часопис за књижевност и културу • број 1-2 / 2014
(1954-2014)
СЕЋАЊЕ
БРАНИЧЕВО
Часопис за књижевност и културу
1-2/2014
1
СЕЋАЊЕ
БРАНИЧЕВО
Часопис за књижевност и културу
Покренут 1955. године
Година LIX, број 1-2/2014
јун 2014
Оснивач и издавач:
Центар за културу Пожаревац, Јована Шербановића бр. 1
За издавача:
Драги Ивић
Досадашњи уредници:
Војислав Живковић, оснивач и уредник (1955–1974), Милисав Миленковић (1975–1982), Александар Саша Марковић (1983–1987), Јован Рајковић (1987–1994), Александар
Лукић (1995), Љубиша Ђокић (1996–2003), Славољуб Обрадовић (2004), Биљана Миловановић (2004–2008), Александар
Лукић (2009–2013)
Главни и одговорни уредник:
Драги Ивић
Редакција:
Велиша Јоксимовић, Биљана Миловановић Живак, Марина
Васић, Славиша Радовановић, Бојан Николић (секретар редакције)
Фотографије:
Александар Шиљковић
Фотографија на корици:
„Временски путници“
Припрема за штампу и штампа:
„Универзал“ Чачак
e-mail: [email protected] / телефон: 012 522 481
Тираж: 500 примерака
Пожаревац 2014
2
СЕЋАЊЕ
САДРЖАЈ
ПРОЗА ...................................................................................... 5
СЛОБОДАН СТОЈАНОВИЋ
Празно доба (фрагменти из необјављеног романа) ............... 7
МИЛАН ЈАНКОВИЋ
Портрет анархисте у младости .......................................... 25
БЕРИСЛАВ БЛАГОЈЕВИЋ
Разоружавање ......................................................................... 45
ЧЕДОМИР ЈАНИЧИЋ
Сличице чудних љубави ........................................................... 49
ТАТЈАНА АВРАМОВИЋ
Прозор ...................................................................................... 56
НЕНАД МИЛОШЕВИЋ
Тајна ......................................................................................... 62
ПОЕЗИЈА ....................................................................................... 67
ГОЈКО БОЖОВИЋ
Пре него што сам прешао реку ............................................. 69
ДАЈАНА ГРУЈИЋ
Кроз чекање највише боли стрпљење ................................... 71
ЈОВАНКА СТОЈЧИНОВИЋ НИКОЛИЋ
Мали градитељ ....................................................................... 72
Озбиљне ствари ...................................................................... 73
МИОДРАГ ЛАЗАРЕВИЋ
Дође доба ................................................................................. 74
Бунар ........................................................................................ 75
ДРАГАН ОГЊАНОВИЋ
Страх ....................................................................................... 76
3
СЕЋАЊЕ
ДРАШКО ГРУЈИЋ
Свакога дана по једну песму уместо руже ја јој шаљем .... 77
МАРИЈА ЧАЛИЋ
О избеглиштву ......................................................................... 80
О искрености ........................................................................... 81
О плакању ................................................................................. 82
О свему после ........................................................................... 83
ПРЕВОДИ ..................................................................................... 85
ЗАХАР ПРИЛЕПИН
Уточиште ............................................................................... 87
ШЕРОН ОЛДС
Секс без љубави ..................................................................... 104
БЕСЕДА ....................................................................................... 105
НЕБОЈША БРАДИЋ
Краљ Лир или о глумљењу лудила ........................................ 107
ПОД ЛУПОМ ............................................................................ 111
ВОЈКА МИЛОВАНОВИЋ
Елементи културе у уџбеницима француског језика
за осми разред – четврта година учења ............................ 113
СЕЋАЊЕ ..................................................................................... 131
ДРАГОСЛАВ СТЕФАНОВИЋ
На дан Св. Текле .................................................................... 133
4
СЕЋАЊЕ
ПРОЗА
5
СЕЋАЊЕ
6
СЕЋАЊЕ
Слободан СТОЈАНОВИЋ
ПРАЗНО ДОБА
(фрагменти из необјављеног романа)
О разним вестима из белог света о Софији.
О колеги званом Чикаго.
И о мојој мајци, сасвим мало.
Са разних страна сам сазнавао понешто о Софији, њеном животу и пословима у иностранству. Нисам
се распитивао, чак сам и избегавао вести о њеном кретању и раду, ваљда стрепећи да ћу сазнати нешто
непријатно што би је брукало, али су се сви сматрали
дужним да ме о њој обавештавају.
Почело је неколико месеци после њеног одласка
из земље, треба да кажем тачније: после бекства. Посетио ме је један полицијски детектив у цивилству и питао:
„Због чега се Ви, друже, не интересујете где Вам
је жена? Значи ли то да знате где је и да је тамо са Вашом сагласношћу?“
Софија Ј. није моја жена, она је слободан човек и
нема према мени никаквих обавеза, осим пријатељских,
а пријатељство је интимна ствар ван јурисдикције“ - рекао сам, отприлике тако.
Не умем да разговарам са службеним лицима.
Збуним се и уплетем, као да сам кривац. Никада нисам
био на суду, ни као сведок, ни као тужилац. А требало
је, више пута, да штитим своја и наша породична права
и имовину. Кад је умро деда Игњат он није био ни мало попустљив и није дозвољавао да ико насрне на и
____________________
* У оквиру обележавања шездесетогодишњице часописа „Браничево“, следећи број биће посвећен Слободану Стојановићу (1937 –
2000), завичајном аутору, великом драматургу, уреднику и писцу,
који је у „Браничеву“ објављивао од самог почетка (1955).
7
СЕЋАЊЕ
имовину. Кад је умро деда Игњат он није био ни мало
попустљив и није дозвољавао да ико насрне на нашу
имовину – кућа је остала испрва на теткама, док се нисам вратио из заробљеништва, а онда на мени. Отимачи
и лопови зачас осете кад је кућа без одбране, одмах насрну.
Тако је један наш комшија из Ратарске, простак
и свађалица, једноставно развалио дрвени плот између
нашег и његовог плаца и изгорео га преко зиме, а на
проолеће отео од наше земље три ара и оградио
бодљикавом жицом. Захватио је притом неколико
воћки – две лепе трешње и лесков грм. Да се нисмо
судили, написао сам му љубазно писмо и опоменуо га,
није ми одговорио. Писао сам му још једанпут,
строжије, и запретио адвокатом, он ме пресрео на
улици и пред људима ухватио за ревере:
„Шта хоћеш ти, бре, од мене? Мислиш ако сам
ратни војни инвалид да можеш, коњино...“ – невоља
јест била у томе што је комшија из Ратарске био ситан,
болешљив човек, испрдак али прзница, могао сам да га
истучем и бацим у прашину, ја сам коњаст и снажан човек.
Зар да се упетљавам у процес због три ара утрине, две трешње и лесковог грма? Нећу, нек носе.
(Јованка је то средила касније много боље. Кад
је комшија умро, пре првих трешања, она и Бабац су
преко ноћи вратили бодљикаву жицу где треба, на праву границу.)
Онај детектив ме касније редовно обавештавао о
свему што би, не знам преко кога, сазнао о Софији. Кад
би ме срео давао ми је тајне знаке да се издвојимо и шапоутао ми у ухо шта зна ново о њој. Неколико пута ми
је долазио у кућу, онда би ми било најнепријатније.
Пошто би рекао шта је сазнао, дуго је седео, уздисао
као да је забринут и чекао неке инструкције од мене.
Софију никада није помињао именом, него само као
„она особа“.
„Она особа иде на конзерваторијум у Минхену...
Она особа се запослила, ради у робној кући, горе на
8
СЕЋАЊЕ
одељењу музичких инструмената и грамофона... Она
особа је изгледа нашла мушкарца, амерички официр, не
плашите се, није Црнац... Она особа отпутовала у Холандију... Она особа се вратила, поцрнела, била изгледа
на скијању...“ – шапутао је и у мојој кући.
Све ми је то било одвратно, осећао сам се као да
лажем и издајем Софију, као да сам лично наручио да је
прате и да би је они, само ако бих дао налог, могли отети или чак и убити. Нисам могао да издржим, извикао
сам се на агента:
„Човече, оставите ме на миру. Ко је Ваш старешина, жалићу се.“
И мој детектив је био сметењак, уплашио се, није ваљда очекивао од мене грдњу, него још једном, послужење – коњак и кафу. Можда је мислио, враг би га
знао, да ми је драг и пријатан, био је сличног меког
састава као и ја, па је муцао:
„Мој старешина? То је службена тајна, не смем.“
Нисам оклевао, љут, заиста сам одмах отишао у
унутрашње послове и нашао тог његовом старешинудржавну тајну, друга Чилагера, са којим сам онда некад
цимнуо ракију код Ивковића. Пожалио сам се на његовог детектива и захтевао да ме више не узнемирава:
„Са том особом...“ – ето, сам сам пристао на
њихов одвратан речник - „немам и не желим имати везе.“
„Опраштате јој и онај дуг код „Bayer“-а?“ – питао ме, тобож успут, правећи се невешт начелник.
„Опраштам!“ – пресекао сам га и измарширао из
Начелства.
Да сам могао да се уздржим и размислим, требало је да га питам откуд он зна за моје рачуне са „Bayer“a?“ и значи ли то да они отварају и читају моја писма.
Касније ће ми све бити јасније и објашњено.
Софија је заиста имала успеха, мање у уметности, више у трговини. Добро музичко образовање, таленат и солистички углед, стечен низом запажених концерата на чембалу, били су јој добра препорука за рад код
„Neipert“- a. Таквог пословног агента би пожелела свака
9
СЕЋАЊЕ
фирма и скупо платила.
Она није одустајала ни од уметничких амбиција
и каријере, али се није посвећивала музици са оноликом
страшћу и ризиком као посвећени и уклети музичати,
којима ништа изван њихове уметности не постоји. Софији је музика била од користи у уносним трговачким и
колекционарским пословима; тамо су биле њене, осветничке, амбиције. Не пребацујем јој, нимало; она је била лепа, а не њена уметност.
Софија је била одан и вредан радник, на поверење је узвраћала поверењем. Собом је објашњавала како
наши људи у далеком и туђем свету успевају да постигну и остваре више ного код куће. Брзо је напредовала,
за само седам-осам година уздигла се до врло утицајног
места у компанији. Поверавали су јој деликатне и поверљиве послове који нису наликовали на трговину, а били су трговина. Одржавала је контакте са најистакнутијим музичким уметницима, конзерваторијумима, оперским и концертним агенцијама и дискографским радњама. Једно време је била саветник у некој компанији
Унеска у Паризу, док се припремала студија „Музика у
свету“. Стекла је, богатила, чувала и крила једну од најзанимљивијих колекција архаичних жичаних инструмената у Европи; умела је да искористи последњи талас
пометње и прерасподеле имања у разореним европским
грађанским кућама да јефтино купи, а скупо препродаје
ове драгоцености. Изишла је на глас и била врло цењена као зналац и арбитар ових раритета. Њену визиткарту је имао сваки важнији антиквар у већим европским
градовима.
Укратко, Софија је постигла много више од онога о чему је сањала педесет треће, када се оног лета у
Дубровнику одважила на одлазак и бекство.
Видите, све сам о њој знао, а да ли је она ишта
знала о мени? Па и ја сам, мајковићу, био жив. Или ми
се само чинило? Помоћу мојих тајних детектива, знао
сам и кад би она променила фризуру, а она ко зна колико дуго не би знала да сам умро, да сам умро. А и шта
би могли сазнати њени детективи о мени? То би само
10
СЕЋАЊЕ
растужило.
Писао сам „Јастук гроба мог“, књигу о Доситеју,
коју никад нисам завршио. Не знам има ли кога Србина
да зна више од мене о животу, прикљученијима и замислима његовим, сумњам, па ипак нисам могао целог
Доситеја да обухватим. Зато је изгледа, било потребно
да човек изиђе из сопственог народа и да осмотри тог
раширеног и раштрканог човека, па и тај неуротични
народ, искоса и споља.
Шта је још могла чути о мени? Да се дружим са
Чикагом. То је био згодан и тачан надимак једног мог
веселог пријатеља и колеге, предавао је француски језик, који му је боље пристајао него крштено име - Цветко. Једно време, богами десетак година и дуже - брзо
пролазе године и деценије, дани и сати споро - лепо смо
се проводили. Чикаго је вратио смех на горњи спрат
Игњатовића апотеке. Научио ме да играм реми, доводили смо жене, па и пили.
Све је почело уочи једне Нове године, Чикаго се
сетио:
„Колега Југо Богдане и девет Југовића“ – тако ме
је блесаво звао тај блесави, а драги и лековити брљивко – „зашто не бисмо ми лепо код Вас организовали
Нову годину?“
Не чекајући одговор и мој пристанак, икад не
бих пристао да мој дом преобраћам у крчму, свима је
објавио:
„Колега Југ Богдан“ – и тако даље – „нас спозива
да код њега, у кур салону, чекамо Нову годину. Ко је
„за“, нек подигне два прста“.
Шта сам могао? Кад сам видео да многи гласају
за „за“ и сам сам подигао руку. Био је то „незабораван
провод“, спојили смо у једно лудило Нову годину, Бадње вече, Божић, Светог Стефана и Српску нову годину, све крштене и некрштене дане, терали бисмо, чини
ми се, до Светог Саве и Часних верига, да се није по Г.
раширио глас да се код Игњатовића шенлучи и србује.
„Срамота! То од вас нисам очекивао“ – онако
маторог изгрдио ме много млађи Ћира, помоћник дире11
СЕЋАЊЕ
ктора гимназије.
Отад смо се понекад само Чикаго и ја проводили, али смо строго пазили да нам провод не падне у неки православни празник. Доводили бисмо по неку колегиницу, играли реми, пили и тихо певали, иза спуштених и замрачених завеса. Дешавало се да девојке остану
и на спавању. Свега је било, гошће су мењале постеље,
Чикага и мене. Јованка је све то посматрала ћутећи,
спремала послужења, чистила прљавштину за нама и
њима, ћутећи. Трпела је као слушкиња.
Ето, то је, признајем, Софија могла да сазна да се
распитивала шта радим и како живим у Г. Кад размислим боље, педесет треће она није побегла из земље због
поретка, она је побегла од мене.
Само ми је једанпут писала. Из Париза, за рођендан, шездесет прве; пунио сам тек четрдесет пет, Господе Боже!
„Драги мој јужни пријатељу“ – тако ме ословљавала у тренуцима нежности и ретким писмима, никако
није знала правилни пети падеж мог заиста за вокатив
незграпног имена. Каже ли се „Југу“, „Јуже“ или само
„Југ“? Све је правилно, ниједно није згодно. „Драги мој
јужни пријатељу, Линдберг је слетео у Париз. Много
света на дочеку, а где сте Ви? Грли Вас...“ – и тако
даље.
Мора бити да су се они који су пре мене читали
моју пошту, Чилагерови надзорници, грдно намучили
да дешифрују ово писмо, нису га одгонетнули.
Софија ме подсећала на моју честу причу о мом
првом боравку у Паризу, мора бити да сам јој досађивао и причао више оута чим је то запамтила.
Кад сам био мали тетке су ме водиле да се сретнем са мајком, а то је било баш оних дана, око двадесет
првог маја двадесет седме године, када је Линдберг
прелетео океан и слетео у Париз. Кад смо се вратили у
Г., деда Игњат их је, тетке, забринуто питао:
„Како је било?“ – а оне су усхићено причале о
том авијатичару.
Заједно смо – тетке, моја мајка и ја – ишли на ае12
СЕЋАЊЕ
родром да га видимо, умало ме нису изгубиле у оном
неописивом метежу. Игњат се страшно љутио на своје
ћерке, грдио их:
„Срам вас било, гуске!“ – загрлио ме, снажно
стиснуо на груди и питао: - Како је било, сине?“
„Плакао сам“ – рекао сам плачући опет.
„Ако, плачи, јунаци плачу“ – плакао је и деда.
Сити смо се наплакали; никад више нисам заплакао за мајком, ни кад сам чуо да је умрла.
Ову сам причу више пута причао твојој мајци,
ето, испричах је и теби. Прича ме прилично верно описује, ко зна хоћу ли је још кад и коме причати.
Тако су се из даљине, по некој тајанственој путањи и вољи, приближавали једно другом твој отац и твоја мати да би тебе родили. Педесет треће су били најдаље – она „расељено лице“ у мрачном и хладном Минхену, још у рушевинама, он у хомољској забити, у Добром селу, затрпан сметовима. Софија се уздигла до
богаташице и угледника Унеска, а Младић се подизао и
у једном тренутку и био писац који највише обећава
нашој књижевности. У Бриселу су се, ето, окрзнули и
мимоишли; управљач судбинама је рачунао да још није
час.
О Човекуљку, садржај и опис драме
... Двоје младенаца – зваћемо их Млада и Младожења – су одскора у браку, а већ су помало сити једно
другог. Договарају се да пођу некуд, у природу и свет,
не би ли надражили и подгрејали сусталу и нервозну
љубав. Не знају прави узрок њиховом немиру и тескоби. Рекло би се да „имају све“ – кућу на Сењаку, здравље, новац, угледне пријатеље, животне изгледе и сигурност. Живе у луксузу, оном изобиљу какво се могло замислити у Београду у оно доба. Имају, осим аутомобила, тада још тако ретког, и кућу-приколицу. Добили су
је као свадбени дар од Младиног оца.
Младожења је бодрији и предузимљивији. Млада је мрзовољна, поспана и љења. Он успева да је наго13
СЕЋАЊЕ
вори да пођу кроз Србију и потраже место за одмор,
спокој или узбуђење, а лек досади и мрзовољи. Млада
невољно пристаје, слути још дубља и поразнија разочарања.
Њене се слутње обистињују. Где год се њихова
кућа на точковима заустави онде су око њих неред, прљавштина и непријатност. Комарци и муве, смрад отпада и ђубрета, влага и запара, грмљавина и несносне кишурине. Кад покушају да се зближе и воде љубав – кроз
прозор приколице блену сељаци, као вампири и вукодлаци, церекају се, зуре крезуби зуби.
Узалуд Младожења покушава да заустави Младу. Посвађају се, она утекне и врати се у Београд. Младожења остаје сам – као пуж у својој пужевој кућици.
Без наде продужава бесциљни циљ ка југу. Заноћи у великој неограђеној порти једног незнатног манастира.
Ујутру се пробуди усред сеоског Преображенског вашара. Збуњен, нерасањен, не зна да ли је око
њега кошмар из недосањаног сна или збиља и нова
невоља у коју је упао.
Вашар – врева, писка, цика. Мучу говеда, њишти
омад, блеје овце, скичи прасад. Под шатрама трешти
музика, хармоника, зурле, фруле, гочеви и трубе. Пуши
се печење, пени пиво. Стрелиште, рулет, „транге – франге“, „смртоносна мотористика“, дресирани медвед на
бицикли, мајмун на рамену, дебела играчица трбушног
плеса и „рођени брат близанац генерала Двајт Ајзенхауера“, девојчица од гуме, човек од триста килограма, гутачи ватре – муж и жена се љубе и један другом сукћу
у грла пламене језије...
Младожења тумара кроз овај живописни миље.
понада се да ће га нешто ипак узбудити и спојити са
тим јадним и прљавим светом и да ће тако надокнадити
губитак Младе. Мисли му се распадају и мрве, не успева да се отргне од брига за Младу.
Око њега се врте мангупи, сецикесе, апаши и дечурлија. Примећују да је чедан, сметен и уплашен; могу
лако да га покраду. Вашарске девојчуре – којима је још
увек више до провода и весеља него до курвинске зара14
СЕЋАЊЕ
де, рано је – чикају се око гиздавог Младожење из великог града. Пипају га, драшкају, маме и обећавају луд
провод. Разноврсне похотне понуде и предлози, сајам
љубавних вештина и фантазија. Једна Циганчица га
уверава да „пица нема зубе“ и да не треба да се плаши.
Једва се отресе ове напаснице, не задуго.
Младожења застаје пред једном великом скупином и гужвом. Много људи окупљено око неког сандука на дрвеним точковима – нешто што наликује на примитивна сиротињска колица која се могу и гурати и носити, јер осим точкова имају два рукохвата. Из тог сандучића се чује, као из грамофона или радио апарата, песма. Леп и чист људски глас срећно пева: „Чамац плови, Радо, чамац плови, душо...“ Људи бацају новчиће у
кутију. Кад се песма заврши, пљескају и траже: „Још!
Хош!“. Онај из колица – ако је човек а не грамофон. Пева безобразни песмуљак о „прцању“. Окупљени скиче
од среће и похоте.
Младожења не успе да се пробије до колица. Одлази према својој кући-приколици. Завали се у платнену наслоњачу и чита новине. Свет пун немира, ратова и
лудости.
Предвече се пакује. Опет на њега насрће она Циганчица. Више га не уверава да она ствар није зубата,
него хоће и да му то и покаже. Он је плаћа, крупном новчаницом и тера. Она узима новац и одлази да нешто
купи, јер се тезге полако распремају и подижу. Обећава
Младожењи да ће му купити „од кусура“, лизалицу и
огледалце.
Вашар се гаси, улази у своју ноћ. Младожења се
одлучује – ујутру ће кући, својој Младој. Дуго не може
да заспи, од граје, вреве и ноћног кикота. Пред зору вашар утихне.
Младожења излази из своје путујуће куће. Посматра манастирску порту као поље после боја. Разбацане кости и плећке од пождераног меса, оглодане телеће
лобање, огрисци од воћа, коруге бостана, преврнуте јагњеће коже, изрована земља, разбацане новине и заборављене капе и гаће. Преко разбојишта мете ветар. Таласи
15
СЕЋАЊЕ
прашине и смрада засипају Младожењу.
Њему се чини да нешто чује. Однекуд, из јаруге
кроз коју гргори поток Шопот, мутан и прљав од
последњих киша, чује се неко пева: „Нема такве луле,
нема такве буле...“
(У „Човечуљка“ је, ето, Младић уградио ону песму коју смо заједно слушали у малом парку преко пута
Занатског дома у Г, кад ми је признао да је примљен у
КПЈ.)
Младожења се усуђује и силази у јаругу. Нађе
сандук-колица са Човечуљком, певачем.
Писац нам нигде у драми није описао Човечуљка. Сакрио га је и од позоришних гледалаца у дубока
дечја колица. Човечуљак је пре свега - боље рећи: изнад
свега,иако то језички није исправно - човек. О томе како можда изгледа то биће, може се нагађати из реакција
оних који су му се, на сцени, приближили и загледали
га. Ти сусрети су испрва пуни страха, понекад и гађења,
али с ебрзо преокрећу у једноставни људски однос, без
сажаљења и милосрђа, са поштовањем и бригом.
Све оно што је потребно и важно, брзо се сазнаје из комадића Човечуљкове приче или песме. Зачас се,
сама од себе, састави и склопи његова животна прича,
као балада.
Човечуљак је рођен као здраво дете, брат близанац неког Жарка-коцкара. Обојица већ имају по педесет година, заједно су одживели читав век. Човечуљак
је, кад је имао три године, од несташлука у игри пао и
нешто сломио. Престао је да расте, али је наставио да
зри и стари. Живео је од народне милостиње и свог лепог певања, одувек у свом сандуку, не мртвачком.
Жарко-коцкар се брине о брату, не баш братски.
Ето, оставио га је поред потока у јаруги док се не врати
са коцкања. Човечуљак зна да то неће бити скоро. Он је
навикао на овакве невоље, тад пева. Увек неко наиђе,
људи су претежно добри и сажаљиви, однесу га у
топло, нахране и напоје.
Младожења односи Човечуљка са његовом кутијом у своју кућу-приколицу. Кроз мозак му севне ми16
СЕЋАЊЕ
сао о ужасној сличности његове и Човечуљкове пужевске ситуације.
У разговору, из реченице у реченицу, Младожења и Човечуљак се зближе. Човечуљак је умиљат и
вешт, уме да се улагује. Зна да је његова прича – прича,
уме да је занимљиво, прошарану шалама, исприча и
искити живописним детаљима. Безброј пута је раније
приповедао док је није сложио у баладу која успева да
гане и најнеосетљивијег створа, а камо ли сентименталног момчића какав је Младожења.
Из удешене, по народном укусу углађене, баладе – која има више различитих варијанти, за сваки осећајни слој другу – Младожења сазна све о несрећносрећном Браци. Тако је право име Човечуљка.
Човечуљак је прошао сито и решето – манастир,
затвор, лађу од Сушака до Котора, беградску железничку станицу и пристаниште, загребачки велесајам, болницу, Бели двор, бању у Меленцима, Опленац, чак и
лудницу. Око њега се у болници годинама старао неки
доктор Оскар, начитан човек, али пијандура. Доктор
није могао ноћу да заспи, читао му је наглас чак и грчке
филозофе, Спинозу, Хегела, Маркса и Ничеа, да би
имао с ким на овом свету да разговара и пије. Он је приметио огромну моћ опажања, расуђивања и повезивања сазнатог у осакаћеном Човечуљку. Што год би чуо
Човечуљак би памтио – имена, датуме, адресе, песме,
пословице, шале или филозофске заврзламе, свеједно.
Касније, кад би му требало, користио би то у разговорима. Кад су доктора, после једног тешког и исцрпљујућег пијанства, одвукли у лудницу, урликао је и тражио
да му доведу Човечуљка, јединог друга. Браца је пристао и провео неколико недеља у лудници, уз доктора,
док се овај није умирио и – умро.
У манастиру су Човечуљка држали и издавали
као лек против јаловости нероктиња. Пронео се глас –
раширио га је његов брат Жарко-коцкар, кад је једном
хтео да зида кућу и смири се – да је Браца лековит.
Нероткиња, која га буде миловала и надражила да
полуцира, сигурно ће занети за годину дана, ако је
17
СЕЋАЊЕ
млађа од четрдесет четири године. Сујеверје је толико
узело маха једно време да га је брат, пробисвет и
ленштина, издавао под годишњи закуп бабицама и
надридокторима. Отимали су се око Човечуљка, Народ
се на све привикне и огугла. Брат га сада носа по
вашарима и пева.
Човечуљак је имао чист и светао глас. Чим би
чуо нову песму одмах би је упамтио. Многе је, још лепше, сам састављао.
Човечуљак предложи – на завршетку своје необичне животне приче – да Младожењи, у знак захвалности и пажње, отпева једну песму, бесплатно. Нуди му
да бира. Његов избор песама је веома богат, од простих
народних спрдалица до модерних шансона и шлагера
по укусу епохе.
Збуњени Младожења, затрпан причом, незна шта
да чини са изненадним гостом. Његову неодоумицу решава Жарко-коцкар. Љут, ваљда зато што је много изгубио на картама, грди и оптужује Младожењу да овај
хоће да му украде брата. Младожења се одједном одлучи. Моли коцкара да му поклони Човечуљка. О њему би
се он одсад старао и обезбедио му пристојан живот и
негу у старости. Жарко-коцкар одбија предлог. „Шта ти
мислиш о мени, дечаче? Он је мој брат, није за продају.
Могу да ти га уступим до пролећа, ако се погодимо.
Иначе морам у Бугарску, послом.“
Са новцем који је измамио од Младожење, Жарко-коцкар одјури натраг у партију карата. Човечуљак се
ни сад не пожали на брата, они се братски воле и добро
разумеју. Један за другог би живот дали, то ће се касније и доказати.
Тако, као у сну и бунилу, Младожења креће у
Београд са гостом и пријатељем. Човечуљак у својој,
Младожења у својој пужевској кућици-приколици.
Овде се завршава први чин драме „Човечуљак“,
има их још два.
У Београду их не чека добродошлица. Млада неће да чује за Човечуљка, ни онда кад јој младожења
обећава да ће Браца спавати у гаражи и приколици.
18
СЕЋАЊЕ
Млада прети да ће се развести и жали што се удала за
настраног и болесног човека. Телефонира оцу у Милано.
Међутим, Човечуљак је стрпљив и вреба прилику. Успева да скрене пажњу на себе и уведе Младу у разговор. Она се зачуди колико много података Човечуљак зна о њеном оцу и њиховој фамилији – некад чувеној трговачкој фирми у Србији. То збуни и уплаши
Младу, а охрабри Младожењу. Он подстиче Човечуљка, Браца им приповеда, окићену и заслађену, породичну хронику до ситница које ни Млада није знала. Из
ове живе кутије у жубору теку имена, анегдоте, шале и
дуго чуване породичне тајне.
Млада успева да се уздржи, засмеје се поводом
једне љубавне шале о њеној баки. Зачас се улови у лепљивој Човечуљковој паучини. Из ње јој више нема излаза.
У кући нових домаћина Човечуљак се осећа сигурно и пријатно. У сусрету са њиховим вечерњим гостима – бољим београдским светом – сналази се окретно и вешто. Брзо разори подозрења да га домаћини држе у кући уместо папагаја, мачке или каквог другог кућног љубимца. Понаша се истовремено и једноставно и
гордо. Учествује у занимљивим друштвеним, политичким, уметничким и пословним разговорима као обавештена, упућена, чак и заинтересована особа. То, испрва,
изазива неодољиве хумористичке ефекте, нарочито кад
у истој вратоломној реченици говори руски, цигански,
немачки и латински. По говору су му, овде-онде, разбацане две љупке узречице: „Да, да!“ и „Па шта!“
(Можда си приметила, мени често нехотице истрчи узречица: „Да, да!“ Њом је твој отац окитио Човечуљка. Не љутим се. „Да!“)
Кад се гости приберу од изненађења и смеха и
почну да прате Човечуљкове мисли, увере се да тај комадић од Човека, осим многог и разноврсног знања има
и снажна уверења. Говор му је пун живописних описа,
изненадних поређења и примера из живота. Духовите и
сатиричне опаске о политичким приликама у свету и
19
СЕЋАЊЕ
Југославији означавају га као лукавог комунисту старијих времена, мада радије наводи разговор на ведрије теме – шале, двосмислице и песме.
Млада постаје његов главни савезник. Ужива у
његовим шалама, нарочито оним безобразлуцима набијеним еротском енергијом. Моли га да гостима приповеда разне манастирске, вашарске и болничке љубавне
згоде. Човечуљак им прича прерушене и посрбљене
скаредности из „Декамерона“.
У веселим, покладним ноћима срећа и љубав се
враћају у кућу на сењаку. Младенци воде љубав, услед
загрљаја се кикоћу, сећају се мрсних Човечуљкових
прича. Покушавају и сами да изводе описане враголије,
певају скаредне песмице, безазлено као дечје бројалице.
Ко зна докле би тако све текло у жубору и поново откривеној радости да једнога дана младенци нису
повели Човечуљка са собом у посету својим угледним
пријатељима.
И на овом поселу – на коме се окупио тоут Белград – Човечуљак је главни гост. Гости су се брзо напили. Из Човечуљковог сандучића се тазлила тужна и
претужна руска песма. Сви ућуте и слушају.
Човечуљак им поверава да је песма испевана далеко на северу, у Сибиру, у неком кажњеничком логору, пре десетак година. Отад песма путује од села до села, од цркве до цркве, са вашара на вашар, док није дошла до њега.
Грађани – ганутљиве и осећајне душице – се разнеже, расплачу и упусте у тешку и опасну печал. Човечуљка оставе самог са безобразном децом.
Деца су бездушна. Играју се са Брацом као са
живом лутком. Заливају га пунчом и кокаколом, гуше
тортама и шлагом, гађају бомбонама у око и жаре прскалицама. Човечуљак се бори. Загрми из свог сандука,
псује им глупог оца лопова и зрикаву матер пијандуру.
Букне пијана препирка са увређеним домаћинима. Човечуљак им у свађи сручи све оно што су они крили од деце, па и оно што крију једно од другог и сами
од себе. Свађа се разбукти и преноси на остале госте.
20
СЕЋАЊЕ
Настане опште разголићивање.
Свима је доста неподношљивог свезнајућег Човечуљка и његових придика. Почињу да стрепе да он у
гневу, који га све више обузима, и о њима не открије
нешто ружно, срамотно и брукајуће. Грде га, псују и
пљују.
Само Млада остаје верна свом пријатељу. Узима
сандук са испљуваним Човечуљком и побегне из пијане
куће. Испрате је клетве и оптужбе да води љубав са наказом.
Младожења остаје да се бори за част своје жене,
али и да, ако икако може, умири и измири завађене.
Млада одлази са Човечуљком у ноћ, не врати се целе
ноћи кући, база аутомобилом кроз Београд.
Овде се завршава други чин драме „Човечуљак,
постоји још један. Трећи чин је, на жалост, мање развијен и на неки начин недовршен, као све драме наше досадашње књижевности.
У трећем чину букти Младожењина љубомора.
Не могу да је стишају ни убедљива и разложна Младина уверавања ни низ смешних приповести Човечуљка о
глупим патњама мужева и сумњичавих љубавника. Подмукли Младожења вене од љубоморе, а још више због
гласина у граду о Човечуљку и његовој жени.
Он се одлучује да отрује Човечуљка. Опет је исмејан – Човечуљак је одавно отпоран на све отрове.
„Кад ћеш ти умрети?“ – пита нестрпљиви Младожења.
„Никад“ – пркоси му Човечуљак.
Разговор их доводи до озбиљне расправе о смрти. Почиње велики монолог Човечуљка.
У тој химни животу Човечуљак приповеда своју
тајну. Он је – вели – имао исто онолико живота у себи
колико и сваки други човек и свако живо биће. Та количина живота је била равномерно распоређена по целом
телу и целом мозгу. Онда су случајна несрећа, али и
људска небрига и равнодушност, па и мржња и злоба,
почели да га ломе, скраћују и смањују, да га од човека
претварају у човечуљка. Кратилису му се удови, гњечила и мрсила црева у утроби, стешњавала плућа, гњечила
21
СЕЋАЊЕ
кичма, колена и брада се спајали и нераздвајали, али
живот му је остао цео, само гушћи и гушћи. Свако ново скраћивање само је још више згушњавало његов несмањени живот. Човечуљак је постајао све мањи, живот
му је бивао све гушћи, скупио се у глас, речи:
Реч није само на почетку, као у Библији, реч је и
на крају. Па и тад – умује Човечуљак – догађа се да се и
глас угаси, али да реч претекне. Тада је реч сав, сасушени живот, његов прах, знак.
„Хтео бих још нешто да ти кажем, млади човече...“ – заустиће Човечуљак, али се у том часу појављује
његов брат Жарко-коцкар.
Почиње најлепша сцена у драми – братски сусрет. Они који су очекивали изврнуто и исмејано братство
су заведени. Сусрет Жарка-коцкара и Браце је пун искрене жудње брата за братом. Коцкар грли и љуби сандук
са Човечуљком. „Не могу без тебе“ – признаје коцкар.
„Како су деца?“ – брине се Човечуљак за своје синовце,
Жаркове синове.
(Прочитао сам много књига, не могу да се сетим
дирљивијег братског сусрета).
Истекао је рок, почиње пролеће. Човечуљак је
закупљен само до разника Цвети.
(Мог рођендана, случајно).
Млади је најтеже. Бори се за Човечуљка, нуди
велики откуп. Браћа не пристају, ни Жарко ни Човечуљак. „Немаш ти паре да купиш мог буразера“ – овога
пута се коцкар не цењка. „Води ме одавде“ – просто каже Човечуљак.
Браћа одлазе. Отићи ће на гроб њихове матере.
На разваљеном сеоском гробљу, на годишњицу мајчине
смрти, обилазе је. Жарко-коцкар исправља крстачу,
плеви траву око гроба, Човечуљак пева: „Зашто си ме,
мајко, родила, аман...“
Не плачу. Простиру трпезу и једу просту храну.
Брат коцкар храни брата певача. Око њих је све
топлије, пролеће и сунце.
Овде се завршава драма „Човечуљак“.
Овом драмом се Младић сасвим примакнуо свом
22
СЕЋАЊЕ
– Хамлетовом – естетском идеалу – поштено, здраво,
пријатно и лепо а не накинђурено.
Његова драма – нисам пристајао да „Човечуљка“
зовем, као његов скромни и попустљиви писац, позоришним комадом – је: „поштена“, јер је из живота и није
измишљена, премда није реалистична него је идеална;
„здрава“, јер је из народног и човечјег искуства и језика, природног је облика, налик на народну скаску и баладу; „пријатна“, јер на елегантан и пријатан начин успева да преведе оно што је „гадно“ у „мило“, лакше јој
је да буде „лепа“ него да не буде „ненакинђурена“, што
у неким деловима јесте. Мамио је и чикао враголасти
Човечуљак на игру и спрдњу, на штету реда и озбиљности. Срећом, тих измотавања и шеге нема толико да би
затрпали главну замисао и племенитост садржаја.
Сад, кад на миру и издалека, размишљам зашто
„Човечуљак“ ипак није ремек–дело, имам један одговор. Требало га је написати у стиховима!
Само оно што је у стиховима, стегнуто у ритам и
уклесано да га нико – ни глумац, ни читалац, ни време,
ни сам Бог – не може да измени и „поправи“, него остаје онако како је собом и вољом свог створитеља настало.
Нисам се чудио што је један београдски композитор молио Младића да му састави лирски либерто за
оперу „Човечуљак“. Младић ми је дозволио сва права,
либерто није написао. Штета што није покушао. Још
једна пропала нада, уз толико других.
Напомена приређивача:
Слободан, са своја два необјављена романа „Љубавна прича са срећним завршетком“ и „Празно доба“,
како каже, мучио се веома дуго још од 1986. а другим
1989. године. „Празно доба“ планирао је да приреди,
штампа и публици представи на сајму 1998. године. На
23
СЕЋАЊЕ
жалост, до тога није дошло. Ми најближи тек смо начули о роману из његових скромних казивања на књижевној вечери у пожаревачкој библиотеци. Понеке фрагменте романа нам је тек најављивао.
Када сам дошао, после 10 година, до текста,
извученог на гештетнер папиру, обима преко 350 страница (две фасцикле са механизмом – тврдог повеза)
остао сам запањен дубином, лепотом, стилом, описом
хронике једног времена, лаког могућег читања. Роман
је сачињен нитима са више од 40 повезаних, а свака за
себе предивних, потресних прича пуних слика, тананих
„господских“ речи, музике али туге, јада, сетног хумора.
Тешко је изабрати, определити се за две из обиља осталих у венцу прича, као најаве објављивања романа.
Па ипак, определио сам се, уз свој ризик, за наслове:
- „О разним вестима из белог света о Софији. О
колеги званом Чикаго. И о мојој мајци, сасвим мало“, и
- „О Човечуљку, садржај и опис драме.“
Могао сам и другачији избор наслова да издвојим, не бих погрешио. На овај избор превагнула је узбудљива прича Слободанова на одржаној кљижевној вечери – дружењу у пожаревачкој библиотеци, о деловима
романа „Празно доба“.
Надам се да нисам погрешио?
А можда сам грешан што сам изоставио
неколико првих страница из поглавља „О Човечуљку,
садржај и опис драме“ и повезаних поглавља „О пропасти човечуљка у Г.“, „О младиној посети и Јованки“?
Е, таквих поглавља са различитим тематима
„Празно доба“ обилато располаже. За ову прилику толико.
Градимир Стојановић
24
СЕЋАЊЕ
Милан ЈАНКОВИЋ
ПОРТРЕТ АНАРХИСТЕ У
МЛАДОСТИ
Почињем по устаљеном обичају, као да се налазим пред исљедником, иако је моја несмирива савјест
бриткија од најљућег истражитеља (сагласио сам се са
мишљењем Алистера Кроулија да је „перо истине свагда на оштрици бријача ума”).
У Матицу рођених унијет сам као Мустафа Голубић, од оца Мухамеда и мајке Нуре, на свијет дошао
„у Бога године“ 1891. – родно мјесто Столац. За Столац, или, некада Видоштак, сам још прије промјене
мљечних зуба знао да је ужљебљен у удолини реке Брегаве и оздољ загледан у планине Хргуд и Видово поље.
Иза рахметли-дједа остао је калиграфски пријепис мисли да је Столац „зачет из загрљаја горостасног Хргуда,
њежног и сензибилног љубавника, и превртљиве и врцаве намигуше, Брегаве, насљедивши очинску постојаност и смисао за опстанак, те мајчинску разноликост,
шаренило и гиздавост.“ Рјечит к’о и вазда, отац би надахнуто придодао да нам је завичај „мјесто испод чијег
сваког каменчића вришти хисторија“.
- То није зачудно, јер су на овом кршу вјековали
стари Илири, грчки бродари, римски патрицији, готски
оклопници, словенске па венецијанске велможе, клањаоци „османскога источанства“ и намјесници „двојне царевине“. За све њих је заједничко осјећање - опчињеност миомирисом маслина, појањем цврчака, издашношћу
медитеранског поднебља и реском свјежином брзотоке
ријеке – само је један од очевих звукочарних прелудија.
Оно што не бих јавно одавао ни да ми клинце
под нокте закивају је податак да се бабица, Халида, запрепастила јер на свијет дођох „нијем и љутоок, као нико дослен!“ Присебност је, ипак, није оставила, па је
брже-боље пљунула у недра. Доцније је уз ракију љуте25
СЕЋАЊЕ
ницу мрмољила басму Наполеонове мајке, Летиције, „само нек’ потраје“, дометавши егзалтирано - „машала.“ Наредних година уз смијех је причала да је у првоме вакту помислила, кад сам уз Танталске муке закмечао, да сам са Шејтаном преломио јадац!
Породица ми је даровала стамен емотивни темељ, ако се изузму превентивне претње благодушног
оца. (На прве деранске обешењаклуке обећао би ми да
ће баба-Јагу измолити да ме испече у пити, па ја нека
видим!) Растао сам у окружењу двије сестре, Зулуфе и
Хабибе и брата Ахмета, вазда загледан у пушке шешану и гарабиљчину, окачене на дувару изнад софре. (Беху то симболи ратничке прошлости коју нисмо смијели
да изневеримо.) Самим тим што је од све дјеце био најстарији, Ахмет нам се узвисавао у недомашив узор, висок и отресан а опет вјетрењаст, као да лебди на летећој
поњави. Никада није допустио себи да се на нама недужним наплати ако би га неко други расрдио, трудећи се
да нас наткрили љубављу. Мене и моје другове у игри
прозвао је бијесним муртад-таборлуком, шалећи се да
смо „језовитији од буљука сејмена!“ Мене је, уза то, частио опаском да сам „ђаволичног Иблиса ушио по магарештини и пасјалуцима.“ Када би запао у „малинконију“ знао би да дода да нам душе по тавнини наликују
удовицама у зифтаној црнади!
Учен да сам Србин муслиманске вјере, док нисам стасао и „стао на снагу“ слушао сам оца, чим би медоусто отпочео о јуначним временима. Пијуцкајући надалеко знану столачку лозовачу, уз по ко зна који по реду филџан кафе и чибук духана, са приповиједањем не
би престајао ни у одмакли час, док се ноћ у рођај зоре
претапала.
Усржен у туђим биографијама кроз сновидице
сам измаштавао стално новог себе, не наслућујући да ће
ми то својство касније неријетко спасавати главу! На
војводу Храбрен-Милорадовића, генерала код маршала
Кутузова, који је вјечити спокој пронашао у хумци на
гробљу у Видову пољу, поносна је била сва Херцеговина. Учећи наизуст стихове о њему, радо сам слушао и
26
СЕЋАЊЕ
очеву скаску о Храбреновом достојном саборцу, Ђорђу
Арсенијевићу Емануелу.
- Генерал Емануел је дош’о на свијет у кошавном Вршцу, и сам тај догађај је постао предмет митских
сказанија. У збирчици непознатог опевача и неодредљивог датума настанка остало је записано како су Ђорђевог велевласног оца, кнеза Арсенија, у том срећном
часу, збунили рзаји атова из штале. Наредни редови
указују да је, искористивши веселу пометњу, кроз капију куле од храстових облица несметано прошла Циганка, Зосија. Приведена кнезу, не упуштајући се у силноречје, одрешито му је у лице проријекла како ће његов
новорођени син у вечност крочити много прије душног,
свеопросног дана. „Чујеш, ваљда, кнеже, колико ти коњи већ сад вапију за његовом мамузом?“ – питањем је
сугестивност пророчанства јаче подцртала, кнеза изазавши да јој са алалом подари сребрњак.
- ... Да ће Ђорђе пророчанства испунити, наговијестио је већ са једва напуњених дванаест година. Дјечачке „бојеве“ тад је замијенио оним одистинским, када
су у Банат дрско нахрупили кавзи увек ради Турци крџалије. Као „одбрамбеној утврди западне цивилизације“ уједињеним вршачким Немцима и Србима војну помоћ су обећали Аустријанци. Њихови пукови бејаху,
међутим, безнадно далеко од зидина града уобрученог
барском тињом и мочварном шевариком. Хроничари су
прибиљежили да су се чадори турских харамија бјеласали на пишталинама под вршачком кулом, наликујући
на мртвачке покрове. Знајући да, чак и ако зброји безбрке синове, старијег Семјона и млађег Ђорђа, под оружјем има само 75 бранитеља, кнез Арсеније их је подстицао да маневрисања испреплету с маштом. Неустрашени смртном опасношћу пуних шест недјеља освајачке хорде су држали у заблуди да их има тушта и тма.
То су постизали хитро мјењајући положаје на утврдним
бедемима умундирани у разне униформе, халачући подржани тамбарањем у таламбасе и ратничке добоше, те
распирујући и по педесетак логорских ломача и буктиња од кровине или смоле, све док не би било близу да
27
СЕЋАЊЕ
одјутри. Готово заборавивши на сан и једући с ногу тек
у смирај дана, Ђорђе је, уз редовну обуку како се сабљом сијече у трку и скоком са зида копљем трбух пара,
свукуд доспио и свукуд био виђен. Стизао је да пријесном храном стражаре опскрби, да нишанџијама пуни
карабине те да коње одводи до водопоја и утире им
зној, сапи им савјесно трљајући сламом.
- ... Ковитлави надир аустријских трупа, пред којим се непријатељ разбјежао, Ђорђе је гледао са црквеног торња сазданог од жутомрког пешчаника. Док је
звоњавом оглашавао спас учинило му се да је олебдео
челом до небесног ковача Сварога! Обикнувши се на
мирис барута већ тада је знао да ће узбирати љековите
траве, старати се о голубовима и пецати шаране, караше, штуке, деверике, кленове, смуђеве, мрене и чикове
још само закратко, а да је оружје његова судбина. И, не
протекоше ни пуна два љета а већ је дурашно сабљу
„унајмио“ добровољачкој фрајкорској јединици пуковника Михаила Михаљевића. Са петнаест година, као
каплар у бојни с Турцима, утврдио је Његошев наук да
је „Богу жертва најмилија поток крви кад провре тирански.“ Већ наредног прољећа, у рату с Вранцуском, једвимице је на земљи претекао. Бајунет га је тако распорио да му је доњи стомак наличио на огњени тучак. –
причао је бабо, застајући само да одбије који дим из цигар-шпица од слонове кљове, какав сам видео доцније
још само код Јосипа Броза. Не бих стигао да занегодујем а он би, сркнувши кахву, настављао: – ... Не устајући из болничке постеље, у „Дневнику“ писаном у трећем лицу, наш прпошни Ђорђе је натолковао: „Срећа је
велика што је био гладан, те су црева остала читава, а
иначе би се ту свршило: више од петнаест дана нити је
могао говорити, ни јести, него су му чорбу и лекарије
сипали у уста, и колико је могао чути и разабрати, сви
су лекари изгубили надежду о његовом животу.“ Тада
једини српски лист - „Славено-сербскија вједомости“,
извештавао је да је Емануел у једном боју, окружен четворицом вранцеских војника, ипак успио да им преотме топ, док је код Белгенхајма свог претпостављеног
28
СЕЋАЊЕ
спасао из непријатељског затвора! Рањен је још два пута, а посљедња рана умало да није била фатална по његову даљњу војну каријеру. (И то баш када је био одликован златном медаљом за храброст и унапријеђен у потпоручника.) Многопаћенички расидрен из снова пабирчених од кошмарних истрзака, „Дневник“ је допунио
свиједочењем: „Друга рана у руку није била тако страшна, али је зато трећа била готово гора од прве: после
дугог лечења, остане сакат у ногу“. Као не баш славограмзиви хладноков, правилно сматрајући да је са једва
навршених осамнаест година премлад да би се одрекао
војни, на наговор рођака и пријатеља, отпутовао је у
Херкулску бању, потегавши у сусједну Мехадију. И како то бива, на њега је више од сумпорне воде дјеловао
санаторијумски хећим, кроз комендијање га „савјетујући“: „Купање, млади јуначе, купање у врелој води и шетња, масажа и поново купање. И да добро једете и смејете се са дјевојкама. Овде их има колико год хоћете,
окупљају се кад цветају јорговани. Траже шејтана и
обично га и нађу. Не би зашкодило да га и ви некој од
њих покажете!“ Већ након три мјесеца, Емануелу пође
набоље и извидао се па се ставио на располагање коњаничкој уланској регименти. Како од аустријског цара
Леополда II није добио спахилук, који не само да је заслужио својим родољубством, већ је исти требао да буде додијељен још његовом оцу, захтијевао је одобрење
за премјештај у Русију. Већ по доласку у Петроград, као
наочит а ненаметан младић, умилио се цару Павлу II, и
произведен је у штабс ротмистра Лајб гвардејског хусарског пука. (То је представљало тачку одскочницу за
паметстајући официрски успон.) Јер, у наредне три године промакнут је до узвања полковника, па је на паради у част крунисања Александра I, сина Павла II, водио
ескадрон гардијских хусара. Само неких два’ест мјесеци иза тог, додијељено му је врховно челништво над
Кијевским пуком, и наредна четир’ љета, до првих сукоба са Наполијоном, водио је безмало цивилни живот.
Ступајући у брак са Софијом Кнобел, кћерком генерал мајора артиљерије, Вилхелма Кнобела, током година је
29
СЕЋАЊЕ
постао родитељ тројици синова и чак седам шћери.
- ... Да на себе опет сврати јавну пажњу допринијела је битка код Полтуског, 1806. године. (Помор на
„ратишту и блатишту“ прикрајчио је са колајном за
храброст, јер је незаустављиво надирао, не освртав се
ни кад му је један метак пробио бутину а други разнио
канију са посјеклицом димишћијом. Уставио се само
који минут, пошто је топовско ђуле однијело сапи
олденбуршког четир’годца под њим!) Сљедећег љета, у
пустопољини код градића Гуштат, побрао је Орден светог Владимира, командујући пуком одговорним за обезглављење забасале противничке претходнице. Ратна
фортуна га тад није напустила па је одличјем реда Свете Ане благочашћен већ у наредној прилици. (Неш’ ми
вјеровати, ал’ заробио је вранцеског маршала, обарајући га сабљом алеманком с јабучје сивкастог персијанског ата!) Недуго затијем, 1812. године, Наполијонова
полумилионска армија прешла је ријеку Њемен и нахрупила у Русију, а полковник Емануел је на челу Кијевског драгонског пука присаједињен армији кнеза Петра Ивановича Багратиона. Кнез је одлучио да му без
икаквог већег двоумљења повјери команду над цијелом
коњицом. Наш Ђорђе је повјерење оправдао чеоним сударом код градића Мира, из бројног стања изденувши
девет пукова пољске каваљергардије! Није га спријечило ни то што се под кишом стрељива, преметнуо, овог
пута, стрмоглавце са андалузијског кулаша, Ромеа.
Ушчуђен како је жив претекао потпао је једва двије-три
седмице под благоруки надзор болничарки, док му се
болови нису замирили.
- ... Испоставило се да је вријемена за опоравак
мало, јер је услиједила једна од најстрахотнијих битака
откако је људског рода, код Бородина, 9. септембра
1812. године. У њој је Ђорђе, по ко зна који пут, надвисио себе, јагмачке грабећи унапријед док су коњи под
њим падали стубоком што од озљеда што од исцрпљености. (Заповиједништво није препуштао и поред куршума у десној страни груди!) На светковању и побједопоју лично га је фелдмаршал Кутузов унаприједио у ге30
СЕЋАЊЕ
нерал-мајора, и именовао га за команданта Летећег корпуса.
- ... Слављен као јунак усмјених предања војну
каријеру проткао је непотамњивом бљештином и у бици код Лајпцига, неких годину дана иза тога. Лично је,
јашући на ајгиру с кусим репом, заробио вранцеског
маршала, Жака Лорисона. (За њега се зна да је, своједобно, постављен за гувернера Венеције, да би му у
наредном мандату била поверена дужност да утврди
франкофонску управу у Дубровнику.)... Недуго затијем,
а под копитама Емануеловог дората у пропњу заштропотали су плочници Париза! Управо пред њим је, код
дворца Тиљери, оружје и заставу положила Бунапартина Национална гарда. И, несравњиво теже му је пало
владање Паризом до приспећа краља Луја XVIII, неголи
све опсаде и инвазије.
- ... Избивајући изван завичаја безмало онол’ко
кол’ко је Одисеј странствовао изван вољене Итаке, само једном се, још Ђорђе „делижанцом“ вратио у Вршац, обрадован као да је ократио присилно прогнање.
(Упркос хтијењу да се искоријени, није се одвојио од
срчике поријекла и духовне традиције.) За неколико недјеља одмора пловио је шајком по Дунаву, кротио пастуве јашући их без седла и узенгије, сладио се димљеним шараном и густирао глаткоклизна вина. У предвечерњим лаганим шетњама, миришући јорговане у Херкулској бањи и упијајући шар нуђен погледу, снивао је
будан, примириван да по судбинској спирали није промакао као узалудник. Смртну причест је примио 1837.
године, али ће његов лик, узвинут на тиркиз-небној бедевији, наставити да пламиња кроз вјекове.
На канабеу холо узаслоњен, подигавши ноге на
шиљте од црвенкастог сафијана, снатрио сам да сам на
војводе барем донекле уметнут. (Ако не по другом, бар
по приправности да срнем „на моћног и у погибао.“)
Нисам ни слутио да ће измештеност бити заједничка
особина наших животних путања у неподударним временским равнима.
31
СЕЋАЊЕ
****
Усчудио сам се када сам видио како мајка Нура
у пољу испод ражбуњалог глога оставља погачу, чашу
црног вина, коњску потковицу и шиваћу иглу. Наслућивао сам да је то жртвеник принијет сулудном олујном
демону, да нам болест из домазлука изагна.
Ритуал нам није био од помоћи, па је раном смрћу оца, Мухамеда, од посљедица олахко схваћеног запаљења плућа, моја породица, надалеко знана по „салтанатлуку“, умногоме изгубила на угледу међ осталом
рајом из Шимшир-махале. Немајући било какав други
избор, брат Ахмет је, у потрази за послом, на дуже морао да напусти Босну. Отишао је, најприје, у Канаду,
гдје је киријао као дрвосјеча, да би се касније обрео у
Турској, бивајући слабо стојећи ашџија. За ћемер злата,
или да по нашки поједноставимо, - кожни појас крцат
дукатима – ћошалијама и међедијама, благодарио је
имућном а оружју невичном Хазирбегу. Пријатељство
засновано у механи и дерт уз ракију анасонлију, подстакли су „постизање споразума“ да Ахмет, као такозвани
бедел, бега одмени у предстојећем рату. До објаве војне, ипак, није дошло, па је бег моме брату халалио да
благо слободно пренесе у Столац. Ахмет је њиме у Сарајеву отворио биртију „Мала Херцеговина“, новчано
потпоривши фамилију. На мени је остало да, како се у
нас говорило, истутњим свој а и породични тал угурсузлука.
На мајку, Нуру, пожртвовану и самосвијесну жену, сад је пао неслућено тежак терет васпитавања и очувања дјеце. Од ње отргнут унапријед запечаћеном судбином, у мислима сам је дозивао да ме ободри утјехом
свеопраштајуће топлог загрљаја. Њен умирујући глас
док нам је пјевала „Има л’ јада, к’о кад акшам пада, кад
махале фењере запале“, одзвањао ми је кроз бесане ноћи за све ово вријеме обездомљености.
А странствовање је почело рано, када сам као лакоук школарац и незајажљиви читалачки вјерник уз
аминовање и мршаву стипендију општине Столац пре32
СЕЋАЊЕ
мјештен у сарајевску гимназију. Мирис хељдине љевуше коју ми је мајка испекла пред само путовање и дан
данас осјећам у ноздрвама. На растанку се нисмо пољубили „јер се љубит, ваља само при повратку.“ И, мада
сам стално, наредних година, бивао окружен мноштвом
драгих и мање драгих људи, као своју сам смио да потпишем Ничеову фразу – „Самотности, самотности, завичају мој!“
Без жеље да се „сјетно преслишавам“, за школовање ћу рећи толико да је оно у освит новог вијека и даље подразумјевало „нештедљиву употребу прута“, илити „виргаза“. (Примјену су лако проналазили сви, од
оних најмеканијих, врбових – старих тек једну годину,
до оних најболнијих – љескових.) Њихову бриткост сам
искушавао небројено пута, јер, мада сам био узоран
ученик осионост ме је папрено стајала, пошто никад нисам „пушт’о рђи на се.“
Пет сарајевских година најдужи је период током
мог живота да сам се скрасио у једном мјесту. Услиједило је пресељење у Београд, који је, надомак Балканских ратова, био сав у националном усхиту. Анексија
Босне и Херцеговине усталасала је страсти у тој мјери
да је научник признат у читавом свијету, Јован Цвијић,
јавно заступао став да се „српско питање мора решавати силом.“ Чак је и позориште сво било у духу јуначке
епике па смо из представе „Бој на Косову“ добили поуку да је кукавички отклон у запећак и „живот без части пакао у коме се савест кува!“ И, ако се Аустро-Хунгара и Турака мало ко бојао, спрски мушкарци су зазирали од слободоумних и кварних женскиња, затрованих
бјелосвијетскијем журналима. (О тој појави су новинари извијестили с огорчењем: „Кад су у позоришту, циркусу или у салонима, њихов је безобразлук премашио
сваку меру. Голе им руке до рамена! Гола им леђа до
половине, голе им груди до трбуха. Чарапе им прозрачне, а сукње налик на тул, од чега ми комарник, да се
бранимо од мува – правимо. Не питај, брате, шта јој се
види него шта јој се не види. Све је то на пазар изнето!“)
33
СЕЋАЊЕ
Нова средина ми је понудила поред зорта од јевропског неморала упознавање са новим облицима ђачких опачина и неподопштина. Брзо сам схватио да у
школи запослени полицајци у цивилном руху, звани
„беделуси“ мало кад имају времена да пландују.
У мени је разузданост тек пупила, па сам доколицу безглаво харчио мјесечарећи по обронцима маште. Себе сам умио да поистовјетим са ђувегијом из талмудског спјева, који је скочио на коња врана и „одјахао на четир’ стране свијета“. Стварност гледајући, махом, кроз нишанску мушицу сарказма, стварао сам рапсодију ништавила, снивајући да ћу саздати газ преко
ријеке заборава. Надобудан и опчињен књижевношћу,
подозревао сам да се утапам у мору од мастила и давао
сам помпезне судове одлучан да их браним до истраге.
По мени, Ракић и Дучић бијаху принчеви лирике, Скерлић ауторитет раван Богу, Богдан Поповић – краљ
естетике, Вељко Петровић – српски Мопасан, Исидора
Секулић – најписменија и најумнија Српкиња, а Димитрије Митриновић – проницљиви тумач и анђео чувар
наднаравног вајатеља – Мештровића. Ускоро су ми узори постали људи потпуно другачијег кова, углавном
под будном паском полиције. (Срамота је рећи, али сам
са чуварима реда сефте конфронтиран баш кад сам срицао прва слова из азбуке сладострашћа у блудионици из
земунског Првог кварта, док су у рацији запћене „женскиње које тијелом својим тјерају блуд у циљу привредног обрта.“)
****
Као и већина дођоша „из пријека“ и ја сам Зелени венац једначио са Латинским квартом, углавном слабо марећи за школу и школске свједоџбе пунећи недостојним оцјенама. Моду да се ијекавице манемо чим у
Дрину прво весло уронимо, можда сам превише лахко
прихватио, али свако нека своје бреме носа.
Није ми за дику ни што гро времена углавном
протраћих у „акшамлучењу“ у „Златној моруни“, док
34
СЕЋАЊЕ
келнери не огласе „фајерунт“. Увежбавајући играње биљара и испијајући уводне фраклиће куване ракије зачињене медом припремао сам се да приберем кураж и
уђем у „сектор“ крчме резервисан само за комите. Тамо
би ме дочекали разбарушени и мргодни ликови заоглављени димом од дувана и нагнути над пушећим тањирима чокалијског пасуљчета са пастрмком или са сушеном моравском сарагом.
Колико год су ме комите гордиле толико су ме,
ако не и више, срдили јарани из мог завичаја. Јер, обретени у Метрополису, они су безглаво шантуцали поред
кућа са доксатом, љумајући кроз шпалире рабаџија збитих уз таљиге и штајервагене. Без пребијене крајцаре у
џепу, радовали су се кад би их носачи устављали да би
мало замезили окрајке кавурме купљене на фишек, бели
лук и лебац умочен у млаку мочу од печења.
Од дуга времена, пошто би заварали глад, спуштали су се низ Балканску улицу и зијали у излоге, живописније и од оних виђаних на Башчаршији. (Без икаквог реда низале су се поред дућана – „болтаџиница“, кафана „ракиџиница“ и „чокаџиница“ те пекара – „фурунџиница“, сапунџијске, капаџијске, шеширџијске, кројачке, штрикерске, абаџијске, ковачке, поткивачке, калајџијске, сарачке, седларске, папучарске, опанчарске,
мутапџијске, терзијске, ћурчијске, грнчарске, пинтерске, лецедерске, воскарске, и ко да поброји какве све
још радње.)
Уколико би их послужила срећа налетали би на
Жућу селебџију, вазда радог да их обреди из чутуре са
комовицом, под условом да му на уво певају – „Амбаланта, кожно одељење, ту наш Жућко лечи обољење“ и
„Горе таван, доле сутеренти, мила мамо, јуру ме агенти“! Док си дланом о длан а већ би се поднапито саплитали преко на прашњавој џади изложених бардаклија,
бучука, крчага, ћупова, тестија и врбовим прућем сплетених балона, или, не дај Боже, преко глава шећера обавијених у касапску хартију, препирући се са гневним
бакалима. Гладни и промрзли, не проналазећи бољу солуцију, конак би преконоћ обезбеђивали у уличним
35
СЕЋАЊЕ
сандуцима за отпатке, изазивајући нескривено сажаљење пролазника.
Тек када би исцрпљеношћу довели животе у
опасност многи од тих тек приспелих несрећника би се
скрасивали по манастирима, где их је чекао неслућени
„комфорт“ и умногоме срдачнији пријем.
Ја сам се у престоници прилично снашао, па су
ме земљаци лако прихватали. (Поглавито сам их, мислим, придобио скоком са највише ивице железничког
моста у Саву, на пливачком надметању у организацији
Олимпијског клуба. Упућенији су смели да се закуну да
је тај скок био, у ствари, пресудна провера моје одважности за регрутовање у комитску чету Воје Танкосића, а ја те гласине нисам побијао.)
Када су ме одвели код Танкосића, видео сам
виткостасог официра, маркантне појаве, и жустрих покрета подјарених брзим сукљајима беса. Чувши да сам
и сам прек и нарогушен, почео је изоколним запажањем, како ме бије глас да се куробецам к’о управник
куплерајског вешераја и да само меркам где ћу коју
пракљачу да припицокнем! Раскравио ме је спочитнувши да делујем отресито, мада обучен у зифт црно одело могу бити помешан са укопником ил’ краљевским
надгледником водостаја! Стрпљивост ми ретко прискаче у помоћ, али те ноћи самосуспрезање беше награђено када ми је на растанку поклонио зборник Тонија
Олдриџа „Манифест Реда источњачког храма“, преведен на немачки и публикован у књижарници „Коркхамер и син“ из Хановера. Већ на првој страни стајало је
да су редови који следе срочени у славу лондонског
огранка манхајмске групе за еротску магију „Ордо Темпли Ориентис“, предвођеног Алистером Кроулијем.
Олдриџово луксузно издање са ешарпом од
плаве моириране свиле за обележавање страница канио
сам тек на прескок да прелистам кад сам се иза поноћи
обрео у стану. Стихови Алистера Кроулија, (иницираног под именом „Пертурабо“ – „Истрајући“), на мене
су, међутим, деловали као одзвон ванвремене симфоније. (И данас се радо присећам следећих: „Кап једна не36
СЕЋАЊЕ
беског пехара као понор је, море бесконачно које упија
све што је бесмртно! Ох, али кроз то блиставило сво
Сопство се исказало! Памћење посрће к’о човек слеп за
све остало. Круни се говор, к’о стена кречњака, док душа мисли сигурно зна да ће тај хаос издржати, истину
да Човек је Бог као бесконачну признати.“)
Да бисмо се нешто боље упознали, мајор Танкосић је, већ наредне ноћи, инсистирао да одемо у кафану Боторићевог хотела „Париз“, чија су непобитна
преимућства, како је то штампа доносила, „парно грејање, електрично светло, модерни намештај, вентилација, телефон, и чињеница да је близу станици електричног и коњског трамваја.“ Пошто смо подебело загозбили, мој домаћин познат по надимку „завереник испод
руже“ ми је поверио да је и сам пореклом Босанац, родом из Крајине. Сетио се да се „ватрено крстио“ у боју
на Челопеку, 16. априла 1905. године, а онда разговор
намах окренуо на Драгутина Димитријевића – Аписа.
- Његова енергичност и хитар ход у нескладу
су са оријашким стасом. – прво је мајорово запажање. –
Кад сам му приведен прво што сам помислио је да је
Гаргантуа према њему кепец! У основној школи су га,
још, због горостасне грађе другови од милоште звали
Апис, по мускулозном египатском божанству у облику
бика. Тек касније су сазнали од неких Цинцара да та
реч на грчком означава пчелу. Сложили су се у глас да
оба значења једног истог појма верно описују Драгутина и физички и психички!
Мајора Танкосића сам изненадио саопштавајући му проверен податак да је три дана пре Аписа рођен
будући краљ, Александар Обреновић, па се још и тада
усуд постарао да им животне путеве преплете. Орасположен том опаском мајор Танкосић ми је одао да је
Апис са седморицом завереника планирао да краља
Александра и краљицу Драгу лиши живота још 11. септембра 1901. године, на прослави њеног рођендана у
кафани „Коларац“. Као неко ко се с судбом загонеће,
краљ се те вечери није појавио, изостанак правдајући
кијавицом! Други пут, суверен је избегао „заслужену
37
СЕЋАЊЕ
казну“ на војним маневрима у околини Уба. У ноћи
„мајског преврата“, између 28. и 29. маја 1903. године,
Апис је био скоро на смрт рањен. Тек након вишенедељног болничког лечења пресудила је његова атлетска
конституција и непобедива воља за животом. Ускрснуће није сматрао за чудо, слажући се са Волтеровим ставом да „ускрснути није ништа чудније него родити се!“
Уза све то, ни ведар дух га није напуштао. Сестрићу,
Милану Живановићу, приликом посете, кроз слабашан
смешак је припоменуо да је исти ујак јер је Ђавола у себи удомио!
- Пуковник Апис је имун на летарг и за њега не
постоји доколица. Од премного обавеза и послова није
имао кад ни да се ожени. Не могу да кажем, итекако
плени фрајлинске погледе, говорећи да, када сте наочити и разбацујете новац без пардона, каћиперке орно
прискачу у помоћ! Опањкавања на његов рачун иду од
гласина да је импотентан, преко оне да је толико развраћен да не преза ни од силовања до интриге да је
извесну Зорку Павловић, задавио у оргазмичном грчу!
Оно што ја знам је да међу најинтимнијим пријатељима
кола једино глас да Апис до сада није упознао љубав у
свој својој многообразности. (Стога би неретко пустили
и сузу кад би од свирача наручио песму „Циганка ми
гатала на трави / да ја немам срећу у љубави!“) Чулна
саблазан би пронашла одјека тек понекад у свагдањим
ћаскањима. Има од тада неколико дана, када сам у “Златном бокалу” књишки мудровао Китсовом опаском да
је „истина лепота а лепота истина“, а Апис је узвратио,
по ко зна који пут духовност и духовитост стопивши у
једно: „Највећа лепота су женске дојке кад пупе као два
паралелна света!“ – настављао је мајор Танкосић са
призвуком неке њему несвојствене нежности у гласу.
– ... Све што би чинио или говорио имало је
обележје устаничког. Реченица му је језгровита, брзорек је и прецизан, одан јасноћи и правомислености. А
ако би дошло до какве расправе никад не би повредио
опонента који би му супротставио гледиште. Судови су
му разложни, убеђења чврста, а одговорност према да38
СЕЋАЊЕ
тој речи крајња.
Мало ко се улоговао у мом сентименту тако
присно као Апис. Био ми је звездарник над богазама
идејног и идеолошког зревања, и неко чији је сам спомен довољан да пресводи поноре мог колебања. Требало је да прође неопростиво дуги низ година док му нисам, најзад, и лично представљен. Тада је већ био духовни месија непрегледне реке српских патриота.“
****
- У „Упанишадама“ можемо пронаћи како је „човјекова душа кључаоница кроз коју се виде дјела васионе.“ – Гаврило Принцип ме је постидео познавањем
светске књижевне баштине. Пландовали смо у крчми
„Бумскеллер“, њен немачки назив претпостављајући
српском – „Туц подрумче“.
За срећнијих ноћи сласне залогаје папака у сафту
заливали смо „Ајшингеровим“ млаким пивом „с крагном“. Бахатили смо се јер бих механџији објаснио да се
гостимо на рачун Воје Танкосића! (Мајор је преко тих
узгредних цехова, чињених на његов образ и буђелар,
барем када сам ја био у питању, прелазио с смешком
благонаклоности.)
Неће бити претерано ако кажем да ми је Гаврило, сруњен и погрбљен као да је на слабачким раменима
теглио судбинску торбу упртњачу, изгледао језно попут
наплавине у обалском муљу! При упознавању, неки дан
пре тога, похвалио ми се да је „доглавињ’о из Хаџића
пјешке“, те да је, по уласку у Србију, клекао и пољубио
земљу, не трудећи се да суспрегне сузе. Њему, Трифку
Грабежу и Владети Билбији обезбедио сам кров над
главом у потлеушици покривеној шиндром у улици Царице Милице број 12. Они су, међутим, погачу заискали
преко ’леба и преселили се у још грђу избу, наивно насевши на оглас објављен у „Дневном листу“: „Издаје се
кућа под кирију, може ђутуре а може и да се крчми соба
по соба. Има четир’ собе, фортхауз, подрум, дрварник,
39
СЕЋАЊЕ
кујну, шталу за коње и кола, кокошарник и све друге
удобности. Вода је у авлији, пред прагом (чесма), па ко
је заинтересован да се јави у Босанску улицу, код госпа
Персиде, или у меани – ЗЛАТНА МОРУНА.“
Почетну наклоност према свој тројици ових аветника није умањило ни поверљиво признање Владете
Билбије да су у Београд, заправо, кренули из Книна.
Владета је, према тој верзији, добио пропусницу од сина лекара из Грахова, Љубе Подградског, а своју је препустио Гаврилу. Трифко Грабеж је унео додатну пометњу једном наводећи како је Гаврило за пут у Београд
припремио лажни пасош са презименом Чеко а други
пут, да му је у путној исправи уписано име Жика Јовановић! Правећи се невешт, сваки од тих неуверљивих
исказа наоко сам прихватао здраво за готово. Стало ми
је било само да Гаврило не отеже са уписом петог разреда, у Првој мушкој гимназији, стационираној у Дому
Светог Саве у Душановој улици. Бодрио сам га да не
посустане, јер је једва крај са крајем састављао, грбачарећи на калдрмисању излокване Карађорђеве улице.
Придошлице су ми у пô гласа приписале новчану испомоћ да Гаврило не остане „дјевичан“, уприличујући му блудни сусрет са друслом Кадивком. (Истој је
од задовољних клијената остао атрибут да је „тевтонка
из Маринкове баре“.) Данима се шапутала смишљотина
да јој је закалаушио „твртка“ на попином прасју иза сеновитог Ђачког бањалишта, код Небојша куле, а ја те
аброве нисам побијао, иако су се косили са истином.
Гавра ми се са натегом поверио да му је срце запленила
сестра Недељка Чабриновића, Вукосава и да са њом
размењује нежна писма. Вихор историје онемогућио је
да се та безазлена симпатија расцвета у нешто продуховљеније.
Када бих остао без убите паре Гавра и ја бисмо
се осамили у крчми „Жиров венац“, пијуцкајући на
„вражју вересију у друштву са цијене спанулих такмака“. У тим навратима најрађе би „промухабетали неку“
о ближој родбини и пријатељима. То су бивале једине
прилике да су му се грубе црте лица ганутљиво оме40
СЕЋАЊЕ
кшале. (Одликовали су га високо чело, истурена брада,
избочене јагодице, грбаста носна кост, буљав поглед и
чивитни подочњаци, које је сам често упоређивао са
црним обрубом на умрлицама!)
Гордељиво се прсио од поноса, приповедајући о
своме прапретку по имену Тодор.
- Нећу претјерати ако кажем да су га савременици фолклорисали и славословили. Био је корпулентан и
наочит, а љепоту му је надопуњавала живописна ношња украшена сребрним грудњаком и „варићаком“ с пауновим перјем, ношеним на глави намјесто феса. Не одвајајући се од кратке пушке и огромног ножа са седефном дршком, при силаску у далматинске градове, тада
још увијек под Млетачком управом, удивљавао је мјештане толико да су га прозвали „поглаварем племена“ и
принцем. (На латинском „принципал“.) Управо да би
очувала сјећање на њега наредна покољења су за себе
присвојила презиме Принцип. То презиме је понајвећма
узвисио мој дјед Јово, са два брата се прикључујући Босанско-херцеговачком устанку, 1875. године, стајући уз
раме свештенику из Грахова поља, Илији Билбији.
(Отац Илија је испунио породични завјет да „када наступе тешка времена за народ, остави крст и мантију на
страну и дочепа пушку у шаке.“) Дјед Јово и прота
Илија су изборили мјесто у главном устаничком штабу
у Црним Потоцима, а њихова срчаност је иницирала
одушевљени текст у „Манчестер гардијану“ из пера
уваженог хроничара, сер Артура Еванса. Тај напис је
умногоме расвијетлио циљеве српских ослободилаца у
очима неповјерљивог Запада.
Гаврило је пиће слабо подносио, и „поч’о би у
говору уплићати.“ Шалио се како, када се напије, не само да види већ и чује у боји. Ја бих га разложно опомињао да се пошто-пото од севдаха клони. Не означава та
реч џаба у арапском изворнику „жуч од ноћи црњу“!
Није могло бити орнијег од њега када се на политичком зборисању скандирало против Аустро-Мађарске. Тврдњом како машта, да ће, кад ослободимо потлачену браћу, као некад Пушкин, „опет над бајком сузе
41
СЕЋАЊЕ
проливати“, запленио је моје поверење па сам му без
бојазни обзнанио како каним да објавим збирку поетских записа – „Звезде су детињасти светлуцавци“. Чак
сам му из црне свеске од молескина ишчитао пасус у
коме сам патетично нагласио: „Притајен као трудна
удовица сопствену смрт у загрљају цупкам. Да ме сам
Господ на коленима моли не бих изашао из куле тишине у коју сам се самосахранио. Служим Дионису и не
досађујем се готово никад у своме присуству.“ „“
„Гаврош“ ми се том приликом одужио рецитујући ми Ничеову песму:
„ Ја знам одакле сам.
Незасит као пламен
Жарим и изгревам самог себе.
Све што год обухватим засветли
Све што иза себе оставим угљенисано је.
Пламен сам био и остао. “
Обрадовао се кад је утврдио да се и ја не одвајам
од књига, говорећи ми да оне, по њему, даривају смисаоност озарења. Са још неоскрвњеном знатижељом читао је све, почев од Александра Диме, Валтера Скота и
Конана Дојла, преко биографије Јулија Цезара до „Катихизиса револуционара“ Сергеја Њечајева, жудно понирући у столећа пресељена на хартију.
Утиштио ме је тиме што ми никад није казивао
неки свој лирски рад, мада се трудио да кроз поезију
позајми глас усковитланом очају и разбије леден синџир око срца. Стихове „о ружама које на дну мора цветају за вољену девојку“ усудио се да прочита само пред
даровитим песником, Драгутином Мраосом, дрхтурећи
од треме „као никада пре или послије тога“. За песмепрвенце хтео је да заинтересује и Иву Андрића, али је
био устручљив да му их покаже. На питање зашто му
их не донесе одговарао је да их је спалио! Био је убеђен
да је став како су естетски недорасле, на његову жалост, прелако одбрањив. Још увек је, како је то Јован
Дошеновић луцидно назвао, „слаткопјевац“, срећом,
42
СЕЋАЊЕ
изнад свега привржен завету – „ил’ ватру у пјесму ил’
пјесму у ватру!“ Мени је једном, тек, напоменуо како
сања да ће пером сазидати сновидовно-маштодарну
грађевину. Није ме чудило што је у идеал уздигао нужност да врсни књижевник тек на први поглед неважне
фрагменте расветли до најпонорнијих дубина. Удубљени у преливе и нијансе, по њему, морате писати потанко, сићано, танано, подробно, луцидно и лудистички,
двосмисливо али и откривалачки, изван канонизованих
образаца и уопштених поетика, у истом тексту уједињујући опречна гледишта, самеравајући необухватљиво,
препоручујући исконску неверност, али, изнад свега,
уздижући сверазорну једноставност!
Сем литературе заједничко нам је било осећање
оданости неугасивој идеји о уједињењу потлачених јужнословенских народа „од Балкана до Адрије“ и дивљење према Богдану Жерајићу. (Важећи за поданика
лепоречја, Гавра ме је проведрио откровењем да је Богдан животом оповргао констатацију Ларошфукоа да се
„у сунце и у смрт не може гледати нетремице!“)
Богдан је, као што је свима знано, предузео неуспели атентат на Фрању Јосифа а потом је, у јуну 1910.
године, након што је са пет метака промашио поглавара
Босне и Херцеговине, генерала Маријана Варешанина,
шести испалио себи у уста. Варешанин не само да је
остао неповређен већ је шутнуо мртвог Жерајића и
крикнуо „ђубре“, несвестан да та опаска њему приличи.
Полиција је оскрнавила Жерајићеве посмртне остатке,
откинуту главу чувајући у полицијској збирци као „узорак главе анархисте“, док је труп покопала на скровитом месту.
Са егзалтираношћу смо Гаврило и ја ишчитали
тек објављену брошуру „Смрт једног хероја“, нама до
тад непознатог аутора, Владимира Гаћиновића. У њеном уводу је истакнуто: „Циљ је овом саставу, у првом
реду, да изазове револуцију у духовима и мишљењима
младих Срба и да их спасе од катастрофалног утицаја
извесних противнационалних идеја и припреми за ломљење окова и гвожђа и за стварање здравије основе
43
СЕЋАЊЕ
једнога светлога националнога живота који има да дође.
Тих нових људи има, они се стварају, појединци избијају на површину и узимају предодређени положај весника нових идеја, новога рада и нових акција; они проповедају револуцију духова и мишљења, акцију рушења
садашњег болесног и стварања новог живота на најширој националној основи, нови светлији морал умирања
за идеју, слободу и оковани народ. За те идеје просута
је крв Богдана Жерајића на сарајевским улицама.“
Не слутећи да ће им Владимир Гаћиновић пресудно преусмерити идејне бусоле „узор-омладинци“ су
пронашли Жерајићев необележен гроб. Китећи га цвећем над њиме су се свечано заклињали да ће освојити
коначну слободу. Сам Гаврило је, сможден и утваран
као шлем на крсту над војничком хумком, само неколико година касније, на суђењу због смакнућа Фердинанда чило признавао: „Жерајић је мој први узор. Ноћу
сам одлазио на његов гроб као младић од 16 година и
присезао да ћу учинити исто што и он.“
44
СЕЋАЊЕ
Берислав БАГОЈЕВИЋ
РАЗОРУЖАВАЊЕ
Прошло је више од пет мјесеци откако сам уселио у стан. То је први простор у ових седамдесет година колико дишем ван мајчине утробе за који могу да кажем да је мој у оном посесивном и данас тако масовно
прихваћеном смислу. Имам и доказ за то - папир на коме испод ријечи власник стоји мој потпис. Изломљен,
испрекидан и неприродно вијугав као да је оловком управљао неко опхрван тешком грозницом, али ипак мој
потпис.
Тог трећег јула прославио сам вјероватно најљепши рођендан. Иако сам говорио да је дегутантно да
овако матор човјек слави рођендан, моја ћерка, моја јединица која је за чисту десетку, инсистирала је на томе.
Не славимо само дан твог рођења, рекла је, него и дан
твог ослобођења. Сада коначно можеш безбрижно да
ствараш у миру свог дома, шапнула је док смо ишчекивали долазак првих гостију. За безбрижност никада није
касно, додала је осмјехујући се.
Брижност моје ћерке открила ми је неслућене и
непознате љепоте безбрижности. Она је била та која је
купила стан, она се потрудила да буде уређен по мојој
жељи, она се брине за режијске трошкове, она је... Моја
јединица за чисту десетку. А ту безбрижност коју ми је
подарила ја никада нисам могао да пружим њеној мајци
и њој. Није оправдање, али јесте истина: музичари на
разне начине могу да уновче свој таленат, писци имају
потенцијал да продају свој труд или укоричен или уколумњен у неким новинама, сликари, ако ништа друго,
на улицама могу да изложе своје радове, глумци могу
да играју и у реклами за паштету ако треба. А шта да
ради вајар, осим да ваја, да повремено вајка над пристиглим рачунима и да се довија како да преживи?!
Годинама смо се потуцали по подстанарским
45
СЕЋАЊЕ
шупама и чергарили по периферијама без изгледа да се
игдје укоријенимо. Тако је она провела дјетињство лишено безбрижности, а њена мајка читав живот. Премда
вјерујем да љубави у нашем породичном троуглу није
недостајало, ни данас не могу да опростим себи што је
није било више. Јер, за разлику од безусловне љубави
моје супруге и најискреније могуће, оне дјетиње љубави наше ћерке, моја је љубав увијек била подвојена,
располућена на умјетност и породицу. Тако израчвана и
ослабљена љубав могла је дјетету да поклони ручно израђене играчке од дрвета, жени понеки варљиви тренутак када би се поносила својим човјеком, али никада не
и безбрижност. Поред оне духовне, безбрижност посједује и материјалну димензију, опипљиву и мјерљиву
страну која се агресивно шири на уштрб ове прве. Ту
навалентну димензију безбрижности сматрао сам одбојно приземном, недостојном примјећивања, а некмоли
труда да јој се подилази и служи. А када је моја драга
сапутница обољела, било је одвећ касно за кајање, за
промјену става, за акцију. Наплата за моју гордост и
одлучно неприхватање да се мојих руку дјело доведе у
било какву везу са трендовским или идеолошким матрицама била је неумољива и болна. Чак и тада, моја
тврдоглавост није имала намјеру да устукне. Увјеравао
сам нашу ћерку да је то што је задесило њену мајку
ствар судбине и ништа више од тога. Не знам колико
сам био увјерљив шеснаестогодишњакињи, али знам да
у то што сам јој говорио нисам вјеровао. Судбина, био
сам сигуран, није имала ништа с тим.
Вријеме је пролазило, а наше заједничко ремекдјело, наша јединица која заслужује чисту десетку, није
показивала да ми замјера. Није ме кривила ни за номадско дјетињство, ни за оскудицу, ни за прерану смрт
мајке. И одувијек је истицала значај мог рада, разумијевајући га прилично добро, иако није наслиједила нити
један мој ген због којег би нагињала ка умјетности. Од
тинејџерских дана је била одговорна, озбиљна, практична. Није ме чудило што је успјешно завршила студије
економије и маркетинга, упркос скромним могућности46
СЕЋАЊЕ
ма које сам јој пружао. Брзо након тога се запослила и
од тада она је мој мецена, моја доброчинитељка и највећа подршка. Њено вишегодишње пожртвовање крунисано је куповином и опремањем овог стана. Одабрали смо простор у приземљу зграде удаљене двадесетак
метара од школе. Дневни боравак смо преуредили у
атеље, али прије тога морали смо да срушимо дио спољашњег зида са два прозора, како би се огромни камени блок могао истоварити у средиште радне собе. Показао сам јој скице и цртеже замишљене скулптуре: човјек и жена страсно се љубе; једном руком он је чврсто
грли, а из друге одбацује пушку. Радни наслов је „Разоружавање“, рекао сам. Лијепи сте, мама и ти, одговорила је наша јединица која у нацртима очигледно није препознала Родинов „Пољубац“ због чега из познавања
историје умјетности сигурно не би добила десетку. Једва чекам да почнеш, додала је гледајући у хладну стијену испред нас.
Од тада је прошло више од пет мјесеци и већ ми
понестаје изговора. Моја ћерка долази у посјету сваке
суботе, загледа длијетом једва очешан камен и упорно
запиткује зашто не радим на скулптури. Вадио сам се
на грип, на измишљене обавезе, болове у рукама. Ово
посљедње је, додуше, било истинито, јер болни зглобови муче ме већ годинама, али никада због тога нисам
престајао са радом. Мрзим што морам да јој лажем, али
једноставно не могу да јој признам прави разлог зашто
стијена коју редовно обилази као да је члан породице
тако споро прима умјетников дар животности. Како јој,
након свега, објаснити ту тривијалну ситуацију: наставници из школе преко пута жалили су се да мој рад омета њихов и комунална полиција донијела је рјешење у
којем пише да могу да користим чекић само за вријеме
великог одмора - петнаест минута у првој смјени и петнаест у другој. Испрва сам био љут, жалио се и демонстративно лупао вратима зборнице. Онда сам покушао
да молим, да им објасним да моје „Разоружавање“ није
ни мање вриједно ни мање важно од неких битака којима наставник историје свакодневно филује младе моз47
СЕЋАЊЕ
гове. На крају сам прихватио пораз и чињеницу да
скулптуру никада нећу завршити. Чак сам пригрлио и
ону давно одбачену идеју о улози судбине и њених
сплеткарења у животима људи. Одлучио сам да безбрижно (колико човјек који лаже властитом дјетету може
то да буде) чекам дан када ћу својој драгој препричавати анегдоту о незавршеној скулптури. Она ће се смијати и скидати косу са рамена, знам, а ја ћу стајати
испред ње, наг и разоружан, као оне ноћи када смо
подарили живот нашој јединици.
48
СЕЋАЊЕ
Чедомир ЈАНИЧИЋ
СЛИЧИЦЕ ЧУДНИХ ЉУБАВИ
МАЛА НОЋНА СМРТ
Клонула је у његовом загрљају.
На ножу је светлуцала њена крв. У успореној, па
све бржој ротацији пред собом, видела је његово равнодушно лице. Дакле, то је то. Мала ноћна смрт. Препуштала јој се, још увек са довољно свести да очекује уобичајене приказе оностраног на које је наилазила у часописима типа „Треће око“. Желела је да угледа ону
снажну светлост и лепог, брадатог мушкарца који би је
прихватио очински и љубавнички у исти час. Читала је
о томе од људи који су преживели кому. О мушкарцу
су говориле нарочито жене, потцртавајући парадокс
олакшања које тело и душа заједно доживљавају на врхунцу љубавног грча. Чиста метафизика, оргазам какав
никада до сада није осетила, тело загрљено телом у
спонтано изазваној квинтесенцији универзума у лабораторијским условима љубавничке ложнице.
Дух јој је још увек лебдео изнад вода. Могла је,
као са прага врата, да види, с једне стране, прохладну
тмину која је није плашила – али ни обећавала – , и с
друге хотелску собу, мало згушљиву од њихових мириса, деликатне ароме црног вина и дима од две напола
угашене цигарете. Дакако, видела је и њега, како још
увек наг мирно ставља хируршке рукавице од свилене
гуме које равнодушно испусте свој добрознани шум, и
то јој одједном би јако смешно, јер помисли на његове
руке које навлаче кондом као и његов уд, и како метафора злочина добија своје баналне контуре сличне онима у јефтиним рото-романима.
Њена свилена кошуља послужила му је да педантно изгланца целу собу, боцу вина, чаше, пепељару,
бравице на нахткасни, месингани рам кревета... Затим
49
СЕЋАЊЕ
је отворио њену торбицу и са неспутаним сладострашћем избројао свежањ готовине. Преостали садржај
просуо је на кревет и, као испирач злата, пребирао је по
њеним ситницама. Није заборавио накит са нахткасне.
Ни њену бурму око које се није мучио, већ ју је покупио заједно са одсеченим прстом.
Није могла да задржи провалу смеха из којег је
прокуљала сва њена крв. У устима јој је било слано и
топло. Метафоре су постајале све баналније, цела ова
ноћ, а потом и читав њен живот могли су да стану у неколико старомодних фраза. И најзначајнији тренуци у
њеном животу нису јој изгледали другачије него као
отужни рефрени старих шлагера које су певали певачи
из музеја воштаних фигура. Мумије мелодија и речи
плеле су око ње балсам глувог заборава.
Видела га је сада како напиње бицепсе пред огледалом. Живот јој се учини толико глупим да помисли
зашто је, дођавола, толико оклевала.
Најзад је одлучила и мирно кренула у ону тмину
немајући више никакву представу шта би је тамо могло
чекати.
ЗИДОВИ
Дрхтао је и чекао на киши, очајнички стежући
дршку револвера.
Био је касни април, али било је хладно и први
пролетњи мириси као да су неповратно ишчезли. Изгледало је као да је свет остао без пролећа и лета и
поново улетео у новембар. Било је шест сати и скоро да
се потпуно смрачило.
Из продавница је прскало бодро халогенско
осветљење, канделабри су просипали своју наранџастожуту светлост и цела улица, куће, излози, све је било
као полирано са изоштреним линијама и јарким бојама
у којима су се топиле и нестајале нијансе.
Чекао је у заседи сакривен у неосветљеном пролазу између две зграде, иза оплупане канте за смеће, и
50
СЕЋАЊЕ
дрхтао од страха и хладноће. Ципеле су пропуштале воду, а мантил је био натопљен. Тежак и хладан као смрт
у води.
Она би требало да наиђе сваког часа. Пројуриће
са својим новим момком десетак година млађим од ње,
под једним кишобраном, вероватно да ће се смејати и
телом приљубити уз њега, скренуће у споредну улицу,
брзо ће ући у њен аутомобил и нестати.
Он их је чекао и понављао у себи, по ко зна који
пут, напамет научени сценарио за наредних неколико
тренутака који би требало да му донесу знатно олакшање у души: испалиће све метке из револвера и уским
пролазом без прозора и врата избити у један пуст патрљак улице која се настављала у неком неодређеном
правцу, као да није припадала овом граду. Тамо ће га
чекати његов аутомобил и у њему ће брзо нестати.
Благодети цивилизације, вишак кола на свету,
лепота брзог, деус-екс-макина, појављивања и нестајања, све то од убица чини комформисте и помало „јапије“.
Зато, ваљда, и има толико злочина.
Најзад их је угледао управо онакве какве их је
малочас замислио: слепљене, измешане, неразлучиве
под једним кишобраном. Подигао је револвер и поново
га спустио. Нису били они. Киша је све гушће падала и
кишобрани пролазника спуштали су се све ниже. Тешко
да ће их одмах препознати.
Ипак, угледао је најпре њега који је истрчавао из
једне продавнице носећи флашу умотану у шарени целофан. Она га је чекала под кишобраном који је мало
подигла да га прими под њега и тако се открила. Мирно
их је сачекао, испалио све метке, бацио револвер на њихова беживотна тела и потрчао.
Мало се заносио по мокром путељку, ипак добро
је напредовао, скренуо и... Дочекао га је слепи сиви зид.
Немогуће! Потрчао је натраг, опет скренуо и опет зид.
Мозак му је грозничаво радио. Зид према бочној улици
није био висок. Требало би да га лако прескочи. Потрчао је али свуда су били дугачки и високи сиви мокри
51
СЕЋАЊЕ
зидови. Киша је све јаче падала. Зидови су постајали
све виши, мрак је био све гушћи. Паника га је обузимала као дејство јаког паралишућег отрова. Чинило му се
да се зидови приближавају. Недостајао му је ваздух...
Пробудио се између два рама од кревета.
Жена се смејала.
- Тако ти треба када се дуриш због глупости.
Хајде, дај да спојимо кревете. Откуд сам знала да ће
април бити тако грозан, а ципеле су свеједно морале на
оправку.
- А мантил?- упитао је набусито.
- И он је морао на хемијско. Господе, па зар мислиш да сам те намерно оставила преко викенда да чамиш у четири зида!?
СУНЧАНИ МАЈ
Некада су били најбољи другови. Она би седела
на широком дрвеном испусту прозора у његова „четири
зида“, како је звао свој собичак у родитељском стану,
осунчана првим јаким зрацима мајског сунца, а он би
јој читао своје стихове, свирао гитару или би јој само
причао плашећи се да не ишчезне у немилосрдној светлости поподнева.
Дружили су се од детињства, али никада се није
могао ослободити мучног утиска да је његова срећа једнострана, да она не постоји и да ће једног дана заувек
нестати. Није се чак ни изненадио када је затекао писмо
на столу, са ружом као телом мале умрле нимфе. Обавештавала га је да одлази са оцем у Боливију и у пола писма изражавала страх да јој плућа не прсну од реског
ваздуха на преко две хиљаде метара висинске разлике.
Више као реторичка порука него као искрено осећање,
на крају писма стајало је: „Воли те Ана“. Приметио је
да није, чак ни у постскриптуму, навела своју нову
адресу или бар могућност да када је дозна да му јави и
да ће се, упркос свему, макар дописивати. Само њена
плућа, само ружа, само „воли те Ана“. У његовој соби,
52
СЕЋАЊЕ
на испусту прозора, тамо где је она некада седела,
чинило му се да у контурама љубичасте измаглице
заувек престаје свака светлост и да то празно место
чека њу, да опет седне на своје место као у празну
силуету старих албума за самолепљиве сличице.
Он је врло брзо остарио. Време му је исцурело у
провинцијској метастази опетовања увек истог дана.
Чежња је бледела, а оно празно место на прозору више
се није примећивало јер више није било тако сунчаног
маја. Покушао је да задржи успомену на њу на разне
начине: покушао је да пише о њој, да срочи на гитари
какву песму, да је наслика... Али никада није успео
даље од скице и контуре. Много година касније, када су
му и сећања сасвим избледела, схватио је због чега је
никада до краја није могао сачувати у срцу и због чега
је увек недостајало нешто што ће бити основ његових
успомена.
Они се никада нису пољубили. Нису се ни
додирнули.
Можда је требало. Не, сигурно је требало. Овако
све је нестало у непрозирној магли многих досадних година. Оне су пролазиле све брже и брже, као последња
зрнца песка у пешчанику, и нису се дале ухватити нити
задржати, већ су као прави песак безнадежно цуреле
кроз његове дрхтаве прсте.
С ЉУБАВЉУ, ЖИЛИЈЕТ
(писало некад на једној авионској бомби)
Бомбе су падале на пар километара од њене баште. Кроз прозор је посматрала добрознани пејзаж који је
подрхтавао као рука режисера заљубљеног у своју
главну глумицу. Лео Каракс, присећала се, рекао је да је
дрхтао док је снимао „Злу крв“ и сцене у којима је Жилијет Бинош пуштала да јој сузе обливају лице толико
да не може да престане, као да има хемофилију суза.
И она је сада осећала како њене сузе теку ван
сваке логике туге и увређености, како се не обазиру на
53
СЕЋАЊЕ
тужне догађаје и вести о њима, како, најзад, из дубине
њеног бића подрхтава нечија рука која ју је сигурно,
попут мишица неког само њеног Атласа, носила над
безданом кроз цео њен живот. Лице које је видела на
одразу стакла, унакрсно облепљеног ружном сивом,
широком траком, више није било њено, позајмила га је
од Жилијет, и било је лепо као њено.
Помислила је како је добро што нема мушке руке које би јој понудиле баналан рубац, што нема мушких усана које би јој пиле жудним гутљајима толике сузе, што нема мушких речи које би јој дубоким шапатом
говориле нешто нежно... Њен Атлас се тужно савијао
под све већим теретом, сузе су текле под осунчаним
јутром росећи и умивајући њену башту.
Онда је све пукло. Одлетела је, копрцајући се
као сулуда додола, уз песму оштрог писка сирене, и оставила дубоко под собом земљу жедну суза. Плакала је
и смејала се, проклињући жеђ мушке снаге над њом.
ЈЕДАН ЖИВОТ
Са двадесет је мислила о њему као о вечностиникада није рођен, никада неће умрети, увек ће бити
присутан и све на свету ће бити прожето њиме.
Са тридесет се плашила, када би каснио са посла, да га није ударио ауто или да га нису пресрели разбојници.
Са четрдесет је помало прижељкивала да га удари ауто или да се оклизне и незгодно падне, да не умре
одмах него да мало буде непокретан и само њен.
Са педесет је отровно сањала да му се нешто
страшно деси и потајно се ломила да ли да сама
убрза циљ своје жеље.
Са шездесет је поново мислила о њему као о вечности, али оној, како каже Хегел, „одурној бесконачности“.
Са седамдесет, када се најзад навикла на њега
онаквог какав јесте, дакле, као на ружну вазу коју је, ко
54
СЕЋАЊЕ
зна када, добио на поклон неко од укућана, али која је,
ето ту и не може да буде нигде него баш ту, он је умро.
Са осамдесет се сећала свега над заједничким
фотографијама и чезнула за вечношћу која јој се смешила са једног прадавног меденог месеца, када је први
пут клонула у његовом загрљају.
55
СЕЋАЊЕ
Татјана АВРАМОВИЋ
ПРОЗОР
Мутно у глави. Нисам сигуран да ли успевам да
ходам а да се не примећује моја нестабилност, страх да
ће неко препознати знаке пијанства или човека који је
пре десетак минута испушио кратак али лош џоинт измешан са нешто вискија, а потом и неколико пива. А
пре тога, лекови за смирење, две јаче дозе у кратком
временском периоду. Мислио сам, то ће, уз алкохол и
траву, мало да ме подигне, а баца ме у све већу таму,
безнађе, питања – недоумице: да ли да идем у онај празан, помало хладан стан или да прочепркам по телефону, можда нађем и неког ко би био заинтересован да ми
посвети мало драгоценог времена, подели нови џоинт
са мном.
Вече је прохладно, октобарско. У мом драгом
насељу, у предграђу, мирно у зградама и на кратким
улицама. Приближавам се раскрсници када би већ требало да одлучим куда даље, десно у своју зграду, лево
на аутобуско стајалиште. Иако имам утисак да помало
посрћем ипак се још добро држим тротоара.
И баш ту, скоро код раскрснице, примећујем покрет. Иза прозора, у подрумском стану мог познаника
из улице – девојка. Светло у соби је упаљено. Она маше
иза малог прозора, ја застајем. Не, не маше, нејасно ми
необичним покретима руком нешто показује. Не разумем шта се дешава, чак је и не видим баш добро, око
тог прозора има и цвећа, живе ограде. Она је у тој соби
вероватно затворена, покушава да привуче пажњу, ја
стојим, НИШТА ми не пада на памет, а њој је сигурно
потребна помоћ.
Ипак, знам и њега, није баш особа која би држала неког заточеног у стану. Добар је, ведар млад човек,
виђао сам га док је данима долазио ујутро и сам сређи56
СЕЋАЊЕ
вао тај стан, кречио, износио пуне кесе и канте са отпадом. Покушавам да разазнам да ли је још неко у соби с
њом. Сама је. Престала је да даје знаке рукама.
На оквир прозора спустила је некакву флашу са
тамном течношћу и крпу а потом се изгубила у унутрашњост собе. Каква сам ја будала! Девојка је брисала
прозор!
Ово је био лош дан, лоше друштво, лоше пиће,
лоша трава, лош трип. Требало би да скренем десно,
уђем у стан, затворим се и спавам, спавам.
Виђао сам и њу раније, повремено. Не живе заједно али она често долази, помагала му је у сређивању
стана, како нисам одмах схватио? А да ипак продужим
неколико корака напред, бацим поглед на жену која је
сада села на кревет, склупчала се, прелистава неке часописе и књиге и чека га. Закрвављеним и надутим очима
сада ипак боље видим: задовољство тог ишчекивања на
њеном лицу. Мирне и сталожене потезе прстију док
отвара књигу. Листање. Скоро да чујем тај шум у тихој
соби, још недовршеној, са тек унетим стварима спремним да се из огромних кутија и торби сложе у намештај који ће се постепено уносити. И поред тога што је
много тога у соби импровизовано – кухиња, расвета,
кревет, ствари набацане – осећам срећу која избија из
ње. Често ми је звучало патетично кад неко прича о
проналажењу праве особе, а сада видим шта то значи.
Тај њен поглед, радознао док чита, а опет топао, док
седи рукама обујмивши колена, чека га. Руке које су
миловале папир, у ствари предодређене да загрле њега,
све ме то тера да заплачем. Ко је мени крив што ја то
нисам имао или доживео?
Да ли ја то нисам успео да изазовем код девојке
без које ми је стан сада хладан и омражен? Или је она
била таква да једноставно нисам успевао да препознам
такву топлину, приврженост? Свеједно, сада ми фали
каква год да је. Чак и софа на којој смо најчешће седели
сада готово зазвечи кад сам седнем на њу. Избегавам да
седим ту али управо тада ми на памет падају мисли: каква ли је сада, има ли неког другог, да ли га овако жели
57
СЕЋАЊЕ
и ишчекује као ова жена свог човека?
Сулуде су овакве мисли. Призивају таму и тугу.
Ваљда је у оваквим кризирањима то и нормално, откуд
знам. Једино знам да ми није добро. Морам још мало да
је гледам. Окрећем се поново ка прозору, као хипнотисан. Лепа је она. Али није она, то лице и тело, што ме је
привукло већ оно што зрачи из ње. Чини ми се да први
пут у животу видим да неко светли, да има ауру, оно
што многи не могу да дефинишу. То су знаци које ја сада читам као странице отворене књиге. Осећања која
лебде кроз ваздух, нешто као ситни магнети, пази, заиста нешто необјашњиво, али очигледно постоји.
Она ме не види, а ја сам се сасвим приближио
прозору. Плашим се да ће та магија да се распрши ако
ме спази, свакако ће је отерати страх. Желео бих да
посматрам још, е то је оно што ме подиже, не глупе
траве или антидепресиви. Ово је енергија, надам се да
тај њен лик препознаје и осећа јер ће се срозати као ја
ако је супротно. Не налази се лако, ето, ја то нисам
нашао. Нисам нашао за себе. Неког ко ће да ми светли.
Било је време да престанем већ једном да мислим и маштарим о нечем немогућем. Сетио сам се да у
соби имам још алкохола, што не бих испазнио те флаше
у себе и отишао у још једно, макар привремено бекство?
Није ми се дало да кренем. Иза угла се појавио
аутобус, а потом и човек кога је чекала жена у соби.
Ишао је право ка мени, скаменио сам се. Стајао сам јако близу прозора, гледао унутра, може да ме шчепа, да
се свађа са мном, удари ме, отера. Покушао сам да се
склоним у сенку и некако одглумим да сам ту случајно
застао. Међутим, прошавши поред мене, улазећи у
зграду, он као да ме није ни приметио. Помислио сам
како је то немогуће, а можда сам имао среће.
Погледао сам доле, сада већ заједно у малом стану. Све је престала да ради, грлила га, сачекала да се
пресвуче, сипала му пиће. Љубили су се, мазио јој је лице, обасјано још већим блаженством.
Зашто гледам то?
58
СЕЋАЊЕ
Мазили су се у кревету, његове руке отишле су
испод њене блузе. Опет, као да сам био с њима унутра.
Уздах. Њен. Подавала му се, безрезервно и потпуно.
Довољно!
Док сам се окретао, решен још више да у себе
изручим неколико литара жестине, као да сам на трен
ухватио њен поглед. Ничим није показала да ме је видела, а ја сам био тако сигуран да су нам се погледи срели. Тај поглед ми није избијао из мисли. Благ, пун љубави, а опет, као да ми је јасно говорио: „Иди, знаш шта
треба да урадиш!“ Поред свега, опомињући и молећив,
све у исто време. Привлачио ме али јасно говорио да не
треба сада ту да се задржавам. Повиновао сам се тим
знацима, полако закорачио, али стао као укопан на корак од прозора. Не знам да ли је то била моја уобразиља, нека халуциногена закаснела реакција џоинта који
ми је и даље различито деловао на сва чула, час их изоштравајући час потпуно паралишући али, све што је
окруживало прозор одакле је излазио сноп светлости
имало је сенку, осим мене.
Хмм, постојим ли уопште?
У праву је ова жена. Тренутно ми није место овде и требало би да одем кући.
Кад сам сео на софу скоро да није испустила никакав звук. Вероватно је и то била моја уобразиља.
Шта, да није можда и намештај вапио за мојом бившом
девојком? Нисам баш ни ја, више сам жалио себе и своје празнине. У себи и око себе. Ја сам тај који се не
одриче својих навика, задовољава потребе и кад другима то додија онда кривим њих. Грешка. И софа је чак
пре мене све схватила. Комад намештаја ми отвара очи,
страшно!
Можда ништа нисам примећивао јер ме је тотално обузео поглед оне жене, иако нисам био сигуран да
ме је заиста видела, само је била опрезна, нису имали
завесе на прозорима, љубили су се, урођена опрезност
да их случано неко не гледа. И та њихова приврженост,
како су похрлили једно другом у загрљај, то ме је највише копкало. Задивило ме, у првом моменту, а онда сам
59
СЕЋАЊЕ
постао завидан, можда чак и љубоморан. И помало бесан. На њега, јер је нашао неког ко му је бескрајно привржен и ко га воли, на све друге који имају такву срећу.
Можда чак и на њу. Ха, наводно је обазриво бацила поглед кроз прозор, а можда је тајно прижељкивала да их
неко види. Женско је то!
Не! Зашто сам такав? Опет све сваљујем на друге. Сад ми је због бивше крив цео женски род! Што не
бих био мало бесан на себе? Тргнуо сам се из депресије,
сујете, шта год, средио стан за почетак, мислио шта ћу
даље. Е, ту је био проблем. Кад бих заиста желео да се
средим, брзо бих дошао до решења, макар прелазног,
можда бих и посао могао да нађем, какав-такав, нешто
преко тетке, она има свакојаке везе. Али, лењ сам. И
овај стан сам добио од маторих који су нашли свој мир
на селу. Ни то изгледа нисам знао да ценим. Без обзира
на све, признајем, бар сада, тотално сам неупотребљив
за иоле нешто озбиљније.
И док седим овако тупаво у замраченој соби, вероватно већ неколико сати, стално ми се у мисли враћа
слика оно двоје заљубљених. Можда се још мазе, воде
љубав, причају, смеју се. Можда су голи, слатко исцрпљени и спавају загрљени, припијени, стопљени у једно.
И тај њен поглед. Па да! Она ми је „рекла“ да
знам шта би требало да урадим.
Све флаше са алкохолом и флашице с таблетама
стајале су на столу. „Одакле да почнем?“
Ређао сам таблете по величини и бојама, ако сам
у полумраку могао и боје да разазнам. Плавичасте, розе, обичне беле. Те беле су биле различитих величина.
Неке су биле обле, глатке, друге са урезаним линијама
по којима су лакше могле да се преломе, ако се пије мања доза. Сада више није било битно, ако већ хоћу да почистим сто пун тих таблетица, зар је важно могу ли се
делити или не? Хватао сам колико сам мислио да ћу моћи да прогутам, стављао у уста, заливао неким пићем.
Кад их више није било на глаткој површини стола руком сам обрисао фину прашину осталу од лекова.
60
СЕЋАЊЕ
Отворио сам нову, пуну флашу и удобно се наместио на „омиљеној“ софи. Осетио сам страховит
умор, пожелео да заспим и одморим се, одлутам од свега што ме притиска. Затворених очију мислио сам на
пар иза малог прозора, у малом стану и осетио како се
задовољно смејем. Смешио сам се због топлине коју су
ширили око себе, због њеног задовољног погледа, загрљаја. Смешио сам се јер ме је обузео диван осећај
плутања у некој густој, топлој води.
Станчић је сређен. Жена је кувала кафу. Једну
шољу ставила је на дрвени подметач поред кревета и
пољубила мушкарца, који је још дремао, у врат. Још
затворених очију насмешио се и протеглио. Кренула је
ка прозору да помери завесу и пустила јутарњу светлост у собу. Нагло је стала и гласно се насмејала ухвативши се за стомак. Човек је отворио очи и изненађено, помало уплашено сео.
- Мрда се - рекла је кикотаво. – Хоћеш да осетиш?
Ставио је руку на њен обли стомак.
И даље ми је било топло. И све је било мекано
око мене. Пријатан мирис. Меки, шапутави гласови које
сам препознавао и које сам волео. Заплакао сам. То ме
је зачудило али нисам знао шта друго да урадим, био
сам и мало уплашен тим ушушканим окружењем. Погледао сам око себе и одједном се сусрео са његовим и
њеним погледима. Опет милина, топлота, нежност, срећа. Она није имала онај поглед који сам видео кроз прозор, али то су биле те очи.
Мислим да смо обоје одавно наслућивали да ћемо се поново видети.
61
СЕЋАЊЕ
Ненад МИЛОШЕВИЋ
ТАЈНА
Када сам шести пут покушао да одгонетнем тајну
осликаних, нераспуклих љуски јајета на безличним главама ужурбаних бициклиста, нисам могао да одолим а
да им не станем на пут и не пореметим зацртане путање
кретања на које их је уметник иронично бацио пре много година, дистанцирано заузимајући отклон од неписаних норми којима је неколико слабашних речи дало
конвенционално наметнуту форму и неограничено
право над животом. Претходних пет пута ваљало је држати се по страни. Говорили су да време малодушја никада није ни прошло. Само што му је савремена образина апсурда подарила нову конотативну вредност и
апсолутно непоколебљиво право најјачег, према коме је
изгледало готово немогуће успоставити било какав
отпор, а да заузврат он не буде проглашен лудим, скарадним, бескрупулозним и аморалним... и то десетине
година након што су пијани, мекани часовници и фројдовске аналогије преживеле и надживеле све врсте друштвених осуда и лажних демагогија.
Запитао сам се онда колико и сам могу да учиним да
покренем двоточкашке, униформисане лутке ка неком
новом и вишем смислу од оног који су нудили вишедеценијска формализација и санкционисање свега што је
успело да се, у налетима стваралачких плима, ослободи
челичних штака и непотребне потпоре и да врати природи њено прадавно деформисано обличје. А то није
било нимало лако.
Најпре сам покушао да поломим прво јаје (мој субјективни доживљај) желатинастим садржајем мраморне дршке. Подразумева се, наравно, да сам се определио за неомиљени метод актуелан у Европи у првој половини XX века, а који је подразумевао матирање аутоматских плоча. Не бих могао себи да опростим (више и
од самог Бретона) да се прихватим ма ког другог моду62
СЕЋАЊЕ
са одгонетања смисла лоптастих главених калцификата.
Не бих смео рећи ни да сам веровао да би ми иједан
други могао пружити макар и почетни ниво покушаја
генезе у разрешавању пред мене постављеног проблема. Ипак, поверење које сам имао у халуцинативну моћ
одабраног модуса заказало је у првом покушају. У томе
није било ничег необичног. Желатин није био довољно
мекан да продре у унутрашњост карбонатне мускулатуре. Није било ни речи о одустајању.
Када ми нутриционистичко-механичка област изабране аналитичке методе није пружила очекивану дозу
обесхрабрења, био сам вољан да убедим себе да ме дужина дружине белих мантила никако не би могла оставити подједнако равнодушним и да ће неколико неслучајних бразди и громогласних напрслина нахранити моје празне руке и пољуљану истраживачку сујету. Определио сам се једногласно за технику лумбалне пурификације. Ништа у вези са њом није било необично: чиодни завршеци купали су својим меканим лактовима сивкасту боју челичног калцификата љуске, отапајући њену надљудски чврсту кору; то је пружило могућност
анестетичкој пулпи да својом хрскавом потколеницом
оголи заштиту јајоликог љускара. Појавиле су се његове прве боре – танко расечене, фино изрезбарене и аутоматски записане на голој површини геополитичке, јајасте панораме света. Ни у вези са тим ништа није било
необично. Необичност је уследила након што се последња расеклина манично распукла пред мојим очима и
погледом бициклисте, још безличнијим него раније.
Громадна, стеновита, полиедарска, нежива креатура
спала је као сувишни терет из своје љускаве постељице,
утемељивши се без имало бојазни над узглављем свог
власника и педалијера непокретног двоточкаша. Највећем изненађењу сведочио сам онда када сам, подстакнут неком неизговореном, имплицитном сугестивношћу, зграбио махинално Теодрину пинцету са ноћног
сточића и њеним тананим врховима захватио сићушну
каменолику структуру неправилне форме, очекивано је
извукавши са необичне слике у слици. Иако му је нео63
СЕЋАЊЕ
чекивано било подарено ненадано олакшање, ослобођење од сувишног терета за бициклисту није имало
исто значење као и за његовог ослободиоца. Међутим,
поседовање ма какве врсте значења још увек ми је онемогућавало поимање потпуног конотативног потенцијала, којим су ме збуњивали расточена јајолика родиља
и њено непомично новорођенче. Требало је продрети у
дубину постојећег проблема. А постојало је само једно
место непресушне инспирације које ме никада није разочарало и окренуло ми леђа онда када бих пожелео да
се частим тренутком дематеријализацијског предаха.
Рекао сам супрузи да ме не узнемирава. Нисам ни
морао. Она је ионако била заузета неглижеизацијским
аутоатаком на своју сопствену традиционалну дискретност, убеђена да су новопронађени купохоличарски
пориви савременој жени ипак донели нешто више од
пуке еманципације и ослобођења од лажног морала,
заоденутог љуском неког несаломљивог, конзервативног јајета које је лебдело немарно и неупокојено над
главама већине. Затим сам се неометано закључао у
своју купаоницу. Поновни сусрет са главном јунакињом керамичког, азурно-плавог међупростора предосећао је моју нагонску потребу да јој још једном подарим
улогу хроничне родиље, која ће свом непомирљивом
фетусном истраживачу овога пута ипак успети да отвори очи неким конкретнијим, когнитивним садржајем...
у односу на претходна 2392 безуспешна зарона у флуидно, постељично царство моје каде.
Овај 2393. тренутак реверзибилног повраћаја у сигурност материнске утробе трајао је краће од изненадне
падавице нарколептичара. И за разлику од претходних,
био је праћен потапањем камичка, урамљеног рожнатим израслинама прстију моје десне шаке, и његовим
смелим зароном у подручје зачудности сна. Очекивао
сам да ми се коначно отвори. Да се деалхемизује. Деминерализује. Да се изује и одстрани своју незграпну, непробојну кошуљицу и призна ми докле ће путања неживог педалисте остати непромењена, иако сам и сам чврсто решио да га ослободим и заротирам његове точкове
64
СЕЋАЊЕ
ван замишљеног радијуса јајетовог компаса. И моја
очекивања нису била ни обесправљена, ни неуслишена.
Само су била упарена са неочекиваним пратиоцима.
Из затвореног сливника препуњене каде почели су
да капљу неонски мозаици свилене, уситњене црнице,
чији комадићи су се затим напрасно груписали у неизбројиве хорде мрачно-бљештавих џиновских афричких
мрава. Збацили су тешке окове сливника и препунили
мој истраживачки хидропланетаријум, истиснувши из
њега фетусне прапочетке, а бацивши моју преурањеност у безизлазни водени вир. А они су марширали
врло мирно. Сталожени. Дисциплиновани. Али необезличени. И мирни. Вековни пливачи над меканим часовницима цивилизацијског усуда. Преживели. Нагризени. Гризу зуб времена. И ћуте. Да се у тишини сјате око
окамењене тајне векова. И полију је пчелињим соком.
Да се пробудим из туђе постељице. И пробудим у својој.
Шуми. Вишемиленијумски храст. Шапатом свих
сфера. Мекани покривач милује ми ушне шкољке и храни их зеленилом свог надземног гласа. Неколики завршеци недогледног корења погледају својим спокојним
цветницама уснули дремеж трагача, само тренутно
изгубљеног у простору и времену. Од њега није остао
ни ослободилац, ни утопљеник. Отворио је своје омекшале очи. У њима није спавало камичково око. Дете се
брзо преобразило. Постало је наизглед недодирљиво.
Руци неприметно. А било је и даље тако важно.
Пред храстом је стајао монолитни колос. Стасит.
Црн. Тих. Најтиши. Цвркут птица покушао је да га пробуди. Није морао. Он је будно мотрио. И тихо певушио
са њима. Најтише. Пришао сам громадном квадру без
лица и полихроматичне образине. Пружио сам му десницу. Жедну. Неуморну. Незаслепљену... Ипак, није
био недодирљив.
Рекао сам му да га разумем. И да нећу тако олако
одати његову тајну. Бесмртност и њена важност никада
нису ни били приоритет. Али, разумевање, са друге
стране... оно није имало цену. Спремио сам се да
65
СЕЋАЊЕ
кренем кући. У своју собу. Нашу. Теодорин и мој мали
свет. Најмањи и најдрагоценији од свих светова. Уз
веру да ћемо заједно превазићи бесмисао тренутка. И
занемарити извиканост вечности. Помодарство никада
није ни било за нас. Знао сам да ће и она то врло брзо
разумети. Ако ме искрено воли.
Остало је још само да и њега сачекам. .. Ево га... Долази. Да ли да му пожелим срећу? Нарочито ако знам да
му она неће бити довољна, а ни неопходна. Бициклиста
је журио невидљивом, само њему знаном путањом. Не
скрећући. Не трепћући. Не дишући. Приближавао се
монолитној структури. Точкови су убрзавали свој празнолики ритам кретања, остављајући моју резигнираност
да се изненади неким другим, мање очекиваним поводом...
„Човек у црном, сомотском оделу ударио је синоћ у
17 часова и 35 минута у повећи камени стуб, враћајући
се бициклом са посла. Узрок несреће остао је непознат.“
Након тога изостанак седмог покушаја остао је потпуно оправдан.
Зато сам решио да потрагу препустим и неком другом. И да га охрабрим малом мотивацијском сугестијом.
________________________
* (инспирисано Далијевом сликом „Осветљена задовољства“)
66
СЕЋАЊЕ
ПОЕЗИЈА
67
СЕЋАЊЕ
68
СЕЋАЊЕ
Гојко БОЖОВИЋ
ПРЕ НЕГО ШТО САМ
ПРЕШАО РЕКУ
Путовање у ноћ
Путовао сам целу ноћ,
Сам у гомили тела,
Будио сам се међу уснулим,
Бесан и без сна,
Па онда зачуђен што уопште путујем,
Нисам знао где тачно идем
И кога ћу срести на крају пута.
Једино је било добро
Што је трајала ноћ док су промицала
Места без светла,
Док су се дизали гласови
Као да је судњи час,
Па онда замирали као да их није ни било,
Као мала ноћна халуцинација,
Као потреба за гласом
У гомили уснулих тела.
Није то тај град
Нико то не зна боље од мене,
Није то тај град,
Иако знам сваки његов плочник,
Дневни и ноћни корак,
Иако знам места на којима су
Могли да пулсирају тргови
С којих би кренули гласови
Према све даљој провинцији,
69
СЕЋАЊЕ
Према све ближим варварима,
Док не би дошли до мене,
Сада већ занемелог,
Без воље да чујем гласове
О оном што је било и о оном што ће бити.
Није то тај град,
Нису то ти гласови,
Нити сам то ја.
Пре него што сам прешао реку
Пре него што сам прешао реку,
На другој страни су се упалила светла.
Планула је светлост и узбуђење је нарасло.
Светла су се померала као живахни пламенови.
Као да је пожар дошао по своје
И узео све што му је потребно.
Али нико није излазио из мутних кућа
Или из одсутних солитера.
Чак ни вечерњи звук звона
Није давао наду,
Чак ни хук ветра
Није нудио објашњење.
70
СЕЋАЊЕ
Дајана ГРУЈИЋ
КРОЗ ЧЕКАЊЕ НАЈВИШЕ БОЛИ
СТРПЉЕЊЕ
2. децембар 2010, Лондон
Она не заборавља твоје мисли и око насмејано.
Зна да те дозове у сан
и задржи те довољно
да почнеш да личиш на њу.
Не заборавља ни ону сузу коју си јој затражио.
Она зна да ћеш сачекати
па да ти је лепо упаковану лично да.
4. децембар 2010, Лондон
Убрзани курс магије
Чуј ме, љубавниче:
пусти да јој се занос истопи у успомени,
да заборави укус јутра
и утри трагове њених стопала.
Прстима јој затвори очи када не уме сама,
одведи је до краја баште и мириса процветалог јасмина.
Неће те прекорети, љубавниче.
Постаће Она чије срце не зна да говори.
71
СЕЋАЊЕ
Јованка СТОЈЧИНОВИЋ НИКОЛИЋ
МАЛИ ГРАДИТЕЉ
Наспрам мене у купеу број један
Брзог воза на релацији
Љубљана Београд
Сједи десетогодишњак
Изговарајући реченице које су
Издржале све радости и страхове пута
Кад порастем бићу Градитељ пруга
Да сви на свијету путују брзо и једноставно
Кроз разапете тунеле испод планина
У сусрет птицама растављеним од гнијезда
Да се возимо преко слова кад Ријеч буде мртва
Кроз унутрашње грађевине књига
Напокон неко да нам улови душу
Да је узгаја у свом тијелу као у човјечјем
Бићу мали Градитељ пруга
Да не гледам смртне трагове
На цестама од којих смо побијеђени
И прегажене кораке које сам јутрос чуо
Како силазе низ степенице
72
СЕЋАЊЕ
ОЗБИЉНЕ СТВАРИ
Испијајући црну кафу из бијелих порцеланских шоља
Разговарамо о озбиљним стварима
Откривајући једна другој Оно што до сада нисмо
Показује ми избодене прсте иглом
На старој сингерици
Коју мора што прије да поправи
Како би укрпила сва годишња доба на кецељи
И све тајне Споља и Изнутра да ушије
Хиљаде опроштајних писама и важних разговора
Улица без живе душе на њима
И ћошкова гдје рука не досеже
Загледајући у своје модре игличасте рупице
На јагодицама прстију тихо прозбори
Тешко ми је кад видим да се свијет распада
А до сада смо од овога живјели
73
СЕЋАЊЕ
Миодраг ЛАЗАРЕВИЋ
ДОЂЕ ДОБА
Дођеш у неко доба
кад ти нико не треба
довољан си сам себи
корешпондираш са собом
(наравно, у дневној соби)
Сви остали су ти мрски
поготово они дрски
побегао би у планине
или у бели свет
желиш свој мир у немиру
не схватају то труле кобиле
шта значе од трске колибе
Дођеш тако у доба недоба
кад су и птице занемеле
кад је боље језик за зубима
него пој у неспокој
кад му време јесте и није
као што је птица у невреме
запевала крај: ама, нема више
људи и нељуди, живота мог!
74
СЕЋАЊЕ
БУНАР
Све(т) око мене је тама
без детињства и љубави
преране боре на лицу
никад песма, само јаук
Гледао сам често срећу
како пролази и одлази
није било ни несреће
само очај и безнађе
и празно као кад кофа
лупи у дно
пресушеног бунара.
75
СЕЋАЊЕ
Драган ОГЊАНОВИЋ
СТРАХ
У маглама речним
у трсци
подло зри.
Глибом и лешинама
у ритинама
храни га коб.
Уђе у куће
у душе
и бди.
Ко Кербер
бесно
режи и гризе
срећу, мир и сан.
76
СЕЋАЊЕ
Драшко ГРУЈИЋ
СВАКОГА ДАНА ПО ЈЕДНУ ПЕСМУ
УМЕСТО РУЖЕ ЈА ЈОЈ ШАЉЕМ
Време разноси речи
Ко латице цвета суве
Јесењи ветар
Јесење душе
Уздишу тихо
Самртни одар
Рањене чежње
Камени ледни
Трептај наде
Срушени дворац
У мени спава
Камена има
За ново здање
Зебњу нуди
Зима у срцу
Студени плам
распламса мрак
Срушени дворац
У мени спава
Камена има
За ново здање
Многим раскршћима
Прокрстарио
Многим ноћима
77
СЕЋАЊЕ
Белином крај обојио
Многим данима
Часове уморио
Тежином уздаха
недосањаних снова
Срушени дворац
У мени спава
Камена има
За ново здање
Рањени витез
Мач свој глача
Оклоп сјајни
Одсјаје прима
На западном путу Сунце
На штит свој леже
Склопљених очију
Јасније види
Прашњави пут
Зелену стазу
Планинску врлет
Орлова лет
Срушени дворац
У мени спава
Камена има
За ново здање
Јеку битке
Не чује више
Рзање коња
Рика лава
Пробија груди
Срушени дворац
У мени спава
78
СЕЋАЊЕ
Камена има
За ново здање
Змије кретња
Бива ближа
Змија вешто
Клупко своје
У срцу плете
Рањеном тешко
Буди Змаја
Да полети
У ватри плива
Кроз воду лети
Кроз ваздух рони
У земљи снева
Црвена ружа
Кроз камен цвета
Цвет камен љуби
Док га мрви
Срушени дворац
У мени спава
Камена има
За ново здање
79
СЕЋАЊЕ
Марија ЧАЛИЋ
О ИЗБЕГЛИШТВУ
Бојим се –
нећу препознати
труљење плодова.
Чуваћу мрак
да се не угаси у мени.
На стакленим ногама
претрчаћу праг твога тела
и разбуктати пламен
у мислима
бременитим бедом.
80
СЕЋАЊЕ
О ИСКРЕНОСТИ
То што имамо
даље је од веровања
и празније од праштања.
Обећане искре у очима
запалиле би град,
али је срушен темељ
наше куће.
Лако.
Јер је био од ћутања.
И стида.
А нисмо деца.
И тешко је
у празним ходницима.
Испловили смо
поломљеним веслима.
Не причам ти случајно.
81
СЕЋАЊЕ
О ПЛАКАЊУ
Не заборави –
у шуме су се сакриле звери
пред крдом људи
и бор савија
гране до земље.
Тек у поноћ
рађа се срам.
Тад више немамо руке,
а језик нам се
претворио у камен
од ког у грлу
одзвања хладноћа.
Безмерје мрака
живи у кући нашој.
82
СЕЋАЊЕ
О СВЕМУ ПОСЛЕ
Нисам живела нигде.
Мој пали мрак
нема кућу.
У телу ми тече река
којом плове
удављене илузије.
У снег зарањам
кад хоћу да не боли.
Знам да не долазиш.
83
СЕЋАЊЕ
84
СЕЋАЊЕ
ПРЕВОДИ
85
СЕЋАЊЕ
86
СЕЋАЊЕ
Захар ПРИЛЕПИН
УТОЧИШТЕ
(одломак из романа)
Да буђење није у пет, него барем у шест – живот
би био много једноставнији. Али прозивке су увек биле
дуге, са распоредима је долазило до збрке, зато се на
посао стизало касно, понекад тек у девет; а ако је требало ићи даље, по неколико врста*, онда и касније.
Артјом се најпре сетио како га је јуче хвалио Василиј Петрович; и да, његов живот као затвореника
ушао је у свој колосек: најважније је да не бројиш дане,
а он је престао да их броји трећег дана, прихвативши
све тако како јесте. Остало је мало тога – да издржиш,
да преживиш; уосталом, он за сада није видео никакав
разлог да умре, јер живело се и овде. Живели су слаби,
будале, глупи, чак и они који су били потпуно неспремни за живот.
Затим се Артјом сетио Крапина, и добро расположење мало се пољулало.
Читаво јутро трудио се да му се не појављује на
очи и успео је.
Василиј Петрович је купио кашику и одмах му
се похвалио.
Афанасјев је био замишљен: скинули су га са дужности помоћног дежурног, иако су га тек поставили.
То је било добро задужење, било је топло, нарочито зими. За то место сви су се грчевито држали.
Уместо Афанасјева помоћни дежурни постао је
Чеченац Хасаев; њихов трећи саплеменик, најмлађи, такође се стално вртео у чети. Козак Лажечњиков сада се
трудио да поред дежурних пролази што брже, гледајући
у под, а и воду из бачве поред стражаре престао је сасвим да пије.
На прозивци старешина чете Кучерава драо се
тако неразумно, непријатно и гнусно, па је Артјому би87
СЕЋАЊЕ
ло мучно.
Добио је распоред да иде у шуму; Артјом се није
зачудио – све је водило томе.
“Добро, кад је шума, нек је шума, видећемо како
је тамо…” – охрабрио је себе Артјом, задовољан већ и
зато што га Крапин није још једном премерио пендреком, - уместо тога водник је пребијао једног блатног*,
који није журио да крене на посао; он је био само у дугачким гаћама, друге панталоне није имао.
– Идеш да сечеш шуму? – намргођено га је питао
Афанасјев. – Ја исто.
Осим њих исти распоред добили су и Мојсеј Соломонович, Лажечњиков, Свицев, Кинез, онај што га је
тукао Крапин, још двојица његовог ранга* и неки мужик*, низак и неупадљив, кога је Артјом памтио само
по томе што стално нешто мрмља, као да себе убеђује у
нешто.
Стајали су у дворишту, чекали вођу групе. Никад не знаш где је боље бити ујутру: унутра се сви деру
и псују, а на улици не можеш да се одбраниш од незаситих галебова, који преко ноћи огладне. Артјому је једном, кад је тек стигао на Соловку, исто тако одјутра
галеб отео хлеб, који је окачио о појас, да има за касније. Блатни који су то приметили смејали су му се, па му
је било криво. Артјом се зарекао себи, сасвим озбиљно,
да ће, пре него што напусти острво, откинути једном галебу крило – али да не цркне одмах, него да види, мрцина, како је то кад боли.
Галебова се, уосталом, требало добро пазити –
они су могли озбиљно да нападну и да кљуцну, рецимо
у око, и то тако, да би се могло и без ока остати. Артјом
је сакрио хлеб још док је био унутра, и то не у панталоне, него у доњи веш – и тамо је имао згодан џепић. Ни
са ким неће да дели тај хлеб, а од себе самог није му се
гадило.
– Зашто више не дежураш? – ипак је питао Афанасјева, – Само што си почео. И није то нека тешка обавеза. Могао би и стихове да пишеш - времена има довољно.
88
СЕЋАЊЕ
Артјом је погледао у Афанасјева и схватио да
овоме баш и није било до шале на ту тему.
– То се решава у управи, – одговорио је Афанасјев невољно. – Гаља и ја се нисмо сложили као личности.
Василиј Петрович, који је стајо поред њих, некако чудно погледа у Афанасјева и окрену се.
– А за Чеченце је Кучерава ургирао, – додао је
Афанасјев минут касније. – Они су ти тамо сви комшије, по тим планинама.
Артјом је климнуо, и пошто Афанасјев није био
расположен, отишао је до Василија Петровича, који је
поново добио распоред без страже, да иде да бере бобице и чекао је своју бригаду.
– Само немојте да показујете сажаљење према
мени, Василије Петровичу, – замолио је Артјом после
неколико корака, широко се осмехујући.
– Смејте се, смејте, – рекао је Василиј Петрович
тужно, и лаким покретом ухвативши Артјома за лакат,
скренуо га је мало у страну; Артјом се, уз наивни осмех, повиновао.
– Ви се, видим, дружите са Афанасјевим, – разговетно и тихо је рекао Василиј Петрович. – Хоћу да
вам кажем да на дужност дежурног постављају искључиво цинкароше, тако да...
– Њега су управо скинули са дужности, – одговорио је Артјом нешто гласније него што би требало, и
Василиј Петрович га је одмах, својим чврстим и неприродно јаким прстима, држећи га за лакат, повукао још
даље, у правцу колоне свештеника који су се у строју
упутили на своју стражарску дужност.
Неки свештеници су ишли журно, неки су се, напротив, трудили да иду полако, али строј их је све спутавао. Изнад њих су кружили галебови, покадкад се обрушавали на њих... И те браде, и те мантије, и ти галебови, који су понекад шкропили својим изметом свештеничке одежде, – као да се све одједном зауставило у
Артјомовим очима и он је схватио да ће овај призор запамтити за читав живот, – иако га ништа није ни запре89
СЕЋАЊЕ
пастило, ни увредило, ни дирнуло. Једноставно је осетио да ће запамтити.
– Шеста чета – није било шта, – рекао је неко
гласно и подсмешљиво. – Шеста чета је анђеоска! – један, два и на небу си. Зашто страдају? Ни због речи, ни
због дела, ни због мисли. Невино, без кривице, у име
твоје, Господе.
– Видите, – рекао је Василиј Петрович веома мирно – ово је Евгениј Зернов, епископ Приамурски и
Благовештенски. Ово је Прокопиј, архиепископ херсонски… Јувенал, архиепископ курски… Пахомиј, архиепископ черниговски… Григориј, епископ печерски…
Амброзиј, епископ подолски и брацлавски… Кипријан,
епископ семипалатински… Софрониј, епископ јакутски, заменио једну студен за друго невреме... Ево и
нашег владике, баћушке Јована...
Василиј Петрович је у знак поздрава једва савио
главу, а владика Јован, који је помало храмао и зато је
журио више од осталих, весело је махнуо руком – и у
том гесту било је нечег, или баш дечјег или баш одраслог, старозаветног. Као да је дете говорило: „Ја не очајавам“, а древни човек понављао за њим: „И ви не
очајавајте“, – и све то само у једном покрету руке.
– Одакле га ви то тако добро познајете? – упитао
је Артјом.
– Откуд добро? – одговорио је Василиј Петрович. – Само што су нас овамо заједно допремили, на истом броду. Сви су били лоше воље и утучени, – а он се
смејао, шалио. Чак га ни блатни нису дирали. Поред
њега се баш јасно осећа да смо сви ми – деца. И то је,
Артјоме, тако пријатан, понекад тако неопходан, осећај.
Ви, вероватно, још не разумете...
Артјом се осврнуо на обе стране и заинтересовао
се:”
– А тамо, на скверу, је л' он говорио о совјетској
власти – шта ви мислите, је ли то истина?
Василиј Петрович је слегнуо раменима и брзим
покретом ставио руке на леђа.
– Све је истина. Истина је, на пример, да може да
90
СЕЋАЊЕ
се испостави да сте ви цинкарош – он вас је први пут
видео у животу.
Артјом се невесело осмехнуо, приметивши у себи да још ни једном није видео да је Василиј Петровоч
тако љут, и променио је тему:
– Рекоше ми, да Ајхманис зна скоро читав логор
по именима...
– То је веома могуће, – одговориоје Василиј Петрович замишљено.
– А ви… све ове свештенике… када сте их запамтили, зашто?
– Ајхманис мора да их чува, а ја морам да живим
са њима, – равнодушно је рекао Василиј Петрович, гледајући право испред себе. – Ја ћу ова лица памтити и,
ако се вратим, поставићу их по кући као иконе.
Артјом није одговорио ништа, али је помислио,
као дете: а због чега су то они светији од мене? И ја исто ждерем чорбу са сушеном воблом* или са главама
усољене рибе без очију и уместо меса цркнуту коњетину; зато су они на стражи, а ја идем сад да и теглим балване.
Василиј Петрович је махнуо главом и, да би
мало смањио патетику, проговорио је сасвим другим
тоном, много поузданијим, због кога је одмах постајао
онај човек који се тако свиђао Артјому:
– Нешто мислим… одавде, са Соловке, светост је
нестала још за време Алексеја Михајловича* – вероватно знате ту причу, када је 1666. године манастир устао
против Никонове реформе*? А после десет година опсаде, када је освојен, и побуњене монахе и црквењаке
су каменовали, да не прљају сабље и да не троше барут. Откако се то десило, на Соловки више није било
монаха који се подвизују, ни светаца. Двеста и више година, – а то није мало – манастир је животарио. Као да
се за нешто припремао. И ево, нећете веровати, Артјоме, чини ми се, дошла су времена за ново подвизивање.
Руска црква ће баш одавде почети свој препород... ви,
вероватно не памтите, били сте дете, како се тешко дисало пре доласка бољшевика.
91
СЕЋАЊЕ
“Као код нас у бараци?” – хтео је да пита Артјом, али, наравно, није.
– Интелигенција је мрзела попове, – набрајао је
Василиј Петрович. – Руски мужици су мрзели попове.
Руски песници, и они су мрзели попове! Стидим се да
признам, али и ја сам, Артјоме, мрзео попове... и нисам
ни разумео због чега! Зато што су руски попови непрекидно пили? А шта би друго радили? Не мрзимо због
туђег неваљалства, него, много чешће, због своје празнине... Ви нисте били у Првом светском рату, а ја јесам
и могу да посведочим: када су војницима предлагали да
се исповеде пре битке, девет од десет је одбијало. Видео сам то својим очима, и већ тада – сам себи сам се
чудио! – схватио: рат ћемо изгубити, а од револуције не
можемо побећи – народ је остао без вере. Само тако се
могло све и завршити... завршити и одмах ту и почети.
Овде.
– У тринаестој бараци, – одједном се сетио и није могао да прећути Артјом, – стајала је кибла у олтару.
Сећате се? У мојој групи био је један свештеник – и он
ниједном није ишао тамо. Ноћу је устајао и ишао напоље у заједнички клозет. Док би он био тамо – његово
место на лежају би заузео неко други. Ујутро, када смо
устајали, а он спава седећки негде у углу, скоро залеђен.
– И шта ви мислите о њему? – упитао је Василиј
Петрович.
Артјом је осетио јаку жељу да изнервира свог
друга – био је то снажан и тешко објашњив осећај.
– Мислим да је он будала – одговорио је Артјом.
Василију Петровичу је задрхтала вилица – као да
је Артјом на његове очи гурнуо болесника; није се окренуо.
Већ га је чекала група, која се сакупила носећи
корпе; дошао је и Артјомов груповођа, који је одмах заурлао као да су му просули врелу воду на стомак.
– Ево идем, – рекао је Артјом, више себи него
груповођи, – а онако и по зубима могу да добијем.
92
СЕЋАЊЕ
Вођа групе такође је био логораш, који је издржавао казну за три или пет убистава, родом из Москве.
Презивао се Сорокин. Из њега као да је избијала скривена људска поган, чинило се да је она излазила из њега
заједно са знојем: колико год да је смрдело у бараци,
Артјом је осећао његов задах, иако се једва и приближавао Сорокину. Сорокин је испод пазуха увек имао
тамне, од соли круте кругове, његове влажне руке благо
су дрхтале, чекиње на лицу су такође деловале влажне
и изгледале су, не као длака, него као блато, као оно које остаје не поду сењака – бодљикав осип од прашине и
траве.
Сорокину је, причало се, занимација била да
смишља нове начине да кињи логораше, мада, мора се
рећи, он није био контрареволуционар. По неписаним
законима логорске администрације њих нико није смео
да дира, тако да су они, који су хтели да се иживљавају,
могли да се свете на обичним логорашима.
На рад су ишли кроз шуму, стигли су групу Василија Петровича, овај се осврнуо и погледао у очи Артјома, и одмах се окренуо, намрштивши се болно, као
од оштрог грча у стомаку.
Артјом је најпре пожелео да се сажали над собом
зато што не иде да бере бобице, али одагнао је те мисли. О томе, да је због нечега увредио Василија Петровича, није размишљао. Он није био лош човек, али за ту
црту свог карактера – да дарне у отворену рану – добро
је знао. И није се ни најмање узбуђивао због тога.
„Можда ја и не волим када ми откривају свој
бол…“ – помислио је Артјом, једва се осмехујући.
„…Прича о вери – још је помислио, – а он сам је
отерао Мојсеја Соломоновича из своје бригаде… Не
треба га жалити…“
Сорокин се читавим путем драо и псовао бог те
пита кога и због чега, као да је закачио вирус од Кучераве. Чак су га се и спроводници клонили.
Артјом је одједном замислио како узима велику
грану, већу него Сорокинов пендрек, и оштро, свом
снагом удара груповођу у потиљак. То би била срећа.
93
СЕЋАЊЕ
И одмах би настала таква тишина...
Пошли би да сакупљају бобице, певали би, заложили логорску ватру...
А сад чак ни Мојсеј Соломонович не пева.
Артјом и Афанасјев су се погледали – и он је,
испоставило се, маштао о истом.
Идући кроз шуму, дошли су до канала, који, како
је причао Лажечњиков, повезује Данилово језеро и језеро Перт. Каналом су у сплавовима спуштали брвна
спремљена у шуми, звана још и балвани. Артјом их је
гледао са обале оним погледом којим би, вероватно,
гледао у неку огромну речну грабљиву мрцину, коју би
требало извући за шкрге на обалу.
– Постоје два златна дана – јуче и сутра, – говорио је ситни, нешто око метар и по висок мужик, који је
стајао поред Артјома. – Јуче је већ прошло, Господ се
постарао за то. Сутра поверавам њему, он ће се постарати и за њега. И остаје ти само један дан – данас. Када
ја уз молитву радим свој посао.
– Овај? – упитао је Артјом, показавши главом
плутајуће балване.
Мужик погледа Артјома, погледа балване, и ништа не одговори.
– Балване треба испоручити на стругару! – издао
је наређење груповођа свима који су се сакупили. –
Дневни задатак за све: сто балвана... Шта чекате?
– Е, а је л' има чакљи, конопац? – питао је блатни, који је још јутрос добио од Крапина.
– Конопац ћеш да добијеш кад те обесе! – раздрао се груповођа.
– Па онда, чакље – није се смиривао блатни и
наравно, добио је своје: Сорокин му је притрчао, још
издалека млатећи пендреком, блатни се штитио и чак
замахивао мршавим, прљавим рукама, добио је и по рукама, и по боковима, и по тинтари. Само је вриштао:
„Начелниче! Начелниче! Ш'а то чиниш?“
Блатноме је на образу висило парче коже, а и рука му је крварила. „Скидај се и брже у воду! Пендрек да
ти набијем у грло, да ти се глава не клима!“ – урлао је
94
СЕЋАЊЕ
груповођа. Блатни је скинуо своје дроњаве панталоне –
испод је био го – груповођа је сам дохватио пребијеног
за кошуљу и гурнуо га према води, а кошуља се поцепала на двоје.
Да се и њима не би исто десило, остали су журно
почели да се свлаче сами.
– Где ћете, курве! – раздрао се груповођа, оставивши најзад блатног, који је брзо потрчао у воду до
појаса и стајао је тамо, перући крв. – Скинуле се, курве,
к’о да су у балету! Нјамлађи у воду, остали прихватају
балване на обали! Глупи лелемуди, матер вам вашу!
„Види ти, зна шта је балет“ – мислио је Артјом,
док је скидао панталоне.
– Куја, ’ладна – рекао је неко од блатних, улазећи у воду.
„А у води је једноставније… – размишљао је Артјом, – …ради се лакше него на обали. Зато што је једна
ствар гурати у води балване према обали, а друга је
ствар вући их на себи на сувом“.
Али Артјом, наравно, није био у праву.
Балване је требало догурати до обале, затим их
ухватити за један крај – влажне, клизаве и ужасно тешке – у исто време када би други крај ухватили Мојсеј
Соломонович и ниски мужик, и извући их на земљу.
Ако би четири човека могла да се снађу с балваном, то је значило да је он један од најмањих.
За сада су наилазили на младо дрвеће, мањег
обима и не дуже од пет метара, често и краће. Али у води су се виделе и такве громаде, које не би било срамота да носи и читав вод.
Обала је уз то била каменита – ходати по њој једва држећи балван, изгледало је као мука.
Сивцев је за пара добио Кинеза. Кинеза је Сивцев због нечега звао „зечетина“. „Хајде, зечетино, рони
дубље… – понављао је он, не без задовољства. – Како
си трапав…“
Мали мужик и Мојсеј Соломонович никако нису
могли да се ускладе. Први балван, који су догурали Артјом и Афанасјев, још су и некако успели да одвуку да95
СЕЋАЊЕ
ље од воде, ситно корачајући и терајући један другог
дођавола, а следећи балван мужик је испустио, Ксива је
заурлао на њега, а овај је одмах заплакао, као дете.
– Ја сам радио у канцеларији! – јецао је. – С
папирима! А који је ово месец да ме присиљавају да
сатирем своју утробу! Снаге више немам!
„Јуродиви“, – помислио је Артјом љутито.
– Мстиљара ни за ону ствар није потребан! –
викнуо је Ксива и одмах, журно загребавши рукама,
отишао даље, када се груповођа упутио ка њему. Ксива
је, такође, имао чиреве, они су се низали један за другим, као белоглави инсекти, по лопатици, низ кичму и
доле ка задњици.
Намучивши руке, ломећи ноге, извукли су на
обалу, заједнички и са муком, десетину балвана.
„…А груповођа је рекао да је задатак – сто!“ –
помислио је Артјом, помало губећи разум, али још увек
способан да себе заокупи мислима.
Са обале је требало балване одвући на стругару.
Док су подизали први балван на рамена,
клецајући и напињући кичму, Артјом је стигао да га
омрзне као живо биће – силно и потпуно.
„Какав си, скоте, тежак, клизав, могао бих њушку да ти изударам секиром, гаде…“
У журби, Артјом је први пут кренуо без кошуље.
Већ на пола пута одрао је голо раме о дрво.
Испоставило се да је пут дугачак, пеко џомби и
жбуња. Артјом је непрекидно махао да би се одбранио
од комараца. Афанасјев се, без обзира на то што је песник, показао издржљив као камила: „Добро играш,
Тјома! “ – процедио је он, тешко дишући кроз нос.
Предњи део балвана носили су Сивцев и Кинез,
и Артјом је непрекидно гледао Кинеза у црни потиљак.
На стругари је вриштала тестера и, не видећи
пут, Артјом је по звуку схватио да су близу, још ближе,
још... ево, чини се, да су стигли. На „три, четири“ – командовао је Афанасјев – збацили су балван и на тренутак се читавим телом разлила таква благодет. Само да
није комараца...
96
СЕЋАЊЕ
Нељубазан, погрбљен од рада мужик је изашао
из просторије, погледао придошлице и, без поздрава,
нестао кроз отвор врата.
У повратку Артјом је скоро трчао да би се дочепао своје кошуље.
– Куд си нагрнуо? Пожелео си да радиш? – повикао је за њим Афанасјев.
Мокар веш је висио на њему. Артјом је осећао
своје укочене, скупљене и отврдле мошнице. Наједном
се сетио да је заборавио хлеб у џепићу, гурнуо је руку,
и, као што је и очекивао, прсти су се забили у влажну и
одвратну меку масу. Оклизнуо се на џомбу, пао, невољно избацивши руку испред себе – баш ону којом је
стискао хлеб.
Остало је мало на прстима: Артјом је лежао на
трави, стомаком је осећао хладну, прљаву воду... и лизао је руке умазане кашом од хлеба.
– О, притајио си се – зачуо је иза себе глас
Афанасјева – Чекаш јелена у заседи? Или ловиш жабе?
Артјом је устао и осетио да ће заплакати. Вртео
је главом да Афанасјев то не види.
То му је био последњи хлеб, а пред њим су још
два дана на пшеничној каши и бакалару.
…Сабрао се, стегао зубе, обрисао очи и натерао
себе да се окрене и насмеши се Афанасјеву. Уместо
тога, само се искезио.
Сивцев није журио назад и из неког разлога је
ишао четвороношке. Скупља бобице, сетио се Артјом.
Нису му се јеле бобице. Довукли су два балвана,
остало је још деведесет осам.
У следећој тури било им је топлије, иако је дан
био хладан.
Обратио је пажњу на Сивицева – он је био сав
крвав, и Артјом је прво помислио да је скроз разбио
слепоочницу. Онда је схватио – то су бобице: лукави
сељак је намазао лице да га не би уједали комарци.
Док се враћао, Артјом је такође покушао да нађе,
макар и неку воденику*. Није му успело отпрве – груповођа Сорокин се досађивао на обали и пошао је у су97
СЕЋАЊЕ
срет закаснелим радницима: поново се драо као да га је
неко покрао.
Други пут, Артјом је пронашао прави рудник бобица – ђаво би га знао каквих, али сав се намазао. Утрљавао их је са таквом снагом, као да је спознао да му је
смрт сасвим близу, а овде су се нашле ове живе бобице,
које га могу сачувати.
…Чак су престали да му слећу на чело и у очи.
Омаленог мужика, коме нико није знао име, сада
су псовали сви одреда, осим Мојсеја Соломоновича.
Мужик се сваки час заустављао да предахне, једва би
устао и одмах би се упорно спотицао и испуштао балван, уздисао и јаукао.
Када је Сунце прошло подне, мужик је одбио да
ради.
Пришао је груповођи, храмљући колико год може, и рекао:
– Уби ме, ја не могу.
– И убићу те, – одговорио је груповођа и почео
да га туче: оборио га је с ногу, згазио му лице, неколико
пута му је забио чизму у бок, вичући за то време:
„Оћеш да радиш, ленштино?“
Сви који су радили, стали су – и то је некакав
одмор. Неки су и запалили. Један Кинез се окренуо, сео
и затворио очи, као да га нема.
– Ја не могу! Немој ме убити! – тихим гласом је
узвикивао мужик. – Не могу! Не убијај ме!
Артјом је такође тупо гледао све то. „Час -„уби!“
час –„немој ме убти!“, – у тренутку је помислио у себи.
Ако би мужика сад убили, овог часа, он, вероватно, не би ништа осетио.
„…Како је то, ипак, чудан израз: „Немој ме убити!“, – поново је приметио Артјом. – Никада га нисам
чуо…“
Када је неко викнуо: „Добро, слушај!“ – Артјом
у једном делићу секунде чак није ни био свестан да је
то повикао управо он. На Артјомовом образу појавила
се пукотина – сок од бобица се осушио, а уста су се
отворила и образ је изгледао као да је пукао на пола.
98
СЕЋАЊЕ
Груповођа се без размишљања окренуо и још у
окрету бацио пендрек на Артјома, као да баца у поље.
Артјому је једва пошло за руком да се сагне,
иначе би га погодио право у чело.
– Донеси, џукело! – командовао је груповођа.
Артјом није гледао ни у груповођу ни у остале
логораше. Склонио се од двојице спроводника – а они
су пратили све присутне са само једним и веома једноставним осећајем: они су хтели да им било ко да разлог
да се искале на некоме. Један се чак зауставио и све
време се премештао с ноге на ногу – толико је био нестрпљив.
Артјом је отишао по пендрек који је био недалеко од камења. Не подижући очи, вратио га је груповођи.
Читав тај мучни тренутак у глави није имао ни
једну мисао, само је понављао: „А дечачићи-будале добиће дебелом палицом по боковима.“
Прихвативши пендрек, груповођа је замахнуо на
Артјома, али он се, са себи несвојственом журбом и неком непознатом, гадном усплахиреношћу извио и, погрбивши се, потрчао према води – посао, посао, и њему
је досадило да чека.
Чак ни кошуљу није скинуо, ушао је у њој у воду
до самог грла.
Остали су такође пошли за Артјомом.
– Немам више снаге, грађанине груповођо, –
слог по слог је молио мужик груповођу на обали, – немам-ви-ше-сна-ге. Душа ми је у носу! Па умрећу!
Када су Арјом и Афанасјев гурали следећи балван ка обали, видели су да је груповођа смислио други
задатак за мужика уместо рада.
Пошто је стао на пањић, мужик је почео да узвикује:
– Ја сам ленштина! Ја сам ленштина! Ја сам паразит совјетске власти!
Ксива је зарзао, а и остали блатни су почели да
се кикоћу.
– Ја сам ленштина! Ја сам ленштина! Ја сам паразит совјетске власти! – понављао је мужик као навијен.
99
СЕЋАЊЕ
– Две хиљаде пута, ја бројим, – рекао је груповођа Сорокин, задовољан собом.
Спроводници, снажни момци, такође су се смејали.
Када су избацили на обалу десет балвана, поново
су се упутили на стругару. Лева рука је била сва одрана
од жбуња, док су играли путем по џомбама, хватали су
се за шта су стигли. Сада су он и Афанасјев променили
стране, и Артјом се придржавао десном руком.
Иза леђа се непрестано чуло:
– Ја сам ленштина! Ја сам ленштина! Ја сам паразит совјетске власти!
Када су се враћали, Артјом је прописно оцедио
кошуљу, али, чудно, влажна тканина била је још хладнија него док је била сасвим мокра.
Сок од бобица се спрао са лица, а на нове није
наилазио. Размахивао је и убијао комарце – на длановима су остајали велики црвени печати – значи одједном га је нападало читаво туце.
Уместо њих стизали су нови, ниси могао да их
пребројиш.
Мужик није дуго могао да издржи, већ после
пола сата једва је шиштао. Груповођа га је с времена на
време бодрио пендреком.
Стигао је ручак: мужик је искоса гледао у храну
и последњом снагом викнуо да је ленштина и паразит,
па је хтео да коракне за следовањем, али груповођа није
разумео куда ће он.
– Где ћеш, распевана стенице? Где си се спремио? – раздрао се груповођа. – Мислиш да си зарадио
да ждереш? Какав ручак следује ленштини? Хиљаду казнених удараца!
Артјом није чак ни гледао шта се дешава, само је
чуо како ударају живог и незаштићеног човека, уз онај
ужасни звук на који је он био тако ненавикнут са својих
двадесет седам година.
100
СЕЋАЊЕ
****
Већ је падало вече када је Филип, који је непрекидно нешто шапутао, одједном утихнуо; неколико минута понашао се опрезно и чудно.
Док су Артјом и Афанасјев додавали из воде један нарочито тежак балван, уз стењање и крике, Филип
је одједном опустио руке. Артјом је видео – урадио је
то намерно и лукаво. Лажечњиков се трудио да задржи
балван, али није успео. Балван је једним крајем јако
ударио Филипа у ногу.
– Хеј! Шта радиш? – излетело је Артјому.
– Јао! – почео је да се дере Филип – Јао! – хтео је
да каже „Испао ми је“! Те речи су му играле на уснама,
али очито да је бол био толико јак, да је он само промуцао: „Исп! Исп! Испус!..“
Афанасјев и Артјом су такође испустили свој
крај и стајали су без покрета.
Само је Лажечњиков, који није ништа схватио,
говорио, безуспешно покушавајући да погледа повреду:
– Ниси је ваљда поломио?
Груповођа се појавио и без размишљања дохватио Филипа за косу и повукао га, не некуда са одређеним циљем, него просто од беса, и вукао га је у круг,
док му у шаци није остао стегнут кудрави прамен.
– Куја, џукела! – драо се Сорокин. – Кога си хтео
да пређеш? Такве џукце имам право да удавим лично!
За све који се сами посеку или поломе предвиђена је
смрт! Умрећеш одмах!
Артјом је, глув и неодлучан, пришао ватри.
Спроводници само што су је запалили и једва је горела
Био је савршено сигуран да ће Филип сада умрети.
Мојсеј Соломонович је гласно уздисао. Артјому
се учинило да се овај моли.
Када се издувао и оставио Филипа на земљи,
груповођа Сорокин је исто пошао према ватри – бацио
је у огањ прамен косе, који је непрестано држао у руци,
101
СЕЋАЊЕ
и командовао: „Ајде, сви у воду, до мојега!“
– Немој ме убити! – поново је узвикивао Филип,
гласом који га је издавао, као да није могао да нађе пут
кроз грло оштећено од драња.
Пошто је смислио нешто, Сорокин је позвао блатне – и они су убрзо однекуда довукли здрав пањ од око
двадесет пет кила.
Мало су осушили пањ на ватри, па је Сорокин на
њему записивао оловком и гласно изговарао то што је
писао: „Доносилац овај, Ленштина Паразитович Самолом, упућује се на превијање ноге. После превијања,
молим да га вратите на балване до завршетка задатка“.
Спроводници су се смејали а Артјом је за то
време имао јак осећај да се све ово некада већ десило, и
да се сада, гласније и несносније, понавља.
– Диж' се џукело! – викнуо је завршивши своје
послове Сорокин. – Мислиш да нећеш моћи да радиш
на једној нози? Моћи ћеш! И без ногу ћеш моћи, ти што
ти из уста смрди!
– Нисам намерно! – ритмично је шиштао Филип.
– Или да те пендреком треснем у главу и бацим у
канал, или ћеш да устанеш и с писмом да пођеш у манастир! – крајње озбиљно је рекао Сорокин, бесно стежући чврсту палицу.
Артјом је сасвим јасно видео човека спремног да
убије, и који је то чак и желео.
И Филип је устао.
Једно три корака је носио пањ испред себе – и
испустио га. Ставио је пањ себи на леђа и кренуо.
Корачао је сигурно здравом ногом, а на повређену се
једва ослањао и плакао... убрзо је и сам пао... и надаље
је гурао пањ пред собом.
(Са руског превела Марина Васић)
______________________
*врста – мера за дужину (1066,7м)
*блатни (блатной) – међу затвореницима постоји строга хијерархија, налик на индијске касте. Блатни су на врху те хијерархије.
102
СЕЋАЊЕ
То су најчешће „професионални“ криминалци. Могло би још да се
преведе и као boss или capo.
*његовог ранга (той же масти) – назив за касте унутар затвореничке хијерархије.
*мужик – сељак, мушкарац
*вобла – врста рибе, која живи у Каспијском језеру, слична шарану.
*Алексеј Михајлович – други владар из династије Романових.
Владао од 1645. до 1676. године.
*Никонова реформа – црквене реформе које је спроводио владика
Никон (50-их и 60-их година XVII века). Биле су усмерене на то да
се канони и обреди руске цркве прилагоде грчким канонима и
обредима. Изазвале су велики раскол у руској цркви тадашњег
времена.
*воденика (шикша) – Empetrum sibiricum V. Vassil жбунаста
биљка, црних бобица. Веома је лековита. Расте у Сибиру.
103
СЕЋАЊЕ
Шерон ОЛДС
СЕКС БЕЗ ЉУБАВИ
Како то раде они који воде љубав
без љубави? Дивни као плесачи,
клизећи једно преко другог као клизачи
преко леда, с прстима закаченим
унутар тела
оног другог, с лицима
црвеним ко шницле и вино, мокри као
деца на порођају чије ће их мајке
оставити неком на старање. Како долазе до
свршавања до доласка до Бога свршавања и до
тихе воде,
а да не заволе
онога који је свршио с њима, док се светлост
диже попут паре с њихове приљубљене
пути? Они су ти који су истински религиозни,
чистунци, професионалци, који неће
прихватити
лажног
Месију,
заволети
свештеника наместо Бога. Они не
бркају љубавника са својим задовољством,
они су као велики тркачи: знају да су сами
с површином стазе, с хладноћом, с ветром,
са удобношћу својих ципела,
својим свеукупним
кардио-васкуларним здрављем – а то су само чиниоци,
као партнер у кревету, а не истина, која је
једно тело само у свемиру
окренуто против најбољег доживљаја у животу.
(Са енглеског превео Горан Гоцић)
104
СЕЋАЊЕ
БЕСЕДА
105
СЕЋАЊЕ
106
СЕЋАЊЕ
Небојша БРАДИЋ
КРАЉ ЛИР ИЛИ
О ГЛУМЉЕЊУ ЛУДИЛА
Беседа на отварању Глумачких свечаности
„Миливоје Живановић“
Верујем да ћете се запитати зашто сам одабрао
баш ову тему за овогодишњу беседу о глумцу. Можда
због турбулентних промена у свим сегментима живота,
како у свету тако и у нас. Или због тога што глумцима,
редитељима, сценографима, костимографима, позоришним мајсторима и управницима позоришта никада није било теже да раде свој посао, нити је икада било овако компликовано професионално селектовати представе. А можда највише зато, што се људи, који се у овом
времену баве глумом и позориштем, све чешће сами питају да ли су сишли с ума… У трагању за истином, праве одговоре можемо наћи само дубоко у себи. Тај унутрашњи простор као заједнички именитељ намеће паралелу између глуме и лудила - јер истину подједнако добро можемо пронаћи кроз глуму, као и кроз лудило.
Верујем да су велики глумци, попут Миливоја Живановића, за ово знали.
Почињем подсећањем на краља Лира, који на почетку драме позива своје кћерке на испит породичне
љубави. Две кћерке, обе сервилне и манипулативне, полажу овај испит, док трећа кћер, иако одана и истинита,
пада на њему. Када се појави лудило, његови снажни
ефекти преображавају људе у Лировом окружењу и последице тога воде катастрофи.
Оно што луда особа највише жели, јесте да јој
верују да она има решење. Међутим, она не зна који је
то проблем за који има решење. Како се у „Краљу Лиру“ показује, решење долази пре проблема, па тако и
само решење постаје проблем. Драма почиње у атмосфери веродостојности провере породичне љубави, а
онда се открива прикривено лудило. Фројд каже да смо
107
СЕЋАЊЕ
ми најлуђи онда када смо за нас саме најверодостојнији.
Јунак је, како то речи песмице кажу, први који зна и последњи који то открива.
Ако је лудило облик отуђења, глумљење лудила
нас упознаје са најпоразнијим облицима које отуђење
може да узме. Ако је лудило „потреба да се верује“, у
случају глумљења лудила имамо представу у коју треба
поверовати. Уколико поверујемо у ту представу, то нам
омогућава да се запитамо о потреби луде особе да јој се
верује, посебно о потреби да она верује сама себи.
Код болесника је најтеже отклонити и излечити
праксу лечења себе. Лечење од лечења суочава нас са
правим проблемом. Алкохоличар пати од онога што је у
првом тренутку изгледало као решење проблема, а касније постало проблем за себе. Право питање није како
ће неко да престане да пије, већ чему је у првом тренутку алкохол служио као лек. Због тога, размишљајући о
„Краљу Лиру“, а посебно о глумљењу лудила, требало
би да размишљамо о лудилу као облику лечења себе –
тако драстичног да је стварни проблем болести тешко
открити. Или, да будемо још прецизнији, изгубљен је
пут за то. Проблем је решењем гурнут у заборав.
Шекспир чува проблем у решењу. То ради и глумац, док игра лудило: тамо где има сумњу у себе, он изграђује огромну снагу убеђења, тамо где постоји парализа, сада су несамерљиве могућности, где је била измучена душа, сада је човек који у сваком тренутку зна
шта треба предузети. То је покушај да се ојача решење
које открива проблем. Ми видимо главног јунака који
гура своје планове напред и стално говори да зна шта
ради. А онда, полако изнутра почне да цури катастрофа.
Сем ретких културних момената у којима је лудило имало привилегован статус, а поједине луде особе
биле идеализоване као песници или обележене као саботери друштвеног поретка, историја лудила је углавном негативно обележена. За трагедију, као и за представу лудила, публика има различиту позицију од публике за друге категорије. Питање - зашто трагедија
пружа задовољство публици, може бити преформулиса108
СЕЋАЊЕ
но и другим питањем: зашто (или како) лудило (или
глумљење лудила) пружа задовољство? Или зашто изузетна глума лудила пружа изузетно задовољство? Која
је то врста задовољства? Парадоксалан проблем глумаца који играју „луде“ улоге је да они имају публику која
је жељна њихових речи и припремљена за драму коју ће
пратити. Поприште те драме је позориште у коме се лудило изводи, простор у коме су „луди“ јунаци чувани, у
коме могу да у исто време буду слављени и кажњавани,
да говоре и буду слушани и, ако је потребно, убијени, а
да стварно не умру.
Гледаоцу се у позоришту пружа прилика да се
ангажује без опасности да ризикује. За разлику од „лудог“ јунака и његових сарадника, публика је
ослобођена обавезе да тражи решење проблема. Ако
лудаци говоре као краљ Лир, посмислићемо да би
требало да их чујемо. Гледалац присуствује представи
„Краља Лира“, учествује у стварању илузије и са собом
носи садржај онога што се дешава.
Глумац који глуми лудило пред собом има питање: да ли виц може бити бољи од његове публике? Ако
се нико не смеје, да ли је то уопште виц? То се може
превести и на питање: јесу ли речи луде особе стварно
речи уколико нико не може да их схвати? А ако оне нису речи, шта су онда?
Глумљење лудила значи говорење Шекспирових
стихова све док они имају смисла. У „Краљу Лиру“ постоји прогресија несхватања личности која главног јунака излуђује и на крају уништава. Схватање свега тога
у овом контексту, као и виц, нужно не значи разумевање, већ способност да се са тиме буде покренут. Како је
Фројд рекао, ми ретко разумемо шта је то у вицу што
нас забавља. Зато и ретко знамо шта је то са лудом особом што нас узнемирава. Али, када смо у позоришту,
знамо зашто и како глумљење лудила ради за нас. Зато
хвала позоришном фестивалу који ће нам ових дана бити сигурно уточиште, можда једино у којем лудило није
право и опасно.
109
СЕЋАЊЕ
110
СЕЋАЊЕ
ПОД ЛУПОМ
111
СЕЋАЊЕ
112
СЕЋАЊЕ
Војка МИЛОВАНОВИЋ
ЕЛЕМЕНТИ КУЛТУРЕ У
УЏБЕНИЦИМА ФРАНЦУСКОГ
ЈЕЗИКА ЗА ОСМИ РАЗРЕД - ЧЕТВРТА
ГОДИНА УЧЕЊА
Апстракт
У настави страног језика ученику се не представља само страни језик већ и други социолошко-културолошких елеменати, које носе изворни говрници. Наставник али и аутори уџбеника су медијатори између
ученика и стране културе.Тако се ствара нераскидива
веза између културе на општем плану, културе појединца и оних који су у додиру са њима кроз учење страног
језика.
Полазећи од ових хипотеза, циљ овог истраживања јесте да се утврди заступљеност елемената културе
земље чији се језик учи у уџбеницима француског језика за осми разред, четврта година учења. Теме као што
су школски живот, животна средина, уметност усмеравају и продубљују естетски доживљај, развијају критичко мишљење, утичу на развој говорних способности и
богаћење речника. Објекти наше анализе били су уџбеници Душанке Точанац-Миливојев за осми разред основне школе и групе француских аутора „Oh là là collè-ge
3“ . Тако, аутори, на пример кроз различит број текстова приближавају ученицима свет науке приказујући
важне догађаје везане за освајање свемира, затим биографије научника и њихова отркића. Оваквим приступом може се остварити и корелација са другим предметима: биологијом, физиком и хемијом али интеркултуролошка компетенција.
Наше истраживање је засновано на прикупљању
113
СЕЋАЊЕ
различитих извора литературе, њеном прегледу и анализи и статистичкој обради заступљености текстова који се односе на културу у ова два уџбеника, те би се могло описати као анализа садржаја. Табеларним прегледом приказан је број текстова за сваку тему и уџбеник а
садржај сваке тематске целине из уџбеника срспког аутора је анализиран, а затим упоређен са поступком примењеним у уџбенику страних аутора.
Кључне речи: уџбеник, култура, културолошка
компетенција, култура појединца, наставне теме
1.Увод
Учење страних језика у нераскидивој је вези са
културом земље чији се језик учи али и културом појединца.
Циљ уџбеника као наставног средства није само
да пружа лингвистичке информације, већ и информације о култури народа чији се језик учи.
Полазећи од ових хипотеза, циљ истраживања је
био да се утврди заступљеност елемената културе земље чији се језик учи у уџбеницима за осми разред,
четврта година учења.
У првом делу размотрићемо саме појмове културе и културолошке компетенције, начин на који овом
проблему приступа „Заједнички референтни европски
оквир за живе језике“ али и улогу уџбеника у наставном процесу.
Други део је посвећен прегледу уџбеника и анализи садржаја по темама. Теме су у уској вези са културом појединца. Анализирани подаци, обрађени су статистичком методом и приказани у табелама.
Трећи део садржи дискусију и закључке које смо
добили истраживањем.
1.1. Методолошки приступ
Наше истраживање је засновано на прикупљању
114
СЕЋАЊЕ
различитих извора литературе, њеном прегледу и анализи и статистичкој обради заступљености текстова који се односе на културу у ова два уџбеника, те би се могло описати као анализа садржаја
Циљ је да се кроз анализу садржаја уџбеника за
осми разред прикаже заступљеност културе у уџбеницима за француски језик. Тако ћемо стећи увид у заступљеност не само културе на општем нивоу већ и личном.
2. Култура и културолошка компетенција
Полазећи од хипотезе да култура објашњава однос између друштва и индивидуе, поставља се питање
шта је то што их спаја а шта раздваја, како вредности
једне културе представити другима или чак прихватити
и као део сопствене.
Кик у свом „Педагошком речнику“(Кик,2003:63)
наводи да је култура појам који се може односити на
друштвене целине или на сама друштва али исто тако и
на посебну личност. Он сматра да је то способност да
се направи разлика између друштава уопште, али и
индивидуа. Оправданост ових разлика састоји се пре
свега у неговању сопствених склоности или склоности
групе како би се истакли на лествици хијерахије вредности уопште. Што смо култивисанији, то су бројније
разноликости које смо способни да досегнемо. Тако
нпр. они који су на најнижем културолошком ступњу
моћи ће да направе разлику између Флобера и Зидана,
они на вишем културолошком ступњу разликоваће
Игоа и Превера, а они на највишем ступњу правиће разлику чак и међу ликовима поједних познатих романа.
У Роберовом речнику појам културе дефинисан
је као „обрађивање земље“ (Petit Robert, 1990: 436) а
затим као „развој одређених духовних вештина, које су
развијене пригодним интелектуалним вежбама“ (пример су усвојена знања која омогућавају развој критичког става, укуса, закључивања).
Према Мермеу, култура представља резултат
115
СЕЋАЊЕ
сталног компромиса између, често, противречних елемената као што су колективне вредности и дужности
али и вредности и личне жеље, породичне, пословне и
друштвене обавеза (Merme, 1987: 396). Оваквим приступом, култура је посматрана из угла индивидуе, која
мора да се понаша у оквиру одређених друштвених норми упркос сопственим жељама. Тако, на пример, начин облачења неке особе представља резултат суда
између личног укуса, укуса њеног окружења, њене куповне моћи, климе, моралних норми које владају у тој
земљи али и том временском епохом, и притисака саме
природе, која ту особу ставља на пробу.
Ако култура обухвата и понашање индивидуа
које чине одређено друштво, кроз разнолика опхођења,
певање, обедовање логично је да тај део културе можемо пренети и ученицима како би стекли културолошку,
односно интеркултуролошку компетенцију.
Реалност Европске уније јесте да у њен састав
улазе многобројни народи и да сваки од њих уноси
своју културу и чини део мултиетничке заједнице. На
овај начин створен је нови грађанин, који је приморан
да живи у заједници са људима других националности.
Супротстављање култура у оваквој симбиози је неизбежно али је исто тако неизбежно и образовање у овом
домену (Šperkova, 2009: 3). Настава страних језика је
идеална средина где се може упознати и разумети култура оног другог. Из дијалога двеју култура рађа се интеракција и интеркултуролошка компетенција али не
само из заједничких елемената већ и из конфликата.
Тако култура земље чији се језик учи даје универзалну компоненту вредностима локалне културе,
односно оне из које потиче ученик. Страна култура се
тако отвара према другим системима вредности као
што су размишљања о прошлости, смрти, породици.
Оно што раздваја две културе нестаје у школској средини јер страна култура се прилагођава локалним вредностима (Зарат, 1993: 17).
116
СЕЋАЊЕ
2.1. Заједнички европски референтни оквир за
живе језике
„Заједнички европски референтни оквир за живе језике“ из 2001. године нуди описе шест референтних компетенција: почетни ниво-откривање А1, средњи ниво-преживљавање А2, праг ниво Б1, самостални
ниво-напредни кандидат Б2, самостални ниво-компетенција ефективне оперативности Ц1 и владање језиком
Ц2 (Филиповић, 2003: 173). За француски језик ове компетенције се проверавају и процењују испитом о знању француског језика кроз испит ДЕЛФ. Осим што чини основну базу за израду програма, уџбеника, референци и проверу знања у Европи и објашњава како треба
учити неки страни језик за потребе комуникације, документ посебну пажњу поклања и културном контексту
језика. Социокултуролошка знања представљају један
од аспеката познавања света. Неопходно је да се ученици са њима упознају јер се дешава да они или уопште
немају таква предзнања или су она заснована на стереотипима и предрасудама о земљи чији се језик учи. Различити аспекти познавања културе земље чији се језик
учи јесу: свакодневни живот (начин исхране, државни
празници, понашање за столом), услови живота (животни стандард), међуљудски односи (социјална структура становништва, породице, родбинских веза, различитих раса и заједница), вредности, веровања и понашања
(државне институције, политика, уметност, религија,
хумор итд.), говор телом, умеће живљења (тачност, начин опраштања, конвенције и табуи у понашању итд.) и
ритуална понашања (религиозни обичаји, венчања, прославе, фестивали, итд) (ЗЕРОЈ, 2002: 123). Битно је да
ученици стекну свест о сличностима и различитостима
своје и културе државе чији се језик учи.
3. Улога уџбеника у наставном процесу
Када је реч о уџбеницима страног језика треба
рећи да су врло различити критеријуми о томе који је
117
СЕЋАЊЕ
најбољи: за издаваче, најбољи су они најпродаванији, за
ученике, они страних аутора јер су луксузније опремљени и лако заводе, док су за наставнике најбољи они
које могу бранити из угла струке. Уџбеник мора да подстиче ученике на размишљање, сагледавање проблема
из различитих углова. У уџбеницима странац ће имати
реалнији статус ако буде представљен као неко ко размењује искуства доживљена у иностранству, учествује
у комуникацији (Zaratе, 1993: 43-68).
Аспекти интердисциплинарног проучавања уџбеника могу бити општедидактички, парцијално-дидактички, информативно-комуниколошки, графичко-технолошки, гносеолошки, психолошки и социолшки.
(Кончаревић К.,2002). Предмет наше пажње биће информативно-комуниколошки, психолошки и социолошки
аспект. Адолесцентски период доноси побољшање комуникативности, друштвености, развој свести о моралу.
Ученици овог узраста лако успостављају контакте али
њихова комуникативност може бити и егоцентрична. С
друге стране, колико могу бити отворени за одређене
теме тако могу бити и затворени када је реч о директним моралним поукама. Имају потребу да чују савете
одраслих како поступити у некој ситуацији али одбацују ауторитарно наметање мишљења. (Кончаревић К.,
2002: 29).
4. Приказ културе у уџбеницима за осми разред
Објекти наше анализе били су уџбеници Душанке Точанац-Миливојев за осми разред основне школе
и групе француских аутора „Oh là là collège 3“. Ови
уџбеници намењени су адолесцентској популацији, која
већ има изграђене ставове о свету који га окружује и
која је колико отворена према другом, толико и затворена. Било је интересантно анализирати како аутори
уџбеника превазилазе ове контрадикторности.
Према наставном плану и програму, француски
језик као обавезни изборни предмет у осмом разреду
учи се два часа недељно односно 68 часова на годиш118
СЕЋАЊЕ
њем нивоу. Уџбенички комплет садржи радну свеску и
ЦД. Комплет уџбеника француских аутора садржи и
приручник за наставнике, са детаљним препорукама о
оперативној функцији уџбеника и радне свеске, са посебним делом у коме су решења задатака из радне свеске. Ова два ужбеника су последња у групи уџбеника
наведених аутора, који се програмски надовезују и чине
последњи елемент те целине.
4.1. Школа
У уџбенику аутора Душанке Точанац-Миливојев
школски живот ученика представљен је не само кроз
примере из француских школа, већ и сенегалских, перуанских и мароканских. Текст, који прати слике говори о
школским проблемима, а фотографијама су илустроване и средине из којих ти ученици потичу. Интересантна
је порука текста на крају, која каже да се у школи учи и
како да живимо заједно. С језичке стране, посебно су
истакнуте консктрукције неких глагола својствене
француском језику. Ту је и интервју са Етјеном Шатијеом, француским синеастом, који говори о својим
искуствима у школи. На крају досијеа дата је и песма
Жака Превера „Лош ученик“. Овим путем ученицима
се тема школе приближава и кроз француску поезију.
Уџбеник француских аутора Фавре и Мариаж,
индиректно се бави школом. Ученици једне француске
школе пријављују се за израду пројекта и сарадњу са
школама из других земаља Европе. Наш ученик се упознаје са процедуром пријављивања за израду пројекта
на међународном нивоу, сазнаје како функционише сарадња између школа на међународном плану, како се до
ње долази и како се она реализује. Општа и актуелна
тема школе и школског живот приближава појединца
чији се језик учи не само на лексичком, синтаксичком,
морфолошком плану већ и на културолошком, пре свега кроз ставове, проблеме, начине на који се они решавају, животни стандард и околности у којима се живи и
ради.
119
СЕЋАЊЕ
Табела која следи садржи укупан број текстова
који говоре о теми „Школа“ за сваки од анализираних
уџбеника и даје податке о њиховој заступљености у
сваком од уџбеника:
Табела 1
Уџбеник
„Le français
pour nous“
Д.ТочанацМиливојев
„Oh là là !“
Фавре и
Мариаж
Текстови са темом „Школа“
Број
%
7
14%
3
13,6%
Ова тема је заступљена са више текстова у уџбенику Душанке Точанац јер се школски живот приказује
уопштено док аутори Фавре и Мариаж говоре конкретно о једном сегменту школског живота и то о међународној размени ученика.
4.2. Уметност
Уметничко дело представља творевину духа чији
се смисао и вредност одређује према човеку. Његова естетска вредност тумачи се субјективистички у духу релативитизма и објективистички као вредност која је
константна и важи универзалнно (Петровић, 2005:21).
Зато уметност представља и задовољство. Неопходно је
уметност државе чији се језик учи представити ученицима, како би се сусрели са универзалним вредностима,
које одолевају вековима.
У уџбенику Точанац-Миливојев уметност је
представљена кроз сликарство, књижевност и музику.
Он обилује репродукцијама слика познатих француских
импресиониста али и одломцима из стрипа о Титефу.
Имајући у виду значај уметничке слике као аутентичног материјала у настави страних језика, аутор још од
120
СЕЋАЊЕ
насловне стране најављује сусрет са импресионистима.
Наиме, на насловној страни налази се Музеј Дорсе у коме се налази велика колекција слика овог правца (и чувена Манеова слика „Доручак на трави“). Свака наставна целина најављена је неком импресионистичком сликом а уз слику стоји и информација о сликару.
Наставнику је остављена слобода избора рада са
сликом. Од репродукција издваја се Манеова „Емил
Зола“. Коришћењем ове слике, наставник може не само
да упозна ученике са сликаром већ и са делом писца.
Зола је приказан за столом препуним књига, а и он сам
држи књигу. Ученицима се може предложити вежба
писмене продукције у којој ће се ставити у улогу Золе
на слици и из тог угла написати састав о том тренутку,
нпр. да ли замишљеност потиче од неке вести коју је
добио, да ли је изненађен нечим што је прочитао итд.
Може се и одредити број речи у саставу.
Од књижевних текстова заступљени су и проза и
поезија. Прозни текстови су адаптација књижевних дела Антоана де Сент Егзиперија „Мали принц“, „Распуст
малог Николе“ Семпреа Госинија, али и Сартрове „Речи“. Поезија је представљена поменутом песмом Жака
Превера „Лош ученик.“
Свака целина се завршава неком песмом познатих француских музичара, као на пример Ив Дитеј, Ив
Монтан, Жо Дасен и песма из музичког спектакла “Ромео и Јулија”, коју изводе Дамиен Сарг и Сесилија Кара.
С друге стране, гледајући одабир француске
музике можемо рећи да су то представници старије генерације, коју више ни адолесценти Французи не слушају, тако да може доћи до лошег пријема и код наших
адолесцентата. Опет то није лоше јер где би за наши
ученици имали прилике да чују.
Однос према уметности у овим уџбеницима статистички је приказан табелом 2.
121
СЕЋАЊЕ
ТАБЕЛА 2
122
СЕЋАЊЕ
Уметност је потпуно одсутна у уџбеницима
француских аутора Фавре и Мариаж Ово се може
тумачити чињеницом да су савремени дидактички
материјали потпуно подређени идеји да се страни језик
приближи ученику кроз аутентичне материјале и
природне ситуације, па је уметност запостављена. Због
своје ванвременске компоненте али и универзалности
осећања и унутрашњих превирања јунака, књижевно
дело мора наћи место у настави страних језика. Управо
је језик срж књижевности који, нам кроз прозу или
поезију, шаље одређене поруке. Речима се осликавају
догађаји, ликови, пејзажи, тако да оне употребљене на
различите начине стварају не само звучне већ и
визуелне слике. Уз помоћ књижевног текста, наставник
може презентовати одређене фонетске и синтаксичке
карактеристике језика, затим конструкцију глагола итд.
Овај уџбеник не садржи поезију иако постоји читава јединица посвећена афричкој музици и франкофоној музици уопште. Разлог због чега су се аутори определили за овакав приступ јесте управо избор дат
наставнику и временском тренутку у коме је неки певач
популаран. Они су ученицима дали информације о
афричкој музици, њеним правцима и музичарима, а
наставнику је остављено да одабере песму коју ће
преставити у учионици. Идеја аутора је да песма буде
актуелна и у складу са музичким укусом ученика а не
аутора уџбеника и наставника.
4.3. Животна средина
Уџбеник Фавре и Мариаж садржи тему о заштити природе, која је врло важна због текстова који говоре
о европским пројектима ученичке размене. Практично
је приказано како се пријавити за сарадњу са другим
школама из иностранства, како преговарати, како изабрати тему сарадње. Ученицима су представљене и угрожене животињске врсте, разне конвенције итд. Овде
ученик има прилику да стекне језичку али и културолошку компетенцију кроз усвајање начина преговора,
123
СЕЋАЊЕ
пријаве за сарадњу са другим школама, израду пројеката.
Занимљив је приказ угрожених животињских врста у Европи уз који стоји и објашњење о Бернској конвенцији из 1979. Ученици се можда и по први пут сусрећу са сазнањем да постоји акт којим су се европске
земље, његове потписнице обавезале на очување флоре
и фауне у њиховом природном станишту. То је и добра
прилика да се истражи и да ли је наша држава потписница ове конвенције и које су то животињске и биљне
врсте у нашој држави заштићене овом конвенцијом.
Процентуална заступљеност текстова о животној
средини је приказана у табели 3.
Табела 3
Уџбеник
„Le français
pournous“
ТочанацМиливојев
„Oh là là !“
Фавре и
Мариаж
Заступљеност текстова
о животној средини
Број
%
3
6%
7
31,8%
Точанац-Миливојев имала је сасвим другачији
приступ овој теми. Кроз текстове о путовањима и толеранцији даје општу слику становништва планете Земље. Указује се кроз процентуалну заступљеност народа и раса на разноликост и различитост становништва.
Земље а као закључак изводи да је због такве структуре
становништва неопходно развијати разумевање, толеранцију али и образовање како би смо живели у миру.
Ученицима се скреће пажња на понашање у природи кроз стрип о Титефу. У њему је посебно указано
на проблем загађивања средине бацањем ђубрета јер је
већини људи својствено да када су у природи, на пикнику, за собом остављају гомилу ђубрета.
4.4. Спорт и свакодневни живот
124
СЕЋАЊЕ
Спорт је важна компонента живота ученика.
Кроз спортска такмичења и активности размењују се
искустава, ставови и поглед на живот уопште. Ученици,
који постижу слабије резултате из већине предмета, моћи ће кроз разговор о спорту да покажу своја знања из
те области али и своја умења. О овој теми сигурно ће
сваки ученик желети да каже оно што зна али и они такозвани „слабији“ ученици знаће о чему се говори и
имаће и они нешто да кажу, што остали ученици, можда, неће знати. На овај начин, такви ученици стичу
самопоуздање, а наставник, бодрећи их и подржавајући
их, може очекивати да они заиста дају свој максимум.
Као пример из сопственог искуства наставника француског могу навести случај два ученика, браћу близанце који су из осталих предмета имали задовољавајуће
оцене али су на часовима француског радили и трудили
се максимално из жеље да говоре француски као Зидан.1
Табела 4
Уџбеник
„Le français
pour nous“
Д.ТочанацМиливојев
„Oh là là !“
Фавре и
Мариаж
Заступљеност текстова о спорту
Број
%
6
12%
0
0
Говорећи о заступљености спорта у уџбенику
Точанац-Миливојев, можемо потврдити да је читав један досије посвећен спорту. Аутор, не само да уводи
специфичне изразе француског језика везане за спорт,
1
Зинедин Зидан, познати француски фудбалер, био је идол многим
генерацијама наших ученика, а истовремено и мотив за учење француског језика
125
СЕЋАЊЕ
него, кроз информативне текстове, упознаје ученике са
историјом Олимпијских игара и гимнастичким вежбама. У тексту „Игре, у античко доба…“ , аутор даје приказ првих Олимпијских игара, објашњава порекло речи
„стадион“, представља нам спортове давних времена.
У уџбенику Фавре и Мариаж ова је тема изостављена, вероватно и зато што је заступљена у уџбеницима за претходне разреде. Концепција уџбеника је таква
да се теме ова два уџбеника не поклапају у свим
сегментима.
Табела 6
Уџбеник
„Le français
pour nous“
Д.ТочанацМиливојев
„Oh là là !“
Фавре и
Мариаж
Заступљеност текстова о
свакодневном животу
Број
%
0
0%
7
31%
С друге стране, у уџбенику Фавре и Мариаж више је посвећена пажња свакодневном животу што се
види из табеле. Текстовима о мобилним телефонима,
ученици се упознају не само са лексиком у вези са овом
темом, већ и проблемима крађе или губитка мобилних
телефона, процедури која затим следи у полицији. Адолесценти су радо прихватили мобилне телефоне, којима
не само да могу да комуницирају са својим вршњацима,
него да истражују о темама које их интересују. С друге
стране, употреба мобилних телефона утицала је и на
сам језик, јер се комуницира путем скраћеница и симбола. Ова појава карактеристична је и за српски и француски језик и зато је врло занимљиво правити поређења и радити на тој врсти лексике.
126
СЕЋАЊЕ
4.5. Наука
Наука је заступљена у оба уџбеника што се уочава из табеле 7:
Табела 7
Уџбеник
„Le français
pour nous“
Д.ТочанацМиливојев
„Oh là là !“
Фавре и
Мариаж
Заступљеност текстова о науци,
научницима и научним достигнућима
Број
%
4
8%
9
40%
То су текстови о планети Земљи, датумима који
су обележили освајање свемира, биографије научника,
који су својим радом оставили снажан печат на развој
нашег друштва пре свега кроз различита открића као
што је радијум, вакцина против беснила, струја итд.
Може се остварити корелација са другим предметима: биологијом, физиком, хемијом. Овим путем
долази до стицања културолошке и интеркултуролошке
компетенције ученика.
Оба уџбеника поседују функицонални модел
представљања елемената културе али и пројекте за
њихову примену. Пожељно је да ученици раде у групама на различитим пројектима. Тако је, на пример, у
оквиру Фестивала науке који се сваке године одржава у
ОШ „Доситеј Обрадовић” у Пожаревцу, учешће узела
и група ученика који уче француски језик. Они су представили познате француске научнике Лапласа, Декарта, Пастера. Ученици су били подељени у две групе:
једна је приказала биографије научника, а друга њихов
рад и све то превела и на српски како би било доступно
широј публици.
127
СЕЋАЊЕ
5. Закључак
Настава страног језика не може се остварити и
без наставе културе. Као што смо видели из примера
кроз анализу уџбеника за француски језик, ова два процеса су испреплетена и увек присутна.
Аутори се труде да кроз културу појединца прикажу и културу народа чији се језик учи. Кроз теме које интересују адолесцентску популацију, они приказују
однос према животној средини, спорту, свакодневном
животу, науци и уметности народа чији се језик учи. Из
статистичких података уочава се, такође, да су ти елеметни културе појединца али и културе уопше некад
више а некад мање заступљени. То зависи од саме концепције уџбеника јер су неке теме обрађене у претходним разредима.
Оно што треба истаћи јесте и остављање могућности наставницима и ученицима да сами реализују
предложене пројекте, да их проширују и истражују даље у оквиру ових тема. Овде се пре свега мисли на корелацију са другим предметима.
Аутори се труде да културу једних и других посматрају и кроз призму интеркултуралности, ослањајући
се пре свега на оно „интер“, као префикс који спаја, а не
на саму културу као такву. Две различите културе, саме
за себе могу чврсто стајати на својим позицијама, не
дозвољавајући приступ оном другом, док кроз интеркултуралност долазимо до поптуно отворених система,
пре свега до знања о оном другом и прихватању његових различитости.
128
СЕЋАЊЕ
6. Библиографија
1. ABDALLAH-PRETCEILLE, M. (2004): Vers une
pédagogie interculturelle, Paris, Anthropos;
2. BOUBAKOUR, S. (2010), L’enseignement des
langues-cultures : dimensions et perspectives, Synergies Algérie
n°9, pp. 13-26
3. ZARATE, G. (1993), Représentations de l’étranger et
didactique des langues, Paris, CREDIF
4. FICHET, B. (1993) « Etrangers et immigrés, deux
termes problématiques », Revue dessciences sociales de la
France de l’Est, n°20, pp. 112-117
5. FAVRET, C. et alt. (2004), Oh là là, Paris : CLE
INTERNATIONAL
6. ŠPERKOVA, P. (2010) La litterature et
l’interculturalite dans la classe de langue, International Web
journal : Enseigner l’Europe, www.sens-public.org
7. CUQ, Jean-Pierre (2003) Dictionnaire de didactique
du français langue étrangère et seconde, Paris : CLE
INTERNATIONAL
8. HOLLEC, H. (1990). Des documents authen-tiques,
pour quoi faire ?, Mélanges pédagogiques : page 65-74, Nancy
9. КОНЧАРЕВИЋ, К. (2002), Савремени уџбеник
страног језика-структура и садржај, Београд: ЗУНС
10. ПЕТРОВИЋ, С. (2005), Културологија, Београд:
Чигоја штампа.
11. ROBERT, P. (1990), Le Petit Robert 1 : Dictionnaire alphabétique et analogique de la langue française,
Paris : LE ROBERT
12. CARE, Jean-Marc et DEBYSER, F. (1978). Jeu,
language et créativité, Paris : Libreries Hachette et
Larousse/B.E.L.E.C.
13. СКЉАРОВ, Михо, (1993). Теорија и пракса у
настави страних језика, Загреб: Школске новине
14. ГОСТОВИЋ, Б. ет алт. (2010.).Ликовна култура,
Београд : Завод за уџбенике и наставна средства
15. ЏАФЕ, Л. К. Ханс (1974). 20000 година светског
сликарства, Београд: Вук Караџић
16. ТОЧАНАЦ - МИЛИВОЈЕВ, Д. (2010). Le français
pour nous 4, Београд : Завод за уџбенике и наставна средства.
17. Заједнички референтни оквир за живе језике
(2002), Подгорица
129
СЕЋАЊЕ
18. BEAUDRY, Marie-Christine (2010). Pour une
approche culturelle de la littérature, FDLM, num.367
19. НИКОЛИЦ, В. (1979). Учење страних језика и
настава културе, Годишњак Савеза друштава за примењену
лингвистику Југославије, 3, 357–362;
20. DE CARLO, M., (1995) Lexique, culture et
motivation à l’école .Edutes de linguistique Appliqué, n°97, pp.
74-83.
21. MERMET, G. (1996) Francoscopie; Les français :
qui sont – ils? Ou vont-ils? Paris : Larousse
130
СЕЋАЊЕ
СЕЋАЊЕ
131
СЕЋАЊЕ
132
СЕЋАЊЕ
Драгослав СТЕФАНОВИЋ
Белешка о писцу
ДРАГОСЛАВ СТЕФАНОВИЋ
рођен је 13. IV 1936. године у Брежану код Пожаревца. Завршио је
гимназију, студирао права и светску књижевност на Београдском
универзитету. Поезију објављује
од 1954. године, када је покренут
часопис „Развитак“ (био је један од уредника, 1956).
Књижевни лист „Разлози“ оснива са Миливојем Илићем 1961. године.
Објавио је збирку песама „Сунчано опело“ 1963.
године, у издању „Браничева“. Бавио се новинарством у
„Речи народа“ и био дописник „Вечерњих новости“.
Од 1971. године ради у фабричком листу „Пољоиндустрија, „Ревији 92“, „Борби“ и „Yu новостима“. Био је
један од оснивача и уредник издавачке куће „Доситеј“.
Преминуо је 2. VI 2013. године.
НА ДАН СВ. ТЕКЛЕ
Коначно, ја ту ништа не могу, чу одјек својих
речи које као да су долазиле с друге стране, а и не желим, додуше, дошану одјек који му се учини ненадно и
сасвим неприродно блиским док је напрезао, не слух,
не ни једно чуло, већ неку унутрашњу таму из које је
слика птице долазила. Види је како стоји на пречаги
гвоздене решетке која је неодређену дубину простора
исекла, испарцелисала у правилне четвороугаоне празне мутне слике. Здраво птичице, незнани госте, покуша да је дозове, помисливши притом на ужарену птицу
133
СЕЋАЊЕ
у блиставом сунчаном ореолу с леве стране олтара у
Цркви светог Спаса, здраво анђелчићу. Како би било
добро, кад би се могло, полетети, прхнути да те нико
не види и не чује, изгубити се и кренути својим путем
за учитељевим речима, које су, кад год би га посећивао,
макар да их никада више није понављао, кружиле путањом којом је путовао, а да се, изгледа, никада није
померио с места. Морам, ипак, да признам да је са зебњом посматрам, јер моје злокобне мисли захтевају да
докуче путању којом је дошла. Уосталом, нећу да нагађам ко је и шта је, осим ако се у свему томе може
открити известан непријатан каузалитет, и онако се у
многе мртве и живе ствари слабо разумем. Уосталом,
она то не зна, морам да се препустим свакодневним
бригама на које сам навикао, и да одбраним тај уобичајени ритам, јер свака нова ствар уноси неред и збрку,
додуше осећајући како слика птице у њему лепрша,
остављајући нешто попут бола који се у таласима шири,
умножавајући њене покрете, као кад камен бачен у мирно огледало воде шири концентричне таласе немира,
искривљујући небеску слику која је до малочас била
као најневинији дан стварања света. Коначно, иако се
ништа не догађа, све је ту као и увек, као и јуче и прекјуче – полутамни низ дана пробија се у његовој свести
као лук таме и полутаме, нека подземна дуга – а ипак,
дан му се чини као арханђелова вага, окачена о највишу тачку тамног лука. А шта ако је све то добро срачуната превара која, пре ће бити да одговара оптици
затамњеног духа него бистрини докучивих оптичких
закона, шта онда ако ништа не постоји, ни он, нити
слике које га омамљују, шта ако је све то само тамна
светковина преваре! Мала бедна слика, сва ритава, препуна ожиљка и чирева негде у неком забаченом ћошку
чека га да дође по њу, његов стварнији двојник, да јој
се приближи и сједини се с њом. Јер наша потпуност
је у нашој жељи да све своје сакупимо у себе и вежемо
их обручима да бисмо се предали том часу... Само, мој
се случај тиме не завршава. Ако већ није постао провидан. Привид је то, чист је то привид, говорио је мој учи134
СЕЋАЊЕ
тељ. Осим тог позива, додао бих, али он ме не би чуо.
Због тога, те мале репате животињице од бакелита и метала, које мрзим, морам то да признам иако је грех мрзети, муте мој дух, а ишчекивање позива чини моје
тело маленим, сићушним, но ипак присутним. Живот се
састоји од малих ствари – помисли ређајући фасцикле,
односно предмете које треба у току дана да обради, а
затим оловке, графитне и мастиљаве, затим неколико
хемијских, још фришких, неупотребљаваних, гумице за
брисање, мастионицу и перницу - он је, међу колегама
био последњи који је друговао с том препотопском
справом коју су ви са презрењем одгурнули, бацили затим стони календар штриклирајући црвеном оловком
датум - и великих невоља, закључи пошто је све, по
уобичајеном реду сложио по столу. Отпи гутљај кафе,
која му се сјури у желудац као смеса горчине и сладострашћа, повуче дубоко дим у плућа, док је усијани врх
цигарете, прождирући папир и танке кончиће дувана
пуцкетао и варничио и ситне љуспице сивог пепела од
сагорелог папира, лепршајући ваздухом, пробијајући
се кроз облаке сивоплавог дима, падале на углачану
зелену плоху као пахуљице које је ђаво на врху цигарете сејао из свог злокобног невидљивог сита. Погледа на
сат, али, иако је погледом обухватио округли бројчаник, не стиже му до свести бројка која је показивала
време, јер помисли на неко друго време које се одмотавало уназад, некако тромо, немоћно, малаксало, па онда
настави да листа огромну књижурину изломљених картонских корица и искрзаних страница, књигу мртвих и
живих, поређаних по абецеди, посматрајући их само
као графички сређене чињенице, са њиховим скривеним смислом. Има ствари на небу и на земљи, пријатељу мој - која је непомирљиво сваку ствар, сваки знак,
свако име и презиме, сваку бројку устројила до неког
циља који је превазилазио њихова ограничена значења.
Ах, боже мој, само не данас, ионако тежак и одвратно спаран, нека такав какав је притисне све својом
многоструко увећаном тежином, нека налегне растопљеним оловом, нека испуни сваку шупљину својом ото135
СЕЋАЊЕ
пином, нека се увуче у сваку пору, нека се та отопина
увуче у одвратне телефонске механизме. Нека им угуши глас, и глас оних који зову, нека у растопљеном олову, потпуно растворени отеку, било куд, само да не
стигну довде.
- Данас морам да свратим у биљну апотеку, рече
госпођа Милијада. Добро би било кад би то урадила за
време паузе. Телефонирала сам апотекару, рекао ми је
да ће последње паковање теклице задржати за мене, додаде објашњавајући да би јој боље било кад би, макар
и закаснила на посао, одјурила кући да однесе живу
траву сестричини, оној младој згодној девојци, знају је,
свакако, неколико пута је свраћала у канцеларију, дабоме, она ведра девојка која им је испричала да ће се
ускоро венчати са младићем који је смртно заљубљен у
њу, дабоме, онај што се, после без трага изгубио, дабоме, жива трава јој је неопходна, веома јој је хитно, дабоме, јер је добила крварење материце, дабоме, ствари
су се после његовог изненадног одласка искомпликовале. А као за инат мораћу да идем и на погреб...
- Свакако - додадоше колегинице које су живо
заинтересоване за случај сестричине госпође Милијаде,
прокоментарисале до последњег детаља то што је њеној сестричини, оној ведрој, љупкој девојци, која их је
својим причама и причицама тако божанствено орасположила и развеселила. - То ти је најхитније, закључи
госпођа Исидора, додавши, обраћајући се њему у истом
даху започете реченице - Да ли би колега још који
гутљај кафе? Свакако! Налићу ти, ево одмах, љубазно,
али хладно га гледајући као особу потпуно неспособну
да учествује у њиховим разговорима, па, дакле, и да саосећа са Милијадином сестричином која је добила крварење материце.
Тако бих их радо, да је нешто у мојој моћи, све
до једног покупио у врећу и однео на отпад, верујем да
би им тамо, међу њиховим покојним сродницима било
угодније, па нека звоне, зврче, јече, тандрчу, проклињу
док се не распадну.
136
СЕЋАЊЕ
- Да, да, јесте, пренећу, рећи ћу му. У шеснаест
часова код капеле број два. Довиђења - заврши Милијада разговор. Он је чуо само њен глас, не и звоњење
телефона, скренувши поглед са дебеле књижурине, која је лежала на столу расклопљена по средини, на њено
лице које је навукло маску озбиљности док им је преносила поруку службеника Погребног завода - који ме
је љубазно замолио да сви будемо у четири сата код капеле број два на Новом гробљу. Вероватно нисте знали
да је наш колега... сећате се, свакако, пре пет година
отишао на боловање... преминуо. Данас је заказана сахрана.
Али и тада, и тада, нашао би се неки ђаво да сакупи њихове делове и састави их, споји, повеже. Они
су, за разлику од мене, бесмртни, јер више особног нема у њима, па су ваљда због тога и јачи од мене, и од
сваког живог створа. Има ли њиховог смрада на ђубришту кад почну да се распадају? Морало би га бити,
јер ако све што се распада прелази у друго стање, у неко опште него што су они, него што смо и сви ми, и безличније, онда мора, у мору онога што се ослобађа из
те одвратне масе, бити и смрада. Само што све ствари
које се распадају не смрде истим смрадом. За неког је
то распадање миришљаво. Рајско задовољство. Ах боже
мој, само не данас. Нека ни један не зазвони, не зазврчи, не закрешти - проклете паклене птичурине - па макар цео свет пропао. Сутра, ах, да ли ће икада доћи то
сутра? Не долази само да бисмо збацили данашњи терет с повијених плећа, већ да бисмо свој рок олакшали
за још један дан, што је горко тачно, мада у томе има и
неке радости - кад дође сутра доћи ће прекосутра, па
накосутра, па онда, па онда... цео аритметички низ који
је имао за полазиште то сутра, чији се крај губио у
некој измаглици, ако је то уопште и био некакав крај.
Али, ко још, кад бежи, размишља о оном последњем у
аритметичком низу, јер исте оне опруге, говорио је мој
учитељ, и био је у праву, које нас држе прикованим за
место на којем се налазимо у трпљењу живота свога,
спреемне су, покренуте неком тајанственом силом,
137
СЕЋАЊЕ
покретом неког демијурга који би их пролазећи, нехотице додирнуо, ударио им чвргу, да нас одбаце, хитну у
неко будуће време које неће више бити време, у које неће зврндати ове одвратне женски обло обликоване
справице које се удварају својим хермафродитским сапима док су ћутљиве, или гоне у пакао растројства кад
се као сирене огласе. Учитељу, док си лутао по свету,
да ли си бежао од тих или од свих сирена? Учитељ је
говорио: све сте ви то ђаволски вешто смислили да вам
упаднем у клопку. Ништа вам не верујем. Ако баш хоћете да знате, ја и нисам с вама. Кад бих покупио све
своје остатке с места на којима сам био, и време проводио, и штошта чуо, и штошта схватио, и много трагова
оставио, а много тога има да се сакупи, само што ми
ви не дозвољавате да из ваше мреже изађем, могао бих
да кажем свима вама, јасно, гласно и убедљиво, да и
нисам у вашој мрежи. И, ако вам се чини да сам ту, то
је само, по мојој вољи, ради вашег задовољства. Говорио је то и мени кад сам га посећивао на Губеревцу. Не
знам да ли ме је препознавао, ја њега јесам - писало је
на табли изнад његовог узглавља: Петар Станивук, једина шара, једина икона која је морала да има и нека
друга значења - у сваком случају имао сам утисак да се
радује посети, или сам можда, слику својих осећања
преносио на његово лице, и та слика је тражила од мене, захтевала више пута да понављам: Учитељу, само
си ти у праву! - док је прстима мрвио поморанџу која
је, својим носталгичним мирисом, мамила јужне пределе одлуталих жеља, а сок му капао на босе ноге, стварајући читаву барицу. Тако је све поморанџе смрвио док
сам му говорио: Учитељу, ти си у праву!
Лекар каже да овде има све што му је потребно.
Истина, увек нам недостају неке ситнице, али, најчешће, о њима ништа не знамо, што му, каже, даје за право
да закључи да нам оно што немамо није ни потребно.
Док ми лекар прича о свом пацијенту, најбољем и
најмирнијем, коме је овде, каже, и понајбоље, погледом
сам претраживао острвце прљавштине на некадашњој
белој површини правоугаоника који је, као омотница
138
СЕЋАЊЕ
скривао, у разним папирима, тајну његовог боравка у
болници. Ако вас баш интересује, додаје лекар, ухвативши мој радознали поглед, који је шетао, као мува по
зиду, пожутелом површином омотнице, могу вам показати до чега смо дошли, шта смо, у ствари, закључили
о њему, мада мислим да је то од мале важности за самог пацијента, скоро никакве. Он, то вам могу рећи,
осећа се као баштован који негује свој врт. Он не може
да пожели да изађе из свог врта, јер у њему живи
у својој вечности. Ја сам, док је лекар говорио, посматрао свако слово на омотници, исписано калиграфски,
оштрим потезима, црне, сјајне и глатке површине , сва
слова, осим што су изражавала неку оштрину и неосетљивост, нису одавала никаква друга значења. За кретање, каже лекар, има сасвим довољно простора, чак
му је, могу да кажем, поучен својим стручним искуством, сувишан, и, ако смем тако да се изразим, а да
никог не увредим, јер сви желе више него што им треба. Могло би од простора нешто и да се одузме и да се
суштински ништа ни у њему нити око њега не промени.
Док је листао огромну књигу живих и мртвих,
тражећи и не налазећи оно што је тражио, сасвим смирен, увежбаним, до савршенства дотераним покретима,
тако да су му се покрети руку слагали са изразом лица,
усресређеним и празним, као да је нека невидљива
опна бранила њиховој знатижељи да допре до његове
осећајности, оне су, иако погледа усмерених према њему, вребајући неку пукотину на тој опни, настављале
да рашчлањавају случај Милијадине сестричине која је
изненада добила крварење материце после „оног“ случаја, скоро болно саучеснички разматрајући сваки детаљ, као да је „сирота девојка, тако љупка и драга“, лежала на столу под пуном пажњом конзилијума. Госпођа Милијада је понављала да у паузи мора да изађе до
Биљне апотеке у Тадеуша Кошћушког, јер јој је фармацеут обећао да ће јој сачувати последњу кесицу теклице, али то мора да учини што пре, можда би најбоље
било одмах да пође јер то захтева њено саосећајно срце
које нико не може да разуме, поготово не неко који ни
139
СЕЋАЊЕ
једним гестом није показао да има и трунке, не
саосећајности, већ обзира према некоме који је толико
млад, а мора да пати због, опет, неког тамо који није
имао ни мало обзира, а могла би и да остане крај сироте девојке којој сигурно треба више пажње него лекова, само, не може, опет да избегне обавезу, као и сви
уосталом, према најважнијем данашњем догађају, јер,
рекао је, понављала је, човек је рекао путем телефона,
она је чула својим ушима, да је сахрана заказана у четири после подне код капеле број два, говорила је, а оне
су потврђивале изразом лица, климањем глава и речима
пуним стрепње и сете, јер, коначно, то му је од њих последње, а осим тога, требало би да буде и ту где је сада, јер у овој тузи, бризи и сивилу тај добар глас који
очекује, ипак мора да стигне. Она је ужасно напета кад
зазвони телефон, то сигурно примећују.
Боже мој, што бих волео да их видим као лешеве, поређане као строј расходованих војника. Или, рецимо како као морске немани гутају један другога.
Учитељу, у праву си, стохиљадити пут ти признајем,
само ме води некуд, било куд, где нема ових немани.
Или, као хоботнице кад изукрштају, несагледиво дугачке пипке, заплету се па у паници што не могу да се
расплету, јер где им је почетак и крај, једна другу гризу, на сваком пипку безброј чељусти, не распознавајући чије ће пипке која да зграби, крв шишти из отворених рана, меша се, плутају црвени облаци бистрином
муранског стакла, боји и затамњује његов бистри простор потпуно прекривајући бојно поље, све док их густа, лепљива, црвена, усирена маса, коју у бесу гутају,
потпуно не угуши или не засити њихов дивљи бес. Само не данас, само не данас, учитељу, ако можеш помози ми, мрзим те справе. Боже, мој боже, сможди их једним бичем муње, молићу ти се јутром и вечером, у
сваком трену који ми у глави откуцава, тик-так, тиктак, тик-так, у себи, наравно, да нико осим тебе својом
мишљу, слухом, видом, не скрнави моју молбу, теби
који ме једини можеш разумети зашто их толико
мрзим. Страх је, сине, завладао твојим удовима који
140
СЕЋАЊЕ
клецају док корачаш кроз пустињу. А нећеш ми, боже
мој, замерити моју мржњу, јер је толико слатка, као
твоја освета, јер је твоје творчество све живо, а њих, ја
знам, ниси ти хтео да створиш. Хоботнице. Левијатани
које си ти, господе боже, гурнуо у амбис, али су, упркос
твојој вољи, или, можда, по твојој неприкосновеној
вољи, кроз тајанствене канале земљине утробе изникли
у облику ових одвратних главатих справа на крају
сваког пипка, ових справа хермафродита.
- Она крвари, каже госпођа Исидора - И сигурно
те нестрпљиво очекује да јој донесеш теклицу. Јадна
мала пијанисткиња, тако је рано почела да се злопати,
додаје брижно и задовољно, препуштајући се замишљеним патњама госпођа Милијадине сестричине која је,
каже, за тако кратко време толико много доживела.
Који је данас дан? После сахране морам у посету учитељу. Књига живих и мртвих стоји отворена, а ја
не могу да је листам и читам. Ти бројеви створили су
пометњу у мојој глави, измешали су се и нанизали без
икаквог смисла. Можда ће неко, о коме ништа не знам,
који све зна о мени, саставити седам бројева. Госпођа
Милијада очекује да је неко позове – зар не рече тако?
- Који је данас дан? - пита госпођа Милијада, некако посебно обојеним гласом који је, иако необично
соноран за њену нежну женску појаву, једва допро до
његових скривених центара у сивој мисли испод чеоне
кости. Уши су, коначно могле и да забашуре то Милијадино - који је данас дан. Данас је 23. септембар - није био сигуран да ли јој је гласно одговорио. Тај глас је
био упућен само њему као обрнута слика њеног питања, наличје еха. Госпођа Милијада прича како је њена
болесна сестричина извукла слике из пластичних омотница свог интимног албума. Први пут сам их видела
непосредно, као да су обнажени, јер им је мутна пластична фолија скривала оне праве мушке особине, баш
дивни мушкарци, и поређала их преко покривача једног поред другог. И сви као да су гледали само у њу,
осим једне слике, коју је окренула наопако тако да
се на полеђини могла видети китица у акростиху, то је
141
СЕЋАЊЕ
могла да примети јер су слова била крупна и калиграфски исписана, али не и садржај поруке, мада је с мало
више индискреције могла да докучи све, само да је
хтела, али је знала да би то повредило сестричино и
онако рањено срце које крвари.
- Који је данас дан?
- Који је данас дан, упита поново госпођа Милијада. Благдан Свете Текле, коју би, да је нешто овде,
сагорело ово растопљено олово које се из неба, право
из Сунчаног вулкана, излива на ову уморну, нервозну,
помахниталу земљу. Змијолики краци ових Левијатана
би је обмотали и угушили, а звери, које урлају с друге
стране жице, растргле би је. Њу, девицу, којој ништа
није могло да се деси, Левијатан - хоботница би свршио с њеним светим девичанством, намах.
Који је данас дан, тако је испошћен, сиромашан,
испијен још при рођењу, још у зачетку, пружио се беживотан као најлонска фолија, обгрливши земљу која
стење испод ње. Учитељу, научи ме како да у забораву
и несвести учиним овај дан срећним, бар подношљиво
неосетљивим, ако мислиш да тражим превише, јер ти
си умео да се, сејући се по свету - како кажеш: свуда
те има, свуда си и нигде - учиниш неухватљивим, живиш скривен у својој утвари, живиш у неком свом дану, учини ми то, учитељу, покажи ми пут, ако ништа
друго, до вештине коју могу стећи у себи самом, данима те тражим у Књизи живих и мртвих, али те тамо
нема у попису, ниси изгледа, ни на једном списку.
Рећи ћу му све то кад га будем посетио, одмах после
погреба. А, можда сам му то већ рекао, не речима, јер
нема речи која може да стигне до њега, да продре у њега. Морао је то да схвати из мог погледа, а можда и јесте, само ја нисам знао, нити сам могао да знам да је он
примио мој преклињујући поглед околишним путем.
Веровао сам у то, верујем и вероваћу, стизао до његовог срца, јер није све остало расејано по свету, морао је
нешто да понесе са собом, тај тихи човек који је корачао од зида до зида тесне собице, један, два три, окрет; један, два три, окрет; један, два три, учитељу,
142
СЕЋАЊЕ
донећу ти Књигу живих и мртвих, прелиставаћемо је
заједно, можда ћемо, ако заједно усхтеднемо, да те тамо
нађемо у њој, јер све је ту што се најнужније о човеку
може наћи, осим ако ниси под неким словом из заумне
азбуке коју ми, са овим свакодневним видом, очима навикнутим да виде само оно што се само показује, не
можемо да читамо.
Док је седео за својим радним столом у углу канцеларије, довољно је било да окрене главу према десном рамену, не на-десссснооо равнајс, па да се под
његовим погледом простре цела улица, која, иако не
баш мала, није добила име ни једног од значајних њему непознатих личности. Случајно се кроз папире градске управе провукло њено предратно поетично име
Јасенка. Јасенка улица тесног коловоза, једва да су се
мимоилазила кола, и широких тротоара са прастарим
платанима, скамењених зелених шубара. Више је волео кад-тад да је гледа кроз дупло прозорско стакло
јер се извијала, дизала се и тонула, а фасаде са затвореним прозорским жалузинама, које се, чинило му се, никада нису ни подизале, развучене прозорском оптиком,
имале су нешто од израза деформисаних људских ликова. Понеки метални инсект нервозно би прозујао остављајући за собом плаве облачиће свог измета. Један,
два, три... седамнаест платана с леве стране, и мора бити исто толико на десној страни, чије су сенке, слепљене за асфалт, мировале. Али, њега сенке, ни изглед улице, нити тајанство иза затворених жалузина, нити фасаде о које су се ослањали снопови сунчане светлости,
ништа га од свега није узнемиравало, једва да им је уделио, не хајући за све њих, овлашни додир погледа, јер
га ништа није везивало за њих осим неки неодређени
осећај да у њиховом вечно истом почивању има нешто
што не може да докучи, што је само њихово, посебно.
Мисли су му, ипак, остале међу страницама књижурине. Који је данас дан, колико је времена прошло како
нисам посетио своју кућу, посетио, дабоме, тако то
отприлике изгледа - стигнем, видим је, да ли откључам
или не откључам врата, не знам, углавном не стигнем
143
СЕЋАЊЕ
ни да уђем унутра, закључам је, махнем јој руком, збогом моја кућо, и то је све, а она хладна, равнодушна,
без душе, и не примећује ме, себи припада више него
свом законитом наследнику, тако ми бар изгледа кад
одлазим, онај светли ореол који видим око ње кад јој
прилазим нестаје, испија га зеленило јасена и јавора и
корова који је, кад год поново дођем, све гушћи и негостољубивији.
Дуго те није било, кућа му тихо шапће: Није.
Шта си радио? Не знам. Још си увек оно дете које се
играло под јасеном. Будно сам мотрила. Јесам. Нисам.
Не знам. Чекала сам те из дана у дан, из године у годину. Занемарио си ме. Заборавио. Зашто не долазиш? Све
је као некада. Треба само да уђеш и све као што је некада било сачекаће те. Моћи ћеш да радиш, да спаваш, да
размишљаш, да сањариш. Моћи ћеш до миле воље да се
присећаш. Хајде, уђи, биће ми топлије ако ти уђеш
унутра. Охрабри се. Зашто си се замислио? Све је могуће ако само хоћеш. Не могу, не умем. Можда ћу некада.
Можда ћу умети да нађем пут, али сада не знам где је,
не знам шта је с њим. И с путевима ти је као с људима,
одлутају некуд, изгубе се, умру. Кућа онда тихо, молећиво шапће: Ја сам твоја мајка. Тако сам усамљена и толико те дуго чекам и кад год мислим да ћу да изгубим
стрпљење ти се појавиш. Баш у право време. И онда се
моје стрпљење поново роди. Чиме си се бавио док си
одсуствовао? Путовао сам, путовао, путовао, по 45. паралели, хтео сам да докажем да је могућ учитељев сан.
Знаш причао сам ти о њему, звао се Петар Станивук.
Сада се никако не зове. Сада га зове... Знаш већ, причао
је много о 45. паралели, ја сам ти то препричавао,
заправо ти си само могла да чујеш док сам се
преслишавао, његовим речима 45. паралела: Бордо –
Милано – Загреб – Београд – Пожаревац – Букурешт –
Одеса… Он је ишао даље на Исток и враћао се са
Запада.
- Јасенска се улица некако згрби као преплашена
мачка, најежи се кад наиђоше тандрчући и зујећи кола
Градске чистоће. Радници Градске чистоће у жутим
144
СЕЋАЊЕ
униформама истоваривали су контејнере и гвозденим
чакљама убацивали у разјарена уста гвозденог кита, која су, мумлајући и цичећи задовољно али срдито, млела
садржаје контејнера, садржаје који су успостављали
братство, на неки посебан начин, не само у здруживању и сједињавању отпадака, старих комада одеће, обуће, отпадака хране, љуспице кромпира, ужегле чварке,
цркнуте мачке, ројеве мува златица, проклијалог пасуља, лутке без делова – без глава или без руку или ногу,
сироти мали инвалиди, већ су, а да то нико од станара
из зграде које, као да су том пиру окретале леђа, нико
од станара, није хтео да зна, згрозили би се над таквим
сазнањем, већ су неким тајанственим путевима, не само
једносмерним: станови – контејнери - халапљива уста
гвозденог кита, него и у обрнутом правцу сједињавали
све живо и мртво. Свет је, ето, био, јесте и биће јединствен, од кухиње до сметлишта, од сметлишта до честица које ће млако - балава, упрљана, засићена разноврсним светом микроорганизама, киша уносити у прождрљиве сисаљке земље. Или ће их отровни ветар који
таласа несташну косу и милује једре образе младих или
испрану наборану кожу старих, разносити пространством успостављајући или доприносећи успостављању
општег егалитаризма. Радници су чакљама, гвозденим
пајсерима, шипкама, штанглама гурали у разјапљена
уста незасите немани, која су непрекидно халапљиво
млела цео један одгурнути, бачени, ником непотребни
свет, који иако презрен и одбачен, није лако пристајао
да уђе у покретни млин. Можда им је у сунцем загрејаним контејнерима било угодније, можда су тако загрејани могли лакше да се прожимају, да чиле у труљењу.
Можда и отпаци имају неку индивидуалност, ко ће га
знати. Побуна презрених.
Има ли у контејнерима телефона, и да ли они,
гурани чакљама у левијатанску прождрљивост незаситог ждрела звоне упомоћ, урличу, очајавају, моле да им
се поштеди њихово бакелитско достојанство које на
овим канцеларијским столовима са немерљивом охолошћу истичу, просто га гурају под нос. Њихова тишина
145
СЕЋАЊЕ
је као и њихов облик, обла је или само привидно. У
ствари је претећа.
Сан је разбијено, разнобојно стакло, неопипљиво
и недодирљиво по чијим комадима пливају растргнути комади слика који се никада неће саставити у целину. Узалуд покушавам да их сакупим, да их поређам,
да их саставим, они се увек изнова распршују. Тај
ветар који, чини ми се извире из страница Књиге,
што све разноси, све развејава. Куће, цела улица – цртеж без димензија који ветар диже, повија, односи,
игра се с њим, подиже га и спушта, а, опет, ништа се
није променило, све је ту и ништа није као што је било.
Да ли ће, док је цртеж још дигнут високо у празнину
ваздуха, празне љуштуре живих или неживих станара
закорачити из утроба кућа на цртежу и прошетати
између измишљених дрвореда платана? Вероватно су
већ, и не слутећи да се ишта дешава, ишетали из својих
удобних гњилих станишта. Кад се врате, затећи ће себе
брижне. Од куће до куће језди поштар, торба му је препуна ваздуха, и не куцајући улази на врата једне, да би
изашао кроз врата друге куће. Корача али не по плочнику, који је исто тако ваздушаст, провидан и савитљив, као и слика коју ветар вија, већ језди, час у усправном положају, час нагнут, савладјујући вртложасте
ваздушне струје, које су га вукле у дно вирова и подизале као да је јахао на неком невидљивом непослушном таласу. Дуга, густа седа брада као конопљино повесмо, ношена супротним ваздушним струјама, таласа се,
повија, мрси, узлеће покривајући му лице, а затим се
спушта у правилном распореду праменова груди, све у
бичевима оштрим и претећим. Капа му је изнад главе
као светао сунчев диск, прозиран, само по ободу тамнија. Светли бичеви погледа озарују лице чији јединствени грч квари иронично благи загонетни полуосмех танких усана које само у неразговетном наговештају, нуде нешто што се не може до краја докучити. Усне творе немушта слова. Велика кожна торба, окачена ременом о врат, који се (ремен) спуштао испод десног пазуха, набубрела и прозирна, препуна послатог а не при146
СЕЋАЊЕ
стиглог немира, витлала се ударајући га о бок, као опомена на прихваћену, а неизвршену обавезу. Учитељу,
ако си то ти, што ми се не кажеш? Мој разум не може
да досегне до тебе. Што ми, учитељу, не покажеш пут
до тебе?
Који је данас дан?
Госпођа Јевросима спустила је китице лепих ката и лепих пепа у вазу. Вода из боце је гргољила испуњавајући празно тело вазе свежом водом. Ваза је сада,
пошто је добила главу од лепих ката и лепих пепа, задовољно се љубећи са свежином воде, подсећала на тело које дрхти од узбуђења. Пажљиво је, затим, окачила
свој тегет блејзер са жућкасто-наранџастом круном,
окићеном позлаћеним хијероглифима, на левој сиси, ко
зна чијим знаком достојанства. Њ.К. височанство не би
се баш дичило овом копијом својих краљевских трица и
кучина. Пролазила је узаним лавиринтом између столова повијајући се у пасу, милујући ивице и рогљеве столова сладострасним боковима, причајући о својим ноћашњим доживљајима и степујући по голом углачаном
паркету својим шиљастим потпетицама. Шиљци су на
голим лакираним ребрима остављали своје пољупце –
удубљења. А он… чуо је, једва региструјући, негде на
периферији свести, њено детаљно описивање писте на
коју су, само ради ње, слетала божанства, заборављајући после свега, ПОСЛЕ СВЕГА, да имају амброзијска крила, истина, преуморна од учинка, и да је требало да полете у своје ореолне висине пре него што их
Сунце не зароби својом пауковом мрежом. Па су тако, на мекој писти, остали као заробљеници дана, скривајући се као лопови, као најбеднији створови, до наредне звездане ноћи која ће им помоћи да се вину у своје
очаравајуће, трепереће висине. Ситним корацима изводила је свој замршени плес у коме је било нечег од ноћашњег пада анђела, мешајући прилично отежалом задњицом, у несразмери са танким струком, и уским мршавим раменима, повезаних кључњачама као закачаљкама на којима је висио блејзер, придржавајући млечне испупчености њених груди. Изводила је пируете,
147
СЕЋАЊЕ
извијајући мајушном главицом, на којој су лепршали
пепељасти увојци свеже офарбане сиромашне косе.
Анђели који су остали покорени на писти-постељи
оставили су нешто у њеним очима, обрнуту симетричну слику њихове немоћи, и у њеним задовољним плесним покретима, нешто од свог умора, туге и никад
незавршене игре. Пепео њене фризуре, кад год би настала кратка плесна пауза, лепио би се за белу кожу лобање и лица, пуног хладног задовољства. Госпођа Јевросима отплесала је до свог радног стола, подигла ружичасти јастучић, треснувши га о длан да би отресла
прашину, више махинално него свесно, заокупљена
својим плесом, наместила ружичасту податну животињицу на столицу, опипала његову послушну мекоћу и
спустила се лагано уживајући у спајању две податне
нежности. Она носи анђеоске ветрове у петама, помисли полусвесно. Опљачкала их је, оробила. Оне су увек
победнице, и као мајке и као... не заврши мисао јер му
се смутило у глави од напетог ишчекивања разоружаног ловца који чека у грму свог прогонитеља.
Напољу су, видео је то кроз сенку прозора, радници ПТТ-а истоваривали из камиона алат, монтирали
жућкасти платнени шатор изнад шахта, лено и методично као бића која знају да свој посао никада неће завршити. Кроз прорез на шатор који је подсећао на олињалу кожу одране животиње, видео их је како силазе у
шахт наоружани алаткама. Много је тајни у ходницима
подземља, читави сплетови крвотока, живаца, жила и
жилица, црева, много је и лучевина које долазе и одлазе, али ни једна као тајна није... Забраздио си, прикане,
дубоко у сопствени сплет канала. Само данас да не звони. Нека хоботнице, ако већ не могу једна другу да униште, нека мирују, макар само овога дана. Украсиће те
венчићима лепе кате и лепе пепе. Катастрофобија у
правилно сроченим потребним строфама. Катастрофама. Кататоничним. Тоникум, сируп против кашља за
милиарне, личне и породичне, милиаричне, милиадичне. Доле сам, у шахту и још дубље, у сплету бакарних
нерава обучених у жуте, плаве, црвене, мрке пластичне
148
СЕЋАЊЕ
кошуљице, продирем кроз земљину кору, спуштам се
на дно океана. Учитељу, јеси ли био некад тамо, знам,
бесмислено је моје питање, али то и није питање, то је
молба: реци ми, молим те, те твоје речи, ако их икада
изговориш, биће моје исцељење, спасење. Шта значи
горе или доле, кад је то исто, јер све што је на земљи и
на небу наше релативно место одређује као апсолутно
полазиште, свега и ничега. То су наше олакшавајуће
околности, судија је рекао: узимајући у обзир све олакшавајуће околности, окривљени... Свештеник је исто
говорио само на други начин. Само је учитељ ћутао јер
није имао своје релативно-апсолутно место. Он је био,
он је-сте, он није изнад-испод сваког релативно-апсолутног места. Тако је ћутао мој учитељ, и био је у праву.
Радници су излазили из шахта један за другим из тамне
рупе, сиви, потамнели, поседали су затим около, вадили из џепова кутије са цигаретама. Колико кошта пакло
цигарета? Толико, кажете! Можете ли да ми дате пола
пакла? Баш вам хвала, цело пакло би ми било превише.
Нудили један другога цигаретама ћутљиви и замишљени, божанства које је земља тек родила палила су шибице и припаљивала цигарете, дим се из круга, заједнички, дизао увис, лењо и нехајно, њихове главе чиниле
су гротло које је извијало безопасну перјаницу. Једно
пакло шибица, ако можете цело туце, која сеје угодан
омамљиви мирис, мирис савеза, солидарности у овом
тренутку. Који је данас дан на многим тачкама 45.
паралеле којом је мој учитељ путовао или је намеравао да отпутује према истоку да би се вратио са запада
шири своје облачиће солидарности, оне праве, непланиране, бесциљне. Кад сам поново погледао њих више
није било. Вратили су се у рупу да одмрсују нервни систем који је, као све друго, прожимао тело трпељиве
старице, који су нагризали мршави пацови, кртице,
кљували су га духови, увлачила се подземна божанства.
- Погреб је заказан за пет сати поподне код капеле број два на Новом гробљу - рекао је господин Јанашек, равним гласом, очигледно искусан у тим ствари149
СЕЋАЊЕ
ма, скоро не погледавши, не примећујући никога иако
се имао утисак да је гледао у све. Свако ће добити задужење и мислим да није потребно говорити о томе
како ће да га изврши. И наравно, свако ће имати своје
место у поворци за ковчегом, од капеле до раке. Стога
вас, драге колеге и колегинице, молим... - наставио је
даље говорећи о изузетности таквог догађаја, пијетету
према покојнику, дојучерашњем колеги, наглашавајући
и више пута понављајући да сваки човек, и кад оде заувек, оставља нешто за собом. А ми који остајемо носимо са собом отиске не само покојника већ и живих,
свих оних са којима се свакодневно сусрећемо. Они настављају, додаје свечаним гласом, да живе у нама. Хтели ми или не, оте му се ипак, иако очигледно није имао
намеру да с тим речима заврши свој инструктивни говор, свестан да су те три речи зазвучале не само дисхармонично у општој суздржаној патетици, већ и неприлично, пукотина до малопре скривена свеопштим ћутањем одједном се показа у свој својој необичности и непријатности.
Господин Јанашек, као најстарији међу колегама и колегиницама, који је и због животне доби и
због искуства, а добрим делом и због свог изузетног
положаја у односу на друге, и старије и млађе, ишао је
од канцеларије до канцеларије, објашњавајући већ толико пута поновљена правила, која важе у овим изузетним приликама, свуда наилазећи на озбиљна, затегнута, лица која су по крутости подсећала на војнички
строј, на ону општу слику празне озбиљности, затегнутости, изглачаности и спољне чврстине која се стиче
кад се строј у хипу угледа у тренутку кад наилази старешина. Јер су, знајући да је господин Јанашек био у
суседној канцеларији, већ били, и пре него што је
оштрим покретом отворио врата, неминовно поновили
наизуст неопходна правила о понашању сваког члана
нашег колектива, како је имао обичај, не само сада, већ
и другим, мање озбиљним али важним приликама, да
говори наглашавајући поједине слогове који су му се
чинили посебно значајним. Празна свечана озбиљност
150
СЕЋАЊЕ
на лицима одмах би се опустила и крв, стискана неким
већ уходаним механизмом унутар сваког, већ би, чим
би за собом залупио врата канцеларије, појурила да
испуни сваку испражњену пору, изазвану малопређашњим привременим кататоничним стањем. Неки изненадни мраз који се спустио на све из незнаног предела,
иако је веома било топло, чак и претопло за ово доба
године, посебно за овај дан, 23. септембар, намах је
ишчезао, не остављајући никакав траг за собом. До малопре укочене колегинице намах су се, као по команди,
прихватиле својих ташни и претурајући по њиховим
претрпаним и замршеним утробама, тражећи оно, за
њих најважније у тим тренуцима, што ће их размрдати,
скренути мисли на нешто сасвим друго и ослободити
нелагодне укочености која је, док је трајала, иако кратко, зауставила крвоток, по већ уобичајеној рефлексној
радњи. Из утроба својих торбица вадиле су прибор за
шминкање. У левој руци држале су огледалца, а десном
су баратале предметом за шминкање, који је био заобљен, вешто и сладострасно шетајући њиховим заобљеним врховима по деформисаним уснама. Вештом,
уобичајеном гримасом, развлачећи усне провериле су
ваљаност своје сликарске умешности у огледалу које је
потврдило управо оно што је свака од њих у том тренутку желела, или нечега, можда, чега и није била довољно, а можда уопште и несвесна. Нечег интрамагиналног.
- Ах, да, замало да заборавим - ступи поново господин Јанашек у канцеларију, готово као да су његове
речи стигле пре него што је својом крупном појавом потпуно испунио шупљину отворених врата, затичући
колегинице у оној, за ту прилику недоличној пози док
су сладострасно облизујући усне, док су размазивале
кармин по површинама, кушајући његов тајанствени
квалитет. То господина Јанашека, који је знао свој посао као, и у сваком добро организованом друштву, кратким и јасним речима, без уводних компликација и
околишења, умео да иде равно у срце ствари. - Накнадно ће вам бити прочитано задужење сваког од вас.
151
СЕЋАЊЕ
Све смо то договорили, добро одмерили, одвагали, имајући у виду, наравно, спремност, спретност, способност и снагу сваког члана нашег, и додао бих, до јуче његовог, покојниковог колектива. Па, свакако, и неке односе, свима нама знане, зар не, које је својим дугим радним веком изграђивао. Са сваким од нас, на специфичан начин. Тако да ће сви имати своје место и
своје задужење. Господин Јаначек каже: Ви сте, колега, ако се добро сећам, не љутите се молим вас, имена
је најтеже памтити, ви сте, ето, видите, знам, Петар
Станивук. Ако смем да, а да вас не повредим, ви сте
блиски са покојником?
Изговори господин Јанашек свој рефрен и исто
тако ишчезну, учинивши довољно енергичан покрет.
Његову силуету, која је још мада је већ отишао, замене
некада бела, а сада окераста врата, на којима су лепршали листови пелира, машином исписаних и печатом и
потписом одговорног лица, снабдевеним наредбама о
правилима понашања у службеним просторијама. Кад
је вихор који је господин Јанашек оставио за собом
ишчезао, црвенкасто-лиласти цветови на белим површинама пелира смирили су се и полегли по окерастим
површинама врата, на које је истог тренутка, дајући
цветовима посебну свежину, скоро бујност, блиставост, сунчеви зрак који је, продирући кроз рупице завесе
пао као рефлекторски сноп усред ноћи, играјући се
по површини, због неприметног кретања завесе, као
лептир по цвећњаку. Долетео је сунчани лептир чак из
космоса да би пао баш на цветове-печате који су, оживели изненадном космичком силом, иако чврсто утиснути у белину хартије, имао се утисак и сами несташно скакутали са сунчаним лептиром.
- Па да. Наравно - рече госпођа Исидора, настављајући да облизује свеже накарминисана уста, додајући нежним длачицама четкице тамно зеленкасту боју у
пажљивим премазима преко очних капака. - Добро је
кад се све зна унапред. У оваквим приликама недолична су било каква изненађења. Чак и кад су најдобронамернија. Треба слушати упутства господина Јанаше152
СЕЋАЊЕ
ка, он је искусан човек, вичан поретку и раду, посебно
у оваквим случајевима. Сећате ли се када смо госодина
Александра испраћали до вечне куће? Господин Павле,
сећате се да се он одмах, након господина Јанашека,
опраштао од покојника… Сви то знају. Било је страшно
непријатно кад је изговорио нешто о фамилији покојника. Прекорачио је службено овлашћење. Због тога је,
после, добро добио преко носа.
- Па баш кад бисмо хтели… Ништа посебно није
ни рекао - супростави се Милијада, која је свој “make up” већ гурала у утробу своје ташне од крокодилске коже.
- Па на крају крајева, човек и у оваквим приликама, макар да су толико озбиљне, изузетне, има право
да каже нешто и своје што га је везивало за покојника.
Он му је, ако баш хоћете, био и најближи. Истина, нису били у истом службеном рангу, али то нимало није
сметало њиховој блискости. Чак, причало се, да су били интимни пријатељи. Чак на посебан начин, ако је веровати злим језицима. Зар не, колега, ти би морао нешто више о томе да знаш. Нисам више ту, хтеде да каже, али, му глас запе негде о неку преграду и, пре него
што је и постао свестан својих речи, глас му склизну у
таму као модра паучина препуна капљица суза, које су
се саме од себе, и без посебног повода, рониле у дно
равнодушног опустошеног језерца. Можда сам на тренутак стварно заспао или, боље рећи, заборавио сам на
себе, а и тај сан био је некако танушан као сенка која
је, само у једном кратком трену зашкрипала свет који
је, помисли, и престао, можда чак јако давно, да води
бригу о њему. Бог Хипнос имао је самилост да му бар
на трен пребаци чаробну, слатку, опојну мрежу не само преко тела, јер тело је било, мислио је, само инструмент или бојно поље на коме је његова свест трпела поразе, већ и преко те ужасне будности која је себе умножавала. Куле се зидају једна преко друге и све се, кад
треба, на њиховом врху да буде спрежан, руше - Икар
је исувише високо стремио, да ли из радозналости или
из незнања. Уплашена птица кад прхне у грм остави за
153
СЕЋАЊЕ
собом у ваздуху још који трен треперења. Тај прегршт
безвредног пепела, осим што садржи корисне материје
за ђубрење тла, свака непристрасна хемијска анализа
то је одавно доказала, никакво друго значење више нема. Икар је сагорео, не, само су му се крила отопила.
Рекли су да ће га кремирати, јер је већ годинама уплаћивао за последњу овострану ватру. Мала излудела врећа - колико их има које једна за другу не знају? - препуна, без реда и разлога, предметима неправилних облика,
троугластим, четвороугластим, изломљним, савијеним,
оштрим сечивима, шиљастих углова, отровних као врхови убилачких стрела - сви су се они у малој јадној
врећи сукобљавали, јуришали једни на друге, непомирљиво спорили у малој јадној врећици, која је споља
била његово неприкосновено ја, које је мислио, али није
хтео да каже, херметички затворено и због тога безизразно, тупо, неприметно, глумац који је све своје улоге
научио напамет али ни једну не уме да одигра, - све
сам сазнао и све треба у трпељивости да носим до судњега дана. Али, како да ишта кажем кад само ја, и нико више, разумем њихов језик. Па и ако га разумем,
умем ли, свакако не, њиме да говорим. Па и кад бих
знао, морао бих да им признам ко сам и шта сам, али,
сигуран сам, оне не би хтеле да се излажу излишним
напорима до тамне мрље на дну у којој битишем. Кад
бих покушао да им причам, била би то свакако празна
пантомима, истина доста невешта, али би у сваком случају разбила њихову монотонију, или би их свакако
одвојила од чежње за неиспуњеним жељама. Осим онога што су ме учили да могу да кажем, тај језик сам
помно изучавао и изучио сам га сасвим добро. Мали
обртник познатим речима, друго ништа нисам знао.
Или нисам хтеода знам, иако сам знао да знам.
Час анатомије над једном малом пијанистицом а ја сам мислио да је балерина, тако је љупко умела да
скакуће – сестричином госпође Милијаде, још је трајао. Као да је била на столу између њих, крв јој је капала између чаршава, читаво мало језерце се створило.
Хемофиличарке. Госпођа Милијада још се вајкала да ли
154
СЕЋАЊЕ
да изађе, јер би морала то да учини, до биљне апотеке.
Ако неће она, учиниће, уместо ње, госпођа Исидора која нервозно поче да трпа у ташну њен малопре изручен
садржај на сто, покупи хартије са стола, разне списе
Осигуравајућег завода који су на корицама имали радне
и деловодне бројеве, осим имена и презимена оних који су били „предмети у раду“, са кратким описима „случајева“ и пожутелим умашћеним пресудама, које су биле украшене великим округлим љубичастим печатима,
грубо их нагомилала крај ивице стола, одува снажним
дахом прашину са стола, изговарајући у истом трену,
„Проклети случајеви, све сам мртвац божји. Идем ја,
ако се ти нећкаш.“ Жива трава која расте из црвене барице јасно му сину као слика бокора, Erodium cikutazium или Geranium Robertianum. Пород земљин, рађаћеш
у боловима и крварићеш. Да ли жива трава расте из раја или из пакла?
Врећу је узео сам ђаво, онај што је био високо
али је ниско пао, а у паду је све наше сазнање које одузима све, а ништа не враћа, узбуркану врећу пуну хаотичних слика, ножева, накострешених предмета, без
имена, уморан од себе сама и од подстицања његове
свађалачке свести, све док се нису потпуно измирили у
некретању, и за погреб, наравно. Господин Јанашек је
рекао да сам страшно близак са покојником, или тако
некако, сасвим је искрено то рекао као да ме потпуно
разуме. За учитеља ми ништа није рекао, можда није ни
знао да га ја често, свакодневно посећујем, чак, да више времена проводим тамо него овде, а можда није ни
знао како се тамо стиже, он ипак показује извесно незнање – неопростиво. Израња у лелујавој затамњеној
текућини дневне светлости, носећи са собом и у себи
сенку невидљиве стране Месеца, као пливач који изненада, упаничено, последњом снагом, напором мишића
који боле од малаксалости, будући већ с друге стране у
слаткој омамљујућој дрхтавици стапања са безобличном масом без имена. Снажно са неком својом вољом,
коју му је ко зна одакле и због чега и ко зна ко дошапнуо. Израња из подморске пећине у муранско стакло
155
СЕЋАЊЕ
мора. Он који је за трен-вечност уронио и ронио, ношен
несвесним струјама, и онај што је изронио исти – другачији, некако потпуно хармоничан, ослобађен тежине,
мисли, стрепње. Сада без безбројних ковачница које су
му, само трен–вечност раније звечале између слепоочница, као да су се лавине гвожђа сјуриле са планине.
Тако се једном урони, помисли. Само једном, последњи
пут – звоно је са црквеног торња звонило никад више –
у потпуном измирењу и не знајући да је то измирење
неповратак – врећа која се болно пружила до неухватљивог видика, као пустиња без иједног извора, без
икаквог хлада, растапа се, рашчлањава, и ко би и када
и зашто све те сићушне честице поново сакупио да буду обавијене истом свешћу. Ни Творац, наравно, он
увек ствара од исте-нове глине. Да, иста врећа настави
спор са собом, можда баш тамо где је спор застао. Говорим ли – мислим ли то ја, или мој учитељ, или онај
на чији ћу погреб у четири поподне. Они више не говоре.
У поворци која га је испраћала на последње путовање, није нас било много, нити је испраћај обављен
уз посебни церемонијал. Никога од родбине није било
на погребу, што не значи да никога није имао од ближњих, само се поставља питње зашто нису дошли, па су
због тога клупе поред зида капеле биле празне.
Присутни су у реду пролазили поред ковчега на средини капеле, задржавајући се кратко поред ковчега, да
би ставили букет цвећа, или промрмљали неке неразумљиве, њему упућене речи, као последњу утеху или
кајање, или нешто недоречено из давно започетог разговора. Тек, све се догађало у некој привидној тишини,
која је сама од своје празнине одјекивала загробно неухватљиво. Само су речи свечане и круте као да су се
листићи ловоровог венца осипали и сипили, окаченог
о зид изнад узглавља, само су речи последњег поздрава нарушавале његов вечни мир. Опраштамо се од нашег драгог друга, поштованог колеге, врлог грађанина
Петра Станивука, изговорио је журно свој опроштајни
говор господин Јанашек. Кад је завршио говор радни156
СЕЋАЊЕ
ци су журно покупили букете цвећа, пирамиду, а затим се најснажнији, њих четворица, као по команди,
као да је један био у четири тела, прихватише ковчега.
Кад су га спустили на подијум из углова велике сале,
тешко је било одредити баш одакле, зазвучаше некако
шкрипаво, оштећено, уморно и нервозно звуци неког
ноктурна, који сачекаше да заједно са подијумом потоне ковчег и замукоше.
Верујеш ли у бога? Било кога, било каквог, само нек је бог, обрати му се Милијада. Не верујем, Верујем. Не знам. Бог, то је наша чежња, учини му се да
рече, да побегнемо од ужаса који су нас задесили, од
своје коже која се, распрострта затегла од видика до
видика, заврши своју мисао негде у дну упитне, узбуркане таме. Може ли да настане нешто из споја анђела с
тобом? Кад су анђели почели да се спарују са глином
земаљском, биле су их шупљине препуне, кад је земља
почела да гори од њихове вреле распомамљености,
онда су пали ничице, не целом својом прозирно-сеновитом појавом. И никада нису могли да узлете тамо одакле су дошли. Јер, кајање је лет према доле.
Видиш, ни ја не знам да ли верујем или не верујем, али сам за сваки случај – немој ми рећи да је то
опрез покварених, буди блажи па реци: искусних – јеси
ли ти нешто слично искусио? – јуче сам ишла у Цркву
Светог Спаса. Нека ме има у евиденцији онај коме је то
потребно. А наш драги покојник мораће сам да се побрине како да стигне до одредишта. Мораће кришом...
Уместо крста, ти ћеш му, то сам начула, носити пирамиду. А он је хтео крст. Уосталом, његовој ће души
бити лако да узлети, већ је за живота постала спиритуална. Стигао сам до осамстотинапедесете стране. Књига је огромна и ма колико да сам је прелиставао никада
нисам успео да стигнем до краја, Паклар, Пакларевић,
Паклауснић, колико је тих власника породичних имена
којима породично, а можда и лично знамење почиње
првим делом те сложенице. Знам једног који се презивао Дешић, али то не значи нешто нарочито. Могли би
се прекрстити у Адамовиће. Не можеш ишчупати из
157
СЕЋАЊЕ
себе то што си у корену наследио. Госпођо Паклар, кад
ћете нас ставити све у Ад-акта? Хад–акта. Телефон је
зазвонио нагло, кратко, раздражујуће и некако посебно
значајно, глас, или намера, или потреба која је долазила
с друге стране, увек постоји друга страна, непозната
и никада се не зна шта доноси, оно што доноси узима,
узима све чега има и чега нема, нестрпљиво чека сабијен у бакелитном пуноглавцу, чији реп везује за безбројне репове. Звуци шиљасти и оштри као киша у узнемиреном ваздуху сипе, умножавајући се сами од себе, метална киша која је рањавала, падала је стрмоглаво по
пространству раскриљене испуцале коже. Тихи вапај
њених рана кроз трепераву засићену топлоту. Метална
киша падала је стрмоглаво на његове нерве, на узнемирену долину прекривену пепелом, као лавина која је
изненада шикнула из разбеснелог вулканског гротла,
некако тајанствено, са свим катастрофама које су чекале само један, баш тај знак да би се сручиле. Света Богородица… Она је, ипак, била само жена. Вреди, упркос тој чињеници, позивати се на њу. Звати је у помоћ.
Подигла би слушалицу и чулно обојеним гласом рекла
би… Једна у свима, све у једној. Света богородице, сачувај нас! Света мајко, усисај нас. Киша која је сипила на испуцалу кожу болне долине подстицала је њену
жеђ.
Справа је упорно расипала своју металну кишу,
метална струготина је неометано налазила путеве до
болних завршетака његових нерава, јер је знао, јер је
неким другим очима видео, очима које су потицале из
правремена, мутне и узнемиравајуће, нестрпљиву говорљивост оног непознатог који је, загрцнут од узбуркане згуснуте крви, сагоревао у свом зову. Нимфа је нестрпљиво, али суздржано гутала зов Пана, слутила је, а
још горљивије прижељкивала његову загрцнутост, иако је, у помамној устрепталости, на свој начин методично одлагала свој одзив. Напокон, кад је подигла слушалицу, нежно гледјући њене бакелитне облине, чекала је, развлачећи тај један трен у бескрајно сладостра158
СЕЋАЊЕ
сно трајање, да зов, све снажније треперећи, загрцнут и
згрушен замукне.
Који је данас дан? Може ли човек да жели да то
буде неки други дан, или му је одређено да дан сачека и
да га испрати, и да не може да га изабере, све док га један дан не сачека и не отплове заједно. Има ли сваки
човек свога анђела? Технолошки је то сада веома лако
изводљиво, довољно је да знаш каквог анђела желиш,
или да неко од њих тебе зажели, наручиш га од фирме која их производи, а можда их има и спремне да на
први знак крену ка своме штићенику, и добијеш га на
кућну адресу или на пост-рестант. Читав поштански
живчани систем се, узнемирен, потруди да ти насушну
потребу оствари. Изволи, потпиши пријемницу. Поузећем. Тачка. Нови ред-неред. Јединствен фронт анђела,
говорио би – ћутао мој учитељ, за регулисање твојих
права: на храну, на спавање, на сањање, на сексуалне
потребе, на јавно мишљење које скриваш као змија ноге. Били су тако нежни, слаби, снисходљиви, душице
небеске, говорио је мој учитељ, кад смо их испраћали,
ронећи сузе, оне праве, епске, за јунацима. Кад су се
вратили, ти очврсли момци, који су спознали своју
снагу, тражили су од нас послушност, ред, поштовање
њихових изузетних права. Мала божанства која ће
ускоро клонути усред своје пустиње као биљка, којој
је тло, у које се поуздала, ускратило благодарне сокове.
Раскрављена кожа, као долине испуцале суве коре, бивала је све жеднија, што је метална киша бивала гушћа.
Помор лептирова. Шта се то, шта се заиста збило са
тим нежним лептирима, осим ако многи од њих нису
постали демони сопственог мрака. Учитељу, знаш ли
ти да ми одговориш?
Који је данас дан? Птица као да је у телу имала
несинхронизоване металне опруге, кретала је одсечно
главом лево-десно. Прхнула је изненада, као да су се
опруге откачиле, за њом је замирао перјасти лепет крила.
159
СЕЋАЊЕ
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
160
Download

(1954-2014) Б РА Н И Ч Е В О