ve l i k ip
r a s a k .c
om
Veliki
Prasak
UDRUŽENJE „ATEISTI SRBIJE“ - PROTIV DOGMI I NEZNANJA
Specijalni broj 7
april 2014.
WWW.ATEISTI.COM
Sadržaj
Štetnosti ateističkog konformizma . . . . . . . . . 4
Autor: Sandro Prahović
Zašto ništa ne sme biti sveto? . . . . . . . . . . . . . . . . 8
Autor: Aleksej Kišjuhas
Najdupeglavačkiji put od
hrišćanina do ateiste
za koji ste dosad čuli . . . . . . . . . . . . . . . 16
Autor: Amethyst
Izdvajamo:
Autor: Sandro Prahović
Štetnosti ateističkog konformizma
Budućnost nam je
svima nepoznata,
ali je u velikoj meri
određena onim što
uradimo u sadašnjosti.
VELIKI PRASAK
časopis Udruženja „Ateisti Srbije“
Izdavač:
Udruženje „Ateisti Srbije“
Kontakt telefon:
+381 63 80 44 200
Autor: Aleksej Kišjuhas
Zašto ništa ne
sme biti sveto?
Uostalom, ako je taj
bog stvaran, njemu ili
njoj ili tome sigurno ne
smeta da mu (joj, itd.)
se izruguju.
Glavni i odgovorni urednik:
Vladimir Božanović
Redakcija:
Marko Ekmedžić
Miloš Đuričić
Jelena Radojčin
Predrag Stojadinović
Tejmur Šihmamedov
Tatjana Manojlović
Lektori:
Aneta Stojković
Prevod:
Miodrag Ivanović
Autor: Amethyst - prevod: Miodrag Ivanović
Dizajn i prelom:
Slaven Kovačević
Najdupeglavačkiji put od
hrišćanina do ateiste
za koji ste dosad čuli
Bila sam preopterećena
kontradiktornim dogmama.
web: http://ateisti.com i http://velikiprasak.com
e-mail: [email protected]
ISSN 2217-5679 Veliki prasak (Online)
ATEIZAM
Sandro Prahović
Štetnosti
at e i s t i č ko g
ko n f o r m i z m a
Budućnost nam je svima nepoznata, ali je u velikoj
meri određena onim što uradimo u sadašnjosti.
B
iti manjina u nekom društvu nije uvek lako, a naročito je teško biti pripadnik manjine u konzervativnom,
tradicionalnom, predrasudama
opterećenom društvu. Borba za
ravnopravnost u svim aspektima
života s pripadnicima većinskog
dela populacije često zahteva
veliki angažman i odricanje, što
zna biti praćeno nedostatkom
razumevanja, ne samo od strane
većine, već i od onih pojedinaca
i grupa manjinske orijentacije
sklonih jednom od najpogubnijih
i moralno najupitnijih saveta –
„ne talasaj!“
Opšte je poznata stvar da su
ateisti jedna od najneshvaćenijih i najugroženijih manjina na
našoj planeti. Položaj ateista se
razlikuje od države do države,
iako se generalno može reći da je
situacija danas na globalnom nivou bolja nego pre pola veka, još
uvek se osobe s odsustvom vere
u postojanje nekog izmišljenog
božanstva suočavaju s mnogim
izazovima. U tome prvenstveno
prednjače muslimanske zemlje
koje su većinom nepodnošljive
za normalan život ateista, a u nekima od tih zemalja za one koji
javno ističu svoj negativan odnos prema primitivnim bajkama
iz starih vremena – odnos koji je
neprihvatljiv većini sledbenika
islama – propisana je smrtna kazna!
U grupu država gde je društvo nazadovalo po pitanju odnosa prema ateistima, uz one
zahvaćene islamskim revolucijama, spadaju mnoge države koje
su do 90-ih imale komunističko
uređenje. Crkve su se na krilima
Položaj ateista se razlikuje od države do države,
iako se generalno može reći da je situacija
danas na globalnom nivou bolja nego pre
pola veka, još uvek se osobe s odsustvom vere
u postojanje nekog izmišljenog božanstva
suočavaju s mnogim izazovima.
4
Veliki Prasak | specijalni broj 7 | april 2015
antikomunističke i nacionalističke propagande razmahale i religijska histerija je zahvatila veći
deo stanovništva u njima, dovodeći čak i dojučerašnje visoke partijske funkcionere u prve
redove bogomolja. Biti vernik
i to pripadnik domicilne crkve
u državi postalo je „stvar lepog
vaspitanja“ i dokaz pripadnosti
većinskom narodu. Čak i dokaz
lojalnosti. Neke od zemalja nastalih raspadom bivših zajednica
SSSR i Jugoslavije, zatim Poljska,
Slovačka, Rumunija, Bugarska...
U većoj ili manjoj meri prošle su
ili još uvek prolaze kroz ovaj proces, u kome je odnos prema ateistima samo jedna karika u lancu
kulturne i moralne degradacije
tih društava, zasićenih intelektualnim siromaštvom i otsutnošću
samokritike, što je karakteristično za hrišćanske crkve kao nosioce degradacije. Vredi istaknuti
i pozitivni primer Češke koja je
uspela da sačuva svoju sekularnu
tradiciju na čemu stanovnicima
te države i ljudima koji su je vodili
treba odati zasluženo priznanje.
U kontekstu gore navedenog,
postavlja se pitanje treba li imati
razumevanja za one ateiste koji,
iz čistog konformizma, „da bi im
bilo lakše u životu“, poludobrovoljno pristaju na čitav taj religijski cirkus, (ne)svesno time dajući legitimitet finansijski dobro
potkoženim prodavačima magle
i pomažući održavanje statusa
quo po pitanju negativnog uticaja religije na društvene prilike.
bi da sugeriše kako osoba o kojoj se radi odbacuje takođe i samozvane „božje ljude“ na Zemlji
kao i razne religijske obrede koji
se provode s lažnom svrhom da
bi odobrovoljili neko božanstvo
(krštenje, hodočašće, ritualno
pranje...). U praksi, međutim,
postoje ateisti koji, suprotno
sopstvenim ubeđenjima, a uglavnom s ciljem pristajanja uz većinski korpus i lakše integracije u
ili više njih nemaju odlučnosti da
se suprotstave nepravdi od strane većine (ako je ona prisutna)
i osećaju da su građani drugog
reda (ako taj osećaj postoji) osuđena su na ponavljanje ciklusa
nepravdi i zapostavljanja, a takav
svet dočekaće i potomke onih
konformista koji mnoge od svojih životnih odluka opravdavaju
upravo ljubavlju i brigom za svoju
decu i unuke.
Jedna veoma bitna svrha veronauke je
stvaranje novih crkvenih podanika i budućih
finansijera, koji bi trebalo da osiguraju
nastavak verske dominacije.
društvo, prihvataju aktivno učestvovanje u religijski inspirisanim
događajima, ne videći ništa loše
u tome već iskreno (ili barem delimično iskreno) veruju da će se
jednog dana to pozitivno odraziti na njihov život i živote njihove
dece. Kratkovidost koju oni tom
Da ne bi bilo zabune, ateizam prilikom pokazuju zapanjujuća je.
je zaista samo odsustvo verovaPromene u društvu moguće
nja u neko od božanstava koje su su kad se stvori kritična masa ljuizmislili ljudi drevnih vremena. I di koja želi te promene. One se
tačka. Na temelju činjenice da mogu potaknuti iz raznih izvora,
je neko ateist, bez poznavanja neretko i uz manipulisanje maostalih vrednosnih stavova dotič- som, ali nikad uz pasivnost onih
ne osobe, ne možemo zaključiti koji zahtevaju promene i koji bi
puno toga o njoj. Ali već samo od njih imali koristi. Društva u koodbacivanje ideje o bogu trebalo jima pripadnici neke od manjina
Možemo li očekivati da se u
zemljama nastalima raspadom
bivše Jugoslavije stvori kritična
masa koja će ograničiti crkveni
uticaj koji je sveprisutan u njima?
Odgovor na to pitanje je veoma
složen i treba uzeti u obzir nekoliko faktora.
Domicilne crkve su izuzetno
moćne i finansijski snažne institucije, sposobne da iskoriste
svoje materijalno bogatstvo za
održavanje položaja kojeg imaju
u društvu, a njihovi sveštenici se,
sasvim neopravdano i nezasluženo (najblaže rečeno), tretiraju
kao moralni autoriteti i kao takvi
svojim izjavama u dobroj meri
mogu kreirati javno mišljenje. To
april 2015 | specijalni broj 7 | Veliki Prasak
5
Svaki ateista koji se venča u crkvi, pristane
da krsti dete, upiše ga na versku nastavu...
ugrađuje deo sebe u temelje crkvene moći!
im i nije toliko teško jer u tim državama postoji veliki broj vernika
i religioznih osoba, od kojih mnogi bespogovorno veruju u ono što
im crkvena elita servira u svojim
saopštenjima ili tokom religijskih
ceremonija.
Verska nastava u školama, u
obliku u kojem se provodi u regionu, ima za cilj destrukciju ličnosti i stvaranje jednog isključivog i krajnje štetnog pogleda na
svet, koji je u velikom nesrazmeru s informacijama koje polaznici
veronauke dobijaju iz nekih drugih predmeta. I ne treba zaboraviti; jedna veoma bitna svrha
veronauke je stvaranje novih crkvenih podanika i budućih finansijera, koji bi trebalo da osiguraju
nastavak verske dominacije.
Ovo su samo neki od elemenata koji ne deluju ohrabrujuće, ali takođe ne može da se ne
primeti kako se sve više javljaju i
glasovi onih koji su nezadovoljni
ovakvom situacijom. U vremenu
ekonomske krize i siromaštva,
kada mnogi ljudi nemaju sredstava da zadovolje svoje osnovne
6
potrebe, činjenica da je crkva
izuzeta od raznih davanja kojima
su podložni „obični“ ljudi i institucije, a uz to još i dobija velika
finansijska sredstva od države,
stvara određeni revolt kod dela
populacije. Isti efekat imaju i
neki javni istupi visokopozicioniranih sveštenika koji prelaze granicu dobrog ukusa, istovremeno
otkrivajući njihovu pravu narav.
A isto tako, nova otkrića u svetu
nauke, kao i jasno koncipirani i
argumentirani radovi poznatih
ateističkih mislioca pokazuju da
se čarolija sveta oko nas može
objasniti na mnogo racionalniji
i prihvatljiviji način od ideje kojom organizirane religije i njihovi
predstavnici truju ljude na našoj
planeti već stotinama i hiljadama
godina.
Danas ne bi trebao biti čin velike hrabrosti za nekog ateistu
da otvoreno kaže „Car je go!“ ili
u prevodu „Bog ne postoji! Religije vas lažu!“ A naročito ne bi
trebalo biti teško ne pristati na
učestvovanje u raznim religijskim
obredima. Međutim, upravo tu
se krije potencijalna opasnost
Veliki Prasak | specijalni broj 7 | april 2015
da odgovor na ono pitanje o
stvaranju kritične mase koja će
ograničiti crkveni uticaj bude dugoročno negativan. Ima ateista
koji pristaju na identifikaciju s
većinskom verskom zajednicom
na svom području, ne videći ništa sporno u tome. Neki to rade
iz tradicionalnih razloga, neki da
bi ispunili očekivanja svoje rodbine, prijatelja i/ili partnera, neki
da bi se lakše stopili s okolinom
tj. većinskom populacijom... Svi
ti razlozi imaju zajedničke efekte; davanje legitimiteta crkvenim
strukturama, održavanje njihove
pozicije u društvu i jačanje uticaja
kojeg one imaju. Svaki ateista koji
se venča u crkvi, pristane da krsti
dete, upiše ga na versku nastavu... ugrađuje deo sebe u temelje crkvene moći! Nevernicima
koji se odluče na to, gotovo nikad
ne izgleda tako. Davanjem novčanog doprinosa za obred venčanja
ili krštenja aktivno se finansijski
potpomaže ionako prebogata crkva i njeni sveštenici, kao da nisu
dovoljna sredstva koja dobijaju
od vernika. A veći broj krštenja i
crkvenih venčanja može poslužiti
kao argument verskim vođama
da ishode još više novaca od države kojeg onda mogu iskoristiti
za već spomenuto jačanje svog
uticaja u društvu. U istu kategoriju spada i izjašnjavanje prilikom
popisa stanovništva, kada se neki
ateisti deklarišu kao vernici i tako
pomažu stvaranju iskrivljene slike o zastupljenosti religioznih
ljudi u državi. Ništa nije jači argument crkvi za nastavak svojevrsne pljačke državnog budžeta i za
pravo da se mešaju u svakodnevne stvari i neka veoma ozbiljna
sociološka pitanja od činjenice
da iza njih deklarativno stoji 8090% građana u državi. Respektabilna brojka zbog koje i političari
misle da moraju paziti na svoj odnos prema crkvi.
Upisivanje
deteta
na
veronauku, suprotno ubeđenjima samih roditelja, predstavlja
posebno licemeran i za dete potencijalno štetan čin koji se ne
može opravdavati nekim strahom
od stigmatizacije tog deteta. Radi
se tek o slučaju gde jednu dobro
poznatu devizu, koju svi roditelji
rado ističu – „meni je moje dete
najvažnije“ – zamenjuje druga,
koju nijedan roditelj ne želi sebi
priznati – „meni je najvažnije šta
drugi misle o mom detetu“. Veronauka (taj vrlo opasni oksimoron)
traži slepo verovanje u izmišljene
priče, gušeći svaki pokušaj kritičkog razmišljanja, dok udžbenici
iz tog predmeta obiluju negativnim predrasudama o pojedinim
grupama u društvu, stvarajući
plodno tlo za nastanak novih generacija seksista, homofoba, ksenofoba... ljudi s veoma ograničenim i zatucanim pogledom na
svet. Takav uticaj veronauke već
je vidljiv od uvođenja u obrazovne sisteme država u regionu.
Pojedini ateisti ne pridaju
važnost ovim pitanjima, već idu
linijom manjeg otpora, odbijajući da uoče povezanost između
sopstvenih postupaka kojima,
barem deklarativno, prihvataju
autoritet crkvenih struktura i situacije u društvu koja je velikim
delom produkt moći i uticaja tih
istih struktura. Crkva, uz nominalno visoku podršku javnosti i
zahvaljujući kukavičluku i slabosti
političara, zaista može kreirati ili
oboriti pojedine zakone, u zavisnosti od toga kako se uklapaju
u njen srednjevekovni pogled na
život kao što može učiniti (što u
praksi zaista i čini) da slika društva u kojem živimo bude upravo
onakva kakva ona jeste. Nijedan
ateista koji iz bilo kojeg razloga
pristane na podanički odnos prema verskim institucijama nema
moralno ni bilo koje drugo pravo
da kritikuje činjenicu što se gradi više crkava nego škola, vrtića i
Upisivanje deteta na veronauku, suprotno
ubeđenjima samih roditelja, predstavlja
posebno licemeran i za dete potencijalno
štetan čin koji se ne može opravdavati nekim
strahom od stigmatizacije tog deteta.
bolnica, što verski poglavari izbacuju otrovne strelice prema onima koji su drugi i drugačiji, šireći
tako mržnju i podele... Isto tako,
nemaju pravo kritikovati situaciju u kojoj bi ženama možda bilo
uskraćeno pravo na abortus ili bi,
s druge strane, morale skupo plaćati medicinski potpomognutu
oplodnju negde u inostranstvu.
Mnogo je društvenih situacija
gde se crkva oseća pozvanom
dati svoj primitivni glas. To joj,
između ostalih, omogućuju i oni
ateisti koji uzimaju aktivno učešće u verskom životu, jednako
kao što to omogućuju i istinski
religiozni ljudi. Uz činjenicu da je
odgovornost onih koji imaju sve
preduslove da barem pokušaju
da promene trenutnu situaciju u
sredini u kojoj žive, a to ne čine još i veća!
Na Balkanu se ateisti ne suočavaju sa smrtnom kaznom
niti završavaju u zatvorima zbog
svog odnosa prema bogu, ali biti
ateista u sredini koja je duboko
religiozna i konzervativna nije
laka uloga. A ćutanje pojedinaca
među njima i pristajanje da se
povinuju većini može samo učiniti tu ulogu još težom u budućnosti. U društvu u kojem su gotovo sve strukture (škola, mediji,
politika...) upregnute u funkciju
svojevrsne službe za odnose s
javnošću domicilne crkve, kritičari takvog sistema stavljeni su na
margine bez jednake prilike da
iznesu svoju stranu priče. Zato je
neophodno da ljudi koji nisu naseli na štetne bajke i ne slažu se
s načinom kako pojedinci iskorištavaju te bajke jasno iskažu svoj
stav i da odbiju da aktivno učestvuju u događajima koji direktno
jačaju retrogradne sile u društvu.
Svako ko misli da čini dobro sebi
ili svom detetu priklanjajući se
većini po ovom pitanju, u velikoj
je zabludi. I upravo bi ljudi koji
imaju decu, a ne slažu se sa tim
kako su danas postavljene stvari,
trebalo da budu u prvim redovima da pokušaju da ostvare društvene promene. Ne zbog sebe,
već zbog svojih potomaka. Nažalost, trenutna praksa pokazuje suprotno. Zato je neophodno
pružiti podršku onima koji čvrsto
stanu iza svojih ubeđenja i time
pružaju pravi primer ostalima.
Kao što je potrebno prestati tapšati po ramenu one koji odluče
da se „utope u masi“. Budućnost
nam je svima nepoznata, ali je u
velikoj meri određena onim što
uradimo u sadašnjosti. Nakon
svega najvažnije je moći se pogledati u lice i znati da si uradio
ono što je bilo u tvojoj moći da
svet ostaviš boljim mestom nego
što si ga našao.
april 2015 | specijalni broj 7 | Veliki Prasak
7
ATEIZAM
Aleksej Kišjuhas
Zašto ništa ne
sme biti sveto
Uostalom, ako je taj bog stvaran, njemu
ili njoj ili tome sigurno ne smeta da mu
(joj, itd.) se izruguju.
P
ovdašnji ljudi), kao i neukih kritika
zbog „Šarlijevih“ karikatura srbijanskih zločinačkih akcija na Kosovu iste godine (u trajnoj kolektivnoj nesvesti oko toga da su se te
akcije zaista i dogodile). Međutim,
najumivenije i najpodlije rasprave
o ovom terorističkom napadu dolazile su od strane samozvano „finih ljudi“, sa koje god tačke globusa dolazile i dolazili. U pitanju su i
bili i ostali oni metiljavi argumenti
prema kojima, eto, ipak ne treba
„provocirati“, treba zadržati „dobar ukus“ i, iznad svega, „ne dirati
A u lokalnoj zapadnofobnoj veru svetinje“ i „bogohuliti“.
ziji, sa dna kace su isplivali stari „A
šta su oni nama radili?“ toaletni
Prvi na frontu odbrane boga
diskursići. Bilo je tu i lažnih kon- bili su, naravno, njegovi zemaljski
trapunkta u vidu podsećanja na agenti za odnose sa javnošću. Dok
ubijene novinare RTS-a u bombar- tela ubijenih karikaturista još nisu
dovanju 1999. godine (za koje su, bila ukopana, javile su se mnoge
pred ovdašnjim traljavim sudovi- islamske verske vođe koje su parama, ispravno okrivljeni i osuđeni lelno osuđivale i fundamentaliste
rvobitni šok, neverica i solidarnost zbog brutalnog ubistva karikaturista „Šarli ebdoa“ su, po očekivanom scenariju,
ustupili mesto relativizacijama,
trabunjarijama i podlostima. Svako je ubrzo nakon onih par groznih
i zastrašujućih dana, poput anusa,
imao i svoje mišljenje sporne higijene. Od dežurnih relativizatora,
preko vatrenih prizivača stupidnog „sudara civilizacija“ onog plagijatora Hantingtona, sve do standardno pametnjakovićkih moralki.
8
Veliki Prasak | specijalni broj 7 | april 2015
u svojim, ali i karikaturiste u pokojnim redovima. Zatim je i iznenađujuće liberalni papa Franja
povodom svega u Manili uputio
ono famozno „da, ali…“, u posebno neosetljivoj komparaciji i pokaznoj vežbi iz nasilne komunikacije
(„Ako mi prijatelj opsuje majku,
može očekivati udarac, to je normalno“). Dakle, ništa kamen, ništa
hleb. I Mirko Bulović, poznatiji kao
episkop bački Irinej i PR Srpske
pravoslavne crkve, uputio je svoju varijaciju na temu i kritikovao
„svetogrdne ponižavajuće prikaze“
iz olovki francuskih karikaturista.
Uzgred, nije propustio ni da Muhameda označi posve sekularno: kao
„istorijsku ličnost“. Suština iza ovih
tvrdnji je jednostavna - u slobodi
govora postoje ograničenja, a to
se ograničenje zove vera. Sa malim
„v“, naravno. Drugim rečima, bog
i njegova škvadra su svete krave
koje imaju specijalni status. Nije to
bio prvi put da jedna grupa ljudi,
posebno ako tvrdi da je na direktnoj liniji sa natprirodnim, za sebe
traži privilegije. Vrač je najstariji
zanat na svetu. Problem je kada svi
ostali na to pristanemo.
Naime, simpatično je reći da se
„u svetinje ne dira“, ali je to isprazno i šuplje poput oporezovanih
džepova javnog sektora u Srbiji.
Svetinje su stvari koje smo mi sami
izmislili i zatim proglasili svetim.
Diramo u svetinju više od milijarde ljudi sa indijskog potkontinenta svaki put kada u usta stavimo
junetinu ili govedinu. I lekari koji
vrše abortuse provociraju osećanja vernika u duše neželjenih fetusa. Čeprkamo po verskim ritualima svakog rastafarijanca ako ga
hapsimo zbog marihuane. Danas
ima religija i kultova koji se klanjaju vanzemaljcima, eutanaziji,
Hajleu Selasiju, džedajima, princu
Filipu (jedno pleme na pacifičkom
ostrvu Vanuatu!), Paris Hilton,
pa i Satani. Da li smo i na njihove
verske povrede osetljivi, ili se računaju samo oni sa većim brojem
zainteresovanih? Ili samo oni sa
bombama i kalašnjikovima možda? Čiju veru i praznoverje, koje
tačno njihove aspekte, i u kom
trenutku prostorvremena, smemo
da ismejemo? Ima li neki priručnik
možda u ovom reductio ad absurdum sholastičkom treningu?
A svi oni koji tom bogu “pomažu”
bombama i mitraljezima samo priznaju
da nemaju naročite vere u njegovu
svemoć. Već ga posmatraju kao
ljubomornog i taštog slabića koji se
vređa na sve i svašta.
Uostalom, šta ako nam vera zaista nalaže da nekoga ubijemo? Da
li i onda moramo da poštujemo te
verske slobode i osećanja? Kao na
primer u nešto poznatijoj verskoj
prozi nazvanoj „Stari zavet“. Jer,
stvari za koje se tamo propisuje
smrtna kazna su i: neposlušnost
pred popovima (Ponovljeni zakon 17:12), veštičarenje (Izlazak
22:18), homoseksualnost (Levitski
zakonik 20:13), vračanje (Levitski
zakonik 20:27), udaranje roditelja
(Izlazak 21:15), psovanje roditelja (Levitski zakonik 20:9), preljuba (Levitski zakonik 20:10), bezbožništvo spram boga Izrailjevog
(Drugog dnevnika 15:12), kada devojka nije devica prve bračne noći
(Ponovljeni Zakon 22:13-21) te,
konačno i naravno, bogohuljenje
(Levitski zakonik 24:15-16). I zamislimo sad ubicu neke razdevičene
devojke ili ubicu nekog psovača
majke (hm, papa Franja je već zamislio) koji pribegava „Nirnberškoj
odbrani“ prema kojoj je samo slušao naređenja svoje vere? Što, Biblija nam je svedok, nije daleko od
istine. Osećamo li empatiju prema
njegovim verskim osećanjima i činodejstvima? Ili je rezervišemo
samo za manjinu u našim redovima, posebno ako ne umemo i ne
znamo šta tačno s njom? Preosetljiva pažnja na verska osećanja,
dolazila sa levice ili sa desnice,
jeste ta koja iznova kolonizuje, sa
dobrim namerama ili bez njih. Dok
od ovog zla profitiraju jedino desničari i fašisti sa obe strane lažne
civilizacijske zavese.
U pitanju je isti prdež mozga
koji žrtvu silovanja osudi jer je
obukla kratku suknju i sama je
hodala noću ulicom. Svi znamo
za ovu bljutavu žvaku: devojka je,
svojim solirajućim dugim nogama,
ta koja je provokatorka jedne prirodne reakcije ljudske životinje.
Zbog čega zatim snosi deo ili celu
odgovornost za napad. Identični
abortus od mišljenja je na delu
kada indirektno drobimo o tome
da su nesrećni karikaturisti „dirali
april 2015 | specijalni broj 7 | Veliki Prasak
9
u svetinje“ ili „bogohulili“. Bedna „sami su tražili“ logika tada je
odmah iza ugla. Dopadao nam se
njihov rad ili ne, percepcija karikaturista „Šarli ebdoa“ kao neprikladnih ili neprimerenih čačkača
mečke je ta koja ih iznova ubija. I
samo zato je čak i masovna, sva-
Ako nam se baš jako ne dopada, a
imamo slobodnog vremena, tada
ćemo pisati besna pisma uredništvu, vlasti i upravi vodovoda i
kanalizacije. Ali svi zajedno moramo braniti njihovo pravo da budu
sablažnjujući, neukusni, ikonoborački i bogohulni. O kom i kakvom
su bili među prvima koji su kolektivno, u decenijama koje su vodile do Bastilje 1789. godine, doveli
verske i političke privilegije u pitanje. I ponosno su poručili da niko i
ništa nema pravo na poseban tretman. Pa i kralja su skratili za glavu kao „građanina Luja Kapeta“. I
Suština je u tome da shvatimo
da u modernom društvu niko
nema pravo na to da bude
uvređen.
kako jeftina i neuko (fejs)bukačka
„Ja sam Šarli“ solidarnost ispravnija reakcija od cepidlačkog mudrovanja o tome da li je ovaj časopis
rasistoidno netolerantan ili samo
neukusan i nesvarljiv. Naime, jeste činjenica da su karikaturisti
„Šarlija“ u svojim karikaturama
Muhameda (svesno ili ne) udarili
na slabije i potčinjene i diskriminisane u svom društvu, što možda
nije najlepša stvar na svetu. Ali je
činjenica i da moraju imati sve pravo ovog sveta (i) na to.
god bogu se radilo. Uostalom, ako
je taj bog stvaran, njemu ili njoj ili
tome sigurno ne smeta da mu (joj,
itd.) se izruguju. Dotični stvor je po
definiciji jedno svemoćno biće koje
sigurno ne pati od takvih tinejdžerskih i kompleksaških nesigurnosti,
odnosno kojem sprdačina ne može
da naudi. A svi oni koji tom bogu
„pomažu“ bombama i mitraljezima samo priznaju da nemaju naročite vere u njegovu svemoć. Već
ga posmatraju kao ljubomornog i
taštog slabića koji se vređa na sve
i svašta.
još su tada crtali i po pamfletima
distribuirali satirične karikature o
debelim i pohotnim popovima i
božanstvima. Naime, u sjajnu „Filozofiju u budoaru“ (1795), Markiz
de Sad je svojevremeno ušuškao i
fragment „Francuzi, još jedan naDakle, stvari su pasuljski propor ako želite da budete republiLako je trenirati slobodu štampe
stačke: nama se ne mora dopadakanci“. Mudro, među gomiletinu
ti ono što „Šarli ebdo“ radi. Tada na stvarima koje nam se dopadaeksplicitnih praksi koje danas nose
nećemo kupiti taj magazin na kio- ju i koje nas ne vređaju. Ili koje ne
njegovo (prez)ime. Ovaj neophodsku, baš kao što mnogi i nisu pre vređaju one prema kojima se pani „još jedan napor“ bio je u ateizove tragične i krvave reklame. ternalistički odnosimo. Suština je u
mu i - bogohuljenju. „Nemojmo se
tome da shvatimo da u modernom
zadovoljavati time što ćemo skršiti
društvu niko nema pravo na to da
vladarska žezla; zauvek smrvimo
bude uvređen. Lično možemo biti
idole u prah i pepeo“, pisao je.
uvređeni do svemirske stanice
Nije tragično što i dalje bijemo iste
„Mir“ i nazad, naravno, ali politički
bitke, jer sloboda nije nešto što se
i socijalno jok. Od viceva o holokaprenosi krvlju ili mlekom iz dojke,
ustu, preko najodurnije pornograveć nešto za šta se mora boriti stalfije, sve do najmračnijeg rasizma,
no. Tragično je što još uvek nismo
u pitanju jeste jedna „sve ili ništa“
naučili da nema svetinja osim onih
igra. Dakle, bilo smešno ili ne, ili
koje stvorimo sami. Samo zato nisve može biti predmet podsmešta ne sme biti sveto.
ha i sprdnje, ili ne može biti ništa.
Konačno, takozvano bogohuljenje
*Prenosimo iz dnevnog lista
je oduvek teralo društva unapred. Danas uz dozvolu autora.
Da je bilo po „nemoj čačkati meč- ku“ logici, i dalje bismo bili u pećinama. Možda i na drveću. Francuzi
10
Veliki Prasak | specijalni broj 7 | april 2015
april 2015 | specijalni broj 7 | Veliki Prasak 11
12
Veliki Prasak | specijalni broj 7 | april 2015
april 2015 | specijalni broj 7 | Veliki Prasak 13
14
Veliki Prasak | specijalni broj 7 | april 2015
april 2015 | specijalni broj 7 | Veliki Prasak 15
ATEIZAM
Amethyst - prevod Miodrag Ivanović
Na jdupeglavačkiji put
od hrišćanina do ateiste
za koji ste dosad čuli
Bila sam preopterećena kontradiktornim
dogmama.
O
tkako sam postala svesna sebe, imala sam veoma snažan osećaj „Nečeg tamo“ što me čuva i brine o
mojoj dobrobiti. To sam nazivala
Bogom. Ovo je bio slučaj iako su
me podigli roditelji plašljivi metodisti, u suštini agnostici, koji su
me krstili i vodili u crkvu nekoliko
puta godišnje.
atah Adonai, Eloheinu, melekh
ha’olam...Amein (Blagosloven si
Gospode Bože naš, vladaru vasione, amin).
Čak sam naučila i da pomalo
pišem na hebrejskom. Zaljubila
sam se u judaizam – ono malo
što sam mogla da pojmim – i
bila sam ljubomorna na Beku i
njenu porodicu što imaju tako
Jednog dana na veronauci jaku kulturnu i duhovnu vezu sa
(imala sam 5 godina), postavila Bogom.
sam svoje prvo teološko pitanje
Svemu tome je naglo došao
kada nam je učitelj rekao da se
kraj kada mi je jedan moj prijamolimo za lepo vreme zbog crtelj evangelista rekao da su Beka
kvenog izleta koji se bližio. „A šta
ako se neki seljak moli da istog
dana padne kiša na njegove useve?“, pitala sam. Učitelj je mislio
Uz pretpostavku
da je moje pitanje simpatično.
Kad sam imala petnaestak godina, u našem komšiluku bilo je
puno (reformisanih) jevrejskih
porodica. Moja najbolja prijateljica Beka bila je iz velike porodice koja je nekoliko godina ranije emigrirala iz Izraela. Ona i ja
smo bile nerazdvojne, a pošto je
njen otac bio crkveni pevač, sa
njom sam provela mnoge noći
u sinagogi, kao i mnogo drugih
noći u vreme šabata, opčinjena
molitvama nad svećama: Barukh
16
Veliki Prasak | specijalni broj 7 | april 2015
da je znao kakva
je budućnost, zbog
čega Isus nije učinio
potpuno jasnim to
da su događaji poput
krstaških ratova,
španske inkvizicije i
suđenja vešticama
iz Salema potpuno
neprihvatljivi?
Izgleda da hrišćanske devojke nisu
bile manje kučke i da hrišćanski dečaci
nisu bili manje seksualno agresivni od
sekularne dece... Ali su oni imali veru u
Isusa, pa je to sve bilo prihvatljivo.
koje sam ranije upoznala – kreacionista (pristalica teorije mlade
Zemlje) i hrišćanski fundamentalista. Kao brucoš na medicini (!!!)
bila je ubeđena da je fosile dinosaurusa „napravio Satana da
bi prevario hrišćane“. Nije imala
nikakav problem sa idejom da će
u pakao indijski, kineski ili afrički
mališani. To se odnosilo i na katoTo me je strašno mučilo, narolike i druge hrišćane koji ne tumačito zato što je to Boga napraviče Bibilju doslovno, ili koji su bili
lo gorim od Hitlera, čije su žrtve
kršteni kao deca.
makar na kraju umrle. Ali sam
S druge strane, moj najbliži prii dalje verovala u Boga i želela
da budem na njegovoj, dobroj jatelj Danijel (koji je i dalje jedan
strani. Bila sam uplašena. Čak od mojih najbližih prijatelja, već
i nakon što su ga moji roditelji 30 godina) je jedan od najsaoseproglasili idiotom, dopustila sam ćajnijih ljudi koje sam upoznala
da prijateljstvo sa Bekom izbledi, (i mnogo srećniji od Lidije, koja je
zajedno sa mojim snovima da po- bila klinički depresivna). On je takođe i ateista – tako je vaspitan.
stanem Jevrejka.
Opet sam se podsetila da je Bogu
U srednjoj školi bila sam aktivjedino bitno to u šta veruješ, a ne
na u lokalnoj luteranskoj crkvi. I
dobra dela koja možda činiš. Ovo
dalje nisam prihvatala ono „spame je pogodilo kao nešto dubosavanje verom“, pošto je moja
ko nepravedno, s obzirom na to
škola bila veoma raznolika i poda Danijel čini dobre stvari bez
što sam poznavala decu svih veikakvog očekivanja nagrade ili
roispovesti. Crkva je imala veliku
straha od prokletstva.
omladinsku grupu i „Luteransku
Ova stvar sa Bogom imala je
omladinsku kuću“ u komšiluku sa
sve džuboksom, stolom za bilijar i sve manje i manje smisla, ali ja
aparatom za Koka kolu. „Radila“ sam ga i dalje „osećala“... I zaista
sam se, napijala, i prvi put sam se nisam htela da odem u pakao.
ljubila u toj kući. Izgleda da hriLidija je bila student sa svim
šćanske devojke nisu bile manje
desetkama, ali joj je nedostajalo
kučke i da hrišćanski dečaci nisu
životno iskustvo i zdrav razum,
bili manje seksualno agresivni od
pa je sa njom bilo lako raspravsekularne dece... Ali su oni imali
ljati se. Ali nakon svake rasprave
veru u Isusa, pa je to sve bilo pribila bih sve više iscrpljena i zbuhvatljivo.
njena. Verovala sam u Boga, a niLidija, moja cimerka na fakul- sam imala načina da saznam – da
tetu, bila je drugačija od svih ljudi li je uopšte moguće da je ona u
i njena porodica zapravo potajni
Satanisti, zato što su oni „hristoubice“. Naglasila sam da su svi
oni veoma ljubazni, ali je on rekao: „Nije bitno da li je neko ljubazan. Bog ne haje za to. Njemu
je jedino bitno da li si prihvatila
Isusa kao spasioca. U suprotnom
te čeka večni oganj pakla“.
pravu? Išla sam u svoju liberalno-luteransku crkvu, ali je sve
više i više pitanja počelo da se
pojavljuje. Na primer:
·
Ako je Isus zaista bio Bog,
zašto nam nije dao neki koristan
savet – npr. šta su to klice, kako
se šire i kako da se spreči zaraza?
· Uz pretpostavku da je znao
kakva je budućnost, zbog čega
Isus nije učinio potpuno jasnim
to da su događaji poput krstaških
ratova, španske inkvizicije i suđenja vešticama iz Salema potpuno
neprihvatljivi?
·
Kako su Isusova patnja
i smrt na krstu bilo šta učinile za
nas? Ako je Bog zahtevao nešto
tako da bi nam oprostio, onda on
„manje oprašta“ od nas, pošto se
od nas očekuje da oprostimo bez
traženja žrtve zauzvrat. Osveta
nije oproštaj.
·
Ako je Bog nepromenljiv i „isti juče, danas i sutra“,
zbog čega nam se više ne obraća? Zbog čega više ne prinosimo
životinjske žrtve? Zbog čega više
ne ubija ljude i ne naređuje ljudima da ubiju druge? (bukvalan
broj stradalih naveden u Bibliji –
2 821 364 – sa procenama da ih
je i 10 puta više). I sam čin silaska
na Zemlju, kad je Isus predstavio
novu ideju – zar nova ideja ne
traži promenu?
·
Zbog čega se Bog trudio
da stvori milione i milione ljudi,
pre i posle Hrista, za koje je znao
da će na kraju biti osuđeni da
večno gore u paklu?
·
Ukoliko Bog može da čini
čuda, i ako mu se zahvaljujemo
za male stvari („Hvala bogu, dobio sam na lotou“), zbog čega
on ništa ne radi po pitanju velikih stvari (donošenje kiše sušnim
oblastima u kojima ljudi umiru za
pitkom vodom)?
·
Ako je Bog stvorio pakao
april 2015 | specijalni broj 7 | Veliki Prasak 17
kontradiktornim dogmama.
Anksioznost i strah prerasli su
u fobiju koja je trajala godinama. Nikada nikome nisam rekla
kroz šta prolazim. Jedna od stvari zbog kojih najviše žalim je što
sam se udaljila od majke kada se
razbolela od raka pošto ona nije
među „spasenima“.
zato što ima mnogo loših ljudi,
zbog čega dobri ljudi ne mogu
da zasluže raj iako nisu pripadnici
određene veroispovesti? Učinio
je moralnost bespredmetnom.
Jednostavnije je činiti dobra dela
nego verovati u nešto što može
biti strano onome što su te učili.
·
Ukoliko te ispunjavanje
Svetim Duhom čini novom tvorevinom, zbog čega nije očito jasno
da su hrišćani drugačiji (i bolji)
od drugih ljudi? To je bilo u vreme ranih osamdesetih i skandali
sa slavnim evangelistima izbijali
su svakodnevno. Veoma često je
izgledalo da su hrišćani na lošoj
strani u moralnom smislu. Bila
sam član organizacije „Studenti
gradu. Jednog popodneva pogledala sam kroz prozor i videla jedan od onih automobila Isusovih
fanatika, sa citatima iz Otkrovenja i zvučnicima iz kojih je treštalo
da svi moramo da se priklonimo
Isusu istog trenutka. Odjednom
sam dobila najgori napad panike
koji sam do tada imala. Soba mi
se okretala i znoj je liptao. Otišla
Tokom narednih godina „prosam u toalet i povratila. Iz nekog
čudnog razloga, osetila sam da bala sam“ episkopalnu crkvu,
je to upozorenje bilo namenjeno prezbiterijansku crkvu, čak i kvekere. Nigde se nisam pronašla.
meni.
Liberalne crkve sumnjičila sam za
U mom životu se u tom trenut- lažnu teologiju. Od konzervativku sve promenilo. Tokom slede- nih mi je bilo muka sa njihovom
ćih nekoliko nedelja izgovarala političkom retorikom i sa njihosam Isusovu molitvu stotinama vim odbijanjem da se suoče sa
puta, ali nisam osetila nikakvu kontradiktornostima i apsurdima
u njihovoj Bibliji.
Aleks je izgledao kao da ništa ne oseća.
Pitala sam ga: „Koliko još dece imaš“?
Slegao je ramenima i rekao: „Ne znam.
Verovatno nekoliko“.
razliku, pa mi se činilo da se nije
„primila“. Bila sam kao pomahnitala. Bezuspešno sam pokušavala
da svedočim kao moji roditelji.
Nisam mogla da privirim u neku
prostoriju, a da se ne zapitam ko
će biti spasen, a ko ne. Počela
sam da čitam sve moguće knjige o hrišćanstvu, pokušavajući
da pronađem „ispravnu“ crkvu,
A ja sam ga još uvek „osećala“.
ali me je to samo dodatno zbuTog leta sam dobila posao u njivalo. Bila sam preopterećena
protiv nuklearnog oružja“, i više
fundamentalista me je upozorilo
da radim protiv Hrista zato što
je njemu potreban nuklearni holokaust kako bi opet došao. Tada
popularna nalepnica za branike
„Hrišćani nisu savršeni, samo im
je oprošteno“ izgledala mi je kao
poruga.
18
Imala sam jaku želju da se
udam, i znala sam da moram da
se udam za hrišćanina; ali bila
sam zbunjena: nije mi se dopadalo društvo hrišćana. Zapravo, kao
samoproklamovani socijalista,
više sam volela društvo agnostika i ateista. To me je dovelo dotle
da sam bila u strahu da se zbližim sa bilo kim. Izolacija je bila
nepodnošljiva.
Veliki Prasak | specijalni broj 7 | april 2015
Konačno, nakon godina molitve, Bog mi je dao odgovor.
Kad sam imala nešto više od
30 godina, upoznala sam svog
supruga, Aleksa. On je bio sveštenik istočne pravoslavne crkve,
„na odsustvu“ nakon razvoda.
Nikada nisam čula za pravoslavno hrišćanstvo ranije, ali mi se
dopalo ono što sam čula: mistična i simbolička interpretacija Pisma; nema iskupljenja kroz Hristovu žrtvu; nema bukvalnog
gorenja u paklu, uz otvorenost ka
mogućnosti da ljudi iz drugih religija uđu u raj. Izgledalo je kao da
su tu „sve dobre stvari minus one
loše“, a činjenica da je to istorijski „prvobitna crkva“ dala joj je
puno kredibiliteta.
Isto tako se činilo da je Aleks
pravi hrišćanin za mene. Odrastao u atmosferi zajednice u Berkliju, i dalje je bio hipik sa kosom
do struka, sa ljubavlju prema filmu i rokenrolu i liberalnim političkim stavovima. Oporavljao se
od zavisnosti od droge, zahvaljivao je Bogu na tome što apstinira, i izvukao se iz užasno nasilnog
detinjstva; a postao je psihološki
savetnik u svojoj verskoj zajednici. Bio je nežan otac svom petogodišnjem sinu, i inteligentniji od
svih koje sam do tada srela. Dosta se bavio pitanjem mira i gotovo da nikoga nije diskriminisao
po pitanju toga ko će ići u raj.
Čim sam ga videla, prepoznala
sam dar od Boga.
Ali nisam dovoljno znala o pravoslavlju da bih videla njegove
nedostatke. Aleks je bio rukopoložen u nekanonskoj „nezavisnoj“
pravoslavnoj crkvi u Kvinsu, koja
je kombinovala kabalu i teozofiju sa pravoslavnom teologijom.
(Mnogo godina kasnije saznala
sam da je episkop koji ju je osnovao – a koga je Aleks praktično
obožavao – bio dvaput u zatvoru
zbog pronevere, i jednom zbog
prevare sa poštom).
Verili smo se i počeli da živimo
zajedno mesec dana nakon što
smo se upoznali. Odbijao je da
koristimo kontracepciju tvrdeći
da „veruje Bogu kada su takve
stvari u pitanju“. Toliko je verovao Bogu da nije vezivao pojas u
kolima, i čvrsto se protivio štednji
značajnije svote novca, nazivajući štednju „pohlepnom i materijalističkom“, i podsećajući me na
vrapce iz Biblije. On je bio umetnik i nije imao „stvaran“ posao,
ali je obećao da će se zaposliti
pre našeg venčanja. Konačno je
našao posao u informatičkoj industriji, i uz dve plate smo uspeli
da sačuvamo krov nad glavom.
Aleks je bio savršen primer
kontradiktornosti . Svakodnevno
je čitao Bibliju i zapisivao obimne
beleške. Naš stan je bio prepun
ikona, a on je samostalno izdao
nekoliko knjiga o pravoslavlju.
Neprestano se zahvaljivao Bogu,
i nikada nije primao pohvale na
svoj račun, pripisujući sve zaslu-
Jednom prilikom
kada je moj pastorak
zalupio vratima, velika
drvena ikona je pala
i udarila me u glavu.
Opsovala sam, a on je
pobesneo zato što sam
opsovala pred ikonom.
Poljubio je – ikonu, ne
moju glavu.
ge Bogu. Do dana današnjeg nemam nikakve sumnje u to da je
on zaista verovao; on se nije pretvarao. Ali tek što smo se vratili sa svog venčanja u Kvinsu, još
više problema se pojavilo.
posla u informatičkoj industriji.
Dijagnostifikovan mu je sindrom
hroničnog umora, ali je odbio da
pokuša da dobije invalidninu zato
što je želeo da služi kao (volonter) sveštenik u maloj parohiji.
Znao je da će zbog toga imati problema da dobije penziju. Ponovo
smo živeli od moje male plate, a
ja sam počela da se plašim.
Pošto mu je sin začet tokom
procesa razvoda, smatralo se
da je vanbračno dete. Malo posle našeg venčanja, pojavio se i
dvogodišnji vanbračni sin. Morali
smo da idemo na sud kako bismo
dozvolili njegovom očuhu da ga
usvoji. Nekontrolisano sam plakala tokom saslušanja; Aleks je
izgledao kao da ništa ne oseća.
Pitala sam ga: „Koliko još dece
imaš“? Slegao je ramenima i rekao: „Ne znam. Verovatno nekoliko“.
Već me je obavestio da sam
četvrta na listi njegovih prioriteta, posle Boga, Crkve, i njegovog
sina. Ovo je bila istina. Jednom
prilikom kada je moj pastorak
zalupio vratima, velika drvena
ikona je pala i udarila me u glavu. Opsovala sam, a on je pobesneo zato što sam opsovala pred
ikonom. Poljubio je – ikonu, ne
moju glavu.
Pošto je ponovo stupio u brak,
opet je postavljen za sveštenika.
Odjednom sam postala popadiPostali smo lideri zajednice, ali
ja, nešto čemu se nisam nadala.
uz
jedno ograničenje – niko nije
Nekako u isto vreme ozbiljno se
razboleo. Nakon dve nedelje pro- smeo da sazna za njegov bivši ravedene u krevetu ostao je bez zvod, ili za to da mu je sin rođen
april 2015 | specijalni broj 7 | Veliki Prasak 19
van braka. Tako sam započela život laži u kome sam morala da
se suptilno pretvaram da je moj
pastorak zapravo moj sin (veoma
teško kada te žena iz crkve pita
za porođaj ili za najranije godine
deteta), a moj pastorak je morao da se drži „programa“ i da ne
spominje svoju biološku majku ili
svoju polusestru. On sada ima 22
godine, i plačem dok ovo pišem.
Ono što smo mu uradili je tako
bolesno, tako neshvatljivo, da to
nikada sebi neću moći da oprostim.
Počela sam da se osećam sve
više i više izolovano, naročito
zato što su dve parohije koje smo
predvodili bile imigrantske, u kojima većina nije govorila engleski. Nisam imala nikoga kome bih
mogla da poverim svoje laži.
Ispostavilo se da su dve njegove bivše pokušale ili izvršile samoubistvo. Nikada nisam razmišljala o „statistici“ toga – Aleks mi
je objasnio da su obe bile „lude“.
Ali kako je vreme odmicalo, on je
sve više i više pokazivao svoju narav. Imao bi neverovatne napade
besa – često nisam ni znala povod – i vrištao bi na mene i psovao bi me. Bio je veoma krupan
čovek, a ja bih sedela na podu
dok bi se on nadvio nada mnom
vičući tako da su komšije sve mogle da čuju (što su mi i rekli!), stisnutih pesnica, i nabreklih vena
na vratu. Moje kolege su se žalile
kadrovskom kad god bi me dovezao na posao i histerično vrištao
na mene.
Izgledalo je kao da je sastavljen od dva čoveka.
Članovi crkve su mi često govorili kako sam imala
sreće da se udam za takvog božijeg čoveka.
kojih sam izašla sa modricama.
Bilo kako bilo, vikanje je bilo još
gore pošto bi me danima nakon
toga sve fizički bolelo kao da me
je tukao. Ali za razliku od većine nasilnih ljudi, nijednom nije
rekao „Žao mi je“. Možda je od
Boga tražio oproštaj, ali od mene
nije.
Nekoliko godina sam verovala
da sam srećna – pošto sam mislila da je svaki incident jedinstven
i da se nikada neće ponoviti.
Naša porodica je, u stvari, imala
predivne zajedničke trenutke, ali
to je ličilo na šetnju preko divne
livade na kojoj morate da izbegavate nagazne mine. Kasnije
sam postala nesrećna, ali sam
odabrala da nosim svoje breme
zato što nisam htela da rasturim
crkvu. Nekoliko puta mi je pretio
„biblijskim brakom“ u kome je na
njemu da donosi sve odluke, a
moje bi bilo da mu se potčinim,
ali je ionako sve već tako izgledalo.
Ipak, ideja o razvodu mi je bila
potpuno strana. Bog mi je doneo
ovog čoveka i moje je bilo da učinim da to nekako funkcioniše.
Kada bih bila veoma neraspoložena, poslao bi me na vikend odmor u obližnji manastir u kome
se nalazio simpatični i ljubazni
episkop koga smo oboje voleli.
Ovo nisu bile „rasprave“ pošto Ovaj episkop je kasnije raščinjen
sam se plašila da uzvratim. Ume- zbog seksualnog uznemiravanja.
sto toga, otišla bih u drugu sobu
Situacija je kulminirala kada je
i palila sebi kožu. Nikada se ra- moja kompanija proglasila bannije nisam samopovređivala, ali krot, i kada je postalo jasno da
nisam nigde mogla da iznesem ću uskoro ostati bez posla. Počesvoje emocije.
la sam da mu nagoveštavam da
On me nikada nije zapravo uda- bi mogao da razmisli o tome da
rio, iako je izazvao dve situacije iz pronađe još jedan honorarni posao (radio je za platu kao bolnički
20
Veliki Prasak | specijalni broj 7 | april 2015
kapelan jedan dan nedeljno).
Burno je reagovao, tvrdeći da to
ne bi mogao da uradi crkvi koja
mu je bila prioritet. Vikao je na
mene da se zaposlim u MekDonaldsu, iako već radim 50 do 60
sati nedeljno. „Ti nemaš poverenja u Boga“, vrištao je.
Postajala sam sve bolesnija
mentalno i fizički. Zbog problema
sa vilicom i anksioznosti izgubila
sam gotovo 15 kilograma, i bila
sam konstantno depresivna i nervozna. Doktor mi je prepisivao
sve više i više lekova. Ali što sam
više bila depresivna, Aleks je bio
sve bešnji, nazivajući me sebičnom kučkom. Vikao bi na mene i
psovao bi me celim putem do crkve, a onda bi izašao iz automobila i postao „nežni sveštenik“.
Izgledalo je kao da je sastavljen
od dva čoveka. Članovi crkve su
mi često govorili kako sam imala
sreće da se udam za takvog božijeg čoveka.
Kao lik koji igra Ingrid Bergman
u „Plinskom svetlu“, moj muž je
uporno pokušavao da me ubedi
da sam ja luda, i počela sam da
mu verujem. Naterao me je da
bacim lekove u WC šolju zato što
sam „zavisila od lekova umesto
od Boga“, čime sam ostala bez
antidepresiva. U jednom trenutku je hteo da istera đavola iz
mene. U jednom momentu sam
se zahvaljivala Bogu, u sledećem
se strah ponovo vraćao. „TI si pustila đavole da se vrate“, vrištao
je. „Ti ŽELIŠ da budeš bolesna“.
Tad sam već bila u polu-psihotičnom stanju. Jednoga dana
osetila sam veliko olakšanje i
smirenje nakon što sam čula glas
Boga koji mi je rekao: „Možeš
da dođeš kući“. Zaspala sam na
podu ispred oltara, a kada je
Aleks ušao, ja sam mu sva srećna
ispričala o tome. Dobio je napad
besa. „Šta ćeš time uraditi CRKVI? Ići ćeš u PAKAO ako to uradiš. Ako ako je to ono što želiš, u
redu. Šta da ti donesem – pištolj
ili konopac?“
pravoslavnih prijatelja (iz druge
crkve) i jedan psihološki savetnik, evanđelista, rekli su mi da
MORAM da ga ostavim. Ali mi je
mozak i dalje bio ispran mojom
ličnom religioznošću. Stalno sam
im obećavala da će se stvari popraviti. Morale su da se poboljšaju. Radila sam ovo zbog Boga.
Sledećeg jutra sam počinila ozbiljan pokušaj samoubistva – ne
gest, ne da bih privukla pažnju.
Bila sam 100% sigurna da ću
umreti i da će zbog toga svima život biti bolji. Napisala sam oproštajno pismo crkvi, u kom sam
napisala kako je moj suprug bio
dobar čovek, i kako bi trebalo da
ostanu u toj parohiji. Sve je bila
moja greška, napisala sam. Okrivite mene.
Jedne noći šesnaeste godine
otkako smo zajedno, vratila sam
se kući kasno sa posla. Radila
sam na projektu koji mi je tokom
godine oduzimao najviše vremena. Čekao me je. Kada sam ušla,
rekao je: „Pretpostavljam da si se
negde kresala sa nekim drugim“.
U njegovim očima pojavilo se nešto novo, nešto što nikada ranije
nisam videla. Sledećeg jutra sam
se probudila, otišla na posao i nikada se nisam vratila kući.
Nekako sam uspela da preživim. Jedan doktor mi je rekao da
nikada nije imao pacijenta koji je
preživeo to što sam uradila. Svi
su očekivali da ću biti srećna što
sam preživela. Nisam bila. Trebalo je da ostanem dve nedelje
u bolnici. Aleks me je pozvao već
posle dva dana, zahtevajući da se
vratim kući, i govoreći mi šta da
kažem doktorima kako bi me pustili. Upalilo je.
Ironija je što i nakon razvoda moram da ga izdržavam. A
kada iskrsne neki problem sa
čekovima, kako ponekad i bude,
on mi odmah pošalje imejl u kojem traži novac (šta se desilo sa
vrapcima?). MOJA kuća je otišla
na doboš, izgubila sam polovinu
svoje ušteđevine, proglasila sam
bankrotstvo i nemam predstavu
šta je sa mojim pastorkom. Otac
Mi smo prepušteni sami sebi, i volela bih da
sam znala to pre 30 godina. Iskreno verujem da
sam protraćila ceo svoj život u Božije ime.
Naredne tri godine bile su iste,
osim što bi u svađama on igrao
i na kartu samoubistva. Njegovo
nasilno ponašanje se pogoršavalo. Iz radoznalosti sam tražila
od policije uvid u njegov dosije,
i otkrila sam da je neposredno
pre nego što smo se upoznali bio
uhapšen i odveden na sud jer je
udario svoju majku.
umro. Držala sam mu ruku kada
je preminuo, i nisam osetila ništa
– ni nagon za molitvom, niti brigu
da li će otići u raj ili u pakao, niti
osećaj da je njegov duh uopšte
bilo gde otišao. Došao je kapelan
i pitao me je da li bi nekako mogao da mi pomogne. Rekla sam
ne – što bi mi ranije bilo nezamislivo.
Nikada, nikada nisam ni sanjala da bih mogla da prestanem da
verujem u Boga. Tokom većeg
dela svog života, čak i kada sam
se rvala sa dogmama, Bog je bio
jedina stvar u koju sam verovala
da je istinita. „Verujem da Bog
postoji zato što ja postojim“, govorila bih. Molila sam se svake
večeri pre spavanja, ali i tokom
dana.
Ali ne mogu da verujem koliko
sam prilika propustila, onaj pakao koji sam podnela u njegovo
ime. Ako postoji bog koji me voli,
izabrao je čudan način da mi to
pokaže. Neko će reći da ja „nikada nisam zaista verovala“, ali ako
nisam zbog čega bih prolazila
kroz sve to? Izazivam bilo koga
da prođe kroz ono kroz šta sam
ja prošla, i da posle toga ne kaže
da je Bog ili zao, ili da ne postoji.
Mi smo prepušteni sami sebi, i
volela bih da sam znala to pre 30
godina. Iskreno verujem da sam
protraćila ceo svoj život u Božije
ime.
mi je otprilike tad umro. Dijagnostifikovan mi je posttraumatski
stresni poremećaj zbog zlostavljanja. Izgubila sam sve. Sve. Osećala sam se kao budala. I dalje se
tako osećam.
Tokom sledećih nekoliko meseci, „osećanje“ koje sam imala,
koje sam nazivala Bogom, sve je
više bledelo. Znala sam da je Bog
Pravo da vam kažem, dvoje
potpuno nestao kada mi je otac
april 2015 | specijalni broj 7 | Veliki Prasak 21
22
Veliki Prasak | specijalni broj 7 | april 2015
april 2015 | specijalni broj 7 | Veliki Prasak 23
UDRUŽENJE „ATEISTI SRBIJE“ - PROTIV DOGMI I NEZNANJA
WWW.ATEISTI.COM
Download

Otvori PDF - Veliki Prasak