1
Fanzin Raketla #4
2
Sadržaj
Sadržaj
Reč urednika ......................................................................... 4
Impresum ............................................................................. 5
Na tragu pisca ........................................................................ 6
Kada se stranice zalepe za srce .......................................... 24
Na Raketlinom terminalu .................................................. 48
Trag olovke na papiru ......................................................... 66
Majstori na platnu ............................................................ 114
Jukebox ............................................................................ 123
Tema Broja ........................................................................ 126
Čudovišta kojih smo se plašili .......................................... 202
Crtani filmovi uz koje smo rasli ........................................ 212
Izveštaj iz igraonice .......................................................... 222
SF-Serbia konkurs ............................................................ 238
3
Fanzin Raketla #4
Reč urednika
Pa, dragi čitaoci, došao je i taj trenutak: da pred Vas iznesemo četvrti broj naše Raketle. I u ovom broju možete naći tekstove o filmovima, knjigama, igrama, stripovima, serijama i muzici.
Potrudli smo se da obezbedimo tekstove za svaku sekciju na koju
smo Vas navikli; doduše, ovaj broj će preskočiti dve sekcije. U pitanju je sekcija “Iz Svakog Ugla” i “Animanija“, umesto kojih smo ubacili
sekciju koja je imala probu u trećem broju, a to je “Jukebox” sekcija.
Tema ovog broja je Apokalipsa koja nas je, nekim čudom,
promašila. Temu će, naravno, podržati i konkurs o Jahačima Apokalipse, koji je pre par meseci završen. Deset pobedničkih radova
će Vas provesti kroz svetle i tamne strane apokalipse, kako rečima,
tako i slikom.
Tu je naravno i novi konkurs, koji ste već mogli da vidite na
našem portalu, i još dosta interesantnih tekstova.
Nadamo se da ćemo sa ovim brojem opravdati Vaša
očekivanja i da ćemo se družiti sa Vama kroz naredne brojeve Raketle.
Milan Maksimović
4
Impresum
Redakcija Raketle
Glavni i Odgovorni urednik:
Milan Maksimović
[email protected]
062/570 268
Zamenik gl. i odg:
Jovana Milovanović
[email protected]
Lektura i korektura:
Faldang
Saradnici i dopisnici:
Vladimir Jakšić, Stevan Šarčević, Nenad Šakota, Kristijan Šarac, Nenad Pavlović, Boris Mišić, Milan Maksimović, Sanja Korvlija, Darko
Stanković, Miloš Petković, Aleksandar Pavlović, Veselinović Tatjana, Boris Stanković, Aleksandar Vidanović, Predrag Stanišić, i dr.
Grafike, ilustracije, i stripovi:
Vanja Urukalo, Arthur M, Milan Maksimović, i Aleksandar Bukva.
Naslovna strana:
Radoslav Slavnić
COPYRIGHT:
Materijali objavljeni u RAKETLI ne smeju se reprodukovati bez prethodne pismene dozvole dobijene od strane glavnog i odgovornog
urednika.
MARKETING I OGLAŠAVANJE:
Obaveštenja o oglašavanju, i ceni oglasnog prostora možete dobiti
na telefon: 062/570-268, e-poštom: [email protected] ili preko
stranice: http://www.sf-serbia.com/index.php/marketing
Pratite nas:
www.SF-Serbia.com
www. twitter.com/SFSerbia
www.facebook.com/SfSerbia
5
Fanzin Raketla #4
Na
Tragu
Pisca
6
Marina ....................................................................... 8
Red Magle ............................................................... 10
Legenda / Kralj Iza Zatvorene Kapije .................... 14
Verna do groba ....................................................... 16
Otkriće Veštica ....................................................... 19
Star Wars - Darth Plagueis ...................................... 21
7
Fanzin Raketla #4
Marina - Karlos Ruiz Safón
Ovaj, pre svega sjajan horor mnogima neće upasti u oči, ali
Safón vas onako kako on to zna uvlači u neki novi svet, u Barcelonu
nekog drugog vremena, u priču o dečaku koji otkriva misterije i devojci koja ga je na to navela.
Oskar Drai je petnaestogodišnji dečak koji s prijateljem
istražuje napuštene vile u Sarriji. Jednog dana se odlučio zaputiti u aveniju koju do tad nije ni primetio i od tada se život koji je
poznavao menja iz korena.
Događaji koji su usledili dovode ga do Marine, najlepše devojke koju je ikad vidio, a ona ga odvodi na groblje u Sarriji. Na
tom groblju svake zadnje nedelje u mesecu, u 10 ujutro, obučena
u crni baršunasti ogrtač s kapuljačom, pazeći da joj se ne vidi lice,
nepoznata dama ostavlja jednu crvenu ružu na jedinom grobu na
kojem je umesto imena uklesan crni leptir raširenih krila. Prateći
neobičnu damu nailaze na zimski vrt u kojem su ponovo pronašli
simbol leptira, ali i album, po svemu nalik na obični porodični osim
po tome što se u njemu, umesto sretnih lica zdravih ljudi, nalaze
tužni osmesi ljudi s teškim deformacijama. Oskar i Marina beže iz
vrta, uzimaju album sa sobom, s osećajem da ih je neko celo vreme
promatrao.
Nakon toga, događaji koji su usledili, zbližili su Marinu i Oskara i oni su zajednički počeli otkrivati tajnu propasti jednog od
nekad najbogatijih ljudi u Barceloni.
8
Na tragu pisca
Osim što otkriva šta se krije iza
simbola leptira raširenih krila, Oskar
postepeno otkriva i Marininu porodičnu
istoriju. Marina živi s ocem koji je nekad
bio slikar, ali je nakon smrti njezine majke, operske pevačice, prestao slikati.
Njih dvoje postaju njegova porodica,
njegov celi svet.
Priča koju nam priča Safón
prilično je neverovatna, ali ju je ispričao
tako da bih mu ja lično bio sklon poverovati da se zaista dogodila. Uverljiv i slikovit, Safón svojim pripovedanjem izaziva
toliko jeze da mi se čini da se u nekim
situacijama ne bih toliko uplašio ni da su mi se u stvarnosti dogodile. Osim toga, Safón je sposoban duboko rastužiti čitatelja, a da
pritom ne pređe onu finu granicu koja deli tugu od patetike (dobro,
hajde, možda je ipak malo patetičan, ali zaista samo malo i sasvim s
merom i ukusom).
“Marina” je knjiga okarakterizirana kao knjiga za mlade, ali
Safón u dirljivom predgovoru podseća da je dobra priča u svakoj
dobi jednostavno - dobra priča. “Volim verovati da pričanje priča
nadilazi ograničenja koja nameće nečija dob, te se nadam da
čitatelji mojih romana za odrasle neće odoleti iskušenju da istraže
ove priče pune čarolija, tajni i pustolovina.”
I nemojte odoleti. Ako ste voleli “Senku vetra”, koja je Karlosu Ruizu Safónu donela svetsku slavu, volet ćete i “Marinu”. Ona je
savršen poklon za tinejdžere koji još uvek nisu sigurni vole li čitati
ili ne, savršena je za odrasle koji imaju čitalačku krizu, savršena je
za one koji cene dobru priču, ma... jednostavno je savršena. To je
knjiga u kojoj čak i mačak (nazvan Kafka) ima karakter. Sam Safón
tvrdi da mu je “Marina” najdraža knjiga koju je napisao. Vredi proveriti zašto.
Kristijan Šarac
9
Fanzin Raketla #4
Red Magle – Brandon Sanderson
Reč kliše označava nešto ustaljeno, šablonizirano i gotovo
uvek se sreće u negativnom kontekstu. Međutim, koliko god negirali to, ljudi vole klišee u određenim dozama i na pravom mestu.
Kada ih treba izbeći, a kada upotrebiti je fina veština čije je poznavanje Brandon Sanderson maestralno demonstrirao u svojoj fantazijskoj trilogiji „Red magle“ (Mistborn).
Roman počinje potpunim razbijanjem fantasy klišea.
Okruženje u kome se dešava radnja nije evropoliki pastoralni svet
u kome veselo trčkaraju patuljci i elfovi, već mračna, apokaliptična
pustoš sa crvenim suncem, smeđom vegetacijom, kišama pepela
i maglom koja obavija noć krijući zvezde i uterujući strah u kosti
običnim ljudima. Umesto trolova i zmajeva imamo maglene utvare
i kolose, a umesto čarobnjaka koji bacaju vatrene kugle i gromove
tu su alomanti, moćnici koji svoju snagu crpe iz različitih metala
koristeći je za kreativne fizičke i psihičke sposobnosti. Pošto nas
je bacio u jedan tako strašan i stran svet, Sanderson nas smiruje uz
pomoć nekoliko poznatih klišea, konkretno mitom o „odabranom“
heroju, koji uz pomoć svoje velike hrabrosti i družine dobrih prijatelja diže revoluciju protiv zle imperije i upečatljivog negativca
Gospoda Vladara, samo da bi nam do kraja prve knjige stavio do
znanja da ništa nije onako kako izgleda.
Sanderson je uspeo da stvori neverovatno originalan i
uverljiv svet. U njegovoj osnovi je Gospod Vladar, car, besmrtnik,
bog koji je već hiljadu godina na vlasti i čiji autoritet niko ne sme
da osporava. On vodi svoje carstvo uz pomoć složenog sistema
činovnika-obligatora na čijem su čelu monstruozni i nezaustavljivi Čelični Inkvizitori i finansijskog sistema koji se zasniva na atijumu, najmoćnijem alomantskom metalu pomoću koga upravljaju
10
Na tragu pisca
aristokratijom. I dok pomenuta aristokratija provodi vreme živeći
u luksuzu, organizujući raskošne balove i vršeći atentate jedni
na druge, najniži sloj seljaka-robova po imenu ska živi u uslovima
najgore bede i konstantnog straha. I baš iz tih najnižih slojeva
izdiže se heroj po imenu Kelzijer, hrabar i harizmatičan heroj koji
izaziva Poslednje Carstvo koristeći svoje alomantske moći. Kelzijer nije usamljen u svom cilju: iza sebe ima ekipu specijalizovanih
lopova iz metropolske prestonice Lutadela, kao i mladu štićenicu
po imenu Vin koju obučava alomantskim veštinama. Alomantija,
jedna od magijskih disciplina ovog sveta zasniva se na upotrebi
metala koje alomant mora prethodno da unese u vidu opiljaka rastvorenih u tečnosti. Njene moći variraju od pojačanja čula ili fizičkih
atributa do privlačenja i odguravanja metala kojima alomant dobija
mogućnost super-snažnog skoka koji se gotovo može uporediti s
letenjem. Koristeći moći on sagoreva svoje metalne rezerve, tako
da kombinovanje alomantskih sposobnosti pretvara sukobe alomanata u svojevrsni „superherojski“ taktički sukob. Korisnici alomantije mahom svi imaju aristokratsko poreklo. Većina njih može
da koristi samo jedan od metala, dok samo pojedini, najmoćniji od
njih― maglari mogu da koriste sve. O pojedinim alomantskim kao i
nekim drugim moćima i mističnim stvorenjima ovog sveta Sanderson daje informacije „na kašičicu“, terajući čitaoce da prosto gutaju
stranice.
Što se stila tiče, „Red magle“ koristi filmičnu naraciju iz
11
Fanzin Raketla #4
perspektiva različitih likova u svakom poglavlju, nalik na serijal
„Pesma leda i vatre“. Romani obiluju dinamičnim sukobima čiji
opisi podsećaju na koreografiju akcionih filmova Džona Vua, kao
i misterijom, tako da se poglavlja često završavaju cliffhangerima. Prateći moderne trendove u fantasy literaturi, knjiga je jako
mračna i nasilna, likovi često bivaju osakaćeni ili ginu u borbi, što
ponovo podseća na stil Džordža Martina ili Glena Kuka. Nasuprot
pitkoj akciono-orijentisanoj radnji (kliše), Sanderson ubacuje i neke
neočekivano napredne elemete (inovacija). Njegovi likovi su trodimenzionalne ličnosti koje pored herojskih vrlina poseduju i sasvim
ljudske mane i tokom romana rastu psihički, menjaju se i sazrevaju.
Motivi koji se često sreću i o kojima likovi često polemišu uključuju
religiju, smrtnost, moral, ljubav itd. i obrađeni su izuzetno inteligentno.
Saga „Red magle“ podeljena je u tri romana: „Poslednje
carstvo“, „Zdenac uspenja“ i „Heroj Doba“. Tokom prvog romana
upoznajemo se sa svetom i akterima radnje i njihovom borbom protiv tiranskog Gospoda Vladara. U drugom delu se otkriva deo misterija iz prvog dela kao i glavni zaplet romana da bi u trećem delu
došlo do konačne kulminacije i odgovora na sva pitanja postavljena
od početka sage. Centralni sukob, kao i sam kraj romana, spada u
kategoriju klišea i blago je razočaravajuć zbog toga, pogotovo ako
se uzme u obzir neverovatno kreativno bogatstvo ostalih elemena12
Na tragu pisca
ta. Ali s druge strane, to je ona strana klišea koja nije neophodno
negativna, jer privlači, i što je bitnije, zadržava pažnju šireg kruga
čitalaca.
Što se tiče mana, ovo delo ih nema mnogo. Autor ponekad
koristi pojmove koji ne bi trebalo da budu poznati likovima, tipa
„đavo“ jer đavola nema u mitologiji i religiji sveta u kome se radnja
dešava. Takođe ima i nekih drugih nedoslednosti. Recimo, likovi za
pojave tipa alomantija ili stvorenja nalik na maglene utvare tvrde
da su neprirodni ili natprirodni, što nema smisla jer su oni deo njihovog okruženja već hiljadu godina, i spram toga nemaju osnova
da ih smatraju takvim.
Na samom kraju vraćamo se raspravi o klišeima i stilu. Ovakvo kakvo je, „Red magle“ predstavlja kvalitetno, kreativno i zabavno delo epske fantastike, prvenstveno namenjeno široj publici i ljubiteljima žanra. Poklonici „visoke“ umetnosti i književnosti je zbog
šablonizirane centralne radnje i prostog stila neće nikad udostojiti
pažnje, i tako će njene inventivne ideje proći nezapaženo u nekim
krugovima. S druge strane, da je situacija drugačija, ova knjiga nikada ne bi pokupila ovoliku pažnju i krug čitalaca. Pravog rešenja
ove dileme, nažalost, još uvek nema.
Serijal „Red magle“ objavljen je originalno u periodu između
2006. i 2008. godine, a na našim prostorima je izašao pod okriljem
izdavačke kuće „Laguna“ u periodu od 2010. do 2012. Postoji još jedan roman u istom svetu, bez direktne veze sa radnjom originalne
trilogije po imenu „Mistborn: The Alloy of Law“ koji je izašao 2011.
godine, ali još uvek nije preveden kod nas. U pripremi su još dve
trilogije kao i RPG igra i igrani film.
Brandon Sanderson rođen je 1975. u Americi. Oženjen je i
ima dvoje dece. Najpoznatiji je po serijalu „Red magle“, romanu
„Way of kings“ kao i na radu na završetku serijala „Točak vremena“
nakon smrti Roberta Džordana.
Nenad Pavlović
13
Fanzin Raketla #4
Legenda / Kralj Iza Zatvorene Kapije
- Dejvid Gemel Dejvid Gemel je poznati britanski pisac herojske fantastike, jedan
od onih koji su obeležili osamdesete
godine prošlog veka na polju epske/
herojske fantastike. Dosta njegovih
dela je prevedeno kod nas, odnedavno u izdanju Lagune knjige „Legenda“
i „Kralj iza zatvorene kapije“. Gemel
se dobro primio kod naših čitalaca,
a ovog puta govorićemo upravo o te
dve knjige u izdanju Lagune.
U obe knjige Gemel ima sličan
recept. Tvrđava (grad, region, narod) brani se pred opsadom mnogo
moćnije i mnogobrojnije vojske.
Heroj, neka vrsta skoro anti-junaka,
prihvata se nezahvalnog posla da predvodi uzaludnu borbu. Tu je
i dama koja osvaja njegovo srce. Tu su časni i nečasni neprijatelji.
Vezivno tkivo fantastike ogleda se u sveštenicima natprirodnih
moći, spojacima poluljudima-poluživotinjama, bez gomile vilenjaka, patuljaka i sl, koji nastanjuju knjige drugih autora.
Ova jednostavna postavka pridobila je srca čitalaca. Zašto?
Više je razloga. Gemelovu prozu odlikuje jednostavnost, nije to stil
koji će vas odmamiti u neznane lepote i dubine, ali je dinamičan,
zabavan i dovoljno dobar da vas natera da okrećete stranice bez
pauze. Drugo, Gemelova proza se bavi pomalo zaboravljenim pojmovima u današnje vreme, kao što su : čast, odanost, poštenje,
hrabrost. Danas, kada se ratovi vode pritiskom na dugme, raketama i bombama, ovi pojmovi deluju gotovo anahrono. Ali baš taj,
pomalo idealistički i vedar duh Gemelove proze iz osamdesetih, izgleda da je dopro do čitalaca kojima je dosta bezličnih tehnoloških
sila koje upravljaju njihovim životima. Gemelovi junaci su pošteni,
14
Na tragu pisca
časni, hrabri, pomalo usamljenici, ali
neće odbiti ljubav koja naiđe. Oni su
sve ono što savremen čovek više nije i
što sve više gubi. Možda zato cenimo
toliko Gemela, što nam pokazuje kakvi smo nekada bili, i šta smo na putu
da nepovratno izgubimo.
Moja preporuka-čitajte ovog
pisca. Treba nam heroja, čak i u ovom
vremenu u kome živimo.
Boris Mišić
Dejvid Gemel je nekadašnji radnik, kamiondžija, izbacivač i
novinar, nakon čega je postao izuzetno popularan pisac herojske
fantastike. Prvi roman, Legendu, objavio je 1984. godine,
a potom je napisao još trideset
tri romana, što herojske što istorijske fantastike, raspoređenih
u nekoliko serijala (Drenajski
cklus, Kamenovi moći, Rigante
itd.). Pisao je i pod imenom Ros
Harding. Umro je 2006. godine.
Njegova dela prodala su se u
više od milion primeraka i širom
sveta se prodaju i dalje.
Legenda je prvi naslov u
Drenajskom ciklusu, ali je zaseban, zaokružen roman.
15
Fanzin Raketla #4
Verna do groba - Snežana Kovačević
Vuk Krstić, novinar i književnik, živi u Hrastovoj ulici, kraj tajanstvene hrastove šume i kako se zbog slomljene ruke našao na
podužem bolovanju, odlučuje da prikupi paranormalna iskustva
svojih kolega po piću i komšija, ne bi li ih uvrstio u svoju zbirku
novela pod nazivom „Priče iz tame“. Vuk živi boemskim životom i
noći provodi za kafanskim stolom sa petoricom prijatelja, koji mu
ni po čemu nisu slični. Koliko je on romantik i poštovalac žena toliko su njegovi prijatelji muške šovinističke svinje u najgorem smislu
tog izraza. Jedini donekle blag sadrug za kafanskim stolom mu je
Tomo homoseksualac.
Istovremeno se u njihovoj mirnoj varošici staju ređati novosti. U kafanu „Kod Radivoja“ pristiže nova kelnerica, počinje
seča hrastove šume radi izgradnje sportskog centra, iz Amerike se
vraća Bojan, Vukov pobratim i iskusni privatni detektiv, a u Vukovo
dvorište, ko zna otkud, doluta jedna francuska pudlica.
Nova kelnerica je Vukova poznanica iz studentskih dana,
zove se Danica, i za nju su vezane Vukove emotivne uspomene: udvarao joj se kao dečarac, ali ona ga je odbila. Uprkos tome, devojka ga prepoznaje i pristaje da mu pomogne u prikupljanju „Priča iz
tame“.
16
Na tragu pisca
Čudni događaji počinju se odvijati u samom Vukovom domu.
Kao samac, Vuk nije preterano uredan domaćin i kuća mu je u
večitom haosu. Međutim, iznenada, iz dana u dan (odnosno iz noći
u noć) neko mu posprema kuću, kuva ručak, priprema doručak...
Vuk to prihvata zdravo za gotovo, jer ne uspeva da otkrije
tajanstvenog posetioca.
Potom počinje užas. Kosta, član Vukovog društva za stolom
i švaler nove konobarice, prebija sopstvenu majku. Treće jutro od
tog događaja nalaze ga iskasapljenog. Grudi su mu otvorene, srce
iščupano i namesto njega postavljen je posred zjapeće rane cvet
narcisa. Sva je krv iz njega istočena, a na vratu su primećeni tragovi
ugriza. Ubistvo se desilo tik po ponoći, na samom prelasku četvrtka
u petak. Vuk biva osumnjičen za ubistvo, no smesta je i oslobođen.
Tek što se situacija koliko toliko smirila, tačno nedelju dana
kasnije, još jedan član družine biva masakriran na identičan način,
takođe posle nasilja nad svojim bližnjim. I ovo ubistvo se desilo
noću, pri prelasku četvrtka u petak, a, što je još čudnije, i ovaj se
po Kostinoj smrti zabavljao sa Danicom. U potragu za ubicom se
uključuju tek pristigli Vukov pobratim Bojan, sa bogatim iskustvom privatnog detektiva u Americi, ali i Vuk, zainteresovan zbog
činjenice da se radi o članovima društva sa kojima provodi noći, a,
što je još važnije, i što je oba puta i sam bio na listi sumnjivih.
U početku svi sumnjaju da se radi o serijskom ubici, najverovatnije vatrenoj feministkinji, koja se sveti napaljenim mužjacima
zbog surovosti prema ženama. Ali, kako nedelje prolaze a ubistva
se ponavljaju u istovetnoj grozoti i rasporedu, sve je jasnije da iza
njih stoji nešto mnogo mračnije.
Uporna potraga protagonista romana dovodi do nedvosmislenog zaključka da ubistva imaju natprirodnu pozadinu. Radi se o
vampirici! Istraga se širi i doznajemo da su se istovetna ubistva, u
serijama od po šest zaredom, dešavala svake četvrte godine, svaki
put u drugoj, obližnjoj, varošici.
17
Fanzin Raketla #4
Monstruozni zločini
se u međuvremenu
ne zaustavljaju, jednom nedeljno neko
iz društva u samom
desnom ćošku kafane biva pogubljen
na najstrašniji način.
Saznavši da je i u prethodnim
serijama
ubistava, odigranim
u drugim gradovima,
ubijano
kafansko
društvo od po šest
članova, Vuku je sve
jasnije da će i sam
postati
vampiricina
žrtva.
Da li vampiri mogu
voleti? Da li su njihovi
postupci nasumični ili
u njima postoji neka
viša i neumoljiva logika? Da li su ih na jezive postupke naveli užasi iz sopstvenih nesretnih života ili su jednostavno nečista sila, pa su samim tim zli i iskvareni? Kakva je to misteriozna veza između Danice, francuske pudlice
i vampirice? I, najzad, hoće li Vuk uspeti da preživi pokolj što mu je
svakim trenom sve bliži?
Rešenje zagonetke ćete naći u napetom romanu „Verna do
groba“ Snežane Kovačević i ono je prilično nestandarno za vampirske storije. Duboko sam ubeđen da će rasplet misterije za većinu
čitaoca predstavljati ne baš malo iznenađenje.
Stevan Šarčević
18
Na tragu pisca
Otkriće veštica - Debora Harknes
Ovaj roman je u zapadnim medijima, pre svega engleskog
govornog područja, označen kao gotički avaturistički. A u romanu
o kojem je ovde reč radnja se dešava u naše vreme i čini se da bi
bio sasvim prosečan triler da se ne pojavljuju izvesna mitska bića
(veštice, vampiri i demoni).
Oni, i pri tome mislim na vampire i ostale dve vrste, su se dobro kamuflirali u svet ljudske civilizacije. Zauzimaju ugledne pozicije u nauci i finansijama, ali se trude da ne bude otkrivena njihova
prava priroda.
Mirni životi veštice Dajane Bišop, koja je profesor istorije
nauke na univerzitetu Jejl, i vampira Metjua, koji rukovodi laboratorijom za istraživanje genetike na istom univerzitetu, iznenada se
ukrštaju kada se u svetu van domašaja ljudskog smrtnog bića sazna
da je Bišopova pronašla iluminirani rukopis označen kao “Ešmol
782” za kojim tragaju sve tri natprirodne vrste bića.
Prema tradiciji, rukopis krije tajnu postanka ovih genetski
različitih stvorenja kao i tajnu besmrtnosti vampira.
Vekovne neprijatelje, naravno, vampire i veštice, pored pronalaska te knjige, uznemirilo je još jedno saznanje: da se između
Dajane i Metjua rodila ljubav. Izdajstvo kod obe vrste na najviše
mogućem nivou!
Dok se priča o poteri za “Ešmolom 782” odvija vrtoglavom
19
Fanzin Raketla #4
brzinom i sa neočekivanim obrtima, vampir po imenu Metju, kome
je dovoljna krv životinja koje lovi, zavodi Dajanu sa iskustvom dugim
više od jednog milenijuma.
Dajana je spremna da se svim mogućim sredstvima pa i
magijom, koju još uvek nije potpuno savladala, bori za Metjua i nju,
za pravo da slobodno voli pripadnika druge vrste kršeći tako starije
tabue i od onih ljudskih!
U romanu se inače pojavljuju i drugi živopisni likovi: prijatelji
demona-homoseksualaca, vampira koji su u srednjem veku bili
pape i otelotvorenje su zla, zatim, vitezovi reda biblijskog Lazara
koji su nasledili templare, kao i drugi likovi koji su deo ovog sjajnog
dela.
Kroz roman defiluju, zahvaljujući sećanjima vampira Metjua,
sve slavne ličnosti svetske istorije od vremena merovinških kraljeva
do 21 veka, što doprinosi
još većoj zanimljivosti same
priče.
Slikovitost opisa, mnogo
detalja kao i bogati stil
pisanja ne ostavljaju nijednog čitaoca ravnodušnim.
Posebno kada se uzme
u obzir da ste jako brzo
uvučeni u izmaštan svet
koji se jako malo razlikuje
od onog kojeg vi poznajete.
Zapravo, da nije vampira
Metjua, veštice Dajane i par
demona sa strane sve bi
bilo sasvim normalno.
Nenad Šakota
20
Na tragu pisca
Star Wars: Darth Plagueis - James Luceno
„Jesi li ikad čuo
tragediju o Darth Plagueisu Mudrom? To jedna od
legendi
Sith-a.
Darth
Plagueis je bio Mračni Gospodar Sith-a, tako moćan
i tako mudar da je mogao
da koristi Silu da utiče na
midi-hlorijane i tako stvori
život. Imao je takvo znanje
Mračne strane Sile da je
čak mogao da spasi one do
kojih mu je stalo od smrti.
Postao je tako moćan, jedino čega se na kraju bojao je
da izgubi svoju moć.“
Prethodni,
dobro
nam poznati citat iz Star
Wars Epizode III: Revenge
of the Sith, izgovoren od
strane Palpatine-a (Darth
21
Fanzin Raketla #4
Sidious) u trenucima kada počinje poslednja faza Anakin-ovog
prelaska na Tamnu stranu, može jednostavno i elegantno, u par
rečenica da opiše ovog sjajnog Sith Lord-a, a takođe i ovu genijalnu
knjigu.
Očigledno, glavni lik ove knjige je mračni i misteriozni Darth
Plagueis, Sith Lord koji možda nije poznat poput Darth-a Vader-a,
Sidious-a, Bane-a ili Revan-a, ali koji svakako spada u najmoćnije
Sith-e koji su ikada postojali i čiji
uticaj doseže daleko više od korica
ove knjige. Čak šta više, u neku ruku
moramo da budemo zahvalni baš
njemu, jer on svakako spada među
one najodgovornije za nastanak sleda događaja koji prate i stara i nova
trilogija filmova. Darth Plagueis,
kao i svi gospodari Sitha, žudi za
jednom stvari, a to je naravno moć.
Međutim, pored toga, ono prema
čemu on još teži i što mu je jedna
od glavnih odlika je i to da želi da
ostvari besmrtnost. Naime, pored
toga što pravi razne šeme i planove,
Plagueis uporno eksperimentiše sa
midi-hlorijanima kako bi produžio
život i prevario smrt. Kada je konačno ispunio svoj san i kada je već
postao jedno od najmoćnijih bića u galaksiji, kao što kaže Palpatine, počeo je da strahuje da ne izgubi svoju moć, što se naravno i
desilo.
Možda neko na osnovu prethodnih pasusa pomisli da je
Plagueis poprilično jednoslojan, prost i možda čak nezanimljiv
lik. Nije ni jedno od toga! Plagueis poseduje izuzetnu složenost i
motive za sve što radi, te pratimo njegov razvoj od apprentice-a
Darth-a Tenebrous-a, pa sve do jednog od najmoćnijih gospodara
Sith-a ikad. Međutim Plagueis nije jedini lik čiji razvoj pratimo. Tu je
još i njegov učenik, a kasniji galaktički car, Palpatine tj. Darth Sidi22
Na tragu pisca
ous, kome je posvećen dobar deo ove knjige. Njega je na Naboou Plagueis upoznao kao mladog i veoma ambicioznog političara,
kog je vrbovao na Tamnu stranu jer je u njemu video sve kvalitete
budućeg, velikog Sith-a. Palpatine je godinama trenirao i proučavao
Tamnu stranu Sile pod nadzorom Plagueis-a, ali se u isto vreme polako penjao na galaktičkoj političkoj pozornici sve do pozicije u kojoj ga nalazimo u Epizodi I: The Phantom Menace.
Star Wars: Darth Plagueis nosi gomile informacija i referenci iz EU-a (Expanded Universe), koje sve možda čak i neki „hardcore“ fanovi neće moći da svare. Ono što me je pomalo zabrinulo
pre čitanja ove knjige je to što se radnja odvija tokom četrdeset
godina, što nekim piscima stvara problem, jer se tada gube niti i
fluidnost priče, ali James Luceno,
pisac ove knjige i jedan od velikana „pisanog“ Star Wars-a, je ovo
rešio na jedan elegantan način,
koncentrišući priču na tri vremenska perioda, te lepo objašnjavajući
šta se desilo između njih.
Star Wars: Darth Plagueis za razliku od većine Star Wars knjiga
nema toliko akcije (posebno ako
je na primer uporedimo sa X-wing
serijalom), ali svakako ima zanimljivu i nešto „dublju“ priču, koja se
donekle može smatrati i prequelom za Epizodu I. Na kraju od mene
ova knjiga, uprkos nekoliko zamerki dobija visoke ocene, a ako se i
Vama svidela, moja preporuka je da pročitate (ako već niste) Bane
trilogiju.
„Onda ga je njegov učenik ubio u snu. Ironično, mogao je da
spasi druge od smrti, ali ne i sebe.“
Vladimir Jakšić
23
Fanzin Raketla #4
Kada Se
Stranice
Zalepe Za Srce
24
Omaž ....................................................................... 26
Metalmaniac .......................................................... 36
Ugroženost ............................................................ 37
Free Running .......................................................... 38
Story From Earth .................................................... 42
25
Fanzin Raketla #4
26
27
Fanzin Raketla #4
28
29
Fanzin Raketla #4
30
31
Fanzin Raketla #4
32
33
Fanzin Raketla #4
34
35
Fanzin Raketla #4
36
37
Fanzin Raketla #4
38
39
Fanzin Raketla #4
40
41
Fanzin Raketla #4
42
43
Fanzin Raketla #4
44
45
Fanzin Raketla #4
46
47
Fanzin Raketla #4
Na
Raketlinom
Terminalu
48
Branislav Janković ................................................. 50
Vadergirl ................................................................. 54
Miloš Mihailović ..................................................... 70
49
Fanzin Raketla #4
Intervju - Branislav Janković
Na 58. Beogradskom sajmu knjiga, zatekli smo niškog pisca, Branislava Jankovića (“O Vukovima i Senkama”, “Suze Svetog Nikole”),
između štandova sa polovnim knjigama i stripovima. Iskoristili smo
priliku da sa njim napravimo kratki intervju.
Raketla: Nakon romana “O Vukovima i Senkama” na
čitaoce si pustio “Suze Svetog Nikole”. Obe knjige pokupile su
sjajne kritike. Jesi li zadovoljan komentarima?
Branislav Janković:
Jesam, mada bih sada trebao da kažem, poput većine mojih
kolega, da se ne obazirem na komentare. Naravno da me zanimaju,
ali ne zbog književne ili bilo kakve sujete, već zbog toga što želim
da znam šta se čitaocima dopalo, a šta nije. Komentari, da li rečeni
meni u lice, napisani na nečijem FB profilu ili sajtu mog izdavača,
svojevrsna su interakcija između mene i ljudi zbog kojih i za koje
pišem. Na svu sreću, knjige su pokupile mnogo dobrih i pozitivnih
komentara. Ja se nadam da su iskreni, to je jedino što tražim od
svojih čitalaca.
Raketla: Odakle je došla ideja za “Suze Svetog Nikole”?
Branislav Janković:
Svaka knjiga kreće od sitnice, tračka ideje koja vam je
zasvetlela negde u umu i naterala vas da počnete da sve više
razmišljate o tome. Ja uvek kažem da je dobra ideja proviđenje
koje doživimo, i ako umemo da ga dobro iskoristimo onda je to
sjajno, ako ne umemo, onda je Bog Ideja bacio biser u blato. Sve je
krenulo od pripovetke koju sam pisao za jednu bosansku antologiju
priča posvećenu staroslovenskim bogovima, pa sam tu priču stavio
u ambijent srpskog sela, video da ta pripovetka može da se nastavi,
pa su umesto starih bogova naišli novi sveci i onda je lavina krenula
i eto cele knjige.
50
Na Raketlinom Terminalu
Raketla: Tvoj stil pisanja dosta se razlikuje od stila pisanja drugih domaćih
žanrovsih pisaca. Na koga si
se ugledao kada si odlučio da
počneš sa pisanjem?
Branislav Janković:
Pa iskreno, ne smatram
sebe žanrovskim piscem, jer
moji romani ne mogu da se
svrstaju ni u horor, ni u fantastiku, iako svega toga ima. Ali
to možete naći i kod Glišića,
Pavića, pa i sam Andrić ima pojavljivanje vampira i đavola u
svojim knjigama. Volim da o
sebi pričam kao o piscu magijskog realizma. Klasične uzore
nemam, ali ako moram da izdvojim koga volim, to su klasici:
Dikens, Po, Markes...
Raketla: Može li se reći da ti je neki strip, knjiga, ili film
bio inspiracija, i ako jeste, koji je to strip/knjiga/film bio?
Branislav Janković:
Ne, inspiraciju ne nalazim ni u čemu već stvorenom, jer to
neminovno, svesno ili nesvesno, dovodi do, u manjoj ili većoj meri,
kopiranja tog dela. Postoje dela kojima se divim, filmovi, romani,
stripovi, ali nikada nisam krenuo onom linijom koja za čas može
da vas odvede u nešto već viđeno, tj napisano. Mislim da je misija
svakog umetnika da stvori nešto autentično i samo njemu svojstveno. Po tome se i prepoznaju dobri i loši umetnici, i tako ih i vreme
i istorija pamte. Ako ih uopšte upamte.
51
Fanzin Raketla #4
Raketla: Da li je u pripremi neki novi roman, i ako jeste,
možeš li da sa nama podeliš neki interesantan detalj?
Branislav Janković:
Pišem već neko vreme priču o cirkusu u kojem rade samo
anđeli, kažnjeni da dve hiljade godina lutaju svetom kao cirkuski
artisti i zabavljaju ljude. A onda, na kraju kazne, dobijaju zadatak
zbog kojeg će morati da odlože povratak na Nebo. Biće to još jedan
roman o veri, izboru koji nam je dat i o tome ko je Bogu draži: anđeli
ili ljudi.
Raketla: Mnogi misle da je Nišu, kao gradu sa dosta interesenata za žanrove koje mi pokrivamo, zaista potrebna
neka vrsta kluba ili udruženja na kome bi mogle biti održavane
žanrovske tribine, promocije, i druge žanrovske akcije. Deliš li
to mišljenje?
Branislav Janković:
Naravno da bi to bilo odlično, ali mislim da to nema ko da
pokrene, organizuje. Raduje me što je Kupina bioskop krenula
sa akcijama posvećenim stripu, ali plašim se da će to biti kratkog
daha iako me je prijatno iznenadio broj ljudi koji su dolazili. Šteta
što na niškim radio stanicama ne postoje emisije poput „Pogled
iz svemirskog broda“, radija 202. Ovo je veliki grad da bismo tek
tako dopustili da ne postoji barem debatni klub na temu žanrovska
umetnost.
Raketla: Koja žanrovska dela bi preporučio našoj publici?
Branislav Janković:
Čitajte i samo čitajte. Nije bitno da li su dela žanrovska, jer
ako samo njih čitate, ostaćete bez lepote toliko drugih, dobrih knjiga. Ne budite fanatici žanrova, jer sve što je fanatično nije dobro.
Raketla: Smatraš li da igranje video igara i čitanje stripova donekle ima sposobnost da otvori kreativnu stranu dece,
i od njih načini buduće pisce?
52
Na Raketlinom Terminalu
Branislav Janković:
Ne, ili se rađaš sa talentom ili se ne rađaš. Tu ne pomaže
ni da ti je tata sam Ivo Andrić, a kamoli da od igranja video igara
postaneš kreativan i napišeš roman. Deco, izađite napolje i igrajte
fudbal, jurite devojke, družite se, šetajte, idite na utakmice i navijajte za Radnički. Na svim ovim mestima i situacijama mogu vam
pasti sjajne ideje za pisanje, a pored WOW-a, TERE
i LOL-a možete samo da
izgubite vid. Vreme ste
već izgubili. I nikad nećete
napisati knjigu. Možda i
hoćete, ali neće biti dobra.
Raketla: Ima li uspeha,
i koliko je uspeh zapravo
merljiv?
Branislav Janković:
Uspeh kao kategorija je
relativan ili možda bolje
reći nemerljiv. Ono što je
meni uspeh nekome sa
većim apetitom nije. Stepen uspeha pisaca kod
nas određuju naši čitaoci i
broj prodatih knjiga. I tu se
opet vraćamo na početak
razgovora i pitanje o komentarima. Da, mogu reći
da sam na osnovu komentara i tiraža uspešan. Da li želim više?
Nekako sam zagovornik neke fatalističke filozofije da dobijemo taman onoliko koliko nam treba. Ili koliko smo zaslužili.
Hvala na intervjuu, želimo ti puno uspeha u daljem radu.
Milan Maksimović
53
Fanzin Raketla #4
Intervju - Vadergirl
Jedna vrlo zanimljiva dama je bila dovoljno ljubazna da mi dozvoli
da virnem u njena interesovanja i postavim joj neka obično-neobična
pitanja. Vadergirl je zaposlena samohrana mama, živi u Mičigenu.
Ona je i superheroj… kad god dobije priliku da bude jedan.
Raketla: Smem li da
te zamolim da nam kažeš
svoje pravo ime za naše
čitaoce?
VaderGirl:
Žao mi je, nikad ne
dajem svoje pravo ime
nikome, zbog profesije kojom se bavim je vrlo lako
pronaći
lične
podatke,
dovoljno je samo znati kako
se zovem.
Raketla: Kako si odabrala Vadergirl alijas?
VaderGirl:
Odabrala sam Vadergirl zato sto se Vejder borio sa svojom
dobrom i lošom stranom, kao Anakin je imao sjajne kvalitete dobra, koje imam i ja i loše strane kada je postao Vejder - znamo da
je postao “mračan”, “nikad se ne kači samnom”, što verujem da i
mene dobro definiše.
Raketla: Radiš kao interpretator znakovnog jezika, imaš
naloge na Fejsbuku i Tviteru na kojima svakodnevno izlažeš svoje misli, fotografije, ideje… Koliko ti je teško kao samohranoj
majci sa stalnim zaposlenjem da postigneš sve i usaglasiš posao, porodicu i hobije?
54
Na Raketlinom Terminalu
VaderGirl:
Izuzetno teško! Radim dvanaest do šesnaest sati, ponekad
svih sedam dana u nedelji… Toliko naporno radim kako bih svome
sinu obezbedila sve što mu je potrebno, da se ponekad dogodi i
da propustim neke od važnih događaja u njegovom životu. Ja sam
sama svoj gazda, tako da mogu uzeti slobodne dane kada mi zatrebaju, što i činim za školske priredbe, vreme koje je sam predvidela
samo za mene i dete i odlaske na konvencije (ComicCons).
Raketla: Znamo i da si učestvovala u nedavno završenom
Miss Nerd America takmičenju. Da li si ti SF mama i da li vodiš
svoje dete na konvencije i slične događaje?
VaderGirl:
Takmičenje je gotovo i
mislim da sam završila na
drugom mestu. Moj sin ide
samnom samo na događaje
za koje sam izrazi želju da ih
poseti, ali za sada uglavnom
česće ostane kod kuće. Već
je bio na toliko konvencija
da mu jednostavno više nisu
zanimljive.
Raketla: Da li su cene SF memorabilije i ulaznice za SF
evente prihvatljive za stanovnike SAD?
VaderGirl:
Konvencije su vrlo pristupačne, uvek se potrudim da
nabavim VIP ulaznice koje omogućavaju dodatne pogodnosti, a
one uglavnom koštaju preko 120$, regularne ulaznice uglavnom
ne prelaze 50$. Ono što je skupo su autogrami!!! Poznate ličnosti
naplaćuju u proseku 30$ do 40$ (videla sam i neke koji traže 70$),
zatim fotografisanje sa zvezdama VAŠIM APARATOM košta 10 do
20$!!! Nedavno sam primetila da većina poznatih naplaćuje smešne
iznose za slikanje vašim mobilnim telefonom, ranije je to važilo
55
Fanzin Raketla #4
samo za velika imena, a sada i oni koji pripadaju “davno prošlom
vremenu” prate taj trend.
Raketla: Voliš li cosplay? Da li sama praviš
kostime ili ih kupuješ?
VaderGirl:
Nisam “cosplayer”,
imam jedan Halloween kostim Han Solo, koji sam sama
napravila. Nisam toliki ljubitelj kostimiranja, koliko
uživam da gledam druge
kako su se snašli.
Raketla: Koja je najvrednija SF “stvarčica” koju poseduješ?
VaderGirl:
To bi bila fotografija mene i dvojice glumaca iz Star Wars.
Jedan od njih je na žalost preminuo, tako da mi je ta slika posebno draga. U pitanju su David Prowse (Darth Vader) i Richard LeParmentier, koji nas je napustio ove godine (Admiral Motti). Što se
memorabilije tiče, najdraža
mi je velika Obi Wan figura.
Raketla: Ukoliko igraš
video-igre, tvoj favorit je…
VaderGirl:
Ne igram ih, ali priznajem
da povremeno uključim svoj
Nintendo. Omiljena igra mi
je Super Mario 3.
Raketla: Vidimo da imaš
priliku da upoznaš neke
od nama omiljenih likova,
56
Na Raketlinom Terminalu
koga si još upoznala osim ljudi koje si već spomenula? Ko je ostavio na tebe najbolji, a ko najgori utisak kao ličnost?
VaderGirl:
Zaista sam ih toliko upoznala, previše ih ima da bih se setila
svih. Navešcu samo one koji su ostavili najjače utiske. Najbolje impresije… Stan Lee (dva puta me poljubio), Jason Priestley (jedan
od glavnih junaka serije Beverly Hills 90210), Colin Ferguson (serija
Eureka), John Barrowman (Torchwood/Doctor Who) ,Tara Strong
(pozajmljuje glasove likovima), Mindy Sterling (Austin Powers), Wil
Wheaton (Wesley Crusher iz Zvezdanih Staza), Norman Reedus
(Daryl iz serije Walking Dead) Deep Roy (Oompa-Loompa, Droopy
McCool iz Star Wars). Najgori utisci... Billy Dee Williams (Lando iz
Star Wars), Lou Ferrigno (Hulk), Colin Baker (Doctor Who).
Raketla: Kakvo je tvoje mišljenje o mogućem učešću Zack
Effrona i Ryan Gosslinga u budućem nastavku Star Wars (Episode 7) i kakva su ti uopšte očekivanja od novog nastavka?
VaderGirl:
Ne želim da špekulišem ni sa čime vezanim za Episode 7, otvorenog uma i sa velikim uzbuđenjem ga očekujem!
Raketla: Koje franšize pored SW voliš?
VaderGirl:
V (originalni), Planeta Majmuna (takođe original), Alien, Dr
Who.
Raketla: Kakav ti je ringtone
na mobilnom u ovom trenutku?
VaderGirl:
Imperial March.
Raketla: Da li više voliš knjige
ili filmove?
57
Fanzin Raketla #4
VaderGirl:
Više uživam u filmovima.
Raketla: Pored svih zanimljivih i duhovitih stvari koje
mozemo videti na tvojoj FB stranici, ti i čestitaš rođendane svojim fanovima. Odakle je potekla ta ideja?
VaderGirl:
Mnogo ljudi ne dobije ni prosto “zdravo” za svoj rođendan.
Želela sam da ulepšam nekome dan i da znaju kako mi je drago sto
postoje.
Raketla: Kada bi postojala mogućnost da oživiš nekoga
od poznatih ličnosti koje su napustile ovaj svet, koga bi odabrala i zbog čega?
VaderGirl:
Elvisa, on je umro pre mog rođenja, a njegova muzika je bila
uz mene kroz moja teška vremena. Čak imam i tetovažu sa Elvisovim likom!
Raketla: Koji si poslednji SF film pogledala i da li bi bila
ljubazna da podeliš sa nama kako ti se dopao?
VaderGirl:
Gledala sam Will Smith-a u “After Earth” i zaista sam uživala.
Čula sam dosta negativnih kritika o njemu, ali mislim da je priča
odlicno napisana. Gluma je ono sto je očajno u filmu, Jaden Smith
mora biti zaustavljen ODMAH.
Hvala ti na vremenu koje si nam posvetila. Nadam se da ti je
bilo zabavno, onoliko koliko će biti zanimljivo i našim čitaocima dok
upoznaju Vadergirl, kao i da ćeš nastaviti da nas iznenađuješ svojim
sjajnim izveštajima sa raznih događaja u buducnosti i MTFBWY.
Sanja Kovrlija
58
Na Raketlinom Terminalu
Intervju - Miloš Mihailović
Pre izvesnog vremena, upoznali smo trenutno najmlađeg objavljenog pisca epske fantastike u Srbiji. U pitanju je Miloš Mihailović,
Beograđanin iz Sombora, autor romana “Zeon”, u izdanju Izdavačke
Kuće Alnari. Odlučili smo da je vreme da ga i Vi upoznate.
Raketla: Da li bi se predstavio našim čitaocima?
Miloš Mihailović:
Moje ime je Miloš Mihailović. Rođen sam u Beogradu, ali trenutno ne živim tamo. Od prvih školskih dana zagriženi sam fan fantastike ali ne zanemarujem ni ostale žanrove. Prvo delo započeo
sam sa 11 godina, pišući naredne dve godine sa većim prekidima.
Pored proze, obožavam i poeziju.
Raketla: Koliko si knjiga koje pripadaju žanru epske fantastike pročitao pre objavljivanja svog prvog dela?
Miloš Mihailović:
Najveći deo knjiga koje sam pročitao nisu dela epske ili
naučne fantastike, ali sam siguran da bar 500 pripada tim žanrovima
(ako posmatramo fantastiku u širem smislu, računajući tu i dela
koja joj nisu zvanično “dodeljena”).
Raketla: Kako si došao na ideju da objaviš svoju knjigu?
Miloš Mihailović:
Smatram da ta ideja dolazi kao prirodni produžetak pisanja
književnog dela, a ne obratno. Ergo, “Zeon” je napisan iz ljubavi
prema epskoj fantastici, a tek onda sam počeo da razmišljam o objavljivanju.
Raketla: Ko ti je sve pružio prekopotrebne savete i
podršku da istraješ u nameri da objaviš knjigu epske fantastike
u Srbiji?
59
Fanzin Raketla #4
Miloš Mihailović:
Svako ko je čuo da pišem knjigu, a nije pomislio da je to prolazni hir, iskazao je svoju podršku, ali osoba koja je sve vreme bila
uz mene je moja majka. Što se tiče saveta, njih nisam dobijao, čak i
kad sam ih tražio.
Raketla: Koliko je teško objaviti knjigu epske fantastike u
Srbiji?
Miloš Mihailović:
Objaviti prvu knjigu epske fantastike lako je otprilike koliko
i dubiti na trepavicama. Kasnije, sa uspehom, sve postaje mnogo
lakše.
Raketla: Da li sledi nastavak “Zeona”, i kada ga možemo
očekivati?
Miloš Mihailović:
Da budem iskren, nastavak je završen, ali ne znam kada će
biti objavljen. Dum spiro, spero.
Raketla: Kako bi opisao svoje prvo delo “Zeon”?
Miloš Mihailović:
“Zeon” predstavlja priču o sukobu dobra i zla, koji su predstavljeni kao apsolutni kontrast (ta podela će u nastavku biti
narušena). Borbi Zeonskog carstva i Šadonije pridružiće se i druge
države, koje će ipak imati sporedne uloge. Najezda tehnološki superiornog naroda Harkijana nakratko će prodrmati njihov svet, ali
će se konačna bitka odigrati isključivo između te dve sile. Ona će
takođe predstavljati i borbu ideala, suočavanje humanosti i zverstva. Jednoličnost podele na dobro i zlo dopunjuju neskriveno loši
postupci likova, kao što je Lijtohovo ubistvo kralja Venta radi otmice njegovih teritorija (što je opravdano navodnim izdajstvom),
kao i izdaja naslednika dinastije Ursin. Ovde ću stati, da ne bih
previše otkrivao čitaocu. Kratko rečeno, “Zeon” je priča o hrabrosti
i vernosti, priča o ljudima koji se u konačnici žrtvuju zarad opstanka
60
Na Raketlinom Terminalu
dobra.
Raketla: Da li nam možeš reći nešto i o nastavku?
Miloš Mihailović:
“Morgu” će doneti drugačiju priču, ispripovedanu od strane
istoimenog junaka, jednog od Mračnih Vitezova boga Šaidarha. Kroz
njegovo detinjstvo, odrastanje i službu tamnim silama, saznajemo
njihovu pozadinsku priču, počev od uzdizanja Šaidarha do konačne
bitke. Dobro i zlo se ovde mešaju i gube, ostavljajući mesta moći.
Kroz bitke, izdajstva i dvoboje, upoznaćemo se sa Morguovim
patnjama i kajanjem. Paralelno sa time, priča teče i u sadašnjosti,
govoreći o danima koje Morgu provodi zatočen u zeonskim tamnicama, godinama nakon kraja “Zeona”. Ovde ću reći i nešto o delu u
nastanku (“Ereja”), gde sam se pozabavio sudbinom naroda koji je
porobljen i gleda kako gradovi njegove države propadaju. Erejska
pobuna, Nedelja krvi i Progonstvo će predstaviti tek uvod u priču u
kojoj će se Arkam, glavni junak, iz obrazovanog mladića pretvoriti u
vođu svog naroda. Između “Ereje” i “Zeona” će biti veza. Smatram
da će stil i fabula “Ereje” nadmašiti sva moja dosadašnja dela.
Raketla: Kako bi objasnio skokovit tok radnje u “Zeonu”,
i da li danas smatraš da si mogao da usporiš radnju ili nešto
promeniš?
Miloš Mihailović:
Danak neiskustvu. To mi je svakako pomoglo da u daljim
delima usporim tok radnje, razradim stil i sprečim “skakanje” sa
događaja na događaj. Svakako da smatram da je mnogo toga moglo bolje da se odradi, i to je sasvim prirodan deo spisateljskog razvitka.
Raketla: Da li nam možeš reći nešto o nadprirodnim
bićima iz “Zeona” i različitim rasama koje se pojavljuju u delu?
Miloš Mihailović:
U “Zeonu” se javlja mnoštvo stvorenja iz tipičnog fantastičkog
61
Fanzin Raketla #4
bestijaruma, kao što su vilenjaci i zmajevi, ali i neka karakteristična
za slovenska područja, kao što su psoglavi. Harkijani predstavljaju
moju ličnu kreaciju - oni su, naime, tehnološki napredna čovekolika
rasa, koja poznaje džinovske nebeske i energetske kristale. Znači,
može se reći da je plejada nadprirodnih bića tipična, uz dodatak
nekog čudnog svata, kao što su čarobnjaci-senke za jednokratnu
upotrebu. U “Morguu” se smanjuje broj fantastičnih bića, ali se
pojavljuju i neka nova, zajedno sa novim vrstama magije, dok je u
“Ereji” težište na ljudima, tako da je broj fantastičnih bića sveden
na minimum. U prve dve knjige bogovi će imati svoju ulogu, ali se u
“Ereji” neće direktno pojavljivati.
Raketla: Ko su ti bili uzori i na koga si se ugledao dok si
pisao “Zeon”?
Miloš Mihailović:
Ne mogu reći da sam se ugledao na nekog pojedinačnog
autora, ali svakako da je stvaraštvo velikih autora fantastike
učestvovalo u nastanku mog dela.
Raketla: Kako si došao na ideju za naziv Zeon?
Miloš Mihailović:
Roman je bio naslovljen sa nekoliko različitih naziva, da budem iskren, prilično nenadahnutih. Od kada je grupica junaka došla
do Zeona, koji je prvobitno trebao da bude tek jedna tačka u celom
putešestviju, priča se obrnula. Taj drevni i moćni grad je počeo sve
jače da vuče i da polako postaje jedan od glavnih delova priče. S
obzirom na to da protagonist postaje vladar zeonskog carstva, kao
i da ono predstavlja glavnu barijeru navali iz Šadonije, ime “Zeon”
se nametnulo kao sveobuhvatni, najkraći mogući opis fabule.
Raketla: Kako si birao imena svojih junaka?
Miloš Mihailović:
Svako ime sam birao tako da na atalskom, fiktivnom jeziku
junaka, ima određeno značenje (koje, nažalost, u “Zeonu” čitaocima
62
Na Raketlinom Terminalu
ostaje neodgonetnuto). Druga smernica mi je bila da ta imena
mogu da se izgovore bez fraktura jezika, što će reči da su imena relativno kratka i bez teško izgovorljivih samoglasničkih grupa. Većina
je proizvod moje mašte (Lijtoh, Arlik, Vent, Jaron), ali neka su već
postojeća (Tera, Kori). U najnovijem delu (“Ereja”) uveo sam poseban sistem davanja imena, tako da ona koja se javljaju u jednom od
trinaest rodova naroda Skag počinju karakterističnim rodovskim
slogom (za osmi rod slog ah - Ahagon, Ahis, Ahej), dok se asurska
muška imena često završavaju na ja (Birija, Hisja). Takođe je zanimljiva i veza između imena zmajeva i onih iz naroda Harkijan: imaju
dvočlana imena, koja zvuče prilično slično (npr. zmaj Orku-Don i
harkijanski vladar Hargu-Jar), što bi moglo predstavljati dobru osnovu za razradu neke buduće priče, no da ne dužim...
Raketla: Da li ti smeta kada te porede sa drugim piscima?
Miloš Mihailović:
Apsolutno mi ne smeta, sem u slučaju kad me osobe koje
nemaju blage veze sa epskom fantastikom porede sa Tolkinom
(zato što, naravno, za drugog pisca nisu ni čuli). Za sada to predstavlja uvredu Maestrovog lika i dela. Istina je da svaki pisac stvara
svetove sa sopstvenim pečatom, ali poređenja su neminovan deo
diskusije o jednom delu.
Raketla: Da li smatraš da je “Igra Prestola” dovela neke
nove čitaoce epskoj fantastici, te da će sada obraćati pažnu i na
druga dela iz tog žanra?
Miloš Mihailović:
Izvrsni Martinov serijal, a pogotovo igrana serija doprineli su
tome da mnogi ljudi zavole, da upotrebim engleski termin, “high
fantasy” (ta dela su u Srbiji, zajedno brojnim drugim strpana u kantu sa natpisom “fantastika”). Svakom ljubitelju žanra biće drago
da najzad kvalitetno delo, a ne “Sumrak” ili neki od ostalih u nizu
vukodlačko-vampirskih klonova, stiče toliko široku popularnost da
ulazi u opštu kulturu (i, naravno, uvodi nove čitaoce u žanr). Ipak,
mene kao čitaoca rastužuje pad kvaliteta u “Pesmi leda i vatre”,
63
Fanzin Raketla #4
koji dostiže zabrinjavajuće razmere u “Plesu sa zmajevima”. Ostaje
nam samo da se nadamo da će Martin nešto preduzeti - jer ako je
iko sposoban da iz rukava izvuče, ne kec, već ceo špil, to je on. (Dobro, da ne preterujemo. Neka bar poživi toliko da završi serijal.)
Raketla: Da li bi našim čitaocima preporučio neka dela?
Miloš Mihailović:
Od novijih dela istakao bih trilogiju “Red magle” Brendona
Sandersona, “Ime vetra” i “Strah mudroga” Patrika Rotfusa, “Laži
Loka Lamore” Skota Linča, “Noć demona” Pitera V. Breta… Davno
rasprodate knjige, koje se mogu naći samo u bibliotekama kao što
su “Hronike Ambera” i “Gospodar svetlosti” Roberta Zelaznija, i
više su nego vredne čitanja. Nameću se još i mnogi fantastički serijali, kao što je saga o Elriku, koju bih posebno preporučio. Za pisce
koji imaju nameru da u delima detaljnije obrađuju moćna carstva,
neizostavan je Makijavelijev “Vladalac”.
Raketla: Da li igraš video igre i koliko su one imale uticaj
na “Zeon” a onda i na nastavak?
Miloš Mihailović:
Trenutno nemam dovoljno vremena da igram video igre, ali
su one obeležile period mog detinjstva pre nego što sam naučio
da čitam. Bilo je to vreme kada je “soni kec” carevao, sa neponovljivim igrama, kao što su “Crash Team Racing”. Njih današnje igre
ne mogu da prestignu po zabavi koju pružaju, iako su tehnički naprednije - jednostavno, bezlične su. Kasnije sam na računaru igrao
odličnu platformu “Pitfall the Lost Expedition”, koji može rame uz
rame da stane sa igrama za Plejstejšn i “Spore” (koje su odlične
prvih nekoliko sati igranja, a kasnije postaju užasno repetitivne).
Planiram da igram “Medieval Total War II”. Video igre nisu imale
direktni uticaj na “Zeon”, ali svakako je moguće da su učestvovale u
oblikovanju moje ličnosti.
Raketla: Da li bi neke video igre preporučio našim
čitaocima?
64
Na Raketlinom Terminalu
Miloš Mihailović:
Bilo koja od gore navedenih je odlična i predstavlja odličan
izvor zabave. Besplatni emulatori za PS1 su dostupni i nema razloga da ih ne pokrenete na vašem PC-u. Ipak, ne zaboravite da se
vreme utrošeno na igre može nameniti čitanju neke knjige, što je
svakako bolja solucija.
Raketla: Da li si pročitao trilogiju “Vukovi Sudbine”
Miloša Petkovića, “Kosingas” ili trilogiju o Milošu Obiliću Aleksandra Tešića i da li u njima vidiš saveznike ili suparnike?
Miloš Mihailović:
Uvodnu knjigu Kosingasa sam pročitao, ali na žalost ostatak
serijala nisam, kao ni “Vukove Sudbine”. Nadam se da će mi se ukazati prilika da ta dela pročitam, pošto sam apsolutno uveren u njihov kvalitet. Što se tiče Aleksandra Tešića i Miloša Petkovića, ne
doživljavam ih kao suparnike. Naprotiv, poštujem ih kao kolege i
divim se njihovom uspehu. Smatram da nema potrebe da postoji
ikakvo nadmetanje između autora pošto, između ostalog, predstavljaju jedan od bastiona očuvanja kulture u Srbiji, koja, nažalost,
lagano odumire.
Raketla: I za kraj da li imaš nešto da poručiš našim i svojim čitaocima?
Miloš Mihailović:
Ova (već poprilično izlizana) poruka namenjena je prvenstveno piscima u nastajanju (kao što sam i ja sam), ali se može primeniti na sve ljude - nemojte odustajati. Naravno, samo pod uslovom da su vaši ciljevi razumni i opravdani - što će reći, ako želite
da objavite roman, to je sasvim u redu, ali ako istrajete u nečem
nemogućem, uzalud gubite vreme. Dakle, bitno je da pronađete
ciljeve koji su realni, ali i da ne potcenite sebe.
Hvala na odvojenom vremenu. Puno uspeha u daljem radu.
Darko Stanković
65
Fanzin Raketla #4
Trag Olovke
Na
Papiru
66
Jutro ........................................................................ 68
Groblje Slonova ...................................................... 70
Izlazak ..................................................................... 77
Trkač ........................................................................ 78
Senke Ambisa......................................................... 92
Doba Sabljozuba .................................................... 97
Pad ........................................................................ 101
Keningštrase 19 ................................................... 105
Peti svet ................................................................ 110
67
Fanzin Raketla #4
Jutro
Jutro je vrlo nezgodno doba dana; ali jedno će mi zauvek
ostati u sećanju, kao najnezgodnije jutro u istoriji čovečanstva.
Probudim se ja jednog jutra, približno oko devet sati i
četrdeset tri minuta. Ustanem, izađem iz sobe i imam šta da vidim: nema nikog u stanu! Ostavljen sasvim sam da preispitujem
ispravnost svoje duše! Odlučim da ne časim ni časa, izađem iz stambene zgrade u kojoj obitavam i zaputim se niz ulicu. Pusto. Neki
pas juri zaplašeno malo mače. Rastužio me je taj prizor okrutnosti
koja juri bespomoćnost i odlučim da pripomognem. Krenem da jurim i ja; jurim ja psa, juri pas mače, jurimo se mi. Posle četrdeset pet
minuta žive jurnjave, osvrnem se oko sebe i shvatim da sam se izgubio. Ovaj svet mi je bio potpuno nepoznat. Nebo beše sivo sa nijansama crvene. U trenutku kad sam pogledao gore, video sam jednog
ružičastog zmaja kako preleće i nosi na leđima dečaka od najviše deset godina. Spustim pogled i vidim da su pas i mače nestali. Stvarno
sam se iznervirao, pa sam, da bih smirio uzavrele nerve, morao da
68
Trag Olovke Na Papiru
premlatim onog zmaja i dečaka na njemu. Kad je to bilo obavljeno,
bacio sam se u potragu za izgubljenim jurnjav-partnerima. Na putu
sam sreo starca koji se predstavio kao Merlin; čudno ime. Ponudio
se da mi pomogne, jer je osetio moj „smrad spoljnog sveta“, kako
ga je nazvao. Želeo je da me vrati nazad, ali ja sam mu rekao da, ako
zaista želi da pomogne, treba da me transportuje do psa i mačeta
sa „smradom spoljnog sveta“. I moja želja beše ispunjena. Za čas
sam se našao ispred mačeta koje se, bežeći u punom trku, zakucalo u moje tvrde cipele i onesvestilo se. Toliko o plemenitom delu.
Sad sam mogao da se vratim u svoj svet, a rešio sam da povedem
i životinje nazad. Stavim psa pod jedan, a mače pod drugi pazuh, i
krenem da tražim Merlina. Nađem ga u jednom bunaru. Uradio je
jedno tap-tap rukama, i sledećeg trenutka sam bio ispred zgrade.
Životinje sam pustio; zaputile su se prema obližnjem marketu.
Uđem u stan, pogledam na sat, a tamo devet sati i četrdeset
pet minuta! Odsutan sam bio samo dva minuta po lokalnom vremenu! Rešim da sednem i preispitujem ispravnost svoje duše.
Oko jedanaest sati i pedeset dva minuta došao mi je ostatak
porodice. Rekli su mi da su bili na glasanju za najpogodnije vreme
smaka sveta, ali su se zadržali jer je bilo posluženje. Ispričam i ja
njima svoje doživljaje ovog jutra.
Više nisam siguran da li je sve to bio san, ali verovatno nije.
Aleksandar Pavlović
69
Fanzin Raketla #4
Groblje slonova
Divlje zveri behu neobično mirne za to doba dana. Obično su
se budile u suton, jer tada je počinjalo vreme lova u kojem su neki
bili lovci, a neki plen koji će do jutra strahovati za svoj život. Za nepunih sat vremena nastupiće potpuni mrak u kojem će sijati samo
oči sablasnih predatora.
Zato se i žurilo trojici bivših robijaša koji su iznajmljenim
džipom žurili niz prašnjavu cestu. Puške su bile spremne, jer tamo
gde su se zaputili verovatno će im trebati. Kada su došli do još jednog raskršća, omaleni Džo pogleda u vodiča, tamnoputog dečaka iz
Mbonginog plemena, te mu ovaj pokaza na desno. Uskoro je stazu
progutao vres i visoka trava pa su put nastavili peške. Otvorili su
četvore oči, prisećajući se u tim trenucima priča koje su slušali kraj
vatri. Vračevi mesnih plemena imali su običaj da strancima pričaju
priče o lavovima-ljudožderima, čoporima besnih hijena i nosorozima
koji ne prezaju od pušaka i vozila belog čoveka. Time bi ih, bar malo,
odvraćali od namere da remete mir i uništavaju lepote Crnog kontinenta. Međutim, Džo i braća Darsbi bili su neviđeni ološ, pokvareni
do srži i skloni pravljenju problema, ali su se ipak bojali. Gurali su
nenaoružanog dečaka napred i čvrsto stezali hladno gvožđe svojih
lovačkih pušaka. Posle ne preterano dugog pešačenja crnac im pokaza na stenu koja je pratila korito davno presahle reke i gubila se
daleko u šumama na severu. Ličila je na morski greben, samo što su
ovde umesto ajkula vrebali čopori lavova koji još uvek rikom nisu
označili početak noćnog lova.
Četvoročlana skupina zašla je u klanac koji se krio iza stene,
te su naoružani belci mogli da odahnu. Ulaz beše veoma širok, toliko da su i džipom mogli da zađu unutar stenovitih zidova.
„Ovo je sjajno mesto za zasedu“, reče Marlon Darsbi, mladić
duge, prljave kose i izbačenih, konjskih zuba.
„Ćuti budalo, i ne prizivaj nesreću“, dreknu na njega Džo i
bocnu kundakom vodiča u rame. „Brže, vodi nas.“
70
Trag Olovke Na Papiru
Put je krivudao tamo-amo, i beše sve mračnije pa su morali
da upale baklje i nastave dalje. U susret im je nadolazio sve jači
smrad lešina, što ih je radovalo. Uskoro su izbili na stenama opasanu kotlinu koju su i tražili. Ogromni skeleti slonova behu svuda okolo, neki čisti a oni drugi poluraspadnuti ili, pak, sveži. Pola tuceta
lešinara skakutalo je okolo, boreći se za što bolji komad oko lešine
slona koji je ovde načinio svoje poslednje korake.
„Groblje slonova“, tiho i radosno prošapta Džo i naredi
dečaku da rastera ogavne ptice. Njegovu radost nije delio drugi
od braće Darsbi, debeli ćelavac Vinsent, te je rekao, „Džo, meni se
ovo mesto nimalo ne dopada.“ Činilo mu se da ga prazne duplje
golemih lobanja posmatraju, terajući ih odatle kako ne bi remetili
mir uginulih životinja.
„Stvarno si majmunčina Vinse. Ni meni se ne sviđa ovde, ali
pogledaj oko sebe. Pomisli na novac koji možemo dobiti samo za
deo ove slonovače i zaćuti, molim te“, objašnjavao mu je ljutito
Džo i posmatrao dečaka koji je bakljom i dugačkom granom terao
lešinare. Kada se i poslednji strvinar vinuo u nebesa prišli su do
najbližih leševa i oštar smrad im je zapahnuo lica.
„Odlično, odlično“, govorio je Džo vrpoljeći se okolo, „Marlone, doteraj džip, nećemo čekati jutro.“
„Ja se sam ne vraćam do kola“, uzbunio se ovaj, „bolje da
ovde zapalimo vatru i sačekamo zoru. Ujutru ćemo pokupiti slonovu kost i bežimo.“
Džo se okrenuo ka Marlonu i pogledao ga ispod oka. „Ko bi
rekao da će tvoj mozak proizvesti jedan tako dobar predlog. Dogovoreno. Ovde čekamo zoru, ali malo nazad, ovaj smrad je užasan.“
Vodič po imenu Kulonga prikupio je hrpu suvaraka i pristavio
im vatru. Trojica belaca posedaše okolo i Vins izvuče čuturicu ljutog
brendija kako bi nečim odvrati sebi pažnju od hora raznoraznih zvukova.
Počeše sa evociranjem starih uspomena. Uglavnom su to bila
silovanja, pljačke i po koje ubistvo, a sa sve većom dozom brendija
71
Fanzin Raketla #4
devojke su bivale lepše, plen veći a masakri krvaviji. Prođe tako gotovo dva sata, vatra je još uvek gorela, brendi beše iskapljen do
kraja te im je motanje duvana pravilo zanimaciju. Tada se u daljini
začuo strahovito snažan urlik. Došao je iz pravca džungle i uterao
im strah u kosti. Ustali su i pripili puške uza se. Delovali su pomalo
smešno, onako pijani, ali njima nije bilo do šale. Kada je usledio još
jedan urlik Džo je zgrabio dečaka i dreknuo na njega, poprskavši
mu lice smrdljivom pljuvačkom, „Ko je to, govori?! Lavovi?! Ili možda
panter?“
Dečak je uporno ponavljao dve njima nepoznate reči i drhtao.
Nije bio uplašen poput njih, zapravo, plašio se noža koji je počivao
na Džoovom pojasu, ali oni to nisu znali. Na kraju, kada im je maleni
Kulonga dojadio rečima svog jezika, Džo ga je snažno ošamario i
prosuo u prašinu. Tada je iz crnčevih usta do njih doprlo samo kratko, „Kralj majmuna.“
„Šta si rekao? Kralj majmuna, je li? Opet počinjete sa tim glupavim verovanjima i legendama. Ne slušajte ga momci. Sada ću mu
ja dati kralja majmuna“, viknuo je Džo i mašio se za pobodenu baklju. Krenuo je sa namerom da malo opeče Kulongu po obrazu, ali
ga je zaustavilo nekoliko kamenčića koji su pali sa stene. Podigao je
pogled i imao šta da vidi. U oštrim senkama stajala je humanoidna
prilika, div od čoveka, duge kose i skoro potpuno nag. Jedino mu
je međunožje bilo pokriveno poderanim ritama. Uzdrhtao je kada
su u mraku zasjale oštre oči čoveka za kojeg je Kulonga rekao da
je kralj majmuna. Podigao je pušku, spreman da opali, ali je silueta čoveka nestala za delić sekunde. Nastupila je tišina i dahtanje
braće Darsbi koji su se, blago rečeno, usrali od straha. Džo je to
primetio i oštro im rekao, „Šta se se ukipili? Šta gledate, dovraga?!
Pucajte čim vidite tu spodobu.“
Rasporedili su se tako da su braća pazila na klanac i groblje,
a Džo na stene. Kulonga je čučao kraj vatre, zabijen u sopstvena
kolena, ponavljajući pritom dve iste reči, „Kralj majmuna. Kralj majmuna. Kralj majmuna...“
72
Trag Olovke Na Papiru
Prvi hitac odjeknuo je nekoliko trenutaka kasnije. Džo je
primetio kretanje u senkama, ali teško da je pogodio nešto osim
tvrdog kamena. Međutim, nakon prodornog pucnja čuše još jedan zvuk, prigušen i tih poput blagog povetarca. Vins je jauknuo,
hvatajući se za rame. Malena strelica ubola ga je blizu ključne kosti.
Obli ga hladan znoj jer je ranjeno mesto gorelo, buktalo, peklo...
Uspeo je da je iščupa uz još jedan bolan jauk. Imao je šta da vidi. Vrh
strelice bio je premazan nekom gustom tvari koja je i prouzrokovala tako snažan bol u ramenu. Obuzela ga je snažna vrtoglavica i,
poslednje što je čuo beše Marlonov glas, koji je vikao, „Vinse! Vinse!
Brateee!“
* * *
„Mrtav je“, jaukao je Marlon nad telom svog brata. „Prokletinja ga je otrovala.“ Počeo je da plače, a Kulongin glas ga je pratio
rečima, „Kralj majmuna. Kralj majmuna. Kralj majmuna...“
Posle dva-tri minuta uspeo je da ustane i pogleda ka stenama. Počeo je da urla i udara se u glavu, a u glasu se nazirao očaj.
Džo je, za divno čudo, ćutao.
„Izađi i pokaži mi se prokletinjo! Izađi, da ti ja presudim...“
Nije morao dugo da čeka, prokletinja mu je ubrzo ispunila
želju. Marlon je kroz suzne oči gledao čas ka stenama, čas ka
nepomičnom telu svog debelog brata. Tada je iznad sebe ugledao njegovog ubicu. Mišićava prilika se izdigla u svojoj punoj visini,
sa ogromnim kamenom u rukama i bacila ga ka Marlonu. Zatim je,
poput senke, ponovo nestala u tami. Džoov drugi pucanj ponovo
je promašio, a drugi od braće Darsbi ležao je kraj Vinsa, smrskane
lobanje. Dečak je i dalje tiho ponavljao, „Kralj majmuna. Kralj majmuna. Kralj majmuna...“
Videvši da je ostao sam, pokvareni Džoov mozak je tražio
spas iz ove bezizlazne situacije. Odmah je bacio pušku, izvadio
dugi lovački nož i podigao dečaka sa zemlje. Prislonio se uza stenu
73
Fanzin Raketla #4
i sečivo stavio Kulongi pod vrat. Bio je srećan što se toga dosetio,
ali se i dalje pribojavao otrovnih strelica. Kako bi se još više osigurao nekoliko puta je povikao, „Predaj se, proklet bio, ili ću preklati
dečaka!“
Ni on nije morao dugo da čeka. Ubica braće Darsbi skočio je
sa stene poput pantera i dočekao se na noge. Odmah se pridigao i
rukom zabacio kosu. Džo bi se mogao zakleti da nije video lepšeg
čoveka. Pred njim je stajao div fascinantne muskulature. Bilo je
nečeg divljeg u njegovom pogledu, nečeg životinjskog... Pa ipak,
crte lica kazivale su nešto sasvim drugo. Želevši da iskoristi priliku,
Džo je odgurnuo dečaka i mašio se za revolver koji je nosio na krstima, o pojasu. Uperio ga je u stranca i počeo da preti, „Ovo je tvoj
kraj prokletinjo. Skončaćeš ovde od moje ruke, kralju majmuna.
Bićeš moj najvredniji ulov, ti...“
U tom trenu stranac se bacio ka njemu hitro poput kobre,
a Džo je opalio samo jedan hitac. Podigao se oblak prašine, te nije
mogao da vidi ishod pucnja. Tada je osetio snažan udarac u ruku
i revolver je završio u prašini. Snažne ruke obavile su mu se oko
vrata, a zatim je Džo osetio hradnu oštricu noža na vratu. Tada mu
se stranac uneo u lice na kojem su oči isijavale mržnju. Lovac je uhvatio svoj plen.
„Ko si ti prokletinjo?“, upitao ga je Džo, a stranac mu samo
tiho šapnu u uvo, „Zovem se Tarzan, prokletinjo.“
Pod hladnim sečivom potekla je vrela krv i u mlazevima se
slivala na grudi nesretnog Džoa. I poslednji uljez groblja slonova
bio je mrtav.
* * *
Tarzan je spavao skoro do podneva toga dana. Probudio ga
je dobro poznati glas Mbonge, koji je bio pred njegovom kućom
što se skrivala u krošnji visokog drveta. Ustao je iz postelje i izašao
napolje. Iznenadio se kada je pored tamnoputog prijatelja ugledao
74
Trag Olovke Na Papiru
još jednog čoveka koji mu ne beše poznat. Spustio se niz lestvice i
pozdravio sa starim prijateljem.
„Tarzane, ovaj te je čovek tražio u našem selu. Kaže da nosi
važnu poruku za tebe“, reče mu crnac.
„Ko ste vi?“, upitao je Tarzan došljaka. Pred njim je stajao
potpuni stranac, odeven u široke pantalone, košulju i nevešto
odabrane cipele. Plivao je u sopstvenom znoju. U rukama je držao
kovertu sa crvenim pečatom i cilindar.
„Zovem se Filijas Fog. Drago mi je da sam vas pronašao lorde
Grejstok, putujem iz daleka“, reče mu ovaj i pruži ruku.
„Ne zovite me tako ovde, u civilizaciji jesam čovek kojeg pominjete, ali ovde... Ovde sam Tarzan“, pomalo grubim tonom mu se
obratio mišićavi div, ne uzvrativši pozdrav. Mbongi je tom prilikom
izmamio osmeh.
„Nisam imao nameru da vas uvredim gospodine. Ako to već
jesam uradio molim vas da mi oprostite“, reče Filijas Fog te obori
pogled, „nosim ovo pismo za vas, od mog poslodavca, grofa Monte
Krista. Njegova sadržina veoma je važna.“
„Možda njemu, ili vama“, procedio je Tarzan, „ali meni... Ne
bih rekao.“
„Molio bih vas da ga barem pogledate“, gotovo da je
prošaptao Britanac. Pomalo nevoljno, Tarzan uze pismo iz Filijasove ruke, prelomi pečat i poče da čita pismo. Filijas Fog je pokušavao
da dođe do bilo kakvog utiska posmatrajući prelepo lice fascinantnog čoveka koji je stajao pred njim, ali ono beše čelično. Ipak, blage
bore pojaviše se na Tarzanovom čelu. Vratio je pismo Filijasu Fogu
i, nakon nekoliko trenutaka tišine, kratko reče, „Prenesite grofu da
pristajem na njegovu ponudu.
„Odlično. Hvala vam. I još jednom, molim vas, oprostite mi
ako sam vas ičim uvredio.“
Tarzan ne reče ništa već krenu da se penje ka svojoj visinskoj kući. Kada se našao na pola puta okrenuo se i obratio svom
prijatelju rečima, „Mbonga, pripremite mi u selu prtljag, uskoro ću
morati da vas napustim na neko vreme.“
75
Fanzin Raketla #4
„Kuda ćeš Tarzane?“, upitao ga je Mbonga.
„U civilizaciju dragi prijatelju“, odgovori mu kratko Tarzan i
nestade u utrobi kuće što se skrivala u krošnji visokog drveta, na
rubu njegovog kraljevstva džungle.
- odlomak iz rukopisa u nastajanju –
„Legenda o sedam mačeva“
Miloš Petković
76
Trag Olovke Na Papiru
VEČE IZLASKA
Kad videh gde na Marsu veče pada
odlučih da se spustim do Centrograda,
Zvezdana rastojanja polja su mi radna
i momačka put je ženskog tela gladna.
Prolutah, osmotrih, pa svratih do mehane,
i smesta spazih djevu bajnu, sa leve strane.
Pomislih načas da me fortuna zaboravila nije
jer videh da u me gleda i pomalo se smeje.
Osmotrih bolje, urođenik bi mogla biti,
al’ ne videh gde bi antene i surlu mogla skriti.
Najbolji primerak ljudskog roda, kako vidim
pa zašto bih onda trebao da se stidim?
Pozvah curu, ne bi li za sto moj sela
i kad zakorači uočih raskoš njenog tela
Gotovo se obeznanih od erekcije snažne,
ali njoj ne delovahu moje reči važne.
Okrenu se kelneru i preglasno reče
litru ulja molim, nek’ bude za celo veče.
Ustadoh naglo, pa izjurih osećajući se volom.
To kiborg nečiji seđaše za mojim stolom!
77
Fanzin Raketla #4
Trkač
Ona je bila Trkač. Bila je toliko ponosna na tu činjenicu da
je svuda pokazivala svoju tetovažu na članku koju je dobila kada je
rodila ćerku - sledećeg trkača, onu koju će ostaviti. Tada je imala
samo 16 godina, sada ima već 18 i vreme je da je zamene za nekoga
iz drugog plemena. Znala je ona da je njeno pleme neće prodati
jeftino jer, pored toga što je bila među najbržima u deset plemena, imala je tu dugu, riđu kosu zbog čega su je ponekad zavidne
skupljačice zvale Crvena Đavolica. Ono Đavolica nisu smele da ponavljaju pred Majkama, ali se Crvena zadržalo i svi su počeli tako da
je zovu.
Crvena je bila mršava, visoka devojka sa mišićima koji su
plesali po celom telu kako se kretala, obučena samo u par krpica.
A kretala se oprezno i brzo kao mačka, baš onako kako ju je učila
njena Majka. Kako je samo ona bila nemilosrdna, terala ju je da trči
danima, u krug, ravno, uzbrdo, postavljala joj je zamke i prepreke...
Zamišljeno se pomazila po butini gde joj je strela probola nogu
kada je nepažljivo naletela na Majčinu zamku. Sve je to vredelo,
iako tada nije mislila tako; tada ju je mrzela. Sada zna da će i ona
svoju ćerku isto tako učiti, onu koju će tek roditi, u drugom plemenu.
Sada se šetala visoko podignute glave, raspuštene kose ispred Trkača iz drugog plemena, onog koje hoće da je uzme. Pogledala ju je krišom svojim zelenim očima i videla mršavu ženu srednjih godina sa strašnim ožiljkom preko lica. Brzo je sklonila pogled i
malo spustila svoju ponosnu bradu. Ova žena je dugo trčala, ona je
srela Strašnu zver i preživela, treba je poštovati.
Trkač iz drugog plemena je ispitivački gledala Crvenu, od
velikih bosih stopala preko mišićavih nogu, uskog struka, ravnih
grudi, tankih ruku, pa do lepog lica i njene riđe duge kose i rekla je
Velikoj Majci:
78
„Jako je mlada.“
Trag Olovke Na Papiru
„Da, ali je već rodila ćerku i odužila se svom plemenu. Vreme
je da istrči svoju prvu veliku Trku. Njena Majka misli da je spremna“
odgovorila je Velika Majka sedeći sa leve strane Trkača, dok je sa
desne strane bio Veliki Otac koji je samo odobravajuće frknuo.
„Koliko tražite za nju?“ upita Trkač.
Velika Majka pogleda Velikog Oca koji odgovori: „Tri lovca i
pet skupljača“
Trkač se trgnu „To je visoka cena, čak i za nju. Ipak imajte
na umu da nije nikada srela Strašnu zver. Da nikada nije odbranila
lovce i skupljače od zveri tako što je izigravala mamac. Kako znate
da će imati snage za to?“
„Njena Majka je poznata Leandra iz Zapadnog plemena. Ako
ona kaže da je spremna, onda je spremna“ odgovori Velika Majka.
„Leandra jeste veliki Trkač i priča o njenom trčanju jeste prošla kroz
sva plemena, ali to ne znači da je svojom utrobom prenela svu svoju snagu na ćerku“ zamišljeno odgovori Trkač. „Mislim da ću pristati
na vašu cenu pod jednim uslovom... Da istrči do svog novog plemena, sama, po mraku.“
Velika Majka i Veliki Otac su bili zabezeknuti, gledali su
Trkača, a onda su okrenuli svoje sede glave prema Crvenoj sa nevericom i tugom u očima. Verovatno su ti pogledi pogodili Crvenu
gore od bilo kakvih uvreda jer je stala, ispravila ramena i prišla
Trkaču.
„Trčaću za tebe. Onako kako ti tražiš, jer ja to mogu, a zauzvrat daćeš mom plemenu ono što su tražili za mene.“
Iako je ovo bilo van svih pravila ponašanja, celo pleme je već
naviklo da ih Crvena ionako ne poštuje. Trkač se blago nasmešila. „I
misliš li da ćeš uspeti da dođeš do mog plemena?“
„Da“
„Sama, po mraku, bez podrške lovaca? Ne želim da te šaljem
79
Fanzin Raketla #4
u smrt, ali cena za tebe deluje previsoka.“
„Cena je premala. Stićiću tamo za jednu noć i poslaću svom
plemenu tri lovca i sedam skupljača.“
Sada je Trkač već bila zabavljena. „Devojko, imaš zaista visoko mišljenje o sebi. Pazi se kada naiđeš na Strašnu zver jer ona
ne prašta“ reče, polako prevlačeći prste preko tri grozna ožiljka na
svom licu.
Crvena je počela da oseća poznati čvor u stomaku koji joj se
uvek javljao kada bi pomislila na zver, ali je odavno naučila da ne pokazuje svoja osećanja. Majka ju je za svaku suzu užasno kažnjavala.
Sada je samo stala čvrsto i rekla „Polazim u suton. Očekujem isplatu kao što smo se dogovorili.“
Trkač ju je dugo gledala, što je Crvena stoički podnela; polako je uzela parče belog lista i na njemu perom napisala dogovorenu
cenu, onu veću, mrmljajući „Nadam se da si vredna ovoga, Devojko, jer ćemo ovu pošiljku morati da šaljemo iz dva puta, sa po dva
Trkača.“ Dodala joj je list i rekla „Odnesi list našem starom Trkaču,
tvojoj baki, živi na kraju sela. Ona će se pobrinuti za sve. I ...devojko... srećno ti bilo i neka te Strašna zver zaobiđe u tvom trku.“
„Hvala, poštovani Trkaču, i neka te Strašna zver zaobiđe u
tvom trku.“ Klimnule su jedna drugoj i Crvena se okrenula na slabim
nogama i otrčala negde gde je mogla sama da bude uplašena do
sutona.
***
Drugo sunce se brzo spuštalo prema istoku, ono Prvo neće
izaći na severu još 36 sati, toliko vremena ima da stigne do svog novog doma. Oprostila se sa svojom dvogodišnjom ćerkom koja nije
ni znala svoju Majku, nju je odgajala njena baka. Crvenina Majka,
velika Leandra, koja je odbranila 4 lovca i 10 skupljača sama kada
je drugi Trkač bila ubijena i koja je uspela da preživi i trči skroz do
sledećeg plemena i pozove pojačanje. Legenda među Narodom. Vi80
Trag Olovke Na Papiru
soka, lepa žena koja se spremala da uči svoju unuku da bude Trkač i
koja je gubila svoju ćerku kao i generacije pre nje. Bila je tvrda kao
stena i samo je rekla:
„Zapamti šta sam ti stalno govorila. Nikada ne skreći sa Puta
koji su utabale generacije Trkača pre tebe, nikada ne trči na slepo kroz Šumu, nikada ne prestaj da trčiš i nikada ne slušaj Strašnu
zver.“
„Da, Majko.“
„I uzmi ovo“ dodala joj je lagani mali trkački nož sa dve oštrice
na širokom razmaku koji se nosio na butini. „Iskovan je u planinama
Istočnog plemena. Trebaće ti, i neka te Strašna zver zaobiđe u tvom
trku.“
„Hvala, Majko“ teška srca izašla je iz svoje stare kuće i krenula prema kapiji.
Selo je bilo ograđeno visokom drvenom ogradom, sa lovcima koji su dan i noć neumorno stražarili na svakih nekoliko koraka,
naoružani do zuba i uvek oprezni. Kapiju su za nju otvorili povlačeći
velike poluge sa ogromnim kamenjem kao tegom i ona je, sva uzdrhtala, zakoračila u Šumu. Celo pleme ju je ispratilo sa dobrim
željama, jer je nesreća pratiti Trkača sa lošim mislima, pa su svi
bili nasmejani i optimistični. Samo je Crvena bila ozbiljna, tužna i
jako uplašena. Kapija se za njom teško zalupila, stavljajući tačku na
njeno detinjstvo i ona je polako kleknula čekajući da Drugo sunce
potpuno zamakne za drveće. Potrudila se da ne nosi ništa što je
višak pa je bila obučena u zeleno da se stopi sa Šumom, imala je
po jedan nož na svakoj butini i mali kožni ranac privezan za leđa sa
vodom i hranom. Kosa joj je bila skupljena u debelu pletenicu koju
je učvrstila u krug iznad čela, skoro kao kapu. Oko vrata joj je visila
kesa sa listom, porukom za njenu Baku.
Čučala je sa spuštenom glavom, polako i duboko disala,
spremajući svoje telo na napor. Od Šume je duvao topao i vlažan
vazduh koji će nositi njen miris okolo i možda je odati nekoj Strašnoj
zveri koja će je pojuriti, ali ne... neće tako razmišljati... ona će uspeti... ona je Crvena, Leandrina ćerka... ne postoji ništa što ona ne
81
Fanzin Raketla #4
može.
Polako je ustala, upijajući poslednji zrak Drugog sunca na
svojoj bledoj koži i počela da trči. Znala je kuda treba da trči, svaki
Trkač je učen svim Putevima još kao mali, tim venama kroz negostoljubivu Šumu koja im je davala hranu i materijal, ali koja je uzimala
toliko mnogo. Trčala je blagim tempom, zalazeći sve dublje pored
velikih stabala koja su i preko dana izgledala strašno, a noću su se
nadvijala nad njom kao neka čudovišta spremna da je progutaju.
Ovaj prvi deo puta je morala da ide sporo dok ne izađu u punom
sjaju svi meseci, a onaj koji je ona čekala, onaj najsvetliji, izlazio je
uvek poslednji: Gavreš, mesec prema kome će ona trčati jedan deo
noći.
Divni Gavrešu, zaštiti me noćas! Veliki žuti mesec je uspevao da proviruje između ogromnih krošnji i da joj koliko-toliko osvetljava Put. Ubrzala je malo tempo. Mišići su sada sami radili, bez
njenog svesnog uplitanja naviknuti na ovaj napor godinama vežbe,
ona je samo pratila Put kroz Šumu i molila se da Strašna zver ne
naiđe.
Šuma je bila tiha noću. Nikada nije bila ovoliko dugo u
njoj i još po mraku. Osluškivala je zvukove, čula su se povremena
šuškanja lišća, povremeni lepet krila nekih ptica i ništa više. Ona je
znala kako da ne pravi nikakav zvuk. Noge su joj bile bose i prijanjale su u meku zemlju Puta nečujno, preko usta je stavila zelenu
traku koja joj je prigušivala glasno disanje i gubljenje dragocene
tečnosti. Strašna zver je neće čuti, može samo da je namiriše.
Trčala je dalje dok su se mračna ogromna stabla spuštala
svojim granama skoro do puta. Gavreš je stigao do trećine svoga
puta, a toliko je i ona prešla, dobro je, stići će na vreme. Tada je čula
taj zvuk. Tužno zavijanje koje se prostiralo kroz šumu kao poziv na
gozbu za Zver. Prokletstvo!!! Glupa Baa!!! Baae su bile dvonožne
životinje koje su davale meso, kožu i jaja za Narod. Bile su biljojedi i
Narod je uvek imao stado u selu o kome se brinuo. Na žalost, Baae
nisu bile pametne, ne kao Strašne zveri, i zato se često dešavalo da
82
Trag Olovke Na Papiru
se poneka Baa uhvati u zamku koja služi da odvrati Zver od Puta.
Tada bi Baa svojim vrištanjem privukla Zver koja bi napala i nju i sve
druge u blizini. Kada se tako nešto desi uvek je dužnost Lovaca da
ubiju Baa i odnesu je u selo da ne bi Zver došla. Sada je tu bila samo
Crvena. Do jutra će Zver sigurno doći i napasti svakoga ko sutradan
bude prolazio Putem. Bila je njena dužnost da skloni Baaino telo
od Puta, ali to znači da će morati da skrene sa istog. A Majka je rekla... Nikada ne skreći sa Puta... naježila se pri samoj pomisli da ne
posluša Majku. Baa je bila sve glasnija, uznemiravala je sve životinje
u blizini, sada je već i ona mogla da namiriše opor miris krvi, to znači
da je Baa povređena u zamci i sada krvari obilno. Ako ja mogu da je
namirišem Zver je odavno već tu.
Usporila je. Polako je stizala do okuke na Putu, Baa je neumoljivo vrištala, znala je da iza ima nekoliko zamki baš da bi sprečile
Strašnu zver da iznenadi putnika. Polako je provirila iza jednog
stabla i videla prazan Put. Sada kada je zastala, noge su počele da
joj se grče. Još jedno Majčino pravilo bilo je prekršeno. Stala je, i
osećala je posledice toga. Sada će početi jako da se znoji i mišići će
se teško ponovo zagrejati. Otkinula je malo sunđera sa kore drveta
i polako se potapkala po rukama i vratu gde je već počeo da izbija
znoj. Popila je malo vode i polako krenula napred. Zamka je bila
postavljena nekih dvadesetak koraka od puta. Bila je napravljena
od jakih drvenih greda sa oštrim kočevima unutra. U staro vreme
Zveri su bile toliko glupe da su Lovci uspevali i da ih uhvate, sada
nisu htele ni da priđu bilo kakvim ljudskim napravama. One su i
dalje služile svrsi, odbijale su Zveri, na žalost Lovci su i dalje stavljali unutra oštre kočeve koji su povređivali Baae koje bi se slučajno
uhvatile, što baš i nije bilo pametno. Stigla je do granice staze sa
Šumom i zastala. Gledala je Baa koja je vrištala i jako krvarila iznad
desne noge.
Zakoračila je sa Puta i brzo prišla kavezu, izvukla nož i jednim brzim potezom prerezala grlo Baai koja je najzad ućutala. Sada
kada je bila u tišini ona joj je delovala mnogo strašnija. Izvukla je iz
zamke Baaino telo i zavrtevši se brzo oko sebe nekoliko puta, kao
što to rade Lovci, bacila je daleko u Šumu gde je pala na neku granu
83
Fanzin Raketla #4
drveta. To je bilo dobro, što dalje to bolje.
Okrenula se da se vrati na Put i nastavi Trku kada se nešto
pokrenulo sa njene desne strane. Spustila se u polučučanj i prestala da diše. Čula je tiho režanje i polako se okrenula prema njemu
sa oba noža u rukama, gledajući da nikako ne ispusti Put iz vida.
Režanje je postalo duboko brundanje koje joj je treslo sve kosti.
Svaka senka joj je bila sumnjiva, Šuma je oživela i poigravala se sa
njom, a negde tamo Strašna zver je čekala da skoči na nju. Polako
se povlačila prema Putu. Put je sigurnost, tu će da trči, tu je brža
od njega. Samo još par koraka, a onda... glas u njenoj glavi, setan i
tužan, rekao je:
„Sačekaj Devojčice. Nemoj da ideš. Tako sam usamljen.“
Znala je dobro šta treba da radi, ali ipak taj njen prokleti
prkos je pobedio.
„Zašto? Ti hoćeš da me ubiješ. Ti si samo obična Zver i ja te
mrzim. Biću brža od tebe i dovešću mnogo Lovaca koji će ti oduzeti
život polako“ odgovorila je Crvena glasu u svojoj glavi.
Između nje i puta polako se pomaljalo obličje Strašne zveri.
Bio je visok kao i ona i bar tri puta duži, a na svoje četiri šape sa
užasnim kandžama kretao se jednako tiho. Srebrna, nakostrešena
dlaka mu se presijavala na mesečini, a crvene oči su je gledale sa
neskrivenom glađu. Imao je užasne kljove koje su bile oštre kao i
njeni noževi i spremne da je raspore poput neke igračke. Osećala je
kako joj misli proleću kroz glavu. To nisu sve bile njene misli, on joj
se motao po sećanjima.
„Devojčice... Crvena, gde si krenula? Zašto žuriš, ostani i igraj
se sa mnom, Baka može da sačeka. Hrana... Baae su tako glupe, sa
njima ne mogu da se igram, ali ti... ti imaš komplikovane misli, ti
osećaš... drugačije. Hajde da se igramo.“
84
Slike rasporenih Baa su joj proletale glavom. Krvave slike lju-
Trag Olovke Na Papiru
di koji leže po Šumi pored neke ogromne metalne stvari. Te ljude
je mrzeo, oni su ubijali njegovu braću i sestre dugo, dugo, ali onda
se situacija promenila, sve su se Zveri skupile i napale Ljude, nisu
ih ubili, ali su im pojeli sve što su imali u glavi i pustili ih da beže
Šumom kao neke Baae. Grozno... odvratno... počela je da plače.
„To nisam ja... to nisu moji preci. Ti si samo Zver, ti nisi jači od
mene.“ Besnela je sve gore.
„Ha, ha, ha. Biće odlično igrati se sa tobom, Crvena. Da, to
su sve tvoji preci, glupo, smešno meso koje je mislilo da može da
dođe i prisvoji sve što vidi. Kada smo se svi skupili, uspeli smo da ih
nadvladamo. Ti si samo hrana za mene... ali noćas sam pomislio da
uradim nešto drugačije... noćas ću te pustiti da trčiš po Šumi. Znam
koliko se toga bojiš.“
Besno ga je gledala, a iza njega Put... sigurnost, bio joj je
nedostupan. I tada je uradila ono što ju je Majka toliko dugo
podučavala, ono što je trebala da uradi odmah, počela je celim svojim bićem da vrišti. Ne glasno, već unutar sebe, sve svoje misli, sva
svoja osećanja utkala je u jedan veliki Vrisak. Tresla se od napora.
Zver je počeo da jauče i da divlje trese glavom. „Prestani!!!
Staniiiiiii!!!“ Bio je na zemlji i prekrio šapama glavu. Preskočila je
razdaljinu između njih u dva koraka i svom snagom mu zabila nož
u šapu. Samo što nije pala od njegovog urlika. Čula ga je ušima i
osećala ga je u glavi. Imala je želju da se skupi, legne na travu i
plače, ali to nisu bila njena osećanja. Okrenula se prema šumi i
počela je da trči. To nije bio Put i nije bilo lagano trčanje, morala je
da pobegne što dalje od njega da bi ga izbacila iz glave. Sada je razumela ono što joj je Majka rekla kada ju je pitala zašto joj postavlja
zamke kada će stalno trčati po Putu. Rekla je: Ne budi glupa Devojko, život nije samo Put i nije samo prav. Sada je morala da pazi na
svaki svoj korak. Mogla je lako uganuti zglob ili slomiti nogu jednom
lošom procenom. Iza sebe je čula razjarenu Zver kako pokušava da
je stigne. Trčala je na slepo od jednog do drugog drveta, sve više
povećavajući razdaljinu između sebe i njega i sve slabije je osećala
njegove besne misli u svojoj glavi, a onda je jedva čula nešto što je
85
Fanzin Raketla #4
on pomislio. „Nema veze. Znam gde si krenula.“ I svi zvukovi iza su
utihnuli. Zver je otišao na drugu stranu, a ona je počela da se vraća
prema Putu.
***
Bila je zabrinuta i zbog toga je trčala mnogo brže nego što
je trebalo. Zver sigurno ide bržim putem i stići će do sela pre nje,
morala je da požuri i smisli kako će da uđe u selo bezbedno. Sada
je već teško disala, neće moći još dugo da trči ovim tempom, ne do
kraja puta. Prošlo je dve trećine noći i ona je znala da nije ni blizu
svog novog Plemena. Zadržala se, bila je glupa i uradila sve ono što
joj je Majka rekla da ne uradi. Sada će dovesti Zver tačno na kapiju
svog novog Plemena. Znao je on da je to selo tamo i ranije, ali sada
je toliko besan na nju da će se usuditi da priđe kapiji ili će je samo
sačekati negde u blizini sela. Glava joj je pucala od svih mogućih
kombinacija koje je premetala, čak je u jednom trenutku pomislila
o tome da se okrene i vrati kući, ali brzo se predomislila. Nije smela
nikako da izađe na oči svojoj Majci, ne posle ovoga što je uradila, a
još je izgubila i svoj nož.
Polako joj je nestajalo energije, znala je šta će morati da uradi da bi uspela da održi ovaj tempo, što je imalo i svoje posledice.
Njena Majka nije volela da koristi Tamala biljku, govorila je da joj
usporava um i da više gubi nego što dobija njenim žvakanjem.
Crvena ju je uzimala s vremena na vreme kada bi je Majka terala
na posebno duge treninge. Tada bi joj u glavi zaista postajalo maglovito, ali mišići su brže obnavljali svoju energiju, dah joj nije bio
kratak i uspevala je da istrči ono što bi joj Majka zadala. Postoji i
cena za uzimanje Tamala biljke jer je posle toga uglavnom dva do
tri dana bila skoro potpuno neupotrebljiva, ležala je nemoćno dok
su se prenapregnuti mišići koji su terani van svojih mogućnosti odmarali. Drhtavom rukom je stavila koren Tamale u usta i gadljivo ga
zagrizla. Gorak ukus joj je pekao jezik, ali su noge počele lakše da
se pokreću, dah joj je postao dublji i ujednačeniji, u glavi je postalo
zbunjujuće, Šuma je počela da diše pod njenim nogama, ptice su
imale misli koje su joj slale. „Ne idi tamo,Crvena. Čeka te Strašna
86
Trag Olovke Na Papiru
zver. Ubiće te i pojesti. Od tebe neće ostati ni jedna koščica.“ Nije
im odgovarala, nije je interesovalo šta ptice imaju da kažu. Nije se
čak ni pitala kako ona to uopšte čuje ptice, samo je nastavljala da
trči, satima i satima, danima, godinama, pogledala je dole prema
svom telu i videla noge i ruke starice. Celog života trčim, pomislila je. Tada joj je nešto na putu skrenulo pažnju. Svetlucalo je na
mesečini. Njen nož, i pored njega ogromni krvavi otisak šape. Namerno ga je ostavio tu, da je uplaši. Selo je blizu, a Tamala neće još
dugo delovati. Uzela je nož i nastavila velikom brzinom.
Na severu se videla blaga svetlost i cela Šuma se napunila
nekom maglom koja joj se uvijala oko nogu. Osetila ga je u svojoj
glavi i pre nego što je videla ogradu sela. Pričao je nekome. „Zar ne
znaš da sam ti ubio unuku? Ima lepu crvenu kosu i bila je baš ukusna. Jesi li i ti ukusna kao i ona?“
Užas joj se peo uz kičmu. Pa on je u selu. Kako je uspeo da
uđe?
Izbila je na čistinu ispred kapije sela koja je bila podignuta i
ostavljena da stoji tako. Nijedno Pleme nije smelo to da uradi. Mora
da se nešto desilo Lovcima koji su čuvali ogradu. Zastala je, protrljala svoje mišiće koji su je jako boleli i oprezno prošla kroz otvorenu
kapiju. Krvi je bilo na sve strane, bar desetak Lovaca je ležalo raskomadano na ulazu. Sve ostalo je bilo tiho. Podigla je pogled prema Velikom drvetu koje je postojalo u sredini svakog sela i videla
uplašene oči kako je gledaju. Dobro je, Lovci su im dali dovoljno
vremena da pobegnu na drvo. Polako je krenula prema drugom
kraju sela, znala je gde će ga naći.
***
Sa njene leve strane iza jedne male bele kuće pojavila se
ruka i pozvala je da dođe. Brzo je dotrčala i zamakla za ugao, a
onda zastala iznenađena. Devojka i momak sa riđim kosama i njenim crtama lica, blizanci, gledali su je iznenađeno i uplašeno. Svi su
zajedno čučnuli šćućureni u malom prostoru između zadnjeg dela
87
Fanzin Raketla #4
kuće i ograde sela.
Devojka je pogledala Crvenin zglob na nozi i rekla, „Pozdravljam te Trkaču. Ja sam Lana Trkač, a ovo je Leon Lovac. Mi smo deca
Leandre, velikog Trkača. Ko si ti?“
„Ja sam Crvena Trkač. Ćerka Leandre velikog Trkača, vaša
sestra.“
Opustili su ramena i gledali su je sa simpatijama. Došlo joj je
da ih oboje zagrli, nije znala kako da im kaže da je ona kriva što je
Zver ušao u selo.
„Kako se ovo desilo?“
„Lovci su digli kapiju i spremili se da krenu u jutarnji lov kada
je skočila Strašna zver iz Šume. Straža je bila nepažljiva. Zatim je
raskomadao sve Lovce koji su ga napali, srećom svi ostali su uspeli
da se popnu na Drvo. Mi smo stigli prekasno jer smo dotrčali sa
kraja sela“ zabrinuto je odgovarala Lana.
Leon je spustio glavu i rekao: „Ja sam poslednji Lovac u
selu.“
Crvena ih je oboje gledala i užasno se osećala. „Ja sam kriva
što je Zver došla. Jurila je mene i ja ću otići da se suočim sa njom.“
„Nisi ti kriva“ odgovorila je Lana. „Ova Zver je ušla jer su Lovci suviše rano otvorili Kapiju i jer nisu bili pažljivi. Uostalom zašto si
trčala noću, kada Zver najviše napada?“
„Takav je bio dogovor sa vašim Trkačem. Sama sam to tražila.
Sada Zver napada baku zbog mene.“
„Baka ume da se brani, i ona je bila Trkač. Nemoj to da
zaboraviš. Moramo da smislimo šta ćemo da radimo“ odgovori
Leon.
„Ništa vi nećete da radite. Ja sam kriva za ovo i ja ću to ispraviti. Vas dvoje ćete otići u najbliže selo i dovesti pomoć. Probaću
da odvučem Zver što dalje odavde.“ Ponašala se kao Majka i to ju je
88
Trag Olovke Na Papiru
nerviralo.
Tada su blizanci uradili nešto tako poznato, oboje su ljutito
i ponosno podigli brade i Lana je rekla: „Ti ovde ne komanduješ.
Idemo da spasimo Baku. Dobrodošla si da nam se pridružiš. Ako
nećeš, nema veze. Jedan Trkač i jedan Lovac su dovoljni. Sada
odluči jer smo izgubili dovoljno vremena.“ Gledali su je iščekujući i
znala je da nema načina da promene svoju odluku.
Uzdahnula je. „Dobro, idemo zajedno, ali ja trčim sa tobom
ispred Zveri.“
„U redu“
Krenuli su prema Bakinoj kući. Njih dve napred, dok je Leon
ostao iza sa spremnim kopljem i sekirom. Bakina kuća je bila mala
drvena koliba na kraju sela sa stazom za trčanje koja je prolazila
iza kuće i mestom za vežbanje bacanja koplja ispred. Tiho su prišli
otvorenim ulaznim vratima.
***
„Prestaniiiiiii“ urlikao je Zver. Lana i Crvena su ga čule u svojim umovima. „Uskoro ćeš se umoriti starice, a onda ću te raskomadati kao što sam i sve iz tvog sela. Nemoj samo da ležiš, ajde malo
trči. Aaaaaaaaa, ne opet!“
Seda dugokosa starica ležala je u uglu sobe i tresla se celim
telom dok je Strašna zver polako puzala prema njoj. Još uvek je
vrištala pa Zver nije mogao da napadne, ali delovalo je kao da je na
izmaku snage. Zver je krvario iz nekoliko rana na stomaku, Baka se
dobro branila. Ipak to nije bilo dovoljno.
Crvena je stala iza njega i povikala, „Tebe sam tražila cele
noći, čudovište. Dođi da se borimo, ako možeš da me uhvatiš.“
„Devojčice... šta, ima vas dve...hahahahaaaa pa ovo će biti
89
Fanzin Raketla #4
tako zabavno. Baka vam je postala dosadna. Hajde da se igramo.
Možeš li još da bežiš posle cele noći trčanja, Crvena?“
Trudila se da ne misli ni o čemu, a on ju je i dalje čitao kao
otvoreni list. Nije znala kako će izdržati još jedno trčanje, bila je
toliko umorna. Samo je htela da spava. Sada je osećala i njegov bes
zato što mu je povredila šapu. Nema veze neka je pojuri, važno je
da ostavi Baku i celo ovo selo. Više nije bitno šta će biti sa njom.
„Beži Crvena! Beži Lana! A gde vam je brat? Nema veze
pozvaću i ja svoju braću, ovde ima toliko posla. Sve ćemo vas pobiti.“ Halapljivo je prešao jezikom preko kljova.
Okrenule su se i potrčale. Iako užasno umorna, Crvena se
trudila da drži korak sa svojom sestrom. Prošle su pored Velikog
drveta i tela mnogih Lovaca i izašle na Put. Počele su da prave sve
veći razmak između sebe i Zver je stalno okretao glavu desno i levo
pokušavajući da prati obe devojke. Negde iznad njih čuo se tužni
zov neke ptice i odjednom su obe devojke skrenule pravo u Šumu.
Zver je zbunjeno zastao nervozno se okrećući sa jedne na drugu
stranu, ne znajući koju žrtvu da izabere. U tom trenutku Leon je
skočio sa drveta iznad pravo na leđa Strašne zveri. Na nogama je
imao zavezane oštre klinove kojima se popeo na drvo, i sada ih je
bolno zabio zveri u slabine držeći se za njega samo snagom svojih
nogu. Zabio je svoje koplje pravo u vrat zveri, a onda je uzeo sekiru
u obe ruke i udarao i udarao neumorno i sa mržnjom, tražio je osvetu za sve svoje drugove Lovce. Zver se divlje okretala, skakala i
udarala zadnjim nogama, okretala glavu pokušavajući da pocepa
to malo ljudsko biće svojim kljovama. Crvena i Lana su se vratile i
obe su polako kružile na sigurnom odstojanju od razjarene Zveri
pokušavajući da ga ubodu svojim noževima. U trenutku nepažnje
Lana je prišla suviše blizu. Zabola je svoj nož u telo čudovišta i
bila je odbačena jednim udarcem šape u stomak. Ostala je da leži
onesvešćena u travi dok je Leon zavrištao za sestrom, još žešće
udarajući Zver sekirom pokušavajući da prodre kroz debelu kožu
leđa.
90
Trag Olovke Na Papiru
Krv je obilno kapala po Putu. Zver više nije imao srebrnu
dlaku, bio je crven i kretao se sve sporije.
„Odvratna Devojčice. Dovela si Lovca da me ubije. Neće ti
uspeti. Ti ćeš umreti prva!“
Verovatno je hteo da se zaleti na nju, ali pošto je bio tako
slab to je više ličilo na brzu šetnju. Crvena je izvadila majčin nož,
pogledala je njegove dve oštrice, a onda u Zver i shvatila šta treba
da uradi. Podigla je ruku, naciljala, i skoro nežno pomerajući telo
van puta čudovišta ubola mu je oštrice noža u oba oka, za to je
bio i napravljen. Leon mu je posle toga slomio lobanju, ali Crvena
više nije ništa čula. Ležala je na travi u nesvesti od vrištanja u svojoj
glavi, umora i straha.
Tako je Crvena istrčala svoju prvu veliku Trku i srela Srašnu
zver. Preživela je i trčala još dugo, dugo godina posle toga i
podučavala još Trkača. Bila je poštovana u svim Plemenima i često
su drugi Trkači dolazili da čuju priču o njenoj prvoj Trci od nje same.
Odlazili bi puni nade da će se i njihov susret sa Strašnom zveri tako
dobro završiti.
Veselinović Tatjana
91
Fanzin Raketla #4
Senke Ambisa
Vispren Senoviti koračao je tiho kao šapat, a Runvid i Kragulj
ga pratiše u stopu. Sa leve i desne strane behu kolonije kamenih
pečurki, što predstavljaju domove naroda pod planinom. Iz vitkih
lula i širokih zubaca ponegde je kuljao bledi dim, a kroz prozore
tinjava svetlost bradatih domaćina. Dalje se dvorana širila, a u njoj
uzdizale žitnice koje na momente nalikuju kamenim gorostasima
Đavolje Varoši. Stegovi sedam klanova bacali su senke pred njihove
noge, raskošni i sjajni baš kao i zlatom izvezeni motivi na njima.
Runvid ih je posmatrao sa dozom sete, jer je bilo pitanje da li će
ikada imati priliku da ih ponovo vidi. Tamo gde ide smrt vreba na
svakom koraku, čak ni najiskusniji pripadnici Zenica Ambisa ne zalaze dublje u Ad od Slepog ždrela. Ako ništa drugo, godilo mu je da
će barem do tamo imati pratnju Visprena i njegovih senki.
Žitnice ostadoše iza njih. Put ih je dalje vodio do široke platforme sa koje su jasno mogli da vide Opsenarove kule i kamenu zmiju koja je kroz maglu vodila do ulaza u ovo drevno zdanje. Međutim,
uporište mudrih gnoma sada ih nije zanimalo, ali ambis nad kojim se
propinje itekako jeste. Zapadni prilaz maglovitom bezdanu skrivao
je stepenice koje su ponirale u dubinu i izbijale na kamenu terasu.
Odatle se, u golemoj korpi, poveća grupa mogla spustiti do korenja
planine, gde prestaje ovaj svet a miris Ada dopire iz jezivih jama i
pukotina.
Kada ih je Vispren izveo na terasu videše korpu koja je na
debelim konopcima visila nad maglom ambisa. Rekao im je da uđu,
a on je sam prišao do ivice i zviznuo tri puta. To beše znak da neko
od njegove podzemne braće oslobodi stege kako bi korpa krenula
na dole. Osmeh zadovoljstva zasjao je na njegovom licu kada se iz
dubine začuo povratni zvižduk. Pridružio im se u korpi, te ubrzo
osetiše kako konopci drhte. Krenuli su na dole, nestajući u tami u
kojoj su samo Visprenove oči sjale srebrnastim sjajem. Onaj ko bi se
zagledao u njih jedva bi nazreo tragove zenica, dekade provedene
u tami ambisa pretvorile su ih u jezivi par svitaca večne pomrčine.
92
Trag Olovke Na Papiru
Spuštanje je trajalo mnogo duže nego što je Kragulj očekivao.
Sa njihove južne strane pratio ih je nemi kamen, a sa svih ostalih
tama prošarana maglenim isparenjima. Kada su, napokon, usporili,
Kragulj primeti blede odsjaje u tami pod njima. Behu to oči čuvara
ponora i gmursko kamenje koje je krasilo njihova bedra. To beše
jedina svetlost koju će ovde sresti, svaka druga mogla bi da privuče
pažnju neželjenih užasa što obitavaju u tami.
„Dovodim jednog našeg brata“, prošaptao je Senoviti i rukom uhvatio Runvida za rame, „verujem da već poznajete Runvida
Ognjegrudog. A ovo je gospodar Kragulj, od Prokletija.“
Šest prilika ih je dočekalo, šest senki nejasnih obrisa i visprenih pokreta. Kao da su uživali u svojim ulogama, kretali su se
gracioznim, bešumnim koracima okolo i osmatrali došljake. Ali, Kragulj požele da im pokvari užitak te poče da skida odeću sa sebe i
baca je na hladno tle. Kada ostade nag i bos, njegova koža poče da
drhti, zglobovi da pucaju a ekstremiteti da se izdužuju munjevitom
brzinom. Ratnik gotovo da pade na kolena, sa bolnom grimasom
na licu koje je postajalo vučije, ali na kraju ustade i prope se na zadnje noge. Tada je Zenice Ambisa počastio osmehom punim očnjaka
i bez reči koraknuo napred. Četvorica mlađih čuvara staviše ruke
na redenike, blizu bodeža što behu zadenuti na grudi, ali ih je glas
starijeg brata umirio, „Polako braćo. Kragulj Prokletnik je prijatelj,
neka vas njegov izgled ne vara.“ Beše to Zloguk, jedan od veterana
drevnog klana, koji je učestvovao u bici pred Mraznom tvrdinjom.
Prišao je do Kragulja i Runvida i rukovao se sa njima.
„Dobro nam došao gospodaru Prokletniče“, reče kratko te
se okrenu ka Runvidu, „Iz tame udari...“
„U tamu se vrati“, završio je rečenicu koja je predstavljala
zakon klana pomalo zbunjeni Secikesa. Mnogo je godina prošlo od
kada je boravio ovde dole, ali mu se osećaj polako vraćao. Pošto im
je predstavio i ostalu braću, Vispren ih povede do njihove utvrde
koja ne beše daleko. Međutim, Kragulj se iznenadio kada vide da je
ona pod zemljom. Tamom obavijeni ulaz beše dobro čuvan, nekoliko naoružanih senki motrilo je na njega iz mračnih kutaka. Ipak,
93
Fanzin Raketla #4
dvojica došljaka behu zaslepljeni kada su ušli u jedinu osvetljenu
odaju, na čijoj je sredini u ognjištu gorela vatra. Videvši da je Kragulj iznenađen, Vispren mu šapnu, „Pa, i mi moramo ispeći nešto za
jelo. Ponekad...“
Samo jedan patuljak, odeven u crno, sedeo je kraj vatre i oštrio dugi, izvijeni bodež. Duga crna kosa beše upletena u
nauljenu pletenicu, a brada fino potkresana. S druge strane, lice
beše mrtvački bledo, a oči sablasne poput Visprenovih.
Uhoda je ustao i blago se naklonio knezu, došljacima i Zloguku koji ih je pratio. „Tama miruje kneže...“, dočekao ih je rečima.
„A sablasti ambisa spavaju“, dovršio je Senoviti i pridružio
mu se kraj vatre. Beše to odvajkada pozdrav ovih čuvara koji su do
smrti bili verni sopstvenim kodeksima. Zbog kršenja jednog, Runvid je davno i bio proteran iz klana.
„Kragulje, upoznaj Ugljena Maglenstopu, najstarijeg od Zenica ambisa. Ti ga, Runvide, već znaš.“ Secikesa zadrhta kada se njegove oči susretoše sa očima
gmura koji nekada davno
beše njegov učitelj. Maglenstopa je bio živa legenda njegovog naroda, šapat tame,
magleni bodež i šta još sve
ne... Blagim naklonom je pozdravio Ugljena i seo pored
vukodlaka. Zloguk je sebi
našao mesto preko puta njih.
„Prođoše silne godine od
kada sam te poslednji put
video Ognjegrudi“, reskim
šapatom se Runvidu obratio
Maglenstopa, „ali su vesti
o tvojim nadzemnim podvizima došle i do’vde, što
dodatno potpiruje njihov
značaj.“
94
Trag Olovke Na Papiru
„Gošpodaru Ugljene...“, nesigurno započe Secikesa ali ga
matori gmur prekide, „Nisam ja tvoj gospodar već je to nosilac plamenog mača, divljanski ratnik o kojem se ispredaju legende.“
Runvid nije mogao da pronađe prave reči kojima bi se obratio bivšem učitelju, ali neprijatan razgovor prekide knez Vispren,
„Ostavite ovakve razgovore za neku drugu priliku. Bogokralj Suri
naredio je da grupa naše braće krene sa Runvidom i Kraguljem u
jednu potragu. Na meni je da odaberem njihove pratioce.“
Nastupilo je nekoliko trenutaka neprijatne tišine pre nego
što se Maglenstopa ponovo oglasio, „Naredio... Naredio... Lako je
njemu da naređuje odozdo. Neka siđe ovde gde nikakve naredbe
nemaju značaj, a dragulji krune blistavi sjaj.“
„Bogokralj Valijan je svojim delima dokazao da je veći od svih
nas Ugljene, duguješ mu poštovanje“, ljutito reče Vispren, „okani
se tih tvojih priča.“
Tada se u razgovor umešao i Zloguk. Beše to prvi ćelavi patuljak kojeg je Kragulj ikada video. „Reci nam kneže, o kakvoj se potrazi radi?“
„Nimalo
prijatnoj
brate
Zloguče“, započe Vispren, „oni traže
eliksir crnog jednoroga.“
Do tada mirni Zloguk je u
trenu razgoračio svoje srebrne oči
i upitao Senovitog, „Ne misle valjda
da love tu neukrotivu neman?!“
„Nipošto. Moraju da nađu
jedinu osobu koja bi mogla da ga
ima kod sebe“, tu Vispren malo zastade, pa teatralno dodade, „moraju da nađu Crvenog Volšebnika.“
„Tu lutalicu! Đavo će ga znati da li je taj čarobnik ikada postojao“, s nevericom u očima prosikta
95
Fanzin Raketla #4
Zloguk, piljeći u vatru. Maglenstopa je samo ćutao, oštreći i dalje
bleštavo rezivo bodeža.
„U hodnicima iza Slepog ždrela počiva istina, a mi ćemo je,
Zloguče, saznati. Pratićemo našeg brata Runvida i gospodara Kragulja do istine, makar nam to bilo poslednje.“
Runvid ne mogaše da veruje svojim ušima. Onako zbunjen,
ustade i reče Visprenu, „Ali, zar Valijan nije naredio da nas pratite
samo do Slepoga ždrela?“
„Jeste Runvide, istinu zboriš. Ali... Kao što malopre reče
Maglenstopa, lako je njemu da naređuje odozgo.“ Rekavši ovo, Vispren se okrenuo i pogledao u do tada ćutljivog Ugljena. Na njegovom licu sjaktao je zlokobni osmeh. „Vaš sam“, kratko je rekao,
ustao i napustio prostoriju. Koliko god da je u tim trenucima bio
iznenađen i zbunjen, Runvidu beše drago što će se Zenice ambisa, njegova braća, oglušiti o kraljevo naređenje i pratiti ih i sa one
strane Slepoga ždrela, gde u dubinama počivaju mračni užasi i
jezive sablasti.
Odlomak iz romana
„Rog slovenskih bogova“
(PortaLibris 2013. god)
Miloš Petković
96
Trag Olovke Na Papiru
Doba Sabljozuba
Više se ne osvrćem. Srce osećam kao potmule udarce bubnja; guše me isparenja mračnih lokvi. Paravani trske neprekidno
šušte, koža gori od ujeda insekata, a kovitlaci magle ograničavaju
vidokrug. Svuda unaokolo ritovi su i vresišta.
Iz polutame neprestano dopire lomljava trske i gnjecavi zvuci koraka u blatu. Povremeno iz daljine čujem otegnuto dozivanje.
Još nisu stigli.
Jedna jedina stvar može da ih odvrati od gozbe. Ona koju ne
mogu sebi da priuštim, ne ovde gde sve odiše vlagom. Poslednja
šansa, tri šibice u kutiji, bezvredne su.
Tu i tamo ugledam usamljeno stablo, pa skrećem, ne bih li
pronašao neku suvu grančicu. Uzalud, baš kao i sa trskom. Sve je
prekriveno mahovinom i puzavicama, a memla i vlaga zavukle su se
u sve do čega dopire pogled.
Znam odakle su došli, ali ne razumem kako. Daleko je prapostojbina. Pa ipak tu su, dahću mi za vratom. Biće krvi do kolena
ako ne zapalim vatru na vreme.
Jedini put je ka istoku. Samo da održim korak! U orijentaciju
sam siguran, ali ne i u protok vremena. Više ne znam koliko dugo
teturam kroz mrak. Izlaz iz močvare može biti nadohvat ruke.
I nedostižno daleko...
Gubim svaku nadu, kad tlo počinje da se uzdiže. Vlaga u
vazduhu se proređuje, a kroz tamu se probija nota sivila.
Znam da je zora blizu.
Najgore doba.
97
Fanzin Raketla #4
Doba Sabljozuba.
Ubrzavam korak, sve dok ne stignem na suvo zemljište. Odmah, gotovo naslepo, skupljam sasušenu travu i granje, pa slažem
na gomilu. Vadim spasonosnu kutiju iz džepa i nervoznim pokretom krešem palidrvce. Glava šibice, razjedena vlagom, raspada se.
Želudac mi se steže. Nije ni kresnula. Imam još svega dva pokušaja.
Zastajem. Duboko dišem. Dozivanja iza mene sve su bliža. Nemam
vremena za otezanje. Vatra je jedini spas. Vadim sledeću šibicu.
Oklevam. Opipavam vrh. Poučen malopređašnjim iskustvom pritiskam o kresivo i povlačim odsečno, ali ne i naglo. Šibica se
zažari, otpušta miris sagorelog sumpora i - zgasnu. Još jedna!
Sedam na tlo. Vadim poslednju šibicu i proučavam je. Glava
je tvrda i nepromenjene boje. Možda je nekim čudom vlaga ovu
poštedela. Okrećem kutiju na drugu stranu. Kresivo je rapavo i deluje suvo. Zaustavljam dah, povlačim. Šibica planu. Slabašno, pritajeno, prigušeno...
Ali gori!
Srce se otima u euforiji, ruke drhte. Uspeo sam. Ispuštam
vazduh predugo zadržavan u plućima. Do đavola! Ravno na
plamičak! Vatre nestade. Ugasio sam je!
Znam šta sledi.
Ustajem, dohvatam mačetu zadenutu za pojas i okrećem se
dahtanju, režanju i lomljavi u šikari. Najgore je doba. Doba Sabljozuba. Podižem oružje u visinu očiju i čekam. Goniči izleću iz rastinja
i okružuju me režeći. Usredsređujem se na pokrete i čekam spremnog čelika. Napeta stanka ne traje dugo. Za psima stiže potera.
98
Kao i svaki put.
Trag Olovke Na Papiru
- K nozi! Ovamo! - psi disciplinovano napuštaju poprište i
prilaze tipu ofucane spoljašnjosti.
- Evo crnje šerife! Rekoh da ne može daleko da odmakne bilmez je uperio vinčesterku ravno u mene i više je nego jasno da je
spreman da povuče oroz.
- I to sa sve oružjem u rukama! Vreme je da omasti konopac
- pomenuti konopac nalazi se u rukama pacovske njuške koja zvera
u moju mačetu.
- Ne razumete... - pokušavam da ih opomenem, ali ne
obraćaju pažnju. Zašto sam uvek okružen budalama?
- Jedva čekam da vidim kako mlatara nožicama. - likuje onaj
sa vinčesterkom.
- Stoj! Dokle god ja o nečemu odlučujem, ovde linčovanja
neće biti! Kunem se da ću upucati prvog koji mu priđe. Momak,
spusti oružje na zemlju i odmakni se ako želiš sebi dobro - na grudima čoveka blješti plehana zvezda i ostatak družine ga respektuje.
- Vatra! Zapalite vatru! - vičem.
- Nije loša ideja, odavno ne videsmo u ovom kraju zapaljenih
krstova - tip sa konopcem gluplji je od ostalih i upozorenje odleće u
sivilo praskozorja.
- Tišina bagro! Rekoh da linčovanja neće biti! Šta god uradio, sudiće mu se po zakonu! - šerif izgleda pošteno, ali ne shvata.
Šteta.
- Ne razumete! Samo ih vatra drži na odstojanju! Oni dolaze!
- ne odustajem, pokušavam. Bez rezultata.
- Smiri se momak, spusti oružje i odmakni se. Sve će biti u
redu... - istog trenutka shvatam da je prekasno. Psi počinju da se
otimaju. Gotovo je!
Zver se pojavljuje niotkuda. Zamahujem mačetom, ali
prekasno. Glatki pokret moćne šape dohvata kerovođu preko grudi
i žilet kandže ga otvara i prosipa utrobu. Sasecam zver iz okreta.
Čopor stiže, već je među unezverenom gomilom. Ulećem u kovitlac
groznih čeljusti, mišićavih tela i raspomamljenih ljudi. U trenutku
dok mu sabljozub otkida glavu, čovek sa vinčesterkom pritiska oroz
i pogađa šerifa koji pokušava da dohvati revolver. Odsečnim potezom sasecam zver zabavljenu idiotovom lobanjom. Tip sa užetom
99
Fanzin Raketla #4
urla dok ga moćna zver hvata čeljustima. Ubijam sabljozuba. Vilica
mu se u samrtnom grču steže i prepolovljuje žrtvu nadvoje. Sledeći
trenuci pretapaju se u vrisak, kandže, krv i zube. Ubijam i ubijam.
Svaki put prekasno...
Potom stiže tišina.
Kao i svaki put.
Snaga me izdaje, padam na kolena i ispuštam sečivo. Žmurim.
Ne želim da vidim.
Sviće.
Tlo ne uspeva da upije prosutu krv, svuda su razbacani raskomadani leševi. Predvodnik čopora posmatra me žutim očima i
zakleo bih se da mu na gubici titra osmeh. Sunce sve snažnije sija i
tela mrtvih zveri blede i nestaju. Dok posmatram iščezavajuće oči
predvodnika znam da će se noćas trka nastaviti.
Ništa nije gotovo.
Doba sabljozuba tek dolazi.
Stevan Šarčević
100
Trag Olovke Na Papiru
Pad
Našli su ga kako leži na obali, jedva dišući, u nesvesnom
stanju. Nisu ga poznavali. Odneli su ga do najbliže bolnice, gde je
ostao tri dana. Kada se konačno probudio, bio je uplašen i veoma
zbunjen; bez razloga, kako se činilo. Nakon što mu se stanje stabilizovalo, osoblje bolnice je krenulo da mu postavlja osnovna pitanja: o identitetu, poreklu itd.; ali ničega se nije sećao. Sve čega je bio
sposoban da se seti (pa i to kao kroz maglu, tvrdio je), bilo je neko
putovanje i neprijatan osećaj koji ga je na njemu pratio. Pošto nije
imao gde da ode, odnosno nije imao nikakvu ideju gde bi mogao da
ode, ostavili su ga u bolnici do daljnjeg, nadenuvši mu ime Artur.
Prve noći sanjao je kako pada kroz neku rupu kojoj, kako
se činilo, nije bilo kraja. Ujutru, probudivši se, bio je vrlo izmoren
od neprestanog iščekivanja da u snu padne na čvrsto tle. Kada se
san ponovio još nekoliko noći, doveli su mu psihologa da porazgovara s njim, ne bi li uspeo da otrkije uzrok čudnog sna; ali bilo je
bezuspešno, budući da Artur nije raspolagao nikakvim podacima o
sebi. Međutim, noćna mora je ubrzo sama prestala.
S obzirom da mu se zdravstveno stanje značajno poboljšalo,
podvrgli su ga testovima kako bi odredili njegove sposobnosti i
dali mu neki posao koji će moći da radi. Ispostavilo se da je Artur
nadaren za apstraktno mišljenje; mogao je da osmisli izgled nekog
predmeta, a zatim i da ga napravi: pomoću papira, drveta ili nekog
drugog materijala. Zbog toga, zaposlili su ga kao pomoćnika jednog građevinskog inženjera, koji ga je primio u svoju kuću dok Artur ne bude bio u mogućnosti da se samostalno nastani negde. Tu
je ostao oko godinu dana, a zatim je našao stan u predgrađu; za sve
to vreme, nije prestajao da bude u kontaktu sa ljudima koji su ga
našli onog dana na plaži skoro mrtvog, i s kojima se sprijateljio.
Ubrzo nakon useljavanja u stan, počeo je da ga muči nov san:
zrna, slična pesku, rasipala su se i ponovo sastavljala. Pri svakom rasipanju, činilo mu se da oseća bol. I tako iz noći u noć. Sled događaja
je bio isti kao kod prvog sna: ponovo je razgovarao sa psihologom,
101
Fanzin Raketla #4
opet bezuspešno, a san je sam prestao nakon nekoliko noći.
Otprilike dve godine nakon njegovog spasavanja, Artur je
primetio nešto čudno kod drugih ljudi. Naime, gledajući neke ranije fotografije, činilo mu se da njegovi drugovi ne izgledaju nimalo
starije u odnosu na doba kada su te fotografije nastale; čak sasvim suprotno: kao da su se malo podmladili. Ni on nije bio izuzetak.
Nešto iznutra mu je govorilo da to ne treba da bude tako. Pošto
nije znao uzrok tog osećaja, nikome nije ništa rekao o tome. Samo
je nastavio da posmatra, dok nije postao siguran – ljudi su mlađi
nego što su bili. Prihvatio je to kao normalno stanje stvari, a svoj
osećaj da ne treba da bude tako je odbacio, jer nije imao ništa što
bi ga opravdalo.
Jedne noći, sanjao je živopisnije nego ikad: nekakva mašina
koja leti, zatim se razlaže na sitne delove, dok svaki deo ne dostigne
veličinu zrna peska; pesak se dalje rasipa i ponire negde duboko, a
onda izađe s druge strane ambisa, sastavljen, dobivši oblik čoveka.
San se ponavljao u toku te jedne noći, mnogo puta uzastopno;
sve dok se Artur nije probudio, preznojen i uzbuđen. Shvatio je!
Značenje svih čudnih snova, svoje poreklo, identitet, a zatim i uzrok
sve veće mladosti drugih ljudi – sve! Kako je samo imao sreće što je
uopšte živ! Čim svane dan, pokušaće da ubedi ljude da prenesu njegove reči – putem novina, radija, televizije, bilo čega, samo da ga
saslušaju. Pošto je poznavao urednika jednih novina, dogovorili su
se da će odštampati njegovu priču; mada ga je ovaj čudno gledao
dok mu je pričao ono što želi da podeli sa celim svetom. Artur nije
ni mogao da ga krivi! Njegova priča je glasila ovako:
„Moje ime je Kristofer Blek. Pravo je čudo što sam uopšte živ.
A evo zašto: tamo odakle dolazim, ljudi su slični kao ovde. Ceo svet
je sličan ovdašnjem. Priroda ljudi i tamo i ovde je ista: i mi imamo
bolnice, psihologe, astronome, kao i vi. Primetio sam da vi, što se
tiče vremena, obraćate pažnju samo na bliske periode. Tamo odakle sam ja, imamo običaj da slavimo svaki novi obilazak Zemlje oko
Sunca; čak su i nazivi većine pojmova isti kao ovde. Na oba mesta,
ljudi se rađaju vrlo mali. Ali razlika je što mi i vi različito tumačimo
102
Trag Olovke Na Papiru
glagole „stariti“ i „podmlađivati se“. I kod vas i kod nas ljudi stare
kako vreme prolazi, a mlađi su bili nekada, u prošlosti. Ali kada mi
kažemo da neko izgleda starije, mislimo na ono na šta biste vi mislili kada biste rekli da taj neko izgleda mlađe! Da uprostim: vreme
teče u suprotnom smeru ovde, nego tamo odakle ja dolazim! To
znam zato što sam tamo odakle dolazim bio astronaut; i vi imate to
zanimanje ovde. Grupa astrofizičara je osmislila misiju u kojoj sam
ja učestvovao: približiti se što je više moguće crnoj rupi. Dali su nam
(meni i još dvojici mojih saputnika) uputstva koliko smemo da se
približimo; tj. rekli su nam da se, čim osetimo nešto iole drugačije
od onoga kako se inače osećamo, udaljimo od tog mesta što je
brže moguće. Ali stvari nisu tako jednostavne. Osetio sam kako nas
privlači, razornom snagom, znajući da je to kraj. Osećao sam kako
mi razlaže telo na sitne delove, sve dok i to nije prestalo. A sledeće
što znam je da sam se probudio u ovdašnjoj bolnici. Smatram da je
moje telo bilo razloženo sve do najsitnijih čestica, a zatim ponovo
sklopljeno s druge strane. Pošto sam se našao na obali, znači da je
letelica u kojoj smo bili došla do Zemlje – u suprotnom bih umro u
svemiru. To dalje znači da su i moji saputnici bili sastavljeni; ali su
se, nažalost, verovatno udavili u moru. Ogromna je sreća što smo
sastavljeni kao što smo bili.“
Članak je odmah privukao ogromnu pažnju, a ljudi su uglavnom mislili da je lud. Ali grupa astrofizičara je objavila da je i
ona uskoro nameravala da pošalje ljude na istu takvu misiju. Time
je Artur, odnosno Kristofer smanjio broj neprijatelja. Kada su se
astrofizičari i Kristofer sastali, bio mu je objašnjen plan misije i
103
Fanzin Raketla #4
rečena mu je udaljenost željene crne rupe. On je odmah shvatio da
se radi o istoj onoj koja ga je progutala. Čim su mu ponudili da bude
učesnik te misije, prihvatio je. Ona je trebalo je da se održi u roku
od godinu dana. Ovog puta biće sam.
Približavao se kritičnoj tački. Objašnjenje je bilo kao i prošli
put: čim oseti nešto čudno, da se udalji, s tim što je sada imao jake
senzore koji će ga obavestiti o bilo kakvoj promeni njegovog organizma pre nego što on to i oseti. Ali on je odavno odlučio šta će
učiniti. Čim je napustio Zemljinu atmosferu, skinuo je senzore. Sada
je želeo da ponovo prođe kroz crnu rupu, znajući da je verovatnoća
da će biti sastavljen u istom stanju kao što je sad zanemarljivo
mala; ali nedostajala mu je kuća. Ignorisao je pitanja sa Zemlje o
tome kako mu je i zašto se ne javlja. A onda, činilo mu se kao da ga
nešto vuče, zatim je osećao kako mu se telo razdvaja… Na Zemlji
su izgubili svaki kontakt s njim; u tom trenutku su znali da mu nema
povratka.
A sa druge strane, našli su ga kako leži na obali, jedva dišući,
u nesvesnom stanju.
Aleksandar Pavlović
104
Trag Olovke Na Papiru
Kenigštrase broj 19
Ulica Kenigštrase jedna je od nastarijih u centralnoj četvrti
Hamburga. I dalje je prekrivena kaldrmom, a kuće su starinske, sve
u drvetu i tvrdom kamenu. Noću trotoare obasjava svetlost uličnih
svetiljki čije glave podsećaju na prastare fenjere. Ulica Kenig spava
do prvih sunčevih zraka, ali ipak, u kući broj 19 uvek se, oko četiri
sata izjutra, dešava nešto krajnje čudno. Naime, njen vlasnik se
tada budi kako bi obišao svoje drage biljke koje sadi u loncima od
fajanse. Prvo ih miluje svojim koščatim prstima a zatim ih nežno
povlači za listove. Time je, kako je ponekad govorio, ubrzavao njihov rast. Ludilo! Pored toga što je važio za osobenjaka kakvog
nema stotinama milja okolo, beše uz gradonačelnika najcenjeniji
stanovnik Hamburga. U to vreme Nemačka nije imala svestranijeg
naučnika od njega.
I ove noći on je ustao iz kreveta, ogrnuo svoj karirani kućni
mantil, uskočio u sobne papuče i zaputio se ka dnevnom boravku.
Kroz hodnik se prošunjao na prstima kako ne bi probudio svog
milog rođaka Akela, iako je ovaj još pre par dana otputovao za
Pariz. Međutim, kako to uvek biva sa zaboravnim osobenjacima,
vlasnik kuće u Kenigštraseu broj 19 je prilično nevešto, hodajući
na prstima, ostavio hodnik iza sebe i krenuo niz stepenice. I tu je
nastavio sa svojim tihim hodom, jer je u donjoj sobi pored kuhinje
spavala njegova lična kuvarica, Francuskinja Marta. Kada je, napokon, stigao do dnevnog boravka izvadio je glomazne naočare iz
džepa i natukao ih na svoj dugi nos. Kolekcija njegovih biljaka bila
je veoma skromna, za razliku od kolekcije minerala, metala i knjiga
koje je čuvao u svom radnom kabinetu, gore na spratu. Prišao je do
prozora i počeo da miluje listove fikusa.
„Napreduješ dragi moj, ja, ja“, govorio je biljci dok je povremeno bacao pogled na osvetljenu ulicu. Nije obraćao pažnju na
svoj bledi odraz u pomalo zamagljenom oknu, a da jeste možda bi
se, makar, ošišao. Imao je bujnu kosu boje zlata, koščate obraze i
sitne oči koje su se vešto krile iza naočara. Nos je ličio na bodež jer
beše dug i tanak. Trajao bi dugo taj profesorov noćni ritual, ali ga
105
Fanzin Raketla #4
je nešto nateralo da zastane i iskrivi vrat. Razlog tome beše prilika
koju je ugledao ispred kuće. Nije stajala baš pred vratima, ali se upinjala da vidi broj koji se nalazio odmah pored tastera za zvono. To
se ponovilo nekoliko puta jer je stranac povremeno piljio i u papir
koji je držao u rukama.
„Bože blagi, samo da nije još jedan od onih dosadnih novinara“, reče sam sebi naglas i krenu ka Martinoj sobi. Odlučio se da
probudi svoju vernu kuvaricu i predloži joj da napujda uljeza. Tri
puta je pokucao na njena vrata ali nije dobio nikakav odgovor. Ponovio je to i čuo tihi glas, „Ko je, mon dieu?“
„Marta, oprostite, ja sam. Možete li da izađete na sekund?“,
pomalo stidljivo ju je upitao profesor.
Prođoše dva duga minuta pošto se kuvarica pojavila, ogrnuta u ćebe. Ispod očiju su joj počivali podočnjaci koji su mu ličili na
dve zrele šljive. Nije podelio impresije sa Francuskinjom.
„Izvinjavam se što vas budim, možete li mi učiniti nešto?
Pred vratima je, izgleda, jedan novinar, njuškalo. Siguran sam da
proverava da li sam kod kuće jer želi da sazna pojedinosti vezane za
Akelov i moj poduhvat. Na njegovu žalost, to se neće dogoditi.“
„Šta vam ja tu mogu pomoći profesore? Što ne izađete i
kažete mu to?“, predlagala mu je pospana kuvarica, zevajući pritom
kao riba koju ste tek izvadili iz vode.
„Uporni su oni. Ako me bude video doći će ponovo. Samo mu
recite da sam otputovao...“, tu profesor malo zastade, pa na kraju reče, „da sam otputovao u Zanzibar. Verujem da je to dovoljno
daleko.“
Marta je znala da je i njen poslodavac uporan, te je, doduše
nevoljno, pristala. Obula je papuče i otišla do ulaznih vrata, dok se
mršavi dugonja krio iza vitrine. Kada ih je otvorila imala je šta da
vidi. Na stepeništu je stajao gospodin srednjih godina, odeven u
elegantni crni frak koji se nazirao ispod tople, obrubljene bunde.
Nosio je uglačane cipele i cilindar. Kuvarica ga je iznenadila pa je
refleksno sišao dva stepenika niže. Poklonio joj se kada ga je pros106
Trag Olovke Na Papiru
trelila pogledom i rekao na lošem nemačkom, „Oprostite molim
vas. Tražim ovu adresu, ako mi možete pomoći?“
Svi samo traže pomoć, a niko da je udeli, pomislila je Marta i
od čoveka uzela papir koji joj je pružio. Na njemu je uredno pisalo;
ulica Kenigštrase br. 19, Hamburg, Nemačka. Grubo mu je vratila
cedulju i rekla, „Ovo je adresa koju tražite, ali profesor nije tu, otputovao je u...“ Nažalost, zaboravila je ime grada koji joj je profesor
rekao, ali je ovaj preglasno i nevešto šapnuo, „U Zanzibar.“
„U Zanzibar“, ponovila je Marta i postidela se jer je bila
uhvaćena u laži, i to od strane potpunog stranca. Da bi preinačila
situaciju u svoju korist, napala je čudnovatog gospodina, „Uostalom, i da je profesor tu, ne bi želeo da vas vidi. Dosta mu je dosadnih novinara koji ga obasipaju pitanjima. Nemojte više da dolazite!“,
dreknu na kraju i zalupi mu vrata ispred nosa.
Profesor beše ponosan na svoju kuvaricu, te ju je zagrlio i
tiho rekao, „Bili ste odlični Marta.“
Ipak, nije prošlo ni nekoliko sekundi a začu se zvono. „Uporni
su, rekoh vam. Zapretite mu policijom.“
Marta je otvorila vrata ali
ne stiže da kaže bilo šta jer ju
je stranac preduhitrio, „Oprostite gospođo, ali ja nisam novinar. Član sam britanskog
prirodnjačkom muzeja, nosim
pismo za profesora. I moram
da ga vidim, veoma je važno,
inače vam ne bih smetao u ove
kasno-rane sate.“
Marta beše iznenađena,
ali ju je profesorov glas naterao da se potrudi da uhvati nje107
Fanzin Raketla #4
gov šapat. Na kraju je, jedva, čula samo jednu jedinu reč; Ime.
„A mogu li znati vaše ime gospodine?“
Stranac je skinuo cilindar, ponovo se naklonio Marti i predstavio, „Zovem se Filijas, gospođo. Filijas Fog, vama na usluzi.“
Tada je profesor skočio kao oparen i izišao pred Filijasa
Foga. Poklonio se i on sam, te je rekao, „Molim vas da oprostite
Marti, ona ne ume da laže, ja sam je nagovorio, misleći da ste novinar. Nisam otputovao, kao što vidite, tu sam, u jednom komadu.
Izvolite, uđite.“
Razgovor je bio nastavljen u dnevnom boravku, dok se Marta vratila u krevet, nadajući se da je sve ovo samo ružan san.
„Dakle, Filijas Fog je u mojoj kući. Kolege sa univeziteta mi
neće verovati...“, započeo je profesor ali ga Fog prekide. „Molio bih
vas da moja poseta ostane tajna, uskoro ćete čuti razloge.“
„Ali... Ne dolazi vam u kuću svaki dan čovek koji je proputovao ceo svet, i to za samo osamdeset dana. Vi ste čuveni i ovde
kod nas, u Nemačkoj!“, pobunio se profesor, ali ga je Fog razoružao
svojim sigurnim pogledom.
„U redu. U redu, ćutaću“, priznade na kraju poraz visoki
Nemac.
„Drago mi je da ste počastvovani mojim prisustvom, profesore Lidenbrok. Moram vam reći da je i meni drago što sam upoznao čoveka koji se spustio u središte Zemlje“, uzvratio je svojim
impresijama Filijas Fog.
„Ah, to su samo glasine, dragi moj“, kroz osmeh procedi Oto
Lidenbrok, čuveni nemački minerolog.
„Isto je i sa mojim poduhvatom, u pitanju su samo glasine“,
rekao je ironično Fog i šeretski se nasmejao. „Ne brinite, nisam
zbog toga ovde. Donosim vam pismo od mog poslodavca, molim
vas da ga odmah pročitate“, reče Filijas i dade mu pismo. Lidenbroku nije trebalo ponavljati dvaput. Zadubio se u pismo samo
kako osobenjaci poput njega to mogu, menjajući izraze lica kako je
vreme odmicalo. Ushićenje je raslo u njemu i, na kraju, ekspolodi108
Trag Olovke Na Papiru
ralo poput vulkana. Skočio je iz fotelje i povikao, „Hvala nebesima!
Mislio sam da posle putovanja u središte Zemlje neću imati prilike
da doživim i proživim još jedno čudo, ali ovo... Ovo je sjajno! Hvala
vam dragi prijatelju“, usplahireno je govorio profesor Lidenbrok i
tapšao Filijasa po ramenima. Ovaj je, s druge strane, bio pomalo
iznenađen reakcijom Ota Lidenbroka koji nije pokazivao ni najmanje zrno sumnje kada je u pitanju verodostojnost pisma sa skarletnim pečatom Monte Krista.
„Nadam se samo da ovo nije nikakva šala“, pomalo
neočekivano je na kraju dodao Oto i zavalio se nazad u fotelju.
„Nije, taman posla. Tu imate sve instrukcije, šta se traži od
vas, gde i kada da se pojavite, sve... I sam sam još uvek zbunjen a
moram da isporučim još dva pisma.“
„Zaista? Kome? A kome ste do sada isporučili?“, obasuo ga je
pitanjima Lidenbrok.
„Molio bih vas da budete strpljivi, uskoro ćete saznati. Nije
do mene, takve sam instrukcije dobio, od njega“, objasnio mu je
Fog, misleći na grofa. Radoznali profesor je umirao od znatiželje ali
ne reče ništa, zahvaljujući se u sebi Bogu zbog Filijasa Foga i pisma
koje ća ga, nadao se, odvesti u još jednu fantastičnu avanturu.
- odlomak iz rukopisa u nastajanju „Legenda o sedam mačeva“
Miloš Petković
109
Fanzin Raketla #4
Peti svet
Pepeljaste kiše padale su danima, skrivajući sunce od Reinog pogleda. Suze su joj bile slane, poput okeanske vode čiji joj je
miris donosio vetar. Njihov ukus mešao se sa ukusom grudvica pepela koje je u očajanju gutala. Čelični insekti zujali su kao i obično,
kontrolišući svaki njen pokret, mišić, nerv. Bilo kakav nepredviđen
potez, i slika ide direktno centralnom računaru u Kolibu, a onda sledi agonija. Elektro bič ošinuo bi je trenutno, snagom koja je bacala
na kolena i pretvarala joj glas u jecaj. Rea podiže pogled ka nebu.
Sve su zatrovali, sve. Čak su i šume postale sive i mračne, a lišće
bolesno i mrko. Nebo je umiralo, a i život na tlu - još su se odupirali
insekti i reptili, ali ne zadugo, pomisli.
Kada su Tehnoljudi stigli u njeno seoce, bila je oduševljena
što će raditi za njih, i pomoći roditeljima da se izvuku iz ribarske
straćare. Snovi. Odavno su bili mrtvi, daleki odjek prošlosti. Prvi
dani su bili najgori. Mora da je za te visoke, riđokose i blede ljude
bila pravi relikt, onako sitna, tamnokosa, sa krupnim smeđim očima
i zamamnim oblinama. Lepota. Nestala davno, poput snova. Uzimali su je na sve moguće načine. Naučili su je da su bičevi, lanci, noževi
i druga primitivna sredstva za nanošenje bola odavno prevaziđena.
Mašine koje su doneli sa sobom umnožavale su agoniju i patnju u
beskraj. Naučili su Reu da zamrzi svoje telo. Telo je postalo samo
objekat, pozornica za maštovito nanošenje bola. Želela je da postane reč, senka... misao.
Primetila je na vreme mrku, tromu kopljarku kojoj bolesno
lišće više nije moglo pružiti zaklon. Zmija podiže svoju veliku glavu, i dok je posmatrala Reu ukočenim očima, Rea se upita da li da
zanemari električni bič, skoči na zmiju i rizikuje ujed. Nesumnjivo
neće umreti, medicina Tehnoljudi to ne bi dozvolila, ali čak ni ona
ne može da spreči neke posledice. Viđala je ljude u selu kojima su
morali odseći udove nakon ujeda kopljarke. Možda bi je pocrnelo
tkivo ili nedostatak nekog uda, trajno zgadio Tehnoljudima ? Nije
bila sigurna. Imali su čudan smisao za surovost. Možda bi im obolelo i upropašteno tkivo samo raspalilo želju za nanošenjem bola.
110
Trag Olovke Na Papiru
Baš kad je nemoćno uzdahnula, odustala od svoje ideje i
okrenula leđa zmiji, sveta je nestalo. Videla je svoju zemlju, onakvu
kakva je nekada bila, sa velikim kišnim šumama u svom bogatstvu
boja, oblika i mirisa, nebo bogato i posuto zvezdama, bez pepelnih oblaka, podzemlje snažno i vatreno, sa zdravim srcem i venama
kojima ne teče otrov Tehnoljudi. Osetila je da vreme nestaje, da
nalazi svoju svrhu, da je jedno sa ogromnom pernatom zmijom koja
se dizala iznad oblaka. Snovi, vreme i prostor su se stopili . Nije bio
potreban jezik, ni reči. Govorila je umom. Čula je umom.
“Šta želiš kćeri Šume ?”
Nije oklevala ni sekundu.
“Želim da nemam telo.”
Donovan je osluškivao zvukove iz kćerkine sobe, i kada je
nastupila tišina krenuo je niz hodnik sa pištoljem u ruci. Odluka je
doneta, da nedelja bude dan njihovog poslednjeg putovanja. Neće
čekati otvaranje berze i banaka, neće priuštiti to zadovoljstvo neprijateljima da mu se smeju u lice. Pokušavao se prisetiti tačnog datuma kada su stvari počele ići naopako, ali sećanje je izmicalo. Milion sitnica koje su se niotkuda nagomilavale- otkazivanje mašina,
medicinska oprema koja ne radi, bezbrojni požari, neobične smrti,
čudesni oporavak šuma. Neshvatljiv broj zmijskih ujeda. Na kraju su
morali zatvoriti Kolibu. Izgubljeno je bilion dolara. Izgubiće kuću.
Sve kuće koje je posedovao. Klijenti će preći kod pouzdanijih agencija. Iz razmišljanja ga prenu zvuk siktanja.
Stao je na pola puta, sleđen, zaprepašten. Na stotine kopljarki svih boja i dužina, od onih tankih žućkastih, do debelih i mrkih
punih otrova, gmizalo je hodnikom. Vrisnuo je i okrenuo se da beži,
ali su ga zmije dočekale i sa te strane. Uspeo je da ispali nekoliko
hitaca pre nego što se našao na tlu. Ujedale su ga svuda ; za ruke,
noge, grudi, za obraze. Tada je video devojku, prozirnu poput duha,
kako izlazi iz zida. Negde je već video... gde ? Nije mogao da se seti.
Mozak mu je vrištao u agoniji. Pokušao je da dohvati pištolj, ali ruke
111
Fanzin Raketla #4
su mu otkazale poslušnost. Sledeću prikazu je prepoznao. Čuo je
Dženin glas u svojoj glavi. Nisi smeo da me diraš tamo dole, tata.
Nisi smeo. Negde u nekom malenom kutku uma, još nedirnutom
od agonije kroz koju je prolazio, uz prikaze ukazala mu se još jedna
slika ; velika zmija koja se pružala od podzemlja do zvezda. Galaksije su joj dremale u očima, i on shvati koliko je ništavan i beznačajan
bio svet koji je stvorio. Poslednje što je video, pre nego što ga je
prekrila tama bio je osmeh koji je Džena uputila devojci-prikazi.
Dva nestašna vetra jurila su se preko okeana i kontinenata,
dozivajući se glasovima nečujnim za ljudsko uho. U momentu bi
svoju igru nastavili visoko na nebu, tvoreći slike dva nežna ženska
lica u oblaku; samo za delić sekunde, pa bi se obličja raspršila, a
vetrovi nastavili svoju igru. Ali i taj delić sekunde bio je dovoljan da
ljudi padnu na kolena, sa strahopoštovanjem zure u nebo, i počnu
ponovo da štuju davno zaboravljene bogove. Ispod oblaka, u vrelini tropa Centralne Amerike, i jednako na zelenim bregovima Engleske, šume su rasle, divlje, slobodne, nesputane; onakve kakve
su bile dok je velika zmija još slobodno plivala među zvezdama.
Boris Mišić
112
Trag Olovke Na Papiru
113
Fanzin Raketla #4
Majstori
na
platnu
114
Devil’s Backbone ................................................. 116
Dark City ................................................................ 117
Gotham Knight .................................................... 119
The Jacket ............................................................. 121
115
Fanzin Raketla #4
The Devil’s Backbone (2001)
Znate, kada se dve legende dogovore da naprave film, onda
konačni proizvod mora ispasti odličan. A kada se udruže Giljermo
del Toro (Guillermo del Toro) kao režiser i Pedro Almodovar (Pedro
Almodóvar) kao producent, dobije se šta? Pogodak! Ovo je film za
koji je sam Del Toro rekao da mu je najdraži od svih u karijeri. Lično,
meni se jako dopao!
Godina je 1939. Kraj je španskog građanskog rata. Sirotište
u jednoj španskoj provinciji dobija novog gosta, dečaka po imenu
Karlos. Njegov otac bori se i dalje u ratu. Spomenuto sirotište vode
doktor Kasares i gospođa Karmen. Njih dvoje su ljute pristalice republikanaca koji gube rat. Jakinto, dečko koji radi u sirotištu, sumnja da Karmen i doktor Kaseres krijumčare zlato za republikansku
vojsku, i pred sobom ima cilj da ih razotkrije. Za to vreme Karlos,
novi dečak u sirotištu, otkriva tajnu o još jednom dečaku po imenu
Santi, čija je smrt i dalje nerazjašnjena.
Nisam odgledao mnogo filmova spomenutog režisera, ali
par filmova koje jesam svedoči o njegovoj ljubavi ka bajkama sa
snažnim porukama. Recimo da je ovaj film jedna takođe sjajna bajka, ali sa elementima strave i jeze. Za inspiraciju za ovaj scenario
Del Toro se poslužio sopstvenim detinjstvom. Moram priznati da je
režija urađena besprekorno. Puno detalja i lagano povećavanje napetosti sa svakim sledećim kadrom. Sami likovi priče su prirodni, i
čini se na momente kao da je film zasnovan na stvarnim događajima.
Ipak, nije tako.
U filmu glume odlična Marisa Paredes (Marisa Paredes) koja
se često pojavljuje u Almodovarovim filmovima, a tu su i Eduardo
Noriega (Eduardo Noriega), Federiko Lupi (Federico Luppi) kao doktor. A tu je i Fernando Tielve (Fernando Tielve) koji glumi Karlosa.
Sjajni režiser i producent napravili su zajedno sa izvrsnim glumcima
jedan dobar, dobar film!
Nenad Šakota
116
Majstori na platnu
Dark Sity (1998)
Priča počinje u Njujorku (New York) negde u 40-tim. Na prvi
pogled, grad živi svakodnevnicu kao i svaki drugi, međutim tu se
svaka sličnost dalje završava. Naime, u pomenutom gradu dešava
se jedna anomalija. Svaka 24 sata svo stanovništvo tone u duboki
san, da bi se nešto kasnije probudili bez ikakvog sećanja da se nešto
čudno dogodilo i život se u Njujorku nastavlja dalje.
Sewel (Richard Murdoch) se neočekivano budi pre vremena, u hotelskoj sobi, pored ubijene devojke. Ubrzo, Sewel biva
upozoren od doktora
Daniel Poe Schreber
(Kiefer Sutherland)
da po svaku cenu
mora da pobegne
odatle i to istog trenutka. Ne znajući šta
se dešava, i nemajući
kud, upravo to i radi. I
to u pravo vreme, jer
upravo se tada pojavljuju jezivi, bizarni
likovi čije su namere
ne baš dobronamerne. Među njima
se najviše ističe Gospodin Ruka (Richard
O Brien).
Sewel u svom bekstvu pokušava da
odgovori na nekoliko
pitanja; kao prvo, da
sazna svoj identitet
a kao drugo, da li je
zaista počinio ubist117
Fanzin Raketla #4
vo one devojke pored koje se probudio. Trag ga vodi do predivne
barske pevačice Emme (Jeniffer Connelly), koja mu se predstavlja
kao njegova supruga. Izvesni policijski inspektor Bumstead (William Hurt), koji istražuje ubistvo, sumnja u to da je osumnjičeni
Sewel uistinu i ubica. Umesto toga ima svoju teoriju. Za to vreme
Sewel počinje da se priseća svog detinjstva u gradu iz kog nema
izlaza, ili se bar niko ne seća gde bi izlaz mogao da bude.
Scenarista Proyas je u svojim delima poprilično bio inspirisan knjigama jednog velikana među piscima, Filipa K. Dika. Uz
pomoć dvojice svojih kolega, Proyas je uspeo da napravi zanimljiv, intrigantan, i nadasve retko viđen zaplet u filmovima u vreme
kada se pojavio. Jeste, ima dosta već viđenih momenata, ali sama
priča zajedno sa vizuelnim efektima uspeva da poput nabujale reke
ponese gledaoca dalje i dalje. Kada sam po prvi put odgledao film
(i pri tome trebalo je dosta ubeđivanja) očekivao sam da se neće
dobro završiti moje iskustvo sa ovim ostvarenjem, ali ispostavilo
se da sam pogrešio. I zaista, možda ovaj film nije kalibar nekim drugim filmskim ostvarenjima iz tog vremena kao što su, na primer,
Istrebljivač (Blade Runer) ili Totalni Opoziv (Total Recall), ali, svakako, ljudi koji stoje iza ovog projekta su se svojski potrudili da ovaj
film ostane u lepom sećanju.
Moja ocena 8/10
Nenad Šakota
118
Majstori na platnu
Gotham Knight (2008)
Kao
što
je
Kristofer Nolan spremio
smeli nastavak filma
“Batman Begins”, tako
se neko setio da sastavi tim koji je napravio
Animatrix serijal (koji
je verovatno bolji od
Matrix serijala), i da ga
poveže sa delom maskiranog osvetnika. Šest
kratkih scenarija su dati
trima poznatim anime
kućama (Madhouse, Production LG, and Studio
4°C) – napisani od strane
poznatih pisaca scenarija za stripove i filmove:
Brian Azzarello & Greg
Rucka, Alan Burnett,
Jordan Goldberg, David
S. Goyer, i Josh Olson.
Oni su izabrali pet anime režisera, Yasuhiro Aoki, Futoshi Higashide, Toshiyuki Kubooka, Hiroshi Morioka i Shojiro Nishimi i svakom od njih je dat po jedan deo nakon čega su se samo opustili. Rezultat je bio obećavajuć. Iako priče blokiraju jedna drugu, povezane
su snagom Betmenove ličnosti i psihe, što ih je činilo savršenom
podlogom za tada nadolazeći film (Batman The Dark Knight).
Tačnije, anime filmovi su kumulativni- počinju sa uvodom u
ličnost glavnog junaka koji se pretače u mini akcioni film.
Realizacija likova koja nema ništa sa pogledima studija na
grad Gotam, koji je digao ovaj animirani film na drugi nivo u pogle119
Fanzin Raketla #4
du na prethodne.
Ubedljivo dramatičan dizajn proteže se do priče.
Čudno je to što je ovaj nasilan, brutalan i krvav anime
proglašen PG-13 (oznaka koja kaže za koju je publiku film ili crtani
film, odnosno količina nasilja, seksa, droge itd).
Film se sastoji od nekoliko manjih delova:
Počinje tako što četiri mlada skejtera pričaju svoje priče
kako su videli maskiranog osvetnika. U svakoj od ovih priča Batman
je drugačiji: u jednoj je neka vrsta čudovišta, u drugoj je mašina i na
kraju, gde se neizbežno pojavljuje povređena osoba koja se bori sa
misterioznom figurom sa crvenim očima.
Režiran od strane Shojirou Nishimi, kaže da je ovo jedna od
najsvetlijih priča o Mračnom Vitezu i radi odličan posao u predstavljanju osnovne priče filma “Gotham Night”, a to je šest priča, sa
različitim temama, koje dovode Betmena u život.
Boris Stankovic
120
Majstori na platnu
The Jacket (2005)
Sci-fi projekti koji se bave temom putovanja kroz vreme
obično nisu za pasivne gledaoce nenaviknute na povezivanja
konaca koji drže radnju. Ovaj film ima problem što ti konci ili ne
postoje ili su sakriveni čak i od zahtevnijih filmofila, tako da se radnja delimično može shvatiti tek ponekim naknadnim gledanjem ili
čitanjem tekstova o njemu.
Priča prati Džeka Starksa, veterana Zalivskog rata, koji je
optužen za ubistvo policajca. On je nevin, ali pati od amnezije i nije
u stanju da dokaže svoju nevinost. Zbog toga dospeva u ludnicu
gde biva izložen psiho-fizičkoj torturi i postaje neka vrsta zamorca
prilikom surovih eksperimenata. Svakodnevno dobija doze eksperimentalnog leka, vezan u ludačkoj košulji, i za to vreme ga smeštaju
u fioku mrtvačnice. U tom stanju on veruje da može da putuje kroz
vreme, i iz 1992. godine biva premešten u 2007. godinu. Tamo se
sureće sa devojom po imenu Džeki Prajs, koju je upoznao dok je
ona bila još mala devojčica, sa kojom pokušava da shvati stanje u
kome se nalazi.
Prvo što se primeti je da je scenario dobar, ali kako radnja
odmiče tako sve više rupa i nelogičnosti izlazi na videlo. Od prilično
zanimljive ljudske drame sa početka postepeno prelazi u veoma
konfuznu misterioznu fantaziju bez ikakve granice za san i javu,
odnosno za realno i imaginarno. Ipak, ako bi se brojne nelogičnosti
sklonile u stranu dobija se vizuelno prilično lep film u kome se
može uživati. Ima crtu koja ne dozvoljava da pažnja popusti i zaista
je za žaljenje što scenario nije odrađen malo bolje, mada postoji
mogućnost da su scenaristi namerno ostavili nedorečen kraj, kako
bi ga svako doživeo drugačije.
Ovaj film je definitvno drugačiji od većine iz ovog žanra,
naročito po kvalitetu proizvodnje. Fotografija je odlična, tako
da se scene u ludnici prikazuju delimično prigušenim, tamnijim
bojama, koje još više dočaravaju teskobnost tog mesta, dok su
teme u budućnosti prikazane svetlije, skoro veselo. Rad kamera je
121
Fanzin Raketla #4
odličan, kao i specijalni efekti. Pohvaljujem izbor muzike, naročito
u klaustrofobičnim scenama sa glavnim junakom u mrtvačkoj fioci.
Veoma cenim Edrijena Brodija (Adrien Brody) kao glumca.
Koliko god scenario sa kojim radi bio siromašan radnjom i detaljima
on svojim kvalitetnim prikazom emocija uspeva da učini da se to ne
primeti. U prilog tome mu ide i njegov fizički izgled koji podseća
na izmučenog čoveka, tako da mu projekti sa ljudskom patnjom
najbolje leže (The Pianist). Društvo mu pravi Kira Najtli (Keira
Knightley), po mom mišljenju glumica koja ne poseduje raskošni
glumački talenat, ali svakako pohvaljujem njen trud koji uloži u
svaku ulogu. Spomenuću još i Danijela Krejga (Daniel Craig), koji
pruža iznenađujuće dobar performans u ulozi psihičkog bolesnika.
Ovaj film se trudi da bude nešto više od onoga što jeste.
Možda pomalo pretenciozan, ambiciozan i prvenstveno namenjen
gledaocima sa višim koeficijentom inteligencije, ali koga zanimaju kvalitetni efekti, vizuelna lepota i gluma Edrijena Brodija treba
svakako da ga pogleda.
Kristijan Šarac
122
Farcry 3: Blood Dragon OST .................................... 124
Jukebox
123
Fanzin Raketla #4
Farcry 3: Blood Dragon OST
Far Cry 3: Blood Dragon je izuzetno ostvarenje, pogotovo
za sve fanove i poštovaoce filmskih ostvarenja ‘80-ih. Klišeizirane
rečenice glavnih junaka, apsurdni likovi i radnja i puno akcije čine
osnov ove igre koja vrši referencu na filmove poput Predatora, Terminatora, Robokapa i Aliena.
Ali ono što zapravo daje šmek celoj igri i zaokružuje je kao
celinu bi bio taj retro-synth zvuk Australijanskog dua Power Glove.
Na isti način na koji je Daft Punk bio savršen izbor za Diznijev Tron:
Legacy, Power Glove je očigledno rođen da kompletira igru poput FC3:BD. Njihov rad na Blood Dragon soundtrack-u radi upravo
ono što bi trebao svaki dobar (što je, nažalost, sve ređa pojava)
soundtrack da radi - poboljšava samu igru i njen svet, dajući joj prepoznatljiv identitet i cementirajući je u vašem umu kao omaž VHSretro svetu.
Same pesme će vas po svom zvuku odmah podsetiti na
stare klasike filmske industrije. Očito je da je Power Glove imao
dosta inspiracije iz Terminatora sa omanjim naznakama poput “Rex
Colt” i posebno “Warzone” pesmama, od kojih poslednja ima čak i
onaj prepoznatljivi zvuk udaraca po metalu. Naravno, svemu tome
pomaže činjenica da je glavni lik Rex Colt neka vrsta kiborga i da mu
glas daje Michael Biehn (Kyle Reese/Terminator). No, to je samo
vrh ledenog brega.
Vangelis je takođe imao jako veliki uticaj koji se oseti na
više mesta: “Blood Dragon Theme” koji je sličan “End Title” i pesma
124
Jukebox
“Love Theme” koja neodoljivo podseća na ljubavnu temu iz filma
Blade Runner. Da je kojim slučajem napravljena ‘80-ih verovatno bi
bila u žestokoj borbi sa Blade Runnerom za najbolje mesto decenije. Eto toliko moćno zvuči. Postoji nešto u tom zvuku što kapiram,
što sam stariji sve više mi prirasta za srce.
“Rex Colt” i “Katana” su opuštenije ali i dalje ne odstupaju
puno od ostatka. Određena vrsta eteričnog zvučenja koja se oseti
u njima me usmerava na Kavinskog i “Drive” soundtrack. Odmah
zatim me je “Sloan’s Assault”, kao napeti triler ‘80-ih, vratio u stvarnost svojim brzim “sveže iz diskoteke” bitovima. “Rex’s Escape” ima
sličan zvuk ali ritam više odiše nekim divljim nabojem koji vas ne
pušta tokom cele pesme.
Far Cry 3: Blood Dragon Original Game Soundtrack je dostupan i na iTunes i na Amazon MP3. Moram reći, nakon sto sam album
preslušao više puta, vredi svaku paru! No naravno, iako u njemu
mogu uživati i ostali ljudi a ne samo fanovi, ima i nekih marketinških
poteza koji mi se nisu svideli. Više pesama koje čujete tokom same
igre ne potpadaju pod oficijelni album, što je, nažalost uobičajeno
među zvaničnim izdanjima.
Naravno neće svako ko bude igrao igru ili slušao album osestiti nostalgiju i naviranje uspomena od svih silnih izlizanih kaseta
koje smo besomučno dovlačili kući. Za njih je pun ugođaj, koji album čini tako primamljivim jednoj grupi, jednostavno izgubljen, što
je naravno sasvim razumljivo i verovatno je bilo i očekivano.
Ali sumirajmo stvar: Ako ste bili dete (ili tinejdžer) ‘80-ih, ili
samo mlađi fan muzičkog opusa decenije, “Far Cry 3: Blood Dragon”
će vas pogoditi pravo u vaše nostalgično mesto (kao što je pogodilo
i mene). Ovo je i dalje fantastično ostvarenje sa tim retro daškom,
izuzetnim melodijama, teškim bitovima i odličnom synth pozadinom. Sa pravom možemo reći da može da parira prošlogodišnjim
hitovima poput “Max Payne 3″ ili “Hitman Absolution” na mojoj
“must have” listi i pokazuje se kao divno i osvežavajuće iznenađenje
ove godine.
125
Fanzin Raketla #4
Tema
Broja
(pobednici konkursa)
126
Udovi ..................................................................... 128
Zbirka pismenih zadataka ................................... 135
4 (strip) .................................................................. 142
Jahači Apokalipse ................................................ 155
Seme ..................................................................... 159
Stranac .................................................................. 170
Viktor (strip) ......................................................... 173
Jahači šestog pečata ........................................... 184
Apokalipsa ........................................................... 189
Jahači Apikalipse (strip) ...................................... 192
127
Fanzin Raketla #4
Udovi
Doktor je pokušavao da pronađe arteriju i zaustavi krvarenje. Čovek je pucao sebi u nogu neposredno iznad kolena. Sačma je
samlela kost i mišiće, a sada se koprcao i vrištao dok su zaposleni
u hitnoj pomoći pokušavali da ga zadrže u životu. Kako su sekunde
tekle, čovek je bio sve mirniji i mirniji.
- Uskoro ću biti ceo. Glas u slušalici nije lagao – skliznulo je
sa njegovih usana zajedno sa malo pljuvačke kada su ga napokon
odgurali u operacionu salu.
Doktor je obrisao znoj i pošao da zameni krvavu odeću.
Nekoliko časova kasnije, pred kraj njegove smene, izašao je ispred
bolnice i pridružio se kliničkom psihologu koji je takođe izašao na
pauzu.
- Još jedan VPITI? – upitao ga je.
- Ne zvuči tako strašno kada iskoristiš skraćenicu.
- Virusni poremećaj identiteta telesnog integriteta je neupotrebljivo u razgovoru. Pitam zato što i dalje imaš malo krvi na
vratu.
- Nisam sve oprao – doktor je obrisao kožu i zapalio cigaretu.
– Stariji čovek, sačmara. Odradilo je posao.
- Treći ove nedelje. Neverovatno. Da su bar stvarni PITI
poremećaji; u tom slučaju bar ne bi želeli da im se udovi vrate, kao
što je sada slučaj.
- Kada bi trebao da bude kongres SZO-a o kom si mi pričao?
- Sledeći mesec. Do tada, ako se nastavi ovaj trend, svaki
dvadeseti čovek će odstraniti sebi ruku ili nogu, ili bar pokušati.
- Užas.
- Stvarnost. Da je grip, pa da možemo da izvedemo vojsku na
ulice, napravio karantine, učinimo bilo šta. Ovako, možemo samo
da se nadamo da će pronaći lek. Ili bar uzrok – psiholog je slegnuo
ramenima.
128
Do kraja smene nije bilo novih slučajeva, samo nekoliko pa-
Tema broja (pobednici konkursa “Jahači Apokalipse“)
dova u tuševima, i jedna teška saobraćajka, što je doktor prihvatio
sa olakšanjem. Tokom poslednje cigarete pre spavanja, mogao je
da razmišlja samo o pandemiji; prvoj pandemiji mentalnog oboljenja od kako postoji moderna medicina. Znao je sve zvanične teorije
koje su istraživači predložili: od genetski modifikovane hrane, terorizma, informatičke preopterećenosti korteksa, pa do zagađenih
voda i stresa. Doktor je razmišljao, istraživači i javnost su razmišljali,
a svaki dan, sve više i više ljudi je pokušavalo da odstrani svoje
udove. Cinično se zapitao da li će uskoro preći na glave, a potom legao u prazan krevet. Njegova supruga je bila u bolnici, i oporavljala
se od auto–amputacije šake. Nekoliko minuta se tresao, gutajući
suze, a zatim nekako, skliznuo u san, ne ispuštajući pandemiju iz
misli.
Sledeći dan, u sred smene, sestra ga je pozvala i objasnila
da ga u kancelariji čeka čovek koji se predstavio kao novinar. Na
prvi pogled, izgledao je tako; bio je mlad, neobrijan i pomalo unezveren. Doktor mu je pokazao da sedne.
- Kako mogu da vam pomognem?
- Neću da pravim velike uvode – glas mu je bio tih i napet.
– Razgovarao sam sa više desetina lekara u urgentnoj službi, kao
jedan od verovatno milion novinara koji rade na VPITI epidemiji. U
početku, to su bile standardne priče, sve već prežvakano i nebitno.
Međutim, nekako, unutar šuma, čini mi se da se pojavila pravilnost.
Da li ste primetili... da su ljudi koji su pokušali da uklone svoje udove
spominjali nekakve telefonske pozive? Ili nešto slično?
- Kako to mislite? Pozive od koga?
- Bilo koga. Samo pozive.
- Slušajte, gubitak uda, makar izveden na sebe, predstavlja
neverovatnu traumu. Ne pričaju oni smislene stvari kod nas, uglavnom vrište – doktor je ustao, ali novinar nije.
- Znam da zvuči glupavo. Razmislite. Molim vas. Pozivi, telefon, pokušajte da se prisetite.
- Pa – doktora je zatekao fanatizam u njegovim očima, i zaista pokušao da se priseti toga što traži – Juče, čini mi se, primili smo
čoveka koji je spominjao glas... u slušalici... Valjda je to telefonska
129
Fanzin Raketla #4
slušalica – činilo mu se da je bilo i sličnih izjava, ali ih je otpisivao
kao nebulozne izjave date pod bolovima. – Možda... je bilo i drugih.
Doktor je zaćutao, a novinar uneo nekoliko rečenica u notes.
- Šta je rekao?
- Mislim... rekao je: sada ću biti jedan, ili celovit. Nešto u tom
kontekstu.
- Da... – pisao je, i naglo se zaustavio kada se iznad njih čuo
huk prolazećeg helikoptera. – Hvala vam. Hvala – ustao je i krenuo
ka vratima, ali doktor se nakašljao.
- To je sve? Imate neke nove informacije.
- Ne mogu...
- Molim vas, mi smo institut. Bilo šta bi moglo da nam pomogne.
- Ne mogu... – novinar se osvrtao oko sebe, i naglo otvorio
vrata.
- Moja supruga je imala VPITI – doktor ga je uhvatio ispod
miške. – Da li je još uvek u opasnosti? Recite mi, molim vas!
Nekoliko trenutaka, mladić ga je posmatrao, kao da traži nešto u
njegovom licu.
- Dajte mi vašu vizit-karticu. Brzo – novinar je pucnuo prstima, i strpao je u džep čim je dohvatio. – Nazvaću vas, možda. Moram
da idem.
Narednih dana, doktor je proveravao mobilni telefon, ali nije
bilo poziva. Pandemija nije usporavala, i primetio je da je sve veštiji
sa ranama koje su stizale. Nepoznati helikopteri nisu prestajali da
prolaze iznad instituta i naizgled, celog grada.
- Policija, tajne službe, vojna obaveštajna agencija. Ko zna?
Plaše se – psiholog je ponudio svoje tumačenje letelica.
- Svi se plašimo – doktor je ugasio pikavac i pogledao telefon, i dalje bez propuštenog poziva.
- I trebalo bi. Uvek sam mislio da će smak sveta biti ovakav:
tih i čudan.
Jedno veče, dva sata posle ponoći, dok je spavao na odeljenju, telefon je zazvonio. Drhtavim rukama se javio.
130
Tema broja (pobednici konkursa “Jahači Apokalipse“)
- Da?
- Čitao sam o vama, sve što sam mogao da pronađem. Mislim
da ću vam verovati. Znate ko je, ali nemojte reći moje ime.
- U redu. Znam ko je – sanjivo je odgovorio.
- Pre nekoliko godina – novinar je zvučao umorno, gotovo
letargično, – osnovana je multinacionalna korporacija, korporacija
po imenu “Bioskutum”. Rade na veštačkim udovima, veoma napredne stvari, iako kažu da je sve i dalje u fazi testiranja. I telefonski
pozivi. To je sve što mogu da vam kažem.
Veza se prekinula. Doktor se vratio na spavanje, ponavljajući
ime kompanije u sebi. Isto jutro, odlučio je da poseti suprugu koja
je ležala u istoj bolnici; pripremio se tako što je popio dva bromazepama, da se ne bi raspao pred njenim osakaćenim telom. Sačekala
ga je u krevetu, sa crvenim podbulim očima, iako se pretvarala da
nije plakala.
- Kako si?
- Već si me posetio danas – odgovorila je oštro.
- Nisam, to je bilo prekjuče.
- Oh? Mora biti da je od lekova, zaboravila sam.
- Znam, znam dušo. Došao sam nešto da te pitam: dan, kada...
kada si inficirana. Da li si, možda, primila pre... toga... toga što ti se
desilo, da li si primila telefonski poziv.
- Kakvo je to pitanje? – namrštila se. – Nisam tada razmišljala
o telefonu. Ali – zastala je. – Sećam se, sećam se nečega, možda.
Spustila sam telefon na sto. Pre nego što sam pošla po... – suze su
joj ponovo ispunile oči. – Pošla po sataru...
- Nemoj plakati – pokušao je da ju zagrli, ali ona to nije želela.
Govorio joj je utešne stvari, a zatim se vratio na posao. Taj
dan je bilo pet novih VPITI infekcija, a izgubio je dvoje. Na internetu
je čitao o kompaniji, sve što je mogao da pronađe. Informacije mu
ništa nisu govorile. Kod kuće, proveo je još jedno veče u praznom
krevetu, ispunjeno samo cigaretama i razmišljanjem. Veče je bilo
tiho, bez saobraćaja, osim zvuka sirena kola hitne pomoći i huka helikopterskih rotora. Nazvao je broj sa kog ga je novinar kontaktirao,
131
Fanzin Raketla #4
ali nije bio u funkciji.
Nekoliko dana kasnije, novinar se vratio, na nosilima, bez
leve ruke.
- Tražio je vas – tehničar je prošaptao doktoru. – Da li možete
da ga uzmete, ili da ga nosimo dalje?
- Mogu, dajte ga ovamo.
- Telefonom! – mladić je prepoznao doktora među belim
mantilima i privukao ga bliže. – Planiraju da zamene sve te izgubljene udove robotskim uređajima. “Bioskutum” izaziva auto-amputacije! Recite nekom, bilo kome! Apokalipsa sledi, ona je tu.
Trenutak kasnije, sedativi su ga ućutkali. Uplašen, doktor
nije znao šta da učini. Nevoljno, počeo je ozbiljnije da traži informacije o kompaniji, i da razgovara sa prijateljima u drugim bolnicama, farmaceutima i bilo kime drugim ko je mogao nešto da zna.
Takođe, prestao je da se javlja na telefon. Sledeći mesec, “Bioskutum” je objavio da je uspeo da dizajnira i proizvede sledeću generaciju veštačkih udova. Nudili su opseg pokreta veoma blizu stvarnih udova, ali su takođe zahtevali hiruško spajanje sa živim tkivom.
Države su ove uređaje testirale u rekordnom roku i počele da ih kupuju kao deo globalnog zdravstvenog programa koji je uredio SZO.
Većina žrtava pandemije prihvatila je da ih ugradi. Istovremeno, što
je diskretnije mogao, doktor je pitao žrtve VPITI-a da li su dobijali
pozive. Većina nije mogla da se priseti sadržaja, ali većina je držala
slušalice kada su odlučili da dignu ruku na sebe. Doktor je prestao
da sumnja u novinara.
Nakon noći bez trunke sna, doktor je odlučio da je vreme da
uzme sve što je saznao, i izađe u javnost. Pozvao je nekoliko većih
medijskih kuća i zakazao prvi razgovor. Dok je ulazio u hol zgrade
televizije, nepoznati čovek mu je prišao i dodirnuo mu potiljak.
Doktor se probudio u praznoj sobi.
- Šta tačno mislite da znate? – osoba koja mu je govorila nalazila se ispred snažnih reflektora, i za doktora bila samo crn obris.
- Kako to radite? – doktor se pomirio sa sudbinom, i, za kraj,
132
Tema broja (pobednici konkursa “Jahači Apokalipse“)
samo želeo da sazna istinu. – Naterate ljude da učine tako nešto?
- Tehnika kratkoročnog uslovljavanja, veoma kompleksna
stvar. Jedno od naših novih znanja. Da li ste čuli za SETI program? E,
pa ne tako davno, dobili smo poruku iz dubokog svemira. Na našim
jezicima. U njoj, osim raznih, čudesnih tehnologija, poput uslovljavanja, nalazilo se i upozorenje. Vidite, ne samo da postoji život u
svemiru, već postoji jedna druga vrsta živih bića, koliko razumemo,
takođe bazirana na ugljeniku. Pokušavaju da nam pomognu, budući
da je invazija neminovna.
- Pandemija... Dali su nam je vanzemaljci? To hoćete da
kažete?
- Nikako, oni samo hoće da nam daju kakvu–takvu šansu.
Pozivi uslovljavanjem indukuju potrebu za amputacijom. To je jedini način da se spremimo, a možemo to da učinimo samo krišom. Na
kraju, ni vi mi sada ne verujete. Ipak, ne smemo da vam dozvolimo
da privlačite dodatnu pažnju.
- Lažete. “Bioskutum” stvara potrebu za svoje proizvode.
- Da je bar tako banalno, dragi doktore.
- I šta sada? Umirem?
- Naravno da ne umirete. Sve ovo vam iznosim da lakše podnesete ono što predstoji – čovek je ugasio svetla i prišao doktoru.
Izgledao je sasvim obično.
- A i ne želimo da budemo kliše “čoveka u crnom”, makar
imali helikoptere i sve to. – potapšao je doktora po ramenu. – Vi ste
čovek znanja, i to znanje vam pružam. A biće nam potrebna svaka
osoba ukoliko želimo da preživimo ono što sledi kao vrsta. Ako vi i
drugi počnete da ukazujete na “Bioskutum”, samo ćete nam otežati
proces. Nemamo prostora za revolucije, a vaše polu–istine bi izazvale paniku i bes. Vremena je, na žalost, sve manje i manje, pa smo
bili primorani ovo da učinimo – pružio mu je kutiju sa cigaretama, a
doktor drhtavim rukama zapalio jednu. – Posmatrajte ovo kao mobilizaciju. Vidimo se na frontu apokalipse, dragi doktore, samo što
će naši konjanici doći sa neba – čovek se iskreno nasmešio i stavio
slušalice poput onih koje nose građevinski radnici. – Na stolu se
nalazi sterilan instrument. Žao mi je i srećno.
Doktor je pogledao u pravcu u kom je čovek pokazivao, a
133
Fanzin Raketla #4
zatim čuo kratku poruku. Nije se jasno sećao njenog sadržaja,
ali je odmah primetio da mu šake više ne drhte, i shvatio da ima
neodložnu potrebu da odstrani svoju desnu podlakticu.
***
Laserski snop prosekao je kroz ruševine, a doktor zalegao
iza komada armiranog betona. Neprijateljski vojnik, stvorenje nalik
na oktopoda stavljeno u srednjovekovni oklop, tražilo ga je u kršu.
Doktor je umirio disanje, provirio preko ivice betona, a zatim zapucao u kratkom rafalu. Oktopod je uzvratio vatru veoma sličnim
oružjem. Doktorov snop je bio precizniji. Neprijatelj se sručio poput debla i sve je odmah počelo da zaudara na sumpor njegove krvi.
Pažljivo se izvukao iz tog sektora, držeći se zaklona i senki,
i vratio u bazu. Svuda, činilo mu se, trajale su borbe, i znao da je
jedinica u kojoj je njegova supruga takođe u blizini. Nije strahovao
za nju, znajući da je jedan od najboljih snajperskih komandosa u
sektoru. Nadao se da će se sresti sa njom kada dođe do rotacije
vodova.
Prislonio je levu šaku na ulaz u bunker svoje jedinice. Vrata
su ga prepoznala i pustila pod zemlju. Među vojnicima i ljudima,
između čega više i nije bilo razlike, pronašao je najbližeg oružara,
to jest prvu osobu sa robotskom nogom i zatražio da mu dopuni
baterije laserskog emitora. Kada se uverio da je oružje napunjeno
i spremno za dejstva, poslao je mentalnu naredbu uređaju da se
ponovo sklopi u njegovu desnu šaku.
- Svi na površinu! Novi talas sleće u sektor za 30 sekundi.
Spremite se. Svi na površinu! – čula se komanda preko razglasa.
Doktor, zajedno sa svim ostalima, je potrčao prema izlazima. Šaka
mu se vratila u oružje, a on pomislio da mu zapravo tako deluje
mnogo prirodnije.
Ivica Milarić
134
Tema broja (pobednici konkursa “Jahači Apokalipse“)
Zbirka Pismenih Zadataka
Zbirka pismenih zadataka J.A., učenika odeljenja V/a O.Š. „Zoran
Živković“.
Radovi su napisani u periodu od drugog do četvrtog razreda osnovne
škole.
Učiteljica Nevenka T. Ih je sakupila i pokazala školskom psihologu,
sa preporukom da porazgovara sa detetom i njegovim ocem. Nakon
obavljenih razgovora, dete je nastavilo redovno školovanje.
U nastavku se nalaze pismeni zadaci prema redosledu kojim su
složeni u dosijeu učenika.
Psiholog je na bolovanju i nema informacija kada će se vratiti.
Čime se bavi moj Tata
(II razred, drugi pismeni zadatak)
Moj tata puno radi i često putuje. Pitao sam ga šta radi, on
kaže da radi sa ljudima. A kada ga pitam s kime, on mi se osmehne
i kaže - sa svima. I dalje nisam razumeo, pa mi je objasnio da, kao
što sveštenici slušaju druge ljude, tako nešto i on radi. Mada mi
nikad nismo išli u crkvu, već samo na porodična slavlja. Kaže da je
njegov posao porodični i da je on direktor u firmi. Kao i direktor u
našoj školi, on govori drugima šta da rade, a ti drugi su njegovi brat
i sestre. Moj otac ima dve sestre i jednog brata. Tako i ja imam dve
strine i jednog strica. Kada se sprema da ih dočeka, obuče zeleni
džemper i tamne pantalone i sa širokim osmehom ih grli i dočekuje.
Moji dragi rođaci I
(II razred, četvrti pismeni zadatak)
Moj stric se zove Žaruvoj. On često nosi belo odelo i rajf u
kosi, jer ima dugu crnu kosu, sa sedim dlakama. Odelo mu je uvek
prljavo po krajevima. On voli da se igra s miševima i da ih izvlači
iz rukava. Smeje se glasno i duboko i uvek kad dođe, stane ispred
mene i raširi ruke da me zagrli, ali mu tata ne da. Kaže da strika ne
135
Fanzin Raketla #4
pere ruke često i da se nikad ne rukujem sa njim, već da mu samo
mahnem. Tata je inače dobar i svašta mi pušta, ali kad mi pripreti
prstom, onda znam da moram da ga poslušam. Tata kaže da stric
u poslednje vreme dosta radi sa farmaceutskim kućama. Ne znam
kakva je to farma kuća na ceni, ali verujem tatinom prstu. On mi je
pričao da je stric nekada osvajao čitave gradove i da nije upoznao
boljeg strelca od njega. Sad je kao mađioničar, sa miševima iz rukava. Mada, jednom sam video kad se iznervirao da je gađao i kartom
za igranje pogodio muvu u letu.
Moji dragi rođaci II
(III razred, četvrti pismeni zadatak)
Od dve strine, ja više volim Knarušku. Nosi crvenu haljinu,
koja joj jako lepo stoji, i crni štap koji je na krajevima okovan srebrom. Uvek me zagrli i čvrsto stegne, da ne mogu da dišem. Onda
me odmeri i kaže da sam porastao i da sam svakim danom sve više
pljunuti otac. Pitao sam je jednom šta će joj štap. Rekla mi je da
joj služi da se odbrani od dosadnih i nasilnih, ali ja ne znam ko bi
nju povredio. Vrlo je oštra i kada viče, mislim da je cela zgrada
čuje. Tata mi kaže da je u njihovoj firmi ona zadužena za ljude koji
prave teške stvari sa mnogo sitnih, potrošnih delova. „Kao ekseri i
šrafovi,“ pitao sam ga, a on se nasmejao i pomazio me po glavi.
Druga je Surita. Ona i strina Knaruška su bliznakinje, mada
ne liče uopšte. Surita je mršava, sa upalim očima i često obučena u
crninu, kao da je neko umro skoro. A nije, znam, jer bi mi tata rekao.
Ima tanke ruke i dlanove koji se gotovo provide, tamne oči... i plaši
me pomalo. Dodir joj je mek i nekako izgubljen. Tata mi je rekao
da ima problema sa ishranom. Ja sam mu predložio da je odvede
kod lekara, ali on mi je kazao da nema leka za tu njenu bolest. U
njihovom poslu ona se bavi proizvodnjom hrane. Pitao sam da li je
to zdravo, a on mi je rekao da ne sudim po spoljašnjosti i ne budem
bezobrazan. Ona radi sa vinom i uljem, i često pomene kako se to
ne kvari kao ostala hrana.
136
Tema broja (pobednici konkursa “Jahači Apokalipse“)
Jedno slavlje u mojoj kući
(IV razred, drugi pismeni zadatak)
Na zabavama u našoj kući, svi se okupe i svi popiju pomalo
– osim tetke Surite, ona slabo šta jede i pije. I onda se vesele, pevaju, a ponekad i posvađaju. Jednom je tetka Knaruška, iznervirana
što joj Žaruvoj dobacuje, uhvatila strica ispod struka, podigla ga i
bacila na patos. Kad popiju, uvek se posvađaju ko ima više posla
i ko mora uvek da radi. Stric Žaruvoj kaže da je on, kao najstariji, najduže u poslu i da se malo toga promenilo za sve ovo vreme.
Knaruška, kao starija sestra, često mu viče da je spor u poslu i da
ne obraća pažnju na detalje. Ona je brza i kaže da mora da stigne
na više mesta odjednom, toliko ima posla. „Nikad mira!“ često ponavlja dok se glasno smeje. Strina Surita se uglavnom drži po strani
i kaže da joj je posao postao prilično monoton. Žali se da negde
ima više, a negde manje posla. Mrzi putovanja, ali mora da ide. Moj
otac uvek na kraju doda da, iako je on formalno najmlađi, njegov je
posao najstariji i najbitniji. Onda se ostali slože i klimnu glavom. Sa
tatom se uvek svi slažu, zato je on direktor firme.
Posvađaju se i oko politike. Tata mi kaže da je to normalno.
Stric Žaruvoj se prekrsti kada nam uđe u kuću i nosi metalni krst
ispod majice. On se često svađa s Knaruškom, pa strinu zove ljubiteljem masa i crvenim banditom. Mislim da se ne šali. Knaurška
se često žali na svoju sestru, kako misli samo na sebe i kako joj je
samo bitno da bude u plusu. Ne znam šta je u plusu, kad deluje jako
mršavo. Moj otac se ne meša, jer kaže da je bitno da bude mir i da
se molimo bogu redovno. I da ne pijem.
Proleće u mom gradu
(II razred, treći pismeni zadatak)
Kada dođe proleće, Tata ima malo manje posla i onda me
povede u park da se šetamo i kupi mi sladoled. Ponekad odemo do
Zoološkog vrta. Volim da gledam kako se foke igraju ili da posmatram zmije kad se ne mrdaju. Kada pitam tatu kako je sve to tako
različito i drugačije, tata samo slegne ramenima i kaže da je sve to
137
Fanzin Raketla #4
život. Jednom sam ga pitao što se ljudi toliko ubijaju između sebe.
On mi je odgovorio da je to zato što se ne slušaju. Pitao sam ga
zašto se ne slušaju, ako imaju uši, a on je samo slegnuo ramenima i
rekao da ponekad ni on to ne razume.
Sam u kući
(IV razred, treći pismeni zadatak)
Ja nemam ni braću ni sestre. Mama je umrla dok sam bio
jako mali. Tata mi je rekao da je bio uz nju svo vreme i da ju je otpratio dalje. Sada živimo nas dvojica sami. Povremeno mi kaže da neće
biti tu neko vreme i onda ode. Kad ostanem sam u kući, uzmem da
preturam po stvarima i istražim čega tu ima. A ima svašta. U podrumu kuće tata drži veliku kolekciju starih predmeta. Složeni su u
krug po prostoriji. Nije srećan kad me zatekne tamo, ali ja ionako
tamo često idem kada on nije tu. Tu ima svega – nekakvih starih
statua, sa zubatim licima i upalim rupama umesto ociju, zatim lutki
punjenih slamom, sa dugačim igalama probodenih kroz njih. Slika
u kojima je nekakva prilika sa kosom i crnim plaštom. Hteo sam da
ih slikam i pokažem drugarima u odeljenju, ali tata neće da mi kupi
fotoaparat. On kaže da su fotografije tako slikane bezvredne. Ne
da mi ni da imam mobilni telefon, jer kaže da se sa ljudima mora
pričati uživo, jer se i ovako ne slušaju.
U podrumu, moja omiljena stvar su albumi sa fotografijama.
Oni su stari, mirišu neobično i fotografije su sakrivene iza providne
folije. Tu je tata sa raznim ljudima. Neki mi deluju poznato, neke
prepoznajem sa televizije,
na primer našeg čuvenog
nobelovca. Izgleda da je u
mladosti često sretao neke od
njih, pogtovo one koji su živeli
boemski. Nisam siguran šta to
znači, moj otac ne deluje kao
neko ko živi boemski. Najviše
fotografija ima sa jednim
čovekom koji je gotovo uvek u
138
Tema broja (pobednici konkursa “Jahači Apokalipse“)
belom, kao stric Žaruvoj, ali je mnogo uredniji do njega. Ima kratku
kosu, bradu i vrlo mile oči. Na svim fotografijama sa njim, kada sam
ih izvadio iz folije, pozadi piše „Ja i Jagnje“ i nekakav datum koji
nisam mogao da pročitam. Ne znam ko je osoba koja se tako zove,
nikad nije bila kod nas u kući. Mada tatu čujem ponekad kako psuje,
kad misli da ga ja ne čujem. I u tim psovkama često pomene da „dok
Jagnje ne stigne drugi put, svi će da pocrkamo!“
Tu ima i fotografija sa mojom majkom. Te fotografije su mi
mnogo drage i najviše volim da ih gledam i dodirujem. Tu je tačno
onakva kako je se sećam – vesela, sa širokim osmehom i blistavim
zelenim očima. Moj otac pored nje deluje stvarno srećno i tu je
fotografija posle mog rođenja. Drže me u ruci – kao nekakvu veknu
hleba – i smeju se, a moj otac plače. Iako je kazao da je to fotoaparat
nešto čudno snimio, vidim suze. To mi je potvrdila i strina Knaruška.
Kazala mi je da je plakao tada, i drugi put kada je moja mama umrla.
Od tada, nisam ga video da plače.
Volim kad imam priliku da budem sam u kući. Svaki put saznam nešto novo o svojim roditeljima, o svojoj porodici, a time i
nešto o sebi.
Kako sam proveo letnji rasput
(II razred, prvi pismeni zadatak)
Leto je moje omiljeno godišnje doba. Tada često idem da se
igram sa decom u parku, a tata sedi na klupi i uživa u suncu. Prija
mu sunce i toplo vreme, mada kaže da i tada ima posla. Rekao mi je
da ga blistavost Sunca podseća na tetku Knarušku. U parku imam
i svoje drugare koje stalno viđam. Tu je Lazar, koji uvek izgleda
malo bledo i sporo se kreće. Kaže mi da je bio mnogo bolestan, ali
da je ozdravio. Onda, tu je Marija. Ona se sa svima ljubaka i uvek
kaže da joj je neko drugi dečko, a to kaže i za poneku devojčicu.
Tu je i Toma, koji se na svaku priču koju mu ispričam o mom tati ili
rođacima samo mršti i klima glavom. Tata mi kaže da on potiče iz
neverne porodice i da to nije moja krivica.
139
Fanzin Raketla #4
Jesenje lišće budi u meni...
(III razred, prvi pismeni zadatak)
U jesen tata i ja često šetamo po parku, gazeći i šutirajući
opalo lišće. On mi kaže da tada ima puno posla, pa se zato trudi
da provodimo vreme zajedno. Dok šetamo, moj tata se ponekad
zanese i priča sa mnom kao da sam odrastao. Kaže da mu se dopada što se ljudi opiru promeni, jer vole da hodaju slabo obučeni
čak i kad je napolju zubato sunce. Ja mu kažem da možda vole leto
i žele da ga nose što duže na sebi. Kada mora da ode, onda me
čuvaju rođaci, mada strina Knaruška često mora iznenada da ode.
I uvek na kratko, mada kaže da se na neka mesta vraća i po više
puta. Strina Surita bude tu, ali ona stalno ćuti i gleda u prazno. I ne
ume da kuva, ne zna ni tost da napravi. Kada me ona čuva, jedem
stalno ili viršle, ili jaja, ili viršle s jajima. Tata ne da stricu Žaruvoju
da me čuva, kaže da on nema meru i da ne sme da me dodiruje. Ne
razumem, meni on deluje kao čovek po meri.
Porodično slavlje koje pamtim
(III razred, drugi pismeni zadatak)
Zimi je tata uvek tu za Božić. Tada se okupi cela porodica. Svi
su dobro raspoloženi i uvek je vrlo zabavno i lepo. Pevaju, smeju se,
igraju i zaista izgleda kao da u kući ima mnogo više ljudi. Jednom
je došla policija, ali se zbunila kako to da nas ima samo petoro, a
susedi se žale kao da je buka od stotinu ljudi. Tata je porazgovarao
sa njima, onda su otišli i više nas niko nije uznemiravao. Uvek mi je
čudno kako moji rođaci nemaju decu. Tata kaže da neki od njih ne
mogu da ih imaju. Kaže da je strina Surita usvojila jednu lepu devojku koju zove Lubi (to joj je nadimak), ali je ona nedavno otišla od
kuće na studije. Pamtim da se uvek osmehivala i stalno se gledala
u ogledalu. Posle toga je obično trčala u kupatilo i onda je nije bilo
neko vreme. Tata kaže da je ista njena pomajka, iako ja mislim da
nimalo ne liče.
140
Tema broja (pobednici konkursa “Jahači Apokalipse“)
Dok o moj prozor dobuje kiša
(IV razred, prvi pismeni zadatak)
Kako se vreme pogoršava, tako smo tata i ja sve češće u kući
kad on nije na putu. Tata mi je, dok sam bio mali, čitao knjige. Uvek
je menjao glasove kad bi došao do dijaloga, pa je glumio kako se
gusar Crnobradi obraća svojim neprijateljima pre nego što počnu
da se mačuju. Jednom sam ga pitao zašto on ne napiše knjigu, jer
lepo čita i priča. Odgovorio je da je već napisana knjiga gde se pominje naša porodica i da su je mnogi čitali. Pitao sam ga da mi je
donese da je pročitam, ili da mi je on pročita, a on je odbio. Kazao
mi je da još nije vreme i da će mi sve objasniti kada porastem.
Ponekad u kući gledamo zajedno televiziju. Tata uvek prebaci kanal kada spiker priča o ratu u nekoj dalekoj zemlji, ili kada se
dogodi neka nesreća. Kaže da to ne treba da gledam. Znam da moj
tata radi sa ljudima i verovatno ih spasava, kao nekakav supertajni
vatrogasac. Zato hoće i mene da zaštiti, da ne moram da gledam
sve te grozne stvari.
To je moj tata i njegov posao. On je čudan ponekad, ali to
je zato što mnogo radi i ja ga volim i pored toga. Nadam se da će
u budućnosti imati manje posla i da ću, kad još malo porastem, i ja
moći da mu pomognem. Jedva čekam, jer je moj tata najbolji na
svetu.
Uroš Antić
141
Fanzin Raketla #4
142
143
Fanzin Raketla #4
144
145
Fanzin Raketla #4
146
147
Fanzin Raketla #4
148
149
Fanzin Raketla #4
150
151
Fanzin Raketla #4
152
153
Fanzin Raketla #4
154
Tema broja (pobednici konkursa “Jahači Apokalipse“)
Jahači Apokalipse
“On dolazi... osećam da dolazi.”, reče mi Ankica bojažljivo.
Samo je zatvorila oči, ne pomerajući se. Polako je disala, verovatno
u sebi zamišljajući sliku mirnog plavog mora...
Zarobljeni kao svici u staklenoj tegli, zajedno sa ko zna koliko ljudi iz raznih oblasti naše planete Zemlje, provodimo vreme
u karantinu skrivenom duboko u unutrašnjosti zemlje. Nema nas
puno, većina je, nažalost, izgubila živote u prethodnom vremenu.
Vreme? Već sam i zaboravio kako izgleda živeti život. A za sve smo
mi krivi.
Prvi jahač je došao i otišao kao senka, što bi svi i potvrdili, jer
nas je u stopu kroz život pratio kao naša sopstvena.
Drugi jahač je nastavio ono što je radio prvi, ali mnogo brutalnije – krvoprolićima koja su užasavala mnoge. Ubistva, samoubistva, teroristički napadi... Sve to bio je samo mali delić onoga
što je zapravo sledilo...
Treći jahač je već znatno privukao pažnju. Hrane je polako
nestajalo, bolesti su se širile kao kuga u srednjem veku. Kao da nije
bilo dosta pomenutog, dodatno je proširio delovanja svojih prethodnika. Ali ni on nije bio poslednji...
Četvrti, poslednji jahač apokalipse, stigao je pre oko... Možda
nedelju, mesec ili godinu dana? Prestao sam, kao i većina ostalih,
da uzaludno brojim. On, Smrt, je odneo više žrtava nego što su Prvi,
Drugi i Treći zajedno. Svojom nadmoćnom rukom je pokosio život,
dušu, telo – sve živo što postoji.
Kako to da smo krivi? Čovek je, napravivši prvi greh, vekovima
pravio ih sve više i više. Posle nekog vremena ih je bilo toliko, kao
kada biste stotinu grehova stavili u zrnce peska, a potom ugledali
čitavu pustinju. Ljudi su postali sebični, pohlepni, bezobzirni, gnevni... Da li bi trebalo da još nabrajam? Vrline i sve dobre stvari su
155
Fanzin Raketla #4
polako iščezavale, kao nekad životinje čije su vrste bile ugrožene.
Bile? Nema ni njih, nema ni cveća, kuća, sve ono za šta smo se borili i
stvarali nestalo je u magli. Više ne postoji ni mir, ni spokoj, ništa što
u čoveku može probuditi lep osećaj – da živiš. Sam život postao je
strana, zaboravljena reč. Svi, tj. oni koji su pukom srećom preživeli,
su sada samo sedeli i čekali. I ja sam čekao, i ovo nije kao u zatvoru,
ili u redu u prodavnici. Ovo je čekanje kraja, koji se polako, ali sigurno bliži.
Ankica je moja prijateljica, koja poseduje moć da stvari vidi
kakve jesu. Čudna li je to neka sila, zar ne? Videti stvari baš kakve
su, a ne maštati... Ona svojim očima vidi dalje od nas. Oseća bioenergiju na dalekoj udaljenosti. Kaže, to je vremenom usavršila, a da
pre nije ni znala da je upotrebi. Kako i ne bi, kada ovde vreme ne
protiče... Stalo je.
Šta da kažem? Kome da se obratim? Sebi, Ankici, nekoj
zamišljenoj sili? Ništa neće pomoći, znam da neće. Reči mi postaju
sve teže, otvrdnule od mrtve beznačajnosti. Razmišljam, i tako mi
je lakše.
Hiljade misli mi prođe glavom. Raznorazni delovi mog života,
sećanja, uspomene, prijateljstva, i mnogo štošta drugog mi skrene
pažnju od grube stvarnosti. Ne bih o tome, jer bih morao da krenem od samog početka. A početka, u stvari i nema, sve se vrti u
krug. Beba raste, i kada jednog dana poraste i postane čovek, dobije svoje dete i onda ono isto bude odrasla osoba, pa opet ima svoje
dete, i tako u nedogled. Životni ciklus kruži neprekidno.
Gledam u Ankicu, koja nešto priča, ali je ne razumem.
Primičem se i pitam je o čemu razmišlja. Otvara svoje plave, umorne oči i lagano počinje:
“Dragi moj prijatelju, osećam da je Smrt sve bliži nama.
Zna da smo ovde i doći će do nas. Srećni smo što smo poslednji,
najduže preživeli. Da li je to sreća ili nesreća, ne znam, budućnost
ne mogu da vidim. Ali, da ti samo kažem, čovek je trebalo da ceni
156
Tema broja (pobednici konkursa “Jahači Apokalipse“)
život koji mu je od Boga dat, i da ravnomerno uživa u svim blagodetima na Zemlji. Ljudi su napravili jednu jedinu grešku – odbili su
sve, odrično odmahnuli glavom i počeli da žive iskrivljeno.”, zastala
je na trenutak, primetivši moj zbunjen pogled. Blago se nasmešila i
nastavila.
“Kako to mislim, jel’ da? Pa lepo – sve što je bilo moralno
i sasvim u redu, počelo je da skreće s puta. Sad kad hronološki
pogledaš, shvatićeš vrlo brzo. Nego, da se vratim na početak. I
sada, u ovom trenutku osećam zahvalnost što mi je dat život. Pravo
je zadovoljstvo biti živ, život je nešto što nikako ne možeš kupiti,
prodati, pokloniti... Ali možeš podeliti, sa svima onima koje voliš i
ceniš. Zar nije tako prijatelju?”, upitala me.
Slušao sam njen iskren govor. Tako lepo priča... Govori isto
ono o čemu razmišljam. Klimam glavom potvrdno, a moj osmeh joj
je sasvim dovoljan. Razumemo se, a nismo ni rod ni pomoz’ Bog.
“Možda je ovo poslednje što ti govorim, ali sam neopisivo
srećna. I to je poenta ovog mog monologa – srećna sam što život, i
sve ostalo na planeti postoji”, opet je zastala, pogledavši me tužno.
“Ili, barem onog što je postojalo.”, kaže mi suznih očiju, ali
neću to da dozvolim. Suze neće pomoći, samo će pogoršati situaciju.
“Anka, drugo moja, znaj da razmišljam isto. I evo, sve tvoje
reči ću postaviti u dve. Samo dve, koje će biti dovoljne za kraj.”
“Koje?”, zainteresovano me je pogledala.
“Volim te.”, rekoh svečano, za poslednji pozdrav. Ona me zagrli čvrsto, verovatno pomislivši da sam joj onaj zaboravljeni pravi
prijatelj, u pravom smislu te reči. Onaj koji je ne bi zaboravio ni u
najvećoj opasnosti. I da nije kraj, ne bih je ostavio. Sumnja ne bi
postojala, suviše je jako naše međusobno poverenje.
Moje razmišljanje je prekinuo potmuli zvuk iznad zemlje.
Oko nas je počelo sve da se urušava, a ljudi su, panično krenuli da
beže napolje. Držim Ankicu čvrsto za ruku i trčim kao i ostali.
Stojimo jedni pored drugih ko kameni kipovi, i gledamo u
157
Fanzin Raketla #4
nepomičnu bledu priliku nedaleko od nas. Smrt. Došao je.
Pusta tišina je trajala kratko. Četvrti jahač je sišao s bledog
konja i podigao ruku ka nama. Jedan po jedan, svi su počeli da
padaju i da se pretvaraju u prah. Običan prah. Ovo me je podsetilo
na reči iz Biblije, i...
Opet, moje misli su se raspršile. Poslednji put pogledao sam
Ankicu, s osećajem blaženstva. Bože, hvala ti!
To je postala moja poslednja misao. Ubrzo potom je se cela
Zemlja raspala na milijarde delića, sve je nestalo.
Sve se pretvorilo u najsitnije deliće – atome.
U nepreglednom prostoru
vasione je se sve ponovo
stvorilo u obliku atoma...
Ja, Ankica, svi ljudi, biljke,
životinje, predmeti...
Za neko vreme, bićemo svi ponovo zajedno, udruženi.
A znate kako ide dalje? Šta se desi dalje kada se više atoma
udruži?
Stvori se neko novo živo biće, i onda se... Ups, mislim da bi
trebalo da prekinem.
Hej, zar niste primetili? Ponovo mislim!
A znate šta to znači? Ne znate?
Nije kraj. Život se nikada ne gasi – samo prelazi u drugi oblik.
Nikolina Dinić
158
Tema broja (pobednici konkursa “Jahači Apokalipse“)
Seme
Asfalt mu je goreo pod iskrzanim radnim cipelama dok se
tromo i nesigurno vraćao kući sa još jedne noći na granici. Posao carinika je bio strahovito težak. Po ceo dan je morao da trpi
nemačke pokvarene trgovce brašnom i šećerom, mađarsku i austrijsku sirotinju koja je na crno pokušavala da pronađe bolji život
na zapadu. Alojz ih je sve prezirao, iako je ponekad „ispod pulta“
primao par stotina kruna i propuštao sirotu, glupu raju u Bavarsku
da nađu svoj usrani bolji život. Dan je bio sparan, suv i vreo. Njegova službena uniforma je bila oslikana crnim mrljama znoja ispod
pazuha i na ledjima. Bio je svestan da za sobom ostavlja zadah jeftinog ugarskog piva, a isto tako bio je svestan i osuđujućih pogleda
lažnih lokalnih aristokratskih dama koje su razgledale bedne prodavnice šešira i cipela na gradskom trgu Braunaua na Inu, terajući
svojim belim lepezama njegov kafanski dah zajedno sa sparinom
podneva pozno julskog dana. Imao je običaj da jutro nakon svoje
noćne smene svrati u kafanu Eureka, gde bi u vrčevima piva još
više rasplamsavao svoj bes i nezadovoljstvo životom. Ovog dana se
predugo zadržao u kafani i preterao sa pivom. Bilo mu je muka od
vrućine i oseti olakšanje kada se konačno dotetura do svoje kuće.
Iako su vazduh i tlo pod njim goreli, crni oblaci su progutali nebo
nad Inom. Alojz pljunu pred pragom i uđe u kuću.
Njegova žena Klara je brisala prozore u dnevnoj sobi. Kako
je ušao u kuću, osetila je alkohol. Okrenula se ka njemu. „Opet si
pio“, rekla je gotovo nečujno. Klara se potpuno ofucala u tri godine koje je sa njim provela u braku. Rodila mu je troje dece za to
vreme. Poslednje je umrlo nedugo nakon porođaja, prethodna dva
je odnela epidemija difterije. Mnogo je propatila, a Alojza je za to
malo bilo briga. „Pio sam“, odgovori on hladno. Ona ga pogleda
očima punim prekora i gađenja. To je bilo dovoljno da razjari Alojza. Njegova ruka nekontrolisano polete ka njenom licu. Jedan udarac je bio dovoljan da je onako jadnu i slabašnu sruši na kolena.
Zaprepašćena se uhvatila za obraz koji je pulsirao ispod njenog dlana. „Kako se usuđuješ, svinjo alkoholičarska?“, prosikta Klara kroz
zube. Alojz joj pljunu u lice i stravično je ošamari. Gledao je kako mu
159
Fanzin Raketla #4
se žena uz prigušeni vrisak opruža po podu dnevne sobe. „Mrzim
te“, reče joj hladno čučnuvši kraj nje. Krvnički je povuče za kosu,
uredno upletenu u punđu. Dok ju je ponovo šamarao, oseti njenu
krv na svojim šakama i to ga iznenada uzbudi toliko da se ukrutio.
„Molim te, prestani!“, kroz suze procedi Klara. Umesto da prestane,
rascepao joj je haljinu jednim pokretom ruke i već sledećeg trenutka krvnički ušao u nju. Opijen pivom, njenim vriscima i otimanjem,
iz njega je kuljala vrelina, bes i smrdljivi alkoholičarski znoj. Smejao
se. Isčupao joj je čitav pramen kose sa potiljka dok je u nju divljački
ulazio otpozadi, udarajući je po leđima drugom rukom. Videvši
njenu krv na krajevima iscepane haljine u glavi mu se zavrtelo, telo
mu je zadrhtalo... Zario je nokte u leđa svoje žene, tako snažno da
joj otkinu mladež. Završio je uz psovku, dok je i dalje bio u njoj.
Ustade, brišući znoj sa čela. Vetar je udarao o sveže izribane prozore. Napolju je besneo pljusak. „Ovo kopile ne izbacuj. Neka umre
u tebi. Dosta mi je mrtve dece, kučko.“ – reče Alojz pljunuvši na
pod, ostavljajući Klaru da se modra, uplakana i krvava grči po podu
svoje dnevne sobe.
***
Hrpa krvavog konjskog izmeta je tupo pljusnula o glatko kamenje Crvene pustoši. Smrad je počeo da se širi u vidu isparenja
gotovo istog trenutka. Iako nad njom nije sijalo nikakvo sunce, sa
svih strana okružena zidovima iz kojih je izbijala neizrdživa toplota,
Crvena pustoš je bila jedno vrelo mesto. Ofucanoj bledozelenoj
kobili to kao da nije smetalo. Mirno je stajala, povremeno terajući
oblak muva svojim pepeljasto sivim, dopola spaljenim repom, dok
je Smrt sedela na njoj, zamišljeno posmatrajući krvavi horizont pred
sobom. Smrt je poslednja ušla u Crvenu pustoš kroz Hodnik belog
svetla. Skinula je svoju ogromnu crnu kapuljaču otkrivajući avetinjski belo lice i duboho udahnula miris vrućine, govana i krvi. Lice
joj je u crvenom odsjaju beskrajne pustinje izgledalo mlečno belo,
osuto ljuspicama prljave stare kože koju je odbacivala kao zmija
kožicu. Nije prestajala da gricka svojim oštrim belim zubima ispucalu, tanku žutu liniju, koja kao da je nekad davno predstavljala usnu.
Smrt naćuli uši, skrivene ispod guste, sive kose, isprepletane maho160
Tema broja (pobednici konkursa “Jahači Apokalipse“)
vinom i larvama. Crvena pustoš je bila tiša nego ikad. „Moja braća
brzo rastu, prokleti bili“, pomisli Smrt dok joj se tanka žuta linija
grčila u bolni pokušaj osmeha. Kobila glasno zarza i Smrt je snažno
udari blatnjavim stopalom. Bila je bosa, a golu nogu prekrivali su
joj zagnojeni plikovi. Neki od njih se, uz zvuk krckanja, rascepiše
kada udari kobilu, ispuštajući svoj narandžasto-sivi sadržaj da curi
niz njene suvonjave listove. Ostatak tela bio joj je prekriven teškim
plaštom od grube crne vune, koji je otkrivao jednu izbrazdanu
malu dojku sa napupelom bradavicom iz koje je u sitnim kapima
curila krv. „Vreme je.“ Snažno počupa kobilu za slabašnu grivu, koja
je u pečatima prekrivala tanak, venama prožet vrat životinje na
samrti. Kobila tromo krenu uz još jedno bučno rzanje. Smrt ju je
jahala neosedlanu, a umesto uzda koristila je ono što je ostalo od
njene slabašne grive. Uprkos očiglednoj slabosti, kobila je kasala
sigurnim hodom, koji se postepeno ubrzavao. Bolesna zelena koža
joj se oklembesila preko krhkih rebara, a trulo meso visilo joj je sa
viličnih kostiju. Na zadnjem delu, iznad sparušenog repa, oko njenog slabašnog tela bio je vezan debeli, rđavi lanac. Na drugom kraju lanca, po vrelom kamenju Crvene pustoši, za kobilom se vukao
potpuno obnažen ćelavi čovek, razapet na drvenom krstu. Noge
su mu bile odsečene do kolena, a krvavi patrljci su ostavljali potpis smrti po crvenom kamenju dok mu se oštro iverje odlomljenog
drveta zabadalo u pocrnele rane iz kojih je curela smrdljiva sluz.
Nesrećnom ćelavcu su dlanovi takođe bili odsečeni, a na njihovo
mesto konopljom zašivene medveđe šape. Grudi mu je ukrašavao
ugljem iscrtani veliki obrnuti krst na koga su kapale bale iz njegovih
razjapljenih usta. Svi zubi su mu bili iščupani, i to takvom silinom,
da se ponegde videla bela kost vilice bez imalo mesa na sebi. Retka
konjska balega mu se razlivala po izbrijanom licu mešajući se sa
zgrušanom krvlju, pa je bio prinuđen da zatvori oči dok je sve brže
truckao iza Smrti.
Uskoro naiđoše na prve leševe. Desetak ćelavih žena ležale
su u lokvama svoje krvi duž puta. Sve su bile samrtnički blede i
obučene u istovetne dugačke bele haljine, sada umrljane krvlju. Ispod haljina nisu nosile ništa. Vrane su nedavno počele da im kopaju
oči svojim sabljastim kljunovima. Smrad se dizao u vazduh. Deo tru161
Fanzin Raketla #4
log mesa otpade sa kobiline plećke. Smrt zagrize tanku, žutu usnu.
Upale crne oči bez beonjača hranile su se gnusnim prizorom oko
nje. Kobila je ubrzo počela da galopira, i dalje izgledajući kao da
će svakog trenutka postati dezert za vrane. Pod njima je crveno
kamenje promicalo sve brže i brže. Najzad, Smrt uspori kobilu strahovitim udarcem i pramenom počupane grive, čuvši jecaje i vrisku
nedaleko ispred njih. Ugrize tanku, žutu usnu. Posle toliko vremena, ponovo će videti svoju braću. Gordu, budalastu, razmetljivu i
gladnu krvi. Usna joj se zgrči u izopačeni osmeh.
Antihrist kao da je oseti dok se sitnim kasom polako primicala ogromnoj crvenoj poljani, išaranoj beživotnim ćosavim telima
u belim haljinama. „Mila sestro!“, gromko doviknu, okrećući svog
prelepog belog konja ka njoj. „Toliko je prošlo! Uvek je lepo videti
tvoje mladoliko lice! Vidim imaš problema sa bubuljicama. To je
dobro. Uskoro ćeš pustiti prvu krv... Niz butine!“, prosikta on, ne
skrivajući podrugljivi osmeh. Smrt zagrize svoju žutu usnu. Odavno
je otupela na njegove ohole šale. Najstariji od njene mlađe braće
bio je bistar, lukav i drzak do srži. Iako je mnogo krvi prolio svojim
otrovnim strelama, njegovo najmoćnije oružje bio je njegov pogani, otrovni jezik.
„Divno je znati da nisi izgubio svoj naočiti smisao za humor,
dragi brate, ali krv koju sam ja pustila nije tvoja briga.“, otegnuto
prozbori Smrt, znajući da se kupala u više krvi nego što će Antihrist ikada proliti. „Jedina krv koja tebe treba da zanima je ona koju
treba da proliješ. Krv Belih trkača. A koliko vidim tvoj plašt je i dalje
neumrljan, blistave beline.“
„Mila sestro, pogledaj oko sebe! Pokušaj da prebrojiš koliko strela štrči iz ćosavih telesina bele gamadi.“, reče Antihrist
pokazujući oko sebe svojim dugim zakrivljenim lukom od snežne
breze. „Ili bolje ne. To bi moglo da potraje vekovima, a sam Tamni
Bog zna da imamo previše posla.“
Smrt ga pogleda škiljeći. Bio je prelep. Vitak, visok, sa uvojcima srebrne, guste kose koji su se vijorili na vetru zajedno sa
dugačkim blistavim plaštom na njegovim leđima. Sav u belom,
162
Tema broja (pobednici konkursa “Jahači Apokalipse“)
sa belim tobolcem prepunim otrovnih, belih strela u bisagama
njegovog velikog belog konja sa smaragdnim očima, izgledao
je kao božanstvo. Smeh na njegovom blistavom licu odisao je
podrugljivošću i ponosom dok je svojim lukom pokazivao more
leševa iz čijih očiju su virile bele strele. Uvek je gađao u oči i nikad
nije promašivao.
„Strele? Kukavičko oružje! Slamke za one što se skrivaju od
pogleda svojih neprijatelja!“ Drugi brat je dojahao na svom razjarenom crvenom pastuvu da pozdravi sestru. Konj pod njim je bio
riđe dlake, teško oklopljen kostima onih koji su pali od mača njegovog gospodara. Rat se gordo osmehnu. „Moj mač je popio više
bele krvi nego sve strele ovog sveta. Ti ne znaš šta je ubijanje moj
dragi brate. Ne znaš kako je gledati neprijatelja u oči u trenutku
kada mu oštricom prospeš creva. Gledati njegove sive oči kako
gube sjaj. Gledati njene voštane zenice kako se tope dok joj, silujući
je, prstima čupam grkljan. To je smrt. Naša sestra to najbolje zna.
Dobrodošla u Crvenu pustoš, mila sestro.“
„Divljak, gori nego ikad“, pomisli Smrt pozdravljajući svog
brata. Rat je bio ogroman poput pastuva pod njim i gotovo jednako crven. Crven od krvi. Grudi su mu bile gole, isprskane krvlju i
ukrašene hiljadama ožiljaka iz mnogobrojnih bitaka. Oko struka je
nosio prevrnutu kožu svinja i žrtava koje je ubio, kako bi prekrio svoju muškost. Umesto čizama imao je lance, na glavi je nosio kacigu
sačinjenu od goveđih kostiju, ukrašenu sa dva ogromna roga obojena skorelom krvlju, dok mu je oko vrata visila ogrlica sačinjena od
ljudskih prstiju.
„Ti ovo nazivaš neprijateljima?“, provocirao je Antihrist,
nameštajući beli venac od ružinog trnja i maslinovih grančica na
glavi. „Beli trkači? Stenje se brže kotrlja od njih, a jedino oružje su
im te njihove prazne ćelave glave.“
Rat oliže krv sa oštrice svog velikog mača, ljutito otvarajući
usta da odgovori svom starijem bratu, međutim u tom ga prekide
drugi brat. „Mila sestro! Konačno smo na broju! Koliko je prošlo?
Ko je bio poslednji? Ivan Grozni? Torkemada? Robespjer? Tako davno... Dobro je videti te, mila Smrti!“, reče Glad, nakon čega glasno
163
Fanzin Raketla #4
podrigne. Odvratni, gojazni Glad. Bio je težak kao stena, okruglog
musavog lica, zaraslog u bradu iz koje su virili ostaci sirovog mesa.
Brada mu je padala do ogromnog trbuha koji se izdizao ispod
ogromnog ogrtača od fokinog krzna. „Debeli morž“, pomisli Smrt.
„Dobro je videti te brate. Tvoj prizor je sve veći i veći svakim
našim susretom.“ Glad je imao dugačku, masnu kosu, crnu kao gar,
koja se prosipala po telu njegovog tromog, debelog vranca. Smrt
se divila toj debeloj, smrdljivoj životinji. Celog života nosila je još
deblju i smrdljiviju životinju na svojim leđima. Na sestrinu opasku
zagrcnu se parčetom sirove, ljudske jetre koju je proždirao.
„Proklet sam sestro, znaš to“, reče Glad, „a moje prokletsvo
je slast ljudskog mesa. Ovi Beli trkači su prava poslastica!“
Antihrist je svoje mete uvek ubijao strelama. Rat je,
međutim, voleo poneku svoju žrtvu da ostavi mlađem bratu, svojoj
vernoj pratnji. Rat bi te nesrećnike užasno ranjavao, sakatio, ali ih
ne bi ubijao. Još bi disali kada bi Glad silazio sa svog debelog konja, zarivao svoje masne, maljave ručerde u njihove trbuhe i čupao
im džigerice iz utrobe. Samrtnici bi vrištali u bunilu, a Glad bi im
urinirao po glavama, daveći se od smeha. Zatim, kada bi nakupio
dovoljno džigerica, nespretno bi se popeo na svog konja i iz bisaga
izvadio ogromne terazije na kojima bi merio svoj krvavi ulov. Ljudske jetre koje bi bile manje i lakše, davao bi konju da se gosti. One
veće, sočnije i teže, proždirao je sam.
Posle toliko godina, ponovo su jahali zajedno. Delovali su
prirodno, skladno i zastrašujuće dok su brzo napredovali kroz gomilu crvenog ništavila. Rat i Antihrist su povremeno ubijali malobrojne, zalutale Bele hodače na koje su nailazili. Još jedan lako obavljen zadatak, još jedna uspešno priložena žrtva, ispunjen zavet.
Tamni Bog će biti zadovoljan, Smrt je u to bila uverena. Antihrist
je takođe delovao uvereno u to. Uputio joj je nadmeni, pobednički
osmeh i ćutke joj pokazao na put ispred njih. Iz dubine Crvene
pustoši dizalo se ogromno loptasto obličje. Bilo je zaslepljujuće
beline, tako da Smrt prekri svojim rošavim rukama oči, škiljeći.
Zvali su ga Oko začeća. Svojim loptastim oblikom jeste podsećalo
164
Tema broja (pobednici konkursa “Jahači Apokalipse“)
na ogromno, blještavo belo oko, sa ogromnom crvenom zenicom u
sredini. Bledo-plavičastim, vlaknastim spiralama, bilo je privezano
za zidove Crvene pustoši. Te, naizgled slabašne spirale, držale su
oko u mestu, s obzirom da je neprekidno pulsiralo, pokušavajući da
se oslobodi. Zemlja je podrhtavala od tog užasnog pulsiranja, a na
svakih par minuta iz crvene zenice na tlo Crvene pustoši prolivale
su se litre zgrušane, crne krvi, prošarane gnojem i limfom. „Kapija
života, početak svega“, pomisli Smrt grickajući usnu, „a tako užasno
izgleda.“
„Na koga je red da otvori vrata životu?“, promumlao je Glad
između zalogaja žilave, sirove jetre.
„Red je na mene, mili brate“, strogo odvrati Rat. „Nisam
otvarao kapiju života u ime Tamnog Bga još od Atile Hunskog!
Složićete se da sam neopravdano zapostavljen!“
„Ni sam nisam dugo imao tu čast! A sigurno je da sam takvu
čast dobijao ređe od svih vas“, reče debeli Glad. „Po volji Tamnog
Boga bi bilo da baš ja budem počastvovan ovaj put, mila braćo,
mila...“
„Po volji Tamnog boga?!“, prekide ga Antihrist uz podrugljivi smeh. „Jedino ako se njegovoj volji udovoljava neumerenim
proždiranjem ljudskih džigerica, dragi moj halapljivi brate. Ako
je iko zaslužio tu čast, to sam ja. Pogledajte iza sebe. Da li je to
najvećem broju belih leševa upalo nešto u oko ili se ja grdno varam,
draga braćo i mila sestro? Možda me izdaje vid, ali bih se zakleo u
Tamnog Boga da su to moje bele strele.“ Rat pljunu pred njegovog
belog konja, a ovaj mu uzvrati pakosnim osmehom, okrećući se svojoj sestri. „Šta naša draga Smrt ima da kaže na to?“
Smrt zausti da odgovori svom bratu ali umesto toga zagrize
svoju tanku, žutu usnu. Samo nekoliko milja od Oka začeća, niotukuda se pojavila četa od stotinu, možda i više Belih trkača. Mahnito
su jurili ka oku, dok su im se na vrelom vazduhu vijorile bele haljine.
Smrt snažno udari svoju zelenu kobilu i dade se u ludački galop. Ne
sad, kad su toliko blizu. Beli trkači ne smeju stići do oka. Ne sme to
da dozvoli. Ona je tas na vagi. Ona i njena braća. Oni su ravnoteža.
Oni će doneti razaranje, kako bi došlo do novog izgrađivanja. Oni će
165
Fanzin Raketla #4
stvoriti zlo, ali će dobro ponovo izroniti. Oni će pružiti smrt, kako bi
nastao novi život. Kada taj začarani krug prestane, a njihova večna
misija primakne se kraju, neće biti ni zlog ni dobrog, ni starog ni
novog, ni raja ni pakla, ni dana ni noći, ni prokletog Tamnog Boga.
Sve što će ostati je Smrt. Sama Smrt. Ali do tada, jedan tas na vagi
ne sme prevagnuti, inače će ceo svet završiti poput jetre u ustima
Gladi. Nije se osvrtala, ali po zvuku kopita znala je da je u stopu
prate braća. Ne mogu joj mnogo pomoći. Trkača je previše. Mora
biti brza. Šibnu kobilu po krkhim rebrima.
Belih trkači bili su sve bliže blještećoj, pulsirajućoj gomili
gadosti. Antihrist je ispaljivao po tri strele odjednom, ostavljajući
gomile belih plašteva da krase crveni kamen, ali to nije bilo dovoljno. Osmeh je nestao sa njegovog lica. Bilo ih je previše, Smrt je to
znala. Glad je mračno ćutao, a Rat je kipeo od besa.
166
„Prokleti bili“, kunući je galopirao brzinom munje. Smrt na-
Tema broja (pobednici konkursa “Jahači Apokalipse“)
glo zaustavi konja. Bila je dovoljno blizu. Braća su je u neverici posmatrala, dok ju je Rat obasipao psovkama. Ipak, zaustavili su svoje
konje kada je sišla sa kobile. Činilo se da će Beli trkači svakog časa
dotaći Oko začeća. Nije smela to da dozvoli. Ne sada. Zagrizla je
usnu i stavila levu ruku preko grudi, prekrivajući izbrazdanu, krvavu
dojku. „Zlo rađa dobro, smrt rađa život“, prošaputala je i zatvorila
oči.
Dok je padala na kolena, osetila je tupe udarce o tlo, krckanje
kostiju i tihe roptaje mrtvih bića. Tišina i mrak su trajali svega nekoliko trenutaka. Čula je prostačke kletve, pokvareni osmeh i podrigivanje. Oči je bilo teško otvoriti. Ustala je sa kolena ne otvarajući
oči i sama se popela na svoju zelenu kobilu. Kad je osetila retku grivu
pod svojim prstima, otvorila je oči. Pretnja je otklonjena. Pred njom
je ležalo više od stotinu Belih hodača. Njihov samrtnički smrad već
se dizao u vreli vazduh iznad nje. Svi su u predelu međunožja imali
crvene mrlje. Prolila je krv, niz butine, po želji njenog brata. Nasmeja se. Umesto tanke žute linije, na njenom licu pojavila se vrela,
krvavo crvena usna. Plikovi sa njenog tela su nestali, otkrivajući
bledu, nežnu kožu prelepe device. Prljave i siromašne pramenove
njene sive kose, zamenili su teški, crni uvojci. Oslobodila je svoju
kobilu težine rđavog lanca na čijem kraju se mlitavo njihao slomljeni drveni krst. Za njega, zarđalim ekserima, bile su prikovane dve
medveđe šape. Lagano udari kobilu i krene sitnim kasom ka kapiji
života ispred svoje braće. Kada su stigli pred Oko začeća, pogledala
ih je svojim crnim očima bez beonjača, upalim u lobanju. Ćutali su.
Smrt se nasmeja, zagrize svoju punu, crvenu donju usnu i bez reči
dotaknu odvratnu pulsirajuću belu masu. Sledećeg trenutka, četiri
jahača nestala su u erupciji svetlosti u obliku jedva vidne mrlje uglja.
***
U kafani Eureka tog jutra je bilo tiho. Alojz je ispijao svoje
drugo jutarnje pivo i nezainteresovano prelistavao dnevne novine.
Te 1889. godine, proleće kao da je zaobišlo Braunau na Inu. Bio je
20. april, a svakog jutra je stanovnike ovog pograničnog gradića
167
Fanzin Raketla #4
budilo tmurno, sivo nebo nad njihovom voljenom rekom. Kiše i
blato su bili česti, a sunce retko, baš kao i mirisi zove, propupele
ruže i belo cveće u krošnjama trešnji u gradskom parku. Velika
Habzburška monarhija se polako cepkala na sve manje delove, rat
se osećao u vazduhu, a ljude je satirala beda i glad. Alojz je retko
razgovarao sa Klarom posle onog incidenta od pre 9 meseci. „Incidenta“, pomisli on gorko se nasmejavši. „Napravio si dete. Silovao si
sopstvenu ženu i napravio si joj dete. Da, sasvim mali incident, stara, pijana budalo.“ Kako je njegovoj ženi rastao stomak, pokušavao
je da bude prijatniji prema njoj. Često bi joj nudio pomoć dok je
troma obavljala kućne poslove, ali ona ga je uvek odsečno odbijala. Jednom je čak kupio teglu domaćeg džema od šipka i 2 kile
pečenih paprika, time sebi uskrativši dva dobra pijanstva u Eureci.
Smatrao je da Klara treba zdravije da se hrani zbog deteta koje je
raslo u njoj. Deteta za koje je bio uveren da će umreti. Možda čak
i na porođaju. Proklet je i nikad neće imati decu, bio je potpuno
ubeđen u to. I pored tih njegovih malih znakova pažnje, Klara ga
je uvek posmatrala sa prikrivenim prezirom i retko razgovarala sa
njim. „Stara, pijana budalo“, pomisli iskapivši kriglu piva i bacivši
novine preko šanka. Od debelog konobara, Arta Zilberberga, masnog, ćelavog Jevrejina, naručio je novu kriglu piva i prepustio se
svojoj bedi.
U tri posle podne počela je kiša. Alojz je izašao iz kafane i
teturajući se uputio ka svom domu, svojoj ženi koja ga mrzi. Telo
ga je izdavalo pod pritiskom piva, ali um mu je bio bistar. Kiša na
njegovom proćelavom temenu mu je prijala. Ulice su bile puste i on
se nikad nije osećao usamljenije. „Prokleta stara, pijana budalo“,
ponavljao je sebi u bradu kada je ugazio u ogromnu baru. Voda mu
probi kroz ofucane radničke cipele i on stade da kune kišu i loše
vreme, kada se zamalo sudari sa malim Rolfom, tupavim klincem iz
komšiluka koji je uzbuđeno blenuo u njega.
„Gospodine, svi vas traže već nekoliko sati! Niste li čuli divnu
vest?! Vaša žena se porodila!“
168
Ova vest je, iako očekivana, silovito pogodila Alojza, u tre-
Tema broja (pobednici konkursa “Jahači Apokalipse“)
nutku ga otreznivši. Stao je u novu baru, koja je bila jednako velika
kao i prethodna, ovog puta to uopšte ne primetivši. Buljio je u svog
malog komšiju trudeći se da bilo šta prozbori.
„Dete... Da li je živo?“, drhtavo izusti.
„Živo, življe ne može biti! Celo jutro ne staje da plače i crveni! Pravi dečak, mali kavgadžija! Verovatno traži oca! Gospa Klara
je razmišljala da ga nazove Adolf, bio sam prisutan kada je to rekla. Gospa ne krije sreću! Lepo je videti je da se ponovo osmehuje.
Gospa je bila tužna u poslednje vreme. Nikad više ne šalje kolače,
a ranije, sećam se, svake nedelje oko ručka, redovno je mojoj gospi
majci davala tanjir kolača sa makom, kako bih se ja osladio. Vaša
gospa žena pravi prelepe kolače s makom!“
Alojz je glupavo zurio kroz malog Rolfa. „Adolf...“, opet prozbori škrgućući zubima u drhtavici.
„Pravi mali kavgadžija, gospodine! Celo jutro plače! I crveni! Nedostaje mu otac! Požurite kući! Čestitam, gospodine!“, reče
klinac odjurivši negde po kiši.
Alojz je neko vreme gledao za njim praznim pogledom. Misli
su mu bile nepovezane. Goreo je od groznice i nije osećao ništa, ni
radost, ni tugu. Dete je bilo živo. „Adolf...“, reč sebi u bradu. Bio je
siguran da će i Adolf uskoro umreti. Oseti vodu u svojim cipelama.
Pogleda u sivo nebo nad Inom, pljunu i zakorači ka svojoj kući.
Vojin Desančić
169
Fanzin Raketla #4
Stranac
- Tak... Tak... Tak... - tišinu vrelog dana remetilo je tek
jednolično klepetanje oštećenog krilca vetrenjače, pokretane razvigorcem što je donosio svežinu sa reke. Tina se protegla poput
mačke na podnevnom suncu, vitog tela uvaljenog u ofucanu
baštensku stolicu stamene predratne izrade.
Kroz poluspuštene kapke primetila je suvonjavu priliku u
dugom mantilu, što se pomaljala iz bagrenjara podno bašte. Poravnala je znojem natopljenu haljinu, dok su potpetice došljakovih
kaubojki upadale duboko među zasade, ali bez vidljive štete.
- Br’dan gospoja. - obratio joj se dodirujući široki obod
pustenog šešira. Tina diže pogled na vetrom izbrazdano lice i,
talasajući bujnim kovrdžama, klimnula je glavom u znak pozdrava.
- Ako ima kak’og posla da se odradi za ‘ranu i prenoćište, rad
bih bio da ga se do’vatim. - reče on bez prenemaganja. Lajka skiči,
samo lanac što nije otkinula.
- Svinjac bi se mog’o očistit’. Tragač i lopata su onde pod
nastrešnicom. Imam paradičkom čorbe i šufnudle, a spavat’ mo’š
onamo u šupi. - došljak klimnu glavom, pa krenu.
- Ubacivaj đubre tamo u biorazgrađivač, al’ pažljivo. - dobaci
za njim. Nije se ni osvrnuo na njene reči i mačkaste oči uvređeno
zatreptaše svilastim trepuškama. U stvari, Tina nije volela ljude sa
reke. Smrdeli su.
- Škrip, krr, škrip, krr, škrip, krr, škrip... - čula je Tina dok je
pod velikim loncem u kuhinji pripaljivala gas. Nešto kasnije sto je
na tremu bio postavljen i posmatrala je došljakove lagane pokrete.
Vetrić mu je pomerao peševe kaputa i primetila je da mu o boku
visi ogromni revolver. Da bi umirila leptiriće u stomaku, uključila je
tranzistor na stolu i trubači udariše iz sve snage.
Tren kasnije Lajka je zaurlala trzajući lanac kao pobesnela.
Od treštanja „Kalašnjikova“ sa radija gotovo da i nije primetila gde
četiri konjanika uđoše u dvorište. Prvi, visok i upečatljivog lika, jahao je belog konja, na glavi je mesto kape imao venac, a o sedlu mu
170
Tema broja (pobednici konkursa “Jahači Apokalipse“)
je visio tobolac sa lukom i strelama. Al’ je ovaj demodiran, pomislila
je Tina, dok se drugi došljak posred bašte spustio sa svoga crnog
konja, pa je stao po jagodama nekakvim kantarom premeravati.
Tina je sumnjičavo odmeravala štetu što su činile šljampave čizme i
premišljala se kakva li je sad to inspekcija.
- Hej dronjavi, pazi brate na te jagode, sve si ih izgazio! doviknu mu ljutito, ali onaj ne haje. Lepi joj se obratio, ne sjahavši
sa belca.
- Došlo je vreme strašnog suda i prihvatićete bez roptanja ono što vam sledi – sav nasmešen k’o i svi činovnici delovao je
prilično naduveno. Očito nije pogrešila, opet neka sanitarna inspekcija. Dosta joj je više bilo i inspekcija i države, a pomalo i od života
samog.
- Ma, nosite se bre sva četvorica iz moje bašte, pre no što se
sačmare do’vatim! Jeste’l čuli?
- Bojim se, djevo bajna, da ne shvatate svrhu našeg dolaska.
- savršeno mirno joj odvrati onaj zavodljivi.
- Ko, bre, ne shvata! Gubite se odatlen i gazdi kaž’te da ovde
ič za njega nema. - vrisnula je Tina.
- Djevo bajna, vi mora da poznajete otkrovenje Jovanovo,
kad za moga Gospodara znate. Imate moje poštovanje, ali i sami
znate da će biti što biti mora...
- Ovaj točak mnogo škripi. Valjalo bi nešto uraditi. - prekinu
Stranac došljakovu tiradu.
- Ne ometaj me, smrtniče. - odmerio ga je zavodnik iz svoga
sedla.
- Tebe nisam ništ’ pit’o, nalickani. - odbrusi mu Stranac i ne
pogledavši ga.
- Da ne zažališ zbog oholih reči? - dok je lepi to izgovarao,
Tina je kriknula, jer je drugi jahač naglo priterao riđana i zamahnuo
je ogromnom katanom. Opomenut vriskom Stranac se okrenuo,
potegao je revolver i preciznim hicem pogodio napadača sred čela.
Dok se ovaj strovaljivao u prašinu, onaj što je premeravao baštu uz
urlik se zalete, ne bi li ga onim kantarom po glavi odalamio. Drugi
ga je Strančev pucanj oborio na zemlju. Jahač na zelenku jurnuo
je i gotovo oborio Stranca, ali ovaj se nije predavao. Iz okreta ga
171
Fanzin Raketla #4
je sa dva hica oborio iz sedla i u zadnjem trenutku izbegao strelu
kojom je prvi uljez pokušao da ga eliminiše. Poslednja dva pucnja
dokrajčiše i zadnjeg protivnika. Stranac obrnu revolver, dunu u cev,
pa izbaci čaure iz burenceta. Potom je, pažljivo vadeći metke iz
opasača, napunio oružje, te ga je vratio u futrolu.
- Pa ondak? Imal’ il’ nema masti gospoja da podmažem kolica? Poludeh od ovog škripanja. - Tina je rasejano klimnula glavom i
pomislila: „Dođavola, čorba se ohladila.“
- Ako si gladan, izvoli. - ponudila ga je da zauzme mesto za
stolom. Stranac je navalio na ručak, a ona se setila da se nisu propisno ni upoznali.
- Ja sam Tina. Može li se znati tvoje ime? - mazno mu je dobacila uz zavodljivi smešak.
- Isus. - procedio je stranac između dva zalogaja. Tina je nezadovoljno odmerila džumbus po dvorištu.
- A one leševe posle turi u biorazgrađivač... – reče.
Trubači sa radija zasviraše „Mesečinu“.
Stevan Šarčević
172
173
Fanzin Raketla #4
174
175
Fanzin Raketla #4
176
177
Fanzin Raketla #4
178
179
Fanzin Raketla #4
180
181
Fanzin Raketla #4
182
183
Fanzin Raketla #4
Jahači Šestog Pečata
Kroz nemilosrdnu pustinju Egipta, i još nemilosrdniju
peščanu oluju koja je šibala užarene dine, kretala se pogrbljena
figura. Njen cilj je bio prirodni tunel načinjen od dveju stena, nalik na šake sjedinjene u molitvi, jedino utočište u ovom okrutnom
okruženju. Na ulazu u tunel čekala je druga figura, po pojavi slična
prvoj, razlikujući se jedino po nevidljivoj auri moći koja kao da je
poništavala efekat oluje. Lice joj je bilo skriveno večnim odsjajem
sunca, a glas joj je bio grom i istina.
- Vreme je.
- Zar ne postoji nijedan drugi način?
- Ne.
- Ali zašto? Zašto i dalje na muke stavljaš decu svoju?
- To je iskušenje. Poslednje iskušenje. Oni koji prođu test
dobiće sve. Večnost blagostanja.
- Kako će znati da je to iskušenje?
- Ako su zaboravili, vreme je da se sete. Otvori peti pečat.
Čovek tužnog lica uokvirenog dugom bradom i kosom nevoljno pruži ruku i palcem polomi peti voštani pečat. Huk vetra oko
njih se pojača desetostruko i pretvori se u ariju isprepletanih glasova, ariju od koje su treperili vazduh i stene i koja je nosila poruku
pravde i poniznosti ka svim stranama sveta sve do beskonačnosti.
- A sada, šesti pečat.
- Šta će se desiti?
- Četvorica jahača su ispunili svoju svrhu. Sada je vreme za
drugu četvoricu.
- Ljudski rod je jedva preživeo prvu četvoricu, a sada im šalješ
još??
- To je iskušenje. Jahači su proizvod njihovih strahova i greha.
Otvaranjem pečata će samo dobiti zemaljski oblik. Jedini neprijatelj kojeg ljudi moraju da pobede da bi došli u carstvo nebesko
jesu oni sami.
- Ja sam tvoj sin. Ali sam i čovek. Šta ako ja pokleknem pred
184
Tema broja (pobednici konkursa “Jahači Apokalipse“)
iskušenjem?
Nije bilo odgovora, samo neumoljiva pesnica koja je stezala
svitak. Drhtavom rukom, čovek prelomi šesti pečat.
Iako nigde u blizini nije bilo ni traga od oblaka, pustinjom
odjeknu grom poput paranja neba.
Na rubu beskonačnosti, gde praznina tone u bezdan, gde se
sreću apsolutna tama i još crnji ambis, na samoj ivici svega što je
bilo i biće pred jamom koja je kraj svega, nalazila su se četiri konjanika. Sedeli su na svojim neobičnim pastuvima u apsolutnoj tišini
koja je delovala kao da može da traje beskonačno. Ali nije. Imali su
o čemu da razgovaraju, iako su znali da im razgovor neće doneti
ništa.
Čovek na belom konju, sa krunom na glavi oko koje su zujale
muve, otvori svoja plikovima optočena usta i progovori grgoljavim
glasom:
- Pobedili su nas. Pobedili su mene. Koju god pošast im
pošaljem, nađu lek. Bore se sa još nekolicinom mojih najmoćnijih,
ali plašim se da će uskoro i njih savladati. Koliko god pomorim, više
njih se rodi. Ne plaše me se više.
Pauza u priči kao da je najavljivala glavni deo, onaj koji su svi
želeli da čuju i kog su se najviše plašili.
- Video sam ovog drugog. Kada sam bio u Mumbaju. Širio
sam koleru i malariju po favelama prepunim ljudi. Video sam mrtve
po ulicama, ali kada god bih video leš, začuo bih odnekud plač
novorođenog deteta i znao sam da mi je pobeda poništena. A onda
sam jednog dana video njega. Sav u belom, čist i uredan, jašući na
kao porcelan belom slonu. Ljudi nisu mogli da ga vide, delovalo je
kao da se sredinom zakrčene ulice nalazi čistina koja se kreće, ali
ja sam mogao da ga vidim, o da. Mahnuo bi lagano zaljubljenom
paru, i oni bi postali zatvoreni, opsednuti sobom, odećom, nebitnim stvarima. I nikada ne bi imali dece.
185
Fanzin Raketla #4
Crveni konj zarza kao da je i sam uznemiren ovom pričom.
Njegov jahač, mišićav i gnevan, lica prekrivenog mrežom ožiljaka
primiri ga zategnuši mu uzde.
- Prvo su naučili da uživaju u ratu. Posle su smislili kodekse
časti, pravila ratovanja. Pravila, ha! Onda su ratovi gotovo nestali.
Ima sukoba i dalje, ali.. to nisam ja. Rukom pođe ka dršci masivnog
mača okačenog na njegovim ramenima, kao da u njemu traži mir,
pa je trže.
- U Somaliji sam spremao rat. Mladić po imenu Aziza bio je
spreman da povede svoje ljude protiv suparničke bande. Govorio
sam mu gde da kupi oružje, i kakav govor da održi svojim ljudima
pred bitku. Ali dok sam mu slao bes, osećao sam u njegovom umu
to strano prisustvo. Dan pred bitku pojavio se ispred Azizove kuće.
Nisam znao kako je njemu izgledao, ali u mojoj viziji vozio je srebrni
automobil, a odelo i lice su mu se menjali svakog trenutka. Jedino stalno na njemu su bile crne naočare i ukočeni osmeh. Aziza je
pričao nešto sa njim. Kada se vratio, rekao mi je da neće biti bitke.
Rekao je da će dobiti puno novca kao i ugled kod ljudi sa Zapada
ako se ujedini sa svojim neprijateljima. Sledećeg meseca trebalo
je da zajedničim snagama ubiju lokalnog biznismena, a posle toga
bi se razdvojili i.. Njegov plan je bio sve komplikovaniji i besmisleniji do tačke da ga ni sam nije razumeo. To je politika, rekao mi
je. Čovek u srebrnim kolima mahnuo je pre nego što se odvezao iz
prašnjave ulice. Mahnuo je meni.
Jahač nije izdržao i u treptaju oka isuče mač i zamahnu besno u prazninu ispred sebe. Njegovo teško disanje i škrgutanje zuba
prekinu jahač crnog pastuva koji je uz zveckanje odlagao svoje terazije o kuku na sedlu.
- I meni je moć oduzeta. Hrane ima u izobilju. Nema je svuda
dovoljno, istina, i tamo gde je najređa, tu ja lovim. Ali okrenuli su
moju moć protiv mene. Ti glupi, bedni stvorovi. Lovio sam na rogu
Afrike. Pratio sam dete nadutog stomaka koje je zadnjom snagom
krenulo za svojim ocem, koji je pošao po hranu koju je poslala hu186
Tema broja (pobednici konkursa “Jahači Apokalipse“)
manitarna pomoć. Stiglo je gotovo do kampa kada sam ga sustigao. Moja senka nadvila se nad njim i znao sam da može da me
vidi. Ali nije gledalo u mene, nego ka izvoru mljackavog zvuka koji
je dopirao iza mene. Okrenuo sam se i video njegovog oca kako
trpa u usta jedan po jedan komad hrane sa stola za piknik, jedva je
žvaćući. Tu je bilo hrane za celo selo, ali on je navalio na jelo kao da
planira sve sam da pojede. Pored njega se nalazila ta užasna spodoba. Sedela je u kolicima, a salo joj se prelivalo na sve strane gotovo
prekrivajući kolica. Dodavala je komad po komad hrane gladnom
muškarcu, i on ih je oberučke prihvatao. Čovek nije mogao da ga
vidi, ali dete je moglo, zato što ga je dotakla moja senka. I dok je
gledalo u njega umesto u mene, znao sam da mi je plen uskraćen.
Odjedared muškarac se uhvati za grudi i pljujući polusažvakanu
hranu pade ispred njegovih kolica. Dete samo prođe pored mene i
priđe stolu. Proždrljiva nakaza mu pruži komad pite koju je maločas
nudila njegovom ocu. Dete je uze i krenu mahnito da jede. Bilo je
gotovo veče kada ga je sustigla ista sudbina. A spodoba se samo
smejala, dok joj se salo treslo u ritmu smeha. Smejala se i njima i
meni.
Posle momenta tišine, sve glave se okrenuše ka četvrtom
jahaču. Iako su svi bili jednaki, njega su posebno cenili i poštovali.
Njegov bledi, mršavi konj sijao je avetinjskim zelenim sjajem, jedino
svetlo u tmini beskonačnosti.
Skeletalna ruka spusti kosu, i lobanja ispod mračnog
pokrivača progovori odjekujućim šapatom:
- Ljudi su pobedili smrt. Više me se ne plaše. Posle smrti žive
kroz svoje potomke, kroz svoja dela, žive u sećanjima i dostignućima.
Smrt danas tako malo znači. To sam hvatio tek kada sam sreo onog
drugog.
Dojahao sam plažom do zabave koja se održavala u privatnoj vili na zapadnoj obali Amerike. Zabava je bila u punom jeku,
svi su bili poneseni alkoholom i drogama i igrali uz ritmove moderne muzike. Nisam mogao odmah ni da nađem svoju žrtvu jer su
svi izgledali isto. Sve devojke su imale plavu kosu, vulgarno velike
187
Fanzin Raketla #4
veštačke grudi i zadnjice, i lica promenjena šminkom i hirurgijom
tako da nalikuju na svoje idole. Primetio sam je tek kada je krenula
da se penje na krov kućice pored bazena. “Hej, gledajte me!” vikala je pijano, ali niko nije pogledao. “Samo jednom se živi!” povikala je i skočila, okliznula se i promašila vodu za stopu, slomivši
vrat pri sudaru sa betonom. Pošao sam po njenu dušu, ali nešto nije
bilo kako treba. Isprva niko nije ni primećivao njenu smrt, a kada
su konačno primetili, vlasnica vile je počela da negoduje zašto je
morala baš tu da pogine, i da neko mora da pomeri njeno telo jer
smeta ljudima koji bi da plivaju. Ni imena nisu mogli da joj se sete.
Kasnije je došlo još gostiju, i jedna devojka se uznemirila kada je
čula za njenu smrt, ali onda joj je prišao on. Vozio je motocikl kakav
su vozili većina mladića na žurci, telo mu je bilo vitko, neodređenog
pola, a ispod kacige nije imao lice. Devojka naravno nije mogla da
ga vidi u pravoj formi, i posle par minuta pričala je nešto sa njim
smejući se veselo. Nisam mogao da izdržim, morao sam da priđem i
čujem. Bezlični jahač me je video, ali nije obratio pažnju, znao je da
mu ne mogu ništa. Govorio joj je kako je Keli mrtva, ali kako je ona
gotovo podjednako lepa kao Keli, i ako ofarba kosu i operiše nos
može da bude čak i lepša od nje. Ja nisam imao prava ni na jedan od
njihovih života, jer, onaj ko ne živi ne može stvarno ni umreti, samo
može potonuti u bezličnost...
Ponovo je zavladala tišina. Svima je u glavi i dalje odjekivala prva rečenica koja je bila izgovorena na ovom susretu. Njihovo
vreme je konačno prošlo i oni su to znali. Ostalo je samo da čekaju
u tišini.
Trenutak ili milenijum kasnije, nisu znali, jer takve stvari
nisu bitne na rubu, iz daljine se začu zvuk, treperav poput jare u
pustinji. U početku slab i dalek, ali sa obećanjem siline, kretao se
nezaustavljivo ka provaliji. Kada je konačno stigao, doneo je pesmu
pravde, bola i požrtvovanja i kao talas zapljusnuo konjanike koji su
ga čekali. I konji i njihovi jahači se pretvoriše u prah, a zatim pesma
odnese i taj prah preko ruba beskonačnosti.
Nenad Pavlović
188
Tema broja (pobednici konkursa “Jahači Apokalipse“)
Stradijanci i Jahači Apokalipse
Izgleda da će mi biti baksuzan astrološki broj 2: rođen sam
12.2, približava se apokalipsa 2012. - neće mi pomoći ni 12 apostola! Vidim ja već poslednje dve decenije i kusur svoj crni petak! Čak
sam i crne mačketine i mačorčine razjurio, ne samo iz kuće, nego
i iz bliže, balkanske okoline. Ali ne lezi vraže, kote se k’o besne: u
kancelarijama lokalnih i lokadžijskih organa mesne i opštinske zajednice, u uzaludnim školama i nezdravim domovima zdravlja, da
ne kažemo kako se ta pošast proširila i na (ne)kulturne ustanove
lezilebovića i kulturnih promotera, da ne lanem profitera. Malo-malo pa draga nam Stradija organizuje donatorsku akciju, valjda uoči
Dana komete. Raspisala na sva zvona bogorodičine crkve (još nam
samo Kvazimodo fali!), veličanstvenu parolu, da ne velim - bilbord:
„Sprženo meso na roštilju. Navali narode!“ I (ne)pobedivi Ameri se
ustrčali, ’oće da prave „molitveni doručak“ na taj veliki dan! Možda
stignu i na pretkosovsku „Kneževu večeru“. Dan posle...
Na našim prostorima raspisani su i književni u likovni konkurs
povodom dolaska komete, sa temom: „I bi sveeetlooo...sttt!“
Amiiin!...
- Loše smo počeli, dobro ćemo svršiti - reče đavo i sve ga
svrbe kandže da aktivira atomsku bombu. Taj neumoljivi šaljivdžija
nestrpljivo nas već dugo čeka na e-mailu: [email protected]
<mailto:smak2012@
gmail.krah>!?
Mesec i zvezda
Danica već uvežbavaju
igru tenisa - kometom.
A uz svesrdnu pomoć
blagorodne zemaljske
uništiteljice vodiće nas
naša
veličanstvena,
nepobediva Stradija - u
najsvetliju budućnost
189
Fanzin Raketla #4
u istoriji Kosmosa! Ima da šljašte i blješte nebesa, za nezaborav.
Pridružiće se i Sv. Ilija, tek toliko da upotpuni nebeski performans
zvučnim efektima apokaliptične grmljavine.
***
Predskazanje je već počelo... Stigoše četiri jahača apokalipse: Antihrist na belom konju, Krvavi Ratnik na riđem, Jahač Gladi
i Bolesti na vranom, Jahač Smrti na bledunjavom zelenom atu. Sve
su to prepoznatljive boje savremenih „jahača današnjice“, vladara
iz senke. Kad mi četiri jahača Apokalipse budu na kometi dojahali
do kućnih vrata, znaću da je stigao - Veliki Tata.
- Eh, slabo ćete doživeti tu baksuznu 2013. godinu, dragi
samouništitelji Zemljani! - reče Lucifer i poče otvarati ventile na atomskim centralama širom sveta. A tako prorokovahu i Maje.
Ispod atomskog šešira može stati samo vođina glava.
Preživeće opet sirotinja raja!? Država koja i danas živi od mača,
vratiće se, po istorijskoj nužnosti, na toljagu - prorokovahu čuveni
Tarabići.
- Sudbina naroda je u tvojim rukama - na to samo uzdahnu
vladar Stradijanac, pred kuglom vračare.
Na sve te lepe reči o crnoj budućnosti drage nam i mile zatrovane majčice Zemlje, paor Pantelija samo odbrusi: „Drmni nas
već jednom jer kad je uža domovina, jasniji su široki vidici!“
***
Već od 2015. Stradija će imati uravnotežen budžet. Ako nas
dotle ne nabudži ta božićna džinovska prskalica, prdaljka sudbine
čovečanstva. U našoj dragoj, zavađenoj domovini strahovito je
povećan broj „Nostradamusa“. Odbrojavaju raji dane do datuma
svetske i svemirske kataklizme.
190
Tema broja (pobednici konkursa “Jahači Apokalipse“)
Stradija beži od problema kao zec pred Vaskrs. Možda joj
pomogne „meteoritsko vaskrsenje“, 21. decembra 2012, pred
katolički Božić, koje je fino zapisano u kalendaru civilizacije Maja.
Promašiće kopitama, iz kojih „živa vatra seva“, apokaliptični jahač
Kosmosa! Jes’ đavola, a šta ćemo sa još ona tri? Šteta, mogao bi da
nas spase od - zemaljskih muka. Bog htede da istrebi neljude, pa
šalje kometu (pardon, to čini Đavo!). Kakva li će nas danas, u atomsko doba, Nojeva barka spasti!?
Predsedavaće Stradija 2015. godine Evropskom unijom. Malo
sutra, već će biti dokrajčena baksuzne 2013, ako preživimo dvanaestu!
I u kosmosu je odavno poremećen red stvari. Kosmičko jaje
reče: „Mama, ne izleži me!? Plašim se onog svetog nebeskog naroda u Stradiji.“
Kako onda da (gr)ebena Zemlja sačuva jajca, bar do Tucijade
za Vaskrs? Ko zna, možda će joj trebati kad krene sa vrlo perspektivnim razvojem - od pećinskog
čoveka.
***
- Kad ste već nebeski narod, pruža vam se šansa da uđete
- u „zonu sumraka“, dragi moji
Stradijanci. Poštujte rep naše
zmijske komete, Zemljani! Jezik
već imate! Jer Bog čuva Srbe, a
meteor potpaljuje - teleportuju
nam misli vanzemaljci, svih boja,
oblika i veličina, u tri svemirska
čina, a možda i šire, ako postoje
paralelni svetovi. Mašala!
I onda neka mi još neko
191
Fanzin Raketla #4
kaže kako kometa nije - besplatan put za večni život. Kometo draga, usliši samo jednu molitvu Stradijanaca, u ime svih Zemljana: „Ne
diraj narod kad spava. I vlast je bolja kad sklopi oči.“
(Ne)srećna nam stigla Nova 2012. godina, dabogda noge
digla u čast propasti zemaljske! Jahači Apokalipse još uvek jašu.
Nekad su vođe jahale samo konja. Danas jašu - sve podanike, od
reda i preko reda. Navali narode, bez leba i vode! Možda nam se
i posreći da preživimo i počnemo od naših prepotopskih Nojevih
korena. Tešimo se samouvereno, po običaju: Neće nâs kometa, moj
braćela! Jer mi smo bili i ostali - nebeski narod! Čuveni Stradijanci!
***
EPITAF (za potomke pećinske, u kamenu uklesan):
- Mama, mama, evo komete nama...ma...a…!
Đura Šefer Sremac
192
193
Fanzin Raketla #4
194
195
Fanzin Raketla #4
196
197
Fanzin Raketla #4
198
199
Fanzin Raketla #4
200
201
Fanzin Raketla #4
Čudovišta
kojih smo
se plašili
202
Freddy Krueger .................................................... 204
Alien ...................................................................... 207
Predator ............................................................... 210
203
Fanzin Raketla #4
Freddy Krueger
Od kad su me moji postavili ispred televizora sa sedam godina, uvek sam voleo da gledam horor filmove, iako zbog istih nisam
mogao da zaspim noćima i svako jutro se zaklinjao da neću više da
ih gledam.
Ja sam postao veliki fan Strave u ulici Brestova mnogo pre
nego što sam pogledao i jedan od filmova o Frediju. Naime, video
klub u mojoj ulici je imao prva dva dela serijala, ali su bili oštećeni,
pa sam mogao samo sa omota za kasete da vidim neke kadrove
iz filma i, naravno, Fredijevo isprženo lice u krupnom planu. Tako
da sam nekoliko godina, svaki put kad bi se za to našla prilika, napinjao druga iz ulice da mi prepričava filmove, pošto ih je gledao
kod rođaka u Beogradu. Prvi, drugi i četvrti deo iz serijala sam znao
napamet mnogo godina pre nego što sam uspeo da ih nađem i
odgledam. Negde sredinom srednje škole sam odgledao prva dva
filma, a zahvaljujući magiji piraterije došao do DivX verzije ostalih.
Sad kad sam ih sve odgledao po desetak puta, i kad sam sa Fredijem na „ti“, mogu da opišem noćnu moru mog detinjstva. Sa velikim zadovoljstvom.
204
Ko je Fredi Kruger u stvari?
Čudovišta kojis smo se plašili
Pravo ime mu je Frederik Čarls „Fredi“ Kruger, ubica iz
snova, koji, naoružan rukavicom sa noževima umesto prstiju, ubija
tinejdžere u njihovim snovima, hraneći se njihovim strahovima i
dušama, tako da oni koji se ne probude budu mrtvi i u stvarnom
svetu. Lik Fredija je stvorio majstor horora Ves Krejven, a odglumio
Robert Englund.
Fredi je nešto poput bauka ili babaroge, sa odvratnim licem
deformisanim od vatre, jezivo izgorelog tako da se na nekim mestima vidi mišićno tkivo. Za razliku od rimejka iz 2010. godine, gde mu
lice verodostojnije izgeda kao izgorelo od vatre, a manje demonsko. Prepoznatljivim božićnim dzemperom, crvenim sa zelenim prugama, prašnjavim braon šeširom i rukavicom sa noževima umesto
noktiju. Ta rukavica je tokom godina postala njegov zaštitni znak. A
sve svoje žrtve kroz snove dovodi u gradsku kotlarnicu, gde je radio
i ubijao dok je bio živ.
Fredi Kruger je bio ubica dece koji je oslobođen optužbe i
pušten na slobodu zbog tehničkih grešaka oko njegovog hapšenja.
Naime, zatečen je sa žrtvom, ali mu je policija upala u kuću bez
naloga (glupi Američki zakoni). Zato su roditelji Springvuda uzeli
pravdu u svoje ruke i sprečili ga da nastavi sa ubistvima. Besna
masa je opkolila njegovu kuću i zapalila je sa sve Fredijem u njoj.
Ne znajući da je on prodao dušu Demonima Sna, koji su mu podarili večni život i uvukli u svet snova u trenutku njegove smrti. Kad
se u trećem delu pojavi duh njegove majke Amande Kruger, koja
otkriva da njegovi ostaci nisu ni pokopani, već su u gepeku automobila sa otpada. Ona je bila medicinska sestra u ludnici, greškom
zaključana među pacijentima koji su je stotinama puta silovali i
danima držali sakrivenu. Zbog toga su deca ismejavala Fredija u
najranijoj mladosti nazivajući ga „ Sin hiljadu manijaka“, pa je on
pokazivao sadističku stranu ubijajući životinje. To ga je i oblikovalo
u decoubicu, i ubicu njegove žene kad je otkrila Fredijevu mračnu
tajnu, dok mu je ćerka oduzeta tokom suđenja.
Iako je u snovima bio gospodar i sve ono od čega se sastoje
205
Fanzin Raketla #4
košmari, svaki put kad bi ga izvukli iz snova imao je običnu ljudsku
ranjivost, moć mu je oduzela Nensi, pokazujući da ga se ne plaši i da
nije stvaran. Kad su mu razneli telo u stvarnosti, Demoni Sna nisu
uspeli da ga ožive ponovo. U filmu Fredi protiv Džejsona, Fredi luta
hodnicima Pakla jer je oslabljen i bez moći, koja je nestala jer su
stanovnici Springvuda uspeli da izbrišu sva sećanja na njega, tako da
ne može više sejati strah bez kog je slab. Zato Fredi budi Džejsona
da započne nova ubistva i unese strah i paniku kod tinejdžera,
ponovo pokrenuvši sećanja i priče o Frediju. Ali manijak Dzejson ne
prestaje sa ubijanjem, pa dolazi do obračuna između dvojice monstruma. Kad se Džejson
obre u svetu snova, Fredi
pokazuje svoju nadmoć
nad neunišvim zombi ubicom. Dok po dolasku u
stvarni svet Fredi gubi od
Džejsona.
Iako je rimejk iz 2010.
godine tehnički bolji, sa
boljim efektima, ja sam
i dalje fan originalne
franšize, bez obzira koliko
ona sad izgledala smešno.
Izvorna priča i Fredijevo
poreklo je po mnogima
bolja od rimejka, u čemu
se takođe slažem. Previše
godina sam obožavao staru verziju tako da nikad
neću privoleti novu.
Prvi deo Strave u Ulici Brestova, kao i Fredi Kruger iz tog
filma, imaju posebno mesto u mom srcu.
Aleksandar Vidanović
206
Čudovišta kojis smo se plašili
Alien
Još jedno kultno čudovište sedme umetnosti, vanvremensko i večno kao i sam strah. Iako zamišljeno kao horor stvorenje,
kasnije, kroz godine je postalo deo čiste naučne fantastike.
Alien, ili Osmi Putnik kako je kod nas preveden, zaslugom
lenjih i nemaštovitih televizijskih prevodilaca a delom i zato što je
u prvom filmu bilo sedam putnika, neću koristi u daljem tekstu.
Alien je vanzemaljski grabljivac koji nema veće ambicije od ubijanja svake vrste koja bi mogla ugroziti njegovu. On
započinje život kao jaje koje polaže Kraljica, najveći od svih Aliena,
samooplođena. U prisustvu žrtve iz jajeta izlazi parazit u obliku
mešavine ljudske ruke sa osam prstiju i škorpije, nazvan facehugger jer se žrtvi zalepi za lice a repom obmota vrat. Facehugger je
drugo stanje Alienovog životnog ciklusa, koji je parazit sa jedinim
ciljem da oplodi žrtvu kroz usta. Pokušaj da se odstrani je fatalan po
žrtvu, jer se još jače stegne uz domaćina, a njegova krv kiselina ne
dozvoljava amputaciju. Kad je Alien-ov embrion uspešno ubačen,
facehugger se odvaja i umire. Sledeće stanje u životnom ciklusu je
chestburster, koji, kako mu i ime kaže, izbija iz grudi domaćina. Kad
207
Fanzin Raketla #4
izbije manji je od pola metra međutim za par sati postiže drastičan
rast u odraslu veličinu.
Alien dobija različiti izgled u zavisnosti od izgleda i karakteristika žrtve domaćina. Većina njih ima humanoidni izgled, ali brojni
su nastali iz drugih vanzemaljskih vrsta. Njegov izgled se menjao
kroz filmske nastavke u odnosu na originalni izgled filma iz 1979.
godine, pa do Newborna i Predalien. Ja ću se zadržati na izvornom
kultnom izgledu. Kad dostigne „zrelo doba“ njegov izgled se sastoji
iz velike glave oblika izduženog cilindra bez vidljivih očiju. U ustima ima dva reda zubiju, sa jezikom na kome postoji još jedna vilica
dovoljno jaka da probije ljudsku lobanju i kosti, mada i metal. Mogu
da se kreću na četiri noge kao i na dve, pri čemu su pogrbljeni, sa
lakoćom penjući se i trčeći po zidovima. Njegov biomehanički skelet ne odaje toplotu uklapajući se u temperaturu okoline. Uglavnom
je tamne crno-sivo-plave boje. Alien ima rep dosta sličan škorpiji,
koji je kroz filmove evolvirao u zastrašujuće oruđe za probijanje,
velike snage, pa sa malo zalaganja njime podigne probodenog
Predatora. Poseduje izuzetno veliku snagu tako da sa lakoćom probija metalne konstrukcije i zidove. Alienova krv je kiselina zavidne
korozivne moći, sposobna da progori velikom brzinom skoro svaki materijal poznat ljudima. Ona je žuto-zelene boje u telu Aliena
nabijena pod pritiskom, iz koga gejzirom izbije ako je proboden. U
filmskim nastavcima on će svoju krv koristiti kao oružje kako bi se
oslobodio zatvoreništva, što će iskoristiti i kraljica da se oslobodi
okova u kojima su je Predatori držali.
Prvi Alien nije pokazivao neku inteligenciju, što se u nastavcima promenilo. U kolonijalnom naselju naučili su da isključe
struju u određenim delovima kompleksa kako bi došli do ljudi. Na
osnovnom nivou naučili su da upravljaju mašinerijom okoline, a
kraljica je običnim posmatranjem naučila da koristi lift. Nivo inteligencije je kraljica pokazala i izborom gnezda u drugom nastavku,
tako da niko ne može da ga uništi, a da pri tome ne uništi i ceo
naseljenički kompleks.
208
Kraljica Alien-a je veoma veća i snažnija u odnosu na ratnike,
Čudovišta kojis smo se plašili
sa drugačijom strukturom tela. Ima četiri ruke, a glava joj je mnogo
veća sa izraslinama nalik kruni. Za razliku od insektnih kraljica ovoj
nisu potrebni trutovi da je oplode.
Vanzemaljsko čudovište Alien je glavni negativac u svim filmovima iz ovog serijala. Nastao u Alien (1979), Aliens (1986), Alien
3 (1992), kao dosta izmenjena vrsta u Alien Resurrection iz 1997.
godine. Još dva filma nastala po igri su pokazala nove vrste Aliena,
u 2004. Alien vs. Predator (Tuđinac protiv Predatora) i njegovom
nastavku iz 2007. godine, kao i u brojnim stripovima, romanima i
video igrama.
Od kad se prvi put pojavio Alien je postao filmsko čudovište
poznato u celom svetu ikona pop kulture. Tako je 2003. godine
proglašen za četrnaesto najstrašnije čudovište sa filmskog platna,
prema studiji Američkog Filmskog Instituta.
Aleksandar Vidanović
209
Fanzin Raketla #4
Predator
Vanzemaljac meni uvek zanimljiv u svim filmovima iz franšize,
naročito u igrama za automate, posebno u AVP.
Dosta sam i stripova pročitao o njemu, stripova koji ga bacaju
u različite vremenske periode, kao i ratove protiv različitih likova iz
filmova kao što su: Alien, Terminator, Robokap, Sudija Dred, Supermen, Betmen i dr.
Upravo sam kroz te stripove saznao dosta o njemu, što nije
toliko obrađeno po filmovima.
Predator je međuplanetarni lovac koji se bavi trofejnim lovom na najopasnije vrste u svemiru, pored ostalih i ljudi. Iako ne
postoji tačno definisano ime za ovu vazemaljsku vrstu u stripu ili
fimu, kroz istoriju ljudi su ih nazivali: Demonskim Lovcima na ljude,
Demonima iz Sveta Duhova, kao i bogovima kojima su prinošene
ljudske žrtve.
Predator se po fizičkoj konstituciji po mnogome razlikuje od
ljudi, primetno je veći, masivniji sa sa nadljudskom snagom, tako
da sa lakoćom pobeđuje trenirane komandose u otvorenoj borbi.
Telo mu je izuzetno otporno na povrede od metaka i radijacije
koja bi bila fatalna po ljude, a čak i ozbiljne povrede sa lakoćom
sanira priručnim priborom. Predator je izuzetno vešt planinar,
kroz filmove vrlo sposobno skače po drveću, krovovima zgrada i
unutrašnjosti piramida, kad krene na plen. Vremenski uslovi kao i
temperatura nisu nikakva prepreka za njega, od tropskih džungli
do hladnoća Arktika. Krv mu je fluorescentno zelene boje.
Predator je pored fizičke nadmoći superioran i u tehničkom
pogledu, sa svojim međuplanetarnim letelicama kao i visokotehničkim naoružanjem koje koristi tokom lova. Njegov šlem sadrži
senzore za vid koji omogućuju sagledavanje različitih spektara, infracrveni, ultravioletni, toplotni zapis sa velikom jasninom detalja i
rezolucije.
210
Čudovišta kojis smo se plašili
Takođe mu omogućava detaljni anatomski uvid žrtve, sa
definicijom mana i bolesti i otkucaja srca. Opremljen je kamuflažnom
tehnologijom, pa je bukvalno nevidljiv, uklapa sa okolinom osim
u kontaktu sa vodom (ha, nije vodootporna). Metal od kog mu je
oružje izrađeno se ne može porediti sa nama poznatim sistemom
elemenata, njegova sečiva prolaze sa lakoćom kroz zid i kamen, a
otporan je na krv-kiselinu Aliena. Predator je sposoban da diše u
našoj atmosferi, ali preferira svoju masku za disanje.
Kroz stripove i filmove mogu se videti različiti izgledi Predatora, kao i da postoje različita plemena sa različitim ritualima tokom lova. Uglavnom, posle lova, on obrađuje lovinu i pretvara je u
trofej. Poraz tokom lova se može oprati samo časnim samo ubistvom, jer uglavnom napadaju vrste koje su izazov za lov. Tako da
tokom lova na ljude ne ubija decu, nesposobne, trudnice, kao ni
nenaoružane. Čovek koji bi tokom borbe ubio Predatora, najčešće
bi bio pošteđen od strane preživelih lovaca i nagrađen sa retkim
oružjem, dok ako se borio protiv opasnije vazemaljske vrste rame
uz rame, Predator bi ga obeležio znakom časti na glavi ili licu.
Njihova inteligencija i kultura se oslikavaju na freskama
i pismu, koje se vidi kao zaveštanje iz davnih vremena, ali njihov
jezik je nama nerazumljiv jer se sastoji iz niza rika, režanja i klikova,
mada razume i ponekad imitira ljudski govor. Sve u svemu savršena
mašina za lov i ubijanje.
Predator je dočaran u nekoliko filmova: prvi, sa istim
imenom, iz 1987. godine, zatim Predator 2 , a onda moja omiljena
mešavina filmskih likova – AVP, iliti Alien Versus Predator, praćen
nastavkom AVP:Requiem, kao i verzija iz 2010. godine Predators.
Predator je jedinstveno čudovište naučnofantastičnih filmova. Moja omiljena scena borbe Predatora je iz poslednjega nastavka, gde se bori sa jakuzom mačevima, mada ne treba zaboraviti
ni Predatorove borbe sa Alien-om u prvom AVP.
Aleksandar Vidanović
211
Fanzin Raketla #4
Crtani filmovi
uz koje
smo rasli
212
Saber Rider and Star Sherif ................................ 214
Voltron ................................................................. 218
213
Fanzin Raketla #4
Saber Rider and the Star Sheriffs
Pored Voltrona, Hi-mena, Roboteka i Nindža Kornjača, definitivno crtani koji je obeležio moje detinjstvo i imao jak uticaj na
moje dečje igre. Uvek sam imao raspravu sa drugarima ko će biti koji
lik iz crtanog, naravno, svi smo želeli da budemo Saber (Sablja), a
ostale likove dopunjavali da budu vrh kao on, tako da smo ponekad
svi jahali robotske konje bez obzira što toga nema u crtanoj seriji.
Saber Rider ili Sablja i Zvezdani Šerifi, kako su ga naši preveli, je međuplanetarni vestern iz 1987. godine, kod nas prikazivan
1989. i 90-te. Kroz 52 epizode su opisane avanture tima naizgled
različitih šerifa koji imaju mnogo toga zajedničkog.
Radnja je smeštena u daleku budućnost, u kojoj su ljudi napustili Zemlju i kolonizovali poznati svemir, stvorivši nove granice
za život ljudi. Da bi se zaštitile te nove kolonizovane planete, na
Zemlji je stvorena Konjica (Cavalry Command), vojna organizacija
sa svojom armijom i zvezdanom flotom svemirskih brodova. U okviru Konjice formirana je posebna jedinica terenskih operativaca
214
Crtani filmovi uz koje smo rasli
nazvana Svemirski Šerifi, sa zadatkom da istražuje i rešava sve
eventualne opasnosti po Novu granicu.
U seriji, glavni neprijatelj Konjice i Zvezdanih Šerifa je vanzemaljska rasa bića iz dimenzije pare, pod imenom Odmetnici
(Out Riders), koji su došli da pokore i osvoje planetu Zemlju. Oni
napadaju zemaljske kolonije i doseljenike, uništavaju sve uslove za
život, a nađena dobra, vodu i minerale, odnose za svoje potrebe u
svoju dimenziju.
Odmetnici su tehnološki superiorna rasa, poseduju flote
svemirskih brodova kao i veliki broj ogromnih robota kao tajno
oružje za nadmoć u ratu sa zemljanima. Njih predvodi Nemesis, zli
genije koji je stvorio tehnologiju koja je omogućila Odmetnicima
dolazak u našu dimenziju. On je kiborg obučen u crno sa maskom,
sposoban da svoju svest prebaci u kompjuterski system svoje baze.
Zbog toga Konjica stvara međuplanetarni brod Ramrod, kako bi
imala neke šanse protiv vanzemaljskih osvajača, jer on je ustanju
da se pretvori u moćnog kauboj robota koji je jak kao i njihovi mega
roboti.
Brodom Ramrod upravlja petočlana posada, koju i čine glavni junaci svih avantura: Saber Rider (Sablja), Fire Ball (Vatreni), Kolt
i Ejpril (April). Oni zajedno pokreću kauboj robota i Ramrod brod
koji im je leteća baza i dom.
Saber Rider je glavni lik u seriji, njegovo pravo ime se ne
pominje ni u jednoj epizodi, ponekad ga ostali oslovljavaju sa Top
Sword (Vrhunski mač). On je kapetan Ramroda, mlad, mada već sa
reputacijom vrhunskog mačevaoca, strelca i jahača. Poreklom iz
škotskih brda, džentlmenskog ponašanja, koji hladne glave donosi
taktičke odluke.
Pored mača, pištolja i puške, njegovo moćno oružje je njegov
robot konj, koji može da leti i manevriše čak i u svemiru. Doduše,
nije za duže međuplanetarne letove, ali efikasno služi za sletanje
kad je Ramrod u orbiti neke planete. Poseduje veštačku inteligen215
Fanzin Raketla #4
ciju, pa sa lakoćom izvršava Sabljina naređenja, čak i kada ga on
zviždukom pozove. Nema konkretnog imena, a Sablja ga oslovljava
sa Konjiću. On je jedini iz tima koji se sukobio lice u lice sa Nemesisom.
Fireball (Vatreni) je vozač trkačkog automobila zvanog
Red Fury, opremljenog najmodernijim teškim naoružanjem. On
je takođe najmlađi šampion u istoriji trka. Nadimak je dobio zbog
svoje naravi, koja je brza i eksplozivna. Kao pilot Ramroda zadužen
je za upravljanje glavnim topom na grudima ali i ostalim topovima.
Polako se zaljubljuje u jedinu devojku iz ekipe, Ejpril.
Tokom serije saznaje za legendarnu pogibiju svog oca, koji
je svojim brodom napao i njime udario u glavnokomandujući brod
Nemesisa, pritom mu uništio telo i zarobio ga u dimenziju Pare.
Kolt je kauboj – lovac na ucene, sa skoro nepogrešivom
preciznošću pogađanja i korišćenja pištolja koju je stekao u
putujućem rodeo cirkusu. On je samotnjak, svojeglav, ženskaroš sa
slabim prolazom kod većine lepotica. Kolt vozi mini letelicu, plavo
bele boje, sa inventivnim naoružanjem, koju zove Bronko Baster.
U posadi Ramroda je zadužen za upravljanje robotovim pištoljem
i nišanskim sistemom. Njegovi roditelji se vode kao poginuli u napadu Odmetnika, zbog čega je postao lovac na njih, tako je i ušao u
posadu zvezdanih šerifa, jureći ometničkog špijuna Vanqua.
Jedini ženski lik je Ejpril (April) bivša profesionalna teniserka, koja je sa ocem konstruisala i vodila projekat Ramrod. Njen
otac je Komandant Orao (Eagle), glavnokomandujući Konjici i Zvezdanim Šerifima. Ejpril je svoju obuku u Konjici završila pod generalom Belim Orlom i tokom cele serije je u kontaktu sa konjicom
i glavnokomandujućima. Ona je zaljubljena čas u Sablju, čas u Vatrenog, čas u Plavog Džesija (Jesse Blue) zbog čega će biti u velikim problemima a on će se svetiti Šerifima zbog njene neuzvraćene
ljubavi.
216
Pored Odmetnika i njihovog vođe Nemesisa, kao ozbiljni
Crtani filmovi uz koje smo rasli
protivnici Zvezdanim Šerifima pokazali su se bivši pripadnik Konjice Plavi Džesi i odmetnički špijun Vankuo. Oni se vraćaju u mnogim
epizodama kako bi se osvetili šerifima, svako iz svojih razloga a po
naređenju Nemesisa.
Serija obiluje scenama borbe, što u svemiru tako i na
različitim planetama. Vestern utisak kaubojskih filmova je dosta
prisutan, od garderobe preko oružja i mehaničkih konja pa do situacija u kojima se mogu prepoznati scene divljeg zapada. Pošto je
serija ipak namenjena deci, i pored tolikog puškaranja nema mrvih
jer ubijen Odmetnik ne krvari već se iz odela transportuje u dimenziju pare.
Moj omiljeni lik je vremenom postao Kolt, jer mi se mnogo
sviđala ta njegova fora originalnog kauboja smeštenog u tehnološki
razvijenoj budućnosti. Smatram da upravo taj dodir prošlosti i
daleke budućnosti, ostavlja jak utisak na gledaoca.
Seriju sam nabavio u isto vreme kad i još jedan kultni crtać iz
mog detinjstva, Voltron. I dok me je Voltron dosta razočarao, Zvezdani Šerifi su imali epizode i priču koja je ostala izuzetno dobra,
slobodno mogu reći vanvremenska.
217
Fanzin Raketla #4
Voltron Zaštitnik Svemira
Sad već davne 1989. godine, obožavao sam da ustajem rano
ujutru. Tome je, doduše, kumovao progam Trećeg Kanala 3K, koji
se svake subote i nedelje uključivao u program kanala Satelit Plus
S+. U tom uključenju sam uživao i polako saznao ko su: G.I.Joe, Saber Rider, Voltron, Lone Ranger, D i D, Black Star, itd.
Mislim
da
me
praktično tih jutara
niko nije mogao
odvojiti od televizora, što je tad i bio
problem, s obzirom
da nisam imao TV u
svakoj sobi kao danas.
Voltron – Defender of the Universe,
mogu da kažem da
sam možda prve reči
engleskog i naučio
citirajući
njegovu
špicu. Doduše, nisam
sigurno umeo celu
da je izgovorim i razumem, ali su se te
neke reči zelepile za moj jezik i tu ostale, pa želim da te upoznam
sa mojim Herojem Subotnjih Jutara.
Voltron je super robot koji se formira spajanjem pet magičnih
robot lavova različitih boja, kojima upravljaju međuplanetarni
istraživači sa Zemlje.
Voltron je nastao po japanskom anime iz 1983. godine, pod
nazivom Beast King Go Lion, preuzet od World Events Production,
218
Crtani filmovi uz koje smo rasli
preveden i cenzurisan za zapadno tržište. Serija vrlo brzo postaje
veliki hit.
Priča serije se vrti oko tima pilota koji upravljaju sa pet robot lavova koji se spajaju i formiraju super robot ratnika, Voltrona.
On je vekovni zaštitnik zvezdanog sistema u kom je glavna planeta
Arus, dosta slična Zemlji u dalekoj budućnosti, kojom vlada princeza Alura.
Planeta Arus je izložena teroru zlog kralja i vladara planete
Dum, Zarkona, vladara Drul imperije koji želi da je osvoji sa svojom armadom ogromnih Robot Zveri (u originalu Robeast). U svim
tim napadima, kao i konstruisanju Robot Zveri, pomaže mu njegov
sin i komandant flota, princ Lotar kog i konstantno okrivljuje za
neuspehe. Lotar je arogantni sin koji želi presto svog oca, ali izuzetno vešt ratnik koji bolesno obožava princezu Aluru, a proporcionalno toliko mrzi Kita
i želi ga ubiti,
zbog princezinih
osećanja
prema
njemu.
U
planovima za osvajanje Zarkonu i Lotaru umnogome
pomaže mistična
veštica Hagar, koja
je odgovorna za
Voltronovo prvo
rastavljanje
na
lavove. Ona je konstruktor Robozveri
koje Zarkon koristi.
Njene su magijske
moći na visokom
nivou (zbog čega
je omražena), kao
i njeno strateško
219
Fanzin Raketla #4
spletkarenje i trikovi kojima se trudi da uništi odred, jer bez pilota
nema ni Voltrona.
Voltron odred čine, kao što rekoh, pet članova, a kada jednog od njih veštica smrtno rani, princeza zauzima pilotsko mesto u
plavom lavu. Članovi se po mnogo čemu razlikuju, što fizički tako i
karakterno kao i u zemljama iz kojih dolaze.
Vođa tima je Kit koji upravlja crnim lavom, koji formira grudi
i glavu voltrona, glavni strateg i donosilac bitnih odluka. On nosi
crvenu uniformu, strastveni je obožavalac knjiga, i gaji određena
osećanja prema princezi Aluri.
Njegov zamenik je Lens, pilot crvenog lava koji formira
desnu ruku robota Voltrona, najviši i nosi plavu uniformu tima. On
je ženskaroš u timu koji ismejava ostale u svakoj prilici, jedini koji
dovodi u pitanje Kitove odluke.
Najmlađi i najmanji u timu je Pidž, pilot zelenog lava koji
formira desnu ruku robota, najlenjiji i nosi zelenu uniformu. On je
sa planete Balto koju je Zarkon uništio, pa se vrlo mlad prijavljuje
na akademiju nauka. Izuzetno agilan i dobro treniran u borilačkim
veštinama, vrlo oštar na jeziku, naročito ispred neprijatelja.
220
Crtani filmovi uz koje smo rasli
Sven je pilot plavog lava sa crnom uniformom i zamenik Kitu,
dok ga veštica Hagar smrtno ne rani, zbog čega napušta tim i odlazi na planetu Eb, koju kasnije pokorava Lotar. Dok Svena odvodi
u zarobljeništvo na planetu Dum, gde će zbog doživljenih strahota
mentalno oboleti. On je šveđanin koji se vodi srcem i emocijama.
Hank je najkrupniji i najjači u timu, mekog srca i velikog
apetita, zbog čega ga ismejavaju ostali. On je pilot žutog lava koji
formira levu nogu Voltrona, obučen je u žutu uniformu.
Poslednji pilot koji se pridružio timu je princeza Alura,
kako bi zamenila povređenog Svena i upravljala desnom nogom,
iliti plavim lavom. Ona je kraljevstvo nasledila od pokojnog oca i
pretpostavljeni je Kitu ka kome i gaji osećanja. Nosi roze uniformu,
romantična je, ali više nego sposoban vladar ,osoba čvrstog karaktera, a poseduje i sposobnost da komunicira sa duhom pokojnog
oca.
Svi oni zajedno formiraju Voltrona, robota nezamislivih moći
koji može da se bori u bezvazdušnom prostoru kao i na tlu neke
planete. Obdaren snagom da udarcima pobedi Zarkonove flote,
ali i gladijatore pretvorene u Robozveri. Po potrebi može da tokom borbe ispali lavlje glave sa ruku, tako da probije tela i oružja
najrazličitijih monstruma. Magijske moći moći mu pomažu u borbi,
njima priziva mač moći kojim sa lakoćom uništava Robozveri, ali i
komandne brodove sa jednim ili dva udarca.
Na početku ere ADSL interneta jedna od stvari koju sam
prvo hteo da skinem sa neta je bio Voltron. Doduše, razočaran dijalozima i crtežom jer to nije bio veličanstveni crtać mog detinjstva.
Mada, uprkos tome, čuvam posebno mesto u srcu za Voltrona Zaštitnika svemira.
Aleksandar Vidanović
221
Fanzin Raketla #4
Izveštaj
iz
igraonice
222
The Punisher ........................................................ 224
Van Helsing ........................................................... 227
Galaktička Avantura ............................................ 230
Deadpool ............................................................. 233
Mechwarrior Online ............................................ 235
223
Fanzin Raketla #4
The Punisher
Svi vi koji poput mene ne volite strategije ili igre gde doslovce moraš pratiti priču, a volite žestoku akciju sa dobrom pričom,
morate odigrati igru The Punisher.
Ja sam se oduševio ovom igrom čim sam je video kod ortaka,
međutim, kako konfiguracija mog tadašnjeg kompa nije mogla da
podrži zahteve igre, morao sam da sačekam par godina da bih je
igrao. I vredelo je čekati.
The Punisher je igra koja je izašla neposredno posle istoimenog filma sa Tomas Džejnom u naslovnoj ulozi. Iako direkno ne
prati priču iz filma, sadrži elemente i likove iz njega, kao i iz različitih
strip izdanja. To je akciona igra u kojoj vodiš marvelovog osvetnika
koji se zakleo da će pobiti sve kriminalce Njujorka jer je izgubio porodicu od ruke jedne mafijaške organizacije.
Radnja igre počinje scenom uhapšenog Frenka kog sprovode na Rajkerovo ostrvo na ispitivanje, pa se staze smenjuju kako
on daje svoj iskaz i odgovara na pitanja detektiva.
Kroz flešbekove, prelaziš staze Crak House, Chop Shop, dok
ne povežeš da iza svega stoji Gnuči familija. Pa pošto si očistio narkomane i kradljivce kola, ideš u Zoo Vrt gde Bušvaker (Bushwacker) sa svojim ljudima drži tvoju komšiku Džoan. Zatim upadaš na
mafijašku sahranu sina Gnuči porodice, u porodičnoj vili familije i
ubijaš i drugog sina Edija, pa krećeš na njihovu mamu i Bušvakera,
gde ćeš ih ubiti na senzacionalan način – Bušvakeru isčupaš veštačku
oružje-ruku i pucaš mu u grudi, dok Gnuči mamu baciš sa prozora
vile. Sledeći protivnici su na dokovima grada, ruski plaćenici koje
predvodi General Krigof (Kreigkof) a kome je desna ruka Rus (The
Russian), gotovo neuništivi negativac koji se pojavljuje i u filmu. Tokom prelaženja ovih staza u pomoć će ti priskočiti Crna Udovica,
kao i neki Šildovi agenti koji će ti pomagati, a ponekad ćeš morati
da ih zaštitiš od ruskih plaćenika. Konačni obračun sa rusima je na
Grend Nikson ostrvu, tu ti pomaže Nik Fjuri da nađeš i demontiraš
224
Izveštaj iz igraonice
nuklearku. Sledeća staza mi je posebno draga, jer krećeš u Fisk
Industriju da se obračunaš sa samim Kingpinom i njegovim zamenikom Bulzajem (BullsEye). Kad ga pobediš saznaćeš da iza svega
stoje Jakuze i njihova organizacija Iternal San (Eternal Sun), pa ćeš
imati prilliku da svoj arsenal iskoristiš i na nindžama. Pošto ti otkrije
da je novi vođa Džigso (Jigsaw) ceremonijalnim mačem na tradicionalni način ubijaš bivšeg vođu Jakuza. Tu priča dobija novi okret i
više nije kroz flešbekove već u sadašnjosti, Frenk se predaje policiji
kako bi ga smestili u zatvor na Rajkerovo Ostrvo, gde je zatvoren
Džigso.
U zatvoru izbija pobuna zatvorenika, što je novina u odnosu
na prethodne staze, pa goluruk ili sa nekim hladnim oružjem krčiš
svoj put do krova zatvora. Na krovu je helikopter kojim Džigso treba da pobegne, obučen u Ajron Menov oklop, on je poslednji gazda
kog treba pobediti.
Priča se završava tako što Panišer baca Džigsoa iz helikoptera na policijska kola i beži, da bi u završnoj sceni opet video Kingpina koji najavljuje osvetu dok Bulzaja odnose na bolničkim nosilima.
Tokom igre pojavljuje se veliki broj strip likova, od kojih su
najpoznatiji : Jigsaw, Bullseye,
Kingpin, Bushwacker, Russian, Ma
Gnucci, dok se od pozitivaca pojavljuju pored Nik Fjurija: Black Widow, Iron Man i Met Murdok.
Ono što je mene oduševilo kod
ove igre, a po čemu se ona razlikuje od ostalih strip igara i ostalih
pucačina, je broj načina da se ubije
protivnik, kojih ima oko stotinak.
Ne znam kako bi to sve opisao jer
gotovo svako ubistvo iz akcionih
225
Fanzin Raketla #4
filmova možeš primeniti. Neko je bio vredan i postavio spot skupljenih ubistava u igrici na Youtube. Otprilike sve što možeš zamisliti, od razbijanja glave vratima auto garaže, preko stavljanja aktivirane kašikare u usta protivnika, do odsecanja delova tela protivnika
laserom. Sve to možeš izvesti kad se iznad neprijateljeve glave pojavi Panišerova lobanja, a pojavi se i na mestu gde ćeš izvršiti ubistvo.
Tokom igre je stalno dostupna mogućnost Brze Smrti (Quick
Kill) pritiskom na dugme „ E“, pri čemu će Panišer u hodu ili trku
ubijati neprijatelje, na različite načine, u zavisnosti sa koje strane
žrtvi priđeš. Korišćenjem ove opcije dobijaćeš dopunske poene,
ali i stalno dopunjavati svoju energiju. Malo je nezgodno izvesti
Brzu Smrt kad na malom prostoru imaš veći broj negativaca, ali je i
doživljaj veći.
Pored ubijanja možeš da koristiš i opciju priznanja, pa na
četiri načina da izvlačiš priznanja. Udaranjem glave o pod, guranjem
pištolja u usta, davljenjem i prebijanjem do priznanja znatno sebi
puniš energiju, ali moraš to da radiš pažljivo prema merilu nasilja,
kako ne bi ubio žrtvu i ostao bez priznanja i sa dosta izgubljenog
vremena.
U igri Panišer će kroz staze moći da otključa i koristi
najrazličitije vrste naoružanja, od sačmare do bazuke i bacača plamena. Mrtvim neprijateljima možeš pokupiti oružje i njime nastaviiti ako je tvoje ostalo bez municije. Neprijatelje možeš koristiti
kao ljudski štit, što dobro dođe kad si napadnut od više njih na brisanom prostoru.
Postoji niz dopunskih staza, takozvanih Challenge, koje
otključaš posle postignutog broja ubistava. Challenge su dobra
zabava, najrazličitijih zadataka ubijanja što više negativaca. Ukoliko
si dobar igrač i pređeš Challenge (ja nisam uspeo) otvoriće ti se još
niz povlastica kao što su različiti kostimi iz stripova.
Aleksandar Vidanović
226
Izveštaj iz igraonice
The Incredible Adventures of Van Helsing
Kao i sve što će doći, a nosiće ime Van Helsing u sebi, i ova
igra je bazirana na Bram Stokerovoj priči o grofu Drakuli, od samog
uvodnog filma i snimka mape Evrope i izmišljene nam Borgovije
čije se granice poklapaju sa dragom nam Transilvanijom. Priča je,
naravno, donekle izmenjena i odvija se u Evropi u 19. veku, gde
svet predstavlja omanji mix monstruma, magije i omanjeg steampunk tehnološkog buma. Radnja se odvija u Borgovi, gotskoj prestonici izmišljenog kraljevstva Borgovije. Velikom gradu, punom
anahronističke nauke, kao i zlih stvorenja koje je stvorila upravo ta
nauka. Obećavajući uvod koji nas dovodi do našeg glavnog junaka
Abrahama Van Helsinga...Juniora, sina proslavljenog upokojitelja
vampira, velikog viteza od kolca, i jednostavno high level clericfighter-a. Elem, naš podmladak je, kao i otac mu, lovac na vampire
i njegov zadatak je da nastavi očevim stopama i istrebi sve monstrume iz zlom zahvaćene Borgovije.
Prilikom započinjanja vaše epske sage nemate mnogo
mogućnosti, opcije koje imate su stepen težine i ime vašeg lika. Sve
ostalo ionako spada u klasu “lovac na natprirodna bića” (i neupokojene tašte prim. aut.)
Iako za svoj lik ne možete da birate specifičnu klasu, tokom
igranja možete da ga usmeravate u nekom od klasičnih pravaca za
akcione RPG-ove putem ulaganja skill poena u neki od tri ponuđena
skill panela. U suštini sve ovo podseća na već viđenu mehaniku Dia227
Fanzin Raketla #4
bla i Torchlighta. Četiri osnovne karakteristike su Body, Dexterity,
Willpower i Luck. Imate i tri kategorije veština sa kompleksnim
sistemom unapređivanja. Sem direktnog jačanja, za svaku veštinu
možete da izučite i po tri boosta koja napadima dodaju specijalna
svojstva, ali troše rage i moraju da se aktiviraju ručno pre svakog
napada. Treća kategorija veština su trikovi i aure koje prvo morate
da naučite od raznih NPC-jeva koje nalazite tu i tamo u pauzama
ubijanja hordi monstruma, pa tek onda možete da ih unapređujete.
Trikovi i aure zapravo su aktivne i pasivne sposobnosti od kojih mi
je jedna bila posebno draga: Stopping time koji vam omogućava da
zaustavite vreme i da se u toj kratkoj pauzi svakom boss monsteru
načestitate mile Nove Godine. Pored svega ovoga, imate opciju
da izaberete po perk (koji se otključavaju raznim putevima), i koji
predstavljaju specifične bonuse koji odgovaraju vašem stilu igre.
Za ženski dodir i malo šarma tokom događaja u igri odgovorna je ledi Katarina, pomalo sarkastični duh i verna saputnica našeg
junaka, koju je otac našeg mladog junaka spasao i vezao za njihovu
porodicu. Ona je jako dobra prilikom prikupljanja svega što se nađe
kod leševa koje ostavite za sobom, tako da su vaši džepovi slobodni da u njih stavite nešto što je od veće vrednosti i koristi. Ona
može, za razliku od ljubimca iz Torchlighta, da se razvije u relativno
moćnog saborca koji istovremeno i umanjuje oštećenja koja zadobijate. Katarina često upućuje šaljive dosetke onima koji vam zadaju misije i podrugljive opaske gomilama monstruma koje srećete
putem. Ovo unosi novinu i svežinu u igru, kao i ostali likovi u igri
koji doprinose svemu svojim humorom i šalama, ali iz onoga što
vam oni govore možete da doznate i korisne informacije kao što su
lokacije koje su vam neophodne za misije ili koje slabe tačke imaju
različiti monstrumi. Rezultat je to da razgovori sa stanovništvom
ne izgledaju kao oni u tradicionalnim Western RPG razgovorima, i
igra deluje mnogo realnije i življe.
E sad, kao što smo već videli u skoro svim igrama ovog žanra,
i ovde je naglasak stavljen na nalaženje novih i moćnijih predmeta
pomoću kojih ćete brže i efikasnije upokojavati stvari koje pred vas
iskaču. Ono što me je začudilo je činjenica da Van Helsing ima samo
228
Izveštaj iz igraonice
četiri klase oružja koje može/hoće da koristi: dvoručne i jednoručne
mačeve, puške i pištolje. Ipak, nedostatak kozmetičke raznolikosti
na ovom planu ne smeta koliko bi se očekivalo, pa sa ovim ipak
može da se napravi dovoljan broj kombinacija da zadovolji stilove
igranja većine igrača. Dodatna dimenzija prilagođavanja postignuta je pomoću esencija. Kao što već svi znamo, esencije rade kao
stari primer soketa u predmetima i draguljima (i lobanjama...ah
Diablo II...uzdah...prim.aut.), koji su postali nezaobilazni deo ove
vrste igara. Tako i ovde esencije služe da obogate vaše svijetlo
oružije novim magičnim atributima.
Jedina zamerka koju imam odlazi na borbe koje se u ovoj igri
često pretvaraju u haos u kome se ne možete snalaziti, što opet
predstavlja omanji problem igre. To se dešava zbog često nepreciznog ciljanja u metu, omanje lavine monstera koji jure ka vama
i interfejsa koji često situacije pretvara u momente gde želite
da zagrizete tastaturu. Osim toga, nema mnogo raznovrsnosti u
načinima napadanja, a boss borbe se lako završavaju čim ukapirate
koja je slaba tačka vašeg protivnika. Uvek se možete osloniti na par
osnovnih veština kako bi ste se izvukli iz bilo koje nelagodne situacije što je dodatni minus celoj stvari.
Da vam ne bi bilo dosadno, ovu igru možete igrati i sa prijateljima. Multiplayer je oduvek bila jača strana ovakvih igara, pa to
važi i za igru Van Helsing. Nema jasno određenih klasa u tradicionalnom smislu, i to ograničava podešavanje likova do neke mere, ali,
u suštini, svi igraju kao Van Helsing, ali nema mnogo raznovrsnosti
kada su u pitanju oprema i veštine. Na nesreću, kako stvari sada
stoje, jedini način da igrate multiplayer mod je da nagovorite prijatelje da igraju sa vama, odnosno da pazare igru preko Steam-a,
jer je jako teško naći saigrače online.
Ukoliko se odlučite za single play i odigrate sve sporedne
misije i dodatne sadržaje, igra će vam pružiti dvadesetak časova
zabave, što nije tako loše za ovakav tip igre.
Predrag Stanišić
229
Fanzin Raketla #4
Galaktička Avantura
Dobrodošli u uzbudljivi i čudesni svet
GALAKTIČKE AVANTURE!
Skora je budućnost. Čovečanstvo je otkrilo način putovanja svemirom brzinom svetlosti. Treći svetski rat se nikada nije
desio, sve države planete Zemlje su ujedinjene uz poštovanje
međusobnog suvereniteta zemalja članica i stvorena je Federacija. Napredak u svim oblastima nauke je izuzetan, a sam kvalitet
života ljudi se značajno popravio. Kolonizovan je veliki broj planeta sunčevog sistema. Svim planetama upravlja Federacija, čije
je sedište na planeti Zemlji. Činilo se da je čovečanstvu osigurana
budućnost, prosperitet i opstanak.
Sve do godinu dana unazad kada se desila Velika Eksplozija.
Naime, neobjašnjiv fenomen praćen neverovatno jakim magnetnim olujama je prouzrokovao prekid komunikacije između planeta
i onemogućio bilo kakve međuplanetarne letove. Kada je Velika
Eksplozija konačno prošla, prvi međuplanetarni piloti su shvatili da
je položaj planeta i sistema drastično promenjen. Planete i zvezde
se više ne nalaze tamo gde su nekada bile. Primećena je i pojava
neverovatnih predmeta čudesnih moći. Mnogi naučnici tvrde da su
vanzemaljskog porekla.
Takođe se pojavio
i novi materijal, kristalizovana ruda koja se nalazi
u zvezdanoj prašini oko
nekih planeta i koja u kontaktu sa bilo kojom drugom
rudom poprima njene osobine. Dovitljivi istraživači
su počeli da ga kombinuju
sa zlatom, plutonijumom i
drugim dragocenim rudama. Tako je počela zlatna
230
Izveštaj iz igraonice
groznica. Centralna vlast Federacije je oslabljena, pojavili
su se gusari koji bezobzirno
pljačkaju sve međuplanetarne
brodove, a mnoge planete
su proglasile nezavisnost.
Između dojučerašnih saveznika započeli su ratovi za dragocenu rudu.
Pored toga, istraživači sa
granica poznatog univerzuma su doneli glasine o postojanju misteriozne galaktičke kapije koja omogućava prelazak u drugu dimenziju. Poznati svet je utonuo u haos. Jedna supertajna organizacija, OMEGA, došla je u posed drevnog zapisa koji kaže da postoji
mogućnost da se povrati prvobitan raspored planeta, i ponovo uspostavi red u Sunčevom sistemu, ako se galaktička kapija otvori.
Vi pripadate toj organizaciji, i daćete sve od sebe da baš Vi
otvorite Galaktičku kapiju i pobedite njenog čuvara.
CILj IGRE
Galaktičku Avanturu može da igra od 1, pa sve do 4 igrača.
Svaki igrač je u ulozi međuzvezdanog pilota koji pripada tajnoj
organizaciji OMEGA, koja treba da otkrije gde se nalazi Zvezdana
kapija. Da bi došao do Zvezdane kapije potrebno je da se pronađe
gde je ona locirana, da igrač sakupi Bonus Karte - ostatke vanzemaljskih civilizacija, i tek tada se kapija otvara. Kada se kapija otvori
treba pobediti svemirsku letelicu - Čuvara zvezdane kapije. Onaj
igrač koji to prvi učini jeste pobednik.
Ali, čuvar je vrlo moćan i samo najopremljeniji brodovi imaju
šansu protiv njega. Zato je potrebno veštom trgovinom, rudarenjem, piraterijom i obavljanjem misija opremiti svoj brod. Tabla za
igru se sastoji od karata koje predstavljaju sisteme koji se otkrivaju
jedan po jedan, sve u potrazi za mitskom Zvezdanom kapijom. Neki
231
Fanzin Raketla #4
sistemi su opasniji, neki imaju kolonije ili specijalna pravila.
Svaki igrač ima kartu broda sa njegovim osobinama, novac, misije koje treba da ispuni i teret koji nosi (od legalnih, kao
što su ruda i zalihe do nelegalnog oružja). Osobine broda se mogu
poboljšavati nadogradnjama, a za poveliku sumu kredita može se
kupiti i moderniji model broda. Potez svakog igrača se sastoji od
kretanja i akcije (trgovine, rudarenja, piraterije itd.).
Borba se deli u faze, tokom kojih se kockicom određuje
tok same borbe, a moguće je i spasiti se bežanjem. Faktor
nepredviđenosti unose bonus karte kojima se saigrači mogu
pokrasti, oštetiti, naterati da propuste potez, ali i popraviti svoj
brod i pojačati napad ili odbranu.
Autori igre su Boris Đurović, Dunja Hladni i Boris Radujko.
Milan Maksimović
232
Izveštaj iz igraonice
Deadpool
Deadpool je u poslednje vreme omiljeni internet junak. Prvi
put se u Marvelovim stripovima pojavio početkom 90-ih godina
kao zloća, i od tada ne prestaje da iznenađuje svojim brilijantnim
idejama i opaskama. Ime mu je Wade Wilson i ne zna se mnogo o
njegovom životu. Poznato je da je u svojim kasnim tinejdžerskim
godinama već počeo sa pripremama i treninzima, kako bi postao
plaćenik. Često ga karakterišu kao anti-heroja. Neke od njegovih
super moći su ubrzana moć zalečivanja, otpornost na telepatske
moći kao i drogu i toksine, i teleportacija.
Sada je ovaj bivši plaćenik poželeo
svoju video igru, i zaista se potrudio da
je dobije.
Na samom početku jasno je da
ova igra nije poput ostalih. Zapravo,
sama igra dosta podseća na neki Deadpool-ov strip. Postoje tri naratora, za
svaku od Wade-ovih ličnosti, koji igru
svakako čine mnogo interesantnijom.
Zatim, tu su mnogobrojni Marvelovi mu233
Fanzin Raketla #4
tanti, poput poznatih X-Men članova (Wolverine, Rogue, Domino,
Psylocke) i raznih klonova. Uloga glavnog negativca je pripala Mister Sinister-u, ali, pored njega, na putu Deadpoola stoje i Blockbuster, Vertigo i Arclight. Grafika i animacije se definitivno ističu i
savršeno su odrađene. I dijalozi koji često bivaju ispisani sa strane
doprinose sticanju utiska da se zapravo nalazite “u” stripu.
Sa druge strane, sama priča nije toliko razvijena. Takođe,
načini borbe nisu preterano zadovoljavajući. Ako se borite melee
oružjima, poput katana, možete vezati par interesatnih pokreta,
ali se tu raznovrsnost završava. Range oružja su definitivno nešto
slabija, ali za njih postoji bar jedna opcija više. Takođe, moguće je
postavljati zamke i bacati bombe, kao i teleportovati se, iako te distance nisu preterano velike.
Akcenat igre je definitivno stavljen na sam lik Deadpool-a.
Ako tražite igru sa produbljenom pričom i nečim za razmišljanje, ova
igra nikako nije za vas. Kao fanu samog lika, igra mi je fantastična
zbog Wade-ovih brilijantih komentara, interakcije sa igračem i
odličnim scenama. Preporučujem da je odigrate ukoliko ste u
mogućnosti i onda i vi podelite svoje utiske sa nama.
Jelena Nikolić
234
Izveštaj iz igraonice
Mechwarrior Online
Nakon dvanaest godina čekanja, napokon smo dobili šansu
da probamo novu igru Mechwarrior. Smešten u 3049. godinu,
Mechwarrior Online nas baca pravo u ogroman vrtlog sukoba
smeštenog u omanjem međuzvezdanom prostoru poznatijim pod
imenom Inner Sphere (tehnički, to je region koji pokriva svemir oko
zemlje u radijusu od nekih 450-550 svetlosnih godina i koji čine
nekih 2000 naseljenih planeta), ni manje ni više nego u najmoćnijoj
ratnoj mašini koja je ikada koračala bojištima, BattleMech-u.
Kao pilot već gore pomenutog čuda tehnike, vaše pravo je
da vaše ljubljeno čedo opremate i prilagođavate vašem stilu igre
menjajući: oružja, oklop, motor, itd. Pošto je u pitanju F2P (free
to play prim. ured.) naslov, imaćete veliku slobodu u biranju svog
Mech-a, njegovog oružja i samim tim i vaše uloge na bojištu. Tonaža,
pregrevanje i sistem hlađenja, grupisanje oružja su samo neke od
svakodnevnih briga pilota. Ako mislite da možete da se nosite sa
ovim ne čekajte više, na bojištu nikada dosta novih pilota.
Od ponuđenih modova za bitku za sada imamo samo Conquest i Assault (igra je tek sveže izašla iz bete tako da se očekuju
razne novine koje je razvojni tim već najavio), oba moda su prilično
zabavna i verovatno i sami možete zaključiti šta se u istima radi.
235
Fanzin Raketla #4
U Conquest modu plan je da zadržite određene lokacije dok ne
istekne tajmer (što više lokacija kontrolišete bolje po vas) ili uradite protivničkom timu sve što se radi u modu B, odnosno Assault
gde je plan naći i rastaviti protivnički tim deo po deo. Tokom bete
ovo je rađeno u kombinaciji 8v8 igrača ali zbog poboljšanja i stimulisanja taktičke igre prešlo se na 12 v 12, čime se dobila znatno
dinamičnija borba. Ako ste se, naravno, uhvatili za ovu zadnju
rečenicu i očekujete da je ovo svemirski CoD sa robotima, moraću
nažalost da vas razočaram, opcija za respawn ne postoji, tako da ako
ste umrli...čekate ishod partije ili možete uskočiti u drugog Mech-a
i krenuti iznova. Ako ste igrali WoT, ekonomija i logistika biće vam
jasne već na prvi pogled. Naravno, svim usijanim glavama moram
da napomenem još jednom: ovo nije FPS već taktička simulacija...
tako da nemojte posle da se pitate kako i zašto ste poginuli kada
ste se tako nonšalatno ušetali u ceo neprijateljski tim očekujući
makar jedan kill.
Svaki nov igrač će na početku raspolagati sa “trial” izdanjima
Mech-ova sa kojima može da pilotira i razvije svoje pilotske sposobnosti. Svi stariji Battletech fanovi i ljubitelji Mechwarrior serijala će vrlo brzo ući u štos, dok mlađe igrače takođe željne iskustva
očekuje tutorijal koje će vam pomoći da bolje shvatite kako, šta i
gde.
Naravno, tu opet dolazi vaš lični način igranja do izražaja...
Mech-ovi se dele u 4 osnovne kategorije: Light, Medium, Heavy
i Assault. Oni se razlikuju po tonaži i po ulogama koje obavljaju.
Light klasa podrazumeva izviđače i tonaža im je oko 35 tona; Heavy
raketnu podršku ili direktnu borbu i podrazumeva tonažu od oko
70 tona itd. U igri ima preko 18 mogućih opcija što se samih Mechova tiče (ovo je samo početak jer Battletech univerzum obiluje
sa mnogo više varijanti). Light klasu bi najbolje predstavili Raven,
Commando i Jenner, Medium klasu Hunchback i Centurion, Heavy
pak Orion i Dragon, a Atlas i Viktor čine samo jedan sočni deo Assault klase.
236
Većina ljudi će odmah biti u iskušenju da uskoči u najvećeg
Izveštaj iz igraonice
Mech-a da bi napakovala na istog ogromnu količinu naoružanja i
naterala neprijatelje da drhte od straha. Ovo jeste validan prilaz, ali
ono što će na kraju biti razlika između vas i protivnika nije veličina,
već veština pilotiranja. Neretko se moglo videti kako tim od 2 ili 3
laka Mech-a obigravaju zahvaljujući svojoj brzini oko teškaša i rastavljaju ga deo po deo.
Monetarni deo igre je takođe važan i zavisi isključivo od vremena koje ste vi spremni da odvojite igrajući. Imamo četiri “resursa”: generalno i specifično iskustvo (GXP i XP), C-Bills (CB) i Mercenary Currency (MC), valutu koja se kupuje za stvaran novac. Sem na
MC-a, igrači će novac moći da potroše i na mesečnu pretplatu na
premium status, koji im daje bonuse pri sticanju iskustva i CB-a.
Već posle nekoliko partija uvidećete da sami ne možete
mnogo da postignete, jer će čak i primitivno organizovana grupa
u stilu: „Hej, idemo levo, ne pucaj u svoje!” počistiti tim sastavljen
od Lone Rangera, a to će biti još izraženije kada se uvedu frakcije.
Jedini način da uživate u MWO-u na pravi način jeste da kontaktirate druge igrače i da detaljno proučite „lore” kojeg se razvojni tim
drži kako biste pravilno konfigurisali mech za njegovu ulogu u timu.
Nažalost, to podrazumeva da će veliki broj casual igrača brzo odustati, jer je zabava u igri sve samo ne „instant”. Nakon svega rečenog
trebao bih da naglasim da čete ovde često umirati u početku, ali
umesto da postajete frustrirani time bolje posmatrajte i učite. Nakon smrti imate opciju da posmatrate druge igrače i vidite po čemu
njima ide bolje nego vama. Naravno, takođe se podrazumeva da bi
ste posle nekog vremena igranja mogli naći svoj tim, uz koji ćete
izbrusiti veštine, dobijati savete od iskusnijih pilota i jednostavno
se družiti, što je ujedno i sama poenta igre.
Sve što ja sada mogu da
uradim je da vam poželim
sreću i nadam se da ćemo se
videti na bojištu.
Predrag Stanišić
237
Fanzin Raketla #4
SF-Serbia
Konkurs
238
Stalni konkurs za Raketlu ................................... 240
Konkurs “Apokalipsa“ ........................................ 241
239
Fanzin Raketla #4
Stalni konkurs za Raketlu
SF-Serbia raspisuje stalni konkurs za prikaze i recenzije
knjiga, filmova, serija, igara, i drugog žanrovskog sadržaja, kao i
žanrovskih priča na slobodnu temu.
Uslovi konkursa:
- Učestvovanje na konkursu je slobodno za sve sa govornog
područja bivše Jugoslavije.
- Maksimalni broj reči za
priče je 4000 reči, dok za prikaze
i recenzije nema ograničenja, kao
ni za druge žanrovske tekstove.
- Radovi moraju biti na
srpskom jeziku, sa obaveznom
upotrebom srpskih slova.
- Potpisivanje radova je
poželjno. Radove bez imena autora na kraju teksta objavićemo
tako, bez imena autora.
Radove možete slati na adresu: [email protected]
Poslati radovi biće objavljivani u narednim brojevima Raketle.
240
Srećno
Konkurs
Konkurs “Atlantida”
SF-Serbia raspisuje novi konkurs za priču, strip, ili fiktivni
naučni rad o Atlantidi. Više informacija u nastavku teksta.
Priča i strip o Atlantidi mogu biti bilo kog žanra koji
obrađujemo (bilo koja grana fantastike), dok fiktivni naučni radovi
za temu mogu imati:
-Oružje Atlantide, ili
-Infrastrukturu Atlantide.
Uslovi Konkursa:
- Učestvovanje na konkursu je slobodno za sve sa EX-YU govornog područja.
- Maksimalan broj reči za priču je 4000, za naučni rad 6000
reči, a maksimalan broj tabli stripa je 12 (13 ako šaljete i naslovnu
stranu stripa).
- Radovi moraju biti na srpskom jeziku ili srodnim (EX-YU)
jezicima, sa standardnim YU fontovima.
241
Fanzin Raketla #4
- Pisane radove, otkucane u Word-u šaljite na dole navedenu
adresu.
- Stripove, sa adekvatno označenim stranama, (ukoliko su
rađeni na računaru) zapakujte u ZIP format, i priložite uz mail. Ukoliko su rađeni na papiru, skenirane radove adekvatno označite, zapakujte i pošaljite na mail.
- Ni pisani ni strip radovi bez YU slova neće biti prihvaćeni,
kao ni Stripovi koji nisu skenirani, već fotografisani.
- Potpišite rad koji šaljete na mail. Obavezno navedite svoje
lične podatke: Ime, prezime, i broj telefona. Pisani radovi koji na
kraju teksta nemaju navedeno ime autora, biće okačeni tako, bez
imena.
Deset najboljih radova biće nagrađeno knjigama, stripovima, ili filmovima naših sponzora.
Radove će ocenjivati stručni žiri, a radovi će biti odabrani, i
ubačeni u Rakeltu #5 na sledeći način:
- 3 najbolje priče,
- 3 najbolja stripa,
- 3 najbolja naučna rada, i
- 1 najbolji rad od ostalih radova koji nisu prošli u
prvom krugu.
Navedenih 10 radova će se naći u petom broju Raketle, a ostali radovi će biti postavljeni na naš portal.
Adresa za slanje radova je: [email protected]
Molimo Vas da prilikom slanja radova u predmet (subject) upišete:
KONKURS “ATLANTIDA”.
Rok za slanje radova je 1. septembar 2014. godine.
Srećno!
242
Konkurs
Dragi naši čitaoci, stigli smo do kraja još jednog broja Raketle.
Nadamo se da smo zadovoljili vaša očekivanja, i da ćete nam
komentarima, utiscima, i kritikama pomoći da sledeći broj uradimo još
bolje. Verujemo da ste uživali čitajući naš fanzin, i da iščekujete sledeći
broj.
U slučaju da ste neki tekst preskočili, setite se:
Do idućeg broja,
Redakcija Raketle
243
Fanzin Raketla #4
244
Download

Raketla #4 - SF