega živog i to šalju u Kinu. Gradovi u
kojima, rekao bi Najpol, niko nije kod kuće.
Uspevamo da pronađemo jeftin hotel, koji se ovde zove oberž i u kome smo jedini gosti. Nekad, u
boljim vremenima, turisti su dolazili u Mauritaniju, uglavnom da se dive peščanim dinama koje su,
kažu, od najlepših na svetu. Međutim, otkako je počeo rat u Maliju, pa naoružani ekstremisti svako
malo pređu granicu i nekoga kidnapuju ili ubiju – turistička industrija je ponovo na nuli. Plan je da
u Nuadibuu ostanemo dva dana, da vidimo groblje brodova koje smo iskopali na Google Images.
Sudeći po Vikipediji, korumpirani vlastodršci dopuštali su kompanijama iz celog sveta da ovde
dovlače svoje islužene brodove i ostave ih da istrunu; kada je to zabranjeno, na obali je već bilo
više od trista brodova u različitim fazama raspada.
Kad pitamo za groblje brodova, meštani sležu ramenima i vrte glavama; niko nema pojma o čemu
se radi. Na kraju nekako uspevamo da, od komadića informacija i mnogo prstiju koji pokazuju u
različitim pravcima, odredimo gde je to. Izvan grada, iza kineskih fabrika, tamo gde pustinja tone u
okean.
Groblje brodova zuji od aktivnosti; desetine ljudi sa let-lampama veru se po zarđalim grdosijama i
kradu metal, koji zatim negde odvlače i prodaju. Okružuju nas i viču da ne smemo da
fotografišemo, mi se kunemo da nećemo, pa nastavljamo čim okrenu leđa. Ponovo dolaze i viču, mi
se pravimo ludi, nisam fotografisao brodove nego more, nebo, sumnjičavo nas gledaju, ne smete
da fotkate ništa, zašto ste uopšte došli. Posle nekoliko takvih svađa, konačno uspevamo da
smekšamo jednog od njih i dobijamo poziv na čaj, u kućicu napravljenu od komada brodskih
olupima i različitih stvari koje je izbacilo more. Izbeglica iz Zapadne Sahare, na savršenom
španskom pripoveda nam, dok pijemo čaj, o svom životu, o ratu, o velikom kitu koji se nasukao na
obalu, bilo je toliko mesa da ni svi zajedno nisu mogli sve da pojedu dok se nije pokvarilo. Pokazuje
nam kitov kičmeni pršljen koji je ugradio u zid svoje kuće, oklop velike morske kornjače,
porcelanski ćup, na okeanu, kaže, nikad nije dosadno, nikad ne znaš šta će voda doneti, svako
jutro može da te iznenadi.
PUSTINJSKI VOZ
Narednog dana, pravimo plan za Oko Sahare. Prvo treba uhvatiti pustinjski voz koji staje nedaleko
od grada i povezuje rudnik gvožđa u Zueratu sa lukom u Nuadibuu. Sa više od 150 vagona, dug
čitava dva kilometra, to je jedan od najdužih vozova na svetu, možda baš i najduži. Zbog loše
procene udaljenosti, a i za svaki slučaj, stižemo na stanicu tri sata ranije. Na stanici, niko nema
predstavu kada će voz doći; možda na vreme, možda malo zakasni, ako ćemo pravo desi se da
uopšte i ne dođe, a kuda se to vama tako žuri?
Kasnio je više od deset sati.
Ulazak u voz podseća na osvajanje srednjovekovnih utvrđenja iz holivudskih blokbastera. Upada se
kroz vrata, prozore, preko lopovskih merdevina, jedan se popne pa mu ostali dodaju gomile robe
uvezane u bale, a sve se to odvija u potpunom mraku, jer je već veče, a svetla nema ni na stanici,
ni u vozu. Uspevamo nekako da se proguramo i zauzmemo mesta za sedenje u jedinom putničkom
vagonu. Ostali vagoni su otvoreni, prazni, metalna ruda upravo je istovarena u luci, te sada mogu
da prime horde putnika koji će se voziti pod vedrim nebom, bez toaleta, sve do jutra. Vožnja je
prijatna, mlak pustinjski povetarac upada kroz razbijene prozore, većina putnika u kupeu zna
francuski ili španski. Ubrzo vade butan-bocu, čajnik, čašice, kašičice, kesu sa šećerom, i noć protiče
u razgovoru i ubeđivanju sebe da odlazak u toalet ipak nije prioritet, jer bi to zahtevalo gaženje
ljudi koji su zauzeli svaki pedalj vagona.
Pustinjsko jutro zatiče nas duboko u Sahari; vazduh je bež boje, pun sićušnih zrnaca peska koje
ulaze u oči i zavlače se pod kapke. Voz staje usred ničega i stoji dugo, niko ne zna zašto, a ljudi
iskaču – ko kroz vrata, ko kroz prozore – i mole se klečeći u pesku, okrenuti ka istoku. Nedugo
potom stižemo u Čum, selo koje je naša poslednja stanica. Tamo hvatamo pustinjski autobus –
tojota lend kruzer u čiji se zadnji deo trpa gomila robe i putnika – za Atar, gradić u oazi, u koji
stižemo posle pola dana vožnje, sa bolom u kostima, očiju sasvim crvenih od peščane oluje. Tamo
ugovaramo prevoz za Uadan.
Kada pomislimo na Saharu, obično zamišljamo one savršene, lorensovske bregove žutog i
narandžastog peska; međutim, to ne bi moglo biti dalje od istine. Peščane dine pokrivaju samo
delić ove pustinje. U Sahari postoje beskrajne ravnice crnog bazalta, grbavi sivi kamenjari,
poluoaze kržljavog grmlja po kojima pasu kamile, visoke crvene planine, stenovite gromade,
kanjoni, pa čak i jezera u kojima žive krokodili. Boje i oblici reljefa smenjuju se kao na traci, a
pustinjski put toliko je loš da nijedna fotka iz tojote ne ispada dobro. Nova peščana oluja zasipa
vozilo, u objektiv novog fotoaparata – kupljenog posle godina štednje – upada zrnce peska i svaka
fotka sad ima crnu tačku posred srede. Tresem apart, kuckam, udaram, duvam u njega, odjednom
mi više ništa nije važno, ni Mauritanija, ni putovanje, ni Oko Sahare, samo želim da prokleta tačka
nestane. Srećom, zrnce se pomera i kriza prolazi. U sumrak stižemo u Uadan.
OKO
Upućuju nas u gostionicu, zapravo dugu prizemnu kuću sa sobama u koje se ulazi direktno iz
velikog kvadratnog dvorišta. Na ulicama je pesak, u dvorištu raste očerupana palma, sve sobe su
prazne – gazda je specijalno zbog nas došao da otključa kapiju – a na podu se nalazi par prljavih
prostirki za spavanje. Komaraca nema, ali ipak je dobro što smo poneli mreže – inače bi bilo
sasvim nemoguće zaspati od nasrtljivih muva. Svako po tunjevinu i malo suva ‘leba, i gasimo
svetlo, dok nas od voza i pustinjskih tojota-autobusa boli svaka kost, a pesak pod kapcima, koji
grebe pri svakom treptaju, više ni ne pokušavamo da isperemo.
Ujutru, obilazimo oazu i smišljamo kako da stignemo do Oka Sahare. Obod prvog koncentričnog
kruga počinje na nekih petnaestak kilometara od sela – što bi se u oblastima umerene klime moglo
prepešačiti za tri sata, ali u pustinji, bez hlada, na temperaturi oko +50° C, bilo bi ravno
samoubistvu. Sem toga, od oboda do samog centra Oka ima još dvadeset kilometara, a kad smo
već dovde došli, nema šanse da bismo se zadovoljili time da samo dotaknemo ivicu. Meštani nas
čudno gledaju, vrte glavama, pamte da se nekad dešavalo da zaluta poneki turista koji hoće da vidi
peščane dine, ali da neko hoće da ide u tu rupčagu – to još nisu čuli. Starac koji sedi ispred dućana
crta nam, na dasci, kako izgledaju krugovi, i kako bi se do njih moglo stići, pa nam pokazuje
zarđalu pušku iz nekog davnog rata, koju je našao u pustinji. Na cevi je utisnuta mala kruna i par
reči na španskom.
Uz pomoć seoskog učitelja, uspevamo da se pogodimo sa dvojicom beduina da nas odvezu do Oka,
sačekaju tamo par sati da uradimo to što imamo da uradimo – šta god to bilo – i onda nas vrate u
selo. Ulazimo u džip, ni ne sluteći da nas uskoro čeka strašna svađa; beduini neće da idu dalje od
oboda prvog kruga. Posle četrdesetak minuta vikanja, ucenjivanja, nadgornjavanja i, konačno,
obećanja da neće videti ni paru ako nas ne odvezu do samog centra, uspevamo da isteramo svoje.
Prvo što shvatamo po dolasku do oboda rupe jeste da to zapravo nije nikakva rupa, nego niz
kružnih planinskih venaca koji se sužavaju ka centru. Teren unutra se blago spušta i malo je niži od
okoline, ali ono što izgleda kao veliko udubljenje zapravo su koncentrični stenoviti prstenovi. Drugo
što shvatamo jeste da se Oko Sahare mnogo bolje vidi na Guglovoj mapi nego uživo; jednostavno
je suviše veliko da bi ga pogled ili objektiv mogao obuhvatiti. Osećaj ogromnosti postoji samo dok
se krećete kroz njega, ka središtu, kad zid jednog planinskog prstena ostaje iza vas, zakrivljujući
se levo i desno niz horizont, a sledeći počne da raste tačno ispred. U prstenovima mestimično
postoje široki otvori kroz koje džip može da prođe, a kako su se beduini orijentisali u nečemu
ovako ogromnom i bez ikakvih oznaka, kako im je uspelo da se ne izgube u gigantskom kružnom
lavirintu kamena i peska – to znaju samo oni.
Sama zenica, središte Oka je kružni plato u unutrašnjosti najužeg prstena. Svud okolo razbacano je
stenje neverovatnih boja i oblika, šiljci crnog bazalta probijaju zemljinu koru i izdižu se iz peska,
žute i ružičaste kamenčine izrezbarene su pustinjskim vetrovima. Vazduh je toliko vruć da je
disanje teško i neprijatno, vetar nosi oblake peska. Crni fotoaparat zagrejan je do usijanja i uskoro
se sam od sebe gasi.
Po povratku u Uadan, isplaćujemo beduine koji su se u međuvremenu malo odljutili, pa se na kraju
dugo rukujemo i tapkamo po leđima i razilazimo kao bog zna kakvi prijatelji. Naredni dan
provodimo u razgovoru sa učiteljem, razgledajući zbirku starih knjiga koje su pojeli termiti.
SITNE NEZGODE
Ostatak putovanja protiče sa nesmanjenom dinamikom. Drugarica završava u bolnici u glavnom
gradu, na infuziji, možda zbog trovanja, možda zbog sunčanice, a možda jednostavno zbog
iscrpljenosti i sveopšte štroke. Dva dana kasnije, hapse nas jer smo slučajno fotografisali neku
državnu zgradu, i ceo dan provodimo u zatvoru, objašnjavajući se sa policijom. Onda nastavljamo
na jug i stižemo do ogromne reke Senegal, južne granice Sahare, velikog arapskog sveta i
arapskog jezika, koju prelazimo u drvenom čamcu na vesla, samo da bismo saznali da nam potvrda
za senegalsku vizu nije stigla na mejl i da, prema tome, ne možemo dalje dok se taj birokratski
čvor ne razreši. Sahara se naglo završila, stigli smo u trope, svud okolo buja zelenilo, komarci
napadaju u rojevima, malarija, baobabi, na tezgama se prodaje slatki mango – ali mi nismo u
stanju da uživamo u bilo čemu od toga, jer neće da nas puste u zemlju a mi sutra imamo avion iz
Dakara.
Posle dvadeset sati na granici, nekako uspevamo da se nagodimo i uđemo u Senegal. Ustopiravši
dva Andalužanina koje smo upoznali dok smo čekali – a koji žive od toga što kupuju polovne
automobile u Španiji i onda ih voze do Senegala i tamo prodaju – stižemo u Dakar taman na vreme
da, po tropskom pljusku, utrčimo u avion.
Lazar Pašćanović
Download

U OKU SAHARE - Lazar Pascanovic