ИНСТИТУТ ЗА ДЕМОГРАФИЈУ ГЕОГРАФСКОГ ФАКУЛТЕТА
УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ
ISSN 1820 - 4244
ДЕМОГРАФИЈА
КЊ. II
– Међународни часопис за демографска и остала друштвена истраживања –
Штампано средствима Министарства за науку и животну средину
Републике Србије
БЕОГРАД, 2005.
INSTITUTE FOR DEMOGRAPHY AT THE FACULTY OF GEOGRAPHY
UNIVERSITY OF BELGRADE
DEMOGRAPHY
VOL. II
– International journal for demographic and other social studies –
Publishing of this issue is financially supported by the Ministry of Science and
environmental protection of the Republic of Serbia
BELGRADE, 2005
Издавач
ГЕОГРАФСКИ ФАКУЛТЕТ УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ,
Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/3282418,
E-mail: [email protected]
За издавача
Др СРБОЉУБ Ђ. СТАМЕНКОВИЋ, декан
Редакција
Др МИРЈАНА ДЕВЕЏИЋ, др РАЈКО ГЊАТО (Република Српска,
Босна и Херцеговина), др МИРКО ГРЧИЋ, др REINHARD HENKEL (Немачка),
мр МАРИЈА МАРТИНОВИЋ, др СВЕТЛАНА РАДОВАНОВИЋ,
др JEAN-PAUL RODRIGUE (САД), др НИКОЛАЈ А. СЛУКА (Русија),
др МИЛЕНА СПАСОВСКИ, др СРБОЉУБ Ђ. СТАМЕНКОВИЋ,
др АЛЕКСАНДАР СТОЈМИЛОВ (Македонија) и др HAJDÚ ZOLTAN (Мађарска)
Главни и одговорни уредник
Др СРБОЉУБ Ђ. СТАМЕНКОВИЋ
Технички секретар
ДРАГИЦА Р. ГАТАРИЋ
Превод
Мр ДУШИЦА БЛАЖИЋ
Технички сарадник
БИЉАНА ДОСТАНИЋ
Дизајнер насловне стране
БИЉАНА ДОСТАНИЋ
Тираж
400 примерака
Штампа
СГТР ”Дуга”, Адрани, Краљево, тел. 036/841598
Publisher
FACULTY OF GEOGRAPHY UNIVERSITY OF BELGRADE,
Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 11 3282418,
e-mail [email protected]
For publisher
SRBOLJUB ð. STAMENKOVIĆ, Ph.D., Dean
Editorial board
MIRJANA DEVEDŽIĆ, Ph.D., RAJKO GNJATO, Ph.D. (Republic of Srpska,
Bosnia and Hercegovina), MIRKO GRČIĆ, Ph.D., REINHARD HENKEL, Ph.D.
(Germany), MARIJA MARTINOVIĆ, M.Sc., SVETLANA RADOVANOVIĆ, Ph.D.,
JEAN-PAUL RODRIGUE, Ph.D. (United States of America),
НИКОЛАЙ А. СЛУКА, Ph.D. (Russia), MILENA SPASOVSKI, Ph.D.,
SRBOLJUB ð. STAMENKOVIĆ, Ph.D., ALEKSANDAR STOJMILOV, Ph.D.
(Macedonia) аnd HAJDÚ ZOLTAN, Ph.D. (Magyar Köztársaság)
Editor In-Chief
SRBOLJUB ð. STAMENKOVIĆ, Ph.D.
Technical secretary
DRAGICA R. GATARIĆ
Translator
DUŠICA BLAŽIĆ, M.Sc.
Laуout
BILJANA DOSTANIĆ
Cover design
BILJANA DOSTANIĆ
Copies
400
Printed by
SGTR ”Duga”, Adrani, Kraljevo, phone + 381 36 841598
САДРЖАЈ
РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ
CONTENTS
PAPERS AND ARTICLES
Мирко Грчић: ПРОМЕНЕ У РАЗМЕШТАЈУ СТАНОВНИШТВА СВЕТА УЗРОКОВАНЕ ГЕНОЦИДОМ И ЕТНИЧКИМ ЧИШЋЕЊИМА…………..…................................…… 7
Mirko Grčić: CHANGES IN DISTRIBUTION OF THE WORLD POPULATION
CAUSED BY GENOCIDE AND ETHNIC CLEANSINGS ………………………………..……… 32
Светлана Радовановић: ДВА ВЕКА ПОПИСНЕ СТАТИСТИКЕ У СРБИЈИ ............. 33
Svetlana Radovanović: TWO CENTURIES OF CENSUS IN SERBIA …………..………….. 43
Тони Трайков: ЖИЗНЕНО РАВНИЩЕ И РЕПРОДУКТИВНО ПОВЕДЕНИЕ НА
НАСЕЛЕНИЕТО НА БЪЛГАРИЯ ПРЕЗ ПЕРИОДА НА ПРЕХОД КЪМ
ПАЗАРНА ИКОНОМИКА ........................................................................................................................................... 45
Тони Трајков: ЖИВОТНИ СТАНДАРД И РЕПРОДУКТИВНО ПОНАШАЊЕ
СТАНОВНИШТВА БУГАРСКЕ У ПЕРИОДУ ПРЕЛАСКА НА ТРЖИШНУ
ЕКОНОМИЈУ ............................................................................................................................................................................ 53
Valentin Mihailov: GEOGRAPHY AND HUMAN RESOURCES MANAGEMENT IN
BULGARIA: IN SEARCHING FOR POINTS OF INTERSECTION …………………....…… 55
Валентин Михајлов: ГЕОГРАФИЈА И УПРАВЉАЊЕ ЉУДСКИМ РЕСУРСИМА
У БУГАРСКОЈ: У ПОТРАЗИ ЗА ЗАЈЕДНИЧКИМ ИМЕНИТЕЉЕМ.................................68
Драгица Живковић, Јасмина Јовановић: КОНЦЕНТРАЦИЈА УКУПНОГ И ПОЉОПРИВРЕДНОГ СТАНОВНИШТВА НА ТЕРИТОРИЈИ ГРАДА БЕОГРАДА ...............69
Dragica Živković, Jasmina Jovanović: CONCENTRATION OF TOTAL AND
AGRICULTURAL POPULATION AT THE TERRITORY OF CITY OF
BELGRADE ………………………………………………………………………………………………………….………… 79
Србољуб Ђ. Стаменковић, Драгица Р. Гатарић: ДНЕВНЕ МИГРАЦИЈЕ УЧЕНИЧКЕ СЕОСКЕ ОМЛАДИНЕ ПРЕМА СВИЛАЈНЦУ КАО ИНДИКАТОР ПЕРСПЕКТИВЕ РУРАЛНОГ РАЗВОЈА ................................................................................................................................... 81
Srboljub ð. Stamenković, Dragica R. Gatarić: DAILY MIGRATIONS OF VILLAGE
SCHOOLCHILDREN TOWARDS SVILAJNAC AS AN INDICATOR OF THE
RURAL DEVELOPMENT PERSPECTIVE …………………………………………………………..….…. 93
Марија Мартиновић: УТИЦАЈ МИГРАЦИОНЕ КОМПОНЕНТЕ НА ТРАНСФОРМАЦИЈУ БРЗОГ БРОДА. ...............................................................................................................................................95
Marija Martinović: THE INFLUENCE OF MIGRATION’S COMPONENTS ON THE
TRANSFORMATION OF BRZI BROD ……………………………………………………..……….………107
Иван Раткај: ПОСТ-ЕКОЛОШКИ ПРИСТУПИ У ПРОУЧАВАЊУ УРБАНИХ
СТРУКТУРА ............................................................................................................................................................................109
Ivan Ratkaj: POST-ECOLOGICAL APPROACHES IN URBAN STRUCTURE
RESEARCH ……………………………………………………………………………………….………………….………. 122
F. E. Ian Hamilton, Francis W. Carter and Nataša Pichler – Milanović: IMPACT OF
FOREIGN DIRECT INVESTMENTS ON CITY TRANSFORMATION IN CENTRAL
AND EASTERN EUROPE ………………………………………………………………….………...……….…….. 123
F. E. Ian Hamilton, Francis W. Carter и Nataša Pichler – Milanović: УТИЦАЈ ДИРЕКТНИХ СТРАНИХ ИНВЕСТИЦИЈА НА ТРАНСФОРМАЦИЈУ ГРАДА У
ЦЕНТРАЛНОЈ И ИСТОЧНОЈ ЕВРОПИ ......................................................................................................157
Драгутин Тошић, Марија Невенић: ПРОСТОРНО ПЛАНЕРСКЕ ОСНОВЕ РАЗВОЈА МРЕЖЕ НАСЕЉА ОПШТИНЕ ТУТИН .....................................................................................163
Dragutin Tošić, Marija Nevenić: SPATIAL PLANNING BASIS OF SETTLEMENT
NETWORK DEVELOPMENT IN TUTIN COMMUNITY ............................................................. 181
Дејан Шабић, Мила Павловић: НЕКИ АСПЕКТИ ПРОСТОРНОГ РАЗВОЈА
КРУПЊА ………………………………………………………………………….…………….…………………………..….183
Dejan Šabić, Mila Pavlović: SOME ASPECTS OF SPATIAL DEVELOPMENT OF
KRUPANJ ………………………………………………………………….………………………………………………….. 198
Александар Кнежевић: ДЕМОГРАФСКИ АСПЕКТ HIV ПАНДЕМИЈЕ ………….... 199
Aleksandar Knežević: THE DEMOGRAPHIC ASPECT OF THE AIDS PANDEMICS...206
БЕЛЕШКЕ
NOTES
Научни симпозијум ”Србија и савремени процеси у Европи и свету” (Марија
Мартиновић) ............................................................................................................................................................................ 209
Scientific conferennce ”Serbia and modern processes in Europe and the world” (Marija
Martinović) ..................................................................................................................................................................................209
Први демографски студентски лист – ”Демограф”, у Србији (Александар
Кнежевић) ...................................................................................................................................................................................210
The first journal of students of demography – ”Demographer”, in Serbia (Aleksandar
Knežević) ......................................................................................................................................................................................210
БИБЛИОГРАФИЈА
BIBLIOGRAPHY
Група аутора: Географска енциклопедија насеља Србије – Војводина, књ. 1, Друго
измењено и допуњено издање, Географски факултет Универзитета у Београду,
Београд, 2005. (Драгица Р. Гатарић) .................................................................................................................213
Group of authors: Geographic encyclopedia of settlements in Serbia – Vojvodina, vol.
1, Second modified and supplemented issue, Faculty of Geography, University of
Belgrade, Belgrade, 2005 (Dragica R. Gatarić) .............................................................................................213
Жене и мушкарци у Београду кроз статистику, Завод за информатику и
статистику града Београда, Београд, 2005. (Даница Шантић) .................................................215
Women and Men in Belgrade According to Statistics, Institute fror informatics and statistics, Belgrade, 2005 (Danica Šantić) ................................................................................................................ 215
Весна Лукић: Избегличке миграције из Босне и Херцеговине у Београду, Посебна
издања, књ. 66, Географски институт ”Јован Цвијић” САНУ, Београд, 2005.
(Даница Шантић) .................................................................................................................................................................216
Vesna Lukić: Migrations of refugees from Bosnia and Herzegovina in Belgrade, Special
issues, vol. 66, Geographic Institute ”Jovan Cvijić” SANU, Belgrade, 2005 (Danica
Šantić) ..............................................................................................................................................................................................216
Драшко Маринковић: Демографски проблеми процеса избјеглиштва у Републици
Српској, Посебна издања, Географско друштво Републике Српске, Бања Лука,
2005. (Даница Шантић) ..................................................................................................................................................217
Draško Marinković: Demographic problems of the process of he exile in Republic of
Srpska, Special issues, Geographic Society of the Republic of Srpska, Banja Luka, 2005
(Danica Šantić) .........................................................................................................................................................................217
АУТОРИ (AUTHORS)..................................................................................................................................................... 219
РЕЦЕНЗЕНТИ (REVIEWERS) ...............................................................................................................................223
ДЕМОГРАФИЈА, књ. II, 2005.
БЕЛЕШКЕ
DEMOGRAPHY vol. II 2005
NOTES
Научни симпозијум ”Србија и савремени процеси у Европи и свету”. – Универзитетске географске институције у Србији – Географски факултет Универзитета
у Београду, Департман за географију, туризам и хотелијерство ПМФ Универзитета
у Новом Саду, Одсек за географију ПМФ Универзитета у Приштини (са привременим седиштем у Косовској Митровици) и Одсек за географију ПМФ Универзитета у
Нишу, организовале су Научни симпозијум са међународним учешћем под насловом: ”Србија и савремени процеси у Европи и свету”. Овај научни скуп, који је одржан 26. и 27. маја 2005. године у Хотелу ”Оморика”, на Тари (1544 m), организован
је на иницијативу Географског факултета у Београду, који је био носилац свих активности, почев од припремне до завршене фазе Симпозијума.
По програму рада, обиму саопштених радова (124 рада), који су објављени пре одржавања скупа, опсегу публикације, квалитету, броју (148 референата,
од којих је 16 из иностранства – Немачке, Румуније и Бугарске, и бивших југословенских земаља: Босне и Херцеговине – Републике Српске и Федерације Босне и
Херцеговине, Хрватске и Македоније) и професионалној оријентација референата
(географи, просторни планери, урбанисти, демографи, социолози, економисти,
еколози и др.), овај Симпозијум, како је уосталом наглашено на Пленарној седници, али и више пута у медијима касније, представља највећи и, свакако, један од
најзначајнијих научних скупова у историји српске научне географије.
Рад Научног симпозијума ”Србија и савремени процеси у Европи и свету”, био је организован у седам секција:
1) Развој геопросторних наука у Србији и окружењу (13 саопштења и 17
референата), где су саопштени радови о досадашњем развоју, постојећем стању и
перспективама географије, картографије и просторног планирања у појединим
универзитетским и научним центрима;
2) Европска димензија развоја (26 саопштења и 31 референт), у којој су
разматрана сложена питања садашњег развојног тренутка Србије и суседних земаља, укључујући ту мере и акције које треба предузети у различитим сферама друштвено-економског и политичког живота, као и на плану међународне регионалне
сарадње, у контексту интензивирања међународне сарадње, пре свега са европским државама, и бржег укључивања Србије у савремене интеграционе процесе;
3) Демографски процеси (24 саопштења и 31 референт), где су са различитих научних аспеката (демографски, географски, економски, социолошки, медицински, статистички и др.) сагледани разноврсни феномени демографске ситуације у Србији, Републици Српској и Македонији, са нагласком на нека питања од
примарног значаја за демографску будућност поменутих територија (депопулација, процес демографског старења, старачка домаћинства у руралним и градским
срединама и др.);
4) Насеља и савремени друштвено-економски процеси (15 саопштења и 20
референата), у којој су третирана нека важна питања просторне организације људских насеља, као и будућност појединих врста и типова насеља у склопу међу____________
209
ДЕМОГРАФИЈА, књ. II, 2005.
DEMOGRAPHY vol. II 2005
народних препорука и праксе, пре свега Eurostata, и нових научних концепција у
области планирања урбаног и руралног развоја;
5) Туризам (12 саопштења и 14 референата), са радовима који објашњавају развој туризма као једне од најперспективнијих привредних делатности у будућем развоју Србије и Босне и Херцеговине, где је указано на значај изучавања туризма (развоја туризмологије), заступљеност туристичких потенцијала и могуће
путеве развоја туризма;
6) Животна средина и одрживи развој (20 саопштења и 32 референта), у
којој су разматрани објекти, појаве и процеси у све израженијој деградацији животне средине са указивањем на могућности заштите и унапређења животног
окружења људи сходно темељним поставкама концепције одрживог развоја и
7) Просторно-планерске перспективе (14 саопштења и 21 референт), где
су анализирани са становишта теорије, методологије и праксе просторног планирања у Србији, али и примене европских и уопште светских искустава у овој области у наш систем планирања, многобројни трендови од значаја за будућност Србије у овој важној сфери система планирања.
Има се утисак да овај Симпозијум означава нове путеве развоја географије, као и њој сродних практичних области и наука: просторног планирања, демографије и животне средине.
Марија Мартиновић
Први лист студената демографије – ”ДЕМОГРАФ”, у Србији. – Крајем
2005. године објављен је, на иницијативу студената Географског факултета Универзитета у Београду Студијске групе Демографија, први број популарно-научног
гласила ”ДЕМОГРАФ” (Лист студената демографије, Географски факултет Универзитета у Београду, бр. 1, Београд, 2005, стр. 1–30). Претензије овог листа су да
афирмише науку – демографију, и занимање – демограф, која се тек у новије време развијају у Србији, као и да популарише рад студената у овој области.
Концепцијски овај лист се не разликује од сличних студентских издања,
док се садржински може описати као актуелан, занимљив и примерен.
Први број Листа садржи 15 чланака, чији су аутори студенти треће и четврте године Студијске групе Демографија, као и апсолвенти. Садржаји првог
броја могу се поделити у три тематске целине. Прву целину чине чланци који дају
корисне информације о Студијској групи Демографија, студентским наставним и
ваннаставним активностима и студијама демографије у свету – Упознајте наш
смер, Приматијада 2004. године, Демографија у свету. Друга целина обухвата натписе који се односе на стручне проблеме из разних области демографије, као што
су: етнодемографија, фертилитет, миграције, структуре становништва и популациона политика – Пробијање границе фертилног контингента, Миграције младих,
Етничка структура Црне Горе према резултатима пописа из 2003. године итд. Кроз
ове чланке студенти су показали зрелост у примени стечених знања током студија,
јер се на веома озбиљан и крајње примерен начин баве актуелном демографском
проблематиком. Трећу целину чине радови који дају информације о разним појавама и догађајима који на посредан или непосредан начин дотичу демографску
____________
210
ДЕМОГРАФИЈА, књ. II, 2005.
DEMOGRAPHY vol. II 2005
проблематику – Еманципација жена, Светски дан Рома, Етно село. На крају листа
приказан је Студијски план Студијске групе Демографија.
Технички и стилски лист је добро уређен, уз напомену да су очекивања
научне и стручне јавности да ће он у наредним бројевима бити квалитетнији и садржајнији.
Убеђени смо да лист ”ДЕМОГРАФ” представља вишеструко корисну публикацију, како за студенте демографије, тако и за Географски факултет Универзитета у Београду, јер на најбољи начин и у добром тренутку промовише демографију као науку и потребу друштва да се ухвати у коштац са сложеним демографским проблемима.
Александар Кнежевић
____________
211
ДЕМОГРАФИЈА, књ. II, 2005.
БИБЛИОГРАФИЈА
DEMOGRAPHY vol. II 2005
BIBLIOGRAPHY
Група аутора: Географска енциклопедија насеља Србије – Војводина, књ. 1, Друго
измењено и допуњено издање, Географски факултет Универзитета у Београду, Београд, 2005, стр. 1–397.
Током 2001. и 2002. године штампано је прво издање Географске енциклопедије насеља Србије у четири књиге, у којој су обрађена 6.155 насеља, од којих је 4.239 у централној Србији, 467 у Војводини и 1.449 насеља на Косову и Метохији. Њеним објављивањем у знатној мери покривена је дотадашња белина, ако
тако може се да каже, у фонду основних научних знања енциклопедијског карактера о насељима Србије. Овом приликом, пред нама је прва књига другог допуњеног и коригованог издања Географске енциклопедије насеље Србије – Војводина, у
којој су, као што се из наслова види, обрађена сва стална насеља на територији
АП Војводине. Објављивањем ове књиге, прве у низу које ће бити штампане у годинама које су пред нама, почело је публиковање регионалних енциклопедија насеља Србије, које треба да обезбеде потпунији и свеобухватнији фонд релевантних знања о настанку и развоју наших насеља.
Извесно је да Географска енциклопедија насеља Србије – Војводина, представља у великој мери коригован, допуњен и измењен текст у односу на садржаје
објављене током 2001. и 2002. године. Наиме, у већ постојеће текстове аутора,
преузетих из напред наведене четири књиге, инкорпорирани су неки нови параметри, као што су: број домаћинстава, учешће пољопривредника и радника у укупној популацији насеља, површина насеља – грађевински рејон, структуре коришћења земљишта, етничка структура становништва по попису 2002, индекс демографског старења становништва (1961. и 2002), број старачких домаћинстава (сви
чланови стари 60 и више година) са пољопривредним поседом у власништву, културна добра, број ученика основних и средњих школа за школску 1992/93. и
2003/04. годину, пијачни дани, робно-сточни и сточни вашари и други, који су од
вишеструког значаја за науку и различита подручја друштвене праксе (просторно
планирање, урбанистичко планирање, рурално планирање и сл.). У изради Енциклопедије, којом је руководио проф. др Србољуб Ђ. Стаменковић (редактор, технички уредник и један од аутора), учествовало је 28 аутора различитих професионалних оријентација (географи, просторни планери, социолози, економисти и др.).
Географска енциклопедија насеља Србије – Војводина, третира 467 сталних насеља (градских, мешовитих и сеоских), од којих је једно – Оборњача код
Бачке Тополе, спонтано расељено у другој половини 2002. године, као и више
привремених насеља, која су обрађена у административним и катастарским границама сталних насеља. Енциклопедија спада у ред азбучних (алфабетских), у којој
су територијалне јединице – општине и насеља у њиховом склопу, обрађене по
азбучном реду, од А до Ш, с тим што су под насловом: О раду на Енциклопедији
(др Србољуб Ђ. Стаменковић), презентована битна теоријско-методолошка питања рада на Енциклопедији и остале напомене важне за разумевање енциклопедиј____________
213
ДЕМОГРАФИЈА, књ. II, 2005.
DEMOGRAPHY vol. II 2005
ских садржаја. Након тога обрађене су поједине групе насеља по следећем редоследу: Ада (др Србољуб Ђ. Стаменковић, мр Марија Мартиновић), Алибунар (др
Србољуб Ђ. Стаменковић, мр Марија Мартиновић), Апатин (др Јован Плавша),
Бач (др Јован Ромелић), Бачка Паланка (др Јован Плавша), Бачка Топола (др Милован Пецељ), Бачки Петровац (др Јован Ромелић), Бела Црква (др Дејан Шабић,
мр Весна Иконовић), Беочин др Јован Ђуричић, Бечеј (др Јован Ромелић), Врбас
(др Раде Давидовић, мр Снежана Вујадиновић), Вршац (др Јован Ромелић), Жабаљ (мр Невена Ћурчић), Житиште (мр Драган Ђ. Обрадовић), Зрењанин (др Јован Плавша), Инђија (др Раде Давидовић), Ириг (др Љупче Миљковић), Кањижа
(мр Невена Ћурчић), Кикинда (мр Драган Ђ. Обрадовић), Ковачица (др Јован Ромелић), Ковин (мр Весна Иконовић), Кула (др Владимир Стојановић), Мали Иђош
(др Милка Бубало), Нова Црња (мр Драган Ђ. Обрадовић), Нови Бечеј (мр Драган
Ђ. Обрадовић), Нови Кнежевац (Дарко Бајић), Нови Сад (Драгана Дунчић, др
Бранко Ристановић), Опово (др Дејан Шабић), Оџаци (др Владимир Стојановић),
Панчево (мр Богдан Лукић, др Зоран Жегарац), Пећинци (др Слободан Ћурчић),
Пландиште (др Милка Бубало), Рума (др Бранко Ристановић), Сента (др Снежана
Бесермењи), Сечањ (др Јован Плавша), Сомбор (мр Снежана Ђурђић), Србобран
др Павле Томић, Сремска Митровица (др Снежана Бесермењи), Сремски Карловци (Владимир Станковић), Стара Пазова (др Јован Ромелић), Суботица (др Јован
Динић, Драгица Р. Гатарић), Темерин (др Саша Кицошев), Тител (др Бранко Ристановић), Чока (мр Драган Ђ. Обрадовић) и Шид (др Бранко Ристановић).
Енциклопедијски текст илустрован је са 77 табела, 464 графикона, 90 старосних пирамида, 91 фотографијом и 16 картографских прилога. На почетку сваке
словне групе насеља, по општинама, табеларно (32 табеле) су приказани неки просторно-демографски подаци, као што су: број насеља (2004), површина територије
под насељима (2000), укупан број домаћинстава и домаћинства без земљишног поседа (2002), индекс старења становништва 1961, 1991. и 2002, просечна старост становника општине 1991. и 2002. године, као и број старачких домаћинстава са свим члановима старим 60 и више година по величини земљишног поседа у својини 1991. и
2002. године. Осталих 45 табела, у којима су од 1961. до 2002. године дати неки
основни просторно-демографски показатељи (број насеља – градска и остала, концентрација популације, стопа природног прираштаја, стопа имиграције и општа стопа активности), дате су на почетку сваке групе насеља – општине. Да би се илустровао процес старања становништва у градовима и већим насељима на територији Војводине презентоване су и старосне пирамиде (1971. и 2002) становништва општинских центара. Уз то, свака одредница (насеље) садржи графички приказ промена
(1971, 1991. и 2002) у аграрном становништву (укупно, активно и издржавано пољопривредно становништво – 464 графикона), које су представљене методом шрафа.
Енциклопедија садржи и индекс насеља, који је и у функцији садржаја
књиге, јер корисницима, између осталог, омогућава брже проналажење одређених
насеља (одредница) у књизи. На крају књиге, у форми азбучног списка, презентована је коришћена литература, укључујући ту и многобројне изворе (187 библиографских јединица), при писању Енциклопедија, као и основни подаци о ауторима
појединих група енциклопедијских одредница.
У прилогу, на крају Енциклопедије, приложене су три неоспорно оригиналне тематске насељске карте: 1) Војводина – пазарни дани, робно-сточни и
____________
214
ДЕМОГРАФИЈА, књ. II, 2005.
DEMOGRAPHY vol. II 2005
сточни вашари, 2) Војводина – учешће старачких домаћинстава (сви чланови
стари 60 и више година) са пољопривредним поседом у својини у укупном броју
домаћинстава насеља 1991. и 3) Војводина – учешће старачких домаћинстава
(сви чланови стари 60 и више година) са пољопривредним поседом у својини у
укупном броју домаћинстава насеља 2002, аутора др Србољуба Ђ. Стаменковића
и Драгице Р. Гатарић, на којима је приказана просторна и временска (недељна и
годишња) организација тржишта аграрних производа путем пијачне купопродаје,
као и размештај и промене у концентрацији старачких домаћинстава са пољопривредним поседом у власништву по насељима у Војводини. И у овом сегменту Енциклопедије евидентно је стремљење редактора да нагласи нека битна својства
аграрног пејзажа Војводине, што је и разумљиво с обзиром на то да овај део територије Србије представља типичну пољопривредну регију (житницу Србије).
Верујемо да ће својом оригиналношћу, униформношћу текста и садржајношћу Енциклопедија привући велику пажњу научне и стручне јавности, као и
широког круга других корисника и читалаца.
И на крају наводимо да је Географска енциклопедија насеља Србије – Војводина, 2005. године била изложена на Сајму књига у Београду и Међународном
сајму књига у Франкфурту.
Драгица Р. Гатарић
Жене и мушкарци у Београду кроз статистику, Завод за информатику и статистику града Београда, Београд, 2005. (Women and Men in Belgrade According to Statistics, Institute fror informatics and statistics, Belgrade, 2005)
Публикација Жене и мушкарци у Београду кроз статистику представљена је на 64 стране текста на српском и енглеском језику, уз 38 табела и 14 графикона. Прва публикација овакве врсте код нас је настала из потребе да се одређена
социо-економска обележја прате преко статистичких података приказаних према
полу. Демографски и други подаци су приказани према полу из области општих
података о граду, становништву, здравству, образовању, социјалној заштити, криминалитету, запослености и зарадама и односе се на последњи међупописни период 1991–2002. године.
У делу који се односи на опште податке о Београду дати су у кратким цртама подаци о укупној површини, броју насеља, као и објашњења о методологији
пописивања становништва у послератним пописима, укључујући ту и дефиниције
неких основних демографских показатеља неопходних за анализу у овој публикацији, као што су: очекивано трајање живота жена и мушкараца, њихова просечна
старост и одређивање појма ”становништво према полу и старости”, уз објашњење табеларних приказа и конструисања старосно-полних пирамида.
У одељку који обрађује проблематику становништва дати су подаци о наталитету, националној и етничкој припадности, брачном статусу и аутохтоном и
мигрантском становништву.
Део публикације који се односи на здравство представљен је кроз статистику природног кретања становништва: статистику рођених и умрлих (стопе
смртности одојчади и специфичних стопа морталитета).
____________
215
ДЕМОГРАФИЈА, књ. II, 2005.
DEMOGRAPHY vol. II 2005
Образовни статус мушког и женског становништва Београда представљен
је подацима о ученицима уписаним у први разред основне и средње школе, студентима виших школа и факултета, као и дипломираним студентима према полу.
Публиковани су и подаци о наставном особљу у основним и средњим школама
према полу, као и подаци о сталном становништву старијем од 15 година према
полу и школској спреми.
У делу публикације који обрађује социјалну заштиту посебна пажња посвећена је деци у предшколским установама, ученицима у домовима ученика и
студентима у студентским домовима. Презентовани су и подаци за малолетна и
пунолетна лица према полу који су корисници социјалне заштите.
Одељак о криминалитету се односи на осуђена лица према старости (категорија малолетних и пунолетних лица) и полу.
Последњи одељак ове публикације третира запосленост, зараде и проблематику активних лица које обављају занимање по полу и општинама града, према
полу и делатностима које лица обављају, затим податке о броју активних жена на
100 мушкараца по секторима делатности, запослени према полу и делатности, као
и број запослених жена на 100 мушкараца према секторима делатности. Анализиране су и зараде запослених по полу и секторима делатности за 2004. годину, као
и зараде мушкараца и жена и упоређења њихове стручне спреме.
Ова публикација представља почетак изградње одрживог институционалног програма родне статистике значајног за каснија изучавања демографског феномена на територији Града Београда и на територији Републике Србије.
Даница Шантић
Весна Лукић: Избегличке миграције из Босне и Херцеговине у Београду, Посебна
издања, књ. 66, Географски институт ”Јован Цвијић” САНУ, Београд, 2005.
Научна монографија Избегличке миграције из Босне и Херцеговине у Београду представља магистарски рад аутора и део резултата истраживања на пројекту ”Дунавско-моравски коридор као главна осовина регионалног интегрисања Србије у Југоисточну Европу”. Има 120 страна текста, 9 страна прилога, 3 карте, 20
графикона и 56 табела.
Структурна и функционална анализа избегличке популације из БиХ досељене на територију Града Београда фокусирана је на проучавање основних карактеристика избегличких миграција са циљем да се утврде одређене специфичности
у структури избегличке популације и становништва погођеног ратом.
Аутор полази од обима и територијалног размештаја избеглица из Босне и
Херцеговине у Европи и свету, као и обима и динамике избегличких миграција из
Босне и Херцеговине и територијалне дистрибуције миграната у Србији, с тим
што је нагласак на просторну дистрибуцију избеглица у Београду и динамику миграционог процеса. У делу који се односи на структуру избегличке популације из
Босне и Херцеговине у Београду пошло се од основних демографских и социоекономских обележја. Анализирана је полна структура, старосна структура са показатељима старења становништва (по великим старосним групама), дате су ста____________
216
ДЕМОГРАФИЈА, књ. II, 2005.
DEMOGRAPHY vol. II 2005
росне пирамиде, као и специфичне категорије становништва. Анализиран је и
брачни статус, образовна структура, структура избеглица по економској активности (радни контингент, активно становништво и претходно занимање) и национални састав избеглог становништва са територије Босне и Херцеговине у Београду.
У делу књиге који се односи на аспекте проблема избеглица у процесу
интеграције разматране су карактеристике смештаја избеглица, дисперзија, капацитети и друга својства колективног смештаја избеглица у Србији, демографске
карактеристике популације смештене у колективним центрима и проблеми економске адаптације избеглица. Смештај избеглица и могућа решења избегличког
питања су веома значајни, јер се више од половине избеглица определило за локалну интеграцију као трајно решење избегличког статуса, па је неопходно креирати политику и програм трајног решења животних проблема избеглица.
У овој монографији, поред осталог, третира се и једно од кључних питања
повезаних са избегличком популацијом које се односи на могућа решења избегличког питања дата кроз три могућности: добровољне репатријације у земљу порекла, интеграције у држави првог азила и пресељавање у треће земље. У даљем
тексту се разматра међузависност територијалног размештаја избеглица из Босне
и Херцеговине у Србији и њихових структурних карактеристика и опредељења за
одређено трајно решење избегличког статуса.
У последњем поглављу монографије, пре закључних разматрања, анализиран је утицај избегличких миграција из Босне и Херцеговине на демографски
развитак Србије и Града Београда, где је евидентан покушај да се докаже хипотеза
о позитивној селективности избеглица из Босне и Херцеговине у Београду у односу на укупну избегличку популацију из Босне и Херцеговине у Републици Србији.
Ова књига представља оригиналан и значај научни допринос проучавању
и разумевању узрока и механизама принудних миграција, нарочито оних које су
проузроковане деловањем политичких фактора. Научна знања о пореклу, обиму,
правцима, просторном размештају и структури избегличке популације из БиХ у
Београду веома су значајна за потребе практичних активности решавања избегличких проблема на територији Републике Србије и њеног главног града.
Даница Шантић
Драшко Маринковић: Демографски проблеми процеса избјеглиштва у Републици
Српској, Посебна издања, Географско друштво Републике Српске, Бања Лука,
2005.
Књига коју приказујемо представља скраћену верзију докторске дисертације под насловом: Избјеглиштво – специфичан вид миграција становништва Републике Српске у периоду 1991–2001, Драшка Маринковића. Има 132 стране текста, 30 табела, 10 графикона, 7 страна литературе, извора и документација и 11
страна прилога, са по 10 табела и картограма.
Разматрање обиља демографских проблема избеглица у Републици Српској аутор заснива на познатим теоријско-методолошким полазиштима истраживања миграција становништва, уз апострофирање значаја присилних миграција,
____________
217
ДЕМОГРАФИЈА, књ. II, 2005.
DEMOGRAPHY vol. II 2005
пре свега, избеглиштва на територији Републике Српске у последњој деценији XX
и почетком XXI века. Да би указао на основне разлоге великог егзодуса становништва бивше СР Босне и Херцеговине, у којем је преко 2 милиона људи, или 50%
њеног, становништва нашло уточиште готово у целом свету, аутор полази од географског положаја и друштвено-географских карактеристика геопростора Републике Српске, наглашавајући историјски развој овог простора, природне и друштвене одлике, као и демографске карактеристике – демографски развој и густину
насељености, природно и механичко кретање становништва.
У централном делу књиге обухваћена је проблематика избеглиштва у Републици Српској од 1991. до 2001. године, његови узроци и хронологија. Анализирани су основни избеглички правци, размештај избеглица и обим избеглиштва,
са нагласком на избегличку популацију која је досељена у Републику Српску, као
и избеглице из Републике Српске у Федерацију БиХ, Србију и Црну Гору и иностранство. Сагледан је и регионални аспекти избеглиштва на територији Републике Српске.
У делу књиге који се односи на последице избеглиштва анализиране су:
просторне, демографске, социо-економске, психолошке, културно-историјске и
политичке последице. Том приликом објашњене су полно-старосна, образовна, етничка и економска структура избеглог и расељеног становништва, као и структура
избеглих домаћинстава.
Значајан део ове књиге бави се могућим привременим и трајним решењима проблема избеглиштва, репатријацијом избеглог и расељеног становништва и
останком ове популације у месту избеглиштва.
На крају књиге, аутор истиче да је анализа проблема избеглиштва у Републици Српској указала на сложеност деловања ове врсте миграција становништва.
Неспорно је да ова књига представља значајан допринос изучавању избегличких
миграција на територији Републике Српске која може послужити као поуздана и
научно фундирана за даља проучавања избегличке популације у Републици Српској и суседним земљама и регијама.
Даница Шантић
____________
218
ДЕМОГРАФИЈА, књ. II, 2005.
АУТОРИ
DEMOGRAPHY vol. II 2005
AUTHORS
FRANCIS W. CARTER, The London School of Econimics and Political Science,
Houghton Street, London WCAA 2AE
ДРАГИЦА Р. ГАТАРИЋ, стручни сарадник, Институт за демографију, Географски факултет Универзитета у Београду, Војводе Шупљикца 31б, Београд, тел.
011/2435241, e-mail [email protected]
DRAGICA R. GATARIĆ, research associate, Institute for Demography, Faculty of Geography, University of Belgrade, 31b Vojvode Šupljikca St., Belgrade, phone + 381 11
2435241, e-mail [email protected]
Др МИРКО ГРЧИЋ, редовни професор, управник Института за географију, Географски факултет Универзитета у Београду, Студентски трг 3/III, Београд, тел.
011/637421, e-mail [email protected]
MIRKO GRČIĆ, Ph.D., full professor, Direktor of the Institute for Geography, Faculty
of Geography, University of Belgrade, 3/III Studentski trg, Belgrade, phone + 381 11
637421, e-mail [email protected]
F. E. IAN HAMILTON, The London School of Econimics and Political Science,
Houghton Street, London WCAA 2AE
Мр ЈАСМИНА ЈОВАНОВИЋ, асистент, Институт за географију, Географски факултет Универзитета у Београду, Студентски трг 3/III, тел. 011/637421, e-mail [email protected]
JASMINA JOVANOVIĆ, M.Sc., assistant, Institute for Geography, Faculty of Geography, University of Belgrade, 3/III Studentski trg, Belgrade, phone + 381 11 637421,
e-mail [email protected]
АЛЕКСАНДАР КНЕЖЕВИЋ, асистент приправник, Институт за демографију, Географски факултет Универзитета у Београду, Војводе Шупљикца 31б, Београд,
тел. 011/2435241, e-mail [email protected]
ALEKSANDAR KNEŽEVIĆ, graduate assistant, Institute for Demography, Faculty of
Geography, University of Belgrade, 31b Vojvode Šupljikca St., Belgrade, phone + 381
11 2435241, e-mail [email protected]
Мр МАРИЈА МАРТИНОВИЋ, асистент, Институт за географију, Географски факултет Универзитета у Београду, Студентски трг 3/III, тел. 011/637421, e-mail
[email protected]
MARIJA MARTINOVIĆ, M.Sc., assistant, Institute for Geography, Faculty of Geography, University of Belgrade, 3/III Studentski trg, Belgrade, phone + 381 11 637421,
e-mail [email protected]
Мр ВАЛЕНТИН МИХАЈЛОВ, асистент, Геолого-географски факултет, Софийски
университет ”Св. Климент Охридски”, Бул. Цар Ослободител 15, София, тел. + 3592
9308360, e-mail [email protected]
VALENTIN MIHAILOV, M.Sc., assistant, Sofia University ”St. Kliment Ohridski”,
Bul. Car Osloboditel 15, Sofia, phone + 3592 9308360, e-mail [email protected]
____________
219
ДЕМОГРАФИЈА, књ. II, 2005.
DEMOGRAPHY vol. II 2005
NATAŠA PICHLER – MILANOVIĆ, Одсек за географију, Филозофски факултет
Универзитета у Љубљани, Ашкерчева 2, Љубљана, тел. + 386 12411487, e-mail
[email protected]
NATAŠA PICHLER – MILANOVIĆ, Department of Geography, Faculty of Arts,
University of Ljubljana, Aškerčeva 2, Ljubljana, phone + 386 12411487, e-mail
[email protected]
МАРИЈА НЕВЕНИЋ, асистент приправник, Институт за просторно планирање,
Географски факултет Универзитета у Београду, Студентски трг 3/III, Београд, тел.
011/637421, e-mail [email protected]
MARIJA NEVENIĆ, graduate assistant, Institute for Spatial Planning, Faculty of Geography, University of Belgrade, 3/III Studentski trg, Belgrade, phone + 381 11 637421,
e-mail [email protected]
Др МИЛА ПАВЛОВИЋ, редовни професор, Институт за географију, Географски
факултет Универзитета у Београду, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/637421,
e-mail [email protected]
MILA PAVLOVIĆ, Ph.D., full professor, Institute for Geography, Faculty of Geography, University of Belgrade, 3/III 3/III Studentski trg, Belgrade, phone + 381 11
637421, e-mail [email protected]
Др СВЕТЛАНА РАДОВАНОВИЋ, ванредни професор, Институт за демографију,
Географски факултет Универзитета у Београду, Војводе Шупљикца 31б, Београд,
011/2435241, e-mail [email protected]
SVETLANA RADOVANOVIĆ, Ph.D., associate professor, Institute for Demography,
Faculty of Geography, University of Belgrade, 31b Vojvode Šupljikca St., Belgrade,
phone + 381 11 2435241, e-mail [email protected]
Мр ИВАН РАТКАЈ, асистент, Институт за географију, Географски факултет Универзитета у Београду, Студентски трг 3/III, тел. 011/637421, e-mail [email protected]
IVAN RATKAJ, M.Sc., assistant, Institute for Geography, Faculty of Geography, University of Belgrade, 3/III Studentski trg, Belgrade, phone + 381 11 637421, e-mail [email protected]
Др СРБОЉУБ Ђ. СТАМЕНКОВИЋ, редовни професор, Институт за географију,
Географски факултет Универзитета у Београду, Војводе Шупљикца 31б, Београд,
тел. 011/2435241, e-mail [email protected]
SRBOLJUB ð. STAMENKOVIĆ, Ph.D., full professor, Institute for Geography, Faculty of Geography, University of Belgrade, 31b Vojvode Šupljikca St., Belgrade, phone + 381 11 2435241, e-mail [email protected]
Др ДЕЈАН ШАБИЋ, доцент, Институт за географију, Географски факултет Универзитета у Београду, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/637421, e-mail [email protected]
DEJAN ŠABIĆ, Ph.D., senior lecturer, Institute for Geography, Faculty of Geography,
University of Belgrade, 3/III Studentski trg, Belgrade, phone + 381 11 637421, e-mail
[email protected]
____________
220
ДЕМОГРАФИЈА, књ. II, 2005.
DEMOGRAPHY vol. II 2005
ДАНИЦА ШАНТИЋ, асистент приправник, Институт за географију, Географски
факултет Универзитета у Београду, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/637421,
e-mail [email protected]
DANICA ŠANTIĆ, graduate assistant, Institute for Geography, Faculty of Geography,
University of Belgrade, 3/III Studentski trg, Belgrade, phone + 381 11 637421, e-mail
[email protected]
Др ДРАГУТИН ТОШИЋ, ванредни професор, управник Института за демографију, Географски факултет Универзитета у Београду, Војводе Шупљикца 31б, Београд, тел. 011/2435241, e-mail [email protected]
DRAGUTIN TOŠIĆ, Ph.D., associate professor, Director of the Institute for Demography, Faculty of Geography, University of Belgrade, 31b Vojvode Šupljikca St., Belgrade, phone + 381 11 2435241, e-mail [email protected]
Др ТОНИ ТРАЈКОВ, доцент, Геолого-географски факултет, Софийски университет ”Св. Климент Охридски”, Бул. Цар Ослободител 15, София, тел. + 3592
9308360
ТОНИ ТРАЙКОВ, Ph.D., senior lecturer, Sofia University ”St. Kliment Ohridski”,
Bul. Car Osloboditel 15, Sofia, phone + 3592 9308360
Др ДРАГИЦА ЖИВКОВИЋ, редовни професор, Институт за географију, Географски факултет Универзитета у Београду, Студентски трг 3/III, Београд, тел.
011/637421, e-mail [email protected]
DRAGICA ŽIVKOVIĆ, Ph.D., full professor, Institute for Geography, Faculty of Geography, University of Belgrade, 3/III Studentski trg, Belgrade, phone + 381 11 637421,
e-mail [email protected]
____________
221
ДЕМОГРАФИЈА, књ. II, 2005.
РЕЦЕНЗЕНТИ
DEMOGRAPHY vol. II 2005
REVIEWERS
Рад: ПРОМЕНЕ У РАЗМЕШТАЈУ СТАНОВНИШТВА СВЕТА УЗРОКОВАНЕ ГЕНОЦИДОМ И ЕТНИЧКИМ ЧИШЋЕЊИМА, аутора Мирка Грчића, прегледао је и препоручио за објављивање др Јован Илић, редовни професор, Географски факултет Универзитета у Београду
Рад: ДВА ВЕКА ПОПИСНЕ СТАТИСТИКЕ У СРБИЈИ, аутора Светлане
Радовановић, прегледао је и препоручио за објављивање др Рајко Гњато, редовни
професор, Одсек за географију ПМФ, Универзитет у Бањалуци
Рад: ЖИВОТНИ СТАНДАРД И РЕПРОДУКТИВНО ПОНАШАЊЕ СТАНОВНИШТВА БУГАРСКЕ У ПЕРИОДУ ПРЕЛАСКА НА ТРЖИШНУ ЕКОНОМИЈУ, аутора Тонија Трајкова, прегледао је и препоручио за објављивање др Христо Ганев, доцент, Геолошко-географски факултет, Софијски универзитет ”Св.
Климент Охридски”, Софија
Рад: ГЕОГРАФИЈА И УПРАВЉАЊЕ ЉУДСКИМ РЕСУРСИМА У БУГАРСКОЈ: У ПОТРАЗИ ЗА ЗАЈЕДНИЧКИМ ИМЕНИТЕЉЕМ, аутора Валентина
Михајлова, прегледао је и препоручио за објављивање др Христо Ганев, доцент, Геолошко-географски факултет, Софијски универзитет ”Св. Климент Охридски”, Софија
Рад: КОНЦЕНТРАЦИЈА УКУПНОГ И ПОЉОПРИВРЕДНОГ СТАНОВНИШТВА НА ТЕРИТОРИЈИ ГРАДА БЕОГРАДА, аутора Драгице Живковић и Јасмине
Јовановић, прегледао је и препоручио за објављивање др Милан Бачевић, редовни
професор, Одсек за географију ПМФ, Универзитет у Приштини (са привременим
седиштем у Косовској Митровици)
Рад: ДНЕВНЕ МИГРАЦИЈЕ УЧЕНИЧКЕ СЕОСКЕ ОМЛАДИНЕ ПРЕМА
СВИЛАЈНЦУ КАО ИНДИКАТОР ПЕРСПЕКТИВЕ РУРАЛНОГ РАЗВОЈА, аутора
Србољуба Ђ. Стаменковића и Драгице Р. Гатарић, прегледала је и препоручила за
објављивање др Милена Спасовски, редовни професор, Географски факултет Универзитета у Београду
Рад: УТИЦАЈ МИГРАЦИОНЕ КОМПОНЕНТЕ НА ТРАНСФОРМАЦИЈУ
БРЗОГ БРОДА, аутора Марије Мартиновић, прегледао је и препоручио за објављивање др Дејан Филиповић, ванредни професор, Географски факултет Универзитета у Београду
Рад: ПОСТ-ЕКОЛОШКИ ПРИСТУПИ У ПРОУЧАВАЊУ УРБАНИХ
СТРУКТУРА, аутора Ивана Раткаја, прегледао је и препоручио за објављивање др
Мирољуб Милинчић, доцент, Географски факултет Универзитета у Београду
Рад: УТИЦАЈ
ДИРЕКТНИХ СТРАНИХ ИНВЕСТИЦИЈА НА
ТРАНСФОРМАЦИЈУ ГРАДА У ЦЕНТРАЛНОЈ И ИСТОЧНОЈ ЕВРОПИ,
аутора F. E. Ian Hamiltona, Francis W. Cartera и Nataše Pichler – Milanović, прегледао је и препоручио за објављивање др Marko Krevs, доцент, Одсек за географију,
Филозофски факултет Универзитета у Љубљани
Рад: ПРОСТОРНО ПЛАНЕРСКЕ ОСНОВЕ РАЗВОЈА МРЕЖЕ НАСЕЉА
ОПШТИНЕ ТУТИН, аутора Драгутина Тошића и Марије Невенић, прегледао је и
препоручио за објављивање др Дејан Ђорђевић, ванредни професор, Географски
факултет Универзитета у Београду
____________
223
ДЕМОГРАФИЈА, књ. II, 2005.
DEMOGRAPHY vol. II 2005
Рад: НЕКИ АСПЕКТИ ПРОСТОРНОГ РАЗВОЈА КРУПЊА, аутора Дејана Шабића и Миле Павловић, прегледао је и препоручио за објављивање др Вујадин Рудић, редовни професор, Географски факултет Универзитета у Београду
Рад: ДЕМОГРАФСКИ АСПЕКТ HIV ПАНДЕМИЈЕ, аутора Александра
Кнежевића, прегледала је и препоручила за објављивање др Мирјана Девеџић,
доцент, Географски факултет Универзитета у Београду
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
314
ДЕМОГРАФИЈА: Међународни часопис за демографска
и остала друштвена истраживања = Demography:
International journal for demographic and other social studies
/ главни и одговорни уредник Србољуб Ђ. Стаменковић. –
2005, књ. 2 – Београд (Студентски трг 3/III): Географски
факултет Универзитета у Београду –\(Краљево: Дуга). – 29 cm
Годишње
ISSN 1820 – 4244 = Демографија
COBISS. SR – ID 118674444
____________
224
ДЕМОГРАФИЈА, књ. II, 2005.
DEMOGRAPHY vol. II 2005
УДК 314.15.045:323.12
УДК 314.151.3 – 054.73
Review article
Прегледни чланак
Мирко Грчић
ПРОМЕНЕ У РАЗМЕШТАЈУ СТАНОВНИШТВА СВЕТА
УЗРОКОВАНЕ ГЕНОЦИДОМ И ЕТНИЧКИМ ЧИШЋЕЊИМА
Извод: Услед геноцида и етничког чишћења неки народи су доживљавали праву
демографску катастрофу. У раду су анализирани типични примери геноцида и етничког чишћења у историји цивилизације, тако да им се и узроци виде. Такође су
представљени демографски губици на појединим територијама, услед ових трагичних догађаја.
Кључне речи: геноцид, етничко чишћење, депортације, становништво, демографске катастрофе
Abstract: Some nations have experienced the true demographic catastrophe because of
genocide and ethnic cleansing. Typical examples of genocide and ethnic cleansing
during the history of civilization with their evident causes are analysed in this article.
Because of these tragic events, demographic losses on some territories are also
represented.
Key words: genocide, ethnic cleansing, deportation, population, demographic
catastrophes
Увод
Говорећи о становништву света не можемо заобићи велике промене у његовом размештају узроковане геноцидом и етничким чишћењем.
Између ових екстрема је депортација (прогон) и масовни трансфер становништва. Заједничко за све те облике је уклањање непожељног становништва са дате територије. Резултат ових догађаја била је територијална хомогенизација и упрошћавање етничког мозаика појединих земаља и региона. Чишћење је примењивано не само на етничке групе већ и на мање групе, које се карактеришу заједничком религијом, расом или класом. Није
свако уклањање становништва чишћење. Појам чишћења подразумева да
је становништво уклоњено брзо и силом. Циљ овога рада је да прикаже
размере демографских катастрофа изазваних овим трагичним догађајима.
При томе треба имати у виду да поузданих података углавном нема, а апокрифне цифре о размерама тих злочиначких подухвата често су преувеличане или минимизиране.
____________
7
Мирко Грчић
Економски мотивисана чишћења у античко доба
Етничко чишћење као политика није нова појава. Неки примери су
наведени у Библији. Вероватно су је започели Асирци. Скоро 4,5 мил. људи на освојеним територијама је расељено у доба Асурнасирпала II (883–
859. п.н.е.) и Асурбанипала (669–627. п.н.е.). Обично је расељавана елита
која је сматрана симболом колективног идентитета. На пример, већина од
27.290 Израелаца послатих у Гозан и Медину (садашњи Курдистан) 721.
године п.н.е. који су били виша класа.1 Они су се декларисали првенствено
као обожаваоци Јехове или као становници државе Израел, или обоје, што
значи да се њихова лојалност према Асирији није могла очекивати. Данас
они би се могли назвати ”политички непоузданим”. Неовавилонско царство, које је постало највеће царство на Блиском истоку, наставило је политику Асирије. Када је Набукодоносор заузео Јерусалим 597. године
п.н.е. око 10.000 државних и војних службеника, образованих људи и других грађана, је послато у Вавилон.2 Чишћење је поновљено у ширем размеру 586. године п.н.е., после гушења антивавилонског устанка. Мидија је
спровела један од најгрознијих геноцида у људској историји – тотално
уништење Асирије и Вавилоније, које се одликовало акцијама тоталног етноцида на околним територијама – заједно са становништвом, културом и
материјалним вредностима.
Отпор продору Хикса у Египат и Персијанаца у Грчку такође је
узроковао велика померања становништва. Захваљујући Библији знамо више о Јеврејима него о другим етносима. Етничко чишћење је углавном
имало за циљ уништавање елите, која представља носиоца колективног
идентитета. У античкој Грчкој биле су борбе између монархије и ”демократије” (коју је представљала локална олигархија) унутар полиса. Партија
која изгуби – монарси и њихови савезници, морали су да емигрирају.
Обично, они су оснивали нови полис у ненасељеној земљи. То је била покретачка снага оснивања многих грчких колонија широм Медитерана и даље. Интраполисно политичко чишћење карактерише покрете становништва у предкласичној Грчкој. Оно је настало у посткласичном периоду почев од деструкције Олинтоса од стране Филипа Македонског, оца Александра Великог, у августу 348. године п.н.е. Сви преживели становници су
продати у робље и град је разорен. То је било више економски него политички мотивисано. С друге стране, Олинтос је био водећи град у Халкидичкој лиги, био је политички противник у македонском суседству. Неки бивши Олинћани су се касније вратили и обновили град (Аристотел, ментор
1
Hall H., The Ancient History of the Near East, New York, Macmillan, 1935, p.
474.
2
Bell-Fialkoff A., Ethnic Cleansing, Macmillan, London, 1996, p. 7.
____________
8
Mirko Grčić
Александра Македонског, био је из Олинтоса) и неговали своје субетничке
културне карактеристике. Трагедија Олинтоса није само изолована епизода. Чињеница је да су Грци створили посебан термин за то: андраподисмос, који комбинује значење депопулације и заробљавања, и који се надовезује на модерни концепт чишћења. Један пример андраподизма је доживела Теба у септембру 335. године п.н.е. Њу је уништио Александар Велики. Теба је била велики центар отпора ширењу македонске хегемоније у
Грчкој. Када је град, после жестоког отпора, освојен, око 6.000 Тебанаца је
поклано, а других 30.000 је заробљено. Град је разорен и заробљеници су
распродати за енормну суму од 440 талената.3 То је пример политичке и
економске мотивације, типичне за антички свет: деструкција демографске
базе политичког противника доводила је до материјалних прихода.
Економски мотиви пренети су из Грчке у Рим. Свака Римска победа слала је хиљаде заробљеника на тржишта робова широм републике и
касније империје. Тако, на пример, освајање Агригентума на Сицилији
202. године п.н.е. произвела је око 25.000 заробљеника, а рат у Грчкој 167.
године п.н.е. 150.000 робова. Марије је заробио око 90.000 Теутонаца и
60.000 Цимбријанаца (Кимбра), после чега се овим другим затире сваки
траг. Цезар је написао у његовом De Bello Galico да је продао 53.000 робова. ”У време кад је ретко које племе прелазило 100.000 то је етничко чишћење par excellance.”4
Економска мотивација је појачана експанзијом латифундија (великих поседа) у II веку п.н.е. Ратови против Картагине су изазвали масовно
регрутовање; мушки грађани између 17 и 46 године старости су служили
16 или чак 20 година у војсци. Између 200. и 168. године п.н.е., око 47.000
Римљана је отписано за дуги период времена. Италици и Грци из Јужне
Италије заједно су бројали око 130.000. Ветерани су већином постајали
фармери или ситни поседници. Обједињавањем поседа настајале су латифундије, за које је био потребан велики број робовске радне снаге. Тако је
експанзија латифундија повећавала потражњу робова на тржишту. Стога
су римска освајања била не само политички мотивисана него и економски
профитабилна. Та два мотива су била на делу у уништавању Коринта и
Картагине 146. године п.н.е. и покоравања Јудеје 66–70. и 132–35. године
п.н.е., што је резултирало премештањем и заробљавањем хиљада Картагињана, Јевреја и Грка, и ефективно чишћење ових земаља у великој мери од
аутохтоног становништва. Коринт је био главни град Ахајске лиге, значајна лука и тврђава која је контролисала прилаз Пелопонезу. Од 150. године
3
Green P., Alexander of Macedon, Berkkeley and Los Angeles: Univ. of California
Press, 1999, p. 45.
4
Bell-Fialkoff A., Ethnic Cleansing, Macmillan, London, 1996, p. 7.
____________
9
Мирко Грчић
п.н.е. он је постао водећи у антиримском отпору у Грчкој. После освајања
града 146. године п.н.е. Римљани су разорили град и продали све преживело становништво у робље. Те исте године, Рим је разорио Картагину. После пораза у Другом пунском рату (Картагињани су били пореклом Феничани које су Римљани називали Пуни), Картагина се опоравила. Штавише,
она је поново прелазила границе Нумидије, клијента Рима. Конфликт је
ескалирао у отворени рат током кога су Римљани ступили на страну свог
клијента. Опсада Картагине трајала је три године. Када је завршена, град је
разорен, а преживело становништво послато у робље.
Слично чишћење, али ширег размера, догодило се у Јудеји после
великог Јеврејског рата 66–70. године н.е. и гушења Бар Кохба устанка
132–35. године н.е. У гушењу те последње искре Јеврејске независности,
Римљани су разорили 985 градова и села, 50 утврђења, и побили око
580.000 људи. Многи други су помрли од болести и глади, и многи су послати у ропство тако да је цена робова опала као за коње. Коначан резултат је драстична депопулација земље, услед великог чишћења које је превазишло сва претходна чишћења. Али Римљани нису само чистили, у првом Митридатовом рату у Малој Азији 88. године п.н.е. они су били почишћени. Током његове инвазије на Римску територију, Краља Митридат VI
од Понта охрабрио је азијске дужнике да убију њихове римске зајмодавце.
У масакру је страдало око 80.000 Римљана, Италаца и Грка и њихових трговачких представника. Тај масакр је био економски мотивисан, али је изведен по етничком принципу.
Наведени примери чишћења становништва у античком добу у Асирији, Грчкој, Риму, показују да је чишћење имало стратешко-политичке
разлоге (осигуравање поседа у новоосвојеним територијама) или економске мотиве (профит од продаје робова), или обично, оба. Тада је настао важан догађај – појава хришћанства. Његове заповести, посебно ”не убиј” с
демографског гледишта можемо тумачити као апсолутну забрану свих облика геноцида.
Религијска чишћења у средњем веку
У средњем веку облик чишћења се променио – на удару су се нашле религиозне мањине више него покорено становништво. После колапса
Рима, хришћанство је опстало и постало значајан елемент западне цивилизације. Религија је заменила државу. Подела Европе, Медитерана и Блиског истока, између два културна и религијска блока - латинског и византијског хришћанства и ислама – иде у правцу цивилизацијског и религијског конфликта. Цивилизацијски конфликт није био непознат ни у старом
свету: ратови Грка против Персијанаца могу се тумачити као ратови између две цивилизације. У IV веку у сасанидској Персији не-зороастријанци
____________
10
Mirko Grčić
су били изложени масовном прогону. Ипак, тек доласком средњег века та
врста конфликата постаје доминантна: прво, када исламски Арапи угрожавају хришћанску Европу, када хришћани врше контранапад крсташа, и када муслимански Турци нападају Европу од XIV до XVII века. Религиозне
мањине, које су у конфронтацијама ове врсте остајале по страни, биле су
оптуживане и сумњичене као пета колона, као опасна мањина, и зато биле
први кандидати за чишћење. Етничко непријатељство није потпуно нестало. Сваки религиозни блок имао је неке унутрашње конфликте, праћене
масакрима и чишћењем. На пример, масакр Данаца који се догодио 13. новембра 1002. године у Енглеској, по тајним инструкцијама краља. АнглоДанци, чије су породице живеле у тој земљи генерацијама, неке од IX века,
су побијени само зато што су Данци. То је типичан геноцид. Тачно 300 година касније, 1302. Фламанци из Брижа масакрирали су све Французе који
су живели или боравили у граду. Французи су такође масакрирани на Сицилији 1282. године, у устанку против Карла I Анжујског, познатом као
Сицилијанско повечерје. Фламанци и други страни ткачи су се нашли на
удару у Енглеској 1344. и у устанку Вата Тајера (Wat Tyer) 1381. године.
Прогони Германа из Бохемије су достигли врхунац током хуситског периода. Ипак, етницитет је играо секундарну улогу у средњовековним чишћењима, религија је имала превагу. Цивилизација се делила између верника
и неверника, с тим што су неверници увек били на мети за преобраћање
или чишћење. То гледиште можемо запазити у муслиманској подели света
на ”краљевство ислама” и ”краљевство рата” (џихада). То значи да краљевство рата треба да буде претворено војном силом, у краљевство ислама.
Током велике арапске експанзије од VII–IX века, пагани који су одбијали
конверзију били су масакрирани. Хришћани и Јевреји су обично поштеђивани (иако не увек, као у масакрима Јевреја у околини Медине), али су добијали статус другоразредних мањина.
Јевреји су опстали као мањина и у хришћанском свету, иако су били изложени религиозном чишћењу. Први велики пример масовног злочина са намером чишћења датира од Првог крсташког рата 1096–99. године.
Масакри су почели још од Руана, преко долина Рајне и Мозела, настављени у Прагу и Мађарској, да би кулминирали у општем масакру нехришћана у Јерусалиму. Прогони су били чешћи метод чишћења него масакри.
Први случај те врсте у средњовековном хришћанском свету је прогон Јевреја са Крима, када је византијска армија заузела полуострво (до тада под
хазарском влашћу), 1016. године. У западној Европи пионир прогона Јевреја био је Париз, 1182. године Енглеска је 1290. прогнала око 16.000 свог
јеврејског становништва. Енглески пример је следила Француска 1306. и
Прованса 1394. и 1490. године. У централној Европи прогони Јевреја трајали с прекидима све до Другог светског рата. Велике прогоне Јевреја
предузела је Шлезија 1159, Мађарска 1349–60, Аустрија 1421, Литванија
____________
11
Мирко Грчић
1445. и 1495, Краков 1494. године. Ипак, најпознатији и највећи прогони
су они у Шпанији 1492. и Португалији 1497. године, који су послали мноштво избеглица (процене се крећу од 50.000 до 250.000) у свим правцима.5
Иберијско чишћење је касније било усмерено на муслиманску мањину.
Овом чишћењу је претходила дуга историја анимозитета, као консеквенца
реконквисте – борбе за ослобађање Иберијског полуострва од муслиманске власти, од VIII до XV века.
Јевреји су такође били изложени масакрима. Један од првих догодио се широм Иберије 1391. године. Шпанска инквизиција је успостављена 1481–83. године и у првих 12 година њеног постојања осудила око
13.000 конвертита (преобраћених) за тајну праксу јудаизма. Сви Јевреји
који су избегли конверзију су прогнани 1492. године. Десет година касније
иста судбина задесила је шпанске муслимане, али они нису потпуно очишћени као Јевреји зато нису били тако високо урбанизовани. Муслимански прогон је захватио претежно урбану елиту и средњу класу (трговце, занатлије). Рурални муслимани посебно у изолованим подручјима су већином опстали али су покрштени 1526. године. Као и Јевреји, Морисци (Moriscos – преобраћени муслимани, Маври) су били изложени инквизицији и
после неуспеле побуне (1568) прогнани 1609–14. године. У то време их је
било у Шпанији око 275.000–300.000. Марани (Marranos – преобраћени Јевреји) нису масовно прогнани као Морисци, зато што су били високо дисперзивна популација понекад помешана са ”старом” хришћанском већином, али су дошли под удар инквизиције. Ови ”Нови хришћани” су били
изложени погрому у време Ускршње недеље 1507. године у Лисабону.
Многи Марани су спаљени на ломачама, од којих је последња била на тргу
у Лисабону 1755. (спаљивање на ломачи за друге осуђенике је настављено
до 1790).6
Такође, ”црна смрт” како су називали страшну кугу, која је харала
у Европи од 1348–1351. године, уништила је више од половине тадашњег
становништва Западне Европе. Пошто је неки Балавигнус, после мучења
”признао”, да су он и неколико других Јевреја припремили отров из смесе
хришћанских срца, паукова, жаба, гуштера, људског меса и освештаног
хлеба и потом ту смесу у виду прашка бацали у бунаре, из којих су хришћани узимали воду, у Западној Европи покренут је први, организован на
државном нивоу, талас антисемитизма и уништавања Јевреја (потпуно је
било уништено јеврејско становништво Аугсбурга, Виртемберга, Минхена, Горње Рајне, Фрајбурга, Мајнца, Келна, Ерфурта, Кремса, Франкфурта,
5
Eban A., My People. The Story of Jews, N. Y., Behrman House and Random House,
1968, p. 170.
6
Gilbert M., According to Stanley Payne, the last execution for heresy occurred in
1826. P. 47. Cfr. Bell-Fialkoff A., Ethnic Cleansing, Macmillan, London, 1996.
____________
12
Mirko Grčić
Хановера и Брисела).7 Касније је утврђено да кугу преносе мишеви и бухе,
а не Јевреји.
Принудна конверзија игра значајну улогу у религиозном чишћењу
и елиминисању религиозних мањина. Шире практикована од Арапа у време почетних освајања у VII и VIII веку, присилна конверзија неверника периодично је вршена у муслиманском свету, као у Тунису 1146. године. У
том периоду Источни свет је поднео три цивилизацијско-демографске катастрофе: то су освајања Џингис Кана, Тимура и Великих Могула. Персија
такође има дугу традицију присилне конверзије, од којих је најранија била
430. (када је преовлађивао зороастризам), а последња 1838. године.
Кроз историју Византија је доживела неколико великих конверзионих кампања, 640, 721, 873. и 930. године и у Европи, где је она била усмерена против Јевреја, таквих конверзија је било много: 591. у Марсељу и
Арлесу, 629. у Паризу, 1010. у Лимонжу, 1146. у Шпанији, 1407. у Кракову, 1331. у Тулузу, 1543. и 1783. у Риму – то је само почетак листе.
Религиозно чишћење било је усмерено не само напоље, против
других религија, него и унутра, против јеретика који имају неке девијације
од ”правог пута”. У католичкој цркви је постојала инквизиција од 1198. до
1835. године, од које је страдало око 12 мил. људи у Европи. Не може свако религиозно прогањање бити класификовано као чишћење, није сваки
погром био масакр, и није свака репресија резултирала чишћењем. Да би
неко уклањање популације са неке територије било квалификовано као чишћење, оно мора бити мотивисано неким идеолошким карактеристикама
уклоњеног становништва. Репресија албигојске јереси у јужној Француској у XIII веку, праћена масакрима, има ознаке чишћења, док лов на вештице у XVI и XVII веку вероватно нема, зато што немамо доказе да је добро дефинисана популација вештица тада постојала. Великим делом, вештице су недужне жене, старије, које су жртве антивештичје хистерије.
Иако нема сумње да су појединци практиковали вештичарење, вештице
као категорија постоје само у народној машти. Иако лов на вештице има
неке паралеле са прогоном мараноса и морискоса у Шпанији и Португалији, прогони појединаца и непостојећих удружења не представљају чишћење, чак и ако је кроз њих јасна интенција религиозног чишћења.
Са појавом реформације, база за чишћење у Европи почиње да мења деноминацију. Религиозни ратови у Француској (1562–98) и Немачкој
(1544–52. и 1618–48) воде у масакр и прогоне католика и протестаната.
Добро познати пример је ноћ Светог Вартоломеја – масакр Хугенота у
Француској 23–24. августа 1572. године. Такође, пустошење протестантског Магдебурга у мају 1631, током којег је око 20.000 протестаната лише7
Римашевская Н. Н., Галецкий В. Ф., Освянников А. А. и др., Население и глобализация, Наука, Москва, 2002, с. 176.
____________
13
Мирко Грчић
но живота. На другом крају Европе, Козаци под вођством Богдана Хмељницког, претежно православни Украјинци, извршили су постепени масакр
католичких Пољака и Јевреја за време антипољског устанка, од 1648. до
1654. године.
Ови примери показују да је постојала тенденција наметања религиозних догми и хомогенизације у хришћанском и муслиманском свету у
средњем веку. Ове тенденције нису политички артикулисане, али је језик
религије коришћен у политичким борбама и дискусијама. Миром у Аугсбургу 1555. установљен је принцип Cuis regio eius religio (владар одређује
религију). Другим речима, владар има последњу реч у религијским стварима у његовој држави, и сваки субјект мора прихватити његову религију
или добити дозволу. Тако је установљен принцип религијске хомогености
у политичком ентитету, који је био угаони камен модерног тоталитаризма.
Ко не жели да прихвати веру, мора имати дозволу или бива почишћен.
”Тако је мир у Аугзбургу мајка модерног чишћења.”8
Ово доказује да модерна појава чишћења потиче од средњовековне
дихотомије религиозне чистоће/нечистоће. Нечистоћа, као што је била манихејска дихотомија, била је прогањана. Такође национализам, са његовим
јаким месијанским компонентама, показује неке тенденције у правцу (само)чишћења и (само)пурификације. Тај принцип није елабориран до почетка XVI века, када се појављује после консолидације централизоване државе у западној Европи – Енглеске, Француске, Шпаније, Португалије – у
другој половини XV века. Организована религија увек је била високо политизована. То подразумева да су ране модерне државе користиле религију за свој успон. Из религије изводе примарни идентитет друштва и појединца, то је био императив за усаглашавање становништва са државом и
религијом. Средњовековно схватање религијске чистоће/нечистоће трансформисано је под утицајем политичких борби и религијских ратова у политички принцип. Тако је рођено модерно чишћење.9
У периоду између 1530. и 1730, чишћење има религиозну боју, и
ако има етничку компоненту она је увијена у религиозне термине. У овој
раној фази је шпански прогон око 175.000 протестаната у доњим земљама
крајем XVI века, и католичка контрареформација у Бохемији пола века касније, која је преместила око 150.000 протестаната (у популацији од 2,5
милиона). У религиозни тип спада и опозив Едикта из Нанта 1685, који је
укинуо легалну заштиту и толеранцију француских протестаната, што је
изазвало прогон хиљада хугенота у протестантске земље. Тим опозивом
краљевска влада је желела само-чишћење и елиминацију не-католика, који
су били религиозна мањина. Ипак, упркос опозиву и дискриминацији, ни8
Bell-Fialkoff A., Ethnic Cleansing, Macmillan, London, 1996, p. 16.
Ibid, с. 17.
____________
9
14
Mirko Grčić
су предузете оне мере, као приликом прогона Јевреја из Шпаније током
1492. године.
Јасније етничке компоненте можемо наћи у масовном прогону ирских католика из Алстера. Колонизације Алстера – насељавање протестаната на земљу конфисковану од католика – почела је 1609. али је ухватила
маха тек 1641. године. Сукоби и куга су затим уништили око половине
становништва Ирске. Већина преосталих ирских католика је прогнана из
Алстера, као и енглески и шкотски насељеници, сви листом протестанти,
су досељени. До 1688. године око 80% ирске земље су запосели протестанти. Разлог за такву грубост није био само идеолошки него и стратешки: ирски католици су били база католицима Шпаније и Француске за операције
против Енглеске. Ту су и други фактори, као што је кромвеловска борба
против ројалиста и економски ефекти од продаје земље за добру цену протестантима из Енглеске и Шкотске. Иако је то био религиозни прогон, он
се може још квалификовати као прво етничко чишћење у модерно доба.
Велика глад у Ирској 1845–48. године и велика емиграција такође су изазвали демографску катастрофу у овој земљи. Сиромаштво је убило милион
Ираца и послало други милион преко океана. После почетног пада број
становника је опао од око 8 мил. на мање од 5 мил., и остао стабилан до
1960. године.
Последње религиозно чишћење великих размера догодило се 31.
октобра 1731. године у католичкој бискупији у Салцбургу (Аустрија) кад
је преко 20.000 протестаната, претежно лутерана, остало без дозволе и
прогнано.
Превласт Арапа и Турака у Северној Африци и на Блиском истоку,
као и крах теутонског ”nach Osten”, преусмерили су интерес Западне Европе на трансатлантску експанзију, која је била катастрофална за домнородачко становништво. Религиозни, мисионарски аспект колонизације Америке одиграо је позитивну улогу у заштити домородачког становништва.
Сматра се да је папска була Климента VII (1537) у којој су Индијанци проглашени за људе (које треба преобратити у хришћанство), спасла животе
милиона људи у Латинској Америци, док су их протестанти у Англоамерици немилосрдно уништавали. Да се бела раса налазила под утицајем не
хришћанства, него ултранационалистичког (као древна Асирија) или отворено антихуманог (као Трећи рајх) идеолошког система, онда би домороци
били уништени по схеми, по којој су Асирци уништавали околне народе (а
потом и сами били уништени од Мидије). Други фактор који је донекле
штито домороце био је меркантилно-економски. Тежња беле расе ка економском профиту (локално становништво као и увезено црначко, морало
је радити у рудницима и плантажама) уз хришћански етички кодекс, превладала је над тежњом да се уништи друга људска заједница. То је био
узрок превоза око 20 мил. робова из Африке.
____________
15
Мирко Грчић
Чишћења домородачког становништва у колонијама
Постепена анихилација, потискивање и асимилација америчких
Индијанаца у Америци током 250 година, од 1630. до 1880, не сматра се
чишћењем или геноцидом, зато што наводно није било великог плана, планиране политике деструкције дириговане од стране владе, изузев неких
масовних покрета у XIX веку. Американци то тумаче као споро напредовање белих досељеника; ”Европљани” су уништавали домородачко становништво на територији обе Америке, које су 4 пута надмашивале по величини европски континент. Франкофонски Акадијанци у Канади били су
етнички почишћени. Такав прогон је резултирао из исхода рата између Енглеске и Француске у Северној Америци, 1755. Енглези су победили, а
Акадијанци су одбили да дају гаранције за лојалност енглеској круни.
Уследила је депортација која је завршена 1763. године. Око 5.000 од укупно 13.000 становника пресељено је у резервате. Кад је Акадија била очишћена, досељено је око 12.000 англофона из Енглеске и Америке. Други
период чишћења Акадије је трајао приближно од 1750. до 1900. и примењиван претежно на не-белачку популацију, углавном Индијанце који су
депортовани у САД.
Први велики прогон Индијанаца спонзорисан од владе је резултат
комплексног уговора између Џорџије и федералне владе у априлу 1802. године. У њему Џорџија уступа њене западне земље федералној влади, а за
узврат влада обећава да ће укинути индијанско власништво над земљом
унутар државе. Кохабитација две расе је укинута зато што ”цивилизован
човек не може да унапређује док дивљак квари”. Притисак на индијанско
становништво је интензивиран 1820, што је узроковало побуну Чероки нације. Они су 26. јула 1827. прихватили устав, модификован од стране САД,
који проглашава да су Чероки суверена и независна нација и субјект за
споразуме између трећих страна. Али мир на папиру није заштитио Индијанце. Следеће године Џорџија је поделила индијанску земљу на територије и 1830. проширила своју јуриздикцију над њима. И тада Федерални акт
о пресељењу из маја 1830. уводи легалну праксу чишћења. Пресељавање је
било брутално. Ова депортација је послужила као модел за друго пресељење Индијанске популације из Канзаса 1854. и Оклахоме 1880. године. Кинези су такође били мета чишћења из Хумболт Каунти у Калифорнији
1885. и градова на пацифичкој обали крајем 1870. године. Ови прогони су
поновљени 1885. у Такоми, Сиетлу и многим другим местима, и били су
расно мотивисани.
Прогони мормонске заједнице почетком 1830. били су религиозно
мотивисани. Мормони су се најпре појавили у Мисурију. Несагласност у
филозофији, општем погледу на свет и начину живота, водили су до сукоба између мормона и њихових не-мормонских суседа. У лето 1836. мормо____________
16
Mirko Grčić
ни су ”затражили” дозволу за Клај Каунти (Мисури). Њихов захтев је ”одбијен”. Тензије и сукоби међу заједницама су навели гувернера Мисурија
Лилбурна Богса да 26. октобра 1838. донесе одлуку да Мормони морају
бити ”почишћени” или одстрањени. Њих 17 је убијено четири дана касније
у Хурис Милу. Тада Мормони одлазе у Илионоис.
Аустралија је такође била сцена великих прогона који граниче са
геноцидом. Енглески капетан Филип довео је 26. јануара 1788. године у
Сиднејску луку 11 бродова са осуђеницима, и тиме поставио основе колонизацији Аустралије. Као и у Америци први контакти између Европљана и
Абориџина су били већином пријатељски. Односи су погоршани када су
досељеници почели излазити изван простора својих првобитних насеља.
”Shootin abos” (лов на људе) постаје спорт, практикован обично суботом, у
којем је локална полиција такође узимала учешће. Ови масакри су се ширили. Понекад су Абориџинима давали затровану храну са арсеником, да
би очистили терен за градњу фарми за овце. Прави геноцид је извршен на
Тасманији, где је између 2.000 и 3.000 Абориџина уловљено и убијено.
Око 200 који су преостали је депортовано на острво Флиндерс, где је већина њих помрла. Последњих 16 су касније враћени на Тасманију, а последњи од њих је умро 1876. године. Иако је закон о заштити Абориџина донесен знатно раније, тек 70-их година XIX века различите аустралијске државе почињу да га примењују. Аустралијска влада је тек 1951. створила
Департмент за домородачка питања, 1964. је проширила Акт о социјалној
заштити и на њих, чиме су фактички признати као грађани, а у попису становништва 1967. први пут су укључени у људску популацију. За домородачко становништво Америке посебно су биле погубне епидемије које су
донели Европљани. Аутохтони Американци су се показали, услед чисто
физиолошких особености, апсолутно неприлагођени за алкохол и низ специфичних болести, које су карактеристичне за људе беле расе, у првом реду богиње. На пример, ако је међу европским становништвом смртност црних и жутих богиња се колебала у интервалу 10%, то је домородачко становништво Новог Света губило од те болести од 80–90% становништва.10
На Новом Зеланду је уговор из Ваитанге, склопљен 1840. између
поглавица Маора и краљице Викторије, гарантовао племенима ”пуно, искључиво и неотуђиво поседовање њихове земље”. Уговор је ипак пропао
почетком рата између Маора и Британаца. Кад је он завршен, 1865, Влада
је конфисковала чак око 3 мил. акри маорске земље (нешто од тога је касније враћено) и потиснула нека маорска племена, али то је ипак била више отимачина него етничко чишћење. Било је такође отимања и продаје
црначког становништва Африке, великих размера, али мотив за то није било чишћење већ трговином робљем.
10
Ibid, с. 177.
____________
17
Мирко Грчић
Чишћења националних мањина у XX веку
После 1900. године, дешавали су се не само прогони него и комплетна анихилација непожељне популације у циљу стварања једнонационалних
држава. Прва земља која је применила комплетно чишћење је Отоманска
Турска. Основали су је Турци Османлије крајем XIII века, достигла је зенит
у XVI и XVII веку, а почела опадати у XIX веку и постала ”болесник Европе
на Босфору”. На тржишту робљем у Константинопољу главни трговци су
били кримски Татари. Мултиетничка популација старе Турске била је подељена на различите ”милете”, базиране на религији – свака религија и вероисповест су чинили милет. Грчка је монополисала православне хришћане, не
само Грке него и Бугаре, Румуне и друге. Напредовањем Грка све до високих положаја турске администрације, крајем XVIII века, изгледало је да они
могу преузети цео државни апарат отоманске империје и чак обновити византијску империју. То показује да је Турска око 1800. била релативно толерантно друштво које је прихватило религиозни и етнички диверзитет њеног
становништва. Зашто је онда, сто година касније, ланчано дошло до кампање чишћења против Јермена, либанских хришћана, несторијанских хришћана, анатолијских и понтијских Грка, Курда и неколико других мањина?
Одговор на то питање је у транзицији од мултиетничке империје
до националне државе у веку национализма. Турска није усамљен пример
у том болном процесу. Аустрија, Немачка и Русија такође су ишле тим путем. Када је доминантни империјални етнос претежно дефинисан по династичким и/или религиозним обележјима, редефинисао себе као национални ентитет, као етничку групу у контексту мултиетничке империје. То је
праћено тежњом за елиминисање или коначну неутрализацију конкурената, укратко за етничком чистоћом. То је изазивало повратне реакције и повећавало тензије. Како се циклус репресија и револта појачава, то ствара
фаталну поларизацију и перманентно отуђење. Пре или касније, империја
се распада. Две европске империје (Аустроугарска и Немачка) и две евроазијске (Руска и Турска), које су опстале до 1900, доживеле су крах 1917–
18. године. Путеви свих империјалних етноса су постепено дивергирали.
Аустрија је смањена и оживела као мала, етнички и религиозно хомогена
република. У даљем процесу она је још ”произвела” Хитлера и нацизам,
унутар ширег немачког контекста. Немачка је пропала покушавајући да себе редефинише као расни ентитет предодређен за светску хегемонију, затим пропала још једанпут и била реорганизована од Савезника као демократска земља. Русија је такође себе редефинисала, као класно базирани
ентитет, и чак обновила империју уводећи нову борбу, месијански комунизам. Нова империја је трајала 70 година и опет пропала 1989–91. године.
Само сада Русија тежи да заврши транзицију у нација-државу, коју су друге империје завршиле много раније.
____________
18
Mirko Grčić
Турска је себе редефинисала као нову етничку нацију на уској
османској етничкој бази. Империјална и пантурска идеја биле су неуспешне; примењена је само идеја ”мале Турске”. Етнорелигиозне мањине у
Турској сматране су опасним, посебно Курди и сви хришћани. Турска се за
30 година, од 1894. до 1924, постепено очистила од њених етничких и религиозних мањина. Једина преостала бројна мањина су Курди. Нису сви
масакри и прогони у отоманској Турској организовани од власти. ”Масакр
јаребица” (тако назван зато што је проистекао из сукоба око јаребица)
арапских хришћана од Друза 1841. године, у којем је Либан запао у сукобе
локалних заједница. Али масакр из 1860. био је веома јако чишћење, са
учешћем локалне турске администрације. За месец дана побијено је 11.000
хришћана, 4.000 је помрло у збеговима и око 100.000 је прогнано. Многи
градови и села су комплетно очишћени од бивших хришћанских становника. Пошто влада није спречила масакре (чак су и трупе некад учествовале)
муслимани у региону су дошли до закључка да султан има тајни план да
очисти државу од неверника. Охрабрени, муслимани из Дамаска су напали
на локалне хришћане 9. јула 1860. године, и побили близу 5.500 људи.
Многа села у региону Палестине су примила ислам, као једини начин да
избегну смрт.
Јермени као хришћанско становништво подељено између Турске и
Русије, симпатисало је Русију и очекивало њену заштиту. Турска влада је
направила програм за насељавање муслиманских Курда у јерменским
областима, и подстицала конфликте између те две заједнице. Године 1894–
96. избио је прави рат између Курда и Јермена у који се умешала и турска
војска, да их раздвоји, а у ствари да помогне Курдима. Укупне жртве на
јерменској страни процењене су на око 200.000 или 8% укупне јерменске
популације у Турској.11 То је био тек прелудијум у касније брутално чишћење. У познатим догађајима 1915–16, депортације (углавном у Сиријску
пустињу), смртоносни маршеви, глад и убиства узроковали су смрт око 1,5
мил. Јермена и чишћење око 90% јерменске етничке територије у Турској
од јерменског становништва. Више антијерменских погрома догодило се
1918. године у Бакуу, Шуши и широм Азербејџана под турском окупацијом. Само у Бакуу је убијено 30.000, других 32.000 је помрло у Шуши,
главном граду Карабаха.
У Отоманској Турској током Првог светског рата чишћени су и масакрирани не само Јермени, него и хришћански несторијаци и јакобити,
као и маронити у Либану. То сведочи да је турска влада сматрала мањине
као етно-религиозни, а не чисто етнички проблем. Када су арапске земље
са великом хришћанском популацијом – Египат, Ирак, Либан и Сирија –
стекле независност, муслиманска већина у овим земљама подвргла је све
11
Lang D. M., The Armenians, Unvin Paperbacks, London, 1988, p. 10.
____________
19
Мирко Грчић
мањине, не само хришћане, различитим облицима притисака и дискриминације. Пошто су постали грађани другог реда, хришћани емигрирају. Заједница либанских хришћана је у грађанском рату 1975–93. ограничила
део територије у северном Бејруту.
Чишћење мањина у Турској настављено је и после Првог светског
рата, када су се на удару нашли анатолијски и понтијски Грци. Они су дошли на ред почетком 20-их година XX века, када је Грчка послала експедициони корпус (у мају 1919) да окупира претежно грчку Смирну и њену
околину, и предухитри Италију која је претендовала на турску територију
насељену анатолијским Грцима. Експедиција је погрешно проценила да
Турска због ратних губитака није борбено способна, и да ће јој у случају
да ствари крену низбрдо притећи у помоћ западни савезници. Експедиција
је била кобна. Ататурк је организовао контраофанзиву у августу 1922.
Турци су заузели Смирну 8. септембра и масакрирали тога и следећег дана
око 30.000 хришћана, претежно Грка. Савезнички бродови, укотвљени на
сигурној дистанци, нису интервенисали.12
Размена становништва између Грчке и Турске уследила је после
дебакла у Смирни. Размењено је приближно 1,1 мил. анатолијских Грка из
Турске за 380.000 муслимана из Грчке. Грци су насељени претежно у егејској Македонији. Око 300.000 Грка је остало у и око Константинопоља,
али њихов број постепено опада због емиграције и асимилације. Жестоки
антигрчки протести у Истамбулу 1955. године задали су велики ударац
грчкој заједници у граду. Данас је у Турској преостало око 130.000 Грка и
150.000 Јермена.13 Последња отоманска мањина су Курди. У XIX веку турска влада је користила муслиманске Курде да разбије етничку кохезију
јерменских територија. Када се Турска редефинисала као национална држава, Курди нису више муслиманска браћа него неугодна етничка мањина
коју треба асимиловати или је се некако отарасити. Антикурдска кампања
почела је још 20-их година XX века, и с прекидима траје и данас. До недавно њихов језик се није учио у школама, њихов етницитет је негиран, и
чак званично име је промењено у ”Планински Турци”. Курди су такође били изложени етничком чишћењу у Ираку, последњи пут 1991. током завршне фазе рата у Персијском заливу.
Још један пут су Грчка и Турска размениле ударце 1974. године, на
етнички мешовитом Кипру. Овде су старе етничке тензије и националистичка пропаганда кулминирале у изненадном про-грчком покрету, турској инвазији, и подели острва на грчки јужни и турски северни део. У том
процесу око 180.000 кипарских Грка је избегло из северног у јужни, и хиљаде кипарских Турака из јужног у северни део и у британску базу Епи12
Bell-Fialkoff A., Ethnic Cleansing, Macmillan, London, 1996, p. 26.
Бромлей Ю., Народы Мира, Москва, Советская энциклопедия, 1988, с. 555.
____________
13
20
Mirko Grčić
скопи. Неколико хиљада Грка је остало да живи у северном делу, али се
нису одржали у непријатељском етничком окружењу. Данас у северном
делу живи само неколико стотина Грка, а у јужном делу неколико десетина Турака.
Руски национални препород је ишао другим правцем. Руска национална идеја појавила се у XIX века, углавном под утицајем Руса повратника са Запада. Када је Димитрије Уваров, министар просвете, дефинисао
Русе 1832. године, он је изабрао формулу инспирисану средњовековим
француским диктумом un roi, une foi, une loi (један краљ, једна вера, један
закон; врсте e pluribus unum). У Русији, то је постало самодержавије, православије, народност, где је народност више еквивалентна немачком Volksgeist него енглеском Nationality. Случајно, слична формула је касније инспирисала Хитлера: ein Volk, ein Reich, ein Fuhrer (један народ, једна империја, један вођа), донекле мењајући редослед (значај) приоритета. Ту је интересантно да апсолутистичка држава ставља политички приступ испред
религије.14
До 1917. православље је играло велику улогу у званичној дефиницији Руса. Јевреји су били дискриминисани на религиозној основи. Позната изрека Победоносцева, генералног управитеља Синода: једна трећина
руских Јевреја ће морати да емигрира, једна трећина ће бити асимилована, и једна трећина ће изумрети,15 већ наслућује чишћење у неколико фаза.16 Крајем XIX века руска национална идеја добија јаснији етнички карактер, под утицајем интелигенције и идеја словенофилства.
Немци у Немачкој и Аустрији су трећи етнос који се трансформисао од империјалног ентитета у националну државу. У Немачкој за разлику од Русије и Турске, трансформација је ишла по ”расним” линијама. Они
су се полако ширили на исток, колонизујући источне низије. Уочи Другог
светског рата на истоку и југоистоку Европе, изван граница Трећег рајха,
живело је око 12 мил. Немаца.
Обележје немачког етнорасног национализма је јудеофобија. У
средњем веку немачки Јевреји су сматрани као религиозна мањина супротна хришћанству (”Убице Христа”, ”непријатељи Христа”). Крајем XIX века под утицајем Чемберлена (Houston Stewart Chamberline) и Гобиноа
(Conte de Gobineau), који су разматрали расу као основу високе цивилизације, Јевреји су редефинисани као расни отпад, опасан за расну чистоћу
немачке расе. Комунистичка идеологија у СССР била је такође анти-се14
Bell-Fialkoff A., Ethnic Cleansing, Macmillan, London, 1996, p. 28.
Byrnes F. R., Pobedonostsev: His Life and Thought, Bloomington: Indiana Univ.
Press, 1968, p. 207.
16
Bell-Fialkoff A., Ibid, p. 28.
15
____________
21
Мирко Грчић
митска, зато што је анти-јудаизам садржан у марксисзму. Маркс хришћанско одбацивање Јевреја примењује на класе – Јеврејима додаје нову демонологију, да је паразитска класа. Али то не објашњава зашто је прогресивна и технолошки напредна Немачка прихватила веома примитивни органицизам крви и тла.
Изгледа да одговор на тај парадокс треба тражити у Аустрији. Све
до 1870, Немачка империја није имала много етничких мањина, само Пољаке и мало Данаца, Француза и Литванаца. Ове мањине су живеле на периферији империје, нису биле много национално свесне и играле су ограничену улогу у животу Трећег рајха. Ситуација је била потпуно другачија
у Аустроугарској где су 1914. германофони бројали само 12 мил. у популацији од 50 мил. Русија је сачувала јединство територије и словенску мултиетничност примењујући класну идеологију. Аустријски Немци нису. У
Аустрији су форсирали немачки и пан-германски национализам, који је изродио Хитлера и Нацизам. Нацисти су сматрали све не-Германе као расно
инфериорне и успели су за кратко време, свега 12 година, да примене њихов програм ”пурификације”. Четири групе су одредили за хитно уништење: Јевреје, Цигане, хомосексуалце и политички неподобне, као што су комунисти (уништавали су и менталне пацијенте али је тај програм прекинут). У ужасу Холокауста погинуло је око 6 мил. европских Јевреја. Нацисти су увели појам ”чишћење” у свој вокабулар, као Judenrein (чисто од Јевреја), за просторе са којих су сви Јевреји били депортовани.Они су примењивали различите методе чишћења: депортације, прогоне, популациони
трансфер, масакре.
Друге жртве били су Цигани – процене се крећу од 219.700 до 1,5
мил. Јеховини сведоци су такође затварани у концентрационе логоре, из којих су могли изаћи кад се одрекну своје вере. Закон против хомосексуализма
донет је у Немачкој 1935. (у СССР 1934). На удару тог закона најпре се нашао Хитлеров блиски сарадник Ернст Рохм, лидер СА. Тај закон је допуњен
1941. године, одредбом да ”девијантни криминалци… (који) угрожавају
здравље немачког народа” ће бити послати у смрт. Током 12 година нацистичке владавине осуђено је и послато у концентрационе логоре од 5.000 до
15.000 људи. Коначно, око 70.000 ментално ретардираних људи је елиминисано пре него што је тај програм прекинут. Њихова анихилација је имала за
циљ да заштити здравље расног ”супермена” и тако ојача расни аспект немачког колективног идентитета (слично као у Спарти).17
Осим ове четири категорије и Пољаци су доживели анихилацију великих размера, приближно 3 мил. Прогони и депортације Пољака и Јевреја
почеле су у октобру 1939. у Гдињи. Током прве две године окупације очишћено је око 1,2 мил. Пољака и 300.000 Јевреја са територије Пољске укљу17
Bell-Fialkoff A., Ethnic Cleansing, Macmillan, London, 1996, p. 36.
____________
22
Mirko Grčić
чене у Трећи рајх. Депортирци су добијали време од 20 минута до 2 часа
да спакују личне ствари, с тим да оставе све драгоцености и новац (могли
су да понесу од 40 до 100 фунти). Немачка је такође очистила око
200.000 франкофона из Алзаса и Лорене до краја 1941. године. Хитлер је
имао план да депортује и већи део источне Чешке, чистећи Бохемију и
Моравску, али га није остварио. Нацистичка Немачка је практиковала и
тзв. повратно чишћење. До пролећа 1942. око 700.000 Немаца тзв. Фолксдојчера из Источне Европе (балтичких земаља, Буковине, Јужног Тирола итд.), прешло је у Немачку. Многи од њих насељени су на претходно
очишћеним територијама које је Хитлер желео да германизује, највише у
западној Пољској.
Крајем Другог светског рата и првих послератних година, пресељено је између 10 и 14 мил. Немаца из Источне Европе у Немачку, што се
сматра највећим чишћењем у историји. То су били већином судетски Немци из Чехословачке, Немци из источних делова Пруске који су припали
Пољској, банатске Швабе из Румуније, поволжски Немци из СССР, фолксдојчери из Мађарске и Југославије. По неким подацима, број трансферованих Немаца износи 11,73 мил., плус 2,1 мил. који су умрли од глади и
хладноће током периода прогона – укупно 13,83 мил.18 На конференцији
савезника у Потсдаму (1945) одобрен је трансфер 2,5 мил. Немаца из Чехословачке и 3,5 мил. Немаца из Пољске. Сваки појединац је могао да понесе
70 кг личног пртљага и 1.000 марака.19 Такође су пресељавани Мађари.
Уговором од 27. фебруара 1946. године извршена је размена 31.000 Мађара из Словачке за 33.000 Словака из Мађарске. Слична размена, али већег
размера извршена је између Пољске и СССР-а (Белорусије, Литваније и
Украјине). Из СССР-а је прогнано око 400.000 Јапанаца који су насељавали јужни Сахалин. САД су, исто тако, прогнале око 100.000 Јапанаца са
своје територије.
На територији квислиншке Независне државе Хрватске (102.000
km2), живело је на почетку Другог светског рата око 6,3 мил. становника.
Од тога су 3,3 мил. или 52% били Хрвати, 2 мил. или 32% Срби, 0,5 мил.
или 11% Муслимани (које су хрватски националисти сматрали Хрватима),
140.000 Немци, 70.000 Мађари, 40.000 Јевреја и око 150.000 припадници
других народности. Хрватски екстремисти (тзв. Усташе) који су нелегално
дошли на власт, сматрали су српску мањину као смртног непријатеља за
којег нема места у Хрватској. Геноцид је био централна тачка њиховог
програма, средство и метод остварења крајњег циља: стварања ”хрватског
животног простора”, на коме би била обезбеђена егзистенција искључиво
18
Schechtman J., Postwar Population Transfers in Europe, 1945/1955. Univ.
Pennsylvania Press, Philadelphia, 1962, pp. 61–93.
19
Ibid.
____________
23
Мирко Грчић
”чистој хрватској нацији”.20 На пример, Милан Будак, хрватски министар
”богоштовља и наставе”, односно просвете, рекао је крајем јула 1941.
године у Госпићу како ће усташе остварити своју политику чишћења Срба: ”Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале преточити на
католичку вјеру и тако претопити у Хрвате”.21 Ово је вероватно ехо већ поменуте изреке Победоносцева која се односила на руске Јевреје.22 Усташки
стожерник Западне Босне Виктор Гутић, по повратку са саветовања у Загребу, 25. маја 1941. године је изјавио у Бањој Луци: ”Сви непожељни елементи бит ће у нашој Крајини у најкраћем времену и року уништени, тако
да ће се ускоро затрти њима сваки траг, а једино што ће остати, бит ће зло
сјећање на њих”. Гутић захтева да град и целокупна хрватска јавност буду
”потпуно очишћени од српског смећа”.23 У том смислу, у погледу решености да се спроведе тотални геноцид није постојала никаква разлика између
Срба, Јевреја и Рома. Немачки аутор пише: ”Како је Хитлер тежио ка
Европи без Јевреја, тако је Павелић тежио ка Хрватској без Срба”.24 Геноцид над српским народом у хрватској држави попримио је ”драстичне, готово непојмљиве размере услед сучељавања и акционог преплитања двеју
тоталитарних идеологија у политичком простору Хрватске, оних на чијем
су се челу нашла два Хрвата: др Анте Павелић и Јосип Броз”,25 уз асистенцију дела католичког свештенства.26 Веома је осетљиво питање односа католичке цркве и свештенства према усташкој држави и злочинима извршеним над Србима у Хрватској. Између осталог, тада је убијено 300 попова,
међу којима је било и пет владика, и порушено око 300 православних цркви и манастира.27
Размере геноцида нису тачно утврђене.28 Према тврдњи високог
немачког функционера Трећег рајха Xермана Нојбахера, који је у време
20
Аврамов С., Геноцид над Србима у Републици Српској Крајини у Другом
светском рату, Република Српска Крајина, Книн, 1996, с. 324.
21
Fotić K., The War We Lost: Yugoslav Tragedy and the Failure of the West, Viking Press, New York, 1948, p. 124.
22
Bell-Fialkoff A., Ethnic Cleansing, Macmillan, London, 1996, p. 45.
23
Fotić K., Ibid, p. 119.
24
Sundhaussen H., Experiment Jugoslawien, Von der Staatsgründung bis zum Staatszerfall, Manheim, 1993, s. 73.
25
Аврамов С., Ибид, с. 338.
26
Дедијер В., Ватикан и Јасеновац, Београд, 1987; Furnemont J. F., Le Vatican et
l’ex-Yougoslavie, Paris, 1996; Ivanišević A., Die Rolle der Konfesion bei Serben und
Croaten, u: Heuberger V. (red.), Nationen, Nationalitäten, Minderheiten, München,
1994, pp. 80–93.; Monteclos de X., Le Chrétiens face au nazisme et au stalinisme.
L’épreuve totalitaire, 1939–1945, Bruxelles, 1991.
27
Waldenberg M., Rozbicie Jugoslawii – od separacji Slovenii do vojny kosowskiej,
Wydawnictwo Naukowe SCHOLAR, Warszawa, 2003, с. 121.
28
Булајић М., Усташки злочини геноцида, књ. I–IV, Београд, 1988–1989.
____________
24
Mirko Grčić
Другог светског рата радио на терену НДХ, убијено је око 750.000 Срба.29
Низ других извора, докумената и података упућује на цифру између 700.000
и 800.000 људи.30 Према прорачуну В. Жерјавића31 на територији коју је
контролисала НДХ убијено је око 295.000 Срба (164.000 у Босни и Херцеговини и 131.000 у ужој Хрватској), а према прорачунима Д. Кочовића32
334.000. Исто тако, М. Ковачевић33 је на основу непотпуног (половичног)
пописа жртава рата који је спроведен 1964. године, проценио да је укупан
број жртава код Срба на територији бивше НДХ износио 419.509 од чега је
306.241 цивилних жртава код Срба у НДХ. Регионална дистрибуција узорка
пописаних жртава према С. Курдулији,34 била је следећа: Херцеговина
7.000, Босанска крајина 77.600, Источна Босна 22.000, Лика 13.228, Кордун
22.963, Банија 20.256, Славонија 33.089, Срем 21.597, док за Средњу Босну
нема података.
Симбол страдања Срба, Јевреја и Цигана у Хрватској је логор Јасеновац. Колико је он прогутао жртава, вероватно никад нећемо сазнати.
Према налазима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и
њихових помагача у Загребу од 15. новембра 1945. (број 4547/45), Комисија је умереним решењем дошла до закључка да је у току рата убијено у логору Јасеновац (мисли се на систем логора) између 500.000 до 600.000 људи, припадника свих народа с тла Југославије. Каснија истраживања врло
су блиска процени броја који је дала Земаљска комисија, а та бројка је око
700.000 људи.35 Владајући кругови у Републици Хрватској данас ту бројку
произвољно умањују за око 10 пута. Према већ поменутој процени М. Ковачевића она износи око 93.000. Број Срба прогнаних из НДХ процењује
се на око 200.000. Они који су досељени после 1900. године декретом су
прогнани у Србију.36 ”Нема сумње, да је масакр извршен над Србима у
29
Neubacher H., Sonderauftrag Sudost 1940 bis 1945, Göttingen 1956, pp. 31–32.
Paris E., Genocide in Satellite Croatia 1941–1945. A Record of Racial and Religious Persecution and Massacres, Chicago, 1962. Vidi takoђe: Petroviћ R. (red.), The Extermination of Serbs on the Territory of the Independent State of Croatia, Belgrade, 1991.
31
Žerjavić V., The Losses of Yugoslav Population in the Second World War, Geographical Papers, vol. 8, Institute of Geography, University of Zagreb, Croatia, 1991, p.
96.
32
Кочовић Б., Жртве Другог светског рата у Југославији, Библиотека ”Наше
дело”, Лондон, 1985.
33
Ковачевић М., Срби као жртве у Другом светском рату, Становништво, бр. 1–
4 (1992) и 1–2 (1993), Београд, 1993, с. 157.
34
Курдулија С., Геноцид над Србима у Независној држави Хрватској, у књ.
Срби у Хрватској – насељавање, број и територијални размештај, Географски
факултет, Београд, 1993, с. 241–256.
35
Тривунчић Р., Спомен подручје Јасеновац, IV издање, Загреб, 1979, с. 71.
36
Дедијер В., Милеић А., Протеривање Срба са огњишта, Београд, 1989.
____________
30
25
Мирко Грчић
НДХ био највећи, после безпримерног убијања пет до шест мил. Јевреја и
особа сматраних за Јевреје, злочин убијања људи у периоду Другог светског рата. Био је то злочин инспирисан и извршен од владајуће политичке
партије при активном учешћу органа државне власти.”37
Мађарске окупационе власти су прогнале из Бачке око 70.000
становника, претежно припадника српске националности који су колонизовани после Првог светског рата. Добијали су рок од 24 сата, и могли су
са собом да понесу само кофер и еквивалент од шест долара у кешу. Других 120.000 Срба прогнано је из Македоније коју је окупирала фашистичка
Бугарска.38
Идеолошке чистке и депортације
Када је Руска царевина пропала, после Октобарске револуције, побеђују марксистичке идеје које редефинишу руски колективни идентитет
на класној основи. Империја се одржала на бази идеја месијанског комунизма и пролетерског интернационализма (антинационализма). Марксизам је
створио нову врсту мањине коју треба искоренити – класног непријатеља.
Класних чишћења било је и пре марксизма, као кад је на пример, влашки
гроф Влад Девил (Дракул на румунском, одатле Дракула), позвао све просјаке из његове грофовије на гозбу и онда подметнуо пожар у сали. Ипак,
тај облик лумпенпролетаријата није идеолошки; он је извршен због перверзних жеља садистичког деспота који је уз то желео да очисти своју грофовију од просјака.
Примера идеолошких чишћења има много. Приликом гушење Париске комуне 1871. године, убијено је скоро 25.000 комунара и депортовано око 5.000 на Нову Каледонију.39 У Шпанском грађанском рату (1936–
39), су Републиканци елиминисали око 20.000, а Националисти око
400.000 идеолошких противника.40 Масовне егзекуције су називане limpia
– чишћење.41
На крају Другог светског рата југословенски (Титови) партизани су
код Блајбурга (Аустрија) ликвидирали више хиљада заробљених ”домаћих
издајника” и колаборациониста. Партизански генерал Коста Нађ тврди да
је код Блајбурга од укупно 134.000 лица било 105.000 заробљених (40.000
немачких војника, 40.000 усташа и домобрана, 5.000 српских четника,
37
Waldenberg M., Rozbicie Jugoslawii – od separacji Slovenii do vojny kosowskiej,
Wydawnictwo Naukowe SCHOLAR, Warszawa, 2003, с. 120–121.
38
Fotić K., Ibid, pp. 139–140.
39
Zeldin T., France 1848–1945, vol. 1. Clarendon Press, Oxford, 1973, p. 744.
40
Jackson G., The Spanish Republic and the Civil War 1931–1939, Princeton Universitz Press, Princeton, N. J., 1965, p. 539.
41
Ibid, p. 535.
____________
26
Mirko Grčić
20.000 цивила), 4.000 рањеника и 25.000 убијених.42 Према британском
историчару Николају Толстоју у мају 1945. код Блајбурга је убијено око
10.000 Хрвата, 8.000 Словенаца, 1.500 Срба и Црногораца. Британски пилоти из ваздуха су видели на пољима око Блајбурга око 200.000 заробљеника.43 Међутим, треба имати у виду да комунисти нису вршили егзекуције по
националном кључу, него идеолошко-политичком. Неки хрватски аутори
надувавају број убијених усташа, али без икаквих доказа.44 Према Жерјавићевим проценама у целој бившој Југославији у време Другог светског рата
погинуло је 947.000 људи (по званичним подацима око 1.700 000), од тога
237.000 партизана, 209.000 колаборациониста и 501.000 жртава рата.45
Бројни су примери политичких избеглица, као што су 1,5 мил. Белоградејаца у доба Октобарске револуције 1917–22. године, око 300.000
Републиканаца46 у доба Шпанског рата 1936–39, 200.000 Мађара у време
гушења револуције 1956. у тој земљи,47 око 120.000 Чеха и Словака у време ”Прашког пролећа” 1968. године.48
У случају совјетске Русије, разбијање ”паразитске” класе, посебно буржоазије, аристократије и кулака, је прописано комунистичком идеологијом. Експропријација имовине и масовна стрељања буржоазије током Црвеног терора је прва фаза у ликвидацији те класе. Буржоазија која се одрекла свог власништва и тако пролетарзизовала није више сматрана буржоазијом. Пролетаризација буржоазије је слична религиозној конверзији прогањане религиозне мањине. Прогони кулака (сеоске буржоазије) су добили
широке размере. Неколико милиона људи је прогнано у Сибир 1929–32,
или умрло од глади. За три године је најбогатији и најпродуктивнији део
сељаштва жртвован на олтар идеолошке чистоће и форсиране индустријализације. Слично је поновљено у Кини 1949–56. Идеолошка чистка је достигла врхунац 1937. године.
У Украјини је кампања против кулака и интелигенције коришћена
и за разбијање украјинског национализма и отпора русификацији. Стаљин
је глађу уморио око 5 мил. људи и тако разорио велики део украјинског сељаштва и отупио вољу за отпором у тој републици.49 Око 160.000 до
42
Žerjavić V., Population losses in Yugoslavia 1941–1945, Zagreb, 1997, p. 186; Žerjavić V., Opsesije i megalomanije oko Jasenovca i Bleiburga, Zagreb, 1992, s. 78.
43
Ibid, s. 78.
44
Енчев В., Югославия последната балканска империя, София, 2005, с. 309.
45
Žerjavić V., Opsesije i megalomanije oko Jasenovca i Bleiburga, s. 214.
46
Jackson G., Ibid, p. 526.
47
Collins S., Europe and International Migration, Pinter Publishers, London, 1993,
p. 43.
48
Bell-fralkoff A., Ibid, p. 55.
49
Conquest R., The Harvest of Sorrow, Oxford Univ. Press, Oxford/New York, 1986,
p. 306.
____________
27
Мирко Грчић
170.000 кримских Татара је идеолошки очишћено – као кулаци и други
класни непријатељи и политички неподобни – у периоду од 1921. до 1941.
године.50
У Казахстану је број Казашких домаћинстава опао од 1.233 000 у
1929. на 565.000 у 1936. години, углавном због колективизације и егзодуса
у Узбекистан и Туркменистан.51 У периоду 1932–33, многи су умрли од
глади, а 1–2 мил. људи је отишло у суседне земље, од којих се само
400.000 вратило у Казахстан.52
У балтичким земљама, које је анектирао СССР 1940, било је чишћења идеолошких противника и депортација у Сибир. Укупно 85.000
Балта је депортовано или ликвидирано током прве године анексије 1940–
41; 150.000 је депортовано одмах после повратка Црвене армије 1944–45.
године. Затим је следило још 440.000 током 1946–53, услед гушења антисовјетског герилског покрета. Дакле у периоду 1940–53. је депортовано
675.000 од укупно 5,7 мил. предратних становника. Ипак, многи од преживелих депоротираца су се вратили кући касних 50-их година XX века, што
значи да није било геноцида. Из стратешких разлога још 1935. је депортовано око 25–30.000 Финаца из пограничних крајева према Финској. После
завршетка Другог светског рата депортовано је укупно 400.000 Немаца из
Поволжја, 60.000 са северног Кавказа и 40.000 са Крима и из Украјине,
углавном у Казахстан, Сибир и на Далеки исток.53
Због колаборације с немачким окупатором, Врховни совјет је због
”освете” кажњавао целе народе, при чему је казна била – депортација.
Основни ареали насељавања депортованих били су Европски север, Урал,
Западни Сибир, Казахстан и Средња Азија. Шест народа кажњено је на тоталну етничку депортацију: четири севернокавкаска народа – Карачајевци,
Чеченци, Ингуши и Балкарци (укупно преко 600.000 људи), Калмици и
кримски Татари. ”Превентивно” су такође кажњени Поволжски Немци
(540.000). Због ”зачистке” граница очишћени су сви погранични фронтови:
Западни (депортација Финаца, Немаца, Пољака), Јужни (Курди, Иранци), и
Далекоисточни (Корејанци). Ширина пограничне зоне безбедности се колебала између 800 м до 100 км. Укупан број депортованих грађана по тим
основама износио је 2,1 мил. људи.54
Декретом од 19. априла 1943. наређена је депортација Грка и Бугара из Украјине и са Крима. Око 40.000 Грка из Грузије је депортовано 14.
50
Deker N. K. and Lebed A. (eds.), Genocide in the USSR, Scarecrow Press, New
York, 1958, p. 23.
51
Olcott B. M., The Kazakhs, Hoover Institution Press, Stanford, 1987, p. 165.
52
Полян П. М., География принудительних миграций в СССР, Известия РАН,
№ 6, Серия географическая, 1999, с. 58.
53
Deker N. K. and Lebed A. (eds.), Genocide in the USSR, p. 56.
54
Полян П. М., География принудительних ..., с. 55–62.
____________
28
Mirko Grčić
јуна 1949. на исток, у Сибир и Централну Азију. Пола века касније, услед
немира у Абхазији у септембру 1993, грчка влада је евакуисала око 12.000
од укупно 15.000 локалних Грка.
Калмици су депортовани 27. децембра 1943. у Западни и Источни
Сибир (често у суровије северне пределе). Четири севернокавкаска народа – Карачајевци, Чечени, Ингуши и Балкарци (укупно преко 600.000 људи) депортовани су у пролеће 1944. године, углавном у две републике –
Казахстан и Киргизију.55 У зиму 1944. су депортовани грузијски Курди,
Хемшили и Мешкетински Турци, као турска пета колона дуж совјетскотурске границе у историјским областима Аџарији и Месхет-Џавахети.
Кримски Татари су тражили од окупаторских власти да униште
све Русе који су преостали на полуострву. Када је молба одбијена Татарски Савез је организовао масовни покољ у којем је побијено између 70.000
и 120.000 Руса.56 Коначно су потпуно очишћени (депортовано 200.000) од
априла до јула 1944, у Узбекистан. Русија је поклонила Крим Украјини
(1954). Планирано чишћење Јевреја 1953–54. је прекинуто услед Стаљинове смрти, али су многи од њих касније емигрирали.
Неки народи на које се депортације нису директно односиле, били су захваћени индиректно, компензационим исељеничким струјама –
Руси, Грузини, Осетинци, Кабардинци, Аварци, Лакци, народи Дагестана, били су пресељавани на опустеле земље после депортација. Осим
кажњених народа, у периоду 1944–45. депортовано је око 260.000 људи
из Западне Украјине, Западне Белорусије и балтичких земљама, посебно Литве, где се јавио отпор совјетској власти. Такође знатан део руске
интелигенције је интерниран по ”архипелазима” ГУЛАГ и ГУПВИ.
Унутрашње принудне миграције у целини, у периоду 1919–1954.
година, захватиле су око 6 мил. људи, од тога у ратним и послератним
годинама 2,75 мил. Спољашње депортације захватиле су 9 мил. људи.
Дакле, укупно 15 мил.57
После распада СССР Русија поново редефинише свој идентитет,
овога пута у чисто етничком смислу. Етнички национализам карактеристичан је за све посткомунистичке земље Источне Европе. За Русију, процес
редефиниције је посебно болан зато што нова Русија има бројне етничке
мањине, око 25 мил. у популацији од 147 милиона. Мањински национализми и екстремизми стављају Русију пред нови избор: дозволити сажимање
њеног етничког хартленда западно од Волге или повратити тоталитарну
пресију на етничке неслоге.
55
Ibid., с. 59.
Kulischer E., The Displacement of Population in Europe, International Labor Office, Monytreal, 1943, p. 298. Cfr. Bell-Fialkoff A., Ibid, p. 32.
57
Полян П. М., Ибид, с. 60.
____________
56
29
Мирко Грчић
Етнополитичка чишћења у постколонијалним земљама
После Другог светског рата било је више случајева чишћења и прогона у постколонијалним земљама. Око 100.000 Белгијанаца брутално је
прогнано из Заира у јуну 1961. године. Око 800.000 Француза (pieds noirs)
прогнано је из Алжира 1962. Приликом поделе Индије и Пакистана 1947.
године дошло је до масакра око око 0,5 мил. људи и принудних миграција
око 7 мил. муслимана и 5 мил. Хиндуса и Сикса. Из Израела је 1950. године избегло 726.000 Арапа, плус 31.000 расељено. Истовремено је имигрирало око 800.000 јеврејских избеглица из Палестине и из других арапских
земаља. Такође треба поменути чишћења 15–20.000 Хаићана из пограничних крајева Доминиканске Републике почетком октобра 1937, прогон око
130.0000 Салвадораца из пограничног подручја Хондураса у јулу 1969. и
око 200.000 до 500.000 Кинеза из Индонезије у јесен 1965. било је такође
геноцидних чишћења након окупације Источног Тимора 1974. У Камбоџи
је 1970. било чишћење Вијетнамаца (само у Пном Пену 100.000 до
150.000). У тој земљи је 1975. на власт дошао идеолошки и националистички фанатични режим Пола Пота, који је прогнао око 2 мил. људи из
Пном Пена (урбано чишћењe, урбицид) и побио интелектуалце, људе средње класе и етничке Вијетнамце.58 Тела хиљада убијених однела је вода Меконга у Вијетнам. По проценама тај режим је побио између 1 мил. и 3 мил.
идеолошки неподобних Камбоџанаца. У јуну 1978. око 178.000 људи вијетнамског порекла и 150.000 Камбоџанаца пребегло је у Вијетнам.
У Шри Ланки, у подручјима захваћеним ратом између Синхалеза и
Тамила, такође има случајева етничког чишћења. У источном делу Нигерије (познатом као Бијафра) у грађанском рату 1970, побијено је или помрло од глади стотине хиљада припадника племена Игбо. У време режима
Иди Амина у Уганди елиминисана је цела опозиција овог диктатора (многи чланови племена Ацхоли и Ланги који су били у војсци и полицији) и
прогнано око 71.000 Азијата, углавном Индијаца, декретом од 5. августа
1972. године. Из Саудијске Арабије прогнано је 1990. године око 350.000
Јеменаца, зато што су подржавали режим Садам Хусеина у Ираку и били
потенцијална пета колона. Из Кувајта је прогнано око 380.000 Палестинаца (углавном у Јордан) након ослобађања од Ирака 1991, због колаборације с ирачким окупатором.
Етнорелигиозна чишћења у посткомунистичким земљама
У неким посткомунистичким земљама у Закавказју и на западном
Балкану било је чишћења услед етнорелигиозне нетолеранције. Нагорни
58
The Keesing’s Record of World Events, Longman, London, 1970, pp. 24–25.
____________
30
Mirko Grčić
Карабх је јерменска енклава у Азербејџану. Сукоби у тој енклави довели
су до бруталног антијерменског погрома у Сумгаиту у фебруару 1988, када
је избегло 7.000 Јермена. То је изазвало прогон око 157.000 Азера из Јерменије, што је изазвало нови антијерменски погром у Бакуу у јануару
1990.59 Хиљаде Руса и Јермена је евакуисано из тог града под заштитом
руске армије. Јерменија и Азербејџан постају етнички хомогене државе са
веома малом или никаквом етничком или религиозном мањином. Приближно око 200.000 Грузијаца је присилно или добровољно напустило Абхазију 1993, након сепаратистичког покрета у тој покрајини. Око 12.000 Грка
који су живели у Абхазији је евакуисано у Грчку. Узајамни масакри и прогони између племена Тутси и Хуту у Руанди догађали су се више пута након стицања независности (1959). Само у рату 1993–94. године погинуло
је 0,5–1 мил. људи.
После проглашења независности Хрватске крајем јуна 1991, дошло
је до грађанског рата. Локални Срби, којих је по попису 1991. године било
око 594.000 или 12% становништва Хрватске, већим делом су прогнани.60
Попис становништва Хрватске 2001. регистровао је 201.000 Срба, што чини око 4% становништва Хрватске, или 1/3 у односу на 1991. годину. Само
у операцији ”Олуја” 1995. је прогнано око 230.000 Срба, 2.500 убијено и
2.500 нестало. Такође је било егзодуса и етничких чишћења услед рата у
Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији.61 Симбол страдања Срба је
злочин у Братунцу (село Кравице) на Божић 1993, а симбол страдања Бошњака је злочин у Сребреници из јула 1995. Број жртава тих злочина је
још увек предмет експертиза и судских процеса.62 У време напада НАТО
авијације 1999. Косово и Метохију је напустило око 230.000 Срба и другог
неалбанског становништва.
Закључак
Геноцид и етничко чишћење представљају међународни злочин
против човечности, који је током историје вршен у различитим деловима
света у име различитих мотива – економских, религијских, расних, нацио59
Nadein-Raevski V., The Azerbaijani-Armenian Conflict: Possible Paths towards
Resolution, in. Rupesinghe K., King P., Vorkunova O. (eds.): Ethnicity and Conflict in
a Post/Communist World, N. Y., St. Martin’s Press, 1992, pp. 118–124.
60
Dabić V., Lukić K., Perović N., Salić M., Persecution of Serbs and Ethnic Cleansing in Croatia 1991–1998, Belgrade, 1998.
61
Waldenberg M., Rozbicie Jugoslawii – od separacji Slovenii do vojny kosowskiej,
Wydawnictwo Naukowe SCHOLAR, Warszawa, 2003.
62
Радовановић С., Статистичко-демографске манипулације о размерама и карактеру злочина у Сребреници, Зборник радова Географског факултета, св. LI,
Београд, 2003, с. 129–150.
____________
31
Мирко Грчић
налних, идеолошких и других. Они су знатно утицали на статистичку и географску слику насељености Земље по континентима и великим географским регионима. Током историје човечанства многи научници и мислиоци
су оправдавали освајачку политику и пропагирали милитаристичке ”концепције” и ”теорије”. На пример, Хегел и Кант су сматрали рат као ”природно стање”, Ниче је писао: ”Ја вам препоручујем не рад, него рат…”, док
је Фројд сматрао рат природним испољавањем ”инстинкта агресије” својственог човеку. Не говорећи даље о социјалдарвинистима, малтузијанцима, геополитичарима и другим апологетама рата, и не улазећи у разматрања тих питања, можемо закључити да основа наде и вере у победу човечности над нечовештвом може бити само тријумф разума над инстинктима
и тријумф толеранције над искључивошћу. Да ли ће ”Нови светски поредак” означити тај тријумф, остаје да се види.
Mirko Grčić
CHANGES IN DISTRIBUTION OF THE WORLD POPULATION CAUSED BY
GENOCIDE AND ETHNIC CLEANSINGS
Summary
Genocide and ethnic cleansing represent the international crime against humanity,
which has been practiced during the history in the different parts of the world and in the
name of the different motives – economic, religious, racial, national, class, ideological
etc. Between these extremes there are deportation (proscription) and mass transfer of
population. Removal of unwanted population from particular territory is common for all
these forms. They strongly influenced the statistical and geographic picture of the world
population by continents and wider geographic regions. Not only removal of the
population is to be treated as the cleansing. The term cleansing means that population
has been removed quickly and by force. Dimensions of demographic catastrophes
caused by these tragic events are represented in this article.
____________
32
ДЕМОГРАФИЈА, књ. II, 2005.
DEMOGRAPHY vol. II 2005
УДК 31:314 (497.11) ”19/20”
Review article
Прегледни чланак
Светлана Радовановић
ДВА ВЕКА ПОПИСНЕ СТАТИСТИКЕ У СРБИЈИ
Извод: У раду се разматра период од започињања развоја пописне статистике у
Србији, а приказани су сви генерални пописи становништва реализовани у Кнежевини и Краљевини Србији, затим на територији Србије у саставу Краљевине Срба,
Хрвата и Словенаца (1921), односно Краљевине Југославије (1931), као и у Србији
у саставу федеративне Југославије (1948–1991). Пажња је поклоњена и најновијем
попису становништва Републике Србије (2002) који је изведен на територији
централне Србије и Војводине.
Кључне речи: статистика становништва, пописи становништва, упоредивост, обухват, административно-територијалне промене
Abstract: The paper is taking into consideration the beginnings of the development of
the census statistics in Serbia. The paper shows the entire general census done in the
Princedom and Kingdom of Serbia, later in Serbia as part of the Kingdom of SHS ( in
1921), the Kingdom of Yugoslavia ( in 1931), as well as in Serbia being the part of The
Federal Republic of Yugoslavia ( from 1948 till 1991). Due notice have been made to
the last census in 2002, which was done in Serbia, the central and the Vojvodina region.
Key words: population statistics, census, comparable, coverage, institutional-territorial changes
Увод
Историја развоја српске статистике показује да је још у Карађорђевој
устаничкој Србији (1804–1813) основана Велика школа на којој се, поред осталих предмета, посебно изучавала општа статистика, статистика Србије и ”географично-статистична историја”. У Србији кнеза Милоша Обреновића основан
је Лицеј – Велика школа (претеча Београдског универзитета), на чијем се Филозофском и Правном одељењу статистици као образовном предмету посвећивала посебна пажња. На челу те статистика била је ”наука о житељима”, односно
статистика становништва, са програмским целинама о ”људству државе”, његовом националном и ”наравственом” (природном) саставу и разликама по по реклу, ”закону” (културне основе, социјална организација и конфесија) и другим
особинама.1 Временом је пописна статистика и статистика становништва у це1
Група аутора, Статистика на Београдском универзитету, Економски факултет,
Београд, 1988, стр. 3–12.
____________
33
Светлана Радовановић
лини стекла значајне позиције, а од 30-их и нарочито 50-их година XIX века
развија се и државна статистичка служба заслугом Владимира Јакшића (1824–
1899), професора државних наука на Лицеју и редовног члана Српског ученог
друштва, стручњака високе европске репутације, утемељивача статистике
становништва, народне економије и финансија, који је личним залагањем
основао и метеоролошку статистику у Кнежевини Србији.2 У области статистике становништва Владимир Јакшић је оставио радове трајне научне вредности. Пропагирао је пронаталистичку популациону политику: ”Људство је
душа државе, простор је без људи њива без плода”, зналачки анализирао резултате пописа становништва, систематски развијао статистику виталних догађаја и нарочиту пажњу посветио полној, старосној, социо-економској структури и функционалним контингентима становништва (деца, омладина, радно
становништво, старо становништво, активно и издржавано становништво).
Посредством статистичких мера упоређивао је динамику (”покрет људства”)
и квалитативне одлике становништва Србије са становништвом других европских земаља, као што су Аустрија, Пруска, Енглеска, Шведска, Русија итд.
Према томе, у погледу схватања значаја развитка статистике становништва, а
у првом реду пописне статистике, у функцији неопходне информационе основе и мерила познавања квантитативних и квалитативних демографских потенцијала, Србија је релативно брзо по ослобођењу од вишевековног турског
ропства успоставила корак са развијенијим европским земљама тога времена.
Тако је Кнежевина, односно Краљевина Србија сврстана међу европске земље
са завидним степеном развоја пописне статистике још 70-их година XIX века.
При том треба имати у виду да је XIX век период када су поједини најзнаменитији европски државници раст или опадање раста становништва стављале у
контекст темељних државних и националних интереса, па је, на пример,
угледни енглески државник лорд Дизраели упутио британској јавности следећу поруку: ”Ако попис становништва у којој земљи покаже назадак у броју,
може се поуздано унапред рећи, да ће тај народ своју историјску будућност
постепено губити, док сасвим не пропадне”.3 Истовремено у Француској,
2
П. Вујевић, Јакшић Владимир, Народна енциклопедија Срба, Хрвата и Словенаца, књ. II, Загреб, 1927, стр. 117.
3
У вези Дизраелијевог пропагирања демографског раста треба имати у виду да је
оно на супротним позицијама од концепције контроле рађања Роберта Малтуса
изложене у његовим есејима о принципима популације насталим с краја XVIII и
почетком XIX века. Док је Малтусов модел и концепт настао у периоду бурне индустријске револуције у Енглеској и масовне репродукције сиротиње, Дизраелов
позив на активну популациону политику се поклапа са оним периодом развоја Велике Британије када је проблем релативног вишка становништва највећим делом
био разрешен запошљавањем у индустрији и пратећим делатностима и развојем
британског колонијалног царства и када се могао наслутити сукоб империјалистичких сила око поседа и интересних сфера.
____________
34
Svetlana Radovanović
која се битно разликовала не само од демографских токова у Великој Британији, него и од највећег дела немачких и аустријских провинција, а радикално
од словенских земаља, најугледније француски статистичари, јавни радници и
личности из света културе и уметности (Ламартин, Зола, Симон, Пруст итд.)
позивају француски народ и државу да учине све што је могуће да се спречи
демографска рецесија међу етничким Французима и да раст становништва не
почива скоро искључиво на досељеницима и на натурализацији странаца.4
У процесу устаљивања свеобухватнијих статистичких посматрања
становништва, као и методолошког уједначавања истраживања појава које
прати статистика становништва, Србија (у оквиру југословенске статистике) учествује и током читавог XX века, прихватајући препоруке Уједињених нација у вези са пописном, виталном и миграционом статистиком. Тако је, према кодексу Уједињених нација на основу кога је степенован ниво
развитка статистике становништва током прошлог века, тадашња Југославија, па тако и Србија, сврстана у земље са релативно најпотпунијом пописном и виталном статистиком. У Београду је септембра 1965. одржана
Друга светска конференција о становништву, а стручњаци за пописну и
остале области статистике становништва из научних центара Србије и државне статистичке службе (Савезни завод за статистику, Републички завод
за статистику) имали су запажено учешће у бројним међународним скуповима који су се, између осталог, бавили проблемима пописне статистике
на регионалном и светском плану. Код тога треба посебно нагласити изванредан развој статистичке публицистике и технолошко осавремењавање
обраде пописних података.
Разлике у развојним токовима пописне
статистике у Србији
Различите историјске околности које су се током времена одвијале
на простору Србије у њеним променљивим државним границама условиле
су непостојање заједничког почетка развитка статистике становништва, те
је неравномерност развојних токова и резултата пописне статистике у Србији све до половине XX века једна од њених главних карактеристика. О
томе сведоче и крупне разлике између области данашње Србије у којима
су током читавог XIX и првих деценија XX века (до уједињења 1918) државне администрације Аустрије, односно Аустро-угарске, и Кнежевине,
односно Краљевине Србије предузимале акције генералног и селективног
пописа становништва, и оних области које су до Берлинског конгреса
(1878), односно Првог балканског рата (1912), биле у саставу Турске царе4
М. Јовановић – Батут, Природни прираст становништва Србије и његов биотички значај, Београд, 1932, стр. 14.
____________
35
Светлана Радовановић
вине. У вези с тим расположиви пописни подаци о становништву посматрани по већим макрорегионалним целинама Србије, тј. на нивоу централне Србије, Војводине и Косова и Метохије, могу се временски и просторно
класификовати на следећи начин:
а) пописни резултати за области Војводине које су до 1918. године биле у саставу Аустријске царевине, односно Аустро-угарске
двојне монархије (укупно 10 пописа од 1754. до 1910. године), а у
оквиру којих се, највећим делом парцијално и са мањом или већом
упоредивошћу статистичких података, могу идентификовати демографске прилике, односно бројно стање становништва пре првог југословенског пописа;
б) пописни резултати Кнежевине, односно Краљевине Србије у којој је од 1834. до 1910. године извршено 16 генералних и један регионални
попис (пребројавање) становништва,5 а који се односе на становништво
Србије без њених јужних крајева;6
в) области које су до балканских ратова биле у саставу Турске
царевине (Рашка област, тј. шест срезова бившег новопазарског и пљеваљског санџака,7 Косово, Метохија, Бујановачко-прешевски крај)8 за
које је карактеристично одсуство поузданих нумеричких података о
становништву,9 све до првог југословенског пописа 1921. године, иако
су српске војне и полицијске власти у овим крајевима после балканских
ратова извршиле пребројавање становништва. Основне резултате овог
пребројавања објавио је у форми речника места М. А. Вујичић 1914. го5
После ратова 1876/78. Србија се проширила у четири јужна округа (нишки, пиротски, врањски и топлички), а признање независности на проширеној територији
добила је Берлинским уговором 1878. године. Већ у фебруару 1879. у новоослобођеним крајевима извршен је попис становништва.
6
Под јужним крајевима подразумевају се територије које су до 1912. године биле
под турском влашћу.
7
Прибојски, Златарски (Н. Варош), Сјенички, Дежевски (Н. Пазар), Милешевски
(Пријепоље) и Штавички (Тутин).
8
Краљевини Србији је после балканских ратова прикључено 12 округа (пет је и у
данашњим границама Србије), 18 вароши (седам у Србији), 26 варошица (11 у Србији), 46 срезова и среских места (19 у Србији), 547 управних општина (207 у Србији), 3.115 сеоских насеља (1.422 у Србији) и 74 манастира од којих 10 у Србији
(М. А. Вујичић, 1914). Остале територијалне и насеобинске јединице налазе се у
границама Републике Македоније.
9
Одређену представу демографских прилика до 1921. године пружају турски пописи, односно турски годишњаци Салнаме Косовског вилајета за 1893. и 1910. годину иако се сматра да ови подаци нису потпуни, као и да су нетачни у погледу
структуре становништва по полу и вероисповести (Група аутора, Становништво
Народне Републике Србије од 1834–1953, Завод за статистику и евиденцију НР
Србије, Београд, 1953, стр. 23).
____________
36
Svetlana Radovanović
дине,10 а објављени подаци односе се само на број становника, без разлике на пол или било које друго обележје;
г) пописни резултати југословенских пописа становништва изведених од 1921. до 1991. (укупно осам), с тим што је први попис становништва на Косову и Метохији изведен у оквиру југословенског пописа 1921,
а последњи 1991. године. Попис из 1991. за подручје Косова и Метохије не
може се квалификовати као успешан јер је, из познатих политичких разлога, највећи број Албанаца бојкотовао ову статистичку акцију, те су у Савезном заводу за статистику урађене процене броја Албанаца ове Покрајине
за 1991. годину и
д) пописни резултати из 2002. године са подацима за централну
Србију и Војводину, јер из политичких разлога овим пописом није обухваћено становништво Косова и Метохије. Према томе, у овој јужној
српској покрајини последњи попис становништва спроведен је пре 24
године (1981), а од 1999. статистички систем Косова и Метохије потпуно је искључен из статистичког система Србије тако да до данас не постоје верификоване процене броја становника од стране државне статистике Србије или званичне администрације на Косову и Метохији. Међутим, у јавности се не ретко помињу процене укупног броја Срба на
Косову и Метохији за период после 1999. и често се апострофирају као
подаци Координационог центра за Косово и Метохију или УМНИК администрације која од 1999. има све ингеренције у овој Покрајини. Осим
што се процене о броју Срба између Координационог центра и
УМНИК-а не подударају интересантно је напоменути и да је, на пример, за 2005. годину УМНИК проценио на општинском нивоу број Срба, Муслимана – Бошњака, Рома, Ашкалија и само делимично број Албанаца, наводећи да је у знатном делу косовско-метохијских општина
број Албанаца непознат.
Генерални пописи становништва које је реализовала
државна статистика и администрација Србије
Први свеобухватни попис становништва у Србији извршен је 1834,
с тим што треба издвојити две фазе: прва фаза (октобар 1833) обухватила
је само пореске и харачке главе, а друга (јун 1834) укупно мушко и женско
становништво без Турака и Цигана. Од пописа 1834. сви наредни пописи
обухватали су укупно становништво,11 а у Кнежевини је, закључно са
10
У Речнику места у ослобођеној области старе Србије недостају подаци за
(Пећки, Ђаковички и Источки срез, јер су ти срезови били у саставу Црне Горе и
под црногорском војном управом.
11
Изузетак чине Турци који нису пописивани све до исељења (после 1862) и Цигани који нису пописивани до 1866. године.
____________
37
Светлана Радовановић
1874. годином, извршено 10 пописа. Једна од карактеристика ових пописа
је непрецизност и очигледност грешака, штурост обавештења која су прикупљана о становништву (нарочито до 1866), ограничена упоредивост и
поузданост добијених резултата, настала као последица повремених подбачаја у обухвату, знатних разлика у броју обележја између пописа, необрађеност свих прикупљених обавештења, као и различити територијални
нивои објављених резултата. У Краљевини Србији спроведено је у периоду од 1884. до 1910. године још шест генералних пописа становништва, а
током 80-их година XIX века завршава се и штампање едиције ”Државопис Србије” од двадесетак књига и започиње објављивање едиције ”Статистика Краљевине Србије” са преко 60 књига из области пописне и виталне
статистике, здравства, привреде итд. Треба напоменути да је попис 1884.
године извршен на основу закона о попису становништва, а већ од наредног пописа (1890) законом о попису становништва установљава се критични моменат (31. децембар), периодика (сваких пет година) и принцип пописивања (стално становништво). Чињеница да је овај закон поштован све
до постојања Краљевине Србије, односно Првог светског рата, сведочи о
модерном понашању ондашње Србије у прилагођавању њених статистичких акција пописивања становништва савременим захтевима и препорукама међународних статистичких конгреса. Сви пописи становништва у Краљевини Србији спроведени су саобразно савременим захтевима статистике
поштујући исте принципе и методе пописивања, а регистровано је стално
становништво по полу и старости, месту рођења, брачном стању, матерњем језику, вероисповести, држављанству, писмености и занимању. Коначни резултати пописа 1905. и 1910. нису објављени. У првом случају
Управа државне статистике је сматрала да попис 1905. није био добро припремљен због чега би било неопходно извршити опсежну ревизију пописних резултата, те се од ове акције одустало. У другом случају обрада коначних резултата била је прекинута балканским ратовима и Првим светским ратом. Пописни материјал је 1915. године пребачен из Београда у
Ниш, где је, после повлачења српске војске, уништен од стране бугарских
окупационих власти.12
Између два светска рата пописи становништва у Србији спровођени су у оквиру пописа становништва Краљевине Југославије (до 1929. Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца). По јединственој методологији изведена су два пописа становништва, и то 1921. и 1931. године. Обележја становништва (пол, старост, брачно стање, пребивалиште, држављанство, занимање, матерњи језик, знање других језика, вероисповест, писменост, телесне и душевне мане, број живорођене деце, учешће у рату) обрађена су и
12
Група аутора, Становништво Народне Републике Србије од 1834–1953, стр.
3–29.
____________
38
Svetlana Radovanović
исказани по различитим територијалним нивоима, при чему трба нагласити следеће: највиши ранг управно територијалне организације у попису
1921. представљале су покрајине, а следеће јединице по рангу су окрузи,
срезови и општине, 13 док је у попису 1931. године ситуација другачија.
Наиме, Законом из априла 1922. укинуте су покрајине и основане 33 области, а Законом из октобра 1929. године укинуте су области и установљене
бановине.14 Скоро све бановинске границе кориговане су 1931, а на нижем
нивоу, у односу на срезове и општине, територијалне промене у оквиру бановина извршене су 1931. и 1932. године. Државна статистика је морала да
води рачуна о свим тим променама, те је податке из пописа становништва
1931. исказала према стању управно-територијалне организације Краљевине Југославије на дан 30. јануара 1933. године.15
Наслеђени и сви касније успостављени облици административнотериторијалне организације представљају значајан проблем за упоредивост података из пописа 1921. и 1931. године. Осим тога увођењем бановинске поделе, са изузетком Дравске бановине, долази до пресецања граница ранијих покрајина и спајања делова различитих историјских и гео13
Подаци о становништву 1921. године исказани су према оним историјским
областима и управно територијалним целинама које су постојале до Уједињења,
при чему је државна управа увела покрајинску поделу прве Југославије. Постојало
је седам покрајина, и то: Покрајина Словенија коју су чинили делови ранијих
аустријских покрајина Крањске, Корушке и Штајерске, којима је прикључено и
Прекомурје које је било у саставу мађарске жупаније Зала; Покрајина Хрватска и
Славонија са Међумурјем, острвом Крк и општином Кастав (изнад Ријечког залива у Горском Котару), обухватала је и Срем са Земуном; Покрајина Банат, Бачка
и Барања је формирана од територија које је Краљевина добила на основу Тријанонског уговора о миру из 1920. године; Покрајина Далмација која је била под
аустријском управом подељена је на главарства, а по прикључењу Краљевини
уследила је подела на срезове и општине; Покрајина Босна и Херцеговина је до
Уједињења била подељена на окружја и котаре, а нова управа је увела поделу на
округе, срезове и општине; Покрајина Црна Гора није остала у границама Краљевине Црне Горе 1912–1918. године, јер су окрузи Беране, Бијело Поље, Пљевља и
Метохија прикључени Србији, а срез Котор је остао у саставу покрајине Далмације; Покрајина Србија се састојала из две регионалне и историјске целине – Северна Србија у границама Краљевине Србије до балканских ратова, и Јужна Србија
која је обухватала територије прикључене Србији у балканским ратовима, као и
наведене округе Црне Горе.
14
Дравска, Дринска, Дунавска, Моравска, Приморска, Савска, Вардарска, Врбаска
и Зетска. Посебна јединица највишег ранга била је Управа града Београда у чијем
су саставу били градови Београд, Земун и Панчево.
15
Управно-територијалну организацију из 1933. године представљају следеће
просторне јединице: девет бановина и Управа града Београда, 378 срезова
(1921. године 370), 4.645 управних општина (1921. године 6.575) и 27.358 насеља (1921. године 27.266).
____________
39
Светлана Радовановић
графских области (на пример, Дунавска бановина спојила је Банат, Бачку и
Барању са 19 срезова Северне Србије и осам срезова западног и источног
Срема; Зетска бановина крајеве Далмације, ЈИ Босне и Херцеговине, читаву Црну Гору и западне крајеве Јужне Србије итд.). ”Због тога је упоређење пописних резултата из 1921. са подацима из 1931. године, уколико се
не тичу целокупне државе, скопчано са великим тешкоћама”.
Други период развоја пописа становништва у Србији започео је у
оквиру нове југословенске пописне статистике 1948. и завршио се 1991.
године, када је под ванредним приликама распадања СФР Југославије изведен задњи попис становништва савезне државе. У периоду од преко четири деценије (1948–1991) по јединственој методологији добијено је знатно више поузданих и детаљних обавештења о становништву него у предратним пописима. Организациона шема државних статистичких установа
у основи је постављена још у току рата (1944), а Државни статистички
уред и Статистички уред Србије под називом ”Српска земаљска статистика” формирани су 1945. године. Уредбом из маја 1948. године основани су
Савезни и републички статистички уреди, а реорганизацијом управног
апарата државе и њене статистичке службе (1950. и 1951) републички заводи делују све подстицајније у смислу развоја посебних статистичких истраживања становништва у домену своје територијалне надлежности. У
Србији су основани и покрајински заводи за статистику са седиштем у Новом Саду и Приштини, као и Градски завод за статистику Београда.
Основна садржина свих пописа становништва изведених после
Другог светског рата регулисана је савезним и републичким законима о
попису. Иако се обележја за лице током читавог послератног периода битно нису мењала сваки наредни попис обогаћиван је новим садржајима како би се ишло у корак са савременим збивањима и могућностима решавања актуелних демографских проблема. Важно је напоменути да је статистичка обрада и контрола пописних резултата, као и других података које
обезбеђује статистика становништва, у СФРЈ временом децентрализована,
што у случају Србије значи да су статистички резултати на нивоу покрајина били у надзору покрајинских завода за статистику, док је у Савезном
заводу вршено обједињавање података како за ниво Републике тако и на
федералном нивоу. Овај моменат карактеристичан је за период од 70-их
година прошлог века, а у демографској литератури не ретко се наилази на
сумње у подрегистрацију или пререгистрацију одређених података (пре
свега за подручје Косова и Метохије). Поред тога што званична статистика
никада није стручно одреаговала у смислу потврђивања или демантовања
ових сумњи треба имати на уму да период од 70-их до 90-их година прошлог века одликују и специфична друштвено-политичка збивања која су
кулминирала неуспехом пописа у једном делу Србије 1991. (албански бојкот на Косову и Метохији), односно распадом социјалистичке Југославије,
____________
40
Svetlana Radovanović
а самим тим и јединственог југословенског статистичког система успостављеног у првим деценијама XX века. Према томе, попис становништва
1991. године био је последња јединствена југословенска статистичка акција у оквиру које је реализовано само прикупљање података за подручја са
најбогатијим наслеђем традиционалних пописа становништва (централна
Србија и Војводина), док је неуспех пописа на Косову и Метохији политички условљен како би се манипулацијом демографских величина потпомогла реализација албанских сепаратистичких захтева.
У 2002. години попис становништва у Републици Србији реализован је само у централној Србији и Војводини. Због измене у дефинисању
сталног, односно укупног становништва у попису 2002. године, не постоји
потпуна упоредивост овог и претходних пописа (1971, 1981. и 1991) када
су у стално становништво, поред становништва у земљи, убрајани и грађани на раду у иностранству, као и чланови породице који са њима у иностранству бораве.16 Важно је напоменути и да су пописи после Другог
светског рата имали исте циљеве и начела, да су поред становника пописивана и домаћинства, односно да је омогућена и идентификација породица
(према типу и величини – броју чланова), а поред становништва и домаћинстава од 1971. извршаван је и попис станова. У 1981. години поред становништва, домаћинстава и станова пописивани су и пољопривредна газдинства са подацима о основним фондовима, док је 1991. уз попис становништва, домаћинстава и станова извршен и потпуни попис пољопривреде, што је, с обзиром на тако проширен садржај пописа, морало резултирати одређеним последицама на квалитет добијених резултата. И у попису 2002. године настојало се, у односу на претходне пописе, да се одржи
јединственост садржаја и методологије, при чему је осим измене у дефиницији сталног становништва, у методолошком погледу, највеће промене
претрпео комплекс питања о економској активности. Међутим, мора се
имати у виду да непосредној упоредивости ових података између пописа
16
Пописом 2002. године у састав укупног становништва није укључено становништво које дуже од годину дана ради или борави у иностранству, али су у укупно
становништво укључени страни држављани који су у Републици Србији радили
или боравили годину дана и дуже. Такође напомињемо да је на упоредивост података између пописа одређени утицај имао и велики прилив избеглица након 1991.
који су сматрани сталним становницима Републике Србије, док истовремено расељена лица са Косова и Метохије нису укључена у укупно становништво Србије,
иако се за њих располаже релевантним подацима. Осим тога у послератним пописима мењала су се решења за одређивање места сталног становања извесних категорија становништва. Тако је 1961. и 1971. место рада или школовања сматрано и
местом сталног становања (осим ако се свакодневно не враћа у место где живи домаћинство), док је у каснијим пописима место сталног становања у тесној вези са
појмом домаћинства.
____________
41
Светлана Радовановић
доприносе и промене у номенклатурама занимања и одговарајућих класификација на основу којих се врши груписање података.
***
У периоду од прве трећине XIX века па закључно са почетком XXI
века изведено је у Србији под различитим историјским околностима у
оквиру различитих политичко-територијалних целина 25 генералних пописа становништва које је непосредно организовала и реализовала администрација и стручне службе Кнежевине, Краљевине, односно Републике Србије. На основу богате традиције у развоју статистичко-демографских истраживања, па све до савремених периода научне, технолошке и информатичке револуције, статистички подаци о становништву задобијају значај
једне од главних области примењене статистике. Тако су резултати статистике становништва и модерне демографске науке постали незаменљива
основа регионалног просторног, урбанистичког и друштвеног планирања и
представљају једну од базних области геополитике и геостратегије, будући
да геополитичке концепције и доктрине имају полазиште у чињеницама о
положају, величини и природним потенцијалима државног простора, динамичким и структурним карактеристикама становништва и одликама антропогеографског процеса. У том смислу не сме се занемарити ни статистичка
публицистика и њен изванредни значај за истраживање и познавање појава
и проблема у развитку становништва. Овом приликом поменућемо само
серију истраживачких пројеката о развитку становништва Србије које је
Републички завод за статистику Србије започео још средином XX века
презентирајући податке првих српских и аустријских пописа, као и резултате истраживања о популационим губицима устаничке Србије, контроли
рађања и депопулацији у Источној Србији, о експлозивном демографском
расту и променама у националном саставу становништва Косова и Метохије, поклонивши одређену пажњу административно-територијалним променама и прегруписавању пописних резултата, као и методолошким питањима пописне, виталне и миграционе статистике. Захваљујући томе као и
бројним књигама пописа становништва, резултатима виталне статистике,
билтенима, саопштењима и пригодним издањима, може се закључити да се
развој становништва у Србији одвијао у знаку диференцијалних карактеристика демографског преображаја, утицаја економских и неекономских
фактора на репродукцију и преразмештај становништва и настојања за дефинисањем циљева популационе политике. Посебну тежину задобијају и
појаве поларизације демографског и регионалног развоја, урбанизације,
деаграризације, природног обнављања и старења становништва, запошљавања, вишка и мањка радне снаге у граду и на селу, спољне миграције радне снаге и одлива младог школованог становништва у иностранство, про____________
42
Svetlana Radovanović
дубљавање регионалних и структурних диспропорција у функционалним
контингентима становништва итд. Другим речима статистика становништва је у целини и у појединим својим сегментима и аспектима постала
она област статистичког света појава који сведочи о напретку или назадовању народа.
Svetlana Radovanović
TWO CENTURIES OF CENSUS IN SERBIA
Summary
State institutions and official statistic offices in the Princedom, Kingdom and the
Republic of Serbia, in the period between 1834 and 2002, had 25 general censuses, in
different historical situations and different political and territorial borders. Until the
establishment of Yugoslav countries in 1918, the Princedom and the Kingdom of Serbia
had 16 general censuses, which have been done with different levels of reliability,
because of the difference in marking and coverage of population. In the period of
Yugoslavia, on the other hand, there were 8 censuses done according to unified
methodology, starting from 1921 and 1931 and finishing in 1948 and 1991. It should be
noted that the comparison of data received after census done before The Second World
War is somewhat difficult, because of the changes in the institutional and territorial
organization of the country in the mentioned periods. The last census in Serbia was in
2002 only in Serbia’s central part and in Vojvodina region, while the general census in
the region of Kosovo and Metohia has not been realized since 1981 because of political
reason. The actual question of the political status of Kosovo and Metohia, the expecting
process of decentralization and the process of homecoming of the Serbs, and other
ethnic communities, expelled from their homes, just as the chaotic in - coming of
Albanian ethnic inhabitants from the neighboring countries, the overpopulation and the
unemployment, the tens problems of socio-demographic and socio-economic relations,
makes the of census, according to international standards the most important priority.
____________
43
ДЕМОГРАФИЈА, књ. II, 2005.
Прегледни чланак
DEMOGRAPHY vol. II 2005
УДК 314.114:33 (497.2)
УДК 330.59 (497.2)
Review article
Тони Трайков
ЖИЗНЕНО РАВНИЩЕ И РЕПРОДУКТИВНО ПОВЕДЕНИЕ НА
НАСЕЛЕНИЕТО НА БЪЛГАРИЯ ПРЕЗ ПЕРИОДА НА ПРЕХОД
КЪМ ПАЗАРНА ИКОНОМИКА
Abstract: Промените, свързани с жизненото равнище на населението са сред найзначимите фактори, които на съвременния етап определят изменението на
репродуктивното поведение на населението в България. Започналите след 1989 г.
реформи в политическата и икономическата област имат за цел създаване на
демократично общество с пазарна икономика. За съжаление, възприетият начин за
тяхното провеждане доведе до негативни изменения в начина на живот и поведение
при болшинството от хората в страната. Задълбочаването на икономическата криза
през 90-те години на 20 век предизвика срив в жизнения стандарт на населението.
Влошаването на икономическата ситуация в страната достигна своя максимум през
1997 г., когато 73% от населението остана под границата на социалния минимум.
Рязкото обедняване и понижаване на покупателната способност доведе до
неизбежна промяна в репродуктивното поведение на населението.
Ключови думи: жизнено равнище, репродуктивно поведение
Извод: Промене које су повезане са квалитетом живота становништва су међу
најзначајнијим факторима који, у савременом периоду, одређују промену репродуктивног понашања становништва у Бугарској. Реформе, које су започете после
1989. у политичкој и економској области, имају за циљ стварање демократског
друштва са тржишном економијом. На жалост, прихваћен начин за њихово спровођење довео је до негативних промена у начину живота и понашања код већине
људи у држави. Продубљивање економске кризе 90-их година XX века изазвало је
пад животног стандарда становника. Погоршање економске ситуације у земљи достигло је свој максимум током 1997. године, када је 73% становништва остало испод границе социјалног минимума. Нагло осиромашење и снижавање куповне моћи довело је до неизбежне промене у репродуктивном понашању становништва.
Кључне речи: животни стандард, репродуктивно понашање
Жизнено равнище и репродуктивно поведение на населението
По своята същност жизненото равнище представлява социалноикономическа категория, показваща в обобщен вид количеството и
качеството на потребяваните от населението материални блага и услуги.
____________
45
Тони Трайков
Промените в политическите и социално-икономическите условия и
свързаните с тях преходни периоди намират своето отражение в материалния
и духовен живот на хората, както и върху тяхната психологическа нагласа и
начин на поведение. Това определя значимостта на изучаването на жизненото
равнище в страните в преход от планово към пазарно стопанство. Отчитането
на промените за населението на България се осъществява с помощта на две
групи показатели, използвани в официалната статистика:
1. Основни показатели за жизненото равнище на населението в
икономическата макрорамка (брутен вътрешен продукт, състояние на
промишленото производство, селското стопанство, комунално-битовите
услуги, трудовата дейност, инфлацията и др.).
2. Показатели за демографското и социално-икономическото
развитие на населението и жизнената среда (доходи и разходи на
домакинствата, демографски процеси, опазване на околната среда и др.).
Изучаването на влиянието на жизненото равнище върху процеса на
възпроизводство налага необходимостта от дефиниране на понятието
репродуктивно поведение на населението. В. А. Борисов определя
репродуктивното поведение като действия и отношения, свързани с раждането
или отказа от раждане на деца в условията на брак или извън него.1 Често в
специализираната литература този термин се заменя с аналогичните по
съдържание генеративно поведение, прокреативно поведение и др. В
демографската статистика у нас се използва терминът възпроизводствено
поведение. В повечето случаи посочените синоними са взаимствани от
биологията и служат за изразяване на процесите по осигуряването на потомство.
Изменящата се социално-икономическата ситуация в България
след 1989 г. създава условия за промени в репродуктивното поведение на
населението. Факторите, определящи промените са: състоянието на
икономическата активност и трудовата заетост на населението, равнището
на реалните доходи и социалния статус на семействата и отделната
личност, а също социалното осигуряване, равнището на обезщетенията и
паричните помощи при раждането и отглеждането на децата, състоянието
на здравеопазването и др. Върху крайните резултати от репродуктивното
поведение влияние оказват броят на браковете, разводите и абортите,
повишаването на средната възраст за сключване на първи брак, здравния
статус на населението и разпространението на някои заболявания, водещи
до безплодие, миграционната подвижност на населението и др.
Въздействието на факторите, свързани с жизненото равнище на
населението върху неговото репродуктивно поведение е с различна сила
на проявление в зависимост на промените в общото социалноикономическо развитие.
1
Борисов, В. А. Демография и социальная психология. М., 1970.
____________
46
Тони Траjков
Промените от 1990 до 1997 г.
Преходът от централизирано планово стопанство към пазарна
иконамика и съпътстващата го икономическа криза се превръщат в сериозно
изпитание за голяма част от населението на България. Забавянето на реформите
доведе до повишаване на социалната цена на прехода и обществено
неодобрение. В резултат на икономическата криза и намалението на
производството броят на заетите в националното стопанство намаля от 4365
хил. д. през 1989 г. на 3031 хил. д. през 1995 г. За същото време броят на
безработните бързо се увеличи и надхвърли половин милион души. От 1990 до
1996 г. при доходите на населението е регистрирано намаление от 66%. Като
резултат почти три четвърти от населението остана под границата на социалния
минимум. Пряко отражение върху репродуктивното поведение на населението
оказва влошеното качество на живота. Определено влияние в тази насока имат
намаленото потребление на хранителни продукти, влошеното здравословно
състояние на населението и намалените възможности за почивка и
организиране на свободното време. Показателни за влошените условия на
живот са отбелязаните случаи на някои забравени у нас болести като малария и
туберкулоза. Към посочените причини могат да се добавят проблемите със
здравното и социално осигуряване, увеличаването на престъпността и
влиянието на влошената екологична обстановка в някои части на страната.
Намалението на реалните доходи се отразява на социалния статус на
семействата и особено на тези с по-голям брой деца. Липсата на мерки за
социална защита в условията на задълбочаваща се икономическа криза е
една от причините част от семействата съзнателно да ограничават броя на
децата или да отлагат ражданията за неопределен период от време. Подобно
репродуктивно поведение може да се приеме като своеобразна защитна
реакция срещу продължаващия през целия подпериод (1990–1997 г.) спад в
жизнения стандарт на населението. Израз на това поведение е намаляващата
раждаемост, която от 11,8‰ през 1990 г. спада на 7,7‰ през 1997 г.
Промените в репродуктивната нагласа и поведение през този
първи подпериод са изразителни и засягат както семейните, така и тези,
които още не са в семейно-брачни отношения. В тази насока определено
влияние има повишаващата се безработица сред младото трудоспособно
население, която се посочва като важен мотив за отказ от създаване на
семейство и се проявява още в началото на прехода. През 1990 г. са
сключени 59974 брака, или с 3389 по-малко в сравнение с 1989 г. Това
намаление продължава и през следващите години и намира израз в
понижения коефициент на брачност. От 6,7‰ през 1990 г. той спада на
5,4‰ през 1991 г. и 4,2‰ през 1997 г. Промени в репродуктивната нагласа
и поведение настъпват и в хода на развитие на семейно-брачните
отношения. Материалните затруднения при отглеждането на първото дете,
____________
47
Тони Трайков
жилищните проблеми и несигурната трудова заетост обикновено водят до
преоценка на първоначалните планове и желания. Данните от демографската
статистика показват спадане на тоталния коефициент на плодовитост от 1,81
през 1990 г. на 1,09 през 1997 г. Това все повече утвърждава еднодетния модел
на възпроизводство на населението у нас. Промяната води до сложна и
противоречива ситуация. От една страна, младото население в репродуктивна
възраст в голямата си част изпитва материални затруднения, а от друга – то се
явява основен вязпроизводствен потенциал на страната. Липсата на ясни
програми за социално подпомагане на младите семейства с ниски доходи, както
и отсъствието на целенасочена демографска политика предопредели
задълбочаването на демографската криза. Социалното подпомагане е особено
необходимо в началния период на семейно-брачните отношения, за да се
избегнат трайните изменения в репродуктивната нагласа и поведение. В този
случай навременното социално подпомагане би имало значение на дългосрочна
инвестиция, насочена към бъдещото развитие на обществото. Пропуснатият
момент за намаляване на негативното въздействие на прехода върху
репродуктивните намерения на по-голямата част от младото население се
отрази крайно неблагоприятно върху режима на възпроизводство. Естестеният
прираст след 1990 г. прие отрицателни стойности, които достигнаха най-голяма
изразителност през 1997 г. (- 7,0‰).
Израз на негативната промяна на репродуктивната нагласа и
поведение на населението са и някои други процеси и явления, свързани с
възпроизводството на населението. Като такива могат да се посочат големият
брой на извънбрачните раждания. Техният относителен дял непрекъснато
нараства от 11,4% през 1989 г. на 12,4% през 1990 г. и 30,1% през 1997 г. През
цялото време от 1990 до 1997 г. броят на абортите превишава броя на
ражданията. През 1997 г. ражданията са 64609, а абортите – 87896.
Друга особеност на възпроизводството на населението от началото
на 90-те години е повишаването на дела на ранните раждания. Още в
началото на преходния период всяко пето раждане е от майка на възраст под
20 години. В условията на икономическа криза и понижаващ се жизнен
стандарт на населението това води до влошаване на качествените параметри
на възпроизводството, свързани с отглеждането и възпитанието на децата.
Липсата на материална осигуреност и жизнен опит при майките в по-млада
възраст е причина за нарастналия брой на оставените за отглеждане деца в
специализираните социални учреждения. Определено негативно влияние
върху възпроизводството има и относително ниското образователно
равнище на населението на страната в началото на реформите.
Изследванията от преброяването през 1985 г. очертават
неблагоприятна картина на биологическия фонд: 19,2% от населението е
годно само за физически труд, 19,2% – за умствен, 18,1% за всякакъв и 2,8% –
негодно за трудова дейност. Образователното и квалификационно равнище на
____________
48
Тони Траjков
трудоспособното равнище на населението е също с проблеми - 47,5% са с
основно и по-ниско образование, 28% – с по-ниска квалификация.2
Като неблагоприятна тенденция може да се определи и
постепенното повишаване на средната възраст за сключване на брак и
раждане на първо дете. Данните от статистиката показват нарастване на
средната възраст за встъпване в първи брак от 24,6 години при мъжете и
21,4 години при жените през 1990 г. съответно на 26,5 и 23,4 години през
1997 г. Отлагането на репродуктивните намерения води до значително
съкращаване на фертилния период и общия брой на родените деца.
Определено влияние върху репродуктивната нагласа и поведение на
населението в България има и повишената миграционна подвижност особено
при хората в млада и репродуктивна възраст. Икономическите трудности през
преходния период, социалната несигурност и стесняването на възможностите
за пълноценна професионална реализация са причина за нарастващата
емиграция на младо население. Липсата на целенасочена политика в областта
на образованието и трудовата заетост предопредели формирането на
миграционна нагласа сред учащите и завършващите средно и висше
образование. В резултат още през първия подпериод на промените България
загуби значителен интелектуален, трудов, но в същото време и репродуктивен
потенциал. По данни на Националния статистически институт през периода
1989–1996 г. от страната са емигрирали около 645 хил. души.
Промените след 1997 г.
С въвеждането на Валутния борд в средата на 1997 г. се постигна
известна финансова стабилност, която се отрази благоприятно на стопанското
развитие на страната. Данните на Националния статистически институт
показват, че след икономическия срив в началото на 1997 г. бизнесклиматът в
България се подобрява, като към края на същата година и началото на 1998 г.
се отчита известно стабилизиране на икономическата ситуация, което
продължава и през следващите няколко години. Подобрението се свързва
най-вече с показателите за развитието на промишлеността, строителството и
обслужващата сфера. Известната стабилизация в икономиката на страната
намира израз в динамиката на безработицата. След достигането на
максимални стойности на коефициента на безработица през 2001 г. (19,7% от
икономически активното население) започва сравнително бързо понижаване
като през 2003 г. той е със стойности по-ниски от тези през 1998 г. – 13,7%.
Относителната финансова и стопанска стабилизация на страната се
отрази и върху доходите и потреблението на населението. След кризисните за
2
Минков, М. Остаряваме и ставаме все по-малко. - сп. Политика, информация,
коментари, бр. 17. 1991.
____________
49
Тони Трайков
икономиката на страната 1996 и 1997 г. доходите на домакинствата
отбелязват трайна тенденция на повишаване. През 2002 г. реалните доходи на
домакинствата достигат 125,6% от равнището през 1996 г. и 144,6% от
равнището през 1997 г. В същото време се наблюдава начало на известно
нарастване на диференцията и поляризацията на населението по доход.
Развитието на този процес в определени граници се възприема като нормално
следствие от въвеждането на пазарните отношения. Целенасоченото
използване на диференциацията и поляризацията на населението по доход е
един от начините за увеличаване на производителността на труда във всички
сфери на производството, нещо което все още не е постигнато у нас.
Следвайки с известно закъснение хода на икономическите промени
демографското развитие на страната също показва известни положителни
тенденции. През 1999 г. се отбелязва леко повишаване на раждаемостта
(8,8‰) – стойност близка до равнището от 1995 и 1996 г. Леко повишаване
на коефициента на раждаемостта има и през 2000 г., когато той достига
стойност 9,0‰, след което през 2001 и 2002 г.се наблюдава понижение –
съответно 8,6 и 8,0‰. То е последвано от ново повишение като през 2004
г., когато коефициентът на раждаемост достига 9,0‰. Колебанията в
динамиката на раждаемостта и малките стойности на изменение доказват
отсъствие на съществени промени във формиралото се през 90-те години
на 20 век репродуктивно поведение на населението. Доказателство за това
са и стойностите на тоталния коефициент за плодовитост през
разглеждания подпериод. Изразяващ средният брой деца, които една жена
ражда през целия си детероден период, този показател слабо се променя от
1,24 през 1996 г. на 1,22 през 2000 г. и 1,29 през 2004 г. Като се има
предвид, че теоретично необходимият минимум за осигуряване на просто
възпроизводство на поколенията е 2,1 живородени деца от една жена,
съществуващата ситуация може да се определи като затвърждаване на
стесненото възпроизводство и свързания с него еднодетен модел на
българското семейство. Това доказва трайността на промените в
репродуктивното поведение на населението независимо от регистрирания
напредък в социално-икономическата област.
Унаследената от първия подпериод повишена миграционна
подвижност при младото население понастоящем продължава да е фактор
за ограничаването на репродуктивното поведение. Макар и с намаляващи
темпове емиграцията продължава като засяга различни социални групи и
общности. Освен преките загуби на възпроизводствени ресурси миграциите
предизвикват и промени в съзнанието на младите хора. Тези от тях, които
не са взели окончателно решение за своето бъдещо местоживеене, отлагат
създаването на семейство и раждането на деца за наопределен период от
време. Поддържането на висока миграционна активност за дълъг интервал
от време доведе до известна промяна в репродуктивното поведение и на
____________
50
Тони Траjков
някои етнически и религиозни групи, отличаващи се със запазени традиции
във възпроизводството. Като пример в тази насока може да се посочи
известното намаление на раждаемостта при населението с турско етническо
самосъзнание и българите мохамедани.
Негативно отражение върху репродуктивното поведение на
населението имат и промените в структурнте характеристики на населението.
Освен общото застаряване на населението, водещо до намаляване на
фертилните контингенти и поддържане на ниска раждаемост, значение има и
продължаващото увеличение на средната възраст за сключване на първи брак
от 26,5 години за мъжете и 23,4 години за жените през 1997 г. на 28,8 години
при мъжете и 25,5 години при жените през 2004 г. Като последствие от това е
повишаването на средната възраст на майка при раждане на първо дете, която
през 2004 г. достига 24,5 години.
Териториални различия и особености в репродуктивното поведение
на населението на България
Промените в репродуктивното поведение засягат в различна
степен населението в отделните части на страната. За техните
териториално различия може да се съди по изменението в обхвата и
границите на съществувалите до началото на 90-те години два основни
типа геодемографски райони. Районите с разширено възпроизводство на
населението включваха Североизточна и Югозападна България, а също
Родопите и Източна Стара планина. Основен фактор за тяхното
съществуване бяха запазените традиции за по-голям брой деца в
семейството на населението в тези части на страната.
През същия период значително по-големи по обхват са райните със
стеснено възпроизводство на населението. Още тогава, в края на 80-те
години, те са със значително по-голяма площ. В резултат на нарастването
на обхвата на районите с отрицателен естесвен прираст, те постепенно се
сливат в обширни за мащабите на страната зони. На територията на
Северна България като следствие от сливането на Северозападния и
Средностаропланинския район се формира зона със стеснено
възпроизводство на населението, простираща се между западната
държавна граница, Лудогорието, билото на Стара планина и р. Дунав.
Промените в обхвата на районите със стеснено възпроизводство на
населението в Южна България се отличават с по-голяма сложност и
териториална разпокъсаност. Както и при Северна България и тук е налице
тенденция на сливане на отделните райони, а именно пограничните
територии на Западна Средна България, части от Горнотракийската низина,
Средногорието и Родопите, както и цялата Странджанско-Сакарска област.
Формираната по този начин зона с негативно развитие на естественото
____________
51
Тони Трайков
движение на населението е с по-сложна конфигурация в резултат на
влиянието на големите градове и техните крайградски зони. По-големите
възможности за трудова реализация, битово обслужване, образование и
здравеопазване продължаваха да привличат младо население, включително и
от районите със запазени традиции в областта на репродуктивното поведение.
Същото може да каже и за крайградските зони на София и Пловдив, които
преди премахването на административните ограничения бяха предпочитани
за заселване до получаванена на желаното разрешение за жителство.
Настъпилите през 90-те години социално-икономически промени се
отразиха и върху репродуктивното поведение на населението.
Икономическата криза активизира неблагоприятните в естественото и
механично движение на населението. Повишената миграционна активност и
значителната емиграция създадоха условия за повсеместно намаление на
раждаемостта, включително и при населението с изразени доскоро
репродуктивни традиции3. В резултат на това започна заличаване на
съществувалите преди това териториални различия. През 1995 г. от общо 250
общини в страната само 56 са с раждаемост над 10‰. През следващите
години техният брой продължава да намалява като достига 24 през 1998 г.
Промените в репродуктивното поведение на населението
предопределиха измененията в конфигурацията и границите на
съществувалите по-рано геодемографски райони в България. Като найсъществено в тази насока може да се окачестви изчезването на районите с
разширено възпроизводство на населението. На тяхно място понастоящем
съществуват отделни общини с все още положителен естествен прираст.
Много показателни за масовата промяна в репродуктивното поведение на
населението у нас са стойностите на раждаемостта по области. През 2004
г. от 28-те области на България, 15 са със стойности по-ниски от средните
за страната (9‰). От останалите 13 области само 3 (Бургаска, Сливенска и
Кърджалийска) са със раждаемост по-висока от 10‰.
Заключение
Направеният анализ на основните фактори и условия за
репродуктивното поведение на населението в България показва, че определяща
роля имат промените в социално-икономическата ситуация и състоянието на
жизненото равнище. Стабилизирането на икономическата обстановка и
подобряването на материалното състояние на хората е задължително условие за
постепенното възвръщане на позитивното отношение към брака, семейството и
децата. Намаляването на финансовите и материалните проблеми на
3
Трайков, Т. Географски аспекти на демографската криза в България.
Сборник ”100 години география в Софийския университет”. С., 1998.
____________
52
Тони Траjков
населението в перспектива трябва да се съчетава с преодоляване на другите
отрицателни фактори на въздействие, свързани с проблемите в
здравеопазването, социалното осигуряване, нарушената екологична обстановка
и др. По-сложно стои въпросът с промените в демографските структури,
психологическата нагласа и ценностната ориентация. Тяхното ограничително
въздейсвие върху възпроизводствения процес налага да се обръща повече
внимание на неговата качествена страна чрез подобряване на условията за
раждане, отглеждане и възпитание на децата.
Тони Трајков
ЖИВОТНИ СТАНДАРД И РЕПРОДУКТИВНО ПОНАШАЊЕ
СТАНОВНИШТВА БУГАРСКЕ У ПЕРИОДУ ПРЕЛАСКА
НА ТРЖИШНУ ЕКОНОМИЈУ
Резиме
Начињена анализа основних фактора и услова репродуктивног понашања
становништва Бугарске показује да одлучујућу улогу имају промене у социоекономској сфери и стању животног стандарда. Стабилизација економске ситуације и побољшање материјалног положаја људи неопходни су услови за постепено враћање на позитиван однос према браку, породици и деци. Смањивање финансијских и материјалних проблема становништва треба да се спроводи заједно
са превазилажењем других негативних фактора деловања, а који су повезани са
проблемима у здравству, социјалном осигурању, нарушеној еколошкој ситуацији
и др. Још је сложеније питање у вези са променама у демографској структури,
психолошком расположењу и вредносној оријентацији. Њихово ограничено деловање на репродуктивни процес налаже да се више пажње обраћа на његову квалитативну страну кроз побољшавање услова за рађање, одгајање и васпитање деце.
____________
53
ДЕМОГРАФИЈА, књ. II, 2005.
Оригиналан научни рад
DEMOGRAPHY vol. II 2005
UDC 911.3:314 (497.2)
UDC 005.96:913 (497.2)
Original scientific work
Valentin Mihailov
GEOGRAPHY AND HUMAN RESOURCES MANAGEMENT IN
BULGARIA: IN SEARCHING FOR POINTS OF INTERSECTION
Abstract: The article presents the basic geographic views and approaches to Human
Resources Management in Bulgaria within the market economy conditions. The essence
of the notion ”human resources” and its geographical interpretation are analyzed.
Theoretical and empirical arguments for necessity of active policy in this sphere are
presented. Exemplary scheme for Human Resources Management at national and
regional level is suggested. The specific place and importance of the science and
sciencentific explanations are indicated during that process.
Key words: Geography, Geography of population, human resources, Human Resources
Management, Territorial human resources management
Извод: Чланак се бави основним географским погледима и приступима управљања људским ресурсима у Бугарској, у условима тржишне економије. Анализира се
срж појма ”људски ресурси” и његовa географскa интерпретацијa. Теоријским и
емпиријским аргументима наглашено је да у овој сфери треба водити активну политику. Дати су предлози и примери система управљања људским ресурсима на
национaлном и регионалном нивоу, као и објашњење специфичног места и значаја
географске науке у овој сфери.
Кључне речи: географија, географија становништва, људски ресурси, управљање
људским ресурсима, управљање људским ресурсима на једној територији
New Challenge for the Ancient Science
The question about the essence and content framework of that
contemporary conception of Human Resources Management /HRM/ seems
rhetorical for the general public. In academic circles, management and business
it is has a connection with planning, organizing, management and control of
personnel in separate companies and organizations. It is where a popular
opinion about ”ownership” upon the HRM ruled by the economy and
management comes from.
A process towards wider understanding of this sphere caused by the
increasing role of human factor in socio-economic development of the country and
its separate regions has been observed in Bulgaria during the last decade. The human
____________
55
Валентин Михаjлов
resources are to become a key factor within the contemporary economy, called
”economy of knowledge” or ”intellectual economy” in globalization circumstances.
The educational level, specialized professional habits and skills and the creative
capacity of human resources cause more influence upon the development of material
and immaterial production and the economic growth. The needs of geographical,
demographical, sociological and other fundamental researches are to increase in
order to help the planning and management of human resources.
The Geographic community of Sofia University exerts efforts for the
establishing of a trend in the Human Resources Management which is to be called
territorial or regional. It occurs as a natural result of the development of the Human
Geography and the new tasks and challenges that the contemporary social practice
imposes upon it. 15 years ago man has been mainly studied as a ”working resource”
for economic needs by the Economic Geography. But the nowadays socialization
and humanization of the geographical knowledge transfers focus upon the social
side of the human being, its necessity of personal self-realization, enlargement
abilities and opportunities for an all-round development.
The human resources study is to adapt and apply achievements gained
for decades by the Geography of population. These are teachings for geodemographic situation, geo-demographic typology and regionalization,
territorial balance of working resources and other conceptions and methods,
which have found their place in practice-application researches of this discipline
during the second half of XX century.
A Master program in Human Resources Management was established in
the Faculty of Geology and Geography /FGG/. It trains future specialists for
planning, prognosis and management of human resources, of social
infrastructure and different social activities in central and local authorities. This
is the main difference in comparison to other faculties of Sofia University
/Economic, Philosophic/ which prepare staff for departments of ”Human
resources” or ”Personnel department” in different organizations.
Bulgarian geographers working in the field are to face the answers to a long
list of questions – theoretical and practical-applied, related to the grounding and
implementation of spatial approaches and decisions in this sphere, methods of
quantity and quality assessment of human resources. What are the arguments of
contemporary science and the public practice of Bulgaria that impose necessity of the
Human Resources Management at a territorial level? What are the ideas and
approaches which the ancient and fundamental science of Geography is ready to offer
the modern and strictly pragmatic conception Human Resources Management?
Which spheres of science and socio-economic life are their points of intersection
located in? The present article is a humble attempt in finding clearer answers to some
of these questions. Other questions are just set in the agenda hoping that our ambitions
will be supported by colleagues from Serbia and other countries having sociodemographic problems similar to those in Bulgaria.
____________
56
Valentin Mihailov
Human Resources: Conceptual Bounds and
Measurement Indicators
The concept in question has taken permanent place in the science and
public practice of Bulgaria in the 90th years of the XX century. It stands for a
great number of different human communities and groups according to the level
and context of research – from personnel of a particular enterprise to the whole
population of a country. The notion ”human resources” is often confused with
more or less similar categories such as personnel, working resources, labor
force, population, human potential and human capital. This comes from the
complicated and rather vague bounds of this concept of human resources. It
actually consists of two components which is to justify to a certain degree its
poly-semantic interpretations.
Authors from different scientific trends suggest for human resources to
be accepted both in its broadest and restricted sense. For example, D. Shopov
and collective1 considers that ”people forming population of a certain country
should participate or should be prepared for participation into a definite type of
economic activity from their earliest age up to the end of their life. This is the
broadest understanding of human resources, i.e. population of the country is
identical to its human resources. In a more restricted sense of the term, human
resources are people, who in a certain moment or for a certain period are given
the opportunity to participate in some kind of an economic activity”.
The Economist Marin Kunchev2 gives definition of the terms ”human
resources” and ”personnel” and makes clear distinction between them and other
authors. He reaches to the conclusion that ”the notion human resources is
appropriate to be used mostly in the governance of a state, the administrations,
the regions and the settlements. It will have sense only as a general term for
potential opportunities of people engaged in them under the organization
management”. Furthermore the author defines human resources as a ”mainly
qualitative term for population opportunities, of its separate categories or of
personnel in organizations to realize activities obtained by society”.
Hristo Ganev3 suggests another geographical interpretation of the
”human resources” category. ”In a more restricted sense we accept human
resources as a category of population which has particular qualitative and
quantitative dimensions with respect to the functions it is supposed to realize or
has been assigned to. That term in Geography is mainly related to the
reproduction of human and working resources”. Hr. Ganev grounds the
1
Шопов, Д. Дулевски, Л. Паунов, М. Икономика на труда. С., Тракия-М, 1999,
стр. 36.
2
Кънчев, М. Управление на човешките ресурси. С., Албатрос, 2001, стр. 17–18.
3
Ганев, Хр. Човешки ресурси – понятие и изучаване в съвременната
география. Обучението по география. кн. 4–6. 1998, стр. 15–16.
____________
57
Валентин Михаjлов
difference between the categories of human resources and population but at the
same time he puts an accent on the relationship between them. ”Well known
demographic structures – sex, age, education, employment, ethnic and other,
gathered with the rest structure types cause a strong influence but with variable
force and direction upon the quantity and quality of human resources. Therefore
the human resources cannot be rationalized correctly, if they are to be studied
out of population structures and especially out of the system relationships”
nature-population /society/-economy-geographical environment”.
The choice of indicators for quantity measurement of human resources
at different taxonomy levels is a responsible task in the process of their planning
and management. Their precise selection is a basis for preparation of geographic
typologies of the development of human resources in Bulgaria. They are the
necessary alternative of Human Development Index introduced by UNO. The
understanding for the need of sustainable human development, good incomes,
good education and good health is in the basis4 of that Index. Based on three
components /standard of living, education and life expectancy/ it is not able to
estimate and reveal completely the differences in quality of life and the human
resources development /which has been already pointed out in publications of
Bulgarian geographers/.
The complex analysis and evaluation of the human resources at
national, regional and local level includes several groups of indicators:
1/ Number of population – the most general indicator which gives an
idea of the quantity of available and potential human resources;
2/ Socio-demographic – average life expectancy; average population
age; population is subdivided into before fertile, fertile and after fertile
contingents under estimation for the reproduction of human resources;
3/ Socio-economic – educational and qualificational structure; level of
economic activity; employment distribution by economic sectors;
unemployment level/ total, female, youthful and of long duration/;
4/ Socio-medical – level of immunization; illness and health state of the
human resources.
According to the scale, specifics and aims of each concrete investigation one
can use indicators such as sex structure of human resources, share of urban and
rural population, ethnic composition. The productivity of labour should be
considered while evaluating the utilization of human resources in regional
economy as a basic indicator for measurement of efficiency.
The controversial question is whether indicators for migration and
natural change of population /birth rate, death rate and natural increase/ should
dynamics of the totality of human resources but not as indicators for its
4
По България/Индекс на човешко развитие: Общините в рамките на областта.
Програма на ООН за развитие, С., 2002, стр. 7.
____________
58
Valentin Mihailov
development, quality and potential opportunities for useful participation into
particular activities. We just remind the rule that high values of birth rate are
symptoms for lower educational and cultural level of the population of a
country. For example, the Gipsy ethnical group in Bulgaria is characterized with
the highest birth rate and natural increase. At the same time it is distinguishes
itself with the highest share of person illiteracy and the highest unemployment,
which according to different assessments vary from 70 to 90% from the
economically active Gipsy population.
Levels and Functions of Human Resources
Management
The company level of HRM is the most monolithic, clearly defined,
with concrete aims, tasks and spheres of application and solid theoreticmethodological base at the current stage. It uses and implements into practice
the experience and the achievements of the western countries. Its main themes
are recruitment, interviewing, selection and orientation of the human resources,
payment, education, career management, communication between employees in
organization, their work motivation and such. Main purpose of a company
management in this direction is the effective utilization of the human resources
for achievement of economical goals of the organization.
The other levels of HRM are listed in one of the university textbooks
”Human Resources Management” of Publishing House ”Economy”5: ”We should
consider four levels as to the Human Resources Management: national; into
branches; regional /district, municipality and other/ and at the level of
organizations /enterprises/ in Bulgaria and in series of other countries as well as”.
A complex definition of the HRM belongs to M. Kunchev6 and it can be
used at company, branch and territorial level. According to its treatment HRM
is ”a process of influence upon numerous quantitative and qualitative factors
which they depend on.” We support this understanding because the category
”human resources” is mainly a combination of qualitative characteristics of
population, which should not be an object of immediate and automatic
influence, management and change. According to quoted author ”The subjectmatter of Human Resources Management is mainly reduced to the different
quantitative and qualitative aspects of education, employment, unemployment,
payment, working conditions, labour interrelationships, further development
and improvement of the employed, socialization, motivation and etc”.
In most of the cases the contents of the HRM at national, territorial and
branch context is considered to be the policy concerning labour market. But it is
5
Владимирова, К. Спасов, К. Стефанов, Н. Управление на човешките ресурси.
С., Стопанство, Първа част, 1998, стр. 128.
6
Кънчев, М. ... стр. 18.
____________
59
Валентин Михаjлов
actually directed to the economically active population only which does not
exhaust the subject matter. The understanding for HRM in the National Strategy
for Development of Human Resources 2000–2006 year is much wider. The
problem is to be considered in four aspects: realization of the labour market,
professional education and training, protection of health and culture.
As it has already been explained the object of the HRM is not settled
with people who in a certain moment are directly engaged into economic
activity or are prepared for participation into public work. Contingents of
natural reproduction are also irreversible part of the Human Resources. Their
reproductive behaviour is going to define the age structure of labour force
within future periods. Therefore the HRM at national and regional level
includes demographic policy as well.
In a previous working out we proposed a definition for the territorial
level of the HRM: ”system of scientific views, models, management decisions
and practical activities, directed to creating of optimal conditions for
reproduction and progressive qualitative change of socio-demographic and
socio-economic structures of the Human Resources within a particular territory”
/Mihailov V., 2004/7.
The Territorial human resources management is a synthesized
expression and spatial-time projection of demographic policy, policy of
education, protection of health and labour market. The functioning of these four
trends in the social policy is of the closest relation to the development of human
resources. Human resources are being formed and reproduced though
corresponding stimulus and investments /mainly governmental/ and conditions
for realization of their labour and reproductive potential are created in them.
The experience of postindustrial countries shows that the well planed
investments in human capital stand as a sure guaranty of future economic
success and growth.
Fashionable Passion or Objective Necessity?
The HRM problematic enters Bulgaria under the influence of management
ideas from western countries. We are going to answer the question whether it is just
a fashionable term for Geography or it is an objective necessity of new philosophy
and technology for the HRM conditioned by regional tendencies of social,
demographic, cultural and economic development of the country.
Negative occurrences such as: de-industrialization, de-population,
unemployment, poverty, polarization of incomes has received wide spreading in
7
Михайлов, В. Териториално управление на човешките ресурси: идейни и
терминологични основи. Доклад от Научна конференция География и
регионално развитие, Созопол, 24–26 септември 2004.
____________
60
Valentin Mihailov
Bulgaria after 1990 year. They appeared irregularly in planning regions,
administrative-territorial units and in settlements. The bigger part of population
of the country was not prepared for that and is still experiencing difficult
adaptation to the new market conditions in the economy functioning,
globalization, the new requirements of the labour market towards education,
qualifications and skills of the labour force. The transition from paternalistic to
liberal model of social policy and the retirement of the state from its numerous
social functions is an additional factor for this. That change has reflected in a
negative way upon regions with demographic crisis, with lower education and
qualification of the human resources, with concentration of minority ethnic
groups and traditionally lower standard of living.
It is written in the Strategy for overtaking economic development till
2020 year8 that a priority role of the state when financing the social activities in
the period of transition to market economy was neglected. As a result there are
worsening circumstances in the organization of protection of health and
education, seeking of labour force, etc. Nowadays the state with its central and
local management authorities has much more restricted opportunities for
influence and control upon the planning and management of the human
resources in particularly of working resources. This is due to the fact that
already 99% /2003 year/ of the registered companies in Bulgaria are private
property. Each of them implements its own human resources policy – from
education and qualification requirements, fixed salary, permanent deposit of
social and health insurance, working day duration, overtime payment etc.
There is a need of interference, of management, of change in the
development of a process when there are ”points of un-equilibrium” between its
actual and desired from the society condition. They are observed with respect to
the human resources at all territorial levels in Bulgaria. The deviations between
the six regions for planning /NUTS II/ are insignificant comparing to the average
values for the country. But they are clearly differentiated at a district level and
especially at a municipality level. The territorial problems in the development of
human resources determine the need of regionalization and working out of local
strategies for their effective management. We support this statement with some
empirical arguments, which are a part of the sharpest problems in development of
Bulgarian human resources at the beginning of the XX century:
1/ Decreasing quantity of the human resources in Bulgaria. The
population of the country decreases with over 1,1 million people as a result of a
negative natural and mechanical increase for the period 1990–2004 year.
Bulgaria takes a last place amongst the countries from South-East Europe due to
the mean rate of natural increase. For the year 2004 all the districts have a
8
Стратегия за догонващо икономическо развитие до 2020 г. Икономически
институт на БАН, Фондация ”Фридрих Еберт.” С., ноември 2003, стр. 193.
____________
61
Валентин Михаjлов
negative value by the indicator of natural increase. The overcoming of the
catastrophic geographical scales of the demographic crisis has been embarrassed
by the lack of purposeful demographic policy in Bulgaria;
2/ Aging of Bulgarian population, decreasing of reproductive and
working contingents. The high values of negative natural increase and active
emigration determine unfavourable tendencies in the age structure of human
resources. The population under 16 years is under the average value for the
country from 16,7% /census – 2001/ in 12 districts9. With small exceptions they
are distinguished by higher percent of elder dependants /over 56 years for
female and over 61 for male/, who is 57,8% average for the country. These age
ratios are as it follows: for Vidin district – 14,4:34,0; for Kyustendil –
15,1:29,5; Montana – 16,0:32,4; Pernik – 14,4:29,4 and etc. These are mainly
districts in industrial crisis, with peripheral geographical location in the frame of
the national territory, poorly developed social infrastructure and high percent of
Bulgarian population who preserve low birth rate from decades included within
this group. Districts with higher percent of Turkish and Gipsy population:
Sliven – 20,2:23,1, Kurdzhali – 19, 4:21, 4, Blagoevgrad – 19,1:21,1,
Pazardzhik – 18,9:23,2 and etc.10 are with more favourable age structure and
drastic decrease in the number of population;
3/ Drastic decrease in economic activity of population – from 64,1%
/1990 year/ to 49,2% /2004 year/. The reconstruction of economy leads to
shortening of employed with over 1,1 million people between 1989 and 2001
year. The decrease in the unemployment coefficient / from 18% in 2001 to
12,7% in 2004 year/ as a result of liveliness in economy and stable growth of
GDP in the last several years. But interregional differences remain. In 2004 the
unemployment in the Sofia-capital is 3,44%. According to the Keynes’s theory
for a market economy this is a ”normal” level. The North-East Bulgarian district
Turgovishte with unemployment of 27,7% is found on the pole of deep
depression in the labour market. Municipalities with level of unemployment
over 40% of the working population are encountered into the poorest
developing North-West planning region.
The opportunities for restriction of regional differences in the
unemployment are blocked by the directing of capitals not into territories having
cheap labour and high unemployment but into places with high-educated population
and favourable age structure, with high level of economic activity and purchasing
power. This additionally deepens the socio-economic disproportions between
regions, conditions for the development of human resources, perspectives for
economic growth and opportunities for revealing of new and stable working places.
For example, 2,6% from the foreign investments in Bulgaria have fallen into the
9
Данните са от Население
характеристики/. С., НСИ, 2004.
____________
62
/Демографски
и
социално-икономически
Valentin Mihailov
North-West planning region in the year 2003. The district Sofia-capital manages to
attract over 60% of all the foreign investments11 for the same period;10
4/ The differences in educational level are mainly manifested between
the urban and rural population – only 5,1% of the university graduates in
Bulgaria are rural inhabitants. The difference between the districts with the
highest and the lowest percent of university graduates amongst the population in
their 7-th year and above is over 20% – from 28,3% for Sofia-capital to 7,4%,
for district Kurdzhali /data from census – 2001/.
The lack of synchrony between the educational programs of secondary
schools, colleges, universities and the needs of business from the particular type of
human resources leads to preparation of cadres in subjects which are old-fashioned
and unnecessary for the contemporary economy. Attention has been paid to this
problem in the National Strategy for Regional Development:11 ”improvement of
human resource skills for higher adaptability toward economical and social changes
is a challenge for all regions in the country. Regional lacks in the quality of human
resources are unevenly distributed upon territory but negative tendencies of lost
connection between education and regional economic environment…”;
5/ The Social infrastructure – one of the main factors for the human resources
development is unevenly distributed upon national territory. People from different
settlements and regions are placed at unequal position according to their access to
health, educational, cultural and other services. If there is over concentration of
universities and high schools /22 in number/ in the South-West planning region there
is not even one autonomic high school in the North-West region. A significant
element and urgent task of the MHR policy is to modernize the social infrastructure
and to spread it within regions of depression and marginal social layers.
Science – Management – Practice: the Difficult but
Desired Integration
To activate the interaction between science, management and practice
in the area of human resources management in Bulgaria under market
conditions, we suggest tree levels structured example scheme /Scheme 1/. Each
of them has its specific functions, more or less complex structure but with open
character of the relations with other levels. We accept that the science executes
investigating and designing functions, determines philosophy, defines problems
and strategic trends. The management and the practice are responsible for the
policy and the technology of the HRM.
10
Данните са изчислени по Районите, областите и общините в България 2003
/на CD/. НСИ, С., 2004.
11
Национална стратегия за регионално развитие на Република България за
периода 2005–2015 г. Национален център за териториално развитие ЕАД. С.,
януари 2005, стр. 76.
____________
63
Валентин Михаjлов
The relationships between structural elements of the complicated
system ”science-management-practice” reflect upon the contemporary trend in
the development of the theory of systems. According to the Russian Professor in
Economy Slezinger S.E.12 this tendency ”gives opportunity for joining of
systems from abstract and matter character into one integral system for solving
certain tasks including all cycle of investigation, elaboration and practice
implementation of their results. The reality of such an approach is to be
provided by formation of constructive teams of scholars and specialists on
interdisciplinary and inter-professional basis”.
Science. The Classification of the listed science disciplines in the
scheme applied is conventional to some degree and their number could be
extended. The contemporary practice first of all needs geographical approaches,
principals and methods not only because of the MHR is made at territorial level.
The meaning and constructive role of Geography of population under
evaluation, planning and the Human Resources Management in different
territorial units comes from the subject of discipline itself: spatial development
of population, its relationships with the environment and economy. The
disciplines Geography of population, Social and Economic Geography possess
confirmed science instruments for the investigation and revealing of spatial
interactions between human resources and other components of the territory.
The last mentioned are factors of their dynamics: economical structure and level
of economic development, territorial distribution of objects of social
infrastructure /health houses, schools, kindergartners, universities, labour
markets cultural institutes, passenger transport and etc./, access and quality of
social services, processes of natural and migration change of population,
ecological state and etc.
Our ideas are detached not only from geographical but also from all
other determinism – social, cultural, economic, technological. That is why we
think that any future formation of interdisciplinary field territorial /regional of
human resources management could be realized only through a close integration
and mutual enrichment between Geography of population, Social and Economic
Geography with the social, economical and management sciences. The
geographers derive special knowledge for the regularities of reproductive
behaviour in the different human communities, for social mobility, for the role
of people and human work in public development, about the technologies of
taking management decisions under restricted financial, organizational, material
and technical resources from Demography, Sociology, Theory of management,
Economics of labour and etc.
Management. HRM decisions are taken at management level, planning
is implemented, different projects and programs, financial and institutional
12
Слезингер, С. Э. Социальная экономика. М., Дело и Сервис, 2001, стр. 322.
____________
64
Valentin Mihailov
frames are accepted, resources and mechanisms for their realization are
mobilized. There is an outlined vision and strategic directions for the Human
Resources Management through combination of programs and measures of
sector and regional character. Their elaboration is a product of interaction
between central and local power, business and nongovernmental organizations
/incl. syndicates/ according to their specific functions and rights they are
provided with by the operating legislation in the country. The general trends and
principles of the policy of HRM are determined by the Ministry of Labour and
Social Policy, the Ministry of Health, the Ministry of Education and Science
and their implementation at lower levels is ensured by their territorial
departments in districts, municipalities and settlements.
All plans, projects, strategies in the socio-economic sphere worked out
in Bulgaria during the last years give the policy of human resources priority
significance. This also applies to founder document such as the National
Strategy for Regional Development.13 Goal № 2 of the regional development
policy is formulated as ”Increasing human resource potential, employment
level, incomes and social integration”. Irrespectively of the fact that Bulgarian
scientists from different trends took part in the working out of the strategy it is
an example for a lack of clear principles and system approach toward the
problem. The analyses of the human resources are artificially ”torn” between
four chapters: the age structure finds place in ”Population and demographic
situation”, the employment – ”Economic development and drawing closer”, the
unemployment – ”Social development and drawing closer” and short analysis of
the educational structure of population by the name of ”human resources” stays
the chapter ”Factors determining growth, employment and competitiveness.”
The isolated examination of different structures of the human resources is not
justified by both theoretic-methodological and practical point of view. For
example, the economic theory has proved that employment and unemployment
are two inseparable and interdependent components of the labour market. They
are functioning on the ”principle of interconnected vessels” and in their essence
are both a social and economic phenomena.
The determination of aims and priorities within the HRM could be helped by the
utilization of some empirical methods of sociologic observations /inquiry,
interview and other/. In that way people will enter into the role of a subject of
management. Subject who has right to express an opinion and to participate in
solving a certain questions /economical, social, labour, ecological,
infrastructural/ which directly concerns its life, perspectives and the life of its
territorial community.
Practice. Its functions are related to the realization of projects,
programs, normative decisions in social and economic activities, concerning
13
Национална стратегия за регионално развитие…
____________
65
Валентин Михаjлов
human resources development. Achieving goals and priorities confirmed at
previous financial, legislative, and organizational level and other mechanisms
are pursued here. The Territorial human resources management has a goal to
transform and adapt these measures and programs in relation to specific
conditions and problems of different territorial units. The current Human
Resources Management is implemented in the practice. It provides a direct
relation between the management authorities and the different social
departments with population and human resources.
The sector policies of the Territorial human resources management are
directed toward the whole population or its separate categories. Object of the
demographic policy and the healthcare policy is the whole population of the country
or some separate territorial units, as to education – all the people participating in
some form of education /elementary, primary, secondary, higher education,
retraining courses, computer and foreign language education and other/, as to the
labour market – economically active population /employed and unemployed/.
The most active territorially differentiated policy in Bulgaria at the
present stage is implemented in the sphere of the labour market. State
allowances for active policy at the labour market are allocated in relation to the
level of unemployment and declared needs of regional departments ”Labour
Bureau” for overcoming the regional differences in level of employment and
unemployment. Municipalities with high unemployment receive the highest
quotas according to the measures stated in the Law for Encouragement of
Employment, programs about employment and professional qualification. The
district committees of employment offer a list of the professions upon which
qualification training of unemployed without ensured working place is going to
be performed, taking into account the needs of employers from a particular
professional qualification of the labour force in a certain region.14
Even though the goals pursued by the HRM are mainly social, it is still
multifunctional sphere, closely related and dependant upon economy of the
country and regions. The state of economy and growth of the GDP creates both
preconditions and restrictions to the opportunities for investments in education,
qualification and retraining of human resources, health services, opening of a
new working place, stable growth of incomes.
Factors for Development of the Geographical
Ideas on the HRM
At present stage many factors that are in favour or restrict the development
and the enrichment of ideas, principals and approaches of Geography toward
14
По Национален план за действие по заетостта през 2005 г. Министерство на
труда и социалната политика. С., януари 2005.
____________
66
Valentin Mihailov
S
C
I
E
N
C
E
P
R
A
C
T
I
C
E
Opportunities
Restrictions
• high integrative potential and
integrative
adjustment
of
the
geographers, traditionally opened for
collaboration with specialists from
different spheres in investigation of
complex territorial problems
• acquaintance and utilization of
methods of sociology, demography,
economy of labour and other sciences
in socio-geographical investigations
• establishment of Master program
course for Human Resources
Management in FGG of Sofia
University, which should be turned
into a centre for generation of ideas
and preparation of specialists in this
sphere
• entering of conception for the HRM
into the social practice of Bulgaria
• voting of the Law for Regional
Development in 1999 year
• need for regionalization of the
human resources policy required by
the deepening of the territorial
differences in their development
• participation of geographers as
experts into different national and
regional projects, National center for
territorial development and other
• no acquaintance in depth of
management,
financial
and
organization techniques, legislative
and normative documents in social
sphere and their application
• analyses of the human resources,
mainly based upon officially published
statistic-demography data without
additional terrain investigations
• lack of detail elaborations /theoretical
and applied/, which to contribute
development of the geographical ideas
on HRM
• relatively ”closed” character of the
geographical investigations, results of
which difficultly reach the centers for
management and taking decisions
• traditionally low public status of the
Geography mainly considered as an
academic discipline with restricted
practical potential
• the wide extent of the THRM causes
damage to its liveliness and efficiency
• lack of demographic policy in
Bulgaria
• low adaptation of the population in a
great number of Bulgarian settlements
and regions to the dynamic socioeconomic changes
HRM exist. The opportunities and the restrictions toward the Territorial human
resources management /as a science and as a practice/ are summarized in the
table below /it is not SWOT – analysis/.
Conclusion Words
The finding of new points of intersection between Geography and the
HRM, between science, management and practice is a basis for optimization of
the human resources policy in Bulgaria, for more complex rationalization and
coordination of policies about the labour market, education, healthcare and we
hope – of the demographic policy. They have to find their place in the planning
documents in the socio-economic sphere at national, regional and local level.
____________
67
Валентин Михаjлов
The Human Resources Management in the country and their regions are far
more complicated and multifactor process in comparison to the management of
personnel in a particular company. It depends upon complex influence of different
factors /economical, social, cultural, demographical, and ecological/ which occur
with different power and combination into the separate regions and administrativeterritorial units. Investigators in this nascent discipline should not rely upon existing
theory and methodic elaborated and confirmed in foreign science schools.15
Therefore at present stage Territorial human resources management in Bulgaria is
situated into a sphere of ideas, perspectives, and potential opportunities. The activity
of fundamental science is insufficient for their development, improvement and
transformation into decisions and real actions. It proves to be a necessity for the
society and the responsible institutes to realize and to take into account the role of
the human resources as the most valuable capital for prosperity of Bulgaria and its
territorial communities in a globalizing world.
Валентин Михајлов
ГЕОГРАФИЈА И УПРАВЉАЊЕ ЉУДСКИМ РЕСУРСИМА У БУГАРСКОЈ:
У ПОТРАЗИ ЗА ЗАЈЕДНИЧКИМ ИМЕНИТЕЉЕМ
Резиме
Идеја о људским ресурсима, уведена је у бугарску научну и јавну употребу 90-их година XX века. Извесно време, ова проблематика се односила на људске
ресурсе у предузећима и организацијама. Међутим, како постоји тенденција да се
људски ресурси могу посматрати и према територијалном принципу, могуће је
применити погледе, приступе и принципе науке о географији. Људски ресурси савремене Бугарске јављају се као резултат продубљене економске, друштвене, демографске и културне различитости.
Људски ресурси представљaју квалитативну карактеристику становништва
или њихове посебне групе, па не би требало да буду директни предмет управљања.
Фактори помоћу којих је могућа њихова динамична примена зависиће од: прихваћене политике модела друштва, од нивоа територијалног економског развоја, од природне измене и миграционих промена становништва, од социјалних циљева и интензитета развоја инфраструктуре, од ситуације у вези са екологијом и друго.
У савременој Бугарској циљ управљање територијалним људским ресурсима
подразумева стварање оптималних услова за репродукцију и за прогресивну квалитативну промену социодемографске и социоекономске структуре људских ресурса, стварањем
услова за рад, за зараду, здрaвствену заштиту и образовање у свим деловима земље.
15
Geographical elaborations about Human Resources Management are not known in
English and Russian at least.
____________
68
ДЕМОГРАФИЈА, књ. II, 2005.
Оригиналан научни рад
DEMOGRAPHY vol. II 2005
УДК 314.117 (497.11) ”1971” (083.41)
УДК 314.117 (497.11) ”2002” (083.41)
Original scientific work
Драгица Живковић
Јасмина Јовановић
КОНЦЕНТРАЦИЈА УКУПНОГ И ПОЉОПРИВРЕДНОГ
СТАНОВНИШТВА НА ТЕРИТОРИЈИ ГРАДА БЕОГРАДА
Извод: Пораст укупног становништва, смањење укупног и активног пољопривредног становништва и његове промене у размештају утицале су на промене у
густини насељености и разлике у типу концентрације на територији Града Београда. Неравномерни територијални (просторни) размештај и концентрација становништва (укупног, укупног и активног пољопривредног становништва) условљени
су првенствено друштвено-економским факторима (трансформација привредне
структуре).
Територијални размештај и преразмештај укупног и пољопривредног становништва утицао је на формирање просторно-демографских зона различитих типова концентрације. Промене у припадности одређеном типу концентрације укупног становништва, укупног и активног пољопривредног становништва 1971. и
2002. године последица су успостављених тенденција у демографском и економском развитку на територији Града Београда и административних промена након
Другог светског рата.
Кључне речи: становништво, концентрација, размештај, тенденције, Београд
Abstract: Total population growth and at the same time the decrease of the total
farming workforce and changes in their distribution, had effects on changes in the
population density and made distinction in the type of concentration of inhabitants
within the area of the city of Belgrade. These facts exist as the most prominent
indicators of the present qualitative and quantitative territorial and demographic
relations. Uneven territorial distribution and the concentration of inhabitants (total and
total economically active population) is the result of primarily socio-economic factors
(the transformation of the economic structure).
An entire area distribution and redistribution of the farming workforce influenced the
arrangement of districts with different types of concentration of inhabitants. Changes,
which happened in the type of concentration of inhabitants in 1971 and 2002, in the
total number of inhabitants and in the total number of active farming workforce,
emerged as the consequence of existing tendencies of the demographic and economic
development in the area of the city of Belgrade and the institutional changes after the
Second World War.
Key words: population, concentration, distribution, tendencies, Belgrade
____________
69
Драгица Живковић, Јасмина Јовановић
***
Територију Града Београда посматрано по општинама карактеришу неравномерни процеси територијално-демографске поларизације. На
промене у размештају, густини и концентрацији становништва (укупног
становништва, укупног и активног пољопривредног становништва) одлучујући утицај имали су друштвено-економски фактори, односно промене у
структури привреде (јачање непољопривредних делатности), пораст укупног становништва, смањење пољопривредног становништва (услед изражених миграционих кретања пољопривредног становништва ка секундарном и терцијарном сектору привређивања) и ширења административних
граница Града Београда.
Неравномерни и поларизовани територијални размештај становништва, посебно укупног и активног пољопривредног становништва, огледа
се у издвајању територија високе концентрације и територија депопулације. Овакви супротни демографски токови формирани су као резултат свеукупних узрочно-последичних односа природних, друштвених и економских фактора у дужем историјском периоду. Тенденције раста укупног
становништва након Другог светског рата и опадања укупног и активног
пољопривредног становништва указују на достигнути степен концентрације становништва по општинама Града Београда 1971. и 2002. године.
Тренд у динамици укупног и активног пољопривредног становништва на територији Града Београда, природни, историјски, друштвено-економски и културни услови који су на њих одлучујуће утицали, условили су
промене њихове територијалне дистрибуције. Тенденција концентрације
или територијалног груписања укупног становништва, укупног и активног
пољопривредног становништва у различитој је корелацији са природним
потенцијалима за развој пољопривреде у општинама Града Београда. Ниво
концентрације укупног и пољопривредног становништва анализиран је за
1971. и 2002. по општинама у односу на територију Града Београда.
Према степену концентрације становништва издиференцирана су
четири типа (зоне):
I – зона слабе насељености (до 50 ст./km2),
II – зона средње насељености (51–100 ст./km2),
III – зона велике насељености (101–150 ст./km2) и
IV – зона врло високе насељености (више од 151 ст./km2).1
Први тип концентрације укупног становништва – зона слабе насељености (до 50 ст./km2) – у периоду 1971–2002. није заступљен. Оваква ситуација је логична, услед успостављених тенденција демографског и еко1
С. Радовановић, М. Ранчић, Укупно становништво Југославије – размештај и
урбанизација, Становништво и домаћинства СР Југославије према попису 1991,
Становништво 47, СЗС, Београд, 1995, стр. 44.
____________
70
Dragica Živković, Jasmina Jovanović
номског развитка на територији Града Београда и административно-територијалних промена након Другог светског рата.
Другом типу концентрације укупног становништва – зони средње
насељености (51–100 ст./km2):
– 1971. године, са просечном густином 77,9 ст./km2, припадају општине: Барајево са густином од 77,7 ст./km2 и Сопот са густином од 78,2
ст./km2. Овај тип концентрације има 3,1% укупног становништва Града Београда и обухвата 15,0% укупне територије Града Београда;
– 2002. године припада општина Сопот са густином од 78,4
ст./km2. Учешће становништва ове општине у укупном становништву Града Београда износи 1,3%, а учешће у укупној територији Града Београда
износи 8,4%.
Трећем типу концентрације укупног становништва – зони велике
насељености (101–150 ст./km2):
– 1971. године, са просечном густином 127,6 ст./km2, припадају општине: Лазаревац (са густином од 119,1 ст./km2), Гроцка, Обреновац и
Младеновац (са густином од 139,3 ст./km2). Овај тип концентрације има
18,1% укупног становништва Града Београда и обухвата 59,1% укупне територије Града Београда;
– 2002. године припада општина Барајево са густином од 121,4
ст./km2. Учешће становништва ове општине у укупном становништву Града Београда износи 1,6%, а учешће у укупној територији Града Београда
износи 6,6%.
Четвртом типу концентрације укупног становништва – зони врло високе насељености (више од 151 ст./km2):
– 1971. године, са просечном густином 2.607,2 ст./km2, овом типу
припадају следеће општине: Палилула (са густином од 282,8 ст./km2), Земун, Чукарица, Вождовац, Нови Београд, Звездара (са густином од 3.611,7
ст./km2), као и градске општине Врачар, Савски Венац и Стари Град, за које су подаци дати збирно јер их је статистика водила као остале општине
(са густином 10.068,0 ст./km2). Овај тип концентрације броји 81,7% укупног становништва Града Београда и обухвата 41,9% укупне територије
Града Београда;
– 2002. године, са просечном густином насељености 1.999,0
ст./km2, припадају општине: Лазаревац (са густином од 157,1 ст./km2),
Младеновац, Обреновац, Гроцка, Палилула, Земун, Чукарица, Вождовац,
Раковица, Звездара, Нови Београд (са густином од 5.501,8 ст./km2), као и
општине Врачар, Савски Венац и Стари Град, за које су подаци дати збирно јер их је статистика водила као остале општине (са густином 6.869,6
ст./km2). Учешће становништва које припада овом типу концентрације износи 97,1% укупног становништва Града Београда, а учешће у укупној територији Града Београда износи 85,0%.
____________
71
Драгица Живковић, Јасмина Јовановић
Табела 1. – Концентрација укупног становништва Града Београда 1971. и 2002.
године2
Густина
становништва
кумулативно
%
IV
Укупно (км2)
III
кумулативно
II
Општина
%
ТИП
КОНЦЕНТРАЦИЈЕ
1971.
Површина
број
Становништво
Барајево
Сопот
Лазаревац
Гроцка
Обреновац
Младеновац
Палилула
Земун
Чукарица
Вождовац
Нови Београд
Звездара
Остале општине
Укупно
16.522
21.166
45.675
35.275
53.260
47.134
16.380
139.958
153.052
134.207
92.200
112.938
231.564
1.209 361
1,4
1,7
3,8
2,9
4,4
3,9
10,4
11,6
12,6
11,1
7,6
9,3
19,1
100,0
1,4
3,1
6,9
9,8
14,2
18,1
28,6
40,1
52,8
63,9
71,5
80,8
100
213
271
383
289
410
338
447
438
187
149
41
31
24
3.221
6,6
8,4
11,9
9,0
12,7
10,5
13,9
13,6
5,8
4,6
1,3
1,0
0,7
100,0
6,6
15,0
26,9
35,9
48,6
59,1
73,0
86,6
92,4
97,0
98,3
99,3
100
21.245
25.865
1,3
1,6
1,3
2,9
271
213
8,4
6,6
8,4
15,0
78,4
121,4
60.189
55.163
74.082
80.271
160.999
197.981
157.817
174.467
102.215
137.903
225.575
164.871
1.638 643
3,7
3,4
4,5
4,9
9,8
12,1
9,6
10,6
6,2
8,4
13,8
10,1
100,0
6,6
10,0
14,5
19,4
29,2
41,3
50,9
61,5
67,7
76,1
89,9
100
383
338
410
289
447
438
149
157
30
31
41
24
3.221
11,9
10,5
12,7
9,0
13,9
13,6
4,6
4,9
0,9
1,0
1,3
0,7
100,0
26,9
37,4
50,1
59,1
73,0
86,6
91,2
96,1
97,0
98,0
99,3
100
157,1
163,2
180,7
277,7
360,2
452,0
1.059,2
1.111,2
3.407,2
4.448,5
5.501,8
6.869,6
508,7
77,7
78,2
119,1
122,0
129,9
139,3
282,8
319,4
819,0
898,4
2.251,0
3.611,7
10.068,0
375,5
2002.
II
III
IV
Сопот
Барајево
Лазаревац
Младеновац
Обреновац
Гроцка
Палилула
Земун
Вождовац
Чукарица
Раковица
Звездара
Нови Београд
Остале општине
Укупно
Достигнути степен концентрације укупног становништва по општинама, као резултат друштвено-економских промена од 1953. до 1971.
године, издвојен по типовима концентрације укупног становништва 1971.
и 2002. указује на развојне тенденције, односно промене у степену концен2
Статистички годишњак Београда 1974, ГБ ЗИС, Београд, 1975. и Статистички годишњак Београда 2004, ЗИС, Београд, 2005.
Напомена 1: Подаци за општине Врачар, Савски Венац и Стари Град дати су збирно – статистика их је ”водила” као ”остале општине”; Напомена 2: Општина Раковица као посебна општина издвојена је 1974. године.
____________
72
Dragica Živković, Jasmina Jovanović
трације становништва, као последице брзине одвијања демографског раста. У ствари, промене у припадности појединих општина одређеном типу
концентрације популације указују на темпо њиховог демографског раста
који је у зависности од утицаја демографских (посебно миграционих), економских (трансформација привредне структуре), социјалних, културних и
других фактора.
Концентрација укупног пољопривредног становништва по општинама Града Београда указује да су 1971. заступљена сва четири типа концентрације, а 2002. године само I тип.
Првом типу концентрације укупног пољопривредног становништва – зони слабе насељености (до 50 ст./km2):
– 1971. године, са просечном густином 44,2 ст./km2, припадају општине: Земун са густином 39,8 ст./km2 и Палилула, са густином од 48,7
ст./km2. Овај тип концентрације има 18,1% укупног пољопривредног становништва Града Београда и обухвата 26,5% укупне пољопривредне површине територије Града Београда;
– 2002. године, са просечном густином 15,5 ст./km2, припадају све
општине. Најмању густину има општина Чукарица (са густином 7,9
ст./km2), а општина Нови Београд је са највећом густином од 39,1 ст./km2.
Другом типу концентрације укупног пољопривредног становништва – зона средње насељености (51–100 ст./km2):
– 1971. године, са просечном густином 67,4 ст./km2, припадају општине: Нови Београд (са густином од 52,8 ст./km2), Вождовац, Чукарица,
Сопот, Барајево, Младеновац, Лазаревац и Обреновац (са густином од 75,9
ст./km2). Овај тип концентрације има 65,5% укупног пољопривредног становништва Града Београда и обухвата 62,8% укупне пољопривредне површине територије Града Београда.
– 2002. овом типу концентрације не припада ниједна општина.
Трећем типу концентрације укупног пољопривредног становништва – зони велике насељености (101–150 ст./km2):
– 1971. године припада општина Гроцка са густином од 149,5
ст./km2, учешћем од 13,8% у укупном пољопривредном становништву Града Београда и учешћем од 1,0% у укупној пољопривредној површини територије Града Београда;
– 2002. овом типу концентрације не припада ниједна општина.
Четвртом типу концентрације укупног пољопривредног становништва – зони врло високе насељености (више од 151 ст./km2):
– 1971. припада општина Звездара са густином од 153,3 ст./km2.
Општине Врачар, Савски Венац и Стари Град, за које су подаци дати збирно јер их је статистика водила као остале општине иако припадају овом типу концентрације, услед врло високе густине насељености 2.822,5 ст./km2,
која је последица методолошки нереалног збрајања пољопривредног ста____________
73
Драгица Живковић, Јасмина Јовановић
Табела 2. – Концентрација укупног пољопривредног становништва Града Београда 1971. и 2002. године3
кумулативно
Густина
становништва
IV
%
III
Укупно (км2)
II
кумулативно
I
Општина
%
ТИП
КОНЦЕНТРАЦИЈЕ
1971.
Површина
број
Становништво
Земун
Палилула
Нови Београд
Вождовац
Чукарица
Сопот
Барајево
Младеновац
Лазаревац
Обреновац
Гроцка
Звездара
Остале општине
Укупно
13.091
14.563
858
5.137
7.043
12.237
10.324
20.390
18.916
25.332
21.130
2.760
1.129
152.910
8,6
8,5
0,6
3,4
4,6
8,0
6,5
13,3
12,4
16,6
13,8
1,8
0,7
100,0
8,6
18,1
18,6
22,0
26,6
34,6
41,4
54,7
67,1
83,6
97,4
99,3
100
329
299
16
95
118
203
162
291
267
334
236
18
0,04
2.368,04
13,9
12,6
0,7
4,0
5,0
8,6
6,9
12,3
11,3
14,1
1,0
0,7
0,01
100,0
13,9
26,5
27,2
31,2
36,2
44,8
51,6
63,9
75,2
89,3
99,2
100
100
39,8
48,7
52,8
53,9
59,5
60,2
63,6
70,1
70,9
75,9
149,5
153,3
2.822,5
Чукарица
Земун
Вождовац
Лазаревац
Сопот
Барајево
Палилула
Раковица
Младеновац
Обреновац
Гроцка
Звездара
Нови Београд
Остале општине
Укупно
792
2.696
743
2.316
2.343
1.864
4.206
267
5.212
7.340
6.366
629
548
307
35.629
2,2
7,6
2,1
6,5
6,6
5,2
11,8
0,7
14,6
20,6
17,9
1,8
1,5
0,9
100,0
2,2
9,8
11,9
18,4
25,0
30,2
42,0
42,7
57,3
77,9
95,8
97,6
99,1
100
100
335
92
243
204
157
301
15
283
320
223
17
14
2.304
4,3
14,6
4,0
10,5
8,9
6,8
13,1
0,6
12,3
13,9
9,7
0,7
0,6
100,0
4,3
18,9
22,9
33,4
42,3
49,1
62,2
62,8
75,1
89,0
98,7
99,4
100
-
7,9
8,0
8,1
9,5
11,5
11,9
14,0
17,8
18,4
22,9
28,5
37,0
39,1
15,5
2002.
I
новништва и пољопривредних површина ових општина, реално не припадају овом типу. Учешће у укупном пољопривредном становништву Града
Београда износи 2,5% и обухвата 0,7% укупне пољопривредне површине
територије Града Београда;
– 2002. овом типу концентрације не припада ниједна општина.
3
Статистички годишњак Београда 1974. и Статистички годишњак Београда
2004.
Напомена 1: Подаци за општине Врачар, Савски Венац и Стари Град дати су збирно – статистика их је ”водила” као ”остале општине”; Напомена 2: Општина Раковица као посебна општина издвојена је 1974. године.
____________
74
Dragica Živković, Jasmina Jovanović
Промене у степену концентрације пољопривредног становништва,
издвојене по типовима концентрације, указују и потврђују темпо промена
тенденција у динамици пољопривредног становништва по општинама, насталог услед његовог трансфера у непољопривредне делатности.
Те промене прате још израженије промене у степену концентрације активног пољопривредног становништва, услед смањења укупног пољопривредног становништва.
Првом типу концентрације активног пољопривредног становништва – зони слабе насељености (до 50 ст./km2):
– 1971. године, са просечном густином 35,1 ст./km2, припадају општине: Земун, Нови Београд, Палилула, Чукарица, Вождовац, Обреновац,
Сопот, Барајево, Лазаревац и Младеновац. Најмању густину има општина
Земун 18,8 ст./km2, а највећу општина Младеновац 45,8 ст./km2. Овај тип
концентрације има 82,1% активног пољопривредног становништва Града
Београда и обухвата 89,3% укупне пољопривредне површине територије
Града Београда;
– 2002. припадају све општине Града Београда са просечном густином од 10,0 ст./km2, (најмању густину има општина Чукарица 4,2 ст./km2, а
највећу општина Нови Београд 18,2 ст./km2).
Другом типу концентрације активног пољопривредног становништва – зона средње насељености (51–100 ст./km2):
– 1971. године, са просечном густином 61,3 ст./km2, припадају општине: Гроцка са густином 60,2 ст./km2 и општина Барајево са густином
78,2 ст./km2. Овај тип концентрације има 17,2% активног пољопривредног
становништва Града Београда и обухвата 10,8% укупне пољопривредне
површине територије Града Београда;
– 2002. године овом типу концентрације популације не припада
ниједна општина.
Трећем типу концентрације активног пољопривредног становништва – зона велике насељености (101–150 ст./km2) – 1971. и 2002. године
не припада ниједна општина.
Четвртом типу концентрације активног пољопривредног становништва – зона врло високе насељености (више од 151 ст./km2):
– 1971. општине Врачар, Савски Венац и Стари Град, за које су подаци дати збирно јер их је статистика водила као остале општине, иако
припадају овом типу концентрације, услед врло високе густине насељености 1.410,0 ст./km2, која је последица методолошки нереалног збрајања пољопривредног становништва и пољопривредних површина ових општина,
реално не припадају овом типу.
Овај тип концентрације има 0,6% активног пољопривредног становништва Града Београда и обухвата 0,002% укупне пољопривредне површине територије Града Београда.
____________
75
Драгица Живковић, Јасмина Јовановић
Табела 3. – Концентрација активног пољопривредног становништва Града Београда 1971. и 2002. године4
Густина
становништва
%
Земун
Нови Београд
Палилула
Чукарица
Вождовац
Обреновац
Сопот
Барајево
Лазаревац
Младеновац
Гроцка
Звездара
Остале општине
Укупно
6.198
387
7.497
3.717
3.363
13.052
8.141
6.637
11.819
13.319
14.196
1.381
564
90.271
6,9
0,4
8,3
4,1
3,7
14,5
9,0
7,3
13,1
14,8
15,7
1,5
0,6
100,0
6,9
7,3
15,6
19,7
23,4
37,9
46,9
54,3
67,4
82,1
97,8
99,4
100
329
16
299
118
95
334
203
162
267
291
236
18
0,04
2.368,04
13,9
0,7
12,6
5,0
4,0
14,1
8,6
6,9
11,3
12,3
10,0
0,8
0,01
100,0
13,9
14,6
27,2
32,2
36,2
50,3
58,9
65,7
77,0
89,3
99,2
100
100
18,8
23,8
25,1
31,4
35,3
39,1
40,0
40,9
44,3
45,8
60,2
78,2
1.410,0
38,1
Чукарица
Вождовац
Земун
Лазаревац
Сопот
Раковица
Палилула
Барајево
Младеновац
Обреновац
Звездара
Гроцка
Нови Београд
Остале општине
Укупно
422
426
1.605
1.735
1.617
124
2.659
1.411
3.595
4.837
296
3.931
255
128
23.041
1,8
1,8
7,0
7,5
7,1
0,5
11,5
6,1
15,6
21,0
1,3
17,1
1,1
0,6
100,0
1,8
3,6
10,6
18,1
25,2
25,7
37,2
43,3
58,9
79,9
81,2
98,3
99,4
100
100
92
335
243
204
15
301
157
283
320
17
223
14
2.304
4,3
4,0
14,6
10,5
8,9
0,6
13,1
6,8
12,3
13,9
0,7
9,7
0,6
100,0
4,3
8,3
22,9
33,4
42,3
42,9
56,0
62,8
75,1
89,0
89,7
99,4
100
-
4,2
4,6
4,8
7,1
7,9
8,3
8,8
9,0
12,7
15,1
17,4
17,6
18,2
100
кумулативно
Укупно (км2)
II
IV
кумулативно
I
Општина
%
ТИП
КОНЦЕНТРАЦИЈЕ
1971.
Површина
број
Становништво
2002.
I
– 2002. овом типу концентрације не припада ниједна општина.
Промене у припадности одређеном типу концентрације становништва Града Београда (укупног становништва, укупног и активног пољопривредног становништва), указују на процес поларизације (посебно код
укупног и активног пољопривредног становништва), општина високе кон4
Статистички годишњак Београда 1974, и Статистички годишњак Београда
2004.
Напомена 1: Подаци за општине Врачар, Савски Венац и Стари Град дати су збирно – статистика их је ”водила” као ”остале општине”; Напомена 2: Општина Раковица као посебна општина издвојена је 1974. године.
____________
76
Dragica Živković, Jasmina Jovanović
центрације и општина изражене депопулације, са различитим демографским развојним трендовима и карактеристикама на које је, пре свега, утицао свеукупни привредни развој.5
На наведене разлике и промене у типовима концентрације становништва, по општинама Града Београда, утицале су њихове међусобне разлике, односно карактеристике, у погледу природних услова за насељеност,
економског развоја и концентрације материјалних добара, карактеристика
укупних и пољопривредних популационих потенцијала.6
Тип концентрације укупног становништва, укупног и активног пољопривредног становништва није у потпуној корелацији са природним потенцијалима (ресурсима) значајним за развој насељености и пољопривредне производње. Територијална дистрибуција укупног и активног пољопривредног становништва по општинама детерминисана је демографским и
економским факторима.
Општине које припадају првом и другом типу концентрације карактерише одмакао процес депопулације укупног становништва а посебно
укупног и активног пољопривредног становништва, услед емиграције становништва из пољопривреде у непољопривредне делатности, из села у
град, што утиче на недовољно природно обнављање укупног и пољопривредног становништва и на његов интензиван процес старења. Процес старења пољопривредног становништва сузио је демографски оквир за формирање будуће репродукције пољопривредне радне снаге, односно довео
је у питање обнављање укупних потенцијала пољопривредног становништва, а посебно активног пољопривредног становништва.7
Насупрот томе, општине које припадају трећем и четвртом типу
концентрације укупног становништва са високом густином насељености,
карактеришу снажни популациони потенцијали услед повећања укупног
броја становништва (јаким миграционим приливом) али са изразито смањеним пољопривредним потенцијалима. То су општине снажније привредне трансформације, функционалног диференцирања насеља и других облика територијалне трансформације условљене природним, друштвено-економским и демографским факторима.8
5
С. Радовановић, М. Ранчић, наведени рад, стр. 46.
М. Спасовски, Густина и размештај становништва у Републици Србији – са
посебним освртом на пограничне крајеве, Географски проблеми пограничних
крајева Србије, Научна монографија, Географски факултет ПМФ, Универзитет у
Београду, Београд, 1991, стр. 177.
7
Ј. Јовановић, Пољопривредно становништвo и пољопривредна домаћинства
Београда – демографска анализа и картографско моделовање, Магистарски
рад одбрањен на Географском факултету Универзитета у Београду, Београд, 2003,
стр. 116–124.
8
М. Спасовски, наведени рад, стр. 185–187.
____________
6
77
Драгица Живковић, Јасмина Јовановић
Наведени демографски развој пољопривредног становништва, после Другог светског рата, по општинама Града Београда узрочно-последично повезан са њиховим структурним обележјима, уз снажно дејство
економских фактора, утицао је на територијални размештај и концентрацију становништва.
Промене у територијалном размештају, тренд у достигнутом нивоу
концентрације становништва по општинама Града Београда резултат су
привредних кретања, у почетку са наглашеним развојем индустрије, а касније развојем услужних делатности.
Пратећа појава привредног развоја су миграције и концентрација
становништва. Становништво се концентрише по општинама (насељима у
оквиру њих) и кроз делатности где је продуктивност виша. Сеоска насеља
са високим учешћем пољопривредног становништва (економски слабије
развијена) у посматраном периоду била су емиграциона у односу на градске, административне и индустријске центре општина Града Београда.
Интензивну територијалну покретљивост становништва, односно
интензиван обим миграција пољопривредног становништва у непољопривредне делатности није у одговарајућој мери пратила урбанизација, тако
да се концентрација становништва прилагођавала темпу урбанизације.9
Закључак
Промене у припадности одређеном типу концентрације становништва 1971. и 2002. године (укупног становништва, укупног и активног пољопривредног становништва) на територији Града Београда указују на
процес поларизације општина високе концентрације и општина изражене
депопулације са различитим демографским карактеристикама на које је
утицао привредни развој.
Општине које припадају првом и другом типу концентрације карактерише одмакао процес депопулације укупног пољопривредног (посебно активног) становништва, услед емиграције становништва из пољопривреде у непољопривредне делатности, из села у град, што утиче на недовољно природно обнављање пољопривредног становништва и на његов
интензиван процес старења.
Насупрот томе, општине које припадају трећем и четвртом типу
концентрације укупног становништва са високом густином насељености,
карактеришу снажни популациони потенцијали (услед повећања укупног
броја становништва (јаким миграционим приливом) али и са изразито сма9
П. Марковић, Промене аграрне структуре као резултат миграција пољопривредног становништва, Становништво, бр. 4, год. IV, ИДН ЦДИ, Београд, 1966,
стр. 283–285.
____________
78
Dragica Živković, Jasmina Jovanović
њеним пољопривредним потенцијалима. То су општине снажније привредне трансформације, функционалног диференцирања насеља и других облика територијалне трансформације условљене природним, друштвено-економским и демографским факторима.
Dragica Živković
Jasmina Jovanović
CONCENTRATION OF TOTAL AND AGRICULTURAL POPULATION AT
THE TERRITORY OF CITY OF BELGRADE
Summary
Changes in the type of concentration of inhabitants in 1971 and 2002 in the area of the
city of Belgrade (total number of inhabitants and the total number of farming
workforce), shows the process of division of the boroughs with high concentration of
inhabitants compared to the districts with depopulation with different demographic
characteristics, resulting from the influence of economic growth.
Districts, belonging to the first and the second type of concentration have the
characteristics of the long lasting process of depopulation of the total agriculture
(especially economically active) inhabitants, by movement of the farming workforce
into non – farming workforce. Also the movement of the inhabitants from villages into
towns affects the natural increase of agricultural population and the rising number of old
people.
Municipalities which belong to the third and the fourth type of population concentration,
having high population density, can be described as large population potentials. It is the
result of total growth of inhabitants (reflects population change by migration) but with
very slow growth of farming workforce potentials. These municipalities also have large
economic transformations: the functional differences of municipalities as well as other
forms of the transformations of area mostly influenced by the natural, socio-economic
and demographic factors.
____________
79
ДЕМОГРАФИЈА, књ. II, 2005.
Оригиналан научни рад
DEMOGRAPHY vol. II 2005
УДК 314.15 – 026.48 ”742” (497.11) ”1995”
Original scientific work
Србољуб Ђ. Стаменковић
Драгица Р. Гатарић
ДНЕВНЕ МИГРАЦИЈЕ УЧЕНИЧКЕ СЕОСКЕ ОМЛАДИНЕ ПРЕМА
СВИЛАЈНЦУ КАО ИНДИКАТОР ПЕРСПЕКТИВЕ
РУРАЛНОГ РАЗВОЈА
Извод: Истраживања дневних миграција сеоске омладине, и у том склопу ученичке дневне миграције, према градовима имају вишеструки значај за науку и различита подручја друштвене праксе (политика, планирање и др.). Свилајнац, као мањи градски гравитациони центар (2002. – 9.395 становника), са типично руралним
залеђем, који свакодневно добија 493 ученика дневна мигранта из 33 околна насеља, по многим својствима представља специфичан и карактеристичан пример. Нашим теренским истраживањима констатовали смо да највећи део ученика дневних
миграната Свилајнца (380 миграната или 77,08%) не намерава да рурални домицил замени другим насељем што, између осталог, може да представља корисно сазнање у склопу израде програма и планова развоја руралних насеља у његовој
околини. Извесно је да та знања могу бити драгоцена научна основа за формирање
економски јачег и стабилнијег села, нарочито са становишта сагледавања будућих
хтења младих у погледу избора места (насеља) сталног боравка.
Кључне речи: сеоско насеље, Свилајнац, дневне миграције, становништво, сеоска
омладина, ученици
Abstract: The research of the daily movement of the countryside youth towards towns
and the movements of schoolchildren in the same context, have a multiple importance
for the science and different areas of the social structure (political affairs, planning etc.).
Svilajnac, in that sense represents the explicit and the typical example, being a small
county center (in 2002 – 9.395 inhabitants), with a rural background and 493 pupils
moving on daily basis from 33 surrounding villages into that town. Our land research
program shows that most of those pupils (380 migrants or 77,80%) do not want to
replace their rural place of living with any other settlement. This fact represents a
valuable and useful knowledge which can be used in all phases of the creation of
programming and planning of rural settlements and their surroundings. It is obvious that
the knowledge can be also used to foresee the future goals of the youth to choose the
place of living, which, in broader sense can be taken as the starting point to explain and
understand the future development of the rural and, in connection with it, the urban
settlement, too.
Key words: rural settlement, Svilajnac, daily movements, inhabitants, village youth,
schoolchildren
____________
81
Србољуб Ђ. Стаменковић, Драгица Р. Гатарић
Увод
У оквиру сагледавања просторне покретљивости (миграција) становништва, дневне миграције представљају важан насеобински и демографски сегмент, као и просторно-функционално својство мреже насеља.
С тог становишта, изучавања дневних миграција сеоске омладине у појединим деловима Србије, а посебно у условима континуирано знатне заступљености селидбених и дневних миграција на релацији село – град, у којима највећим делом учествује младо становништво, после II светског рата,
једнa је од битних карактеристика за разумевање постојећег руралног стања, програмирање и дугорочно планирање развоја руралних насеља. Отуда
научна знања о континуираним и повременим дневним миграцијама сеоске омладине1 чине релевантну основу за утврђивање стратегије плански
утемељеног руралног развоја. У нашој земљи, као уосталом и у другим државама у Европи, па и у свету, с обзиром на недовољну заступљеност миграцијских проучавања,2 која су у српској научној географији поново актуелизована крајем XX и почетком XXI века,3 она су истовремено и у функцији унапређивања теоријско-методолошких основа емпиријских и егзактних научних истраживања.
Свилајнац представља значајно привредно, административноуправно, просветно и културно средиште, како у интрарегионалним оквирима Великог Поморавља (2.841 km2) и Поморавског округа (2.614 km2), у
чијим се границама налази, тако и у интеррегионалним релацијама Србије.
Некадашње село, које је назив добило у средњовековно доба по гајењу
свилене бубе, од средине XIX века, па надаље, развија се у модерно структурирано и обликовано мање градско насеље (1853. – 1.934, 1921. – 4.403,
1931. – 4.565, 1948. – 5.046, 1961. – 5.895, 1971. – 7.762, 1991. – 8.568,
1
Сходно демографском разврставању становништва по великим старосним групама, под сеоском омладином подразумевамо становништво старо од 0 до 19 година
(Д. Брезник, Демографија, Анализа, методи и модели, Научна књига, Београд,
1980, стр. 68).
2
Р. Петровић, М. Благојевић, Сеобе Срба и Црногораца са Косова и Метохије,
Резултати анкете спроведене 1985–1986. године, Демографски зборник, књ. II,
Одељење друштвених наука, САНУ, Београд, 1989, стр. 13; Д. Брезник, наведено
дело, стр. 237.
3
С тог становишта наводимо научни пројекат: Миграције становништва Србије
према резултатима пописа 2002. године – Обим, структуре, просторни правци и
распоред, који од почетка 2003. године реализује Институт за демографију Географског факултета у Београду (види С. Ђ. Стаменковић: Први научни пројекат
Института за демографију Географског факултета Универзитета у Београду,
Демографија, књ. I, Међународни часопис за демографска и остала друштвена истраживања, Институт за демографију Географског факултета Универзитета у Београду, Београд, 2004, стр. 174 –175).
____________
82
Srboljub ð. Stamenković, Dragica R. Gatarić
2002. – 9.395 становника) знатног централитета.4 Просторним планом Републике Србије, у мрежи њених централних насеља, Свилајнац је сврстан
у групу ”субрегионалних центара”, или прецизније у ”градске центре са
развијеном структуром услуга”.5 У ранијој унутаррегионалној мрежи насеља са централним функцијама Муђуопштинске регионалне заједнице
(МРЗ) Шумадије и Поморавља (5.001 km2), коју су чинила насеља 12 општина (Аранђеловац, Баточина, Деспотовац, Кнић, Крагујевац, Параћин,
Рача, Рековац, Светозарево – данас Јагодина, Свилајнац, Топола и Ћуприја), припадао је категорији ”центара II реда”.6 Захваљујући свом кохезионом значају у мрежи водећих насеља централне Србије и изразито рурално-аграрном општинском залеђу, Свилајнац се може сматрати довољно
поузданим пунктом за тумачење дневних апсорпционих (конвергентних)
токова, како сеоске омладине тако и радне снаге, а његово географско
окружење за доношење ваљаних оцена о значају дисперзије дневних (локалних) урбаних утицаја по сеоској околини.
Нашим истраживањем обухваћене су дневне миграције ученика
основних и средњих школа ка Свилајнцу.7 Добијени резултати (493 мигранта) могу се сматрати довољно репрезентативним и научно значајним
за доношење поузданих закључака. Сразмерно контингенту сеоске омладине у општини Свилајнац, развијеност овог типа миграција ка граду има
значајну демографску израженост, јер на 6,5 сеоска омладинца долази један ученик дневни мигрант. Тврдњу о поузданости узорка у погледу његове величине заснивамо на следећим чињеницама: истраживањем је, мерено
резултатима пописа становништва 2002. године, обухваћено 2,69% руралне популације и 13,61% укупне сеоске омладине у општини Свилајнац, као
и око 20% ученика основне и 15% ученика средњих школа у граду.
Резултати испитивања дневних миграција уопште, а посебно сеоске омладине ка урбаним центрима, имају опсежан научни значај. Али, и
поред тога, научна знања у нашим наукама о насељима и становништву
4
С. Ђ. Стаменковић, М. А. Милинчић, Свилајнац – Генеза, насеобинска еволуција и геопросторне промене, Географске актуелности, књ. 2, Српско географско
друштво, Београд, 1996, стр. 1–184.
5
Просторни план Републике Србије, Република Србија, Београд, 1996, стр. 28.
6
Регионални просторни план Шумадије и Поморавља, Елеменат 3, Дирекција
за урбанизам и изградњу, Крагујевац, 1975, стр. 16а.
7
Истраживање је обављено применом метода анкете (види С. Ђ. Стаменковић,
Дневне миграције становништва у географским проучавањима насеља Србије, Становништво, бр. 3–4, Институт друштвених наука, Центар за демографска
истраживања, Београд, 1996, стр. 50–52). Анкетирање је обављено крајем 1995. године у градским образовно-васпитним установама: Основној школи ”Јован Јовановић Змај”, Пољопривредно-ветеринарској школи са интернатом, Машинској
школи и Гимназији.
____________
83
Србољуб Ђ. Стаменковић, Драгица Р. Гатарић
(географији, демографији, социологији, етнологији, економији и др.) су
углавном парцијална и скромна по квантитету и квалитету.
Просторна дисперзија и главна структурна својства
ученика дневних миграната
Просторна развијеност дневне миграције одређеног насеља израз је
његовог функционалног значаја: регионалног, субрегионалног и локалног,
у мрежи насеља неке просторно-функционалне целине. Као таква, заједно
са структурним карактеристикама дневне миграције, припада категорији
битних индикатора за разумевање функционисања и функционалности насеља у геопростору, јер показује интензитет и главна обележја дневних интеракција (маса, просторни домет, правци, улаз и излаз и сл.). Из тих разлога, у географским проучавањима овог типа миграција, територијалност –
насеобинска, локална и регионална, представља њихов најчешће изучавани сегмент.
Дистрибуција ученичке дневне миграције према Свилајнцу обавља
се из 33 насеља, од којих су само два градска: Деспотовац и Велика Плана,
по правном критеријуму из 1991. и 2002. године. Структурни однос руралне и урбане ученичке конвергентне дневне миграције износи 99,39:0,61%.
То практично значи: да дневне миграције ученичке сеоске омладине ка
граду имају наглашену демографску израженост. Оне, заједно са дневним
миграцијама радне снаге, заузимају истакнуто место међу кључним факторима трансформације насеља – демографске, морфо-физиономске и функционалне, како домицила дневних миграната тако и Свилајнца као њиховог миграционог одредишта.
Преовлађују мигранти који свакодневно долазе из сеоских насеља
истоимене општине. Из 15 насеља са ове територије Свилајнац добија
88,03% укупне ученичке дневне миграције. С друге стране, просторна дисперзија домицила дневних миграната у саставу других општина, углавном
суседних свилајначкој, у погледу укупног броја насеља је израженија, јер
обухвата 18 насеља смештених у оквиру пет општина (Деспотовац, Жабари, Петровац, Велика Плана и Смедерево). Међу њима обимом миграције
(4,66%) истичу се нека насеља Горње Ресаве (Јасеново, Стрмостен, Медвеђа, Деспотовац, Плажане и Велики Поповић). Сфера дневног школског
конвергентног утицаја Свилајнца обухвата површину од 711 km2, од које
229 km2 припада истоименој општини, а 482 km2 другим општинама.
Структура дневне миграције ученичке сеоске омладине ка Свилајнцу одликује се низом специфичних карактеристика и развојних трендова. Оне су одраз узајамно дејствујућих утицаја, условљености и зависности општих демографских својстава, локалних географских прилика и система антропогених вредности и традиције. С овог аспекта указаћемо само
____________
84
Srboljub ð. Stamenković, Dragica R. Gatarić
Табела 1. – Просторна дистрибуција и полна структура ученика дневних миграната према Свилајнцу по домицилима
Насеље
Црквенац
Дубље
Луковица
Бобово
Грабовац
Гложане
Дубница
Кушиљево
Врлане
Јасеново
Марковац
Проштинац
Седларе
Тропоње
Породин
Роанда
Роћевац
Витежево
Стрмостен
Жабари
Табановац
Медвеђа
Четереже
Деспотовац
Суботица
Врбовац
Плажане
Ракинац
Ново Село
Симићево
Буровац
Велики Поповић
Велика Плана
Укупно
Дневни мигранти
Број
%
74
15,01
57
11,56
54
10,95
53
10,75
40
8,11
39
7,91
37
7,51
32
6,49
17
3,45
14
2,84
13
2,64
9
1,83
6
1,22
6
1,22
6
1,22
5
1,01
4
0,81
4
0,81
3
0,61
3
0,61
2
0,41
2
0,41
2
0,41
2
0,41
1
0,20
1
0,20
1
0,20
1
0,20
1
0,20
1
0,20
1
0,20
1
0,20
1
0,20
493
100,0
Пол
Мушки
38
30
24
30
26
19
24
15
8
7
9
5
2
3
2
3
1
1
3
1
1
2
1
1
1
1
1
1
260
Женски
36
27
30
23
14
20
13
17
9
7
4
4
4
3
4
2
3
3
3
1
1
1
1
1
1
1
233
на нека основна обележја дневне миграције, као што су: полно-старосни
састав, миграциони стаж и време које мигранти утроше на путовањима од
домицила до града.
У овим миграцијама учествују ученици стари од 10 до 19 година
(основношколци 10–14 и средњошколци 14–19 година), а структурни однос мушког и женског становништва износи 52,74:47,26%.
____________
85
Србољуб Ђ. Стаменковић, Драгица Р. Гатарић
Табела 2. – Територијално-насеобинска структура ученика дневних миграната
према Свилајнцу
Територија
Иста општина
Друга општина
Укупно
Површина у ha8
Број
%
22.924
32,21
48.211
67,79
71.135
100,0
Насеља
Број
%
15
45,45
18
54,55
33
100,0
Дневни мигранти
Број
%
434
88,03
59
11,97
493
100,0
Имајући у виду значај временске димензије у сагледавању геопросторних промена и свеукупности дневне миграције, осврнућемо се и на
основне карактеристике миграната по миграционом стажу (трајању статуса дневног мигранта у годинама). У том смислу, издвојили смо пет посебних група дневних миграната. По овом обележју, доминирају ученици мигранти са краћим миграционим стажом (од једне до три године – 85,60%),
с тим што максималну заступљеност има група од две до три године
(54,97%), а минималну мигранти са стажом осам и више година (0,61%).
Табела 3. – Ученици дневни мигранти ка Свилајнцу по миграционом стажу у годинама
Миграциони стаж
До
1
Од 2 до 3
Од 4 до 5
Од 6 до 7
8 и више
Укупно
Број
151
271
61
7
3
493
%
30,63
54,97
12,37
1,42
0,61
100,0
Подаци о трајању путовања ученика дневних миграната од домицила до Свилајнца, и обратно, илуструју утрошак времена на свакодневним путовањима. Они представљају полазиште за сагледавање деловања
свакодневних путовања на друштвени живот уопште и радну активност
миграната, као што су: утицај утрошка времена на психофизичку способност ученика за образовни и васпитни рад, успех ученика дневних
миграната у настави, здравствено стање ученика миграната итд. Добијени
резултати истраживања указују на максималну заступљеност миграната
који свакодневно на путовањима, у оба смера, утроше до један час –
85,81%. Иначе, највеће учешће, по издвојеним групама, имају ученици
дневни мигранти који утроше до 15 минута – 45,44%, а најмање више од
једног сата – 0,40%.
8
Израчуната коришћењем документационог материјала Републичког геодетског
завода у Београду.
____________
86
Srboljub ð. Stamenković, Dragica R. Gatarić
Табела 4. – Ученичке дневне миграције ка Свилајнцу по времену утрошеном (минута) на путовањима у једном смеру
Време
До
15
Од 16 до 30
Од 31 до 45
Од 46 до 60
61 и више
Укупно
Број
224
199
58
10
2
493
%
45,44
40,37
11,76
2,03
0,40
100,0
Наведене просторно-демографске карактеристике указују на шареноликост конвергентне ученичке дневне миграције Свилајнца. Она се територијално манифестује у форми следећих битних обележја:
– доминантном значају Свилајнца као просветног и културног центра у границама истоимене општине, а самим тим и главном фактору просторно-функционалне интеграције (обједињавања насеља и повезивања
руралног и урбаног) и социо-економске трансформације руралне околине
(промене у начину живота становништва, у школообразованости становништва, у квалификационој структури радне снаге и сл.);
– просторну диференцираност урбаног утицаја Свилајнца на социо-економску трансформацију сеоских насеља у склопу матичне општинске територије, као и у преображају аграрног простора и
– постепеном опадању конвергентног просветног деловања града
са порастом географске дистанце од њега, јер се у том правцу смањује
обим ученичке дневне миграције.
Рурално-демографске промене и
дневне миграције ученика
Рурално општинско окружење Свилајнца у условима динамичног
привредног развоја истоименог општинског центра, нарочито индустријског, захваћено је многобројним геопросторним променама. Оне су позитивне или негативне, по друштвеној вредности ефеката које иницирају и
производе у геопростору, стихијске (спонтане) или планске, по генези, и
по суштини, насеобинске, демографске, социолошке, економске и сличне.
Може се без двоумљења нагласити да већина руралних промена у околини
Свилајнца, као и у другим деловима Србије, припада групи негативних и
стихијских. Полазиште њиховог развоја представља недовољна и неадекватна планска основа као инструмент и регулатор хомогенизације руралног развоја. Директне импликације су многобројне и просторно честе. Њихов најнепосреднији израз је негативна општа рурално-демографска ситуација коју, између осталог, илуструје: вишедеценијско смањење општинске
____________
87
Србољуб Ђ. Стаменковић, Драгица Р. Гатарић
руралне популације и сеоске омладине, као и знатне територијалне разлике у квалитету и обиму промена са порастом удаљености од општинског
центра – Свилајнца.
Општа демографска карактеристика руралне популације и сеоске
омладине у општини Свилајнац је њихов негативан развој после II
светског рата. Тако, на пример, од 1961. (82,50%) до 2002. (63,17%), удео
руралне популације у укупном општинском становништву смањен је за
19,33%, или просечно годишње за 0,47%. И поред извесних разлика у обиму и темпу смањења руралне популације, с једне стране, и сеоске омладине, с друге, чињеница је да у руралним селидбеним миграцијама у значајном обиму учествује сеоска омладина, нарочито она која путем претходног школовања мења свој социјални положај, традиционално занимање
својих предака и домицил. У већини случајева овој промени претходи статус дневног мигранта.
Табела 5. – Промене у руралној популацији општине Свилајнац после II светског
рата9
Година
1948.
1961.
1971.
1981.
1991.
2002.
Сеоско
становништво
28.222
27.782
26.494
25.548
18.180
16.116
% у општинској
популацији
84,83
82,50
77,34
73,22
67,99
63,17
На територији општине Свилајнац постоје изражене диспропорције у концентрацији сеоских насеља, становништва, омладине и ученичке
дневне миграције. С тог гледишта истичемо следеће одлике:
– највећу концентрацију руралних насеља, популације и омладине
имају прва (растојање до 5 km од Свилајнца) и друга зона (5 до 10 km), у
којима је лоцирано више од половине сеоских насеља (57,14%) и концентрисана већина руралног становништва (70,97%) и омладине (70,59%);
– идентичне развојне тенденције по изотелним зонама, које се испољавају у порасту сеоског становништва и омладине прве и углавном
опадању у осталим концентричним зонама, с тим што је, по попису становништва 2002. у односу на 1991. годину, присутан известан пораст
руралне популације код четврте (периферијске) зоне и
– просторно-демографску неравнотежу у размештају сеоског становништва и омладине, с једне стране, и укупне масе ученичке дневне ми9
Упоредни преглед становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991. и 2002, Подаци по насељима, књ. 9, Републички завод за статистику, Београд, 2004.
____________
88
Srboljub ð. Stamenković, Dragica R. Gatarić
грације ка граду, с друге, јер је редослед концентричних зона у првој ситуацији: друга, трећа, прва и четврта, а у другој: друга, прва, трећа и четврта.
Табела 6. – Удео руралне популације у укупном сеоском становништву и руралне
омладине10 по изотелним зонама на 5 km удаљености од Свилајнца у контингенту
сеоске омладине
Изотелна
Рурална популација
Сеоска омладина
зона
1961. 1971. 1991. 2002. 1961. 1971. 1991. 2002.
До
5 km
16,26 16,67 17,91 19,30 15,40 17,73 18,45 18,91
Од 5 до 10
53,48 53,64 52,62 51,68 52,79 51,83 51,76 51,68
Од 10 до 15
20,15 19,93 19,49 18,96 21,14 21,60 20,17 20,04
Од 15 до 20
10,11
9,76
9,98 10,06 10,67
9,44
9,62
9,38
Укупно
100,0 100,0 100,0 100,0 100,0 100,0 100,0 100,0
Најзаступљеније су дневне миграције ученика ка Свилајнцу из сеоских насеља прве и друге изотелне зоне. Сва насеља – 12 села, ових зона
су миграционо активна према Свилајнцу. Она граду дају 382 дневна мигранта, или 90,35% општинске (или 79,51% укупне) ученичке дневне миграције. Почев од друге концентричне зоне, па надаље, ка периферијским
деловима општинске територије видно се смањује број насеља из којих се
врши дистрибуција ученика дневних миграната, као и укупна маса миграната. Из треће и четврте концентричне зоне са своје општинске територије
Свилајнац добија 42 ученика дневна мигранта, или 9,67%. Уочљиво је да
са порастом удаљености од града слаби његова утицајна снага и степен
просторне и социо-економске трансформације, с тим што у том правцу јача значај традиционалног села и сеоске аграрне производње.
У оквиру комплексних насеобинско-географских проучавања дневних миграција уопште, па и ученичких, посебно место заузима испитивање ставова дневних миграната о мењању садашњег домицила новим, насељем у коме стичу образовање. Ови параметри су двоструко релевантни,
јер, прво, омогућавају сагледавање могућег обима исељавања младих из
појединих насеља и, друго, ниво усељавања у насеље одредиште дневног
кретања, или утврђивање његове ”потенцијалне гравитационе привлачности”.11 Истовремено, могу бити од значаја у плански осмишљеном раз10
Попис становништва 1961, Пол и старост, Савезни завод за статистику, Београд, 1965; Попис становништва и станова 1971, Пол и старост – II део, Резултати по насељима и општинама, Савезни завод за статистику, Београд, 1973; Попис
становништва 1991, Пол и старост, Подаци по насељима и општинама, књ. 4, Београд, 1993; Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002, Пол и старост,
Подаци по насељима, књ. 2, Републички завод за статистику, Београд, 2003.
11
С. Ђ. Стаменковић, М. Бачевић, Географија насеља, Универзитетски уџбеник,
Географски факултет Природно-математичких факултета Универзитета у Београду, Београд, 1992, стр. 36.
____________
89
Србољуб Ђ. Стаменковић, Драгица Р. Гатарић
Табела 7. – Распоред сеоских насеља и ученичке дневне миграције у општини
Свилајнац по изотелним зонама
Изотелна зона12
До
5 km
Од 5 до 10
Од 10 до 15
Од 15 до 20
Укупно
Број сеоских насеља
Укупно Миграционо активна
3
3
9
9
7
2
2
1
21
15
Дневни мигранти
Број
%
185
42,65
207
47,70
37
8,52
5
1,15
434
100,0
воју, у овом случају, како Свилајнца (планирање стамбене изградње, запошљавање квалификоване радне снаге и сл.) тако и мреже сеоских насеља,
нарочито централних.
Од укупно 493 ученика дневна мигранта, њих 113 или 22,92% се
изјаснило да би садашњи домицил заменило новим – Свилајнцем.
Структурни однос ове категорије дневних миграната из насеља са територије матичне и других општина износи 84,96:15,04%, а однос женског
и мушког становништва које намерава да се трајно настани у град
61,95:38,05%.
Просторни распоред домицила ученика дневних миграната потенцијалних житеља Свилајнца у наредном периоду адекватан је карактеристикама општег размештаја сеоске омладине и њене укупне дневне миграције. Аналогно поменутом, и овде, са порастом географске дистанце од
Свилајнца опада број миграната који су се изјаснили да би се трајно настанили у град. Интересантно је да више од 50% ученика дневних миграната
сталних житеља појединих села свилајначке општине, који су се изјаснили
за евентуалну промену места сталног боравка, сада живи у три села – Луковица (27 миграната), Дубље (16 миграната) и Црквенац (9 миграната),
прве концентричне зоне.
Испољене тенденције у просторном размештају и развоју сеоског
становништва, сеоске омладине и дневне миграције ученика из сеоских
насеља према Свилајнцу, поред осталог, указују на могућа главна рурална
развојна тежишта. Евидентно је да се смернице и приоритети у политици
руралног развоја морају ускладити са актуелном рурално-демографском
ситуацијом. С тим у вези, приоритетне просторне зоне подстицања руралног развоја су делови општинске територије са максималном концентрацијом сеоског становништва и омладине, а то су углавном и зоне максималне
12
Распоред сеоских насеља по изотелним (концентричним) зонама је следећи: прва зона – Луковица, Дубље и Црквенац; друга зона – Гложане, Врлане, Грабовац,
Тропоње, Седларе, Роћевац, Бобово, Проштинац и Кушиљево; трећа зона – Радошин, Бресје, Мачевац, Суботица, Купиновац, Ђуринац и Дубница, и четврта зона
– Војска и Роанда.
____________
90
Srboljub ð. Stamenković, Dragica R. Gatarić
Табела 8. – Ученици дневни мигранти, по домицилима и полу, који намеравају да
се трајно настане у Свилајнцу
Насеље
Луковица
Дубље
Дубница
Црквенац
Кушиљево
Бобово
Грабовац
Гложане
Проштинац
Стрмостен
Јасеново
Врлане
Тропоње
Марковац
Витежево
Мачевац
Седларе
Роћевац
Медвеђа
Ново Село
Буровац
Симићево
Табановац
Четереже
Укупно
Дневни мигранти
Број
%
27
23,90
16
14,16
11
9,73
9
7,96
7
6,20
6
5,31
5
4,43
5
4,43
4
3,54
3
2,65
3
2,65
2
1,77
2
1,77
2
1,77
2
1,77
1
0,88
1
0,88
1
0,88
1
0,88
1
0,88
1
0,88
1
0,88
1
0,88
1
0,88
113
100,0
Пол
Мушки
8
7
6
3
3
3
3
2
1
1
1
1
1
1
1
1
43
Женски
19
9
5
6
4
3
2
3
3
3
2
2
1
1
1
1
1
1
1
1
1
70
Табела 9. – Изотелни распоред ученика дневних миграната из насеља у општини
Свилајнац који намеравају да се настане у истоимени град
Изотелна зона
До
5 km
Oд 5 до 10
Oд 10 до 15
Oд 15 до 20
Укупно
Дневни мигранти
Број
52
33
11
96
%
54,17
34,37
11,46
100,0
развијености ученичке дневне миграције. Исто тако, реално је очекивање
да се актуелни рурално-аграрни негативни развојни трендови могу зауставити, или постепено трансформисати у позитивне, искључиво скупом
плански усмерених друштвених мера, акција и интервенција.
____________
91
Србољуб Ђ. Стаменковић, Драгица Р. Гатарић
Закључак
Дневне миграције ученичке сеоске омладине према Свилајнцу су
значајна савремена друштвена појава са мноштвом, у правом смислу те речи, геопросторних, социолошких, демографских, социјално-политичких и
економских узрока и импликација. Из тих, и других сличних, разлога научно сагледавање њихове свеукупности има посебан значај у тумачењу досадашњег руралног развоја, актуелне руралне ситуације и њене перспективе. Чињеница је да овај тип миграција младих ка градовима у Србији има
видну демографску развијеност, као уосталом и према Свилајнцу. Наведене основне чињенице о ученичким дневним миграцијама из сеоских насеља ка Свилајнцу упућују на следеће закључке релевантне са аспекта перспективе руралног развоја:
– актуелна дневна просторна покретљивост ученичке омладине из
сеоских насеља општине Свилајнац према истоименом граду и општинском центру има знатну демографску израженост, јер у њој свакодневно
учествује 2,69% општинске руралне популације и 13,61% сеоске омладине
у општини;
– као и у другим деловима Србије, тако и овде, дневне миграције
становништва уопште, па и сеоске омладине, по генези и развојним карактеристикама, су изразито стихијске и имају разнородно дејство: позитивно
и негативно, на свеукупни рурални развој, па и насеобинско-демографски;
– познавање степена развијености дневних миграција (обима, узрока, последица, демографских структура и других просторно-функционалних својстава) у оквиру мањих локалних урбаних система, какав је Свилајнац са својим гравитационим залеђем, има посебан значај у систему планирања: економског, просторног, урбанистичког и руралног, како тих система насеља тако и урбаног и руралног система насеља Србије и
– у склопу конституисања политике руралног развоја, за коју се
слободно може рећи да у нашим друштвеним условима не постоји као научно верификована и плански фундирана активност, која тежи формирању
економски јачег и стабилнијег села, карактеристике дневне просторне мобилности ученичке сеоске омладине имају изузетан значај.
Извесно је да неки од изучаваних сегмената ученичких дневних
миграција према Свилајнцу могу представљати корисну полазну основу у
поступцима програмирања и планирања руралног развоја. У том смислу
истичемо:
– да просторни распоред домицила, обим и неке структуре (полна,
по миграционом стажу, времену утрошеном на путовањима и сл.) ученичке дневне миграције представљају релевантно просторно-функционално
својство мреже насеља од значаја за планско структурирање и обликовање
функционалних односа и веза;
____________
92
Srboljub ð. Stamenković, Dragica R. Gatarić
– значајну приврженост ученика дневних миграната руралној традицији и начину живљења, о чему сведочи висока заступљеност (380 миграната или 77,08%) испитаника који се изјашњавају да садашњи сеоски
домицил у наредном периоду неће заменити новим – Свилајнцем;
– могући обим досељавања младих у Свилајнац из категорије ученика дневних миграната, који је од значаја за сагледавање перспективе
урбаног развоја и
– руралне ареале: насеља и територије (на удаљености до 5 km и од
5 до 10 km од града), са максималном концентрацијом дневних миграната
(90,35% укупног броја ученика дневних миграната) као приоритетне зоне
(подручја) плански подстицаног руралног развоја са становишта интензивирања руралне производње и унапређивања сеоског живљења уопште.
Srboljub ð. Stamenković
Dragica R. Gatarić
DAILY MIGRATIONS OF VILLAGE SCHOOLCHILDREN TOWARDS
SVILAJNAC AS AN INDICATOR OF THE RURAL DEVELOPMENT
PERSPECTIVE
Summary
It is clear that some of the studied segments of schoolchildren daily movements from
rural areas towards Svilajnac (in 1991 – 8.568, and in 2002 – 9.395 inhabitants) are
frequent in geographical studies of functional relations and links in networks of
settlements (regional, sub regional and local) in some parts of Serbia. They can make
manifold useful starting position in relations of planning and programming of rural
development. In this sense we call attention to the following conclusions:
– the scope of the daily movements of schoolchildren to Svilajnac, is extensive; this
has been found out by conducting a poll, towards the end of 1995 and the result showed
that 493 schoolchildren travels every day from 33 villages and that the main mass of
schoolchildren live in 15 settlements in the same county (434 travelling schoolchildren
or 88,03% of the total number of pupils travelling day by day);
– the area pattern of domicile, the framework and the structure (by sex by the length
of ’travelling service’, the time spent on travelling, etc.) of the mentioned daily
travelers, represent relevant spatial – functional distinctiveness of network of
settlements which should be considered important to plan the structure and shape of the
functional relations and links;
– an important link the travelling pupils have for their rural traditions and the way
of living, supported by high number of schoolchildren (380 traveling pupils of 77,08%)
revealing that they will continue to live in the same domicile and that they do not intend
to replace it for the new one in Svilajnac;
– the possible range of the youth moving in Svilajnac from the category of the daily
travelling pupils, which can be important from the perspective of the urban development
of Svilajnac and that
____________
93
Србољуб Ђ. Стаменковић, Драгица Р. Гатарић
– the rural settlements and areas (at the distance of 5 km and 5 to 10 km from the
town) with the maximum concentration of the day to day travelling schoolchildren
(90,35% from the total number of pupils) should be the priority in improving the
economic development of the rural settlements from the point of view of the rural
production and the way of life in the villages in general.
____________
94
ДЕМОГРАФИЈА, књ. II, 2005.
Оригиналан научни рад
DEMOGRAPHY vol. II 2005
УДК 911.373 (497.11 Брзи Брод)
314.15 (497.11) ”19”
Original scientific work
Марија Мартиновић
УТИЦАЈ МИГРАЦИОНЕ КОМПОНЕНТЕ
НА ТРАНСФОРМАЦИЈУ БРЗОГ БРОДА
Извод: У насеобинском развоју Брзог Брода значајну улогу имале су све врсте и
типови миграција становништва. Њихов обим и интензитет директно су
условљени динамиком свеукупног друштвено-економског развоја. Из тог разлога
најзаступљеније су у савременој фази развоја Брзог Брода. Миграције
становништва, као један од најзначајнијих фактора трансформације насеља, имале
су пресудан утицај на промену демографских (интензиван пораст укупне
популације, промена демографских структура, демографских кретања и др.), морфо-физиономских (територијално ширење насеља, промена намена површина и
сл.) и функционалних карактеристика Брзог Брода (пораст функционалног
капацитета, развој нових функција, одумирање аграрне функције и др.).
Кључне речи: насеље, промене, становништво, миграције
Abstract: People`s migrations have played important part in the development of Brzi
Brod. Their score and intensity are directly connected to the overall socio-economic
development. The same reason we can find in those happening on large scale in the
contemporary phase of Brzi Brod. Migrations of the inhabitants of Brzi Brod are the key
factor for the transformation of settlement. It has had the most important impact on the
change of demography (intensive growth of the total population, change of the
demographic structure, demographic movements etc.), morph-physiognomic (the
special development of settlement, changes in the appearance of the settlement etc.) and
functional character of Brzi Brod (the growth of functional capacity, development of
new developed functions, weakling of the farming function etc.).
Key words: settlement, change, population, migration
Опште географске одлике
Брзи Брод је лоциран у источном делу дна Нишке котлине, саставном делу композитне Нишавске долине, на (200 m) левој обали Нишаве,
десне притоке Јужне Мораве. Просторно се развија поред понишавских
међународних комуникација – северно од железничке пруге Париз–
Београд–Ниш–Софија–Истамбул и 1 km јужно од огранка В (Ниш–Софија–Истамбул) главног коридора 10 (Салцбург–Љубљана–Загреб–Београд–
Скопље–Солун). Налази се 6 km источно од центра Ниша, макрорегионалног центра Србије, у чијем приградском подручју остварује савремени
____________
95
Марија Мартиновић
насеобински развој. Локални положај одређен је географским координатама: 43о19’ с.г.ш. и 21о59’ и.г.д.
Брзи Брод припада насељима збијеног типа. Неправилног је округластог облика. Повезује три физиономске целине: Старо село, Старо насеље и новоформирано Девизно насеље. Територијално ширење насеља је
прилично ограничено, обзиром да је са његове северне стране регулациони
појас Нишаве, јужне Булевар цара Константина, западне археолошко налазиште Медијана, а са источне коридор електроенергетских водова. Савремена рурална изградња усмерена је у правцу севера и југа.
Брзи Брод припада катастарској општини Брзи Брод – Суви До
(579 ha). У приватном власништву је 70,5%, а у друштвеном 29,5% укупне
површине катастарске општине.1 Површина насеобинске територије Брзог
Брода износи 300 ha, а грађевински рејон (подручје) насеља 96,3 ha.
Кроз историју Брзи Брод има променљиву популациону величину,
што је резултат међусобног односа природног прираштаја и миграција становништва. Основна карактеристика његовог демографског развоја од краја XIX века до наших дана је континуирани демографски раст, кога карактерише следећа развојна динамика:
– од ослобођења од Турака 1878. до 1948. године бележи интензивни демографски пораст: укупно становништво је увећано 3,9 пута, с тим
што је нешто израженији током прве половине посматраног периода (индекс пораста 1921/1878. износи 253,1);
– у периоду 1948–1953. године евидентирано је умерено увећање
укупног становништва (индекс пораста 1953/1948. износи 104,7) и
– динамичан пораст укупне популације основна је карактеристика
демографског развоја од 1961. године до данас (становништво је до пописа
2002. увећано 4,2 пута).
Густина насељености Брзог Брода и његове насеобинске територије, као индикатор друштвене искоришћености, у посматраном периоду
1961–2002. има позитивне развојне тенденције, што је резултат преразмештаја становништва већином на релацији сеоска насеља у залеђу –
Брзи Брод. Од 1961. до 2002. забележен је пораст (за 11,3 ст./ha) опште
густине насељености насеобинске територије. У истом периоду присутан је је континуирани пораст (за 33,5 ст./ha) опште густине насељености Брзог Брода, који од 1981, по типологији сеоских насеља Србије
према густини насељености,2 припада групи густо насељених села (више
од 31 ст./ha).
1
Подаци из документационог материјала, Сектор економских статистика, Одељење за пољопривреду, рибарство и шумарство, Републички завод за статистику
Србије, Београд.
2
Б. Којић, Ђ. Р. Симоновић, Сеоска насеља Србије, Стални и помоћни уџбеник,
Издавачко-информативни центар студената, Београд, 1975, стр. 47.
____________
96
Marija Martinović
Табела 1. – Кретање укупне популације Брзог Брода од 1878. до 2002. године3
Година пописа
1878.
1921.
1948.
1953.
1961.
1971.
1981.
1991.
2002.
Број становника
145
367
568
595
1.055
1.935
2.945
3.593
4.452
Индекс пораста
253,1
154,8
104,7
177,3
183,4
152,2
122,0
123,9
Табела 2. – Кретање опште густине насељености насеобинске територије и
насеља и опште аграрне густине насељености насеобинске територије (ст./ha)
Брзог Брода 1961. и 2002. године
Година
1961.
2002.
Густина насељености
насеобинске територије
насеља
3,5
12,7
14,8
46,2
Аграрна густина
насељености нас. територије
0,8
0,1
Развој економских карактеристика становништва Брзог Брода после Другог светског рата, као резултат многобројних и динамичних промена, од великог је значаја за насеобинску трансформацију. Интензиван индустријски развој Ниша утицао је на просторно-демографску и социјалноекономску трансформацију насеља и аграрног пејзажа, што је резултирало
и променама у економској структури становништва, једној од најважнијих
друштвених структура. Наведене промене најизраженије су у односу пољопривредног и непољопривредног становништва, затим активног становништва, лица са личним приходом и издржаваног становништва, у квалификационој структури радне снаге и активном становништву по секторима
(групама) делатности.
Запошљавање становника Брзог Брода, највећим делом у индустрији Ниша, имало је за резултат њихово преструктурирање из аграрног у
неаграрно становништво. Једна од последица овог насеобинског процеса је
тенденција динамичног смањења аграрне популације. Од 1961. до 2002.
пољопривредно становништво је смањено девет пута. Учешће аграрног у
укупној популацији 1961. износило је 22,8% (удео активног аграрног
3
Попис људства Србије у ослобођеним крајевима, Државопис Србије, свеска
XI, Београд, 1882, Речник места, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, Београд,
1925, Попис становништва, домаћинстава и станова 2002, Упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991. и 2002, Републички завод за
статистику, Београд, 2004.
____________
97
Марија Мартиновић
18,4%), а 2002. године 0,6% (удео активног аграрног 0,4%). У истом периоду забележено је и опадање опште аграрне густине насељености насеобинске територије (1961. – 0,8 ст./ha, 2002. – 0,1 ст./ha), што указује на минималну искоришћеност аграрног пејзажа.
Укупно активно становништво Брзог Брода бележи опадање од
1961. до 2002, при чему општа стопа активности има негативан развој –
1961. износила је 50,7, а 2002. године 48,6, што значи да је 1961. било 51, а
2002. године 49 активних на 100 становника. У истом периоду долази до
пораста броја лица са личним приходом (1961. – 1,4%, 2002. – 16,6% укупне популације) и опадања издржаваног становништва (1961. – 47,9%,
2002. – 34,8% укупне популације).4
Табела 3. – Структура пољопривредног, активног пољопривредног, непољопривредног и активног (по секторима делатности) становништва Брзог Брода 1961.
и 2002. године5
Активно
Пољ.
Непољ.
Активно становништво
% пољ. ст. %
%
станов.
станов.
Прим.
Сек.
Тер.
Квар.
1961.
241 22,8 194 18,4
814 77,2 194
235
62
23
2002.
27
0,6
19
0,4 4.425 99,4 23
716
376
374
Година
Проучавање контингента активног становништва по секторима делатности је од великог значаја за сагледавање друштвено-економских карактеристика популације и просторно-функционалних обележја насеља.
Савремени друштвено-економски развој и социјално-економски преображај Брзог Брода имао је за последицу преструктурирање активног становништва по групама радних делатности. Примарни сектор привреде има наглашену негативну развојну тенденцију (1961. – 36,3%, 2002. – 1,5% активног становништва). Секундарни сектор делатности од 1971. има негативни
тренд развоја (1961. – 43,9%, 1971. – 69,7%, 2002. – 45,8% активног становништва), док се динамиком пораста истичу квартарне (1961. – 4,3%,
2002. – 23,9% активног становништва) и терцијарне делатности (1961. –
11,6%, 2002. – 24,1% активног становништва). По функционалној типоло4
Попис становништва 1961, Активност и делатност, књ. XIV, Савезни завод за
статистику, Београд, 1965. и Попис становништва, домаћинстава и станова 2002,
Активност и пол, књ. 5, Републички завод за статистику, Београд, 2003.
5
Попис становништва 1961, Пољопривредно становништво, књ. XV, Савезни
завод за статистику, Београд, 1966, Попис становништва 1961, Активност и делатност, књ. XIV, Савезни завод за статистику, Београд, 1965, Попис становништва, домаћинстава и станова 2002, Пољопривредно становништво, књ. 7, Републички завод за статистику, Београд, 2003. и Попис становништва, домаћинстава
и станова 2002, Делатност и пол, књ. 6, Републички завод за статистику, Београд,
2003.
____________
98
Marija Martinović
гији насеља,6 где је као основни показатељ коришћена социо-економска
структура активног становништва (троделна структура делатности – примарни, секундарни и терцијарни), Брзи Брод је 1961. припадао мешовитим
насељима (аграрно-индустријски подтип), а 2002. године изразито неаграрним насељима (индустријско-услужни подтип).
Постанак и развој насеља
Насеобинску историју Брзог Брода карактерише вишевековни континуитет, који је обележен многобројним променама демографског, морфо-физиономског и функционалног карактера. Од оснивања до наших дана издвајају се три главне фазе у развоју насеља: почетна (од постанка до
1878), средишна (од ослобођења од Турака до Другог светског рата) и савремена (после Другог светског рата).
Брзи Брод је формиран на месту са значајним траговима праисторијске и античке насељености. На левој обали Нишаве, поред античког налазишта Медијана (западни део атара Брзог Брода), пронађени су остаци насеља из праисторије, по коме је културна група касне
фазе бронзаног доба и прелаза у гвоздено доба добила назив Медијана
група. Откривен је богат покретни археолошки материјал (керамички
судови и др.) и непокретни објекти – остаци већих плитких јама изнад
којих су биле подигнуте колибе, карактеристичне за сточарска насеља
(”золники”).7 Значајем се истиче археолошки локалитет (40 ha) Медијана, који се у античким изворима наводи као предграђе Naissus-a. Централни део насеља представљен је царском палатом и луксузним вилама, источни је претежно стамбеног карактера, а западни са објектима
јавног и сакралног карактера, док се у јужном делу ширег комплекса
налазило војно утврђење и водоводни систем. У време римског цара
Константина (почетак IV века) Медијана је имала ранг резиденције. По
разарању у време најезде Хуна (V век), обновљена је у палеовизантијском периоду. 8
У близини наведених археолошких локалитета, током српског
средњовековног доба, формиран је Брзи Брод. У појединим периодима почетне фазе развоја мењао је микроположај и налазио се на десној обали
Нишаве. Након турских освајања први пут у писаним изворима наводи се
у катастарском попису 1498, када има 18 хришћанских, 11 муслиманских
кућа и 17 кућа бенака – муслиманских ратара. Године 1516. помиње се као
6
Грчић М., Грчић Љ., Мачва, Шабачка Посавина и Поцерина, Географски факултет Универзитета у Београду, Београд, 2002, стр. 265–272.
7
Ајдић Р., Најстарија прошлост Ниша, Историја Ниша, књ. 1, Градина и Просвета, Ниш, 1983, стр. 39.
8
Петровић П., Ниш у античко доба, Историја Ниша, књ. 1..., стр. 65–70.
____________
99
Марија Мартиновић
насеље са 16 рајинских и 11 кућа бенака,9 а 1564. припада групи малих села (испод 10 домаћинстава).10 Током XVI века насељен је углавном муслиманском популацијом, а од XVII века до ослобођења од Турака већинским
хришћанским становништвом.11
Са турском окупацијом уведени су нови односи, а постојећа насеља укључена су у спахијске поседе. Положај мештана погоршао се у
другој половини XVI и током XVII века, када долази до унутрашње кризе турског феудализма, а поготово у XVIII веку, када су спахије и даље
узимале десетак. Пред ослобођење од Турака Брзи Брод је припадао спахилуку Абаз-бега. Током овог периода мештани су се бавили пољопривредом, која је углавном задовољавала сопствене потребе руралних домаћинстава, а најзначајнија грана је било ратарство. Од XV до XVII века
у аграрном пејзажу доминирала су поља црвеног пиринча, за чије је наводњавање коришћена Кутинска вада, оточница Кутинске реке (у новије
време користи се за наводњавање башти). Од заната значајем се истицало воденичарство, које је било заступљено од краја XV века. Непосредно пред ослобођење од Турака радило је неколико воденица на Нишави
и Кутинској вади.12
Након ослобођења од Турака, територијалног ширења Србије и повлачења нових граница, 15. јануара 1878, према Закону о уређењу ослобођених предела, Брзи Брод је ушао у састав Нишког среза и Еминокутинске
општине,13 а 1921. је био у саставу Првокутинске општине.14 Основна карактеристика средишне фазе развоја је интензиван преображај насеља и
позитиван свеукупни развој. Присутне су промене демографског (пораст
укупне популације, промена демографских структура, демографских кретања и др.), физиономског (територијално ширење насеља, промена намена површина и сл.) и функционалног карактера (развој традиционалне –
аграрне функције и појава нових функција).
Савремена фаза развоја насеља окарактерисана је трансформацијом руралне средине и променом квантитативних и квалитативних обележја насеља, насталих под интеракцијским дејством процеса индустријализације, урбанизације и деаграризације. По свом карактеру ове промене су биле спонтане или стихијске – бесправна (дивља) градња у западном делу насеља, деаграризација, напуштање пољопривредних површина, опадање
9
Ћирић Ј., Брзи Брод, Енциклопедија Ниша, Природа, простор, становништво,
Градина, Ниш, 1995, стр. 12.
10
Бојанић Д., Ниш до великог рата 1683, Историја Ниша, књ. 1..., стр. 109.
11
Ћирић Ј., Брзи Брод, Енциклопедија Ниша, Природа..., стр. 12.
12
Исто.
13
Стаменковић Ђ., Организовање власти после ослобођења од Турака, Енциклопедија Ниша, Историја, Градина, Ниш, 1995, стр. 203–204.
14
Речник места..., стр. 209.
____________
100
Marija Martinović
значаја пољопривредне производње и др., и планске – насеобинска територија обухваћена је ГУП-ом Ниша из 1973. и актуелним ГУП-ом Ниша и
Нишке Бање (1995), Регулационим планом ”Брзи Брод” (2001), Планом детаљне регулације ”Стамбено-пословних блокова северно од Булевара Цара
Константина” у Брзом Броду (2004) и др.
Један од пресудних утицаја на трансформацију насеобинских обележја Брзог Брода је жаришно деловање Ниша, макрорегионалног центра
Србије. Динамичан индустријски развој Ниша праћен је јаком концентрацијом радничког становништва, које се од средине 50-их година XX века
масовно насељава на простору његове приградске зоне. По М. Костићу15
разврставање насеобинских језгара приградске зоне Ниша изражено је у
три главна вида: насељавање периферних делова Ниша (Стари и Нови Бубањ, Ледена Стена, Перутинско, Панталејско, Комренско насеље и др.),
оснивање нових насеља или делова насеља (Габровачка река, Насеље Комрен, Насеље Виник, Никола Тесла, Ново Александрово и Нови Просек) и
насељавање при постојећим селима (Медошевац, Ново Село, Брзи Брод,
Поповац, Суви До, Малошиште и др.). Интензивно досељавање радничког
становништва (већином из села северног обода Нишке котлине и Заплања), као и значајне промене у економској структури аутохтоног становништва, имале су за последицу корениту просторно-демографску и социјално-економску трансформацију насеља, које, поготово од 80-их година XX
века, има карактеристике радничког насеља.
Под дивергентним дејством Ниша, које се огледа у просторној дисперзији урбаних елемената и садржаја, смањене су аграрне карактеристике
Брзог Брода у корист урбаних обележја. Физиономску структуру насеља је
карактерисало делимично планско обликовање, које у савременом периоду
добија планске смернице – грађевински рејон насеља обухваћен је поменутим ГУП-овима, регулационим планом и планом детаљне регулације. Средишњи и северни део насеља је најстарија физиономска целина, коју данас
сачињава зона индивидуалног становања, у чијем је североисточном периферном делу смештен комплекс четвороразредне основне школе, и друштвени центар насеља, где се налази Дом омладине, месна канцеларија,
здравствена амбуланта и самопослуга. Зона индивидуалног становања заступљена је и у западном делу насеља, кога карактерише бесправна (дивља) градња, и новоформираном источном и североисточном делу (Девизно насеље), са плански структурираним и уређеним простором. Спортскорекреативни центар је лоциран у северном делу, дуж приобалног појаса
Нишаве, а зона заштитног зеленила у јужном делу насеља. Обзиром на динамичан просторно-демографски развој Брзог Брода у савременом перио15
Костић М., Нишка котлина, Зборник радова Географског института ”Јован
Цвијић” САНУ, књ. 21, Београд, 1967, стр. 335–340.
____________
101
Марија Мартиновић
ду, а са циљем реконструкције постојећег грађевинског фонда и утврђивања смерница и критеријума за плански насеобински развој, 2001. године је
урађен Регулациони план ”Брзи Брод”, којим је обухваћена површину од
130,7 ha (изграђене и неизграђене површине, груписане по наменама). По
њему се издвајају две главне целине:16 зона становања и зона јавно-друштвене намене. Прва зона састоји се од постојећег простора индивидуалног становања (59,9 ha) и новопланираног индивидуалног (8,8 ha), у северном, и колективног становања (4,6 ha), у јужном делу насеља. Друга зона
обухвата: постојећи друштвени центар (0,0005 ha), новопланирани друштвени центар (2,7 ha) у јужном делу насеља (стамбено-пословни блок),
постојећи (1 ha) и новопланирани (4,9 ha) школски комплекс у јужном делу насеља, спортско рекреативни центар (21,6 ha) у северном делу насеља,
новопланирани простор затворене пијаце са занатским центром (0,6 ha) и
зону заштитног зеленила (12,3 ha) у јужном делу насеља. Постојеће и планиране саобраћајнице обухватају површину од 20,3 ha. Најважнија саобраћајница за Брзи Брод је булевар Цара Константина (јужна граница насеља),
градска магистрала којом се одвија саобраћај од Ниша ка Белој Паланци и
Гаџином Хану и функционише јавни градски саобраћај, а планиране су две
примарне градске саобраћајнице, западно и северно од Брзог Брода.
Значајан моменат у савременом развоју Брзог Брода било је
конституисање (1992) града Ниша, кога је сачињавало градско насеље
Ниш и 11 околних насеља, међу којима и Брзи Брод.17 По административно-територијалној организацији из 2000, град Ниш су сачињавале две
општине – Нишка Бања и Ниш, у чијем саставу је био Брзи Брод,18 а од
јуна 2002. пет градских општина – Палилула, Пантелеј, Црвени Крст, Нишка Бања и Медијана, којој Брзи Брод данас административно припада.19
Миграције становништва
Током насеобинске историје Брзог Брода, а поготово од средине
50-их година XX века, за време савремене фазе развоја насеља, значајан
утицај имале су све врсте и типови миграција становништва. Оне представљају један од најзначајнијих фактора насеобинске трансформације, који
се огледа у промени просторно-демографских, социо-економских обележја, морфо-физиономске структуре и функционалних карактеристика, као и
у позитивном свеукупном развоју Брзог Брода.
Као главне миграционе одлике становништва Брзог Брода можемо
да издвојимо следеће:
16
Регулациони план ”Брзи Брод”, Завод за урбанизам Ниш, Ниш, 2001, стр. 3–7.
Службени лист града Ниша, 3. новембар 1992, Ниш.
18
Службени лист града Ниша, 17. мај 2000, Ниш.
19
Службени лист града Ниша, 6. јун 2002, Ниш.
____________
17
102
Marija Martinović
– промене у структури аутохтоног и имиграционог становништва;
– међусобна условљеност периода најинтензивнијег друштвеноекономског и свеукупног развоја и фаза најизраженије просторне покретљивости становништва;
– вишедеценијска доминација селидбених миграција, већином на
релацији сеоска насеља у залеђу – Брзи Брод;
– позитивна нето стопа миграција;
– знатна заступљеност дневног кретања становништва ка Нишу и
– преовлађујући утицај миграционих кретања становништва на
промене насеобинских обележја.
Аутохтоно и имиграционо становништво. – Структурни однос и
промене аутохтоног и имиграционог становништва одговарају друштвеноекономској развојној динамици Брзог Брода. Чињеница да је аутохтоно
становништво доминирало у укупној популацији до средине 50-их година
XX века, када значајно почиње да расте учешће имиграционог становништва, указује на актуелне демографске прилике Брзог Брода и њене развојне тенденције.
Табела 4. – Аутохтоно и досељено становништво и територијална структура
имиграционе популације Брзог Брода 1971. и 2002. године20
Година
1971.
2002.
АутоИмигрТериторија са које је досељено
%
%
ационо
хтоно
иста општ. др. општ. Срб. др. реп. и ин. непоз.
729 37,7 1.206 62,3
476
680
37
1.476 33,2 2.976 66,8
1.231
1.592
144
9
Структурни однос ове две категорије становништва 1971. износио
је 37,7:62,3%, а 2002. године 33,2:66,8%. Њихов међусобан однос од 1971.
до 2002. показује тенденцију смањења (за 4,5%) аутохтоног становништва,
на шта указује и стопа имиграције, која је 1971. износила 623 (на 1.000 становника Брзог Брода доселило се 623), а 2002. године 669 (на 1.000 становника доселило се 669).
Територијална структура имиграционог становништва. – Досељавање становништва у Брзи Брод има знатну заступљеност од средине
50-их година XX века. Представљено је насељавањем претежно становника, запослених у индустрији Ниша, из сеоских насеља северног обода Нишке котлине, затим из Заплања (Сопотница, Јагличје, Копривница, Дуга
Пољана, Краставче и др.), као и, у мањем обиму, из Македоније, Лике, Ко20
Попис становништва и станова 1971, Миграциона обележја, књ. IX, Савезни
завод за статистику, Београд, 1973. и Попис становништва, домаћинстава и станова 2002, Миграциона обележја, књ. 8, Републички завод за статистику, Београд,
2003.
____________
103
Марија Мартиновић
сова и др. Имиграционо становништво Брзог Брода карактерише пресељавање на краће географске дистанце. Од 1971. до 2002. године највеће учешће је имало становништво досељено са територије других општина Србије (1971. – 56,4%, 2002. – 53,5%), и то највећим делом из суседних општина (Гаџин Хан и др.), и са територије исте општине (1971. – 39,5%, а 2002.
– 41,4%), док је учешће популације досељене из других република и иностранства готово незнатно (1971. – 3,1%, 2002. – 4,8%).
Периодизација досељавања становништва. – Сагласно са чињеницом да је најмасовније досељавање становништва присутно у фази најинтензивнијег друштвено-економског развоја, Брзи Брод главну масу досељеничког становништва добија од почетка 60-их година XX века. Структурни однос досељеног становништва пре и за време Другог светског рата,
са једне стране, и у послератном периоду, са друге стране, износи
0,5:99,5%.
Табела 5. – Периодизација и обим досељавања становништва у Брзи Брод21
Период досељавања
До 1940. године
Од 1941. до 1945.
Од 1946. до 1960.
Од 1961. до 1970.
Од 1971. до 1980.
Од 1981. до 1991.
Од 1991. до 2002.
Укупно
Број досељеника
10
6
193
537
570
793
805
2.914
Проценат
0,4
0,2
6,6
18,4
19,6
27,2
27,6
100,0
Најмасовније досељавање присутно је у савременом периоду, од
1991. до 2002. године, када је досељено 27,6% укупног имиграционог становништва, а приближни обим досељавања (27,2%) забележен је и од
1981. до 1991. године. И претходна два периода карактерише значајан
обим досељавања: 1961–1971. – 18,4%, 1971–1981. – 19,6% укупне имиграционе популације.
Дневне миграције становништва. – Један од битних показатеља
просторне покретљивости популације Брзог Брода је знатна заступљеност дневног кретања становништва. Дневне миграције радне снаге и
школске омладине одвијају се свакодневно, изузев нерадним данима, на
релацији домицил – место рада или стицања образовања, и обратно. Тежиште овог рада је на сагледавању дневног кретања становништва ка
Нишу, обзиром да су дневне миграције радника и ученика у друга насеља занемарљиве.
21
Попис становништва, домаћинстава и станова 2002, Миграциона обележја, књ.
8, Републички завод за статистику, Београд, 2003.
____________
104
Marija Martinović
Табела 6. – Дневни мигранти – радници и ученици, из Брзог Брода који раде и стичу образовање у Нишу22
Насеље
Брзи Брод
Број
2.390
Радници
% конвергентне
гравитације Ниша
9,1
Ученици
% конвергентне
Осн. Сред. Студ.
гравитације Ниша
480
20
254
8,8
Укупна маса дневне миграције према Нишу обухвата 34.751 становника из 480 насеља, од којих Брзи Брод даје највећи број дневних миграната – 3.144 радника и ученика, или 9% укупне конвергентне гравитације Ниша. Групи радника дневних миграната 2002. припадало је 76,7%
радно активног становништва Брзог Брода. Имајући у виду да је у групи
ученика дневних миграната високо учешће студената (33,9%), у перспективи је евидентно повећање укупног броја радника дневних миграната.
Табела 7. – Полна структура радника и ученика дневних миграната из Брзог Брода
Категорија дневних
миграната
Радници
Ученици
Укупно
Мушко
Број
1.314
400
1.714
%
76,7
23,3
100,0
Женско
Број
1.076
354
1.430
%
75,2
24,8
100,0
У полној структури радника дневних миграната веће учешће има
мушко становништво. Оно обухвата 54,5%, а женска популација 45,5%
укупне масе дневне миграције. У категорији ученика дневних миграната
учешће мушког у односу на женско становништво веће је за 6,2%.
Табела 8. – Структура радника дневних миграната по великим старосним групама из Брзог Брода
Старосна група
Омладина
Млађе средовечно
Старије средовечно
Старо становништво
Непознато
Укупно
Број
22
986
1.340
10
32
2.390
Проценат
0,9
41,3
56,1
0,4
1,3
100,0
Старосну структуру радника дневних миграната карактерише највеће учешће старије средовечног (56,1%) и млађе средовечног становни22
Подаци у овој и наредним табелама резултат су посебне обраде документационог материјала Републичког завода за статистику у Београду.
____________
105
Марија Мартиновић
штва (41,3%). Удео омладине и старог становништва у укупном броју радника дневних миграната је минималан – 0,9% и 0,4%. Ако се узме у обзир
да у старосној структури ученика дневних миграната знатну заступљеност
имају старији од 15 година (36,3%), у перспективи је даљи пораст учешћа
старосне групе млађих средовечних.
Табела 9. – Школообразованост радника дневних миграната из Брзог Брода
Школска спрема
Без школе
Четвороразредна
Осморазредна
Средња
Виша
Висока
Укупно
Број
30
16
394
1.640
146
164
2.390
Проценат
1,2
0,7
16,5
68,6
6,1
6,9
100,0
Професионална структура радника дневних миграната је повољна.
Учешће радника без школске спреме и са четвороразредном школом је минимално – 1,9%. У оквиру школообразованог контингента највећи удео
имају радници са завршеном средњом школом – 68,6%, а значајно и учешће радника са завршеном осморазаредном школом – 16,5%. Заступљеност дневних миграната са вишим и високим образовањем у укупној маси
радника дневних миграната износи 13%.
Табела 10. – Структура радникa дневних миграната из Брзог Брода по секторима делатности
Сектор делатности
Примарни
Секундарни
Терцијарни
Квартарни
Укупно
Број
8
1.134
646
602
2.390
Проценат
0,3
47,5
27,0
25,2
100,0
У структури радника дневних миграната по групама делатности
доминира запосленост у секундарном сектору делатности – 47,5%. Значајан је удео и радника запослених у терцијарном (27%) и квартарном сектору (25,2%), док је учешће радника дневних миграната у примарном сектору привреде минимално (0,3%).
Закључак
Током насеобинске еволуције Брзог Брода, а поготово од средине
50-их година XX века, за време савремене фазе развоја, значајан утицај
____________
106
Marija Martinović
на трансформацију насеља имале су све врсте и типови миграција становништва. Насеобинско-географска трансформација огледа се у преображају
просторно-демографских, социјално-економских обележја, морфо-физиономске структуре и функционалних карактеристика, као и у позитивном
свеукупном развоју Брзог Брода. Поред промене у структури аутохтоног и
имиграционог становништва, вишедеценијској доминација селидбених
миграција на релацији сеоска насеља у залеђу – Брзи Брод и позитивне нето стопа миграција, најзначајнија миграциона одлика становништва у савременом периоду и један од главних чинилаца насеобинске трансформације је знатна заступљеност дневног кретања радне снаге и школске омладине ка Нишу, макрорегионалном центру Србије, у чијем приградском
подручју Брзи Брод остварује савремени развој. У оквиру актуелне дневне
просторне покретљивости становништва према Нишу, која има знатну демографску израженост (34.751 становник из 480 насеља), Брзи Брод даје
9% укупне конвергентне гравитације (3.144 дневна мигранта). Из тих разлога научно сагледавање дневних миграција, између осталог, има велики
значај у изучавању досадашње еволуције насеља, актуелног стања и перспективних развојних трендова. Уз то, проучавање дневних миграција становништва Брзог Брода (обим, демографске структуре, узроци, последице
и друге карактеристике) према Нишу могу имати велики значај у планирању просторног, демографског и социо-економског развоја насеља.
Marija Martinović
THE INFLUENCE OF MIGRATION’S COMPONENTS ON THE
TRANSFORMATION OF BRZI BROD
Summary
The development of Brzi Brod can be divided into three main phases: the beginning
phase, from the first settlers to the liberation from Turks, the middle, from the end of the
19th century to the Second World War, and the contemporary one, from the end of the
Second World War till today. Migrations of population played an important part in
every each of them, specially during the last phase. Migration can be looked upon as
one of the most important factors of the transformation of settlement. As the main
characteristics of migrations in Brzi Brod, we can emphasize the following: changes in
the structure of the original settlers and immigrants; the relationship between the period
of migrations and socio-economic development, with phases of the most prominent
special movement of the population; numerous movement of migrants in the direction
of surrounded villages – Brzi Brod, which dominated for the tenth of years; more
immigrants than emigrants; considerable everyday movement of workers and
schoolchildren towards the town of Nish etc.
____________
107
ДЕМОГРАФИЈА, књ. II, 2005.
DEMOGRAPHY vol. II 2005
УДК 911.3:502/504
316.334.56
Original scientific work
Оригиналан научни рад
Иван Раткај
ПОСТ-ЕКОЛОШКИ ПРИСТУПИ У ПРОУЧАВАЊУ
УРБАНИХ СТРУКТУРА
Извод: Основне методе традиционалне урбане екологије развијале су се постепено у правцу анализе друштвеног простора, а затим и факторске екологије,
које претежно користе индуктивни приступ у циљу утврђивања правилности и
законитости унутар друштвене структуре града. На основама чувене Чикашке
школе, поред урбане екологије, развили су се и приступи који се баве бихејвиористичким процесима и релевантним административним одлукама у контексту просторног размештаја и структуре стамбених зона. И факторска екологија
и бихејвиористички приступ су проистекли из класичне урбане екологије, мада присталице бихејвиористичког приступа теже дистанцирању и често пренаглашеној критици матичне Чикашке школе. Последњих неколико деценија
обележено је снажним упливом друштвене теорије у урбану литературу и
оштром критиком традиционалног еколошког приступа.
Кључне речи: урбана екологија, бихејвиоризам, урбана динамика, друштвенопросторна дијалектика
Abstract: Fundamental methods of the traditional urban ecology were gradually
developed toward social area analysis and, subsequently, toward factorial ecology,
which mostly employ inductive approach to define regularities in the social structures of
the city. On the basis of the famous Chicago school, beside urban ecology, approaches
dealing with behavioural processes and relevant administrative decisions in the context
of spatial pattern and structure of residential zones, were developed. Both factorial
ecology and behavioural derived from classical urban ecology, even though the
proponents of the latter tend to set themselves apart from the Chicago school by
criticising it. The last few decades were marked with the strong influence of social
theory into urban literature, as well as with strict critique of the traditional ecological
approach.
Key words: urban ecology, behaviourism, urban dynamics, socio-spatial dialectic
Увод
Еколошки приступ заузима традиционално истакнуту позицију у
проучавању социо-просторне структуре градова. Упркос методолошкој не
конзистентности и честим одступањима од реалне комплексности града,
____________
109
Иван Раткај
урбана екологија је постала значајан инструмент у изради просторних модела урбаних структура, посебно њиховог резиденцијалног дела. Теорија
класичне урбане екологије развијена је у оквиру модела начина коришћења земљишта, од стране социолога чувене Чикашке школе. На основу тога
колико се и данас расправља о ставовима Чикашке школе, па чак и на
основу оштрих критика, само се може извести закључак о њиховом несумњивом значају.1
Критика еколошког приступа
Критике еколошког приступа претежно су усмерене на његов детерминистички карактер. Дарвинистичка основа урбаних модела, према
којој су принципи екологије биљака и животиња примењени на људској
заједници, огледа се у ставу да се зоне различитих популационих структура генеришу деловањем унутрашњих механизама. Сиромаштво, сламови,
расна сегрегација и слично, нису схватани као феномени који могу бити
дефинисани у социолошком смислу, већ као неизбежне манифестације самогенеришуће метрополитанске средине.2
У еколошком приступу, основни процес у међуљудским односима је конкуренција, која се одвија на субдруштвеном нивоу и која је у
великој мери заснована на борби за простор. У том процесу је људско
друштво ”посматрано тако да је организовано на два нивоа – биолошком и културном. Биолошки ниво укључује основно, несвесно прилагођавање у оквиру борбе за живот. Културни ниво је посматран као супер-структура и као такав је искључен из домена хумане екологије”.3
Такав теоријски оквир би се могао сматрати адекватним за проучавање
болести или просторне уређености примитивних заједница, али не и за
проучавање и моделовање начина коришћења земљишта у савременим
градовима.
Дубље проучавање и развој идеје о конкуренцији за ограничене ресурсе (у овом случају, за простор), доводи хумане екологе директно у поље проучавања просторних економиста, посебно уколико се тежи успостављању дедуктивног модела из којег ће бити искључени културни и друштвени утицаји. Тако, на пример, трговинска предузећа се такмиче у заузимању стратешких комерцијалних локација у центру града, а становници
за ограничени стамбени простор, што у суштини ставља знак једнакости
између термина ”субдруштвени” и ”економски”. На тај начин, тумачење
еколошке структуре града од стране представника Чикашке школе врло је
1
H. Carter, The Study of Urban Geography, 4th ed, Arnold and John & Sons Inc.,
London and New York, 1995.
2
A. J. Scott, The urban land nexus and the state, Pion Ltd, London, 1980.
3
G. A. Theodorson, Studies in human ecology, Harper and Row, New York, 1961.
____________
110
Ivan Ratkaj
блиско класичном економском схватању, а од њега се разликује само увођењем фактора као што су конкуренција и доминација, инвазија и сукцесија, у понашање и просторни размештај појединаца и друштвених група, чиме се ипак не удаљава од идеје о тзв. Homo economicus-у.
Традиционални еколошки приступ је критикован и због занемаривања друштвених и културних утицаја. Форм се међу првима заложио за
модификовање класичних урбаних модела, тако да више одговарају друштвеној реалности а не пукој економској апстракцији.4 У том смислу је истакао неопходност одстрањивања идеје о неуређеном тржишту у коме се
одвија такмичење између апстрактних појединаца, као и утврђивања највећих корисника урбаног простора, организација и асоцијација, релевантних
са аспекта одлучивања о намени земљишта. На тај начин је Форм заправо
поставио темеље каснијој, далеко интензивнијој, радикалној критици традиционалних еколошких модела.
Са појавом радикалне друштвене географије крајем 60-их година
XX века, овакве интерпретације везане за начин коришћења урбаног земљишта су постале доминантне. У складу са њима, велики број истраживача сматра да је сваки град јединствен, тако да идеализовани модел може
објаснити само мањи део укупних просторних варијација у његовој структури. Преостали део просторне структуре може бити објашњен искључиво
помоћу друштвених варијабли и административних одлука, као што су
примена зонског планирања, пројекти обнове појединих делова града, постојећи и планирани саобраћајни систем и слично. Урбани структурни модели су у значајној мери резултат и културолошких фактора, као независних променљивих, које су засноване на апстрактним елементима као што
су склоности, идеје, навике становништва.5
Развој квантитативне методологије такође није успео да одстрани
природни детерминизам еколошког приступа. Факторска екологија, односно емпиријска истраживања инспирисана њеним идејама, у којима су софистициране мултиваријационе методе примењене на великој бази података у циљу изналажења законитости у стамбеној структури урбаног простора, показала су како друштвене поделе добијају свој просторни израз. Она
је заменила дотадашње дедуктивно закључивање анализе друштвеног простора ширим индуктивним трагањем за правилностима у просторној организацији бројних карактеристика територијалних јединица. Као последица
тога, већи део истраживања у факторској екологији био је усмерен на тех
ничка и емпиријска питања просторног размештаја, на тај начин замагљу4
W. H. Form, The place of social structure in the determination of land use: some
implications for a theory of urban ecology, Social Forces 32, 1954, pp. 317–323.
5
B. T. Robson, Urban analysis. A study of city structure, 2nd ed, Cambridge University Press, Cambridge, 1971.
____________
111
Иван Раткај
јући друштвене процесе који се налазе у основи промена просторне структуре града.6 За велики број радова заснованих на еколошким принципима
карактеристично је стављање акцента на стање у датом тренутку, а не на
идентификацију процеса.7
Бихејвиористички приступ
Појава бихејвиористичког приступа у проучавању избора места
становања већим делом је везана за неуспех метода факторске екологије,
који је могао да идентификује просторне моделе урбане (често само резиденцијалне) структуре али не и да објасни њихов настанак, стабилност или
процесе промена. Пажња стручњака је скренута на процесе доношења одлука у вези са локацијом места становања, који би требало да реше постојећи проблем интегрисањем друштвених процеса и просторне перцепције.8
Међутим, бихејвиористичка тумачења стамбене диференцијације у граду,
а посебно промена које се у њој дешавају (тзв. стамбене покретљивости), и
даље су, слично факторској екологији, остала заснована претежно на одликама друштвеног статуса и фазама у животу породице, али су унете и неке
друге варијабле као што су начин живота и слично.
У свом раду који се тиче промена места становања у урбаним срединама, Браун и Мур су изнели двофазни модел у коме су прво проучили
све факторе који могу утицати на одлуку појединца или домаћинства о избору новог места становања, а затим и све активности везане за тражење и
евалуацију могућих алтернатива.9 Основни концепт обе фазе ове анализе
јесте корист која проистиче из одређене локације, која одражава разлике
између потреба домаћинстава и понуда средине. Овакав приступ, који се
своди на максимизацију користи места, сличан је теорији неокласичне економије у погледу просторне структуре градова и локације стамбене јединице. Проучавање понашања домаћинстава или појединаца је, ипак, дале
ко сложеније и требало би бити усмерено на детаљно сагледавање понашања
6
G. Pratt, S. Hanson, Gender, class, and space, Environment and Planning D: Society
and Space 6, 1988, pp. 15–35; M. Gottdiener, The social production of urban space,
University of Texas Press, Austin, 1985.
7
Важне изузетке представљају радови: E. W. Burgess, The growth of the city: An
introduction to a research project, In Theodorson G. A. (ed.) (1961): Studies in human ecology, Harper & Row, New York, 1925, pp. 37–49; C. C. Colby, Centrifugal
and Centripetal forces in Urban Geography, Annals of the Association of American
Geographers, vol. 23, 1933, pp. 1–20.
8
K. Bassett, J. Short, Housing and residential structure. Alternative approaches,
Routledge & Kegan Paul, London, 1980.
9
L. Brown, E. G. Moore, The intra-urban migration proceess: A perspective, Geografiska Annaler, Series B, Human Geography, vol. 52, No. 1, 1970, pp. 1–13.
____________
112
Ivan Ratkaj
људи по питању избора новог места становања.10 Бери и Рис су предложили практичан методолошки оквир за развој модела стамбене структуре, у
чијој се основи налази понашање појединаца у урбаној средини, пре свега
у вези са избором стандарда (квалитета), типа и локације места становања.11 Према њиховом схватању, појединци и породице имају своје позиције унутар тзв. друштвеног простора града, које су детерминисане економским факторима и фазом у животном циклусу или циклусу породице, а ти
фактори утичу на квалитет и тип изабране стамбене јединице, доприносећи тако њиховом позиционирању у градском резиденцијалном простору.
Избор стамбене јединице у оквирима реално могућег простора одређен је,
даље, на основу места рада појединца или неке друге карактеристике везане за окружење. Резултати истраживања Кедволедера, у вези са интеракцијама између просторног аспекта функције становања, друштвене просторне структуре и покретљивости (у погледу места становања), доприносе
ставу да се друштвене карактеристике територијалних јединица унутар
града могу поделити на димензије социо-економског и породичног статуса, док се карактеристике становања у датом простору могу поделити на
димензије квалитета и типа становања. Те димензије ступају у интеракције
на тај начин што је друштвени статус у вези са квалитетом становања а породични статус са типом становања. Димензија која репрезентује тип становања представља изузетно важан фактор који детерминише покретљивост, односно променљивост места становања.12 Репопорт13 је, ослањајући
се у великој мери на истраживања Мура,14 навео четири генерализована
стила живота, који могу утицати на избор средине за место становања: потрошачки оријентисан (они који живе у центру града), оријентисан ка друштвеном статусу (склони свом послу и индивидуалној позицији у друштву, бирају стамбену јединицу у престижном приградском простору), породично оријентисани (усмерени ка добром окружењу за децу, максималној величини стамбене јединице, башти, као и осталим условима за квалитетан породични живот), друштвено оријентисан (за њих је важна интеракција са сличним члановима друштва, каква се може наћи у комунама, дискретним етничким заједницама и другим хомогеним урбаним просторима).
10
W. Michelson, Environmental choice, human behavior and residential satisfaction, Oxford University Press, New York, 1977.
11
B. J. L. Berry, P. Rees, Factorial ecology of Calcuta, American Journal of Sociology
74, 1969, pp. 445-491.
12
M. Cadwallader, A unified model of urban housing patterns, social patterns and
residential mobility, Urban Geography, vol. 2, n. 2, 1981, pp. 115-130.
13
A. Rapoport, Human aspects of urban form. Towards a man-environment approach to urban form and design, Pergamon Press, New York, 1977.
14
E. G. Moore, Residential mobility in the city, Commision on College Geography
Resource Pаper 13, Association of American Geographers, Washington D. C, 1972.
____________
113
Иван Раткај
Ови и слични приступи резиденцијалном просторном моделу града
описују процес доношења одлука у коме је понашање појединца условљено искључиво субјективним одлукама. У процесу доношења одлука, појединци су изоловани од утицаја процеса и екстерних фактора, што је изазвало низ критика упућених бихејвиористичком приступу. Претходно поменут модел Берија и Риса, на пример, претпоставља да људи доносе одлуке у непроменљивом, статичном окружењу, док би комплетнији модел морао да укључи и процесе који делују у оквиру промена резиденцијалног
простора.15 Употреба индивидуалних преференција изазвала је бурне критике код оних теоретичара који су заступали институционални приступ у
циљу дефинисања ограничења која се јављају у вези са избором места становања и социјалним конфликтима који постоје у урбаном простору. Греј16
сматра претходне теорије везане за избор места становања мистичним, те
да оне заправо служе само маскирању реално постојећих и релевантних
урбаних процеса. Многи примери, условно речено, слободног избора места становања појединаца или група, су заправо подређени баријерама и
ограничењима, које стављају појединце у неравноправне позиције на тржишту некретнина. Према његовом мишљењу, разумевање урбаних резиденцијалних структура захтева нови приступ, који ће већи значај дати
структурним одликама друштва и у коме ће друштвене структуре моћи и
размештај ресурса бити кључни у разумевању процеса који делују на тржишту некретнина, много више него потребе и склоности домаћинстава.17
У неколико својих радова, Пал,18 на пример, као кључне факторе који
управљају променама у размештају места становања, издваја представнике
грађевинских компанија, агенција за некретнине и власти. Бурн19 такође
критикује бихејвиористички приступ, истичући да су приватни инвеститори стварни иницијатори структурних промена и архитекте урбане просторне структуре у капиталистичким друштвима, с обзиром на то да су они
главни градитељи објеката намењених становању или обављању одређених пословних активности. Палм,20 с друге стране, истиче велики значај
15
R. J. Johnston, Urban residential patterns, G. Bell and Sons Ltd, London, 1974.
F. Gray, Non-explanation in urban geography, Area 7, 1975, pp. 228–235.
17
S. S. Duncan, Research directions in social geography: Housing opportunities
and constraints, Institute of British Geographers 1, 1976, pp. 10–19.
18
R. E. Pahl, Whose city? Penguin Books, Harmondsworth, 1975; R. E. Pahl, Managers, technical experts and the state: Forms of mediaton, manipulation and dominance in urban and regional development, In Harloe M. (ed.): Captive cities, pp. 49–
60, John Wiley & Sons, New York, 1978.
19
L. S. Bourne, Urban structure and land use decisions, Annals of the Association of
American Geographers 66, 4, 1976, pp. 531–547.
20
R. Palm, Real estate agents and geographical information, Geographical Review
66, 3, 1976, pp. 266–280.
____________
16
114
Ivan Ratkaj
агенција за некретнине у формирању ставова популације о одређеним
стамбеним просторима.
Динамика урбане структуре и
критички приступ њеном проучавању
Класификација урбаног простора, као и његова даља интерпретација, у урбано-географским истраживањима, често имају задатак да представе
само једну фазу у развоју дате урбане структуре. Далеко значајније би било
уколико би се та структура посматрала као систем који се креће ка стању
равнотеже кроз процесе развоја и промена. То равнотежно стање, у коме су
делови система и интеракције измећу њих установљене у виду скупа просторних веза (тј. саобраћајне мреже) и просторних структура (тј. начина коришћења земљишта), подразумева успешно прилагођавање новим условима
и адекватно сагледавање окружења у коме се одвија раст и развој града. Урбани раст и просторне промене у његовој структури се не дешавају независно од спољашњих утицаја, с обзиром на то да је градска агломерација само
део ширег просторног система и да је у сталној интеракцији са окружењем.21 Географ Готман те спољне утицаје назива друштвеним силама, које
на директан или индиректан начин утичу на живот у граду и на облик урбаног простора, а обухватају демографске, економске, технолошке и културне
факторе.22 За факторе из последње групе, Готман сматра да они на најочигледнији начин делују на урбану структуру и начин живота, али и да их је
истовремено најтеже објективно проценити. Тако, на пример, париски стил
живота у апартманима у густо насељеном центру града, значајно се разликује од стила живота у великим америчким градовима, где су преференције
становништва усмерене на приватне куће у спољашњој субурбаној зони.
Истовремено, различити стилови урбанизације, рефлектовани кроз архитектуру и типове зграда или облике саобраћајних мрежа, заузимају велике површине и релативно су непроменљивог карактера током дужег периода.
Овакав поглед на ефекте културолошких фактора на урбани развој, приближава се ”моделу стила живота”, где је главна претпоставка да ће породице са
сличним уверењима, нормама и навикама, као и сличним моделима свакодневног живота, тежити да живе у суседству.
Технолошке промене могу имати различите ефекте на раст и форме урбаних простора. Обично се сматра да је крај XIX и почетак XX века
представљао преломни период у развоју урбаних структура. Ранији тренд
је био обележен концентрацијом урбаних функција, док је касније, напре21
H. Andersson, Urban structural dynamics in the city of Turku, Finland, FENNIA,
Geographical Society of Finland, Helsinki, 1983, pp. 145–262.
22
J. Gottman, Forces shaping cities, Department of Geography, The University of
Newcastle Upon Tyne, 1978.
____________
115
Иван Раткај
дак у саобраћају и комуникацијама подстакао супротан ефекат – дисперзију урбане структуре, која је са собом донела проблем географске удаљености. Тиме је успостављена тесна веза између просторне структуре града и
његовог саобраћајног система. Структуре већих градова су раније имале
облик који је био у тесној вези са јавним градским саобраћајем, пратећи
везе градског центра са периферијом. Развој моторног саобраћаја и повећање броја приватних аутомобила омогућило је периферним градским просторима да се ослободе везаности за главне линије јавног градског саобраћаја. Модерне комуникације и саобраћајна технологија на тај начин могу
бити посматрани као фактор који ослобађа становнике градова локационе
зависности. Развој саобраћајне технологије је смањио трошкове кретања,
утичући на тај начин на ново просторно уређење градова.23
Стручњаци који критички посматрају допринос технологије променама урбане структуре, истичу да се структура савременог града не може
објаснити само као резултат технолошких промена које су допринеле децентрализацији, специјализацији и сегрегацији у урбаним срединама, а
кроз иновације у саобраћају и нове облике комуникација.24 Уместо тога,
урбани раст треба посматрати као један аспект ширег процеса друштвеног
развитка, а урбану структуру као резултат тог развоја у датом времену. Велики број аутора25 разматрао је специфична урбана питања у вези са ширим друштвеним процесима и историјским ситуацијама, дискутујући у
својим радовима таква питањима, као што су историјске манифестације
урбаног планирања и њихове друштвене последице, репродукција радне
снаге, колективна потрошња, друштвена подела рада и урбани конфликти.
За М. Кастелса, француског теоретичара урбане социологије, форма града је директан производ специфичне друштвене структуре. Када се
урбани простор анализира као експонент друштвене структуре, пажњу
треба посветити елементима његових економских, политичких и идеолошких система, као и њиховим међусобним комбинацијама. Економски систем свој просторни експонент проналази у интеракцији између производње (тј. локације средстава за производњу) и потрошње (тј. локације радне
снаге). Елементи урбаног система који су укључени у ову интеракцију су:
производња (функције производње роба и информација, нпр. индустрија и
услужни сектор), потрошња (функције повезане са индивидуалном, дру23
P. O. Williams, K. Eklund, Segregation in fragmented context: 1950–1970, In Cox
K. (ed.): Urbanization and conflict in market societes, pp. 213–227, Methuen & Co
Ltd, London, 1978.
24
K. Bassett, J. Short, ibid.
25
M. Castells, The urban question: A marxist approach, Edward Arnold, London,
1977; D. Harvey, Social justice and the city, Edward Arnold, London, 1973; E. Mingione, Social conflict and the city, Basil Blackwell, Oxford, 1981; A. J. Scott, The urban land nexus and the state, Pion Limited, London, 1980.
____________
116
Ivan Ratkaj
штвеном и колективном употребом тих производа, нпр. становање), размена (размена између или унутар производње и потрошње, нпр. саобраћај) и
управљање (процес који одражава односе између производње, потрошње и
размене, нпр. урбано планирање и политика начина коришћења земљишта).26 Посматрана као елемент урбане структуре, производња је ентитет
створен средствима за производњу у просторно реализованом друштвеном
процесу, потрошња је ентитет створен од стране радне снаге у просторно
реализованом друштвеном процесу, док је размена просторна актуелизација трансакција између производње и потрошње. Природа друштвеног
система, како истиче Кастелс, је та која одређује који ће од ових елемената
бити доминантан. Стога је економски систем тај који управља социјалним
структурама у друштву у коме преовлађује капиталистички начин производње, а производни елемент је фактор који намеће основну организацију
урбаног простора. У свом каснијем раду, Кастелс је пажњу усмерио на
технолошки развитак, истичући да се његова улога у структурирању урбаног простора не може одбацити.27 Научни и технолошки прогрес су унели
у урбани систем елементе који често представљају полазну тачку у комплетној ревизији структуре и организације урбаног друштва. Њихов утицај
може бити посматран истовремено у форми нових функција у сферама
производње и потрошње и у уклањању просторних баријера кроз прогрес
у средствима за саобраћај и комуникацију. Појава моторног возила, на
пример, убрзала је дисперзивни тренд у урбаним срединама, где простране
стамбене зоне формирају удаљене урбане целине повезане са централним
зонама урбаних функција брзим друмским везама. Истовремено, технолошки прогрес је омогућио индустрији да се у већем степену ослободи ригидних локационих фактора (као што су тржиште и извори сировина), те
постане зависна од стручне радне снаге и напредног техничког окружења.
У Кастелсовим радовима, урбана сегрегација служи као индикатор комплексности и променљивости друштвених односа на нивоу репродукције
радне снаге. Другим речима, урбана структура има очигледан друштвени
аспект, те се приликом њеног проучавања морају узети у обзир варијације
испољене у друштвеној динамици. У складу са тим ставом, резиденцијална сегрегација може бити дефинисана на: 1. економском нивоу, где је она
заправо ствар расподеле материјалних добара (стамбених јединица) међу
појединцима у складу са њиховим расположивим материјалним средствима; 2. политичком и институционалном нивоу, где локалне власти
подстичу последице сегрегације формирањем адекватних међусобних ра
стојања између стамбених зона кроз процес урбаног планирања; 3. идеолошком нивоу, где се такође подстиче формирање издвојених, у просторном и
26
27
M. Castells, ibid.
M. Castells, City, class and power, The Macmillan Press Ltd, London, 1978.
____________
117
Иван Раткај
социјалном погледу, субкултура, формираних од група са сличним стиловима живота; 4. нивоу класне борбе, које може довести до стварања „забрањених гета“ или, пак, до мешања различитих друштвених класа.28 Следећи
кључни моменат у Кастелсовом раду јесте посматрање урбаног система као
јединице колективне потрошње.29 Јавно становање је важан инструмент колективне потрошње из угла репродукције радне снаге, с обзиром на то да
подразумева интервенције власти у тржишту некретнинама. С друге стране,
ти јавни објекти за становање само даље акцентују друштвене неједнакости,
проистекле из неједнакости у висини прихода, образовању и запослености.
Кастелс, такође, истиче да је стварни предмет урбане социологије заправо
урбано планирање, које обухвата проблеме колективне опреме и друштвене
контроле градског простора, односно, област политике.30
Од америчких географа критичке оријентације, треба истаћи Харвеја,31 који се у својим радовима бавио таквим питањима, као што су улога
фиксног капитала и земљишне ренте у урбаном простору, процесу урбанизације и у моделима начина коришћења земљишта. Анализа диференцијације у погледу функције становања, као и питање урбане сегрегације у целини, према Харвејевом мишљењу су тесно повезани са друштвеном динамиком. При томе је важно уважавати повезаност диференцијације у становању и друштвене структуре. Према његовим речима, теорија диференцијације становања, захтева као своју стартну позицију сагледавање сила које
стварају класну структуру у капиталистичком друштву, међу којима је најважнија представљена односом између капитала и рада. Харвеј и Кетерји32
су се у свом раду, на примеру Балтимора, фокусирали на финансијске и
владине институције и њихову улогу у диференцијацији стамбеног простора. Они су, такође, истакли да је структура града сама по себи резултат
историјског процеса, а сви напори да се она измени највероватније воде ка
социјалним конфликтима.
Улазак друштвене теорије у просторне науке условио је реакцију усмерену против дескриптивне, емпиријске оријентације.33 Испољена је тежња да се замене софистицирани квантитативни описи урбане
структуре анализама укорењеним у теоријама класне структуре и класне
28
M. Castells, The urban question: A marxist approach, Edward Arnold, London,
1977.
29
M. Castells, City, class and power, The Macmillan Press Ltd, London, 1978.
30
S. Vujović, Osnovni teorijski pravci u sociologiji grada, U Vujović S. (prir.): Sociologija grada, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1988, str. 11–100.
31
D. Harvey, ibid.
32
D. Harvey, L. Chatterjee, Absolute rent and the structuring of space by governmental and financial institutions, Antipode 6, n. 1, 1974, pp. 22–36.
33
B. Badcock, Urban and regional restructuring and spatial transfers of housing
wealth, Progress in Human Geography 18, 1994, pp. 279–297.
____________
118
Ivan Ratkaj
борбе. Међутим, при томе се отишло у једну крајност, што је, делимично,
последица неслагања Кастелса и посебно, Харвеја, са ставовима Лефевра,
уваженог представника ”француске школе” у социологији града, такође
критичке (радикалне) оријентације. Сматра се да се Лефевр на врло проницљив и успешан начин бавио организацијом простора као материјалног
производа, односима између просторних и друштвених структура урбанизма, као и идеолошким аспектима друштвено оформљеног простора, али и
да је истовремено подигао просторну урбану проблематику на централну и
аутономну позицију. Структури просторних односа је придата изузетна
пажња, док су значајније улоге производње, друштвених односа у производњи и индустријског капитала потиснуте у оквире онога што Лефевр назива ”урбаном револуцијом”.34 За многе представнике критичког приступа
у социологији града је био неприхватљив сваки покушај да се скрене пажња са класне борбе, па у томе ни Лефевр није био изузетак. Кључно питање за Харвеја је да ли је организација простора (у контексту урбанизације) „посебна структура са сопственим законима унутрашње трансформације и конструкције“ или је ”одраз скупа односа унутар шире структуре (као
што су друштвени односи у производњи)”. Према Харвеју, Кастелсу и њиховим бројним следбеницима, Лефевр се залагао за први одговор и тако
подлегао ономе што се у критичком приступу зове ”фетишизам простора”.
У својој критици, они су, пак, приступили непотребном ограничавању и
неадекватној концептуализацији простора и просторних односа, удаљавајући се од теорије о међузависности и узајамном допуњавању урбаног друштва и урбаног простора у ”друштвено-просторној дијалектици”.35 Страх
од фетишизирања простора, додељивања простору превише моћног и
аутономног утицаја у материјалистичкој историји и друштву, отишао је
предалеко, непродуктивно угрожавајући дијалектичко-материјалистичку
анализу просторне организације људи. Поред осталих ефеката, то је водило погрешној интерпретацији и одбацивању важних доприноса припадника критичког приступа у проучавању структуре града.
Друштвено-просторна дијалектика нема за циљ дубље залажење у
класне анализе или издизање простора per se на ниво предмета проучавања
друштвених наука или, пак, представљање организације простора као
аутономне структуре у односу на основне односе у производњи. Уместо
тога, она пре свега има за циљ да експлицитно прецизира то да друштвени
односи у производњи и друштвено уређење у целини, у себи садрже супротстављене вертикалну (друштвену) и хоризонталну (просторну) струк34
A. Lefevr, Urbana revolucija, Nolit, Beograd, 1974.
P. L. Knox, The restless urban landscape, economic and socioculture change and
the transformation of metropolitan Washington DC, Annals of the Association of
American Geographers, v. 81, 1991, pp. 181–204.
____________
35
119
Иван Раткај
туру, које утичу на положаје свих учесника у производњи (тј. људи) и обликују истовремено друштвену и просторну поделу рада. Током развоја
критичког приступа у урбаним проучавањима, просторна структура је
остала, највећим делом, спољашња и спорадична, пука рефлексија ванпросторног друштвеног концепта. Друштвено-просторна дијалектика се стога
може сматрати позивом за поновним укључивањем друштвено произведеног простора у урбане анализе. Вертикални и хоризонтални изрази капиталистичких производних односа (тј. класних односа) су дијалектички повезани, тако да сваки од њих истовремено обликује и бива обликован од
стране оног другог, кроз комплексне међуодносе који могу варирати у различитим друштвеним формацијама и у различитим историјским приликама. Не постоји перманентна и ригидна доминација једног над другим у
свим историјским и географским околностима. Заправо, историјски развој
дијалектике између друштвених и просторних структура – узајамно дејство између друштвене и територијалне поделе рада – требало би да буде
једно од централних питања у проучавањима структура градова.36
Закључак
Прогрес направљен у еколошким истраживањима у вези са применом факторске екологије је већим делом техничке природе, тј. односи се
на нешто софистицираније методе и терминолошке измене, те се стога може сматрати да је просторно истраживање димензија друштвене структуре
у оквирима класичних модела урбане екологије учинило мало у правцу
унапређивања теорије анализе друштвеног простора. Сврха класификације
урбаног простора помоћу факторске анализе јесте издвајање просторних
јединица, које треба да прикажу диференцијацију у резиденцијалној структури и начину коришћења земљишта. У том смислу је, као кључни проблем, постављено питање како се просторне јединице међусобно разликују, а тек касније и зашто је то тако.37 Међутим, упркос овим критикама,
анализа друштвеног простора и, посебно, факторска екологија, недвосмислено су пружиле широко прихватљив метод класификације просторних
јединица у градовима, као и добро полазиште за даља разноврсна истражи
вања.38 Бихејвиористички приступ проучавању просторне структуре градова, скренуо је пажњу на процес доношења локационих одлука, а посебно
на тзв. резиденцијалну покретљивост и њене релевантне факторе, док је
36
E. W. Soja, The Socio-Spatial Dialectic, Annals of the Association of American Geographers, vol. 70, n. 2, 1980, pp. 207–225.
37
P. H. Rees, Factorial ecology: An extended definition, survey and critique of the
field, Economic Geography 47, 2 (supplement), 1971, pp. 220–233.
38
B. T. Robson, ibid.
____________
120
Ivan Ratkaj
последњих неколико деценија је обележено укључивањем друштвене теорије и критичког приступа у урбане студије.
Урбана, али и друштвена (социјално-економска) географија у целини,
доживеле су релативан (ако не и апсолутан) пад у квантитативним и позитивистичким приступима. У проучавањима урбане резиденцијалне структуре,
доминантне квантитативне методе 60-их година XIX века и 70-их година XX
века су у великој мери замењене квалитативним и тзв. case study приступима.
Уз неколико изузетака,39 било је мало покушаја да се систематски евалуирају
промене у резиденцијалној диференцијацији, с обзиром на то да су еколошка
проучавања достигла свој зенит пре више деценија.
До средине 80-их година XX века факторска екологија се сматрала
мање-више ирелевантном и теоријски лимитираном. Међутим, остаје иронично то да је потискивање факторске екологије наступило управо у периоду нарастајуће популарности факторских метода у специјализованом приватном
сектору и плански оријентисаним истраживањима, посебно захваљујући географским информационим системима и одговарајућим базама података.
Употребу квантитативних метода у истраживањима резиденцијалне
диференцијације можемо сматрати оправданом, између осталог, и због тога
што је снажан уплив друштвене теорије у тзв. постмодерну урбанистичку литературу био исувише брз у истицању савремених друштвено-културних промена, истовремено занемарујући било какву стабилност која може бити присутна у просторној структури једног града.40
Анализе нових елемената у урбаном пејзажу морају бити избалансиране са уважавањем дугорочне стабилности структурних императива и индивидуалних преференција у вези са типичном индустријском градовима из средине XX века. И заиста, иако је урбана теорија тежила удаљавању од ранијег
просторног детерминизма, географска истраживања указују на несумњиву постојаност просторних форми насталих у вези са ранијим урбанизационим
процесима.41
39
W. K. D. Davies, R. A. Murdie, Consistency and differential impact in urban social dimensionality: Intra-urban variation in the 24 metropolitan areas of Canada,
Urban Geography 12, 1991, pp. 55–79; E. D. Perle, Perspectives on the changing ecological structure of suburbia, Urban Geography 2, 1981, pp. 237–254; E. D. Perle,
Ecology of urbasn social change – An American example, Urban Ecology 7, 1982,
pp. 307–324; E. D. Perle, Detroit urban ecology over time, Paper presented at the annual meeting of the Association of American Geographers, Boston, 26–29 March, 1998.
40
M. N. Danielson, J. Wolpert, From old to new metropolis, Research in Community
Sociology 4, 1994, pp. 71–96.
41
D. A. Rondinelli, J. H. Jr. Johnson, J. D. Kasarda, The changing forces of urban
economic development: Globalization and city competitiveness in the 21st Century,
Cityscape 3, 1998, pp. 71–105; E. K. Wyly, Continuity and Change in the Restless
Urban Landscape, Economic Geography, vol. 75, n. 4, 1999, pp. 309–338.
____________
121
Иван Раткај
Ivan Ratkaj
POST-ECOLOGICAL APPROACHES IN URBAN STRUCTURE RESEARCH
Summary
The progress made in ecological researches in relation to the application of factorial
ecology is mostly technical in its nature. Namely, it is referred to something more
sophisticated methods and terminological changes, so we can consider that spatial
research of social structure dimensions bounded by the limits of the classical urban
ecology models had brought a little improvement into the theory of social area analysis.
The main goal of the classification of the urban area by factorial analysis is to identify
spatial units, which are supposed to represent the differentiation in residential structure
and land use. According to this, the key question is in which way the spatial units are
different, and only then, why they are different. The behavioural approach to the
research of the urban spatial structure has moved attention to the process of making
location decisions, especially to the so-called residential mobility and its relevant
factors, while in last few decades there was a strong incorporation of the social theory
and political economy into the urban studies as well as unjustified relative (even an
absolute) decrease in quantitative and positivistic approaches.
____________
122
ДЕМОГРАФИЈА, књ. II, 2005.
DEMOGRAPHY vol. II 2005
UDC 911.375:33 (4 – 664)
Review article
Прегледни чланак
F. E. Ian Hamilton, Francis W. Carter and Nataša Pichler – Milanović
IMPACT OF FOREIGN DIRECT INVESTMENTS ON CITY
TRANSFORMATION IN CENTRAL AND EASTERN EUROPE
Abstract: This paper is based on Chapter 5 in the book edited by F. E. I. Hamilton,
Kaliopa Dimirovska Andrews, and Nataša Pichler – Milanović (Eds.) Transformation of
Cities in Central and Eastern Europe: Towards Globalisation, published in 2005.
Chapter 5 Foreign Direct Investments and City Restructuring was originally written by
well known university professors and scientists: FEI Hamilton and FW Carter, and postmortem completed and edited by Nataša Pichler – Milanović.
Key words: city, transformation, foreign investments, Central and Eastern Europe
Извод: Рад је заснован на петом поглављу књиге: Трансформација градова у Централној и Источној Европи: ка глобализацији, чији су редактори F. E. Ian Hamilton, Kaliopa Dimirovska Andrews и Nataša Pichler – Milanović, која је издата 2005.
године. Наведено поглавље: Директне стране инвестиције и реструктурирање града, написали су познати универзитетски професори и научници: F. E. Ian Hamilton
и Francis W. Carter, да би после њихове смрти поглавље комплетирала и уредила
Nataša Pichler – Milanović.
Кључне речи: град, трансформација, стране инвестиције, Централна и Источна
Европа
1. Introduction
Cites across the post-socialist states are experiencing a range of restructuring trends.
This plurality broadly expresses the varied national, regional or specific local
outcomes of the interplay between the characteristics, strengths or weaknesses of
four sets of forces – three ’endogenous’, one ’exogenous’ (Hamilton, 1999; Smith
and Pickles, 1998). The first of these forces involved the commitment by, and
success of, governments and people to implement real institutional and market
reforms since 1989. The second concerns the extent to which, and how, the
continuities of socialist culture, economy, organisation and society are still acting as
a drag on reform. The third comprises the spatially diverse legacies of embedded
pre-socialist socio-cultural and behavioural environments that have been handed
down from generation to generation, and now foster, shape, exploit or hinder the
reforms and conditions of the transition. The fourth embodies the salient features and
____________
123
F.E. Ian Hamilton, Francis W. Carter, Nataša Pichler – Milanović
influence of exogenous forces through inward flows of capital, ideas, information,
innovation, know-how, technology and trade, i.e. ’globalization’ forces.
Foreign direct investment (FDI) is the most important phenomenon among the
’external’ forces shaping urban development, landscapes and restructuring in Central
and Eastern Europe in 1990s. It is a major factor helping to propel leading cities and
national and regional urban systems along the economic, political and social paths of
transformation from socialism to capitalism. FDI transfers much-needed capital into
the cities during a period of local scarcity. Yet it is also a medium for economic
integration through bilateral and multilateral trade and information flows,
technological innovation, enterprise restructuring, organisational and sectoral
modernisation and marketing know-how (Garibaldi et al., 1999; Holland and Pain,
1998). As a result, and given the interaction with the three endogenous forces noted
above, FDI symbolises the complex interrelationships emerging in Central and
Eastern Europe in 1990s between forces of globalization and city transformation.1
Since the end of 1980s Central and Eastern European countries have undergone
a political, economic and institutional transition from various forms of socialist
structures towards democratic and market-economy systems. Globalisation as a
term and concept can be interpreted here as a two-fold process. Firstly, in the
form of transition or structural adjustment as a shift from socialist to
democratic societies and market-based economies, and internationalisation or
functional (re)integration in the global processes after demise of the Cold War.
Secondly, the prospective accession of these countries to fully-fledged
membership of the European Union (EU) represents a completely new phase of
institutional development. The systematic process of EU enlargement and
integration – Europeanisation, or rather ’EU-isation’ of values, standards,
norms and policies can thus be interpreted as a specific ”mode” of globalization
of Central and Eastern Europe in a particular macro-regional context, to achieve
global competitiveness in the 21st century.
In this respect, the pressures of the world economy, particularly in terms of city
competition for attracting capital investment and improving the position within
the international urban hierarchy, trans-national and cross-border urban
networks, – are just as applicable in Central and Eastern Europe as elsewhere in
the world. Therefore, the world (or global) city formation and the position of
Central and Eastern European capital and other large cities within the wider
global – and European urban hierarchy, is yet to be determined.
1
Globalization can be defined as a process which is diffusing, deepening and
accelerating the functional integration, competition and co-operation, dependency or
interdependency of cities and their regions, across (inter)national borders, continents
and oceans. As such, the term ”globalization” had to await the 1990s when broader,
more comprehensive approaches, stimulated by the ending of the Cold War, began to
encompass a multiplicity of interrelated cultural, economic, environmental, political,
social and technological dimensions.
____________
124
F.E. Ian Hamilton, Francis W. Carter, Nataša Pichler – Milanović
Through long periods of history, the ”Central and Eastern Europe” has been
plagued by contested definitions, to territorial identity and affiliation, nationalist
conflict, and frequent use of these to support geopolitical and geo-strategic interests.
Frequent wars and changing political boundaries, relocating territory from one
empire or state to another, have distorted urban development, creating real
functioning environments of poverty and economic, military and political instability
for cities, whose people have had to adjust and readjust to new circumstances. Few
cities in the region have enjoyed a stable interaction with the same territory; most
have had to adapt to new political, social and economic relationships in space. After
the Second World War and the emplacement of the Iron Curtain effectively
destroyed the historic concepts and functional reality of Mitteleuropa, dividing it
between East and West. Thus, during the socialist period it became common in the
Western world to refer to the region as ”Eastern Europe”, an area encompassing
Albania, Bulgaria, Czechoslovakia, East Germany (the German Democratic
Republic or GDR), Hungary, Poland Romania and Yugoslavia, as distinct from the
Soviet Union, i.e. the area lying between the (then) USSR to the east and the civil
societies or market economies of Western Europe or the member countries of
NATO to the west. The dramatic changes since 1989 – the collapse of Communist
power, the break-up of the Soviet Union, Czechoslovakia and Yugoslavia and the
end of the Cold War – have reconfigured this region.
Central Europe has re-emerged as a distinctive sub-region embracing the Czech
Republic, Hungary, Poland, Slovakia and Slovenia (or more precisely CentralEast Europe). Although former East Germany is now part of unified Germany,
it is also in some respect part of this zone because of Berlin’s potential wider
regional influence. Very distinctive, too, is the Balkan region or South-East
Europe comprising former Yugoslav republics of Bosnia-Herzegovina, Serbia
and Montenegro, and Macedonia (FYROM), as well as Albania, or Bulgaria and
Romania, although Croatia may consider itself marginal and more part of Central
Europe despite its division between areas focusing respectively on the southern
Pannonian plain and those focusing on the Adriatic (Mediterranean) Sea coast.
With the break-up of the USSR, however, two other distinct sub-regions have
emerged: first, the Baltic states of Estonia, Latvia and Lithuania; and second,
East Europe which is used nowadays to describe the western areas of the
former Soviet Union, namely Belarus, Moldova, Ukraine, and in some respect
also European part of Russia (as far east as the Urals). These regional subdivisions suggest initially that cities in Central and Eastern Europe, which were
subjected to a relatively high level of uniformity in their development under
socialism (see French and Hamilton, 1979) may be experiencing much more
divergent forces and trends in the 1990s and will do so in the foreseeable future.
Yet the situation is dynamic and fluid, not static, because of the accession of
eight Central and Eastern European countries to the EU in year 2004 – that are
already shaping trends in cities in much of Central Europe (Poland, Czech
____________
125
F.E. Ian Hamilton, Francis W. Carter, Nataša Pichler – Milanović
Republic, Hungary, Slovenia, Slovakia) and in Baltic states of Estonia, Latvia
and Lithuania. Although there could be spill-over effects on cities in adjacent
EU candidates such as Bulgaria, Romania and Croatia, (i.e. known as ”second-
Figure 1. – Eastern Europe after 1989: subregionalisation2
wave” EU candidates), and ”long-term excluded” territories from the EU
enlargement such as other former republics of Yugoslavia (Bosnia and
Herzegovina, Serbia and Montenegro, and FYRoM) and Albania (known as
”Western Balkans”), or East European states of Belarus, Moldova and Ukraine.
Therefore the effects of globalization are visible in the highly differentiated trends
in city landscapes, both structurally and spatially. The first, the structural, concerns
the position of the cities of transitioning economies on a kind of scale from the
2
FEI Hamilton, N Pichler – Milanović, K Dimitrovska Andrews, ”Introduction:
Globalization and the Transformation of Cities in Central and Eastern Europe” in: F.E.
Ian Hamilton, Kaliopa Dimitrovska Andrews, Nataša Pichler – Milanović (Eds.)
Transformation of Cities in Central and Eastern Europe: Towards Globalization,
Tokyo: UNU Press, 2005, p. 9.
____________
126
F.E. Ian Hamilton, Francis W. Carter, Nataša Pichler – Milanović
’worst-case scenarios’ of industrial stagnation, de-industrialisation or rural
marginalisation to the ’best-case scenarios’ of (relatively) successful
manufacturing adjustment, re-industrialisation, and tertiarisation (i.e. the growth
and diversification of consumer and producer services). The structural position of
cities on such a scale has been determined largely by the extent to which market
reforms have been introduced, diffused and adopted to foster FDI (Bevan and
Estrin, 2000; EBRD, 1997).3 The second, the spatial dimension, is the ’uneven’
geographic distribution of the structural scale across the region’s cities and city
systems. Broadly speaking, real urban development through restructuring towards
the ’best-case scenarios’ is faster and deeper in areas adjacent to, or more
accessible from, the European Union (EU); and it declines significantly with
increasing distance from the EU eastwards and south-eastwards into the Balkans
and East Europe where ’worst-case scenarios’ are more common and corruption is
rampant. So, although potential locations for FDI are very numerous throughout
the city systems of Central and Eastern Europe, the actual pattern of FDI has been,
and remains, very uneven not only between countries, but also between cities
within them. In general the larger cities have attracted most FDI, although more
business opportunities are now being sought by foreign investors in smaller cities.
2. The International Patterns of FDI Location and Its Determinants
More than a decade ago, Hamilton (1990) predicted that FDI flows into Central and
Eastern Europe from firms headquartered in advanced market economies would be
essential if the (then) socialist countries were to attempt seriously to bridge the
competitive, managerial, organisational, sectoral and technological ’gaps’ between
them and the dynamic global economy. It is now evident that foreign-owned and
’globalizing’ or multinational enterprises (MNEs) have indeed become a major force
transforming the post-socialist states, especially those within Central Europe and
close the EU (Barta et al 1997; Hamilton, 1995, 1999, 2000, 2001; Hunya, 2000;
Swain and Hardy, 1998). FDI flows into the region have grown significantly since
1993. Although FDI is often difficult to measure with precision, the United Nations
Economic Commission for Europe (UNECE) estimated the cumulative stock in the
region to be 102 billion USD in 1999 (UNECE, 2000) while the Transition Report
Update of the European Bank for Reconstruction and Development (EBRD) put the
figure for year 2000 at 113.3 billion USD (EBRD, 2001). In fact, data published
annually in The World Investment Report by United Nations Conference on Trade
and Development (UNCTAD) indicate that Central and Eastern Europe was
attracting less than 2.5 percent of global FDI in the early 1990s but that this share has
risen relatively sharply to more than 5 percent in 2000. Clearly, the significance of
3
Expressed as the average of eight European Bank for Reconstruction and Development
(EBRD) performance indicators of transition reforms in Central and Eastern Europe.
____________
127
F.E. Ian Hamilton, Francis W. Carter, Nataša Pichler – Milanović
FDI for, and its impact on the Central and Eastern European cities has grown. Earlier
observers such as Sinn and Weichenrieder (1997) argued that FDI levels were low
before 1995, more recent data (EBRD, 1999, 2000, 2001) and analysis (Bevan and
Estrin, 2000) indicate that FDI was high relative to GDP and GDP per capita in the
region as a whole. These broad statements, however, cloak a very uneven pattern of
FDI inflows between host countries.
A vast literature developed on the determinants of FDI from the late 1950s,
especially in economics, much of which was not spatial per se (e.g. Hymer, 1976;
Buckley and Casson, 1976; Caves, 1982). The locational aspects were fostered
within the realm of economic geography and linked to the decision-making and
organisational behaviour of large firms (McNee, 1958; Hamilton, 1974, 1976;
Hakanson, 1979; Hamilton and Linge, 1981). Within economics, however, major
conceptual contributions of spatial relevance were provided by Vernon’s product
cycle hypothesis (Vernon, 1966, 1979), and Dunning’s eclectic paradigm which
interrelates the significance of ownership, location and internal advantages to
explain international patterns of FDI (Dunning, 1980, 1988a, 1988b). Although it is
necessary to defend the importance of location in economic analysis, there is now a
growing body of research seeking to infuse both the ”new economic geography”
and the ’cultural turn’ in geography into conceptual and empirical work on FDI.
This seeks to synthesise investment behaviour, economies of scale and scope,
international trade and logistics, location and accessibility theory (Krugman, 1991;
Meyer, 1998; Morsink, 1998; Deichmann, 1999; Hamilton, 2000).
So why is location important? First, the attributes of place – a city and its region, for
instance impinge upon its business attractiveness through the local mix of competitive
advantages or disadvantages in supply conditions. Second, the development of
business in a city or its vicinity to exploit these conditions will have various economic
and social impacts locally and generate spillover or multiplier effects. Such effects
can, of course, be positive or negative. Third, the selection of a city for business
location will create feedback effects on the local mix of conditions, and alter them,
both directly through local impacts and indirectly through trade relations; these
processes can propel a city through a series of ’life cycles’ in a dynamic manner but
they can also ’fossilise’ its structure and functioning (Hamilton, 1974).
Since market reforms were introduced after 1989, and governments opened their state
borders to FDI, most literature on FDI has attempted to explain why investment has
flowed into certain transitioning economies rather than into others (Hunya, 2000;
Meyer, 1998). The question why FDI has been located in specific cities and regions
within these countries is comparatively neglected. Yet, in reality, the two are closely
interrelated. The selection of a location for FDI within a state often explains the
importance of the host country for inward FDI, and vice-versa. Very often,
managements of both existing MNEs and firms entering international production to
become MNEs for the first time put first priority on the selection of a host country for
investment and tend to treat the issue of the choice of a specific location within it as
____________
128
F.E. Ian Hamilton, Francis W. Carter, Nataša Pichler – Milanović
rather secondary. Yet this may also be because a firm considers the capital city of that
country or a place just across the border of a neighbouring state as a ’natural’ location
choice. In the case of Central and Eastern Europe, however, the specific conditions of
the transition suggest that, for at least two reasons, firms might select a specific city
first, with the host country of secondary concern. A very significant proportion of FDI
in the region has been associated with the privatisation process. In other words, FDI
has flowed into specific ’brownfield’ sites, i.e. existing enterprises (usually in
manufacturing or utilities, but also some service establishments) which, by virtue of
their production capacities, profiles and potentials, MNEs see as ’matching’ their
global or European growth strategies. Thus, FDI location in a city (and a host country)
will be defined by the timing of privatisation and the ’supply’ of a particular enterprises
on the market. The second reason can be conceived where a foreign firm seeks to serve
the markets of a group of Central and Eastern European states from a new ’greenfield’
facility. In this case the firm is likely to select a location in a very ’nodal’ city or
urbanised region, such as capital cities of Prague, Budapest, Bratislava, Warsaw, etc.
Once governments in Central and Eastern Europe resolved to open their borders
to foreign investors, the body of published theoretical, conceptual and empirical
work on the operations of MNEs in the non-socialist world provided insights
which, in many respects, have made the character and patterns of FDI in postsocialist states quite predictable. First, most predictably, it has been large or
medium-sized MNEs operating in oligopolistic sectors that first clamoured to
acquire privatising brownfield facilities or to establish new greenfield capacities
in the region. By extending their oligopolistic behaviour into ’virgin market
territory’, such MNEs aimed at securing significant gains (e.g. increased world
market shares) and profits by exploiting lower labour or other input costs or by
dominating local markets. Lead firms thus sought to gain a ’first mover
advantage’ (Lankes and Venables, 1996) in individual, or groups of, national
markets through the achievement of monopolistic control over resource inputs,
existing production capacities and markets. Such behaviour, however, induced
their European or global competitors to retaliate either to gain a ’first mover
advantage’ in another national arena or to pursue a ’follow-the-leader’ strategy
and exploit lower costs to be competitive (Knickerbocker, 1973) and so acquire
alternative existing, or establish new, production facilities in the same or a
neighbouring post-socialist economy. This explains the predominant flows of FDI
by manufacturing MNEs into such sectors as processed foods, drinks and tobacco
products, vehicles and automotive components, tyres, consumer electronics,
heavy electrical engineering, paper, pharmaceuticals, plastics and some chemical
products (see Hamilton, 2001). The trend explains why these industries, and
hence the cities in which they are located, have increased their relative importance
in the manufacturing profiles of the Central European states during the 1990s.
But the extension of oligopolistic market structures to the region through FDI is not
restricted only to manufacturing (see Table 1). It also occurs in public utilities and
____________
129
F.E. Ian Hamilton, Francis W. Carter, Nataša Pichler – Milanović
especially underpins the expansion of more advanced producer services such as
accountancy and management consultancy, banking, insurance and real-estate
management into selected cities as well as of consumer services such as modern
retailing (supermarkets, hypermarkets, specialist retailers), hotels, petrol stations
and fast-food restaurant chains into many cities. The irony is that MNEs in these
sectors have invested in facilities in post-socialist states to exploit their firmspecific ownership and internalisation advantages and have done so in markets
which were either poorly developed or did not really exist at all as they
remained the province of state-owned monopolies or were underdeveloped
’deficit’ sectors. In other words, MNEs which had been perceived by the
(neoclassical) economists (such as IMF, World Bank or other advisers) and by
the new governments of host countries as purveyors of market reforms and
competition, in reality often engaged in FDI in Central and Eastern Europe to
exploit national or regional market failure!
Table 1. – Sectoral composition of inward FDI stock in Central and Eastern Europe
(1998)4
Sector
Primary
Utilities
Secondary
Tertiary
Sub-Sector
Farming, fishing, forestry, mining
Electricity, water etc.
Manufacturing
Automotive industries
Chemicals industries
Food, drink, tobacco industries
Other manufacturing
Services
Trade
Financial services
Transport and Telecommunications
Business services
Other services
Unspecified
TOTAL
Total FDI (%)
4
4
41
4
5
12
20
43
13
12
10
4
4
8
100
In a significant number of cases the Western firms entering these markets to gain ’first
mover advantage’ included those which had built new or equipped existing factories
with new technology in growth sectors during the socialist period and were thus quick
to exploit their knowledge of, and contacts with, the region to acquire those facilities
as they were privatised. In some instances, firms ’returned’ to the region by acquiring
what had been their own pre-Second World War (and later confiscated or
nationalised) facilities, i.e. Bata (shoes) in Zlin (Czech Republic) and Josef Meinl
4
UNCTAD, World Investment Report 1999, p. 73.
____________
130
F.E. Ian Hamilton, Francis W. Carter, Nataša Pichler – Milanović
(retailing) in Hungary are examples. In other cases, MNEs with no previous ties of
significance in the region sought ’first-mover advantage’ through the acquisition of
privatised state enterprises with established national brand names in an attempt to
secure ’captive markets’, as Volkswagen (Skoda in the Czech Republic), General
Electric (Tungsram in Hungary), Nestlé (several renowned national chocolate
manufacturers in the region) and Philip Morris (several state-owned tobacco
factories) are cases in point. New greenfield investments however, have been the
hallmark of MNEs seeking ’first-mover advantage’ in the ’deficit’ service sectors,
especially retailing with firms such as Blockbuster Videos, Carrefour, IKEA, Makro,
Tesco or Virgin opening large stores, supermarkets or hypermarkets.
Table 2. – International distribution of FDI in Central and Eastern Europe 1989–2000 (USD)5
Sub region/Country
Cumulative Stock
FDI (1989–1999)
FDI stock
per capita
(2000)
Baltic states
Estonia
Latvia
Lithuania
Central Europe
Croatia
Czech Republic
Hungary
Poland
Slovakia
Slovenia
South-East Europe
Albania
Bulgaria
Bosnia-Herzegovina
Serbia and Montenegro
FYRoMacedonia
Romania
East Europe
Belarus
Moldova
Ukraine
Russian Federation
(USD bill.)
6.7
1.9
2.4
2.4
80.4
4.1
21.7
19.4
29.1
3.6
2.5
11.4
0.5
3.3
0.3
0.1
0.4
6.8
16.8
0.8
0.4
3.3
12.3
(USD mil.)
895
1.337
1.027
642
1.269
907
2.102
1.935
751
669
1.250
237
161
407
71
13
219
303
65
78
102
67
9
%
5.8
1.6
2.1
2.1
70.4
3.6
19.0
17.0
25.5
3.1
2.2
9.3
0.4
2.8
0.3
0.09
0.4
5.9
14.5
0.7
0.4
2.8
10.7
FDI stock per
head city
population
(2000)
(USD mil.)
1.600
1.585
1.920
960
2.024
1.572
3.170
2.892
1.145
1.095
2.273
380
411
581
164
22
353
521
121
108
174
92
109
FDI inflow
as % of
GDP (2000)
(%)
4.4
4.6
4.8
3.8
5.2
5.4
10.4
3.2
5.0
5.5
1.5
3.5
1.8
7.3
2.5
NAV
2.9
3.0
2.1
1.3
4.8
1.8
0.6
Once such firms moved in, rival MNEs began to invest in the region in ’followthe-leader’ fashion, more commonly in new greenfield sites to exploit market
opportunities or low-cost labour advantages, or both. Some of the most
5
EBRD: Transition update 2000 (own calculations).
____________
131
F.E. Ian Hamilton, Francis W. Carter, Nataša Pichler – Milanović
publicised examples are drawn from the automotive sector (Audi, Ford, General
Motors/Opel or Suzuki), consumer electronics (Ericsson, Nokia, Philips), foods
and drinks (Cadbury-Schweppes, Coca Cola, Unilever) and tobacco (British
American Tobacco, Reemstma) and, especially retailing (Cora, Metro, Spar,
Carrefour, Tesco.)
The second predictable feature concerns the broad geographic distribution of
FDI across Central and Eastern Europe. Table 2 indicates that by the end of
2000 Central Europe6 concentrated almost 70 percent of total FDI in the region.
With the Baltic states, about three-quarters of all FDI is located in countries
which lie adjacent to, or highly accessible from, the more advanced economies
of the EU. By contrast, South-East Europe has attracted only 10 percent and the
European part of the Commonwealth of Independent States (CIS) including the
entire Russian Federation – just 15 percent. As a result, the cumulative stock of
FDI and annual FDI inflows per capita and as a percentage of GDP tend to be
much higher in Central Europe and the Baltic states than in countries to the east
and southeast. This indicates a marked division of the region in FDI inflows and
impacts. Indeed, Bevan and Estrin (2000) argue that this dichotomous pattern
essentially reflects the operation of two quite contrary ’circles’ which appear to
be largely self-reinforcing. First, a virtuous circle of forces fostering FDI in
Central Europe and the Baltic states, and second, a vicious circle restraining
FDI elsewhere. These ’circles’ appear to be analogous to Myrdal’s ’cumulative
causation’ hypothesis developed to explain the emergence and persistence of
’core’ as opposed to ’peripheral’ states or regions (Myrdal, 1956, 1957).
There are good reasons why such a dichotomous pattern could be expected. The
first is the greater commitment to, and achievement of, macroeconomic and
microeconomic market and institutional reforms, especially in Hungary, Poland,
the Czech Republic, and Estonia. These reforms yielded more sound
opportunities for greenfield investments by foreign firms and, through more
rapid and relatively larger-scale privatisation, also a greater supply of former
state-owned enterprises for brownfield investments. These states offer lower
risks to foreign investors and thus their operating business environments,
protection of property rights, profit repatriation possibilities, lower inflation
rates, greater currency stability and low corruption levels have enabled them to
enjoy higher credit ratings in international financial markets. They have thus
achieved higher EBRD ’transition scores’.
Second, these states achieved a significant economic ”U-turn” from recession
before, to real GDP growth after 1993, making their consumer and producer
markets far more attractive to diversified foreign investments than in East and
6
Croatia is included in Central Europe because of its historic cultural ties to AustroHungarian Monarchy and the fact that it, together with Slovenia, was the most
developed part of the former Yugoslavia (Hamilton, 1967, Pichler – Milanovich, 1996).
____________
132
F.E. Ian Hamilton, Francis W. Carter, Nataša Pichler – Milanović
South-east Europe where recession has been more prolonged. This is
particularly evident from Table 3 in the cases of Poland, Slovenia, Hungary,
Slovakia and the Czech Republic where GDP per capita exceeds 1989 levels, or
is close to it, and is far higher than elsewhere. It underlines the ’pull’ exerted on
FDI by market size and market growth dynamics.
Table 3. – Gross domestic product (GDP) indicators (USD)7
Sub region/Country
Baltic states
Estonia
Latvia
Lithuania
Central Europe
Croatia
Czech Republic
Hungary
Poland
Slovakia
Slovenia
South-East Europe
Albania
Bosnia-Herzegovina
Bulgaria
FR Yugoslavia (Serbia
and Montenegro)
FYRo Macedonia
Romania
East Europe
Belarus
Moldova
Ukraine
Russian Federation
GDP per capita
20008
3.160
3.409
3.019
3.045
5.140
4.211
4.797
4.734
4.109
3.650
9.320
1.360
1.195
972
1.484
1.225
1.685
1.596
940
1.104
326
640
1.697
Index
GDP 2000
(1988=100) (bill. USD)
70
23.29
82
4.77
64
7.25
64
11.27
105
313.22
80
18.95
98
49.41
105
47.81
127
159.00
103
19.41
114
18.64
65
69.53
72
3.83
45
4.18
70
12.02
48
77
77
55
85
32
39
62
10.53
3.37
35.60
258.83
11.04
1.04
31.74
246.75
GDP 2000
(%)
3.3
0.7
1.0
1.6
45.0
2.7
7.1
6.9
22.8
2.8
2.7
9.9
0.5
0.6
1.7
1.5
0.5
5.1
41.8
1.6
0.2
4.6
35.4
Table 3 presents GDP (2000) as a ’proxy’ for current market size.9 While, as one
would expect, the Russian Federation, with a population of 145.4 million ranks first,
it is followed in descending rank order of market size by Poland (population of 39
million), the Czech Republic (10 million), Hungary (10 million) and Romania (22
million) which lie ahead of Ukraine (50 million). In fact, as Table 3 shows, if
7
EBRD Transition Update 2000; (own calculations).
Real prices.
9
This is a rather crude indicator. GDP at PPP (purchasing power parity) would be a
better proxy.
____________
8
133
F.E. Ian Hamilton, Francis W. Carter, Nataša Pichler – Milanović
Romania is added to Central Europe and the Baltic States, this group has more than
half the market of the European transition economies and has attracted more than 81
percent of the cumulative stock of FDI. This is important because while the
literature, especially in economics – tends to focus on the national markets, for
many MNEs FDI in a location in Central Europe is attractive by virtue of the
geographic proximity of the combined markets of Poland, the Czech Republic and
Hungary to form a core market area, together with the prospect of high accessibility
to smaller but developing markets elsewhere in Central Europe (i.e. Croatia,
Slovakia, Slovenia), the Baltic States, and South-East Europe (especially Romania
and Bulgaria) which provide a further attraction to FDI in or near the core. It also
means however, that MNEs can invest in modernising brownfield sites with which
they have historic (socialist period) links in the smaller Central European
economies so as to supply the wider core market. The production of the Clio by
Renault in Novo Mesto (Slovenia) is an example. These generalisations are
supported by more detailed analyses which demonstrate the significance of the
business environment, the form and timing of privatisation, the size of market and
market access as the main determinants of FDI across this growth region (Lankes
and Venables, 1996; Holland and Pain, 1998; Brenton et al, 1998; Meyer, 1998;
Garibaldi et al, 1999; Hamilton, 2000).
A third predictable dimension concerns the effects of supra-national trade
agreements on FDI, the growing openness of the transitioning realm to trade,
the geographic proximity of the EU and prospective membership of the EU.
This shows the importance of the progressive ’reintegration’ of Central and
Eastern Europe into EU (Grabbe and Hughes, 1998; Mayhew, 1998; Smith,
2000) on the attraction of FDI.10 Indeed, research by Dokopoulou and Hamilton
(1988) established that, in the cases of Greece in the 1970s and Spain in the
early 1980s there was a strong tendency for MNEs to invest in a country in
advance of its accession to the EU so as to be in a position to reap the full
benefits of access to an enlarged, integrating market from the very beginning
rather than to wait until the entry date and possibly lose out then to competitors.
The prediction that this would be the case in Central and Eastern Europe
(Hamilton, 1995) is borne out by analysis by Bevan and Estrin (2000).
Within the EU the largest domestic markets (like Germany) and the Single
Market itself can encourage MNEs achieving significant economies of scale to
concentrate production within Western Europe, and thus to export products
eastwards to Central and Eastern European markets. Yet it is also true that
economies of scale and scope in logistics encourage firms to decide to operate
10
Examples are Austria and Germany respectively through the former AustroHungarian and Prussian Empire respectively; Finland’s linguistic proximity to Estonia;
France’s political and cultural ties with Poland; or Italy’s mainly socialist period
connections with Poland, Romania and former Yugoslavia.
____________
134
F.E. Ian Hamilton, Francis W. Carter, Nataša Pichler – Milanović
multiple facilities and thus locate in Central and Eastern European countries.
One would expect this factor to reinforce the decisions to locate in the region by
two major groups of firms:
а) MNE’s which pursue a horizontal integration pattern of organization
to supply similar or identical products, especially bulkier products (e.g. drinks),
and certainly produced or consumer services from dispersed centres within
international, national or local markets;
b) dispersion of FDI production into Central and Eastern Europe is
stimulated in MNEs with vertically-integrated production to ’disintegrate’ their
production chains into the region in the form of smaller ’branch’, or ’flexible
specialisation’ facilities. In this latter case the main attraction of the region lies
in its low input costs, especially labour costs which provide a particularly
powerful competitive edge for supplying the EU market, perhaps as the main
market, with the Central and Eastern European market as a more peripheral, but
growing demand market.
In fact, Bevan and Estrin (2000) found that low labour costs has been a major
factor attracting FDI. It is expected that because wage differentials between
Central and Eastern Europe and the EU are substantial, low wage costs will play
an enhanced role in attracting FDI both as accession approaches and after
accession of these countries as new EU members. If one pursues these various
lines of argument, then it could be predicted that progress towards accession to
the EU in the case of individual or groups of transition states would have a
positive effect on the inflows and location patterns of FDI in the region. That
this has indeed been the case is borne out by Bevan and Estrin (2000) who make
two findings pertinent to this:
– there was a large increase in FDI flows into the Visegrad group (Czech
Republic, Hungary, Poland and Slovakia) between 1995–1998 following the
Essen European Council (1994) which launched the pre-accession strategy and
the Amsterdam Treaty (1997) which reaffirmed the EU commitment to eastward
enlargement;
– the Agenda 2000 announcement (July 1997) that identified ’two waves’ of
accession led to a significant upswing in the rate of FDI flows into states to be
in the ’first wave’ of EU enlargement (Czech Republic, Estonia, Hungary,
Poland and Slovenia), while states excluded from the first wave but included in
the ’second wave’ (Bulgaria, Latvia, Lithuania, Romania and Slovakia) at that
time experienced a smaller upswing in FDI inflows, and those excluded
altogether generally exhibit little or no change. As Table 4 indicates the ’first
wave’ countries with about 40 percent of the European transition economy
market had received 65 percent of the cumulative stock of FDI by 2000. They
clearly benefited because of their stronger transition progress and, hence the
operation of a virtuous circle in combination with their closer geographic
proximity to the EU.
____________
135
F.E. Ian Hamilton, Francis W. Carter, Nataša Pichler – Milanović
Table 4. – Classification of Central and Eastern European countries: comparative
shares of FDI and GDP (2000)11
Subregion
Baltic states
Central Europe
South-East Europe
East Europe
Total
Central Europe + Baltic states + Romania
Rest of South-East Europe and East Europe
”1st Wave” EU accession countries
”2nd Wave” EU accession countries12
Long-term excluded13
FDI (%)
5.8
70.4
9.3
14.5
100.0
82.1
17.9
GDP (%)
3.3
45.0
9.9
41.8
100.0
53.4
46.6
65.3
16.0 (19.6)
18.7 (15.1)
40.1
12.3 (15.0)
47.6 (44.9)
The ’second wave’ entrants, with about 12 percent of the market attracted
almost 14 percent of the FDI and one could say that the upswing in FDI in the
late 1990s was connected with their inclusion in the ’second wave’ of EU
enlargements. This has begun to counteract the vicious circle tendencies of
former likely exclusion, as also has probably the trend towards greater stability
in the Balkans (affecting Bulgaria and Romania) and the fact that, although
excluded from the ’first wave’, these ’second wave’ countries lie in close
geographic proximity to EU member states (i.e. Bulgaria next to Greece, Latvia
and Lithuania close to Sweden and Finland), and certainly lie close to or
neighbour ’first wave’ accession states (Romania next to Hungary, Slovakia
between the Czech Republic, Hungary and Poland, Lithuania next to Poland).
On the other hand the CIS states continue to suffer the disadvantages for FDI of
a vicious circle and longer-term exclusion from the EU as well as greater
distance from it. The former Yugoslav states (except Slovenia which is in the
’first-wave’ group) are excluded from both stages of accession and continue to
suffer the consequences of the 1990s ethnic conflicts and on-going political
instability. However, Croatia is an exception, which has attracted rising FDI
inflows, peaking in 1999 (EBRD, 2001; UNECE, 2000). Recent stabilisation
and privatisation policies of the new (post-1999) government have contributed
to this trend, as its proximity to the EU and adjacency to Hungary and Slovenia.
11
Based on Agenda 2000, 1997; EBRD Transition Update 2000; Bevan and Estrin,
2000; (own calculations).
12
’First-wave’ accession countries as classified in Agenda 2000 (1997) were: Estonia,
Czech Republic, Hungary, Poland and Slovenia.
13
Figures in brackets relate to the case where Croatia might be incorporated into the
’second-wave’ EU accession countries with Bulgaria, Latvia, Lithuania, Romania and
Slovakia, rather than being ’long-term excluded’ (other ex-Yugoslav republics, Albania,
Belarus, Moldova, Ukraine)
____________
136
F.E. Ian Hamilton, Francis W. Carter, Nataša Pichler – Milanović
Indeed, the sustenance of inward FDI may also be in anticipation of Croatia’s
inclusion in the ’second wave’ EU accession countries.
The fourth predictable feature concerns the source-country headquarters’
location of firms investing in Central and Eastern Europe. One can make several
hypotheses about the pattern. The first is that leading investor nations in the
region will be the home bases of large numbers of major MNEs and vigorously
internationalising small and medium enterprises (SMEs). Such nations tend to
fall into two distinct groups: (a) those with large and diversified economies and
firms such as the USA, Japan, Germany, France, Italy and the UK; or (b) those
with small economies with a high propensity to generate FDI through a few
major specialised ’lead’ MNEs such as Austria, Denmark, Finland, The
Netherlands, Sweden or Switzerland. The extent to which MNEs from such
source countries actually do invest will be determined in large measure by how
far their demand for investment in the region can be matched by the host
country supply of brownfield and greenfield opportunities. The second
dimension is that investor (nation) firms are likely to be located in close
geographic or psychic proximity to the transition economies in which they
invest so as to reduce transaction and transport costs. This applies especially to
those EU states adjacent to or very close to transition economies (Austria,
Germany, Italy, Sweden, Finland) and those with historical cultural, linguistic
or economic ties with them.
Table 5. – Geographical sources of FDI in Central and Eastern Europe (1998)14
Geographical sources
European Union (EU)
Germany
The Netherlands
Austria
UK
France
Other EU countries
United States
Rest of the World
Central and Eastern Europe
Total FDI in Central and Eastern Europe
%
61
19
15
7
6
5
9
15
22
2
100
Several publications reveal the actual importance of various FDI sourcecountries, especially UNCTAD (1999) for the entire region, Hunya (2000) and
Meyer (1998) for Central Europe, and Hamilton (2000) for Poland. Table 5
provides an overview for the whole region. In keeping with modern global FDI
14
UNCTAD, 1999, p. 72.
____________
137
F.E. Ian Hamilton, Francis W. Carter, Nataša Pichler – Milanović
patterns, the region plays host to investors from a plurality of locations. Yet it also
reveals the dominance of the EU as a source region, and particularly that Germany,
the largest economy within the EU and one located adjacent to Central Europe, is
the biggest single source of FDI. The prominence of the USA comes as no surprise
although its true importance may be masked by the fact that some USA investments
have actually been conducted through European subsidiaries, as Opel (Germany)
for General Motors. Even so, it can be argued that US investment has been
somewhat restrained by the barriers to transaction costs of both geographic and
psychic distance from the region. Those barriers certainly explain the relative
underrepresentation of the UK as a source country given that British firms have
long rivalled the US and recently actually ’outperformed’ the USA in global FDI.
Table 6. – The top five sources of FDI stock in individual Central and Eastern
European countries (1998)15
Host Countries
1st
’Top five’ source countries of FDI
2nd
3rd
4th
5th
Baltic states
Estonia
Latvia
Lithuania
S (32%)
DK (16%)
S (22%)
SF (27%)
USA (11%)
SF (19%)
DK (5%)
RU (9%)
USA (16%)
CH (5%)
D (8%)
D (7%)
USA (5%)
UK (8%)
UK (5%)
USA (42%)
D (31%)
D (25%)
NL (22%)
A (20%)
A (31%)
A (24%)
NL (28%)
USA (15%)
D (19%)
D (19%)
D (14%)
CH (6%)
A (10%)
NL (14%)
USA (15%)
UK (13%)
CRO (14%)
S (4%)
USA (6%)
A (11%)
F (10%)
USA (11%)
I (8%)
D (3%)
UK (5%)
UK (8%)
Korea (7%)
NL (8%)
F (8%)
B (18%)
D (16%)
USA (7%)
NL (7%)
Cyprus (7%)
Kuwait (21%)
D (17%)
CRO (17%)
A (4%)
F (3%)
GR (39%)
NL (15%)
A (21%)
D (10%)
D (17%)
I (8%)
S (5%)
F (7%)
I (3%)
USA (7%)
D (25%)
RU (29%)
USA (18%)
NL (25%)
USA (19%)
NL (9%)
Cyprus
(26%)
USA (17%)
D (6%)
D (8%)
I (9%)
B (6%)
UK (8%)
A (3%)
GR (4%)
CH (6%)
D (8%)
UK (4%)
SF (3%)
Central Europe
Croatia
Czech Republic
Hungary
Poland
Slovakia
Slovenia
South-East Europe
Bulgaria
Bosnia-Herzegovina
FY Ro Macedonia
Romania
East Europe
Belarus
Moldova
Ukraine
Russian
Federation
USA (30%)
Abbreviations: A=Austria; B=Belgium; CH=Switzerland; CRO=Croatia; D=Germany;
DK=Denmark; F=France; GR=Greece; I=Italy; NL=Netherlands; RU=Russian
Federation; S=Sweden; SF=Finland.
15
UNCTAD, World Investment Report 1999; Hamilton, 2000, p. 106; (own
calculations).
____________
138
F.E. Ian Hamilton, Francis W. Carter, Nataša Pichler – Milanović
By contrast, the Netherlands, a very small economy which is highly accessible to
Central and Eastern Europe (but not so close geographically) has become the
second biggest source of FDI in Europe and rivals the USA. Hamilton (2000)
suggests that this reflects a combination of capitalising on the information available
through trading networks established in the socialist period between the Netherlands
and Central and Eastern Europe, and vigorous expansion into the region in the
1990s by lead Dutch firms in a diversity of manufacturing, consumer and producer
service sectors. Significantly, Austrian firms are major investors, too, as a result of
close geographic and cultural proximity. On the other hand there is one major
absentee – Japan, which still has very limited investments in Central and Eastern
Europe, a situation reflecting the coincidence of business caution towards a rather
unpredictable region at a time of domestic Japanese crisis in 1990s.
Table 6 sheds more light on the geographic sourcing pattern, listing the top five
sources of FDI for most of the countries in Central and Eastern Europe. It
reveals that firms from the largest and most diversified economies in the world
(Germany and USA) have made significant investments most widely while
Japanese FDI is unimportant everywhere. The data and information, however,
also indicates much geographic clustering of FDI in host countries close to
source countries. The high proportions of German and Austrian FDI
concentrated in neighbouring Central European countries, of Scandinavian and
Finnish FDI in the Baltic states, or Greek FDI in FYRO Macedonia, and Italian
FDI in neighbouring Slovenia and relatively nearby FYRO Macedonia and
Romania are cases in point, signifying the importance of ”cross-border
regionalisation” and EU-isation. Dutch FDI is most prominent in the four major
markets outside the Russian Federation which form a continuous geographic
area in Central and South-East Europe: Czech Republic, Hungary, Poland and
Romania. Together with Belarus, French FDI makes the top five only in Poland.
The key exception of note is South Korean FDI in Poland and Romania where
Daewoo has developed the cores of its Central and Eastern European
automotive production system.
3. Cities and FDI Location
Foreign firms locate and operate most of their investments in Central and Eastern
Europe in the cities or their immediate hinterlands. Available UNCTAD data
indicates that FDI in primary sector activities is insignificant, with only 5 percent
of the region’s cumulative inward FDI stock at the end of 1990s (UNCTAD,
1999; see also Table 1). Rural locations (i.e. FDI in farming or forestry) are only
important locally in Romania where such investment accounts for 11 percent.
Rather more foreign money has been sunk into natural-resource extraction in
mining or oil-drilling towns across the region, but mainly in Belarus (54 percent)
and the Russian Federation (13 percent). Most FDI stock in Central and Eastern
____________
139
F.E. Ian Hamilton, Francis W. Carter, Nataša Pichler – Milanović
Europe has gone into manufacturing (41 percent) and services (47 percent)
(UNCTAD, 1999; see also Table 1). Thus it can be inferred that FDI is
overwhelmingly city-located. Services are wholly so, although public utilities
serve networks of cities and their regions and some small-scale ’workbench’ type
industry has been also funded in villages in some regions.
Manufacturing and services have absorbed FDI in approximately equal measure
in the city systems of Czech Republic, Poland and Ukraine. FDI is restructuring
mainly manufacturing in Bulgarian, Croatian and Romanian cities, far less so
services. By contrast service functions are the main targets of FDI in other
Central and Eastern European countries. Yet, given the sharp international
contrasts in FDI inflows discussed earlier (see Table 2), it is clear that foreign
firms are most active in restructuring the forms and functions of cities in, most
notably Czech Republic and Hungary, followed by Poland.
The location and character of FDI are very diversified between several types of
cities: (i) leading metropolitan capital-city regions; (ii) other capitals; (iii) major
provincial cities, industrial centres, and small towns.
3.1. FDI in Metropolitan Capital City Regions. – Capital cities
throughout Central and Eastern Europe have attracted the biggest shares of FDI
flowing into the states they administer. However, leadership in transformation
emanating from the four capitals in the region that are classified as ’world
cities’ (see Beaverstock et al, 2000) – Budapest, Prague, Warsaw and Moscow,
has been instrumental in making their respective states the leading hosts for
FDI. The three Central European capitals had already asserted themselves by
1992 as major competitors in the replace to attract FDI. In that year, Budapest
concentrated 57.5 percent of all FDI in Hungary, Prague 45.5 percent in
Czechoslovakia (60 percent of that in the Czech Republic), and Warsaw 39
percent of FDI in Poland. Moscow entered the market for FDI rather later on
account of the socio-economic and political upheavals rooted in the
simultaneous collapse of Communism and break-up of the Soviet Union.
Nevertheless, by 1999 it was estimated that Moscow concentrated 49 percent of
all FDI in the Russian Federation.
The magnetism of capital cities for foreign investors, however, resides in their
unrivalled advantages within their state territories and in the perception and ’eye
of the beholder’. Rey (1998) proposed a ’capital-city hypothesis’ to explain that
in the initial stages of FDI inflows into a host country, foreign investors tend to
cluster their activities in the capital city because it offers the least risky
environment, managements gain in confidence and seek advantages and
opportunities elsewhere, so eroding the pre-eminence of the capital city as a
location for FDI. Conditions specific to the transition economies require
qualification of this hypothesis as the initial importance of the capital city might
be less than expected, and several factors may combine to maintain or enhance
the role of the capital city as a location for FDI, since transition began. Some
____________
140
F.E. Ian Hamilton, Francis W. Carter, Nataša Pichler – Milanović
foreign MNE managements already had contacts with enterprise facilities,
employees, markets and supply sources in the region during the socialist period
and hence possessed a ’ready’ stock of information and knowledge pertaining to
a range of locations inside and outside the capital region. In most states, the
capital city offers major advantages to foreign investors, advantages which
combine:
(i) the largest regional market, best transport access to the biggest segment
of the national market, and the best telecommunications and transport
connectivity with facilities or headquarters abroad for transactions and
managerial control;
(ii) concentration of state-governmental and private agencies or institutions
with which foreign investors need to negotiate, or lobby, regarding brownfield
joint ventures, or acquisitions or greenfield development (Sýkora, 1994);
(iii) the most diversified manufacturing and service opportunities for new
investment, and hence scope for exploiting agglomeration economies in
supporting and related activities (Porter, 1990; Hamilton, 1991);
(iv) the largest labour market with the widest range of skills that is usually
further enhanced by major universities and training establishments which assist
recruitment of human capital resources for the more knowledge-intensive and
deficit sectors that can attract FDI;
(v) unrivalled cultural and other ’quality-of-life’ amenities to attract and
hold expatriate and indigenous skilled employees of foreign firms. And yet,
each capital city is unique and has an ambience of its own.
The timing of privatisation of specific sectors and enterprises also shapes the
spatial pattern of FDI acquisition or merger opportunities in any year in any
transition state. So, in all three Central European states, foreign acquisitions of
key industrial enterprises privatised early on resulted in substantial FDI flows
into non-metropolitan locations (e.g. Fiat in Bielsko, southern Poland;
Volkswagen in Mlada Boleslav, north of Prague, Czech Republic), as well as
into the capital city. On the other hand, delayed privatisation of other stateowned enterprises, public utilities or producer services (such as banking,
electricity, telecommunications) has led to more recent upsurges of FDI into the
capital cities. Thus, for example, the Budapest metropolitan region was
estimated recently to localise two-thirds of all FDI in Hungary (Barta et al,
1997) while the Warsaw metropolitan region actually increased its
concentration of FDI in Poland from 38 percent in 1994 to 48 percent in 1998
(Hamilton, 2000). Yet one must bear in mind that the amounts of FDI quoted as
located in a capital city reflect the location of a foreign firm’s host-country or
regional-international headquarters and not necessarily the actual location of
investments. Nevertheless, the clustering of FDI in a capital-city region does
express the locus there of command and control functions and the city’s ability
to match the locational requirements for such functions by foreign investors
____________
141
F.E. Ian Hamilton, Francis W. Carter, Nataša Pichler – Milanović
both within the host country and the wider Central and Eastern European
region.16
FDI has been transforming the functions and space economy of the capital-city
regions in several ways. First, the preceding socialist regimes endowed these
cities with national leadership roles in industrialisation and technological
modernisation, through development of key engineering and other producers’
goods sectors. Thus the capital cities have offered foreign investors scope to
restructure manufacturing in the 1990s through rationalisation of existing
enterprises and through ’reindustrialisation’ by building new enterprises to serve
deficit markets.
The results, however, have been rather patchy; many foreign firms have
shunned saving or restructuring metal, machinery, textile, clothing, footwear
and other enterprises which now present rather desolate zones of deindustrialisation in wedges of Warsaw, Budapest or other cities. Nevertheless,
foreign firms have targeted selected enterprises to serve local deficit markets or
to export competitive products across Europe. For example, Warsaw has
experienced expansion of the automotive sector and related supply industries,
with major investments by Daewoo of South Korea in the old Fiat Zeran plant
to make it a hub in the firm’s Central European production network (Chae,
1999; Hamilton, 2000). Italian FDI has modernised the Warsaw steelworks to
supply the automotive industry with high-quality sheet. These investments have
helped stimulate a ’snowball’ effect, with a range of smaller-scale foreign
investments in automotive components supply in the suburban zone, together
with growth of food-processing (e.g. Cadbury) and consumer electronics (e.g.
Thomson).
Second, the main impact of FDI, however, has been the growth, modernisation
and diversification of consumer and producer services. These are transforming
the city centres and, to a lesser – yet accelerating rate, the socialist residential
neighbourhoods and urban fringes. Given the quantitative and qualitative
deficiencies in service provision in the socialist city (Hamilton, 1976; French
and Hamilton, 1979), the scope for foreign development of services is huge,
notwithstanding the vigorous growth of indigenous private entrepreneurship in
some of these activities. In fact, FDI is making a major contribution to the
(re)creation and consolidation of Central Business Districts (CBDs) which
now begin to resemble those of Western metropolises. The transformation of
the central zones of the four leading capital cities had been fostered by inmovement of very large numbers of foreign firms to satisfy services demand
and their simultaneous exploitation of the huge ’rent-gap’ (Sýkora, 1994)
16
For instance, FDI by General Electric (GE) of the USA in Hungary’s Tungsram
electrical enterprise is registered as located in Budapest although only one of four
Tungsram facilities is actually located in the city.
____________
142
F.E. Ian Hamilton, Francis W. Carter, Nataša Pichler – Milanović
between what Hamilton (1995) described as the previous socialist ’use value’
and the new potential ’commodified’ and best ’exchange values’ of sites in the
city. One piece of evidence for this lies in the contrasting yields on
investments in prime office or shopping centre sites. In most West European
capitals these are currently about 5–7 percent, whereas in Central and Eastern
European capitals they range from 10–25 percent (Jones Lang LaSalle, 2000).
Property restitution in the 1990s opened up possibilities for foreign firms to
acquire or lease property at attractive rates and for multinational real-estate
firms and commercial facility developers to move in and, given prevailing
local land, labour and materials prices, to refurbish existing or build new
premises at low cost, often speculating on future demand. As a result,
substantial growth of new office, retail and warehouse space has occurred, as
Table 7 shows, most of it financed by FDI (Enyedi and Szirmai, 1992;
Dingsdale, 1997).
Table 7 reveals the attraction of Budapest, Prague and Warsaw for new services
space, indicating that these three cities are spearheading ’the service revolution’,
while the South-East and East European capitals such as Bucharest and
Moscow, lag in new services provision. Yet, second, all capitals in Central and
Eastern Europe lag far behind their West European counterparts in modern
office space.
Table 7. – Modern commercial service space in Central and Eastern European
metropolitan capitals (2000/2001)17
Cities
Bucharest
Budapest
Prague
Warsaw
Moscow
Offices
Volume
(000 sq.m)
390
1.570
1.130
1.815
2.515
sq.m per
1000 pop
186
785
920
800
270
Retail (Shopping)
Centres
Volume
sq.m per
(000 sq.m) 1000 pop
20
10
600
300
970
790
1.195
525
305
33
Industrial/ Warehouses
Volume
(000 sq.m)
95
145
360
780
600
sq.m per
1000 pop
45
68
296
471
65
Delays in property restitution and privatisation have meant that new office
construction has been concentrated in a very short period, mostly since 1996, in
contrast to much longer incremental growth in West European capitals. Even in
Budapest, where the process began earlier, 50 percent of modern office space is
rather new. Constraints exist on the supply of sites suitable for new construction,
especially in the older, densely built-up pre-1914 areas of central Budapest,
17
Jones Lang LaSalle, City Profiles (for commercial floorspace data); United Nations
World Population ’urban’ data were used for calculating floorspace per thousand
population
____________
143
F.E. Ian Hamilton, Francis W. Carter, Nataša Pichler – Milanović
Prague and Moscow; and on opportunities to modernise offices built in the
1950s or 1960s. Scarcities in supply, especially of attractive modern
premises, partly explain the high rent levels in Central and Eastern European
capitals as compared with many of their EU competitors for regional
headquarters functions, like Vienna or Berlin. Indeed, new office supply has
helped reduce rent levels in late 1990s in e.g. Prague (Sýkora and
Simonickova, 1994).
Table 8. – Prime office rent levels in selected European cities 2000 (USD per sq.m per
month)18
EU cities:
Amsterdam
Berlin
Brussels
London
Madrid
Paris
Stockholm
Vienna
Rent level
25
27
18
94
23
42
36
20
CEE cities:
Budapest
Bucharest
Prague
Warsaw
Moscow
Rent level
19
34
22
32
42
On the other hand, buoyant demand by foreign firms maintains high rent levels.
According to UNCTAD (1999) Central and Eastern Europe is host to 174.170
affiliates of foreign firms, almost 30 percent of the world total. Most are, in
effect, ’branches’ which gain their infrastructural support through the corporate
networks of facilities located in other European and world cities including the
corporate headquarters, and from local supporting clusters of specialist services
provided both by clusters of foreign MNEs and local firms; many are little more
than ’toe-holds’ in the doorway, awaiting better future prospects.19 Thus most
new office buildings constructed in Central and Eastern European cities are for
multiple occupancy. Yet large numbers of foreign firms have also found
refurbished office space in the older property stock of the extensive CBDs of
Budapest, Prague and Moscow (e.g. pace which is not included in the data
presented in Table 8). In this connection, it should be noted that the transition
towards a market economy and civil society led to substantial ’downsizing’ of
central government which, while generally still occupying the same pre-socialist
or socialist buildings in situ, nevertheless did release space for occupancy by
private firms, too.
18
Jones Lang LaSalle, Warsaw City Profile, 2000.
Moreover, to meet this kind of demand, a firm like Regus (based in London) for
example, manages flexible office buildings in all Central and Eastern European capitals
where firms can rent variable amounts of space for as little as a day, a week, a month or
for longer periods.
____________
19
144
F.E. Ian Hamilton, Francis W. Carter, Nataša Pichler – Milanović
The key force in the transformation of the capital city centres from their
socialistic socio-political government, administrative and cultural character into
more fully-fledged CBDs is the growth of modern and diverse producer
services. Wernerheim and Sharp (1999) have compared 12 sources of
classifications and concluded that there is a wide consensus of opinion that
’producer services’ include accounting, advertising, architectural services and
design, banking and financial services, computer services, employment
agencies, engineering and research services, insurance, legal services,
management consultancy, real-estate management and sales, security and
investigation services, typing and copying services. Many of these are ’new’ to
the former socialist city functional structure or take on new forms of privatised
service activity in the post-socialist city. Much of this growth has involved
occupancy of space in refurbished 19th and earlier 20th century properties in
Budapest, Prague and Moscow, as well as new office premises. In Warsaw, by
contrast, it is associated with occupancy of more spectacular high-rise office
blocks and towers which in-fill the extensive open spaces and sites on broad
avenues created in the 1950s rebuilding of the heavily-destroyed central city.
Foreign MNEs have been as instrumental in actually constructing new office
blocks as in equipping them with furnishings, lifts (elevators), computers and
telecommunications facilities.
Demand for office space is being stimulated by the perception of increasing
numbers of MNE managements that these leading capital cities can perform
crucial roles in wider European and global production and service networks.
Budapest as a hub between West European and German cities, as well as
Vienna, on the one hand and South-East Europe on the other (Rey, ed., 1998);
Prague as a hub for cities in Germany, west and southwest Poland, and Slovakia
(Barlow et al., 1994); and Warsaw between Rhineland cities and Berlin to the
west, Scandinavia to the north, the Baltic states, Russian Federation and
Ukraine to the east (Dangschat, 1993). These capital cities and Moscow have
strong air transport connections with the global hubs of London, Paris and
Frankfurt, particularly for onward global connections.
Budapest has attracted substantial inward FDI because it is no longer just the
capital of a small economy, Hungary, but also a growing competitor in the
European metropolitan system by virtue of its proximity to Vienna and
Bratislava, and possession of a well-educated business and professional
community with longstanding trading and transactional experience with former
socialist countries, including the CIS (Barta, 1992; Enyedi, 1994, 1997). For
example PepsiCola has relocated its regional headquarters from Vienna to
Budapest to make its new office a ’forward point’ for expanding business into
South-East Europe (including former Yugoslav markets) and East Europe
(Moldova, Ukraine). Opel, the German subsidiary of General Motors, has
established a sales and marketing office in Budapest to serve the same region
____________
145
F.E. Ian Hamilton, Francis W. Carter, Nataša Pichler – Milanović
and to obviate delays in working through its Austrian and German offices
(Nicholls, 1998). Royal Dutch Shell and Lucent Technologies have also selected
Budapest as their Central European headquarters. These examples emphasise
the advantages of the city, its proximity and accessibility to an expanding
market area.
When viewing the region as a whole, however, Budapest is in competition with
Warsaw for ’hub’ status as the Polish capital has attracted major MNEs to
supply the large national market. Many of them have subsequently promoted
their local Warsaw offices to the international-regional level de facto to exploit
the city’s nodality (Gaudray-Coudroy, 1998). American corporations like
Colgate or Proctor and Gamble thus use their Warsaw bases to co-ordinate
advertising and marketing, at least, more widely across the northern part of
Central Europe (Czech Republic, Hungary and Slovakia) as well as Russia.
Such in-migration of producer services has contributed to the emergence of
business centres like the impressive Atrium, which are entirely new elements in
Warsaw’s urban space. They concentrate almost 90 percent of all new highquality office premises in Poland and create a dispersed pattern of towers to the
west and north of the Palace of Culture (Dawson, 1999).
Inward FDI, then, has been a major factor propelling the growth and
concentration of advanced producer services in the capital cities and their city
centres. In-movement early in the 1990s of a range of management consultancy
firms, i.e. Andersen, Coopers Lybrand, Deloitte Touche, Ernst & Young, KPMG
and Price Waterhouse (some of which subsequently merged operations as part
of global consolidation) is an example of the way in which foreign MNEs
sought to exploit new markets created by the learning and information gaps
inherent in the implementation of most aspects of transition. Such in-movement
was paralleled by international law firms. Somewhat later, as new governments
expanded the spheres of privatisation, the influx of another cluster of foreign
firms occurred in financial services, insurance and banking. Leading firms
experienced in stock market transactions such as BZW, Goldman Sachs, Merrill
Lynch, JP Morgan, Nomura and others became active in handling enterprise
privatisation and in helping raise capital on international markets. Insurance,
previously ’guaranteed’ or deemed unnecessary or undesirable under socialist
state ownership and management, suddenly burgeoned as a new and diversified
service sphere and attracted FDI by MNEs like Allianz (Germany), Axa
(France), Prudential (USA) and Winterthur (Switzerland) and many others. The
more protracted process of privatising banking has stimulated a rapid insurge of
FDI by foreign banks keen to gain market footholds in the region by acquiring
local banks or expanding provision of an underdeveloped service sector: ABN
Amro, Citibank, Commerzbank, Creditanstalt, Banque Nationale de Paris
(BNP) and Union Bank of Switzerland (UBS) are just a few. Although the
growth of producer services is localised mainly in the CBDs, the sheer
____________
146
F.E. Ian Hamilton, Francis W. Carter, Nataša Pichler – Milanović
dynamism of their expansion has led to inroads into adjacent areas as a result of
the scarcity of suitable central sites and escalating land values and rents.
The most publicised and overt expression of the ’globalising’ transformation of
CBDs, has been the introduction, proliferation and diffusion along main streets
and around squares of the ’fast food’ revolution, with the capital cities
becoming the ’forward points’ for the ’McDonaldisation’ of Central and Eastern
European urban societies, thereby serving and reshaping consumer demand.
While the opening of the world’s largest McDonald’s on Red Square in
Moscow opposite the Kremlin is the most blatant expression of the arrival of
this new landmarka, the cityscapes of all four capitals are now liberally
peppered with competing fast-food outlets including, besides McDonald’s, also
Burger King, Dunkin’ Donuts, Kentucky Fried Chicken (KFC), Pizza Hut,
Subway and others. But they merely form part of the broad
’cosmopolitanisation’ of restaurant and catering facilities also being fostered by
indigenous entrepreneurs and new immigrant populations.
Prestigious locations for retail space which commanded prime rents of about 40
USD per sq. m. per month in the mid-1990s now range between 75 USD and 80
USD per sq.m. per month in Budapest, Prague and Warsaw and can reach 150
USD per sq.m. per month in Moscow in comparison to 350–380 USD per sq.m.
per month in London or Paris (Jones Lang LaSalle, 2000). Such locations like
the largely pedestrianised Vaci street in Budapest, Arbat in Moscow, or Nowy
Swiat in Warsaw have attracted some of the world’s leading brand names in
clothing, leather goods, footwear, cosmetics and luxury goods while every
commercial premises in the city centre of Prague are geared to Western wallets!
This reflects the marked growth and concentration in the capital cities of
purchasing power from tourism (especially in Prague), the rising volume of
business travellers, the expansion of profitable local entrepreneurship (mainly in
selected services) and the emergence of some richer echelons of society. These
trends are interrelated with the growth of FDI in or near the city centre in new
hotel construction for chains such as Holiday Inn, Ibis, Intercontinental,
Marriott, Novotel, Radisson and Sheraton.
With time, however, FDI has been flowing increasingly into other zones of
these capital cities both because property scarcities and high rents in the city
centres are encouraging investors to look elsewhere and because economic
growth has been creating demand for more diversified, high-quality offices and
services also in the ’mid-town’ and suburban locations. In Budapest, for
example, the new office space under construction in year 2001 outside the CDB
(500,000 sq.m.) exceeds that being built within the city centre (430,000 sq.m.).
A more marked shift appears to be occurring in Warsaw where office floorspace
in the city centre will rise from 500,000 to 740,000 sq.m. while that in the rest
of the city will increase to 880,000 sq.m. Much of this more decentralised
development is in response to pressure of demand from foreign manufacturers
____________
147
F.E. Ian Hamilton, Francis W. Carter, Nataša Pichler – Milanović
(e.g. PepsiCo, Nokia), telecommunications firms, insurance companies,
advertising agencies, management consultants and IT service providers for
prestigious facilities at lower rents (Jones Lang LaSalle, 2000).
The trend towards decentralisation of FDI and service modernisation within
these metropolitan areas is being further reinforced by retail developments. FDI
is fostering major expansion of shopping and leisure facilities in ’mid-town’
locations in the extensive socialist residential neighbourhoods which were
characterised by very basic consumer services and in ’out of town’ suburban
sites. New retail facilities essentially comprise two forms. The first involves
small or medium-scale ’in-fillings’ between housing blocks and in open spaces
along major streets. These generally include: supermarkets by foreign firms
such as Makro, Meinl or Spar; petrol stations and mini-markets by AgiP, BP,
Exxon, Mobil, Shell, Texaco and others; car dealerships for all European and
Japanese makes, and Daewoo (South Korea); and the conversion of former
small state stores at street level under the housing blocks into new specialised
retail outlets such as Blockbuster (video).
Second, the most striking change consists in the construction of spacious new
shopping centres, malls and leisure complexes along major avenues and near
key transport intersections sewed by buses, trains, metro stations and, in
suburban zones, rail stations and good highways. These facilities are both
financed by foreign money (direct or indirect investment by individual firms or
by consortia) and ’populated’ by leading foreign enterprises. For example, the
Central European Property Fund, sponsored by Jones Lang LaSalle, Lehmann
Brothers and Bouggues, was established in 1999 to fund 8 to 10 shopping
centres in Poland, the Czech Republic and Hungary, with one to be located in
each of the capital city regions. Examples of such centres in Budapest include
the Duna Centre (Virgin Megastore, Kookai etc.) built on derelict industrial
land to the north-northeast of the CBD, Europark, Albertalva and the Plus
Center (Tesco) in the outer northeast of the city. All have a mix of clothing,
footwear, furniture, consumer electronics and bookstores as well as fast-food
restaurants and some have integrated gas station facilities. Prague has attracted
the Swedish furniture firm IKEA, which invested 101 million USD in a retail
strip mall west of the city while the Swiss retail chain Intershop has opened
Centrum Černý Most to the east, complete with cinemas, a bowling alley, pool
hall and theatre, so contributing to the transformation of the city’s suburbs (Kok
and van Weesep, 1996). Similar centres exist in Warsaw, notably Galeria
Mokotów to the south of the city centre and others have opened in Praga and
Siekierki on the ’working class’ east bank of the Vistula river. The gradual
eastward diffusion of shopping centres is illustrated by the opening of the first
IKEA centre in Moscow in 2000.
Yet the largest retail developments are occurring in greenfield ’out of town’
locations on the metropolitan fringes to take advantage of open land and
____________
148
F.E. Ian Hamilton, Francis W. Carter, Nataša Pichler – Milanović
cheaper rents (Wasiuk, 1998) as well as the suburbanisation of wealthier
households, improved roads and rapidly rising car ownership. Thus the French
firm Carrefour and German chain Metro have opened hypermarkets on the
outskirts of Warsaw while the French chains Auchan and Cora have down
likewise to the east of Budapest beside the ring road and motorway facilities and
close to new executive housing estates which combine apartments, terraced
housing and single villas. It is these large-scale developments in particular
which help to explain the high levels of retail floorspace per thousand
population, especially evident in Prague and Warsaw in comparison with West
European capitals that concentrate a much bigger stock of older and relatively
smaller stores, often arranged along inner-city and suburban shopping ’high
streets’. Although Budapest has more of this type of retail facility, especially
within pre-1914 Pest, the higher figures for the Central European capitals
express contemporary ’catch-up’ to eliminate their historic deficits of modern
shopping provision under socialism.
A substantial growth of modern warehousing has occurred especially in Warsaw
and Moscow, followed by Prague and Budapest. This is new space and does not
include conversions of vacated industrial premises which is more evident in
Budapest than elsewhere, following with more severe de-industrialisation. Two
points are important here. First, under socialism, warehousing services were
neglected. This was because, under socialist ideology, services were treated as
’non-productive’ sectors, were thus starved of investment and so became
’deficit’ sectors. The socialist economy was intended to be fully planned and to
operate on the basis of direct factory-to-store (or market) delivery. In the
socialist shortage economy goods were always sold as soon as they were
received; that tended to make warehouses redundant (except that consumer
’choice’ was between to buy or not to buy the goods on offer and goods rejected
did fill warehouses or decayed in the open). Transition and privatisation had led
to the proliferation of firms, fragmentation and lengthening of the supply chain
and, with open borders and rising foreign trade, the multiplication of longer
international supply lines. Warehouses have become necessary and, of course,
have been developed as an integral part of the market economy culture and
organisation. Thus, for example, already by 1996 foreign-owned stores and
manufacturers in Warsaw were utilising more than 2,500 retail warehouses in
and around the city. Similar conditions prevail in the other capitals.
The significantly greater expansion of modern warehousing space in Moscow
and Warsaw has been a response to two main factors: greater national market
size and greater distance from alternative logistics centres. Moscow and
Warsaw are the major distribution centres for the two largest Central and East
European economies. With its eastward location in Poland, Warsaw also
functions as a distribution centre for foreign firms selling in Lithuania, Belarus
and Ukraine. Moreover, both Warsaw and Moscow are much more distant from
____________
149
F.E. Ian Hamilton, Francis W. Carter, Nataša Pichler – Milanović
the EU so that air freight is proportionately more important and hence foreign
(and local) firms require greater local warehouse space – in contrast to Budapest
and Prague where firms serve the Czech, Hungarian, as well as the Slovakian,
Slovenian and Croatian markets, can be more quickly and efficiently supplied
from logistics centres located in Austria, Germany and Italy.
3.2. FDI in Other Capital Cities. – The remaining Central and Eastern
European capital cities perform a key gateway function for channelling FDI into
their respective states. Bratislava, new capital of Slovakia, consistently drew in
about 60 percent of the country’s foreign investment throughout the 1990s
(Pavlinek and Smith, 1998). Sofia localised FDI in Bulgaria: three-fifths of all
foreign-owned producer services was located there between 1989 and 1993, while
in 1998 the capital still pulled in 58 percent of the country’s FDI (Carter, 1999).
Bucharest dominated inflows into Romania, with more than half of all foreign
firms in Romania located in the city between March 1990 and February 1997
(Guran-Nicu, 1999). The situation is similar in Slovenia’s capital Ljubljana where
almost half of total country’s FDI in 1990s were located. However, in the Baltic
states more than 70 percent of all FDI at the end of 1990s were absorbed by their
respective capital city regions of Tallinn, Riga, Vilnius.
Yet none of the other capitals have been able to attract major FDI. A range of
factors explain delayed or limited FDI. Apart from Bucharest and Sofia, all are
administrative seats of newly-independent states where people have had to try to
climb a very steep learning curve to establish national political and economic
stability and international credibility. Most capitals are smaller in size, serve
national markets of very limited size and purchasing power, so that any
significant scale of foreign investment requires open borders and an
environment of international cooperation to facilitate exports. Most often,
however, foreign firms have been deterred because post-socialist governments
have pursued controversial policies or have failed to engender international
credibility.
For example, Ljubljana, capital of Slovenia, has pulled in FDI despite the
sluggishness of the privatisation process since 1993. To an extent this
disadvantage has been outweighed by the city’s excellent location, the
inheritance of a more advanced technological base which was embedded from
the early post-Second World War socialist period and the presence of a
community skilled in dealing with other regions of the former Yugoslavia.
These factors persuaded Siemens from Germany to establish its local
headquarters in Ljubljana as early as 1991 and to supply household appliances
and consumers’ goods, and IBM to open a subsidiary with a Systems Support
Center and Personal Computer Institute to bolster IBM Austria’s trade with the
former Yugoslavia. Indeed, the city has also attracted a software cluster with
Microsoft and Oracle establishing centres to serve the Bulgarian, Hungarian,
Romanian and Slovakian markets.
____________
150
F.E. Ian Hamilton, Francis W. Carter, Nataša Pichler – Milanović
A more extreme case is Bratislava, the capital of Slovakia. Its city region ought to
be among the leading locations of FDI in the region. True, leading firms like
Henkel, K-Mart, Volkswagen and Unilever have invested there in manufacturing
(vehicles, chemicals) and retailing. Yet when the city became capital of the
newly-independent Slovakia in 1992, leading foreign management consultancy
firms assessed the Bratislava region to have the best location for FDI in the whole
of Central Europe, located between Vienna and Budapest, near the borders of four
states – Slovakia, Czech Republic, Hungary and Austria (which in 1995 became
the EU border), and equidistance between Berlin, central and southern Poland to
the north, and Slovenia, Croatia with the Adriatic coast to the south. However, the
city has been unable to exploit this potential in large measure because the
Vladimir Meciar government of Slovakia (1992–1998) pursued a rather
nationalistic policy which engendered domestic ethnic tensions, friction with
Hungary and discouraged investors. If that were not enough, this government
attempted to deflate the capital role and advantages of Bratislava, a multi-ethnic
city, by trying to foster key state, university and financial services functions in
Banska Bystrica, a town beneath the low Tatras mountains. Now, though,
Bratislava’s attraction for FDI is likely to be restored because Slovakia’s new
government has created political and market confidence through recent reforms,
enabling Slovakia to attain Standard & Poor’s award of an investment grade
rating for the first time since independence (Carter, 1998, 1999).
The lion’s share of FDI in the Baltic capitals of Tallinn, Riga and Vilnius come
from either Scandinavia (Sweden, Finland, Norway, Denmark) or other northern
European countries such as Germany, the Netherlands, and the United
Kingdom. Foreign investments also tend to focus on certain sectors of the local
economies. The new capital was targeted towards what traditionally were
underdeveloped sectors during the Soviet period, and gone hand in hand with a
break-up of old economic dependencies. Many of FDI were made through takeovers of old manufacturing industries, which assists higher productivity and
important spillover effects from foreign companies to domestic ones. For
example, in Tallinn more than 30 percent of all FDI between 1992 and 1996
were made in manufacturing, while 25 percent were made in the wholesale and
retail trades. Another 18.0 percent went into transportation and
telecommunications. The investments by Swedish Telia AB and Finnish
Telecom in Eesti Telefon and EMT AS mobile telephone companies in 1996
were being two major undertakings. A similar pattern can be noticed in Riga as
well as in Vilnius, although investments in trade play a more prominent role
relative to other sectors compared to the case in Tallinn.
By contrast FDI is being hindered in Bucharest (as in other Romanian cities)
because ’two facts tarnish Romania’s regional reputation. The country is
waiting to join the EU. And it is unique among that group in terms of repeatedly
failing to fulfil any of the agreements it has entered into with the International
____________
151
F.E. Ian Hamilton, Francis W. Carter, Nataša Pichler – Milanović
Monetary Fund (IMF). Unfavourable political environments have had the most
detrimental effects in stifling FDI into the other capital cities of South-East and
East Europe. Preservation of state control and political centralism in Belarus has
ensured that Minsk, its capital, is virtually ’foreign investment free’ (apart from
a small Ford assembly operation), while unconvincing reform, slow political
democratisation and economic pauperisation in Ukraine have restricted Kiev’s
attractiveness. For much of the 1990s FDI in Zagreb, capital of Croatia, was
deterred by late President Tudjman’s politics, but, of course, the ethnic conflicts
made Belgrade, Sarajevo, Podgorica and, to a lesser extent, Skopje, very
unattractive for investment. The same is true of Tirana, the Albanian capital.
Despite introduction of a privatisation programme managed by a National
Privatisation Agency in 1995, foreign investors have stayed away. While
regional political and military instability associated with ethnic conflicts and
tensions in Kosovo and FYRo Macedonia have been a factor, it is internal
conditions which are most detrimental, local corruption, industrial obsolescence,
lack of basic urban infrastructure, intense rural to urban migration after 1992,
when free population movement was permitted for the first time in half a
century, an influx of refugees from the former Yugoslavia; and the explosion of
shanty towns on the urban fringe (see also Carter, 1999).
So FDI has changed the face of the other Central and Eastern European capital
cities much less dramatically than in the leading ’world cities’ in the region.
FDI is directly evident in new hotels, some restructured industries, public
utilities such as telecommunication, refurbished offices and some consumers’
services. But generally there has not been the proliferation of foreign
consumers’ goods outlets, hypermarkets, shopping centres, office and
warehouse construction found in Budapest, Prague, Warsaw, or Ljubljana. In
Sofia, for example, small private businesses have flourished as ground-floor
flats were converted by their owners to small retail outlets, boutiques and cafés
and some residents rented out property to foreign traders busy introducing
Western and Asian goods to the Bulgarian market. Bucharest, like Sofia,
escaped the direct effects of the Balkan regional wars of the 1990s and its wide
tree-lined boulevards endow the city with a deceptively prosperous appearance
unmatched elsewhere in Romania, clearly a potential future factor in the city’s
competitiveness.
3.3. FDI Beyond the Capital Cities. – Most foreign investment located
outside capital cities has been targeted at rationalising, modernising and
expanding manufacturing and boosting the provision of consumer services. That
FDI has led to relatively limited producer services’ growth outside capital cites
underlines the continued functional division of labour within the city network.
In addition, FDI shows substantial geographical bias between both individual
cities and levels of the urban hierarchy. Most is localised in larger provincial
cities, regional and some industrial centres or agglomerations; and occurs to a
____________
152
F.E. Ian Hamilton, Francis W. Carter, Nataša Pichler – Milanović
much lesser extent in medium and small towns except near borders with the EU
member states.
Given the international flow pattern of FDI, foreign firms are having much
greater, deeper, more widespread restructuring effects in the city systems of the
Czech Republic, Hungary, and Poland than elsewhere. The impacts are far
weaker and less diffuse in East and South-East Europe. Thus, for example,
towns in north, west and central Bohemia (including the Prague city region)
dominate FDI in the Czech Republic, with significantly less in east Bohemia or
Moravia (except in larger southern cities like Brno and Zlin (Pavlinek, 1998).
Foreign investors in Hungary prefer to be in a triangle of Transdanubia lying
between Budapest in the east, Lake Balaton to the south, the Austrian border in
the west. They appear reluctant to locate east of the river Danube in agricultural
towns of the Great Plain or older industrial cities of the northeast. Large
regional centres in Poland have benefited most from FDI outside Warsaw,
especially Poznan, Szczecin and Wroclaw in the west; the ’Three-city’
(’Trojmiasto’) region of Gdansk-Gdynia-Sopot, with Elblag in the north;
Bydgoszcz and Lodz in the centre; Katowice and Crakow in the south (Upper
Silesia). By contrast, even larger centres like Bialystok, Lublin, Olsztyn and
Rzeszow lying east of the river Vistula have attracted far less investments
(Hamilton, 2000). In Slovenia, more than 60 percent of total FDI are
concentrated in six largest cities; more than 50 percent of total FDI are clustered
in 4 cities in the western part of Slovenia (Ljubljana, Kranj, Novo mesto,
Koper). FDI in Romania tends to cluster in major cities in the west (Arad,
Oradea, Timisoara), southwest (Craiova), and the Prahova valley to the north of
Bucharest. FDI is spread more thinly in the centre, north and east (Guran-Nicu,
1999).
Cities which have been unable to attract much or any FDI usually may suffer
from poor accessibility, run by traditional or un-enterprising councils, have less
modernised infrastructure from the pre-socialist era, especially in rural regions,
or embody predominantly socialist city legacies such as obsolescent state
enterprise and a polluted, monotonous, drab and poorly maintained or serviced
urban environment. The FDI in manufacturing in the provinces varies
enormously in character. At the bottom of the spectrum are relatively shortdistance cross-border investments by small foreign firms in ’workbench’
facilities which employ just a handful of low cost workers in low value-added
assembly or processing operations. For example many German SMEs have
located such outsourcing activities in the small border towns and villages of the
Czech Republic (Pavlinek, 1998; Pavlinek and Smith, 1998). At the other end of
the spectrum are the major plants of large MNEs that embody rising
technological sophistication to serve Europe-wide markets and production
chains. As the local spillover effects derive from both the quantitative and the
qualitative features of FDI, and are liable to change, the provincial cities form
____________
153
F.E. Ian Hamilton, Francis W. Carter, Nataša Pichler – Milanović
the main stage on which a kaleidoscope of scenarios of MNE strategy and
behaviour is played out.
Privatisation of state-owned enterprises in the transition states provided larger,
’global’ MNEs with opportunities to achieve ’first mover advantage’ and
regional monopoly by acquiring the entire national networks of plants in several
countries. This enabled firms like Asea Brown Boveri (ABB), Philip Morris,
Nestle, Siemens or Volkswagen to gain control over multiple locations almost
simultaneously and so create a ’splashing effect’ of FDI amongst the cities in
Central and Eastern Europe. The trend was reinforced by the countermoves of
competitors in acquiring or building alternative plants. In this way, FDI has
brought cities into new functional relations, competitive or cooperative national
and cross-border interdependencies. Unless the plants acquired can absorb
output shifted from the EU, some will become surplus to needs and be
downsized or closed. Such a scenario, involving MNEs in decisions to select
between plants and cities in making investment or divestment, is most likely in
sectors selling long-established branded goods in national markets ’protected’
by traditional consumer preferences (e.g. chocolate, tobacco) or making
engineering goods developed under socialism (e.g. transport equipment). By
contrast, the growth of the automotive and electronics industries has occurred to
serve real market expansion in Central and Eastern Europe and to help MNEs
lower costs and increase competitiveness in European and global markets. This
has not only ensured futures for some former state enterprises, but has required
the construction of many new greenfield facilities, with direct and indirect spillover effects, in the region’s provincial cities.
While FDI converted the auto industry into the biggest in Central Europe, its
position is being challenged by the dynamic growth and development of FDIfunded electronics, most of which locates in provincial cities. This is not
surprising because the region since 1990 has been able to offer MNEs in the
sector low, competitive costs within Europe which they previously had to seek
out in East and Southeast Asia. So MNEs producing consumer electronics,
computer hardware and software, and telecommunications equipment, such as
Bosch, Ericsson, IBM, Intel, Matsushita, Microsoft, Motorola, Nokia, Philips,
Samsung, Siemens and Sony have all invested in the region. While such FDI
often involves low value-added assembly work using cheap, often female
labour, there is also evidence that certain cities with electronics industries,
mainly in Hungary, are benefiting from plant restructuring out of labourintensive into more knowledge-intensive activities. In these cases, initial simple
assembly was replaced by more integrated manufacturing while more recently
on-site functions have been upgraded by the introduction of design, managerial,
organisational and even research and development work. Such ’gentrification’
of the urban fabric expresses the fierce competition for FDI between cities in
Central and Eastern Europe. But because MNEs ’play-off’ one city against
____________
154
F.E. Ian Hamilton, Francis W. Carter, Nataša Pichler – Milanović
another, they often demand concessions or threaten to locate elsewhere. So
central or local authorities feel compelled to offer incentives even in very
desirable cities which really do not need additional stimuli.
4. Conclusion
The impact of ’globalization’ on transformation and city development in Central
and Eastern Europe through FDI has been varied, especially between the
region’s two distinct geographic parts: north and west, and southeast. Economic
forces and market opportunities have played the strongest role in the former,
geopolitics in the latter.
People in Central Europe have embraced change with more commitment and
handled transition more competently, have been rewarded with NATO and
OECD membership, and the EU membership in year 2004. The area is favoured
by history and geography and receives the bulk of inward investment. There
was a large increase of FDI in Czech Republic, Hungary, Poland and Slovakia
following the Essen European Council (1994), which launched the preaccession strategy, and the Amsterdam Treaty (1997) that reaffirmed the EU
commitment to eastward enlargement. The Agenda 2000 identified ’two waves’
of accession and led to a significant upswing in the rate of FDI flows into ’first
wave’ countries (Czech Republic, Estonia, Hungary, Poland and Slovenia),
while states included in the ’second wave’ at that time (Bulgaria, Latvia,
Lithuania, Romania and Slovakia) experienced a smaller upswing in FDI
inflows. Those excluded altogether than from the EU enlargement, as Croatia,
Bosnia and Herzegovina, Serbia and Montenegro, Macedonia, Albania (also
known as ’Western Balkans’), or East European countries (Belarus, Ukraine,
Moldova) generally exhibit little or no change. Conditions in South-East Europe
are more perilous, without radical change in political and economic structures,
too much of the past lingers on, the new elites containing many old players keen
to protect their privileges and anti-democratic way of life. Especially large areas
of the former Yugoslavia have experienced an even more tragic decline from a
functioning multi-ethnic state until 1991 – into the war, economic collapse, and
deprivation in 1990s.
In keeping with modern global FDI patterns, Central and Eastern Europe plays
host to investors from a plurality of locations. Most inward investors are likely to
be located in close geographic proximity to transition countries in which they
invest in order to reduce transaction and transport costs. This applies especially to
those EU member states adjacent to or very close to transition economies such as
Austria, Germany, Italy, Sweden, Finland, and those with historical cultural,
linguistic or economic ties with them (i.e. France). This pattern also reveals the
dominance of the EU as a source region of FDI, and particularly that of Germany,
the largest economy within the EU. Germany, as a dominant source of capital and
____________
155
F.E. Ian Hamilton, Francis W. Carter, Nataša Pichler – Milanović
a large market, is vital to many areas in Central and Eastern Europe where FDI
has localised. The high proportions of German and Austrian inward investments
concentrated in the neighbouring Central European countries, of Scandinavian
and Finnish FDI in the Baltic states, or Greek FDI in FYRo Macedonia, and
Italian FDI in neighbouring Slovenia and relatively nearby FYRo Macedonia and
Romania are cases in point, signifying the importance of economic links and cooperation between neighbouring EU and Central and Eastern European countries,
i.e. ’cross-border regionalisation’. By contrast, the Netherlands, a very small
economy highly ’accessible’ to Central and Eastern Europe (but not so close
geographically) has become an important source of FDI in Europe, most
prominent in a continuous geographic area in Central and South-East Europe:
Czech Republic, Hungary, Poland, and Romania.
The true importance of the USA may be masked by the fact that some US
investments have actually been conducted through European subsidiaries. Even so,
it can be argued that US investment has been somewhat restrained by the barriers
to transaction costs and geographic distance from the Central and Eastern Europe.
Those barriers certainly explain the relative under representation of the UK as a
source country. On the other hand there is one major absentee – Japan, which still
has very limited investments in Central and Eastern Europe. The key exception is
South Korean FDI in Poland and Romania where Daewoo developed in 1990s the
cores of its Central and Eastern European automotive production system.
All these factors are mirrored in the pace of inter and intra-urban
transformation. It is no coincidence that the ’world cities in-making’ in the
region (Berlin, Budapest, Prague, Warsaw) are all located in Central Europe,
and that their development owes much to their capacities to attract FDI. Further
south, foreign aid, not FDI and urban ’reconstruction’ rather than ’restructuring’
are more common. There, the effects of ’globalization’ in 1990s were more
readily associated with armed conflict, international peacekeeping forces, mass
refugee movements and destroyed urban centres.
There are also tendencies towards a division of labour between localised producer
services in the capital cities, and greater emphasis on manufacturing or consumer
services elsewhere, with preferred location in the west and north of particular
country, which enjoy better connectivity with markets and corporate headquarters
in EU countries. Property investments and different (re)development projects
have had the most direct effect on the intra-city transformation in Central and
Eastern Europe. FDI, as an expression of ’globalisation’ on transformation of
urban land use patterns and built environment of post-socialist cities is most
visible in residential, commercial, industrial and leisure property development in
city centres, inner-city residential neighbourhoods, brownfield industrial sites and,
in the suburban fringes on greenfield sites.
The evidence provided in this chapter supports the uneven spatial patterns of
’globalization’ in Central and Eastern Europe. First, it reveals the significant
____________
156
F.E. Ian Hamilton, Francis W. Carter, Nataša Pichler – Milanović
concentration of inward investments in Central Europe, vis-à-vis South-East
Europe, the Baltic states or East Europe. Secondly, confirms the importance of the
FDI flow from EU member states to nearby transition countries, and the process
of (selective) economic integration of European market(s). Thirdly, highlights the
importance of location of FDI in capital cities and larger regional centres, as
opposite to other less favoured locations in more remote areas in transition
countries. The challenges of global competitiveness are still to be met by postsocialist cities, especially in terms of attracting international property investments,
and directing urban development activities in a more strategic and organised
manner, to preserve city identity and improve quality of life for local residents.
F.E. Ian Hamilton, Francis W. Carter и Nataša Pichler – Milanović
УТИЦАЈ ДИРЕКТНИХ СТРАНИХ ИНВЕСТИЦИЈА НА
ТРАНСФОРМАЦИЈУ ГРАДА У ЦЕНТРАЛНОЈ И ИСТОЧНОЈ ЕВРОПИ
Утицај ”глобализације” на трансформацију и развој града у Централној и
Источној Европи кроз директне стране инвестиције је различит, посебно између
два удаљена региона: севера и запада, с једне стране, и југоистока, с друге. Економске силе и тржишне могућности имају најјачу улогу на северу и западу, а геополитика у југоисточном делу Европе.
Становништво у Централној Европи је приврженије прихватило промену
и компетентније је управљало транзицијом, због чега је награђено чланством у
НАТО и ОЕЦД, а затим и у ЕУ током 2004. године. Овај простор прима велики
обим спољних инвестиција. Евидентан је знатан пораст у директним страним инвестицијама у Републици Чешкој, Мађарској, Пољској и Словачкој после
одржавања Европског савета у Есену (1994), који је покренуо преприступну стратегију, и Амстердамског уговора (1997), који је реафирмисао приврженост ЕУ ширењу ка истоку. Агенда 2000 је идентификовала ”два таласа” приступања ЕУ и довела до значајног пораста директних страних инвестиција у земље ”првог таласа”
(Републику Чешку, Естонију, Мађарску, Пољску и Словенију), док су земље које
су тада припадале ”другом таласу” (Бугарска, Летонија, Литванија, Румунија и
Словачка) имале мали пораст директних страних инвестиција. Оне земље које су
биле сасвим искључене из проширења ЕУ, као Хрватска, Босна и Херцеговина,
Србија и Црна Гора, Македонија и Албанија (такође познате као ”западни Балкан”), или земље Источне Европе (Белорусија, Украјина и Молдавија) генерално
нису доживеле запаженије промене. Прилике у Југоисточној Европи су ризичније.
Без радикалних промена у политичким и економским структурама углавном задржаним из претходног времена, са новом политичком и економском елитом која
има многобројне ”старе играче” жељне да сачувају своје привилегије и антидемократски начин живота. Простори бивше Југославије доживели су још трагичније
распад функционисања мултиетничке државе (рат, економски колапс и сиромаштво) током 90-их година XX века.
Чињенице презентоване у овом раду илуструју просторну неуједначеност
феномена ”глобализације” у државама Централне и Источне Европе, и то: 1) зна____________
157
F.E. Ian Hamilton, Francis W. Carter, Nataša Pichler – Milanović
чајну концентрацију страних инвестиција у Централној насупрот Југоисточној
Европи, државама Балтика и Источној Европи, 2) потврђују обим и значај директних страних инвестиција из земаља чланица Европске уније ка суседним државама у транзицији и процес (селективне) економске интеграције европског(их) тржишта и 3) објашњавају значај локације директних страних инвестиција у главним градовима и већим регионалним центрима у односу наостале мање привлачне
локације у удаљенијим просторима земаља у транзицији.
References
Gyırgyi Barta, ”The Changing Role of Industry in Regional Development and Regional
Development Policy in Hungary”, Tijdschrift voor Economische en Sociale Geografie,
No. 58, 1992, pp. 372–379.
Gyırgyi Barta, Miklós Kralik, and Eva Perger, ”Achievements and Conflicts of
Modernisation in Hungary”, European Spatial Research and Policy, Vol. 4, No. 2,
1997, pp. 61–82.
Max Barlow, Peter Dostal, and Martin Hampl, eds., Development and Administration in
Prague, Amsterdam: Institut voor Sociale Geografie; Prague: Charles University, 1994.
Jon V. Beaverstock, Richard G. Smith, and Peter J. Taylor, ”World City Network: A
New Metageography”, Annals of the Association of American Geographers, No. 90,
2000, pp. 123–134.
Alan A. Bevan and Saul Estrin, ”The Determinants of Foreign Investment in Transition
Economies”, Discussion Paper Series, No. 9, London: London Business School Centre
for New and Emerging Markets, 2000.
Paul Brenton, Francesca Di Mauro, and Matthias Lücke, ”Economic Integration and
FDI: An Empirical Analysis of Foreign Investment in the EU and Central and Eastern
Europe”, Kiel Working Paper, No. 890, 1998.
Milan Buček, ”Regional Disparities in Transition in the Slovak Republic”, European
Urban and Regional Studies, Vol. 6, No. 4, 1999, pp. 10–21.
Peter Buckley and Mark Casson, The Economic Theory of the Multinational Enterprise,
London: Macmillan, 1976.
Francis W. Carter, ”Geographical Problems in East Slovakia”, Region and Regionalism,
Lodz/Opole, No. 3, 1998, pp. 187–203.
Francis W. Carter, ”The Geography of Foreign Direct Investment in Central-East
Europe During the 1990s”, Wirtschafts Geographische Studien, No. 24–25, 1999, pp.
40–70.
Richard E. Caves, Multinational Enterprise and Economic Analysis, Cambridge:
Cambridge University Press, 1982.
Sun Hae Chae, The Transfer of Korean Passenger Car Production to East-Central
Europe: The Case of Direct Investments by Daewoo Motor, London: University College
London, 1999, unpublished Ph. D. dissertation.
Jens S. Dangschat, ”Berlin and the German System of Cities”, Urban Studies, No. 30,
1993, pp. 1025–1057.
Andrew H. Dawson, ”From Glittering Icon to...,” The Geographical Journal, Vol. 165,
No. 2, 1999, pp. 154–160.
____________
158
F.E. Ian Hamilton, Francis W. Carter, Nataša Pichler – Milanović
Joel I. Deichmann, The Origins, Industrial Composition, and Spatial Distribution of
Foreign Direct Investment in Poland: 1989–1998, Buffalo: State University of New
York, 1999, unpublished Ph. D. dissertation.
Alan Dingsdale, ”Reconstructing Budapest’s Urban Landscape”, in Dingsdale Alan, ed.,
Urban Regeneration and Development in Post-Socialist Towns and Cities, Nottingham:
Trent Geographical Papers, Vol. 2, 1997, pp. 73–87.
Evangelia Dokopoulou and F. E. Ian Hamilton, Development Potentials of the Regions
of Spain in the Enlarged EC, Report to the European Commission, Brussels:
Directorate-General for Regional Policy, 1988.
Boleslaw Domański, ”Types of Investment and Locational Preferences of European,
American and Asian Manufacturing Companies in Poland”, in Jerzego J. Parysek and
Tadeusz Stryjakiewicz, eds., Polish Economy in Transition: Spatial Perspectives,
Poznan, Bogucki Wydawnictwo Naukowe, 2000, pp. 29–39.
John H. Dunning, ”Toward an Eclectic Theory of International Production: Some
Empirical Tests”, Journal of International Business Studies, Vol. 11, No. 1, 1980, pp.
9–31.
John H. Dunning, Explaining International Production, London: Unwin Hyman, 1988a.
John H. Dunning, ”Location and the Multinational Enterprise: A Neglected Factor?”
Journal of International Business Studies, Vol. 29, No. 1, 1988b, pp. 45–66.
Gyırgyi Enyedi, ”Budapest and European Metropolitan Integration”, GeoJournal, Vol.
32, 1994, pp. 399–402.
Gyırgyi Enyedi, ”Budapest: Return to European Competition”, in Chris Jensen-Butler
et al., eds., European Cities in Competition, Aldershot: Avebury, 1997, pp. 274–298.
Gyırgyi Enyedi and Viktoria Szirmai, Budapest: A Central European City, London:
Belhaven, 1992.
EBRD (European Bank for Reconstruction and Development), Transition Reports,
London: EBRD, (1997–2001).
Pietro Garibaldi, Nada Mora, Ratna Sahay, and Jeronim Zettelmeyer, ”What Moves
Capital to Transition Economies”, paper presented at theInternational Monetary Fond
Conference A Decade of Transition, IMF: Washington, D.C., 1999.
Lydia Gaudray-Coudroy, ”Varsovie: ville capitale”, in Violette Rey ed., Les territoires
centre-europeens: dilemmes et defis, Paris: La Decouverte, 1998, pp. 232–245.
Heather Grabbe and Kirsty Hughes, Enlarging the EU Eastwards, (Chatham House
Papers), London: Royal Institute of International Affairs, 1998.
Liliana Guran-Nicu, ”Spatial Variations in Foreign Direct Investment”, in David
Turnock, ed., Geographical Essays on the Romanian Banat, Vol. 1, Leicester, Leicester
University Department of Geography, 1999, pp. 193–199.
Lars Hakanson, ”Towards a Theory of Location and Corporate Growth”, in F. E. Ian
Hamilton and Godfrey J. R. Linge, eds., Spatial Analysis, Industry and the Industrial
Environment, Vol. 1: Industrial Systems, Chichester: Wiley, 1979, pp. 115–138.
F. E. Ian Hamilton, ”Models of Industrial Location”, in Richard J. Chorley and Peter
Haggett, eds., Models in Geography, London: Methuen, 1967.
F. E. Ian Hamilton, Spatial Perspectives on Industrial Organisation and DecisionMaking, London, New York: Wiley, 1974.
F. E. Ian Hamilton, ”Multinational Enterprise and the European Community”,
Tijdschrift voor Economische en Sociale Geografie, Vol. 67, No. 5, 1976, pp. 258–278.
____________
159
F.E. Ian Hamilton, Francis W. Carter, Nataša Pichler – Milanović
F. E. Ian Hamilton, ”A Global Region in the Melting Pot?’’ Geoforum, Vol. 21, No. 2,
1990, pp. 145–161.
F. E. Ian Hamilton, ”A New Geography of London’s Manufacturing”, in Keith Hoggart
and David Green, eds., A New Geography of London, London, Arnold, 1991.
F. E. Ian Hamilton, ”Re-evaluating Space: Locational Change and Adjustment in
Central and Eastern Europe”, Geographische Zeitschrift, Vol. 83, No. 2, 1995, pp.
67–86.
F. E. Ian Hamilton, ”Transformation and Space in Central and Eastern Europe”,
Geographical Journal, Vol. 165, No. 2, 1999, pp. 135–144.
F. E. Ian Hamilton, ”The Locational Impacts of Foreign Direct Investment in Poland”,
in Marzenna Weresa, ed., Foreign Direct Investment in a Transition Economy: The
Polish Case, London, School of Slavonic and East European Studies, University
College London, 2000, pp. 99–123.
F. E. Ian Hamilton, ”Industrial Restructuring between Magdeburg and Magadan: On the
Road from Marx to Market?’’ in David Turnock, ed., Environment and Society in
Eastern Europe and the Former Soviet Union, London, Arnold, 2001, pp. 188–129.
F. E. Ian Hamilton and Godfrey J. R. Linge, eds., Spatial Analysis, Industry and the
Industrial Environment, Vol. 2: International Industrial Systems, Chichester: Wiley, 1981.
Dawn Holland and Nigel Pain, ”The Diffusion of Innovations in Central and Eastern
Europe: A Study of the Determinants and Impact of Foreign Direct Investment”, NIESR
Discussion Paper, No. 137, London: National Institute of Social and Economic
Research, 1998.
Gabor Hunya, ”The Role of Foreign Direct Investment in Industrial Restructuring in
Central and Eastern Europe”, in Marzenna Weresa, ed., Foreign Direct Investment in a
Transition Economy: The Polish Case, London, School of Slavonic and East European
Studies, University College London, 2000, pp. 99–123.
Stephen Hymer, The International Operations of National Firms: A Study of Foreign
Direct Investment, Cambridge, Mass: MIT Press, 1976.
Jones Lang LaSalle, City Profiles, 2000 (various issues).
Friderick T. Knickerbocker, Oligopolistic Reaction and Multinational Enterprise,
Boston: Harvard University Press, 1973.
Herman J. Kok and Jan van Weesep, ”After the Velvet Revolution: Neighbourhood
Change in Prague”, in Proceedings from the workshop: Transformation Processes in
Eastern Europe, The Hague, 1996, pp. 137–154.
Jan Komorowski, ”City Marketing and the Need for City Success”, Geographical
Journal, Polish Geographical Society, Vol. 49, 1998, pp. 275–293.
Paul Krugman, Geography and Trade, Cambridge: MIT Press, 1991.
Hans Lankes and Anthony Venables, ”Foreign Direct Investment in Economic
Transition: The Changing Pattern of Investments”, Economics of Transition, Vol. 4,
1996, pp. 331–347.
Alan Mayhew, Recreating Europe: The European Union’s Policy Towards Central and
Eastern Europe, Cambridge: Cambridge University Press, 1998.
Robert B. McNee, ”The Functional Geography of the Firm”, Economic Geography,
Vol. 34, 1958, pp. 321–337.
Klaus Meyer, Direct Investment in Economies in Transition, Cheltenham: Edward
Elgar, 1998.
____________
160
F.E. Ian Hamilton, Francis W. Carter, Nataša Pichler – Milanović
Tomasz Mickiewicz and Janice Bell, Unemployment in Transition: Restructuring and
Labour Markets in Central Europe, Amsterdam: Harwood, 2000.
Robert L. A. Morsink, Foreign Direct Investment and Corporate Networking.
A Spatial Analysis of Investment Conditions, Cheltenham: Edward Elgar, 1998.
Alexander Murphy, ”Western Investment in East-Central Europe: Emerging Patterns
and Implications for State Stability”, Professional Geographer, Vol. 44, No. 3, 1992,
pp. 192–209.
Gunnar Myrdal, Rich Lands and Poor: The Road to World Prosperity, New York:
Harper, 1956.
Gunnar Myrdal, Economic Theory and Underdeveloped Regions, London: Duckworth,
1957.
Alan Nicholls, ”Pest Control: Where Best to Locate East European Regional
Headquarters”, Business Eastern Europe, Vol. 27, No. 31, 1998, pp. 7.
Petr Pavlinek, ”The Role of Foreign Direct Investment in the Czech Republic’s
Transition to Capitalism”, Professional Geographer, Vol. 50, 1998, pp. 71–85.
Petr Pavlinek and Adrian Smith, ”Internationalism and Embeddedness in East-Central
European Transition: Contrasting Geographies of Inward Investment in the Czech and
Slovak Republics”, Regional Studies, Vol. 32, 1998, pp. 619–638.
Natasha Pichler-Milanovich, ”Slovenia in the New Geopolitical Context”, in Francis W.
Carter and H.T. Norris, eds., The Changing Shape of the Balkans, London, UCL Press
Ltd., 1996, pp. 25–51.
Michael Porter, The Competitiveness of Nations, London: Methuen, 1990.
Violette Rey, ed., Les Territoires Centre-Europeens: Dilemmes et Defis, Paris: La
Decouverte, 1998.
Hans-Werner Sinn and Alex J. Weichenrieder, ”Foreign Direct Investment, Political
Resentment and the Privatisation Process in Eastern Europe”, Economic Policy, Vol. 24,
1997, pp. 177–198.
Adrian Smith, Restructuring the Regional Economy: Industrial Transformation and
Regional Development in Slovakia, Cheltenham: Edward Elgar, 1998.
Alan Smith, The Return to Europe, London: MacMillan, 2000.
Adrian Smith and John Pickles, Theorizing Transition, London: Rouledge, 1998.
Adam Swain and Jane Hardy, eds., ”Globalization, Institutions, Foreign Investment and
the Reintegration of East and Central Europe and the Former Soviet Union within the
World Economy”, Regional Studies, Vol. 32, 1998, pp. 587–695.
Ludek Sýkora, ”Cities in Transition: The Role of Rent Gaps in Prague’s Revitalization”,
Tijdschrift voor Economische en Sociale Geografie, Vol. 84, 1994, pp. 281–293.
Ludek Sýkora and Ivana Simonickova, ”From Totalitarian Urban Managerialism to a
Liberal Real Estate Market: Prague’s Transformations in the Early 1990s”, in Michael
Barlow, Peter Dostal and Martin Hampl, eds., Development and Administration in
Prague, Amsterdam, Institut voor Sociale Geografie, 1994, pp. 47–72.
Tibor Tiner, ”Integration Prospects of the Hungarian Transport Network into the More
Advanced European Networks”, GeoJournal, Vol. 32, 1994, pp. 369–371.
United Nations Conference on Trade and Development (UNCTAD), World Investment
Report, New York: UNCTAD (annually).
United Nations Economic Commission for Europe (UNECE), Economic Survey of
Europe, Geneva: UNECE, 2000.
____________
161
F.E. Ian Hamilton, Francis W. Carter, Nataša Pichler – Milanović
Raymond Vernon, ”International Investment and International Trade in the Product
Cycle”, Quarterly Journal of Economics, 1966, pp. 190–207.
Raymond Vernon, ”The Product Cycle Hypothesis in a New International
Environment”, Oxford Bulletin of Economics and Statistics, Vol. 41, 1979, pp. 255–279.
Jósef Wasiuk, ”Land Prices”, Warsaw Voice, Vol. 10, No. 489, p. 10.
C. Michael Wernerheim and Christopher A. Sharp, ”Producer Services and the ’Mixed
Market’ Problem: Some Empirical Evidence”, Area, Vol. 31, No. 2, 1999, pp. 123–140.
____________
162
ДЕМОГРАФИЈА, књ. II, 2005.
DEMOGRAPHY vol. II 2005
УДК 711.28 (497.11)
Original scientific work
Оригиналан научни рад
Драгутин Тошић
Марија Невенић
ПРОСТОРНО ПЛАНЕРСКЕ ОСНОВЕ РАЗВОЈА
МРЕЖЕ НАСЕЉА ОПШТИНЕ ТУТИН
Извод: У раду је мрежа насеља општине Тутин посматрана као субсистем мрежа
насеља функционалног подручја Новог Пазара и Рашког округа. На основу релевантних теоријско-методолошких поставки и индикатора обрађене су њене морфолошке, демографске и функционалне детерминанте. Указано је на потребу њеног даљег развоја у функцији обезбеђивања оптималне валоризације природних и
социо-економских ресурса које поседује.
Кључне речи: Општина Тутин, мрежа насеља, демографски развитак, функционална трансформација и диференцијација насеља, микроразвојни нуклеуси, микрорегионализација
Abstract: Settlement network of Tutin community is seen in this paper as a settlement
network subsystem of Novi Pazar and Raska county functional area. On the basis of
relevant theoretical and methodological indicators, their morphological, demographical
and functional deteminants have been done. It is pointed out on its further development
for optimal valorization of natural and socio-economical resources it has.
Key words: Tutin community, settlement network, demographic development,
functional transformation and differentiation of settlements, the micro developing
nucleuses, micro regionalization
Увод
По Просторном плану Републике Србије општина Тутин припада
функционалном подручју Новог Пазара коме припадају и општине Нови Пазар и Сјеница, тако да се мрежа насеља општине може сматрати субсистемом
новопазарског функционалног подручја. У оквиру тог функционалног подручја или функционалног региона видљива је хијерархија општинских центара, субцентара и заједница насеља. Доминантно место у вишестепеној хијерархији општинских центара има Нови Пазар који је у првој хијерархијској
равни, у другој је Сјеница, а у трећој је Тутин. Према административно-територијалној организацији Републике Србије, општина Тутин припада Рашком
округу, а њен општински центар, заједно са Рашком, заузима трећу позицију у
____________
163
Драгутин Тошић, Марија Невенић
хијерархији општинских центара. У првој су Краљево и Нови Пазар, а у другој је Врњачка Бања. Иако је Тутин у најнижем хијерархијском рангу општинских центара новопазарског функционалног подручја и Рашког округа његова
улога у функционалној организацији, односно у функционалном повезивању
и умрежавању насеља има изузетан значај који се огледа у следећем:
– Тутин је центар истоимене општине, која је по попису из 2002.
године имала 30.054 становника,
– њему гравитирају свих 92 сеоска насеља општине,
– Тутин има значајну позицију у повезивању Рашког округа са североисточном Црном Гором и северним делом Косова и Метохије,
– Тутин је један од два градска центра (други је Сјеница) који
функционално интегришу насеља Пештерске висоравни, долине Ибра и
Горњег Колашина,
– Тутин је центар урбане агломерације локалног – општинског значаја, односно пол концентрације становништва и економских активности,
под чијим се директним и индиректним утицајем врши демографски,
социо-економски, социо-културни, функционални и физиономски преображај насеља околине,
– у њему је сконцентрисано око 30,3% општинског становништва по
методологији пописа из 2002. године (када би се применила методологија
пописа из 1991. на резултате задњег пописа у Тутину би било 32,5% становништва општине). Степен урбаности је нижи него у Републици (56%) и
– Тутин активно учествује при усаглашавању својих локалних развојних тежњи са развојним тежњама осталих насеља општине и при заједничком усаглашавању са регионалним развојним токовима.
Мрежа насеља општине Тутин је сложен, динамичан, али и недовољно кохерентан систем насеља. Чини гa градско насеље Тутин – управно административни центар општине и 92 насеља сеоског типа. Свих 93
насеља је размештено у 58 катастарских општина. До 1979. године свака
катастарска општина представљала је атар посебних насеља. Просечна величина територије насеља износи око 8 км2.
Континуитет развитка насеља територије општине сеже у далеку
прошлост. Остаци материјалне и духовне културе говоре о припадности
овог простора средњовековној Србији (манастири Сопоћани – на самој
граници општине, и Црна Ријека). Међутим, иницијална основа савремене
мреже насеља формирана је у другој половини XVIII и у првој половини
XIX века интензивним миграцијама са Косова, Метохије, из Црне Горе и
северне Албаније. У том времену развијена је мрежа сеоских насеља разбијеног типа, коју карактерише раздељеност села на мање и веће засеоке
формиране по принципу племенских и родбинских веза. Засеоци су неправилно размештени у брдско-планинским деловима и мањим речним доли____________
164
Dragutin Tošić, Marija Nevenić
нама. Тај тип насеља у антропогеографској литератури је дефинисан као
старовлашки.1 Егзистенција становништва зависила је од екстензивне сточарске производње базиране на патријархалној социо-економској организацији самоснабдевачких домаћинстава. Контура мреже насеља изразите
дисперзности остала је до данас, с тим што је претрпела одређене трансформације изазване континуираном концентрацијом становништва и економских активности у Тутину, који је од 1981. прешао у категорију градских насеља. С обзиром да су насеља најупечатљивији елементи културног
пејзажа и главни носиоци функционалне организације и жаришта преображаја геопростора указаће се на основне детерминанте њихове мреже.
Детерминанте мреже насеља општине
Мрежа насеља општине формирана је у специфичним природно-географским условима. Велики утицај на њен развитак и развојне детерминанте
имао је сложен комплекс геолошко-орографских, климатско-хидролошких,
педолошких и еколошко-вегетацијских особина простора у коме се развила.
Комбинацијом узајамног деловања наведених природно-географских особина, у територији општине по принципу микрорегионализације идентификовано је неколико, за развој мреже насеља, битних целина. На првом степену регионалне диференцијације уочљиве су две велике морфо-физиономске целине: Пештерскa висораван и планинског масив Мокре горе. Оне су раздвојене
кањоном Ибра. Пештерски део општинске територије, на другом степену регионализације, подељен је билом планинског масива Јарут (Марков врх –
1428 м) на северозападни простор који у морфолошком смислу чини долина
Точиловске реке и југозападни који чини Доњу Пештер односно долину Ђерекарске реке. Била Ђерекарског омара и Хума (Крстача – 1756 м, Градина –
1502 м, Рупски врх – 1334 м) одвајају од Пештери долину Доловске реке и
Штавичку, односно Тутинску котлину. Крајњи југоисточни део општине, са
десне стране Ибра, чине северни обронци Мокре горе (Поглед – 2154 м, Страшник – 1942 м, Леденица – 1801 м, Нови врх – 1806, Клински врх – 1808 м).
Тај простор назива се и Понор или Мојстирско-драгашки крај. Део територије
општине, између језера Газиводе, на југу, и Паљевске реке, на западу, припа1
Антропогеографске и етнографске основе развоја насеља и насељености простора општине Тутин су третирани кроз многобројну литературу. Посебно се истичу
радови Милисава Лутовца: Ибарски Колашин, Антропогеографска испитивања (Српски етнографски зборник, књ. 34, Српска академија наука, Београд, 1954)
и Рожаје и Штавица (Српски етнографски зборник књ. 5, Српска академија наука, Београд, 1960), рад Ејупа Мушовића: Тутин и околина (Београд, 1985) и рад
Селима Шаћировића: Тутин (Географска енциклопедија насеља Србије, књ. IV,
Географски факултет Универзитета у Београду, ”Агена” и ”Стручна књига”, Београд, 2002).
____________
165
Драгутин Тошић, Марија Невенић
да југозападним обронцима Рогозне. Такав морфолошки склоп и шумско-пашњачка вегетација, уз остале релевантне факторе, утицали су на дисперзност
несеља, а у великој мери и на економику становништва.
Демографске детерминанте мреже насеља
У сложеном процесу социо-економске трансформације Србије заснованом на динамичним променама у просторној и социо-економској покретљивости становништва из сеоских насеља у градска или у општинске
центре, те из слабије развијених у боље развијена подручја земље, делимично и у друге републике тадашње СФРЈ па и иностранство, и из примарних у
секундарне и терцијарно-квартарне делатности, демографски су се трансформисала насеља општине Тутин. Главни покретач тих процеса била је
урбанизација чије се фазе сукцесивно смењују и на различите начине просторно манифестују. За разлику од великог дела Србије, овде су се промене
одвијале у условима позитивног природног прираштаја становништва.
Општина Тутин је у примарну фазу урбанизације, засновану на постепеној концентрацији управе, занатства, трговине, угоститељства и
образовања у општинском центру, ушла тек 70-их година прошлог века.
Наиме, 1971. године у Тутину, тада још сеоском насељу, живело је 3.458
становника или 11,7% становништва општине. Секундарну фазу урбанизације подстакла је индустријализација интензивирана 80-их година XX века
изградњом погона дрвне, текстилне и индустрије обуће. То се одразило на
повећање броја становника општинског центра (1981. у Тутину је живело
6.993 становника, 1991. – 8.840, а 2002. – 11.053).2 Терцијарна фаза урбанизације, манифестована ширењем урбаног начина живота и развојем урбаних садржаја у приградским селима и другим сеоским центрима (Рибариће, Лескова, Делимеђе...), одвија се у условима економске стагнације.
Процес урбанизације је праћен негативним демографским променама (депопулација већине сеоских насеља, смањење још увек позитивног
природног прираштаја, сенилизација пољопривреде, исељавање радно и репродуктивно способног становништва и сл.), што се имплицира и у демографско-популационим особинама насеља. Урбана концентрација на једној
страни и демографско пражњење сеоских насеља на другој, изазвано емиграцијом или смањењем природног прираштаја, а најчешће њиховом комбинацијом, допринели су променама у демографским величинама насеља.
У геопростору општине идентификоване су четири категорије сеоских насеља разврстане према демографској величини, и то:
– патуљаста насеља (мање од 250 становника),
2
По методологији пописа 1991. у Тутину је 2002. године живело 11.053 становника, а по методологији последњег пописа у Тутину је живело 9.111 становника.
____________
166
Dragutin Tošić, Marija Nevenić
– мала насеља (250 од 500 становника),
– средња насеља, која имају од 500 до 1.000 становника, у варијантама средња мања која броје од 500 до 750 житеља и средња већа насеља,
са 750 до 1.000 становника и
– велика насеља (1.000 и више становника).
Данашњу насеобинску структуру општине чини градско насеље
Тутин, са 9.111 становника, 63 насеља имају мање од 250 становника, 22
села имају између 250 и 500 житеља, два од 500 до 750 становника, а пет
имају између 750 и 1.000 становника (по методологији пописа 2002). Ако
би се насеља класификовала по методологији пописа из 1991. та слика би
била нешто измењена. Мање од 250 становника имала би 52 насеља, 28 би
бројало од 250 до 500 становника, седам од 500 до 750 житеља, једно од
750 до 1.000 становника и четири више од 1.000 житеља. Поређењем рецентне ситуације са стањем из претходних пописа, уочљива је сукцесија у
демографском уситњавању села. Са апсолутним и релативним порастом
градског становништва увећао се и број патуљастих и малих насеља, а
средњих и великих се смањио. Просечно сеоско насеље 1971. (не рачунајући Тутин, који је тада имао статус сеоског насеља) имало је 282 становника до 1981. увећало се на 288 становника. Од тада се смањило до 2002. године на 227, односно на 272 становника (по методологији ранијих пописа).
Како се демографско смањење и уситњавање сеоских насеља одвија у условима позитивног природног прираштаја,3 лако се долази до констатације да је тај процес последица емиграције, односно негативног салда
миграције. Позитивну стопу салда миграција у периоду 1971–1981. године
имало је 25 насеља, у периоду 1981–1991. има 10, а у периоду 1991–2002.
тај број се смањио на само седам. У периоду 1991–2002. и општински центар је имао негативан салдо миграције (- 11,8 промила). У том периоду само два села имала су негативан природни прираштај (Добриње и Дулебе).
Већину сеоских насеља, карактерише континуирано демографско слабљење праћено структурним променама и просторном редистрибуцијом становништва. У почетку, до 1981. локални пол демографске концентрације је
био општински центар Тутин, а касније приградска периурбана села која
делимично са њим срастају (Јужни Кочарник, Северни Кочарник, Дубово,
Митрова и Жупа). По методологији пописа 2002. године само 10 насеља
општине имају пораст становништва, а по методологији пописа 1991. примењеној на резултате из 2002. године, демографски их се увећава 19.
Главни одбојни фактори сеоског становништва били су аграрна пренасељеност, релативно ограничавајући природноеколошки услови за интен3
Стопа природног природног прираштаја становништва општине је позитивна,
али се континуирано смањује, у периоду 1971–1980. износила 24‰, у периоду
1981–1990. износила је 19,3‰, а од 1991. до 2001. имала је вредност 14,5‰.
____________
167
Драгутин Тошић, Марија Невенић
зивнију пољопривредну производњу, слаба саобраћајна инфраструктура,
слаба комунална опремљеност, неразвијена јавносоцијална инфраструктура и недовољан интерес друштва за развој села и пољопривреде. Постепеној демографској концентрацији у општинском центру допринели су лоцирање и развитак индустрије. Са развитком индустрије и кумулацијом других градских функција Тутин постаје све привлачнији за становништво
ширег окружења што доводи до пораста његове укупне популације и слабљења популације околине. Просторна редистрибуција становништва општине у корист града и континуирано исељавање у развијеније центре у
регионалном окружењу, нарочито у Нови Пазар, имплицирала се и кроз
деаграризацију и функционалну трансформацију насеља. Највећи део исељеника са територије општине пронашао је одредиште у суседним општинама Нови Пазар и Сјеница. На пример, 1991. у општини Нови Пазар живело је 6.930 становника исељених из насеља општине Тутин.
Функционална детерминанта мреже насеља
Другу групу битних чинилаца развоја мреже општинских насеља
чине функционалне детерминанте. Као и у највећем делу Србије, односно
Рашког округа и Новопазарског функционалног подручја, и у геопростору
општине Тутин, у периоду секундарне урбанизације, дошло је до концентрације становништва и функција у општинском центру, под чијим утицајима је отпочела функционална трансформација осталих насеља. Све до
Табела 1. – Методологија издвајања функционалних типова у мрежи насеља општине Тутин
Функцијски тип насеља
Аграрна
Аграрно-индустријска
Аграрно-услужна
Индустријска
Индустријско-аграрна
Индустријско-услужна
Услужна
Услужно-аграрна
Услужно-индустријска
Услов4
I > или = 60%
I > II > III
I > III > II
II > или = 60%
II > I > III
II > III > I
III > или = 60%
III > I > II
III > II > I
70-их година прошлог века Тутин је био недовољно развијен полифункционални центар (производне, занатске, трговинске, административне,
управне, културне здравствене и образовне функције) локалног значаја,
4
I, II, III су ознаке за примарне, секундарне и терцијарно-квартарне делатности.
____________
168
Dragutin Tošić, Marija Nevenić
без изражене доминације једне или групе функција. Сеоска насеља углавном су била монофункционална, с тим што су у појединим селима постојали нуклеуси спољних функција (у Рибарићима, Делимеђи и Љесковој).
Промене у функцијској структури насеља, најлакше је пратити на
основу индикатора о промени структуре делатности активног становништва које обавља одређена занимања.
Применом наведене методологије, од 1971. до 2002. године, закључено је да је степен функционалне трансформације насеља текао врло споро. Одређени помак је уочен тек 1991. године, када су поред градског насеља и 32 села, имала неаграрну структуру делатности становништва.
Табела 2. – Функционални типови насеља општине Тутин 2002.
Функционални тип
Аграрна насеља
Аграрно-индустријска насеља
Аграрно-услужна
Индустријска насеља
Индустријско-аграрна насеља
Индустријско-услужна
Услужна насеља
Услужно-аграрна насеља
Услужно-индустријска
Насеља
Араповиће, Баљен, Баћица, Биохане, Блаца,
Бовањ, Бороштица, Браћак, Брегови, Брнишево, Бујковиће, Врапче, Врба, Глоговик,
Годово, Горњи Црниш, Градац, Гујиће, Гурдијеље, Гуцевиће, Девреч, Делимеђе, Детане,
Добри Дуб, Добриње, Долово, Драга, Дулебе, Ђерекаре, Ервенице, Жуче, Изрок, Јаребице, Јелиће, Ковачи, Кониче, Лескова, Липица, Мелаје, Морани, Набоје, Намга, Ноћаје, Ораше, Паљево, Пископовце, Пленибабе,
Попе, Потреб, Пружањ, Рамошево, Режевиће, Рудница, Руђа, Саш, Смолућа, Старчевиће, Суви До, Точилово, Ћулије, Чаровина,
Чмањке, Чукоте, Шароње и Шипче
Батраге, Веље Поље, Гнила и Лукавица
Весениће, Глухавица, Жирче, Западни и Источни Мојстир, Орље, Црквине и Шпиљани
Струмце
нема
Жупа
Тутин
Језгровиће, Јужни Кочарник, Митрова, Надумце и Рибариће
Покрвеник, Радуша, Радуховце и Северни
Кочарник
Општина у целини је аграрноуслужна
Релативно слаба функционална диверзификација насеља је последица неразвијености функције рада. Општина је у 1991. имала аграрни карактер. Око 57% активног становништва било је запослено у делатностима
____________
169
Драгутин Тошић, Марија Невенић
примарног сектора (пољопривреда – већином на сопственим газдинствима
и шумарство – ЈП ”Србијашуме”), 21% активних становника радило је у
секундарним делатностима, а 22% у терцијарним делатностима. Општина
је припадала типу аграрних које имају тенденцију преласка ка агроиндустријским општинама. Сеоска насеља, кумулативно, припадала су аграрном типу (67,8% активних је упошљавала пољопривреда, 11,4% секундарне делатности и 20,8% терцијарне), док је Тутин имао структуру услужноиндустријског центра (16,3% примарне делатности, 30,2% секундарне и
53,5% терцијарно-квартарне), 31 село је имало одређен степен функционалне трансформације, с тим што је у већини њих и даље аграр запошљавао највећи део активног становништва. До 2002. године стање се није
много изменило. Општина је припадала типу аграрно-услужних општина
(59,3% активних упошљавају примарне делатности, 12,7% секундарне и
28% терцијарно-квартарне). У Тутину су своју позицију поправиле терцијарно-квартарне делатности на рачун примарних и секундарних (4,6% примарни сектор, 25,8% секундарни и 69,6% терцијарно-квартарни). У сеоским насељима учешће примарног сектора повећало се на 76,4%, секундарних благо смањила на 9,3%, као и терцијарно-квартарних на 15,3%.
Број сеоских насеља одређеног степена функционалне трансформације
смањио се са 32 на 24.
Све је последица смањења контингента активног становништва,
преласка једног његовог дела у категорију издржаваног (лица личним приходом, ученици, студенти), али и исељавања делимично у Тутин, а делимично у центре рада ван општине. Наведени индикатори говоре да је у последњем међупописном периоду процес деаграризације и функционалне
трансформације сеоских насеља у застоју. То се односи и на индустријализацију градског центра, чије активно становништво прелази из секундарних у терцијарно-квартарне делатности. У сеоским насељима доминира
функција рада у пољопривреди у оквиру сопствених домаћинстава и газдинстава.
Генерално посматрано, у мрежи насеља општине, запажа се блага,
још недовољна диверзификација функција села манифестована смањењем
учешћа активног становништва у аграрним делатностима и повећањем
броја запослених у секундарним и терцијарним делатностима. Тај процес
је нешто израженији у приградским насељима и оним која имају добру доступност општинском центру. Очито је да се око Тутина почео формирати
ужи периурбани прстен функционално трансформисаних села. Дакле, само
мали део општине је захваћен социо-економском трансформацијом, а остали делови су аграрно хомогени. Поред Тутина, у наведеним процесима, секундарну улогу имало je и насеље Рибариће.
Упоредо са овим, започео је процес дневне миграције радника и
ученика и корисника других функција Тутина. Међутим, процес дневне
____________
170
Dragutin Tošić, Marija Nevenić
миграције активног становништва које обавља занимање није развијен (од
укупно 7.273 активна становника који обављају занимање у дневној миграцији учествује само 244 или 3,35%). У дневној миграцији учествују и 235
ученика основних и средњих школа и 57 студената5 (студирају на факултетима у Новом Пазару). Мало учешће дневних миграната у контингенту активног становништва које обавља занимање последица је континуираног
исељавања радноспособног становништва у општински центар или у центре развијеније функције рада (Нови Пазар) и иностранство (земље Западне Европе, БиХ, Словенија и Турска). Дневне миграције становништва могу се и морају користити као планска мера у усмеравању развојних процеса у општини и у успоравању исељавања становништва. Развитком јавног
саобраћаја на релацији Тутин сеоска насеља подстакла би се дневна миграција становништва.
Концентрација и трансформација функција у Тутину и ширење његовог утицаја у простор окружења и иницирање дневне покретљивости
радне снаге, утичу на преструктурирање делатности и диференцијацију
мреже насеља на урбани центар, уски периурбани прстен и чисто рурална
подручја. Рурални простор карактерише аграрна хомогеност.
Како би се подстакла функционална трансформација чисто аграрних
насеља у руралном делу општине, неопходно је у њима лоцирати прерађивачке погоне индустријског карактера и делатности терцијарног сектора (који неће имати искључиво циљ пружања услуга становништву, већ га и запошљавати – развијати централне и услужне функције) и дати им улогу микроразвојних центара на једној страни, а на другој их треба повезати квалитетном мрежом саобраћајница и интензивирати јавни саобраћај, подстицати дневну миграцију радне снаге и тиме успорити исељавање становништва у Тутин или
центре рада у ширем регионалном окружењу. У суштини потребно је применити модел децентрализоване ”концентрације” становништва и делатности.
Тај концепт у највећој мери одговара принципима одрживог развоја јер је економичан у погледу коришћења простора, енергије и транспорта.
Микроразвојни нуклеуси у принципу треба да буду насеља са развијеном јавносоцијалном инфраструктуром и делатности из сектора услуга у
којима би се лоцирали нови индустријски погони прилагођени савременим
технологијама и еколошким стандардима, а по могућству и аутохтоним сировинама. Треба подстаћи развитак нових технолошких процеса у индустрији, развојем производње утемељене на аутохтоним ресурсима (дрво,
сточарски производи и сл.), отварати нова радна места и омогућити двојна
занимања становништва. Комплементарно индустрији потребно је развијати
занатске, трговинске, угоститељске, туристичке и културно-образовне делатности, уз подизање квалитета јавносоцијалне инфраструктуре. Подручје
5
Попис становништва, домаћинстава и станова 2002, књ. 6 и 13.
____________
171
Драгутин Тошић, Марија Невенић
општине има посебну повољност за развој туризма у сеоским газдинствима.
Сврсисходно томе, неопходно је донети више подстицајних мера за развој
туризма на сеоским газдинствима, али и његових других видова у руралном
простору. Комплементарност пољопривреде са осталим делатностима сеоског становништва довела би до успоравања депопулације села и до његовог
позитивног социо-економског преображаја. Обнову села и оживљавање сеоске економије треба базирати на креативној интеграцији савремених производних и потрошачких трендова као и валоризацији локалне баштине, ресурса, културе, традиције и знања. Без стимулативног вредновања рада и
јавне афирмације квалитета и начина сеоског живота не може се у руралним
подручјима задржати становништво нити се може рурални простор развијати, а насеља – села, обнављати. Микроразвојни центри треба да обезбеде
комплементарност сеоске и градске економије.
Предиспозиције и одређене иницијативне предности да постану
микроразвојни центри, које се морају планским мерама валоризовати, имају Рибариће и Драга или Западни Мојстир, у југоисточном делу општине,
Делимеђе и Лескова, у западном, и евентуално Црквина, у североисточном
делу општине. Да би се та насеља трансформисала у микроразвојне центре
потребно је дефинисати минимум производних и централних функција –
функцијски праг, које ће у њима бити развијене у мери да подстицајно делују на просторну и функционалну организацију околине.
Друга, за развој насеља најбитнија функција је становање. Функција
становања је, после пољопривреде, највећи потрошач и корисник простора и
базни елемент просторног и урбанистичког планирања. Становање, уопштено, а изградња станова посебно, чини важну компоненту социјалног и привредног развитка, организације и уређења простора као и у подизању животног стандарда становништва. Функцији становања комплементарни су услуге јавносоцијалног карактера (образовање, култура, социјалне, здравствене,
ветеринарске, комунално-хигијенске делатности), снабдевање, саобраћај,
одмор... Основни индикатори развијености те функције су дисперзија становништва и станова као и објеката јавносоцијалне инфраструктуре. И ту је
могуће применити модел дисперзне централизације тј. микроразвојних центара, којим би се ускладио размештај становништва са размештајем станова
и економских активности. У условима, када се због познате економске ситуације у земљи као и у општини Тутин, не могу очекивати радно интензивне
привредне инвестиције, нема потребе да се простор урбаног језгра оптерећује новом стамбеном градњом. На садашњем нивоу привредног развоја требало би се ослонити на постојећу дисперзност стамбеног фонда. Постојећи
стамбени фонд мора се третирати као један од развојних ресурса насеља у
функцији одрживог и полицентричног развоја општине, што се може постићи лоцирањем производних погона тамо где постоји потенцијална стамбено
збринута радна снага. Императив је планско стимулисање и усмеравање
____________
172
Dragutin Tošić, Marija Nevenić
стамбене и стамбено-пословне градње у руралним подручјима. Услови градње морају поштовати аутохтоне принципе и обрасце економске, социјалне,
етничке и културне компоненте организације живота становништва у овом
делу Србије. У том циљу сеоском становништву је неопходно створити
услове за изградњу квалитетних стамбених објеката или за квалитетну реконструкцију старих, уз осигуравање савремених инфраструктурних стандарда (јавносоцијална инфраструктура, саобраћај, телекомуникације, информатика и сл.). Стимулативне мере на том пољу су двојаке, своде се на
економске и просторно организационе.
Стамбени фонд општине чини 7.258 станова, од којих су 6.023 намењена сталном становању, 650 се привремено користи, док је 315 станова
напуштено. Одмору су намењена 94 стана, а повременим пољопривредним
радовима 185 станова. У Тутину је концентрисано 2.186 или 30,1% станова
општине (1.996 стално настањених, 183 привремено...), а у осталим насељима је 5.072 стана (4.027 стално насељено, 467 привремено, 313 напуштено, 92 намењено одмору, 165 за обављање повремених пољопривредних
радова), што је у пропорцији са размештајем становништва.
Јавносоцијална инфраструктура
На степен социо-економске трансформације просторно-функционалне организације насеља, у будућности у великој мери ће утицати организација јавних служби. Према закону о јавним службама, предузећа или други
облици организовања обезбеђују остваривање права грађана и организација
као и остварење законом утврђених интереса из домена: образовања, науке,
културе, ученичког и ђачког стандарда, здравствене заштите и бриге о деци,
социјалног осигурања и здравствене заштите животиња. Јавне службе функционишу путем установа и јавних предузећа. Правило је да њихове организационе јединице буду просторно и хијерархијски организоване у складу са
размештајем и потребама становништва. С обзиром да је положај јавних
служби у Србији хијерархијски рангован по принципима управно-територијалне организације, у општини оне морају бити организоване тако да буду
комплементарне и компатибилне са јавним службама Рашког округа као и
да у потпуности задовоље потребе свог становништва. Обавезне јавне службе по правилу требају и морају бити доступне свим грађанима по приближно једнаким условима. То се посебно односи на организацију основног
образовања, опште здравствене заштите и ветеринарске службе.
Развитак јавносоцијалне инфраструктуре треба да буде сагласан
функцији социјалне, економске и просторне хомогенизације општине на
једној страни, али и са, Просторним планом Србије, предвиђеним регионалним развојем Републике, Рашког округа и новопазарског функционалног подручја на другој.
____________
173
Драгутин Тошић, Марија Невенић
У општини Тутин основним образовањем обухваћено је тренутно
око 4.260 ученика, што је за око 2.000 мање него 1991. године. У насељу
Тутин су две основне школе са 2.107 ученика или 49,6% ученика општине,
што је у диспропорцији са размештајем становништва. Поред њих, на територији општине ради још 12 осморазредних ОШ, и то у селима: Долово
(91 ученик), Делимеђе (167), Мелаје (114), Кониче (76), Морани (55), Рибариће (398), Мојстир (49), Драга (132), Црквине (302), Лескова (143), Суви
До (112) и Режевиће (80). Услед разбијености насеља и дисперзног размештаја ученика, наведену мрежу осморазредних школа допуњава и 27 четвороразредних са укупно 432 ученика (одељења матичних школа), и то у
насељима: Годово (14 ученика), Липица (24), Саш (1), Бујаковиће (6), Добриње (2), Биохане (14), Бовањ (3), Баћица (32), Пружањ (14), Чаровина
(26), Добри Дуб (13), Гурдијеље (10), Орље (25), Струмце (7), Старчевиће
(16), Источни Мојстир (4), Западни Мојстир (33), Шпиљани (18), Врба
(17), Жирче (34), Пископовце (34), Ђерекаре (32), Набоје (17), Браћак (16),
Шароње (29) и Рамошево (12).
Одлуком општинске управе одређена су насеља са којих ученици
долазе у поједине основне школе, и то:
– ОШ ”Вук Караџић” у Тутину похађају ученици из дела Тутина и
из Црниша, Митрове, Жупе, Добриње, Дубова, Гњиле, Шпиљана, Биохана
и Бовња,
– ОШ ”Богољуб Чукић” у Тутину похађају ученици из дела Тутина, Лукавице, Јужног и Северног Кочарника, Дулеба, Попе, Вељег Поља,
Годова, Детана, Липице, Радуше, Руднице и Саша,
– ОШ ”25. мај” у Делимеђи похађају ученици из Делимеђе, Потреба, Чукота, Глоговика, Чаровине и Гуцевића,
– ОШ у Мелајама гравитирају ученици из Пружња, Баљена, Баћице
и Чаровине,
– Одељењу из Конича гравитирају ученици из Доброг Дуба,
– ОШ у Моранима ученици из Шкријеља, Намге и Брнишева,
– ОШ ”Бранко Радичевић” у Рибарићима похађају ученици из Рибарића, Орља, Паљева, Струмца, Старчевића, Орашја, Веснића, Јелића, Изрока, Жуча и Кожља,
– ОШ у Мојстиру гравитирају ученици из Западног и Источног
Мојстира, Ћулија и Батрага,
– ОШ у Драги гравитирају ученици из Врбе и Шпиљана,
– ОШ у Црквини похађају ученици из Жирча, Пископовца, Ковача,
Радуховца, Глухавице, Смолуће, Блаца и Надумца,
– ОШ у Лесковој похађају ученици из Набоја, Ђерекара, Шипча,
Шароња, Јеребица и Граца,
– ОШ У Режевићима похађају ученици из Девреча, Рамошева и
Браћка и
____________
174
Dragutin Tošić, Marija Nevenić
– ОШ у Сувом Долу похађају и ученици из Бороштице.
У целини посматрано мрежа основних школа у општини је релативно корелативна са размештајем становништва и његовог школообавезног контингента. Међутим, запажају се проблеми везани за школе са малим бројем ученика (четвороразредне школе са једним, два или мање од
десет ученика). С обзиром на тенденцију депопулације и снижавања природног прираштаја у блиској будућности јавиће се потреба за рационализацијом у мрежи основних школа, посебно њихових четвороразредних
одељења. Затварање или гашење сеоских четвороразредних школа, мора
бити компензирано побољшањем доступности ученицима школа у Тутину
или другим њима ближим насељима (организација саобраћаја за ученике,
субвенција у цени превоза и др.). Рационализација мреже основних школа
треба да буде у складу са прогнозама о демографском развитку појединих
насеља и општине у целини. На то упозорава и чињеница да се број ученика за у задњих 15 година смањио са 6.300 на 4.250.
Према пројекцији важнијих функционалних контингената становништва,6 контингент школообавезних становника у општини ће се континуирано увећавати, уз постепену диференцијацију између сеоских и градског насеља. У Тутину ће се увећати, са 1.362 на 1.545 становника (2012)
односно на 2.227 становника (2022), а у селима смањивати са 3.221 (2002)
на 2.684 (2012), те на 2.571 становника (2022).
Средњошколско образовање у општини обавља се у две школе
(гимназији и техничкој школи). Гимназију похађају 504 ученика и у њој су
запослена 32 радника. Техничка школа спада у стручне, и у њој се образује
523 ученика из струка за: 1) машинство и обраду метала, 2) текстилство, 3)
шумарство и обрада дрвета и 4) електротехнику. Око 5% ученика средњих
школа су дневни мигранти. Даљи развој средњошколског образовања зависиће и од очекиване реформе образовања у Србији и од потреба за одређеним образовним профилима при будућој диверзификацији привредних
делатности у општини.
Предшколско васпитање и образовање у савременом просторном
планирању третира се као део јединственог васпитно-образовног система.
Организује се у установама које обезбеђују васпитање и образовање деце
предшколског узраста, старање о заштити њиховог здравља, правилном
психичком и физичком развитку, њиховом одмору, рекреацији, спорту...
Развијеност и просторни размештај установа намењених тим делатностима
је индикатор бриге друштва за децу, али и нивоа социо-економског развитка. Друштвени интерес за овај вид образовања и васпитања деце у општи6
Пројекцију функционалних контингената становништва урадила је Светлана Радовановић за потребе израде Просторног плана општине Тутин. Овде су преузети
резултати до којих је она дошла.
____________
175
Драгутин Тошић, Марија Невенић
ни Тутин јавља се осамдесетих година прошлог века. Према наводима у
”Стратегији далекосежног одрживог развоја општина Нови Пазар, Сјеница
и Тутин”,7 прва установа овог вида је организована у насељу Делимеђе
(1979), затим у Лесковој, Драги, Рибарићу и Црквинама (1980), у Тутину
(1981), Моранима (1984) и Сувом Долу (1986). Томе су придодати простори за рад са децом у основним школама у Мелајама, Орљу, Коничу, Шароњама, Долову и Ђерекарама. Према резултатима исте студије око 18,9%
популације деце узраста од једне до седам година обухваћено је радом у
тим установама. Према подацима служби СО Тутин ове установе имају
574 корисника услуга (15,7% деце узраста од једне до шест година) и 36
запослених. Претходно изнете чињенице указују да се на територији општине врло успешно развија концепт дисперзног размештаја васпитнообразовних установа намењених деци предшколског узраста.
Одређену улогу у функцији образовања и васпитања имају дом
културе (допунско образовање ученика и радника, културне манифестације, рад културно-уметничког друштва и сл.), библиотека у Тутину и библиотеке које раде у склопу осморазредних школа у сеоским насељима.
При планирању развоја здравствене заштите и избору стратешких
опредељења даљег развоја здравства, неопходно је консултовати здравствену ситуацију на територији општине Тутин на једној страни и на другој утврдити њену садашњу функционалну и просторну организацију.
Мрежа установа намењених здравству представља систем функционално и
организационо повезаних здравствених организација које су међусобно
комплементарне у пружању здравствене заштите становништву.
Примарну улогу у бризи о здрављу у општини има Дом здравља у
Тутину. Структуру дома здравља чини 10 организационих јединица са
укупно 214 запослених. У оквиру дома здравља постоји део за стационарно лечење са 40 постеља (одељење интерне медицине са 16 постеља, породилиште са 12 постеља и дечје одељење са 12 постеља). У структури запослених 45 су лекари и стоматолози, 100 су медицински техничари, а 69 су
особље у помоћним службама. У склопу Дома здравља је апотека (четири
фармацеутска техничара и четири помоћна радника). Поред тога у организационој структури здравствене заштите су и три здравствене станице; и
то у насељима: Рибариће, Делимеђе и Лескова и две здравствене амбуланте у Драги и Долову. У њима је запослено два лекара, два стоматолога, 14
медицинског и пет помоћних радника. Просечно се годишње обави око
375.000 прегледа. У Тутину раде четири приватне стоматолошке ординације са 15 запослених и три апотеке у приватном власништву са шест запослених. Како индикаторе о материјално техничкој опремљености здрав7
Види: Стратегија далекосежног одрживог развоја општина Нови Пазар, Сјеница и Титин – социјални развој, ЕЦПД, фебруар 2004, Београд.
____________
176
Dragutin Tošić, Marija Nevenić
ствених установа немамо, за претпоставити је да је ситуација у том домену
на нивоу ситуације у Републици.
На основу стандарда утврђених законом о здравственој заштити,
Уредбом о плану мреже здравствених установа и Правилником о условима
за обављање здравствене заштите делатности и стања на територији општине може се рећи да организација здравствене заштите у општини задовољава њихова основна начела. Међутим, видљив је недостатак дипломираних фармацеута и лекара специјалиста и стоматолога. Друга група проблема везана је за неравномеран размештај здравствених станица и амбуланти на територији општине и њихову доступност корисницима.
С обзиром на актуелно стање у организацији здравствене заштите
грађана, неопходно је у скорој будућности дом здравља у организационом,
кадровском и материјално-техничком смислу трансформисати – подићи на
виши ниво. Императив је здравствену службу учинити доступном потенцијалним корисницима што се може постићи даљом просторно-функционалном децентрализацијом или организовањем мобилних медицинских
екипа које ће у сваком моменту бити у могућности да пруже помоћ становништву, у од центара, удаљеним сеоским насељима. Посебно, треба имати
у виду чињеницу да ће са старењем сеоског становништва расти његова
потреба за медицинским услугама. Кадровска питања и проблеми који из
њих произилазе, могу се решавати одређеним видовима стимулације дефицитарног кадра, лекара специјалиста, стоматолога и дипломираних фармацеута (додела станова, виши лични доходак, стипендирање специјалистичких студија и сл.).
Ветеринарска служба у општини Тутин врши се преко ветеринарске станице у којој су запослена три ветеринара и четири ветеринарска
техничара. Њен рад допуњавају ветеринарске амбуланте лоциране у Лесковој и Рибарићима са два запослена и ветеринарска апотека у Тутину. С
обзиром на чињеницу да је сточарство главна делатност пољопривредног
становништва општине, може се констатовати да је ветеринарска служба
недовољно развијена. Стога, потребно је ветеринарску службу кадровски и
материјално ојачати (изградити више амбуланти у селима са већим сточним фондом, ојачати мобилне екипе ветеринарског особља и афирмисати
приватну ветеринарску праксу).
Територијално управна организација општине
Делатности везане за пружање услуга грађанима из домена административно-управних послова у општини Тутин обављају се преко месних канцеларија (МК) и месних заједница (МЗ). Поред тога мрежа МК и
МЗ има за циљ да координира и усклађује интересе општине као целине са
интересима локалних заједница. Месне канцеларије пружају услуге грађа____________
177
Драгутин Тошић, Марија Невенић
нима из домена управе и администрације, а месне заједнице воде рачуна о
економским, јавносоцијалним, културним и политичким интересима грађана. Поред Тутина, месне канцеларије су лоциране у још 12 насеља, и то:
Суви До, Лескова, Режевиће, Мелаје, Делимеђе, Детане, Кониче, Црквине,
Рибариће, Орље, Мојстир и Драга (подаци добијени из секретаријата општине). Та служба запошљава 15 радника. У истим насељима функционишу и месне заједнице.
Поред друштвених делатности које су у функцији јавног интереса,
у општини су се развиле и делатности намењене пружању осталих видова
услуга како локалном тако и становништву из других делова регије и земље. Највећа концентрација објеката те намене сконцентрисана је у Тутину (трговина, производни и услужни занати, угоститељство, ПТТ саобраћај и сл.). Већина насеља има трговинске објекте са артиклима опште потрошње. Зелену пијацу има само град, а сточне пијаце су у Тутину тј. на
територији приградског села Дубова, затим у Делимеђи, Лескови и Рибарићима. Услужни занати развијени су у Тутину, Рибарићу и Мојстиру. У
функцији равномерног социо-економског и просторног развитка треба
планским мерама утицати на децентрализацију и дисперзан размештај тих
активности. Ту, до изражаја може доћи пословна иницијатива дела радне
снаге који је у иностранству, а има намеру да се врати у места становања.
Стање и организација мреже насеља – функционална
микрорегионализација
На основу анализе просторних, демографских, функционалних и
социо-економских детерминанти насеља и развијености јавних служби и
јавносоцијалне инфраструктуре у општини Тутин, може се констатовати
да је мрежа насеља још у фази развоја коју карактерише процес концентрације становништва и његове делатности и функција у општински центар.
Међутим, треба нагласити да се у оквиру мреже насеља почео одвијати
процес диференцијације која тежи успостављању одређене хијерархије.
Тако да се на основу релевантних чињеница изнетих у претходном делу
текста, идентификују степени хијерархије појединих насеља и поља њиховог утицаја. Доминантно место заузима општински центар – Тутин, затим
општински субцентар – Рибариће, и четири центра заједнице насеља – Лескова, Делимеђе, Црквина и Западни Мојстир.
Општински центар Тутин има доминантно место у просторнофункционалној организацији општине. Поред тога што је општински центар њему директно гравитирају насеља Штавичке и Доловске котлине. Поље утицаја Тутина захвата насеља: Биохане, Бовањ, Брегови, Бујковиће,
Веље Поље, Гнила, Годово, Горњи Црниш, Детане, Добриње, Долово, Дулебе, Ервенице, Жупа, Јужни Кочарник, Северни Кочарник, Липица, Лука____________
178
Dragutin Tošić, Marija Nevenić
вица, Митрова, Островица, Попе, Радуша и Саш. У оквиру тог простора
издиференциран је део који се директно ослања на град и чине га приградска села Дубово, Митрова, Жупа, Јужни и Северни Кочарник, Веље Поље
и Лукавица (карактерише их релативно диверзификована структура делатности активног становништва) и на део насеља изразито аграрне структуре
делатности. У овим насељима живи 14.408 становника. Тај број ће се према пројекцији становништва у наредних двадесет година увећати на 18.240
становника.8 Објекти јавне и јавносоцијалне инфраструктуре већином су
сконцентрисани у Тутину. У југоисточном делу територије одређене предиспозиције да постане локални тј. секундарни центар има насеље Долово.
Функцију општинског субцентра има насеље Рибариће у коме по
задњем попису живи 885 становника тј. 943 (по методологији пописа 1991.
примењеној на резултате пописа 2002). Насеље има структуру делатности
услужно-аграрног сектора (око 56% активног становништва је запослено у
терцијарном и квартарном сектору). Томе је допринела концентрација
објеката јавносоцијалне инфраструктуре (осморазредна ОШ, пошта, здравствена станица, ветеринарска амбуланта, сточна пијаца, више трговинских
радњи, месна канцеларија, пошта, бензинска станица, мотел, угоститељски
објекти и сл.). Рибариће има и значајну функцију у повезивању насеља тутинске општине са насељима општина Нови Пазар, Зубин Поток, Косовска
Митровица, Исток и Рожаје. Функција саобраћајног чворишта регионалног
ранга даје му потенцијалну улогу општинског субцентра. Директно поље
утицаја Рибарића захвата 15 насеља, и то: Весниће, Врапче, Жуче, Изрок,
Јабланица, Језгровиће, Јелиће, Ораше, Орље, Паљево, Попиће, Старчевиће, Струмце и Чмањке. Поред тога, преко Рибарића обавља се просторнофункционална кореспонденција дела насеља која припадају пољу утицаја
центара заједнице села Источни Мојстир са Тутином, а делимично и са
Новим Пазаром. У овако формираној заједници насеља 2002. године живело је 3.790 становника, према пројекцији до 2022. тај број ће се смањити
на 3.438 становника. Међутим у условима појачане концентрације функција и активирањем туристичких потенцијала језера Газивода и мојстирскодрагашких планина – Понора, Рибариће и суседна насеља имали би могућност демографског раста.
У југоисточном делу општине, у простору са десне стране Ибра и у
делу његовог кањона иницијативне предности да постану центри заједнице насеља имају Западни Мојстир и Драга (актуелно стање даје одређену
предност западном Мојстиру, али у случају валоризације мојстирско-драгашког простора тј. Понора – северни обод Мокре горе, ту функцију доби8
Пројекције становништва за општински центар и општинске субцентре за 2022.
годину урадила је Светлана Радовановић у оквиру пројекта Просторни план општине Тутин.
____________
179
Драгутин Тошић, Марија Невенић
ла би Драга). Западном Мојстиру гравитирају насеља Батраге, Врба, Драга,
Источни Мојстир, Чулије и Шпиљани. Простор ове заједнице села је релативно ретко насељен, у њему живи око 2.200 становника, а према пројекцији развитка становништва 2022. бројаће око 2.000 становника. Слично
као и код Рибарића, у случају активирања туристичких потенцијала Мокре
горе тј. Понора број становника би се увећао. Део ове заједнице села гравитира Рибарићима и Новом Пазару.
У североисточном делу општине функцију потенцијалног центра
заједнице насеља имају Црквине. Насељу Црквине којим пролази пут регионалног значаја Тутин – Нови Пазар, гравитирају села у сливу Себечевске реке, и то: Блаца, Глуховица, Жирче, Ковачи, Надумце, Пископовце,
Покрвеник, Радуховце, Руђа и Смолућа. По попису становништва 2002. у
том простору је живело 1.965 становника, а према пројекцији 2022. године
ту ће живети око 1.600 становника. У структури делатности активног становништва доминирају аграрне делатности. Села овог микрофункционалног подручја су демографски уситњена. Црквине имају функцију повезивања општинских територија Тутина и Новог Пазара.
Западни део општине је у просторно-функционалном погледу издиференциран на југозападни део у којем је функцију центра заједнице села почела да преузима Лескова и у северозападни са центром у Делимеђи.
Функционална микрорегионална подручја су аналогна са природно-географским целинама тог простора.
Функционалном подручју, односно потенцијалном центру заједнице насеља, Лескове припадају сеоска насеља смештена на Пештерској висоравни, између Хума и Ђерекарског омара, на истоку, и Јарута, на северу.
Поред Лескове у њен састав улазе и села Бороштица, Браћак, Градац, Девреч, Ђерекаре, Јаребице, Набоје, Рамошево, Режевиће, Суви До, Шароње
и Шипче. Лесковој, позицију центра заједнице села омогућава концентрација објеката јавносоцијалне инфраструктуре (осморазредна ОШ, здравствена станица, месна канцеларија, више продавница...) и фабрика тресета.
По попису из 2002. на територији те заједнице села живело је 3.144 становника, а према пројекцији за 2022. ту ће бити око 1.720 становника. Како
овај крај има изразито повољне услове за развој сточарства и више видова
туризма, њиховом валоризацијом створили би се услови за успоравање депопулације.
Улогу потенцијалног центра заједнице насеља у североисточном
делу општине има насеље Делимеђе. У Делимеђи су концентрисане функције јавноуслужног (осморазредна ОШ, здравствена станица, месна канцеларија, продавнице мешовите робе, кафана и др.) и производног карактера
(млекара) које јој дају функцију централног насеља. Условно јој гравитира
20 села, и то: Араповиће, Баљен, Баћица, Брнишево, Глоговик, Гујиће,
Гурдијеље, Гуцевиће, Добри Дуб, Кониче, Мелаје, Морани, Намга, Ноћаје,
____________
180
Dragutin Tošić, Marija Nevenić
Пленибабе, Потреб, Пружањ, Точилово, Чаровина и Чукоте. У структури
делатности становништва тих насеља доминира примарни сектор. У овим
селима данас живи око 4.040 становника, а по пројекцији 2022. године, ту
ће живети око 2.660 становника. Делимеђе имају потенцијал да постану
микроразвојни центар општине.
Социо-економска и функционална трансформација насеља општине Тутин, артикулисана је и усмеравана искључиво из општинског центра
– Тутина, који је од 70-их година прошлог века постепено добијао улогу
пола раста становништва и економских активности. Да би се та улога и даље развијала и квалитативно трансформисала у улогу значајног пола развоја, неопходно је развијати више Тутину комплементарних субцентара са
развијеним функцијама рада, услуга, културе, образовања и управе (Рибарићи, Делимеђе, Лескова, Западни Мојстир или Драга и Црквине). Најпогоднији модел за то је модел микроразвојних нуклеуса. Планским активирањем микроразвојних нуклеуса успорила би се депопулација, на једној
страни, а, на другој, би се створили услови за уравнотежен социоекономски развитак општине.
Dragutin Tošić
Marija Nevenić
SPATIAL PLANNING BASIS OF SETTLEMENT NETWORK
DEVELOPMENT IN TUTIN COMMUNITY
Summary
Tutin community settlement network is a complex, dynamic and insufficiently coherent
settlement system. According to the Spatial Plan of Serbia it is a part of Novi Pazar
functional area. It is consisted of the Tutin urban settlement (9111 inhabitants) and 92
rural settlements in which 20.943 inhabitants lived, by the Census 2002. Community
urbanization level (30,3%) is lower than the level of urbanization of the Republic of
Serbia. The settlement’s network is characterized by a demographic growth of its urban
center and continuing population decrease in rural settlements. In the whole, community
has positive natural increment with slowly decreasing rates from 1971 year and with
negative migration balance. Internal movings within community are visible by the townvillage relation and external on the relation between community Tutin and community
Novi Pazar. The level of functional transformation of rural settlement is relatively low.
There are 24 villages with determined level of functional transformation in the
homogeneous rural space.
The model of decentralized concentration of the population and functions is provided as
the most favorable model of the future spatial and functional organization of the
community. It is necessary to locate the industrial and handicraft processing facilities as
well as tertiary sector services, because of the better functional transformation of the
____________
181
Драгутин Тошић, Марија Невенић
agricultural settlements in the rural part of the community. In principal, micro
developing nucleuses should be settlements with developed public and social
infrastructure and activities from the services domain. They could locate new industrial
facilities regulated with the latest technologies and ecological standards, possibly with
autochthon raw materials. Certain predispositions for that have Ribarici, Draga and
West Mojstir, Crkvina, Delimedje and Leskova. Village renewal and bringing back to
life rural economy should be based on the creative integration of contemporary
production and consumption trends as well as on the valorization of local inheritance,
resources, culture, tradition and knowledge.
____________
182
ДЕМОГРАФИЈА, књ. II, 2005.
Оригиналан научни рад
DEMOGRAPHY vol. II 2005
УДК 711.4 (497.11) (091)
Original scientific work
Дејан Шабић
Мила Павловић
НЕКИ АСПЕКТИ ПРОСТОРНОГ РАЗВОЈА КРУПЊА
Извод: Утицај природних и друштвено-економских фактора (политичких, демографских, културних, социјалних и других) на настанак и развoj Крупња били су од пресудног значаја кроз историју, од античког периода до данашњих дана. Током историјског
развoja који је имао неколико фаза, иницијалну, рану полифункционалну, прелазну полифункционалну и савремену полифункционалну, Крупањ је мењао просторна, морфофизиономска, демографска, етно-културна и функционална обележја. У раду су анализиране неке промене просторне структуре града и указано на правце даљег развоја.
Кључне речи: насеље, промене, развој, трансформација насеља
Abstract: The efects of natural and socio-economical factors (political, demographic,
cultural, social, etc) on the genesis and overal development of the Krupanj were significant
in all historic eras, from the Antic times to the present day. During many centuries of
Krupanj’s evolution, which had several stages of development: initial, early polifunctional,
middle polifunctional, and contemporarry polifunctional, Krupanj changed his spatial,
morpho-phisionomic, demographic, ethno-cultural, and functional features. In this paper, we
analized some spatial structure changes of this town and tendences of development.
Key words: settlement, changes, development, transformation of settlement
Географски положај и величина територије
Крупањ је градско насеље формирано у мањем флувијалном проширењу, на контакту Брштице, Чађавице, Богоштице, Кржаве и Ликодре. Крупањ је
настао и развија се у планинском залеђу Јагодње (939 m) и Борање (856 m), на западу, и Соколске планине (973 m), на југозападу, у висинском појасу 275–280 m.
Током досадашњег развоја Крупањ је мењао просторну и морфо-физиономску структуру. Од сеоског насеља, временом, прерастао је у градско насеље и центар истоимене општине (342 km2), са 23 села у
општинском залеђу. Површина урбане територије, по ГУП-у из 1993. године, износи 387 ha, а катастарске општине 395,1 ha.1
1
М. Грујић, Крупањ, Географска енциклопедија насеља Србије, књ. II (Ж – Љ),
Географски факултет Универзитета у Београду, ”Агена” и ”Стручна књига”, Београд, 2001, стр. 306.
____________
183
Дејан Шабић, Мила Павловић
Саобраћајно-географски положај Крупња зависи од микроположаја на долинским странама Ликодре и њених притока. Путеви се радијално шире речним долинама и повезују Крупањ са насељима у околини.
Басен Ликодре, у коме се налази највећи број насеља у општини Крупањ,
ограничен је на југу и западу планинским залеђем, где се највећи број путева слепо завршава. Долина Ликодре пружа се од Крупња на југозападу
до Завлаке на северу, где се у долини Јадра разилази у два правца и то ка
северозападу према Лозници и југоистоку у правцу Осечине (пут Ваљево–Лозница).2 Крупањ је удаљен 156 km од Београда, преко Цера и Шапца, и 162 km преко Ваљева. Најближа железничка станица удаљена је 36
km од Крупња. Она се налази у Лозници, на прузи Рума–Шабац–Лозница–Мали Зворник.
Геопростор и саобраћајне везе утичу на функционални положај
Крупња, који се дефинише као поливалентан, контактан, транзитан и као
елемент спајања и прожимања. Функционални положај је поливалентан у
смислу сложености територије и спајања физичко-географских и културно-историјских елемената на релативно малом простору, који се на различите начине допуњују и прожимају у својој комплексности. Контактни положај посматрамо као просторно-функционални однос општине Крупањ и
суседних административно-управних и географских целина у Подрињском
делу Перипанонске Србије (Азбуковица, Јадар, Подгорина и Поцерина), са
циљем успостављања боље економске сарадње и стварања могућности
квалитетнијег развоја ширег окружења. Општина Крупањ има функцију
транзита путника и робе, али је због лошег стања путне мреже ограничавајући фактор у разним видовима интеграција.
У економском развојном смислу општина Крупањ је у другој половини XX века припадала Подрињско-колубарском региону и Мачванском
округу унутар кога су настале интензивније везе и активности између развојних центара: Шапца, Ваљева и Лознице.3 Међутим, због конфигурације
терена која је утицала на транзитност главних комуникационих праваца у
Западној Србији, Крупањ је остао ван важнијих економских токова. Ипак,
са добијањем статуса градског насеља 1949. године, он је побољшао свој
2
У 2000. саобраћајну мрежу општине Крупањ чинило је 329 km категорисаних путева (153 km са савременим коловозом), од тога 5 km магистралних, 101 km регионалних и 223 km локалних. Густина путне мреже је 0,96 km/km2, што је за 37,1%
више од просека Мачванског округа (0,70 km/km2) или за 41,6% више од просека
централне Србије (0,56 km/km2). Густина путне мреже са савременим коловозом
износи 0,46 km/km2 (0,41 km/km2 у Мачванском округу и 0,32 km/km2 у
централној Србији).
3
Б. Дерић, Друштвено економски развој, Општина Лозница, СГД, Географски факултет Универзитета у Београду, Географски институт ”Јован Цвијић” САНУ, Београд–Лозница, 1997, стр. 133.
____________
184
Dejan Šabić, Mila Pavlović
функционални положај оснивањем и афирмацијом градотворних функција.
Њиховим јачањем, у Крупњу су створени услови за развој осталих делатности које постају фактор успостављања функционалног јединства општине и елемент спајања и прожимања њене територије са окружењем по различитим основама.
Периодизација развoja насеља
На основу увида у географске, етнолошке, археолошке, историјске,
економске, правне и друге изворе, Крупањ се просторно и морфо-физиономски развијао кроз четири главне (основне) фазе: иницијалну, рану полифункционалну, прелазну полифункционалну и развијену полифункционалну фазу.
Иницијална фаза развоја обухвата античко доба и рани средњи век.
На насељеност овог простора у античком периоду указују археолошки
остаци насеобина, мада постоје индиције да је у неколико наврата долазило до нарушавања континуитета, што је било проузроковано ратним походима, сукобима и слично.
Најстарије насеобине на месту данашњег Крупња везане су за неолит (археолошки локалитети на нижој речној тераси Ликодре). У античко
доба од Крупња је водио пут који је повезивао руднике у Рађевини са Јадранским путем Salona–Sirmium. Због значаја тог пута, али и његове заштите, Римљани су, а касније и Византинци, на стратешки значајном пункту у околини тадашњег насеља изградили утврђења (castrum). Облик те
тврђаве није утврђен јер су мештани у средњем веку камен користили као
грађевински материјал.4 У периоду ране византијске владавине у околини
Крупња била је развијена пољопривреда, а доказ су остаци пољопривредног газдинства ”Villa Rusticaе”, пронађени поред регионалног пута Крупањ–Завлака. ”Очувани су зидови објекта изграђени од опеке и фрагменти
керамике. Поред стамбене зграде, газдинство је имало и објекте за смештај
слуга, стоке, пољопривредних машина и производа”.5 Сеобе народа од VI
до почетка VII века су утицале на честа расељавања становништва и нарушавале континуитет насељавања ове територије.6 У процесу насељавања
на Балканско полуострво, Словени су се кретали старим римским путевима и насељавали области које су пружале добре услове за живот. За период
4
М. Васиљевић, Подриње у праисторији, антици, средњем веку и под Турцима, Подрињско-колубарски регион, ”Глас Подриња” – Шабац, ”Напред” – Ваљево и
”Подриње” – Шабац, 1982, стр. 68–71.
5
М. Гарашанин, Крупањ и Рађевина у праисторијско и римско доба, Рађевина
у прошлости, СО Крупањ, Србоштампа, Београд, 1986, стр. 105.
6
Ђ. Бошковић, Археолошки споменици и налазишта у Србији, I tome, (Западна
Србија), Археолошки институт САН, Београд, 1953, стр. 176.
____________
185
Дејан Шабић, Мила Павловић
од V до X века, археолошки подаци о Крупњу недостају, али се претпоставља да су на тој територији постојале старословенске насеобине.7
Рана полифункционална фаза развоја обухвата период од формирања прве српске средњовековне државе и турску владавину. Због дужине
временског периода (од средњег века до 1830) и промена у просторној и
морфо-физиономској структури насеља, рана полифункционална фаза се
може поделити у две подфазе: доба српске средњовековне државе и период турске владавине.
Прво помињање Крупња под називом Крупа (Crupan) забележено
је 1417. године. Локалитет на коме је постојало насеље мештани данас називају ”Стара варош”, а налази се југозападно од Крупња, на узвишењу где
је смештено локално гробље.8
С обзиром на то да су Ликодра, Богоштица, Брштица, Чађавица и
Кржава често плавиле своје уске алувијалне равни и угрожавале пољопривредне културе, Крупањ се у овој фази просторно развијао на вишим речним терасама и на оближњим узвишењима поред рудника олова и сребра.
У току ове фазе Крупањ развија традиционалну аграрну, а појављују
се рударска, трговачка, занатска, образовна и административно-управна функција. Земљорадња, као и данас, била је развијена на алувијалним равнима и
речним терасама, а екстензивно сточарство на падинама околних планина.
Као што је забележено у списима дубровачких трговаца, околина
Крупња била је позната крајем XIV и у првој половини XV века као једно
од седишта рударства прве српске средњовековне државе. Рударство се заснивало на експлоатацији олова и сребра. Археолошки остаци потврђују
чињеницу да су се тада у Крупњу налазиле топионице. ”При великим бујицама реке износе на видик темеље старих радионица.”9 Претпоставља се
да се на имању породице Пантић налазе остаци мајданских објеката и цркве, али још увек нису предузети технички радови да би се утврдила веродостојност те констатације.10 За време турске владавине, са краћим прекидима, настављена је експлоатација рудишта, а рудници су проглашени царским османлијским добрима.11
7
М. Гарашанин, Крупањ и Рађевина у праисторијско и римско доба, стр. 118; М. Васиљевић, Подриње у праисторији, антици, средњем веку и под Турцима, стр. 63–68.
8
М. Динић, О угарском ропству краља Уроша I, Историјски часопис, бр. 1,
Историјски институт САН, Београд, 1948, стр. 30.
9
В. Николић – Стојанчевић, Рађевина и Јадар у необјављеним рукописима
Цвијићевих сарадника, Српски етнографски зборник САНУ, књ. LXXXVIII,
Одељење друштвених наука, Насеља и порекло становништва, књ. 41, Београд,
1975, стр. 132.
10
Ibid, стр. 132.
11
А. Babić, Bosna i Hercegovina, (Ugarska prevlast), Enciklopedija Jugoslavije, knj.
2, (Bje-Crn), Jugoslavenski leksikografski zavod, Zagreb, 1982, стр. 17.
____________
186
Dejan Šabić, Mila Pavlović
У дубровачким документима из 1417–1419. записано је да је Крупањ био и седиште, првенствено, трговине оловом и сребром и да је у тадашњем насељу постојала дубровачка колонија (трговачка колонија).12 Трговачка функција, као и рударска, одржала се, са краћим прекидима, и у
току турске владавине.
Сточарски производи погодни за прераду, у Крупњу су још у време
прве српске средњовековне државе, пружали повољне услове за развој занатства. Домаћа радиност, развијена у доба натуралне привреде, дуго се
одржавала јер су чланови домаћинстава производили предмете потребне у
свакодневном животу, за обраду земље и сточарство, било да је реч о преради дрвета, коже, вуне или лана. Израђивали су конструкције за куће, алате,
покућство, производили креч, пекли циглу, правили дрвени угаљ и поташу.
Натурална привреда наметала је домаћу радиност као нужност, а она се преносила генерацијама. Таква производња најчешће је била намењена сопственом, рођачком или комшијском домаћинству и није излазила из круга познатих потрошача из села.13 Из редова тако вештих људи настале су и прве занатске радње у Крупњу, а тиме је он стекао занатску функцију.
Већина становника Крупња и околине живела је у беди и сиромаштву, врло често без могућности стицања елементарне писмености. Једини центри образовно-васпитног рада за време српске средњовековне државе и турске владавине били су манастири и цркве, а православни свештеници и виђенији домаћини били су носиоци просвећивања становништва и чувари националне свести.14 Све до оснивања прве школе у Крупњу (1837), описмењавање становништва одвијало се у цркви Успења пресвете Богородице у Добром потоку (данас засеок Липеновића), која се
налази 1,2 km северно од Крупња, поред ранохришћанског гробља.15 И
поред чињенице да је турска власт на све могуће начине спречавала описмењавање српског становништва, образовна функција се, ипак, одржала
током целог овог периода.
Први подаци везани за административно-управну функцију Крупња датирају из 1528. године. Он је тада имао функцију центра Крупањске
12
М. Спремић, Дубровчани у Крупњу, Дневни лист ”Политика”, бр. 22846, 15.
мај 1977, АД ”Политика”, Београд, стр. 17.
13
Д. Милић, Привреда у Рађевини у XIX веку, Рађевина у прошлости, СО Крупањ, Србоштампа, Београд, 1986, стр. 341.
14
Д. Шабић, М. Гајић, Образовање као обележје демогеографских процeса у Србији, XIV конгрес географа Југославије, СГД, Географски факултет – Београд, ПМФИнститут за географију у Новом Саду и Географски институт ”Јован Цвијић” САНУ, Београд, 2001, стр. 287–292.
15
Не постоје подаци о времену изградње цркве, али је у турском тефтеру први пут
пописана 1528, што значи да је тада већ постојала. У периоду 1600–1604. улазила је
у састав Зворничке епархије. Храм је обновљен 1771, а реконструисан 1821. године.
____________
187
Дејан Шабић, Мила Павловић
нахије, која је улазила у састав Зворничког санџака. Крупањска нахија састојала се 1528. године из 16 примићурстава са 39 села и засеока, а 1530.
подељена је Крупањску и Рађевску нахију. У састав Крупањске нахије улазило је 13 насеља: Кржава–Крупањ, Суводање, Висока Главица, Добри Поток, Ватољ, Чоготино Селиште, Ђулин, Плавањ, Брстица, Чађавица, Богоштица, Томаљ и Шумећ. Године 1600–1604. Крупањска нахија обухватала
је 15 насеља: Кржава–Крупањ, Ђулин, Отомаљ, Чађавица, Суходањ, Брштица, Доњи Поток, Богоштица, Шумећ, Мезра Ватољ, Мезра Раковац,
Мезра Доњи Поток, Селиште, Плавањ и Висока Главица.16 С обзиром на
то да, од 1604. године до XVIII века, нема података о Крупњу, претпоставља се да су тај период историје обележиле сталне миграције становништва
”због увођења читлучког система, високих дажбина и могућности насељавања богатијих делова османлијске државе”,17 али и због честих сукоба
Турака и Аустријанаца.
Прелазна полифункционална фаза развоја обухвата период од увођења
двојне турско-српске власти, ослобођења од Турака до Другог светског рата.
Због политичких промена, али и трансформација у просторној и морфофизиономској структури насеља, прелазна полифункционална фаза се дели
у две подфазе: стагнације (двојна турско-српска власт, 1830–1833) и развитка (од ослобођења од Турака до Другог светског рата).
У периоду 1830–1833. године, Крупањ – административно-управни
центар Рађевског среза, био је под двојном турско-српском управом. Формално је признато да Рађевски и суседни Јадарски срез припадају Србији,
али су власт у њима и даље задржали Турци. Био је то период стагнације
развоја насеља, али и неизвесности јер се Турци нису мирили са губитком
територије, тим пре што су овај срез сматрали мукадом (царским имањем).
После прикључења Рађевског среза Србији, 1934. године, наступиле су промене просторној и морфо-физиономској структури Крупња. Насеље се спонтано развија са околних узвишења, на долинске стране Богоштице, Кржаве, Чађавице, Брштице и Ликодре, односно на њихове ниже
речне терасе поред саобраћајница. У Крупњу се од 1866. године, када добија статус варошице, стихијски формира центар (трговине, занатске радње, школа, апотека, здравствена задруга, амбуланта и друго) који данас представља градско језгро.
У овој фази Крупањ развија традиционалну аграрну, рударску, трговачку, занатску, образовну, саобраћајну и административно-управну функцију, а појављује се здравствена.
16
Д. Бојанић, Крупањ и Рађевина у XVI и XVII веку, Рађевина у прошлости, СО
Крупањ, Србоштампа, Београд, 1986, стр. 165.
17
H. Šabanović, Bosna i Hercegovina, Enciklopedija Jugoslavije, knj. 2 (Bje-Crn), Jugoslavenski leksikografski zavod, Zagreb, 1982, стр. 102.
____________
188
Dejan Šabić, Mila Pavlović
До јачања традиционалне аграрне функције дошло је после ослобођења од Турака и досељавања српског становништва из динарских области
у Рађевски срез. Обрадивих површина у околини Крупња било је доста, па
су простране комплексе земље углавном запоселе вишечлане породице.
Досељеници из Херцеговине, којима је сточарство било основно занимање, тежили су да запоседну што веће комплексе са шумама и ливадама, које би им омогућиле разноврснију производњу. Пад цена пољопривредних
производа, за време економске кризе 1930–1934, погоршао је тежак положај пољопривредника. Они су били принуђени да ограничавају своју потрошњу како би могли да продају веће количине производа на тржишту.18
Диспаритет цена пољопривредних и индустријских производа био је један
од важнијих узрока опадања куповне моћи сељака. У условима када није
било државних кредита за развој пољопривреде, приватне банке и зеленаши су финансирали пољопривредне произвођаче уз високе камате. Оптерећени порезом, земљорадници нису уносили жито у амбаре, већ су га одмах након вршидбе одвозили на пијаце и продавали у бесцење.19
Иако је Милош Обреновић још 1834. иницирао обнављање рада рудника олова у Крупњу, тек се са стабилизациом политичких прилика у Србији
(1840–1850), обновила традиционална рударска функција.20 Због неповољних финансијских прилика рад Подрињских рудника je обустављен 1901. године. Држава је 1903. године руднике уступила закупцу јер се показало да је
то рентабилније због мањег ризика. Експлоатација олова ни овог пута није
дуго трајала. Оловна рудишта која су будила наде у повољан исход показала
су се неоправданим и тако су једно за другим напуштена. Антимон је временом потиснуо олово и на листи значајних метала заузео водеће место.21 С обзиром на велику потражњу за израду муниције, нарочито у војној индустрији, значај антимона пред Први светски рат нагло је порастао.22
Прве школе у Рађевском срезу основане су касније у односу на
друге делове Србије. Према извештају Петра Радовановића, директора
свих школа у Србији, у Крупњу је 1835. основана основна школа. ”У оквиру школе постојало је одељење за смештај деце јер су ученици из удаље18
Д. Милић, Привреда у Рађевини у XIX веку, стр. 269–308.
Д. Симић, Развој рударства од 1814. до 1941. године, Рађевина у прошлости,
СО Крупањ, Србоштампа, Београд, 1986, стр. 24–27.
20
V. Simić, Prilog tektonici zapadne Srbije, Podrinske planine, Vesnik Geološkog instituta Kraljevine Jugoslavije, knj. IV, Sveska I, Beograd, 1935, str. 177.
21
У Крупњу је тада поред топионице олова изграђена топионица за антимонску руду
у којој је 1890. произведено 350.000 kg антимона. Рудник ”Столице” био је познат као
највеће антимонско рудиште у Европи, отворен 1916. године. Овај рудник испоручивао је крупањској топионици 90% руде, а ”Костајник” са 119 поља ушао је у светску
геолошку литературу као значајно рудиште антимона.
22
Д. Симић, Развој рударства од 1814. до 1941. године, стр. 309.
____________
19
189
Дејан Шабић, Мила Павловић
них села Рађевског среза боравили у том објекту преко недеље. Недељом
би долазили у своје село по храну за следећу седмицу.” Основна школа у
Крупњу била је 1835/36. године једина у срезу и њој су гравитирала деца
из 35 села. У другој половини XIX века отворене су школе у Цветуљи, Костајнику, Комирићу, Дворској и Ставама.
Од ослобођења од Турака до Првог светског рата у Рађевском срезу није постојала здравствена установа. У елементарном здравственом
просвећивању становништва активно су учествовали лекари из Лознице,
Ваљева и Шапца, који су држали течајеве. Подстрек јачању здравствене
функције представља оснивање Сеоске здравствене задруге 1922. године.
У тој установи, 1930–1940. године, редовно су одржавани течajeви за девојке, под управом Одељења за народно просвећивање Министарства просвете, на којима су полазнице стицале знања о вођењу домаћинства и хигијени. У Крупњу је 1936. подигнута зграда Бановинска болница, која је
почетком Другог светског рата срушена, а 1944. године обновљена.
После Другог српског устанка, Крупањ је постао административно-управни центар Рађевског среза (Подрињски округ) са 35 сеоских насеља. Административно-управну функцију Крупањ је задржао до краја овог
периода,23 с тим што је после Првог светског рата дошло до унутрашње административне поделе среза на 15 општина: Бањевачку, Белоцркванску,
Мојковићку, Дринску, Завлачку, Комирићку, Крупањску, Малозворничку,
Доњотрешњичку, Красавску, Брезовичку, Костајничку, Радаљску, Соколску и Толисавачку.24
Савремена полифункционална фаза развоја наступила је после
Другог светског рата, односно од 1949. године када је Крупањ добио статус градског насеља. Природни услови, посебно рељеф, има пресудан утицај на просторни и морфо-физиономски развој града, јер углови нагиба изнад 20˚ захватају више од 42% атара. Због тога се Крупањ у овој фази развоја зракасто шири у правцу североисток-југозапад на долинским странама Ликодре, према југозападу поред Кржаве, на западу уз Чађавицу и југоистоку уз Богоштицу, јер су у тим деловима града углови нагиба најмањи.
Крупањ у другој половини XX и почетком XXI века одликује плански дефинисан развој, квалитативне и квантитативне просторне и морфофизиономске промене структуре које су довеле до формирања функционалних зона. Промене су инициране урбанизацијом, индустријализацијом,
деаграризацијом и концентрацијом – насеобинско-територијалним процесима који обележавају савремену полифункционалну фазу развоја града.
23
П. Срећковић, Како је Јадар и Рађевина придружен Србији, Гласник Српског
ученог друштва, књ. 57, Београд, 1884, стр. 132–134.
24
П. Јосић, Рађевина између два светска рата, Рађевина у прошлости, СО Крупањ, Србоштампа, Београд, 1986, стр. 469.
____________
190
Dejan Šabić, Mila Pavlović
Поменути насеобинско-територијални процеси утицали су на пораст
броја градског становништва. Због тога, већину данашњег становништва чине имигранти, досељени највише у периоду 1981–1991, када је Крупањ стално населило 815 становника. Према типу насеља у којима су живели пре досељења у град, доминирају имигранти са села. Разлози досељења су различити: запослење у секундарном сектору привреде, лично или школовање деце, жеља да се живи у граду и заснивање брачне заједнице.25
У Крупњу је 1948. године живело 853 становника у 277 домаћинстава, 1953. – 1.085 становника у 336 домаћинстава, 1961. – 1.389 становника у 408 домаћинстава, 1971. – 2.479 становника у 748 домаћинстава,
1981. – 3.779 становника у 1.132 домаћинства, 1991. – 4.795 становника у
1.412 домаћинстава и 2002. године 4.912 лица.26 Индекс 2002–1948. за становништво износи 575,8, а за домаћинства 509,7. Густина насељености је
1948. године износила 215,9 ст./km2, а 2002. – 1.243,2 ст./km2.
Плански дефинисан развој и насеобинско-територијални процеси
иницирали су формирање четири функционалне зоне у Крупњу: ужи градски центар, стамбена зона, индустријска зона и зона градског зеленила.
Ужи градски центар настао је на ушћу Кржаве и Богоштице у Ликодру. У овој зони се укрштају регионални путеви, који су повезани са мрежом локалних путева. Дужина друмске мреже износи 13,5 km. Према актуелном ГУП-у из 1993. године, улице су категорисане у три групе: главне,
улице друге и улице треће категорије. Главне улице су Владе Зечевића и
Мачков камен. Секундарна мрежа повезује главне улице, а остале су трећег реда. Тротоари једино постоје у овој градској зони.
Плански развој утицао је на то да су све централне градотворне
функције смештене у ужем центру (административно-управна, трговинска,
занатска, културно-просветна, туристичко-угоститељска, здравствена и др.).
Крупањ је, према савременој административно-територијалној организацији локалне самоуправе, општински центар и центар месне канцеларије за 11 насеља: Липеновић, Церову, Ликодру, Бањевац, Богоштицу,
Шљивову, Томањ, Кржаву, Планину и Брштицу. Административно-управна функција Крупња заснована је на активностима општинских управних и
судских органа (зграда општине, МУП и општински суд).
Трговинска функција има значајно место у просторно-функционалном повезивању Крупња са околним насељима. Трговина се одвија преко
локалних али и трговинских предузећа из других градова Србије која
25
Д. Шабић, Регионално-географска проучавања Рађевине, Докторска дисертација, Географски факултет Универзитета у Београду, Београд, 2004, стр. 216.
26
Попис становништва 1991, Упоредни преглед броја становника и домаћинстава, подаци по насељима и општинама, књ. IX, СЗС, Београд, 1996, стр. 102–103;
Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002, Пол и старост, Подаци
по насељима, књ. 2, РЗС, Београд, 2003, стр. 116–117.
____________
191
Дејан Шабић, Мила Павловић
оснивају своје пословне јединице у (продајни објекти, складишта, стоваришта, дистрибутивни центри и пословнице). Године 1995. у општини Крупањ је пословало 75 трговина са 247 радника, а 2000. – 27 са 75 радника.27
У централној градској зони, поред регионалног пута Крупањ–Брштица налази се зелена и сточна пијаца. Пазарни дан је петак. Просторно
је добро лоцирана али, с обзиром на малу површину од 0,79 ha и близину
стамбено-пословне зоне, не постоји могућност њеног проширења.
У односу на традиционалну занатску функцију коју је Крупањ
имао у прошлости, у савременој фази развоја, укупан број занатских радника се смањује, а број заната повећава. Индустријализација је потиснула
традиционалне занате: грнчарски, пинтерски, бојаџијски, самарџијски,
опанчарски, воденичарски и друге. Године 1961. у општини је регистровано 262 занатлије, да би до 1991. њихов број био смањен на 137 лица.28 Развија се занатство са елементима индустријског начина рада, уз коришћење
савремених машина и стручне радне снаге. Са тог аспекта, занатство је везано за термичку обраду метала, израду пластичних типлова и слично.
Када је 1981. у Крупњу изграђен Дом културе са библиотеком
створени су услови за развој и афирмацију његове културно-просветне
функције. Неки споменици културе, по својим архитектонским и уметничким вредностима спадају у значајне објекте српске културне баштине.
Традиционалне културно-уметничке манифестације у Крупњу су: летњи
(9. август) и јесењи вашар (19. октобар), када се окупља 3.000–4.000 људи
годишње, и септембарске свечаности (21. септембар) – ”Дани Рађевине у Београду”. Ове манифестације утичу на динамику културног живота и афирмишу народно стваралаштво.
Динамичан демографски развој Крупња иницира интензивирање
развоја његове здравствене функције. Нова зграда Дома здравља у Крупњу
изграђена је 1981. године.
Расположива туристичка и рецептивна база у ужем градском центру (хотел и угоститељски објекти) могу да афирмишу туристичку функцију. Туристичка база погодује развоју транзитног, екскурзионог, манифестационог, ловног и излетничког туризма, али је у овој фази развоја града она
само делимично искоришћена.
Индустријска зона се налази североисточно од центра Крупња и
прати долинске стране Ликодре. Велики нагиб на југоистоку и северозападу, тј. на вишој речној тераси Ликодре представља природно ограничење
ширења индустријске зоне у том правцу. Због тога је једина могућност
просторног ширења индустријске зоне везана за нижу речну терасу Ликодре која се пружа правцем југозапад-североисток. Положај индустријске
27
Општине у Србији, Република Србија, РЗС, Београд, 2001.
Активно становништво 1953–1991, Документациони материјал РЗС, Београд.
____________
28
192
Dejan Šabić, Mila Pavlović
зоне поред регионалног пута Крупањ–Завлака омогућава ефикасну допрему сировина и отпрему готових производа. Са становишта развоја пољопривреде, положај индустријске зоне се не може оценити повољним јер се
налази на најплоднијем делу долине Ликодре.
У индустријској зони налази се Текстилна индустрија ”Крупањка”,
Индустрија картона ”Картонка”, Метална индустрија ”26. септембар”, ”Позамантерија”, ДД Дрвна индустрија ”Дрвофлуорит”, ”Контактна сочива”,
ГП ”Рађевина” и Трговинско предузеће ”Крупањ”. Од 1960. до 1990. године,
индустрија је представљала окосницу насеобинско-територијалног развоја
града. У општини је 2001. године регистровано 104 малих предузећа са 499
радника и шест средњих предузећа са 513 радника.29 Даљи развој индустрије у Крупњу зависи од ефикасности увођења савремене технологије у производњу и управљање, али и брзине оснивања малих и средњих предузећа.
Стамбена зона се највећим делом простире уз Ликодру, поред уже
градске зоне и индустријске зоне. Уским појасом, ова зона је спојена са Бањевцем и ”увлачи” западни део села у градску територију. Стамбена зона
се зракасто шири нижим речним терасама Чађавице, Кржаве и Богоштице
и спаја Крупањ са Томњом и Брштицом. На контактима сеоских и градског атара прожимају се утицаји урбаног и руралног начина живота. У
ужем градском центру, ова зона се преплиће са другим начинима коришћења простора, најчешће из сектора услуга.
Зона градског зеленила заузима површину од 21,81 ha, а уређени
паркови прожимају се са урбаним ткивом.30
Правци развоја
Приоритетне развојне активности везане су за инфраструктуру и
комуникације, рационално коришћење природних ресурса, заштиту природе и културно-историјског наслеђа и равномеран развој руралног и урбаног дела општине.
Први правац развоја Крупња везан је за инфраструктуру и комуникације јер саобраћајни и комуникациони системи и управљање комуналним
сервисима чине основу која може да обезбеди ефикасно обављање свакодневних активности становништва. Развој саобраћаја и саобраћајних система у самом Крупњу, али и на територији општине, треба да се заснива на
модернизацији и развоју мреже локалних и регионалних путева, опреме,
службе, понуде и услуга фиксне и мобилне телефоније.
29
Општине у Србији, Република Србија, РЗС, Београд.
Генерални урбанистички план СО Крупањ, Јавно предузеће за планирање,
пројектовање и аутоматску обраду података ”Инфоплан” – Аранђеловац, Крупањ,
1991, стр. 3–5.
____________
30
193
Дејан Шабић, Мила Павловић
Управљање инфраструктурним системима у општини Крупањ зависи од степена економског развоја, еколошке свести становништва и организације надлежних органа.31 Важнији секторски приоритети везани су за:
– реконструкцију и модернизацију локалних и регионалних путева,
– реконструкцију и модернизацију водоводне и канализационе
мреже у Крупњу и санацију локалних водоводних мрежа у руралном делу
општине (направити приоритете по насељима),
– регулацију речних корита Ликодре, Богоштице, Кржаве, Чађавице и Брштице,
– модернизацију нисконапонске мреже у руралном делу општине,
– изградњу хигијенске депоније за Крупањ и приградска насеља и
– санацију сметлишта уз Ликодру и Белоцркванску реку.
Други правац развоја везан је за рационално коришћење природних
ресурса. Најзначајнији природни ресурс општине Крупањ је земљиште,
чија структура зависи од природних услова и економских процеса последњих деценија. Највећу површину захвата пољопривредно земљиште, које
се простире на 24.176 ha (59,8%), затим шуме 14.719,3 ha (36,4%) и неплодно земљиште 1.555,4 ha (3,8%).32 Наведена структура површина пружа
могућност оптималнијег коришћења земљишта. У том циљу потребно је:
– одредити потребан простор за развој инфраструктуре дуж развојних осовина и главних излазних праваца из града/општине према окружењу (речне терасе у долинама Јадра, Ликодре и Белоцркванске реке),
– успоставити хармоничне односе на линији контаката изграђених
и природних структура у Крупњу,
– сачувати пољопривредно земљиште, стимулативним и рестриктивним мерама спречити његову конверзију у земљиште друге намене и
енергично сузбијати дивљу градњу на земљишту најбоље бонитетне класе
(алувијалне равни Јадра, Ликодре и Белоцркванске реке) и
– повећати економичност и рентабилност у газдовању шумама,
стално одржавати и подизати нове шуме и јачати њихове функције (производња дрвета и семена најбољег квалитета, заштита земљишта од ерозије,
регулисање режима вода и слично).
Трећи правац развоја везан је за заштиту природе и културног наслеђе, којим се дефинишу последице људских делатности и активности на
природу и културно наслеђе, утврђују принципи и критеријуми заштите.
Ова концепција развоја заснива се на планској организацији и уређењу територије Крупња у односу на активности и делатности у њему, чиме се по31
Д. Шабић, Регионално-географска проучавања Рађевине, стр. 250–254.
Категоризација земљишта на територији Општине Крупањ у производној
2001–2002. години, Одељење уа привреду и финансије, Општинска управа, Крупањ, 2002.
____________
32
194
Dejan Šabić, Mila Pavlović
стиже рационална и квалитетна основа за спровођење политике унапређења и заштите. Секторски приоритети су:
– обезбеђивање квалитетне животне средине и мониторинг (чист
ваздух, довољне количине хигијенски исправне воде за пиће, очуваност земљишта и биолошке разноврсности, уређеност насеља и слично),
– заштита, обнова и санација стања живог света и очување равнотеже екосистема и
– активна заштита природе на локалитетима: ”Данилова коса” (општи резерват природе), ”Столице” (меморијални споменик природе), ”Добри поток” (споменик природе), ”Ковачевића пећина” (споменик природе),
”Липа” (споменик природе и активна заштита културног наслеђа): ”Мачков камен” (споменик културе од изузетног значаја), ”Бела Црква” (знаменито место од изузетног значаја) и ”Столице” (споменик културе од изузетног значаја).
Четврти правац везан је за равномеран просторни и функционални
развој руралног и урбаног дела општине Крупањ, који се може постићи интензивнијим развојем пољопривреде, децентрализацијом индустрије и развојем туризма.
Пољопривреда се мора прилагођавати развојним тенденцијама кроз
приватизацију и адекватно коришћење површина намењених пољопривреди.
У том циљу потребно је издвојити просторне целине на којима постоје услови
и традиција пољопривредне производње, активирати земљорадничке задруге
у којима је могуће организовати откуп и обезбедити прераду пољопривредних производа; спровести комасацију земљишта зони интензивне земљорадње у долинама Јадра и Ликодре, развити пројекте производње здраве хране,
лековитог биља и јагодичастог воћа и интензивирати развој шумарства, туризма и других комплементарних делатности са пољопривредом.
Због удаљености од већих индустријских центара и ограничених
материјалних средстава индивидуалних пољопривредних произвођача, у
општини Крупањ није дошло до високог нивоа загађења земљишта. Зато
пољопривредно земљиште пружа услове за производњу здраве хране.
Други аспект равномерног развоја јесте децентрализација индустрије, чији је циљ смањење прилива радноспособног становништва у
Крупањ и постепено побољшавање услова живота на селу. Развој индустрије у руралном делу обезбедио би равномеран размештај активног становништва са размештајем производње у непољопривредним делатностима, ефикасније обављање свакодневних активности грађана и смањивање
миграција село – град.
На почетку XXI века индустрија у Крупњу оптерећена је техничкотехнолошком застарелошћу, бројем запослених, па је зато потребно извршити њену реорганизацију. Квалитативно нови економски и еколошки
услови намећу правце развоја индустрије, која треба да буде заснована на
____________
195
Дејан Шабић, Мила Павловић
променама коришћења природних ресурса, власничком, гранском, техничко-технолошком и просторном преструктурирању предузећа, развоју малих и средњих предузећа у руралном и урбаном делу са структуром која
омогућава брзу и ефикасну адаптацију активности и функција, повезивању
различито техничко-технолошких дисциплина и ефикасан трансфер знања
и њихова примена у привреди, примени информационих технологија и
софтверских компоненти у организацији и управљању производњом и високом степену диверзификације производње и поштовању еколошких критеријума у планирању развоја.
Развој туризма зависи од локалних органа, власничке трансформације, стандарда становништва, туристичког менаџмента и других услова. Нови концепт организације туризма заснован је на тржишној економији, поштовању закона и већој улози локалне управе у његовој афирмацији. Да би туризам искористио развојну шансу потребно је: објединити
и осмислити садржаје туристичке понуде, повећати атрактивност туристичких садржаја уз пут Крупањ–Завлака (воденице из XIX века) и Крупањ–Костајник (Столице), обезбедити квалитетнији смештај гостију у
хотелу ”Борац” у Крупњу, укључити села која су спремна да учествују у
туристичкој понуди и основати локалну туристичку агенцију која би конципирала и реализовала пројекат чији би задатак била промоција туристичких вредности општине.
Реализација наведених активности зависи од локалних органа и
грађана. У том циљу потребно је дефинисати улогу локалног нивоа управљања, обезбедити његово повезивање и координацију са вишим нивоима
управљања (насеље–општина–округ–Република) успоставити већу сарадњу локалних служби у оквиру система планирања, извођења радова и одржавања, обезбедити развој саобраћајних и комуникационих система и
управљања водном, енергетском и комуналном инфраструктуром и комуналним сервисима, прецизирати обавезе комуналних сервиса усмерених ка
јединственом плану уређења земљишта и остваривање сталних контаката
са становништвом, израда и имплементација регулационих планова за сва
насеља у општини и посебних планова за привредне објекте ван градског
грађевинског земљишта и друго.
Формирање географске информационе базе података јесте погодност, која може да нађе примену у дефинисању праваца даљег развоја. Географски информациони систем (ГИС) пружа могућност оптималног уређења географског простора општине Крупањ, поређењем великог броја параметара, тестирањем планских метода и изналажењем оптималних решења уз минималне губитке. Проналажењем докумената помоћу ГИС-а унапређује се информациона функција планирања развоја општине Крупањ и
проширује сазнање. Примена ГИС-а у решавању нагомиланих развојних
проблема може се показати као подршка у:
____________
196
Dejan Šabić, Mila Pavlović
– успостављању веза између информационе базе података и комплексног сагледавања односа и веза између географских објеката, појава и
процеса,
– анализи просторне структуре, функционисања и организације географског простора,
– утврђивању географских промена и њиховом ажурирању и
– симулацији различитих услова географских промена, доводећи
истовремено у однос различите варијанте интервенција и примени метода
моделовања у појединим фазама планирања локалног и регионалног развоја, еколошког вредновања и начина коришћења простора у руралном и урбаном делу.
Информациона основа развоја захтева коришћење различитих извора података (теренска истраживања, пописи становништва, извештаји и
друго) и њихову обраду кроз сложене аналитичке поступке, што значи да
се подаци морају међусобно довести у везу у оквиру јединственог информационог система. Комбиновањем информационих и комуникационих
технологија, ствара се могућност за укључивање већег броја истраживача
који прикупљају податке о општини Крупањ, али и корисника података у
дигиталној форми. Последица тога биће кумулативно увећавање базе података о Крупњу, тако да ће решавање проблема затворених база података
бити значајан помак компјутерских технологија које прате истраживања.
Употребом информационих технологија, локални органи власти могу одговорити растућим потребама становништва, првенствено вишим квалитетом услуга. Успостављање мониторинга, базираног на информационим
технологијама, допринеће заштити природне средине и културних добара,
ефикасном функционисању комуналне мреже и рационалнијем коришћењу природних ресурса.
Закључак
Кроз векове, Крупањ је прошао дуг и по много чему специфичан
развојни пут, од некадашњег средњовековног сеоског насеља до савременог градског и општинског центра. Од формирања до данашњих дана,
Крупањ се просторно развија, мења морфо-физиономску структуру и унутрашње и спољне (регионалне) функције. У циљу постизања већег степена
функционалне интегрисаности његове територије потребно је дефинисати
приоритетне активности којима би се решавали актуелни проблеми развоја
и који би били прихваћени од стране локалних органа и локалне заједнице.
Реализација наведених предлога развоја представља дугорочан процес који се не може спровести једнократним појединачним актима, већ је потребно да се они етапно решавају.
____________
197
Дејан Шабић, Мила Павловић
Dejan Šabić
Mila Pavlović
SOME ASPECTS OF SPATIAL DEVELOPMENT OF KRUPANJ
Summary
The efects of phisico-geographical and socio-economical factors (historical, political,
demographic, etc) on the genesis and overal development of the settlement were
significant in all historic eras, from the Antic times to the present day, but it is changed
from the history. During many centuries of Krupanj’s evolution, which had many stages
of development: initial, early semifunctional, middle simifunctional, and contemporary
semifunctional), setlement changed morpho-phisionomic, demographic, ethnocultural,
and functional features.
____________
198
ДЕМОГРАФИЈА, књ. II, 2005.
DEMOGRAPHY vol. II 2005
Оригиналан научни рад
УДК 314 : [616.98 : 578.828
Original scientific work
Александар Кнежевић
ДЕМОГРАФСКИ АСПЕКТ HIV ПАНДЕМИЈЕ
Извод: Више од 40 мил. људи који су заражени смртоносним вирусом HIV је разлог да се прогласи пандемија, као и да се овај феномен посматра са више аспеката
у циљу што ефикасније борбе против, до сада, једине смртоносне болести са стопроцентним учинком. Демографске последице ове пандемије произилазе из
дистрибуције болести по старости, полу и социјалним категоријама становништва, као и смањења просечног трајања живота. Такође, просторни размештај инфицираних и интензитет ширења инфекције су фактори који овај проблем непосредно чине и демографским. Најугроженије подручје HIV-ом и AIDS-ом је Подсахарска Африка са око 70% од укупног броја инфицираних и оболелих. Чињеница да највећи број оболелих припада старосној групи од 15–40 година, указује на
постојање проблема развитка становништва највише погођених земаља.
Кључне речи: HIV/AIDS, пандемија, демографске последице, морталитет, просторни размештај инфицираних
Abstract: More than 40 billion people who are stricken by deathly AIDS provide
enough reason to announce the pandemics, just as it provides the phenomenon to be
looked at from different positions, aiming to the more effective fight, against the only
illness with 100% death ending till now. The demographic outcomes of this pandemic
can be seen in the distribution of the illness according to the age, sex and social group of
the population, as well as by the shortening of the average life span. Spatial distribution
of infected people and the intensity of spreading of the disease are also facts
contributing to the problem to be the demographic one. The region highly stricken by
AIDS is the Africa Under-Sahara with 70% of the total number of infected people and
diseased with AIDS. There is the problem of the development of the population in the
countries most stricken by the disease because of the fact that the biggest number of the
infected is population between 15 and 40 years old.
Key words: AIDS, pandemics, demographic outcome, mortality, spatial distribution of
the infected
Увод
Синдром стеченог губитка имунитета познат под именом SIDA
(Syndrome d’ Immuno-Deficience Acquis-франц.) или AIDS (Acquired Immune Deficiencu Syndrome-енгл.) је тешка болест која први пут препозната у
____________
199
Александар Кнежевић
свету 1981. године. Сида представља крајњи стадијум инфекције вирусом
хумане имунодефицијенције (HIV).
Инфекција изазвана HIV-ом може годинама да протиче без знакова
и симптома болести, али од тренутка заразе особа је носилац овог вируса и
може га пренети другима. После инфекције HIV-ом кроз неколико недеља
или месеци (најчешће 3–6 месеци) код одређеног броја инфицираних особа долази до појаве акутног обољења које подсећа на грипозно стање или
инфективну мононуклеозу са осећајем слабости и траје од једне до две недеље. После овог акутног периода знаци или симптоми се не морају појављивати месецима или годинама. Тежина каснијих обољења која настају
због инфекције HIV-ом је углавном пропорционална степену поремећаја
имуног система организма.1
Сида и инфекција HIV-ом су прво препознате код хомосексуалаца,
затим интравенских наркомана, код прималаца трансфузије крви пореклом
од нетестираних давалаца и хемофиличара. Током 15-годишњег периода
праћења и регистровања инфицираних HIV-ом, оболелих и умрлих од сиде, свет је суочен са чињеницом да се на различитим географским подручјима разликује процентуално учешће начина трансмисије ове болести али
заједничко за цео свет је пораст броја инфицираних и оболелих као и трансформација ове епидемије у пандемију.
Осврт на историју и порекло вируса HIV и болести AIDS
Између октобра 1980. и маја 1981. године, лекар др Мајкл Готлиб
(Michael Gottlieb) и његове колеге из три болнице у Лос Анђелесу (САД),
лечили су пет мушких пацијената у старости 29–36 година од врло ретког
облика упале плућа узроковане паразитом Pneymocustis carinii. До тада се
овај облик упале плућа јављао искључиво код пацијената с опсежним поремећајем имуног система проузрокованог тешком болешћу или лековима.
Поврх тога, свих пет пацијената било је инфицирано и цитомегаловирусом
(CMV) који се такође јавља код имуносупримираних пацијената (имуносупресија је назив за потискивање имуног система). Још једна заједничка
особина свих пет пацијената је то да су сви били активни хомосексуалци.
Нису се међусобно познавали и није се могао доказати заједнички сексуални контакт са неком другом особом. На темељу ових опажања 5. јуна 1981.
године објављен је кратак извештај у ”Morbidity and Mortality Weekly Report” који издаје амерички Центар за контролу болести (CDC). Месец дана
касније, у издању од 3. јула, објављен је сличан извештај о 26 хомосексуалаца са врло необичним тумором званим Капошијев тумор (Mortiz Kaposi
је био мађарском дерматолог који је у XIX веку први описао овај кожни
1
AidsINFOsida, бр. 5, ЈАЗАС, Београд, 2003.
____________
200
Aleksandar Knežević
тумор). Капошијев тумор је пре тога дијагностикован код старијих особа
медитеранског и јеврејског порекла, деце у тропским афричким пределима
као и код имуносупримираних пацијената након трансплантације бубрега.
Као и првој петорици, и овим пацијентима је заједничка била инфекција са
Pneymocustis carinii што је означило почетак епидемије једне од најгорих
болести у историји човечанства. Обзиром на чињеницу да је болест очигледно била преносива са особе на особу, као и да је уништавала имуни
систем, названа је ”Синдром стеченог губитка имунитета”. Године 1982.
су успостављени критеријуми за дијагнозу. До маја 1985. у САД је објављено да је 10.000 људи оболело од AIDS-а који су већином умирали две
године након постављања дијагнозе. У Великој Британији је 1982. успостављена контрола над случајевима AIDS-а. Те године су забележена свега
три случаја, 1983. било их је 28, 1984. је пријављено 77, а следеће године
165 болесника. Сличан узорак опажен је у другим развијеним земљама где
је успостављен надзор. Болест је у већини случајева била фатална две године након дијагнозе и налазила се већином код хомосексуалних мушкараца и у много мањем броју код корисника интравенских дрога.2
Почетком 1983. лекари у Белгији и Француској су запазили да пацијенти са HIV-ом из Африке немају ова два битна обиљежја животног
стила, као и да је болест нађена у готово истом броју код жена и мушкараца. Још једна разлика у односу на западне земље је био готово искључиво
хетеросексуални пренос болести а нарочито велика учесталост код проститутки. Истраживање земаља порекла довело је до открића огромног резервоара болести у Руанди и Заиру.
Порекло болести и вируса још увек је нејасно. Најранији налаз HIV
вируса је из смрзнутог узорка крвног серума узетог 1959. од пацијента у данашњем Конгу. У старијим смрзнутим узорцима нису откривена антитела.
По једној од најранијих теорија, објављеној 1984. године, AIDS није нова болест, већ постојећа ендемска афричка болест која је до тада била
”тиха” и непрепозната. С обзиром на епидемију која се појавила 80-их година XX века мало је вероватно да је вирус остао непрепознат код људи до
пре 50-их година XX века.3
Епидемиолошка слика HIV инфекције у свету
Од нових инфекција, које су данас многобројне и веома распрострањене, највише оболевају млади и то испод 24 године. Једна од основних одлика сексуално преносивих болести је та да су оне диспропорцијално распоређене према старости и то тако да је њихово појављивање најви2
3
Ливиј Пуљак, на www.medicina.hr/članci/hiv-aids
Исто.
____________
201
Александар Кнежевић
ше везано за младо становништво. У поређењу са осталим сексуално преносивим болестима, ризик заразе HIV-ом је десетоструко већи.
Због биолошке предиспонираности посебно ризичну групу представљају младе жене које нису у могућности да значајније утичу на безбедност сексуалних контаката и које су често жртве истих.
У групама које су детерминисане високоризичним понашањем,
HIV се може проширити од испод 5% па до преко 50% оболелих само у току једне до две године. Такве групе (проститутке и њихови клијенти, промискуитетне особе које не користе заштиту и наркомани) могу контаминирати добар део популације који нема везе са ризичним понашањем. У односу на заступљеност појединих трансмисивних група у Европи у периоду
од почетка регистровања првих случајева сиде до 1990. доминирао је интравенски пут преноса инфекције (44,8%). У периоду од 1990–2000. године та доминација је нешто мања и интравенски пут преношења инфекције
је заступљен у 30,7% случајева. Веома значајан и забрињавајући постаје
хетеросексуални начин преноса инфекције који је посебно доминантан у
земљама Западне Европе, док, на пример, на територији наше земље, такође доминира у студентској популацији, с тим што се примећује и тренд пораста овог начина трансмисије вируса у целокупној популацији.
Табела 1. – Процењен број људи који живе са HIV/AIDS-ом, новоинфицираних и
умрлих током 2005. године4
Деца испод 15 год.
Одрасли
Укупно
Процењен број
са HIV/AIDS-ом
2.300 000
38.000 000
40.300 000
Процењен број
новоинфицираних
700.000
4.200 000
4.900 000
Процењен број
умрлих
570.000
2.600 000
3.100 000
Најновији подаци показују да се на сваких пет секунди у свету
једна особа зарази HIV-ом, као и да се у једном минуту у свету четири
живота угасе због сиде. Процењује се да се дневно 14.000 особа зарази
овим вирусом, од чега су 2.000 деца, док осталих 12.000 чини становништво старости 15–49 година. Половина одраслих су жене и млади између
15 и 42 године. Данас је у свету регистровано око 40,3 мил. (36,7–45,3)
људи инфицираних HIV-ом. У току 2005. HIV-ом се заразило око 4,9
мил. људи, а умрло их је око 3,1, од чега је око 570.000 деце, а око 2,6
мил. одраслих. Највећи број оболелих, око 25,8 мил., живи у региону
Подсахарске Африке.5
4
UNAIDS/WHO HIV/AIDS Regional Estimates as of end 2005 (AIDS Epidemic
Update: December 2005).
5
Исто.
____________
202
Aleksandar Knežević
Табела 2. – Размештај HIV пандемије у 2005. години6
Одрасли и
деца који
живе са
HIV-ом
Подсахарска
25.800 000
Африка
Азија
8.300 000
Ист. Европа
1.600 000
и Цен. Азија
Кариби
300.000
Латинска
1.800 000
Америка
С. Америка,
Зап. и Центр. 1.900 000
Европа
Централна и
510.000
Сев. Африка
Океанија
74.000
Број жена
које живе
са HIV-ом
НовоинфиСтопа
цирани
ширења код
одрасли и
одраслих
деца
особа (%)
Смртност
одраслих
и деце од
HIV/AIDS
13.500 000
3.200 000
7.2
2.400 000
2.000 000
1.100 000
0.4
520.000
440.000
270.000
0.9
62.000
140.000
30.000
1.6
24.000
580.000
200.000
0.6
66.000
490.000
65.000
0.5
30.000
220.000
67.000
0.2
58.000
39.000
8.200
0.5
3.600
Од 2000. године, регистрована је и велика експанзија у земљама
Источне Европе, односно у земљама бившег Совјетског Савеза. Центар
епидемије на тим просторима обухвата четири земље и то: Естонију,
Украјину, Русију и Белорусију. Пример брзог ширења заразе је Естонија
која је до краја 2000. године имала укупно 500 особа оболелих од сиде,
док је само у 2001. регистровано 1.000 особа, што значи да је за само годину дана број оболелих био двоструко већи од броја оболелих у претходних 20 година.
Три најпогођеније светске регије су: Подсахарсха Африка, са
највећим уделом оболелих (70,03%), Јужна и Југоисточна Азија
(15,3%), и Латинска Америка са 1,8 мил. оболелих или 3,8% од укупног
броја становника.
Велики пораст броја оболелих евидентан је на територији Источне
Европе и Централне Азије, иако оне не спадају у светске регије које су најугроженије вирусом HIV-а. Само у периоду од 1999. до 2001. године број
оболелих је удвостручен достигавши милионску бројку. Током 2003. године у државама на територији Источне Европе и Централне Азије број становника са HIV/AIDS-ом је износио 1.200 000, док је према, и данас актуелним, проценама из децембра 2005. године њихов број знатно повећан: на
1.600 000 становника.7
6
7
Исто.
Исто.
____________
203
Александар Кнежевић
Више од 13 мил. деце широм света испод 15 година старости је
због ове болести изгубило једног или оба родитеља, а процењује се да ће
их до 2010. године бити око 25 милиона. Треба само претпоставити демографске последице оваквог стања.
Сида је од краја XX века водећи узрок смртности у Подсахарској
Африци, док у светским размерама као узрок смртности заузима четврто
место. Према проценама Програма Уједињених нација за борбу против
HIV/AIDS, у децембру 1998. у свету је било око 33,4 мил. људи HIV-позитивно док је у истој години од ове болести умрло 2,5 мил. људи, од чега
само у Африци око 2 милиона. Половина новоинфицираних особа, у истој
години, су били млади људи старости 15–24 године.8
Уједињене нације су 1999. процениле да је 95% укупно инфицираних живело у тзв. ”земљама у развоју”, а 2/3 од тога у Подсахарској Африци где је 8% становништва старости 15–49 година било инфицирано HIVом, као и да HIV има забрињавајуће ефекте како на појединце тако и на заједнице. Посебно је наглашен проблем неадекватне здравствене заштите и
превентиве, као и интензитет преношења заразе у популацији са слабом
социјалном заштитом.9
Будући ефекат AIDS-а ће вероватно бити ограничен на глобалном
нивоу, али ће бити разарајући у неколико афричких земаља што ће се одразити на њихов демографски раст. Наиме, због високих стопа наталитета
многе Средњоафричке земље очекују и даљи популациони раст, али за земље најпогођеније HIV-ом пораст бити знатно нижи него код земаља у којима нема епидемије HIV-а.
У многим земљама AIDS је готово анулирао деценијске напоре у
смањењу смртности одојчади као и повећању средњег трајања живота.
Осим тога, повећање морталитета због AIDS-а такође ће утицати на демографске промене које се могу манифестовати опадањем фертилитета
контингента жена које су инфициране, али и код оних које нису јер због
превенције користе контрацепцију и опрезније се сексуално понашају.
Ток ове епидемије, како на глобалном нивоу, тако и у појединим
земљама је још увек предвидљив. Постоје охрабрујући показатељи који
сведоче о томе да стопе пораста инфекције и морталитета у многим земљама опадају (нпр. Уганда и Тајланд), док у неким и даље расту. Развој
епидемије у Јужној и Источној Азији, посебно у Индији и Кини, је забрињавајући. Успоравање ширења и потпуно заустављање ће захтевати напредак на пољу подизања свести о потреби заштите репродуктивног
здравља, као и бољу едукацију о ризицима и последицама које изазива
HIV инфекција.
8
6 Billion-The State of World Population, UNEPA, 1999.
Исто.
____________
9
204
Aleksandar Knežević
Утицај HIV/AIDS на развитак становништва и примери земаља
Подсахарске Африке
Нове процене ширења HIV/AIDS указују на то да је епидемија
много озбиљнија него што се то првобитно мислило. Процене UNAIDS и
WHO (World Health Organization) из 1998. јасно показују да HIV инфекција, на глобалном нивоу, бележи пораст од 10% само у 1998. години, тако да
је у истој години било заражено 33,4 мил. људи широм света. Само у претходној години, процењено је да је 5,8 мил. људи заражено вирусом који узрокује AIDS.
Користећи податке UNAIDS-а о процењеном о броју тренутно заражених особа, Одељење за становништво УН израдило је пројекције будућег ширења инфекције и могући демографски импакт (утицај) у 34 најпогођеније земље (од чега 29 у Африци), рачунајући 85% тренутно инфицираних особа и 91% од свих умрлих од AIDS-а.
У 29 земаља у Африци, просечно трајање живота је за око седам
година мање него што би било да нема AIDS-а. Тако је, на пример,
средње трајање живота у девет земаља у којима је 10% и више адолесцената заражено HIV-ом (Боцвана, Кенија, Малави, Мозамбик, Намибиа, Руанда, Јужно Афричка Република, Замбија и Зимбабве) процењено на 48 година, што је за 10 година мање него што би било да AIDS-а
нема. Но, и поред тога у овим земљама се не може очекивати пад становништва јер се оне налазе у фази демографске експлозије услед високих стопа наталитета.
У Боцвани, земљи са највећом стопом заразе HIV-ом (свака четврта одрасла особа је инфицирана), средње трајање живота је смањено
са 61 године, колико је износило крајем 80-их година XX века, на 47 година у 1999, а даљи пад се очекује на само 38 година, колико би могао
да износи у периоду 2005–2010. године. Број становника ове земље би
могао 2025. године бити за 23% мањи од броја становника у хипотетичкој ситуацији која не подразумева присуство HIV-а. И поред тога, због
веома високе стопе фертилитета, становништво ће се удвостручити до
2050. године.10
У Зимбабвеу, као другој најпогођенијој земљи, сваки пети одрастао човек је инфициран HIV-ом. Процењено средње трајање живота 1996.
је било 44 године и већ тада је прогнозирано да ће пасти на 41 годину у периоду 2000–2005, односно 25 година мање него да нема HIV-а. Популациони раст је пао на 1,4%, а могао је износити 2,4% да нема AIDS-а. Према
пројекцијама, број становника Зимбабвеа ће у 2015. бити за 19% мањи у
односу на број становника када не би било AIDS-а.
10
Исто.
____________
205
Александар Кнежевић
***
Проблем HIV пандемије постао је један од водећих, како у развијеним, тако и у земљама у развоју. До средине 1993. године, око 4/5 од свих
заражених особа вирусом HIV-а је живело у земљама у развоју где је инфекција преношена углавном кроз хетеросексуални однос, а забележен је
нагли пораст броја инфицираних међу женама. Главни циљеви борбе против HIV/AIDS-а требали би бити садржани у активностима спречавања,
смањења проширења и минимизације импакта HIV инфекције, као и у адекватној медицинској бризи заражених. Спречавање дискриминације оболелих, интензивно истраживање метода контроле HIV/AIDS пандемије и
проналажење ефективног лека за ову болест су такође приоритетни задаци
како здравствених тако и осталих институција друштва, јер демографски
аспект HIV-пандемије указује на чињеницу да она није само проблем
здравства већ глобални проблем савременог друштва. Стога је неопходна
мобилизација свих сегмената друштва, како на локалном, тако и на светском ниво у контроли HIV/AIDS пандемије.
Превентивни програми који укључују промоцију неризичног сексуалног понашања, сексуално образовање и информисање са зараженима и
са онима који нису (посебно са адолесцентима), могу спречити још већу
катастрофу када је AIDS у питању. Неке погођене земље су веома успешне
у смањењу броја оболелих од HIV-а, посебно младих. У Уганди и на Тајланду је дошло до смањења за 1/3 новоинфицираних младих особа и то путем интензивне кампање која укључује информисање о HIV-у и о мерама
превенције.
Aleksandar Knežević
THE DEMOGRAPHIC ASPECT OF THE AIDS PANDEMICS
Summary
The AIDS pandemics problem becomes the leading one both in the developed and under
– developed countries. Till mid – 1993rd, approximately 4/5 of the total number of
infected people lived in the underdeveloped countries, the disease being spread by
means of the heterosexual relations. Sudden growth of infected among women was
noted. The main fight against AIDS should be the activities decreasing the impact of
AIDS and minimizing and stopping its spreading. In use should be the activities of
sufficient medical care for infected population. Preventing the discrimination of the
diseased and an intensive search for the adequate method of control of AIDS and trying
to find possible cure for this disease are also the priorities of both health and other
administrative bodies. All of these, because the demographic aspect of the AIDS
pandemics show that it is not only the health problem, but also the problem of global
____________
206
Aleksandar Knežević
society. That is why the mobilization of all segments of the society in control of AIDS is
needed, on the local and the global level, too.
Preventive programs, including the ones promoting the safe sexual behavior, the sexual
education and information of those infected and those who are not yet infected
(specifically teenagers), can prevent even bigger catastrophe in connection with AIDS.
Some countries, stricken by the disease are very successful in decreasing AIDS
particularly among young people. In Uganda and Thailand the decrease is 1/3 of the
newly infected young people, and is done by means of the intensive promotion which
included giving information about AIDS and suggesting the prevention measures.
____________
207
Download

Demografija, knj. II - Географски факултет