www.leo.rs | 1
Svakom kupcu koji poruči knjigu preko sajta
www.leo.rs
poklanjamo blokčić i bukmarker
začinjen ljubavlju
2|
Ovo je era uma, istraživanja, otkrića, a
Rec
urednika
najveće otkriće svih vremena je otkriće misaone sile i snage misli.
Glavni i odgovorni urednik:
Nenad Perišić
Pomoćnik glavnog urednika:
Slađana Perišić
Priprema i dizjan:
Ljiljana Pekeč
Saradnici:
Milica Simić
Jasmina Mitrinović
Irina Vujičić
Nataša Pracaić
Aleksandar Stefanović
Ana Bešlić
Darko Popović
Branka Ivanović
Lidija Maričić
Nela Pešić
Vanja Gavrovski
Nevena Iličković
Snježana Sredojević
Aleksandra Ubović
Dragan Paripović
Predrag Kovačević
Jelana Dragojlović
Marko Gojković
Zoran Antonijević
Dragan Ivanović
Redakcija i dopisnički servis:
Zemun, Mihajla Bandura 36
+381 11 3752-627
+381 11 3752-626
[email protected]
Ova velika istina je još uvek nepoznata
najvećem delu ljudske vrste. Previše dugo
smo bili učeni da se snalazimo sami dok je
moćna sila podsvesnog uma bila korišćena
u neznanju ili uopšte nije bila korišćena, i
probijali smo se kroz život koristeći samo
spoljašnju snagu, što znači da smo koristili
svega oko 10 procenata svog uma, jer 90 procenata mentalne snage
čini podsvesni um.
Koristeći ovih 10 procenata mi se bavimo efektima, neprestano
tragajući za dokazima uz pomoć svojih pet čula, dok su moćne sile
idealizacije, vizualizacije, koncentracije i realizacije potpuno ignorisane.
Da li onda treba da se čudimo što pronalazimo bolest, siromaštvo i bedu na svakom ćošku, kada ignorišemo uzrok i bavimo se
isključivo posledicama? Vidljivi materijalni svet nema nikakvu stvaralačku moć unutar sebe. Sve što vidimo je rezultat ideje te zato
moramo shvatiti ovu istinu pre nego što uspemo da ustanemo i
oslobodimo se svih ograničenja.
Okruženje bilo koje vrste je manifestacija ideja. Ako uslovi nisu
zadovoljavajući, izgradite nove uslove u svom umu, ignorišite trenutno okruženje i čvrsto se uhvatite za svoju mentalnu sliku. Realizacija moći kojom se ovo postiže je istina koja je oslobodila čoveka.
Možete li da shvatite, i da li shvatate važnost ove veličanstvene
istine? Morate prepoznati svoju moć pre nego što budete mogli da
je iskoristite. Realizacija ili svesnost vaših potencijalnih mogućnosti
da izazovete bilo kakvu neophodnu promenu u svom telu ili okruženju je apsolutno neophodna. Probudite se, ojačajte i verujte u to
svoje veličanstveno ja.
Nenad Perišić
Leo commerce na:
Prijavite se za
Marketing:
+381 11 3752-625
[email protected]
www.leo.rs
Leo Newsletter
na: www.leo.rs
Sadržaj:
Sve je dobro.................................................... 4
zdrav emotivni život................................ 8
Radionica ‘’Promenite misli
– IZGUBITE KILOGRAME’’..........................11
flip-flop – Pesma kitova.......................12
srpske narodne
lirske pesme...............................................16
porodica.........................................................17
Čarli boun
i vremenski tvister................................18
slagalica života.......................................20
čovek koji je izumeo
dvadeseti vek ............................................22
upijajući um..................................................23
melanholija otpora..............................26
katarina velika...........................................28
promenite misli
– izlečite život.........................................33
zlatno doba nade....................................34
ponoćne uspomene...................................38
presuda............................................................42
Volite sebe
– izlečite svoj život..............................45
Lečenje bahovim
kapima............................................................46
počeci organizovanog
igranja golfa u škotskoj
i dešavanja u srbiji..................................52
volite sebe
i ostavite cigarete.................................54
www.leo.rs | 3
Lujza L. Hej i Mona Liza Šulc
Iscelite sopstveno telo korišćenjem medicine,
afirmacija i intuicije
S velikom radošću vam predstavljam ovu knjigu, dragi čitaoče, bilo da se prvi put susrećete sa mojim radom
ili ga već dugo pratite.
Knjiga Sve je dobro pristupa mom učenju iz novog i
uzbudljivog ugla. Ko-autorka ove knjige, Mona Liza Šulc,
koju obožavam do neba, dugo mi obećava da će da prikupi naučne dokaze koji bi potkrepili ono o čemu govorim već godinama. Iako meni lično nije potreban nikakav
dokaz da bih znala da su moje metode uspešne – oslanjam se na ono što nazivam unutrašnjim glasom – znam
da postoji mnogo ljudi koji će neku novu ideju da uzmu
u razmatranje samo ako iza nje stoji nauka. I zato sada
predstavljamo nauku koja stoji iza svega ovoga. Nakon
dobijanja ove dodatne informacije, znam da će neki novi
ljudi postati svesni da imaju moć da iscele svoje telo.
Neka vam stoga ova knjiga
bude vodič. Na stranicama koje slede Mona
Liza će na jasan način, korak po koSve je dobro.
rak, da objasni
Sve se odvija za moje dobro.
kako možete da
Ova situacija izrodiće
krenete na put
samo dobro za mene.
koji vodi od boBezbedan sam.
lesti do dobrog
zdravlja – naI čuda će vam se
glašavajući
vezu
događati u životu.
koja postoji između emocionalnog i
fizičkog zdravlja i naših
preporuka za isceljenje. Ova
4|
knjiga na jednom mestu objedinjuje medicinski, holistički, nutricionistički i emocionalni pristup zdravlju, a
te pristupe može da primeni bilo ko, u bilo kom trenutku,
bilo gde. – Lujza Hej
Isceljivanje uma i tela korišćenjem afirmacija, medicine i intuicije jeste oblast za koju interesovanja rastu
poslednjih 30 godina. Iako se veliki broj veoma nadarenih pojedinaca istakao u ovoj oblasti, većina ljudi reći će
vam da je Lujza Hej pionir u ovom polju. Ovaj pokret je,
zapravo, počeo masovno da se razvija osamdesetih godina prošlog veka, nakon što je izašla njena „mala plava
knjiga“ Izlečite svoje telo: Mentalni uzroci fizičkih bolesti i
metafizički načini za njihovo prevazilaženje, koja nam je
otkrila obrasce razmišljanja koji uzrokuju pojavu zdravstvenih problema kod svakog od nas.
Ko bi rekao da će mi se život preokrenuti zbog ove
knjige, jer ona je istinski sve promenila. Pomogla mi je
da uobličim sopstvenu praksu u isceljenju, a teorija koju
je iznela moja je zvezda vodilja na putu koji moje pacijente i mene vodi ka boljem zdravlju. Kao što možete i da
pretpostavite, bila sam uzbuđena – i više nego uzbuđena
kada sam dobila predlog kompanije Hay House da zajedno sa Lujzom napišem knjigu koja će objediniti moći
isceljenja intuicije, afirmacija i medicine, kako zapadne
medicine, tako i alternativnih načina lečenja. To je najbolji mogući sistem isceljivanja! Raditi na takvom zadatku...
i to zajedno sa Lujzom! Kako da odbijem tako nešto?
Knjigu Izlečite svoje telo vukla sam svuda sa sobom
tokom studija medicine i kasnije, dok sam se na doktorskim studijama dugi niz godina bavila izučavanjem mozga. Vraćala sam joj se i kada sam plakala zbog uspona i
sve dok Lujza i ja nismo počele da pišemo ovu knjigu,
nisam shvatala koliko moje kombinovanje metoda isceljenja sa Lujzinim afirmacijama može biti uspešno.
padova tokom svog profesionalnog usavršavanja. I onda
kada nisam plakala, ali sam imala sinuzitis i postnazalni drip. Potražila sam u knjizi obrazac razmišljanja koji
se dovodi u vezu sa tim: postnazalni drip, poznat i kao
„plakanje iznutra“. Kada je počela da me hvata nervoza
zbog toga što sam uzimala studentske kredite jedan za
drugim da bih isplatila školovanje, javili su se i simptomi išijasa, problemi sa donjim delom leđa. Ponovo sam
posegnula za malom plavom knjigom. Išijas se dovodi u
vezu sa „strahom od novca i strahom od onoga što donosi budućnost“.
Knjiga je svaki put bila u pravu, ali nikako nisam uspevala da shvatim kako je Lujza razvila svoj sistem afirmacija.
Šta je to što ju je motivisalo, pre više od 35 godina, da se
upusti u „istraživanje kliničke opservacije“ o vezi koja postoji
između onoga što ljudi misle i njihovog zdravlja? Kako je
neko ko se nikada ranije nije bavio naukom niti je prošao
medicinsku obuku posmatranjem velikog broja pacijenata uspevao da uvidi neraskidivu vezu između određenih
obrazaca razmišljanja i njima svojstvenih zdravstvenih problema, a zatim napiše knjigu koja do neverovatnih tančina
objašnjava sve ono što nam zadaje muke kad je zdravlje u
pitanju? Njene preporuke su primenljive, ali mi nikada nije
bilo jasno zašto i kako. To me je dovodilo do ludila.
Kako je potreba – ili pogoršanje stanja – pokretač otkrića, odlučila sam da se detaljnije pozabavim naukom
koja stoji iza njenog sistema afirmacija i da mapiram
bolesti mozga i tela čiji su uzročnik emocije. Veze koje
sam otkrila pomogle su mi da osmislim sistem lečenja,
koji primenjujem više od 25 godina, koliko se bavim
intuitivnim lečenjem, kao lekar i kao naučnik. Međutim,
Koliko je intuicija važna
Godine 1991, dve godine nakon završetka specijalističkih studija i tri godine doktorskih studija, morala sam
da se vratim u bolnicu da bih završila školovanje. Naoružana belim mantilom, stetoskopom i gomilom knjigica,
počela sam da radim u nekadašnjoj Gradskoj bolnici u
Bostonu.
Prvog dana mentor mi je saopštio ime i godište mog
prvog pacijenta i samo mi je kazao: „Pregledaj je.“ To je
bilo to. Bila sam prestravljena. Kako da shvatim od čega
pacijentkinja boluje kada joj samo znam ime i to koliko
godina ima?
Nervoznim korakom uputila sam se ka odeljenju za
hitne slučajeve. Znala sam samo osnovno o tome kako
se pacijent pregleda, a da ne pominjem stetoskop, koji
mi je visio oko vrata. Za ono malo vremena što sam imala
u liftu osećala sam se kao u zamci dok sam tako stajala
sa notesom u rukama. I tada sam u trenutku u mislima
videla pacijentkinju koju je trebalo da pregledam. Bila je
gojazna, nosila je žućkastozelenkaste helanke, grčevito
se držala za gornji desni deo stomaka i vikala je: „Doktore, doktore! Boli me žuč!“
Oho, pomislila sam, u slučaju da pacijentkinja koju
treba da pregledam zaista ima problema sa žuči, kako da
pristupim tom medicinskom problemu? Dok je lift milio
između spratova, listala sam stranice brojnih priručnika
koje sam imala u džepu i na brzinu sam se informisala o
tome kako da pregledam pacijenta koji ima problem sa
žuči. U notes sam zapisala kako se vrši osnovni pregled
pacijenta koji se žali na probleme sa žuči: ultrazvuk jetre,
provera enzima jetre, pogledati beonjače pacijentu.
Vrata lifta su se otvorila. Otrčala sam do odeljenja za
hitne slučajeve, razmakla zavesu pored kreveta, i na moje
iznenađenje, ugledala sam ženu na krevetu u žućkastozelenkastim helankama koja je vikala: „Doktore, doktore!
Boli me žuč!“
To mora da je slučajnost, zar ne?
Drugog dana mentor mi je ponovo dao samo neko
drugo ime i godište i rekao mi odem u odeljenje za hitne
slučajeve. Ponovo mi se u mislima javila slika pacijenta,
koji je ovog puta imao problem sa bešikom. Ponovila
sam proceduru: kako lečiti pacijenta sa infekcijom bešike. I gle čuda, pacijent je imao infekciju bešike. Trećeg
dana ponovila sam istu proceduru i opet sam imala pravi
osećaj. Posle ta tri dana shvatila sam da je moj mozak po
nečemu poseban, da oko mog uma vidi unapred ono
što čeka moje istrenirano medicinsko oko na bolničkom
krevetu.
Uvidela sam koliko intuicija može da mi pomogne sa
pacijentima, a vrlo brzo sam shvatila i da je intuicija imala
mnogo veću ulogu nego što sam ispočetka mislila.
www.leo.rs | 5
Intuicija tela
Ljudsko telo je neverovatna mašina i, kao i svakoj mašini, potrebno mu je redovno održavanje kako bi radilo
najbolje što može. Brojni su razlozi zbog kojih se telo
kvari i oboleva: genetika, okruženje, ishrana i tako dalje.
Ali, kao što je Lujza otkrila tokom svoje karijere – i to
objavila u knjizi Izlečite svoje telo – na svaku bolest utiču
emocionalni faktori prisutni u životu. A decenijama nakon što je Lujza došla do ovog zaključka, naučna zajednica je iznela studije koje to i potkrepljuju.
Istraživanje je pokazalo da strah, bes, tuga, ljubav i
radost imaju specifičan uticaj na telo. Znamo da se od
besa mišići grče a krvni sudovi sužavaju, što dovodi do
hipertenzije i otpora pri protoku krvi. Kardiologija nam
kaže da radost i ljubav imaju suprotan efekat. Ako prelistate Lujzinu malu plavu knjigu videćete da srčani udar i
drugi problemi sa srcem predstavljaju „istiskanje radosti“
iz srca, „otvrdnuće srca“ i „nedostatak radosti“. I, koja je
njena afirmacija za rešavanje ovog problema? „Ponovo
unosim radost u centar svog srca“ i „Sa radošću ostavljam
prošlost iza sebe. Pronalazim mir.“
Specifični obrasci razmišljanja imaju uticaj na telo, i to
na predvidiv način, tako što telo luči određene supstance
kao odgovor na svaku emociju. Kada je strah emocija
koju osećate tokom dugog vremenskog perioda, stalno
lučenje hormona stresa, a naročito kortizola, pokreće
lučenje čitavog niza supstanci, što dovodi do srčanog
udara, uvećanja telesne težine i depresije. Baš kao što
je slučaj sa strahom, tako i druge emocije i misli prate
tipične obrasce kroz projekciju na telo u obliku bolesti.
Tokom karijere sam uvidela da, iako emocije stižu do
svakog dela tela, one imaju drugačiji uticaj na organe,
u zavisnosti od toga šta nam se dešava u životu. Tu na
scenu stupa intuicija.
Kada nismo svesni u kakvom se emotivnom stanju
nalazimo mi sami ili voljena osoba, često se desi da to
osetimo intuitivno. Svako od nas poseduje pet ovozemaljskih čula koje u nama bude emocije: vid, sluh, dodir, miris i ukus. Isto tako posedujemo i pet paralelnih
„intuitivnih čula“ – vidovitost (vid), vančulna percepcija akustičkog događaja (sluh), vančulna percepcija
fizičkog kontakta (dodir), vančulna percepcija mirisa i
vančulna percepcija ukusa – pomoću kojih možemo da
dobijemo neke dodatne informacije. Na primer, možete
da se zabrinete ako vam u mislima iskrsne slika prijatelja u nevolji. Ili da pretrnete kada u mislima čujete
zvono telefona pet minuta pre nego što telefon stvarno
zazvoni, a znate da će vam javiti da je neka voljena osoba preminula. Možda osetite onaj poznati „gorak ukus
u ustima“ ili pak „nanjušite nešto sumnjivo“ kada neko
pokuša da vas prevari u poslu. Ili vam se javi onaj neprijatan „osećaj u stomaku“ koji vas upozorava na neki
problem u vezi.
Pored one opštepriznate intuicije koja nam je vodič
u situacijama kada nemamo dovoljno informacija o nečemu – kao što je intuicija koja meni pomaže u medicinskoj praksi – naše telo isto tako ima urođenu intuiciju.
Telo može da nam stavi do znanja kada je nešto u našem
životu van ravnoteže čak i ako je to saznanje nejasno
svesnom umu.
Nastaviće se...
Uskoro
6|
POSETITE SAJT LAVOVSKOG ČASOPISA
ZA ISPUNJENIJI ŽIVOT
www.lavovskicasopis.rs
Kupujte jeftinije u knjižarama RIZNICA KNJIGA:
Kikinda
Knjižara ”Riznica knjiga br. 5”
Trg srpskih dobrovoljaca 19
0230/29-917, 063/517-874
Zrenjanin
Zrenjanin
Zrenjanin
Beograd
Subotićeva br.1 lok. 2
023/512-812, 063/517-874
TC Bagljaš
Bulevar Veljka Vlahovića bb;
063/517-874
Gimnazijska 17
023/510-783, 063/517-874
U holu Doma sindikata
Tržni centar bb, kod hotela „Konak”
Dečanska 14, lokal br. 30
031/846-296, 063/517-874
011/3235-221, 063/517-874
www.leo.rs | 7
Knjižara „Riznica knjiga”
Knjižara ”Riznica knjiga br. 3”
Knjižara „Riznica knjiga br. 6”
Knjižara „Riznica knjiga br. 4”
Zlatibor
Knjižara „Riznica knjiga br. 1”
Nastavak...
zdrav emotivni Život
Pretvorite strah, bes i ljubomoru
u kreativnu energiju
POREKLO EMOTIVNOG USLOVLJAVANJA
Svako dete koje se rodi oseća ceo univerzum, ne poznajući odvojenost od njega. Postepenim obrazovanjem
mi ga učimo da se odvaja. Dajemo mu ime, dajemo mu
identitet, dajemo mu kvalitete, dajemo mu ambicije –
stvaramo ličnost oko njega. Ličnost polako postaje sve
jača i jača tokom odgoja, obrazovanja, religijskog učenja.
Kako ličnost jača, dete počinje da zaboravlja šta je bilo
u materici – jer dete tamo nije bilo ni doktor ni inženjer.
Tamo nije imalo ime; tamo nije bilo odvojeno od postojanja. Dete je bilo potpuno jedinstvo sa majkom, i izvan
majke nije bilo ničega. Materica je bila sve, ceo detetov
univerzum.
Dete u materici ne brine: „Šta će se desiti sutra?“
Nema novac, nema račun u banci, nema posao. Dete je
nezaposleno, bez ikakvih kvalifikacija. Ne zna kada pada
noć, kada sviće dan, kada se menjaju godišnja doba; ono
jednostavno živi u potpunoj nevinosti, puno poverenja
da će sve biti u redu, kao što oduvek jeste. Ako je danas
sve u redu, biće i sutra. Ono ne „razmišlja“ na ovaj način,
to je samo neki unutrašnji osećaj; reči ne postoje jer ono
reči ne poznaje. Dete poznaje samo osećanja, raspoloženja i uvek je raspoloženo, radosno – to je potpuna sloboda bez ikakve odgovornosti.
Zašto svako dete kada izlazi iz materice prouzrokuje
veliki bol svojoj majci? Zašto se svako dete rodi plačući? Ako pokušate dublje da ispitate ove sitnice, one vam
8|
mogu otkriti velike tajne života. Dete se opire da izađe
iz materice jer je materica njegov dom. Ono ne poznaje
kalendar; devet meseci je dugo skoro kao večnost – devet meseci traje zauvek. Otkada zna za sebe, dete je bilo
u materici. Sada mu iznenada oduzimaju dom. Izbacuju
ga napolje, i ono se opire svim svojim snagama. Ono se
čvrsto drži materice; u tome je problem. Majka želi što
pre da ga rodi, jer što duže dete ostane unutra ona će
morati jači bol da istrpi. Ali dete se čvrsto drži, i uvek se
rodi u suzama – svako dete, bez izuzetka.
Samo za jednog čoveka, Lao Cea, kaže se da je rođen
smejući se. Moguće je; on je bio izuzetan čovek, luckast
od samog početka. Ne znajući šta da radi, ne znajući da
je došlo vreme da se plače, on se smejao. I takav je bio
celog života, radio je pogrešne stvari u pogrešno vreme.
Priča o njegovom čudnom životu počinje smehom. Svi
su bili šokirani jer nijedno dete pre njega to nije uradilo.
Ali on je jedini izuzetak – što znači da to može biti i mit,
ili nečija ideja da tako ispriča. Kada se pogleda ceo život
Lao Cea, moguće je da su ljudi koji su pisali o njemu pomislili da se njegov početak života razlikovao od drugih
ljudi; mora da je bio pomalo luckast. Celog svog žvota
on je bio luckast i sigurno je to obeležilo i početak tog
života. Možda je to samo mit. Čak i da je istina, ako se
smejao na rođenju, on je primer izuzetka, a ne pravila.
Zašto se svako dete rodi u suzama? Zato što mu se
oduzima dom, zato što se njegov svet uništava – dete
Čovek koji živi u Los Anđelesu odlazi u posetu psihijatru.
Predstavlja se kao Napoleon Bonaparta, iako na njegovoj
podsetnici piše da se zove Hajmi Goldberg. „Dakle, šta mislite, u čemu je problem?“, pita ga doktor.
„Pa, doco, sve je, zapravo, odlično. Moja armija je snažna, moja palata je veličanstvena, i zemlja napreduje. Moj
jedini problem je Džozefina, moja supruga.“
„Ah“, reče doktor, „i, koji je njen problem?“
Podigavši ruke u očaju, čovek odgovara: „Ona misli da
je gospođa Goldberg.“
se odjednom nalazi u čudnom svetu okruženo čudnim
ljudima. I ono nastavlja da plače jer se njegova sloboda
svakim danom smanjuje, a broj obaveza povećava. Na
kraju otkriva da nije ostalo nimalo slobode i da mora da
ispunjava obaveze, da mora da snosi odgovornost; dete
postaje natovarena životinja. Ako ovo gledate nevinim
očima, ne možete dete osuditi zato što plače.
Psiholozi kažu da je potraga za istinom, za Bogom, za
rajem, zapravo zasnovana na iskustvu koje je dete steklo
u materici. Ono ne može da ga zaboravi. Čak i ako ga zaboravi na nivou svesti, ono odjekuje u njegovoj podsvesti. Dete ponovo traži te divne dane kada je bilo potpuno
opušteno bez ikakvih odgovornosti, i traži svu slobodu
sveta koju može da dobije.
Ima ljudi koji su to pronašli. Ja to zovem „prosvetljenje“. Vi možete izabrati bilo koju drugu reč, ali suština
ostaje ista. Neko kaže da je ceo univerzum kao materica. Možete imati poverenja, možete da se opustite,
možete da uživate, možete da pevate, možete da igrate. Živite besmrtnim životom i posedujete univerzalnu
svest.
Ali ljudi se plaše da se opuste. Plaše da ukažu poverenje. Oni se plaše suza. Ljudi strahuju da rade sve što
nije uobičajeno, što nije ovozemaljsko. Opiru se, i u tom
opiranju kopaju sebi grob i nikada ne dožive radosne
trenutke i ekstatična iskustva na koja su dobili pravo rođenjem – sve što treba jeste da ih zatraže.
Zbog sve tenzije, zabrinutosti i problema, čovek se
izgubi u gužvi i postaje neko drugi. Duboko u sebi on
zna da nije taj koga igra; on je neko drugi. I ovo stvara
neverovatan psihički razdor u njemu. On ne može da igra
ulogu kako treba, jer zna da ona ne predstavlja njegovo
autentično biće – ali ne može ni da pronađe svoje autentično biće. On mora da nastavi da igra ulogu jer mu
ona obezbeđuje život, suprugu, decu moć, ugled, sve.
On ne može sve to da rizikuje, i zato nastavlja da igra
ulogu Napoleona Bonaparte. I postepeno i sam počinje
da veruje u to. Mora da veruje u to; u suprotnom, bilo bi
mu teško da igra tu ulogu. Najbolji glumac je onaj koji
zaboravi svoju jedinstvenost i postane jedno sa glumom;
tada njegove suze postaju autentične, kao i njegova ljubav, tada šta god da kaže to nije samo rezultat naučene
uloge, to dolazi iz njegovog srca – i izgleda skoro stvarno.
Kada morate da igrate određenu ulogu, morate biti duboko povezani sa njom. Morate postati ta ličnost.
Svaki čovek igra neku ulogu, savršeno svestan da to nije
ono što on treba da bude. Ovo dovodi do stvaranja raskola, zabrinutosti, a ta zabrinutost uništava svaku mogućnost
opuštanja, ukazivanja poverenja, pružanja ljubavi, uništava
svaku mogućnost komunikacije sa bilo kim – prijateljem,
voljenom osobom. Postajete izolovani. Čovek sam sebe,
svojim postupcima, proteruje, a zatim pati.
Postojanje tolike patnje na svetu nije prirodno; to je
veoma neprirodno stanje. Čovek može da prihvati da
neko povremeno pati, ali blaženstvo bi trebalo da bude
prirodno i univerzalno osećanje.
Zašto je čoveku tako teško i zastrašujuće da pokaže svoja osećanja i jednostavno bude ono što jeste?
Čoveku je teško da pokaže svoja osećanja i bude
ono što jeste jer mu se već hiljadama godina govori da
potiskuje svoja osećanja. To je postalo deo kolektivnog
nesvesnog. Hiljadama godina vam se govori da ne budete ono što jeste. Budite Isus, budite Buda, budite Krišna,
ali nikada nemojte biti ono što jeste. Budite neko drugi.
Tokom godina su vas konstantno i uporno učili tome, da
vam je to ušlo u krv, u kosti, postalo je deo vaše suštine.
Samoodbacivanje je postalo deo vas. Svi ti sveštenici
su vas osuđivali. Govorili su vam da ste grešnici, da ste
rođeni u grehu. Jedino Isus može da vas spase, jedino
www.leo.rs | 9
Krišna može da vas spase, a kada ste vi u pitanju, nema
nade da vi lično to uradite – vi ne možete sami sebe da
spasete, neko drugi će da vas spase. Osuđeni ste na propast; jedino što možete je da se molite Isusu, da se molite
Krišni da vas spasu. Vi sami ste beskorisni; vi ste samo
prašina i ništa više od toga. Vi ne vredite, predstavljeni
ste kao nešto ružno, svedeni na odvratna bića. Zbog ovoga je čoveku veoma teško i zastrašujuće da pokaže svoja
prava osećanja.Učili su vas da budete licemer.
Licemerje se isplati, a ono što je isplativo je i vredno.
Oni kažu da je iskrenost najbolja politika – ali zapamtite,
najbolja „politika“. Čak je iskrenost postala samo politika,
jer se isplati. A šta ako nije isplativa? Onda je neiskrenost najbolja politika. Sve zavisi od toga šta uspeva, šta
se isplati, uz pomoć čega ćete se obogatiti ili steći veći
ugled, šta će vam doneti najveću udobnost, sigurnost,
šta će vam najviše nahraniti ego – to je najbolja politika.
To može biti iskrenost, a može biti i neiskrenost; šta god
da je u pitanju, koristite to kao sredstvo – i tu nije kraj.
Religija je takođe postala dobra politika. Ona predstavlja neku vrstu osiguranja za drugi svet. Pripremate se
za drugi svet tako što ćete biti moralni, odlaziti u crkvu,
davati prilog za siromašne. Vi otvarate bankarski račun u
raju, tako da će vas kada stignete tamo primiti s velikom
radošću, a anđeli će uzvikivati: „Aleluja!“, igraće i svirati na
svojim harfama. Koliko ćete tamo imati na bankovnom
računu zavisi od toga koliko moralnih dela ste učinili. I
religija je postala biznis, dok se vaša realnost potiskuje.
Ljudi koji sve potiskuju su veoma cenjeni. Njih nazivate svecima; a oni su zapravo šizofreničari. Oni treba
da idu na lečenje. Njima je potrebna terapija, a vi im se
divite! Od stotine svetaca, čak i ako bi se za jednog ispostavilo da je pravi svetac, to bi bilo čudo. Devedeset
devet njih su prevaranti, samo se pretvaraju, varaju. Ali ja
ne kažem da oni pokušavaju vas da zavaraju; oni i sebe
zavaravaju. Oni su ljudi koji potiskuju osećanja.
Poznavao sam mnoge mahatme u Indiji, koje su mase
poštovale kao nikoga. Bio sam veoma blizak sa tim ljudima, i oni su mi otvorili svoja srca. Oni su ružniji nego bilo
koji običan čovek.
U prošlosti sam posećivao zatvorenike sa željom da
ih naučim kako da meditiraju, i na početku sam bio iznenađen kako zatvorenici – čak i oni osuđeni na doživotnu
robiju – poseduju veću nevinost od vaših svetaca, kako
su mnogo bolji ljudi od vaših svetaca, jednostavniji, kako
poseduju veću naivnost. Vaši sveci su promišljeni, mudri.
Vaši sveci poseduju samo jedan kvalitet, a to je da su
sposobni da potisnu svoje pravo ja. Oni stalno potiskuju
svoju ličnost, i normalno je da dolazi do njenog razdvajanja. Oni zatim vode dva stila života: jedan život vode u
javnosti, drugi iza zatvorenih vrata; jedan život vode kao
predstavu, a drugi – pravi – ne pokazuju nikome. Oni se
čak i sami plaše da ga sagledaju.
Isti slučaj je i sa vama, samo u manjoj meri, naravno,
jer vi niste svetac. Vaša bolest još uvek nije neizlečiva;
10 |
može se izlečiti. Još uvek nije prešla u akutno stanje, nije
postala hronična. Vaša bolest je kao uobičajena prehlada; lako može nestati.
Ali svi su zaraženi tim takozvanim svecima, koji su
zapravo ludi ljudi. Oni su potisnuli svoju potrebu za seksom, potisnuli su svoju pohlepu, svoj bes, i zato kuvaju
u sebi. Njihov unutrašnji život je košmar. Tu nema mira,
nema tišine. Svi njihovi osmesi su veštački.
Hinduistički spisi su puni priča o tome da kad god se
neki veliki svetac približi prosvetljenju, bogovi mu pošalju
lepe žene da ga iskušaju. Još uvek nisam uspeo da otkrijem
zašto bi bogovi želeli da iskušaju ove mučenike. Ako neko
živi asketskim životom, posti godinama, potiskuje svoju ličnost, dubi na glavi, muči sebe... on nije učinio ništa nažao
bilo kome osim sebi. Zašto bi bogovi želeli da ga iskušaju?
Trebali bi, u stvari, da mu pomognu! Ali oni šalju lepe žene,
nage, koje igraju oko njega i ponašaju se opsceno pred tim
mučenikom. On naravno postaje žrtva, biva zaveden, i gubi
naklonost – kao da su se bogovi urotili protiv onih koji su
blizu prosvetljenja. Ovo je smešno! Bogovi bi trebalo da pomognu, ali umesto toga čine sve da čovek ne uspe.
Te priče, međutim, ne treba shvatati bukvalno; one su
simbol, metafora, i imaju svoje značenje. Da se Sigmund
Frojd susreo sa tim pričama, silno bi uživao u njima. Za
njega bi one predstavljale blago, podržale bi njegovu
teoriju psihoanalize kao nijedan drugi primer.
Niko se nije ni pojavljivao; to su bile projekcije ljudi
koji potiskuju svoje ja. To su bile njihove želje, potisnute
želje; želje koje su bile potisnute toliko dugo da su sada
postale neverovatno moćne, te su ovi ljudi čak i otvorenih očiju sanjali.
U Indiji uče svece da ako žena sedi na nekom mestu oni ne sedaju neko vreme na to isto mesto nakon
što žena ode, jer ono emituje opasne vibracije. Vidite li
koliko je sve to suludo? I oni uče čovečanstvo nečemu.
Ovi ljudi su učinili da se plašite svojih osećanja – jer ne
možete da ih prihvatite. Vi svoja osećanja odbacujete, i
odatle potiče strah.
Prihvatite ih. Nema ničeg lošeg u vašim osećanjima,
niti sa vama nešto nije u redu! Ono što vam je potrebno
nisu potiskivanje i uništavanje, vi morate naučiti šta je
to umetnost uspostavljanja harmonije u svojoj energiji.
Morate postati orkestar. Tako je, ako ne znate da svirate
muzičke instrumente, proizvešćete buku, izludećete svoje komšije. Ali ako poznajete umetnost sviranja, možete
stvarati divnu muziku, možete stvarati uzvišenu muziku.
Možete doneti nešto što nije sa ovog sveta.
Život je takođe jedan divan instrument. Morate naučiti kako da ga svirate. Ništa ne treba da bude pokidano,
uništeno, potisnuto, odbačeno. Sve što vam je postojanje
dalo je lepo. Ako niste u stanju da to lepo iskoristite, to
samo govori da još niste dovoljno ovladali umetnošću. Svi
smo svoj život uzeli zdravo za gotovo, i tu je greška. Nama
je samo pružena mogućnost. Dat nam je samo potencijal
za život; a mi moramo da naučimo kako da ga ostvarimo.
Zakoračite na svoj PUT PROMENE!
Od 24. oktobra konačno i u Beogradu!
NOVA i revolucionarna metoda ličnog razvoja namenjena svima koji
žele da unaprede svoje zdravlje i zauvek se oslobode viška kilograma
Radionica ‘’Promenite misli-IZGUBITE KILOGRAME’’
-Svesni pristup mršavljenjuGotovo da ne postoji odrasla osoba na planeti koja se nije bar
jednom pogledala u ogledalo i poželela da izgleda drugačije. A
jedan od najčešćih uzroka nezadovoljstva sobom jeste višak kilograma. Tada na scenu stupaju razne dijete, iscrpljujuće vežbe, odricanja od hrane, ispijanje šejkova i raznih «čudotvornih napitaka
ili gutanje tableta koje će nas «trajno» rešiti problema. Međutim,
koliko god brze i naizgled efektne bile razne dijete, posle izvesnog
vremena kilogrami se vraćaju i mi opet zapadamo u svoj krug patnje, očaja, malodušnosti i nezadovoljstva.
Ovaj jedinstveni program mršavljenja će vas upravo naučiti
mentalnim veštinama koje su vam potrebne za trajno postizanje
ali i održavanje vaše idealne težine, dobrog zdravlja i sveukupnog
blagostanja.
Uzmite stvar u svoje ruke i dosegnite konačno svoju idealnu
i vitku liniju! Zavolite svoje telo i oslobodite se zauvek ‘’loše’’
slike koju imate o sebi i svom telu!
Prvi korak na putu ka postizanju trajnog uspeha i konačnog
zadovoljstva po pitanju sebe i svog izgleda dolazi kad pored težine koje je izgubilo naše telo, isto tako oslobodimo i svoj um i
svoja osećanja od težine koja ih pritiska. Naš um, telo i emocije su
u neraskidivoj vezi i nikada ne idu jedni bez drugih. Da bismo se
oslobodili viška kilograma važno je da pokažemo spremnost da
se oslobodimo i svih starih načina razmišljanja koji su nas doveli
u situaciju da oko sebe postavimo zid, štit sačinjen od kilograma,
koji će nas štititi od daljih povreda koje smo kroz život svesno ili
nesvesno zadobijali. Vreme je da se vratite sebi, da se setite istine
koja kaže da ste divni, lepi i čudesni i da lagano ali sigurno krenete na svoj novi put - put do svoje savršene figure i put do svog
unutrašnjeg mira. Tu ćete otkriti lepotu svoje duše i shvatićete da
možete biti upravo onakvi kakvi želite da budete.
Naučite mentalne veštine za uspešno i trajno mršavljenje
Setite se, mi svi u sebi već posedujemo svoju savršenu figuru.
Potrebno je samo da skinemo razne slojeve uverenja, stavova, navika i obrazaca koje smo godinama skupljali i taložili, da ih se oslobodimo i zamenimo novim, kako bismo dospeli do sebe i konačno
postali zadovoljni sobom i onim što vidimo u ogledalu.
Kad promenimo misli promenićemo i život! I to je tako!
Aleksandra Ubović, HYL trener
Više o samom programu možete pročitati na našem sajtu
www.putpromene.com
www.leo.rs | 11
Elen Ričardson
FLiP-FLOP
klub
T r i n a j b o l j e d ru g
arice i j
!
o
t
e
e d n o lu d o l
Eli, Taša i Sijera doživele su brodolom! Zbog oluje im je propala potraga za kitovima i sada su ostale BEZ
IGDE IČEGA – jedino društvo im je pas Modžo, a jedina hrana čokoladni kolač! Niko ne zna gde su, a vreme
im izmiče. Hoće li devojčice provesti noć pod zvezdama na NAPUŠTENOM OSTRVU?
„Šta mi vredi da postanem slavna kad moram da
ustanem u pet ujutro“, gunđala je Sijera zevajući i drhteći na hladnom jutarnjem povetarcu. „Nisam sigurna
ni da li želim ovakvu sliku u novinama!“ Pokušavala je
da navuče ronilačko odelo, koje je bilo toliko malo da
bi jedva odgovaralo Taši, i žalosno je pogledala svoja
stopala u patikama za ronjenje. Nimalo ne podsećaju
na njen stil. Više bi joj odgovarale japanke sa šljokicama.
Eli se saosećajno nasmešila i snažno zgrabila drugaricu
za ruku da bi sustigle Tašu. „Hajde! Nikad je nećemo stići!“
„Moraš da ustaneš u zoru ako hoćeš da vidiš kitove!“
Taša je jurila plažom ispred njih. „Nadam se da su
glasine tačne i da ćemo stvarno videti kljunaste kitove!
Veoma se retko viđaju u vodama na jugu!“
„Samo treba da osvojimo nagradu u Novostima Nedeljnog ostrva tako što ćemo da budemo prve koje će ih
fotografisati“, nastavila je Eli.
12 |
„Daću sve od sebe“, Taša je potapšala vodootporni
foto-aparat oko svog vrata.
„Jedino me brine naša fotografija!“, promrmljala je
Sijera.
„Ne brini“, okrenula se Taša da joj uputi nestašan
osmeh, „novinari će dovesti frizera, šminkera i nekoga
da nam uradi manikir!“
„Stvarno?!“, Sijerino lice se oraspoložilo, ali odmah
zatim ponovo se snuždilo. „Uh, zamalo da ti poverujem!
Dobro, hajde prvo da nađemo kitove pa ću onda početi
da se nerviram, važi?“
„Važi!“, Eli je bila toliko uzbuđena da je imala utisak da
će eksplodirati svakog časa.
Pustila je Sijerinu ruku i radosno zagazila morsku travu u plićaku. Osećala se kao prekaljeni mornar u odelu
koje joj je Taša pozajmila. Danas će isploviti iz luke i otići
na otvoreno more. U stomaku su joj se komešali leptirići
od same pomisli na to.
Eli je skinula svoj ranac s leđa. Pošto je žurila da se
nađe s drugaricama, nije ga zatvorila kako treba. Dok se
borila da zakopča rajsferšlus, ranac joj je iskliznuo iz ruku
i sve se iz njega prosulo.
„Pazi, natrunićeš nam sendviče peskom!“, Sijera je
čučnula da joj pomogne u prepakivanju. Podigla je knjigu. „Šta ti je ovo?!“
„Knjiga?“, viknula je Taša. „Modžo nije brod za krstarenje, znaš. Nema ležaljki i društvenih igara!“
„Nema skupih restorana ni obroka od pet jela“, žalosno je uzdahnula Sijera dok je mazila stomak. „Umirem
od gladi!“
„Trebalo je da doručkuješ“, rekla je Taša.
„Jesam, ali uvek ogladnim od morskog vazduha!“
„Tebi ne treba povod da ogladniš“, Eli je očajnički odmahnula glavom. „Trebalo bi da postaneš kuvarica.“
„Odlična ideja!“ Sijerine oči su zablistale. „I da imam
svoju kuvarsku emisiju!“ Mahnula je nevidljivom kamermanu, a zatim pružila Eli knjigu.
„Donela sam knjigu da vam pokažem“, objasnila je
Eli. „To su morske avanture Edit Baltimor. Tetka kaže da
je Edit živela na Nedeljnom ostrvu.“
„Koja je to knjiga?“, Taša je pružila ruku da je uzme.
Jutarnje sunce bilo je na istočnoj strani mora, a plima
je isprala glavnu luku Nedeljnog ostrva. Jedrilica je bila
privezana za obalu, ljuljuškao ju je povetarac s kopna, a
galebovi su im leteli nad glavama i kliktali. Osim malih
čamaca nasukanih na pesku i jata ptica močvarica koje
su plutale po talasima, nije bilo nikoga. Modžo, Tašin graničarski terijer, ugledao je ptice i dao se u trk za njima po
vlažnom pesku. Uz lepet krila ptice su odletele na neko
drugo mesto gde nema pasa.
„Tajna Ostrva zvončića. To mi je jedna od omiljenih.
Imam sve njene knjige. Bavila se ekologijom mora mnogo pre nego što je to postalo moderno i bila je prvoklasan
mornar.“ Taša je zastala. „Jesi li znala da se baš bila vraćala na
Nedeljno ostrvo nakon što je sama oplovila Atlantski okean
kad je nestala? Nikad nisu našli ni nju ni njenu jahtu.“
„Tužno“, zadrhtala je Sijera. „Misteriozno. Pitam se šta
joj se desilo. Možda je još nasukana na nekom napuštenom ostrvu.“
„Dosad bi već bila prestara“, rekla je Eli. Pokušala je
da zamisli kako bi joj bilo da je potpuno sama na otvorenom moru. Edit Baltimor je sigurno bila veoma hrabra.
Eli je zastala da ih pogleda. Sve miriše na more i na
svežinu. Kakvo jutro za avanturu!
Taša je otvorila knjigu i pogledala sliku autorke. „Jednog dana i ja ću sama oploviti svet.“
„Već sam viđala manje usane, ali nikad ranije nisam
srela kljunaste kitove. Bilo bi super kad bismo videli bar
jednog“, rekla je Taša čežnjivim glasom. Eli je znala da je
Taša oblepila svoju sobu i kućicu na drvetu fotografijama
kitova i delfina. Danas je očigledno veoma poseban dan
za nju.
„E sad znam da si luda“, Sijera je napravila grimasu.
„Da nemaš s kim ni reč da progovoriš danima? Bez toplog tuša? Bljak!“ Uzela je knjigu od Taše i prelistala je.
„Izgleda dobro. Mogu li da je pozajmim kad je pročitaš?“
Taša je zviznula Modžu da dođe kad su se približile
malom plavom čamcu nazvanom Modžo. Pas je dotrčao
mašući repom. „Dobar pas“, potapšala ga je Taša i ubacila
ranac u čamac. „Dajte mi svoje stvari.“ Okrenula se prema
njima i zabezeknuto pogledala Sijeru, koja je preko ronilačkog odela nosila ogromnu roze torbu. „Zašto si ponela
to?“, Taša se zagrcnula od smeha.
„Ovde imam gomilu važnih stvari“, odgovorila je Sijera grleći torbu. „Moram da ih ponesem sa sobom.“
„Naravno“, složila se Eli. „Glavne junakinje su tri devojčice. Pitala sam se nešto. Da li je previše uvrnuto ili je
možda pisala o našim majkama? Bile su na ostrvu otprilike u isto vreme kad i ona. Bilo bi super da su inspirisale
Edit Baltimor za tu knjigu!“
Eli se setila fotografije koju su našle u Tašinom potkrovlju. Na njoj su prikazane njihove mame kad su bile
na Nedeljnom ostrvu još dok su bile devojčice. I one su
bile najbolje drugarice. Eli je uramila kopiju te fotografije
i okačila je u svojoj sobi u tetka-Dininoj kući. To joj je
najdragoceniji predmet broj dva.
www.leo.rs | 13
Dodirnula je srebrni lančić na kome je visio privezak.
Zavukla ga je ispod ronilačkog odela da ga ne izgubi. Sve
tri devojčice nasledile su amajlije prijateljstva od svojih
majki i zaklele su se da ih nikad neće skinuti. Tašina amajlija bila je zakačena za ronilačko odelo, a Sijerin privezak
visio je na jednoj od mnogobrojnih narukvica koje su joj
zveckale oko zgloba.
Sijerine oči blistale su od uzbuđenja. „Kladim se da si
u pravu! Naše mame su skrivale da su slavne!“
jedro, a onda se smestila kraj kormila. „Ukrcajte se i podignite glavno jedro, prvi oficiru Eli!“
Sijera je držala čamac dok se Eli prebacivala preko
ivice čamca. Našla je uže kojim se podiže i spušta veliko
jedro. Povukla ga je obema rukama, kao što ju je Taša
učila. Glavno jedro polako se razvilo i zavijorilo se na povetarcu. Kad se potpuno razmotalo, Sijera je osigurala
uže i sela. Srce joj je lupalo od uzbuđenja kad je vetar
ispunio jedro i čamac počeo da klizi po vodi.
„Ako i mi hoćemo da se proslavimo, moramo krenuti
u čamac da nas neko ne bi preduhitrio!“, prekinula ih je
Taša. „Moramo prve da ih vidimo, jeste li zaboravile?!“
Sijera se brzo prebacila unutra. „Ne možete da odete
bez mene!“
Eli je ubacila knjigu u ranac, zatvorila rajsferšlus i pružila ga Taši da ga ubaci u prtljažnik zaštićen od vode.
Sijera je brzo razvila malo prednje jedro, koje se poput balona naduvalo ispred jarbola. Jedrilica je ubrzala
ljuljajući se kao drveni konjić preko talasa koji poskakuju.
Modžo je zaplovio sve dalje od obale.
Zatim je izvadila pojase za spasavanje. „Obavezna
oprema, devojke!“
„Ali... ovo je... narandžasto!“ Sijerine oči razrogačiše se
od užasa. „U narandžastom izgledam kao da mi je koža
zelena!“
„Žao mi je, Sijera“, Taša se svim silama trudila da sakrije osmeh. „Čak i Modžo mora da nosi pojas.“ Čučnula je
da obuče svom graničarskom terijeru pseći pojas za spasavanje. Modžo je cvileo, ali se nije pomerao, očigledno
naviknut na rutinu. „Bezbednost pre svega.“
„Valjda“, tužno je rekla Sijera dok je navlačila pojas za
spasavanje. „Pa dobro, bar imam roze mišiće.“
„Mišiće?!“, začudila se Eli. Taša je buljila u Sijeru otvorenih usta.
„Naravno“, odlučno se branila Sijera. „Neophodan
detalj za damu koja kreće na jedrenje.“ Izvukla je drečavoroze mišiće iz džepa ronilačkog odela i napumpala ih.
Kad je završila, provukla je ruke kroz njih i zauzela pozu
kao takmičari u bildovanju. „Šta kažete?“
Eli se kikotala. Taša je već vrištala od smeha.
Sijera se nasmešila. „Dobro, samo se vi smejte, ali mišići mi pomažu da se osećam sigurnije u ovom malom
čamcu na otvorenom moru.“
„Super ti stoje, Sijera!“ Eli je odlučila da prećuti kako
kombinacija fluorescentnih roze mišića i narandžastog
pojasa za spasavanje deluje na oči.
„Hajde“, požurivala ih je Taša. „Ukrcajmo Modža pre
nego što se ostali probude i slikaju kitove pre nas.“
Kad je čuo svoje ime, Modžo je naćulio uši i zalajao.
„Svi psi na palubu!“, Taša je ubacila Modža u čamac,
gde je sedeo savršeno mirno, kao i svaki vrsno obučeni
mornar.
Taša je podigla prednji kraj prikolice na dva točka i
pogurala čamac prema moru. Čim je do kolena zagazila
u vodu, otkačila je vezove i čamac je skliznuo s prikolice.
Umirila je čamac dok su Sijera i Eli gurale prikolicu prema
plaži. Zatim su ga porinule i držale sve dok se Taša nije
ukrcala. Stala je na sredinu, odvezala konopce i razapela
14 |
„Podignite prednje jedro, drugi oficiru, Sijera!“
Eli je sela na zadnju klupu, Sijera preko puta nje
i obe su se čvrsto uhvatile za ivicu čamca. Taša ih je
usmeravala prema uzburkanoj vodi na početku luke.
Jedrilica je sekla talase komešajući se gore-dole.
Modžo je jurio prema otvorenom moru. Potraga za
kitovima je počela!
Vetar je počinjao da duva sve jače dok su napuštale
sigurnost luke. Eli je osetila kako joj se utroba prevrće
kad se brodić podigao, zaljuljao i spustio nošen velikim
talasom. Osećala se kao da je na rolerkosteru. Kapetan
Taša nije skidala veseli osmeh s lica. Modžo je trčkarao
s kraja na kraj čamca i oduševljeno mahao repom priželjkujući da ga Eli i Sijera počeškaju iza uha. Sijera se
držala za ivicu čamca čak i dok je mazila psića. Ten joj
je bio zelenkast – da li zato što joj je bilo muka ili zbog
narandžaste boje pojasa za spasavanje?
Eli se opustila. Uživala je dok joj vetar duva u lice i
šiba kosu. Prizor je bio predivan: svuda oko njih more se
kovitla i preliva u svim nijansama plave i zelene. Modžo
je skretao na zapad, prema grupi nenaseljenih ostrva u
daljini: podsećala su na dine koje se izdižu iz vode. Liče
na leđa morskih čudovišta, pomislila je Eli.
„Tamo idemo“, rekla je Taša gledajući Eli. „Tu grupu
čine tri ostrva.“
„Kako se zovu?“, Sijera je izvukla velike brendirane
naočare s ružičastim staklima iz svoje torbe. Brzo ih je
stavila i pogledala prema ostrvima.
„Zovu ih Zapadna ostrva“, povikala je Taša iz petnih
žila da bi nadjačala huk talasa.
Eli je primetila dugačak niz stena koje vire iz mora
na pola puta između čamca i Zapadnih ostrva. Talasi
su se obrušavali na stene i prskali belu penu u vazduh.
Pre nego što su prišle stenama pretećeg izgleda, Taša je
okrenula kormilo i Modžo je skrenuo udesno izbegavši
opasnost.
„Taj red stena zove se Đavolovi zubi“, dodala je Taša.
„Uništile su mnoge brodove. I dalje su opasne kad je
magla ili za vreme oluje. Često ćete videti foke kako se
sunčaju na njima. Turisti dolaze čamcima da ih vide.“
biti najbolja! Hajde da ih vidimo! Imaš dvogled u prtljažniku“, Taša je rekla Eli.
Eli je ugledala nekoliko jata kormorana kako stoje na
razuđenom kamenju, šire krila i podižu glave prema suncu. Liče na praistorijske ptice, pomislila je Eli. Ili na leteće
dinosauruse.
„Šta tražim?“, pitala je dok je dvogled kačila oko vrata.
Sunce je pržilo. Vetar je šibao u naletima. Pucketanje
lađe i krici kormorana zaglušili su Eli. Na vidiku nije bilo
nijednog broda. Mogli su otploviti hiljadama godina u
prošlost. Ta pomisao naterala je Eli da se naježi od oduševljenja.
„Đavolovi zubi“, povikala je Sijera. „Kako divno, ali i
strašno! Zašto su dali ime stenama, a ne ostrvima koje
te stene čuvaju? Zapadna ostrva – zvuči dosadno. Predlažem da ih nazovemo po nama. Tri ostrva – tri devojke.
Pošto je to moja ideja, prva biram ostrvo!“
Kad je čamac prošao pored poslednje stene i približio
se ostrvu, Sijera je pokazala prstom prema njemu. „Sviđa
mi se ovo ostrvo! Ima malu peščanu plažu. Da ima palmu, bilo bi to savršeno malo rajsko ostrvo.“
„Krstimo te imenom Sijerino ostrvo! Ura!“, povikala je
Eli i mahnula ostrvu. „A veliko ostrvo pored treba da se
zove po Taši!“
„Zašto?“, podozrivo ju je pogledala Taša. „Hoćeš da
kažeš da sam debela?!“
„Ne, nego zato što celo ostrvo liči na jedrilicu – ima tu
trougaonu stenu u sredini koja podseća na jedro.“
„Hej, super ideja“, Taša se ozarila od oduševljenja. „Nikad mi to nije palo na pamet. U pravu si, treba da se zove
Ostrvo jedrilica!“
„Ne“, pobunila se Sijera. „Tašino ostrvo. Tri devojke, tri
ostrva, sećaš se?“
Taša je samo slegla ramenima, ali blistala je od zadovoljstva.
„Dakle, najdalje je Elino ostrvo. Malo parče kopna
obavijeno misterijom“, Sijera je nagnula glavu na stranu.
„Je l’ ti se sviđa, Eli?“
Eli se nasmejala. „Naravno, zašto da ne?“
„Kasnije ćemo obići Elino ostrvo“, dodala je Taša. „Prvo
idemo do mog ostrva. Usidrićemo se u malom zalivu na
severnoj strani i popećemo se na stenu. Odatle se pruža najbolji pogled na severni deo mora. Ako su ti kitovi
ovde, trebalo bi da ih vidimo. Najverovatnije će ostati na
ovoj strani Nedeljnog ostrva jer je najbliža Atlantskom
okeanu.“ Odmahnula je glavom, a glas joj je postao čežnjiv. „Stvarno bih volela da ih vidim. Kljunasti kitovi su
divni, liče na džinovske delfine.“
„Možda imaš dobar aparat, ali kladim se da će moja
fotografija biti bolja od tvoje“, Sijera je škljocnula mobilnim telefonom.
„Prihvatam opkladu, Sijera“, odgovorila je Taša. „Kladim se u duplu porciju pomfrita da će moja fotografija
„Kitovi udišu vazduh“, objasnila je Taša. „Oni su sisari,
a ne ribe.“ Eli je primetila da se Taša sva ozarila dok je
pričala o kitovima.
„Mogu dugo da zadrže dah, a kad izrone, izbacuju
tanak mlaz vode iz rupe na gornjem delu glave. Kao fontana.“ Taša napravi graciozan pokret rukom da im to dočara. „Potražite taj mlaz vode ili njihova leđa dok iskaču
iz talasa. Hej, Sijera“, nastavila je Taša, „ispod tvoje klupe
je oprema za gnjuranje – disaljke i maske.“
„Gnjuranje?!“, Sijera je počela da pretura po platnenoj
torbi i izvukla tri maske s disaljkama držeći ih podalje od
sebe, kao da smrde.
„Ovo je neprihvatljivo! Ne pada mi na pamet da uđem
u vodu s kitovima!“
Taša se nasmejala. „Kitovi ne jedu ljude. Ponela sam
maske zato što u se plićaku Elinog ostrva nalazi mali kanjon. Htela sam da ga istražimo nakon što vidimo kitove,
ako budemo imale vremena.“
„Više bih volela da nađemo blago zakopano na mom
ostrvu“, umešala se Sijera. „Kovčeg pun zlata i dragog kamenja. Onda bismo postale bogate i slavne!“ ubacila je
maske i disaljke u svoju torbu.
Eli se nasmejala. Ta torba je bez dna. Proučavala je
more kroz dvogled. Upravo su se približavale Sijerinom
ostrvu. Vetar je sve jače duvao. Trougaono glavno jedro
pravilo je buku koja podseća na rafalnu paljbu. Jedrilica
je letela kroz vodu, poskakivala preko talasa. Posle pet
minuta brze plovidbe Sijera je uzdahnula kao da joj je
muka, ali Eli je bila previše zauzeta potragom za kitovima
da bi to primetila.
„Spusti prednje jedro, Sijera“, komandovala je Taša.
Ton njenog glasa naterao je Eli da spusti dvogled i pogleda u kapetana. Taša se namrštila kad je pogledala u nebo.
„Nadam se da neće pasti kiša“, rekla je. „Meteorolozi su
najavili lepo vreme za danas.“
Eli je pogledom potražila Sijeru spremna da joj ponudi pomoć, ali Sijera je već bila zauzeta konopcima.
Modžo je usporio nošen samo glavnim jedrom, a Eli
se ponovo koncentrisala na potragu za kitovima. Učinilo joj se da vidi kita ispod površine, ali bile su to samo
morske trave i senke oblaka koji su se nadvijali iznad
njih. „Mlaz vode! Videla sam mlaz!“ Ugledala je jasan
beli mlaz.
„Gde? Daj da vidim!“, skočila je Sijera i kleknula pored
Eli. Nagnula se preko ivice čamca držeći mobilni telefon,
spremna za fotografisanje.
„Sijera!“, povikala je Taša. „Sedi!“ Prekasno. Sa zadnje
strane preklopio ih je ogroman talas. Jedrilica se nagnula
na stranu i začuo se samo Sijerin vrisak kad je izgubila
ravnotežu...
www.leo.rs | 15
SRPSKE NARODNE LIRSKE PESME
PRIREDILI
dr Simeon marinković i Slavica marković
ILuStROvALA
mirjana Živković
Kada su se srpske narodne lirske pesme pojavile u vukovom
izdanju 1815. godine u Evropi, njihovu lepotu među prvima
zapazili su Jakob Grim i Gete. u svojim prikazima upoređivali su ih s mirisom ruže i Solomonovom „Pesmom nad pesmama“. Pesnik Adam Mickijevič isticao je to da „nema ničeg privlačnijeg od stila tih pesama“, te da je to „vrhunac savršenstva
koji je mogao da dosegne slovenski stil“. A vuk je govorio da
je u njima „najdragocenija čistota i sladost našega jezika“.
Nešto kasnije vasko Popa, koji je inače izrastao iz ove poezije u pesnika svetskih razmera, zaključio je da „možemo
samo da se ponosimo poetskim blagom svoga naroda“, „da
nas to blago sjedinjuje s čitavim svetom“ i da „na dnu svake
reči naziremo čudotvorne ključeve koji otvaraju tajanstvene
kapije lepote, one lepote koju stvara čovek da bi njome pobedio rugobu, vreme i smrt“.
u želji da savremenim čitaocima približi vrednosti narodne
lirike, izdavačka kuća „Kreativni centar“ priredila je i objavila
na posebno zanimljiv način „Srpske narodne lirske pesme“,
u recenziji profesora Boška Suvajdžića. Pesme su svrstane u
osamnaest tematskih grupa: ljubavne, porodične, svatovske, pesme o radu i dr. Osim izabranih 506 pesama iz
raznih krajeva u kojima Srbi žive, uz pesme su data objašnjenja simboličnih značenja bića, predmeta i pojava o
kojima se govori: cvetova ruža, nevena, sminja, božura, ljubičice i drugih, zatim jele, bora, višnje, jabuke, dunje,
jasena, onda značenje jelena, košute, sokola, sunca, meseca, vode, vila i mnogih drugih. Pored toga, ilustrovana su i objašnjenja obreda i običaja u kojima su pesme izvođene – svadbe, dodola, lazarica, koleda, kraljica,
zdravica itd.
Knjigu je ukrašavala, očigledno sa ljubavlju, docent Mirjana Živković svojim crtežima i brojnim prilozima –
fotografijama običaja, obreda, odevnih i drugih predmeta, šara i vezova utkanih na njima, preuzetih najviše iz
zbirki Etnografskog muzeja. Sve to na živopisan način oslikava milje u kojem su se pesme rađale i u kojem su
trajale.
Knjiga sadrži i zapise o ovim pesamama, ocenu njihove estetske, etičke i saznajne vrednosti. u tom cilju
obrazlažu se bogatstvo i snaga osećanja kojima su nadahnute kroz jednostavnost i toplinu melodije, zvučnost,
slikovitost i jedrinu jezika i izraza. Lirske pesme dragoceno su svedočanstvo o svakodnevnom životu našeg
naroda i ističu visoke moralne i životne vrednosti za koje se zalažu: ljubav, rad, lepotu, optimizam, mudrost,
saosećanje, skromnost, solidarnost; nasuprot tome, osuđuju zlo, nečoveštvo, nepravdu, ropski rad, ropsku pokornost. Knjiga sadrži i naučnu aparaturu koja će pomoći istraživačima iz ove oblasti u daljem radu.
Na kraju ove lepe i bogato ilustrovane knjige urednički tim koji su predvodili dr Simeon Marinković i Slavica
Marković zaključuje da srpske narodne lirske pesme predstavljaju dragoceno jezičko blago koje je vekovima
stvarala narodna duša, i to baš onako kako i sama pesma kaže: „kroz trepke reči sejala, suzama zamesila, na grudima razvijala i dušom ispekla, pa je to lepota koja će kroz vekove sijati dok je ovog naroda i njegovog jezika“.
OvO JE KNJIGA tRAJNE vREDNOStI I NEOPhODAN JE DEO SvAKE KućNE BIBLIOtEKE.
16 |
PORODICA
NAPISALA
jaSminka Petrović
ILuStROvAO
dobroSav bob Živković
Dok budete čitali ovu knjigu, imaćete osećaj da
stojite ispred ogledala, rame uz rame sa svojim
najrođenijima. Biće tu smejanja i plakanja, povremeno će vam se dizati kosa na glavi, a računajte
i na to da će vam se želudac prevrnuti nekoliko
puta. uostalom, znate i sami kakva su ogledala
– sve vam sruče u lice, i to BEZ DLAKE NA JEZIKu. Ali samo polako i opušteno! Na kraju sve
dođe na svoje mesto, pa čak i rodbinski odnosi.
verujte nam! Eh, šta smo mi sve preturili preko
glave sa svojima, a evo, sad smo im čak i knjigu
posvetili.
O tipovima porodica, porodičnim odnosima,
o porodičnim okupljanjima kojima smo tradicionalno verni, ali i o nekim zaboravljenim porodičnim ritualima, iskreno i bez dlake na jeziku, piše
Jasminka Petrović. Prepoznatljiv autorkin ton,
pun prisnosti i razumevanja, ali i prisutna samoironija i nemilosrdno seciranje date teme praćeni
su i ovog puta ilustracijama Dobrosava Boba Živkovića. Naglašeni karakteri i oživljene situacije, začinjene komentarima ilustratora, igranje i nadigravanje
teksta i slike rezultirali su specifičnom nadogradnjom same teme. Čitaoci su dobili knjigu kojoj će se vraćati i iznova je „čitati“ i učitavati nove sadržaje u nju, a poster koji ide kao dodatak pružiće im mogućnost
da se zabave uz igricu Rođače, ne ljuti se.
Nova dizajnerska rešenja osvežila su ediciju, dala joj posebnu dinamiku i moderan ton. Prožeta uticajima savremenog doba, parodijom na marketinške i reklamne poruke kojima nas mediji svakodnevno
bombarduju, ova knjiga predstavlja i svojevrstan sociološki i kulturološki uvid u stvarnost koja nas okružuje. Ovo svojevrsno ogledalo u kojem se ogledamo i vidimo sve svoje mane svakako će nas naterati da
se nasmejemo, ali će nam i pružiti – iako pomalo iskrivljen – osmeh pun razumevanja.
Knjige iz edicije Bez dlake na jeziku, zabavne i na prvi pogled ne tako zahtevne i stroge, imaju jedan vrlo
ozbiljan zadatak, a to je da nas podstaknu na preispitivanje i menjanje odnosa prema temama kojima se
bave. uspeh tih knjiga kod širokog kruga čitalaca – kako kod nas, tako i u svetu – još jednom potvrđuje
univerzalnost ovih tema, kao i moć i uticaj humora da menja našu svakodnevicu i čini je lepšom.
www.leo.rs | 17
I VREMENSKI TVISTER
DŽENI NIMO
U Čarlijevoj drugoj avanturi, zahuktavaju se dogodovštine u Blurovoj akademiji, školi za decu s neobičnim
talentima – jedan ume da priča sa životinjama, jedan je
hipnotizer, jedan gospodari olujama, jedna devojčica
je iluzionista, jedna može da se pretvori u pticu i leti, a
Čarli, naravno, može da putuje u fotografije i slike. Dok
se među nekom decom brzo rađa prijateljstvo, druga su
netrpeljiva i ohola, tako da u akademiji vladaju sukobi
između dva tabora obdarenih. U tim čarkama oni često
koriste svoje specifične moći jedni protiv drugih, međutim, nekada sve može da ode predaleko.
Trka da dođe do Tankreda je sada bila još kritičnija. Ako
Manfred prvi stigne do njega, verovatno će ga hipnotisati, i to
ne samo na nekoliko minuta. Možda će iznenaditi Tankreda
i, pre nego što bi se osvestio, bio bi izgubljen – zaspao bi kao
što je spavala i Ema Toli. Njen san je trajao osam godina.
Kada je Čarli ušao u predvorje, mogao je da vidi Manfreda i Ejsu kako stoje pribijeni uz komade nameštaja.
Drška hrastove komode iznenada otpade u Ejsinoj ruci, i
on skliznu preko poda uz iznenađeni uzvik. Manfred je bio
uspešniji. Njegove ruke su bile obmotane oko stuba na dnu
spiralnih stepenica.
Čarli nije znao kako da izbegne da ne odleti u zid. Tankredova gnevna energija ispunjavala je svaki prostor u
18 |
predvorju. Stolice su se rušile kao šibice. Kada je podigao
glavu, video je Tankreda kako stoji ispred ogromnih vrata
koja su vodila u spoljašnji svet. Njegova plava kosa bila je
nakostrešena kao kruta, svetlucava četka. Nekoliko metara
iza njega, doktor Blur, presavijen u struku, vikao je u vetar.
„Tankrede Torson, smiri se. Sklanjaj se od tih vrata. Smesta!“
Tankred nije ni obratio pažnju. Glas doktora Blura jedva
da se mogao čuti od sve buke.
Ovoga puta, autorka Dženi Nimo predstavlja nam
misterioznu priču o putovanju kroz vreme. Mladi Henri
Jubim, inače Čarlijev deda-ujak, igrao se klikerima jednog ledenog dana 1916. godine i slučajno se prebacio
u najhladniji dan 2002. kada je pogledao u vremenski
tvister, magičnu kristalnu kuglu nalik klikeru. Idući na čas
i ne sluteći ništa, Čarli će u jednom hodniku sumorne
Blurove akademije nabasati baš na Henrija, svog mladog
dedu, posetioca iz prošlosti – dečak s plavim plaštom
stvoriće se pred njim iz čista mira. To će biti početak njihovih nedaća kao i avantura. Naime, neće proći dugo
vremena dok zla porodica Blur ne nanjuši šta se događa.
Čarli i njegovi drugari na sve načine trudiće se da sakriju
Henrija dok ne pronađu vremenski tvister da bi mu pomogli da se vrati kući, nazad u 1916. godinu.
Irina Vujičić
Nakon knjige Ponoć za Čarlija Bouna, nastavljaju se nesvakidašnje avanture
o neverovatnom dečaku Čarliju Bounu koji ima magične moći.
Pročitajte:
Ponoć za
Čarlija Bouna
Čarli Boun
i vuk iz divljine
Čarli Boun
i plava boa
Čarli Boun
i zamak ogledala
Čarli Boun
i senka bedloka
Komplet Čarli I-IV
Čarli Boun
i skriveni kralj
Čarli Boun
i crveni vitez
Komplet Čarli V-VIII
www.leo.rs | 19
Slagalica života
Vaš vodič za stvaranje ličnog
uspeha i sreće
U
speh je po svojoj prirodi
nešto zbunjujuće i neuhvatljivo, nešto čije će nagrade
spoznati samo malobrojni
koji dosledno rade na tome
da ga ostvare. Da bismo imali više, moramo najpre biti
više i to je suština filozofije
ličnog razvoja, uspeha i sreće.
N
aša lična filozofija je ono
što stvara naš stav. Naš
stav određuje i kvantitet i
kvalitet našeg nivoa aktivnosti.
R
ezultat naših aktivnosti
stvara stil života kojim
mi živimo. Rezultati i stil
života su posledice a naša
lična filozofija, stav i aktivnost su glavni uzroci tih
posledica. Da bismo promenili posledice , moramo
promeniti i uzrok. Međutim,
većina ljudi neguje uzroke.
D
žim Ron nam nudi
ideje i uvide koji čine
jedinstveni glas nade, inspiracije i odgovora za
one koji traže bolji život.
Ključ uspeha i sreće
Ova knjiga je
napisana u svrhu
inspiracije. Sama
činjenica da ste došli
do ove knjige, znači
da ste u procesu
traženje. Možda želite
da promenite nešto u
svom životu, možda
mislite da vredite više,
možda se borite sa
dilemama...
Šta god da Vas je
dovelo do tog trenutka, da zastanete
i istražite odgovore
koje nudi ova knjiga,
znači da ste u potrazi
za odgovorima. Vi ste
jedno od onih srećnih
bića koja su spremna
za neku promenu, a
upravo o tome govori
ova knjiga - o transformaciji života pojedinca iz onoga što
jeste u ono što želi da
postane.
Našim životima neće se
suditi prema stvarima koje
smo započeli, već prema
stvarima koje smo svojim
delovanjem i odlučnošću
uspešno završili.
20 |
D
žim Ron, autor
svetskih bestselera
kao što su “7 strategija za bogatstvo i sreću“,
“Preuzmite odgovornost
nad svojim životom“, “Slagalica života“ u izdanju
Izdavačke kuće Finesa iz
Beograda, nas upozorava
da najveća kočnica našoj
sreći i uspehu, upravo zapuštanje.
N
euspeh je jako suptilna stvar. I neuspeh je
u većini slučajeva rezultat
funkcije zapuštanja.
Svako od nas ima dva izbora u vezi sa onim šta će
učiniti sa svojim životom.
Prvi izbor koji možemo da
donesemo je da budemo
manje nego što nam naši
potencijali dozvoljavaju.
Drugi izbor je da postanemo sve što možemo
biti. Da težimo, stvaramo
i postignemo sve što
možemo. Svi mi imamo
ovaj izbor.
Ova knjiga će vas naučiti
kako da sa lakoćom i
snagom izaberete drugi
izbor za sebe, što će činiti
i vama i ljudima oko vas.
Kako da izgradite stav,
Džim Ron, autor knjige “7 strategija za bogatstvo i sreću“
Svako od nas može da
osmisli svoju životnu sreću.
Taj izuzetni osećaj zvani
sreća može da se pojavi gde
Naučite da budete
srećni sa onim što imate
dok težite onome što
želite.
i kako da postavite više
ciljeve u životu.
N
eka se delovi vaše
slagalice života sastave lagano. Uživajte u
slici tog dovršenog remek-dela koje će biti rezultat vaše nepokolebljive
posvećenosti ovladavanju
osnovnim stvarima.
god mi bili, jer nije ni u
kakvoj vezi sa materijalnim stvarima.
Krajnji rezultat vašeg
života biće određen time
jeste li načinili previše
grešaka u proceni i
ponavljali ih svakoga
dana ili ste posvetili
svoj život malom broju
jednostavnih veština
koje zaista praktikujete
svakoga dana.
M
oramo sebe izazvati
upravo sada sa novim
razmišljanjima i pokrenuti se
prema novim uspesima.
M
oramo
sebi
da
nametnemo novu disciplinu i razvijemo novi stav
koji će motivisati nas i druge.
Lako je ostavriti uspeh i sreću!
A još lakše je - ne ostvariti ih!
www.leo.rs | 21
Robert Lomas
Čovek koji je izumeo dvadeseti vek
Priča o velikom geniju Nikoli Tesli
Ovo je knjiga o velikom srpskom naučniku Nikoli Tesli, koju je napisao engleski profesor univerziteta i
poznavalac Teslinog života i dela i jedan od Teslinih mnogobrojinih poštovalaca, Robert Lomas. Ova knjiga
pretežno razmatra Teslin rad sa aspekta finansijskog menadžmenta i pokazuje kako se Tesla uklapao u surovu sliku
borbe za monopol na tržistu Amerike i sveta u kojoj se bio našao.
U knjizi je ukratko data i istorija ‘nauke o elektricitetu’, put kojim su ljudi kroz istoriju tragali za efikasnim
načinom osvetljenja dok se nije stiglo do Teslinog naizmeničnog sistema prenosa energije, koji se i danas
upotrebljava.
Knjiga sadrži opis života Nikole Tesle od detinjstva, preko školovanja pa do života i rada u Americi, prikazuje
njegova najveća otkrića i njegovu misterioznu smrt. Podaci u knjizi preuzimani su i iz nekih tek od skora dostupnih
izvora informacija, jer je, kao što znamo, Teslin rad po njegovoj smrti učinjen nedostupnim javnosti.
Knjiga je namenjena studentima i široj čitalačkoj publici.
22 |
Marija Montesori
Upijajući
um
U knjizi ”Upijajući um” srećemo uobličen, sažet, celokupan teorijski rad Marije Montesori (sve do njenih poznih
godina). Ona anticipira događaje i razvoj misli u ovoj oblasti za po nekoliko decenija unapred. Zato smatramo ovu
knjigu posebno vrednom baš u sadašnjem trenutku jer nas umnogome ohrabruje a u ponečem i potvrđuje i u
ovom našem vremenu.
Montesorijeva će, na primer, reći: ”...stvarni oblik života poseduje moć da upija u sebe svoje okruženje i da se
transformiše u skladu snjim... Deca počinju da liče na stvari i bića koja vole...” .
”Dečija imena se zaboravljaju”, kaže Marija Montesori, ”ali se ne mogu poništiti ni utisak koji su deca svojim
duhom ostavila na nas, ni ljubav koju su pobudila u nama”.
Marija Montesori je još pre 60 godina razmišljala na sledeći način: ”Kada se dete rodi, njegovi organi nisu
dovršeni...motorni nervi nisu dobili svoj mijelinski omotač... Samim tim telo ostaje pasivno, kao naznačeno u
grubim crtama” . Mi tome dodajemo još i činjenicu da je dete time prepušteno ”na milost i nemilost” inteligenciji
i osećajnosti majke na ”doradu” iskazivanjem njene ljubavi u vidu razumevanja i prikladnog odnosa prema
novorođenčetu. Danas znamo da su sve one oblasti nervnog sistema značajne za ostvarivanje kontakta s drugim,
dakle za ostvarivanja ličnosti u njenom neposrednom odnosu s drugim koji je određuje, rađanjem tek ”naznačene”.
Znamo i to da se razvijaju baš u okviru ostvarivanja toga odnosa u ravni dete-majka-materijalizovani svet stvari
i osoba. Funkcije koje ostvarivani odnos budi istovremeno podstiču i motive (osećajnost i inteligenciju) za
obavljanje tih funkcija (pokreta, kretanja u prostoru, govorenja, opažanja, grljenja, uzimanja-bacanja) i prinos
mijelina i sinaptogenezu kao organske strukture koje su njihov nosilac.
Završavamo ovu skicu prikaza stavova Marije Montesori jednom istinom do koje su mnogi došli nekim svojim
putevima, a čije definisanje prepuštamo rečima autorke knjige ”Upijajući um”: ”Kultura se ne stiče gomilanjem
informacija nego širenjem svesti”.
Raniji školski sistemi su zasipali decu podacima od kojih su ona upamtila ili doživela samo one koji su bili
uspešno prenošeni ili one za koje su imali afinitete. Danas se programi smanjuju, svode na informacije. Škola se sve
manje vidi kao ustanova za vaspitanje, a sve više - samo kao prostor za informisanje. Reč i pojam ”znanje” u oblasti
osnovnog školstva sve manje bivaju bitni u savremenim školskim sistemima. Ovim stavom Marija Montesori nas
opominje da povedemo više brige o kulturi sveta u kome živimo, jer ona je jedini put i merilo zrenja čoveka u
datom trenutku i istoriji uopšte.
Delo Marije Montesori je neophodno radi jasnijeg uvida u oblast mentalnog zdravlja dece i mladih u razvoju, u
metode primarne prevencije i rešavanja nekih sociopatskih i psihopatoloških situacija u psihijatriji razvojnog doba.
Predstavlja metod sasvim osobene majeutike (babinjanja) kojom se budi i izvodi ličnost iz dubine bića deteta, kao
ljudskog bića u razvoju, i to još od najmlađeg uzrasta pa sve do adolescencije. Time se ostvaruje razvoj etičnosti,
osećajnosti, inteligencije, saznajnih funkcija i socijalizacije u celini.
Dragan Ivanović
www.leo.rs | 23
Uskoro novi sajt www.leo.rs
Leo Top lista
1.
Siniša Ubović
PUT PROMENE...
I NEĆE BITI KRAJA ČUDESIMA
2.
Ester i Džeri Hiks
TRAŽI I DOBIĆEŠ
3.
Dr Erik Perl
REKONEKCIJA – Leči druge, leči sebe
4.
Ester i Džeri Hiks
ZAKON PRIVLAČENJA
5.
Lujza Hej
MOĆ JE U VAMA
6.
Lujza Hej
JA TO MOGU – kako da koristite
afirmacije da biste promenili
sopstveni život
7.
Nil Donald Volš
RAZGOVORI S BOGOM 1
8.
Ajrin Torn
Sajmon svetski putnik 1
– Polarna pustolovina
9.
Ester i Džeri Hiks
VRTLOG
10.
DR FRENK DŽ. KINSLOU
Tajna brzog isceljenja
24 |
UKOLIKO ŽELITE DA PRIMATE
NAREDNe BROJEVE LAVOVSKOG
ČASOPISA I OBAVEŠTENJA O NOVIM
IZDANJIMA - REGISTRUJTE SE
Knjige sa našeg sajta možete
kupiti na više načina:
011/375-26-25
011/375-26-26
011/375-26-27
063/517-874
potrebno je da nam u sms poruci
pošaljete sledeće podatke: ime i
prezime, adresu, mesto i poštanski
broj, naziv knjige ili knjiga koje
poručujete i broj komada.
Cena sms poruke se tarifira po
standardnoj ceni sms poruke kod
vašeg operatera.
[email protected]
potrebno je da nam pošaljete
sledeće podatke: Ime i prezime,
adresu, mesto i poštanski broj,
broj mobilnog telefona, naziv
knjige ili knjiga koje poručujete i
broj komada.
www.leo.rs
Leo commerce na:
Prijavite se za
Leo Newsletter
na: www.leo.rs
www.leo.rs | 25
26 |
www.leo.rs | 27
Robert K. Mesi
Katarina
Velika
Portret jedne žene
„Priča o moći, istrajnosti i strasti…
veličanstvena knjiga iz pera majstora pripovedanja.“
The Wall Street Journal
Sofijino detinjstvo
Knez Kristijan August od Anhalt-Cerbsta jedva se raspoznavao u roju nepoznatih, siromašnih plemića kojih
su bili prepuni krajolik i društvo politički iscepkane Nemačke osamnaestog veka. U izostatku podjednako nekih naročitih vrlina i nekih uznemirujućih poroka, knez
Kristijan je pokazivao one solidne vrline svoje junkerske loze: strog osećaj za red, disciplinu, štednju i pobožnost, uz nepokolebljivo pomanjkanje zanimanja za
ogovaranja, spletke, književnost i uopšteno širi svet. Rođen 1690, karijeru je izgradio kao profesionalni vojnik
u vojsci kralja Fridriha Vilhelma Pruskog. U pohodima
na Švedsku, Francusku i Austriju službu je obavljao pedantno savesno, ali njegovi podvizi na bojištu nisu bili
vredni zapažanja, niti se događalo išta što bi mu ubrzalo ili usporilo napredovanje. Kada je nastupio mir, kralj,
koga su jednom čuli kako svoga vernog oficira pominje
kao „onu budalu od Cerbsta“, dodeli mu zapovedništvo nad pešadijskim pukom kasarne u lučkom Štetinu,
malo pre toga preotetom od Švedske, na baltičkoj obali Pomeranije. Tamo se 1727. knez Kristijan, u trideset
sedmoj godini još neoženjen, priklonio molbama svoje
porodice i dao se na zadatak da obezbedi naslednika. U
najlepšoj plavoj uniformi i sa svojim sjajnim paradnim
mačem, on se oženio petnaestogodišnjom kneginjicom Johanom Elizabetom od Holštajn-Gotorpa, koju
takoreći nije ni poznavao. Njegova porodica, koja je taj
brak uredila s njenima, blistala je od zadovoljstva; ne
samo što se činilo da je time osiguran produžetak loze
Anhalt-Cerbstova već je i Johanina porodica stajala za
prečagu iznad njih na društvenoj lestvici.
28 |
Nesrećan bračni spoj. Postojao je tu problem razlike u
godinama; uparivanje šiparice s čovekom u zrelom dobu
obično je ishod zbrkanih motiva i očekivanja. Kada se
Johana, iz dobre porodice sa malo novca, zadevojčila,
a njeni roditelji, ne pitajući je, ugovorili za nju brak sa
uglednim, bezmalo triput starijim muškarcem, mogla
je samo dati saglasnost. Još manje je obećavalo to što
su kod njih dvoje karakter i temperament bili gotovo
potpuno oprečni. Kristijan August je bio jednostavan,
častan, trom, povučen i štedljiv; Johana Elizabeta bila je
složena, živahna, zaljubljena u uživanja, ekstravagantna.
Smatrali su je lepoticom, a zaista je lako i privlačila ljude
onim svojim izvijenim obrvama, svetlom kovrdžavom
kosom, dražesnim držanjem i preobilnom revnošću da
ugodi drugome. U društvu je osećala potrebu da pridobija, ali kako je bivala sve starija, tako je počela i previše
da se trudi. S vremenom su se pokazale i druge mane.
Predug veseo razgovor otkrivao je da je plitka; kad bi joj
neko pomrsio račune, njena draž bi zgasla i preobrazila
se u razdražljivost, pa bi joj nagla ćud samo odjednom
prasnula. Iza takvog ponašanja, što je Johana znala od
samog početka, krila se činjenica da je njena udaja bila
jeziva greška – od koje sada više ne može ni pobeći.
Prvi put se to potvrdilo kada je ugledala kuću u Štetinu u koju ju je doveo novostečeni muž. Johana mladost beše provela u neuobičajeno otmenom okruženju.
Kako je bila jedno od dvanaestoro dece u porodici koja
je činila sporedni ogranak vojvodske porodice Holštajn,
njen otac, luteranski biskup Libeka, predao ju je na odgoj
i vaspitanje kumi, vojvotkinji od Braunšvajga, koja nije
imala dece. Tu, na najraskošnijem i najveličanstvenijem
dvoru severne Nemačke, ona se navikla na skupocenu
odeću, prefinjeno društvo, balove, opere, koncerte, vatromete, lov i neprekidno kikotanje uz ogovaranja.
Njen novostečeni muž Kristijan August, po struci oficir, a ovamo čovek koji životari od oskudne vojne plate,
nije joj mogao ništa od toga omogućiti. Najviše što je
mogao dati bila je skromna kuća od sivog kamena u
kaldrmisanoj ulici koju neprestano šibaju vetar i kiša.
Bedemima opasani grad-tvrđava Štetin, nasađen iznad
sumornog severnog mora i naveliko prožet krutom
vojničkom atmosferom, nije bio mesto gde bi cvetalo
veselje, otmenost ili ma kakve društvene istančanosti.
Garnizonske supruge vodile su dosadan život; život
običnih građanki bio je još dosadniji. A sad se od jedne
živahne mlade žene, stigle pravo iz luksuza i zabava braunšvajškog dvora, očekuje da tavori na majušnoj platici,
uz muža puritanca odanog vojničkom životu, strastveno
sklonog strogom ekonomisanju, školovanom da izdaje
naređenja ali ne i da vodi društvene razgovore, željnog
da vidi svoju suprugu kako uspešno dovršava podvig
radi kojeg se i oženio njome: podvig rađanja naslednika! U svome trudu, Johana je davala sve od sebe – bila
je nesrećna ali poslušna supruga. Ali uvek je, u dubini
duše, žudela da bude slobodna: slobodna od svog muža
gnjavatora, slobodna od te srazmerne oskudice, slobodna od tog uskog, malovaroškog štetinskog sveta. Oduvek
je bila ubeđena da zaslužuje nešto bolje. A onda je, osamnaest meseci po udaji, rodila dete.
Sa svojih šesnaest godina, Johana nije bila pripravna za stvarnost majčinskog života. Trudnoću je pregurala tako što je bežala u snove: da će njena deca izrasti
u produžetke nje same, pa će njihovi životi postepeno
obezbediti široki bulevar kojim će se ona otisnuti da bi
ispunila svoje težnje. U tim snovima uzimala je zdravo
za gotovo da će dete koje nosi – prvorođenče – biti sin,
naslednik svoga oca, ali što je još važnije – lep i natprosečan dečak čiju će blistavu karijeru ona predvoditi, te
na kraju s njime i podeliti.
U pola tri izjutra 21. aprila 1729, u studenoj, sivoj
atmosferi baltičke zore, rodilo se Johanino dete. Avaj,
taj mali stvor bio je žensko! Johana i od nje pomirljiviji
Kristijan August uspeli su da smisle detetu ime – Sofija
Augusta Friderika – ali od samog početka Johana nije
uspevala da nađe niti da izrazi ma kakvo majčinsko
osećanje. Nije ni dojila ni mazila ćerčicu; nije provodila
vremena u bdenju nad njenom kolevkom niti držeći je
u naručju; umesto toga, iznenadno, predala je dete služavkama i dojiljama.
Jedno objašnjenje moglo bi biti u tome što porođaj
Johanu umalo nije stajao glave; devetnaest nedelja po
Sofijinom rođenju nedozrela majka je bila vezana za postelju. Drugo objašnjenje je u tome što je Johana još bila
vrlo mlada i životne ambicije joj ni izbliza nisu bile ostvarene. Ali onaj pravi, osnovni razlog jeste taj što se rodilo
žensko, a ne muško. Igrom ironije, iako to tada nije mogla
znati, upravo rođenje ove kćeri bilo je ključno postignuće Johaninog života. Da je rodila sina kog je tako strasno
želela, i da je ovaj poživeo do zrelog doba, nasledio bi
oca kao knez od Anhalt-Cerbsta. Tada bi istorija Rusije
bila drugačija, i nikad ne bi postojao onaj zakutak istorije
koji je Johana Elizabeta sebi zaslužila.
Osamnaest meseci po rođenju prvog deteta, Johana je donela na svet sina i njemu je poklonila sve svoje
srce. Njena nežnost prema tom drugom detetu – Vilhelmu Kristijanu – postala je još snažnija kada je shvatila
da nešto sa tim detetom ozbiljno nije u redu. Mališan,
za kog se ispostavilo da pati od rahitisa, postao je njena
opsesija; tetošila ga je, mazila ga, retko kad ga puštala sa
očiju, zasipala ga svom pažnjom koju je uskratila kćeri.
Već izuzetno svesna da je rođenjem razočarala majku,
Sofija je sada primećivala kakvom ljubavlju Johana okružuje njenog bratića. Nežni poljupci, šapatom izgovarane
milošte, nežnosti – sve je to poklanjano dečaku, a Sofija
je samo posmatrala. Razume se, uobičajeno je za majke
hendikepirane ili hronično bolesne dece da više vremena
posvećuju takvom detetu, baš kao što je za drugu decu iz
iste porodice prirodno da osećaju nepravdu zbog takve
nesrazmerno podeljene pažnje. Ali Johanino odbacivanje Sofije započelo je pre Vilhelmovog rođenja, a onda
se samo nastavilo u još težem vidu. Ishod te majčinske
pristrasnosti bila je trajna rana. Većina dece koja se nađu
odbačena ili zanemarena zbog brata ili sestre reaguje
manje-više isto kao Sofija: da bi izbegla dodatno ranjavanje, ona je udarila pečat na svoja osećanja; ništa joj se
nije pružalo, ništa nije ni očekivala. Mali Vilhelm, koji je
prosto-naprosto prihvatao majčinu nežnost kao nešto
normalno, bio je potpuno nevin i nije bilo krivice na njemu; no Sofija ga je svejedno mrzela. Četrdeset godina
otad, kad bude pisala svoja Sećanja, njena ozlojeđenost
i dalje će ključati:
Govorili su mi da nisam baš s velikom radošću dočekana. […] Otac je smatrao da sam anđeo; majka mi i nije
poklanjala baš mnogo pažnje. Posle godinu i po dana,
ona [Johana] je rodila sina, kog je idolizovala. Mene je
samo trpela i često me grdila s nasilnošću i gnevom kakve nisam zasluživala. To sam osećala iako u glavi nisam
najjasnije razumela zašto.
Shodno tome, Vilhelm Kristijan ostaje nepomenut u
njenim Sećanjima sve do svoje smrti 1742, u dvanaestoj
godini. Pa i tad je njen kratki izveštaj neosetljivo hladan:
Poživeo je svega do dvanaeste godine i umro od šarenice [šarlaha]. Tek posle njegove smrti saznali su šta
je bilo uzrok bolesti zbog koje je bio prinuđen da hoda
sa štakama i zbog koje su ga neprekidno uzalud kljukali
lekovima i konsultovali najčuvenije nemačke lekare. Ovi
su ih savetovali da ga šalju u banje u Badenu i Karlsbadu,
ali kući se svakog puta vraćao jednako hrom kao što je
i otišao, a kako je rastao uvis, tako mu je i noga bila sve
kraća. Nakon smrti su ga secirali i ustanovili da je imao
www.leo.rs | 29
iščašen kuk, te da mu je to bilo po svoj prilici od ranog
detinjstva. […] Posle njegove smrti moja majka je bila
neutešna, te joj je bilo potrebno prisustvo svih iz porodice kako bi lakše podnela taj bol.
Ova gorčina samo ukazuje na Sofijino neizmerno
gnušanje prema majci. Šteta koju je Johana nanela ćerčici neskrivenim pokazivanjem veće naklonosti prema
drugom detetu duboko je obeležila Sofijin karakter. Njena odbačenost u detinjstvu pomaže nam da objasnimo
njenu neprestanu potragu, u zrelim godinama, za onim
što je propustila. Čak i kao carica Katarina, na vrhuncu
svoje autokratske moći, ona je želela ne samo da joj se
dive zbog izuzetne pameti i da je slušaju kao caricu već
i da pronađe onu elementarnu ljudsku toplinu koju je
njenom bratu – ali ne i njoj – darivala majka.
Čak i sitnije kneževske porodice osamnaestog veka
uspevale su da zadrže spoljni sjaj svog položaja. Plemićka deca su imala obezbeđene dadilje, guvernante,
domaće učitelje, nastavnike muzike, igranja, jahanja i veronauke da ih poučavaju protokolu, lepom ponašanju i
ubeđenjima evropskih dvorova. Na prvom mestu bila je
etikecija; mali đaci vežbali su naklone i kniksove po sto
puta, sve dok ne postignu automatsko savršenstvo. Časovi stranih jezika bili su neizostavni. Mladi knezovi i kneginjice morali su umeti da govore i pišu na francuskom,
jeziku evropske inteligencije; u aristokratskim nemačkim
porodicama nemački jezik se smatrao prostačkim.
U tom razdoblju života, za Sofiju je presudan bio uticaj njene guvernante Elizabete (Babete) Kardel. Babeti,
Francuskinji-hugenotkinji koja je protestantsku Nemačku smatrala bezbednijom i srodnijom od katoličke
Francuske, poveren je nadzor nad Sofijinim obrazovanjem. Babeta je brzo shvatila da česta ratobornost njene
učenice potiče iz usamljenosti i žudnje za bodrenjem i
toplinom. Ona joj je oba obezbedila. Takođe je počela
da uliva u Sofiju osećanje koje će se pretvoriti u trajnu
ljubav prema francuskom jeziku i svim njegovim mogućnostima za iskazivanje logike, suptilnosti, domišljatosti
i živahnosti u pismenom i razgovornom vidu. Časovi su
počeli Lafontenovim basnama; potom su prešle na Korneja, Rasina i Molijera. Prevelik deo njenog obrazovanja,
zaključiće Sofija kasnije, svodio se na puko memorisanje:
„Vrlo rano su primetili da imam dobro pamćenje, pa su
me stoga neumorno muštrali da sve učim napamet. Još
posedujem nemačku Bibliju gde su crvenim mastilom
podvučeni svi stihovi koje sam morala da nabubam.“
Babetin pristup podučavanju bio je blag u poređenju
s pristupom pastora Vagnera, krutog vojnog kapelana
kog je izabrao Sofijin otac, revnosni luteran, da mu ćerku
uči religiji, geografiji i istoriji. Vagnerova stroga metodologija – pamtiti pa ponavljati – slabo je donosila napretka
kod učenice koju je Babeta već bila opisala kao esprit
gauche i koja je postavljala nezgodna pitanja: Zašto su
veliki muževi starog veka, poput Marka Aurelija, osuđeni
30 |
na večni pakao kad nisu ni znali za to da nas je Hristos
spasao, pa se tako nisu ni mogli pokajati? Vagner je odgovorio da je takva bila volja božja. Kakva je bila priroda
vaseljene pre Postanja? Vagner je odgovorio da je bila u
stanju haosa. Sofija je zatražila opis tog prvobitnog haosa; Vagner joj ga nije znao dati. Reč „obrezanje“, kad ju
je Vagner upotrebio, prirodno je pobudila pitanje: Šta to
znači? Zgrožen položajem u kom se našao, Vagner nije
hteo da odgovori. Razrađenim opisima strahota Sudnjeg dana, kao i teškoća da se čovek spase, Vagner je
do te mere preplašio svoju učenicu da je „svake večeri u
sumrak odlazila i plakala kraj prozora“. Sutradan bi, međutim, uzvratila ravnom merom: Kako se može bezgranična božja dobrota pomiriti sa užasima Sudnjeg dana?
Vičući da na takva pitanja nema racionalnih odgovora,
te da mora verom prihvatiti to što joj on priča, Vagner
je zapretio učenici štapom. Umešala se Babeta. Posle će
Sofija pisati: „U samoj dubini duše ubeđena sam da je
her Vagner bio jedan bukvan.“ Na to dodaje: „Čitavog života pokazivala sam tu sklonost da se povinujem samo
blagosti i razumu – i da pružam otpor svakom pritisku.“
Ništa, međutim, ni blagost ni pritisak, nije moglo
priteći u pomoć njenom nastavniku muzike her Religu.
„Uvek je sa sobom dovodio nekakvu spodobu koja je grmela u basu“, pisaće ona kasnije svome prijatelju Fridrihu
Melhioru Grimu. „Terao ga je da peva u mojoj sobi. Ja sam
ga slušala i mislila se: ’Ovaj riče kao bik’, ali her Relig je bio
izvan sebe od oduševljenja kada god se to bas-grlo baci
na delo.“ Nikad nije prevazišla svoju nesposobnost da
se divi harmoniji. „Čeznem da čujem muziku i uživam u
njoj“, piše Sofija/Katarina u svojim Sećanjima, „ali uzalud
se trudim. Mojim ušima to je samo buka i ništa više.“
Pristup Babete Kardel podučavanju dece ostao je živ
i u carici Katarini, pa će, godinama potom, izliti iz sebe
i zahvalnost: „Imala je plemenitu dušu, odnegovan duh,
zlatno srce; bila je strpljiva, blaga, vesela, pravična, dosledna – ukratko, onakva guvernanta kakvu bi svako poželeo svome detetu.“ Volteru će pisati kako je u duši „đak
madmoazel Kardel“. A 1776, kad bude imala četrdeset
sedam godina, pisaće Grimu:
Ne može se uvek znati šta deca razmišljaju. Decu je
teško razumeti, naročito kad ih je brižljivo školovanje
naviklo da budu poslušna, a iskustvo da budu oprezna
u razgovoru sa svojim predavačima. Zar ne izvlačite iz
toga finu maksimu da decu ne treba previše grditi, već ih
načiniti poverljivima kako ne bi skrivala svoje glupavosti
od nas?
Što je više nezavisnosti Sofija pokazivala, to više je
zabrinjavala majku. Devojčica je nabusita i buntovna,
zaključila je Johana; takve osobine moraju se zatrti pre
no što ćerka dospe u godine za udaju. Kako je udaja jedina sudbina kneginjice neznatnijeg porekla, Johana je
bila rešena da „istera iz nje đavola gordosti“. Po bezbroj
puta je ponavljala ćerki da je podjednako bezobrazna i
ružna. Sofiji je bilo zabranjeno da progovori dok joj se ne
obrate, kao i da izražava mišljenje pred odraslima; terali
su je da kleči i ljubi rub suknje svim gošćama visokog
položaja. Sofija je u svemu bila poslušna. Lišena nežnosti i pohvale, ipak je uspela da zadrži poštovanje prema
majci, da ostane ćutljiva, da se povinuje Johaninim zapovestima i guši u sebi sopstveno mišljenje. Kasnije će se to
prikrivanje ponosa u trenucima poniženja pokazati kao
svesna i korisna taktika koju će Sofija – novim imenom
Katarina – primenjivati kada god se suoči s krizom i opasnošću. Našavši se pod pretnjom, ona je navlačila oko
sebe plašt krotkosti, popuštanja i privremenog pokoravanja. I tu joj je uzor bila Babeta Kardel: žena plemenitog
porekla koja je prihvatila svoj nizak položaj guvernante,
ali je i dalje uspela da očuva samopoštovanje, dostojanstvenost i ponos koji su je, u Sofijinim očima, izdizali više
od Sofijine rođene majke.
Spolja gledana, u tim godinama je Sofija bila veselo
dete. Delimično je to poticalo iz bujne radoznalosti njenog duha, a delimično iz čiste telesne energije. Bilo joj je
potrebno mnogo kretanja. Šetnje s Babetom Kardel po
parku nisu bile dovoljne, pa su joj roditelji dopuštali da
se igra s decom iz grada. Sofija je očas posla preuzimala
zapovedništvo nad tim družinicama dečaka i devojčica,
ne samo zato što je kneginjica već i što je bila prirodni
vođa, a i njena mašta je stvarala igre kojih su svi voleli
da se igraju.
S vremenom je Kristijan August proizveden iz položaja zapovednika garnizona u guvernera Štetina, a to unapređenje mu je donelo i pravo da se preseli s porodicom
u jedno krilo granitnog dvorca na glavnom gradskom
trgu. Johani preseljenje u dvorac nimalo nije pomoglo.
I dalje je bila nesrećna, i dalje nesposobna da se pomiri
sa situacijom u koju ju je život bacio. Udala se za čoveka koji joj nije prilika, a umesto blistavog života koji je
sanjala, sad je bila najobičnija malovaroška gospođa u
garnizonskom gradu. Iza prva dva deteta usledila su još
dva – jedan sin i jedna ćerka – ali ona joj nisu donela
nikakve dodatne sreće.
U svojoj čežnji da pobegne, okrenula se u mislima
visokim krvnim vezama koje je još imala. Po rođenju je
Johana pripadala jednoj od najvećih porodica u Nemačkoj, vojvodskoj kući Holštajn-Gotorp, i ostalo joj je ubeđenje da će uz položaj svoje porodice te svoju pamet,
draž i živost i dalje moći sebi da stvori neko bolje mesto
u svetu. Počela je da ulaže vreme u negovanje odnosa s
rođacima: pisala im je brojna pisma, redovno im odlazila
u goste. Često je posećivala Braunšvajg, sjajni dvor njenog detinjstva, gde su po zidovima visila Rembrantova
i Van Dajkova dela. Potom je počela, svakog februara u
vreme poklada, da putuje u Berlin kako bi izrazila poštovanje kralju Prusije. Strastveno je volela spletke, pa su je,
iz perspektive Štetina, privlačile čak i ogovaračke intrige
sitnih nemačkih dvorova, gde je mislila da će zablistati.
Ali kuda god da je išla, Johana je nekako uvek bila svesna
da je samo siromašna rođaka, devojka iz dobre familije,
ali u bezizglednom braku.
Kada je Sofija napunila osam godina, Johana je počela da je vodi sa sobom na ta putovanja. Ugovaranje
braka za ćerku bilo je dužnost koju je Johana nameravala
da obavi, pa je zato smatrala da joj neće škoditi, čak ni u
tako ranim godinama, ako društvo sazna da u Štetinu raste jedna kneginjica za udaju. I uistinu, brak je bio glavna
tema razgovora kada su majka i ćerka išle u te obilaske.
Kada je Sofija imala deset godina, priče o ovom ili onom
potencijalnom mužu već su bile uobičajene među njenim tetkama i ujacima. Sofija nikad nije nalazila zamerke
tim putovanjima s majkom; istinski je uživala u njima.
Kako je sazrevala, postajala je sve više svesna svrhe ovih
poseta, ali ih je i svim srcem odobravala. Udaja nije samo
nudila najbolju stazu bekstva od majke i porodice: Sofija
beše upoznala i jednu drugu, jeziviju mogućnost. Reč je
bila o stanju njenih tetaka usedelica, suvišnih kćeri severnonemačkog sitnog plemstva, koje su smeštane u najudaljenija krila porodičnih zamaka ili zanavek zatvarane u
daleke protestantske samostane. Sofija je pamtila posetu
jednoj takvoj nesrećnici, starijoj majčinoj sestri, koja je
imala šesnaest mopsova – svi su spavali, jeli i obavljali
prirodne potrebe u istoj sobi gde je stanovala i njihova
gospodarica. „Pored njih je u istoj toj sobi živelo i čitavo
mnoštvo papagaja“, piše Sofija. „Može se već zamisliti
kakav je miomiris tamo vladao.“
Uprkos ličnoj želji da se uda, Sofiji su šanse za dostojan brak delovale krajnje neznatno. Svaka godina je
donosila nov naraštaj doraslih mladih evropskih kneginjica, a većina je vladajućim kraljevskim i plemićkim
porodicama nudila neuporedivo više nego beznačajna
kuća sićušnih Cerbstova. Takođe, Sofija nije bila dete
nekih posebnih fizičkih čari. U desetoj godini imala je
jednostavno lice uske, šiljaste brade, za koju ju je Babeta
Kardel savetovala da je brižljivo uvlači. Sofiji je bio jasan
taj problem izgleda. Kasnije će pisati:
Ne znam da li sam kao mala bila uistinu ružna, ali dobro pamtim da su mi često govorili kako jesam ružna, te
da se stoga moram boriti da pokažem unutrašnje vrline
i inteligenciju. Sve do četrnaeste ili petnaeste godine
bila sam čvrsto ubeđena u svoju ružnoću, te stoga i posvećenija sticanju unutrašnjih postignuća, a manje sam
vodila računa o spoljašnjem izgledu. Videla sam jedan
moj portret koji je rađen kada sam imala deset godina, i
na njemu izvesno jesam veoma ružna. Ukoliko je sličnost
zaista pogođena, onda mi ništa pogrešno nisu govorili.
Tako se, dakle, dogodilo da Sofija, uprkos osrednjim
šansama i neuglednosti, putuje uzduž i popreko severne Nemačke zajedno s majkom. Na tim putovanjima
je svome obrazovanju dodavala nove stavke. Slušajući
rekla-kazala odraslih, naučila je genealogiju većine kraljevskih porodica u Evropi. Jedna poseta naročito je za-
www.leo.rs | 31
nimljiva. Johanin brat Adolf Fridrih, knez-biskup Libeka,
postavljen je 1739. godine za staraoca mladom vojvodi
od Holštajna, jedanaestogodišnjem Karlu Peteru Ulrihu,
koji je upravo bio ostao siroče. To je bio dečak sa izuzetnim rodbinskim vezama, po svoj prilici predodređen za
uzvišenu budućnost. On je bio jedini živi unuk ruskog
Petra Velikog, a takođe je bio prvi u redosledu za presto
Švedske. Godinu dana stariji od nje, on je Sofiji ujedno
bio brat od ujaka u drugom stepenu. Čim je postao štićenik njenog brata, Johana nije gubila vreme, već je povela Sofiju u posetu knezu-biskupu. U Sećanjima Sofija/
Katarina opisuje Petera Ulriha kao „dopadljivog i lepo
vaspitanog, premda je njegova sklonost ka piću već bila
primetna“. Ovaj opis jedanaestogodišnjeg siročeta daleko je od potpunog. U stvarnosti je Peter Ulrih bio sitan,
nežan i bolešljiv, sa izbuljenim očima, podvučenom donjom vilicom i retkom plavom kosom koja mu je padala
do ramena. Bio je nerazvijen i duševno i telesno. Stidljiv
i usamljen, živeo je okružen domaćim učiteljima i predavačima vojnih veština, nije imao dodira ni sa kakvim
vršnjacima, ništa nije čitao, a za stolom je halapljivo jeo.
Ali Johana je, kao što bi i sve majke koje imaju kćer za
udaju, pratila svaki njegov pokret, pa joj je srce zaigralo
kad je videla kako njena rođena desetogodišnja Sofija
razgovara s njim. Posle je Sofija videla majku i tetke kako
nešto šapuću. Čak i u tom uzrastu znala je da pretresaju
mogućnost sklapanja braka između nje i tog čudnovatog dečaka. Nije imala ništa protiv; puštala je već i sopstvenu maštu da leti.
Znala sam da će jednoga dana postati kralj Švedske,
te mi je, iako sam još bila dete, u ušima slatko zazvučala
titula kraljice. Otad pa nadalje ljudi oko mene počeli su
me zadirkivati zbog njega, pa sam se postepeno privikla
na pomisao da mi je suđeno da mu budem žena.
U međuvremenu se Sofija i prolepšavala. Sa trinaest
godina imala je vitak stas, svilenu kosu boje tamnog kestena, visoko čelo, sjajne tamnoplave oči, izvijena usta
nalik ružinom pupoljku. Šiljata brada postala je manje
upadljiva. Njene ostale osobine počinjale su da privlače
pažnju; bila je inteligentna, dosetljiva. Nisu je svi smatrali ni nevažnom. Na švedskog diplomatu grofa Heninga Jilenborga, koji je Sofiju upoznao u kući njene babe
u Hamburgu, ostavila je utisak njena inteligencija, pa
je u Sofijinom prisustvu rekao Johani: „Gospođo, vi ne
poznajete ovo dete. Uveravam vas da ima više pameti
i karaktera nego što joj vi priznajete. Molim vas zato da
posvetite više pažnje kćeri, jer je ona u svakom pogledu
zaslužuje.“ Johanu to nije posebno taklo, ali Sofija nikada
neće zaboraviti te reči.
Otkrivala je kako da navede ljude da je zavole, a čim
je konačno naučila tu veštinu, savršeno ju je sprovodila
u delo. Nije posredi bilo zavodničko ponašanje. Sofija –
kasnija Katarina – nikada nije bila koketa; ona nije želela
da pobudi seksualno zanimanje, već da dobije toplo, sa-
32 |
osećajno razumevanje kakvo joj je pružio grof Jilenborg.
Da bi proizvela takve reakcije u ljudima, koristila se tako
konvencionalnim i čednim sredstvima da deluju bezmalo uzvišeno. Shvatala je da ljudi radije pričaju nego što
slušaju, te da radije od svega drugog pričaju o sebi. U
tom pogledu joj je majka, u svome žalosnom trudu da
je smatraju važnom, obezbeđivala krajnje jasan primer
kako se ne treba ponašati.
U njoj su se komešala i druga osećanja. U Sofiji se
budila čulnost. Sa trinaest-četrnaest godina često je
uveče odlazila u svoju sobu i dalje puna nemira i nervozne snage. Pokušavajući da nađe sebi nekog olakšanja,
sela bi u postelji, stavila između nogu tvrd jastuk i pojahala zamišljenog konja: „Galopirala sam dokle god se
skroz ne izmorim.“ Kada služavke ispred njene sobe uđu
da istraže otkuda buka, zaticale su je kako mirno leži,
praveći se da spava. „Nikad me nisu uhvatile na delu“,
kaže ona. Postojao je i razlog da se čelično obuzdava
u javnosti. Sofija je imala samo jednu želju, koja ju je
čitavu obuzimala: da pobegne od majke. Razumela je
da će joj jedina staza bekstva biti brak. A da bi ostvarila
cilj, mora se udati – i to ne za tek bilo kojeg muža, već za
muža koji će je po položaju uzdići iznad Johane najviše
što se može.
Odbolovala je, međutim, jednu epizodu šiparičke zaljubljenosti. Sa četrnaest godina imala je kratak flert s
jednim naočitim mladim ujakom, majčinim najmlađim
bratom Georgom Ludvigom. Deset godina stariji od Sofije i privučen svežom nevinošću propupele sestričine,
ovaj napomađeni kirasirski poručnik počeo je da joj se
udvara. Sofija opisuje razvoj te male romanse, koja se
završila kada ju je ujak Georg iznebuha upitao da se uda
za njega. Zgranula se. „Ja ništa nisam znala o ljubavi i
nikada je nisam povezivala s njim.“ Polaskana, oklevala
je; taj čovek je bio brat njene majke. „To ne bi želeli moji
roditelji“, rekla je. Georg Ludvig je napomenuo da blisko
srodstvo ne predstavlja prepreku; takve bračne zajednice
česta su pojava u aristokratskim porodicama Evrope. Sofija se na to zbunila i dopustila ujaku Georgu da produži
sa udvaranjem. „U to vreme bio je veoma lep, imao je
divne oči i znao mi narav. Bila sam navikla na njega. Počeo je da me privlači, pa ga nisam ni izbegavala.“ Na kraju
je oprezno prihvatila ujakovu prosidbu, pod uslovom da
„majka i otac daju pristanak. Od tog trenutka se moj ujak
u potpunosti predao svojoj strasti, koja je bila neviđena.
Grabio je svaku priliku da me zagrli, a i ja sam bila vešta
u tome da ih stvorim, no izuzev pokojeg poljupca, sve je
to bilo veoma nevino.“
Da li je Sofija istinski bila spremna da se okani svoje
ambicije da postane kraljica kako bi postala snaha rođenoj majci? Nakratko se kolebala. Možda bi i popustila,
dozvolila Georgu Ludvigu da istera svoje, udala se za
njega. Ali pre no što se desilo išta presudno i konačno, iz
Petrograda je stiglo pismo.
„Kada sam pre tri godine, u trenucima svojih najvećih životnih previranja,
prvi put i sam bio polaznik ove radionice nisam ni pretpostavljao šta mogu da
očekujem. Samo sam osećao da je iz nekog razloga važno da prođem kroz nju.
Ono što se u dva dana dogodilo bilo je moćnije i snažnije od svega kroz šta sam u
životu prošao. Ono što sam u ta dva dana otkrio o sebi i načinu na koji moj život
funkcioniše bilo je zapanjujuće i neverovatno osvešćujuće... “
Siniša Ubović
Promenite misli – izlečite život!
Intenzivna dvodnevna radionica
12.-13. oktobar 2013. - Beograd
Radionicu vodi Siniša Ubović, Licencirani Heal Your Life trener i coach
Ukoliko uviđate da se stvari u vašem životu iznova i iznova ponavljaju ili ako jednostavno
želite ”nešto više” od života, upravo je ovo radionica za vas!
Ovaj snažan dvodnevni program pružiće vam znanje, razumevanje, inspiraciju i što je
najvažnije dobićete konkretne alate i smernice kako da počnete da živite autentičan i svrhom
ispunjen život. Baveći se svim aspektima svoga bića-umom, telom, duhom i emocijama,
naučićete kako da se oslobodite negativnih misli, kako da izlečite prošlost i kako da prestanete
da sabotirate sami sebe, stvarajući zdravije veze i odnose, prelazeći iz faze samo-kritikovanja u
fazu samo-prihvatanja.
Otkrićete kakav život ustvari želite da živite i na koji način to da učinite!
Ova dva dana će vas odvesti na sasvim novi nivo razmišljanja i razumevanja sebe i svog
života, dajući vam mogućnost da iskusite unutrašnji mir, potpuno novi stepen samopouzdanja i
ljubavi prema sebi kao i zdravo oslabađanje emocija.
Više o samom programu i vežbama kroz koje se prolazi možete pročati na
našem sajtu www.putpromene.com ili nas pozvati na tel. br. +381 64 922 34 73
www.leo.rs | 33
Tereza Revaj
Zlatno doba nade
Vreme velikih promena kada će na žene doći red da
na ruševinama snova i iluzija osmisle novi svet.
Od balskih dvorana visokog društva do bojnih
polja u Somi, Tereza Revaj slika uzbudljivi
portret sudbina dve porodice koje će spoznati
krah bezbrižnog sveta i vremena.
Engleska, Roderfild hol, jun 1911.
Prolazeći kroz šumu, Džulijan je, kao i uvek, skrenuo
desno na raskrsnici Hadrijanovo srce. Njegov konj je sam
promenio putanju i potom pustio korak po stazi čiji mu
je nagib omogućio da lako zagalopira.
Mladić je tako došao do središnjeg dela poseda, ne prepuštajući se iskušenju da skrene na neki od puteva koji se
uključuju na Carski drum, stari rimski put koji vodi u London i spušta se ka obali odakle brodovi polaze ka kopnu.
Oslonjen na uzengije, Džulijan se nagnuo ka konjskom
vratu dok mu je griva šibala lice. Prasnuo je u smeh dok
je pokušavao da ga obuzda. Kako da ne bude ponosan
na njega? Moć i uzvišenost njegovih brižljivo odgajanih
grla izazivale su divljenje za vreme lova. Razdraganim, ali
odlučnim tonom obratio se svom prijatelju čija je narav
bila isuviše neobuzdana, no njegove uši povijene unazad
i zgrčena usta odavala su neposlušnost. Prekasno je uočio
granu koju je uzalud pokušao da izbegne savijajući se u
struku. Grančice su mu izgrebale obraz.
Na dnevnom svetlu, među stablima na vrhu brežuljka,
pojavio se pastuv. Svaki konjanik iole nesiguran u sebe
uplašio bi se ovako opremljenog konja. Ali Džulijan se
nije bojao. Bar ne svojih konja. Trebalo mu je nekoliko
minuta da ga primiri, a onda je zazviždao, pustivši uzde
da mu skliznu s prstiju. Dva hrta izašla su iz žbunja i potrčala kroz suvo rastinje.
Samo mu je jedna reč bila na umu dok je posmatrao
valovit predeo i elizabetansku kuću koja se isticala među
drvećem i pašnjacima opasanim živicom - harmonija.
Ništa nije kvarilo prizor. Roderfild hol bio je ugnežden
među zelenilo, a peščarski blokovi, oslikani protokom
vremena, ogledali su se u jezercetu. Promene iz XVIII veka
oplemenile su glavnu fasadu i uzdigle renesansnu građevinu bez izobličenja, sačuvavši drskost i blagost te ljupke
arhitektonske asimetrije koja predstavlja otelotvorenje
34 |
suštine same Engleske. Vrtovi na posedu bili su poznati i
van okruga. U nežnom zelenilu žbunova isticala su se svetla stabla breza, ljubičaste i ružičaste puzavice i magnolije.
Džulijan je pogledom pratio stazice u lavirintu od okresanih tisa, koji je osmislila njegova prababa. Roderfildovi
su se doselili na ovaj posed pre četiri veka, tako da su
njihovi koreni sezali u daleku prošlost. Uživali su veliko poštovanje. Uhvatila ga je jeza. „Moć, to je zemlja, ne zaboravi nikad”, učio ga je deda. Tada ta rečenica nije imala baš
mnogo smisla mlađem sinu koji, shodno pravu prvenstva
prvorođenog, nije nasleđivao ništa. Mali Džulijan već je bio
osmislio svoju budućnost: želeo je da putuje, imajući tu britansku sklonost da se otisne na daleka mesta, u avanture u egzotičnim krajevima. Džulijana i njegovog starijeg
brata Artura deda je rado vodio u obilazak poseda koji
se prostirao na trideset hiljada jutara. Obilazak bi trajao
nekoliko dana, a obišli bi nekoliko okruga. Džulijan je s
vremenom naučio da ceni ono što mu se činilo razumno
i korisno dok je bio mali. Istrajnost se isplatila, budući
da je takvo razmišljanje postalo osnov njegovog života.
Nosio je belu košulju raskopčane kragne i podvrnutih
rukava, i osećao da mu ne prija sunce koje mu je grejalo
lice i podlaktice. Temperature su većmesec dana neprestano rasle. Izgledalo je da će proslava krunisanja Džordža
V biti održana po mediteranskom vremenu. Nije bilo ni
daška vetra, čak ni mirisa soli koji bi povremeno došao sa
Saut Daunsa. Kuća i park podrhtavali su pod jarom. Primetio je u daljini nekoliko prilika. Roderfild hol predstavljao
je zaseban svet, skupinu isprepletanih života, čitavih porodica koje su generacijama radile na imanju. Džulijan
je voleo svoj posed, ali ga se i plašio, budući da mu je
nametao velike odgovornost.
Oblak bele prašine podigao se nad alejom koja je vodila
ka kući. Pogledao je malo bolje. Automobil se velikom brzinom kretao između hrastova. Iako je njegov otac neke
od štala pretvorio u garaže i zaposlio vozača iz Francuske, u kraju su automobili bili toliko retki da su izazivali
živo interesovanje kad god bi se pojavili. Naime, u vreme
kada se organizuju brojne proslave, svi zemljoposednici
se nalaze u svojim londonskim rezidencijama. „Ko bi to mogao biti?” Pribojavajući se odgovora, uzeo je uzde i pozvao
pse. Konj je zagalopirao, podigavši za sobom oblak nebesko plavih leptira. Lysandra bellargus, pomislio je Džulijan,
koji je u detinjstvu bio ambiciozni lepidopterolog.
Kada je stigao kući, automobil je već bio otišao. Samo
su ostali tragovi točkova u pesku, koje je baštovan uveliko ravnao. Pritrčao mu je konjušar da preuzme konja.
Džulijan je odlučnim korakom ušao u predsoblje, sa psima
za petama. Prošlo ga je lepo raspoloženje. Krupnim koracima prošao je kroz jedan od salona, a debeli orijentalni
tepisi prigušivali su zvuk njegovih potpetica. Jedna od
sobarica, obučena u izvezenu pamučnu jutarnju haljinu, zbunjeno ga je pogledala. Vrata malog salona bila
su otvorena. Pitao je drugu sobaricu, koja je uređivala
buket cveća, da li zna gde mu je otac, ali ona reče da ga
nije videla još od službe u kapeli.
Pošao je u sobu za pušenje. Kao što je i očekivao, našao je povijenog
nad stolom za bilijar. Kad god bi bio uznemiren, voleo
je da igra bilijar. To ga je smirivalo.
„Šta je hteo Manderli?”, upita Džulijan.
Lord Roderfild se uspravi. Njegove prodorne oči izbegle su pogled koji
mu je uputio sin.
„Dobar dan, Džulijane. Mislim da se jutros nismo sreli.»
Džulijan je, po tonu kojim mu se otac obraćao, shvatio
da nije baš raspoložen. A još se više uverio u to kada ga
je video kako odlaže štap za bilijar. Njegov otac, inače,
nikad nije prekidao partiju, čak ni kada bi igrao sam.
„Dobar dan, tata. Video sam Manderlijev automobil s
Hadrijanovog srca. Ne razumem. Dali ste mi reč.»
„Jesi li se posekao dok si se brijao?” Džulijan dodirnu
rukom obraz.
„Nije to ništa. Od granja.»
„Samson se i dalje igra s tobom?”
„Nisam došao da pričamo o Samsonu», ljutito će
Džulijan. „Zašto izbegavate
da mi odgovorite? Pozvali ste Manderlija zato što ste
pristali da prodate zemlju, a obećali ste mi da nećete. O
tome se radi, zar ne? Budite iskreni i priznajte!»
Stajali su licem u lice. Otmeni sivi redengot svilenih
revera, koji je nosio otac, slagao se s opuštenim držanjem
sina. Obojica su bili visoki i vitki, širokih ramena, pravilnog držanja, dugih nogu. Pravilne crte lica i samouvereni
pogledi govorili su da je reč o muškarcima vičnim igrama
bogatih i moćnih.
Lord Roderfild nije ni trepnuo, ali su mu se usne zgrčile.
„Ne volim ultimatume, Džulijane. Očekujem da mi se
izviniš.»
Džulijan se uzdržao da ne skrene pogled. Ponekad
je zbog oca imao taj nepodnošljiv osećaj potčinjenosti.
„Oprostite mi, ali ipak zaslužujem objašnjenje.»
Lord Roderfild se uputio u mali salon i naredio služavki da mu se odmah donese kafa. Devojka se poklonila i
zatvorila vrata.
„Sedi”, reče sinu. „Pozliće mi zbog tebe.»
Kroz otvoreni prozor čuo se cvrkut ptica i zveket vrtlarskih makaza, veseli zvuci tog divnog godišnjeg doba.
„Pristao sam da prodam hiljadu i po jutara Majklu
Manderliju koji me godinu dana proganja zbog toga. Dokumenta se upravo pripremaju. Istina je da sam promenio mišljenje, ali je istina i da ti nisam dao nikakvu reč.»
„Ali nagovestili ste mi to.”
„A ti si to shvatio onako kako si želeo da shvatiš, Džulijane. Mislio sam da si pametniji.”
„Nezamislivo mi je da taj čovek postane vlasnik Vitkum plejsa! Ni sami
ne znamo šta sve krije to zemljište. Veštaci još nisu
izneli svoje zaključke.»
„A šta misliš da ćeš naći tamo? Zlato? Naftu za kola tvoje
drage majke?», ironično će otac. „Manderli ima to u vidu.
Ponudio je cenu za deset posto višu nego na tržištu. Ti ga
ne ceniš samo zato što ima jorkširski akcenat, jer se obogatio izradom noževa u Šefildu i zato što mu je potrebna
zemlja da bi kupio titulu... Izneo mi je ponudu koju nisam
mogao da odbijem.”
„Ne cenim ga zato što ga bije glas da nepošteno posluje.»
Njegov otac stajao je kod prozora. Uobičajenim pokretom ruke zalizao
je kosu. Koža mu je bila prošarana tamnim pegama.
Džulijan se zbunio kad je primetio kako mu prsti drhte. I
pored vidljive zabrinutosti, izgledao je nekako arogantno.
Kao što često biva kada se čovek pribojava nečeg neopipljivog, Džulijan je nastavio suočavanje.
„Ova prodaja je greška. Deda se sigurno okreće u grobu. Porodici je potrebna čvrsta osnova kako bi opstala, a
naša osnova su naši posedi”, istakao je, svečanim tonom,
a potom ljutito dodao:„Uostalom, reč je o veoma lepoj kući.»
„Tvog dedu je mučila nostalgija. Odbijao je da prihvati
da zemlja nije više nepobitna svojina. Smatrajući da je proširenje prava glasa prvi korak ka uništenju zemlje, on bi
radije da je vreme stalo 1884. godine. Ali svet se menja.
Ponekad se pitam šta će biti s našom porodicom...»
Lord Roderfild je, izgovorivši ovo, mislio na čoveka koga
je smatrao ličnim neprijateljem, na Dejvida Lojda Džordža,
protiv kog se žestoko borio. Čuvar pečata ministra finansija bio je Velšanin, izuzetan govornik i odlučan da dokrajči
aristokratsku klasu koju je prezirao. Pre dve godine zamerio se zemljoposednicima po pitanju budžeta: povećao je porez na alkohol, duvan, mašine i gorivo, kao i na
zemljište, pooštrio uslove za pravo na nasleđe. „Još samo
da me mrtvog oporezuje!», uzviknuo je stari erl od Roderfilda u vreme kad su te odluke stupale na snagu, pre
www.leo.rs | 35
nekoliko godina, pre nego što je preminuo, istog dana
kada i kraljica Viktorija, učinivši tako da njegovi unuci i
posluga imaju utisak kao da je čitavo britansko kraljevstvo, koje je predstavljalo četvrtinu svetske populacije, u
žalosti zbog njega. Aristokratija je bila saterana u ćošak.
„A sve to samo da bi se obezbedile penzije!”, uzbuđeno će
oni. Prvi put u svojoj istoriji, Dom lordova odbio je vladin
predlog budžeta, otkopavši tako ratne sekire. Novi izbori
promenili su odnos snaga. Zahvaljujući novom zakonu,
premijer je nameravao da ućutka Gornji dom Parlamenta.
Prema tom predlogu zakona, lordovi više nisu imali pravo da odbiju budžet koji bi usvojio Donji dom, a njihovo
pravo veta bi se s vremenom još više ograničilo. „To je nečuveno!», povikao je Džulijanov otac u Vestminsteru. „Hoće
da nas liše našeg davnašnjeg prava. I još se usuđuju da od
nas traže da glasamo za kolektivno samoubistvo!» Ljutiti
povici odjeknuli su pod svodom s pozlaćenim ukrasima.
Lord Roderfild nije bio ograničeni revolucionar. Bio je
čak jedan od retkih među konzervativcima koji su objavili rat južnoafričkim Burima, zbog čega su mu neki od
prijatelja okrenuli leđa u klubu Karlton. Uglavnom, bio je
ubeđen da aristokratija ima više vrlina nego mana, te da
je ona neophodna za napredak zemlje.
Džulijanu je bila poznata ta politička tenzija koja se
mesecima krčkala u zemlji. I sam je bio član Donjeg doma,
što je bilo pogodno za svakog naslednika koji bi jednog
dana bio pozvan da zaseda među lordovima. Iako je bez
problema bio izabran, broj njegovih glasova nije bio tako
ubedljivo veći kao u slučaju njegovih predaka. Džulijan je
povratio poverenje glasačkog tela, ali ono po prvi put nije
bilo bezrezervno. Od tada, kakav god bio rezultat, glasanje
u Domu lordova predstavljalo bi pravi zemljotres.
Majordom Stivens ušao je u salon, a pre njega i lakej
koji je nosio poslužavnik sa srebrnom džezvom.
„Stigao je gospodin Džonson, gospodine grofe.»
„Ko to? A da, zaboravio sam. Veliki kontrolor!”, podrugljivo će lord Roderfild. „Nikako ga ne ostavljajte samog.
Nemam nimalo poverenja u tog zanesenjaka. Neka Barstou bude non-stop uz njega”, naredio je govoreći o nadzorniku.
Džulijan je spustio šolju pošto mu je, kao i uvek, kafa
bila preslaba.
„O kome je reč?»
„Dobro znaš da je Velšanin naredio podrobnu procenu zemljišnih poseda. Ali mi smo se na to već navikli,
zar ne? Knjiga strašnoga suda* Vilijama Osvajača predstavljala je presedan. On je naložio upisivanje svakog ara
u knjigu, svake domaće životinje, kako bi se obračunao
porez... Možda bi trebalo da kažem Barstou da mu preda
spisak na latinskom.»
Mada je pokušao da se našali, lordu Roderfildu nije
bilo svejedno. Nije mu se dopalo što mu je Džulijan tražio
objašnjenje, ali naučio je da ćuti jošod vremena internatskih zadirkivanja, kojih se i pola veka kasnije sećao. Ćutanje je moćno oružje. Suprotstavljena strana ne uočava da
36 |
li je reč o preziru ili ravnodušnosti, pa se sama pre odluči
za ovo drugo. Da li Džulijan stvarno misli da se on rado
odriče dela svog imanja? Zar ne zna da mu je glavni cilj
bio da mu preda porodično nasleđe u celosti, sve posede,
rudnik uglja u Jorkširu, zgrade u Londonu, deonice, zbirke
umetničkih dela i Domesday Book, knjiga velikog popisa
imovine završenog 1086. u Engleskoj, u vreme Vilijama
Osvajača. (Prim. prev.) to, ukoliko je moguće, u boljem
stanju nego što ih je on dobio? Naime, već trideset godina porodicama kao što je njegova, koje su negovanje
tradicije smatrale osnovnim zadatkom, bilo je od presudnog značaja poštovanje ne samo prethodnih već i budućih
pokolenja. Upravo to je bila jedna od glavnih briga njegove žene: a činilo se da se Džulijanu, u njegovih dvadeset
osam godina, baš i nije žurilo da se oženi.
„Postoje drugi načini da se dođe do novca», tvrdoglavo
će Džulijan. „Za početak, moglo bi se malo prištedeti. Viktorijin bal koštaće pravo malo bogatstvo. Mogli smo da
organizujemo manje pompezno slavlje. Ne bi trebalo više
posvećivati pažnje tim raskošnim svetkovinama.»
„Šališ se?», zaprepašćeno će otac. „Obe tvoje sestre zaslužuju da na velika vrata uđu u društvo. A šta bi ti hteo?
Zabavu u vrtu sa sendvičima? Viki
bi nam oči iskopala. Ni Evi to ne bi razumela, a ona je
sve to već prošla.»
„A to joj je baš mnogo pomoglo», promrmlja Džulijan.
„Nisam znao da umeš da budeš tako ciničan», uvređeno će lord Roderfild. „Dobro je da još možemo da držimo nivo! Ponekad te ne razumem, Džulijane. Odakle
ti te gluposti? Ne smem ni da pomislim šta bi ti majka
rekla da te je čula.»
„Mama bi bila besna kada bi morala da propusti priliku
da zablista. Ona je uvek bila vaša Ahilova peta. Ništa vas
ne bi sprečilo da njoj udovoljite.»
Džulijan je bio zajedljiv. Podigao je pogled ka njenom
portretu. Veniša, ledi Roderfild, bila je jedan od omiljenih
modela Džona Singera Sardženta, portretiste kome se
plemstvo klanjalo. Bila je jedna od retkih koja je imala tu
privilegiju da je on naslika. U to vreme još je bila mlada,
jedva osamnaestogodišnjakinja, tek udata. Obučena u
večernju haljinu, pozirala je u božanstvenom estetskom
neredu, ležeći na sofi, razbarušene plave kose. Jedna crvena cipela ležala je na tepihu, podsećajući na sladostrasnu
smelost Fragonara. Sardžent je bio poznat po drskosti i
sposobnosti da prikaže skrivenu narav svojih modela u
svetlucavom taftu i svili. Neki su zazirali od te njegove
oštroumnosti. Džulijan nije sumnjao u to da je za vreme
poziranja bilo veselo. I njegova majka i slikar bili su skloni
bezobrazlucima.
Mada se opirao, njegov otac prelazio je preko svih tih
njenih hirova. On se nikada u potpunosti nije oporavio
od iznenađenja koje mu je priredila kada je pristala da
se uda za njega - on iz stabilne porodice pritisnute obavezama, koja poštuje tradiciju, a ona iz blistave plemićke
porodice, mnogo smelijeg i liberalnijeg duha, poznate
po svom izveštačenom govoru, izuzetnosti i originalnosti. Niko nije mogao da živi s njom a da njena ličnost
na njega ne ostavi traga. Njene kuće odslikavale su njen
duh. Volela je pastelne boje, francuski XVIII vek, kvalitetne japanske ukrase. Kod nje nije bilo uticaja napadne
viktorijanske estetike, teških zavesa, čipke i tapaciranih
stolica, ni u Roderfild holu, ni u kući u Londonu na Barklijevom trgu, ni u dvorcu paladijanskog stila, koji je nasledila od svojih roditelja. Ledi Roderfild bila je glavna među
svojim prijateljima, čija je živost duha, kao i estetski senzibilitet, pre dvadesetak godina promenila visoko društvo.
Bila je jedna od tih malobrojnih žena koje su se isticale
plemenitim poreklom, lepotom i pameću. No, Džulijan je
kritikovao i svoju majku i njeno društvo. Ledina ćud krila
je čeličnu odlučnost. Istinu govoreći, njegova majka bila je
uticajna žena koje se pre svega trebalo plašiti.
Lordu Roderfildu nije promakao smrknut izraz na
sinovljevom licu. Džulijan je sada više bio tužan nego
ljut. Mada su njegova raspoloženja najčešće bila samo
prolazne oluje, brinula su Venišu, koja je u njima videla
tragove melanholije koja je oduvek unosila nered u porodicu. Odnos Džulijana i majke oduvek je bio osetljiv.
Njihove naravi se nisu slagale. Jošod detinjstva, Džulijan
je prema njoj bio uzdržan, dok je Veniša od svih muškaraca, pa i od svog sina, očekivala bezrezervnu pokornost.
„Pretpostavljam da vas nikakvim argumentom ne mogu
ubediti da promenite mišljenje?», nastavio je Džulijan.
„Sad je malo kasno. Vikin bal počinje za nekoliko sati.
Hoćeš li sa mnom vozom za London?”
„Oče, vi ste nemogući! Nedeljama na svaki mogući
način izbegavate razgovor o Majklu Manderliju. Kladim
se da ste ga večeras pozvali.»
„Očigledno.»
„Mene bi bio stid da pod svoj krov primim tog čoveka!
Poludim kad pomislim da će nas iskoristiti da bi uspeo
u društvu.»
„Nije on ništa gori od drugih. Nepromišljen si, Džulijane. Osuđuješ kodekse civilizovanog ponašanja, a odbijaš
da prihvatiš da i među nama ima prostih ljudi koji su se
obogatili. Da li ti je ikada palo na pamet da su možda to
i zaslužili.»
„Ne vidim kako je čovek kao on to zaslužio.»
„Umeo je da se izdigne radom i upornošću. To su osobine za svaku pohvalu.”
„A on je čovek kome je novac na prvom mestu. Njegova
jedina vrlina je to što zna dobro da broji. Što se mene tiče,
sumnjam u njegovo poštenje.»
„Neko bi, slušajući te, pomislio da je među vama bilo
nečega. Treba li da budem zabrinut?”
Džulijan nije umeo da opravda tu nesvesnu antipatiju
prema Majklu Manderliju. Nekoliko puta sreo ga je u Vestminsteru. Očigledno je bilo da je uspostavio prijateljski
odnos s nekim članovima skupštine. Da je bar izgledom
bio odbojan, ili pak toliko debeo da ni najbolji krojač
Sevil roua ne bi to mogao da prikrije... Avaj, Manderli je
imao držanje viteza, a vitez nije bio, vitko tela snažnog
stasa, mada srednjeg rasta. Jedino što bi mu se moglo
zameriti bio je čudan rogobatan prsten koji je, dok bi
pričao, dodirivao na iritirajući način. Mada ga je Džulijan
smatrao isuviše pakosnim da bi bio pošten, zavideo mu je
na tom samopouzdanju koje se suprotstavljalo njegovoj
ličnoj nesigurnosti.
Lord Roderfild pogledao je poštu koju su mu upravo
doneli, a potom je odložio koverte.
„Ne shvataš situaciju», hladno će on. „Cene poljoprivrednih proizvoda nastavljaju da padaju, kao i zakupnine,
a zemlja gubi na vrednosti. A nameti na imanje ostaju isti.
Uništavaju nas porezi. Morao sam da se zadužim da bih
platio pravo da nasledim tvog dedu, što je malo previše, zar ne? Sami životni troškovi porodice iznose mnogo.
Ponekad zavidim ljudima kao što je Manderli, koji mogu
da zarade a da ne plaćaju sve ove namete. Možda trgovina ima dobrih strana kada je u stanju da popravi krov
ili da opremi ta prokleta kupatila koja traže tvoje sestre!
Razumećeš onda kada budešdošao na moje mesto. A u
međuvremenu, budi ljubazan i poštedi me svog negativnog razmišljanja.»
Džulijana obuze sažaljenje. Njegov otac bio je prijatan
čovek, koji je uvek bio pažljiv prema svojoj deci, tako da je
često svraćao u dečji boravak, gde je vladala nana Flanders. Zavodio je red bez podizanja tona i s lakoćom je
popravljao ponašanje svojih sinova. Lord Roderfild se
nije odricao hrišćanskog načela utkanog u viktorijansko vaspitanje, prema kojem se duša deteta, u čijoj je
biti prvobitni greh, može spasti samo pomoću strogosti.
S vremenom je Džulijan ostvario s njim uljudan odnos,
što se i očekivalo od dva muškarca iz tadašnjeg društva.
U ostvarivanju onoga što je predstavljalo najdelikatniji
modus vivendi*, a to je zajednički život deteta i roditelja, on je odavao sebi priznanje da je uspostavio pravu
ravnotežu. Laknulo mu je kada je video da je očevo lice
ponovo poprimilo smiren izraz. Džulijanu nisu baš ostali
u lepom sećanju ti retki trenuci kada bi se njegov otac
prepustio emocijama.
„Zamoliću te, dakle, da večeras budeš ljubazan prema
Majklu Manderliju.»
„To je izvan mojih moći.»
„To ti je dužnost, Džulijane», uznemireno će on. „Odgovornosti kojih se moramo držati nisu uvek prijatne. U
tom duhu smo te vaspitavali.»
„Ah, evo i velikih reči!», ironično će mladić dok je ustajao. „A mogu li vas, dragi oče, usput podsetiti da mi je ta
uloga naslednika po prirodi stvari dodeljena?”
Pogledao je oca u oči, a ovaj je skrenuo pogled. Bilo
je to Džulijanovo omiljeno oružje, ono koje je podsećalo
na scenu koja se zauvek urezala u njihovo sećanje, na zakletvu iznuđenu jednog jesenjeg dana dok je Arturova krv
tekla vlažnim tlom u šumi kraj Roderfild hola. Džulijan je
napustio salon, zadovoljan što je njegova bila poslednja.
Dan je loše počeo. Nije znao da je to bio samo početak.
www.leo.rs | 37
Sidni Šeldon
PONOĆNE
USPOMENE
Progonjena tragedijom, bez sećanja na prošlost,
jedna lepa žena očajnički pokušava da se vrati
u stvarnost. Krije se u udaljenom manastiru u
Grčkoj, i želi da izgradi novi život za sebe.
PROLOG
Kunlun - maj 1949.
„Ovo mora da izgleda kao nesreća. Možeš li ti to da
središ?»
Bila je to uvreda. Osetio je kako bes raste u njemu.
Takvo pitanje možeš da postaviš amateru koga si pokupio s ulice. Bio je u iskušenju da odgovori sa sarkazmom:
O, da, mislim da ja to mogu da sredim. Da li bi, možda,
želeo da to bude nesrećan slučaj kod kuće? Mogu da sredim da ona polomi vrat padajući niz stepenice. Igračica
u Marseju. Ili bi mogla da se napije i da se udavi u kadi.
Naslednica u Gštadu. Mogla bi da se predozira heroinom.
Tako se već oslobodio tri žrtve. Ili bi mogla da zaspi u krevetu sa upaljenom cigaretom.Švedski detektiv u hotelu,
na Levoj obali u Parizu. Ili biste više voleli nešto napolju?
Može da izgleda kao saobraćajna nesreća, pad aviona ili
nestanak na moru.
Ali ništa od toga nije rekao jer se, istini za volju, bojao čoveka koji je sedeo naspram njega. O njemu je čuo
previše jezivih priča i znao je da u njih treba verovati od
reči do reči.
Sve što je rekao bilo je: „Da, gospodine, može izgledati
kao nesreća. Niko neće saznati šta se zaista dogodilo.»
Dok je izgovarao ove reči, iznenada mu je pala na pamet
misao: On zna da ću ja znati. Čekao je.
38 |
Bili su na drugom spratu zgrade u Kunlunu, gradu
opasanom zidinama, koji je 1840. godine izgradila grupa
Kineza kako bi se obranila od britanskih varvara. Zidovi
oko grada bili su srušeni u toku Drugog svetskog rata,
ali su ostali neki drugi, nevidljivi zidovi, koji su mnoge
ljude držali podalje od grada: bande koljača, narkomana i siledžija tumarale su, poput zečeva, uskim ulicama
i mračnim stepeništima koja vode u tminu. Turiste su
upozoravali da se drže dalje od ovog dela grada, a čak
se i policija nije usuđivala da prolazi tim unutrašnjim delom, dalje od Ulice Tung Tau Cen i njenih prilaza. Mogao
je da čuje uličnu buku kroz prozor sobe u kojoj su sedeli
- vrišteću, hrapavu višejezičnost stanovnika ograđenog
grada.
Čovek ga je odmeravao hladnim, opsidijanskim pogledom. Na kraju je progovorio: „Dobro, onda. Ostavljam
tebi na koji ćeš način to da obaviš.»
„Dobro, gospodine. Je li meta ovde u Kunlunu?”
„U Londonu je. Zove se Ketrin. Ketrin Aleksander.”
Limuzina, koju su pratila još jedna kola s dvojicom
naoružanih telohranitelja, vozila je čoveka do Plave kuće
na Lasker rou, u predelu Cim Ša Cui. Plava kuća bila je
otvorena samo za najveće gazde i ljude od uticaja.
Posećivali su je šefovi država, filmske zvezde i predsednici korporacija. Uprava se ponosila diskrecijom. Šest
godina ranije, jedna od mlađih devojaka koja je tu radila, pričala je o svojim mušterijama s jednim novinarom,
pa su je sutradan pronašli u luci, s odsečenim jezikom,.
U Plavoj kući sve je bilo na prodaju: device, dečaci,
lezbijke koje su se zadovoljavale bez muških „štapova
od žada», a bilo je i životinja. Koliko je on znao, bilo je
to jedino mesto u kome se još uvek praktikuje išinpo
umeće iz desetog veka. Plava kuća bila je rog izobilja
zabranjenih zadovoljstava.
Ovog puta je naručio bliznakinje. Bio je to izuzetno
usklađen par žena divnih crta lica, neverovatno zgodnih
tela, bez ikakve sputanosti ili ograničenja. Sećao se svega
što se dogodilo kada je prethodni put bio tu... metalna
stolica bez sedišta i njihovi meki, pažljivi jezici i prsti, i kada
ispunjena mirišljavom, toplom vodom koja se preliva na
keramičke pločice, njihova vrela usta koja mu haraju telom. Osetio je početak erekcije.
„Stigli smo, gospodine.”
Tri sata kasnije, kada je završio s njima, zasićen
i zadovoljan, muškarac je naredio da ga limuzina
odveze u Modi roud. Gledao je kroz prozor kola na
svetla grada koji nikad nije spavao. Kinezi su ga nazvali Gaulung - devet zmajeva - i on je zamišljao kako
se oni kriju u planinama iznad grada, spremni da siđu
dole i unište slabe i neoprezne. On nije bio ni jedno
ni drugo.
Stigli su na Modi roud.
Taoistički sveštenik koji ga je čekao izgledao je poput
figure s nekog starog pergamenta, s klasičnim, izbledelim orijentalnim ogrtačem i dugačkom, uvijenom belom
bradom.
„Jou sahn.”„Jou satin.”
„Gei do chin?”
„lYatchihn.”
„Vow.”
Sveštenik je zatvorio oči u tihoj molitvi i počeo da
trese chim, drveni pehar ispunjen štapićima za molitvu,
koji su označeni brojevima. Jedan štapić je ispao i starac
je prestao da trese pehar. Taoistički sveštenik je u tišini
gledao svoje spise, pa se okrenuo ka posetiocu. Govorio
je isprekidanim engleskim: „Bogovi kažu da ćete se uskoro
osloboditi opasnog neprijatelja.”
Čovek je osetio prijatan udar iznenađenja. Bio je
suviše pametan da bi verovao da je drevno umeće chima
više od običnog sujeverja. Ali, bio je i suviše pametan da
to umeće potpuno zanemaruje. Osim toga, bio je tu još
jedan predznak sreće. Tog dana je bio Agios Konstatinos,
njegov rođendan.
„Bogovi su vas blagoslovili dobrim feng šuijem.”
„Do jeh.”
„Hou wah.”
Pet minuta kasnije bio je u limuzini, na putu za Kai
Tak, hongkonški aerodrom, gde je njegov privatni avion
čekao da ga vrati u Atinu.
Prvo poglavlje
Janjina, Grčka - jul 1948.
Budila se vrišteći svake noći, a uvek je sanjala jedan
te isti san. Nalazila se nasred jezera, usred žestoke oluje,
a muškarac i žena su joj gurali glavu pod ledenu vodu,
daveći je. Svaki put bi se probudila uspaničeno hvatajući
dah, sva mokra od znoja.
Nije imala pojma ko je ona zapravo i nije se sećala
prošlosti. Govorila je engleski - ali nije znala iz koje je zemlje i kako je dospela u Grčku, u mali karmelitski manastir
koji joj je pružio utočište.
Kako je vreme prolazilo, bilo je mučnih bleskova
sećanja, kratkih trenutaka kada su nejasne, prolazne slike
nadolazile i odlazile tako brzo da nije mogla da ih zadrži,
preispita i razume. Te slike su dolazile u trenucima kada
ih je najmanje očekivala, hvatale su je kada bi se opustila,
ispunjavajući je potpunom konfuzijom.
U početku je postavljala pitanja. Monahinje
karmelićanke jesu bile ljubazne i pune razumevanja,
ali je njihov red bio red ćutanja i jedina osoba kojoj je
bilo dozvoljeno da govori bila je sestra Tereza, postarija i
slabašna časna majka.
„Znate li vi ko sam ja?”
„Ne, moje dete”, odgovorila je sestra Tereza.
„Kako sam došla ovamo?»
„U podnožju ovih planina je selo koje se zove Janjina.
Ti si bila u malom čamcu na jezeru za vreme oluje, prošle
godine. Čamac je potonuo, ali su te milošću Božjom
ugledale naše dve sestre i spasle te. One su te dovele
ovamo.”
Sidni Šeldon
„Ali... odakle sam došla pre toga?»
„Žao mi je, dete. To već ne znam.»
Nije mogla da bude zadovoljna odgovorom.
„Zar niko nije pitao za mene? Niko nije pokušao da
me pronađe?»
Sestra Tereza je zavrtela glavom: „Niko.”
Htela je da pusti iz sebe krik očajanja. Opet je
pokušala.
„Novine... mora da je u njima pisalo da sam se izgubila.”
„Kao što ti je poznato, nama nije dozvoljena nikakva
veza sa spoljašnjim svetom. Mi moramo da prihvatimo
Božiju volju, dete moje. Moramo da Mu zahvalimo na
svim Njegovim milostima. Ti si živa.»
To je bila najdalja tačka do koje je uspela da dopre. U
početku je bila suviše bolesna da bi se brinula o sebi, ali
polako, kako su meseci prolazili, ona je povratila snagu
i zdravlje.
Kad je postala dovoljno snažna da se kreće, dane je
provodila negujući cvetne vrtove na zemljištu manasti-
www.leo.rs | 39
ra, pod zažarenom svetlošću sunca koje je Grčku kupalo
nebeskim sjajem, dok su blagi vetrovi nosili oštre mirise
limunovog drveta i vinove loze.
Atmosfera je bila opuštena i mirna, ali i pored toga ona
nije mogla da pronađe svoj mir. Ja sam izgubljena, mislila
je, a nikoga nije briga zbog toga. Zašto? Jesam li učinila
nešto loše? Ko sam ja? Ko sam ja? Ko sam ja?
Slike su se spontano javljale. Jednog jutra se iznenada
probudila iz sna u kome je u sobi sa golim muškarcem
koji je svlači. Je li to bio samo san? Ili je to bilo nešto što
se dogodilo u njenoj prošlosti? Ko je bio taj muškarac
iz njenog sna? Je li to bio neko za koga se udala? Da li
je imala muža? Nije nosila venčani prsten. Zapravo, nije
imala nikakvu imovinu osim crne haljine koju joj je dala
sestra Tereza, i broš - malu zlatnu pticu s očima od rubina
i raširenim krilima.
Bila je bezimeni stranac koji živi među strancima. Nije
bilo nikoga da joj pomogne, nije bilo psihijatra da joj kaže
koliko je njena svest pomućena i znala je da može ostati
zdrava samo ako zaključa svoju užasnu prošlost.
A slike su dolazile sve brže i brže. Izgledalo je kao da se
njena svest odjednom pretvorila u džinovsku slagalicu u
kojoj se rastavljeni delovi sami kotrljaju do svojih mesta.
Ali ti delovi nisu imali nikakvog smisla.
Videla je studio ispunjen ljudima u vojničkim uniformama. Činilo joj se kao da oni snimaju igrani film. Jesam
li ja bila glumica? Ne, izgledalo je kao da ona upravlja. Ali
čime to upravlja?
Vojnik joj je dao buket cveća. „Ovo ćete morati sami da
platite”, rekao je kroz smeh.
Dve noći kasnije, sanjala je istog čoveka. Opraštala
se s njim na aerodromu, a probudila se jecajući jer ga je
gubila.
Nakon toga, za nju više nije bilo mira. Nisu to bili samo
snovi. Bili su to delovi njenoga života, njene prošlosti. Ja
moram da saznam ko sam bila. Ko sam zapravo ja.
I neočekivano, usred noći, bez upozorenja, ime je
iskočilo iz njene podsvesti. Ketrin. Ja se zovem Ketrin Aleksander.
Drugo poglavlje
Atina, Grčka
Imperija Konstantina Demirisa ne bi mogla da se
pronađe ni na jednoj mapi, a ipak je vladao imovinom i
finansijskim kapitalom većim i moćnijim od onoga koji
su imale mnoge zemlje. Bio je jedan od dvojice ili trojice
najbogatijih ljudi na svetu i njegov uticaj je bio ogroman. Nije imao nikakvu titulu ili službeni položaj, ali je
kupovao i prodavao premijere, kardinale, ambasadore
i kraljeve kao da su roba. Demirisovi prsti bili su svuda,
bili su upleteni u osnovu i upravljačke strukture mnogih
40 |
zemalja. Bio je muškarac pun harizme, sjajnog prodornog uma, veoma zgodan, poprilično visok, imao je jaka
prsa i široka ramena. Bio je tamne puti i imao je snažan
grčki nos i oči crne poput crne masline. Imao je lice jastreba, grabljivca. Kad bi se potrudio, Demiris je mogao
da bude izuzetno šarmantan. Govorio je osam jezika i
bio je zapažen i vešt pripovedač. Posedovao je jednu od
najznačajnijih umetničkih zbirki na svetu, flotu privatnih
aviona, desetine apartmana, dvoraca i vila razbacanih
po celom svetu. Bio je zagovornik lepote, i nije mogao
da se odupre lepim ženama. Pratio ga je glas da je veliki
ljubavnik, a njegove romantične ludorije bile su isto tako
šarolike kao i njegove finansijske pustolovine.
Konstantin Demiris se ponosio time što je rodoljub plavo-bela grčka zastava uvek je bila istaknuta na njegovoj vili na Kolonakiju, i na Psari, njegovom privatnom ostrvu ali porez nije plaćao. Nije se osećao obaveznim da se
povinuje pravilima koja se odnose na obične ljude. Kroz
njegove vene je tekla ichor - krv bogova.
*
*
*
Gotovo svaka osoba koju bi Demiris sreo želela je
nešto od njega: finansiranje poslovnog poduhvata;
donaciju u dobrotvorne svrhe; ili jednostavno moć koju
može da obezbedi prijateljstvo s njim. Demiris je uživao
u tome da otkrije šta je ono što ljudi zaista od njega žele,
a što je retko kad bilo ono što su isprva tražili. Njegov
analitički um je bio skeptičan prema prividnoj istini, tako
da nije verovao ni u šta što bi mu neko rekao. U stvari,
nije verovao nikome. Njegov moto je bio: „Drži prijatelje
blizu, ali neprijatelje još bliže.» Reporterima koji su pratili njegov život bilo je dopušteno da vide samo njegovu srdačnost i šarm sofisticiranog, urbanog, svetskog
čoveka. Nisu imali razloga da sumnjaju da se ispod ljubazne fasade nalazi ubica, borac koji igra prljavo i koji je
imao urođen nagon da skoči za vrat i zubima pokida sve
vene.
Bio je čovek koji nije opraštao i nikada nije zaboravljao
kada ga neko omalovažava. Za stare je Grke reč dikaiosini - pravda, često imala isto značenje kao i reč ekdikisis
- osveta, a Demiris je bio opsednut obema ovim rečima.
Pamtio je svaku uvredu, a nesrećnicima koji bi izazvali
njegovo neprijateljstvo žestoko je naplaćivao. Oni toga
nikada nisu bili svesni, jer je Demirisov matematički um
smišljao igru naplaćivanja duga - strpljivo je pravio klopke
i pleo zamršene mreže, u koje su naposletku upadali svi
njegovi neprijatelji i tu bivali uništeni.
Uživao je u satima koje je provodio smišljajući zamke
za svoje protivnike. Pažljivo bi proučavao svoje žrtve, njihove ličnosti, analizirao njihove snage i slabosti.
Za vreme jedne večere, Demiris je slučajno čuo filmskog
producenta koji ga je nazvao „masnim Grkom”. Demiris je
bio strpljiv. Dve godine kasnije, taj producent je potpisao
ugovor s glamuroznom, u čitavom svetu poznatom glumicom, da glumi u njegovom novom, visokobudžetnom
filmu, u koji je uložio sav svoj novac. Demiris je sačekao
da film bude napola završen, a onda je šarmirao vodeću
damu filma i nagovorio je da napusti snimanje i da mu
se pridruži na jahti.
„To će biti medeni mesec», rekao joj je Demiris.
Ona je dobila medeni mesec, ali ne i venčanje. Snimanje je na kraju moralo da bude prekinuto, a producent je bankrotirao.
*
*
*
Bilo je tek nekoliko igrača u ovoj Demirisovoj igri s
kojima on još uvek nije sredio račune, ali mu se nije žurilo.
Uživao je u očekivanju, planiranju i izvršenju. Danas, on
nije imao neprijatelje, jer niko to sebi nije želeo da priušti,
pa su njegov plen bili oni s kojima je u prošlosti ukrstio
mačeve.
Ali shvatanje dikaiosinia za Konstantina Demirisa
je imalo dva lica. Kao što nikada nije zaboravljao neku
uvredu, tako nije zaboravljao ni uslugu. Siromašni ribar
koji je dečaku pružio utočište postao je vlasnik ribarske
flote. Prostitutka koja je nahranila i obukla mladića koji je
bio suviše siromašan da je plati, misteriozno je nasledila
stambenu zgradu, a da nije imala pojma o tome ko bi
mogao da bude njen darodavac.
Demiris je započeo život kao sin lučkog radnika u
Pireju. Imao je četrnaestoro braće i sestara, a na stolu
nikada nije bilo dovoljno hrane.
Od samog početka, Konstantin Demiris je pokazivao
neobičan talenat za posao. Zarađivao je dodatni novac
obavljajući svakakve poslove nakon škole, a sa šesnaest
godina je uštedeo dovoljno novca da s jednim starijim
partnerom, na obali, otvori kiosk za prodaju voća. Posao
je cvetao, a partner je prevario Demirisa, ne isplativši mu
polovinu zarade. Demirisu je trebalo deset godina da
uništi tog čoveka. Mladi Demiris je goreo od žestoke ambicije. Noću bi ležao budan, dok su mu oči svetlele u mraku.
Ja ću biti bogat. Ja ću postati poznat. Jednog dana će svi
znati moje ime. Bila je to jedina uspavanka koja je mogla
da ga uspava. Nije imao pojma o tome kako će se to dogoditi. Znao je jedino da će se dogoditi.
Na svoj sedamnaesti rođendan, Demiris je pročitao
novinski članak o poljima nafte u Saudijskoj Arabiji: kao
da su se pred njim odjednom otvorila čarobna vrata sopstvene budućnosti.
Otišao je kod svog oca: „Ja idem u Saudijsku Arabiju.
Idem da radim na naftnim poljima.”
„Too-sou!Šta ti znaš o naftnim poljima?»
„Ništa, oče. Naučiću.»
Mesec dana kasnije, Konstantin Demiris je bio na
putu prema svom odredištu.
Politika kompanije je bila da zaposleni u firmi TransContinental Oil Corporation, koji dolaze iz Evrope, potpišu
dvogodišnji radni ugovor, ali to Demirisu nimalo nije
smetalo. Planirao je da ostane u Saudijskoj Arabiji sve
dok se ne obogati. Zamišljao je divnu avanturu u maniru
arapskih noći, glamuroznu, tajnovitu zemlju sa ženama
egzotičnog izgleda, i crno zlato koje nadire iz zemlje.
Stvarnost je bila šok za njega.
Jednog ranog letnjeg jutra, Demiris je stigao u
Fadili, turobni logor usred pustinje, koji se sastojao od
ružne kamene zgrade okružene barastisima, malim
kolibama od šiblja. Tamo je bilo hiljadu običnih, nižih
radnika, uglavnom Saudijaca. Žene koje su se jedva
vukle prašnjavim ulicama bez trotoara bile su potpuno
pokrivene velovima.
Demiris je ušao u zgradu u kojoj je Džej Džej Makintajer, direktor odeljenja za osoblje, imao svoju kancelariju.
Makintajer je podigao pogled kad je mladić ušao u sobu:
„Znači, zaposlili su te tamo kod kuće, a?»
„Da, gospodine.”
„Jesi li ikad pre radio na naftnim poljima, sine?”
Demiris je na trenutak osetio želju da slaže: „Ne, gospodine.” Makintajer se nacerio.
„Ovde će ti se baš dopasti. Tu si na milion kilometara
od civilizacije, hrana je loša, žene ne možeš da pipneš, a
da ti ne otkinu jaja, dok prokleti noćni provod ne postoji.
Ali plata je dobra, je li to u redu?»
„Ja sam ovde da naučim posao», iskreno je rekao
Demiris.
„Je li? Onda ću ti reći šta treba brzo da naučiš. Sada si
u muslimanskoj zemlji. To znači da nema alkohola. Koga
uhvate da krade odseku mu desnu ruku. Drugi put, levu
ruku. Treći put, izgubiš stopalo. Ako nekoga ubiješ, skinu
ti glavu.»
„Ne planiram nikoga da ubijem.”
„Čekaj samo”, promrmljao je Makintajer. „Tek si došao.»
*
*
*
Logor je bio Vavilonski toranj. Ljudi koji su došli iz
različitih zemalja govorili su svojim jezicima. Demiris je
imao sluha i brzo je učio jezike. Radnici su tu došli da
bi izgradili puteve usred negostoljubive pustinje, da bi
podigli kuće, uveli električnu energiju i telefone, izgradili
trgovine, organizovali snabdevanje hranom i vodom, iskopali kanalizaciju, pružali medicinsku negu i, kako se
činilo mladom Demirisu, obavljali stotine drugih poslova.
Radili su na temperaturama iznad 40 stepeni celzijusa,
imali nevolje sa muvama, komarcima i prašinom, patili
od groznice i dizenterije.
www.leo.rs | 41
Franc Kafka
PRESUDA
sabrane pripovetke
Opis jedne borbe
I prelepo odeveni
ljudi polaze u šetnju
i teturaju po šljunku
ispod ogromnoga
neba što se s brda u
daljini širi k brdima
dalekim
I
Oko dvanaest sati nekoliko gostiju već ustade, klanjajući
se, pružajući ruke jedan drugom, govoreći kako je bilo
veoma lepo, pa zatim kroz velika vrata odoše u predsoblje da se obuku . Domaćica je stajala usred sobe i žustro
se klanjala, dok joj se haljina borala na izveštačen način .
Sedeo sam za jednim stočićem - imao je tri raskrečene
tanušne nožice - i upravo srkutao treću čašicu likera, a
dok sam pio, preletao sam pogledom preko svoje male
zalihe kolača, koje sam sam izabrao i naslagao, jer im je
ukus bio vrlo prijatan
Tad mi priđe moj novi poznanik i, pomalo rasejano se
osmehujući onom čime sam se zanimao, reče drhtavim
glasom: „Izvinite što vam prilazim . Ali dosad sam sedeo
sam sa svojom devojkom u jednoj sporednoj sobi . Od
deset i po, nije to neko dugo vreme . Oprostite što vam
to govorim . Pa mi se ne poznajemo . Zar ne, sreli smo se
na stepenicama i kazali jedan drugom nekoliko učtivih
reči, a ja vam sad već govorim o svojoj devojci, ali morate
mi - molim vas - oprostiti, ne mogu da izdržim od sreće,
nisam znao šta ću . A pošto inače ovde nemam poznanika od poverenja. . . “
42 |
Tako je pričao. A ja sam tužno pogledao njegovo lepo
porumenelo lice - komad kolača sa voćem koji sam držao
u ustima nije prijao - i rekao sam: „Meni je drago što vam
se činim vredan poverenja, ali tužan sam što ste mi to
ispričali Pa i vi sami - da niste toliko pometeni - osetili
biste koliko je neprikladno pričati o zaljubljenoj devojci
čoveku koji sedi sam i pije rakiju . “
Kad to rekoh, on uz trzaj sede, zavali se i opusti ruke
. Zatim ih savi, opre se o šiljate laktove, i poče da govori
prilično snažnim glasom: „Mi smo onde sasvim sami u
sobi - sedeli - ja i Anica, i ja sam je poljubio - poljubio sam - joj - usta, uho, ramena. “
Neka gospoda, koja su stajala u blizini i ponadala se
da će doći do živahnog razgovora, priđoše nam zevajući .
Ja stoga ustadoh i rekoh glasno: „Dobro, ako hoćete, poći
ću, ali glupo je sada ići na Lavrentijev breg, jer vreme
je još sveže, a kako je palo malo snega, putanje su kao
klizačke staze Međutim, ako hoćete, poći ću s vama . “
On me najpre začuđeno pogleda i otvori usta, širokih
i crvenih vlažnih usana A potom, kad vide gospodu, koja
su se nalazila već sasvim u blizini, on se nasmeja, ustade
i reče: „O, svakako, svežina će nam prijati, naša odela su
prepuna vreline i dima, a i ja sam, možda, malčice pijan,
iako nisam mnogo pio; da, oprostićemo se i onda ćemo
poći. “
I tako priđosmo domaćici, a kad joj on poljubi ruku,
ona reče: „Zaista se radujem što vam je lice danas tako
srećno, inače je uvek toliko ozbiljno i izražava dosadu.
“ Dobrota ovih reči dirnu ga, pa joj još jednom poljubi
ruku; ona se na to osmehnu.
U predsoblju je stajala sobarica, sad smo je prvi put
videli . Pomogla nam je da obučemo kapute, pa je onda
uzela malu ručnu svetiljku da nam prisvetli dok silazimo stepenicama. Da, devojka je bila lepa. Vrat joj je bio
obnažen, tek ispod podbrat- ka obavijen crnom somotskom trakom, a njeno telo, odeveno u prostranu haljinu,
bilo je lepo povijeno dok je koračala pred nama niza stepenice držeći nisko svetiljku . Obrazi su joj se rumeneli,
jer je pila vina, a usnice su joj bile upola otvorene Na dnu
stepeništa spustila je svetiljku na jedan stepenik, pomalo
teturavo zakoračila prema mome poznaniku, zagrlila ga,
poljubila i ostala u njegovom zagrljaju . Tek kad sam joj
u šaku tutnuo neku paru, ona pospano odvoji ruke od
njega, polako otvori malu kapiju i pusti nas da izađemo
u noć
Iznad prazne, ravnomerno osvetljene ulice video se
krupan mesec usred jedva naoblačenog i usled toga
prostranijeg neba Zemlju je prekrivao pršič Noge su se
klizale pri hodu, pa se moralo ići sitnim korakom
Samo što izađosmo napolje, sasvim očevidno me
obuze velika živahnost Počeh obesno dizati noge i veselo puckati zglobovima, viknuh preko ulice neko ime, kao
da mi je neki prijatelj šmugnuo iza ugla, u skoku bacih
šešir uvis i razmetljivo ga uhvatih .
Moj poznanik je, međutim, išao pored mene ne vodeći računa o tome . Glava mu je bila oborena. Nije ni
govorio .
Čudio sam se tome, jer sam očekivao da će biti lud od
radosti kad ne bude više usred društva Smirih se Upravo
sam ga bio udario po leđima da ga osokolim, kad me
obuze stid, pa nespretno povukoh ruku . Pošto mi nije
bila potrebna, zavukoh je u džep kaputa .
I tako smo išli ćuteći . Počeh slušati kako zvuče naši
koraci, i nisam mogao da shvatim kako to da nikako ne
mogu ići ukorak sa svojim poznanikom . To me je pomalo
uzbuđivalo . Mesec je bio svetao, moglo se jasno videti
. Ovde-onde je poneko stajao naslonjen na prozor i posmatrao nas
Kad uđosmo u Ferdinandovu ulicu, primetih da je moj
poznanik počeo da pevuši neku melodiju; bilo je to sasvim tiho, ali ja sam čuo . Zaključih da je to uvredljivo po
mene . Zašto ne razgovara sa mnom? A ako mu nisam
potreban, zašto me nije ostavio na miru? Ljutito sam se
setio onih ukusnih slatkiša, koje sam njega radi ostavio
na stočiću . Setio sam se i likera, pa sam se malo razveselio, postao sam gotovo ohol, moglo bi se reći. Podbočio
sam se, pa sam uobrazio kako sam sam krenuo u šetnju
. Bio sam u društvu, spasao od sramote jednog nezahvalnog mladog čoveka, pa sam šetam pod mesečinom
Preko dana u kancelariji, uveče u društvu, noću po ulicama, a ništa preterano . Način života bezgraničan po
svojoj prirodnosti!
Ali moj poznanik je još išao iza mene, čak je i ubrzao
korak kad je primetio da je zaostao, i pravio se da je to
nešto sasvim prirodno . Ja, međutim, počeh razmišljati
ne bi li, možda, bilo pogodno da skrenem u neku pobočnu ulicu, pošto, zacelo, nisam bio obavezan da šetam
zajedno s njim . Mogao sam otići sam kući, i niko ne bi
smeo da me omete u tome. U svojoj sobi zapalio bih
stonu svetiljku sa gvozdenim postoljem, seo bih u naslonjaču, koja se nalazi na poderanom istočnjačkom ćilimu, - kad sam dotle stigao, spopade me slabost koja me
hvata kad god sam prinuđen da pomišljam na povratak u
stan i na to da ću opet provoditi mnoge sate sam između
obojenih zidova i na patosu koji se koso odražava u zlatno uokvirenom ogledalu na zadnjem zidu. Noge su mi se
zamorile, pa se već odlučih da u svakom slučaju pođem
kući i da legnem u postelju, kad me obuze nedoumica da
li da sad pri polasku pozdravim svoga poznanika ili da ga
ne pozdravim . Ali bio sam previše bojažljiv da bih otišao
bez pozdrava, a odveć slab da bih ga naglas pozdravio, i
stoga sam opet zastao, naslonio se na mesečinom obasjan zid neke kuće, i čekao .
Moj poznanik me stiže vesela koraka, a verovatno
i malčice zabrinut . Uzeo je da izvodi te ovo te ono,
počeo da trepće, ispruža ruke vodoravno u vazduh,
žestoko protezao ka meni glavu, na kojoj je bio tvrd
crni šešir, i kao da je svim tim želeo da pokaže kako
potpuno ume da ceni šalu koju sam ovde izvodio radi
njegovog uveseljenja . Bio sam bespomoćan i tiho sam
rekao: „Ovo današnje veče baš veselo . “ Pri tom sam se
nasmejao, ali to mi nije pošlo za rukom kako treba . On
odgovori: „Jeste, a da li ste videli kako me je poljubila sobarica?” Nisam mogao progovoriti, jer su mi suze
gušile grlo pa sam stoga pokušao da zatrubim poput
poštanskog roga, samo da ne ostanem nem . On najpre
začepi uši, a onda protrese moju desnu ruku ljubazno
mi zahvaljujući Mora da je bila hladna pri dodiru, jer
odmah ju je pustio i rekao: „Ruka vam je veoma hladna, sobaričine usne su bile toplije, jesu, bogami . “ Ja
klimnuh glavom sa razumevanjem Ali dok sam molio
višnjega boga da mi podari postojanost, rekoh: „Da, u
pravu ste, poći ćemo kući, kasno je, a sutra ujutru moram u kancelariju; vidite, onde se može spavati, ali to
nije ono pravo . Vi ste u pravu, poći ćemo kući. “ Pritom
mu pružih ruku, kao da je sve konačno rešeno . Ali on sa
osmehom prihvati moju frazu: „Da, u pravu ste, ovakvu
noć ne smemo prespavati u postelji. Ta razmislite koliko
www.leo.rs | 43
srećnih misli ugušimo jorganom kad sami spavamo u
postelji i koliko nesrećnih snova zagrevamo njime . “
I radujući se što mu je to palo na um, on me snažno
ščepa za kaput spreda u visini grudi - više nije mogao
da dohvati - i sa uživanjem me prodrma; zatim suzi oči
i reče poverljivo: „Znate li šta ste vi, čudak ste vi . “ Uto
poče da korača, a ja pođoh za njim i ne opažajući to, jer
su me zaokupile njegove reči
Isprva sam im se obradovao, jer kao da su pokazivale da on u meni naslućuje nešto čega, doduše, nije u
meni bilo, ali mu je skrenulo pažnju na mene stoga što
je on to naslućivao . Takav odnos me čini srećnim . Bio
sam zadovoljan što nisam otišao kući, a moj poznanik
mi je postao veoma dragocen kao čovek koji mi pred
ljudima pridaje vrednost, a da je ja ne moram prethodno sticati! Pogledah svoga poznanika sa ljubavlju. U mislima sam ga štitio od opasnosti, naročito od
suparnika i ljubomornih muškaraca Njegov život mi
je postao dragoceniji od moga Nalazio sam da mu je
lice lepo, ponosio sam se njegovim uspesima kod žena
i sudelovao sam u poljupcima koje je večeras dobio
od one dve devojke . Oh, ovo veče je bilo veselo! Sutra
će moj poznanik razgovarati sa gospođicom Anom;
najpre o običnim stvarima, kao što je i prirodno, a
onda će iznenada reći: „Prošle noći sam bio sa jednim
čovekom kakvoga, Anice draga, zacelo još nisi videla.
Izgleda - kako da ti ga opišem - kao neka motka koja
se klimata i na koju je nasađena, pomalo nespretno,
lobanja žute kože i obrasla crnom kosom . Niz telo mu
vise mnoge krpice, prilično sićušne, drečave, žućkaste,
koje su ga juče potpuno pokrivale, jer je prošle noći
bila bezvetrica, pa su sasvim nalegale Išao je bojažljivo
pored mene Mila moja Anice, ti koja umeš tako lepo
da ljubiš, znam da bi se ti malčice smejala a malčice
plašila, ali ja, kome se duša rastrgla od ljubavi prema tebi, ja sam se radovao što je on prisutan . On je,
može biti, nesrećan i zato ćuti, a ipak je čovek pored
njega obuzet nekim srećnim nemirom koji ne prestaje Juče me je gotovo povila sopstvena sreća, ali tebe
sam gotovo zaboravio . Činilo mi se da se sa disanjem
njegovih upalih grudi uzdiže tvrdi svod ozvezdanog
neba. Obzorje se raspuklo i pod zapaljenim oblacima
su se pojavili beskonačni predeli, onakvi kakvi nas čine
srećnim . - Koliko te volim, Anice, tako mi neba, a tvoj
poljubac mi je draži od celog jednog predela Ne govorimo više o njemu i volimo se . “
Kad smo, zatim, sporo koračajući izašli na kej, ja sam,
doduše, zavideo svom poznaniku zbog poljubaca, ali sam
sa radošću osećao i postiđenost koja ga je zacelo morala
obuzeti preda mnom, onakvim kakav sam mu izgledao
Tako sam mislio . Ali misli su mi se tada pomrsile, jer
Vltava i gradske četvrti na drugoj obali bile su pokrivene
mrakom . Samo nekoliko svetiljki je gorelo i poigravalo
se očima koje su posmatrale
44 |
Stajali smo pred ogradom Navukao sam rukavice,
jer sa vode je pirio hladan vazduh; zatim sam bez razloga uzdahnuo, kao što čovek već čini noću pred rekom,
i hteo da krenem dalje . Ali moj poznanik je gledao u
vodu i nije se micao . Potom se još više približio ogradi,
nalaktio se na gvožđe i zario čelo u šake To mi se činilo
budalasto Zebao sam, te sam zadigao okovratnik Moj
poznanik se proteže, pa gornjim delom tela, koji je sad
počivao na njegovim napetim rukama, naleže na ogradu
. Ja postiđeno pohitah da nešto kažem, kako bih savladao zevanje: „Čudno je, zar ne, kako je samo noć kadra
da nas potpuno zagnjuri u sećanje Sada se, na primer,
sećam ovoga Jednom sam uveče sedeo na obali reke, na
klupi, iskrivljena tela . Naslonivši glavu na ruku, koja je
ležala na drvenom naslonu klupe, posmatrao sam oblakolika brda na drugoj obali i slušao nežne zvuke violine
na kojoj je neko svirao u kupališnom hotelu . Na obema
obalama povremeno su prolazili vozovi, manevrišući i
ispuštajući prožaren dim . “ - Tako sam govorio, trudeći se da iza reči iznalazim ljubavne zgode sa neobičnim
okolnostima; ali nije smelo nedostajati ni malo surovosti
i odlučnog prisiljavanja .
Ali samo što sam izgovorio prve reči, moj poznanik,
ravnodušan i samo iznenađen što me još ovde vidi - tako
mi se činilo - okrete se prema meni i reče: „Vidite, uvek tako
biva . Kad sam večeras silazio niz stepenice da bih još malo
prošetao pre nego što dođe vreme da odem na prijem,
čudio sam se kako moje crvenkaste šake klimataju tamoamo u belim manžetama, i kako to čine sa neuobičajenom
živahnošću I tad počeh očekivati neku pustolovinu . Tako
to uvek biva”; ovo je rekao već polazeći, tek uzgred, kao
kakvu malu opasku .
Ali mene je to veoma ganulo, i zabolelo me je što bi
njemu, možda, moglo biti neprijatno zbog mog dugačkog stasa, pored kojeg je on, možda, izgledao suviše mali
. I ta okolnost me je toliko mučila, iako je bila noć i nismo
gotovo nikoga sretali, da sam se počeo savijati sve dok
mi šake pri hodu nisu dotakle kolena. Ali da moj poznanik ne bi primetio moju nameru, menjao sam držanje
veoma polako, sa najvećom obazrivošću, i trudio se da
njegovu pažnju odvratim primedbama o Streleckom
ostrvu i o tome kako se svetiljke na mostu odražavaju u
reci Ali on naglim trzajem okrete lice prema meni i reče
obazrivo: „A što vi idete tako? Sasvim ste se zgrbili i došli
ste mali gotovo kao i ja!”
Pošto je to rekao dobroćudno, odgovorih: „Može biti
. Ali prija mi ovakav stav Prilično sam slabunjav, znate, i
prevelikih napora me staje da telo držim uspravno Nije
to mala stvar, ja sam veoma dugačak “
On reče pomalo nepoverljivo: „Ama to je samo neka
vaša bubica. Do malopre ste išli sasvim uspravljeni, čini
mi se, a i u društvu ste se držali sasvim dobro . Čak ste i
igrali, ili možda niste? Niste? Ali ipak ste išli uspravljeni,
pa ćete i sad to moći. “
VOLITE SEBE – IZLEČITE SVOJ ŽIVOT
intenzivna dvodnevna radionica koju je osmislila i kreirala Lujza Hej
Šta je to što nemate u životu, a želite? Šta je to što imate, a volite?
Da li je moguće dobiti sa lakoćom sve što poželite u životu?
Da li mislite da zaslužujete divan život?
Kakvo je vaše zdravlje?
Da li radite posao koji volite?
Sa kim provodite svoje vreme?
O čemu najčešće razmišljate?
Jeste li skoro zastali...i pitali se ...
Kakav ja to život živim i šta je to što me sprečava da uživam u životu...šta je to što mi nedostaje?
Često ljudi umeju da primete da nešto fali i istovremeno nisu svesni šta je to što nedostaje kako bi
bili potpuno srećni.
Program i koncept intenzivne dvodnevne radionice koju je kreirala Lujza Hej može vam omogućiti
da dođete do interesantnih i vrlo korisnih otkrića o sebi i svom životu.
Možete saznati šta je to što blokira osećaj zadovoljstva i sreće!
Potpuno smo sigurni da uz ovaj vrlo jednostavan i lako primenljiv program možete otkriti koji su
to modeli ponašanja, odluke i uverenja koji vas zaustavljaju u ostvarivanju vaših želja i ciljeva.
Na ovoj intenzivnoj dvodnevnoj radionici Heal Your Life programa, sasvim sigurno možete
dozvoliti sebi i otpustiti različite negativne emocije koje vam ne služe za ličnu dobrobit.
Saznaćete koliko ste u stvari vrlo moćni u kreiranju svog divnog života!
Potpuno je sigurno da je sva MOĆ U VAMA samima, a radionica je samo jedan od načina kako
otkiti svoju izvrsnost.
Atmosfera same radionice je potpuno opuštena i spontana. Svako daje svoj doprinos i učestvuje
u samoj radionici onoliko koliko je u trenutku spreman. Sve je u granicama prijatnosti.
Sve se može i ništa se ne mora. Možete doći i ne morate. Vi birate - jer MOĆ JE U VAMA!
Radionicu vodi HYL trener i NLP master Mirjana Stojadinović
www.mocjeuvama.rs
Prijave na : [email protected]
tel. 060 415 05 33
www.leo.rs | 45
Mečtild Šefer
Lečenje
Bahovim kapima
BAHOVE CVETNE ESENCIJE
– HOLISTIČKI PRISTUP LEČENJU
„Bolest je isključivo korektivne prirode; nije pokoriva,
ni okrutna, već je sredstvo kojim nam naše duše ukazuju na greške koje pravimo, kako bismo bili sprečeni
da nastavimo sa time i sebi nanesemo još veću štetu.
Vraćaju nas na stazu Istine i Svetlosti sa koje nikada nije
ni trebalo da skrenemo.“
Bezvremenska istinitost ove izjave koju je izrekao
engleski doktor Edvard Bah pre više od pedeset godina
naročito dolazi do izražaja u ovom „nju ejdž“ vremenu
„humanizovane“, „psihosomatske“ i „holističke“ medicine,
i ponovo se javlja veliko interesovanje za Bahove cvetne
esencije, baš kao što je dr. Bah i predvideo.
Ovaj holistički pristup zdravlju, bolesti i lečenju zasnovan je na konceptu savršenog Jedinstva svih stvari,
i Jedinstvenosti svakog sistema unutar njega. Svako od
nas nalazi se na svom jedinstvenom i neponovljivom
putu kroz život, a stanje u kojem nam je zdravlje u svakom trenutku treba da nam služi kao parametar koji pokazuje stupanj do kojeg smo na tom putu stigli.
Svaki simptom, bilo da je telesni, umni ili duhovni,
šalje nam određenu poruku, a na nama je da te poruke
uočimo, prihvatimo i iskoristimo na pravi način. Svaki
46 |
proces izlečenja je potvrda naše celovitosti, našeg prosvetljenja. Sa ove tačke gledišta, lečenje Bahovim kapima može se posmatrati i kao „lečenje uspostavljanjem
harmonije u našoj svesti.“ Cvetne esencije uspostavljaju
kontakt i ravnotežu sa čitavom celinom, pravim izvorom
naše energije, i to na mestima koja predstavljaju prekretnice ličnosti u kojima životna energija može biti pogrešno kanalisana ili blokirana.
„Iscelite sami sebe“ je srce filozofije Edvarda Baha, jer
smo, konačno, ipak mi sami „Univerzalni princip lečenja“ ,
odnosno „Božanska moć izlečenja“ koja je u nama i omogućava ozdravljenje. Vizija dr. Baha sastojala se u tome
da njegove cvetne esencije neće koristiti samo praktičari,
već da će ih i svaka porodica imati u svom domu.
Na ovaj način, Bahove esencije ne moraju da koriste
isključivo praktičari pri lečenju psihosomatskih poremećaja, već i obični ljudi koji svesno rade na unapređivanju
svog umnog i duhovnog razvoja.
Bahove kapi spadaju u takozvane „suptilne“ metode
lečenja, zajedno sa klasičnom homeopatijom Samjuela
Hanemana, antropozofskom ili biljnom medicinom. Ove
discipline ne predstavljaju zaobilazan put oko fizičkog
tela, već deluju na višem nivou, direktno utičući na energetski sistem, to jest na čoveka.
Pre nego što je razvio cvetne esencije, Edvard Bah je
bio izuzetno uspešan bakteriolog i homeopata. Osećao
sklad, i ne postoji mogućnost predoziranja, nema neželjenih efekata i nepodudaranja sa drugim metodama
lečenja.
„Neštetno“ je najbolja reč koja opisuje ovaj metod.
Bahove kapi mogu da koriste mnogi i njima leče sebe i
druge, dok je do sada, sa drugim suptilnim metodama,
to bilo dostupno daleko manjem broju ljudi. Za uspešno
korišćenje Bahovih kapi nije potrebna posebna obuka u
oblasti medicine ili psihologije, već je potrebno vežbati
moć opažanja, sposobnost mišljenja i procenjivanja, a
iznad svega potrebna je prirodna osećajnost i sposobnost saosećanja.
KAKO KAPI DELUJU? - MOGUĆA INTERPRETACIJA
Do današnjeg dana nije ponuđeno tačno objašnjenje
načina na koji esencije deluju, koje bi zadovoljilo važeće
naučne kriterijume. Za ostale suptilne metode lečenja
postavljane su razne hipoteze zasnovane na molekularnoj hemiji, kibernetici, atomskoj fizici. Moguće je da iste
mogu da se primene i na Bahove kapi. Uzevši u obzir
da znanje o ovim oblastima ubrzano raste, pitanje je
vremena kada će energetske promene koje ove metode proizvode moći da se mere i demonstriraju naučnim
metodama.
je duhovnu vezu sa, između ostalih, Hipokratom, Paracelzusom i Samjuelom Hanemanom, deleći njihov stav
da „ne postoje bolesti, već samo bolesni ljudi“. Ipak, bilo
bi previše uskogrudo reći da je on „Haneman sadašnjice“,
kao što su ga savremenici nazivali.
1930.godine, tada četrdesettrogodišnji dr Bah je napustio svoju unosnu praksu u ulici Harli, i posvetio poslednjih šest godina svog života potrazi za jednostavnijim i prirodnijim načinom lečenja „koji ne zahteva da
se išta uništava ili menja“. Ovo je bila potraga koja je na
mnogo načina prevazišla Hanemanove vidike i ciljeve.
Postoje tri razlike između Bahovih esencija i drugih
suptilnih metoda koje su do danas razvijene na Zapadu:
Koncept zdravlja i bolesti Edvarda Baha – na primer,
njegov spiritualni pristup ima korene u svevažećem referentnom sistemu koji prevazilazi granice individualne
osobe. Ovo ga je i dovelo do drugačije metode dijagnostikovanja, jer se dijagnoza ne određuje prema fizičkim
simptomima, nego isključivo prema stanju nesklada
duše, odnosno negativnim osećanjima, što podseća na
homeopatske „mentale“, ali je daleko opsežnije.
Novina su i predstavljaju jednostavan, prirodan način na koji Bah otpušta lekovitu energiju cvetova iz njihovog materijalnog stanja, i prenosi je do kola. Rezultat je direktno delovanje cvetnih esencija, za razliku od
homeopatskog zakona sličnog, kapi leče i uspostavljaju
Edvard Bah je u nekoliko reči zapisao ono što je smatrao bitnim za svoj metod lečenja, i to u svojim delima
Samoisceljenje i Dvanest zaceljivača i drugi lekovi. Onima
koji su upoznati sa njegvim duhovnim svetom samo ta
dva članka i trebaju. I svako ko bude koristio Bahove
kapi, bilo kao terapeut ili kao pacijent, trebalo bi da ima
svoj primerak knjige Samoisceljenje, da ga čita iznova i
iznova.
Očigledno je, ipak, da u današnje vreme ne mogu
svi da razumeju i prihvate jednostavnost i veličinu misli
Edvarda Baha, zabeleženih pre pedeset godina. Stoga
su njegove misli i način na koji cvetne esencije deluju
ovde predstavljene i objašnjene u svetlu znanja i shvatanja današnjice.
Ovome je pridodato i tumačenje delovanja kapi sa
psihodinamičke tačke gledišta, pristupa koji često koriste
praktičari koji se bave i psihološkim aspektima. Konačno,
predstavljene su i primedbe od strane ezoterijskih praktičara, za one koje bi tako nešto zanimalo.
INTERPRETACIJA EDVARDA BAHA
Bah je, 1934.godine, zabeležio sledeće u vezi sa načinom na koji kapi deluju:
Kapi podižu naše vibracije i otvaraju kanale kojima
možemo primiti Duhovnog sebe; kako bismo se snabdeli
vrlinom koja nam je potrebna, i u isto vreme sprali grešku koja izaziva loša dejstva. One mogu, baš kao i prediv-
www.leo.rs | 47
na muzika ili nešto drugo što je inspirativno, da uzdignu
našu pravu prirodu i približe nas sopstvenim dušama, i
samim tim nam donesu osećaj mira, i olakšanje patnji.
One ne leče napadajući bolest, već preplavljuju naša tela
prelepim vibracijama naše Uzvišene prirode, u čijem se
prisustvu bolest topi kao sneg na suncu.
Nema izlečenja dok ne dođe do promene u načinu
percepcije, stanju duha i unutarnjem osećaju sreće.
Mnogima će ovo na prvi pogled delovati neverovatno, ali postaje kristalno jasno kada se razume i prihvati
premisa na kojoj Bah zasniva svoje stavove – zajedno sa
Hipokratom, Paracelzusom i Hanemanom, velikanima
sličnog duha.
POSTANAK I SUDBINA
Ljudski život, i ljudi na ovoj planeti, nisu ništa do deo
većeg koncepta Stvaranja. Živimo unutar šireg okvira
povezanosti, svestranog Jedinstva, nalik ćeliji ljudskog
tela. Svaka osoba jeste dve stvari: jedinstvena individua
i vitalni deo većeg jedinstva, veće celine.
Postoji Jedinstvo svih stvari u okviru stvaranja, i svi
smo povezani sa ostalim delovima tog jedinstva putem
zajedničke, uzvišene i moćnije energije koja se različito
naziva, „sila stvaranja“, „univerzalni životni princip“, „kosmički princip“, „ljubav“ (u višoj formi), ili jednostavno
„Bog“.
Kao i sve u univerzumu, od šara koje led pravi na prozoru, do generacija i izumiranja čitavih planetarnih sistema, razvoj svakog ljudskog bića prati inherentni zakon,
programirani tok akcija i reakcija. Svaki čovek ima maticu
sa određenim energetskim potencijalom, svoju misiju,
zadatak, sudbinu, karmu, ili kako god da je već nazivamo.
Kako smo svi deo velikog plana stvaranja, svaki čovek ima besmrtnu dušu – svog pravog sebe – i smrtnu
ličnost – koju predstavlja na Zemlji. Postoji i Uzvišena
ličnost koja je u tesnoj vezi sa dušom, i može se reći da
je posrednik između duše i Ličnosti.
Duša je svesna misije koju osoba ima, i nastoji da je
izrazi i pretoči u realnost, uz pomoć Uzvišene ličnosti, i
kroz Ličnost od krvi i mesa. Ličnost nije svesna ove misije,
i potencijali koje duša želi da realizuje kroz Ličnost nisu
konkretni. To su uzvišene, idealne osobine, koje Edvard
Bah opisuje kao „vrline Uzvišene ličnosti“. One obuhvataju nežnost, odlučnost, hrabrost, istrajnost, mudrost,
radost, svrsishodnost. Pesnici svih doba su ove osobine
opevali kao plemenite. Mogle bi se nazvati i idealnim arhetipskim duševnim kvalitetima čovečanstva, a njihovo
otelotvorenje vodi istinskoj sreći u okviru velike Celine.
Ako se ne realizuju, pre ili kasnije, razviće se suprotno
osećanje, odnosno tuga. Potencijalne vrline koje nismo
razvili pokazaće se u negativnom svetlu, kao „defekti“,
48 |
ponos, okrutnost, mržnja, samoljublje, glupost ili pohlepa. Ovi defekti, a to ne govori samo Edvard Bah, su pravi
uzroci bolesti. Svaka osoba ima podsvesnu želju da živi u
harmoniji, a za prirodu, koju posmatramo kao ogromno
energetsko polje, uvek je ohrabrujuće napraviti najefikasnije energetsko stanje.
ZDRAVLJE I BOLEST
Zdravlje. Kada bi Ličnost mogla i htela da bude u harmoniji sa dušom, koja je deo veće celine, čovek bi živeo
u savršenoj harmoniji. Univerzalna božanska kreativna
energija bi mogla da se izražava kroz dušu i Uzvišenu ličnost unutar Ličnosti, a mi bismo bili jaki, srećni i fit, naše
energije bi bile u harmoniji sa kosmičkim energetskim
poljem čiji smo deo.
Bolest. Kada god ličnost nije povezana sa velikim kosmičkim energetskim poljem putem svoje duše, kada
nisu u skladu, dolazi do osećanja skrhanosti, disharmonije, zakrčenja, sukobljavanja, poremećaja, gubitka energije. Ova stanja su isprva blaga i javljaju se u nematerijalnoj formi, da bi kasnije napredovala na materijalni nivo,
manifestujući se negativnim raspoloženjima, a zatim i
fizičkim bolestima. Fizička bolest ima krajnju korektivnu
funkciju. Jednostavno, to je crveno svetlo upozorenja
koje jasno daje do znanja da nešto mora da se preduzme odmah, jer će u suprotnom, pre ili kasnije, doći do
totalnog kraha.
Edvard Bah je rekao da bolest nastaje iz dve osnovne
greške:
Prva greška: Ličnost ne dela u skladu sa dušom, ali je
istrajna u iluziji da je odvojena od nje.
U apsolutnim ekstremima, Ličnost nije u stanju da prizna da duša i Uzvišena ličnost postoje, i materijalistički
prihvata „samo ono što može da vidi i dodirne“. Stoga,
na duge staze, preseca sopstvenu pupčanu vrpcu i uništava se.
Češći je, pak, slučaj da Ličnost pogrešno razume namere duše, i ponaša se u skladu sa svojim ograničenim
razumevanjem situacije.
U svim oblastima u kojima se Ličnost udaljila od toka
velike kosmičke energije, od ljubavi, kako je Edvard Bah
to formulisao, vrline kao što su pozitivne crte karaktera
se remete i postaju destruktivne, vodeći ka negativnim
stanjima duše i negativnim raspoloženjima.
Druga greška: Ličnost se ogrešuje o princip jedinstva.
Delovanjem protiv namera Uzvišene ličnosti i duše, Ličnost automatski deluje i protiv interesa velikog Jedinstva, sa kojim je duša energetski povezana.
Iznad svega, ako bi pokušala da nametne svoju volju
drugom biću, protiv njegove volje, Ličnost bi se ogrešila o princip Jedinstva. Ovo ne remeti samo razvoj tog
drugog bića, već razvoj svih stvari koje su u vezi, remeti
čitavo energetsko polje, a posledično i razvoj čovečanstva kao celine.
Svakoj bolesti prethodi negativno stanje duše, a
uzrok tome su arhetipske osobine ljudske duše, ili vrline
koje se pogrešno koriste. Evo jednog primera:
Negativno stanje duše može biti bezobzirno i egoistično ponašanje koje proističe iz pohlepe, pogrešno
korišćene vrline. Pohlepa je negativna strana osobine
tolerancije i ljubavi prema bližnjima.
Edvard Bah je u knjizi Samoisceljenje napisao: „Pohlepa vodi ka želji za posedovanjem moći. Predstavlja uskraćivanje slobode i individualnosti svake osobe. Umesto
priznavanja činjenice da smo svi ovde da bismo mogli
da se slobodno razvijamo prema uputstvima sopstvenih
duša, ojačamo individualnost i slobodno funkcionišemo,
pohlepna ličnost želi da diktira, tlači i zapoveda, uzurpirajući moć Kreatora.
...Svaki takav defekt, koji istrajava i uprkos glasu Uzvišene ličnosti, stvoriće konflikt koji će se odraziti na fizičko
telo i proizvesti specifičnu vrstu bolesti.
...Rezultat pohlepe i dominacije nad drugima je bolest takva, da će bolesnika učiniti robom sopstvenog tela,
sa željama i ambicijama koje su podređene bolesti.“
BAHOV PRISTUP TRETMANU
Bah je zasnivao metod dijagnostifikovanja na zakonu
duše, uzvišenom principu uzroka; za razliku od drugih
zapadnjačkih medicinskih škola, koje dijagnostifikuju
na osnovu ograničenog aspekta ličnosti i sferi fizičkih
delanja.
Nije zasnivao dijagnozu na fizičkim simptomima, već
isključivo na negativnim stanjima duše, koja su posledica
konflikta u sprovođenju namera duše i Ličnosti koji vode
u bolest.
Ova negativna stanja nisu tretirana kao simptomi
protiv kojih se treba boriti, jer bi im to održavalo energiju. Umesto toga, ona se preplavljuju uzišenim, harmoničnim energetskim talasima, da bi se „istopila kao sneg
na suncu“, kako je to Bah rekao. Kako da zamislimo ovo?
Prema sopstvenim rečima, Bah koristi cvetove biljaka uzvišenog reda. Svaki sadrži određene osobine duše,
ili kako bi se to reklo energetskim terminima, poseduje
određenu talasnu dužinu. Svaka takva „biljna“ osobina
duše je u skladu sa određenom ljudskom osobinom, sa
određenom frekvencijom ljudskog energetskog polja.
Ljudska duša sadrži svih 38 osobina Bahovog cveća – kao
energetske potencijale, vrline ili božanske iskre.
Kada dođe do konflikta namera duše i Ličnosti u okviru određene osobine ili energetskog potencijala, talasna
dužina energetskog polja se u toj tački poremeti, postaje
disharmonična i usporava se. Takav poremećaj će imati
negativan uticaj na kompletnu psihu osobe i, kako je Edvard Bah istakao, dolazi do negativnih stanja duše i uma.
Kako Bahove kapi deluju u tim trenucima?
Cvetna esencija poseduje istu harmoničnu frekvencu koju ima osobina ljudske duše o kojoj je reč, s tim
što nema nikakvih poremećaja i u normalnom je ritmu.
Stoga je u mogućnosti da uspostavi kontakt sa njom i
sopstvenom harmoničnom energijom ponovo povrati
harmoniju u duši.
Drugim rečima: Bahove kapi deluju kao katalizator,
uspostavljajući kontakt između duše i Ličnosti na mestu
gde je kontakt prekinut. Duša ponovo može da komunicira sa Ličnošću i život se vraća u tačku u kojoj su nesklad
i rigidnost prevladale. Ili kako je Bah rekao: Čovek ponovo postaje svoj tamo gde je to prestao da bude.
Ličnost, zarobljena u zbrci i restrikcijama koje su i previše ljudske, ponovo nalazi svoj put do vrlina ili osobina
duše koje donose harmoniju i daju smisao našem postojanju na ovoj planeti.
NOV I JEDNOSTAVAN METOD OSNAŽIVANJA
Biljke se od pamtiveka koriste u medicinske svrhe.
Bah pravi razliku između biljaka koje olakšavaju simptome i onih koje imaju prave isceliteljske moći. Potonje su
biljke „višeg reda“. Pronašao ih je intuitivnim metodom, i
nazvao „srećnim članovima biljnog sveta“. Njegov osećaj
je postao toliko razvijen, da je ponekad bilo dovoljno da
stavi laticu cveta na jezik i oseti efekte koje biljka ima na
telo, dušu i duh. Zanimljivo je istaći da biljke nisu otrovne, a mnoge od njih i ne otkrivaju svoje kvalitete golom
oku. Neke se u biljnoj medicini koriste i u drugim oblicima, ali je većina njih klasifikovana kao korov. Važno je
sakupljati ih u sredinama gde je priroda neiskvarena, na
primer u divljini, jer gube svoja lekovita svojstva kada
se kultivišu.
Biljka, sama po sebi, ne može da bude uništena ili
oštećena. Cvet, u kojem su skoncentrisane esencijalne
energije, bere se u trenutku potpune zrelosti ili savršenstva, to jest, pre nego što će otpasti. (Postoji samo nekoliko savršenih dana kada se poklope oba ključna elementa, sunčano nebo bez oblaka i cvet u punoj zrelosti.)
Vremenski interval između branja i pripreme cvetova
mora biti minimalan, jer se na taj način može sačuvati
skoro potpuna energija biljke. Sve to je skladan proces
prirodne alhemije koji obuhvata nemerljive moći sva
četiri elementa. Zemlja i vazduh su podigli biljku do
stepena zrelosti. Sunce, element vatre, se koristi kako bi
oslobodilo dušu biljke iz njenog tela. Voda na posletku
služi kao kola, za uzvišene svrhe.
Edvard Bah je rekao kolegama homeopatama: „Nemojte da vas jednostavnost ove metode zavede od nje-
www.leo.rs | 49
gove upotrebe, jer ćete uvideti da što vam istraživanje
više napreduje, u većoj meri ćete biti u stanju da pojmite
jednostavnost čitavog Stvaranja.“
energiju koja stiže od Uzvišene ličnosti, osoba poletno
sprovodi ideju u delo, i posle obaveznih i pozitivnih i negativnih iskustava postaje zadovoljni cvećar, odnosno
cvećarka.
JEDNOSTAVNOST KAO OSNOVNI PRINCIP UPOTREBE
SVETNIH ESENCIJA
Šta se dogodilo? Potencijal Uzvišene ličnosti se realizovao kroz Ličnost. Ličnost je postala bogatija.
Termin „jednostavnost“ je često pogrešno tumačen u
svetu pojačane prefinjenosti, i meša se sa terminom „primitivizam“. Jednostavnost se povezuje sa jedinstvom,
savršenošću i harmonijom. To je razlog zbog kojeg sve
privlače „jednostavne stvari u životu“. Da bismo primetili
jednostavnost i jedinstvo, koji postoje čak i u najvećim
diferenciranjima i očigledno složenim procesima, neophodno je imati ne samo objektivnost, moć opažanja i sposobnost poimanja celine, već i fundamentalnu
spremnost da pojmite sebe kao deo celine, deo koji je
u finalnoj instanci vođen jedinstvenim i jednostavnim
kreativnim principom.
Na žalost, impulsi koji stižu od Uzvišene ličnosti se ne
mogu baš uvek realizovati tako jednostavno. Veoma često odigra se sledeći scenario: Loše uspomene iz detinjstva, loš odgoj, negativni faktori odrastanja i slično, čine
da Ličnost pomisli da su poruke koje dolaze od Uzvišene
ličnosti neprihvatljive. Pokušava da ih uguši, i dolazi do
izbegavanja reakcije, na primer, javlja se osećanje straha,
nesigurnosti, nedostatka hrabrosti, osoba se povlači u
sebe ili postaje nesigurna. Energetski impulsi Uzvišene
ličnosti se momentalno blokiraju. Potencijal se ne može
realizovati.
Nije slučajno to što su skoro svi veliki naučnici na
kraju svojih života prihvatali ovakav stav. Primarni cilj,
i ishod terapije Bahovim kapima je obnavljanje i učvršćivanje ovog fundamentalnog stava u svakom čoveku.
MOGUĆA PSIHODINAMIČKA INTERPRETACIJA
Praktičari koji se bave i psihologijom naglašavaju
promenu koja se odigrava u svesti zajedno sa procesom
psihičkog razvoja. Oni preduzimaju i određeni rizik, zato
što se povremeno nađu zaglavljenim u okvirima Ličnosti i ne uspevaju da dopru do duhovnog nivoa Bahovog
pristupa.
Oni, kao i Edvard Bah, polaze od koncepta Uzvišene
ličnosti koja želi da se ostvari kroz individuu, odnosno
Ličnost. Proces razvoja se odigrava kroz nekoliko različitih, ali ipak komplementarnih, ciklusa.
Pored ciklusa psihičkog razvoja koji je očigledan, postoje i ciklusi duhovnog i duševnog razvoja, i upravo to
i jesu glavni ciklusi.
Svrha života je prolazak kroz sve cikluse sa rastućim
nivoom svesti, i proživljavanje istih, tako da Uzvišena
ličnost tokom života može ostvariti pun potencijal. Sve
što može potpomoći proces svesne realizacije – čak i
događaji koji na prvi pogled deluju negativno – smatra
se pozitivnim. Sve što pomračuje svest smatra se negativnim, i u jednom trenutku se pretvara u bolest. Ključna
stavka ovog psihodinamičnog pristupa je svesno stremiti
konstruktivnim promenama i prihvatati ih. Evo primera
koji će slikovito objasniti ovo:
Uzvišena ličnost želi da putem Ličnosti ostvari svoj
potencijal kroz samopouzdanje i spremnost na rizikovanje. Šalje odgovarajuće energetske impulse koje „Ja“
prima. Osobi pada na pamet da otvori cvećaru. Koristeći
50 |
Vratimo se prethodnom primeru: Osoba je u detinjstvu imala iskustvo bankrotiranja očevog posla, i reaguje
na sledeći način: „Mislim da ne mogu da otvorim cvećaru. Drugi možda mogu, ali ja ne mogu.“ Konflikt koji
nastaje zato što Uzvišena ličnost šalje impulse na koje
Ličnost ne reaguje, ne samo da neće obogatiti tu Ličnost,
već će je i osiromašiti:
Na prvom mestu, potencijal se ne realizuje. Rezultat
je blokirana energija.
Na drugom mestu, unutrašnji koflikt svakodnevno
troši energiju koja ne dolazi iz nepresušnog izvora Uzvišene ličnosti, nego iz izvora koji su dostupni Ličnosti, i na
taj način ta energija biva uskraćena oblastima u kojima
je potrebno preduzimati određene postupke.
Toj osobi je potrebno dati Bahove kapi Ariša (Larch)
„za one koji očekuju neuspeh, i misle da nisu dobri i sposobni kao ljudi oko njih...“.
Koji je rezultat? Sada, pošto osoba poseduje istu
talasnu dužinu kao i Uzvišena ličnost koja želi da se
ostvari, sa njom može uspostaviti direktan kontakt. Spira blokadu koja je na nižoj, disharmoničnoj, frekvenciji
i preplavljuje je višom, harmoničnom. Neki bi rekli da
ovo jača potencijal Uzvišene ličnosti, i sada se mogu
preduzeti mere kojima se blokada u potpunosti otklanja.
U navedenom primeru individua postaje svesna svog
negativnog ponašanja, nedostatka samopouzdanja, i
odjednom počinje drugačije da sagledava stvari. Govori
sebi: „Ono što se desilo mom ocu ne mora da se dogodi
i meni. Zašto ne bih otvorio/otvorila cvećaru? Drugima
uspeva. Prosto to moram da uradim. Čak i da ne uspe,
naučiću mnogo iz tog iskustva.“
Naravno, proces neće biti toliko neposredan kao što
je ovde izloženo, i dolaziće do zastoja i represija.
Ali rezultat posle uklanjanja blokade je: Ličnost može
u potpunosti da koristi energiju Uzvišene ličnosti. Istovremeno, na raspolaganju je i sva ona energija koja se
svakodnevno rasipala na održavanje negativne reakcije
izbegavanja. Ličnost je dvostruko obogaćena.
EZOTERIČNI ASPEKTI
Za početak je potrebno reći da u vezi sa čovekom i
cvetom postoje zanimljivi ezoterični koncepti.
Cvet je uvek bio simbol lepote i razvoja najviših sposobnosti. Primeri za to su ruže, koje koriste Rozenkrojcerijani i Sufisti, i lotos od hiljadu latica u indijskoj filozofiji.
Razlog se krije u tome što kada je čovek kročio na Zemlju
da materijalizuje svoje fizičko telo, biljke su već bile usavršile svoju evoluciju. Stoga je energija koja je crpljena iz
biljnog carstva, usavršena za njihov razvoj, umnogome
zaslužna za strukturu čovečanstva.
Tibetanski gospodar Djival Kul je propovedao da
postoji direktna veza između ljudskog nesvesnog i biljnog carstva. Stoga, čovek je u mogućnosti da kontaktira
esencijalnu prirodu svoje Uzvišene ličnosti na nesvesnom nivou, kroz prirodu biljaka, i na taj način ponovo
uspostavi harmoniju sa sobom.
Ezoterična interpretacija načina funkcionisanja Bahovih esencija dalje objašnjava mnogo toga o čemu je
Edvard Bah pisao u knjizi Samoisceljenje. Ovo, a i ono što
sledi, zasnovano je na radu i iskustvu Joane Salajan, uz
terminologiju Alis Bejli. Ona posmatra čoveka kao energetsko polje sa sedam nivoa, koji utiču jedan na drugi i
dopunjuju se. Jedini nivo koji se inače vidi golim okom
jeste ljudsko telo, a svaki od njih je na različitoj energetskoj frekvenciji. Šest nivoa koji nisu vidljivi nazivaju se
„aure“. Praktično sve okultne škole koriste ovaj koncept
u nekoj formi.
Na prvom, ili eteričnom, nivou aure, energije se sakupljaju sa tačaka koje se nazivaju čakre. One su na različite
načine povezane sa drugim nivoima energetskog polja,
i rotiraju se na različitim frekvencijama koje se mogu
percipirati u različitim bojama. Aura obuhvata sve nivoe
svesti i iskustava koje poseduje Ličnost, a njome upravlja Uzvišena ličnost. Ovo predstavlja most na prikazanoj
šemi na četvrtom, transpersonalnom, nivou koji se nalazi
između smrtne Ličnosti i besmrtne duše, gde je Ličnost
je samo jedan od vidova kojima se duša izražava.
Svrha života je u tome da Uzvišena ličnost realizuje namere duše kroz Ličnost. Prema ovoj interpretaciji,
bolest je disharmonija koja se događa između različitih
nivoa aure i Uzvišene ličnosti. Informativna šema ovog
poremećaja se pokazuje na prvom, eteričnom, nivou koji
prati vremenske zakone fizičkog tela, i mogu da prođu
nedelje, mesece, čak i godine pre nego što se manifestuje u telu.
Određeni čulni ljudi mogu da primete takve promene u vidu senki, drugi ih primećuju kao disharmonične
zrake. Ukoliko se ove disharmonije na eteričnom nivou
poprave suptilnim metodama, neće doći do manifestacije u organizmu. U idealnim uslovima, zdravlje predstavlja
savršenu harmoniju svih energetskih nivoa aure i Uzvišene ličnosti.
Ezoterični stav je da bolesti današnjice potiču, ne toliko sa mentalnog nivoa (pogrešan način razmišljanja i
pogrešno protumačeni principi) koliko sa emotivnog,
nivoa nesvesnih emocija i subjektivnih reakcija koje su
ili blokirane ili prekomerno stimulisane.
Ovo remeti energetske talase, i otuda negativna
stanja kao što su strah, ljubomora, ljutnja, nestrpljenje,
briga i slično. To se isprva odražava na nervni sistem fizičkog tela, a zatim i na organe.
Danas se srećemo sa prekomernim stimulisanjem
emotivnog nivoa, zbog konzumiranja svih vrsta droga,
nikotina, alkohola, hašiša, zatim preteranog gledanja televizije, slušanja rok muzike i generalnog preplavljivanja
informacijama.
Možete primetiti da je Edvard Bah bio dosledan i „progresivan“ , jer je svoju terapiju usmeravao isključivo na
negativne emocije.
Da li na ovom polju postoji još nešto što bi moglo da
pomogne boljem razumevanju načina na koji Bahove
kapi deluju?
Bah je rekao da cvetne esencije uspostavljaju direktan kontakt sa Uzvišenom ličnošću osobe, i stoga su aktivne na svim aspektima naše prirode, na svim nivoima
aure. Aura nije podložna zakonima vremena i prostora
po kojima telo funkcioniše, pa prvobitna bolest može biti
izlečena i pre nego što se odrazi na telo. Ovo objašnjava
zašto je Bah iznova i iznova isticao profilaktičku vrednost
cvetnih esencija.
Bahove kapi stupaju u direktan kontakt sa Uzvišenom
ličnošću čoveka. Stoga su kompatibilne sa praktično
svim medikamentima i terapijama, kao i sa delovanjima
potonjih na određene energetske nivoe tela. Bahove
kapi deluju kao božanski impulsi koji utiču na sve energetske nivoe.
Dešava se da, kada osoba počne da koristi cvetne
esencije, poneki izrazito osetljivi terapeuti mogu da vide
ili osete povećanu aktivnost unutar čitave aure. Mnogi
čulni pacijenti osete trenutnu reakciju u nekoj čakri, što
povremeno biva propraćeno i bojom. Drugi su, u probama na slepo, opisivali određene emotivne prizvuke na
koje su kapi uticale svojom energijom.
Mora se naglasiti da su sve ovo, u najmanju ruku,
zanimljive primedbe, ali su uvek potpuno subjektivne.
Ne mogu se primenjivati u uopštenom smislu, iako se
pojedini autori trude da to urade.
www.leo.rs | 51
Počeci organizovanog igranja Golfa u Škotskoj i dešavanja u Srbiji
Često se postavlja pitanje šta se to dešavalo u Srbiji u
vreme dok se u svetu uveliko igrao golf, i šta je bila prepreka da se golf još pre više stotina godina razvije i na ovim
prostorima.
Istraživanja pisca ovih redova dovela su do interesantnih saznanja. Prvo krećemo sa dešavanjima u postojbini
golfa a posle pravimo paralelu sa dešavanjima u Srbiji.
U XVIII veku počinje raslojavanje među igračima golfa
sa osnivanjem prvih golf klubova. To je takođe period mira
i ekonomskog prosperiteta u Škotskoj, koji je omogućio
mnogim edinburškim trgovcima da steknu značajna bogatstva trgujući vunom.
Golf takođe više nije bio ona jednostavna igra iz prošlosti. Prvo, broj štapova koji su igrači nosili se povećao od
jednog na pet drvenih i bar jedan sa gvozdenom glavom.
Cena nabavke štapova, a posebno loptica, koje su često
uvožene iz Holandije, bila je pristupačna samo imućnijima. Takođe, bogatiji igrači su sve više počeli da angažuju caddie-je, ljude koji bi nosili njihove štapove za vreme
igre. To je nešto što siromašniji igrači nisu mogli sebi da
priušte, i rezultat je bila dalja podela među golferima. Formiranje klubova u kojima bi se družili članovi elite, bili su
prirodni sledeći koraci.
Prvi zvanični golf klub, Kraljevsko građansko golf društvo Edinburga (The Royal Burgess Golfing Society of
Edinburgh) osnovano je 1735.g. 1744.g. osnovano je
Časno društvo Edinburških golfera (The honourable Company Of Edinburgh Golfers) i deset godina kasnije,
1754.g. najpoznatiji golf klub na svetu, Društvo Sent Endruških golfera (The Society of St.Andrews Golfers) koje
je 1834.g. preuzelo ime po kome je poznato danas: Kraljevski i Drevni Golf klub iz St.Endrusa (The Royal and Ancient
Golf Club of St. Andrews ).
52 |
U gradiću St. Andrews se nalazi takođe i veoma stari
Univerzitet osnovan 1413. godine. Jedan od najpoznatijih
diplomaca ovog univerziteta, bio je Bendžamin Frenklin, a
kasnije i 3 od 12 potpisnika Američke Deklaracije o Nezavisnosti, su bili diplomci St. Andrews Univerziteta.
Kao kuriozitet, interesantno je pomenuti, da sport nije
bio jedini razlog za ove klubove. Istoričari su uočili da su
prvi formirani golf klubovi bili podržavani i finansijski pomagani od škotskih masonskih loža. Formiranje i pomaganje tih klubova je verovatno bilo uslovljeno potrebom
da se članovi masonskih organizacija viđaju i druže na neupadljiv način. Prvi klub izvan Škotske, Royal Blackheat,
formiran je u Engleskoj 1766. g. To je bio klub koji je nastavio tradiciju koju je započeo kralj Džems VI.
Krajem XVIII veka bilo je ukupno 10 golf klubova u Engleskoj i Škotskoj. Jedva nešto više od 100 godina kasnije,
bilo ih je preko dve hiljade.
Međutim, za bilo koju standardizaciju igre, u formi koju
poznajemo danas, morali smo da čekamo skoro 200 godina. Toliko je trebalo godina udaranja loptice po ‘Links-u”,
da bi se donela bilo kakva pisana pravila.
14. maja 1754.god. održan je prvi sastanak Komiteta za
Pravila u Golfu (Rules Committee meeting), Društva St. Andrews Golfera (The Society of St. Andrews Golfers).
Sastanak je vodio Charls, 5th Earl of Elgin i 9th Earl of
Kinkardine uz prisustvo još dvadesetjednog predstavnika
plemićkog i gospodskog staleža, a u cilju usvajanja “Određenih pravila i zakona koji se odnose na zdravo bavljenje
Golfom”. Ta dvadesetdva muškarca nisu tada ni sanjala šta
su u stvari započeli, ali svi su bili zaljubljenici u golf , a neki
od njih i veoma vešti streličari.
Čak i Pravila golfa u to vreme nisu bila formulisana
od St. Andrews-a. 11 godina ranije “Drustvo Golfera iz
Edinburga”, kasnije “Časno Društvo Golfera iz Edinburga”
koji su igrali na Links-u od Leith-a, ustanovili su 13 pravila
koja su kasnije prihvaćena i od St. Andrews-a.
Pravila su bila sledeća:
1. Loptica za početni udarac se postavlja unutar dužine
jednog štapa od rupe. (Misli se na rupu koja je tek odigrana, a u slučaju početne rupe, misli se na startnu poziciju).
2. Tee-off je sa zemlje.
3. Loptica koju ste udarili sa tee-ja ne sme se menjati.
4. Nije dozvoljeno pomeranje kamenja, koščica ili nekog
polomljenog štapa pre udaranja loptice, osim na green-u i to u dužini jednog štapa od vaše loptice.
5. Ako loptica padne u vodu, slobodno možete da je uzmete i bacite najmanje 6 jardi iza prepreke. Možete je
odigrati bilo kojim štapom. Dodajete sebi jedan udarac
jer vam je na taj način dozvoljeno da nastavite igru.
6. Ako se dogodi da se loptice bilo gde na terenu dodiruju, dozvoljeno je podignuti prvu lopticu dok se ne
odigra druga.
7. Pri ubacivanju loptice, treba igrati iskreno na rupu, a
ne igrati na protivničku lopticu koja ne leži na putu do
rupe.
8. Ako izgubite lopticu, potrebno je da se vratite na mesto
odakle je izveden zadnji udarac i dodajete jedan udarac vašem rezultatu.
9. Nijednoj osobi nije dozvoljeno da prilikom ubacivanja
loptice obeležava putanju do rupe, njegovim štapom
ili nečim drugim.
10.Ako je loptica zaustavljena nekom osobom, konjem,
psom ili bilo čim drugim, mora se odigrati sa mesta gde
je zaustavljena.
11.Ako zamahnete štapom u nameri da udarite lopticu i
odete toliko daleko da već štap ide na dole, i tada se
štap polomi na bilo koji način, smatra se kao udarac.
12.Onaj, čija loptica leži dalje od rupe, obavezan je da igra
prvi.
13.Ni rovovi ni nasipi, napravljeni radi zaštite Links-a, a ni
Scholars Holes ili Vojne linije ne smatraju se preprekama, ali loptica se mora izvaditi, staviti na tee i odigrati
bilo kojim gvozdenim štapom. (Scholars Holes - misli se
na deo terena na kome su se igrala deca i kroz igru napravila nekoliko rupa. Vojne linije, nije baš jasan termin,
osim ako se ne misli na deo vojnog poligona ).
Kasnije su doneseni i neki amandmani jer se često dešavalo da dođe do različitih tumačenja, pogotovo Pravila
5 i 13. Dogovoreno je da uvek kada se loptica podiže iz
bilo kog razloga, igrač dobija kazneni udarac, osim ako
padne u već objašnjeni deo terena zvan “Scholar`s holes”.
Tada se može uzeti, postaviti na tee i odigrati bilo kojim
gvozdenim štapom bez kaznenog udarca. U svim ostalim
slučajevima loptica se mora odigrati sa mesta gde je pala i
jedino ako je najmanje pola u vodi ili blatu, i to ako igrač to
želi, može se izvaditi postaviti na tee i odigrati bilo kojim
štapom uz kazneni udarac.
Mnogi savremeni golferi bi želeli da su tih originalnih
13 pravila ostala nedirnuta međutim, usvojeno je 34 pra-
vila, mnogo podsekcija i paragrafa i bezbroj objašnjenja,
koja su dizajnirana da objasne svaku situaciju, a u stvari
kreiraju masovnu zabunu, jednostavno zato što današnji
golferi ne mare mnogo da ih sve pročitaju.
Taj sastanak u maju 1754.g. dao je oficijalniji status
golferima iz St. Andrews-a, i istog tog dana osnivači su se
dogovorili oko takmičenja pod nazivom “Silver Club”. Pobednik bi dobijao srebrnu lopticu sa ugraviranim svojim
imenom, i ona bi se stavila na srebrni štap. Prvi pobednik
je bio Baillie William Landale, trgovac, koji je postao i prvi
Kapiten Društva. Ovo takmičenje se igralo sve do 1819.
god., kada je zamenjeno replikom, jer više nije bilo mesta
za srebrne loptice na štapu (već ih je bilo 65).
Postojala su kasnije i takmičenja za Gold Medal i Silver
Putter.
St. Andrews je i ustanovio standard da se runda golfa
sastoji od 18 rupa. Pre 1764.g. runda se sastojala od 22
rupe. Te godine je odlučeno da se prve četiri rupe konvertuju u dve i takođe četiri rupe na putu prema Club House
konvertuju u dve. Od tada pa do danas ostao je standard
da se golf teren sastoji od 18 rupa.
Kao što se vidi, XVIII vek je bio neka vrsta prekretnice
u razvoju Golfa a takodje i u jačanju osnova za dalji rast,
napredak i širenje po svetu.
Međutim, to širenje po svetu nije uključivalo i deo sveta
koji se odnosi na naše područje - a zašto je to tako, donekle će razjasniti i razvoj događaja u našem regionu:
– U vreme osnivanja Golf klubova u Škotskoj i Engleskoj,
Srbija je bila pod turskom vlašću.
– Seobe Srba iz Austrije u Rusiju na granicu s Poljskom
1751-1753
– Sultan Mustafa III ukida Pećku patrijaršiju 1766.,
–Austrijsko-pruski rat u kome su učestvovali i Srbi i koji
su zajedno sa husarima i donskim kozacima čak učestvovali u osvajanju Berlina 1760,
– Tursko-austrijski rat 1776-1778.,
– Smrt Marije Terezije 1780. je donela Srbima istinsko
olakšanje, bez obzira što je bila velika vladarka sa dosta
pozitivnih osobina, ali je prema Srbima vodila dvoličnu
politiku,
– Sultan Selim III proteruje janičare iz Beogradskog pašaluka 1791.,
–Osnovana Prva Srpska gimnazija u Karlovcima 1791.,
–Štampane prve srpske novine 1791.u Beču,
– 1793. od Porte Srbi dobijaju jednu usku ali ipak stvarnu
lokalnu autonomiju sa Knezovima po selima, a Turcima
je zabranjeno dolaženje u čisto srpska sela. Jednom
rečju period početka formiranja srpske nacije.
Ovi istorijski događaji donekle objašnjavaju razloge što
Golf nije našao svoje mesto ovde, kao što se to desilo u
najudaljenijim delovima naše planete. Da je Britanska imperija imala afinitete i prema ovim prostorima sigurno bi
Srbija imala svog Tiger Woods-a mnnogo pre nego SAD.
Ostaje nam samo da žalimo za propuštenim, ali sledeći naš
poznati inat, nadoknadićemo mi to.
Zoran Antonijević
Teaching Pro (SAGTF, IPE PGA’s of Europe)
www.leo.rs | 53
NOVO
VOLITE SEBE I OSTAVITE CIGARETE
Dragi moji polaznici, dobro mi došli na program VOLITE SEBE I OSTAVITE CIGARETE!!!
Zajedno je lakše, korisnije, jednostavnije, moćnije!!!
Da li Vi imate želju da kažete cigaretama NE!?
Da li ste makar jednom pokušali?
Da li Vas zanima da li je moguće ostaviti cigarete i biti potpuno miran i potpuno
u skladu sa tom odlukom?
Da li želite da saznate KAKO ostaviti cigarete SA LAKOĆOM?
Bila sam pušač dugi niz godina i znam koliko mi je bilo teško svaki put kada sam samo
i pomislila da se odreknem cigareta. Pokušavala sam … i sve je to bilo vrlo naporno i vrlo
stresno. Imala sam krize, nedostajale su mi cigarete. Jednostavno sam mislila da volim cigarete,
da su mi one neki predah, neki gušt, zadovoljstvo, da me nekako smire kada je potrebno.
Ostavljala sam cigarete nekoliko puta i ponovo im se vraćala!
Ostavljala sam cigarete u trudnoći, nisam izdržala do kraja. Ponovo sam počela da ih
koristim. Najteže mi je bilo kada sam držala cigaretu u rukama, a imala bebu u stomaku!
Kada čovek ima veliku želju za nečim, on nađe način da to i ostvari. Kada je učenik spreman,
učitelj se pojavi...Znate šta je najmoćnije? Najmoćnije je to da se sve što tražimo naokolo nalazi
u nama samima!
U nama su razlozi zašto smo nekada vrlo nesvesno odlučili da trujemo sebe cigaretama.
U nama su svi potrebni i sva moć da se toga odreknemo i nastavimo da uživamo u životu
bez duvanskog dima... Da, da dragi moji, MOĆ JE U NAMA!
Program je osmišljen na vrlo jednostavan način i temelji se na učenjima i filozofiji Lujze Hej.
U programu koristim i znanja koja sam stekla na NLP-u, kao i mnoga druga iskustva u radu
sa ljudima. Program se sastoji od 8 radionica, koje traju po 4 sata! Radionice su odvojene na
po nedelju dana, što je vrlo važno kako bi mogli svi zajedno da ispratimo šta se u proteklim
danima dešava sa nama! Ukupno trajanje programa je osam nedelja.
Želim da sva svoja iskustva i znanja podelim sa VAMA - divnim i dragim ljudima, koji imaju
iste probleme i dileme koje sam i ja imala!
Znam da ste i Vi jednako moćni da kažete cigaretama NE i to sa lakoćom. Znam da
zaslužujete divan život bez duvanskog dima, i vi i vaša porodica, zar ne? Želim vam dobre
odluke. Uživajte u životu bez duvanskog dima, jer vi to zaslužujete. Na radionici, u društvu ljudi
sa jednakim problemima sve je lakše i sve je moguće.
Dragi moji polaznici, dobro mi došli na program VOLITE SEBE I OSTAVITE CIGARETE!!!
Zajedno je lakše, korisnije, jednostavnije, moćnije!!!
Mirjana Stojadinović
www.mocjeuvama.rs
Prijave na : [email protected]
tel. 060 415 05 33
!!!
Download

Promenite misli-IZGUBITE KILOGRAME