Растко Јевтовић
ТАЈНА КУЋА
Београд 2014.
Ауторско издање
Рецензија:
мр Василије Домазет
Дизајн корица и прелом:
Љев Рјадченко
Штампа:
МЦО
Тираж:
300
Страна:
260
ISBN:
978-86-917591-0-0
Растко Јевтовић
TAJНА КУЋА
Београд 2014.
Садржај
Увод матрак ..................................................................................................................... 7
Први део - ДОЛАЗАК.......................................................................................................... 9
Невидела..........................................................................................................................11
Новајлија..........................................................................................................................15
Рупа.....................................................................................................................................20
Веселица...........................................................................................................................24
Слепи колосек................................................................................................................26
Колекционар..................................................................................................................34
Три сестре........................................................................................................................50
Без стида...........................................................................................................................56
Пресамљеност...............................................................................................................64
Ривалитет........................................................................................................................68
Бистри поток ................................................................................................................73
Балкан канибал............................................................................................................81
Други део - ЗАСНИВАЊЕ...............................................................................................87
Преоплет..........................................................................................................................89
Kондоми............................................................................................................................95
Фатаморгана...............................................................................................................100
Foxy lady .......................................................................................................................103
Мора ................................................................................................................................106
Калимеро.......................................................................................................................112
Светло у Тајни . ..........................................................................................................117
Клизавица.....................................................................................................................123
Паризер..........................................................................................................................132
Допуне............................................................................................................................149
Скиви...............................................................................................................................157
Симбиоза.......................................................................................................................167
Смоквиште...................................................................................................................173
Трећи део - НИЗБРДИЦА.............................................................................................179
Палачинке.....................................................................................................................181
Летаргија.......................................................................................................................186
Неспоразум..................................................................................................................189
Крах..................................................................................................................................195
Рогоњче..........................................................................................................................201
Та дивна створења...................................................................................................205
Вретено..........................................................................................................................210
Равнотежа.....................................................................................................................218
Наплата..........................................................................................................................226
Наручилац.....................................................................................................................242
Сузе радоснице..........................................................................................................253
Роман „ТАЈНА КУЋА“ Растка Јевтовића.........................................................259
УВОД МАТРАК
Слушај ти, намћоре, ако нећеш мени да верујеш, нећеш имати коме у овом
двомилионском кршу, видећеш! Јер, ни не слутиш шта те овде чека. Знаш
како кажу: „ко дође, лоше прође”. Да, да, батице, немој да се надаш било
чему добром, а сва врата за тобом, чим пређеш први праг, биће херметички затварана! Јер, „ко уђе, том је вруће!“ И даље ми не верујеш? Хе, хе.
Ниси добар.
Ајде, приђи, слободно, па дођи овамо... Да се у очи погледамо! Шта
сам ја овде, а шта ти, читаоче, брате? Ја сам свој посао урадио, а сад ти
имаш свој. Нисам јасан? Полако. Ти си баш нека начитана особа, видим ја,
ниси од јуче. Препознајем ја такве, али не из прве. Како ми је драго што
смо се осетили... Гледај њега, мислим текст, и не слушај моја трабуњања. Ја
то сам себи, онако, из милоште. Лепо ми је кад нисам сам. Можда се сретнемо у овом граду у коме можда ниси рођен, али си у њему свакако боравио, најзад сигурно си за њега чуо, чак и ако ниси чуо, свакако си га сањао.
Вероватно му се дивиш, потајно га мрзиш или обрнуто. Ако ми даш макар
мало поверења, довешћу те до врхунца познавања овог места што се под
брегом, не једним, на две реке пружа. Није то обична варош, већ она од
давнина, за многе судбоносна, знаш. Кажу да је Рим на седам брда, а овај
древни град је макар на четрнаест. А нема то место само две реке, мада су
те две – Дењуб и Савут – највеће и најпознатије, већ кроз њега пролази, над
земљом и под земљом, макар још пет њихових притока. То је само једна од
тајни овог места које има и највеће подземне просторе на свету! Тај град је
једна неисцрпна бушотина. И градилиште, него шта.
Из доколице започињемо причу о једном нарочитом људском
метежу по имену Селоград, kоји је престоница Сберије. Земље, коју
никако не би ваљало да упознаш, ако ни због чега другог, оно због мноштва двонога, који су час хуманоиди, час рептили, а у, за њих, погодним
сатима, напросто чудовишта, која једу све на шта наиђу: људе, животиње,
намештај, зграде, чак и дрвеће. Зато и није чудно што се добар део те
земље зове – Шумовита, иако су шуме су остале само у причама. Као што
је и јунаштво Сберијаца, којим се понеки припадник овог преживелог
соја и данас напаја, углавном похрањено у разноразним делима усмене и
писмене књижевности. У тој земљи има доста места, варошица, градића
и насеља, али само једно је град. Какав град? Страшан град! Нарогушен и
љут вазда. Једно толико славно место од давнина – да су по њему и у њему
7
своје кости оставили разни освајачи са истока и запада. И међу тим освајачима су, најчешће, били и летописци, хроничари, на неки начин промотери
овог опаког људског засада. Кад би их он, тај назови град припитомио, кад
би сви ти белосветски путници и истраживачи подлегли његовој воденоподземној основи, претварали би се у аморфну масу са цурећом свешћу,
која би још неко време булазнила, а онда би се сасвим скупила у флеку коју
можеш на сваком кораку да нагазиш. Домаћи локалци су заборављена, да
не кажем, превазиђена категорија. Дошљаци су његова константа, они
што су дојездили из раних балканских гудура са југа, а можда и допловили
са северних равница, они се често прсе да су велики градољуби. Могу се ти
велики чувари Града препознати по изливима нежности пуним псовки и
увреда, по шареним обичајима држања традиције, док им она одговара, по
прштећим пољупцима у образе са најгрђим противницима, што би и лицемера Јуду превазишло, по заклањању иза разних јавних и историјских личности кад има нешто важно да се саопшти... Списак њихових знакова препознавања копајте од Ерлангенског рукописа...
И тако, и старији и новији дошљаци, и але и бауци, и мало преосталих људи, сви пребивају у једном великом котлу што се, на ватри
непрекидног урушавања и самообнављања, обрће у смеру другачијим од
казаљке на сату. Живот у овом прождрљивом караказану увелико наликује на испијање млаке текућине у просторији која воња на машинско
уље. Па, ипак, много више бића хрли ка Селограду него што га напушта.
Објашњење уопште не мора да се тражи, јер људе и муве још је древни
Шекспир повезао.
Но, хајмо сад да осмотримо једног створа што ка овом двомилионском буњишту и свом новом станишту хита. То није ниједан од мојих читалаца, мада би сваки могао бити. Њега још не познајем, па ћу му у другом
лицу једнине прићи. Као и теби. Јер не знам за боље. Ти ћеш ми помоћи да
га фиксирам и расклопим. Ортаклук на провери. Мора да се ради...
8
НОВАЈЛИЈА
„Tajна кућа – мали гребен,
Дођеш невин – одеш јебен!“
Кад си се пробудио, могао си да видиш иза прозора своје собе само маглу.
Густу као сиви сомот, злокобну као у Карпентеровом филму, загушљиву
као ватра у логору. Да ти не би одмах громада безвољности пала на главу
и да не би опет потекла бујица самопроклињања и бацања анатеме на твој
нови град, одлучујеш да упалиш свој тв екран small size не би ли видео
каква је данашња временска дијагноза и прогноза. Местимично самонадимање твог абдомена нашло је разрешење у бистрењу хрпе жуте штампе
где се од гужве реклама и сензационалних најава већ бајатих догађаја
не може наћи ниједна правоверна информација. Жута штампа је, барем,
добар лаксатив. Псујеш своју околину, народ коме припадаш, државу,
време, па и самог себе, мада се ту уједеш за сам кљун свог језика, гасиш
тв, сипаш био-јогурт у чинију пуну воћног муслија, а нервозним уместо
ноншалантним покретом руке притискаш дугме и гасиш клима-грејање,
док другом руком смушено хваташ даљински. Следећег момента по целом
твом једнособном стану просуће се звуци једне од песама твоје омиљене
стране групе – „Оаsis”.
Наједном ти је боље и таласи миља преплављују твоју душу с озбиљном намером да се излију и на твој животни простор. Ох, како је слатка
слобода кад живиш сам у великом граду. Нема више те посматрачке ужади,
тих кобаца на зрневље човечје приватности, те доконе испикафеинске
зависности од туђе среће и несреће. Како је дивно кад ти нико не загледа у
терасу, поштанско сандуче или, не дај Боже, да ти мало по мало провирује
кроз усеке полуотворених улазних врата стана док у њега уносиш тешке
и масивне комаде намештаја. Да не говоримо о абровима уз комшијску
ограду или занимацијама у плекарама и местарама. А шта је оно што те
највише опија? Мммм, да! Протегнеш се од среће на помисао да можеш
да доведеш некога у своју пећину и да радиш с њим/њом било шта, а да
нико баш тада не зазвони на врата, не седне на телефон или не почне да те
дозива испод твог прозора. У завичају то се редовно дешавало, поготово у
оним натпросечним ситуацијама кад си пошто пото хтео да тај временски
исечак сачуваш само за себе. Мислите ли ви да постоји неко ко би остао
неосетљив на појаву да би увек, баш увек, кад ти је та крупна плавуша,
чија је ручерда могла да обухвати твоју главу као да у њој држи тениску
лоптицу, почињала да скида панталоне, с тротоара испод твоје зграде
15
допирао смех и гејачко добацивање простаклука? Без грешке си знао да
су ти изливи поруга твог сировог комшилука упућени баш теби. Џабе би
у таквим деликатним моментима пуштао гласну музику кад су сви у крају
знали за твоје тајне. Сви су их знали, јер ти је један од вајних другова својевремено убацио бубицу иза огледала док си му ти правио чај, још ти је
смотао и постер “Stoneroses”-а на који си био јако поносан. Ниси приметио
ту дрскост, јер ти је заокупио пажњу неким трачарењем. Кад си схватио да
у твојој соби нешто фали, већ је цела чаршија зујала о тој превари. Нису те
волели ти фармери, јер си по њима често сипао своју надменост и презир,
па су имали потребу да ти се освете и да те понизе у свакој прилици. Стално
су говорили да ниси њихов, већ туђин, да носиш неко чудно порекло, да
форсираш тај западњачки болеснички фазон. Једном речи у свом завичају
осећао си да си омражен и зато си хитао са исељењем у једини велики град
своје састругане домовине. У нади да ћеш тиме побећи од себе.
Није сам Селоград паклено место попут многих светских мегалополиса, мада се понекад чини да у свим лошим стварима не заостаје за њима
пуно. Лош је заправо тај спој релативно чистих, недовољно искварених,
условно речено, романтичних душа, које сваког дана са свих страна Балкана пристижу у њега, и самог овог брдовитог Вавилона, чудне, хаотичне
урбане мешавине јужне Европе, Азије и Африке. Јасно је да ће та чиста,
невина душа на овом страшном буњишту за тили час бити претопљена
у нешто исконски зло. У новој, пороцима натопљеној, велеградској средини такав појединац, нарочито кад се нагло прозли, постаје терминатор,
мизантроп, садо-мазо манипулатор, макијавелиста. Њему је једино битно
да гази, гризе, да се гура и шири, то јест да постане зајебан. И ти си, неискварена душице, такође сањао да постанеш типичан становник таквог
места. Сјебан у селу, зајебан у граду! Али, не иде то тако.
Пошто си одрадио тај рутински део преподнева, програмски одлучујеш да се прошеташ по свом новом крају иако је магла и даље непросецива. Кажу да је овај североисточни део Селограда ко зна када и зашто
озлоглашен због вековних депонија људсковине што је ту одлагана да је
очи ондашњих шерифа не би гледале и да се не би сећали свакодневних
масакара којима је сиротињи раји утериван страх, бол, бес, све што нема
везе са човечношћу. Отприлике дах те дуговековне кланице се осећа и
дан-данас, зато многи Селограђани нерадо долазе на ову страну. Не знају
шта пропуштају...
Фебруар је још хладњикав, зато облачиш свој офуцани капут, чизме
и капу с покривачима за уши. Изашавши на плочник пред петоспратном
зградом, примећујеш осим магле и мноштва паркираних, не тако сиротих, аутомобила зачуђујуће велики број пролазника. Јер доба је радног
времена, али зар магла никога не спутава, барем оне који не морају, да
изађу из својих топлих гнезда на новембарски мраз. У твом завичају већ
такви услови би били довољан разлог да се нигде не жури. Овде, напро16
тив, многи као да губе ако одмах не полете ка својим исходиштима већ са
првим редовним градским аутобусима, које, иначе, не можеш да смислиш
због гужве, непристојности већине путника и смрада. Данас не мораш да
их користиш, хвала Богу, јер те не чека никакав посао осим упознавања те
падине што се закачила на путу од древног Старвудског брега ка вечном
славном Дењубу. Тај комад земље хоћеш снажно да прихватиш као свој, не
само зато што ти пре, у твом матерњем граду није било добро, већ и зато
што слутиш да ћеш овде бацити сидро за нешто дужи временски интервал. Слутиш...
Из своје Лоркине улице одмах си скренуо у Дантеову, која се протегла од најсевернијег обода Старвуда до Самачког хотела који се као уклета
грдосија нагнуо над једну од Тајниних падина одакле се пружа злокобан
поглед ка голом брду Корпсхил на чијем се врху шири једно од новијих
селоградских гробаља. Улице које секу Дантеову, сем Лоркине и Камчатске, немају тако занимљива имена, али имају једну заједничку црту: Дантеовом су раздељене на горњи-зградовни и доњи-кућевни план. Та доња
област ти, наравно, више привлачи пажњу. Има и лепих кућа, али доминирају оне које лаконски зовемо – “социјала”. Напросто, уврежено је схватање
да је овај део града одувек препознатљив по том нижем, „радничком” слоју
становништва. Међутим, по колима и оделима пролазника ти површно
закључујеш да нема велике разлике у имовинском стању Тајниних и становника других делова Селограда.
У званичним уџбеницима историје, којима ти слепо не верујеш,
пише да је овај простор био, најпре, губилиште где су некадашњи завојевачи Селџуци вешали сиротињу рају, а по причи о Светом Ермилу и Стратонику, хришћанским мученицима из првих векова нове ере, сазнајемо и да
су Римљани-пагани волели да хришћане даве недалеко одатле, у Дењубу.
Касније, у време сберијских устаника, овде је неки од сберијских кнезова
волео да венчава своје непослушнике са Немезис. Због свих тих „чињеница” сматра се у делу овог народа, који себе зове „просвећеним” да је ово
место заправо проклето, а можда и свето, због свих тих костију мученика,
који су овде погубљени у дугом низу векова.
Покушаваш да ту проклетост некако уочиш, али рано је. Само на
многим зградама запажаш натпис: „Ко дође, лоше прође” и од тог те хвата
мала језа.
Шетајући својим новим крајем, размишљајући тако сувопарно и
површно о историји, географији, археологији и социологији овог предграђа Селограда, пропушташ да увидиш, рецимо, два пса који се прцају
на травнатом острвцету на Старој окретници и два момка који завијају
џоинт на игралишту испод Улице Ане Франк, као и жешће напаљену младомајку с једногодишњом кћерком поред уштогљеног оца једногодишњег
сина, који шетају, сваки своје, добро уфачловано дете, и успут оговарају
своје супружнике.
17
Долазиш до оронулог и напуштеног биоскопа „Славија” који подуже
не ради и седаш на једну клупу у релативно сређеном невеликом парку
што мирише на... Посматраш и удишеш мешавину свежине оближње Старвудске шуме и издувних гасова немалог броја возила који стално пролазе
централном улицом овог предграђа коју локалци прозваше Улица маргарин. Докони пензоси, понеки с унуцима, кучкари и, неизбежни, дрипци.
Њих, вала, има на сваком кораку. Зашто, не питаш се. Знаш. Да је Тајна кућа
названа „Мала Колумбија”. Отприлике свако друго мушко чељаде је или
ђанкоза, или и то и дилер, а поврх свега и друкара. Немали број њих је
све то заједно. Плус прелетачи из једног у други кримоски табор. Има и
повратника из затвора. Чуо си да су неки од њих добили поверљиви статус, па зато ваљда возе добра кола, често са страним таблицама. Једна
таква су, ево, паркирана баш испред твог улаза. Препушташ се триповању.
−− Боже, да ли ће ме неко од тих кримоса напасти или угрозити?
−− Стрепња ти је сасвим умесна, али се са сталним страхом не мере
живит. Уосталом, опште је знано да је цео Селоград, цела Сберија
премрежена нарко картелима. Кад знаш да је неко кримос, алармни
систем ти је активиран. Не смеш их ничим изазивати, али и они су
људи, гледају своја посла. Имају ваљда и они неки свој систем правила. По којима си, такав какав си, ван њихове сфере интересовања,
само остани cool, нарочито споља – шапућем ти разложно.
−− Да, када је реч о старијима од, рецимо, тридесет. Али како са клинцима, они су превелике дилеје, лако ваде оружје и не размишљају. Таквих се ваља клонити у широком луку.
−− Онда те осете као пси. Не, треба бити потпуно out, и, наравно, не
гурати свој нос тамо где не треба. Не треба да волонтираш у некаквом праћењу. Мада то многи овде раде. Неки да би закрпили гузицу, и
неки, богами, и из чисте забаве. Можда су и себични гени, у питању. У
Сберији је мурија одувек имала највећи риспект код обичног човека.
Одувек је била најцењенија фирма.
−− Не могу и нећу да градим своју будућност на страху. Нећу да живим
као у гету. Нисам млади старац, забога!
−− Мислим да си далеко отишао. Није све онако како изгледа, запамти.
Важно је да се у прво време много не истичеш и не упадаш у неке
присне односе док сасвим не сагледаш какво ти је окружење.
Комшилук ти не изгледа тако лоше. Највише је беспослених и кљастих,
има неколико из “сиве зоне”, два-три из подземља, три нормалне породице, неколико самаца, углавном интелектуалаца. А на твом спрату је
стање полубедно. Значи, један млади пензионерски брачни пар са једва
пунолетним сином који је добар дечко, мислим љаксе, али здрављак.
Аутомеханичар. Поред њих једна опичена баба-боемка, сваког дана пали
на Аду, има, како сама каже, „черку у Њујорку и боле је уши”. До њих нека
18
нервозна четворочлана породица, стално се свађају. Они су, као, неки
интелектуалци. У стану поред њих неке две, рецимо, студенткиње. У њих
је загледана цела зграда. Оне фурају фазон „еурокрема” то јест „хамбургафусали”. Дошле су негде из неког пичковца, а развлаче спику као да су сто
година Селограђанке. До њих једна баба коју посећују, већ одрасли, син и
кћерка. Она је културна и дискретна. А до њих твоји фаворити-породица
Коцев. Отац је пензионер, жилави ниски Балканац, жена је млађа и виша
од њега пола главе, светле пути, косе и очију, рецимо да личи на Чехињу.
Старија кћерка им је тужног израза лица и изгледом је више повукла на
мајку. А млађи син је потпуно специфичне спољашњости. За данашње прилике ниског раста, вижљаст, проћелав, с буљавим очима, бабурастог носа.
И он, некако, више личи на мајку него на оца, на кога има облик носа, од свих
је у згради ружнији и, рекао бих опаснији. Сви га се плаше или га, на свој
начин, поштују. Још не знам шта је томе разлог мада могу да претпоставим. Сигурно не због врлина, он је својеврсни газда зграде из сенке, рекао бих.
−− Претерујеш, тај тип јесте мутан, али немој од њега да правиш Ескобара, јеботе!
−− Делује ми претеће.
−− А званични газда, то јест шеф Кућног савета, је онај тамнопути
полицајац у пeнзији Кочовић. Он редовно обилази своје стадо кад
треба нешто да се наплати, а друштво му прави један матори заврзанко и пришипетља који се фолира да је мангуп. Његова жена је,
каже, давно умрла и он ту живи сам. Наводно је и он лежао једно
време у бајбоку због неких крађа. Неко ти је то од комшија рекао.
−− Ипак, то се у његовом понашању не види. Пре би се рекло, да је матори
усамљен па онда свашта измишља. У овом крају мораш да се фолираш да си зајебан. Иначе те класификују у пичке или лудаке.
−− Има у згради још један мистериозан тип. Ни са ким не прозбори више
од : “доб’р дан”. Већ је ушао у шездесете, а можда и седамдесете.
Здепаста глава. Четвртасто чело. Строги поглед. Очи само шарају
као да су ласери. Увек улази и излази у пратњи неког човека и испред
зграде га чекају кола. Чини ми се као да сам то лице видео на некој од
потерница. Његова гајба је испод Коцевих.
−− Ма, није твоје да будеш истражитељ, и мени личи на неког са потерница, баш те брига. И тако, кад помислим где сам се денуо, дође ми да
одмах бежим. Али, назад не могу. Ништа, примирићу се, посматраћу,
нећу радити у корист своје штете и ваљда ће се отворити некаква
перспектива, јеби га. Ваљда не може да ми буде горе него што ми је
било доле.
−− Може, ако се будеш погрешно понашао. Веруј ми. Главу горе и рамена!
Буди мушко, јеботе!
19
ВЕСЕЛИЦА
Таман кад си помислио да ће твој нови живот бити тежи чемер од претходног, јер
су те на послу сви нервирали и гадио си се свачијег смеха, а на путу од куће до стана
вребали су те такви двонози – да је ружно вређати псећу врсту, и изгледало ти је
да је све пораз, узалудно бекство из катастрофе у кошмар, у твом регистру се појавио НЕКО због кога је не само живот у овој рупи од селоградског предграђа, већ и
живот уопште добио смисао. То је било више од занесености на први поглед, то је
била судбина!
Ти си ишао стазом кроз један од Тајниних паркића, у ствари ординарно
игралиште са кошаркашким тереном без мрежица, око кога се свило неколико
стабала и понеки жбун. То је био један од три, за тебе, најкраћа пута од стана до
аутобуске станице зване Стара окретница. Кад би ишао овом стазом обично си
наилазио на хрпе дрипаца и чобанских декадената који су расли уз најгори шодер
који је музика икад избацила: спој техна и турбо фолка, назван “гранд музика”. Она
би у теби будила потенцијалног насилника и то те редовно чинило нервозним и
анскиозним.
Елем, тог фебруарског сунчаног преподнева си хитао ка градском превозу,
у коме је једини добитни манир рад лактова и колена, и у глави ти је био збир
цифара које ће ти шеф у информатичком бироу изложити на екрану као једначину
са две непознате, у очекивању да кликнеш, из места, решење, јер тако је бивало тих
дана, сто му грдних громова. Но, одједанпут се теби указа у парку једна химера! На
једну од разрованих и деструктуираних клупа била је ногом, савијеном у колену,
наслоњена једна светлокоса девојка божанствено лепог лица, свежег као зора и тек
помужено млеко, очију дубоко азурних, упијајућих, носа као са грчких скулптура.
Светлосмеђа коса, помало уфрћкана, у таласима јој је падала на обнажена рамена
испод којих се белела блуза преко које је био као овлаш навучен грао мантил. На
ногама су јој били избељени плави џинс и плитке, равне драп ципеле. Толико си
био очаран овом представом богиње у трњу, да си се намах зауставио и обазрео
око себе да би уочио да ли тај призор с неким делиш. Да, било је неколико мајки с
децом на игралишту, тачније полигону за шприцеве и кондоме, и два-три пијанца
који су се рутински препирала уз поприлично мумлање. Бисер-девојка, која као да
је вољом демијурга пренета из неке друге хемисфере у ово ђубриште, није тражила
ништа посебно, нити је икога чекала, само је стајала тако ноншалантно наслоњена
на одрану клупу и пуштала да је обасјају зраци првог фебруaрског сунца. Њена
појава је била у таквом контрасту са целом околином да си ти пожелео да јој се
приближиш на десет корака и да је гледаш на моменте из анфаса, на моменте из
профила. Још увек није обраћала пажњу на тебе и то ти је дало довољно времена да
се прибереш, прикупиш присебност и одважност, а потом достојанственим ходом
кренеш ка њој. Само си молио Бога да те не изда твоје малаксаво тело које уме да
24
клецне и подбаци у одлучним тренуцима. Благо сунце те је миловало по врату и
свирало је неки не тако спори сентиш, на граници латино ритма. Покушао си да
се одупреш овој навали не само естетског задовољства очајно усиљеном мишљу
на цајтнот, али је почело у твојој кори да дува у супротном правцу. Ишао си ка њој
неочекивано лако, као то ниси био ти, као да си клизио по некој писти. У једном
тренутку, кад си јој већ ушао у видокруг, окренула је своју извајану главу ка теби и
блаженим погледом ти се осмехнула. Довољно близу да сте могли једно другом да
осмотрите лица.
Није било потребно да било шта кажеш, урадиш, већ само да станеш и гуташ
је очима. Она те је, такође, дуго гледала тако меко-прострелним мазним погледом
да си био очигледно омађијан, а кад је скренула поглед у страну, на трен, да одмори
твоје очи, у тренутку кад су ти већ сузе радоснице навирале, осећао си да је то учинила само зато што не жели да те понизи и повреди. После неколико тренутака
опет је окренула главу ка теби и упитно те скрозирала. Ти си и даље стајао као укопан с неспуштеним лицем, усне су ти се кривиле у тешком напињању да нешто
кажеш самом себи, али ти је и језик био окован. А онда је она подигла руку у вис
као да хоће да ухвати сунце, усправила се, окренула око своје осе, спустила руку,
и, окренувши теби леђа, кренула полако узбрдо ка тротоару. Твоје двоумљење- да
ли да кренеш за њом трајало је таман толико док на врху те њене путање ниси
видео једног мушкарца грубог лица, који ју је чекао. Већ по надменом положају
његовог тела могло се назрети да она њему припада. Тада су стварно почеле да ти
крећу сузе, али и даље је твој поглед пратио њено прилажење том човеку који је,
по слободној процени, могао имати негде између двадесет пет и тридесет година,
и који је, по говору црта свог лица и тела, вероватно био жестоки момак, а можда
и некакав big boss. Чим му је пришла, она се окренула и погледала на доле, ка теби,
као да те дозива – чежњиво, пре него што ће бити спакована, његовим налогом,
у нова кола надомак којих је он стајао. А тај „мутни тип“ је и даље гледао ка теби,
али не претеће и без срџбе, вероватно си му привукао пажњу јер си нова фаца у
овом крају, па те процењивао. У следећем моменту, не дозволивши да те њих двоје
претекну својим новим потезом, ти си се престројио ка наставку свог хода према
Старој окретници, сузбијајући тако у себи навалу страха. Међутим, са сваким следећим, све мање одлучним, кораком деловао си себи јадније.
Зато си већ после неколико тренутака чврсто одлучио да после своје шљаке
позовеш први пут у свој стан, за сада, јединог свог селоградског пријатеља, првог
криминалистичког инспектора Рашу. Осетио си да ти је он сада вишеструко потребан. Угасио си мој глас разума да му се превише не отвараш. Пратио си само своју
потребу да угушиш ирационални страх у себи и своју жељу да оствариш забрањене
страсти…Донеће ти, поред осталог, мало траве веселице, ти ћеш је пушити у
црпним замасима, пошто си то дуго себи забрањивао. Кад се довољно надуваш да
би себи опростио разне гадости, подаћеш се том четрдесетодишњем разведеном
оцу двоје деце, коцкастог лица и чекињаве смеђе косе. Ликовао си што овде неће
бити никог да ти се на том путу перверзије испречи.
25
СЛЕПИ КОЛОСЕК
Кажу да су становници Тајне куће заклете локал-патриоте и да гледају у
свакој прилици да истакну све предности свог краја. На првом месту, они
се позивају на историју овог топоса иако о томе, углавном, појма немају.
Затим, испољавају апсурдни понос што не припадају слоју лована, тајкуна
и намазаних бумбара, већ, о како то отрцано звучи, радничкој класи. Та
синтагма је можда имала употребног смисла у седамдесетим годинама
двадесетог века када је у Алекброзији, чија је Сберија била само подскуп,
такорећи, владао пролетаријат и када је све било у друштвеном власништву, па се то звало социјализмом, каткад и комунизмом, а призивало
се одумирање државе. Касније смо схватили да су све ове речи, затим и
помно “самоуправљање” само лажни или празни појмови помоћу којих
се смућивала права ретка памет, истеривало на буњиште све што је идеолошки неприхватљиво, варало и крало ан гро. Ипак, те нетачне речи су
нам се заболе у сећања као ексери што држе слику оног времена. Портрет највећег сина народа и народности који нам се смеје својим загаситим
очима иза цвикера.
Да, већином су се зграде у Тајној кући и градиле у тим деценијама
за потребе радника и расељених лица којима би негде на територији исте
или друге селоградске општине биле срушене уџерице ради нове градње,
па су бивали обештећени становима у тим коцкастим или правоугаоним
четвороспратним и петоспратним здањима. Иде и прича да је много лица
из полицијских кругова овде такође надобијало некретнине након распада Алекброзије, и успостављања мало мање мале Републике Сберије.
Нормално, има свакојаког социјалног раслојавања међу становништвом
Тајне, тако да су се у делу повише цркве, у Ћустендилској улици, нешто
мање и у Дантеовој, профилисале нешто отменије једноспратне, двоспратне приватне куће, а још су скровитије једноспратне црвене зграде у
Улици Александра Флеминга, још једној овдашњој улици са лепим именом.
Наспрам њих и у контрасту са доминирајућим четвртастим здањима,
изникло је десетак Тајниних солитера. Самачки хотел смо већ описали. У
Маљенској улици се уздиже један од десет спратова, недалеко од њега-у
Уралској, још један, исте висине. На углу Патриса Лумумбе и Миријевског
булевара, испод Тајнине пијаце издиже се највиши овдашњи солитер – од
четрнаест спратова, он му дође као неки чувар насеља с те, источне стране.
На дну Диљске улице, изнад двеју фабрика посадио се један – од десетак
спратова, он је чувар северног прилаза Тајни. Један наспрам другог, у Јабучкој и Дреновачкој улици, два солитера од по десет спратова, као боксери
тешке категорије у рингу. Један осмопратни у Патриса Лумумбе, изнад
26
локалне поште, као да је недовољно примећен, занемарен у буци те прометне улице и својеврсног саобраћајног чворишта. Онај изнад Робне куће
у Јухорској се горди јер је шири од других Тајниних дугајлија и најближи
је Старвуду. Коначно, најкрупнији Тајнин солитер је у Јастребачкој улици,
он као да се нагиње на северозапад овог предграђа. С њега пуца феноменалан поглед на Панонију, древну низију. С његовог врха могу да се виде
оба, то јест једина два тамошња узвишења-Фрушка гора и Врсаљски берг.
Овај северозападни див толико доминира над околним подигнутинама да
је просто одбојан. Као неки киклоп коме још увек нису избили око.
Тајнаши су веома поносни свој фудбалски клуб. За њега су спремни,
како им навијачка песма каже, и да иду на крај света. Сад тај фудбалски
клуб, заиста импресивне прошлости, већ дуго не пружа блиставе партије
на зеленом тепиху и усталио се између трећег и претпоследњег места
на табели Сберијске врх-лиге, али кад год он игра на домаћем терену,
током целог дана се вијоре барјаци плаво-беле, разуме се, клупске боје,
скандирају се навијачки прогласи, сакупљају се табори и у централној
улици Маргарин прави се такозвани кортео. Он, додуше, брзо протутњи
и иза дефилеа навијача остане само доста отпадака, али у том тренутку,
када чак и Маргарин улица делује претесно за проход навијача, леде се
кости у жилама нефудбалски настројених житеља Тајне који можда и проклињу што је овај крволочни спорт икада створен, а поготово што се један
суперлигашки клуб налази малтене у њиховом комшилуку. Е, кад би ти
намћори знали какве муке имају са сопственим „тифозима” други делови
Селограда, више би поштовали мир и ред који им овде није, због навијача,
до краја нарушен.
Стадион „Јанг бојс Тајнаграда” налази се у Тајнином западном предворју које се назива Стара тајна. Наиме, ту још увек има подоста приземних
кућа и дворишта, па би се, сходно томе, могло закључити да је то становништво, све с објектима, старије од оног из других делова предграђа. Али,
то је, као и све одавде, варка. Наиме, ову падину између Старвуда и Дењуба
насељавали су још кромањонци, а у фиокама универзитета се крије синтагма „тајни човек”, само званична историја још не сме да их отвори.
Затим прећутано је да је негде у дубини овог насеља сачуван улаз, такорећи отвор у пећину одакле воде подземни пролази све до Тврђаве која је
постојала још у време Римљана. Није искључено да бисмо, када бисмо кренули тим катакомбним путевима набасали и на неке римске лавове. Елем,
поменути стадион је на лепом месту, јер га с источне стране пази Тајна, а
са западне му се пружа северни део Селограда почев од Боготражитељског
семеништа. Северно, неких 750 метара од стадиона су обале Дењуба, а
на југу се открива контраст последњих дрвореда Старвуда и фабричких
постројења једине сберијске фирме за производњу аутомобила.
Одмах ту, тик уз стадион, који има капацитет за неких двадесетак
хиљада гледалаца, а најчешће је празан, уместо рефлектора, који стади27
ону недостају, издиже се усамљени рахитични солитер, једно од најружнијих урбанистичких решења Селограда. У том руглу, на десетом спрату је
живео неки маркетинг менаџер који је тврдио да је могао бити – и мушко,
и женско, у току истог сношаја са партнерима оба пола. Наиме, он је био
даљи рођак твоје мајке и обилазио вас је лети у твом дому. А ти си волео да
с њим насамо одеш негде у шетњу и повераваш му своје прљаве фантазије.
Он ти је причао своје невероватне приче које су се све бавиле еротским
играма. Позвао те је, не једном, да га посетиш кад дођеш у град, и он ће
те упознати с неком од својих бројних, на лагеру, персона. Ниси га ниједном обишао. А сада на тај споменик архитектонске бахатости, у коме још
увек живи тај пирлиташ, гледаш с гађењем и самопостиђеношћу. И није ти
падало на памет да му се јавиш и да га заиста посетиш.
Не знам тачно колико у дужину и ширину, то јест квадратних километара има Тајна кућа, нити могу да оценим колико је њених пребивалаца.
Ако рачунамо и оне који спавају по колибама и улицама, сигурно их је више
од већине нечега што се формално данас назива просечним градом у одумирућој земљи Сберији. Али тај парадокс није ништа посебно у поређењу
са Земљином, периферијским делом Селограда, великим преко пола милиона становника. И сад тај Земљин скоро да је премашио величину свих
других градова у држави Сберији, али је и даље конституент велеграда,
а не свој сопствени газда. Не, мислим, стварно нема правде и поштења,
магарца ми, јер како некоме може да падне на памет да један Селоград
буде раван целој отаџбини Сберији по броју становника!. Па рек’о: ако
Земљин нема свој локални суверенитет, нека га нема ни Тајна кућа, па ће
служити Селограду као и до сада, као остава за успавано људиште, а можда
и као подрум- за истрошене судбине.
Сад, кад неки субјекти, који чешљају од Теразија до Калимегдана
или укрућују своје лумбалне профиле на платоу код Храма, не Соломоновог, већ Светог Саве Српског, чују за помен Тајниног имена, њихова
рогобатна мимика довољно одсликава какав реноме има ово предграђе,
североисточно од Старвуда, међу селоградском рајом. А када они који
живе у Врачевом гају или у центру центровог центра морају да се селе,
неком невољом, у Тајну кућу, унапред им се изјављује саучешће. С коња на
магарца, каже се у народу. Зато би сви тајнаши требало да преузму од мене
изреку: „Магарца ми. ” Ти то, као придошлица, не капираш.
Решио си једног дана да обиђеш и те најисточније делове Тајне, које
до сада ниси упознао. Јер ти се у свакодневни хоризонт уцрташе Старвуд,
Корпсхил, Дењуб као природне границе овог насеља. Пошто су ти сећања
са прошлог похода по твом новом крају била ровита, одлучио си се да
узмеш такси. Возач је био збуњен твојим захтевом да направите један круг
по буквално свим деловима Тајне, али, најзад, његово је да наплати нечији
хир, па је убрзо ућутао, ако не рачунамо неугашену радио станицу. А ти
си, заваљен на задњем седишту његове одртавеле лимузине, халапљиво
28
упијао сваки детаљ овог насеља, као да си у њега дошао из велике даљине
са специјални задатком. Мартовски пупољци већ су се пробили, а по игралиштима ваљају се неки нови клинци. Доста паса скитница као прави
жбирови чувају своју територију од незнанаца и дођоша. Много, много
зелених површина, то ти је први утисак о источној Тајни. Не можеш да се
не запиташ зашто то није боље пропраћено у јавности сада када се кука
како, забога, малишани немају свој простор за игру уз екстеријеру. А онда
се луцидно досетиш да је Тајна међу Селограђанима озлоглашена и оклеветана слично као и отаџбина Сберија у водама међународног саобраћаја.
После петнаестоминутно вожње по Тајни, уздуж и порпеко, стижете
до фамозног тргића по имену „Задња штајга”. Заправо, то је последња или
прва, како се узме, станица аутобуса 16, који је јако прометан, 23, који је
ћудљив и 25, који се зове “петарда” и често је пун ко брод што из Африке
плови ка Европи. Око тог кружног тока свило се мноштво продавница,
дућана, киоска, једна омања пијаца и гомила уличних тезги. Тај те део
подсећа на нешто азијско. Но, пада ти у очи на много места по околним
зградама графит- „Мала Колумбија”. Још видиш на више фасада натпис:
„vatos locos siempre”. И питаш се шта значи, да ли је то неком лично упућено.
Ко је заправо тај ћале?
Одлучујеш да такси и ти станете. Корице непрождраног хлеба покушава да прогута олињали кер поред кога се неколицина ромске деце
добацује нечим што би могло да буде крпењача. На једној од тезги момак
без ногу продаје колонијал и мрмља у браду. Пролазници често јуре и
одгурују се без пардона. А једна сирота старица, савијених леђа и болесног изгледа стоји и достојанствено нешто чека. Почиње да ти се врти у
глави од толике количине утисака. Још је рано за закључке. Одлучујеш
да наставиш вожњу. Таксиста те уредно чека надомак регуларне станице
својих колега, гестикулација му поставља питање, а ти управљаш десним
кажипрстом ка наставку Улице Салвадора Аљендеа-ка већим бројевима. И
његов нови „ситроен” наставља да се споро котрља, изазивајући чуђење
међу пролазницима, који, међутим, окрећу главу у страну кад се суоче с
твојом - на отвору задњег левог прозора. Мора да си им, с невидљивом
фризуром и цвикама за сунце деловао опасно и вероватно су мислили да
таксиста иде споро, јер неког ловиш. А у крају се шушка да чак и „неки
бегунци од Међународног суда правде” овде пребивају.
Сам наставак поменуте улице не доноси ти никакав посебан призор,
соцреалистичке фасаде и социјалне фаце. И тако све док у једном моменту
ниси спазио да из тамошњег супермаркета излази она чаробна девојка
која ти је засенила видик пре неки дан. Нагло се заустављају кола и ти,
ипак, изненађеном таксисти бацаш добру пару у крило, те излећеш да би
се устремио ка предмету своје пажње. Да си само могао да видиш с каквом
дивљином си то чинио, вероватно би се уплашио од себе самог, али тада
ти је у свести блинковао само један мотив – како достићи тог анђела. Није
29
то било само еротско и естетско привлачење, већ нешто још дубље што
ниси ни покушавао себи да објасниш. А ја не смем да говорим о свему што
знам, још увек. Као одузетог ума претрчао си улицу и почео да се сурваваш
низ падину подно супермаркета која је водила до неког повећег паркинга
између неколико црвено-сивих петоспратница. Твоје лепотице тамо већ
није било, као да је у земљу пропала. А лепо си снимио да је на ту страну
замакла иза продавнице, са цегером у руци.
−− Хеј, да, ипак, то није химера?
−− Сувише је стварна и много је детаља против те претпоставке.
−− Који, на пример?
−− Ево, рецимо, зашто баш са цегером у руци излази из трговине? Што
није пролепршала својим крилима?
−− Смешно.
−− Па ја ти то кажем. Пусти је сад, пошто је нема и врати се натраг.
−− Остави ми на миру, бре – одсекао си жустро и наставио да је ловачким погледом тражиш.
Прошло је неколико тренутака без ње у твом видику, а тада је изронила
њена дивно извајана глава над стазицом која је водила између две петоспратнице, које само што се нису налепиле једна на другу. Због стрмог брежуљка заправо и ниси могао да је спазиш све док није изникла на трен
да би се одмах затим изгубила између тих зграда. Наравно, појурио си за
њом муњевито и у процепу између зграда налетео на згрченог пит була у
тренутку његовог пражњења. Исти је своје закрвављене очи исколачио и
режећи кренуо да те заскочи. У делићу секунда си се укипио устрављен,
не стигавши да ментално обрадиш ризичност те ситуације и тад се чуо,
испоставиће се спасоносни, повик газде овог створења: – Роки, стоп!
Сањаћеш ноћима тај поглед четвороножног зликовца који као да је
хтео да ти поручи: – Сад си се извукао, смраде, али други пут нећеш!
Али, то није било све. Док си као прут дрхтао, не померајући се и
настојећи да не одаш своју престрављеност, газда ти је пришао на метар и
почео да те псује и запљувава твој круг ауре. Глас ниси смео да пустиш док
власник тог четвороножног злодуха није испразнио по теби шаржер свих
погрдних израза које је маштовити сберијски језик могао да изроди. И тек
пошто ти је дотични окренуо леђа и повукао за собом свог четвороношца,
изговорио се мекетаво:
−− Извините.
Тада је уследио нови шок. Неко те је с неког прозора из једне од две
зграде погодио темељно у раме изгриженим пилећим батком. На њему је
још било меса. Затетурао си се од ударца иако није било бачено с велике
висине. Опсовао си најгадније што можеш. Помислио си да је то можда
било намењено пит булу, вероватно становнику овог умилног краја, али
си, подигавши нагонски главу на горе, угледао гротескно ружну физио30
номију мушкарца средњих година, с чачкалицом у зубима и уфлеканим
оковратником сивог баде мантила, који ти је, приде, дао савет.
−− Не играј се са Локићем. Он ти је на условној. Овај џукац му је ко психотерапија, јеби га.
−− Ма, јесте ли ви нормални, могли сте да ме убијете! – скоро да си зајецао, а фигура бахатог станара намах је нестала.
−− Шта то радиш, човече, ни у лудилу не показуј своје слабости – скресао сам ти у брк и нагнао те да наставиш кретање напред.
Прогутао си кнедлу и као грогиран наставио даље. Из коже да искочиш!
Испред једне од тих зграда била је клупица коју си халапљиво запосео.
Узео си из торбе кекс „плазму”, иначе свој омиљени слаткиш и хистерично
ижвакао неколико комада у једном маху. То те је мало примирило, али у
твојој души још је све било узбуркано. Хтео си да пукнеш: од узбуђења,
муке, разочарења. Да ли је могуће да ти се у тако кратком временском раздобљу деси толико лоших ствари, мислио си и није ли то очигледни знак
да одавде, премда се тек слетео у овај мочварни крај, треба да се евакуишеш, запитао си се. Не рачунајући девојку, која ти се можда, ипак, само
привиђа, а то је људска потреба за лепотом, све друго што си овде срео
је непријатно, несрећено, ружно, чак, одраз кварне и пропадљиве људске
природе. Иако си бивао свестан да те је често у расуђивању о догађајима
и људима водила естетика негативног, сматрао си да у том моменту има
довољно материјала да се закључи да је долазак у ову средину, начин како
си почео да се у њу уклапаш и скоро све што си овде срео прави правцати
промашај. Нисам се мешао, поштујући твоју узнемиреност.
Размишљања ти је прекинуо постарији мушкарац, вероватно пензионер, који се зауставио укосо од клупе, коју си тако широкоугаоно заузео.
Посматрао те је својим очима сурог орла, изгледао је као неко ко је вероватно прошао многе партизанске офанзиве и вирове лаж-социјалистичког
живљења.
−− Комшија, је л’ тражите неког? – уносио ти се, кривећи своје усне.
−− Не, не. Само седим. Одмарам се.
−− Па, нека, ако. Него ко вам треба? Јел из ове моје зграде? Хај’те, погледајте те на списак станара. Можда се одселио.
−− А, не, не, заиста не тражим никога. Просто шетао сам и сео сам да се
мало одморим.
−− Шетали сте овим крајем? -неповерљиво те је одмеравао. -Зашто би
се неко тек тако шетао овим крајем?
−− А што да не? Је ли забрањено?
−− Па, знате како – приближио ти се и ти си му, наравно, понудио да
седне поред тебе на клупу, што је он, као нерадо, прихватио. -Овде
важе друга правила од оних у граду. Је ли ви живите овде негде
близу?
31
32
−− Да, рецимо неколико улица одавде. У Гарсије Лорке.
−− Ах, у Лоркиној! Тамо је живела једна Боса, пријатељица моје покојне
супруге. Дивна жена. Хм, да.
−− Нешто сте почели о овом крају.
−− Да, свакако. Знате, у овом крају важе нека друга правила од градских.
−− А која, на пример?
−− Ваша знатижеља је нормална, али вам ја нећу пружити ту услугу. А
ево зашто? Зато што сте ви млад човек и треба да научите да се сами
изборите с тим злом. А не да вас ја, или неко други, кога је живот већ
истрошио, држимо за руку.
−− О чему ви то причате? Ја вас не разумем. Прво помињете нека правила, па неко зло... Је ли можете мало конкретније?
−− Хе, хе, наравно да не. Баш зато што ви то треба сами да откријете.
Уосталом, можда вама ништа то неће сметати, можда нећете ни приметити...
−− Господине, ако сместа не пређете на ствар, ја ћу прекинути разговор
с вама и...
−− Ето каква је ова млада генерација: хоће све одједном и то инстант.
Подгреј ми јело из конзерве, сервирај ми препричану књигу. Не иде
то тако, не иде.
−− У реду. Правићу се да вас не познајем, да нисмо ни почели да причамо. Гледајте своја посла и оставите ме на миру.
−− Још сте и безобразни, – нагло устаде и крене да ти се уноси у лице
машући кажипрстом леве руке. -Хиљаду пута сам се покајао што са
млађаријом улазим у препирку. Не каже се џаба: ко са децом спава...
Не можете ви нас да разумете, ви сте живи пекмез, вуна! Размазили
су вас разним поклонима и залуђивањем од малена. Док смо ми
стражарили на бранику домовине и гинули у борбама против агресора и домаћег кукоља, ви се шепурите по кафићима, играоницама,
кладионицама, дрогирате се, сексате се где стигнете ко кучићи, а
нас, ваше родитеље бацате у канту за смеће. Па ко вам је то све на
тацни дао? МИ! Па, ко се вас борио, барабе једне? МИ!
−− Ма, немојте, а који сте то ви! Мени родитељи нису били партизани,
а богами ни четници!
−− Па шта су онда били, да ниси ти усташа?
−− Знате шта, господине, ево мирно и лепо вам кажем: оставите мене
и гледајте своја посла. Нисам дошао овамо да бих се с вама свађао.
−− Па, да, мора да си усташа. А, пун вас је Селоград. А бегали сте, бегали,
као мишеви од нас. Ух што вас онда не потаманисмо, мајке вам га
спалим!
−− Па, ово је страшно! Добро шта сте се, бре, наврзли на мене ко неки
рис. Ако вас баш занима, ја сам из Чичограда!
−− Чичоград? Па како ти онда ниси од четника, синовче? Цео Чичоград је био прћија ђенерала Драже. Јој, извини. А ја помислио да си
усташа. Мада тај твој Чичоград... Вала био је легло антикомуниста.
Јел се слажеш са мном?
−− Јесте, али пре више од шездесет година. А од тад је у Чичоград дошло
више од половине нових људи, а доста се иселило и за Селоград и за
иностранство. Највише за земље Комонвелта.
−− Какве земље?
−− Ма, ништа.
Прича као да је ушла у мирнији ток и настане неколико тренутака благотворне тишине. Ти се, кршећи прсте, запиташ зашто већ давно ниси устао
и отишао да избегнеш ову непотребну и примитивну расправу са старим
намћором. Међутим, као ти је и пријало да се после два месеца некомуницирања са ближњима, којих као да си се привремено одрекао, изразговараш с неким, па макар и оваквим, на овакав начин. Просто је невероватно колико лако човек прави компромисе. Ипак, у тренутку, сетивши
се, заправо, зашто си залутао у ову недођију, ти си нагло устао и почео да
одмичеш без освртања, идући у неком теби непознатом правцу, само да
још једном побегнеш од себе.
33
ПРЕОПЛЕТ
Ишао си једног кишног поподнева у куповину. Иако то није био најближи
дућан, некако ти се у срце урезао онај – приватни на углу Дантеове и
Лоркине улице. Можда и због назива улица, јер су оба велика медитеранска песника имали твоје поштовање, иако одавно ништа њихово, још од
средње школе, ниси читао, али некако остали су ти упамћени, барем по
именима. Понекад би се сетио својих средњошколских фрустрација и, не
без сентименталности, увек би, нападно рационално, закључио како се
никада не би вратио у то време, пуно дилема и комплекса. Но, да си знао
да ћеш једног дана сам, преплашен, полусиромашан и скоро незаштићен
ходати сивим улицама једног селоградског предграђа, верујем да не би ни
из мајчине утробе излазио. Јер је ова зајебанција од живота толико срање
да човек просто не може да поверује! И увек је много више негативних него
позитивних појава у њему тако да само наивни слушају, а покварени говоре
о његовим лепотама. Да би се опстало, мора се постати звер. Па, ако је
тако, боље је родити се, на пример, као алигатор или ајкула, они и кад људе
једу, нису заправо нимало криви. А човек је крив за све!
И тако, дошао си до свог омиљеног дућана у крају где су за касом
често радиле неке плавокосе девојке тужног лица, које су ти увек, баш
због тог свог израза привлачиле твоју пажњу. Ниси их разликовао пошто
су биле близнакиње, једна се, чини ти се, звала Оља, а друга – Олга. Љубазно си и шкрто с њима комуницирао да им не би дао било каквог повода,
иако ти ниси знао, а ја јесам, да је једна од њих две већ била удата мајка
двогодишњег детета, само због њеног вижљастог стаса то би ретко ко
помислио. И тако, кад ниси био сигуран која је од њих две за касом, ти би
их ословљавао именом, а једна од њих две би те често, са смешком, исправила уз обавезан коментар:
−− Нисам ја Олга, ја сам Оља.
Ти би јој се суздржано љубазно насмејао и уз долично извињење прекинуо
тај дијалог иако је у ваздуху висило када ће се он продужити.
Те вечери ти је глад за разговором била већа од физичке. Иако си на
послу пуно говорио, наиме, ниси водио праве дијалоге, већ углавном монологе. С колегама, већински колегиницама се ниси пајтао из предострожности, мада је било неколико флертова које си прекидао при старту, чисто
да завараш траг. Надао си се, са својом чичоградском логиком, да ћеш тако
оставити утисак да си строго хетеро опредељења и да ниси склон никаквим девијантним односима. А сузбијао си интимизацију управо да те не би
откриле. Да је нека од њих случајно чула да си се од младости сам набијао
89
на врх метле, држаче за пешкир и сличне предмете, вероватно би постала
твоја домина ако те не би најурила из своје близине. Али, ти си мислио да
си их преварио, да о теби мисле да си право мушко, само интровертан и
дискретан.
Овде у крају ни са ким се уосталом и ниси дружио. А повремено би
ти то недостајало иако би то, мислио си, сигурно изискивало жртвовање
драгоценог времена, а можда и улажење некога у твој животни простор.
Јер се у овом новом граду ниси осећао удомљено и спокојно. Негде у себи
желео си да с њим да што пре раскинеш. А он је, паралелно с твојим полицијским пријатељем, почео да ти заробљава душу. Твоја западносберијска
прошлост топила се у његовим ужареним устима брже од леда. Чинило ти
се да си сваким даном све више његов плен...
Ушао си у продавницу и безидејно посматрао рафове, чекајући да
у њој останеш сам са Ољом или Олгом, која те је посматрала крајичком
насмешеног ока. Ко зна шта се у глави тих девојака кувало, али сигурно је
да нису биле несвесне твоје латентне заинтересованости за њих. Можда
су се, чак, у својим вечерима пуним приче на својој веранди над Дењубом кладиле коју ћеш прву, од њих две, стартовати, кукала им мајка! Један старац
особењак дрндао је с испитивањем кобасица и цена, док је једна до синуса
намирисана средовечна госпођа бирала вина. Све више си губио стрпљење.
Из мртвог угла си бацио фар ка касирки, а она, као да је то очекивала, пребацила је је једну ногу преко друге и клатила стопалом те “слободне” ноге
у луку, са хемијском оловком у углу усана. И десило се нешто што си готово
и заборавио у овом дехуманизованом мравињаку: почео је да ти се диже!
Брже – боље си почео да претураш по полици са чипсовима и грисинима не
би ли одагнао ову своју непристојност, али она се само увећавала. Госпођа
купац те ошинула погледом и ти си својим куком скренуо у страну да би јој
запречио видик ка ономе што је штрчало, а старац, који никога није примећивао, почео је да млатара кобасицом у својој десној шаци као да је сам
паламар! Намах ти се све скупило и истрчао си из продавнице као лопов.
Да си могао само да видиш слуђена лица госпође и касирке, те мргодност
старкеље, вероватно би пао у грохот, но друга је мука тебе натерала да
Лоркином улицом појуриш нагоре. Тако ниси, на пример, приметио комшију који безуспешно покушава да упали свог “југа”, па псује, ударајући по
волану као по бубњевима, ниси приметио млађу жену и дете у колицима,
прекривеним неком цирадом за кишу, неколико паса који су тражили,
олињали и искисли, заклон, а затим и млаз кишнице зван “змија” који се
спуштао скоро са Старвуда ка “Џакси дисконту”. У том хитању до куће сасвим си заметнуо да те у стану не чека иједно парче хлеба, а у фридижеру је
чамила једна салама, паштета и пола јогурта, па нећеш имати комплетну
вечеру. А затим си и занемарио да се дућан затвара за неких пола сата,
самим тим си заблиндирао себи могућност за пријатан обед и после њега
дремеж у оделу из којег се често ниси ни извлачио до самог јутра, јер није
90
било родитеља да ти звоцају, ни твоје, нерођене, деце – да ти се пењу на
главу! Ето, ипак је слатка та слобода, али на кратко.
Испред улаза под надстрешницом стајало је десеторо људи. Пришао си дискретно том малом скупу не би ли увидео да ли се евентуални
догађај на било који начин тебе тиче. Комшилук је држао састанак кућног
савета и, нормално, нису имали кворум. Одмах си се покајао што си им
пришао, јер је било јасно да те неће лако пустити да одеш и то се зове зла
срећа. Но, кад упадне у неприлике, разборит човек треба да у њима тражи
неку корист. И ти си је веома брзо нашао. Комшије су тражиле твоју сагласност да се дозиђује још један спрат изнад постојећег крова што би обавезало инвеститора да, заузврат, о свом трошку реновира ружну, сиву, пуну
ружних сексистичких парола, фасаду зграде. Врло смирено си рекао да се
станари на последњем спрату, којима си и ти припадао, највише питају,
јер ће се градити буквално над њиховим главама. Други су се сложили с
твојим коментаром, нервозни, јер нису знали шта иза тога следи. Међутим, ти си мудро ћутао, очекујући да чујеш од њих какву понуду ћете ви,
горњи, осим фасаде још добити. Комшије, које си знао само по виђењу, нису
својим речима и изразима хтеле да одају своје мисли чији си смер могао
да наслутиш. Знао си, међутим, и једно златно правило реторике: изненађење у виду наглог разрешења. То јест, у моменту ти је постало јасно да
си субјекат у тој ситуацији, да од твог пристанка зависи да ли ће та акција
уопште бити започета. И, с обзиром на све своје дотадашње фрустрације
у Селограду, почео си да се пребираш како би то сада могао да наплатиш.
Новцем вероватно не, пошто би те онда растргли, али неким другим средством свакако.
−− Добро, а што није овде председник кућног савета? – питао си суво,
као на ислеђивању.
−− Кочовић! Он је хтео пре две године да наметне неке своје људе за
изградњу, али станари се нису сложили. Он нас је све извређао на
једном састанку, а када смо му донели ову понуду, он се наљутио и
сад у овоме неће да учествује – рекао је један од присутних.
−− Немојте тако, комшија, па човек је рекао да је болестан, где ће вам
душа – покушала је нека надобудна правница што је живела два
спрата испод тебе.
−− Ма, немојте, молим вас, ви, комшинице – умешао се средовечни
мушкарац грубог лица, иначе водоинсталатер – а где је он сад као
председник када се разматрају овако важна питања. Него само гледа
да се овајди, ако за њега нема (фигуративно се поглади по својој
бради), неће тај да се цима.
−− Добро – звучао си себи изненадно ауторитативно – пристајем на
надградњу уколико ја постанем председник кућног савета.
Наступила је оштра тишина. Лица комшија су била шокирана. Вероватно
91
никоме од њих тако нешто није ни на памет падало, али да један придошлица с провинцијским изговором тако дрско преузме кормило без околишања, па то је превазишло сва њихова разматрања о тренутном станарском ансамблу у тој полузапуштеној петоспратници.
Онда си направио још један убедљив потез и то без много размишљања.
−− Чули сте, господо, мој услов. Уколико га прихватите, потписаћу да се
гради и изнад мог стана- изрекао си као пресуду и нагло клиснуо у
ходник ка свом стану.
Брзо си се испео до свог петог спрата и два пута закључао браву. Улетео си
у купатило, дуго прао руке топлом водом. Глава ти је бубрила од питања
и потпитања себи, која овог пута нећемо помињати, јер се помало и подразумевају. Човек је најзанимљивија прича кад остане сам са собом, само
кад бисмо ми остали то могли да посматрамо. Ту нема лажи и преваре, ту
су све карте бачене на сто. У таквим тренуцима, кад двоног сања да је сасвим сам и зато је потпуно опуштен, из његових покрета, па и говора, сазнајемо многе запретене тајне. Али, нико тебе, црни провинцијалче, није
посматрао, нити се том призору смејао, јер си ти, просто, у овом великом
граду пустињак.
Обукао си баде мантил, пришао огледалу. Лице своје одувек си
волео мада си му налазио мане: криве усне, густе обрве, полукукасти нос,
чкиљаве очи. Могло би се рећи да је то био маркантни портрет: високо,
обло чело, усекнути образи с истакнутим јагодицама, зашиљена брада,
мало истурена напред, те нештрчаве уши. И некако све ти је на лицу лежало
складно, чак и са недостацима. Ниси могао да замислиш да било шта на
њему мењаш. На пример, прво је требало одстранити мале подваљке на
врату и два изузетно наметљива младежа на левом образу, али ти себе без
тих детаља не би могао да замислиш. Често си се играо са својим физиономијама, још од детињства. Тако би прелазио од будаластог израза до
сатанског, када би ти се обрве и нос зашиљили, а уста изобличила. Ипак,
од свих тих маски највише си волео на себи један израз замишљене сентименталности. Тада си себе највише подсећао на жену. Заправо, тада си се
сам себи највише допадао.
Неко је зазвонио. Тргао си се. Зар је могуће да ти тако брзо долазе на
ноге? Или је то можда онај Кочовић дошао разјарен, када је чуо мој услов за
надоградњу? Или онај одвратни млађи Коцев кога не можеш да смислиш?
У сваком случају, у грудима ти је залупало као на концерту “Дисциплине”,
који си пре доласка у Селоград дуго прижељкивао и стога си, тај један
једини, који си отпратио, добро запамтио до детаља.
Погледао си најежено кроз шпијунку. Твој даса! Држао је завијено
вино у руци. То значи да жели секс са тобом. Ох, не! Зар у овом моменту
кад ти расте его? Како би било да му не отвориш? Или да кажеш да већ
92
имаш посету? Па, то ће разумети. Али, с друге стране, он ти је неопходни
заштитник, и можда ће баш добро доћи његово присутво ако сад нахрупе
гневни суседи. Ипак, не! Ниси га звао, ово је насртљивост и не желиш да се
понижаваш, ма колико ти више зависио од његове функције него он од твог
тела. Искулирашећ га? Не, то ниси ти. Пустићеш га? Не, то не желиш. Он
звони већ три пута! Притисак ти расте као брзина његовог “аудија” кад
изађете на аутопут ка Нишу. Очајна дилема.
Тада муњевито одлучујеш да играш улогу изнуђивача по први пут
у свом животу! Хитро навлачиш ципеле и огрћеш се првом јакном, коју
си шчепао и излетео си на свог човека, који је инстинктивно закорачио
назад, забезекнут твојим гестом.
−− Слушај, брате, немој више тако да ме изазиваш, јер знаш да делујем
на трзаје по орозу.
Пришао си му и нежно га загрлио, не размишљајући, први пут, да ли неко
може да спази вашу грешну, перверзну страст.
−− Објаснићу ти све успут, идемо до комшије, председника кућног
савета. Комшилук ме управо изабрао једногласно за новог председника, а он није ни присуствовао састанку, па ће и можда правити
проблеме.
Твој фрајер-пуб се опасно намрштио, репетирајући своју утоку.
−− Веруј ми да ти нико у овом граду неће правити проблеме, брацо.
То је оно што си управо и хтео да чујеш. Одлучно, као два специјалца спустили се до трећег спрата где је био Кочевићев стан, погледали продорно
један у другог. Ти си зазвонио. Изнутра се чуо његов мрзовољни глас
одбијања да отвори врата. Ти си потом покуцао и гласније изрекао:
−− Господине, отворите молим вас, имам нешто важно да вам саопштим.
Опет је завикао изнутра Кочовић, који је живео с непокретном мајком,
женом и троје деце, да неће отварати врата.
−− Тада је твој баја мало заврнуо рукаве, кашљем прочистио свој глас и
зазвонио дуго уз повик:
−− Отварајте, полиција!
Срце ти се стегло. Помислио си да је ово почело да иде предалеко. Неколико врата на трећем и четвртом спрату се отворило и брзо затворило.
Ваше револуционарно преузимање кућне власти очигледно није пролазило незапажено. С друге стране, мислио си коначно је дошло твојих пет
минута власти над људима. А утеривање страха у кости помоћу полиције
одувек је на овом поднебљу функционисало. Али, и Кочовић је полицајац,
додуше прашинар и то пензионисани. Све се у теби стегло до прснућа.
93
После отприлике минут ишчекивања брава Кочовићевог стана је
зашкљоцала. Ти и твој партнер сте се жустро погледали. Врата су се споро
отварала и иза њих је почела да израња Кочовићева глава. На његовој
глави је стајао, очигледно збрзано стављени пешкир.
Застрашеним погледом је одмерио твога саборца, а свога колегу,
који је држао легитимацију Службе – фронтално пред њим. Раша га је гледао са висине од десетак сантиметара челично-надменим лицем. Кочовић
је преплашено скренуо поглед, а затим је слуђено погледао у тебе.
−− Комшија, не противим се ја вашем избору за председника кућног
савета, али, као што видите, имао сам нека посла. Радо бих вас позвао унутра...
−− Слушајте, Кочовићу или Кочевићу – твој друг му се уносио у лице,
глумећи сузбијени бес – ваш комшија је мој најближи сарадник, а ви
видите ко сам ја на легитимацији. Јасно?
−− Кочовић је суво одговорио с климањем главе: –Јасно.
−− Немојте да вам се понови оваква дрскост. Њега су комшије једногласно изабрале за председника кућног савета – Кочовић те је прострелио погледом оштрим као сечиво – на састанку који сте ви из неког
разлога очигледно избегли...
Кочовић је инстинктивно кренуо да диже глас, али се моментално ресетовао, видевши уперени претећи поглед полицајца у цивилу.
−− Ја сам хтео само да вас обавестим о одлуци кућног савета - звучао си
неумољиво.
Да, да – гледао је пригажени Кочовић надоле, грицкајући нервозно своје усне.
−− Онда предајте сва документа и да вас развластимо! – ауторитативно
ће инспектор.
−− Не могу истог тренутка, треба то прикупити. Разумете, колега
инспекторе?
−− Молим вас, донесите ми сву документацију и печат скуштине зграде
у мој стан за највише пола сата – ликовао си у себи.
−− У реду, тако ће и бити- Кочовић се погурио напред као да ће пасти.
−− Слушај, друшкане – извадио је твој опасни мачо кажипрст на виделонемој да се зајебаваш са нама јер нисмо за то расположени. Разумеш?
−− Наравно. Нема говора. Само ме мало причекајте.
−− Сад лепо иди да се обучеш, нађеш све потребне папире и чекамо те
горе.
−− Добро – рекао је доскорашњи шериф зграде повладиво и затворио
врата.
Таман кад сте кренули, чули сте вику његове жене на њега и бацање неких
предмета по стану. Насмејали сте се и кренули назад ка твом стану.
94
МОРА
Први већи проблеми са новим конституисањем кућног савета су настали
кад су ти у општини објаснили да више не иде ко пре, већ мора да се крене
из почетка: са комплетном папирологијом треба да се дође у правну службу,
да се попуне неки формулари, затим да се изнова оснује Скупштина зграде,
да се направи нови печат, да се оде у пореско, да зграда добије свој порески
идентификациони број... Одмах ти се слошило и скупило у велики чвор који
би најрадије бацио у ђубре. И даље ти није било сасвим јасно зашто си навукао себи такву беду. Покушао си више, с разних страна, да испиташ своју
личност, поготово њену патолошку страну и није ти се искристалисало
било шта мање мутно од претпоставке да је та исхитрена реакција била
мотивисана одвише ирационалним страхом од ремећења твоје интиме због
надзиђивања изнад твог стана. Од кога, иначе, нема ништа, то је могло да
се види из авиона, јер су Коцеви већ раније надзидали три собе над својим
станом и тиме закочили било какав други рад на поткровљу, јер ниједан
инвеститор не би радио половични посао. Јесу они заузели само петину поткровља, а остатак је зврјао неискоришћен. Те су станари све више бивали
свесни колико су таоци бесправне градње те четворочлане породице са
највишег спрата зграде. Међутим, пошто су Коцеви већ имали репутацију
какву су имали, никакав каналисан напад на њих није могао да се збуде.
Пријављивање њих кришом имало је неколико пута исти епилог: никога
није било брига да враћа точак уназад. Поред тога, рушење бесправно надзиданих просторија над настањеним објектом је и компликовано с грађевинске тачке гледишта.
Зато је твој страх да ће радови изнад твог стана значити губитак личне
слободе на неко неодређено време био неоснован, исхитрен, али схватљив.
Бојао си се, наравно, да ће суседи, откривши твоје слабости, почети да их
експлоатишу што би водило или ка твом присилном исељењу из овог стана
који си тако мукотрпно стекао, што би произвело могући губитак твоје
егзистенцијалне издвојености, или, још горе, неку врсту твог пристајања
на малтретирање сопственог бића. Већ си упознао дубину или бездно свог
мазохизма у претходном животу. Такође ти је било очигледно да овде има
много настраних људи који би једва дочекали да нађу жртву над којом би
се непрестано иживљавали. То је био твој страх од себе! И због њега си био
спреман на разне нечасне уступке и изборе у свом животу. Чак и упознавање, скривена веза с једним полицијским инспектором, који те је третирао
као сексуални објекат, експериментишући на теби због ко зна чега, у свом
корену је имала твој страх и потребу за заштитом. Уместо да си пронашао
и подигао мушкарца у себи, ти си га пронашао ван себе, да буде поред тебе.
106
Ипак, назад се није могло. И то те је прилично спутавало у размишљањима о сопственој перспективи. С једне стране, твоја струка је
нудила непрегледне могућности. Крај двадесетог века и почетак новог
миленијума у Сберији донео је процват компјутеризације у приватном
сектору, тако да су на многим неслућеним местима отваране трговине
рачунарске опреме. С тим у вези, порастао је и број оних који су се на црно
бавили програмирањем, склапањем или поправком компјутера. На другој страни, разни приучењаци заузимали су места у јавном сектору, тако
да је за послове у администрацији, на пример, приман преко везе и партијске припадности свако ко је знао да отвори документ, нешто испише,
сејвује и, наравно, сурфује по интернету. Сам предмет који си ти предавао
измишљен је у доба лажне просветне реформе почетком последње деценије 20. века да би се у што више школа и државних институција утопило
мноштво рачунара како је држава склопила уговор с Microsoft-ом. Ти си то
знао и уздао си се да се то стање ствари неће мењати док ти не нађеш бољи
посао. Али, тешко да би такав могао наћи у овој земљи. Дакле, бекство на
запад. Пословна емиграција. Међутим, имао си пред собом судбине неколико својих колега са факултета који су у Америкама најпре добили посао
и кредит за све састојке живота, да би, после извесног времена, схватили
да су упали у клопку својих послодаваца због недостатка неких основних права у закону у раду. Тиме су практично постали стручно робље. А
за америчко држављанство је још ваљало чекати. С друге стране, ту и је
и бизаран ефекат рецесије по коме многе фирме све више прибегавају да
за информатичке послове склапају уговоре с малолетницима, уз писмену
сагласност њихових родитеља, наравно за хонораре мање од плате и без
покривања других дажбина. Тако да је напрасни одлазак на запад изгледао као превелики ризик. Опет, останак у овим условима – као превелики
терет. Као у песми групе “Clash” _- “if I go it will be trouble and if I stay it will
be double!”
Замирао је још један промашени дан с превише времена потрошеног на испразне радње око припрема за организовање првог састанка
Скупштине зграде у Гарсије Лорке бб, кад ти се зачуло звоно на телефонском апарату. Ко би то могао бити? Твоји су те обично звали тек око девет
увече, сем у ванредним ситуацијама, твој фрајер је на неком задатку ван
града, а сви твоји познаници у новом животу знали само твој мобилни, јер
си фиксни број љубоморно чувао само за одабране. Никаква служба, осим
полиције, није радила у тим часовима. Мисао- да уопште не подигнеш слушалицу, поготово након оног погрешног позива након кога је уследила
још погрешнија журка, титрала ти је сивом масом неколико тренутака,
али ју је радозналост савладала. Осим ње, уздао си се у интуицију, јер је
по природним законима, после лоших периода морало доћи до позитивне
промене.
−− Да, изволите, кога тражите? – нестрпљиво си искорачио.
107
−− Па, тебе, мацане – зачуо се с друге стране необично заводљив женски глас.
−− Ма, кога тражите? Можда сте погрешили.
−− Нисам, нисам.
−− Ха, дајте ми неки разлог да вам верујем да баш мене тражите.
−− Ау, мацо, ал си хистеричан! Не ваља ти то. Морам мало да те растеретим.
Пало ти је на памет да неко с тобом збија шалу и твој разум је управо давао
налог језику да се смекша, али крв није вода.
−− Одакле се ми знамо и шта од мене хоћете?
−− Знамо се из краја. Ти живиш у Гарсије Лорке бб на последњем спрату
и гледаш на јужну и западну страну, зар не?
−− Да, а ви, претпостављам живите у мом комшилуку чим знате где сам
ја.
−− Па живим мало низбрдо, али не тако далеко од тебе. Видео си ме у
пар наврата.
−− Чекај, чекај, како изгледаш?
−− Средњег сам раста, имам бујну светлосмеђу косу, затегнуту кожу,
још увек, очи боје кестена.
Сав си уздрхтао, јер ти је из овог скученог описа већ постало јасно да је то
твоја сирена у коју си се, једном – за свагда, загледао у оном паркићу. Гутао
си пљувачку да не би из тебе избио било какав непромишљен глас.
−− Сад знаш ко сам. Зар не, мачко? – њен сопран ти је вибрирао у ушној
шкољци.
−− Да. А одакле ти моја адреса и број?
−− Ех, па зар је то проблем набавити у овој селендри?
−− Није, да знаш. А, опет морам да те питам, шта желиш од мене?
−− Види, не можемо да се нађемо. Теби је потребна помоћ.
−− Мени помоћ? Одакле ти то?
−− Па, сазнала сам да ти је угрожена безбедност.
Срце је моментално почело да бије као тенковске гранате. И даље је разум
безуспешно покушавао да ти заузда наврла помешана осећања.
108
−− Не верујем, – покушао си да пред њом глумиш смиреност – ја се
никоме нисам замерио, потпуно сам неприметан.
−− То ти само можеш да сањаш. Упао си ове у очи многима. Тачније
неколицини.
−− Стварно невероватно! Ја нисам ништа учинио... Једино можда смета
некоме у мојој згради што сам постао председник кућног савета...
−− Полако. Како не разумеш? Ја сам ти пријатељ. На даљину. Јер, кад би
нас неко видео заједно, обоје бисмо најебали.
−− Схватам. А да ли можемо да се видимо негде у граду, на пример.
−− Нити говора. Баш си наиван. Јел знаш ко је мој дечко?
−− Не. Али видео сам неког жестоког момка с тобом. Претпостављам да
о њему говориш.
−− Да, он ме не испушта из својих канџи.
−− Хеј, чекај, па онда си и ти у проблему.
−− Ко каже да нисам?
−− Па што си и даље с њим кад је опасан?
−− Управо зато. Е, види се да си нов овде. Причаћемо о мени неки други
пут. Сад морамо да решавамо твоју ситуацију.
−− Добро, ако не можеш да ми кажеш како и зашто си одабрала да баш
мени помогнеш...
−− Нисам рекла да не могу. Осим тога, помагала сам и помажем и другима. Ниси ти први коме скривено помажем.
−− А јел можеш барем да ми кажеш од кога ми прети напад? И на шта
да обратим пажњу? Какво треба да ми буде кретање? Човече, не да
сам се сад...
−− Усро! Хајде слободно причај са мном. Види, то што сад радим заправо
је мој тајни посао. Тако да можеш да се опустиш. Већ си под заштитом полиције.
−− Зар ти? Таква лепотица. И као заробљени лабуд у канџама звери!
−− Баш си то поетски дефинисао. Него, узми одмах мој број мобилног
(два пута ти је поновила свој број наглашавајући сваку цифру као
да је реч о шифри). Можеш ме звати у било које доба дана и ноћи. А
ако не будем могла ја да прихватим позив, преусмерићу те на неког
од колега.
−− Значи, ја сам под посебном заштитом? Како да ти верујем?
−− Па, немаш много избора.
−− То је тачно. Али чиме сам заслужио такав третман. Ја не сматрам
себе почасним грађанином.
−− Ти не сматраш, али има ко сматра.
−− Да нису случајно моји родитељи у то уплетени?
Она је ћутала. Из тога си закључио да су њихови продужени пипци контроле над тобом кренули да се шире и преко полиције, та идеја је довољно
неподношљива. Стигао си да у краткој паузи дијалога помислиш: – А шта
ако је она у праву да ми је безбедност угрожена? Немам друге него да је
беспоговорно слушам!
Накашљао си се да би најавио наставак разговора.
−− Ниси ми рекла на шта у својој околини да обратим пажњу. Од кога
ми прети опасност? Да није од најближег комшилука?
−− Нема потребе да се сада превише оптерећујеш, то би могло да те
спржи. Само увек држи четворе очи, где год да си. Немој да се завараваш да си безбеднији било где него у свом стану. Но, чак и ако ти
109
се у њему нешто деси, одмах зови, не оклевај. Мораш да мислиш на
свој опстанак.
−− А да ли да сам набавим неко оружје? Имам пријатеља у полицији...
−− Знам све. Зна и ко је он. То јест знамо се лично. Али никад те нисмо
у нашим сусретима помињали.
Ужас! Она зна за твог фрајера. То значи и да је могуће да твоји знају да си
постао експлицитни хомић! Страхота.
Па, невиђени блам да девојка, у коју си се заљубио на први поглед,
зна за твоје перверзно опредељење, већ ти је риљао по утроби. Почео си
отежано да дишеш.
110
−− Ја сам морала да знам скоро све о теби због свог посла. То с ким спаваш – твоја је ствар. Уз то, рећи ћу ти да се и мени свиђа тај твој
фрајер!
−− Али, он се мени не свиђа физички. Само ја њему. Мени је он чак и
одвратан.
−− Добро, онда смо у сличној ситуацији. Јер и овај мој у мени изазива
често жељу да га измасакрирам. Али, трпим га. Не само због посла.
Већ му и чувам главу, јер плаћа алиментацију за неку девојчицу што
му је сместила она његова бивша. Тако да посредно бринем још о
два људска живота.
−− Па ти си краљица! Не, стварно!
−− Слушај, мачкице, јасно ми је све како се овде осећаш, од чега стрепиш
и зашто ти је такав стил живота. Мени све можеш све да повериш.
Без нелагодности. Јер једно је да бринем о твојој безбедности. А ово
су неке сасвим друге ствари и зато то не треба петљати. Најзад, ја
сам једна културна дама из старе породице која је била позната у
овом граду док се још звао Београд. Надам се да ни ти нећеш никоме
ништа рећи о нашем разговору.
−− Наравно да нећу.
−− У супротном, изгубићеш моју подршку.
−− Ма не, ни случајно то. Већ сад могу да кажем да си моје најпријатније искуство од кад сам се овде доселио.
−− Не претеруј. А ја сам приметила колико си ти згодан и сладак, пре
него што си ти мене угледао. Знаш да смо помало једно за друго?
– цурио јој је из уста мед и то си се већ облизивао, заваљујући се у
фотељу и мазећи се по стомаку.
−− Хм, и ја сам то помислио.
−− Ма, само још неко време ћемо трпети те своје људескаре на својим
леђима.
−− Тако некако. Потпуно си у праву, драга.
−− Обећај ми једну ствар, драги.
−− Хоћу. Ево унапред.
−− Да ћеш сад све ово да ресетујеш осим упутства да се јавиш у случају
опасности.
−− Важи. Али, да ли ћемо се макар још који пут чути као сад? Не могу да
ти опишем како ми ово значи.
−− Строг. пов. : вероватно нас и сада неко прислушкује. ТАКО ДА НЕ
ОЧЕКУЈЕШ МОЈЕ ПОЗИВЕ. Али, мислићу на тебе. И ако ми се укаже
прилика, назваћу те. Ако се случајно или намерно сретнемо негде у
пролазу, не познајемо се. Нема чак ни загледања. Јасно?
−− Апсолутно.
−− Е, сад, мирно спавај, мацо, сањај лепо снове и не брини. Неко те чува.
−− Хвала на позиву.
−− Лаку ноћ.
Експлозија осећања, која је уследила, морала је да буде покривена гласним
пуштањем музике. Као да трчиш у тоалет, искиданим покретима убацио
си први диск који ти се нашао при руци, била је то нека компилација EKV-а,
пустио га скоро до даске и кад је кренуо инструментални увод песме „Само
пар година за нас”, бацио се на кревет, ставио преко своје главе јастук и
почео да ричеш у сузама.
111
ДОПУНЕ
Ако до сад ниси схватио да се коло среће окреће, онда ти ништа, читаоче рођаче, на овом свету не може помоћи. Ево, погледај како се један
губитник, баксуз и отуђеник претвара преко ноћи у успешног угледног
грађанина, модерног потрошача среће у овом свету малограђанштине и
удобног, конформистичког нихилизма. Обрати пажњу на тај преокрет у
његовој души, који ни сам он није могао да прати и да му не беше његовог
пословичног чувара и држача, моје маленкости, не би знао ни где му је
лево и вероватно би се брзо распршио у празне мехуре. Јер, ипак, неко ко
је одрастао у мањој средини теже препознаје отровне воћке велеграда, а
једна од главних у овом галиматијусу јесте, наизглед божанствена, жена.
Није један заточеник пред-адских подручја платио главом само због једне
кобне речи или погрешно пренесене поенте. Овде се убија и када постоје
инсинуације. А то многи понекад не могу да схвате. Пошто су учили у дневним новинама да је наступило доба слободе мисли и говора. Матрак! Та
слобода је само замка. Па, ко се упеца... А жена је каткад прозор у бољи
свет,а понекад и капија смрти.
У сваком случају, романса која је започета оне луде вечери са Машом
претила је да потраје и то због њене фантастичне оданости, теби, који си
упорно као пацов хтео да утекнеш с те палубе која броди у сан. Али, она
те је држала чврсто својим чинима иако сам уочио да не игра сасвим поштено. Иако знам да се не може свему интелектом прићи, ипак се и у најнесвеснијим потезима крије неки разложан мотив. Најпре можемо рећи
да је чудно што је Маша оберучке прихватила твоју понуду да се пресели
код тебе, а фамозну Људмилу више није ниједном поменула. Било ти је у
старту сумњиво и то што је она обично ишла на неке радионице и дружења с уметницима у ноћним сатима, док је теби свим тим манифестацијама приступ забрањивала. Сетио си се Рашине претпоставке да је реч
о проституцији. Јер, ко би увек радио само ноћу. Та мисао те је као црв
гризла и рила по твојој сивој маси. Једном си, чак, покушао и да је пратиш,
па си, опасно ризиковао да те примети у „свом” бусу, а потом возилу иза
кога је, једно време, ишао „твој” такси. Фора из филмова, опет. И тада си
лепо видео да је из буса она изашла с једном женом и да су њих две ушле
у продавницу. Из таксија си излетео брзином светлости и потрчао ка продавници, кола су још увек стајала тамо. Сакрио си се иза угла и видео како
је твоја драга на неколико метара од тебе прошла са својом дружбеницом,
нешто вишом од ње, смејући се. Очи су ти биле управљене само ка Маши,
тако да ту другу ниси ни осмотрио, а можда је требало. А онда си се још
више увукао у пролаз, видео како су и њих две ушле у такси, чуо паљење
149
мотора и одлазак њих две у ноћ. Који сам ја пацер, ово сместа прекидам,
јер не води никуд! Можда је Маша лезбејка, ко зна, али мени очигледно није
суђено да то сазнам. Према мени је супер, то би требало да буде довољно.
Јебо ми пас матер ако је било када опет будем пратио! Сутра ујутро дошла
је и убацила ти свој дах свежине кроз уста. А потом се извалила на кревет
и спавала до поднева. И тако скоро сваки дан.
Комшије су ти једном месечно доносиле чланарину за кућни савет,
што си бележио на једном од својих спискова, а чешће разне информације
које су се тицале, углавном негативних, појава у згради. Већином су то биле
безвредне вести типа: јуче је виђен комшија да у свој стан приводи неку
непознату девојку или – чуо се хистерични плач комшинице у трајању од
два сата. Међутим, каткад су то била драгоцена сазнања, рецимо „доказни
материјал” против „главног негативца” у згради, а то је већ на најављеном
састанку станара „постао” Коцев млађи. Комшије о њему нису хтеле лоше
да се изјашњавају, у чему си видео њихов страх или предострожност. Само
су понављали да су га виђали у неком лошем друштву по крају. Иначе, то је,
по њиховим речима, фино васпитани младић, хоће да помогне, да понесе
терет, гасио је пожар у два – три стана до сада. И он и његови су сјајни
људи. Кад су тражили писмену сагласност станара за надзиђивање, нико
их није одбио. Ти би се упорно и нервозно враћао на једнолично питање:
−− Молим вас, чиме се тај комшија бави и зар није чудно да у тим годинама нема ни посао, ни породицу?
Пошто ту ниси добијао никакав коментар, скретао би разговор у правцу
тога да ти доставе сваку информацију ко их посећује и какво им је кретање
по згради. Распитивао си се и о тајновитом станару са четвртог спрата,
који је готово постао невидљив и нечујан. А занимало те и како се понаша
комшиница Лана. Као намргодио си се кад би чуо да по њу редовно долази
неки тип у „аудију”. Ниси осећао љубомору, само јад што је Лана вероватно
била са твојим тобџијом, а Маша са другим мушкарцима. И то те је таман
толико разгневљивало, што би се видело на твом лицу, а комшије су те
после оговорале, лукаво закључујући да трзаш на Лану, па си љубоморан.
Био је, додуше, један члан кућног савета који ти је и даље пружао
тихи отпор. Имате пет секунди да погодите о коме је реч? Четири, три, два
један, донг! Ако изузмемо безименог шездесетогодишњака коме никада
ниси звонио и Пражића који те заобилазио у луку, а ипак је уредно остављао новац за кућни савет у коверти, остављеној у твоје поштанско сандуче, то је био, вазда сервилни, Ђоревски. Колико год пред тобом глумио
податност, толико ти је, иза леђа, забијао клипове у точкове код сваке
акције. На пример, одредиш сваку прву суботу у месецу за чишћење око
зграде, он то уради ноћ пре тога са двојицом познаника, сви у ђубретарским комбинезонима. Кад се то поновило трећи пут, сачекао си да га, пред
неколико сведока на улазу у зграду, приупиташ:
150
−− Комшија, зашто упорно чистите ноћ пред нашу генералку ако сам
казао да је то обавеза свих станара?
−− Ја – савио је главу у рамена – сам мислио да ће комшија да ми буде
захвалан што се акција обавила, а не да ми замера.
−− Чујете шта сам вас питао? Зашто то радите кад сам лепо рекао да
сви станари узму учешћа у заједничком, понављам, заједничком
чишћењу зграде?
−− Опет вам кажем, нисам мислио да ће то да смета, него напротив.
Нема значај је ли то урадио Жика или Лаза, битно да је чисто.
−− Због чега рушите мој ауторитет?
−− Комшо, ви сте председник зграде и несум луд да вас ја рушим! Деце
ми!
−− Па и не можете тако лако да мене рушите, али ми кварите послове.
Ако сам рекао- сви да чисте у суботу, онда ће да се чисти у суботу.
−− А шта ви мислите, друже председниче – покушао је са сервилним
смехом овај педесетогодишњак – колико би њих стварно заврнуло
рукаве?
−− То није ваш, већ мој проблем, Ђоревски – унео си му се претеће у
лице након чега је он устукнуо.
После три месеца од твог пуча и преузимања власти у згради још се није
појавио ниједан предузимач. Јер се из авиона могло видети да ће тешко
било ко да ради делимичан кров како су Коцеви већ себи нелегално подигли надградњу. Међутим, људи су се и даље очајнички надали с обзиром да
су се све зграде около сређивале или средиле. Цела Тајна је постала једно
велико градилиште. Најгротескније су изгледале надградње над несрећним „руским павиљонима” где би на малу двоспратну основу долазио монструм од минимум 4 спрата који би својом ширином и висином два пута
превазилазио оно под собом. У документацији зграде пронашао си студију
изводљивости која је била увертира у техничку дозволу где лепо пише
да је на згради, с обзиром на криво земљиште и друге околности, строго
забрањена било каква надградња. Коцеве, а изгледа и друге у згради то
није занимало. Почео си да вршиш попис чега све у згради од опште – употребних оруђа нема. Није било оба предвиђена апарата за гашење пожара.
Није било ничега у сушионици сем бачених ствари. Нечији подруми су
били сасвим затрпани смећем тако да више од половине људи доле није ни
силазило. Погледао си и стање рачуна зграде на регистру градског стамбеног. Само у мандату Кочовића отишло је преко пола милиона динара на
сређивање олука, тераса и крпљење крова. Тако да зграда не само да није
имала средства на том рачуну, већ је била и у минусу. Најгоре је, ипак, било
стање с водоинсталицајама, тачније са цевима у вертикали које су биле
толико трошне да су пуцале на сваких месец дана нарочито зими. И тако
је теби брзо постало јасно да треба вребати прву прилику да са те функције побегнеш. Ни станари никако нису били срећни што је с надградњом,
151
а то је био једин адут за твоје председниковање, свака прича стала, па је
личило на ону изреку: „вук појео магарца”. Зато си превентивно отказао
све састанке кућног савета с образложењем да нема никакве потребе за
састајањем док не буде конкретне акције. Једина акција коју си хтео да
спроведеш – чишћење зграде, упропашћена је три пута због нечије самовоље (ниси хтео да помињеш Ђоревског, али изгледа да ни комшилук није
хтео или смео да га прозива), у ономе што си преузео од претходника приметио си да је то распад система и зато до даљњег незванично распушташ кућни савет до прве прилике када окупљање буде потребно. То је био
садржај твог писаног прогласа који је неколико дана након стављања на
огласну таблу у приземљу поцепан. Знали сте и станари и ти колико је
сати. Само си чекао кад ће да пукне и са које стране.
Чуо си се редовно са Рашом који те више није посећивао, вероватно
из опреза, јер је био у шеми са, испоставило се, младом инжињерком Ланом.
Он ти је до детаља описивао њихове еротске подвиге иако си га више пута
молио да те не гуши тиме. Онда би се ти њему жалио на ситуацију, а он
те умиривао као мало дете празним речима како ће он да преко Лане и
полиције да држи ту ствар под контролом. Лана ти се љубазно јављала кад
год бисте се срели и поздрављала преко тебе Машу, а тебе преко ње, кад
би је, мислио си, случајно на степеништу срела, но није вас позивала код
себе у стан и није се позивала код вас. Мало ти је било чудно да ни Раша
није предлагао да дођу заједно, али си то повезивао с Машиним сумњивим работама, а поготово још ако је своја сазнања исцвркутао пред својом
новом рибом. Добро је да није пред тобом, толико је бар паметан био.
Ти си себи редовно давао духовну анестезију у виду пића да ти размишљање о томе с ким се све твоја љубљена хвата и трља у ноћима не
би пробило главу. Тукао си по ракији у подне, пивцу у било које доба, а
по црном стоном вину искључиво после девет увече. Наравно да то није
смело да се примети ни у једном изразу на послу, а пазио си и да кад пазариш у твом омиљеном дућану, не купиш истог дана више од две литре
пића, јер би се по комшилуку одмах пронели зли гласови. То паланачко
искуство си носио из завичаја, мимикрија је увек била на снази. Но, да ти
је ико од комшија зазвонио после десет увече, сусрео би се с тужном сликом – наруженим и беживотним портретом младог професора који базди
на алкохол. На срећу, те тренутке преко потребне осамљености нико ти
није месецима кварио. Пошто је Маша излазила сваке вечери, а ти ниси
имао више с ким да излазиш, одлучио си се да сурфујеш по нету и тако
нађеш себи нове пријатеље. И тако, сваке вечери би се иза осам затварао у
своју јазбину, обавезно навлачио ролетне, искључивао мобилни телефон
(објашњење за твоје и за Машу је било да рано лежеш) и уз неку грицку и
отчепљено пиће започињао своје крстарење по е-стварности. То је постао
свет твоје интиме и простор среће.
Сваке вечери би се укључивао у разне форуме и давао коментаре на
152
разне теме. Међутим, како год би коме послао приватну поруку, није ти
стизао одговор. А слао си не само девојкама, него и младићима, мада нико
не би могао да гарантује да то нису биле неке пензионисане пандурчине
или доконе удовице. Твоје поруке су биле отмене, дискретне и врло јасне:
тражио си, за почетак, само пријатељство. Изгледа да тога у овом свету
више нема, закључивао би, по свом обичају, збрзано. Ипак, једне вечери,
чим ти је засветлео екран, а он је био твој највећи пријатељ, зато си га
љубио кад год би се будио, у углу је стајала икона писамцета. Отворио си је
и видео слику младе, црнпурасте девојке и њен мобилни телефон уз лапидарно: – Јави се.
Све ти је забубњало од узбуђења. Јеси направио два корака уназад,
свестан да је то ризик. Ипак си баталио фиксни, било је безбедније звати
је са мобилног иако ти је на њему остало мало кредита. Звонило јој је. Пет
пута. И онда се отворило – чуо си мазан, пријатан алт. И даље ти је палац
титрао у тежњи да прекине везу, али си га спутао.
−− Здраво, Нађа, нашао сам твоју поруку – рекао си упадљиво хладнокрвно.
−− Јеси, а? А ти си? Знамо ли се? – питала је одлучно.
−− Мислим да не, наиме ти мени ниси позната. А с обзиром да ја добро
памтим лица због посла, скоро да сам сигуран да се нисмо упознали
до сад.
−− Хм, да. А чиме се то бавиш? Да ниси можда у полицији? – зачикивала
те.
−− Не, што?
−− Па, рек`о си да радиш с људским лицима. Личне карте и пасоши?
−− Јесте…да, радим у Градској управи – ни сам не знаш зашто си слагао,
али ја добро познајем твоју подсвест.
−− Видиш како сам погодила? Значи ти си један од тог мноштва пубова
који вребају на овим мрежама и хватају силоватеље и педофиле?
−− Не, то је неспоразум. Нисам... – већ се испостављала истина да су у
лажи кратке ноге.
−− Добро, не занима ме шта радиш званично, него шта би ти овако, а?
−− Па, ваљда исто што и ти.
−− А откуд ти знаш шта ја хоћу? Можда сам домина и волим да везујем
и бичујем. Шта мислиш о томе?
Ти си оћутао, на твом челу, као на екрану, могла се видети борба разноврсних можданих импулса.
−− Шта је, појела ти маца језик, а? – сурово је својим слатким гласом
настављала она која се представила као Нађа.
−− Па не знам, може све. Само, хајде да се нађемо, па ћемо се договорити.
−− Хајде. У твом или мом стану?
153
−− Не знам, мени је свеједно.
−− И мени је – учинило ти се као да јој мало подрхтава глас.
Хтео си да ти нешто кажеш, али ти је исцурио кредит. Без секунде размишљања си је назвао са фиксног, заборавивши на своје предострожне
назоре. Она ти се јавила после трећег звона.
154
−− Значи, пошто ме зовеш са кућног, треба да дођем код тебе?
−− Па не, исцурио ми је кредит на мобилном...
−− Немаш довољно кредита, а зовеш женско. Па, како бисмо онда нас
двоје негде изашли на пиће или, далеко било, вечеру?
−− Ах, не, то није...
−− Слушај, Мики, ја нисам материјалиста. Из ових неколико реченица
сам закључила да си фин момак. Али страшно ме нервира кад неко
нема средстава. Како је могуће данас остати без кредита. Па узми
постпејд, јеботе. Шта као забораван си? Па мојне да ми то причаш,
брате! – почела је да се жести, а теби је њена грдња почела перверзно
да изазива дркаџијски надражај, те си одшетао у купатило, исукао
га и почео да га возиш, углавном си ћутао и врло притајено дахтао
док је она све јаче и јаче викала у слушалицу. У једном тренутку као
да је остала без снаге, па си је ти вешто подбоо.
−− Извини, ако те нервирам, али ја стварно немам превише новца и
нигде не излазим, никад нисам имао девојку само...
−− Курве, хоћеш да кажеш! Па како си те курве плаћао, мислим чиме,
јебо те! Добро, знам да више кинте иде кад имаш рибу па мораш
да излазиш свако вече, да се смараш, да јој плаћаш кафиће, ресторане, радње, да се смараш док проба ово, оно, хоћу- нећу, јеботе како
бих волела да сам мушко па да их изубијам од батина! Али, сада ме
већ превише излуђујеш! Па какав си ти паћеник. Болеснику један!
Бедниче! На непознатима си нашао да лечиш своје комплексе!
Пријавићу те!!!
−− Супер – раздрагано си одговорио – волим кад ме грдиш, баш ми
прија.
−− Па ти си мазо, бог те мазо! Што ниси одма реко. Е, бомбардан!
−− Како?
−− Ша као ниси чуо како смо се поздрављали у време бомбардовања?
Не сери!
−− Па ја сам се доселио овде пре неких 7-8 месеци. Тада сам живео у
свом граду. Чичограду.
−− А, ти си сељо. Па и так`е волем. Јој што волим вас из селендри да
бијем! Баш пре неки дан ми се један наместио. Дошао код мене као
мачо факир, изашао као збуњена маца!
−− А јел и ти радиш за мурију?
−− Одакле ти то?
−− Нађа, па сама си рекла да волиш да бијеш.
−− То да.
−− Затим, јуриш силоватеље.
−− Откуд знаш?
−− Па што би намамљивала мачо типове у свој стан, иначе? Постоји
могућност или да радиш за мурију, или си очајна наркоманка?
−− Добро, признајем, колеге смо.
−− Е, лакше се дише.
−− И ја мислим. Али нико ме није тако лако провалио као ти. Свака ти
част, како си рекао да се зовеш?
−− Ерол.
−− Како, леба ти?
−− Ерол.
−− Значи и ти си муслиман?
−− И ти си?
−− Мој матори је. Кева је овдашња. Ја носим домаће име – Нађа, тата ме
зове Хана.
−− Зар то није јеврејско име?
−− Може да буде и муслиманско.
−− Како изгледаш, Хана?
−− Ха, ха, ти то стварно? Ко вели – нисмо на задатку. Па добро, лепа сам,
бар ми то кажу...
−− У то ни не сумњам.
−− Висока сам око метар седамдесет пет. Имам смеђу косу, зелене очи.
Пропорције су ми...
−− Опиши ми своје лице.
−− Ух, вежбаш ме, знам. (ти си се у себи гушио од смеха) Знаш како,
ипак би било најбоље да се видимо?
−− Може. А јел имаш скајп?
−− Имам, јеботе, како се тога нисам сетила.
−− Па ево, окрени ме и гледамо се.
−− Важи се.
Веза се прекинула. Знао си да јој не смеш дозволити да ти камером уђе у собу.
Проблем је био што си јој на дисплеју оставио број свог фиксног, али, ако
дође до некакве истраге, замолићеш свог инспектора да то пресече. Можда
и зна дотичну. – А шта ако каже својима на послу, па ти прикаче скринове на
комп? Ух, не! Најбоље ће бити да јој одмах све признаш. Бацао сам ти, по обичају, куке из задовољства док нисам видео да си се потпуно изгубио и тада
сам преузео ствар у своје руке. Натерао те да седнеш, удахнеш и прибрано
упалиш свој рачунар. Ускоро је њено бледо дугуљасто лице са крупним зеленим очима, под раскошним обрвама, антички извајаним носем и осмехом
преплавило твој екран у тренутку кад си га, по сопственом правилу службе,
пољубио. Ја сам гејзирски прснуо у смех. За тебе ово је био довољан знак.
155
−− Је л` ме видиш? – весело је изгледала Нађа, иза ње се видео прозор са
касним сумраком и две, три слике на зиду поред ње.
−− Да, лепа си стварно. Шта тако згодна девојка ради у мурији?
−− Ех. Дуга је то прича. Хајмо на нешто веселије. Шта то пијеш?
−− А ово? Квас.
−− Не лажи, лепо видим да је пиво. Шта цугаш?
−− Амстел.
−− Да, волим га. И ти си леп, веома занимљиво изгледаш.
−− Хвала. Шта још можеш да приметиш?
−− Да си некако тужан. Вероватно си усамљен.
−− Добра претпоставка.
−− Немаш неку везу.
−− Ко и да немам.
−− Како то? Имаш или немаш некога?
−− Ма, имам. Али се ретко виђамо. Она живи у Врсаљу. Виђамо се једном
у десет дана.
−− Ау, брате, па зар ништа ближе ниси могао да нађеш? Добро, Врсаљ је
одавде једно 100 километара, не више, јел тако?
−− Тако је. Али послови њени, послови моји. И тако. А ти, имаш ли ти
некога?
−− Добро, пошто сам искључила ону службену линију, могу да ти кажем
опуштено. (нагнула се према екрану, лице јој се укрупнило) Сама
сам већ четири године. Зато тако очајнички сурфујем, шта мислиш.
−− Ау, па што, сестро слатка?
−− Не знам, дошо такав период – обрве су јој прекриле очи, чинило ти
се да ће заплакати.
−− Иди, бре, у першун. Лепа си, паметна си, имаш добро плаћену службу,
имаш, колико схватам, и свој стан?
−− Имам све. Али, немам среће.
−− Имаш оба моја броја. Јави се и дођи.
−− Важи, видимо се сутра код тебе.
Угасила се у тренутку, али ти је њен лик остао присутан у свести. Задовољно си трљао руке и већ си рачунао на нову везу. Чак, мислио си, могао
би са две паралелно.
−− Ко зна, можда се и њих две сложе.
−− Јесте, брате, баш ће тебе да усере тројка!
−− А што да не, па ред је да се надокнади онолики баксузлук. Имао сам
више поста него мрса у досадашњем животу.
−− Не бива то тако једноставно, некад ти је, осим среће и труда, потребан спој космичких сила. За почетак, спреми се да ову недојебану
полицајку лепо услужиш, нема грешке.
156
СКИВИ
И појавила се Нађа сутра, по договору, на твојим вратима у једној блиставој шареној хаљини с повеликим деколтеом и са свечаним ципелама на
штиклама, те боцом „Балантајн” вискија у руци. Осмех јој није силазио с
усана. Нисте се чак ни руковали, одмах сте прешли на ствар, журба је била
велика. Ти си пре тога наместио велике јастуке на каучу, положио је наузнак и онако, још обучену почео да је мазиш по целом делу. Она је дахтала
и притиснула те на своје груди, мало зајецала. Хитро си јој прислонио
своје усне на њене, зуби су вам се мало сударили од наглих покрета, то ју је
насмејало. Имао си под собом једну сазрелу, гиздаву балканску лепотицу
и још ниси могао да верујеш да ти такво воће само доспева у шаке. Укус
њених усана није био слаткаст као Машин, него мало горкаст, но веома
пријатан, као да је из њега избијала гомила неискоришћене енергије. Иако
јој још ниси видео голо тело, под рукама си осећао да се испод хаљине
крије Афродита. Сев нежељеног разума те је зауставио пред првим покретом свлачења.
−− Хоћеш ли да попијемо нешто? Имам вино, коњак, мартини. Или
нешто безалкохолно? – рекао си, трудећи се да звучиш што смиреније.
−− Направи ми шприцер, тачније беванду, значи црно с обичном водом
– усправила се и затрептала.
Имала је дугачак врат као лабуд. Зуби су јој били бели као снег. Глас, дубок
алт, звучао још чвршће и пријатније него преко екрана.
−− А ти радиш у Градској шта тачно?
−− Сервисер и програмер – плео си се непотребно у нову лаж иако си
већ јуче био спреман да јој кажеш истину.
−− Па ту је онај Варагић главни, зар не? – посматрала је плави лак на
својим ноктима.
−− Да, да.
−− А помоћник му је Крнета?
−− Јесте.
−− Који има ону секретарицу, ону курвицу што се прошле године
запослила?
−− Тако је.
−− Е, па та курвица сам ја! – устала је и унела ти се мргодно у лице.
Устукнуо си. – Што лажеш? – закорачила је према теби у средини
собе.
−− Не, ја... – повлачио се као у филмовима споро уназад.
157
−− Слушај, Мићо, можда ти је делујем као нека празноглава фуфица, али
веруј ми, за крвне и сексуалне деликте сам брифована само тако.
−− Добро?
−− Ово што си до сад учинио са мном је довољно за покретање истраге
– дотерала те ко Марко Краљевић турског цара – до дувара.
−− Немој, молим те – почео си да јадничиш пред њом с изразом детета
које се укакило.
−− Нећу да те хапсим, не брини – куцкала те по бради – само ако ми
на лицу места све признаш. Ко си? Где радиш? Колико се дуго овим
бавиш?
−− Чиме?
−− Завођењем девојака преко нета.
−− Не, ово ми је први пут. Веруј ми – твој застрашен поглед јој је био
уверљив, па се повукла пола метра.
−− И шта ти то треба? Па зар не можеш да нађеш цуру у реалном животу,
него је тражиш на тај фантомски начин?
−− У праву си.
−− Прво ми дај своје исправе.
Поскочио си да јој принесеш своју личну карту, пасош, возачку (коју никад
ниси користио), чак и здравствену књижицу. Све ти је вратила без прегледања осим личне карте.
158
−− Ово ће ми бити потребно за посао.
−− Немој, молим те.
−− Не брини, нећеш бити уписан ни у какав списак. Добро, ево одмах ћу
ти преписати податке да ти је не отуђујем – узела је спремно бележницу из торбе и нашкрабала твоје генералије, вратила ти личњак и
унела ти се у лице. – А сад гукни, голубе: где радиш?
−− Је л` ово саслушање?
−− Аха – деловала је ауторитативно и кокетно, у исти мах, што те је
опустило.
−− Значи ипак није истина да си дошла код мене приватно. Професионалац пар екселанс. Само, како сам ја наиван. Да ли ти некад паузираш с послом?
−− Код мене је то увек измешано. Морам да чувам свој педигре, ако разумеш. Дакле? Радно место? – гледала те је искоса, испитивачки.
−− Ево, радим у Првој гимназији као професор информатике.
−− Ха, профа. Ко би рекао?
−− Што? Не личим ти?
−− А што се лажно представљаш? Куцаш ђаволу на врата! Мени, која
тамо радим, кажеш да си у Градској управи! Е, будало.
−− Извињавам се – глава ти је из стања покуњености прешала у клонулост.
−− Кажи то још једном.
−− Извињавам се.
−− Спусти се на колена! Одмах! – и лице јој је у тренутку постало заповедничко.
−− Хоћу – и клекнуо си послушно као штене.
−− Види, малени – сагнула се ка теби искоса и лизнула те по уснама
јебозовно – хоћу да ми ти радиш оно што нико до сад са мном није
хтео или смео. Само ако ме задовољиш, нећу те чак ни пријавити. Је
ли то јасно?
−− Јесте.
−− Значи – како ја кажем?
−− Јасно, јасно.
−− Устани сада, куцо и иди донеси нам две чаше беванде, а ја идем мало
на терасу да бацим поглед.
То си јој испунио. На лођи је запалила неку дамску цигарету, осврнула се
к теби погледом. Опазио сам ти опасну мисао у главу: Како би било да је
онесвестиш једним ударцем отпозади, јер је у изравном дуелу вероватно
она способнија као полицајка, а после или да је измасакрираш или да позовеш Рашу, да те он и из ових гована извуче. Умешао сам се. Боље прво да јој
испуниш жеље, можда ћеш нешто ново сазнати, па онда зови Рашу. То са
физичким нападом није блиско твојој души, па си од тога одмах одустао, а
друга идеја ти се учинила правом. Стиснуо си зубе и песнице, и, пошто си
оставио две напуњене чаше на столу, кренуо си полако ка њој не би ли је
изненадио. На метар од тебе она се нагло окренула и погледала ти изненађено:
−− Јесам ли ти рекла да ми прилазиш?
−− Не, само сам хтео...
−− Хајде, хајде, знам ја вас. Чим се окренемо, ми кокошке, ви бисте
одмах да заскачете. Стрпи се мало.
−− Није то...
−− Е, опет ме јако живцираш, јеботе! Осетила сам да си кренуо да ме
нападнеш. Па ми у мурији морамо да имамо сензоре и на дупету!
Нарочито жене полицајци. Замисли шта нам све смерају ови дрипци
које срећемо сваки дан.
−− Шта?
−− Немој да се вадиш сад – кренула је ка теби, претходно угасивши
цигару у једној од саксија. – Напад на службено лице и ти би, бато,
лежао макар месец дана у притвору. Нећу да кажем колика би ти
после казна била опичена. И тих месец дана би памтио целог живота.
Ја те чувам од самог себе – пришла ти је довољно близу да би те
загрлила око паса. -Знаш ли да је један од оснивача наше модерне
полиције Др Арчибалд Рајс написао књигу – “Чувајте се себе”?
159
−− Чуо сам, нисам је читао. Него, ниси ме даље испитивала, само сам ти
рекао где радим.
−− Па шта има даље да истражујем, све сам већ истражила на послу.
−− Како?
−− Лако. Довољно је да имам и нечији мобилни, а камоли фиксни број.
Шта мислиш да радимо као у праисторији?
−− И шта пише за мене, молим те?
−− Па, да бих ти рекла, морао би прво да заслужиш – насмејала се опет,
лизнула те по крајевима усана, што те је моментално напалило,
одмакла је своју главу од твоје и као нагло се уозбиљила. – Пише
да си један врло неискусан, за своје године, младић и да је крајње
време да те нека узме под своје.
−− А је ли? Сасвим тачно.
−− Јел видиш да знам? Него, ти рече да имаш неку везу? Немам тамо у
подацима ништа о њој – села је на кауч и отпила неколико гутљаја
беванде.
−− А, и то сам те слагао.
−− Претпостављала сам. Значи немаш девојку?
−− Немам.
−− Немаш? А шта је онај руж тамо на наткасни?
−− Ух, добро, посетила ме је једна пре неки дан, па је заборавила.
−− Нека проститутка?
−− Могло би се рећи.
−− Видиш да си случај за полицију!
−− Не, никако...
−− Не стежи се, зезам се, полако. Ко је она, како се зове, шта знаш о њој?
−− Мало ми је непријатно.
−− Што? Ако је обична курва, сарађуј, шта има да кријеш? Ти си безбедан.
−− Па, није обична... а јесте... курва.
−− А каква је то специјална курва? Баш сам се заинтригирала.
−− Брррр, добро, испричаћу ти све... (отпио си и ти пола чаше) Једне
вечери кренуо сам у град...
Пошто ми није било нимало занимљиво да слушам причу којој сам присуствовао сваког тренутка њеног тока, посматрао сам физиономије Нађиног лица док ју је пажљиво слушала. У прво време је била насмешена, онда
када си прешао на опис журке, згрчила се, јер је још много тога занимало,
вероватно везано за друге посетиоце, напетог израза гледала је да те прекине, али ти си возио свој брзи воз, јер ти је то било скроз непријатно, а знао
си да пред њом све мораш да испљунеш, немаш више куд. Кад си јој рекао
како је започела твоја романса са Машом, ударила је руком о сто и нагло
устала, обрнула се око своје осе, као балерина, и опет ти се унела у лице.
160
−− Јеботе, колико ти имаш среће, па то није нормално! И шта, сад ти
она не одговара? Шта јој фали, брате? По твом опису рекло би се да
је то маче феноменално.
−− Јесте. Њој не фали ништа, али фали мени. Свако вече негде одлази
и не враћа се до јутра. Кад год је питам, она прича о неким промоцијама, изложбама, хепенинзима, радионицима, ворк шоповима,
презентацијама, иновативним предавањима и шта ти ја знам.
Мислим да ме лаже.
−− Разумем. Гадно. Је л` је волиш?
−− Волим је.
−− Има лека. То ћу да решим за тебе.
−− Стварно? Како?
−− Видећеш. Ако је волиш, а ти овакав заслужујеш једну такву лепотицу, само зато што си добрица, обећавам ти даће бити твоја. Ако
испуниш неколико услова.
−− Реци. Све ћу их испунити.
−− Не залећи се. Моје тело је захтевно, а дух још захтевнији.
−− Добро, даћу све од себе да их испуним.
−− Тако је већ боље. Ако је волиш, а сумњаш да те вара, најлакше је да
је пратимо и утврдимо с ким се то виђа. Но, оставимо то за касније.
Прво ћеш да је вараш. Са мном!
−− Хм, па то сам већ започео.
−− Ха, ха, ха, баш си смешан- хитро те је угризла за усну, зајаукао си. –
Друго, даћеш ми све податке о њој. И главно: упознаћеш ме с њом
– гледала је продорно упитно у твоје очи.
−− Ауу, па то неће бити лако. Не знам како ће она да реагује.
−− Ништа ти не брини. Само ћеш ме упознати, а остало ћу ја да водим.
Онако како је најбоље и за тебе, па и за њу. Ја знам како.
−− Добро, нека буде – снимио сам олују у твојој глави, али смор од разума ти је говорио да мораш да јој се препустиш. – Хоћемо ли да се
мазимо мало?
−− Види га. Нисмо завршили причу. Реци ми у каквом си односу са
Радославом Берићем?
−− Откуд ти знаш за њега?
−− Па, ваљда си схватио да знам о теби све што треба да знам.
−− Нас двојица смо... како да ти кажем... – отпио си чашу до дна и осетио
се као инсект заклопљен том истом чашом.
У том моменту је звонио телефон. Извинио се се Нађи, која те је натмурено
погледала и рукама показала да сечеш везу, ипак си изашао на ходник у
предсобљу. Јавила ти се твоја вила – чуварка. Звучала је врло узнемирено.
−− Знам у којој си ситуацији.
−− Како знаш?
161
−− То сад није битно. Слушај ме. Ова те блефира. Не зна она ништа о
томе да је Раша долазио неколико пута у твој стан. Нити зна ишта о
вашем пороку. Измисли разлог. Ни у лудилу немој изланути да сте у
оној шеми. То ће вас обојице коштати каријере. Прво њега.
−− Зашто? Не разумем.
−− Уради како сам ти рекла и јављам се кад ова оде.
Иако је гонг означио крај рунде, шетао си се по рингу као да се тек устао
из нокдауна. Хитно је требало смислити неку причу. Отишао си у купатило
да се као умијеш. Схватио сам да треба моментално да ти помогнем, јер си
био у безизлазној позицији. Сервирао сам ти на тацни да је Радослав Берић
долазио код тебе као председника кућног савета да се распитује о станарима, са нагласком на причу о станару сумњивог профила са спрата испод
тебе. То ће је, надобудну кљунарку, чак фасцинирати, јер ти још ниси знао
да се Раша квалификовао за унапређење, то јест прелазак у Гиу (Главну
информативну агенцију). Срећан због еуреке корачао си ка соби. Кад тамо
ново изненађење. Нађа је, скроз нага, са својим прелепим телом, уз тиху
песму Шаде и новом пуном чашом беванде плесала. Значи ова модерна
полицајка је с тобом играла више од шаховске партије. Држао си се свога.
−− Нисам ти рекао још о мом односу с Радославом Берићем.
−− То ме сад не занима, а и све сам прислушкивала – показала ти је неки
апарат, вероватно неку “бубицу”. Хтео си да пропаднеш сто метара
испод земље.
−− – Дечко, то је као игра мачке и миша, не вреди ти да се копрцаш.
Знаш, да сам ја на твом месту и да оваква женска гола буде преда
мном, не бих издржала ни три секунде.
−− А да ли си – из све снаге си загризао нову удицу – замишљала да
јебеш себе саму?
−− Милион пута. Не фигуративно него буквално – приближила ти се и
кренула да вијуга, она гола око тебе обученог. – Али, боље да ме јебе
неко право мушко. На пример, ти – припила се целим телом уз тебе,
не притискајући те својим грудима. Задрхтао си и узрастао ти је за
час као бајонет.
−− Идем до друге собе да узмем прибор...-прогутао си пљувачку мислим играчке за секс.
−− Ха, ха, ха, ма немој да ми врдаш, шта ће ти играчке, јеси ли читав?
−− кружила ти је језиком око усана, а онда је изненада чучнула, откопчала ти шлиц и кроз отвор је испао твој набрекли кевац.
Уздахнуо си, срчући ваздух, она је прво кренула да ти лиже муда, затим
их је пажљиво ухватила у леву шаку, па се усредсредила на фалус. Радила
је то школски и без журбе. Пало ти је, на моју сугестију, на памет да би
ово требало да снимаш камером, али сад је било доцкан. Никад није касно,
човече, безброј пута сам ти понављао. Дохватио си бешумно мобилни
162
који ти је стајао на дохват руке и активирао снимање тона, јер ниси имао
могућности да га поставиш тако да се призор добро сними. Макар ће се
чути. А она, дај Боже, неће приметити. Само да те нико не позове док ово
траје. Маша мисли да си већ заспао. Раша је заузет са Ланом ако није на
терену. Обоје их вараш с Рашином колегиницом по послу, а Машином – по
умећу. Лудило!
−− Како ти се свиђа мој курац и је л` волиш да га пушиш? – разговетно
си јој поставио питање као да је студенткиња.
−− Какав је то речник, професоре? – прекинула је на час своју акцију
и погледала те изненађено, с осмехом. И ти си имао осмех, јер си
коначно био надмоћан, не због позе, већ целе ситуације. Није приметила да се снима.
−− Па само те питам, јел ти лепо док ми пушиш?
−− Ево ти за безобразне речи – шљепила те први пут по дупету, зајаукао си. – Не пита се то дама, бар не док ради – шљепила те и други
пут, још јаче, чак те и огребала и ти си јаукнуо. – Шта ти је, па нисам
ти га одгризла да се дереш! Ајде ћути и уживај.
Вратила се свом умешном делању. Да ниси укључио снимање и размотавао
у својој глави како је као имаш у шаци, вероватно би стварно уживао, јер
је Нађа то радила беспрекорно. Прво је кружно лизала као да врши себи
неку оралну терапију, а затим ти га је гутала до балчака, држећи га чврсто
за корен. Умало да свршиш у једном моменту, у последњи час си се одупро
снажном инфузијом мисли о томе како ћеш овај звучни снимак прво предати Раши, кога ћеш обавестити шта је рекла твоја вила без обзира што
је то ризик, јер ти ни не знаш да ли он зна за њу, као што она зна за њега.
−− А сада бих волео да седнеш на мене – покушао си што мазнијим гласом, све време, дахћући да би се уцртало у снимак.
−− Не, драги – усправљала се полако – ти испуњаваш моје жеље, не ја
твоје. Дођи.
Ставила те у седећи положај на фотељи, а она је кренула да ти се одозго
набија окренута теби леђима. Никад до тад ниси пробао с неком женом тај
положај. Нађа ти је била можда девета или десета у животу с којом си имао
секс. Запитао си се зашто никад то ниси пробао. Сада, међутим, ниси могао
много да мислиш, јер је њен ритам био тако жесток, а звуци, које је прозводила, тако интензивни да је било јасно да ће снимак успети. Кад си јој
посматрао гузове и леђа, осим лепе, умерено мишићаве грађе, приметио
си и две тетоваже. На левом подраменском делу стајала је птица, вероватно орао, који јој је одлично пристајао уз карактер и позив. Изнад самих
гузова, у лумбалном делу, био јој је угравиран цртеж неке куће с конаком.
Он је деловао зачуђујуће на том месту и привукао ти је пажњу, али ниси
хтео да је сада смараш питањима. И ти си јако дахтао. У једном моменту
вам се ритам удисаја и издисаја поклопио, она је успорила, да ли зато што
163
си уморила или је желела да дуже траје. Окренула је главу ка теби, била је
сва у зноју, зенице су јој се прошириле.
−− Јеби ме, друже, не заустављај се.
Искренула се на бок и наместила тако да ти олакша продор у њено међуножје. Гладећи своју дугу ногу, подигнуту у вис, облизивала се и повремено
бацала фарове ка теби који си физикалисао. У поређењу с Машином растреситом, Нађина пичка је била чвршћа и зато си имао утисак да ти дубље
урања. То те додатно напалило. Навалио си на њу искоса ко кер, тразајући
се у сваком секунду, а онда ти је смор-разум дао налог да успориш – да би
што дуже трајало... Због снимка, поред осталог. Иако је овај рад захтевао
приличан физички напор, одлучио си да вежбаш и мозак.
−− Како ме стручно јебеш, Нађа, баш си мајстор – изрекао си између
издаха.
−− Како ја тебе јебем? – зауставила си она у дахтању. – Па ти мене јебеш,
и то се зове разваљивање.
−− Је л` тако? – опет си процедио с напором.
−− Него шта. Јебеш ме боље од свих мојих колега.
−− А је л` те јебо и Радослав Берић?
−− Који Радослав? Јебала сам ја њега! Он ти је гејчина.
−− У јеботе. Причаћеш ми како си га туцала.
−− Ма, нема шта ту да се прича. Досадно је. Дечко се нагузио и није се
померао, као крава, док сам га трпала. Само је јечао.
−− Кад је то било?
−− Пре једно годину, годину и по дана.
−− Хм, да. Стварно безвезе. И боље да ћутимо.
−− Слажем се – жедно је продахтала.
Мислио си док си је све жешће тамбурао у истој пози: – Значи зато је тај
имбецил толико искомплексиран. Што га није докусурила. Јебем му матер
смрдљиву! На мени је нашао да лечи комплексе и фрустрације. Е, па овај
снимак и остало неће њему у руке, него његовом шефу. Има да га сјебем за
сва времена. Ништа му не дугујем.
−− Дечко, стани, шта си навалио тако ко свиња на врећу! – изговорила
је у даху, а ти си се насмејао. – Устани. Нагузи се у стојећем положају.
−− Зашто сад, како?
−− Ништа ти не размишљај, него уради како сам ти рекла.
−− Али, рекла си да ја тебе јебем, не ти мене.
−− Зар је важно ко кога јебе? Важно је само да је секс жив, зар не?
−− Тачно. Али ишло нам је лепо онако, зашто сад та промена?
−− Тишина. Нагузи се. Пред зид. Руке горе. На зид! – ово је све више
личило на полицијско претресање.
Наравно, то би било први пут да га примаш од жене. У завичају ти је то
164
више пута пало на памет само с оном крупном сељанком, плавушом, али
није се реализовало због помањкања твоје храбрости. Још ти је сад и
импоновало да га примиш од тако неке згодне жене као што је Нађа. Па
још полицајка. После полицајца- Раше. Али, квари ми се план због снимања!
Због бруке, јер ово је, ипак, Балкан, нећу смети снимак да пустим ником, већ
ћу га уништити, то је сад јасно. И зато си се безгласно побунио преким
погледом, упућеним ка њој. Узалуд. Није ни помислила да те погледа, а
камоли да услиши твоју молбу. Она се од почетка вашег односа поставила
као домина и сада си то морао да искијаш.
−− Хоћеш мало вискија пре овог сношаја? – глас јој је огрубео, звучала
је као коцкар.
−− Па, пили смо вино.
−− Кажу да је за фазон he’s a woman, she’s a man најбоље да се попије
виски. Јер Енглези су шампиони у том моделу секса.
−− Мислиш тамо жене највише туцају типове вибраторима у буљу.
−− А у професоре, ала си прост. Јединица за стил изражавања.
−− Јел си донела виски пошто си рачунала да ме тако крешеш?
−− Између осталог. Али, остаће ти после мог одласка много.
−− То значи да ћеш још пуно пута долазити?
−− Зависи од тога какав ћеш бити у овом задатку. Нећеш ваљда бити
скроз пасиван ко тај Берић. Ево ти виски без леда – пружила ти је
чашу с вискијем кога је прво мало она отпила. Попио си два гутљаја
и већ ти се смучио, вратио си јој чашу.
−− Ипак бих радије да избегнемо ову сцену, ако је могуће.
−− Не свиђа ти се? Ја ћу ти променити тај став. Прво и прво. Ако се до
сад ниси туцао у буљу, треба да набавиш вазелин...
−− Имам га. Ух, није упозната са мојим и Рашиним односом, добро је.
Вила је у праву: не одајем се. Нека мисли да ће ми узети невиност,
тако је боље. Ваљда ме неће растурити да не могу после нормално
да функционишем. И она је психо!
−− Охо, па ми смо спремни на све – закикотала се. – Онда иди одмах до
купатила и намажи се. А можеш и да се испереш пре тога. Не бих да
детаљишем. Треба обоје да уживамо, знаш.
Муњевито си шчепао свој мобилни и у ходу ка купатилу прекинуо снимање. Покушаћеш да изведеш нешто са сечењем снимка да би се нешто
од њега сачувало. Сад те чека кажњавање. Да ли је то баш морало тако?
Убацио сам ти у главу храброст да све то поднесеш, јер сам знао да треба
ићи напред, а не скретати с овог пута. Хитро си се испрао и намазао вазелином. Завукао си га себи максимално да би било што влажније, клизавије
за продор њеног тврдника. Климнуо си себи главом као борац који улази
у фајт и кренуо ка соби. Ново изненађење. Нађа се већ нагузила на твом
каучу тако што је одвукла све јастуке под свој стомак. Гледала те је искоса
165
са смешком. Значи она те је само провоцирала, али је и даље желела да ти
њу радиш. То је било правило њеног вођења игре, дакле. Сјајно, не може
боље за твоју несигурну психу и вулканску енергију.
Пришао си јој. Њена кожа је већ испаравала од пожуде, сва је била
некако розикаста. Док је Машина увек била бледа. Додуше, Маша је певала
док је оплевљујеш, док Нађа само дахће. И има више мушки приступ сексу,
у менталном смислу, отреситија је, грубља, док је Маша сва податна. Без
жеље за било чим сем за препуштањем овом величанству природе, почео
си да упливаваш у Нађино благо док је њена таласава смеђа коса лепршала
као да је на врху неке планине. Ћутали сте и дахтали, час у пару, час наизменично. То је трајало прилично дуго. У једном тренутку је стегла унутрашњој страном својих лебдећих стопала – твоје потколенице, учинило ти
се као те фигуративно хапси. Убрзо си свршавао по њој у водокоскоцима.
166
КРАХ
Иако си добрано пазио да се не деси да твоја дневна Венера провали ноћну
или обрнуто, било је заиста смешна претпоставка да њих две никад неће
једна за другу сазнати. Али, ја сам одлучио да те пустим низ воду док не
видим колико си спреман да падаш, тако да је, сразмерно томе, количина
здравог разума у твом мозгу смањена до критичне границе. Престао си
да се јављаш било коме у пролазу. Комшије, које су те до јуче ковале у
звезде, јетко би пљунуле за тобом када би, нехајно прошао поред њих као
поред турских гробова. С обзиром да си тако хировито изгубио свој посао
у гимназији као једини стабилни извор прихода, остало ти је само давање
приватних часова из математике. А за то је увек било довољно пацијената с обзиром да је програм из „главне школске науке” сваке године у
сберијским школама био све тежи и несавладивији. Но, да би дошао до
довољно муштерија, довијао си се на разне начине: давање телефона у
свим могућим публикацијама за огласе, лепљење огласа по аутобуским
станицама, рекламирање на неким форумима, чак и насумично зивкање.
Као погрешио си број, нови твој ученик из математике ти је дао баш тај или
си ти погрешно записао... И тако, уз свакодневни труд накупио си за месец
дана неколико сталних и туце пролазних ђака што је било довољно да се
одржаваш на минимуму расхода – храна и дажбине, и то једва. Помишљао
си да си јавиш за помоћ својима из Чичограда, али неки херојски понос ти
то није дозвољавао.
Падало ти је свашта на памет у погледу зараде, јер ниси смео да
допустиш ни пред собом, ни пред Машом да се осети немаштина. Јављао
си за статирање у филмовима, конобарисање, да будеш агент некретнина.
Но, нигде се ниси уклапао у пожељни профил. Све док једног дана ниси
добио позив на један сплав где ти је понуђен посао гардеробера.
Иако си презирао се клијентелу, која упражњава ту врсту забаве,
пристао си из прве на услове које ти је поставио газда, набеђени двадесетосмогодишњак ниског раста, дугачког носа и грлате природе. Свака
друга реченица му је била:
−− То ти кажем!
И уз то те је свако мало лупкао по натколеници. Дошло ти да га
пукнеш у ту надмену, простачку фацу, али си знао да луксуз самовоље из
гимназије више нећеш смети у животу да поновиш. Твоје је било да прихваташ одећу посетилаца, капе и шешире, кишобране и понеки штап, сортираш их, а муштеријама дајеш картоне с којима би могли и по више пута
да узимају и враћају своје ствари у гардеробу. Курс обуке је практично био
195
и прво радно вече. Пре тога си отказао Нађи долазак уз образложење да
си уговорио с неким састанак, пошто њој још ниси признао да си отпуштен из државне службе, знајући колико би ти због тога придиковала.
Маша је већ пре тебе отпирлитала у ноћ. Погледао си себе у огледалу пре
поласка на први радни сат на једном од селоградских сплавова, бренду
овог жаришта светске забаве ниског стила и опсовао си себе – у себи. Мени
више није било забавно да те посматрам, све више си ми личио на један од
милион испљувака у овом смраду од града. У коме је одувек више несреће
но радости, више злобе и пакости но великодушности, више себичности
но љубави. А ка коме је одувек гравитарала маса намерника и невољника као да баш нигде на кугли земаљској до овде нису могли уточиште
себи да нађу. Мука ти је било тог људства што бауља по овом простору
названом НОЋНИ КЛУБ где се не срећу само две међународне реке, већ и
Европа и Оријент, брдовити Балкан и равна Панонија, рационални, назови
просвећени запад и азијско-скитска магија.
Прво вече ти је прошло поприлично безболно, јер си настојао да
што мање размишљаш, а гостију је било ко плеве тако да су ти биле пуне
руке посла. Бувкално си падао с ногу. Помоћна столица ти је била сламка
спаса на сваких 15 минута. Колеге конобари, бармени и две хостесе обилазили су те почесто, а појавио се и газда негде иза поноћи, водећи испод
руке две „еурокрем” ноћне птице, и још ти је у пролазу шеретски намигнуо. Он је у дубини сплава имао своју канцеларију, зато се није задржавао код гардеробе. Негде кад се, око два по поноћи, атмосфера разгорела
„гранд” хитовима, које ниси могао, а сад си морао, да поднесеш, дошла је
једна од хостеса и донела ти џоинт. Уплашеног погледа и одбојног држања
насмејао си је до суза. Сва се од трзаја савијала пред тобом, тако да су и
гости, који су пролазили, гледали на вашу страну. Простор у коме си боравио био је стандардан за гардеробу, значи око метар и по од шалтера до
чивилука, још око метар у дубину, а неколико метара у ширину. Поседовао
си и кључ од касете у коју би се могли одложити драгоценији предмети,
за сваки случај. Да си могао, ову бестидну двадесетпетогтодишњакињу
би одмах стрпао у тај простор, само да је не гледаш и да ти не навлачи
беду твоје прве радне ноћи. Но, она је била упорна. Нешто се уозбиљила и
строго те погледала:
196
−− Не можеш бити овде различит од свих осталих. Ово је само једно од
средстава за рад којим ћеш, пре или касније, морати да се служиш.
Немој ми рећи да никад ниси пробао?
−− Не кажем да нисам – замекетао си као да се правдаш – али ми је то
неспојиво с овим послом. Треба да одстојим на ногама до јутра и да
будем сто посто прибран.
−− А, то? – опет се насмешила, сад већ кокетно. – Мораш да се опустиш,
не можеш тако ко струна, пући ћеш. Ово ти кажем пријатељски.
−− А ако ме неко поткаже шефу?
−− Ма, боли га уво. Док се ти овде снебиваш да дунеш мало, он тамо
шмрка увелико у крилу оних курвештија, шта ти је!
−− Хоћеш да ми кажеш да сви из особља, конобари и други, сви узимају
то?
−− Да, само имају контролу, не претерују, то ти је као и у пићу, и у спорту,
и у свему. Хеј, нећеш? Нема проблема, има ко хоће. Ћао.
Отишла је назад на палубу пуну распојасаних, углавном младих, гостију
жељних провода и убрзо ти се изгубила у видику. Помислио си да је ова
девојка добронамерна. Али, мораћеш негде да повучеш линију иза које се
не сме.
Око четири сата групе гостију су, исцрпљене и пијане, почеле да
напуштају, неки ћутке, неки лармајући, ваше пловило и ти си се мислима
паковао за топлину кућне постеље. Шефа нико није звао. Гледао си шта
други раде и подражавао си их. У једном тренутку сви запослени су сели за
један сто и коментарисали управо одрађену ноћ. Задивио те њихов професионализам у смислу да су у тако ситним сатима, после напорног радног
времена били спремни за оштроумне опсервације и мудре закључке. Са
понеким коментаром и ти би се придружио причи, да не штрчиш.
Кад се завршила та сеанса, негде у праскозорје, два конобара, шанкери и „твоја” хостеса су кренули ка излазу и паркингу, док је троје осталих остало да почисти и закључа, а можда и још нешто. Конобари су били
зачуђени што не возиш и немаш возачку дозволу, а девојка се смешила.
Без примедби су прихватили да прво тебе одбаце до Тајне куће, па да се
остало двоје развезу. Помислио си да желе да те лоцирају, па си им рекао
да возе километар даље од твог пребивалишта, код задње штајге. Сипали
су неке саркастичне коментаре на рачун твог насеља, али ниси се узбуђивао, јер си сам мислио много горе о крају у коме си живео. Кад си изашао из
кола, ушао си у прву зграду, за коју си знао да нема интерфон. Осврнуо си
се пред улазом и видео да њихова кола још увек стоје. Ех, какви гадови, они
ће мене да проверавају. Ушао си у улаз са стрепњом да те неко запита кога
у зору по тој згради тражиш или да неко од твојих нових колега не крене
као ловачки пас за тобом. На срећу, ништа од тога се није догодило и после
десетак минута, које си потрошио на шеткање у приземљу, где си се осећао
најбезбедније, изашао си у свитање и кренуо ка свом стану.
Тамо те је чекало ново изненађење. Маше није било. Ствари у дневној соби су биле испретуране. Помислио си да је Маша пошизела и све то
побацала, а потом те напустила. Међутим, међу згужваним стварима било
је и њених. Да није опет провалник? Да је није неко силовао? Са дамарима
у глави, ухватио си слушалицу да пријавиш полицији. Али шта? Разум ти
је повукао ручну. Треба прво испитати на другој страни. Машин мобилни
број био је недоступан. Сетио си се Нађе. Али, како ћеш њој да признаш да
си је све време обмањивао? Тако ћеш је сигурно удаљити од себе, мислио
си. Е, дечко, колико ти је још требало да одрастеш!
197
Тек после петнаестак минута прегледања и сређивања ствари
нашао си на свом радном столу непознати диск. Био си сигуран да га ти
ту ниси оставио. Сав си се најежио од могућности да се ту крије одговор
на ову ситуацију у којој си се нашао. Хтео си одмах да га пустиш, али си
промишљено отишао најпре да се истушираш. Затим си, заваљен у пругастом баде-мантилу, попио пола чашице вотке, јер си мозгао да ће те
она довољно охладити пред предстојеће искушење. У једном тренутку
си стегао песнице и хитро пришао свом столу. Нервозно си угурао диск у
кућиште и добовао прстима по столу док га је спори персонални отварао.
У једном тренутку екран је засветлео и тебе као да је метак погодио у чело.
Побледео си у тренутку, а помало и оседео.
Прилазећи им из профила, камера је забележила тренутак, када се,
као две искусне порно глумице, Маша и Нађа љубе у предсобљу твог стана!
Одмах си претпоставио да је та трећа особа мушкарац, јер која би жена
умела да се усредсреди на њихове бутине и кукове док су завлачиле облапорно језик, једна другој, у уста, као да су у шеми барем неколико месеци,
ако не и година. Да није то твој скоро заборављени друг муркан све ово
снимао? Све иза твојих леђа?
−− Па, логично. Добро, Нађа му је колегиница, све је било намештено. Зар
је и Маша у том колу?
−− Мислим да је Раша тренутно неупотребљив, тако да је ово снимао
неко други.
−− Ма, ко? Мамицу му јебем!
−− То ћеш сазнати кад дође време.
−− Не могу да верујем да је Маша издајница!
−− Од почетка ти је намештена!
Убрзо си та напрезања режњева и сам напустио пред очаравајућим призорима на екрану. На снимку, који ниси могао да одолиш да не погледаш,
лепо се видело да су се њих две знале од раније. На пример, Нађа је љуби у
уво и изговори:
−− А где ти је онај завијутак што највише волим?
Потом јој Маша показује неку тачку у својој ушној шкољци, о којој ти појма
ниси имао. Е, мој рођаче. Жене су то, бато!
Затим је Маша води за руку до дневне собе као да је то, прибогу,
њен простор и ту се свлаче, горњи део свака за себе, а мрежасте чарапа и
гаће међусобно. Нађа је полаже на кауч и мази је по телу, потом јој лиже
међуножје. Теби се наравно диже, коме не би. Маша уздише и хвата се за
главу. Колико глуми, а колико стварно ужива- то ни ти не би умео да процениш, јер је теби једва сваки пет пут дозвољавала да је доле љубиш, па
си заметнуо како она у тим тренуцима изгледа. Е, сад ћеш, вала, моћи да се
нагледаваш тих призора до миле воље. Машина коса боје сена се сва распршила по раменима, док је Нађина, тамнија још била скупљена у пунђу.
198
Кад су обрнуле улоге, и Нађа је своју косу пустила да јој покрије рамена и
врат. Као мушко ухватила је Машину главу и благо ју је набијала на свој
средотелни пункт. Обе су уздисале. Баш у ритму се спајао Нађин алт и
Машин сопран. Ти си се мазио по стомаку и, откопчавши шлиц, покушао
да уздишеш у ритму с њима. Снопови дневне светлости већ су упадали
као копља у твоју собу иако су биле сасвим навучене завесе. Са паркинга
испред зграде све чешће се чуло паљење мотора.
Зауставио си снимак на месту кад Нађа навлачи на свој кук зелени
вибратор, причвршћен каишевима да не би одмах свршио већ на ту идеју.
Отишао си, с укрућеним и запарложеним дарежником, до купатила, да се
умијеш, а потом до кухиње да попијеш воде.
Какве курве, не могу да верујем. Све време су ме шпијунирале! То је и
објашњење за многе ствари које су ми се, као случајно, дешавале у животу.
Зато и нема оне дивне девојке да ми се јавља, јер сам већ подуже у канџама
ова две роспије, мајку им!И онај дебил што је од мене направио фуфицу! А,
освета моја ће бити дугачка и слатка!
Вратио си се пред екран, тренирајући спуштање свог споловила, јер
си што сабраније хтео да отпратиш овај кратки филм с поруком личне природе. Да би после умео да се што боље разабереш и видиш шта је паметно
чинити. Како прекинути све те контакте без последица? Како их се разрешити и отворити нови модел живота?
Међутим, било је довољно неколико секунди настављеног снимка
пред твојим разјапљеним очима да се сва лoгика и интелектуални напори
сруше у прах. Маша се стојећки наместила Нађи пред огледалом баш онако
како је старија од две сестре урадила теби пре извесног времена. Значи
да је Маша читала твоје дневничке записе. Можда их и носила Нађи на
анализу. ОНА ЈЕ, ДАКЛЕ, ПОЛИЦАЈАЦ У ТРЕЋОЈ СМЕНИ! Само, за разлику
од перверзне старије сестре, Маша није навукла ципеле на штикле, већ је
остала боса, тако да је Нађа, која је, иначе, више од Маше за пола главе, над
овако савијеном партнерком, доминирала у висини толико да су могле да
се гледају у огледалу. И даље су снимане из профила, мада се камера сви
више померала у страну да ухвати поглед њих две ка огледалу, да се види
да се гледају у очи, док раде јебоствар. Нађа јој је увлачила деликатно и
кружећи, да би јој раширила примајућу површину. Маша се облизивала
језиком по уснама и мазила по сифонима, а каткад и по међуножју, с
унутрашње стране. За то време је и Нађа наизменично мазила своје груди
и масирала Машине гузове. Њени уски кукови су улазили у оквир рашчепљених Машиних, а њене мишићаве бутине су, све брже и брже тупкале и
ударале у блеђе, Машине.
−− Дивна, дивна, да, да – избацивала је пасивна Украјинка – док је
ковитлала своје тело на позадинским ударима, који су одлучно и
постепено повећавали своју жустрину и снагу.
199
−− Хоћеш још, ево ти, курвице слатка, ево ти – дахтала је Нађа, сва
усредсређена на своју работу, као да јој од ње живот зависи.
Ти си хтео да пукнеш од муке и задовољства у исти мах, стомак ти је постао
тврд као орман од ораховине, а сврдло се тресло у зажарењу.
У једном моменту Нађа је зауставила свој галоп и, као на порно филмовима, које је очигледно гутала, тражила је од Маше да се усправи, мало
олиже вибртор и нагузи јој се на твојој омиљеној фотељи, уз текст:
−− Овде би те он, као и мене, најрадије кресао. Ево му га сад, нека гледа
до миле воље како то раде жене!
Пошто је Маша оснонила своја колена у меку основу фотеље, окренула је
главу у страну и погледом затражила од своје бучерке да настави са својим
трудом. Нађа јој је ћутке пришла и почела да јој се набија, само што је овог
пута пребацила своју десну ногу преко Машиних леђа. Уздаци и врискање
су наставили још јаче него у првом полувремену „доги стајла”. Једино што
је Маша и даље држала главу окренуто улево, ка камери и, са изразом
као да ће да заплаче, гутала ваздух. У једном тренутку ју је Нађа мачоистички ухватила за косу, затегла јој је, обухватила једном својом шаком,
док је другом не шљапкала, већ шамарала њене гузове. Одједном Маша је
затегла своја лебдећа стопала и малтене их принела Нађи на видик. То је
био тренутак кад си из свог стојка избацио такав млаз сперме да је летео
као водоскок, а свој гласни издах си пригушио тако што си подлактицом
заклопио своја уста, па се чуо само мукли крик који вероватно није допро
ни до кога ван твог стана. Кад си се мало опустио, вратио си снимак на тај
тренутак затегнућа Машиних стопала и притиснуо паузу не би ли уживао
у једном од најизузетнијих призора које си могао да видиш икад.
200
НАПЛАТА
Како си на брзу брзину раскинуо свој радни однос и муњевито шчепао
своју радну књижицу тe јесени у Првој београдској, ниси себи оставио
могућност да поведеш судски спор са школом. Слични обично резултирају
налогом да се отпуштени врати на радно место или се третира као технолошки вишак док га Министарство просвете не распореди у неку школу
с ослобођеним одговарајућим профилом до споразумног раскида радног
односа. Прошло је више од три месеца од тог незгодног догађаја кад си се
ти, нешто под утицајем прича са Радетом и Томом, а нешто због страха да
ће Раша, коме си неопрезно све испричао, пронаћи и вероватно изубијати
твог бившег директора, а према том човеку ипак ниси гајио злу крв јер је,
најзад, баш тебе хтео за свог помоћника, тек једног децембарског дана си
пресавио табак и написао мејл упућен одређеним инстанцама у Министарству просвете. У том тексту, који је био комбинација жалбе на директора,
молбе да се вратиш у стални радни однос и студије о изгубљености појединца у савременом друштву, алузије на твоју судбину су биле више него
очигледне. Мислио си да тиме дајеш довољно материјала за започињање
поступка чији ће исход бити твој повратак у некакав стални радни однос
у оквиру просветног система. Па, ако те не запосле у Селограду, добићеш
шљаку у неком селу, но у данашње време кризе ни то се не одбија. У року
од три дана добио си одговор на кућну адресу с појединачним потписом
једне службенице Министарства која ти је најпре замерила на кашњењу „у
подношењу пријаве”, а потом захвалила на храбрости да се у тај „праведни
чин истеривања друштвене правде” ипак једном крене. Коначни закључак
тог писма је био да ћеш ти након вишемесечне истраге свакако бити обавештен о својим правима и могућностима, а дотле ти статус мирује, шта
год то значило.
Са Радетом и Томом си се довољно зближио. Импоновало ти је што
су та двојица градских шетача добро познавали град у коме живе од свог
рођења, па си на неке њихове препоруке могао да се ослониш. Наравно,
нисте више заједно излазили у „Spleen”, који је по некој анонимној пријави
и затворен, а ни на „Бибалулу”, већ сте управо пратили концепт да обиђете
што више различитих места. Тако си боље упознавао свој нови град, јер си
опажао и окружење тих клубова, наравно и атмосферу у њима. Ти си их
редовно водио у ложу стадиона „ЈБ Тајнаграда” на суперлигашке текме,
што им је било откриће, јер обојица од малена нису ишли на фудбалске
утакмице. Ту си могао да се прсиш, не само због положаја у публици, већ
и због познанстава са људима из управе Клуба и другим ликовима из сберијског фудбала, који су се окупљали после последњег судијског звиждука
226
у једној повеликој просторији Управе, која је на средини имала кружни
шанк. Двојица твојих, сад већ могло би се рећи, пријатеља нису могли да се
начуде колико си интегрисан у том свету и колико ти сви, почев од директора Клуба, одају поштовање. Наравно, они нису знали предпричу: пошто
си им одрадио сајт, људи из Управе клуба су те позвали на разговор у коме су
ти, уместо обећаног хонорара, понудили да постанеш члан њихове управе.
Ти си то, наравно, одбио, али си прихватио чланску карту за ложу и могућност да за сваку утакмицу у наредних пет сезона добијеш још по 3 карте
за седишта поред свог. Пошто ниси имао с ким да идеш, једно годину дана
чланска карта је остала неискоришћена. Но, сад си имао друштво. Сам квалитет фудбала на терену испод вас није завређивао посебну пажњу, али тај
моменат еуфорије фудбалских поклоника, тај адреналин који проради кад
судија пиштаљком означи почетак утакмице је оно што ни теби, ни твојим
пратиоцима није могло да промакне. Најзад, Раде је обновио своје кладионичарске навике, па је ту своју полууспешну акцију обилато илустровао причом коју си ти једва могао да пратиш. Док би Тома снимао својим
мобилним телефоном све што би стигао. Једном си га и питао – чему све
то, а он ти је кроз смех казао да му треба за фејсбук. И тако, вас тројица сте
нашли формулу успеха у дружењу иако ти, на пример, ниједном није пало
на памет да их позовеш у свој стан, као ни њима двојици – нешто слично.
Ти, чак, ниси ни знао имају ли њих двојица неке сталне партнерке или се
и у том сектору, као и у осталима, само мувају. Једино си знао да обојица
живе са родитељима и на томе си им, негде дубоко, завидео мада не би
више могао ни да замислиш себе са својим маторцима под истим кровом.
Али, они су живели у једном другачијем месту, 150 километара јужније,
довољно далеко од твоје бремените егзистенције.
Док си се једног јутра враћао са посла, одузет од умора, стигла ти је
порука од Маше:
Ja haću vidjet te što pre.
Да ли си се разнежио због стања свог организма у то доба дана или ти се
мозак разбистрио од свих негативних емотивних наноса, тек одмах си јој
отписао:
Dobro, dođi do mene danas iza dva. Sad se vraćam s posla i moram da se naspavam.
Е, да ти је нeко причао да ће ти се у неколико дана десити сва ова исправљања кривих животних путева, вероватно би се кладио против те идеје,
но сад се то размотавало у пракси. Још је једино остало да се појаве Нађа,
Лана и анђеоска девојка, а и то си очекивао, незасит, после ових преокрета. Коло среће окреће се...
Дошавши кући, рутински си себи спремио кревет у увукао се у
њега док су ролетне биле спуштене до дна – да ти дневна светлост не би
реметила починак. Но, ниси могао да заспиш од узбуђења. Мисао да ће
можда уследити продужетак романсе са Машом довољно те је окупирала.
227
Покушао сам с трезвеним расудом да је она сада решена да игра поштеније с тобом, а то значи да ћеш и даље бити под присмотром Службе, али
се бар она неће претварати да је твоја драга, рачунајући да си се после
гледања оног порно филма расвестио. С друге стране, твоје слабо мушко
срце је било спремно да јој све опрости због успомена на слаткоћу ваших
спајања, њених умилних уздисаја и треперавог гласа, који је лучио комбинацију руског и српског језика, док си је узимао. Нормално, споловило ти
се са таквим реминисценцијама укрућивало ко копље. Сетио си се и оних
њених затегнутих стопала на видео запису, кад јој је Нађа забијала вибратор у међуножје и већ си морао си да отрчиш до тоалета. Уопште Маша је
било превејано женско које је умело да вешто манипулише својим телом и
туђим страстима, осећањима. Помислио си да би било потпуно правично
да је, пошто ти после онакве издаје долази на ноге, силујеш! Али, то ниси
био ти, а друго – сачувао сам ти разборитост, то јест копчу са причом о
завери. Шта је било паметно да с њом сада учиниш, како то да одиграш?
Сваки мој савет који је ишао у правцу тога да је арогантно примиш у свој
стан и са дистанце испиташ, наилазио је на огорченост твог срца. Зато сам
морао да пређем на резервни план. Успавао си се.
У један сат си се сасвим узврпољио, смушен и слуђен због цајтнота.
Почео си у магновењу да поспремаш стан који, иначе, није био уреднији
ни док је она у њему живела. Ниси био довољно задовољан ни распоредом, па си комоду у углу собе почео потпуно сумануто да извлачиш на средину – да би се онда одмакао два корака да видиш учиник свог труда, а
затим си вратио тај намештај у првобитно стање. Најзад си, кад више није
било шта да се ради са стварима, с истим жаром прешањо на мрцварење
себе у погледу стратегије понашања. Ниједно решење ти није изгледало
довољно добро иако сам ти ја изнутра упорно сугерисао да је основно да је
одржиш на дистанци и да је темељно испиташ да би знао на чему си с њом
реално. Твоје срце и его противили су се томе. Ако је одмах не казним за
оно што ми је урадила, нећу никад и она ће ме опет вући за нос. Како је само
није срамота да ми се после свега тога појављује пред очима!? Али, какво
сам ја говно- чим јој глас чујем, изгубим се. Па зато ти и кажем да будеш
миран и испитивачки настројен. Да видимо прво шта сад она хоће од тебе.
Ма, важи. Да смирено седим преко пута ње – то нема шансе. Али, мораш да
сазнаш њене намере. Знам ја њене намере. Долази да ми цвили и изводи неко
покајање. Јеси ли сигуран? А зашто и даље да глуми кад је јасно да ради за
мурију? Па, зато, брате, што је схватила да су претерали са мном. А хоће
и даље да ме држе под својом контролом. Много си наиван и неразуман. Ма,
скини ми се више!
Зазвонила је. Ниси могао да устанеш из фотеље. Ноге су ти се завезале. Слично осећање као и кад је она крупна плавуша – бучерка у твом
завичају први пут дошла у твој стан. Додуше, тад ниси ни знао шта је секс,
па ти је она добру лекцију дала, а са Машом си прошао већ једно полу228
годиште. Но, ниси умео себи да помогнеш у погледу држања према овој,
несумњиво промућурној, странкињи. Главе тешке као мерица и тешког
дисања кренуо си у ходник. Отворио си врата и угледао њено насмешено
лице, које те је одмах озарило. Пољубио си је неспретно у образ и увео
унутра. Она је извештачено уздахнула и помпезно коракнула у твоје
предсобље. Тада ти је зазвонио телефон. Извинио си се Маши, показујући
јој руком да комотно уђе у собу, отворио си поклопац, а с друге стране жице
је био, наравно, Раша. Проверавај ти слободно, сељачино! Брзо си завршио
разговор са Рашом, уз обећање њему да се вечерас срећете, и с натмуреним лицем ушао си у собу, но одмах си га пред гошћом развукао у усиљени
кез. Она је већ седела у твојој фотељи са прекрштеним ногама. Уочио си да
је имала дубоке каубојске чизме, те црне топле хеланке, затим кратку сиву
сукњу и плетени бели џемпер са браон чипканом марамом преко рамена.
Њено овално словенско лице је било уоквирено уфрћканом светлосмеђом
косом, а на глави јој је стајао црни раиф. Деловала је свеже и задовољно,
а зе тебе, наравно, довољно еротски ради распаљивања жеље. Ипак, имао
си јаку вољу да те то не одвуче у странпутицу, опет. Успео сам да се некако
изборим унутар твојих вијуга и да ти хладим мозак непрестаним понављањем мантре: – Буди смирен. Испитај је.
−− Чиме могу да те послужим?
−− Хеј, што си так формален? Као да нисмо ту били вмјесте.
−− Добро, за почетак реци ми шта би попила? Такав је ред.
−− Ах, ред, ред. Правила, правила да би ме удавила? Је л` так?
−− Да, тако је. Трећи пут: пијеш нешто?
−− Можна, један ђус. Знају да то увјек имаеш.
−− Хоћеш ли мало вотке у ђус?
−− А, не, не – фриволно се насмејала – још није ноћч.
−− Ха, добро, ја ћу попити ђус-вотку.
Одлучно си јој окренуо леђа и ушао у кухињу. Пресабирао си се. Твоје
држање је било одвећ резервисано и ставио си јој до знања да си на дистанци. Сад ће сигурно она прва кренути у напад, а за тебе је то добро. Тако
ћеш се лакше сачувати, мислио си.
−− Изволи – пружио си још дугуљасту чашу са ђусом, а она ти је хитро
палцем помиловала шаку, стресао си се у месту.
−− Хвала лепо – отпила је неколико гутљаја и уздахнула, забацила главу
у страну.
Сада сигурно иде нека тугаљива прича не би ли ме завела. Е, па нисам ја онај
стари тупан!
−− Знаеш ти, гусане један, кољка ја патила за тебе.
−− Јеси ли? – трудио си се да будеш немилосрдно ироничан. – Верујем
да ти није било лако.
229
−− Да, да, многа суз пролила. Питаеш ли што те не назвала?
−− Рецимо.
−− Патаму што си ти за мене бил дивљак. Ја дњом, ана увече...
−− Дај, не претварај се да ниси за њу знала.
−− Што? Што ти сказал?
−− То што си чула! Не желим да звучим грубо, али те приче твоје ме
више не занимају.
−− Али ти дулжен ћут што ја тебе аставила!
−− Добро, хајде, изреци своју текстуалну улогу.
−− Жаљ, ја аткрила да ти с њом.
−− Како си открила? Је ли ти можда нека птица јавила?
−− Не буди грјазан! Ана дашла аднаво дана кагда ја била здес.
−− Аха, тако случајно дошла и вас две се сите испричасте у мом стану?
Пази да не поверујем!
−− Дурак!
−− Хајде, молим те, још смо почели и да се вређамо.
Хтела је нешто да заусти, па се угризла за усну, нагло устала, приближила
прозору и замишљено гледала споља. Хтео си да јој нешто заједљиво добациш, али ти је било жао. То је било затишје пред олују. Она се нагло окренула ка теби са лудачким погледом и смехом. Почела је да ти прилази, ти
си узмицао.
−− Јесам лепа? Јесам добра кад сам се с јејо туцала? Лепша чем Нађа, ја
лепша!
−− Маша...
−− Нисам ти ја више Маша, ја курва, тепер курва! – коса је почела да јој
се разноси, а уста шире у ајкулине чељусти.
−− Стани, жено божја, нисам те ја звао да се видимо него си ти хтела
сусрет. Реци- зашто? Зашто-кад и ти и ја знамо све?
−− Знамо све – поновила је искарикирано. – Ма, ти не знаеш ништо!
−− Добро, не знам ништа. А што си хтела сусрет са мном онда?
−− Што те волим, дурак! – и обрглила те својим рукама, јецајући и приносећи своју главу твом десном рамену.
Међутим, ти си се на време измакао и држао је на дистанци од пола метра
од себе. Гледали сте се ћутке. Њене сузе су текле низ образе.
230
−− Волиш ме, а? – рекао си изазивачки.
−− Волим, јешо! – уплаканим гласом је издекламовала. – Ја глупа, луда,
но волим. Перви рас здјес.
−− А што си ме онако повредила? Кад ме волиш-што си ми онај одвратни
снимак оставила!? – сад си ти кренуо према њој.
−− Нисам ја!
−− Него ко је!? Јесам ли ја сањао можда да те Нађа туца...
−− Немој, кад те молим. Ње гавари... – бризнула је у гласни плач.
−− Још како ћу да говорим и да вичем: ти си курва, јебана курва, јебу те
мушкарци, вероватно многи, а јебу те и жене!
−− Ње магу да дишем... – кроз јецаје је изрекла док се савијала ка поду.
−− Слушај ме сад, ево спустићу тон. Прекини да цмиздриш. Одмах! Или
ћу те избацити из стана све са стварима које си свих ових месеци
оставила овде.
−− Ње магу... – пала је на под као да је у потпуном растројству.
−− Ту представу сам тачно могао да предвидим – наставио си да је убадаш што хладнокрвнијим тоном. – Шта ти је друго преостало него
да глумиш лудило!
−− Али ја те волим, волим, волим – њено згрчено уплакано лице умало
да те умекша док је чупала одећу на себи.
−− Добро, хајде смири се па ћемо да причамо, даћу ти шансу. Али прво
мораш да се средиш. Ово је безвезе. Нисмо деца. И ја тебе волим још
увек, Машо.
−− Што ти так акрутан? – подигла је уплакано лице ка теби.
−− Рекао сам ти да се смириш, Машо.
−− Што, што? – обавијала се око твојих ногу и својим мокрим лицем ти
миловава потколенице.
−− Нема потреба да се понижаваш. Смири се.
−− А што, што? – сад је њено лице опет добијало лудачки изглед.
−− Рекао сам ти да се смириш! Сад! Одмах! – испруженим кажипрстом
си јој запретио.
Она је оћутала тренутак два, а онда је опет букнула с још јачим плачним
вртлозима, не испуштајући ти ноге. Успео си да је отресеш таман толико
док ниси ухватио свој бежични телефон и окренуо број хитне помоћи.
−− Ало, је ли то хитна? – викао си у слушалицу, а она је наједном стала и
гледала те забезекнуто кроз водени прозор својих капака.
−− Молим вас, хитно једно возило у Лоркину бб, стан 24. Моја девојка
има нервни слом.
−− Шта гавариш? – она је устала и притрчала ти, на време си прекинуо
везу. – Јеси нормален? Ти луд, не ја!
−− Ај, бежи ми с очију! – самог себе си изненадио, а догађаји су одвијали
пребрзо да бих могао да их контролишем.
−− Убићу те! – кренула је ка кухињи, вероватно да узме нож, али ти си
скочио на њу свом силином свог тела и моментално је оборио на под.
Она је завриштала, ти си јој ставио руку на уста, она те је угризла, ти си
јаукнуо, али си је и даље држао притиснуту на поду. Како те је још једном ујела и то за раме, био си принуђен да је удариш песницом у главу,
ризикујући да је убијеш. Ипак, толико си је ошамутио тим ударцем да те је
изгубљено гледала својим крупним плавим очима, али није пуштала гласа.
231
−− Је ли видиш шта се дешава када ме нападнеш, вештице једна!? – још
једном си је жестоко ударио у главу, посред чела и одмах се онесвестила.
Глава јој је олабављено скренула у страну. И трећи пут си је ударио из све
снаге посред чела док се није сасвим умирила. Кренуо си и четврти пут
да је удариш, али звоно те је зауставило. Пришао си шпијунци, тресући се
ко да те је ударило 2000 волти. Двоје радника Хитне помоћи је журило да
обави свој задатак. Наместио си лице на максималну забринутост и отворио им врата.
−− Где је болесница? – упитао је нешто млађи мушкарац, који је носио
импровизовани лежај, док је за њим нешто спорије улазила докторка
педесетих година с гадљивим изразом лица.
−− У соби. Био сам принуђен да је неутрализујем јер је хтела да се убије
–дахтао си, докторка те је погледала прекорно. – Даћу изјаву у полицији.
−− Наравно да ћете је дати – с подигнутим обрвама, љутито, са
стрељајућим погледом те је осматрала докторка. – Јер ово је била
права туча. Погледајте ову крваву мрљу – показала је свом помоћнику барицу крви која је из Маше истекла у међувремену. Ти си се
престравио. Маша је лежала непокретна у локви крви.
−− Ништа, позовите, докторка, одмах интервентну – исцедио је помоћник док је утврђивао да ли Маша дише, па пошто је потврдно климнуо главом, кренуо је да расклапа лежај и да је положи на њега.
Ти си знао да ти нема друге до да истог тренутка окренеш Рашу. И то си
учинио са свог мобилног пре него што је докторка позвала интервентну.
Удаљио си се неколико корака, у своју кухињу, докторка те је пратила
својим оштрим погледом.Ставио си шаку преко уста тако да те докторка
не би чула.
−− Срање, истукао сам на мртво ову Рускињу, сада је ту Хитна помоћ,
они су позвали интервентну.
−− У курац! – викнуо је он. По начину прекидања везе понадао си се да
ће стићи довољно рано.
Докторка је наложила свом помоћнику да хитно позове појачање из Хитне
помоћи. Вероватно је стрепела од твог напада. Помоћник је то нервозно
прихватио и назвао некога мобилним да се сместа створи у твом стану.
Добро си чуо речи:
−− Покушај убиства! Интервентна је обавештена! Докторка остаје до
вашег или њиховог доласка, јер не знамо шта је власник стана спреман да уради. Пожурите!
Осећао си као да си пао у сопствену клопку. Ствари су се прелако отеле
232
контроли и сада је само Раша могао да их заташка. Требало је сачувати
хладну главу. Пумпао сам ти мисао да апсолутно не предузимаш ништа
док се он појави и да слушаш докторку.
Докторка је непокретној Маши опипала, измерила пулс, уписала
нешто у нотес, а потом се окренула према теби. Овог пута је избегавала да
те погледа. Као да је и она први пут наишла на овакву ситуацију.
−− Потанко ми испричајте шта се десило.
−− Дотична Маша Удворникова је дошла по своје ствари у мој стан
пошто смо раскинули.
−− Када?
−− Шта када?
−− Па, када је дошла у ваш стан?
−− А то? Реко` - питате ме кад смо раскинули.
−− То је ваша приватна ствар. А ово је важно за истрагу...
−− Е, па не можете ви докторка да водите истрагу, већ ја – бануо је
дрчно Раша насред собе и показао јој своју легитимацију.
−− Зар сте већ стигли?- одобровољено ће докторка. -Одлично. Нисам
знала да сте тако ажурни. Обично почекамо и по пола сата.
−− Е, па, зависи ко је био дежуран. Ја увек стижем на време. Добро је,
можете ићи. Сад ћу ја овога да испитам тамо где треба!- гледао је да
буде што уверљивији и зато му је лице био намрштено.
−− У реду. Ми можемо да кренемо. Богдане, па где је то појачање?
−− Докторка, препустите мени то појачање и крените са вашим помоћником. Ја ћу вам помоћи да изнесете болесницу. Морамо бити што
дискретнији, због комшилука- декламовао је намрштени Раша.
Потом се Раша окренуо ка теби, хитро је извадио лисице из торбе и на
твоје запрепашћење, ставио ти их на руке и привезао за фотељу на коју си
сео. Још ти се намргођеног лица унео у лице:
−− А ти, мангупе, немој да си се покушао било шта – витлао је шакама
пред тобом. Изгледа да је заиста био бесан због расплета, па си се
уплашио да ћете у најмању руку пребити кад се врати. Докторка је
послушно кренула, а Раша и Богдан понесоше Машу без свести на
носилима низ степенице.
Раша се вратио за пет минута, био је сав зајапурен. Ништа ниси проговарао, чекајући да видиш шта ће бити његов импулс. Велико олакшање ти је
настало кад си га видео да пада у напрасни смех. Није могао да престане да
се смеје, гледајући час у крваву бару на поду, која је остала од Маше, час у
тебе. Учинило ти се да се управо растајао од памети. Опет, изненађењима
није било никад краја. Он је одједном, сав диваљ у лицу, устао, скинуо џемпер, раскопчао своју кошуљу и пришао ти, ослобађајући те стега:
233
−− Баш си средио ову Рускињу. А и нека си. Права је курва. Него, ако је
они тамо у Ургентном не оживе, следи ти робија!
−− Па, неће ваљда умрети! Нисам хтео да је убијем. Дај, Рашо, среди
нешто.
−− Урадићу, као и до сад, све што могу. А шта ћеш ти мени за узврат?
−− Све што хоћеш. Само немој оно, молим те. Нисам спреман након
свега овога...
−− Немаш много избора. Боље одмах да ми удовољиш. Ионако се нисмо
креснули бар пола године.
−− Не желим. То јест не могу сад, како ти није јасно.
−− Мооооолим? Је ли ти то мени противречиш? А тражиш од мене да те
по стоти пут спасавам! Је ли то поштено?
−− Кажем – не желим то више. Хоћу да будемо пријатељи.
−− Пријатељи? Ти и ја? Јок. Не можемо ми, један инспектор и један починилац могућег убиства, а мислим и на оног деду-лудака, да будемо
пријатељи, како ти то није јасно. Тога има само у „Злочину и казни”
Достојевског.
−− Није ми јасно. Ти си убио деду, а не ја. Што не можемо да будемо
пријатељи? Јесам ли ја можда нижа раса ако нисам у Служби као ти?
−− Немој сад да ме ваташ на ту фору. Дај гузу, па ћемо после да причамо.
−− Не, можеш само да ме силујеш. Својевољно више то нећу.
−− Ха, ха, ха, ха. Па, добро, сам си ово тражио! Дај руке да ти вежем опет!
−− Добро, немој да сереш! Како ћеш овако привезаног да ме караш?
−− Наравно да ћу те карати. Боље ја то да ти радим него они у затвору!
−− У глави ти је био тотални метеж, но ја сам ти добацио да му се никако
не препустиш. Снађи се, дечко, имаш 30 година! Убиће ме ако му се не
подам. Па нек те убије ако сме! Не дај му се!
Стајао си право, лицем окренут ка њему и мрко га посматрао. Пришао ти
је, прислонио пиштољ на потиљак и кренуо да те грубо и нервозно раскопчава. Почео је и да дахће као вепар, кад је успео да обојици скине панталоне и да те прислони уза носећи зид собе, леђима окренутог ка себи.
Таман се спремао на акцију кад је зазвонило звоно на вратима и његов
мобилни телефон, у исто време. Он је гласно опсовао и окренуо се да би
дохватио свој телефон који му је остао у панталонама. Ти си тада више
рефлексно, него плански, пошто те он подсетио на случај убијања дедеколекционара, повукао ногом тепих под својим ногама и он се саплео
преко њега. То је било довољно да он испусти из руку свој пиштољ, који је,
срећом, био закочен. Ти си муњевито зграбио утоку и, чврсто је стегавши
десницом, усмерио цев ка њему. Његов измезубљени поглед умало те није
натерао на лудачки смех.
234
−− Шта радиш? Јеси ли луд? Па знаш да свакога у овој држави могу да
убијем и да за то не одговарам – изговорио је док је савијених леђа у
полустојећем ставу навлачио себи панталоне.
−− Ништа. Сад ће интервентна да уђе, па ће ме ухапсити због напада на
службено лице.
−− Што тако?
−− Па или то или да те убијем, јеби га!
−− Данко, не могу више да те препознам. Ти ниси више онај добри тип.
−− Нисам. Било је време да одрастем. Нешто сам учио и од тебе, зар не?
−− И шта, сад ћеш због мене у бајбокану? Ма дај...
−− Па сужен ми је списак могућности. Ти би ме и даље покривао, али
да ме за узврат караш. А ја то нећу. Нећу секс са мушкарцем, већ са
женом, са буљуком жена, разумеш, педерчино! Ја хоћу да карам, а не
да ме карају!-унео си му се у лице , које је већ дрхтало.
−− Па, у затвору ће те карати највећи пропалитети. И неће бити никог
да те заштити. Караће те до изнемоглости. Шта ти је, заустави се док
не буде касно!
−− Е, јебем ти заштиту од хомосексуалца-манијака. Боље онда без таквог заштитника.
−− Пре ти то није сметало! А из колико срања сам те само извукао. И из
овога би, свега ми! Дај ми шансу.
−− Верујем, али не пристајем више на твоја правила игре!
−− Чекај, зар је то толики проблем да ми се сада светиш, јеботе!?
−− Проблем је. Није реч о дупету или глави. Проблем је, јер ми се то не
свиђа и не прихватам. Тачка! Ја сам Данко Ђуричић, слободна личност. Кажем ти лепо- хоћу да се јебем искључиво са женама, само ме
то занима и привлачи.
Интервентна је дивљачки залупала на врата стана, обојица сте се од тога
стресли.
−− Добро, брзо се одлучуј шта ћеш да радиш, јер ће ови из интервентне,
без пардона, да ти развале врата за који трен.
−− Па ти ћеш се, онда, инспекторе, и овог пута извући.
−− А могу и да те спакујем њима, шта би ме коштало? – покоушао је да
звучи сабрано Раша.
−− Нећеш ти то урадити, знам. Хајде, на посао – показао си му пиштољем,
који си брже-боље иза његових леђа склонио у полицу с књигама,
да оде до улазних врата и на свој начин реши ствар. У секунди си
навукао гаће и панталоне на себе, и стао си код одшкринутих врата
дневне собе да посматраш још једно Рашино извлачење тебе.
Раша је пришао вратима, нервозно се накашљао и отворио их.. Са прага се
чуло неколико непознатих мушких гласова. Ти си искористио тренутак да
пошаљеш следећу поруку Нађи:
Hitno dođi do mog stana, ugrožen sam!
235
−− Добар дан. Да ли сте ви власник овог стана? – заштектао је непознати баритон интервентног полицајца.
−− Не, ја сам инспектор Берић, ево мојих исправа. Данко Ђуричић је
власник и управо га ислеђујем у соби. Хоћете да уђете?
−− Хм. Откуд први криминалистички инспектор на оваквом задатку?
То није уобичајено – био је упоран човек из интервентне.
−− Знаш шта, брале, немој ти мене да испитујеш да не бих ја сад
постројавао твог шефа, знаш! Хоћеш ли да га одмах позовем?
−− Не, господине, нема потребе. Ево ми ћемо само кратко обавити
увиђај, а ви вршите свој посао, наравно да вам се нећемо мешати у
истрагу. Али, по налогу долазимо...
−− Е, па нећете ви ништа њушкати овде, јер нема потребе. Данко је наш
човек, сарадник државне безбедности и не проверавајте ништа.
Ви само рутински напишите да сте видели да је стан у нормалном
стању, да нема трагова борбе и насиља, а што се тиче извештаја – власник стана Данко Ђуричић се посвађао са својом бившом девојком
Машом ... не знам сад презиме, која је покушала да се убије скоком
са терасе његовог стана, у том рвању он је њу нехотично ударио у
чело и она је пала у несвест. Одвезена је колима хитне у Ургентни
центар где ће јој бити указана одговарајућа нега. Данко Ђуричић,
професор информатике је неосуђиван, незабележен у било каквом
незаконитом делању и тако то, срочите како хоћете. Не можете сада
да улазите, јер је наш разговор веома деликатан, морам да извучем
од њега још неке информације. Разумели сте?
−− Јасно. Само наш човек, ипак, мора да има усликан стан и учесника у
тучи. Нека само он уђе и то одради за пет секунди.
−− Ти, бре, ниси нормалан човек! Јеси чуо шта сам вам свима рекао?
Ајде марш!- Раша је залупио вратима.
Раша се, бесан као рис, вратио у собу, где си га већ чекао с пиштољем у
рукама. Опет је деловао избезумљено. Је ли могуће да се утоке толико
плаши? Па играо се с њом за време оне седељке. Шта му се десило у међувремену? Гестикулацијом је показао да ће сести у фотељу, ти си му климањем
главе то одобрио. Знао си да време ради за тебе и да је сад једино важно
да се до Нађиног доласка ништа значајно не догоди. Морао си да сместа
пређеш на причу.
236
−− Свака част, инспекторе, до јаја како си их почистио – настојао си да
га раскравиш.
−− Јеси вид’о? Он ће мени да контрира, прашинар најобичнији. Све је
то багра која с дилерима и ситним гангстерима прави компромисе.
−− Сто посто. Само је смешно колико је био упоран да уђе.
−− У ствари то је обавеза његова, само ти то не знаш кад не радиш за
мурлук. Њега ће, ако је челни у тој патроли, сигурно да дркају што
није донео некакав снимак. Ма ко му јебе матер!
−− А што ти са својим звањем не можеш да дођеш пре њих на некакав
увиђај или да покренеш истрагу?
−− Смараш ме, то је ствар наше унутрашње организације. Шта те брига,
уосталом?
−− Хеј, полако, ја сам газда ситуације – погладио си његов пиштољ који
ти је био у десној шаци.
−− Шта ћемо нас двојица сада? – деловао је више уморно и измучено
него бесно.
−− Па, види: ако те убијем, немам тако јаке везе у мурији и судовима да
бих могао да избегнем кавез. Поред осталог укаљао бих породичну
част и скењао своју перспективу...
−− Скрати мало, нећу сад да слушам твој трактат.
−− Ако те пустим као да ништа није било, можеш још и да ми се осветиш.
−− Зашто бих?
−− Па, познајем те. Ти си комплексаш и тотални егоиста.
−− Је ли ми то хвала за све што сам за тебе учинио?
−− Не, али знаш како се каже : није важно шта је било до сада, него шта
ће бити од сада.
−− Е, па не може тако! – нервозно је устао, а ти си му пиштољем показао
да се врати у фотељу, што је и учинио, приметио си да му се тресу
руке. – То је свињарија. Ја сам ти био и остао заштитник, једини
пријатељ у овом граду. И сад би све то да избришеш и шатро нема
везе, је ли тако, јеби га?
Пао је у ватру, што је сјајно, јер време одмиче. Хајде, Нађа, кучко, што те
већ нема! Невероватно како све долази на своје! Чудесно! Има правде у овом
животу!
−− Сад ми још само реци да се ништа од свега тога, што сам набројао,
није ни десило. Па, човече, ти си већ могао да будеш осуђен за оног
чилагера! Како да ја будем убеђен да ниси намерно на смрт измлатио ову Рускињу кад и мене, који сам ти у овом граду најближи,
хоћеш да убијеш? – нервозно је глагољао Раша.
−− Ако мислиш на Машу, мислиш да не знам да си је ти мени наместио?
−− Ко наместио? Кога сам ти ја, бре, наместио? Шта причаш? – фаца му
је опет била избезумљена.
−− Па Машу, коју сам управо шкартирао, као и Нађу, полицајку. Мислим
да се презива Сеферовић. Као не познајеш је?
−− Наравно да је познајем. Али први пут чујем да се вас двоје познајете
и да сте у некаквој шеми, мајке ми – деловао је искрено изненађено.
−− Дај, не фолирај. А ко је њих две снимао док су се кресале?
237
−− Ко бре кресао? Шта причаш ти, кеве ти? Ја стварно не знам о чему
говориш!
−− Не знаш, а? Е, па онда ћемо то обојица ускоро сазнати.
−− Где је Нађа, мајку јој! Прошло је већ 15 минута.
−− Слушај, буразеру – покушао је Раша да звучи мирно иако се осећало
узнемирење у његовом гласу – ја сам се очигледно око тебе зајебао.
Ова пауза, колико се нисмо виђали, учинила је да си се ти толико
променио, да је то нешто немогуће. Па ти си постао гора звер него
ја што сам.
−− Добро, не мораш сад да ми се шлихташ. Него, где си ти све ово време?
Одједном си нестао. Нема те да се јавиш. Макар поруком.
−− Лана, твоја добра комшиница је разлог.
−− Је ли? А како то?
−− Сећаш се да смо се нас двоје на оној твојој шатро седељци смували.
Значи, то је било то.
−− Добро, даље?
−− Па, ништа. Били смо пар, излазили смо. Она ме је питала за тебе.
Ништа јој наравно нисам причао.
−− Наравно да ниси, јер би те то сјебало.
−− И све је било у реду док једном нисам провалио да нас нека кола
стално прате. Питао сам је да ли зна ко би то могао да буде, она ми
је одговорила да не зна. Али то је учинила тако ноншалантно да ми
је одмах био сумњиво.
−− Ау, па та уопште није наивна.
−− Ни најмање, само слушај. И тако, нас двоје смо једно десетак пута
изашли. Правио сам се да то не примећујем. Једном, ипак, нисам
издржао, већ сам нагло закочио кад смо били у Булевару Николе
Тесле, негде близу Ушћа.
−− Можда сам и ја могао на вас да налетим.
−− Молим?
−− Ма, ништа, лупетам, настави.
Закочио сам и ова кола иза нас су морала да стану. Излетео сам с утоком и
прислонио је возачу на стакло. Морао је да га отвори. Био је у колима сам.
Дрипац један проћелави од тридесетак година бабурастог носа.
−− Дакле не могу да верујем да је то он, а одмах сам на њега помислио.
Комшилук је чудо. Бар се нисам зајебао у процени да је тежак играч.
−− И јеси ли му узео возачку или личну?
−− Не, јер је тип показао легитимацију државне безбедности.
−− А зове се? – сад си ти зазвучао хистерично.
−− Ти као не знаш? Па твој комшија са спрата - Коцев!
−− Па, логично да је пратио Лану кад се знају годинама.
238
−− Јеби га, онда си могао да ми кажеш да је и она у шеми са муријом, а не
да улећем у забран. Стварно не знам ко је од нас двојице коме сместио.
−− Не лупетај! Човече, зар и Лана у игри?
−− Па, да. Обоје раде за оног Берковића из Шестог одељења.
−− Аух! Срање! И шта је онда било?
−− Па, ништа, мало смо се испичкарали и свако је наставио својим путем.
Лана ми је све признала. Шутнуо сам је. А после сам се побринуо да
нестане. Нисам смео да угрожавам свој статус. Берковић је јак, али
моје везе су јаче.
−− А значи рокнуо си је? Видим ја да је нема! Црна истино!
−− Раша је упадљиво ћутао, смркнут и погнут напред.
−− А што ниси смакнуо и тог Коцева, матер му? Да то ђубре не видим
више ниједном!
−− Јеби га, он је имао јачу заштиту. Као да је Берковићу неки род.
−− И шта, то све ниси могао да ми напишеш у једној поруци.
−− Откуд сам знао да ли виђаш Ланину породицу? Да ли те смарају? Па
они су само два спрата испод тебе. Живиш у зверињаку !
−− Баш зато. Да си прави човек, не би ме оставио у незнању. А и та твоја
прича има напуклина. Не верујем ти да ниси знао за Машу и Нађу.
−− Знаш шта, ја сам се хиљаду пута уверио да је блажено незнање боље.
−− Нарочито. И кажеш ниси имао појма за Нађу и Машу? Ко ли их је
онда мени наместио? Ко их је снимао док се јебу, саме, у мом стану, а!диљачки си повикао, а он је устукнуо, са отвореним устима.
−− Невероватно да сам толико изван те приче! Значи и мене су одрадили
ко мајмуна. Знао сам за шему, ево признајем. Морали смо да те контролишемо са више страна.
−− По чијем налогу, јеботе?
−− То ни у лудилу не могу да ти кажем. Али сазнаћеш временом.
−− Знам већ сад. Мој матори. Погани дебеовац !
−− А зато си се ти тако прокурчио, јер си скапирао да ти је ћале резидент.
−− Па било је време да скапирам. Само зајебали сте се сви ви ако сте
мислили да ћу остати фукса до краја.
−− Не, ја то никад нисам мислио. А то што сам те карао, то је био тест за
издржљивост твоје извитоперености, нисам то радио зато што ми се
то свиђа. Ћале је хтео да те се реши. Ето, то је нешто што мораш да
знаш!
−− Рођени ћале се свети сину тако што му намести полицајца педера и
манијака !? Ништа болесније нисам чуо.
−− Заиста је тако, веруј ми. То ти је иницијација за увођење у неке редове.
Али, ја нисам задужен за то...
−− Знаш шта, то је тако велико срање и све погрешно да не желим ни да
помислим, ни да се сетим, разумеш. Него, шта кажеш-Маша и Нађа
нису биле под твојом контролом? Знаш како ти верујем...
239
−− Нађа јесте, Маша је, наравно, из неке друге екипе.Али, сарађујемо.
−− Како сам знао! Пизда ли вам материна пандурска, свима вама!
−− Али, то са њиховим кресањем у мом стану, то није моја акција, ево сад
сам се шокирао кад сам то чуо. Никад не би помислио за Машу да је
лезбејка. За Нађу ме не чуди. Она је дегенерична.
−− Хтео си да кажеш да ти је Нађа рекла да је туцала овог великог јебача,
али сам те закочио у последњи час. И набацио ти нову мисао.
−− Види стварно. Није ваљда тај јебени Коцев улазио у мој стан!?
−− А што те је тај нагазио? Јесте био у шеми са свима, али не би те мучио.
Колико знам, и твој ћале је с њим био на вези...
−− Прекини! Него слушај. Сад ћу ја позвати ту Нађу, а ти буди сакривен,
рецимо у орману, па ћемо то око тог порно филма да испитамо...Шта
стоји иза тога.
−− Ти си луд, који ће ми то? Треба да се посерем на свој двадесетогодишњи рад у мурији? Ни говора! Шта стоји – чиста обест и бахатост,
веруј ми, ништа друго. Па ако ико зна тај профил људи, то сам ја.
−− Не баш хоћу Нађу пред тобом да ислеђујем! Или ћу вас обоје рокнути!
−− Ти си полудео!
−− Мораш да ме слушаш, немаш куд! – провртео си пиштољ у руци.
−− Ма ти немаш муда да ме убијеш! Ти си флека, а не човек. Знам ја тебе!
−− Јеси ли сигуран? – устао си док је он и даље седео, зенице су му се
шириле. – Ја више немам шта да изгубим. А тад је човек најопаснији.
−− Ти си луд до балчака! Јебаћу ти матер кад све ово заврши. Неће те
бити! Јеси ли свестан да ми нећеш утећи? Ни на Нови Зеланд да одеш...
−− Мики, ти се опет залећеш. Откуд знаш да ћеш се из овога извући? Сам
си рекао да би могао да сведочиш да сам ја, а не ти убио старца. Превише знаш о мени. Ипак, најбоље је да те пошаљем на онај свет.
−− Немој да ме засмејаваш. Ти имитираш неки лик из филма, шта? Ало,
глупане, ти ниси калибар убице, ти немаш ту шифру!- почео је да се
грчи и стеже рукама наслон од фотеље.
−− Шта, за убијање је потребно неко посебно знање? Па, човек се учи
док је жив, зар не? А ако ми је ћале дебеовски дон, што ја не бих био
убица, а?
Стварно не верујем да сам ово ја. Ово као да је неки зао дух ушао у мене и
кроз мене говори. Ах!Сад ће ме напасти, видим му то у очима! Сад или никад!
Рокај, бато!!! Можеш ти то!!! Ти си Данко Ђуричић!
Покушао сам да ти задржим кажипрст да не повучеш ороз. Но, Раша
је изненада мајмунски скочио на тебе и ти си у паду рефлексно повукао
тај кобни потез. Пиштољ је био с пригушивачем, па пуцањ није одјекнуо.
Његово погођено тело с исколаченим очима је пало преко твог. Искобељао
си се. Из његових груди је излазила тамно црвена течност, а тело се праћакало у предсмртном ропцу. Згрозио се се од тог призора и отишао си у купатило. Покушао си да повраћаш, али ништа није излазило, само си у глави
240
трпео олују. Умио си се. Прибрано си очистио пиштољ неким пешкиром и
вратио га на полицу с књигама. Рашино тело је било непокретно, а црвена
бара у средини дневне собе је ширила свој опсег. Чак се гротескно спојила
са барицом која је остала од Маше. Тако да ти је практично цео под дневне
собе био обливен крвљу.
−− Страшно! Шта сам урадио! Постајем масовни убица! Не, он је крив.
Као и Маша... Хајде да мислим о нечем другом...Изгледа да се онај порно
није десио у његовој режији или је добро одглумио до краја. Ух, који
ужас! О чему ја мислим. Постајем монструм!!!
Вратио си се у купатило, прао си додатно руке једно пет минута скоро
врућом водом, а потом си се, најхладнијом могућом, опет умио. Погледао си
се у огледало. Лице ти се у магновењу тресло као јаје на тигању и некако се
изобличило. Очи су ти биле црвене.
Одједном те је ухватила страшна фрка, поред осталог и због скорог Нађиног доласка. Сад си силно желео да она дође што доцније. Док си
склањао Рашин леш на терасу и прао с кофом воде паркет у дневној соби,
претурао си по мембранама у каквој су комбинацији Нађа и Коцев, и како
ћеш се њега решити.
Вероватно су сви у шеми, само се Раша истрчавао. Он је једини радио
за тебе. А Маша, Нађа, Лана, анђеоска девојка су те само црпеле. И иза њих
Коцев. Логично. Он и последње две су са Тајне. Нађа им је спољни човек, из
мурије. Вероватно је некад била у шеми с неким од њих троје. Пошто је у
зрелим годинама неиживљена с мушкарцима, рецимо да је била у вези са
Ланом. А ова и Коцев се знају од детињства. Берковић, дакле, ангажује тог
гмаза да направи своју екипу, овај у њу убацује згодну Лану, а Лана Нађу, која
се у мурији запошљава.Једна од њих, вероватно Нађа, убацује Машу. Чекај,
па Маша и анђеоска девојка су ти дале исти број фиксног као свој! Цела ова
прича о ћалету ми је реална. Хтео је посредно да контролише све аспекте
мог живота. Вероватно се његови пипци шире сада и до сплава где радим.
Ма шта ме брига за ћалета! Анђеоска и Коцев, то јест Лана се знају из краја.
Анђеоскин фрајер је кримос, и то је логично, јер она са или без његовог знања
сарађује са муријом, и то преко Коцева! Машу су вероватно нечим уценили
да и она сарађује, и то након досељења у Тајну кућу. Верујем да је она, макар
пореклом, из Украјине или Русије, јер је њен говор одаје. Ух, сви су повезани,
само си ти објекат. Преко твојих леђа су узимали дневнице. Треба их све
побити! А како ћу ћалету пред очи? Ма, који ћале, можда ја уопште нисам
његов син, већ само пасторак! Ми нисмо иста крф дефинитивно...
Утом се опет чуло звоно на твојим улазним вратима. Осврнуо си се да
ли је све почишћено и спремно за нови изазов.
241
НАРУЧИЛАЦ
После извесног времена и Нађа је била у твом стану. Њена црквенкаста
коса почела је да добија седе власи, а лице јој је, чинило ти се, у међувремену огрубело. Физиономија је је више била мушка но женска мада је и
раније била мушкобањаста. Можда је таквом твом утиску допринео утисак с оног порно филма. Имао си неодољиву потребу да је звизнеш по фаци
чим си је угледао на својим вратиа и намах си привукао у свест ону слику
где вибратором ровари твоју тадашњу драгу иако ти је разум говорио да
то она није урадила из страсти већ по задатку. Та погана служба! Но, сад си
се отиснуо далеко у наплати рачуна и ваљало је и да њу прво искористиш.
План ниси стигао да развијеш, али си знао да мораш најпре да је употребиш у отклањању Рашиног леша и скидању било какве одговорности са
себе. Ниси знао да ли ће ти помоћи или ће ти забити нож у леђа. У том случају ћеш је ликвидирати. Зато си морао да глумиш да си иста она будала.
−− Па, момче, нисам те видела сто година. Шта се то с тобом дешава? Ко
те угрожава? – полугрубо те је загрлила, рецимо као спортиста, не
очекујући да је унутар твог стана чека пакао.
−− О, па ко је то мени стигао? Изволи, уђи, баш те се моја гајба ужелела.
−− А је ли? – погледала те испитивачки с подигнутим обрвама и насмешила.
−− Па јесте. Откад си ти одавде отишла, није било никаквог секса.
−− Ух, немој тако, па нисмо нас две једине рибе у овом двомилионском
граду. Можеш да их имаш безброј. Види колико клинки то једва чека.
−− Да, али мени је срце стало у тим тренуцима кад сам оно гледао.
Мислим на онај видео запис. Који је невероватан...
−− Јеси ли ме зато звао да ме сада смараш о томе? Мислила сам да имаш
неки прави проблем чим си ме онако панично позвао–лице јој се
искривило и већ ти је личила на ругобу. Хтео си да је одмах рокнеш,
али сам ти зауставио стрем. Још мало, морао си да се уздржиш.
−− Да, имам, гадан, врло гадан проблем. Сад ћеш да видиш.
Повео си је до терасе где је, увијено у чаршаф, било положено мртво Рашино
тело. Чим га је видела, она је одскочила и затетурала се, а онда се учврстила
и ставила обе руке на уста да јој се не би разлегао громогласан крик. И овако
пригушен сигурно је стигао барем до стана бабе-боемке. Зато си је малтене
гурнуо назад у собу, да бисте били што неприметнији. Лице јој се тресло, као
и удови, спустио си је у фотељу. Без питања си отишао до кухиње и спустио
шећерну коцку у воду, вратио си се у собу и принео њеним устима. Она се и
даље тресла, али је отпила гутљај-два, спустио си чашу на наткасну поред ње.
242
−− Шта се то десило за име Бога? – изговорила је плачним гласом.
−− Убио се у мом присуству – ниси ни трепнуо, гледајући поред ње ка зиду.
−− Али зашто?
−− Само је фуриозно улетео у мој стан и почео нешто непромишљено
да говори. Покушао сам да га умирим. Он је извадио пиштољ, усмерио га ка мени, а потом нагло окренуо ка себи и пуцао.
−− Да ли је било сведока?
−− Не.
−− Размишљао си секунд-два да ли би било паметно да јој поменеш
интервентну и случај с Машом, јер она ће сигурно то врло брзо сазнати. Ипак си се уздржао. Тачније, ја сам ти набацио нову идеју.
−− Једино што сам успео да разазнам у целој тој причи је да га мучи
савест због неке девојке са којом је био...
−− А то је разлог? Па нека, требало је да цркне као пас! – и бризнула је
у плач. Њен плач је био искрен, не као Машин, али језиво нексладан,
као да коњ рида. Све јој се на телу тресло у јецајима.
Пустио си је неколико минута да се испразни. Очигледно је да за Лану била
емотивно везана и твоје сумње на заверу су се само учврстиле. Истовремено грабио си решење шта да учиниш са Нађом да ти не би била сведок.
Врзино коло је почело да се распетљава.
−− А шта је то са том девојком? Знаш ли ти? – упитала је.
−− Колико ја знам, то је нека Лана које је овде живела – хтео си да се
одаш да си их ти упознао, али сам те закочио.
−− Ма шта је с њом – то те питам? – кривила је бесно своје усне.
−− Не знам, али слутим да јој је нешто урадио.
−− Зар ниси мало пре рекао да се убио због гриже савести?
Не знам ко је од нас двоје већа будала. А таман сам закључио како сам
постао брифован! Целог живота ћу остати глуп.Ово смара, морам одмах
нешто да предузмем!
−− Нађа, не знам шта да радим. Прво сам хтео да зовем полицију.
−− Добро је што ниси. Одмах би те оптужили. Чекај, смислићемо нешто.
Црни Радославе, шта себи учини! Па шта ће они твоји сирочићи
сада?
−− А колика си му деца? Је ли их ти познајеш?
−− Ма, пусти...
−− Ништа, макар ће добити пензију од њега.
−− Е, стварно си поган.
−− Добро, гадан сам. Шта да чинимо?
−− Пусти ме на терасу да испушим једну поред њега. Ваља се.
−− Хајде и ја ћу једну с тобом да запалим.
−− Па, откад ти пушиш?
−− Пре сам пушио па сам оставио.
243
−− Аха. Пушим искључиво крџу. Хајмо.
Изашли сте на терасу, ти си окретао главу од мртвог Раше, који као да
се церио у сну, док га је Нађа упорно гледала и једино скретала главу да
отпухне дим. Ћутали сте. Ниси осећао никакав терет у души с обзиром на
то како се убиство одиграло. Ипак, помисао да ти је његов леш у стану притискала те толико да ти је и даље све дамарало у слепоочницама. Решење
си очекивао од ње. Зато си се згрчио да ниједним својим потезом не погоршаш комуникацију с том особом која ти је после свега, што си схватио,
била најблаже речено одбојна. Такође, мисао да два спрата испод тебе
живе ближњи девојке коју је управо овај човек, што мртав лежи на твојој
тераси, уклонио из живота, била је толико одвратна да си хтео моментално да побегнеш с овог места било где. Најзад, питао си се да ли ће се
Маша пробудити читава из несвести или са нагњеченим мозгом. Истовремено ниси дозволио себи да те опхрва осећање кривице. Ниси занемарио
да ће Машин живот угрожавати твој због онога што си јој урадио. Упорно
сам ти доливао да је то што ти је та тројка, уз Лану, теби учинила јесте оно
што је описано у филму Горана Марковића „Тајванска канаста”. С тим што
ће у овој причи животима очигледно платити ти који су се твојом судбином поигравали. Ниси заборавио да се присетиш ни анђеоске девојке која
те можда и сада посматра из једне од ових околних зграда.
244
−− Зна шта – накашљала се маниром овејаног пушача Нађа – знам најмање
десеторо људи који би платили да овај јадник овде буде ликвидиран.
−− Немој да причаш? Људи из полиције?
−− И из полиције. Двојица. Остали су из полусвета. Сви они које знам, а
којима је озбиљно стао на жуљ.
−− Јесу ли већ покушали да га се реше?
−− То сад није тема. Нити ме питај како сам ја у то укључена. Само ти
кажем да има оних који би овакав исход, пред нама, платили дебело. А
ти мозгај.
−− Па, нема ту шта. Набавиш ми неки од тих бројева. И...
−− И? – погледала те упитно-цинично.
−− Па, ништа, јавим се, не представим се и питам их шта би наручили.
−− Е, стварно си будала. Не ради се то тако. Прво и основно. То је ствар
тоталне дискреције. Ако би их ти назвао, прво би тебе истамбурали
што се то рашчуло.
−− Па, како онда? – настојао си да звучиш што безазленије и већ си у себи
почео да развијаш паукову мрежу.
−− Морамо то извести тако што ћеш се затећи у једној од акција или кад
неког од њих, мислим на ове кримосе, будемо довели у Градски ради
некаквих испитивања. Представићемо те као нашег новог службеника. А они неће моћи да провере пре него што им се ти наместиш за
нагодбу.
−− Читам ти мисли. Него, како да одрадимо да испадне да су га они
рокнули.
−− То је већ ствар технике и то препусти мени.
−− Морам нешто друго да питам?
−− Знам шта ћеш ме питати.
−− Јеси ли сигурна?
−− Претпостављам да је нешто опет везано за овај снимак.
−− А је ли ти било лепо док си јој метала?
−− Марш! Без додатног отежавања, молим те. Ово је већ за мене превелики шок. Мислим, знала сам да овај неће дочекати дубоку старост.
Али нисам замишљала да ће изгледати овако мизерно у том часу.
Пих!
−− Али што ти мени сада помажеш? Будимо искрени.
−− Ма, нема ту шта. Не помажем теби, већ треба из свега овог извући
неку корист.
−− А је ли? Ти узми шта хоћеш, а мене само извуци из ове беде. Ионако
сам проклео час кад сам вас све упознао.
−− То ти верујем.
−− Хајмо унутра. Сунце је само зубато у децембру.
−− Хајде.
Ушли сте. Понудио си је опет да седне и питао шта хоће да пије. Рекла је да
би нешто жестоко – да је дрмне. Отишао си у кухињу. Сипао чашу воде и у
њу подоста прашка за успављивање. Радио си то хладнокрвно као да ти је
стоти пут. Никаква идеја или емоција више није могла да те спута.Нагон
за новим убијањем у теби је био прејак. Уз чашицу коњака послужио си јој
чашу мутне текућине.
−− Овде у кокошарнику вода се споро разбистрава – изустио си, гледајући пажљиво како њен гутљај коњака прати пијење пола чаше
успављујуће воде.
−− Ух, добар, бре, овај коњак. Да није „Скендербег”?
−− Не, „Рубинов”. Али, убија колико је добар!
−− Добар, вала! Причај ми о себи. Шта се догађало све ово време с
тобом? Наравно, не помињемо радну акцију.
−− Не, наравно. Искрено, издркао сам га једно десет пута на ту јебачину...
−− Данко! Скоте!
−− Извини, али кад је импозантно. Добро, нећу. Па, ништа, вероватно
си чула да сам остао без посла у школи, тако да сам почео да дајем
часове информатички неписменим људима, а таквих је овде доста.
−− Јеси ли нашао неку нову екипу? Неку женску?
−− Нисам, већ сам ти рекао да сам од тога одустао?
−− Зашто, брате, па млад си ти. И пожељан.
245
−− У ком смислу?
−− Па, релативно си згодан, савремен, имаш своју гајбу.
−− А како се јебем? Подсети ме.
−− Немој да си безобразан, ја сам те искрено питала.
−− Искрено ти и ја кажем. То ме је толико погодило да сам се тотално
затворио и одлучио да апстинирам до краја живота.
−− То је потпуни идиотизам. Веруј ми, ми смо с тобом имали само добре
намере.
−− Је ли у добре намере спада и тај снимак?
−− Ко о чему – баба о уштипцима. Зајеби сада снимак. Јасно ти је да је
то била директива.
−− Али од кога?
−− Како од кога? Па од овог што се ту излежава на твојој тераси?
−− Е видиш, ухватио сам те у лажи – она је одмах поцрвенела – кад сам
му то показао, био је потпуно изненађен, чак и повређен што се то
урадило иза његових леђа. Не би вам то опростио!
−− Ма, може да га ддува ссамо – већ је почела да заплиће језиком, а чаша
с прашком је већ била попијена.
−− Дакле, ко је дао налог да се тај гнусни снимак направи?
−− Чћчекај, бре, ко је ооовде полицајац – ти или ја?
−− Добро, а како си се ти проводила последњих месеци? Мислим је ли
било још занимљивих акција као што је била ова са мном?
−− Не – зевнула је широко – после тебе све је било бзбзвз – без везе,
који ми е? Дда ли је мммогуће да ме обори једна ћчћчашица?
−− Хоћеш ли да прилегнеш мало? Видим да си поспана.
−− Ннне знам шта е ово, мммајке ммми.
Принео си хоклицу да може да испружи ноге, а под главу јој ставио јастучић са канабеа. Прашак је деловао муњевито на њу. Глава јој је клонула на
раме. Посматрао си је једно време како дише. Спречио сам у корену да ти
се јави нека емоција према њој.
Жао ми те је, глупачо. Нисам мислио да ће доћи до овога. Али, немам
куда. Уосталом, и ти си мени на свој начин забила нож. Бар смо се добро
јебали! Па, збогом.
Ниси заборавио да, пре Нађиног доласка, дезинфикујеш целу дршку
пиштоља не би ли уклонио све твоје трагове. Сад си исти тај пиштољ, не
проверавајући има ли још метака, обухватио гуменим рукавицама и као
стакло га однео до Нађе, ставио јој га у шаке, подигао их, искренуо тако да
је цев била окрнута ка њој. Тренутак, два си оклевао, а онда, видевши да се
она мрда, окренуо си своју главу у страну и преко њених прстију повукао
ороз. Цим је био толики да си се одбацио једно пола метра -метар уназад.
Придигао си се и тешком муком бацио поглед на својих руку дело. Језив
призор. Лобања јој је била потпуно разорена, крв је запљуснула зид све до
плафона и још је липтило из отворене ране на челу и из носа, глава јој је
246
склизнула на наслон фотеље.
Ништа на њој ниси дирао, тако да јој је пиштољ остао у крилу. Скинуо си рукавице.Узео си крџу из њеног џепа и изашао на терасу. Тресла
те је опасна грозница. Иако је све ишло по плану, било је ово превелико
бреме за твоју неискусну душу. Превише смрти у твојим рукама!
Јеботе, изгледа да је тачно да је најтеже кад први пут убијеш, после
иде све подмазаније. Добро, ја не рачунам да сам оног маторца убио, то је
био несрећни случај и Рашино злодело. Ово с Рашом је било у самоодбрани.
Е, већ са Нађом. Маша није ваљда мртва! Ништа нисам урадио уколико
не рокнем оног Коцева, мајке му га! Само то ће бити теже, јеси чуо ко га
покрива!Па шта? Само га пронађеш и пам!Баш зато што има јака леђа! Ко
Обилић Мурата! Много лакше, брате!
Позвонио ти је неко на врата. Била је то баба-боемка. Ниси био спреман да јој отвараш, али она је била баш упорна. Готово ти је села на звоно.
Најрадије би и њу почистио, већ те је довољно нервирала та њена наметљивост. Она спада у ону врсту инсеката који као имају свој живот, али
радо би да једу туђа говна. Требало је да будеш изнад ситуације и још да
испиташ да ли она нешто слути. То је био веома погрешан потез.
−− Изволите – с извештаченим кезом си је сачекао на унутрашњој
страни прага.
−− Добар дан, комшија. Имате ли ханзапласт? – њен кривудави нос је
већ зашао у дубину твог предсобља.
−− Немам.
−− Јесте ли сигурни?
−− Да. Баш ми је зафалио пре неки дан кад сам се посекао у кухињи.
−− Па што ми нисте звонили, комшија? Тада сам имала.
−− Је ли вам још нешто треба?
−− Не. Хвала – већ се окренула.
−− Да вас питам нешто? – рекао си довољно гласно, али она се правила да те није чула и заждила је у свој стан. Ти си већ закорачио ка
њеном, али сам те задржао да не искорачиш, јер пет метара укосо
од твог стана живе Коцеви и можда све ово посматра твој највећи
душманин кроз шпијунку на вратима.
−− Е, баба, доћи ћеш ми и ти на губер кад – тад!
Овај прекид у послу ти је донео и промену у плану. Наиме, хтео си да исценираш да су се ово двоје поубијали у твом стану, то јест да је Нађа извршила самоубиство пошто је убила свог, очигледно, ривала у стану у коме
се он, тајно, виђао са Ланом, у коју је Нађа све време заљубљена. Но, сагледао си да та прича има пуно шупљина, а пре свега једног човека који све то
може да порекне, а то је он, који је још увек жив, ту надомак. Због кога је и
Раша вароватно убио Лану кад је сазнао за њихову спрегу, јер је мислио да
су Маша, Нађа и Лана обруч око његовог врата. А оно двоструке играчице!
247
Дакле, требало је убити Коцева који превише зна, али то убијање њега ми
делује недостижно. Није само реч о томе ко га покрива у полицији, а тај би
могао да ме згроми у року од одмах, већ је и неко од станара на спрату и у
згради сигурно члан мреже тог буљавог гада. Вероватно Кочовић као пензионисани муркан. А плен у тој мрежи сам већ неко време управо ја.
Јасно. Још оног трена кад ти је тај гад претио да се не мешаш у туђе
послове, отворило се ваше непријатељство. Сети си се вербалног обрачуна
двојице кримоса пред твојом зградом. Анђеоска девојка! То је та копча!
Могао си да откријеш њихову умреженост што би их угрозило кад би неко
сазнао.Наравно, ниси имао њен број, нити си знао њену адресу. Лешеви ће
ускоро почети страшно да смрде. Немаш много времена. Мораш хитно пронаћи ту девојку. Можда би могао да је пронађеш по колима које вози тај
њен несташни фрајер. Под условом да у међувремену није променио макар
неколико нових примерака. Друго, не смеш да напушташ стан, јер твој
моћни комшија вероватно има кључ од твог стана. Да ли си још у лавиринту последица својих потеза?
−− Не, све ми је прегледније. Јасно је да га морам убити. Једино где то
могу је унутар овог стана. Али, како га намамити?
Сео си на столицу усред собе и отворио конзерву „рогатог” пива да сугеришеш себи смиривање. Сетио си се једне своје мисли из доба тинејџа кад си за
себе мислио да си страшно оригиналан:-Након фазе хомосексуалности и содомије човечанство улази у епоху у којој ће најслађе бити да свако буде себејебач
односно да ће најпривлачнији сексулани однос бити self-fucking модел. Често си
то себи радио на разним плановима, па и на менталном. Сада си нашао себе да
мучиш проналажењем телефона анђеоске девојке. Бацио си телефонски именик. Мучнина ти је у стомаку расла. Са кривог крова петоспратнице преко пута
допирали су последњи зраци децембарског сунца. Из ходника је допирала нека
бука са доњих спратова која те није помела у напрегнутом пражњењу интелекта. Одједном, сетио си се Маше и прво на шта си помислио је да би и она могла
бити незгодни сведок, те ју је требало докусурити. Али, сад је то било немогуће.
И тада ти је севнуло: 2777 7xy. То је био број који ти је она дала приликом првог
вашег сусрета у аутобусу. Од почетка ти је било сумњиво да неки стан има тај
број, сувише је некако намештен. Но, једном-двапут јављао си се на њега и увек
је било више гласова као да је реч о некој фирми што ти је било чудно пошто је
Маша казала да у стану живи са наводном цимерком Људмилом.
Тај стан је или полиција или нечији штек, у сваком случају обичан породични стан није.Мислим да ме је са тог броја звала и анђеоска.
И моментално си окренуо тај број. Ниси стигао да размислиш о тексту
који ћеш изговорити. После трећег звона веза се отворила и зачуо си глас анђеоске девојке. Бинго!
248
−− Да? – њен глас као да те је помазио, толико је тај сопран био сугестиван. – Кога тражите?
−− Заправо вас, то јест тебе.
−− А ви сте, ти си?
−− Ја сам онај момак који живи у згради изнад раскрнице Лоркине и
Дантеове кога си пратила.
−− Ја вас пратила? Не, то је грешка.
−− Сећаш се да смо се видели неколико пута. Једном у парку, једном у
пролазу код задње станице, једном си ме ти, чак, и назвала.
−− Ја стварно не знам о чему говорите. Мора да сте ме заменили с
неким! До виђења...
−− Не, не, никако. Слушај: Маша лежи у критичном стању у Ургентном.
−− Шта?
−− Да, Маша, инспектор Раша и Нађа из Централног имали су обрачун с
неким. Маша је у критичном, а друго двоје су мртви!
−− Неееее! Где се то десило? Господе Боже! – зајецала је.
−− Не могу ти ништа више рећи. Дођи у мој стан. Ја сам у Лоркиној б.б.,
пети спрат, стан 24- Ђуричић.
−− Наравно. Знам ко си. Одмах долазим. Ох ! Мајко мила! – и прекинула
је везу.
Хајде, мозгај сад, јуначино. Шта ћеш с њом? Како до Коцева? Једноставно.
Узео си телефонски именик – дебелу књижурду са сивим корицама
и за највише неколико минута пронашао број њиховог фиксног телефона
пошто у Селограду није било више од десет станова с тим презименом.
Назвао си, наравно, са Нађиног мобилног који си нашао у њеној торби.
Јавио се сам твој непријатељ. Вероватно је на дисплеју препознао Нађин
број, па га је то привукло.
−− Па где си, вило моја, баш сам се мислио да те позовем – чуо се с оне
стране његов глас као са кнедлом у грлу.
−− Нађе више нема, дођи сместа у мој стан! – заповедним гласом си
издекламовао и чуо како се веза прекинула.
−− Ха! Сада долази тренутак истине за нас двојицу. Пио си ми крв и
страшне ствари радио иза леђа. Нећу околишати, пуцаћу ти право
у око. Педерчино једна! Мене си нашао да радиш! Може да ти је заштитник Бог отац, сад си готов! Само кад ми будеш звонио на врата!
Нема ти више спаса, зликовче!
Схвативши да си доспео до ивице, морао сам најексплицитније да се умешам и над твојим хаотичним животом преузмем контролу. Јер је ђаво
однео шалу. Ово више није филм! Твој транс ће те одвући у мишју рупу,
морону! Прво ћу ти протрести главу изнутра, затим ћу те одгурати до
лавабоа и пустити да те вода из славине хлади неколико тренутака. Закувао си опасно, али још није све пропало.Још се можеш извући. Док ти се коса
цедила, пренуо си се кад се поново чуло звоно. Заврнуо сам ти губицу да
бих ја уместо тебе говорио. Обрисао си косу овлаш, шмугнуо си до дневне
249
собе да провериш стање: Нађа, из које је искрварило бар 2 литре, сањала
је нешто ведро, а Рашино лице је и даље било нацерено. Вратио си се ка
улазу и погледао кроз шпијунку: Коцев, чије су ноздрве шиштале у бесу.
−− Изволите, комшија – твојим гласом сам започео, не отварајући
улазна врата.
−− Шта- изволите, па малопре сам добио позив – и малоумно је погледао у плочицу с именом на твојим вратим.
−− Ја сам вас позвао, али вас молим да не улазите сами, него бар са једном још особом.
−− Шта то сад значи? – ударио је бесно у твоја врата ногом.
−− Молим вас да ме разумете, неопходно је да не уђете сами код мене.
Деликатно је. Не смемо у мом стану остати сами.
−− Па, дођи ти онда код мене. Ја сам сам сада.
−− Не могу да напуштам стан.
−− Иди у курац! – одмахнуо је руком и окренуо се око своје осе. Таман
је вадио мобилни из свог џепа кад се на степеницама појавила
анђеоска девојка која се степеницама се журно пела. Ах, како се све
глатко намештало. Бог је савршени редитељ!
−− Откуд ти, малена? – запитао је Коцев умекшано.
−− Ма идем код овог кретена – показала је ка твојим вратима и у тренутку изгубила због тог геста у твојим очима сву чар и ореол.
−− Шта, и тебе је позвао? Не могу да верујем! Шта се дешава? Је ли све
извалио? – забрундао је буљави.
−− Ваљда, не знам, страшне ствари ми је рекао – већ је прилазила твом
стану.
−− И мени. Значи, не могу да верујем!
−− Ћути, све се чује – опоменула га је, као утишано, али довољно близу
улазних врата да би ти све лепо чуо.
Дакле – завера! И ти, анђеоска девојко, у том поквареном колу. А шта сам
вам ја толико згрешио? Мајку вам свима и оца, и семе погано јебем!
Међутим, ја сам чврсто стегао дизгине преосталог разума у теби и
нисам попуштао. Објашњавати право стање ствари било је касно. Учињено
је шта је учињено. И сад сам морао да те из овог глиба, колико толико,
искобељам. Постојао је само овај начин. Чврсто си стегао кваку и одрешито откључао врата. С друге стране су били од беса искривљени Коцев и
прелепа, али због црне истине избезумљена девојка која је зурила у тебе
упитно, њој си се насмешио, инкримисаног суседа погледао попреко и
очима им показао да уђу у дневну собу. Прва је коракнула она, потом он, а
ти за њима, кроз дугуљасти ходник од предсобља.
Чим је ушла и видела разнешену Нађину главу, анђеоска се онесвестила и пала, а он се саплео и пао је преко ње. Хитро си зграбио пиштољ из
Нађиних отворених шака, којег је могао да се домогне и неко од њих двоје.
250
Придигао се твој омражени лик на ноге, који је, видевши мртву Нађу, нагло
окрнуо главу и видевши пиштољ у твојим рукама, прекрио лице својим
шакама. Која пичка, не могу да верујем! Он муркан!?
−− Јеботе, не радите ми то. Рекао сам да нећу крв! – почео је да њишти
гад.
−− Е, комшија, видиш шта сам ја затекао у свом стану, јел видиш?
−− Како си, бре, све ово нашао? – обратио ти се Коцев као да сте ортаци,
а у плавим очима му се видела језа.
−− Не знам, комшија, нисам био у стану до пре пола сата. Кад сам ушао,
умало се нисам онесвестио!
−− Шта сереш?- осмелио се. -Па интервентна је била код тебе пре сат
времена! Све сам гледао, чак сам био и на вези с њима. Где је Берић?
Јављено ми је да те је он покрио.
−− А јел ти јављено? Ма, ко си ти, јеботе!? Министар полиције!?
−− То сад није битно! – узмицао је, очигледно преплашен од непланираног развоја ситуације. – Где је Берић?
Покушао сам последњим снагама да обуздам оно што се у теби очигледно предуго таложило. Опет сам ја говорио кроз тебе.
−− Комшија, не знам о чему причаш? Добро, била је интервентна и био
је Берић. Потом је он отишао, а ја сам изашао да га испратим. Отишао сам до продавнице...
−− Кажем ти да не сереш – враћао се Коцев у напад, стојећи на метар од
тебе – Берић и ти нисте из твог стана изашли. Само ми је промакла
Нађа. То мора бити да је ушла онда када су ме звали из Ургентног
да јаве да је Маша издахнула. А она је, ако се не варам, изнесена на
носилима из твог стана!- почео је још и да ти се уноси у лице.
−− Маша је умрла?- узмакао си један корак. -Не могу да верујем. Па то
уопште није био тако јак ударац! – и већ у следећем моменту си се
ујео за језик.
−− Е, сад, види: имаш две могућности. Да мени све признаш и то пред
овом маленом – почео је да је ногом дрмуса. – А друга је да то све
отпеваш у мурији за шта ти следи можда и доживотна. Јер то су два
убиства!
−− Три, батице – показао си му да изађе на терасу и ја сам те отерао у
пизду материну за сва времена.
−− Шта, па ти си још људи убио? – кренуо је опрезно преко локве крви
испред фотеље да излази на терасу.
−− Сад! Сад! Убиј га , Данко! Можеш ти то!И ја сам морао да положим
своје оружје јер ово је био тај тренутак истине.
−− Твој душманин је, скоро посрћући од узбуђења, искорачио на лођу,
на корак пред тобом и, угледавши призор, узвикнуо је:
251
−− Шта!? И Берића си рокнуо? Е, па за ово ти, брате, дођем барем „балентајн”! – последње је што је , окренут ка теби укосо, изговорио.
Јер си тада испалио њему метак у главу и стакло на тераси је моментално
прснуло, неко је напоље вриснуо. Како се Коцев стропоштао преко Берића,
на својим леђима си осетио јак ударац тела „анђеоске девојке” која те
је напала у магновењу, чак је и успела да те обори, па си пао преко њих
двојице, звекнуо си главом у под и ошамутио се, док је она пала преко
тебе тако да је својом главом ударила тачно у ивицу метала и поломљеног стакла и на лицу места погинула, без ропца. Био си у полусвести кад
су се са асфалта чуле полицијске сирене. Успео си само да се придигнеш,
наслониш леђима на неки сандук, који ти је стајао на тераси, дочепаш се
пиштоља и усмериш га ка себи. Оклевао си да испалиш метак, ако их је још
увек у цеви било. Превише је било смрти у теби и око тебе да би пожелео
да останеш жив. С друге стране, живот ти је и даље био некако драг. Зато
си оклевао. Нешто ти није дало да повучеш тај потез. Нећу похвале, ни
ловорике! Само сам одлучио да ти пружим нову шансу. Као ученику
који је пред провалијом у августу добио могућност да не падне годину ако
пређе у другу школу, пошто у овој не би имао ни минималну шансу да не
понавља разред! Заслужио си то само зато што си, ипак, био њихова жртва.
Док си се премишљао у натезању да ли да испалиш метак у себе, у
стан је улетела иста она интервентна, са истим оним начелником, који је
први крочио на лођу и са испруженим хеклером повикао: – Спусти оружје
на под! Сместа!
И ти си то, блажен, учинио.
252
СУЗЕ РАДОСНИЦЕ
Прошло је подоста времена од кад сам те последњи пут посетио. А није
било потребе за нашим сусретима јер ти моја помоћ више није била
потребна. Само бих био сувишни подстанар у твом ионако намученом
смањеном свету. Зато сам те се клонио. Ипак, ни заборав станодавца душе
нема смисла, па сам решио да те бар једном обиђем. Ја нисам биће саткано
од осећања, већ искључиво од разума, тако ме је демиург створио. Моја
сврха на овом свету је да будем невидљиво присутан у људима које Он
одреди и докле Он каже. Пошто је у погледу твоје судбине све било запечаћено с догађајима обрађеним у претходној причи, није морало да ми се
црта да је време за селидбу у неку нову књигу живота. Ипак, јавило ми се
сећање, што ми се ретко дешава, поводом тог невидљивог растанка, да си
ти једна суштински неискварена, а усамљена душа. Ниси стигао да нађеш
своју другу половину, нити си успео да успоставиш равнотежу са самим
собом, те си, сходно томе, промашио сврху постојања. Али, чинило се, све
до последњих догађаја, да за тебе има наде. Иако је та варљива реч често
бедна сламка спаса за коју се презира достојни двонози хватају када им
ништа друго није преостало. И често се лако препуштају самозаваравању
уместо да поштено погледају истину (о себи) у лице, па да се према њој
управљају у даљој пловидби. Шта је конац приче о теби коме се више нећу
обраћати у другом лицу једнине, јер се растајемо.
Тек, Данко Ђуричић је након масакра у свом стану где је за мало
више од сат времена ликвидирао петоро људи, и то службеника и сарадника полиције, а без сведока који би му олакшали позицију, са масом незгодних података о себи, који су се одједном појавили у картотеци, имао
громаду кривице на својим плећима и по кратком поступку, у земљи где
се слични прекршаји развлаче на године, осуђен је на доживотну робију.
Како је било његовој души у затворима из којих су га стално пресељавали,
јер је био редовна жртва физичког, сексуалног и вербалног насиља, како од
стране затвореника, тако и од стране чувара, можемо само да замислимо.
А нема потребе да иовако црну причу још затамњујемо. Безнадежан случај
овог осуђеника, међутим, у једном тренутку је могао да добије други ток.
Једног преподнева у његову ћелију самицу ушао је управник једног
затвора са неким човеком у сивом мантилу. Убрзо су овај и Данко у затворској ћелији остали сами. Имао је овај нагли посетилац сурово упалу фацу
и очи које су вириле из очних шупљина као нека зверка из пећине. Кад је
проговорио деловао је претеће. Лице му се кривило у сатанску гримасу, а
глас је био шиштав-као из пакла.
253
254
−− Да пређемо одмах на ствар – изговорио је и Данко се сав облио страхом. – Имаш само две могућности: да прихватиш нашу понуду или
да те пребацимо у лудару.
−− Ако смем да питам- зашто у лудницу, када ми је место у затвору,
молим вас?
−− Немам времена за то објашњење – одмахнуо је руком посетилац –
важно је да знаш да имаш само те две могућности.
−− Добро – Данку је подрхтавао глас. – А која је прва могућност?
−− За почетак, треба да схватиш да то што се од тебе тражи није никакав изузетак, већ се то тражи и од неких других осуђеника, тога је
било и у другим временима, а стално се тако ради и у свим другим
државама. Дакле, понављам, ово није никакав изузетак. Ми људе
не бирамо као на лутрији већ по неких критеријумима. Један од
њих, рекао бих и главни је то што темељно проучимо нечији живот.
Дакле, знамо ко ти је отац, за почетак. Пошто смо имали довољно
чињеница из твог живота, решили смо се да ти пружимо шансу.
−− За шта? Мислим – шта треба да радим.
−− Пре него што ти одговорим на то питање, прво бих те нешто упитао:
да ли си као дете или младић убио неку животињу, пса, мачку или
макар неког инсекта. Да ли се тога сећаш?
−− Не сећам се да сам убио било какву животињу.
−− На суђењу си рекао да се кајеш због убистава које си починио. Чак
си себи на тас ставио и убиство оног лудака-секташа чију смрт смо
водили као несрећни случај. Дакле, оптужен си за шест убистава. Да
ли се и сада кајеш због свих тих убистава?
−− Кајем се. Верујте, не могу некад и да спавам. Често се гушим. И понекад ми дође да се убијем.
−− То је све погрешно.
−− Како то мислите?
−− Па, види. Старца си убио у нехату, дакле ниси крив, ово петоро си
убио у самоодбрани, јер су те напали у сопственом стану, бавећи се
приватно својим послом, мешајући ти се у твој живот на твом приватном поседу, што је све за кривичну пријаву. Наиме, они су то радили
без знања и одобрења својих шефова и у своје слободно време. То
је злоупотреба службеног положаја. Зато треба да их мрзиш. А ми
бисмо их, да су остали живи, свакако казнили. И треба да убедиш
себе да си их убио у самоодбрани.
−− Али...
−− Ћути сад. Пошто фактички ниси крив ни за једно од тих убистава,
а починио си их, ти ћеш за нас и даље убијати, а нећеш бити за то
крив.
−− Како то мислите?
−− Једноставно. Ми те пустимо из затвора, дамо ти одело, стан на
одређено време, новац, добијеш кола са возачем. У једном тренутку
он те некуд повезе. Твој задатак је да, добро покривен од нас, пуцаш
у неку мету. И то је све.
−− Ја то нећу да радим.
−− Молим?
−− Не, не желим више да убијам. И није тачно да сам све оне људе убио
у самоодбрани. Машу и Нађу сам убио плански.
−− Хоћеш ли да ти дам још времена да размислиш? – унео му се гадно у
лице, с искривљеним уснама.
−− Не, неопозиво одбијам да то радим. Сместите ме у лудару. То је моја
коначна одлука.
−− Идиоте!- пљунуо је и отишао из твоје ћелије, залупивши вратима.
Дуг временски период је после тога Данко провео у својој самици без ичије
пажње. Уопште нисам више имао жељу да му улазим у свест и по њој чепркам мада сам видео да се у њој нешто дешава. У једном тренутку је узнемирено устао и врзмао се по ћелији, а онда је пришао вратима и почео да
лупа и виче:
−− Дођите, лоше ми је. Молим вас! Упомоћ! – викао је све јаче и јаче, но
нико није долазио.
Напољу је почело да се смркава. Озебао од страхова и самоће, шћућурио
се у углу своје ћелије и пуштао да пролази време, јер му ништа друго није
преостало.
За то време стотинак километара западније, у Селограду, на ушћу
двеју река, два радна друга – Раде и Тома испијали су пиће у једном бару
пре одласка на посао, где је конзумирање било забрањено. Тада се сете
свог несталог колеге, у мору велеградских појава и призора.
−− Е, онај Данко, човече, ко би рекао да у том човеку чучи таква звер!казао је Раде. – Ја бих се кладио да он не би опалио ни да му неко
стави нож под гркљан.
−− Тад не би ни стигао да опали – искезио се Тома.
−− Бар да је опалио неко женско, не рачунајући ону курвештију у
“Spleenu”. Та се кресала с пола града, нема с ким се није.
−− Па с нама двојицом није.
−− Јеби га, ми имамо укуса и пазимо шта радимо. Ни кад пола овдашњих девојака буде носило наш жиг, ми нећемо себе представљати
у правом светлу.
−− Наравно да то не треба истицати. А и смета пословима. Него, како
би било да ископамо у ком затвору нам чами друг и да му с времена
на време допремамо по неку цупи? Чисто да не заборави на чари
овоземаљског живота.
−− Не зајебавај се.
255
256
−− Не зајебавам се. Озбиљно. Па чуо сам да је, уз малу штелу, тако нешто
могуће. У ЦЗ-у имају и специјално одељење за то.
−− Прво, потрошићемо силно време док пронађемо где је.
−− Ја ћу то да урадим.
−− А шта ако више није жив?
−− Ништа, Бог ће видети нашу добру намеру.
−− Луд си као струја.
−− Платимо мало девојци, платимо чувару, развеселимо нашег друга.
Севап је.
−− Ел ти немаш преча посла? Добро, и мени га је жао. А ја бих му зато
пре носио неке ствари као радио, мобилни, грејач.
−− Ма где је то могуће прошверцовати?
−− Све се да средити. Као и ти што кажеш.
−− Хм, вероватно. Добро, ти се бави том набавком, а ја ћу организовати
допрему девојака.
−− Ваљда ће нам бити захвалан. Мислим, кад изађе. Ако изађе.
−− Не треба тако да размишљаш. Чиниш добро некоме – да ти се добро
врати. Кад можеш.
−− Велики си идеалиста, друже.
−− Е, Раде, ти ми кажеш? Па колико си само ти људи запослио, а после
ти се ни на улици нису јавили?
−− То се зове будала. Ја признајем да сам будала. Да нисам, не бих радио
на оном климавом сплаву.
−− Но, ти људи ти нису помогли, али други јесу. Кад си имао дугове,
помогли су ти. Кад си лежао на операционом столу, такође. Кад си,
пре тога, на ратишту био у сендвичу између двеју непријатељских
војски, опет те је неко извукао. Кад су ови из општине хтели да ти
отму стан? Опет се нашао неко да их заустави. Па то су све твоје
приче.
−− Тачно је све. И даље не видим да је неопходно да се око овог типа
ломатамо. Али, ако ти већ тако осећаш, урадићемо. Значи, ја ћу
ствари, а ти бело робље?
−− Може и тако да се зове. Јер, девојкама нећемо рећи куда их возимо,
већ само да их одводимо и враћамо у истој ноћи.
−− То неће без петсто јура, веруј ми! Немам толико лове.
−− Не брини ти за лову, има ко има. Барем пет братстава у овом граду
познајем.
−− Онда падаш у дугове.
−− Ма јок. Не разумијеш ти нас, прикане.
−− А, да. Заборавио сам корене. Добро, ајд за Данка.
−− Ајде, брате мили.
−− И куцнуше се њих двојица, а потом и загрлише.
На трећем месту, негде испред Правног факултета, зауставила се Хана
гледајући парк преко пута. Нешто ју је жигнуло у грудима. Присетила се
нежних Данкових додира и заљубљеног погледа. Питала се шта је с тим
чудним човеком који ју је тако лако, као златну рибицу, испустио. Није
желела да се враћа на последњи сусрет с њим док је флертовала с оним
грубијаном и сељачином. Тада ни она није била своја. У међувремену се од
тог планинца разишла и полако се враћала себи. После неколико сеанси у
Психијатријској клиници на Брду и подужег одвикавања од свакодневних
доза седатива, често је сама шетала градом и заустављала се на местима
која су јој била драга. Ово је било једно од тих. У очима јој се заросило.
Тешка туга би је савладала од свих неискоришћених животних шанси,
међу којима је убрајала и ту започету срећу са Данком, да јој није зазвонио
телефон. С друге стране чуо се глас њене млађе сестре:
−− Хана, сестрице, добила си сестрића! Сада си тетка!
−− Ооо, па то је дивно! – скоро да је запевала Хана. – Љубим вас обоје.
Волим вас, воооолим!
−− Сузе су већ почеле да клизе низ лице. Но, то су сад биле сузе
радоснице.
Било је време предвечерњег градског шпица. Колона возила је била непрегледна. Дрвеће је било сиво од смога. На крововима су се већ гњездиле
прве пахуље. Звона са селоградских цркава започињала су објаву новог
сата под куполом неба, које је, отворено као екран без граница, зјапило
над свим у својој непролазности.
У Београду, крајем 2012.
Растко Јевтовић
257
Download

Растко Јевтовић - "ТАЈНА КУЋА"