Љупко Дереш
КЛУБ МЛАДИХ УДОВИЦА
Кафић на ћошку био је празан. Касно јутро. Кафић је управо био отворен и једини човек који је посматрао оно што се догађало унутра био је конобар. Док се нису појавили гости, могао
је да пушта музику која није баш увек одговарала имиџу локала. Конобар је користио то право и упалио радио да чује вести.
Редови празних столова будили су у њему тугу и осећај да је
заборавио нешто веома важно. Конобар је погледао кроз прозор.
Магла напољу појачавала је осећај празнине. Била је зима,
изузетно топла зима. Снег који је пао на Божић полако се претварао у пару. Све што је конобар, стојећи иза шанка, могао да
види кроз четири велика прозора, био је бели зид магле која се
све ближе прикрадала окнима. Кроз олуке иза прозора текла је
одмрзнута вода.
Први посетилац кафића била је млада жена. Сва у црном,
ушла је у кафић као југовина у зиму, и није ни помишљала да
скине наочаре. Ћутке је села у ћошак, на кожни тросед – фенси
место за које су се гости увек отимали. Конобар је пришао жени,
ставио пред њу пепељару и јеловник.
− Капућино, молим, − рекла је жена у црном. Црни шал на
њеној глави није допуштао да јој се одреде године. Жена је скинула шал и испоставило се да има црне равне шишке и да нема
више од тридесет година. Канобар се вратио за шанк. Направио
капућино, искључио радио и пустио CD – музички специјалитет овог локала. Зачули су се звуци лаганог џеза.
Београдски књижевни часопис, бр. 38, пролеће 2015.
57
„Црне равне шишке“ пила је капућино и гледала негде у
страну. Тешко је рећи да ли је бацала погледе на конобара. Црне
наочаре, непомично лице – све ово чинило је њен унутрашњи
живот недоступним. Конобар је осетио како мачија силуета гошће појачава немир који је од самог јутра завладао у кафићу.
Други посетилац појавио се у 11:17 − ове бројке конобар је
фиксирао на фискалној каси. Масивно звоно на улазним вратима огласило се по други пут овог јутра.
Ушла је још једна жена са црним наочарима, лепушкаста
гаравуша са седефастим уснама. У црном капуту, с мајушним
шеширом, држала је у рукама букет белих лала. Њихови жути
тучци подсетили су конобара на сахрану. Зато што лале купују
за две прилике – за свадбу и за сахрану. Овде није мирисало на
свадбу.
У ствари, замирисало је на сахрану. Овај мирис појавио се
заједно са женом и њеним букетом. Слаткасти, немирни мирис
тамјана и увелог цвећа. Нова гошћа села је на тросед лево од
прве, за посебан сточић. Гаравуша је ставила букет на сто и запалила, не чекајући да јој донесе пепељару. Ставила је упаљач на
сточић поред букета и наручила капућино.
Конобар је појачао музику да не слуша куцање зидног сата. Магла напољу још увек је била непробојна, а улица без људи.
Кафићом се ширио звук топлог џеза.
Конобар се сагнуо испод шанка да подигне са пода ситницу која му је испала из руку – руке су због нечега на тренутак задрхтале кад је пажљивије загледао гошће. У том тренутку звоно
изнад врата огласило се по трећи пут.
Конобар је провирио иза шанка: у кафић је неодлучно
ушла још једна госпођа. На превоју њеног лакта висила је црна
котарица украшена чипком. Њен кратки црни мантил подсећао
је конобара на нацисте и на будућност како је представљају у
јапанским мангама. Мантил је био од пластика или од гуме – не
зна се тачно. Мантил је блештао и шкрипао. Кратко потшишана плавуша са великим тамним наочарима погледала је около и
пришла шанку.
− Је ли ово кафић „Декамерон“? – прецизирала је она држећи котарицу обема рукама.
Конобар је одговорио потврдно.
Конобар јој је понудио да седне и плавуша у црном села је
на тросед иза трећег стола. Она је одмерила погледом две остале
даме у црном, извукла из црне котарице неки предмет и стави58
Београдски књижевни часопис, бр. 38, пролеће 2015.
ла га на сто испред себе. Кратковидост је сметала конобару да
установи о којем се предмету ради. Кад је ставио пред њу капућино, видео је да је то слика мушкарца у црном раму. Плавуша је
запалила, не скидајући са руку црне чипкасте рукавице.
Конобар није стигао да се врати на своје место, а врата су
се поново отворила и он се нашао лицем у лице са следећом гошћом.
Бујне, влажне од магле црне коврџе тешко су падале на црни капут од кашмира. Црни шешир широког обода, чипкасти
вео. Гошћа чије је лице крио вео на уљудни поздрав одговорила је ћутањем. Ушла је у кафић, прошетала од једног до другог
краја, проучавајући слике на зидовима. Продефиловала је на супротни крај просторије и заузела последњи, четврти сто испред
троседа.
− Један капућино – замолила је. – И пепељару, молим.
Три жене у црном погледале су је.
Завладало је ћутање.
− Зовем се Роза – рекла је тихо жена са велом.
− Салвија – рекла је гаравуша, не гледајући сусетке.
− Кана – огласила се плавуша.
− Не видим разлоге да се представљам, – рекла је женамачка са црним равним шишкама. Гледала је кроз прозор. –
Магла је тако густа... Видела сам вас све још у цркви. Одмах сам
схватила да сте то ви. Ајде да не одуговлачимо. Дани су сад кратки. Рекао је да ће овај дан бити кратак и да ће бити магла. Као
што видите тако се и десило.
Конобар је схватио да одавно задржава дах у ишчекивању
њиховог дијалога. Помислио је да је ослушкивати индискретно
и кренуо ка службеном излазу да попуши цигарету. Али се, изгубивши битку са сопственом радозналошћу, одмах вратио.
− Одавно га познајеш? Односно познавала...? – чуо је конобар.
− Откад сам почела да певам – одговорила је плавуша. –
Пре четири године. Позвао ме је да певам у његовом јапанском
пројекту. Од тог времена пуно се тога променило. Сигурно вам
је причао. А можда је чак поклањао моје албуме. Поклањао, је л’
да? Сигурна сам да јесте.
− Музички пројекат? Сигурна сам да причаш о неком другом. Све што га је занимало – то је медицина. Веруј ми, знам о
чему причам. Без њега никад не бих постала оно што јесам.
− Уображена кучка? – нашалила се плавуша.
Београдски књижевни часопис, бр. 38, пролеће 2015.
59
− Краљица естетске медицине. Упознала сам га кад сам
студирала фармакологију. Била сам безнадежно отровна, као
буника. Право је чудо како је обратио пажњу на мене. Управо
ме је он увео у велики бизнис лепоте. Козметологија је тако грабежљив занат. Наш адут је била козметика од отрова. Отров медуза, отров раже, отров жаба. Говорио је да би ме у средњем веку
спалили као вештицу. Али сада је то наука лепоте, и ја сам њена
покровитељка.
− Чини ми се да се ради о некој грешци. Говоримо о неком
другом, не о оном ко ме је позвао овамо – јавила се плавуша. –
Ваљда ћу кренути. Конобару, рачун, молим!
Конобар је прекинуо прилушкивање и почео да пише рачун. У међувремену гарава је ухватила плавушу за рукав и рекла:
− Јохан је увек знао шта ради. Код њега је све било промишљено. Знам, Јохан је био загонетан и моћан човек, и овај
сусрет то потврђује. Ако је хтео да се сретнемо овде после његове смрти имао је за то своје разлоге. Хајде да испунимо његову
последњу вољу. Молим те, седи. Хтео је да се сретнемо, значи то
има смисла.
− ОК. Ајде да почнем ја. Упознала сам га у једној туристичкој организацији уфолошког смера – рекла је гарава. – Једноставније речено, у секти. Оставио ме је муж и ја сам одлучила
да се бавим тиме о чему сам маштала одувек: туризмом. Али сам
налетела на секту. Висока чланарина, face-control, култ тела, тантра-јога, одсуство старијих дама са целулитом. Амазонке новог
времена. Кад сам се нашла у тој организацији, нисам ни претпостављала да ћу постати десна рука њеног лидера. И то након целе
те приче с мојим мужем. Мислила сам тада да се живот завршио.
Када сам упознала Јохана, он је тада истински почео.
− Никад не бих помислила да постоје секте у туризму.
− Ово је посебан систем преживљавања у екстремним
условима. Минимум опреме, потпуна отвореност за природу,
сви ти new-age фазони, знате већ. Кренула сам с њим на Елбрус,
водио је групу од двадесет девојака фотомодела да пренесу поруку мира цивилизацији на другој планети. Тамо је почела наша
романтична веза. Постала сам његова ученица. Свака девојка
у нашој групи сањала је да постане Јоханова ученица, а ја сам
то и постала. Постала сам његова помоћница у свему. Имали
смо безброј путовања и безброј љубави. Непал, Тајланд, Бурма,
Чиле, Гватемала, Мексико... Онда на север – Јакутија, Норвешка,
60
Београдски књижевни часопис, бр. 38, пролеће 2015.
Антарктит. Ми смо аутори оне књиге 1000 места која треба
посетити пре него што умреш. Видели сте је? Направили смо
тур бициклима кроз пустињу Гоби, ронили у Северном океану, водили екскурзије кроз џунглу Јукатана ка гробници Маја.
Обишли смо све сакралне тачке планете, све.
− Ово је немогуће – рекла је плавуша. – Кад би то било
тако, онда напросто не би имао времена да се бави музиком.
Наступали смо са концертима у Јапану и Америци тако често
да он једноставно не би имао времена да обиђе сва та места о
којима причаш. Да, Јохан је био загонетан и мудар мушкарац.
Понекад га месецима не бих видела – пружао ми је много слободе, допуштао да наша осећања носи ветар. Био је првокласни продуцент, али се никад није бавио нечим попут туризма.
Осим тога, Јохан је по питању религије увек био традиционалист. Више се занимао за историју него за садашњост, и више
за медије него за реалност. Осим тога, друштво у којем се кретао – није то неки тамо туризам. Направио је од мене примадону. Направио је од мене Афродиту којој поштоваоци доносе
дарове. Ви сигурно мислите да се правим важна? Ништа од тога.
Да није њега, дириговала бих хором у провинцијској школи.
Срела сам га на матурској вечери. Био је мецена који је подржавао нашу вишу музичку школу. Кад су даме бирале, замолила
сам га за плес и рекао ми је да имам волшебан глас. Исте вечери
кренули смо његовим колима у град, у ресторан, и обећао ми
је да ће направити од мене звезду. Никад нисам била у таквом
ресторану. Нудио ме је свиме што се може пожелети, а ја сам
се стидела и наручила салату од купуса и кашу од хељде, још
увек се сећам тога. Исте вечери нашла сам се у његовом кревету.
Била сам срећна од саме помисли да ће баш он направити од мене жену. Од тада постала сам срећна мапа на којој су исписани
сви путеви. Волео је да нестане на неколико дугих дана, у томе је
било неке тајанствености. У његовом стану много времена провела сам сама. Али у нашем, мом и његовом атласу за вас, девојке, извињавам се, нема места.
− Али је заиста волео да нестаје на дуже време – запазила
је прва. – То о нечему говори.
−Тим је слађа била радост сусрета − огласила се четврта,
као да се нечег присећа. – Али свеједно, уопште не личи на истину. Истина Јохана је другачија.
− Био је затворен, веома затворен и мрачан човек, као што
и доликује оном ко заиста поседује моћ.
Београдски књижевни часопис, бр. 38, пролеће 2015.
61
– Прави мушкарац је увек такав, мрачан, моћан, тајанствен – рекла је четврта. – Али ја носим све његове тајне у себи.
И те тајне остаће са мном. Зато су и тајне.
− Пусти то. До краја дана треба да установимо у чему је
ствар. Чиме сте се бавили?
Жена у шеширу са широким ободом снизила је глас и рекла тако тихо да је конобар једва чуо:
− Научио ме је да убијам.
− Какав ужас! – вриснула је плавуша и прекрила дланом
уста.
− То је ужасно и прекрасно у исти мах. Зло је увек лепо,
не чини вам се? Учила сам то на берзи – радила сам код њега као преводилац са корејског. Имао је свој бизнис на Тајвану, трговао је акцијама нафте и црних метала. У животу нисам
срела опаснијег човека. Био је подмукао као змија, опасан као
орао, утицајан као Голфстрим. Постала сам његова особа од поверења. Научила сам да уништавам људе и да их чиним богатим
без икакве гриже савести. Звао ме је у шали Кали – тако сам
вешто стварала и разбијала илузије свима који су имали посла
са мном на тржишту. Преко трећих, намештених особа и махинација исисавали смо корпорације и посматрали пад империја.
У животу нисам доживела ништа заносније. Јохан ми је дао на
коришћење цео свет. И то је истина. Никад није знао за сентименталност и није трошио време на сувишне ствари. Ванземаљци, музика, култура – све то нема везе с њим. Само оно што помаже у двобоју. Увек је учио сам, никад никог није учио.
− Боже, након таквих рећи остаје само да попијемо за покој душе − рекла је саркастично црнка код прозора. − Конобару,
четири хенесија.
Конобар је проверио да ова поруџбина није шала. Жене у
црном гледале су га кроз наочаре, прекрстивши ноге као једна.
Донео је дамама четири чаше с вискијем.
− О, Боже – рекла је плавуша и скинула црне наочаре кад
је конобар направио корак натраг. Плавуша га је одмерила од
главе до пете.
− Не верујем сопственим очима! Јохан! – рекла је она пренеражено и испила виски наискап.
Две жене у исти трен скинуле су наочаре и загледале се у
њега пажљивије. Четврта, коврџава, подигла је вео.
− О Боже, ово је стварно он – рекла је коврџава, ексирала
виски и лупила чашом о сто. Једна за другом, као да се такмиче у
62
Београдски књижевни часопис, бр. 38, пролеће 2015.
брзини, остале жену су куцнуле празним чашицама о сто.
− Чему сви ови трикови, Јохане? – упитала је конобара
плавуша-караоке.
− У коју си се игру упустио, Јохане? – упитала је љубитељка егзотичних путовања.
Конобар је осетио како се на његовим рукама и врату дижу маље. Као да уста нису његова, промрмљао је да су га, можда,
с неким заменили.
− Заменили сте ме с неким – рекао је. – Видим вас први
пут.
− Јохане, престани да се претвараш − јавила се амазонка
са букетом лала на столу. – Држи, ово је за тебе – рекла је и пружила му је цвеће.
Конобар је уплашено направио корак натраг и цвеће је испало из руку гаравуше.
− Урадиле смо све као што си молио, Јохане – рекла је жена-мачка са црним равним шишкама. – Сада појасни шта све
ово значи и шта треба да радимо даље. Спремне смо.
− Али... стварно сте ме побркали с неким... – једва је смогао снаге да прозбори бармен.
− Ничег се не сећа – рекла је коврџава, затим променила
положај прекрштених ногу и запалила цигарету. – Зар не? Је л`
да? Ничег се сада не сећаш?
− Ја... сећам се... о чему ми уопште причамо?
− Сећаш ли се јучерашњег дана? − упитала га је заводљиво.
− Да, наравно, ја... Мада... Само тренутак...
Девојке су се згледале. Коврџава је наставила:
− Сећаш ли се како си се јутрос нашао овде?
− Па, наравно... Ја... Станите... Ја... Тренутак, па морам да
се тога сећам... Сад ћу се сетити...
− Разумеш ли ти нешто? − упитала је плавуша ону која се
представила као Кана.
Коврџава са шеширом је одговорила:
− Разумем једно: да је ово исти човек на чијој смо сахрани
биле данас. Ово разумем сто посто.
− Преостаје још да утврдимо да ли је мртав или жив – јавила се црнка са равним шишкама и, загледана у прозор, запалила још једну цигарету. Напољу је магла створила чврст зид.
Конобар је пришао шанку, насуо себи пет деци вискија и
испио, лупнувши чашицом о тезгу.
Београдски књижевни часопис, бр. 38, пролеће 2015.
63
− Јеси ли за цигарету? – упитала је плавуша која је сада седела на барској столици поред шанка. Како је само стигла да се
нађе ту, на метар од њега?
Три девојке седеле су до ње.
− Немој да бежиш од нас – рекла је коврџава. – Ајде, причај. Жив си? Или си мртав?
Дрхтавим прстима конобар је узео цигарету. Девојка до
плавуше пружила му је ватру.
− Ж-жив сам – рекао је конобар.
− Имаш доказе? Певала сам ти данас над гробом „Вјечнују
памјат“.
− Ја… Ја сам топао…
− Још се ниси охладио – праснула је у смех плавуша.
Црнка је узела његову руку у своје и почела да је пипка.
− Као лед. Ево види.
Дама-стручњак за преживљавање узела га је за руку и одмах је испустила.
− Као ноћ на Северном полу – рекла је. – Сећаш се,
Јохане? Сећаш ли се наших ноћи на Северном полу? Тамо сам
схватила како је понекад важна људска топлина. Извини због
досетке.
− Елем, нит` је жив, нит` је мртав – закључила је коврџава, опипавши такође његову руку. И шта сад да радимо с тобом?
− Станите, ништа не треба да радите. Ајде да све мирно
претресемо, као паметни људи, и схватићемо у чему је ствар.
Овде се очито ради о некој грешци... Нисам тај за кога ме држите... Ја сам нормалсн жив човек... Ја сам човек са високом школском спремом...
− И шта онда човек са високом школском спремом ради
иза шанка у празном бару?
− Чекајте, ово је апсурд. Причамо о неким погрешним
стварима…
− Чини ми се да овај још увек има посмртне визије – рекле
су црне шишке. – Ако је заиста мртав и не препознаје нас, он може видети авети. Хеј, конобару са високом школском спремом,
видиш ли сада авети?
Конобар се није снашао за одговор.
− Ма не, ви сте реалне. Исто као и ја.
− Као ти? – упитале су жене углас.
− Мислим да нема смисла да га остављамо овде у таквом
стању – рекла је коврџава.
64
Београдски књижевни часопис, бр. 38, пролеће 2015.
− А ја мислим да смо га с неким побркале.
− Мислиш да се предао, и да је то неопозиво?
− Јохан се није предавао никад – огласила се плавуша. –
Мислим да ми такође немамо право на то. Можда смо погрешиле? Можда ово заиста није Јохан?
− Препознаћу га чак са оне стране гроба – самоуверено је
рекла краљица естетске медицине.
−А мени се чини да је цака управо у томе – да га не заборављамо − сложила се плавуша.
− И шта ти предлажеш? Да приредимо дачу и поново отпевамо „Вечнаја памјат“? – иронизирала је коврџава. – „Препознавати“ и „не заборављати“ – то су по мени различите ствари.
Ја сам га препознала. Видим да је то он. И из овог кафића више
не идем. А ти можеш да га се сећаш колико ти је воља. Али негде
другде. Важи?
− Чекајте! Станите, одмах! – викнуо је конобар и ухватио
се за главу. − Боже, не сећам се ко сам. Ко сам? Ма, ко сам?
− Човек са високом школском спремом? – неодлучно је сугерисала плавуша и одмах праснула у смех.
− Тааако... Морам да размислим. Ако се не сећам ко сам,
али разумем да се тога не сећам, то значи да мислим. Ја мислим,
дакле постојим! – избацио је конобар као басну против демонских снага.
− Цуре, чини ми се да ово није Јохан већ Декарт! Мом стрпљењу долази крај. Предлажем да све оставимо како јесте – рекле су црне равне шишке. На крају крајева, ми сада знамо где
можемо да га нађемо. Предлажем да га с времена на време обиђемо.
− Како да не. Доносићемо цвеће.
− Стараћемо се о овом интеријеру...
− Седећемо за овим сточићима. Палити свеће, сећати га
се...
Девојке су ућутале. Конобар је осетио да је изгубио моћ
говора.
− Али шта га онда спречава да устане и оде? То ми не иде
у главу – јавила се плавуша. − Ја му нудим цео свет и бомбону
приде. То је моје скромно мишљење о себи.
− Ваљда се плаши да не направи погрешан избор.
− Јохан се никад ничег не боји. Он је као тигар који вреба
добру прилику за напад – јавила се стручњакиња за берзанске
махинације.
Београдски књижевни часопис, бр. 38, пролеће 2015.
65
− Другим речима, одмара се – јавила се црнка са шишкама. – То је донекле разумљиво. Кад ћеш се одмарати ако нећеш
на оном свету.
Конобар се ухватио за руб шанка да не падне. Ноге га нису
држале.
− Ово је... нека... намештаљка... – промрмљао је четири
спасоносне речи.
Коврџава га је радознало погледала.
− Хмм, ово је нешто ново. И ко кога овде зеза?
− Ви, ви желите да ме убедите да сам мртав, али то није
истина. Сада се ничег не сећам, не знам шта се десило, али сам
сигуран да ће ово проћи за неко време и да ћу смоћи снаге да се
изборим с овим проблемом.
Жене су се згледале.
− А колико је сати? – упитала је једна.
− Једанаест и седамнаест – јавила се плавуша, погледавши на регистар-касу благајне. – Сумњам, душо, да ће ти време у
овом случају бити од користи. Толико се тога догодило, а бројке
су још увек исте. Шта кажеш?
− Јеботе, не знам шта да радим!
− Сад је проговорио као прави конобар – нашалила се
плавуша и праснула у смех. Само се препусти нама. Препознале
смо те. Готово је.
Девојке су се згледале. Ставиле су црне наочаре.
− Цело наследство је на броју. На крају крајева, поклонио
си нам цео свет.
Љубитељка егзотичних путовања погледала је кроз прозор и насмешила се.
− Напољу је тешка магла. Али, отпратићемо вас, маестро.
С нама сте потпуно безбедни. Препознаћемо вас било где.
Превела са украјинског
Ала Татаренко
66
Београдски књижевни часопис, бр. 38, пролеће 2015.
Download

Клуб младих удовица