SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 SADRŽAJ 1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
17.
18.
19.
20.
21.
22.
23.
24.
25.
26.
27.
28.
29.
30.
31.
PRVIH 10 GODINA 2 HIMNA UDRUŽENJA GRAĐANA SCI & FI 4 KRATKA ISTORIJA RUSKOG SF‐a – T. Jovanović 5 VASILIJ ALAKSEJEVIČ LJOVŠIN 8 NAJNOVIJE PUTOVANJE, SASTAVLJENO U GRADU BELEV ‐ LJovšin 9 SAVA POPOVIĆ TEKELIJA 20 22 OPISANIJE ŽIVOTA MOGA – S.Popović Tekelija THE WAR OF THE WORLDS – originalni scenario radio drame O. Wales 23 LIGHTHOUSE – E.A. Poe 38 INTERVJU – Razgovor s Alojzem Kapunom iz Maribora 40 INTERVJU SA ŽENOM REPTILKOM – Lacareta File 45 59 JA SAM VANZEMALJKA – Barbara Viljevak Ledinski SF HUMOR – Srbi vanzemaljci 68 LUIS KEROL I DŽEF NUN, DVE ALISE – Vladislava Gordić 70 DIMENZIJE UNIVERZUMA – Dr Nebojša Kovačević 74 FRANKENŠTAJN I BOŽANSTVO NAUKE – Tatjana Samardžija Grek 80 HANGAR 18, AERODROM DENVER 90 104 TAJNA KOZMIČKE SPIRALE ‐ David Hulse MIT KAO ISTINA O NAŠEM POREKLU 112 NLO, ZAVERA DEMONA – Otac Tomas Kulp 125 NLO, NAPAD KOJI RAZARA – Otac Aleksej Jang 130 ZNACI SA NEBA – Otac Serafim Rouz 134 PRAVOSLAVNO HRIŠĆANSKO SHVATANJE NLO 141 149 NAUČNA FANTASTIKA I NOVA SVESNOST – V. Nikols i B. Aleksander FINO PODEŠENI SVEMIR – Intervju 158 LAŽNA FANTASTIKA – Slobodan Radosavljević 163 TRANSHUMANIZAM ILI DUHOVNA POBEDA NAD ENTROPIJOM ‐ M.Vasić 177 VREMEPLOV – Nebojša Kovačević 189 INTERNET SF PRIČE 198 219 SF POEZIJA – Milan Drašković THE RELIGIOUS EXPERIENCE OF PHILIP K. DICK ‐ Strip 222 1 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 REČ UREDNIKA:
Umesto uobičajene reči urednika , malo , da se i urednik pohvali!
Prvih deset godina
7.7.2014 g Udruženje građana Fanovi naučne fantastike “SCI&FI” iz Beograda je
proslavilo jubilej 10 godina postojanja (2004-2014 ) uspešnog rada i opstanka na
naučnofantastičnoj sceni Beograda, Srbije, Ex-Yu, Balkana, Evrope, Terre, Svemira a i
šire. Trenutno udruženje ima 33 člana i 6 počasnih članova najviše u Beogradu ali i u
Nemačkoj, Australiji, Republici Srpskoj, Nišu, Rumi i Vršcu.
Evo i rezimea najvažnijih “akcija” koje smo uradili u tom periodu, naravno bilo je toga
još mnogo više…
1. Izdali smo fanzin/sf almanah “TERRA”: 17 brojeva (ukupno 3.588 strana).
2. Izdali smo i naš drugi fanzin “SF PORTAL”: 12 brojeva (ukupno 960 strana).
3. Prisustvovali smo i aktivno učestvovali na sf konvencijama:
Eurocon (Bugarska), Istrakon (Hrvatska), Domikon- Star Trek i NLO Konvencija
(Hrvatska), Konfuzija (Slovenija), Zecon- Festival fantastične književnosti (BIH),
Refesticon(Crna Gora), Word Cyber Games (WCG) (Srbija), Beokon (Srbija), Star wors
fan konvencija (Srbija), Art-anima Festival fantastične književnosti (Srbija)
4.Organizovali smo veoma uspešno, našu sf konvenciju “SFTERRACON” sa
eminentnim učesnicima iz inostranstva i Srbije.
5. U Sarajevu smo u klubu žena pisaca održali predavanje o SF-u.
6.U Beloj Crkvi (Vojvodina) smo održali tribinu “Naučna fantastika vs. Male verske
zajednice”.
7. Organizovali projekat “Horusova igra” uz podršku sekretarijata za obrazovanje i dečju
zaštitu grada Beograda.
8. Prisustvovali smo izložbi posvećenoj J. Gagarinu u o.š.”Sveti Sava”.
9. Održali predavanje o sf-u u o.š. “Dule Karaklajić” u Lazarevcu.
10. Učestvovali na manifestaciji “Novobeogradsko leto”.
11. Imamo biblioteku od : 984 sf knjige i 400 sf filmova koju članovi besplatno koriste.
12. Organizovali smo konkurse - dodelili nagrade i diplome za:
Najbolju sf kratku priču, Najbolju sf ilustraciju, Najbolju sci-fi-ku pesmu, Najbolji sf
aforizam, Najbolju sf priču u kojoj sve reči počinju na isto slovo, Najbolju sf priča na
temu o vanzemaljcima, Najbolju “fanfikšn” priča na temu: Lun kralj ponoći, Lista 50
najzanimljivijih naslova sf romana, priča, filmova, stripova.
13. Veoma smo ponosni što su počasni članovi našeg udruženja:
Zoran Živković – književnik, Radmilo Anđelković – književnik, Ilija Bakić – književnik,
Uroš Petrović – književnik, Vladimir Todorović “Nevidljivi” – novinar, Vladimir
Vesović – likovni umetnik.
14. Promocije udruženja, u Beogradu, održali smo u:
2 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Dom omladine Beograda, Kuća Đure Jakšića, Magacin u Kraljevića Marka, MZ “Ušće”,
Likovni klub “Jedinstvo”, Ustanova kulture Palilula.
Ukratko:
Ukupno 3.588 strana
Ukupno 3 tone znoja, krvi i iskidanih nerava+2 polomljene tastature
Ukupno 1000 litri piva
Sve u slavu u naučne fantastike!
P.S. Malo li je sve ovo?
Science Fiction Fan – UNITED!!!
Filipović Svetislav-Filip urednik sf fanzina/almanaha”TERRA” i osnivač , predsednik
udruženja`` SCI&FI`` Fanovi naučne fantastike
3 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 HIMNA UDRUŽENJA ‐ In the year 2525
U godini 2525 ako čovek još uvek bude živ, ako žena može da preživi, oni mogu se pronaći. U godini 3535 nećeš morati ispričati istinu, ispričati laži. Sve što misliš, učini, i reci.. u piluli je koju si uzeo danas. U godini 4545 nećeš trebati svoje zube, niti svoje oči, nećeš naći nešto za jelo, niko neće gledati u tebe. U godini 5555 tvoje ruke mlitavo vise uz tebe, tvoje noge nemaju šta da rade, neka sprava radi to za tebe. U godini 6565 nećeš trebati muža, niti ćeš trebati ženu, odabra ćeš svog sina, odabra ćeš svoju kćer takođe sa dna dugačke staklene cevi. U godini 7510 ako Bog dolazi morao bi napraviti do tada, možda pogleda oko sebe i kaže.. pretpostavljam da je vreme za Sudnji dan. U godini 8510 Bog će protresti svoju moćnu/golemu glavu On ili će reći, zadovoljan sam gde je čovek bio, ili ga srušiti i početi ponovno. U godini 9595 nekako se pitam hoće li čovek biti živ, on uzeo je sve što stara zemlja može dati, a nije vratio ništa. Sada je prošlo 10,000 godina čovek je isplakao milijardu suza, za ono što nije znao. Sada čovekova vladavina je kroz ali samo kroz vječnu noć, treperenje zvijezda, dakle, jako daleko, možda je to samo juče. U godini 2525 ako čovek još uvek je živ, ako žena može da preživi, oni mogu se pronaći. U godini 3535 nećeš morati ispričati istinu, ispričati laži. Sve što misliš, učini, i reci.. u piluli je koju si uzeo danas... 4 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 KRATKA ISTORIJA RUSKOG SF-A
Ruski SF pruža korene do osamnaestog veka, a najraniji primeri ovoga su utopije.
Princ Mihail Šerbatov sa delom „Putovanje u zemlju Ofira“ (pisano oko 1785, prikazuje
političke i društvene reforme koje stvaraju liberali i progresivni elementi aristokratije
Katarine Velike. Tehnološka predviđanja u „Godina 4338“ u prerevolucuionarnoj ruskoj
Naučnoj fantastici i nedovršeni fragmenti princa Vladimira Odojevskog čine ga
pionirom ruskog proto SF-a.
Nasuprot liberalizmu u ovom radu u napredne vizije utopijskog socijalizma nalaze
se u slavnom delu „Četvrti san Vere Pavlovne“, zatim u radikalnoj noveli „Šta raditi?“
(1863 objavljenoj u „Savremeniku“ Nikolaja Černiševskog (1828-1889), kao i mnogim
delima literalne tradicije, ruska utopija ima sestru blizanku, distopiju. U devetnaestom
veku postoji nekoliko istaknutih primera satiričnih fantazija Nikolaja Gogolja (1809 –
1870).
Žestoka novela „Istorija jednog grada“ Mihaila Saltikov-Šerina, i dalje ostaje
neuporedivi klasik ruske distopije u svom embrionu. Fjoror Dostojevski(1821 – 1881)
se takođe može smatrati ocem distopije sa delima „Zapisi iz podzemlja“, „San smešnog
čoveka“, (1877) i „Besi“.
Ruska literatura takođe ima i impresivnu istoriju tvrdog SF-a, koja počinje sa
prvom novelom „Najnovije putovanje“ Vasilija Ljovšina, i znatno uključuje radove
pionira astronautike Konstantina Ciolkovskog. Kako je rusko društvo polako dolazilo do
tehnološkog napretka pri kraju devetnaestog veka počela su se primenjivati čudesna
otkrića. Sa druge strane, uticaj predstojećih društvenih promena je takođe bio očigledan
u radovima onih koji su pratili mejnstrim pisanje i ponekada to mešali sa sopstvenim
osećanjima.
Aleksandar Kuprin je najavio dolazak revolucije u delu „Zdravica“ (1906), ali se
ovoga uplašio u „Kraljevskom parku“ (1911). Njegovo glavno delo je „Tečno sunce“
(1913) o predrevolucionarnoj Rusiji, bila je to parodija objavljena u ruskom palp
magazinu u kojoj se pojavljuju ludi naučnici i super oružje.
Poznati pesnik, Valeri Brusov (1873 – 1924) je predvideo džinovski
kompjuterizovani grad pod kupolom, ekološku katastrofu i totalitarni režim u delima
„Zemlja“ (1904), „Republika južnog krsta“ (1907) i ostalim pričama, kao i u delu
„Poslednji mučenici“. Ove tri priče pojavile su se u Brusovoj zbirci „Zemljina
osa“(1907). Popularnost i uticaj H. Dž. Velsa , čija dela su prevođena na ruski posle
1899 godine, vode do Aleksandra Bogdanova sa socijalnim utopijama na Marsu u
„Crvenoj zvezdi“ (198) i narednom romanu „Inženjer Meni“ (1913) u kojima se
predviđaju kibernetika i upravljačke nauke. Iako se „Crvena zvezda smatra najranijom
knjigom autentičnog ruskog SF-a, prvi postrevolucionarni rad je delo Vivijana Itina
„Zemlja Gonguri“ (1922). Ovo je prošlo gotovo nezapaženo pošto se iste godine pojavio
roman „Aelita“ Alekseja Tolstoja. Ovo značajno delo je inspirisano Edgarom Rajsom
5 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Barouzom i priča o ruskom inženjeru i marsovskoj lepotici koji su uključeni u
marksističku revoluciju. Tolstoj je takođe napisao i „Hiperbolid inženjera Garina“,
(1933), u kojem diktatorski ludi naučnik izmišlja lasersko oružje.
Dobar primer je i „Crveni detektiv“, priča koja obuhvata revolucionarne pokrete
sa fantastičnim elementima. Ostali primeri ovoga su Marieta Šagani sa delom „Popravka
zbrke“ (1924) i Lori Len sa „Metalskim radnikom“, (1925) i Ilja Erenburg sa delom
„Fantastične avanture Hulija Hurenita i njegovih prijatelja“ (1922), koji opisuje budući
rat sa atomskim oružjem.
Tema koja je nastala u revolucionarnoj euforiji je širenje komunizma kroz
univerzum mada je bilo i drugih tema kao što je to činio Vadim Nikollski Čerez u delu
„Za hiljadu godina“, (1927) koji predviđa nuklearni holokaust. Dok je delo Jan Larnija
„Zemlja sreće“ (1930) bila poslednja komunistička utopija sve dok Ivan Jefremov nije
napisao „Andromedu“ (1957).
Puno radikalniji pristup imao je Jevgenij Zamjatin u romanu „Mi“, (1920), koje
je do osamdesetih godina dvadesetog veka bio zabranjen u SSSR-u. U ovom delu koje
prethodi antiutopijama Oltodoksa Hakslija i Džordža Orvela, država vlada bezdušnom
doktrinom širom sveta.
Kasnije se pojavio Vladimir Obručev, koji je pisao u maniru Žila Verna. Njegova
„Plutonija“ (1915) i „Zemlja Saljnikova“, su romani koji opisuju svetove nalik šupljoj
Zemlji i izgubljene svetove.
Značajan pisac je i Grin koji je karijeru pisca počeo posle zatočeništva i revolucije
1905 godine. Njegove priče su smeštene u paralelni svet i iskazuju velike apetite Rusije,
naročito posle 1917 godine, kad su štampani u milionima primeraka i uključuju priče
„Šešir nevidljivosti“, „Skarletna jedra, „Blještavi svet“, „Put za nikuda“ i druge. Ali
najznačajniji pisac pre Drugog svetskog rata je svakako Aleksandar Beljajev, autor više
od 60 knjiga i neosporno dobar pripovedač.
Njegovi romani „Čovek amfibija“, (1928) „Glava profesora Dojla“ (1925) i Arijel
(1941) su poznata dela uključena u lektire u SSSR-u kao i u bivšoj Jugoslaviji. Možda
je to što je bio prikovan za krevet zbog paralize uzrokovalo da je pisao o ljudima koji su
superheroji.
Dobar deo njegovih romana smešten je u kapitalističke zemlje i tu kritikuje
njihove društvene i naučničke običaje. „Priča crvenog detektiva“ bavi se temom o
svetskoj revoluciji, koja je nestala verovatno pod uticajem nestanka Trockog u egzilu
1927 godine.
Časopisi kao što je „Oko sveta“, su tokom dvadesetih godina prošlog veka
objavljivali priče o ludim naučnicima, tajnim laboratorijama i špijunima i novim
oružjima i eksplozivima. Ovakva vrsta časopuisa prodavala se u tiražima od 15.000 do
100.000, ali je posle 1930 godine komunistička partija sasvim kontrolisala SF pisce i od
onda su postali puno politički korektniji. Oni su bili usmereni ka tome da skrenu pažnju
čitaoca na bliske zadatke i usmere ka tome svoje i kolektivne napore
6 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Georgi Adamov je primer nove kulturne klime u delu „Tajna dva okeana“ (1938),
gde se nučni podaci kombinuju sa patriotizmom i uključuju se opasnosti od japanskih
špijuna.
Javno je verovanje da je spekulativna fikcija bilo neželjeno bekstvo od stvarnosti
koja je trajala sve do Staljinove smrti 1953 godine i da knjige kao što je „Na granici
mogućeg“, Vadima Okhotnikova, koje se fokusiraju na nove tehnike i nova oružja,
karakterišu duboku neimagitivnost u ovom periodu.
Značajni primeri izuzetaka ovih političkih nekorektnosti su dela Mihaila
Bulgakova, njegovo delo „Majstor i Margarita“, pisano oko 1930, ostalo nezavršeno do
smrti, je mračna filozofska parabola o sataninoj poseti Moskvi, sa iteresantnom
reinterpretacijom sukoba između Hrista i Pontija Pilata. Gašenje ruskog SF-a između
tridesetih i četrdesetih godina nastalo je usled izbijanja Drugog svetskog rata i teškoća
posle rata. Posle toga na scenu su stupili novi autori Viktor Sarapin i Georgi Gurevič.
SF je ponovo rođen sa lansiranjem Sputnjika i tako se pojavljuje „Andromeda“ Ivana
Jefremova, 1957 godine u časopisu „Tehnika molodeži“. Sa filozofskim konceptom o
Velikom prstenu vanzemaljskih civilitacija u svemiru i tada nastaje zlatna decenija
ruskog SF-a. Pojavljuju se popularni naučni časopisi kao što je „Znanje je moć“ u kojima
se objavljuju i dela stranih pisaca kao što su Rej Bredberi i Stanislav Lem. Počinju se
puno više prevoditi dela stranih autora i javljaju se nove teme: Vanzemaljci, Kibernetika,
ESP, Roboti i vremenska putovanja. Tada nastaju nova imena u ruskom SF-u koja traju
i danas. Braća Strugacki, Genrik Altov, Dmitri Bilenkin, Kir Bulučev, Vladimir
Savčenko i mnogi drugi. Ovde već prestaje istorija i počinje sadašnjost ruskog SF-a...’
7 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Лёвшин, Василий Алексеевич
Vasilij Aleksejevič Ljovšin
Ljovšin se rodio 17 jula 1746 u Smolensku, umro je 10 avgusta 1826 godine. Bio
je ruski pisac proto SF-a.
Stekavši domaće obrazovanje 1765 godine stupio je u Ovotroicki oklopni puk i
učestvovao je u rusko – turskom ratu. 1772 godine, posle očeve smtri dao je ostavku na
čin poručnika. Živeo je na imanju Temrjan, čiji je bio vlasnik. Od 1779 do 1782 bio je
predsednik suda Belevskog okruga. Bio je prevodilac, pisar i autor brojnih
poljoprivrednih i ekonomskih članaka, nastavnik u oblasti ekonomije, veterine i bio je
autor oko 20 opereta.
Od 1782 do 1786 sarađivao je u žurnalu N. I.Novikova „ „Gradska i seoska
biblioteka“ i bio je član komiteta Slobodnog društva. Sarađivao je u „Poslovnim
zabeleškama“ navedenog društva.
1803 godine, bio je službenik za specijalne zadatke od Državnog sekretara A. A.
Vitovnova u Sankt Petersburgu. 1804 godine bio je sudski savetnik. Od 1804 godine bio
je član filantropskog društva Italijanske akademije nauka u Napulju. Od 1806 do 1812
bio je u kolegijumu odbornika i državni sekretar A. Vitovtova. 15 oktobra 1808 postao
je počasni član Varskog društva prirodnjaka na Moskovskom univerzitetu. 1810 giodine
postao je pomoćik državnog sekretara.
1818 godine je penzionisan kao državni savetnik. 11 jula 1818 godine postao je
počasni član Slobodnog društva ljubitelja književnosti, nauke i umetnost u Sankt
Petersburgu a 1821 član Moskovskog poljoprivrednog društva. Rukovodio je pozorištem
u Kalugi. Živeo je od književnog stvaranja i u siromaštvu, dugovao je oko 15.000 rubalja
i pošto je izgubio vid nastavio je prevoditi uz pomoć svoje dece.
Objavio je više od osamdeset radova u sto devedeset tomova među kojima
„Trijumf ljubavi“ drama iz 178 god, „ Ručni rečnik istorije prirode“ 1788 god., „Opšta
i potpuna kućna ekonomija“, „Puna knjiga ekonomije“ 1813. god. Autor je utopijske
priče „Najnovije putovanje“, 1784 godine u kojoj se po prvi put u ruskoj književnosti
opisuje putovanje na Mesec.
Prva Ljovšinova knjiga „Zagonetke“ poslužila mu je za nevinu potrošnju
slobodnog vremena i izašla je 1773 godine. Najveću popularnost stekla su dela kao što
su „Ruske priče“, sa herojima poput Aljoše Popoviča, Tugarina Zmejeciča“ kao i prevodi
nemačkih radova „Domaćin i domaćica“ u dvanest tomova.
Glavno umetničko delo Vasilija Ljovšina je„Matinea zaljubljenog“ – 1779 god.,
posvećeno je njegovoj budućoj ženi i majci šesnaestoro dece –Fedosiji Stefanovoj
Kazjevoj.
Priču najnovije putovanje je prvi put objavljena u časopisu „Sagovornik ljubitelja
ruske reči“ 1784 godine.
Dela Vasilija Ljovšina nastavljaju drevnu tradiciju „vazdušnog međuplanetarnog
putovanja“, inspirisano mitološkim predstavama antičkog sveta. Osnivači ovih mitova
bili su tragikomičari, na primer u grčkoj dramaturgiji Euripid, koji je živeo u petom veku
8 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 pre nove ere, sa kosmičkim parodijama kao i njegov savremenik Eristofan. Grči satiričar
Lukijan koji je živeo u drugom veku pre nove ere, takođe je poslao svog junaka na
Mesec.
Vemenski bliži Ljovšinu bio je Domeniko Gonzales sa delom „Čovek ne mesecu“
iz 1638 godine, kao i Sirano de Beržerak sa delom „Drugi svet ili države i carstva na
Mesecu“ iz 1657 godine..
Čitaocima stare Rusije bili su dobro poznati folklorni i literalni radovi o
Aleksandru Makedonskom. Po jednoj od legendi, Aleksandar se uzdigao na nebo uz
pomoć grifona. Ova legenda poslužila je kao stvaranje reljefa na zidu južne fasade
Dimitrovskog sabora u gradu Vladimirovu.
Василий Левшин.
Новейшее путешествие, сочиненное в городе Белеве
Vasilij Ljovšin – Najnovije putovanje, sastavljeno u gradu Belev
Razmišljajući o svojstvim vazduha, Narasim nije nimalo imao sumnje da bi bilo
moguće sačiniti udobnu mašinu za plovidbu po toj tečnoj supstanci; posmatrao je kako
se pero diže uz najmanji dah vetra. „Zar ovo nije poslužilo za pronalazak plovila?“
pomisli on „Naravno, prošlo je puno vekova, dok se našao način plovidbe po moru: i bez
sumnje, uvek se videlo da komad drveta ne može potonuti u vodu. Nije li isto i sa perom
u vazduhu? Od drveta su nastali vojni brodovi; a pero će nam omogućiti da načinimo
spravu koja će nas poneti u atmosferu.
Jedne lepe noći, sedeći pod prozorom zadubljen u misli, pogledao je željno ka
nebu osvetljenim mesecom. Koliko puno zvezda je video. Njegove misli su prošle po
beskrajniom prostranstvu i izgubiše se u bezbrojnim svetovima. Njihov smisao ne nalazi
se samo u prostim blještavim tačkicama, ne u dijamantskim klinovima, zabijenim u
plavi svod rukom svemoćnog umetnika. „Ludi smrtnici“! plakao je Narasim“ – koliko
malo shvatate blagost stvoritelja! Te tačke, ograničenja u vašem slabom umu su, suština
sunca ili materije, gde je naša Zemlja samo zrno peska. Vi mislite da je sve ovo stvoreno
za čoveka, kakva gordost. Pogledajte na te daljine, ravne večnosti i shvatite, da za nas
ne sijaju svetla miliona sunca, postoji još nešto osim Zemlje, naseljeno bićima, protiv
kojih se možete boriti motkama i motikama. Nije li bezumno smatrati, da bi neki
savršeni um ispunio nebo tačkama samo da bi zabavio vaše oči? Kakvo poniženje... Ah!
Koliko bi bio srećan taj smrtnik, koji bi nam omogućio sredstvo da se shvati važnija
istina! Koji bi nas doveo u predele, gde caruju viši predmeti mogućih stvaralaštva i gde
su oni samo predmeti divljenja. Kako bi željno videli to otišavši tamo vazdušnim
flotama! Ali ta flota ne bi bila za zlatoljupce: samo bi posvećeni umovi uzleteli tamo ka
prosvetljenju. Obale ove nove Indije ne bi bile zalivene krvlju nastale od gromoglasne
bure: bila bi to vojska naoružana optičkim oružjem, perima i knjigama.“
Zatim je radoznalost naterala Narasima da razmišlja o pronalasku leteće mašine;
različiti problemi su mu ograničavali misli i samo su pokazivali nemogućnosti i
9 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 neprijatnosti. Nervirao se zbog nedostatka sredstava, što je više mislio, nešto je nalazio,
pronalazio, kasnije je to poricao i popuštao u borbi sa maštom, oslanjajući se leđima na
stolicu zaspa.
U snu, skrenuo je pogled na zid gde je visilo nekoliko orlovskih krila. Uzeo je iz
njih nekoliko najvećih i najboljih pera, vezujući krajeve istih, tamo gde su odrezana, za
lake bukove daske žicom, držeći ih malim oprugamna da budu nagnuta. Sa svake strane
kutije nalazila su se dva krila, vezujući za njih žicu i vodeći jednu ka rukohvatu da bi
njom mogao upravljati sa četiri umesto sa dva krila jednom rukom; ravnomerno je sa
obe strane ojačao krila za rukovanje. To mu je trebalo zbog njegove namere: što je i
samo delo pokazalo i odneo je spravu na otvoren prostor i seo u nju, kada su se dva
odeljka krila postavila horizontalno a sa dva je počeo mahati podižući se u vazduh.
Kakva radost! Šta je Narsim postao, video je sebe kako nadrasta ljudske
mogućnosti! Ipak ga to radosno saznanje nije sprečilo da maše rukama i sprečilo ga da
ponovo ne padne, ako bi pustio krila, kojima se oslanjao o vazduh. Da ga ne privuče
zemljina teža. Ovo je spasilo Narsima, spasilo njegovu mašinu i donelo nam veliko
otkriće. Ohrabrio se, počeo kretati rukohvate i sekao prozračni bezdan, udaljavao
zaboravljajući na sebe, misleći o zalihama koje su mu neophodne za neizvesni put, put
u nepoznato u kojem nema spavanja. Ali zar nije to ono sve što vlada onima kojima
gospodari ljubopitivost? Narasim je bio čovek.
Pre svega mu je sjajni mesec privlačio pažnju. „Da vidimo,“ rekao je sam sebi,
„da li je za nas stvoren ovaj disk ili na njemu nema života, razumnih bića i života koja
misla da je naša Zemlja njihov mesec i za nikog više ne plovi vazduhom, da noći ne bi
bile tako tamne? Potrebno je ispitati i osloboditi moju sabraću ove pomisli.“ Ubrzao je
kretanje i izgubio Zemlju iz vida, tamo je bila noć ili je bolje reći tama, koja je prekrila
zemlju, odakle je on krenuo na put i skoro skrila veličinu naše lopte.
Stigao je već do pola puta rastojanja između Zemlje i Meseca, kada su mu se misli
počele užasavati: vazduh nije svuda bio tako gust, koliko je potreban za slobodno
disanje. Očigledno da se naša atmosfera ne prostire daleko od Zemlje, posle toga sledi
ređi vazduh koji u sebi ne može održati život. Ali iznenada, pogledavši na Mesec
ustanovi da je on veći dvadeset jedan put od običnog izgleda, kakvim se pokazuje našim
očima na Zemlji; iz toga je odmah zaključio da ne postoji opasnost gušenja, koliko je
shvatio po veličini Meseca, jer je već uleteo u njegovu atmosferu. Mesec je po
proračunima oko 42 puta manji od Zemlje i kada je porastao dvadesetputa u njegovim
očima mogao se nadati da je završio polovinu svoga puta. Narasim je bio puno srećan
ne primećujući nikakvu promenu u vazduhu, shvativši da su mu disanje i sva druga
osećanja slobodna a što se videlo iz toga da su zemaljska isparenja, koja ulazeći u naše
telo, opterećuju sva delovanja naših organa, ne bi došla do mesta na kojem se sada
nalazio. Zato je Narsim imao dobar oslonac u tankom vazduhu koji je ispunjavao prostor
među svim telima u prostoru. Tamo, gde je vazduh okruživao samo Zemljino telo i nije
se ticalo nebeskog peostranstva, privlačna sila tela ne bi imala nikakvog smisla i veće
telo bi k sebi primaklo manje; posebno etar, pošto je bez vazduha, svojom prozračnošću
10 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 ne bi mogao da se odupre jakom dejstvu magnetnih sila. Na taj način videli bi smo Mesec
privezan za Zemlju, druga tela ka Marsu i tako dalje. Ali kada se definiše razmak između
nebeskih tela, ispunjen jednom tečnom i jednako elastičnom supstancom, tada nije
moguće proceniti rastojanja privlačne sile koja prostire svoj uticaj tako daleko, da bi se
zadržala samo oko čvrstih predmeta u vazduhu. Tvorac sveta nije stvorio ništa
jedinstveno, ni nepotrebnog kao čaroliju: sva dejstva imaju svoje valjane razloge u
prirodi; a magnetna sila predmeta ne može se smatrati mičim natrpirodnim. Čemu postoji
ta privlačna sila? Kada je vazduh dovoljan da drži sva tela u sebi i kad je samo dejstvo
privlačenja, vezano za magnetnu silu, dejstvo samog vazduha. Mi samo mislimo da je u
telima ista supstanca ono što ih privlači jedne ka drugima. Da je u vazduhu jedna
supstanca, koja našu planetu i u skladu sa time dejstva drugih tela drži u tečnom sastavu
i time ona ne mogu napustiti svoj put: to se vidi iz sledećeg, vrlo slično ovim ogledom.
U posudu napunjenu vodom treba staviti tri komada slame ili papira. Ako su oni
na takvom rastojanju, da je količina vode među njima manja od količine tih tela, onda
će komadići prići jedni k drugima, ako je količina vode jednaka komadićima tela onda
će oni ostati nepokretni, ali kada je rastojanje u vodi među komadićima više od polovine
suda, onda se ti komadi ustremljuju ka krajevima, i udaljavaju se jedni od drugih, iz čega
je moguće zaključiti, da tela ne deluju uzajamno jedna na drugo, već količina sastava u
kojoj ona plove. Ne sjedinjuje ih privlačna sila, već sila elastičnosti, uvećana
prethodnom količinom vode je ta koja ih tera jedne ka drugim. Slično tome, u sred vode,
odnos između samih komadića je veći i odvodi ih na stranu. Nije li očigledno iz ovoga
da je stvaralac svih čuda sveta upotrebio najprostije načine za ono, što nam se čini
neverovatnim? On je želeći da okači tvrde predmete u vazduh, prvo ispunio čitavo
nebesko prostranstvo, a onda je dodao delove zemlje, na takvoj udaljenosti jednih od
drugih, da bi količina vazduha među njima zauvek držala u ravnoteži i rastojanju. Dakle,
nikakva kometa ne može k sebi privući našu Zemlju: jer i one takođe imaju svoje mesto
jednako kao i svi svetovi koji plivaju po svojim kružnim putanjama, što im omogućava
količina vazduha, po načinu kojim i druga tela putuju oko Sunca, samog centra,
odgovarajućem srednjoj tački u vodi kojom je napunen sud. Iz istog razloga, sva gore
navedena tela, koja su sa zemlje puštena u vazduh, padaju nazad na nju a mi grešimo,
pripisujući odnos dejstva sile privlačnosti Zemje, jer se sav prethodni stub vazduha
nalazi nad telom. Pritiska ga i gura na Zemlju.
Takvim mislima bavio se Narasim dok je ne razmišljajući rukovao polugama
mašine i nije prestao biti ponosan što je postigao ono što se smatralo tajnom prirode, da
se mašina kojom je leteo, u trenutku ne prevrne naglavačke. Bilo ga je strah da se na
zemlju ne vrati kao Ikar i to je iz njega isteralo svu maštu i jedino ga je urođeni nagon
za spas života vodio da jače zgrabi ručice da pokreće kutiju; svih osam krila spustilo se
horizontalno i vrativši se sebi vide da putuje tihim plavetnilom pravo ka Mesecu, koji je
svakog minuta rastao u njegovim očima.
Nije poznato, da li zbog straha nije spomenuo da je tada posmatrao telo Meseca,
koliki delovi su se mogli raspoznati bez teleskopa ili je znajući, da je prstala opasnost,
11 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 kao radoznali čovek uživao u prvi mah i pokušavajući da shvati zašto mu se mašina
preokrenula. Kutija koja se tiho spuštala i prijatan šum orlovih pera po vazduhu pomoglo
mu je da se prepusti spokojnom razmišljenju. I tako je, posle dugih sudara misli, shvatio
da je preleteo najveći deo udaljenosti između Zemlje i Meseca i da je stub vazduha koji
se nalazi nad njim porastao toliko da će ga vući ka Mesecu. Tek tada je shvatio
predstojeću opasnost, da će bez pomoći perja za usporavanje, strmo sleteti na površinu
Meseca i da njegov dolazak na novi svet neće biti bez teškoća. Ali opasnost je minula.
U međuvremenu približio se Mesecu. Kakva čudesna promena! Maleni svetlosni
krug postao je ogromna lopta i Narasim nije primetio da on iz sebe šalje svetlost. Ova
lopta bila je kao i naša Zemlja, tamna površina ispunjena planinama, rekama i ravnicama,
što se bliže spuštao, tako su bili brojniji predmeti kojima su se divile njegove oči. U
početku je razlikovao šume a onda je video i blistave krovove zgrada. „O nebesa, ne
sanjam li? Jecao je Narasim, okrećući brzo pogled na sve strane. „Mesec je naseljen“
Evo gradova... sela!... Ah! Vidim i neke stvari... Bože moj! Ovde su isti ljudi! Imaju
svoje potrebe; evo orača, ore svoju zemlju... evo pastira sa stadom! Čini se da ovde vlada
zlatni vek – po svemu sudeći još ne vidim monahe i ratnike... Ovo mesto je prava
prestonica proleća, ovo je pravo mesto života... zavidno stanje! Čini se, da do mojih ušiju
dopire radosni zvuk frule... Ovaj grad je ogroman, građevine su napravljene
zadivljujućom veštinom. Ali šta je to! Nigde ne vidim hramove za molitve: ili bar nema
onih pravovernih?
Na kraju, između njega i Meseca nije ostalo više od stotinu metara. Očaravajuće
lepote prirode, rastvorivši svoje darove po površini planete privukle su na sebe
Narasimov pogled; oslonjen o ivice sanduka i oborivši glavu, proždirao je pogledom
retke predmete pored sebe,. Ali ova zabava je bila prekinuta jer je došlo do uzbuđenja
među stanovnicima Meseca: video ih je kako prekidaju svoje radove i poslove i beže ka
jednom mestu sa podignutim glavama. „Videli su mene,“ pomisli Narasim, „nadam se
da je i za njih neobično leteti po vazduhu. Uskoro ću im reći da je to retkost i kod nas na
Zemlji! Diviće se još više saznavši premudrost naših zakona, savršenstvo umetnosti,
snagu vojnika i sve što može biti a i ne znaju o tome.“ Krik mesečevih stanovnika prekide
mu razmišljanje: jasno je razlikovao reči izgovorene sirijskim jezikom: „Kvalboko se
vraća! Kvalboko se vraća!“ Kod samog Narasima od radosti i raznih drugih upečatljivih
utisaka zapao je u misli da nije opazio, kako su stanovnici Meseca dohvatili njegovu
kutiju, uzeli ga u ruke i izveli na zemlju.
„Reci nam Kvalboko,“ vikalo je na hiljade glasova, „kako si uspeo da ovo
napraviš? Reci nam pojedinosti sa tvog puta, opiši svetove koji su nam daleki, ti si bez
sumnje video u njima puno toga neobičnoga.“
Narasim , shvatajući grešku, nije znao šta da im odgovori a pogotovo ne znajući
običaje ovog sveta, i u prvi mah nije bio blagonaklon da saopšti misao koja mu se javi,
da predstavi sebe izvanrednim predstavnikom svih dvorova sa zemljine lopte: mada
(mislio je on) nije izvesno, da li su ovde u upotrebi svečani nalozi za državne pošiljke.
Poslanik bez svite... bez darova! Da li njima vlada neko gord, da li su ministri
12 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 koristoljubivi? Narasime! Začas će te proglasiti lažovom i zatvor će biti nagrada tvojim
zamislima... Ali mora se nešto odgovoriti, da ne ispadnete neljubazni, i uspešno je
napregao snagu svojih misli, prionući ka jedinoj istini i načini svoje prvo delo na
mesečevoj površini rekavši sledeće reči:
„Visokopoštovani skupe časnih ljudi, koji naseljavaju loptu, koji mi žitelji Zemlje
nazivamo Mesec, i koja je po moći tvorca određen za nas noćnim svetlom! Oprostite mi
što se ne oglašavam titulom vašeg dostojanstva; stranac, koji je preleteo hiljade vrsti po
čistom vazduhu, iz zemlje koju vi ne poznajete, ne može među vama prepoznati vašeg
svemoćnog monarha, pozdraviti tog plemića, hrabre vojskovođe, vrlo sveštenstvo, učene
muškarace i ostale, koji se odlikuju zaslugama za posebna dela. Udovoljiću ih samo
toliko, ako uopšteno ja vas sve nazovem premudrim; jer po našem uobičajenom
imenovanju ovo je najpodesnije za čoveka. Ja nisam Kvalboko, ja sam Narasim,
stanovnik Zemlje, ili bolje reći, one koja je pred vama na velikoj blistavoj planeti.“
Mesečeva senka je tada počela prekrivati to mesto, na koje je izašao Narasim, ili
po našem počelo se smrkavati, a deo naše Zemlje okrenut ka Mesecu predstavljao je
najveličanstveniji pogled na ogromni mesec.
„Odatle sam sleteo k vama,“ produžio je Narasim, pokazavši palcem na svoju
Zemlju. „Tamo živi poštovani narod, moja i vaša braća. Ja sam iz tog velikog društva,
želeći da upoznam način delovanja postojećeg sveta, koristeći sočiva već upoznao
njegovu istinu i to je ono što vidim. Radoznalost je u meni probudila interesovanje da
načinim ovu leteću spravu i ona me je dovela k vama za prosvetljenje mog i vašeg znanja.
Uspeh mog poduhvata je dovoljno nagrađen, kada se budem vratio, mogu kazati svojim
sugrađanima, a oni su se ponosili, uobrazili da ne postoje i druga razumna stvorenja osim
njih, na Mesecu, Suncu ili drugih planeta osim njih.“
Iznenađenje stanovnika Meseca bilo je toliko veliko da se i u takvom mnoštvu ni
jedan glas nije suprostavio pažljivim rečima Narasima. Ali kada je prestao, prišao mu je
muškarac, krunisan hrastovim vencem. Kada je seo, brada mu je došla do kolena neka
vrsta plemenitosti davala mu je značaj. „Pozdrav tebi Narasime,“ rekao je on.
„Zahvaljujući neverovatnoj sudbini, koja ti je omogućila da dovršiš čudesan podvig za
naše uzajamno obrazovanje, radujem se, što nemaš arogantnih misli o našoj Zemlji,
stvorenu za tebe. Ti sada vidiš, nije li razumno pomisliti, da je vaša Zemlja stvorena
našim Mesecom? Noću sija, malo se povlači danju, obasjana svetlošću tvoje Zemlje
vraćajući nam sunčevu svetlost. U skladu sa tim kako veće telo osvetljava manje, ali ne
manje obimno, ali mi iz toga izvlačimo mudru povezanost među svetovima, osnovanim
Stvoriteljem na obostranu korist. Ali, da ne ulazimo u neobične detalje, i da me ne
zadržavate od izvršenja dužnosti ka bližnjem u gostoprimstvu. Nužan je odmor posle
takvog putovanja. Pođi zamnom, ljubazni došljaku. Ja kao vladar nad svim Selenima
imam pravo da te prvi primim u svoj dom.“
Pošto je završio dao je ruku Narasimu i pomogao mu da prođe između puno ljudi.
Približili su se naselju. Narasim je bio zaslepljen sjajem građevina. Nije ga
arhitektura zgrada zapanjivala; video ih je kao jednostavne ali hoće li Narasimovi
13 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 sugrađani poverovati u ono što je video, ono što ga je porazilo? Svi zidovi stanova bili
su napravljeni od providnog kamenja, koji izazivaju najveću zavist i poštovanje, a na
krovovima metal, koji je koštao živote nekoliko miliona žitelja novog sveta. „Sada
razumem,“ rekao je Narasim zamišljeno, „ kakvim su blagostanjem opremljeni
stanovnici Meseca a mi, žitelji Zemlje, proviđenjem. Kada nas ne bi te dragocenosti, svo
drago kamenje i zlato stajalo teške podele bilo bi lepo, hiljade Kolumba sa sve četiri
strane došle bi ovde da oprobaju svoje mačeve na vratovima stanovnika Meseca. I tada
bi ova prekrasna lopta za jedno leto postala pusta stepa, a pobednici bi podelili plen, a
da bi se obogatili uništilli bi se sami među sobom. Zemlja i Mesec zablistali bi od gomile
dijamanata i zlata; ali bi sjaj njihovih grudi služio bi samo noćnim sovama, a stoka bi
nogama pogazila predmete ljudske sujete.
„Naravno, ovo je dvorac vašeg visočanstva?“ rekao je Narasim starcu, smatrajući
ga neophodno kraljem ove zemlje. „Šta vi smatrate dvorcem i veličanstvom?“ pitao je
starac. „Da li sam pogrešio, da ovakve dragocenosti kod vas može imati bilo ko osim
monarha i da ovaj narod nisu vaši podanici? Kod nas je titula Veličanstvo kao poverenje,
koje dajemo samo vladarima.“ „Prijatelu moj,“ odgovrorio je starac, „Na celom Mesecu
nema gospodara! Ovo su sve moja deca kao i deca dece, moji unuci i praunuci i cela
građevina je dom moje porodice.“ „A ko upravlja vašom državom? Ko kod vas
odlučuje?“. „Takođe starci, kao ja, i pravo roditelja svakome daje pravo vlasti nad svojim
sinovima. A ko bi se bolje mogao starati u njihovu korist? Kod nas nema, kako sam već
rekao gospodara: čitav Mesec podeljen je na naselja, u kojem je najstariji otac
stanovnika.“ „A ko posle vaše smrti zauzima vaše mesto, kada imate toliko dece? Bez
sumnje dolazi do velikog neprijateljstva i sukoba među ostalima? Nasleđe je ono što je
kod nas skiptar, ali po pričama naše zemlje, kao u drevna vremena, a takođe i u novo,
svedoče nam, da je smrt monarha loša za otadžbinu. „Ne razumem,“ odgovorio je starac,
„zašto bi skiptar u vašoj zemlji bio bio palica zavisti kod očeva naših porodica! Zar nije
najveća briga da vide svoje sinove u velikom blagostanju, kada je najplemenitija titula i
kada se ostvari najbolji osećaj da je blagostanje nadvladalo neprijateljstvo i sukobe. Bio
bi čudno da se lanac koji povezuje društvo na obostranu korist, kada bi bilo tako, koji bi
član društva poneo breme svoje volje, umesto da im ponudi svoju ljubav, učinili zlodelo,
narušivši im mir i stvarati jedni drugima neprijatelje. Ko bi me mogao uveriti, da bi moje
buduće blagostanje zavisilo od toga da verujem nespokojno svojim ljudima? Osim toga,
nemam ličnog iskustva o ustrojstvima naših zemalja, mi ne možemo razumeti jedni
druge i tako dragi moj goste, pričaću ti ostanju u našoj zemlji u tom smislu, da bih
zadovoljio tvoju radoznalost i zadovoljio svoje o tvojoj zemlji.“
U to vreme ušli su u veliki prostor, koji bi se mogao nazvati gradskim trgom, jer
tu se moglo smestiti hiljade ljudi. Na njemu se nije nalazilo prozora, već bezbroj vrata
koja su vodila do daleke sobe a ni jedne sveće za osvetljavanje stolova prigotovljenih za
večeru, samo jaka sunčeva svetlost, koja se tu odbijala od naše Zemlje je dobrano
nadomestila nedostatak vatre.
14 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Starac je seo u stolicu, i on je bio dužan da zauzme mesto preko puta njega, sav
narod se rasporedio po klupama naokolo i usred dubokog ćutanja gospodar je počeo:
„Mi nemamo pismeno predanje, osim onoga što se prenese sa usta na usta od oca ka
deci: zato je potrebno da vas uverim, ko je bio prvi čovek, ko je bio prva žena a osim
svega kako je stvoren naš Mesec: jer niko nije bio svedok toga. Dovoljno je da
priznajemo svemogućeg tvorca, koji je stvorio sve čudesne predmete, koje sada
posmatramo svojim očima i ne sumnjamo da je bila istina, da postoji viša sila od volje
Boga. Detaljna istraga nepoznatog i a najviše postizanje nemogućeg dovodi nas do
krajnjih gluposti. Nadam se da ste saglasni, da takva mala stvorenja, kao što su ljudi u
tako ograničenom smislu, nikada ne mogu postići ili raskriti najgušću zavesu premudrih
namera tvorca. Isto tako, što smo veće neznalice, to više razmišljamo: i zato mislimo, da
je Mese nekada bio deo vaše Zemlje. Ali bilo kako bilo, ja vas ne mogu uveriti u ovu
istinu i ne mogu dokazati, ni na koji način da smo odbačeni od vas. Dovoljno je to, ovo
je Mesec, na njemu ima žitelja, i postoji dovoljno za sve potrebe; i ovo je dovoljan razlog,
umesto praznih rezonovanja, da budemo zahvalni svevišnjem i da se radujemo onim
danima koje nam je podario. Zato se poljoprivreda i stočarstvo kod nas smatra jednim
poslom, koji je dat čoveku: jer ono mu je potrebno. Što se tiče drugih nauka, koje su
izmislili ljudi, koji ne vole da rade, izopšteni i mislioci, ako ne bi davali savete svojoj
radnoj sabraći, umrli bi od gladi. Kod nas se oni koji ne stiču hranu svojim rukama
smatraju nepotrebnim teretom za zemlju, i zato iz ljubavi ka svojem bližnjem, koji samo
sede na jednom mestu, misle da na nekoj blještavoj zvezdi postoje stvari koje se ne jedu,
da bi se opomenuo na taj način i glad ga uverila kakava je razlika orati zemlju ili trošiti
vreme na nepotrebne izmišljotine.“
Narasim pocrvene od stida, čuvši ove reči. „Tako se ovde razmišlja,“ - mislio je,
plodovi svog rada! O moj Bože! Koliko ljudi bi ostalo na hlebu i vodi ako bi se ovim
osvedočila naša akademija!“
„Ali pošto je ljudska priroda stvorena sa najvećom strašću za radoznalost,
„nastavio je starac, „ to nikakva predubeđenja, nikakve navike ne mogu sprečiti ljude da
budu preduzimljivi, bilo je ljudi koji su u mašti gradili nove zakone, sasvim uklonivši
ono ukorenjeno u srcu, osećanje prirode, određene stepene razlike, puste titule, da naruše
ravnopravnost dece, koja su od jednog roditelja nastala i da liše očeve tog prirodnog
prava, koje je misteriozno opravdanje u našim dušama, hteli su predložiti osvajanje
druge strane Meseca, koja nije osvetljena suncem i gde ta slaba svetlost lišava zemljište
plodnosti, omogućujući da se jede samo riba. Ali sve je presečeno razumnim rešenjem
opšteg saglasja staraca, i svi nespokojni ljudi su po svojim mogućnostima dokazali o
gluposti da budu proterani na drugu stranu Meseca, gde bi oni, ne naviknuti da jedu ribu,
umrli ili bi se se sa kajanjem vratili u domovinu, proklinjući svoje pređašnje bezumne
želje, i kako bi se reklo, polumrtvi. Takvi primeri nisu uspevali: moj praunuk Kvalboko,
je bio dovoljno nečasan da ima takve ideje, i tako je napravio spravu na kojoj je uzleteo
i posmatrao naš Mesec ili tvoju Zemlju, mi smo videli kako se diže u vazduh. O gluposti
ljudskih želja! Smatramo da je poginuo.“ Rekao je starac a reči mu prekide uzdah.
15 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Ovaj uvod je poslužio Narasimu da postavi pitanje, da udovolji svojoj
radoznalosti, kako mogu postojati društva u kojem nema pisanih zakona. „Poštovana
starino,“ rekao je, „Dozvolite da vas pitam: na koji način se saglašavate između porodica,
kada ih ima tako puno? Glavni porod ne moraju biti ljudi moralno podobni, a zakon
jedinstva kod svakog izaziva različito tumačenje. Predpostavimo, da imate savet staraca
u kojem se ustanovljavaju opšti uslovi, ali oni, nisu pisani, mogu se lako zaturiti u
sećanju.“
„Druže moj,“ odgovori starac, „zakon jedinstva je dovoljno jak, kada je on u
svačijoj savesti; njegove reči su upisane nevidljivim slovima u naše duše. I zašto to
pisati, kada svako po svom osećanju to shvata bez prigovora? Mi smo toliko srećni da je
priroda voljom stvaraoca porodice ostala u svojoj nevinosti, kakva se razvila u prvom
čoveku. Naš zakon je kratak i nije težak za ostvarenje, svako ga shvata, da treba voleti
Boga, tog dobrotvora i bližnjega kao samog sebe, da bi stekao ljubav prema sebi; i tako
se oslobodi puno neprijatnosti koje neminovno proizilaze iz narušavanja ovih zapovesti.
Kod nas je utvrđeno, da je svaki drugi zakon suprotan tumačenju ovih stvari odsustvo
vrednosti i mržnja ka Bogu: za one koji poriču doktrine, sa kojima se osećanja svih ne
saglašavaju i narušavaju opšti spokoj! Ali na koji način ispitati različitosti u načinu
ponašanja, koje se tiču oblasti dužnosti, reći ću ti, ljubazni stranče, kasnije, a sada
dozvoli da te počastim.“ On je povukao uže na svojoj stolici i prodorna zvonjava odjeknu
prostorom hrama.
Kakav fenomen! Bočna vrata hrama su se otvorila; a hiljade lepotica izašlo je iz
njih. Vrline skromnosti, zajedno sa moralom nevinosti blistalo im je na licima.
Jednostavnost odeće, je jedva prikrivala ono čime ih je priroda obdarila i davalo im još
lepši izgled. Svaka od njih je donosila i stavljala na sto dva jela, u pratnji svoje dece,
koja su donosila posude sa sokovima i vodom. Doneto je osveženje. Starac je ustao,
uspravio je ruke ka nebesima, blagoslovio trpezu i naslonio se sevši pored Narasima.
Svaka porodica zauzimala je svoje mesto po utvrđenom poretku; par drugova sa strane
sa zalogom svoje ljubavi u očima seli su pored stolova. U mnoštvu je vladala tišina,
svako je probavao jelo pripremljeno rukama svojih najdražih. Narasim je podelio sudove
sa starcem, koji mu ponudi da proba ambroziju u vidu malih i jedinih pripremljenih
plodova i nektarom bogova utoljuje svoju žeđ; u mašti je zamislio da je na ostrvu nebeske
Venere, gde ne vidi nikoga; osim srećnih ljubavnika.
Večera se završila: starac je ustao iz stolice, svo mnoštvo dece palo je ničice ka
zemlji i on je izneo zahvalnost tvorcu u ime svih njih. Po završetku molitve starac je
blagoslovio čitav skup, i to je bio znak da se pođe na počinak. Svaki par, uzimajući
sudove se vrati u svoju sobu, gde ih je čekao Gimen sa sa užarenim plamenom. Otac
porodice, koji je u dubokom godinama, još uvek krepak, nije prestao da se druži sa
suprugom istih godinai i odveo ju je do odra gde se oprostio od nje uz najnežnija
osećanja. Sudruga njegove blagosti, kako se pokazalo, sačuvala je na licu prijatnost, koju
vreme nasilno otima; i rastala se od njega sa bistrinom u očima i sa spokojnim duhom,
16 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 što su posledice dana koje pružaju samo provedeni u srećnom braku. Bilo je očigledno
da im se srca i dalje opiru posedeloj prirodi.
Starac se vratio k Narasimu, da bi nastavio nedovršene razgovore. Njegove ruke
pružile su se nežno ka strancu, kada šapat iz hodnika dopre do njegovog uha i to mu
skrenu pažnju. „O nebesa!“ zavapio je. „Šta to vidim. Neposlušno dete... Kvalboko se
vratio.“ Skriveni treptaj predosećanja proli se Narasimovom dušom: u kratkom osvrtu
na stanovnike Meseca video ih je kao anđele pred svojom braćom, žiteljima Zemlje. „Šta
će biti samnom? Pitao se razmišljajući. Šta će biti ako je Kvalboko sada došao sa naše
Zemlje? Za šta će me smatrati, ako je upoznao prirodu i običaje mojih zemljana? Šta da
kažem kao opravdanje? Da li da se branim... Ne, čista istina će mi biti potpora i
svedočenje, koliko sam daleko od svih zloupotreba, koja su u našoj prirodi... Ali
sačekaću, kakve će biti Kvalbokove reči.“
U među vremenu povratnik je već bio pored svog praoca. „Neposlušno dete!“
vapio je on. „Da li ću se kajati ako te primim u svoje ruke? Da li ćeš bedno oplakivati
nesreće svoje radoznalosti ili ćeš se drsko otrgnuti od svog tužnog oca i od mira i tišine.“
„O roditelju moj!“ Odgvori Kvalboko uz plač. „Niko od zabludelih ne poznaje
svoje bezumlje, kao po izvršenom delu. Savršeno pokajanje me je vratilo k tebi: pobegao
sam iz pakla, gde je uspeh drskosti mojeg poduhvata kažnjen po zasluzi. Ali pre nego
što kažem o svemu što mi se desilo, dozvoli najdraži roditelju, da suzama svojim operem
tvoja stopala i zamolim oproštaj.“ Zagrlio mu je kolena i čekao svoju sudbinu. Narasim
je hteo nešto reći ali ga je Frolagij (tako se zvao starac) podigao. Taj dobroćudni
muškarac, uvek spreman za praštanje, prineo je njegovu ruku ka svojim grudima a suze
radosnice pojavile su mu se u očima. „Prihvatam te ponovo, dragi moj sine!“ rekao je,
„Ponovo ćeš se roditi iz mojih grudi, jer pokajnici bolje osećaju odbojnost ka prestupu,
nego oni, koji ga nisu počinili. Zaboravimo sve, ali pod jednim uslovom, da mi kažeš šta
ti se desilo, zaboraviću zauvek i neću progovoriti nikada pred tvojom sabraćom. Zdrav
razum shvata, da čovek, slušajući o uspehu za nikoga nije porok, velika sklonost se
iskazuje onome a neizvesnost je najbolje sredstvo izbavljenja od pokvarenosti.“ Narasim
je željno čekao priču i hteo je nečim ukazati na svoju zaslugu u vezi toga, očekujući
Flojagijevo mišljenje, kazao: „Ogledi na našoj Zemlji su već potvrdili da su izdate
zapovesti ka sprečavanju, da se dozvoli neki prestup, i služe samo da bi se učinilli
aktivnim oni bez kojih ne bi mogli, kako se čini, ući u misli ljudi.“
Kvalboko, još nemajući vremena do sada da ga osmotrii, uperio je pogled na
njega. „Ko je ovaj stranac?“ pitao je praoca svoga, ali je kao odgovor dobio naredbu da
sedne i počne priču o svojoj avanturi. Kvalaboko se povinova i kada su sva trojica zauzeli
mesto počeo je:
„Nemam nameru da opisujem način i uspeh stvaranja tog bednog aparata, kojim
sam poleteo na planetu o kojoj i samo spominjanje izaziva kod mene strah i užas. Nisam
vam smeo ranije predstaviti, kako sam u pepeo pretvorio svoju mašinu, koja će u večitom
prokletstvu ostati u mojim mislima. Gonjen neodoljivom radoznalošću da upoznam zbog
čega je svevišnja promisao stavila prepreke, i načinio sam put na planetu, koja nam se
17 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 ukazuje u toku noći kao sunce. Strela, bačena iz luka, nije s takvom jednostavnošću išla
kroz vazduh, koliko su moje želje lebdele ka nebu, kuda sam leteo. Samo kretanje mog
leta bilo je brzo i neprestano se povećavalo, kada mi u vidiku poraste naš Mesec. Moje
ruke nisu imale potrebu za radom; neka privlačnost me je vukla kroz struje etera.
Pažljivim posmatranjem predmeta oživelih pred mojim očima doživeo sam neobičnu
radost. Planine, doline, mora a zatim i gradovi, sela, reke, jezera, šume i sami ljudi su mi
se pojavili na vidiku. I da li je moguće ne uzbuditi se, videvši svet, u svemu sasvim sličan
našem? Čeznuo sam da povećam svoje obrazovanje: a čekanje na te stvari bilo je dugo
pa sam sišao na Zemlju.
Spakovao sam mašinu i sakrio je u džep. Umor me je primorao da odem u obližnji
gaj. Zreli plodovi meni nepoznatog voća privukli su moj apetit i glad. I pomislite o
najneobičnijem dejstvu: počeo sam razumeti puno reči, do tada meni nepoznatih.
Raspolagao sam saznanjem o samoj suštini, saznao sam i naučio onoliko koliko mi je
bilo potrebno poznavanje stranih jezika, koje sam želeo istražiti i koje su konačno imale
raznovrsna narečja, koji kod nas upotrebljavamo jedinstveno. Mogu li smatrati to, kao
pokroviteljstvo proviđenja u mom poduhvatu? Ali sve je bilo samo kazna mojoj glupoj
ljubopitivosti, da bih podrobnim shvatanjem a ne samo jednim pogledom upoznao stanje
na Zemlji, na kojoj u većini oblasti žive ljudi...
(Zatim je Kvalboko pričao istoriju zemaljskih naroda počevši od biblijskih
vremena. Posebnu pažnju je posvetio pitanju jezičkih religija i posebno se osvrnuo na
Plutarha, Cicerona, Diodora, Sicilijskog i druge drevne autore, ispitujući neke drevne
obrede, tumačeći ih prvenstveno kao alegorije. Posle istorijskog časa usledila je priča o
posebnostiam puta lunatiste).
„Najviše vremena sam proveo po pustim mestima, u toplom vazduhu. Retko sam
nailazio na sela a još manje na gradove. Jednu oblast naseljavaju Turci, gomila
razbojnika koji su vladali skoro polovinom Meseca; neobični čitavom ljudskom rodu
kako po neznanju tako i po neobičnim osnovama vere, koja im dopušta da ubiju sve koji
ne misle kao i oni. Taj posao oni obvljaju precizno i već su pobili dobar deo
vanzemaljskih mesečara. Iznenađujuće je da drugi trpe tako opasne susede i
dozvoljavaju da ih malo pomalo istrebljuju ili pokoravaju! Nešto kasnije predamnom je
bila neka velika žena koja je ponizila njihov ponos1: ona se branila od njih neverovatnom
hrabrošću, svi nečasni vojnici bili su razbijeni u prah i bili su prinuđeni da mole za mir
po svim mogućim uslovima. Srećom po njih imali su dogovor, sa najvećom,
najmudrijom i najhrabriom od smrtnika ali isto tako i čovekoljubivom, u suprotnom, ne
bih ja preživeo ovo o čemu vam pričam. Kod Turaka sam pronašao čudnu mešavinu
čovekoljublja i nečovečnosti, gostoprimstva i nemilosrđa. Svuda na putevima su me
hvatali i kako mi je već nestalo svo zlato onda su me tukli što nemam ništa. U selima su
me takođe ljubazno primili, prali su mi noge i nežno pazili. Došao sam do njihovog
glavnog grada Stambola.
1
Reč je o carici Ekaterini II, i o rusko turskom ratu 1768 – 1774 godine 18 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Tamo su sa užasom govorili o prošlom ratu, koji se tek završio; nije mi uspelo da
saznam o stanju u njihovoj državi. Dugo sam patio zbog tog neuspeha a moja radoznalost
se jedva odrekla svojih zahteva. Ušao sam i u molitveni hram i video savršenu
bogoslužbu uz smešne vriskove. Zastao sam i pružio ruke i molio se po našem običaju.
U početku svi usrediše pažnju na zvuk mojeg glasa, a onda su se uhvatili za kose
i počeli vikali da je džamija oskrnavljena pevanjem nevernika. Okruživši me, pitali su
kakva sam ja to osoba i koji su moji zakoni. „Kakvog zakona?“ pitao sam, „Nikakvog.“
„Ali pružao si ruke ka nebu, što znači da si prizivao Boga; govorilo je stotinu glasova.
„Zar je kod vas zabranjeno prizvati Boga“ “ „Ne, ne možeš prizvati Boga dok ne prizoveš
Muhameda. Ali neverniče, da li ga ispovedaš, govori odmah ili...“ „ Gospodari moji,“
počeo sam, „ne možete od mene zahtevati da ga poznajem, ja sam stanovnik Meseca
vašeg i kod nas nikada nismo čuli za njega. „Nikada, kopile? Viknuo je sveštenik. „Sam
Mesec klanja se velikom proroku, dokazaću tvoju laž tekstom iz Kurana... Ali sve jedno,
da li si sa Meseca ili iz pakla, dužan si verovati u Muhameda i biti obrezan! Tako su rekli
i poveli me u zatvor.
Kakvo je moje mišjenje o svemu ovome mogu dugo pričati; nije mi bilo poznato
na koji način ljudi mogu utući u glavu strašnu ideju da sprečavaju vere drugih, u čemu i
sama vera nalazi osnovu: isto kao i to da li verujete ili ne zavisi od volje čoveka. Moje
tužne misli bile su presečene pojavom sveštenika, koji je došao sa (naoružanim) ljudima
u savršenom tajanstvu, da me uvere da se pridružim njima. Objasnivši mi kakva je
ceremonija bio sam zapanjen. Srećom preostalo mi je na rublju nekoliko zlatnih
dugmadi. Zatražio sam da razgovaram sa sveštenikom... dopušteno mi je, a dugmad me
je spasila od bolne operacije. Proglasili su da sam stvarno muhamedanac, pozdravili su
me, darovali sitnicama, sproveli me na magarcu po ulicama i na kraju mi dali slobodu
da pobegnem neprimetno iz tog neprijatnog grada.
Putovanje me je naučilo na opasnosti koje su sa njim povezane ali trebalo se nešto
raditi: moja mašina bila je načinjena tako da se diže samo naviše ili spušta a ne da leti
horizontalno kao ptica. Isto tako sam iz predostrožnosti odlučio da ne kažem da sam
došao iz vazduha, i razumno sam počeo sebe nazivati R***, jer je samo od jedne reči u
meni stvorilo mišljenje o hrabrim Turcima, čijim oblastima sam dugo prolazio. Napravio
sam korake u zemlju, čije žitelje sam predstavljao!...
Čuvši kakava pustošenje trpi zemlja, uvučena u rat, pitao sam se kako nema
tragova istog. Nisam primećivao ništa osim livada, punih stada i njiva, klonulih pod
teretom svog izobilja. U nekim mestima su me zemljoradnici dočekali pesmom,
zadovoljstvo i obilje sijalo im je na zdravim licima a kod drugih, novih preobraćenih
zemalja video sam sela. Domaći i pridošlice tu su se skupili i postepeno pustinju
pretvarali u vrtove u kojima Minerva i Cerera neprestano rade. Vojska se odmarala u
senci mira pokazujući razmetljivo pravednost svog oružja. Po drumovima sam susretao
karavane trgovaca ili onih koji odlaze iz domovine ili one koji joj se vraćaju, zaokupirani
korišću, hodočasnici su bezbedno išli svojim putem – razbojnici i lopovi bili su mi
19 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 poznati samo po imenu, mi posle hiljadu vrsti nisam video ni kolac ni bič da se koristi
za presudu. „Ovde živi druga vrsta ljudi,“ plakao sam od iznenađenja.
SAVA POPOVIĆ TEKELIJA
Sava Popović Tekelija (Arad,
(tada Habzburška monarhija, danas
Rumunija).
28. avgust 1761 — Pešta, 21. septembar
1842) je bio prvi Srbin doktor prava,
osnivač „Tekelijanuma“, predsednik
Matice srpske, dobrotvor, plemić,
trgovac, pravnik, filantrop i ktitor.
Potiče iz srpske banatske vojničke i
plemićke porodice Popović, koja je
izdanak stare vlastelinske srpske loze.
Posle pada srpske despotovine (1459),
porodica se našla u Ugarskoj, ali bez
plemićke titule. Među vodeće u srpskom
narodu, porodica je ušla zahvaljujući
Jovanu Tekeliji, Savinom pradedi.
Jovan Popović Tekelija, oberkapetan
i zapovednik Pomoriške vojne krajine,
istakao se u bici kod Sente 1697. godine,
u kojoj je austrijska vojska pod
komandom Eugena Savojskog, pobedila
Turke. Za zasluge i ratnički podvig u
ovoj borbi, Eugen Savojski ga je
postavio za zapovednika Srpske milicije u Aradu. Car Josif I je, tada već pukovniku
Pomoriške milicije, Jovanu Popoviću Tekeliji, njegovoj najužoj rodbini i potomstvu
darovao
plemićku
titulu
1706.
godine.
Sava Tekelija je u Aradu išao u srpsku osnovnu školu, gimnaziju je učio u Budimu,
prava studirao u Pešti, diplomirao 1785. godine, i već sledeće godine (1786) doktorirao
i postao prvi Doctor juris „ne samo ot Srbalja nego i ot Madžara“ koji nisu bili profesori
univerziteta
Karijeru je počeo u državnoj upravi 1790. godine kao vicenotar Čanadske
županije, a vremenom postao sekretar Ugarske dvorske kancelarije. Pošto nije video
mogućnost daljeg uspona i uticaja na državne poslove, 1798. podnosi ostavku na državnu
službu i 1802. napušta politički život. Povlači se u Arad, na svoja imanja. Tada je počeo
20 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 da se u većoj meri interesuje za sudbinu svoga naroda. Za njegovu sudbinu se posebno
zainteresovao kada je u Srbiji buknuo ustanak protiv turske vlasti 1804. godine. Svestan
svoga bogatstva, obrazovanja i ugleda u visokom društvu, Tekelija je sebe želeo da vidi
na čelu oslobođene srpske države, a nije mu bila tuđa ni ideja o stvaranju jugoslovenske
zajednice, niti misao da bude prvi čovek ujedinjenih Južnih Slovena.
Kao pristalica Dositeja Obradovića sa kojim se poznavao i dopisivao, rano je došao
do zaključka da je obrazovanje glavni zamajac pokretanja srpskog naroda ka boljoj
budućnosti. I pre osnivanja svoje zadužbine davao je znatne svote novca za školovanje
srpske omladine i podizanje inteligencije u svome narodu. Ostalo je zabeleženo da je bio
protiv Vukove jezičke reforme i tvrdokorno je zastupao slavenosrpski jezik u nauci i
književnosti. Bio je pristalica ideje prosvećenog apsolutizma i „njen poslednji
predstavnik i pobornik među Srbima“.
U dubokoj starosti od 77 godina izabran je za doživotnog predsednika Matice
srpske. Sve svoje snage usmerio je u korist Matice i za opštenarodno dobro. To potvrđuje
činjenica da je smogao snage da i pred samu smrt dolazi na sednice i da im predsedava.
Poklonio je svoju ličnu biblioteku Matici srpskoj, tako da je Biblioteka Matice srpske
postala jedna od najstarijih i najznačajnijih biblioteka kod Srba.
Svoju zadužbinu „Tekelijanum“ Sava je osnovao u Pešti 1838. godine, sa ciljem da se u
njoj školuju siromašni i najbolji srpski đaci i studenti iz svih krajeva gde su živeli Srbi.
Zadužbina koju je ostavio svome narodu obezbedila mu je trajno i veoma istaknuto
mesto u galeriji svetlih likova srpske prošlosti.
U poznim godinama, Sava Tekelija nabavlja štampariju za Maticu srpsku, pokreće
izdavanje knjiga, i potpomaže mnoge poduhvate ove kulturne institucije. Pred sam kraj
života, celokupnu imovinu: imanje, kuće i 150.000 forinti, Tekelija zaveštava Matici
srpskoj.
Umro je iznenada i bez dužeg bolovanja 21. septembra 1842. godine u Pešti. Grob mu
se nalazi u crkvi sv. Nikole u Aradu. Ovu crkvu je izgradio njegov pradeda Jovan odmah
po dolasku u Arad 1698. godine. Tekelije su bili upravnici ove crkve sv. Nikole sve dok
im se nije ugasila muška loza 1844.
Njegovi memoarski spisi „Opisanije života“ (izd. Prosveta, Beograd 1966) i „Dnevnik
Save Tekelije“ sačuvani su u rukopisima i štampani u integralnom obliku tek u naše
vreme.
21 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 OPISANIJE ŽIVOTA MOGA – ODLOMAK
1833 godina
6/18 novemr. Po podne okolo tri sata u Galši pred kolebom stojašti vidim niku
svetlost razorom spuštajutsja. Ja sam ostajao ot te svetlosti na nekoliko korakaji; hod je
bio čovečiji, ja sam mislio da čovek ima motiku, koja proću sonca sušti svetlila se. posle
kada se sišla niže, ta svetlost ukazala se do niže pojasa, kao čovek u oklopu tučanim
svetlavši se zelenkasto. Mene vnimatelnog učini i ja pođo’ viditi. To je tako hodom
čovečijim sve po rozoru spuštalo k meni i ja išao k njemu, no meždu nami stajaše jedna
gomila tačakam vinogradski’ koja mi na minut ili dva preprečila vid k tomu predmetu,
i tako ophodivši tačke nestalo mi toga predmeta. Ja sam otišao d o toga mesta do koga
sam ga vidio i ništa viditi ne mogo’. Na sve strane obretao i ništa ne smotrivše, hotja
vinograd bez lišta, dokle se vidu pripjatsvuje. To videnije se produžilo za 7 ½ minuta na
414 koračaji. Dictie physyci quid hic, dies fuit, sobrius fuit, sol splendebat.2 Ja sam išao
k susednom vinogradu gdi su radili i ništa izvestiti (se) ne mogo’.
2
Recite fizičari šta ovo znači, dan je bio, trezan sam bio, sunce je sijalo? 22 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 THE WAR OF THE WORLDS
Rat svetova- scednario radio drame - Orson Vels po romanu H.Dž. Velsa
Kolunbija radio stanice
Orson Vels i Merkjuri Teatar, Nedelja 30 Oktobar 1938 godine, od 8 do 9 sati uveče.
Najavljivač: Dame i gospodo. Direktor Merkjuri teatra i zvezda ovog programa, Orson
Vels...
Orson Vels: Znamo da je u ranim godinama dvadesetog veka ovaj svet bio pomno
posmatran od inteligencije veće no ljudske a isto tako i smrtne. Znamo i to da su ljudska
bića okupirana raznim brigama koje proučavaju i o kojima razmišljaju, možda čovek
može mikroskopom proučiti i najsitnije kreature koje vrve i vrte se u kapi vode. Uz
beskrajno zadovoljstvo ljudi idu tamo amo po zemlji za svojim malim poslovima,
uvereni u svoju dominaciju nad ovim malim nemirnim delovima solarne prašine koja je
slučajno ili voljom čoveka došla iz tamne misterije vremena i prostora. Ipak u beskrajnim
zalivima etra, misli koje su našim mislima slične zverima u džungli, ogromne
inteligencije, hladne i nesimpatične, posmatraju ovu Zemlju zavidljivim očima i polako
i sigurno vode svoje planove protiv nas. U trideset devetoj godini dvadesetog veka došlo
je do velikog razočaranja. Skoro je kraj oktobra. Obavljen je dobar posao. Ratne pretnje
su prestale. Većina ljudi se vratila poslu. Trgovina ide dobro. Ove posebne večeri, 30
oktobra, služba za istraživanje je utvrdila da trideset dva miliona ljudi sluša radio.
Najavljivać: ... u poslednjih dvadeset četiri sata temperatura se nije puno promenila.
Neznatne atmosferske promene nepoznatog porekla primećene su iznad Nove Škotske,
koje su uzrokovale sniženi pritisak brže nego u severnim državama i donele pljuskove,
praćene vetrom i olujom. Maksimalna temperatura je 19 stepeni a minimalna 9. Ovaj
izveštaj o vremenu dobili smo od Zvanične metereološke službe... sada ćemo vas povesti
do Meridijan sale u hotelu park Placa u srcu Njujorka, gde ćete uživati u muzici Ramona
Rakela i njegovog orkestra.
(Muzika: španska tema, tango... bledilo)
Najavljivač tri: Dobro veče, dame i gospodo. Iz Meridijan sale u park Placi u Njujorku,
donosimo vam muziku Ramona Rakela i njegovog orkestra. Uz nešto Španije. Ramon
Rakelo dirigovaće „La Cumparasita.“
(Muzika počinje svirati)
Najavljivač dva: Dame i gospodo, prekidamo naš program muzike za igru da vam
saopštimo specijano obaveštenje sa međunarodnih radio vesti. Dvadeset minuta pre
osam sati po centralnom vremenu, profesor Farel sa opservatorije Mount Jenigs, Čikago,
Ilinois, izvestio je da je primetio nekoliko eksplozija usijanog gasa, koji su se u pravilnim
intervalima desili na Marsu. Spektroskop ukazuje da je gas vodonik i da se kreće ka
Zemlji neverovatnom brzinom. Profesor Pirson je potvrdio Farelovo zapažanje i
fenomen opisuje kao (navodimo) mlaz plavog plamena izbačenog iz topa (kraj navoda).
23 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 A sada se vraćamo muzici Ramona Rakela, koja za vas svira iz sale hotela park Placa,
smeštenog u centru Njujorka.
(Muzika svira neko vreme dok se komad ne završi... čuju se aplauzi)
Najavljivač tri: A sada melodija kojoj nikada ne nedostaju obožavaoci, uvek popularna
„Zvezdana prašina.“ Ramon Rakelo i njegov orkestar...
(Muzika)
Najavljivač dva: Dame igospodo, prateći vesti koje su date u izveštaju pre nekoliko
trenutaka, zvanična metereološka slušba zahteva da velike opservatorije u zemlji obrate
pažnju na astronomske pojave i na dalja dešavanja na planeti Mars. Zbog neobične
prirode ovih dešavanja, obezbedili smo intervju sa naznačenim astronomom, Profesorom
Pirsonom, koji će nam objasni događanja. Za nekoliko trenutaka odvešćemo vas do
opservatorije Prinston u Nju Džersiju. Do tada vratićemo se muzici Ramona Rakela i
njegovog orkestra.
(Muzika)
Najavljivač dva: Sada smo spremni da vas povedemo u Pirsonovu opservatoriju gde je
Karl Filips, naš komentator, koji će intervjuisati profesora Ričarda Pirsona, poznatog
astronoma. Vodimo vas u Prinston, NjuDžersi.
(Odjeci u sobi)
Filips: Dobro veče dame igospodo. Ovde Karl Filips, govorim iz opservatorije u
Prinstonu. Nalazim se u velikoj polukružnoj sobi, sasvim tamnoj izuzev duguljastog
otvora na plafonu. Kroz taj otvor vidim treptuće zvezde koje bacaju magličasti odsjaj na
komplikovani mehanizam velikog teleskopa. Zvuk tiktakanja, koji čujete su otkucaji
sata. Profesor Pirson stoji predamnom na maloj platformi i gleda kroz velika sočiva.
Molim vas da budete strpljivi, dame i gospodo, zbog odlaganja koje može uslediti za
našim intervjuom. Osim toga dok pažljivo posmatra nebesa, profesora Pirsona može
prekinuti telefon ili neka druga komunikacija. Svo ovo vreme on je neprestano u
kontaktu sa svetskim astronomskim centrom... profesore, mogu li početi sa našim
pitanjima?
Pirson: U svako vreme, gospodine Filips.
Filips: Profesore, hoćete li biti ljubazni da kažete našim slušaocima tačno šta vidite dok
posmatrate planetu Mars kroz vaš teleskop?
Pirson: U ovom trenutku ništa neobično, gospodine Filps. Crveni disk se kreće plavim
morem. Preko diska su poprečne pruge. Sasvim vidljive jer je Mars u tački najbliže
Zemlji... u opoziciji, kako mi to kažemo.
Filips: Po vašem mišljenju, šta te poprečne pruge prestavljaju, profesore Pirson?
Pirson: Nisu kanali, uveravam vas gospodine Filips, iako je to popularno mišljenje kod
onih koji veruju da je Mars nastanjen. Sa naučne tačke gledišta te pruge su samo rezultat
atmosferskih uslova posebnih za ovu planetu.
Filips: Onda ste vi kao naučnik sasvim uvereni da inteligentan život nama poznat, ne
postoji na Marsu?
Pirson: Rekao bih da su šanse za to jedan prema hiljadu.
24 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Filips: A kako onda tumačite te erupcije gasa na površini planete u pravilnim
razmacima?
Pirson: Gospodine Filips, ne marim za to.
Filips: Inače profesore, radi naših slušaoca, recite koliko je Mars udaljen od Zemlje.
Pirson: Otprilike četerdet miliona milja.
Filips: Pa, to izgleda sasvim bezbedna daljina.
(Udaljen od mikrofona) Hvala
(Pauza)
Filips: Samo trenutak, dame i gospodo, neko je upravo profesoru Pirsonu predao poruku.
Dok je on pročita, dopustite da vas podsetim da vam se obraćam iz opservatorije u
Prinstonu u Nju Džersiju, gde razgovaramo sa svetski poznatim astronomom profesorom
Pirsonim... samo trenutak, molim. Profesor Pirson mi je dao poruku koju je upravio
primio... Profesore, mogu li pročitati poruku našim slušaocima?
Pirson: Naravno, gospodine Filips.
Filips: Dame i gospodo, pročitaću vam telegram adresovan na profesora Pirsona od
doktora Greja iz Nacionalnog istorijskog muzeja u Njujorku. „9:19 ujutru po
standardnom vremenu. Seizmografi su registrovali potres, skoro inteziteta zemljotresa
koji se desio u poluprečniku od dvadeset milja oko Prinstona. Molim vas istražite. Potpis,
Lojd Grej, upravnik astronomskog odseka“... profesore Pirson, može li ovaj događaj
imati neke veze sa događajima primećenim na Marsu?
Pirson: Teško, gospodine Filips. To je verovatno meteorit neobično veliki i koji je
udario u isto vreme, verovatno slučajno. Ipak, preduzećemo istragu, čim dozvoli dnevno
svetlo.
Filips: Hvala profesore. Dame i gospodo, proteklih deset minuta govorili smo iz
opservatorije u Prinstonu, omogućivši vam spesijalni intervju sa profesorom Pirsonom,
poznatim astronomom. Govor vam Karl Filips. Vraćamo se u naš studio u Njujorku.
(Utišavanje u zvuku klavira)
Najavljivač dva: Dame i gospodo, evo najnovijeg izveštaja sa međunarodnih radio
vesti. Toronto, Kanada: profesor Mors sa McGill univeziteta izveštava o opažanju
ukupno tri eksplozije na Marsu, između 7:45 ujutru i 9:20 uveče po istočnom
standardnom vremenu. Ovo potvrđuje ranije izveštaje dobijene iz američkih
opservatorija. Sada, bliže nama, dolazi specijalni izveštaj iz Trentona, Nju Džersi. U
njemu se kaže da je u 8.50 večeras, veliki, plamteći predmet, za koji se veruje da je
meteor, pao na farmu u predgrađu Groves Mila, Nju Džersi, dvadeset dve milje od
Trentona.
Svetlo sa neba bilo je vidljivo u poluprečniku od nekoiko stotina milja a zvuk se čuo čak
do Elizabeta.
Poslali smo specijalnu mobilnu jedinicu na to mesto i imamo našeg komentatora Karla
Filipsa koji će vam to opisati čim dođe iz Prinstona. U međuvremenu vodimo vas u hotel
Martinet u Bruklinu, gde Bobi Milet i njegov orkestar nude program muzike za igru.
(Sving grupa svira dvadesetak sekundi... onda prekid)
25 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Najavljivač dva: Sada vas vodimo u Groves Mil, Nju Džersi
(buka gomile... policijske sirene)
Filips: dame i gospodo, ponovo sa vama Karl Filips, sa farme Vilmut, Groves Mil, Nju
Džersi. Profesor Pirson i ja smo prešli dvanest milja za deset minuta. Pa, ja... ne znam
kako da počnem, da vam opišem sliku neobičnih dešavanja pred mojim očima, možda
nešto kao moderne „Arapske noći“. Pa, upravo sam tu. Još nisam imao prilike da
pogledam naokolo. Mislim da je to to. Da, mislim da je to... stvar, odmah ispred mene,
napola ukopana u velikoj jami. Mora da je zabijena velikom snagom. Tlo je prekriveno
krhotinama drveća koje je polomljeno od naleta. Sve što vidim od... predmeta, ne izgleda
sasvim kao meteor, bar ne meteori koje sam video. Više liči na veliki cilindar. Njegov
prečnik je... šta kažete profesore Pirson?
Pirson (udaljen od mikrofona): Šta je to?
Filips: Šta bi ste rekli... koliki je prečnik?
Pirson: Oko trideset jardi.
Filips: Oko trideset jardi... Metal na površini je... pa, nikada nisam video nešto nalik
tome. Boja je žućkasto-bela. Radoznali posmatrači približavaju se objektu uprkos
naporima policije da ih zadrže. Dolaze ispred mene. Hoćete li stati sa strane, molim vas?
Policajac: Sa strane, ovde.
Filips: Dok policajac gura gomilu nazad ovde je gospodin Vilmut, vlasnik ove farme.
On ima dodati neke interesantne činjenice... Gospodine Vilmut, hoćete li molim vas reći
radio slušaocima onoliko koliko se sećate o ovom neobičnom posetiocu koji je pao u
vaše dvorište? Dođite bliže, molim vas. Dame i gospodo, ovo je gospodin Vilmut.
Vilmut: Pa, slušao sam radio.
Filips: Bliže i glasnije, molim.
Vilmut: Izvinite!
Filips: Bliže i glasnije, molim.
Vilmut: Da gospodine... dok sam slušao radio i pomalo dremao, ovaj gospodin profesor
je pričao o Marsu, tako da sam napola dremao a napola...
Filips: Da, da gospodine Vilmut, i šta se onda desilo?
Vilmut: Kao što sam rekao, slušao sam nekako napola...
Filips: Da, gospodine Vilmut i onda ste videli nešto?
Vilmut: Ne odmah. Čuo sam nešto.
Filips: I šta ste čulil?
Vilmut: Šišteći zvuk. Nešto ovako: ssssss... kao vatromet za četvrti juli.
Filips: I onda šta?
Vilmut: Okrenuo sam glavu ka prozoru i prokleo što ne mogu da spavam i sanjam.
Filips: Da?
Vilmut: Video sam neke zelenkaste pruge a onda fijuk! Nešto je udarilo u tlo. Izbacilo
me je sa stolice.
Filips: Pa, jeste li se uplašili, gospodine Vilmut?
Vilmut: Pa, ja.... nisam sasvim siguran. Sećam se da sam bio pomalo ljut.
26 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Filips: Hvala vam gospodine Vilmut, hvala.
Vilmut: Želite li da kažem još nešto?
Filips: Ne... Ovo je sasvim dovoljno, dosta.
Filips: Dame i gospodo, čuli ste gospodina Vilmuta, vlasnika farme na koju je pala ova
stvar. Želim da vam prenesem atmosferu... u pozadini je... fantastisčna scena. Stotine
kola su parkirana na livadi iza nas. Policija pokušava da odseče put koji vodi do farme.
Ali nema uspeha. Upravo se probijaju kroz gomilu. Farovi kola osvetljavaju ogromnu
jamu u koju je ukopano pola objekta. Neki hrabriji pokušavaju da priđu bliže ivice.
Njihove siluete ocrtavaju se nasuprot metalne školjke.
(Slab zujeći zvuk)
Jedan čovek pokušava da dotakne stvar.... on se raspravlja sa policajcem. Policajac se
trgnuo... A sada, dame i gospodo, ima nešto što nisam spomenuo u ovom uzbuđenju, ali
sada je to puno jasnije. Možda ste to čuli na vašem radiju. Slušajte:
(Duga pauza)
Čujete li? Ovo je neobičan zvuk zujanja koji se čuje iz objekta. Približiću mikrofon.
(Pauza) Sada smo udaljeni oko dvadeset pet stopa. Čujete li sada? Oh, profesore Pirson!
Pirson: Da, gospodine Filips?
Filips: Možete li nam reći nešto o značenju ovog škripavog zvuka u toj stvari?
Pirson: Verovatno je u pitanju nejednako hlađenje površine.
Filips: Shvatam, da li i dalje mislite da je to meteor?
Pirson: Ne znam šta da mislim. Metalni oklop je definitivno vanzemaljski... nije stvoren
na Zemlji. Trenje sa zemljinom atmosferom obično uništi rupe u meteoritu. Ova stvar je
glatka, kao što vidite i cilindričnog oblika.
Filips: Samo trenutak! Nešto se dešava! Dame i gospodo, ovo je užasno! Kraj ove stvari
počinje se ljuštiti? Vrh se počinje okretati kao šraf! Ova stvar je šuplja!
Glasovi: Ovo se kreće! Vidite, prokleta stvar se odvija! Bežite nazad, tamo! Bežite
nazad, kažem vam! Možda ljudi u nemu pokušavaju pobeći! Usijano je do crvenila,
izgoreće u cilindru! Bežite nazad. Vratite te idiote!
(Iznenada se čuje zvuk pada velikog metalnog komada)
Glasovi: Otvorilo se! Vrh je slobodan! Pogledajte tamo! Ostanite pozadi!
Filips: Dame i gospodo, ovo je najužasnija stvar koju sam ikada video... Čekajte
momenat! Nešto ispuzava sa šupljeg vrha. Neko ili... nešto. Vidim kako u crnoj rupi
sijaju dva diska... da li su to oči? Možda je lice. A može biti...
(Povici uzbuđenje iz gomile)
Filips: Dobri Bože, nešto se uvija iz senke, kao siva zmija. A sada evo još jedne i još
jedne. Izgledaju mi kao pipci. Sada, vidim telo te stvari. Veliko je, veliko je kao medved
i sija se kao vlažna koža. Ali to lice, to ... dame i gospodo, ovo je neverovatno. Jedva da
se mogu naterati da to posmatram. Oči su crne i sijaju kao zmijske. Usta su V oblika sa
slinom koja kaplje sa usta bez ivica i koja izgledaju kao da drhte i pulsiraju. Čudovište
ili šta god, se jedva kreće. Kao da ga vuče težina.... verovatno gravitacija ili nešto. Stvar
se uzdiže. Gomila uzmiče. Dovoljno su videli. Ovo je najčudnije iskustvo. Ne mogu naći
27 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 reči... Poneću mikrofon sa sobom dok govorim. Prestaću sa opisom dok ne nađem nov
položaj. Sačekajte, molim vas, vratiću se za nekoliko trenutaka.
(Bledilo u klavirskoj muzici)
Najavljivač: Učinili smo da budete svedoci događanja na Vilmutovoj farmi, Groves
Mil, Nju Džersi. (Još klavira) Sada se vraćamo Karlu Filipsu u Groves Milu.
Filips: Dame i gospodo (Jesam li uključen?). Dame i gospodo, evo me, ja sam na
kamenom zidu koji se graniči sa vrtom gospodina Vilmuta. Odavde imam pogled na
čitavu scenu. Preneću vam sve detalje dok mogu govoriti. Sve dok mogu videti. Došlo
je još državne policije i napravili su kordon oko jame, njih oko trideset. Sada nema
potrebe da odguruju gomilu unazad. Oni sami se drže podalje. Kapetan razgovara sa
nekim. Ne možemo jasno videti sa kime. Oh da, verujem da je to profesor Pirson. Da,
on je. Sada su se razdvojili. Profesor se okreće i proučava predmet, dok kapetan i dva
policajca idu napred sa nečim u rukama. Sada vidim. To je bela maramica vezana za
štap, zastava mira. Ako te kreature znaju šta znači... šta znači bilo šta! ... Čekajte! Nešto
se dešava!
(Šištavi zvuk praćen zujanjem koji se neprestano pojačavaju)
Filips: Grbavi oblik uzdiže se iz jame. Vidim mali odsjaj svetla u ogledalu. Šta je to? To
je mlaz plamena iz ogledala i on skače ka ljudima koji idu napred. Udario ih je u glavu!
Dobri Bože, pretvorili su se u plamen!
(Vrisci i nezemaljski krici)
Filips: Sada je čitavo polje zahvatio plamen. (Eksplozija) Šuma... ambari... razervoari
automobila... širi se svuda. Dolazi ovamo. Oko dvadeset jardi sa moje desne strane...
(Pucketnje mikrofona a onda mrtva tišina)
Najavljivač: Dame i gospodo, zbog okolnosti koje su van naše kontrole, nismo u
mogućnosti da nastavimo emitovanje iz Groves Mila. Očigledno je da postoje neke
teškoće sa prenosom. Ipak, vratićemo se tamo u najskorije vreme. U međuvremenu,
imamo najnoviji izveštaj iz San Dijega, Kalifornija. Profesor Indelkofer, govorio je za
ručkom u Kalifornijskom astronomskom društvu i izrazio mišljenje da su eksplozije na
Marsu bez sumnje ništa više nego vulkanske erupcije na površini planete. Sada ćemo
nastaviti sa klavirskim uvodom.
(Klavir... a onda prekid)
Najavljivač dva: Dame i gospodo, upravo sam dobio poruku koja je stigla telefonom iz
Groves Mila. Samo trenutak. Skoro četrdeset ljudi, ukllučujući i šest policajaca je mrtvo
na livadi istočno od sela Groves Mila, tela su im spaljena i uništena bez mogućnosti
prepoznavanja. Sledeći glas koji ćete čuti je brigdni general Montgomeri Smit,
zapovednik državne milicije u Trentonu, Nju Džersi.
Smit: Guverner Nju Džersija je naredio da se okruže oblasti Merser i Midlseks sve do
Prinstona i istočno do Jamesburga i stave pod ratne zakone. Nikome neće biti dopušteno
da uđe u ovu oblast izuzev sa specijalnim popusnicama koje izdaju vojne vlasti. Četiri
grupe državne milicije su poslate iz Trentona u Groves Mil da pomognu evakuaciji kuća
u oblasti vojnih operacija. Hvala.
28 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Najavljivač dva: Upravo ste čuli generala Montgomeri Smita zapovednika državne
policije u Trentonu. U međuvremenu, stižu dalji detalji katastrofe u Groves Milu.
Neobične kreature posle svog smrtonosnog napada, su upuzale nazad u jamu i ne čine
pokušaje da spreče napore vatrogasaca da izvuku tela i ugase vatru. Kombinovani
vatrogasni odredi okruga Merser bore se sa vatrom koja preti da uništi okolinu. Nismo u
mogućnosti da uspostavimo kontakt sa našim mobilnim jedinicama u Groves Milu ali se
nadamo da ćemo se moći vratiti što je pre moguće. U međuvremenu odvešćemo vas –
samo trenutak molim.
(Duga pauza)
(Šapat) Dame i gospodo, upravo sam informisan da smo konačno uspostavili
komunikaciju sa svedocima tragedije. Profesor Pirson se nalazi na farmi u blizini Groves
Mila, gde je našao bezbedno mesto za posmatranje. Kao naučnik on će nam dati
objašnjenje nesreće. Sledeći glas koji ćete čuti biće profesor Pirson, direktno na vezi.
Profesor Pirson.
(Povratna veza. Filtrirani glas)
Pirson: O kreaturama u raketnom cilindru na Groves Milu ne mogu vam dati pouzdane
informacije... kao ni to što se tiče njihove prirode, njihovog porekla ili njihovih namera
na Zemlji. O njihovim uništavajućim spravama mogu naslutiti samo nekoliko
pretpostavljenih objašnjenja. A da bolje objasnim, to smrtonosno oružje smatram
toplotnim zrakom. Očigledno je da te kreature imaju naučničko znanje koje je naprednije
od našeg . Slutim da su na neki način u mogućnosti da generišu intezivnu toplotu u
oblasti praktične neprovoljivosti. Ta intezivna toplota koju projektuju je paralelni zrak
na objekat koji izaberu, uz pomoć poliranih paraboličnih ogledala nepoznatog sastava,
kao ogledala na svetionicima. To je moj stav u vezi porekla toplotnih zraka...
Njavljivač dva: Hvala profesore Pirson. Dame i gospodo, evo izveštaja iz Trentona. To
je kratko obaveštenje da je u bolnici u Trentonu identifikovano spaljeno telo Karla
Filipsa. A sada još jedan izveštaj iz Vašingona, D.C, kancelarija direktora Nacionalnog
crvenog krsta, da su spasilački radnici pridruženi osoblju državne milicije u Groves
Milu, Nju Džersi. Evo izveštaja od državne policije okruga Prinston: Vatre u Groves
Milu i okolini su sada pod kontrolom. Izveštaji kažu da je u jami sve mirno i nema znaka
života koji se pojavljuje iz otvora cilindra... A sada, dame i gospodo, imamo specijalnu
izjavu gospodina Harija Mek Donalda, potpredsednika operacija.
Mek Donald: Od milicije u Trentonu dobili smo zahtev da rasporedimo sve raspoložive
snage. Zbog težine situacije i verovanja da radio ima odgovornost da služi javnim
interesima u svim vremenima, vraćamo se osoblju u policijskoj stanici u Trentonu.
Najavljivač dva: Sada vas vodimo do sedišta državne policije u blizini Groves Mila,
Nju Džersi.
Kapetan: Govori kapetan lnsing iz obaveštajnog korpusa pridruženog državnoj policiji
uključenoj u vojne operacije u blizini Groves Mila. Situacija se popravila od obaveštenja
i sada su te kreature nepoznate prirode pod kompletnom kontrolom. Cilindrični objekat
koji leži u jami nasuprot nas je okružen sa svih strana sa osam bataljona pešadinaca. Bez
29 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 teškog naoružanja ali adekvatno naoružanih puškama i automatima. Svi slučajevi
uzbune, ako je slučaj uopšte postojao, sada su sasvim ukinuti. Te stvari, šta god da su,
ne usuđuju se promoliti glave iz jame. Vidim gde se kriju u odsjaju reflektora. Po svim
izvorima ove kreature jedva se mogu odupreti našim automatima, ovo je interesantan
izlet za naše trupe. Mogao sam razabrati njihove kaki uniforme napred, ispred naših
svetala. Pojavila se neka vrsta dima u šumi na granici reke Milston. Verovatno vatre koje
su zapalili kamperi. Pa, uskoro ćemo videti neku akciju. Jedna od grupa se prebacila na
levi bok. I brzi udar i sve će biti gotovo. Sačekajte trenutak! Vidim nešto na vrhu cilindra.
Ne, to je samo senka. Sada su trupe na obodu farme Vilmut. Sedam stotina naoružanih
ljudi približava se staroj metalnoj cevi. Čekajte, to nije bila senka! Nešto se kreće... čvrst
metal... nešto nalik oklopu se pomalja iz cilindra... Postaje sve svetlije i svetlije. Pa ono
staje na noge... stvarno stoji na nekom metalnom okviru. Sada se izdiže iznad drveća a
reflektori su na njemu. Sačekajte!
Najavljivač: Dame i gospodo, moram vam saopštiti užasnu stvar. Koliko vidim
neverovatnu, ali i naučni posmatrači i svedočenje mojih očiju vode do nesumnjive
pretpostavke da su ova čudna bića, koja su sletela u farmu u Džersiju samo prethodnica
osvajačke vojske sa planete Mars. Bitka koja je započela večeras u Groves Milu se
završila jednim od najvećih poraza koje je ikada pretrpela armija u modernom dobu;
sedam stotina ljudi naoružanih puškama i mašinkama suprostavilo se bornoj mašini
osvajača sa Marsa. Stotinu i dvadeset je preživelo. Ostatak beži preko bojnog polja od
Groves Mila ka Plensburu, slomljeni i poraženi do smrti pod stopama čudovišta, ili
spaljeni u prah toplotnim zrakom. Čudovište sada kontroliše središnji deo Nju Džersija
i efikasno je preseklo položaj kroz centar. Komunikacijske linije su u prekidu od
Pensilvanije do Atlantskog okeana. Železnička pruga je uništena ka Alentaunu i
Feniksvilu. Autoput ka severu, jugu i zapadu je zakrčen velikim ljudskim saobraćajem.
Policija i vojni rezervisti su nemoćni da kontrolišu ludnicu. Do jutra će izbeglice nagrnuti
u Filadelfiju, Kamden i Trenton, to je potvrđeno, imaće više nego dvostruko stanovnika.
Sada u Nju Džersiju i istočnoj Pensilvaniji vlada ratni zakon. Sada vas vodimo u
Vašington za specijalno obaveštenje Nacionalne bezbednosti... sekretar unutrašnjih
poslova...
Sekretar: Građani nacije: Neću pokušavati da poreknem težinu situacije sa kojom se
suočila naša zemlja, niti brigu vaše vlade da zaštiti vaše živote i imovinu. Ipak, želim da
vam kažem, privatnom stanovništvu i javnim zvaničnicima, svi vi - morate se odmah
umiriti i obuzdati akcije. Srećom, ovaj užasni neprijatelj je još uvek ograničen na
komparativno malu oblast i možemo poslati naše vojne snage da ih tu zadrže. U
međuvremenu stavljamo svoju sudbinu u ruke Boga i morano obavljati svoje zadatke,
svako od nas, tako da se suprostavimo ovom destruktivnom protivniku kao ujedinjena
nacija, hrabri i da se posvetimo zaštiti ljudske nadmoći na Zemlji. Hvala vam.
Najavljivač: Upravo ste čuli sekretara unutrašnjih poslova koji je govorio iz Vašingtona.
Ovde u studiju su nagomilani brojni izveštaju spremni za čitanje. Obavestili smo da je
centralni deo Nju Džersija odsečen od radio komunikacija zbog uticaja toplotnih zraka
30 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 na vodove i električnu opremu. Imamo specijalni izveštaj iz Njujorka. Astronomi
obaveštavaju da se nastavlja izbijanje gasa u pravilnim intervaliman na planeti Mars.
Mišljenje većine je da će se neprijatelj pojačati dodatnim raketnim mašinama. Činimo
pokušaje da stupimo u kontakt sa profesorom Pirsonom iz Prinstona, koji je izbliza video
Marsovce. Plašimo se da je nestao u malopređašnjoj borbi. Polje Langham, Virdžinija:
izviđački avioni obaveštavaju da su tri marsoske mašine viđene iznad drveća, kreću se
ka severu ka Samervilu sa stanovništvom koje beži pred njima. Ne koriste toplotne zrake:
mada napreduju brzinom voza osvajači oprezno nastupaju. Izgleda da imaju svesne
napore da izbegnu uništenja gradova i sela. Ipak, staju kod iščupanih linija napajanja,
mostova i pruge. Očigledno žele da slome otpor, parališu komunikacije i dezorganizuju
ljudsko društvo.
Delovi vojih snaga su upućeni iz Njuvarka da spreče druge osvajačke jedinice i unište
bojne sprave. One zauzimaju položaje na podbrđima Vačung planina. Još jedan izveštaj
iz Langhama, Virdžinija: Izviđački avioni obaveštavaju o neprijateljskim mašinama,
sada ih je tri, povećavaju brzinu ka severu vireći iznad kuća i drveća u žurbi da se povežu
sa svojim saveznicima južno od Plejnfilda. Imamo izveštaj iz Vinston polja, Long
Ajlend: Flota vojnih bombardera nosi težak eksploziv ka severu i goni neprijatelja.
Izviđački avioni služe kao vodiči. Oni drže neprijatelje na vidiku.Samo trenutak. Dame
i gospodo, imamo specijalnu vezu sa artiljerijskom jedinicom u udaljenim selima koje
nam daju obaveštenje u zoni u kojoj neprijatelj napreduje. Prvo vas vodimo do baterije
22 poljske artiljerije, postavljene kod Vačung planina.
Oficir: Nivo, trideset dva metra.
Topdžija:Trideset dva metra.
Oficir: Paljba, stepen trideset devet.
Tobdžija: Trideset devet stepeni.
Oficir: Vatra! (Tutnjava teškog topa.... pauza)
Osmatrač: Sto četrdeset jardi na desno, gospodine.
Oficir: Pomeri nivo... trideset jedan metar.
Tobdžija: Trideset jedan metar.
Oficir: Nivo... trideset sedam stepeni.
Tobdžija: Trideset sedam stepani.
Oficir: Pali“ ( Tutnjava teškog topa... pauza)
Osmatrač: Pogodak, gospodine! Pogodili smo jedan tripod. Stali su. Ostali pokušavaju
da ga poprave.
Oficir: Brzo, preuzmite domet. Cilj trideset metara.
Tobdžija: Trideset metara.
Oficir: Paljba... dvadeset sedam stepeni.
Tobdžija: Dvadeset sedam stepeni.
Oficir: Pali! (Tutnjava teškog topa... pauza)
Osmatrač: Ne vidim udarac, gospodine. Ispustili su dim.
Oficir: Šta je to?
31 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Osmatrač: Crni dim, gospodine. Kreće se ovamo. Leži ka tlu. Kreće se brzo.
Oficir: Stavite maske. (Pauza. Glasovi su sada prigušeni) Spremite se za paljbu.
Pomerite dvadeset četiri metra.
Tobdžija: Dvadeset četiri metra.
Oficir: Paljba, dvadeset četiri stepena.
Tobdžija: Dvadeset četiri stepena.
Oficir: Pali! (Bum)
Osmatrač: Još uvek ne vidim gospodine. Dim se približava.
Oficir: Reci opseg. (Kašalj)
Osmatrač: Dvadeset tri metra (Kašalj).
Oficir: Dvadeset tri metra. (Kašalj)
Tobdžija: Dvadeset tri metra (Kašalj)
Osmatrač: Nivo, dvadeset tri stepena. (Kašalj)
Oficir: Dvadeset dva stepena (gubi se u kašlju) (Zvuk prekidaju motori aviona)
Komandir: Vojni bombarderi, V-8-43, iz Baltimora, Nju Džersi. Narednik Vot,
zapovednik osam bombardera. Izveštaj komandiru Ferfleksu, Langam polje... Ovde Vot,
izveštaj komandiru Ferfleksu, Langam polje... neprijatljske tripod mašine sada na vidiku.
Potpomognute sa tri mašine iz cilindra Moristaun... još šest njih. Jedna mašina je
onesposobljena. Verujemo da je pogođena topom u Vačung planinama. Topovi su sada
tihi. Teška crna magla vuče se nad zemljom... vrlo gusta, nepoznate prirode. Nema znaka
toplotnih zraka. Neprijatelj sada skreče ka istoku, prelazi reku Pazaik u močvarama
Džersija. Druga je prekoračila Pulaski Skajvej. Očigledno je cilj Njujork. Uništiće veliku
stanicu za napajanje. Mašine su sada blizu jedna drugoj i spremni smo za napad. Avioni
kruže, spremni za udar. Još hiljadu jardi i bićemo nad prvim... osamsto jardi... šesto...
četiristo... Hajdemo sada! Diže se velika ruka (Zvuk toplotnog zraka) Zeleno svetlo!
Opržili su nas plamenom! Dvesta stopa. Mašine odlaze. Nema prilike da se oslobode
bombe. Ostalo je samo jedno... baciti ih, avione i sve. Jurišamo na prvi. Mašina je
nestala! Osam... (avion pada)
Operator jedan: Ovde Bajon, Nju Džersi, zovem Langam polje... Ovde Bajon, Nju
Džeri, zovem Langam polje... hajde, molim...
Operator dva: Ovde Langam polje... krenite...
Operator jedan: Osam vojih bombardera je u delovanju protiv neprijateljskih tripodnih
mašina na ravnici Džersi. Mašine onesposobljene toplotnim zrakom. Sve su oborene.
Jedna neprijateljska mašina uništena. Neprijatelj sada ispušta gust dim ka...
Operator tri: Ovde Njuvark, Nju Džersi... Ovde Njuvark, Nju Džersi... Pažnja! Otrovni
crni dim kulja nad močvarama Džersija. Dolazi do južnih ulica. Gas maske su nekorisne.
Neka stanovništvo ode na otvoren prostor... automobili neka koriste puteve 7, 23, 24...
Izbegavajte zakrčenja. Dim se sada širi nad Rejmond bulevarom.
Operator četiri: 2X2L... zovem CQ.... zovem CQ... 2X2L... zovem 8X3R... hajde,
molim
...
32 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Operator pet: Ovde 8C3R... vraćam se na X2L.
Operator četiri: Kakav je prijem? Kakav je prijem? K, molim (Pauza). Gde ste 8X3R?
Šta se dešava? Gde ste?
(Zvona koja zvone nad gradom polako se utišavaju)
Najavljivač: Govorim sa krova zgrade studija u Njujorku. Zvona koja čujete
upozoravaju ljude da napuste grad dok se marsovci približavaju. Utvrđeno je da su u
poslednja dva sata tri miliona ljudi krenula putem ka severu ka Hačinson River Parkveju
još uvek otvorenim za motorizovani saobraćaj. Izbegavajte mostove na Long Ajlendu...
zakrčeni su. Sve komunikacije sa obalon Džersija su prekinute pre deset minuita. Više
nema odbrane. Armija je zbrisana... artiljerija, vazdušne snage, sve je uništeno. Ovo je
možda poslednji izveštaj. Ostaćem ovde do kraja... ljudi pred nama obavljaju službu... u
katedrali.
(Glasovi pevaju himnu)
A sada pogledajmo luku. Sve vrste čamaca, puni su uznemirenih ljudi, polaze sa dokova.
(Zvuk kretanja čamaca)
Ulice su zakrčene. Buka je kao u novogodišnjoj večeri. Samo tren... neprijatelj se sada
vidi nad Palisadama... pet – pet velikih mašina. Prva prelazi reku. Vidim je odavde, gazi
Hadston kao što čovek gazi preko potoka... Dobio sam izveštaj... Marsovski cilindri pali
su po celoj zemlji. Jedan pored Bafala, jedan u Čikagu, Sent Luisu... izgleda da su
tempirani i naseljeni.... sada prva mašina prelazi obalu. Zastaje i osmatra, gleda na grad.
Njena čelična, obložena glava je u nivou oblakodera. Čeka druge. Uzdižu se u liniji novih
kula na zapadnom delu grada... sada dižu svoje metalne ruke. Ovo je kraj. Izlazi dim...
crni dim, vuče se preko grada. Sada se vide ljudi na ulicama. Jure ka Ist Riveru... hiljade
njih, jure kao pacovi. Sada se dim širi brže. Dolazi do Tajms Skvera. Ljudi pokušavaju
da ga izbegnu ali uzalud. Padaju kao muve. Sada dim prelazi šestu aveniju... Petu
aveniju... stotinu jardi dalje... to je pedeset stopa...
(Pad tela)
Operator četiri: 2X2L zove CQ!... 2X2L zove CQ!... 2XL zove CQ!... Njujork. Ima
li nekog na vezi? Ima li nekog na vezi? Ima li nekog... 2X2L...
Najavljivač: Slušate CBS predstavu Orsona Velsa i Merkjuri teatra u originalnoj
dramatizaciji Rata svetova Herberta Džordža Velsa. Emitovanje nastavljamo posle
kratkog prekida. Ovo je Kolumbija sistem radiostanica.
Muzika
Pirson: Pošto sam sredio beleške na papiru, opsednut sam mišlju da sam poslednji živi
čovek na Zemlji. Krio sam se u praznoj kući blizu Groves Mila – malo ostrvo dnevnog
svetla odsečeno je crnim dimom od ostatka sveta. Sve što se desilo pre dolaska užasnih
kreatura sada izgleda kao neki drugi život... život koji nije nastavljen sa ovim, skriveno
postojanje usamljenog klošara koji beleži ove reči na pozadini astronomske beležnice
koja nosi potpis Ripčarda Pirsona. Gledam u svoje pocrnele ruke, moje poderane cipele,
pocepanu odeću i pokušavam da ih povežem sa profesorom koji je živeo u Prinstonu i
koji je jedne noći 30 oktobra gledao kroz teleskop i narandžaste plamene na udaljenoj
33 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 planeti. Moja žena, moje kolege, moji studenti, moje knjige, moja opservatorija, moj...
moj svet... gde je sve to? Da li je ikada postojalo? Jesam li ja Ripčard Pirson? Koji je
dan? Postoje li dani bez kalendara? Da li vreme prolazi kada nema ljudskih ruku da
naviju satove?... Pišem o mom svakodnevnom životu da bih rekao sebi i sačuvao ljudsku
istoriju u tamnim omotima ove male knjige koja je trebala beležiti kretanje zvezda... Ali
da bih pisao moram živeti, moram jesti... našao sam buđav hleb u kuhinji i narandžu koja
nije pokvarena. Nastavljam gledati kroz prozor. S vremena na vreme opazim marsovce
nad crnim dimom. Dim još uvek drži kuće u crnom omotaču... ali ponekada se čuje
šištavi zvuk i iznenada vidim marsovce u svoji mašinama, kako prskaju vazduh mlazom
pare, kao da rasteruju dim. Posmatram iz ugla kako metalne noge dotiču kuće. Iznuren
užasom pao sam u san... jutro je...
(Tiho) Jutro! Sunce bije u prozore. Crni oblak gasa se podigao a spaljene livade na severu
izgedaju kao da je po njima pao crni sneg. Usudio sam se da izađem iz kuće. Krenuo
sam putem. Tu i tamo su skršena kola, prevrnuti tovari, pocrneli kosturi. Idem na sever.
Iz nekog razloga osećam se sugurnije da putujem za čudovištima nego da jurim pred
njima, i pažljivo posmatram. Video sam Marsovce... hrana. Ako se neka od njihovih
mašina pojavi nad drvećem spreman sam da se bacim na zemlju. Došao sam do kestena.
Kesten je zreo u oktobru. Napunio sam džepove. Dva dana lutam u nejasnom severnom
pravcu kroz opustošeni svet. Konačno sam primetio živu osobu... malu crvenu vevericu
na stablu bukve. Zurio sam u nju i čudio se. Ona je zurila u mene. U tom trenutku sam
verovao da životinja i ja delimo isto osećanje... radost što smo našli neko drugo živo
biće. Idem ka severu. Nalazim mrtve krave na odvratnim poljima. Iza njih spaljeni ostaci
mlekare. Silosi su ostali kako straža nad pustim poljem kao svetionici koje je napustilo
more. Pored silosa su vetrokazi. Strelice pokazuju na sever.
Sledećeg dana došao sam do grada jedva poznatog po obrisima, a ipak su njegove
građevine neobično smanjene i snižene kao da je divovska ruka odsekla najviše kule
nehajnim zamahom ruke. Pogledao sam okolinu. Našao sam Njuvark, neuništen, ali
ponižen nekim kapricom napredujućih marsovaca. Sada, sa čudnim osećanjem da me
neko posmatra opazih nekog da čuči u dovratku. Zakoračio sam napred i kada se to
podiže posta čovek! Čovek, naoružan velikim nožem.
Stranac: (van mikrofona) Stani (Bliže) odakle dolaziš?
Pirson: Dolazim... sa puno mesta. Odavno još iz Prinstona.
Stranac: Prinston, uh? To je blizu Groves Mila?
Pirson: Da.
Stranac: Groves Mil.... (Smeh, kao da je izrekao veliku šalu) tamo nema hrane. Ovo je
moja zemlja... a ovaj kraj grada je pored reke... Kojim putem ideš?
Pirson: Ne znam. Pretpostvljam da tražim.... ljude.
Stranac: (nervozno) Šta je to bilo? Da li si čuo nešto?
Pirson: Samo ptice (Začuđeno) Žive ptice.
Stranac: Moraš znati da ovih dana ptice imaju senke... Recimo, mi smo na otvorenom.
Hajdemo unutra i razgovarajmo.
34 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Pirson: Da li si video neke... marsovce?
Stranac: Neee. Otišli su za Njujork. Noću je nebo osvetljeno njihovim svetlima. Kao da
tamo još žive ljudi. Ali danju ih ne vidiš. Pre pet dana nekoliko njih je vuklo nešto veliko
preko ravnice kod aerodrom. Verujem da uče kako da lete.
Pirson: Da lete!
Stranac: Da, da lete.
Pirson: Onda je gotovo sa ljudima. Stranče, tu smo ti i ja. Samo nas dvojica.
Stranac: Sada su na tlu; osvojili su veliki deo sveta. Te zelene zvezde, verovatno padaju
svake noći. Izgubili su samo jednu mašinu. Ne može se ništa učiniti. Gotovi smo.
Počišćeni smo.
Pirson: Odakle si? U uniformi si?
Stranac: Da, ono što je ostalo od nje. Bio sam u miliciji... nacionalna garda.... To je sve!
Nije li to nalik ratu između ljudi i mrava.
Pirson: A mi smo jestivi mravi. Otkrio sam to... Šta će učiniti sa nama?
Stranac: Mislio sam o tome. Sada smo uhvaćeni kao da smo to želeli. Marsovci trebaju
samo da pođu napred nekoiko milja u gomilu u bekstvu. Ali oni neće učiniti to. Počeće
nas hvatati sistemski kao – kao da čuvaju najbolje i najjače od nas u kavezima. Još nisu
počeli sa nama!
Pirson: Nisu počeli!
Stranac: Nisu počeli! Sve ovo što se desilo je zato što nismo imali osećaj da budemo
tihi... zamarali smo ih topovima i drugim i izgubili glave jureći u gomili. Sada, umesto
da jurimo kao slepci moramo se učvrstiti, učvrstiti u skladu sa sadašnjim okolnostima.
Gradovi, nacije, civlizacija, napredak... gotovo.
Pirson: Ali ako je tako, čemu živeti?
Stranac: Pa, neće više biti koncerata za milion godina niti mali lepih obeda u
restoranima. Ako te to zbunjuje, mislim da je igra završena.
Pirson: I šta je preostalo?
Stranac: Život... eto šta! Želim da živim. Da, a takođe i ti. Nećemo biti istrebljeni. Ne
želim biti uhvaćen, niti ukroćen, osuđem i odgajen kao vo.
Pirson: Šta treba da uradimo?
Stranac: Ja ću... krenuti za njima. Imam plan. Sa nama kao ljudima je gotovo. Ne znamo
dovoljno. Moramo puno naučiti pre nego što dobijemo priluku. Moramo živeti i opstati
slobodni dok ne naučino, shvataš? Razmislio sam i svemu, vidiš.
Pirson: Reci mi ostalo.
Stranac: Pa, mi nismo stvoreni za divlje zveri, a to trebamo biti. Zato sam te posmatrao.
Svi ti mali činovnici koji su navikli da žive u ovim kućama... to nije dobro. Nema koristi
od njih. Oni su sasmo navikli da idu na posao. Vidim ih na stotine, kako žure da uhvate
svakodnevni jutarnji voz iz straha da ne budu išibani; vraćaju se uveče plašeći se da ne
zakasne na večeru. Žive osigurani i malo investiraju u slučaju nesreće. Nedeljom se brinu
o drugom svetu. Marsovci su nenedana sreća za ove momke. Lepe sobe sa kavezima,
35 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 dobra hrana, pažljiva nega, nema brige. Posle nedelje ili više dana zbog praznih stomaka
biće im drago da budu uhvaćeni.
Pirson: O svemu tome si mislio, zar ne?
Stranac: Možeš se kladiti. I to nije sve. Marsovsi će od njih načiniti kućne ljubimce,
naučiće ih nekim trikovima. Ko zna? Postaće sentimentalni ka omiljenom momku koji
raste i treba biti ubijen... A neki, možda naučeni da love nas.
Pirson: Ne, to je nemoguće. Ni jedno ljudsko biće...
Stranac:Da hoće. Ima ljudi koji će to rado učiniti. Ako neko od njih naiđe na mene,
zašto...
Pirson: U međuvremenu, ti i ja i slični nama... gde ćemo živeti kada marsovci zavladaju
Zemljom?
Stranac: Sve sam razmislio. Živećemo pod zemljom. Mislio sam na odvodne kanala.
Pod Njujorkom je na milje toga. Najvažniji su dovoljno veliki za bilo koga. Tu postoje,
podrumii, svodovi, podzemne sobe, železnički tuneli, podzemna železnica. Počinješ da
shvataš, eh? Okupićemo jake ljude. Ne slabe; to smeće napolje.
Pirson: I misliš da me povedeš?
Stranac: Pa, dao sam ti šansu, zar ne?
Pirson: O tome nećemo raspravljati. Hajdemo.
Stranac: Stvorićemo sigurna mesta da tu ostanemo i poneti sve knjige koje možemo. Tu
će doći ljudi kao ti ja, shvataš? Opustošićemo muzeje i špijunirati marsovce. Možda još
nismo dovoljno shvatili – zamisli samo ovo: da četiri ili pet njihovih mašina iznenada
stanu – toplotni zraci ostanu ispravni a u njima nema marsovaca. U njima nema
marsovaca. Ali ljudi – ljudi koji su naučili kako da to koriste. Sve se to može desiti u
neko vreme. Gospode. Zamisli da imaš neku od tih stvari sa toplotnim zrakom slobodnim
i upotrevljivim. Okenućemo ga na marsovce. Sve ćemo ih baciti na kolena.
Pirson: To je tvoj plan?
Stranac: Ti, i ja i još nekoliko vladaćemo svetom.
Pirson: Shvatam...
Stranac: (Bledelio) Reci u čemu je stvar?... Gde ćeš?
Pirson: Ne u tvoj svet... Zbogom stranče...
Pirson: Posle odvajanja od artiljerca došao sam do tunela Holand. Ušao sam u tu tihu
podzemnu zabrinut saznanjem o velikom gradu sa druge strane Hadsona. Oprezno sam
izao iz tunela i krenuo ka Kanal stritu. Došao sam do Četrnaeste ulice i tu je ponovo bio
crni prah i nekoliko tela, čak i neprijatan miris iz rešetaka nekog podruma iz kuća. Lutao
sam trinaestom i četrnaestom, stajao sam sam na Tajms skveru. Uhvatio sam pogled
mršavog psa koji trči sedmom avenijom sa komadom tamno smeđeg mesa u vilicama uz
pratnju nekoliko meleza za njim. Načinio je veliki krug oko mene kao da se plaši da sam
ja novi suparnik. Otšetao sam do Brodveja, u pravcu neobičnog praha – pored tihih
izloga – pored utišanih galerija, gde je niz praznih pušaka bio uperen u drvene patke. U
blizini Kolumbus Serkla, primetih kola iz 1939 godine u izložbenom prostoru nasuprot
praznih ulica, sa vrha zgrade General Motors posmatrao sam jato crnih ptica koje kruže
36 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 nebom. Požurio sam. Iznenada bacih pogled na vrh marsovske mašine, koja je stajala
negde u central parku i sijala na kasnom popodnevnom suncu. Luda ideja! Jurnuh
bezobzirno preko Kolumbus Serkla u park. Popeh se na malo brdo iznad jezerza u
Šesnaestoj ulici. Odatle sam mogao videti, kako tiho stoje u nizu duž šetališta, devetnaest
tih metalnih divova, njihove prazne ljušture, njihove velike čelične ruke kao vise
beživotno sa strane. Uzalud sam tražio čudovišta koja naseljavaju te mašine.
Iznenada, pogled mi privuče veliko jato crnih ptica koje su lebdele nadamnom. Krenule
su ka tlu i tu pred mojim očima, pravo i tiho, ležali su marsovci, dok su gladne ptice
kljucale i trgale smeđu masu mesa sa mrtvih tela. Kasnije, kada su njihova tela ispitana
u laboratorijama, otkriveno je da su ubijeni bakterijama koje izazivaju bolest i truljenje
za koje njihov organizam nije bio pripremljen... pobijeni, pošto su sve ljudske odbrane
pale, od najmanjih stvari koje je Bog u svojoj mudrosti postavio na ovaj svet.
Pre nego što je cilindar pao vladalo je generalno mišljenje da duboko u svemiru nema
života izvan površine naše male lopte. A sada vidimo više. Nejasna i čudesna je vizija
koja mi je u mislima da se život polako širi iz ovih malih semenki solarnog sistema kroz
beskrajnu prazninu zvezdanog prostora. Ali to je davni san. Možda je marsovsko
uništenje samo odloženo. Za njih, ne i za nas ako je budućnost određena.
Sada je čudno videti da sedim mirno u svom studiju u Prinstonu i pišem poslednje
poglavlje beleške započete u opustošenoj farmi u Groves Milu. Čudno mi je da sa svog
prozora vidim univerzum koji se uzdiže nejasan i plav u aprilskoj izmaglici. Čudno mi
je da vidim decu koja se igraju na ulici. Čudno je da vidim ljude kako šetaju zeleniom,
dok niče nova prolećna trava gde su se nalazili crni ožiljci spaljene zemlje. Čudno je da
vidim posmatrače u muzeju gde se nalaze rastavljeni delovi marsovskih mašina i izloženi
javnom pogledu. Čudno je kada se setim vremena kada sam ih prvi put video, sjajne i
čiste, tihe u zoru tog sivog dana.
(Muzika raste a onda opadne)
Orson Vels: Govori Orson Vels, dame i gospodo, nemam nameru da vas ubeđujem da
je Rat Svetova samo praznična ponuda i ništa više. Merkjuri teatar preneo je radio verziju
uvijenu u čaršaf iz kojeg je iskočio da vas prepadne! Ako počnemo sada, nećemo moći
nasapunati sve vaše prozore i ukrasti sve vaše baštenske kapije do sutra uveče... ali
učinili smo najbolje što možemo. Uništili smo svet pred vašim ušima i sasvim uništili
C.B.S. biće vam lakše, verujem, ako shvatite da to nismo mislili i da su obe institucije i
dalje otvorene za poslove. Pa zbogom svima i setite se užasne lekcije koju ste večeras
naučili. Da je iscereni, blještavi, globalni osvajač vaše dnevne sobe, stanovnik bundeve
a ako vaše zvono va vratima pozvoni a nema nikoga, to nisu Marsovci... to je noć veštica.
(Tema Merkjuri tetra punom snagom a onda utišavanje)
Najavljivač: Večeras su sistem radiostanica Kolumbija i pridružene stanice emitovale
Rat svetova od Herberta Džordža Velsa devetnaestu u nizu dramatizacija Orsona Velsa
i Merkjuri teatra. Sledeće nedelje predstavićemo dramatizaciju poznate kratke priče. Ovo
je sistem Kolumbija radio stanica.
37 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 (THE LIGHTHOUSE) SVETIONIK – EDGAR ALAN PO (Nezavršeno delo)
1 januar – 1796. Danas – moj prvi dan na svetioniku – unosim zapis u svoj
dnevnik, kako sam se saglasio sa De Gratom. Onoliko koliko mogu voditi zapise, ja ću
– ali ne mogu reći šta se može desiti čoveku usamljenom kao što sam ja – mogu se
razboleti, ili još gore... Ali manimo to“ Kater je jedva prošao – ali zašto se baviti time,
jer ovde sam, sasvim bezbedana? Duh počinje da mi oživljava i postoje samo misli o
postojanju – jer konačmo sam u svom životu – sasvim sam: jer, naravno, Neptun, koliko
da je veliki, ne može se smatrai kao „društvo“. Mogu li se na nebesima ikada naći u
„društvu“ bar upola tako vernim kao što je ovaj siroti pas: - u takvom slučaju ja i
„društvo“ se možda nikada nećemo rastati – čak ni posle puno godina... Ono što me
najviše iznenađuje je teškoća koju je imao De Grat da me dovede u službu. – a ja sam
plemenite naravi! Jedan čovek je boravio ovde do sada – i radio je sasvim dobro kao
(strana 2) trojica koja bi se obično slala. Obaveze su skoro nikakve. A štampana
uputstva su koliko toliko jasna. Nikako nije trebalo dopustiti da me prati Orndof. Nikada
nisam nosio svoju beležnicu sa sobom dok je on u mojoj blizini, uz njegovo
nepodnošljivo brbljanje – da ne spominjem beskrajnu morsku penu. Konačno, želim biti
sam... Čudno je da nisam primetio, do sada, kao je užasan zvuk te reči – „sam“! Napola
mogu zamisliti da u njoj ima neke posebnosti u odjeku ovih cilindričnih zidova – ali, oh,
ne! – to su sve gluposti. Verujem da sam nervozan zbog samoće. Nikada nisam bio takav.
Nisam zaboravio proročanstvo Der Grata. Sada se vučem ka fenjeru da dobro pogledam
naokolo „da vidim šta se može“........ Da vidim ono što se zaista vidi! – ne puno toga.
Duvanje je malo opalo, mislim, ali će kuter bez obzira na to naći put do kuće, uz teškoće.
Jedva da će ga videti na severu pre sutra u podne – a udaljenost je tek 190 ili 200 milja.
2 januar. Proveo sam dan u nekoj vrsti ekstaze koju mislim (strana 3) da je
nemoguće opisati. Moja strast za samoćom jedva da je pošteno nagrađena. Ne bih mogao
reći zadovoljena; jer verujem da se nikada ne mogu zasititi zadovoljstvom koje sam
osetio danas... vetar je duvao ceo dan i do popodneva more je doslovno bilo materijalno...
ne vidi se ništa, čak ni teleskopom, osim okeana i neba i povremeno galebovi.
3 januar. Mrtva tišina ceo dan. Pred veče, more najviše liči na staklo. Vidi se neko
morsko rastinje, ali osim njega apsolutno ništa ceo dan – čak ni najmanji trag oblaka...
zanimam se istraživanjem svetionika... vrlo je prostran – koliko sam primetio prilikom
penjanja beskrajnim stepenicama – više od 160 stopa, moglo bi se reći. Od nivoa vode
vo vrha fenjera. Ipak, od dna unutrašnosti kule daljina je bar 180 stopa – jer pod je 20
stopa ispod površine mora, čak i u najnižoj plimi... Izgleda mi da je unutrašnjost na dnu
izgrađena solidnom zidarijom. Bez sumnje se tako smatralo puno sigurnije: - ali mislim
se , zašto? Struktura, nalik ovoj je bezbedna u svim okolnostima. Ja se osećam bezbedno
(strana 4) u njoj i u najžešćim uraganima koji besne - čak sam čuo od nekih mornara
da pričaju, da vetar sa jugozapada, zna podići more ovde više nego bilo gde izuzev na
38 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Zapadnom prolazu Magelanovog moreuza. Ne samo more, mislim, može učiniti bilo šta
sa ovim armiranim zidovima – koji su, 50 stopa iznad najviše vodene oznake, debeli su
četiri stope, ako neki inč... Osnova na kojoj se nalazi građevina liči mi na krečnjak...
4 januar...
(ovde se završava rukopis)
39 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 INTERVJU:
Razgovor s Alojzom Kapunom iz Maribora
Gini su izvanzemaljska bića koja su razvojno nekoliko tisuća godina ispred
nas
Stvorili su nas Gini
Visoko razvijena inteligentna bića su u svemiru postojala dok još nije bilo našeg
planeta Zemlje, Sunca niti naše galaksije. U prošlosti su ta bića bila prisutnija među
ljudima jer nisu bila tako ugrožena kao danas. Danas nam o njihovoj prisutnosti govore
samo mitovi i legende. Nekadašnje astronaute ljudi su proglasili bogovima i ocem
nebeskim, a njihovo djelovanje i simboli su postali predmeti vjerskog obožavanja. Naše
prebivanje na Zemlji je samo odraz postojanja Svemirskog uma koji je beskonačan«,
uvjeren je Alojz Kapun iz Maribora, koji se već dvadeset godina posvećuje istraživanju
civilizacije u svemiru. Njegove poglede na život je korjenito promijenio susret s prof.
Franjom Friedlom iz Bjelovara, našim stalnim suradnikom koji je preminuo te je ovaj
članak posvećen njemu. Tvrdio je da je telepatski povezan s izvanzemaljskim bićima, a
o tome je napisao i izdao više knjiga.
Prof. Friedl je pisao o svemirskim bićima nazvanim Gini. Tko su zapravo Gini i
kada su došli na Zemlju?
- Gini su izvanzemaljska bića koji su razvojno nekoliko tisuća godina ispred nas,
neki čak i nekoliko milijuna godina. Na Zemlju su počeli postupno dolaziti 1939. godine
s različitih planeta i u različitim skupinama. Većina je došla s dnevnog neba; te zvijezde
su nam bliže od onih prisutnih na noćnom nebu. Najviše su dolazili njihovi znanstvenici.
Njihovi planeti se nazivaju Jupiter, Mars, Saturn, Uran, Neptun. Imena kojima ljudi
nazivaju naše planete su i imena njihovih planeta. Ti su planeti imali svoja imena još
onda dok je Zemlja bila užarena kugla.
Kako Gini nazivaju Zemlju?
- Gini Haldik. To znači modri planet. Naime, u modro-zelenim nijansama ga vide
iz svemira, a zbog onečišćenja Zemlja je sve manje vidljiva.
Jeste li osobno već nekad vidjeli NLO ili imali neki kontakt s izvanzemaljcima?
- Hvala bogu da nismo sami u svemiru. Kakvo traćenje svemira bi to bilo!
Svemirske brodove sam vidio više puta, a naročito često su se pojavljivali prije petnaest
godina. Jednom su mi bili iznad kuće. Pozvao sam kćerku pa ih je i ona vidjela. Drugi
put sam ih vidio zahvaljujući divljim patkama, koje uzgajam. Ženka, koja je imala
mladunčad, imala je običaj letjeti nebom jedan do dva velika kruga. To sam volio
promatrati i točno sam poznavao njezin koridor. Jedne noći je nije bilo. Bilo je već
jedanaest sati, zvijezde su sjale i onda sam daleko na nebu ugledao NLO. Činilo mi se
da stoji na mjestu i izgledalo je kao da zajedno sjaji deset zvijezda. Pojavila se jaka
svjetlost koja je polako nestajala. Sjećam se i NLO-a koji se jako lijepo vidio iznad
Pohorja. Kad sam se vozio s mopedom, najprije sam pomislio da pilot pogrešno vozi
letjelicu. Zaustavio sam moped i gledao. Za sobom je ostavljao rep dugačak najmanje
40 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 pet kilometara, ali nije bio od dima već od divno obojanih krugova. Otraga, gdje je otvor
letjelice, pogonska sila pušta za sobom rep. Sunce je sjalo, a zato što je leteći predmet
išao prema zapadu vidio sam, takoreći, njegove silnice, atome. NLO je izgledao kao
divovski oval, a sjajio je kao sunce.
Jeste li možda dokučili kako djeluju svemirski brodovi?
- U unutrašnjosti imaju ugrađene silnice. Svemirci u brodu ne osjećaju kretanje.
Za njih gravitacija ne postoji jer su savladali svemirski TAP, supstanciju kojom je
ispunjen svemir. Ta supstancija ima materijalne karakteristike, iako nije materija kakvu
poznajemo na Zemlji. U svemiru služi za gradnju svih nebeskih tijela, djeluje i regulira
njihovo kretanje s ravnomjernim pritiskom u svim smjerovima, što mi Zemljani
pogrešno objašnjavamo kao privlačnost ili padanje predmeta na Zemlju. Ta materija
istodobno omogućuje tim visoko razvijenim bićima susrete s drugim oblicima života i
beskrajna putovanja na još nenaseljene planete. Izvanzemaljci su došli na Zemlju kako
bi nas uvjerili da zakon gravitacije nije valjan. Tek kad budemo počeli razmišljati o tome
odakle dolazi sila teže (ako ne od gravitacije) moći ćemo napraviti vozila koja će
pokretati plin TAP.
Kako je, po vašem mišljenju, sastavljen svemir? Je li konačan ili nije?
- Kao što sam već rekao, sazviježđa, sunce, galaksije i međuzvjezdani prostor puni
tvar koja je za naše oči nevidljiva i koju Gini nazivaju TAP. Iz nje nastaju nove galaksije
i zvijezde. Kad taj proces dođe do određene granice onda se zaustavlja. Zašto, to ne
znam, a to niti Gini ne znaju.
Osnova svemira je tama. Već kod 25, 30 kilometara visine, nakon što astronaut
napusti Zemlju, nebo više nije plavo. Što dalje ideš od Sunca, sve je tamnije. Naše Sunce
je zvijezda. Kad se iscrpi, ugasi se, postane tamna i duboko se zaledi. Kada noću gledate
u zvjezdano nebo, sve su te zvijezde u jednoj velikoj kugli koju Gini nazivaju Abemagh;
ona ima svoje središte oko kojeg kruže atomi. Taj svemirski Abemagh ima ispod
usisavač koji sve umrle planete kao i neuspješne civilizacije usiše i ponovno zdrobi na
najmanje atomske dijelove te na vrhu ponovno izbacuje prašinu iz koje opet nastaju nove
zvijezde i galaksije. Tih Abemagha je bezbroj i još većih Abemagha je opet bezbroj i to
ide u beskonačnost.
Smatrate li da je svemir uistinu nastao velikim praskom?
- Svemir je, možemo kazati, beskonačan. To što znanstvenici govore o velikom
prasku ne stoji. Što je onda trebalo uzrokovati veliki prasak, kakva materija? Iako
nevidljiva ipak je morala biti u nekom prostoru. Na to ne može nitko odgovoriti, niti oni
koji su bili tu prije nas. Još ni oni nisu vidjeli Boga. Bog, o kojem govorimo mi Zemljani,
ne postoji. Gini smatraju da je cijeli svemir beskonačan i da nema vanjskog dijela. To bi
trebao biti Bog. Mi smo unutar toga i ne možemo van. Sve u svemiru je vječno.
Je li smrt kraj ili početak novog postojanja na drugom nivou?
- Ljudi smatraju da je smrt kraj nečeg, ali istina je drugačija. Čovjek prima
energiju iz svemira i ta energija, koja nas čini živima, vječna je. Čak i kad tijelo umre ta
41 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 energija ostaje, ona je vječna i neuništiva. Materija uistinu nije vječna, ali njezin
duhovnoenergetski oblik nikad ne nestaje.
Tko su, po vašem mišljenju, bili prvobitni ljudi na Zemlji?
- Prvi ljudi na Zemlji nisu bili, kako nas uči Biblija, Adam i Eva. Ako je Kain ubio
Abela onda su ostali još samo jedan sin te otac i majka, Adam i Eva. Kako smo onda mi
nastali? Po tome bi onda sin morao općiti s vlastitom majkom kako bi se ljudski rod na
Zemlji razmnožio. Biblija o tome ne govori istinu ili je pak ne zna. Stvorili su nas Gini,
ali smo se skroz iskvarili, pogotovo duhovno. Prvi ljudi na Zemlji su bili Aborgini. To
je bila početna grupa na zemlji, a njihove krvne grupe danas više nema.
Koji dio Zemlje je pradomovina?
- Prvi život, domovina čovjeka, bila je na Arktiku, a ne u Africi. Ljudi koje danas
nazivamo Aboriđini nisu više Aborgini, obični su ljudi. Čovječanstvo je na Zemlji
prisutno već dva i pol milijuna godina, a nismo još nigdje došli. Sada je prisutna već peta
civilizacija. Gini su nas upozorili kako bismo se trebali već voziti s njima na druga
sazviježđa i planete te se tamo naseliti. A mi smo još uvijek na Zemlji i ratujemo više
tisuća godina.
Zašto još nismo dosegli tako visok stupanj razvoja kao Gini?
- Previše smo oholi i nerado prihvaćamo savjete inteligentnijih od sebe. To najviše
važi za vjerske vođe koji ne žele promijeniti način svog života i razmišljanja. Oni bi
željeli pridobiti što više ljudi kako bi mogli dugo živjeti na račun vjernika. Postoje
civilizacije u svemiru koje su mlađe od naše, ali su naprednije i već mogu putovati na
druge planete i sunca. To je zato što nemaju ratova. Nisu izmislili religije kao što smo ih
mi izmislili. Na Zemlji postoji oko dvadeset tisuća vjera i oko dvadeset tisuća jezika.
Kako je bilo na početku?
- Na početku je na Zemlji bio samo jedan jezik, zvao se Gogas. Gog znači govor.
Onoga tko predaje i danas još nazivamo pedagog. U svim jezicima sakriven je Gogas
jezik. Samo ljudi to ne znaju. Recimo, muslimani nazivaju boga imenom Alah. Al znači
provoditi, lah znači zakon svemira. Alah dakle znači živjeti po zakonu svemira.
Kako Gini izgledaju, jesu li slični ljudima?
- Ljepši su od ljudi. Mi smo malo deformirani. Njima nisu poznata natjecanja
ljepote kao nama jer ih oni ne trebaju, naime svi su lijepi. To je zato jer se pridržavaju
moralnih zakona. Na Zemlji ima puno seksualnih odnosa među rođacima, incesta. To se
najviše događa u arapskim državama, gdje jedan muškarac ima više žena i dvadesetero,
tridesetero ili četrdesetoro djece. Ako se oni rašire po svijetu može se dogoditi da se
braća i sestre opet sretnu i zaljube iako ne znaju da su u srodstvu. Gini na to jako paze i
gledaju da spolnih odnosa među rođacima nema sve do sedmog koljena. Mi takav kodeks
ne slijedimo.
Kako dugo žive Gini?
- Oni koji su nam najbliže žive oko dvije tisuće godina, a izgledaju kao naš
pedesetogodišnjak. Mladi Gin, koji je star sto godina, izgleda kao naš
petnaestogodišnjak.
42 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Razlikuje li se vrijeme Zemljana od vremena Gina?
- Da. Vrijeme, kakvo na Zemlji mjerimo, ne vrijedi za svemir. To nije pravo
mjerivo vrijeme, njime si ne možemo pomoći. Vrijeme u stvarnosti miruje, statično je i
vječno. Mogli bi reći da je bezvremeno. A ne možemo ga zaustaviti. U tom svemiru se
uvijek nešto pretvara i stvara. Tako je oduvijek. U svemiru se sve kreće naprijed, ništa
ne ide nazad. Ono što ne funkcionira, uništava se.
Možete li što reći o načinu života Gina?
- Gini koriste 75 posto mozga, čovjek pak samo 3 posto; samo geniji, kao što su
Einstein i Tesla su koristili 10 posto. Možete pretpostaviti na kojem su onda oni nivou.
Standard im je za nekoliko tisuća puta viši od našeg. Nisu im poznate vlade, općine i
slične stvari. Sve rade kao jedan i slobodnom voljom. Nije im određeno kad moraju
raditi. Poznat im je novac, ali ne papirnati već u dragocjenom metalu. On im ne služi za
bogaćenje već kao jedinica mjere, kao što je to kod nas metar ili litra. Nemaju velike
gradove, radije žive u grupama u manjim mjestima, ali ne u blokovima. Imaju nastambe
s praznim prostorom, samo pritisnu na dugme i pojave se ormari, stolovi. Nemaju
televiziju već neku napravu koja može projicirati sliku bilo otkuda pa i sa Zemlje.
Jesu li Zemljani već došli u sukob s Ginima?
- Gini tvrde da nas nadziru, što se očituje u simbolu božjeg oka u trokutu.
Amerikanci su već željeli isprobati atomsko oružje na Mjesecu – javnost s tim nije
upoznata – ali su ih Gini pomoću visoke tehnologije u tome spriječili. Upozorili su
Amerikance kako nisu gospodari svemira i da Mjesec nije naše vlasništvo već da pripada
svim bićima. Pa ni Zemlja nije naše vlasništvo. Ona je samo šesti planet u sastavu
njihovih planeta. Zbog toga su napravili šesterokraku zvijezdu koja se nalazi i na
svemirskim brodovima. Zemljani to pogrešno nazivaju židovskom zvijezdom. Gini su o
zakonima svemira poučavali i Davida.
Za vrijeme hladnog rata između Rusije i Amerike, Amerikanci su u stratosferu
rasuli male pločice od aluminijske folije, da ih Rusi ne bi mogli primijetiti, a one su
uzrokovale smetnje u signalima. Ti su djelići zatim odneseni i u američki zračni prostor
pa ih ni jedni ni drugi više nisu mogli odstraniti. Na kraju su te aluminijske pločice
očistili Gini jer su i njima uzrokovale smetnje.
Koliko su puta Gini već posjetili Zemlju?
- Svemirski potop je bio prije dvadeset tisuća godina. Od tada do danas Gini su na
Zemlji bili sedam puta. I svaki su nas put poučavali moralnim zakonima i zakonima
svemira. Pomiješali su se među ljude, odjeveni u civilnu odjeću. Kako u prošlosti nismo
bili na takvom tehničkom nivou za njih smo bili bezopasni. Danas imamo razna tehnička
pomagala kojima možemo uništiti njihova vozila. Ponudili su nam još jedno rješenje i
dali čovječanstvu zadnje upozorenje. Na Zemlji su napravili nekoliko tisuća križanaca,
među njima i s čovjekom, no svakog čovjeka s kojim su napravili klona najprije su
testirali. Oni mogu klonirati, a za svo kloniranje kojim se ljudi bave smatraju da će se
izroditi. Čak i ako napravimo najboljeg klona, to će se za oko dvije tisuće godina izroditi
ili će nam uzrokovati ogromne teškoće.
43 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Je li propast čovječanstva neumitna? Možemo li je spriječiti?
- Treba samo poštivati moralne zakone. To je deset božjih zapovjedi. Kad bi ih
svi slijedili to bi bilo dovoljno. Deset božjih zapovijedi su Gini dali Mojsiju prije pet
tisuća godina na brdu Hore, koje se danas naziva Sinaj. Mojsije je tada kod njih bio
zatvoren u NLO-u četrdeset dana i tamo je bio poučavan. Sada je prvobitnih deset
zapovijedi prošireno na šesnaest zakona koje su Gini posredovali profesoru Friedlu.
Što nalažu ti zakoni?
- Zakon »ne ubij«, recimo, ne odnosi se samo na ljude već i na životinje koje ne
bi smjeli ubijati zbog zabave ili sporta.
Gini ne jedu meso?
- Gini koriste životinje iz prirode, a nepoznate su im farme na kojima se životinje
hrane hormonima. Priroda im je čista. Na planetima mogu čak i regulirati atmosferske
prilike i utjecati na padaline. Da bi čovječanstvo izbjeglo propast moralo bi nužno
smanjiti broj stanovnika. Današnja tehnika i znanje su nepotpuni, a zbog onečišćenja
neba i Zemlje ta tehnika nam uništava prirodu i zdravlje. Morali bi razviti takvu
tehnologiju i tehnička pomagala koja neće štetiti prirodi.
Kada možemo opet očekivati posjetu Gina?
Gini su sada napustili Zemlju. Ponovno će doći tek kroz 2600 godina i to s
istim brodovima. Do tada će njihovim križancima biti telepatski slane poruke isto kao
što su bile poslane i profesoru Friedlu.
44 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 INTERVJU SA ŽENOM REPTILKOM - Lacerta file
Jimmy Bergmana, Vlasnik, Švedska.
Uvod
Potvrđujem da je sljedeći tekst apsolutna istina, a ne djelo fikcije. To su dijelovi
transkripta intervjua koji sam napravio s ne-ljudskim i reptiloidnim bićem u decembru
1999. Ovo žensko biće je već bilo nekoliko mjeseci u kontaktu sa mojim prijateljem (čije
ime je u tekstu dano samo u inicijalima EF). Dozvolite mi da izjavim da sam cijelog
života bio skeptik kada su NLO, vanzemaljci i druge uvrnute stvari u pitanju, i pomislio
sam da mi EF govori samo snove ili lažne priče, kada mi je pričao o njegovom prvom
kontaktu s ne-ljudskim bićem "Lacertom". I dalje sam bio skeptičan kada sam upoznao
ovo biće 16.decembra prošle godine, u maloj toploj sobi u domu mog prijatelja u blizini
grada na jugu Švedske, uprkos činjenici da sam sada video svojim vlastitim očima da
ona nije čovjek.
Ona mi je rekla i pokazala toliko nevjerojatnih stvari tokom tog sastanka, da ne
mogu više poričem istinitost njenih riječi.
Ovo nije još jedan loš NLO rad, koji tvrdi da govori istinu, ali je u stvari samo
fikcija, ja sam uvjeren da ovaj transkript sadrži samo istinu, i zbog toga treba ga pročitati.
Proveo sam s njom više od 3 sata, tako da sljedeći transkript pokazuje samo skraćeni deo
ovog intervjua, jer mi je tražila nakon intervjua da se ne objavljuje sve što mi je rekla.
Redoslijed pitanja u ovom prijepisu nije uvijek isti kojim sam ispitivao, tako da ponekad
izgleda pomalo zbunjujuće za vas. Nije bilo lako izbrisati sve važne dijelove koje me je
zamolila izbrisati iz transkripta, tako da se izvinjavam za možda neobičan raspored. Ja
posjedujem cijeli transkript intervjua (49 strana sa nekim od mojih crteža njenog tijela i
njene opreme) kao i neke trake na kojima imam kompletan razgovor, ali neću otkriti
prije nego što dobijem dozvolu od nje.
Ja ću poslati ovaj skraćeni oblik još uvijek fascinantnog dokumenta svojima
četvorici pouzdanih prijatelja iz Finske, Norveške, Njemačke i Francuske, i ja se nadam
da će ga prevesti na svoj jezik i na druge jezike, i nadam se da će što više ljudi moći
pročitati i razumjeti prijepis. Ako ga primite, molimo vas pošaljite svim svojim
prijateljima putem e-pošte ili ga ispšite i kopirajte.
Ja štoviše tvrdim, da su razne "paranormalne" sposobnosti njene vrste kao što su
telepatija i telekineza (uključujući kretanje i ples moje olovku na stolu, bez dodirivanja,
i let jabuke oko 40 centimetara iznad njene ruke) pokazane meni tijekom 3 sata i 6 minuta
sastanka, i apsolutno sam siguran da ove sposobnosti nisu trikovi. Slijedeće je sigurno
teško razumjeti i poverovati za nekoga tko je nije upoznao, ali sam stvarno bio u kontaktu
s njenim umom, i ja sam sada potpuno siguran da je sve što je ona rekla tokom razgovora
apsolutna istina o našem svijetu.
Nažalost, kada pročitate cijeli transkript i (mnogo više), ovaj moj vrlo skraćeni
oblik daje utisak da sve što sam napisao zvuči suviše nevjerojatno da bi bilo istinito, da
45 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 sve više zvuči kao loša priča znanstvene fantastike s TVa ili bioskopa, i imam sumnju
da će itko vjerovati mojim iskustvima. Ali ona su istinita, vjerovali vi u to, ili ne. Ne
mogu očekivati od vas da poverujete mojim jednostavnim riječima bez dokaza, ali ne
mogu vam dam taj dokaz. Molim vas da pročitate transkript i mislite o tome, i možda
ćete vidjeti istinu u ovim riječima.
Biće novog sastanka između mene i nje (ponovo, u istoj kući u Švedskoj) 23.
travnja 2000. i ona mi je obećala da će mi možda dati neke dokaze za svoje postojanje.
U međuvremenu prikupljam pitanja koja ću joj tada postaviti. Možda mi da dozvolu da
otkrijem više dijelova koji nedostaju u transkriptu i o narednom ratu.
ili ne, ali to ne daje neku važnost (ali nadam se da ćete povjerovati.)
Ole K.
Prepis intervjua (skraćena verzija)
16.decembar1999.
Pitanje: Prije svega, tko ste i što ste Vi?
Da li ste vanzemaljske vrste, ili se vaše porijeklo može pronaći na ovoj planeti?
Odgovor: Kao što možete vidjeti svojim očima, ja nisam ljudsko biće kao Vi, i da
budem iskrena, nisam pravi sisar (uprkos mojim dijelom sisarski tjelesnim funkcijama,
koje su rezultat evolucije).
Ja sam reptilsko žensko biće, pripadam vrlo staroj reptilskoj rasi.
Mi smo izvorni Terrani (Zemljani), i živimo na ovoj planeti milionima godina.
Mi se pominjemo u verskim spisima kao što je vaša hrišćnska Biblija i mnogi od
drevnih ljudskih plemena su bili svjesni našeg prisustva i poklanjali nam se kao
Bogovima, na primjer, Egipćani i Inke, i mnogo drugih starih plemena. Vaša hrišćanska
vera je pogrešno prikazala našu ulogu u vašem stvaranju, tako da smo se spominjali kao
"zla zmija" u spisima. Ovo je pogrešno. Vaša rasa je genetski inženjering vanzemaljaca
i bili smo samo manje ili više pasivan posjetitelj ovog ubrzanog procesa evolucije.
Morate znati (neki od vaših znanstvenika već pretpostavljaju ovo) da je Vaša vrsta
evoluirala prirodno potpuno nemogućom brzinom u roku od samo 2 do 3 milijuna
godina. Ovo je apsolutno nemoguće, jer evolucija je mnogo sporiji proces ako je
prirodna, ali vi niste razumjeli ovo. Vaše je stvaranje veštačko i urađen je genetski
inženjering, ali ne od strane nas, nego jedne druge vanzemaljske vrste. Ako mene pitate,
da li sam vanzemaljac na svojoj planeti, moram odgovoriti da nisam. Mi smo maternji
Terrani. Imali smo i neke kolonije u Sunčanom sustavu, ali potičemo s ove planete. To
je u stvari naša planeta, a ne vaša - to nikada nije bila vaša.
Pitanje: Možete li mi reći svoje ime?
Odgovor: To je teško, jer ljudski jezik nije u stanju da ga ispravno izgovarati (a i
pogrešno izgovaranje našeg imena je vrlo uvredljiv za neke moje vrste) Naš jezik se
dosta razlikuje od Vašeg. Ali moje ime je-probaću vam reći sporije korištenjem vašeg
ljudskog pisma-nešto kao "Sssshiaassshakkkasskkhhhshhh" sa veoma, veoma jakim
izgovorom glasova "SH" i "K". Mi nemamo više imena i prezimena kao vi, nego samo
jedno jedinstveno ime, ali koje je podijeljeno i karakterizira način govora, i koje se ne
46 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 daje djeci (ona imaju svoja dečja imena), ali samo posebnim postupkom u
adolescentnom uzrastu za vrijeme bilo vjerskog ili znanstvenog " prosvjetljenja "ili
svijesti'' (kao što bi ga vi nazvali). Bila bih vam zahvalna da ne pokušavate izgovorite
moje pravo ime ljudskim jezikom. Molim vas, zovite mi "Lacerta", ovo ime uglavnom
koristim kada sam među ljudima i kada razgovaram s njima.
Pitanje: Koliko ste stari?
Odgovor: Mi ne mjerimo vrijeme kao vi u astronomskim godinama i obrtnjem
zemlje oko sunca, jer obično živimo ispod površine naše planete. Naše mjerenje vremena
ovisi od periodičnih povratnih ciklusa Zemljinog magnetskog polja i sukladno ovim
(rekao SBiH vašim brojevima) ja sam danas-dozvolite mi da izračunam -57.653 ciklusa
stara. Dostigla sam fazu svoje zrelosti i moju svijest prije 16.337 ciklusa (ovo je vrlo
značajan datum za nas) Prema vašoj skali ljudskog vremena imam oko 28 godina ..
Pitanje: Što je vaš zadatak? Imate li "posao" kao mi?
Odgovor: Da kažem to vašim riječima: Ja sam radoznao student socijalnih
ponašanja vaše vrste.
Zato sam ovdje, i razgovaram s vama, zato sam otkrila svoju pravu prirodu EF-u,
i sada vama, i zato sam vam dala sve te tajne informacije, i zato ću pokušati iskreno
odgovoriti na sva pitanja s viših listova papira. Ja ću vidjeti kako reagirate, kako drugi
vaše vrste reagiraju. Ima toliko lažova vaše vrste na ovoj planeti koji tvrde da znaju istinu
o nama, o NLO-ima, o vanzemaljcima i tako dalje, i neki od vas vjeruju njihovim lažima.
Zanima me da vidim kako će reagirati vaša vrsta ako izjavite istinu (koju ću vam sada
reći) javno. Ja sam sasvim sigurna da će svatko od vas odbiti da vjeruje mojim riječima,
ali se nadam da griješim, jer treba da razumijete ako želite opstanete u narednim
godinama.
Pitanje: Pročitao sam vašu punu izjavu (koju ste dali EF) o tome, ali možete li mi
dati sad samo kratak odgovor: da li su NLO stvarni leteći objekti pilotirani od strane
vanzemaljaca, ili da li oni pripadaju vašoj vrsti?
Odgovor: Neki primijećeni NLO-i - kako ih vi zovete - pripadaju nama, ali većina
ne. Većina "misterioznih" letećih objekata na nebu nisu tehnološki uređaji, već
uglavnom pogrešna tumačenja prirodnih pojava koja vaši znanstvenici nisu razumjeli
(kao spontane plazma rakete visoko u atmosferi). Ipak, neki NLO-i su stvarna letilica
bilo vaše vrste (osobito vaše vojne) bilo druge vrste vanzemaljaca ili na kraju naša (ali
manjina spaženih zaista pripada nama, jer smo generalno veoma pažljivi sa pokretima u
atmosferi i imamo posebne načine da sakrivam naše brodove .) Ako ste pročitali izvješće
o viđenju metalik svjetlo sivog cigare-cilindričnog oblika objekt dužine-postoje različite
vrste-dozvolite mi da kažem između 20 i 260 vaših metara i ako je ovaj objekt zujao
veoma dubokim zvukom i da li bilo 5 svjetlo crvenih svjetala na metalnoj površini cigare
(jedna na vrhu, jedna u sredini, dvije na kraju) onda je vjerojatno da je netko od vas vidio
jedan od naših brodova i to znači da je bio djelomično ili defekt ili netko od nas nije bio
dovoljno oprezan. Mi također imamo vrlo malu flotu letjelica oblika diska, ali NLO-i
pripadaju obično izvanzemaljskim vrstama.
47 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Trokutasti NLO-i pripadaju uglavnom vašoj vojsci, ali oni koriste tehnologiju
stranaca da ih naprave. Ako zaista želite pokušate vidite i jednu od naših letjelica, trebali
biste baciti pogled na nebo iznad Arktika, Antarktika i iznad unutarnje Azije (posebno
preko tamošnjih planina.)
Pitanje: Imate li poseban simbol ili nešto slično s čim možemo prepoznati vašu
vrstu?
Odgovor: Imamo dva velika simbola koja predstavljaju naše vrste.
Jedan (više drevni) simbol je plava zmija sa četiri bijela krila na crnoj pozadini
(boje imaju vjerska značenja za nas). Ovaj simbol su koristili određeni dijelovi mog
društva, ali to je danas veoma rijetko, vi ljudi ste ih kopirali vrlo često u starim spisima.
Drugi je simbol mistično biće koje bi vi nazvali "zmaj" u obliku kruga sa sedam
bijelih zvijezda u sredini. Ovaj simbol je mnogo više uobičajen danas. Ako vidite da
jedan od ovih simbola na cilindričnim letjelicama koje sam opisala u mom prethodnom
odgovoru ili na nekoj podzemnoj instalaciji, ova stvar ili mjesto u regiji pripada
definitivno nama (i ja bih vam savjetovala otići odatle što je prije moguće.)
Pitanje: Sedam zvijezda u drugom simbolu kojeg ste spomenuli, označavaju li
Plejade?
Odgovor: Plejade? Zapravo ne, sedam zvijezda su planeti i prirodni sateliti i oni
su simbol za sedam naših bivših kolonija u Sunčevom sustavu. Zvezde su prikazane na
plavoj pozadini, a krug zmaja označava oblik Zemlje. Sedam bijelih zvijezda
podrazumijevaju Mjesec, Mars, Veneru i 4 mjeseca Jupitera i Saturna, kolonizirali smo
ih u prošlosti. Dvije kolonije nisu više u uporabi i napušteni su, tako da 5 zvjezdica bi
bilo tačanije.
Pitanje: Budući da mi niste dopustili da fotografišem-što bi moglo koristiti da
dokažem vaše postojanje i istinitost ove priče?
Možete li detaljno opisati sebe?
Odgovor: Ja znam da bi pomoglo da dokažeš autentičnost tog razgovora, kad bi
mogli me slikate.U suprotnom, ljudi su veoma skeptični (to je dobro za nas i za vrste
vanzemaljaca koji djeluju u tajnosti na ovoj planeti), tako da čak i ako biste imali takve
fotografije, mnogi vaše vrste bi rekli da su prijevara, da sam samo maskirana ljudska
žena ili nešto slično (to bilo vrlo uvredljivo za mene) morate razumijete da vam ja ne
mogu dati dopuštenje snimati mene ili moju opremu .. Za ovo ima mnogih razloga, o
kojima ne želim razgovarati s vama dalje, ali jedan od razloga je praćenje tajnosti našeg
postojanja, drugi razlog je vjerski. Ipak, imate dozvolu da crtate moj izgled i moju
opremu koju ti mogu pokazati kasnije. Također možete pokušati me opisati, ali sumnjam
da će drugi vaše vrste moći zamisliti moj pravi izgled samo iz jednostavnih riječi, jer
automatsko poricanje postojanja reptilnih vrsta i generalno inteligentnih bića, koja nisu
vi, je dio programa vašeg uma.
Evo, ja ću pokušati. Zamislite tijelo normalne ljudske žene i imate na prvi pogled
dobru zamisao mog tijela. Kao i vi, imam glavu, dvije ruke, dvije šake, dvije noge i dva
stopala, a i proporcije mog tijela su kao vaše. Pošto sam žensko imam dvije dojke (unatoč
48 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 našem reptilskom porijeklu, počeli smo da dajemo mlijeko našim bebama tijekom
procesa evolucije, ovo se dogodilo prije oko 30 milijuna godina, jer je to najbolja stvar
za održavanje mladih u životu. Evolucija je to uradila za vaše vrste već u doba dinosaura,
a malo kasnije-i za naše. To ne znači da smo sada pravi sisari), ali grudi nam nisu toliko
velike kao one ljudske žene i njihova veličina obično je jednaka za sve ženske moje
vrste. Vanjski reproduktivni organi su za oba pola manja od onih ljudskih, ali su vidljivi,
i oni imaju iste funkcije kao kod vas (drugi dar evolucije naše vrste).
Moja koža je uglavnom zeleno-bež boje - više blijedo zelene - i mi imamo neke
šare smeđe nepravilnih točaka (svaka točka je veličine 1 do 2 cm) na našoj koži i našem
osobi (obrasci se razlikuju za pola, a žene imaju više, osobito na donjem tijelu i licu).
Možete ih vidjeti u mom slučaju, kao dvije linije preko obrva kako prelaze moje čelo,
na moj obraz i na moju bradu. Moje oči su malo veće od ljudskih očiju (iz tog razloga
možemo vidjeti bolje u mraku) i obično dominiraju velike crne zjenice, koje su okružene
s malim svjetlo-zelene dužica (muškarci imaju tamno-zelene dužice) zenica je prorez i
može promijeniti svoju veličiu od male crne linije na široko otvoren jajasti oval, jer je
naša mrežnica veoma lagana i osjetljiva i zenica mora prati. Imamo vanjske kružne uši,
ali one su manje i ne tako zaobljene kao vaše, ali bolje čujemo, jer su osjetljivije na zvuk
(možemo čuti i širi zvučni opseg). Tu je mišić ili "poklopac" preko ušiju koji mogu u
potpunosti da ih zatvore (recimo pod vodom). Nos nam je više zaoštrena iu obliku je
slova V kriveći se između nozdrva, što nam omogućuje da "vidimo" temperaturu.
Prilično smo izgubili ovu sposobnost, ali i dalje možemo osjetiti temperaturu puno bolje
sa ovim "tijelom". Naše su usne istog oblika kao i vaše (ženske malo veće od onih
muških), ali braon boje i naši zubi bijeli i vrlo jaki i malo duži i oštriji od vaših mekih
zuba sisavaca. Mi nemamo raznih boja kose kao vi (ali postoji tradicija da se boji dlaka
u različitim uzrastima) i originalna boja je nalik moje zelenkasto-braon. Naše dlake su
deblje i jače od vaših i veoma sporo rastu. Pored toga, glava je jedini dio našeg tijela
gdje imamo dlake. Naše tijelo, ruke i noge su slični po obliku i veličini s vašima, ali je
drugačije boje (zeleno-bež, kao i osoba) i razmjerno je na butinama (iznad koljena) i
nadlakticama (iznad lakta). Naših pet prstiju je malo duže i tanje od ljudskih prstiju i
naša koža na dlanu je ravnija, tako da mi nemamo kao vi linije nego opet kombinaciju
strukture kože i braon točaka (oba spola imaju točke na dlanu), a mi nemamo otiske
prstiju kao vi . Ako dodirnete moju kožu, osjetit ćete da je mekša od vaše dlakave kože.
Postoje mali oštri rogovi naopaka od oba srednja prsta. Nokti su siva i općenito duži od
vaših. Vidiš da mi nokti nisu toliko dugi i okrugli na vrhu. To je zato što sam žensko.
Muškarci imaju oštre nokte dužine ponekad 5 ili 6 vaših centimetara. Sljedeća značajka
je veoma različita od vašeg tijela i dio je našeg reptilskog porijekla: ako dodirujte zadnji
dio mog gornjeg dijela tijela osjetit ćete tvrdu koštanu liniju kroz moju odjeću. Ovo nije
moje kralježnica nego vrlo teško oblikovana spoljna matrica-ploča od kože i tkiva nakon
koja prolazi točno pored naše kralježnice od glave do kuka. Postoji izuzetno veliki broj
živaca i velikih krvnih žila u ovoj ploči (koji su oko dva ili tri centimetra dugi i veoma
osjetljivi na dodir - to je razlog zašto uvijek imamo problema da sjedimo u stolicama sa
49 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 naslonima kao što su ove stolice) Glavni zadatak ove male ploče (pored uloge u
seksualnosti) je jednostavno naše reguliranje tjelesne temperature i ako sjedimo na
prirodnom ili umjetnom suncu, ove ploče postaju pune krvi i sudovi postanu širi pa je
sunce u stanju zagrije našu reptilsku krv (koja cirkulira kroz tijelo i kroz ploče) za mnogo
stupnjeva i to nam daje veliko zadovoljstvo.
Što se još razlikuje od vaše vrste?
Oh, nemamo pupak, jer smo rođeni na drugačiji način od vas sisaraa. Druge
vanjske razlike od vaše vrste su male i mislim da ih ne treba spominjati sve sada, jer
većina njih nije vidljiva ako smo obučeni. Nadam se da je opis moga tijela je bio
dovoljno detaljan. Ja bih Vam savjetovala da napravite neke crteže.
Pitanje: Koju vrstu odjeće ti uglavnom nosiš? Pretpostavljam da to nije način na
koji se obično odijevaš?
Odgovor: Ne, nosim ovo ljudska svakodnevna odijela - samo kad sam među
ljudima. Da budem iskrena, to za mene nije baš ugodno da nosim takve uske stvari, i
uvijek je veoma neprijatno osjećanje. Ako smo u vlastitoj kući (ovo znači da smo u našoj
podzemnoj kući) ili u našim velikim veštačkim sunčanim područjima, i ako smo zajedno
s drugima bliskim našem imenu, u neposrednoj blizini, obično smo goli. Je li to šokantno
za vas?
Kada smo u javnosti i, zajedno s mnogim drugima moje vrste, mi nosimo vrlo
široku i laku odjeću od mekog tankog, svijetlog materijala. Rekla sam ti da su mnogi
dijelovi našeg tijela veoma osjetljivi na dodir, to uglavnom te male tablice pozadi, pa ne
možemo se ugodno osjećamo u uskoj odjeći, jer mogu da nas bole. Muškarci i žene često
nose istu vrstu odjeće, ali su drugačije boje za oba pola.
Pitanje: Rekla si "ostali bliski tvom imenu". Misliš vaše obitelji?
Odgovor: Ne, ne baš. Vi bi ih nazvali "obitelj", ali s ovom riječi znači samo oni
vaše vrste koji vam pripadaju genetski zajedno, kao otac, majka i dijete. Kao što sam
rekla ranije, imamo vrlo teško i jedinstveno ime. Dio izgovora tog imena je apsolutno
jedinstven i ne postoji nitko drugi s istim imenom, ali dio tog imena (srednji dio) se
izgovara na način koji govori drugima kojoj "obitelji" (moram koristiti tu riječ, jer
nemate pravu u svom poslužitelju) pripadate . Ovo ne znači da su svi u toj grupi genetski
povezani s vama, jer su ove grupe obično veoma velike i sadrže između 40 i 70 nas. Ova
grupa obično uključuje i vaše genetske odnose - osim jednog od njih koji je odlučio ovu
grupu ostavi - i vaša veza s ocem i majkom je često najjača.To bi bilo isuviše teško za
mene da ti objasnim sada naš vrlo stari društveni sastav, koji je vrlo složen, i bilo bi
potrebno mnogo vremena samo za osnovne stvari. Možda možemo se vidimo još jedan
put i mogu vam dati detaljne opise svih ovih stvari.
Pitanje: Da li imate rep, kao obični gmazovi?
Odgovor: Da li ste ga vidjeli ? Ne, mi nemamo vidljiv rep.
Ako pogledate naš skelet, postoji samo mala zaobljena kost na kraju naše
kralježnice iza zdjelice. To je beskorisni zakržljali rep naših predaka, ali nije vidljiv
izvana. Oh, naši embrioni imaju rep tijekom prvih mjeseci razvoja, ali ovaj rep nestane
50 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 prije nego što se rode. Rep ima smisla samo za primitivne vrste koje pokušavaju hodaju
na dvije noge i moraju da održavaju ravnotežu s repom, ali naš skelet se promijenio
tijekom evolucije i naša kralježnica je skoro u istom obliku kao i tvoja, tako da nam ne
treba rep da bi stajali na nogama.
Pitanje: Rekli ste da ste rođeni na drugačiji način od nas. Da li polažete jaja?
Odgovor: Da, ali ne kao vaše ptice ili primitivni gmazovi. Zapravo, embrion raste
u proteinskoj tekućine unutar utrobe majke, ali isto tako postoji u obliku jajeta, ali vrlo
tanke ljuske oko njega, koje ispunjava cijelu utrobu. Embrion unutar ove ljuske je
potpuno neovisan od tijela majke, i ima sve supstance potrebne da se razvije unutar ove
ljuske. Tu je isto tako vrpca kao vaša pupčana vrpca koja je povezana s točkom
skrivenom iza leđne ploče. Kad beba treba da se rodi, cijelo jaje se pritisne preko vagine
pokrivene ljigavom proteinskom supstancom i beba iziđe iz ovog mekog jajeta nakon
nekoliko minuta. Ova dva roga na našim srednjim prstima bebe instinktivno koriste
probiti ljusku jajeta da udahnu po prvi put. Naši mladi nisu toliko veliki kao vaše bebe
kada se rode, oni su između 30 i 35 vaših centimetara dugi, jaje je dužine oko 40 cm
(ovo je zato što je naša vagina manja od ljudske) ali mi izrasta u normalnu veličinu od
1,60 do 1,80 metara.
Pitanje: Što je s vašom tjelesnom temperaturom? Ti si rekao da uživate da ležite
na suncu. Kakav ono ima efekt na vaš organizam.
Odgovor: Mi nismo sisari, i kao gmazovi, naša tjelesna temperatura zavisi od
temperature našeg okruženja. Ako dodirneš moju ruku, ti ćeš možda osjetiti da je
hladnija od tvoje, jer naša normalna tjelesna temperatura iznosi oko 30 do 33 stupnja
celzijusa. Ako sjedimo na suncu (pogotovo goli i sa nizom malih ploča straga na suncu)
naše tjelesne temperature mogu porasti za 8 ili 9 stupnjeva u roku od nekoliko minuta.
Ovo izaziva porast proizvodnje mnogih enzima i hormona u našem tijelu, naše srce i
mozak i svaki organ postaje aktivan i osjećamo se tada vrlo, vrlo dobro. Vi ljudi samo
uživate biti na suncu, ali za nas to je najveće zadovoljstvo koje možete zamisliti (možda
kao što su vaša seksualna uzbuđenja) Mi takođe uživamo u kupanju u veoma toploj vodi
ili drugim tekućinama da bi povećali našu temperaturu tijela. Ako smo po nekoliko sati
u sjeni, naša temperatura seže do 30 do 33 stupnjeva, što nam ne može naškoditi, ali se
osjećamo puno bolje na suncu. Imamo veštački osunčane sobe u podzemlju, ali ovo nije
isto za nas kao pravo sunce.
Pitanje: Šta jedete ?
Odgovor: Uopšteno, razne stvari kao vi: meso, voće, povrće, specijalne vrste
gljiva (iz podzemnih farmi) i druge stvari. Također možemo pojesti i svariti neke
supstance koje su otrovne za vas. Osnovna razlika između vas i nas je - da mi moramo
jesti meso, jer su našem tijelu potrebni proteini. Mi ne možemo da živimo u potpunosti
kao vegetarijanci, kao vaša rasa, jer bi naše varenje prestalo s radom, i mi bi umrli nakon
nekoliko nedjelja ili možda mjeseci bez mesa. Mnogi od nas jedu sirovo meso, i druge
stvari koje bi bile odvratne za vas. Ja osobno volim kuhano meso i površinske plodove
kao što su jabuke ili naranče.
51 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Pitanje: Možete li mi reći nešto o istoriji i evoluciji vaše vrste?
Koliko je stara vaša vrsta? Da li ste evoluirali od primitivnih gmazova, kao što je
čovjek evoluirao od majmuna ?
Odgovor: Ovo je veoma duga i složena priča i svakako da će Vam zvučiti
nevjerojatno, ali je istina. Pokušaću da vam objasnim u kratkim crtama.
Pre oko 65 miliona godina, mnogi od naših predaka, rase dinosaura, umrlo je u
velikoj globalnoj kataklizmi. Razlog za to razaranje nije bio prirodna katastrofa - kao
utjecaj asteroida što naučnici pogrešno veruju - već rat između dvije neprijateljske
vanzemaljske grupe, koje su zauzele mjesto u orbiti i atmosferi vaše planete. Prema
našem ograničenom znanju o ranim danima ovog globalnog rata, to je bio prvi rat
vanzemaljaca na planeti Zemlji, ali to definitivno nije bio zadnji (i budući rat dolazi
uskoro, dok je "hladni rat" - kao što ga zovu - između vanzemaljskih grupa, u toku je
posljednjih 73 godine na vašoj planeti). Protivnici u ovom ratu pre 65 milijuna godina,
su bile dve napredne vanzemaljske vrste, čija su imena ponovo neizgovorljiva za vaše
jezike.
Ja sam u stanju da ih izgovorim, ali to će vas zaboleti u ušima ako vam kažem
imena na izvorni način. Jedna rasa je bila humanoidna vrsta kao vi (ali mnogo starija) i
bila je iz ovog univerzuma, iz Sunčevog sustava u zviježđu zvijezda koje vi zovete
"Prokion" danas u vašim mapama. Druga vrsta - o kojoj mi ne znamo toliko - bila je
reptilska vrsta, ali oni nemaju veze s našom vrstom, jer smo se mi razvili bez vanjskog
utjecaja (osim uspješne manipulacije vlastitog gena od strane nas. Više o tome kasnije.)
Napredna vrsta reptila nije došla iz ovog univerzuma, već iz drugog.
Vaši znanstvenici nisu zaista shvatili istinsku prirodu univerzuma, zbog vašeg
nelogičnog uma nisu u stanju da vide najlakše stvari, i oslanjaju se na pogrešnu
matematiku i brojeve. Ovo je deo genetskog programiranja vaše vrste o čemu ću kasnije.
Dozvolite mi da kažem da ste skoro daleko od razumijevanja univerzuma, kao što ste
bili prije 500 godina. Da koristim termin koji ćete možda razumjeti: druge vrste ne dolaze
iz ovog univerzuma već iz drugog "mjehura" u peni omniuniverzuma.
Ti bi to nazvao možda drugom dimenzijom, ali to nije prava riječ da se ispravno
opisati (usput, termin dimenzija je općenito pogrešan onako kako ga vi razumijete).
Činjenica koju treba zapamtiti je da su napredne vrste u mogućnosti da "idu" između
mjehurića korištenjem - kao što biste vi nazvali - kvantne tehnologije i vremenskih
tunela -portala, a ponekad i posebnim načinima samo uz upotrebu svog uma (moja vrsta
je imala tako napredne mentalne sposobnosti u odnosu na vašu vrstu, ali nismo u
mogućnosti materijalno zategnemo mjehur bez tehnologije, ali i druge aktivne vrste
vanzemaljaca na ovoj planeti su to u stanju, i ako ovo vam izgleda kao magija kao što je
i vašim precima.)
Idemo natrag na našu vlastitu istoriju:
Prva humanoidna vrsta bili su kolonisti sa Prokiona, i oni su stigli na Zemlju oko
150 godina prije Reptila, i izgradili su neke kolonije na bivšim kontinentima. Postojala
52 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 je velika kolonija na kontinentu koji vi danas zovete "Antarktik" i još jedan na kontinentu
koji vi danas zovete "Azija". Ovi ljudi su živjeli zajedno sa životinjama, poput
Sirijanaca, na planeti, bez problema.
Kada su napredne Reptilne vrste stigle u ovaj Sunčev sastav, humanoidni kolonisti
s "Prokiona" pokušavali komunicirati mirnim putem, ali nisu bili uspješni, i globalni rat
je počeo u roku od nekoliko mjeseci. Morate razumjeti da su obe vrste bile zainteresirane
za ovu mladu planetu, ne zbog njene botanike i nerazvijenih vrsta, već samo jednog
razloga: sirovine, naročito bakra.
Da biste razumjeli taj razlog, morate znati da je bakar važan materijal za neke
napredne vrste (čak i danas) zato što je - zajedno s nekim nestabilnim materijalima bakar sposoban za stvaranje novih stabilnih elemenata ako se izazive visoko
elektromagnetsko polje, s visokim nuklearnim zračenjem polja, da bi se proizveo
prelazak fluktuirajućeg polja. Fuzija bakra s drugim elementima u takvom magnetnogm
zračenju terena-komore može proizvesti polje specijalnih snaga prirode koje je vrlo
korisno za različite tehnološke zadatke (ali osnova za to je izuzetno kompleksna formula
koju niste u stanju da otkrijete zbog ograničenja vašeg jednostavnog uma). Obje vrste
željele su imati bakar planete Zemlje i zbog toga su se borile u ne tako dugom ratu u
svemiru i orbiti. Činilo se da humanoidna vrsta pobjeđuje tijekom prvog razdoblja, ali u
posljednjoj bitci, Reptili su odlučili iskoristiti moćno eksperimentalno oružje - posebna
vrsta fuzije bombe koja je trebala da uništi oblike života na planeti, ali ne bi trebalo
naškoditi dragocjenim sirovinama i bakru.
Bomba je bila ispaljena iz svemira, i aktivirana na deo vaše planete, koju nazivaju
"Srednjai Amerika" danas.
Pošto je aktivirana u okean, proizvedena je nepredvidiva fuzija vodika, i efekt je
bio mnogo jači nego što su očekivali Reptili..
Smrtonosna zračenja, nad-fuzija-proizvodnja kisika, uništenje različitih
elemenata,dovelo je do "nuklearne zime" za skoro 200 godina. Rezultat - Većina
Humanoida je umrla, a Reptili su iizgubili interes za planetu posle toga. za nekoliko
godina (čak i za nas) iz nepoznatih razloga - možda zbog zračenja.
Planeta Zemlja je ponovo pusta, i životinje na površini su izumrle. Uzgred, jedan
rezultat fuzije pada bombe je - Iridij.
Vaši ljudski znanstvenici danas vide koncentracije Iridija u zemlji, kao dokaz za
pad asteroida koji je ubio dinosaure.
To nije tačno, ali kako bi ste vi znali da nije?
Pa, većina dinosaura je izumrla (nisu svi od detonacije, ali u lošim uslovima koji
su nastali poslije rata, posebno od nuklearne zime i jeseni). Skoro svi dinosauri i reptili
su bili mrtvi u roku od narednih 20 godina ...
.Neki od njih, posebno oni u okeanima, bili u stanju preživjeti sljedećih 200 do
300 godina, čak i u ovom promenjenom svijetu , ali i ove vrste su izumrle, jer se klima
nije promijenila.
53 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Nuklearna zima se završila nakon 200 godina, ali je bilo hladnije na zemlji nego
ranije. Unatoč kataklizmi, neke vrste su bile u stanju preživjeti: ribe (poput ajkula), ptice,
neki sisari, razne reptili (kao krokodili) ...
I tu je bila svojevrsna mala, ali napredna vrsta dinosaura koja se razvila zajedno s
posljednjm velikim životinjama reptilia, iz podgrupe koju vi danas zovete Tiranosaur.
Ovaj novi reptil je hodao na dve noge, i izgledao je malo kao rekonstrukcija
Iguanodona (nastao je u ovoj obitelji), ali je bio manji (oko 1,50 metara visok) s nekim
humanoidnim karakteristikama, promjenih kosti lobanje i većim mozgom, ruku s palcem
koji je u stanju zgrabiti stvari, drugačijim organizmom i varenjem, naprednih očiju u
sredini glave, i što je najvažnije, .. s novom i boljom moždanom strukturom.
Ovo je bio naš direktan predak.
Kosmički pogled - kako su Reptoidi stvoreni
Ova Svesnost ukazuje da sa kosmičkog stanovišta svi entiteti su aspekti ove
Svesnosti, bez obzira da li su stranci na ovoj Zemlji, ili stanovnici ove Zemlje, ili da li
su sa drugih planeta ili sistema, ili drugih ravni postojanja; svi su aspekti Univerzalne
Svesti, svesti koja obitava u svim stvarima kroz ceo Univerzum.
Ova Svesnost ukazuje da kada je svest počela da se deli, svaki fragment je uzeo
svoj jedinstveni izgled. Mnogi od ovih fragmenata su se zatim delili dalje, i stvarali
velike brojeve fragmentovanih bića sličnih jedni drugima. Ostali fragmenti originalne
grupe podelili su se u mnogobrojne fragmente, stvarajući ogroman broj drugih bića, koja
imaju drugačije osobine, drugačije od prve podeljene grupe.
Na primer, oni reptilskog tipa i oni ljudskog tipa nastali su od različitih fragmenata
svesti. Ova Svesnost ukazuje da u smislu polarnosti,kao što je magnetna šipka, pozitivni
pol na jednoj strani i negativni pol na drugoj; ako bi ova šipka bila napravljena od
svetlosti ili svesti i ako bi se jedan kraj te šipke razvijao brže od drugog on bi postao
glava a sporiji bi postao rep. Sada, ako bi pozitivni deo šipke postao glava to bi
rezultovalo drugačijim bićem nego kada bi negativni deo postao glava.
Ova Svesnost govori o uslovima na molekularnim nivoima, takođe o uslovima na
galaktičkim i zvezdanim nivoima i o uslovima na univerzalnim nivoima; da svako biće
koje je stvoreno ima pozitivnu i negativnu stranu, i jedna je dobila više energije nego
druga. Pozitivna strana, ako dobije više energije, postaje glava, ili negativna strana, ako
dobije više energije, postaje glava.
Reptoidi su rođeni iz negativnog dela takve polarizovane energije a sisari su
rođeni iz pozitivne strane takvih energija. Tako vidite da mačka sa mačijim očima ima
određene kvalitete slične onima koje imaju Reptoidi i Sivi dok pas sa svojim okruglim
očima i zenicama ima određene kvalitete i facijalne karakteristike više slične ljudskima.
Naravno, majmuni i antropoidni tipovi su čak bliži ljudskom obliku i formi a zmije i
reptili su bliži Reptoidnim formama i oblicima. Ova Svesnost ukazuje da su mnogi
entiteti uslovljeni da veruju da je čovek evoluirao od životinje; da su energije evolucije
došle iz životinja dovele do stvaranja čovečanstva, ljudske vrste.
54 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Ova Svesnost predlaže da je u osnovi bilo naopako; da su iz svesti došli zraci
energije, podeljeni kao u prizmi, gde se svetlost razbila u razne boje i sama svetlost nosi
svest, jedinstvenu svojoj sopstvenoj vibraciji i boji, onda je opet počela da se deli,
stvarajući dalje aspekte bića, koja su se opet podelila, noseći dalje aspekte bića, čiji su
se aspekti opet podelili i nastavili tako u beskonačno...
Ova Svesnost ukazuje da su životinje odbačene od svesti ljudi i drugih viših bića,
i da su podele u svesti koje su se desile kada je došlo do velokog praska svesti, stvarajući
sve refleksije koje su se sve više fragmetovale. Dakle, Kreatori, Kreator je bila Svest, ali
su Bogovi koji su uzeli oblik bili delimično sledeći aspekt toga Kreatora, i onda su došle
biljke i životinje, koje su usledile kako se svest dalje delila i fragmentovala.
Darvinova teorija je naopaka
Ova Svesnost ukazuje da je Darvinova teorija, po kojoj je sve počelo „ovde“
negde, sa velikim brojem atoma koji se spajaju u molekule, zatim u žive ćelije koje se
dele i postaju veća ćelijska stvorenja, eventualno evoluirajući u male amebe i dalje
evoluirana bića, jednostavno naopaka od stvarnog stvaranja.
Ova Svesnost ukazuje da su se humanoidni tipovi pojavili blizu Početka, čak pre
nego što su postojale biljke ali ove kreacije se nisu krenule ka formi, u nivoe denziteta
fizičke forme sve dok nije prošlo dosta vremena, nakon velikog praska svesti kada je
započeo proces hlađenja, u smislu da su vibracije usporile dosta kako bi stvorile fluks
energije koji može biti klasifikovan kao fizička forma.
Ova Svesnost ukazuje da je čak fizička forma koju vi prepoznajete solidna jedino
za vašu percepciju, nivoe vaše percepcije. Moguće je da ako bi ste prešli u druge
frekvencije vi bi ste prošli kroz fizičke oblike, a da vas oni ne zaustave. Da ste u takvoj
frekvenciji bilo bi isto i za vas.
Ova Svesnost ukazuje da stoga, u ovom smislu, Reptoidi potiču od drugačijeg
zraka nego što je onaj od koga ljudi, ili druga stvorenja ili kreatori i zbog toga teže tome
da su inkompatibilni. Ljudi bi bili veoma uznemireni kada bi videli Reptoida a Reptoid
bi gledao na čoveka kao na nešto privremeno vredno njemu samom. Ova Svesnost
ukazuje da pored ovoga treba razumeti da je fragmentacija koja je započela sve takođe
propraćena principima fizike – principi svetla i svesti univerzalne prirode koji neće
dozvoliti da poreklo i izvor jedne kreacije budu totalno zaboravljeni.
Ova Svesnost ukazuje da emtiteti mogu da imaju osećaj jedinstvenosti svih stvari,
shvatajući da je sve jedno a da i dalje budu pojedeni od strane aspekta svesti u smislu da
njihova forma bude progutana od strane forme koja je stvorena iz drugog aspekta svesti.
Ova Svesnost ukazuje da duhovno prepoznavanje jedinstvenosti, ne garantuje da
će svi ostaviti sve na miru. Jednostavno priznaje da forme nisu ultimativna realnost, i da
je ultimativna realnost ono što je stvarno bitno. Ova Svesnost ukazuje da možete da se
uhvatite za svoj sopstveni oblik i individualnost i formu koliko god hoćete, ali vas to
neće sprečiti da izgubite tu formu. Ono što je zaista važno jeste da prepoznate da vaša
svest je večna i traje zauvek, i da je svest univerzalna i da možete da se držite univerzalne
svesti, bez obzira šta se dešava vašoj formi.
55 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 To je kao što je Kapila mislio:
Možete biti drvo na obali ili možete biti reka. Ako ste drvo na obali može vas
odneti voda. Ako ste obala možete erodirati. Ako ste reka nastavljate dalje i dalje. Ako
ste fizičko telo ono može biti posečeno i odneto vremenom. Ako ste obala informacija
koja sadrži znanje i mudrost, stvari koje su vam važne, možete biti erodirani i odneti
vremenom; ali ako ste svest, Univerzalna Svest, i identifikujete sebe sa Univerzalnom
Svesti, onda šta god da se dogodi telu ili vašem znanju ima mali značaj što se tiče vašeg
bića jer ćete izdržati zauvek kao svest.
Vrednost čovečanstva
Vrednost čovečanstva nije u tome šza je ono uradilo već u njegovom potencijalu,
još nepoznatom, jer potencijal čovečanstva je na ivici svog izražavanja, ako preživi,
uskoro će dostići stanje koje će biti kao izražavanje božanstvenosti. Biće povezano sa
anđeoskim moćima. Samo je pitanje vremena. Razlika između ljudskosti i Reptila ili
Reptoidnih tipova je u tome što je ljudskost praćena evolutivnim rastom i razvojem
saosećanja, dok su reptoidi odbacili saosećanje od svojih bića i postali tehnološki hladni,
efikasni i moćni.
Reptoidi su duhovno propala bića
Oni imaju veliku moć. Imaju veliku tehnologiju. Veoma su efikasni u onome što
rade ali im nedostaje saosećanje. Nije ih briga za druge čak ni za svoje onako kako ljudi
brinu. Ova Svesnost ukazuje da su oni duhovno propali dok su ljudi na ivici duhovnog
izobilja. Tako je blizu, i kada dođe, ljudska moć će porasti i prerasti tehnologije dostupne
Reptoidima jer će duhovne moći dozvoliti ljudima da dominiraju tehnološkim moćima
Reptoida. Ova Svesnost ukazuje da to nije pitanje dobra ili zla, to je pitanje povratka
izvoru, originalnoj svesti iz koje je sve poteklo a Reptoidi su na suprotnom kraju i mogu
samo da se vrate, dok su ljudi sada blizu Kosmičke Svesti. Samo je pitanje vremena kada
će ljudi imati, u svojoj kolektivnoj svesti, veće moći nego što ih imaju Reptoidi sa svim
svojim tehnologijama.
Zašto Reptoidi i Sirijanci misle da imaju legitimno pravo na ljudsku rasu
Sirijanci su bili majstori genetskog inžinjeringa i kao što je spomenuto u Sitchinovim knjigama ,,Zemaljske Hronike'', doprineli su stvaranju kromanjonskog čoveka kroz
eksperimente genetskog inžinjeringa, mnogo ranije u istoriji čovečanstva, koristeći
genetski inžinjering sisara pomešan sa ranijim genetskim mutacijama koje su doneli
Dragoni (Zmajevi) ili Drako Reptoidi zajedno sa svojim inžinjeringom neandertalskih
tipova.
Ukrštanjem sisarskog mozga sa mozgom Reptoida, Sirijanci su uspeli da stvore
više evoluiranog humanoida; kromanjonac ili uspravni čovek, poznat kao Homo Erectus
ili uzdignut čovek. Iz ovog razloga obe civilizacije misle da imaju legitimno pravo na
ljudsku rasu i na posedovanje Zemlje.
Naravno, ljudi bi većinom preferirali svoje Sirijanske rođake, više od Reptoid
rođaka ili predaka, ali postoji tvrdnja od strane Reptoida da su oni originalni tvorci ljudi,
iako je njihova kreacija bila namenjena u svrhe porobljavanja stvorenja za rad u
56 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 rudnicima i u poljima radi zlata, a Sirijanci su ti koji su pokvarili njihove planove, i time
su izmenili prirodu humanoida tako da mogu da evoluiraju, i imaju slične kvalitete misli
onih koje su ti humanoidi smatrali Bogovima.
Konačna sigurnost ljudi – (odagnajte taj strah i teror)
Ova Svesnost ukazuje da treba da vidite svoje telo, da vidite svoje znanje kao
kostim. Telo nije ništa drugo do kostim koji skriva vašu svest. Znanje je samo pismo
koje koristite da prikazujete u ovom životu, ali vaša svest ste vi, i vi trajete kao taj veliki
glumac ili glumica u svesti, bez obzira šta se dogodi sa ulogom ili sa kostimom. Ova
Svesnost ukazuje da je ovo ultimativna sigurnost.
Ova Svesnost predlaže stoga da odložite teror i strah koji se odnose na vaš život i
vašu smrt. Uživajte u životu potpuno; živeći svoj žiivot u potpunosti u skladu sa
vrednostima koje su Više i Najbolje a ne sa onima koje su zasnovane na strahu i teroru,
jer vrednosti koje su zasnovane na strahu i teroru povlače dušu dole, slabe je, umanjuju
vaše kapacitete i sposobnosti da služite kao prava božanstva koja možete da budete, od
kojih potičete, koji zapravo jeste kada se izdignete iznad jadnih sebe samih.
Ova Svesnost ukazuje da je vaše Više Ja - Kosmička Svest.
Postanite kosmički svesni, i nećete više imati straha. Bićete usmereni da odigrate
ulogu za koju ste najpotrebniji u ovom životu. Usmereni da otkrijete znanje, da svedočite
i podelite znanje, da pomognete drugima da steknu znanje koje im treba da razviju svoje
Više Ja.
Kahuna prsten oko Zemlje
Ova Svesnost ukazuje da četvrti aspekat ovog vanzemaljskog plana, ima nešto sa
činjenicom da vanzemaljci ne razumeju duhovne vrednosti. Oni postaju radoznali i imaju
strah od ljudi koji su veoma duhovni i povlače se pred čovekom koji je jako motivisan i
ubeđen u svoja verovanja. Ova Svesnost ukazuje da je u nekom trenutku u prošlosti,
otprilike u ranim sedamdesetim ili bolje kasnim šezdesetim, ova Svesnost dala
informacije o uspostavljanju Kahuna Prstena oko Zemlje u svemiru, da štiti od rata i
nasilja koje je kidalo Zemlju, i da pozove Kahuna Prsten da prosveti mase i da da snage
onima koji su pokušavali da približe mase većem i višem duhovnom razumevanju.
Ova Svesnost ukazuje da kako bi uspostavila ovaj Kahuna Prsten, Ona je zamolila
ljude Zemlje da periodično meditiraju, tako da uvek ima nekoga ko meditira o Kahuna
Prstenu, pomažući da se on uspostavi, formira i napaja. Ova Svesnost ukazuje da se ovo
nastavilo otprilike godinu dana, u kojoj su ljudi meditirali u razna vremena širom Zemlje,
napajajući i održavajući Kahuna Prsten.
Ova Svesnost ukazuje takođe da vam Ona želi ne samo da meditirate, 15 minuta
dnevno, u vreme koje odvojite za sebe, već da počnete svaku meditaciju sa brojem 144.
Pošto je ovo mistični broj, povezan sa Svetlosnim frekvencijama. Ova Svesnost
ukazuje da su vanzemaljci potpuno svesni moći Svetla. Oni je koriste u svojoj
tehnologiji, ali nisu naviknuti da je koriste za privlačenje duhovne Svetlosti.
Brojeći 144 sa namerom privlačenja duhovnog Svetla ka ovoj planeti, to će imati
duboki i snažni efekat u smanjivanju snage negativne tehhnologije koju koriste
57 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 vanzemaljci, a ojačaće duhovnost ljudi, tako da sami mogu pronaći unutrašnje vođstvo,
unutrašnju snagu i duhovno jedinstvo da se nose sa problemima koji dolaze.
Ova Svesnost ukazuje da će to takođe znatnosmanjiti nasilje koje se trenutno
dešava na Zemlji u vašim gradovima, i u oblastima sukoba širom sveta.
Ova Svesnost želi ljudima da gledaju jedni prema drugima, i prestanu da nalaze
mane u očima drugih, i da gledaju Božansko Svetlo koje se nalazi iza tih očiju, kako bi
ste mogli
58 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 JA SAM VANZEMALJKA - Barbara Viljevac Ledinski
Ovaj sam intervju napravila 2005. godine. Moja sugovornica je domaćica i
neškolovana žena, u to vrijeme u srednjim 50-tim godinama. Njezina priča zvuči
nevjerojatno, čak ludo. Ipak… Ima li smisla? Prosudite sami… (Dana Space)
Tko ste Vi?
Ja sam Barbara Viljevac Ledinski; rodom iz Novigrada Podravskog; već
godinama živim u Švicarskoj; udana sam i majka dvije odrasle kćeri; domaćica sam i
gotovo neškolovana – imam svega osam razreda osnovne škole…
A tko Vi vjerujete da jeste?
Ja sam jedno iznimno rijetko biće na Zemlji: biće zemaljsko-vanzemaljskog
porijekla. Dolazim s Ectorusa iz Mliječne staze. Majka sam nebrojne izvanzemaljske
djece; posjedujem neke neobične sposobnosti; govorim sedam europskih jezika, iako ih
nikada nisam učila…
Što znači biti zemaljsko-vanzemaljskog porijekla?
To znači da su se za utjelovljenje moje duše vanzemaljci poslužili jajašcem moje
majke i spermijem moga oca. No, oplođenom su jajašcu promijenili genetskomolekularnu strukturu kako bi me prilagodili načinu života na Zemlji.
Da li ste se kao dijete oduševljavali knjigama, filmovima i pričama o
vanzemaljcima?
Ne da se nisam oduševljavala, nego sve do svoje odrasle dobi i dolaska u
Švicarsku nisam ni znala za priče te vrste…
Što za Vas predstavljaju vanzemaljci?
Moju obitelj! I to sve vrste vanzemaljaca. Jer, kao što i Vi na Zemlji kažete: «Svi
smo mi braća i sestre», to isto govorimo i mi, bića iz druge dimenzije – dimenzije koja
je direktno nadređena ovoj ljudskoj, fizičkoj. Ljudi su najniža i najnezrelija razina u
svemirskoj hijerarhiji. Nas, iz druge dimenzije, ima mnogo vrsta; i fizičkih i duhovnih.
Razlikujemo se po izgledu, tehnologiji i funkciji. Među vama živi podosta vanzemaljaca
ali izgledaju ljudskoliko pa ih ne raspoznajete. No, oni se međusobno prepoznaju.
Miješanih, poput mene, također ima. Znam da u Švicarskoj postoje tri osobe moje vrste.
Tako su mi rekli na Ziriškom Institutu…
Kakvom Institutu?
Institutu koji izučava nadnaravne pojave i fenomene, a zove se Švicarski
Parapsihološki Institut. On ima mnogo odjela, a mene već više od deset godina proučava
odjel za ufologiju. Tamo su zaključili da pripadam skupini tzv. neobičnih ljudi.
Ima li u Hrvatskoj neobičnih ljudi?
…Samo malo… oprostite… nisam vas pratila… misli su mi otišle…
Kuda?
59 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Komuniciram sa svojim mačkom.
Je li i mačak vanzemaljac?
Ha, ha… Za mog mačka misle da jest… Dakle, što ste me ono pitali… Da, ja
vjerujem da tu ima ljudi poput mene jer smatram Hrvatsku posebno odabranim zemljom
za neke stvari.
Koje stvari?
Ne mogu vam još sve reći…
OK… Kako i kada započinje Vaša ovozemaljska priča?
Mojim rođenjem, odnosno, začećem. Pa i prije toga… Od ranog djetinjstva sam
primjećivala da sam drugačija od ostalih ljudi, da drugačije vidim i osjećam. Sa tri
godine sam ocu postavljala pitanja na koja mi nije mogao odgovoriti, pa se samo čudio
i povlačio… Kasnije sam shvatila da bliskim ljudima mogu zaviriti u unutrašnjost
pogledom u oči i pročitati ih kao otvorenu knjigu, ali samo za sebe. Imam i sposobnost
vidovitosti. Ali ne kada ja to hoću, nego kada mi je dano. Osim toga, moja vidovitost
nije pojedinačna, nego kolektivna. Govorim o stvarima važnim za dobrobit
čovječanstva. Što se pojedinačnih ljudi tiče jedino što o njima mogu znati je nepogrešiv
osjećaj tko će uskoro umrijeti…
Kako?
Ako nečije svijetle oči počnem doživljavati kao tamne, kao da se zjenice prošire
preko rubova šarenice; ili kada u tamnim očima osjetim dvije šireće svjetlosne točke,
tada znam da će ti ljudi umrijeti. Istovremeno osjetim u grudima pritisak i bol.
Zastrašujuće…
Ne, u smrti nema ničeg strašnog. Ona uopće nije onakva kakvom je ljudi
zamišljaju. Ono što boli je bolesno tijelo. A smrt je hitra i nimalo bolna. Za trenutak dođe
do gubljenja svijesti i čovjek više ništa ne vidi, ne čuje i ne osjeća. No, vrlo brzo postaje
svjestan svijesti same. Tada duh izađe iz tijela – u fizički svijet. Dakle, smrt dođe da
nekoga uzme. Ali ona nije ta koja odlučuje. Odluku donosi Viša, Univerzalna sila. Ljudi
je zovu Bog.
Kako znate te stvari o smrti?
Jer sam je doživjela i preživjela… Potkraj trudnoće 1971. godine dogodila mi se
klinička smrt uslijed otkazivanja rada bubrega. Dijete su spasili carskim rezom, a mene
su tri dana držali na aparatima za održavanje života. Kada su me četvrtog dana skinuli
s aparata kao otpisani slučaj, ja sam se «čudom» vratila u život.
Što se za vrijeme kliničke smrti događalo s Vašom svijesti?
Moj duh se dignuo prema plafonu bolnice odakle sam gledala svoje beživotno
tijelo na stolu. No, to me, za razliku od liječnika koji su me panično pokušavali
reanimirati, nije nimalo uznemirivalo. Gledala sam ih i govorila: ostavite to tijelo, pa ja
sam tu, meni je dobro, što se mučite oko njega… Tada se pojavilo Svjetlosno Biće koje
je odmah zadobilo moje puno povjerenje, pa me pozvalo da krenem za njim. No, moja
su razmišljanja još uvijek bila ljudska, te sam krenula prema vratima. Tada se biće vratilo
60 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 po mene i izvelo me, kako to i dolikuje duhovima, kroz plafon. Napustila sam bolničku
zgradu i krenula u razgledavanje…
Astralni turizam?
Upravo tako. Cijelu sam tu noć «hodala» po Zirichu. To je bilo nešto predivno.
Grad u noći, svi ti izlozi, dućani, galerije, ljudi…nevjerojatno…bio je to za mene
čudesan doživljaj… Iako sam se nekako kretala iznad glava tih ljudi, još uvijek sam
razmišljala ljudski i bojala se da ću se izudarati o krošnje drveća ili električne vodove.
No, znatiželja me nosila. Oduvijek sam htjela putovati, vidjeti svijet, razne zanimljive
stvari, umjetnine, ali to si nisam mogla priuštiti. No, sada sam shvatila da mogu dostići
nepojmljive brzine pa sam koristila priliku da vidim što više toga. U ta sam tri dana
valjda obišla cijeli svijet. Sjećam se, na primjer, da sam posjetila francuski Luvre…
Druge sam se noći ponovo vratila u bolnicu da vidim svoje dijete. Sve je bilo uredu pa
sam pred jutro svratila u svoju roditeljsku kuću u Novigrad Podravski. Dok sam
promatrala tatu kako ustaje iz kreveta i navlači čarape, baku kako loži peć i mamu po
kuhinji, imala sam osjećaj kao da sam fizički došla iz Švicarske pa sam povikala: mama,
tata, ja sam tu! A oni ne reagiraju. Nitko me ni ne čuje, niti ne vidi. Svatko radi svoje. E,
to bude malo teško. No, Svjetlosno Biće je stalno bilo uz mene. Ponekad sam bila svjesna
da je u mojoj blizini pa smo komunicirali, a ponekad bih bila toliko zanesena
doživljajima da bih ga bila potpuno nesvjesna…
Tko je Svjetlosno Biće?
Moje iskustvo govori da nakon smrti duša sreće dva svjetla. Prvo svjetlo je
duhovno Biće koje ljudi obično zovu Anđeo. Ono dočeka umrlog i vodi ga u drugu
dimenziju. Ponekad se umrlima prikazuju u liku neke bliske osobe. No, Anđeo je tek
jedno od mnogih bića koja su oko nas ali ih ne možemo vidjeti… Drugo svjetlo je mjesto
na koje idu duše umrlih. Ljudi ga zovu raj. On to i jest. Za ljudski pojam. Ali ne i za
Univerzalni. Svaki čovjek po smrti najprije odlazi na Ectorus, tamo bude razvrstan, a
onda upućen bilo kuda. Malo je onih koji se vrate iz tog drugog svjetla. Ja se nisam htjela
vratiti. No, vratila sam se voljom Viših sila.
Niste žalili za zemaljskim vezama: za mužem, djetetom, roditeljima?
U prvoj fazi kliničke smrti sam još uvijek osjećala jaku emocionalnu vezu. U
drugoj fazi duša se oslobađa svega ovozemaljskog jer dolazi do drugih saznanja,
blaženstva, beskrajne ljubavi. Za to savršenstvo nedostaju riječi…
Kako je izgledao povratak u tijelo?
Ne ide to hop. To ide postepeno. Najprije mi je duh ušao u tijelo ali se još nije s
njime stopio u jedno. Misli su mi radile: pogledajte me bolje, ja nisam mrtva, ja sam tu.
Upotrijebila sam svu svoju snagu da pomaknem ruku. Tek sam onda otvorila oči i
zapitala na njemačkom: kako je moje dijete? Moj muž je bio zaprepašten – to je bio jezik
kojeg uopće nisam poznavala. Bar ne na fizičkoj razini. Na višoj mi je razini to znanje
bilo direktno dostupno. No, kako sam se ja ponovo sve više stapala s materijalnom
razinom, tako je nestajalo i moje znanje njemačkog, pa na drugo pitanje liječnika više
61 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 nisam znala odgovoriti. No, po oporavku, znanje stranih jezika postalo mi je lako
dostupno…
Kako to mislite?
Vrlo brzo nakon kliničke smrti govorila sam njemački, talijanski, francuski,
švicarski, španjolski i ruski, a da ni jednog nisam učila (osim ruskog u osnovnoj školi).
Dovoljno je bilo da ih čujem na televiziji i od ljudi oko sebe. Ako ih sve i ne govorim
tečno, razumijem ih dovoljno dobro da na njima mogu pisati poeziju koju sam objavila
u knjizi Život putuje svemirom. Osim što pišem poeziju i govorim na sedam europskih
jezika, kreativna sam na svim područjima. Bavim se umjetnošću, pišem, crtam, slikam,
sama sam svoj arhitekt, dekorater i sve što treba. Ljudi se čude i pitaju me koje sam sve
studije završila, a ja sam neškolovana žena. Ali žena zemaljsko-vanzemaljskog
podrijetla.
Kako znate za to svoje podrijetlo?
U jednom trenutku kliničke smrti gledala sam cijeli svoj život u retrospektivi kao
na platnu. Sjetila sam se vremena kada sam kao duhovno biće živjela na Ectorusu. Nisam
morala dolaziti na Zemlju. To je bila moja dobra volja. Došla sam na Zemlju s određenim
zadatkom kojeg moram izvršiti. Proučavala sam područje na kojem ću se roditi i
odabrala svoju mladu majku. Sve što se događalo nakon toga, događalo se voljom Viših
sila. Svega toga sjetila sam se u kliničkoj smrti ali ne i zadatka kojeg moram izvršiti. No,
znala sam da ću, kada dođe određeno vrijeme, točno znati što mi je činiti i govoriti. To
se događa od 1999. godine. Na meni je da ljudima kazujem istinu o životu u svemiru.
Što je istina o životu u svemiru?
Istina je to da je svemir pun života. Da je sve što postoji u svemiru živo. Ovaj stol
i onaj kamen nisu mrtve stvari. Sve je prožeto životom. Energijom. Duhom. Ljubavlju.
Svemir se doima kao ugodno i sigurno mjesto…
I jest. Ali Zemlja to nije. Zato se i događaju otmice ljudi od strane vanzemaljaca.
Ja sama oteta sam nebrojno puta. Prvi puta kao malo dijete, najčešće između šesnaeste i
tridesete godine.
I otmica ste se prisjetili u kliničkoj smrti?
Ne, otmica sam se prisjetila mnogo godina kasnije, točnije jedne noći 1993.
godine u Švicarskoj, kada sam u spavaćoj sobi pored svog kreveta ugledala tri
vanzemaljca… Iako sam se uplašila, moje su misli bile munjevite. Prva je bila: lopovi!
A zatim: što želite od nas, mi nismo bogati. A onda sam zbog njihovih velikih tamnih
očiju pomislila da nose naočale pa sam posumnjala da su nekakvi mafijaši. Ali što će oni
kod nas, što bi mi, obični ljudi, imali s mafijom. Bilo mi je glupo to što, ako su već u
onim smiješnim sivim uskim odijelima, zašto su i ćelave glave ofarbali u sivo? Tek mi
je treća misao bila: pa to su… Greyevi…. Istog sam se trena počela prisjećati svih svojih
susreta s njima…
Greyevi? Sivi? Zar to nije ona zločesta vrsta?
Ne. Ima ih dvije vrste. Ovi su dobri… Dakle… Drmala sam muža, ali on se nije
dao pomaknuti. Mislim si: pa kako taj čovjek može spavati!? Nakon toga sam se i ja
62 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 potpuno ukočila. Još su mi samo oči funkcionirale. Počelo mi se spavati, a ja sam svim
silama htjela ostati budna da vidim što se događa. No, nisam imala šanse. Kad me odvode
na brod, najprije me probude, a zatim stave u hipnotički san. Način kretanja s njima od
sobe do svemirskog broda, te naše materijalizacije i dematerijalizacije, shvatljive su mi
iz razloga što imam iskustvo kliničke smrti. No, drugim ljudima to nije moguće opisati.
Kako izgleda svemirski brod?
U normalnom se stanju sjećam nekih stvari prije i poslije otmica, no ono u sredini
ipak nedostaje, u prosjeku oko dva sata brisane memorije. Imam samo svijest da sam
bila na brodu i osjećaj ogromnog, akustičnog prostora.
Zbog čega vas otimaju?
Odvode nas na brod uglavnom iz razloga ugradnje inplanta. Ako je u pitanju samo
kontrola inplanata, onda to obave jako brzo, na licu mjesta u spavaćoj sobi… Ja sam
inplante imala po cijelom tijelu: u nosu, uhu, preponi, a u oku sam ga nosila petnaest
godina. Inače obično ostaju u tijelu pet godina, a onda ih izvade bez ikakvih ožiljaka.
No, meni su, iz nepoznatih razloga ostala dva ožiljka: jedan na vratu, jedan iznad koljena.
Evo tu gdje se crveni… slobodno probajte… Kako vam izgleda pod prstom?
Jako je tvrdo…
E taj sam sama izvadila kada sam imala trideset godina. Jedno jutro sam se
probudila s osjećajem boli oko koljena. Podignem spavaćicu i vidim kao rozu opeklinu,
malo oteknutu, s crnom točkicom u sredini. Pod prstom je djelovalo kao da iz te točkice
viri trn. Uzela sam pincetu i stala je vaditi. Stavila sam je na lavandin i promatrala
povećalom. Imala je pravilan četvrtasti izgled s po dvije «nogice» sa strane. Kako tada
nisam imala pojma o čemu se radi, taj je inplant završio u kanalizaciji. Njegovo sam
značenje shvatila tek mnogo godina kasnija kada mi se vratila memorija…
Zbog čega bi vanzemaljci ljudima stavljali inplante?
Inplanti imaju veze s trudnoćama. Zbog tih sam trudnoća imala redovite
tromjesečne prekide menstruacija od šesnaeste do tridesete godine. Krajem trećeg ili
početkom četvrtog mjeseca trudnoće, uzimaju plod i on dalje raste u inkubatoru. Poslije
tridesete ne rade na nama trudnoće, već samo uzimaju jajašca. Ja sam sa 47 godina imala
za zemaljsku ginekologiju neshvatljivo jake ovulacije. A u dobi sam kada je većina žena
odavno izgubila menstruacije…
Zašto bi se oni toliko zanimali za razmnožavanje?
Oni stvaraju djecu koja su ljudskolika, kombinirana ili na njihovu rasu. I nijedno
od te djece nije za ovaj svijet. Ta su djeca za neke druge svjetove.
Zbog čega?
Ukoliko čovjek ne bude dovoljno svjestan i razuman, ubrzo će uništiti ovu
Planetu. U tom bi slučaju trebalo proći mnogo vremena prije nego li se ona pročisti i
postane ponovo pogodna za život. Ta bi djeca trebala biti novi ljudi tog novog svijeta.
A što smo mi?
Mi smo za njih, na neki način, pokusni kunići. Ali istovremeno i njihovi štićenici.
Kako nas to oni štite?
63 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Ljudska kolektivna svijest prepuna je strahova. Vanzemaljci rade upravo na
promijeni te kolektivne svijesti. Ukoliko se u tome uspije, bit će dobro na ovome svijetu.
Ukoliko se ne uspije, neće biti dobro.
Što proričete u tom smislu?
Davno sam rekla da će se u Americi dogoditi veliko zlo. Ali nisam rekla kad jer
su vrijeme, prostor i svi brojevi ovozemaljska, a ne univerzalna stvar. To se zlo dogodilo
11. rujna 2001. godine. Isto sam tako rekla da će tim događajem započeti Treći svjetski
rat. No ljudi me nisu shvatili jer su očekivali klasični svjetski rat kakvi su bili i prva dva.
Objasnila sam da se ne radi o klasičnom, već o podmuklom, terorističkom ratu u kojem
se ne zna gdje je neprijatelj i odakle napada. Isto sam tako rekla da će se mnoge stvari
pripisivati bin Ladenu ali da neće sve zlo dolaziti od njega. Govorila sam da će novi
milenij započeti s klimatskim poremećajima: poplavama, potresima i vulkanima, a
kažem i to da je moguća eskalacija svjetskog rata. Ja bih radije da se to ne dogodi jer su
vizije koje sam primila jezive. Toliko grozne da se o tome ne može ni govoriti…
Mora li sve to biti baš tako?
Ne! Mi imamo moć promijeniti budućnost odmah sad. Doduše, kada bi se čekalo
da ljudi sami od sebe naprave nešto po tom pitanju, onda se ništa ne bi dočekalo. Zato
dolaze vanzemaljci i osobe poput mene. Ali ja nisam ni prva niti posljednja. Mi smo kao
neki vodiči, duhovni učitelji. Ne moram ništa posebno činiti. Ljudi koji su sa mnom u
kontaktu puno toga mogu naučiti. Ako to žele.
Što Vaša obitelj kaže na sve ovo? Jesu li oni bili otimani?
Oni nisu bili nikada otimani. A što se prihvaćanja tiče… U početku, kada je počelo
moje sjećanje, bilo je jako teško. Poznaju me cijeloga života i znaju da nisam nikakva
luda. Govorili su mi da za svoje priče nemam dokaze. A ja sam im odgovarala da to
znam ali da ne smiju ignorirati neke stvari samo zato što su drugačije i nedokazive. Kako
sam u tome ustrajavala, vremenom su se počeli više zanimati i informirati o tim stvarima
tako da sada prihvaćaju ono što im govorim.
Možete li kontaktirati s vanzemaljcima kad god poželite?
Ne, ja ih ne mogu prizvati. Oni dolaze kada oni žele.
Da li Vam još uvijek djeluju čudno kao one noći u spavaćoj sobi?
Ja ih ne doživljavam kao lijepe ili ružne. Tako ne gledam niti na ljude. To je stoga
što svijet ne promatram očima nego srcem.
Imate li među vanzemaljcima prijateljstva poput zemaljskih?
Svakako.
Da li vanzemaljci zasnivaju obitelji?
Da, na neki način. Ali to je teško objašnjavati. Za neke stvari još nije ni vrijeme
ni mjesto.
Kako se vanzemaljci razmnožavaju; uživaju li u svojoj privatnosti klasični seks?
To vam najbolje prikazuje Steven Spielberg u seriji Taken. Oni koji to nisu gledali
neka svakako pogledaju. Mene je jako emocionalno ganula…
64 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Upuštaju li se oni u neformalne razgovore poput: Ćao Barbara, kako si danas, što
si spremala za večeru… hoćemo li sada napraviti jednu malu vanzemaljsku bebu…?
Ha… Baš ste zgodni…
Vi kao da pokazujete veliko razumijevanje za nešto što je u većini filmova otetim
Zemljankama inače velika trauma…
Mnogim je otetim ljudima ugradnja inplanata bolna i traumatična. Posebno ako
su odvedeni u stanju hipnoze. To je stoga što sve novo i nepoznato automatski stvara
strah. I da znate, otetih ima mnogo više nego što se to uopće pretpostavlja… Meni otmice
nisu traumatične. Ja se toga ne bojim. Ja surađujem sa njima, Greyevima. Ja za njih
nisam ista kao drugi oteti ljudi. Ja sam za njih posebna zbog svog vanzemaljskog
porijekla. Zato sam imala tolike trudnoće. Prototip sam ima za jednu vrstu pa na mene
jako paze. To je razlog što sam u brojnim životnim situacijama, kada sam trebala
umrijeti, ja čudom preživjela…
Znači, klinička smrt nije bila jedino čudo?
Nije. Kao beba od četrnaest mjeseci oboljela sam od hripavca i teške upale pluća.
Doktor je rekao da neću preživjeti noć. No, ja sam preživjela, a sutradan sam tako čvrsto
spavala da su roditelji mislila da sam umrla. Kada je došao liječnik, ustvrdio je, ne samo
da sam živa, već i da je moja bolest nestala i da je preko noći došlo do potpunog
iscjeljenja… S trinaest godina sam doživjela tešku saobraćajnu nesreću u kojoj mi je lice
bilo posve smrskano. Za slučaj da prebrodim krizu i preživim, liječnici bi mi amputirali
nogu, a kožu sa stražnjice transplatirali na lice. Ja sam krizu prebrodila i preživjela, nogu,
na njihovo čuđenje nije trebalo amputirati, a kada su mi par dana kasnije skidali zavoje
s lica da vide što će s njim, na njemu je bila mlada, zdrava koža bez i jednog ožiljka…
Sa trideset i sedam godina oboljela sam od inače kobne vrste leukemije, a ja sam
ozdravila nakon godinu dana, a da liječnici ne znaju kako… O kliničkoj smrti uslijed
otkazivanja bubrega i sepse već sam pričala… U svim tim situacijama bila sam otimana
i liječena vanzemaljskom tehnologijom. Ta je tehnologija opipljiva, ali to je isto tako i
tehnologija svijesti, energije i svega drugoga.
Da li je itko iz Vaše blizine ikada bio svjedokom kakvog vanzemaljskog
fenomena?
Ooo da. Rođaci, koji su se ranom zorom vraćali s naše svadbe 1970. godine, iznad
našeg mjesta vidjeli su dvanaest letećih tanjura u niskom preletu… Dan nakon promocije
moje knjige pjesama Život putuje svemirom 1999. godine nad mjestom je primijećen
nepoznat leteći objekt, a o tome je izvijestila i Koprivničko-križevačka policijska
postaja…
Zbog čega se vanzemaljci drže tako tajanstveno?
Da ih ljudi ne poubijaju. Čovjek ima tu moć. Ali vanzemaljci to znaju pa se dobro
štite…
Znaju li svjetske vlade za postojanje vanzemaljaca?
Znaju ali to drže u tajnosti…
Koje vlade to znaju?
65 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Ostanimo samo na američkoj… Ne želim o tome… Morate znate da živim opasno
zbog stvari o kojima vam govorim. Znam puno toga, ali mnogo toga vam još ne smijem
reći, a neke koje smijem, moram izgovoriti vrlo pažljivo.
Čega se bojite?
Ja se ničega ne bojim. Mene nikada ničega nije bilo strah… Vanzemaljci nisu
neprijatelji ljudi. Najveći neprijatelj čovjeka je strah.
Koji su njegovi najsnažniji izvori?
Jedan od naših najvećih izvora strahova je negativna ishrana. Ako već jedemo
životinje, onda bi ih trebalo pustiti da žive u svom prirodnom okruženju, da se prirodno
hrane i da ih ne ubijamo pred drugim životinjama. Životinje imaju inteligenciju i
emocije. I njih boli isto kao i nas. Kada jedemo životinju koja je gledala ubojstvo drugih
životinja, mi tada jedemo čisti, nepatvoreni strah. I to je jedan od bitnih razloga što u
kolektivnoj svijesti imamo sve više straha. Ista stvar je i s biljkama. Zato bih ja najradije
da ne štetimo ni biljkama, niti životinjama, već da živimo samo od vode. Na žalost, to
još uvijek nije moguće.
A koji je drugi moćni izvor straha?
Vjerska i politička ideologija. U tom ću smislu reći samo to da se treba kloniti
ekstremizma, bilo u političkoj, bilo vjerskoj formi. Neću imenovati ekstremiste. Samo
ću reći to da je riječ o moćnim pojedincima koji puno toga kvare. U smislu kolektivne
svijesti. A kada je kolektivna svijest puna straha događaju se mnoge loše stvari. Od
straha se mučite, razbolijevate, ubijate jedni druge, ubijate životinje, ubijate Planetu.
Strah nije energetska rupa. I on je energija. Samo negativna. A njome se hrane niže
dimenzije.
Ima i toga?
O da, ima i toga. Ali svi smo tu jedni zbog drugih. Gornji ne postoje bez donjih,
kao što ni donji ne postoje bez gornjih. Svi trebamo jedni druge… Kako vam zvuči ovo
što govorim?
Ima smisla…
Ovo što govorim možda će mnogima zvučati čudno. Ali iza stvarnosti koju
poznajete postoji jedna druga istina.
Što je istina?
Ljubav.
Što je Ljubav?
Ljubav je najveći zakon. Ona je najvažnija. Iz nje proizlazi sve.
Kako je spoznati?
Većina ljudi dopodne mrzi sebe, a popodne čitav svijet. Za početak naučite voljeti
sebe…
Kako?
Hrani se pozitivno, čini pozitivno, misli pozitivno, živi pozitivno! Svaki čovjek
ima moć da nadvlada svoje strahove. Mora sakupiti dovoljno svijesti, snage i savjesti te
66 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 raditi na sebi. Kada nadvlada svoje negativnosti i neznanje, živjet će ljepše, lakše i
zdravije. Ova promjena započinje pozitivnom mišlju…
67 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 SF HUMOR
Srbi vanzemaljci (LOZA NEMANJIĆA)
Dugo su Srbi tvrdili da su nebeski narod, ali nažalost niko ih nije ozbiljno shvatao.
Sad će ti isti koji su tu tezu osporavali morati da se izvine istinskom nebeskom narodu.
Naime, radi se o sprovedenom zajedničkom istraživanju profesora Univerziteta
društvenih nauka u Kopenhagenu i tehničkih nauka u Lozani. Profesor Jakob Oland
Kristijansen (Danska) i Fric Jobl (Švajcarska) došli su do epohalnog otkrića da je loza
Nemanjića vanzemaljska, odnosno, da potiče sa jedne od najstarijih i najdaljih galaksija
u univerzumu. Riječ je o galaksiji MACS 1149-JD, a ovome svedoči i jedna od freski na
kojoj se jasno vide dva leteća tanjira sa kojim su došli na Zemlju.
Naime, u jedanaestom veku, kod Ribnice, spustio se leteći tanjir. Kako tvrdi
profesor Kristijansen, reč je o žućkastom letećem tanjiru koga je oslikao nepoznati slikar
iz Vizantije. Kako govori u svom intervjuu koji dao za Danski istorijski časopis
"Historie", Srbi su narod koji potiče od vanzemaljaca.
Na pitanje zašto su došli na Zemlju, on je odgovorio da je u pitanju plan
uspostavljanja svemirske ravnoteže, odnosno, takozvanog nomokanonskog svemirskog
procesa.
Sa ovim stavom složio se i profesor Jobl, koji smatra da ovakav redosled događaja
dokazuje da je galaksija uređena po principima svetosavlja, a ako se dobro pogleda
položaj Hilandara i ostalih srpskih svetinja, videćete da je svaki zvonik okrenut u pravcu
ove daleke galaksije odakle potiču Nemanjići.
Glas zvona je, kako kaže profesor Kristijansen, zvuk letećeg tanjira kojim su
Nemanjići došli na Zemlju iz te daleke galaksije iz koje potiču, pa upravo današnja
zvonjava, kako on kaže, doziva poslednjeg Nemanjića da dođe na Zemlju iz te galaksije
i spasi svet koji tone sve dublje i dublje.
U prilog ovoj tezi ide i to što većina sveštenika na propovedi i liturgijama podiže
ruke ka nebesima i priča jezik nerazumljiv običnom čoveku. Naime, mnogi naivni
naučnici su tvrdili da je u pitanju Staroslovenski jezik, ali je to poznati lingvista sa
Univerziteta u Solunu Teodoras Tamanis opovrgnuo dokazanom tvrdnjom da je u
pitanju Starogalaktički srpski jezik, gde je pokazao jedan dokument, pod nazivom
MACS OMEGA 324, koji predstavlja odluku da se krene na Zemlju, ispisan je
galaktičkom ćirilicom koja neodoljivo podseća na srpsku ćirilicu.
Sve ovo dokazuje da je u pitanju nebeski narod, nastao od galktičke loze
Nemanjića, koja svako svoje žitije počinje sa rečju "voznesimo se braćo". Dakle, nije u
pitanju nikakva svetorodna dinastija, nego galaktička, još više od samih svetaca.
Sam Sveti Sava nije nikakav svetitelj, u pitanju je i nadčovek, da kažemo,
vanzemaljac, koji je imao mogućnost čudotvrostva. U prilog tome ide istrživanje
profesora Jobla da se prilikom spaljivanja vanzemaljskih moštiju svetitelja Save uzdigao
veliki dim iznad Srbije. Profesor Jobl smatra da je u pitanju specijalni vid antiraketnog i
68 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 protivavionskog štita koji se pokazao još 1999. kada je upravo taj dim pojeo sve i jednu
NATO raketu.
Takođe, nijedna slika Svetog Save nije tačna, jedina koja pokazuje pravi lik
Svetog Save jeste freska sa tek pronađenog starog manstira na Atlantidi, koga su pronašli
studenti arheologije iz Atine, a koji su željeli ostati anonimni. Manastir je sagradio
monah Atlantin lakoperac. Naime, na toj slici se jasno vide dvije antene na glavi našeg
svetitelja, što jasno pokazuje njegovo vanzemaljsko poreklo. Slika je po rečima
studenata i njihovog profesora nastala još prije dve hiljade godina, što dokazuje veoma
rano prisustvo Srba na Atalntidi.
Međutim, da stvar bude interesantnija, knjiga koja je u rukama svetitelja je upravo
onaj dokument MACS OMEGA 324 koji je u obliku laptopa, a nije laptop. U toj knjizi
je profesor Kristijansen pronašao savete upućene Aleksnadru Makedonskom kako da
osvoji Mesopotamiju. U toj knjizi se takođe predviđa masovno uzimanja stambenih
kredita.
Kako tvrde oba ova profesora, današnje sveštenstvo ima mogućnost
uspostavljanja konatakta sa posljednjim Nemanjićem koji je ostao na toj galaksiji, a
upaljena svetla predstavljaju signal vanzemljcima da je tu slobodno mesto za njihove
leteće tanjire.
Međutim, neki laički naučnici su smelo tvrdili da je ova teza čist nonsens i da
nema veze sa zdravom pameti, jer ako su Nemanjići vanzemljci zašto su onda izumrli i
što im je carstvo propalo.
Naučnici Kristijansen i Jobl imaju spreman odgovor i na ovo: "Nemanjići nisu
izumrli. Poslednji, tzv. spasitelj, još je na galaksiji i čeka se njegov skori povratak, a oni
koji su izumrli su su se mešali sa običnim ljudskim bićima koji su ih upropastili. Tu se
prije svega misli na poslednjeg cara Uroša, koji je oženio Zemljanku i zato je propao, jer
se kod vanzemalajaca ne slaže sa kodom Zemljana. Da je oženio čistu Srpknjinju, jer se
vanzemljski genetski kod najbolje slaže sa srpskim. verovatno carstvo ne bi propalo i
glavni grad Srba bio bi Carigrad."
Primedba urednika: Članak preuzet i
prevedeno sa hrvatskog sajta
www.etrafika.net
69 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 LUIS KEROL I DŽEF NUN: DVE ALISE - Vladislava Gordić
U tekstu Svakojake Alise, objavljenom u britanskom listu Gardijan povodom
stogodišnjice rođenja Luisa Kerola, britanski pisac DŽef Nun (1959) setno konstatuje da
je "među modernim britanskim romanopiscima uzaludno tražiti duh Alise u zemlji čuda"
i izražava bojazan da je Kerol predstavnik fantastike od kakve se u engleskoj
književnosti izgleda odustalo. Po Nunu, britanska kultura je kultura ciničnosti u kojoj je
opstanak dveju Kerolovih knjiga o Alisi pravo čudo. "Da li je popularnost Kerolovog
dela ishod puke nostalgije, ili to njegove pripovesti sadrže neprijatne tajne koje su nam
i danas potrebne?" pita se Nun. Putevi književne recepcije su nedokučivi, ali jedno je
jasno - Kerol je u korpusu britanske književnosti u isti mah dragoceni unikat i veoma
redak izuzetak.
Delom zbog očevidnog razočaranja u britanske pisce koji se nisu prepustili
kerolovskoj igrivosti, DŽef Nun, i sam pisac romana sa granice naucne fantastike i bajke
kakvi su Vurf (nagrađen prestižnom nagradom "Artur Klark"), Polen ili Nimfomacija,
odlučuje da napise knjigu o Alisi. Tako nastaje Automatska Alisa (1996, srpski prevod
1997), omaž Luisu Kerolu koji poštuje strukturu, kompoziciju i igre rečima ovog velikog
prijatelja malih devojčica. U stilskom, jezičkom i pripovedačkom smislu, Nunova knjiga
o Alisi je kreativna reinterpretacija Kerola.
Na ideju da napiše ovaj roman Nun je došao, kako kažze, "pomalo kerelovski":
dok je čitao kritičku studiju Martina Gardnera ’’Anotirana Alisa’’, pao mu je na um
naslov ’’Animirana Alisa’’. "Imao sam viziju lutke sa pogonom na paru, grubu
automatsku verziju Alise", rekao je Nun. Ta lutka u njegovoj mašti ubrzo postaje
"robotska kopija male devojčice", toliko verna originalu da ni sama Alisa ne bi umela da
sebe razlikuje od svog mehaničkog duplikata. Nun je, dakle, došao na ideju da stvori
dvojnicu Kerolove junakinje koja bi bila automat.
Nunova blasfemična vizija Alise, kako je sam karakteriše, motivisana je
tehnologijom dvadesetog veka i njenim odmakom od realnog prema virtualnom - ne
virtualnom kao nestvarnom i fantastičnom, nego shvaćenom kao mogućnost novih
vidova egzistencije. Zato je junakinju izmestio iz njenog viktorijanskog okružja: Nunova
Alisa dobija priliku da putuje kroz vreme, da se zatekne u jednom postmodernom
Mančesteru i sretne sa teorijom haosa, genetskim inženjeringom i kvantnom fizikom, ali
isto tako i sa apstraktnim slikarstvom, rok muzikom, filmovima Kventina Tarantina i
fenomenom masovnih ubica.
Jedan od ključnih razloga zašto je Alisa s kraja milenijuma takva jeste i kiberpank,
vrsta naučnofantastične proze u koju Nuna rado svrstavaju. Nunovi romani na razmeđi
bajke, tehnološke utopije i postmoderne parodije promovisali su ga u vodeću figuru ove
vrste science fiction proze. Iako između poetike kiberpanka i Nunovih romana ima bitnih
razlika, vezuje ih pojam kojim se kiberpank simbolički objašnjava, a koji je prisutan i u
Automatskoj Alisi - pojam termita. Naime, u vreme dok je bio student univerziteta u
Britanskoj Kolumbiji, sada već davne 1976, prvo pero kiberpanka Vilijam Gibson
70 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 pročitao je esej filmskog kritičara Manija Farbera naslovljen ’’Umetnost slona i
umetnost termita’’. Farber razlikuje dva vida stvaranja: "umetnost belih slonova", koja
podrazumeva zanatsku perfekciju i formalnu logiku kao kriterijume valjanosti
umetniškog dela, i "umetnost termita", programsko opredeljenje stvaraoca za
anarhičnost, multiplikovanje i variranje. Impuls "termitske umetnosti" opstao je u
Gibsonovom stvaralaštvu i celom kiberpanku kao multimedijalnom pokretu;
kiberprostor, Gibsonov virtualni svet i mentalna dimenzija bitisanja koja nastaje kao
posledica interfejsa čoveka i kompjutera, postao je emblem "termitske svesti". Stoga nije
slučajno što, posle putovanja kroz vreme, prva osoba koju Nunova Alisa sreće nije Beli
Zec, nego upravo termit - tačnije, biće nazvano kompjutermit, simbolički predstavnik
programskih sistema koje ugrožava specifičan virus, nosilac principa nasumičnosti,
otpora logici i koherentnosti kakvim se priroda rukovodi, a koji je nemoguće neutralisati
tehnologijom i genetskim inzenjeringom.
Radnja Nunovog romana počinje jednog kišnog novembarskog popodneva,
godine 1860. Tada Alisa, u potrazi za papagajem, ulazi u veliki zidni sat svoga dede
Mortimera, ni ne sluteći da je čeka putovanje kroz vreme. Sasvim nenadano, ona se
obrela u godini 1998. Tačno vek posle smrti Alisinog tvorca, svet se pretvorio u koloniju
nakaznih stvorenja, i njime upravljaju takozvane Građanske Zmije (Civil Serpents). Na
celoj planeti besni bolest novomonija (nenjmonia), ishod eksperimentisanja u oblasti
genetskog inženjeringa, izvođenog s namerom da se sva bića na Zemlji pretvore u
dobroćudne ljude-miševe. Umesto toga, pojavile su se najrazličitije vrste mutanata: bića
nastala ukrštanjem ljudi sa abažurima, sudoperama, sapunom, zavesama, klavirima. . .
Naravno, nastala su i bića koja su pola ljudi, pola životinje. Jedna od takvih je "umetnik
himere", čovek-pauk po imenu Kventin Tarantula (u kome prepoznajemo reditelja
postmodernih saga o nasilju), gospođa Kompjutermit koja se bavi kompjutermatikom,
čovekoliki jazavac optužen za "paukoubistvo", žena-vrana gđa Kroudingler koja se bavi
"kroutransznanjologijom" i mnogi drugi. Alisa sreće svoju sestru bliznakinju (tnjin
tnjister): ispostavlja se da je to njena uvećana i oživljena lutka Isala. Isalino ime je,
dakako anagramski izvedeno od Alisinog; ona postaje Alisina automatska dvojnica i
družbenica u razrešavanju misterioznih ubistava. Naime, samo dvanaest bića na Zemlji
zna da novomonija nije nikakva prirodna anomalija, nego da je veštački indukovana
bolest, i ona moraju biti smaknuta. Ta bića su zapravo životinje sa Alisine slagalice, čijih
dvanaest komadića ona mora da vrati sa sobom u 1860-tu godinu kako bi spasila svet od
propasti. Tokom svog putešestvija, Alisa ćce sresti gospodina po imenu Zenit O Klok
(to je glavom Nun, čije prezime na engleskom znači "podne"), ali i samog Kerola glavom
- i to u trenutku kad zabunom dospe u Ne-cester, grad mrtvih. Alisa će uspeti da reši
zagonetku ubistava po slagalici i vrati se u "svoj" Mančester, ali če joj ostati nejasno
koja se Alisa vratila - ona od krvi i mesa, ili pak ona automatska? Do kraja života ona će
osećati čudne trnce u mozgu i u udovima koji će tu nedoumicu samo pojačavati.
Ontološka nedoumica oko toga koja se Alisa vratila u Manšester (ili su se obe
možda stopile u jednu?) jos jedna je srodnost sa kiberpankom. Kiberpank nije samo puka
71 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 idolatrija tehnologije: on podrazumeva, pre svega, stalnu bitku multiplikovanog i
disperziranog subjekta za opstanak u haj-tek svetu. Kiberpank govori o
marginalizovanim protagonistima u visoko-tehnološkim društvima, o njihovoj borbi sa
sistemom koji je poduprt razvijenim informacijskim tehnologijama i koji sve vise
postaje, putem proteza, kloniranja ili simuliranja stimulusa, deo njih samih. Ironija i
snaga kiberpanka leze u anarhičnoj i decentralizovanoj retorici, apstraktnoj kodifikaciji
znakova i striktnom odvajanju značenja od informacije. Centralne teme kiberpanka su
proteze, genetske promene, veptacka inteligencija i neurohemija. Ipak, kiberpank je
bitno predodredjen promenom odnosa civilizacije prema tehnologiji. Tehnologija,
naime, vise nije zatocena u kuli od slonovace, nego pocinje da nas dotice i prozima, da
se "lepi za kozu, reaguje na dodir", kako kaze kiberpanker Brus Sterling.
I postmoderna proza i naučna fantastika polaze od pitanja kako je svet stvoren i
uverenja da njegovo stvaranje nije okončano, a ne od pokušaja da ga spoznamo. Svest o
tome da se iza razigranih Kerolovih slika i jezičke invencije kriju filozofske meditacije
o pojmovima stvarnog i nepostojećeg, sna i stvarnosti, prolaznosti i vecnosti, oblikuje i
Nunovo shvatanje fantastike. "Zidovi između sna i realnosti vrlo tanani i mogu se lako
srušiti", kaze Nun. Drugim rečima, Kerolov, Nunov i svet kiberpanka prikazuju prevagu
haosa i nasumičnosti u prirodi, upravo onog elementa koji sprečava suverenu vladavinu
logike kakvu ljudski um pokušava da nametne. Svet se stalno menja jer priroda
neprestano iznalazi načine da se suprotstavi i logici koja zeli da njene zakone stavi pod
kontrolu. Koberpank svet se dodatno komplikuje cinjenicom da se tehnologija svojom
nepredvidljivošću i nelogičnošću izdiže na nivo prirode. Tehnologija koja izmiče
kontroli počinje da se ponaša jednako kao priroda.
Dok je naučna fantastika opsednuta slikom robota i pitanjem kada to mašina
počinje da poprima ljudska obeležja, kiberpank, opsednut motivom proteže i proširenjem
granica ljudskog tela, želi da dosegne trenutak u kom će ljudsko biće postati mašina.
Vodeći autor kiberpank proze Vilijam Gibson prvi je u romanu Neuromanser obradio lik
marginalca u kiberprostoru i uveo pripovednu matricu zasnovanu na mašiniziranju tela
i simuliranju iskustva. Roman Brusa Sterlinga ’’Ostrva u mreži’’ može se smatrati
jednom verzijom priče o Alisi koja sastavlja slagalicu: obična devojka dospeva u
situaciju da raskrinka nuklearnu zaveru u postnuklearnom dobu. U delu ’’Sizmatrica’’
Sterling se bavi opozicijom "sejperi" - "mehanisti": prvo pomenuti mogućnosti tela
proširuju protezama, a ovi potonji se u istom cilju služe tehnikama bio-inženjeringa,
odnosno kloniranjem. Očigledno je da u prikazivanju distopijske slike Mančestera iz
1998. godine i epidemije novomonije Nun pribegava ovom drugom rešenju: na
mančesterskom Albert Skveru Alisa sreće bića nastala ukrštanjem ljudi sa vevericama,
nojevima, lamama, bubama, pastrmkama, vrapcima i meduzama. Međutim, Nun ide i
korak dalje, posmatrajući genetska ukrštanja kao različite načine da se sastave komadići
dečje slagalice. Tako Alisa vidi ljude koji su, kako kaže, "uslagalićeni" sa predmetima.
Takoi nastaju klavir-cure, sapun-momci, zavesocure, koferodecaci, a Alisa srece i
coveka koji umesto glave ima kuhinjsku sudoperu. Nun tako prikazuje jedan krajnje
72 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 bizaran vid kloniranja, ocito s namerom da motive kiberpanka oboji kerolovskim
humorom.
Alisa u zemlji čuda je, po rečima Donalda Rakina, "komični mit o čovekovom
nerešivom problemu smisla u besmislenom svetu". Ona je priča o potrazi za identitetom
i uzaludnim pokušajima čcovekovog uma da prirodne pojave saobrazi svom
intelektualnom sistemu. Nunov roman nije daleko od takve intencije, s tom razlikom što
je odiseja njegove junakinje naučno-tehnološka: Alisa pokušava da unese red u
dostignuća nauke i tehnologije čija mutacija preti da bude fatalna. Ako je Alisa u zemlji
čuda parabola o odnosu ljudskog uma prema apsurdu i paradoksu, Automatska Alisa
može se bez mnogo dvoumljenja nazvati ludističkim traktatom o opiranju prirode silama
nauke i tehnologije.
Kratak zapis o Luisu Kerolu, objavljen u zbirci eseja ’’ Kritika i klinika’’,
francuski filozof Žil Delež zaključuje rečima: "Kerol nije dozvolio da išta prođe kroz
smisao, nego se svime igrao u besmislu, pošto je raznolikost besmisla dovoljna da
objasni čitav univerzum, njegove užase kao i njegove divote". DŽef Nun se u
raskrinkavanju varljive logičnosti sveta takođe poslužio nonsensom i otvorio vrata igri
kao načinu otkrivanja tajni zivota.
73 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 DIMENZIJE UNIVERZUMA - Dr Nebojša Kovačević
Intuitivni pojam da Univerzum ima tri prostorne dimenzije, čini se kao neoboriva
činjenica. Međutim, jesu li ove tri dimenzije zaista sve što nam treba kako bismo
objasnili prirodu? Šta ako postoji mnogo više dimenzija?
Da li bi one nepobitno uticale na nas? I ako ne bi, kako bismo onda uopšte mogli
imati saznanje o njima?
Da li se moćne pretpostavke o vezi između realnog sveta i sveta teoretskih modela
mogu, barem jednim svojim delom, dovesti u kakvo sveobuhvatno stanje, nekom
ujedinjenom teorijom svega, ili bar u neko sasvim entelehično, kao unija nečega što bi
težilo da se dovrši samo u sebi i tako započne možda novi dimenzioni ciklus? Nije li
čitav Univerzum upravo energija ovakve entelehičnosti? Prost trend, u čije se tajne
trudimo da proniknemo? Možda je tada i naše vreme za naučne odluke ograničeno. I nije
li, na osnovu toga, naša dimenzija upravo – samo jedna od mogućnosti?
Intuitivni pojam da Univerzum ima tri prostorne dimenzije, čini se kao neoboriva
činjenica. Naposletku, možemo da se krećemo samo gore-dole, levo-desno, ili naprednazad. Primer ovoga nije potrebno posebno ilustrovati. Prisutan je u našim
svakodnevnim životima. Međutim, jesu li ove tri dimenzije zaista sve što nam treba kako
bismo objasnili prirodu? Šta ako postoji mnogo više dimenzija? Da li bi one nepobitno
uticale na nas? I ako ne bi, kako bismo onda uopšte mogli imati saznanje o njima? Neki
fizičari i matematičari koji proučavaju početak Univerzuma misle da imaju neke od
odgovora na ova pitanja. Univerzum, polemišu oni, ima više od četiri, ili pet dimenzija.
Oni veruju da ih ima jedanaest! Ali vratimo se za trenutak korak unazad. Na koji način
mi možemo biti potpuno sigurni da se naš Univerzum sastoji od samo tri prostorne
dimenzije? Pogledajmo neke od “dokaza”. Postoji pet i samo pet regularnih poliedra.
Regularan poliedar je definisan kao solidna figura čije strane su identične poligonima –
trouglima, kvadratima i pentagonima – i koji je konstruisan na takav način da se jedino
dve strane susreću na svakoj ivici. Ako bismo se kretali od jedne stranice do druge, prešli
bismo preko samo jedne ivice. Prečice kroz unutrašnjost poliedra koje bi nas mogle
odvesti od jedne stranice do druge su zabranjene. Davno je matematičar Leonhard Euler
demonstrirao važnu relaciju između brojeva stranica (F), uglova (E) i uglova (C) za svaki
regularni poliedar: C – E + F = 2. Na primer, kocka ima 6 stranica, 12 uglova i 8 ćoskova
dok dodekaedar (pentagondodekaedar) ima 12 stranica, 30 uglova, i 20 ćoškova.
Primenimo ove brojeve u Eulerovoj jednačini i rezultujući odgovor je uvek dva, isto kao
i kod preostala tri poliedra. Samo pet profila zadovoljavaju ovu vezu – ne više, ne manje.
Hiperkocka
Nezadovoljni zbog ograničavanja na samo tri dimenzije, matematičari su
generalizovali Ojlerove veze na više dimenzionalne prostore i kao što bismo mogli
očekivati, došli su do nekih veoma interesantnih rezultata. U svetu sa četiri prostorne
dimenzije, na primer, možemo konstruisati samo šest regularnih solidnih profila. Jedan
od njih – “hiperkocka” – je solidna figura u 4-D prostoru, omeđena sa osam kocki, isto
74 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 kao sto je kocka omeđena sa šest kvadratnih stranica. Šta bi se desilo ako bismo bili
mogućnosti da dodamo još jednu dimenziju prostoru? Čak ni najambiciozniji
matematičar koji zivi u 5-D svetu ne bi bio u stanju da sačini više od tri regularna,
stabilna oblika. Ovo znači da dva od svih stabilnih oblika koje poznajemo – ikosaedar i
dodekaedar – nemaju partnera u 5-D Univerzumu.
Za one koji su nekim slučajem uspešno ovladali vizuelizacijom hiperkocke, neka
sada pokušaju da zamisle kako bi izgledala «ultrakocka». To je 5-D analogija kocke, ali
ovoga puta, ona je omeđena jednom hiperkockom na svakoj od svojih 10 stranica. Na
kraju, ako naš dobro poznati svet ne bi bio trodimenzionalan, matematičari ne bi nikada
pronašli pet pravilnih poliedra nakon 2.500 godina proučavanja. Pronašli bi šest (sa četiri
prostorne dimenzije), ili možda samo tri (ako bismo živeli u 5-D Univerzumu). Umesto
toga, mi poznajemo samo pet osnovnih oblika. A ovo govori u prilog činjenici da živimo
u svetu sa, najviše, tri prostorne dimenzije.
Pretpostavimo sada da se naš Univerzum sastoji od četiri prostorne dimenzije. Šta
će se desiti? S obzirom da nam relativnost govori da moramo podrazumevati i vreme
kao dimenziju, onda imamo prostor – vreme koje se sastoji od pet dimenzija. Posledica
5-D sveta jeste da gravitacija ima slobodu da deluje na načine koje baš ne bismo
priželjkivali.
Gravitacija
Gravitaciono privlačenje između gravitaciono dejstvujućih objekata rapidno se
smanjuje sa povećanjem razdaljine između njih. Na primer, ako udvostručimo razdaljinu
između dva objekta, sila gravitacije između njih sada je samo ¼ njene prethodne snage;
ako utrostručimo razdaljinu, sila iznosi samo 1/9 prvobitne snage, i tako dalje. 5-D
teorija gravitacije uvodi nove matematičke termine kako bi odredila ponašanje
gravitacije. Ovi termini mogu imati različite vrednosti, uključujući tu i nulu. Ako su oni
nula, ovo bi bilo isto što i reći da gravitacija zahteva samo tri dimenzije prostora i jednu
vremensku dimenziju kako bi se manifestovala. Činjenica da svemirska letelica
Vojadžer može preći milione kilometara prostora kroz nekoliko godina i da opet stigne
za svega nekoliko sekundi pre njenog predviđenog vremena je predivna demonstracija
činjenice da nam nisu potrene extra – prostorne dimenzije kako bismo objasnili kretanje
u gravitacionom polju Sunca.
Iz prethodnih geometrijskih i fizičkih argumenata, možemo zaključiti (ne naročito
srećni), da je prostor tro – dimenzionalan, na skali merenja od svakodnevnih bliskih
objekata, bar do onih u Solarnom sistemu. Ako ovo ne bi bio slučaj, onda bi matematičari
pronašli više od pet poliedra i gravitacija bi funkcionisala drugačije nego što je to slučaj
sada – Vojadžer ne bi stigao na vreme. Dakle, odredili smo kako našim fizičkim
zakonima nije potrebno ništa do tri prostorne dimenzije da bismo objasnili kako naš
Univerzum funkcioniše. Međutim, je li to zaista tako? Postoji li možda nekakav drugačiji
scenario u fizičkom svetu gde bi multidimenzionalni svet bio presudan faktor?
75 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Multidimenzionalnost
Još od 1920. godine fizičari su pokušali brojne pristupe kako bi ujedinili
principijelne prirodne interakcije: gravitaciju, elektromagnetizam, i jake i slabe sile u
atomskom jezgru. Na žalost, fizičari su uskoro potom shvatili da opšta relativnost u
četvoro-dimenzionalnom prostor-vremenu nema dovoljno matematičkih oslonaca
kojima bi mogla podupreti okvire za ostale tri sile. Negde između 1921. i 1927. godine,
Teodor Kaluca i Oskar Klajn su razvili prvu obećavajuću teoriju kombinovanja
gravitacije i elektromagnetizma. Učinili su to proširujući opštu relativnost na pet
dimenzija. Za većinu nas, opšta relativnost je dovoljno misteriozna u običnom 4-D
prostor – vremenu. Kakva čuda bismo mogli očekivati u ovom proširenom Univerzumu?
Opšta relativnost u pet dimenzija je pružila teoretičarima pet dopunskih vrednosti
za manipulisanje, kako bi zadovoljavajuće definisali gravitaciono polje. Kaluca i Klajn
su primetili da četiri od pet extra veličina mogu biti identifikovane pomoću četiri
komponente potrebne da bi se definisalo elektromagnetsko polje. U stvari, na
iznenadjenje Kaluce i Klajna, ove četiri veličine bile su podređene istom tipu jednačina
kao i one koje je izneo Maksvel 1800-te godine za elektromagnetsko zračenje. Maksvel
je pokazao kako se jedan električni poremećaj, nastao na jednom mestu, prenosi kroz
prostor brzinom svetlosti.
Iako je ovo bio obećavajući početak, pristup se nikada nije pravilno zahuktao i
ubrzo je bio odbačen napadima teoretskog rada na kvantnoj teoriji elektromagnetskih
sila. Tek nakon rada na teoriji supergravitacije 1975. godine, teorije Kaluce i Klajna
počele su ponovo da zavređuju pažnju. Njihovo vreme je konačno došlo.
Šta se teoretičari nadaju da će postići protezanjem opšte relativnosti izvan
normalne četiri dimenzije prostor – vremena? Možda proučavanjem opšte relativnosti u
višedimenzionalnim formulacijama, možemo objasniti neke od konstanti koje su
potrebne da bismo objasnili prirodne sile. Na primer, zašto proton ima 1836 puta veću
masu od elektrona? Zašto postoje svega šest tipova kvarka i leptona? Zašto je neutrino
bez mase? Možda bi takva teorija mogla da nam pruži nova pravila za izračunavanje
masa fundamentalnih čestica i načine na koje one interreaguju jedna sa drugom. Ove
višedimenzionalne teorije relativiteta mogu takođe reći nešto u vezi sa brojem i
karakteristikama misteriozne porodice čestica – Higsovi bozoni – gde je postojanje
predviđeno različitim kosmičkim ujedinjenim šemama.
Očekivanja nisu samo pusti snovi fizičara – ona se u stvari razvijaju kao prirodne
konsekvence određenih tipova teorija proučavanih tokom proteklih nekoliko godina. Još
1979. godine, Džon Tejlor (Kings College London), pronašao je da neki više –
dimenzionalni formalizmi mogu dati predviđanja za maksimalnu masu Higsovih bozona
(76 deo protonske mase). Kako sada tvrde, ujedinjene teorije ne mogu učiniti više do da
predvide postojanja ovih čestica – one ne mogu obezbediti specifične detalje u vezi sa
fizičkim karakteristikama. Ali, moguće je da će teoretičari biti u mogućnosti da lociraju
neke od ovih detalja koristeći razvijene, proširene teorije opšte relativnosti.
Eksperimentalno, znamo za: mion, tau, elektron i njihove asocijativne neutrine.
76 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Najneverovatnije predviđanje ovih proširenih relativističkih šema, drži da je broj leptona
koji može da postoji u Univerzumu direktno povezan sa brojem dimenzija našeg prostorvremena. U 6-D prostor – vremenu, na primer, samo jedan lepton – pretpostavljeno
elektron – može postojati. U 10-D prostor – vremenu, četiri leptona mogu postojati – još
uvek nedovoljno da se prilagode sa šest koje vidimo. U 12-D svetu možemo nabrojati
svih šest poznatih leptona – ali takođe uzimamo u obzir i dva dodatna leptona koji još
uvek nisu detektovani. Jasno, postigli bismo mnogo na fundamentalnom nivou ako
bismo uspeli izdići broj dimenzija u našim teorijama samo za još malo.
11-D
Koliko dodatnih dimenzija bi trebalo da uzmemo u obzir kako bismo nabrojali
elementarne čestice i sile koje danas poznajemo? Očigledno je da nam je potrebna, bar
jedna, dodatna, prostorna, dimenzija za svako specifično «punjenje» koje karakteriše
kako se svaka sila spreže sa prirodom. Za elektromagnetske sile, potrebna su nam takva
dva električna naboja: pozitivni i negativni. Za jake sile koje vežu kvarkove zajedno
kako bi formirali – između drugih stvari – protone i neutrone, potrebni su nam «trobojni»
naboji – crveni, plavi i zeleni. Na kraju, potrebna su nam dva «slaba» naboja kako bismo
izračunali slabe nuklerane sile. Ako dodamo prostornu dimenziju za svaki od ovih
naboja, završićemo u najboljem slučaju sa brojem od 11 – dimenzionalnih prostor –
vremena. Zamislimo samo – prostor sâm mora imati bar 10 dimenzija kako bi prilagodio
sva polja koja danas poznajemo!
Naravno, ove dodatne dimenzije ne moraju biti ni nalik onima koje do sada
poznajemo. U kontekstu moderne ujedinjene teorije, ove ekstradimenzije su, u izvesnom
smislu, unutar samih čestica – «privatna tajna», podeljena samo sa česticama i poljima
koja na njih utiču! Ove dimenzije nisu fizički vidljive na isti način kao tri prostorne
dimenzije koje možemo iskusiti svakog trenutka; one stoje u odnosu na normalne tri
dimenzije prostora, veoma slično kao što prostor stoji u odnosu na vreme.
Sa današnjom istinskom renesansom u pronalaženju jedinstvenog u silama i
česticama koje sačinjavaju Kosmos, neke metodama drugačijim od ovde predstavljenih,
ovi novi pristupi vode nas do iznenađujuće sličnih zaključaka. Čini se da 4-D prostorvreme jednostavno nije dovoljno kompleksno za fiziku kako bi fuknkcionisala kao što
funkcioniše.
Ili možda ovde dolazi sa naše strane ‘‘kao posmatrača,, do velike greške, da
pretpostavljamo zakone, tj. stvaramo nova predviđanja, a da nismo ni zakoračili u oblast
porekla fizičkih zakona. Bez pružanja makar i delimičnog odgovora na pitanja o
fizikalnim transcedentnostima, čini se da ne samo da nismo u stanju, nego nemamo ni
prava suditi o procesima koji se oko nas dešavaju ako nismo sigurni odakle potiču sami
zakoni dejstava koje pokušavamo njima da objasnimo. Šta ako su, na primer, ovi zakoni
samo obični trenutni postulati, vezani za sasvim obične i samo trenutne procese i
kretanja, i šta ako su vezani za samo jednu od dimenzija koju pretpostavljamo? Ako
razmislimo, previše je mogućnosti, ali je isto tako nemoguće dati pravilan uvid u nauku,
a da se ne odrede početni uslovi. Dakle, sve što možemo, jeste da pretpostavimo.
77 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Supersimetrija
Znamo da čestice zvane bozoni posreduju između prirodnih sila. Znamo da čestice
zvane fermioni jesu pod uticajem ovih sila. Članovi fermion familije znani su kao
elektron, mion, neutrino i kvark; bozoni su malo znani gravitoni, fotoni, gluoni i prelazni,
među-vektor bozoni. Velike ujedinjene teorije razvijene 1975. godine sada pokazuju ove
čestice kao određene «arome» mnogo apstraktnije porodice superčestica – isto kao što
je mion samo jedan tip elektrona. Ovo je izraz nove vrste kosmičke simetrije – zvane
supersimetrija, zato što je ona sveobuhvatna. Ne samo što ovo uključuje bozone nosioce
sile, već takođe uključuje čestice na koje ove sile utiču. Postoje takođe korespondirajuće
sile koje pomažu prirodno održivu supersimetriju tokom različitih interakcija. Ona se
zove supergravitacija.
Teorija supersimetrije je u stvari skup osam različitih teorija postavljenih u
hijerarhiji jedna u odnosu na drugu poput prečki merdevina. Što je višlja prečka na
lestvici, veći je i njen zbir dozvoljenih čestičnih stanja fermiona i bozona. Teorija sa
najviše «slobodnog prostora» čini se jeste SO(8) koja podržava 99 različitih vrsta bozona
i 64 različite vrste fermiona. SO(8) prevazilazi potčinjenu SO(7), za samo jednu extra
dimenziju i jedno dodatno stanje čestica. S obzirom da je SO(8) identično SO(7) u svim
svojim osnovnim osobinama, prokomentarisaćemo SO(7) umesto nje. Svakako, znamo
za mnogo više od 162 tipa čestica koje SO(7) može prilagoditi i mnogi od predviđenih
tipova nikada nisu bili posmatrani (kao gravitino bez mase). SO(7) zahteva sedam
internih dimenzija pored četiri koje poznajemo: vreme i tri «svakodnevne» dimenzije.
Ako SO(7) uopste oponaša stvarnost, onda naš Univerzum mora imati bar 11 dimenzija!
Nažalost, V. Nam iz Evropskog Centra za Nuklearna Istraživanja u Ženevi,
demonstrirao je da teorije supersimetrije za prostor – vreme sa više od 11 dimenzija jesu
teoretski nemoguće. SO(7) evidentno ima najveći broj mogućih prostornih dimenzija,
ali i dalje nema dovoljno prostora da zadovolji sve poznate vrste čestica.
Nejasno je gde ove varijacione prečice vode. Sasvim moguće nigde. Postoji
svakako obiman istorijski presedan za ideje koje su kasnije bile odbačene zato što se
ispostavilo da su konceptualni ćorsokaci.
Pa opet, šta ako se ispostavi da su bili ispravni na nekom nivou? Da li je naš
Univerzum započeo svoj život kao neka vrsta 11-dimenzionalnog «objekta» koji se
kasnije kristalizirao u naš četvoro-dimenzioni prostor?
Iako ove interne dimenzije ne moraju imati mnogo sa našim stvarnim svetom u
sadašnje vreme, ovo možda neće uvek biti slučaj. E.Kremer i J.Šerk (I’Ecole Normale
Superieure, Paris), pokazali su da isto kao što je Univerzum prolazio kroz fazne promene
u svojoj ranoj istoriji, kada su se sile prirode počele raspoznavati, možda je prošao i kroz
fazu kada se desila značajnija promena. Pretpostavljamo da materija ima neku vrstu
četvorodimenzionog prostora (onog koji možemo iskusiti svakoga dana) i nešto nalik na
sedam internih dimenzija. Na našu sreću, ovih sedam dimenzija ne nastupaju na
pozornici veće 4-D realnosti u kojoj mi živimo. Ako bi to bio slučaj, jednostavna šetnja
78 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 ulicom mogla bi postati istinska prostorna prepreka, prošarana crvotočinama u prostoru
i ko zna čime još!
Alan Čokos i Stiven Detvajler (Yale University), uzeli su u obzir evoluciju
Univerzuma koji počinje kao petodimenzionalan. Otkrili su da dok se Univerzum razvija
u stanje gde se tri od četiri prostorne dimenzije razvijaju kako bi postali naš Svet u
velikom, extra četvrta prostorna dimenzija iščezava na veličinu od 10³¹ centimetara do
današnjeg vremena.
Nije tako teško uskladiti sa idejom da peta (ili šesta, ili jedanaesta) dimenzija može
biti manja od atomskog jezgra – i zaista, verovatno možemo biti srećni što je ovo slučaj.
79 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 FRANKENŠTAJN I BOŽANSTVO NAUKE - Tatjana Samardžija Grek
Za veliki broj revolucionara u društvu i nauci, lik Prometeja bio je zvezda vodilja
i personifikacija svekolikog napretka i srećne budućnosti za koju su živeli i umirali.
Dve prve i najuticajnije građanske revolucije novijeg doba, američka i francuska,
dogodile su se krajem XVIII veka. Međutim, upravo XIX vek možemo da nazovemo
"vekom revolucija", kako zbog mnoštva svakovrsnih promena koje su u Sjedinjenim
Državama i Francuskoj usledile za samim političkim i vojnim činom prevrata 1776. i
1789., tako i zbog svih onih revolucionarnih pokreta i preokreta koji su, poput baklji,
raspaljivali jedan drugi, od države do države, od početka do kraja XIX veka i kasnije,
rušeći tako stubove starog svetskog poretka kao što se ruše nanizane domine.
Nauka, napredak i novi raj
U svim revolucijama XVIII i XIX veka potrebno je, pored društveno-političkog,
sagledati i njihov naučni aspekt. Što se tiče prometejstva u društveno-političkoj sferi,
mnogima bi principijelnim protivnicima tzv. teorija zavere pomoglo da usvoje
uravnoteženije stanovište ukoliko bi pronašli odgovor na pitanje zašto bi jedna mitska
ličnost vekovima bila zvezda vodilja modernih i pragmatično orijentisanih društvenih
snaga koje, međutim, žele da unište sve dotad poštovane mitove. Kada je reč o revoluciji
u nauci, mitski Titan izranja kao personifikacija neverovatnog naučnog i tehničkog
napretka veka u kom se rodio i formirao Nikola Tesla. I pored toga što je XX vek u
naučno-tehničkom smislu proizveo daleko veća i čudesnija otkrića, naučni zanos i
neverovatna vera u spasiteljsku ulogu nauke koji karakterišu XIX vek čine ga
jedinstvenim u odnosu na sve ostale periode u istoriji, uključujući i renesansu, XVIII i
XX vek. Zašto? Zbog toga što su se upravo u tom veku, spletom svih okolnosti, sjedinila
dva jednako moćna činioca – veliki stepen društvene slobode i umnožavanje naučnog
znanja – koja su omogućila ostvarenje velikih i smelih snova koje su raniji vekovi mogli
samo da sanjaju. XIX vek tako je u jednakoj meri mogao i smeo ono što su raniji samo
želeli. Jedno nije mogao: da na horizontu svojih namera i nada sagleda naličje tehničkog
raja – čovekovu zloupotrebu nauke protiv čoveka.
Tek će se u XX veku pokazati da Prometejev šegrt – naučnik – doista zna čarobnu
reč kojom može da pokrene neverovatne sile prirode kako bi mu služile, prema planu
Frensisa Bejkona, ali da još nije otkrio čarobnu reč kojom može da zaustavi čaroliju kada
se priroda okrene protiv njega. S Prvim svetskim ratom završava se to čudesno vreme
prepuno entuzijazma u kom je još sve bilo moguće. Dva svetska rata i svi drugi posle
njega, uključujući i ratove na prostoru bivše Jugoslavije, u značajnoj su meri obeleženi
korištenjem naučnih otkrića za uništenje ljudi i prirode (bojni otrovi, ciklon B,
eksperimenti na ljudima u vreme nacizma, nuklearna bomba, otrovi za defolijaciju šuma,
kasetne bombe, oslabljeni uranijum, itd.). Sva ova zla koja su proizveli vrhunski naučni
umovi upregnuti u jaram osvajačke gladi čoveka pokazaće da uzrok čovekove bede nije
tek neznanje, već suštinska nečovečnost i nepravednost čoveka, sebičnost koja
manipuliše znanjem kako bi uspešnije unesrećila druga ljudska bića. Duboko u
80 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 čovekovom biću postoji zlo koje naučno znanje ne samo da ne može da ukloni, već ga
često opravdava i povećava, u gordosti i slepilu za sopstvenu malenkost, usred tolikih
nepoznanica Zemlje i svemira i spram tolikih drugih bića među kojima živi svoj krhki
život. Nauka bez etike, fascinantno znanje nesputano moralnim organičenjima - to je
istovremeno najjednostavnija definicija najinteligentnijeg uma u svemiru posle Boga,
bića koje njegovi sledbenici od milja zovu Lucifer, a drugde i - Prometej. Tako je nauka
u rukama planera "srećnije budućnosti" i "savršenog sveta", koliko god da je krenula od
čovekoljubivih težnji, postala nečovečna, antihumanistička, neprijatelj malog čoveka i
čovečanstva. Život i zaveštanje J. R. Openhajmera, čija najnovija biografija nosi naslov
Američki Prometej (2005), rečito govori o razlici između onog što se zna i onog što se
sme.
Međutim, XIX vek video je tehnički raj u najlepšim bojama ljudskih snova o
savršenoj slobodi i moći.
Bilo je došlo vreme da se odbace crkvene stege i ograničenja nametnuta naučnom
istraživanju i da se krene u ostvarenje drevnog sna koji Frensis Bejkon u XVII veku tako
jasno izrazio: da čovek da zavlada prirodom i postane njen bog.
Bezbrojna su teorijska, tehnička i umetnička svedočanstva da je u ovom veku
nauka dosegla mesijanski status. S neizmernim oduševljenjem i isto tako velikom
ambicijom, tvrdo se verovalo da nauka i tehnika imaju ključ za savršenu ljudsku sreću i
savršeno društvo. Konačno! Sagrađeni početkom XX veka, brod "Titanik" i njegova
titanska braća "Olimpik" i "Britanik" (kome su prvobitno dali ime "Gigantik", tj.
"Džinovski"), bili su ponos svog vremena, kako investitora tako i konstruktora, uzdanica
slave i snage novog veka. Božanska imena ovih brodova ukazuju na simboličnu vrednost
ovog tehničkog poduhvata.
Pomenimo ovom prilikom tek jedan teorijski spis koji nam pokazuje šta je XIX
vek očekivao od nauke, iz pera francuskog pisca Ernesta Renana, čiji je rečiti naslov
Budućnost nauke – razmišljanje iz 1848. godine (L'Avenir de la science - pensées de
1848). Kako prof. Eliz Radi (Radix) piše u svojoj studiji pod naslovom L'hommeProméthée vainqueur au XIXe siècle (Čovek-Prometej kao pobednik XIX veka;
Harmattan, Pariz, 2006),
"Za pisca Budućnosti nauke, čovečanstvo samo putem nauke može da napreduje.
Ona je izvor svakog napretka. Ona čak za njega postaje religija, jedina 'prava religija'.
'Savršena' religija koja je okončala prevlast pogrešne i prevaziđene doktrine, sačinjene
od nerazumnih tvrdnji, praznoverja i nazadne strogosti. [...] Samo naučnici mogu
preispitati temelje društva i čoveku povratiti veličinu vraćajući mu razum. Naučni
projekat ima tada veoma velik raspon i prevazilazi čisto naučnu sferu. Nauka se ne
zadovoljava napretkom apstraktnih naučnih saznanja, već se meša u život celokupnog
društva. 'ORGANIZOVATI DRUŠTVO NA NAUČNIM OSNOVAMA, to je dakle
poslednja reč savremene nauke, to je njena smela i zakonita težnja.' [L'Avenir de la
science, str. II, 106]"
81 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Renan jasno iskazuje ambicije naučnika da celokupno društvo reformišu prema
naučnim dostignućima. Društveni evolucionizam jedan je od plodova ovog pregnuća.
"Nauka je ta koja dovodi do društvenog napretka, a ne obrnuto", reći će Prospero, lik iz
Renanovog dela Eau de jouvence (Izvor mladosti, 1880). Personifikacija napretka
čovečanstva, otelotvorenje mesijanstva nauke biće jedan drevni mesijanski lik Prometej. Ernest renan objašnjava:
"Bajka [sic!] o Prometeju znači samo jedno: civilizacijske tekovine predstavljene
kao da su stečene na prepad, kao nedozvoljeno okradanje zavidljivog božanstva, koje je
htelo da ih zadrži za sebe. Otud taj ponos i smelo izazivanje bogova svojstveno prvim
izumiteljima; zato ovu temu obrađuju tolike legende i mitovi: po njoj je želja da svet
bude bolji izvor sveg zla u svetu." (ibid., II, 91; in: Elise Radix 2006:199))
frankenstajn-i-bozanstvo-nauke-3Godine 1889., prilikom Svetske izložbe u
Parizu, jedna od "zvezda" je Ajfelova kula, a druga – čudesna fontana koja blješti od
električne svetlosti. Električna struja biće Prometejeva baklja koja vodi ka Bejkonovom
snu – ostvarenju "svega što je moguće".
Organska veza koju je renesansna alhemija i nauka imala sa antičkim Hermesom
Trismegistom izuzetno je važna za razumevanje naučne ambicije koja od renesanse
naovamo ne biva ništa manje strasna i odlučna: ZNANJE JE MOĆ, bilo da smo ga oteli
od Zevsa (Boga) ili dobili od Prometeja (Sotone). Jedno od istorijski najzastupljenijih i
najznačajnijih iščitavanja mita o Prometeju proglašava ga pokretačem ljudske
civilizacije i svekolikog napretka kroz otpor prema Božijem poretku. O prometejstvu
nauke i tehnike napisano je izuzetno mnogo dela, naročito kad je reč o 19. veku i
njegovom scijentizmu. Između ostalih, u korene prometejstva ponire francuski advokat
i političar Žak Ribs u svojoj opsežnoj studiji L'Occident chrétien et la fin du mythe de
Prométhée (Hrišćanski Zapad i kraj prometejskog mita; L'Harmattan, Pariz, 2010).
"Našu pažnju naročito zakuplja poznati mit o Prometeju koji krade vatru iz
Hefestove kovačnice na ostrvu Lemnos, vatru koju je sakrio u šupljoj stabljici morača
[Ferula communis – prim. TSG] i ponudio ljudima. Ovde nije reč o bilo kojoj vatri, več
o vatri iz kovačnice, dakle vatri koja služi proizvodnji, vatri sa ognjišta koja pripada
jednom drugom planu sakralnog. Hefest, simbol vatre i kovačkog zanata upotrebljenog
u skladu sa Jupiterovom zapovešću, postaće tamničar za Prometeja, mitskog otimača
svete vatre. [...] Hefest označava vatru, ali ne onu koja je oteta od bogova, već onu koju
su bogovi namenili za dobro čovečanstva, pod uslovom da se dosledno uklapa u
olimpijski poredak. [...]
Kovačnica smeštena u ritualni društveni okvir [...] utelovljuje vatru u službi
društvenog poretka koji su odredili bogovi, pri čemu vatra omogućuje čoveku da
obrađuje metale i pokreće civilizaciju, ali samo u granicama koje je odredio društveni
poredak usklađen sa poretkom kosmosa. [...]
Korištenje vatre – tog elementa koji pripada i onostranom – čini kovača bratom
šamana, vrača i maga, sa kojima se često izjednačuje, jer su i oni "gospodari vatre",
82 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 odakle i veza sa Dionisom, gospodarem orgijskog delirijuma. Primitivna magija i
šamanizam podrazumevaju vlast nad vatrom [...]" (str. 44-47)
Prometejeva baklja deo je logoa mnogih tehničkih fakulteta, biblioteka i
preduzeća. Žak Ribs nas podseća da vatra u Prometejevoj ruci, za razliku od vatre iz
Hefestove kovačnice, upućuje na nauku koja se ne zaustavlja ni pred kojim tabuom,
nebeskim ili zemaljskim. Međutim, u mnogim književnim obradama, ali i u samoj
stvarnosti, prometejski je naučnik predstavljen kao zanesenjak kome znanje postaje
svrha samo po sebi, znanje radi znanja, ne radi čoveka. Znanje radi moći, radi gordosti,
konačno – znanje kao znak bogolikosti. U svojoj Psihoanalizi vatre (La psychanalyse du
feu; 1949:30, in: Sophie Mantrant, "Par-delà le voile de l'écriture: la trangression
prométhéenne dans The Great God Pan d'Arthur Machen", Créatures et créateurs de
Prométhée, 254), Gaston Bašlar govori o "Prometejevom kompleksu", opsesiji da se
mitski otac ili predak pobedi, nadjača kroz superiornost u znanju, ne zato da bi to znanje
pomoglo drugim ljudima, olakšavajući im bitisanje na zemlji, već naprosto da se kroz
znanje postigne nadmoć. Upravo na ovom mestu Prometej prestaje da bude humanista,
i postaje neprijatelj čovečanstva – dr. Džekil – tipičan lik suludog naučnika, čest u
jednom podžanru naučne fantastike, za kog čovek nije korisnik naučnog otkrića, već
pokusni kunić, sredstvo za eksperimentisanje – što nas ponovo približava Skotovom
viđenju naučno superiornog Prometeja iz svemira.
Čovek kao stvoritelj: doktor Frankenštajn kako moderni Prometej
S kraja na kraj XIX veka, medicina je ostvarila zadivljujući napredak. Uspon
eksperimentalne medicine kroz XIX vek, vek Kloda Bernara, Luja Pastera, Roberta
Koha, nepravedno zaboravljenog Antoana Bešana (Béchamps) i drugih, dovešće do
otkrića uzročnika i lekova za mnoge dotad neizlečive bolesti. Usred ratova koji ne
prestaju, u Evropi i kolonijama, usred epidemija koje ih prate, u lekare se s pravom
polažu velike nade. Prema nekim značajnim misliocima poput Gastona Bašlara, lekari u
novije doba preuzeće postepeno ulogu vračeva, šamana i sveštenika: od njih se očekuje
da, poput novih bogova, ovladaju tajnama ljudskog života i zdravlja. Prometejstvo
medicine tema je slavnog romana koji je 1818. napisala upravo Šelijeva druga supruga
Meri: to je čuveni Frankenštajn, čiji rečiti i retko pominjani podnaslov glasi – Moderni
Prometej.
frankenstajn-i-bozanstvo-nauke-4U romanu koji sjedinjuje osobine dvaju
žanrova, horora (ili tzv. gotskog romana) i naučne fantastike, Meri Šeli predstavlja lekara
Viktora Frankenštajna kao savremenog Prometeja: on sanja da ostvari vekovni san
medicine i magije – da prodre u tajnu života i od mrtvog načini živo. U istorijskom
trenutku kada se seciranje leševa više ne odvija krišom i po cenu života lekara,
Frankenštajn sastavlja delove leševa i od njih stvara telo čoveka, kog uspeva da oživi:
"U početku sam se dvoumio da li da pokušam da stvorim biće slično sebi, ili neko
biće prostijeg sastava, ali je moja mašta bila isuviše zaneta prvim uspehom da bi mi
dozvolila da posumnjam u svoju sposobnost da oživim tako složeno i divno biće kao što
je čovek. (...) Život i smrt izgledali su mi kao idealne granice koje ću prvi prevazići, i
83 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 uneti snop svetlosti u naš mračni svet. Nov rod će me blagosiljati kao svog tvorca i svoj
izvor; mnoga srećna i divna stvorenja dugovaće svoj postanak meni." (Frankenštajn,
Prosveta, Beograd, 2004, prev. Slavka Stevović, 40, 41; istakla T.S.G.)
Prvi put u istoriji čovečanstva i nauke, doktor Frankenštajn uspeva dakle da smrt
preokrene u život! Drugim rečima, evo gde jedan čovek – naučnik – pobeđuje smrt, a
nije bog! Doktor Frankenštajn želi da usreći ljude, ponesen istinskim čovekoljubljem
lekara humaniste. Kakvog li sna i kakve li veličanstvene perspektive pred ovim
čovekom! Sna koji, izvan fikcije, još nije ostvaren, ali kome se već dugo zdušno teži u
najmoćnijim laboratorijama sveta. Kao što je Prometej postao simbol borbe za uzdizanje
čoveka na viši nivo postojanja, borbe za čovekovo oboženje, tako je i Frankenštajnovo
ime postalo sinonim za raznovrsna bića koja su delo čovekovih ruku i kojima želi da
ispuni svoj svemir: androida, kiborga, replikanata, klonova, robota... Pored bogatstva
primera u naučno-fantastičnim filmovima, o čemu će biti reči u četvrtom delu ove serije,
ovom prilikom, primera radi, upućujemo čitaoca na "Puminu" reklamu za sportsku
obuću poznatu po sloganu "Until then..." ("Do tada.."), u kojoj fudbal igraju ljudi sa
robotizovanim udovima, a koja se oslanja na najnovija dostignuća u oblasti "protetike
donjih ekstremiteta". Svim tim bićima iz naučno-fantastične mašte, tvorac bi bio čovek,
koji bi time, sopstvenom kreacijom, prešao iz stadijuma stvorenja u vrhunski stadijum
stvoritelja. U filozofske temelje vrhunske nauke uzidan je, pre mnogo vekova,
prometejski san. Međutim, u delu Meri Šeli, san dr Frankenštajna postaje košmar, noćna
mora koja uništava ceo njegov svet.
Novostvoreno biće, čovek različit od svih drugih, nerođen od majke, bez oca,
imena i prezimena, traži upravo od svog tvorca – dr Frankenštajna – odgovor na pitanje
ko je i gde pripada. Iznad svega, ovo biće traži prihvaćenost i ljubav samog doktora, i
traži sebi slične, baš kao svako od nas. Ono zahteva, između ostalog, da mu doktor načini
"druga prema njemu", ženu. U 1. Mojsijevoj 2:18 Bog, stvorivši sve životinje i Adama,
vidi da "nije dobro da je čovek sam" jer se "ne nađe Adamu drug prema njemu", te mu
stvara "čovečicu" Evu, "kost od mojih kostiju, i telo od mog tela" (2:23). Originalni tekst
iz Postanja preveden na srpski sa "sad evo" izražava veliku Adamovu radost i
oduševljenje Evom. Međutim, dr Frankenštajn odbija zahtev svog stvorenja, kojim je
zgađen (za razliku od Božijeg oduševljenja čovekom). Novi čovek, odbačen od svog
tvorca, čoveka, kreće u potragu za prijateljima i porodicom, ali ga svi ljudi koje sreće
odbacuju, i on u svom bolu i gorčini počine da se sveti ljudima, a Frankenštajnu pre svih.
Nikom od nas ljudi, rođenih od oca i majke, i okruženih sebi sličnima, nije moguće da
razume samoću od koje u celom ostatku romana pati ovo stvorenje, samoću svemirskih
razmera. Odbačeno od svih, ono živi, ali bez svrhe i cilja koji samo ne može da odredi,
a koji mu niko nije zadao prilikom stvaranja. Ovo čovekovo stvaranje živog iz mrtvog
pokazuje se eksperimentom na slavu tvorcu, ali nesreću stvorenju. Frankenštajnov "novi
čovek", sačinjen od delova leševa, na kraju počinje da mrzi i ubija sve ljude bliske
Frankenštajnu.
84 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Čovek dr Frankenštajna, po mišljenju više autora, preteča je svih savremenih
robota, kiborga i androida, ljudskih tvorevina. Neko je već primetio da reč "robot", koju
je 1920. stvorio češki pisac Karel Čapek, zapravo označava čovekoliku mašinu –
mehaničkog Frankenštajna – dakle, biće koje čovek stvara "po svom obličju". Upravo je
naučna fantastika žanr koji je robote uveo u popularnu kulturu (npr. R2D2 iz Ratova
zvezda i sl.), istovremeno potencirajući proizvodnju istih u stvarnosti.
Dr Frankenštajn izvesno je čarobnjakov šegrt kome se, kao i izumiteljima atomske
bombe, velika moć otela iz ruku i okrenula se protiv njega. Zapanjuje nas činjenica da
sumorna vizija Meri Šeli, nastala u vreme uspona nauke, u tako značajnoj meri anticipira
mračnu stranu naučnog prometejstva. Neki su kritičari zbog ovog pesimizma čak
"optužili" Meri Šeli, suprugu jednog "antihrista" kakav je bio Persi Šeli, ženu
neverovatno slobodnih seksualnih nazora, za "prikrivenu religioznost"! Destruktivno,
demonsko prometejstvo naročito postaje čest motiv i osnovna tema knjiga i filmova u
apokaliptičkom podžanru naučne fantastike. Ambivalentnost naučne slobode i znatiželje
postaje istinski hibris, koji nikada ne ostaje bez posledica. S druge strane, svi naučni
optimisti i zastupnici ideologije progresizma smatraju skepsu Mari Šeli i mnogih drugih
pisaca izrazom slabosti, nedostatka vere i strpljenja da se "bolja budućnost" dočeka.
Smatramo, međutim, da je veoma mudro prepoznati raskorak (Mind the gap!) između
neugasivnog prometejskog sna o čoveku kao bogu svog sveta i stvarnosti ljudske
prirode, koja samu sebe ograničava ne toliko intelektualno, koliko emotivno i moralno.
There's the rub, reći će Hamlet, u tom je problem – problem ljudskog karaktera, ne
intelekta. Fausti među nama pate što čovek nije bog ili čak mašina, a da istovremeno
zaboravljaju da gotovo niko od nas za ceo svoj život ne nauči da za početak bude – dobar
čovek. Zar ne bi valjalo da pre svega dostignemo punu meru rasta čoveka (čovek, zar to
i dalje gordo ne zvuči?), a onda da razmišljamo o samooboženju?
Vrli novi svet eugenike
frankenstajn-i-bozanstvo-nauke-2Zloupotreba nauke od strane čoveka,
vanzemaljca ili mašine, a na štetu ostatka ljudskog roda, nije više samo plod mašte više
ili manje vidovitih pisaca poput Oldousa Hakslija, pisca zapanjujućeg Vrlog novog sveta
(1931!); ona je postala stvarnost ove planete. Počev od užasa atomskog razaranja, preko
Černobila do Fukušime; od kancerogenih aditiva i soda, preko osporavanih vakcina za
decu, koje su pred američkim Kongresom optužene za stravičnu eksploziju autizma
među američkom decom, do zločinačke težnje Monsanta i njemu sličnih (uz pomoć
kratkovidne pohlepe lokalnih skorojevića u ekonomiji i politici) da ne samo truju
čovečanstvo hemikalijama poput aspartama, već i da kontrolišu (genetski izmenjeno)
seme industrijskih biljaka na planetarnoj ravni, hraneći ili izgladnjujući nacije i
pojedince; od kloniranja ovaca i pasa, preko matičnih ćelija, uzgajanja "rezervnih"
organa, trgovine ljudima i ljudskim organima, sve do neuronauka, koje finansiraju
vojska i mediji kako bi konačno na najpotpuniji i suštinski način upravljali čovekovim
umom, tim početkom i krajem našeg univerzuma – nauka se, pored svih mrvica koje
povremeno dobacuje masama ne bi li ih uverila da im služi - izopačila u nečovečnog
85 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 monstruma koji preti celokupnom ljudskom rodu, i dovodi u pitanje njegov opstanak.
Ona je danas robinja ili bar plaćenica krupnog kapitala i globalne oligarhije, koji
finansiraju sve njene skupe projekte i upravljaju odborima, akademijama i društvima
naučnika koja odlučuju o uspehu ili propasti naučnih karijera i renomea. Jedan od
najboljih pokazatelja da ova dijagnoza nije preterivanje paranoidnog sledbenika teorije
zavere jeste preskupa i zahtevna procedura kojom se dolazi do bilo kog patenta u sferi
intelektualne svojine, a posebno u oblasti medicine.
Zanimljivo je nakratko primetiti da je dr Frankenštajn stvorio novog čoveka, ali
da ga je smestio u okruženje starog, u prirodnu sredinu koja je, po Bibliji, stvorena u
celosti zajedno sa čovekom, u nekoliko dana. Drugim rečima, biblijski projekat stvaranja
čoveka povezan je sa daleko složenijim projektom stvaranja života na celoj planeti,
života čiji je čovek jedan deo – krunski dragulj – ali samo deo, i to zavisni deo.
Usamljenost Frankenštajnovog čoveka posledica je neuklopljenosti njegove u sredinu u
kojoj je naknadno sazdan – kao stranac. Ne vidimo li isti problem u svim varijantama
teorije paleokontakta ili tzv. usmerene panspermije, kojima se bavi Prometej Ridlija
Skota?
Upravo Frensis Krik, koji je sa Džejmsom Votsonom dobio Nobelovu nagradu za
otkriće dvostruke spirale DNK (ideju su, izgleda, pozajmili od ugledne koleginice
Rozalind Frenklin), u svojoj knjizi Life Itself prihvata mogućnost usmerene panspermije,
tj. teorije po kojoj je život na zemlji "posejala" neka veoma evoluirala civlizacija
odnekud iz svemira. Dosledan ateista pre i posle otkrića DNK, Frensis Krik ovom
teorijom priznaje da više nije moguće poricati postojanje plana i inteligentnog dizajna u
celokupnoj prirodi, samo što kao ateista ne može taj dizajn pripisati Bogu, već civilizaciji
koja je negde u svemiru nastala evolucionim razvojem i dostigla takav nivo da je u stanju
da "izvozi" život na druge planete.
Ako je neki svemirski dr Frankenštajn – Prometej – i načinio nas ljude i "zasejao"
nas na Zemlji, otkuda međutim sav ostali živi svet na zemlji? Je li i to stvorio neki
superiorni Prometej? I kako objasniti savršenu uklopljenost čoveka u svet oko sebe, pod
uslovom da ga u svojoj pohlepi ne uništava? Činjenica da delimo DNK sa životinjama,
da smo svi sačinjeni od istog materijala – umesto da bude argument da smo svi poreklom
od zajedničkog primitivnog pretka – može da bude i jednostavan dokaz da nas je sve
osmislio naučno superioran predak, kao delove jedinstvenog projekta – kako bismo mi
ljudi sa svim živim svetom živeli u čvrstom jedinstvu.
Frensis Bejkon nije se usudio da u Novoj Atlantidi ode tako daleko i prikaže
čovekovo stvaranje novog čoveka, ali on zato poziva čovečanstvo na upravljanje
evolucijom sopstvene vrste. Drugim rečima, na razvoj eugenike, discipline posvećene
rađanju optimalno zdravih potomaka, najboljih predstavnika rase, nadčoveka:
"Produžavamo život. Vraćamo, donekle, mladost. Usporavamo starenje. Lečimo
bolesti koje se smatraju neizlečivima. (...) Povećavamo snagu i aktivnost. (...) Menjamo
građu. Menjamo čovekove crte lica. Pretvaramo jednu vrstu u drugu."
86 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 U kontekstu teorije evolucije, eugenika, koja nadzire rađanje samo najboljih
primeraka ljudske vrste, predstavlja čovekovo usmeravanje i ubrzavanje inače, po
klasičnoj verziji, spontane evolucije. Darvinov učenik Ernst Hekl predložiće stoga
Hitleru istrebljenje svih "oštećenih" ljudskih jedinki – tek "jedinki", ne i ljudi – kako bi
se u životu sačuvali "najbolji" primerci ljudskog roda radi dalje reprodukcije. Licemerni
su oni intelektualci koji se priklanjaju uverenju da je čovek nastao slepim evolucionim
razvojem bez upliva bilo kakve inteligencije, a pri tom se zgražaju nad holokaustom i
svim rasnim teorijama: ukoliko, kao što i sam Ričard Dokins piše u svojim knjigama,
biološki zakoni i ceo svemir nemaju ništa sa moralom i pravdom, onda je nacističko i
eugeničko uplitanje čoveka u evolucioni proces ne bi li se evolucija ubrzala - savršeno
logično i očekivano. Ili su gasne komore i krematorijumi najprirodniji i najlogičniji
nastavak i potpora procesu "prirodnog odabiranja" i "preživljavanja najsposobnijih",
koje službena darvinistička nauka proglašava mehanizmima postanja i napretka, ili je
ljudska civilizacija šizofrena, sa neugasivim konfliktom društvenog morala i hladnih i
amoralnih prirodnih zakona, zakona za koje pri tom tvrdi da deluju i u društvu (jači
pobeđuju slabije). Hrišćansko sažaljenje i podnošenje u ovom je kontekstu potpuni
nenaučni i protivprirodni uljez.
frankenstajn-i-bozanstvo-nauke-5 Istorija eugenike, koju je nacistička Nemačka
ugradila u svoj društveni i politički projekat, nastavila se intenzivno u SAD do današnjeg
dana. Setimo se Emerihovog filma 2012.: po kom načelu su odabrani ljudi koji će
preživeti novi potop tako što će biti smešteni u naročite arke?
Veliki čovekov cilj da ovlada sopstvenom evolucijom, da postane besmrtan i
prevaziđe svako zemaljsko ograničenje, nadahnjuje i usmerava kompletan genetski
inženjering. Kontroverzni i već kultni francuski pisac Mišel Velbek zamišlja u dvama
svojim nagrađivanim romanima, Elementarnim česticama (1998) i Mogućnosti ostrva
(2005), rezultate uspeha jednog ovakvog projekta, koji je prirodan nastavak Bejkonovog
i Frankenštajnovog sna. Glavni junak Elementarnih čestica, i sam naučnik, obelodanjuje
naučnoj i široj javnosti otkriće aseksualnog razmnožavanja čoveka, ukazujući na
filozofske implikacije ovog dostignuća:
"Stvaranje prvog bića, prvog predstavnika nove inteligentne vrste koju je stvorio
sam čovek 'prema svojoj slici i nalik na sebe' [primetimo jasnu aluziju na biblijsko
stvaranje! – T.S.G.] dogodio se 27. marta 2029. (...) Kao uvod u reportažu, Hubčežak je
održao veoma kratak govor u kome je, sa svojom uobičajenom surovom iskrenošću,
rekao da čovečanstvo mora da se oseća počastvovanim što je 'prva animalna vrsta
poznatog univerzuma koja sama organizuje uslove sopstvenog zamenjivanja'."
("Epilog")
"Zamenjivanje" o kom govori Velbek jeste sledeće: aseksualno razmnožavanje
besmrtnih jedinki nove klonirane rase treba da zameni dosadašnje seksualno
razmnožavanje izumiruće "stare vrste", tj. slabog i nesrećnog čoveka rođenog od majke
i oca, sve dok ga ne nestane. Kontrast "stare" ljudske rase, običnih ljudi rođenih od žene,
i nove rase nastale naučnom manipulacijom genima, neodoljivo podseća na suprotnost
87 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Hakslijevih pripadnika "Vrlog novog sveta" odgajenih "metodom Bokanovskog" i
"divljake" koji žive u "rezervatima" prema zakonima običnih ljudi iz starog sveta. Već
u romanu Mogućnost ostrva Velbek je sumnjičav u pogledu srećne budućnosti
kloniranog Nadčoveka: njegovi junaci, koji žive vekovima posle nas, usamljene su,
otuđene i isprazne ljudske jedinke bez porodice i prijatelja, koje, po isteku roka trajanja
svoje telesne mašine, bivaju zamenjene svojim klonom kome se ugrađuje kompletna
memorija prethodnih klonova. Nijedna generacija klonova ne vidi smisao svog
postojanja. Oni ne žive u zajednici sa bračnim drugom ili decom, ni sa rodbinom, ni sa
prijateljima, nemaju roditelja ni Boga. Ne "pričešćujući" se čak ni "somom" (koja nudi
"hrišćanstvo bez suza") kao Hakslijevi junaci, oni pate od depresije i osećanja
ispraznosti.
Dakle, i Bejkon, i Meri Šeli, i Velbek, kao i mnogi drugi, govore o jednom –
čovekovoj težnji da preuzme vlast nad svojim postojanjem i svojim svetom, u kome više
neće biti slab, bolestan i smrtan, zavisan od Boga – koga poriče – i prirode – sa kojom
je odavno zaratio. U ovom nije teško prepoznati emancipaciju u odnosu na "prokletstva"
iz 1. Mojsijeve 3. poglavlja, koja podrazumevaju najavu uslova u kojima će čovek živeti
odbacivši Božiji poredak:
"zemlja da je prokleta s tebe; s mukom ćeš se hraniti od nje do svojega veka; Trnje
i korov će ti rađati, a ti ćeš jesti zelje poljsko; Sa znojem lica svojega ješćeš hleb, dokle
se ne vratiš u zemlju od koje si uzet; jer si prah, i u prah ćeš se vratiti." (1. Mojsijeva
3:17-19)
Suviše često su vernici i nevernici tumačili ove redove kao Božiju kaznu čoveku
zato što je odbacio njegov autoritet i poredak. Međutim, materijalni i duhovni svet tesno
su povezani, te je degeneracija prirode odraz duhovne degeneracije čoveka koji je do tad
bio njen najsavršeniji deo. Umesto o kazni, reč je o posledici. Odbacivši poredak sveta
koji se zasniva na međusobnoj zavisnosti i jedinstvu sa svetom i Stvoriteljem, čovek je
sada stupio u potpuno nepoznato, u svet entropije i raspadanja, gde bića više ne sarađuju
u bliskoj zajednici, već postaju neprijatelji koji se ili sukobljavaju ili udaljavaju jedni od
drugih. To najavljuje ovaj biblijski tekst iz Postanja.
Strastvena borba prometejski orijentisanog čoveka protiv prirodnog poretka, koji
ga vezuje za druga bića i čini zavisnim od njih, jedna je od osnovnih tema najvećeg
romana američke kniževnosti - Mobi Dika (1851) Hermana Melvila. Kapetan Ahav traga
za belim kitom Mobi Dikom po svim morima sveta, opsednut željom da ga uništi zato
što u tom kitu, koji mu je otkinuo nogu, Ahav vidi "masku" iza koje se kriju sile – priroda
ili Bog – koje vladaju čovekom i čine njegovo postojanje na zemlji tako "kratkim i punim
nemira" (Jov 14:1). I Ahav dakle gaji prometejsko shvatanje da su sile koje upravljaju
ovim svetom čovekov neprijatelj koji bezosećajno posmatra njegovu nesreću. Stoga
kapetan žudi da postane silan kao Prometej – Nadčovek koji neće zavisiti ni od ljudi ni
od bogova, i kome nikakvi kitovi, mora ni munje ovog sveta, kojima se suprotstavlja
celog života, neće moći da naude:
88 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 frankenstajn-i-bozanstvo-nauke-6[...] dok je Prometej [Ahav aludira na kovača
koji mu sakiva metalnu kopču za drvenu nogu] na poslu, naručiću da načini celog čoveka
po poželjnom uzorku. Najpre, pedeset stopa da je visok; onda, grudi široke kao tunel
ispod Temze; onda, noge sa korenjem, da stoje na jednom mestu [...] Evo me gde stojim
ponosan kao grčki bog, a ipak zavisim od ovog glupana [kovača, dakle "Hefesta"!!! prim. T.S.G.] da bih dobio nogu! Prokleta neka je međuzavisnost smrtnika u kojoj nema
kraja davanjima i uzimanjima." (108. poglavlje Mobi Dika, "Ahav i drvodelja")
Razumljiva je stoga, između ostalog, borba za kontrolu klime, rad na klimatskom
oružju ili kontrola semena koje se prodaje poljoprivrednicima širom sveta, itd. Sila koja
bude ovladala zakonima smene godišnjih doba, vremenskih prilika i setve i žetve mogla
bi, poput božanstva, da uslovljava države i vlade, deleći sunce i kišu kome hoće, za
razliku od biblijskog Boga koji ih daje "pravednima i nepravednima" (Jevanđelje po
Mateju 5:45).
Kako izvrsno rezimira filozof Ginter Anders, "prometejska gordost sastoji se u
tome da ništa ne duguješ nikome osim samom sebi, čak ni samog sebe".
89 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 HANGAR 18, AERODROM DENVER
Eto čitam svašta u zadnje vrijeme, gledam svakakve filmiće, zbilja me zanima sve
više što se to događa oko nas, želim istinu. A “istine” ima svuda, samo treba moći skužiti
što se prodaje pod istinu, a što doista i jest istina. To ostavljam svakome posebno da
odluči. To je nekako najviše fer. Jer svatko od nas zna što će mu privući pažnju i odlučuje
što će od toga zbilja i ostati u našim glavama kao nešto što doista jest, za čime ćemo se
povoditi.
Pa je tako jedna “istina” koja je meni zapela za mozak Hangar 18. Za vas koji
niste čuli ništa o tome evo objašnjenja. To je jedna navodno vrlo zanimljiva zgrada u
SAD-u, Ohio, u Zračnoj Bazi Wright-Patterson (WPAFB). Ona čuva – tako kažu –
dokaze o padu letjelice 1947.g. u Roswellu, Novi Meksiko. Postoje priče, a postoje čak
i dokazi da je ispod zgrade napravljen podzemni trezor, dugački hodnici koji vode u
prostorije gdje se nalazi svašta.
Pod tim “svašta” smatraju se ostaci letjelice koja se srušila u Roswellu 1947., tijela
vanzemaljaca koji su pronađeni na mjestu pada, a možda i ostaci nekih drugih letjelica
koji su tijekom godina pronađeni diljem zemlje. Navodi se da svemirski brod koji je
pronađen 1947. nije bio jedini koji je pao, te je 1949. pronađen još jedan, sa dva putnika
– vanzemaljska tijela. Pronašli su ga rančeri jednoga dana, te su obavijestili vlasti. Ovoga
puta vojska nije ponovila pogreške kao kod prvog pada, nisu se obavijestili novinari i
cijela stvar je vrlo uspješno zataškana.
Većina nas nije imala pojma da je postojao još jedan. Ali isto tako ni taj nije bio
jedini. Postoje dokumenti o nizu palih letjelica tokom godina, a američka vlada vrlo je
uspješno skrivala takva saznanja, te koristila prikupljene materijale za ispitivanje i razvoj
novih tehnologija. Tako da sve što vidimo na nebu a nije nam poznato nisu NLO-i, vojsci
SAD-a odgovara da ljudi upravo to misle, kako su vidjeli NLO. Tako mogu uspješno
sakriti razvoj novih letjelica i špijunirati ostatak svijeta.
No ovime nisam rekla da NLO-i ne postoje i da je sve zemaljskog podrijetla jer ja
osobno sam zagovornik NLO-a i njihovog postojanja -samo da se razumijemo. Ali sve
što leti nije NLO.
Da ne filozofiram previše, Hangar 18 postao je poznat po tajnama i ograničenom
pristupu. Još jedan u nizu. Slučaj Roswell iz 1947. čuva tajnu o 5 preminulih tijela
vanzemaljaca i jednog živog vanzemaljca. To biće kojeg su navodno zvali EBE1
(“Extraterrestrial Biological Entity”), opisuje se, zajedno sa ostalima, kao maleno
građom, neproporcionalno velike glave, velikih očiju, sitnih usta i nosa, dugačkih prstiju
i tankog tijela, kože sivkaste boje. Organi su im bili drugačiji od ljudskih, te im krv nije
bila crvena.
Navodno je živio još nekoliko godina. U tom periodu dopustio je da se na njemu
izvode razni pokusi, naučio je ljude mnogim stvarima, pokazao kako funkcioniraju neke
stvari iz letjelica kao npr komunikacijski uređaji, objasnio od kuda dolazi… iz sazvježđa
90 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Zeta Reticuli, 38.42 svjetlosnih godina od Zemlje. Planet sa kojeg je dolazio EBE1 je
bio unutar tog zvjezdanog sustava.
Ali sad sam već daleko otišla u opisivanju nečeg za što bi mnogi mogli reći da je
samo bujna mašta. Taj dio prepuštam vama da otkrijete ukoliko vas zainteresira ovo gore
navedeno.
Projekt “Blue Book” je bio jedan u nizu takvih projekata Vlade SAD-a kojima
je zadatak bio otkrivanje jesu li NLO-i prijetnja nacionalnoj sigurnosti i analiziranje
podataka povezanih sa NLO-ima.
Na tisuće podataka o nepoznatim letećim objektima je prikupljeno, analizirano i
kategorizirano. Pa eto, i nakon toliko godina još uvijek ne znamo cijelu priču koja prati
našu povijest, a vjerojatno nikada niti nećemo znati sve što se ima reći.
Još jedna “istina” koja mi je vrlo zanimljiva je priča o zračnoj luci u Denveru.
Čudna je priča oko njegove gradnje, gdje za razliku od uobičajenog postupka da jedan
graditelj gradi cijeli objekt, zapošljavajući različite izvođače radova ovisno o stupnju
izgrađenosti kako projekt napreduje (građevina, struja…), ovdje se primjenjivala tehnika
različitih graditelja koji su bili zaduženi za neki određeni dio i nakon toga se zapošljavao
drugi graditelj za drugi dio posla itd…
Nije li to čudno? Kao da se želi sakriti prava svrha objekta, sačuvati neka tajna.
Pet velikih zgrada je izgrađeno, “neispravno”, zatim su zakopane i na njima je izgrađena
sadašnja zračna luka. Na neispravnim tj netočno napravljenim zgradama. Na njima. Nisu
srušene. Jesam li dovoljno naglasila NA NJIMA?
Cijela konstrukcija kada se gleda iz zraka liči na svastiku. No svastika ne znači
nužno nešto loše. Kroz tisuće godina ona se koristila u raznim narodima kao simbol
života, sreće. A onda je preuzeta od strane nacista i dalje priču svi dobro znamo. Bivši
dužnosnik vlade SAD-a Phil Schneider tvrdi da je ispod zračne luke sklop podzemnih
baza, te da je izmjereno visoko elektro-magnetsko zračenje koje je i sam osjetio u
podzemnim tunelima.
Zbog toga postoje razna nagađanja čemu ta postrojenja uopće služe. Neki smatraju
da će to biti Arka u razdoblju Zemljinih promjena, kataklizmičkih planetarnih događanja
koja slijede, neki smatraju da je to tajna vojna baza, a neki misle da bi to mogao biti
koncentracioni logor.
Oko 15-ak aviona koji su poletjeli sa zračne luke u Denveru je imalo problema
sa popucanim vjetrobranskim staklima. Bili su različitih marki i modela. Pretpostavlja
se zbog vrlo visokih i vrlo niskih frekvencija koje se emitiraju iz blizine zračne luke.
Na ulazu u zračnu luku na podu je ploča u koju je ugraviran masonski znak
kvadrata i kompas, a ispod piše “New World Airport Commission”. Privlači pažnju zbog
sličnosti sa Novim Svjetkim Poretkom. Postoje razna obilježja u podovima aerodroma,
jedna od njih je “DZIT DIT GAII”, ugravirano. Prevedeno je kao izraz od Navajo
Indijanaca što znači “The mountain that is white” (Planina koja je bijela). Druga pisanja
urezana u pod kažu samo “Mt Blanca” – Bijela planina koja se nalazi u Coloradu. Bijela
91 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 planina može značiti i Mt Blanc u Francuskoj gdje su Vitezovi Templari potpisali svoju
povelju – Vitezovi Templari su red Masona.
A na zidovima se nalaze razni murali, pomalo bizarni i zastrašujući. Prikazuju
scene genocida, smrti , uništenja, Nacista sa gas-maskama, mačete na kojem stoji
golubica mira, djeca i žene u ljesovima, oružje koje djeca predaju njemačkom dječaku
koji ih pretvara u oruđe, i na kraju djecu koja slijede novog Mesiju… U svakom slučaju
prikazi koji nikako ne spadaju u prostore zračne luke.
Preporučam da pogledate filmiće na Youtube na tu temu, vrlo je zanimljivo.
David Icke. Jeste li čuli za njega? Ukoliko vas zanima ovakva tematika
pretpostavljam da jeste. To je gospodin koji je nekada bio vrlo popularan sportski
komentator, a sada je poznat po svom neobičnom stavu i pogledu na život. Neobičnom,
ukoliko smatramo da je obično i normalno ovo što svakodnevno živimo.
Pratila sam njegov rad, pročitala nekoliko knjiga, i ono što on želi reći je da nam
se sprema Novi Svjetski Poredak, da se trebamo probuditi i pobuniti protiv tog poretka
i ljudi koji ga nameću, pokušava raskrinkati te ljude, te daje neke vrlo zanimljive teorije
o životu i onome što nas okružuje. Spominju se gmazovi, i da, zvuči smiješno ovako na
prvu ruku, ali dosta stvari koje čovjek kaže zbilja ima smisla. Ali opet napominjem,
svatko ima pravo na svoje mišljenje, pa slobodno istražite malo i Davida Ickea, nećete
ostati razočarani.
E, sad sam svašta natrpala u jedan post, ali postoji toliko zanimljivih tema, toliko
fascinantnih priča, teorija o kojima bih mogla danima raspravljati i još nebi pročešljala
niti polovinu svega što postoji. Pomalo frustrira to što znaš da nikada nećeš saznati cijelu
istinu o tome što se zbilja dešava u svijetu, i spoznaja da neka mala šačica ljudi tamo
negdje u Americi drži konce cijele igre u rukama i daju si za pravo skrivati to od nas i
iskorištavati informacije u svoju korist.
I neka postoje teorije zavjere! Pa makar bile i samo teorije (iako smatram da ih
većina spada pod činjenice). Jer dok god netko postavlja pitanja znači da nismo totalno
klinički mrtvi, da se tako izrazim, zombi u automatskom tijelu, nego još uvijek netko
razmišlja svojom glavom. Zato dragi moji, samo postavljajte pitanja!
DEVETORICA
Web stranica New Dawn je objavila tekst koji vam prenosimo i cijelosti. 1970.
kada samo po prvi puta postali fascinirani fenomenom NLO-a, podijelila su se i
stanovišta među istraživačima i to u dva pravca:
Na „Hipotezu Vanzemaljaca“ (HV) – NLO-i su letjelice s drugih svjetova i na
„Magonijsku hipotezu“ – koja je nastala po uzoru na knjigu inteligentnog istražitelja
NLO-a Jacquesa Valleea: “Passport to Magonia” - „Putovnica za Magoniju.“ ProMagonijanci vjeruju da je nešto na Zemlji povezano s vanzemaljcima, rasa ili
„obmanjivači“ koji se s vremena na vrijeme pojavljuju na Zemlji kao navodni anđeli,
vizije djevica, demona, vila i vilenjaka – i sada konačno kao vanzemaljci koji putuju
svemirom! Izgleda da su danas tek osvježili i modernizirali svoj imidž.
92 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Ova teorija otkriva bliske paralele između pojavljivanja vanzemaljaca i iskustava
s neljudskim entitetima koji pune priče i legende iz folklora. No teorija jasno objašnjava
kako su takve pojave često apsurdne i naoko potpuno nesuvisle – kao „velika
čudnovatost“ – koja u potpunosti osporava simplificirane zaključke teorija koje se drže
navoda da su NLO-i tek letjelice s visoko razvijenom tehnologijom s kojima upravljaju
„obični“ biološki entiteti. Ova Monty Pythonovska vodviljska kvaliteta, nagnala je
istraživača Johna A. Keela da razvije hipotezu o ultra-vanzemaljcima – posjetiteljima iz
svemira koji dolaze iz drugog realiteta iz drugog nivoa postojanja – koju je objasnio u
glavnim crtama 1973. u knjizi klasiku o NLO-ima: „Operation Trojan Horse“ to jest
„Operacija Trojanski konj.“
No na žalost, 1980. ovo je stanovišne neopravdano istisnuto od strane HV-a – na
žalost, jer je u mnogo čemu Keelova hipoteza potpunije objašnjava fenomen. HV čak i
paranormalnu komponentu vanzemaljskog kontakta, koja je očigledno mentalna
manipulacija s otetim osobama, gleda s distance. HV također često dovodi u pitanje
direktni fizički kontakt navodnih vanzemaljskih entiteta.
HV je postala dominantna teorija jer Magonijanski pristup direktno i jako izaziva
naše opće prihvaćene konsenzuse o realitetima dok jednostavan koncept o svemirskim
brodovima koji dolaze s drugih planeta prolazi ispod naših radara i ne podiže preveliku
prašinu. Također, visokoprofilirani slučajevi kao što su Roswell, Područje ili Area 51i
Mahestic 12 su svi dobro propagirani u medijima i odlično su korišteni u filmovima kao
što je ET koji se baziraju na isključivo HV teoriji i vladinim konspiracijama kako bi
takve slučajeve zataškala – tako je ova teorija postala dominantna.
U stvari, ako dobro popratite ove slučajeve i dublje zavirite u tematiku
primijetit ćete kako su svi podatci došli od vojnih ili tajnih agencija.
Zašto CIA-i i sličnim agencijama vjerujemo što nam govore o vanzemaljcima,
dok im o drugim stvarima ne vjerujemo??
(Nevjerojatno je kako istraživači NLO-a prate i pokoravaju se nepisanom pravilu:
nikad ne vjerujte ničemu i nikomu tko dolazi iz vlade, vojnih krugova ili tajnih
organizacija – osim ako su to stvari koje su povezane s NLO-ima i ET-jima i ako to nisu
njihovi navodni zapisi o tajnim kontaktima između vlasti i vanzemaljaca. Ali onda to
znači da NLO ISTRAŽIVAČI VJERUJU SVEMU ŠTO ONI KAŽU!…)
U biti, daleko od prikrivanja postojanja NLO-a, vladine agencije su aktivno
podržavale vjerovanje u te iste NLO-e naročito u HV teoriju. Naše vlastito istraživanje
nas je uvjerilo da je „Vladino uvjeravanje u NLO-e po HV teoriji“ stvarna činjenica i da
za to postoj mnogi podaci, kao što se može vidjeti u nedavnoj knjizi Marka Pilkingtona:
„Mirage Men and Lynn’s Mammoth Book of UFOs (2001.)“ Čini se da se cijela ova
stvar s NLO-ima do kraja iskorištavala – možda se čak i izmislila na način na koji se
prezentira – da bi omogućila odgovarajuće pokriće za sve moguće malverzacije i tajne
operacije, od testiranja tajnih letjelica do eksperimenata psihološkim oružjima. No čak
su i te sve stvari tek vrh ledenog brijega mračnih i tajnovitih događanja povezanih s NLO
događanjima u zadnjih šest decenija istraživanja o istome.
93 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Kako se krenulo s devetoricom
U kasnim devedesetim godinama prošlog vijeka, istraživači su priče s NLO-ima
prepunili svakakvim paradoksima i pitanjima o kojima se tek diskutiralo, kao što se
nadugo i naširoko pisalo u knjizi: Stargate Conspiracy (1999-2000.). Ovi događaji
prezentiraju dvije moguće opcije: najveću ikada pokušanu vanzemaljsku intervenciju ili
kriminalnu manipulaciju i vjerovanje u istu. Bez obzira što se od ove dvije opcije događa
(A možda su i kombinacije obije. Op. Ur.) stvar je senzacionalna i zastrašujuća.
Andrija Puharich je svoje tajne odnio u grob zajedno s pravom istinom o njegovim
motivima i uplitanje tajnih agencija i vojne strukture u oblikovanje naše percepcije o
NLO fenomenima.
Centralna uloga u svemu tome pripada osobi koja dolazi iz redova liječnika SAD
vojske, parapsihologu Andriji Puharichu (1918-1995.) koji je eksperimentirao sa
stimuliranjem psihičkih mogućnosti koristeći hipnozu, psihodelične droge i električne
naprave. On je također bio opsjednut mogućnošću telepatske komunikacije s neljudskim entitetima.
1948., nakon što su ga otpustili iz vojne liječničke postrojbe zbog „medicinskih“
problema, Puharich je stvorio Round Table Foundation (RTF) u Maineu, kako bi pravio
isključivo privatne eksperimente s fizičarima kao što je Eileen GAret i Peter Hurkos.
Fondacija je uskoro privukla neke bogataše, uključujući i Henryja A. Wallacea, podpredsjednika u vladi Franklina D. Rosevelta, koji je financirao Puharicha kroz zakladu
Wallace. Drugi financijer je bila Ruth Forbes mlađa, pripadnica super bogate obitelji
Forbes i njen muž i sveprisutni istraživač Arthur M. Young, no tu je također bila i Alice
Bouverie, nasljednica dinastije Astor.
Iz informacija koje su u javnost izašle u devedesetim godinama prošlog vijeka,
saznali smo da je RTF bila tajno financirana od strane američke vojske. Puharich je sam
zabilježio da su ga često posjećivali visoki dužnosnici vojske, uključujući i voditelja
psihološkog istražiteljskog odjela.
S pravom se pitamo je li ovo samo bilo dio vojnih paranormalnih istraživanja koje
su obavljali civilni fizičari, s civilnom fondacijom koja je u stvari služila kao paravan?
Arthur M. Young poveznica Puharicha s tajnim vojnim parapsihološkim
istraživanjima.
Puharich je bio vatreni zagovornik vojnog korištenja parapsihologije o čemu se
izjasnio u studij koju je napravio za Pentagon krajem 1952. pod nazivom: An Evaluation
of the Possible Usefulness of Extrasensory Perception in Psychological Warfare“ to jet
Evaluacija moguće implementacije ekstrasenzorne percepcije u psihološkom ratovanju.“
Sljedeći dan je prebačen na novu poziciju….
No prije nego li je uzeo svoje nove obaveze i dužnosti, dogodio se polugodišnji
satanak u RTF-u, Puharichev tim je tada radio doktorom D.G. Vinodom koji je prenosio
kanalizirane poruke, on je 1952., otkrio za vrijeme transa:
„Mi smo devet principa i moći,“ sada ćemo ih kanalizirati. Devetorica sebe
opisuju kao zasebne entitete koji funkcioniraju kao jedno – tvrde (s tipičnim
94 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 nedostatkom skromnosti i uzvišenim prijezirom prema gramatici smrtnika): „Bog je
nitko drugi doli mi sami, devet principa boga. Ne postoji bog osim nas devetoro
zajedno.“Komunikacija se nastavila kroz šest mjeseci dok se Vinod nije vratio u Indiju.
Što dublje to mračnije
Paralelno s Vinodovom komunikacijom, od veljače 1953. do travnja 1955.,
Puharich je bio stacioniran u vojnom kemijskom centru u Edgewoody i Marylandu –
iako se često vraćao RTF-ju. Njegova prava pozicija i dužnosti su ostale nepoznate, no
Edgewood je bio vojno istraživački centar o kemijskom i psihološkom ratovanju – u isto
vrijeme je učestvovao u združenom projektu CIA-e i ozloglašenog MK-ULTRA.
Puharicheva vojna karijera daje potuno drugačije značenje na debitansko pojavljivanje
združene devetorice.
1956., ubačen je vanzemaljski element u priču. U Meksiku su se Puharich i Arthur
M. Young susreli s Charlesom i Lillian Laughead, koji su radili s mladim čovjekom za
kojeg su smatrali da je u psihičkom kontaktu s vanzemaljcima. Laugheadovi su poslali
Puharichu zapise s tim navodnim ET kontaktima u kojima ima poveznica s ranijim
kontaktima Vinoda s devetoricom, i tako je navodno postalo očigledno da isti kozmički
entiteti dolaze u kontakt s različitim ljudima.
1960. Puharich se posvetio parapsihološkim istraživanjima i razvoju patentirane
medicinske opreme. U sedamdesetim godinama prošlog vijeka Puharich se sreo s Urijem
Gellerom u Izraelu, postajući uvjeren kako su njegove mogućnosti svijanja žlica i drugi
talenti sasvim prirodni i istiniti, kada su eksperimentalno hipnotizirali mladog Gelelra
on je tvrdio kako komunicira s entitetom pod nazivom „Spectra“ koji je navodno svjesni
kompjutor koji se nalazi na udaljenom vanzemaljskom brodu. Spectra je „otkrila“ kako
su ET entiteti programirali Gellera da ima određene moći još kada je bio dijete, i da su
ga efektivno namijenili da bude novi mesija za nadolazeće svjetske promjene tvrdeći
slijedeće: „On je taj za nadolazećih narednih pedeset godina.“
Kada je Puharich postavio donekle navodeće pitanje: „Jeste li vi devet principa
koji su prije komunicirali s doktorom Vinodom?“ Spectra je očekivano odgovorila:
„Da.“ Tada je Puharich potvrdio da devetorica stoje iza NLO fenomena, kako je Kenneth
Arnold tvrdio na svom seminaru 1947.
„Neobična monotona čuda“
Sesije hipnoze i kanaliziranje Spectre su se nastavili iako su čudnovati fenomeni
nekako zaobilazili Puharicha i Gellera. To je Collin Wilson nazvao: „Konfuzijom
neobičnih monotonih čuda,“ mehaničkih glasova koji su se čuli, objekti koji se
materijaliziraju i teleportiraju (uključujući i Puharicheva psa i jednom samog Gellera).
Tu su i nekoliko viđenja NLO-a nad Tel Avivom i pustinjom na Sinaju.
Pa ipak, iako Geller potvrđuje paranormalnost, on se distancira od kanaliziranih
poruka. Iako je Puharich izgledao uvjeren da su Spectra i devetorica istiniti, Geller ih je
nazvao „civilizacijskim klaunima“ – odličan opis za Ultra-vanzemaljski scenarij
kozmičkih šaljivđija.
95 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 SRI International, Kalifornijski insitut paravan CIA-e za paranormalna
istraživanja.
Puharich je aranžirao ispitivanje Gellera u SRI Internationalu u Kalifornijskom
Institutu gdje je CIA pekla zanat sa svojim „psihičkim špijunima“ i istraživanjima s
istima – najpoznatiji od tih zanata je „remote viewing“ ili „gledanje na daljinu“ – u tom
isntitutu su se održavala ovakva i sva druga slična istraživanja. Za vrijeme našeg
istraživanja Satargate Conspiracyja, Geller nam je rekao da je Puharich radio za CIA-u
kada je posjetio Izrael kako bi ga evaluirao. Drugi suradnik Puharicha, fizičar Jack
Sarfatti, je te navode također potvrdio. Uzimajuči u obzir sve stvari iz Puharicheve
prošlosti, on bi bio njihov idealan lovac na glave.
Isto kao što smo otkrili da je prvi kontakt s devetoricom nastao čak dvadeset
godina prije nego li smo saznali da su paranormalna istraživanja podupirana i financirana
od strane vojno obavještajnih službi – koje ponovno u centar stavlja komunikaciju s
devetoricom. Perfektna simetrija – no što to u stvari znači?
Nepotrebne mesije
Unatoč naporima Puharicha da promovira Gellera kao mesiju u novoj fazi ljudske
evolucije, on se tome povinovao 1973., postajući internacionalna super zvijezda. No
devetorica su nastavila kontaktirati Puharicha kroz nove kanalizatore. Činilo se da su oni
jednostavno zaboravili kako su nekada proglasili Gellera „Jedinog za narednih pedeset
godina.“ Prvo je u nizu kanaliziranja bio mladi kuhar kojeg znamo pod sinonimom „Bob
Horne,“ kojeg je Puharich hipnotizirao, oni su kanalizirali „Korejanca“ vanzemaljca koji
je uz Puharicheve sugestije tvrdio da je on/ona emisar devetorice. Horne je gotovo
doveden do samoubojstva iskustvima s Puharichevim kanaliziranjima i hipnozom.
Phylls Schlemmer dekadama je bila kanalizator devetorice pod budnim
Puharichevim okom.
Nakon toga njega su zamijenili s Phyllis Schlemmer koja je postala oficijelni
kanalizator za devetoricu, ona je na toj poziciji ostala punih dvadeset godina. Njen
„vodič“ Tom za kojeg je ona smatrala da je bio „duh“ njenog djeda, je odjednom izjavio
kako je on vanzemaljac i dio devetorice to jest „Savjeta devetorice.“
Nakon što je Geller prekinuo suradnju s Puharichem, on je stvorio novu
istraživačku ustanovu u New Jeresyju, nazvao je „Lab Nine“ ili Laboratorij devetorice.
To je postao pokus dvije naredne serije događaja.
Prvo je uslijedila misija o obznanjivanju svijetu o savjetu devetorice, njihovom
postojanju, neposrednom povratku i masovnom slijetanju svemirskih brodova koji su
trebali uslijediti u kasnim 70-tim godinama prošlog vijeka. Nova važna figura je bio
bogati engleski baron i tragač za spiritualnim, Sir John Whitmore, nekadašnji vozač
trkaćih automobila.
U konstantnom naporu da se širim masama prenese poruka devetorice, mamili su
se i utjecajni pojedinci kojima se kroz Phyllis Schlemmer dijelila njihova „kozmička
mudrost.“ U tu shemu su se uključivali i znanstvenici zainteresirani u poveznice između
kvantne fizike i svijesti, te članovi super bogatih obitelji, političari i pisci.
96 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Najveće je iznenađenje bilo kada se Gene Rodenberry, kreator Star Treka, ubacio
u djelovanje devetorice 1974. i 1975. godine. Puharich je očigledno na takav način
pokušao što više iskoristiti svoj kultni status, pokušavajući čak nagovoriti Roddenberryja
da napiše scenarij za film o devetorici, no taj scenarij nije nikada završen. Koliko je
Roddenberry vjerovao Puharichu ostaje nepoznanica.
Star Trek: Deep Space Nine, serija posvećena devetorici glavnih likova na
udaljenoj svemirskoj stanici broj devet, na koje uvelike utječu napredni netjelesni
vanzemaljci koje lokalna rasa Bejđoranci nazivaju “proroci.”
Iako se tvrdi da je Puharich imao utjecaja na stvaranje prvog filma Star Treka i
serijala Next Generation koja je nastala deset godina kasnije te spin offa Deep Space
Nine (s centralnom ulogom devetorice članova) koja očigledno i konačno otkriva
Roddenberryjevo visoko mišljenje o devetorici, naročito u posljednjem i filmu i seriji
(nevezanom za Star Trek) Earth: Final Conflict (1997-2002.), koji je produciran nakon
njegove smrti.
Radnja Earth: Final Conflicta se događa u bliskoj budućnosti kada napredna
vanzemaljska rasa Tealoni, stignu na Zemlju tvrdeći da su došli pomoći ljudima, no neki
su ljudi sumnjičavi da su oni u stvari na planetu stigli kako bi je porobili…
Roddenberry je bestjelesna bića devetorice, pretvorio u tjelesne vanzemaljce od
krvi i mesa, a Taelonom vlada Vijeće sinoda. Iako se po radnji serije vidi kako je on bio
nesiguran u ulogu devetorice, nakon negove je smrti 1991. Phyllis Schlemmer je još
uvijek tvrdila kako je on bio pod utjecajem devetorice kada je kreirao originalnu seriju
Star Trek.
No, na Roddenberryjevo pitanje o podrijetlu devetorice, „Tom“ je napokon otkrio
njegov identitet i identitet devetorice. Okarakterizirani su kao Ra – Atum ili Atem,
vrhovni bog antičke „Velike eneade“ grupe najvažnijih bogova koje su obožavali
graditelji piramida. No jako je važno napomenuti da je Puharich nakon prvog Vinodovog
„kontakta“ počeo proučavati Enneadu.
Drugi projekt Puharicheve laboratorije je bio izrazito uznemiravajući. Puharich je
uz pomoć korištenja različitih metoda, uključujući i hipnoze eksperimentirao na grupi
djece, koju je zvao „Svemirska djeca,“ koristio ih je za remote viewing političkih i vojnih
meta kao što je Kremlj i s njima je pokušavao kanalizirati vanzemaljske entitete.
Gotovo se ništa ne zna o ovome projektu. Jedini zapis se sastoji od komentara
posjetitelja u kojima se ne govori gotovo ništa osim uznemiravajuće napomene da neka
djeca jasno izgledaju traumatizirana zbog onoga što im se tada radilo. Ovo se događalo
paralelno s CIA-inim razvojem programa remote viewinga, ovo je čini se bio jedini način
korištenja djece bez da se izazove sumnja. Nakon svega ovo je bio jako dobro smišljen
plan, roditelji su mogli svoju djecu poslati u ljetni dječji kamp ili ih poslati na ispitivanja
i „naobrazbu“ kako bi postali novi Uri Gelleri – to jest pustili ih u ruke CIA-e i vojske
koji su to vrlo lijepo prikrili.
Ira (Tom) Einhorn, Puharichev medij devetorice, optužen je za ubojstvo svoje
bivše djevojke na doživotni zatvor.
97 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 1978., Puharicheva je laboratorija misteriozno izgorjela, a Puharich je pobjegao u
Meksiko, tvrdeći kako je on bio meta… i da ga je CIA trebala smaknuti! Možda su se
bojali otkrivanja njihove veze sa Svemirskom djecom i skandala koji je uključivao
otkrivanje informacija od strane Einhorna, kojeg su na kraju ispitivali i osumnjičili za
ubojstvo bivše djevojke Holly Maddux – Mauddy za što je na koncu bio i osuđen.
Ostatci nesretne Holly Maddux pronađeni u kovčegu u Einhornovom stanu, 18
mjeseci nakon nestanka.
U vrijeme nestanka Madduy je kod sebe posjedovala papire koji su vezani za
istraživanja na Svemirskoj djeci. (Puharich se vratio u SAD tri godine kasnije – što je
jako čudno ako netko bježi od CIA-e – i nastavio je sa svojim osobnim paranormalnim
istraživanjima, iako naoko nije više bio dio priče o devetorici, umro je 1995. godine.
Holly Maddux, je ubijena samo ostaje pitanje je li u pitanju bila smicalica tajnih
službi ili djelo psihopatskog ubojice.
Dodatni pad
Vijeće devetorice je nastavilo svoju misiju kroz rad Schlemmerve/Toma i knjigu
koja je izašla 1992., pod nazivom: „The Only Planet of Choice“ – „Jedini planet izbora“
koja je postala New Age bestseller, iako više nije aktivno kanalizirala devetoricu, ova
knjiga je još uvijek promovirala njihove poruke. Uzimajući u obzir da je Schlmmerova
bila u doticaju s tim „antičkim bogovima“ od 1975., njena knjiga od 400 stranica je
očigledno ponešto selektivna.
Tada je devetorica ponovno ušla u javnost na velika vrata, tako što je Whitmore
1978. Predstavio Engleskinju Jenny O’Connor na Institutu Esalen u Kalifornijskom
centru za alternativnu scenu koja je privlačila poznata imena iz svijeta umjetnosti,
znanosti čak i plitike. Interesantno, ne samo da su kroz nju devetorica davali seminare u
Esalenu već s preko nje upravljali istim institutom od 1979. do barem 1982.
Knjiga Jeffrey J. Kirpala: „Esalen: America and Religion of No Religion.“
Jeffrey J. Kirpal opisuje u knjizi: „Esalen: America and Religion of No Religion“
(2007.) – “Esalen: Američka religija bez religije,“ opisuje kakvu je vezu osnivač instituta
Richhard Price imao s O’Connorovom.
Evo navoda: „Dick je odlučio pitati Jenny da mu devetorica pomognu donijeti
neke administrativne odluke, koje su uključivale otpuštanje i zapošljavanje ljudi.“
Jedan član osoblja instituta Eric Erickson je devetoricu nazvao: „Sjekačima ljudi.“
Ovaj period je bio iznimno važan za institut Esalen. Mnogi ljudi koji su posječivali
navodne seminare O’Connorove su postali prominentni političari u SAD-u i SSSR-u
(kroz razmjenu studenata u SSSR-u), kako je napisao Jack Saraffati:
Ostaje činjenica da je gomila očiglednih New Age pobornika iz krugova
Kalifornije koji su se zabavljali NLO-ima i parapsihološkim fenomenima, uključujući i
mene, uspjeli dosegnuti najveće pozicije američke vlade ili vrha društvene ljestvice kao
i one u SSSR-u, akoji danas vode fondaciju Gorbachev.
Al Gore ljubitelj devetorice, pod-predsjednik u vladi Billa Clintona, zagovornik
globalnog zatopljenja, dobitnik Nobelove nagrade.
98 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Kroz rad O’Connorove je devetorica došla do Washingtona, uključujući i krugove
u kojima se nalazio Al Gore koji bez srama govori o svojim paranormalnim interesima.
Ne zna se koliko je utjecaja devetorica napravila na vladajući vrh, no neki od
zagovornika su daleko dogurali, kao na promjer senator Claiborne Pell – koji je bio jako
zainteresiran u širenje riječi i djela devetorice. Jeziva je pomisao da je Gore mogao
postati predsjednik – i tko ili što je mogao utjecati na njega!?
Detaljna analiza „šaljivdžija“
Devetorica predstavljaju naj-koncentriraniji pokušaj da se proizvede i proda
uvjerenje bazirano na vanzemaljskom kontaktu. Ovaj pokušaj se tvorio dekadama, u
njega spada nagovaranje prominentnih političara i društvenih lidera o „njihovoj istini“ i
navodnom povratku vanzemaljaca na planetu, uz pokušaje da postanu globalno poznati
kroz knjige i filmove. Kampanja je bila izrazito uspješna u New Age subkulturi, koja je
bez pogovora i u potpunosti bazirana na idejama devetorice.
Komunikacija s devetoricom pokazuju sve klasične nedostatke, greške, laži
malverzacije koje se povezuju s navodnim kontaktom s vanzemaljcima. Možemo reći da
je njihova komunikacija definitivno vanzemaljske prirode ali je obgrljena s potpuno
tradicionalnom paranormalnim elementima.
A iza toga se nalaze mračne vladine agencije i njihov utjecaj!
Činjenice povezane s devetoricom ocrtavaju dva različita scenarija:
Vrhovni staro-egipatski bog: Ra, Amun Ra, Amon, Amun, glavni bog “Velike
Eneade” s kojom se uspoređivala Puharicheva devetorica.
Prvi – kojeg preferiraju pobornici devetorice – je da su devetorica izvorni napredni
vanzemaljci koji su stvorili ljudsku vrstu i vodili njen razvoj, i koju su bili obožavani
kao bogovi u starom Egiptu. Po njihovom mišljenju, sada kada su ljudi dostigli kriznu
točku zahvaljujući svojim vlastitim pogreškama oni će se vratiti (Trebali su se vratiti
prije 30 godina kako su najavljivali ali se nisu pojavili. Op Ur.) da bi nas spasili iz
problema koje smo sami napravili (no ovaj je dio dosta kontradiktoran i pun proturječnih
kanaliziranih poruka) kako bi lansirali ljude na novi evolucijski nivo.
Postoje vrlo valjani razlozi koji osporavaju ovaj scenarij. Analiza izjava
devetorice otkriva previše unutrašnjih nedosljednosti uz smiješne i lakrdijske povijesne
i znanstvene greške.
Što je s drugim scenarijem?
Uzimajući u obzir Puharichevu mračnu prošlost i veze, ne bi li cijela stvar mogla
biti eksperiment za kreaciju manipulacije kanaliziranih kontakata? Sasvim je jasno, čak
i uz pomoć navoda samog Puharicha, da je on vodio kanaliziranja, često postavljajući
pitanja koja navode hipnotizirane kanalizatore. Također postoje dokazi da je koristio
kemijske spojeve i elektroničke naprave.
Je li to bio i eksperiment s kojim se željeli vidjeti kako se treba inducirati
očigledna komunikacija s vanzemaljcima, te kako se s njom može manipulirati i kako se
može iskoristiti? Ako je to slučaj, što da uradimo s činjenicom da se od tog eksperimenta
krajem sedamdesetih godina prošlog vijeka pokušala stvoriti nova religija fokusirana na
99 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 devetoricu? Kao i svaki kult, moć bi ležala u rukama „svećenika“ koje je vodio Puharich
i njegove legije.
Knjiga Stuarta Harolda: „Prelude to the Landing on Planet Earth“ (1977.) –
Preludij na slijetanje na planetu Zemlju.“
No čak ni taj scenarij ne drži vodu u potpunosti. Jer je sasvim očigledno da se tu
zaista događalo nešto izvorno paranormalno.
Britanski pisac Stuart Holroyd, je na primjer, bio uvjeren da napiše knjigu o
devetorici – „Prelude to the Landing on Planet Earth“ (1977.) – Preludij na slijetanje na
planetu Zemlju“ – nakon što je preživio poltergeist aktivnost u svojoj kući. Ovo bi se
teško moglo objasniti kao manipulacija i aktivnost CIA-e – osim ako CIA nije u stanju
inducirati paranormalna iskustva. I naravno, komunikacija s devetoricom se nastavila
čak i nakon što Puharich više nije bio u nju umiješan i to kroz nekoliko različitih osoba.
Carla Ruckert: “Ra materijal.”
U to su uključene osobe kao što je J. Hurtak, Puharichev pobočnik i desna ruka u
Lab Nine ili Laboratoriju devetorice i Carla Rueckert (Koja je kanalizirala Ra- Zakon
jednog – opet Egipatkso ime boga. Op. Ur.) još jedna paranormalna istraživačica koja je
surađivala s njim. Hurtak je napisao knjigu: „The Keys of Enoch“ (1977.) – „Ključevi
Enocha,“ a Ruckertova je kao što smo već napomenuli napisala „The Ra material“ – „Ra
materijal“ (1984.), obije knjige su postale bestselleri u New Age svijetu.
Puharich je napisao slijedeće: „Ne sumnjam da bestjelesni entiteti postoje isto kao
što ne sumnjam da postoje tjelesni entiteti s viših nivoa.“ No ako je netko postao
„kahuna“ to jest osoba inicirana u Havajski šamanizam, kao što je to trebao biti Puharich,
onda bi takva osoba trebala znati da se treba čuvati i nikada ne spuštati gard od lažljivih
i varljivih „duhova“ – koje je Colin Wilson lijepo opisao (u uvodu svoje knjige Prelude
to the Landing on Planet Earth) kao: „Lažove i smutljivce tako dobro poznate iz
spiritualnog svijeta.“ (O njima je govorio i T. C. Lethbridge. Op. Ur.)
Možda je Puharich zaista upravljao događajima, eksperimentirajući podjednako s
ljudima koji su kanalizirali kao i s devetoricom – pokušavajući otkriti kukolj u žitu (Ili
se fokusirati isključivo na kukolj, jer navođenjem i manipulacijom nije mogao doći do
„žita“ zasigurno. Op. Ur.) među bestjelesnim entitetima. Ili možda još zastrašujuća
pomisao da su mislili kako s takvim entitetima mogu manipulirati i kako ih mogu
kontrolirati. Na koncu postavljamo pitanje, zbog čega bi u nešto takvo bile uključene
vojne, obavještajne i tajne agencije? Jesu li oni pokušali uspostaviti kontakt s takvim
bićima?
„Jako puno muke“
Kao što sve više i više dokaza sugerira, CIA i vojni kompleks ne pokušavaju
smanjiti vjerovanja u kontakt s vanzemaljcima već u stvari pokušavaju povećati to
uvjerenje. Zašto bi oni nešto tako radili? Ovo stajalište većina zagovornika vladine
hipoteze o vanzemaljcima smatraju kako je načinjena kao bi služile kao paravan tajnim
službama, vojsci i vladi (SAD-a) za prikrivanje njihovih aktivnosti i operacija. Također
100 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 smatraju kako je važno da ljudi vjeruju u to što im isti podastiru pred nos. Drugim
riječima ako CIA želi da mi vjerujemo u takve NLO-e onda takvi NLO-i ne postoje.
Lyn Picknett i Clive Prince zaključuju:
No po našem mišljenju postoji još jedan čak i više uznemiravajući razlog: oni
žele da mi mislimo da su NLO-i tek vanzemaljske mašine načinjene od metalnih
dijelova, šarafa i matica te da su vanzemaljci sastavljeni od krvi i mesa nalik našemu, a
sve to samo zato da bi našu pažnju odmaknuli od realnosti i činjenice kako stvarni
vanzemaljci koegzistiraju na Zemlji i kako su za nas nevidljivi i najvažnije od svega
kako su oni uzrok svih slučajeva „velike čudnovatosti.“
Jacques Vallee, fenomenalni istraživač NLO fenomena i paranormalnih pojava.
Jacques Vallee, jedan od prvih istraživača tajnih manipulacija NLO scenarija
vladinih oficijelnih agencija, je zaključio: „Netko se jako muči kako bi uvjerio svijet da
nam prijete bića „iz svemira.“ Ali kako se ovo uklapa u Magonijsku hipotezu?
“Fastwalker,” knjiga Jacquesa Valleea, novela ili istina od koje ne možemo
pobjeći?
Vallee je prezentirao svoje najeksplicitnije objašnjenje „cijele slike“ u noveli iz
1996. pod nazivom: „Fastwalker“ (koju ne napisao s Tracy Tormeom): grupa moćnih
ljudskih zavjerenika zna da je NLO fenomen kreiran od strane entiteta iz paralelnog
svijeta, ali za cilj imaju uvjeravanje ljudskih vođa i populacije svijeta u „postojanje
običnih vanzemaljaca,“ a sebe postavljaju na poziciju posrednika između dvaju svjetova.
To je u biti naš pogled na slučaj savjeta devetorice: oni na sebi imaju tako
očigledan znak ultra-vanzemljaca (entiteta iz paralelnih svjetova) – klauna, falsifikatora,
smutljivaca i kozmičkih šaljivđija – ali ima i znakova nazočnosti opasnih ljudskih
organizacija koje vrebaju u pozadini zbivanja. Oni zbijaju šale na račun svih koji prate
zbivanja oko ultra-vanzemaljaca, pa ipak se manifestiraju kako god im odgovara i kako
god odgovara ljudskim saveznicima. Povijest nam pokazuje da to čak više nije ni
smiješno.
ŠTO CRKVA KAŽE O IZVANZEMALJCIMA?
Zanima me kakav je stav naše vjere prema izvanzemaljcima? Spominju li se igdje
u Bibliji i je li grijeh vjerovati da postoje?
Vaš čitatelj
Vjerujemo da je Vaše pitanje potaknuto - premda ne mora biti - ne tako davno
objavljenim razgovorom na internetskoj stranici http://www.beliefnet.com s isusovcem
Guyom Consolmagnom, astronomom koji radi u Vatikanskoj zvjezdarnici (Specola
vaticana) u Castel Gandolfu te u Tucsonu, u Arizoni. Razgovor naslovljen »Biste li
krstili izvanzemaljca« zapravo je izvadak iz knjige »Brother Astronomer: Adventures of
a Vatican Scientist« (Brat astronom: Pustolovine vatikanskog znanstvenika). U tom je
razgovoru, prema našem sudu, ključno to što o. Consolmagno ističe da Crkva, ako bi se
bilo gdje u svemiru otkrio život, s time ne bi imala nikakvih problema.
Govoriti o izvanzemaljskim oblicima života jedno je od onih pitanja koja novinari
najčešće postavljaju astronomima koji su i teolozi, a o. Consolmagno ističe da je »The
101 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Weekly World News« jednom čak stavio i naslov: »Misionari za Mars! Vatikan vježba
astrosvećenike za širenje evanđelja izvanzemaljcima«. No, Vatikanska zvjezdarnica sa
svoja dva sjedišta, u Castel Gandolfu i Tucsonu, to jamačno ne radi. Svakome bi čovjeku
trebalo biti jasno da astronomi svojim promatranjem zvijezda ne odgovaraju, niti mogu
odgovoriti na filozofska i teološka pitanja. Astronomi svojim teleskopima ne
odgovaraju, dakle, na pitanje »što bi Crkva rekla kada bi se otkrilo da postoje
izvanzemaljci?«, već se bave proučavanjem već otkrivenih i otkrivanjem novih nebeskih
tijela te njihovim gibanjem i odnosom. Neki mislioci ipak smatraju da bi otkrivanje živih
bića u svemiru iz temelja promijenilo i razmišljanje ljudi o sebi i o svojoj vrsti. No, kada
bi se izvan planeta Zemlje i pronašle neke nove bakterije, pa čak i izvanzemaljci, vjeri
to ne bi predstavljalo nikakav problem. U knjizi »Life of Other Worlds« (Život drugih
svjetova) iz 1998. Stephen Dick primjećuje da većina ateista smatra kako bi otkriće
izvanzemaljskoga života bilo - smrt za vjeru. No, većina vjernika na to ne gleda tako, a
neki od najpoznatijih znanstvenika koji se trenutno bave proučavanjem pitanja života na
Marsu - praktični su vjernici i taj ih »problem« uopće ne brine.
Naime, Biblija i crkvena predaja jasno uče da je Bog stvorio cijeli svemir. I ne
postoji ništa što neko mjesto čini posebnijim od drugoga. Ljudi vjere davno prije
znanosti razmišljali su o »drugim svjetovima«, ističe Consolmagno. Kada bi se otkrili
izvanzemaljci, pitanje koje bi se javilo povezano je s Isusovim utjelovljenjem: Hoće li
izvanzemaljci trebati neku svoju »inačicu« Isusa, Bogočovjeka? Treba li spasiti i
izvanzemaljce? Ovisi o tome jesu li i oni subjekti istočnoga grijeha ili nisu. Teologija
istočnoga grijeha, sežući u same početke ljudske vrste, ne govori apsolutno ništa o
drugim bićima. »Kada bi se otkrila druga živa bića, onda bi i teologija proširila svoje
razmišljanje«, navodi Consolmagno, dodajući da bi se tada »trebalo proučiti i problem
zla i odgovoriti na pitanje koju ulogu kršćansko spasenje ima u izvanzemaljskom
svijetu«. Kao teolog, pojašnjava da himan sv. Pavla u Poslanicama Kološanima i
Efežanima (1. poglavlje) jasno ističe da se Kristovo uskrsnuće odnosi na sve stvoreno:
»Jer svidjelo se Bogu u njemu nastaniti svu Puninu i po njemu - uspostavivši mir krvlju
križa njegova - izmiriti sa sobom sve, bilo na zemlji, bilo na nebesima«; »da se provede
punina vremenâ: uglaviti u Kristu sve - na nebesima i na zemlji«. I to je konačno
spasenje, pa i za svemir. Drugi biblijski citat koji navodi nalazi se u proslovu Ivanova
evanđelja koji govori da je Riječ (Isus, Druga božanska osoba, Bogočovjek) bila prisutna
od početka, a izvanzemaljci - kada bi postojali - jednu jedinu objavu Božju mogli su ali
i nisu morali doživjeti na isti način kao Zemlja.
»No, nemamo podataka o drugim civilizacijama koje nisu ljudske. Možda čak ne
postoje; ili ih ima jako puno. U trinaestom stoljeću herezom se smatralo reći kako 'Bog
nije mogao stvoriti druge svjetove'«, upozorava o. Consolmagno, te potiče na daljnje
razmišljanje. Tako kaže da bi izvanzemaljci mogli imati i drukčije iskustvo Isusova
utjelovljenja, a da je tome tako »ne treba poći na Mars«. Dovoljno se, na ovom planetu,
osvrnuti oko sebe: Ne možemo li i mi, katolici u Europi, od drugih kultura naučiti puno
toga novoga i vidjeti da na drukčiji način doživljavaju vjeru? Neizbježno, svaka
102 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 interakcija s nama ne baš bliskim kulturama završava u nekoj vrsti evangelizacije. Tako
bi bilo i u eventualnom susretu s izvanzemaljcima: svaki od njih mijenjao bi se u dodiru
s nama, kao što bi se svaki čovjek mijenjao u dodiru s njima. Oni bi nama htjeli reći što
znaju i što su naučili, mi bismo to htjeli prenijeti njima. Jedni bi druge htjeli slušati,
saznati što znaju. To već danas, po cijelome svijetu, čine katolički misionari: stupaju u
kontakt s drugim kulturama, podučavaju, evangeliziraju, ali i »istražuju« i - uče od
drugih kultura. Pokazuju ljudima drugih kultura da su svi ljudi jednaki, da Bog sve
jednako voli i sve jednako želi spasiti. Da u njegovu planu spasenja ima mjesta za
svakoga, za svako stvorenje, za sve stvoreno. Bilo na zemlji, bilo na nebesima. Ako
negdje u svemiru postoje naši rođaci, živa bića koja je stvorio Bog, onda su nam u
bitnome vrlo slična i teško da izgledaju kao »mali zeleni« - tuđinci. Jer, u Bogu, nisu
tuđinci nego - braća koju je Bog u svojoj neizmjernoj ljubavi mogao stvoriti i otkupiti.
103 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 TAJNA KOZMIČKE SPIRALE - David Hulse
Zaboravljene u Vremenu: Drevne Solfeggio Frekvencije
'Što su Drevne Solfeggio Frekvencije?
Te su se izvorne frekvencije zvuka očigledno koristile u Drevnim Gregorijanskim
Koralima, od kojih je najpoznatija veličanstvena himna svetom Ivanu Krstitelju, uz
mnoge druge za koje crkvene vlasti kažu da su izgubljene prije mnogo stoljeća. Za
napjeve i njihove posebne tonove, vjerovalo se da mogu donijeti izvanredne duhovne
blagoslove kada se pjevaju u jednoglasju tijekom svetih Misa. Ove snažne frekvencije
ponovno je otkrio dr. Joseph Puleo kao što je opisano u knjizi dr. Leonarda Horowitza
'Iscjeliteljski Kodovi Za Biološku Apokalipsu'. Odajem počast ovoj gospodi za ulogu
koju su odigrali kako bi pomogli da se te izgubljene frekvencije vrate natrag
čovječanstvu.
Šest Solfeggio Frekvencija uključuju:
UT – 396 Hz – Oslobađanje Krivnje i Straha
RE – 417 Hz – Razrješavanje Situacija i Stvaranje Promjene
MI – 528 Hz – Transformacija i Čuda (Popravak DNK)
FA – 639 Hz – Povezivanje/Odnosi
SOL – 741 Hz – Buđenje Intuicije
LA – 852 Hz – Povratak Duhovnom Redu
Primjerice, treća nota, frekvencija 528, odgovara noti MI na ljestvici i potječe od
fraze 'MI-ra gestorum' što na latinskom znači 'čudo'. Zadivljujuće, ovo je istovjetna
frekvencija koju genetski biokemičari koriste kako bi popravili strganu DNK – genetski
nacrt na kojem se temelji život!
Malo Povijesti
Na početku stoljeća, svjesnost o DNK ušla je u kolektivnu svijest svijeta. Mi smo
se utjelovili u ovo ljudsko iskustvo kao božanska bića sa nacrtom, skupom uputa. Znamo
da je samo vrlo mali postotak (3%) tih uputa odgovoran za stvaranje naše fiziologije.
Carl Sagan piše da je većina naše genetske informacije (oko 97%) neiskorištena
DNK. On to naziva 'genetsko smeće'. Je li moguće da većina onoga što mi jesmo još
uvijek leži neaktivno kao naš ljudski potencijal?
U staroj paradigmi religije, 'potencijal' je ostao tajna ljudskom umu, stoga smo
iskovali mističan termin zvan 'DUH'. 'Duh' je bilo nešto odvojeno od onoga što smo mi
bili, nešto što nismo imali i nešto što se moglo doseći jedino preko sistema većine
religija.
Stara paradigma i njezina premisa tvrdi da smo mi započeli (život) kao biologija
u maternicama naših majki. Telliard de Chardin nam kaže da mi nismo ljudsko biće koje
pokušava doseći duhovno iskustvo, nego, bolje, da smo duhovna bića koja imaju ljudsko
iskustvo. Ovaj pomak u razumijevanju uzrokuje golemu razliku u načinu na koji
104 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 doživljavamo sebe u ovom tro/četverodimenzionalnom prostorno-vremenskom
kontinuumu.
Kao student 'Tečaja Čuda' kasnih 80-ih, susreo sam se sa dihotomijom u ideji da
mi nismo tijelo. Tu tvrdnju nikada nisam u potpunosti razumio sve dok nisam pročitao
citat Alberta Einsteina u kojem kaže: 'Što se materije tiče, svi smo bili u krivu. Ono što
smo nazvali materijom je energija, čija je vibracija toliko snižena da je postala
zamjetljiva našim osjetilima. Materija ne postoji.' Vjerujem da je ono na što se ovdje
doista misli to da na najdubljoj razini mi nismo odvojeni, kao tijelo, kao duh, kao duša
– mi smo jednostavno energetska bića. To je razina svijesti koja nam je otvorena i iz
koje izranja nova paradigma u svrhu iscjeljenja svekolikog odvajanja. Popularni izraz,
'Božansko je u meni' – čini 'mene' odvojenim od Božanskog. Predložio bih pomak u
izreci ka: 'Božansko, KAO ja', kako bi se uklonilo odvajanje.
Dok se odmičemo od genetike i kocepata kao što su Duša, 'Srodne Duše' i 'Posao
Duše', krećemo se iza fizičkih dijagnoza, u sasvim novo polje kvantne fizike. U tom
novom polju, gdje se svijest doživljava kao ujedinjeno polje gdje je 'sve' također i sve
ono drugo (T.O.E. Theory – The Theory of Everything) – nema ograničenja. Ne postoji
'ovo' ili 'ono'; ne postoji 'ti' ili 'ja'. Postoji samo čisto polje svjesnosti – svijesti. Ja sam
riješio dihotomiju o 'mi nismo tijelo' promijenivši svoju percepciju genetike u energetiku
– shvaćajući da nije bilo zamišljeno da mi zanemarujemo svoju fiziologiju, nego da
spoznamo tijelo kao energiju, koja vibrira na vrlo zgusnutoj frekvenciji.
Popravljanje DNK
Prvi sam se puta susreo sa DNK 1998 godine kada sam prolazio kroz prijelazno
razdoblje, tijekom kojeg sam osjećao da je došao kraj svemu u što sam vjerovao. Dobio
sam kazetu jednog gospodina koji je govorio naglaskom, (koji je, mislio sam u tom
trenutku, bio prilično dosadan), i nisam razumio o čemu je govorio. Onda je, odjednom,
baš kada sam se spremao ugasiti radio, rekao: 'Kvantna fizika je otkrila da ne postoji
prazan prostor u ljudskoj stanici, nego da je to plodonosno, elekro-magnetsko polje
mogućnosti i potencijala.' To je bilo sve što je rekao!
Ali bez obzira na to koja je frekvencija bila sadržana u tim riječima,
ODJEKIVALA je u JEZGRI mog BIĆA – i imao sam SPOZNAJU u sebi da je NIŠTA
u koje sam mislio da gledam, zapravo bilo SVE. Kao i u Zenu, i ideji postajanja 'prazan
poput zdjele'. Istočnjačke religije (uključujući Bibliju) o tome govore kao o PRAZNINI
– Ničemu što je SVE – Utrobi Stvaranja. Znao sam da doživljavam ponovno rođenje!
Osoba na toj kazeti bio je dr. Deepak Chopra.
Nikada prije 1988. nisam čuo za Deepaka Chopru, jer se baš u to vrijeme počeo
pojavljivati na sceni. Odajem mu počast za vrlo važan prijelaz u mom životu, samo zbog
izjave koju je dao na toj kazeti. Danas, kada se osvrnem, nazvao bih svoju reakciju na tu
izjavu 'iskustvom stanične memorije'. Znamo da su informacije pohranjene unutar
stanica našeg tijela, i kada naiđe prava rezonanca i oslobodi tu informaciju ona postaje
naslijeđena informacija, odnosno naslijeđeno ZNANJE – koje dolazi iz istinskog
105 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Sebstva. To je razlog zbog kojeg mnogi od nas skaču s jednog na drugi podražaj tražeći
ono što će odjeknuti (rezonirati) u nama.
Posao koji se danas obavlja na staničnoj razini me doista uzbuđuje, s obzirom da
sam bio vrlo zainteresiran za DNK prije nego je postala svakidašnja riječ. Zapravo,
mislim da mi je trebalo oko dvije godine da bih samo naučio kako ju izgovoriti
(deoksiribonukleinska kiselina se baš nije brzo otkotrljala s mog jezika). Ali bio sam
odlučan u namjeri da shvatim ovaj iznimno snažan nacrt za život, kao što ga mi
poznajemo, na staničnoj razini, na ovom planetu. DNK je postala dio kolektivne svijesti
kada je CNN producirao specijalnu emisiju o 'Genome Project-u' 2000. godine.
Kako sam nastavio sa svojom strašću proučavanja DNK, prisustvovao sam
radionici dr. Roberta Girarda iz Kalifornije na temu aktivacije DNK. Njegov se rad
usredotočio na korištenje određenih frekvencija kako bi se aktivirala DNK i ja sam počeo
održavati radionice aktivacije DNK. Na tim radionicama, dobio sam članak koji je
izvještavao da biokemičari koriste frekvenciju 528 Hz kako bi popravili ljudsku DNK.
Članak je tvrdio da se radi o akordu 'C'. Kada sam to pročitao, pomslih, 'Sve što trebam
napraviti je otići do piana ili nekog drugog instrumenta i odsvirati 'C' i onda bismo u
DNK radionici bili u mogućnosti popraviti DNK.'
No, nije bilo tako jednostavno, jer sam otkrio da regularni 'C' kojeg svi poznajemo
u ovoj kulturi (koji potječe iz dijatoničke ljestvice do, re, mi, fa, so, la, ti, do) nije bio
528 Hz frekvencijski 'C' opisan u članku. Umjesto toga, otkrio sam da regularni 'C'
vibrira na frekvenciji od tek 512 Hz, i da je 'C' od 528 Hz koji se koristi u popravljanju
DNK bio dio drevne ljestvice nazvane Solfeggio ljestvica. Štoviše, razlika među
ljestvicama je postojala zbog različitih metoda ugađanja koje su se primjenjivale u
drevna vremena, nasuprot ovima koje su u širokoj upotrebi danas. Kasnije ćemo istražiti
tu razliku između načina na koji stvaramo glazbu danas u odnosu na način na koji smo
ju prije koristili, i kako je ta jednostavna promjena napravila golemu razliku.
Kako sam saznao za Drevne Solfeggio Frekvencije
Otkrio sam da je ta drevna ljestvica dio 6-tonskog ljestvičnog slijeda elektromagnetskih frekvencija zvanih Izvorna Solfeggio Ljestvica iz knjige 'Iscjeliteljski
Kodovi Biološke Apokalipse' dr. Leonarda Horowitza. Te posebne frekvencije ponovno
je otkrio dr. Joseph Puleo, koji ih je primio kroz predivno iskustvo za koje bi neki rekli
da je bilo mistično. Te frekvencije nisu ništa novo, ali one su nešto vrlo staro.
Podijelio sam informaciju o tim frekvencijama sa svojom prijateljicom
glazbenicom koja je u svom domu imala studio. Nakon pregledavanja informacija,
odlučila je da bi voljela eksperimentirati sa tim frekvencijama u obliku glazbe za
meditaciju. Ona je poznavala i Jonathana Goldmana (autora knjige, 'Iscjeliteljski Zvuci')
koji je znao za te frekvencije, i koristio ih u svojoj glazbi kao primjerice, na CD-u 'The
Lost Chord' (Izgubljeni akord). Aryiana je zatražila da joj napravi vilice za ugađanje
kako bi mogla istraživati frekvencije. Upitao sam ju bi li i za mene mogla napraviti jedan
primjerak.
106 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Kada sam dobio vilice za ugađanje i počeo govoriti o njima diljem zemlje,
primijetio sam da su ljudi rezonirali sa informacijom o tim snažnim frekvencijama.
Osjetio sam da se nešto događa na mnogo većem planu. Mi smo se energetski povezivali
sa tom informacijom, pa ipak, ja nisam znao što ću učiniti sa tim vilicama za ugađanje.
Ljudi su me počeli moliti da ih isprobam na njima. Iz tih iskustava i sa informacijama
koje sam sakupio, počele su se razvijati metoda i tehnika. Tehniku sam nazvao
SomaEnergetics TM, koja je dizajnirana da iskoristi optimalnu energiju Solfeggio
frekvencija koristeći vilice za ugađanje. Soma, što znači 'tijelo' na grčkom, kombinira
holističku ideju tijela kao energetskog polja – SomaEnergetics TM.
Kada smo započinjali sa tim prvim ugađanjima, glavna frekvencija o kojoj sam
najviše znao bila je 528 Hz – ona koju biokemičari koriste za popravljanje DNK. Shvatio
sam da desnu stranu tijela kontrolira lijeva moždana polutka, a lijevu desna moždana
polutka i da te polutke međusobno odgovaraju našim unutarnjim muškim i ženskim
energijama. Kako sam pomicao vilicu dolje na obje strane tijela, mogao sam stupiti u
dodir sa dominantom DNK predaka koja dolazi kroz Majčinu ili Očevu stranu
kromosoma. Vrlo često bih naišao na ogromnu neravnotežu u zvuku između dvije strane.
Svrha energetske prakse, kao što mnogi od vas znaju, je postići ravnotežu. Primjerice,
ako je sve u ravnoteži, kao, recimo, ph razina, fizičko je tijelo u stanju lakše se iscijeliti.
Ista je stvar i u našim energetskim tijelima. Ako možemo pronaći tu energetsku
ravnotežu, taj ekvilibrijum, gdje se sve poravnava ili sve dolazi u sinhronizaciju u ritmu
plesa života – onda iscjeljenje postaje prirodno stanje. To nije ništa natprirodno, ili
čudesno. Mislim da mnogi duhovni tekstovi govore o tome kada opisuju 'povratak u
nebesa'. Nebo (raj), za mene predstavlja potpunu sinhronizaciju sa višim frekvencijama
i vibracijama stvaranja koje su se u potpunosti 'ukrcale u zajednički vlak'. Drugim
riječima, koje su u stanju u-jedi-njenja.
Kada bih nastavio primjenjivati tehniku, zvuk bi se počeo izjednačavati između
muških i ženskih strana tijela, a klijent (pacijent) bi rekao da 'osjeća' pomak. Kada bi se
to dogodilo, bio bih potpuno zadivljen, i upitao se, 'Što se to ovdje događa?' Iako sam
bio predavač duhovnih istina više od 40 godina, ne mogu vam reći da sam najintuitivnija
osoba na svijetu. Odjednom sam počeo imati određene osjećaje o tome što učiniti sa
vilicama. Otkrio sam da u određenom trenutku rada sa klijentom, ja prestajem 'raditi' sa
vilicama za ugađanje (kao inicijator tehnike), i da one počinju 'raditi' na meni – naizgled
upravljajući pokretima vilica! Nakon stotina ugađanja i pozitivnih svjedočanstava,
naučio sam vjerovati Drevnim Frekvencijama Solfeggio ljestvice u obliku vilica za
ugađanje kao legitimnom načinu rada.
Energija i Odnos
Sve je odnos. Sjećam se dr. Freda Wolfa, fizičara, koji je izjavio na kazeti, 'Sve je
svijest'. Nadalje je primijetio, 'Kada promatrate predmet, na nekoj razini, predmet
promatra vas.' Dok sam slušao tu izjavu, učinila mi se čudnom. Kasnije sam shvatio da,
samo zato što nešto ne posjeduje ljudsku svijest, kao ja, to ne znači da ono nema svoju
107 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 vlastitu svijest. Očigledno, promatranje nečega, mijenja to nešto na određenoj razini –
da su promatrač i promatrano jedno.
Ja se prema Solfeggio vilicama za ugađanje odnosim kao da su svjesni 'entitet'.
One su energija, one su vibracija, one su frekvencija – klijent je vibracija, frekvencija i
energija – ja sam vibracija, frekvencija i energija. Sve to zajedno počinje proizvoditi
sinergetsko iskustvo koje se odvija na mnogim razinama. Energetska tijela na koja se mi
usredotočavamo
koristeći
Solfeggio
Frekvencije
su
fizička,
eterička,
mentalna/emocionalna, i astralna.
Zvuk, Vibracija, Oblik
Više od 200 godina, israživači su provjeravali veze zvuka i vibracija na fizički
oblik. Prvi koji je uočio veze bio je njemački znanstvenik Ernst Chaldni, koji je, 1787.
godine, iznio svoje istraživanje u knjizi 'Otkrića koja se tiču Teorije Glazbe'. U tom
pionirskom djelu, objasnio je načine na koje je moguće postići da zvučni valovi stvore
vidljive strukture. Objasnio je kako violinsko gudalo, kada se povuče pod određenim
kutem preko ravnog tanjura prekrivenog pijeskom, proizvodi obrasce i oblike. Danas se
ti obrasci i oblici zovu Chaldnijevi brojevi. (Slučajno, Chaldni je umro 1829., iste godine
kada i Beethoven. Mozart, Slobodni Zidar, snažno je utjecao na Beethovena po pitanju
glazbene matematike, i vrlo vjerojatno, utjecao i na Chaldnija).
1815, matematičar Nathaniel Bowditch nastavio je tragom Chaldnijevih otkrića.
Zaključio je da su uvjeti odgovorni za pojavljivanje tih oblika proizlazili iz činjenice da
se frekvencije, ili oscilacije u sekundi, pojavljuju u cjelovitim brojčanim omjerima jedne
prema drugima – kao npr. 1:1, 1:2, 1:3 ...itd.
Proučavanje fenomena valova, sposobnost zvuka da organizira i presloži materiju,
zove se Cymatics (nažalost, nisam uspio pronaći hrvatski prijevod te riječi).
Prema Johnu Beaulieu, u knjizi 'Glazba i Zvuk u Iscjeliteljskim Umijećima',
'Oblik je varljivija komponenta zvuka. Zvučni oblici se mogu vidjeti izlaganjem medija
kao što su pijesak, voda ili glina konstantnoj zvučnoj vibraciji.' Sljedeće su slike koje je
napravio dr. Hans Jenny zvučni oblici. Napravljene su tako da su razni mediji postavljeni
na čelični tanjur sa kristalnim zvučnim oscilatorom koji je bio pričvršćen na dnu.
Oscilator stvara puls, koji vibrira na čelični tanjur. Oblici na tanjuru su primjeri zvuka
koji organizira materiju. Jenny je također primijetio da kada se izgovaraju samoglasnici
drevnih jezika kao što su Hebrejski ili Sanskrit, pijesak je preuzeo oblik pisanih simbola
za te samoglasnike. Suvremeni jezici, uključujući engleski jezik, nisu uspjeli stvoriti te
uzorke.
'Prostor nije prazan. Pun je, plenum kao suprotnost vakuumu, i to je temelj za
postojanje svega, uključujući i nas same. Svemir nije odvojen od ovog kozmičkog mora
energije.' David Bohm
Jenny je zaključio da su to primjeri 'cymatic' elemenata posvuda – 'vibracije,
oscilacije, pulsevi, kretanje valova, kretanje klatna, ritmičke izmjene događaja, serijske
sekvence, i njihovi učinci i akcije' – i oni su utjecali na sve uključujući i biološku
evoluciju. Dokazi su uvjerljivo prikazali da su sve prirodne pojave u konačnosti ovisne,
108 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 ako ne i posve određene frekvencijama vibracije. Tvrdio je da se fizičkom iscjeljenju
može pomoći ili odmoći tonovima. Različite frekvencije su utjecale na gene, stanice i
razne strukture u tijelu, tvrdio je.
Vibracija Glazbe Sfera: 'Svaka stanica pulsira, odbija i u međudjelovanju je sa
akustičnim oscilacijama medija. Čak i Zemlja i Sunce vibriraju u jednoglasju na temelju
glavnog ritma od 160 minuta. Svaka se glazbena nota, stoga, sjedinjuje sa ne-čujnim
notama viših oktava, i svaka simfonija sa drugim simfonijama koje mi ne čujemo, iako
čine naše stanice da osciliraju, a moguće i rezoniraju. Čak i DNK ima svoju vlastitu
melodiju. Glazbena priroda molekularne materije od atoma do galaksija sada je priznata
od strane službene znanosti.'
Pjesnikinja Cathie Guzetta najbolje je sažela ovu znanost napisavši:
'Oblici snježnih pahulja i lica cvijeća mogu preuzeti svoj oblik jer odgovaraju
nekom zvuku iz prirode. Isto tako, moguće je da bi kristali, biljke, i ljudska bića mogli
biti, na neki način, glazba koja je preuzela vidljivi oblik.'
Kako su se Solfeggio Frekvencije izgubile?
Otkrio sam da su te snažne frekvencije bile predane crkvi prije mnogo godina u
vrlo duhovne svrhe. To je bilo u vrijeme kada je crkva bila predivno mjesto gdje su se
okupljali ljudi iz sela. Crkva je služila kao društveno, političko i duhovno mjesto. Ljudi
bi došli na Misu, koja se u to vrijeme održavala na latinskom(dok se nije pojvaio Vatikan
II). Kada ljudi pjevaju na latinskom ili koriste glazbene tonove, to je vrlo moćno, jer
zvuk prolazi kroz sve ograničene misaone forme, i u dublje razine podsvjesnog –
pristupajući uvidima izvan sistema vjerovanja.
Vibracija i zvuk mogu biti iskorišteni, kao i većina drugih stvari, ili sa pozitivnom
ili sa negativnom namjerom. Kada se koristi negativno, postaje ništa više od kontrole i
manipulacije. Svijet je izgrađen na kontroli i manipulaciji načinom na koji
komuniciramo jezikom. Razni tekstovi, kao što su Biblija, govore o važnosti pukog
reproduciranja zvuka – bilo da se radi o napjevima, bubnjanju, ili govorenju u jezicima
(kao što to čine karizmatični fundamentalisti), to su sve tek različiti načini na koje ljudi
mogu doprijeti do dubljih dijelova njih samih. Uvjeravam vas da su Solfeggio vilice za
ugađanje još čišći oblik primjene toga sa pozitivnom namjerom.
Kada je dr. Joseph Puleo istraživao tonove, bio je upućen Monsignoru na
sveučilištu u Spokane WA, koji je bio upravitelj srednjevjekovnog odjela. Nakon 20minutnog razgovora, doktor ga je upitao:
'Možete li dešifrirati drevni latinski?'
'Apsolutno!'
'I poznajete glazbene ljestvice i sve to skupa?'
'Apsolutno!'
'Onda, biste li mi mogli reći što 'UT –queant laxis' znači?'
Nakon kratke stanke, Monsignor reče sarkastično, 'To vas se ne tiče' I poklopi
slušalicu.
109 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 U prilog tome, kako je dr. Puleo istraživao tonove dalje, naišao je na knjigu o
Gregorijanskim koralima od profesora Emeritusa Willija Apela koji je obrazlagao da su
'napjevi koji se danas koriste u potpunosti netočni, i prema njegovim riječima slabe i
uništavaju duh katoličke vjere.' Štoviše, profesor Apel je objavio da 'stotinu i pedeset
napjeva očigledno nedostaje. Katolička je Crkva naizgled 'izgubila' te izvorne napjeve.
Napjevi su se temeljili na drevnoj izvornoj ljestvici šest glazbenih tonova zvanih
Solfeggio'. Vjerujte mi, ništa nije izgubljeno, samo je uredno odloženo; bilo kako bilo,
ne mogu sakriti od masa ono što je energetski utisnuto u Duši.
Prema profesoru Williju Apelu, 'Porijeklo onoga što se danas naziva Solfeggiom
... proizlazi iz srednjovjekovne himne Ivanu Krstitelju koja ima tu neobičnost da su prvih
šest redaka glazbe započinjali pojedinačno na prvih šest uzastopnih nota ljestvice, i stoga
je prvi slog svakog retka pjevan notom koja je bila jedan stupanj viša od prvog sloga
retka koji joj je prethodio. Stupnjevima su se ti slogovi povezivali sa svojim
pripadajućim notama i s obzirom da je svaki slog završavao na samoglasniku, otkriveno
je da su se neobično prilagodili za vokalnu upotrebu. Stoga je 'Ut' umjetno zamijenjen
sa 'Do'. Guido od Arezzoa bio je prvi koji ih je prilagodio u 11. stoljeću, a Le Maire,
francuski glazbenik 17. stoljeća dodao je 'Si' za sedmu notu ljestvice, kako bi dovršio
niz.'
Daljnja istraživanja ukazuju na to da je 'Si' kasnije postao 'Ti' Te su promjene
značajno izmijenile frekvencije koje su pjevale mase. Izmjene su također oslabile
duhovni učinak crkvenih himni. Iz razloga što je glazba sadržavala matematičku
rezonancu frekvencije su bile u stanju duhovno nadahnuti čovječanstvo da bude što više
'nalik Bogu', a izmjene su također utjecale i na promjene u pojmovnoj misli, na taj način
još više udaljavajući čovječanstvo od Boga.' Drugim riječima, kada pjevate Psalam, to
je glazba za uši. Ali izvrono je bilo zamišljena da ona također bude i glazba za dušu, ili
'tajno uho'. Tako su, mijenjajući note, visoke matrice misli i do određenog stupnja
zdravlje, postali uprljani. Sada je vrijeme da se povrate te nestale note.
Oduvijek sam znao za do, re, mi, fa, so, la, ti, do. Nisam shvatio da je to zapravo
druga, prilagođena ljestvica.
Izvorna Solfeggio ljestvica je bila:
UT, RE, MI, FA, SOL, LA
Gledajući definicije svakog izvornog sloga, koristeći se skrivenim zapisima iz
Websterovog rječnika i izvornih grčkih Starozavjetnih knjiga, ustanovio sam da te
izvorne frekvencije mogu biti korištene za: Pretvaranje tuge u radost, pomaganje osobi
da se poveže sa svojim Izvorom kako bi stvarala čuda, popravljanje DNK, povezivanje
sa duhovnom obitelji, rješvanje situacija i razvijanje intuitivnosti, i, konačno, za
povratak duhovnom redu. Kroz glazbu, ti tonovi mogu pomoći svim kanalima da ostanu
otvoreni i da održavaju slobodan protok životne sile (Chi) doslovno kroz sistem čakri.
Je li to ono što što su onih šest elektro-magnetskih frekvencija, umetnutih u 'izgubljene'
himne i Gregorijanske korale, trebale postići?
Mislim da je odgovor na to pitanje i više nego očigledan.
110 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Kao što sam primijetio ranije, još jedan razlog zbog kojeg su se ove Drevne
Solfeggio Frekvencije 'izgubile' bio je promjena u praksi ugađanja tijekom povijesti.
Standardna metoda ugađanja posljednjih 200 godina se poprilično razlikuje od metoda
ugađanja koje potječu iz antike pa sve tamo do 16. stoljeća. Te drevne metode koristile
su sistem ugađanja poznat kao Pravedna Intonacija (Just Intonation). Praksa ugađanja
koja je prilagođena zapadnjačkim kulturama 16.,17. i 18. stoljeća, i današnjici, poznata
je kao Dvanaest-tonska jednaka temperatura (ili na engleskom – Twelwe-Tone Equal
Temperament) (temperament – odstupanje od čistoće intervala).
Objašnjenje temelja ovih sistema ugađanja je previše složeno da bi se u njega
ovdje ulazilo, ali sljedeći citat iz knjige Davida B. Doty-a, 'The Just Intonation Primer'
bi trebao dočarati ograničenja na koje je glazba svedena.
'U osnovi, glazba je stavljena u kutiju ograničenja. Iako je teško objasniti kvalitete
intervala Pravedne Intonacije onima koji ih nikada nisu čuli, riječi kao što su jasnoća,
čistoća, glatkost i stabilnost prvo padaju na pamet. Navodno konsonatni intervali i akordi
Dvanaest-tonske jednake temperature, zvuče grubo, nemirno ili blatnjavo u usporedbi.'
U mnogim slučajevima, pjevanje američkih Indijanaca temelji se na Pravednoj
Intonaciji. Pjevanje zvuči monotono, ali mi otkrivamo da se unutar monotonog zvuka
nalaze više-dimenzionalne harmonije
Kako te različite vrste tonova utječu na naše zdravlje?
Posljedično, s obzirom da je sva glazba u našem suvremenom svijetu (od reklama
do modernih himni i simfonija) komponirana koristeći ljestvicu Dvanaest-tonske
jednake temperature, sve one imaju vibracijska ograničenja. Kao rezultat toga,
vibracijska frekvencija tonova moderne glazbe može stvoriti situacije kao što su
'ukalupljeno razmišljanje', nabijene i potisnute emocije; i nedostatak svijesti baziran na
strahu – što se sve onda manifestira u fizičkim simptomima bolesti. To je u suprotnosti
sa glazbom stvorenom pomoću ljestvice Pravedne Intonacije, koja stimulira vibraciju
proširene kreativnosti, lakše rješavanje problema i holističko zdravlje. Opet, trebalo bi
napomenuti da iako postoje moderne note koje približno odražavaju Solfeggio tonove,
one nisu iste frekvencije kao drevni tonovi. Primjer: Solfeggio tone, Mi vibrira na 528
Hz. Najbliži usporedni, moderni ton je C, iznad srednjeg C, koji vibrira na 512 Hz. Naše
istraživanje ukazuje da vibracijske frekvencije sadržane u Solfeggio tonovima sadrže te
izvorne iscjeliteljske potencijale.'
111 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 MIT KAO ISTINA O NAŠEM POREKLU - Tatjana Samardžija Grek
Mit o Prometeju. Mit. Šta uopšte znači taj pojam? Šta priču čini mitom? I zašto
jedan drevni mit iz veka u vek snažno utiče na pojedince i društva?
U današnjem popularnom značenju, proizašlom iz prosvetiteljskog kritičkog
otklona prema legendama i mitovima koji sačinjavaju verske sisteme, mit označava
uverenje, shvatanje koje je veoma rašireno i ukorenjeno u jednoj kulturi, i koje pozitivno
ili negativno vrednuje određene ljude, činjenice ili događaje, ali nije (sasvim) zasnovano
na činjenicama. Sa takvim značenjem na umu, govorimo o "urbanim mitovima",
"nacionalnim mitovima", mitovima u sferi zdravlja (npr. o upotrebi vitamina, korisnosti
mleka, itd.), "rušenju mitova", "mitomaniji", i slično, što sve podrazumeva uzimanje
netačnog, nestvarnog, izmišljenog, fiktivnog za tačno, stvarno.
U izvornijem značenju, međutim, mit (od grčkog mythos, "priča, pripovedanje,
novost, razgovor") označava narativnu strukturu simboličkog značenja koja odražava
etički sistem i pogled na svet, i koja čoveku, tačnije nekoj ljudskoj zajednici, pruža
odgovore na pitanja ko sam? odakle dolazim? kuda idem? Antropolog Klod Levi-Stros
objašnjava u svojoj Kulturnoj antropologiji:
"Mit se uvek odnosi na događaje koji su se zbili pre postanja sveta [...] ili [...] u
početku [...] u svakom slučaju [...] vrlo davno [...] ali suštinska vrednost koja se pripisuje
mitu potiče od toga što događaji koje mit opisuje, iako su se dogodili jednom u istoriji,
istovremeno obrazuju stalnu strukturu. Ona se istovremeno odnosi na prošlost,
sadašnjost i budućnost." (1958; istakla T.S.G.)
U jednom televizijskom intervjuu, Levi-Stros daje i sledeću definiciju mitova:
"[To su] priče koje ljudi pričaju jedni drugima i za koje se smatra da nisu delo
nekog autora jer su utkane u zajedničku baštinu putem transformisanja i menjanja,
[priče] kroz koje svako društvo pokušava da shvati kako je nastalo, da definiše odnos
zajednice sa spoljnim svetom i odredi položaj čoveka u svemiru. [... Mitu] je svojstveno
da za sve fenomene daje globalno tumačenje i da određuje matricu, model kroz koji
objašnjava [pojave...]" (emisija Le Fond et la forme, 17. decembra 1971. ; istakla T.S.G.)
Istoričar kulture Mirča Elijade predlaže sledeću široku definiciju mita, prema
kojoj"mit pripoveda svetu istoriju; on priča o događaju koji se desio u početku sveta, na
legendarnom 'početku'. Drugim rečima, mit priča kako je, kroz poduhvate nadprirodnih
bića, nastala jedna stvarnost, bilo u celini – Kosmos – bilo samo njegov deo: ostrvo,
biljna vrsta, određeni oblik ljudskog ponašanja, neka ustanova. To je dakle uvek izveštaj
o 'stvaranju' [...] Ličnosti u mitovima su natprirodna bića. [...] Mitovi dakle iznose
njihovo stvaralačko delo i otkrivaju svetost (ili naprosto 'natprirodnost') njihovih dela.
Ukratko, mitovi opisuju raznolike, i ponekad dramatične prodore svetog (ili
'natprirodnog') u svet. Upravo taj prodor svetog osniva svet i čini ga onakvim kakav je
danas." (Aspects du mythe, Gallimard, Folio, 1963, 16 i 17; istakla T.S.G.)
Ovaj naučnik u pomenutom delu navodi reči antropologa i osnivača etnologije
Bronislava Malinovskog:
112 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 mit-kao-istina-o-nasem-poreklu-3
Prenošenje predanja usmenim putem
(foto: samaafrica.free.fr)
"[...] Mit je dakle suštinski činilac civilizacije čoveka; on nije puka izmišljotina,
već, naprotiv, živa istina kojoj se čovek stalno obraća[...] Sve te priče za urođenike znače
izraz praiskonske stvarnosti – sveobuhvatnije i bogatije smislom od sadašnjice –
stvarnosti koja određuje sadašnjost, delanje i smisao čovečanstva." (str. 34)
Kako mit postaje istina? Ni Elijade ni Malinovski ne podrazumevaju da su sami
događaji o kojima mit pripoveda nužno istiniti, da su se kao takvi morali doslovno
dogoditi, već da mit simbolički predstavlja stvarnost sveta kako ga vidi i tumači
određena zajednica – kao smislenu celinu. Budući da mit pripoveda o pradavnim
događajima – "u početku" – on postaje obrazac stvarnosti, njen temelj, u odnosu na koji
se određuju kasniji događaji, računanje vremena i pokoljenja, institucije, običaji i obredi.
Antropolozi i etnolozi pokazali su u kojoj meri upravo godišnji kalendar i verski obredi
neke zajednice obnavljaju iskonske događaje i njihovo značenje.
Verovanjem u mit zajednica ga objektivizuje, otelotvoruje, time što se stvarnost o
kojoj mit govori – duboka istina o svetu – materijalizuje u svakoj njenoj generaciji kroz
aktivnosti u skladu sa vrednostima i porukama mita, što podrazumeva obrede i običaje,
itd. Na taj način mit govori o drevnim događajima, ali njegove kognitivne strukture i
vrednosti ostaju na snazi u svim kasnijim vremenima. Mit je dakle istina za sva vremena.
Kada je reč o mitu o Prometeju, njegova vitalnost i sveprisutnost u zapadnoj filozofiji i
umetnosti pokazuje da su svi pomenuti mislioci i umetnici od antičke Grčke do danas u
Prometejevoj sudbini prepoznali duboku istinu o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti
čoveka, skriveno proročanstvo o onom što čovek može postati kroz pobunu protiv
ambivalentnih božanstava.
Svi mitovi pojedinih kultura i civilizacija sintetizuju odgovarajući metanarativ,
verbalizovan ili ne, čija je jedna od uloga da prenosi pogled na svet te kulture, kao i sve
moralne vrednosti, koje uključuju i religiju. Usađujući u svest pojedinca jedan mentalni
univerzum, mit prenosi i etički sistem prema kom se zajednica mora upravljati.
Međutim, s kraja XIX veka, a posebno od Prvog svetskog rata nadalje, etički sistem koji
je hrišćanskim svetom vladao preko 15 vekova urušio se, ostavljajući za sobom pustoš
bez bez bogova, vere i smisla.
Mitovi našeg doba
U periodu između dva svetska rata, čuveni pisci i oksfordski profesori Dž.R.R.
Tolkin i Klajv S. Luis raspravljali su sa svojim kolegama, udruženim u neformalnu grupu
koja je sebe nazivala Inklings ("Nagoveštaji"), o značaju književne fantastike i vrednosti
mitova u oblikovanju i očuvanju moralnih vrednosti čovečanstva XX veka. Prilikom
jednog takvog sastanka, Tolkin je sročio pojam mythopoesis ("mitopoetika, stvaranje
mita"), i u istoimenoj pesmi predložio svojim kolegama da stvaraju nove mitove
namenjene svom vremenu.
113 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 mit-kao-istina-o-nasem-poreklu-4Klajv Luis bio je ispočetka veoma skeptičan
prema ideji stvaranja novih mitova, smatrajući ih naprosto "lažima, i stoga
bezvrednima". Kasnije će međutim zapisati da je "pripovest o Hristu naprosto istiniti
mit: mit koji na nas deluje kao i ostali, ali s tom ogromnom razlikom što se zaista i desio".
Tako je pisac klasičnog dela Hrišćanstvo napisao seriju knjiga Letopisi Narnije, sa
hrišćanskom porukom o Aslanu, caru lavu koji se žrtvuje da bi zamenio svoje podanike,
a potom vaskrsava. Sam Tolkin, s druge strane, stvorio je pagansku epsku fantastiku
Gospodar prstenova, čija Srednja zemlja ima svoje sopstvene mitove o stvaranju,
poreklu bića i herojima.
Nisu samo Tolkin i K.S. Luis stvarali nove mitove za XX vek. Tumači naučne
fantastike više su puta istakli da naučna fantastika stvara sopstvenu mitologiju, koristeći
mogućnost da stvori nove fantastične svetove čiji se stanovnici upravljaju prema nekim
novim vrednostima. Te nove vrednosti Zapada i sveta, pogotovo u filmovima, nisu više
hrišćanske, već predstavljaju odraz duhovne transformacije koja se odvija uporedo sa
širenjem holivudske dominacije nad umovima ljudi, i sa prodorom TV aparata u sve veći
broj domova. Jedna nova duhovnost prodire u sferu filmske naučne fantastike 60-tih, 70tih i 80-tih godina, a jednu od najrečitijih ilustracija ovog procesa predstavlja serijal
Ratovi zvezda. Dok čuvena formula kojom počinju Ratovi zvezda "Nekad davno, u
dalekoj galaksiji..." podražava stereotipni početak bajki, nagoveštavajući gledaocima
fantastični, ali i univerzalni i simbolički mitološki okvir Ratova zvezda, dotle etički
sistem na kom se zasnivaju postupci likova polarizovanih oko Darta Vejdera i Luka
Skajvokera podrazumeva jednu drugačiju razliku između dobra i zla, koja se
najjednostavnije može uporediti sa "razlikom" između bele i crne magije. Dok su likovi
tradicionalnih evropskih priča i bajki pozdravljali jedni druge sa "Bog s tobom",
"zbogom", "neka te Bog čuva", "pozitivni" junaci zvezdane sage pozdravljaju se sa
"Neka je Sila s tobom", baš kao što bi se ljudi u Vrlom novom svetu pozdravljali sa
"Neka je Ford s tobom". Hrišćanski pisac Dejvid Majer (David J. Meyer), koji se ranije
bavio veštičarenjem, tvrdi da je pozdrav "Neka je Sila sa tobom" karakterističan za
pozdravljanje na kraju veštičjih sastanaka. U anglosaksonskim zemljama danas se
veštičarenjem bave milioni ljudi (npr. Wicca) smatrajući to za "prirodnu religiju". Ovu
prirodnu religiju propoveda intenzivno Džoana K. Roling kroz svoje javno delovanje i
seriju romana Hari Poter.
Lukasovi pak heroji uvode kao vrhovnu vlast u svemiru bezličnu "Silu" koja nema
ime i ne pripada nijednom panteonu. Razlika "mračne" i "svetle" strane Sile ukazuje na
mnoge koncepte Novog doba, te sinteze religija u kojoj dominira istočnjački supstrat
lišen personalizovanog boga ("ni bogova ni molitava", rekao bi Andrić). Naprotiv,
ovakva duhovnost čoveka naziva "bogom koji je to zaboravio" i poziva ga da
sjedinjenjem sa kosmičkim silama povrati svoje božanske karakteristike koje je u njemu
potisnulo hrišćanstvo nazivajući ga smrtnikom i grešnikom. Kosmičke sile za kosmički
mit. Zvezdani ratovi pripisuju formulu "nekad davno", taj vremenski okvir naučnofantastičnog mita, svevremenskom galaktičkom prostoru u kom su zlo i dobro mnogo
114 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 bliži nego na Zemlji i koji, kao i uvek u ovom žanru, oslikavaju duhovne vrednosti na
snazi u autorovom (ekstradijegetskom) vremenu. Za dobrog poznavaoca biblijskog
teksta, Zvezdani ratovi nameću novo iščitavanje jednog drugog zvezdanog rata
zabeleženog u Bibliji – "rata na nebu", koji prethodi svim zemaljskim ratovima:
"I posta rat na nebu. Mihailo i anđeli Njegovi udariše na aždahu, i bi se aždaha i
anđeli njeni. I ne nadvladaše, i više im se ne nađe mesta na nebu. I zbačena bi aždaha
velika, stara zmija, koja se zove đavo i sotona, koja vara sav vasioni svet, i zbačena bi
na zemlju, i anđeli njeni zbačeni biše s njom." (Otkrivenje 12:7-9)
Dodajmo da se anđeoske vojske u Bibliji često nazivaju zvezdama, tako da u
Otkrivenju 12:3 nalazimo da "rep njezin [aždajin, tj. sotonin] odvuče trećinu zvezda
nebeskih, i baci ih na zemlju". Prvi rat u svemiru, rat između Boga i Buntovnika i
njihovih vojski, sadrži mnoge paralelne motive sa antičkom Titanomahijom, i daje
biblijski model sukoba između dobra i zla u kosmičkim razmerama. Kroz svoje novo
iščitavanje starog "svemirskog rata", Džordž Lukas sugeriše gledaocu zamenu uloga
negativca i heroja. U Bibliji, arhanđeo Mihailo i anđeli na Božijoj strani (svetla strana,
Božije sile) pobeđuju Sotonu i pobunjene demone (mračna strana, sotonska sila).
Pogledajmo kako o dobru, zlu i božanskom poučavaju tvorci Ratova zvezda.
U prvom nastavku (1977), Obi van Kenobi objašnjava Luku Skajvokeru ("onom
koji hoda po nebu") da je "Sila ono što džedaju daje snagu. To je energetsko polje koje
stvaraju sva živa bića. Ona nas okružuje i prožima i sjedinjuje čitavu galaksiju". Štaviše,
ista "teologija" poteći će iz usta učitelja Jode u drugom delu serije iz 1980. Joda kaže
Luku: "Jer moj saveznik je moja Sila, i moćan je to saveznik. Život mu daje da raste.
Njena nas energija okružuje i vezuje. MI smo svetlosna bića, ne samo gruba materija.
Moraš da osetiš silu oko sebe, ovde između tebe, mene, drveta, stene, svuda, da čak i
između zemlje i broda." Ovo je samo par u moru sličnih propovedi o "Sili". Novo doba
naučava da sva bića nose božansku prirodu, i da sva materija ima dušu, da su sva bića
deo Boga, u skladu sa panteizmom.
U Zvezdanim ratovima ističe se shvatanje po kom su neka bića božanska već po
svom rođenju, a druga pripadaju nižim ljudskim i drugim oblicima. Sledbenici
ezoterijskih pravaca današnjice smatraju običnog čoveka (Homo sapiens) za niži oblik
čoveka, dok oni ljudi koji se predaju luciferijanskoj "Sili" evoluiraju u Homo noeticus,
ili bića višeg umnog stanja. Poređenja radi, različite teorije Novog doba koje govore o
onom što treba da se desi oko 20.12.2012. ili u narednom periodu ukazuju na to da
čovečanstvo treba da, vođeno nebeskim duhovima, pređe na viši nivo duhovnosti koja
je prevazišla (čitaj izbrisala) klasično biblijsko poimanje razlike dobra i zla kao
primitivno. Primera radi, u emisiji "Agape" posvećenoj Nikoli Tesli, Velimir
Abramović, sagovornik voditelja Aleksandra Gajšeka, objašnjava značenje čuvene
Tesline golubice:
"Golubica nije običan simbol, to je simbol koji se kod Tesle materijalizovao [...]
to je u demonologiji poznato kao vesnik Agarte, gde obitava Lucifer, onaj koji donosi
svetlost [...] Agarta je jedan od demonskih nivoa koji morate da prođete da bi stigli do
115 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 božanskog domena [...]to je prevazilaženje nivoa razlike dobra i zla i od tada on [Tesla]
postaje duhovno biće."
Prema tome, put do "božanskog domena" vodi preko demonskih sfera, tj. na putu
do oboženja najpre morate biti kao Lucifer. U Ratovima zvezda, Džedaji su viša bića,
klonovi niža. Sve zavisi od toga koliko u krvi imate minijaturnih duhovnih bića zvanih
midihlorijanci (midichlorians): "Bez midihlorijanaca ne bi bilo života i mi ne bismo ni
znali za Silu. Oni nam stalno govore, prenoseći nam šta je volja Sile. Kad naučite da
utišate um, čućete kako vam govore"(Ki-Gon Džin kaže Anakinu Skajvokeru).
Midihlorijanci zapravo opisuju komunikaciju čoveka sa sopstvenom s(a)vešću, dok
"utišavanje uma" predstavlja poznatu duhovnu disciplinu u meditaciji, kojom
ućutkujemo racionalni deo bića kako bi nadvladala podsvest ili neki spoljni duhovni
uticaj kom smo izloženi.
Anakin, Obi van Kenobi i Joda i posle smrti komuniciraju sa Lukom. Ratovi
zvezda naučavaju i život posle smrti, dakle spiritističko shvatanje koje negira biblijsko
učenje da je čovek smrtan. Poređenja radi, komuniciranje sa mrtvima Biblija definiše
kao kontakt sa demonima, jer "mrtvi ne znaju ništa" (Propovednik 9:5) pošto smrću
čovek gubi svest i prelazi u ono što je Isus Hristos nazvao "snom" koji traje do
vaskrsenja. Četiri dana posle smrti Lazara, Hristos za ovog svog prijatelja kaže da
"spava" (glagol koimao) u Jovanovom jevanđelju 11:11. Biblijski tekst implicira da su
bića koja se nekima predstavljaju kao pokojni ljudi – samo i isključivo demoni.
Još je zanimljivije da Ratovi zvezda sve što je savršeno ili apsolutno stigmatišu
kao negativno, kao kad Obi Van Kenobi izjavljuje: "Samo Siti govore o apsolutnom."
Drugim rečima, time se daje do znanja da je težnja ka apsolutnom sama po sebi prelazak
na mračnu stranu sile, i da je dobro mešavina dobra i zla. Iz ove tačke posmatranja,
biblijski Bog, koji se opisuje kako savršeno dobar, kao apsolut, postaje – zao. Takođe
ovakvo glediše stigmatiše kao mračnjaka i negativca i svaku osobu koja teži savršenstvu
i propoveda takvog boga. Ovakvo shvatanje savršeno replicira relativističku odbojnost
prema svakom apsolutu, tj. prema Bogu i njegovom autoritetu koji je time iznad čoveka.
Religija Ratova zvezda stvara "bogove po obličju čoveka", dakle obrće naglavačke
biblijski koncept stvaranja. Biblijski Bog kaže ljudima: "Budite sveti jer sam ja svet" (3.
Mojs. 11:44), ali čovek bogovima koje je stvorio "po obličju svojemu" kaže: "Budite
kao i ja, jer ja nisam svet".
Istina u mitu i nauci
Da mit o Prometeju daleko nadmašuje okvire antičkog verovanja ili savremene
mitopoetike Luisa i Tolkina, upozorava nas Ivo Andrić rečima pripisanim Fransisku Goji
u eseju "Razgovor s Gojom" iz 1935. godine:
mit-kao-istina-o-nasem-poreklu-5
"Kolos", Francisko Goja (1812)
Museo del Prado, Madrid
"A video sam i smrt i bolest i ratove i bune. I pred svim tim ja sam se pitao koji je
smisao tih promena, koji je plan po kome se sve to dešava, i koji je cilj kome vodi. I ma
116 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 koliko da sam gledao, slušao i razmišljao, ja nisam našao ni smisla ni plana ni cilja svemu
tome. Ali sam došao do jednog negativnog zaključka: da naša lična misao u svom naporu
ne znači mnogo i da ne može ništa; i do drugog, pozitivnog: da treba osluškivati legende,
te tragove kolektivnih ljudskih nastojanja kroz stoleća, i iz njih odgonetati, koliko se
može, smisao naše sudbine.
Ima nekoliko tačaka ljudske aktivnosti oko kojih se kroz sva vremena, sporo i u
finim naslagama, stvaraju legende. Zbunjivan dugo onim što se neposredno dešavalo
oko mene, ja sam u drugoj polovini svog života došao do zaključka: da je uzaludno i
pogrešno tražiti smisao u beznačajnim, a prividno tako važnim događajima koji se
dešavaju oko nas, nego da ga treba tražiti u onim naslagama koje stoleća stvaraju oko
nekoliko glavnih legendi čovečanstva. Te naslage stalno, iako sve manje verno,
ponavljaju oblik onog zrnca istine oko kojeg se slažu, i tako ga prenose kroz stoleća. U
bajkama je prava istorija čovečanstva, iz njih se da naslutiti, ako ne i potpuno otkriti,
njen smisao. Ima nekoliko osnovnih legendi čovečanstva koje pokazuju ili bar osvetljuju
put koji smo prevalili, ako ne i cilj kome idemo.
Legenda (sic!) o prvom grehu, legenda o potopu, legenda o Sinu čovečjem,
raspetom za spasenje sveta, legenda o Prometeju i ukradenoj vatri ..." (Sabrana dela. XII
: Eseji I, Prosveta, Beograd/Mladost, Zagreb/Svjetlost, 1976, str. 24, 25; istakla T.S.G.)
Ako za trenutak zanemarimo činjenicu da Andrić izjednačava pojmove bajka i
legenda, iako se legendi po definiciji pripisuje daleko veći stepen istinitosti nego bajci
ili mitu, Andrić se dakle zalaže da mitove/legende ne smatramo izmišljenim pričama,
već dubokim istinama, mada donekle maglovitim, o smislu (poreklu), planu (istoriji) i
cilju (budućnosti) čovekovog postojanja na zemlji. Tako je legenda ili mit za Andrića
više od fikcije. Ne samo da svaka od tih drevnih priča sadrži "zrnce istine", već one
zajedno predstavljaju "pravu istoriju čovečanstva" (ko sam? odakle dolazim?), pa čak i
njen "smisao" (kuda idem?).
Pre nego što razmotrimo četiri "legende" na kojima se po Andrićevom Goji temelji
ljudska istorija, neophodno je da razgraničimo naučnu i versku istinu. Čak i u pogledu
definicije naučne istine, moramo uočiti izrazita neslaganja od jednog filozofa nauke do
drugog, i zaključiti da je, po definiciji filozofa nauke, naučna istina krhka, osporiva i
podložna zubu vremena. Naime, ona se unapred odriče kvalifikativa "apsolutne" i
"konačne" kako ne bi ličila na dogmu ili doktrinu, čime nepotpunost i privremenost
upisuje u svoju definiciju. Dolazimo u iskušenje da, zajedno sa mnogim zvučnim
imenima filozofije, posumnjamo da čovek uopšte može da zna istinu, ili čak, u
postmodernom maniru, i da li istina uopšte postoji. Sistematska sumnja u čovekovu
sposobnost saznanja dovodi nas međutim, do sumnje u postojanje stvarnosti, čak i
materijalne: kao i u nekim religijama, ovakvo gledište osporava stvarnost "stvarnosti",
tj. odbacuje da svet oko nas zaista postoji (maya) izvan nas i mimo naše percepcije, čime
nam ne dozvoljava da o istini i stvarnosti uopšte govorimo, barem iz svog ugla. Ako je
celokoupna empirijska nauka zasnovana na čulima i na percepciji, u tom slučaju, ako je
ono što nazivamo stvarnošću samo kompleks čulnih stimulacija određenih centara u
117 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 mozgu, tj. ako živimo u Matriksu, onda je naučna istina, jednako kao i teološka, potpuna
besmislica, uobrazilja našeg nemoćnog uma. "Ko zna? Ah, niko ništa ne zna, krhko je
znanje..." (Dobriša Cesarić)
Međutim, ukoliko ono što možemo da vidimo, čujemo, dotaknemo, okusimo i
pomirišemo postoji i mimo nas – bez obzira na to da li je naša percepcija veran odraz
onoga što objektivno jeste – tada istraživanje te stvarnosti ima smisla, ali nas tera na
daleko skromnije mišljenje o vrednosti i istinitosti naših naučnih rezultata. Ovom
prilikom nećemo razmatrati u kojoj meri takvoj materijalističkoj nauci izmiče ono
najvažnije, carstvo duha i duhovnih promena.
Ličnost čoveka sazdana je da veruje u postojanje istine i njenu dostupnost.
Beskrajno poverenje deteta, ali i potreba za uzorima i bogovima kojima se rado klanjaju
i mnogi antiklerikalci, potvrđuju tu potrebu za poverenjem. Život u strahu od verovanja
u bilo šta i bilo koga neminovno dovodi do psihičkih devijacija, pa i do ludila. I vernik i
naučnik veruju da istina postoji, i jedan i drugi teže da je nađu – jedan verskim
iskustvom, drugi naučnim istraživanjem. Gde je tu "mitsko"? Činjenica je da u pozadini
traganja za istinom vernika i naučnika uvek postoji "pogled na svet", ideologija i njen
sistem vrednosti, uvek postoji jedan metanarativ koji naučnik sledi ili osporava. Prema
njemu on određuje i sebe i sve oko sebe. Ukoliko istina postoji u značenju "onoga što
zaista jeste", i ukoliko, kao što tvrdi Isus Hristos ("i poznaćete istinu, i istina će vas
izbaviti", Jovan 8:32), mi ne samo da možemo da dođemo do istine, već od nje zavisi i
naš smrtni život i večni život posle vaskrsenja, onda ta istina treba da bude dostupna ne
samo naučnicima i najobrazovanijim ljudima, već svakom čoveku. Upravo to Biblija i
tvrdi – da je istina dostupna svakom čoveku, ukoliko želi i sme da se suoči s njom. Ta
istina, do koje se ne dolazi naučnim istraživanjem, već Božijom objavom čoveku, sastoji
se pre svega u razumevanju Božijeg karaktera, kao i u prepoznavanju čovekovog
poremećenog odnosa sa Bogom i svetom. Istovremeno, ta istina se ne sastoji u
faktografskom poznavanju nepreglednog mora činjenica o svetu koje zanimaju upravo
nauku, što je čovekovom umu, ograničenom kapacitetom i životnim vekom, i nemoguće.
Poznavati onog ko je stvorio postaje prioritet u odnosu na poznavanje onog što je stvorio,
što nipošto nije bezvredno, ali jeste sekundarno.
Mit-kao-istina-o-nasem-poreklu-6
"Bosonogi Lav Nikolavevič Tolstoj", Ilja Rjepin
Državni ruski muzej, Sankt Peterburg(1901)
S druge strane, naučna istina najčešće podrazumeva objektivnu materijalnu
činjenicu o nekom sve sitnijem delu objektivne stvarnosti (zbog uske specijalizacije
zapadnih nauka), činjenicu koju je moguće proveriti ponavljanjem eksperimenta, i koja
najčešće pokazuje postojanje neke zakonitosti u materijalnom svetu. Za razliku od nauke
starog veka, današnja nauka zazire od sinteza i sveobuhvatnih odgovora na pitanje života
u strahu od dogmatizacije i uvlačenja religijskog mišljenja u naučnu sferu, premda je
teorija evolucije upravo takva jedna sinteza, koja od teorije, dakle hipotetičkog i
nedokazanog objašnjenja, prerasta na ideološkom nivou nauke u doktrinu i "istinu". U
118 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 svojim ispovestima (Traganje za Bogom), Lav Tolstoj beleži da mu matematička
činjenica 2 + 2 = 4 nije mogla pomoći da odustane od samoubistva. U tome su mu
pomogli seljaci na njegovom imanju, koji su smisao života nosili nekako u sebi, i živeli
ga svaki dan uprkos svom teškom materijalnom stanju. Prirodne nauke, kaže Tolstoj, ne
postavljaju pitanje o smislu života, ali znaju svakojake odgovore na sekundarna pitanja,
koji nas ne leče od (Kamijevih tipova, dodali bismo) samoubistva; "metafizika",
odnosno filozofija, postavlja pitanje smisla života, ali ne nalazi odgovor. Da ljudska
mudrost može da još snažnije razori samu sebe i ludilo proglasi mudrošću, a sve mudre
koji je ospore ludim – to dokazuje klasični dekonstruktivizam jednog Deride.
Utvrđujući, a potom, s vremena na vreme, poričući svoja otkrića o delićima
stvarnosti, nauka se ne bavi smislom života, ne sme da ga izrazi čak ni kao hipotezu i
cilj svojih ekperimenata, i svakako ga i ne poznaje; celina sveta joj izmiče. Štaviše, kao
što smo čuli od Ričarda Dokinsa, nauka ne zna poreklo svemira i života, i negira svesno
i planirano stvaranje živih oblika. Evolucionistička nauka, kada je dosledna sama sebi,
tvrdi da je ceo živi svet nastao slučajno, bez plana, smisla i cilja. Poslušajmo biologa
Vila Provajna sa Univerziteta Kornel:
"Nema Boga, nema života posle smrti, nema apsolutnog temelja morala, nema
apsolutnog smisla života i nema slobodne volje. Sve je to duboko vezano za
evolucionistički pogled na život. Tu si, a onda te nema. To je sve." (u: Ben Stein,
Expelled: Intelligence Not Allowed)
S druge strane, ono što se u proteklim vekovima nazivalo "metafizikom" (grč. "s
onu stranu prirode"), a što uključuje i filozofiju i veru, ne odnosi se samo na materijalne
činjenice, već i na duhovne, koje izmiču nauci Zapada jer im je sama odavno porekla
istinitost. T. Džeferson, jedan od "Otaca osnivača" SAD, objašnjava:
"Razgovarati o nematerijalnom postojanju znači razgovarati ni o čemu. Reći da
su anđeli, ljudska duša, bog, nematerijalni znači izjednačiti ih sa pojmom ništavnosti,
što bi značilo da nema boga, i anđela, ni duše. Ništa drugo ne mogu da zaključim [...] a
da ne uronim u bezdno snova i snoviđenja. Ja sam zadovoljan i dovoljno okupiran
stvarima koje postoje i ne mučim sebe stvarima koje bi mogle biti, a da za njihovo
postojanje nemam dokaze." (Tomas Džeferson, u: Ričard Dokins, Zabude o Bogu,
Poglavlje "Sekularizam, Očevi osnivači i religija u Americi").
Naprotiv, svaka religija i mit insistira na svrhovitosti života, sveta i poretka koji
poznajemo, bilo da zlo i dobro povezuje u jednu celinu, bilo da zlo smatra uljezom u
Božiji svet. Ona pre svega pruža čoveku okvir za razumevanje sveta i života, koji on
popunjava životnim iskustvom. Religijska istina podseća nas na igru asocijacija, gde je
moguće i dozvoljeno pogoditi konačno rešenje na osnovu jednog ili dva otvorena polja,
čak i onda kada nismo pogodili rešenje u svim kolonama. Tako je, na primer, poverovala
Samarjanka koju je Hristos sreo na Jakovljevom izvoru (Jovanovo jevanđelje 4). U
nauci, vaše tačno konačno rešenje biće ismejano i odbačeno ukoliko niste najpre tačno
pogodili rešenja u kolonama A, B, C i D, i, štaviše, pokazali da ste do tih tačnih rešenja
došli primenom validne naučne procedure koju su obelodanile i osveštale priznate
119 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 naučne veličine pre vas. Svakako da je ovakav naučni metod dragocen filter za
predrasude, predubeđenja, opšta mesta, verovanja, lične sklonosti u sferi nauke, ali ga je
nemoguće i nepotrebno dosledno primenjivati na svakodnevni život jer navigacija kroz
more života koristi i neke druge instrumente.
Mitovi, legende i svako religijsko mišljenje najpre odgovaraju na tri pitanja o
poreklu, identitetu i svrsi bogova, sveta i čoveka; potom se na temelju te strukture, od te
celine, koju predanje ili svete knjige preslikavaju u svesti verujućih pojedinaca i
kolektiva, definišu materijalniji, konkretniji oblici svakodnevnog života zajednice,
materijalnog i duhovnog. Mitovi su istina kolektiva koja se prihvata verom, arhetipska
struktura u temeljima celokupnog njegovog sveta. Po njima živi, misli i dela čovek
duboko uronjen u život.
Stoga, ukoliko antiklerikalna misao ipak neguje mit o Prometeju, to mora da znači
da taj mit izražava duboke istine od suštinske važnosti za njenu ideologiju, njen
metanarativ, antihrišćansku metafiziku.
Osim toga, za razliku od naučnog forsiranja pravilnosti i uniformiteta, religija, u
okviru prirodnih i društvenih zakonitosti koje bez sumnje prožimaju svemir, prepoznaje
i afirmiše singularitet, tj. jedinstvene fenomene i odstupanja od pravila. Za nju je čudo
očekivano, jer, u konačnom smislu, i ono biva izraz Božije prirode i čovekove potrebe.
U svemiru postoje zakoni, ali postoje i svest i volja Boga i bića. Jednačina sveukupne
stvarnosti mora da uključi mnogo više varijabli nego do sada. Valjalo bi da Ričard
Dokins prihvati da nije dovoljno da jedna teorija bude "elegantna" da bi bila tačna. Zlo
koje nas zadesi u životu nije "elegantno", često nam je nepojmljivo, ali je tačno i stvarno
više od svake teorije. Kao u slučaju Hristovog hodanja po vodi ili vaskrsenja Lazara,
Onaj koji je definisao i stvorio prirodu i njene zakone može da izazove jedinstven
događaj, a da ne sruši ceo svet.
Da zaključimo, svaka religijska svest pre svega odgovara na čovekovu potrebu za
smislom i u tome je jedan od uzroka njene velike moći bez obzira na njene paradokse i
aporije, dok naučno razmišljanje odriče da može da odgovori na ta pitanja.
Ponuđena svrha života, makar i pogrešna, može zaustaviti tinejdžera da se ubije,
ali naučne istine, ma kako ekperimentalno dokazane, nikad to neće moći. Naprotiv, kako
je većina naučnika stekla afirmaciju uz preduslov da se deklarišu kao ateisti, tim više
kroz njihove naučne rezultate provejava studeni vetar ljudskog besmisla koji nam
oduzima pravo da u naučnoj istini tražimo bilo kakav smisao života. Redak je čovek,
oprostite kolege naučnici, koji može da živi svoj život, stari, razboljeva se i iščekuje
smrt, srećan i zadovoljan što je uopšte postojao, i potpuno ravnodušan prema činjenici
da će ga smrt zauvek rastaviti od svega što je u tom kratkom životu voleo, pomiren sa
potpunom besmislenošću i konačnošću svoga bitisanja. Ako stavimo na stranu ozbiljne
i oduševljene trudbenike nauke koji mogu da sagledaju gorostasne filozofske implikacije
otkrića za kojima teže (npr. da se dokaže da čovek može da stvori živi organizam) i u
tom pregnuću prepoznaju smisao svoga postojanja, koga je, u moru običnih smrtnika,
uopšte briga za teoriju relativiteta, kvantnu teoriju ili Higsov bozon dok grli voljeno biće
120 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 ili dok, naprotiv, gleda u raku ili hladni mramor sa pozlaćenim slovima onoga ko se u
zemlji raspada? U tom trenutku, i do kraja života, važno je samo da li se iz zemlje ustaje
ili ne. Da li je smrt stvarna ili je prelazak u neki drugačiji "život", da li je privremena ili
konačna – to je značajnije za jedno ljudsko biće od poznavanja geologije, astronomije
ili čak medicine, ma koliko dobra da su ove nauke donele svetu. Pobediti smrt – to je sve
što želi čovek, bio vernik ili ne. I to je deo prometejskog projekta savremenog čoveka.
Umetnost i mit
Umetnost pak ne raspolaže instrumentima za dokazivanje neke naučne ili
metafizičke hipoteze ili istine; ona je samo preispituje, priznala to ili ne. Ako umetničku
lepotu i zadovoljstvo koje ona stvara stavimo na stranu, svet muzičkog, filmskog ili
književnog dela naprosto postoji kao mentalni konstrukt u čijem okviru umetnik
preispituje određene ideje i istine, a čitalac, slušalac ili gledalac određuje se prema njima.
Književna obrada mita, poput Eshilove ili Šelijeve, iznosi pred nas njegove metafizičke
komponente i celokupni univerzum koji podrazumeva, i, poput antičke tragedije, poziva
nas da razmotrimo ideje i vrednosti koje književno delo iznosi.
Kada Ivo Andrić "pravu istoriju čovečanstva" traži u četiri "zrnca istine", četiri
velike arhetipske pripovesti – o stvaranju čoveka, o potopu, o Sinu Božijem kao
spasitelju žrtvovanom za spasenje sveta, i o Prometeju – to znači da tri biblijska temeljna
učenja i jedan antički mit predstavljaju za ovog pisca jasnog stila izražavanja – poznatog
po strahu od pogrešne i neodmerene reči, koji mnogo puta prepravlja i pročišćava svoj
izraz nastojeći da "rečima bude tesno, a mislima prostrano" – četiri noseća stuba ne samo
književne, nego i stvarne istorije o čoveku.
Međutim, kako i zašto uopšte porediti mit o Prometeju i biblijski tekst? Ovo
poređenje može se opravdati ne samo postojanjem mnogobrojnih uporednih motiva mitu
o Prometeju i odgovarajućim tekstovima Biblije, već i tvrdnjom da predanja sa sličnim
ili istim motivima imaju isti izvor.
Biblijska genealogija i "praotkrivenje"
Poređenje mita o Prometeju sa biblijskim velikim temama stvaranja, čovekovog
pada i spasenja moguće je i na temelju zajedničkog porekla i kulturnog nasleđa svih
naroda, što i objašnjava postojanje tolikih paralela u predanjima naroda širom sveta. Pre
nego što izloži svoje stanovište, pisac ovih redova želi da jasno podvuče kako su redovi
koji slede njegov lični pokušaj da razume i objasni sličnosti i razlike u predanjima
naroda, i to kroz konfrontaciju biblijskog teksta i različitih teorija o postanku čoveka i
razvoju kulture koje se temelje na teoriji evolucije. Dok teorija evolucije okleva između
jednog i više predaka današnjih ljudi, tj. jedne ili više naseobina gde su se mogli razviti
preci Homo sapiensa, sama Biblija sadrži jednu od najstarijih i najsveobuhvatnijih
genealogija ljudskog roda. Zapravo, u Bibliji nalazimo rodoslove Adama i njegovih
potomaka, potom Noja i svih njegovih potomaka, uključujući Grke, Kineze, Egipćane
ili Skite. Prema Postanju ili 1. Knjizi Mojsijevoj, svi ljudi na zemlji potekli su "od jedne
krvi" (1.Mojs. 5. i 10. poglavlje; Dela apostolska 17:26), tj. imaju zajedničkog pretka –
Adama, odnosno, posle potopa, patrijarha Noja. Oni koji se smatraju hrišćanima nemaju
121 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 nikakvo opravdanje za rasizam budući da Biblija svim ljudima pripisuje zajedničkog
pretka. Prema ovoj knjizi, ljudska vrsta nije nastala milionima godina dugom
transformacijom majmuna ili još prostijeg organizma, ako "prost organizam" uopšte
postoji, s obzirom na nepojmljivo složenu građu jedne ćelije (1.Mojs. 1:27 i 5:1). I u
biblijskoj genealogiji možemo da govorimo o "teoriji uskog grla": svekoliko
čovečanstvo poteklo je od samo tri bračna para, Sima, Hama i Jafeta i njihovih supruga,
koji su preživeli globalni potop, događaj o kome izveštava najveći broj predanja širom
sveta. Za sagledavanje biblijske podele naroda koji su potekli do ova tri Nojeva sina
predlažemo kartu na sajtu
http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/b/bb/Noahsworld_map.jpg
Isus Hristos u Jevanđeljima potvrđuje svoje verovanje u autentičnost globalnog
potopa (Matej 24:37-39). Veliki potop prisutan je kao tema u gotovo svim drevnim
predanjima i verskim sistemima. Čitaocima preporučujemo da prouče materijal koji je
obilato dostupan na internetu, uključujući i dva sajta koja navodimo na kraju ovog
članka. Zbog nedostatka prostora, ovde predstavljamo samo nekoliko paralelnih motiva
vezanih za Potop, prisutnih u tek nekoliko kultura:
Zeleno polje: identično biblijskom prikazu Potopa.
Crveno polje: delimično odgovara biblijskom prikazu Potopa.
Mit-kao-istina-o-nasem-poreklu-9
Biblijski pisac izveštava u 10. i 11. poglavlju Postanja da su posle potopa Sim,
Ham i Jafet, kao i njihovi potomci – preci budućih naroda – neko vreme živeli u
prostornoj i jezičkoj bliskosti, na istom području, govorili istim jezikom i razvijali
zajedničku kulturu. Svima im je bilo svojstveno usmeno predanje o postanju sveta, prvim
patrijarsima, potopu, kao i o Spasitelju koji je njihovim precima obećan još u Edenu;
naime, biblijska kosmogonija (učenje o stvaranju sveta) i soteriologija (učenje o
spasenju) od Adama nadalje prenosila se usmenim putem, u okviru porodice, s oca na
sina, kao deo verske prakse i porodične tradicije sve do pojave pisanog teksta.
"Što slušasmo i doznasmo, i što nam kazivaše oci naši, nećemo zatajiti od dece
njihove, naraštaju poznom javljaćemo slavu Gospodnju i silu njegovu i čudesa koja je
učinio. Svedočanstvo podiže u Jakovu, i u Izrailju postavi zakon, koji dade ocima našim
da ga predadu deci svojoj; da bi znao potonji naraštaj, deca koja će se roditi, pa i oni da
bi kazivali svojoj deci da polažu na Boga nadanje svoje, i ne zaboravljaju dela Božijih,
i zapovesti njegove da drže..." (Psalam 78:3-7)
Podsećamo na to da je, prema biblijskom rodoslovu, dug životni vek prvih
generacija pre potopa, omogućen znatno drugačijim klimatskim uslovima na planeti,
dozvoljavao saživot i do šest generacija istovremeno. O toj dugovečnosti pretpotopnog
čoveka govori nam i genealogija sumerskih vladara.
Preci svih naroda u ovoj su zajedničkoj fazi istorije primili u nasleđe isto
zajedničko predanje o stvaranju sveta i čoveka. Otuda, primera radi, neverovatan broj
podudarnosti u opisu stvaranja sveta i čoveka između Popol Vuha, zbornika predanja
naroda Kiče, i Biblije. Ovaj zajednički supstrat verovanja i predanja naziva se ponegde
122 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 "praotkrivenjem", jer predstavlja istinu otkrivenu precima svih kasnijih naroda u vreme
kada su prostorno, jezički i kulturno bili jedinstveni. Zajedničko predanje predstavlja
ono "znce istine" koje Ivo Andrić traži u bajkama i legendama – pravu istoriju
čovečanstva.
"Ovo je prva priča, prva povest. Nije bilo ni čoveka, ni životinje, ni ptica, ni riba,
ni rakova, ni drveća, ni kamenja, ni pećina, ni klanaca, ni trave, ni šuma; postojalo je
samo nebo. Površina zemlje nije se još pojavila. Postojalo je samo mirno more i veliko
prostranstvo neba. Ništa još nije bilo dovedeno u postojanje, ništa što bi stvaralo buku,
niti išta što bi se kretalo, drhtalo ili se oglašavalo na nebesima. Ništa se nije izdizalo;
samo tiha voda, mirno more, pusto i nepokretno. Ništa nije postojalo. Samo mir i tišina
u mraku, u noći. Samo Stvoritelj, Tvorac, Tepeu, Gukumac, Oci osnivači, bili su u vodi
okruženi svetlošću [...] Onda su nastupili Tepeu i Gukumac; tada su svemu darovali život
i svetlost, uredili kako da bude svetla i zore, i da svemu obezbede hranu. I neka bude
tako! Neka se praznina ispuni! Neka se voda povuče i stvori prazninu, neka se pokaže
zemlja i čvrsto tlo; neka bude tako. Tako su govorili. Neka bude svetla, neka svane zora
na nebu i na zemlji! Neće biti ni slave ni veličanstva u našem stvaranju dok ne načinimo
čoveka. [...] Najpre je oblikovana zemlja, planine i doline; vodeni tokovi su izdeljeni
kada su se visoke gore pojavile. Tako je zemlja stvorena, kada ju je stvorilo Srce neba,
kako se zovu oni koji su je najpre učinili rodnom, kada je nebo visilo, a zemlja bila
uronjena u vodu." (Postanje sveta i čoveka, Popol Vuh)
Prema tome, ogroman, ali neujednačen broj sličnosti u svetim knjigama i
predanjima koje se odnose na početke sveta i čoveka, potop, greh i spasenje, Biblija
objašnjava jedinstvenim kulturnim nasleđem iz vremena kad su svi narodi, ili njihovi
preci, bili genetski, jezički i prostorno bliski.
mit-kao-istina-o-nasem-poreklu-8
Scena iz Popol Vuha
Međutim, valja razmotriti iz kojih je razloga došlo do sve većih razlika u mitovima
i predanjima o postanku sveta i čoveka, o grehu i spasitelju.
Pre svega, neuspeh prvog projekta stvaranja Novog svetskog poretka (Vavilonska
kula, Postanje 11) rezultira mešanjem jezika, nerazumevanjem, a onda i raseljavanjem
pojedinih ogranaka dotad jedinstvenog poslepotopnog ljudskog roda. Od tog trenutka
počinje jezičko, prostorno i kulturno udaljavanje pojedinih ogranaka čovečanstva, rasa i
naroda. U okrilju svake kulture, nekad jedinstveno praotkrivenje doživeće različite
izmene, koje će postepeno u većoj ili manjoj meri izobličiti istinu o ljudskim počecima.
To su one naslage Andrićeve koje će zrnca istine, buduće "mitove i legende", obavijati
sve više i više, deformišući ih ponekad do neprepoznatljivosti. Stoga će i izveštaj o
potopu kod Grka, prostorno tako bliskih Semitima, biti znatno izmenjen u odnosu na
bliskoistična predanja. Pa ipak, potop će ostati urezan u pamćenje i jezik Grka, Kineza,
Indijanaca i ostrvskih naroda Pacifika.
Pored raseljavanja i svih promena koje ono donosi u kulturi jednog naroda, valja
dodati da su daljem diferenciranju praotkrivenja u kulturnoj istoriji plemena i naroda
123 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 doprinele i kasnije izmene u verskom učenju. Ukoliko prihvatimo biblijsko gledište po
kom su potomci Sima, Hama i Jafeta delili, do raseljavanja, zajedničku religiju, tada se
neke razlike u verskim učenjima mogu objasniti udaljavanjem naroda od jednoboštva
Nojevog vremena, i stvaranjem verskih sistema koji se bolje uklapaju u lokalne prilike
(što se desilo i sa tradicionalnim hrišćanstvom u odnosu na Hristovo učenje u Bibliji). U
novonastalim prilika, sa vremenske i prostorne distance, nove su generacije sada
različito tumačile i praktikovale nekad jedinstveno predanje koje su dobili od svojih
očeva i dedova. Stari mitovi dobijali su nova čitanja, koja su tim više varirala što je
usmeno prenošenje podložnije promenama.
Pomenuti argumenti ipak ne mogu u potpunosti da objasne činjenicu da slični ili
isti motivi imaju dijametralno suprotnu vrednost i značenje. Izrazit primer za ovo je
status zmije u različitim religijama, o čemu smo već govorili. Zašto bi zmija u malom
broju verskih sistema bila anatemisana, a u daleko većem obožavana? Ovo pitanje
razmatramo u poslednjem nastavku – "Bog, Buntovnik i Čovek".
124 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 NLO: ZAVERA DEMONA - Otac Tomas Kulp
Od vremena kada je izraz „leteći tanjir“ iskovan, četrdesetih godina, NLO fenomen je
zainteresovao i mistifikovao mnoge ozbiljne istraživače i duboko uticao na maštu
popularne kulture. Od posebnog interesa su i brojni prijavljeni susreti sa
vanzemaljcima. Više ne može biti sumnje da se nešto značajno događa. Uopšteno,
zabeleženi incidenti ne mogu se smatrati ni podvalama, ni nekim bizarnim oblikom
masovne halucinacije.
Moramo li zaključiti onda, kao što to mnogi rade, da vanzemaljska bića posećuju
Zemlju? Ovo je u stvarnosti, poruka koja je bila predana od samih vanzemaljaca u
različitim prilikama, poruka često obavijena terminologijom „New Age“-a. Uobičajeni
motiv je, da se Zemlja nalazi na rubu sudbonosne katastrofe, iz koje nas vanzemljaci,
kao predstavnici rase na višem stepenu evolucije, mogu spasiti.
Ovo je predmet naučne fantastike. Naravno, utešnije je za nas, verovati da nismo sami,
da postoje bića tamo negde, koja su starija i mudrija od nas, spremna i voljna da nas
spasu iz naše sopstvene gluposti. Možda bi trebalo da ostavimo po strani apokaliptična
proročanstva propasti i pripremimo sebe za novo doba, sveopšteg mira i bratstva. Da li
ovaj scenario izgleda previše dobar, da bi bio istinit? Kao što izreka kaže, verovatno
da.
Zaista, kao što Vitli Strajber piše, u vezi sopstvenih iskustava „Bića koja sam ja susreo
nisu bila mudra i blagonaklona stvorenja, kao što bi filmovi tipa „Bliskih Susreta“
mogla navesti nekoga da očekuje. Oni su bili potpuno razarajuća.“
Strajber navodi kako se probudio u sred noći, osetivši prisustvo u svojoj sbi. „Osetio
sam jedan potpuno neopisiv osećaj opasnosti. Bio je pakao na Zemlji biti tamo, a ipak
nisam mogao da se pomerim, nisam mogao da zavapim, niti da pobegnem. Ležao sam
mirno kao mrtav, preživljavajući unutrašnje patnje. Šta god je bilo tamo, izgledalo je
neverovatno ružno, tako nečisto i mračno i zlokobno. Naravno, to su bili demoni.
Morali su biti.“
Na kraju, međutim, Strajber odbacuje mogućnost da su ova bića zaista mogli biti
demoni. On je to učinio, sumnjam, ne radi dokaza, već pre što se ideja demona, ne
uklapa u njegov pogled na svet. U stavrnosti, ova predrasuda protiv objektivnog
oličenja zla je veoma raširena danas, dok ideja o postojanju Anđela, danas uživa
obnovljenu popularnost.
Pored svega, ako smo zaista posećivani od strane vanzemaljskih bića, niti jedna
zajednička i razumljiva hipoteza nije ponuđena da objasni raznovrsne, svetski raširene
manifestacije dodira sa tuđinima.
125 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Jedno vreme , izgledalo je su možda posetici uključeni u nešto više, od rutinskog,
geološkog izleta na Zemlju. Oni su posmatrali i uzimali delove stena i drugih
predmeta, puno puta u periodu proteklih decenija.
Onda smo iznenada otkrili, da vanzemljaci jednostavno ne uzimaju delove stena. Oni
otimaju ljude i vrše naučna ispitivanja, uzimajući uzorke krvi i semena, čak vršeći
eksperimente sparivanja između ljudi i vanzemljaca. Izveštaji su počeli da nas zasipaju
iz celog sveta, postajući sve više i više bizarni.
Prolazeći kroz podatke o tobožnjim susretima, međutim, predstavlja definitivni niz
nerazumnog i apsurdnog. Često posmatrano ponašanje ovih bića ne pokazuje nikakav
očigledni smisao, ili je potpuno smešan i nerazuman.
Evo jednog opisa događaja koji se dogodio u blizini Buenos Airesa, 1968. godine.
Tinejdžeru su prišla dva „naizgled“ obična čoveka, sem što su zurili u njega bez
treptaja i što su imali providne noge. Rekli su mu „Ti ćeš upoznati svet“. Obećali su
mu da će ga odvesti na leteći tanjir, koji su mu pokazali, a onda su mu dali običan
koverat i rekli mu da je umoči u baru. Kada je dečak tako uradio, pojavila se poruka u
dečijem rukopisu: „Ti ćeš upoznati svet. Leteći Tanjir“.
Mogu se praviti hipoteze da je svrha urođena apsurdnosta i besmislica, preovlađujuća
osobina NLO susreta, u mentalnoj zbunjenosti i prestrojavanju ljudske svesti. Drugim
rečima, postoji svesno uključeno posredovanje, koje pokušava da lukavo promeni i
kontroliše ljudsku misao, kroz obrasce ponašanja i verovanja. Ako je to tako, onda su
NLO-i, čak i ako poseduju stvarnu fizičku dimenziju (što do sada nije bilo ubedljivo
pokazano), su najmanje fizička pojava.
Prema Strajberu, „Presaznanje, očigledna telepatija, vantelesna opažanja, čak fizička
levitacija (lebdenje u vazduhu, prim. webm.), uobičajena su sporedna dejstva dodira sa
posetiocima.“ Zaista, iskustva dodira sa vanzemaljcima, izgleda da uključuju i
promenjena stanja svesti, jedno skoro snu slično, stanje transa, uprkos realnosti
opisanih događaja.
Štaviše, fizičke posledice na one, koje ja mogu opisati samo kao žrtve, su često
razarajuće, vodeći ih ka zbunjenosti, opsesiji, remećenju životnih obrazaca, a čak, u
ekstremnim slučajevima, i samoubistvu. Da li bića odgovorna za toliku mentalnu i
duhovnu muku i bol, mogu zaista biti ocenjena kao blagonaklona, ili čak moralno
neutralna?
Zli vanzemaljci
126 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Razmotrimo par slučajeva, koji izgleda da prikazuju ne-fizičku dimenziju NLO
fenomena. U Kaliforniji, blizu Riversajda, 1955. godine, deca su posmatrala objekat u
obliku diska, koji se vrteo iznad zemlje. Zatim su se pojavila „povratne serije sablasnih
oblika. Oni su bili poluprovidni.“
1963. godine, u Kentu, u Engleskoj, četiri tinejdžera su gledala usijani, ovalni predmet
koji se spušta u šumu. Iznenada, „užasna figura, nalik na čoveka, bez glave, ali sa
krilima sličnim slepom mišu, pojavila se i krenula prema njima.“
1952, NLO je viđen gde sleće u Flatvudu, Zapadna Virdžinija, „a kada su svedoci
pojurili tamo da vide šta se dogodilo, čudovišno, čudovišna, sablasna figura sa krvavo
crvenim licem i usijanim zeleno-žutim očima, pokrenula se niz brdo, ka do sada
užasnutim posmatračima“, U prošlim vekovima, ove pojave bi nedvosmisleno bile
ocenjene kao demonske. Sada, u našem, navodno „prosvetljenijem“ dobu, ne
uspevamo da vidimo očigledno.
1967 U Suriju, u Engleskoj, mlasi par je zaustavio svoj auto na usamljenom mestu i
posmatrao gnusno biće kroz prozor, udružen sa zadahom sličnim igorelom mesu, ili
gasnoj bombi. Zanimljivo je da je miris pokvarenih jaja (hidrogen sulfid) zabeležen u
brojnim slučajevima, s obzirom da je rakav zadah dugo bio udružen sa pojavama
demona.
Dramatičniji je slučaj koji se dogodio 25. oktobra, 1975. godine, u Okrugu
Vestmorlendu, u Pensilvaniji. Glavna žrtva, onoga što se ispostavilo, kao klasičnog
slučaja demonskog uznemiravanja, bio je mladi čovek Stiven Pulaski, ali takođe
prisutan je bio i policijski službenik, ali i grupa NLO istraživača, kasnije te noći.
Događaj je počeo kada je žarko crvena lopta, viđena da lebdi preko polja. Kako se
spuštla, boja joj se menjala do sjajno bele. Odmah zatim, pojavila su se dva čudna,
zverima slična stvorenja. Neko je ispalio metak na čudovišta koja su očigledno
pogođena, ali bez posledica.
U toku noći, ova neuhvatljiva stvorenja, nastavila su da objavljuju svoje prisustvo.
Svedoci su karatko pogledali stvorenja i čuli čudne zvuke koji su dolazili iz žume. U
jednom trenutkui, snažan sumporni zadah, je primećen od posmatrača.
Tada je Stiven počeo da se ponaša kao divlja zver, kao posednuti, postajući potpuno
lud. U toku tog stanja, on je počeo da govoriv proročanstva o propasti u rugajućem
tonu, praćenom podrugljivim smehom.
127 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Ipak, ako zaista imamo posla sa preovlađujućim fizičkim pojavama, moramo biti vrlo
oprezni u prihvatanju toga, kao objektivne stvarnosti spoljažnjih pojavljivanja. Trebali
bi da budemo svesni, takođe, tradicionalnih znakova demonskog prisustva. Na primer,
primećeno je da NLO stanari izbegavaju svetlost, kao u Hopkinsvilu, u Kentakiju,
1955 godine, gde su se ova bića prilazila uvek sa mračne strane kuće i u trenucima
kada su svetla ispred kuće bila ugašena.
U drugim slučajevima, tuđini su prilazili žrtvama na raskršćima, koja su tradicionalno
povezana sa opasnošću i sa demonima. Krstovi su često postavljani na raskršća, upravo
iz ovih razloga. Uopšteno, strah i zbunjenost koji su često prodirali u umove žrtava je
znak prisustva, palih anđela, demona.
Na ovom mestu bi reč o poreklu i prirodi demona, bila korisna. Prema Hrišćanskom
Predanju, Bog je stvorio takozvane bestelesne sile, uključujući Arhangele i Anđele, pre
stvaranja ljudi. Ovi aktivni, inteligentni duhovi su težili da služe i slave Boga. Kao i
sva razumna bića, ovi nevidljivi, anđelski duhovi, posedovali su slobodnu volju. Ona je
nestala, kada se jedan od njih, Lucifer pobunio protiv Boga. Zaslepljen gordošću, on je
mislio da uzdigne sebe iznad Prestola Božijeg. Onda je pošto je pridobio trećinu anđela
na svoju stranu, ušao u razorni rat protiv Arhangela Mihaila i drugih Anđela, koji su
ostali verni Bogu.
Kao posledica, Lucifer i njegovi saučesnici, zbačeni su sa Nebesa. Od tada, Lucifer,
poznat još kao i Satana, ili Đavo, postao je vođa ogromne vojske palih anđela, poznatih
kao demoni. Ovi pali anđeli, postajući nesposobni da izaberu dobro, postali su
neopozivo zli, večno u ratu sa Bogom. Hrišćanska nauka, takođe tvrdi da je Bog
stvorio ljude da zauzmu mesto palih anđela. Mi smo određeni da zadobijemo blaženu
besmrtnost u zajednici sa Bogom.
Tako su Satana i njegovi demoni, obuzeti zavišću i mržnjom prema ljudskoj rasi, kušali
naše Praroditelje u Edemskom Vrtu. Verujući obmani „zmije“, Adam i Eva su otpali iz
svog blaženog stanja i izgnani iz Raja. Od tada, demoni učestvuju u postojanom ratu
protiv ljudske rase, težeći uvek da nas svuku do njihovog nivoa, uzrokujući da
skrenemo sa puta istine, koji jedini vodi u večno spasenje. Ljudi su takođe stvoreni sa
slobodnom voljom. Bog ne dopušta satani da nas primorava. Đavo nema tu moć, sem
ako mu je mi sami ne pružimo, voljno prihvatajući satanske obmane i na taj način
odbacujući zakon Božiji.
Prema tome, demoni su postali gospodari obmane, sposobni da uzmu svaki oblik,
pojavljujući se čak kao što nas Sveti Apostol Pavle uverava, kao „anđeo svetlosti“.
128 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Niti bi očigledna umešanost fizičkih i psihičkih pojava u fenomenu NLO, trebalo da
nas iznenadi. Kao što je jedan značajni duhovni autoritet primetio, „Demoni takođe
imaju „fizička tela“ iako je materija tih tela takve finoće, da ne može biti opažena od
ljudi, sema ako im „duhovne oči ne budu otvorene“, bilo voljom Božijom kao što je to
sa Svetiteljima ili nasuprot nje (kao u slučaju vračara i medijuma).
Ne postoji niti jedan NLO incident, koji se ne može objasniti demonskom obmanom ili
utvarom. Ono što nije uvek jasno je cilj i svrha, koji stoje iza ovih bizarnih pojava. Na
primer, moram priznati da me celokupni eksperiment sparivanja, zbunjuje, sem što ti
incidenti zaista zbunjuju i duboko plaše žrtve, otvarajući na taj način ljudski um još
više, upadu demonskog.
Ono što izgleda jasno, sa duhovnog stanovišta, je to da je krajnja svrha NLO fenomena
da pomogne pripremi kolektivne svesti ljudske rase, za dolazak Antihrista kao što je
predskazano u Svetom Pismu.
Svi znaci ukazuju na to da je kraj ljudske istorije blizu. Poslednje stanje će biti
sveopšta vladavina Antihrista, koji će stvoriti Novi svetski poredak i jednu, svetsku,
lažnu religiju. Oni koji će kroz demonsku obmanu obožavati Antihrista biće izgubljeni,
dok će oni koji mu se ne pokore biti progonjeni. (Pravoslavni, prim. webm.)
Sveti Ignjatije Brjančaninov je proročki napisao, „čudesa Antihrita će se pojavljivati
glavno u polju vazduha, gde stana ima prevlast.“ Znaci će se odnositi najviše na čulo
vida, biće obmanjujući i opčinjavajući. Opet, Antihrist će čak spustiti vatru sa nebesa
na zemlju, pred pogledom ljudi.“
Tvrdim da je demonsko učestvovanje u NLO fenomenu - nesumnjivo, za razliku od
bilo kog drugog objašnjenja koje je ponuđeno do sada. Ako smo dodvoljno otvorenog
uma, da bar prihvatimo postojanje demona, onda je velika stvar da njihova uvredljiva
prevara postane shvatljiva.
Postoji dovoljno dokaza i svedočenja o postojanju demona u Hrišćanskoj duhovnoj
literaturi u toku proteklih 2 000 godina. Ne bi trebali da budemo lakomisleni i
neoprezni da sve to odbacimo samo kao antikvitete i relikvije, prihvatajući
„jevanđelje“ bezbroj „New Age“ učenja, koja su prožela naše društvo u toku proteklih
decenija.
Danas, više nego ikada, imperativ je da budemo mudri i trezni, razlikujući duhove, da
bi bili sigurnio da su zaista od Boga, odbijajući da budemo zavedeni obmanjujućim
iluzijama Zlog.
129 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 NLO: NAPAD KOJI RAZARA - Otac ALEKSEJ JANG
“Da vas niko ne prevari nikakvim načinom ...”
(2. Sol. 2:3)
Nije slučajno što mnoge drevne paganske tajne religije, kao i brojna mistična bratstva
(kao Teozofi i Rozenkrojceri) govore o „eliti“ – ponekad nazvana „Veliko Belo
Bratstvo“, „Uzlazne Gospodare“, ili „Mahatme“ Madam Blavacki – grupa bica koja
traže da rukovode i kontrolišu sudbinu smrtnog čoveka. Ponekad se ova „elita“
prikazuje kao ne-ljudska, nekad kao „visoko evoluirana“ ili kao savršeni ljudi.
Predak ove „elite“ je daimon drevnih grčkih pagana – od koga, ustvari mi i dobijamo
reč demon i što je navelo Svete Oce da kažu „bogovi pagana su demoni“. Prema tome,
sa Hrišćanske tačke gledišta, ne može biti sumnje da takva „elita“ postoji, poznata
Hristovim sledbenicima kao vojska palih anđela, demonska vojska. Ova vojska je ušla
u naš pali svet kroz greh i jeres, kao i okultnim delima svake vrste od očigledno
„nevinih“ stvari, kao što su medijumski stočići do praktikovanja „kanalisanja“ u New
Age-u). Sada su međutim, pali anđeli pronašli novi i posebno zaslepljujući način da
uđu u svet ljudi.
Dok su samo pre jednog pokoljenja, samo „čudaci“ i mentalno poremećeni ljudi,
verovali u NLO, danas više od polovine stanovništva SAD, prema anketama, veruju u
stvarnost vanzemaljskih posetilaca. Posebno, mnogi „New Age“ poklonici, veruju u
„Neidentifikovane Leteće Objekte,“ prema Times-u „sa posadama neobičnih
vanzemaljaca, koji su još mnogo pre posetili zemlju sa naprednijih planeta, šireći
mudrost koju su stvorili, među ostalim i Stonhendž i piramide u Egiptu“.
Iako je NLO literatura umnožena, najpoštovaniji i najslušaniji NLO „obraćenik“ je
Vitli Strajber, koji je napisao dve novije knjige o svojim sopstvenim iskustvima,
Zajednica: Istinita priča (1987) i nastavak Preobrašaj: Probijanje (1988). Obe knjige su
bile na listi najprodavanijih i autor se pojavljivao na brojnim televizijskim intervjuima,
delimicno jer piše dobro i jer je savetovao mnoge članove naučne zajednice.
Iako Strajber govori, da nikada ranije nije bio zainetresovan za NLO i da nije čitao
praktično ništa o toj temi, on piše u prvoj knjizi: „ovo je priča, o pokušaju jednog
čoveka da se nosi sa razarajućim napadom iz nepoznatog. To je istinita priča, istinita
onoliko koliko sam ja znao da je opišem. Ali ko oni mogu biti, i odakle su došli? Da li
su neidentifikovani leteći objekti zaista stvarni? Da li su oni goblini, demoni ... ili
posetioci?“
130 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Sa početkom u decembru 1995, Strajber i njegova porodica, iskusili su seriju pojava:
glasova, svetlosti kao u snu, dodira i „noćnih posetilaca“ sa bubolikim glavama. „U
početku,“ govori on, „mislio sam da gubim razum. Ali sam bio pregledan od strane tri
psihologa i tri psihijatra, i prolazio seriju psiholoških testova i neuroloških ispitivanja i
pronašao da su rezultati u svim pogledima, u nivou normalnih. Bio sam na poligrafu... i
prošao bez greške... Posetioci su umarširali direktno u središte života, jednog
nezainteresovanog skeptika, bez trenutka oklevanja.“
Činjenica da je prva Strajberova knjiga Zajednica takođe sadržala zvanične medicinske
dokumente o njegovoj normalnosti i duševnom stanju, kao i prepisi sa hipnotičkih
seansi (korišćenih da fokusiraju detalje njegovih iskustava) i da on priznaje pomoć,
mnogih istaknutih naučnika u mnogim poljima, daje istiniti ton njegovoj zastrašujućoj
prici.
Strajber razmišlja da bi poreklo njegovih „posetilaca“ moglo biti:
1. sa druge planete ili planeta;
2. sa zemlje, ali su oni tako različiti od nas, da mi ne moramo da razumemo da su oni
čak bili i stvarni
3. iz drugog dela vremena u svemiru – druge dimenzije
4. iz ove dimenzije u svemiru, ali ne u vremenu“ – drugim rečima, putovanje kroz
vreme naših sopstvenih prethodnika u njihovu prošlost (našu sadašnjost)
5. iz nas samih;
6. izvestan halucinogeni provodnik u našem umu, ili
7. jedan vid ljudske vrste – možda duhova, ili još bolje, „možda smo vi i ja larve, a
posetioci su ljudska bića u zrelijem obliku.“
Šta čini Strajberovo objašnjenje tako izveštačenim, u njegovoj navodnoj objektivnosti.
On sebe štiti kao nevinog posmatrača, ni na jedan način odgovornog za ovaj bizarni
susret. Na kraju stranica ove knjige, međutim, čovek može otkriti da je Strajber takođe
i autor, nekoliko horor priča, koje sadrže sličnosti sa iskustvom njegovog stvarnog
života. Kao sto je jedan kritičar istakao: „Zajednica izgleda kao kraj logičkog
napredovanja na listi bestselera od fantastike do realnog“ (Thomas Dirch, The Nation,
14. mart 1987).
Šta je još jasnije, Strajber je petnaest godina studirao sa „Gurdjieff Foundation“,
kultnom grupom čije učenje naglašava „razvitak moći, sadržanih u ljudskoj psihi“, i
čiji je duhovni eklekticizam popularan među poklonicima "New Age" pokreta.
Očigledno, Strajberova uloga, nije bila pasivna kao što bi hteo da navede čitaoce da
veruju, on je – ne znajući, bez sumnje – predodredio sebe da ima takvo iskustvo. I
131 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 čovek može vrlo lako shvatiti, zašto su mu „vanzemaljci“ rekli: „ti si izabrani.“
Iako on donosi pregršt različitih teorija iz svetskih religija i filozofija, odnoseći se na
ovu temu – sve od hindu mitologije do borbe Svetog Antonija Velikog sa demonima –
religija i Bog u tradicionalnom smislu su upadljivo odsutni iz njegovog načina
razmišljanja, a on dolazi do pokazivanja naklonosti, popularnoj savremenoj ideji, da je
NAUKA samo „ključ“ – iako i dalje primitivan – da se shvati iskustvo.
Ali, kao sto je jeromonah Serafim (Rouz), napisao u svojoj studiji o NLO-ima (u knjizi
„Pravoslavlje i Religija Budućnosti): „Naučna fantastika je dala slike, evolucija je
proizvela filozofiju, a tehnologija „svemirskog doba“ je obezbedila verodostojnost za
ovakve susrete“.
Umesto neograničene žeđi za Bogom, mi imamo pre „veliku žeđ za dodir sa
natprirodnim umovima, što će obezbediti vođstvo za našu jadnu, uznemirenu,
uzbuđenu planetu“ (Jacques Vallee, izjava u ORF, str.138). Zaista Strajber je i sam
vatreni zaštitnik životne sredine sa apokaliptičkim osećajem uništenja čoveka, koje
dolazi na njegov mali dom – zemlju.
Ono što je u Strajberovoj knjizi značajno, je da je um, ili kontrola misli uvežbavana na
ljudima, od strane ovih „posetilaca“ na način, koji se jedino može opisati u klasičnom
smislu kao okultno. Sličnosti među Strajberovim iskustvima (i onih drugih NLO
"kontakata“) i borbe Svetitelja sa demonima, su vrlo vidljive. Sam autor čak i opisuje
naročit miris udružen sa „posetiocima“ – među njima, „sličan sumporu“ smrad, koji
poredi sa glavom šibice. Njegovi „posetioci“ imaju zastrašujuće, insektima slične glave
sa ogromnim očima, koje on vezuje za statue paganske boginje Ištar. U Preobražaju on
piše:
„Osetio sam potpuno neopisiv osećaj pretnje. Bio je to pakao na zemlji biti tamo i ja se
nisam mogao pomeriti, nisam mogao plakati, nisam mogao pobeći. Ležao sam kao
mrtav, podnoseći unutrašnje patnje. Šta god da je bilo tamo, izgledalo je čudovišno
ružno, tako prljavo, mračno i zlokobno... još uvek se sećam te stvari koja je čučala
tamo, tako užasno ružno, sa rukama i nogama kao kracima velikog insekta, sa očima
koje zure u mene.“
U svojoj drugoj knjizi, Strajber zaključuje da su mnogi od „bliskih susreta“ koje je
imao (i još uvek ima) bili u svrhu „razbijanja mog verovanja u prihvaćenu paradigmu
stvarnosti. I uspelo je vrlo dobro... Sumnjam da su iskustva slična ovim, rezultat
osnovnog zaokreta u umu. To se dešava kada ljudi počnu da napustaju stara, „lažna“
verovanja...“ Nikad nisu rečene iskrenije reči od autora.
132 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Iako Strajber sada veruje da su njegovi „posetioci“ vanzemaljci i imaju fizičku
stvarnost, on ih takođe naziva „goblinima“ i „proždiračima duša“, koji imaju
„sposobnost da uđu u um i utiču na misli“ i mnogo, mnogo gore. On piše:
„Narastajuće je bilo osećanje da sam ulazio u borbu, koja je mogla biti borba za moju
dušu, moju suštinu, ili koji god deo mene da ima veze sa večnošću... Jasno je da je
duša bila veoma u pitanju. Ljudi su iskusili osećaj, kao da su im duše bile izvučene iz
tela. Više od jedne osobe je videla posetioce, u načelu iskustva "bliske smrti.“
Uprkos svemu ovome, Strajberova obmana je toliko velika, da on može reći sa
entuzijazmom: „na svakome je od nas da traga za sopstvenim dodirom (sa
„posetiocima“), da ga razvija ako se desi, izaziva sebe da ga koristi za ... duhovno
uzrastanje...“
Naprotiv, Episkop Ignjatije Brjančaninov pisao je pre stotinu godina: „Opažanje
duhova čulnim ocima, uvek donosi štetu, nekad veću, nekad manju, čoveku koji nema
duhovno opazanje... On će neizostavno biti obmanut, neizostavno će biti privucen,
neizostavno će biti zapečaćen, pečatom obmane... pečat zastrašujuće povrede njegovog
duha; a dalje mogućnost ispravljanja i spasenja je često izgubljena. Ovo se desilo sa
mnogima, vrlo mnogima.
To se dešavalo ne samo paganima, čiji su žreci bili u najvećem delu, u otvorenoj
„zajednici“ sa demonima; desilo se ne samo mnogim Hrišćanima, koji ne znaju tajne
Hrišćanstva... desilo se (takođe) i sa mnogim podvižnicima i monasima...“( „Duša
posle smrti“, Oca Serafima Rouza, str.68)
Kad ih nije „viđo“, Strajber je ipak često čuo njihove „glasove“, „kao da je mali
zvučnik baš pored moje glave.“ Bez ikakve teškoće uopšte, on je video da je ovo bilo
slično drevnim paganskim proročistima: „proročista u Delfima i mnoga druga mesta u
drevnom svetu bili su kanali, kojima se odgovaralo na pitanja u transu... Sa usponom
Hrišćasntva, glas je umuknuo... Kao i glasovi koje sam slušao, glasovi koji se čuju
preko savremenih kanala, bili su posednuti jednim drevnim i uzvišenim ljudskim
nasleđem... I dalje sam dobar sa tradicijom ljudskog iskustva.“
Strajber takođe govori i o fizičkim darovima koji se takođe pojavljuju, neželjeni, kod
ljudi koji imaju NLO iskustva: „predosećaj, očevidnu telepatiju, vantelesna opažanja,
čak i fizičku levitaciju (lebdenje). Takvi ljudi cesto vide da se ulična svetla tajanstveno
gase, dok oni hodaju ulicom.“ (Čovek se može zapitati da li je on ikad gledao film iz
pedesetih o vestici naših dana, „Bell, Book and Candle“, u kome je početnica vestica, u
stanju da gasi ulična svetla dok prolazi.)
133 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Strajber bezazleno zaključuje: „Mislim da nismo cvčak ni počeli da razumemo naše
posetioce. Sumnjam da smo mnogo dalje od razumevanja njih, nego od razumevanja
naprimer, pesme kitova...“
Ali Otac Serafim piše: „Takve priče o aktivnostima demona bile su uobičajene, u
ranijim stolećima. To je znak duhovne krize današnjih vremena, da savremeni covek,
zbog svog gordog "prosvetljenja i mudrosti" postao još jednom svestan takvih
iskustava – ali više nema Hrišćanski okvir u kome će ga objasniti... Pravo ocenjivanje
NLO iskustava, može biti napravljeno samo na osnovama Hrišćanskog otkrovenja i
iskustva, i dostupno je samo smernim Hrišćanima koji veruju ovim izvorima“
(„Pravoslavlje i Religija Budućnosti“)
Još od neverovatno uspešnih filmova, „Bliski susreti“ i „E.T.“, imamo oživljavanje
interesovanja u fenomen NLO-a. Bez sumnje će nastaviti da raste, kako Hrišćanstvo
bude nestajalo na Zapadu i ljudi umesto naćuljivanja svojih ušiju da čuju drevne
„glasove“, još jednom budu videli Sina Božijeg.
Pravoslavni Hrišćanin, mora se međutim držati iskupljenja ponuđenog od Hrista, jer
kao što je napisao Otac Serafim „on zna da čovek neće „evoluirati“ u „nešto vise“, niti
ima bilo kog razloga da veruje da ima „visoko razvijenih“ bića na drugim planetama;
ali on dobro zna da zaista postoje „više inteligencije“ u svemiru, pored njega: postoje
dve vrste i on teži da živi tako, da prebiva sa onima koji služe Bogu (Angelima) i
izbegava dodir sa drugima koji su obacili Boga (demoni)... on ne veruje sopstvenoj
sposobnosti da vidi kroz obmane demona i prema tome drži se još čvršće uputstava iz
Pisma i Svetih Otaca, koja Crkva Hristova obezbeđuje za njegov život...“
(„Pravoslavlje i Religija Budućnosti“)
O Arhangeli Božiji,
ne ostavljajte nas nemoćne
protiv duhova zla u vazduhu!
ZNACI SA NEBA - Otac Serafim Rouz
Posle Drugog svetskog rata na Zapadu je nastupila poplava dalekoistočnih religija i
kultova, a uporedo širila se i pojava, koja na prvi pogled nije imala nikakve veze sa
religijom, - to je pojava „neobjašnjenih letećih objekata" (NLO). Prvi „leteći tanjir"
opažen je 1947. godine. Međutim, pri dubljem ispitavanju ova pojava je isto toliko
znak odumiranja hrišćanstva na Zapadu koliko i pobeda dalekoistočnih kultova
takozvane „nove religijske svesti".
Ljudska lakovernost i sujeverje, prisutni danas ne manje no u prošlosti čovečanstva 134 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 povezali su ovu pojavu sa „ludorijama" iščašenog sveta kultova. Ali ovom pojavom
bavili su se i čuveni naučnici po naredbi nekih vlada. Ta naučna istraživanja nisu dala
pozitivan rezultat, jer nisu mogla da dokažu da su ti leteći objekti - stvarno fizički.
Međutim, najnovije hipoteze naučnika dovode istraživače ovih pojava do „ruba
stvarnasti", na granicu psihičke i duhovne stvarnosti kojoj ovi naučni istraživači nisu u
stanju da priđu. Zahvaljujući bogatstvu svetootačkog znanja o Svetom Pismu,
pravoslavni posmatrač ima veliko preimućstvo da oceni te nove hipoteze o fenomenu
„neobjašnjenih letećih objekata".
Pravoslavni posmatrač ipak je manje zainteresovan za same te pojave a više za mentalitet
koji ih prati: kako ljudi obično tumače NLO, i zašto? Jedan od prvih koji je pristupio
pitanju NLO, na taj način, bio je čuveni švajcarski psiholog Karl G. Jung. U svojoj knjizi
Leteći Tanjiri: jedan moderni mit o stvarima viđenim na nebu, on je pokušao da objasni
ovu pojavu kao nešto što ima psihološki i religijski smisao. I mada on nije pokušao da
ove fenomene proglasi za „objektivnu stvarnost", ipak ih je smestio u oblast ljudskoga
znanja kojoj oni zaista i pripadaju. Potonji istraživači, koji su počinjali svoja ispitivanja
od „objektivne" strane, a ne od psihološke dimenzije ovoga pitanja i sami su uvideli da
je bez „psihičke" hipoteze nemoguće objasniti ovaj fenomen.
Pristupajući sa religijske i psihološke strane ovog fenomena (NLO), veoma je važno da
shvatimo najpre njegovu pozadinu u smislu tumačenja „letećih tanjira" (od onih koji su
verovali u njihovo postojanje), počev od njihove prve pojave u 1947. godini. Šta su ljudi
bili spremni da vide na nebu? Odgovor na ovo pitanje može se naći u kratkom pregledu
popularne literature ,,sajens fikšon" (science fiction) („naučna izmišljotina").
1. Duh Sajens Fikšon-a („naučne izmišljotine")
Istoričari književnog žanra poznatog kao „Sajens fikšon" nalaze njegov koren s početka
XIX veka. Neki misle da je on počeo sa kratkim pričama Edgara Alena Poa koji je u
njima spojio ubedljivi realizam stila sa temom koja uvek zadire u „misteriozno" i
okultno. Drugi opet vide početak „naučne izmišljotine" u delima Marije Šeli (žene
čuvenog pesnika): njen Frankenštajn ili moderni Prometej spaja fantastičnu nauku sa
okultizmom na način koji će kasnije imati mnoge „sajens fikšon" priče.
Tipična „sajens fikšon" priča pojavila se na kraju XIX veka i početkom XX, u delima
koja su pisali Žil Vern i X. Dž. Vels. Ipak, od drugostepene litarature tridesetih i
četrdesetih godina, „sajens fikšon" je postao uvaženi žanr književnosti našeg veka. On
je naročito popularisan snimanjem filmova na tu temu. Od jeftinih i senzacionalnih
„sajens fikšon" filmova došlo se do pomodnih „idejnih" filmova kao što su: „2001 Odiseja prostora", „Rat zvezda" i „Bliski susreti treće vrste".
135 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Scena "susreta sa vanzemaljcima" iz filma Stivena Spilberga "Bliski susret treće vrste"
Duh ovog „sajens fikšon" žanra ima za svoju osnovu jednu skrivenu filosofiju ili
ideologiju, više podrazumevanu nego jasno izraženu, koju usvajaju skoro ovi pisci ovoga
žanra. Ta njihova filosofija može biti sažeta u nekoliko tačaka:
1) Religija, u tradicionalnom smislu, je otsutna, ili je samo uzgred i veštački spomenuta.
Ovaj književni rod je proizvod „poslehrišćanskog" doba, (nastao u dušama kao što su Po
i Marija Šeli - a njih očigledno nije interesovao Hristos). Svet „naučne izmišljotine" je
potpuno racionalistički, mada se često obavija u „mističke" velove okultizma ili neke
dalekoistočne rsligije. „Bog", ako je uopšte pomenut, to je maglovita i bezlična sila, a
ne lično biće, (na primer, „Snaga" u filmu ,,Rat zvezda" je kosmička energija koja ima i
zao i dobar uticaj). Rastuća opčinjenost savremenog čoveka „naučnim izmišljotinama"
je posledica njegovog neverovanja u tradicionalne verske vrednosti.
2) Centar svemira, po „naučnoj izmišljotini", (umesto otsutnog Boga) je čovek, - ali ne
običan čovek kakav je on sad, nego čovek kakav će on „postati" u budućnosti, u skladu
sa modernom mitologijom o evoluciji. Iako junaci „sajens fikšon" priča su obično
prepoznativa ljudska bića, pripoveda se uglavnom o njihovom susretu sa „nadljudima"
iz „visoko razvijenih" rasa budućnosti (a ponekad i prošlosti) ili sa „supermen"-om
dalekih galaksija. Ideja o magućnosti postojanja „visoko raavijenih" razumnih bića na
drugim planetama ušla je tako duboko u savremeni mentalitet da čak i poštovani naučnici
(i polunaučnici) prihvataju njihovo postojanje kao očiglednu stvar. Tako popularni pisac
Erih fon Deniken (u ovojim delima Kolesnice bogova, Bogovi iz dalekih prostora) nalazi
tobože dokaz o prisustvu „vanzemaljaca) ili „bogova" u drevnoj istoriji čovečanstva, koji
su navodno uzrokovali naglu pojavu inteligencije u čoveku, što teorija evolucije ne može
da objasni. Ozbiljni naučnici u Sovjetskom Savezu žele da objasne propast gradova
Sodome i Gomore eksplozijom jezgrane bombe, a da su „vanzemaljci" posetili našu
Zemlju pre mnogo vekova, pa je po ovom „naučnom" tumačenju i Isus Hristos verovatno
bio ,,kosmonaut"... U naše dane mi se nalazimo pred „drugim dolaskom" razumnih bića
iz dalekih prostora. Isto ozbiljni naučnici Zapada smatraju da je postojanje
„vanzemaljaca veoma verovatno, pa su tokom osamnaest godina pokušavali da
uspostave vezu sa njima putem radio teleskopa, tako da danas postoje šest astronomskih
stanica koje hvataju radio signale iz svemira. Savremeni protestantski i rimokatolički
,uteolozi" - koji se po svom običaju takmiče sa vodećom „naukom" ovoga sveta izmislili su već nov pojam „eksoteologija" („teologija dalekih prostora") koja bi se bavila
prirodom „vanzemaljskih" rasa. Neosporno je da mit koji se krije iza „naučne
izmišljotine" (sajens fikšon) ima moć da omađija čak i mnoge naučnike naših dana ...
136 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 "Yoda" iz filma "Ratovi zvezda" - pravoslavnom hrišćaninu na prvi pogled jasno je o
čemu je reč
Bića na višem stepenu „evolucije", prema ,,sajens fikšon" književnosti, uvek su
opisivana kao da su „prerasla" ograničenja „ličnosti". I „Bog" i „čovek" po shvatanju
naučne „izmišiljotine" namerno su opisani kao bezlični. Tako u knjizi Artura Klarka
Kraj detinjstva, novi soj ljudskih bića javlja se u obliku dece ali njihova lica su lišena
ličnosti; ona treba da budu vođena u više „evolucione" preobražaje, ove dok ne budu
potpuno upijena bezličnim „Nadumom". Uopšte uzev, sajens fikšon književnost nasuprot učenju hrišćanstva, a u potpunom saglasju sa nekim školama dalekoistočne
misli - vidi „evolucioni napredak" i „duhovnost" kao pojačano obezličavanje.
3) U sajens fikšon romanima budućnost sveta i čovečanstva prikazuje se kao „skok" iz
današnjih naučnih otkrića ka fantastičnim dostignućima budućnosti. Međutim, na delu,
ovi fantastični „skokovi" potpuno se poklapaju sa praksom okultizma i iskustvom
otvorenog demonizma kroz vekove. Ovo su navodna obeležja tih „visoko evoluciranih"
stvorenja budućnosti: sposobnost opštenja telepatijom, saposobnost letenja, sposobnost
da materijalizuje i dematerijalizuje, sposobnost da menja izgled stvarima ili da stvara
prividne scene i pojave silom „čiste misli", sposobnost da putuje brzinom koja je
nedostižna za modernu tehniku, sposobnost da ovlada telima zemaljaca; i dar
razumevanja „duhovne" filosofije koja je „iznad svih religija", pa se i na kraju obećava
i takvo stanje u kom „uznapredovali umovi" neće više zavisiti od materije. Sve su ovo
davno poznate želje i pretenzije veštica i demona.
Najskorija istorija sajens fikšon književnosti beleži da „naučna izmišljotina" stalno želi
da nadiđe normalno iskustvo čoveka, predstavljajući događaje i ljude izvan uslova
prostora i vremena koje mi znamo. U scenariju za film „Zvezdane vijuge", kao i u drugim
pričama, sa njihovim futurističkim „naučnim" trikovima, nalazimo na štivo slično
čudesnim opisima iz drevnih pravoslavnih Žitija svetih, gde su tačno opisani nastupi
veštica u doba kada je veštičarstvo bilo sastavni deo paganskog života. „Naučna
izmišljotina" ili sajens fikšon uglavnom nije uopšte naučna, a nije mnogo ni
„futuristička". Ona najviše voli da beži u prošlost, u „mističke" početke savremene nauke
pre XVII i XVIII veka — kada je nauka bila bliža okultizmu. Ta ista istorija „naučne
izmišljotine" ukazuje na to da su „koreni same nauke, kao i koreni sajens fikšon
književnosti isti, - magija i mitologija." Savremena istraživanja i eksperimenti u
„parapsihologiji" ukazuju na budući spoj „nauke" sa okultizmom - a sajens fikšon
književnost u potpunom je saglasju sa tim razvojem.
Sajens fikšon u Sovjetskom Savezu, (gde je isto toliko popularna kao i na Zapadu), ima
iste teme kao i na Zapadu. „Metafizičke" teme u sovjetskoj „naučnoj izmišljotini" (mada
pod budnim nadzorom čuvara „materijalizma") dolaze preko uticaja zapadnih pisaca ili
137 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 direktno iz Indije, kao u slučaju pisca Ivana Jefremova. Po jednom kritičaru, čitalac
sovjetskog sajens fikšon-a „zaveden je u maglu i prestaje da kritički razlikuje nauku od
misterije, naučnika od vešca, budućnost od fantazije". Isti kritičar kaže da sajens fikšon
i na Zapadu i na Istoku „jadnako tvrdi da je najviši domet humanizma u okultizmu".
4) Samom svojom „futurističkom" prirodom sajens fikšon teži da bude utopijska. Mnogi
romani opisuju buduće savršeno društvo ali većina od njih obrađuje temu „evolucije"
današnjeg društva u nešto uzvišenije, ili susret sa naprednijom civilizacijom neke druge
planete, sa nadom da će se na taj način rešiti problemi današnjeg čovečanstva. U knjizi
Ivana Jefremova i drugim sovjetskim „naučnim izmišljotinama", i sam komunizam
postaje „kosmičan" i „nematerijalan", a ,,posle-industrijska" civilizacija biće nalik na
indusku. „Razvijenija bića" iz dalekih prostora često imaju svojstva „spasitelja", a
prizemljenje njihovih letelica najavljuje „apokaliptkčka" ostvarenja - obično njihov
dolazak ima povoljan uticaj na ljude jer ih vodi u njihov „evolucioni napredak".
Jednom rečju, sajens fikšon književnost dvadesetog veka daleko je od hrišćanskih
vrednosti i hrišćanskog tumačenja sveta. Ona je postala rasadnik filosofije suprotne
hrišćanstvu, pošto je uglavnom pod otvorenim ili okrivenim uticajem okultizma i
dalekoistočnih religija. Ona je prva stvarala nadu i očekivanje spasenja od „posetilaca iz
dalekih prostora", koji će rešiti sve probleme čovečanstva i povesti čoveka u novo
„kosmičko" doba svoje istorije. Spolja gledajući, sajens fikšon književnost nastupa kao
naučna i nereligijska, ali ustvari ona je glavni propovednik „nove religijske svesti" koja
oduzima vernike hrišćanstvu. Ovo je potrebna pozadina da bismo razumeli pojave
„neobjašnjenih letećih objekata", koje se čudno poklapaju sa pseudo-religijskim
očekivanjem „post-hrišćanskog čoveka".
2. NLO viđenja i naučno istraživanje o njima
Mada je upravo bajkovitost „naučne izmišljotine" u neku ruku pripremila ljude za pojavu
neobjašnjenih letećih objekata (NLO), naše uverenje o njihovoj „objektivnoj" stvarnosti
svakako ne može biti stečeno na osnovu te literature ili ljudskih iščekivanja i maštarija.
Pre no što shvatimo šta ti objekti mogu biti, moramo saznati nešto o prirodi i tačnosti
navedenih opažanja o njima. Da li zaista postoji nešto „tamo gore" u podnebesju, ili je
taj fenomei stvar iskrivljenog opažaja, s jedne strane, ili psihološko i pseudoreligijsko
ispunenje želje, sa druge strane?
Dr Žak Valee je izučavao pojavu ovih NLO ne samo u SAD nego i u Francuskoj. On
kaže da su čudni leteći objvkti bili primećeni i u ranijim vekovima, ali moderno
interesovanje o njima u širokim masama počelo je 1947. godine. Mislilo se najpre da su
to „meteori", zatim „bombe" ili „novi tip aviona". Najzad su ih nazvali „leteći tanjiri".
138 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 "NLO"
U godini 1952. u širokim talasima ovi leteći objekti videli su se iznad Amerike,
Francuske i Severne Afrike. Ova pojava načinila je tako dubok upisak na javno mnenje,
prvenstveno na novine, da su se naučnici ustručavali o tome da kažu bilo šta... Posle
mnogih pojavljivanja i velikog uznemirenja u javnosti, vazduhoplovstvo SAD je
objavilo „projekt plave knjige" i „Kondonov izveštaj". Tu se vidi da vojni naučnici nisu
preduzeli ozbiljnija istraživanja jer nisu verovali u pojave NLO. Odmahnuli su rukom,
smatrajući da su to neke prirodne pojave.
U Sovjetskom Savezu, dr Feliks Cigel sa Moskovskog instituta avijacije, izjavio je da su
sovjetski radari u toku poslednjih dvadeset godina zabeležili pojavu tih nepoznatih
letećih predmeta... Na naučnom simpozijumu „o civilizacijama „dalekih prostora"
izraženo je uverenje da se može opštiti sa tim „civilizacijama". U SAD postoji „nevidivi
koledž" velikih stručnjaka koji izučavaju pojavu NLO. Međutim, Filip Klas, sa
uživanjem razbija mit o njihovom postojanju, tvrdeći da su oni ili čudne prirodne pojave
ili podvale. Njegovo izučavanje ubedilo ga je da je „doletanje čudesne letelice prosto
bajka skrojena za odrasle".
Mnogi naučnici uzeli su u obzir ovu pojavu ne zbog fizičke dokazanosti o njoj, nego
zbog činjenice da su mnogi ozbiljni i razboriti ljudi videli nešto nezaboravno za ceo
život. Tu nije reč o snu. Prema tome, istraživanje treba da se okrene ka oblasti
psihologije, a ne ka „fizičkom dokazu" ovih letelica. Zabeleške o pojavama NLO
predstavljaju zbirku „neverovatnih priča koje su nam kazane od strane ljudi kojima se
može verovati." Nešto ipak postoji iza mnogo hiljada ozbiljnih izveštaja o tim objektima.
3. Šest vrsta susreta sa NLO
Dr Hajnek je razvrstao ove pojave u šest vrsta susreta. Prva vrsta predstavlja „noćne
letove". Sve se objašnjava kao pojava meteora, kako su ih videli kompetentni ljudi kao
avionski piloti, kontrolori leta i policajci. Druga vrsta su „diskovi po danu". Oni su
kasnije bili preimenovani u „leteće tanjire". U treću kategoriju spadaju radarski opažaji
letećih predmeta sa brzinom iznad pet hiljada kilometara.
Svedoci ovih pojava bili su emocionalno uzdrmani. Oni su bili suočeni sa nečim
zagonetnim. Četvrta kategarija se naziva „blizak susret prve vrste", gde se radi o bliskom
viđenju svetlucave letelice na zemlji. Očevici su toliko zapanjeni da nisu bili u stanju da
to snime, mada im je kamera bila pri ruci.
Petu kategoriju čine „bliski susreti druge vrste". Ovde razliku unosi činjenica da je
letelica ostavila trag na mestu svoga prizemljenja: sasušene su ove biljke na tom mestu.
139 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Međutim, delić takve viđene letelice nikada nije bio donesen, a ni navodni trag na
zemljištu niji bio ubedljiv.
Najzanimljiviji izveštaj o tim letelicama raspravlja o šestoj kategoriji koja se zove „bliski
susreti treće vrste" - to su opisani doživljaji o susretu sa „živim bićima" ili
„humanoidima" - upravljačima tih letelica. Negde su opisani kao „mali zeleni ljudi", ali
mnogi to odbacuju kao neverovatne halucinacije... U SAD godine 1974, posle ankete,
ustanovljeno je da 54% upitanih veruju da NLO stvarno postoje. A 46% veruju u
postojanje razumnih bića na drugim planetama. Oni veruju i u mogućnost otštenja sa
„vanljudskim" bićima. Dakle, „naučna izmišljotina" je razdražila maštu savremenih
ljudi, teorija „evolucije" je uz to ponudila filosofsko opravdanje, a tehnologija našeg
„doba dalekih prostora" jemči mogućnost ovakvih susreta.
"Humanoidi" ili...?
Dr Hajnek otvoreno izražava svoju odbojnost prema mogućnosti ovakvih susreta treće
vrste. Međutim, pošto mora biti naučno objektivan - on smatra da je nemoguće odbaciti
dobro dokumentovane slučajeve, zasnovane na svedočenju verodostojnih očevidaca. U
jednom izveštaju (1961) letelica je imala oblik silosa, a upravljači „humanoidi" bili su
oko 160cm. Imaju šiljate uši, sa rukama drugim do zemlje. Oni bi retko davali neke
poruke ljudima, no bilo je slučajeva da bi oni „kidnapovali" nekog od zemaljaca. Samo
pomoću hipnoze ovi ljudi su mogli kasnije da se sete gde su proveli „izgubljeno vreme"
posle svog nestanka... (Neki inženjer iz Francuske bio je „otsutan" kidnapovan od
vanzemaljaca čitavnh osamnaest dana).
Ove čovekolike spodobe nose skafander - odelo sa znakom krilate zmije. Neokom
policajcu su rekli da dolaze sa obližnje galaksije, da imaju baze u SAD i da upravljaju
svojom letelicom pomoću „obrnutog elektromagnetizma". Javljaju se ljudima slučajno i
„žele da ih začude". Prilikom otpuštanja tog čoveka, savetovali su mu „da bi bilo
pametno ako nikom ne govori o onoj noći".
Na prvi pogled, ovi prizori su prosto neverovatni, kao plodovi halucinacije ili bolesne
uobrazilje. Ali oni su tako mnogobrojni da se ne mogu lako odbaciti. Što se tiče izveštaja
o susretima sa fizičkim letelicama, oni svakako nisu mnogo ubedljivi. Dakle, psihijatri
su veoma uzdržani po pitanju „regresivne hipnoze". Ali, čak i ako ovi doživljaji nisu
„stvarni" (kao objektivna pojava meriva prostorom i vremenom), ipak je značajna
činjenica da su takvi prizori bili „usađeni" u ljudske umove tokom poslednjih godina u
tako velikom broju... Nema sumnje da nešto postoji iza ovih „kidnapovanja". Zato su
istraživači NLO pojava počeli da traže objašnjenje u drugom pravcu.
„Bliski susreti" tokom sedamdesetih godina pavezani su sa „paranormalnim" ili
140 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 okultnim fenomenima. Ljudi ponekad sanjaju čudan san upravo pre pojave NLO. Neki
tvrde da su dobili telepatske poruke od „humanoida". Drugi tvrde da te letelice ne dolaze
i ne odlaze velikom brzinom, nego se jednostavno tu „materijalizuju" i iznenada
„dematerijalizuju"... Neki oovetljeni svetlošću iz tih letelica dobijaju „čudesna
iscelenja", dok u drugim slučajevima pojave NLO uzrokuju leukemiju i druge bolesti
ozračenja. Često imaju i tragačne psihološke posledice: blesavost, ludilo, samoubistvo
...
Ova naglašena „phsihička crta" prilikom viđenja NLO navela je istraživače da povežu
viđenja NLO sa akultnim pojavama i da traže ključ za razumevanje pojava NLO u
psihičkim posledicama koje one proizvode. Mnogi od istraživača ukazali su na sličnost
između pojava NLO i spiritizma XIX veka koji je takođe spajao psihičke fenomene sa
čudnim fizičkim posledicama, samo sa mnogo primitivnijom „tehnikom". Primećeno je
da savremeno čovečanstvo -ima pojačanu prijemčivost za tajanstvene pojave okultizma.
PRAVOSLAVNO HRIŠĆANSKO SHVATANjE „NEOBJAŠNjENIH LETEĆIH
OBJEKATA (NLO) - Objašnjenje NLO fenomena
Dr Žan Valee zapaža da je ideja o „vanzemaljskim" razumnim bićima postala veoma
pomodna, kako među naučnicima tako i među vračarama, kao ishod „velike žeđi za
opštenjem sa višim umovima iz svemira", koji bi „pružili pomoć našoj jadnoj,
namučenoj planeti". On zaključuje da je dolazak posetilaca iz dalekih prostora postao
veliki mit „divne neistine" našeg doba. Prirodno, on smatra za naivnost verovanje u taj
mit.
Ustvari, on je ubeđen da neobjašnjeni leteći objekti nisu uopšte fizičke i stvarne letelice,
nego vrsta „parafizičkog" ili psihološkog fenomena. „Međuplanetarni brodovi" su
fenomeni iz oblasti okultnog, tamnog sveta.
Neki se, s pravom, pitaju: zašto se te letelice spuštaju nasred puta? Zašto takvo visoko
komplikovane letelice iz fantastičnih civilizacija tako često imaju ,,kvar"? Zašto ti
humanoidni „genijalci" imaju potrebu da uzimaju primerke kamenja ili bilja sa naše
planete evo već više od dvadeset i pet godina?
Šta se, ustvari, dešava prilikom susreta sa NLO? Provera ljudskog verovanja. Širi se,
naročito među omladinom, opčinjenost dalekim prostorima, psihičkim fenomenima na
rubu svesti i realnosti... Kao da neko želi da navikava ljude na susret sa „apsurdom".
141 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Recimo, humanoidi su dali jednom američkom farmeru četiri palačinke - u čemu
svakako nema dubokog smisla ... Ovakva apsurdnost podseća na iracionalnu tehniku
koan u Zen-budizmu. Uopšte uzev, tehnika hipnoze prilikom okultnih „posvećenja" ima
sličnosti sa stanjem onih ljudi koji su doživeli susret sa NLO.
Zaključak je sledeći: zato što su ljudi zanemarili hrišćanstvo i očekuju „spasitelje" iz
dalekih kosmičkih prostora, javljaju im se slike međuplanetarnih letelica i vanzemaljskih
bića. Iza tih privićenja su demoni.
Džon Kil, koji je inače agnostik u religiji piše: „NLO pojave liče na nižu vrstu varijacija
demonoloških fenomena koji postoje od davnina" (NLO: operacija „Trojanski konj", str.
46). Mnogi izveštaji o NLO pojavama ukazuju na njihovu poražavajuću sličnost sa
opisima demonske posednutosti (besomučnosti). Takav fenomen odavno su znali teolozi
i parapsiholozi.
Neki evangelički protestanti objavili su nedavno svoje izučavanje i zaključili da su NLO
pojave čisto demonske po svom poreklu. Pravoslavni istraživač ne može ne zaključiti to
isto. Tačno je da su mnoga viđenja „vanzemaljskih letelica" samo plod halucinacije i
obmane, ali je nemoguće odbaciti sva svedočenja toliko mnogih izveštaja o pojavi NLO.
Tačno je takođe da na spiritističkim seansama mnogi mediumi varaju ljude, međutim,
sam mediumistički spiritizam, kada je zaista autentačan, on neporecivo proizvodi stvarne
„paranormalne" fenomene pod uticajem demona. U tome smislu, imajući isti demonski
izvor, NLO pojave nisu ništa manje stvarne - no demonska viđenja u spiritizmu.
Evo jednog opisa susreta sa NLO koji ima sve karakteristike stupanja u dodir sa
demonima, kao u okultizmu. Neki policijski oficir u Kaliforniji počeo je da viđa NLO
letelice u junu 1966, a zatim viđao ih je često, skoro svaku noć. On i njegova žena videli
su i jasne tragove tih „vanzemaljskih" letelica na tlu. „U toku tih mučnih viđenja postao
sam potpuno opsednut tim letelicama, ubeđen da će se nešto veliko uskoro desiti. Prestao
sam da čitam Bibliju, što sam čitao ranije svaki dan, okrenuo sam leđa Bogu i počeo da
čitam samo knjige o NLO... Mnoge noći sam probdeo uzalud, pokušavajući da umom
opštim sa „vanzemaljcima", skoro da sam im se molio da se pojave i da uspostavim vezu
sa njima". Najzad, on je doživeo svoj „bliski susret" sa „letelicom" od tri metara u
prečniku, iz koje je kružno izlazila bela, crvena i zelena svetlost. Ali je ona brzo odletela
i ostavila ga praznih ruku da iščekuje neki „veliki" događaj, - ali ništa se nije desilo.
NLO su prestali da se pojavljuju, a gospodin policajac u ovom razočarenju počeo je da
142 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 pije, prtislo ga je očajanje i pomisao na samoubisto, - sve dok se nije obratio Hristu i
duhovno otreznio.
"NLO otmice" i "bliski susreti treće vrste" - davno razjašnjeni u Žitijama svetih
Neki koji su imali „susrete sa NLO bićima" prolazili su još gore. Ti „vanzemaljci" su ih
potpuno „opsedali" i pokušali da ih ubiju ako se odupru. Cilj im je uvek bio: naterati
„zemaljce" da šire „poruku" o svojim nadprirodnim viđenjima, ili u najmanju ruku da ih
dovedu u duhovno rastrojstvo i bezizlaz.
Najzagonetnija strana pojave NLO - a to je čudno mešanje fizičkih i psihičkih obeležja
u njima - ne predstavlja nikakvu zagonetku za pravoslavne hrišćane koji su čitali
duhovne knjige, naročito Žitija svetih. U tim starim knjigama demoni se javljaju tako
zapanjujuće stvarni kao da imaju „fizička tela", mada je „materija" u njima tako
istančana da nije opaziva za ljude ako im „duhovne oči" nisu otvorene, bilo po volji
Božijoj (kao u slučaju kod svetih ljudi) bilo protiv volje Božije (kao u slučaju kod veštica
i mediuma).
(Pravoslavno učenje o damonima i anđelima, o njihovim pojavama u ljudskom opažanju,
sažeto je u delu svetog episkopa Ignjatija Brjančaninova, s naslovom „Duša posle smrti".
Na tu temu je pisao i ruski arhiepiskop Vasilije Krivošein).
Pravoslavna duhovna književnost ima mnogo primera demonskih pojava koje se
potpuno poklapaju sa NLO viđenjima: čudesno se jave naizgled „opipljiva" bića kao
predmeti (to su ili demoni ili njihove nestvarne senke) koji za tren se „materijalizuju" i
„dematerijalizuju", uvek sa ciljem da zapanje i rastroje ljude, vodeći ih konačno ka
pogibiji. Najčuveniji događaji takve prirode opisani su u Žitiju svetog Antonija
egipatskog (4. vek) i svetoga Kiprijana kartaginskog (3. vek), koji se sam, pre obraćenja
u hrišćanstvo, bavio crnom magijom.
U Žitiju svetog Martina turonskog (+397), koje je napisao Sulpikije Sever, postoji
upečativ opis kako se demonska sila javlja kao „fizička" - slično današnjim „bliskim
susretima" sa NLO. Neki mladić Anatolije postao je žrtva demonske prevare. On je
uobrazio da može da besedi sa „angelima", a kao „dakaz" te svoje visoke svetosti, ti
„angeli" poklonili su mu „blistavu haljinu sa neba" kao znak da „Božija moć" obitava u
mladiću. Jedne noći o ponoći čuo se strašan tutanj i buka oko Anatolijeve ćelije koja je
143 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 sijala od svetlosti. Nastupila je tišina, a zatim se javio obmanuti monah, iznoseći iz svoje
ćelije „nebesku" odoru. „Doneseno je svetlo i svi su pomno zatledali tu odoru. Bila je
veoma meka, svetlucava, boje blistavog skerleta, ali se nije moglo znati od kog je
materijala. Ali posle svih ispitivanja i pipanja ličilo je na haljinu." Sutradan, duhovni
otac Anatolija poveo ga je svetom Martinu da on presudi nije li ovo samo đavolska
podvala. U strahu da ide pred Episkopa, prevareni monah se opirao, ali kada su ga
povukli silom da ide - čudesna haljina je odjednom nestala. Očevidac ovog prizora dodao
je da đavo nije bio u stanju da dugo održi privid te odore ili da sakrije svoju obmanu
pred duhovnim očima jednog bogovideoca, kakav je bio ovaj veliki svetac Francuske,
Martin turonski. On je bio tako duhovno moćan da je mogao da prepozna đavola u bilo
kom obliku - uključivši tu i oblike paganskih bogova ili čak u obliku samoga Hrista, sa
krunom na glavi, u rujnoj svetlosti.
Jasno je da su i pojave današnjih „letećih tanjira" u oblasti iste demonske „tehnike"
(veštine). Samo lukavost ovih palih duhova može da ih objasni. Starodrevne pojave i
obmane demonske (opisane u drevnim pravoslavnim knjigama), sada su samo prelivene
u savremenu mitologiju dalekih prostara... Namagarčeni mladić Anatolije iz davne
prošlosti danas bi bio nazivan „očevidcem" ili „susretačem" treće vrste (6. kategorije).
A cilj „neodređenog" poklona (prilikom viđenja) potpuno je jasan: da zapanji gledaoce
(„očevidce") „tajanstvenošću" prizora, i da pruži „dokaz" o susretu sa „višim bićima" –
(ako njihova žrtva veruje u njih) ili sa „posetiocima vanzemaljcima" (za modernog
čoveka), i na taj način, stekavši poverenje, da proture poruku koju žele da saopšte.
Demonsko „kidnapovanje", sasvim slično onom „odvođenju" ljudi u letelice od strane
„vanzemaljaca", opisano je u Žitiju svegog Nila Sorskog u Rusiji XV veka. Uskoro posle
svečeve smrti u manastiru je živeo neki sveštenik sa svojim sinom. Jednom, kada je
dečak bio sam u polju, „iznenada se spuštio na njega čudan čovek koji ga je zgrabio i,
kao vetar, preneo u gustu šumu, postavivši ga u neku sobu pokraj prozora". Posle molitve
sveštenika i monaha svetom Nilu za pomoć u nalaženju dečaka, svetac se „pojavio pred
tom kućom, i kada je svojim štapom kucnuo na prozor, cela kuća se uzdrmala, a nečisti
duhovi pali na zemlju". Sveti Nil je naredio demonima da vrate dečaka na mesto odakle
su ga uzeli, i tada je nestao. Zatim, demoni su neko vreme urlali, pa je onaj isti „čudan
čovek" zgrabio dečaka i kao vetar vratio ga pored manastira, i nestao". „Dečak je ispričao
monasima sve što je video i čuo. Posle toga on je postao veoma smeran i ponizan, pomalo
prestrašen. Uskoro je sveštenik sa sinom napustio -manastir." (...)
Takve priče o demonskim napadima bile su česte u ranijim vekovima. Znak duhovne
krize danas je u tome da moderni ljudi, uprkos njihovoj gordoj „prosvećenosti" i
144 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 „mudrosti", opet su se suočili sa takvim iracionalnim doživljajima - ali nemaju više
hrišćansko merilo kojim bi mogli da ih objasne.
Savremeni istraživači prilaze ovim doživljajima kao „prosvećeni" ljudi koji hoće da
nametnu svoj naučni metod opažanja i u duhovnu oblast, a nemoguće je približiti se njoj
„objektivno", nego samo verom. (Vera je kao poklon od Boga u obliku dvogleda: ako
ga staviš na oči - videćeš i nevidivi svet; ako li ne - ostaješ kratkovid). Fizički svet je
moralno neutralan i može se poznati dosta dobro objektivnim opažanjem, ali nevidivi
(duhovni) svet obuhvata bića koja mogu biti i dobra i zla, a njih „objektivni" istražitelj
nema mogućnosti da razlikuje, ukoliko ne prihvati biblijsko Otkrivenje koje je nevidivi
Bog dao čoveku.
Na žalost, vidimo kako današnji NLO istraživači stavljaju bogonadahnutu Bibliju
naporedo sa satanonadahnutim automatskim pisanjem spiritističkih mediuma, zato i ne
mogu da razlikuju delatnost angela od uplitanja demona. Oni sada znaju (posle dužeg
pomračenja uma materijalističkim predrasudama koje su zaslepljivale skoro sve
naučnike - izuzev Pastera, Pavlova i Planka...) da postoji nematerijalna oblast koja je
stvarna i oni vide njeno prodiranje u ovaj svet pojavom „neobjašnjenih letećih objekata".
Međutim, sve dok budu imali „naučni" pristup ovoj oblasti, oni će lako biti prevareni od
nevidivih sila i duhova, kao i većina naivnih „očevidaca" koji su imali „susret sa
vanzemaljcima". Kada treba da objasne ko je i šta je iza NLO fenomena, i koja je svrha
tih fenomena, naučnici se gube u neverovatnim nagađanjima. Neki misle da je to oblast
moralno neutralna; drugi misle da su ,,vanzemaljci" blagonakloni čovečanstvu; a treći
opet zamišljaju iza svega toga nekog užasnog supermena...
Istinsko vrednovanje i ocenu NLO doživljaja može se dobiti samo na osnovu
hrišćanskog Otkrivenja. Svakako, ni hrišćaninu verniku nije dato da potpuno objasni
tajne nevidivog sveta angela i demona. Ipak, dosta je duhovnoga znanja dato hrišćaninu
da bi mogao da razlikuje blagotvoran ili zlokoban upicaj tih nevidivih bića i kakav stav
treba zauzeti prema njima, naročito u izbegavanju demonskih zamki. NLO istraživači
došli su do zaključka da su pojave koje su oni izučavali suštinaki istovetne sa pojavama
označenim kao demonske. Međutim, samo hrišćanin (pogotovo pravoslavni hrišćanin)
prosvetljen svetootačkim tumačenjem Biblije i 2000-godišnjim iskustvom svetaca u
susretu sa nevidivim biđima - ima uvid u dublji smisao ovoga gorenavedvnog naučnog
zaključka.
5. Značenje neobjašnjenih letećih objekata
145 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Šta je, dakle, smisao NLO pojava? Što su se oni pojavili baš u naše vreme? Šta je njihova
poruka? Na kakvu budućnost oni ukazuju?
Prvo, NLO fenomeni samo su jedan deo začuđujućeg izliva „paranormalnih" zbivanja koje bi većina ljudi samo pre nekoliko godina smatrali za „čuda". Dr Valee kaže da se
nešto dešava u ljudskoj svesti". Iste sile koje su u prošlosti uticale na čovečanstvo, utiču
na njega i sada. Za hrišćane to znači: ovo je novi izliv demonskih prevara na
čovečanstvo. Po hršćanskom tumačenju Apokalipse (vidi kraj ove knjige), dobra sila
koja je zadržavala konačni i najgrozniji prodor demona na zemlju uklonjena je sa lica
zemlje (II poslanica Solunjanima 2:7), a to je pravoslavno hrišćansko ustrojstvo i javni
red (njegov glavni čuvar na zemlji beše pravoslavni car).
Od kada je hrišćanski pogled na svet nestao sa političke scene Satana je bio „pušten iz
tamnice", gde je bio držan pod ključem blagodati Crkve Hristove, „da vara narode"
(Knjiga Otkrivenja = Apokalipsa 20:7-8) i da ih navodi da se klanjaju Antihristu na kraju
vremena. Od početka hrišćanstva demoni se možda nisu nikada tako otvoreno javljali
kao danas. Oni koriste duhovnu neobrazovanost i lakovernost onih ljudi koji su
poverovali u dolazak „posetilaca iz dalekih prostora" koji bi, kao „viša bića" sada uzeli
sudbinu čovečanstva u svoje ruke.
Drugo. „Neobjašnjeni leteći objekti" su samo najnovija mediumistička tehnika kojom
đavo vrbuje nove poklonike svog tamnog carstva. To je užasan znak koliko su ljudi
postali prijemčivi za demonski uticaj - kao nikada pre u hrišćanskoj eri. U prošlom veku
bilo je obavezno da se dodir sa demonima obavi u tamnoj sobi za seanse, međutim sada
- dovoljno je da čovek gleda u podnebesje (ali i sada pretežno noću). Čovečanstvo je
izgubilo i onu najmanju hrišćansku trezvenost (ako ti se nešto natprirodno javi - zatvori
oči, prekrsti se i reci u sebi: „Ako je ovo viđenje od Boga, nisam dostojan da vidim; ako
nije od Boga - neću da vidim!" Ukoliko se to viđenje ponavlja, onda treba otići
duhovniku koji ima dar razlikovanja duhova i on će ti razjasniti tu pojavu"). Sada, na
žalost, ljudi su spremni da se klanjaju bilo kakvom „čudu" koje dolazi „sa neba". Ta
lakovernost vidi se i u popularnosti filmova o „vanzemaljcima", u kojima je lako
prepoznati jedva prerušene demone.
Nedavno su demoni počeli da se služe i savremenim tehničkim spravama, da bi stupili u
kontakt s ljudima. Neki litvanski istražitelj otkrio je neobjasnive glasove, zabeležene na
146 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 svom tejp-rekoderu, čak i ako je bio izolovan u prostoriji bez šuma. Taj fenomen je sličan
demonskim seansama. Oni su se poslužili i telefonom, gavoreći metalnim glasom
„vanzemaljcima" da stupe u vezu sa »kontaktiranima" i sa NLO istraživačima. Prirodno,
ovde su moguće podvale, ali, mnogi su čuli preko telefona glasove svojih dralekih
preminulih rođaka. To je isto demonsko zavođenje.
Treće. Poruka ovih NLO pojava je ova: pripremnte se za dolazak Antihrista. On će
nastupiti kao „spasitelj" i vladar ovoga sveta. Možda će i on doći i javiti se u vazduhu
(podnebesju) da bi više ličio na Hrista (Matej 24:30; Dela apostolska 1:11). Možda će
tek tada »posetioci iz dalekih prostora" javno sleteti na zemlju da bi prineli „kosmičko"
poklonjenje svome gadnom gospodaru. U Knjizi Otkrivenja (13:13) nagovešten je
zapanjujući demonski prizor poslednjih dana sveta, kada će Antihrist - pomoću Satane uspeti da izazove pad „vatre sa neba". U svakom slučaju, demonska poruka čovečanstvu
glasi: očekujte izbavljenje, ne od hrišćanske vere u nevidivoga Boga, nego od letećih
tanjira „sa neba".
Jedan od znakova poslednjih vremena je da će biti „strahote i znaci veliki sa neba" (Luka
21:11). Već pre sto godina, episkop Ignjatije Brjančaninov je primetio da „savremeno
hrišćansko društvo želi da vidi čuda i čak da ih tvori... Takva želja za čudotvorstvom
otkriva duše sklone prelesti (samoobmani). A prelest izvire iz poroka uobraženosti i
slavoljublja". Broj pravih čudotvoraca je opao, skoro iščezao, a ljudi su „žedni raznih
čuda više nego ikada... Dolazi vreme kada će se otvoriti velika arena za mnogobrojia
lažna čuda kojima će sinovi telesne mudrosti biti opčinjeni i zavedeni".
Pošto će oe Antihrist nametati ljudima najviše iz vazduha, sveti Simeon Novi Bogoslov
je zato upozorio hrišćane koji se mole ,da ne gledaju na nebo jer zli dusi žive u
podnebesju i čine razne obmane u vazduhu" (Dobrotoljublje). „Ljudi neće razumeti da
čuda Antihrista nemaju razuman cilj, ni određeno značenje, nego da su ona puna laži,
kao čudovišna, zlobna, besmislena igrarija - sa ciljem da ih zavede i opčini pompeznim,
praznim, glupim prizorom". „Opasno je pokloniti tim demonskim pojavama ma i
najmanju pažnju, jer nečista slika ima poguban utisak na um, i on se tako podvrgava
ozbiljnom iskušenju". Mnogi „kontaktirani očevidci" „vanzemaljaca" dobro znaju
istinitost ovih reči jer se malo njih izvuklo iz opčinjenosti ako su kao naivni radoznalci
gledali ta nadprirodna viđenja.
Čak su i naučnici, NLO istraživači, upozoravali ljude da „bavljenje NLO
„vanzemaljcima" može biti opasno koliko i bavljenje crnom magijom. Demoni se služe
147 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 ovim nadprirodnim pojavama kao mrežom u koju padaju neurotični lakoverni i nezreli.
Tim pojavama oni uzrokuju paranoidnu šizofreniju, demonomaniju, pa čak i
samoubistvo. Naivno interesovanje za NLO može postati razarna opsesija. Stoga
preporučujem roditeljima da ne dozvole svojoj deci takvu opasnu zabavu. Učitelji i svi
odrasli treba da odvraćaju maloletne da se bave time."
Živimo u vremenu kada su demoni, pod maskom „humanoida", postali vidivi hiljadama
ljudi koji su izgubili blagodat Božiju. To služi kao upozorenje pravoslavnim hrišćanima
da budu oprezniji i trezveniji na putu spasenja, znajući da iskušenje ne dolazi samo od
lažnih religija, nego čak i od naizgled fizičkih predmeta, kao satanskih mamaca. Hrišćani
ranijih vekova znali su za te đavoloke zamke. Međutim, ljudi modernog doba posle
„proosvetiteljstva" XVIII veka ne veruju da đavo postoji, pa je njemu utoliko lakše da
ih zavede. Epidemija se najbrže širi ako ljudi ne veruju da postoje bakterije. Međutim,
koliko su nevidive bakterije opasne za telo, toliko su nevidivi demoni opasniji za dušu...
NLO pojava je izazov pravoslavnim hršićanima da se drže svog isprobanog duhovnog
života a da se ne povode za pomodnim idejama novog vremena.
Ovim pobeđuj!
Pravoslavni hrišćanin, kao trezveni mističar, zna da su zvezde gore i naša zemlja dole
jednako udaljene od izgubljenog raja kome on stremi. On je deo stradalnog čovečanstva
kome je Sin Božiji dao (kao poklon) spasenje – svojom Žrtvom na Krstu. On zna da
čovek nema 'da evoluira' u neko 'više biće'. On nema razloga da veruje u neka 'visoko
evoluirana' bića na drugim planetama, ali dobro zna da zaista postoje 'viši nevidivi
umovi' u svetu oko nas. Njih ima dve vrste: jedni služe Bogu i pomažu čoveku (angeli),
a drugu su protiv Boga i žele da zaraze čoveka svojom zavišću i zlobom, vukući ga u
pogibiju (demoni). Hrišćanin zna da čovek, zbog samoljublja i slabosti lako pada u
zabludu u 'bajke', gde se obećava uspon u 'više stanje duha' ili kontakt sa 'višim bićima',
bez duhovnog asketskog života i bez svetih tajni Crkve pravoslavne. Upravo je ta želja
za nadprirodnim viđenjima bekstvo od duhovne borbe koju hrišćanski život
pretpostavlja. Pravoslavni hrišćanin nema poverenja u svoju sposobnost da razlikuje
dobre i zle duhove, zato on utoliko pre čvrsto se drži biblijskih i svetootačkih saveta,
koje mu je Crkva Hristova dala za život večni. Takav trezvenošću naoružan hrišćanin je
otporan na ovu lažnu religiju budućnosti, groznu religiju Antihrista – bilo u kom obliku
da se ona javi. Drugi ljudi, van Crkve u po slednjem pokolenju - mogu biti spaseni jedino
čudom Božije ljubavi.
148 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 NAUČNA FANTASTIKA I NOVA SVESNOST
Aleksander:
- Vudrou Nikols i Bruks
U vrtlogu prostranstva, umovi koji gledaju na nas kao što mi gledamo na zveri koje
stradaju, intelekti ogromni i hladni i bezosećajni, gledali su ovu planetu okom zavisti i
polagano ali sigurno kovali su planove protiv nas. I na samom početku dvadesetog veka
došlo je do oslobađanja iluzije.
X. Dž. Vels, "Rat svetova"
Po prvi put u pisanoj istoriji od Vavilonske kule čovečanstvo je ujedinjeno u jednom
poduhvatu koji prevazilazi nacije, rase, kulture i jezičku barijeru... Ovaj naučni poduhvat
je zajednička, moralnih dilema lišena potraga za misterijama univerzuma, a njegov
univerzalni jezik je matematika. Ovo stremljenje prisvojilo je instant status modernog
mita kroz poduhvate svojih najobrazovanijih izlagača a ponekada i protivnika. Literatura
koja je najodgovornija za širenje i objavljivanje mita masama, bila je i ostaje naučna
fantastika. Danas, sa pojavom tzv. "Nove svesnosti", naučna fantastika se nalazi u
procepu između stare mitologije i tehnološkog idealizma i nove mitologije bazirane na
naučnoj proceni paranormalnog fenomena. Možda je žanr naučne fantastike sam
oformio mentalitet koji pomaže da ona bude prihvaćena kao proročki glas "Nove
svesnosti".
U ovom tekstu daćemo kratak pregled najvećih istorijskih dometa u toj oblasti literature.
Onda ćemo pogledati koje zaključke možemo izvesti da bismo bili oprezni kad su u
pitanju demonske zamke u drugim sferama našeg kulturnog života. Vratimo se u prvu
polovinu devetnaestog veka, u vreme začetnika moderne fantastike: Edgara Alana Poa.
"Reče gavran"...
U 19. veku svako polje filosofije prirode bilo je obojeno naučnim prizvukom. Čak ni
politika i teologija nisu bile imune na matematički, logički istraživački okvir analiza.
Svaki spisatelj ovog doba površno se bavio jednim od ovih područja, i obično je bio
upoznat sa tokovima u drugim oblastima. Takav jedan čovek bio je Po.
Po je bio prvi koji će preneti učenjačke spekulacije u formu kratke priče koja je
prihvatljiva za šire mase. U stvari, Poova teorija o ovoj formi i njegovo u usavršavanje
tehnike bili su oslobađanje njegovog interesovanja za ovu novu "naučnu" filosofiju. On
je tvrdio da ga rukovodi duhovna teorema koju je nazvao "poetski princip." Verovao je
da ovaj princip čoveka nepogrešivo rukovodi ka istini. Po je bio opsednut odgonetanjem
149 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 tajni univerzuma što ga je odvelo u misteriozna područja koja je istraživao u svojim
pričama mašte i misterije.
Pisci naučne fantastike u Americi svake godine dodeljuju nagradu koja se zove "Edgar".
Po je pisao prave detektivske priče; Šerlok Holms Konana Dojla zasnovan je na Poovom
msje Ogistu Dipenu. Sve struje moderne fikcije donekle su nadahnute Poovom snažnom
kreativnošću i analitičkim duhom. Kratku priču je uzveo na nivo verodostojne umetničke
forme svojom strašću za postizanjem efekta svakom rečju i rečenicom. Baš zahvaljujući
Poovom ovladavanju ovim žanrom kratka priča postaje pokretač naučne fantastike.
Ali njegov metafizički magnum opus je jedno od poslednjih dela koje je napisao pre
svoje tragične smrti (usled preterane upotrebe alkohola i opijuma). U proznoj poemi sa
naslovom "Eureka" (Pronašao sam!), Po izlaže svoje rešenje misterije univerzuma,
objedinjujući svoje biblijske spekulacije (on je bio "biblijski" južnjački rasista) i
Njutnovo naučno znanje. Okvirno nalikuje Ajnštajnovoj teoremi univerzuma. Po svojim
širim naznakama delo predstavlja manifest za "Novu svesnost". Poov univerzum je
organizovan oko principa "simetrije". Stvarnost je zasnovana na dvojnom (skoro
taoističkom) preplitanju " privlačnosti" i "odbojnosti", što stvara recipročne odnose tvari,
prostora, vremena, svetlosti i gravitacije. Ovaj ocećaj simetrije je bazičan za poetsku
suštinu i univerzuma i Čoveka. Tako, poezija i istina su identične. Prema Poovim rečima:
"Znači možemo uzeti doslovce da Čovek ne može dugo i mnogo grešiti ako sebe potčini
vođstvu svog poetskog instinkta koji je istinit i u svojoj biti simetričan. " Tako, sledujući
bespogovorno svoj instinkt Po stiže do zaključka svog velikog dela, koji je doslovce
mogao biti uzet iz zapisa istočnjačkog misticizma:
"Ono što se naziva Univerzum Zvezda je Njegova (Božija) prisutna ekspanzivna
egzistencija. On sada oseća svoj život kroz beskonačna nesavršena zadovoljstva
delimična i bolom prožeta zadovoljstva onih nezamislivo brojnih tvari koja vi
označavate kao Njegova stvorenja, ali koja su uistinu beskonačne individualizacije
Njega samog... Ova stvorenja su takođe sva, manje ili više, svesne inteligencije; svesna,
pre svega, odgovarajućeg indentiteta; drugo, svesna i to na povremene mahove,
istovetnosti sa Božanskim Bićem o kome govorimo, istovetnosti sa Bogom... Osećaj
pojedinačnog identiteta postepeno će se sjediniti sa opštom svešću: čovek će, na primer,
prestati da oseća sebe kao Čoveka i na kraju će dostići tu strašnu, pobedonosnu epohu
kada će prepoznati svoju egzistenciju kao Jahveovu. U međuvremenu, imajte na umu da
je sve Život - Život unutar Života - manje u većem a sve u Božanskom Duhu. U završnim
redovima, on objašnjava "da bi Bog mogao biti sve u svemu, svako mora postati Bog".
Kada je izgovarao svoje poslednje reči: "Gospode, pomozi mojoj jadnoj duši!", Po je,
verovatno, uvideo svu nemoć samoobogotvorenja.
Preteče
150 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Dva odana učenika Poova projektovala su sopstvene genije u naučnu fantastiku: Žil Vern
(otac tradicionalne "naučno orijentisane" naučne fantastike) i X. P. Lavkraft (otac
okultne naučne fantastike). Oba ova čoveka pisala su nastavke Poovih "Avantura Artura
Gordona Pima". Vern je nazivao Poa svojim učiteljem i bio je opsednut Poovom
inventivnom imaginacijom. Sve njegove fantastične priče o neverovatnim putovanjima
nastale su zahvaljujući Poovom uticaju.
Pre nego što se osvrnemo na Lavkrafta bitno je napomenuti bar još tri pisca naučne
literature: Karl Marks, X. Dž. Vels i Olaf Stapledon. Mada će mnogima izgledati čudno,
ali " Komunistički manifest" može se posmatrati kao klasika naučne fantastike - ili bar
fiktivne nauke. Ovde su istorija, politika, sociologija i kosmologija svedene na naučni
materijalizam - samo izuzmite Poov Božanski Duh i zamenite ga impersonalnim
istorijskim dijalektičkim procesom (uzeto iz Hegelovog "Sveta Duha") i videćete da
Marks predlaže obrazac konačnih vrednosti koji, mada lažan (ili fiktivan), predstavlja
sebe kao "naučni". Marks je bio zagovornik evropskog socijalizma, X. Dž. Vels postao
je pisac za englesku socijalističku školu - fabijance. Uzeo je zle anćele iz Biblije, stavio
ih na Mars i približio nam šesto poglavlje poslanice Efescima (racionalnim, evolutivnim
terminima) u "Ratu svetova". Njegov "vremeplov", pak, jedna je od najvećih priča svih
vremena po svojoj kombinaciji umetnosti, imaginacije i ideologije. On je video naučnu
fantastiku kao sredstvo širenja socijalizma i slao svoje guruističke "poruke" kroz naučnu
fantastiku. Čovek, po njegovom gledanju, je stvorenje koje se evolutivno razvija i na
kraju dostiže nadljudsko stanje egzistencije. Biblijska etika, bazirana na takvim
"nenaučnim konceptima" kao što je grehopad Adama i Eve i iskupljenje Hristom, bila je
odbačena radi Ničeovog morala antihrista-morala "s one strane dobra i zla", morala
"nadčoveka".
Olaf Stapledon je još jedan Englez koji je izvršio veliki uticaj na teme i zaplete budućih
pisaca. Njegova najjača dela objavljena su tridesetih i početkom četrdesetih ovog veka
(vreme kada se priprema "moderno" masovno tržište naučnofantastične literature), a
ipak bio je sablasno savremen po mnogim svojim idejama i istraživao je metafizičke
spekulacije koje će ga unapred uvrstiti u današnje mistično-evolucione kosmičke
humaniste. On je naročito bio zaokupljen idejom "boga koji nastaje", po kojoj je
duhovno traganje čovečanstva jedna faza u razvoju (nastanku) nadsvest: koja će postići
(a možda čak i prevazići) sveznanje "Boga" u tradicionalnim religijama.
Stapledonova misao je postala uticajna kroz druge, popularnije pisce; on nikada nije
istinski dotakao maštu masa pošto su njegova dela uglavnom imala dramatičan intenzitet
kompjuterskog printouta. Njegovi "Poslednji i prvi ljudi" duguju i Velsu i Ničeu, ali
njegova ideja da će ljudi u budućem vremenu biti u stanju da poseduju i vrše uticaj na
umove današnjeg čoveka bila je jedinstven način ponovnog opisa drevnog pojma
151 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 demona.
Bezvremena senka
H. P. Lavkraft koristi istu ovu ideju (samo su kod njega u pitanju čudna bića iz prošlosti)
u svojoj najboljoj priči, "Bezvremena senka" Iz dva važna razloga, Lavkraft je bio u
stanju ne samo da zaokupi imaginaciju čitalačke publike, već i da "izmresti" čitavu
generaciju pisaca koji su ostavili sopstveni trag u razvoju.
Svesno je razvio mit dramatične snage naučne fantastike koji je pružio osnovu za seriju
priče. Njegov, Kthulumit, indirektno je zasnovana na biblijskim idejama o sukobu dobra
i zla, Boga i satane i o planeti zemlji koju su nekada naseljavala ogromna stvorenja sa
mnogo superiornijim intelektom koja su za sada uspavana ali će se uskoro probuditi i
ponovo ovladati planetom. Čoveka podilazi jeza od užasa Lavkraftovog sveta. Mnogi
pisci su nastavili da idu stazom koju je Lavkraft naznačio i ispostavilo se da je kratka
priča revolucionarni medijum i za prihvatanje naučne fantastike i za širenje okultne,
kvaziistočnjačke metafizike koja je izgleda uvek pratila naučnu fantastiku.
Jedini Hrišćanin koji je bio u stanju da shvati ovaj fenomen bio je K. S. Luis, koji je
pokušao da iskupi žanr SF-a svojom "Svemirskom trilogijom", koja se sada smatra
klasikom, čak i u sekularnim krugovima. Međutim, antihrišćanski elementi naučne
fantastike konačno su nadvladali. Većina u knjigama SF-a izloženih pretpostavki bile su
ili racionalno-materijalističke ili - okultno-mistične. Tek kasnije, ove dve struje je
spajaju.
Kraj detinjstva
Nije bilo greške. Žilava krila, mali rogovi, ušiljeni rep - sve je bilo tu. Najužasnija od
svih legendi oživotvorila se iz nepoznate prošlosti. I eto sada je stajala smešeći se u
svojoj veličanstvenosti a po ogromnom telu svetlucali su sunčevi zraci.
Artur Klark, Kraj detinjstva
Artur K. Klark je jedan od retkih koji se sa pravom mogu nazvati "gigantom" moderne
naučne fantastike (pored Asimova, Hajnlajna, itd.)
Klarka je još kao četrnaestogodišnjeg dečaka privukao kult naučne fantastike preko
čitanja "žute štampe". Počeo je da piše sopstvene priče u petnaestoj godini i prodao je
svoju prvu priču jednom jevtinom časopisu šest godina kasnije, 1938. Objavio je jedan
esej u oktobru 1945. u časopisu "Svet bežičnih komunikacija" gde predlaže upotrebu
152 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 veštačkih satelita kao radio i TV relejne stanice (godine 1963. Klark je dobio zlatnu
medalju Franklinovog instituta za komunikacione satelite).
Klark poseduje jedinstvenu kombinaciju kvaliteta: retku i živu maštu, intelektualnu
jasnotu prilikom iznošenja složenih ideja i naučna uverenja da piše naučnu fantastiku
kao da je činjenica. Njegovo prvo romaneskno remek-delo ("Kraj detinjstva") objavljeno
je 1953. i postiglo je međunarodno priznanje kod zadivljenih kritičara. U dramatičnom
tonu, knjiga se bavi poslednjom generacijom Čoveka na zemlji. To je pokolenje koje
vidi svoj izdanak transformisan u nešto potpuno neljudsko, ali superiorno u odnosu na
čovečanstvo. Na nivou drame može se ravnati sa Poom, Velsom i Luisom; na nivou
filozofije to je snažan spoj Ničea (čovek je most ka nadčoveku) i istočnjačkog
monističkog misticizma (uranjanje jedinke u Božansko). Knjiga je važna jer je doslovno
postala izvorište ideja i tema koje su snažno oblikovale savremene pretpostavke o
vanzemaljcima, letećim tanjirima (NLO) i mnoštvu sličnih tema. Verovatno nije suvišno
reći da je Klarkov roman postao ugaoni kamen za formiranje pogleda na svet čitave jedne
generacije. Naša radoznalost je podstaknuta (ali ne i zadovoljena) šifrovanom najavom
koja se pojavljuje u kurzivu na kopirajt stranici svakog izdanja "Kraja detinjstva":
"Mišljenja iznesena u ovoj knjizi ne pripadaju autoru".
U samo knjizi, NLO stižu na zemlju u kritičnom trenutku da nas spasu od nuklearne
katastrofe. Posadu brodova čine "vrhovni gospodari", rasa sa masivnim intelektima ali
čudnim otporom da se prikažu stanovnicima zemlje kojima će vladati pomoću diktature
koja će biti osmišljena i blaga. Posle dugo vremena oni razotkrivaju sebe i gle! Izgledaju
kao đavoli (krila, rep, rogovi - sve je tu). Ali ne... oni su zapravo visokoumni čuvari, koji
bdiju nad čovečanstvom u ime misterioznog "vrhovnog Uma" dok se priprema da nas
rukovodi kroz velike i nezamislive evolucione transformacije. Nova rasa su deca
poslednjih ljudskih bića. Ona izgledaju kao deca, ali njihova lica su bezizražajna. Ona
su ćelije u telu božanstva, neuroni jedinstvenog uma - Naduma univerzuma - koji, kao
Poov Božanski Duh, upija svu svesnost u sebe. Čovečanstvo postaje bezpotrebno jer je
konačno dostiglo samadhi (prosvetljenje u induizmu). Karelen (glavni vanzemaljac)
objašnjava:
"Mi verujemo - to je samo teorija - da Nadum pokušava da se uvećava, da proširi svoje
moći i svoju svesnost univerzuma. Ali sada mora biti zbir mnogih rasa i odavno je
ostavio tiraniju materije iza sebe. Svestan je inteligencije, svuda. Kada je spoznao da ste
skoro spremni poslao nas je ovde da vas pripremimo za preobražaj". Klark je uspeo u
ideološkom podvigu: veštim obrtom vrednosti dao je demonski izgled Nadgospodarima,
ali u ulozi zaštitnika i vodiča. Ovaj opis je metafizički izražen na više načina. Na primer,
jedan izvor opozicije planovima Nadgospodara potiče iz potencijalno opasne grupe
iskrenih, ali zavedenih religioznih fanatika (Hrišćana, nap. prir.).
153 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Sa uzvišenom nadmenošću, Karelen govori o njihovom vođi:
"Ljude poput njega naći ćete u svetskim religijama. Oni znaju da mi predstavljamo
razum i nauku, i ma kako utvrđeni u svojim uverenjima, oni strahuju da ćemo mi zbaciti
njihove bogove. Ne neizostavno kroz neki namerni čin, već na neki suptilniji način...
Verujte mi, nije nam nikakvo zadovoljstvo da razaramo veru ljudima, ali sve religije
sveta nisu u pravu, i oni to znaju.
Pre ili kasnije, čovek mora da sazna istinu..."
Postoje implikacije da su neke od svetskih religija (okultni induizam, na primer) možda
u pravu, i Nadgospodari to potvrđuju:
"Vaši mistici, mada su bili izgubljeni u sopstvenim obmanama, videli su deo istine.
Postoje moći uma, sile izvan uma koje vaša nauka nikada ne bi mogla da svede pod svoje
okvire a da ih potpuno ne skrši. Vekovima se događaju neobične pojave - telepatija,
prekognicija - koje ste imenovali, ali nikada objasnili... Ali one postoje i teorija
univerzuma, ako hoće da bude potpuna, ne može ih odstraniti."
Na mnogo različitih nivoa, Klark i "Kraj detinjstva" su fundamentalni za razumevanje
savremenog mentaliteta i njegovog pogleda na ovu međupovezanost nauke, misticizma,
parapsihologije, spiritualizma, NLO-a i prosvetlenja. Klark je sve ove niti povezao u
samoj početnoj fazi igre i značaj te povezanosti nije izgubio ni u kasnijim delima. Mnoge
sekte NLO-vernika upravo pod uticajem Klarkovog dela "Kraj detinjstva" pripisuju
božanstvene namere vanzemaljcima koji navodno pokušavaju da kontaktiraju sa nama.
J. J. Hurtak i Andrija Puharič, koji spadaju među ozbiljne istraživače parapsihičkog
fenomena i NLO, iznose ovakav stav.
Još od samog početka naučne fantastike, kontakt sa vanzemaljskom inteligencijom
postao je prava opsesija. Nauka je zauzela vrhovno mesto u sferi fantastike. Prve
kontakt-scenarije sačinile su vlade pojedinih država. K. S. Luis govorio je o modernoj
naučnoj mitologiji evolucije, poredeći je sa nordijskom mitologijom zbog njene tragične
kosmičke grandioznosti. On se nadao da će se jednog dana pojaviti pesnik (savremeni
Homer ili Dante) da u književnosti sažme silnu dramu ovog mita. Klark se približio ovoj
viziji u svom scenariju za "Odiseju u svemiru 2001." Od preistorijskog osvita
inteligencije u primitivnom čovekolikom majmunu do vanvremenosti i vanprostora u
liku "Deteta-zvezde", Klark nas vodi na putovanje koje je u stvari povratak kući - natrag
u kosmičku Veliku Inteligenciju univerzuma. U spoju sa kinematskim genijem Stanlija
Kjubrika, ova mitologija našla je svoj izraz i dotakla je svakog ko se susreo sa njom.
154 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Preživljavanje najjačih dovelo je do tačke sukoba između čoveka i njegove sopstvene
tehnologije (u sve žešćem duelu između astronauta i njegovog kompjutera) odvodi
čoveka u savršenstvo, da bi se vratio na zemlju u pravom času i spasao je od nuklearnog
rata. U filmu, Kjubrik koristi snažno vizuelno dejstvo Mikelanđelovog "Stvaranja
Adama" iz Sikstinske kapele; astronaut (Dejvid Baumen) poseže prstom (kao što Adam
to čini da dodirne Boga) ka metalnom monolitu, medijumu Kosmičkog Uma ("Nadum"
u "Kraju detinjstva"), da bi se transformisao, pred našim očima, ležeći na samrtnoj
postelji u Detezvezdu, kosmičkog mesiju. Kjubrik bestidno širi ničeovski zadah
korišćenjem Štrausove kompozicije "Tako je govorio Zaratustra", dovodeći ga do
klimaksa u sceni transformacije (ovo muzičko delo je Štraus komponovao kao počast
Ničeovom filosofskom delu sa istim naslovom). Kao u celokupnom okultnom
misticizmu, čovek je samo oruđe. On nije ništa drugo doli vreća atoma, sredstvo za cilj,
stvar kojom manipuliše "viša kosmička inteligencija".
Klarkov najnoviji roman "Carska zemlja" je njegov veoma eksplicitan argument za
vrednost kontakta sa VZI (vanzemaljskim inteligencijama). On se obraća svetu
strastveno zagovarajući da se iskoriste resursi za izgradnju kiklopskog prijemnika koji
bi mogao da prima zračenja koja su sada van opsega naše percepcije. Šta se zaista
događa?
Medijum je poruka
Skoro je ironično da su mediji koji su približili naučnu fantastiku masama (TV, radio,
film) nekada bili izumi naučne fantastike. Ovde postoji začuđujuća veza, suptilna a opet
otvorena međupovezanost u kojoj medijum koji raznosi poruku jeste (i sve više postaje)
poruka sam po sebi. Mi živimo u dobu nauke, dobu šokova koje donosi budućnost, u
dobu u kome iz dana u dan postaje sve teže razlikovati svakodnevnu stvarnost i naučnu
fantastiku. Nije čudo da se ovaj žanr polako okreće od svoje tradicionalne
mehanicističke orijentacije ka rovarenju po područijima svesti što je ranije bilo
zamislivo samo za okultiste i mistike.
Svemirska tehnologija stvorila je kod nas galaktičke sofistikacije da nam čak i sletanje
na Mars izgleda kao običan događaj koji gledamo na večernjem dnevniku u časovima
dokolice. Sredinom šezdesetih, kada je sletanje na mesec već bilo na dohvatu, TV serije
počele su polagano da obuzimaju maštu generacije koja doživljava revolucionarne
promene (kriza na Kubi, atentat na Kenedija, Vijetnamski rat, eksplozija droga i
masovno stremljenje "direktnom iskustvu" mistike). Ova predstava je još uvek u toku
najuspešnije najavljivana serija svih vremena u velikom broju novina jesu "Zvezdane
staze". Kroz šezdesetominutne epizode serije gledaocima se potanko predstavila svaka
važnija ideja u razvoju naučne fantastike a takođe im se oblikuje svest u smislu da se
svaki kontakt sa "vanzemaljcima" prihvata kao blagotvoran i koristan. Takozvani "šef
155 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 direktive" izjavio je da zvezdana posada nije u stanju da se meša u prirodni razvoj bilo
koje planete osim ako za to ne postoji zahtev. Najčešće se događa da NLO kontaktiraju
oni koji ozbiljno tragaju za "spasiocima sa neba". Klark i "Zvezdane staze" uslovili su
naše umove da prihvate svaku inteligenciju višu od naše kao blagotvornu i korisnu.
Tek sada vlada SAD objavljuje javnosti svoja istraživanja o NLO. Tek sada smo
"spremni" da se suočimo sa nekim od ovih informacija. Kada je Orson Vels objavio
preko radija svoju prevaru "Rat svetova" (emitovan 1938.), javnost je obuzela panika.
Postalo je zvanična definicija javnog interesa razobličiti sve što bi moglo da prouzrokuje
straha nema većeg straha od straha od nepoznatog. Međutim, radio i TV, nauka i
tehnologija uslovili su nas, ne samo sadržajem već i samom činjenicom njihovog
postojanja. Tehnološka "čuda" čine da nezamislivo bude sasim verovatno, i stvaraju
stanje društvene psihologije da kod nas "sve prolazi". Žak Vale govori o NLO kao o delu
"sistema kontrole" koji ima ulogu u "odmrzavanju" naših sistema verovanja da bi ih
potom reprogramirao i saobrazio "višoj" svrsi. U oba pogleda, književna tradicija naučne
fantastike služila je kao pomoćnica u preoblikovanju pravca ljudske istorije. Da
pogledamo stvarnosti u oči: kontakt sa VZI vanzemaljskim inteligencij ama odvija se
još od početka vremena. U drevnim vremenima komunikacija je bila sa bogovima
Olimpa ili Vaalom; sada sa "razvijenijim inteligencijama iz drugih galaksija", ili
"duhovnim entitetima" iz druge dimenzije. Bilo kakvo aktivno traganje za kontaktom sa
stranim inteligencijama (duhovima) je zabranjeno Mojsijevim Zakonom - kazna je bila
smrt kamenovanjem. Bilo bi dobro da se probudimo i da shvatimo u kakvu se avanturu
svet upustio! Duhovi sa kojima se kontaktira danas, kao paganska božanstva nekad, nisu
ništa drugo do demoni!
Oslobođeni Prometej
Mit o Prometeju uvek je bio perverzno fascinantan za čovekov um. Prometej se pobunio
protiv Zevsa i ukrao vatru od bogova i dao je čoveku. Kao kazna za njegovu drskost bio
je osuđen na večnu patnju, tako što mu je, prikovanom za stenu, iz dana u dan jetru
proždirala ptica grabljivica. Ovaj mit su oživeli engleski romantičari u XVIII veku,
naročito Šelijevi (Persi i Meri), koji su bili pripadnici književne škole koja je verovala
da je Miltonov satana iz "Izgubljenog raja" zapravo bio heroj koji je pogrešno
interpretiran u ovoj velikoj epskoj poemi o Padu. Ova grupa se nazivala "Satanska škola"
(termin koji je skovao jedan njihov protivnik). Persi Šeli je oblikovao svog Prometeja
pod uticajem filosofije svog tasta, Viljema Goldvina, jednog od osnivača modernog
anarhizma. Figura Miltonovog satane, biblijskog pobunjenika, ispostavila se kao
podesan prototip za "istinskog (pravog) čoveka", čoveka oslobođenog od tradicije,
morala i zakona.
Brajan Aldis, u istoriji naučne fantastike, pod naslovom "Pijanka od milijardu godina",
156 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 zastupa tezu da je otac naučne fantastike E. A. Po, a da je prva prava naučno fantastična
priča bila "Frankeštajn", koju je napisala Meri Volstounkraft Šeli, uz pomoć svog
supruga Persija. Podnaslov ovog čuvenog dela bio je "Moderni Prometej".
Kome je poznata priča o Frankeštajnu zna da je u romanu stvaranje čudovišta više
rezultat okultnog znanja (alhemija - roditeljka moderne ljudske hemije) nego nekog
ozbiljnog naučnog poduhvata. Metafora ove mešavine nauke i okultnog jeste monstrum
koji je predmet naše analize. Mi ulazimo u doba u kome nauka već počinje da se stapa
sa okultnim, i ova unija porodiće čoveka greha - čudovište-antihrista-bezakonikaoslobođenog Prometeja nadčoveka.
Na svoj način, reči koje je Evi izgovorila zmija bile su prve reči prve naučnofantastične
priče: "jedi, i ovim znanjem možeš postati kao bog". X. Dž. Vels nije prvi koji je pisao
o velikoj, hladnoj, bezosećajnoj inteligenciji, koja polagano ali sigurno priprema svoje
planove za uništenje čoveka. Sveti apostol Pavle, govorio je o ovoj istoj stvarnosti pre
skoro dve hiljade godina u 2. poslanici Solunjanima:
"Da vas niko ne prevari ni na koji način; jer neće doći dok najpre ne dođe otpadništvo i
ne pojavi se čovek bezakonja, sin pogibli, koji se protivi i preuznosi iznad svega što se
zove Bog ili svetinja, tako da će sam sesti u hram Božiji kao Bog, tvrdeći za sebe da je
Bog. Zar ne pamtite da sam vam ovo kazivao još kada sam bio kod vas? I sad znate šta
ga zadržava da se ne javi do u svoje vreme. Jer tajna bezakonja već dejstvuje samo dok
se ukloni onaj koji je sad zadržava. I tada će se javiti bezakonik, kojega će Gospod Isus
ubiti duhom usta Svojih i uništiti pojavom Svoga prisustva. Onoga je dolazak po dejstvu
sataninom sa svakom silom i znacima i čudesima lažnim, i sa svakom prevarom
nepravde među onima koji propadaju, zato što ne primiše ljubav istine da bi se spasli. I
zato će im Bog poslati silu obmane da veruju laži, da budu osuđeni svi koji ne verovaše
istini, nego zavoleše nepravdu".
2. Sol. 2, 3-12.
Sveti apostol Jovan, u Otkrovenju, kaže da će aždaja (satana) dati svoju moć i autoritet
Zveri (antihristu). Nije teško zamisliti verovatni scenario budućnost u kome svetske
vlade kontaktiraju sa vanzemljacima kao u "Kraju detinjstva" i dobijaju instrukcije kako
da upravljaju našom planetom.
Ali nikada ne treba da zaboravimo da je naš Gospod Gospodar nad svim bićima, bilo na
Nebu ili na zemlji i da On upravo sada upravlja univerzumom sedeći sa desne strane
Oca. I ne zaboravimo da smo mi, kao Njegov narod, dobili moć nad ovim
"vanzemaljcima", to jest - demonima i da smo ih nadvladali Krvlju Jagnjetovom!
157 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 FINO PODEŠENI SVEMIR
INTERVJU
Leonard Saskind, profesor teorijske fizike na Stenfordu, jedan od osnivača Teorije
struna i pobednik u "Ratu crnih rupa", između njega i Stivena Hokinga, priča o tzv. fino
podešenom svemiru.
Preveo sam čisto da bi mogli svi da prate :)
Dakle, V = voditelj LS = Leonard Saskind
V: Šta je to oko fino podešenog svemira što izaziva toliko rasprava i toliko
kontroverzi među naučnicima, filozofima, teolozima? Svi danas pričaju o tome. Zašto?
LS: Izgleda da su zakoni fizike, kosmologije i evolucije kosmosa veoma posebni
na jedan određeni način, a mi nismo sigurni zašto je to tako. Naravno da su zakoni fizike
posebni, to ništa nije čudno, ali oni su posebni na jedan neočekivani način. Izgleda da su
posebni na način koji je vrlo, vrlo pogodan za naše postojanje. Zakoni fizike su mogli
biti potpuno drugačiji. Možemo, recimo, da zamislimo svet u kome nema elektrona. Sa
aspekta matematike koja opisuje fiziku, takav scenario ne bi bio loš ili pogrešan. Samo
izbacite elektrone. Šta bi se desilo ako izbacite elektrone?
V: Nema hemije…
LS: Nema atoma, nema hemije, nema biologije, nema ljudi da postavljaju pitanja.
Mi ne bismo bili ovde da postavljamo pitanja. Možete da promenite pravila na drugi
način. Recimo, možete da pojačate silu gravitacije. Gravitacija je vrlo, vrlo slaba.
Normalno, ljudima se čini da je gravitacija vrlo jaka. Ja kad se probudim ujutru, sve mi
je teže da ustanem iz kreveta, pogotovu što više starim. I pomislim u sebi ‘U, što bi bilo
lepo kada gravitacija ne bi bila toliko jaka!’. A u stvari, gravitacija je veoma, veoma
slaba. Ako biste u atomu uporedili gravitaciono privlačenje između elektrona i protona
sa električnim silama izmedju njih, videli biste da je gravitacija potpuno zanemarljiva.
Zašto je gravitacija toliko slabija od svih drugih sila? To ne znamo, ali evo šta znamo:
da je samo malo jača, zvezde bi prebrzo sagorele i ne bi dovoljno potrajale da bi se
mogao razviti život. Umesto zvezda i galaksija imali bismo crne rupe. A mi ne možemo
da živimo u crnim rupama. U naučnoj fantastici možda možete da živite u crnoj rupi, ali
u stvarnosti ne. Vrlo verovatno bi se svemir prebrzo širio i sažimao. Tako se čini kao da
su zakoni fizike na nekoj tankoj ivici, u jednom veoma uskom opsegu – ako biste ih
makar i samo malo promenili, svet kakvim ga poznajemo ne bi postojao.
V: Koliko fizičkih konstanti i zakona fizike spadaju u kategoriju finog
podešavanja, gde svi parametri moraju biti “na ivici”?
LS: Oko toga još uvek traje rasprava koliko je ta ivica u stvari tanka. Ako biste
osetno promenili parametre, onda bi sve spadalo u ovu kategoriju. Električni naboj
elektrona, masa ove ili one čestice, razne konstante prirode, koliko je jaka
158 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 gravitacija…ako sve njih promenite za nekoliko procenata - neke za desetak procenata,
neke za dvadeset, neke za trideset - imaćete veliki problem. Svemir neće izgledati kao
što izgleda sada.
V: Znači, radi se o nekoliko desetina ovih parametara?
LS: Da, otprilike se radi o nekoliko desetina konstanti.
V: OK, hajde da malo popričamo o jednoj od tih konstanti, za koju je vezana jedna
posebna neobičnost. O takozvanoj kosmološkoj konstanti.
LS: Tako je. To je jedna konstanta koja je stvarno na samoj ivici. Ivica na kojoj
se nalazi je toliko tanka da je to nezamislivo. Ako biste je promenili makar i za najmanji
mogući delić, mi ne bismo postojali. Ova kosmološka konstanta je maltene nešto kao
antigravitacija. Ona je odbojna sila koja se pojavljuje u Ajnštajnovim jednačinama Opšte
teorije relativnosti. Fizičari su imali puno razloga – teorijskih razloga, ne
eksperimentalnih – da veruju da bi u prirodi trebalo da postoji ovakva antigravitaciona
sila. Ova sila bi imala za posledicu da se sve u prirodi udaljava, razdvaja jedno od drugog
ogromnom brzinom. Stvarna veličina ove sile je neverovatno mala. Toliko je slaba da se
oseća samo na najvećim mogućim razmerama u svemiru. Samo kada uzmete u
razmatranje jedan izuzetno veliki deo svemira - sa ogromnim prostorom, zapreminom i
vremenom – tek onda ova konstanta može da izazove neku odbojnost i udaljavanje. Ovo
sve nije zato što nam matematika kaže da je tako, već zato što – iz razloga nama
nepoznatih – ova konstanta, šta god da je stvorilo svemir...ne volim da govorim ko god
da je stvorio svemir, mada fizičari vole da koriste ovaj izraz, iako ne misle
ozbiljno…dakle: ko god da je stvorio svemir, stvorio ga je sa neverovatno malom i
sićušnom kosmološkom konstantom. Toliko je mala, da je njen iznos 0, 0000… – mogli
bismo ovde dugo da sedimo i brojimo – i tako 123 nule..
V: I onda ide jedinica.
LS: I onda ide jedinica – mada mislim da je u stvari dvojka na kraju, hehe. Bez
obzira, vrednost je neverovatno mala i niko ne zna zašto je to tako. Ali jedna stvar koju
sigurno znamo je da, ako bi bila mnogo jača, raznela bi galaksije, sprečila bi stvaranje
zvezda, itd. Vidite, poenta je da su galaksije, zvezde i planete nastale jer ih je gravitacija
međusobno privukla u veoma mladom svemiru. Ova antigravitacija sa suprotnim
dejstvom je mogla to da spreči. Mogla je da spreči nastanak zvezda, planeta i ostalog.
Znači, da je samo bila malčice jača od ove 0,0000000...sprečila bi naše postojanje.
Fizičari nikada nisu razumeli zašto je ona toliko slaba. I ovo bi bio najtanji deo ove
“ivice” o kojoj pričamo.
V: OK, znači imamo fino podešavanje, moramo to da prihvatimo. Postoji nekoliko
načina objašnjenja ove pojave. U stvari, to jednostavno vapi za objašnjenjem. Ne
možemo samo da kažemo ‘Važi, lepo, idemo dalje’. Jednostavno, moramo ovo da
objasnimo kako umemo i znamo.
LS: U osnovi postoje tri objašnjenja.
V: OK. Prvo?
LS: Bog.
159 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 V: OK. To kapiram…hehe. Drugo? hehe.
LS: Slučajnost.
V: OK. To bi bilo malo lakoverno ako bi se uzelo za ozbiljno. Znači, to je
slučajnost koja se baš savršeno desila i uklopila kako treba.
LS: 123 decimalnih mesta teško mogu biti slučajnost. U stvari, postoji i četvrta
mogućnost.
V: Treća.
LS: Hajde prvo da kažem o četvrtoj, pa ćemo posle o trećoj. Četvrta opcija je: ko
zna, možda će neko jednog dana razumeti zašto je to tako.
V: Naravno. Postoji jedno krajnje rešenje. Možda će sve ove konstante moći da
se ubace u neku fundamentalnu jednačinu koja će ih objasniti…
LS: Tako nešto bi delimično potpadalo pod slučajnost. Ako uzmete neke
fundamentalnu jednačinu i rešite je, onda bi bila neverovatna slučajnost da njeno rešenje
bude vrednost koja je toliko mala.
Postoji i zadnja mogućnost, koju fizičari ne vole mnogo, a ne vole je jer je
suprotna njihovim ambicijama. Ambicije su bile da se objasni svaka konstanta, svaki
broj, sve u vezi kosmosa. A ta mogućnost je sledeće: svemir je neverovatno veliki – mi
to znamo, a kad kažem neverovatno veliki, ne mislim na onu veličinu koju obično
spominjemo u ovom kontekstu, 10 milijardi svetlosnih godina, mislim na 10 na 10 na
10…nemamo pojma koliko je u stvari veliki. Izuzetno veliki, verujemo da je mnogo veći
od onog dela koji možemo da vidimo. Takođe imamo osnova da verujamo da je svemir
raznovrstan, tj. da na različitim mestima ima različita svojstva. Postoje jaki teorijski
razlozi da se veruje da na nekim mestima možda stvarno nema elektrona, na drugim
mestima gravitacija je jača, a na nekim mestima je možda kosmološka konstanta mnogo
veća. Poenta je da se u nekim veoma malim delovima svemira, gde se zadesilo da uslovi
budu baš kakvi trebaju biti za postojanje života, upravo tamo i desio život. To bi višemanje bilo kao kad bismo se zapitali zašto mi slučajno živimo na planeti koja ima tačno
onu temperaturu potrebnu da na njoj postoji tekuća voda. To je isto jedan parametar koji
je na “ivici”, doduše ne onoliko tankoj kao kosmološka konstanta. Dakle, zašto je to
tako? Odgovor je vrlo prost. Na planetama na kojima ne može biti vode, ne može biti ni
života. Znači, samo jedan mali deo planeta u svemiru ima temperaturu potrebnu za
postojanje vode. I gde mi živimo? Živimo na jedinom mestu gde možemo živeti – tamo
gde postoji voda. Ovo se isto odnosi i na ceo svemir. On je vrlo veliki, vrlo raznovrstan,
sa mnogo različitih područja i nebrojeno mnogo različitih mogućnosti. I među ovim
mogućnostima, u nekoliko malih ‘džepova’ u svemiru, uslovi su pogodni za život i život
tamo postoji.
V: Kod planeta znamo da je samo mali deo njih u zoni gde je moguć život, gde
ima tečne vode, dok je najveći deo van te zone. Što se tiče svemira, tu se oslanjamo na
teorijske ideje da postoje razni ‘mehurovi’, ‘džepovi’ u svemiru, na teoriju širenja
svemira, haotičnost širenja koja stvara na različitim mestima različite zakonitosti, itd.
Mi moramo da imamo tu teorijsku osnovu.
160 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 LS: Tačno tako. Nama nije dovoljno da imamo samo veliki broj mogućnosti.
Mogućnosti su nešto kao šematski planovi za različite tipove svemira. Ja na to volim da
gledam kao na neku vrstu analogije sa mogućnostima za postojanje života. DNK je
šematski plan života. DNK ima ogroman broj mogućnosti na koji se može sastaviti i time
postoji veliki broj mogućnosti za život. Ali to samo po sebi ne mora da znači da postoji
veliki broj živih bića. Potrebno je nešto da te šeme pretvori u realnost. Dakle, deo cele
priče je kosmološki – vrlo veliko širenje, ili, kako se obično naziva, inflacija svemira,
koje je se odigralo u vrlo ranom dobu svemira. Ovo širenje je uzrokovalo puno kvantnih
previranja i ta previranja su stvorila regione svemira sa različitim osobinama. Ti regioni
se ponekada nazivaju ‘džepovima/mehurima’ svemira, i mi živimo u jednom od njih.
Celu ovu priču prati i odgovarajuća matematička računica, i za nas koji verujemo u ovu
sliku strahovito raznovrsnog svemira - neki ga nazivaju multiverzumom…
V: Vi više volite izraz ‘megaverzum’
LS: Ja volim naziv ‘megaverzum’, i kao što sam spomenuo u mojoj knjizi, razlog
zašto volim ovo drugo ime nema nikakve veze sa nekom ideologijom. Multiverzum me
podseća na multiplex bioskope (bioskopi sa više projekcijskih sala), a njih ne volim,
hehe.
V: Vi ste zapravo skovali termin ‘pejzaž’ da biste opisali ovakve svetove.
LS: Da, jesam. Ali i za to postoji osnova. A osnova dolazi iz biologije. Pejzaž
bioloških dizajna. A to prosto znači: svi mogući načini na koji se može sastaviti DNK.
Izuzetno veliki broj mogućnosti za opis života. Biolozi koriste taj izraz ‘pejzaž’ i ja sam
ga i pozajmio iz biologije. Preneseno na kosmos, to bi značilo sve moguće načine na koji
se elemnti fizike mogu spojiti da bi se napravili različiti svemiri. Različiti ‘džepovi’ u
svemiru. Znači, ja jesam osmislio tu kovanicu u fizici, ali kao što rekoh, izraz ima svoje
poreklo i istoriju u biologiji.
V: Znači, po vama, odgovor na problem finog podešavanja bi bio taj pejzaž
mogućnosti, ispunjen…
LS: Da, ispunjen – kako da se izrazim – multiverzumom, ups, megaverzumom
mogućih stvarnosti. Ali ovde postoji jedna vrlo važna stvar. Isto kao što postoji ogroman
broj načina na koji možete da iskombinujete molekul DNK – imate molekul DNK sa
milijardu osnovnih parova. Osnovni parovi su one prečke na merdevinama lanca DNK.
Možete da ih iskombinujete na nezamislivo veliki broj načina i zato postoji toliko mnogo
mogućnosti za život. Ono što je važno je da svemir osim velikog broja kvantnih
previranja koje stvaraju različite regione, takođe mora imati i ogroman broj mogućnosti,
tj. šematskih planova. I ovde teorija struna ulazi u celu priču. Teorija struna, na žalost
onih koji su je stvorili…
V: Uključujući i vas
LS: Da, i na moju žalost, hehe. Teorija struna je stvorila neverovatno veliki broj
načina na koje se njeni parametri mogu iskombinovati da bi se stvorio ovaj ogromni broj
mogućnosti. To nije nešto što su njeni tvorci imali na umu. Oni su hteli da nađu
jedinstveno rešenje za mogućnost postojanja svemira, baš kao što je naš, a koji bi kao
161 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 slučajnost imao posledicu da u takvom svemiru život može da postoji. Ali teorija struna
se nije razvila u tom pravcu. Umesto toga, razvila je se u pravcu pružanja neverovatno
velikog broja mogućnosti – mogućnosti različitog kombinovanja njenih parametara, baš
kao što se DNK može kombinovati na razne načine – što za posledicu ima ogroman broj
načina na koji se svemiri mogu stvoriti. A vrlo, vrlo mali broj tih svemira bi bio pogodan
za život. I, kao što pretpostavljam i sami nagađate iz cele priče, dve stvari su neophodne:
ogroman broj mogućnosti i način da se te mogućnosti popune da bi se stvorili regioni
svih mogućih vrsta.
162 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 LAŽNA FANTASTIKA - Slobodan Radosavljević
Obožavam naučnu i nenaučnu fantastiku u svim oblicima, od knjiga, televizije,
filma, sve do stripa. Neumorno gledam sve epizode pet glavnih serija Star Trek (među
mojim ukućanima važi ime Star Drek, koje jasno pokazuje stav prema mojoj
popkulturnoj slabosti), Stargejte (tri serije do sada), Galaktika, Andromeda i druge: nema
mnogo dobrih. Sve su one po definiciji jeftine, sa modelićima koji vise na koncu pred
kamerom, uvek istim enterijerima, i ponekim gipsano-kartonskim čudovištem, i, ako
ponestane zapleta, tučom. Kvalitet SF je zavisan pre svega od dijaloga i ideja: to je
prevashodno retorički žanr, u kojem se izvežbavaju odbrana i napad na opšteljudske
osobine, prikazane kroz različitosti – vanzemaljaca, njihovih običaja, verovanja i
filozofije. Veoma važan deo ovog retoričkog bavljenja etičkim problemima je
podrazumevajuća jednakost Zemljana. Tu su serije Star Trek posebno važne, jer od
samoga početka propovedaju – komunizam.
Ne samo da su društveni problemi, kao što su glad, nejednakost i eksploatacija
iskorenjeni, nema novca (sem u primitivnim kulturama), u politici svemira vladaju
federalizam i nesvrstanost, nego su i i ljudi postali bolji, uživaju u razvijanju svoga
znanja, kulture, talenata. To je posebno vidljivo u seriji Star Trek – Sledeća generacija,
u kojoj posada svemirskoga broda neguje pozorište i koncerte. Američka komunistička
utopija imala je svoj prostor u popularnoj kulturi, gde je niko nije dirao.
Veza sa naukom, posebno “tvrdim” naukama, ključno je opredelila SF žanr, počev
od Žil Verna, koji je praktično izmislio žanr da bi u njemu opisao sva tehnička čuda koja
su logično izlazila iz ostvarenja industrijskog 19. veka, ali nije bilo nikoga da razmišlja
o novim upotrebama, i da ih poetizuje: jedino je železnica uspela da mimo Verna uđe i
u prozu i u poeziju. Linija ozbiljnog, naučno zasnovanog promišljanja drugih svetova se
nastavila, premda je tanka. Najbolji primer visoke književnosti koji se približava SF je
delo američke književnice Ursule Le Gvin, koja kao antropolog uvodi teme socijalnih
problema, ekologije, rasizma, feminizma, i poliseksualnosti u svoje cikluse romana i
priča o imaginarnim svetovima, kakav je recimo Zemljamore.
Njen roman Leva ruka tame, sa bićem iz svemira koje periodično menja pol, je
jedna od najuzbudljivijih knjiga o kulturnim konvencijama koje danas tako katastrofalno
opredeljuju politiku i ljudska prava.
Po osnovnom ključu za čitaoca, da poznaje i priznaje kodove žanra, SF žanrovi su
zapravo najbliži bajci. Ovo ogromno područje proizvođenja značenja je davno napustilo
male zelene, premda još dobar deo SF kulture ekspolatiše strah od drugoga. No bajka i
verovanja su našli nov izraz, napuštajući nauku i tehniku. Nesumnjivo je najbolji primer
takvoga pisanja imaginarni svet Dž. R. R. Tolkina, čije delo, zasnovano na
skandinavskoj i anglosaksonskoj mitologiji, upozorava na strahote i opasnost drugog
svetskoga rata. Njegov prijatelj i pripadnik iste književne grupe u Oksfordu,
Inklingovci, koja je sastajala u istome pubu nekih dvadeset godina, K.S. Luis, otišao je
163 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 u neku vrstu hrišćanstva, premda ga je Tolkin opominjao na opasnost. Njegova
fantastična hronika o Narniji je postala dodatno popularna zbog filmske serije, ali je, u
poređenju sa Tolkinovim romanima, naprosto dosadna. Postoji samo jedna stvar zbog
koje Tolkin nije prvi među mojim omiljenim SF autorima: u njegovim romanima ima
veoma malo, ili uopšte nema sunčeve svetlosti.
Danas su stvari veoma različite: inteligentnih SF autora ima ogromno, to je jedan
od najbolje preživelih književnih žanrova. Jedan od najboljih je Filip Pulman. Kao i svi
gore pomenuti autori, i on je pre svega akademik, naučnik, pa onda i pisac – bez obzira
na ogromnu popularnost. Njegova serija Njegovi tamni materijali, u kojoj je najpoznatiji
roman Zlatni kompas (pojavio se i kao film) je kritička vizija verovanja – svih verovanja.
Pulman je naime ateista. U Zlatnom kompasu svaka ličnost ima dušu – životinju koja se
menja sve do puberteta, a onda se ustali kao spoljni identitet osobe. Pulmanovi romani
su puni pametnih, ljupkih, duhovitih životnja, uz nešto zlobnih, naravno.
Dubravka Ugrešić, koja je već na početku karijere pisala fantastične priče (Život
je bajka) i knjigu o kućnim čudovištima za decu, napisala je duhovitu persiflažu
fantastične mitološke literature, Baba Jaga snela jaje, u kojoj bajkovitu priču o starim
ženama preostalim iz socijalističke kulture razvija u novom, nemilosrdnom svetu
posttranzicijskog divljaštva. Bajka groze, koja bez prestanka izaziva smeh, i sasvim nov
pristup fantastici. Dogodilo se da je Dubravka Ugrešić gostovala u Sloveniji skoro
istovremeno sa novim književnim uspešnikom treš fantastike, Džordžom R. R.
Martinom. Na drugoj strani treš fantastike od Dž. K. Rauling, autorke “Poterijade”.
Oboje pišu sa znanjem iz Vikipedije, ne iz sopstvenog intelektualnog iskustva. Umesto
kritike realnosti, koju prepoznajemo iz imaginarnih svetova, ovo dvoje najuspešnijih (i
najprevođenijih) autora treš fantastike opisuju svetove koji su etički savršeno irelevantni,
intelektualno plitki, i grubo senzacionalistički. Ona žalosna dečica koja u šiljatim
šeširima u gluvo doba noći čekaju na novu knjigu žive u uverenju da je TO jedina knjiga,
jer u Poterijadi nema ničega što bi izazivalo na druga čitanja. Kupi knjigu, kostim, igru,
gledaj film, pojedi jogurt ili čokoladu sa likom: čitalac je nezanimljiv ako ne može da
kupuje. Martin je u Ljubljani doživeo veličanstven doček, potvrđen kupovinom ogromne
količine njegovih već prevedenih romana. U njima su glavni psovanje, seks, prolivanje
krvi i drugih telesnih tečnosti, ulični jezik, savršena nepovezanost sa istorijom. Dvoje
najpopularnijih autora od ostalih koje sam navela razlikuje pre svega potpuna
neodgovornost prema znanju: njihovi imaginarni svetovi ne referiraju na istoriju i
kulturu, ne izazivaju poređenja, ne provociraju mišljenje. Ofucani motivi zmajeva,
veštica, čudovišta zamenjuju kako misao o tehnici i tvrdoj nauci, tako i o humanistici.
Tako prosečni skinhed, bez trunke znanja o Srednjem veku čak i u svojoj zemlji, može
da beskonačno uživa u uzorima groze i vulgarnosti, i da dobije sve mogućne obrasce
netolerancije i jezika mržnje: ne mora da čita, stvar je već na TV i na filmu, može da
svoj stav samo minimalno aktualizuje pomoću tekućeg političkog i medijskog diskurza,
i eto ga u imaginarnom svetu u kojem je dozvoljeno posegati u realnost na isti način. Iza
ugla je rat.
164 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Na razgovoru sa Dubravkom Ugrešić i Nenadom Veličkovićem, još jednim
piscem koji voli da povezuje fantastiku i humor da bi opisao nepodnošljiv svet u kojem
živi, bilo je nekih pedesetak ljudi. Knjige dva autora su uglavnom kupili i pročitali.
Nemam ništa protiv odnosa snaga – stotine na Martinu, odabrano duštvo kod Dubravke
i Nenada. U SF i uopšte fantastičnom sazvežđu su neke planete manje naseljene i
udobnije. Ono što ne mogu da ne primetim, jeste opasna proizvodnja stereotipa koja, u
velikoj izloženosti trashu, može da ima posledice u društvenim odnosima. Jeste, nekada
davno je Karl Maj bio proglašen opasnim za omladinu, i branio ga je samo Ernst Bloh,
filozof koji se ozbiljno bavio srećom običnog čoveka. No deca toga doba nisu bila
izložena ničemu drugome sem školi, i to je, kako je tvrdio i Bloh, sasvim dovoljno:
ostatak slobodnog vremena sa Majom nije mogao škoditi. Utopije su danas mnogo,
mnogo ambicioznije i pokvarenije.
Svetlana Slapšak je lažovčina.
Neko bi, možda, probao da ospori istinitost izjavne rečenice kojoj sam dodelio
ulogu naslova: insistirao bi na činjenici da je za laž, osim nestinitosti iskaza, neophodan
uslov i namera da se drugi dovedu u zabludu, iliti da se obmanu. Gomilu budalaština iz
napisa “Lažna fantastika“ pripisao bi osobi sa manjkom obrazovanja i viškom
nadobudnosti, osobi koja ima poteškoća u korišćenju viših kognitivnih funkcija (ukoliko
ih poseduje). Ponosna potpisnica teksta − Svetlana Slapšak – ispala bi glupača
(vanserijska glupača, ali, ipak, samo glupača). Oni skloni eufemizmima i/ili političkoj
korektnosti rekli bi da je u pitanju osoba koja greši jer ne zna šta radi. Narodski rečeno
− neko ko stalno pokušava da pametuje, a uvek ispada glup u društvu. Ali, ako je broj
netačnosti u tekstu veći od broja rečenica (pedeset, i naslov ubrojan) – to nije moguće
opisati kao veliki broj grešaka, niti prosto pripisati VELIKOJ gluposti: da je tolika
glupača ne bi umela ni da sastavi pedeset rečenica! Da izbegnem nesporazume:
glupan/glupača se odnosi na mentalno normalnu osobu koja je neupotrebom svojih
potencijala dovela sebe u stanje samoskrivljene maloumnosti. Dakle, u pitanju su laži,
izrečene ili implicirane svejedno. A zbog njihove brojnosti bilo bi prosto nepristojno ne
upotrebiti augmentativ − lažovčina! Tačka.
Ipak, pre nego što počnem da odmotavam klupko laži rečenicu po rečenicu, da se
ogradim i od potencijalnih prigovora analitičkih pedanata: pretpostavka o mešavini
lupetanja i podmetanja (autorka bi bila hibrid lažovčine i glupače) nije prihvatljiva iz
metodoloških razloga – nemamo jasan kriterijum za razlikovanje ta dva slučaja. A pošto
je u pitanju osoba koja ima akademsko zvanje, plauzibilnije je pretpostaviti da namerno
obmanjuje. Sa velikim žaljenjem moram da odbacim i pretpostavku da je u pitanju
fantastična priča: iako sam se ježio tokom čitanja (a nekoliko puta sam se i štrecnuo), ne
može biti reči o horor priči. Jednostavno ne ispunjava formalne uslove: tekst ne poseduje
ni fabulu niti siže, a kamoli smislenu narativnu strukturu.
Nabrajanje laži otpočinje oksimoronskim naslovom: ”Lažna fantastika”. Ni
”istinita fantastika” ne postoji. I to iz prostog razloga što je za fantastiku, po definiciji,
realnost (kao osnovni kriterijum istinitosti za iskaze koji referiraju na stvarnost) –
165 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 nebitna (uverljivost je nešto drugo, sasvim različit kriterijum). U istom smislu ne postoji
”bljutava/ukusna toplota”.
Obožavam naučnu i nenaučnu fantastiku u svim oblicima, od knjiga, televizije,
filma, sve do stripa.
Fantastika se ne deli po kriterijumu naučnosti, već po narativnim žanrovima
(postoje i formalni žanrovi, na primer, u književnosti − pesma, pripovetka, roman…), a
oni se ne dedukuju iz teorijskih postavki (i ne mogu biti u ekskluzivnom ili/ili odnosu),
već se generišu kodiranjem motiva i narativnih ”dekora” i kanonizuju se paradigmatskim
delima koja reprezentuju određeni narativni žanr i njegov senzibilitet (za epsku
fantastiku, na primer, paradigmatska dela su Konan i Gospodar prstenova). Nova dela,
osim što mogu i mešati žanrove, mogu se držati postojećih kodova, mogu ih menjati, ili
mogu uspostavljati nove kodove i kanone. Naučna fantastika jeste jedan žanr (još od
Verna i Velsa) među drugim žanrovima, a ”nenaučna fantastika” nema na šta da referira.
Pojednostavljeno rečeno, oblici narativnih umetnosti (gde spada i fantastika) su
književnost, pozorište, film i strip. Mediji u kojima se narativne umetnosti oblikuju −
jesu jezik (pisani, prvenstveno), scena, film i strip. Knjige, televizija, bioskopi,
Internet… − jesu kanali.
Peta laž u prvoj rečenici, što se vidi i iz daljeg teksta, tiče se prvonapisane reči –
samo ne znam da li laže da voli naučnu fantastiku, ili laže da ono što voli spada u neki
žanr fantastike – ili oboje…
Neumorno gledam sve epizode pet glavnih serija Star Trek (među mojim
ukućanima važi ime Star Drek, koje jasno pokazuje stav prema mojoj popkulturnoj
slabosti), Stargejte (tri serije do sada), Galaktika, Andromeda i druge: nema mnogo
dobrih.
Zapravo, ono čega nema jesu sporedne serije franšize Zvezdanih staza, a ima bar
još nekoliko nepomenutih naučnofantastičnih serija boljih od Andromede, a i od
Zvezdanih staza − a ni sama autorka nije uspela da pobroji sve dobre, iako tvrdi da ih
nema mnogo.
Sve su one po definiciji jeftine, sa modelićima koji vise na koncu pred
kamerom, uvek istim enterijerima, i ponekim gipsano-kartonskim čudovištem, i, ako
ponestane zapleta, tučom.
Nešto može biti ”jeftino” u ekonomskom (malo košta) ili u vrednosnom (niskog
kvaliteta) smislu, ali ne može biti jeftino ”po svom pojmu” – osim, možda, samog pojma
”jeftino”. Dakle, u pitanju je ekonomski smisao − autorka je u prethodnoj rečenici
prihvatila da bar neke serije jesu dobre, a time je logički onemogućila sebe da u ovoj
ustvrdi kako su sve vrednosno jeftine. Po svoj prilici, sve serije će i u budućnosti ostati
jeftine, jer izgradnja pravog Enterprajza (umesto modela) i funkcionalnog vorpa − o
stvaranju čudovišta genetičkim inženjeringom da ne govorimo − zahteva više novca
nego što svi producenti na svetu imaju u zbiru. E, da – tuču će verovatno izazvati oni
koji su time ostali uskraćeni za gomilu Nobelovih nagrada…
166 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Kvalitet SF je zavisan pre svega od dijaloga i ideja: to je prevashodno retorički
žanr, u kojem se izvežbavaju odbrana i napad na opšteljudske osobine, prikazane kroz
različitosti - vanzemaljaca, njihovih običaja, verovanja i filozofije.
Kvalitet bilo kog dela u narativnim umetnostima pre svega zavisi od priče i od
načina na koji je ispričana (u tom smislu su sva dela u narativnim umetnostima pomalo
retorička). Kvalitet žanrovskog dela zavisi i od stepena u kom sadrži (ili uspešno
uspostavlja) kodove i kanone žanra. Predmete antropološkog proučavanja pre svega
proučava – antropologija. Naravno, postoje dela koja su neko antropološko pitanje
uspešno pretvorila u priču (Izopačene životinje Verkora, na primer), ali to nije žanrovsko
obeležje naučne fantastike − to je kontigentna osobina dela, a ne kriterijum za
svrstavanje. Možda nepotrebno, ali uputio bih na Zonu sumraka kao seriju koja svoju
vrednost duguje idejama, i na Fajerflaj − u kojoj su to dijalozi.
Veoma važan deo ovog retoričkog bavljenja etičkim problemima je
podrazumevajuća jednakost Zemljana.
Etičkim problemima se bave etičari, a pisci se bave pričama, tačnije – pisci vredni
čitanja dobro pričaju priče. Ne znam šta bi tročlana sintagma na kraju trebalo da
imenuje…
Tu su serije Star Trek posebno važne, jer od samoga početka propovedaju komunizam.
Naravno, ovde se ne misli na najkrvaviju ideologiju u ljudskoj istoriji, nego,
prilično proizvoljno, na utopije made by Mali Perica – ”ala bi to bilo lepo da su kuće od
čokolade…” Osobe s takvim stavovima komunisti su zvali – ”korisni idioti”. No, ništa
od toga nije vezano za Zvezdane staze.
Ne samo da su društveni problemi, kao što su glad, nejednakost i eksploatacija
iskorenjeni, nema novca (sem u primitivnim kulturama), u politici svemira vladaju
federalizam i nesvrstanost, nego su i i ljudi postali bolji, uživaju u razvijanju svoga
znanja, kulture, talenata.
Novac, naravno, postoji − zove se Federation Credit za internu upotrebu, a za
međucivilizacijsku razmenu koristi se Gold Pressed Latinum. Retko se pojavljuje zbog
pojednostavljenja konteksta za priču (kao što u seriji Zvezdana kapija skoro svi
vanzemaljci govore engleski, iako imaju svoj jezik) i zbog postojanja replikatora koji
sintetišu sve što je nekome potrebno pa se potreba za sticanjem razmenom relativno
retko javlja; kao što je Rodenberi isticao: buduće društvo je prikazao utopijski da bi se
dovoljno razlikovalo od savremenosti, upravo da bi izbegao političke teme – a ne da bi
ih uvodio. Istorija naučne fantastike je puna takvih utilitarno uvedenih infantilnih
premisa, poput onih o malim zelenim vanzemaljcima, o ekonomiji bez novca, ili o
tuđinima koji redovno govore engleski.
To je posebno vidljivo u seriji Star Trek - Sledeća generacija, u kojoj posada
svemirskoga broda neguje pozorište i koncerte.
Nema ničeg ”posebno vidljivog” u činjenici da članovi posade − koji su bili među
najboljima na najprestižnijoj akademiji − tokom svog višegodišnjeg, ili višedecenijskog
167 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 življenja na prestižnom svemirskom brodu priređuju predstave. To nije simptom po
kome se može davati dijagnoza društva. Uostalom, čak je i Neron negovao pozorište i
koncerte…
Američka komunistička utopija imala je svoj prostor u popularnoj kulturi, gde
je niko nije dirao.
Da se ne ponavljam o učitavanju komunizma: najpoznatiju utopiju u popularnoj
kulturi u Americi napisala je Ajn Rend – kapitalističku utopiju Atlas je slegao ramenima.
Veza sa naukom, posebno “tvrdim” naukama, ključno je opredelila SF žanr,
počev od Žil Verna, koji je praktično izmislio žanr da bi u njemu opisao sva tehnička
čuda koja su logično izlazila iz ostvarenja industrijskog 19. veka, ali nije bilo nikoga da
razmišlja o novim upotrebama, i da ih poetizuje: jedino je železnica uspela da mimo
Verna uđe i u prozu i u poeziju.
Veza s naukom nije ključno opredelila naučnu fantastiku, upravo je spoj nauke i
fantastičnosti njenih posledica doveo do stvaranja posebnog žanra. Razvoj nauke je
obećavao dosezanje zvezda pa su ljudi počeli da maštaju šta bi sve mogli da dožive u
tom kosmosu...
Linija ozbiljnog, naučno zasnovanog promišljanja drugih svetova se nastavila,
premda je tanka.
Nije lepo mešati futuristiku i naučnu fantastiku, to je uvredljivo za SF.
Najbolji primer visoke književnosti koji se približava SF je delo američke
književnice Ursule Le Gvin, koja kao antropolog uvodi teme socijalnih problema,
ekologije, rasizma, feminizma, i poliseksualnosti u svoje cikluse romana i priča o
imaginarnim svetovima, kakav je recimo Zemljamore.
Nejasno je da li Ursulu Legvin (ne Le Gvin) navodi kao primer pisca koji se
približava naučnoj fantastici (što bi bilo netačno), ili kao jednog od pisaca čiju vrednost
prepoznaju i oni koji ne vole naučnu fantastiku, što jeste tačno. Mada, najbolji primer bi
pre bio Filip K. Dik, verovatno najcitiraniji ne-filozof u filozofskoj literaturi tokom
poslednjih decenija prošlog veka.
Njen roman Leva ruka tame, sa bićem iz svemira koje periodično menja pol, je
jedna od najuzbudljivijih knjiga o kulturnim konvencijama koje danas tako katastrofalno
opredeljuju politiku i ljudska prava.
Ovo poslednje je skoro tačno: zbog vladajućih kulturnih konvencija koje
insistiraju na kolektivnim i grupnim identitetima kao nužnim za suštinu pojedinca
(nacija, klasa, rasa, rod, konfesija…) suspenduju se temeljna ljudska prava na život,
slobodu, svojinu i ličnu potragu za srećom, iako su sva legitimna ljudska prava izvedena
upravo iz njih. Osim pomenute, ne treba zaboraviti ni Herbetovu Dinu (najrazvijenija i
najodrživija nezemaljska ekologija), Lemov Solaris, ili Simakov Grad.
Po osnovnom ključu za čitaoca, da poznaje i priznaje kodove žanra, SF žanrovi
su zapravo najbliži bajci.
Naučna fantastika je žanr i ima svoje podžanrove (ne žanrove). Ko poznaje
kodove i kanone žanra zna da je naučna fantastika najbliža epskoj fantastici i hororu, a
168 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 ne bajci. Naravno, uvek postoje primeri koji povezuju bilo koja dva žanra: na primer,
Zvezdani ratovi su naučnofantastično delo sa strukturnim elementima bajke.
Kad smo kod bajki, one se bitno razlikuju od žanrovske književnosti upravo po
tome što za njih etika jeste konstitutivni element. Klasične bajke, one iz usmene
književnosti, imaju i etičku funkciju – da deci, kod koje se sposobnost moralnog
mišljenja tek formira, na primerima pokaže šta je suština morala: razlikovanje dobra i
zla. U teorijskoj etici tu funkciju vrši Kantov kategorički imperativ. Nije poenta bajki u
pobedi dobra, niti u sretnom kraju, već da pokažu da je neophodan uslov za prevagu
dobra nad zlom – njihovo razlikovanje. U ovom smislu, potpuna suprotnost bajkama su
utopije: u njima se željeno stanje stvari pretpostavlja kao osnov moralnosti, iako upravo
time suspenduju sam moral. Što bi Kant rekao, koriste se instrumentalnim imperativom.
Takve su, na primer, radikalne kolektivističke ideologije koje apsolutizuju određeno
stanje društva – one su u bukvalnom smislu ideologije zla − fašizam, komunizam,
rasizam…
Žanrovi, pak, nemaju takav konstitutivan elemenat u sebi. Odlično žanrovsko delo
može biti bilo protiv moralnosti, bilo za. Hajnlanov Građanin galaksije je još jedan
primer koji svojom pričom ističe suštinu moralnosti. Asimovljeva Zadužbina bi bila
primer naučnofantastičnog dela koje suspenduje moral svojom totalitarnom vizijom
društva. Ali, oba romana su žanrovsko-estetski odlična.
Ovo ogromno područje proizvođenja značenja je davno napustilo male zelene,
premda još dobar deo SF kulture ekspolatiše strah od drugoga.
Horor je povezan sa eksploatacijom straha, a to je već drugi žanr.
No bajka i verovanja su našli nov izraz, napuštajući nauku i tehniku.
Niti su bajke naučne, niti su napustile nauku, niti su žanrovi fantastike svodivi na
naučnu fantastiku ili na bajku. Priče koje se pričaju u bajkama se razlikuju od priča u
naučnoj fantastici, hororu, krimiću, epskoj fantastici… Razlike se uočavaju i u formama
pripovedanja, i u morfologijama narativa i u funkcijama. No, ovo nije mesto za
prepričavanje Propa.
Nesumnjivo je najbolji primer takvoga pisanja imaginarni svet Dž. R. R.
Tolkina, čije delo, zasnovano na skandinavskoj i anglosaksonskoj mitologiji, upozorava
na strahote i opasnost drugog svetskoga rata.
Gospodar prstenova jeste jedan od najboljih romana dvadesetog veka, ali sa
svojom originalnom mitologijom i nema nikakve veze s Drugim svetskim ratom. Sam
Tolkin je više puta opovrgavao slične pokušaje plitkog učitavanja, kao što znaju oni koji
su čitali i predgovor.
Njegov prijatelj i pripadnik iste književne grupe u Oksfordu, Inklingovci, koja
je sastajala u istome pubu nekih dvadeset godina, K.S. Luis, otišao je u neku vrstu
hrišćanstva, premda ga je Tolkin opominjao na opasnost.
Luisove priče, pak, imaju veze s tim ratom… Ali, više s decom i dečjom maštom.
Njegova fantastična hronika o Narniji je postala dodatno popularna zbog
filmske serije, ali je, u poređenju sa Tolkinovim romanima, naprosto dosadna.
169 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Luis je pisao isključivo dečju fantastiku (Tolkin i epsku), a emotivna zanimljivost
dela (za razliku od kvaliteta) jeste stvar senzibiliteta… Kao što je to i izbor omiljenog
žanra.
Postoji samo jedna stvar zbog koje Tolkin nije prvi među mojim omiljenim SF
autorima: u njegovim romanima ima veoma malo, ili uopšte nema sunčeve svetlosti.
Da prestanem da se ponavljam: u daljem tekstu nijedan pomenuti autor ne spada
u SF. Kao ni Tolkin. A što se sunčeve svetlosti tiče, nje ima u velikim količinama u Dini,
koja jeste SF roman.
Danas su stvari veoma različite: inteligentnih SF autora ima ogromno, to je
jedan od najbolje preživelih književnih žanrova.
Ovde se pogrešno insinuira da izraz ”autora ima ogromno” spada u maternji nam
jezik, da su pisci naučne fantastike ranije uglavnom bili glupi, da epska fantastika
trenutno nije žanr s najvećim brojem kvalitetnih autora i dela.
Jedan od najboljih je Filip Pulman.
Piše dečju fantastiku, kao i Luis…
Kao i svi gore pomenuti autori, i on je pre svega akademik, naučnik, pa onda i
pisac - bez obzira na ogromnu popularnost.
Ne spada nešto u naučnu fantastiku zato što je pisac naučnik, popularnost nikoga
ne sprečava da bude pisac, Sunce se ne okreće oko Zemlje. A Pulman nikada nije bio
prvenstveno naučnik; bio je nastavnik, a to nije isto.
Njegova serija Njegovi tamni materijali, u kojoj je najpoznatiji roman Zlatni
kompas (pojavio se i kao film) je kritička vizija verovanja - svih verovanja. Pulman je
naime ateista. U Zlatnom kompasu svaka ličnost ima dušu - životinju koja se menja sve
do puberteta, a onda se ustali kao spoljni identitet osobe. Pulmanovi romani su puni
pametnih, ljupkih, duhovitih životnja, uz nešto zlobnih, naravno.
Pulman jeste izuzetan pisac, a Njegova mračna tkanja su vrhunsko delo. Potražiti
u rečnicima odrednicu animizam.
Dubravka Ugrešić, koja je već na početku karijere pisala fantastične priče
(Život je bajka) i knjigu o kućnim čudovištima za decu, napisala je duhovitu persiflažu
fantastične mitološke literature, Baba Jaga snela jaje, u kojoj bajkovitu priču o starim
ženama preostalim iz socijalističke kulture razvija u novom, nemilosrdnom svetu
posttranzicijskog divljaštva. Bajka groze, koja bez prestanka izaziva smeh, i sasvim nov
pristup fantastici. Dogodilo se da je Dubravka Ugrešić gostovala u Sloveniji skoro
istovremeno sa novim književnim uspešnikom treš fantastike, Džordžom R. R.
Martinom.
Dubravka Ugrešić nije žanrovski pisac, a Martin ne piše treš.
Na drugoj strani treš fantastike od Dž. K. Rauling, autorke “Poterijade”. Oboje
pišu sa znanjem iz Vikipedije, ne iz sopstvenog intelektualnog iskustva.
Upravo suprotno – oboje su svoje svetove stvorili na osnovu sopstvenog
intelektualnog iskustva, svog znanja i mašte.
170 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Umesto kritike realnosti, koju prepoznajemo iz imaginarnih svetova, ovo dvoje
najuspešnijih (i najprevođenijih) autora treš fantastike opisuju svetove koji su etički
savršeno irelevantni, intelektualno plitki, i grubo senzacionalistički.
Baš voli da meša dede i žabe – babe bar slično zvuče. ”Kritika realnosti” nije
smislen koncept − kritikujete ono što smatrate lošim, na primer tekst krcat lažima, ali
samo psihotičari kritikuju realnost kao takvu. A i takva kritika nije uslov umetnosti, pa
ni pričanja priča. Ali, čak i da prihvatimo njenu budalastu pretpostavku, opaske bi bile
netačne. Kod oba autora likovi su stalno suočeni sa suštinom moralnosti, sa problemom
razlikovanja dobra i zla, ispravnog i moralno pogrešnog. A to što su popularni, pa bi po
pretpostavci elitizma morali da budu plitki i senzacionalistički, ne opravdava ex ante
potcenjivanje.
Ona žalosna dečica koja u šiljatim šeširima u gluvo doba noći čekaju na novu
knjigu žive u uverenju da je TO jedina knjiga, jer u Poterijadi nema ničega što bi
izazivalo na druga čitanja. Kupi knjigu, kostim, igru, gledaj film, pojedi jogurt ili
čokoladu sa likom: čitalac je nezanimljiv ako ne može da kupuje.
Dobro, priznajem − ovde je prosto dušebrižnička glupača koja smatra da su deca
maloumna ako im se svidi neka knjiga. Nakon čitanja prve knjige prožela me ”žal za
mlados' od deset leta” – potpuno bih uživao da sam je čitao u tom dobu. Ovako, pročitao
sam dva puta ceo serijal i ništa nisam kupio…
Martin je u Ljubljani doživeo veličanstven doček, potvrđen kupovinom
ogromne količine njegovih već prevedenih romana.
Bravo Slovenci!
U njima su glavni psovanje, seks, prolivanje krvi i drugih telesnih tečnosti,
ulični jezik, savršena nepovezanost sa istorijom.
Ne, Igra prestola nije domaća serija, niti je u pitanju loša ekranizacija istorijskih
romana. To je vrhunska serija epske fantastike za odrasle – uz Legendu o Tragaču, jedina
vredna gledanja.
Dvoje najpopularnijih autora od ostalih koje sam navela razlikuje pre svega
potpuna neodgovornost prema znanju: njihovi imaginarni svetovi ne referiraju na istoriju
i kulturu, ne izazivaju poređenja, ne provociraju mišljenje.
Izmišljeni svetovi, po definiciji, nemaju apsolutno nikakve obaveze prema našoj
istoriji, kulturi, fizici, nauci, itd. – samo prema sopstvenim pravilima. Uzgred,
zanimljivo je što neosnovani prigovor Roulingovoj i Martinu zapravo ima čvrstih osnova
kada se uputi Slapšakovoj.
Ofucani motivi zmajeva, veštica, čudovišta zamenjuju kako misao o tehnici i
tvrdoj nauci, tako i o humanistici.
Upravo motivi poput zmajeva, veštica, svemirskih brodova i vampira spadaju u
konstitutivne elemente određenog žanra, a promišljanje konstituiše teoriju i filozofiju.
Tako prosečni skinhed, bez trunke znanja o Srednjem veku čak i u svojoj zemlji,
može da beskonačno uživa u uzorima groze i vulgarnosti, i da dobije sve mogućne
obrasce netolerancije i jezika mržnje: ne mora da čita, stvar je već na TV i na filmu,
171 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 može da svoj stav samo minimalno aktualizuje pomoću tekućeg političkog i medijskog
diskurza, i eto ga u imaginarnom svetu u kojem je dozvoljeno posegati u realnost na isti
način. Iza ugla je rat.
Čak je i stereotipni prosečni skinhed inteligentniji i manje psihotičan od idealnog
subjekta recepcije po Slapšakovoj: ne meša žanrovsku fantastiku s istorijom, ne stvara
svoje
stavove
pasivnim
preuzimanjem
trenutne
ponude,
razlikuje
pamfletizam/angažovanost od književnosti i ne skače na scenu da bi Cezara odbranio od
zaverenika. P. S. Častim pivom osobu koja iznađe smisleno tumačenje za: ”i eto ga u
imaginarnom svetu u kojem je dozvoljeno posegati u realnost na isti način”.
Na razgovoru sa Dubravkom Ugrešić i Nenadom Veličkovićem, još jednim
piscem koji voli da povezuje fantastiku i humor da bi opisao nepodnošljiv svet u kojem
živi, bilo je nekih pedesetak ljudi. Knjige dva autora su uglavnom kupili i pročitali.
Nemam ništa protiv odnosa snaga - stotine na Martinu, odabrano duštvo kod Dubravke
i Nenada.
Ovo dvoje pisaca ne spadaju u tekst o žanrovskoj fantastici, ali vredi podsetiti da
ni oni ne mešaju književnost sa pretencioznim pokušajima menjanja sveta u stilu ”svi
ste vi glupi, sad ću ja da vam kažem šta treba da bude, kako da mislite i šta da želite i
volite”.
U SF i uopšte fantastičnom sazvežđu su neke planete manje naseljene i
udobnije.
A neke nastanjuju samo duhovi, dok druge nemaju ni to…
Ono što ne mogu da ne primetim, jeste opasna proizvodnja stereotipa koja, u
velikoj izloženosti trashu, može da ima posledice u društvenim odnosima. Jeste, nekada
davno je Karl Maj bio proglašen opasnim za omladinu, i branio ga je samo Ernst Bloh,
filozof koji se ozbiljno bavio srećom običnog čoveka. No deca toga doba nisu bila
izložena ničemu drugome sem školi, i to je, kako je tvrdio i Bloh, sasvim dovoljno:
ostatak slobodnog vremena sa Majom nije mogao škoditi.
Ponavljanjem, laži neće postati istine, ma šta PR-učitelji Slapšakove tvrdili…
Utopije su danas mnogo, mnogo ambicioznije i pokvarenije.
A tek jučerašnje utopije fašizma, komunizma, rasizma…
Hm, možda moj naslov ipak nije potpuno istinit: po broju jeste lažovčina, ali po
sadržaju svojih ”plemenitih laži” (kako to nazva jedan od najpoznatijih totalitarista) ona
je – intelektualni zločinac.
SVEMIR I MUZIKA
Delo Holsta motivisano je teorijom o brojevima ( sve je broj) kod Pitagorejaca i u
vezi toga pojavio se termin "glazba sfera" Pitagorejci Glazba je prisutna u svim
vremenskim kruženjima (godišnja doba, biološki krug, ritam prirode). Zajedno sa
zakonom proporcije ona je zvuk harmonije stvorenog bitka svemira, harmonije koju je
već grčki filozof Platon nazvao jedno vidljivo živo biće koje u sebi sadrži sva živa bića
istog prirodnog reda. Pred kraj 6. stoljeća prije nove ere došlo je do epohalnih novina u
razmišljanju o glazbi. Uveo ih je Pitagora sa Samosa. On nije ostavio glazbenih rasprava,
172 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 ali podatke o njegovoj glazbenoj djelatnosti saznajemo iz djela njegovih pristaša i
učenika. On je postavio matematičke osnove ne samo glazbe već i čitavog svemira.
Smatrao je kako u cijelom svemiru vlada red brojeva po kojemu se sve kreće i koji
najvjernije izražavaju suštinu stvari i bića, osobito grupa 1, 2, 3, 4 tzv. tetraktis. Brojevi
su prema Pitagorinom shvaćanju stalni i nepromjenjivi,a njihov sklad skriva svijet
zvukova i harmonije.
Utjicaj brojeva Pitagora vidi i u ljudskim osobinama, te otuda potječe mistika i
simbolika brojeva Oktava: 1/2 Kvinta: 2/3 Kvarta: 3/4 Tonski sustav kod Pitagore
zasnovan je na nizu čistih kvinti. On i njegovi sljedbenici su proučavajući liru, drevni
grčki instrument, otkrili kako su glazbeni intervali proporcionalni dužini žice i ne ovise
o njenoj apsolutnoj dužini.
Postave li se jedna do druge dvije žice jednake dužine i debljine i jedna od njih
podijeli na dva jednaka dijela, ona će biti točno oktavu viša nego duža žica. Nalaze li se
dvije jednako zategnute žice u odnosu 3:4 onda je interval tonova između jedne i druge
kvarta. Kvinta se dobije ako je odnos žica jednak 2:3. Pitagorejci su zaključili kako
suština kvarte, kvinte i oktave nije žica nego broj i jedino su te intervale smatrali
konsonantnima, odnosno onima koji zvuče stabilno, prijatno i ostavljaju utisak
harmoničnosti, sklada i reda. Sekstu (16: 17) i tercu ( 81: 64) smatrali su disonantnima,
odnosno neprijatnima i neočekivanima. 1/2 1/2 1/2 1/3 2/3 2/3 1/4 3/4 3/4 Ova pravila
mnogi su primjenjivali i na boje. Najpoznatiji sustav ponudio je Arthur Schopenhauer,
njemački filozof iz Gdanjska. On je povezao ovim razlomcima poznate toplo-hladbe
parove prema optičkoj ravnoteži. Tako je zelenu i crvenu uravnotežio u količinama polapola: 1/2:1/2. Narančastu i plavu je postavio u odnos 1/3:2/3, a žutu i ljubičastu u odnos
1/4:3/4. Na taj način, dva razlomka svakog para uvijek daju jedno cijelo. J. Kepler:
Harmonija planeta, 1590. Primjenjujući svoja saznanja Pitagorejci su došli do zaključka
kako su zvuci u direktnoj proporciji sa udaljenostima nebeskih tijela. Solarni se sistem
prema njihovom shvaćanju sastoji od 10 planeta koji se kreću u krugovima oko centralne
vatre. Mislili su kako svaki od tih planeta proizvodi svoj ton ovisno o udaljenosti od
mirnog centra u kojem je smještena Zemlja.
To je ono što nazivamo Musica Mundiana ili glazba sfera. Bliže sfere stvaraju
dublje tonove, a dalje i brže sfere stvaraju više. Zvuk koji nastaje na taj način toliko je
rijedak da ga naše obične uši ne čuju. Sveti Augustin je smatrao kako ljudi tu glazbu
čuju kada se nalaze na samrti i da im se tada otkrivaju najviša znanja kozmosa. Još u 16.
st. Johann Kepler je tražio način da prikaže Pitagorin sustav harmonije sfera pomoću
pravilnih geometrijskih tijela i tako pronađe rukopis Boga, geometra. Nadao se kako će
pomoću njega izračunati putanje planeta; na taj način nije mu uspjelo, ali je uz pomoć
Tycho Brahea došao do golemih astronomskih otkrića, koje poznajemo kao tri
Keplerova zakona. Rafael: Atenska škola, 1510. Ideju kako će isti razlomci biti ugodni
uhu isto toliko koliko i oku zastupali su i Platon, Plotin, sv. Augustin te mnogi drugi.
Najdirektnije ju je izrekao renesansni arhitekt L. B. Alberti: "Uvjeren sam da je Pitagora
173 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 rekao istinu. Priroda se ponaša postojano... Zaključujem da su isti brojevi čiji zvukovi
dobro utječu na naše uši oni koji zadovoljavaju i naše oči i naše umove.''
Ove proporcionalne odnose moguće je vidjeti ispisane na tablici koje drži sjedeći
lik na poznatoj Rafaelovoj slici "Atenska škola". Niz brojeva 6-8-9-12 čine Pitagorinu
univerzalnu proporciju; linije povezuju 6 i 12 u odnos 1/2 (pola-pola), 6-9 i 8-12 u odnos
2/3, 6-8 i 9-12 u odnos 3/4, između 8 i 9 je jedno cijelo. Ispod je ispisan/iscrtan sveti
tetraktis.
Metafizička osnova harmonije i muzike
Oktave u svetlosti, zvuku i vremenu
Numerologija, kosmičko značenje brojeva
Jedinstvo, dualitet, trojstvo i drugi sakralni brojevi
Razdvojenost materije i duha
Čovekovo mesto u Univerzumu i sledeći korak napred
Teorija harmonije kroz boje, muziku, astrologiju i život
Ciklusi, oktave i njihov odraz u stvarnosti
Postoji osobena veza između harmoničnih i neharmoničnih sadržaja u muzici i
brojevima.Ista veza se pojavljuje u muzici, cojama I drugim fizičkim pojmovima.Izgleda
kao da Stvaralac kreira obrasce unutar obrazaca i objašnjava pojmove kroz
brojeve.Mnogi obrasci koji se pojavljuju u jednoj oblasti pojavljuju se i u
drugoj.Uočavamo ovu činjenicu i kroz ljudski život.I vreme i muzika imaju niže i više
oktave. Oktave vremena čine dan, godinu i životno doba.Npr. doba dana I godišnja doba
mogu se porediti sa stadijumima postojanja živog bića.
VREMENSKE OKTAVE ZA DAN, GODINU I ŽIVOTNI CIKLUS
JUTRO PODNE POPODNE VEČE
PROLEĆE LETO JESEN ZIMA
MLADOST ZRELOST SREDNJE DOBA STAROST
Niže i više vremenske oktave
Tako vidimo da se životni ciklus ponavlja u malom tokom godine, a čak i tokom
jednog dana. Neobično, astrološke tehnike predviđanja koriste baš ovu koncepciju u
suprotnom pravcu.Astrološki dnevni događaji prate uticaj rođenja na osobu u
odgovarajućoj godini.Astrolog izučava povrezne položaje planeta u solarnom sistemu u
vezi sa zemljom za dane koji prate rođenje.Pravilo je : jedna godina za svaki dan.Npr.
dobri i loši aspekti (tj.stepeni između planeta) pojavljuju se X-tog dana nakon rođenja,
a pojaviće se i u X- toj godini života.Tako ako je 33. dana nakon rođenja bio Mars 180°
Saturn , biće isti loš aspekt i u 33.godini. Tako uočavamo efekat odraza u višoj
vremenskoj oktavi događaja koji se pojavljuje u nižoj vremenskoj oktavi.Ovo pravilo su
astrolozi prtatili vekovima, i pravili zadivljujuće prognoze zanovane na njegovom
korišćenju.Nažalost, još nisu poznata sva kretanja u astrologiji, tako da je astrologija kao
nauka u današnje vreme na neki način ograničena.
174 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Oktave u svetlosti i zvuku
Oktave se pojavljuju na mnogim mestima:vremenu, muzičkim vibracijama zvuka
i u elektromagnetskom spektru ( infracrveni zraci, vidljiva svetlost, ultravioletni zraci,
itd).U muzici udvajanjem zvučnih frekvencija dobijaju se oktave. U fizičkom smislu
oktava je ton čiji je broj treptaja u sekundi jeste dvaput veći od broja treptaja onoga tona
čiji je on oktava. Frekvencija najviše note u oktavi je dvostruka frekvencija najniže note
u oktavi.U oktavi prolazimo kroz sedam muzičkih nota C, D, E, F, G, A, B i ponovo C
–jedna oktava više.Postoji upadljiva sličnost između muzičkih oktava i oktava
elektromagnetnog spektra koji je vidljiva svetlost. Kao što u muzici postiji 7 nota
uobičajeno kažemo da imai 7 različitih boja u duginom spektru.
7 nota u oktavama svetla i muzike
crvena C
narandžasta D
žuta E
zelena F
plava G
indigo A
ljubičasta B
Istaknuti položaj brojeva 7 i 12 u muzici i vremenu
Postoji 7 celih nota i 12 polustepena u oktavi.Ovi brojevi imaju istaknuto mesto I
u podeli vremena: 12 časova dana i noći, 7 dana u nedelji , 12 meseci u godini.
Podela oktave sa dva- Disharmonija
Kada podelimo oktave u muzici i boji na intervale uočavamo sledeći interesantan
fenomen.Ako razmatramo oktave kao krugove nalazimo da su tačke suprotnih strana
kruga neharmonične.Tako posmatranjem standardnog kruga sa bojama, ukoliko
uzmemo dve boje koje stoje nasuprot jedna drugoj, videćemo da se “sudaraju”. Npr.
plava i narandžasta, ljubičasta i žuta.
Poluoktave, broj 6 i disonanca ( nesklad)
Nesklad poluoktave pojavljuje se kako u bojama, tako i u zvucima. Ako uzmemo
notu C i povisimo je za ½ u oktavi, dolazimo do note F#. Ako odsviramo zajedno note
C i F#, uočićemo da je kombinacija nebrijatnai disharmonična.Čudno, ako odemo još
jedan korak dalje i odsviramo note C i G uočićemo da je veoma prijatan i harmoničan.
Tako nalazimo da je interval 6 ( tačno jedna polovina oktave) jasno
disharmoničan. U metafizici broj 6 obično predstavlja zlo ( đavo-666), dok su pozitivne
tj.
Dobre stvari obično izražene kroz broj 7 ( sedam Arhangela, sedam rimskih
careva, sedam sestara Plejade)
1-Jedinstvo i harmonija, 2 –Opozicija i nesklad
Uzimanjem suprotnih strana u oktavi ili krugu boja je istovremeno i podela oktave
sa 2.Kao što vidimo, podela muičke oktave ili oktave boja dovodi do neskladnih
175 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 kombinacija.Broj 2 ima značenje nesaglasja i sukoba.Broj 1 je po sebi perfektan, ceo , u
miru i samodovoljan.Ali, broj 2 sadržava polaritet, opoziciju, konflikt i tenziju.
Na početku je bio samo 1, neizražena kreacija, čekajući kao kosmičko jaje na
vreme stvaranja.Kada je stvaranje počelo, Jedan se podelio na Dva – materiju i duh. I
zaista, materija i duh su dve strane iste stvari. Kao led i tečna voda, kao što fizika i
relativitet pokazuju.Materija je inercija, težina, potencijal i tama. Materija mora biti
nadahnuta Duhom koji je energija, kretanje, svetlost i potencija.
Pokazatelji principa dualiteta:
Muško Žensko
Pozitivno Negativno
Duh Materija(Mater)
Otac Majka
Seme Jaje
Svetlost Zamračenje
176 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 TRANSHUMANIZAM I/ILI DUHOVNA POBEDA NAD ENTROPIJOM: Miša
Vasić
“…Mensch Maschine, Halb Wesen und halb Ding
Mensch Maschine, Halb Wesen und halb Überding…”
(„Čovek mašina, polu biće i polu stvar
Čovek mašina, polu biće i polu nadbiće“)
(Kraftwerk, ‘Die Mensch Maschine’)
Tehnološka poezija Kraftwerk-a, najznačajnije planetarne muzičkokonceptualne umetničke grupe druge polovine XX veka, profetski inauguriše spoj
čoveka i mašine kao ideal futurističke utopije, te predstavlja himnu rađajućeg
transhumanizma.
Transhumanizam odražava milenijumski san čovečanstva o eternalnoj
vitalnosti i fizičkoj besmrtnosti. Celularni informatički softver, neumitno uslovljen
zakonom večno rastuće entropije univerzuma, odbrojava, poput tempirane bombe,
temporalnost rastakanja habitualne forme složenih živih organizama. Užasnuti
neumitnišću disinkarnacije i raspada materijalne forme koja čini jedan kraj psihokorpralnog kontinuuma bića, podvižnici ljudskog duha kroz razne epohe sanjaju o
veštačkom kreiranju humanoida i/ili spoju čoveka i stroja – od kabalističkostarozavetnog golema, preko alhemičarskog homunkulusa, romantičarskog
Frankensteina, pa sve do robota, i njegovog naslednika – kiborga. Kiborg, krajnji ideal
transhumanizma predstavlja mehanicističkog čoveka-mašinu, transhumanoida,
natčoveka tehnološkog doba, koji će ne samo hardverski već i softverski nadvladati
čoveka kakvog znamo danas, i u utopijskoj projekciji tačke tehnološkog singulariteta,
doseći slobodu od ljudske kontrole i samovoljno preuzeti vođstvo nad planetom, kao
produkt evolucije artificijelno indukovane scijentistički izazvanom simbiozom čoveka
i mašine.
Kierkegaardovski die Angst, nepojmljivi užas koji ljudska bića osećaju pred
neumitnom dezintegracijom sopstvene telesne forme pokušava se prevazići
transformacijom materije, nadogradnjom ‘ljudske mašine’ mehaničkim elementima.
Pogled iz drugog ugla ukazuje na očiglednost duhovnih zakona, koji, preko dejstva
nematerijalnog informatičkog polja stoje i iza kreacije i iza determinisane dezintegracije
forme. Talasna genetika, recentni eksperimentalni pravac u medicini i cyber-biofizici,
dodiruje granične slojeve svetova materije i informacije, te ukazuje na alternativnu,
i spasonosnu stazu kojom nauka treba da krene u avanturu nadvladavanja entropije:
stazu implementiranja prirodnih, nematerijalnih zakona na transformaciju
materije iznutra, u pravcu vitalnosti živih organizama bez promene njihove esencije;
i. uz to, očuvanje izvornog ljudskog uma i bića u borbi protiv stihije.
177 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Transhumanizam je nad-nacionalni Weltanschauung koji rešenje problema
vremenski limitirane ljudske egzistencije vidi u hibridu čoveka i mašine, upotrebom
visoke tehnologije, te aproksimacijom ljudskog intelektualnog kapaciteta ultrabrzim
mikroprocesorima računara, sa tendencijom nadilaženja humanog potencijala.
Korporalne funkcije ljudskog organizma bi se ukrštale sa kontrolisanim entitetima
nanotehnoloških produkata, koji bi obezbedili poželjnu fiziologiju ćelija. Vremenom,
mašine bi, u humano-tehnološkom hibridu, kiborgu, trebalo da, razvojem sopstvene
artificijelne inteligencije i vrlinom tehnološke auto-evolucije, nadvladaju humanu
komponentu hibrida, i, u tački tehnološkog singulariteta, preuzmu dominaciju i
vladavinu nad ljudskom rasom – koja više ni bi ni postojala kao takva – rađajući više
biće – nazvano ‘transhuman’, ili tehnološki natčovek, ostavljajući ljudsku rasu u
laganom izumiranju zajedno sa drugim bioformama koje su ostale van evolutivnog
‘glavnog toka’. Signifikantna razlika je u tome što bi ovo bila, po prvi put u istoriji,
ljudski usmerena i programirana evolucija, sa ciljem samouništenja ljudske rase i
rađanjem transhumanih supremativnih nad-ljudi koji bi vladali planetom u pravcu
nepoznatom ljudskom razumu. Tada bi kvantilioni terabajta elektronskih mozgova,
ukršteni sa artificijelnim celularnim strukturama nanotehnoloških elemenata, prkoseći
entropiji vremenske samoeliminacije živih ćelija, kreirali svet posve drukčiji od našeg,
baziran na hiperevoluiranim matematičkim zakonima filtriranim kroz feed-back
beskrajnih petlji algoritama elektronskih mozgova supremativnim nad ‘ljudskim, odviše
ljudskim’ komponentama ‘višeg bića’ – nadolazećeg transhumana.
Iako ideja transhumanizma esencijalno predstavlja recentni izraz milenijumskih
težnji alhemičara, ezoterista i spritualnih pregalaca (o kojima će biti reči docnije), u
ovom delu teksta zadržaćemo se na novijim ishodištima ove ideje, kao i na tačkama
susretanja preteča, pristalica i pobornika koncepta, te razvojem i mogućim
implikacijama teorije i prakse transhumanistikog pogleda na svet.
Izraz ‘transhuman’ je izvorno prvi put upotrebio znameniti francuski hrišćanskoezoterijski filozof, naučnik i jezuit Pierre Teilhard de Chardin. Međutim, Chardin,
čovek izražene spiritualnosti, ne odvaja potrebu za materijalnim napretkom od
imanentne težnje čoveka za transcendentnim, i večito izvorno humanim. On izraz
‘transhumanizam’, posve opozitno transhumanistima, koristi u smislu duhovnog rasta
čovečanstva, sa propratnim materijalnim napretkom koji je posledica duhovnog
napretka. U znamenitoj knjizi “Budućnost čovečanstva” iz 1949., on uči:
“Sloboda: to jest, prilika koja se pruža svakom čoveku (uklanjanjem prepreka i
postavljanjem odgovarajućih sredstava njemu na raspolaganje) da se ‘transhumanizuje’
razvijanjem svojih potencijala do najveće mere.
Jednakost : prilika za svakog čoveka da učestvuje, prema svojim sposobnostima i
moćima, u zajedničkom nastojanju da se promoviše, svako na različit način, budućnost
pojedinca i vrsta. Zaista, zar nije ova potreba i legitiman zahtev za participacijom u
poslovima koji se tiču čovečanstva (potreba koju oseća svaki čovek da koegzistencijalno
178 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 živi sa ljudskom vrstom) koja, dublja od svih želja za materijalnim napretkom, danas
uzburkava one klase i rase koje su do sada bile ostavljene ‘izvan igre’?
Bratstvo: kao između čoveka i čoveka, u smislu organske interrelacije bazirane
ne samo na našoj manje ili više slučajnoj koegzistenciji na površini zemlje, ili čak na
zajedničkom poreklu, već na činjenici da predstavljamo, svi zajedno, liniju fronta,
greben na evolutivnom talasu još uvek pod kompletnim potopom.”
Recentna ishodišta transhumanizma su raznolika: ideju tehnološke besmrtnosti
Nikolaja Fjodorova, ruskog filozofa hrišćansko-kosmičke orijentacije susreće
Nietzsche-ova koncepcija “Übermensch-a”; John Burdon Sanderson Haldane,
britanski genetičar i darvinist u delu “Dedalus: nauka i budućnost “(1923) promoviše
isprva anatemisanu ideju scijentističkog unapređenja biforme. Njegov prijatelj iz ranih
dana, Julian Huxley, biolog i brat znamenitog pisca Aldous Huxley-a inauguriše
reč “transhumanizam”, 1957., u smislu nadrastanja izvorne ljudske prirode; John
Desmond Bernal, britanski molekularni biolog i utemeljitelj rendgenske
kristalografije reciklira ideju Fjodorova o naseljavanju kosmosa, pobornik je upotrebe
implanta i unapređenja ljudske inteligencije; Marvin Lee Minsky, američki naučnik
iz olasti računara i veštačke inteligencije priziva hibrid ljudske i veštačke inteligencije
tokom 1960-ih godina, te promoviše mrežu veštačkih neurona.
Max More, britanski filozof, preuzima transhumanizam kao ideološku potku
svoje filozofije usmerene ka optimističkim vizijama budučnosti. On u californiji, SAD,
tokom 1990., osniva “Inteligenciju”, proto-transhumanistički pokret, koji polako
priprema internacionalnu ekspanziju ka prepoznatom i prepoznatljivom
transhumanizmu kao globalnoj viziji izraženoj kroz potonju formalnu organizaciju.
Novi milenijum, sa eksplozijom novih tehnologija, od široke upotrebe mobilnih telefona,
do sada već neizbežnog interneta, dovodi do posledičnog eksponencijalnog rasta
pokreta.
U međuvremenu, ne teče sve tako glatko. Mnogi mislioci tradicijske religiozne
provijencije kritikuju transhumanizam kao oličenje hubrisa, solipsističke volje koja
alijenira čoveka i vodi u propast. Uključuje se čak i Vatikan, sa zvaničnom objavom iz
2002., pod nazivom “Pričest i upravljanje: ljudske osobe kreirane po slici boga”, u kojoj
se tvrdi da je “Menjanje genetskog identiteta čoveka kao ljudske osobe kroz proizvodnju
infrahumanih bića radikalno nemoralno”. Francis Fukuyama, znameniti američki
post-hegelijanski filozof, poznat po delu “Kraj istorije”, ukazuje na fatalnost implikacija
transhumanizma po budućnost sveta, dok pobornici ideje uzvraćaju sa argumentima
hrabrosti, idealizma i imaginacije u službi progresa i ostvarenja vekovnih ideala ljudske
rase.
Tokom 1972, Robert Chester Wilson Ettinger , američki akademik i osnivač
krionike (tehnike zamrzavanja tela radi nadvladavanja fizičke smrti i dosezanja večite
mladosti u budućnosti, nakon odmtrzavanja i tretiranja potonjom visokom tehnologijom)
i “Društva Imortalista” , razvija pragmatično širenje transhumanističkog pokreta i
pogleda na svet u delu “Natčovek u čoveku”.
179 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Futurizam i automatizacija čoveka kao tačka gledišta naveli su jednog od prvih
profesora futurologije , Fereidoun M. Esfandiary-ja, amerikanca poreklom iz iranske
visoke klase, da promeni lično ime u broj, FM-2030 , verujući da će 2030.-te godine
doživeti 100-ti rođendan, u purifikovanom futurističkom svetu oslobođenog bilo kakvih
predmodernih recidiva koji uključuju ime ili nacionalnost. Na njujorškom univerzitetu
“Nova Škola”, ’60-ih godina XX veka, on preispituje humanost kao takvu, te pledira ka
rađanju nove rase ljudi – postumanog tipa (a to su ljudi fascinirani novim
tehnologijama), sa tendencijom evoluiranja ljudskog bića u natčoveka (‘transhuman’).
On priziva novu avangardu ljudske rase, nazivajući ih “upwingerima” da kreiraju novi
svet, utopiju nove tehnofilne rase, stazom ispunjenom optimizmom koje priziva novo
“zlatno doba” nastupajućeg čoveka-mašine. FM-2030 je objavio „Upwingerski
Manifesto” (1973.), u kome opisuje vizije upwingerskih promotera trijumfa futurizma:
“Želimo da širimo novi trijumfalni duh – optimizam slobodan od krivice, osećaja
srama, slobodan od samoporicanja. Želimo da širimo svest da smo osvit predivnog
novog doba. Postoji nova nada u svetu.
MI, Upwingeri, ne pripadamo nijednoj političkoj partiji – ne kandidujemo se za
kabinete, ne tražimo moć. Mi smo dugoročni pokret sa dve principijelne funkcije:
Prvo. Mi smo katalizatori. Mi želimo da informišemo, stimulišemo, kreiramo
polet.
Drugo. Mi smo aktivisti. Želimo da pokrenemo projekte za dosezanje naših ciljeva.
Mi, Upwingeri se ničemu ne pokoravamo. Ne smatramo ljudske probleme
nerešivim – niti ciljeve nedostižnim. Po prvi put u istoriji imamo moć, sredstva,
genijalnost da rečimo SVE naše vekovima stare probleme. Da ostvarimo SVE naše
najsmelije vizije.
Treba nam nova lista prioriteta, inteligentno planiranje, posvećenje, vizija. Na taj
način, možemo ostvariti sve.
OPTIMIZAM – IZOBILJE – UNIVERZALIZAM – BESMRTNOST”.
Formalizacija transhumanizma počinje 1980-ih godina na Kalifornijskom
univerzitetu , gde FM-2030 inauguriše doktrinu “trećeg puta” – puta futurizma.
Natasha Vita-More , američki dizajner i profesor, piše “Izjavu transhumanističke
umetnosti” i organizuje TV program “Update-ovanje trans-stoleća” koju redovno prati i
do sto hiljada gledalaca. 1986., Kim Eric Drexler, američki inženjer molekularne
nanotehnologije, uvodi koncept baziran na nanotehnologiji i molekularnim asemblerima
(nanoasemblerima). On iste godine osniva “Institut za predviđanje” sa ciljem
promovisanja nanotehnologije u budućnosti.
Formalizacija pokreta ekspandira naredne decenije, te se transhumanizam,
potpražno idejno uvođen pre svega od strane naučnika, kreće ka formiranju zvanične
ideološke matrice. Reč pripada teoretičarima , i tako, 1998., filozofi Nick Bostrom i
David Pearce inaugurišu
“Svetsku transhumanističku organizaciju” (“World
Transhumanist Association ” – WTA), kao zvaničnu nevladinu trans-nacionalnu
organizaciju globalnog dejstva. Cilj je uvođenje supremacije transhumanističke doktrine
180 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 u oblastima zvanične planetarne nauke, etike i politike. Ova organizacija nailazi na
plodno tlo transformisanog sveta u kome živimo, prožetog planetarnom kulturom,
virtuelnom globalnom zajednicom, baziranom na unifikujućim visokim cybertehnologijama u nastupajućem novom milenijumu. Ona deklamuje “Transhumanističku
deklaraciju”, 2002., iste godine kada Vatikan podiže glas protiv novih tendencija
kreiranja nad-rase kiborga. Nove tendencije ljudskog profetizma, iako antagonizirane
moćnim tradicijskim kontra-diskursima, konačno i formalno postaju ono, o čemu su
decenijama sanjale – deo ‘mainstream’ scene suprotstavljenih ‘zvaničnih’ planetarnih
ideoloških sistema.
“Transhumanistička deklaracija” uvodi formalnu definiciju transhumanizma i
pledira na preuzimanje legitimnog prava na proaktivnu transformaciju ljudske rase i
sveta scijentističkim sredstvima:
“(1) Intelektualni i kulturni pokret koji afirmiše mogućnost i
poželjnost fundamentalnog unapređenja ljudskih uslova preko primenjenog razuma,
naročito razvojem i činjenjem široko dostupnim tehnologija za eliminisanje starenja i
za umašređenje u velikoj meri ljudskih intelektualnih, fizičkih i psiholoških kapaciteta.
(2) Studija o posledicama, obećanjima, i potencijalnim opasnostima od tehnologija koje
će nam omogućiti da prevaziđemo fundamentalne ljudske limite, i srodnih studija o
etničkim pitanjima uključenih u razvoj i upotrebu ovakvih tehnologija. (…) (4)
Transhumanisti zastupaju moralno pravo za one, koji toliko žele da upotrebe tehnologiju
s ciljem da prošire svoje mentalne i fizičke (uključujući reproduktivne) kapacitete i da
unaprede kontrolu nad sopstvenim životima. Mi tražimo lični rast iznad naših trenutnih
bioloških ograničenja.”
Aktivizam kontinualno prerasta u pragmatičnu sferu institucionalizacije, te koristi
blagodati marketinških znanja ne bi li pokret prerastao u masovnu i nezaobilaznu snagu
u polju globalne politike i nauke. Tako, 2008., nakon serioznog istraživanja
‘intelektualno-političkog tržišta’u svrhu delovanja na ciljne grupe te implementacije
‘zakona velikih brojeva’, WTA menja ime u “Humanity+”, stvarajući ‘user-friendly’
sliku u javnosti i sprovodeći PR akcije planetarnog citizenship-a, proaktivno se
suprotstavljajući moralističko-tradicijsko-religioznim oponentima. Novoimenovana
organizacija periodično izdaje “h+ Magazine” koji privlači širu populaciju, te se može
reći da transhumanizam danas predstavlja značajnog zvaničnog igrača u svetskoj areni
aktivnih suprotstavljenih ideoloških obrazaca i njihovih promotera. U međuvremenu,
transhumanisti ulaze i u oficijelne sfere politike, formalno i transparentno delujući kroz
političke partije i parlamente pojedinih zemalja.
Raymond “Ray” Kurzweil, “ikona” transhumanizma,
najprominentniji
aktivista, promoter, kreativni vizionar sa pragmatičnim dostignućima, predstavlja
paradigmatičnu ličnost kojom ćemo se podrobnije baviti na stranicama koje slede.
Ray Kurzweil je rođen 1948, a igrom sinhroniciteta, iste godine George Orwell
objavljuje tehnološku antiutopiju, roman “1984.” Kurzweil je renesansna ličnost
informatičkog doba i njegovo obimno delo pokriva raznolike sfere. On je pisac,
181 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 pronalazač, promoter futurizma, direktor inženjeringa za avangardne projekte kao što su
mašinsko učenje ili procesing jezika u Google-u…
Ray je lično motivisan za promociju i pragmatično postvarenje transhumanizma
i njegovih produkata. Bio je emotivno devastiran smrću svog oca Fredric Kurzweil-a,
kompozitora klasične muzike i čoveka ispunjenog plemenitošću. Ray se nije mogao
pomiriti sa fatalnim gubitkom, i ceo život je posvetio fjodorovljevskom pokušaju
vaskrsavanja sopstvenog oca. Njegova vizija je usmerena na kloniranje Frederic-a
Kurzweila, preko DNK, koja je ekshumirana iz očevog groba.
U tom traganju za reinkarniranjem ljudi tehnološkim sredstvima, Kurzweil se
posvetio istraživanju high-end tehnoloških mogućnosti za unapređenje humanosti,
paralelno promovišući transhumanističko-futurističke vizije u svojim knjigama.
Kurzweil postaje globalno poznat 1984., po istoimenom muzičkom instrumentu
sa sampling mogućnostima, koji su najpre prihvatili entuzijasti poput američke
konceptualne umetnice Laurie Anderson, a potom ulazi u masovnu upotrebu, radikalno
i revolucionarno menjajući kompletnu muzičku scenu u pravcu digitalnog zvuka,
produkcije i asemblaža samplovanih klastera koji tretiraju širok kontinuum realnih
zvukova – od grmljavine do simfonijskog orkestra.
Pokrenut humanim ciljevima, Ray se bavi oblastima povezanim sa
hendikepiranim ljudima, sa ciljem da im omogući normalno funkcionisanje – uz pomoć
tehnoloških sredstava. Uključen je u projekte i postignuća poput: tehnologije
prepoznavanja govora, sinteze govora tekst – tekst, omni-font prepoznavanja optičkih
karaktera (OCR), kao i CCD ravnog skenera, revolucionarne čitajuće mašine sa opcijom
‘štampanje-govor’ (za slepe), inicijalne komercijalne prepoznavače govora sa
funkcionalnim rečnikom…
Kurzweil je čovek plemenitih pobuda – iniciran i vođen neprihvatanjem smrti kao
takve. Njegove ideje nisu plod sterilnih ideoloških konstrukata ili fasciniranosti novim
tehnologijama. Iskren je u želji da pomogne čovečanstvu, što dokazuje pragmatičnost
njegovih postvarenih vizija iz oblasti regeneracije devastiranih ljuskih čula hibridom
uma, mašine i softvera.
Kurzweilova znamenita knjiga “Doba spiritualnih mašina” je istovremeno
predmet masovne konzumacije (bestseler na internetu) ali i najaktuelniji, najvažniji
izazov za ozbiljna filozofsko etička-pitanja koja se tiču opstanka čovečanstva, onakvim
kakvim ga znamo danas. U transhumanističkoj bibliji “Doba spiritualnih
mašina”, Kurzweil opisuje svoje predviđanje sveta kojim dominiraju transhumani, u
2099. godini:
“Ljudsko mišljenje se integriše sa svetom inteligencije mašina koji je inicijalno
stvorila ljudska vrsta.. Inženjering ljudskog mozga u obrnutom smeru izgleda da je
kompletiran. Stotine specijalizovanih regiona je u potpunosti skenirano, analizirano i
shvaćeno. Mašine se baziraju na ovim ljudskim modelima, koji su unapređeni i
prošireni, uporedo sa mnogo novih masivnih paralelnih algoritama. Ova unapređenja,
182 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 kombinovana sa enormnim napretkom u brzini i kapacitetu elektronskih/*fotonskih
kola, obezbeđuju supstancijalne prednosti inteligenciji baziranoj na mašinama.
Inteligencije bazirane na mašinama u potpunosti su izvedene iz ovih proširenih
modela ljudske inteligencije za sebe tvrde da su ljudske, iako njihovi mozgovi nisu
bazirani na ćelijskim procesima na bazi ugljenika, već pre na elektronskim i fotonskim
‘ekvivalentima’. Većina ovih inteligencija nije vezana za specifične računarskoprocesne jedinice [CPU - prim. M.V.] (to jest, komada hardvera). Broj ljudi baziranih
na softveru daleko prevazilazi one ljude, koji još uvek u svojim mozgovima vrše
prirodnu obradu podataka baziranu na neuronskim ćelijama. Inteligencija bazirana na
softveru može, po svojoj volji, da manifestuje tela: jedno ili više virtuelnih tela na
različitim nivoima virtuelne realnosti kao i fizička tela kreirana nanotehnološkim
inženjeringom
upotrebom instantno
rekonfigurabilnog
mnoštva
nanobota [nanotehnoloških robota - prim. M.V.]
Čak i među ovim ljudskim inteligencijama koje još uvek koriste neurone bazirane
na ugljeniku je sveprisutna upotreba tehnologije neuralnih implanta, koja opbezbeđuje
enormno povećanje ljudskih perceptivnih i kognitivnih moći. Ljudi koji ne koriste takve
implante, nisu u mogućnosti da značajno učestvuju u razgovoru sa onim ljudima koji
ih koriste. Postoji mnoštvo načina na koje se kombinuju ovi scenariji. Koncept o tome
‘šta je ljudsko?’ je značajno promenjen. Prava i moći različitih manifestacije ljudske i
mašinske inteligencije i njihovih različitih kombinacija predstavljaju primarno
političko i filozofsko pitanje, iako su inteligenciji baziranoj na mašinama data osnovna
prava .”
Ključno pitanje vezano za Kurzweila, kao i za transhumanizam uopšte, jeste
pitanje tehnološkog singulariteta. Tačka singulariteta je ona, u kojoj neraskidivi
hibrid čoveka i mašine doseže, putem nanotehnoloških robota, implanta, elkektronskih
tokova i mikroprocesora isprepletanih sa ljudskom histologijom, fiziologijom i
anatomijom, tačku superinteligencije, omogućavajući kiborgu-posthumanu da
upravlja tokom civilizacije po svojoj volji. Superinteligencija je posledica evolucije
veštačke inteligencije sposobne za autohtono samousavršavanje, i ona će povesti društvo
u pravcu poznatom samo njoj samoj, dok će (odveć) ljudska inteligencija nestati u glibu
inferiornosti u odnosu na mašine.
Izraz “tehnološki singularitet”, uveden polovinom XX veka od stane
matematičara John von Neumann-a, postaje poznat kroz delo Vernor Vinge-a,
profesora matematike sa univerzuteta San Diego, USA, i pisca naučne fantastike. U
intrigantnoj knjizi “Singularnost je blizu”, Ray Kurzweil citira profetski tekst Vernor
Vinge-a o singularitetu, iz 1993. godine:
“Koje su posledice ovog događaja? Kada inteligencija-veća od-ljudske bude
upravljala progresom, taj će biti daleko više ubrzan. U stvari, nema razloga da sam
progres ne uključi stvaranje još inteligentnijih entiteta — u još kraćem vremenskom
periodu. Najbolja analogija koju vidim je sa evolucionarnom prošlošću: životinje se
mogu prilagoditi problemima i biti inventivne, ali često ne pre nego što prirodna
183 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 selekcija obavi posao — svet dela kao svoj sopstveni simulator u slučaju prirodne
selekcije. Mi ljudi imamo mogućnost da internalizujemo svet i upravljamo problemima
tipa “šta ako?” u našim glavama; možemo rešiti mnoge probleme hiljadu puta brže nego
prirodna selekcija. Sad, kreiranjem sredstava za izvršavanje ovih simulacija na mnogo
većim brzinama, ulazimo u režim toliko radikalno različit od naše ljudske
prošlosti koliko smo mi ljudi različiti od nižih životinja. Sa ljudske tačke gledišta, ova
promena će značiti odbacivanje svih prethodnih pravila, možda u treptaju oka,
eksponencijalni beg iznad svake nade za kontrolom.”
Vinge tehnološki singularitet smešta u 2030. godinu, dok je Kurzweil oprezniji
sa optimizmom, te ne veruje da će se post-evoluciono doba ustanoviti pre 2045.
Inspirisani Moore-ovom zakonom, definisanim na osnovu predviđanja o radikalnoj
ekspanziji broja i tehnološkog unapređanja kompjutera, tranzistora integralnih kola itd.,
a koje je izveo Gordon Earle Moore, američki biznismen i suvlasnik korporacije
“Intel”, transhumanisti, aproksimativno, u skladu sa stepenom rasta informatičke
tehnologije, tačku tehnološkog singulariteta smeštaju u period oko 2040. godine. Tada
bi trebalo da nastupi post-evolutivni i post-ljudski period, u kome bi AI (veštačka
inteligencija) hibridi preuzeli upravljanje tokom evolucije, koristeći matematičke zakone
obrađene procesorskom inteligencijom superiornijom od ljudske. Ray Kurzweil,
autentični vizionar, u pomenutom delu “Singularnost je blizu” evoluiranog kiborga
smatra jednostavno – čovekom, ali tehnološki i softverski nadmoćnim u odnosu na
biološko ljudsko biće. Između čoveka i mašine više nema razlike, te Kurzweil
transhumane smatra bićima koja se ne mogu difinisati jer su iznad biogije i njenih
ograničenih koncepata:
“Još uvek čovek? Neki posmatrači referišu na singularni period
kao “posthumani” i referišu na anticipaciju ovog perioda kao posthumanizma.
Međutim, za mene biti čovek znači biti deo civilizacije koja teži da proširi svoje granice.
Mi već dosežemo iznad naše biologije brzo stičući sredstva da je reprogramiramo i
uvećamo. Ako bi čoveka modifikovanog tehnologijom kao ne više ljudskog, gde bi smo
povukli liniju granice? Da li je čovek sa bioničkim srcem još uvek čovek? Šta mislite o
nekome sa neurološkim implantom? A šta o nekome sa dva neurološka implanta? Šta o
nekome sa deset nanobota u svom mozgu? A sa 500 miliona nanobota? Da li treba da
uspostavimo granicu na 650 miliona nanobota?: ispod nje, vi ste još uvek čovek, iznad
nje, posthuman? Naše integrisanje sa tehnologijom ima aspekte klizavog terena, ali
onog, koji se kliza u obećavajućem pravcu, a ne dole ka Nietzsche-ovom ambisu. Neki
posmatrači odnose se prema ovoj integraciji lao prema kreiranju novih ‘vrsta’. Ali
čitava ideja vrsta je biološki koncept, a ono što mi radimo je transcendiranje biologije.
Transformacija, koja je u osnovi singulariteta, nije samo još jedan u dugom nizu koraka
u biološkoj evoluciji. Mi obaramo samu biološku evoluciju.”
Trijumf nad silama entropije putem kreiranja artificijelnog živog bića o kome
sanjaju transhumanisti, predstavlja milenijumski cilj posvećenika, i on se samo iznova
inkarnira u novim formama, pa i u formi traganja za tehnološkim singularitetom. Istorija
184 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 ideja o artificijelnom biću je jedna od formi jeste i legenda o Golemu i njegova magijska
emanacija.
Golem izvorno predstavlja plod jevrejske ezoterne tradicije, te je predmet
narodnih legendi, starozavetnih autora, te potonjih kabalista i rabina. Golem (‫)גולם‬
predstavlja veštački stvoreno humanoidno biće, savladavanjem entropije –
transformacijom bezoblične mase (ili zemlje, praha) u smisleni red bioforme.
Sama reč označava amorfnu materiju, kao u Bibliji:
„Zametak (izvorno: ’bezoblična masa’, na hebrejskom: ‫גלמי‬, tj. Golem – prim. M.
V.) moj videše oči Tvoje, u knjizi je Tvojoj sve to zapisano, i dani zabeleženi, kad ih još
nije bilo nijednog.“
(Psalmi, 139:16).
Hebrejska „Mishna“ takođe govori o Golemu, kao metafori nekultivisane,
nedovršene (’bezoblične’) ličnosti.
Talmud kao dodatno tumačenje Tore, povezuje „Prvu knjigu Mojsijevu
(Postanje)“ sa već pomenutim Psalmom 139. Tako se ostvaruje stvaranje Adama kao
Golema (‫ )גולם‬tj. bezoblične mase od praha, pre nego što mu je udahnut život i data
forma:
“Kako je stvoren Adam? Prvog sata je sakupljen njegov prah, drugog je stvoren
oblik (ili, prema G. Scholemovom tumačenju u knizi ’Kabala i njena simbolika’ –
Golem, bezoblična masa iz koje se oblik stvara, prim. M. V.), trećeg je postao telo,
četvrtog su mu udovi bili spojeni, petog su se razvili otvori, šestog je u bjega umetnuta
duša, sedmog je stao na noge, osmog je Eva bila sparena sa njim (…) “
(Talmud, ’Traktat Aboth’, poglavlje 1, str. 7).
Inspirisani Torom koja uči o informatičkom polju (Bog je stvarao svet rečima, tj.
samoaktualizujućim informacionim paketima koji otelotvoruju prirodne zakone),
hebrejski ezoterici su, tokom potonjih vekova, blagodareći poznavanju zakona simetrije
između duhovnog sveta i sveta materije, koristili imena Boga („Shem“) za interakciju
između psihe, materije i polja zakona (de facto, morfičkog polja). Na osnovu njihovog
okultnog dela, koje je esencijalno ostalo skriveno od očiju neposvećenih, egzoterijski
savremenici su ostavili posredna svedočenja o Golemu, kao plodu magijskog delovanja,
koja su posve neproverena ali inspirativna kao trag o povesti težnje ljudskog duha da
savlada smrt i entropiju. Tako, stavljanjem imena Božijeg (Shem) u usta i na čelo
Golema, on bi oživljavao i postajao snažno biće bez sopstvene volje, ispunjen vitalnom
silom i podložan bespogovornoj volji gospodara koji ga je stvorio. Tako bi simbolički
čovek ponovio dejstvo iz „Knjige postanja“, te preuzeo ulogu „Boga na zemlji“ o kome
Biblija i uči, na mnogo mesta.
Poznate priče o Golemu vezuju se za hebrejske okultiste kao što su Eleazar ben
Judah iz Wormsa (1165.-1230.). Gaon R. Eliyahu Ba’al Shem, predak Jacob
Emden-a (umro 1776.), koji o njemu pismeno svedoči, , Judah Loew ben Bezalel-a,
praškog rabina iz kasnog 16. veka i druge.
185 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Najpoznatija legenda o Golemu vezana je za Rabbi Eliyahu-a iz Chełma (1550.
–1583.). Po najstarijim izvorima, legenda kaže da je Golem iz Chełm-a kreiran iz praha,
narastao do gigantskih razmera, i otrgao se volji svog gospodara . Rabin ga je
deaktivirao upotrebom kabalističkih ezoterijskih formula, ali se bezoblična masa raspala
u njegovom pravcu i zgnječila ga je. Analogija sa transhumanističkim vizijama kiborga
sa nadljudskom inteligencijom koji preuzima vlast nad planetom, i mogućim
ambivalentnim posledicama, nameće se sama od sebe.
Gerschom Scholem, izuzetan poznavalac kabale i hebrejske tradicije, u
pomenutom delu ’Kabala i njena simbolika’ bavi se fenomenom Golema iz mnogo
uglova – od ezoterijsko-anagoškog tumačenja Biblije od strane kabalističkih učitelja, pa
sve do raznolikih primera mistične ekstaze oličene u vizijama (da li samo vizijama?Scholem je otvoren prema ovom pitanju) okultista vezanim za praktično kreiranje
Golema. Scholem upozorava na esencijalno kabalističko učenje o opasnosti od
disharmonije koja u univerzumu nastaje kada se zloupotrbljavaju prirodni zakoni u
antropocentrične svrhe:
„Ovde se u kabalističkom stvaranju Golema sustižu dva motiva, koji se čak
međusobno i ukrštaju. U novom tumačenju i preradi izveštaja u moralističku legendu
iskrsava još jedna dublja opomena. Stvaranje Golema, koja je za haside bila potvrda
toga da je Čovek stvoren po Božijem obličju, pretvara se u izvršenom smelom proširenju
natpisa na njegovom čelu u opomenu: uspešno stvaranje Golema koje se ne vrši samo
simbolički bio bi uvod u ‘smrt Boga’! Oholost stvaraoca okrenula bi se protiv Boga. Ovu
misao je bezimeni kabalist veoma jasno isticao, dok se u drugom izveštaju čini da je tek
nagoveštena.“
Adekvatni produkt gnostičko - hrišćanske tradicije, esencijalno
simetričan hebrejskom Golemu je – Homunculus, delo evropskih alhemičarskih
postignuća i desjtvovanja tokom srednjeg veka.
Homunculus na latinskom znači “minijaturni čovek” i označava umanjenu
verziju potpunog ljudskog bića, veštački kreiranu prema alhemijskom zakonu simetrije
(“as above, so below”), prema kome se čovek razvija iz celovitog, ali umanjenog
čovečuljka – kao proto-modela. Alhemičari su težili da, spiritualnim, psihološkim
i proto-hemijskim postupcima realizuju figuru homunkulusa, humanoidno biće koje
realizuje arhetip čoveka kao takvog. Pri tome su, delujući na materiju, zapravo menjali
sopstvenu svest, realizujući simboličke hemijsko-fizičke postupke čija percepcija se
odražavala na potpražni rast svesti i psihe eksperimentatora. Otuda, kao i u slučaju
kabalista, nije posve određeno da li su pritom ostvarivali i posledične ciljane materijalne
ekvivalente kao nusprodukte psihotvorbe, što bi uključivalo i kreiranje realnog
homunkulusa, života iz nežive materije.
Alhemičari crpu inspiraciju iz narodnih fantazmagorija – koje se takođe baziraju
na istom ishodištu, polju kolektivnog nesvesnog tog doba. Tako je u centru pozornosti
biljka Alreona (Mandagora), koja, oblika homologog humanoidu, po srednjevekovnim
186 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 evropskim etničkim tradicijskim legendama, niče i razvija se podstaknuta semenom
čoveka osuđenog na smrt vešanjem.
Paracelsus, znameniti iscelitelj, astrolog i alhemičar, “otac” farmakološke
medicine i homeopatije, odriče mogućnost stvaranja homunkulusa iz korena biljke
mandagore kao puko sujeverje, te kritikuje opsenare koji u svrhu
šarlatanskih “magijskih” operacija trguju čovekolikim oblicima korenova, artificijelno
“dorađenim” rezbarenjem od strane narodnih zanatlija. Tajna kreacije je u protoljudskom biću, tj. njegovoj esenciji i minijaturnom modelu – ljudskom semenu. On je i
autor izraza “homunkulus” (ili je prvi, koji ga zvanično upotrebljava) u delu „De natura
rerum“ (1537). U pomenutom spisu, Paracelsus daje uputstvo za kreiranje
homunkulusa:
“Da sperma čoveka istruli u zapečaćenoj tikvi četrdeset dana do najvećeg
stepena truljenja u kobilinoj utrobi, ili bar toliko dugo dok ne oživi i počne da se
pokreće, i mrda se, što se jasno vidi. Nakon toga, izgledaće, na neki način kao čovek,
proziran, bez tela.. Ako se, nakon toga, vispreno nahrani arkanumom ljudske krvi, i
hrani do četiri nedelje, a potom drži u ravnomernoj toploti kobilje utrobe, od tada raste
živo ljudsko dete, sa svim svojim udovima kao svako drugo dete, rođeno od žene, ali
mnogo manje.”
Post-paracelsusijanska alhemija se takođe bavi homunkulusom, sa referencama
na simboličko-psihološki nivo, oličen u kabalističkim delovanjima i ciljevima, o kojima
se već govorilo ranije u ovom tekstu. Kreiranje homunkulusa ima ambivalentno
značenje, između bukvalnog i anagoškog – okultno-alhemijsko stvaranje “novog bića”
na psihološkom planu implicira kreiranje “novog čoveka” u sebi – regeneraciju iskonske
ljudskosti, rađanje gnostičkog, unutarnjeg Hrista, te transmutaciju žive (bezlične duše,
podložne spoljašnjim uticajima) u zlato (duhovne duše, nepromenljive u promenama, i
ispunjene višim self-om).
K. G. Jung, znameniti švajcarski psiholog i poznavalac alhemije nedvosmisleno
uviđa
simbolički
karakter
alhemijskih
procesa
(uključujući
i
onaj
kreiranja anthroparion-a tj. corpus subtile, tj. homunkulusa) i težnju za psihološkim
rastom i oduhovljenjem. U delu “Psihologija i Alkemija” on uči:
“Kod Jakoba Böhmea (1575-1924) usporedba lapis – Krist ima značajnu ulogu,
ali se ovdje ne bih želio u to upuštati. Kao karakteristično mjesto spomenut ću ‘de
signatura rerum’.
I iz ovoga se gradiva jasno vidi što je konačan cilj alkemije. Ona je željela
proizvesti ‘corpus subtile’, preobraženo i uskrslo tijelo: to jest, tijelo koje je istodobno
duh. U toj nakani ona se dodiruje s kineskom alkemijom što nam je poznato iz teksta
‘Tajne Zlatnoga cvijeta’. Tu je posrijedi ‘Dijamantsko tijelo’, to jest, besmrtnost, koja
se postiže preobrazbom tijela. Dijamant je zbog svoje prozirnosti, svojega sjaja i svoje
tvrdoća podoban simbol. Stoga, kaže i Orthelius, kako mudraci nisu pronašli nikakav
bolji lijek od onoga koji su, zbog njegove tvrdoće, prozirnosti i rubinske boje prozvali
kamenom mudraca.”
187 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Kao kontrast spiritualnom i simbiličkom tretiranju vizije o “upravljanom”
veštački stvorenom biću, materijalistički (bukvalni) golem/homunkulus reinkarnira u
umetničkim vizijama Mary Shelley u njenom romaničarskom proto-cyber-punk
romanu “Frankenstein” iz 1818. Primetna je tehnološka evolucija postupka kreacije
“bića”. Od mistične invokacije i vizualizacije božijeg imena kojima se priziva Golem,
preko kreiranja homunkulusa putem alhemijskih postupaka transmutacije materije u
proto-hemijskim laboratorijama do emanacije “bića” koje kreira imaginarni Dr
Frankenstein u najsavremenijoj laboratoriji svog doba, elektricitetom i high-end
tehnikom ranog XIX veka. Time se ideja o veštačkom životu prebacuje na polje nauke i
tehnologije.
188 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 VREMEPLOV - Nebojša Kovačević
Pretpostavićemo ovde, u prvom delu, da ništa do sada na polju direktnih
eksperimenata sa prostorom i vremenom, nije na fizičkom planu učinjeno. Pre 1905.
godine, nije se mnogo znalo o vremenu. U 17. veku Njutn je definisao vreme kao
kontinualno, bez obzira na početne uslove, bez ikakve veze sa realnošću, kao entitet sa
svojom internom prirodom. U to vreme, verovalo se da vreme može uticati na okolinu,
ali imati o tome ubeđenje - da okolina može uticati na vreme, moralo bi doći od nekoga
ko bi zvučao kao potpuno lud. To se naravno promenilo 1905. godine, sa Ajnštajnovom
Specijalnom Teorijom Relativnosti, u kojoj on pokazuje da se na vreme može uticati.
Ali ovo naravno nije značilo da se na vreme može uticati na takav način, da možemo
putovati u budućnost ili prošlost. Ovde nastaje pitanje: da li je moguće putovati kroz
vreme i ako jeste, pod kojim uslovima?
Odmah postaje jasno, da brzina svetlosti ima značajnu ulogu, kada razmatramo
mogućnost putovanja kroz vreme. Shodno tome, koristićemo u objašnjenju poznati
"tunel efekat", efekat u kvantnoj mehanici. Ovo znači da zrak svetlosti, ili grupa
elektrona koja je poslana kroz kakvu barijeru, stiže pre na drugu stranu barijere, nego u
slučaju kada barijera uopšte nije ni postojala. Ako je putovanje kroz vreme moguće, po
teoriji relativnosti, onda će se tome isprečiti veliki broj problema. I ne govorimo ovde o
tehničkim problemima, već pre svega, o vremenskom paradoksu. Za ovakve probleme,
ne postoji nešto kao što je logično objašnjenje, bez obzira koliko dugo da tražimo.
Relativnost
Postoje dve vrste fizike: Njutnova fizika i Ajnštajnova fizika. Kada koristimo
Njutnove formule i formule Alberta Ajnštajna kako bismo izračunali određene fizičke
veličine, ne dobijamo isti rezultat. U "normalnoj situaciji" ove razlike su veoma male.
Ali u "ekstremnim" situacijama, one mogu biti veoma velike. Na primer: neko ko je u
vozu koji se kreće neverovatno brzo (10.000 km/h), i ko meri razdaljinu između spavaćih
kola, izmeriće manju razdaljinu od nekoga ko stoji pored pruge dok voz prolazi. Prema
Njutnovoj fizici i našoj sopstvenoj intuiciji, rekli bismo da je razdaljina ostala ista. U
"normalnoj" situaciji to je tačno: merenje u vozu koji se kreće stotine, hiljade ili desetine
hiljada kilometara na čas bi činilo neverovatno male razlike u daljini. Njutnovi zakoni
bi sigurno važili u ovakvim situacijama. Ali, kada voz dosegne brzinu blisku brzini
svetlosti, razlika postaje osetna ("ekstremne" situacije), a onda nam je potrebna
Ajnštajnova fizika. Prema poslednjem eksperimentu, Ajnštajnove teorije su ono što nam
je potrebno.
Albert Einstein
Ajnštajnova specijalna teorija relativnosti je završena 1905. godine. Bazirana je
na konstantnoj brzini svetlosti i činjenici da je brzina svetlosti konačna; kada se
helikopter podigne, možemo zaključiti da je helikopter taj koji stoji mirno, a Zemlja se
kreće. Ova teorija objašnjava relaciju između posmatranja određenog fenomena od
strane posmatrača koji se kreću i onih koji miruju, u odnosu jedni na druge.
189 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Opšta teorija relativnosti je završena 1912. godine, ali Ajnštajn nije mogao da
interpretira svoj matematički model - fizički. Razvio je teoriju, ne samo baziranu na
matematici, već i na fizici i završio je istim rezultatom, tri godine kasnije. Tada ju je
objavio. Ova teorija objašnjava u jednom smislu relaciju između posmatranja
posmatrača koji se kreću ubrzano jedni u odnosu na druge, a u drugom smislu ona važi
za influenciju gravitacije na posmatrane pojave i relaciju između posmatranih pojava sa
različitih mesta u Univerzumu, sa različitom gravitacijom. Iz razloga zbog kojeg se na
konstantnu brzinu može gledati kao na brzinu sa ubrzanjem "0", opšta teorija gravitacije,
uključuje i specijalnu.
Specijalna teorija
Brzina svetlosti je konstantno nezavisna od referentnog sistema posmatrača. To je
limit koji je nemoguće preći bilo kakvom materijom, bez transformisanja u energiju.
Svako merenje brzine svetlosti imaće istu vrednost, bez obzira kako se brzo kretali. Bilo
da stojimo mirno ili se krećemo 50% od brzine svetlosti, zrak svetlosti će se uvek kretati
neverovatnih 299.792.458 metara u sekundi. Ovo zvuči čudno; pretpostavili bismo da
ako se krećemo 50% od brzine svetlosti uzduž svetlosnog zraka, da će se kretanje
svetlosti prepoloviti. Ali svetlost je univerzalna konstanta, kao što je pokazano već u
nizu eksperimenata. Ovo znači da vreme prolazi sporije kada se krećemo, nego kada
stojimo mirno. Ako se krećemo lagano, razlika je ekstremno mala. Ali ako se krećemo
brzinom svetlosti, vreme stoji. Ako se krećemo brže od brzine svetlosti, možemo ići
nazad ili napred kroz vreme, iz razloga stizanja na odredište pre svetlosti. Ovo znači da
možemo putovati u budućnost, kao i u prošlost.
Sve ovo može biti podržano Ajnštajnovim kalkulacijama, ali u stvari nama je
potrebno samo rešenje:
dt=dt"·(1-v²/c²)½
U ovoj formuli:
dt - je vreme koje prolazi kada se krećemo brzinom ‘v’
dt" - je vreme koje prolazi kada mirujemo
c - brzina svetlosti
Ovaj deo se zove Lorencov faktor, ili faktor vremenskog zakrivljenja, brzinom.
Kada se krećemo, Lorencov faktor je uvek manji od 1, pa shodno tome možemo
izračunati, relativno gledano, kako vreme prolazi sporije nego kada se ne krećemo. Ako
obrnemo ovaj faktor, možemo izraziti koliko puta vreme prolazi sporije u kretanju, nego
u mirovanju. Što se krećemo bliže brzini svetlosti, vreme teče sporije. Ako putujemo
brzinom svetlosti, dobijamo 1-1=0 dt"•0=0→ vreme stoji!
Još jedan primer: ako putujemo na neku udaljenu zvezdu 80% od brzine svetlosti
tokom 10 zemaljskih godina, samo 6 godina će proteći. Posmatrač, koji bi nas eventualno
posmatrao kroz teleskop kako odmičemo, video bi nas "usporeno".
190 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Opšta teorija
U ovoj teoriji, gravitacija dobija značajnu ulogu. Koristićemo "princip
ekvivalentnosti". Ovaj princip izjednačava gravitaciju sa akceleracijom. Ovo takođe
može zvučati čudno, ali je veoma jasno i lako je pokazati da je tačno, jednim prostim
primerom. Ako sedimo u kutiji koja pada na zemlju, osetićemo ubrzanje od 9,81m/s². U
kutiji, mi se ne krećemo, već lebdimo. Sada, ako je kutija negde daleko u svemiru, i neko
gurne tu istu kutiju ubrzanjem od 9,81m/s², mi unutar kutije ćemo pomisliti, da takođe
padamo na zemlju - potpuno je isto. Onaj ko je kutiju gurnuo u dubokom svemiru, koristi
istu akceleraciju koja postoji prirodno na zemlji, gravitacijom. Shodno tome, u principu,
ubrzanje je jednako gravitaciji. Sve što će biti rečeno o gravitaciji, može biti
interpretirano kao ubrzanje. Gravitacija ima svog uticaja na svetlost, vreme i prostor.
Gravitacija zakrivljuje svetlost i to nije teško razumeti. Primer je lako pronaći: u
svemiru, masa recimo Marsa, zakrivljuje svetlost udaljene zvezde. Kako gravitacija utiče
na prostor i vreme je teže razumeti. Ali ako pogledamo na prethodno napisano, stvari će
postati jasnije.
Gravitacija je jednaka ubrzanju, a već znamo da ubrzanje = 0 utiče na vreme
(specijalna teorija). Objasnimo sve Ajnštajnovim rečima:
Pretpostavimo da postoji rotirajući disk negde u svemiru, daleko od svih
gravitacionih dejstava. Zvaćemo ovakav ne-gravitacioni sistem, sistemom C.
Izabraćemo za sekundarni referentni sistem, sistem C", sam disk. U sekundarnom
referentnom sistemu, disk se uopšte ne okreće.
Postavimo tri časovnika (koji kucaju potpuno isto u istim uslovima), na različita
mesta:
- u sredinu diska (časovnik 1 i polugu 1),
- na ivicu diska (časovnik 2, polugu 2)
- i na spoljašnjost diska (časovnik 3, polugu 3).
- časovnik 1, poluga 1, časovnik 3, poluga 3 ne kreću se u C.
- časovnik 1, poluga 1, časovnik 2, poluga 2, ne kreću se u C".
Iz razloga što se časovnik 1 i časovnik 3 ne kreću u sistemu C, oni kucaju upravo
identičnom brzinom.
- časovnik 2 se kreće u sistemu C sa ubrzanjem = 0 (ne brzina = 0!), i može biti
podržan specijalnom relativnošću. Tako, ovaj časovnik otkucava sporije nego časovnici
1 i 3.
- časovnik 1 i časovnik 2 ne kucaju istom brzinom. To je isprva čudno, jer se
nalaze u istom referentnom sistemu C’. Ovo može biti objašnjeno jedino činjenicom da
časovnici 1 i 2 nisu uslovljeni istom gravitacijom, izazvanom rotacijom diska.
Gravitacija časovnika 1 je 0, a gravitacija časovnika 2 je na maksimumu.
Ista priča je i sa polugama;
- poluga 1 ima istu dužinu kao poluga 3, jer se ne kreću u sistemu C.
- poluga 2 se kreće određenom brzinom sa ubrzanjem = 0 u sistemu C i kraća je
od 3 ili 1.
191 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 - poluge 1 i 2 su u istom referentnom sistemu C", ali nisu iste dužine jer disk rotira.
Gravitacija diska čini ove promene, pa upravo zbog toga, gravitacija zakrivljuje
prostor i vreme.
Faktor zakrivljenja vremena - gravitacijom
Izračunaćemo ovaj faktor sada, na površini Zemlje:
(1-(2 f M)/(c²r))^½ = (1-(2·6,67·10¯¹¹·5,96·10²4)/(299792458²·6,36·10^6))^½ =
(1-1,39·10¯^7)^½ = 0,9999999305 ( = skoro 1)
Iz razloga što je faktor vremenskog zakrivljenja na površini Zemlje skoro 1, vreme
na Zemlji prolazi gotovo brzo/sporo kao na mestu bez gravitacije. Kada pogledamo
formulu za faktor vremenskog zakrivljenja gravitacijom, primećujemo da postaje manji
kada je "M" veće ili je "r" manje. Ako je "M" toliko velika i/ili ako je "r" toliko mala
vrednost, faktor vremenskog zakrivljenja bio bi = 0. Tako, gledajući spolja, čini se da
vreme miruje. Neko bi na ovakvom mestu verovatno potpuno poludeo (ako bi bilo
moguće uopšte živeti na takvom mestu), zato što bi takva osoba videla prolazak vremena
neograničeno brzo, van tog izolovanog sistema (gde ne postoji ograničena gravitacija).
Primer ovoga, jeste Crna Rupa. Da bismo objasnili ovaj objekat, potrebno je prvo
da uvedemo nov pojam: "Švarcšildov radijus", ili "Horizont događaja". Ovo je razdaljina
između mesta gde je potrebna brzina nešto veća od brzine svetlosti, kako bi se "pobeglo"
gravitaciji crne rupe. Telo koje je unutar horizonta događaja, nikada ne može "pobeći"
iz crne rupe, iz razloga što bi bila potrebna veća brzina od brzine svetlosti za to, a tela se
nikada ne mogu kretati većom brzinom od te. Zato je potrebno da razmišljamo u četiri
dimenzije. Nažalost, nemoguće je za ljudska bića da razmišljaju u četiri dimenzije, ali
postoji način da se ovaj problem prevaziđe. Prostor je zakrivljen, tako da moramo
zamišljati naš solarni sistem kao ogromnu trambolinu, u kojoj leži Sunce. Što je Sunce
teže, dublje je i ulegnuće (rupa) u trambolini, a sve teži objekti bivaju lakše privučeni.
Pretpostavimo sada da crna rupa leži u sredini tramboline (velika masa, mali
radijus). Što se bliže primičemo, veći je stepen inklinacije. Vreme prolazi sporije na
mestima gde je gravitacija jača ("M" veće i/ili "r" radijus manji). Faktor vremenskog
zakrivljenja je manji - vreme sporije), tako da je rupa u trambolini veoma strma. Što je
strmija, vreme je sporije. Što smo bliže crnoj rupi, vreme sporije protiče. Na
Švarcšildovom radijusu, inklinacija je 90°, tako da tamo, vreme miruje. Moguće bi bilo
da, pod određenim okolnostima, kada dođemo još bliže sredini i prođemo Švarcšildov
radijus, inklinacija bude veća od 90° i tako, na neki način, učinimo mogućim putovanje
kroz vreme.
U stvarnosti nikada ne bismo uspeli da pređemo Švarcšildov radijus. Ako bismo
prišli toliko blizu crne rupe, bili bismo privučeni njome enormnom snagom i bili bi
demolekularizovani. Ipak, slika našeg tela, mogla bi biti viđena zauvek na ivici crne
rupe, onako kako bi to neko mogao posmatrati spolja, zato što na Švarcšildovom
radijusu, vreme stoji. Iako smo dezintegrisani eonima ranije, naša slika ostaje zauvek u
Švarcšildovom radijusu.
192 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Ovo znači da se možemo videti iz drugog ugla. Pomoću zakrivljenja vremena,
izazvanog gravitacijom, mogli bismo sebe videti kao putnike kroz vreme. Napokon, mi
i jesmo u gravitacionom polju Zemlje. Lako je putovati u budućnost, to se svakodnevno
dešava. Vratiti se nazad u prošlost je malo teže od toga.
Na drugoj strani svetlosti
U prethodno rečenom, pretpostavili smo da se nijedna materija ne može kretati
brže od svetlosti. Ali, u stvari, sve ove teorije ne uključuju čestice. Iz razloga što one još
uvek nisu otkrivene, ostaju strogo hipotetičke, ali mi i dalje pokušavamo da ih
zamislimo. Zovu se "tahioni".
Pretpostavimo sada, da smo sačinili tahionski top, koji ispaljuje hitac na metu
brzinom od 2c. Nazovimo taj momenat G1, a momenat kada hitac stiže do mete, G2.
Posmatrač 1 koji se ne kreće, vidi kako top prvo ispaljuje hitac, a kasnije kako čestice
dostižu metu (G1, G2). Posmatrač 2, koji putuje 50% od brzine svetlosti u istom pravcu
kao i ispaljene čestice, primećuje da se čestice kreću od mete ka topu! (G2, G1)! Možemo
zaključiti, da kada je brzina veća od c dozvoljena, u određenim referentnim sistemima,
ove čestice mogu putovati u prošlost, relativno normalnim fizičkim procesima.
Kada tahioni budu postojali, moći ćemo poslati poruku natrag u vreme. Još jedan
primer:
- osoba X odlazi u 10:00h sa 80% brzine svetlosti, dok osoba Y ostaje kod kuće.
- u podne, tačno u 12:00h, osoba Y šalje poruku koristeći tahione sa 4c.
- X prima poruku u 12:30h po zemaljskom vremenu, ali za njega, tek je 11:30h.
Samo 1 1/2h (3/2h = 12/8h) prolazi, zbog vremenskog zakrivljenja, faktora 0,6.
Prema osobi X, postoji razdaljina od 0,8 • 1 1/2h = 1,2 svetlosna časa između X i Y.
- kada X odgovori signalom koji putuje 4c, u njegovom referentnom sistemu bez
zakašnjenja, tada će signal putovati 22 1 minuta (3/8h).
Celokupno putovanje prvog i drugog signala zajedno, iznosi 15/8 (12/8+3/8h),
prema X. Treba da koristimo faktor vremenskog zakrivljenja da bismo izračunali osećaj
vremena za Y: 15/8h • 0,6 = 9/8h. Na Zemlji, to je 11:07 1/2h, a to je 52 1 minuta pre
odlaska originalnog signala! Tako da, kada tahioni budu postojali i ako budemo u stanju
da njima manipulišemo, mogli bismo poslati poruku u prošlost, ali ne i objekte ili osobe,
jer materija od koje smo stvoreni, ne može se kretati brže od svetlosti.
Crvotočine
Najinteresantnije teorije o putovanju kroz vreme imaju gotovo uvek nešto u vezi
sa "crvotočinama". Pokušaću ovde da objasnim "crvotočinu" koristeći jednostavan
primer. Zamislimo svet u formi 2D crva. Bića žive na površini ogromne jabuke, koju
zovu "Jabuka". Pretpostavljaju da je njihov svet dvodimenzionalan, jer postoje u dve
dimenzije. Oni samo mogu zamisliti tri dimenzije. Ali tu je i jedan potpuno uvrnuti crv
po imenu X, koji uvek ima čudne ideje. Svi se ostali smeju kada vide X, jer on priča
naokolo kako je njihov svet u stvari zakrivljen u treću dimenziju koju niko ne oseća. X
želi da dokaže da je u pravu i počinje svoje putovanje. Nakon nekog vremena, stiže na
potpuno isto mesto sa kojeg je i pošao. Ovo dokazuje postojanje zakrivljenog,
193 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 trodimenzionalnog prostora. Ali X ne prestaje sa ovom idejom, on tvrdi da postoji kraći
put nego što je dvodimenzionalni i on progrize svoj put kroz jabuku. Ove male rute kroz
jabuku, zovu se "crvotočine".
Mi možemo biti upoređeni sa istim ovim malim crvima. Mi poznajemo tri
dimenzije i četvrtu temporalnu dimenziju. Mogli bismo analogno tome, putovati kroz
četvrtu dimenziju, koristeći "prečicu".
Ajnštajn-Rozenov most
Iz razloga naše nemogućnosti da zamislimo četvrtu dimenziju, pokazujem primer
sa slike. Parče savijenog papira, koji predstavlja tri dimenzije koje poznajemo. Tunel
predstavlja prečicu. Nije baš tako lako kao na slici, putovati kroz crvotočinu. Zato što
crvotočina ne nastaje ni iz čega. One su rezultat enormne gravitacije, a ovo je rezultat
ogromne koncentracije energije, na primer crne rupe.
U ranim 1930-im godinama, Albert Ajnštajn i Nejtan Rozen su otkrili da je
gravitaciona rupa, u kojoj sredina crne rupe leži, bezgranično duboka, i da bi trebala da
vodi do druge rupe, - hipotetičkog Univerzuma ili drugog dela ovog vremenskog
Univerzuma. Takva rupa je nazvana Ajnštajn-Rozenov most ili crvotočina. Ipak, neki
problemi načinju se kada razmišljamo o korišćenju takve crvotočine. U središtu crne
rupe, gravitacija je tako velika, da bi raskomadala svaki svemirski brod. Crvotočine bi
mogle biti veoma nestabilne; prisustvo svemirskog broda moglo bi biti dovoljno da učini
da crvotočina kolabira. Još uvek bi trebali da se krećemo brže od svetlosti ako bismo
želeli da dođemo do druge strane, zato što je potrebna brzina za izlazak iz crne rupe,
veća od brzine svetlosti. I kao poslednji problem, vreme prolazi sporije u crvotočini, a
mirno je tačno u njegovoj sredini. Bilo bi potrebno bezgranično mnogo vremena za
putovanje kroz crvotočinu. Tako da se čini da crvotočina nije sačinjena za putovanje
kroz vreme… ukoliko se ne pojavi Karl Sagan.
1985. godine, Karl Sagan je poslao rukopis svoje knjige (o vanzemaljskoj
civilizaciji) Kipu Tornu i Majklu Morisu, naučnicima u Kalifornijskom Tehnološkom
Institutu. Takođe je uz to poslao i jedno pismo/prilog u kojem pita da li znaju za način
putovanja na velike udaljenosti brže od svetlosti, bez uništenja svetlosne barijere. Torn
je bio veoma zainteresovan i počeo je sa traženjem odgovora. Želeli su da pripreme brz
transport za astronauta, bez da bude uništen kolabirajućom crnom rupom. Nisu
razmišljali o energiji koja bi bila potrebna niti da li tehnološki nivo postoji. Razmišljali
su samo teorijski. Došli su do rešenja ubrzo nakon toga: crvotočina bi mogla biti
korišćena čak kao vremeplov. Bilo bi ugodno koliko i leteti avionom; crvotočina ne
može kolabirati; put bi trajao 200 dana, možda manje. Jedini problem bio je u gradnji
takve crvotočine, za koju ne postoji dovoljno tehničkih sredstava. Ali, postoje dva
načina.
Jedan od načina za gradnju crvotočine, bio bi sastaviti je iz gotovo ničega. Ako
bismo posmatrali mali deo Univerzuma, mogli bismo videti da prostor liči na turbulentni
okean. Ovo, iz razloga gravitacionih fluktuacija, koje čine varirajuće prostorno
zakrivljenje. Na nivou od 10^-35m (ili 10²º puta manje nego nukleus atoma), ove
194 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 fluktuacije tvore male, kratko-živeće crvotočine. Neki naučnici veruju da bi ih bilo
moguće povećati.
Drugi način za njihovu gradnju, bio bi magnetizam. Prema opštoj relativnosti, sve
što emituje energiju, može saviti prostor, pa shodno tome, može i magnetno polje.
Klaudio Makone tvrdi da je moguće načiniti crvotočinu od magnetnog polja. Ali za
generisanje crvotočine sa prečnikom od 1 metra trebalo bi nam magnetno polje od 10^18
Tesla, a u ovom trenutku, imamo tehničke mogućnosti samo do 10 T.
Tada, neki od poznatih problema počinju da se pojavljuju. Kako sprečiti
crvotočinu da ne kolabira? U središtu crvotočine, potrebno bi bilo da postavimo naročitu
materiju, koja bi se sastojala od negativne energije i negativne mase. Pre no što se čitalac
počne smejati, želeo bih da napomenem da niti jedna teorija ne isključuje postojanje
takve materije. 1948. godine, Nemački naučnik Henrih Kazimir je dokazao postojanje
negativne energije i mogućnost da se one generišu i izmere. Ipak, negativna masa za
crvotočinu prečnika 1 metar, iznosila bi minus 1 puta mase Jupitera (oko 1,90•10^27kg)! Uprkos svim ovim problemima, moguće je da će dalji napredak
civilizacije omogućiti kreiranje crvotočine i putovanje kroz vreme. Naravno, tehnički
nivo za izvođenje ovoga bi trebao biti veoma visok.
Tunel efekat
Dva profesora, bez kontakta jedan sa drugim, tvrde da su poslali talas brzinom
većom od brzine svetlosti. Prema Rejmondu Ciau sa Univerziteta Berkli, koji tvrdi da je
dostigao brzinu od 1,7c, moguće je poslati informacije putem ovakvog signala. Ginter
Nimic, sa Keln Univerziteta, kaže da njegov talas putuje 4,7c i prenosi Mocart 40. Pitanje
koje bi se moglo postaviti ovde nije da li je moguće preneti informacije putem talasa.
Interesantno je znati da se bilo šta može kretati većom brzinom od brzine svetlosti. Ako
je ovakav signal u stanju da izvede to pod određenim okolnostima, možda bi i osoba ili
kakav drugi objekat mogao takođe. I možda taj objekat ili osoba može putovati kroz
vreme…
Rejmond i Nimic zovu ovaj proces "tuneliranjem elektro-magnetskih signala".
Svodi se na slanje elektro-magnetskog signala kroz specijalni provodnik. Iako su neki
naučnici skeptični oko rezultata ovih profesora, niko još uvek nije dokazao da greše.
Bilo da greše ili ne, ako bi bilo tehnički moguće putovati kroz vreme ili poslati poruku
brzinom većom od brzine svetlosti, neki od zastrašujućih problema bi se pojavili kao
posledica. Jedan od najznačajnijih, jeste paradoks!
Paradoksi
U ovom delu, pretpostavićemo da je putovanje kroz vreme, moguće.
Trik sa bakom
Šta reći o sledećem paradoksu: Osoba X putuje natrag kroz vreme, bar jednu
godinu pre rođenja svojih roditelja. Tamo, ona ubija svoju biološku baku. Bez bake,
nema ni njene majke, a ni nje same, tako da se isprva nije ni mogla vratiti da počini
ubistvo, ako ni ne postoji. Ovo je paradoks, zato što je sadašnjost određena prošlošću.
Menjanjem prošlosti, menjamo i sadašnjost.
195 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Ali, šta ako vremeplov ne menja prošlost, već je perfektualizuje? Primer: Y putuje
natrag u prošlost, bar jednu godinu pre svog rođenja. Sreće svoju majku, mladu i
atraktivnu, zaljubljuje se, venčava i oni dobijaju dete. Godinama nakon toga, njegov sin
nestaje, putuje natrag kroz vreme da bi susreo svoju majku… Ovde prošlost završava
sadašnjost. Rođenjem sina osobe Y, imamo dve identične osobe, genetski i umno. Jedino
se razlikuju po godinama.
Još jedan primer kako putovanje kroz vreme kompletira sadašnjost: mlad i
ambiciozan, ne tako uspešan pronalazač, radi u svom podrumu. Iznenada, stariji čovek
se pojavljuje niotkuda i predaje mu papire sa planovima vremeplova. Onda nestaje.
Mladić počinje gradnju vremeplova, uspeva u tome i nakon nekog vremena postaje
veoma bogat. Jednoga dana, putuje natrag u prošlost i predaje sebi planove mašine.
Mogli bismo pomisliti: "OK, u čemu je problem ovde?" Pa, odakle dolazi saznanje za
gradnju takvog uređaja? Niti mladi pronalazač, niti starac ne otkrivaju uistinu način za
gradnju vremeplova. Da li je ovo znanje došlo niotkuda?
Samopostojanje
I poslednje, ali ne i manje značajno - veliki paradoks. 1966. godine, mlada devojka
X, od 16 godina, susreće mladića, skitnicu Y, usput. Počinju priču i posle nekog
vremena, devojka uvidi da je trudna. Mladić nestaje. Devet meseci kasnije, usled
komplikacija na porođaju, prinuđena je da promeni pol. Njeno dete je u tom periodu
oteto iz bolnice. Dvadeset godina kasnije, sada znana kao Y, jedva preživljava i živi kao
uličar. 1986, u baru, nakon nekoliko pića, Y priča svoju priču barmenu. Ovaj nudi
zanimljiv predlog: daje mu šansu da se vrati natrag u prošlost i osveti se mladiću koji
ju/je učinio trudnom. Da bi to učinio, mora da stupi u tajnu organizaciju putnika kroz
vreme. Prihvata, i kada stigne u 1966. godinu, susreće devojku X. Učini da ona zatrudni,
ali ne nalazi mladog delikventa i počinje rad u baru. Stupa u tajnu organizaciju putnika
kroz vreme i razgovara sa mladićem-uličarem 1986. godine. Barmen nestaje i putuje
natrag 9 meseci nakon 1966. godine, kako bi kidnapovao dete iz bolnice. Vraća je 16
godina kasnije natrag kroz vreme, u 1950, gde je ostavlja u sirotištu.
Lep paradoks. Devojka X je svoja sopstvena majka, otac, baka, deda, sin, kćer,
unuk i unuka. Ako upitamo: - "odakle je devojka došla isprva"? - vidimo da je ovaj
paradoks izvrstan primer kako putovanje kroz vreme ne može promeniti prošlost, već je
dopunjuje. Interesantno je za primetiti i to da putovanje kroz vreme ne može sprečiti
našu smrt, ili sprečiti da se uopšte rodimo. Devojka X je rođena i umire kao mladić Y,
ali je zarobljena u začaranom krugu.
Rešenje
U poslednja tri paradoksa, pomenuli smo ideju da je putovanje kroz vreme
kompletiralo prošlost. Kada se putnik kroz vreme vraća u prošlost da bi istrebio vrstu
životinja na primer kako bi izmenio evoluciju, bio bi strašno razočaran postignutim. Ne
bi promenio ništa u sadašnjosti, čak bi se pobrinuo da se ništa ne desi. Istrebljenje vrste
je stvorilo upravo odgovarajuće biološke uslove da ostvari sadašnjost (iz koje je putnik
196 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 kroz vreme i došao). Povratak kroz vreme je završio prošlost (i sadašnjost), put je već
bio "zapisan" u prošlosti.
Koji paradoks je ispravan, a koji ne? Potrebne su nam takozvane "svetske linije"
(linije koje objašnjavaju relaciju između 3 dimenzije i 4 dimenzije – vremena). Svetske
linije ne niču ni iz čega. Svetska linija ljudskog bića, jeste sakupljanje svetskih linija
čestica iz kojih je ljudsko biće sastavljeno. Sekundarna veličina jeste da svetska linija ne
može biti prekinuta. Ako čovek umre, njegov svet deli se na milione linija čestica od
kojih se sastoji. Kada je X ubila svoju baku, ona nikada ne bi bila rođena, čestice od
kojih je sačinjena nikada ne bi bile spojene. Njena linija, čini se, bila bi stvorena ni iz
čega, a to nije dozvoljeno. Ona ne može promeniti prošlost. U paradoksu o mladiću,
pronalazaču i devojci, njihove linije formiraju petlju. Njihove linije nikada ne izrastaju
iz ničega i nikada nisu prekinute. Putnici kroz vreme završavaju svoju prošlost i njihova
putovanja su potpuno legalna.
Paralelni Univerzum
Šta ako postoje paralelni Univerzumi koji su spontano kreirani? Šta ako je, u
određenom momentu, stvorena tačna kopija Univerzuma? Ovo mora biti povezano onda
sa kvantnom fizikom i može biti previše teško za objašnjenje (ili za razumevanje). Ali
moguće je, da su oba univerzuma krenula "odvojenim putevima" u određenom
momentu. Paradoksi bi iščezli ako bismo prihvatili ovu teoriju. Kada bi se devojka X
vratila kroz vreme, precizna kopija sveta njene bake bila bi stvorena u trenutku kada bi
se ona u njemu pojavila. Mesto na koje ona stiže nije njena prošlost, a baka koju se trudi
da ubije nije baka, već kopija (kopirani svet). Kada ubije tu ženu, ona ne ubija svoju
baku, tako da paradoksa nema. Ona može činiti po volji, ali ništa neće promeniti njenu
sadašnjost, niti "pravu" prošlost.
Zaključak
Šta možemo učiniti sa vremenom? Čini se da je jedna od najsigurnijih stvari
iščezla iz naših života. Relativnost vremena nam je pomogla na jedan način sa nekim
problemima, ali na drugi način ih je stvorila još više. Napokon, sve je počelo sa
Ajnštajnom, koji je rekao da je vreme relativno.
Da li je brzina svetlosti zaista limit za sve vidove materije, ili neke čestice mogu
putovati brže od svetlosti? I kakav je njihov uticaj na vreme? Da li će putovanje kroz
vreme biti moguće i šta sa paradoksima? Crvotočine jesu dobar način, ali postoji
ogromna razlika između teorije i praktično ostvarenog.
Setimo se šta je Stiven Hoking jednom rekao: "Ako je putovanje kroz vreme
moguće, zašto nema navale turista iz budućnosti?" Da li će Zemlja biti razorena pre
otkrića tajne putovanja kroz vreme? Da li će ove tajne ikada biti objedinjene, ili je to
zaista samo san? Da li ćemo ikada moći dostići dovoljno energije za kreiranje crvotočina
i putovati kroz njih? Ili je putovanje kroz vreme već učinjeno u budućnosti, ali je i
paralelni Univerzum postojeći, pa tako ne vidimo posledice tog pronalaska? Svi
odgovori, leže u budućnosti.
197 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 INTERNET SF PRIČE
JA U 2020 - Jelena Đurić
Nemo se protegao. Kroz otvor je dopirala slaba, jutarnja svetlost. Mogao je da
vidi fantastičan prizor koji su stvarali krateri tamo napolju. Ustao je. Još nekoliko
ovakvih dana će ga ubiti. Ta stvarna jurnjava ga je stvarno zamarala, ali sam je birao
posao kojim će se baviti, i voleo ga je. Pružio je pipke prema kalendaru. Bio je na
Mesecu. Tačno na vreme. Bilo mu je potrebno nekoliko trenutaka da bi se setio kada je.
Pa da, 2020. godina, ona uvrnuta planeta Zemlja! Toliko nerazvijena rasa, a već pravi
sebi toliko problema! Pregledao je beleške. Hm… nuklearno oružje, ništa jače. Još su na
materijalnom nivou, ovo bi trebalo da bude lako. Tog trenutka je zazvonio telefon.
-Gospodine Ja, vaš brod za misiju je spreman, krenućemo čim stignete.
-Evo idem- promrmljao je u slušalicu.
"Opet neću stići da popijem kafu" mislio je. "Možda jesu primitivni, ali sigurno je
da znaju šta valja". Pokupio je beleške i izašao iz sobe.
Polako su se približavali plavo-belom disku. Još nije mogao da se privikne na ovo
neobično mesto: prostorom je moglo da se putuje po želji, a vreme je teklo bez kontrole.
Zapitati njihovog vodju o tehnologiji koju koriste za putovanje kroz prostor- zapisao je
u podsetnik U tom trenutku je začuo glas pilota koji je dopirao iz zvučnika:
-Gospodine Ja, stižemo. Želite li da vidite sliku?
Naravno da je želeo. Istog trenutka kad je odgovorio pilotu, na ekranu ispred njega
pojavila se projekcija planete. Zapanjio se bogatstvom boja. Zašli su na mračnu stranu
planete. Ni jedne jedine svetle tačkice! Zbunjeno je zapitao:
-Pilotu, zar ovde ne postoji civilizacija?
-Da, gospodine Ja. Ali ne ispod nas. Sa ove strane planete ne detektujemo ništa
osim ultrasrednjeg zračnja noću. Tu niko ne živi.
Zavalio se u fotelju. Znao je to što mu je pilot rekao, jednostavno je bio premoren.
Posle nekog vremena, pilot ga je obavestio:
- Gospodine Ja, evo nas. Razgovaraćete sa Uisom, koga su izabrali kao formalnog
vođu, mada oni to zapravo i nemaju.
Ja se lenjo protegao, prikupio sve svoje pipke i krenuo.
-Znači, zaključak. Ti… -pogledao je u beleške-ti delfini su najsvesnija vrsta.
-Da, gospodine Ja. To vam je i Uis rekao.
-Oni raspolažu tehnologijom, slabom doduše, ali to nadoknađuje nešto mnogo
važnije-oni imaju Svest, grupnu svest.
-Da, gospodine Ja.
-Nemaju oružje, bar ne neko koje bi njima štetilo.
-Tako je, gospodine Ja. Sa grupnom svešću tog stepena razvijenosti, svaka jedinka
oseća druge jedinke kao sebe samog, a ko bi želeo da povredi sebe, ili, još gore, ubije?
-A nuklearno oružje onda imaju… kako beše…- prevrtao je svoje papire-ljudi.
198 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 -Da, gospodine Ja. Za nekih 50-60 godina će izazvati rat koji će ih u potpunosti
istrebiti. Ovo je poslednji trenutak kad nešto može da se promeni.
Ja je uzdahnuo. Kako komplikuje stvari nemogućnost putovanja kroz vreme! Ali,
greške u Svemiru su moguće, a ovo je jedna upravo takva. Ali, baš zbog te greške, u
ovom kraju je nastala svesna civilizacija, i njegov posao, posao Inspektora grešaka, bio
je upravo to: odlučivanje o opstanku ili nestanku sektora definisanih kao "Greška", i
svega što je pojava takvih nedoslednosti u ustrojstvu svemira povlačila za sobom.
-Gospodine Ja?- upitao je pilot.
Ja se prenuo iz razmišljanja.
-Hoće li… hm, delfini preživetitaj rat?
-Da, gospodine Ja.
-Onda, ostavite. Ništa ne dirajte.
-Ali, gospodine Ja, ljudi će u potpunosti nestati!
-Još nemaju svest.
-Ali, možda je dobiju! Gospodine Ja.
-Ako postignu svest, rat neće početi. Uradi kako sam rekao!
-Da, gospodine Ja.
Ja se okrenuo i pošao ka svojim vratima, nestrpljivo očekujući da se ponovo vrati
u stari sistem. Zaista je divan osećaj vraćati se na dobri, stari način putovanja. Kretanje
kroz prostor je moglo da bude zabavno, ali definitivno je iziskivalo mnogo energije.
Izdiktirao je kompjuteru sledeće koordinate i zavalio se u stolicu. Možda je ipak
trebalo… ti ljudi… Ma, nije ni bitno. Narednih pola veka se neće znati da li je uradio
dobro ili loše donevši ovu odluku. Još jednom je zažalio što na Zemlji ne može da se
putuje kroz vreme, samo tih 50-60 godina, a onda se bacio na proučavanje sledećeg
zadatka.
GOSPODAR LUTAKA - Svetozar Zorbić
Kada je kasni jesenji vetar počeo glasno da zavija ulicama grada, Gospodar Lutaka
je došao.
Dani su u gradu tekli po starom. Niko se nije osvrtao na prazne priče o posetiocu.
Roditelji su plašili decu njegovim imenom, uveče kada nisu htela da idu na spavanje. A
kada bi se svetlo u sobi ugasilo, deca su ostajala sama.
I tada bi mrak počinjao svoju sablasnu igru. Zvuci su dolazili spolja kroz
otškrinute prozore. Odbijali su se o zidove sobe i uvlačili u uši mališana. Senke, nošene
vetrom, prekrivale su dečije oči. Strah se mogao osetiti u vazduhu.
Prvo ubistvo se desilo krajem novembra. Dečak je bio rastrgnut. Tu, u svojoj sobi,
tako daleko od svih užasa i siguran od svakog zla, ležao je dečak, otvorene utrobe. Na
njegovom malom, šarenom krevetu, teške i crvene mrlje od krvi. Na podu ispod kreveta
barica, koju je pokrivač dopunjavao novom količinom telesne tečnosti. Na njegovom
licu užas. Trenutak smrti, zamrznut u njegovoj uplašenoj i bolnoj grimasi, sve je govorio.
199 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Nikakav trag nije pronađen. Sve je u sobi bilo kao i pre ubistva. Na polici u uglu
sobe,sedeo je dečakov najbolji prijatelj.
Stari dobri lutak.
Slučaj je ubrzo zaboravljen. Nedostatak dokaza je presudio da bude zaveden kao
"nerešen". A "nerešenih" je u narednim mesecima, bilo sve više. Ubistva su se događala
jedno za drugim, i svako strašnije od prethodnog. Drugo, treće, četvrto dete. Peto je
pronađeno ispod kreveta, glave odrubljene i bačene u mrak sobe. Grad se tada zapitao o
svom misterioznom gostu.
A lutak je i dalje sedeo u uglu. Ponekad, činilo se, kao da diše. Nekad bi vetar
nosio senke, i lutkove ruke su izgledale kao u pokretu. Kada je padala kiša, a munja
bljesnula preko prozorskog stakla, lutkove oči su izgledale žive. Našli su ga jednog jutra
na drugom kraju sobe . . .
. . .iako u dečakovu sobu niko nije ulazio.
Gospodar Lutaka je otišao krajem zime. Kada su se otopili snegovi u gradu,
ubistva su prestala. Na staroj, drvenoj polici u uglu sobe nije sedeo niko.
VANZEMALJCI
Zajebane živuljke. Dolaze povremeno da vrše eksperimente na ljudima da bi
saznali kako funkcionišemo da bi kasnije doveli flotu razarača i rudarskih brodova da
nam ogole zemlju od svega korisnoga, a potom nas unište. Neki kažu da dolaze u miru i
govore nam šta će nas zadesiti u budućnosti putem krugova u žitu. Neki ne veruju da
uopšte postoji tako nešto i da je to sve zavaravanje naroda od strane ljudi u senci. Ali
možda i nije sve tako kako mi zamišljamo...
Vanzemaljac1:"Znači izgubili smo se... Kako smo se uspeli izgubiti"?!
Vanzemaljac2:"Pa znaš da smo išli po one Terasijanke u Zanđi izmaglicu".
V1:"Da, i šta s' tim"?
V2:"Pa ja sam to upis'o u navigaciju i sve je bilo kul prvih par svetlosni' godina.
Al' kad si ti uštek'o hiperpogon umesto mene, sve se uzjebalo i sad smo ovde".
V1:"Gde je to ovde"?
V2:"Nisam došao do treninga vidovitosti još".
V1:"Sam' ti zajebavaj. Idi do one treće planete od one zvezde, šarena je. Il' mi
se čini zbog onog džidera što smo uzeli ranije".
V2:"Skeniram... Većinom je pokrivena plavom, tečnom supstancom,
gravitacija je slabija nego naša, ima života, vidi se po svemu... Moglo bi biti nešto tu".
V1:"Hajd' spusti se malo pa da vidimo pobliže".
V2:"Sa' ću... Da se spustim na površinu pa da pitamo nekoga, možda znaju 'de
je Zanđi"?
V1:"Nemoj još. Hajd' teleportiraj ono biće tamo levo".
V2:"Uključi prvo uređaj za menjanje oblika, da na nešto ličimo".
200 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 V1:"Evo ga. Kako smo gadni, jebo te".
V2:"Skeniram ovo da mogu d' ubacim jezik u prevodioca. Ok, podesio sam ga.
Samo d' upišem pitanje".
Prevodioc:"Muuuu"!
Životinja:"Muu"!
V1:"Šta kaže"?
V2:"Ja pit'o 'de je ona izmaglica, ono kaže da očistim štalu. Šta je štala"?
V1:"Ne znam. Man' se toga, 'de onog jednog na dve noge teleportuj".
V2:"Evo. Šta je sa ovim, šta vrišti toliko"?!
V1:"Otkud znam, 'de ućutkaj to! Daj mu džider kroz onu rupu gore da se smri"!
V2:"Ev', jesam. Šta misliš kako će reagovati? Jaka je to droga".
V1:"Skeniraj pa ćemo saznati".
V2:"Pf, ništa bitno. Halucinacije, tripovi i neće se sećati ničega što je bilo pod
uticajem. Bole nas, sigurni smo. Hajd' sad da pitam na koju stranu je izmaglica".
Čovek:"Aaa, nećete se iz ovoga izvući! Nećete istrebiti ljudsku vrstu! Mi ćemo
se odupreti! Zemlja je naša"!
V1:"Vid' kretena što se tripuje, a lepo si ga pit'o. Dobro, sad bar znamo gde
smo. Daj da ja pokušam nešto. Mi smo izvidnici i došli smo da vidimo da l' je vaša
planeta pogodna za eksploataciju! Otpor je uzaludan"!
Čovek:"Ne, mi ćemo se boriti do zadnjega daha! Ljudi neće izumreti"!
V2:"Budala. Kontam da je i ostatak takav. Vrati ga tamo 'de si ga naš'o".
V1:"I šta sad"?
V2:"Ništa, kontam da ćemo morati negde drugde, vidiš da ovde nema vajde".
V1:"E, al' prvo moramo isprobati ono što je prič'o MD21, ono o krugovima u
onome žitu što je radio. Kaže da je to ono žuto što liči na raždenj. Samo trebaš da se
spustiš jako nisko, a polje sile sve odradi".
V2:"Pa šta, nema tu ništa posebno".
V1:"MD rek'o da se od toga jako tripuju. Bio on tu par godina pa je otiš'o, kaže
prejake su droge".
V2:"Šta je još rekao"?
V1:"Rek'o da su plašljivi užasno, kaže da ih je tripovao žešće. Mogli bi i mi,
ionako nemamo ništa pametnije za raditi."
V2:"I to što kažeš. Upali im duga da nas bolje vide".
TELEGRAMI - Predrag Tomić
U ovom svetu rake zevaju i ni jedan mrtvac ne počiva u miru.
Stiven King
M račna kula: “Pustare”
1.
201 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Život je bio tako prokleto običan i dosadan. Sve kao pod konac. Završena škola.
Posao. Devojka. Ženidba. Tri godine braka koji je iz dana u dan izgledao sve gore. Tužba
za razvod, koju je doživeo kao razorni emotivni zemljotres. Ogorčenje. Njegova žena se,
pre nego što je brakorazvodna parnica i otpočela, preselila u stan svoje nove - prave ljubavi. Kao što rekoh, sve pod konac.
A tada je prispeo prvi telegram.
29.9.1995.
telegram broj 00111
za gdin-a Marijan Dražić
Izgubljen sam STOP Pokušavao da identifikujem mesto STOP Ne znam gde se
nalazim STOP Ne znam kako sam tu stigao STOP Jednostavno sam otvorio oči nakon
dugog sna STOP Ovde vlada atmosfera mijazme i mistike od koje zadrhtim STOP Ne
prepoznajem mesto STOP Grad je mali i sagrađen od drveta STOP Ne liči na grad koji
bi mogao videti u Srbiji STOP Okružen je suvom i žutom zemljom STOP Nije pustinja
mada liči STOP Rastinje je suvo i neobično STOP Jedini put koji vodi u ovaj gradić je
pust i prašnjav STOP Stanovnika je malo STOP Nisu pristupačni STOP Sivih su lica i
veoma su stari STOP Mislim da su izgubljeni kao i ja STOP Pokušavao da uspostavim
kontakt STOP Okreću se i odlaze bez reči STOP Ne razgovaraju ni međusobno STOP
Vidim njihove oči STOP Ispunjene ludilom ili paničnim strahom STOP Gde sam ovo
dospeo STOP
2.
Mora da je pročitao telegram deset puta. Prevrtao ga je kroz ruke i čudio mu se.
Šala? Nije verovao u to. Telegram ovakve dužine mora da košta mnogo. Osim toga, nije
video poentu ovakve šale. Nije imalo nikakvog smisla. Konačno, došao je do zaključka
da je u pitanju bila greška u pošti i odahnuo je. Nije mu trebalo još uvrnutih stvari u
njegovom promašenom životu. Problema je bilo za izvoz. Novi nisu dobrodošli.
Da bude dobar građanin i čovek na mestu, odlučio je da telegram vrati pošti.
Uostalom, njegova sadržina je bila neobično uznemirujuća. Iz tih reči je provejavao
vulkan panike i straha. Nekome je bila potrebna pomoć, takav je utisak on stekao. I tako
je Marijan savio telegram, ćušnuo ga u džep kaputa koji mu je još malo pa bivša žena
pre samo godinu dana kupila u Kluzu, i krenuo u poštu.
Dopala mu se službenica koja je radila za šalterom. Mlada i slatka, sa punim
crvenim usnama; oduvek je kod žena najviše voleo baš usne. Osmehivala se poprilično
predusretljivo. Predao joj je telegram, a ona ga je uzela i nekoliko puta zbunjeno
prevrnula kroz ruke. Preletela preko adrese i imena uznemirenim očima, onda ga
zamolila da pričeka i nestala u vratima iza šaltera. Dok je odlazila, Marijan je uživao u
202 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 prizoru njenog tela utegnutog u plavu štirkanu nebo plavu bluzu, kao i tesnu tamno plavu
suknju dugačku do kolena. Uzana suknja isticala je strašnu pozadinu.
Vratila se minut kasnije, još više uznemirena.
“Nije bilo greške”,reče slatkim glasićem. “Telegram je došao na pravu adresu.”
“To nema mnogo smisla”, bunio se Marijan. “Sadržina telegrama nije jasna. Ne
piše čak ni ko ga šalje, ni odakle.”
“Došao je iz inostranstva. To je sve što znamo”, reče ona. “Neobično je to... što je
došao kod nas direktno na srpskom jeziku, a ne na engleskom.” Pokušala je i uspela da
se osmehne vrlo prijatno. “Mora da ga je neko naš poslao direktno iz pošte. Svojeručno.
Možda neka Srpkinja koja tamo radi...”
Slagao se sa njom da je to sve vrlo, vrlo neobično, i nije prestajao da posmatra
kako se njena prsa njišu ispod bluze. Shvati da devojka ne nosi brushalter. Dojke su bile
nesputane.
Ona mu pruži telegram.
“Žao mi je. Ne mogu više ništa da uradim za Vas”, njen glas je vratio sigurnost i
toplotu. Prozrela je njegove poglede.
Uzeo je telegram, usput osmotrio njene ruke u potrazi za burmom. Nosila je
tanani, srebrnasti prsten, ali na pogrešnoj ruci. Neudata. Ipak se nije usudio da je pozove
na sastanak. Najzad, njegov razvod još nije bio okončan.
Gurnuo je telegram nazad u džep i krenuo kući, zaboravljajući još usput na sve to.
I verovatno bi potpuno zaboravio da sledećeg dana nije stigao još jedan.
3.
Na posao nije išao već neko vreme. Od prijatelja koji je bio lekar izmamio je bez
problema tri nedelja bolovanja, uz to je dobio i pristojan savet da ne treba mnogo brinuti.
Sve žene su kurve, po mišljenju tog prijatelja i lekara, sve, samo većinom to dobro kriju.
Bolovao je kod kuće, pokušavao da opusti napete živce, i razmišljao o tome da život
promeni iz temlja. Možda se više neće ni vraćati na smrdljivi posao u propaloj firmi.
Oglasilo se zvono na vratima. Skočio je. Već danima niko ga nije zvao, niko
dolazio. Navikao je na drugačiju atmosferu dok je živeo sa Slađanom. Ona je imala
prijatelja na tone. Konstantno je neko zivkao telefonom, zvonio na vrata. Sve zbog nje.
Njega, Marijana, nisu baš voleli, što je samo na fin način izrečena istina. Nisu ga
podnosili.
Prileteo je i otvorio vrata, željan da ugleda neko poznato lice. Dugo je od sebe
samog krio činjenicu da je usamljen čovek bez prijatelja. A sada je bio i bez žene.
Otvorio je vrata. Brkati poštar se osmehnu i pruži telegram.
30.9.1995.
telegram broj:00222
za gdin-a Marijan Dražić
Prva noć ovde bila jeziva STOP Nebo je preko dana tamno i oblačno i frustrirajuće
nisko STOP Kao da bi se sručilo i zdrobilo grad STOP Vetar stvara zastrašujuće zvukove
203 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 STOP Kovitla pesak sa ulice i hući kroz stare oluke kuća STOP Gde sam ja STOP Noću
čopori pasa lutaju gradom STOP Ili su to možda kojoti STOP Zavijaju i reže STOP
Zaštitu pronašao u podrumu jedne od napuštenih kuća STOP Temperatura noću rapidno
opada STOP Toliko da vidim isparenje sopstvenog daha STOP Noć proveo umotan u
stare krpe i ciradu STOP Gladan i promrzao sačekao jutro bez nade STOP Jutros
pronašao stare konzerve sa hranom STOP Teško ih otvorio STOP Pasulj i govedina
STOP Nikad pre nisam jeo tako ukusan obrok STOP Tokom dana novi događaji koji me
uplašiše STOP Jato crnih vrana zavladalo je nebom STOP Na hiljade odvratnih ptica
STOP Velike i crne i ružne sa zakrivljenim kljunovima STOP Kruže nebom i grakću
STOP Poput najtamnije noći pokrivaju gradske krovove STOP Lepet krila ponekad
zvuči kao paljba automatskog oružja STOP Ohrabrio se da izađem na ulicu STOP Neke
ptice me napale STOP Hičkok u pravu STOP Nakon nekoliko sati sve su ptice iznenada
nestale STOP Šta je ovo mesto STOP Pomozi mi STOP Veoma uplašen STOP Ne
prepoznajem mesto STOP Ne prepoznajem ga STOP
4.
Njegova prva pomisao bila je: ako je za šalu, mnogo je.
Nije isprva znao kako da reaguje, šta da uradi. Ovoga puta bio je ozbiljno
pogođen; ne onim što je pisalo u telegramu - njegova sadržina podsećala ga je na jednu
od onih starih, crno-belih televizijskih serija punih misterija - vređala ga je sama
činjenica da se neko usuđuje da ga uznemirava na taj način.
Pokušao je da osmisli da li se tu radi o zlobi, i čije bi to nedelo moglo da bude.
Taj neko morao je da ima debele veze u pošti, ili da ludo troši poveće svote novca na
slanje nerazumljivih telegrama. I zašto? Čemu takva skaredna igra?
Počinjao je da razmišlja o zaveri, kao svaki dobri Srbin koji redovno prati državnu
televiziju. A kada bi razmišljao o zaverama, bez obzira na koga se one odnosile, obično
je mislio na svoju nevernu ženu i njenog najnovijeg ljubavnika.
Ovo je moralo da se ispita i preseče, šta god bilo. Nije znao njihov telefonski broj,
pa je okrenuo onaj koji nikako nije uspevao u međuvremenu da zaboravi. Broj svoje
tašte.
Prokleta veštica.
Čim se začuo glas matore spletkaruše, zarežao je, iskezio zube, spreman da zarije
očnjake u nečije meso, puštajući krv. Umesto divljanja, izgovorio je sledeću rečenicu
prilično kontrolisanim glasom:
“’Oću da to glupiranje odmah prestane.”
“Šta?” Kratak trenutak njene zbunjenosti. “Aha, to si ti moj bivši zete.”
“Nego šta da sam ja!”
“Mogla sam i misliti da ćeš se kad-tad javiti. Pa, kako si mi?”
Glas je zvučao zajedljivo; škripala je kroz sinuse kao i uvek, drolja od veštice.
“Što brinete kako sam?”
“Eto, tako...”
204 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 “Mislite da sam uzdrman, da sam povređen. Ha! Mora da se šalite. Potrebno je
više od nekoliko smicalica da bi se uznemirio jedan Dražić.”
“Je li? Baš me interesuje, sad kad nema moje ćerke, ko li te vuče na grbači? Kako
se snalaziš?”
Progutao je gadnu psovku.
“Snalazim se odlično. Nema vašeg pileta da mi smeta.”
Reč “pileta” bila je izgovorena sa posebnom notom gadljivosti.
“Zar? Biće pre da umireš od gladi.”
“Da li ja umirem ili ne, gospođo, nije vaša stvar!” sada je vikao. Oseti grčenje u
želudcu i shvati da nije tog jutra ni doručkovao. Frižider je bio prazan, korpa za otpatke
prepuna, prljavo posuđe je kipelo iz sudopere. On odbaci sve misli o tome poput čoveka
koji odbacuje prljavu papirnatu maramicu slučajno nađenu u džepu kaputa.
“Ne, vala, više i nije”, njen glas je odzvanjao pakosnom radošću. “Samo kada se
moja Slađa spasla takvog kao što si ti...”
On proguta još jednu psovku.
“Kažite vi vašem zlatu da prestane da se glupira! Neću trpeti ovakvo mrcvarenje!
Odmah da su ona i taj njen napaljeni tikvan prestali da me uznemiravaju, inače... inače
ću podneti krivičnu tužbu protiv oboje! A posebno protiv nje!”
“Džabe vičeš.”
“Šta?!”
“Ona ti se neće vratiti. A taj fini čovek čije ime ti nameravaš da isprljaš je jedan
vaspitani, prefinjeni gospodin koji radi u Vladi Srbije, i sigurno ničim ne bi ugrozio svoj
položaj javne ličnosti da bi se obračunavao sa jednim nikogovićem.”
Mozak poče da mu vrije.
“Bezobrazni ste, gospođo, eto šta ste!”
Govno od veštice!
“Histerijaš, bivši zete. Vidim da ti je konačno došlo iz dupeta u glavu. Bez moje
ćerke - propao si čovek.”
Na ovom mestu, i u ovom trenutku, više nije bio sposoban da guta psovke. Kasnije
je njegova bivša tašta, u toku brakorazvodnog postupka pred sudom, dala izjavu da ju je
on često zvao telefonom, uznemiravao i govorio opscenosti koje ona ne sme ni da ponovi
pred časnim sudom.
Marijan je uz sardoničan smešak priznao da je to zaista i činio. Sudija mu nije
dozvolio da na licu mesta ponovi neku od tih gadosti, iako je Marijan bio voljan, pa je
suđenje priveo kraju i doneo odluku o poništavanju njihovog braka.
5.
Kada ga hoće, onda ga baš hoće.
Šteta što to nije bilo nešto veselo i pozitivno. Marijana su hteli samo telegrami.
Treći telegram i nije bio neko iznenađenje.
205 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Poštaru je zapretio povišenim glasom da ne želi više da ga vidi pred svojim
vratima. Ovaj ga je samo pogledao zapanjeno. Odlazeći, vrteo je glavom u neverici, uz
tihi solilokvijum kojim je kritikovao svet u kome obični, mirni građani preko noći
postaju sumanuti ludaci.
Marijan je zdrao kovertu sa telegrama i počeo da čita.
31.9.1995.
telegram broj:00333
za gdin-a Marijan Dražić
Protekla noć gora od prve STOP Ovo mesto nije normalno STOP Nisam mogao
da spavam od avetinjske buke STOP Ptice se vratile STOP Hiljade i hiljade krila stvarali
nepodnošljivu buku STOP Ono što me stvarno uznemiravalo bili su odjeci kroz tu buku
STOP Kao ljudski vriskovi STOP Mislim da mogu biti ljudski STOP Ne umem da
objasnim STOP Možda to i ne želim STOP Prošao gradskim ulicama kada su ptice otišle
STOP Uspeo da neopaženo prođem pokraj ogromnih pasa STOP Ako su to psi STOP
Liče na vukove STOP Otišao do periferije grada STOP Put kojim sam došao je nestao
STOP Svuda samo pesak STOP Grad je pust i propao STOP Jutros ni traga od njegovih
stanovnika STOP Neuspešna potraga za hranom i vodom STOP Vratio se u zgradu pošte
STOP Sreća da ima struje i da radi ovaj telegrafski aparat STOP Razumem se u
Morzeovu azbuku STOP Nisam baš vešt ali mislim da ispravno šaljem signale STOP
Gladan i žedan STOP
6.
Neko je u pošti imao bolestan, bolestan, bolestan smisao za humor.
Situacija je postajala suluda. Sada je osećao da se ova šala neće prekinuti sama od
sebe, i da će vremenom postajati sve uvrnutija. Telegrami su ga uznemiravali. Marijan
nije mogao da veruje u njihovu autentičnost, ali je lako mogao da zamisli nekoga - neku
osobu bez lica i duše - kako pogrbljen nad stolom i hartijom smišlja ove poruke i
namerno šalje baš njemu.
Promenio je mišljenje da je u pitanju “zlato” njene mame. Nije to ličilo na Slađu.
Nimalo. Ona je imala jezičinu, kvarnu dušu drolje, urokljive oči, ali maštu... to nije. Čak
ni u krevetu, gde se uvek ponašala kao plutajuća daska na površini vode, koja je tu da se
neki sretni brodolomnik uspentra.
Telegrami su imali nešto dijabolično u sebi. Tako mu se činilo. Zamisao nekog ko
je imao mala fide sklonosti.
U grozničavom traženju rešenja, u sve većoj, narastajućoj napetosti, nije mogao
da se seti nikog drugog do devojke u pošti.
Obukao se i odjurio u poštu, jedva svestan sopstvenog poriva da zadavi
šaljivdžiju.
Iza šaltera je bila ista devojka. Njena prva reakcija bio je mali osmeh
prepoznavanja, ali se osmeh ubrzo pretvorio u grč, još pre nego što je Marijan otvorio
206 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 usta, jer ga je ona sagledala onakvim kakav jeste. Bio je grozničav, sluđen, sa očima koje
su opasno sijale. Njegove ruke su vidno podrhtavale. Usne takođe. Bledo, usukano lice
nalik na lice mrtvaca. Nije to bio lik osobe u stanju blažene ataraksije. Naprotiv.
Ličio je na ludaka.
“Dobro, šta je ovo?” dreknu.
Devojka se trže; ma koliko uznemiren, Marijan nije propustio trenutak kada su se
njene lepe sise zanjihale pod bluzom, nesputane.
Nekoliko sedih penzionerskih glava iz kolone u kojoj potlačeni čekaju svoje
penzije, okrenu se da ga osmotri. Nije ni obratio pažnju na njih.
“Šta, ovaj, nije u redu?” pitala je, a glas joj je zadrhtao.
On tresnu šakom o polirani drveni pult, a kada je podigao tamo je ležao presavijeni
telegram.
“Ponovo?” upita ona.
“Jašta nego da je ponovo!” besneo je.
“Greška?” upita ona.
“Treća po redu!” Uzdigao je prst u vazduh.
“Ne treba da vičete.”
Njen glasić je podrhtavao, kao i mramorno bleda ručica kojom je uzela telegram.
Marijan je učinio napor da se obuzda.
“Proveri mi to devojko, kad te molim”, rekao je tiše, odjednom bolećivo. “Proveri
ko to šalje, tako ti Boga.”
Devojka je izgledala vidno potresena. Njene krupne smeđe oči bile su zaplašene,
ali Marijanov smireniji ton dao joj je polet. Prevrnula je telegram kroz ruke, a onda se
udaljila, prošla kroz vrata u zadnju prostoriju hodajući unatraške sitnim koracima.
Nervozni osmeh na njenom licu govorio je Marijanu da za njega ovde neće biti
pomoći. Ostavio je ružan utisak. Polako, sagledavao je sopstveno neurotično ponašanje.
Stideo ga se. Ali, bes koji je osećao zbog tih uvrnutih telegrama nije jenjavao. Niko ne
voli sistematsko podjebavaje, on ponajmanje. Ljudi koji su ga dobro poznavali nisu se
uvek pohvalno izjašnjavali o njegovom karakteru. Nervozan, prek, ponekad i
nepravedan, lako je gubio prijatelje. Pa i sopstvenu ženu.
Nisi ovde da bi kritikovao samog sebe, podsetio se.
Devojka se vratila tren kasnije, praćena ogromnim čovekom u poštarskoj
uniformi. Čovekovo lice bilo je četvrtasto, grubo, ukrašeno staljinističkim brkovima.
Marijan oseti trenutak olakšanja. Možda ova ljudina može da mu pomogne. Možda zna
odgovore.
“U čemu je vaš problem, gospodine?” upita ljudina. Imao je divan glas. Kao iz
bačve od dvesta litara. Čvrst, muški, postojan.
Marijan obuzda novi titraj nervoze i prisili se da još jednom, detaljno, objasni
problem. Govorio je polako, govorio je razložno, a rmpalija je slušao uz povremeno
klimanje glavom u maniru sveznajućeg mudraca sa rešenjima za sve probleme.Ali, kada
je Marijan završio tiradu, ta gromada od čoveka samo slegnu ramenima.
207 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 “Uznemiravajući telegrami?” Zurio je u Marijana bez treptanja. “Čuo sam za
uznemiravajući telefonske pozive. Mangupska posla. Ali za takve telegrame nisam
nikada. Mora da je neka uvrnuta greška u pitanju. Znate šta, dođite Vi sutra do mene, a
ja ću u međuvremenu sve proveriti i urediti.”
Gledali su se tren-dva.
Marijan odahnu. Rešenje njegovog problema izgledalo je na domak ruke.
Tada mu grmalj pruži telegram.
“Uzmite ovo.”
On se lecnu. “Zašto?”
“Vaš je. A dobar poštar uvek mora da isporuči pošiljku, zar ne?”
Marijan huknu i pokunjen uze telegram. Ćušnu ga u džep. U trenutku kada je
ponovo dodirnuo tu hartiju, nije mogao a da ne oseti gađenje.
Izašao je iz pošte sumornog lica.
7.
U mislima ga je nazivao super-poštarom.
Urediće on stvar kako treba, samtrao je. Muškarac je to, a ne kao ona preplašena
popišulja. Ne kao ona (na ovom mestu nije mogao a da ponovo ne misli na njene grudi).
Sledeću noć proveo je nemirno. Prevrtao se po krevetu i sanjao čudne snove, kojih
se ujutru nije sećao. Imao je taj grozni, metalni okus u ustima, kao i uvek nakon noćnih
mora. Ustao je, istuširao se i uhvatio sebe da razmišlja o neopranim sudovima, haosu i
neobrisanoj prašini, kada se na vratima oglasilo zvono. Obukao je bade-mantil na golo
telo i krenuo da otvori, uveravajući sebe da to ne može biti poštar. I ne može biti još
jedan telegram.
Ali, bio je.
“Dođi još jednom i ubiću te!” dreknuo je na mladića u plavoj uniformi koji
razrogači oči, onda se sjuri niz stepenice i pobeže.
Marijan je stezao telegram i ruke su mu drhtale. Bes ga preplavi.
Pocepaj ga, reče mu glas razuma. Uhvatio je telegram po sredini i umalo to i
učinio, ali onda shvati da nije u stanju. Živac radoznalosti titrao je u njemu, kao plamen
sveće u mrkloj noći.
Otvorio ga je i pročitao bez daha, sa očima razrogačenim i vrelim, sa metalnim
ukusom u ustima koji prati njegove noćne more čak i kada se odvijaju van sveta snova.
1.10.1995.
telegram broj:00444
za gdin-a Marijan Dražić
Jos jedna noć neizvesnosti i straha iza mene STOP Shvatam da ovo nije obično
mesto STOP Puno razmišljam o putu do ovde STOP Sećam se da sam doživeo
saobraćajnu nesreću STOP Izgubio svest STOP Možda umro i otišao u Pakao STOP U
tom slučaju moguće da niko ne prima ove poruke STOP Ostaje mi samo nada STOP I
208 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 glad STOP Išao kroz grad i provaljivao u kuće STOP Osećam da sam nepovratno
izgubljen STOP Sve kuće u gradu su prazne i poharane i često vandalizovane STOP
Nigde hrane STOP Mislim da se najgore još nije ni dogodilo STOP Napolju je naglo
zahladnelo i magla je doprinela da grad izgleda prokleto STOP Tragajući za hranom
nedaleko od zgrade pošte našao groblje STOP Jeza me prošla kao udar struje kada sam
ga ugledao u magli STOP Mislio da će me užas ubiti STOP Nizovi krstača gube se u
magli STOP Mislim da je ogromno STOP Odvratno mesto STOP Otišao da pogledam
krstače STOP Imena i datumi suludi STOP Mrtvaci sa svih strana sveta ovde leže STOP
Neki datumi su stari vekovima STOP Ima ih iz svih epoha STOP I iz ovog veka STOP
Osećam da je mesto značajno i da će se nešto dogoditi STOP Kroz nabore magle video
tamne prilike kako se kreću stazama između grobova STOP Pobegao odatle STOP
Temperatura naglo porasla i magla je nestala STOP Ptice se nisu vraćale STOP Mislim
da polako ludim na ovom mestu STOP Možda se uputim pravcem suprotnim od groblja
gde se nekad nalazio put STOP Negde ću stići STOP Ali osećam se slabo jer nisam jeo
STOP Došao na ludu ideju da iskopam jednog mrtvaca i pogostim se njegovim mesom
STOP Potrebna mi je pomoć STOP Odmah STOP
8.
Super-poštar ga smireno odmeri. Šalterska službenica bila je sklupčana iza
njegovih leđa i drhturila je kao list na vetru, sićušna i preplašena. Kao i većinu žena,
strah je poružnjivao i činio starijom. Marijan shvati da je postajao njena dnevna mora,
baš kao što su telegrami bili njegova.
“Ponovo?” upita brkati super-poštar.
“Rekli ste: srediće se.”
Marijan je zvučao drogirano, takoi izgledao.
“Proverio sam”, reče poštar, skide kapu sa glave, spusti je na pult i duboko
uzdahnu. Ispruži četvrtastu šaku i preuze zgužvani telegram od Marija. “Nema greške.
Telegrami su upućeni na vašu adresu i na vaše ime.”
“To je... pa to već znam”, graknu Marijan.
“Samo smireno, molim Vas”, reče poštar tonom uzvišene mudrosti. “Greška nije
do nas. Telegram je korektno isporučen. Vama se ne dopada njegova sadržina... e pa, ja
tu ništa ne mogu da učinim. Većina ljudi telegramima dobija loše vesti. Saučešća i slično.
Ponekad, samo ponekad, to su čestitke. Obično ih, međutim, obaveste da je neko blizak
njima umro... Razumete? Telegrami su retko nosioci lepih vesti.”
“Super”, graknu Marijan. “A kako to meni pomaže? I ko? Ko je taj ko ih šalje?
Ovde nema ni potpisa ni adrese pošiljaoca.”
Super-poštar i njegova koleginica izmeniše jedan sumnjičav pogled.
“E, pa sad, tu ima neke zabune. Nijedan sistem nije bez propusta”, reče superiška
muška. “Novi kompijuterski sistemi od skora je u upotrebi, pa tu ima nekih bagova.
Razumete? I tako... potkrala se krajnje neobična greška... da vaši telegrami nisu pravilno
209 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 zavedeni. Drugim rečima, niti znamo ko ih šalje... niti odakle. I to nije jedini problem.
Pogledajte izgled ovog telegrama, sa svim tim STOP signalima između rečenica, bez
interpunkcije.”
On ponovo pogleda u koleginicu koja slegnu ramenima; strah se dobrim delom
povukao sa njenog lica i ono je povratilo nešto od prethodne ljupkosti. Izrazi njihovih
lica bili su neodređeni, možda zbunjeni. Super-poštariška nastavi diskurs ubrzanim
glasom.
“Ovakav izgled telegrama izašao je iz upotrebe pre više od tri decenije. Ovo
uopšte nije poslato modernim, teleprinterom. Liči na nešto kucano Morzeovom
azbukom, na jednom od onih starih telegrafskih tastera. Mislim da se takvi ne koriste
nigde, osim možda na nekim starim brodovima, ili na vojnim brodovima u specijalne
svrhe. Nije mi jasno... kako je moguće da ovakav tekst prođe kroz naš sistem. Razumete?
Zaista čudno. Kao da je tekst kucao neki ludi telegrafista sa početka dvadesetog veka, ili
možda sa kraja devetnaestog...”
Marijan otvori usta da vrisne, pa ih zatvori.
“Znamo samo to da dolaze iz inostranstva”, primeti poštar. I osmehnu se
obeshrabrujuće. “Ni u glavnoj pošti nemaju nikakvu evidenciju, osim da su telegrami
isporučeni. Razumete?”
Nešto ga stegnu u grudima. Iza stezanja dođe i bol i on se uplaši za svoje srce.
Preuzeo je izgužvani telegram od poštara, saslušao njegov savet da ubuduće ove
telegrame jednostavno cepa i baca u đubre, da ih ne čita, sve dok ne prestanu da stižu.
Klimnuo je glavom i odlučio da baš tako uradi.
Baciće ih. Sve će ih pobacati.
Ali nije to učinio kada je došao kući. Seo je i počeo da ih čita iznova i iznova.
Dok je to činio, nešto se menjalo u njemu.
Osećaj da je u pitanju samo gruba šala nepovratno je bledeo, a da on nije znao
zašto je tako.
9.
Peti telegram ga je prevario. Umesto da sačeka sledeći dan, stigao je u sred noći.
Zvono na vratima preseklo je Marijev san, učvršćen “bensedinom”. Izvukao se iz kreveta
mamuran, otvorio vrata i nadutim, ispupčenim očima zaškiljio u nepoznat lik koji mu
pruži hitan telegram.
Marijan uze i potpisa ševrdajućim rukopisom.
Bacio je telegram, neotvoren, na sto u trpezariji i krenuo nazad na spavanje. Tek
kada mu je glava dodirnula jastuk, shvati šta se desilo. Ripnuo je uz kreštav, uznemiren
krik.
Otrča nazad u trpezariju, odjednom razbuđen. Zapiljio se u belu kovertu na stolu.
210 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Mrzeo je tu kovertu; ovoga puta bila je još deblja, a kada je bude otvorio unutra
će pronaći najduži telegram koji je u životu video. Ali više je mrzeo sebe zbog tog
osećaja, zbog ogromne potrebe da je otvori, razvije papir i pročita.
Želeo je, a bio je to strahovit poriv, da sazna sadržinu. Sve je izgledalo bolje od
neznanja. Morao je da sazna šta se događa u tom imaginarnom, ludom svetu gde je jedan
čovek izlgeda izgubljen baš kao što je on, Marijan, izgubljen u ovom u kojem je rođen,
i u kome je proveo čitav život.
Čitao je.
1.10.1995.
telegram broj 00555
za gdin-a Marijan Dražić
Otpočelo je u sumraku STOP Ni u ludilu ne bih dočekao noć na ulici pa sam se
vraćao u poštu kada su stigle ptice STOP Hiljade i hiljade njih preplavilo je nebo STOP
Kao talas koji se iznenada izdigao iz mora STOP Desetine se obrušile na mene i napale
STOP Njihovi kljunovi oštri poput stakla STOP Trčao sam STOP Oštri kljunovi za samo
minut iskidali kožu sa mojih ruku i glave STOP Teško sam povređen STOP Spas našao
u podrumu pošte STOP Nemam ogledalo ali znam da mi je lice unakaženo STOP Nije
mi to najveća briga STOP Vise od toga plaši me što je tako malo krvi iscurelo iz rana
STOP Ne osećam nikakav ozbiljan bol STOP A neke rane su toliko duboke da mogu da
zavučem prst u njih sve do drugog članka STOP Možda je ovo san STOP Ako jeste onda
se završava STOP Osećam se kao da se gasim i sva sećanja otiču iz mene STOP Više ne
pamtim svoje ime STOP Napolju ptice nisu sletele na krovove STOP Uzdigle se i
oformile crni stub koji se kovitlao STOP Otišle u pravcu groblja STOP Tlo je počelo da
podrhtava STOP Nije zemljotres STOP Iznenada me obuzela strahovita čežnja da
pronađem izvor podrhtavanja STOP Poriv za ovo ne umeme da objasnim STOP Izašao
iz skloništa i krenuo ka groblju kao da sam opsednut STOP Pod zracima zalazećeg sunca
ugledao po prvi put pravu veličinu ove nekropole STOP Čini se bezgraničnom STOP A
kada sam se približio ugledah najjeziviji prizor u životu STOP Grobovi su se otvarali
STOP Mrtvi su izlazili STOP Pomokrio sam pantalone STOP Dolazili su odasvuda
STOP Video sam raznorazne grobove a ne samo krstače kao pre STOP Na milione STOP
Trulež je odizala mermerne i kamene i betonske ploče STOP Izlazili su STOP Zemlja se
raskopavala STOP Krstače se lomile STOP Zidovi grobnica popucaše STOP Iskopali su
tunele kroz humke STOP Kuljali su napolje iz svojih tamnih skrovišta STOP Jezive
kreature STOP I mada su neki od njih mrtvi već eonima njihova tela nisu se potpuno
raspala STOP Kao da ih je ovo mesto očuvalo STOP Ipak vidi se trulež na njima STOP
Ne znam kako nisam umro od straha STOP Podozrevam da je to zato što sam i ja mrtav
STOP Prenuo sam se i pobegao kada je usledio napad ptica STOP Sada znam zašto su
dolazile STOP Hrane se mesom mrtvih STOP Spustivši se sa neba u ogromnom crnom
oblaku napale su zemljom zaprljane prilike STOP Nastao pakao STOP Nisam gledao
STOP Bežao sam a iza mene mrtvi su vodili bitku sa pticama STOP Vratio se u poštu i
211 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 zabarakadirao vrata STOP Neće ih to zaustaviti kada dođu po mene STOP Ako dođu
STOP Možda ih ptice sve prožderu STOP Ovu poruku šaljem poslednjim ostacima
razuma i snage STOP Odustao od svake nade STOP
Ruke su mu drhtale.
"Ludilo”, prošaputao je, zgužvao list koji mu je šuštao među prstima i zavrljačio
ga na pod. “Ludilo.”
Bio je uplašen. Stvarno uplašen.
10.
Grozna dreka telefona prekinula je snove u kojima su crne, velike ptice kljucale
oči Marijanovom ocu, nepomičnom u crnom mrtvačkom sanduku, konačnom domicilu
za mrtve.
Sanjao je grad duhova. Bio je načinjen, taj grad, od drvenih kuća nalik na one iz
kaubojskih filmova, i okružen žutom pustinjom sa tri strane, a ogromnim grobljem sa
četvrte. Bio je to grad mrtvih u čijoj su kapeli položili kovčeg sa telom Marijanovog oca.
A ptice su se gostile, jer nije bilo živih da ih oteraju. Mada... video je ulice prekrivene
leševima ptica i drugih životinja, video je da su im krila isčupana ili polomljena, kljunovi
iskrivljeni, perje rasčupano, kao u borbi. Video je sve to i u snu jecao.
Hodao je i između grobova i zurio u njihovu ispražnjenu, oskrnavljenu utrobu.
Čitao je natpise na nakrivljenim, puknutim, slomljenim, izvaljenim spomenicima i
krstačama, čitao je imena i tražio svoje, ali njega tamo nije bilo. Čudio se raznolikosti
jezika, simbola, datuma. Put koji je vodio od groblja išao je do jedine zgrade od kamena
na tom mestu, a pred tom zgradom čekala je jedna uspravna prilika. Marijan priđe i vide
da je lice tog čoveka užsano unakaženo, prošarano ranama kao malim otkopanim
rakama, da su mu oči plačne i prazne, a da jednom rukom pokazuje gore. Marijan
pogleda i vide kablove. Crni, dugi, debeli kablovi spajali su se u telegrafski stub, a onda
nastavljali put dalje, do sledećeg, i sledećeg, sve dokle ih je niz vodio, nekud ka
horizontu, u suprotnom smeru od groblja u kome mrtvi više nisu pronalazili svoj mir.
Oni su svi otišli.
Marijan shvati da u ruci drži telegrame. Pružao ih je čoveku, a ovaj je otvorio
suve, puknute usne da nešto kaže... dreka telefona bila je jača.
Probudio se maltene uz vrisak, a telefon je zvrndao. Iskobeljao se iz posteljine, sa
pidžamom prilepljenom uz znojavo telo; lice kao da mu je bilo okupano, a pazuh mu je
smrdeo po starom znoju. Dovukao se do telefonskog aparata tromim i nesigurnim
hodom. Strah, kao posledica sna, još uvek je divljao njegovim sistemom kada je podigao
slušalicu, a učinio je to da bi utišao dreku. Nije ga ni interesovalo ko zove.
“Molim...”
“Marijane, ti si?”
Mamino zlato. Njih dve kao da su imale jedan glas koji su delile, prgav i opor.
Grč mu se pojavio u stomaku već na prvi ton u slušalici.
212 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 “Ko drugi?”
“Nema potrebe da budeš drzak.”
Marijanov glas zazvuča hrapavo i istrošeno; ništa od uobičajne oštrine. Klatio se
na nogama poput pijanca i borio sa uskomešanim osećanjima. Sa stravom, prvenstveno.
“Nema”, složio se bez snage.
San je sporo gubio konture u njegovoj glavi, strah bledeo.
Njegova još uvek ne bivša žena sa druge strane veze pročisti grlo, kao neko ko se
sprema da diskutuje. Pripremala je svoj uobičajni lažno-topli ja-te-shvatam ton. Marijan
oseti slabost. Obuze ga snažan osećaj konsternacije, a kolena kao da mu klecnuše.
“Zovem te da te podsetim”, reče ona, “da danas imamo suđenje.”
“Kad?”
“Danas, pobogu, danas.”
“Dobro,dobro... znam”, slaga on. Potpuno je zaboravio. “Biću tamo.”
“Fino.” Pauza izazvana obostrnim ćutanjem. “A, kako si ti? Glas ti zvuči čudno.”
Šta te briga kako sam, pomisli on besno.
“Dobro”, slaga još jednom. Očaj tada vrisnu u njemu, ali ono što je izašlo bilo je
samo nejaki šapat. Plačljivi vapaj u začetku. “Slađana, ja...”
“U redu, onda. Vidimo se u sudnici. Jedva čekam da se sve ovo završi već
jednom.”
Usta su mu još bila otvorena, razjapljena nad mikrofonom slušalice, kada se veza
prekinula. Zahvati ga nalet besmislenosti. On oseti kao da se pod otvara pod njegovim
nogama, a ispod zastašujući sunovrat. Nagomilani vazduh u plućima nagonio ga je na
vrisak.
Bio je avet samoga sebe. Prikaza koja spušta telefonsku slušalicu i žali zbog svega
propuštenog u životu.
I svestan je da više nema nade.
11.
Brijao se rukama koje su drhtale, pokušavajući da skine tri dana stare čekinje a da
se ne zakolje pri tome. Lako je mogao da se unakazi
(kao lik iz snova)
i na sudu izgleda kao nesposobna budala. Bila je to poslednja stvar koju bi
poželeo, ali bilo mu je teško da povrati samokontrolu nakon svega. O telegramima nije
mnogo razmišljao, gurao je sve takve misli nekud u stranu i prepuštao se refleksima koji
će ga sprovesti kroz neophodne i svakodnevne radnje umivanja, oblačenja, doterivanja.
Konačno, negde oko 11:00 bio je spreman.
Pogledao se u ogledalo i zadovoljno se pljesnuo po licu. Kraj je stigao, ali barem
će ga dočekati u stilu.
213 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Zakoračio je ka izlaznim vratima i kada ih je otvorio, sledio se u nemom
iznenađenju, oči u oči sa mladićem koji je upravo posezao za tasterom zvona. Buljili su
jedan u drugog nekoliko trenutaka.
Mladić je zevnuo, zatvorio usta, ponvo zevnuo i konačno rekao:
“Imate telegram.”
Marijan zari zube u donju usnu i bez reči preuze koverat, potpisa dostavnu listu, i
nastavi da grize usnu.
Pola sata kasnije, pred ulaskom u sudnicu, dole u zgradi Palate pravde, ugleda
suprugu koja ga je izdala, srećnu taštu koja je pod ruku stezala novog zeta, prefinjenog,
sredovečnog muškarca sa naočarima debelog rama na nosu. Nije ništa rekao. Nije imao
šta da kaže. Pustio ih je da bulje u njegovo prebledelo lice, a desnom rukom kompulzivno
je stezao neotvoreni telegram u desnom džepu sakoa.
Hartija kao da je pekla jagodice njegovih prstiju.
Ušli su u sudnicu i sve se završilo prilično brzo. Brak je bio okončan, on poražen,
neprijatelj pun lažnog saosećanja, ali bez snage da obuzda smešak trijumfa u uglovima
usana. Tašta posebno. Rastali su se bez reči. Slađana je možda nešto i želela da mu kaže,
ali njemu je bilo dosta svega. Okrenuo se i otišao, sa osećajem mraza u trbuhu, ukočenom
Adamovom jabučicom u grlu, vrelinom u očima koja nije mogla da se pretvori u suze.
Ophrvan monumentalnim osećajem da je sada potpuno sam na svetu, hodao je poput
starca, spuštene glave, usukanih ramena, sa očima u kojima nije bilo života. Bio je
poražen. A njegov najgori neprijatelj, to je sada shvatao sa izluđujućom jasnoćom kao
da je zamućena voda iznenada postala perfektno bistra i pokazala ono što je na dnu, bio
je on sam.
Sat vremena kasnije, lutajući ulicama Beograda kao izgubljeni pas, upoređivao je
jezivi svet napuštenih gradova i ogromnog groblja sa sopstvenim životom, i nalazio
mnogo, previše analogija. Mogao je da razmisli o svemu i izbroji otvorene grobove
sopstvenog života, rake koje zjape. Bilo ih je tako mnogo. I nikda pre nije tako jako i
tako razorno jasno osetio da je promašio čitav život.
Malo kasnije, šetajući je stigao do Kalemegdana, pronašao neku zabačenu klupu,
seo i otvorio šesti i poslednji telegram.
Više nije osećao strah, bio je prazan iznutra. I pomiren sa sudbinom.
2.10.1995.
telegram broj:00666
za gdin-a Marijan Dražić
Oni prolaze STOP Jasno mogu da čujem njihove korake koji dobuju drvenim
trotoarom oko pošte STOP Ptice su poražene STOP Imao sam vremena da o svemu
razmislim STOP Sada sam siguran STOP Mrtav sam STOP Stradao sam u saobraćajnoj
nesreći koliko mogu da se setim STOP Ne svojom krivicom STOP Ubijen sam u
sopstvenim kolima STOP Sve se to vratilo u moje sećanje STOP A mesto na kome sam
se našao pripada mrtvima STOP Samim tim pripada i meni STOP Od smrti ne možeš
214 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 pobeći STOP Ali nešto se dogodilo i mrtvi se sada kreću STOP Vraćaju se STOP Gledam
ih dok promiču STOP Njihov broj je ogroman STOP Miljarde onih koji su umrli tokom
postojanja sveta STOP Pripadnici svih civilizacija STOP I niko ne može da ih prebroji
STOP Njihov put kreće se u pravcu kojim se prostiru telegrafski stubovi STOP Tek
danas sam zapazio te stubove STOP Ne znam kako sam napravio takav propust STOP
Nije ni važno STOP Više ne osećam ni glad ni žeđ ni strah STOP Čeka me put STOP
Krećem uskoro STOP Pred armijom mrtvih pale su ptice a psi i vukovi i kojoti i gomile
pacova razbežali se STOP Armija je nezaustavljiva STOP Ne znam koji je cilj i ne znam
da li donosi dobro ili zlo i nije me briga STOP I ne znam koliko će put trajati STOP
Možda celu večnost STOP Možda nekoliko sati STOP Vreme je da krenem STOP Mi
dolazimo STOP STOP STOP STOP STOP Ukoliko se ukaže prilika javiću se ponovo
STOP
12.
Dolazili su. Znao je to. Osećao je to.
Mrtvi su se vraćali da povrate svet koji su izgubili. I znao je, kada jednom budu
došli, u tom blasfemično-sakralnom činu palingeneze, svet više neće biti isti. Promeniće
ga. Preobraziti. Sa nepoznatim učinkom da li će takav svet biti bolji, ili lošiji, sa manje
ili više bola i užasa.
Bilo je ljudi, sigurno, koji bi u njegovoj situaciji urlali od straha. Upozoravali bi
svet na opasnost, izigravali proroke uverene da će mrtvi doneti nesreću i razaranje, na
čije se rekurentne litanije niko ne bi osvrtao. Jedan deo njega jeste strepeo, ali bilo je to
bledo osećanje. Marijan nije imao šta da izgubi što već nije. Njegovo postojanje odavno
je bio samo niz refleksnih radnji, patnji i gubitaka. Šta bi on izgubio osim sopstvene
mizerne egzistencije? Ništa. Njegov život dugo su uokvirivale senke. Očekivao je da se
spusti potpuna tama. Konačna tama.
Krenuo je kući. Ušao je u tramvaj broj 13 i seo, a kada je zatvorio oči mogao je
da vidi pusti svet i armiju koja hoda, armiju nemrtvih u nadiranju, crni veo načinjen od
tela u hodu koji pokriva neshvatljivo velike površine, milione kvadratnih metara. Crna,
pokretna zavesa abominacije koja napreduje. Iza zatvorenih kapaka jasno je video svet
nemrtvih. I njegove stanovnike blaziranih lica, a užarenih očiju.
Sada je bio adept upućen u tajnu mrtvih, iniciran telegramima i snovima, možda i
svojom patnjom. Dopšao je na ideju da možda i nije jedini, da ima još upućenih; nije
izdržao da se ne okrene oko sebe i promatra lica putnika u tramvaju, ali nijedno mu nije
delovalo izgubljeno ili zlopaćeno, nijedno nije nosilo njegovu vrstu
(ludila)
bola. Mrtvi su želeli nešto od njega. Možda da otvori prolaz između svetova kada
za to dođe vreme, ili da učini nešto drugo što bi pomoglo. Nije znao, ali nije se brinuo.
Osećao je da će u snovima naći objašnjenja. Shvatiće razlog. Nakon svega, neće ga
ostaviti u neznanju.
215 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Širom otvorenih očiju je kroz zamrljane prozore tramvaja mogao je da vidi
drugačiju sliku, realnu, sliku beogradskih ulica koje promiču. To ga nije zbunilo.
Spoznaja koju je stekao nikakvom silom ili ubeđivanjem nije mogla da bude poljuljana
ili promenjena. On je jednostavno znao.
Oni su na putu.
Oni dolaze.
( V A N ) Z E M A LJ C I - Branislava Čukurov
Tim Smit ugasi radio. Protegnuo se i udobnije namestio u stolici. "NLO, jaka
stvar. Ovih dana samo o tome pričaju", pomislio je pomalo gnevno. I stvarno, u proteklih
nekoliko dana sve što je mogao da čuje bile su priče očevidaca koji su na ovom ili onom
mestu primetili leteće tanjire. Nije mu bilo svojstveno da se uzrujava zbog takvih stvari.
Oduvek je bio skeptik, ali ovo je sigurno nešto značilo. Iz džepa je izvadio paklo finih
francuskih cigareta, zapalio i žudno povukao dim.
Visoko u drevnom plavetnilu vasione, pri svetlosti zvezda, sjajila se srebrna
površina vasionskog broda. Izgledalo je kao da letelica pomalo podrhtava dok su
energetska polja ispod nje svetlucala purpurnom svetlošću. Visok, mršav poručnik udje
u komandni odeljak letelice:
- Poručnik Gordon FX-3551, traži dozvolu da razgovara sa kapetanom.
- Slušam vas, poručniče.
- U ime inženjerskog odeljenja, obaveštavam vas da je poruka pod brojem FQ34/D poslata.
Kapetan pogleda na jedan od displejeva koji su kontrolnoj tabli davali mutan sjaj.
Bio je zadovoljan.
- Imamo još šest sati, mislim da ćemo ovog puta uspeti.
Majra Džonson pogleda kroz izlog kafea u kojem je sedela. Beše ovo još jedan od
onih običnih dana, ali ona nije mogla da potisne uznemirenost koju je osećala. Vratila je
pogled na časopis na stolu. Najnovije izdanje "American World Of Misteries"
obaveštavalo je svoje čitaoce da je usled prebrzog razvoja tehnologije smak sveta blizu,
ali i da su širom Amerike vidjeni leteći tanjiri koji će im pomoći ukoliko do katastrofe
dodje. Naručila je još jednu šolju crne kafe i odlučila da o tome ne razmišlja.
Kapetan je nervozno proučavao zvezdane karte na ekranu ogromnog kompjutera
u navigacionom centru broda. Pokrivale su gotovo tri četvrtine njima poznatog kosmosa;
dimenzione kapije - portali novih svetova, svaka pa i najmanja zvezda ili planeta imale
su svoje koordinate na njima. Na jednoj od njih blistala je Zemlja sa beličastim
omotačem svoje atmosfere. Kako je samo izgledala! Godine i godine njenog razvoja
omogućile su misiju kao sto je ova. A opet, nešto nije bilo u redu, nešto kao da se nije
uklapalo.
Kristijan Zomert osloni bicikl o obližnje drvo. Toga dana Dunav beše izuzetno
lep. Tiha voda mreškala se po površini dok je prolećno sunce mamilo šetače na kej.
216 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Posmatrao je decu kako veselo trče igrajući se šuge kad nešto privuče njegovu pažnju.
Namah se začulo tiho zujanje kao kad pesak struji ispod površine Dunava, a na horizontu
se ukaza kratak, ali zaslepljujući blesak. "Leteci tanjir?", uhvatio je sebe kako se pita.
"Zašto da ne? Ovih dana svi su pricali samo o njima. Mozda je ovo dobar dan za posete."
Prošlo je tri sata i dvadeset minuta od kako je poruka poslata. Poručnik Gordon
posmatrao je Zemlju na ekranu radara. Činila se tako dalekom i budila je davno
zaboravljene uspomene. Svakih pedesetak godina ponavljao se isti prizor, a oni dole su
ih očekivali.
Obroncima planina odjekivala je tišina dok je mali budistički hram ispunjavao
zamor sveštenika koji su vršili službu. Stari lama sedeo je ispod trema i najfinijim
peskom dovršavao mandalu koju je započeo pre mnogo meseci. Sunce samo što nije
počelo da zalazi i on se odmače da bolje pogleda svoje delo. Da, bio je to gotovo savršen
prikaz letećeg tanjira koji se spušta. Bila je to vizija koja ga je pohodila jos iz vremena
kada je bio samo učenik u hramu.
Kapetan zabrinuto pogleda lice čoveka pred sobom. Nije mogao da poveruje u
ono što čuje.
- Kapetane, došlo je do greške u vremenskom kodu. Nismo računali na
interdimenzionalni paradoks. Poruka koju su primili bila je potpuno nerazumljiva. Više
nema vremena, a trebalo bi.....
Zvuk nalik na škripanje šarki prekide uzbudjenog poručnika.
Tim Smit pogleda u nebo koje kao da nije bilo tu.
Majra Dzonson pomisli kako čuje udaljeni preteći zvuk koji je sekund kasnije
zamenio cik razbijanja solje.
Kristijan Zomert vide kako horizont blješti i nestaje u hladnim vodama Dunava.
Sunce je zašlo. Stari lama lakim pokretom ruke rasprši sliku. Sve prolazi da bi se
ponovilo, reče umesto molitve.
..........."Čuvajte Zemlju, nema ko da dodje", bilo je sve što je kapetan uspeo da
pomisli. Imao je još toliko vremena da uključi vremeplov na kome je pisalo: ROZVEL,
NOVI MEKSIKO,1948.
V O Đ A - Uros Radmanović
Veče, sedim u svojoj omiljenoj fotelji i gledam televiziju. Umoran sam posle
napornog dana i jedva imam snage da slušam tipa na televiziji koji uporno priča o vasioni
i vasionskim telima, i tvrdi da nismo sami u vasioni i da pored zemlje ima još mnogo
naseljenih planeta. Ne verujem u tu priču, tačnije nisam verovao dok se te iste večeri kao
potvrda reči malopre spomenutog naucnika nije pojavila jaka narandžasta svetlost i
obasjala celu prostoriju.
To je deo kada me je memorija izdala, i sladeće čega se sećam je velika, okrugla
prostorija u kojoj osim mene i nečega što bi se moglo nazvati stolicom nije bilo ničega.
217 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 U prostoriju su posle nekog vremena uša neka čudna bića, visoka oko metar i po,
koja su neko vreme stajala i posmatrala me, kao da me odmeravaju zbog nečega. Lica
su im bila izrazito inteligentna sa krupnim crnim ocima i glavom nalik na čovečiju, samo
što na njoj nije bilo kose. Bilo ih je šestorica, a interesantno je to što medju njima nije
bilo nikog koji se po nečemu isticao, tj. koji im je bio vodja.
Jedan od njih je istupio i posle nekoliko trenutaka počeo da govori metalnim,
odlučnim glasom:
"Ti si gost na našem brodu zemljanine. Mi se nazivamo Raksovi, dolazimo iz
sistema Gama-Z. Dugo smo proučavali vašu planetu i vaše osobine, dok nismo odlučili
da se spustimo i povedemo jednog zemljanina sa sobom. Slučajno smo naišli na tebe i
tvoj dom. Nalazimo se na 5.000.000 kilometara od zemlje."
Kada sam ih upitao šta cu im ja ustvari jedan drugi, koji se dosad držao po strani,
mi je odgovorio: "Naš dosadašnji vodja je tragicno izgubio život, pa nam traba neko da
ga zameni, a vi zemljani ste prilično inteligentna bića. Ako ne želiš da preuzmeš ulogu
vodje, eliminisaćemo te, jer nam ne trebaju svedoci."
Posle par dana provedenih kao vodja Raksova osećao sam se zadovoljno. Imao
sam sve što poželim. Medjutim, jedna stvar mi nikako nije bila jasna - zašto niko od njih
nije preuzeo ulogu vodje, nego su za tu funkciju potražili nekog ko nije njihova rasa.
Takodje mi niko nije rekao, a zanimalo me je, ko je bio njihov prethodni vodja, i kako
je izgubio život. Sva ova pitanja su ostala bez odgovora, jer kad god bih pitao nekog od
njih nešto u vezi toga oni bi mi odgovarali da to nije moja briga.
Bilo je oko 50 Raksova na brodu, oni su bili na Galaktičkom putu koji su obavljali
svakog vremenskog intervala - jedan vremenski interval je zemaljskih 12.5 godina. To
je običaj kod njih. Oni su za vreme tog puta obilazili neke planete, i neka još čudnija
bića od njih. Za sve to vreme ja sam morao da budem u brodu sa tri Raksa, koji su pazili
da ja možda ne pobegnem. Naravno, to je bilo praktično nemoguće, jer ja ne znam da
upravljam njihovim brodom, a o tome gde se u vasioni nalazimo nisam imao pojma. Za
vreme njihovih obilazaka ja sam istraživao brod i prostorije u njemu. Posle nekog
vremena poznavao sam brod kao svoj džep.
Ovo je peta godina mog boravka na brodu, ništa znacajno se nije dogodilo. Naše
putovanje se bliži kraju. Ne znam šta ce biti samnom kada se Raksovi vrate na svoju
planetu, a o tome da pretpostavim nije bilo ni govora.
Za ovih pet godina boravka na brodu saznao sam dosta o Raksovima. Više od
svega su verovali u neku višu silu koja ih posmatra, i verovali su da moraju da urade
tacno ono što ona želi. Te njene želje su oni strogo poštovali i izvršavali bez pogovora
od kad postoji njihova vrsta, oni to zovu običajima. Ti običaji su bili objedinjeni u
"Knjizi svetlosti", kako su je oni nazivali.
Danas je poslednji dan putovanja, neizvesnost je kulminirala. Raksovi su na svom
poslednjem obilasku. Pokušao sam da se smirim čitajući knjige u njihovoj biblioteci,
tačnije prostoriji ne većoj od 25m kvadratnih. I tada sam našao ono što sam sve ove
godine bezuspešno tražio - Knjigu svetlosti. Kada sam je otvorio iznenadio sam se, ceo
218 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 njihov život je bio odredjen pravilima tj. običajima. Okrenuo sam poglavlje u kome su
pravila o Galaktičkom putovanju i počeo da čitam. Sada znam zašto niko od njih nije
hteo da bude vodja - jer jedno od pravila glasi da se svaki vodja na kraju Galaktičkog
puta ubije. Tek što sam to pročitao iza mene su se stvorili Raksovi rešeni da postupe po
običaju.
SF
POEZIJA
–
MILAN
DRAŠKOVIĆ
CIKLUS: ZVEZDANIM STAZAMA
STROGO POVERLJIVO
Vojniče,
ne pitaj!
Zaboravi sećanje na belinu,
nebo te čeka, čekaju te zvezde,
znaj da stvoren si radi bure,
pasoš za večnost je overen,
kad se nevolja oglasi,
kad zapucketa bič kulta krvi,
vojniče seti se priča kapetana praznine,
priče jeze i smeha,
a ako sve zakaže,
ako se nađeš u nemilosti vaseljene,
vojniče vrli,
počivaj u agoniji!
SVETKOVINA SVETOG DIONIZIJA
Zove nebeska balska dvorana,
druga strana ovdašnjice.
Poziv da se ostavi goli ručak,
odbace dronjci Armagedona.
Kako mame zlatne jabuke sunca.
Prava bredberijevska berba!
Svrati u restoran na kraju vaseljene,
obavezno probaj maslačkovo vino,
Spoznaj tajnu kamene čaše.
LUNA, LUNA
Dobro je znamo
Bledolika noćna gospa
Gospodarica plime
Oseke i somnabula
Lišena magnetnog polja
A tako privlačna
Nikada nećeš biti isti
Pogledaš li je izbliza
Znamo je dobro
Odvajkada skriva svoju
Tamnu stranu
Kažu – Luna je sestrica Hekate
Kažu – Mesec je zao gospodar
Kažu – Luna je nemilostiva
Luna je
Luna je
Luna je nemilosrdna ljubavnica!
ZVEZDANI KONKVISTADORI
Vreme je,
noćas krademo zvezde!
Zvezde, prah nebeski.
Nebo zove!
Čekamo na podizanje zvezdane pime,
mi smo zvezdani konkvistadori,
divlji lovci zvezda!
Zvezde su naše,
naše...
zahtevamo ove zvezde!
Počinje zvezdano proleće.
Krećemo. Sad. Sad!
A zvezde
(stidljivo? lukavo?)
219 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 STIDLJIVA ZVEZDA
Bila je
Sada znamo
Naša ljubimica
Stidljiva zvezda
Iz sazvežđa Device
Blistava
Prelepa
Da li je uznemiri senka Minotaur
Ili privuče zamak iza oblaka
Tek
Iznenada
Iz orbite svoje se
Otrgla
U galaktičkoj zvezdanoj rosi
Nestala
među sobom šapuću.
ZOVITE GA GOSPODAROM
BROD KOJI PEVA
Brod koji peva
pesme daleke Zemlje
o Magli, Travi i Pesku
na krilima pesme
(romatična tišina)
skače
u još jedno NIŠTA
prečicu
do nove zvezde
na dugom putovanju
bez povratka
ZVEZDANA RASKRSNICA
Otvaraju se zvezdane dveri
diže se zvezdani most
širi se gilda kosmolara
(zvezde će govoriti o nama!)
teče velika nebeska reka
(slušajte zvezde!)
plime svetlosti
kad se okrene zvezdani točak
čeka nas galaktički ekvator
zvezdana raskrsnica
kada zvezda prolazi
sastanak je kod krvave zvezde
izgubljena zvezda
izvodi zvezdani gambit
laje veliki pas
devica češlja Berenkinu kosu
kako čudne zvezde i neba
nije poželjna zbrka sa zvezdam
preko mora zvezda
zvezdani ponor
vrtložje zvezda
nema – nema noći bez vezda!
VETAR OD METEORA
(zvezdana romansa)
Vetar Od Meteora beše joj
dragan
melem za umorna jedra
niz zvezdano more,
ogrtač od srebra za noći
sumorne i ledne.
Vetar Od Meterora beše joj
Ljubav,
konstanta i sigurnost
kad od prošlih ljubavi
ostaše blede legende
i zvezdana prašina.
Vetar Od Meteora beše joj
veran drug,
na putu i prelasku
na onu drugu stranu,
kad ledno čelo primiposlednji vreli celov.
ZEMLJA ZA DOBRE LJUDE
Napustivši izbledelo sunce,
220 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 neku skrivenu vaseljenu
na kraju puta
čeka nas pretposlednja istina
hodočašće kao da je začarano
sumnja da smo u lažnom dekoru
(zar od svih mogućih svetova?)
negde u zabiti
kristalna zmija vreba
poziva na prelaz u zaborav
(nije vreme za heroje!)
zona gde gvozdeni obruč nastupa
kao žaoka Ozirisa
s one strane barijere
zabranjen pristup
zabranjena kula
(dan zmajeve zvezde?)
veliko oko kategorično tvrdi –
zabranjena planeta!
daleko od doma,
tražimo Zemlju za dobre ljude,
peko mora zvezda
poslednju obalu.
Planetu purrpurnih oblaka.
Svet od hiljadu boja.
Tamo gde tišina vlada,
gde je beskrajno leto.
Tražimo nešto nedodirnuto
ljudskim rukama.
ZABRANJENA PLANETA
Tražeći svetionik na kraju sveta
daleko i onkraj
citadelu koja peva
tražeći zelena brda zemlje
(zagrljaj nostalgije!)
221 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 222 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 223 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 224 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 225 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 226 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 227 SF almanah TERRA No.17 – Jul 2014 Urednik izdanja: Svetislav Filipović ‐ FILIP Grafički dizajn: Zoka Tornjanski Lektor: Jovana Bogosavljević Tehnička obrada: Tihomir Jovanović Tiraž 100 Izdavač: Udruženje građana fanovi naučne fantastike SCI&FI, Beograd www.sciencefiction.org.rs Beograd Jul 2014 228 
Download

null