VOJNA BIBLIOTEKA
PJER KLOSTERMAN
INOSTRANI PISCI
NOVINE 12 VOJNE NAUKE I TEHNIKE
KNJIGA DVANAESTA
VELIKI CIRKUS
UREĐIVAČKI ODBOR
Admiral Bogdan PECOTIC, general-potpukovnik Mirko BULOVIĆ, generalpotpukovnik u penz. Vekoslav KOLB, general-major Joco TARABIC,
general-major Janko ŠUŠNJAR, pukovnik Miroslav BORAŠ, pukovnik
Luka DESPENJIC, potpukovnik Miroslav JOVANOVIC, pukovnik Zdravko
ĐUKOVIC — odgovorni urednik
Sećanja francuskog pilota lovca u britanskom
ratnom vazduhoplovstvu
Preveo
ĐORĐE MILANOVIC
potpukovnik avijacije
Beograd,
VOJNOIZDAVACKI ZAVOD
1971.
NASLOV DELA U ORIGINALU
PIERRE CLOSTERMANN
LE
GRAND CIRQUE
Souvenirs d'un pilote de chasse francais
dans la R. A. F.
SADRŽAJ
Strana 11
PREDGOVOR
Prvi
d eo
PILOT U GRUPI »ALZAS«
Lovačka škola u Velsu
— — — —
—
Moj prvi veliki »Šou« nad Francuskom
Prve pobede — — — — — — —
Komandant Mušot nije se vratio — .—
Kalibraža radara u svitanje — — —
—
—
—
—
Drugi
15
22 27 45 52
63
deo
SLUŽBA U BRITANSKOM RATNOM
VAZDUHOPLOVSTVU
«L'Aventure vecuev
FLAMMARION, EDITEUR
26, rue Račine, Pariš
Grupa »Siti of Glazgov« (Sity of Glasgow)
Slučaj »Minsterland« — — — — — —
Kuglični ležajevi i leteće tvrđave — — -—
Otkrivanje V-1
— — — — — — —
Na zadacima zaštite bombardera — — —
Pohod na Orkade
— — — — — —
Borba u stratosferi — — — — — —
Uzbudljiva sletanja — — — — — —
Bombardovanje iz obrušavanja — — —
Iskrcavanje u Normandiji
— — — —
Mitraljiranje Sent Andrea
— — — —
Prva noć u Francuskoj — — — — —
Skupo plaćamo — — — — — — —
Borba u oblacima
— — — — — —
Tri pobede i kraj — — — — — — —
69
74
81
89
99
105
112
117
123
129
138
144
152
156
162
Treći
deo
NA KOMANDNIM DUŽNOSTIMA U RAF-u
»Tajfun« — — — — — — —
Nova faza vazdušnog rata — — —
Poslednja velika pobeda Luftvafe —
Razočaranje na povratku — — —
U Volkelu
_ _ _ _ _ _
»Tempest« protiv »foke-vulfa«
—
Tragično sletanje — —• — — —
»Tempest« protiv »meseršmita«
—
Lov na »pacove« — — — — —
Zaprečavanje železničkog saobraćaja
Oblaci, sneg i »foke-vulfovi« — —
Valter Novotni
— — — — —
Rajna
— — — — — — —
Retka ptica — — — — — —
Plamenovi u sumrak — — — —
U paklu »flaka« — — — — —
Komandujem »vingom«
— — —
Poslednji ispit
— — — — —
Vrata se zatvaraju
•*— — — —
—
—
—
—
_
—
—
—
—
—
—
—
—
—
—
—
—
—•
—
— — —
— — —
— — —
— — —
_ _ _ _
— — —
— — —
— — —
— — —
— —- —
— — —
— — —
— — —
— — —
— — —— — —
— — —
—• — —
— — —
—
—
—
—
_
——
—
—
—
—
—
—
—.
—
—
—;
—
—
Strana
— 171
— 179
— 190
— 193
200
— 206
— 210
— 215
— 221
—- 227
— 230
— 239
— 243
— 253
— 258
— 266
— 278
— 281
— 294
Dodatak
O organizaciji RAF-a
— — — — — — — — —
— Prevod jednog operativnog izveštaja — — — — —
— N a p a d i l o v a c a R A F n a o b j e k t e n a z e ml j i u o k u p i r a n i m
teritorijama
— — — — — — — — — — —
— Regulisanje napada iz vazduha — — — — — — —
— Liste letenja — — — — — — — — — — —
— Spisak pobeda kapetana Klostermana — — — —
_
— Borbeni izveštaji — — — — — — — — — —
— Zapažanja o Luftvafe — — — — — — — — —
— Neka mišljenja o nemačkoj lovačkoj avijaciji — — —
— Nekoliko naredbi o pohvalama autoru
— —
— —
299
306
311
311
313
317
318
322
331
333
Žaku Remlenžeu, mome starome pratiocu, u znak
sećanja na dve stotine ratnih zadataka koje smo zajedno
izvršili.
Komandantima 341. skvadrona »Alzas« Mušotu i Martelu i svim mojim drugovima Slobodnog francuskog ratnog vazduhoplovstva koji padoše za Francusku.
Mojim drugovima iz RAF-a, koji takođe dođoše svoje
živote za oslobođenje Francuske.
I svima vama, koji ste nas zadužili i na koje je tako
brzo pao veo zaborava, svim srcem posvećujem ove stranice koje ste i sami doživeli. . .
Francuski oficiri, francuski uojnici, francuski mornari, francuski vazduhoplovci, francuski inženjeri, ma gde
se nalazili poduzmite sve da se priključite onima koji žele
da se još bore. Obećavam vam, da će jednog dana celokupne naše snage, elitna francuska armija, mehanizovane, kopnene, pomorske i vazduhoplovne snage, zajedno
sa našim saveznicima, vratiti svetu slobodu a domovini
veličinu.
General De Gol BBC
London, 24. juna 1940,
NAPOMENE REDAKCIJE UZ NAŠE IZDANJE
Autor ovog dela je čuveni as pilot Slobodnog francuskog vazduhoplovštva u sastavu RAF-a. U vazdušnim borbama za vreme II svetskog rata oborio je 33 aviona, a oštetio ih je u vazduhu i uništio na zemlji još veći broj, što
mu se po strogim pravilima britanskog ratnog vazduhoplovštva ne uračunava u zvanične vazdušne pobede. Tokom četiri godine neprekidnog ratovanja prešao je put od
pilota do komandanta vinga. U prvoj De Golovoj vladi
bio je ministar francuskog vazduhoplovštva.
Prema beleškama, u ratu je popunio tri velike sveske,
napisao je ovo delo. Namera mu je bila da njima pruži
mogućnost Francuzima da upoznaju napore pilota u izbeglištvu, njihov doprinos pobedi i njihove žrtve, a ni sam
nije pretpostavljao da će ono postići toliku popularnost.
U Francuskoj je doživelo tiraž od više miliona primeraka
i prevedeno je na mnoge jezike.
Klosterman je opisao ratne događaje onako kako ih
je doživeo, bez ikakvog ulepšavanja. Ovom knjigom dočarao je čitaocima svu realnost jednog rata. Prikazao je
mnoge vazdušne borbe, opisao nova oružja i avione, uporedivao tehniku i taktiku svoje strane sa protivničkom.
Naročito su dobro prikazane vazdušne borbe u različitim
prilikama: zimi, po snegovitom vremenu, u magli, pri
snažnom dejstvu flakova, u raznim vrstama obezbeđenja
borbenih dejstava avijacije, prilikom izvršavanja posebnih
zadataka, iznenadno iskrslim nedaćama i si. Klosterman
je primenjivao i svoje metode napada na protivničke avi-
one- Njegova lična iskustva kao pilota na lovcima i lovcima bombarderima najviše borbene klase, među kojima su
»spitfajer 25« i »tempest« sa motorom od 3.000 KS, mogu
biti od koristi i pilotima današnjice. Mnogi problemi, što
su Klostermanu kao pilotu i starešini stvarali velike poteškoće i izazivali gubitke, susreću se i danas.
Delo obiluje pojedinostima zanimljivim i značajnim
danas i za pripadnike ostalih vidova i rodova oružanih
snaga.
Klosterman je s puno topline pisao o svojim suborcima, o njihovoj hrabrosti i primerima drugarstva, izraženom u sopstvenom izlaganju pogibeljnoj opasnosti samo
da bi jedan drugog zaštitio u vazduhu, izvukao iz zapaljenog aviona posle sletanja u bazu i si. Radovao se od srca
pobedi svojih drugova, a kada se neko od njih ne bi vratio
sa zajedničkog zadatka preživljavao je dubok bol i pri tom
nalazio jedinu utehu u pomisli da svakog od njegovih
suboraca pilota, pa i njega samog, neizbežno čeka jednog
dana ista sudbina. No, desilo se ono što nije očekivao:
zahvaljujući svojoj veštini, hrabrosti i neverovatnoj lovačkoj sreći, uspeo je da doživi kraj rata.
Iskren i neposredan u pisanju, autor ne skriva strah,
koji je osećao u mnogim prilikama, već ga otvoreno, spontano i na poučan način opisuje.
Delo je zanimljivo, napisano realno, reporterski, slikovito, lakim i razumljivim stilom, te se čita u jednom
dahu, pa očekujemo da će i u našoj zemlji imati širok
krug čitalaca ne samo medu vojnim licima već, možda,
i u većoj meri, medu civilima, naročito omladinom. Uostalom i sam je autor bio omladinac u vreme o kojem piše
u svom delu.
PREDGOVOR
Deset hiljada kilometara razdvajali su četiri pune godine mene, sina jedinca od mojih roditelja, slobodnih
Francuza kao što sam i ja bio. Dopisivanje između Londona
i Brazavila bilo je otežano, pisma koja su se odnosila na
vojne aktivnosti bila su najstrože cenzurisana. Mali prostor na dopisnici-pismu avionske pošte koja nas je sledovala jedanput mesečno, bio je nedovoljan da bih opisao
svoj život u RAF-u* i u Ratnom vazduhoplovstvu slobodnih Francuza u Engleskoj.
Ipak sam želeo da opišem ocu i majci ovaj novi život,
pun uzbuđenja i iznenađenja, nezahvalan pa ipak lep život!
Želeo sam da doživljavaju sa mnom minut za minutom čak
i ako se ne bih više vratio da im sam o tome pričam.
Zato sam svake večeri opisivao protekli dan u debeloj svesci za naredbe ministarstva vazduhoplovstva, na kojoj je bio utisnut grb engleskog kralja.
U staru kovertu zalepljenu na korici sveske stavio
sam svoj testamenat — malo smešno, jer »najamnici« generala De Gola nisu imali pravo da pišu nikakve testamente, osim da veruju u Francusku i nesigurna maštanja
o budućnosti.
Na omotu, napisao sam na engleskom:
»In case something should happen to me (either to bi
killed or posted missing). I want this book to be sent to
* RAF — Royal Air Force — Britansko ratno vazđuhoplovstvo
(primedba).
10
U
my Father, capitaine Jacques Clostermann French Headguarters Brazzaville« 10. 3. 1942.1
Nadao sam se da će ova sveska doći njemu u ruke
bilo šta da mi se desi.
Želea sam da moje roditelje dok čitaju svesku uteši
osećanje moje prisutnosti i moga glasa.
Svakog Časa, svakog dana pratila me je ova sveska.
Bila je izgužvana od težine padobrana u mome pilotskom
ormariću, polivena čajem u pilotskoj
menzi, ležala je kraj
mene u travi pored dispersala2 u vreme dugih jednoličnih
časova borbene pripravnosti.
Od Orkada do Kornvala, od Kenta do Škotske, od Normandije do Danske preko Belgije, Holandije, Nemačke,
svuda su me pratile sveske, jer sam do kraja rata ispunio tri.
Sudbina, koja je za mnoge moje drugove bila surova,
htela je da preživim četiri stotine i dvadeset ratnih zadataka.
Jednog lepog dana, po završetku tragedije mogao sam
živom reci da ispričam ocu ono što sam doživeo za ove
Četiri godine.
Prošle su dve godine od tada.
Sa malim brojem preživelih drugova iz Slobodnog
francuskog vazduhoplovstva, pala mi je u deo bolna dužnost da posetim porodice naših prijatelja koji se nisu vratili i da im pružim gorku utehu, pričajući im o životu njihovih sinova. Ali mi nismo mogli da ih sve posetimo.
Sretali smo mnoge Francuze, koji nisu. imali ni najbledu predstavu o tome Šta se događalo s one strane Kanala — ili koji su i dalje želeli da im to ostane nepoznato.
Ali, osećali srao, takođe, da su mnogi Francuzi tražili da
to saznaju da bi tim saznanjem podržali svoja nadanja
i veru.
Svima njima namenjene su ove stranice.
Sa setom smo, moj prijatelj Zak Ramlenžer i ja, još
jednom pročitali ove strane.
1
»Ako poginem ili nestanem, želim da se ova sveska pošalje
mome ocu, kapetanu Zaku Klostermanu, francuska Vrhovna ko
manda
— Brazavil, 10. mart 1942. god«.
2
Baraka u kojoj se piloti sklanjaju između letova (prim prev.)
12
Trebalo bi izmeniti datume i neke uzgredne okolnosti
pa da se oživi svakodnevna sudbina pet stotina mladih
francuskih avijatičara. Svaki od mojih drugova Slobodnog
francuskog vazduhoplovstva, naći će iste epizode dok bude
Ustao svoju letačku knjižicu.
Molim čitaoca da na ovim stranicama ne traži literarno delo. Pisao sam o utiscima, impresivnim trenucima,
0 događajima koji su mi se usput urezali u sećanje.
Bio bi potreban veliki talenat za to da bi se život pilota lovca ovoga rata opisao istinito i umetniČkim stilom.
Ali, upravo zato Što je on i u stvarnosti bio takav, što je
sve u njemu još toplo i živo od doživljenog, nisam hteo da
prerađujem moje sveske i da ih doterujem.
Zato sam smatrao da treba zadržati neke engleske izraze, po neku reč } koja spada u varvarizam — a kako i da
ih izostavim kada smo ih pune četiri godine izgovarali.
Engleski je bio na snazi u radio-vezit sa svim svojim
tako pitoresknim bogatstvom zvanične terminologije, reci
1 žargona britanskog ratnog vazduhoplovstva*. Kako bi se
mače mogli prevoditi, sem u fusnotama na dnu stranice,
razgovori vodeni radio-putem, a da im se pri tom ne odu
zme njihova ubedljivost i konciznost.
Prema poreklu i zamisli ove stranice su jedna vrsta
reportaže.
Ali tu je postojala druga poteškoća.
Život pilota lovca u borbi je monoton. Ofenzivna dejstva lovaca u dubinv neprijateljske teritorije, dugi časovi
pripravnosti, bombardovanje iz obrušavanja, slobodan lov,
zaštita bombardera, zadaci mitraljiranja — smenjiuaii su
se slični jedan drugom. Svi su oni više-manje slični. Ništa
toliko ne sliči nekoj vazdušnoj borbi — izuzev nekoliko
geografskih ili drugorazrednih taktičkih detalja — kao
neka druga vazdušna borba!
Zbog toga je bilo potrebno da se odaberu tipične akcije svake etape ovog rata. Da bi ih međusobno povezao
i učinio razumljivim, zadovoljio sam se time da činjenice
i prelazne periode ukratko obuhvatim.
Izvesna razmišljanja i opisi možda će zapanjiti svojom
otvorenošću ili okrutnošću. Ne treba da se zaboravi, da
* U daljem tekstu — RV (prim. prev.).
13
sam ove stranice namenio mom ocu i mojoj majci, koji su
mi bili prijatelji, kojima sam mogao otvorenim srcem poveriti moje slabosti, moje gorčine, moje radosti i detinjarije. Pred nekim stranicama dugo sam oklevao, zbog izvesnog intimnog stida — ali da, sam se uzdržao trpela bi
istina.
Konačno, bili smo još mladi, jednako smo reagovali u
opasnostima i pobedama i prema nepravdama. Ovo što iznosim ovde, sve smo to doživeli, osećali i mislili, svi mi pripadnici Slobodnog francuskog ratnog vazduhoplovstva.
Na kraju ove knjige dodao sam beleške koje će u čisto
tehničkom smislu olakšavati praćenje pripovedanja. Statistički pregledi, numerički podaci i dokumenti uzeti su iz
zvaničnih izvora, koji većinom do sada nisu objavljeni.
Neka ove stranice i fotografije pomognu onome koji se
prihvati posla da detaljno ispriča odvratnu ali veličanstvenu istoriju ovog dugotrajnog rata.
Neka ove stranice podsete one koji su diskretniji i uzdržaniji u svom ocenjivanju, da iako avijatičarima Slobodnim Francuzima nisu podizani spomenici niti su njihovim
imenima obeleženi trgovi, ulice ili stanice metroa — da su
oni na nebu ispisali ništa manje slave i da su podigli ugled
Francuske.
Neka one, na kraju, odstrane nekima kompleks niže
vrednosti, koji ih navodi da odaju počast pobedi naših saveznika i da potpuno zaboravljaju naše.
To je moja jedina želja, i zbog toga ću biti ponosan.
PJER RLOSTERMAN
Vojni broj 30973 Slobodnog
francuskog ratnog vazduhoplovstva
14
PRVI DEO
PILOT U GRUPI „ALZAS'
LOVAČKA ŠKOLA U VELSU
1942.
Levo i desno od železničke pruge dižu se visoke planine Velsa, do pola u oblacima. Birmingem Vulverhempton
i Srifsheri pod debelim slojem čađi ostaju za nama . .. Žak
i ja ćuteći, ravnodušno posmatramo sumorna i beskrajnom
sitnom kišom isprana polja, prljave i iscrpljene rudarske
gradiće uvučene u doline i pritisnute sivim oblacima dima,
koji su se usidrili na krovovima kuća tako gusti da ih ni
rafali ledenih vetrova ne mogu rasterati.. Putnici u kupeu radoznalo zagledaju naše modre francuske uniforme sa pozlaćenim dugmadima. Pilotske značke
ratnog vazduhoplovstva ponosno se presijavaju na našim
grudima. Iznad levog džepa — krilo britanskog ratnog vazduhoplovstva. Još do pre četrnaest dana bili smo učenici
piloti u Koledžu RAF-a u Kronvelu, i nismo se odvajali od
priručnika za navigaciju, teorije gađanja i velikih svezaka
punih beležaka.
Sve je to sada samo uspomena.
Kroz nekoliko sati možda ćemo leteti na »spitfajeru«,
i tako preći poslednju stepenicu koja nas razdvaja od velikog cirkusa. Za nekoliko minuta stižemo u Rendal, bazu
15
61. OTU*, radi preotauke na »spitfajeru« pre odlaska u borbenu eskadrilu.
Žak najednom prisloni lice na prozorsko staklo kupea: »Eno naših 'spitfajera', Pjer«!
Voz lagano klizi pored aerodroma. Sunčev zrak probija se kroz vlažnu maglu i obasjava dvadesetak aviona
poredanih duž ivice asvaltne piste.
Došao je veliki dan!
Prošle noći padao je sneg, pa aerodrom blešti pod plavetnilom neba.
Bože, što je život lep! Udišem punim plućima ledeni
vazduh. Osećam kako mi pod nogama škripi sneg, mekan
i gibak kao persijski tepih. Prvi sneg kojeg posle dugo
vremena vidim budi u meni mnoga osećanja.
Na pragu barake, gde se sklanjamo između letova,
dočekuje me moj nastavnik letenja sa smeškom na usnama.
— How do you feel?1
— O.K. Sir, odgovaram i pokušavam da prikrijem
svoje uzbuđenje.
— Well, let's have a tryl*
Dok sam živ sećaću se svog prvog susreta sa »spitfajerom«. Moj avion nosio je oznaku TO — S.
Pre nego što sam namestio padobran, zastajem za trenutak da ga osmotrim: fine linije trupa, motor »rols-rojs«,
skladnog profila — pravi punokrvni. . .
— Yow have got here for one hour Good luckP
Jedan sat, šezdeset opojnih minuta biti gospodar ovog
meteora!
Pokušavam da se setim saveta moga nastavnika letenja; sve se splelo.
Drhtim dok se vezujem i navlačim šlem na glavu. Pripremam se za odlučujuću probu još uvek potpuno zbunjen
masom instrumenata, pokazivača, priključaka, ručica, koji
su tu poredani jedni do drugih, svi od životne važnosti
koje treba prstom nepogrešivo pritisnuti u pravi čas.
* OTU — Operational Training Unit — jedinica za borbenu
obuku1 (prim. prev.)
Kako se osećate? Vrlo dobro gospodine.
2
U redu, izvršićemo probni let.
3
Jedan sat pripada vama. Srećno!
16
Pažljivo postupam po kukpit-drilu (Cookpit Drill)4 —
i mrmljam našu svetu BTFCPPUE formulu: — Brakes
(brejks-kočnice), Trim (kompenzator za korekturu komandi), FLaps (zakrilca), Contacts .(kontakts-prekidači), Pression (prešn-pritisak u sistemu za vazduh), Petrol (petroulbenzin), Undercarriage (anderkaridž-stajni trap osiguran),
Radiator (hladnjak).
Sve je spremno. Mehaničar zatvara vrata za mnom.
Sada sam zarobljen u ovom metalnom čudovištu, kojim
treba da vladam. Zadnja
kontrola pogledom.
Ali cleai ? Contact!5
Aktiviram ručne pumpe i uključujem starter. Elisa
počinje lagano da se okreće i odjednom motor zagrme. Izduvne cevi bljuju dugačke plavičaste plamenove obavljene
crnim dimom, dok avion počinje da se trese kao parni
kotao pod pritiskom.
Čim su sklonjeni podmetači ispred točkova, otvaram
potpuno hladnjak — jer se ovi motori sa tečnim hlađenjem začas pregreju — i pažljivo vozim prema poletnoj
stazi, koju su čistači snega očistili, sasvim crnoj i izduženoj.
Tutor 26, you may scramble now, you may scramble
now!>i
Preko radija kontrolni toranj odobrava mi poletanje. Srce mi lupa kao da će da prsne. Gutam pljuvačku,
spuštam sedište i vlažnom rukom dajem gas.
Istovremeno osećam kao da me je ciklon zahvatio. Odlomci saveta nastavnika naviru u sećanje . . 1.
Don't stick the nose too much ^orwardl
Između kruga elise koja mora da prihvati celokupnu
snagu motora i zemlje ostaje vrlo mali prostor . . .
Sa ustručavanjem guram ručicu gasa napred. Snažnim trzajem koji me prilepi na naslon sedišta »spitfajer«
krenu, ubrzavajući neprekidno, dok aerodrom ubrzano promiče levo i desno.
4
Mnemotehnička radnja koja prethodi poletanju i koja omogućava da se ne zaboravi nijedan bitan postupak. fl Ništa ispred?
Uključi! c »Tjutor 26« — možete poleteti! 7 Ne gurajte nos suviše
napred!
2 Veliki cirkus
17
Keep her straight!B
Energičnim pokretima komandi zaustavljam nekoliko
skretanja. Najednom, kao nekim čudom našao sam se u
vazduhu, zaustavljena daha. Kao munja prolazi železnička
pruga. Ostaje neodređena slika drveća i kuća koje se gube
iza mene.
Brzo uvlačim stajni trap, zatvaram kabinu i hladnjak,
smanjujem gas i postavljam korak elise za krstareću brzinu.
Uh — kapi znoja slivaju se na slepoočnice. Ali udovi
reaguju instinktivno kao dobro regulisane poluge automata. Dugi dosadni meseci vežbanja pripremili su moju
muskulaturu i moje reflekse za ovaj trenutak.
Kakva savršena osetljivost komandi! Najmanji pokret
nožne ili ručne komande dovoljan je da se mašina vine u
nebo.
Bože, gde sam? Brzina je tako velika da su me nekoliko proteklih sekundi udaljim desetak kilometara od aerodroma. Crna pista izgleda još samo kao crta povučena
ugljenom na horizontu.
Bojažljivo pokušavam zaokret, prelećem iznad baze.
praveći desne i leve zaokrete. Povlačim lagano palicu i začas sam na tri hiljade metara.
Brzina počinje da me opija, postajem smeliji. Dovoljno je da potisnem ručicu gasa za nekoliko milimetara pa
da motor pomahnita.
Odlučujem da pokušam obrušavanje. Polako potiskujem palicu — 550, 600, 650 km/č ... Izgleda kao da mi
zemlja zastrašujuće juri u susret. Preplašen brzinom instinktivno vučem palicu na sebe. Istog momenta glava mi
se sabija u ramena, olovni teg pritiskuje kičmu i gnječi
me na sedište. Koprena mi se navlači na oči.
Kao čelična kuglica koja je pala na mermernu ploču,
»spitfajer« se odbija od vazdušne mase i juri uvis kao
strela.
Još se nisam ni oslobodio centrifugalne sile a već moram da smanjim gas jer nemam kiseonika a mašina se
8
18
dalje penje. U slušalicama čujem poziv kontrolnog tornja.
Pogledam na časovnik — nebesa, već jedan sat! A činilo
mi se da se sve dogodilo u jednoj sekundi!
Sada moram da sletim.
Otvaram hladnjak, oduzimam gas, postavljam elisu
na mali korak — otvaram kabinu, podižem sedište i počinjem sa prizemljivani em. Ponovo se zbunjujem. Ogroman motor ispred sa svojim širokim izduvnim cevima zaklanja mi ćelu pistu. Zbog snažnih vazdušnih struja ne
mogu da držim glavu van kabine; osećam se u kabini šlep
i zarobljen.
Ispuštam stajni trap i vazdušne kočnice. Pista se približava strahovito brzo. Nikad neću moći da sletim. Izgleda kao da se aerodrom sužava i kao da hoće da mi skoči
u oči. Povlačim palicu, očajnički je vučem, avion propada
uz jak metalni udar koji odzvanja u trupu i. . . osećam
kako nespretno rula po asfaltu. Pritiskam desnu kočnicu,
levu, i »spitfajer« se zaustavlja na kraju piste.
Podrhtavanje motora koji radi na malom gasu liči na
gibanje bokova zamorenog trkačkog konja.
Moj nastavnik letenja skače na krilo, pomaže mi da
skinem svoj padobran i smeška se posmatrajući moje bledo i izduženo lice.
Pravim dva koraka, a zatim sasvim nespretno moram da se pridržim za trup aviona.
— Goođ show — you see, noihing to worry about! 9
Kad bi on znao kako sam ponosan. Leteo sam na »spitfajeru«. Kako je lep, pokretljiv! Remek-delo sklada i snage, čak i sada dok stoji nepomičan.
Povlačim nežno ruku po kao ogledalo hladnom i glatkom aluminijumu njegovih krila koja su me nosila — kao
što se miluje obraz mlade žene.
Dok sa padobranom preko ramena koračam ka baraci,
okrećem se ponovo i sanjarim o danu kada ću u eskadrili
imati mog »spitfajera« samo za sebe, koji ću voditi u borbu, koji će u svojoj uzanoj kabini čuvati moj život i koji
ću voleti kao vernog druga .. .
fl
Održavajte pravac!
2*
Vrlo dobro. Kao sto vidite, nema mesta zabrinutosti.
19
Prošla su dva naučna zimska meseca u pilotskoj lovačkoj školi.
Na jedan tečaj nastavljao se drugi, časovi letenja brzo su se povećavali. Sve veći broj vazdušnih gađanja iznad snežnih planina Velsa upisivan je u knjižicu letenja.
Ali, nije išlo bez patnje i žalosti. »Spitfajer« jednog
našeg druga Belgijanca eksplodirao je u letu za vreme izvođenja akrobacija. Druga dva pilota RAF-a sudarila su
se u vazduhu naočigled svih nas i poginula. Onda se Pjero
Degej, jedan od šestorice Francuza našeg tečaja, razbio
jedne maglovite večeri o ledenu kupu brda. Bilo je potrebno dva dana da bi se došlo do olupine aviona u snegu. Pilota su našli mrtvog. Klečao je na kolenima pored »spitfajera«, pognut, sa glavom u šakama kao dete kad zaspi. Obe
su mu noge bile polomljene. Pošto nije mogao da se kreće,
sigurno je preko noći umro od hladnoće.
Pogreb sa vojnim počastima bio je dirljiv u svojoj
jednostavnosti. 2ak, Meniž, Komcj i ja nosili smo sanduk
prekriven francuskom zastavom. Kako je to bilo teško i
žalosno pod sitnom ledenom kišom . . . Lagani, nemi defile
pored groba u kome su tupo odjekivale pune lopate britanske zemlje koja je zatrpavala jadnog momka.
Pet sedmica proveli smo u Rcndalu a zadnje tri sedmice tečaja u Monford Bridžu, malom pomoćnom aerodromu utonulom između brda.
Leteli smo neprekidno čim bi se vreme malo razbistrilo. Obuka trojki, odeljenja, eskadrila, vežbe uzbune, vazdušnih borbi, vazdušnog gađanja, taktičke vežbe, identifikacije aviona, obuka u održavanju veze radio-telefonijom,
itd.
Bilo je užasno hladno. Stanovali smo u barakama sa
poluokruglim krovom od talasastog lima bez izolacija na
zidovima. Problem je bio zagrcjati ih.
Sa Žanom Skotom, našim ljubimcem, koji je stanovao sa mnom u istoj sobi, odlazili smo u obližnji železnički
depo da se »snabdemo« ugljem. Žan, veoma kaćiperan, izgledao je komično kada je nesigurno balansirao na bodljikavoj žici i dodavao mi glatke komade masnog uglja, koje
je on sa odvratnošću hvatao palcem i kažiprstom svoje
brižljivo negovane ruke u rukavicama.
20
A onda su nastajale homerovske scene, kada smo
hteli da naložimo malenu peć, čiji je zadatak da greje našu
kolibu prevazilazio njene moći. Bile su potrebne litre
benzina koje smo krali iz kamiona-cisterne da bi se podstakao slabi žar vlažnog uglja i mokrih drva. Još mi je u
sećanju eksplozija peći prezasićene benzinskom parom,
koja je 2aka, Žana i mene jedne lepe večeri pretvorila u
Zulu ratnike najlepših boja.
Novogodišnja noć protekla je u ovom zabačenom kutku tiho i pomalo setno.
Onda je došao dan kada smo dobili raspored.
Komej, Meniž i ja raspoređeni smo u 341. skvadron*
u Turnhauzu u Škotskoj, lovačku grupu Slobodne Francuske »Alzas«, koja se upravo formirala. Žak, Žan i Oberten otišli su u 602. skvadron u Peranport.
Kocka je bačena, počeo je pravi rat — konačno!
* Skvadron — avijacijska jedinica, koja se sastoji iz dve eskadrile od po 12 lovačkih aviona (prim. prev.}.
21
Onda ponovo sirene.
— Ali Clear!12
»ALZAS«
Tri mlada pilota iskrcavaju se u Edinburgu.
Njihov je svet!
Samo jednim rasejanim pogledom udostojili su -suncem obasjanu »Princezu severa«, koju je pokrivao blešlavi
snežni pokrivač.
Veoma su umorni. Prošli su ćelu Englesku od jugozapada do severoistoka. Iscrpljujuća noć u vozu, sa presedanjem u tami, gužvama na vlažnim železničkim peronima, maglom koja obavija prigušene sijalice, dahtanjem
lokomotiva, masom uniformi koje žure.
— The train for Leice.ster please?1"
Otupeli od buke, tegleći teške torbe uzaludno traže
mesto u prepunim kupeima u kojima ljudi spavaju jedan
preko drugog, u zadahu znoja, isparavanja i hladnog duvanskog dima.
Vagoni se zatresoše. Zatim iz tame zajecaše pune
strepnje sirene.
— Air raid on! Lights please, lights plea.se."'
Voz naglo koći, šištanje komprimiranog vazduha, sudari odbojnika koji potresaju bunovne putnike . . . slaba
plava dežurna svetla se gase.
Četvrt sata. Pola sata. Sat hladnoće i tišine.
Nekoliko munja na nebu, u daljini muklo brujanje
motora. Neodređena slaba svetlost na horizontu koja za
trenutak ocrta siluete fabrika i dimnjaka.
Zvižduk, škripanje zarđalih poluga, nekoliko trzaja i
lokomotiva klizi i zahuktava se.
Utisci utopljeni u iscrpljujući i neudobni polusan. A onda
je zamor kao nekim čudom odleteo. Autobus se
zaustavlja ispred stražare aerodroma.
Tarnhaus! viče kondukter.
Veliki hangari maskirani zelenom i žutom bojom, niske službene zgrade, drvene barake za dežurne posade
»dispersal« kraj velikih poletno-sletnih staza sa Čvrstim
zastorom koje razdvajaju travnatu površinu aerodroma.
Tu i tamo po nekoliko aviona.
Desetar, vojni policajac straže, ispituje naše objave- i
legitimacije i odvodi nas u podoficirsku menzu. Ađutant
baze prima nas zvanično i hladno.
— French Squadron? — I have not seen anybody
Dođavola, zar je trebalo da mi budemo lovačka grupa
aveti? To počinje da nas obespokojava.
Jedan kamionet nas isto varu je zajedno sa našim prtljagom ispred neke velike mračne zgrade. Unutra tišina,
oseća se miris budi. Velika spavaća soba sa gvozdenim
krevetima i sivim ormanima — nigde žive duše. Početak
koji zbunjuje. Gde li je samo eskadrilski bar, prijatan i
živ, gde su bučni i veseli drugovi, koje smo u mašti videli
kako nas dočekuju raširenim rukama?
»Za ime boga! Ovde se ne može više mirno spavati!«
Od ovoga glasa poskočismo jer je zvučao kao pravi
francuski i pariški.
U tamnom uglu na suprotnoj strani sale nazirala se
opružena prilika na krevetu sa cigaretom u ustima. Modra
uniforma, pozlaćena dugmad — Francuz! Nemarno se podiže. Marki? Gledamo se smešeći se. Nas četvorica predstavljamo ćeli 341. skvadron.
1(1
12
n
13
Molim, voz za Lejster?
Napad i/ vazduha. Gasite 1 svella, molim vas!
Svršetak uzbune.
Francuska grupa? — Nikada je još nisam video.
23
Vremenom, lovačka grupa »Alzas« se oformljava. Komandant Mušot, jedan od prvih ljudi Slobodne Francuske,
biće naš komandant. Visok, vitak, preplanuo, prodorna
pogleda, suv glas, koji ne trpi pogovora — a onda prijateljski osmeh, koji razgaljuje. To je tip čoveka za koga se
bez oklevanja, skoro rado, i spremno umire.
Tu je i poručnik Martel, moj budući komandir eskadrile, plav dugajlija, plećat, sa dugačkim nogama i nežnim
rukama, koji upravlja »spitfajerom« sa takvom snagom i
lakoćom kao niko drugi u RAF-u.
Poručnik Budie, »Bou-Bou«, čovečuljak sa velikom lulom, zlatnog srca. On je as, sa već sedam oborenih Švaba,
On komanduje drugom eskadrilom.
Jedan za drugim stižu piloti sa sve četiri strane Engleske, pošto su se izvukli sa četiri strane okupirane Francuske, da bi se borili. To je prirodan izbor čvrste volje i
patriotizma. Tu su sve društvene klase, ali jedna elita.
De Borda, ispod radosne i bezbrižne spoljašnosti skriva dramu gubitka svog najboljeg prijatelja koji je u bici
kod Diepa oboren pored njega. Bugen, svojeglavi Bretonac; Farman, poznato ime u francuskom vazđuhoplovstvu;
Sevalie, miran, hladne odlučnosti; Lafon, stari ratnik^ u
Libiji; Zirardo, jedan od retkih naših aktivnih oficira, šaIjivčina, spadalo ozbiljna lica; Ros, koji svoju stidi jivost
i prirodnu dobrotu skriva odbojnim stavom; Matej, koji je
na skijama prešao Pirineje, da bi se borio za Slobodnu
Francusku; Savari, pesnik grupe, fin i kulturan; Brinp,
podrugljivac, iskusan pilot lovac i Gale njegov nerazdvoj-.
ni prijatelj, takođe bivši iz herojskog doba Sirije; Pabio,
iz »L'Il d Frans« (L'Ile de France) došao je sa željom da
se dalje bori.
Lagano ekipa dobija svoj lik. Novi i dalje pristižu.
De Mezili, Bretonac koji je u grupi »Loren« u Libiji
izgubio jednu ruku i koji je sa nečuvenom voljom naučio
da pilotira veštačkom rukom; Bero, ozbiljan čovek grupe,
prilježan pilot, koga uvek pitaju za savet pre nego što se
učini neka glupost; Loran, bojažljiv, ali pun znanja i en24
tuzijazma; Melfer, divan, veliki ljubitelj pirotehnike i lakrdija; Legi, još jedan Bretonac, britanske hladnokrvnosti,
Raul Dival, koji ume da se spretno izvuče. Born, dobar
drug, neupadljiv i ćutljiv; hrabri Biron — »Bui-Bui i njegova lula«, drugovima dragi Saks, naš živi skelet gvozdene hrabrosti. . ,
Jednog lepog dana, uz grmljavinu motora stižu naši
»spitfajeri«. Naši mehaničari Englezi odmah se daju na
posao dok ih mi čistimo. Lorenski krst pojavljuje se na
trupovima aviona sa oznakama 341. skvadrona, N i L.
Pod energičnim vodstvom Mušota i zahvaljujući iskustvu Martela i Budijea, grupa prijatelja postaje snažna
borbena jedinica. Avioni su stalno u vazduhu — gađanje,
borbena obuka, vežbe »dog fajta« (dog-fight)*, česte uzbune . . .
Englezi su zapanjeni ovim tempom osposobljavanja.
Oni u duhu fer pleja ocenjuju da je ova jedinica po vrednosti van klase. Mesec dana kasnije, grupa »Alzas« dodeIjena je diviziji u Bigin Hilu. To je počast, čije značenje
možda još ne shvatamo. Bigin Hil, vazduhoplovna baza
južno od Londona, do sada je zabcležila najveći broj vazdušnih pobeda i samo joj se odabrane grupe iz sastava
RAF-a dodeljuju.
Za ovo pripajanje dobićemo avione »spitfajer IX«,
najnoviji proizvod engleske vazduhoplovne industrije sa
motorima rols-rojs 63 i dvostepenim kompresorom — koji
je škrto dodeljivan samo retkim elitnim jedinicama.
Da bi kako treba proslavili ovaj događaj, priredili
smo čudovišan »parti« celokupnom ljudstvu Tarnhausa od
grup keptena** Ginisa, komandanta baze, do najmlađeg
mehaničara.
Posmatram Mušota, koji je u jednom uglu, veoma miran i po malo setan. Znam o čemu razmišlja. Pita se sa
* Vežbe »dog fight« — vežbe presretanja (prim, prev.). ** Group
captain — Čin u britanskom ratnom vazduhoplovstvu odgovara
činu pukovnika (prim. prev.).
25
gorčinom, koliko će od ovih mladića iz njegove grupe doživeti pobedu. Neke je smrt već pokosila. Meziji je prošle
sedmice tragično poginuo kada su za vreme obrušavanja
njegovom »spitfajeru« otpala krila. Komar i Arto, samo
dan kasnije po dolasku u našu grupu, -ostali su pod ruševinama svojih mašina koje su se sudarile za vreme jednog borbenog leta ...
MOJ PRVI VELIKI »ŠOU« NAD FRANCUSKOM
Još smo u redines (readiness)14.
U sektoru Bigin Hila sve je mirno. Jutro sporo prolazi. Pod krilima »spitfajera«, sa kojih kaplje rosa, dremaju mehaničari umotani u svoju ćebad.
Vreme je veoma loše. Dok u jednom uglu dispersala
unjka gramofon neku staru pesmu, Martel, Melfer, Žirardo, Louran, Brino, Gale i ja igramo rasejano »monopol«,*
napolju ispod prozora Žak i Marki montiraju, zamazani
uljem, ogroman motor na skelet motocikla, koji su našli
bogtepita gde.
Telefon zvoni. Sva lica se okreću, ukočena.
— Early lunch for pilots. There is a show on.'15 — viče
dežurni iz svoje kabine.
Izgleda da je predviđen veoma važan napad za rano
popodne, pa menza sprema specijalni obed za posade koje
u njemu učestvuju.
Čim je obavešten, Mušot odmah stiže u pratnji Budijea.
»Martel, rasporedite vaše odeljenje, Vi ćete dati Crvenog 2, a Bubu Crvenog 3 i 4**«.
Gužva oko table na čijih dvanaest ukucanih ekserčića
će se obesiti dvanaest limenih silueta »spitfajera« sa po
jednim imenom.
14
Pripravnost
Poseban obrok za pilote. Predviđen je borbeni zadatak!
* Monopol — vrsta igre.
** Nadimci pilota u eskadrili.
15
26
Posle nekoliko minuta dogovora dvaju komandira eskadrila izložen je borbeni raspored grupe:
Major MUŠOT
vodnik C. BRINO
poručnik PABIO
potporučnik DE BORDA
poručnik BUDIE
MARTEL vodnik KLOSTERMAN
vodnik RAMLEN2E poručnik
potporučnik BUGEN poručnik BERO vodnik MATE J
vodnik MARKI
rezerva: vodnik Ć. GALEJ.
Gunđanje i uzbuđenje onih koji ostaju.
U 12.30 časova zbor u intelidžens rum (Inteligence
Room).10 Mušot odlazi sa Martelom i Budijeom svojim hilmanom dok ostali piloti nagrću u kamion menze.
Obed na brzinu sa pilotima iz 611. skvadrona: supa,
kobasice, krompir-pire ...
Oseća se ipak prikrivena strepnja. Za većinu nas ovo
je prvi veliki ratnj. zadatak, koji će se verovatno odigrati
duboko iznad neprijateljske teritorije.
Osećam neugodnu mesa vinu radoznalosti i zebnje.
Želja da saznani kako ću se držati u opasnosti, neka
bolesna radoznalost da upoznam strah — onaj pravi strah
usamljenog čoveka suočenog sa smrću. Međutim, duboko
unutra je poznati skepticizam obrazovanog čoveka ... Studije, udobna putovanja, klasično obrazovanje, gradski život, sve to uistinu pruža malo prilika da se shvati smrtna
opasnost ili da se oproba čisto fizička hrabrost. . .
Ipak, želeo sam da proniknem u dubinu misli tog
Kanađanina iz 611. kojemu to sigurno nije prvi zadatak.
On spokoj!7 no'poručuje drugu porciju pirea od servirke
W.A.A.F. , dok ja moju jedva gutam.
Dikson i Brino raspravljaju neprekidno o fudbalu. O
čemu oni misle, šta oni stvarno osećaju!
1G
Obaveštajna sala koja je namenjena za izlaganje podataka i
informisanje.
17
28
Women Auxiliary Air Forces: ženska služba RAF-a.
Upravo tada asocijacijom misli pada mi na um jedan
četvrtak u Krua Katelanu. Bio sam golman u fudbalskom
timu mog koledža Notr Dam iz Bulonja. Cenatar for d'Alber de Min, snažan mladić, težak oko 75 kilograma, bese
se provukao između mojih razbijenih braniča. Jedino rešenje da zaštitim svoju mrežu bilo je: baciti mu se u noge.
Instinktivno sam se bacio, pruživši ruke ka lopti. Ali,
u deliću sekunde pre nego što sam je dodirnuo, okrenuo
sam se trzajem kuka.
Bojao sam se da se ne povredim od kopački moga
protivnika. Uplašio sam se i lopta je odletela u mrežu . . .
Da li će mi se ovog popodneva dogoditi slična psihička
reakcija?
Ova iznenadna vizija najednom mi prekide apetit.
Sada je 12.35.
— Come-on chaps, Briefing!18
U malim tihim grupama idemo prema Intelidžens
rum.
Prva prostorija puna fotografija, geografskih karti,
tehničkih časopisa, poverljivih publikacija Ministarstva
vazduhoplovstva, nekoliko fotelja. Kroz mala niska vrata u
uglu dole ulazi se u salu za instrukcije.
Posebna atmosfera oseća se još sa praga.
Najpre velika karta našeg sektora borbenih dejstava,
koja prekriva čitavu ploču iza podijuma; — jugoistočna
Engleska, London, Temza, La Manš, Severno more, Holandija, Belgija i Francuska do Serbura.
Crveni kanap povezuje na karti Bigin Hil sa Amijenom, penje se preko Sen Pola i preko Bulonja nazad do
Dandženesa: marš-ruta za naš današnji zadatak.
Piloti se tiskaju duž klupa, prigušeno tapkanje letačkih čizama, kresanje šibica — prve cigarete dime se između nervoznih prstiju.
18
Napred momci. Vreme je za pripremu (u toku »briefinga«
izlagali su se ciljevi i načini izvršenja zadatka).
29
Sa tavanice vise makete savezničkih i nemačkih aviona. Na zidu su okačene fotografije »foke-wulfa 190« i
»meseršmita 109«, snimljenih u svim položajima i sa dijagramima koji označavaju odgovarajuće popravke za gađanje.
Svuda su izložene važne preporuke za vazdušnu
borbu:
—
ŠVABA JE UVEK
u
PRAVCU SUNCA.
— NE GAĐAJTE DOK NE UGLEDATE BEONJACE NJEGOVIH
OČIJU.
— NIKAPA NE GONITE AVION KOJI STE POGODILI! DRUGI ĆE
VAS SIGURNO OBORITI.
— BOLJE SE VRATITE KUCl SA VEROVATNOM POBEDOM, NEGO
DA BUDETE OBORENI SA ŠVABOM KOJEG BI VAM PRIZNALI.
— PAZI! OWAJ KOGA NISTE VIDELI, TAJ ĆE VAS OBORTTI.
— NE MISLITE NA VAŠU PLAVUŠU! AKO NTSTK VIDELI »FOKE-VULFA« KOJI ĆE OBORITI VAŠEG DRUGA. ONDA STE ZLOČINAC.
— POŠTUJTE RADIO-CUTANJE! NE OPTERECUJTE KANALE VEZE!
-- AKO BUDETE OBORENI IZNAD NEFRIJATELSKE TERITORIJE,
PROBIJAJTE SE. AKO BUDETE ZAROBLJENI — CUTITE!
Modre uniforme Francuza odudaraju od svih engleskih i kanadskih — ali srca u grudima kucaju bratski.
Napolju škripe kočnice, vrata se otvaraju .. . Žagor,
svi ustaju. Grup kapten Malan, DSO DFC,19 ulazi u pratnji
ving komandera* Al Dira i De Ia Tora, iza kojih su
Mušot i de Džek Čars, komandant 611. skvadrona.
Malan se naslanja na zid u uglu, De la Tor i Dire penju se na podijum.
— Sit down, chaps! 20
Tišina.
De la Tor uzima reč i čita monotonim glasom FORMU D:**
»Eskadra će ovog popodneva učestvovati u akciji
broj 87. Čas »C« je u 13.55 časova.
72 leteće tvrđave bombardovaće aerodrom Glisi kod
Amijena.
Neposrednu lovačku zaštitu vrši sedam eskadri, tj.
osamnaest grupa »spitfajera V« na visini 16.000 stopa.
19
DSO: Distinguished Service Order. DFC: Distinguished Flying Cross — engleska odlikovanja.
20
Sedite momci!
* Wing Commander — odgovara činu potpukovnika.
** Borbeno naređenje.
30
Ving* iz Kenleja vrši isturenu zaštitu i dejstvuje na
20.000 stopa u rejonu cilja u »Č« minus 5 minuta, tj. u
13.50 časova.
Posrednu zaštitu napada bombardera vrši 24 »spitfajera IX« iz Vest Melinga i dve eskadre iz Northolta, sa
»spitfajerima IX«, koji će leteti na 29.000 stopa.
Predviđene su dve diverzije: 12 »tajfuna« pod zaštitom 24 »spitfajera IX« bombardovaće iz obrušavanja aerodrom Pua, u »C« minus 20 minuta, tj. u 13.45 časova.
12 bostona pod zaštitom 36 »spitfajera« bombardovaće u »C« minus 10 minuta, posle fiktivnog napada na Gravelin, dokove Denkerka.
Cilj diverzija je da dezorijentišu nemačke radare za
vreme prikupljanja letećih tvrđava i da, nadajmo se, rascepkaju napore neprijateljskih lovaca.
Ving iz Bigin Hila dejstvuje u rejonu Amijena od »Č«
plus 5 minuta, tj. u 14.00 časova radi zaštite povlačenja
letećih tvrđava do 14.10 časova.
Borbeni raspored Luftvafe** koji nas interesuje u ovoj operaciji je sledeći:
60 »foke-vulfova 190«, u Glisi; verovatno je da ćete
ih imati oko 40 u vazduhu.
120 »meseršmita 109 F« i »foke-vulf 190« u San Omeru i Fort Ružu. Neke od njih ćete možda videti u povratku
od Denkerka gde će ih verovatno privući »bostoni«.
Bez sumnje je da će iznad Amijena prvi intervenisati
40 »foke-vulfova 190« iz Pua, koje će uzbuniti »tajfuni«,
ali u momentu kada vi stignete, oni će već biti u borbi sa
samom pratnjom.
Verovatno je da će vaši neposredni protivnici biti 60
»foke-vulf ova« iz Rozir an Santera, oni iz Glisija, ako pre
bombardovanja stignu da polete i u svakom slučaju vaši
stari prijatelji »Abevil Bojs« (Momci iz Abevila) koje ćete sa zadovoljstvom ponovo sresti. . .
Na cilj će vas navoditi stanica Eplđor (Appledore) na
kanalu »C«, pozivni znak »Gras Sid« (Grass-Seed).
* Wing — vazduhoplovna eskadra (približna jačina: vazd. divizija).
** Luftwafe — nemačko ratno vazduhoplovstvo (prim. prev.).
3t
Do tog momenta će vas voditi Zona na kanalu »B«.
Na talasnoj dužini »C« vi ćete biti jedina formacija i ne
treba da se bojite da ćete imati smetnje.
Dajem reč ving-komanderu Diriju, koji će rukovoditi
akcijom.
Mirnim i odmerenim glasom, koji je bio u suprotnosti sa njegovim izrazom svađalice i tvrdoglavog dečaka, Al
Dire nam daje poslednja uputstva za let.
»Ja vodim 611. čiji pozivni znak je »Gimlct«. Moj lični nadimak je Brutus.
Rene vodi 341., pozivni znak »Turban«. Poletećemo u
poretku grupe sa piste sever-jug.
»Turban« pali motore u 13.20 časova, »Gimlet« u 13.22
časa. Poletanje u 13.25 časova. Ja ću letcti po velikom
krugu aerodroma da bi vi mogli sigurno zauzeti vaša mesta i u 13.32 časa uzimam moj kurs.
Do 13.50 časova letećemo u brišućem letu a onda se
penjemo pod punim gasom, kako bismo obalu preleteli
na visini od najmanje 10.000 stopa i bićemo, ako bude
sve u redu, iznad Amijena na 25.000 stopa.
Na polaznoj marš-ruti »Turban« će leteti 2000 jardi
desno od mene. Čim dobijemo visinu, »Turban« će zauzeti
položaj na 2000 stopa iznad nas i nešto iza. Čim stignemo
iznad Amijena okrenućemo za 90" ulevo i letećemo pet
minuta u kursu 047°, ukoliko nam Epldor ne naredi drukčije.
25 minuta letećemo pomoću dopunskih rezervoara.
Kada naredim da ih odbacite signalom: »Drop your bdbies«
zauzcćete borbeni poredak.
Do ovog naređenja obavezno je striktno radio-ćutanje. Za vreme 18 neprijatnih minuta letećemo u brišućem letu iznad vode da nas ne bi otkrili švapski radari —
pazite da neki kreten ne upropasti sve nepotrebnim brbljanjem. Ako budete u nevolji i hoćete da se vratite u bazu, mahnite krilima i pređite na kanal »D«, ali ga koristite
samo u smrtnoj opasnosti. Inače, ćutite, za ime hristovo!
A sada, nekoliko poslednjih saveta: ako svoj dopunski rezervoar ne možete da po naređenju odbacite, obavestite vašeg komandira odeljenja i vratite se. Besmisle7
32
no je da produžavate sa takvim teretom. Smetaće svima
ili ćete zaostati i biti sigurno oboreni.
Javljajte jasno poziciju sumnjivih aviona po klok-kodu (Cloock-Code)31 u odnosu na mene, govorite polako i
razgovetno i upotrebite vaš pozivni znak.
Ako dođe do vazdušne borbe, držite zbijen poredak.
Ako sve pođe naopako onda ostanite bar po parovima, to
je bitno. Neka br. 2* ne zaborave da su odgovorni za zaštitu svoga br. l*.
Suprotstavite se uvek napadu.
Pazite na kiseonik!
Obratni kurs u slučaju nevolje je 317°. Ako se izgubite negde iznad Francuske i budete pri kraju sa gorivom, pozovite Zonu na kanalu »B«. Ako zapadnete u teškoće oko sredine La Manša a još ste u stanju da se vratite
u svoju bazu, onda se javite Tramlajnu na kanalu »A«. U
slučaju da ne možete
da stignete do obale, telefonirajte
Medei (M'aider)22 na kanalu »D«, i ako je moguće saopšti-te
poziciju i skačite padobranom. Kao i uvek, učiniće se i
nemoguće da bismo vas brzo spasili.
— Ne zaboravite da uključite vaš IFF23 odmah posle
poletanja i dobro prekontrolišete vaš nišan.
— Dobro ispraznite svoje džepove!
— Sravnimo časovnike ... sada je tačno 12 časova 51
minut i 30 sekundi... jedan ... dva. . . tri. . . sada je 12
časova, 52 minuta, nula sekundi.
— Dakle, otvorite oči, srećno i dobar lov!«
Za vreme dok je Dire govorio, piloti su beležili ono
što je bitno na svojim dlanovima: vremena, povratni kurs,
talasne dužine, itd.
A onda svi nagrnuše na vrata i kamione. Vreme je
divno, sunce već tri dana šija lepše nego obično.
£i
»Satni kod«. Pozicija neprijateljskih aviona označavala se
po kazaljkama sata.
* Br. l — vođa para; br. 2 — pratilac (prim. prev.).
22
Poziv stanici za spašavanje.
23
Elektronski uređaj za identifikaciju.
3 Veliki cirkus
33
V dispersalu svi žure svome ormanu.
Brižljivo praznim svoje džepove — ni autobuske karte, koja odaje, ni koverta sa adresom, koji bi mogli da
Švabama daju podatak o mom aerodromu.
Kragne i kravate zamenjujem svilenim šalom.
Preko prsluka od ovčje vune oblačim debeli vojnički
pulover od bele vune. Preko Čarapa navlačim dugačke vunene čarape koje dosežu do pola butine, preko toga pantalone i na kraju čizme postavljene krznom. U desnu čizmu stavljam lovački nož a u levu karte. Punini službeni
revolver »smit i veston« (Smith & Weston), čiji kajiš
stavljam oko vrata.
U džepove moje »me vest« (Mae West) stavljam eskejp (escape) — koverat24 i moj
obrok. Moj mehaničar
traži padobran i dingi (dinghy)25 da bi ih stavio na sedište
u avionu kao i moj šlem čije će slušalice električar priključiti na radio i masku na boce kiseonika.
13.15 časova.
Već sam se smestio u mom »špitfajeru NL-B«, i čvrsto vezao sigurnosnim pojasevima. Proverio sam radio-stanicu, nišan i kinofoto mitraljez. Dobro sam podesio kiseoničku masku i proverio pritisak u bocama. Nervozno
sam napunio topove i mitraljeze i podesio ogledalo za osmatranje zadnje polusfere.
Tomi kruži oko aviona sa odvijačem u ruci i čvrsto
zatvara sve poklopce . . .
Čini mi se da mi je stomak neobično prazan i žalim
što sam tako malo doručkovao.
Oko letelišta sve je u pokretu. Daleko, ispod kontrolnog tornja kola Direa se zaustavljaju pored njegovog
aviona. Obučen je u beli kombinezon. Brzo se uvlači u kabinu. Vatrogasci se penju na papuče požarnih kola i bolničari u ambulantna kola.
Vreme je.
13.19 časova.
24
Koverat sa 20.000 francuskih franaka, 5.000 belgijskih franaka i 1.000 holandskih guldena, za slučaj prinudnog iskakanja na
neprijateljsku teritoriju radi olakšavanja bekstva.
35
Gumeni splav za spašavanje.
34
Duboka tišina vlada ukočenim aerodromom. Oči pilota uprte su u Mušota koji gleda na svoj časovnik.
Kraj svakog aviona stoji nepomičan mehaničar sa prstom na prekidaču pomoćne baterije za paljenje motora...
Drugi je spreman kraj pripremljenih sprava za gašenje
požara položenih na travu.
Rđavo podešena kopča mog padobrana strašno me žulja, ali sada je prekasno da se stavi na mesto.
13.20 časova.
Mušot gleda redom svih dvanaest »spitfajera«, i počinje da rukuje pumpama. Pucketavi šum startera sličan
Čegrtaljci. . . njegova elisa se pokreće. Grozničavo obaram
prekidač!
— Ali clear? — suntch.es ON!«
Regliran kao sat, moj »rols-rojs« prihvata u prvom
pokušaju.
Mehaničari su zaposleni, sklanjaju podmetače, odvlače akumulator, vešaju se o krajeve krila da bi pomogli
pri okretanju aviona.
Komandantov »NL-L« već rula ka severnoj ivici letelišta.
13.22 časa.
Motori 611. rade, dvanaest »spitfajera« počinju da
se postrojavaju oko aviona Al Dira u oblaku prašine.
Prema borbenom poretku zauzimamo svoja mesta iza
njih, ja — krilo uz krilo sa Martelom.
Znojim se.
13.24 časa.
Dvadeset i šest aviona je spremno. Elise se vrte na
malim obrtajima, krila se bleskaju na suncu. Piloti stavljaju svoje pilotske naočare i zatežu pojaseve.
13.25 časova.
Bela raketa sa kontrolnog tornja. Dire diže ruku uvis
i 13 aviona 611. poleće. Onda Mušot diže svoju ruku u rukavici i daje lagano gas.
Pogledom prikovanim za kraj Martelovog krila, oznojene ruke, pratim ga. Repovi se dižu. »Spitfajeri« počinju
da nespretno skakuću na svojim uzanim stajnim trapovima . . . točkovi se odvajaju — mi smo poleteli.
3*
K
Osiguravam polugu stajnog trapa, smanjujem gas, podešavam korak elise. U razvučenoj formaciji prelećemo
put koji se proteže pored aerodroma. Jedan autobus se zaustavio, putnici su na vratima. Uključujem dopunske rezervoare i zatvarani ventile glavnih.
Nervoznim pokretima komandi održavani svoje mesto u grupi.
Iznad krošnji drveća i krovova kuća »spitfajeri« klize
u pravcu juga uz grmljavinu od koje ljudi na ulicama zastaju kao ukopani... Preskačemo šumoviti brežuljak —
i najednom smo iznad mora, prljavih zapenjenih talasa,
nad kojim se ulevo nadneo greben Bici Hed.
Na horizontu se ocrtava magličasta plava linija —
to je Francuska; jurimo na dva ili tri metra iznad vode.
Nesređeni utisci preleta se ipak duboko urezuju u
pamćenje.
Britanska obalska straža čija nam posada maše ... patrolni čamci Er Si Reskju (Air Sea Rescue)2fi u pripravnosti, koji se okružen jatom galebova, lagano ljulja na talasima.
Usput osmatram motor — pritisak i temperatura su
normalni . .. Osvetljavam nišan.
Jedan avion iz 611. maše krilima, zaokreće i vraća se
ka Engleskoj, penjući se — sigurno kvar na motoru.
13.49 časova.
U slušalicama čuju se uzvici i dozivanja grupa neposredne zaštite. Najednom sasvim jasno, trijumfalno:
— I got him! — podigao sam ga!
Srce mi se steže — shvatam da se tamo gde mi idemo
već bore.
13.50 časova.
Najednom se 24 »spitfajera« ustremljuju u nebo zakačeni na svojim elisama, penjući se sa 1000 metara u minuti.
Evo Francuske! Linija belih hridina izranja iz sumaglice; ukoliko se više penjemo vidik je sve širi.
28
Služba za spašavanje pilota RAF koji padnu u more.
Pjer Klosterman
Lovačka grupa »Alzas« sa engleskim mehaničarima u Bigin Hiiu.
početkom 1943. godine
Ušće Some, uzana peščana traka u podnožju zeleno
oivičenih litica, prve livade, prvo seoce u dolini priljubljeno uz ivicu šume.
15.000 stopa.
Motor je najednom prekinuo rad, moj »spitfajer« naglo propada!
Srce mi je u petama, i bez daha, odmah, instinktivno
reagujući, otvaram slavinu glavnog benzinskog rezervoara. Moj dopunski rezervoar je prazan.
Noge su mi se ođsekle. Shvatam da sam zbog nedovoljnog iskustva koristio preveliku snagu kako bih zadržao mesto u paru, tako da je motor potrošio srazmerno
više goriva ...
Trenutak neizvesnosti, na izđuvnim cevima izbija plamen i motor prihvata. Pun gas, i ponovo prilazim svome
odeljenju.
— Brutus aircraft, drop your faabies.' 27
Jasan glas Al Dira odzvanja u slušalicama. Naređuje
nam da odbacimo dopunske rezervoare.
Dok još uvek drhtim povlačim ručicu i molim boga da
mehanizam funkcioniše. .. trzaj ... odvajanje. . . — dvadeset i četiri rezervoara padaju tumbajući se.
— Hulio Brutus, Zona calling, go over Channel C
Charlie!28
— Hulio Zona, Brutus answering. Channel C. Over!~9
— Hulio, Brutus, Zona out! so
Pritiskam »C« dugme na tasteru za biranje talasne
dužine. Cvrčanje, a zatim glas skvadron lidera* Holmsa,
čuvenog kontrolora stanice Gras Sid (Grass-Sead):
»Hulio Brutus Leader, Grass Seed calling. There is
plenty going on over target. Steer 096° — Zero, mine, six.
Eskadra iz Bigin Hila postigla je hiljaditu pobeduuvazdušnoj borbi
Sleva nadesno: Koloredo Mansfeld (Colloredo Mannsfeld), Homs
(Holmes) kontrolor iz Glavnog operativnog centra, Cckets (Checketts), Zak Šari, major Mušot, grup keptcn Malan, Al Dier (Al
Deere), komandant Vinga i poručnik Budijc
27
»Avioni ,Bruta;, odbacite vaše bebe«. To je bila Šifra koja
je značila naređenje da se odbace dopunski rezervoari.
at)
Alo »Brute«, »Zona« vas zove. Pređite na kanal C. 88
Alo »Zona«, >-Brut« vam odgovara, kanal C. Slušam. 30 Halo
»Brute«, »Zona« prekida. * Squadron Lcade.r — odgovara
činu majora (prim. prev.).
39
There are 40 plus handits 15 miles ahead, angels 25, over
to you!Si
»Hulio Grass Seed. Brutus answering, steering 096°.
Roger out.«A2
Mušot nas raspoređuje u borbeni poredak:
—• Hulio Turban, combat jormation GO/M
Tri odeljenja od po četiri aviona povećavaju rastojanje. Gimletovi, ispod mene sa desne strane, čine isto.
— Brutus aircraft, open your eyes!^
Mi smo na 27.000 stopa.
Prolazi pet minuta.
Nebo bez oblaka je čudesno čisto. Ispod prozirnog
sloja magle koja se iznad gradova zgušnjava, naziru se
pejzaži Francuske ...
Hladnoća je mučna, teško dišem. Osećam sunce, ali
nisam siguran da li njegovi zraci greju ili smrzavaju. Da
bih se oslobodio obamrlosti, otvaram do kraja slavinu za
kiseonik.
Bučna grmljavina motora još više pojačava čudan utisak usamljenosti, koju čovek oseća u lovcu jednosedu; ali
vremenom to nije više zaglušna buka. Postepeno to postaje
neka vrsta zvučnog ali neutralnog tona koji na kraju
osećate kao neobičnu, tešku i tupu tišinu .. .
Još ništa novo — to je razočaranje i olakšanje istovremeno.
Vreme veoma sporo protiče. Ćini mi se kao da sanjani otvorenih očiju . . . Ritmičko njihanje ešeloniranih
»spitfajera« koji se lagano penju i spuštaju ... elise koje
se blago okreću sekući razređeni vazduh, koji umrtvljuje...
Sve je to nekako nestvarno i ravnodušno.
S1
Alo, vođa »Bruta«, »Gras Sid« vas zove. Nad ciljem je velika gužva. Idite u kurs 096° — nula, devet, šest. Ima oko 40 Švaba.
15 milja ispred vas, na visini 25.000 stopa. Prijem!
32
Alo Gras Sid, Brut vam odgovara, ja sam u kursu 096°. Razumeo. Prekidam.
M
Alo, »Turban«, u borbeni poredak!
34
Avioni Bruta, pazite!
Je li to rat?
— Look aut Brutus leader, Grass Seed calling.
There
gaggles of 20 plus converging towards you, above!35
Glas Holmsa me prenuo. Odmah zatim. Martelov nadovezuje:
— Look out Brutus, Jellow one calling, smoke trails
coming 3 o'clocJc.'36
Razrogačili oči i najednom vidim kondenzovane tra
gove koji odaju Nemce, što počinju da se stiču prema na
ma sa istoka i juga.
':
Bože, kako se samo približavaju! .. . Skidam topovske
osigurače.
— Brutus calling, keep your eyes on them chaps!
Climbing like hell!37
Dajem gas, elisu na mali korak i instinktivno se pribijam uz Martelov »spitfajer« ...
Osećam se potpuno sam na nebu, koje je najednom
postalo neprijateljsko.
— Brutus calling, open your eyes and prepare to break pori. The bastard are right above!3^
Hiljadu metara iznad naših glava počinje tkanje fine
čipke. Već se razaznaje bleskanje tankih krstastih silueta
nemačkih lovaca.
Evo Švaba!
Opčinjen sam — grlo mi se steže — prsti mi se grče u
čizmama. Postaje mi tesno u mome oklopu od pojaseva.
remenja, kopči i kablova ...
— Turban, break starboard!™
Budije urlajući naređuje odvajanje.
U magnovenju vidim oznaku Martelovog »spitfajera«
kako izleće ispred mene. Punom snagom zaokrećem svoj
35
Pažnja! »Brute«, »Gras Sid« vas zove. Tri grupe od po 20
Švaba okreću ka vama iznad.
36
Pažnja! »Brute«, »Žuti l« vas zove. Tragovi kondenzacije iz
pravca 3 sate!
a7
»Brut« vas sve zove, ne ispuštajte ove iz vida, penjite se
rroksimalnom brzinom!
38
»Brut« vas zove. Otvorite oči i pripremite se da se invučete
ulevo. Gadovi su tačno iznad.
311
»Turban«, odvalite udesno!
41
avion, dajem forsaž i već sam iza njega! Gde su Švabe? Ne
usuđujem se da pogledam iza sebe, očajnički zaokrećem,
prikovan za sedište centrifugalnom silom, ne ispuštajući
iz vida Martela koji kruži na sto metara ispred mene.
— Gimlet, attack port'40
Izgubio sam se u ovoj gužvi...
— Turban, Yellow two breaJc.'41
Yellow two? Pa to sam ja!
Energičnim pritiskom nožne komande okrećem mog
?>spita«. Odvratna mučnina izazvana strahom curi mi između zuba. Crveni tragovi sevaju poigravajući ispred
moga vetrobrana ...
Vidim mog prvog Švabu! Odmah ga prepoznajem —
»foke-vulf 190!«
Bože, toliko sam proučavao njegove fotografije, pod
svim uglovima i u sve tri ravni...
Pošto je na mene ispalio trasirajući rafal, on naleće
na Martela. Da, to je zaista on — kratka krila, zvezdasti
motor, izdužena, prozračna, iz jednog dela izlivena kabina,
pravouglo zasečeni stabilizatori! Ali, na fotografijama je
nedostajalo treperenje boja, bledožuti stomak, sivozelena
leđa, veliki,crni krstovi sa belim rubovima .. . fotografije
nisu mogle da prikažu drhtanje krila, izduženu siluetu,
koju je brzina učinila finijom i neobičan položaj u letu sa
oborenim nosem.
Kao da se neobuzdana igra »spitfajera« izgubila na
nebu; njih više nema i moj broj l se izgubio.
Utoliko gore — jer ja neću da ispustim iz vida mog
»foke-vulfa«. Ne plašim se više.
Nepovezane slike smenjuju jedna drugu .. .
Tri »foke-vulfa« klate se s krila na krilo . . .
Tragovi trasirajućih zrna prepleću se svuda . ..
Jedan padobran kao oblačić dima plovi po plavom
nebu.
Zgrčio sam se, oberučke privukavši palicu na moj
stomak, pojurio u beskrajnoj spirali uvis, punim gasom . . .
Look out! Attention! Break!...
40
11
»Gimlet«, napadajte ulevo!
»Turban«, »Žuti 2« prekini napad!
Uzvici se mešaju u slušalicama. Želeo bih da razumem, da shvatim naređenje, savet...
Neki drugi »foke-vulf«, čija krila osvetljavaju zaslepIjujući rafali topova, prljavi sivi tragovi iz izduvnih cevi,
beli mlazevi na krajevima zarubljenih krila . . .
Ne mogu da vidim koga ili šta on gađa.
Naglo zaokreće pokazujući žuti stomak i crne krstove ... obrušava i pada kao projektil s neba i nestaje dole
u izmaglici predela.
Još jedan se pojavljuje na mojoj visini. Zaokreće
prema meni. Pažnja! Suprotstavi mu se!
Naglim ranversmanom i ne znajući kako, već sam na
leđima, sa prstima na okidaču. Potresen sam do srži
grmljavinom mojih topova koji bljuju vatru...
Ćelo moje biće, sve moje snage sasređuju se na jednu
misao: MORAM GA DRŽATI NA NIŠANU!
A popravka — nedovoljna! Potreban mi je još oštriji
zaokret, još ... još!
Nije uspelo.
Umakao je, a moj prst još uvek grčevito pritiska obarač, pucam u prazno, Gde je?
Unezveren sam. »Pazi! ONAJ KOGA NE VIDIŠ TAJ
ĆE TE OBORITI!«
Otkucaji mog uzbuđenog srca odzvanjaju u mom stomaku, u mojim slepoočnicama pokrivenim znojem, u mojim kolenima . . .
Evo ga opet, ali daleko, obrušava . . . gađam . . . promašaj! — van dometa je. Obuzima me faes. ostajem uporan . . . još zadnji rafal... Moj »spitfajer podrhtava, ali
»foke-vulf« je brži i nestaje u izmaglici, neoštećen.
Nebo je najednom prazno . . ni jednog aviona . .. nestali su kao čarolijom opčinjeni. . . Ja sam potpuno sam . . .
Pogled na merač goriva — 35 galona. Moram nazad.
Skoro je 14.15 časova.
— Hulio Turban. Yellow~two, Yellow one calling.
Are You ali right?^
Martelov glas je veoma daleko.
4
- Alo! »Turban«, »Žuti 2«, »2uti l« vas zove. Kako ste?
43
— Hulio Yellow one, Turban yellow two ansivering.
Am O.K. and going h-ome.43
_
Zauzimam kurs 320°. Lagano ponirem u pravcu Engleske. Četvrt sata kasnije prelećem žuti pesak Dandženesa. Stižem u zonu Bigin Hila. Nebo je puno »spitfajera« sa
ispuštenim stajnim trapovima.
Uvlačim se između dva odeljenja i slećem.
Dok vozim prema stajnici vidim Tomija koji mi podignutim rukama pokazuje mesto na njoj.
Puštam da se motor pročisti pa zatim isključujem
magnete.
Nastaje tišina koja zbunjuje. Čudno se osećam dok ponovo slušam glasove koje ne deformiše radio.
Tomi mi pomaže da se oslobodim veza. Skačem na
zemlju — noge su mi nesigurne i ukrućene.
Martel prilazi krupnim koracima i grli me:
— Mali Klo-Klo, verovali .smo da si izgubljen!
Priključujemo se grupi koja se okupila oko Mušota
pored vrata.
— Hej, Klo-Klo, nisi li video Beroa?
Izgleda da je Bero oboren.
Buguenov avion dobio je dva pogotka od 20 mm. 611.
oborio je dva »foke-vulfa«, Mušot i Budije su po jednoga
teško oštetili.
Uzbuđen i govorljiv, pričam svoj doživljaj, osećam se
lako, kao da mi se neki teret svalio sa leđa ...
Moj prvi veliki »svip« (sweep)* — iznad Francuske
prošao je i ja sam se vratio!
Naveče u menzi ni kralj mi nije ravan.
43
Alo! »2uti l«, »Žuti 2« vam odgovara, dobro sam, vraćam
se u bazu!
* Sweep — lovački borbeni zadatak nad neprijateljskom teritorijom (prim. prev.)-
PRVE POBEDE
Opet jedan dan koji miriše na barut. Ručamo na brzinu.
U 14.30 časova je brtfing.
Cilj za danas po podne je aerodrom kod Trikevila,
kojeg će snažno bombardovati dva talasa od po 72 marodera.
Trikevil kod Avra je gnezdo jedne od najboljih švapskih lovačkih eskadri — slavne Rihtofen sa »žutim nosevima« ...
Prema našim informacijama oni su se pre kratkog
vremena prenaoružali najnovijim tipom »foke-vulfa 190A-6«, sa jačim motorom i kako kažu sa specijalnim donjim kočnicama koje mu omogućavaju da pravi oštre zaokrete.
U eskadri Rithofen su samo odabrani piloti. Pod izvrsnim vodstvom velikog asa Luftvafe majora fon Grafa,
oni su se na svojini novim mašinama sa puno uspeha specijalizirali za napade na naše dnevne bombardere.
Još se ranije u više navrata pokušavalo da se bombarduju na zemlji i da se razori njihov aerodrom. Ali su oni
svaki put poletali pre bombardovanja i mirno sletali na
jednu od tri njihove pomoćne baze: Evre Fovil, Bomon l
Rože ili Sent Andre.
Komedija je trajala četiri meseca; danas RAF hoće da
je prekrati — tim pre, što je komanda američkih marodera izjavila kako će odbiti da izvršava zadatke u ovom
sektoru ako Rihtofene ne skinu s vrata. Zato danas treba
45
44
jednovremenc da se bombarduju Trikevil i tri druga
»svratišta«.
Naš je zadatak da se, ako oni već budu u vazduhu, po
svaku cenu uhvatimo sa njima u koštac i da im damo
dobru lekciju. Bez sumnje biće to žestok sudar.
U dispersalu čeka me razočaranje: nisam na listi za
»svip«. Pravim scenu, vičem zbog nepravde, lupam nogama, izvodim čitavu komediju.
Zbog svoje dobroćudnosti i da bi imao mira, Martel
popušta i uzima me kao broj dva.
Imam peh. Tek što smo odmakli od engleske obale,
prekida se dovod goriva iz pomoćnog rezervoara — verovatno vazdušni čep u benzinskim vodovima.
Dođavola! Znam tačno da nas ova pustolovina vodi
vrlo daleko na jug od Avra do Ruana ili Evrea. Posle borbe, ako je bude, rizikujem da ostanem bez goriva.
Utoliko gore! Dođavola sa zdravim razumom, produžavam.
Kanal je utonuo u izmaglicu, ali iznad 1000 metara
vreme je sjajno. Nigde senke od oblaka. Već na pola puta
između Avra i Ruana, ispod 1-ake sumaglice, može da se
raspozna Sena kako vijuga kao velika srebrna zmija.
Vrlo uzbuđenim glasom kontrolor preko radija prekida tišinu.
— Hulio Turban Leader. Donald Duck and his boys
are up already and climbing
hard, Can't give you any de~
fi-nite Information yet! u
Paja Patak je nadimak Fon Grafa. Neki šaljivčina iz
službe Y verovatno ga je tako nazvao, jer, izgleda, on govori o nosu kao o njegovom imenjaku patku Volta Diznija.
Stari lisac poznaje majstoriju i on zna da je napad
najbolja odbrana. Ako dozvolimo da nam se sada maroderi izmigolje iz ruku, onda će im se još nešto dogoditi.
Mušot, koji danas vodi ving vlada kao i obično sobom.
44
Alo »Turban«, Paja Patak i njegovi dečaci su već poleteli i
brzo se penju. Još vam ne mogu dati precizne informacije.
46
— O. K. Zona, message received and understood Tur
ban out.. ,45
A onda se obraća nama:
. . . Turban and Gimlet open your eyes!
Sa izvesnom zebnjom primećujem Martela koji vodi
naše odeljenje, kako se neprimetno odvaja od grupe i počinje da se penje. Uskoro nam preostali »Turbani« liče na
red bleštavih tačkica izgubljenih na plavom nebu.
— Come up a bit Yellow section! . . .46 MuŠot koji
nas poziva na red, iznenada je prekinut povikom »Gimleta« koji leti na hiljadu metara iznad nas zdesna:
— For Christ's šake, break Gimlet aircrcrft.'47
To je stari Paja Patak, koji je, sa svojim jatom gusara, zaklonjen u pravcu sunca, čekao dok mi ne prođemo.
Malo je nedostajalo i on bi onima iz 611. priredio lošu sudbinu. Ali pukim slučajem jedan Novozelanđanin je spazio
njihov dolazak, upozorio ih je i svi prate kako on skreće
sa 700 km/č.
Sve se odigrava u magnovenju. Na SOS 6,11. Mušot.
da bi mu pomogao izvodi sa svojim odeljenjima »Plavi« i
»Crveni-.- oštar penjući zaokret.
Tako najednom ostajemo izolovani na 1500 metara
ispod glavnog sudara.
Martel nas vodi ulevo. Penjemo se da bismo učestvovali u borbi.
Odjednom vidim tuce »foke-vulfova« koji nas napadaju pravo iz sunca ., .
— Focke Wulfs eleven o'clock Yellow!4f*
Na čelu sa veličanstvenim, potpuno žutim, lakiranim
i sjajnim kao ukras »foke-vulfom«, već se prvi sa leva sa
stotinak metara ustremljuje na nas . ..
Sasvim jasno razaznajem ispod dugih prozirnih kabina, siluete unapred pognutih ncmačkih pilota!
— Come-on Turban Yellow, Attack!49
4S
U redu, »Zona«, primio sam i razumeo vaše obaveštenje ...
»Turban« i »Gimlet« pazite!
4fl
»Žuto odeljenje«, približite se malo! A1 Za
ime Hrista, odvalite »Gimlet«! 18 »Fokevulf« u jedanaest sati, »Žuti«! "> Napred,
»Turban«, u napad!
47
Marte! se već zaleteo u sred neprijateljske formacije.
Žuti 3 i 4 odmah gube dodir i ostavljaju nas same u vrtlogu žutih noseva i crnih krstova...
Ovoga puta nemam vremena da se stvarno plašim.
Želudac mi se ipak grči, u grlu mi se penje snažan nadražaj! To je žestok sudar. Gubim pomalo glavu! Kriknuo
sam, a da toga nisam svestan, kao Indijanac, grubo klateći
moj »spitfajer« ...
Jedan »foke-vulf« već odleće ustranu, vukući za sobom crnu spiralu dima. Martel, koji očigledno ne gubi vreme, odmah je iza drugog. Kao dobar pratilac, trudim se da
ga sledim i štitim, ali on je daleko od mene i teško uspevam da pratim njegove ranversmane i imelmane.*
Dva Nemca hvataju ga u makaze sa zadnje strane.
Otvarani vatru na njih iako su van dometa. Promašio sam
ih, ali sam ih naterao da okrenu ka meni. To je moja prilika! Brzo izvodim svecu, zatim valjak i pre nego što uspevaju da završe svoj zaokret za 180°, ja sam iza drugog
— ovoga puta na pogodnoj daljini. Lagan pritisak na komandu pravca i već ga imam u nišanu. Ne veruj em svojim očima — to je jednostavna popravka na manje od 200
metara daljine . . .
Brzo i snažno pritiskam obarač mojih topova.
Čudo! Njegov tfup osvetljavaju eksplozije. Moj prvi
rafal pogađa cilj. »Foke-vulf« je odmah planuo. Dugački
isprekidani plamenovi izbijaju iz njegovih probušenih rezervoara ližući trup. Tu i tamo zažarene iskre se gube u
teškom crnom dimu koji obavija mašinu. Nemački pilot
očajnički zaokreće. Na krajevima njegovih krila pojavljuju se dva fina bela mlaza ...
Najednom, »foke-vulf« je eksplodirao kao bomba. Veliki blesak, crni oblak, oko mog aviona leti parčad .. . Motor pada kao vatrena kugla. Jedno iščupano krilo pada
sporije, okrećući se oko sebe, pokazujući naizmenično donju svetložutu i gornju zelenomaslinastu stranu ...
* Ranversman — figura u kojoj avion u propinjanju menja
pravac leta za 180° okretanjem oko upravne ose i prelazom u horizontalan let.
Imelman — figura u kojoj avion brzo menja pravac leta za
180° u vertikalnoj ravni uz povećanje visine (prim. prev.).
Kao deran, urlam od radosti u mikrofon: — Hulio Yellow
one, Turban
Yellow 2, I got one, got one! Jesus, I got one
of them!50
Ali, sada je nebo puno »foke-vulfova«, koji me sa
svih strana napadaju vatrometom trasirajućih zrna ...
Više me ne napuštaju. Frontalnim napadima slede napadi u rep sleva i desna.. . Dobij am vrtoglavicu, ruke me
bole. Teško dišem jer upravljanje »spitfajerom« pri brzini
od 700 km/č, kada su komande zbog velike brzine tako
tvrde, iscrpljujući je fizički rad, pogotovu na ,8000 metara
visine!
Čini mi se kao da ću se zagušiti ispod moje maske; otvaram kiseonik do kraja. Srce snažno bije, njegove otkucaje osećam u mojim vlažnim slepoočnicama, u šakama i
zglobovima.
Moj »spitfajer« junački izdržava, mi smo kao jedno
telo, drži se kao dobro uvežbani vojnički konj, motor daje
sve od sebe ... Blagosiljam »rols-rojs«, sve inženjere i radnike koji su ga projektovali, napravili i sa ljubavlju sklopili ovaj ogromni satni mehanizam.
Koprcam se kako znam, gađam, štedeći municiju, na
»foke-vulfove« koji mi priđu na daljinu gađanja.
Ispod oka vidim Martela kako se obračunava sa drugim Švabom, čiji se stabilizator odvaja ...
Moji pomalo nepromišljeni manevri dovode me iznad
jednog »foke-vulfa«, na koga se bezobzirno' obrušavam, ne
obazirući se na bilo šta drugo.. .
Vidim kako raste u mom nišanu, sa njegovim kratkim
krilima, njegovim motorom sa žutom oplatom i njegovim
trupom koji se sužava prema repu. U staklenoj kabini
opažam svetlu mrlju pilotova lica koje se okreće prema
meni. Sa dva kratka rafala postižem dobru popravku. Kabina se raspada, a neposredno iza pilota zrna razaraju
trup .. .
Zahvaljujući mojoj brzini nalećem pravo na njega.
Instinktivno guram palicu napred, udaram grozno glavom
o oklopljeni vetrobran i za dlaku izbegavam sudar...
5(1
Alo, »2uti l«, zove vas »Turban žuti 2«, oborio sam jednoga,
oborio sam jednoga!
4 Veliki cirkus
,10
Grubo se izvlačim iz obrušavanja. Vidim mog Švabu
kako leti na leđima sa dugim repom crnog dima iz motora
. . . Jedna tamna silueta odvaja se iz kabine, prevrće se u
vazduhu, sledi za trenutak avion kao da je nevidljivom
vezom okačena za njega . .. najednom se otvara veliki
oker-žuti cvet padobrana kao prikovan na mestu, dok
»foke-vulf« nastavlja svoj poslednji let. . .
Preneražen sam! Oborio sam dvojicu Švaba! Dvojicu
Švaba!
Uzbuđen sam od ponosa ali još drhtim od uzdržanog
straha. Živci su mi krajnje napeti...
A Martel? Šta je sa njim? On će još pomisliti da sam
ga ostavio na cedilu.
Nebo je prazno. Mada počinjem da se navikavam na
to, fenomen trenutnog i iznenadnog nestajanja svih aviona
ponovo me iznenađuje. Možda neprijatno iznenađeni »foke-vulfovi« obrušavaju prema svojoj bazi i već sa 300 metara niže stapaju se sa zemljištem . . .
Svi — osim jednoga! Čim sam podigao glavu ugledani
»spitfajera« iznad sebe, verovatno Martelovog i poznatog
žutog »foke-vulfa«. Gore se odvija ceo repertoar visoke
škole, koji fascinira. Imelmani, valjci . . . ali ni jedan ne
postiže preimućstvo nad drugim. Najednom se razdvajaju
kao po dogovoru i vrše frontalni napad. To je čista ludost . . . gađajući iz svih oruđa »spitfajer« i »foke-vulf
190« jure jedan na drugog. Ko prvi od njih povuče — gotov je, jer beznadežno izlaže svoj avion zrnima protivnika . . .
Zastaje mi dah. U momentu izgleda mi da je sudar
neizbežan, vidim -foke-vulfa« kako se trese, uzdrman pogocima zrna i konačno kako se najednom raspada! »Spitfajer« prolazi kroz snop gorućih ostataka koji padaju kao
kiša, nekim čudom neoštećen .. .
Martel i ja vraćamo se zajedno. Ja imam još samo
malo goriva i moram da sletim u Šurhem da ga uzmem.
Bio sam još tako uzbuđen i.nervozan, da je malo trebalo
pa da se moje sletanje katastrofalno završi. Letelište je za
»spitfajera IX« vrlo kratko, moram žestoko da kočim, skoro da sam odvalio stajni trap.
Vozim prema benzinskoj cisterni blizu kontrolnog
tornja, isključujem motor, skačem na zemlju držeći se veoma superiorno, kao da se moglo pročitati sa mog lica da
sam oborio dva neprijateljska aviona . . . Ne mogu da izdržim a da ne telefoniram iz voč-ofisa (watch office)51 u
Bigin Hil — pomalo da bih obavestio da sam živ i zdrav
a mnogo više iz zadovoljstva da, nehajno, saopštim pobedu, diskretno gledajući prisutne.
— Ah, da, oborio sam dva »foke-vulfa"!
To je malo detinjasto ali nimalo neprijatno.
Moj prvi pobednički valjak iznad dispersala pravim
skoro pribrano.
Martel potvrđuje moju prvu pobedu jer je video kako
pogađam »foke-vulfa«. Druga pobeda biće sigurno priznata zahvaljujući filmu.
Te noći ne spavam; u podoficirskoj menzi dosađujem
svakomej pričajući po hiljaditi put o mojoj borbi.
Za grupu »Alzas« ovaj sudar bio je uspeh. Budije je
oborio jednog Švabu, Mušot i Brino zajedno su gađali na
jednog. Sa kavaljerskim gestom Mušot je dao pobedu svome pratiocu. 611. sa svoje strane oborio je tri aviona. Sa
izuzetkom sedam oštećenih aviona nismo začudo izgubili
nikoga.
Uveče 27. jula stiže telegram:
»To the »Alsace« and 611 boys stop nine /or naught is
pretty good score stop keep it up stop.52
Winston Churchill
Da bismo upotpunili sliku, tri dana kasnije primamo
vest da je nemački radio javio da je major fon Graf, koji
je odlikovan železnim krstom sa mačevima, hrastovim
lišćem i dijamantima, ranjen u herojskoj borbi protiv
brojno veoma nadmoćnijeg neprijatelja ...
Posle ove potvrđene pobede nad žutim »foke-vulfom«,
»siromah« Martel morao je svima da plati pozamašan broj
rundi.
51
sa
Aerodromski kontrolni toranj:
Mladićima iz »Alzasa« i 611. stop devet pobeda bez gubitaka
je zaista lep rezultat stop produžite stop.
(Cerčil upotrebljava igru reci: naught. koja znači ništi a nine
— devet).
*'
51
u pravcu Hardelot, gde u 18.40 časova treba da sretnemo
leteće tvrđave na visini 18.000 stopa.
Moj stari »taksi« NL-B nalazi se pored komandantovog NL-L. Sve je spremno, padobran je već na krilu, šlem
je okačen na palicu, rukavice uklještene između ručica
gasa i kontrole koraka elise. Smeštam se. Još jedna kontrola instrumenata. Tomi pruža ruku u kabinu da bi uključio kino-foto mitraljez. On proverava klizače krova kabine.
KOMANDANT MUŠOT NIJE SE VRATIO
27. avgust 1943.
Ovo je treći šou (show)53 u toku dana!
U Bigin Hilu je nesnosna jara.
Brifing je posle čaja. Biće to bez sumnje interesantna
akcija.
Četiri talasa od šezdeset letećih tvrđava bombarduju
u intervalima od po dvadeset minuta šumu jugozapadno
od San Omera. Javljeno je da je tamo na vežbama nemačka tenkovska divizija. Naš ving treba sam da prati
prvu formaciju američkih bombardera, tj. sa ukupno dvanaest iz 341. a dvanaest iz 485. Novozelandskog.
Mršava pratnja. Ali stratezi »ileven grup« (Eleven
Group) smatraju da Luftvafe neće
imati vremena da se
koncentriŠe na prvi »boks« (box)54 i da će glavni sudar
verovatno imati drugi i treći talas, koji će biti snažno
zaštićeni...
U operaciji učestvuju dve grupe »spitfajera XII« sa
aerodroma Tangmer, osam grupa »spitfajer V B«, vingovi
iz Hornčerča i Kenleja, kao i 117. skvadron »spitfajera
VI«, koji će nas neposredno pratiti na velikoj visini.
Četrnaest grupa »tanderbolta« iz 8. američke vazduhoplovne armije treba da učestvuju u akciji kao rezerva.
Po povratku iz dispersala na oglasnoj tabli izložene
su poslednje pojedinosti. Ja sam pratilac komandanta Mušota. Motore palimo u 18.03 časa, poletanje je u 18.05
53
54
52
Ime kojim su u RAF-u označavali važne zadatke.
Ime koje se daje formaciji letećih tvrđava u obliku kutije.
Sve je u redu: temperatura ulja 40°, hladnjaka 10°.
»fletners«5s su podešeni. Kontrolišem nišan.
Danas je sparno! Gušim se u svojoj »Me Vest«, omotan remenima padobrana i sigurnosnim pojasevima.
Mušot počinje da se vezuje. Prvi put od kad ga znam,
obukao je bluzu uniforme preko belog pulovera. Čujem
Pabioa kako mu u prolazu dobacuje na račun toga.
— Nikad se ne zna — odgovara Mušot srnej ući se —
smatram da se za kraj treba lepo pripremiti. . .
Sada je dva minuta do šest. Posmatram njegovu mršavu figuru kako se smešta u kabinu. Pre nego što je navukao šlem i masku za kiseonik, daje mi znak »tams ap«
(thumbs-up)5li, koji prati svojim neodoljivim prijateljskim i
ohrabrujućim osmehom ...
18.03 časa. Stajanka grmi — jedan za drugim pokreću
se motori
Već na polovini Kanala osećam da se zadatak loše
odvija.
— Hurry-up, Turban Leader, the big boys are dbout
to be engaged!57
Stratezi su se lepo prešli. Ne samo da Nemci spremno
reaguju, već su i leteće tvrđave, koje inače hronično zakaŠnjavaju, ovoga puta došle pet minuta ranije. Očajnički
kruže između Bulonja i Kalea, ne usuđujući se da idu dalje
bez zaštite.
r
"' Male površine za aerodtnamičku kompenzaciju kormila.
Paiatr gore: znak koji označava da je sve u rodu.
•"'7 Požurite, »Turban«, »veliki momci« će svakog časa stupiti
u borbu!
ifi
53
Ubrzavamo, 2600 obrtaja, bust (boost) plus 6; penjemo se.
Konačno u daljini vidim leteće tvrđave kao i uvek u
savršenom poretku. Na prvi pogled ne vidim ništa nenormalno, sem piramide f laka koja se diže nad Bulonjom.
Kontrolor počinje da se igra našim nervima:
— Twenty--Jive Huns, over Abbeville, 15.000' dim-
— 30 plus over Saint-Omer, 20.000', going West.'
— 15 plus ten miles South of Hardelot, no height yet!
— 40 plus jive miles from ihe big boys, 25.000', about
to angage!
Danas je ćela Luftvafe u vazduhu. Biće vince. Već
smo skoro iznad samog Gri-Ne na 22.000 stopa, kad .sam
najednom ugledao Švabe.
Tridesetak »foke-vulfova u indijanskoj vrsti, na 800
metara iznad letećih tvrđava, počinju da obrušavaju dva
po dva. Masu bombardera osvetljavaju hiljade vatrenih
tačaka — švapskih rasprskavajućih zrna koja pogađaju i
mitraljeze letećih tvrđava koji odvraćaju. Na većoj visini
naslućivalo se, izgubljeno u svetlosti, gmizanje »foke-vulfova«, koji su se samo tu i tamo oda val i odbleskom sunca
na njihovim krilima.
Hladnokrvno, kao na vežbi, Mušot naređuje:
: — Come-up Gimlet Squadron! obraća se 485., koji
tako postavlja da bi nas zaštitio iz pravca sunca.
— Turban and Gimlet drop your babies!
Prelazimo na glavne rezervoare i odbacujemo pomoćne
rezervoare.
Sve je spremno za borbu. Pritiskom palca skidani osigurač topova i uključujem nišan. Izgleda kao da neka električna struja oživljuje eskadrilu: dvanaest »spitfajera« počinje da se komeša, da se klati i da se razmiče udesno i
ulevo.
38
25 Švaba nad Abevilom na 15.000 stopa, pcnji!
— Više od 30 drugih nad San-Omer na 20.000 stopa. Kurs ka
zapadu!
— Više od 15, 10 milja južno od Ardelo. Nemam još visinu!
— Više od 40 na 5 milja od »velikih đečaka«. na 25.000 stopa,
pripremaju se za napad.
Sleva nadesno i odozgo nadole:
Martel —- Zak i 2an Skot — De Barda (sa svojim turbanom) i
Sevalie (Chevalier) — Maksi Saderlend (Maxie Sutherland) — Ken
Cerra (Ken Charney) — Brus (Brace) Oliver (Novozelanđanin)
55
Svi osmatraju. Na radiju počinje panika!
Mušol — fotografisan u kabini aviona 27. avgusla 1943, dvadeset
minuta pre smrti
602 Skvadron u Detlingu (jesen 1943. god.) U prvom
redu sleva nadesno: Kapetan Obertcn, Mctfcsi Sađerlend, Beget
Dambrel, Spensi, Zak, Gurli (Gourly), Ted, Huk (Hook), *Cifi*
(Chieffv) Makdonald. U drugom redu: Peni (Penny), Dzen-kins i
Foks (Fox). Sede na krilu: Maus Menson (Mousc Manson), Sorž,
Robson, Makonaki i Tomi (Tommy). Stoje na oplati: Kislralc, Timi
Keli, Ken Cerni, Frank V uli (WolLey), Jontih, Ost i autor, na
kabini
56
— Hulio Turban Leader, six aircrajts at nine o'clock
above!5®
— Hulio Turban Leader, Yellow one calling, about
ten Focke Wuljs at four o'clock above!
To je staloženi glas kapetana Martela. Oseća se da on
likuje pri pomisli na veliku gužvu koja počinje.
Nalazimo se dobrih tridesetak kilometara u dubini
Francuske. Levo i dole tvrđave obavija nesređena masa
stotinak »foke-vulfova«.
Utoliko gore za njih — ne možemo ništa da preduzmemo.
Bez nas bilo bi ih dve stotine. Stotinu držimo mi na
odstojanju našim prisustvom. Svakako ne zadugo!
— Turban Red Section Break Port'60 Dreka u slušali
cama probija mi uši. Pogled ulevo: lavina od dvadeset do
tridesei »foke-vuliova 190« obrušava iz pravca sunca. Prva
tri su na 800 metara iza mene . . .
— Turban Squadron, quick ISO port Go. tfil
Jedan Švaba otvara vatru; svetleći tragovi prolaze na
petnaest metara pored mojih krila. Zbilja gadno!
Dajem pun gas, očajnički vučem palicu, kako bih
ustao uz Mušota koji oštro zaokreće penjući se skoro okomito. Ja sam suviše oštro povikao. Motor prekida za vreme jedne dragoccne sekunde, i ja zaostajem, nosom šum
uvis, dok prve Švabe počinju da defiluju između naših ode1 jenja kao meteori. . .
Posle trzaja motor ponovo prihvata — ali kasno. Već
sam izgubio vezu sa svojim odeljenjem, koje vidim na sto
metara iznad mene u penjućoj spirali.
Neka bude! Pravim valjak, postavljam se na 100 metara iza jednog »foke-vulfa« i zasipam ga dugim rafalom
— zrnima- od 20 mm sa popravkom od 40°.
Promašaj!
;>9
AIo, »Turban«, šest aviona u devet časova, iznad! Alo
»Turban«, »žuti l« vas zove, oko 10 »foke vulfova« u četiri časa,
iznad.
fiu
»Crveno odeljenje Turbana«, odvali ulevo! "'
Skvadron »Turban«, smesta 180° ulevo!
57
Posle oštrog zaokreta ulevo našao sam se pored druge
dvojice Švaba, dva veličanstvena sjajna, nova »foke-vulfa
190«, sa crvenim nosevima, sa njihovim velikim fascinirajućim crnim krstovima koji se ističu na okeržulim i maslinastozelenim trupovima.
ZZZZ! tii druga aviona proleću kao munje na nekoliko metara ispod, mašući svojim kratkim žućkastim krilima.
— Počelo je zaista loše ...
Iznad mene izgleda da je još gore. Čuju se povici čas
jednog čas drugog u slušalicama. Kapetan Martel majstorski vodi svoje odeljenje. Izgubljenim glasom Mušot pokušava da okupi obe svoje grupe — dozivanje u pomoć, ljutiti i uzbuđeni krici Novozelanđana, jedna ili dve vrlo sočne pariške psovke . ..
Borim se kao mahnit, kružim, okrećem, prevrćem.
Postaje mi crno pred očima, maska za kiseonik zbog pritiska odrala mi je kožu na nosu. Istežem vrat da bih osmatrao vSve avione koji defiluju pored mene u strašnom dar-maru . ..
Najednom sam u skoro mirnom delu neba. Okolo se
vrte »spitfajeri« i »foke-vulfovi«.
Četiri uspravna stuba teškog crnog dima, koji se ne
rasturaju, obeležavaju kobnu putanju leta četiri aviona,
čiji ostaci bukte na zemlji, rasuti po livadama, osam hiljada metara ispod nas ...
Padobrani se otvaraju na sve strane.
Šta čeka kontrolor, zašto nam ne šalje pojačanje?
Dvadeset i četiri protiv 200! -— Nemamo nikakvih izgleda
da se izvučemo.
Srećom, izgleda paradoksalno, ipak se izvlačimo, jer
Su »foke-vulfovi/< suviše brojni, pa se uzajamno ometaju.
Ali, naša odstupnica je presečena.
Leteti duže od trideset sekundi bez oštrog zaokreta u
jednu ili drugu stranu značilo bi samoubistvo. Besan sam
što pored tolikih Švaba oko mene ne mogu bar jednoga
da oborim.
Konačno mi se ukazuje prilika. Dva »spitfajera« obrušavaju iza jednog »foke-vulfa«. Neprimetno im se prikačio jedan »foke-vulf« iza repa i gađa. Vidim dim iz nje58
gova četiri topa. Očigledno je da dva Novozelanđanina đejstvuju poletno ali i vrlo nerazumno.
Pokušavam da ih upozorim.
— Look the two spits following that Hun Break!6Upozorenje je vrlo neodređeno, ali ne mogu da pročitam oznake njihovih mašina.
Brzo se okrećem na leđa, gledam levo i desno. Napadani poslednjeg foke-vulfa-190 u rakursu tri četvrtine od
pozadi. U trenutku kada otvaram vatru, pilot me spazi i
obrušava oštro udesno.
Ovaj će biti moj!
Brzinomer pokazuje sve veću brzinu — 700, 740, 780
km/č .. . Pritiskam okidač. »Spitfajer« drhti od trzaja topova. Švaba manevriše ali ostaje u okviru nišana, pet stepeni
popravke, daljina 200 metara: pang! pang! pang! Tučem
kratkim rafalima . . .
Tri eksplozije na njegovom desnom krilu između trupa
i crnih krstova... Sada jurimo preko 800 km/č! Pogodak
u njegovu kabinu, stakleni poklopac odleće i prolazi na nekoliko metara kraj moje mašine ... Približavani se. Prođužavam da gađam sa manje od sto metara i raspoznajem lice
pilota, koji se okrenuo — liči na neobičnog insekta sa naočarima na očima. Obojica se izvlačimo iz obrušavanja. Nastavljam gonjenje u horizontalnom letu.
Pritiskam još na dugme i uključujem ovoga puta sva
oruđa: dva topa i četiri mitraljeza, da jednom završim s
njim. Dva zrna eksplodiraju istovremeno na osnovi motora, pilotska kabina pljuje oblake crnog dima. Pilot nestaje.
»Foke-vulf« prelazi lagano na leđa. Mi smo već na 300 metara visine .. . Putevi i sela promiču ispod naših krila. ..
Nekoliko iskri pojavljuje se kroz dim — on je smrtno pogođen.
Spuštamo se još niže. Jedan crkveni toranj projuri pored krila. . .
Moram potpuno da oduzmem gas kako ne bih prestigao mog Švabu. Iscrpeo sam svu municiju i svaki put kada
pritisnem na obarač, čuje se samo šištanje komprimiranog
vazduha i repetiranje zatvarača koji rade na prazno.
fl2
Pažnja, vas dva »spitfajera« koji gonite dvojicu Švaba: prekinite napad!
59
Ali, ipak sam ga pogodio!
Još uvek na leđima, »foke-vulf« strašnom brzinom dodiruje
zemlju, klizi i seje zapaljene komade, ostavljajući za sobom
trag zapaljenog benzina, prelazi dve živice i konačno se
smrskao na padini u zaslepljujućem buketu iskri...
Fasciniran, jedva uspevam da izbegnem red telegrafskih
stubova. Za vreme dok se pod punim gasom penjem u
spirali poslednji put gledam. Benzinom natopljena trava
bukti u plamenom krugu oko gorućeg skeleta »foke-vulfa«, a vetar sporo zanosi gusti dim prema selu Hacerbruk kod Serkusa.
AH; to još nije kraj: treba još stići u Englesku. Brzo
uspostavljam orijentaciju: istočno sam od šume koja se
graniči sa aerodromom Sent Omer. Počinjem da dolazim
k sebi, ali ne zadugo. Tamo gore vodi se i dalje borba. Preko radija doznajem da je Biron oborio jednog Švabu.
Nekoliko sekundi posle čujem poslednji put glas komandanta Mušota: — I am aLone! fif>
Kakva je to žestoka borba, kad je ving-lider, i to još
sa Bigin Hila, ostao tako izolovan. Gore nije dobro. Odmah
to uviđam. Tek što sam obazrivo zauzeo kurs ka Engleskoj, kad se grupa »foke-vulfova« zainteresova za ovog jadnog i usamljenog »spitfajcra«. kome je izgleda teško. Palicu na sebe, 3000 obrtaja, pritisak 20, penjem se očajnički,
u pratnji »foke-vulfova«: po dva levo i desno na nekoliko
stotina metara . ..
Kada bih samo mogao da uključim drugu brzinu kompresora pre nego što me obore, sigurno bih im umakao.
1800 metara. Da bih se popeo na četiri hiljade metara, treba
da letim na punom gasu još dva minuta. U ovakvim uslovima to su dva stolcća! 3800 metara — znoj mi curi duž
ruba kiseoničke maske, desna rukavica je potpuno natopljena.
Rrrum — moj kompresor je proradio pre nego što su
oni uspeli da zauzmu položaj za otvaranje vatre. Jedan od
njih mi u očajanju upućuje jedan rafal ali promašuje. Sa
lakoćom im uzmičem; ja sam spašen.
63
Ja sam usamljen!
Upravo na obali iznad Bulonja stižem Četiri »spitfajera« u besprekornom odbrambenom poretku. Oprezno se
približavam dajući svoj znak raspoznavanja. Razaznajem
oznake: NL-C, NL-A, NL-S, NL-D — očigledno to je »žuto
odeljenje«, pa mi Martel daje preko radija odobrenje da
mu se priključim.
Još pet minuta nas napadaju »foke-vulfovi«. Ako tako
nastave, onda smo gotovi, jer naš benzin neće biti dovoljan
da stignemo do engleske obale — a Nemci to znaju.
Najednom nebo se ispunilo kondenzovanim tragovima — njih 250 valjda, četiri po četiri dolaze sa severa. To
su »tanderbolti« (konačno — kao vojnici) koji, ipak, stižu
da bi nam spasli kožu.
»Foke-vulfovi« takođe su pri kraju sa municijom i gorivom pa odustaju. Oni obrušavaju i nestaju u večernjoj
magli koja se diže . . .
Slećemo na Manston, prvi aerodrom na obali. Ovde zatičemo užasnu gužvu. Reakcija Luftvafe u sektoru koji je
tako retko posećen, svakoga je neprijatno iznenadila. Došlo je do pravog nagomilavanju aviona. Jedna leteća tvrđava
se razbila nasred poletno-sletne staze. »Tanderbolti«, ne
znajući propise, sleću iz svih pravaca. Periferija aerodroma
zakrčena je »spitfajerima«, »tajfunima« i avionima svih
tipova u očekivanju auto-cisterni. Siroti momci iz kontrole
letenja, mašu svojim žutim zastavama, ispaljuju crvene
rakete na sve strane i nastoje da zajedno parkiraju avione
istih eskadrila.
Nalazimo po nekog od naših. Fifi se postavio na nos;
smešno izgleda njegov »spitfajer« sa repom uvis, elisom
zaparanom u zemlju.
Prebrojavamo se — samo nas je deset. Komandant
Mušot i podoficir Margot nisu tu. Telefoniramo. Bidžin Hil
— nema nikakvih vesti, kontrolor je izgubio svaki trag
Mušotu. Niko od pomoćnih aerodroma nije izvestio da je
sleteo.
Sada nema više mnogo nade, jer je još pre četvrt sata
morao ostati bez goriva.
Težak je to udarac. Sve nas to teško pogađa. Dok
polećemo na povratku za Bidžin Hil, sunce počinje da
zalazi u more, a niska magla na horizontu prekriva
bojno polje, gde smo ostavili dva naša druga.. . Slečemo
sa upaljenim pozicijskim sve tlima. Ispred dispersala raspoznajemo čutljivu grupu. Svi su na okupu — oni koji danas nisu leteli, mehaničari, grup keptin Malan, ving komander Dire. Cikits. Sa zebnjom očekuju nove vesti, nekakvu slamku za koju bi se uhvatili, nešto, što će dati bilo
kakvu nadu.
Komandant Mušot, borac za slobodu, odlikovan ratnim
krstom i Distingvišd flajing kros ...
On će nam ostati u uspomeni kao uzoran starešina,
pravičan, trpeljiv, odvažan i staložen u borbi, pravi prekaljeni Francuz koji je u svakoj situaciji znao da uliva poštovanje.
62
KALIBRAŽA RADARA U SVITANJE
26. septembar 19-13, četiri sata ujutro.
Pipajući po mraku izlazim iz svoje sobe i upućujem
se u menzu gde me pospana aa/ poslužuje šunkom i jajima.
Dok izlazim nebo je još crno i još nekoliko zvezda
žmirka u ledenom vazduhu. Iz pravca dispersala čujem
brujanje avionskog motora. Verovatno je to moj »spitfajer« koga mehaničari zagrejavsju. U prolazu svraćam u
intelidžens rum gde dobijam poslednja uputstva za moj
zadatak. Treba da letim sam na kalibražu radarske stanice
koja nas navodi. Od engleske obale treba da letim u kursu
145° i penjem se na što veću visinu, što će me dovesti pravo iznad Bovea na otprilike 10.000 metara. Zatim treba da
letim pravo na San Omer i da javim svoju poziciju otvorenim tekstom u odnosu na određene tačke.
Jedina šansa da prođem čitav je da radim brzo, da se
što kraće zadržavam na putu da bih sveo na minimum
mogućnost da me nadmoćniji neprijatelj presretne.
Dok polećem pri upaljenim startnim svetlima i počinjem da se penjem u zadati kurs, još uvek je noć. Nejasno
opažam moje fosforescentne instrumente i plave plamenove koji izbijaju iz izđuvnih cevi pomešani sa crvenim
varnicama.
Brzo i strmo se penjem. Englesku obalu prelećem na
oko 6500 metara. Magla uvučena u uske kotline između
crnih bregova ocrtava duge mlečne pojaseve. Vazduh je
tako miran, da daleko dole u senci kod Dandžensa primećujem nepomičan dim voza kao da je usidren u zemlju.
63
Kanal izgleda kao nejasna i neprozirna masa, oivičen
duž strmih hridina nejasnim srebrnim mrljama. Nijednog
oblačka. Penjem se kroz obruč senke, koja obavija zemlju,
ka sada veš svetlijem nebu, sa koga zvezde nestaju ...
Iznenada, bez prelaza, izranjam kao gnjurac u punu
zlatnu svetlost. Krila mog »spitfajera« postaju purpurna.
Bleštanje je tako snažno da moram da spustim naočare
protiv sunca. Vrlo daleko iza Holandije sunce izranja kao
usijana ploča iz nepokretne čvrste olovne mase Severnog
mora.
Ispod mojih krila je noć, a ja sam sam na 10.000 metara visine u sunčanom danu. Ja sarn prvi koji, u ledenoj
hladnoći, upijam topli život sunčevih zraka, koje se kao
strele zabadaju u ženice oka. U Francuskoj, Engleskoj, Belgiji, Holandiji, Nemačkoj ljudi pate u noći, dok ja nasred
neba uživam sam u rađanju dana — sve mi pripada: svetlost, sunce — i sa smirenim ponosom mislim: sve ovo šija
samo za mene!
Ovakvi trenuci zaista su nadoknada za žrtve i opasnosti . ..
Prelećem francusku obalu u visini Dijepa i nekoliko
minuta posle toga stižem iznad Bovea. Sa teškoćom raspoznajem aerodrom kod Bove Tila i brdo San Adrian opkoljeno Pukeniskom šumom.
— »Hulio Dagger 25, Dagger 25 Piper calling. Orbit
please, orbit please A for able!64 »A for Able« je kodirani
naziv za Bove. Stanica za navođenje naređuje mi da kru
žim dok oni podešavaju svoje instrumente. ..
čim pilotirajrjći nesvesno.
Iako je sunce, počinjem da se od jake hladnoće ko— Hulio Dagger 25, Piper here, what are your angels?"
Žurba koju odaje glas kontrolora trgnula me je. Pogledam visinomer: 10.500 metara.
— Hulio Piper, Dagger answering, angels X for
X-Ray . ..«
94
Alo! »Dager« 25. Zove vas »Pajper«, molim vas okrenite iz-
nad A.
85
Alo! »Dager« 25. Ovde »Pajper«, na kojoj ste visini?
158
Alo! »Pajper«, »Dager« vam odgovara, visina X, za X-zrak.
Nešto nije u redu, dok mi sam kontrolor traži da prekinem radio-ćutanje.
Prolazi minut.
Hulio Dagger 25, Piper here, steer 090 degree. — zero, nine, zero.®7
Sada shvatam. Mora da je negde u blizini neki sumnjivi avion pa kontrolor hoće da me sigurno identifikuje
na svom ekranu.
Osmatrani oko sebe, mašem krilima da bih osmatrao
mrtve uglove — ali sve izgleda mirno. Ako je Švaba iznad
mene, onda ga, na ovoj pasjoj hladnoći, mora odati kondenzovani trag.
— Hulio Dagger 25, Piper calling. Look out, you are
shadowed by a Hun, loofc out at five o'clocfe/ 68
Odmah okrećem glavu u označenu stranu i stvarno,
vidim malu sjajnu tačku kako klizi kroz sloj cirusa. Suviše je daleko da bih ga mogao prepoznati. Ako je lovac,
onda ću ga neprimetno osmatrati dok i dalje budem leteo
u mom kursu, da bih ga prisilio da se oda. Osvetijavam
nišan i skidam osigurač sa okidača mojih topova.
Prošla su tri minuta, a tačka je postala krst, koji je
na oko 800 metara iznad mene. Na toj visini to je verovatno neki od novih »meseršmita 109 G«. On počinje.da
se naginje s krila na krilo ... svakog trenutka će napasti,
verujući da ga nisam video.
Najednom, samoća, poezija, sunce, sve se raspršilo.
Pogledam temperaturu, podešavam elisu na mali korak.
Sve je spremno. Neka pokuša!
Ali, prolazi još jedan minut, vrlo dug; moje oči počinju da suze, jer sam suviše uporno osmatrao svoga protivnika.
Hopa! •— evo ga!
Moj »109« počinje blagu spuštajuću spiralu koja treba
da ga dovede iza mene. Udaljen je oko 600 metara; ne žuri
mnogo da bi sigurno zadao svoj udarac.
fi7
nula.
Alo, »Dager« 23. Ovde »Pajper«, zauzmite kurs nula, devet,
BB
Alo! »Dager« 25. Zove vas »Pajper«:, pazite, prati vas nemački avion, osmatrajte u pet sati,
5 Veliki cirkus
65
Dajem gas do kraja i bacam mog »spitfajera« u oštri
penjući zaokret, što mi omogućava da ga zadržim na oku
i da postignem visinu. Posto je iznenađen mojim manevrom, otvara vatru — ali prekasno. Umesto očekivane male
popravke od pet stepeni ja mu najednom izlažem cilj za
popravku od 45 stepeni. Snažno vučem palicu da bih
ispravio avion i oštro okrećem pomoću krilaca. »Me-109«
pokušava da kruži unutrašnjim lukom, ali na ovoj visini
njegova kratka krila nemaju dovoljan uzgon u razređenom vazduhu, pa gubi brzinu i pada u kovit.
Još jednom me bolja pokretljivost »spitfajera« spašava. U jednom, trenutku ugledao sam ispod bledoplavih
krila »meseršmita« velike crne krstove.
»Meseršmit« izlazi iz kovita: ja sam već zauzeo pogodan položaj — i on to zna — jer počinje da izvodi niz
oštrih manevara da bi mi umakao. Ali njegova brzina ništa mu ne pomaže; iskoristio sam njegov pogrešan manevar da bih ubrzao i već imam prednost u visini. Na daljini
od 400 metara otvaram vatru kratkim rafalima, jedva dotičući obarače. Pilot »meseršmita 109« je ipak stari lisac,
jer energično pokreće svoj avion neprekidno menjajući
ugao i pravac leta.
On zna da moj »spitfajer« bolje zaokreće i penje i da
se samo brzinom može izvući. Najednom on gura palicu
napred i vertikalno obrušava. Odmah okrećem na leđa i
koristeći njegov pravolinijski let ponovo otvarani vatru.
Sa 750 km/c snižavamo se prema Omalu. Pošto sam mu u
repu popravka je dosta jednostavna — ali moram da žurim, jer mi odmiče.
Kod drugog rafala sevnulo je tri puta na njegovom
trupu, udar ga je zaista uzdrmao.
Nastavljam da gađam. Ovoga puta pogodio sam ga u
visini pilotskog sedišta i motora. Izgleda kao da ga za trenutak moji pogoci zaustavljaju, elisa se ne kreće, a zatim tone u belom oblaku glikola koji izbija iz izduvnih
cevi. U kofenu krila nastaje snažna eksplozija i tanki crni
trag se mesa sa oblakom pare iz razbijene obloge hladnjaka. To je kraj. Plameni jezik se pojavljuje ispod trupa, izdužuje se ližući repna kormila i čepa u obliku zapaljenih dronjaka.
66
Spustili smo se u senku . .. Pogledam na sat da bih
zapisao vreme borbe: 05.12.
»Meseršmit« je dobio svoje. Osmatram ga penjući se
u spirali. On je još samo nejasna silueta koja se uzbudljivo kovitla, izložena ravnoinernom raspadanju ... eksplozija, trag crnog dima, trag belog dima, ponovo eksplozija,
pa trag crnog dima, trag belog dima ...
Sada je to vatrena kugla, koja se dogorevajući lagano
kotrlja ka šumi J(Eu) i uskoro rasprskava u kišu zapaljenih ostataka koji sagorevaju pre nego što dodirnu zemlju...
Pilot nije iskočio . . .
— Hulio Dagger 25, Piper
calling, long transmission
please Did you get that Run7 m
— Hulio Piper, Dagger 25, answering and transmitling for fix. Got him ali right, One . . . two . . tliere . . .
jour . . . I am quite short oj juice. May I go home?
— O.K. Dagger 25. Steer 330 degree — three, three,
zero. Good show!
Nivo benzina se spušta u rezervoarima, a sunce se penje na horizontu. Ovaj kutak će uskoro postati neprijatan.
Moram nazad, pa zauzimam kurs ka Engleskoj.
nn
Alo! »Dager« 25, zove vas »Pajper«. Objasnite, molim vas.
Da li ste oborili Švabu.
— Alo! »Pajper«, ovde »Dager« 25, brojim za određivanje po
zicije po goniometru. Pogodio sam ga, jedan ... dva ... tri... Če
tiri . . . — imam malo goriva. Mogu li se vratiti?
— O. K. »Dager« 25. Tdite u kurs 330, tri,-tri, nula — bravo!
5-
67
DRUGI DEO
SLUŽBA U BRITANSKOM RATNOM
VAZDUHOPLOVSTVU
GRUPA »SITI OF GLAZGOV« (SITY OF GLASGOW)
28. septembar 1943.
Teška srca napuštam Bigin Hil i odvajani se od grupe
»Alzas«, sa kojom sam doživeo moje prve borbe, u kojoj
sam sreo drugove zbog čijeg sam patriotizma, odvažnosti i
borbene sposobnosti bio ponosan što sam Francuz. Dok
mali kamionet, koji me vozi, prolazi kraj stražare vidim
trobojku koja se leprša ispred dispersala i nestaje među
drvećem...
Po savetu Zaka, ostavio sam veći deo svoga prtljaga. Ali i
pored toga sam, kao i obično, okružen koferima, džakom sa
padobranom teškim kao olovo (koliko su samo teški ovaj
prokleti kišobran i dingi), opasačem sa revolverom i
fišeklijama za municiju, mojom bundicom. To je neobičan
prizor za putnike koji me posmatraju kroz prozore svog
voza dok ja čekam moj.
U Ašfordu me čeka kamion, pa posle nekoliko minuta
ulazim u 125. bazu.
Žak me predstavlja. Upoznajem čitavu bandu simpatičnih
internacionalnih vazdušnih pirata 602. skvadrona »Siti of
Glazgov«: Skote, Australijance, Novozelanđane, Kanađane,
jednog Belgijanca, dva Francuza i nekoliko Engleza.
69
Skvadron-lider koji komanduje grupom je Majk Bajtaf, Irac rumena lica kao u deteta, velika pijanica, dobar
pilot i dobar starešina.
Oba komandira eskadrile su fenomeni svoje vrste.
Onaj iz eskadrile »A«, koji je još do pre deset meseci bio
podoficir, uzdigao se svojom hrabrošću i srčanošću, u rekordnom vremenu do čina flajt letenenta.* Bil Loud, bio
je u civilu mesar. Jak kao bik, visok metar i devedeset,
gromoglasno se smeje svojim upola krezubim ustima. Drugi, Maks Saterlend, tipičan Englez, proizvod »haj skuls«
(highscools«}, sa brkovima u vidu četke, bivši bokserski
šampion teške kategorije londonske policije. On treba da
bude moj komandir eskadrile To je pristojan tip, pomalo
detinjast, promenljivog raspoloženja, zna da bude tvrdoglav kao kapriciozna devojka, ali i velikodušan. Uostalom,
on je vrlo sposoban i izvanredno iskusan pilot, dokazane
hrabrosti. Kasnije smo postali iskreni prijatelji.
U odnosu na Bigin Hil, sa njegovim komforom i njegovom slavom prve lovačke baze sveta, »125. erfild« (Airfield)** izgledao je u neku ruku siromašni rođak. Ali ipak,
moja nova grupa bila je neodoljiva zbog drugarske atmosfere, bezbrižnosti i života od danas do sutra.
602., medu prvim jedinicama koje su dodeljenc Taktikal Er Forse (Tactical Air Force},*** za vreme »Bitke za
Englesku« zvezda prve veličine, dobila je u sledeće dve
godine drugorazrednu ulogu. Ali nastojanjem Bajtaf počela je od pre nekoliko meseci ponovo da se afirmiše.
RAF je trebalo da odredi eskadrile za podršku invazije na kontinent u tesnoj saradnji sa kopnenom vojskom.
602., sa tuce drugih grupa, bila je u tom cilju podvrgnuta
intenzivnom uvežbavanju napada iz brišućeg leta, mitraliiranja tenkova, taktičkog Izviđanja, bombardovanja iz,
obrušavanja, itd ...
Konačno su ove jedinice raspoređene po aerodromima da bi usavršile svoju obuku. Već četiri meseca piloti
* Flight L-ieutenat — čin u britanskom RV odgovara činu kapetana (prim. prev.).
** Airfield — ratni aerodrom (prim. prev.}.
*** Tactical Air Force — Taktičko vazduhoplovstvo (prim.
prev. V
70
su spavali pod šatorima, učili da pune svoje avione gorivom i municijom, da ih maskiraju i da ih sa mašinkom u
ruci brane — zaista živeli su kao »komandosi«. Dejstvujući sa letelišta sličnih onima koje će inžinjerija izgrađivati za nekoliko časova (dve ili tri livade spojene u jednu
poletno-sletnu stazu pomoću metalnih rešetaka postavljenih na zemlji), 602, 132, 122, 65. i neke druge grupe učestvovale su u sadašnjoj protivofanzivi RAF-a. One su bile
naoružane avionima »spitfajer V D« sa kratkim krilima
i izvršavale su zadatke neposredne zaštite marodera, mičela i bostona .. .
602. delila je »125. Erfild« sa jednom drugom jedinicom »spitfajera«, 132. »Siti of Bombaj« (Sity of Bombay),
kojom je komandovao stari drug Skvadron Lider Koloredo-Mensfild, kao i sa 184. »harikena« namenjenom za
borbu protiv tenkova.
Pod prijatnim suncem izvanredno lepog septembra,
naš kutak na peskovitoj zaravni Dandženesa nije neugodan. Naši šatori su razmešteni u jednom vrtu. Tu vlada
prijatna atmosfera izleta, kampinga i ferijalne kolonije.
Treba samo pružiti ruku iz šatora da bi se dohvatile ogromne, sočne, slatke, velike, manje ili više zrele jabuke, koje na savršeno čistom vazduhu naši mladi stomaci vare.
Jedemo vani, a kada pada kiša, u šupi, svi piloti zajedno,
bez reda izmešani. Nemam ni porcije ni oribora, pa se služim Žakovim.
Smestio sam se u Zakov šator, koji sa nama dele Belgijanac Žan Ost i vanredno prijatan Englez Džimi Keli,
koji će postati jedan od mojih najboljih prijatelja. Uvek
kada bismo počeli da govorimo francuski Ijutito bi uzvikivao.
Spavamo na poljskim krevetima a umivamo se na
potoku. Voda je veoma hladna pa odlazimo tamo što je
moguće rede!
Veliki problem je osvetljenje. Svece su opasne zbog
sena, kojim je zastrt patos u šatoru. Snabdeli su nas olujnim fenjerima iz-magacina RAF-a, ali nikad ne funkcionišu. Ako imaš šibice, onda više nemaš stenjaka, ako iščeprkaš negde novi stenjak (najčešće iz susednog šatora) onda nema petroleja. Ako konačno imamo sve što nam treba,
71
pa iako' pripalimo vanredno oprezno, onda redovno ide sve
u vazduh, što izaziva neobuzdanu trku koja se završava
gašenjem požara pomoću aparata sa penom. Zatim, skvadron lider šalje sve dođavola, pa se konačno svlačimo pri
svetlosti upaljača ili zvezda ...
Ujutro nas budi vojnik, koji donosi bokal pun vrelog
čaja i pravi takvu galamu da svi odmah ustaju trčeći bosonogi po travi sa plehanim lončetom u ruci. Zatim idemo
po vodu na reku sa platnenim kofama koje su manje-više
nepromočive i umivamo se tako da bi se i mačka zastidela. Onda navlačimo prljavi betl dres (battle dress)*, letačke čizme, vezujemo maramu oko vrata i trčimo u kantinu, po šunku sa jajima, solju kafe i komad hleba, koji je
ispečen u susednoj farmi.
Zatim počinje bezumna jurnjava oko aerodroma sa
džipom, na koji se natovare po dvanaestorica, nesigurno
se držeći sa svih strana, prolazeći punom brzinom preko
polja, preskačući jaruge i prelazeći živice... Skidamo maskirne mreže sa aviona, zagrejavamo i proveravamo motore i pripremamo se za prvu akciju dana. Takav je svakodnevni život u mojoj novoj grupi.
»Klipt, kropt, klapi« (Clipped, cropped, clapped), tako glasi veličanstven sažet opis »spitfajera V D« koji je
dao šaljivdžija grupe, Čuveni Tomi Tomerson.
»Klipt« zbog njegovih zatupastih krila. Da bi se povećala brzina i poprečna pokretljivost, inženjeri iz »Vikers Armstronga« su skratili raspon »spitfajera« za oko
jedan metar, odsecanjem krajeva krila, koja su tako skladno dopunjavala njihov elipsasti oblik.
»Kropt«, zbog njegovog motora »merlin 57«. To je
>,merlin rols-rojs 45« sa smanjenim prečnikom turbine
kompresora, koji ispod hiljadu metara visine omogućava
povećanje snage motora od 1250 konjskih snaga na 1650.
Pošto je, međutim, zapremina sabijenog vazduha znatno
smanjena, dijagram snage motora naglo pada počev od
2500 metara naviše, tako da na visini 3500 metara ima još
oko 500 konjskih snaga. Pored toga, ovi motori su zbog
izuzetno datih 18 jedinica pritiska vrlo kratkog veka.
* Vojna uniforma za poljske uslove života i rada (prim. prev,).
»Klapt«, termin koji se može doslovce prevesti samo
sa »sifilističan« — izražava opšte mišljenje pilota o avionu »spitfajer V D«. U stvari, iako su ovi avioni izvanredno brzi u brišućem letu — (560 km/č na nivou mora)
oni postaju teški kao da su od olova na visini 300 m, na
kojoj smo obavezni da dejstvujemo u zadacima praćenja.
Zbog zasečenog krila »spitfajer« je isto tako izgubio svoju
glavnu osobinu da izvodi oštre zaokrete.*
Mi imamo samo ograničeno poverenje u ove mašine.
To osećanje je manje-više opravdano činjenicom da je vek
trupa oko 300 časova letenja, a što je još teže, da je vek
motora 100 do 150 časova. Nije uvek prijatno u jednomotornom avionu ove vrste da se dva puta dnevm> prelazi
La Manš tamo i nazad. I na kraju, svaki top raspolaže samo sa 60 metaka (prema 145 u »spitfajeru IX«!)
Ako se setimo da su »foke-vulfovi« još" 1941. i 1942.
lako deklasirali »spitfajere V D«, lako se može razunieti
moje vrlo relativno oduševljenje, kada mi je Saterlend
rekao da ćemo izvršiti još pet ili šest »švips« (sweeps) sa
»spitfajerom V D«, pre nego što nam poklone naše potpuno nove veličanstvene »spitfajere IX — B«.
Tj. zaokrete sa malim poluprečnikom prirn. prev,).
73
72
SLUČAJ »MINSTERLAND<'
Nemci su tvrdoglavost u ratu podigli na nivo nacionalne vrline. Kada je sudbina ovoj osobini htela da priključi sreću, nastajale su situacije koje su prkosile logici.
Slučaj »Minsterland« će potomstvu sigurno izgledati kao
simbol nemačke tvrdoglavosti, a isto tako, uostalom, i britanske nepopustljivosti
Čuveni »Minsterland« bio je brz i ultramoderan teretni brod od 10.000 iona, opremljen turbinama i ložištima na
mazut. Pošto ga je u jednom pristaništu centralne Amerike iznenadio slučaj Perl Harbura, uputio se u Japan, gde
je utovario dragoceni teret kaučuka i retkih metala, a zatim hladnokrvno zaplovio ka Nemačkoj.
Pošlo je sreća naklonjena smelima, nizom neverovat-nih
okolnosti uspeo je da se provuče kroz savezničke vazduhoplovno-pomorske patrole i da stigne u Brest. Pošto
je neposredno posle toga snimljen, 24 »tajfuna« su ga, tri
sata kasnije, bombardovala iz obrušavanja. Nešto pre šest
časova naveče istog dana, brod su još jednom napala 32
»mičela« pod jakom zaštitom, ali bez vrednijih rezultata.
U toku noći brod je punom brzinom pobegao u Šer-bur.
Čim je pristao bio je ponovo snimljen. Ispitivanjem
snimaka ustanovljeno je da je sve spremno za istovar broda. Tri protivavionska broda iz Avra i dva iz Sen Maloa,
stigli su u svitanje u II Pele, a značajne snage lake i teške protivavionske artiljerije su raspoređene za njegovu
odbranu.
Jedan napad izveden nešto pre osam sati ujutro propao je zbog izuzetno nepovoljnih vremenskih prilika.
74
Bez srednjih bombardera bilo je teško da se izađe na
kraj sa tako velikim zalogajem. »Bofajteri« nisu mogli
da izvrše napad jer je situacija u Šerburskoj luci bila nepodesna za torpedni napad. »Bostoni« bi u krajnjem slučaju
mogli da pokušaju bomtaardovanje iz brišućeg leta, ali
niko nije mogao da ih pošalje na klanicu sa 400 km/č.
Vreme se pogoršavalo — kiša, magla, niski oblaci.
U 08.45 časova piloti eskadre hitno su pozvani u intelidžens rum: 602. i 132. skvadroni odmah su stavljeni u
pripravnost broj 1. Kratkim prigodnim govorom Vili Hikson nas podseća da je teret »Minsterlanda« od vitalnog
značaja za nemačku industriju. U stvari, hiljade tona sirovog kaučuka, koliko je bilo na brodu, koji bi se na odgovarajući način pomesale sa sintetičkom masom, omogućile bi da se 22 tenkovske divizije opreme i održavaju
dve godine. Specijalni metali biće dragoceni za nemačke'
metalurge koji dovršavaju turbine reaktivnih aviona. Pored toga, treba da se likvidira moralno preimućstvo Krigsmarine,* koje je ostvarila tako flagrantnim probijanjem
pomorske blokade.
36 »tajfuna«, sa bombama usporenog dejstva od 500
kilograma prodreće u luku i pokušaće da »Minsterland«
potope ili zapale.
Kao posledica izuzetne dobrote glavnog generalštaba
RAF-a, izabrani su za njihovu pratnju 602. i 132. skvadroni. Naš zadatak je da se topovskom i mitraljeskom vatrom
neutrališu protivavionski brodovi, a zatim da se akcija zaštiti od značajnih nemačkih lovačkih snaga, koje su za ovu
priliku koncentrisane na poluostrvu Kotanten.
Da bi povećala svoj akcioni radijus, eskadra će sleteti na aerodrom Ford, gde je predviđeno punjenje aviona
gorivom, a odatle će leteti do tačke susreta sa »tajfunima«
iznad Brajtona, nisko iznad zemlje.
Ving-komander Jul, koji će predvoditi ovu operaciju,
podseća nas da su protivavionski brodovi načelno naoružam sa četiri četvorocevna automatska topa od 20 mm i
sa četiri ili osam isto tako automatskih topova od 37 mm.
Najnoviji izviđački snimci pokazuju da duž velikog lukobrana, koji povezuje šest lučkih uporišta, ima najmanje
Kriegsmarine — nemačka ratna mornarica (prim. prev.).
75
190 lakih protivavionskih topova, koji su po dolasku našeg štićenika ojačani i vrlo aktivni.
Obe grupe treba da se podele na šest odeljenja od
po četiri aviona, od kojih će svako da izvrši napad na jedan protivavionski brod sa ciljem da ga ućutkaju za ono
nekoliko sekundi dok »tajfuni« ne prođu. Nakon toga imamo slobodu dejstva u vođenju vazdušne borbe sa bilo kojom neprijateljskom lovačkom grupom koja se bude pojavila.
Kao najviši dokaz svoje pažnje, Glavni generalštab
je odlučio da razvije specijalne snage »Er Si Reskju«, čiji
će se brzi patrolni čamci rasporediti duž našeg puta od
Serbura do engleske obale.
Čak i velikim entuzijastima među nama ova poslednja mera Glavnog štaba ličila je na zakasnelu grizu savesti i na nešto zlosrećno, što je veoma ohladilo raspoloženje.
Poslednje pripreme pre leta obavljaju se u tišini. Jedino je Džo Kistrak učinio uverljivu primedbu: »Ovaj siroti RAF uvek ima dobra leda da nadoknadi promašaje
budala iz Admiraliteta . . .«
U Fordu, kao i obično, imamo komediju sa pucanjem
guma i praznim startnim akumulatorima. Zahvaljujući velikom Julovom iskustvu u sletanju na etapne isturene
aerodrome predviđeno je po tri rezervna aviona na svaku
grupu i u 09.50 časova poletele su 602. i 132. u punom
sastavu.
Letim kao »Plavi 4« sa Zakom, koji je »Plavi 3«, u
odeljenju Ken Černeja »Plavog l«
Na putu ka tački susreta, presecamo put tri »bostona«,
čiji je zadatak da duž 30 kilometara u pravcu Kap de la
Hag seju metalne listiće, koji treba da zamagle nemačke
radare. Zahvaljujući ovoj meri i magli mogli bismo, možda, da do Serbura dopremo skoro neotkriveni.
Na visini brajtonskih krovova srećemo se sa »tajfunima« i u južnom kursu, iznad samog sivog mora, okrećemo ka Serburu. Mrzim da letim u brišućem letu nad morem sa svim ovim sistemima dopunskih rezervoara i slavina, gde uvek može da se ugnezdi kobni vazdušni čep
76
koji zaustavlja motor za delić sekunde dovoljan da se sa
500 km/č udari u talase.
Prolećemo kroz nekoliko slojeva neprozirne magle,
koji nas primoravaju na veoma neugodan let po instrumentima na nekoliko metara iznad mora, koje tada ne vidimo. »Tajfuni« jure paklenim tempom, iako pod krilima
nose po dve bombe od po 500 kilograma, tako da ih sa
mukom pratimo. Progonjen mišlju da će mi zasvetleti crveni signal ako se pritisak goriva u karburatoru smanji,
počinjem od nelagodnosti da se znojim od glave do pete.
Kako li će tek biti kad počne dejstvo flaka!
10.15 časova.
Magla se zgušnjava i neobuzdani pljusak počinje. OdeIjenja se instinktivno zbijaju da se ne bi izgubili iz vida.
Najednom, miran Juleov glas prekida strogo radio-ćutanje:
— Ali Bob aircrafts drop your babies, open up jlat
oui, target straight ahead in sixty seconds!1
Oslobođen težine dopunskog rezervoara, snagom od
1800 konjskih snaga motora, moj »spitfajer« je poskočio. Postavljam se na 50 metara levo od Žaka i malo
unazad, i dobro otvaram oči ne bih li u ovoj prokletoj
magluštini nešto video ...
— Loofc out Yellow section flak ship one o'clock! 2
Odmah posle Franka Vulija i Ken Černi je spazio
drugi pa — brod pravo ispred nas.
— Max Blue attacking 12 o'clock!*
Siva gomila valja se u magli, kratki dimnjak, izdignute platforme, jarbol načičkan radarskim antenama, a
zatim učestani bleskovi sevaju duž celog nadgrađa broda.
Dođavola! Skidam osigurač oruđa, spuštam glavu i
uvlačim ramena u zaklon oklopa. Snopovi trasirajućih zelenih i crvenih zrna dižu se sa svih strana.
Prateći Zaka prolećem kroz vodoskok morske vode —
koji je podigao rafal od 37 mm promašivši me za dlaku;
slana morska voda magli moj vetrobran.
1
Svi avioni Bob, odbacite rezervoare, pun gas, cilj pred nama
za 60 sekundi!
2
Pažnja! »Žuti« — pa — brod u jedan sat!
3
Maks »Plavi«, napad u 12 sati!
77
Na 50 metara sam od protivavionskog broda. Ispred
mene Žak gađa; vidim bleskove njegovih topova i vodopad Čaura koje padaju sa njegovih krila.
Ispaljujem dugi neprekidni rafal, Ijutito pritiskujući
okidač palcem. Zrna eksplodiraju u vodi, penju se ka liniji gaza, eksplodiraju na sivom brodskom boku išaranom
crnini prugama, penju se još više do ograda i džakova sa
peskom. Jedan vod se sruši, mlaz pare šiknu ne znam od
kud. 20 metara —-- dva čoveka u mornarsko-plavim puloverima bacaju se ničice na palubu — 10 metara — četiri cevi
jednog četvorocevnog topa od 20 mm uperene su mi pravo
u oči — brzo — moji pogoci eksplodiraju oko njega. Jedan poslužilac, što je nosio dva puna šaržera, pada u more
sa pokošenim nogama, onda vatra iz sve četiri cevi, čije
bubnjanje osećam dok prelećem možda na metar iznad
njega, zatim udar čelične žice antene koju krilom u prolazu kidam. . . Kraj krila očešao se o jarbol.
Uh! — prošlo je!
Ruke i noge mi drhte od strašne nervne napetosti,
zubi mi cvokoću. Žak leti cikcak između gejzira koje dižu
eksplozije zrna. Na momente izgleda kao da ključa more.
Pola tuceta zakasnelih »tajfuna« prolazi s desna kao
jato delfina, nasrćući u susret paklu koji se nazire iza dugog granitnog zida lukobrana.
Prelećem u visini jedne tvrđave iz čijih zidova kao da
bljuje vatra. To je Čudna mešavina kula načičkanih puškarnicama, modernih, betoniranih skloništa i grudobrana u stilu Vobana.*
Sada smo u sred luke. Nerazmrsivi mravinjak jarbola
ribarskih brodova i zarđalih olupina koje štrče između
porušenih dokova. Izgleda da se vreme malo' raščistilo —
treba paziti na švapske lovce.
Nebo je išarano tragovima trasirajućih zrna, izbodeno
bleskovima i posuto crnim i belim oblačićima flaka.
»Minsterland« je tamo, sasvim pozadi, okružen eksplozijama, požarima i ruševinama. Njegova četiri jarbola načičkana kranovima i debeli nezgrapni dimnjak štrče iz
* Voban Sebastijan (Vauban Sebastien) (1633^—1707) francuski
maršal, vojni inženjer i pisac — gradio i rekonstruisao tvrđave
(prim. prev.).
78
dima. Napad »tajfuna« je u punom jeku. Bez prekida
eksplodiraju bombe uz strahovitu erupciju vatre i crnih
oblaka dima koji postaje sve gušći. Jedan »tajfun« nestaje, raznesen eksplozijom bombe koju je odbacio avion pre
njega. Ogromna lučka dizalica ruši se kao kula od karata...
— Hulio Bob leader, Kenway calling — there are
Hun fighters about, look out!*
Kakav pakao! Ja sam pored Zaka koji se penje u spirali prema oblacima.
Na nekoliko metara od nas dva »tajfuna« izranjaju
iz jednog kumulusa i malo je trebalo pa da na njih otvorim
vatru — sa njihovom debelom njuškom i uglastim krilifria oni đavolski liče na »foke-vulfove«.
— Break Max Blue four!5
Žak naglo skreće, njegov »spitfajer« skliznuo je na
nekoliko metara ispred mene, sa dve bele kićanke na krajevima krila. Da bih izbegao sudar čekam delić sekunde,
kad projuri jedan »foke-vulf<< pokraj mene — ovoga puta
pravi — gađajući iz svoja četiri topa. Jedno zrno odbija
se od moje oplate. Kako sam okrenuo na leđa da bih ga
uhvatio u nišan, drugi »foke-vulf« pojavljuje se, čelo u
čelo, na manje od sto metara ispred moga vetrobrana.
Njegov veliki žuti motor koji raste, i njegova elisa koja izgleda kao da se sporo okreće, nasrću na mene a iz njegovih krila ševa vatra njegovih oružja — pang! Moj vetrobran se rascvetao i postao neproziran. Užasnut od straha
da ne dođe do sudara, ne usuđujem se da skrenem. On
prolazi tik iznad mene, a oplatu motora pokriva ulje.
Čitavo nebo je uzavrelo od aviona i eksplozija protivavionskih granata. Gađam nasumice na nekog drugog »foke-vulf a«, ali ga ne pogađam. Srećom, jer to je naš »tajfun«. Žak kruži za jednim švapskim lovcem vidim kako
njegova zrna eksplodiraju po crnom krstu na trupu. »Fokevulf« se prevrće na leđa, pokazujući svoj žuti trbuh, i
obrušava, bljujući dim i vatru.
— Good show Jacques! — you got him! s
4
— pazite na švapske lovce u
Alo, Bob, Kenvej vas zove,
blizini!
3
Maks »Plavi« četiri, skreći! fl
Bravo, Zak, pogodio si ga!
79
Iznenada, pritisak ulja je zabrinjavajuće opao. Kiša
ponovo pada, i za nekoliko sekundi vetrobran je prekriven sapunjavom skramom. Uvlačim se u oblak i pošto sam
obavestio Zaka i Jula radio-putem zauzimam po instrumentima kurs ka severu.
Sa pritiskom ulja na nuli i uzavrelim motorom, koji
tek što nije eksplodirao, stižem jedva do Tangmerea. Pre
sletanja odbacujem kabinu da bih mogao jasno da vidim.
U ovoj akciji izgubili smo mi i 132. skvadron dva pilota. Sedam »tajfuna« je uništeno i još dva koja su se srušila u more ispred Šerbura a čije su pilote izvukli čamci
za spašavanje. A »Minsterland« je, mada teško oštećen, i
sa delom njegovog tovara u plamenu, ipak uspeo posle
dve noći da se provuče do Dijepa, kada ga je, konačno
ispred holandske obale, potopila jedna jurišna grupa »bofajtera«.
KUGLIČNI LEŽAJEVI I LETEĆE TVRĐAVE
Prilikom upoznavanja mesečne meteorološke prognoze načelnici uprava za planiranje američkog štaba konačno su odlučili da iskoriste zadnje lepe dane u godini za
bornbardovanje Švajnfurts.
U Švajnfurtu, jugoistočno od Bremena, u srcu Nemačke, ležala je ogromna fabrika kugiičnih ležajeva, najznačajnija u zapadnoj Evropi.
Bio je to cilj broj 1.
Ako 8. vazduhoplovna armija ne bi izvršila napad 13.
oktobra, onda bi to trebalo da čeka najmanje četiri duga
zimska meseca dok se ponovo ne ukazu tako povoljne vremenske prilike. A za četiri meseca fabrika će omogućiti
proizvodnju na hiljade avionskih motora za Luftvafe.
Bila je to izuzetna trka sa vremenom. Za 48 sati trebalo je pripremiti ovu operaciju. Nije bila mala stvar da
se osigura apsolutna tajnost na stotinak aerodroma, pripremi oko 1300 engleskih i američkih lovačkih aviona, da se
700 letećih tvrđava natovari bombama i pripreme redenici po deset metara za popunu njihovih 8400 mitraljeza. ..
Trebalo je da prvi put »spitfajeri« nadlete Nemačku.
Pošto su američki četvoromotorci morali da ostanu preko
četiri časa iznad neprijateljske teritorije, predviđala se
žestoka reakcija Luftvafe. Između Belgije i Danske oni
su raspolagali sa oko 3000 »meseršmita« i »foke-vulfa«.
Predviđajući da će prenapregnutim »tanderboltima« i
»mastanzima« nedostajati municija i gorivo, američko ratno vazduhoplovstvo zatražilo je pomoć RAF-a. Ali »spitfajeri«, lovci velike brzine, nisu nikako bili namenjeni za
6 Veliki cirkus
80
81
praćenje na 'Velike daljine. Da bi im se produžio radijus
dejstva do Bremena, bili su potrebni specijalni dopunski
rezervoari.
Jedna engleska fabrika u "Vatfordu, obavezala, se da
će za tri dana, ni časa duže, isporučiti 800 rezervoara od
po 500 litara. Skoro niljadu radnika radilo je danju i noću, i 13. oktobra u svitanje, mehaničari RAF-a su ih montirali ispod trupova »spitfajera«.
U poslednjoj minuti, kada je nervna napetost dostigla vrhunac, stiže drugo naređenje: čas »C« odlaže se za
sutra u 12 sati.
14. oktobar 1943.
Od osam sati ujutro poleću sa 37 aerodroma teško natovareni »tvrđave« i »liberatori«. čitav sat kruže iznad
Hala da bi se skupili u deset »boksis« od po 70 bombardera, zbijenih krilo uz krilo.
09.15 časova. Poleću i »spitfajeri« da bi ih pratili do
Frizijskih ostrva.
10.40 časova. Trideset devet skvadrona »tanderbolta«
1^25 iz 9. i 14 iz 8. vazduhoplovne armije) priključuju se
vazdušnoj armadi, da bi preuzeli zaštitu, u vreme kad se
»spitfajeri« budu vraćali.
11.15 časova. Dvadeset grupa »lajtninga« i dvanaest
grupa »mastanga« poleću za zaštitu velikih četvoromotoraca za vreme dok budu prilazili cilju.
Bilo je predviđeno da »spitfajeri«, pošto se ponovo naoružaju i napune gorivom, ponovo polete oko 12 časova,
kako bi zaštitili povratak formacije. Susret je bio određen
u 13.15 časova iznad nemačko-holandske granice.
Osamnaest grupa »spitfajera«, koje su za ovu akciju
bile određene, koncentrisane su na Četiri aerodroma na
obali kod Norfolka, kako bi mrtva odstojanja koja treba
preleteti sveli na minimum.
Prvo poletanje u 9 sati bilo .je mučno zbog preopterećenja aviona na koje piloti nisu bili naviknuti. Dva »spitfajera« su se srušila u plamenu. Mnogima su popucale gume, a mnogi su imali nezgode sa rezervoarima zbog vazdušnih čepova u instalaciji.
Žak i ja smo pripadali zadnjima.
Sletanje na slabe gume sa 500 litara benzina ispod
trupa i 700 na nosačima, bilo je tugaljivo — kao »na jajima«, reče Žak. Kipeći od besa, gledali smo rojeve »spitfajera« kako u jutarnjoj izmaglici nestaju u pravcu Nemačke.
Mehaničari su se odmah dali na posao da isprazne i
prekontrolišu naše rezervoare, dok smo mi ispod krila
naših aviona dremali u predviđanju drugog zadatka.
U 11.45 časova eskadre »spitfajera« počinju da sletu, rojevi mehaničara, poredanih na auto-cisternama, jure
da bi ih u rekordnom vremenu napunili, dok su piloti, posrćući utrnulim nogama, jeli sendvič i na brzinu ispijali
solju čaja.
Izgledali su razočarani i malo raspoloženi za razgovor. Sve je bilo u redu; jaka protivavionska vatra, ali do
trenutka dok nisu napustili svoje štićenike, tj. u 10.30 ni
jedan nemački lovac nije intervenisao.
Kada smo, nekoliko minuta pre dvanaest, počeli da
sedamo u kabine, začu se iz zvučnika:
Hulio, Hulio, Station Commander calling ali pilota,
The big boys over Germany are being very heavily engaged by overwhelming enemy jighter forces.
Squadrons are to take — off immediately in order to
releave the actual escort.
The utmost is- to be done to bring home save the Fortress Boys who have been7 doing a grand job to-day. Hurry up and good luck to ali!
U 12.04 časa poleteli su sa Bredvel Beja 132, 602,
411. i 453. skvadroni.
Žak leti kao broj 3, ja kao broj 4 u »2utom odeljenju«
koje vodi Saterlend.
13.15 časova.
—- Pažnja Klo-Klo! Dvanaest Švaba je iznad u pet
časova!
7
Alo, alo! Ovde komandant baze, obraćam se svim pilotima.
Vrlo moćne snage neprijateljskih lovaca napadaju sada »velike
momke« nad Nemačkom. Neka skvadroni odmah polete radi smene
sadašnje pratnje koja je na izmaku snaga. Treba da uložite maksimalne napore da bi posade tvrđava doveli žive i zdrave. Oni su danas izvršili značajan posao. Požurite, srećno!
Pošto Zak govori na francuskom u mikrofon, Maksi
ga odmah oštro poziva na red:
— Shut-up bloody Frenchmann!8
Svi su do kraja napregnuti.
Biće skoro sat i po kako letimo na 10.000 metara visine u arktičkoj hladnoći. Indikatori instrumenata poigravaju pred premorenim očima, na momente sve se mesa u
jednu salatu brojeva i kazaljki — visinomeri, živoskopski
horizonti, brzinomeri, pokazivač skretanja, termometri
hladnjaka, ulja, glava cilindara, manometri i svetlosni
signali.
Stalno me muči dopunski rezervoar koji opterećuje mog
»spitfajera«. Prema hronometm mogu teoretski da koristim
gorivo još sedam minuta pre nego što ga odbacim. Bole
me slabine, prsti su mi se smrzli, oči mi suze, iz nosa
curi. . . sve ide naopako. To je neverovatna zbrka. Vreme,
koje je bilo tako lepo do podne, pogoršalo se. Veliki
blokovi oblaka i magle dižu se okomito od zemlje kao
bedemi. Dok smo preletali jedan od tih velikih stratokumulusa, Zak i ja smo izgubili vezu sa ostatkom skvadrona. Sada smo izgubljeni u ovom paklu. Izgubljeno se
držimo jedan uz drugog da bismo pokušali da dođemo do
tačke susreta.
Ali, u stvari, možda smo tu prokletu lačku susreta već
preleteli? Kako se može u ovom vašaru oblaka i aviona
nešto raspoznati!
Nemoguće je da se stvarno odredi pozicija — levo
dole ocrtavaju se na sivom moru poslednja žuta i neplodna
Frizijska ostrva. Tu negde desno ispod magle treba da
budu Emden i zeleni, kanalima ispresecani bogati pašnjaci
Uolandije. Cidersko jezero leži već daleko iza nas.
U vazduhu je jezivo. . . tako nešto još nikad nisam
doživeo ... Grozdovi eksplozija flakova iskrsavaju ni iz
čega i mirno se vešaju o rubove oblaka.
Sa svih strana pojavljuju se mase nernačkih lovaca
— kao uznemirujući fenomeni spontanog rađanja. Ukrštamo se sa »lajtninzima« i »mastanzima«, koji se žurno
vraćaju bez municije, sa njiho\im unezverenim i iscrplje8
Zaveži, prokleti Francuz! 84
nim pilotima, koji se uvlače između oblaka da bi izbegli
borbu.
Konačno bombarderi!
Zahvaćeni su jezivom panikom. Prvi put su pod usklađenom vatrom flakova, lavinama »junkersa^SS« i »meserŠmita-410«, koji su naoružani raketama; formacije tvrđava
razbijene, razbacane i izdrobljene. Kao na divljač »foke-vulfovi« su jurišali na po nebu posejane velike četvoromotorce, koji su uzalud pokušavali da se prikupe u grupe
po tri ili četiri aviona da bi ukrstili vatru.
Koliko samo ima »foke-vulfova«! Odasvuda izbijaju,
dok se dole na holandskim aerodromima novi pripremaju
za poletanje.
_._
»Spitfajeri« i bombarderi su suviše razbacani da bi
se mogao organizovati bilo kakav plan odbrane. Sada je
'situacija da se >; svaki brine za sebe a bog za sve«. Glas
kontrolora preko radija je toliko udaljen da se više ne
može raspoznati. Bez njega, njegove potpore i njegovih
saveta, osećamo se odsećeni od našeg sveta, sasvim usamljeni, sasvim slabi i razoružani...
Čudo da nismo još oboreni! Dok smo kružili, okretali
se i gađali, uspeli smo da dostignemo sasvim pristojnu
visinu iznad meteža. Polovinu municije sam već utrošio.
Treba da se zajedno' vratimo.
Na nebu išaranom padobranima i zapaljenim avionima 2ak je najednom spazio grupu od oko 40 »foke-vulfova« kako jurišaju na Četiri leteće tvrđave, koje se teško
vuku da bi zaštitile usamljenog »liberatora«, kome je goreo jedan motor.
Šta da radimo? U ovoj paklenoj gužvi ne možeš nikoga pozvati u pomoć. Svi »spitfajeri«, koliko oko dopire,
uhvatili su se u kovitlac »dogfajta«, koji kao što bokseri
naleću na užad ringa, naleću na oblake i odbijaju se od
njih.
Gledam na moj hronometar — imam još za dva minuta goriva. Utoliko bolje, nije velika šteta!
— Hulio Jack, dropping my baby.' M
9
Alo, Žak, odbacujem moj rezervoar. — O. K, Zak, odbaci
svoj. U napad!
85
Dok Žak osmatra, saginjem se i snažno povlačim ručicu za odbacivanje. Oslobođen tereta moj »spitfajer« odskače.
— O.K. Jack, your turn!
Zakov rezervoar pada preturajući se kroz kišu benzina.
— Attacking!
Sa osvetljenim nišanom, prstom na okidaču, obojica
se okrećemo na leđa i obrušavamo na »foke-vulfove« koji
su u vidu lepeze raspoređeni oko letećih tvrđava. Dok obrušavam osmatram oko sebe i nastojim da izaberem jednoga. Oni napadaju sa svih strana: spreda, sa strane, od pozadi. Jedna tvrđava lagano pada u kovit. Druga je odjednom eksplodirala kao ogromno zrno f laka, eksplozija otkida njenom desnom pratiocu krilo ... ogromna tamna pečurka širi se i iz nje ispadaju zapaljeni ostaci. Nesimetrična silueta tvrđave smanjuje se i gubi, pada kao otkinuti list. Najednom kao novi sjajni čavli, pojavljuju se na
nebu jedna, dve, tri, četiri, šest padobranskih kupola .. .
Projurio sam na nekoliko metara kraj jednog onesposobljenog »foke-vulfa« koji za sobom vuče crni rep -—
nema smisla da trošim municiju, dobio je svoje.
Imam utisak kao da gnjuram u akvarijumu punom
šašavih riba.
Sve sami zvezdasti motori, žuti trupovi, crni krstovi,
uglasta krila, koja kao peraje seku vazduh. Vazduh je išaran raznobojnim svetlećim tragovima, oči mi instinktivno
žmirkaju.
Tu smo! Stežem stomačne mišiće, stavljajući noge na
nožne komande da bih izdržao centrifugalnu silu, gutam
ostatke gorke pljuvačke i oštro se ispravljam. . . Čak i
pre nego što je moj mozak registrovao utisak, prst automatski otvara vatru. Jedan rafal na »foke-vulfa« koji mi
se za trenutak isprečio ispred vetrobrana. Promašaj! Iznenađen, on ipak gubi ravnotežu i iščezava. Žak ga tuče;
i on ga promašuje. Ali njega, prati sivi »meseršmit« iz čiiih krila ševa vatra.
Urlam:
— Look out Jacques! Break right! 10
10
Ćelom težinom svoga tela pritiskam na palicu, zemlja
se zaklatila kao bičem udarena, ali suviše kasno, Me-109
već je van dometa.
Znojim se.
Ispred mene dva »foke-vulfa« uhvatila su u makaze
jednu tvrđavu koja se zanosi kao olupina. Pogledam u
ogledalo. Žak je iza mene.
Svetleće niti moga nišana obuhvataju jednog zelenog
i žutog »foke-vulfa« — bože, kako je blizu! Krila mog
»spitfajera« tresu se od trzaja topova, tri munje, suknu
plamen i sivi pramen se uvija u njegovoj brazdi!
Kao da sam dobio udarac u stomak: tamo, gde je za
trenutak bio Žakov avion, na ivici oblaka, ugledam plamenu buktinju — ali odmah zatim čujem glas koji trijumf uje:
— Did you see that Pierre? I got him! i l
Hvala bogu, bio je to »foke-vulf«! Sa olakšanjem primećujem njegov »spitfajer« kako se klati na 40 metara
od mene.
Najednom, udar groma, vrući šamar: moje bubne
opne probija vazdušni mlaz što prodire kroz rupu koju je
u mom vetrobranu načinio metak. Pang! — još jedan . , .
Žestoko skrećem. Švaba je tako blizu, da sam zažmirio od bleska njegovih topova. Ali Žak je na mestu, i »fokevulf« se kao bomba rasprskava ispred mene.
Sada sam potpuno ošamućen. Čitavih deset minuta
slepo izvršavam uputstva koja mi Žak daje preko radija.
U trenutku kada dolazim k sebi, mi smo iznad sredine Severnog mora. Desno je leteća tvrđava, prorešetana kao
sito, ali ipak leti. Levo se vuče jedan »mastang« sa crvenim nosem.
Napokon Engleska.
Na poljima pored obale primećujem četiri razlupane
tvrđave.
U Manston slećemo iza četvoromotorca, iscrpljeni, bez
snage.
11
Jesi li video, Pjer? Pogodio sam ga'
Pazi, Zak! Skreći desno!
87
Parkiramo pored »mastanga«. Predstavljanje. Pilot je čuveni
major Bizon, komandant 7. grupe »mastanga« To ™ zadnji
zadatak, jer se iduće sedmice vraća u
is?erf kile uz bučan smeh, - brzo, da me vlada
pošalje na odmor protiv Japanaca!
Fabrika u Švajnfurtu bila je razorena, ali od 680 tvrđava samo je još stotina sposobna da leti. Izgubili smo
Se odTve It/tine posada. Oboreno je 297 nemackih lovaca i 111 naših.
OTKRIVANJE V-l
1. decembar 1943.
Čini mi se da RAF ima jlajing bomb kompleks (flving
bomb complex)12.
Već nekoliko nedelja Nemci propagiraju — na čelu
sa Hitlerom — njihovo tajno oružje. Neutralna štampa je
puna zastrašujućih priča o čudovišnim raketama, kojima
se upravlja pomoću radija, koje mogu na 200 kilometara
da nose 3 tone eksploziva itd.. . . Čitamo novine i sležemo
ramenima. . .
Jednog lepog popodneva, ipak, pozvali su sve pilote u
intelidžens rum. Tužnog izgleda, Senior I.O.13 otkriva kartu
velike razmere severa Francuske, koja je doslovce načičkana numerisanim zastavicama.
»Gospodo, situacija je ozbiljna!« — počinje on nimalo
u tesan govor u kom izlaže sledeće činjenice:
»Postoje dve mogućnosti: ili Švabe pokušavaju da nas
obmanu, ili su stvarno izradili te projektile, tako da jednog
lepog jutra možemo saznati kako je pola Londona pretvoreno u prah i pepeo. Zeleli bismo da je sve ovo obmana.
Ali, Glavni generalštab uzima stvar ozbiljno i traži da
našu bombardersku ofarizivu okrenemo protiv svih na
karti obeleženih mesta.
Pre dva meseca, organizacija Tot (Todt) počela je izgradnju približno dvesta položaja. Oni ne smeju ni jedan
da završe. Ovih 18 mesta, obeleženih crvenim zastavicama,
12
13
Kompleks letećih bombi.
Obaveštajni oficir.
koja ovde vidite i gde su radovi već daleko' poodmakli,
sutra će bombardovati 1300 aviona.
Mi ćemo nastaviti dok ih sve ne razorimo. A sada,
poslednji savet: protiv prvoga među vama, koji bilo kome
bude spomenuo o ovome što je ovde čuo, biće preduzete
najstrože sankcije. Ne smemo da uznemiravamo javnost!
Nobals (Noballs) — to je kodirani naziv za ove položaje —- umnožavali su se kao pečurke: što se više ruše sve
više rastu. Ako je to stvarno samo blef, Nemci će se dobro
zabavljati.
Postepeno su svi tipovi aviona mobilisani i bačeni u
borbu protiv »rokit koust« (»rocket coast«)* — kako je
sada nazvana obala od Bulonja do Šerbura.
Poslati su u bitku i 184. sa svojini starim »harikenima». Sa svoje četiri rakete od 60 funti vukli su se nesretni avioni sa 330 km/č. Bila je potrebna izuzetna hrabrost pa se tom brzinom u brišućem letu izložiti nemačkim
flakovima.
Sa dečačkom nesvesnošću i zloćom rugali smo se zebnjama njihovih pilota. One su bile utoliko razumljivije,
što su počeli da dobijaju njihove »tajfune« i što bi stvarno
bilo žalosno da budu oboreni baš sada kada je trebalo da
im se ispuni njihov san.
Nismo se dugo smejali na njihov račun . . . 4. decembra, desetak -Me-109G« napalo je osam »harikena« upravo kada su preletali francusku obalu. 184., sa skvadron
liderom Rozeom na čelu, žilavo se branio. Ali, sa teretom
njihovih bombi i samo sa 2 mitraljeza 7,7 mm, protiv 3
topa od 20 mm i 2 mitraljeza od 13 mm, »harikeni« nisu
imali nikakvih izgleda da se izvuku. Šest ih je oboreno, a
ostala dva polomila su se na sletanju — oba njihova pilota
bila su teško ranjena nemačkim zrnima.
Svaka želja za smehom nestala je, kada je odlučeno
da »spitfajeri« ubuduće prate »harikene« u brišućem letu.
15. decembar 1943.
Magluština i teški oblaci nalegli su na krošnje stabala.
Danas ćemo se bar odmoriti. Dok sam u menzi doručkovao
porciju šunke sa jajima i debelu krišku isprženog hleba
dobro namazanog puterom, pripremao sam mali dnevni
* Raketna obala (prim. prev.).
program. Sigurno ćemo dobiti »đeneral riliz« (general
release)*. Okupaću se u toplom kupatilu, pa ću posle ručka
sa Zakoni otići u Medston, ukoliko njegova kola još budu
u redu. Posle bioškopa, večeraćemo u »Staru« i posle čaše
pića vratićemo se na spavanje.
— Hulio! Hulio! Na zdravlje! — opet ovaj prokleti
zvučnik.
— Operations calling. Will the following pilots oj 602.
squadron report to intelligence immediateli//14
Besan sam kada čujem svoje ime među osam prozvanih. Brzo pijem kafu, debelo mažem džem od narandže
na parče hleba i jurim.
Stižem poslednji u »intelidžens«. Svi drugi su već
stigli. Po izduženim licima razumem ubrzo o čemu je reč.
Valjda oni gadovi iz Glavnog operativnog centra neće
zahtevati da letimo po ovakvom vremenu!
Primećujem da su osmorica pilota iz 184. prisutni.
Sve je jasno: reč je o jednoj od čuvenih pratnji. Divno!
Obaveštajni oficir izlaže nam po karti naš zadatak.
Osam »harikena« treba da napadnu raketama »nobal«
broj 79, jugoistočno od Nezdina. Pošto naši »spitfajeri« lete
sa 560 km/č, a oni jedva postižu 320, o pratnji nema ni
govora.
Oni treba da prelete francusku obalu u 10,12 i da idu
pravo na cilj. Istovremeno će po 4 »spitfajera« iz eskadrila
»A« i »B« patrolirati iznad Hezdina odnosno Abevila,
spremni da presretnu nemačke lovce.
Na papiru to izgleda nevino„ ali u stvarnosti.. .
U 09.40 poleću »spitfajeri« i zamiču u maglu ka Dandženesu. Oko sredine kanala vidljivost je, kao što je meteoslužba predvidela, nešto bolja a visina oblaka se podigla na 300 metara.
Kanal je jutros odvratan. Njegovi kratki zapenušani
talasi su prljavi, zelenkasti i ledeni.
Pošto letimo doslovce na nivou mora, treba da pazimo
na galebove, jer oni imaju lošu naviku da punom brzinom
* Opšti odmor (prim. prev.).
14
Alo, Alo! Ovde operativno odeljenje, sledeći piloti iz 602.
skvadrona neka se odmah jave u obaveštajnu salu.
91
nalete na hladnjak i da se smrskaju o vetrobran, pokrivajući ga krvlju i perjem.
Eskadrila »B« nas napušta usmerivši se prema Poin o
Blan, više ka severoistoku. Uskoro, malo s desna, strmo se
izdiže beličasta masa krede Trepotskih litica. Povećavamo
brzinu, pa izgleda kao da četiri »spitfajera« klize preko
talasa.
Evo ušća Some sa njenim peščanim sprudovima i
močvarama. 2alo promiče ispod mojih krila. Blago rukujem palicom da bih se prilagodio neravninama zemljišta,
dok letim što je moguće niže.
Sledimo tok Some do Abevila. Zasad je sve mirno,
nema flakova; sve izgleda pusto i pospano.
Najedanput igra počinje. Sa obe obale nemačka laka
protivavionska artiljerija otvara vatru. Vazduh odjednom
šaraju dugi zažareni tragovi, trasirajuća crvena i zelena
zrna od 20 mm lete cik-cak i stvaraju neugodan utisak da
vam idu pravo među oči i da u zadnji čas skreću u jednu
ili drugu stranu.
Nizovi svetlećih zrna penju se od brižljivo maskiranih
položaja, ukrštaju se iznad glava ili se odbijaju od reke
ispred nas.
Uskoro se pridružuju i oni od 37 mm, i gadni crni
oblačići počinju da izbijaju na sve strane.
Ma koliko da se provlačimo između drveća i letimo
uz živice, protivavionska artiljerija nas prati bez predaha.
Tek što izađemo van dometa jednog položaja upadamo u
vatru drugog.
Okrećemo za 90° ulevo. Da bismo održali poredak
fronta moramo da se brzo prestrojimo. Najednom, vidim
Kena kako ide pravo na mene i povlačim palac da bih ga
izbegao. To me prisiljava da se za momenat odvojim od
zemlje, i već su tri granate eksplodirale na nekoliko metara, jedna upravo iznad krila; čujem prštanje parčadi
koja kao grad bubnja po limenoj ploči. Pravo ispred
mene, između dva plasta sena, vidim džakove sa peskom
iznad kojih se pomaljaju cevi Četvorocevnog topa od 20
mm. Oko njega izbezumljeno se kreću nejasne sive prilike.
Pritisak palcem na okidač i moji pogoci cepaju slab grudobran. Mitraljeska zrna oru po ledini oko njih. Jedan od
92
plastova sena počinje da gori. U mom sećanju ostaje kao
na fotografiji verno urezana slika o jednom poslužiocu
topa koji pada pokošen rafalom.
Dok izbegavam prepreke i pazim na vodove visokog
napona, koji na 30 stopa iznad zemlje razapinju svoju
smrtnu zamku, posmatram 2aka koji leti na 200 metara
udesno. Vidi se da je danas u formi. Već sam ga nekoliko
puta video kako se provlači između stabala umesto da ih
preskače. Koliko ga znam, on likuje od radosti — što se
mene tiče, ja bih više voleo da sam u svom krevetu ili, u
krajnjem
slučaju, da izvršavam fajter svip (fighter sweep)15 na 20.000 stopa.
Neugodnost brišućeg leta sa 550 kilometara na čas je
u vrlo ograničenom vidnom polju. Imamo upravo toliko
vremena da procenimo prepreku ili objekt, raspolažemo
delićem sekunde da izbegnemo prvu i nanišanimo drugu,
pre nego što vam promaknu ispod krila.
Svim nemačkim vatrenim položajima protivavionske
artiljerije mora da je data uzbuna, jer se sa svih strana
dižu nizovi trasirajućih zrna. Posle nekoliko minuta Čovek
se na to privikne . . . Najednom prepreke nestaju i ispred
mene se prostire aerodrom za koga sam na prvi pogled mislio da je velika livada.,
Letim duž njegove ivice, a /iak po sredini!
Istog trenutka kad i ja, postao je svestan opasnosti.
Pravi bedem flakova diže se oko njega. Svakog trenutka
očekujem da se sruši u plamenu. Ali, on je i suviše zauzet
da bi se obazirao na to što obično voli da naziva »malim
detaljima«. Upravo je na jednom mestu otkrio tri »Me-109«
ispod maskirnih mreža.
Očajnički pokušava da ih uhvati u svoj nišan. Rizikujući do kraja, potpuno oduzima gas i pokušava oštar zaokret iznad same zemlje. Ali ništa se tu ne može, brzina
mu je prevelika i rafal koga u očajanju ispaljuje, rasipa
se po nekoj ogradi. Ali, zato ga njegov manevar izvodi
pravo na kontrolni toranj aerodroma, neku dvospratnu
drvenu konstrukciju sa velikim zastakljenim otvorima u
obliku izdignute osmatračnice.
15
Čišćenje vazdušnog prostora lovcima. Dejstvo protiv ncmačkih lovaca (prira. prev.).
93
Efekat njegova dva topa i njegovih mitraljeza na ovakvo zdanje bio je strašan. Prozori lete u paramparčad, a
pogoci koji prolaze s kraja na kraj prave unutra masakr.
Vidim ljudske prilike kako iskaču kroz vrata pa čak i kroz
prozore.
2ak besno drži prst na okidaču i nastavlja da gada iz
neposredne blizine, tako da se u poslednji čas izvlači. Dva
švapska osmatrača na krovu ne oklevaju kada ugledaju
»spitfajere« koji idu pravo na njih i sipaju vatru: skaču
hladnokrvno sa drugog sprata...
Sve se to munjevito odigrava, kao u snu. Čujem Zakov
trijumfalni glas na radiju:
— Hulio! Pierre, that shook them! iG
Patroliranje traje još deset dugih minuta. Sa osećanjem olakšanja što smo neoštećeni, sem nekoliko malih
parcadi tu i tamo u »spitfajerima«, vraćamo se kući.
Okupani u znoju, preklinjući da nas na ovakve zadatke više ne određuju, slećemo u Detling kroz pljusak i
gustu maglu, koju bi nožem mogao šeći.
— Home, sweet Home.'17
Ali »mila Francuska«, koju Švabe pustoše, zaista je
sve manje gostoljubiva.
20. decembar 1943.
Iz prikrajka posmatram »harikene«, koji će uskoro u
napad.
Cilj, koji je brižljivo maskiran protiv vertikalnog foto-snimanja, vidi se pod ovim uglom u svim pojedinostima: vodovi visokog napona koji završavaju u jednom
transformatoru, betonski blok operativne sale sa svojim
neobičnim antenama odakle se upravlja letećom bombom ...
Sa svake strane Čudnovate niske konstrukcije u obliku
skija, vesto sakrivanje u žbunje, čija namena još izaziva
zlobu inženjera i Intelidžens ofisers (Intelligence Offi16
17
94
Alo! Pjer, ovo ih je potreslo!
Dome, slatki dome!
cers)* RAF-a; i konačno, Četrdeset metara duga lansirna
rampa koja je uperena u srce Engleske, Na šinama je
ogroman, oko Šest metara dugi zlokoban valjak sa dva
embriona krila .. .
Dođavola, izgleda da je stvar ozbiljno napredovala . . .
Oko Nobala je dvadeset metara široki pojas bodljikave žice i položaji lake protivavionske artiljerije. U radijusu od 800 metara ima ih petnaest, prema analizi najnovijeg snimka koji je napravio jedan izviđački »mastang«. Svi su opremljeni četvorocevnim topovima od 20
mm, a na krovu kontrole su dva topa od 37 mm.
»Harikeni« počinju obrušavanje, utonuvši u snop protivavionske vatre. Trasirajuća zrna stvaraju oko cilja pokretan zid od čelika i eksploziva.
Ono što je neizbežno ostvaruje se. Bespomoćno posmatram dramu. Flajt letenent Ruf Hed, u momentu kada
ispaljuje svoj plotun od 4 rakete, smrtno je pogođen. Njegov onesposobljeni »hariken« propinje se neverovatnom
žestinom vertikalno uvis, sa zaustavljenom elisom. U vrhu
putanje otpada jedno krilo, avion zastaje nepomičan u
prostoru kao da je obešen, a onda pada u kovil
Kao u teškom snu gledam i »hariken« vorontofisera
(W/O)** Pirsa kojeg je doslovce pokosio rafal od 37 mm.
Repne površine otpadaju, avion pada u šumu, koseći drveće i sipajući mlazeve zapaljenog benzina.
Druga dva »harikena« napadaju istovremeno. Avion
vodnika Kliva, koji je pogođen celim rafalom, eksplodirao
je i postaje bezoblična vatrena masa sa dugim crnim repom
dima iza sebe.
Začudo, Australijanac Bas je srećniji: ne samo da je
pogodio operativnu salu sa osam raketa, nego se još uspešno izvukao iz baraže flaka, iako je imao veliku rupu na
svom trupu, pored dva metka u butini i trećeg u slabini.
Zapanjen sam, pilotiram instinktivno. Sve se ovo odigralo za nekoliko desetinki sekundi. Dok smo još uvek
* Obaveštajni oficiri (prim. prev.).
** Warrant Officer — Čin. koji odgovara zastavniku (prim.
prev.).
van dometa protivavionske artiljerije: završavamo naš
krug i spremamo se za povratak.
Na radiju čujem Kena, koji određuje Zaka i Denija da
zaštite Basa, a onda poziva mene:
— Hulio.' Beer 3 and 4, take ihe Hurry Boy home!
Beer 2, attacking the bloody ihing! is
Krv se ledi u mojim žilama. Ken je potpuno poludeo.
Ako stvarno hoće da izvrši samoubistvo, onda neka to čini
sam .. .
Nisam se zaista razmetao dok me je Ken, posle dugog
zavaravanja u susednim dolinama, opet poveo na cilj.
— Line abreast Go! Attack! 19
Nasrćemo brišući na tri-Četiri metra iznad zemlje. Pre
nego što smo se našli u položaju za napad, zahvata nas
protivavionska vatra.
Nemački flak nas gađa paklenom preciznošću. Pet
oruđa me odmah hvataju unakrsnom vatrom. Dok mi srce
tuce kao da će prsnuti, pokušavam da poremetim njihovo
gađanje snažnim pokretima nožnih komandi kako bih
sklonio avion u stranu. Ali ne pomaže. Tri zrna 20 mm
probijaju krilo a da nisu eksplodirala.
Nije više reČ o napadu, nego prosto i jednostavno o
spašavanju kože. Svi položaji protivavionske artiljerije u
okolini sada su alarmirani. Zaslepljen kišom trasirajućih
zrna, zgrčio sam se i instinktivno okrećem glavu levo-desno, kao da ću ih time izbeći. Imam osećanje da ću svakog
momenta biti pogođen i beznadežno se srušiti kao »harikeni« . . .
Izbezumljeno izvodim nemoguće manevre. Rizikujući
sve, pravim, oštre zaokrete nad samom zemljom ... Kasno
primećujem prepreku — niz topola duž kanala. Instinktivno naginjem avion i do kraja pritiskam nožnu komandu
ulevo... Uz strašnu lomljavu, koja odjekuje u trupu,, i
udarac koji mi je skoro istrgnuo palice iz ruke, desno krilo
je zakačilo vrhove stabala. Treba da zahvalim inerciji mo18
Alo, »Bir 3 i 4«, pratite »harikena« i dovedite ga do ba?.e. »Bir
2« napašćemo ovu svinju! 10 U poredak fronta! Napad!
96
ga aviona od četiri tone, koji je jurio 540 km/č. što nisam
udario u izdignutu stazu za vuču brodova na suprotnoj
obali kanala.
Zapanjen šokom, paralizovan od straha, od tog odvratnog fizičkog straha, od kojeg se grči utroba i u usta
penje gorka pljuvačka, osećam da gubim snagu... U poslednjem trenutku — za dlaku, izbegavam vod visokog
napona projurivši kao oluja ispod sjajnih čeličnih žica.
Napušta me hrabrost. Izgubivši glavu, povlačim palicu da potražim spas u oblacima koji se sivi i mračni
vuku na oko 800 metara visine.
Gubim zaštitu zemlje i za vreme od nekoliko sekundi mog penjanja, pogođen sam četiri puta: jedno zrno je
eksplodiralo u levom krilcu, tri zrna probijaju kormilo
za visinu, a jedno jedan krak elise ...
Nikada mi vlažna i duboka tama kumulusa punih
kiše nije izgledala tako gostoljubiva. Trebalo je oko jedne
minute da bi se probio sloj oblaka. Najednom izbijam u
punu svetlost, okupan u znoju kao posle teškog sna. Plavo nebo, sunčevi zraci koji se odbijaju od mora oblaka
što prolaze ispod mene — sve je opet veličanstveno i umirujuće ...
Bojažljivo ispitujem komande. Moje krilce izišlo je iz
ležišta i drži se još samo na parčetu aluminijuma. Metalna
obloga zgužvana je kao komad hartije, a između rasprskane
boje presijava se metal... Priklješteni kompenzator
kormila za visinu pritiska na palicu.
Vrativši se u Detling, slećem u etapama sa dva-tri
velika skoka, koje ispravljam elastičnim pokretima komandi.
Ken je sleteo već nekoliko minuta pre mene i pri
tome polomio svoj avion. Pošto je jedan pogodak blokirao
stajni trap nije mogao da ga ispusti pa je morao da sleće
na stomak.
Kada smo docnije pogledali »post mortem« naše avione, Ken je otkrio da je jedno neeksplodirano zrno raznelo jedan magnet i probilo izduvnu cev.
7 Veliki cirkus
97
Moj stari LO – D dobio je toliko da ga je trebalo
opravljati čitavu sedmicu. Pored oštećenja na
komandama, trup je dobio tri pogotka u visini kokarde.
Jedno zrno rikošetiralo je i udarilo u flašu za kiseonik.
Tek sada sam se uplašio od pomisli da je zrno dirkektno
pogodilio bocu, kako bi me eksplozija komprimiranog
kiseonika pretvorila u buktinju.
NA ZADACIMA ZAŠTITE BOMBARDERA
21. decembar
1943. Brifingu
10,30.
Divno je vreme, hladno je da kamen puca, nigde ni
traga od oblaka na nebu. S krila »soitfajera« kaplje jer je
tegljač za otapanje upravo obavio svoj posao. Na pisti
poledica.
Da bih zakopčao sigurnosne pojaseve moram da skinem
rukavice, ali ruke su mi tako hladne da ih više ne mogu
ugrejati. Otvaram kiseonik da bih se malo povratio.
Led na ranveju (runway)20 prouzrokovao je poslednjih
dana čitavu epidemiju težih i lakših udesa — pokošenih
stajnih trapova, sudara na zemlji, itd. tako da raspolažemo
samo sa još jedanaest aviona.
Danbrel, Žak i ja sačinjavamo sa C. O.21, odeljenje
MAK.
Treba da sa 132. patroliramo u rejonu Kambre, gde su
švapski lovci naročito aktivni u poslednje vreme. Penjemo se
na 22.000 stopa, ali zbog jake hladnoće spuštamo se na
17.000. Ovo zimsko nebo je tako čisto i blistavo, da već
posle 20 minuta leta iznad Francuske žmirkamo.
Kontrolor nam javlja o jakoj neprijateljskoj grupi u
našoj blizini, ali je nemoguće da se bilo šta raspozna u zaslepljujućoj svetlosti koja nas obavija. Iz opreznosti, penjemo se na veću visinu, a i Gras Sid sve više navaljuje ...
80
21
98
Asvaltna ili betonska pista.
Commanding Officer — komandant grupe.
Iznenada, trideset »foke-vulfova« su iza naših leda.
Pre nego što smo mogli bilo šta da preduzmemo, gadovi
otvaraju vatru.
Vrtlog ogromnih zvezdastih motora, tankih kratkih
krila iz kojih sa svih strana sevaju munje trasirajućih
zrna i razbacanih crnih krstova,..
Panika. Svi beže. U roku od jedne sekunde, besprekoran borbeni poredak dveju eskadrila je razbijen, rasturen,
raspršen po ćelom nebu. Kasno!
Dobri krupni Džon pada zapaljen, stariji vodnik Skot
Morgan pada u kovit, pošto mu je rafal »mauzera« otkinuo jedno krilo.
Ni 132. nije bolje sreće. Tri njegova pilota su oborena.
Četvrti, što smo kasnije saznali, uspeo je da svoju teško
oštećenu mašinu dovede do polovine La Manša, zatim je
iskočio padobranom i jedan sat kasnije izvučen je iz vode.
Pošto je prvo iznenađenje prošlo, ponovo dolazim k
sebi. Kapetan Oberten, koji komanduje Skitlima fSkitt-les)
najednom ostaje sam: njegovi pratioci broj 2 i 4 su
oboreni a broj 3 je nestao — sirotom Spenseru udarilo je
zrno od 20 mm na 10 cm od glave i razmrskalo radio-stanicu. Napola skrhan i pritisnut na čelični štit, instinktivno
je vukao palicu, dao gas do kraja i došao k sebi na 36.000
stopa potpuno sam na nebu.
Jedan»foke-vulf« prikrada se iza kapetana ali ga promašuje. Zbog velike brzine Švaba ga pretice i umesto da
lovi ulovljen je. Oberten se za pet sekundi obračunava
s njim. Na žalost, hvataju ga četiri druga »foke-vulfa 190«,
i ne samo da ne može da vidi kraj svoje žrtve, već i on
sam uspeva da im umakne tek nakon 45 milja dugog neobičnog gonjenja između stabala, oko crkvenih tornjeva i
duž seoskih ulica. Njegov »spitfajer« dobio je sedam pogodaka.
Za to vreme Zak i ja, suprotno našem ustaljenom običaju, kao verni psi pratimo Saterlenda i imamo zadovoljstvo da ga gledamo kako likvidira drugog »FW 190« sa
daljine od 600 jardi. švapski avion bukvalno se raspada
u vazduhu, ali pilot se izvlači: malo kasnije vidimo ispod
sebe kako se otvara njegov padobran.
100
Deni izbacuje jedan rafal na drugog »FW 190«, ali ga
promašuje.
Po teškim posledicama ovaj naš svip je stvarno
»uspeo«: od 23 »spitfajera«, šest je oboreno a osam oštećeno, ne računajući Vilijamsov iz 132, koji je ranjen morao da sleti na stomak sa uvučenim stajnim trapom . . .
7. januar 1944.
Danas se izvršava duži zadatak. Letimo ka Remsu da
bismo prihvatili veliku formaciju američkih letećih tvrđava i lifaeratora koji se vraćaju iz Nemačke.
602. treba da štiti prve tri grupe — svega 180 bombardera, a 132. sledeće tri.
Posle ručka koji smo nabrzinu pojeli, polećemo u
12.10 i penjemo se na 7.000 metara sa našim avionima
opterećenim pomoćnim rezervoarima od 45 galona.
Posle trideset minuta leta desno smo od Pariza, koji
više naslućujemo nego što ga vidimo ispod sloja izmaglice
i dima. Usput nemačke teške protivavionske baterije ispaljuju nekoliko izvanredno preciznih plotuna koji nas urakljuju bliskim pogocima — zato se brzo rasturamo po nebu . . . Crni oblačići izbijaju na sve strane. Grabeći sa Tomersonom punim gasom, uspevamo da izađemo van do^
meta i da uz nemale teškoće, prikupimo grupu.
12.50 časova. Izgleda da Švabe reaguju i sigurno da
sa svih strana već poleću »foke-vulfovi« jer kontrola počinje da se uzbuđuje. U našem susedstvu za sada još ništa.
Uskoro se na horizontu pojavljuje roj crnih tačkica,
koje prate još neki. Evo naših bombardera..,
»Tanderbolti« i »lajtninzi« koje smenjujemo vraćaju
st- u svoje baze, a mi preuzimamo mesta levo i desno od
formacije, u patrolama po četiri aviona, . .
Impozantan prizor predstavlja »šou« tvrđava:
Falanga bombardera duga tridesetak kilometara, u
besprekornom zbijenom odbrambenom poretku, sa više
glomaznih blokova, od po stotinak Četvoromotoraca, na
8000 metara ešeloniranih u sve tri dimenzije, svaki blok
načičkan sa preko 1400 teških mitraljeza od 13 mm. Sa
obe strane u nedogled su raspoređeni »spitfajeri« pratnje.
Udarna grupa »spitfajera VII« i »IX A«, koja nadvišava,
odaje svoje prisustvo jedino tankim belim kondenzovanim
tragovima.
Danas je vidljivost izvanredna. Nebo je tamno modro i
sve svetlije prema horizontu, prelivajući se od srnaragdno-zelene ka mlečno beloj boji, koja se na 400 kilometara od nas mesa sa slojem magle Severnog mora...
Dole se prostire Francuska kao Čarobni tepih: spokojne
okuke Sene i njenih pritoka, tamne površine šuma
čudnovatih geometrijskih oblika, šarena Šahovska tabla
polja i livada, malena sela kao igračke, gradovi koji kaljaju kristalnu providnost vazduha mrljama dima koji
lebdi u toplijim slojevima atmosfere .. .
Sunce prži kroz stakla kabine, a ipak osećam led koji
se taloži u crevu za kiseonik. Izduvni gasovi kondenzuju
se u hiljade mikroskopskih kristala, označavajući na nebu
trag moga »spitfajera«.
Sve je zaboravljeno, zamor, bolni grčevi u slabinama,
malaksalost, hladnoća koja prodire kroz krzno, vunu i svilu i koči prste . . .
Tu i tamo zjape praznine u formaciji tvrđava. Iz blizine vide se pojedini bombarderi sa jednim, a katkada i sa
dva zaustavljena motora sa elisama postavljenim na nož.
Druge imaju rasparana kormila, rupe koje zjape na trupovima, krila koja su pocrnela od vatre ili se presijavaju
od crnog ulja koje curi iz rasporenih motora .. .
Iza formacije vuku se zaostali, koji se samo sa uzvišenim naporom volje održavaju u vazduhu, usmereni ka
obali, ka spasonosnoj luci isturenog aerodroma s one strane
kanala. Primećuje se krv koja kaplje na gomile praznih
Čaura u trupu, piloti koji bde nad svojim još ispravnim
motorima i brižno prate duge bele tragove benzina, koji
curi iz probušenih rezervoara.
Izolovane tvrđave su omiljeni plen »foke-vulfova«.
Zato skvadroni izdvajaju dva ili tri para »spitfajera«, da
bi ih sretno doveli do aerodroma. To je naporan posao, jer
se oštećene tvrđave vuku često još samo sa jednom trećinom svoje ukupne snage, što njihove pratioce prisiljava
da lete do krajnje mogućnosti ostajanja u vazduhu.
Danas Ken određuje Karpentera i mene za zaštitu
jednog liberatora, koji se samo čudom održava u vazduhu.
Njegov motor broj 3 je potpuno iščupan iz ležišta i visi
kao nepokretna masa gvožđurije na napadnoj ivici krila.
Motor broj l gori, plamen polako načinje ramenjaču, dim
izbija kroz aluminijumsku oplatu koja se nadula od topline. Kroz pukotine na trupu preživeli bacaju napolje
svu suvišnu opremu: mitraljeze, redenike za municiju, radio-stanice, zaštitne čelične ploče ... da bi olakšali avion,
koji lagano gubi visinu. Da nesreća bude veća, jedan vod
hidraulične instalacije puca radi čega se jedan točak stajnog trapa izvlači, što još više usporava kretanje.
Sa 1800 obrtaja u minuti, pritiskom manjim za 2 jedinice, sa 320 km/č moramo da letimo cik-cak da bismo
ostali u visini našeg štićenika. Već preko dva sata smo
zgureni u našim neudobnim kabinama i još.uvek smo iznad Fracuske, dvadeset kilometara iza glavne formacije.
Desetak »foke-vulfova« počinje da nam se prikrada, ali se
drže na pristojnom odstojanju, kao da sumnjaju da im ne
podmećemo klopku ... Uznemireni Karp i ja nastojimo da
ih stalno držimo na oku. Odjednom, napadaju, dva po dva.
Pošto nam je gorivo pri kraju, ne ostaje nam ništa drugo
nego da odgovaramo na svaki napad oštrim zaokretom za
180°, da ispalimo kratki rafal u pravcu gde se Švaba približno nalazi i da ponovnim oštrim zaokretom od 180° opet
zauzmemo svoje mesto. Postupak se ponavlja desetak puta,
ali uspeva nam da držimo na odstojanju »foke-vulfove«,
koji su, bar nam se tako pričinjava, najzad umorni. . .
Iznad Dijepa lovci ustupaju mesto flakovima. Letimo
na oko 3000 metara. Nemačka protivavionska artiljerija
otvara vatru sa neverovatnom žestinom. Za delić sekunde
pojavljuje se prava piramida crnih oblačića iz kojih ševa.
Posle nekoliko dobro tempiranih eksplozija koje nas snažno potresaju, Karp i ja se brzo odvajamo i penjemo toliko brzo koliko nam dozvoljava naša siromašna rezerva
benzina...
Siroti »liberator«, koji nije sposoban da izvrši malo
ozbiljniji manevar, uskoro je urakljen. Kada, posle nekoliko sekundi punih zebnje, verujemo da je van dometa,
veliki četvoromotorac se prepolovio od jedne eksplozije i
103
izgubio u plamenu. Samo tri padobrana se otvaraju , .. Zapaljeni aluminijumski kovčeg smrskao se na nekoliko stotina metara od litica, noseći ostalih osam članova posade
u zapenjene talase. Tužna srca slećemo u Limfe sa praznim
rezervoarima.
Ipak, često smo imali više sreće; uspevali smo da naše
štićenike dovedemo do našeg aerodroma Detlinga, gde je
njihova pojava uvek izazivala veliko uzbuđenje: ambulantna, požarna kola, radoznali. Kakvo smo zadovoljstvo
doživljavali kada smo u očima ovih iscrpljenih jadnika otkrili bezgraničnu zahvalnost!.. . Cesto ih je prisustvo
jednog para «spitfajera« ohrabrivalo da izdrže do kraja i
da se odupru iskušenju da skaču padobranom i da dočekaju kraj rata u nekom »Oflagu«.*
»Oflag« — zarobljenički logor (prim. prev.).
POHOD NA ORKADE
17. januar 1944.
Danas odlazimo na Orkadske otoke. Magla je gusta da
bi se mogla nožem šeći, te »heroui«* neće moći da po nas
dođu.
Alea jacta est: idemo vozom. Prijatno je provesti 28
časova u manje-više udobnoj vožnji železnicom. Tovarimo
naš prtljag u kamione i odlazimo na ručak kod »Stara« u
Medston, gde ćemo naći Džimi Renkina i Jula. Nekoliko
zadnjih krigli piva, obećanja ...
Ja sam kao i uvek sa gomilom prtljaga: mandolina,
krznena bunda itd. Srećom, 2ak je tu da mi pomogne.
Na proputovanju kroz London svraćamo — nas dvadeset i četiri pilota — u »Se Mua« (Chez-moi) — jedan
vrlo otmen i »ekskluzivni« klub u Sohou. Posle pola sata
gazda nas je zamolio da napustimo lokal jer je strahovao
za svoja ogledala i pozlaćene ukrase, pošto je uočio prestravljenost svojih mušterija u večernjim haljinama i smokinzima. Nekoliko pogodnih argumenata, kao što je prenošenje njegovog divnog belog karanfila na Kenov rever
i pretnja da ćemo mu javno skinuti pantalone, bili su dovoljni da ga umire.
Od šest do devet i po {naš voz je polazio u 10.20 časova) pijemo viski, pivo, viski. . . U devet i po mi smo
pijani i pevamo eskadrilske pesme.
»Aj biton tu Glazgou« (»I belong to Glasgow«), sledi
iza »Pistol peking mama«. (»Pistol packing Mamma«) i
* Harrow — tip transportnog aviona.
105
»Zantij Aluet« (»Gentille Allouette«) i postepeno okrećemo
na zbirku nepristojnih pesama. Gosti počinju da se nelagodno osećaju, da crvene ili da se diskretno povlače . . .
Robson se penje na sto, prevrće nekoliko flaša, a mi počinjemo da u horu skandiramo ratni poklič 602:
— Is it one two, two?
~ No.
— Is it one, two, two, three, four, five, sir?
— Oh?
— Ooooooh!!
— One, two?
— Twooo!
— One, two, three, /our, f ive/
— Six, Hooo! twoooooool!!
Kapetan nas zatim upozorava da treba da stignemo
na voz . . . Na našu sreću, uostalom, jer upravo u trenutku
kada krećemo, upada vlasnik lokala u pratnji dva policajca i pola tuceta vojnih policajaca . . .
Nakon nekoliko minuta zamršenog objašnjavanja, konačno smo ih se oslobodili. Uoadamo u metra, prodirući
kroz jednosmerne hodnike. Jedan civil dozvoljava sebi
neumesno razmišljanje o »ovim ništarijama iz RAF-a«.
Robson i Bob Karlej zabijaju njeeov kišobran u pokretno
stepenište, koje se uz strašan tresak zaglavljuje. Zauzimamo na juriš jedan kupe metroa kod trga Pikadili —
praćeni preneraženim pogledima nutnika, i najzad se iskrcavamo u Kings Krosu.
Prtljag tovarimo na električna kolica. Karpenter se
smešta kod upravljača, i otpočinje epsko krivudanje po
peronu punom putnika, uz zvonjavu alarmnog zvonca. Nastaje takva uzbuna, koja i šefa stanice lično stavlja u pokret, sa impozantnom pratnjom »Militeri Polis«,* ali desio
mu se maler, jer se njegova veličanstvena kapa sa pozlaćenim širitima posle nekoliko minuta našla u Tomijevom
koferu. Ova kapa i danas stoji među trofejima eskađrile,
pored plavog tikvastog šlema londonskog policajca, beretke jednog kanadskog generala i kape pukovnika »Pancer Grenadir«, koju je Bil Loud doneo iz Dijepa.
* Military Police — vojna policija (prim. prev.}.
Zak Ramlenže i Pjer Klosterman, dan posle pobede kod Orkada
»Minsterland« u luci »Serbur« nekoliko sati pre napada. Aerofoto
snimak jednog »mastanga«
107
fp-f- •
108
mm
... (snimak iz filma o jednoj Klostermanovoj borbi
0^;*?&t«
o borbi - »foke-vulf« prelazi u vrlo oštro propinjanje .
pretura se na leđa, vukući trag sivog dima . . .
Peroni se doslovce crne od ljudi, a pri zamračenju
teško se tu snaći. Ipak uspevamo da nađemo naša specijalna kola pred kojima vojni policajac i kondukter čuvaju
stražu.
Naša salonska kola podeljena su u dva povezana odeIjenja. Jedno je zauzela eskadrila 129, iz Hornčerča, koja
također odlazi na odmor. Brzo se bratimimo. Paklena
dreka, pevanje i flaše lete na sve strane ... Zatim, oko dva
sata ujutru organizujemo malu partiju ragbija, koja uskoro zamire, jer nedostaje igrača.
U tri sata svi spavaju, neki na klupama, drugi ispod
stolova, na tepisima prolaza, a neki su se opružili u mrežama za prtljag.
18. januar 1944.
U pet sati ujutro iskrcava se u Aberdinu eskadrila
žalosnog izgleda.. . Razbarušeni, neobrijani, crni od gareži, nečistih usta, treba prvo da istovarimo svoj prtljag
i da ga prenesemo u kamione i autobuse, koji će nas odvesti u Piter Hid. Ukrcavamo se u dva ogromna transportna
aviona »herou« i ubacujemo naš prtljag u trupove. Zapažam da svaki od nas seda neprimetno na svoju torbu sa
padobranom. Neka budala ponavlja priču o jednom »herou«, kojeg je pre nekoliko nedelja oborio jedan »Ju-88«
u toku istog puta.
U poletenju svi stiskaju zube, ali čim se avion odvojio, uzdahnuli smo sa olakšanjem i počeli da se šalimo.
Ali ne zadugo! Vazduh je nestabilan, mašina počinje da
poigrava, da se ljulja i da propada u vazdušne rupe...
Smeh bledi i smiruje se i uskoro na svim licima ustupa
mesto zelenkastoj snuždenosti. Ovo patološko stanje odražava kondiciju naših stomaka, koji se loše oporavljaju od
nagrizajuće mešavine piva i viskija...
Svi piloti drže glave između šaka, laktove na kolenima
i niko ne pomišlja da izrazi svoje divljenje prema sjajnom
pejzažu pokrivenim snegom, koji promiče ispod krila. Na
kraju našeg putovanja, slećemo posrćući, stegnuta grla i
dremajući na nogama. Šaljemo do đavola komandanta
baze ving-komandera R.A.B., koji se upinje da nam izrazi
prijatnu dobrodošlicu koju moramo da slušamo u stavu
mirno, pod ledenim rafalima vetra.
109
Skibre je zimi filijala severnog pola. Ko zna koji je
manijak iz Glavnog štaba RAF-a došao jednog dana na
ideju da na ovim izgubljenim ostrvima razvije lovačku
bazu . , . Jedva da je ovde vidno nekoliko sati; s vremena
na vreme probija se po neki sunčevi zrak kroz sive oblake,
rastera arktičku maglu i otkriva žalostan predeo stena,
koje, ogoljene vetrom, štrče iz dubokog snega.
Nekoliko kilometara od nas, okružena vencem malih
ostrva, poput našeg, velika pomorska baza Skapa Flou zaklanja iza minskih prepreka i protivpodmorničkih mreža
Hom flit (Home Fleet).*
Zadatak 602. je da spreči svaki pokušaj Luftvafe da
ovu bazu bombarduje ili izviđa. Naši avioni su zaštićeni
od ledenih tornada u hangarima baze razmeštenim na sve
četiri strane aerodroma. Sedam ili osam »spitfajera V« —
clipt, clo.pt, cropt — a naročito četiri veličanstvena stratosferska »spitfajera VIII« predstavljaju naše naoružanje.
»Spitfajeri VIII« su specijalni avioni sa produženim krilima
koji zahvaljujući svojim motorima »rols-rojs 67«, sa
dvostepenim kompresorima i svojim poluhermetičkim
kabinama, mogu da se penju skoro do 15,000 metara visine. Izrađeno je samo dvanaest aviona ovog tipa i oni su
raspodeljeni na četiri strategijske tačke Velike Britanije.
Naši mehaničari brzo ih prihvataju i sa ljubavlju Čiste.
Skidamo dva mitraljeza iz krila, da bismo im smanjili
težinu, i ostavljamo samo dva topa od 20 mm kao jedino
naoružanje.
S vremena na vreme Nemci rizikuju po jednog
»Ju-88« u brišućem letu da bi pratili kretanje flote. Nedavno je jednom avionu nepoznatog tipa pošlo za rukom
da snimi Skapa Flou sa visine od 14.000 metara. Zato stalno držimo u pripravnosti za trenutno poletanje jedan par
»spitfajera V« i dva naša stratosferska lovca.
Jedna sedmica prolazi bez događaja. Jednog suviše
smelog »Ju-88« obara baterija bofors naočigled Karpentera i Ken Carneja, koji se vraćaju veoma ljuti. Da nesreća bude veća, eskadrila »B« detašovana je na Setlandska ostrva, koja se nalaze na sto kilometara severno od
* Ratna flota britanske metropole (prim. prev.).
110
Orkada. Oni vode sa sobom mehaničare i četiri »spitfajera V«. Licemerno ih sažaljevamo — kao i oni nas. . .
2ak i ja otvaramo »vazduhoplovnu liniju jaja«. Sa malim
bazinim dvokrilcem »tajger mot« obilazimo dva puta sedmično arhipelag, slećemo pored farmi i skupljamo sva
jaja. Pošto smo petnaest dana doručkovali, ručali, užinali
i večerali jaja, svima su se ogadila. Ken već tvrdi da mu
na leđima počinje da raste perje.
Sneg, vetar i, za promenu, opet sneg. Provodimo dane
pekući naizmenično stomak i leđa kraj čuvenih malih peći
RAF-a. Naši jadni mehaničari muku muče sa motorima
koji se zaleđuju. Skoro sve vreme provode na odleđivanju
krila četiri aviona u pripravnosti.
BORBA U STRATOSFERI
21. februar 1944.
Grofica De Segir (de Segure) nazvala bi ovu priču
•„Nepredviđene posledice jedne partije šaha«. Zan Bler i
Keli su u redinisu*. od 10.30 do 14 časova. Vreme je izvanredno, ali je pseća hladnoća.
Pošto smo bili bez posla, Zak i ja igramo šaha. . . U
podne svi idu na ručak, ali mi odlučujemo da završimo
započetu partiju šaha.
, ,
~ Keli zavidno gleda one što odlaze; ova hladnoća iscrpljuje, a njegov stomak, kao i obično, krči. Konačno nas
obuzima sažaljenje prema njemu i nudimo im da ih zamenimo. Oni radosno prihvataju jer moramo zaista priznati da su ove redinis za presretanje na velikim visinama
dosadne . . .
Oni odlaze. Mi navlačimo »me vest«, namestamo padobrane i šlemove u dva »strato« »spitfajera VIII«. Zak,
koji još nije njime pilotirao, zahteva novi sa špicastim krilima. Pošto sam mu prikačio moguća imena, udovoljavam
njegovoj želji, a zatim nastavljamo našu partiju.
' 12 22 časa. »Seh« obraća mi se Žak. Moja dama je
uklješt'ena, ali u trenutku kada pruža ruku da je uzme,
sirena za uzbunu je odjeknula. U velikoj žurbi koja nastaje, padaju dame, pešaci, lovci, sve leti na pod. Mehaničari se tiskaju u hodniku, kloparajući potkovanim cipelama. Izlećem kroz vrata i vičem: — Scramble, scramble!22
* U pripravnosti (prim. prev-1. 23
Odmah polećemo!
112
Zak skače kroz prozor.
Za manje od 50 sekundi smestio sam se, vezao, regulisao kiseonik, pokrećemo motor, dok mehaničari pritežu
krov hermetičke kabine.
Tri bele rakete poleću sa kontrolnog tornja, obaveštavajući nas da je staza slobodna. Zemlja je toliko smrznuta da možemo bez opasnosti da vozimo preko trave da
bismo stigli na pistu.
Tačno u 12 časova, 32 minuta i 35 sekundi polećemo
punim gasom i već nam kontrolor po radiju daje svoja
prva uputstva.
— Hulio Dalmat Red l, Pandor Calling, bandit approaching B for Baker at angles Z for
Zebra, climb flat
aut on vector zero, nine, five . . . Out.'"23
Pretražujem po mojoj čizmi, tražim kod koji je upao
između mojih karata. Nerviram se i kad ga nađem moram
da tražim od Pandora da mi ponovi.
U redu, Švaba se približava Skapa FIou na visini »Z«,
pregledam tablicu, dođavola! »Z« znači 40.000 stopa, preko
trinaest hiljada metara visine. Zauzimam kurs i penjem
se punim gasom. Nekoliko metara dalje vidim kako se njiše
Zakov »spitfajer« i naslućujem ispod naočara njegove vesele oči upravljene prema meni. Divan zimski dan, na nebu
ni traga od oblaka, a arktičko sunce bode oči. Uključujem
grejanje i regulišem pritisak u mojoj hermetičkoj kabini.
Hulio Dalmat Red one, Pandor Calling, bandit now
over B for Baker. Hurry-up.
— Hulio Pandor, Dalmat Answering, am climbing
flat-out on vector 095 am angels R for Robert. 24
šta misli kontrolor da smo mi? Rakete? Za pet minuta
već smo na 7000 metara; tu se ne može ništa prigovoriti.
U međuvremenu razmišljam: ovaj Švaba je sigurno
izviđač. Pri ovakvom vremenu može da dobije savršene
23
Alo! »Dalmat crveni l«, ovde »Pandor«, jedan neprijateljski
avion približava se iz E na visini Z. Penjite se punim gasom u
kursu nula, devet, pet. To je sve.
24
Alo! »Dalmat crveni«, ovđe »Pandor«, neprijateljski avion
je sada iznad E. Požurite!
— Alo! »Pandor«, ovde »Dalmat crveni l«, penjem se maksi
malnom brzinom u kursu 0&5°, upravo sam na visini R za Roberta.
8 Veliki cirkus
113
snimke, Protivavionska odbrana Skapa Floa ne može da
gađa zbog nas, očigledno je da će mornarica gadno psovati. Moramo uhvatiti ovaj avion po svaku cenu. Ako ga
ne skalpiramo, admirali će po sletanju skalpirati nas ...
Prelećemo Skapa Flo i produžavamo u kursu 095°.
Evo ga — to je sigurno naša divljač. Pogledam unazad i
otkrivam beli trag koji opisuje širok krug iznad pomorske
baze na oko 3000 metara iznad nas. Pitam se kakav je to
avion? Novi »Ju-286«? U svakom slučaju izgleda da ga to
mnogo ne uzbuđuje i mirno nastavlja da snima . . .
— Hulio Pierre, Red two here, smoke trail at six o'clock
abouef25
Sada smo na 10.000 metara između Švaba i Norveške.
Kada bismo mogli da se popnemo još 2000 metara a da
nas on ne primeti, presekli bismo mu odstupnicu. Dajem
pun gas. Žak me sa lakoćom prati sa svojim superiornim
»spitfajerom«. Švaba koji se na ovoj visini ne oseća ugrožen, počinje drugi krug. Teška protivavionska artiljerija
flote umešala se, ali njeni crni oblačići su znatno ispod
belog traga ...
13.000 metara! Sada je već đavolski hladno, pa otvaram kiseonik do kraja. Zahvaljujući hermetičkoj kabini ne
osećam suviše bolne grčeve. Kondenzacija izduvnih gasova
sada već ostavlja stalne guste bele tragove, koji se iza nas
pružaju i gube kao brazde iza ratnog broda.
Sunce je iza nas. Švaba se usmerava prema nama,
bilo da nas je video ili hoće da nas pređe pre nego što budemo u stanju da ga presretnemo, ili prosto zato što je
izvršio svoj zadatak . .. Naši specijalni motori veličanstveno rade, a izdužena krila nose nas bez mnogo kolebanja
kroz razređeni vazduh. Žak je zauzeo mesto paralelno
meni, udaljen 800 metara, popeli smo se još 600 metara,
što nas dovodi na 300 metara iznad naše žrtve, koja nam
se sa tri kilometra daljine brzo približava. Taj Švaba mora
da je stvarno šlep.
— Tallyoo Jacqw.es, ready to attacJc?28
— O.K.
gore!
S!!
Alo, Pjer! Ovde »Crveni 2«. Kondenzovani trag u šest sati
Tajo, Žak! -— Jesi li spreman za napad?
Video nas je ali prekasno. Hvatamo ga u makaze. Na
naše iznenađenje to je »meseršmit 109G« sa dva velika
dopunska rezervoara ispod krila. Sjaji se kao novi petparac. Odozgo je kamufliran svetlosivom bojom a odozdo plavom kao nebo. Nema nikakve znake o pripadnosti.
Prvo okreće ulevo, ali tamo i e 2ak, koji okreće na
njega. Onda skreće na drugu stranu, spazi me, i, najednom, neprekidnim, veoma lepim pokretom, daje veći nagib, prevrće se lagano na leđa i obrušava vertikalno, u
nadi da će nam umaći.
Sledimo ga bez kolebanja. Obrušava pravo prema sivom moru koje izgleda ukočeno i bez bora. On je 800 metara ispred nas, sa još uvek pomoćnim rezervoarima ispod
krila. Brzina vrtoglavo raste. Na ovim visinama treba biti
vrlo obazriv, jer se začas postiže brzina zvuka, a onda, drži
se! Rizikuješ da se nađeš u gaćama zakačen o padobran za
kraće vreme nego što je potrebno da se to napiše.
Švaba se obilato koristi svojim uređajem GM-1 za dobijanje snage i dalje zadržava svoju prednost. Na 8000 metara moj brzinomer pokazuje 850 km/č, što znači da je
stvarna brzina 1200 km/č! Držim palicu za obe ruke i pritiskam svom snagom na komande aviona kako bih održao
avion u pravolinijskoj putanji. Najmanji pokret bi izazvao
lom krila. Osećam kako moj »spitfajer« ipak skreće i vidim kako boja na krilima počinje da prska, dok motor naglo povećava obrtaje.
Komande su blokirane ... Obrušavamo i dalje ...
15.000 stopa, Žak me prestiže .. . 10.000; Žak je dvesta metara ispred mene i šest stotina metara iza Švabe. Otvara
vatru, samo jedan kratki rafal.. .
»Me-109« se čepa kao svileni papir i eksplodira kao
bomba. Jedno krilo leti na jednu stranu, motor i pola
trupa padaju i dalje kao torpedo, dok repne površine i parčad lete na sve strane. Jedan dopunski rezervoar spušta se
u spirali vukući za sobom rep od zapaljene benzinske
pare . . .
8000" metara. Treba da se izvlačimo!
Blago ali ipak odlučno vučem palicu. U gušćem vazduhu komande slušaju; vidim kako horizont prolazi ispod
nosa aviona ali je more već tu. Ono nije više čvrsti blok,
a*
115
kako je izgledalo sa 40.000 stopa, već uznemirena zelenkasta masa obavijena penom, koja juri ka mom avionu.
Vučem palicu — ništa ne pomaže, osećam da neću uspeti
da se izvučem na vreme.
Stavljam sve na kocku: okrećem za 360° točak kompenzatora kormila za visinu .. . Odmah mi se na oči navlači krvava koprena, osećam kako mi se kičma i kosti
savijaju a utroba kida, kako obrazi istežu očne duplje kao
prsti koji mi čupaju očne živce ...
Sve je crno. Skelet aviona škripi!. .. Kada sam otvorio oči, vrtoglavi zalet izvukao me je na 4000 metara. Topli mlaz teče mi iz nbzdrva i kaplje na svilene rukavice —
krv. Imam vrtoglavicu.
Nejasno čujem glas kontrolora u slušalicama, ali centrifugalna sila je oštetila radio-cevi, tako da ne mogu da
razumem šta kaže.. . Sam sam na nebu, nigde ne vidim
Žaka. Dole, velika mrlja benzina i ulja duginih boja i oblak dima koji vetar nosi, označavaju grob »meseršmita«.
Uzimam kurs u pravcu ostrva koje vidim na horizontu i
uskoro prepoznajem veliki baraž Skapa Floa koji je nanizao svoje sjajne balone kao bisernu ogrlicu.
Jaki grčevi povraćanja me potresaju, pa letim instinktivno. Jedino me pomisao na prijem, koji će nam po sletanju pripremiti, oživljava donekle. Upravo dok slećem
izgleda mi da čujem Zakov glas preko radija. On je O.K.
— hvala bogu!
Slećem na drugi kraj piste i vozim mehanički do dispersala. Nemani čak ni snage da pomognem mehaničarima
da otvore moju kabinu . ..
Pošto ih je kontrola obavestila, Saterlanđ i obaveštajni
oficir su kod dispersala. Odmah mi javljaju da je Zak živ
i zdrav i da je sleteo na stomak na neku livadu kod Stromseja, jer mu je avion bio oštećen od parčađi Švabe.
Dakle, sve je dobro, pa se pobeda bogato slavi u menzi. Sutradan, londonski listovi su puni priča o ovom događaju. Kao da smo spasili ćelu britansku flotu. Dobijamo
telegrafske čestitke od A. M. komandanta 12. grupe, admirala Remzija, glavnokomandujućeg Royal Navy* i drugih.
2aka su dovukli sa ostrva motornim čamcem. Bio je
premrzao, ali van sebe od radosti.
* Royal Navy — Britanska ratna mornarica (prim, prev.}.
116
UZBUDLJIVA SLETANJA
7. mart 1944.
Kakav dan za eskadrilu. Tog jutra, u 6.30 časova poleću Ohver i Deni Morgan radi patroliranja u svitanje nad
pomorskom bazom. U 6.40 časova Oliver uspeva da, bez
pritiska ulja, stigne do aerodroma i da sleti bez loma. Odmah menja avion i ponovo poleće. U 7.25 OPS^7 panično
saopštava telefonom da je Oli prinudno sleteo na malo
ostrvo Čimpenzi.
Kao po običaju opet sam žrtva. :Dobijam zadatak da
ga prevezeni. U Tajgcr-motu (Tiger-Moth) ukrcavam jednog oružara i uspešno slećem na jedinu pogodnu poljanu
na kojoj je bilo 20 cm snega i blata i duvao je bočni vetar.
Oli je tu ležao sa uvučenim točkovima. Olija vraćam dok
oružar ostaje da isprazni topove i mitraljeze i demolira
tajnu opremu.
*
U 19,45 Žak i ja polećemo u noćno patroliranje. Nebo
je bez oblaka, mesec u prvoj četvrti, ali na zemlji leži vrlo
gusta magla.
Četvrt sata kružimo na 2000 metara oko Sidrišta Hom
Flita, okruženog baražnirn balonima.
— Loofc out! Dal-mat Red One, bandit approaching H
for Harry from East, thirty miles out, angels O for Oranpe.28
37
Skraćenica za operativnu službu.
Pažnja! »Dalmat crveni l«, jedan neprijateljski avion približava se iz H ka istoku, 30 milja ka moru, visina O. — Hvala,
Nbvar, razumeo, izvršavam ...
26
— Roger Nov.ar, Red one out! . . .
Napred — sada ćemo se još igrati žmurke. Gasimo poziciona svetla. Žakov avion nazirem još samo po slabom
svetlucanju iz izduvnih cevi. Pri prigušenom svetlu crvene lampice, prikačene na zidu kabine, dešifriram obaveštenje pomoću dnevnog koda: Švaba se prema informacijama koje sam upravo dobio, približava radarstoj stanici
Fer Ajl (Fair Išle) na visini manjoj od 1000 stopa.
— Hulio, Dalmat Red One, steer zero, six, zero —
open up if you can, bandit very _fast.2<J
Dajemo pun gas i Čim smo prešli planine Majnlanda,
spuštamo se na nivo mora. Pri rđavoj vidljivosti, lakše je
da se otkrije avion gledan odozdo na gore nego odozgo na
dole, naročito iznad vode.. .
Izgleda da kontrolor večeras ne radi kako treba. Pošto
nam je naredio da letimo u tuce kontradiktornih kur-seva
između malih ostrva u susret nekom neodređenom »Ju88«, daje nam naređenje da se vratimo. 20,30 časova.
Vidljivost je sve gora. 2ak je primoran da mi se sasvim približi da me ne bi izgubio. Koncentrišem se na instrumente i u pravilnim razmacima uključujem moju radio-stanicu da bih po goniometru dobio poziciju.
Na kraju smo iznad aerodroma koji se, zahvaljujući
propisanim crvenim svetlima koja označavaju zemaljske
prepreke, više nazirao nego video.
— Hulio Control, Dalmat Red One calling, over base,
about to pancake.™
Umesto odgovora rukovodilac piste pali svetla za sletanje koja su, brižljivo prigušena, treperila kroz maglu,
nerazgovetno, ali ipak utešno. Magla se zgušnjavala, ali
dok budem video svetla neću zalutati. . . Obradovan ovom
mišlju, odlučujem da mom bilansu noćnog letenja dodam
četvrt sata i puštam Žaka da prvi sleti.
Deset minuta kasnije počinjem sletanje i otvaram kabinu u koju prodire vlažna magla koja miriše na slanu
vodu. Počinjem moj zadnji zaokret od 90°, koji me dovodi
u pravcu piste i obarani polugu stajnog trapa. Oduzimam
gas i istog časa piskavi alarmni signal odzvanja u mojim
ušima. Instinktivno, pipajući proveravam položaj poluge
stajnog trapa i guram je do kraja, motreći pistu koja se
približava, pošto mi poluga ne daje otpor, situacija odmah
postaje jasna — pneumatski uređaj za prenos komandi
mora da je prsnuo, pa točkovi nisu osigurani. . .
Ova vrsta kvara vrlo je retka i neugodna je danju.
Noću dobija mnogo ozbiljnije razmere.
Odmah obaveštavam »flajing kontrol« (flving control)*
o situaciji, dajem pun gas i ponovo se penjem, što će mi
omogućiti da pokušam izvući stajni trap oštrim manevrom.
Na zemlji počinje panika. Preko zvučnika obaveštavaju mog komandanta, komandanta baze, ambulantna kola, lekara, vatrogasce, itd.
Moji napori su uzaludni, kao poslednje sredstvo upotrebljavam i flašu ugljen-oksida pod pritiskom, ali bez rezultata. Večeras mi, zbilja, sreća nije naklonjena. Gledam
termometar: temperatura hladnjaka alarmantno raste, a
pritisak ulja opada — 110, 115 stepeni**, a 80, 70, 60 funti.
D oda vola!
Jasno je: »spitfajer V« ima samo jedan hladnjak koji
je asimetrično postavljen ispod desnog krila i pneumatska
noga stajnog trapa napola izvučena ometa ulaz vazduha.
Pošto je dozvoljena maksimalna temperatura 120° — treba
brzo da se odlučim.
— Hulio Belltop Control, Dalmat Red One calling,
will you put the floodlight on the patch of grass in jront
of the watch office-out.š'
— Roger Red One!
Pošto moram da sletim bez točkova, pre nego što motor eksplodira, ne mogu to učiniti na betonskoj pisti. Od
- n Alo! »Dalmat crveni l«, idite u kurs nula, šest, nula; letite
brže ako možete, neprijatelj je vrlo brz!
Slt
Alo! Kontrola, ovde »Dalmat crveni«. Iznad baze sam. spreman sam za sletanje!
* kontrolu letenja (prim. prev.).
** Farenhajta (prim. prev.).
31
Alo! »Beltop« kontrola«. Ovde »Dalmat crveni l«. Molim da
upravite reflektor ka travi ispred kontrolnog tornja. Odgovorite!
— Razumeo, »Dalmat«, izvršavam!
118
119
varnica i toplote, koje bi izazvalo trenje četiri tone metala
pri 160 km/č, moj avion bi se odmah zapalio.
30.000 sveca »fludlajt-a« (floodlight)* osvetljavaju veliki trougao trave ispred kontrole gde ću pokušati da spustim »spitfajera« na stomak. Niz leđa počinje da mi curi
znoj i moja majica se lepi za kožu kao krpa nakvašena u
hladnoj vodi.
Pripremam se da se što bolje suprotstavim vanrednom usporenju: na dužini od 30 metara i u roku od pola
sekunde, brzina od 160 km/Č treba da se pretvori u apsolutnu nepokretnost. Pritežem remenje koje me preko ramena i pasa čvrsto vezuje za moje sedište. Spuštam sedište, da bih zaštitio glavu u slučaju da se avion prevrne,
poklopac kabine guram sasvim unazad i čvrsto ga zabravIjujem da ne bih došao u opasnost da budem zaključan
kao u zapaljenom taksiju.
Otkopčavam padobran, oslobađam se kiseoničke maske i
pre nego što prekidam radio-vezu pozivam kontrolu: —
Hulio Belltop, Dalmat Red One calling. Corning in now.
Switching off to you now. O/f.'32
Krajnje je vreme. Iz hladnjaka neprekidno sipa snop
varnica, a nadražujuća otrovna para glikola počinje da
prodire u pilotsku kabinu. Udahnjujem još jednom vazduh
punim grudima i, rukom koja pomalo drhti, oduzimam gas,
postavljam elisu na mali korak, spuštam zakrilca i počinjem prizemljenje . . .
Svetla koja obeležavaju granicu terena promiču kao
vatrene linije, a osvetljem trougao juri prema meni. Skrećem za tri ili Četiri metra, još u tami.., Najedanput, moj
avion izbija u zaslepljujući mlaz plavog svetla. Nasumce
isključujem paljenje i zatvaram ventile za benzin. Levo i
desno od obloge motora kulja dim . . .
Zadržavam dah pogleda upravljenog na travu, koja
promiče ispod aviona. Raspoznajem ambulantna kola koja
me punom brzinom slede, a iza njih požarna kola. Povlačim blago palicu, još smanjujući brzinu na minimum —
* reflektor {prim. prev.)32
Alo! »Beltop«, ovde »Dalmat«, slećern. Isključujem radio.
Završavam rad!«
145 km/Č. Moja elisa treba već da para zemlju, avion počinje da podrhtava i grubo, sa obe ruke, vučem palicu na
sebe.
Pošto je potpuno izgubio uzgon, avion se razbi o zemlju uz strasnu lomljavu. Komadi kraka elise lete kroz
vazduh, grumeni zemlje i buseni trave dižu se u vazduh
iščupani motorom koji ore zemlju. Levi top se savija kao
slamka i para krilo.
Udar me baca napred sa nečuvenom žestinom, sigurnosne veze mi prodiru u meso i usecaju u ramena. Nebesa!
Neka samo izdrže! Inače ću razmrskati lice o kolimator.
Osećam oštar bol u desnom kolenu: kada su žice za upravljanje krilcima prsle oslobođena palica žestoko me lupila
po kolenu.
Od ogromne inercije avion se postavlja na nos i propinje na krilo. U toku dela sekunde punog zebnje osećam
se kao obesen u prostoru, pritisnut uz vetrobran, poduprt
jednom nogom o instrumentalnu tablu, a ispred očij u
zemlja se kao zid uspravila. Da li će se prevrnuti na leđa?
Kao prasak groma,, koji odjekuje u napregnutoj aluminijumskoj kutiji, trupa, avion ponovo pada na stomak . . . Poslednji trzaj a onda tišina . . . tišina koja para
bubne opne. Jedna kap znoja sliva se niz obraz.
Zatim najednom počinje prštanje glikola i benzinske
pare o usijane zidove motora. Iz svih otvora oplate počinje
da izbija gusti dim . . .
Zvono ambulantnih kola vraća me u stvarnost. Laktom otvaram kabinu, bacam šlem napolje, skačem na blatom pokriveno krilo, čupam padobran iz sedišta i, zaboravivši na oštar bol u kolenu, udaljujem se što brže od
aviona . . .
Prelazim nekoliko metara, zateturam se i padam zadihan u Žakove ruke; on je u jednom mahu trčao 500 metara, koji dele dispersal od mesta udesa.
Dobri, dragi Žak! Oslonjen na njegovo rame, šepam
u sigurnost ka posmatračima čije se siluete, na pristojnom
odstojanju, ističu na svetlosti reflektora. Požarci su već
spremni da penom ugljen-dioksida zasipaju avion.
Seo sam na ledinu. Neko mi pruža zapaljenu cigaretu.
Bolničari i lekar obleću oko mene.
Škripe kočnice; moj skvadron lider izlazi iz svojih
kola.. . On je odmah napustio bioskop čim je preko zvučnika javljeno da je jedan avion u nevolji. 33
— Hulio Closter old boy! Are you O.K.?
Uprkos mojih protesta ubacuju me u ambulantna kola
i odvode u ambulantnu sobu, gde me čeka šolja toplog
čaja sa izdašnom dozom ruma. Koleno je već veoma plavo
i oteklo, ali lekar kaže da to nije ništa ozbiljno. Pregleda
mi ramena na kojima je remenje obeležilo dve ljubičaste
i bolne brazde. U stvari, srećno sam se izvukao ...
8. mart 1944.
Odmah posle doručka polazim da ispitam tragove mog
uzbudljivog sletanja. Avion leži na kraju duboke brazde
koju je izorao oblog motora kao plug masnu zemlju, sejući
hladnjake za ulje i glikol. Krakovi elise od plastične mase
slomili su se u korenu prsnuvši u hiljadu komada koji su
se rasuli na sve strane. Posle treba da
ispunim tuce formulara o »kras riport« (crach-reports).34
Kao i obično tehnički oficir nastoji da mi dokaže da
sam očigledno ja kriv. Vodi se živa diskusija sve do onog
trenutka kada je, pošto je demontirao pumpu za hidrauličku tečnost, utvrdio da je osovina uljne pumpe prsla.
Pošto je ja stvarno nisam mogao zubima da pregrizem, morao je da prizna da sam učinio ono što sam mogao.
Saterland i Oliver sa svoje strane izvlače iz dna
fijoka •>-pajlets nots« (pilots notes)* da bi dokazali da sam
pravilno postupio u konkretnim us-lovima i obojica me
energično brane. Posle uzbudljivog intervjua sa stejšnkomanderom (Station Commander)**, kome sam izložio
ćelu raspravu o tehnici (koju on uostalom ne razume),
povlačim se u menzu potpuno oslobođen optužbe.
33
34
Moj dragi Kloster, je si li dobro?
Izveštaji o udesu.
* Uputstva pilotu (prim. prev.).
** Komandant aerodroma (prim. prev.).
122
BOMBARDOVANJE IZ OBRUSAVANJA
;
Nobali još uvek muče RAF. Posle našeg povratka sa
Orkada odlučeno je da se »spitfajeri« opreme bombama
od 250 kilograma i da se osposobe za bombardovanje iz
obrušavanja položaja letećih bombi. 602. i 132. dobili su
ulogu zamorčića. 13. marta odlazimo sa našim »spitfajerima IXB«, koje smo ponovo dobili, u Lambeder, Severni
Vels, uz obalu mora, da bismo izvršili prve opite.
Tehnika bombardovanja iz ofarušavanja sa »spitfajerom« je sasvim osobena, jer je bomba podvešena ispod
trupa na mesto dopunskog rezervoara. Ako se bombarduje
pod uglom od 90° bomba otkida elisu, ako se bombarduje
pod uglom od 45° nišanjenje je vrlo otežano. Posle brojnih
više-manje mučnih pokušaja, Maksi razvija sledeći postupak.
Dvanaest aviona grupe dolaze na 3500 metara iznad
objekta u vrlo zbijenom stepenu. Čim vođa grupe spazi cilj
na izlaznoj ivici svog krila, prevrće avion preko tog krila
i obrušava pod uglom od 75°, a slede ga njegovi pratioci.
Svaki pilot nišani na cilj pojedinačno i spušta se pod punim gasom do 1000 metara, kada počinje izvlačenje aviona;
posle odbrojavanja do tri odbacuje se bomba.
To je dosta grub postupak, ali posle četrnaest dana
grupa smešta svojih dvanaest bombi u krug prečnika 50
metara.
U toku tri sedmice našeg boravka u Lambeđeru, mi
predstavljamo retke zverke koje posećuju sve visoke ličnosti Savezničkog glavnog Štaba. Svaki put prikazujemo program. Oni ga dobijaju za svoje pare. Prilikom prve posete,
123
siromaha Foksa, pri brzini od 700 km/č, pogađa bomba
Dimbrela te u zadnji čas skače padobranom. Prilikom druge posete bomba Monakija neće da se otkači. On donosi
odluku da sleti da bi upozorio na to preleće preko aerodroma. Za vreme preletanja bomba se otkači i eksplodira
nasred aerodroma uz veliko uzbuđenje naših gostiju, poprskanih blatom i zemljom .. .
Pošteno rečeno, sem Maksa i Remlenžera, koji su večni
entuzijasti, i koji samo sanjaju o podvizima, niko nije mnogo oduševljen ovim sportom. Mi radije čekamo prve rezultate protiv objekta koji je jako zaštićen flakom, da bismo stvorili svoje mišljenje.
U međuvremenu stalno nas informišu o Nobalima.
Posle prvih masovnih bombardovanja, u toku kojih je za
četiri meseca bačeno 16.432 tona bombi na položaje za lansiranje, Nemci su projektovali novi, daleko jednostavniji
tip postrojenja, sa proizvodnjom od pedeset mesečno, izvrsno maskiranih, koji se teško otkrivaju. NemaČki raspored obuhvatao je devet sektora, od kojih su četiri usmereni protiv Londona, a ostalih pet na Sautempton, Portsmaut, Plimaut, Brajton i luke Dover i Njuhejven.
Prema poslednjim informacijama leteća bomba ih V-1
je oruđe sa raketnim pogonom, koje, brzinom od 680 kilometara na čas, nosi tonu eksploziva na daljinu 400 kilometara, sa vrlo velikom preciznošću od oko 1.000 metara,
xMeseršmit« nad Orkadima — Žak Ramlenže na svom »siptfajeru«
»strato« gađa »Me-109« koji obrušava u pravcu Norveške, dok Pjer
Klostcrman okreće na leda i pokušava da ga prati. U dnu slike,
levo, pomorska baza Skapa Flo i njeni baražni baloni. Gore, eksplozije mornaričke protivavionske artiljerije. (Kompozicija Pola
LanžeJea)
8. aprila vraćamo se u Detling, gde bez mnogo nestrpljenja očekujemo naš prvi zadatak bombardovanja iz
obrusavanja.
13. april 1944.
Juče su »spitfajeri« prvi put bombardovali kontinent
iz obrusavanja. 602. i 132. su napali položaje letećih bombi
kod Bujankura, 20 kilometara južno od Trepora. Premda
se naš cilj nalazi u oblasti zasićenoj lakom protivavionskom
artiljerijom, Nemci su bili tako iznenađeni kad su spazili
124
__
Uzbudljivo sletanje — autor ispituje stanje svog »LO-D« na kraju
duboke brazde, koju su iskopali hladnjak i polomljeni kraci elise...
. _ _ _ _ _ -----------------------
iim_____
.••••^••Ml •!!•• [[••IIIIUI
125
24 »spitfajera«, svaki sa bombom od po 250 kilograma,
kako obrušavaju, da je odbrana otvorila vatru tek kada
smo bili van dometa. 14. april 1944.
Danas se ova šala ponavlja u velikom stilu. Treba da
bombardujemo Ližkur, pored šume Kresi. Ovoga puta biće
manje veselo, jer u prečniku 2000 metara oko cilja ima
devet topova od 88 mm i dvadeset četiri od 20 mm i 37 mm,
pored izvanredne odbrane Abevila u čijoj ćemo zoni dejstvovati.
Polećemo u 12.15 časova. Mi treba da napadnemo
prvi, a iza nas australijski skvadron (453), dok će nas 132.
štititi od mogućeg protivdejstva nemačkih lovaca. Na 3000
metara prelećemo francusku obalu. Saterland nas raspoređuje za napad:
—- Max aircraft, echelon pori Gol . . . 35
Dvanaest aviona zauzima zbijeni poredak levog stepena. Ja sam deseti, ne baš borbeno 'raspoložen!
Pjer Klesterman prima iz ruku ser Arčibalad Sinklzra (Archibald
Sinclair), britanskog ministra vazduhopiovsiva, UUHK.U umije. t-<.,.t...a
višđ ilajing kros. Pozadi Ken Cerni posmatra tri »foke-vulfa« koji
mitraljiraju obližnji put
Sinclair), britanskog ministra vazduhoplovstva, odlikovanje Disting-•HJ *i„Ai„„ k-rr,s pr^adi Ken Cerni posmatra tri »foke-vulfa« koji
— Max aircrajt, target two o'clock Below!36
Vidim tačno ispod mog krila šumu kod Ližkurta. Na
osnovu fotografija, koje su nam pokazali prilikom brifinga*, prepoznajem cilj između drveća — dobro kamufliran
položaj letećih bombi. Sada smo tačno iznad njega.
Pokretom ruke oslobađam kontakt upaljača mog projektila i skidam osigurač nosača bombe.
— Max, Going Dottm/37
Kao lepeza koja se širi, svi »spitfajeri« se prevrću jedan za drugim na leđa i obrušavaju pravo dole .. .
Ovoga puta flak odmah otvara vatru. Nizovi trasirajućih zrna počinju da se penju prema nama. Granate
eksplodiraju levo i desno i upravo iznad naših glava formira se venac od finih belih oblačića samolikvidatora granata 37 mm, koji se jedva naziru prema nebu išaranom
cirusima . . . Sa našim teškim bombama ubrzanje je izvanredno: za nekoliko sekundi brzina je već preko 700 km/č.
35
Avioni Maksa, levi stepen! (»Go« označava izvršnu komandu).
3tf
Avioni Maksa, cilj je dole u 2 sata!
37
Maks, napadam!
* Briefing — davanje uputstava za borbeni zadatak (prim.
.prev.).
127
a) Normandija, »LO-D-r Pjera Klostermana pogođen granatom flaka
b) autor se upoznaje sa »tajfunom«
126
Jedva što sam počeo da smeštam cilj u moj nišan, već
eksplodiraju prve bombe na zemlji — snažan blesak koji
prati oblak prašine i lomljava. Avioni odeljenja Maksa i
Skitlesa već izvlače vertikalno u cikcak-letu uporno praćeni vatrom flakova.
Moj visinomer pokazuje već 1000 metara, koncentrišem pažnju na nišanjenje, povlačim lagano palicu da cilj
prođe ispod nosa »spitfajera«, počinje vađenje — grubo
na ovoj brzini — glasno brojim: »Jedan, dva tri.. .« i pritiskam dugme za odbacivanje bombe . . .
U narednih nekoliko sekundi, zbog snažne centrifugalne sile, ošamućen sam. Na 2500 metara, pri punom
gasu, visim na elisi. Izgleda da nas je protivavionska artiljerija napustila. Zaokret ulevo mi brzo pokazuje razlog:
453. počinje svoje obrušavanje. Avioni se kao vodopad
spuštaju prema zemlji i uskoro predstavljaju samo tackice
koje se stapaju sa zemljištem .. .
Flak ponovo bije udvojenom žestinom. Najednom sevnu,
jedan »spitfajer« okreće se na leđa, ispušta trag
zapaljenog glikola, a zatim pada posred cilja — grozan
prizor na koji ne mogu da se naviknem ...
To je težak udarac, objašnjava mi po povratku jedan
drug poginulog pilota: Bob Jara bio je brat čuvenog »Slima« Jare sa Malte, koga je prošle godine takođe oborio
flak .. . Bob je dobio pun pogodak zrna 37 mm u hladnjak,
kada je sa 700 km/Č obrušavao. Usled udara oba krila
»spitfajera« sklopila su se i odlomila i usput odsekla repne
površine, zasuvši parčadima sledeće avione koji su morali naglo da skreću ... Tri sekunde nakon toga, avion je
lupio u zemlju i eksplodirao. Ni najmanjeg izgleda za spašavanje.
Zaista nas Nobali počinju skupo da koštaju.
128
ISKRCAVANJE U NORMANDIJI
Približava se veliki trenutak. 4. maja 125. eskadra napušta Detling i odlazi u Ford kod Brajtona. Prelet aviona
vrši se po lošem vremenu. Naša grupa od 8 aviona sa Ken
Černejom treba da sleti pod pljuskom i pri vidljivosti nula
na jedan američki aerodrom kraj Dandženesa. Ovde baziraju grupe »tanderbolta« koje su pre sedam dana došle iz
Sjedinjenih Država. Američki piloti prvi put vide »spitfajere« izbliza. Oni su zapanjeni njegovom pokretljivošću,
našim klizanjima i prilaženju na sletanju u vidu S i letenjem po takvom nevremenu (zbilja, Engleska nije Kalifornija) .. .
Predveče se raščistilo i mi im prikazujemo poletanje
u vidu šandele: mi možemo da odlepimo »spitfajera IXB«
posle pedeset metara, dok opterećenim »tanderboltima«
treba skoro 800 metara. Izvodim valjak iznad same zemlje
odmah pošto sam uvukao stajni trap.
U Fordu ima dvanaest lovačkih grupa. Piste i prostorije su zakrčene i mi odlučujemo da stanujemo pod
šatorima u blizini naših aviona, umesto u jednoj velikoj
rekviriranoj zgradi kod Erandela, deset kilometara od
aerodroma.
Naše opterećenje je dosta veliko. 8. maja dva bombardovanja iz obrušavanja, 9. maja dva bombardovanja iz
obrušavanja, od kojih jedan napad na čuveni Mirvilski vijadukt.
U Mirvilu automatski flak nam priređuje veoma topao doček. Službeno saopštenje dato u štampi je sledeće:
9 Veliki cirkus
129
»Grupe »spitfajera« obrušavale su kroz zid flaka da
bi napale veliki vijadukt kod Mirvila na železničkoj pruzi
Pariz — Avr. Vijadukt ima trideset i devet lukova. »Spitfajeri« su ga pogodili po sredini i na severnom delu«.
Ko poznaje uzdržljivost RAF-ovih saopštenja, termin
»zid flaka« nije preteran. Uostalom, bombardovanje je
bilo prilično bedno. Ne poznajem heroje iz 132. i 602 koji
su pogodili u cilj. Moja je sigurno pala preko 2000 metara od vijadukta. Džerald i Kenuk su, nakon ovog događaja, proglašeni izgubljenim.
Desetog maja ujutro izvršavam jedan »svip« — pratnju »marodera« koja traje dva časa i dvadeset minuta.
Susrećemo vrlo veste Švabe u mešovitoj formaciji sastavljenoj od »Me-109« i »FW-190«. Maksi Saterlend obara
jednog, Žak i Jul vrlo verovatno po jednog, dok ja gađam loše.
Popodne istog dana ponovno bombardovanje iz obrušavanja Nobala 38.
11. maja, bombardovanje iz obrušavanja Nobala 27.
[Eji l Vije kloše (Ailly — le Vieux-Clocher)],
12. maja, bombardovanje iz obrušavanja železničke
raskrsnice Štenbak.
13. maja, dva bombardovanja iz obrušavanja, od ko
jih jedno na Nobal 86 koji brani izvanredna protivavionska artiljerija. Uređaj za regulisanje brzine odleteo je u
elisu, i ja se izvlačim sa više straha nego štete.
Sa ovakvom učestanošću brzo ćemo pokleknuti. Bombardovanje iz obrušavanja opterećuje organizam, pa već
imamo nekoliko slučajeva dosta teških unutrašnjih povreda, izliva krvi u grudnom košu, bruhova i drugih neugodnih komplikacija.
Ja sam iscrpljen. Na sreću, grup-kepten Renkin pozvan je 15. maja u Glavni štab Savezničkih ekspedicionih
vazduhoplovnih snaga u Aksbridž. On me uzima sa sobom
kao ađutanta, jer ću, kaže on, mojom francuskom uniformom stvoriti »lokalni kolorit«.
Podzemna betonska skloništa Aksbridža, koja su u odsudnim trenucima bitke za Britaniju štitila Graund Sen130
tral Kontrol* britanske lovačke avijacije, postala su centar savezničkog vazduhoplovstva za iskrcavanje u Normandiju. Bio je to pravi Vavilonski toranj u kome se tiskala masa uniformi, američkih ružičastih i zelenomaslinastih i olovnoplavih RAF-a. Nikada u svom životu nisam
video toliko zvezdica i naslaganih širita do lakta. Najbeznačajniji Čičica koji se sretne je bar vazduhoplovni komodor. Vazduhoplovni generali ne mogu se ni prebrojati.
Tu je Lait-Malori iz RAF-a, vrhovni šef svega; Kvesada, veliki gazda američke lovačke avijacije; general Ar~
nold, glavnokomandujući američkih vojnih vazduhoplovnih snaga; Dulitl, koji napada Tokio, itd.
Nije zabavno poznavati tajne bogova. Imam pune
džepove propusnica, celog dana presreću me stotine vojnih
policajaca, koji su zaposeli sve ulaze i podzemne hodnike
osvetljene neonom.
Teško bi mogla da se stvori celovita predstava o onom
šta se priprema. Izgleda, međutim, da je datum iskrcavanja određen za prve dane juna, a zona iskrcavanja između Avra i Serbura. Ali, izgleda, da ne ide sve kao podmazano. Između RAF-a i 8. američke vazduhoplovne armije ima mnogo natezanja.
Prisustvujem diskusijama u toku kojih se pokušava
da utvrdi brojno stanje raspoloživih nemačkih lovačkih
snaga. Proizvodnja lovačkih aviona, namenjenih Luftvafeu, bila je, prema vrlo preciznim podacima Intelidžensa,
između 1. novembra 1943. i 1. aprila 1944. 7065 lovaca —
od toga 150 na reaktivni pogon, oko 4500 »meseršmita 109
G« i K i ostalo »foke-vulfova 190« i nekoliko dvomotornih
»Me-410«. Od 15. novembra do 15. aprila, s druge strane,
gubici nemačke lovačke avijacije procenjeni su ovako: lovačka avijacija RAF-a je uništila 878 aviona, 102 verovatno uništila, 347 oštetila. Britanska protivavionska artiljerija uništila je 73 aviona, 5 verovatno i 22 oštetila.
8. američka vazduhoplovna armija tvrdi da su u istom
vremenskom periodu njeni bombarderi (leteće tvrđave i
liberatori) postigli sledeće rezultate: 2223 nemačka lovca
su uništili, 696 verovatno uništili, 1818 oštetili, dok su
američki lovci iz pratnje postigli 1835 pobeda.
* Ground Central Control — Glavni operativni centar Cprim.
prev.).
9
"
'
131
Englezi smatraju da su ove brojke apsurdne. Oni nemaju ništa protiv da saopštenja američke štampe iznose
takve rezultate, da bi ogromne gubitke Er Forsa (Air Force)* u toku dnevnih napada mogla da proguta američka
javnost, koja već smatra da je pilula gorka, ali RAF energično odbija da se planovi kampanje zasnivaju na fantastičkim novinarskim podacima.
Diskusija ubrzo postaje neprijatna. Englezi smatraju
da bi bolje bilo da Amerikanci umanjuju sopstvene pobede, kao što to oni čine, zahvaljujući veoma strogom
sistemu homologacije pomoću kino-filma, nego što se računa na osnovu ličnih priča koje teško mogu da se proveravaju.
Očigledno je, kada u jednom »boksu« od 72 tvrđave
gađa trista ili Četiri stotine strelaca na dvadesetak »foke-vulfova«, i ako su 5 stvarno oboreni, da će se neizbežno
naći nekoliko tuceta ljudi koji će uporno i sa uverenjem
tvrditi da su oni oborili jednog. Osim toga, izgleda zaista
neobično da u jednom napadu, kao na Augsburg, 900 engleskih i američkih lovaca pratnje prijavljuju da su oborili 118 nemačkih aviona, dok 500 tvrđava traži 350 pobeda, što je približno trećina snaga koje je Luftvafe uvela
u borbu toga dana. Tako se, na primer, uspostavilo da je u
toku istog zajedničkog dejstva na isti cilj, za vreme žestoke borbe, grupa RAF-a (12 »spitfajera« najmodernijeg
tipa) zahtevala priznavanje sedam pobeda, a samo jedan
američki pilot lovac prijavio je šest pobeda, dok bi mu u
datim uslovima po normama RAF-a jedva bila priznata
jedna.
Na kraju odlučuju da se kao osnova prihvati trećina
od američke procene za bombardere i polovina od one za
lovce, što još uvek predstavlja impozantan broj od 800
pobeda za tvrđave i 900 za lovce. Po ovom računu savez-'
nicke snage izbacile su iz stroja 2700 nemačkih aviona »Me109« i »foke-vulfova 190«. Ako se uračunaju neizbe-žni
lomovi i gubici kod obuke onda ostaje u Luftvafe još 4000
lovaca prve linije od čega na zapadni front može da se
odvoji najviše 2500.
* Air Force — ratno vazduhoplovstvo (prim. prev.).
132
Ovom broju Savezničke vazduhoplovne ekspedicione
snage mogu da suprotstave ukupno 2371 lovca prve linije,
od toga 1764 aviona RAF-a.
Zatim, planiramo prethodna lovačka dejstva za drugu
polovinu maja. Odlučeno je da 21. maja počne opšta ofanziva na železnička sredstva vuče u celoj severnoj Francuskoj i Belgiji.
U ovoj jednovremenoj operaciji učestvuje 504 tanderbolta, 433 »spitfajera«, 16 »tajfuna« i 10 »tempesta«.
U oblasti Sever francuskih železnica razoreno je 67 lokomotiva, a 91 je teško oštećena. Između 19. maja i 1. juna
1944. izvršeno je 3400 lovačkih letova protiv lokomotiva
u Francuskoj, Belgiji, Holandiji i Nemačkoj. Uništeno je
257 lokomotiva, a 183 su teško oštećene. Ovi ne baš vredni
rezultati su posledica neiskustva većine pilota u napadima
na ovakve specifične objekte.
U isto vreme, lovci-bombarderi ostvaruju veoma zamašan plan napada na drumske i železničke mostove. Tako
su 24 mosta preko reke Sene onesposobljeni, tri kod LijeŽa
i drugi kod Haselta, Herentala, Namira, Koblenca, Valansijena, Irsona, Kon Kartoa, Tura i Somira.
Imao sam priliku da vidim aerofoto-snimke, koji su
napravljeni u noći 6. i 7. marta posle teškog bombardovanja u Trap-u koje je izvršio RAF. Ova važna ranžirna
železnička stanica bila je potpuno razorena. 240 bombi od
po najmanje jedne tone pogodile su cilj. Dve trećine ložionica su zbrisane, sve linije, uključujući tu i elektrificiranu prugu Pariz—Sartr, uništene su.
U aprilu i maju su napadnute i razorene sve ranžirne
železničke stanice između Pariza i Brisela.
Plan izolacije izabrane zone počinje da donosi svoje
plodove.
Zatim treba da izradimo detaljne planove za zaštitu samog
iskrcavanja, koje je definitivno utvrđeno za 5. juni.
Zadatak lovaca je da 4. juna posle podne unište tri glavne
nemačke radarske stanice Zobur, Kodekot i Kap d'Antifer.
5. juna, na dan iskrcavanja, petnaest grupa lovaca treba da
bude u stalnoj pripravnosti radi zaštite konvoja i obala.
Odlučeno je da se u dane D + l, D + 2 i D + 3 upotrebe
čak i strategijske rezerve, čime se ukupne snage
133
penju na 3483 lovca i lovca-bombardera, od kojih RAF
daje 2172.
Na osnovu predviđanja SHAEF (Sjuprem hedkvoter oi di
elajd ekspedišneri forsis)* izrađen je program izgradnje
isturenih aerodroma za naše lovce u Normandiji. Određena su pogodna mesta na osnovu brižljivog fotografiranja.
Dana D + 10, tj, 15. juna treba teoretski da raspolažemo sa:
tri staze za prinudno sletanje ELS (Emerdžensi lend-ing
strips — Emergency Landing Stripa), koje predstavljaju
manje ili više poravnate pojaseve zemljišta, 600 metara
duge i 30 metara široke, sa po jednim ambulantnim i
požarnim kolima, sposobnim da prihvate avione u nevolji
koji slete na stomak.
Četiri aerodroma za punjenje gorivom i opremanje
ubojnim sredstvima R and R (Rifjueling end riarming —
Refuelling and Rearming) sa dobro izravnatim i nabijenim
pojasom zemljišta, dugim — 1200 metara i širokim 50 metara, sa dve dosta izdvojene stajanke 50X100 metara. Ove
piste treba lovcima da omoguće da slete, napune gorivo i
popune borbeni komplet.
Predviđeno je specijalno ljudstvo »RAF Komandosa«
tehnički dovoljno osposobljeno za izvršavanje ovih zadataka.
Osam isturenih aerodroma ALG (Edvansd lending
graunds — Advanced Landing Crounds), sa pistama od
metalnih rešetki 1200X50 metara i pripremljenim zemljištem za rastresiti razmeštaj i odbranu 48 lovaca koji bi tu
permanentno bazirali. Predviđaju se stalni protivavionski
položaji kao i smeštaj za letače i zemaljsko osoblje. Na
ovim aerodromima treba da se smesti osam lovačkih
eskadri.
Da bi se ovaj program ostvario, već od dana D prebaciće se specijalne inžinjerijske jedinice »Erfild konstrakšn junits« (Airfild Construction Units) sa celokupnom
njihovom opremom, buldožerima, valjcima, šatorima i metalnim rešetkama.
Izabrana su sledeća mesta: Bazenovil, Sentkrua sir
Mer, Kamili, Kulom, Martranji, Somervje, Lantej, Plimeto,
* SHAEF — vrhovna komanda savezničkih ekspedicionih snaga (Supreme Headquaiier of thc Allied Expeditionary Forces)
(prim. prev.). 134
Long, Sen Pjer di Mon, Krikvil, Kardonvil, De Zimo, Azevil et Carantan, Sipel, Pikovil, L'Mole i Kretvil.
Posle ovako provedenih četrnaest dana u Oksbridžu,
nisam nezadovoljan što se ponovo vraćam mojim drugovima u Fordu. Pošto sam morao pismeno da se obavežem
da neću za živu glavu nikome reći o onome šta sam mogao
da vidim i čujem, ne mogu da odgovorim na hiljadu pitanja kojima me svi obasipaju. Isto tako morao sam da se
obavežem, da neću da letim iznad okupirane teritorije do
dana »D« plus 10 časova. Razlog je jasan. Mogu da budem
oboren, i ako nemaČki specijalisti za saslušavanje posumnjaju šta sve znam, naročito datum i mesto iskrcavanja —
neće birati sredstva da me nateraju da progovorim. Da
bismo isključili svako oticanje podataka, a pošto ne žele
ništa da rizikuju i nemaju mnogo iluzija o ljudskoj otpornosti na izvesne argumente, Englezi su zabranili svakome
ko ma šta zna o planovima Neptun i Overlord da prelazi
La ManŠ i da tako rizikuje zarobljeništvo.
Zbog atmosferskih uslova dan »D« odložen, je za 6.
juni. Pošto sam vezan zakletvom, moram da Čekam do pet
sati popodne da bih ponovo smeo da letim. Zbog toga mogu
da prisustvujem nečuvenom defileu jedrilica i transportnih
aviona sa padobrancima koji od svitanja satima preleću.
Svi su iznureni. 602. poleće prvi put u 3.55 Časova,
drugi put u 9 časova, pa u 12 časova, u 17.30 časova i konačno u 20.35 časova. Učestvujem u dva zadnja leta.
Nije tako jednostavno da se opiše ćelo vit utisak o iskrcavanju, onako kako smo ga videli iz ptičije perspektive.
Kanal je zakrčen nerazmrsivom zbrkom ratnih brodova,
trgovačkih brodova svih tonaža, tankera, transportera,
tenkova, minolovaca. Svaki od njih vuče na kraju užeta
mali srebrnasti baražni balon. Prelećemo iznad pola tuceta
remorkera koji se naprežu, dime i hukću vukući neku vrstu ogromnog betonskog tornja koji je postavljen na ne135
kom sanduku velikom kao ploveći dok. To je prefabrikovani element luke, koji je nazvan »Malberi« (Mulberry).
Vreme nije baš divno. Kanal je ispresecan kratkim,
nervoznim talasima, koji kao da izazivaju male brodove.
Niski oblaci primoravaju nas da letimo ispod predviđene
visine i sigurnosnih koridora.
Zbog toga prelećemo dosta blizu jedne krstarice od
10.000 tona klase »Sautempton« (Southampton), koju su
pratila četiri velika torpedna Čamca. Krstarica počinje odmah izbezumljeno da plovi u cik-cak kursu i daje hrpu
svetlosnih signala koje niku ne razume. Ja nikada nisam
uspeo da savladam Morzeovu azbuku, pogotovu ne vizuelne signale. Da bismo izbegli neugodnosti od njihove protivavionske odbrane brzo im okrećemo leđa ...
Letimo duž poluotoka Kontantena. Duž ćele obale su
požari. Jedan torpiljer tone pored nekog ostrva, opkoljen
malim brodovima za spašavanje.
Naša zona patroliranja je između Montebura i Karantana. Njen kod je »Vtah Bič« (Utah Beach). Mi štitimo
101. i 82. američku vazdušnodesantnu diviziju, dok 4. divizija, koja se upravo iskrcala, maršuje u pravcu Sen Mer
rEgliz. Ne vidi se mnogo: usamljene kuće u plamenu, nekoliko džipova na putevima. Na nemackoj strani — praktično ništa. Dve krstarice bombarduju obalne baterije kod
tvrđave Ilet (Lllette).
Nebo je puno američkih lovaca, koji u parovima patroliraju. Setaju se bez nekog određenog plana, nasrću na
nas, prilaze nam da nas izbliza onjuše. Kada se pokažu suviše agresivni, pokazujemo im zube i suprotstavljamo im
se zaokretom. Jedan »mastang« koji je izleteo iz oblaka
opalio-je rafal na Granama. »Mastang« ima sreće, jer Graham, čije je oko isto toliko dobro koliko je njegov karakter rđav, otvara vatru na njega, ali ga promašuje.
Zaista je čudnovato da Luftvafe ne reaguje. Prema
poslednjim podacima Intelidžensa, u Francuskoj imaju 385
bombardera velikog radijusa dejstva, 50 jurišnika, 745 lovaca i 450 dvomotornih noćnih lovaca, izviđačkih aviona
— svega 1750 aviona prve linije. Ove snage bi se sigurno
brzo povećale da se njihovi aerodromi neprekidno ne bombarduju.
136
Moje drugo patroliranje je noćno, iznad Omaha Bič
(Omaha Beach). Mučenje jedno. Noć je tamna, oblaci niski. Stotine aviona kruže po mraku a da se ne vide, zaslepljeni od požara koji besne od Virvila do Isinjija. Izgleda da se na ovom sektoru vodi žestoka borba. Razbesnelo more briše izgorele ostatke desantnih splavova, dok
ih paljba baterija ukopanih u pesku osvetljava.
Svi piloti koncentrisani su na let po instrumentima i
nastoje pre svega da izbegnu sudare. Pedesetak »junkersa-88« — prvi napad Luftvafe — koristi situaciju da bombarduje iz obrušavanja, pomak* na sreću, po koncentracijama ljudstva i opreme koji su se nagomilali na uzanom
pojasu »bič hed-a« (beach head).* U slušalicama čujem tri
pilota iz 611. koji gone šest »Ju-88«. Prepoznajem Markiov
glas koji viče:
3
— I got one of the bastards! **
I zaista, tamo ulevo ispada iz oblaka vatrena kuglaPovratak u Ford po ovoj mrkloj noći, kada počinje da
se diže magla, sportski je podvig. Četiri grupe »spitfajera« ulaze zajedno u krug. Jedino zelena i crvena pozicijska svetla krstare u svim pravcima, preko radija psovka,
opšta panika. Skoro svim avionima je na izmaku gorivo,
pa jednog operatora piste obasipaju grdnjama da bi dobili
»lending prajoriti« (landing prioritv)-** Pošto smo Zak i ja
pažljivo trošili naše gorivo, predviđajući ovakvo sletanje,
napuštamo pretrpane i opasne prilaze aerodroma i penjemo se na 3000 metara iznad ove gomile. Slećemo mirno
poslednji.
*
Mostobran (prim. prev.).
38
Oborio sam jednog gada!
** Landing priority — prioritet za sletanje (prim. prev.).
137
MITRALJIRANJE SENT ANDREA
Prvih dana iskrcavanja u Normandiji nismo naišli
na očekivane rojeve nemačkih lovaca. Zak i ja odlučili
smo da sprovedemo u život jedan mali projekat koji smo
držali u tajnosti od prošlog decembra.
U Detlingu smo u to vreme brižljivo pripremali mitraljiranje Evre-Fovila; jedan »mastang« izviđač nas je
tada podstakao na takav plan. On je doneo vanredan kosi
snimak, na kome su se raspoznavali i najmanji detalji nemačke baze. Našu pažnju naročito je privukao red »foke-vulfova« koje je roj mehaničara punio gorivom.
Teoretski to je bila ludost — f lak aerodroma retko
kad je opraštao. U praksi, sa malo sreće, dobro pripremljen iznenadni nalet može da uspe.
Danas problem nije više sasvim isti kao u decembru,
jer Evre-Fovil je isuviše blizu fronta da bi bio stalno posednut. Pošto ovaj aerodrom otpada, naš izbor se okreće
na Sent Andre de l'Er i na Dre, oba su nešto dublje. Prilike će odlučiti o konačnom izboru.
Reč je o tome da treba ubediti Saterlenda, sa kojim
se prošle godine nije moglo raspravljati o napadu na Evre.
Prišli smo mu obojica za vreme doručka. Ubeđujemo ga
da nam dozvoli neku vrstu slobodnog lova. Mogli bismo
da poletimo kao rezerva prve jutarnje patrole iznad »bič
hed-a«, a zatim, ako on dozvoli, da napustimo grupu da bi,
oko Kanala na velikoj visini, napravili krug. Maksi nije
naročito oduševljen, ali, na kraju, posle dugog opiranja,
jpak pristaje.
Polećemo u 9.50 časova iza dvanaest »spitfajera«
skvadrona. Na pola puta izvlačimo se diskretno, a zatim
138
brzo se penjemo na veliku visinu. Skrećem na jugoistok u
pravcu ušća Sene. Žak je na 400 metara iznad i malo udesno od mene tako se uzajamno štitimo od bilo kakvog iznenađenja. Vreme omogućava dejstvo — 4/10 oblačnosti
na 2000 metara. Ja bih svakako više voleo niži sloj oblaka,
koji bi nas bolje zaštitio od flaka.
10.20 časova. Mi smo iznad Lizijea, čija se bazilika
svete Tereze izdvaja od zelene okoline. Sa 4500 metara
možemo da vidimo velike nemačke aerodrome kod Fovila,
Konšea, Bomon la Rogea i Sent Andrea i u daljini, u izmaglici, Dre. Kružimo četvrt sata i pretražujemo nebo.
U vazduhu nema ništa. Prisluškujemo razne »kontrole« na
svim talasnim dužinama, ali nema ničega što bi nas moglo
interesovati.
U redu, napred ka našem aerodromu! Konš je najbliži. Na prvi pogled izgleda kao da je napušten. Evo i
Sent Andrea, koji je, prema izveštajima Intelidžensa,
uvek održavao izvesnu aktivnost. Ispitaćemo ga izbliza.
Spuštamo se u širokoj spirali. Oblaci nam povremeno pokrivaju aerodrom, ali nas zato zaklanjaju od osmatrača
flakova, koji su uvek u pripravnosti.
Sent Andre izgleda kao da je strašno bombardovan.
Serije kratera bombi se ukrštaju na pisti. Hangari su porušeni.
Naprotiv, šupe oko lepih sela i u šumarcima su međusobno povezane uskim putevima. Hm, izgleda da su ovi
putevi sasvim pravi. Spuštamo se na 3000 metara . . . Tako
sam i mislio! Ti putevi su rulne staze za avione, a šupe su
savršeno maskirani hangari. Otvorimo oči!
Tu smo! Ispred jedne zgrade što liči na seosku kuću
zraci sunca ističu jednu senku dva »hajnkela 111« prekrivena maskirnom mrežom.
— Look out, Jacques, two Heinkels down below!39
—• O. K. Pierre, ihey are lovely.«
Dajem gas i pravim još jedan krug, kako bih pri napadu imao sunce u leđa.
— Max Pink, dropping babies!*0 Odbacujem svoj do89
Pazi, Zak, dva »hajnkela« su ispod.
— O. K. Pjer, izvanredni su.
40
Maks Roz, odbacujem moj rezervoar!
139
punski rezervoar. Za to vreme gubim iz vida moja dva
»hajnkela« zbog tih prokletih oblaka. Skoro sam na pogodnoj tački za napad, ali uzalud posmatrarn sve šupe, ništa
ne pomaže; samo jedan indiskretni sunčev zrak, koji bi
projektovao senku, može da kompromituje švapsko maskiranje.
Ipak bez određenog cilja neću da obrušavam na ovaj
aerodrom i da reskiram da me udesi flak dok brišem posred aerodroma tražeći objekat. Klatim se sa krila na krilo
da bih upozorio Zaka o mojoj neodlučnosti. On mi se približava na nekoliko metara. Sporazumevamo se znacima
—• to je ipak previše glupo! Ponovo pogledam aerodrom.
Treba da se odlučimo, inače ćemo na kraju sve uzbuniti
ako budemo satima kružili...
— Look Pierre, a Hun.'* 1
Zaboga, Švaba! Zak i ja otkrili smo ga istovremeno.
Mali sjajni krst koji brzo briše nad glavnom pistom verovatno je lovac.
— Going đoum/4— Look out Jacques, your baby is still on.' 43
Samo brzo dok se flak nije umešao! Zakov rezervoar
nije se otkačio i ja ga upozoravam.
— I fcnoto.'*4
Punim gasom obrušavam — 800 na čas. Moramo da
žurimo, inače će postati opasno.
Pojedinosti postaju jasnije. Između porušenih hangara su drugi, drugačijeg tipa, poluukopani, prekriveni
busenima trave. Krateri bombi većinom su zatrpam. Glavna pista je brižljivo popravljena, a krateri bombi koji su
je izrešetali (kako mi je to izgledalo sa 4000 metara) lažni
su krateri, obojeni da bi dali utisak da je pista onesposobljena za upotrebu.
Nekoliko prolaznih utisaka: kamioni, ljudi koji žure . . . Na tri ili četiri kilometra od aerodroma prelazim
41
18
48
44
L40
Pazi, Pjer, jedan Švaba!
U obrušavanje!
Pažnja, Zak, tvoj rezervoar se nije otkačio!
Znam!
u brišući let kako bih izbegao flak. Preskačem živice.
Tamo, na drugom kraju aerodroma, sada vidim siluetu
švapskog aviona — to je »Meseršmit 109«.
Letimo ivicom aerodroma i u prolazu pojedinosti mi
se urezuju u pamćenje: u senci jednog šumarka dvadesetak sasvim novih smaragdno-zelenih »foke-vulfova« zagrevaju motore ... Jedan pilot skače sa krila svog aviona
i baca se potrbuške u travu ... Duž jedne živice ponovo
»foke-vulfovi« . .. »Meseršmiti« u jednom voćnjaku ...
Auto-cisterne pokrivene granjem . .. šareni šatori razbacani između žbunja. Ovaj aerodrom, koji je sa 4000 metara izgledao napušten, predstavlja doslovce mravinjak
ljudi i aviona.
»Me-109« se približava, okreće ulevo. Skreće prema
sredini aerodroma, da bih mu presekao put, penjem na 50
metara, flak počinje, prvi nespretni trasirajući niz, daleko
ulevo . . . I, najednom, nađem se čelo u Čelo sa drugim,
»meseršmitom« koga, fasciniran prvim, nisam video. Prekasno je da gađam. Ispustio je stajni trap a možda i zakrilca. Njegov trup je siv, isprskan oker i zelenim mrljama, u visini pilotskog sedišta opasuje ga veliki crni krst...
Prolazim na nekoliko metara pored njega. On verovatno
sleće i treba da ima oko 250 km/č, a ja — 750 . .. Pilot je
sigurno dobio srčani napad .. .
Strahovitom brzinom približavam se drugom. Švapski flak besno tuce bez obzira na njega. On verovatno ne
shvata šta se dešava. Hvatam ga u nišan, više od 500 metara, pritiskam okidač topova i mitraljeza — dugi neprekidni rafal... 200 metara — gađam još uvek ... Pre nego
što izvlačim, vidim kako moja tri zrna eksplodiraju: jedno
između motora i pilota, drugo u repne površine, a treće
kosi jednu nogu njegovog stajnog trapa.
Jedva sam ga izbegao, i dok sam ga preskakao, vidio
sam kako se okreće na leđa i pada u kovit.. . Flak, kakav
flak! Gust, brz, penje se gibajući se paralelno sa mnom,
seje na sve strane crne gadne oblačiće. Okrećem desno,
očajnički grabim put oblaka, sa 3000 metara u minuti uz
upotrebu dodatne snage. Kako je to dugo! Čak i kada sam
se sklonio u oblake, dugi crveni tragovi trasirajućih zrna
probadaju vlažnu senku oko mog aviona.
141
Šta se desilo Žaku? Mada nije mogao da se oslobodi
dopunskog rezervoara, pratio me je u mom obrušavanju,
a kasnije me izgubio pri prolasku kroz oblake. Nekoliko
sekundi posle mene našao se iznad same zemlje nasred
aerodroma i iskusio ćelu protivavionsku artiljeriju. Opterećen dopunskim rezervoarom, promašio je drugog »meseršmita«, koji je sleteo ispred njega. Leteći pravo kroz
eksplozije protivavionske artiljerije, otkrio je niz »hajnkela« minopolagača i mitraljirao ih. Jedan od njih se srušio u plamenu uz strahovitu eksploziju a drugog je iz neposredne blizine pogodio rafalom zrna od 20 mm i zapaljivim zrnima.
Iako obuhvaćen vatrom flakova, začudo neoštećen,
uspeo je da mi se priključi iznad oblaka.
Na 3000 metara još jednom prelećemo iznad aerodroma koji pokrivaju crni i beli oblačići protivavionske artiljerije.
Laka protivavionska artiljerija tuče tvrdoglavo, iako
smo van njenog dometa, dok je plotun 88 mm eksplodirao daleko iza nas. »Me-109« koji -sam pogodio srušio se
na jednoj njivi južno od glavne piste, a ostaci još gore pored bele mrlje ambulatnih kola. Kamioni jure punom brzinom u oblaku prašine ka mestu udesa. Iznad »hajnkela«
koji je 2ak pogodio diže se gusti crni oblak dima.
Vraćamo se preko Evrea i okrećemo desno prema Le
Avru, gde se u prolazu opaža betonsko sklonište podmornica, koje su »lankasteri« nedavno napola razrušili. »Maroderi« su bombardovali rafinerije nafte duž ušća — sada
je to veliki opustošeni prostor na kome se razaznaju još
samo kružni temelji cisterni. Jedna ili dve netaknute pomaljaju se kao srebrni novčići,
Penjemo se na 6000 metara da bismo izbegli flak i da
bismo pogledali sloj retkih stratonimbusa gde je nekoliko
časova ranije 126. Džonsonov ving oborio tri »dornijera«.
U laganom poniranju zauzimamo kurs ka Fordu, gde
slećemo u 11.33 časa, Dok rulamo prema dispersalu, prolazimo pored intelidžens ruma. Na pragu se sunča Džems
Renkin. Čim je video crne tragove na mašini, topovima i
krilima, skače iz naslonjače i trči nam u susret. Penje se
na moje krilo i pomaže mi da se odvežem.
H2
— Any luck Clostermann?* 5
Ne naročito ponosan na naš uspeh, koji ipak predstavlja tešku povredu discipline, pričam mu ćeli događaj. Prilazi nam Žak, skačući od radosti. Renkin, iz formalnih razloga, ostaje hladan, ali u suštini nije baš nezadovoljan.
Imam nesreću da govorim o flaku Maksiu, koji sa
skvadronom sleće nekoliko minuta posle nas. On me žestoko grdi, jer ne voli da gubi pilote od vatre protivavionske artiljerije.
Obaveštajni oficiri ponašaju se neodređeno, ali se
teše kada im opisujemo redove maskiranih nemačkih lovaca. Glavna komanda, jako zainteresovana za naš izveštaj, zatvara oči pred povredom discipline i poziva nas posle ručka zbog dopunskih objašnjenja. Traže da im na
planovima velike razmere Sent Andrea pokažemo nribližan raspored maskiranih stajanki i ispituju nas o tipovima švapskih aviona, itd.
»Mastanzi« izviđači će nas proklinjati, jer će ih sigurno krajem dana poslati da vrše kosa snimanja,iz niskog leta. Posle naše jutarnje priče, biće uljudno dočekani.
Sledećeg dana imamo zadovoljstvo što je naš izveštaj
potvrđen u dnevnom tajnom biltenu Ministarstva vazduhoplovstva, u kom se dodaje da je Luftvafe u stvari povukla šest eskadri sa istočnog fronta kako bi pojačala ovaj
sektor.
Jeste li imali sreće, Klosterman?
143
PRVA NOĆ U FRANCUSKOJ
11. jun 1944.
Dok smo u pripravnosti posle čaja, iznenadno nam
saopštavaju da treba da prenoćimo u Francuskoj.
Meteorolozi predviđaju maglu za sutra ujutro iznad
engleske južne obale, što bi lovačke eskadrile privezalo
za zemlju. U Francuskoj, naprotiv, biće pogodno vreme,
pa ako »spitfajeri« ne bi patrolirali iznad mostobrana,
onda će Luftvafe biti nadmoćnija iznad Normandije i zagorčaće život svima. Da bi se to spreči'lo, večeras će poleteti šest grupa i sleteće na nedovršene aerodrome kako
najbolje budu znali, tamo će da prenoće i u svitanje biće
u pripravnosti. Svaki pilot treba da ponese po dva ćebeta
i jednu kutiju »K« — obroka.
2ak i ja smo veoma uzbuđeni pri pomisli da ćemo biti
prvi francuski piloti koji će sleteti u Francusku. Dogovaramo se da obučemo prazničko odelo. 2ak će poneti čuturicu sa konjakom kako bi događaj dostojno proslavili.
Nastaje trka na motociklima u pravcu baraka. U 18.30
časova polećemo i posle isteka uobičajenog patroliranja;
a za to vreme se, kao i obično, ništa nije dogodilo, nadlećemo Bazanvil.
— Hulio, Yellow 3 and 4 — Hulio Blue 3, you pancake jirst, Good hicJc.'46
To je stvarno lepo. Saterlend naređuje kapetanu,
Žaku i meni da prvi sletimo na francusko tle.
Zak i ja slećemo u zbijenom poretku iza kapetana
kroz neprozirni oblak prašine. Bože, kakva prašina! Dižu
48
144
Alo, »Žuti 3« i 4, alo! »Plavi 3«, sletite prvi. Sretno!
je elise, belu i finu kao brašno; prodire svuda, u oči, u
uši, guši nas, zamračuje nebo. Upadamo u nju do članaka.
Pet stotina metara oko landing strip* nestalo je zelenila,
rastinje je prekriveno debelim slojem prašine koju najmanji povetarac nosi.
Dva komandosa kojima jedino oči vidim, pokrivena
korom prašine i znoja, sa mašinkama preko ramena, pomažu mi da skočim sa aviona, i obraćaju mi se smejući
se pošto su moju uniformu prepoznali:
— Well, Frenchie, you are welcome to your blasted
country!*7
Zak izleće trčeći iz vrtloga prašine, sa maramicom
preko nosa. Srdačan stisak ruku — pomalo smo uzbuđeni,
ipak. Posle četiri godine u tuđini ponovo stupamo na francusku zemlju. Ali, iskreno rečeno: osobito žalim što sam u
takvu galiju ukrcao moju lepu novu uniformu za izlaz ...
Daleko više ličim na klovna pokrivenog brašnom nego na
vazduhoplovnog oficira!
Jedan kapetan iz kanadske divizije zastaje u prolazu
sa svojim džipom da bi nas upozorio:
»Zabranjeno je udaljavanje van aerodroma. Zabranjeno je kretanje preko piste. Ništa ne dirajte! Klonite ae
delova zemljišta koje je obeleženo zastavicama (ono je još
minirano). Švabe su svuda postavile mine. Nema ni pola
sata kako je jedan švapski snajper ubio jednog čoveka i
dva ranio. Švaba se sakriva u šumi na kilometar odavde
i nišani pomoću durbina«.
Svi smo se skupili iza jedne živice, gde nam poljska
kuhinja priprema čaj, keks i marmeladu (sve pokriveno
ovom prokletom prašinom).
Nas »strip« ispunjen je doslovce protivavionskom artiljerijom: ima najmanje tuce topova »boforsa« u pripravnosti sa poslužiocima na položajima. Čudimo se ogromnim
količinama praznih čaura oko topova, a jedan podoficir
nam odgovara da Čekamo do jedanaest naveče pa ćemo
onda shvatiti ...
* poletno-sletna staza (prim. prev.).
47
Dobro došli, Francuzi, u vašu vražju zemlju!
10 Veliki cirkus
145
Dva sata prolaze u razmeštanju aviona, u punjenju
gorivom pomoću kanti od po deset litara. Uzdižemo, znojimo se, kašljerno. Za to vreme ja sažaljevam sudbinu
uniforme. Kada mrak počinje da pada otvaramo naše kutije hrane, jedemo parče šunke i nekoliko dvopeka i tražimo neku rupu gde bismo prenoćili. 2ak i ja oprezno njuškamo po susednom voćnjaku i pronalazimo jedan šator
pun stolica, stolova, velikih ploča pokrivenih kartama,
asura. Uspevamo da sa našim ćebadima uredimo dva dosta pogodna ležaja.
22.30 Časova. Sada je potpuno mračno. Zak i ja idemo
dvojici kanadskih oficira da malo pričamo i popušimo cigaretu. Nekoliko zvezda sijaju. Na jugozapadu mogu da se
primete odblesci požara iz Kana. Tiho je.
Najednom čujemo predenje aviona na nebu. Čudno,
kažem, mora da je dvomotorac, ali sigurno nije »moskito«.
Dižemo glave nastojeći da odredimo položaj zvuka koji je,
izgleda, iznad nas.
— Ne trudi se, Pjer, nastavlja Žak posle kraćeg razmišljanja —• ako bi bio Švaba, protivavionska artiljerija
bi sigurno otvorila vatru ...
Tek Što je ovo izgovorio, kad nam karakteristično šuštanje odade da teška bomba pada pravo na nas. Za delić
sekunde oba kanadska oficira ispariše. Ja nestajem u ponirućem letu ispod jednog kamiona, Zak koji hoće za
mnom zapinje za koricu jabuke i opruža se koliko je
dug ... Užasan tresak. Zemlja drhti, vreo talas šiba nam
lice, usijana parčad udaraju po šatoru, drveću i kamionu
i padaju kao grad na orošenu travu.
Tada protivavionska artiljerija otvara vatru. Nebo iznad nas predstavlja sada uzburkanu masu trasirajućih
granata od 40 mm koje se lelujajući penju u gustim
snopovima vidi se kao usred dana. Naše glave odzvanjaju
od neprekidnih eksplozija. Parčad granata pada kao kiša,
otkida Ušće i grane drveća, para šatore, udara u prazne
kante i kamione ...
Negde na aerodromu počinje da gori jedan »spitfajer«. Požar privlači »junkerse 88« kao leptire. Bombe poČinju da padaju kao grad; raspoznaju se po zvuku — velike od 500 kilograma, koje bruje: frruuuu, i srednje od
200 i 100 kilograma koje zvižde: fuifuifuiii... Pang! Jedna od njih pada tako blizu, da letim u vazduh, zbog Čega
dobijam ogromnu čvorugu od udarca u diferencijal kamiona.
Jedan top »bofors«, na manje od desetak metara od ;
nas neprekidno gađa rafalima od pet granata. Njegovo
resko oglašavanje para nam uši. . . Ogluveli i potreseni,
umiremo od straha, zgrčeni ispod našeg kamiona.
Oko jednog sata po ponoći, izgleda da se smiruje. Požurim ka šatoru da potražim našu ćebad. Nađem ih ispod
hrpe teških sanduka i dasaka koje je eksplozija prve bombe ispreturala. Da smo ostali tamo sve bi nam to palo na
glavu! Vraćam se kamionu odakle se 2ak diže, čisti se od
prašine i psuje.
Najednom, diže se snop trasirajućih zrna iz Aromanša, gde su koncentrisani konvoji. A zatim kao plinska peć,
čiji se plamenovi pojavljuju jedan za drugim, ćelo nebo
se žari. Reflektorski snopovi izbijaju iz mraka kao duhovi
iz čarobne kutije i počinju da šaraju po oblacima.
U prečniku od dvadeset kilometara oko našeg aerodroma ima sigurno 3000 protivavionskih oruđa. Pošto su
radarski uređaji primitivni, a upravljanje vatrom nikakvo,
svi ovi topovi: »boforsi« od 3, 5, 7 palaca itd. — gađaju u
isti mah baražnom vatrom, pomalo na sreću. Izgleda da je
municija neiscrpna, jer topdžije stalno drže nogu na okidaču.
»Junkersi 88« i »dornijeri 217«, koji se u grupama od
po dvanaestak aviona smenjuju svakih pet minuta, manevrišu usred ovog pakla i seju bombe na sve strane.
Nema značaja gde nišane, jer je »bič hed« toliko pretrpan trupama, skladištima municije, kolonama kamiona,
koncentracijama tenkova, aviona itd. da Švabe pogađaju
svakom bombom.
Mora se nastavlja do tri sata ujutro. Iscrpljeni i ukočeni od hladnoće konačno smo zaspali, da bi nas sat kasnije probudila sirena za uzbunu. Izvlačimo se ispod kamiona, unezvereni, prljavi, prašnjavi, neobrijani, sa podočnjacima, blatnjavih usta i. . . skoro da se nismo one147
svestili od uzbuđenja! Proveli smo noć ispod kamiona punog municije od 20 mm.
Posrćući, bez daha, priključujemo se kod kuhinje našim drugovima — koji ne izgledaju bolje od nas. Stajemo
u red za gutljaj Čaja. To traje dugo, jer ima samo pet porcija, čaj je vreo, a nas je dvadeset četvoro.
Nalazimo naša dva sinoćnja Kanađanina, za koje smo
mislili da ih je eksplozija pretvorila u prah:
— Oh, znate — reče nam skromno jedan od njih —
— mi smo već postali vanredni trkači. Posle nedelje dana
koju smo ovde proveli, postali smo nenadmašni.
U ovom trenutku čuje se zvuk više motora koji se približavaju. Svi se penju na obronak kraj piste da bismo
bolje videli. Ping, pang, pang, pang! — tri »foke-vulfa« u
brišućem letu preskaču živicu na drugom kraju aerodroma i otvaraju vatru. Sećam se kako je nekoliko zrna fijuknulo, nekoliko granata eksplodiralo ispred nas i diglo
prašinu i — fijuiii! Prestigli smo Kanadane za ćelu dužinu. Lavina pilota, porcija, čaja, dvopeka, pilotskih čizama jurnu u sklonište
Posle ovoga ostali smo čak bez čaja!
Vraćamo se u Ford za ručak, bez Četiri aviona koji su
u toku bombardovanja uništeni ili oštećeni. Puna dva
sata provodimo pod toplini tušem . . .
Program izgradnje isturenih aerodroma znatno je kasnio na našem sektoru zbog neočekivanog otpora Nemaca
kod Kana, koji je prema predviđanjima trebalo da bude
zauzet po podne »D« dana.
U stvari, tri »lending strip« koji su prvi izgrađeni,
praktično su pod vatrom teških protiv avionskih baterija
88 mm. Bazanvil, gde smo pre četiri dana sleteli i koji je
trebalo da bude naš konačni »Edvansd lending graund«
(Advanced Landing Ground)* morali smo da napustimo.
Konačno, B-ll u Longu, biće naš aerodrom. Naše zemaljsko osoblje, sa našim zemaljskim ešelonom, šatorima i
* Advanced Landing Ground
prev.).
148
istureni aerodrom (prim.
kamionima, ukrcava se večeras da bi pripremilo našu
bazu. Treba da se definitivno smestimo u Francuskoj,
odakle ćemo od 18. juna navečer operisati,
Tačno četiri godine, dan za danom, prošlo je od kad
je De Gol preko Rađio-Lonđona izjavio: »Ništa nije izgubljeno jer ovaj rat je svetski rat. Ista sredstva koja su
nas pobedila mogu jednog dana da nam donesu pobedu«.
Vratili smo se sa oružjem u ruci.
17. jun ,1944.
Danas konačno odlazimo u Francusku, Polazi se u
08.30 časova. Dva minuta pre polaska dobijamo utešnu
vest: dve trećine naše opreme otišlo je na dno mora prilikom torpedovanja transportnog konvoja koji je prevozio naš čelni ešelon. Skvadron lider Grant, načelnik saniteta i još dva naša intendantska oficira oglašeni su nestalim.
Velika panika. Jurim na Žakovom motociklu da bih
skupio svoje stvari. Naravno, kao i uvek, treba da ponesem mnogo stvari. Moji mehaničari samo otvaraju i zatvaraju poklopce mog »spitfajera« i pokušavaju da smeste maksimum stvari u minimum prostora. Jedva se smeštam u kabinu. Daj bože da za vreme patroliranja ne dođe
do borbe, jer jedva mogu da pokrećem komande. Moj nespretni mehaničar razbija moju divnu termos-bocu koju
mi je Hacel poklonio. Da pobesniŠ! Samo da moja padobranska torba, koja je nekako zavezana iza radio-stanice,
ne ispadne: sigurno bi blokirala komande! Leđni oklop
je skinut da bi se smestio moj džak za spavanje i tri ćebeta. Moj foto-aparat i čelični šlem vise na ručnoj pumpi. Nosim dve ogromne salame, poklon kuvara iz Forda,
revolver, municiju i pojas za spašavanje napunjen pomorandžama.
Kad sam se smestio i vezao u mojoj kabini ubacuju
mi još desetak svežih hlebova za osoblje pokretnog eŠelona, koji već osam dana jede samo dvopek ...
Još ne znamo gde ćemo da sletimo. B-5, koji je trebalo da bude naš aerodrom, ppnovo su zauzeli Nemci. .
149
Radilo se ćele noći da bi se osposobilo što više aviona. Tako polećemo sa 18 aviona, 132. sa 20, a 453. sa 17
aviona. Nekako su se svi ovi »spitfajeri« bez reda nagomilali na poletnoj stazi. Začudo nema sudara. Svi poleću
bez loma i uspevaju da formiraju četvorke. Letim u paru
sa kapetanom, koji posle nekoliko minuta leta mora da
se vrati u Ford, radi tehničkih smetnji na avionu. Let
protiče bez neprilika.
Tek što smo sleteli u B-9, Bazanvil, bacamo se u jedan rov da bismo potražili zaklon od uobičajenog oblaka
prašine, kad se pojavi tuce »meseršmita« nad lending-stripom, radi zaštite dva »foke-vulfa«, koji su mitraljirali
aerodrom B-7. Norveška eskadrila »spitfajera« ulazi u
igru i obara jedan »Me-109« na nekoliko metara od nas.
Švaba iskače padobranom.
Celog dana provodimo na B-9 — strašna žega, pesak,
prašina u očima, u nosu, između zubi. Nema šta da se
jede ni pije, a i cigarete su pri kraju. Kako žalim za mojim termosom sa dobro zaslađenim čajem! Za vreme
redinis razgovaram sa nekoliko seljaka koji su došli da
vide naše avione. Istini za volju, izgleda da se oni iz sveg
srca rugaju našim operacijama i da su naročito zabrinuti
zbog toga što im naš »lending strip« oduzima deo njihovog imanja.
Popodne patroliramo nekoliko puta Četvorkama i
bombardujemo razne ciljeve. Ja se oslobađam bombe nad
malim mostom kod Mezona.
U pet sati obedujemo u jednom seoskom dvorištu.
Bukvalno smo umirali od gladi. Neki prepredenjak uspeo
je da pronađe nekoliko kutija od po 200 cigareta što smo
sa velikim zadovoljstvom pozdravili.
Imanje je na ivici male šume; sve izgleda tako tiho
i daleko od rata ... Grmljavina artiljerije koja tuče Kan
dopire na mahove do nas kao kretanje groma u letnje
veče. Međutim, pred nama su, u lepom polju zrele pšenice, koje se prostire na padini brežuljka, tri izgorela
tenka »šermana«. Blizu njih u senci rascvetalog gloga je
svezi grob prekriven cvećem, sa običnom tablom prikucanom na drvenom krstu:
150
»Ovđe leže posmrtni ostaci desetorice
vojnika i oficira 10. bataljona kraljevskog tenkovskog korpusa. Oni su pali za
Francusku. Molite se za njih, 13. juni
1944«.
Malo dalje iza živice je ogroman i odvratan, kao les
praistorijskog čudovišta, tenk »tigar«, rušilac triju »šermana«, kojeg je pogodila raketa jednog »tajfuna«. Na
prvi pogled izgleda neoštećen, ali izbliza se vide tri manje rupe, dve iznad gusenice a treća usred crnog krsta na
tureli, ispod dugačke cevi topa 88 mm. Čudnovato, 2ak
i ja odlazimo da razgledamo unutrašnjost. Bezoblična, crna smrdljiva masa kao zapaljena guma curi preko sedišta vozača na sanduk za municiju i pokriva pod. Pretražujem jednim štapom — mučnina mi se penje u grlo kad
podignem jednu golenicu na kojoj još vise žile...
Kasno naveče dobijamo naređenje da sletimo na B-ill,
tj. u Long kod Aromanša, gde je uređen naš aerodrom.
Osam aviona grupisanih u dva odeljenja treba da patrolira naveče. Ken vodi jednu a ja drugu. Ostali odlaze pravo za Long. Žak se obavezuje da pripremi naš šator.
Patroliranje prolazi bez ikakvih događaja. Slećemo u
Long i sa zadovoljstvom srećemo naše stare mehaničare.
Oni su puna tri dana radili na uređenju aerodroma i izgledaju kao divljaci...
Druga noć u Francuskoj. Zbog četiri Svapska napada
nismo oka sklopili. Čudno, ustajemo da bismo se divili vatrometu protivavionske artiljerije.
151
SKUPO PLAĆAMO . . .
Kakva užasna tragedija! Treba se kao kuge čuvati tih
prokletih švapskih lovaca, jer se nikad ne zna s kim imaš
posla.
17,30. Pod vodstvom A. C. S. napadamo kolonu kamiona kod Beni-Bokaža. Novi sistem letenja: grupe podeIjene u dva odeljenja — jedno sastavljeno od 2 aviona,
a drugo od četiri — ne sluti ničem dobrom, pri ovakvim
niskim oblacima i flaku.
Danas vodim izvanredno pdeljenje: Džimi leti kao
broj 2, Brus Dimbrel — broj 3, Maus Mezon — broj 4. Sa
njima se ne treba mnogo objašnjavati preko radija. Jednostavno klaćenje krila na krilo i oni već zauzimaju
»lajn-abrest (Une abreast)«* — poredak za praćenje i
borbu.
— Hulio Pierre, two aircrafts at eleven o'clock!™
Džimi me obaveštava o dva aviona daleko napred
ulevo. Lete iznad vrhova stabala. Na 3000 metara raspoznajem ih — to su »foke-vulfovi«.
Upozoravam A. C. S., ali on ne odgovara. Naređujem
da se odbace dopunski-rezervoari i ubrzavam. Lako ćemo
ih stići, mora da prate nešto na putu, verovatno veliku
prioritetnu kolonu auto-cisterni za tenkove priklještene
kod Beni Bokaža. Na hiljadu metara napuštam niski let i
izvlačim vertikalno, da bih zauzeo položaj za borbu. Odmah nas opažaju i penju se za nama. Tačno u ovom trenutku, A. C. S. i njegov pratilac upadaju posred našeg po* lineabreagt — poredak aviona u frontu (prlm. prev.}. / I R
Alo, Pjer, 2 aviona u 11 časova!
152
retka, kao da su ćoravi. Da bih izbegao sudar skrećem u
stranu, ali poredak mog odeljenja je razbijen,
Obojica Švaba smelo napadaju iz šandele.* To su dva
izvanredna pilota. Njihov smeo manevar me zaprepašćuje.
Predvideo sam mere da bih im presekao put ka oblacima,
ali nisam očekivao da će tako brzo poći na nas. Zbog promašaja ovog novog komandanta vinga izgubio sam stečenu prednost.
Čak i pre nego Što sam mogao da učinim i najmanji
odbrambeni manevar, ogroman zvezdasti motor je ispred
moga vetrobrana, a snop trasirajućih zrna ide pravo na
mene ... Instinktivno guram palicu, osećam vrtloge od
njegove elise na mojim repnim površinama, jedva izbegavam jedno stablo. Očajnički okrećem, sa palicom na
stomaku, na vreme da bih video vanređnu eksploziju na
zemlji kraj jedne farme i veliki crni oblak. Jedno odvaljeno krilo »spitfajera« odskače ...
A. C. S. i njegov pratilac su iščezli... Drugi »foke-vulf« goni jednog potpuno izbezumljenog »spitfajera«,
koji uspeva da se uvuče u oblake; »foke-vulf« izbacuje za
njim tri do četiri zrna .. . Napadam Švabu, koji kruži u
tako oštrim zaokretima da ne mogu da ga uhvatim u nišan
iako ga skoro dodirujem. Oprezno! Ovaj tip zna svoj
posao.
— Hulio Max Red Section, Red Two here, plea.se
help me; I have Had itl 49
To Džimi zove u pomoć.
»Foke-vulf« mi se opet lukavo približava klizanjem,
moram tako naglo da skrenem, da padam u kovit iz kojeg
se izvlačim u zadnji čas vrlo riskantnim poluvaljkom iznad krošnji drveća, sa srcem u petama Sada ja gađam
»foke-vulfa«, ali životinja vesto klizi preko krila i ja promašujem.
Ponovo se penjem pomoću imelmana. Flak ponovo
počinje, to je uobičajeni splet crvenih i zelenih strela. Pu* šandela — manevar aviona u vertikalno] ravni sa naglim
propinjanjem uvis (prim. prov.).
49
Alo! Odeljenje Maks »Crveni«, zove »Crveni 2«, pomozite.
napadaju me!
153
nim gasom, penjem se ka oblacima. »Foke-vulfovi« su nestali. Boj je možda trajao šezdeset sekundi.
U ovom trenutku opažam preda mnom jednog »spitfazera« koji se spušta ponirući elisom koja se sporo okreće. Iz njegovih probušenih hladnjaka ističe dugi oblak zapaljenog glikola . . . Dok čitam oznaku, osećam grč u grudima od kojeg mi zastaje dah: LO-S, — Džimi!
Približavam mu se da bih bolje video, pozivam:
— Hulio Jimmy, are you O. K.? 50
pa ga kapetan i ja moramo da obuzdavamo da ne bi počinio neki nepromišljeni korak.
Odlučujemo da posle ručka potražimo Džemsa Renkina i da mu otvoreno iznesemo nepodnošljivo stanje koje
je stvorio dolazak novog ving-komandera.
Ken Cerni preuzima privremeno komandu skvadrona, dok ne dođe Maksov naslednik, a Jonsen, Norvežanin,
preuzima B-eskadrilu.
Nema odgovora. 2eleo bih da učinim nešto, da mu
pomognem, samo da bespomoćan i užasnut ne gledam kraj
dobrog prijatelja . . . U kabini nejasno raspoznajem zgrčenu priliku savijenu nad palicom i tačno pozadi u trupu
seriju ravnomerno raspoređenih poderotina. . .
— Bail-out, try, please, for Christ's šake, Jimmy!51
»Spitfajer« lagano prelazi u obrušavanje, sve strmije
i strmije kao da hoće da pravi autsajd lup*. Zatvaram
oči u grlo mi navire gorčina ...
. . . a kraj puta još samo vatra bukti. . .
U povratku osećam da mi niz obraze teku suze. Šta
će reći Maks? I to sve zbog Kliles Kloda! —- Samo kad bi
se Dimbrel vratio. Sramota je da u takvoj situaciji dvojica
potuku četvoricu! Šteta! Dobri bože, daj da se Brus vrati,
— ne znam kako ču sam da objasnim događaj!
Baje ... konačno Long.
Jedna grupa zaposlena je oko jednog polomljenog
»spitfajera« pored piste. Nadlećem da bih proverio. Hvala
bogu, pilot maše. To je Brus, nepovređen. . .
Posle sletanja nalazim Saterlenda potpuno skršenog.
On je upravo smenjen, a smrt Džimija i Maus Mczona,
njegovih intimnih prijatelja, sasvim ga je slomila. Kad
saznaje okolnosti, pada u jednu od svojih mračnih srdžbi
50
Alo, Džimi, kako si?
Skači, Džimi, molim te, za ime boga, skači!
* outside loop — leđna petlja — figura u vertikalnoj ravni
po zatvorenom krugu sa ulaskom i izlaskom na istoj visini i u istom
pravcu leta i sa položajem leta aviona na spoljnoj strani kruga
(pnm. prev.).
M
154
155
BORBA U OBLACIMA
29. jun 1944.
Pljusak je. Niz ovalne prozore kabine cure hiljade nepresušnih mlazeva, preplićući se kao vlasi kose na vetru.
Pod vazdušnim pritiskom voda prodire kroz spojeve, skuplja se u male izvore, koji teku sa obe strane nišana i padaju na kolena. Vlažna mrlja na pantalonama postaje sve
veća.
Spuštam se još niže, među stabla koja više naslućujem nego što vidim. Pramenovi magle pokrivaju vrhove
brežuljaka. Kao opčinjen nesvesno ponavljam.
. . . udariću u vod visokog napona . . . udariću . . . udariću . . .
Najednom, nebo se širi i pošto sam izašao iz kišne
zone, ulazim u mračnu pećinu, zaštićenu kišnim stubovima, sa zelenkastim odblescima kao u akvarij umu. Jedan tužan zrak probija se kroz pukotine oblaka, obrazujući blede duge, koje se kao paukove mreže drže za oblake. Ponovo zagnjurim u neprozirnu paru koja zasenjuje obrise predela i sakriva zamke. Mlazevi ponovo šaraju po mojoj kabini.
Sa svakim zaokretom, kojim izbegavam pljuskove,
sve više gubim orijentaciju. Moj kompas, poremećen energičnim manevrima, okreće se polako kao bolesna čigra, za
trenutak se zaustavlja, a onda, kao da mu je žao, vraća
se u suprotnu stranu. Zaista, izgubio sam orijentaciju.
Uzani horizont otkriva u sutonu niz nepoznatih brežuljaka; nepoznati putevi slede jedan za drugim i ukrštaju
se, blatnjava sela jedva se raspoznaju. Kroz otvorena vra-
156
ta jedne kuće za trenutak zatreperi blaga svetlost ognjišta . . .
Nikako da se orijentišem. Ne usuđujem se da tražim
smer po radiju. Svakog časa očekujem da uletim u zonu
flakova, posred aerodroma ili jako branjene ranžirne stanice.
Počinjem da osećam zebnju od usamljenosti; sve je
neprijateljsko. Iza svake živice, na svakoj raskrsnici i ivici
šume očekujem ubitačne mlazeve trasirajućih zrna. . .
Izgublen sam .. . izgubljen sam . . . izgubljen sam ... izgubljen .. . izgubljen .. .
Utoliko gore! Penjem se kroz ovu nevolju. Moj veštački horizont je još uznemiren, ali pokušaću penjanje po
instrumentima, pomoću pokazivača skretanja, po kuglici u
igli. Staklo kabine je sada pokriveno blatom. Penjem se
pravo sa pogledom prikovanim za instrumente. Avion je
u oblacima. Čak ne vidim ni krajeve krila, koja potresaju
nevidljivi vrtlozi toplih struja.
Na tri hiljade metara izlazim usred oblačnog lavirinta. Ogromni kumulusi kao tornjevi dižu se pravo u
nebo do vrtoglavih visina, praveći kanjone, divovske prolaze sa zidovima bleštavim kao sneg.
Senka moga aviona, koji sunce projektu je, liči na delfina koji se igra u brazdi broda. Ona skače sa oblaka na
oblak, obuhvata njihove ivice, približava se, udaljava, nestaje u provalijama i penje se po belim zidovima.
U severnom kursu se penjem, van dometa f laka, u
pravcu obale, gde ću moći lakše da odredim poziciju.
Ipak se osećam vrlo usamljen. Osećanje nezavisnosti, koje
daje slobodan lov, ustupa mesto neodređenoj uznemirenosti. Švabe su poslednjih dana u ovom rejonu reagovale
nadmoćnijim snagama i ja bih, ovoga puta, želeo da sam
sa nekim . . .
Počinjem pažljivo da osmatram u pravcu sunca i vedrog neba. Na oblačnoj podlozi moj »spitfajer« se dobro ističe. Svako ko se nađe iznad mene može me videti na kilometre daleko. Pogledam na brzinomer: još oko 50 galona .. .
Prolaze minuti. Mora da sam blizu obale; bolje da siđem ispod oblaka još nad Francuskom nego da rizikujem
157
da izbijem na sredinu Kanala nad neki američki pomorski
konvoj, sa spremnom protivavionskom artiljerijom... Nisam čak ispalio ni jedno zrno iz mojih topova, pa možda
mogu da vežbam gađanje na nekom švapskom kamionu.
Dok obilazim jedan oblak, otkrivam iznenada tuce
crnih tačaka koje se jako brzo približavaju, da su tu pre
nego što sam uspeo da zamislim bilo kakav pokret. Prolaze s desna. Dođavola! — »Foke-vulf ovi«!
Oni su me odmah prepoznali i raščlanjavaju se u
savršeni poredak parova, da bi mi presekli odstupnicu.
Letim krstarećom brzinom a oni sa oko 580 km/č: dakle,
nema nikakve nade da umaknem penjanjem — dvojica
od njih su uostalom već iznad mene i klate se s krila na
krilo ...
Ne preostaje mi ništa drugo nego da bežim u oblak i
da bih zavarao trag letim po instrumentima. Za delić sekunde prelazim u spuštajuću spiralu; dva »foke-vulfa« su
već iznad mene; druga dva vrše čeoni napad, dva su ispod
i poslednja dva zauzimaju položaj da bi mi odsekli odstupnicu .. . Nosač bombi između hladnjaka opterećuje
moj »spitfajer« i smanjuje brzinu. Treba da ga se oslobodim. Očajnički vučem ručicu za odbacivanje u nevolji,
ali, pošto je verovatno zaleđena, ne kreće se . . . Oznojen,
izbezumljeno upirem i vučem svom snagom: ručica popušta i ostaje mi u ruci sa komadom kabla. ..
Izbegavam bočni napad naglim skretanjem i pre nego
što rne drugi par napada, pritiskam komande snagom celog tela i prelazim u zaokret u suprotnu stranu.
Prok ... ! Topovi nisu otkočeni. »Foke-vulf«, koji me
je, kad se pojavio u mom nišanu, instiktivno izazvao da
prstom pritisnem obarač, prolazi na deset metara kraj
mene...
Nebesa, gde su nestale tolike Švabe? Vidim samo još
četvoricu! U ovoj zbrci pada mi na um pravilo od životne
važnosti: Look out for the Hun you don't see: that's
the one that will shoot you down! — Švaba kojeg ne oboriš, oboriće te . . .
Tako snažno vučem palicu, da za trenutak gubim
svest. Ne mogu čak ni glavu da okrenem, ali osećam da
158
su oni koji su nestali tu, iznad, i samo čekaju priliku da
nasrnu.
Jedva izbegavam jedan rafal trasirajućih zrna oštrim
skretanjem uvis, ali, na žalost, zbog ovog manevra udaljavam se od oblaka kome sam se sa toliko napora približio.
Kupam se u znoju. Nervozno drhtanje leve noge oduzima joj svu snagu. Zgrčio sam se u kabini, skupio laktove,
spustio glavu da bi me leđni štit što bolje pokrio. Moja
kiseonička maska, koja je spala zbog centrifugalne sile,
zatvara mi nozdrve. Ne mogu da je podignem, jer držim
palicu sa obe ruke. Pokušavam da dišem na usta, ali osećam kako mi pljuvačka curi niz bradu sve do šala.
U pitanju je samo vreme. Oni su sigurni da su mi došli glave; njihovim besprekorno usklađenim i uzastopnim
napadima sleva i zdesna uhvatiće me bilo kada čim pogrešim., . Noge i ruke su rni otežale, vratne žile i mišići
se grče, snažno biju arterije u slepočnicama, u šakama,
pod kolenima ...
Prašina i grudve zemlje, koje su se nakupile ispod
mog sedišta, lete po kabini pokrenute žestinom manevara.
Jedna kap prljavog ulja ulazi mi u oko, kao ubod koplja.
Najednom me obuhvata snop trasirajućih zrna, sasvim blizu. Pogledam u ogledalo i srce mi je u petama: jedan »foke-vulf 190«, sa još tri je manje od pedeset metara
iza mene; iz krila im plamsa vatra njihova četiri topa. Nezasno se sećam da sam za trenutak bio oduzet; prestravljen do srži u kostima osetio sam kako mi lice obuhvata
vrela struja. Nagon odbrane odmah je delovao: žestok
udar nogom u nožnu komandu, palica na stomak, pa onda
uz butinu, sve u povezanom pokretu, pokrenuli su moj
avion. Žestina manevra iznenađuje i mene samog. Zamračilo mi se pred očima. U trupu »spitfajera« osećam cepanje — rrračš .. . Pang! Moj leđni štit srećom odoleva
eksplozijama. Ponovo sam na leđima i vidim kako četiri
gonioca prolaze ispod mene iznenađeni mojim iznenadnim
manevrom.
Ovo je prilika! Vučem palicu i, okomito, usmeravajući manevar krilcima sjurim se u oblak. Spašen!
159
Jedva uspe vam da stabilizujem let aviona — ne baš
uspešno jer su instrumenti poremećeni — ipak, uzdahnuo
sam od olakšanja. Probam komande, izgleda da ispravno
reaguju. Temperature motora su normalne. Izgleda da ni
jedan vitalni deo aviona nije pogođen, bar ne ozbiljno.
• Za vreme tri do četiri minuta menjam kurs svakih
trideset sekundi. Sada sam im verovatno umakao, ali ipak
je pametnije da izađem ispod oblaka, nego, gde me oni
sigurno čekaju.
Sada sam zalutao više nego ikad, a pored toga imam
samo još trideset galona benzina. Nemoguće mi je da se
orijentišem jer moja karta ne obuhvata rejon u kome se
nalazim. Grešim, shvatiću docnije, što okrećem u severoistočni kurs, pretpostavljajući da sam za vreme borbe
skrenuo prema zapadu.
Prelećem široku reku — to bi mogla da bude jedino
Sena. Ali to nije siguran orijentir, jer Sena meandrira, a
vidljivost je gadna. Ne usuđujem se da ponovo letim do
Avra, jer su Nemci duž reke razvili jake položaje protivavionske artiljerije, radi odbrane mostova, koje »tanderbolti« i »tajfuni« neprekidno napadaju.
Treba da se odlučim: gorivo se smanjuje. Smanjujem gas na minimum i postavljam elisu na veliki korak.
Čini mi se da sam na oko 50 km jugoistočno od Ruana.
Letim ispod samih oblaka, da bih mogao da se sklonim,
ćim flakovi otvore vatru, i pratim železničku prugu koja
treba da me bez velikih poteškoća dovede u Ruan. Mogao bih u krajnjem slučaju, ako se ukaže prilika, da ispalim desetak zrna na neku lokomotivu.
Dok sam predviđao ovakve optimističke perspektive,
spazim na hiljadu metara ispred mene jedan avion, koji
je leteo istim kursom. Okrećem mog »spitfajera« da bih
ispitao priliku: bio je to Nemac — »foke-vulf .190«.
Siguran sam da me nije video. Svakako je jedan od
one četvorice koji su mi priredili gorkih četvrt sata. Verovatno je izgubio vezu sa svojim saučesnicima u oblaku.
Obazriv pogled oko sebe me uverava da sam sam.
Oprezno, »na vrhovima prstiju«, pripremam osvetu.
Ne usuđujem se da previše otvorim gas da bih ga stigao,
jer mi je benzin pri kraju. Zadovoljavam se laganim po160
niranjem, pretvarajući mojih 400 metara visine u brzinu
i postavljam se na 300 m iza njega, u mrtvi ugao ^njegovog repa gde ne može da me vidi. Pilot »foke-vulfa«, koji
nije svestan svoga položaja, zabavlja se preskakanjem telefonskih stubova i živica duž pruge. Zato predstavlja težak cilj .. .
Lagano vučem palicu da bih izbegao njegove vrtloge
i nišanim. Sada mi ispunjava ceo nišan, čija svetla mušica
igra na njegovoj kabini. Dok pritiskam okidač osećam se
zaista kao zločinac. Prvi i jedini rafal pogađaju cilj i
»foke-vulf« nestaje u oblaku parčadi. Kad se razišao dim,
vidim ga u levom zaokretu sa jednom napola izvučenom
nogom stajnog trapa i zapaljenim motorom. Kosi niz stabala duž puta kod jednog prelaza preko pruge, udara u obližnje polje i eksplodira. Nadlećem ga dva-tri puta da snimim zapaljene ostatke, radi priznavanja pobede, i vraćam se u bazu.
Povratak je težak, jer mi je benzin pri kraju. Ving-komander Jul hrabri me preko radija, daje mi direktan
kurs i, ako želim, može da me navede na jedan konvoj,
gde ću moći da skačem padobranom. Ipak radije pokušavam da se vratim. U prolazu prepoznajem vijadukt kod
Mirvila, koji smo pre nekoliko nedelja bombardovali iz
obrušavanja. Nemci su počeli da popravljaju dva razorena luka. Ispaljujem nekoliko topovskih zrna u građevinske skele.
Slećem na B-ll sa tačno četiri litra benzina u rezervoarima. Izdržavam obilnu grdnju što sam se sam toliko
udaljio a da nisam nikoga upozorio.
11 Veliki cirkus
161
o dva neidentifikovana aviona koji lete između oblaka u
našoj blizini. Penjemo se na 2000 metara, na visinu drugog oblačnog sloja. U daljini, van dometa, defiluje između kumulusa nekoliko sumnjivih crnih tačkica. Najednom
Frankov glas odzvanja u slušalicama:
—- LooJc out chaps. Prepare to break port.'54
TRI POBEDE I KRAJ
2. juli 1944.
— Scramble, South-East of Caen. As many aircrafts
as possible!52
Frankovo urlanje trže nas iz mrtvila. Velika panika.
Gde su piloti? Jesu li svi avioni spremni? Većina pilota je
na ručku, a pošto se grupa upravo vratila sa zadatka, tek
je nekoliko aviona pripremljeno.
U prolazu skidam šlem, tražim rukavice, ali odustajem i dok grozničavo zakopčavam svoju »Me Vest« pitam za talasnu dužinu.
— Channel »B«! Hurry up for Chirst's sake!rii] —- viče
mi Ken, koji kao lud već trči svom avionu.
Na sreću, moj stari LO-D je spreman; moji mehaničari, koji su čuli zvono za uzbunu, već su na krilu, pružaju
mi poluzakopčan padobran, koji kao bluzu navlačim, dok
Vudi pali motor. Užurbano se zakopčavam. Tri aviona iz
»B« eskadrile već poleću u oblaku prašine, a Ken me čeka,
sa motorom na malom gasu, na početku piste. Zauzimam
svoje mesto i polazimo.
Vreme je neobično: 8/10 oblačnosti na 900 metara,
5/10 na 2000 metara i veliki sloj stratusa koji prekriva
čitav naš sektor sve do kanala Orn. Na 3500 metara je sloj
od 10/10 stratonimbusa.
Ken i ja uspevamo da se pripojimo Franku, kapetanu,
i Norvežaninu Jonsenu na 1800 m iznad Kana. Kontrola
nam daje nejasne kurseve za patroliranje, obaveštava nas
fia
5:1
162
Uzbuna, u vazduh, jugoistočno od Kana ima bezbroj aviona!
Kanal »B«, požurite, za ime boga!
Počinjem blagi levi zaokret i gledam gore. Hiljadu
metara iznad nas izlazi iz oblaka kompaktna grupa od
četrdeset nemačkih lovaca. Još ne znam da li su »meseršrniti« ili »fokovulfovi« — ali sigurno je da su Švabe.
Raspoznaju se po načinu letenja: nervozni i nemirni pokreti krilima, na prvi pogled nesređena grupa.
U glavi mi se muti, ruka mi tako drhti da se tri puta
zaustavljam da ne skinem osigurač topova. Osećam da
sam danas u velikoj formi.
Instinkt, koji je dugim vežbanjem razvijen, deluje,
Pritežem sigurnosni pojas, skupljam se, dižem noge na
pedale. Uzbuđenje se na mahove uvlači u mišiće i steže
grlo. Sve zebnje nestaju. Prsti harmonično trepere, kao i
komande, krila aviona izrastaju mi iz bokova, pulsiranje motora struji u mojim kostima.
Penjem se u spirali.
Pažnja! Petnaest prvih Švaba odbacuje svoje dopunske rezervoare, razvijaju se u vidu lepeze i obrušavaju na
nas.
— Break port! CUmbint//55
Pun gas, tri hiljade obrtaja u minuti, suprotstavljamo
se lavini. To su »foke-vulfovi 190«. Moj »spitfajer« se penje pod uglom od 45° kao da je zakačen o elisu.
Presrećem u prolazu prvu grupu, koja obrušava u indijanskoj vrsti na Frankovo odeljenje. Frank greši što
obrušava ka oblacima, svakako da bi postigao brzinu, ali
zaboravlja životno načelo: NIKADA NE OKREĆI LEĐA
NEPRIJATELJU!
U prolazu uspevam da ispalim jedan rafal na vođu
nemačke grupe, čija krila obasjavaju eksplozije, »tri-četiri bela oblačića dima raščešljavaju se u brazdi »foke-vulfa«.
54
:i5
Pažnja, momci, pripremite se za zaokret ulevo!
Skreći levo, penji se!
163
Dva »dugonosa« »foke-vulfa« napadaju frontalno,
trasirajući tragovi njihovih »mauzera MG-151« od 20 mm
ocrtavaju duge sjajne pipke koji se talasaju u vazduhu i
uvijaju kao bič ispod moga trupa. Nebo rastrzano crnim
krstovima počinje da kovitla ...
U dvoboju u vazduhu pri 750 km/č više se osećaju
nego vide avioni koji se, anonimni, vrte, sve dok jednog
od njih ne uočite.
Evo mog protivnika! To je »foke-vulf«. On okreće;
od njegovih crnih krstova žuto oivičenih i njegove kabine
odbija se sunce. Klati se s krila na krilo; i on, takođe, traži
protivnika.
Evo ga u centru nišana. Da gađam? Još je rano, strpljenja - . . još je van dometa.
Ali, on me je primetio, prevrće se u desno i naglo
okreće. Pojavljuju se dva bela mlaza na krajevima njegovih uglastih krila. Počinje vertikalni zaokret, kao sveca
pravo u nebo. Najednom okreće se na leđa takvom žestinom da inercija i dalje potiskuje njegov bleštavi trup ka
suncu, iako je komande pritisnuo do kraja.
Konačno je na borbenoj daljini! Prstom pritiskam
okidač, topovi kao oluja potresaju krila »spitfajera«. Pokretom palice premeštam svetleću mušicu nišana preko
»foke-vulfa«, počev od elise koja lagano zahvata vazduh
kao romantična vetrenjača.
Sada sam tako blizu »foke-vulfa« da zapažam sve pojedinosti. To je sasvim novi »dugonosi« sa motorom dajmler-benc u liniji. Već zapažam plave plamičke iz izduvnih
cevi, tragove koje su vreli gasovi obeležili duž njegovog
trupa. Leđa su mu smaragdno zelena, stomak svetao —
—- kao u štuke koje sam nekada lovio u Majeni.. .
Slika tako čista i jasna najednom se zatalasala, raspala. Sjajna kabina rasprskava se. Moja zrna 20 mm pro^
diru, razdiru, dopiru do motora u samrtničkoj igri eksplozija i iskri koje poskakuju po aluminijumu. A onda erupcija plamena, gustog, crnog dima, iz kojeg izbijaju zažarene grudve.
Treba da izbegnem ovaj pakao. Ćelom težinom tela
pritiskam palicu. Zalet mog »spitfajera« jedva mi omo164
gućava da poslednji put vidim »foke-vulfa« koji nestaje
kao kometa u grču ka oblačnom pokrovu kanala Orna.
Drama je trajala jedva nekoliko sekundi.
Nikada pre nisam osetio tako iznenadnu zebnju, koja
steže grlo posle uništenja neprijatelja, kao ovog popodneva. Sva do sada prikupljena energija najednom splasne
i od svega jedino ostaje osećanje zamora. Ćelo samopouzdanje iščezava. Trebalo je da iznova uporno prikupljam
energiju, da izoštravam pažnju, da ponovo aktiviram
umrtvljene mišića. U takvim prilikama čovek se lako zaboravlja, vrši luđačke evolucije, kao da su se svi neprijateljski avioni, ćela udružena Luftvafe, sasredili isključivo
protiv vas. .. Onda se ponovo preporodite i uspostavljate
jedinstvo tela i mašine . ..
Desno od mene »spitfajer« zaokreće i obrušava na
jednog »foke-vulfa; nejasno zapažam oznaku: LO-B — to
je Ken. Moram da ga zaštitim i odmah se spuštam u spirali, izbegavši nekoliko odlučnih napada »foke-vulfova«,
koji su izvedeni prerano tako da me nisu mogli pratiti u
oštrom zaokretu.
Ken gađa; duge brazde tamnog dima i venac praznih
čaura slivaju se sa njegovih krila. Obuzet prizorom, zaboravljam se za trenutak.
Jedna senka pokriva moju kabinu: deset metara iznad mene preleće me ogroman »foke-vulf« sivog trupa zamazanog uljem. Promašio me je, pa sada gađa Kena. Instinktivno oduzimam gas, lagano vučem palicu, nameštam
neprijatelja u nišan i iz neposredne blizine gađam. Čelični mlaz koji sa 50 metara daljine bljuju četiri mitraljeza i dva topa upada tačno na spoju desnog krila i trupa. Smrtno pogođen, »foke-vulf« naglo skreće ulevo; desno krilo savija se u snopu iskri, lomi i odleće u velikom
luku, razbija repne površine i kao vihor prolazi u kiši parčađi na nekoliko metara kraj mene.
Jedva što sam od iznenađenja došao k sebi, već me
napadaju šest »foke-vulfova«. To je neobuzdana igra.
Okupan u znoju branim se kao đavo u kropionici. Palica
klizi u mojoj goloj, vlažnoj i oderanoj ruci.
Frankovo odeljenje, na osam stotina metara iznad
mene, brani se kako zna i ume, opkoljeno uzburkanom
165
masom »foke-vulfova«. Jedini način da se izvuče je da neprekidno kruži, dok »foke-vulfovi 190«, u skladu sa svojom uobičajenom taktikom, napadaju iz obrušavanja posle
vertikalnog zaokreta. U izvesnom smislu prednost je na
našoj strani. Mi se borimo na dvadeset kilometara od naših baza, dok su švapski lovci na 200 kilometara od svojih. Oni moraju prvi da napuste borbu.
Ali sada mi je dosta ovog okretanja. Polazi mi ,za rukom da zakačim jednoga, koji okleva u kulminacionoj
tački za vreme prevrtanja: desetak mojih zrna eksplodira
u njegovom stomaku, zatim pada u kovit vukući rep crnog dima.
Bilo bi suviše opasno da ga pratim, jer bi za mnom
pošlo pola tuceta napadača. Uostalom, ako je pobeda pod
sumnjom, zadovoljiću se saopštenjem »probabli distrojd«
(probablv destroyed)*. Ali nemam vremena da žalim, sada
imam drugih briga. Levi top je stao. Zadnjih dvadesetak
granata iz desnog redenika trošim na drugog »foke-vulfa«,
koga hvatam dok izvodi savršeni valjak. Kako je mogao
da dođe na tako čudnu pomisao da usred borbe izvodi valjak?5<jEnglezi kažu: there is a place and a time for everything.
Pošto se »foke-vulfovima« smučilo popuštaju i, izuzev
tri ili Četiri koji se i dalje uporno bore, zauzimaju južni
kurs. Koristim priliku i neopažen se sklanjam u oblake .. .
Uzbuđen sam od radosti: postigao sam tri pobede za četrdeset minuta, od kojih se dve zvanično priznaju i oštetio
sam dva aviona. Priređujem sebi zadovoljstvo da iznad
Longa pravim pet pobedničkih valjaka, na veliku radost
seljaka.
U komandi 83. divizije taktičkog vazduhoplovstva, šef
personalne službe podvukao je jednog dana crvenom
olovkom ime aspiranta Pjera Klostermana iz 602. skvadrona i pored toga zapisao:
* Verovatno uništen {prim. prev.).
5S
Sve u svoje vreme.
166
Awarded Distinguished Flying Cross — operational
rest from 7. 7. 1944.«*
Iste večeri stiže telegram u komandu 125. eskadre: 30. 973.
(F) P. H. Klostermana odmah povući iz borbe pošto je
završio operativni turnus stop vratiti ga u Ujedinjeno
Kraljevstvo stop sedam dana odsustva stop ja-viće se
zatim u Savezničku vazduhoplovnu upravu za veze i u
Glavni štab lovačke komande radi novog rasporeda posle
dogovora sa francuskim vazduhoplovnim snagama stop
izvršenje po prijemu stop potvrdite prijem stop potpis Vajs
er maršal** H. Brodharst (Broadhurst) komandant 83.
grupe.«
Sa Žakom se vraćam sa zadatka mitraljiran ja u okolini San-Lo. Duž jednog puta u useku koji su zakrčili nemački kamioni, dočekala nas je žestoka protivavionska vatra. Bio mi je dovoljan jedan nalet da mi se smuči. Zrno
od 20 mm eksplodiralo je na leđnom oklopu . . . Pažljivo
sam se popeo na hiljadu metara dok je Zak, i pored mog
upornog odvraćanja, još tri puta napadao kroz baraž trasirajućih zrna. Njegov avion je bio prorešetan kao sito.
U menzi uzimamo po jedno pieć pre nego što ćemo
progutati porciju kornid bif-a*** i konzerviranu šargarepu. Lepski, koji nas zbunje već nekoliko minuta posmatra, prilazi nam. Poručuje kod barmana pivo, pije ga na
dušak, i najednom, kao neko koji skače u vodu, saopštava
mi s neba pa u rebra da sam po najvišem naređenju povučen iz borbe.
Očekivao sam to pre četrnaest dana, ali nisam hteo
da verujem da će se to dogoditi. Lekar vinga me je uočio
i krišom mi davao duplu dozu benzedrina da bi moji živci
još malo izdržali. Ovaj tip je sigurno napisao izveštaj o
* Dobio odlikovanje »Avijatičarski krst -/.a zasluge«. Odmor od
7. jula 1944. godine (prim. prev.).
** Viče Air-Marchall — odgovara činu vazđuhoplovnog generalmajora (prim. prev.).
**"* Corned beef — konzervirano mleveno goveđe meso (prim.
prev.).
167
tome. To je svakako njegova dužnost, a sigurno da je moje
stanje gadno. I sam Zak me je nekoliko puta upozorio da
pokazujem znake nervoze kao neka usedelica narkomanka.
Zaista, za četrnaest dana izgubio sam osam kilograma.
— Sic transit.. .*
Boli me što moram da napustim eskadrilu. Osobito
sada. Dospeo sam u takvo stanje nervne depresije, kada
se čovek ničega ne boji i kada nije svestan opasnosti. U
takvom stanju ni refleksi ne deluju, a pilotira se mehanički u nekom raspoloženju lažnog blaženstva koje stvaraju benzedrin i zamor ...
Posle nekoliko časova, na B-2 sleće »dakota« pod jakom lovačkom pratnjom. Iz nje izlazi Ser Arčibald Sinkler, britanski ministar vazduhoplovstva, u pratnji
er maršala (Air-Marchall)** Kaningema, komandanta 2.
taktičke armije RAF-a, i vajs-er-maršal (Vice-Air-Marchall) H. J. Brođharsta, komandanta 83. vazduhoplovne
divizije — dakle, klasična inspekcija »moral-lifting« —
— doslovce »za podizanje morala«!
Ministar vrši smotru, a mi smo se zatekli onakvi
kakvi smo: prljavi, neobrijani, prašnjavi, premoreni.. .
Kontrast između besprekornih džentlmena sa pantalonama ukrašenim lampasima i bluzama nakićenim gajtanima i ove bande vazdušnih pirata u pilotskim čizmama i
prljavim šalovima, nije bila lišena komičnog.
Po starom britanskom pravilu džentlmen je nepokolebljivo hladnokrvan. U stvari, u sred ministrovog govora jedan »foke-vulf« preleće u brišućem letu preko aerodroma, flak otvara vatru, parčad pada kao kiša uz prasak groma — ali on nastavlja a da ni glavu ne diže. 2ak
mi šapuće na uvo da je on verovatno gluv i kratkovid.
Ser Arčibald Sinkler naročito se interesuje za trojicu
francuskih pilota iz grupe, 2aka, Obertena i mene. Čestita nam na uspehu, a zatim vadi jednu malu kutiju iz svo* Sic transit gloria mundi (lat.) — Tako prolazi slava (prim.
prev.).
** Air-Marchall — odgovara činu vazduhoplovnog generalpotpukovnika (prim. prev.),
168
ga džepa i predaje mi diskretno odlikovanje Distigvišd
Flajing Kros.
Sedim setno na poljskom krevetu i prizivam na moju
uniformu sasvim novu vrpcu DFC, dok posmatram moje
razbacane stvari koje moram da pakujem ko zna po koji
put.
Očajan provodim dane u'očekivanju broda. Sedim u
travi, dok se borbe neprekidno nastavljaju, moj stari
LO-D kojim sada pilotira Zak, poleće u oblaku prašine,
a rafali 20 mm paraju vazđuh.
Sada tek shvatam stvarni smisao drugarstva. Gledati
starog druga i brata po oružju kako poleće na zadatak i
sa zebnjom i napetim nervima čekati da se vrati. .. Kada
smo zajedno leteli, bilo je to sasvim drugačije.
Jonsen je oboren, onda Karpenter, pa Konoli, novajlija. Zak nastavlja zaprepasćujuću seriju zadataka.
Konačno, naveče 7. jula putujemo za Aromanš ja i
Frank Volej, koji je također dobio riteru tikit*, sa prtljagom nabacanim u džipu. U 21.30 časova ukrcavamo se na
Tank Landing Craft** 322.
Drugi oficir broda ustupa mi svoju kabinu. Taman
hoću da legnem, kad počinje nečuveno žestok nemački napad. Izlećem na most, kojeg osvetljava vatra od »boforsa«.
Između ratnih brodova na sidrištu igraju veliki beli fantomi, koje podižu eksplozije bombi. Tupa eksplozija, kao
udar teških podrumskih vrata, jarka svetlost, plamenovi
koji se penju do meseca, kojeg ubrzo zaklanja monstruozna dimna piramida: to je tanker koji leti u vazđuh.
Brujanje »dornijera« udaljava se. Protivavionska artiljerija ćuti. Ostajem sam na palubi oslonjen na ogradu
sa pogledom uperenim na litice Aromanša koje se ocrtavaju kroz zbrku brodskih jarbola i dimnjaka. Iz pravca
Longa, kroz zvezdanu noć, dolazi jasna pesma jednog nepokretnog »spitfajera«. Kanska bitka besni ali sve izgleda
tako mirno, tiho, zvuči su tako daleki . . .
* Eeturn ticket — povratna karta (prim. prev.).
** Tank lanđing Craft — desantni tenkonosac (prim, prev.).
169
Povremeno nad južnim horizontom podrhtavaju munje, uz muklu grmljavinu koja obavija napaćeni grad.
S vremena na vreme popne se venac trasirajućih zrna pravo u nebo i ugasne kao rukovet zvezda repatica. Oko
mene čujem jedino šum talasa plime i osećam zadah slane
vode i gustog ulja. Crno ogledalo vode preliva se u crveno od tankera koji dogoreva.
Bliži se kraj. Predosećam da će konačno oslobođenje
Francuske uslediti za nekoliko nedelja i da neću, ironijom sudbine, prisustvovati osolobođenju Pariza.
Plima je. Dizel-motori vibriraju u trupu transportera, a veliki beli cvet od pene širi se iza krme. Propeleri počinju svoj lagani i monotoni ritam povratka za
moje srce puno uspomena, prijatelja i tuge.
TREĆI DEO
NA KOMANDNIM DUŽNOSTIMA U RAF-u
>TAJFUN<
Posle zrelog razmišljanja, odlučio sam početkom decembra da se vratim u borbu. Stabni ambijent nije mi baš
odgovarao. Tri meseca koja sam u njemu proveo, bila su
mi mučna, mada sam sretao divne momke i ljude. I u Parizu, gde sam svratio, atmosfera je bila u najmanju ruku
neprijatna.
Žak, koji je »skvadron lider« u Taktičkom birou
Glavnog štaba RAF-a u Bentli-Priori, obaveštava me o
zadnjim vazduhoplovnim operacijama.
Prilikom jedne posete Pitu Vikhemu, uticajnom čoveku Lovačke komande za personalna pitanja, ovaj mi je
obećao da će pružiti svoju podršku za moj hitan raspored
u 122. lovačku eskadru, naoružanu »tempestima V«, koja
je trebalo da se vrati na kontinent.
Nekoliko dana kasnije, Glavni štab ratnog vazduhoplovstva francuskih snaga u Velikoj Britaniji dobio je od
britanskog Ministarstva vazduhoplovstva sledeći potpis:
»Na izričitu molbu general-potpukovnika avijacije
H. J. Brodharsta D. S. O., S. F. C., RAF bi bio veoma zadovoljan da se potporučnik Pjer C. Klosterman rasporedi
u njegov sastav, čim istekne njegovo propisano vreme odmora. Vanredni uspesi, koje je u ranijim borbenim dejstvima postigao, opredeljuju ga za komandira eskadrile ili
komandanta grupe u eskadri koju sam izabere.
170
171
Molimo vas da nas obavestite da li ste u principu saglasni sa ponovnim borbenim angažovanjem u RAF-u
ovog pilota pod gornjim uslovima«.
L. Herrera Flight Lieutenant
far Director oj Allied Air
Cooperation and Foreign Liaison.
Ministarstvo vazduhoplovstva u Parizu odbilo je da
prihvati ovu kurtoaznu molbu.
Nekoliko dana kasnije sreo sam generala Valena i,
dok smo se šetali, postavio sam pitanje svog povratka. On
mi je vrlo uljudno dao svoju načelnu saglasnost, ali me je
upozorio da se nalazim na listi pilota koje general De Gol
želi na svaki način da sačuva i da spreči njihov povratak
u borbu. Ipak je obećao da će se zauzeti u Ministarstvu
vazduhoplovstva.
Ali, vreme je odmicalo, a 122. eskadrila je započela
pripreme za odlazak. Onda mi priteče u pomoć pukovnik
Kusti, komandant francuskih vazduhoplovnih snaga u
Velikoj Britaniji, Pošto je shvatio moje duševno raspoloženje, on je, kao dobar starešina, uzeo na sebe odgovornost da mi odobri povratak u RAF, zamolivši me, na šaljiv način koji je bio karakterističan za njega, da ne dozvolim da budem oboren, da bih ga pošteđeo.
Da bih preduhitrio eventualno suprotno naređenje iz
Pariza, odmah sam se oprostio od gospodina i gospođe
Herman, dvoje Francuza, koji su već četrdesetak godina
živeli u Londonu i koji su se sa neverovatnom odanošću i
velikodušnošću brinuli o meni i mazili me . . . Jadnici, plakali su za mnom.
Istog popodneva otišao sam u Aston-Davn, gde je trebalo da prođem kratki kurs preobuke na »tajfunima« i
»tempestima«.
Komandant baze, ving-komander J. S. Sou, odlučio
je, kada je proučio moje službovanje i broj časova leta,
da skrati formalnosti i da me oslobodi teorije— Ali right old ~boy, do a f eto circuits and bumps, and
o// you go to 83 Group Support Unit (G. S. U). If the
172
weather is good, you can be in Holland within a week!*
NaveČe sam se u menzi, sa radošću, ponovo kalio u
dobroj i slobodnoj atmosferi RAF-a.
Konačno zračak sunca. Danas popodne ću, dakle, da
»laširam«* na »tajfunu«. U punoj pilotskoj opremi stižem
u moj »flajt« i predstavljani se mom nastavniku letenja
Mak Faru, Australijancu, koga su njegovi drugovi prozvali »imekjulit Mak« (immaculate** Mac), zbog njegove
razbarušene nezgrapne pojave.
Trebalo je da mi tri čoveka pomognu da se, sa padobranom na leđima, popnem u kabinu »tajfuna«, koja se
nalazila na dva i po metra iznad zemlje. Pošto je površina
aviona vrlo glatka, ne mogu se ni za šta uhvatiti. Treba
da se držim za mala udubljenja iznad kojih se odmah
zatvaraju metalni poklopci poduprti oprugama čim se
ruka ili noga iz njih izvuče — prava klopka za lisice.
Konačno me dižu, smeštaju, tapšu po leđima i nakon poslednjeg »gud lak« (Good luck),*** ja sam potpuno
sam u utrobi čudovišta. Brzo se prisećam saveta nastavnika letenja.
Pošto izduvni gasovi sa mnogo ugljen-monoksida prodiru u kabinu, a vrlo su opasni, kiseonik se mora stalno
udisati. Zbog toga odmah nameštam masku i otvaram regulatorsku slavinu.
»Tajfun« u poletanju jako skreće udesno, zato treba
vrlo brižljivo podesiti kompenzatore kormila. Potpuno otvaram hladnjak. Kontrolišem osigurač stajnog trapa, čija
poluga za upravljanje neugodno liči na polugu za zakrilca.
1
U redu, stari momče, napravite nekoliko krugova i sletanja
i onda put za G.S.U. Ako bude lepo vreme, možete da budete u
Holandiji do kraja sedmice. (G.S.U. je bila jedinica namenjena za
okupljanje, pripremanje i raspored ljudstva 83. vazduhoplovne
divizije).
* »Laširati« — izraz francuskog porekla iz letačkog žargona,
koji označava prvi samostalni let na avionu uopšte ili na novom
tipu aviona (prim. prev.).
** Immaculate — čist, besprekoran {prim. prev.).
*** Good luck — sretno (prim. prev.).
173
Spuštam ručicu vazdušne kočnice da bih otvorio provodnik komprimiranog vazduha, čime izbegavam povratni
udar na birač u trenutku pokretanja motora. Uključujem
osvetljenje instrumentalne table. Podešavam ručicu gasa
na pet osmina palca (ni za dlaku' više, inače se benzin u
karburatoru prelije i dolazi do povratka plamena). Ručicu za promenu koraka elise guram do kraja napred i
vraćani nekoliko santimetara unazad da bih sprečio blokiranje uređaja za konstantnu brzinu. Kontrolišem količinu goriva u sva četiri rezervoara i biram za poletan je
centralne rezervoare u trupu. U slučaju kvara pumpe
snabdevanje se vrši gravitacijom. Odvrćem ubrizgavače:
jedan ubacuje mešavinu alkohola i etra u karburator, a
drugi mešavinu ulja i benzina u cilindre. Unosim, patron
u starter. (To je sistem Kofman koji koristi širenje veoma
eksplozivnog gasa za pokretanje motora; nije šala ako ne
uspe pokretanje motora, jer kada je motor pun benzina,
u devedeset posto slučajeva izbice požar).
Jednim prstom na prekidaču magneta a drugim na
upaljaču pokrećem sistem . . . Mehaničar, koji se drži za
krilo, udarcem ruke daje mi znak da uključim motor, koji
se pokreće uz užasnu buku. Ona je skoro pet puta jača
nego u »spitfajera«.
Posle nekoliko sekundi tresenja, motor počinje da
radi skoro sasvim ravnomerno, ali mu iz svih pora izbija
ulje. Vibracije i zvuk motora izgledaju mi sumnjivi. Veoma sam uznemiren, ne osečam se siguran. Sta sam koga
đavola tražio na ovoj galiji?
Razmišljao sam, bez sumnje, čitavu večnost, jer kad
sam podigao glavu i pogledao mehaničare, stajali su pomalo zbunjeni, očekujući znak da sklone podmetače. Počinjem da vozim, malo prebrzo. Pazi, ne zloupotrebljavaj
suviše kočnice, jer se brzo greju. Pregrejane kočnice su
bez ikakvog efekta.
Kakav motor! Vozim nasumice, birajući put kao rak,
pri tiskaj ući čas levu čas desnu kočnicu da bih osmatrao
ispred sebe. Na početku staze, pročišćavam pre zaleta,
prema uputstvima, svećice. Dajem gas do 3000 obrtaja..
na vetrobranu kabine se pojavljuje mrlja od ulja.
174
Poletanje iz pripravnosti sa piste pokrivene snegom aerodroma
»Volfcel« u lov na »pacove«. Levo, »tempest« Brauna, koji se nije
vratio sa ovog zadatka
Na marš-ruti ka Rajni — autora je fotografisao Carls Braun, kada
sa svojim »Sarlom« preleće kanal Dortmund — Ems, na 10 kilometara od jazbine nemačkih aviona na mlazni pogon
175
»Arađo 234« — Džoni Rejd (Johnny Reid) oborio je prvi »arado234*
ispred štaba Bradharda u Ajndhovenu
Dva »tajfuna«, koja su bila na krugu, uspevaju da
nekako slete, ali kontrolor izgleda nije bio raspoložen da
mi da zeleno svetio. Provirujem iz mog obitavališta kako
bih mu dao znak, uz rizik da mi kap vrelog ulja padne
u oko, ali još uvek je crveno svetio. Dođavola, mora da
sam nešto zaboravio — a moj prokleti motor Upočinje da
se pregrejava; temperatura, hladnjaka je već 95 , hladnjak
otvoren . . . zaboga, radio! Brzo ga uključujem i pozivam:
— Hulio Skydoor, Skydoor, Typhie 28 calling. May
I scramble?2
Konačno kontrolor odgovara i daje zeleno svetio.
U redu. Pritežem »straps«*, popuštam kočnice, postavljam avion pažljivo na belu liniju koja označava sredinu betonske piste, lagano otvaram gas, levu nogu dajem do kraja. Upozorili su me da »tajfun« skreće, ali toliko ... Ova životinja ubrzava kao raketa ... Pomoću kočnica ispravljam pravac koliko mogu, ali on ipak opasno
zanosi u desno. Na polovini piste desni točak dodiruje travu. Ako sa ovom mašinom sletim na staze, preturiću se.
Neka bude, čupam mašinu da bih je odvojio od tla. Ovaj
avion ima užasno slabu bočnu stabilnost. Ipak još uvek
skrećem, ali ne usuđujem se da sa ovim nesrećnim krilcima nagnem avion ulevo, jer ona reaguju tek pri brzini
od dvesta kilometara na čas.
Imam sreću što je posle serije udesa iz istih razloga
uklonjen hangar »F«. Ipak prolećem neprijatno blizu
hangara »E«. Uvlačim stajni trap, ali zaboravljam da zatvorim kočnice. Strašne vibracije koje potresaju avion od
repa do krajeva krila podsećaju me da su točkovi velikom brzinom dospeli u svoja krilna ležišta. Samo da nisam pocepao gume!
Kako je ipak bilo lepo za pisaćim stolom u Štabu . ..
Napokon, posle nekoliko minuta savladao sam ga;
osećam se prijatnije. U zaokretima još mi uvek pomalo
klizi, ali to već nije tako loše. Izvodim kratko, stidljivo
obrušavanje, da bih znao na čemu sam. Dođavola, kakva
masa! Sa svojih sedam tona ova životinja čudesno ubrE
Snimak iz filma o borbi — voz sa municijom, koji je autor pogodio,
gori pored šume na obali Elbe
176
Alo! »Skajdor«, ovde »Tifi 27«. Dozvolite da poletim! ^ *
Straps — pojasevi (prim. prev.).
12 Veliki cirkus
177
zava. Sa zadovoljstvom uočavam da je znatno brži nego
»spitfajer«. Kako li će tek biti sa »tempestom«?
Pola časa brzo prolazi, i počinjem da skupljam hrabrost za sletanje. Prvo jedan krug punim gasom sa
700 km/č da bih ove đavolske svećice ponovo pročistio,
jer se tako brzo prljaju.
Ali zatim, uzalud smanjujem gas, skrećem u jednu
i drugu stranu, spuštani hladnjak, ipak ne uspe vam da
dovoljno smanjim brzinu da bih sigurno izvukao stajni
trap.
Izvodim drugi krug, sa usporenim radom motora sa
500 km/č. Još jedan krug sa 400 km/č. U očajanju, izvlačim šandelu sa oduzetim gasom i dostižem skoro 1000 metara visine, ali brzina pada na 320 km/č. Pri malim brzinama ovaj skot je strašno nestabilan, a ispuštanje stajnog
trapa ima nepredviđene posledice za položaj težišta. Iako
sam upozoren, iznenađuju me nenormalna skretanja, koja
skoro liče na početak kovita.
Tražim dozvolu za sletanje. U pravolinijskom letu
oprezno prilazim pisti, sa dobrom rezervom brzine, ispuštam zakrilca i sve je u redu do izravnavanja. Ali debela
krila, koja, izgleda, imaju dobru rezervu uzgona, varaju.
Jedva dotičem palicu kada odjednom gubim brzinu, propadam kao kamen, naginjem se na levo krilo, odskačem
uz užasnu lomljavu deset metara visoko, sa nosem upravljenim u nebo. Dajem gas do kraja da ublažim udar, boreći se kao očajnik sa krilcima da ne padnem na leđa. Napokon, posle dva ili tri kozja skoka i žestokog kočenja savladani »tajfun« nekako rula po pisti, koja izgleda jako
kratka. Zaustavljam se u oblaku dima i ulja pre nego što
ću se vratiti na stajanku. Oštar zadah nagorele gume diže
se iz jadnih guma, koje su zadržavale sedam tona pri brzini od 200 km/č.
Na sreću, nije mnogo zapaženo moje loše sletanje, jer
ih je ovog popodneva bilo tako loših, da su se dva završila teškim lomom. Zato se »dolazak« bez oštećenja trupa
smatrao uspešnim.
čelo mi je oznojeno, ali je moral bolji.
178
NOVA FAZA VAZDUSNOG RATA
»Hoker tempest V«, sa izvanrednim motorom napier
»sejbr«, sa 24 cilindra u H rasporedu, bio je najmoderniji
lovački avion ne samo RAF-a nego celokupnih savezničkih
snaga. Sidni Kam, glavni inženjer Hokera, konstruktor
čuvenog »harikena«, posle šestomesečnog rada svog mezimca »tajfuna«, jurišnog aviona, velike nosivosti, čvrstine, robusnog i sa debelim profilom krila pretvorio je u
tempesta.
Trup je produžen više od jednog metra da bi mogao
da ponese još 400 litara benzina. Stajni trap je povećan
kako bi se omogućila upotreba ogromne Četvorokrake elise precnika četiri metra. Radi poboljšanja stabilnosti na
zemlji, trag između vitkih pneumatskih nogu iznosio je
pet metara. »Danlop« je projektovao specijalne gume vrlo
malih dimenzija, jer je trebalo da se one uvlače u krila.
Elipsasta krila bila su tako vitka da je trebalo konstruisati
specijalne topove (Hispano* V), kako bi se u njih mogli
smestiti.
Pilotsko sedište pomaknuto je unazad, kako bi se poboljšala vidljivost prema dole, a veličina kabine je svedena na neophodni minimum. Ona je predstavljala providan plastičan balon koji je nalegao na savršeno profilisani trup . ..
Površina vertikalnog stabilizatora skoro je udvostručena, da bi se pri najvećim brzinama obezbedila besprekorna stabilnost. Duž skoro ćele izlazne ivice krila projektovana su zakrilca, da bi se postigla maksimalna sigur12*
179
nost sletanja, koje se ostvarivalo pri brzini od blizu
300 km/č.
Nije se štedelo da bi se »tempestu« osigurale maksimalne performanse na malim i srednjim visinama. Specijalni dopunski rezervoari projektovani su sa posebnom
pažnjom. Za vešanje pod krilima upotrebljeni su priključci od perspeksa. Zakivanje, spajanje, glačanje površina bili su izvanredno brižljivo urađeni. Tako se došlo do
veličanstvenog oružja vazdusnog rata.
I pored velikog hladnjaka koji mu je davao naprasit i tvrdoglav izgled, »tempest« je bio začuđujuće skladan. Mada veoma težak — 7 tona sa punim, opterećenjem
— raspolagao je, zahvaljujući svome motoru od 2850 konjskih snaga, značajnom rezervom snage, a ubzanje mu je
bilo fenomenalno. Pilotiranje njime bilo je svakako osetIjivo ali perfomanse su to bogato nadoknađivale:
Na 1000 metara visine ekonomična brzina sa trećinom snage (tj. 950 KS), dva spoljna rezervoara od po 250
litara goriva iznosila je: 540 km/č po brzinomeru, odnosno približno 580 km/č stvarne brzine.
Brzina krstarenja, sa polovinom snage (1425 KS),
bez dopunskih rezervoara iznosila je 640 km/č po brzinomeru, tj. 690 km/čas stvarne brzine.
Maksimalna brzina u horizontalnom letu, sa 13 funti
pritiska kod usisavanja i sa 3850 obrtaja bila je 730 do
745 km/č po brzinomeru, tj stvarna brzina — oko 760 km/č.
Sa obe brzine kompresora, tj. na 5000 metara i 2000
metara, dostizao je brzinu od 800 km/č. Sa dopunskom snagom — emerdžensi (emergencv) mogao je da ostvari
3000 KS i 4000 obrtaja u minuti, a brzina se penjala na
820 km/č.
»Tempest« je bio jedini avion saveznika, koji je bez
izrazitih smetnji u pilotiranju dostizao područje brzine
zvuka, tj. 1100 — 1200 km/č.
Sa taktičkim radijusom dejstva od 800 km, četiri topa od 20 mm sa 800 granata u četiri magazina (tj. 20 sekundi neprekidnog rafala) i 1800 litara u rezervoarima,
»tempest« je bio idealan dnevni gusar, dostojan par »moskitu«, noćnom gusaru.
180
Prve dve grupe »tempesta« (3. i 56. skvadroni RAF-a)
bile su opremljene i u junu 1944. forsirano bačene u borbu protiv letećih bombi (V-l), koje su ugrožavale London, Oko 900 V-l eksplodiralo je iznad mora od njihovih
rafala. Američki »mastanzi« i »tanderbolti« (P-47) i »spitlajeri RAF-a mogli su da napadaju ove demonske mašine
samo iz obrušavanja, što je umanjivalo njihove izglede na
uspeh. Zahvaljujući svojoj strašnoj brzini »tempesti su,
naprotiv, mogli mirno da krstare sa pola snage i da, čim
spaze V-*l, povećaju brzinu, zauzmu položaj i bez žurbe
da gađaju.
Međutim, prenagljeno angažovanje nije prošlo bez
posledica. Motor »sejbre« nije baš prihvatio benzin od
150 oktana. Dolazilo je do teških udesa. Redali su se kvarovi na razvodniku (u stvari, »sejbre« nije imao ventile),
neugodnosti sa podmazivanjem sa naglim padom pritiska
ulja, prodori izduvnih gasova u kabini pilota, itd. Najozbiljnije posledice imalo je akumuliranje benzinskih i uljnih para u usisniku karburatora, gde je i najmanje vraćanje izazivalo požar, kojem je gdekad vrlo brzo sledila
eksplozija aviona u letu.
Čim je opasnost od V-l prošla, »tempesti« su bili povučeni iz operativne upotrebe. Još dok su postavljane osnove za organizaciju jedne eskadre od četiri skvadrona,
inženjeri Hokera i Napiera grozničavo su radili da zajedničkim snagama otklone sve ove nedostatke.
U međuvremenu, u zimu 1944. godine, rat je ušao u
mirni period. Savezničke jedinice su se pregrupisavale i
konsolidovale svoje položaje na levoj obali Rajne.
Sta se dogodilo sa nemačkom Luftvafe? Javno mnenje je, uglavnom, smatralo da Nemačka nema više ni pilota ni aviona. Ovo uverenje su strane savezničke obaveštajne službe brižljivo održavale iz više razloga: prvo, zamašna bombarderska ofanziva na fabrike vazduhopolovne
industrije Rajha izgleda da nije doprinela vidljivom smanjenju borbenih efektiva Luftvafe, mada su bile potpuno
porušene fabrike u Varnemundu, Marienburgu (fabrike
181
»foke-vulfa)«, Viner Nojštatu i Regensburgu (fabrike »meseršmita«). To je stvorilo neugodnu situaciju, utoliko više
što je američka avijacija saopštavala da je skoro pri svakom velikom napadu na Nemačku uništavala 200 ili 300
nemačkih lovaca. Pošto su ovi rezultati ostvarivani po
cenu ogromnih gubitaka (187 letećih tvrđava od ukupno
642 angažovane pri napadu na Svajnfurt 14. oktobra
1943), što je zabrinjavalo američku javnost, aktivnosti
Luftvafe prekrivane su velom tajnosti
Za nas, koji smo se svakodnevno suočavali sa Luftvafe, i kojima se očigledno nije moglo sakriti stvarno stanje njenih efektiva, optimizam informativnih službi (američke O. W. I.) ličio je na grubu šalu. Sto su Amerikanci
obarali više nemačkih lovaca — više ih je bilo!
Jedna činjenica bila je izvesna: iako je ofanziva protiv nemačkih fabrika za montažu i zavoda za opravke
aviona bila veoma efikasna, ona nije sprečila da proizvodnja lovačkih aviona između jula 1943. i marta 1945. znatno
poraste. Nemcima je pošlo za rukom da svoju mesečnu
proizvodnju održe na 1200 do 1700 aviona (2325 u novembru 1944). Potrebno je, međutim, istaći da bi Nemci,
kada ne bi bilo bombardovanja, ostvarili predviđenu proizvodnju od 3000 aviona mesečno u 1944. godini i 4500
mesečno na početku 1945.
Dva su razloga ove izvanredne vitalnosti: prvo, brza
obnova i ponovno aktiviranje bombardovanih fabrika,
drugo, povećani broj neosetljivih podzemnih fabrika.
Fabrika u Viner Nojštatu, na primer, bila je u stanju
da proizvodi dva »Me-109« dnevno Šest nedelja posle
bombardovanja, koje je ostavilo utisak potpunog razaranja. Dve nedelje docnije ona je proizvodila devet »Me-.109« dnevno, a nepuna tri meseca posle bombardovanja
proizvodila je opet svojih petnaest »Me-109« dnevno.
Bio je to mučan posao; trebalo je ponovo izvršiti još
jedan skupoceni napad tvrđava (pri kojemu je još stotina
oborena), Nemci nisu mogli da u nedogled izdrže ovakvu
igru. Mada bombe nisu bile dovoljno teške (75—150 kg)
da bi razorile mašine radilice, prostorije su postajale neodržive uprkos povremenih opravki.
182
Tada su Nemci počeli da sklanjaju svoje fabrike pod
zemlju. Doktor Kalmer preuzeo je rukovođenje poslom u
saradnji sa Geringom i posredstvom Sonderštaba H i doktora Trajbera. Bio je to izuzetno naporan poduhvat. Od
januara 1944. Nemci su popisali majdane, lagume i sve
pogodne prostorije. Cesto su i železničke pruge premeštane po nekoliko desetina kilometara dalje da bi se iskoristili tuneli. U berlinskoj podzemnoj železnici sklonjeni
su pogoni za montažu na traci. Od aprila 1944. RAF i britanska obaveštajna služba imali su formalne < dokaze da
.Nemci u podzemnim fabrikama proizvode najmanje tri
stotine kompletnih aviona mesečno i veliki broj motora.
Tek docnije, kada je Nemačka okupirana, mogao se oceniti čitav obim ovog pećinskog rada.
Tako su Rusi, usred šume kod Alt-Rupina, otkrili jednu čistinu, gde su ispod stabala bili poredani brižljivo maskirani blizu stotine »hajnkela 162« i »foke vulfova 190«.
Malo dalje, duž železničke pruge koja je izgledala kao da
se gubila u šumi, otkriven je ulaz u jednu podzemnu fabriku. Postrojenja su zauzimala površinu od 25.000 kvadratnih metara i proizvodila po četiri lovačka aviona
dnevno. Avione su prevozili kamionima do auto-puta u
izgradnji Berlin-Hamburg, koji je bio udaljen nekoliko
kilometara. Jedan od dovršenih delova širok 60 metara i
dug 4000 metara, savršeno prav, upotrebljen je kao pista
za probne letove. Avioni su zatim smešteni u skloništa
raspoređena duž ovog savršeno improvizovanog aerodroma, a povremeno su poletali na ratne zadatke.
U okolini Trijera radilo je nekoliko hiljada radnika
Opela i Ruselhajma u dva železnička tunela na pruzi između Koblenca i Trijera, proizvodeći delove — stajne trapove za »Mehanik Rohlic«, kompresore i turbine za mlazne avione za fabriku Mansfeld Verke u Breslavi.
U velikim kamenolomima Halberštat blizu aerodroma sklapani su krila i trupovi »foke-vulfova 190 D-9« i
D-12 i prevezeni kamionima u fabrike radi montaže. U
berlinskoj podzemnoj železnici između stanica Bergštrase
i Grencale fabrika »HenšeI« instalirala je traku za konstrukciju trupova i repnih površina »junkersa 188«. Pošto
su kompletni trupovi bili suviše glomazni za vrata i lif183
tove, konstruisani su iz dva dela i sklapani napolju. Jedna pariška fabrika proizvodila je spojeve sve do oslobođenja.
Proširene galerije rudnika mineralnog đubriva Hale
i Sale štitile su po 800 radnika koji su izrađivali pneumatske i elektronske delove za avione. Mašine radilice i neprekidne trake fabrike Meseršmit u Regensburgu premeštene su posle dva uzastopna bombardovanja u toku jedne sedmice u veliki drumski tunel kod Esenloe, gde su tri
meseca kasnije uspeli da proiEvedu sedmično po 20 aviona
Me-109 i 15 Me-262. U Egelnu, američke trupe naišle su
na gigantsku podzemnu fabriku, koja je u decembru 1944.
godine prozvodila po G »dugonosih« »foke-vulfova« dnevno, a u martu 1945. godine šest »folkjegera«* na dan.
Mogu se navesti desetine sličnih primera.
Tako su Nemci, suprotno svim predviđanjima, bili u
stanju da uprkos bombardovanju proizvodnju aviona održe na vrlo visokom nivou, 2000 aviona mesečno.
Kakvi su to avioni bili, i koliko su vredeli? Nemci su
proizvodili u velikim serijama.
Prvo, dva tradicionalna tipa lovaca, »meseršmit 109«
serije K i »dugonosi« »foke-vulf« serije D.
Drugo, dva tipa lovaca jednoseda na reaktivni pogon, »meseršmit 262« i »henšel 162« »folksjeger«.
Treće, bombarder trosed »junkers 188«.
Četvrto, avion na mlazni pogon za izviđanje i bombardovanje jednosed, »arado 234«.
»Foke-vulf 190« »dugonosi« bio je verzija klasičnog
»foke-vulfa .190« sa motorom od 12 cilindera u liniji jumo
213 do 2100 KS, sa ubrizgavanjem vode i metila radi povećanja snage. Ovaj motor ugrađen je umesto ranijeg zvezdastog motora BMW-801. Sa ovim vanrednim avionom
* Volkjacgers — popularni naziv za lovca tipa »henšel 162«,
kojeg pisac docnije detaljnije opisuje (prim. prcv.).
184
bilo je, januara 1945, popunjeno 50% Jagdgešvadera.*
Vrlo brz (700—750 km/C), vrlo pokretljiv, naoružan topom od 30 mm smeštenim u motoru i sa dva topa »mauzer« od 20 mm u korenu krila, foke-vulf 190 D-9« bio je
opasan protivnik. Prema njegovim opŠtim performansama
spadao je u istu kategoriju kao »tempest«, a bio je superiorniji od američkih »mastanga«, »lajtninga« i »tanderbolta«, kao i »spitfajera XVI«.
»Meseršmit 109 K« opremljen motorom dajmler-benc
605 od 1700 KS predstavljao je lakši ekvivalenat »mastanga«, U dobrim rukama mogao je da se uspešno ponese
sa »tempestom«.
»Meseršmit 262« na mlazni pogon bio je, sa dve turbine jumo-004 B-l, sa četiri automatska topa od.30 mm, MK108, najsenzacionalniji borbeni avion koji je do tada bio
proizveden. Bio je to prvi tip aviona na mlazni pogon,
serijske proizvodnje, koji je upotrebljen u borbi. Od novembra 1944. Nemci su ga masovnije upotrebljavali. »Meseršmit 262« mogao je da bude lovački kralj. Bio je strašno
brz (1000 km/č), imao je vanredno naoružanje velikog'
dometa sa po sto metaka na top i dobar oklop od 89 mm.
Ovaj avion mogao je da donese revolucionarne promene
u vazdušnom ratu. Na žalost (ili bolje, na sreću), ovde se
uniešala Hitlerova intuicija. Pošto je aprila 1943. prisustvovao demonstrativnom letu ovog aviona, obavezao je
konstruktora da ga modificira i od njega napravi oružje
odmazde protiv Engleske. Posle godinu dana naređenja i
protivnaređenja, izmena i diskusija, nemačka Vrhovna komanda uspela je pred rastućom savezničkom bombarderskom ofanzivom da ubedi Hitlera. »Meseršmit 262« je vraćen
svojoj prvobitnoj ulozi »kampfcerštera« (Kampfzer-storer),
razarača bombardera.
»Me-262« bio je veoma osetljiv za pilotiranje, zbog
opterećenja od preko 200 kg po kvadratnom metru, brzine sletanja od 300 do 310 km/č i mučnog poletanja.
Turbine su bile povod za nekoliko razočaranja, pa su gubici pilota u udesima bili bez sumnje vrlo visoki. 52 jagd* Jagd — Geshwader — lovačka jedinica nemačkog RV koja
odgovara jačini vazduhoplovne divizije (oko 100 aviona) — (prim.
prev.).
185
gešvader izgubio je na taj način 23 pilota u roku od tri
meseca.
Ipak Luftvafe je od januara 1945. bila u stanju da
ubaci u borbu 200 »Me-262«, od kojih je jedna trećina bazirala na čuvenom aerodromu Rajna Hopsten, gde je izrađena specijalna betonska pista dugačka 2800 m i široka
60 m.
»Folksjeger henšel .162« bio je isto tako divan avion.
Specijalno projektovan za masovnu proizvodnju, vrlo jednostavne konstrukcije, lak za pilotiranje, sa najpotrebnijom opremom (dva topa od 30 mm, autonomija leta 45 minuta), »folksjegeri« su izlazili kao vekne iz 85 fabrika širom Rajha.
»Junkers 188«, brzi dvomotorni bombarder sa. velikim akcionim radijusom, iako se već imalo 800 i stalno se
serijski izrađivao, bio je bez sumnje žrtvovan zadnjih meseci rata. Jer, u stvari, on je teško mogao da poleće na
ratne zadatke sa improvizovanih aerodroma, a poslednji
pogodni aerodromi bili su rezervisani za »meseršmite
262«. Zadnje stokove benzina C-3 (96 oktana) koji su koristili njegovi motori BMW 803 i jumo 213, upotrebljavali
su lovci.
»Arado 234«, jednosed na mlazni pogon, bio je specijalno konstruisan za izviđanje i bombardovanje. Sporiji
od »Me-262« (850 km/č), nosio je pored četiri topa 30 mm
ili 800 kg bombi ili više automatskih foto-kamera. Od kraja
1944. ovim tipom aviona bile su naoružane najmanje tri
aufklerung grupen (Aufklarung-Gruppen — izviđačke
grupe).
Nemci su, dakle, imali aviona i to dobrih. Kakvi su
bili piloti, koji su ih vodili u borbu? Da li.su bili na visini
teških zadataka koji su im poveren? Objektvno suditi o
ovome je osetljiva stvar, ali ipak, na pitanje se može odgovoriti.
U Luftvafe nije bilo sredine, tako da se nemački piloti mogu prilično jasno da podele u dve katogorije: »Asovi« — petnaest do dvadeset procenata od ukupnog brojL86
nog stanja, koji su u odnosu na prosečnog savezničkog pilota bili bolji. Ostali, ne baš tako sjajni, vrlo hrabri, ali
nesposobni da iskoriste vrednosti svojih aparata.
Uzrok ove razlike u kvalitetu bila je žurba sa kojom
su novi letači bacani u borbu zbog ogromnih gubitaka u
bici za Britaniju i u ratu u Rusiji. Obuka je bila suviše
brza i neujednačena. Preteran značaj davan je moralnim
faktorima, doktrini velike Nemačke i čisto vojnim teorijama na štetu samog stručnog osposobljavanja. Ovim
greškama se od kraja 1943. priključila oskudica benzina.
Na taj način još uvek je postojala — topeći se na paklenom evropskom nebu — herojska družina »starih« prekaljenih boraca Luftvafe sa tri ili četiri hiljade časova letenja. Ovi piloti, obrazovani u školi španskog rata, pošto
su preživeli sve kampanje od 1940, poznavali su temeljito
svoj zanat i sve njegove finese. Oprezni ali samouvereni
gospodari svojih mašina, bili su veoma opasni protivnici.
S druge strane, mladi fanatici visokog morala zauzdani gvozdenom disciplinom bili su u mnogo slučajeva
relativno lak plen u borbi.
Međutim, »standard« nemačkih pilota lovaca bio je
krajem 1944. i početkom 1945. u prošeku daleko viši nego
u bilo koje vreme posle 1940.
Ako se izuzmu čisto moralni faktori, kao što je odbrana majke domovine itd., ova Činjenica može da se objasni samo time što su elitne jedinice dobile apsolutni
prioritet u snabdevanju gorivom i mazivom. Na taj način
imali smo velike izglede da u borbi sretnemo samo veoma iskusne pilote, za razliku od 1942,1943. i početka 1944.
kada su piloti prebacivani sa zapadnog na sovjetski front,
tako da smo tada često dolazili u dodir sa jedinicama osrednjih kvaliteta, koje su kasnije koncentrisane isključivo
na istočni front. Ruski front bio je, načelno, za Luftvafe
odmaralište, gde je kvantitet imao prednost nad kvalitetom, a najbolje jedinice čuvane su u rezervi da bi se suprotstavile RAF-u i branile nemačke gradove od američkih dnevnih bombardera.
Takva je, grosso modo (u grubom), bila opšta situacija
Luftvafe poslednjih dana 1944.
IVJ
Brojna nadmoć saveznika mogla je da se izrazi jedino u rezervama, jer nije bilo dovoljno aerodroma da bi
na razumno odstojanje od fronta locirali više od hiljadu
lovačkih i jurišnih aviona koji su popunjavali 83. i 84.
vazduhoplovne divizije taktičkih vazduhoplovnih snaga.
Luftvafe je, naprotiv, rasporedila svoje snage na stotinu
malih aerodroma oko velikih baza u trouglu Arnhem-Osnabrik-Koblenc i mogla je da operiše nadmoćnijim snagama.
»Meseršmiti 262« mogli su nekažnjeno da vrše taktička izviđanja duž celog savezničkog fronta i mi smo ponovo viđali nemačke formacije često i po stotinu aviona
koje su danju bombardovale i mitraljirale naše trupe i
kolone.
Saveznički izviđači i lovci-bombarderi provodili su
težak život. Formacije »tajfuna« često su gubile po šest do
sedam od dvanaest aviona u sukobima sa »foke-vulf 190«
L »Me-109«. »Spitfajeri« su bili nemoćni. Bila je samo jedna eskadra od tri grupe »spitfajera XVI«, ostale su bile
opremljene »spitfajerima IX B« ili XVI (»spitfajer IXB«
sa motorom rols-rojs konstrukcije »Pakarda« SAD). Sve
grupe »spitfajer IX« dejstvovale su, uostalom, najviše vremena kao lovci-bombarderi. Pošto su Švabe poznavale
kvalitete »spitfajera« u borbi po horizontali, izbegavali su
da se u njih upuštaju, ali siroti »spitfajeri« nisu imali ni
brzinu ni radijus dejstva, koji su bili neophodni da bi se
u borbi savladali novi nemački lovci.
Saveznički štab počeo je ozbiljno da se uznemirava
zbog takvog stanja stvari. Slična situacija bila je i u američkom sektoru u Luksemburgu, ali ipak manje akutna,
jer su se Nemci koncentrisali u Holandiji, znajući da će
konačni napad doći sa severa Rura.
Rundštetova ofanziva izbila je iznenadno i naši štabovi našli su se u pogledu informacija u inferiornom položaju. »Meseršmiti 262« tačno su orijentisali nemačkog
komandanta o situaciji naših trupa, dok su nemački lovci
neutralisali naše izviđačke avione.
Upravo zato, da bi se popravilo takvo stanje stvari,
poslata je u Holandiju 122. eskadra RAF-a naoružana
188
»tempestima«. Bila je to elitna jedinica na kojoj je počivao ceo odbrambeni i taktički sistem britanskog fronta.
Nju su popunjavali samo oni piloti koji su imali bar jedan čitav borbeni period ili oni koji su mogli da dokažu
da imaju dovoljno iskustva. 122. ving su sačinjavali 486
(novozelandski), 80, 56. i 274. skvadroni, kojima je priključen 41. skvadron sa »spitfajerima XIV«.
Zbog senzacionalnih perfomansi »tempesta«, dodeIjen mu je golem posao.
Prvo. Neutralisanje nemačke lovačke avijacije a naročito aviona na mlazni pogon.
Drugo. Zaprečavanje danju železničkog sistema Rajha
između Rajne i Berlina sistematskim napadima na lokomotive.
Pucajući od ponosa, osećajući da je u centru pažnje
RAF-a, eskadra »tempesta« smestila se u Volkel-u, Holandija, odakle je bačena u gužvu.
Bilo je naporno. U grupama po dvanaest ili dvadeset
četiri, »tempesti« su napadali »foke-vulfove« sve do njihovih aerodroma. Odeljenja od po četiri aviona letela su
u brišućem letu nekoliko puta dnevno do Berlina, ostavljajući u odlasku zakrčene železničke pruge lokomotivama, izbušenim kao sita, i vodeći na povratku nemilosrdni
rat sa zasedama Luftvafe. Parovi »tempesta« bili su stalno u pripravnosti za poletanje, piloti stegnuti i opasani u
svojim kabinama, sa prstom na starteru, spremni da odmah polete čim neki »Me-262« pređe preko naših položaja.
U roku od petnaest dana oborena su 52 nemačka lovca,
od čega 3 »Me-262« i uništeno 89 lokomotiva. Izgubljen
je 21 »tempest«.
Baš tada je došlo do udara od 1. januara 1945. godine, koji je udesetostručio rad i odgovornost 122 vinga.
189
POSLEDNJA VELIKA POBEDA LUFTVAFE
1. januar 1945.
Zora .1. januara 1945. godine otkrivala je nimalo veselu situaciju nemačkih oružanih snaga.
Posle poraza Rundštetove ofanzive, nacisti su, pritešnjeni uz Rajnu i pod pritiskom ruskih trupa u Poljskoj i
Cehoslovačkoj, bili prisiljeni da se brane. Međutim, oko
07.45 časova poletele su sa oko dvadeset nemačkih aerodroma pokrivenih snegom jake grupe »foke-vulfova 190«
i «Me-109« ... U 08.05 časova jedan »oster« — artiljerijski osmatrački avion javio je izbezumljeno preko radija:
»Upravo je formacija od najmanje 200 »meseršmita«
proletela u brišućem Letu u kursu 320«.
U 08.30 časova dogorevale su stotine američkih i britanskih aviona na 27 aerodroma od Brisela do Ajdhovena.
Svuda su se dizali crni stubo vi dima, uspravljeni kao tornjevi katedrala, u mirnom vazduhu u kojem su još lebdeli beli i sivi oblačići koji su označavali eksplozije hiljada protivavionskih granata.
General šperle izveo je smeo udar, kakvog u toku
celog ovog rata nije bilo. On je koncentrisao desetak elitnih »jagd gešvadera« na aerodromima Tvent, Apldorn,
Aldhorn, Hagelo, Minster, Ligštat, Rajne, Mojkihen, Metelen, Harnskampf, Tojge i na svim njihovim pomoćnim
bazama. Kasnije je utvrđeno da su u ovoj akciji učestvovali »jagdgešvaderi« broj: 2, 3, 4, 5, 26, 27, 52, 53 i nekoliko drugih jedinica — ukupno 650 »foke-vulfova 190«
»D-9« i 450 »meseršmita 109 K«.
Uoči Nove godine nemački lovci nisu još znali cilj
operacije, U suton 31. decembra poleteli su sa svojih baza
L 90
i koncentrisali se na ove aerodrome- U 21 čas pogasili su
vatre; nema dočeka Nove godine, ni barova, samo laka ali
hranljiva večera za sve posade.
1. januara u 05.00 časova probuđeni su, zatim im je,
uz opšte oduševljenje, otkriven majstorski plan Šperlea.
Gering je lično izvršio munjevit obilazak jedinica da bi ih
ohrabrio. Svaki pilot dobio je kartu krupne razmere na kojoj su bili jasno obeleženi svi saveznički aerodromi i vazduhoplovne baze (rezultat izviđanja »Me-262«), kao i povratni kursevi, orijentiri i detaljne instrukcije za let.
• Poleteli su u »C«, formirali tri velike formacije od po
300 do 400 aviona i ove tri grupe, sa po jednim »junkersom
188« na čelu za vođenje navigacije, zauzele su kurs ka savezničkim linijama.
Jedna od njih spustila se, u brišućem letu, iznad talasa i žala do Ziderskog jezera i uputila ka Briselu. Druga se spustila, u brišućem letu, preko Arnhajma ka Ajdhovenu, a treća preko Venloa izbila do američkih linija.
Bilo je to potpuno iznenađenje. »Foke-vulfovi« i »meseršmiti« mitraljirali su skoro pola sata savezničke avione,
grupisane duž zaleđenih pisti. Samo mali broj «spitfajera«
uspeo je da poleti pod vatrom.
Pukim slučajem, 122. eskadra nalazila se u punom
sastavu na izvršenju zadatka nad NemaČkom. Kada su ih
pozvali, većina »tempesta« bila je bez municije. Volkel je,
začudo, bio jedan od tri aerodroma koji su bili pošteđeni.
Inače svuda je to bila prava katastrofa. Samo u Brisel-Everu bilo je uništeno 123 transportna aviona, letećih
tvrđava, »tajfuna« i »spitfajera«. U Ajdhovenu su bile
uništene kompletna 124. kanadska eskadra »tajfuna« i jedna
poljska eskadra »spitfajera«. Ukupno je za nekoliko
minuta izbačeno iz stroja skoro 800 savezničkih aviona,
Nekoliko »tempesta« i »spitfajera«, koji su hrabro intervenisali, oborili su iz gomile 36 Švaba, a britanska i američka protivavionska artiljerija — 57, što čini ukupno 93
uništena nemačka aviona, čiji su ostaci pronađeni nakon
sedam dana traganja po našim položajima.
Da se o ovoj izvanredno pripremljenoj i majstorski izvedenoj operaciji saznalo, ona bi za javno mnenje pedstavIjala udarac maljem. Američka cenzura i izbezumljene
novinske agencije pokušale su da ovaj napad prikažu kao
veliku savezničku pobedu, publiku] ući fantastične brojeve, sa kojima su u eskadrilama još tri meseca zbijale
šale.
Uspeh Luftvafe, uz cenu od stotinak izgubljenih aviona, paralisao je taktičke vazduhoplovne snage preko jedne
sedmice. Samo zahvaljujući energičnoj intervenciji generala Brodharsta, komandanta 83, divizije (najiskusnijeg), koji je odmah mobilisao u jedan »pul« (pool) sve neoštećene avione i postavio hitan zahtev za popunu iz vazduhoplovnih skladišta Velike Britanije, bilo je moguće da
se u roku od 24 časa reorganizuje nekoliko borbenih grupa i da se održi front.
Stigao sam baš u ovom kritičnom trenutku, 122. ving je,
u sledećoj sedmici, bio jedini sposoban da vodi
vazduhoplovnu ofanzivu od svitanja do sumraka i za šest
dana izgubio je 18 pilota i 23 aviona.
192
RAZOČARANJE NA POVRATKU
Preostalih nekoliko časova provodim u društvu sa
Žakom, a zatim se ukrcavam u »anson« sa oružjem i prtljagom. To je obično putovanje, monotono i neudobno, u
trupu starog kokošinjca.
Anson prevozi sve: pilote raspoređene u jedinice 83.
divizije, poštu, novine, ponekad bocu viskija, čisto rublje
za. menzu, očišćenu uniformu nekog drugara, ponekad i
psa, maskotu. Sve to sabijeno u prostoriji jedan i po puta
tri metra. Sve vibrira, ledena struja vazduha duva bog zna
odakle, i što je najgore, posle četvrt sata letenja neizbežna vazdušna bolest.
Dok sedim na džaku sa padobranom, promrzao uprkos
moje krznene bunde, prisećam se mog razgovora sa Zakoni, srca punog čudne mešavine gorčine, zebnje i žurbe.
Kako je mučan ovaj povratak u borbu u poređenju sa našim dolaskom u Bigin Hil ili u 602. pre dve godine ... Zurim da ponovo nađem zdravu slobodnu atmosferu eskadrile posle četiri iznurujuća meseca u štabu i oslobođenu
Francusku... Ali osećarn takođe ponovno grčenje stomaka, strepnju od polaska u borbu . ..
Kako ću izdržati? Posle tri stotine ratnih zadataka
ne vraćam se sa oduševljenjem novopečenog pilota iz
»Operejšnel trejning junit«, niti sa sigurnim samopouzdanjem koje daje nadmoćnost iskustva. Znam da su rne na
brzinu otpremili, čim je iščupana francuska saglasnost,
jer su za »tempeste« nedostajali komandiri eskadrila.
Pit Vikim iz glavnog štaba RAF-a bio je bar otvoren
prema meni: 122. eskadra gubila je prosečno u zadnja dva
13 Veliki cirkus
193
meseca tri komandira eskadrile i jednog komandanta grupe sedmično.
— Good luck, Closter old boy, bags of promotions
over in one two two wingl s
Očigledno da ću, ako ostanem čitav, brzo napredovati ...
Posle četiri meseca kancelarijskog života i komfora,
vratiti se u borbu na tipu aviona koji ne poznajem, posle
sat i po leta na »tajfunu« i tri brza zaokreta na »tempeslu«, — to nije samo rizično nego skoro idiotski.
Opet sam u Varmvelu, ne usuđujem se da rizikujem
jedan valjak na »tempestu«, čak ni običan luping! Kako
ću se držati pred flakom, koji je kako mi je 2ak upravo
rekao, postao strašan. Još u Normandiji bilo je teško.
Neka bude! Sada će me bar pustiti na miru! Više ne
treba da se uznemiravam zbog Ministarstva vazduhoplovstva u Parizu! zbog njegovih protivurečnosti, njegovih
razmaženih pukovnika, njegovih »boraca pokreta otpora«,
njegovih protivnaređenja i svih sumnjičavih tipova u neobičnim uniformama, koji su tamo izbili na površinu, kao
pena na pekmezu.
Mi piloti vazduhoplovnih snaga Slobodne Francuske,
kojima ratno vazduhoplovstvo sve duguje, pre svega svoju
Čast, koji jedan za drugim, ipak srećni kao deca, prkosimo
pokolju. Mi, koji smo bili ponosni što opet možemo početi,
što možemo nastaviti da nasrćemo protiv logike brojeva,
što možemo demantovati procente mogućnosti,
izigravajući norme borbenih turnusa, iscrpljeni, slomljeni,
obolelih nerava, pluća izgorelih od kiseonika . . . Bejasmo
ubogi osobenjaci podviga.
Oni retki, koji su preživeli ovaj dug četvorogodišnji
napor, želeli su po svaku cenu da se vrate kući, da ponovo
hodaju francuskom zemljom, da ponovo vide svoje, da ponovo žive život pariških ulica ili dozive mir njihovih rodnih gradića. .. Ali brzo su se vratili zbunjeni, mada još
ne i ogorčeni. Zamarali su ih pričama o otporu i junačkim podvizima i hiljadu puta su morali da slušaju iste
reci:
* Srećno! Klosterman, stari momče, u 122, eskadri brzo se napreduje!
194
»Duffonosi« se zaklatio, ispravio, zakačio vrh jednog stabla i srušio
u planinu... (Snimah iz jednog od filmova o Klostermanovim
borbama)
Ponovo cirkus, »veterani« 3. skvadrona. Sede: Gordon, Dag Vorli.
Rajt, Torpi. Stoje sleva nadesno: Hasel, Klosterman, Voker »kudravi«, Piter Vest, Brus Kol i Makintir
i='
195
oAradosi« na aerodromu »Suerin« posle mitraljiranja — pilota i?.
49. vinga, koji je doneo ovaj snimak, flak je teško ranio •
Flak — poznati automatski četvorocevni protivavionski top od
20 mm na aerodromu »Šverin«
196
— Imali ste sreće što ste bili u Londonu. Mi smo
ovde patili. Da ste znali kako je ovde bilo opasno! Uprkos
svemu, mi smo oterali Švabe. Vi ne možete da shvatite,
vi ne znate šta to znači: taj je bio streljan, onaj mučen,
deportovan . .. Kako, vi ste potporučnik pilot? Očigledno
je kako se u Londonu igra sa širitima i palmama ratnog
krsta.
Oni nisu shvatili. Oni su dali što su mogli. Oni nisu
hieli cveće, ni svečanosti, ni nagrade, već da opet nađu
svoje ognjište, često u ruševinama. Oni su radije ćutall
ali u njihovom srcu ostalo je neodređeno osećanje teške
nepravde.
Kakva su iskušenja upoznali? Bili su jedino u opasnosti da živi izgore ispod ruševina »spitfajera«, da gledaju
kako zemlja drhti u samrtničkom plesu, dok su pritešnjeni
u metalnom kovčegu zaglavljene kabine brojali preostale
četiri, tri, dve sekunde života. .. Mesacima su tri puta
dnevno izlagali f lakti svoje telo koje se grČilo i odupiralo
izvršiocima smrtne kazne, koja je zamalo uvek promašivala, u očekivanju suđenog dana . . .
Za nas, rat nije bio očajnička trka, sa bajonetom na
pušci, hiljada ljudskih bića koja su se znojila od straha,
tiskala i pomagala u anonimnom i iznuđenom pokolju.
Za nas je rat bio akt dobrovoljnog, ličnog, predviđenog, naučno zasnovanog požrtvovanja; trebalo je da svako sam, svakodnevno, u sebi samom, lomi odvratnu žaoku
straha, trebalo je sačuvati i obnavljati volju kada se oseti
kako nestaje u gorkoj mučnini. Trebalo je to činiti jedanput, deset puta, sto puta, tri stotine puta, ponovo vraćati
snagu posle svakog zadatka u zdrav i normalan život. Bio
je to odvratan režim škotskog tuša! Trebalo je, po izlasku
iz aviona, opet sresti ljude od mesa i krvi kao što i mi,
koji se kreću, vole, idu u bioskop, piju u mirnim barovima, slušaju radio dok puše lulu ili čitaju knjigu — i koji
ne sumnjaju da će sutra još biti živi.
Čiji su živci sačinjeni od ljudskog tkiva mogli da izdrže takav režim? L., primer hrabrosti u toku dve godine, postao je, zbog toga, kao krpa, stideo se samog sebe.
Neki Gubi (GonbyJ srušio se na nemački kamion koji. je
mitraljirao, jer su ga istrošeni refleksi izdali. Mušot, čija
197
su pluća progorela od kiseonika u svakodnevnim letovima na 10.000 metara visine, onesvestio se usred borbe i
nestao.
Nije bilo smene. Uvek su isti leteli da bi Francuska
bila prisutna na nebu. Dok su za to vremc drugi.. .
Posle oslobođenja Francuske nastavili smo da bismo
izbegli smrdljivu atmosferu prohteva, servilnosti, mržnje, ucenjivanja, da bismo sačuvali ono malo preostalih
iluzija . . .
Četiri sata preturam crne misli. Anson sada preleće
Belgiju. Pilot se pažljivo drži sigurnosnih koridora između zona protivavionske artiljerije, koja štiti Antverpen
od napada V-l. Onda dolazi holandski jug beznadežno ravan, gde kanali presecaju pravilne snežne površine. Putevi su zakrčeni vojnim transportima.
Evo ogromnog aerodroma, izbušenog kraterima bombi, sa dve velike piste od opeka. Kosturi hangara, razvaljene zgrade, a zatim tu i tamo, prave ciganske kolonije:
male kolibe od terisanog papira, prazna burad, maskirani
šatori. Kraj svakog ovakvog logora je dvadesetak »spitfajera« ili »tempesta« u savršenom redu. Jedna mašina za
čišćenje snega, uvijena u oblak bele prašine čisti jednu od
pista.
Navigator ansona se okreće:
— Volkel... kaže jednostavno.
Zelena raketa odvaja se od kontrolnog tornja, i Anson ide na sletanje.
Čim sam skočio na zemlju, stiže kontrolor na svom
džipu i predstavlja se:
— »Dezmond«, Vi ste Klosterman? Lepšli nam je
govorio o vama. Da, on je ving-komander u operativnom
odseku »Kenveja«. Odmah ću vas odvesti u štab vinga.
Vaše stvari prevešćemo u menzu ...
122. eskadrom RAF-a komanduje ving-komander Bruker D. S. O., D. F. C. Prima me na vratima svojih štabnih
kola na komandnom mestu. Posle predstavljanja predajem mu svoja dokumenta o rasporedu i knjižicu letenja.
198
Dok ih ćuteći pregleda, posmatram ga. Izgleda veoma
umoran. Sigurno ima najmanje trideset godina. Mada su
njegove crte ostale mladalačke, zbog prerane gojaznosti
podočnj aci nj egovih zakrvavlj enih očij u pokazival i su
umor.
— Well, Pierre, I am glad to ~have you here. Drago mi
je što ste kod nas. Kao što znate, ovde je teško. Vi ste ras
poređeni u 274. skvadron, komandovaćete A eskadrilom.
Dolazite u pravi Čas, jer je Ferbanks, koji njome koman
duje, jutros ranio f lak, a Hibert senior flajt-komander
juče je otišao na deset dana odsustva; vi ćete, dakle, do
njegovog povratka komandovati grupom . . .
Dok se penjem u džip, dodaje . . .
— Nemojte mnogo da uzimate k srcu ono što će vam
pričati piloti. Njihov moral je malo opao zadnjih dana
zbog gubitaka i lošeg vremena. Evo izvestaja o borbenim
dejstvima, proučite ga i vratite mi ga sutra ujutro. Sada
se smestite, uskoro ćemo se naći u menzi na večeri. Predstaviću vam vaše pilote . . .
193
U VOLKELU . . .
Uden je tipični holandski gradić sa dve hiljade stanovnika, čistih i dopadljivih kuća od cigala, sa crkvama
svakih pedeset metara i dve-tri bogoslovije.
Džip nas vraća u sneg i blato po klizavoj kaldrmi,
zakrčenoj kolonom koja beskonačno razvlači svoju buku
i gvožđuriju. Ova kolona je napast. Ujutro, kada odlazimo, ona prolazi uz škripu, kvačila i buku motora. Naveče,
kada se vraćamo, ona još uvek prolazi, crna, opasna masa
iz koje svetluca poneko poziciono svetio i signal.
Ponekad srećemo neki tenkovski eskadron, koji sa
nasrnejanim posadama na oklopima svojih nemani, uz veličanstvenu grmljavinu, grabi ka frontu.
U dvorište bogoslovije smeštene su prikolice sa generatorima električne struje, Čiji dizel-motori zagađuju
vazduh... Snopovi kablova povezuju ih sa mračnom
zgradom. Od jutra do mraka, a naročito noću, tehnički oficir sa ljubavlju bdi nad svojim generatorima. Ipak, to ga
ne sprečava da, kada nastanu kvar i smetnje u našim prijemnicima, do besve ti psuje. Mudro je postupio kada je
na ulazu u svoju piikolicu obesio natpis: ne grdite električara, jer on čini što može,
U oficirsku menzu 122 vinga ulazi se kroz dugi hodnik učilišta, duž čijih zidova su redovi čiviluka za odela.
Desno su kuhinja, samostanska trpezarija i bar. Levo su
ping-pong sala i biblioteka. Učionice su pretvorene u spavaonice. U njima vlada užasan nered: poljski kreveti u
svim pravcima, koferi prepuni prljavog rublja, stilske fotelje i orijentalni tepesi, prljavo posuđe, pikavci, kofe
200
pune sapun jave vode, osušeno blato, oružje i municija,
prazne boce, novine. Na prvom spratu slika je ista, izuzev
jedne sale duge dvadeset pet i široke deset metara, do
pola visine podeljena je drvenim pregradama koje obrazuju boksove kao u spavaonicama odraslih u internatima.
Ovde je skoro pristojan red. Tu stanuju stari piloti i komandiri jedinica i ponekad se tu nađe neki ordonans.
Na spratu iznad nas još uvek stanuju bogoslovi. Srećemo ih ponekad na stepeništu, kada idu na bogosluženje u obližnju crkvu, ćutljive, izgubljene u duhovnom
svetu koji ne zna za rat i koji lebdi iznad njihovih zala.
Juče su im bili susedi nemački artiljerci protivavionskog
bataljona, danas eskadra RAF-a, sutra? bog zna ko . , .
U Volkelu se živi vrlo mirno — bogoslovski ambijent,
možda to nešto znači. Nedeljom uveče po hodnicima se
oseća neobičan miris pečene šunke, piva i tamjana!
Posle skromne večere komandiri eskadrila ispisuju na
velikoj crnoj tabli u trpezariji imena posada koje će u
svitanje biti u pripravnosti i koje treba probuditi.
Slobodni piloti treba da za veče posle čaja obuku uniformu, da se obriju. Već od 16.30 časova oni sa kofom
staju u red ispred jedne jedine slavine sa toplom vodom,
koju snabdeva kotao na mazut, u kome inače sagoreva
benzin od 150 oktana ... Kotao protestvuje i svaki treći
dan leti u vazduh uz snažno usijavanje toplote, svetlosti
i parčadi.
Ostali se pojavljuju kad padne mrak, dolaze iz pripravnosti ili sa zadatka, prljavi i mrtvi umorni. Večeraju
tiho, popiju Čašu piva u uglu bara i brzo odlaze na spavanje. Kao eskadrilski bar, naš je veoma tih — suviše tih!
Bar je uvek barometar morala pilota eskadre. Ovde je
«Got some Inn« suviše tužan. Ipak tezga ima dosta mušterija — više nego ikad — zahvaljujući svemu onome što
smo pronašli u švapskim podrumima, kamionu kojeg kuvar vodi svakih petnaest dana u centralni magacin
N. A. A. F. L* u Parizu, i konačno zahvaljujući ugovorima
koje su snalažljivci sklopili sa briselskim pivarama. Nikada nije nedostajalo cigareta, likera, viskija, džina, šam* N.A.A,F.L — vojna organizacija za snabdevanje.
201
panjca ili piva. Pa ipak , .. Na počasnoj ploči već vrlo dugačkoj listi od 123 poginula pilota od iskrcavanja u Normandiji, priključuju se imena 47 pilota koji su poginuli
ili nestali u proteklom, mesecu. . . I februar je loše počeo
sa 1.8 izgubljenih pilota za nepunih deset dana.
Poneki pilot, nalakćen na bar, ispija ćuteći svoj vrč
piva i Čita londonske novine od prošle večeri koje je doneo Anson. Jedna ili dve grupice raspravljaju možda o
porazu tihim glasom u jednom uglu, dok nekoliko pojedinaca sede na podu sa Čašom između nogu i Čitaju svoja
pisma. Nekoliko njih uleću kao vetar, uzimaju svoja sledovanja čokolade i cigareta, na brzinu ispijaju čašu piva
i bez reci odlaze na spavanje.
Oko jedanaest sati.naveče nema više ni mačke. Barmen drema na svojoj stolici, jedan zakasneli srče svoj viski, oslonjen leđima na kamin. Zadnji program B.B.C.*
tiho potresa tešku atmosferu ispunjenu plavim duvanskim
dimom,
Četiri sata. Svetlosni snop džepne lampe prodire bolno kroz očne kapke, ruka drma za rame:
— Time to get up, Sir . . .**
Vojni policajac u gumenim čizmama precrtava jedno
ime na svojoj listi i odlazi tiho dalje da budi ostale pilote
koji su u pripravnosti u svitanje. . .
Hladno je, u glavi prazno. Mučno je izaći iz tople postelje. Oblačim »betl dres« pulovere, pilotske čizme dok
pušim cigaretu, koja mi se pomalo gadi. Prebacujem bundicu preko leđa i uvijen u zimsku kapu silazim u ledenu
trpezariju Čija zamrzla okna jedva odbijaju bledo svetio
električnih sijalica. Dremljivi konobar donosi pržene kobasice i topli čaj koji na brzinu ispijam. Zakasneli grabe
stepenicama, lupaju vratima, stavljaju kobasicu između
dva parčeta hleba namazana margarinom, psuju dok gutaju vreli čaj i u trku se priključuju drugovima pred tremom.
* BBC — Britanski radio.
** Vreme je da ustanete, . . (prim. prev.).
Kamion je već stigao; podoficiri piloti izvaljeni su na
klupama sa cigaretom u ustima. Kao komandir eskadrile
imam pravo na džip; jedan vojnik iz transportnog odeljenj a mi ga je već doterao. U pratnji dva komandira mog
odeljenja uključujem starter rukama ukočenim od mraza
i gledani crveno svetio kamiona koji jć već krenuo. Poledica je i pošto je posle udara od prvog januara zabranjeno paljenje farova sa mukom ga sledim.
Na aerodromu ledeni vetar diže vlažne oblake snega
što nas ledi do kostiju.
U baraci dispersala tajm-kiper (time-keeper) — merilac vremena je naložio peć; na petrolejskom rešou ključa voda. Napolju, »JJ-B«, moj avion, prvi udesno od naše
barake, potresa krajem krila već raspucale daske barake,
kroz koje se vetar uvlači, bez obzira Što su na zidovima
razapeti tepisi.
Imam utisak kao da prisustvujem skupu mesečara.
Moji piloti izvršavaju po dva a često i tri teška zadatka
dnevno, a ponekad su i po dvanaest Časova u pripravnosti.
Iscrpljeni idu na spavanje a ustaju još uvek umorni.
Pospanog izgleda ukočeni od zime skidaju svoje padobrane sa čiviluka, proveravaju šlemove, izlaze teturajući
kroz vrata i penju se na klizava krila da pripreme avione.
Mehaničari takođe žive psećim životom. Po ovoj hladnoći potrebno je da jedna moćna ekipa svakih dvadeset
minuta pokreće motore da ih zagreva do 110 stepeni. Bilo
bi katastrofalno ako bi se dopustilo da temperatura ulja
spadne suviše nisko na ovim motorima bez ventila, jer
sa zaleđenim razvodnikom ne može da se poleti.
04.45 časova. Tajmkiper poziva grup-kontrol (Group-control)* i javlja da je šest aviona »talbot« u pripravnosti
za poletanje i da se zovu »Plavo odeljenje«. Zatim daje
spisak pilota sa pozivnim znakom i njihov međusobni raspored u grupi. Onda mi ustupa telefon; Lepsli je na aparatu,
— Halo, Pjer, danas ste rano ustali! Vreme je uglavnom loše, ali kontrolor neće da smanji pripravnost, jer
jedan ili dva mlazna aviona mogu da se uz pomoć ovih
Group control — operativni centar (prim. prev.).
203
prokletih oblaka lako probiju i naprave snimak naših položaja . . .
— AH right? — Cheerio, be on your toes, just in
čaše .. -4
Spuštam slušalicu. Drhteći izlazim da pogledam avione. Izgleda da je sve u redu. Već sviće. Kamioni kontrole
letenja skupljaju lampe za obeležavanje letelišta noću. Pri
ovako niskim oblacima i ovom vlažnom snegu koji sada
neprekidno pada, mali su izgledi da ćemo leteti. Brrr . ,
. Brzo se vraćam. U kolibi je savršena tišina. Piloti
spavaju opruženi u foteljama. Koristim priliku da
pregledam naređenja, radio-signale i najnovije borbene
izveštaje koji su istaknuti na vratima.
Tajm-kiper ponovo i bez buke puni peć, ali iz vlažnih
drva širi se žuti i neprijatan dim. Konačno sam i ja zaspao.
Bučni dolazak ostalih pilota, na čelu sa skvadron-liderom Ferbanksom, trgao me je iz sna. Pogledah na sat:
već je 8,15 časova.
Ferbanks je Amerikanac, koji je na službi u
R. C. A. F.** od .1941. godine, visok plav mladić sa finim
skoro ženskim crtama lica, izvanredno simpatičan. Ustajem i predstavljam mu se. Njegov stisak ruke je snažan
i iskren. I pored svojih pomalo sanjalačkih plavih očiju,
on je opasan borac; njegove grudi krase dva D.F. C.; on
je u stvari oborio četrnaest Švaba, dvanaest samo poslednjeg meseca, od kojih dva mlazna »Me-262«.
Nudi mi cigaretu, pijemo po solju Čaja, izlažem mu
jutrošnju situaciju i pružam mu pregled meteorološke
situacije, koja nije propraćena komentarom. Sedamo i razgovaramo o napadu. Po starom običaju nalazimo mnogo
zajedničkih prijatelja,
Ferbanksova taktika je vrlo interesantna i zahteva
posebnu smelost. Šteta što Zak nije ovde! To bi ga oduševilo. Evo kako, uglavnom, Ferbanks predviđa današnju
borbu.
Najgušće posednut nemački aerodrom je Rajna, gde
bazira preko 500 lovaca. Zahvaljujući vanrednoj brzini
»tempesta« od Volkela do Rajne treba osam minuta. Ferbanks je navikao da ide skoro svakog dana tamo obično
oko pet sati naveče, samo sa dva do tri pratioca, ponekad
samo sa jednim. Pošto doleti u rejon aerodroma, drži se
na visini oblaka, koji su sada na 1000 metara, i kruži oko
aerodroma skoro četvrt sata. S vremena na vreme obrušava do zemlje uprkos veoma gustom i preciznom flaku
na tom mestu, ostaje u brišućem letu nekoliko sekundi i
brzo se penje u obalke. On koristi tih nekoliko trenutaka
da otkrije sve neprijateljeve avione u krugu oko aerodroma. Na taj način Ferbanks skoro uvek nađe mogućnosti da se usmeri na neko odeljenje »meseršmita« ili »foke-vulfova« i da ga odmah žestoko napadne, da bi iskoristio
iznenađenje. Obično obara jednoga i odmah se vraća pod
zaštitu oblaka.
Objektivno govoreći, treba dodati da mu je ova taktika omogućila da postigne izvanredan lični uspeh, ali da
je, nasuprot tome, skoro svaki put ostavio po jednog svog
pratioca na cedilu.
— Večeras ću izvršiti jedan let do Rajne, ako se vreme malo popravi. Ako hoćete da vidite kako ja to izvodim, treba samo da kao rezerva pratite moje odeljenje, pa
ćete shvatiti., . Moram da održavam veštinu jer za sedam
dana neaktivnosti ona pomalo zarđa!
4
Jasno? — Budi spreman, za svaki slučaj.
** R.C.A.F. — rezervni korpus RV (prim. prev.).
204
205
»TEMPEST« PROTIV »FOKE-VULFA«
Nebo je ovog popodneva prava klanica. U okolini Bremena tražili smo železniČke kompozicije, bez mnogo uspeha. Ferbanks vodi grupu od šest »tempesta«, ja ga pratim kao broj 2, Mosings kao broj 3, Inglis kao broj 4, Spens
kao broj 5 i Dan kao broj 6. Pre poletanja upozorio sam
ga da je njegovo odeljenje neujednačeno — tri mlada neiskusna pilota, to je suviše.
Ipak, napadamo jedan voz na ranžirnoj stanici. Dočekuje nas gusta i precizna vatra flakova. Spens je pogođen u levo krilo i ima samo toliko vremena da odbaci svoj
zapaljeni pomoćni rezervoar. Ferbanks je izveo svoj napad obrušavajući suviše strmo, tako da sam ga s mukom pratio; četrdesetak granata koje sam rasuo u pravcu
lokomotive nisu je mogle mnogo oštetiti. Veoma brzo sam
se popeo u oblak, okružen snopovima granata. Moji živci,
zbilja, ne mogu više da podnose flak.
Zatim nas Ferbanks Čitavih deset minuta vodi u cik-cak letu do Osnabrika, i pošto je resio da ne traži sledeći voz, uzima kurs 260° koji nas dovodi do Rura. 200
»lankastera« izvodi tu veliki dnevni napad. Ima izgleda
da ovde nađemo nekoliko »mesersmita 109«.
Nebo je još uvek veoma lose. Na 3000 metara je proziran sloj oblaka od 10/10, ispod je splet malih kumulusa,
između kojih letimo. To je upravo situacija u kojoj ništa
ne vidimo i gde nas sa svih strana vide.
Kontrola nas poziva: 206
— Hulio Talbot Leader? canari please, co.nari please!'*
— Hulio Kenway, Talbot Leader answering, canari
coming up in ten seconđs.'8
Kanari je kodni znak za specijalni ultratajni davač,
kojim je »tempest« opremljen i koji po zahtevu, jednostavnim pritiskom na žuto dugme s desne strane kabine,
isijava radarski signal. Svojstvo ovog signala je da pojačava radarski odraz i da mu menja boju na katodnom zastoru. To omogućava kontroloru da sa mnogo većom tačnošću nego sa starim uređajem identifikuje na svom ekranu zatrpanom odrazima određenu grupu između mnogo
drugih.
— Gle, izgleda da nekog ima u našoj blizini, . .
— Hulio Talbot Leader, Kenway calling, there are
Huns around coming back from the Ruhr. Can't give you
anything de-jinite yet?'!
Skidam osigurače topova i podešavam nišan. Prokletstvo — sijalica je pregorela ... Grozničavo skidam rukavice, pipam po maloj kutiji gde su okačene rezervne sijalice i otvaram dno nišana.
— Look out ;for Huns coming down at 3 o'clock!*
Promrmljam psovku i na vreme dižem glavu, da bih
video tridesetak »foke-vulfova«, kako se sa manje od 2000
metara razvijaju za napad i obrušavaju na nas. Instiktivno ostavljam sve i sa ostalom petoricom suprotstavljam se napadu. Dno nišana klati se na kraju električnog
kabla i udara me posred lica, rukavice padaju pod sedište, a na desnom krilu mog aviona je eksplodirala granata
od 30 mm, zasipajući trup parčadima . ..
Loš početak! Jedan »dugonosi« »foke-vulf« projurio
je ispod mene izvodeći poluvaljak . . . Kakav krkljanac!
r
' Alo, »Talbot«, neka pevaju vaši kanarlnci!
Alo, »Kenvej«, ovde »Talbot«. Moj kanarinac će pevati kroz
10 sekundi!
7
Alo, »Talbot«, ovde »Kenvej«, Švabe su u blizini. Vraćaju
se iz Rura. Preciznije podatke ne mogu još da vam javim!
6
8
Pazi na Švabe iznad vas u 3 sata!
207
— Good-bye chaps, l have Had it! g
To je glas nesrećnog Spensa, njegov »tempest« spušta se u kovitu, sipajući vatru i ulje. Siromah debeli Spens,
bio je tako ponosan na svog tek rođenog sina.
Počinje velika igra. Na svakoga od nas vezuje se po
jedna grupa od po pet ili šest vesto raspoređenih »foke-vulfova« , . . Bez nišana, gađam na sreću i bez uspeha
jednog Švabu, koji se za jedan trenutak vrpolji ispred
mene. Pošto sam razoružan nemam više šta da tražim u
ovoj priči. Upozoravam Ferbanksa ali on ne odgovara. Odlučujem da se izvučem iz gužve. Moj motor počinje zabrinjavajuće da se greje.
Ispred mene sudaraju se dva »foke-vulfa«, a njihovi
ostaci polako padaju sejući zapaljenu parcad. Jedan padobran se otvara i nestaje odmah u oblaku . . .
Četiri Švabe su mi za petama, izvlačim sasvim okomitu šandelu i čekam sa nosom uperenim u nebo, dok komande ne olabave . . . sekunda strepnje . .. gubitak brzine
ne dolazi... »tempest« drhti... Neka bude! Snažno dajem nogu ... nebo se okreće, polu val jak ... na leđima sam
vučem palicu... kakav bedan manevar! »Tempesta«
stvarno nemam u ruci.
Jedan »foke-vulf« me je bez teškoća pratio, i njegova
zrna proleću oko oplate moga motora. Sada vertikalno
obrušavam. Sa osam tona mog aviona brzo postižem 900
km/č po brzinomeru i uzmičem »foke-vulfu«. Moram brzo
da izravnam, jer moje pogođeno krilo vibrira, a oplata,
koju su parcad posekla, počinje opasno da se čepa.
Uz pozdrav razbesnelog f laka, prelećem Rajnu ispod
pedeset metara. Očigledno, izabrao sam loše mesto, našao
sam se u brišućem letu iznad leve obale posred Vezelskog
džepa. Kakav flak. Čak su se i mitraljezi umešali. • Sada
shvatam zašto svi izbegavaju Gorh.
Promašio sam Volkel u magli i dospeo duboko u holandsku ravnicu. Svi mlinovi, svi kanali i svi gradovi liče
jedni na druge — nemoguće je da se orijentišem prema
karti. Zahtevam od Dezmonda jedan smer i on me sa pr9
208
vim dovodi tačno na aerodrom. Slećem vrlo loše, jer zakrilca mogu da se spuste samo napola, pa se plašim da ne
popuste usred sletanja... Inglis i Dan su upravo sleteli.
Mosings je na krugu.
Ferbanks i Spens su oboreni. Inglis i Mosings oštetili
su po jednog Švabu, a Dan je tri lako oštetio. U vatri boja
rezultati se nisu mogli utvrditi. . .
Veče u menzi je mračno .. .
Zbogom, prijatelji — pogođen sam!
14 Veliki cirkus
TRAGIČNO SLETANJE
Kroz prljava okna posmatram žuto odeljenje iz 274.
koje se vraća sa nasilnog izviđanja. Samo tri aviona od
četiri su u krugu . .. pored toga, izgleda da su jednog od
trojice flakovi teško oštetili.
Desmond me zove preko telefona i moli da odmah dođem na kontrolni toranj. Dok uskaČem u džip sleću dva
prva »tempesta« u paru, trećeg opominje snop crvenih raketa iz prikolice šefa piste.
Desmond je na balkonu kontrolnog tornja sa mikrofonom u ruci. Umesto stepenicama, brzo mu prilazim preko spoljnih lestvica.
— Aleks je gore —, kaže mi i pruža dvogled, — dajte
mu nekoliko saveta.
Siromah Aleks je sigurno dobio gadan pogodak zrna
37 mm u krilo, jedna noga stajnog trapa žalosno se klati
sa jednim napola otkinutim točkom. Mora da je po svaku
cenu uvuče. Ovako neće nikad moći da sleti na stomak.
— Hulio Alexl Pierre here, try to get your port leg
UpF«
Nema odgovora ... Ponavljam i trudim se da govorim razgovetno i polako. Posle nekoliko sekundi, konačno
Aleksov glas iz zvučnika mi odgovara nesiguran i zadihan , ..
— Sorry, I cannot!11
Uporno nastojim:
— Try again!
Reski zvuk njegovog motora na punom gasu, sa elisom na malom koraku, konačno je sve uzbunio. Vidim kako
se siluete penju na krovove baraka, tiskaju ka vratima i
prozorima.
Hibert i Bruker stižu i sa strahom posmatraju evolucije aviona koji obrušava, propinje se, klati se s krila na
krilo, da bi otkočio taj prokleti točak. Konačno, posle jednog obrušavanja? jedan deo se odvaja od aviona, ali ostaje
još hidraulična-pneumatska noga.
— Alex, try your COs bottle!* 2
To je njegova poslednja mogućnost. . . Kroz dvogled
vidim kako noga amortizera počinje da se polako penje,
na trzaje, i skoro je zaglavljena u šupljini krila ...
— Hulio, Pierre, I have spent my COs, and the leg is
not fully locked yet!ls
Glas mu drhti. Siromah dečak! Kako razumem njegovu zbunjenost dok se, potpuno sam, tamo gore bori sa
svom tom tehnikom, koja je postala smrtonosna zamka.
Kao da ga vidim okupanog u znoju, zadihanog, kako pritiska polugu stajnog trapa, kako još uvek stiska ručicu
flaše sa ugljen-dioksidom, koja je sada prazna!
Ambulantna kola polaze i postaviće se na početku piste sa uključenim motorom, požarna kola ih slede sa vatrogascima poredanim na papučama sa strarie, koji naliče
gnjurcima u svojim azbestnim odelima . . . Stiže doktorov
džip.
Aleks me poziva:
— O. K. De.smonđ, comming-in /or belly landing.
Switching off!. . ."
Za ime boga, Klostermane, recite mu neka iskače! —
— viče mi Bruker.
Suviše kasno! Isključio je radio-stanicu.
»Tempest« polazi na sletanje. Jurim niz lestvice i
uskačem u džip. Vozač požarnih kola uključuje kvačilo i
kreće prvi.. . Ljudi trče ivicom piste .. . »Tempest« se
18
10
11
Alo, Aleks, ovde Fjer. Pokušaj da uvučeš levi stajni trap!
Zao mi je, ne mogu!
— Pokušaj ponovo!
210
18
14
i**
Aleks, pokušaj sa flašom COs!
Alo, Pjer, potrošio sam COs, ali noga nije osigurana!
U redu! »Dezmond«, sleteču na stomak. Isključujem radio!
211
spušta i naglo raste. Bleštavi krug elise najednom nestaje
čim Aleks isključuje motor. Izravnava besprekorno. Sa
spuštenim repom i oborenim zakrilcima približava se pisti.
Dajem gas. Prate me požarno zvono i sirena ambulantnih
kola... »Tempest« tek što nije dotakao pistu. Poklopac
kabine odvaja se od aviona i pretura ... Sada će! Strahovito praskanje, elisa se savija i osam tona pada sa tristotine na čas ...
Pred našim zaprepašćenim očima, kao uz prasak groma avion odskače, prevrnuvši se, preko trideset metara
uvis, a zatim se, obavijen plamenim mlazom, ruši na leđa
sa repom unapred. .. Odvaljene opeke piste preturaju se
u vazduhu ... Potmulu eksploziju i zaslepljujuću svetlost prate strašni plamenovi koji suču dvadeset metara
uvis, obavijeni gustim spiralama crnog dima, koje bleskovi šaraju. . .
Kočim na 50 metara od plamena i iskačem iz džipa,
dok požarna kola doslovce jure u vatru, bljujući pod velikim pritiskom penu iz svih šest bacača. . , Požarci, u pratnji bolničara, skaču sa sekirom u ruci. . . Na 30 metara
toplota je takva da vazduh peče grlo kao alkohol.
Beli snop varnica suce iz pakla i resko praskanje prati
eksplozija municije u spremištima .. . parčad fijuče . . .
Užasnuti, jasno čujemo jezivo urlikanje koje sve nadjačava, zatim se jedna ruka nemoćno pokreće ispod usijanja i raspadanja metala koji se topi.
Jedan vatrogasac, koji uprkos svemu pokušava da
prodre u ovaj pakao, pada kao pokošen. Sa jednom Čakijom izvlače ga nazad kao nagorelu kladu. Posrćući oslobađa se svoga azbestnog odela, na kome se primećuju kaplje istopljenog aluminijuma, pada ničice na stomak i povraća.
Vatra bukti, dim štipa oči. Požarci sipaju stotine litara mlečne tečnosti koja prska, isparava ili teče po pisti.
Jara ipak popušta i kroz plamene jezike naslućuje se
»tempestov« smrskani kostur, razvaljeni motor, koji otkriva bakarne delove zaprljane blatom, skelet repnib
površina, trup prelomljen na tri dela, i krila koja je rasporila eksplozija redenika municije. Vatra je skoro pobe212
đena, ispod ključajuće pene nejasno se raspoznaje gibanje
crvenih odraza.
Žurno prilazimo upadajući u penu do kolena, Užasan
smrad sagorele gume i mesa steže grlo i izaziva mučninu.
Kao kiša pada bela prašina aluminijumskog pepela. Zatim, tresak sekira koje seku ostatke
kabine.
15
— Easy chaps . .. easy .. ,
Ruke u azbestnim rukavicama savijaju zgužvane krhotine i sklanjaju usijani metal koji pada u travu cvrčeći. . . a onda smo ugledali...
Ne znam šta me tera napred, bliže .. . Pažljivo sklanjam jednu crvenu i crnu bezobličnu masu, uz koju se još
drže izgoreli dronjci tkanine... Remenje padobrana i
opreme izgorelo je, ali ispod krvave kore vide se usijane
metalne kopče koje su se urezale do kostiju . ..
Doktor, sa maramicom na ustima, sa špricom u ruci,
nasumce bode po ispečenom mesu da bi dokrajčio — jer
može da se vidi (ili je to samo halucinacija?) — neka vrsta
nejednakog pulsiranja, kao da srce još lagano bije iz rasečene utrobe .,. Grč potresa ostatke jedne noge . ..
Osećam kako mi se ledi znoj na leđima. Iscrpljen,
slomljenih nerava, sedam, presamićen od povraćanja, u
blatu pepela i pene . ..
Sutradan se ponavlja ista tragedija sa Goldingom,
koji isto tako pokušava da sleti sa svojim »tempestom« na
stomak.
25. februar 1945.
Još jedan gadan dan. Pada sneg, duva vetar, nebo je
zatvoreno i ne dozvoljava letenje.
Operativni centar ipak drži u pripravnosti za poletanje dva odeljenja »tempesta«, jedno iz 486., a drugo iz
56., kao i jedno odeljenje »spitfajera XIV« iz 41. skvadrona. Ova tri odeljenja se smenjuju do svitanja, bez nade
da će leteti.
Oko 15 Časova, nebo se nešto raščistilo i Šest »spitfajera« dobijaju naređenje za poletanje. Na ovoj strašnoj
hladnoći s mukom pokreću svoje motore. Posmatramo ih
kroz prozore podsmevajući im se. Konačno poleće jedan
15
Polako, momci, polako!
par a ostali najmanje posle tri minuta. Četvrt sata kasnije
četiri zadnja »spitfajera« sleću jer nisu mogli da se skupe
u oblacima. Ipak, javljaju kako je prvi par stupio u dodir
sa jednim švapskim lovcem na mlazni pogon. Završetak
priče čuli smo navece u baru, gde su se piloti 41. skvadrona đavolski ponašali. Bili su van sebe od radosti.
Flajing ofiser Džoni Reid, D. F. C., neposredno posle
poletanja, otkrio je za vreme patroliranja na 3000 metara
iznad mosta kod Najmejgena novu retku pticu Luftvafe,
jednog »arado 234«, koji je u brišućem letu preletao naše
položaje.
Opasno obrušavajući pod punini gasom i rizikujući da
mu ne otpadnu krila, Džoni uspeva da stigne životinju u
jednom zaokretu, da otvori vatru iz neposredne blizine i
da ga obori u plamenu na sto metara od glavnog štaba
Brodharsta u Aidhovenu. Komandant je očaran, jer je
jedna grupa američkih novinara prisustvovala akciji i jer
je to prvi »arado-234« čije je obaranje zvanično priznato.
Posle ovog događaja piloti 41. oživljavaju nepodnošljivu raspravu o »spitfajeru« i »tempestu« i dosađuju nam
svojim ismejavanjima: »Vi, tempesti«, govore, — vi kraljevi brzine, vi šampioni sa svojim peglama od osam tona
i četiri topa, nikada niste bili sposobni da postignete tako
nešto! Nije vredelo da nam celog dana bodete uši sa vašim nedostižnim obrušavanjima olovnog balvana, i sa vašom munjevitom brzinom ...«
Naravno, mi uzvraćamo da je taj Švaba hteo po svaku cenu da izvrši samoubistvo. Pored toga, mi smo videli
napadača posle sletanja: krila jednog »spitfajera« su naborana kao harmonika, boja na njima je otpala, nitne su
poispadale, trup je iskrivljen. Mesto mu je u starom gvozdu! Zaključujemo diskusiju nepobitnim dokazima koje piloti »spitfajera« ne podnose, a taj je da je naša brzina sletanja skoro veća nego njihova krstareća brzina.
Pošto sam i ja bio pilot »spitfajera«, Frank Volij pokušava da me kao arbitra uvuče u raspravu. Desetak minuta izlažem sumnjive dokaze i matematičke formule,
tako da su svi zadovoljni. Svi ispijaju u znak pomirenja.
Pijemo u zdravlje letelica a oni u zdravlje letećih autobusa i svi zadovoljni odlazimo na spavanje.
214
»TEMPESTI« PROTIV »MESERŠMITA«
Posle nedavno pretrpljenih teških gubitaka, a naročito posle Ferbanksa, operativni biro i glavni operativni
centar odlučili su da ubuduće mogu da dejstvuju dublje
u neprijateljsku teritoriju samo grupe od najmanje osam
aviona. Pored toga, grupe će prodirati dva po dva paralelnim marš-rutama međusobno, udaljenim ne više od sto
kilometara da bi se mogle uzajamno pomagati.
Letim na čelu grupe »Talbot« radi prodora sa osam
»tempesta« iz 274, skvadrona u oblast Hanovera. 486.
skvadron dejstvovaće u blizini. Pošto sam osmatrao aerodrome Hanover i Dangenhagen oko 15.05 okrećem levo u
kurs 320°, ka Vunstorfu, gde obično dejstvuju dve eskadre
»meseršmita 109«. Upozoravam po radiju Makija, koji vodi
486. skvadron:
— Hulio Railroad, switching from H~Harry over to
B-Baker!1G
Vunstorf, sa svoje dve velike piste u obliku krsta svetog Andreja, izgleda napušten. Aerodrom je ipak u dobrom stanju. Ostavljam ulevo jezero Stajnhuden i letim
ka Bremenu.
U 15.15 časova smo u vidokrugu Hoja> baze noćnih
lovaca. Odlučujem da napravim puni krug da bih osmotrio
okolinu i prikupio moje »tempeste« koji su rasuti po nebu
na skoro pet kilometara.
17
— Come on Talbot, pull your fingers — join up!
18
Alo, Rajlroad. »napuštam pravac H, pogledaću malo u
pravcu E!
17
Napred, »Talboti«, probudite se i prikupite se!
215
U zaokretu automatski prebrojavam moje avione. Dođavola! Gde je osmi? Naginjem »tempesta« da bih osmotrio mrtve uglove iza repa.
— Break port Talbot!1**
Jedva imam toliko vremena da viknem break u mikrofon, a »meseršmiti 109« su tu! Četrdeset do pedeset
»meseršmita« prolazi na ilOOO metara iznad nas u savršenom poretku.
— Flat-out, climbing. Don't let your speed đrop! 1 ®
Oni su nas opazili. Posle trenutka neodlučnosti, već
su iznad nas klateći se s krila na krilo. Dele se u dve grupe, jedna okreće desno, druga levo.
— Hulio, Railroad, better come and give us a hand.
Forty 109 over Hoya.SG
Iz opreznosti pozivam 486. skvadron u pomoć.
Dve švapske grupe uhvatiće me u klješta. Treba bar
da pokušam da se stalno približavam Hanoveru.
Kakva predigra! Ove Švabe su uznemirene i izgleda
da predosećaju neku zamku. A baš su sada »Plavi 3« i 4
na kilometar iza moje formacije.
— Join up Blue 3 and 4, for ChiTst's šake!21
Pokušaću da održavam dodir a da ne stupam u borbu
dok ne stigne Maki. Čujem Kenveja kako ih pomoću radara vodi ka nama.
— Join up Blue 3 and 4.'22
Ova dva idiota će sve pokvariti!
Počinje! Petnaestak »Me-109« leve grupe odvajaju
se i obrušavaju na njih, a »Plavi 3«, zbilja je šašav, izgleda da ih ne opaža.
— Talbot Blue ?, Break!113 '
Neka bude! Napadam.
— Talbot, brea^ing port. Attack!
18
19
brzina!
Zaokret ulevo, »Talbot«!
Penjite se punini gasom, ne dozvolite da vam opadne
20
Alo, Rejlroud, bilo bi pametno da nam brzo pritekriete u
pcmoć. 40 »meseršmita« su iznad Hoja.
-' Priključite se, »Plavi 3« i 4, za ime boga! ^
Priključite se »Plavi 3« i 4! 23 »Tablot«, »Plavi
3«, odvali! »Talbot«, zaokret levo. Napadajte!
Dajem pun gas, skraćujem radijus zaokreta i jurim
u pomoć dvojici zaostalih. Prvi »Me-109« gađa u prolazu
jednim rafalom flaing ofisera, Parka, »Plavog 3«. Granata
od 30 mm otkida mu jedno krilo i »tempest« pada u kovit. . .
Skrećem ka »meseršmitu«, koji se isto tako okreće
protiv mene. Vidim ogromni crni krug elise ukrašen belom spiralom udarne grupe. Gađam iz sva četiri topa —
— jedna granata pogađa njegovo levo krilo ... dve oplatu ... eksplozija... »Me-190« proleće na dvadesetak metara vukući rep gustog dima i nestaje . . .
Sa prstom na obaraču prolazim posred kompaktne
mase »Me-109« koji skreću. Zbog straha od sudara ne
usuđujem se da promenim pravac ... Neprekidno upozoravam svoje pilote da održavaju brzinu iznad 500 kilometara na čas. »Meseršmit 109 K« bolje zaokreće na malim brzinama nego mi i treba se Čuvati njegovog topa od
30 u osi elise, čija zrna ne opraštaju. Najbolji je način da
se u spuštajućoj spirali poveća brzina do 450 milja, da se
zatim izvrši strelovit vertikalni zaokret, a onda — sve ispočetka . . • Sa svoje strane »meseršmiti 109«, posto znaju
da smo brži u obrušavanju, nastoje da nas namame na
5000 metara, gde su naši »tempesti« tromi a motori sipIjivi . . .
Zbog jednog pogrešnog manevra dolazim pod udar
četiri nasrtljiva »meseršmita«, koji me ne puštaju. Umakao sam im obrušavanjem, ali čim sam se izravnao, oni
me stižu i naizmenično gađaju. Ova igra sa liftom loše će
se završiti. . .
Veoma je neugodno gledati njihove elise, bele brazde
na krajevima krila, veliki usisnik za vazduh kompresora
desno od oplate motora, — a onda najednom isprekidane
plamenove topova 20 mm koji gađaju i u sredini usporeniji ritam topova od 30 mm u rafalima od tri granate čiji
svetleći tragovi čudno poigravaju. Posle nekoliko minuta
vazduh je išaran isprepletenim dimnim tragovima zrna i
granata.
Motor mi se, kao i uvek, pregrejava. Seržant Kambel
grčevito se drži uz mene i verno prati moje najoštrije ma217
nevre. Od toga zavisi njegov život. Ali, pogođen je; u jednom zaokretu vidim kako mu curi ulje iz trupa. .. Vičem mu preko radija da produži normalno svoj zaokret
kako bih stigao iza njega da ga štitim... Sa palicom na
stomaku pravim brzi valjak i on prolazi napred.
Manevar me je doveo na manje od deset metara pored jednog »Me-109« i nešto niže. Zbog odsjaja sunca na
njegovoj kabini ne mogu da vidim lice pilota. To je »meseršmit 109 K«, najnoviji model, sa novim kormilom pravca
od plastične mase. Ubrizgavajući metanol on daje pun gas
i pokušava da napravi krug oko mene. Lagano, leđima
prelazi iznad moje kabine, i dok dižem glavu vidim velike
crne krstove sa žutim rubovima. Naglim povlačenjem
ručice oduzimam gas da bih se postavio iza njega. Ali
ovaj je lukav; pre nego što sam i zamislio odbrambeni
manevar, on naglo izravnava, vrši zaokret i gađa me rafalom 30 mm. Jedna granata se odbija od oplate i eksplodira zasipajući parćadima kraj krila. Ali istog trenutka
nastaju dve eksplozije na krilu »meseršmita«, koji i sam
iznenađen skreće i pada u kovit... To ga je Kambel udesio i u zadnji čas me izukao iz gadne situacije. . .
Tuce »meseršmita« koje se izvuklo iz borbe kruži između oblaka iznad nas u očekivanju lakog plena. Jedan
»tempest« se zapalio i vorent ofiser Aleksander skače.
Drugi napušta dog-fajt i besciljno tumara. To je
opet onaj prokleti, večno pospani »Plavi 4«. Sa Kambelom
pored sebe, čiji motor očigledno loše radi, pojurio sam ka
»Plavom 4«, ispaljujući usput rafal na jednog »meseršmita« kojeg najneverovatnijom slučajnošću pogađam. »Meseršmit« naglo skreće, izbacujući kroz izduvne cevi dim
glikola.
Na 1000 metara smo od »Plavog 4«, kada ga šest »Me-109« hvata u makaze, po tri sleva i zdesna .. . Začudo, on
ih je opazio, ali, izbezumljen, on obrušava umesto da se
penje. Ali »Me-109«, koji su postigli dobru rezervu brzine,
lako ga sustižu.
— Turn starboard Blue 4.
24
218
Okreći desno, »Plavi 4«!
24
Vičem mu da okrene desno da bi prošao ispod mene
i doveo svoje gonioce u domet mojih topova. »Tempest«
prolazi bliže od 500 metara u pratnji tri »Me-109«. Jedan
»Me--109« otvara vatru. Žestokim udarom noge naglo okrećem i napadam ga pod 45°. Pošto se koncentrisao na svoje
gađanje ne vidi me kako mu se približavam .. . Mirno uzimam popravku — dva kruga u nišanu — iz opreznosti pogledam unazad: Kembel me verno štiti, četiri moja topa
paraju vazduh, sevnu munja ispod »meseršmitovog« trupa, izbi snop varnica, jedan trzaj i on je eksplodirao, raspada se, iščupanih krila, zapaljenog motora. Namesto njega ostaje samo veliki oblak dima, a ispod njega zapaljeni
ostaci uramljuju padobran koji se polako spušta.
— Hulio Talbot Red Leader, Red two calling, going
home. Oil pressureP5
Kembelu je opao pritisak ulja; to se moglo predvideti.
Vraćajmo se!
26
— Talbot aircraft, reform/
Baš tada osam aviona izleće iz oblaka i obrušava se
na nas. Trenutak zbunjenosti — ali to su »tempesti« Rejlroud koji odmah napadaju rasute »meseršmite«. Švabe
popuštaju i dva po dva beže u oblake u širokim penjućim
spiralama...
— Talbot, rendez-vous over drome, angels IO!21
Naređujem mojim avionima susret iznad aerodroma
Hoja iznad 10.000 stopa. U letu ka mestu susreta obrušavam na jedan avion koji gori na zemlji da bih ga identifikovao: to je »tempest« koji se prevrnuo u pokušaju da
sleti na stomak na jednu njivu. Ponovo ga prelećem u brišućem letu da bih pročitao oznaku. Zaboga! — to je jedan iz moje grupe, JJ-Y, Grisvelova mašina, »Plavi l«.
Nema ni traga od pilota. Mora da je izgoreo zarobljen u
svojoj kabini.
Naređujem da »Crveni 4« prati Kembela i da ga najkraćim putem u kursu 265 dovede do Volkela. A zatim,
25
Alo, vođa »Talbota«, ovde »Crveni 2«. vraćani se u bazu.
Imam teškoća sa pritiskom ulja.
20
27
Ptestrojite se, »Talboti«!
»Talbot«, susret iznad ovog aerodroma na 10.000 stopa!
219'
da bih ih zaštitio izdaleka, vraćam se sa preostala dva
aviona kojima se priključuje jedan zalutali iz grupe Rajlroud, preko Osnabrika.
U Volkelu, »Crveni 4« me obaveštava da je Kembelov motor izdao na pet kilometara ispred Rajne i da ju je
u poniranju jedva uspeo da preleti. On je očigledno uspešno sleteo na stomak blizu jedne poljske baterije. Posle
ručka artiljerci dovoze Kembela na džipu. Smeši se iako
mu je čelo u zavoju, modrica ispod oka i dve kopče na
usni.
LOV NA »PACOVE«
»Meseršmiti 226« su već prava napast. Ovi meteori
sa mlaznim motorima su sve brojniji na našem frontu.
Svakog jutra u svitanje i naveče u sumrak, dolaze pojedinačno u niskom, letu da snimaju. Ponekad, radi demonstriranja snage grupe od Šest pa čak i dvanaest aviona mitraljiraju ili bombarduju naše položaje.
Kontrolori iz Kenveja veoma teško otkrivaju ovu
divljač na ekranu radara, jer stanice za navođenje (Graund kontrold intersepšn — Ground Controlled Interception) previše sporo pretražuju 360 stepeni horizonta, da bi
mogli da odrede i prate odraz »Me-262« koji leti 900
km/Č iznad drveća.
štab 21. armijske grupe ne razume ove tehničke finese i zasipa operativni centar dopisima u kojima energično zahteva da se spreči ovo nasilno izviđanje Luftvafe.
Siromah ving-komander Lepsli, lupa glavu kako da nađe
način da presreće »meserŠmite 262« sa »tempestima« koji
lete 780 km/č.
Konačno sa Brukerom priprema »ret code« rat codc
— »šifra pacov« (koji su piloti kasnije nazvali »besterd
code«)*. Zamisao je sledeća: dva para »tempesta« biće
stalno u najvišem stepenu pripravnosti, tj avioni su na
početku piste spremni za poletanje, piloti vezani u kabinama sa prstom na dugmetu startera, motor zagrejan,
radio-stanica uključena. Čim neki »Me-262« preleti Rajnu
u pravcu naših položaja, Lepsli sa svog kontrolnog mesta
»Bastard code« — Šifra kopile (prim. prev.)220
221
neposredno, putem radio-telefonije, upozorava pilote u
pripravnosti sledećim recima:
— Hulio, Talbot Leader scramble rat, scramble rat/28 Motori
se odmah pokreću. Izbacuju se crvene rakete uvis da bi se
oslobodio krug i dala prednost lovcima na pacove. Pošto
parovi »tempesta« ne nameravaju da gone ovu suviše brzu
divljač, oni odmah odlaze ka Rejna-Hop-stenu, bazu lovaca
na mlazni pogon. Osam minuta posle uzbune »tempesti«
patroliraju na 3000 metara na prilazima Rajni i
pokušavaju da napadnu »Me-262« na povratku sa
zadatka kada ovi moraju da smanje brzinu da bi pre
sletanja ispustili stajni trap i zakrilca.
U toku jedne sedmice likvidirali smo na ovaj način
osam »pacova«. Lično nisam imao sreće; promašio sam
dvojicu koji su mi promakli kroz prste.
Kod drugog artiljerca f laka u Volkelu bili su van sebe
od radosti. U stvari, upravo je bio dat signal »lov na pacove«. Poleteo sam u pratnji broja 2, kad je »Me-262«
projurio iznad aerodroma, sto metara iza mene. Pukim
slučajem i naročitom dobrotom svetog duha, cevi dva
topa »boforsa« na položajima br. 4 i 5 bile su usmerene
u dobrom pravcu a poslužioci su bili na položaju. Svaki
je ispalio po jedan šaržer sa izgledima 100.000:1 »Me-262«
se raspao dobivši pun pogodak granate 40 mm.
Nemci ubrzo pronalaze način odbrane od »lova na
pacove«. »Me-262« dobijaju naređenje da se vraćaju kući
maksimalnom brzinom u brišućem letu — zbog Čega se,
zahvaljujući maskirnoj boji, teško uočavaju — da brzinu smanje tek u koridoru flakova, gde mogu pod zaštitom izvanredno jake lake protivvasionske artiljerije potpuno bezbedno da slete. Osam kilometara u produžetku
velike piste aerodroma Rajne u pravcu istok-zapad 160
četvorocevnih topova od 20 mm stvaraju neprobojnu zavesu od čelika i eksploziva pod koju se švapski lovac uvlači i mirno sleće.
U toku jedne sedmice gubimo sedam »tempesta« koji
pokušavaju da obore »Me-262« u koridoru flakova. Uzaludni su naši napori: izdata su i izričita naređenja kojima
Alo, »Talbot*, u lov na pacove, u lov na pacove!
222
se zabranjuju napadi na »Me-262« u rejonu deset kilometara oko Rajne, zbog Čega su naši izgledi da ih oborimo
veoma smanjeni.
7. marta 3. korpus 1. američke armije izbija kod Remagena na Rajnu i neverovatno srećno nailazi na netaknut most Lundendorf. 9. oklopna divizija ga ubrzo osvaja
a general Bredli počinje eksploataciju mostobrana.
Ovaj prodor na desnoj obali Rajne postao je kroz dva
dana takva opasnost za Nemce, zbog koje preduzimaju
očajničke napore da sruše most. Luftvafe je bačena u borbu, tako da su američki lovci, koji ne raspolažu pogodnim
aerodromima na odgovarajućem udaljenju ubrzo savladani. Pozvan je RAF u pomoć, a pošto jedino »tempesti«
imaju dovoljan radijus dejstva za zaštitu Remagena pri
poletanju iz Holandije, ovaj naknadni zadatak pada na
nas.
U svitanje vodim prvu patrolu za zaštitu. Na čelu
grupe od osam »tempesta« letim duž Rajne preko Kelna
za Remagen, gde nas dočekuje žestoka vatra američkih
flakova. Američki artiljerci su u takvom stanju nervne
napetosti da čak i posle toga, kada smo im dali dogovorene
signale raspoznavanja i od njih dobili potvrdu prijema,
nastavljaju da na nas ispaljuju poneki rafal iz »boforsa».
Posle trećeg plotuna koji me je zamalo promašio, pošto
sam dobio jedno parče u krilo, nisam nimalo raspoložen
da ovoj gospodi služim kao meta. Naređujem mojoj grupi
zaokret radi povratka ...
O užasa! Pred nama obrušava na nesretni most prava
armada od sedam ili osam »aradosa 234« u pratnji tridesetak »Me-262«. Punim gasom jurim za njima. Upravo u
trenutku kada je odstojanje nešto preko 1000 metara otvaram vatru na jednog »aradosa«, sleva iz oblaka pojavljuje se četrdeset »dugonosih« »foke-vulfova«.
Utoliko gore! Upozoravam svoju grupu i nastavljam
napad. Brzina luđački raste, 520 milja na čas, 560, 575.
Obrušavam pod uglom od 50"; sedam tona mog aviona
223
koje vuku 3000 KS, dobijaju vanredno ubrzanje. »Arado«
izravnava blago i neosetno, krećući se putanjom koja će
ga dovesti do nivoa Rajne, na nekoliko stotina metara
ispred mosta. Prilazim mu na 800 metara ali ne usuđujem
se da gađam. Pri ovoj brzini bi trzaji četiri topa sigurno
odvalili krila.
Još uvek iza Švabe, ulazim u užasni baraž topova od
40 mm i teških mitraljeza. . . Jasno vidim kako »arado«
odbacuje dve bombe: jedna rikošetira preko mosta a druga probija kolovoz. Prelećem na 40 metara levo od mesta
udara bombe, u trenutku kada ona eksplodira. Eksplozija odbacuje moj avion kao slamku i napola ga prevrće .. . Instinktivno oduzimam gas i vučem palicu. ..
»Tempest« se ponovo penje na 3000 m kao puščano tane.
Ponovo dolazim, k sebi usred oblaka, na leđima, u znoju
od straha i strepnje.
Snažan potres, motor je prekinuo, po licu mi udara
kiša blata, gvožđurije, ulja i posle naglog okretanja kao
pokošen padam u kovit. Kovit »tempesta« je najopasnija
stvar koja postoji. Jedan okret, dva okreta — iako sam
vezan sigurnosnim remenjem, svaki zamah baca me kao
krpu uz zidove kabine.
Izbezumljen, čupam ručicu za odbacivanje poklopca
kabine — koja mi ostaje u ruci — pokušavam da se ispravim u svome sedištu da bih iskočio padobranom, ali zaboravljam da se odvežem — uspevam jedino da jako udarim glavom. .,
Još uvek u kovitu izlazim iz oblaka. Zemlja je tu, na
manje od 1000 metara. Guram palicu do kraja i dajem pun
gas. Motor je zakašljao i odjednom ponovo prihvatio
snažno, kao da hoće da se iščupa iz trupa. Kovit se pretvara u spiralu; dodirujem lagano kormilo visine, koje reaguje, polja se naglo približavaju mom vetrobranu ...
Ispravljam ispod pedeset metara. Vrućina mi je. Skidam
šlem, osećam kosu mokru od znoja.
Brzo se orijentišem. Na desnoj sam obali Rajne, severno od američkog mostobrana. Za povratak uzimam
kurs 310° i preko radija dajem svojoj grupi tačku susreta: na 4000 metara iznad Kelna.
224
U ovom momentu Kenvej me poziva: —• Hulio Talbot
Leader,
Kenway calling, lohat's your position? Over to
you!2S Kratko odgovaram:
— Hulio Kenway, Talbot Leader answering, my approximate position is twenty miles North of Remagen,
along Rheine. Out.
Danas na Kenveju navodi lično Lepsli. Prepoznajem
mu glas koji oteže:
— O. K. Pierre — look out there is a couple of rats
around. Out.30
U redu, otvorimo dobro oči. Benzin je u redu, odlučujem da mirno izvršim puni krug ispod oblaka, da bih
pokušao da otkrijem dva pacova. Posle nekoliko sekundi
penju se duž Rajne trasirajući tragovi flakova. Prepoznajem dve duge tanke sive brazde koje se talasaju iznad
same zemlje. To je »meseršmit 262«. Divno izgleda njegov trouglasti trup kao glava ajkule, mala strelasta krila,
dve izdužene turbine i siva kamuflažna boja poprskana zelenim i oker mrljama ...
Ovoga puta nisam baš u lošem položaju, između životinje i njene baze. Ponovo obrušavam kako bih prikupio maksimum brzine. Još me nije opazio. Blagi zaokret
pomoću krilaca i prelećem tangencijalno iznad njega.
Pažljivo uzimam popravku za brzinu i ugao preticanja na
nišanu — kad najednom dva duga plamena izbijaju iz
njegovih mlaznika. Video me je i ubrzava punom snagom.
Dobro sam ga nanišanio sa 300 metara. Izbacujem prvi
rafal. — Promašio sam. Povećavam popravku i nastavljam
da gađam brzo, jer se udaljava. Ovoga puta vidim dva
bleska na njegovom trupu i treći na krilu. Odstojanje je
sada 500 metara. Eksplozija na desnoj turbini — iz koje
odmah izbija ogroman snop crnog dima . .. »Me-262«
naglo skreće i gubi visinu. Na oko 600 metara daljine naše
brzine se izjednačavaju. Dim mi smeta i ponovo promašujem. Neobične crvene lopte, koje lebde u dimu, zaslep39
Alo, »Talbot«, ovde »Kenvej«. Javite vašu poziciju. Prijem!
— Alo »Kenvej«, ovđe »Talbot«. Nalazim se na oko 20 km severno od Remagena, duž Rajne!
3D
O.K, Pjer, pazite, jedan par pacova je u blizini!
15 Veliki cirkus
225
Ijuju. Zaboga, dva leva topa zaglavila su se. . . Nišanim
malo udesno da bih ispravio skretanje. Zatim, zatajiše i
dva preostala topa. »Me-262« produžava na jednom motoru. Spopada me muka od besa. Moj pneumatski sistem
propušta — instrumenat ne pokazuje pritisak. Zapenio
sam od gneva. I dalje pratim »Me-262« u nadi da će se
njegova druga turbina pregrejati.
Posle nekoliko minuta baš moj motor počinje da se
pregreva. Protiv volje odustajem i zaklinjem se da ću
odrati kožu s leđa budali koja je u tehničkom biltenu ministarstva vazduhoplovstva napisala da »Me-262« nije u
stanju da leti samo na jednoj turbini.
Zbog ove pustolovine zaboravio sam na svoju grupu
koja nestrpljivo čeka iznad Kelna. Preko radija predajem
komandu Maku Kernu i u sumrak vraćamo se odvojeno
u Volkel.
Nepodnošljivo sam neraspoložen. Kao vrhunac svega,
dok rulam puca mi jedna guma. Moram da na ledenom
vetru čekam dok je ne zamene, kako bih svoj taksi odvezao na stajanku pre nego što odem na večeru.
ZAPKECAVANJE 2ELEZNICKOG SAOBRAĆAJA
U sivo svitanje, nad snegom pokrivenom jednoličnom
ravnicom razvlače se dugački pojasevi magle. Tamo jedan
stub dima raste. Malo dalje drugi ne odvaja se od zemlje,
već prati crnu liniju koja vijuga po neokaljanoj belini
predela.
— Train two o'clock Talbot Leader.:il
Četiri »tempesta« prikradaju se na 1000 metara kroz
ledeni vazduh. Na njihovim krilima ogledaju se prvi zraci
blede zore. Okrećemo ka drugom vozu. Četiri promrznute
ruke u rukavicama instinktivno guraju polugu elise na
mali korak. Sada već raspoznajemo lokomotivu, ispred
koje je vagon sa flakom i beskrajan mešoviti voz, koji sa
naporom vuče. Bez odbacivanja dopunskih rezervoara,
blago poniremo punim gasom: 580 . . . 600 . .. 700 km/č.
U naglo osušeno grlo na vire najednom krv — uvek
taj stari strah od flakova. Još preko tri do četiri hiljade
metara. Počinjem da podešavam nišan na dvadesetak metara ispred lokomotive.
Napred! Grčevito se naginjem napred. Još preko 800
metara. Prvi snop trasirajućih zrna, učestani bleskovi
četvorocevnog flaka od 20 mm, točkovi lokomotive klize
zbog blokiranih kočnica.
500 metara. Brišem iznad snegom pokrivenih brazda
sa kojih gavrani bezglavo beže. Moji topovi prašte. Mašinovođa skače sa lokomotive i kotrlja se u jarak. Zrna eksplodiraju po nasipu i poigravajući se prodiru u crnu masu,
Jl
226
Voz u dva sata, »Talbot«.
koja u nišanu raste. Zatim u velikom mlazu dimnjak bljuje
vatru i šljaku obavljenu parom, koja izbija kroz prsnute
cevi... Lako pritiskam palicu da bih preskočio telegrafske žice; naglo ulećem u dim, i ponovo vidim nebo kroz
začađeni vetrobran.
Sa palicom na sebi izlazim iz napada cikcak letom.
Oko moje mašine »Grand Šari« proleću zrna flakova, rikošeti moga pratioca i užareni ugalj. Mali beli oblačići
išarani vatrom počinju da ispunjavaju nebo.
Gledam nazad: lokomotiva je nestala u oblaku pare
i čađi. Ljudi se stropoštavaju kroz vrata i spuštaju niz nasip kao izbezumljeni mravi.
»Crveni 2« i »Crveni 3« su se ponovo pridružili, dok
se »Crveni 4« još probija kroz guste mlazeve veoma jakog flaka, koje su izbacivali tri vagona protivavionske
artiljerije.
Vodim svoju patrolu po širokoj penjućoj putanji i
zauzimam kurs na drugi voz. Sigurno su ga preko radija
upozorili — stao je, a dim mu se diže pravo u nebo. Neodlučan, klatim se s krila na krilo. Nema smisla da ovoga
napadamo jer nas topdžije očekuju okom na nišanu i otkočenim oruđima.
— Hulio Talbot, no use chaps, they have got the gen.
Break away to star-board, one eight zero! 3 ~
Zaboga, »Crveni 4« je poludeo!
— Talbot Red 4, Do not attack!
»Tempest« ipak ponire u pravcu lokomotive.
— Come back — break you fool!
Flak otvara vatru, ispod krila Patrikovog aviona izbija dim. Zatim jedna mala jedva uočljiva eksplozija duž
trupa; »tempest« se polako prevrće, još uvek na svojoj putanji, prelazi skoro na leđima preko jednog vagona i razbija se pored železničke pruge. Zakleo bih se da sam čuo
eksploziju . .. Kao i uvek, iznad razbacanih ostataka diže
se pečurka crnog teškog dima prošarana parom zapaljenog
benzina.
33
AIo, »Talbot«, nema smisla, momci, oni su alarmirani. Okrenite levo za 180".
— »Talbot crveni 4«, ne napadaj!
— Vrati se, budalo! Vrati se!
228
— O. K, Talbot, going home.'33 U
povratku napadamo još tri voza.
Nova tragedija na sletanju. Moj pratilac br. 3, koga
je flak pogodio, sleće prvi. Stotinu metara ispred piste
ispod njega najednom izbija anson koji ponire izdaleka
pod malim uglom. Piloti se uzajamno ne vide i idu slepo
jedan na drugoga. Bentil je sigurno isključio svoj radio-prijemnik jer ne čuje očajničke pozive kontrolora piste.
U poslednjem trenutku anson naglo skreće, ali prekasno.
Razbacani ostaci oba aviona gore kraj prikolice kontrolora. Sedam mrtvih. Anson je prevozio pet novih pilota
za popunu vinga.
33
O.K. »Talboti«, vraćajmo se u bazu!
229
OBLACI, SNEG I »FOKE-VULFOVI«
Ledeno i varljivo jutro. Od 4.30 Časova smo u pripravnosti. Moji piloti su iscrpljeni. Svi ti mladi premoreni
organizmi loše podnose hladnoću.
7.30 Časova. Naređenje i suprotna naređenja srnenjuju se i po svemu izgleda da će ovoga jutra loše ići. Nesreća je počela time što je hladnjak pomoćnog dizel-motora eksplodirao, zbog Čega se osvetljenje piste ugasilo
baš u trenutku kada je prvi od tri »spitfajera« žutog odeIjenja iz 41. skvadrona sleteo. Sledeći avion je zbog gubitka brzine kliznuo na krilo sa visine od deset metara
i srušio se u plamenu. Treći, kojim je pilotirao mladi
Poljak Kalka, kružio je desetak minuta iznad aerodroma
i pošto su ga kasno uputili na aerodrom Ajndhoven, on
je zbog nedostatka goriva, iskočio. Dršćući od hladnoće
tiskali smo se na pragu naše barake, odakle smo između
oblaka nejasno nazirali siluetu »spitfajera« sa izvučenim
stajnim trapom i zakrilcima, crnu masu tela pilota koja
se preturala, pucanj koji se otvorio i udaljavanje blage
kupole koju nosi vetar.
Sat kasnije jedan džip dovezao je njegov ukočeni les
umotan u smrznutu svilu padobrana. Jadnik, pao je u
Mezu, Čije ledene vode nisu praštale.
Dok je turobni dan protiv volje svanjivao, četiri »nalge« poleteše sa ving-komanderom Brukerom na čelu. Sat
i po kasnije vratila su se samo dva »tempesta«.
230
Patrola se tek bila prikupila posle napada na voz
u okolini Osnabrika, čiji su pospani flakovi jedva reagovali. Najednom, Beri je spazio tanki trag dima koji je
izbijao iz hladnjaka aviona vođe, koji nije bio svestan
opasnosti. Upozoreni Bruker naginjao je avion ne bi li video. Čak ni u ogledalu dim se nije video. Zatim, odjednom
»tempesta« je zatresao jedan udar i u njegovoj brazdi
razvio se plamen, tanak i dugačak, kao sečivo mača .. .
Iz drugih aviona, koji su se žurno udaljavali, videle
su se Brukerove ruke u rukavicama kako očajnički hvataju ručicu zastakljenog poklopca kabine. Najednom se
ukazalo njegovo lice i njegove grudi osvctljeni vatrom
koja je prodirala u kabinu. »Tempest« se naglo prevrnuo
na leđa.
Stegnuta grla, pratili su Brukerovi pratioci onesposobljeni avion. Nisu ni primetili kako su se dve senke
nečujno približile iz magle koju je zora obojila duginim
bojama. Samo zažareni trag zrna i velike crne krstove
koji su se naslućivali na krilima dva »fokevulfa«, koji
su odmah iščezli. Drugi, »tempest« pao je u kovit i njegovi
zapaljeni ostaci pridružili su se duž auto-puta ostacima
Brukova aviona.
Ovakvi događaji izazivaju sasvim neodređena uzbuđenja. Pa ipak je Bruker tako dugo na čelu eskadrile, da
je bilo teško zamisliti .122. ving bez njega.
U 08.00 časova operativni centar stavio nas je po četvrti put od jutros u najviši stepen pripravnosti, da bi nas
posle deset minuta ponovo povukao. Svaki put treba
izaći na ledeni vazduh, popeti se teškim padobranom na
klizavo krilo, skinuti rukavice da bi šlem spojili sa priključcima za radio i kiseonik. Brzo se vraćamo toploj peći,
napetih živaca; bacamo poslednji pogled na kartu sektora
sa crnom mrežom železničkih pruga koje ćemo u brišućem
letu slediti u potrazi-za opasnim vozovima sa pobesnelim
f lakom . ..
Posmatram svoje pilote — ni reci ne progovaraju,
čak se i ne gledaju, tek po neki pokret kada traže vatru
ili cigaretu .. .
231
Najednom čuje se slaba zvonjava telefona u kabini
dežurnog, koja svakoga ukoči na svome mestu, suši usta
i izaziva bol u stomaku.
— Back to normal state. 15 minutes readiness!S4
Eksplozija besa, udarci nogom u nesrećnu kantu za
ugalj; to nije značilo olakšanje, imali smo utisak da smo
izigrani.
Iskaljujem svoje neraspoloženje na Birnija, novajliju
iz moje jedinice sa stidljivim dečačkim licem išaranim
pegama. Ova budala je juče ili preključe stavila svoj padobran u lokvu ulja i nikoga o tome nije obavestila. Ulje
nagriza spakovanu padobransku svilu gore nego vatra —
padobran u takvom stanju ne bi izdržao udar pri otvaranju na prosečnoj brzini.
U 9.30 časova vodim svoje ljude u menzu. Naručujem drugi doručak. Ne mogu po ovoj hladnoći moje pilote
da ostavim bez hrane od četiri sata izjutra do podne. Tek
Što sam načeo svoju porciju poridža (porridge)*, poziva
me podoficir menze na telefon.. Punim ustima odgovaram
Lepsliju. To je patrolni let sa osam aviona u rejonu Osnabrik—Minster—Bremen, naravno sa prioritetnim zadatkom napada na vozove. Poletanje u 9.55 časova.
Telefonom izveštavam dispersal.
Kao što se predviđalo vreme se pogoršava, počinje
da pada sneg. Pahuljice se lepe na vetrobran i da bismo
izišli na pistu trebalo je da uzmemo mehaničara na krilo,
da bi nam pokazivao put. Jednom rukom drži se za zaleđeni
metal i mlatara sa obe noge da bi zaustavio klizanje, a
drugom pokazuje put i briše suze iz očiju koje šiba oštar
vetar. Moj avion stalno klizi po zaleđenoj rešetki rulne
staze. Neće nas valjda po ovakvom vremenu poslati u
vazduh!
34
Ponovo u normalno stanje, pripravnost za poletanje kroz 15
minuta!
* Porridge — kaša (prim. prev.).
232
Uključujem radio i pozivam Dezmonda:
— Hulio Desmond,
Talbot Red Leader here pretty
sticky. Any gen? 35
— Hulio
Talbot,
Desmond
answering,
scramble
Sada smo na spoju piste i rulne staze. Mehaničari
skaču na zemlju i trče povijeni pod udarcima vetra posle
tradicionalnog pozdrava sa palcem uvis.
Sedam aviona dobro me prate i postavljaju se dva
po dva na pisti. Birnis, uzbuđen i nervozan, ne uspeva
da se kako treba poravna sa mnom, loše radi kočnicama
i grubo daje gas. Skidam masku i sa smeškom mu upućujem znake ohrabrenja. Sa ovakvim bočnim vetrom naleteće na mene ako bude i dalje uzbuđen.
Sada je sneg tako gust da se jedva vidi kraj piste.
Postepeno dajem gas i Čim sam uvukao stajni trap okrećem ulevo. Ispod repa vidim Birnisov »tempest«, koji
briše iznad ogolelog drveća i belih krovova. Brojevi 3 i
4 poleću sa piste dižući svojim elisama oblak snega, dok
prvi par plavog odeljenja kreće.
Nakon deset mučnih minuta penjanja u zbijenoj formaciji kroz teške snežne oblake, izbijamo okupani u znoju
na 2000 m iznad Minstera. Crne ulice se ukrštaju između
kuća pokrivenih snegom. Dim i para iz fabrika komešaju
se i gube u belini polja.
Grad izgleda mrtav. Katedrala je okružena bombardovanim kvartom; pocrneli skeleti zgrada, podrumski otvori koji zjape, brda ruševina koja izbijaju do trga. U
senci tornjeva oko stotinak zbijenih kamiona i nekoliko
tenkova.
S druge strane kanala zakrčenog šlepovima koje je
led zarobio nalazi se skoro opustela jteretna stanica. Krateri bombi, ugljenisani ostaci vagona cisterni, a u jednom
uglu pored okretnice za lokomotive stoje dva voza jedan
prema drugom pod zaštitom automatske protivavionske
artiljerije na platformama, čije posade sigurno prate naše
kretanje pomoću objektiva svojih daljinomera . . .
33
38
Alo, »Dezmond«, ovde »Talbot*. Pasje vreme. Nešto novo?
Alo, »Talbot«, ovde «Dezmond«. Poletile!
233
Odjedanput, imam neobjašnjivo osećanje da je tu
negde i neka baterija 88 mm — brzo odavde!
— Talbot Red, quick 180° starboard!* 7
Ne znam zašto, ne sačekavši nekoliko propisanih sekundi između komande i izvršenja, odmah oštro okrećem.
Moji iznenađeni pratioci počinju u neredu da okreću...
i tačno pozadi repa mog aviona i Birnisa, koji je srećom
zaostao, pojavljuju se tri bleska išarana tamnim dimom
Nepoznat plačljiv glas preko radija:
— Christ, ihat was bloody close!ss
Moja grupa izvrsno leti. Biti na čelu grupe izaziva u
meni uvek novo osećanje ponosa. To je spontano osećanje,
u kome nema nikakvog drugog motiva.
Levo su na besprekornom odstojanju »Crveni 3« i 4.
Neposredno zdesna je Birnis, »Crveni 2«. Na 500 metara
od nas je »Plavo odeljenje« sa Mak Kernom na čelu; sva
Četiri aviona u zbijenom poretku.
Nebo, kakvo se samo zimi pojavljuje, bleštavo je
sivo, bez sunca, pokriveno vrlo visokim kompaktnim oblačnim svodom. Moji »tempesti« se kao divne igračke ocrtavaju na kumulusnim bedemima koji zatvaraju horizont
Rajne sve do krošnji drveća. Čudesno plovimo na 2500
metara u toplijem sloju vazduha. Bela masa oblaka nam
se približava. Obuzima me neobičan utisak da ću se smrznuti i ostati nepokretan između snezne ravnice i sivog
stratusa, sa ovim bezobličnim i nestvarnim masama koje
nam idu u susret na svojoj ravnoj osnovi. . .
Dosta sanjarenja! Da li da prođem ispod ili iznad?
Mirno i ispitivački posmatram oko sebe; pažljivo pretražujem nebo po tačno određenim sektorima pokretima
glave odozgo ka dole.
Nema ništa u vazduhu. Ni na zemlji. Učinilo mi se,
doduše, da vidim jednu kolonu kamiona, koja je parkirana duž auto-puta, ali pravim se kao da ih ne vidim;
nikakva posla sa flakom pre nego što se naši dopunski rezervoari ne isprazne!
37
»Talbot crveni«, zaokret 180° udesno, brzo! 518
Gospode! Ovo je bilo đavolski blizu!
U radiju Čudna tišina, izgleda da smo mi jedini lovci
iz Kenveja u vazduhu. Ništa čudnovato po ovakvom pasjem vremenu.
Osećam detinjastu želju da se sa svojom patrolom
poigram između oblaka ...
— Priority for the trains . . Priority for the trains . . .
Još uvek čujem Lepslijev glas na telefonu. »Vozovi su
prioritetni ciljevi!« — Iznad oblaka svakako neću otkriti
ni jedan voz.
Bože, daj da dole ne bude ni jednog voza!
—
Hulio Talbot Squadron, keep just below cloud
base!39
Povlačimo se desetak metara ispod prozirnog sloja.
Najednom kroz radio izbijaju povici i psovke. Trgao
sam se od iznenađenja. Kao da se hiljade igala zabolo u
moj jezik, u nadlanicu, u zglobove.
— Mac Đuff squadron BREAK! Help! . . . Look out
Focke Wul/s alove! Mac Dujf leader, you have got a bas
tard on your tail!^
Gle! Negde na nebu vodi se borba. Moja grupa automatski zauzima borbeni poredak i po klaćenju krila naslućujem da sedam pari uzbuđenih očiju pretražuje nebo.
Nadimak »Mak Daf« nije mi poznat — verovatno je
to skvadron iz 84. vazduhoplovne divizije. Napregnutih
živaca tražim objašnjenje od Kenveja.
— Hulio Kenway, Talbot Leader here what's going
on?*1
Između dva plotuna psovki i povika Mak Dafovih.
Kenvej mi odgovara:
— Hurry-up, Talbot Leader, there is a big do over
Rheine, steer 275°!**
Nije bilo potrebno da obaveštavam svoje pilote pošto
su sve čuli. Okrećemo na zapad, maksimalnom brzinom.
sa uključenim nišanima, prstom na okidaču. Gledam na
39
Alo, »Talbot« skvadron, spustite se ispod oblaka!
" Mak Daf skvadron, SKREĆI! Upomoć! Pažnja. >foke-vulf ovi« iznad! Vođa Mak Daf, u repu vam je Švaba!
11
Alo »Kenvej*, ovde »Talbot«. Sta se dešava? , ** Požurite.
»Talbot«. Iznad Rajne je velika bitka. Kurs 275°.
235
kartu: bliže od 80 kilometara, bićemo dakle za pet minuta
iznad Rajne, verovatno suviše kasno.
— Talbot, over to Channel C for Charlie — keep
your eyes peeled.'43
Naređujem da se prorneni talasna dužina, jer su kanal »B« zakrčili Mak Dafovi. Birnis počinje da zaostaje,
po dobrom običaju mladih pratilaca br. 2. Baš sam hteo
da uključim davač da ga preko radija upozorim na red,
kad sam Čuo njegovu uzbuđenu dreku:
— Talbot Leader, aircrafts jnst above the clouds,
quick, they are Huns!**
Bože! Dižem glavu i kroz prozračni sloj vidim kako
promiče desetak nejasnih silueta sa duginim vencem iza
svake.
Odbacujem rezervoare, postavljam elisu na mali korak, uključujem dopunsku snagu i jurim okomito kroz
oblake. Izleteo sam iz oblaka pravo u nebo, viseći na elisi,
jedva sto metara ispod »foke-fulfova«, koji lete u neredu . . . Kroz osvetljeni krug svoga nišana bode mi oči krilo
sa velikim nogama stajnog trapa, veliki crni krstovi i svetloplavi stomak jednog Švabe. Dugo i žestoko pritiskam
obarač, dok me do srži potresaju moja četiri pobesnela
topa . .. Užasno cepanje, veliki komad lima odvaja se od
»dugonosog« »foke-vulfa«, koji dva puta počinje valjak,
bljujući vatru i parčad. Jedva uspevam da izmaknem.
Njegovo krilo, koje seče vazduh, prolazi na pet metara od
mog repa.
Pošto sam izgubio postignutu brzinu, očajnički pokušavam da završim petlju, jer sam, refleksno delujući, glupo dospeo u najosetljiviji položaj, a taj — »foke vulf«
nije bio jedini. Našao sam se na leđima kao muva u paukovoj mreži, viseći na svojim vezama. Postavljam palicu
sasvim levo, ali komande ne reaguju. Pošto je potpuno
izgubio uzgon, moj »tempest«, tresući se, žestoko je skrenuo i kliznuo na krilo kao udar biča ...
Pang — zaglušujuća eksplozija, baš ispred mojih očiju,
probija mi uši. Puštam sve i obema rukama pokrivam lice.
43
44
236
»Talbot<t, pređite na kanal C. Dobro otvorite oči!
Vođa »Talbota«, avioni su iznad oblaka, brzo, to su Švabe!
Miris ozona i smrad gume zbog kratkog spoja mešao se sa
oporim i bljutavim dimom baruta. Potresen, sa osećanjem
mučnine, oborene glave, uzalud pokušavam da stavim
noge na pedale — bile su tonu teške. Jedan polupani instrument sa table klati se na kraju žice ispred moga nosa,
u radiju čujem pucketanje plavih varnica čije skakanje
vidim na kutiji električnog provodnika. Sigurno je to granata od 30 mm koja me je pogodila u koren krila!
Drhteći, nesavesno izvlačim avion iz kovita 500 m
ispod oblaka, a zagušeni motor ponovo radi pošto je nekoliko puta bučno izbacio plamen. Pang!
Još jedan! Ovoga puta pogađa me jedan od 20 mm u
trup. Osetio sam potres preko leđnog oklopa kao udar
teškim maljem. Pomamno vučem palicu sa obe ruke i
kružim.
Ispred mog vetrobrana promiče zeleno išarani »foke-vulf« sa dve tanke rese na krajevima krila i penje pravo u
oblake.
Moja radio-stanica razmrskana zadnjim zrnom je
mrtva. Oklevam, šta da radim? Iz oblaka se pojavljuje nepomična prilika, zakačena za poluotvoreni padobran, opkoljena kaišom zapaljenih ostataka. Da li je to neko od
mojih?.
Zatim jedan »foke-vulf« vertikalno obrusava pod punim gasom. Mala svetla tačka juri ka zemlji kao projektil,
vatrena lopta je eksplodirala u snegu, i dim se odmah razvija kao pečurka, koju vetar brzo raznosi. Nekoliko malih
crnih krstova nestaje u daljini... Najednom, nebo je
prazno. Nigde nijednog aviona, ni mojih ni švapskih.
Hoću da se vratim. Oprezno gledam na sve strane, a
zatim se naginjem da ponovo regulišem žiroskop. Tada
primetim da mi se noge grčevito tresu i da me vlažne ruke
u krznenim rukavicama strahovito bole napola paralizovane od grčevitog stezanja palice i ručice gasa.
Povratak u Volkel je kao strašan san. Skoro četvrt
sata lutam, bez radio-veze, kroz užasnu snežnu oluju koja
zasenjuje zemljište i skriva repere. Gubim pomalo prisustvo duha, dva puta prelećem preko Rajne, pozdravljen
trasirajućim granatama flakova i konačno stižem na jedan
237
američki aerodrom 150 kilometara južno od Holandije.
Dok nasumice slećem, zakačio sam limeni dimnjak jedne
barake i jedva zaustavljam svoga »tempesta« bez zakrilaca
na dva metra od jednog »lajtninga«. Toliko sam iznuren
da mi američki mehaničari moraju da pomognu da izađem
iz kabine.
VALTER NOVOTNI
Valter Novotni je "poginuo. Naš protivnik sa neba Normandije i Nemačke izdahuno je prekjuče u bolnici u Osnabriku od posledica opekotina. Luftvafe, čiji je on heroj
neće dugo nadživeti njegov gubitak, koji kao da označava
tačku na kraju ovog vazdušnog rata.
Njegovo ime često se pominje ove večeri u menzi. Govorimo o njemu bez pakosti i mržnje. Svako sa poštovanjem, skoro sa naklonošću, evocira sećanja koja se na
njega odnose. Prvi put Čujem da se u RAF-u razgovara
ovakvim tonom; prvi put, takođe, doživljavam da se otvoreno izražava ta čudna solidarnost lovaca koja je iznad
svih tragedija i svih predrasuda.
Ovaj rat video je užasna klanja ljudskih bića, bombama porušene gradove, oradurske pokolje*, ruševine
Hamburga. I nama samima ponekad je bilo teško na srcu,
dok smo posmatrali kako naša zrna eksplodiraju u ulici
nekog mirnog sela, koseći žene i decu oko tenkova koje
smo napadali. Nasuprot ovome, borbe sa Novotnijem i
njegovim »meseršmitima«, bile su nešto čisto, daleko iznad
borbi kopnene vojske, koja puzi i zaudara u blatu i krvi i
buci guseničara ...
Vazdušna borba je graciozna arabeska u igri srebrnih
mušica — prozračna čipka belih kondenzovanih tragova
»foke-vulfova«, koji kao igračke klize, u beskraj...
Zaista, i kod nas ima borbi koje nisu toliko plemenite,
kao što su mitraljiran]a vozova u siva zimska svitanja, gde
* 10. juna 1944. Nemci su izvršili pokolj stanovništva gradića
Oradur-sur Glan (Oradour-sur Glane), (prim. prev.).
238
pokušavamo da ostanemo gluvi na urlike užasa, da ne vidimo kako naša .zrna cepaju drvo, razbijaju stakla, kako se
mehaničari grče pod mlazevima vrele pare i sve te ljude
uhvaćene u klopku u vagonima, izbezumljene od buke
naših motora i praskanja flaka... — ceo ovaj nečovečni
i nemoralni posao koji moramo da izvršavamo zato što smo
vojnici i zato što je rat.
Zato mi danas zauzvrat pozdravljamo hrabrog neprijatelja, koji je umro, da proglasimo da je Novotni naš, da
je deo našeg sveta, u kome ne prihvatamo ni ideologije, ni
mržnju, ni granice. Ovo drugarstvo nema ničeg zajedničkog sa patriotizmom, demokrati] om, nacizmom ili ČoveČnošću. Večeras, svi ovi momci instiktivno ga razumeju.
Ako ima i takvih koji sležu ramenima — to su oni koji ne
mogu to da razumeju — to nisu piloti-lovci.
Razgovor je jenjavao, pivske čaše su ispražnjene, radio je ućutao, jer je ponoć prošla. Bris Kol, koji nije ni
pesnik ni filozof, izrekao je ovu misao: »Prvi koji se usudio da naslika kokardu na krilo aviona bio je podlac!«
U maju 1944. 2ak i Jul imali su iznad Avra vrlo uzbudljiv susret sa Novotnijem. Dok smo bili u 602. eskadronu više puta smo se iznad Normandije sukobljavali s
njim. 21. juna izjutra mitraljirao je naš »strip«, iznad
Bazenvila oborio je tri »dakote« koje su transportovale
gorivo, a nekoliko dana kasnije stupio je u borbu iznad
Aromanša sa mešovitom grupom američkih »tanderbolta«
i norveških »spitfajera«, koja je izgubila tri »tanderbolta«
i dva »spitfajera«, dok se jedan »meseršmit 109« srušio na
100 metara kraj naše menze. Već tada je Novotni bio veliki
as Luftvafe i komandovao je sa tri lovačke grupe iz Drea.
Njegova formacija se lako raspoznavala jer je on sam
pilotirao »foke-vulfom« na čelu njegovih »meseršmita
109«.
Ponovo smo ga sreli nad Nemačkom, gde je vodio 52.
»jagđgešvader iz Rajn-Hopstena. Posle prvojanuarske
akcije, Luftvafe praklASno nije više imala centralizovano
komandovanje, pa je eskadrama data sloboda akcije. Njihovi komandanti dobvjali su samo opšte smernice, sa potpuno odrešenim rukama u njihovom ostvarenju. Svaka
grupacija Luftvafe gravitirala je jednom glavnom aero-
dromu, kome je bilo pridato više pomoćnih aerodroma. Sa
svojim štabovima i operativnim centrima, snabdevačkim
službama, protivavionskom artiljerijom i radionicama, ove
samostalne jedinice bile su samo posredno zavisne od
glavne komande.
Novotni je u Rajn-Hopstenu bio komandant 52. »jagdgešvedera« koja je bila razmeštena na pomoćnim aerodromima Hopstena: Nordhornu, Plantlunenu, Noj kirhenu,
Lungenu, Hesepeu i Bramšu. Brojno stanje 52. JG iznosilo
je oko 75 »Me-109«, 75 »foke-vulfova 190« i oko 100 »Me262« na mlazni pogon. Pored toga, dodeljena mu je eskadrila »junkersa« 88 noćnih lovaca. Zajedno sa taktičkim
rezervama to je predstavljalo snagu od oko 400 borbenih
aviona pod komandom ovog 22-godišnjeg potpukovnika.
Savezničke obaveštajne službe pripisivale su mu oko
60 priznatih pobeda na našem frontu i oko stotinu na
ruskom frontu. Postigao je da ga svi uvažavaju. Kada je
streljano 47 savezničkih pilota, koji su pokušali da se oslobode iz ratnog zarobljeništva, lično je uputio oštar protest
Hitleru o čemu smo i mi saznali.
.15. marta vodio sam odeljenje od četiri »tempesta« u
»lov na pacove« na Rajnu na visini 2500 metara. Odjednom
smo spazili jednog »Me-262« u brišućem letu, bez maskirne
boje, čija su glatka krila bleštala na suncu. Bio je već u
koridoru flakova i počinjao prizemljenje. Oko njega se
dizao baraž trasirajućih zrna da bi mu zaštitio sletanje.
Odlučio sam da, u skladu sa novim naređenjima, u ovakvim uslovima ne napadam, kada se, bez upozorenja, broj 4
strmo obrušio na malu sjajnu tačku koja se približavala
dugačkoj betonskoj pisti. Kao metak proleteo je Bob Klark
kroz zid flaka ne dobivši, za Čudo, ni jedan pogodak i ispalio dug rafal na srebrnastog »Me-262«, koji je upravo
izravnavao. Ovaj se srušio u plamenu na samoj ivici aerodroma.
Posle dve nedelje saznali smo na osnovu upoređenja
zaplenjenih dokumenata i iskaza zarobljenika, da je ovim
»Me-262« pilotirao Novotni.
Svi su otišli na spavanje. Samo smo se Brus, Kol,
Klark, Bruker i ja zadržali da u vazduhoplovnom časopisu
»Der Adler«, koji smo našli u Gorim, pregledamo jedan
240
16 VeliKi Cirkus
241
ilustrovani članak o Novotnom. Evo njegovog portreta,
snimljenog istog dana kada je dobio najviše nemačko vojno
odlikovanje, Zelezni krst sa mačevima, dijamantom i hrastovim lišćem. Lice umornog dečaka, pomalo tužno, energične crte brade i usana.
— Ali right now — reče najednom Bruker — time to
go to bed. What a pity that type was not4Swearing our uni•form. He would have made a fine fellow!
RAJNA
Tokom ćele sedmice Bruker vodi paklenim ritmom
našu eskadru. Njegove tri grupe gube 17 pilota. Uništavamo 24 nemačka aviona i 52 lokomotive. 274. skvadron
sveo se na svega jedanaest pilota i 16 aviona. Stanje je nepodnošljivo Grup seport junit* može da nam brzo isporuči
nove avione, ali piloti »tempesta« se ne nalaze na ulici.
20. marta ujutro nam je Anson dovezao četiri vodnika
pilota i jednog starijeg vodnika. Poslednji iz ove grupe novajlija poginuo je 23. marta. Mi, stari piloti, premoreni
zbog tri poletanja dnevno, bili smo već dosta zauzeti spašavanjem svoje sopstvene kože da bismo se mogli baviti
novima. Siroti mladići koje smo novopečene primali iz
O. T, U., imali su jedva tri ili četiri časa leta na »tempestu«.
Pošto su se plašili svojih mašina, kojima su s mukom pilotirali, »meseršmiti 109« su ih masakrirali...
Jedan od Četvorice vodnika pilota bio je Braun. Čim
je oko deset časova ujutro stigao u Volkel, morao sam da
ga proverim iz poznavanja topova na jednom našem novom
»tempestu«. Zatim je sa svojim prtljagom otišao u menzu
na ručak, ali pre nego što je stigao da se raspakuje, pozvan
je u dispersal zbog ratnog zadatka.
Pod komandom Herberta, sa odeljenjem od četiri
aviona, stupio je u borbu sa tuce »foke-vulfova« i neverovatnom slučajnošću uspeo da ošteti jednog i da se vrati.
Ali Hibert i Hamfri bili su oboreni,
45
U redu! Vreme je za spavanje. Šteta što ovaj tip nije nosio
našu uniformu, bio bi to dobar drugar!
242
* Group Support Unit — jedinica za popunu pilotima i avionima (prim. prev.).
Iste večeri, dok su moji piloti odlazili na čaj, zadršao
sam Brauna kod sebe u pripravnosti. Nakon deset minuta
poleteli smo prema Vezelu na visini od 3000 metara. Stigli
smo upravo da vidimo kako zadnji »Me-262« na mlazni
pogon nestaje u oblacima. Posle trenutka oklevanja instinktivno sam skrenuo. Napala su nas četiri »foke-vulfa«
i siromah Braun stropoštao se kao baklja na obalu Rajne.
Sa gorčinom se žalim Brukeru zbog stanja u jedinici.
Prema onome što pokazuju brojni glupi udesi, koji se neprekidno nastavljaju, moji piloti su premoreni: lomovi
stajnih trapova, sudari na zemlji, paljenje kočnica, pucanje
guma, gruba sletanja, poletanja sa elisom na velikom koraku ...
Moja grupa to više ne može da podnese: između 15.
februara i 15. marta poginulo je ili nestalo 31 od 24 pilota
po formaciji! Od pilota koji su za vreme Ferbanksa bili u
jedinici, ostala su samo dva oficira, jedan vodnik i ja.
Bruker mi samo pokazuje izričita naređenja Glavnog
operativnog centra: moramo da izdržimo do prelaska preko
Rajne.
24. mart 1945.
U 03.00 časa izjutra prvi zadatak — zaštita nad Vezelom koji će da napadne prva brigada komandosa. Gusti
oblak prašine i dima još lebdi nad gradom, koji je bombardovalo 150 »lankastera« sa po dve bombe od po 5 tona.
U krugu aerodroma vlada neopisiva zbrka »tempesta«
i »spitfajera«, koji se mimoilaze po mraku sa 500 km/č.
Treba imati čvrste živce da bi se izdržalo deset minuta u
toj igri crvenih i zelenih svetala, u kojoj svako nastoji da
prikupi svoju patrolu, Ipak, ništa se ne dešava...
U 10.00 časova ponovo polećemo radi praćenja 669
aviona i 429 jedrilica RAF-a koji sa 6. britanskom vazdušnodesantnom divizijom dolaze iz Engleske.
To je danteovski prizor. Hiljade belih padobrana
spušta se usred pakla teških, srednjih i lakih flakova, dok
se »dakote« ruše u plamenu, a jedrilice razbijaju o vodove
visokog napona u snopovima vatre i plavih varnica.
244
>'Tajfuni« raketiraju sve nemačke vatrene položaje
protivavionske artiljerije, a isturene stanice za navođenje
usmeravaju nas na pancer* kolone.
Lovci Luftvafe ne intervenišu. Jučerašnje masovno
bombardovanje aerodroma i taktičkih aerodroma, privremeno ih je nokautiralo.
Mitraljiramo oklopni voz kod Ringeberga i na ulicama
Bošolta tenkovsku kolonu. To je nezaboravni napad: spuštamo se do samih krovova, bljujemo vatru iz sva 4 topa ...
Pršte crepovi, zrna flaka eksplodiraju duž zidova, kamioni
gore, izbezumljeni stanovnici trče na sve strane, sklanaju
se u kapijama... Deni je dobio pun pogodak granate
37 mm i brzinom od 700 km/č udara u gomilu kuća kraj
crkve.
Posle ručka treći zadatak. Vodim mešovitu grupu sastavljenu iz 56. i 274. skvadrona. Prelećemo vijadukt Bilefeld koji su pre tri dana 14 desetotonskih bombi pretvorile
u prah, Prečnici kratera su preko 100 metara.
Pošto je moj glavni zadatak da u trouglu Bilefeld,
Altenbeken i Armsberg sprečim svaki drumski saobraćaj,
delim moju grupu po parovima, koji će samostalno dejstvovati.
Mitraljiram dva kamiona koji transportuju trupe. Jadnici, nisu me čuli da dolazim zbog buke njihovih motora.
Posle drugog naleta na putu su još samo dva skeleta u
plamenu i iskidana ljudska tela duž kolovoza. Moj pratilac
se izgubio i ja ostajem sam. Zatim ispaljujem nekoliko
zrna na lokomotivu zaklonjenu u ranžirnoj stanici, gde me
dočekuje strašna vatra flaka 20 mm. Mom »tempestu« otkinut je vrh krila.
Deset minuta kružim iznad tačke susreta čekajući
svoje avione. Vraćamo se u Volkel bez Ridža, koga je kraj
Armsberga oborio jedan »Me-109« u slobodnom lovu.
18.50 časova. Lepsli na telefonu. Zahteva vrlo iskusnu
četvorku za osmatranje aerodroma Rajna. Izgleda da će
Nemci pokušati da u poslednjim minutima sumraka evakuišu svoje avione na mlazni pogon ka unutrašnjosti.
Glavni operativni centar insistira da ja lično vodim ovu
patrolu, jer će se avioni vratiti noću.
Panzer — oklopne (prim. prev.).
245
Samoljublje? Prihvatom pre nego što sam razmislio.
Dobri Lepsli sigurno to smatra sasvim prirodnim — upoznao me je .1943. u Ašfordu, 1944. u Normandiji i, kao uvek
računa se mojim entuzijastom. Da, ali posle četrdeset ratnih, zadataka za dvadeset dana i moj se entuzijazam malo
ohladio. Pošto sam savladao stid, telefoniram u menzu i
pokušavam da dobijem Gordona Milna da bih ga zamolio
da ide mesto mene'. Ordonans na drugoj strani nervira se
pet minuta, ali ga ne nalazi, a vreme poletanja se približava. Neka bude! Naređujem šefu mehaničara da moj
avion doda na tablu:
— Hello Ron, stick JJ-B on the board, l'll ~jly her! 4 ''
Uzimam vrlo dobru ekipu: neopisivi Timi, Australijanac, moj je pratilac br, 2; Torpi će biti broj 4 i Piter Vest
broj 3. Ne treba da dajem mnogo uputstava, to je neka
vrsta slobodnog lova.
19.10 časova.
Na nekoliko kilometara smo od aerodroma Rajna, pod
zaštitom razbacanih kumulusa, čiji se teški trbusi puni kiše
vuku iznad zemlje. Već je mračno. Dugi pojas mlečne
magle okružava bregove Hopštajna i skriva kanal Ems-Dortmund i njegove porušene ustave.
Izgleda da je Rajna strašno bombardovana. Njena tri
velika hangara su srušena, a poznata silueta kontrolnog
tornja, koju su štitili opasni položaji flaka, nestala je. Ma
koliko to bilo čudnovato, čoveku je skoro žao što Rajnu,
gde smo tolike drugove ostavili i gde smo sa 52. »jagdgeŠvederom« izdržali tako teške borbe, — vidi u takvom stanju,
Izgleda da na aerodromu vlada grozničava užurbanost.
U šumicama, duž rulnih staza, vide se svetia u pokretu, a
ona dva duga bleštava traga, verovatno su motori jednog
»meseršmita 262«, koji se priprema da poleti. Verovatno
su se mnogi avioni neprimetno sklonili u pomrčinu.
— Hello, Pierre, bloody silly can't see a
— Shut upi
* 8 Alo, Ron. stavite II-B na tablu, ja ću s njim leteti!
47
Alo, Pjer, ovo je glupo, ništa se ne vidi! — Ćuti!
246
Grubo sam prekinuo Pitera, ali on je u pravu, ništa se
ne vidi. Odlučio sam da napravimo jedan krug oko aerodroma na visini 400 metara i da se vratimo. Moj nišan je
previše osvetljen i zasenjuje me. Posle nekoliko pokušaja
zamračio sam ga tako da na vetrobranu vidim samo crvenkastu nit u obliku kruga.
Pogledam zadnji put oko sebe. Najednom, ulevo, jasno
vidim dva reda tankih ljubičastih plamenova iz izduvnih
će vi dvomotorca.
— Look out Talbot Red! Attacking nine o'clock! 48
To je »junkers 88«, noćni lovac. U mraku koji izvitoperuje razmere i ruši odstojanja, izgleda ogroman u mom
nišanu. Nervozno ispaljujem odoka dug rafal u crnu masu
koja prolazi i skrećem ...
Zbilja sam srećan. Tri učestale eksplozije, kao morzeove tačkice, i mlaz plamena prosuo se iz prsnutog desnokrilnog rezervoara, osvetlj avaj ući crni krst duž pogođenog trupa-. . Zatim se, sasvim jasna silueta jednog »tempesta« ocrtava naspram ove svetleće .. . Trenutak more i
neizmeran blesak ispuni nebo. . . Siromah Tini, pratio me
je slepo i, pre nego što je mogao da zamisli pokret, udario
je u smrtno pogođeni »junkers 88«. Vodopad usijanih ostataka oba aviona lagano se rasipa i gasi u Meti^enskoj
šumi, koja uskoro tone u noć.
Otupeo i rastrojen, gubim za trenutak kontrolu nad
mojim avionom i nekoliko minuta letim slepo tamo-amo
nad samom zemljom.
— LooJc out, Pierre, fla,k!*
Bože! dospeo sam iznad sivog pojasa zasejanog kraterima, opkoljenog ruševinama. Pri svetlosti trasirajućih
zrna vidim ljude koji trče oko dva ili tri »dugonosa« »foke-vulfa« Čiji motori rade!
To je Rajna, Čiji izvanredni flak pomamno tuče iz automatskih topova i teških mitraljeza.. . Oko mene se, u
noći, tka svetia i neprobojna zavesa, usijane žeravice lelulaju se, grozdovi pobesnelih munja vešaju se za oblake, o
stabla i oko mojih krila.
48
Pažnja, * Talbot«, napad 9 Časova!
* Pazi, Pjer, flak! (prim. prev.).
247
Očajnički dajem pun gas i penjem se okomito. Najednom dva vrela šamara — pang! pang! — fijukanje šrapnela koji cepaju aluminijum, smrad oksidiranog metala,
nagorele gume i baruta, gađenje od straha. — To je kraj!
Tako to izgleda!
Desna noga mi bije u ritmu srca, otežala je... To
osećanje kao da sam stavio nogu u vodu, sa prstima koji
se grče u lepljivoj masi...
Vibracije jačaju, potresaju me tako snažno da je avio-horizont otkazao. U slušalicama nema više prijateljskih
glasova. Moj radio nije više pojas za spašavanje, već samo
pakleno praskanje i zaglušno zviždanje.
Ugrizao sam se za jezik do krvi. Misli naviru. Smanjujem gas i amplitude vibracija se smanjuju. Izgleda da su
kormila izdržala težak pogodak.
Ledena vazdušna struja prodire u kabinu, dolazim k
sebi od hladnoće. Sve je mirno, dole mesec izlazi, izgleda
kao da se valja preko holandske ravnice, pokrivene oblacima.
Brzo nazad, što pre osetiti zemlju i videti lica prijatelja! Uzimam približan kurs u pravcu požara duž Rajne.
Jedva se penjući letim duž kanala Tvente... Desetak minuta pokušavam da se koncentrišem na moje instrumente
koii kao da su poludeli. Ti visinonietri, pokazivač skretanja, pokazivači pritiska, temperature, svi ti tako verni
pomagači napuštaju me sada iza svojih razbijenih stakala.
Evo Nimvegena sa svojim velikim visećim mostom.
Rajna u prolazu hvata poslednji odsjaj Arnhemskog požara
i izgleda kao da po njoi teku grudve krvi ...
Jednu za drugom probam svih šest talasnih dužina,
pozivam Kenvej, Desmonda — bez uspeha. Pošto mi je
električna mreža pokidana, a nemani radio-vezu, ni pozicijskih svetala, sigurno će me gađati sopstvena protivavionska artiljerija. Instiktivno kontrolišem veze mog padobrana. Letim, duž Meze i nad Genepom pronalazim železničku prugu, koja me vodi ka Volkelu.
Aerodrom je zamračen pa se velike piste teško raspoznaju. Gospode! Sta čekaju, zašto ne osvetle pistu? Zar oni
idioti iz flajing kontrol (Flying Control — kontrola letenja) ne raspoznaju zvuk motora »sejbre«? Obrušavam ka
248
Pobeđonosnt povratak ~ Pjer Kloslerman upravo je oborio jedan
»mesersmit 109« iznad Hoja. Po izlasku iz aviona cigareta prija
(fotografija Carlsa Brauna)
Oboreni »dugonosi« — Jedan od dva »dugonosa« »foke-vulfa« koji
je Pjer Klosterman oborio 20. aprila kod jezera Dumer. Vidi se'rupa
na oplati od granate 20 mm. Teško ranjeni pilot umro je posle
nekoliko časova u jednoj ambulanti
Transportni avum »Arađo 232« — sa 12 pari točkova stajnog trapa
Bej Adams, neustrašivi Australijanac
Podmornica u fjordu Agor, nasukana posle napada topovskom
vatrom
250
kontrolnom tornju i klatim se s krila na krilo — dođavola!
Valjda oni tipovi iz PAA dobro r>oznaju »tempestovu«
siluetu.
U jednom mahu, Volkel je zasijao kao novogodišnja
jelka. Konačno! Još jednom polako prelećem, ponovo se
klatim sa krila na krilo da bih signalizirao da sam u nevolji. Vidim farove ambulantnih kola i reflektor dizalice.
Sleteću na stomak. Sa padobranom ne mogu da iskačem jer mi je povređena noga, a pored toga, levi klizač,
poklopca kabine je pogođen i ne funkcioniše. Pokušavam
da aktiviram uređaj za odbacivanje, ali bez uspeha.
Bol se penje do bedara, ne osećam više nožnu komandu. Veoma sam umoran, instiktivno počinjem da prilazim velikom brzinom, sa zakrilcima ispuštenim na 45
stepeni. Komande tromo reaguju. Grčevito upravljam sletanjem. Najednom obuzima me strah, leden, strepnja me
kao kleštima stiska iza ušiju i pritiska slepoocnice.
Svom snagom branim se od priviđenja Aleksa, koji na
ovoj pisti gori u svom avionu. Isključujem paljenje i izravnavam mašinu između dva reda svetlosnih. linija. Dobri
bože, samo hladno sada! Guši me u grudima ... pazi!,..
samo da ova životinja ne izgubi brzinu .., svetla promiču ... dodirujem palicu ... još malo... evo prvog od
osam crvenih svetala koja obeležavaju kraj piste... Sada!
pritiskam ga na nos da bih digao rep i promišljeno udaram
jednini krilom da bih ublažio udar — možda ću tako izbeći prevrtanje!
Jadni moj »tempest«, uprkos svojih sedam tona, kao
da su džinovska klešta uhvatila slamku... Prvi udar, strašan! mašina se propinje, i baca me na zid kabine . .. odleće
krov kabine ... krila se mrskaju u izvanrednom skoku ...
oplata se čepa . .. ukrštam ruke ispred lica .. . Užasno paranje, lomljava sudnjeg dana, udar toliko snažan da se
sigurnosne veze kidaju Odbačen sam napred ... razbijam
lice o nišan... jaka crvena svetlost... ne osećam usne ....
ukus krvi... ljuske zubi škripuću u ustima...
Gadna tišina. .. vrela struja udara mi u lice, prvo
zrno je eksplodiralo u vatri.
251
Oštrica noža zaseca rame, kida remenje padobrana,
neveštl prsti hvataju me za pocepane rukave, za vrat
Pazi!. .. moja noga . . . — My leg, look out — vatra nagriza pluća... Ruke, koje mi zadaju bol, izvlače me iz
zdrobljene kabine.
Sprave za gašenje penom klokoću, pumpe bruje, čuju
se povici...
Izvlače me na vlažnu travu i umotavaju u ćebe. Bezbroj crvenih, zelenih, bleštavih zvezda razbija se ispod zatvorenih kapaka o moje oči. Vazduh koji udišem je leden,
izaziva gađenje ...
Miris alkohola, oštar bol u ruci... Ništa više.
Četiri časa posle ubrizgavanja morfijuma budim se.
Glava mi je teška, prazna i bolna. Pokušavam da govorim,
ali su mi usta oduzeta, ćelo lice je, izuzev jednog oka, u
zavoju...
Da li je to bolnica Ajndhoven? Svetlucanje noćne svetiljke otkriva bele zidove, noćni stočić, bocu, čašu, i na
jednom tanjiriću na parčetu vate, malu zarđalu kuglu.
»Ah, konačno ste se probudili!« To je glas »dok« (doc)
Everalda, koji unorno nastoji da govori francuski sa svojim
užasnim škotskim naglaskom.
— Well, next time, try to land better! And don't go
collecting scrape iron your legs!*9
Bože, moja noga! Najednom sam shvatio: iznad aerodroma Rajne dobio sam kuglu od šrapnela — osećam još
samo neugodno probadanje ...
U svakom slučaju, prijaće mi osam dana mira!
Gladan sam i pospan. San je jači. Spokojno sam
zaspao.
30. marta, posle šest dana, vraćani se u Volkel, na
vreme, da bih sa Ansonom odleteo za Varmvel i izabrao lepog sasvim novog »tempesta« sa novom rotol-elisom. Dva
dana kasnije vraćam se u 3. skvadron, kojim od sada komandujem u sastavu 122, vinga na aerodromu B.112
Rajna .. .
* e U redu je, ali drugi put nastojte da bolje sletite. I ne skupljajte staro gvožđe u vašim nogama!
252
RETKA PTICA
Jutros ie poginuo flajt letenent Vasilardes D. F. C.,
D. F. M; jedva je tri dana komandovao drugom eskadrilom
u 486. skvadronu. Lekar i sveštenik biće žalosni...
Jadni Vas! Ali, izazvao je sudbinu. Retka sreća koja ga
je dugo štitila od svih njegovih nepromišljenosti, zamorila
se. Dozvolio je da na glup način upadne u klopku flaka.
a pored toga, uvukao je još i Rejlroud »Plav 2 i 3.
Jutros, kada se to dogodilo, patrolirali smo. Mogli smo
da pratimo preko radija ćelu dramu.
Vas je posle nekoliko minuta napustio svoj sektor. Bio
je to, treba priznati, dosadan zadatak, ali zaštita mostobrana bila je neophodna.
Sa svojim odeljenjem od četiri aviona prodro je 30
kilometara duboko u nemačke položaje i počeo da napada
kamione u zoni koja je bila poznata po gustim f laka. Na
jednoj raskrsnici došlo je do zastoja saobraćaja. Da bi ih
mitraljirao morao je da se probije kroz veoma gusti baraž
flaka. Pratilac broj 2 srušio se u plamenu. Pratioci broj 3
i 4 odbili su da ga slede. J pored toga Vas je odlučio da
izvrši ponovni napad i naredio broju 3 da ga bezuslovno
prati.
— For Christ's šake, Blue one, don't go back in there
Too much flak!50
I pored ovog očajničkog upozorenja »Plavog 3, Vas je
ponovio napad. Nema sumnje da je njegova mašina bila
odmah pogođena jer smo ga čuli na radiju:
5n
Za ime boga, »Plavi l«, ne vraćajte se tamo! Mnogo je f lakova!
253
— / have been hiti — pogođen sam!
»Plavi 4«, koji je jedva izbegao parčad, pričao nam je
kasnije da se Vasilardesova mašina doslovce raspala kad je
upao u vatreni mlaz. »Plavi 3« (Stenli) nije se više vratio,
izgubio se bez traga.
Patroliram sa Piter Vestom, Longlejem i Danom u
okolini Elbe. Na jednoj maloj ranžironj železničkoj stanici
mitraljirali smo voz bez mnogo uspeha. Mnogo je flakova,
koji veoma precizno tuku; Dan je pogođen. Jedva uspeva
da skoči iz zapaljenog »tempesta« i pada usred švapske
protivavionske baterije. Kako stvari idu, on neće dugo biti
u zarobljeništvu i ima više izgleda nego mi da doživi kraj
ove priče!
Na sporednim putevima mitraljiramo usput nekoliko
izbezumljenih kamiona.
Izgleda da je Luftvafe napustila tri nemačka aerodroma, koje smo videli. U okolini se ne kreće ni jedan voz.
Nema nikakvog smisla da izvršimo samoubistvo zbog nekoliko lokomotiva koje ćemo izbušiti u ranžirnim stanicama, zaštićenim flakom.
Nemačka je zbilja prepuna flakova. Ima ih svuda,
čak i tamo gde ih niko ne očekuje. Gdekad naiđemo na
sasvim miran seoski put po kome se kreću dva do tri kamiona, napadamo i najednom — vuf! Nebo se ispuni trasirajućim zrnima od 20 mm.
Izgleda da se nemački vojni automobilski transport
sada kreće dobro proučenim obilaznim putevima koje ćelom dužinom štite baterije lake protivavionske artiljerije.
Pošto je sve što se danas kreće, silom prilika, vojne prirode, pa prema tome podređeno strogim propisima, igra se
više ne isplati. Nekorisno je i glupo žrtvovati jednog »tempesta« samo radi zadovoljstva da se uništi jedan kamion
Vermahta.
Još pet odeljenja po četiri »tempesta« nasilno izviđaju u okolini, samo reda radi, jer izgleda da ovog popodne va nije preostao nijedan interesantan cilj.
254
Iz principa, ipak sam oprezan; uvek je moguće da
neočekivano naletim na nekog »foke-vulfa« lutalicu. Uostalom, ubeđen sam da moji piloti nisu baš u formi. Već
mesec dana su iscrpljeni i mora da su u takvom stadijumu
moralne depresije, kada, milom ili silom, prihvataju da
nizašta izlože opasnosti svoj život, a da pri tome sami ne
pokušaju da nađu pogodnu priliku.
U to me je još više uverilo to što su moja dva pratioca
uvek, kada sam se spuštao ispod 800 metara, da bih mogao bolje da osmatram male usečene puteve, počinjala
takav cik-cak let, kao da je za njima bila protivavionska
artiljerija celog sveta. Protiv volje se sa mnom spuštaju,
a zatim se žurno penju na 1000 metara.
Srećom, Piter Vest i pored svega dobro pazi.
— Look out Filmstar Red One — aircrctjt four
o'clock!51
— O.K. Filmstar Red, breaking xtarboard and climbing!
Iznad krošnji ocrtava se jedan avion; brzo se približava. Neobična mašina, koju ne mogu da raspoznam.
Primetio nas je u zadnjem trenutku, jer letimo u senci.
neposredno ispod baze oblaka. Naglo skreće i za trenutak
mogu da ga vidim odozgo. Očigledno je Švaba — njegova
krila sa uočljivim crnim krstovima to pokazuju — ali čudna je to ptica!
Dajem pun gas i pokušavam da mu presečem krug,
ali on juri zapanjujućom brzinom.
Longlej, koji je u povoljnijem položaju, otvara na
njega vatru, ali bez rezultata. Nepoznati avion okreće se
za 180" i brzo nestaje. To je zaista retkost. Njegov rep je
u vidu krsta i izgleda da pored normalne vučne prednje
elise ima i potisnu elisu iza kormila pravca, sasvim na
kraju repa. Prednji motor »u liniji« izgleda kao »jumo 203
foke-vulfa 190 D-9« sa prstenastim hladnjakom; drugi
motor je smešten u trupu iza pilota. Dva duga siva mlaza,
koja ostavlja za sobom, pokazuju da leti sa dodatnom
snagom, a beli tanki mlaz iz izduvnih će vi da upotrebljava GM-1.. .
51
Pazi, »Filmstar«, »Crveni l«, avion u 4 časa! —
O.K. »Filmstar«, okret desno i penji!
255
Oklevam da uključim dodatnu snagu, jer i sa 3040
KS nećemo ga stići. Letimo skoro 800 km/č a on se sigurno udaljava. Snimam ga za svaki slučaj, da bi se, eventualno, ustanovili tragovi mlaznog pogona. Sigurno da pri
ovom mutnom vremenu negativ neće mnogo pokazati.
Longlej pokušava da ga još sledi ali uskoro odustaje. Ispaljuje, van dometa, jedan nekoristan rafal, čija
trasirajuća zrna šaraju prostor.
— Hulio Red 4, keep your ammo, no use shooting
at the bastard/52
Da bih umirio savest letim do Elbe, gde pada kiša i
vidljivost je vrlo loša. Prelećemo nemački pontonski most,
koji teško odoleva snažnoj struji.
Nigde žive duše, ali flak besni. Žurno se udaljavamo.
— Vratimo se! ... gadan dan! Trudim se da pročitam
karte i da se orijentišem u mutnom vremenu, u neposred
noj pratnji oba »tempesta«. Pošto se benzin smanjuje,
odlučujem da od Kenveja tražim kurs, ali u ovom trenu
tku naš talas je pretrpan . . . Preko radija čuje se odeljenje »Filmstar Plavi«. Koliko mogu da razumem iz njiho
vog brbljanja, uhvatili su u okolini Stejnhudera jednog
nesretnog »junkersa 88« kojeg upravo masakriraju. Skoro
čitav minut čuje se samo besno lajanje pasa u poteri za
divljači, a onda najednom sve se utiša. Mora da »junkers
88« negde gori.. .
Dok pozivam Kenvcja, pripremam u sebi primedbu
zbog njihove radio-nediscipline.
Na aerodromu Rajne, u prikolici obaveštajnog oficira
Varge, skoro čitav sat raspravljamo o identitetu našeg
tajanstvenog aviona. Konačno, izgleda da njegove karakteristike odgovaraju »dornijeru 335«, najnovijem nemačkom lovcu-bombarderu.
Pošto je ovo prvi borbeni dodir sa tim avionom,
crtam po sećanju nekoliko skica za glavni štab. Sastavljam izveštaj obaveštajnim službama o njegovoj pokretljivosti i približnim letačkim osobinama.
Ostatak popodneva provodim u sređivanju papira
grupe. Kakav kuluk!
Longlej je ponovo poleteo sa jednim našim odeljenjem u nasilno izviđanje. Pošto je sleteo, saznajemo da
su sreli, ovog puta i oborili, još jedan neobičan avion.
Longlej mi priča da su, za vreme leta duž auto-puta
Berlin—Hamburg u izgradnji, pored jezera Noj Rupin,
spazili jedan avion u brišućem letu nad vodom. Izgleda
da se je ovaj avion sa ispuštenim stajnim trapom i sa krilcima spremao da sleti na autoput. Uprkos flaku Longlej
ga je oborio. Bio je to »henšel 162 — folksjeger« na mlazni pogon.
To, izgleda, potvrđuje izveštaj o masovnoj proizvodnji »He-162« u podzemnim fabrikama kod Noj-Rupina.
Ali, do sada se nije našlo objašnjenje kako su ovi avioni
ispitivani. Jedini aerodrom u okolini Rupina bio je sistematski bombardovan i onesposobljen. Osim toga, petnaestodnevnim foto-izviđanjem u toku skoro tri meseca nije
se nikad otkrilo prisustvo ni jednog aviona na ovom aerodromu.
Sada, dakle, imamo dokaz da savršeno pravolinijski
deo auto-puta, širok 55 metara i dugačak 4000 metara,
služi kao pista za ispitivanje«, Avioni su verovatno razmešteni u maskiranim skloništima u šumama duž auto-puta.
Zaista, otkrivamo ih svakog dana. Švabe su uspele da
svoju zemlju pretvore u mađioničarsku kutiju.
52
Alo, »Crveni 4«, štedite municiju, besciljno je trošiti municiju na to kopile!
256
17 Veliki cirkus
257
raka, dok ga čekamo u krugu iznad aerodroma. U 19.45
Časova zauzimani u brišućem letu kurs ka Bremenu.
Ne vidi se mnogo: nekoliko jedva vidljivih rafala trasirajućih zrna na horizontu, koje zasenjuju munje. Kuće
gore. Tu i tamo u prostranim borovim šumama šire se
podmukli požari.
Nailazi pljusak, koji još više snižava oblake. Brišemo
iznad krošnji stabala.
PLAMENOVI U SUMRAK
20. april 1945.
Glavni operativni centar nam, kao i obično, zagorčava život. Zahtevaju da večeras u sumrak patroliramo
radi zaštite sektora Bremen—Hamburg. Luftvafe je poslednjih dana zaista snažno reagovala duž auto-puta. SS —
eskadrile su bombardovale i mitraljirale naše prethodnice, znatno ometajući njihovo kretanje i snabdevanje.
Načelno se slažemo sa patroliranjem, ali glavnom
operativnom centru izgleda nije jasno da aerodrom Rajne—Hopsten ima samo jednu ispravnu i vrlo kratku pistu
bez ikakvih uređaja za noćno letenje. Glavni operativni
centar zaboravlja takođe da Švabe napadaju neposredno
posle zalaska sunca. Nastojati da se u magli koja se diže
sa Elbinih močvara i pri niskim oblacima od kojih se
odbijaju zadnji zraci sumraka pronađu i napadnu »foke-vulfove«, koji dejstvuju u malim grupama, isto je što i
tražiti iglu u plastu sena.
Uostalom, nedostaju nam avioni. Sef mehaničara, diplomatski upitan, predviđa devet aviona, a za 20 sati najviše deset.
U takvoj situaciji odlučujem se za srednje rešenje:
Brus Kol dobija šest »tempesta« za redovno nasilno izviđanje a ostale zadržavam .. . Pošto imam odrešene ruke
i ne poznajem dovoljno ljude, biram Mak Intirea i Gordona da bih ih isprobao u teškom zadatku.
Polećemo u 19.36 časova. Gordon ima poteškoće oko
paljenja motora, gubimo deset dragocenih minuta sum258
Jedva primećujem Gordonov avion. Vidljivost se stalno pogoršava. To me zabrinjava. Nemci će sigurno poleteti. Ali ja ne nameravam da se upuštam u pustolovine
u brišućem letu nad neprijateljskom teritorijom. Pokušavam da nešto vidim kroz maglu. Hamburg je tu negde
napred, sasvim blizu, u oblacima, sa svojom neobično jakom protivavionskom odbranom.
Na žalost, okrećem za 180°!...
— ISO 9 port, Filmslar white GO/ tVJ
Grčevito se držim sasvim pravog auto-puta, čiju su
belinu kvarile mrlje, od katrana nepravilnog oblika napravljene radi kamuflaže. U ovoj nevolji auto-put je jedini
siguran orijentir koji približno određuje položaje do kojih
su stigle naše prethodnice.
Sada je skoro 20.30 časova; kiša pada dvostrukom
jačinom. Prelećemo kao vihor iznad britanskih i američkih oklopnih kolona, izazivajući veliku paniku. Izgleda
da ovi idioti neće nikada naučiti da razlikuju svoje od
švapskih aviona? Prelećemo eskadron tenkova »čercil«
razbacan po polju; ljudi jure na sve strane i bacaju se u
zaklon tenkova, pod gusenice, u jarkove . . . Preduzimaju
mere opreznosti, jer su u ovoj okolini bili svako veće
mitraljirani, često baš u ovo vreme. Uostalom, mi smo
prvi lovci RAF-a koji u tako kasne sate operišu u ovom
kraju.
Gadno nevreme; mogli bismo proći na 500 metara
kraj puka »foke-vulfova« a da ih ne vidimo. Ipak, veoma
pažljivo osmatram.
20.35 časova. Negde iza repa primećujem crvenu i zelenu raketu iznad naših linija a odmah zatim erupciju
180° u levo, »Filmstar beli«, sad!
259
trasirajućih zrna koji nestaju u oblacima .. . Dođavola
nešto se događa, možda su Švabe! Okrećem levo i upozoravam svoje pratioce:
— Look out Filmstar white — 180° port and keep
your eyes open.f3i
U ovom trenutku osetio sam ispod sedišta snažan
udar i jednovremeno žestoku opekotinu po nozi. Trasirajuća zrna prolaze pored moga »tempesta!«
To je već previše! Oni kreteni protivavionci nas gađaju i bar jednom pristojno nišane! Sklanjam se oštrim
zaokretom upućujući im preko radija koliko bogatu toliko
i beskorisnu seriju psovki, jer me oni ne mogu ćuti.
Moja dva pratioca sledila su pod sve gušćim rafalima
moje evolucije. Palimo poziciona svetla, mašemo krilima,
dajemo čitavu seriju znakova za raspoznavanje — sve
uzalud ...
U očajanju nameravam da ispustim stajni trap, kad
najednom, kao jato riba ispod barke pojavljuje se tridesetak »foke-vulfova«. Njihove izdužene i brze siluete,
zalepljene uz samu zemlju, izgledaju kao da.se provlače
između drveća, praćene eksplozijama bombi, usporenog
dejstva koje su oni sejali po jednoj našoj tenkovskoj grupaciji.
— Focke Wulfs at 2 o'clock Filmstar! Attacking!*
Okrenuo sam »tempesta <t i obrušio se punim gasom
na Švabe. AH u trenutku dok sam počeo da dodirujem
okidač, instinktivno okrećem glavu: iz oblaka izlazi tuce
»foke-vulfova« u zbijenoj formaciji, na nekoliko metara
od mojih pratilaca. »Foke-vulfovi« — to su oni divni,
»dugonosi«, sa belom spiralom na crnoj glavčini od elise
—• raspršiše se na sve strane.
Vidljivost je gora nego što je bila malo pre. Ali to ne
smeta dvojici Švaba da izvrše frontalan napad i da se
toliko približe da mi je stao dah. Moja prva briga je da
izbegnem sudar u mraku. Bilo bi to stvarno glupo! Uostalom, nije mi se još pružila prilika da gađam.
54
Pažnja, »Filmstar beli«, 180" ulevo, otvorite oči!
* »Foke-vulfovi« u 2 sata, »Filmstar«! U napad! (prim. prev.).
260
Najednom radio riknu. Izbezumljeni Gordon poče da
urla bez prekida nerazumljive rečenice. Jedan za drugim
su ga pogodili naša protivavionska artiljerija i jedan
v>foke-vulf«. Jedan »tempest« — verovatno njegov — vuče
dugačak rep sivog dima i penje se pravo ka oblacima u
pratnji četiri »foke-vulfa« .. . Siromah5Gordon!
— Look out, Pierre, Break, Break!*
Pre nego što sam uspeo da shvatim da se poziv odnosi
na mene, naglo sam povukao palicu, ali kasno, pogođen
sam ispod benzinskog rezervoara. Udar je toliko snažan
da su mi odskočile noge sa pedala. Opor dim, koji je
zaudarao na izgoreli barut, ispunio je kabinu. Za trenutak, primećujem ugtasto krilo sa crnim krstom, koje na
nekoliko metara pored mene seče vazduh. Vrtlozi »foke-vulfa« su tako snažni da mi se ovog puta palica istrgla iz
ruke... Instinktivno izvršavani potpun valjak i ispravljam iznad samih stabala, dok mi odvratna mučnina navirc
u usta i kratak svetao plamen obavija noge.
Vatra! Kroz čizme osećam toplotu, koja mi oživljava
prva bolna probadanja u ranjenoj desnoj nozi.
Saginjem se i vrhom rukavice pokušavam da otkrijem žarište.
Bang! Bang! Dobio sam još dva pogotka. Ovoga puta
motor je za trenutak prekinuo — i moje srce takođe.
Dok naglo skrećem, pritisnut uza zid kabine, oduzimam gas a zatim ga lagano ponovo do kraja dajem: motor
prihvata normalno .. . Povlačim palicu na sebe i penjem
se do oblaka. U stravičnom neredu oko mene »foke-vulfovi« mitraljiraju, penju se, obrušavaju, kruže...
U polumraku primećujem jednog koji okreće prema
meni, brzo se njišući s krila na krilo i koji me uzima na
nišan. Odmah izvodim ranversman i ispaljujem iz frontalnog napada jedan rafal iz pravca tri četvrtine napred.
Naravno, promašujem i kao vihor prohujim na nekoliko
metara ispod njega. Odmah se penjem i snažno pritiskam
komandu levom nogom. Moj »tempest« se trese, počinje
da gubi brzinu, ali ipak okreće u začuđujuće oštrom zaokretu, dok mu se dva bela kondenzovana traga pojavljuju
na krajevima krila.
Pažnja, Pjer. skreni, skreni!
261
Izgleda da je iznenađeni »foke-vulf« neodlučan; počinje desni zaokret, klizi na krilo, ispravlja, onda okreće
ulevo. . . To je kobna greška! Sada sam ja u dobrom položaju, ispod d vesta metara iza njega.
Brzo, pre nego što sasvim ostvari svoj manevar, vršim
popravku — deset stepeni, jedan krug na nišanu.
Dugi rafal iz četiri topa — kao da munje osvetljavaju
sivi trup i krila »foke-vulfa«. Komadi izleću iz sve gušćeg
dima. Stakleni krov kabine se odvaja vitlajući po vazduhu, vidim pilota koji pokušava da iskoči, dok su mu
ruke zbog brzine pritisnute uz trup., ..
Zatim se »foke-vulf« na 50 metara visine zaljuljao,
za trenutak ispravio, pa udario u zemlju, odskočio, pokosio jedan bor u snopu varnica i vatre i konačno se srušio
u jednom useku. Strašna eksplozija kao magnezijumska
lampa, osvetljavala je okolinu na nekoliko stotina metara.
Bio je to prvi.
Izgleda da se vreme sada raščišćava. Magla se razbija, otkrivajući na horizontu veliki pojas sivo-žutog neba,
koje je bledom svetlošću obasjavalo velike jelove šume
koje su umirale u močvarama .. .
Levi besni požar to je naš tenkovski park koji gori
sa cisternama i municijom. Kao veliki noćni leptiri Četiri
foke-vulfa« kruže oko vatre i povremeno po jedan od njih
opali rafal u buktinju... Ne usuđujem se da ih napadnem, jer osećam da drugi lutaju po mraku.
Opa! Jedan usamljeni avion provlači se iznad krošnji stabala prema Bremenu, čiji visoki dimnjaci presecaju
u sumraku siluete srednjovekovnih zdanja.
Temperatura motora je 125*, pritisak ulja opao je
na 55°. Protiv volje otvarani hladnjak i smanjujem gas;
broj obrtaja na minut pada na 2500. Ipak stižem »foke-vulfa«, koji se očigledno vraća, jer je potrošio municiju.
Iznad Bremena smo: Švaba je još oko 1000 metara
ispred mene. Ova pustolovina može da me daleko odvuče; ponovo zatvaram hladnjak i dajem pun gas: »Gran
šari« odmah prihvata.
262
Prelećemo Vezer kod ulaza u dokove. Kao vihor prolazimo između ruševina velikog mosta za utovar. Sa obe
strane dižu se izgorelj skeleti skladišta; još nekoliko kranova i tornjeva stoje kao crni kosturi.
Najednom se između »foke-vulfa« i mene digao snop
f laka — kratki, beli bleskovi između kojih desno i levo
proleću mrke lopte . . . Tek što su jedne prošle kraj samih
krila moga aviona, već druge izbijaju ni iz Čega, kao
čudom..,
Umešao se i automatski f lak; narandžasti tragovi
ogledaju se na crnoj masnoj vodi, iz koje se pomaljaju
izvrnuti trupovi brodova kao leševi ogromnih kitova.
Nastojim da ne izgubim iz vida moga »foke-vulfa«,
On se, srećom, jasno ocrtava na večernjem nebu. Flak za
trenutak povećava gustinu vatre. Jedan udar odjeknuo je
iza mojih leđa, a onda su se najednom ugasili tragovi i
nestali... Vrlo sumnjivo! Čim sam pogledao nazad, odmah mi je bilo jasno: sustizalo me je punim gasom šest
»foke-vulfova« u besprekornom poretku. Izduvnc cevi
bile su bele od usijanja.
Šakom kidana plombiranu žicu koja zatvara osigurač za dopunsku snagu »emerdžensi« (»Emergency«) i
guram ručicu gasa do kraja. Bio" je to pravi slučaj da sam
se na »tempestu« poslužio ovim uređajem. Dejstvo je
izvanredno i trenutno. Povučem sa 3000 razbesnelih
konj skih snaga, avion j e doslovce odskočio, zuj eći kao
parni kotao pod pritiskom. Za nekoliko sekundi postižem
780 km/č po brzinomeru i dok brzo sustižem begunca,
moji gonioci ostaju doslovce na mestu. Uskoro mu prilazim na 200 metara. Mada me je u ovom mraku zaslepljivao nišan, držim ga tačno u osi i odmereno ispaljujem
dva duga rafala .. . »Foke-vulf« gubi ravnotežu i udara
pljoštimice o močvaru, dižući snop blata. Začudo, nije se
preturio. . .
Odmah izvlačim šandelu ka oblacima i prevrćem se
preko krila kako bih se suprotstavio ostalima . .. Ali, izgubili su se u mraku. Mora da su se vratili, prepustivši
druga njegovoj žalosnoj sudbini.
Još jednom prelećem iznad »foke-vulfa« kojeg sam
oborio. Šepajući, pilot se udaljavao vukući svoj padobran
263
i sasvim izgubljen od šoka. Sasuo sam nekoliko zrna u
olupinu, koja je odmah planula.
Bio je to drugi!
Već je mrkla noć. Uzimam južni kurs i lagano se
penjem sa motorom na malim obrtajima — režimom krstareće brzine (jer treba da ga ohladim i štedim gorivo).
Prolaze minuti. Tražim uočljivi orijentir, kad je najednom moj motor za trenutak prestao. Kiša varnica obuhvata kabinu sa obe strane. Sa uznemirenjem primećujem kako se plamen ponovo na mahove pojavljuje ispod
mojih nogu. ProbuŠeni rezervoar hidrauličnog sistema
curi. TeČnost je pokvasila neki električni vod i prouzrokovala kratki spoj između nožnih komandi. Opori dim
prodire kroz kiseoničku masku i nadražuje mi grlo.
Kao vrhunac zadovoljstva jedna baterija protivavionske artiljerije, i to savezničke, koristi trenutak da otvori
vatru i da me uraklji tucetom granata 76 mm. Pošto sam
odlučio da skačem ako se vatra proširi, brzo proveravam
remenje. Penjem se da bih imao veću rezervu sigurnosti
i pozivam Kenveja u pomoć. Na sreću, Kenvej odmah
odgovara i daje mi kurs ka Rajni.
Posle deset minuta nespokojstva, za to vreme se Kenvej ponaša kao kvočka, konačno sam ugledao dva reda
svetala na zemlji, koja su žmirkala. Jedna bela raketa
penje se krivudajući. Konačno Rajna!
Da li da skačem padobranom? Ili da pokušam sletanje sa uvučenim stajnim trapom?
Iskustvo od 24. marta trebalo bi da me odvrati od
toga. Ali, jači je od moje volje stari pilotski instinkt, koji
odbija da žrtvuje, taj dobri stari JF-E, koji sam sa toliko
ljubavi odabrao u Varmvelu.
Hidraulični sistem sigurno je neispravan, jer nema
više pritiska u vodovima. Zato neću ni pokušati da ispuštam stajni trap, da ne bih ostao sa jednom napola uvučenom nogom ... Desmonđ traži da se konačno odlučim i
javlja mi da se požar pojačava i da se prostim okom vidi
kako plamenovi rastu. Pored toga rad motora očigledno
slabi, sa naglim promenama od preko hiljadu obrtaja .. .
264
— Hulio Desmonđ. Filmstar Leader calling. Landing
wheels-up!56
Mora da mi glas podrhtava. Pre nego što ću isključiti
radio vezu, čujem Desmonda koji mi želi mnogo sreće.
Prelazim na sletanje pravo, sa dovoljno rezerve u
brzini, oslobađam se poklopca kabine i slećem po sredini
između redova svetala ..,
Strašan lom ... varnice .. . udari...
Na moje veliko iznenađenje ovoga puta prošlo je sve
u najboljem redu. Posle trideset metara drljanja i skakanja moj »tempest« se zaustavlja nešto zakošen između
dva reda svetala .. .
Ambulanta i požarna kola odmah stižu; skačem brzo
iz mog aviona kojeg već obavija gust beli dim. Aparati za
gašenje penom stupaju odmah u dejstvo.
Moji piloti dolaze da me povezu džipom. Iznenađuje
me prisustvo dva reportera iz Eronautiks (Aeronautics),
Montgomerija i Čarlsa Brauna, koji mi iskreno stiskaju
ruke. Oni su još bledi od uzbuđenja. •
U baru se brzo oporavljaju, dok ja sastavljam svoj
borbeni izveštaj. Počinjem time što Higinsu, našem oficiru za vezu, izražavam osećanja ljubavi i prijateljstva
prema kopnenoj vojsci, koje su malopređašnji događaji
izazvali u meni.
Najveselije u svemu tome je što Mak Intiri, koji je
prvi stigao, javlja da je video Gordona kako se provlači
između oblaka sipajući ulje i dim. I Gordon je kako-tako
stigao! Verovao je da sam mrtav .. .
Konačno, sva trojica slavimo. Rezultat borbe: oborio
sam dva »foke-vulfa«, jednoga je Gordon oštetio, moj
»tempest« je oštećen, ali se može popraviti, ostala dva sa
oštećenjima »B« kategorije, koje naše službe održavanja
mogu takođe da poprave. Bilans nije loš!
56
Alo, »Dezmond«, ovde vođa »Filmstara«, slećem sa uvučenim
stajnim trapom.
265
U PAKLU »FLAKA«
Nemci su razvili novi način borbe svojih lovaca. Od
kada su naše trupe prešle preko Rajne, svi njihovi aerodromi postali su, zbog obimnog bombardovanja, opasni.
Luftvafe nema više dovoljno aviona da bi sebi dozvolila
luksuz nekorisnog uništavanja na zemlji. Sada »jagdgešvederi« i lovačko-bombarđerske formacije nemaju više
stalne lokacije.
Duž ćele desne obale reke Elbe, organizacija Tod
(Todt) je, po planu prptivvazdušne odbrane Rajha za 1943.
godinu, izgradila preko 150 pomoćnih aerodroma namenjenih za defanzivna dejstva lovaca protiv velikih američkih
dnevnih napada.
Ove baze, opremljene po pravilu dobrim pistama sa
tvrdom podlogom (asvalt ili beton) od 1000 do 1500 metara, sa izvrsnom infrastrukturom (hangari i drugo) bile su
idealne za ovaj sistem stalnog prebaziranja. U oko tri
četvrtine slučajeva bile su suviše udaljene da bi se mogle
bombarđovati. Bile su samo privremeno posedane. Pošto
su često bile neposednute, nije se isplatilo redovno bombardovanje, naročito ne u sadašnoj situaciji.
Oko petnaest nemačkih lovačkih eskadri, tj. oko 1200
ultramodernih lovaca i lovaca-bombardera, vodilo je nomadski život između ovih baza. Zemaljski ešelon je prebaziran noću. Mehaničari su pripremali skloništa, auto-eisterne su sklanjane u jelove šume. Avioni su sletali u svitanje i oko deset sati pre podne izvršavali svoje ratne
zadatke sa novih aerodroma. Posle nekoliko dana — nikada više od jedne sedmice — gešvaderi su menjali bazu.
266
Zahvaljujući ovom metodu Nemci su uspevali da veoma efikasno uznemiravaju naše trupe, naročito ujutru i
uveče. Sve veći broj naših snabdevackih ešelona koji su
isturani ka našim tenkovskim kolonama ostajao je na putevima mitraljiran ili bombardovan iz brišućeg leta.
Armija se ogorčeno žalila glavnom štabu Taktikal er
forsa. Ovaj dobacuje loptu 2. vazduhoplovnoj diviziji (2.
grupi), koja ne može da pomogne: njeni preopterećeni
»mičeli« i »bostoni« izvršavaju po tri leta dnevno protiv
taktičkih ciljeva uz veoma otežano održavanje. 2. grupa
obraća se sa svoje strane 84. grupi, ali lovačke jedinice
ove grupe baziraju suviše duboko da bi mogle pomoći.
Konačno, obaveza je pala na 83. grupu. Naša eskadra »tempesta« kao i uvek dobija takve zadatke: jer samo
ona raspolaže avionima koji su (teoretski) dovoljno brzi
da mogu izbeći pokolj koji priređuje flak; ona raspolaže
dovoljno velikim radijusom dejstva da može gešvadere
da istera i iz najudaljenijih gnezda.
Od obaveštajne službe dobijamo mnoge pojedinosti o
novoj švapskoj organizaciji, koje nas ne ohrabruju. Da
bi svojim lovcima obezbedila izvesnu sigurnost dejstva,
Luftvafe je svakom aerodromu dodelila bar jedan divizion ili abtajlung (Abteilung) protivavionske artiljerije.
Ove jedinice pridate su lovačkim eskadrama J po pravilu
imaju tri baterije automatskih flakova: jednu sa 9 jednocevnih topova 37 mm i dve sa dvocevnim ili četvorocevnim topovima 20 mm (24 cevi).
Ove jedinice prate gešvadere pri njihovom prebacivanju i uvek su prve u pripravnosti na novom aerodromu.
Zbog ovakve snažne protivavionske odbrane, koja ima
savršeno uvežbane posade i topove, opremljene bilo žiroskopskim nišanima ili nišanima sa automatskom korekturom, napadi su izvanredno opasni.
Stalno u pripravnosti, sa iskusnim osmatračima izbačenim na deset kilometara, abtajlung može za delić sekunde da stvori neprolaznu zavesu trasirajućih projektila
oko aerodroma koji brani. Svaki avion koji u brišućem
letu dospe u takvu mrežu flaka ima malo izgleda da se
spase od 250 projektila, koje bljuje trideset cevi diviziona.
267
Neraspoloženi smo. Posle pustolovina nad Rajnom
niko više ne želi da se nosi sa aerodromskim flakom. I
ja sam lično opterećen svojim bolesnim »flak-kompleksom«, i zbog toga sam slabo raspoložen da podstičem moral svojih pilota. Dva prva zadatka mitraljiranja aerodroma, koje je povodom najnovijih događaja naredio glavni operativni centar, promašila su: gnezda su bila prazna.
Da bi, posle ovih neuspeha, omogućio brže reagovanje od otkrivanja posednutog identifikovanog »ajnzaca«
(einsatz — ime koje je Luftvafe dala novim aerodromima)
i napada na njega, Glavni operativni centar je razvio novi
postupak. Kanadska izviđačka eskadra (49. ving) može da
nas neposredno obaveštava o interesantnim objektima, bez
zaobilaznog puta preko Glavnog operativnog centra. Pošto su svi dosadašnji'sporovi prestali, pripremamo akciju
sopstvenim snagama i javljamo Glavnom operativnom
centru, koji drži u pripravnosti br. d grupu »tajfuna« koja
nam je stavljena na raspolaganje.
Novi postupak stupa jutros na snagu. Pošto su 56.
i 486. grupa bile srećne žrtve prethodnih promašenih neuspelih akcija, moj 3. skvadron preuzima pripravnost br.
1. čekanje je nepodnošljivo. Nikada još nisam bio tako
nervozan, pa su to moji piloti, koji ni sami nisu bili bolji,
odmah primetili.
— You look as happy, Sir, as a duck who got a brick
on his head . . .
— Izgledate tako srećni, komandante — primećuje
Vormsli — kao patak udaren ciglom po glavi.
Kada sam u svitanje sastavljao poredak za let, sedmorica izabranih nisu bila oduševljena, izuzev Bej Adamsa, Australijanca. On je neustrašiv i ne boji se ni boga ni
đavola.
Nervoza je zarazila i mehaničare koji ne mogu da se
skrase. Svaka dva minuta vrata »pajlots rum« (»pilot's
room« — pilotska soba) se otvaraju i uznemireno lice pita:
— Nothing doing, Sir? — još ništa?
Podne je i situacija postaje nepodnošljiva. Vreme je
olujno. Energično sam zabranio da se izgovara reč »flak«
— za »flak hepi« globa je jedna funta. U sali je mukla
tišina.
268
»Dornijer 335" »retka ptica« Luftvafea
»Foke-vulf 190« »dugonosi«
xMeseršmit 109 K-14« sa dopunskim rezervoarom i kormilom od
plastične mase
269
Pjer Klosterman se oprašta od svog »Gran Sarla«
U pripravnosti smo od 3.55 časova.
Potrošnja čaja i cigareta je strašna. Gazimo po tepihu
od opušaka. Konačno se sa ađutantom zatvaram u svojoj
kancelariji, i pored telefona pokušavam da promenim
misli, pišući svojim roditeljima. Cepam tri pisma i konačno odustajem. ..
— Ađutante, idem džipom do kontrole da pogledam
najnoviju meteorološku situaciju. Ako se šta u međuvre
menu desi ispalite belu raketu.
Tek što sam seo u džip, čujem zvonjavu telefona. Skočio sam. U dispersalu svi su na nogama, uznemirenih pogleda . . . To je 49. ving! Diktiram Kenu Hjuzu!
»Schwerin Aerodrome — 40 Messerschmitts seen by
Spit recco at 11.40, landing. About 100 A/C on base —
15 Arados two seaters — Rejuelling point 500 yards
S. E.
of main hangar. Map 829 GA IT — Good Luck!«*7
Gledam svoje pilote. Ćute.
— Well, that's it/58 — uzdiše Vormsli filozofski.
— Uzmite brzo džip, ađutante, dovedite obaveštajnog
oficira i donesite drugu svesku godišnjaka nemačkih aero
droma.
Ken Hjuz već je pronašao Šverin na zidnoj karti —
50 kilometara jugoistočno od Libeka; treba prevaliti 230
kilometara. Ađutant koji je kao oluja dojurio sa Spajem,
pruža mi godišnjak sa otvorenom 829. stranom: Šverin.
Lep aerodrom na obali velikog jezera zapadno od istoimenog grada.
Brzo izrađujem skicu na tabli: tri piste u vidu trougla, hangari, verovatne stajanke aviona prema podacima
49. vinga.
Nemci su sleteli u 11.40 časova, sada je 12.10. Potrebno je bar sat da se napune avioni iz cisterni i dopuni
municija. Imamo tačno toliko vremena da ih zateknemo
57
Aerodrom Šverin. Jedan izviđački »spitfajer« otkrio je 40
»meseršmita« na sletanju. Na tom aerodromu ima oko 100 aviona,
od kojih su oko 15 »aradosa« dvoseda. Skladište goriva je na 500
jardi jugoistočno od glavnog hangara. Plan aerodroma je u godišnjaku nemačkih baza u II tomu, broj 829. — Sretno!
58
U redu, tu smo t
>Tempest« na kojem je Pjer Kiosterman postigao 14 od 33 pobede
270
271
u gnezdu pre nego što odlete ili se razmeste i maskiraju
u jelovoj šumi
Izdajem poslednja uputstva, dok Spaj telefonira Glavnom operativnom centru o našem šou i zahteva »tajfunse«.
— Napašćemo sa severa ka jugu, jednovremeno sa
svih osam aviona u frontu (line abreast) sa rastojanjem
200 metara između aviona. Brzina. 850 do 900 km/c.
Svaki, pilot izabraće svoj cilj u toku obrušavanja —
ne dozvoljava se menjanje pravca u poslednjem trenutku.
Otvoriti vatru sa 1000 metara, gađati neprekidno do samog
cilja. Ostati u brišućem letu zalepljen uz zemlju, brojati
do 20 i izvlačiti u lepezi penjući se maksimalnom brzinom ...
Susret sa »tajfunima« određen je za 13.00 časova —
to je kasno, žalim, ali oni ne mogu da stignu ranije. »Tajfuni« će se zbog diverzije, 30 sekundi pre nas spustiti sa
8000 na 3000 stopa i izbaciti plotun raketa na one položaje
flaka koje otkriju.
Jer biće flaka! (Iznuđeni smešak). Podsetite se da su
iznenađenje, brzina i pre svega potpun brišući let na nula
stopa naša najbolja odbrana. Nekorisno je i iluzorno ako
mislite da ćete naginjanjem aviona s krila na krilo zavarati nišandžije flaka; na taj način izgubićete samo nekoliko dragocenih kilometara brzine i osim toga rizikujete
da zakačite krilom o zemlju.
Poslednji savet: ako budete pogođeni i prinuđeni da
napustite avion, najsigurniji je — podsećam vas — sledeći način: palicu na sebe, odbacite poklopac kabine, skupite se kao klupko, pričekajte nekoliko sekundi, gurnite
palicu napred., . imate izgleda da u 90 do 100 slučajeva
budete izbačeni iz kabine. Svakako, ja vam to ne želim!
Ima li pitanja? — Napred!
— Hulio Kenway} Filmstar Leader calling
dbout the Typhie-boys?59
M
272
Alo, »Kenvej«., ovde Filmstar. Šta je sa »tajfunima«?
what
Počinjem da se uznemiravam. Prošli smo Elbu i na
horizontu se već jasno uočava ŠVerinsko jezero. Od »tajfuna« ni traga.
Posle nekoliko minuta Kenvej mi zbunjeno
odgovara:
.— Hulio Filmstar Leader, sorry old boy, there is a
cock-up about the Typhies. Do your besi if you can without!™
Mora da mi glas malo podrhtava, kada pozivam moju
grupu da zauzme poredak za napad:
— Attack formation — Go Filmstar!
Oivičeno jelama ležalo je veliko plavo jezero podeIjeno po sredim poluostrvom na kome se dizao grad Sverin — mali grad kao ukras priljubljen uz svoju liticu, sa
renesansnim zvonicima i gleđosanim crepovima. Na zapadu, lep, netaknut aerodrom sa maskiranim zgradama i
hangarima — kakvih je valjda u Nemačkoj malo ostalo.
Mi smo na 14.000 stopa. Slobodno prilazimo sleva
kao da produžavamo našim putem. Pažljivo pretražujem
aerodrom. Na svetloj prolećnoj ledini ističu se na označenim mestima razmešteni mali tamni krstovi aviona. Naročito zapažam jedan, dva, tri. . . sedam položaja- flakova,
čije su se senke na suncu jasno isticale ...
—
Look out, Filmstar Leader, Flak at six o'clock!61
Stvarno, na 200 metara iza grupe razvilo se pet veli
kih crnih oblačića od eksplozija oruđa 88 mm.
Dobro! Za pet sekundi napadam. Cilj je iza nas, a
sunce je pred nama.
Gubim dah od užasnog straha. Koliko god sam u čistoj vazdušnoj borbi protiv lovaca bio — sem u početku
— staložen toliko sam protiv flaka.. .
— Drop your babies, Filmstar!
Treba brzo odbaciti dopunske rezervoare i obrušiti
se . . . Imam takve grčeve u stomaku da mi je skoro pozlilo. Prednost jednoseda je da u njemu možeš umirati od
straha a da to niko ne primeti.
60
Alo, »Filmstar«, žao mi je, prijatelju, »tajfuni« su u nepri
lici. Snađite se bez njih.
61
Pažnja, »Filmstar«, flak šest sati!
*8 Veliki cirkus
273
— Quick 180 port GO!
Posle brzog levog zaokreta za 180° aerodrom se našao
ispred nas, a sunce iza naših leđa. 62
— Điving — juli out Filmstar!
Obrušavamo . . .
Mojih sedam »tempesta« su levo u besprekornom poretku mada skoro vertikalno
obrušavamo.
— Smeli of flou^ers/63 — Čuje se podsmešljiv glasBej
Adamsa u slušalicama.
Flak! — Bože, kakav flak! Sa celog aerodroma, iz najmanje 40 položaja, ševa protivavionska vatra iz oruđa 20
i 37 mm.
Ispod nas širi se tepih belih oblačića, a u ravnomernim nizovima od po osam izbijaju crni oblačići zrna od
37 mm.
Kakav flak! Nema goreg osećanja od fizičkog straha
— srce žestoko bije, mokar sam od znoja, od onog lepljivog sramnog znoja mesa koje se buni. Moji zgrčeni nožni
prsti plivaju u čizmama. Očajnički smo zaronili u dim
eksplozija i tragova zrna . . . levo . . . desno . . . ukrštaju
se . . . praskaju oko naših krila podmuklo bleskajući. Na
1500 metara smo od ivice aerodroma, gde ljudi trče . . . 50
metara visine.
— Lower for Christ's šake!"4
Niže, niže, za ime boga — mora da moj glas histerično zvuči.
Velika travna površina ispresecana pistama ljulja se
i bode mi oči. Letimo sa 900 km/č. Prvi hangar . . . auto-cisterne . . . evo tridesetak »meseršmita« na njihovim nespretnim uzanim stajnim trapovima, sa šćućurenim prilikama ispod krila.
Suviše levo, na žalost, van nišanske linije . . .
Grupa »aradosa«, oko dvanaest, pojavljuje se u mom
nišanu. Otvaram vatru. Besno gađam, zgrčenim prstom na
obaraču. Zrna ispisuju brazdu eksplozija koja krivuda
između »aradosa«, penje se na trupove, pogađa motore. . .
62
Obrušavamo punim gasom!
Miris cveća! (ovaj slikovit izraz označavao je flak u žargonu
RAF-a).
64
Za ime boga, još niže!
63
274
dim. .. jedan avion je eksplodirao baš kada ga preskačem. Udarni talas odbacuje mog »tempesta« uvis.
Jedan »tempest« zakačio je zemlju i trup odskače
kao lopta u snopu skrhanih krila i repa . . . Ponovo su hangari pred nama. Ispaljujem drugi rafal. . . eksplozije na
talasastom limu vrata i na metalnim stubovima. ..
— Look out, Red Two!
Gospode, moj pratilac naleće iznad mene bez kontrole, izgubio je poklopac kabine.
Sa 900 na čas, 20 metara desno od mene, udara u
toranj flaka koji preseca napola, ispod platforme.' Drveni
•stubovi lete. Buket ljudi okačenih o top pada u ponor.
»Tempest« se srušio na kraju aerodroma na grupu malih
kuća izdubivši čudesnu svetlosnu brazdu. Motor se odvojio i u kovitlacu požara i ostataka leti kroz vazdt'h
Prošlo je . . . skoro. Jedan, dva, tri. . . trasirajura zrna
besne . , . spuštam glavu, sklanjam se iza leđnog štita. . .
dvanaest, trinaest,.. četrnaest.. . prevariću se ... ceo šaržer granata 37 mm me urakljio tako blizu da vidim samo
bleskove eksplozija bez dima... kiša parčadi bubnja po
trupu ... devetnaest. . . dvadeset!
Vučem palicu i penjem se vertikalno u nebo. Flak
gađa dalje. Gledam unazad prema Sverinu, koji se nalazi
iza repa mog aviona. Trista metara niže penje se jedan
»tempest« u cik-cak letu — uporno praćen tragovima
zrna. Kod hangara gori, stubovi gustog dima i vatre . ..
Vatromet magnezijumskih bombi koje eksplodiraju ...
Usamljeni »tempest« me stiže, klati se s krila na krilo
i zauzima mesto u poretku fronta (line abreast).
— Hulio Filmstar Aircrafts, Re/orm, South o/ target, angels ten . . .65
— Hulio Pierre, Red 3 here. You know, I think the
rest had it!
Bej mi kaže da su ostali oboreni!
Nemoguće! Pretražujem ceo horizont, moćna piramida
eksplozija koja se diže do oblaka iznad Sverina još odoleva u mirnom vazduhu.
85
Alo, »Filmstar«, prikupite se južno od cilja na 10.000 stopa. —
Alo, Pjer, ovde »Crveni 3«. Mislim da nas nije mnogo ostalo.
Ostali su dole završili!
275
Nikoga u vazduhu . .. .13.04 časa. Napali smo u 13-03.
Mora je od početka obrušavanja trajala možda 35 sekundi.
Izgubili smo šest aviona od osam! ...
Ponovo prelazim Elbu. Moji osetljivi živci počinju da
se smiruju i kolona više ne drhte. Neće pomoći ako mislim
na ostale. Čemu?
Još jedan ratni zadatak je za nama; 56. i 486. skvadroni lete na sledeća dva. Možda još jedan dan odmora.. .
Evo i Rajne ., ,
— Hulio Desmond, Filmstar over base. May we pancafee?06
Mehaničkim pokretom ispuštam stajni trap. Smanjujem gas ... U trenutku kada bi točkovi zaškripali po betonu, uvek bih se osećao preporođen.
Glavni operativni centar nam odmah šalje fotografije
rezultata napada na Šverin. Vrlo su jasne: Kanađanin iz
49. eskadre snimio ih je tri sata posle našeg mitraljiranja.
Dočekao ga je veoma nervozni f lak i pošto je radi kosog
snimanja morao da preleti vrlo nisko, bio te teško ranjen.
Čudnovatom hrabrošću i snagom volje doveo je svoj oštećeni »spitfajer XIV« i snimke.
Pažljivo razgledamo snimke. Stvarno, rezultati ne
opravdavaju žrtve. Izgleda da je eksplozija auto-cisterne
uništila dva »meseršmita«, a između dva bombardovana
krila hangara za montažu fabrike »Foke-Wulf« vidi se
jedan traktor koji vuče još jednog očigledno oštećenog
»meseršmita«. Izgleda da je jedino znatnije oštećena grupa »aradosa«, od kojih je pet potpuno uništeno. Ali to nije
bio cilj napada; za izgubljenih šest »tempesta« i njihovih
pilota, bila je to vrlo mršava nadoknada.
Ovde je flak obavio veoma dobar posao. Ističem to u
svom mesečnom izveštaju i Glavni operativni centar bar
jednom uzima to u obzir pa odustaje od takvih zadataka.
M
Alo, »Đezmond«, »Filmstar« je iznad aerodroma. Dozvolite
sletanje!
Aerodromska straža uhvatila je u susednom poljskom
imanju jednog Luksemburžanina, bivšeg osmatrača Luftvafe, koji se tamo krio. Prisustvujem saslušavanju. Siromah, nije baš spokojan i spremno odgovara na sva pitanja koja mu Abund postavlja. On je, uostalom, interesantan slučaj, jer je od avgusta 1943. do 25. septembra 1944.
godine služio kao osmatraČ u 4. eskadrili 40.K.I. u Lefeldu.
Lefeld je bio opitni centar za »Me-262« sa mlaznim motorima, a zarobljenik je bio intimni prijatelj Frica Vendela,
šefa pilota »meseršmita«.
Prema njegovom iskazu »Me-262« ima maksimalnu
brzinu od 980 km/č na 7000 metara visine i brzinu sletanja najmanje 340 km/č. Izgleda da »Me-262« nema hermeticku kabinu jer on nije nikada video Vendela u specijalnom letačkom odelu. Međutim, rekao mu je da se
penjao na 12.700 metara. Svi avioni ovoga tipa, koje je
video naš zarobljenik, imali su beli znak »V« sa brojem
na rešetki usisnika turbine. On ne zna da li je reč o serijskom broju- Pošto je, uostalom, najveći broj koji je on
video »V-15«, on misli da je reč o prototipovima. »V«
bi mogao da znači »Versuh«, tj. »probna serija«.
Među njegovim papirima nađen je veliki broj tajnih
dokumenata, koje prosleđujemo glavnom štabu.
»Kerli« (Curly — kudravi) Voker dobio je danas odlikovanje Distingvišd Flajing Kros i odlučujemo da ga snimimo sa_čitavim uobičajenim ceremonijalom. Istovremeno,
danas je i njegov rođendan, pa izgleda da njegov račun u
baru posle svečanosti neće biti isplaćen ni za tri mesečne
plate.
Zovemo ga »kudravi« zbog njegove prerano ćelave
glave. Ima dvadeset osam godina a izgleda kao da mu je
trideset pet. Pošto je on sa Kenom Hjuzom najstariji preživeli pilot grupe, predlažem ga za komandira »B« eskadrile, kao naslednika Gordona Milne kojeg je prošle sedmice oborio jedan »Me-262«.
277
276
KOMANDUJEM »VINGOM«
Dva Novozelanđanina napravila su gadnu nepriliku
administrativnom komandantu eskadre. Prošle večeri posle burne »mes-parti« (»Mess-Party), priređene povodom
odlaska »Smokija« Šradera, koji preuzima komandu nad
meteorima — avionima na mlazni pogon 616. grupe, dva
pilota iz 486. skvadrona neprimetno su otišla . . . Prvi predmet koji se isprečio pred njihovim od pića pomalo Ppnmćenim pogledima bio je lični džip Džejmisona. Skočili su
u njega, upalili motor i krenuli u šetnju po okolnim jnesečinom obasjanim putevima. Prvo su udarili na stražu, izdržali bez posledica jedan rafal iz automata i odjurili u
pravcu Belsena ...
Na pola puta isprečili su se jednom veličanstvenom
štabnom »bjuiku«, krcatom generalima, sa zvezdicama na
svim šavovima, otpremili ga u jarak da u njemu odigra
elegantan ples sa celokupnim tovarom, dok su oni sa ljubavlju zagrlili telegrafski stub. Uspeli su da nepovredeni
umaknu u šumu, ostavivši dosta potresenu gospodu generale da se sami sa mukom izvlače iz razlupane kočije.
Događaj je, naravno, podigao prašinu, ali nisu nađene
naše dve šaljivdžije, koje su uspele da se neopažene uvuku
u stan i ni reći ne progovore o svojoj pustolovini. Vanređno solidarni piloti skvadrona dali su jedan drugome
alibi koji su izdržali najspretnije saslušavanje vojne policije.
Danas, nešto pre dvanaest sati, Džejmison je dobio
papreno pismo iz Glavnog štaba, koje ga je silno .potreslo,
u kom ga savetuju da se u interesu njegove buduće kari278
jere u RAF-u poštara da njegovi piloti poštuju minimum
discipline.
Nekoliko časova posle dolaska ovog pisma Džejmison
me poziva da zamenim »Smokija« na dužnosti komandanta eskadre. Prima me sa Ijubaznošću buldoga i, pre
nego što sam mogao da se zahvalim, skrenuo mi je pažnju da će mi, ako se moja mašina za brijanje istupi,
rado ponuditi svoju i da brica nije tu zato da šiša kerove
itd. Posle deset minuta monologa i ljubaznosti ove vrste,
daje mi dvadeset santimetara debeli dosije izveŠtaja i nerešenih akata i savetuje mi da ne dozvolim da me odmah obore, jer je prevršilo svaku meru da svake sedmice
menja »ving-komander flajing« (vving-commander flying).
27. april 1945.
Moj san se konačno ispunio. Postao sam komandant
eskadre — i to kakve eskadre! 122. vinga, elitne lovačke
jedinice RAF-a.
Brzo sam dao krojaču da mi na naramenicama »batldresa« prišije treći širit. Brodharst mi preko telefona
Čestita i poziva me u svoj štab.
Naređujem da se hitno naslikaju trouglaste zastavice
»vingko« (Wing-co) na trupu moga »Gran Šarl-a« i da se
glavčina elise oboji jarkocrveno. Pola sata kasnije slecem
u Ćele, gde me Brodharstov ađutant prima sa svim počastima; uostalom, on je moj stari drugar Bardžes, zvani
»Bags« iz 125. vinga.
Oko kontrolnog tornja sedi na travi blizu hiljadu
francuskih ratnih zarobljenika, koje su naše prethodnice
oslobodile i koje RAF avionima prebacuje u Francusku.
Izgleda da nesrećnici nisu mogli da prate tok događaja.
Tumaraju bez smisla na sve strane, skoro su smeteni i
zbog pažnje koju im Englezi obilno ukazuju. Izgleda, međutim, da su sačuvali bar jednu francusku osobinu: provode vreme u gunđanju i ne razumeju da se ovi vojnici
i piloti RAF-a lišavaju sledovanja cigareta i čokolade za
nekoliko nedelja. Ipak, sačuvali su dobro držanje. Istina
je da su to strelci i da ih njihovi oficiri nisu nikad napustili i izgleda da ih još uvek čvrsto drže.
Dok čekam kola, razgovaram sa nekolicinom. Uznemireni su zbog prijema koji ih očekuje u Francuskoj. Pitaju me šta ja mislim o generalu De Golu .... Posle nekoliko minuta opkolilo me je stotinak. Kola stižu i brzo se
pozdravljam.
Brodharst me, kao i obično, prima vrlo ljubazno i
saopštava mi da je britanski kralj potpisao ukaz i naredbu kojim mi se dodeljuje lenta za moj orden D.F.C. Zatim raspravljamo o stanju eskadre i o planu budućih dejstava. Potreban je poslednji napor, Nemci su iscrpljeni, ali
moramo ih pre svega sprečiti da ne prebace dovoljno
snaga u Norvešku da bismo tamo nastavili borbu. Na kraju
me poziva na čaj i oko pet sati vraćam se sa osećanjem
da je ceo svet moj ...
Na aerodromu masa ljudi tiska se oko mog »Grand
Šarl-a«, francuski vojnici pokazuju prstima crne krstove
mojih pobeda i veliki beli lorenski krst na hladnjaku.
I pored kratke piste, polećem »na američki način«,
njima u čast, prelećem u brišućem letu preko aerodroma
— a onda uzimam kurs ka Fasbergu.
Do ponoći radim sa Čarlijem, Abundom i Rapom, da
bih sredio zaostalu poštu, a zatim najmanje četvrt sata
posmatram svoj potpis:
P. H. Clostermann, D.F.C. and Bar
Wing Commander Flving 122. Ving.
POSLEDNJI ISPIT
3. maj 1945.
Sada jasno osećamo da ulažemo poslednji napor. Koliko će trajati nemački otpor? Ako Nemci žele mogu da
se u Kilskom kanalu, na danskim ostrvima i Norveškoj
održe još najmanje dva meseca. Luftvafe se evakuiše dosta
uredno. Svi danski aerodromi krcati su transportnim
i borbenim avionima. U svim zatonima, ušćima reka, duž
žala ukotvljene su čitave flote hidroaviona »blom« i »vos«
i »dornijera«.
Rezerve benzina dozvoljavaju im da se, bar teoretski, još izvesno vreme efikasno brane.
Iz časa u Čas povlačenje prema Norveškoj je sve izraženije. Veliki konvoj brodova ispred Kila, neprekidni tok
aviona preko Skageraka i pojačani otpor na zemlji, to
sigurno potvrđuju.
Isto tako sve više i naši bombarderi 2, vazduhoplovne oblasti (2. grupa) baziraju tako duboko da sa svojih
baza ne mogu da dejstvuju sa dovoljnim korisnim tovarom. Iz istih razloga ni mi ne možemo da računamo na
bilo kakvu efikasnu pomoć »marodera« 9. američke vazduhoplovne armije. To, dakle, znači da se naša jadna 83.
vazduhoplovna divizija mora još da žrtvuje.
Telefonski poziv Brodharsta i Lepslija to potvrđuju.
Radi utehe, nagoveštavaju nam da će se upotrebiti sva
sredstva kako bi se, odmah po zauzimanju, osposobili aerodromi u rejonu Libeka, koji će moći da prihvate naše
osakaćene avione. »Beli landing strip« (Belly landing
281
280
strip)67 već su pripremljene u Racburgu, Svarcenbergu i
na aerodromu Libek. Od danas u 13.30 časova na njima će
stalno stacionirati ambulantna kola. Ukoliko bi slučajno
naše trupe zauzele još neki neminirani aerodrom severnije početak i kraj piste biće obeleženi crvenim linijama.
Pošto ving-komander Bruker još nije zamenjen, Mekikem je tek otišao na oporavak, Džimi Til je oboren, a
Sreder je nedavno preuzeo komandu nad 616. skvadronom naoružanim »meteorima«, na mlazni pogon, ja sam
još uvek privremeni komandant eskadre.
U devet sati Doziva me Brodharst preko telefona. Zali
se na lošu organizaciju održavanja aviona na zemlji. Svaka
eskadrila može, u stvari, da skupi najviše tri ili četiri
aviona sposobnih za let. Samo u 3. skvadronu sedam aviona je u hangaru (oštećenja od flaka, ulje curi, zamena
svećica, još jedan od flaka i još jedan ...) Avion Kena
Hjuza liči na ogroman slanik sa izbušenom napadnom ivicom, glavčinom elise i hladnjakom. Džoni Vokerov avion
ima rupu na vertikalnom repu prečnika 50 cm. Na trupu
mog »Gran Šarl-a« mehaničari na brzinu krpe dve rupe
veličine pesnice.
Tehničko osoblje nema ni polovinu potrebnog materijala, hangari su širom otvoreni, prokišnjavaju i hladno je
u njima. Nedostaje nam municija i rezervni delovi, jer
snabdevačke kolone nisu mogle da prate naše brzo napredovanje. Svi ovi poslovi organizacije baze veoma su odgovorni, a Džejmison, administrativni komandant eskadre,
koji se posle slučaja sa džipom veoma zapustio, ne pomaže
mi mnogo.
Prema dobrom vojničkom običaju saopštavam preko
glasogovornika Brodharstovu grdnju ljudstvu eskadre.
Efekat je veoma skroman, ali bar smanjuje moju nervnu
napetost.
Stalno mislim na moje unapređenje i zbog toga sam
mrzovoljan. Moj položaj bio bi neprijatan, da Englezi nisu
tako korektni, jer, konačno, ja sam samo potporučnik, a
komandujem starijim engleskim oficirima, sto dvadese" 7 Piste za prinudno sletanje na stomak,
282
torici pilota i devet stotina ljudi. Poznato mi je da glavni
štab u Londonu nastoji da to resi. Ali u Parizu ne haj u za
to. Politika im je jedina briga, a ne unapređenje ljudi koji
se još bore.
To mi svakako nije smetalo da izvršim danas tri borbena zadatka. Vraćam se premoren.
Ving je jutros izgubio Šest pilota, među kojima »bebi«
(baby) Ostina i F. O. Blia, dva najbolja iz 486. novozelandskog skvadrona.
Carli, tehnički oficir vinga, donosi mi spisak ispravnih aviona. Od 95, koliko bi trebalo da imamo u normalnim uslovima, raspolažemo samo sa 27 —-u stvari sa 23.
Obećava mi još četiri do 17 časova. Sada je 15.30 čisova.
Šaljem u kraće nasilno izviđanje u rejon Flensburga
Kena Hjuza, Džonija, Vokera, moja dva Australijanca
Torpija i Beja, i Longleja kao rezervu. Ken je oprezan i
ne rizikuje bez razloga.
I dalje proučavam jutrošnje lične borbene izveštaje i
sa Abundom izrađujem »ving-riport« (wing-report)* glavnom štabu. Ne može se prikriti nedostatak aviona. Ni moral pilota nije naročit, pa se zaista nadam da nam neće
naređivati da napadamo brodove. Flak zaista igra sve veću
ulogu u životu mojih pilota. Osećam kako su opsednuti
njime u svim razgovorima, za stolom, u baru, u toku brifinga. Ko želi da se u to uveri, treba da posmatra one koji
idu na zadatak kako one koji se vraćaju sa gorčinom ispituju o gustini i položajima protivavionske artiljerije. Reč
»flak« je na svakoj usni, neprekidno . . .
Pušim cigaretu za cigaretom i pijem šolje čaja jednu
za drugom. Zubi i vilica me još bole posle uzbudljivog sletanja 24. marta.
Vrlo žučno raspravljam sa oficirom za vezu 2. kanadske armije. Zaista, posle događaja od 20. aprila ljudi u
kaki-uniformama stalno su mi na umu. Izgleda da on nije
u toku situacije kopnene vojske. Moram da sam pregledam trake dalekopisača da bih stekao jasnu predstavu. Situacija na zemlji izgleda mi prilično zamršena, zbog prodora oklopnih jedinica ka Kilu i Elmshornu severno od
* Izveštaj vinga (prim. prev.).
Hamburga, protiv nekih jakih žarišta otpora usmerenih
prema aerodromima Nojminster, Bad Segeberg i njihovim pomoćnim aerodromima.
Luftvafe se ograničava na zaštitu odstupanja trupa i
na evakuaciju štabova avionima »Ju-88«, »Ju-52«, »He-111« i naročito na avionima fizeler »štorh» (Fieselers
»Storchs), koji se provlače pod zaštitom magle, koja u
rano jutro i po zalasku sunca pokriva oblast Ponerskih
jezera.
Dosta niski oblaci (baza ispod 1000 metara) koji već
nekoliko dana pokrivaju osnovicu Danskog poluostrva, nepodesni su za zaprečavanje. Protivavionska vatra je tako
gusta, da čim se neki od naših aviona pomoli ispod oblaka
na toj maloj visini, odmah ga dočekaju stotine automatskih oruđa koji njihovom ukrštenom vatrom štite važne
drumske arterije od Ojtina do Kila, a naročito auto-puteve Nojminster-Rendsburg i Slezvig-Flensburg. Sve ovo
nas mnogo neohrabruje.
17.20 časova. Izlazim da bih prisustvovao sletanju
aviona 56. i 3. skvadrona koji se vraćaju sa zadatka. Mašinu jadnog Broklenharsta teško je oštetio flak iznad auto-puta kod Flensburga. Pilot je odlučio da skače padobranom umesto da sleće na stomak. Izvukao se vrlo dobro, ali
džip koji ga je tražio jedva ga je pronašao jer ga je vetar
odneo duboko u Orelsku šumu.
Kenovo odeljenje postiglo je veliki uspeh: 23 uništena kamiona i 65 oštećena — to je zaista rekord; pored
toga Longlej je iznad obale oborio dva »Ju-52«. Izvanredno — to će lepo popuniti moj izveštaj. S druge strane,
Longlej me zabrinjava. Postaje svakim danom sve neoprezniji. Pošto zna da će čim završi svoj borbeni period
biti vraćen u Novi Zeland, koristi svoje poslednje časove
letenja kako bi zaslužio orden D. F. C. Moraću da ga obuzdavam. Ma šta bilo predložiću.ga za odlikovanje zbog njegovih šest oborenih Švaba.
Osim Broklenharstovog aviona svi su se vratili u
bazu. Za deset minuta šest aviona, od deset biće spremno za
sledeći let.
Dok se spremam da se vratim u dispersal, nailaze sa
severa torpedni »bofajteri« i u brišućem letu prolaze iz284
nad nas, uz snažnu grmljavinu motora. Nailaze u rojevima, najmanje tri eskadre. Vraćaju se sa strahovitog šiping štrajka (Shipping-strike — napad na brodove), koji je
organizovan protiv čuvenog kliskog konvoja. Jedan od
njih vuče iz zapaljenog motora dugi trag crnog dima i pokušava da sleti kod nas. Na 500 metara od aerodroma pada
u kovit i uz strašnu eksploziju udara blizu ribnjaka. Požarna kola i ambulanta žure ...
— Zaboga, zašto se tako žure? — šapće Piter Vest —
— ionako nije bogzna šta ostalo.
Posle deset minuta vraćaju se ambulantna kola sa
ugljenisanim ostacima izviđača i pilota.
Dok se sat kasnije, za vreme večere u menzi, još uvek
govori o ovom događaju, poziva me »Spaj« (Spy):
— Scrambler /or you, Sir!
Šta hoće od mene u ovo doba? Skačem u džip i jurim u
intelidžens rum.
Skrambler je radio-telefon, koji radi na ultrakratkim
talasima i povezuje eskadre sa glavnim štabom. Ima neobično svojstvo da pomeša talase u predajniku i da ih razmrsi u prijemniku. Ako bi neprijatelj usput uhvatio emisiju čuo bi samo nerazumljive šumove. Praktičan uređaj,
koji obezbeđuje brzinu jer se izbegava šifrovanje.
Brodharst je opet na aparatu. Razgovor je kratak:
— Pjer, sa koliko aviona raspolažete?
Pogledam na tablu stanja jedinice:
— Dvadeset i pet, gospodine!
Dobro. Zapišite radi hitnog izvršenja:
Hidrobaza Grosembrod stop koordinate N 54.22 E,
11.05 stop vrši se utovar preko sto velikih transportnih
aviona na kopnu i na sidrištu stop verovatna vrlo jaka
neprijateljska lovačka zaštita stop povedite sve raspoložive snage na označeni objekat stop po mogućnosti napasti topovskom vatrom stop način napada po vašoj odluci
stop saopštite Kenveju vaše resenje najmanje deset minuta ranije stop pokušaću da vam pridam tajfune za neutralisanje flaka stop ne računajte suviše na njih stop srećno stop.
235
Zahvaljujem. Vešam slušalicu, uzbuđen i ljut. Krasno,
posle takvog dana poslati nas ponovo u vazduh u osam
sati uveče i još na kakav objekat!
— Ordonans, smesta pripravnosti broj jedan! Ordonans
žuri i posle nekoliko sekundi zavijanje sirena potresa
Fasberg.
Pregledam zidnu kartu. Do Grosembrode ima 140 kilometara vazdušne linije, ali meteoslužba javlja da su Libečki zaliv i rejon Hamburga potpuno zatvoreni. Olujni
kumulusni oblaci sa jakim pljuskovima dostižu 6.000 metara visine. Moramo da zaobiđemo sa severa.
Gume škripe po betonu. Stižu džipovi puni pilota.
Prekinuta večera i naporan dan ne mogu da stvore dobro
raspoloženje, Neki žvaću nabrzinu napravljene sendviče.
—• Svi ste tu? Dobro. Brzo im izlažem situaciju. Nemamo
dovoljno ispravnih aviona da bismo leteli po
eskađrilama u formaciji eskadre. Dakle, letećemo u dve
grupe po tri odeljenja od po 4 aviona u desnom stepenu."
Ja vodim prvu grupu od 12 »tempesta«, Mak Donald iz
486. skvadrona vodice drugu.
Tako ću, nadam se, držati u ruci dvadeset i četiri
aviona.
Detalje napada ne mogu da dam sada. Potrebna naređenja izdaću na licu mesta preko radija. Napad više zavisi od trenutne situacije nego od unapred razrađenog
plana. Uostalom, ne raspolažem ni potrebnim podacima
ni sa dovoljno vremena za razradu načina napada.
»Podesite časovnike. Sada je 20.07 čisova. Paljenje
motora u 20.15 časova. Ja polećem prvi, pravim veliki
krug oko aerodroma da bih omogućio da svih dvadeset i
četiri aviona zauzmu svoja mesta i u 20.25 časova zauzimamo kurs ka cilju . . . Ima li pitanja. . . požurite!
U moju četvorku uzimam F. Lt. (Flving-Lieutenant)
Bonea, F. O. (Flving officer) Dag Vorlija i mladog seržanta
Krona, kojem je ovo treći ratni zadatak. U celini, nije naročita ekipa, ali nemam drugog izbora. Zaista, ne mogu da
zahtevam da piloti koji su danas već izvršili tri zadatka i
koji su potpuno iscrpljeni, idu i na četvrti, koji će biti veoma naporan.
20.45 časova.
Moj »Gran Sari« je spreman. Motor radi i Grej mi,
opružen na krilu, sa palcem uvis daje znak da je sve u
redu. Prostrana betonska platforma u Fasbergu, opokoIjena velikim tamnim hangarima, ključa. Dok se vezujem
gledam okolo. Motori rade, pucaju patrone startera, mehaničari trče na sve strane noseći padobrane ili u zadnji
čas zaboravljene karte. Piloti se penju na avione. Neobično izgledaju u prslucima za spašavanje i remenju padobrana.
20.16 časova. Sklanjajte podmetače! . . .
U 20. 25 časova, dok je sunce sasvim nisko nad horizontom, a velika masa oblaka vuče se prema istoku, zauzimam kurs ka severu i lagano se penjem.
Večeras je poredak porazan. Sa delovima iz tri različite jedinice teško se sastavlja homogena grupa.
— Come on Filmstar, pull your bleeding fingers out!r>*
Plavo odeijenje, koje je trebalo da bude levo, seta se
500 metara desno i iznad mene. »Žuti 2«, 3 i 4 vuku se kilometar iza nas. Nervozan i neraspoložen pozivam ih bezobzirno da se srede. Obilazimo Hamburg da bismo izbegli
oblake prljavog dima koji se u nedogled dižu zbog požara
u gradu.
Konačno, moja grupa se resila da zauzme poredak ...
Iznad Nojminstera, koji prelećemo na 3000 metara
gađa nas jedna baterija 88 mm (uostalom vrlo loše), pa
skrećemo desno u kurs 052°, Vrcme se kvari, pa moram da
izbegavam kumuluse koji se visoko penju kao velike bele
kule.
— Hulio Kenway. Any gen?
— Hulio Filmstar Leader, Kenway answering, nothing at ali69
Kenvej nema ništa da mi saopšti, čak ni suprotno naređenje, kojeg sam intimno očekivao.
Na tridesetak kilometara od cilja isprečio se ispred
nas neprobojni sloj oblaka. Ponirem, praćen grupom, i po68
Napred, »FiLmstari«, probudite se!
Alo, »Kenvej«, sta ima novo?
e&
— Ništa.
287
kušavam da se provučem ispod oblaka, ali nailazimo na
pljusak i mrak. Naređujem zaokret za 180° i penjem se,
a onda još jedan zaokret za 180°, da bismo se vratili u
prvobitni kurs.
šta da radim? Jedan avion ili, u krajnjem slučaju dva,
mogli bi da se uspešno probiju, ali sa kompaktnom grupom od 24 mašine, to je ne samo delikatno već i veoma
opasno...
Radio-putem zavijenim izrazima obaveštavam Kenveja i situaciji:
— Hulio Kenway, Filmstar here, the weather stinfcsP
Kenvejov odgovor je jasan, a njegov ton zapovednički:
— Filmstar Leader, jorce on regardless!
Neka bude! Napred!
— Cloud jormation. GO!*
Raščlanjujem grupu na samostalne četvorke, koje
odmah zauzimaju zbijeni poredak. Pokušaćemo da na taj
način prođemo kroz oblake i zadatom kursu i da se s druge strane, ako bude sreće, nađemo dovoljno prikupljeni.
Uleteli smo u oluju i izgubili se iz vida. Dođavola, ala drma. Potpuno sam se koncentrisao na instrumente, samo
s vremena na vreme bacim pogled na pratioce, koji drže
grupu koliko mogu i ne razmeću se.
Srećom sloj nije mnogo velik. Posle nekoliko minuta
izlazimo iznad Fenharnskog moreuza kod Heligshafena.
Nebo je čisto, ispred nas sve do horizonta nema ni senke.
U kabini je svetlije. Pripremani se da odredim poziciju . . .
— Look-out Filmstar Leader!
— Pažnja! Za delić sekunde uzavrela masa aviona
ispunila je nebo. Nezaboravan prizor!
Dole desno je veliki aerodrom Grosembrod sa sidrištem za hidroavione i pistama na kojima gamižu višemotorni avioni, malo dalje je mirno more sa,nekoliko brodova
na sidrištu ... Iza nas je kompaktan oblačni zid iz kojega
izbijaju u neredu i na raznim visinama odeljenja »tempesta«.
™ Alo, »Kenvej«, ovde »Filmstar«, v: Alo,
— Šta možemo, »Filmstar«, probijajte _ »Kenvej«,
* U poredak za probijanje oblaka, sad! ovde
»Filmstar«,
Vreme je očajno. - Šta možemo, »Filmstar«,
probijajte se ipak!
288
Oko nas patroliraju jake grupe od po 30 do 40 nemačkih lovaca. Jedna nas je već otkrila i obrušava se na
»Žuto odeljenje«.
Pred nama su na zemlji ili u poletanju preko stotinu
ogromnih transportnih aviona, koji teoretski predstavljaju
moj prvenstveni cilj.
U vazduhu je oko 200 neprijateljskih lovaca, jedna
grupa je na visini od 500 metara. Druga je na 1000 metara. Treća je na 1500 metara, a dve su na našoj visini,
tj. na oko 3000 metara. Iznad nas je svakako još jedna
a možda i dve . . . A ja imam samo 24 »tempesta«!
Brzo donosim odluku. »Žuto« i »Plavo odeljenje« napašće švapske lovce iznad nas. »Ružičasto«, »Crno« i »Belo
odeljenje«, pod komandom Mak Donalda, vezaće lovce ispod nas . . . Ja ću u međuvremenu pokušati da se sa »Crvenim odeljenjem« provučem do aerodroma i da ga mitraljiram.
— Hulio Filmstar, Yellow and Blue climb and attack
fighters above. Pink, black and ivhite engage Huns below, Filmstar red diving ~for straffe . . . Go! , . .
Odbacujem dopunske rezervoare i sa moja tri pratioca strmo obrušavam. Sa preko 900 km/č prolazim kao
vihor kroz grupu »foke-vulfova«, koji se raspršiše kao jato
lastavica. Polako izvlačim iz obrušavanja i smanjujem gas.
Letim po putanji koja me dovodi na aerodrom u brišućem letu pravcem jugozapađ-severoistok.
Dočekuje nas razbesneli f lak. Na granici bazena stižem sa preko 20 metara visine i odmah otvaram vatru.
Mirna površina sidrišta pokrivena je nepokretnim »dornijerima 24« i 18. Tri bela traga označavaju brazdu tri
aviona koji su upravo poleteli. Na pokretnim podmetačima na navozima je niz aviona »blom« i »vos«.
Sasređujem vatru na jednog od tih B i V 138. Užad
podmetača čepa se; prelećem iznad ogromne mase koja se
puši, naginje na krilo i tone. Flak tuče udvojenom žestinom. Blesak zdesna — jedan onesposobljeni »tempest«
udara u more i podiže vodoskok. Bože — brodovi na sidrištu su naoružani a jedan od njih je veliki torpedni brod
koji tuče iz svih svojih oruđa.. .
19 Veliki cirkus
289
Instinktivno uvlačim glavu u ramena i dok sam još
uvek u brišućem letu lagano skrećem ulevo tako brzo da
ne mogu da gađam »dornijere«, zatim brzo okrećem udesno iza jednog ogromnog »junkersa 252« koji je upravo poleteo i koji zabrinjavajuće raste u mom nišanu. Gađam ga
dugini neprekidnim rafalom skoro do momenta kada sudar izgleda neizbežan, izvlačim u zadnji čas, osvrćem se i
vidim kako »Ju-252«, sa dva zapaljena motora i presečenim kormilima, odskače od mora i eksplodira.
Velikom brzinom se udaljavam i nalećem pravo na
torpedni brod koji sipa vatru iz svih protivavionskih oruđa. Prolazim na deset metara pored njegovog vitkog pramca iznad same vode, koja ključa hiljadama gejzira koje
flak diže. Primećujem bele prilike koje se kreću po mostu
i plamene jezike oruđa koji, izgleda mi, izbijaju iz celog
maskiranog nadgrađa.
Granate rikošetiraju od vode i eksplodiraju svugde
naokolo u prečniku od 500 metara. Srapneli kose jedno
jato galebova koji, izbezumljeni i krvavi, padaju na sve
strane. Uh! Konačno sam van dometa!
U znoju sam, grlo mi se steglo da ni reč ne mogu da
izgovorim preko radija. Pošto sam za ćelo vreme napada
zadržavao dah, što nisam ni primetio, srce mi potmulo
tuče, kao da će da se istrgne iz grudi.
Penjem se u velikom levom zaokretu. Da završimo.
Situacija je mučna. Iznad aerodroma vodi se ogorčena
borba. Tri aviona padaju u plamenu, da li su moji ili neprijateljevi, to odavde ne vidim, suviše su daleko. Četvrti,
koji je eksplodirao, seje parčad po nebu, peti pada u kovit vukući trag bele pare. Drugi smrskani gore na zemlji.
Radio prenosi nerazumljivu zbrku dozivanja, psovki,
besomučnih povika izmešanih sa bubnjanjem topova.
Blizu torpednog broda gore ostaci jednog aviona. Usred uskomešane pene iz širokog mlaza benzina dižu se
teški kolutovi crnog dima, ispunjeni bleskovima.
Sta se desilo sa mojim trima pratiocima? Nema im ni
traga na nebu. Na početku napada video sam kada je desno od mene udario u vodu jedan »tempest« verovatno
Boneov. Siguran sam da je avion što ga je oborila brodska artiljerija Krouov, Vorleja ne vidim.
290
Oklevam za trenutak: da li da se uključim u borbu
protiv nemačkih lovaca koja besni iznad Heligshafena, ili
da pokušam da još jednom mitraljiram i da pojačam paniku koja mora da vlada u nemačkoj bazi? Sklon sam,
mada pomalo protiv volje, drugom rešenju. Spuštam se
ponovo nad more i počinjem punom brzinom da obilazim
ostrvo Fenmarn.
Najednom nailazim na tri »dornijra Do-24.« Verovatno su to ona tri koja su nekoliko sekundi pre našeg napada poletela iz Grosembrode i čije sam brazde video.
»Dornijeri Do-24« su veliki tromotorni hidroavioni, od oko
19 tona, male brzine, ali sa dobrim odbrambenim oružjem. Pošto sam se brzo povratio od iznenađenja, pravim
široki ranversman kojim se udaljavam od njihove unakrsne vatre, dajem pun gas i, snimajući, približavam im se
u cikcak-letu. Zatim, još uvek izvan dometa njihovih mitraljeza, nišanim na prvoga. Posle dva rafala jedan motor se zapalio, drugi prekida. Pokušava da sleti prinudno
na vodu, ali pošto je na ovoj strani grebena more uzburkano, avion se prevrće i razbija.
Odmah okrećem na ostala dva koji pokušavaju da pobegnu u brisućem letu. Njihovi motori ispuštaju duge crne
tragove jer rade maksimalnom snagom. Izazivaju mi sažaljenje. Sa 400 km/č većom brzinom i četiri topa — to
liči na tradicionalni pas bul*. Biram levog, koji pretovaren zaostaje iza drugog. Ovoga puta »životinja« u zadnjem
času izvršava veoma spretno zaokret. Zbog velike brzine
morao sam kao budala da okrećem, neposredno pod vatrom zadnjeg strelca, koji me je pogodio sa tri zrna. Hvala
bogu, bila su to puščana zrna 7,7 mm.
Posle klizanja na krilo ponovo sam na položaju za gađanje. Sa oko sto metara zrna pustoše po trupu. Krilni rezervoari gore. Strelac u repu prestao je da gađa. Za nekoliko sekundi avion je u plamenu. Pilot pokušava da se
popne kako bi omogućio posadi da skače, ali je suviše
nisko. Ipak trojica skaču. Samo jedan padobran se otvara.
Odmah se zatvara i nestaje u talasima. Veliki tromotorni
* Passe-boule je igračka koja predstavlja grotesknu ličnost,
čija su usta prekomerno otvorena da bi primila kugle koje igrač
ubacuje (prim. prev.).
avion pretvara se u vatrenu loptu koja se kotrlja na nekoliko metara iznad grebena morskih talasa obavljena gustim, dimom. Posle nekoliko sekundi eksplodirao je. Tražim trećeg, ali on se negde izgubio, verovatno se sakrio
iza nekog malog ostrva u moreuzu.
Napad me je odvukao oko Fenmarna. Penjem se na
3000 metara. Iza brda je Grosembrode ... Gutam pljuvačku, instinktivno zatežem sigurnosne veze i obrusavam
na aerodrom radi ponovnog mitraljiran]a.
Ovoga puta ih iznenađujem. Flak zauzet na drugoj
strani i artiljerci gađaju pomalo na sreću u pravcu špajskih lovaca i »tempesta«.
Kao vihor prolazim između dva hangara i punim gasom izbijam na letelište. Toliko je nagomilanih aviona, da
ne znam koji da odaberem. Kroz nišan vidim red »aradosa-232«, ogromnih transportera. Pre nego što prvi rafal
eksplodira na prvoj dvojici mogu još da ih posmatram:
čudni gredasti trupovi na dva sprata, dvadeset četiri točka
stajnog trapa koji nose gigantske mašine.
Jedna granata flaka eksplodira na nekoliko metara
od mene i snažno potresa avion. Penjući se u spirali van
dometa flakova dospeo sam usred meteža, koji je, uostalom, počeo da jenjava.
Pokušavam da se priključim svojoj grupi, ali to je
teško u ovom neredu. Prvo opažam jednog »tempesta« koji
obrušava okrećući se sve brže oko krilaca. Oba krila se
lome . .. Posle nekoliko sekundi između dve živice suknu
plamen. . . ali nema padobrana. Dva »foke-vulfa« pokušavaju da me uhvate u makaze, ali brzo ih se oslobađam
okrećući ka njima.
»Tempest JF-H«, kojim pilotira Australijanac Bej, u
nevolji je: iz njegovog motora izbija dim. Ipak, on vodi
borbu sa jednim »meseršmitom« koji se vrlo spretno brani
postepnim smanjivanjem, brzine i ozbiljno ugrožava »tempesta« .
Okrećem ka »Me-109« kojeg iznenada napadam i pogađam sa najmanje dve granate u spoj krila i trupa.
Iznenađeni pilot okreće u drugu stranu. Sada ga gađa
Bej i pošto je u pogodnom položaju ponovo ga pogađa.
292
Izbezumljeni Švaba ponovo okreće u drugu stranu;
gađam ga, on se ponovo izvlači. Bej ga gađa... Za trenutak se zaklatio, a zatim se jedno krilo sa velikim crnim
krstom lomi u plamenu.
Švaba bez teškoća iskače, ali padobran se ne otvara i
počinje da gori.
Konačno i moji »tempesti« počinju da se prikupljaju
dva po dva, izvlačeći se oprezno iz borbe. Švabe uzmiču i
jedan po jedan vraćaju se obrušavanjem ka Grosembrode,
odakle se diže veliki stub dima, verovatno iz ona dva zapaljena »aradosa« . ..
Jedan zalutali »foke-vulf« uvukao se između nas-i
očajnički manevriše. U pratnji Beja odmah ga napadam.
Dugim rafalom — ali najednom zatvarači škljocaju radeći
u prazno — nema više municije . . . .
»Foke-vulf«, međutim, gubi brzinu i počinje da dimi;
ipak sam ga pogodio. Bej ga takođe gađa iz neposredne
blizine i pretvara ga u prah. Eksplodirao je kao bomba. ..
Ovoga puta padobran se otvara.
Sunce je već zašlo tamo iza danskih ostrva i u sve tlom
sumraku moja grupa se prikupila. Brojim moje avione:
dva, četiri, osam, deset, jedanaest — zatim niže još dva
koji teško prilaze, očigledno pogođeni.
Vraćamo se u Fasberg sa upaljenim pozicijskim svetlima u noći koja počinje da skriva konture predela. Na
mirnom i blagom večernjem vazduhu lagano podrhtavaju
krila »Gran Sarla«.
Dok sa izvučenim stajnim trapom i spuštenim zakrilcima prilazimo Fasbergu zamišljam šta će da radi naš tehnički oficir Mičel. Od dvadeset i četiri aviona vraćam mu
samo trinaest. ..
293
VRATA SE ZATVARAJU
Zatim bese primirje; kao da su se zatvorila vrata.
Osam neshvatljivih dana; neopisiva mešavina radosti i
tuge. Bučna ispoljavanja raspoloženja prekidao je potpuni
mir, naročito ta neobična, tuoa tišina, koja pritiska aerodrom, pokrivene avione, zamrle eskadrile i prazne piste .. .
Naglo popuštanje napetih nerava bilo je užasno i bolno
kao rađanje.
Dolazilo mi je da urlam.
Bilo je te večeri neobično tužno selo. Piloti su posedali na stolice — bez reci, bez pesme. Oko jedanaest sati
Bej je uključio radio. BBC je prenosio reportažu sa pariških i londonskih ulica, gde je bučna gomila dala maha
svom veselju ...
Sve su se oči okrenule aparatu; kao da je iz tih očiju
izbijala mržnja. Za mene je to bilo tako očigledno i tako
novo, da sam. iznenađen pogledom upitao Kena. Zatim sam
Čuo udar i prskanje razbijenog stakla. Neko je svom snagom bacio flašu u pravcu te galame, u pravcu svih tih
ljudi koji su nam bestidno demonstrirali svoje olakšanje
i oslobođenje.
Jedan po jedan piloti su ustali i u mirnoj menzi ostali
su samo Ken i ravnodušni barmen. Iz razlupanog radio-prijemnika izbijalo je žalosno kvrčanje. Ponovo sarn pogledao Kena. Razumeli smo se bez reci. Prošlo je pola
294
sata, možda i sat. Onda sam — kunem se — najednom osetio da su svi oni bih* tu, oko nas, u mraku, u dimu cigareta, kao deca koja su nepravedno kažnjena i koja su žalosna:
Makenzi... Džimi.. . Keli.. . Maus Menson .. . mali
Kad ... Bone . .. Seperd ... Bruker . . . Gordon . . . i tamne
uniforme sa potamnelim zlatnim širitima . .. Mušot...
Mezilis .. .Bero ... Pjero Degej, svi, svi koji su jednog lepog jutra poleteli na svojim »spitfajerima« ili »tempestima« i nisu se više vratili.
— Well, Pierre, that's the end of it. They won't need
us any more .. .7I
PoŠli smo na spavanje, lagano sam zatvorio vrata da
ne probudimo barmena koji je spavao na svojoj stolici i
da ne ometamo »ostale«.
Bilo je to sasvim tačno, nikome više nismo bili potrebni. Ubrzo smo to osetili. Ukidanje odsustva, prevoženja avionima rezervisanim samo za više oficire, beskrajna
maltretiranja, nesvesna, ali koja su ogorčavala.
Iz Ministarstva vazduhoplovstva u Parizu dobio sam
obaveštenje, koje je potpisao jedan general francuskih
snaga otpora, u kome mi se saopštava da mi se izuzetno
izražava naročita počast što sam proizveden u čin rezervnog poručnika.
12. maja bila je velika parada u Bremenshafenu — i
tragedija. Ispod 300 metara visine četiri aviona moga odeIjenja užasno su se sudarila. Moj padobran otvorio se tek
iznad zemlje. Kao četiri udara groma avioni su se smrskali
o zemlju. Još uvek se sećam kako kao u snu izbezumljeno
trčim prema četiri stuba crnog dima, potpuno otupeo iznenadnom katastrofom. Video sam kraj svojih nogu telo
Robertsona sa polomljenim kostima, u kaki-koŠulji, do
pola zarivenog u zemlju i sa padobranom koji se nije otvorio. Zatim telo Pitersa koje je dogorevalo u lokvi benzina; dvadeset metara dalje Kolsonov avion, bezoblična
71
Pjer, to je zaista kraj. Nećemo im više biti potrebni!
295
masa u pocrnelom krateru sa ugljenisanim mesom i kostima negde ispod gvožđurije.
Iznad nas, trideset raštrkanih aviona eskadre preletali su jedan po jedan, smušeni klatili se s krila na krilo,
i pokušavali da vide i shvate.
Ving je otišao za Kopenhagen. Nekoliko dana obuzela nas je opijajuća atmosfera oslobođenja. Ali vrlo brzo
me je obuhvatio strah, panični strah od moga aviona, priviđenje Bremenshafena, koje je igralo pred mojim očima
— strah koji'sputava i koji uništava reflekse.
Došao je 1. juli. Da sam znao da čitam znamenja, ne
bih poleteo protiv svog instinkta. »Grand Sari« imao je
kvar na uljnoj instalaciji isto kao i onoga jutra 12. maja.
Tvrdoglavo sam iz straha zbog osude ljudi pozajmio Brusov novi avion.
Moji avioni su besprekorno defilovali iznad mase i
crvenih zastava sa belim krstom kojima je bio zakićen čitav grad. I tada, kada mi je izgledalo da je uklonjena zla
sudbina koje sam se podsvesno plašio, počinio sam tu glupu grešku praćene. Zatim se sve pobrkalo: stajni trap se
samo napola izvukao, motor se nije pokoravao mojim
očajničkim nastojanjima. Sa 300 km/č »tempest« je rasekao prikolicu rukovaoca letenja, raspao se i rasuo na pola
kilometra unaokolo smrvljene ostatke krila, motora i kormila. Ambulantna kola su me prihvatila nepovređenog i
smetenog. Tada sam shvatio da je to bio poslenji napor,
poslednje čudo, i poslednja opomena sudbine koja se umorila .. .
27. august 1945.
Usvojena mi je molba za hitnu demobilizaciju. Ujutru sam se oprostio od Brodharsta i KAF-a, Novozelanđanin Maki preuzeće umesto mene komandovanje .122. vingom. Da bih odleteo u Glavni štab u Slezvig, želeo sam da
uzmem svoga »Gran Sarla«. Na povratku popeo sam se
296
visoko u letnje nebo bez oblaka, jer samo tamo sam mogao da mu kažem zbogom.
Zajedno smo još jednom pojurili pravo prema suncu.
Napravili smo jedan luping, možda i dva, nekoliko sporih,
doteranih sa ljubavlju izvedenih valjaka, kako bih zadržao u prstima svaki drhtaj njegovih poslušnih i elastičnih
krila.
, Plakao sam u njegovoj uzanoj kabini, kako nikada
više neću plakati, kada sam osetio da su njegovi točkovi
dodirnuli beton i kada sam ga pokretom ruke položio na
zemlju, kao otkinuti cvet.. . Kao i svaki put, pažljivo sam
pročistio motor, isključio sve prekidače jedan za drugim,
ugasio instrumentalnu tablu, odvezao pojaseve, kablove i
cevi koje su me vezivale sa njim kao dete sa majkom.
Kada su me moji piloti i mehaničari, koji su me očekivali,
videli pognute glave, i ramena koja su se tresla od jecanja, razumeli su i ćuteći se udaljili ka dispersalu.
Sedim kraj pilota Mičela sa kojim odlazim u Pariz.
Dok rula ka pisti, prolazi kraj aviona vinga, mojih »tempesta«, besprekorno poravnatih krilo uz krilo, kao za smotru. Kraj njih piloti i mehaničari mašu rukama. Malo sa
strane je moj »Grand Sari«, moj stari JF-E, sa crvenom
glavčinom elise, sa crnim krstovima naših ppbeda ispod
kabine, zdepast, svojevoljan, moćan, sa svojom snažnom
četvorokrakom nepokretnom elisom, koju više neću pokrenuti.
Jedna stranica je okrenuta, veoma bolna.
Uz prodorni urlik njegovih američkih motora, Mičel ubrzava i poleće. Priljubio sam lice uz staklo kabine
da još jednom vidim iza repa aerodrom Libek i male sjajne krstove na ledini koji se smanjuju i utapaju u večernju maglu.
Zbunjeni pilot okreće glavu.
Svršeno je. Nikada više neću videti »tempeste« kako
se na startu postrojavaju iza »Gran Sarla«, kako nespretni
na svojim velikim šapama ispružaju u vetar koji stvaraju
297
elise razjapljena ždrela svojih hladnjaka, sa licima pilota
punih poverenja, koja vire iz kabina, čekajući moj signal ...
Ali, ispunjen sam ponosom kad na vas mislim, moji
avioni, a naročito na vas, moji dragi drugovi iz RAF-a,
što sam imao sreće da vas upoznam i da vas volim, sa vašim uniformama boje engleske magle.
Veliki cirkus je otišao.
Publika je bila zadovoljna. Program je bio dosta bogat, izvođači nisu bili tako loši, a lavovi su prožderali
ukrotitelja. Za porodičnim stolom još nekoliko dana pričaće se o cirkusu. I kad sve bude zaboravljeno — fanfare,
vatromet i lepe uniforme — na seoskom trgu ostaće još
krug strugotine i rupe od kočeva.
Kiša i zaborav izbrisaće brzo njegove tragove.
Moji drugovi i ja, koji smo preživeli Veliki Cirkus,
srećom »nismo razumeli« i to će biti naša jedina nagrada.
»Mi pripadamo opštem neskladu . , Mi smo delovi velike nezavršene građevine; trebaće više vremena, više
mira i više udaljavanja da bismo otkrili njenu celinu«,
A, de Saint-Exupery
(»Pilote de guerre«)
298
DODATAK O
ORGANIZACIJI RAF-a
RAF je bio podeljen na četiri »komande«;
— Fajter komand (Fighter eommand) — lovačka avijacija
— Bomber komand (Bomber eommand) — bombarderska avi
jacija
— Kostal komand (Coastal eommand) — odbrana obale
— Trening komand (Training eommand) — obuka
Pre iskrcavanja u Normandiji ova organizacija pretrpela je
manje izmene formiranjem Taktikal er fors (Tactical Air Force)
— taktičkih vazduhoplovnih snaga.
Svaka komanda sastojala se iz vazduhoplovnih divizija ili
grupa. U lovačkoj avijaciji je na primer 11. grupa (Group) imala
zadatak da brani jugoistok Engleske i London.
Svaka grupa (Group) bila je podeljena na eskadre ili vingove.
U početku, do 1943, svakoj bazi pripadao je po jedan ving: na
primer vingovi Bigin Hila, Kenlija, Tengmiera, itd.
Svaki ving imao je tri ili Četiri lovačke grupe ili skvadrona.
Ove grupe su dobijale brojeve (grupa »Alzas« (Alsacc) se, npr. u
RAF-u zvala 341. skvadron fri frenč (Squadron Free French), a
njihovi avioni su obeležavani grupom slova ili oznakama za raspoznavanje. Na primer, NL za »Alsase*, LO za 602., JJ za 274.,
JF za 3. itd. Osim toga, svaki avion u grupi imao je svoje sopstveno slovo za raspoznavanje. Moji avioni u grupama kojima sam
pripadao bili su označeni, na primer, NL-B, LO-D, a oznaka mog
dragog »Velikog Šarla« bila je JF-E.
Svaki skvadron sastojao se od dva flajta (Flights) ili eskadrile: flajt A i B. Svaka eskadrila lovačkog skvadrona imala je,
po pravilu, dvanaest aviona.
Lovačkom divizijom (Group) komanđovao je vajs er maršal
(Vice-Air Marshall — general-major avijacije). Vingom jedno299
motornih lovaca komandovao je ving-komander (Wing-Commander
— potpukovnik), skvadronom je komandovao skvadron-lider
{Squadron-Leader — major), a eskadrilom flajt-Iutenent (Flight
Lieutenant — kapetan).
Činovi, koji su približno odgovarali francuskim, bili su sledeći:
sardžent (Serjeant) — vodnik
uorent-ofiser (Warrant Officier) — zastavnik
flajt-sardžent (Flight Serjeant) — stariji vodnik
pajlot-ofiser (Pilot Officer) — potporučnik
flajing-ofiser (Flying Officer) — poručnik
flajt-letenent (Flight Lieutennant) — kapetan.
skvadron-lider (Squadron Leader) — major
ving-komander (Wing Commander) — potpukovnik
grup-kepten (Group-Captain) — pukovnik — komandovao
je bazom ili lovačkim aerodromom.
Svaki skvadron imao je u prošeku 30 do 32 pilota, od kojih
su bar jedna trećina bili podoficiri. Osim toga, skvadron je imao:
adutanta, tehničkog oficira i vodnika šefa mehaničara koji se po
tradiciji zvao čifi (Chieffy) i predstavljao veoma važnu
ličnost i kome su bili potčinjeni vodnik, vodnik rađio-mehaničar
i vodnik aviomehaničar. Na kraju, eskadron je imao oko
četrdesetak ljudi »zemaljskog« sastava — mehaničara, oružara,
specijalista za trup aviona, specijalista za motore i radio-specijalista.
Ukupno oko 100 ljudi letača i neletača.
Svaki skvadron imao je pozivni znak u radio-saobraćaju.
Tako npr. Alzas se zvao »Turban«, a 3. skvadron je bio »Filmstar«.
Da bi se u borbenim formacijama u vazduhu mogli razlikovati
pojedinačni avioni korišćene su sledeće oznake:
Sekšen blu
(Section Blue)
(Odelienje „Plavi'1)
l
3 T 2
T
T4T
300
. Sekšen red
(Section Red)
(Odeljenje „Crveni")
l
3 T 2
T
T
SekČen jelou
(Section Yellow)
(Odeljenje „2ttti")
t
3 T 2
T
T
BORBENI POREDAK
Borbeni poredak skvadrona sačinjavali su 12 aviona, podeljenih u tri ođeljenja od po četiri aviona. Pozivni znak komandira (skvadron-lidera) bio je »Turban« lider, komandira eskadrile
B: Jelou lider Turban (Yellow Leader Turban), komandir eskadrile
A —Blu lider Turban (Blue Leader Turban), ili Blu uan (Blue one).
Ostali piloti nazivani su prema mestu u formaciji, npr. Turban
blu jor (Turban Blue four).
Za pojedinačne letove ili za lično pozivanje, svaki pilot imao
je svoj sopstveni znak; npr. u grupi »Alsase moj je bio »Turban
25«.
Vazduhoplovne divizije delile su se u sektore. Taktičko komandovanje sektorom, bilo je povcreno operativnom centru —
Grup sentral kontrol (Group Central Control GCC), koji je bio
smešten u velikoj podzemnoj prostoriji od betona koju su nadvišavali zastakljeni balkoni za kontrolore. To je bio nervni centar
Fajter komand; ovde su se sticale sve veze radarskih stanica i
sve primljene informacije odmah su pokazivane na ogromnoj
karti koja je pokrivala ceo pod ove prostorijo. Velike zidne table
su pokazivale trenutno stanje eskadrila, broj, imena i pozivne
znake svih njihovih pilota, baziranje, broj aviona u vazduhu i na
zemlji, na punjenju gorivom i opremanju ubojnim sredstvima,
itd.
Na velikoj karti postavljene su pločice i strelice raznih boja,
koje su svakih pola minuta označavale položaj, visinu i pravac
leta sopstvenih i neprijateljevih grupa u vazduhu. Po jedan pripadnik ženske pomoćne službe (W. A. A. F.) sa slušalicama na
ušima u direktnoj vezi sa radarskom stanicom bdeo je nad svakom
takvom pločicom, koju je premeštao po karti pomoću dugog Štapa
krupijea.
Glavni kontrolor iniao je i?, svoga staklenog kaveza trenutan
i potpun uvid u sve što se u njegovom vazdušnom sektoru događalo, od Londona do Šartra i Danske. Desetak telefona na njegovom stolu, koji su bili povezani sa kratkotalasnim radio-stanicama.
omogućavali su rnu da održava vezu sa svim eskadrilama, čak i
kada su bile duboko iznad neprijateljske teritorije.
Raspolagao je sa dve vrste radarskih stanica: osmatračkim
i stanicama za navođenje lovaca, koje su bile veoma snažne i mogle
su da sa greškom od nekoliko stotina metara prate nemački avion
iznad Pariza. Kontrolor je javljao pozicije nemačkih i sopstvenih
formacija u vazduhu i premeštao ih kao šahovske figure, tako da
su imale slobodu dejstva tek kada su došle u dodir sa neprijateljem. Zvučnici na zidovima omogućavali su da se prate svi razgovori u vazduhu, reagovanja pilota, odgovori na naređenja, pa čak
i psovke u toku borbe.
301
Smatralo se da je oštećen svaki avion koji je teško pogođen
i izbačen iz borbe, ali za koga se ne može pretpostaviti da je potpuno uništen.
U krilima svakog lovačkog aviona RAF-a bila je ugrađena
jedna kinofoto-kamera koja je bila povezana sa okidačem oružja
i pomoću mikrometarskih zavrtnjeva, usmerena u secište putanja
zrna oružja smeštenih u krilima. Pilot je na ovaj način donosio
neoboriv dokaz svojih gađanja, svoje taktičke umešnosti i postignutih rezultata. To je bilo dragoceno sredstvo za identif i kovanje
ciljeva.
Engleska je štedljivo delila odlikovanja.1 Lovac je dobijao
Distingvišd flajing kros (Distinguished Flying Gross) nakon pet
pobeda postignutih u oko stotinu ratnih zadataka. Vrpca. (»Bar«) uz
D. F. C. dodeljivala se između desete i dvadesete pobede i konačno
Distingvišd Servis Order (Distinguished Service Ordcr) dodeljivan
je komandantima vingova i skvadrona posle dvadeset vazdušmh
pobeđa ili tri stotine ratnih zadataka.
Viktorija kros (Victoria Cross), >najviše britansko vojno odlikovanje, za ćelo vrome rata dodeljeno je samo jednom, pilotu-lovcu, skvadron-lideru Niku Nikolsonu.
Francuski piloti na službi u RAF-u dobijalj. su ova odlikovanja pod istim okolnostima kao i britanski podanici. U skladu
sa tradicionalnim fer-plejom (fair-play) Engleza, odlikovanja su
se izvanredno nepristrasno dodeljivala, što je i kralj lično kontrolisao. Zbog toga smo mi Francuzi visoko ccnili ova priznanja.
Deviza RAF-a bila je i ostaje; Per ardua ad astra*.
2. vazduhoplovna taktička armija RAF-a bila je organizovana da prati i neposredno podržava dejstva britanske 21. grupe
armija, pod komandom maršala Motgomerija i da obezbedi »krouz
saport« (close-support) — neposrednu podršku 1. američke
armije.
2. TAF bio je podeljen u pet grupa ili vazduhoplovnih divizija:
—• 83. grupa (Group), pod komandom vajser-maršala Brodharsta, naoružana uglavnom lovačkim avionima.
— 84. grupa-, koju su pretežno sačinjavale eskadre lovacabombardera.
— 85. grupa predstavljala je strategijsku rezervu, sa neko
liko lovačkih eskadri i eskadrila noćnih lovaca.
2. grupa, koju su sačinjavale dve eskadre srednjih i jedna
eskadra lakih bombardera »moskita«.
1. grupa, koja je bila namenjena za održavanje veze i transporta i opremljena »dakotama i ansonima« (krajem 1944. promenila je numeraciju i postala 38. grupa).
U svemu, bilo je aviona prve linije, bez rezervnih aviona
svake jedinice:
— 70 »mičela« (Mitchell) — srednjih bombardera,
— 38 »moskita« — lakih bombardera,
— 1.764 lovaca i lovaca-bombardera (»tempest«, »spitfajer«,
»tajfun«),
— 156 »spitfajera« za taktičko i strategijsko izviđanje.
1
Autor je odlikovan prvim ordenom D. F. C. posle osam priznatih
vazdušnih pobeda i blizu trista ratnih zadataka. Drugi D. F. C. posle 370
ratnih zadataka i 20 vazdušnih. pobeda, l konačno D. S. O. nakon 420
ratnih zadataka, 33 vazdušne pobede i komando van ja eskadronom i vingom.
* Latinska izreka: Preko strmina do zvezda, tj. kroz borbu do
pobede.
304
20 Veliki cirkus
305
S druge strane, moji piloti koji izvršavaju prosečno po* tri
leta dnevno, veoma su zamoreni letenjem (u prilogu: izveštaj
sanitetskog oficira 3. skvadrona).
'l. Sredstva
PREVOD JEDNOG OPERATIVNOG IZVESTAJA
3/122-14/83 H. Q./OR 17
from:
3.0973 Acting Squađron Leader F. H. Clostermann D. F. C. et
Bar Detached from French
Air Force for active service, as
Officer Commanding nfl 3 (F) Squadron R. A. F. to: Vice-Air
Marchall H. J. Broadhurst K.B.C.D.S.O.D.F.C.
Air Officer Commanding 83 Group — II T, A. F.H. Q.
Squadron Operationai Report n" 17"
Imam čast da vam dostavim na razmatranje sledeća zapažanja o aktivnostima 3. skvadrona, koji je pod mojom komandom:
1. Letačka osoblje
Kvalitet ljudstva, kojeg 83. grupa saport junit (Group Support — Unit — dopunska jedinica) šalje ovoj jedinici za popunu
gubitaka znatno je opao. Izgleda da dopunska jedinica nije sposobna da za svakih deset pilota dodeli više od jednog sa potpunim operacijskim turnusom. To je suprotno propisima kojima se
reguliše raspored pilota za avion »tcmpest V«.
Većina pilota dolazi sa ukupnim prosečnim naletom od 350
časova, od čega je jedva 5 časova na »tempestu«. Zbog nedostatka
dovoljnih materijalnih sredstava za njihovu obuku u jedinici, gubici u vazdušnim borbama i udesima su veoma visoki.
* Šalje: 3.W73 skvadron lider P. H. Klosterman D. F. C. sa lentom,
dodeljen iz sastava francuskog KV za aktivnu službu na dužnosti komandanta 3. skvadrona RAF-a.
General-major avijacije H. J. Brođharstu K. E. C. D. S. O. D. F. C.
komandantu 83. grupe — komandi 2. T. A. F.
Operativni izveštaj skvadrona br. 17.
Od 1. februara 1945. jedinica se potpuno preoružala avionima
»tempest V«, tipa B, sa motorima »sejbr« (Sabre VXB) i elisom
»rotol«, koji su zamenili tip A i elisu »de hevilend« (De Havilland).
Letačke osobine na maloj visini i ubrzanje su izrazito bolji.
Međutim, zbog sledeća četiri razloga bilo bi poželjno da se hitno
uvede u borbenu upotrebu »tempest II« sa zvezdastim motorom
»centaurus«:
a) preterana osetljivost od dejstva flaka motora »sejbr VI«
sa tečnim hlađenjem,
b) previsoka potrošnja ulja ovog motora bez ventila (zamena
ulja posle 30 Časova letenja), što smanjuje naš radijus dejstva,
c) veoma osetljiv sistem filtriranja na usisniku karburatora,
pored toga filtri vouks (Vokes) previše smanjuju snagu na pole
tan ju,
d) obavezan benzin od 150 oktana za motor »sejbr VI B«
stvara nam bezbrojne teškoće u snabdevanju i pri paljenju. Ruianje je veoma usporeno zbog obaveze pilota da svakog minuta
pre poletanja pročišćava motor, da bi se sprečilo taloženje olova
na elektrodama.
Inače, izuzev ovih primedbi koje se uostalom odnose samo
na pogonsku grupu, »tempest V« ima veoma robusnu konstrukciju
1 lako se održava. Gume tipa T. 17 III brzo se troše i podnose u
prošeku najviše pet sletanja.'
Njegova- stvarna letačka svojstva su znatno bolja od proračunatih, što nije slučaj sa ostalim tipovima lovaca (P-47, P-5I
ili »spitfajer«)- Brzinu od 810 km/Č postiže pri poniranju pod svega
2 stepena prč isteka 30 sekundi. Upravljivost ispod 400 km/č ne
zadovoljava potpuno, ali je pri brzinama iznad 500 km/Č. izvan
redna. Krilca su veoma osetljiva pri velikim brzinama, a elastič
nost kormila za visinu nadoknađuje izvesnu uzdužnu nestabilnost.
»Tempest V B« je veoma stabilan pri brzom obrušavanju i
predstavlja veoma stabilnu platformu za gađanje. Vatrena moć
njegova četiri topa od 20 mm je veoma velika, ali ovi topovi
»hispano V« sa skraćenom cevi imaju Česte zastoje. Neophodno
je da se usavrši uređaj za punjenje topova.
Izgleda da usvajanje điro sajt VIII (Gyro Sight VTII — žiroskop nišana sa automatskom korekturom gađanja) nije trenutno
307
306
20*
neophodno. Pored toga, zbog velike zapremine, vidljivost u prednjem sektoru bila bi znatno smanjena, a ni ljudstvo nije dovoljno
osposobljeno za njegovu upotrebu.
3. Taktička dejstva
Dajem odgovore na pitanja postavljena u upitniku 147 OFS-2.
A — Da bi se dnevno izvršila tri zadatka nasilnog izviđanja u sadašnjim uslovima protivdejstva, posebno flaka, postojeće
normalno brojno stanje grupe omogućava poletanje samo dva '
odeljenja od po četiri »tempesta« (svega osam »tempesta«). tj. 24
poletanja dnevno.
Neprekidno su 2 aviona na generalnom pregledu, 4 — na
sedmičnom pregledu i • 2 do 6 aviona su na opravci zbog lakših
kvarova od dejstva flaka. Na raspolaganju su proseeno 32 do H
aviona.
Teško da se u praksi može zahtevati više od 2 leta dnevno
na avion, čak i ako se dnevni pregledi rasporede na svib 24
časa.
Zbog toga predlažemo da se u sadašnjim okolnostima prihvati kao borbeno brojno stanje grupe (skvadron strength — squadrons strenght) dva odeljenja od po četiri aviona.
B — Za zadatke zaprečavanja železničkog saobraćaja jačina grupa ne treba da prelazi dva para, koji dejstvuju na sledeći
način:
— preletanje
linije fronta na 3000 m. zatim spuštanje na
1000 m, krstareća brzina 520 km/č.
— nije celishodno da se odbacuju dopunski rezervoari.
— samo jedan par treba da napada svaku lokomotivu, Ra/
lozi: Smanjuje se mogućnost flaka i, naročito izbegavanju rikošeti
zrna, koji su veoma ubitačni, kada četiri aviona napadaju zbi
jenom kolonom i kada drugi par otvara vatru pre nego što je
prvi par izašao van zone vatrenog dejstva,
— lokomotive treba napadati iz blagog poniranja, iz pravca
tri četvrti od pozadi i nišahiti naročito na veoma osetljivi deo
između kabine mašinovođe i prve kupole. Na taj način avioni iz
laze i?, napada'pod zaklonom mlazeva pare i dima koji ih skri
vaju od flaka voza, čiji se položaji nalaze iza lokomotive,
—- vozove koji saobraćaju danju u »ljubičastoj zoni« (200 km
od fronta ) štite od početka godine tri vagona flaka: jedan 37
mm na začelju voza, drugi četvorocevni 20 mm u sredini i treći
četvorocevni 20 mm, koji je zakačen neposredno iza a ponekad
čak i ispred lokomotive,
308
— u »crvenoj zoni« (200—250 km od fronta) vozovi imaju
dva vagona flaka (2x4 — 20 mm) — po jedan na čelu i začelju
voza,
— u »beloj 7/>ni«, između Elbe i Odre, često srećemo nenao
ružane vozove. Ali očigledno je da se od skora postepeno opre
maju flakom,
— nemački sistem osmatranja i uzbunjivanja je veoma efi
kasan. Sve lokomotive, koje vuku voz, opremljene su kratkolalasnim radiostanicama. Pomoću njih vozovođe održavaju vezu
sa organima pasivne zaštite i kontrolom Luftvafe, koja ih upozo
rava na prisustvo savezničkih lovaca u njihovom sektoru,
— značajni gubici koje smo pretrpeli pri napadima na loko
motive (l pilot na 8 napadnutih lokomotiva) nastali su: dve tre
ćine zbog flaka a ostalo zbog parčadi i rikošeta,
G — efikasni napadi na aerodrome su danas najopasniji i
najteži.
Napad na aerodrom opravdan je samo na;
cilj).
1. — »Oportjuniti tardžet« (opportunity target — slučajan
2. — »Form D tardžet a (Form D target — zadatak koji se
prethodno precizno planira).
Grupa nailazi na »oportjuniti tardžet« kada se slučajno zatekne u krugu aerodroma i iznenadi neprijateljsku grupu koja
rula. sleće ili poleće. Vođa grupe treba da hitno donese odluku
i da napadne maksimalnom brzinom. Odeljenje treba da zauzme
veoma razmaknut borbeni poredak. Svaki avion grupe koji je
ometen pri uvođenju u napad, koji se ne nalazi na pogodnoj liniji,
ili ne može da odbaci dopunski rezervoar, treba smesta da napusti poredak grupe i da se popne, ne pokušavajući da napada.
Ova dejstva se načelno ne isplate i treba ih, koliko je god
moguće, iztaegavati.
Veoma brižljivo treba da se pripremi napad na »form D
tardžet«. Za neutralisanje flaka treba da se obezbedi učešće jednog
skvadrona »tajfuna«.
Dovoljna je grupa od 8 »tempesta«. Avioni lete u poretku
£ront na 150—200 m rastojanja. Na taj način pokrivaju prosečnu
Širinu aerodroma i zadržavaju mogućnost skretanja »in extremis<;
za nekoliko stepeni radi izbora cilja.
.Prilaz aerodromu treba vršiti iz pravca sunca, obrušavajući
pod 60° od 4000 m do 1000 m, tako da grupa bude na tački uvođenja u napad pre granice aerodroma na stotinak metara visine
sa brzinom od 800 km/č.
Svaki pilot treba da izabere cilj pravo ispred sebe — avion
ili hangar — da blago ponire, da otvori vatru sa velike daljine i
309
da vrši korekciju prema pogocima zrna na zemlji. Zatim treba
da pređe u brišući let iznad same zemlje, da posle najmanje deset
sekundi uključi dopunsku snagu i da se što brže penje u blagom
cikcak-letu. Na taj način avioni napuštaju masku koju im pruža
zemljište tek van dometa oruđa 20 mm.
Korisno je da se predvidi izlazak iz napada u vidu lepeze,
pri Čemu krilni avioni skreću u spoljne strane grupe da bi odvukli pažnju flaka.
Bitno je da se vreme neutralisanja f laka uskladi sa tačnošću
od nekoliko sekundi. »Tajfuni« prilaze na 3500 m visine, dok
obrušavaju na aerodrom otkrivaju položaje flaka i izbacuju plotun od osam raketa, izvlačeći se iz napada iznad 1000 m. TaČno u
trenutku kada rakete eksplodiraju, treba da »tempesti« u brišućem letu izbiju na aerodrom, tako da poslužioci flaka ne mogu
da reaguju.
Ovaj metod napada je pogodniji od sistema »zasićivanja
flaka«. U stvari, praktično je nemoguće uskladiti napad formacije
od 24 do 36 aviona koji sa sve četiri strane u neredu naleću na
aerodrom. Piloti su mnogo više zauzeti izbegavanjem sudara nego
izborom i gađanjem pogodnog cilja. Iskustvo je pokazalo da je
nemački flak veoma disciplinovan i da po pravilu Štiti određeni
sektor prilaza sasređujući vatru na avione koji ga koriste. Gubici
su, takođe, visoki a učinak slab. Pri ovim uslovima za ovakvu
vrstu dejstva nije opravdano da se mobiliše ćela eskadra.
NAPAD LOVACA RAF NA OBJEKTE NA ZEMLJI U
OKUPIRANIM TERITORIJAMA
RAF je veoma strogo propisao napade na razne objekte u
zemljama koje je neprijatelj okupirao. Primenjivao je veoma
stroge sankcije protiv pilota prekršilaca. Docnije, kada su sa
britanskih baza počele da dejstvuju američke vazduhoplovne
snage, britansko ministarstvo vazduhoplovstva zahtevalo je da se
američki piloti potčinjavaju istim propisima, ali bez uspeha.
Evo dosta interesantnog dokumenta, koji predstavlja odgovor na žalbe koje sam često slušao da su »avioni RAF-a mitraljirali žene i decu«.
TAJNO
Odmah uneti u knjigu
naređenja pilotima.
Šalje: štab 11. grupe
Kome: svim lovačkim sektorima
Veza: 11G/S. 500/39/OFS1
Datum: 17. april 1943.
(eksp. glavnoj lovačkoj komandi)
(adres.: svi lovački sektori)
REGULISANJE NAPADA IZ VAZDUHA
Prilikom navedenih ofanzivnih dejstava neki piloti su prekršili disciplinu napadajući na objekte zabranjene odredbama
akta 53/1942. glavne lovačke komande i akta 96 od 12. novembra,
kojim se regulišu dejstva po planu »Rubarb« (Rhubarb).
Mada se može shvatiti sklonost nekih pilota da, na povratku sa ofanzivnih dejstava ili prilikom dejstva po planu »Rubarb«,
napadaju sve objekte koji po njihovom shvatanju mogu da imaju
vojni značaj — treba obavezno podsetiti ove pilote da su prioritet i izbor ovih objekata veoma brižljivo određeni zbog dobrobiti
310
311
stanovništva koje stanuje'na ovim teritorijama. Protiv pilota
koji krše ove propise biće preduzete stroge sankcije. Pored toga,
ne treba zaboraviti da ovo pokoreno stanovništvo pruža veoma veliku pomoć pilotima koji su prisiljeni da skaču padobranom ili
da prisilno sleću u zoni koju neprijatelj kontroliše.
Još jedanput skrećemo pažnju svima na prilog »A3e, drugog
dela akta 96, u kome se daje pregled zabranjenih objekata, koji
se lako mogu pamtiti.
Potpis: vazđ. komodor E. H. Stevens
Senior Air Staff Officer N° 11
Group, Royal Air Force
PriLog 3
Ne mogu se ni po koju cenu napadati sledeći objekti.
Teritorija koju je neprijatelj okupirao:
1. Nevojni objekti fabrike koje nisu pojedinačno pismeno
označene za napad — sela, kuće, životinje, građani i načelno pri
vatno stanovništvo).
2. Logori — sem ako ih neprijatelj koristi i ako Ministar
stvo vazduhoplovstva da pismeno odobrenje za napad.
3. Svetionici.
4. Dvorci fsem ako Lovačka komanda izda specijalno naređenje).
5. Vetrenjače.
6. Elektroinstalacije i objekti u Holandiji,
7. Rezervoari za vodu.
8. Putnički vozovi i lokomotive putničkih vozova sem:
a) u Francuskoj — noću,
b) u Holandiji i Belgiji između 23.00 i 04.00 časova i južno
od reke Val-Rajna (Waal-Rhine).
9. Ribarski brodovi.
10. Radio-slanice i stubovi, kao i radarske stanice (izuzev u
slučaju specijalnog naređenja Lovačke komande).
11. Objekti na otocima u kanalu (izuzev u slučaju specijal
nog naređenja Lovačke komande).
12. Plutače i druga signalna sredstva za pomorsku navigaciju.
13. Plinare.
14. Destilacije alkohola.
NemaČka i Italija
Svi objekti koji su zabranjeni konvencijama Crvenog krsta.
312
LISTE LETENJA
U glavnom štabu RAF-a, u bivšem, manastiru Bentli Frajeri
(Benllev Priory), kod Stenmora (Stanmore) sačuvane su liste letenja svih britanskih i savezničkih pilota koji su služili u RAF-u.
Ove liste koje su se brižljivo popunjavale, bile su vanredno
detaljne i pratile su dan za danom — skoro sat za satom —- život,
rad i službu pilota. Pored beležaka, zapažanja, lekarskih nalaza,
rezultata ispita, tehničke obuke, tu su se nalazili potpuni izveštaji
?.a svaki borbeni zadatak koji je pilot lično izvršio.
Evo nekoliko od 117 lista, iz trećeg operacijskog turnusa, koji
je P. H. Klosterman ostvario u RAF-u.
5. mart
Slobodan lov u oblasti Nordhorn. Poručnik Klosterman napada 4 »meseršmita 109« i u toku borbe obara jednog.
6. mart.
Poručnik Klosterman vodi grupu od 8 »tempesta« u svip u
oblast Rajne. Sa svojom grupom napada rafineriju nafte u Grodesbudenu. Instalacije su mitraljirane i zapaljena su 4 rezervoara,
zapreminc od 150.000 galona avionskog benzina. Zatim lično uništava 4 i oštećuje 3 lokomotive.
13. mart
Poručnik Klosterman vodi odeljenje od 4 »tempesta« na
ranzirnu stanicu Ham i uništava 3 lokomotive. Snažno protivdejstvo flaka (F. O. "Mak Kalok je oboren).
14. mart
Poručnik Klosterman vodi svip sa 8 »tempesta« u oblast
Hanovera. Borba protiv 40 »meseršmita 109«. Lično uništava jednog, verovatno uništava drugog i oštećuje trećeg. 3 »tempesta« i
3 pilota su izgubljeni u toku borbe: V. O. Aleksander, E. O. Park
i F. Lt Kresvel.
313
21, mart
Poručnik Klosterman vodi svip sa 4 »tempesta« u oblasti
Nimburg i Verden, Lično uništava 3 lokomotive. Od 4 »tempesta«
2 obara flak: F. Lt Stark i F. Lt Kenedi.
23. mart
Poručnik Klosterman vodi u svitanje grupu na zadatak za~
prečavanja železničkog saobraćaja u oblasti Bremena. Lično uništava 6 lokomotiva i 2 kamiona. U levo krilo pogađa ga jedan
37 mm. Flak je veoma gust. Od 6 aviona 4 obara flak: F. O. Long,
I. O. Vasil, Sgt Šeperd, P. O. Mak Laren.
26. mart
Poručnik Klosterman vrši nasilno izviđanje u oblasti jezera
Dumer. Flak je žestok. Od 8 aviona 6 su pogođeni, ali samo l je
izgubljen (F. Lt Džoe Pejton). Poručnik Klosterman lično uništava
7 lokomotiva i oštećuje veći broj, kao i 3 kamiona cisterne na
auto-putu Osnabrik,
28. mart
Nasilno izviđanje parovima povodom forsiranja Rajne. Poručnik Klosterman goni jednog »fizelera 156«, oštećuje ga i nateruje na prisilno sletanje a zatim ga uništava na zemlji. Napada
bateriju od 155 mm sa automobilskom vučom koju u 3 naleta mitraljiranjem izbacuje iz stroja i pri tome uništava 2 prikolice za
municiju i 3 tegljača. Posle podne izvršava isti zadatak. Poručnik
Klosterman napada sam kolonu od 11 tenkova tipa SP MK III 75.
Uništava l i oštećuje 4 i, uprkos flaka, ostaje da kruži oko cilja
radi navođenja »tajfuna« za borbu protiv tenkova, koji su podignuti iz pripravnosti. Vraća se u bazu tek pošto je bio ranjen a
njegova mašina više puta pogođena. Povodom ove akcije načelnik
štaba G2 Er (Air) 2. kanadske armije uputio je telegrafsku čestitku.
U sumrak poručnik Klosterman izvršava još jedan zadatak;
— sa grupom, od 4 »tempesta« osmatra Rajn Hopsten i njegove pomoćne aerodrome. Obara jednog noćnog lovca »junkersa-88«.
Vraća se u bazu ranjen u desnu nogu, sa teško oštećenim avionom i bez radio-veze. Bez kontrole, njegov avion se ruši i on biva
ranjen u lice.
Od 28, marta do 2. aprila
Od 28. marta, 22.00 časa do 2. aprila 12.00 časova poručnik Klosterman je u bolnici br. 18 u Eindhovenu. Po naređenju
glavnog štaba TAF 714/83 raspoređen je na dužnost komandanta
3. skvadrona 122. eskadre.
2. april
Skvadron Lider P. H. Klosterman D. F. C. preuzima komandu
nad 3. skvadronom.
314
Posle podne vodi jednu grupu u oblast jezera Dumer. Napada dva »foke-vulfa 190 D-9« na poletanju i jednog obara u plamenu, zatim mitraljira niz bombarderskih aviona i teško oštećuje dva »JU-188« na zemlji. Njegov avion pogađa flak. Za vreme ovog zadatka njegovo odeljenje uništava jednu auto-kolonu od
30 kamiona cisterni.
3. april
Skvadron Lider P. H. Klosterman leti na zadatak zaprećavanja železničkog saobraćaja u oblast Hanovera. Uništava 4 lokomotive. Jednog pratioca obara flak: vodnika Brovnija.
Drugu grupu vodi na zadatak nasilnog izviđanja u oblast jezera Štajnhuder. Uništava 2 lokomotive i 2 kamiona. Flak obara
jedan avion: V. O. Tak.
U sumrak vodi treću grupu na sever Enšelde. Pada u protivavionsku zasedu (»f lak-trap«). 2 aviona su oborena (vodnik
Hale i F. O. Bosli).
5. april
Skvadron-Lader P. H. Klosterman vodi jednu grupu u svitanje. Jedan »junkers 88« oboren je u plamenu iznad aerodroma
Vunstorf. Zatim grupa mitraljira aerodrom i oštećuje 3 »JU-88«
na zemlji. 4 aviona grupe pogodio je flak.
Posle podne vodi svip u okolinu jezera Dumer. Vodi borbu
protiv 12 »foke-vulfova« i 4 »meseršmita 109«. Oštetio je dva
»FV-190« i učestvovao je u obaranju dva »Me-109«. Njegov avion
pogađaju 3 zrna od 20 mm i jedno od 37 mm.
19. april
Skvadron-Lider vodi 8 »tempesta« u nasilno izviđanje u oblast Hamburga. Lično uništava 7 kamiona. Snažan flak. Od 8 aviona 3 su oštećena a l oboren (F. Lt. Makenzi),
U sumrak vodi 2 dobrovoljca na mitraljiranje aerodroma
Rotenburg. Lično uništava 2 »hajnkela 177« i oštećuje druga dva.
Jednog od njegovih pratilaca pogađa flak i zbog prsnute gume
gine prilikom sletanja (F. O. Rids).
20. april
Skvadron-Lider Klosterman vodi 12 »»tempesta« u svip na
Baltik, Iznad Skageraka ruši u sadejstvu pratioca jednog četvoromotornog »junkersa-290«. Isto tako uništava 4 lokomotive i 12
kamiona.
Naveče, vodi 3 »tempesta« na noćno patroliranje duž autoputa Bremen-Hamburg. Stupa za vreme pljuska u borbu sa 30
»foke-vulfova« »dugonosih«.
Flak ga pogađa na početku borbe, zatim jedan »foke-vulf«
oštećuje njegov avion na kojem nastaje požar. Ipak nastavlja borbu, lično uništava 2 »foke-vulfa« i vraća svoj zapaljeni »tempest« u
320 kilometara udaljenu bazu. Sleće na stomak.
315
3. maj
Skvadron-Lider Klosterman vrši nasilno izviđanje nad Kilom. U vazdušnoj borbi uništava l »foke-vulf 190« i oštećuje 2 na
zemlji.
Posle podne vrši pomorsko izviđanje duž Danskih obala i nateruje jednu podmornicu od 500 t da se nasuče u Ager Fjordu.
Uveče, u sumrak, vodi 24 »tempesta« na jedan specijalan
objekt, vazduhoplovno-pomorsku bazu Grosembrode, gde je prikupljeno više od 100 velikih višemotornih transportnih aviona.
Sukobljava se sa zaštitom od oko 200 neprijateljskih lovaca. Da
bi vezao ove protivničke lovce odvaja 20 »tempesta« a sam vodi
4 »tempesta« na mitraljiranje. Njegova tri pratioca su oborena u
toku prvog naleta (dvojicu obara flak: F. L,t. Bon i vodnik Krou,
a jedan pada iz nepoznatih razloga: F. Lt Đak Vorli).
Tada skvadron-Lider Klosterman obara jednog »junkersa 252«
na poletanju, zatim dva »dornijera 24« iznad moreuza Fernmarna.
Posle toga sam ponovo mitraljira i teško oštećuje na zemlji 2
»arado 232« i 2 »bloma« i »vosa« na sidrištu. Zatim komanduje
vazdušnom borbom protiv lovaca. Oboreno ih je 14 uz sopstvene
ukupne gubitke od 11 »tempesta« i 10 pilota (3 obara flak). Učestvuje u uništenju l »meseršmita 190« i »foke-vulfa 190.«
SPISAK POBEDA KAPETANA KLOSTERMANA
ZVANICNO PIZNATE POBEDE
RAZNI AVIONI KOJI SU IZBAČENI IZ
U VAZDUSNIM BORBAMA
STROJA ILI UNIŠTENI U TOKU
MITRALJIRANJA AERODROMA
19 »foke-vulfova 190 7 ameseršmita
109« 2 »dornijera 24« l »fizeler 156« 7 »junkersa 88« i 188
6 »dornijera 18« 4
l »junkers 252« l »junkers 88« l
»hajnkela 177« 3
»junkers 290« l »hejnkel 111«
»arado 232« 2
»foke-vulfa 190« 2
»junkersa 252« l
»blom« i »vos«
itđ....
NEPRIJATELJSKI AVIONI
KOJI SU U BORBAMA U
VAZDUIIU TEŠKO OŠTEĆENI ILI VEROVATNO UNIŠTENI
6 »foke-vulfova
190« 6 »meseršmita
109«
RAZNI OBJEKTI ČIJE JE UNIŠTENJE U TOKU JURIŠNIK
DEJSTAVA ZVANICNO PRIZNATO
72 lokomotive i oko 100 napadnutih vozova.
225 kamiona i automobilskih transportnih sredstava, od čega
oko 30 kamiona cisterni.
5 tenkova.
2 torpedna čamca.
l podmornica od. 500 (u sadejstvu).
Razni objekti su napadani i uništavani bombama i topovima,
među kojima rafinerija nafte u Gadesbudenu sa 150.000 galona
specijalnog avionskog benzina, itd.
293 ofanzivna ratna zadatka na velikoj daljini.
97 jurišnih dejstava i bombarđovanja iz obrušavanja.
42 lovačka defanzivna zadatka.
316
317
BORBENI IZVEŠTAJ .122/3475/83V2 T. A. F.
BORBENI IZVEŠTAJ 122/3347/83/2 T. A. F,
FLAJT-I-UTENENT P. H. KLOSTERMAN D. P. C.
56. skvadron — »tempest V« — poletanje: 11.15 — sletanje:
13.18 — mesto vođenja borbe: Hameln — visina: 4000 stopa —
—• neprijateljski gubici: 2 »foke-vulfa« »dugonosa« izbačena iz
stroja.
Lični izveštaj:
Vodio sam »Zeleno odeljenje« 56. skvadrona na patroliranje
u oblasti Osnabrik-Uhte. Oko 12.10 Časova u rejonu Osnabrik čuli
smo preko radija kako je skvadron, čiji je pozivni znak »Mek
Daf« stupio u borbu sa neprijateljskim avionima u rejonu Rajne.
Nekoliko minuta posle zaokreta za 180° video sam na 3.700
stopa u kursu prema istoku sedam »foke-vulfova«.
Na oko 3.000 stopa bilo je 6/10 oblaka. Leteli smo neposredno
ispod njih. Odmah sam izvršio borbeni zaokret praćen odeljenjem. Odbacili smo dopunske rezervoare. Našao sam se iznad
oblaka na 2000 metara iza neprijateljske grupe. Pošto sam dao
puni gas uspeo sam da se približim na 1000 metara. »Foke-vulfovi« su me tada primetili i zaokrenuli ulevo. Izvršio sam frontalni-nalet, iza toga je sledio penjući zaokret, posle čega sam se
našao iza vođe neprijateljske grupe na 200 metara pod 25°. Otvorio sam vatru i posle trećeg rafala nastale su eksplozije na spoju
krila sa trupom i duž trupa ovog aviona. Ovaj »fokc-vulf« prešao
je u obrušavanje ispod mene pa sam ga izgubio iz vida. Izvršio
sam poluvaljak i.obrušavao pod 90° na drugi »foke-vulf«. Gađao
sam drugim neprekidnim rafalom i smanjivao popravku ugla od
80° na 50° i pogodio ga u desno krilo. Tada se sa zapada pojavilo
desetak drugih »foke-vulfova«, pa sam se izvadio iz obru-šavanja u
pravcu oblaka u pratnji moja tri pratioca.
Kinofoto-kamera je funkcionisala.
Iz četiri topa ispalio sam po 82, 84, 81 i 83 zrna od 20 mm.
318
3. skvadron — »tempest V« — poletanje: 18.18 — sletanje:
20.03 — mesto vođenja borbe: aerodrom Aldhorn — visina: 0 —
— neprijateljski gubici: l »foke-vulf 190 D+9« uništen u vazđuhu, 2 »junkersa 188« izbačena iz stroja na zemlji.
Lični izveštaj.
Vodio sam odeljenje »Filmstar Žuti« u nasilno izviđanje u
oblast Bremen-Hanover. Napali smo automobilsku kolonu na glavnom putu između aerodroma Klopenburg i Aldhorn. Kada sam se
Lzvadio iz poniranja posle prvog mitraljiranja video sam 2 neprijateljska lovca na poletanju sa aerodroma Aldhorn, pod zaštitom
baraža flaka.
Upozorio sam moje odeljenje i sa 4000 stopa obrušio se na
drugi avion koji je uvlačio svoj stajni trap. Brišući duž piste napao sam ga od pozadi pod uglom 5° ispod 30 stopa visine. Ispalio sam rafal od 3 sekunde, otvorio sam vatru na 400 m i prekinuo na 50 m. Video sam pogotke mojih zrna na betonskoj pisti
ispod i oko aviona koji sam identifikovao kao »foke-vulf 190
D—9« »dugonosi«. Teško pogođen, avion je naglo skrenuo
ulevo i srušio se na aerodrom, sejući zapaljene ostatke na velikom
prostoru. Moj avion zalilo je ulje iz razbijenih rezervoara »foke-vulfa«.
Drugi neprijateljski avion bio je još u krugu aerodroma, ali
nisam uspeo da dovoljno suzim zaokret i da ga stignem i napadnem. Pošto je flak bio žestok, odlučio sam da ostanem u brišućem letu i u prolazu sam mitraljirao grupu od 5 »junkersa 188«,
koji su bili razmešteni u jednom šumarku na kraju piste. Napao
sam prva dva. Zrna su eksplodirala na motorima i kabinama, ali
nijedan se nije zapalio.
Flak je tada jednim zrnom od 20 mm pogodio moj avion.
Zauzeo sam kurs ka bazi i na povratku uništio 3 kamiona sa prikolicama.
Kinofoto-kamera je funkcionisala.
Iz četiri topa ispalio sam po 146, .185, 184 i 150 zrna od 20 mm.
319
razbila kormilo pravca. Neprijateljski avion pao je u kovit i uprkos očiglednim naporima pilota razbio se pored hangara na jugozapadnoj strani aerodroma. Uspeo sam da umaknem ostaloj trojici.
Kinofoto-kamera je dobro funkcionisala: 1,75 metara filma.
Dva topa ispalila su 75 odnosno 76 zrna od 20 mm.
Četiri mitraljeza ispalila su po 299, 300, 300 i 300 zrna 7,7 mm.
BORBENI IZVESTAJ 125/541/8^/2 T. A. F.
Aspirant P. H. Klosterman
602. skvađron — »spitfajer IX B« — poletanje 11.05 — sletanje 11.57 — mesto vođenja borbe: rejon Kana — visina: od
2.100 do 7.000 stopa — neprijateljski gubici: l »meseršmit 109 G«.
verovatno uništen, i »foke-vulf 190« uništen.
Lični izveštaj:
U 11.05 poletelo je iz pripravnosti pod mojom komandom
»Crveno odeljenje« 602. skvadrona.
U 11.07 protivavionska artiljerija Longa otvorila je vatru na
12 nemačkih lovaca koji su patrolirali nad našom bazom iznad
oblaka na oko 3000 stopa. U pratnji br. 2 pajlot-ofisera Kida (iz
kanadskog RV) penjao sam se pravo kroz oblake.
Tek što smo izašli, jedan »mcseršmit 109« izvršio je frontalni
napad na nas. Tada je moj pratilac stupio u borbu sa dva *Me109« na 500 metara desno i iznad mene, dok sam ja napao 4
»meseršmita« koji su nas ugrožavali sa leve strane. Posle nekoliko
naleta otvorio sam vatru na jedan od ovih »Me-109« i posle dva
rafala topova 20 mm i mitraljeza neprijateljski avion prešao je u
obrušavanje ka oblacima vukući gusti crni dim i kišu par-čađi.
Pratio sam ga kroz oblake gađajući samo mitraljezima. Najednom
ispod 700 stopa »Me-109« izvrši oštro prevrtanje i nestade. Pošto
sam upao u njegovu struju, trenutno sam izgubio kontrolu nad
mojim avionom u letu bez spoljne vidljivosti. Popeo sam se
zatim sam na 6000 stopa, izvršavajući uputstva kontrolora, koji
je saopštio da se jaka nemačka grupa skuplja iza Kana.
Čim sam stigao iznad Kana Karpike, stupila su u borbu
protiv mene 4 »foke-vulfa 190«, čiji me vođa napao odozdo iz šandele. Uzvratio sam otvorivši vatru sa 800 metara neprekidnim rafalom sve do daljine 40 metara. Niz eksplozija nastalo je na napadnoj ivici levog krila »foke-vulfa«. Oplata motora je otpala i
320
BORBENI IZVESTAJ 125/612/8372 T. A. F.
Aspirant Klosterman.
602. skvađron — »spitfajer IX E« — poletanje 15.20 — sletanje 16.35 — mesto vođenja borbe: rejon Sen Lo — visina: 1200
stopa — neprijateljski gubici: verovatno uništen jedan »Me-109«.
Lični izveštaj:
Oko 16.00 časova leteo sam kao pratilac F, Lt, Čarnija D. F. C.
u rejon Sen-Loa. Pošto smo napali 2 kamiona, iznenadila su nas
4 »meseršmita 109«. Okrenuo sam u pravcu napadača i posle četiri zaokreta od 360" uspeo sam da zauzmem položaj iza jednog
»Me-109«. Gađao sam ga od 200 do 120 metara. Primetio sam ozbiljne pogotke na motoru i pilotskoj kabini. Iz jednog prsnutog
hladnjaka curio je gust oblak glikola. U dva maha nastale su
eksplozije u donjem delu motora, iza kojih sam primetio padanje par čađi.
Pre nego što sam dovršio, pogodila su me dva zapaljiva
zrna, koja je ispalio drugi »Me-109«. Morao sam da skrenem i da
ga gađam pod tri četvrt iz prednjeg sektora, ali bez rezultata.
Kinofoto-kamera je dobro funkcionisala.
Iz dva topa ispalio sam po 60 zrna 20 mm.
Iz četiri mitraljeza ispalio sam po 223, 14 (zastoj), 222 i 223.
21 Veliki cirkus
321
ZAPAŽANJA O LUFTVAFE
»MESERSMIT '109*;
Iako je »foke-vuLE 190« uveden u naoružanje, ipak je »raeseršmit 109« u toku celog rata predstavljao kičmu »jagdgešvadera«
(Jagdgeschwaders — lovačka divizija) Luftvafe.
Bio je savremenik »spitfajera« (oba su projektovana 1934-35).
Nemački inženjeri su ga stalno usavršavali.
Brzina mu je bila osnovna osobina. Zahvaljujući raznim uređajima za dopunsku snagu (GM l, ubrizgavanje metanola u cilindre, itd.) koji su se lako prilagođavali njegovom motoru u liniji »dajmlerbenc« 605 od 1800 KS, poslednji tipovi »Me-109«, kao
što su 109 K-14, postizali su brzinu od 720 km/č.
Vanredno se penjao zbog vrlo malih dimenzija (površina
16 m2, raspon 9 m, dužina 8,90 m) i male težine {3200 kg). Međutim, ozbiljan nedostatak predstavljala je pojava blokiranja komandi pri velikim brzinama, kada je upravljanje njime bilo veoma otežano. Njegovo normalno naoružanje sastojalo se od 3 topa
od 20 mm, od kojih je jedan gađao kroz glavčinu elise i 2 laka
mitraljeza. Neki nemački piloti su više voleli naoružanje od samo
jednog topa u osi i dva teška mitraljeza u oplati. Poslednjih ratnih meseci ovo rešenje postalo je standardno, sa l topom 30 mm
umesto topa 151/20.
Bio je brži od »spitfajera«, ali je u svakom pogledu imao slabija manevarska svojstva.
Docnije, bili smo prinuđeni da u borbama naših »tempesta«
protiv »Me-109« budemo veoma oprezni, upkos naše nadmoćnosti u brzini, jer su se »Me-109^ ispod 450 km/č bolje okretali, naročito na srednjim visinama.
Velika prednost »Me-109« za Nemcc bila je mogućnost njegove proizvodnje u velikim serijama. Za vreme rata je u dvadeset sedam fabrika proizvedeno skoro 30.000 »Me-109. Najpoznatija fabrika bila je Regensburg.
322
»MeserŠmit 109 k.
Neobičan podatak; svi veliki nemački asovi, izuzev Valtera
Novotnog i Grafa, više su voleli »Me-109« od »FV-190«, verovatno zbog njegove brzine i moći penjanja (7000 ni za 6 minuta).
Međutim, za razliku od »FV-190«, pilotiranje njime bilo je neugodno, kabina uska, zatrpana prečagama i rebrima, stajni trap
osetljiv i opasan i veoma velika ranjivost.
»MESERSMIT 262«
»Meseršmit 262«, prvi borbeni avion na mlazni pogon, koji
je masovni je upotrebljen u ovom ratu, bio je vanredna mašina,
čija aerodinamicka svojstva još nisu dostignuta, čak ni u najnovijim proizvodima anglo-američke tehnike iz 1946-47.
Projefctovan je 1941. u najvećoj tajnosti. Prvi »Me-262«, sa
dve turbine JUMO-00-4 poletoo je 1942. Posle brojnih modifikacija, koje su nepotrebno zahtevali Ministarstvo vazduhoplovstva
(Luftministerium) i lično Hitler, serijska proizvodnja pokrenuta
je početkom 1944. Nedostatak specijalnih metala za osovine i ležajeve turbina doveo je do mnogih razočaranja. Međutim, iako je
JUMO-00-4B imao ograničenu snagu, »Me-262« je ostvarivao
brzinu od 925 km/č, sa naoružanjem od 4 topa od 30 mm.
To je predstavljalo evoluciju u taktici avijacije. Pojava
j.Me-262« u lovačkim jedinicama stvorila je teške brige savezničkom glavnom štabu. Neki »Me-262« bili su specijalno opremljeni
za borbu protiv letećih trvđava.
Tako su, na primer, marta 1945. šest »Me-262«, poletevši i?,
opitnog centra Oberamergau, pod komandom generala Goloba i
Novotnog, koji su lično pilotirali dvema mašinama, oborili u jednom letu 14 letećih tvrđava. Svaki od ovih »Me-262« bili su naoružani sa po 48 raketa RM-4. Fabrike RW proizvodile su 25.000
raketa mesečno. Srećom, bilo je prekasno.
»Me-262« imao je sledeće osobine:
Raspon: 12,50 m, dužina 10,60 m. Noseća površina: 21 ms.
Ukupna težina 8000 kg. Dužina zaleta pri poletanju sa vetrom od
20 km/č po betonskoj pisti: 1000 m.
5. maja uveče, nekoliko časova posle prekida vatre, u krugu
Fasberga pojavilo se pet »Me-262«. Doleteli su iz Praga, koji su
opkolile sovjetske trupe. Posle mitraljiranja ruskih položaja, došli
su da nam se predaju. Bili su to prvi »Me-262« koji su zaplenjeni
netaknuti sa svom njihovom ratnom opremom.
Kada ih je, nekoliko dana kasnije, trebalo sprovesti u Libek, radi transporta do opitnih baza RAF-a u Engleskoj, nemački
piloti su nam, skoro sa suzama u očima, dali potrebna uputstvs
za pilotiranje ovim avionima. Zadivili su nas savršenstvo, tehnika i preimućstva ovih vanređnih mašina.
Foke-vulf 190 D 9 »dugonosi*
324
325
Ni najmanje spokojan, krenuo sam prvi. Poletanje je bilo
mučno. Posle rulanja od preko hiljadu metara, pokušao sam da
ga odvojim od zemlje. Mada je brzinomer pokazivao 300 km/C,
pao je teško i pri tom iskrivio prednji točak. Tek nekoliko metara pre ruba aerodroma vinuo se u vazduh. Somki Šreder koji je
kornanđovao 616. eskadrilom meteora poleteo je majstorski sa
drugim. Začudo sve jo prošlo u redu, bar što se tiče prva četiri
aviona. Četvrti je tvrdoglavo odbio da krene.
»FOKE VULF-190«
Sreli smo dve osnovne vrste »foke-vulfova 190«:
Od 1941. do kraja 1943. sa jednim zvezdastim motorom
iFV-190 A 9).
Od kraja 1944. do 1945. sa motorom u liniji (FV-190 D-9 »dugonosi«).
Proizvedeno je gotovo 15.000 »foko-vulfova 190« u trinaest
glavnih fabrika, koje su bile priključene firmi Foke-Vulf, među
kojima su bile najvažnije: Marienburg, Halberštat, Vismes, Kasel, Soran i Šverin.
Jednosed, sa jednim motorom, potpuno metalne konstrukcije,
brz, pokretljiv i vrlo dobro naoružan. Zato je »foke-vulf« u dobbrim rukama predstavljao vrlo opasnog protivnika.
Sa zvezdastim motorom od 14 cilindara, koji je razvijao 1875
KS (BM|W 801 TS), ova čvrsta mašina mogla je da ostvari brzinu
od 680 km/č.
Težina 4 tone, noseća površina — 18 m2, raspon: 10,50 m,
dužina: 8,84 m.
Zbog snažnog naoružanja sa 4 brzometna topa od 20 mm
MG 151 i 2 teška mitraljeza od 13 mm, raspolagao je, zahvaljujući
brzini gađanja svojih oružja, dvostrukom gustinom vatre u odnosu
na »spitfajera IX«.
Zbog vrlo brzog obrušavanja i fenomenalne pokretljivosti
krilaca, imao je izvesne prednosti u vođenju borbe u vertikalnoj
ravni. Međutim, pošto je »spitfajer« bio bolji u zaokretima, izgledi u borbi bili su izjednačeni. Ali »foke-vuU« je, zahvaljujući
ubrzanju uvek zadržao dragocenu prednost jer je mogao da prekine borbu kada je to hteo.
»Foke-vulf 190« »dugonosi« predstavljao je savršeniju varijantu klasične varijante. Prvi put su primećeni u borbama prvih
dana 1944. i do kraja godine su zamenili »foke-vulfove 9A« u većini eskadrila Luftvafe.
Pošto je bio opremljen motorom u liniji od 2000 KS, koji mu
je davao izduženu siluetu reptila i aerodinamički veoma usavršen,
FW-19Q D leteo je preko 720 km/č. Bio je za 1,80 m duži. U pos-
»Foke-vuH 190A«
326
327
lednjoj fazi rata »dugonosi« je — izuzev »tempesta« — bio mnogo
superiorniji od ostalih savezničkih lovaca u borbi na malim i
srednjim visinama.
Njegovo naoružanje bilo je izmenjeno: 3 topa od 20 mm, od
kojih je jedan gađao kroz glavčinu elise (ponekad je top od 20
mm bio zamenjen topom od 30 mm tipa MK 103) i 2 teška mitraljeza u oplati. Njegova brzina uzdizanja bila je znatna, jer se
na 10.000 metara penjao za 8 minuta.
Bio je nešto lakši od tempesta, neznatno sporiji u horizontalnom letu i znatno u obrušavanju. Međutim, FW-190 »dugonosi«
bolje je penjao i imao izvesnu prednost u pogledu pokretljivosti
krilaca. Letačke osobine obe mašine u borbi bile su skoro iste,
izuzev što je »tempest« zbog većeg ubrzanja imao prednost.
Svi saveznički piloti koji su imali privilegiju da isprobaju
FW-190 jednodušni su u oceni da je pilotiranje ovim avionom
bilo izuzetno ugodno. Imao je vanrednu vidljivost, dobru zaštitu
zbog pogodnog rasporeda oklopa, udoban položaj pilota sa visokim položajem nogu, čime se izvanredno suprotstavljao ubitačnim
posledicama centrifugalne sile pri velikim brzinama. Zbog svih
ovih osobina uz vanrednu pokretljivost u evolucijama, čak i pri
velikim brzinama, FW-19Q je predstavljao veoma opasnog protivnika. •
»DORNIER-335«
Počev od kraja 1944. konstruisan je mali broj ovih aviona.
Predstavljao je neobično rešenje: sa jednim prednjim vučnim
motorom i drugim zadnjim potisnim. »Dornier 335« mogao se
upotrebiti u varijanti jednoseđa kao dnevni lovac i dvoseda kao
noćni lovac. Bila je to glomazna mašina, teška 10 t, raspona 13 m,.
površine 35 m3, dužine 13,87 m. Sa 2 motora »dajmler-benc 603« od
po 1700 KS lako je ostvarivao brzinu od 760 km/č. Bio je naoružan sa 3 topa od 30 mm i 2 teška mitraljeza u oplati.
U stvari, »Do-335« bio je projektovan kao teški mešoviti lovac, sa jednim prednjim motorom »dajmler-benc« i jednom mlaznom turbinom pozadi.
»Do-335« praktično nije upotrebljen u borbenim dejstvima.
»ARADO-234«
Prvi »arado-234«, izviđač na mlazni pogon, poleteo je decembra 1943. Juna 1944. počela je serijska proizvodnja u fabrikama Varneminde. Upotrebljavan je za izviđanje sa velikih visina
i naročito za taktičko bombardovanje nekih naročito branjenih
objekata. Može se smatrati da je to prvi bombarderski avion na
328
»Dornier 335*
mlazni pogon. Ispod dveju turbina nosio je bombu od 500 kg,
a ispod trupa još jednu od l t. Imao je brzinu od 790 km/č. Bio
je veći
od »meseršmita 262« (raspon: 15 m, dužina: 13 m, površina
27 m2), težina skoro 10 t. Poletanje sa opterećenjem bilo je veoma
složeno. Bila mu je potrebna pista od najmanje 2000 m dužine.
Nemci su docnije izradili kolica za poletanjo, koja su se odbacivala, snabdevena sa 4 pomoćne rakete na koja se postavljao
»arađo-234«. Zahvaljujući ovom uređaju dužina polctanja smanjena je na oko 600 m.
Silueta »arado-234« je neugodno ličila na siluetu američkog
amarodera B-26«. Ova sličnost izazvala je mnoge nesporazume.
Oko 350 »arada« uvedeno je u operativnu upotrebu,
.»Arado-234 C« bio je opremljen sa 4 turbine. Trebalo je da
u eskadrilama zameni tip A. Do primirja isporučen je veoma mali
broj. Izgleda, međutim, da je ovaj avion koji je imao brzinu od
900 km/Č. i veoma veliku stabilnost predstavljao prvorazredan
tehnički uspeh.
»ARADO-232«
»Arado-232« bio je transportni avion. Projektovan je isključivo za tu namenu. Zbog 4 motora »bramo«, gredaste konstrukcije
trupa i naročito zbog jedanaest pari točkova ispod trupa, imao je
neobičnu liniju.
Upotrebljavan je za transport pojedinih oruđa, goriva, motora, pa čak i ljudstva. Proizveden je veliki broj ovih aviona.
Poslednjih dana rata većina »arado-232« upotrebljena je za evakuaciju štabova u Norvešku. Osobine: maksimalna brzina — 330
km, raspon —• 33,50 m, dužina — 23,50 m, površina — 179 m-,
ukupna težina — 22 t.
NEKA MIŠLJENJA O NEMACKOJ LOVAČKOJ
AVIJACIJI
Pukovnik Lesli E. Simonds, direktor službi za tehnička i balistička istraživanja laboratorije u Ataerdinu (Glavni štab britanske armije):
»NemaČki Lovački avioni bili su uvek prvorazredni. Njihovi
avioni na mlazni pogon delovali su demoralizatorski na savezničke
štabove, »Meseršmiti 262« i poslednji tipovi »foke-vulfova« ozbiljno su ugrožavali savezničku prevlast u vazduhu do poslednjih
dana rata. Brzine nemačkih lovaca bile su izuzetne a naoružanje
daleko superiornije od naših«.
(Report to S. H. A. S. F. on German Research)
Profesor O. P. Fuks, iz Ciriškog instituta (Švajcarska), kao
ekspert za naoružanje na radu u Sjedinjenim Državama pri Nord
Emeriken komiti far Eronotiks (North American Comittee ior
Aeronautics):
»Dok je u periodu juli-avgust-septembar 1944. odnos gubitaka iznosio l prema l (tj. za jedan potpun nemački gubitak u
borbi registrovan je jedan potpun saveznički gubitak, naročito
lovaca i manjim delom bombardera), u periodu od 22. februara
do 26. marta 1945, (pouzdani podaci odnose se samo na ovaj period) bili su l prema 7,5 zbog primcne novog Golobovog (Gollob)
sistema sadejstva. Potpunom gubitku jednog nemačkog lovačkog
aviona, odgovaralo je 7,5 gubitaka savezničke avijacije (ovog puta
najveći procenat četvoromotornih bombardera).
Ovim brojkama nije potreban komentar«. (O praćeni efikasnosti avionskog naoružanja, Interavia, 1/48).
Semjuel W. Tejlor, bivši šef taktičkog odeljenja u štabu 8.
vazduhoplovne armije SAD:
330
331
»Luftvafe smo uvek cenili kao veoma opasnog i tehnički
nadmoćnijeg protivnika. Moguće je da je Luftvafe od 1939. godine
izgubila u borbi 99 posto svojih najboljih pilota, ali je isto tako
moguće da je ona bila naterana da borbene redove krpi neiskusnim kadrovima. Međutim, ona je uvek uspevala da razvije ofanzivnu i defanzivnu taktiku, koja se pokazala veoma efikasnom«.
(Report for fhe year o/ 1944 — 8 H Air Force).
NEKOLIKO NAREDBI O POHVALAMA AUTORU
Medu mnogim naredbama o pohvalama Pjeru Klostermanu
izdavač smatra da treba izdvojiti neke koje se odnose na ižvesne
događaje spomenute u đelu,
Podoficir Pjer Klosternian — lovačka grupa »Alzas«:
»Sposoban i vanredno vest pilot. Srčan i oduševljen lovac«,
»Učestvovao je u dvadeset dva ofanzivna zadatka nad teritorijom koju je neprijatelj okupirao«.
»Smelim i odlučnim dejstvom postigao je dve pobede u toku
borbe protiv »foke-vulfova 190« 27. jula 1943«.
»Ovom naredbom o pohvali dodeljuje mu se ratni krst sa
palmom«.
Naredba opšti br. 3 od 15 septembra 1943.
Podoficir Pjer Klosterman — lovačka grupa »Alzas«:
»Mlad pilot pun oduševljenja i poleta. Postigao je svoju
treću zvanično priznatu pobedu 27. avgusta 1943. pošto je sam napao neprijateljsku grupu »FV 190«.
»Ovom naredbom o pohvali dodeljuje mu SG ratni krst sa
palmom«.
Naredba opšti br. 13 od 22. oktobra 1943.
Zastavnik Klosterman Fjer — na dužnosti u jednoj lovačkoj
grupi RAF.
»Pilot velike klase, vanredno poletan i vest, srčan rezervni
zastavnik«.
»Ostvario je preko 184 časa letenja u 125 ratnih zadataka,
od kojih 105 ofanzivnih nad teritorijom koju je neprijatelj okupirao i 5 vrlo uspelih bombarđovanja iz obrušavanja obalskih
baterija, koje su bile naročito snažno branjene«.
332
333
»Uništio je tri »FW-190« u vazdušnim borbama, dva »Me-109« i jednog »FW-190« oštetio u vazdušnim borbama, uništio
jednu lokomotivu i oštetio mnoge objekte«,
»Ovom naredbom o pohvali ujedno mu se dodeljuje ratni
krst sa palmom«.
Odluka 14.344 (S/DPM) I.
Zastavnik Klosterman Pjer — 602. skvadron RAF.
»Vanredni pilot. Svojom hrabrošću i sposobnošću održava na
najvišem nivou ugled Francuske u engleskoj grupi Čiji je član već
deset meseci«.
»7. januara 1944. nad Abevilom u toku napada grupe od tri
»FV-190« na njega samog, oštetio je jednog od njih«.
'»Ovom naredbom o pohvali dodeljuje mu se ratni krst sa
palmom«.
Odluka 3/9/44.
Zastavnik Klosterman Pjer — na službi u jednoj lovačkoj
grupi RAF.
»Sjajan pilot lovac koji je u toku slobodnog lova posle 15.
juna 1944. na normandijskom frontu uništio jednog »FW-190«.
»Ovom naredbom o pohvali dodeljuje mu se ratni krst sa
palmom«;
Odluka br. 109 od 30. oktobra 1944.
Zastavnik Klosterman Pjer — na službi u jednoj lovačkoj
grupi RAF.
»Hrabar i razborit mlad lovac koji se ponovo istakao na
normandijskom frontu uništivši 26. juna 1944. jednog »FV-190«,
nakon što je verovatno uništio jednog »Me-109« u toku istog
zadatka«.
»Ovom naredbom o pohvali dodeljuje mu se ratni krst sa
palmom«.
Odluka br. 109 od 30. oktobra 1944.
Zastavnik Klosterman Pjer
grupi RAF.
334
na službi u jednoj lovačkoj
»Mlad oficir pilot koji je ponovo skrenuo pažnju na sebe
svojim sjajnim kvalitetima lovca zapalivši jednog »FV-190« 29.
juna 1.944«,
»30. juna 1944. u toku svog 200. ofanzivnog zadatka, napao
je i verovatno uništio jednog »Me-109« i zapalio tri neprijateljska
vozila od kojih dva kamiona-cisterne«.
»Ovom naredbom o pohvali dodeljuje mu se ratni krst sa
palmom«.
Odluka br. 109 od 30. oktobra 1944.
Zastavnik Klosterman Pjer — na službi u jednoj lovačkoj
grupi RAF.
»Izvanredan oficir i pilot lovac kojem nema ravna u pogledu
izuzetno veštine, hrabrosti i borbene odlučnosti.
»U jednoj osobito žestokoj i dugoj borbi protiv brojno nadmoćnijeg neprijatelja, uspeo je da uništi jednog »FW-190« i da
ošteti još četiri i da tako podigne ukupan broj pobeda na šest
»FV-190« i jednog »Me-109«, uništenih, dva »Me-109« verovatno
uništena, pet »FV-190« i dva »Me-109« oštećena«.
»Ovorn naredbom o pohvali dodeljuje mu se ratni krst sa
palmom«.
Odluka br. 109 od 30. oktobra 1944.
Potporučnik Klosterman Pjer — na službi u jednoj lovačkoj
grupi RAF.
»Već dve godine kao oficir pilot u jednoj lovakoj grupi
odlikuje se izvanrednom smelošću i hrabrošću«.
»Motivisan najčistijim patriotizmom, uspeo je da u redovima
britanskih lovaca svojom veštinom vrlo visoko održi ugled francuske lovačke avijacije«.
»Postigao je osam službeno priznatih pobeda, četiri verovatne pobede, oštetio je pet neprijateljskih aviona i uništio mnoge
ciljeve na zemlji«.
»Ovom naredbom o pohvali dodeljuje mu se ratni krst sa
palmom*.
C. de Gaulle
Potporučnik Klosterman Pjer — na službi u jednoj lovačkoj
grupi RAF.
335
»Oficir pilot neuporedive borbene srčanosti. Prožet najboljim tradicijama francuske avijacije, nastavio je borbu kao komandir eskadrile elitne grupe RAF naoružane avionima »tempest«.
»5. marta u toku patroliranja u rejonu Hanovera napao je
četiri »Me-109« i uspeo da zapali jednog od njih«.
»U periodu od l- do 6. marta uništio je veliki broj lokomotiva«.
»Ovom naredbom, o pohvali dodeljuje mu se ratni krst sa
palmom«.
Odluka 950/17/7/45.
Potporučnik Klosterman Pjer — na službi u RAF.
»Veoma hrabar oficir, vanredan i izuzetno požrtvovan pilot.
Nastavlja borbu protiv neprijatelja sa krajnjom odlučnošću,
lično se zalažući u svim uslovima i prezirući opasnosti«.
»Pošto je 274. skvadron zbog velikih gubitaka izvučen iz
borbe, zahtevao je da ostane u borbenoj jedinici, pa je zato raspoređen u 56. skvadron RAF«.
»14. marta u toku žestoke borbe protiv 40 neprijateljskih
lovaca u rejonu Hanovera postigao je sledeće rezultate:
Jedan »Me-109« uništen, jedan »Mo-109« verovatno uništen,
jedan »Me-109« oštećen«.
»Ovom naredbom o pohvali dodeljuje mu se ratni krst sa
palmom«;.
Odluka 950/17/7/45.
Potporučnik Klosterman Pjer — na službi u RAF.
»Sjajan, izuzetno poletan i hladnokrvan oficir pilot koji i
dalje pokazuje najlepši primer herojske odvažnosti«.
»Osobito se istakao u toku mnogobrojnih zadataka mitraljiran ja, veoma opasnih zbog gustine PAA«.
»21, 23. i 26. marta lično je uništio 16 lokomotiva i oštetio
mnogo drugih, kao i više kamiona-cisterni«,
»U toku vazdušnog izviđanja nad Rajnom, 28. marta oborio
je jednog »fizelera 156«, i onesposobio jednu motorizovanu bateriju teške artiljerije.
Istog dana, za vreme drugog zadatka, napao je jednu tenkovsku kolonu, uništio je jedan i oštetio četiri tenka. Za vreme
ovog zadatka bio je ranjen jednini metkom u desnu nogu, a njegov avion je bio oštećen nekoliko puta«.
»Ovom naredbom o pohvali dodeljuje mu se ratni krst sa
palmom«.
336
Potporučnik Klosterman Pjer — na službi u RAF.
«Veoma hrabar oficir pilot, koji se 'ističe veštinom i vanrednom upornošću«.
»U toku zadatka uništavanja naročito se istakao 31. marta
kao vođa odeljenja u rejonu Hamburga, kada je lično uništio 6
lokomotiva uprkos veoma preciznoj protivavionskoj vatri«.
»Za vreme ovog zadatka, dva njegova pratioca bila su oborena, a njegov avion je bio teško oštećen«.
»2. aprila, nad aerodromom Alhorn, napao je dva »FV-190«
na poletanju, jednog zapalio i teško oštetio dva »junkersa 188«
na zemlji. PAA je četiri puta pogodila njegov avion«.
»3. aprila, u toku tri zadatka, lično je uništio 6 lokomotiva
i 7 kamiona, od kojih l cisternu, izgubivši 4 svoja pratioca«.
»Ovom naredbom o pohvali dodeijuje mu se ratni krst sa
palmom«.
Potporučnik Klosterman Pjer — na službi u RAF.
»Svojom velikom odgovornošću oduševljava ljude.
»Osobito se istakao 5. aprila 1945. na čelu svojih grupa.
»U svitanje je sam oborio noćnog lovca »junkersa« iznad
aerodroma Vunstorfa, uprkos snažnoj PAA.
»Zatim je mitraljirao aerodrom i oštetio tri druga »junkersa
88«. Za vreme ovog dejstva četiri aviona njegove grupe je pogodila PAA.
»Istog dana je, sa svojom grupom, u toku novog zadatka, stupio u borbu protiv 16 neprijateljskih lovaca. Sam je oštetio dva
»FV-190« i učestvovao u uništenju dva »Me-109«.
»Uspeo je da svoj avion dovode do baze iako je bio'pc^ođen
sa tri zrna od 20 mm i 30 mm. Sleteo je sa uvučenim stajnirn
trapom i ozledio lice o nišan, zatim se avion zapalio.
<>Ovom naredbom o pohvali dodeljuje mu se ratni krst sa
palmom«.
Poručnik Klosterman Pjer — na službi u RAF.
»Izuzetan oficir pilot. Svojim držanjem i dalje daje najlepši
primer hrabrosti i poleta.
»Naročito se istakao 19. aprila za vreme nasilnog izviđanja
u rejonu Hamburga. Uprkos snažnoj PAA sam je uništio 7 kamiona. Od osam aviona njegove grupe, tri su bila oštećena a jedan
oboren«.
337
»U sumrak istog dana izvršava novi zadatak sa dva dobrovoljca, mitraljirajući aerodrom Rotemburg. Sam uništava dva
»hajnkela 177« i oštećuje druga dva«,
»20. aprila uništava u sadejstvu sa pratiocem jednog ;»junkersa 290« iznad Skageraka«.
»Istog dana komandujo grupom za noćna dejstva u rejonu
Hamburga, gde stupa u borbu protiv trideset »FV-190«.
»Sa zapaljenim- avionom od pogodaka PAA nastavlja vazdušnu borbu i obara dva »FV-190«. Vraća se u svoju bazu udaljenu 320 kilometara sa još uvek zapaljenim avionom, koji je pri
sletanju uništen«.
»Ovom naredbom o pohvali dodeljuje mu se ratni krst sa
palmom«.
»Vanredan oficir pilot, koji svoja temeljita vazduhoplovna
znanja povezuje sa najlepšim osobinama starešine i borca«.
»Kao stalni dobrovoljac za izvršenje pogibljenih zadataka,
sa neumornom upornošću vodi svoju grupu u borbu«.
»Naročito se istakao 3. maja. U toku vazdušnog izviđanja
u svitanje, u rejonu Kil-L,ibek, sam je uništio jednog »FV-190« u
vazdušnoj borbi i oštetio druga dva«.
»Rukovodi drugim izviđanjem nad obalama Danske i posle
sedam uzastopnih nadletanja sa svojom grupom riateruje jednu
podmornicu' od 500 ton'a da se već potpuno onesposobljena nasute«.
»Ovom naredbom o pohvali dodeljuje mu se ratni krst sa
palmom«.
Poručnik Klosterman Pjer — na službi u RAF proglašen je
vitezom legijo časti sledećom naredbom:
' »Oficir pilot lovac, koji predstavlja oličenje najlepših patriotskih tradicija i čije ponašanje u borbi zaslužuje da uvek bude
spominjano kao primer za ugled«,
»Raspoređen u RAF, on je sjajno doprineo stvaranju velikog
ugleda francuskih krila«.
»Sa retkom smelošču je komandovao . eskadrilom a zatim i
grupom aviona »tempest«.«
»Naročito se istakao za vreme izvršavanja trećeg zadatka 3.
maja 1945«.
»Na čelu 122. eskadre RAF, napada vazduhoplovno-pomorsku
bližu u Grosembrode u Danskoj uprkos zaštiti 200 nemačkih lovaca«.
»Sam obara -jednog »junkersa 252« na poletanju, a zatim
dva »dornijera iznad rnorcuza Fenmarn.
»U toku ponovnog naleta mitraljeskom vatrom teško oštećuje na zemlji dva »arado 232« i dva »blum« i »vos« na sidrištu.
Zatim u vazdušnoj borbi učestvuje u uništenju jednog »Me-109«
i jednog »FV-190«.«
»Za vreme ovog zadatka oboreno je 14 neprijateljskih lovaca
uz 10 oborenih njegovih pratilaca«.
»4. maja 1945. za vreme napada na vazduhoplovno-pomorsku
bazu Šlezvig, sam uništava dva »đornijea 18« na sidrištu i dva
torpedna čamca«.
»Ovu veličanstvenu kampanju završava sa 24 godine života,
ostvarivši 2000 časova letenja, od kojih skoro 600 u ratnim zadacima, pošto je postigao 33 pobede u vazduhu, zbog čega on
stiče titulu prvog francuskog lovca«.
»Ovom naredbom o pohvali dodeljuje rnu se ratni krst sa
palmom«. Air Ministry I,ondon SW l N° 128/A, F. L./3/6.463
15/6/45.
30. 973 Por, P. H. Klosterman
Britansko ministarstvo vazduhoplovstva sa zadovoljstvom
saopštava komandi francuskih vazduhoplovnih snaga u Velikoj
Britaniji da je dole spomenuti oficir, komandant S. skvadrona
RAF primio lentu za svoje odlikovanje »Distingvišd Flajing Kros«,
pošto je Njegovo Veličanstvo Kralj odobrio sledeću naredbu o
pohvali:
»Foiiio je primio odlikovanje »Distingvišđ Flajing kros, ovaj
oficir je učestvovao u još 70 ratnih zadataka u toku kojih je postigao novih 12 priznatih pobeda nad neprijateljskim avionima.
Poručnik Klosterman je uvek pokazivao vanrednu hrabnost i vcštinu. On je snažno inspirisao sve one koji su se nalazili u njegovoj
blizini«.
George VI — Rax I
Saopštio načelnik uprave za savezničko vazduhoplovno sade
jstvo.
Download

Veliki-cirkus-Pierre-Clostermann PDF