%
MORBUS KIŠ
15. март 2014. | Filed under: afirmator,broj-24mart-2014,kritika,poezija i proza | Posted by: admin
Nebojša Vasović: „Zar opet o Kišu?“,
Konras, Beograd 2013.
Piše: Boško TOMAŠEVIĆ
Armija srpskih kišologa ostavila je proteklih meseci svoga miljenika,
Danila Kiša, da se svojim delom brani sâm. Krajem protekle godine
izvršen je ozbiljan atak na Kišovo književno delo – objavljena je
knjiga Nebojše Vasovića „Zar opet o Kišu?“ u kojoj ovaj autor po drugi
put1 izaziva ljubitelje i blanco branitelje Kiša na dvoboj, dok sâm
predmet svoje kritike – Danila Kiša – njegovu glavu predaje na tanjiru
njegovom delu. Sveti Kiš u „Času anatomije“ (1977) napisao je sve
što je znao i umeo u čast i odbranu svoga oeuvre, ali delo napušteno
od autora koji je mrtav i, kako je i red, sada prepušteno samome sebi,
više ne može da se brani nikakvom hitnom „anatomijom“, no je dato u
ruke sporovoznom i strpljivom anatomu, pri čemu isti u Kišovom
oeuvre in vivo konstatuje opake bolesti, neočekivanu truležnost koja
u pogledu na ono što Kišovo delo jeste ne sluti ni na šta dobro.
Nikakve biblijske klice ova truležnost dela ne nosi sa sobom koje će
jednoga dana (kada delo umre) „mnoga dobra doneti“. Nebojša
Vasović napisao je knjigu koja pokapa Kišovo prozno pa i esejističko
delo zauvek, osim ako se jednoga dana ukusi ponovo ne promene pa
kopisti (floristi) budu proglašeni za velike i nedodirjive autore kao
nekad u vremenima sumnjivih književnih poetikâ kada je kompilacija
bila književna moda. U medjuvremenu, u srpskoj književnoj kritici o
novom Vasovićevom delu o Danilu Kišu, za razliku od prethodne
studije iz 2004. godine koja je izazvala brojne reakcije, do sada nije
progovorena niti napisana nijedna reč, osim prilikom rasprave za
dodelu nagrade „Nikola Milošević“ kada je knjiga, izmedju dve ostale,
za istu bila nominovana. Odbrana Kišovog lika i dela ovoga puta
ostavila je, izgleda, delo svoga miljenika da se brani samo, što je
posve ispravna taktika. Odijum književne kritike, institucijâ, ofisi Sonje
Biserko i Filipa Davida, političke diskvalifikacije spram autora studije
„Zar opet o Kišu?“ prividno su izostale. Uistinu verujemo da nisu.
Snažni argumenti koje je Vasović upotrebio da bi osvetlio književno
delo Danila Kiša sa posve neosvetljene strane srpsku književnu
kritiku samo zbog te činjenice, svakako, ne drže na lancu. Ista nema
toliki osećaj za prefinjenost no računa da ne pominjati Vasovićevu
studiju znači istoj ne davati pomena postojanja što je, naravno,
besmislica, jer će se studija kad-tad naći u rukama onih kojima je do
istine stalo više nego do Kiša.
Za Kišovo delo kao i za sva književna dela važi lepo pravilo opisano
kod velikih i lucidnih ironičara koje kaže da nijedno delo duha ne
bismo mogli da podnesemo a da u njegovoj mreži „drski i predivni
duhovi“ nisu bili u stanju da otkriju nîti koje vode do prezira, do
potpunog napuštanja ikakve vere u umetničku vrednost tih delâ i gde
se u njima oseća „ukus savršene beskorisnosti i promašenosti“. Kiš je
prošli pisac koji je igrao na potpuno neuverljivu kartu da će
nekadašnje podele sveta, na dobri Zapad i loš Istok, zauvek ostati u
istim konstelacijama odnosâ, da će se ono nekad loše na Istoku i
danas prepoznavati isključivo u negativnom svetlu, te da loše one
druge strane, zapadne, mora da bude osenčeno sa kakvim-takvim
znakom jednakosti ne bi li se stvorila izveštačena ravnoteža izmedju
jednog i drugog zločina čiji su motivi bili, dakako, posve različiti. Kiš je
prepredeno igrao upravo na igru stvaranja te ravnoteže: ravnoteže
izmedju zla nemačkih nacionalsocijalista (fašista) i zla sovjetskog
staljinizma, a da se jedva ikada osvrnuo na nemačko zlo i na zlo
višijevske Francuske. Kao takav bio je, dakako, dobrodošao Zapadu
kao onaj pisac koji tom Zapadu na silu boga uteruje i pruža utehu o
navodno postojećoj ravnoteži počinjenih zločina. Kiš je, kratkovid kao
pisac kakav je bio, uzeo „na zub“ Istok da bi se dodvorio Zapadu. U
tome leži klica njegovog uspeha na stranama gde su ga najčešće
slavili, no, istini za volju, ne i tamo potpuno slepo. Peter Handke,
Gabrijel Josipovici, ili Majkl Hofman nisu baš ljubitelji Kišovog dela.
Kiš je tokom cele svoje karijere radio na „zloupotrebi slike svog
jevrejskog identiteta zarad plasmana svoga dela“. Reći tako nešto
nikoga automatski ne svrstava u antisemite. Autor „Lažnog cara“ to
jeste tvrdio i niukom slučaju isti nije antisemit, budući da je u obe
svoje knjige o Kišu na tu činjenicu ne samo prosto ukazao, nego je
brojnim dokumentima dokazao, izvodeći je na taj način ponovo na
svetlost dana. Tvrdnju da je Kiš zloupotrebio svoj jevrejski identitet
rada plasmana svoga dela u svetu rado bih ponovio i ja, pisac ovog
teksta, koji se gotovo čitavog života bavio Celanom (P. Celan) i
Deridom (J. Derrida) i izuzetno cenio kritički rad Džordža Štajnera
(George Steiner) i pesničko delo Hilde Domin (H. Domin), koji su svi
stvaraoci jevrejskog porekla pa mu se, u najmanju ruku stoga,
niukom slučaju ne može prišljamčiti etiketa antisemite. Kiš je pre
svega pisac, a potom je ono što god je hteo da bude. To šta je on
hteo da bude podložno je na temelju radnji i dokumenata
rekonstrukciji. Njegovo poreklo me ne interesuje, osim u kontekstu
onoga što je pisac Kiš u okvirima činjenice svoga porekla, hteo da
(privatno) iskoristi za sebe, za svoje delo, time nedvosmisleno i bez
zazora manipulišući, a što ja ne vidim drugačije nego kao etički
problematičan akt. Nije sporna pak ni ona druga strana istine, koja
gledeć nje Kiša oslobadja odgovornosti, naime, ona koja govori da je
Nemačka, perući svoju nacionalsocijalističku (fašističku) prošlost,
Kišu upravo zbog njegovog porekla, ali i zbog temâ koje je obradjivao
u svome delu gledala „kroz prste“, prihvatajući to delo navodno kao
estetski vredno a njegovog autora kao pisca od ugleda. I to se nije
dogadjalo samo Kišu i njegovom delu. Recepcija nemačke i
francuske posleratne književnosti i filosofije u tim državama pune su
takvih primera. Ako nije sporan Adorno ili Benjamin, sporna je
vrednost dela drugih nemačkih i francuskih pisaca jevrejskog porekla,
Alena Finkelkrota, Bernarda Anri-Levija, Rut Kliger ili Doron
Rabinovici-a, na primer. Za to, dakako, nisu krivi ti pisci, no
posleratna klima nemačkog „posipanja pepelom“ zbog zločinâ prema
jevrejskom narodu učinjenom tokom Drugog svetskog rata. Kiš, s
druge strane, nije ništa manje manipulisao ni sa željenim imidžom da
na Zapadu bude prihvaćen kao disident pa je, kao i u prvom slučaju,
na temelju o sebi tako izgradjene slike, tamo uistinu pobrao brojna
divljenja koja su potom ne nekim čudom, no posve prirodno, budući
da je tadašnji Zapad bio zaljubljen u disidente „s istočne strane“, bila
preobražena u svrhe Kišove književne karijere, iako su – opet
prirodno – autorovo disidentstvo i literarna vrednost jednog dela
(valjda) dve nespojive kategorije. Kiš, dakako, nije bio jedini „srećnik“
kod koga je Zapad pronašao natruhe disidentstva da bi mu zbog te
isfabrikovane činjenice, i delo tamo visoko profitiralo. Moj primer za to
je uvek Josip Brodski, pisac, možda i disident, ali vlasnik posve
minornog književnog opusa.
U okvirima ovog dužeg uvoda čija je tema pisac Danilo Kiš neka mi
bude dozvoljen još jedan ekskurz.
Oduvek sam smatrao da su „Idiot“ F.M. Dostojevskog i „Don Kihot“ M.
de Servantesa dva najznačajnija romana svetske književnosti. Oba
govore o ljudskoj dobroti i naivnosti. U poredjenju sa istim baviti se
Kišovim delom je čisto gubljenje vremena. Da se danas bavite Kišom
nametnuo vam je sâm nabedjeni pisac Kiš svojim brojnim
izvanknjiževnim trudovima koji se ritmuju sa njegovim ogromnim
samoljubljem, besomučnom željom da se bude pisac koju je
pokazivao gde god se kretao, u zemlji ili u inostranstvu, svejedno,
dok je, avaj, Danilo Kiš u najbolju ruku bio samo esejist i feljtonist. Ta
ogromna egotistična energija upotrebljena da bi se na silu bilo ono
što se pukim književnim talentom nije moglo postići, urodila je plodom
tako što je inteligentnom i šarmantnom igrom na kartu „piscadisidenta“ zavela najpre književno glumište u prestoničkim kafanama
koje je taj mladi čovek tada posećivao a potom dalje na igralištu
zvanom Francuska na kome su ambicije umišljenog i uobraženog
pisca uz upotrebu igre na istu kartu dale sebi na volju i našle plodno
tle za zavodjenje. Čime je taj čovek tada mogao da zavodi? Najpre
svojim poreklom koje potpuno uklapalo u milje godinâ oko 1968. a
potom u istom smislu temama unutar kojih se okušavao. Pisati tada o
staljinizmu i o staljinističkim logorima i uz to biti Jevrej koji ne piše o
nacističkim zločinima, bilo je u ondašnjoj Evropi i Jugoslaviji otprilike
isto kao danas pisati romansirane priče o „jedanaestom septembru“ a
biti Rus. Eto jednostavne formule Kišovog uspeha i uspeha brojnih
drugih pisaca sa evropskog Istoka koji su u godinama izmedju 1960. i
1985. slavodobitno nastupali na zapadnom književnom tržištu. (Kišovi
naslednici i naslednici inih danas /u Evropskoj zajednici/ su Vladimir
Kaminer i Eduard Limonov, Ilma Rakusa, Dževad Karahasan, Doron
Rabinovici, Imre Kertez, Peter Nadas, Peter Esterhazi, Slavenka
Drakulić, Dubravka Ugrešić). No, neko se sa pristojne vremenske
distance, kada su talasi ushićenja Kišom prešli u relativno mirne
vode, odlučio da o njemu napiše dve knjige u kojima će o Kišu biti
govoreno kako srpska književna kritika o njemu kao već odavno
„kanonizovanom“ piscu nije navikla da bude govoreno: nema
panegiričke empfatike, nema mitske matrice o Kišu kao savršenom
piscu, princ Danilo je sveden na dimenzije koje mu priliče – biti poeta
minor. Neko je bio odlučio da se na preko šeststotina strana (imamo
u vidu obe Vasovićeve knjige) bakće piscem čija je slava bez ikakve
osnove velika, što je Vasović maestralno pokazao, ali je zato zauzvrat
dobio uvredjeni prezir sredine za koju je pisao – uvereni smo na
temelju onoga što smo pročitali – sa namerama časnog čoveka.
Posvetiti nekome minornom piscu šeststotina stranica i trud od
najmanje sedam-osam godina znak je da je posvećeni čovek bio
nečim izuzetno revoltiran. Revoltiran u najmanju ruku činjenicom da
Kiš od osamdesetih godina prošlog veka do danas za srpsku
književnu kritiku, ali i za onu na Zapadu, ima značaj mitske figure
kanonizovanog pisca druge polovine dvadesetog veka koga krasi
oreol sjajnog moderniste, „mit velikog stiliste“, „mit velikog svedoka
istorije“, mit pisca koji pretstavlja regulativ i standard unutar
savremene srpske kniževnosti, „mit disidenta“ koji preuzima ulogu
sudije „koji vodi proces u ime žrtava istorije“, mit kosmopolite i
prosvetitelja – što svi ovi mitovi pojednačno i zajedno uzeti jesu i
moraju da budu predmetom revolta jednog časnog kritičara spram
pisca koji te počasti ne zaslužuje. Čudjenje da je neko ko je kao pisac
ograničen brojnim slabostima postao maltene mitskom figurom
srpskog pisca druge polovine dvadesetog veka, čudjenje, dakle, nad
isfabrikovanim mitom o Kišu kao već za života kanonizovanom piscu
čemu je, dakako, uveliko kumovao sâm Kiš, minhauzenovski majstor
samopromocije, ali i kulturno-politički milje ondašnje Jugoslavije, bilo
je, verujemo, inicijator tolikog Vasovićevog truda. Ništa više ni manje.
Konačno, reći ću i sa svoje strane, da Kišovo delo vidim kao ono koje
je deo jedne od velikih zabluda srpske književne kritike (tek jedne!,
dakako), tolike da su dobrovoljne pristalice te zablude u stanju da
čitavu srpsku književnost od 1975. do danas terorišu na način
fanatičnih pristalica jedne vere ili sekte (takodje, jednog kluba), da je
mere pukom merom divljenja umetnosti kopiranja jednog kopiste
(floriste), uzimajući istu vrstu umetnosti pisanja za predložak i uzor
bespogovorno valjanog pisanja sa kojim će i budući srpski pisci,
samo ukoliko budu prepisivali Kiša, na velika vrata poput svoga uzora
ući na pozornicu savremene svetske književnosti. Ukoliko, pak, neko
tako zacrtano mišljenje sa gomilom ubedjenih prodavaca književnih
magli ne deli te se usudi da o Kišu piše kritički negativno, taj u
književnim krugovima Srbije postaje nepoželjni književnik, žrtva
grubog ili „prefinjenog“ progona, svejedno, unutar staljinistički
formirane književne javnosti, one iste protiv koje se pisac Danilo
navodno sa toliko žara borio i sticao slavu. Valjda bi se – govori nam
nešto tek cum grano salis – i on sâm protiv takve „prakse“ pobunio,
iako znamo da isti za bunt svojevremeno nije mario, niti za njega
imao snage i hrabrosti, samo je tu hrabrost na način belle esprit-a u
„slobodarskim beogradskim kafanama“ à la „Prešernova klet“ imitirao.
Ironija sudbine poneki put posećuje i groblja tek toliko da posednike
grobljanskog mesta potseti na smeh i muku, cirkus i haos, koje su
medju potomstvom iza sebe ostavili.
Okrenimo se, konačno, knjizi Nebojše Vasovića koja zaslužuje
podrobnije analize njezinog sadržaja.
Knjiga Nebojše Vasovića „Zar opet o Kišu?“ jeste skup analitičkih
tekstova u kojima se čitaocu u okrilju uverljive i snažne argumentacije
podastire nekoliko krupnih činjenica koje se odnose na život i rad
pisca Danila Kiša a koje su suprotne od kanonizovanih shvatanja o
piscu Kišu, počev od ustoličenog mita o njegovom navodnom
disidentstvu do književne vrednosti i originalnosti njegovog
književnog dela. Tim činjenicama razotkriva se: a/ da tokom književne
karijere ovog autora nikakve zavere niti ikakve slične radnje
tadašnjeg jugoslovenskog političkog vrha i njegovih „egzekutora“
protiv njega nije bilo, da je isti, naprotiv, bio miljenik režima i kulturnog
miljea toga režima te imao ogromnu podršku „najistaknutijih
predstavnika ondašnjih kulturnih institucija“. Samim tim pisac Kiš
nikada nije bio niti se mogao zvati čovekom disidentom no je on priču
o svome disidentstvu i progonjenosti u državi u kojoj je rodjen i u kojoj
je živeo vešto sâm isfabrikovao. Istina u pogledu Kišove sopstvene
trdnje da je on u režimu Druge Jugoslavije bio disident te iste te
tvrdnje drugih o tome posve je suprotna. Suprotna, naime, „od onoga
što nam Kiš otkriva u ‘Času anatomije’. Od pojave ‘Grobnice za
Borisa Davidoviča’ pa sve do danas, Kiš je bio i ostao nedodirljiv,
zaštićen od svake kritike, po cenu najvećih denuncijajacija njegovih
kritičara. (…) Ne postoji nijedan pisac ili kritičar koji je ikada kritikovao
Kiša a da za to nije kažnjen, ako ne pravno, a ono negiranjem
celokupnog njegovog dela, blaćenjem njegove ličnosti. Ako svaki
negativni sud o Danilu Kišu nužno povlači proganjanje i
diskvalifikaciju njegovih kritičara, proganjanje ne samo onoga što su
rekli o Kišu već i o bilo kojoj drugoj temi, onda je očigledno da se
Kišovo ime javlja kao sredstvo obnove najgrublje diktature. Ako
staljinizam nije samo istorijska epoha već i stanje duha, šta je onda
jednoumlje Kišovih branitelja nego obnova istog onog modela idejne
netrpeljivosti protiv kojeg se tobože borio Kiš i o kojem nam oni tako
slatko pevaju kao o nečem sahranjenom u dubinama istorije, nečemu
što se njih nimalo ne tiče. Razumevanje mehanizama moći koji Kiša u
našoj sredini čine nedodirljivom figurom i našim najzaštićenijim
piscem, do dan-danas izostaje u analizama Kišovog dela i njegovog
mesta u srpskoj literaturi“.
Sledeće činjenice u Vasovićevoj analizi odnose se na korpus tema
koje obradjuju b/ Kišovo samosugerisanje o vrednosti sopstvenog
književnog dela, pri čemu se ukazuje da se čitav autoritet „današnje
kišologije“ sastoji „u njenom pozivanju na Kišovo tumačenje
sopstvenog dela“, onakvog kakvim ga je Kiš video u svome „Času
anatomije“ i „Po-etici“ koji savremenim tumačima Kiša služi kao
neiscrpni brevijar njegovih mišljenja o sopstvenom spisateljskom
geniju i koje su oni dužni samo da ponove, citirajući ga. Pisac Kiš
traži od svojih kritičara slugeranjski odnos, čime sebi obezbedjuje
položaj najbanalnijeg
diktatora, manipulatora prilikom recepcije
sostvenog dela, položj koga nijedan pisac u istoriji srpske i svetske
književnosti nije sebi obezbedio. „Kišologija postoji samo zato da bi
dala ‘naučnu’ formu onome što je Kiš već rekao i napisao o svome
delu. Ona je tu da kanonizuje Kišove samorefleksije i potpiše ih
imenom nauke“. Eto, kvintesencije onoga što se danas naziva
„proučavanje Kišovog dela“ i čiju suštinu i činovnički delovodni odnos
spram jednog „visokog činovnika“ Književne republike Vasović
pregnantno formuliše navedenim rečima. Prateći Kišove želje i
kaprice, Vasović je došao i do razine c/ gde se Kišova književna
politika najbolje uočava, do mesta gde Kišova književno-politička
strategija kulminira do kiča koji ne deluje sasvim kičerski, budući da
sadrži elemente puke podlosti. Čvorište te politike je činjenica da je
Kiš svoje književne radove usmerio ka jevrejskoj (logorskoj) tematici,
a tu činjenicu predstavio kao „osnovni razlog njegovog sukoba sa
srpskom književnom kritikom i srpskom kulturom uopšte“. Dakako,
takvu Kišovu interpretaciju njegovog sukoba sa sredinom u kojoj su
mu knjige (uglavnom) nastajale Zapad je dočekao sa razumevanjem
koje se graniči sa nepobitnim činjenicama koje ne zaslužuju ikakvu
proveru. U osnovi te Kišove tvrdnje, valjda u to ne bi trebalo sumnjati,
stajao je uhodani trag spisateljske reklame kojom se jedan pisac sa
evropskog Istoka preporučuje javnosti evropskog Zapada. Sjajan
model koji je u to doba takodje uspevao i madjarskim i rumunskim i
češkim piscima jevrejskog ili nejevrejskog porekla, svejedno. Kišu je,
jednostavno, uvek bio dobrodošao skandal „pun krupnih reči i
prepoiznatljivih političkih klišea (staljinistička sredina, progonjeni
disident, ugroženi Jevrejin, antisemiti koji mu rade o glavi i sl.) da bi
se stvorila atmosfera koja bi Kišovu knjigu stavila u fokus javnosti“. U
tom smislu jedan od bezbroj detalja iz prediva toga „fokusa“ mogao bi
da bude naveden predgovor engleskom izdanju „Grobnice za Borisa
Davidoviča“ (2001) koga je napisao Josif Brodski u kome se, izmedju
ostalog, kaže (citat Vasovićev) da su se na tu knjigu „okomili
srpskohrvatski nacionalisti koji su tradicionalno proruski i antisemiti,
jer su većina likova u ovoj knjizi Jevreji, kao i sam autor“. Ako je to
tako (a nije) Brodski nam ne kaže – to primećuje takodje i Vasović –
kako to da je Brodski, kao Jevrej i kao antikomunista bio sjajno
prihvaćen u toj i takvoj Jugoslaviji sastavljenoj „tradicionalno“ od
antisemita. U svemu, u slučaju Kiša kao progonjenog pisca-Jevreja u
srpskoj sredini ondašnje Jugoslavije „nema ničeg osim isfabrikovanog
mita u funkciji njegove književne karijere, mita koji je lansirao sam Kiš
…“. U tom smislu, Vasović će sjajno da primeti da je isti „u Parizu
naše komuniste slikao kao staljiniste, a zbog toga nikada nije imao
problema, naprotiv – od njih je bio uvažavan i nagradjivan. Nikada se
naš politički vrh nije poneo tako snishodljivo kao prema Danilu Kišu;
isti oni koji su se na Zapadu busali da su Staljinu rekli istorijsko ‘ne’
još 1948, nisu smeli ni da zucnu kada ih je Kiš, decenijama posle
njihovog razlaza sa Staljinom, ponovo krstio kao staljiniste“. Ključ
Kišovog uspeha na Zapadu jednim delom sadržan je u njegovom
navodnom „antistaljinizmu“ koji je bio tek „reklamni slogan“ pod kojim
je on kao pisac nastupao na Zapadu. Isti taj slogan, paradoksalno,
doneo mu je uspeha i u Jugoslaviji koja je i onda kada je on tako
hrabro pisao o staljinizmu bila navodno staljinistička država u kojoj
on, valjda, eto, samo čudom, nije dospeo do logora poput njegovih
romanesknih likova negde drugde, nego je, naprotiv, u domaji bio
slavljen, pažen i mažen.
Postoji u Vasovićevoj knjizi još jedna važna razina kritike Kiša kao
pisca a koja se d/ odnosi na mit o Kišu kao velikom stilisti, čoveku
modernisti i Borhesu sa naših strana. I taj mit lansirao je sâm Kiš, a
kišolozi iz Kišovih tekstova o njemu samom isti prilježno prepisivali.
Kiš je, medjutim, u svojim pripovestima uvek imao problema sa
konkretizovanjem detalja, sa samim fabuliranjem, sa povezivanjem
detalja u imaginarnoj potki. „On mi se kao pisac čini neubedljivim …
Osnovni ton je bukvalna, nesamostalna akademska naracija …
postoji zadah erudicije“, reći će Majkl Hofman povodom
„Enciklopedije mrtvih“. Mit da je Kiš „borhesovac“ jedan je
zaglupljujući mit overen od onih koji o Borhesu piscu nikada nisu
razmišljali hladnih glava, niti su se ikada upuštali u preispitivanje
njegovog književnog postupka. A nisu stoga, jer su svoja znanja u
okvirima struke crpli na istoriji književnosti, gotovo nikad na mišljenju
o književnosti i književnoteorijskim i/ili teorijsko-književnim okvirima.
(Naši kišolozi su priučeni filolozi sa stažom na polju istorije
književnosti, ponekad elokventni /bez erudicije/ kritičari impresionisti).
Da su Kiš i Borhes dva u vrednosnom smislu posve nespojiva pisca
mogli su se obavestiti kod Dragana Jeremića učeći nešto iz njegove
knjige „Narcis bez lica“, a ne olako se hvatati Kišovih izjava o tome da
se koristio Borhesovim „literarnim postupcima“. Borhes nije pisac koji
je „kanonizovao postupak književne kradje“, nego pisac koji je kradju
izmišljao, svojim prosedeima pokazivao da čini kao-da-krade,
stvarao, kako dobro primećuje Jeremić, svoju erudiciju. „Dok Borhes
ono što je izmislio tretira kao poznato, Kiš ono što je poznato uzima
kao da je sam izmislio“, eto osnovne razlike izmedju pisca Borhesa i
pisca Kiša. A ta razlika upravo je toliko suštinska da se unutar te
razlike a i pored najbolje volje ne može tvrditi da se Kiš služio
Borhesovim postupcima. Medjutim, naši zaljubljenici u Kišovo delo,
njegovo, kako kaže Vasović, „preuzimanje dokumenata, fabulâ, likovâ
u istom onom smislu u kojem se javljaju i u neliterarnim izvorima“,
proglasili su „nevidjenim podvigom ‘borhesovske literature’“. Kiš nije
borhesovac i u smislu činjenice što je on želeo da bude „angažovani
pisac“ za čim Borhes u svojim knjigama proze nimalo nije žudeo. Ali
to je druga ravan priče na temu Kiš – Borhes.
Mi u okvirima ovog prikaza ne možemo da sledimo tokove
Vasovićevih argumentacijâ u njegovoj knjizi, budući da bismo u tom
slučaju morali da (pre)pišemo čitavu Vasovićevu studiju. Kada se radi
o toj knjizi upravo je o argumentaciji reč, ona je „glavni junak“ toga
štiva. Vasović, dakako, nije mogao da ponovi čitav Kišov život, niti da
posegne za celokupnim Kišovim delom, iako je celinu toga dela
svakako držao „pod kontrolom“, no je da bi rekao „opet o Kišu“ ono
što je imao da kaže pažljivo birao svoje primere i svoju argumentaciju
koncipirao tako da primeri njome budu okruženi i kao pod
mikroskopom posmatrani: bilo da je reč o Kišovom odnosu spram
sopstvenog dela, Kišovim reakcijama na književno i društveno
okruženje, bilo da je reč o njegovim eksplicitnim poetikama,
njegovom mišljenju o sopstvenom delu te mišljenju književne kritike,
domaće i strane, o tome delu. Sve je to bila gradja Vasovićeve studije
na temelju koje je potom bio izgradjivan ansambl argumentovane
kontragradje koja je govorila o Kišu njim samim, a protiv njega,
izuzetno razborito. Vasovićevi stavovi nisu bili zasnovani na
emocijama autora studije, ne u smislu da remete prirodu logike jedne
knjige koja treba da ponudi jednu novu optiku gledanja na delo
jednog kanonizovanog autora, da razotkrije mehanizme koji su vodili
zabludi kanonizacije. Puki emocionalni autorov stav spram zablude
imao bi po knjigu poguban efekat. Sjajna analiza puteva koji su vodili
tome da Kiš danas bude prihvaćen kao srpski klasik ukazala je da ti
putevi mogu biti izgradjeni na temeljima zasnovanim izvan književnog
polja, na konceptualnom stanju sistema nasledjenom i promovisanom
od istorije (u slučaju Kiša eho na holokaust i staljinizam, eho na
njegovo jevrejsko poreklo i konteksti te činjenice, eho na gradju
Kišovih proznih spisa, eho stavova zajednice, matične, evropske i
svetske, spram tih činjenica) i koje odredjuju šta apriorno i
bezuslovno mora biti prihvatljivo, nezavisno od pravila estetskih
vrednosti, nezavisno od činjenice da jedno književno delo nije
politika, no struktura estetsko-hermeneutički proverljivih činjenica.
Kišov uspeh na planu politički korektnog delovanja zasniva se, dakle,
na pretpostavci o postojanju homologije izmedju toga delovanja i
prostora pozicije u polju proizvodnje. U vreme kanonizacije Kiša
korektno političko delovanje i postmodernistički estetički stav: pozajmi
iz estetičke zajednice sve što ti je potrebno i uskladi to sa zahtevima
društveno-političkog polja – bila je moda koju je Kiš sjajno pridružio
svome imidžu pisca, u tom vremenu upravo takvog potrebnog.
Drugim rečima, u strukturi ponude specifičnog kapitala ondašnjih
vrednosti Kiš se obilno poslužio ponudjenim mogućnostima, jer su
iste, sticajem okolnosti, bile kao skrojene za njega, a istovremeno s
obzirom na diskurs koji je još uvek delovao u okvirima
hladnoratovskog miljea bile dobrodošle institucijama, domaćim i
stranim. Kakve to veze ima sa neophodnim pozitivnim estetskim
vrednostima? – Nema nikakve. Jer, na
prvom mestu političkoj
korektnosti i nije potrebna dokazana i dokaziva estetska vrednost.
Ona je za istu oduvek bila od sporednog značaja. Naknadno davanje
fulminantno pozitivne estetske vrednosti bilo je prepušteno
kritičarskom plemenu koje je svoju moć autorizovalo na svojim
sudovima uskladjenim sa pravilima tada aktuelnog politički korektnog
delovanja. Jednom izrečen sud trebao je da važi za sva vremena.
Medjutim, nije. Objavljene su dve Vasovićeve knjige u kojima autor tih
knjiga stoji, gledeć etabliranih književnih sudova o Kišu, na posve
suprotnom stanovištu. Prva („Lažni car Šćepan Kiš“) je propraćena
žestokom kampanjom (ideološkog predznaka) protiv autora (sa
retkim glasovima koji su bili na autorovoj strani). Druga plovi prema
urotničkom zanemarivanju iste koja zbog toga svakako neće
pretprpeti nikakva oštećenja, niti išta izgubiti na sjaju, budući da ju je
autor pisao ne samo za današnje čitaoce, nego za one mnogo
zahtevnije i nepristrasnije, buduće.
Kiš bi kao autor nesumnjivo bio zanimljiv za predmet jedne studije
kakve je pisao sociolog Pjer Burdije (Pierre Bourdieu). Kada Burdije
kaže da „razumeti društvenu genezu književnog polja, veru na kojoj
ona počiva … materijalne i simbolične interese i uloge koje se u
njemu radjaju … (znači) dugovati nešto zadovoljstvu uništavanja
predrasuda i naći se u situaciji protivteže prenemaganjima farisejskog
kulta spram književnog dela jednog pisca“, onda takvo razumevanje,
verujemo, odgovara upravo onome što je Vasović učinio u svojoj
studiji: izneo na videlo mehanizme koji pokazuju kako „suprotnosti
koje čine estetsku percepciju dela nisu date a priori, ali, istorijski
stvarane i reprodukovane, one su isto tako nerazdvojive od istorijskih
uslova njihove primene“.
Drugim rečima, ono što bi bilo
problematično sa političke tačke gledišta u vreme na koje se odnosi
Kišova gradja, to isto nije bilo u vreme kada je Kiš o njoj pisao svoje
prozne radove, pobravši upravo zbog gradje (dakle, a priori) znatan
deo svojih lovorika, koliko u državi u kojoj je stvarao, toliko i u
državama koje su za tako nešto imale poseban interes odredjen
poljem prethodnih borbi. Gledano sa metodološke tačke, pogrešne
eternalizacije uvek moraju biti suočene sa specifičnim interesima koji
su ih stvorili, odnosno vraćene u društvene uslove njihovog stvaranja.
U tom smislu dobijanje „čistog pogleda“ stvara se tokom „procesa
prečišćavanja“, isti je „proizvod esencijalne analize sprovedene
tokom vremena“ koja vodi novom vidjenju umetničkog predmeta,
suprotstavljajući se uvek problematičnoj ortodoksiji i korporativnim
zabludama. Ne uočavam nikakve razloge da se Vasovićeva studija
ne može da razume upravo u takvom ključu.
Zašto mit o Kišu danas ne može (ili ne sme) biti problematizovan?
Šta tome (i ko) stoji na putu? Svakako oni faktori koji se mogu nazvati
salonskim (poput književnih salona iz Floberovog 19. veka) i koji
imaju ogroman uticaj na stvaranje i strukturiranje književnog polja.
Danas, u konkretnom slučaju, svi pisci koji su izašli iz Kišovog „Časa
anatomije“, njegovog (navodno) „borgesovskog“ obrasca, takozvana
„postmodernistička“ oko nekakvog, recimo, Aleksandra Jerkova,
okupljena klika, „stubokulturaške“, „arhipelaške“ i
„lagunske“ „zvezde“, medju koje je ponekad dospeo i (po)neki uistinu
talentovan pisac. Za salonske kritičare koji drže na oku takvu sortu
pisaca, žestoko ih podržavajući, moglo bi se reći ono što je Flober
svojevremeno rekao za kritiku svoga doba: „Gde ste čuli za kritiku
koja se na zaista izražen način zanima za delo samo po sebi? Veoma
tanano se analizira sredina iz koje je delo poteklo i uzroci koji su
doveli do njegovog nastanka, ali unutrašnja poetika? – Nikad!“. Ono
što Flober naziva „sredina“ i „uzroci“ to primenjeno na „nauku“ o piscu
Kišu moglo bi da bude podvedeno pod opšte pojmove: „staljinizam“,
„fašizam“, „revolucija“ koji su kod ovog pisca uistinu bili samo
reciklirani, puka moneta sa kojom se u svetu književnosti tada veoma
dobro prolazilo. Problem Kišove „unutrašnje poetike“, pak, uvek se
zaustavljao na „Borgesu“ i Džojsu, pri čemu valja reći da je Kiš bio
„borgesovac“ odnosno džojsovske provenijencije jezički inovator isto
onoliko koliko je svojevremeno Milovan Glišić bio postmodernistički
pripovedač. I to je Vasović izuzetno ubedljivo pokazao. U svemu,
Kišov „slučaj“ nas veoma potseća na slučaj pisca Leona Kladela (L.
Cladel, 1835-1892) ali i na Šamflerija (Champfleury), koji su inače
neki od junaka Burdijeove studije „Pravila umetnosti. Geneza i
struktura polja književnosti“ („Les règles de l’art. Genèse et structure
du champ littéraire“, 1992), na temelju čijih se metodoloških
uputstava o čitanju „strukture polja književnosti“ i njegovih socioloških
evidencijâ „slučaj Kiš“ i mehanizmi njegovog uspeha kao pisca, daju
jako dobro uočiti. I Kladel i Kiš bili su ljudi specifičnog porekla ali
sličnog psihološkog obrasca koji svoje poreklo umeju vešto da
plasiraju, uvek sa oreolom žrtve, znalački ga inkorporijajući unutar
teme svojih delâ, i ne manje znajući kako da za ista zainteresuju
uticajnu publiku „izvesnog“ književnog ukusa i „izvesnih“ političkih
uverenja: onu koja je u to doba imala moć odlučivanja u estetskom
polju i pretstavljala tipičan odraz „unutrašnjih odnosa u intelektualnom
polju“.
Kiša kao pisca uistinu bi vredelo, koliko, dakako, i dela drugih srpskih
savremenih pisaca, posmatrati u optici koju je svojevremeno ponudio
sociolog Pjer Burdije. Čitati pak pisca Kiša iz ugla jednog stiliste
dovoljno bi bilo imati iskustvo jednog Ivana Klajna. Da bi se kritikovao
pisac Kiš kao poetički inovator dovoljno bi bilo čitati temeljno
napisane studije o Borhesu pa uvideti kolika suštinska razlika, u
pogledu poetike, deli ova dva pisca. Porediti Kiša i Džojsa bilo bi
smešno. Čitati radove srpskih „kišologa“ kada se isključe navedena
ograničenja pretstavlja gubitak vremena. To smo učinili, pa nakon
toga tim bacanjem vremena nismo ništa dobili, osim razočarenja i
uverenja o kome je reč. Čitati obe Vasovićeve studije o Kišu potstiče
na hrabrost da se i o drugim srpskim piscima, pesnicima ili
romansijerima, svejedno, o kojima se pišu ne samo smešni, no,
naprosto podli hvalospevi, napiše ono što stoji u temelju visokog
kritičkog morala radi kojeg bi, verujemo, književna kritika trebalo da
postoji. Medjutim, ta vrsta kritike, nazovimo je i „Realpolitik de la
raison“, biće „van svake sumnje izložena“ potsmehu ždanovištičkog
korporativizma i ne manje kukavičluku farisejskog eternalizma, inače
dvojici diletantskih pusto-lova savremene srpske književne kritike.
%
1 Prvi put knjigom “Lažni car Šćepan Kiš. Polemički osvrt na delo i
ideje Danila Kiša“, „Narodna knjiga“, Beograd, 2004.
!
!
!
!
!
!
!
!
Download

Бошко Томашевић: Морбус Киш