Biblioteka
Izveštaji
12
Biblioteka
Izveštaji
LJUDSKA PRAVA U SRBIJI 2008
PRAVO, PRAKSA I MEĐUNARODNI
STANDARDI LJUDSKIH PRAVA
Izdavač
Beogradski centar za ljudska prava
Beogradska 54, Beograd,
Tel/fax. (011) 308 5328, 344 7121
e-mail: [email protected];
www.bgcentar.rs
Za izdavača
dr Vojin Dimitrijević
Urednik
Dina Dobrković
Korektor
Jasna Alibegović
ISBN 978-86-7202-109-7
Priprema i štampa
Dosije studio, Beograd
LJUDSKA PRAVA
U SRBIJI 2008
PRAVO, PRAKSA I
MEĐUNARODNI STANDARDI LJUDSKIH PRAVA
Beogradski centar za ljudska prava
Beograd, 2009
Objavljivanje ovog izveštaja finansijski su pomogli
Ambasada Savezne Republike Nemačke, Ambasada Švajcarske
i Pravosudni centar za obuku i stručno usavršavanje u okviru
UNDP projekta Tranzicione pravde.
Stavovi izneti u Izveštaju su stavovi saradnika
Beogradskog centra za ljudska prava.
Sadržaj
Skraćenice . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
17
Predgovor. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
23
Uvod. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
25
Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
31
Ljudska prava u pravnim propisima . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Ljudska prava u primeni. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
31
34
I LJUDSKA PRAVA U PRAVNIM PROPISIMA
A .............
1. Ljudska prava u pravnom poretku Srbije . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
41
41
1.1. Uvod
d ...............................................
1.2. Ustavne odredbe o ljudskim pravima . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
1.3. Međunarodna zajamčena ljudska prava i Srbija. . . . . . . . . . . . . .
41
42
43
2. Pravo na delotvoran pravni lek za kršenje ljudskih prava . . . . . .
47
2.1. Redovni pravni lekovi. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
2.2. Ustavna žalba . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
2.3. Zaštitnik građana (ombudsman) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
47
48
49
2.3.1.
2.3.2.
2.3.3.
Ombudsman na nivou Republike Srbije . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Vojvodina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Ombudsman na lokalnom nivou . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
50
51
52
2.4. Druge nezavisne institucije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
53
2.4.1.
Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu
podataka o ličnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
56
2.5. Sprovođenje odluka međunarodnih organa . . . . . . . . . . . . . . . . .
57
3. Ograničenja i derogacija ljudskih prava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
58
3.1. Ograničenja ljudskih prava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
3.2. Odstupanja (derogacije) u vreme „izvanredne opšte
javne opasnosti“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
58
3.2.1.
Opšte . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
5
60
60
Ljudska prava u Srbiji 2008.
3.2.2.
3.2.3.
Derogacije u vreme ratnog stanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Vanredno stanje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
61
61
4. Posebna pravaa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
62
4.1. Zabrana diskriminacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
62
4.1.1.
4.1.2.
4.1.3.
Opšte . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Nacrt zakona o zabrani diskriminacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba
sa invaliditetom . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
66
4.2. Pravo na živott . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
67
4.2.1.
4.2.2.
4.2.3.
4.2.4.
4.2.5.
63
65
Opšte . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Samovoljno lišavanje života . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Zaštita života pritvorenika i zatvorenika . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Obaveza države da štiti život od rizika po život. . . . . . . . . . . .
68
69
70
71
4.2.4.1.
4.2.4.2.
71
71
Rizik po zdravlje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Život u zdravoj životnoj sredini . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Pobačaj . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
74
4.3. Zabrana mučenja, nečovečnog ili
ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja. . . . . . . . . . . . . . . . . . .
74
4.3.1.
4.3.2.
4.3.3.
4.3.4.
4.3.5.
4.3.6.
Opšte . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Krivično zakonodavstvo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Krivični postupak i izvršenje kazni . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Upotreba prinude od strane policije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Izveštaj o mučenju u Srbiji i preporuke Komiteta
protiv mučenja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Priručnik o efikasnom istraživanju i dokumentovanju
mučenja i drugog svirepog, nečovečnog ili ponižavajućeg
postupanja ili kažnjavanja – Istanbulski protokol. . . . . . . . . . .
75
76
78
80
4.3.6.1.
83
Obaveza efikasnog istraživanja navoda o mučenju. . . . . . . .
4.4. Zabrana ropstva i prinudnog rada. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
4.4.1.
4.4.2.
4.4.3.
81
82
83
Opšte . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Trgovina ljudskim bićima i krijumčarenje ljudi . . . . . . . . . . . .
84
85
4.4.2.1.
4.4.2.2.
4.4.2.3.
85
87
88
Trgovina ljudima . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Trgovina ljudskim organima . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Krijumčarenje ljudi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Zaštita i obeštećenje žrtava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
88
4.4.3.1.
4.4.3.2.
88
Zaštita žrtava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Oduzimanje koristi stečene kriminalom i
obeštećenje žrtava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
6
89
Sadržaj
4.4.4.
Prinudni rad
d........................................
90
4.5. Pravo na slobodu i bezbednost ličnosti i postupanje
s licima lišenim slobode . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
91
4.5.1.
Pravo na slobodu i bezbednost ličnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
93
4.5.1.1.
4.5.1.2.
93
4.5.1.3.
4.5.1.4.
4.5.1.5.
4.5.1.6.
4.5.2.
Zabrana samovoljnog hapšenja i lišenja slobode . . . . . . . . .
Pravo na obaveštenje o razlozima hapšenja
i o optužbi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Izvođenje pred sudiju u najkraćem roku i pravo na
suđenje ili oslobađanje u razumnom roku. . . . . . . . . . . . . . .
Pravo na žalbu sudu zbog lišenja slobode. . . . . . . . . . . . . . .
Pravo na naknadu štete zbog nezakonitog
lišenja slobode . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Pravo na bezbednost ličnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Postupanje s licima lišenim slobode . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
4.5.2.1.
4.5.2.2.
Obaveza čovečnog postupanja i poštovanja
dostojanstva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Razdvajanje okrivljenih i optuženih, maloletnika
i odraslih. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
4.6. Pravo na pravično suđenje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
4.6.1.
4.6.2.
95
96
97
97
97
98
98
99
Sudski sistem . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 101
Nezavisnost i nepristrasnost sudova . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 103
4.6.2.1.
4.6.2.2.
4.6.2.3.
4.6.2.4.
4.6.2.5.
4.6.2.6.
4.6.2.7.
4.6.2.8.
4.6.3.
4.6.4.
4.6.5.
4.6.6.
95
Izbor sudija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Stalnost sudijske funkcije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Prestanak sudijske funkcije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Princip nepremestivosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Izuzeće . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Kontrola i zaštita . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Nespojivost. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Pravo na slučajnu dodelu predmeta. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
104
105
105
106
106
106
106
107
Pravičnost postupka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 107
Suđenje u razumnom roku. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 108
Javnost rasprave i javnost presude . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 110
Garantije optuženima za krivična dela . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 111
4.6.6.1.
4.6.6.2.
4.6.6.3.
4.6.6.4.
4.6.6.5.
Pretpostavka nevinosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Obaveštenje o optužbi, bez odlaganja i na jeziku
koji optuženi razume . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Dovoljno vremena i mogućnosti za pripremu odbrane
i pravo na kontakt s braniocem . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Zabrana suđenja u odsustvu i pravo na odbranu. . . . . . . . . .
Pravo na pozivanje i ispitivanje svedoka . . . . . . . . . . . . . . .
7
112
113
113
114
116
Ljudska prava u Srbiji 2008.
4.6.6.6.
4.6.6.7.
4.6.6.8.
4.6.6.9.
4.6.6.10.
4.6.7.
Pravo na prevodioca. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Zabrana samooptuživanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Pravo na žalbu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Pravo na odštetu. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Ne bis in idem . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
117
117
117
118
118
Ustavno sudstvo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 119
4.7. Pravo na zaštitu privatnog života, porodice, stana i prepiske . . . 120
4.7.1.
4.7.2.
Opšte . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 120
Pristup i prikupljanje ličnih podataka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 121
4.7.2.1.
4.7.2.2.
4.7.2.3.
4.7.2.4.
4.7.3.
4.7.4.
4.7.5.
4.7.6.
Opšta pravila . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Otvaranje dosijea službi bezbednosti. . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Ovlašćenja službi bezbednosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Krivičnopravna zaštita privatnog života . . . . . . . . . . . . . . . .
Stan (dom) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Prepiska . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Porodični život i porodica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Seksualna autonomija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
121
123
124
126
126
127
129
130
4.8. Pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti . . . . . . . . . . . . . . 130
4.8.1.
4.8.2.
4.8.3.
4.8.4.
4.8.5.
4.8.6.
Opšte . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Odvojenost crkve od države . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Versko organizovanje i ravnopravnost verskih zajednica . . . . .
Verska nastava . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Pravo na prigovor savesti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Restitucija imovine verskih organizacija. . . . . . . . . . . . . . . . . .
131
132
133
135
136
137
4.9. Sloboda izražavanja. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138
4.9.1.
4.9.2.
4.9.3.
Opšte . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138
Zakon o javnom informisanju Srbije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139
Osnivanje i rad elektronskih medija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139
4.9.3.1.
4.9.3.2.
4.9.4.
4.9.5.
Zakon o radiodifuziji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 140
Dozvola i postupak izdavanja dozvola za
emitovanje programa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 140
Odredbe krivičnih zakona . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 141
Zabrana propagande rata i pozivanja na nacionalnu,
rasnu ili versku mržnju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 143
4.10. Pravo na slobodu mirnog okupljanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 145
4.10.1. Ograničenja slobode okupljanja. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 145
4.10.2. Zabrana javnog skupa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 148
4.10.3. Posebne mere koje predviđa Zakon o sprečavanju
nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbamaa . . . . . 148
8
Sadržaj
4.11. Sloboda udruživanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 149
4.11.1.
4.11.2.
4.11.3.
4.11.4.
Opšte . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Registracija i prestanak rada udruženja građana. . . . . . . . . . . .
Udruživanje stranaca . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Ograničenja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
150
151
152
152
4.11.4.1. Zabrana organizacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 152
4.11.4.2. Finansiranje političkih stranka. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 153
4.11.4.3. Ostala ograničenja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 153
4.11.5. Ograničenje slobode udruživanja javnih službenika . . . . . . . . . 153
4.12. Pravo na mirno uživanje imovine. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 154
4.12.1.
4.12.2.
4.12.3.
4.12.4.
4.12.5.
Opšte . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Eksproprijacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Promene oblika svojine u korist državne svojine . . . . . . . . . . .
Nadziđivanje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Povraćaj bespravno oduzete imovine i obeštećenje
ranijih vlasnika. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
4.12.6. Stanarsko pravo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
155
155
157
157
157
158
4.13. Prava pripadnika manjina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 159
4.13.1. Opšte . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
4.13.2. Ustavna zaštita . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
4.13.3. Zabrana izazivanja i podsticanja rasne, nacionalne,
verske ili druge neravnopravnosti, mržnje
i netrpeljivosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
4.13.4. Izražavanje nacionalne pripadnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
4.13.5. Očuvanje identiteta manjina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
4.13.6. Zabrana asimilacije i veštačkog menjanja
strukture stanovništva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
4.13.7. Vođenje javnih poslova i nacionalni saveti . . . . . . . . . . . . . . . .
4.13.8. Širenje duha tolerancije i međukulturnog dijaloga . . . . . . . . . .
4.13.9. Upotreba jezika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
159
160
161
161
162
162
163
164
165
4.14. Politička prava. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 166
4.14.1. Opšte . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 167
4.14.2. Učešće u upravljanju javnim poslovima . . . . . . . . . . . . . . . . . . 167
4.14.2.1. Ograničenja u obavljanju javne funkcije. . . . . . . . . . . . . . . . 167
4.14.3. Političke stranke. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 168
4.14.4. Aktivno i pasivno biračko pravo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 168
4.14.5. Izborni postupak. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 169
4.14.5.1. Organi za sprovođenje izbora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 169
9
Ljudska prava u Srbiji 2008.
4.14.5.2. Utvrđivanje rezultata izbora. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 170
4.14.5.3. Prestanak mandata . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 170
4.14.5.4. Pravna zaštita . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 171
4.15. Posebna zaštita porodice i deteta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 172
4.15.1. Zaštita porodice . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 173
4.15.2. Brak
k . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 174
4.15.3. Posebna zaštita deteta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 175
4.15.3.1.
4.15.3.2.
4.15.3.3.
4.15.3.4.
4.15.3.5.
Opšte. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Predlog zakona o zaštitniku prava deteta . . . . . . . . . . . . . . .
„Mere zaštite ... koje zahteva položaj maloletnika“ . . . . . . .
Zaštita maloletnika u krivičnom pravu i postupku . . . . . . . .
Rođenje i lično ime deteta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
175
177
178
178
180
4.16. Državljanstvo. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 180
4.16.1. Opšte . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 180
4.16.2. Sticanje državljanstva Srbije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 182
4.17. Sloboda kretanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 185
4.17.1. Opšte . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 186
4.17.2. Azil. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 189
4.17.2.1. Ustavni okvir . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 189
4.17.2.2. Zakonski okvir. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 189
4.17.3. Ograničenja slobode kretanja. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 193
4.17.4. Sporazum o readmisiji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 196
4.18. Ekonomska, socijalna i kulturna prava. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 197
4.18.1. Opšte . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 197
4.18.2. Pravo na rad . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 199
4.18.3. Pravo na pravedne i povoljne uslove rada . . . . . . . . . . . . . . . . 200
4.18.3.1.
4.18.3.2.
4.18.3.3.
4.18.3.4.
Pravična zarada i jednaka nagrada za rad . . . . . . . . . . . . . . .
Napredovanje u poslu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Zaštita na radu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Pravo na odmor, razonodu i ograničeno
radno vreme . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
200
202
202
203
4.18.4. Sindikalne slobode . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 204
4.18.4.1.
4.18.4.2.
4.18.4.3.
4.18.4.4.
Sloboda sindikalnog organizovanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Zaštita radničkih predstavnika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Pravo na štrajk . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Opšti kolektivni ugovor . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
205
206
207
209
4.18.5. Pravo na socijalno obezbeđenje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 209
4.18.6. Pravo na zaštitu porodice. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 212
10
Sadržaj
4.18.7. Pravo na odgovarajući životni standard
d . . . . . . . . . . . . . . . . . . 214
4.18.7.1. Pravo na stanovanje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 214
4.18.7.2. Pravo na adekvatnu ishranu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 216
4.18.8. Pravo na najbolje fizičko i mentalno zdravlje. . . . . . . . . . . . . . 216
4.18.8.1.
4.18.8.2.
4.18.8.3.
4.18.8.4.
Opšte. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Zdravstveno osiguranje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Zdravstvena zaštita. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Prava pacijenata . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
217
217
218
218
4.18.9. Pravo na obrazovanje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 219
4.18.9.1. Univerzitett . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 221
4.18.10. Prava osoba sa invaliditetom . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 223
4.18.10.1. Pravo na rad . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 224
4.18.10.2. Pravo na socijalno obezbeđenje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 225
4.18.10.3. Pravo na obrazovanje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 226
II LJUDSKA PRAVA U PRIMENI – ODABRANE TEME . . . . . . 227
1. Uvod
d . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 227
1.1. Domaći mediji kao izvor podataka. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 227
1.2. Ostali izvori podataka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 228
2. Odabrane teme . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 229
2.1. Funkcionisanje institucija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 229
2.1.1.
2.1.2.
2.1.3.
2.1.4.
2.1.5.
Izbori . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Funkcionisanje političkih institucija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Stanje u pravosuđu. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Odluke Evropskog suda za ljudska prava . . . . . . . . . . . . . . . . .
229
230
232
233
Vrenčev protiv Srbije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Kačapor i ostali protiv Srbije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Vlahović protiv Srbije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Kostić protiv Srbije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Cvetković protiv Srbije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Stanković protiv Srbije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Čeh protiv Srbije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Bulović protiv Srbije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Damnjanović protiv Srbije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
233
234
234
234
235
235
235
235
235
Rehabilitacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 235
2.2. Tranziciona pravda – Suočavanje s prošlošću . . . . . . . . . . . . . . . 236
2.2.1.
Odluka Međunarodnog suda pravde . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 236
11
Ljudska prava u Srbiji 2008.
2.2.2.
Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju. . . . . . . . . 237
2.2.2.1.
2.2.2.2.
2.2.3.
2.2.4.
Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Presude Haškog tribunala u 2008. godini . . . . . . . . . . . . . . .
Haradinaj i drugi (IT-04-84) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Naser Orić (IT-03-68) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Pavle Strugar (IT-01-42) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Rasim Delić (IT-04-83) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Milan Martić (IT-95-11). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
237
239
239
240
241
241
241
Saradnja Srbije sa Haškim tribunalom . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 242
Izveštavanje medija u Srbiji o Haškom tribunalu . . . . . . . . . . . 243
2.3. Suđenja za ratne zločine u Srbiji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 244
2.3.1.
Presude u sudskim postupcima za ratne zločine . . . . . . . . . . . . 246
Predmet „Škorpioni“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 246
Predmet „Zvornik 1“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 248
Predmet „Ubistvo Dragutina Krušića“. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 249
2.3.2.
Predmeti u kojima je sudski postupak u toku . . . . . . . . . . . . . . 249
Predmet
Predmet
Predmet
Predmet
Predmet
Predmet
Predmet
Predmet
Predmet
Predmet
Predmet
Predmet
2.3.3.
2.3.4.
„Ovčara 1“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
„Zvornik 2“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
„Ubistvo braće Bitići“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
„Suva Reka“. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
„Ilija Jurišić – Tuzlanska kolona“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
„Lovas“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
„Zvornik 3“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
„Podujevo“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
„Banski Kovačevac“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
„Bora Trbojević – Grubišno polje“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
„Damir Sireta – Ovčara“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
„Aleksandar Medić“. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
249
250
251
251
252
252
253
254
254
255
255
256
Suđenja za ratne zločine pred okružnim sudovima. . . . . . . . . . 256
Izveštavanje medija o suđenjima u Srbiji . . . . . . . . . . . . . . . . . 257
2.4. Suđenja za organizovani kriminal. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 258
2.4.1.
2.4.2.
Uvod. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 258
Ubistvo premijera Zorana Đinđića . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 258
2.4.2.1.
2.4.2.2.
2.4.3.
Drugostepeni postupak za ubistvo premijera
Zorana Đinđića. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 258
Politička pozadina ubistva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 261
Ostali postupci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 261
2.4.3.1.
2.4.3.2.
2.4.3.3.
Predmet „zemunski klan“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 261
Predmet „fudbalska mafija“. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 263
Predmet „stečajna mafija.“. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 265
12
Sadržaj
2.4.3.4.
2.4.3.5.
2.4.3.6.
2.4.3.7.
2.4.3.8.
2.4.3.9.
2.4.3.10.
2.4.3.11.
2.4.4.
Predmet „drumska mafija“. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Predmet „naftna mafija“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Predmet „Anton Stanaj“. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Predmet „GSP mafija“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Predmet „Vehabije“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Predmet „duvanska mafija“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Predmet „gradska čistoća“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Predmet „Kertes“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
265
266
266
267
267
268
269
270
Ostali sudski postupci, istrage, optužnice, krivične prijave
i hapšenja u slučajevima organizovanog kriminala. . . . . . . . . . 270
2.5. Stanje ljudskih prava na Kosovu i Metohiji . . . . . . . . . . . . . . . . . 272
2.5.1.
2.5.2.
Uvod. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 272
Ljudska prava na Kosovu – zakonodavstvo u
2008. godini . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 273
2.5.2.1.
2.5.2.2.
2.5.3.
Obeležja pravnog sistema na Kosovu . . . . . . . . . . . . . . . . . . 273
Propisi koji se odnose na ljudska prava . . . . . . . . . . . . . . . . 276
Ljudska prava u praksi 2008 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 278
2.5.3.1.
2.5.3.2.
2.5.3.3.
2.5.3.4.
2.5.3.5.
2.5.3.6.
2.5.3.7.
Primena Zakona o korišćenju zvaničnih jezika. . . . . . . . . . .
Primena Antidiskriminacionog zakona . . . . . . . . . . . . . . . . .
Mediji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Vladavina prava i bezbednostt . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Povraćaj imovine . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Ekonomska situacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Povratakk . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
278
279
279
280
282
284
284
2.6. Zabrana diskriminacije i položaj manjina . . . . . . . . . . . . . . . . . . 286
2.6.1.
2.6.2.
Neonacizam i rasizam u Srbiji. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 286
Govor mržnje i napadi na političke protivnike . . . . . . . . . . . . . 290
2.6.2.1.
2.6.2.2.
Napadi na političke protivnike. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 290
Prva presuda za govor mržnje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 291
2.6.3.
Položaj verskih manjina. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 292
2.6.4.
2.6.5.
2.6.6.
2.6.7.
Položaj žena . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Položaj osoba s invaliditetom . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Osobe alternativne seksualne orijentacije . . . . . . . . . . . . . . . . .
Položaj nacionalnih manjina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
2.6.3.1.
Sukob u islamskoj zajednici . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 293
294
295
295
297
2.7. Pravo na živott . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 304
2.7.1.
2.7.2.
Slučaj ubistva gardista . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 304
Nestručno i nesavesno lečenje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 305
13
Ljudska prava u Srbiji 2008.
2.7.3.
2.7.4.
2.7.5.
Požari . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 306
Ostali slučajevi kršenja prava na živott . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 306
Život u zdravoj životnoj sredini . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 307
2.8. Zabrana mučenja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 308
2.8.1.
2.8.2.
2.8.3.
2.8.4.
Slučajevi mučenja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Međunarodne obaveze . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Stanje u zatvorima . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Stanje u psihijatrijskim ustanovama . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
308
310
310
311
2.9. Zabrana ropstva, položaja sličnog ropstvu i
krijumčarenje ljudi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 311
2.9.1.
2.9.2.
Trgovina ljudima . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 312
Krijumčarenje ljudi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 314
2.10. Sloboda izražavanja. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 314
2.10.1.
2.10.2.
2.10.3.
2.10.4.
Privatizacija i raspodela frekvencija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Napadi, pretnje i ometanje rada novinara i medija . . . . . . . . . .
Suđenja i pritisci na novinare . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Neprofesionalno ponašanje novinara i medija . . . . . . . . . . . . .
315
315
317
318
2.11. Nasilje u porodici . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 319
2.11.1. Opštinski sud u Vrbasu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 320
2.11.1.1. Krivični postupak. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 320
2.11.1.2. Parnični postupak. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 320
2.11.2.
2.11.3.
2.11.4.
2.11.5.
2.11.6.
Opštinski sud u Titelu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Opštinski sud u Bečeju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Opštinski sud u Senti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Opštinski sud u Valjevu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Opštinski sud u Šapcu
u................................
321
321
322
322
323
2.12. Mirno okupljanje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 324
2.13. Ekonomska, socijalna i kulturna prava. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 326
2.13.1.
2.13.2.
2.13.3.
2.13.4.
2.13.5.
2.13.6.
2.13.7.
Nezaposlenostt . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Zaštita na radu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Šikaniranje na radnom mestu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Siromaštvo i životni standard
d ..........................
Penzije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Obrazovanje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Štrajkovi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
14
326
326
327
329
330
330
331
Sadržaj
2.13.8. Štrajkovi glađu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 332
2.13.9. Protesti građana . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 332
Dodatak I
Najvažniji ugovori o ljudskim pravima koji obavezuju Srbiju . . . . . . . 335
Dodatak II
Indeks propisa u Srbiji koji se pominju u ovoj knjizi . . . . . . . . . . . . . . 340
15
Skraćenice
APV – Autonomna Pokrajina Vojvodina
BIA – Bezbednosno informativna agencija
BIH – Bosna i Hercegovina
CeSID – Centar za slobodne izbore i demokratiju
CoE – Savet Evrope
CPD – Centar za prava deteta
CPT – Evropski komitet za sprečavanje mučenja
dok. UN – dokument Ujedinjenih nacija
DB – Državna bezbednost
DRI – Državna revizorska institucija
DS – Demokratska stranka
DSS – Demokratska stranka Srbije
ECHR – Evropski sud za ljudska prava
ECmHR – Evropska komisija za ljudska prava
EKPS – Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih
sloboda od 4. novembra 1950.
EU – Evropska unija
EULEX – Misija vladavine prava Evropske Unije
Evropski sud – Evropski sud za ljudska prava u Strazburu
FBI – Federalni istražni biro Sjedinjenih Američkih Država
FHP – Fond za humanitarno pravo
FNRJ – Federativna Narodna Republika Jugoslavija
GSP – Gradsko saobraćajno preduzeće
Haški tribunal – Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju
HRW – Human Rights Watch
ICTR – Međunarodni krivični tribunal za Ruandu
Izveštaj 1999 – Ljudska prava u Jugoslaviji 1999, Beograd, Beogradski
centar za ljudska prava, 2000.
Izveštaj 2000 – Ljudska prava u Jugoslaviji 2000, Beograd, Beogradski
centar za ljudska prava, 2001.
17
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Izveštaj 2001 – Ljudska prava u Jugoslaviji 2001, Beograd, Beogradski
centar za ljudska prava, 2002.
Izveštaj 2002 – Ljudska prava u Jugoslaviji 2002, Beograd, Beogradski
centar za ljudska prava, 2003.
Izveštaj 2003 – Ljudska prava u Srbiji i Crnoj Gori 2003, Beograd,
Beogradski centar za ljudska prava, 2004.
Izveštaj 2004 – Ljudska prava u Srbiji i Crnoj Gori 2004, Beograd,
Beogradski centar za ljudska prava, 2005.
Izveštaj 2005 – Ljudska prava u Srbiji i Crnoj Gori 2005, Beograd,
Beogradski centar za ljudska prava, 2006.
Izveštaj 2006 – Ljudska prava u Srbiji 2006, Beograd, Beogradski centar
za ljudska prava, 2007.
Izveštaj 2007 – Ljudska prava u Srbiji 2007, Beograd, Beogradski centar
za ljudska prava, 2008.
JNA – Jugoslovenska narodna armija
JS – Jedinstvena Srbija
JSO – Jedinica za specijalne operacije
KEBS – Konferencija za evropsku bezbednost i saradnju
KFOR – Međunarodne vojne snage na Kosovu
KPA – Kosovska imovinska agencija
KPCC – Kosovska komisija za imovinske zahteve
KPZ – Kazneno-popravni zavod
KZ – Krivični zakonik Srbije
LDP – Liberalno demokratska partija
LSV – Liga socijaldemokrata Vojvodine
MCP – Međunarodni civilni predstavnik na Kosovu
MOR – Međunarodna organizacija rada
MSP – Međunarodni sud pravde
MUP – Ministarstvo unutrašnjih poslova
NATO – Severnoatlantski pakt
NS – Nova Srbija
NVO – Nevladina organizacija ili nevladine organizacije
ODIHR – Biro za demokratske institucije i ljudska prava
OEBS – Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju
OIPV – Odluka o izboru poslanika u Skupštinu AP Vojvodine
OSCE – Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju
18
Skraćenice
OVK – Oslobodilačka vojska Kosova
PESK – Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim
pravima od 16. decembra 1966.
PGP – Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima od
16. decembra 1966.
PILS – Privremene institucije lokalne samouprave na Kosovu
PJP – Posebne jedinice policije
Povelja – Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim
slobodama SCG
PUPS – Partija ujedinjenih penzionera Srbije
PZ – Porodični zakon
RIK – Republička izborna komisija
RRA – Republička radiodifuzna agencija
RS – Republika Srbija
RTS – Radio televizija Srbije
SAJ – Specijalne antiterorističke jedinice
SCG – Srbija i Crna Gora
SDP – Socijaldemokratska partija
SE – Savet Evrope
SEEMO – Medijska organizacija jugoistočne Evrope
SFRJ – Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija
Sl. glasnik – Službeni glasnik
Sl. list – Službeni list
SNS – Srpska napredna stranka
SO – Skupština opštine
SPC – Srpska pravoslavna crkva
SPGS – Specijalni predstavnik Generalnog sekretara Ujedinjenih
nacija
SPS – Socijalistička partija Srbije
Srbija – Republika Srbija
SRJ – Savezna Republika Jugoslavija
SRS – Srpska radikalna stranka
SSP – Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju s Evropskom
unijom
19
Ljudska prava u Srbiji 2008.
SUP – Sekretarijat unutrašnjih poslova
SUS – Savezni ustavni sud
SVM – Savez vojvođanskih Mađara
TO – Teritorijalna odbrana
UBPOK – Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala
UN – Organizacija ujedinjenih nacija
UNDP – Program Ujedinjenih nacija za razvoj
UNESCO – Organizacija UN za obrazovanje, nauku i kulturu
UNICEF – Fond Ujedinjenih nacija za pomoć deci
Univerzalna deklaracija –Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, Rezolucija
Generalne skupštine UN br. 217 A(III) od 10. decembra
1948.
UNHCR – Visoki komesarijat Ujedinjenih nacija za izbeglice
UNMIK – Misija Ujedinjenih nacija na Kosovu
UNS – Udruženje novinara Srbije
UO – Upravni odbor
USS – Ustavni sud Srbije
Ustavna povelja – Ustavna povelja državne zajednice Srbija i Crna Gora
Ustavni zakon – Ustavni zakon za sprovođenje Ustava Republike Srbije
Ustav Srbije – Ustav Republike Srbije
Venecijanska komisija – Evropska komisija za demokratiju putem prava Saveta
Evrope
VJ – Vojska Jugoslavije
VS – Vojska Srbije
VSS – Vrhovni sud Srbije
ZDO – Zakon o društvenim organizacijama i udruženjima
građana
ZES – Lista za evropsku Srbiju
ZIKS – Zakon o izvršenju krivičnih sankcija
ZINP – Zakon o izboru narodnih poslanika
ZLI – Zakon o lokalnim izborima
ZKP – Zakonik o krivičnom postupku
ZOE – Zakon o eksproprijaciji
ZOIPKD – Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela
20
Skraćenice
ZOP – Zakon o prekršajima
ZOR – Zakon o radu
ZOS – Zakon o strancima
ZPP – Zakon o parničnom postupku
ZZO – Zakon o zdravstvenom osiguranju
ZZZ – Zakon o zdravstvenoj zaštiti
21
Predgovor
Beogradski centar za ljudska prava već jedanaest godina objavljuje svoj sintetički i sveobuhvatan izveštaj o stanju ljudskih prava u zemlji, čija je svrha da se
prikažu i ocene ustavna i zakonska rešenja u oblasti ljudskih prava. Srbiju obavezuju mnogi međunarodni ugovori, između ostalih i oni kojima država preuzima dužnost da poštuje i osigura poštovanje ljudskih prava. Zato se analiza usredsredila na
utvrđivanje obima u kome je domaće zakonodavstvo usaglašeno sa standardima iz
dva najvažnija univerzalna međunarodna ugovora usvojena u Ujedinjenim nacijama
i ratifikovana od strane naše države – Pakta o građanskim i političkim pravima i
Pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, kao i s Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, pošto je Srbija kao članica Saveta Evrope u obavezi da
uskladi svoje zakonodavstvo s ovom konvencijom i praksom Evropskog suda za
ljudska prava.
Za razliku od prethodnih, ovaj izveštaj, kao i prošlogodišnji, sadrži dva
dela.
U prvom delu se analiziraju i bliže objašnjavaju zakonska rešenja koja se tiču
ljudskih prava. Analizirane su ustavne odredbe, najvažniji važeći zakoni i neki
podzakonski akti koji mogu da utiču na puno uživanje ljudskih prava. Komentarišu
se i neki važni zakoni koji će tek stupiti na snagu, kao i predlozi i nacrti zakona koji
zadiru u oblast koja se obrađuje. Odgovarajuće odredbe domaćih zakona porede se
sa članovima paktova UN i Evropske konvencije o ljudskim pravima i tumačenjima
koja pruža praksa komiteta UN i Evropskog suda za ljudska prava. U pojedinim
zakonima koji se analiziraju koristi se terminologija koja nije u skladu s postojećim
stanjem, jer zakoni, bilo republički, bilo nekadašnji savezni zakoni, odnosno zakoni
državne zajednice, nisu prilagođeni novim okolnostima. Tako, u pojedinim zakonima
pominju se npr. jugoslovenski državljani, ili granice Srbije i Crne Gore. U Izveštaju
se koristi terminologija koju poznaju zakoni, iako je ona, kao što smo rekli, ponegde
zastarela.
Drugi deo izveštaja posvećen je stvarnom uživanju, ograničenjima ili
kršenjima ljudskih prava koja su garantovana međunarodnim ugovorima i Ustavom
i zakonima Srbije. U ovogodišnjem Izveštaju, kao i u prošlogodišnjem, tekstovi koji
su prethodnih godina bili podeljeni u dva dela Izveštaja ((Ljudska prava u primeni i
Glavni problemi), spojeni su u jednu celinu. Odeljak Ljudska prava u primeni –
Odabrane teme, pored tekstova koji govore o nivou poštovanja pojedinih ljudskih
prava u praksi, obuhvata i posebne tematske celine koje obrađuju veći broj onih
pojedinih ljudskih prava koje odgovarajuća tema najviše povezuje, kao i one zasebne
teme čiji je izbor, kao i u prethodnim izveštajima, uslovljen time što imaju snažne
političke implikacije, a istovremeno utiču na stanje ljudskih prava u zemlji. U ovom
23
Ljudska prava u Srbiji 2008.
delu Izveštaja redosled tema je promenjen u odnosu na izveštaje iz ranijih godina i
prati prošlogodišnju metodologiju, pa su pomenute veće tematske celine prikazane
već na samom početku drugog odeljka, kako bi čitaoca na adekvatniji način uvele u
širi kontekst zbivanja u okviru koga se u Srbiji ostvaruju ljudska prava.
Saradnici Beogradskog centra sistematski su pratili medije i izveštaje i
saopštenja međunarodnih i domaćih nevladinih organizacija. Iz obimne građe
izdvojene su one pojave koje ukazuju da se pojedina prava ozbiljno krše. U Izveštaju
se ne daju konačne ocene, već se samo prenosi ono što su mediji ili izveštaji o
stanju ljudskih prava objavili.
Saradnici Beogradskog centra posebno su pratili postupanje državnih organa,
događaje i tendencije u četiri oblasti od velikog značaja za nastavak procesa
tranzicione pravde, suočavanje s prošlošću, unapređivanje i razvoj kulture ljudskih
prava i uopšte za ostvarivanje i poštovanje ovih prava u Srbiji. Radi se, naime, o
suđenjima za organizovani kriminal, suđenjima za ratne zločine, zabrani
diskriminacije i nasilju u porodici. Saradnici Centra su pratili rad pravosudnih i
drugih državnih organa i uopšte dešavanja u ove četiri oblasti, sistematskim
prikupljanjem informacija uz pomoć izveštaja medija i nevladinih organizacija, i
naročito ličnim prisustvom suđenjima, okruglim stolovima i tribinama organizovanim na ove teme, kao i razgovorima s predstavnicima državnih organa i stručne
javnosti.
Objavljivanje Izveštaja podržali su Ambasada Savezne Republike Nemačke,
Ambasada Švajcarske i Pravosudni centar za obuku i stručno usavršavanje u okviru
UNDP projekta Tranziciona pravda.
Izveštaj su izradili saradnici Beogradskog centra za ljudska prava: Nevena
Dičić, Dina Dobrković, Bojan Đurić, Stefano Giantin, Ana Jerosimić, Jelena
Madžarević, Anđelka Marković, Žarko Marković, Milica Matijević, Marina Mijatović, Milica Pavićević, Nenad Petković, Ivan Protić, Miloš Stojković, Miloš Stopić,
Duška Tomanović i Jovana Zorić. U tome im je mnogo pomogla i Una Protić.
24
Uvod
Godina 2008. je druga godina postojanja nezavisne Srbije, koja je godine od
1918. pa do 2006. provela kao deo šire zajednice, koja je nosila ime Jugoslavija, a
kasnije državna zajednica Srbija i Crna Gora. Ustavni temelji savremene Srbije
položeni su Ustavom prihvaćenom na referendumu od 28. i 29. oktobra 2006. Za
ovaj Ustav se i dalje misli da je donesen na brzinu i bez javne rasprave i njegove
mane će, očekuje se, još dugo biti predmet akademske debate i provere u praksi.
U političkom pogledu su se u Srbiji 2008. godine desile važne promene u
odnosu na prethodnu godinu.
Koaliciona vlada na čelu s predsednikom Demokratske stranke Srbije (DSS)
Vojislavom Koštunicom, suočivši se s velikom teškoćama, sama je 8. marta odlučila
da podnese ostavku. Parlamentarni, pokrajinski i lokalni izbori u Srbiji održani su 11.
maja i pokazali su da nijedna politička grupacija nije odnela ubedljivu pobedu. Postojala je matematička mogućnost da vladu obrazuju kako stranke koje se smatraju
proevropskim, i na čijem čelu se nalazila Demokratska stranka (DS), tako i one koje
ne kriju svoje podozrenje prema učlanjenju Srbije u Evropsku uniju i zalažu se za
politiku koja će biti izrazito nacionalno opredeljena i orijentisana na saradnju s drugim svetskim činiocima, u prvom redu s Rusijom. Ovu struju činile su uglavnom
stranke desnice, među kojima su vodeću ulogu igrale stranka ranijeg premijera Koštunice i Srpska radikalna stranka (SRS), izrazito nacionalistička grupacija koja nije
bila pretrpela bitnije promene od vremena kada je bila sastavni deo režima Slobodana Miloševića, partija čiji predsednik se nalazi u pritvoru u Sheveningenu optužen
pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju (MKTJ) za krivična
dela izvršena u toku sukoba u vreme raspada Jugoslavije. Zbog ovako nejasne situacije pregovori o obrazovanju vlade trajali su vrlo dugo i konačno se završili nagodbom između koalicije „Za evropsku Srbiju“ (ZES), na čelu s Demokratskom strankom, i nekih manjih stranaka, među kojima je i Socijalistička partija Srbije (SPS),
koju je osnovao Slobodan Milošević. Ova nagodba omogućila je snagama koje se
izdaju za proevropske da konačno 7. jula obrazuju vladu na čijem se čelu našao Mirko Cvetković iz DS, poznat kao ekonomski stručnjak i kao bivši ministar finansija.
Slična neizvesnost postojala je i u odnosu na vrlo važnu lokalnu vlast u glavnom gradu Beogradu, gde je jedno vreme izgledalo da će desna koalicija postaviti
gradonačelnika i imati većinu u gradskoj skupštini, ali je 19. avgusta, zahvaljujući
kompromisu sličnom onom postignutom na republičkom nivou, konačno za gradonačelnika izabran kandidat DS i ZES Dragan Đilas.
Polovinom novembra su DS i SPS potpisali deklaraciju o svom političkom
pomirenju. Ovaj dokument, kojim se pokušavaju izgladiti teški sukobi iz prošlosti,
25
Ljudska prava u Srbiji 2008.
a naročito iz doba vlasti Slobodana Miloševića, osnivača SPS, ima ambiciju da
bude neka vrsta istorijskog kompromisa, ali je uznemirio jedan deo javnosti za koji
ovaj dokument predstavlja znak da će se u Srbiji obustaviti svaki napor da se javnost
suoči sa prošlošću i da se lica odgovorna za kršenje ljudskih prava pozovu na
odgovornost. U tom pogledu će biti zanimljivo saznati za ishod predloga da Ustavni
sud ispita ustavnost Zakona o lustraciji, koji je usvojen 2003. godine, ali nikada nije
počeo da se primenjuje zbog protivljenja SPS i drugih stranaka vezanih za vlast iz
devedesetih godina prošloga veka.
Parlamentarnim izborima prethodili su i izbori za predsednika države, koji su
održani u dva kruga, 20. januara i 3. februara. Dva glavna kandidata bili su dotadašnji
nosilac ove funkcije Boris Tadić, predsednik Demokratske stranke, i Tomislav
Nikolić, zamenik predsednika Srpske radikalne stranke (čiji je predsednik, kako je
već rečeno, bio u pritvoru MKTJ). Boris Tadić je ponovo izabran za predsednika s
tesnom većinom. On je osvojio 50,31% glasova, a Nikolić 47,97%. Tadić, koji je
živeo u neugodnoj kohabitaciji s vladom na čijem je čelu bio jedan od njegovih
političkih protivnika, posle obrazovanja vlade kojom dominira njegova Demokratska
stranka našao se u mnogo ugodnijem političkom položaju i mogao je bitnije da utiče
na politiku države.
Jedna od posledica predsedničkih i parlamentarnih izbora, koju mnogi posmatrači smatraju vrlo važnom, bila je kriza u Srpskoj radikalnoj stranci, koja je
dovela i do njenog raspada. Ispostavilo se da ova partija, koja je dugo bila najjača
politička stranka u Skupštini Republike Srbije, i koja je dugo odavala utisak monolitnosti i bezuslovnog pokoravanja volji svoga vođe Vojislava Šešelja, očigledno
nije više mogla da podnese saznanje da je stalno bila na domaku vlasti, a da joj je
ta vlast uvek iznova izmicala. Prvi znaci krize ispoljili su se kao oštra kritika – iz
početka uvijena, a kasnije otvorena – samog Tomislava Nikolića, za koga su neki
posmatrači već verovali da predstavu o SRS želi da postepeno izmeni ublažavanjem
retorike, napuštanjem ekstremno nacionalističkog projekta i mirenjem s približavanjem Srbije Evropskoj uniji. Smatralo se da niži funkcioneri SRS, koji su u Skupštini počeli grubo da napadaju Nikolića, deluju po Šešeljevim uputstvima, što je
konačno potvrdio i sam Nikolić, dajući početkom septembra ostavku na stranačke
funkcije, posle čega ga je SRS isključila iz svog sastava. Nikolić je potom obrazovao novu stranku, pod nazivom Srpska narodna stranka (SNS), i u nju privukao 21
od 78 narodnih poslanika s liste radikala. Posle izvesnog oklevanja pridružio mu se
i Aleksandar Vučić, bivši generalni sekretar SRS, dugogodišnji Šešeljev verni sledbenik i ministar u raznim vladama u doba Slobodana Miloševića, gde se naročito
pamti po zloglasnom Zakonu o informisanju iz 1998. godine.
Raspad SRS doveo je u Skupštini do posledica koje su krajem 2008. još uvek
trajale. Novo vođstvo stranke, koje je postavio Šešelj, smatra da parlamentarci koji
su članovi novoobrazovane SNS moraju da izgube svoje mandate jer su izabrani na
listi SRS kojoj su dužni da ih u svakom trenutku vrate. Ova obaveza proističe iz
jednog tumačenja Ustava od 2006. godine, prema kome je suština izbornog sistema
u Srbiji u tome što birači glasaju za stranačke liste, a ne za pojedinačne kandidate,
26
Uvod
te su ovi dužni da ustupe mandate ako stranka to od njih zatraži. Ovo je u praksi
bilo potkrepljeno time što su izabrani poslanici potpisivali blanko ostavke, koje je
rukovodstvo stranke moglo da aktivira čim bude nezadovoljno ponašanjem svojih
poslanika. Takvo tumačenje Ustava je sporno, jer prema njemu narodni poslanik
može, ali ne mora, ustupiti svoj mandat stranci ili koaliciji na čijoj je listi izabran.
Stvar se komplikuje i time što su neke blanko ostavke radikalskih poslanika nađene,
a neke izgubljene.
Najpogubniji uticaj sukoba u SRS na parlament očitao se u tome što je on
nesrazmerno mnogo doprineo blokadi Skupštine Srbije u drugoj polovini 2008. U
opozicionim nacionalno orijentisanim strankama i inače je postojala sklonost da se
opstruiše rad parlamenta i da se spreči da on na vreme donese sve one zakone koji
su potrebni za približavanje Evropskoj uniji i eventualno učlanjenje u nju, kao i za
stvaranje drugih preduslova za evroatlantsku integraciju Srbije i dobijanje povoljnih
uslova za ekonomske subjekte i privatna lica u Srbiji. Poslanici tradicionalne SRS
su se u opstrukciju uključili time što su, pozivajući se na Poslovnik parlamenta,
beskrajno trošili vreme na napade na svoje dojučerašnje kolege koji su prešli u
SNS. Ovo pitanje do kraja 2008. nije rešeno. Zbog toga se predlaže izmena
poslovnika Skupštine, do koje može doći tek 2009. godine.
Kao i u prethodnoj godini, pitanje Kosova i Metohije bilo je najdramatičnija
i najtraumatičnija tema u političkom životu Srbije. Ono se naročito zaoštrilo pošto
je Skupština Kosova, koju Srbija ne priznaje i kojom dominiraju kosovski Albanci
i njihove stranke, 17. februara donela svoju Deklaraciju o nezavisnosti Kosova,
kojom se ono proglašava za nezavisnu i suverenu državu. Kosovsku državu su ubrzo
počele da priznaju mnoge države, a među njima i vodeće svetske sile, kao što su
SAD, Francuska, Ujedinjeno Kraljevstvo i Nemačka. Do kraja 2008. Kosovo su
priznale 53 države. Kao odgovor na ovaj potez Vlada Srbije je povukla ambasadore
iz država koje su dale priznanje, ali ih je krajem godine ponovo vratila na svoja
mesta. Izuzetak su bile samo Makedonija i Crna Gora, protiv kojih je primenjena
oštrija mera proglašavanja njihovih ambasadora u Beogradu za nepoželjna lica. Ova
odluka, koja se tumači emocionalnim razlozima bivše bliskosti s republikama u
istoj državi, Jugoslaviji, naišla je na kritiku u stručnim krugovima. Očekivalo se da
će do kraja 2008. Makedonija i Crna Gora zatražiti agreman za nove ambasadore,
ali se to nije desilo.
Skupština Srbije je smesta proglasila odluku o proglašenju nezavisnosti
Kosova ništavom, a diplomatija je krenula u odlučnu borbu protiv međunarodnog
priznanja Kosova, u čijoj nezavisnosti vlasti vide narušavanje suvereniteta i
teritorijalnog integriteta Srbije. Najdramatičniji odgovor na proglašenje nezavisnosti
Kosova usledio je već 21. februara, kada je u Beogradu pod okriljem Vlade i uz
prisustvo istaknutih javnih ličnosti održan protestni miting, praćen neredima, u
kojima su zapaljeni ambasada SAD, oštećena neka druga diplomatska predstavništva
i tom prilikom povređeno preko 200 osoba, od kojih je jedna izgubila život. Strani
diplomati su prigovarali da policija, uz navodnu prećutnu saglasnost Vlade Vojislava
Koštunice, nije preduzela energične mere da spreči i suzbije incidente.
27
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Borba protiv priznanja nezavisnosti Kosova nastavila se i pod novom Vladom. Ona se ogleda u vrlo intenzivnoj delatnosti ministra inostranih poslova, Vuka
Jeremića, koji je stupio u dodir sa svim važnijim činiocima u međunarodnoj
zajednici, uključujući tu i Pokret nesvrstanosti, kako bi zaustavio talas priznanja
nezavisne kosovske države. Najveći uspeh koji je srpska diplomatija u tom pogledu
postigla jeste što je 8. oktobra Generalna skupština UN zatražila od Međunarodnog
suda pravde da joj dâ savetodavno mišljenje o tome je li proglašenje nezavisnosti
Kosova u skladu s međunarodnim pravom i s rezolucijom 1224 Saveta bezbednosti,
kojom je okončana intervencija NATO protiv tadašnje Savezne Republike Jugoslavije
zbog događaja u Autonomnoj Pokrajini Kosovo i Metohija. Do kraja 2008. Sud nije
odgovorio na ovaj zahtev, što se nije moglo ni očekivati.
Događaje na Kosovu i Metohiji dalje su komplikovale mere koje se
preduzimaju da se civilna administracija na toj teritoriji postepeno ustupi Evropskoj
uniji. U tu svrhu je obrazovana nova misija na Kosovu, pod nazivom EULEX, čijem
se uspostavljanju Vlada Srbije prvo energično protivila, ali je kasnije pokušala da
nađe kompromis u interesu nealbanskog stanovništva na Kosovu i u skladu s ranijim
ovlašćenjima koje je na osnovu rezolucije 1244 imala Misija Ujedinjenih nacija na
Kosovu (UNMIK).
Saradnja Srbije s MKTJ opterećivala je međunarodne odnose Srbije i 2008.
godine. Srpske vlasti su na razne načine uspele da predaju Tribunalu nekoliko lica
optuženih za međunarodna krivična dela, među kojima se ističe Radovan Karadžić,
bivši predsednik Republike Srpske i jedan od najtraženijih optuženika pred MKTJ.
Njegovo hapšenje izazvalo je proteste, čiji je glavni organizator bila tada još
jedinstvena SRS. Miting održan 29. jula u Beogradu otrgao se kontroli: povređen je
veliki broj policajaca, dok je jedan demonstrant kasnije preminuo.
Spektakularno Karadžićevo hapšenje i izručenje nije dovoljno pomoglo da se
ispune uslovi za približavanje Srbije Evropskoj uniji, koja je sa Srbijom potpisala
Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) 29. aprila. Međutim, među njenim
članicama dalje nije postojala jednoglasnost o stupanju na snagu ovog sporazuma,
koji je Skupština Srbije i pored protivljenja opozicije ratifikovala 9. septembra.
Neke članice Evropske unije, među kojima se naročito isticala Holandija, odbijale
su saglasnost sve dok Srbija ne izruči MKTJ preostala dva optuženika, a naročito
generala Ratka Mladića, bivšeg komandanta Vojske Republike Srpske, optuženog
za genocid u Srebrenici. Ostatak 2008. godine prošao je u upornom nastojanju
Vlade Srbije da pokaže da postoji politička volja za saradnju s MKTJ, ali da
Mladićevo pronalaženje i hapšenje otežavaju okolnosti koje nisu pod njenom
kontrolom. Srbija je uz to odlučila da od januara 2009. počne jednostrano da
primenjuje Prelazni trgovinski sporazum s Evropskom unijom, ali to do kraja 2008.
nije dovelo do promene raspoloženja u Evropskoj uniji. Ovakva upornost Holandije
i nekih drugih država tumači se u mnogim medijima u Srbiji kao znak zle volje i
nasleđene nenaklonosti Srbiji, a u rukama političara desne orijentacije to je dokaz
da Srbiji uopšte nije ni mesto u Evropskoj uniji. Ove reakcije i nepostojanje
28
Uvod
opipljivog napretka dovele su dotle da visoka podrška učlanjenju Srbije u EU u
2008. spadne sa 67% na 61%.
Paraliza parlamenta i sporost pri obrazovanju vlade doveli su dotle da Srbija
ne ispuni ni sve potrebne uslove za olakšanje putovanja svojih državljana u zemlje
članice EU (tzv. „beli Šengen“). Parlament do kraja 2008. nije usvojio sve potrebne
zakone, a administracija nije bila u stanju da građanima izda potrebne biometrijske
dokumente, te je važenje starih pasoša, na kojima još uvek stoji ime nepostojeće
države („Savezna Republika Jugoslavija“) moralo biti produženo do kraja 2009.
godine.
U skladu sa zahtevima antievropskih snaga, koje uporno predlažu da se
težište spoljnopolitičke saradnje s Evropske unije premesti na Rusiju, u 2008. godini
su se povlačili i neki ekonomski potezi, koji su neminovno dobijali i politički
prizvuk. Još je januara potpisan, uz veliku pompu i uz prisustvo ruskog predsednika
Vladimira Putina, predsednika Srbije Borisa Tadića i njenog premijera Vojislava
Koštunice, energetski sporazum između Srbije i Rusije kojim je stavljena u izgled
izgradnja magistralnog gasovoda „Južni tok“ od strane državnog ruskog preduzeća
Gasprom preko teritorije Srbije, uz izgled da to preduzeće pod povoljnim uslovima
otkupi državno preduzeće Naftna industrija Srbije (NIS) i obnovi i doradi skladište
prirodnog gasa u Banatskom Dvoru. U skladu s tim međudržavnim ugovorom, 24.
decembra potpisan je komercijalni sporazum, na osnovu koga je Gasprom stekao
većinsko vlasništvo u NIS po ceni od 400 miliona evra. Ovom svečanom činu
prisustvovali su novi predsednik Ruske Federacije Dimitrij Medvedev i predsednik
Tadić, koji su istom prilikom potpisali i „krovni“ politički sporazum. Ovaj aranžman
naišao je na kritiku mnogih ekonomista u Srbiji, uključujući tu i neke članove Vlade.
Kritičari smatraju da je cena postignuta za 51% vlasništva NIS-a preniska, a da su
kolateralne obaveze Rusije da izgradi gasovod i skladište gasa politička obećanja
koja nemaju pravni značaj.
I pored svih zamerki koje mu se upućuju, Ustav Srbije od 2006. godine sadrži
modernu glavu o ljudskim pravima. Karakteristično je da nijedna politička stranka
nije bila protiv ovakve proklamacije i da se ne protivi samoj ideji ljudskih prava i
njihovoj zaštiti u Srbiji. Međutim, i pored ove političke naklonosti, još uvek se
nailazi na velike prepreke. Ustavni sud Srbije, koji bi trebalo da ima 15 članova, ni
do kraja 2008. godine nije bio popunjen i radi u sastavu od 10 sudija. Reforma
sudstva nailazi na velike teškoće. Zakoni koje je predlagalo Ministarstvo pravde
nailaze na protivljenje nekih političkih stranaka, ali i nekih profesionalnih
organizacija koje okupljaju sudije. Odluke međunarodnih organa za zaštitu ljudskih
prava, kao što su Evropski sud za ljudska prava i odgovarajući komiteti Ujedinjenih
nacija, teško se i nepotpuno izvršavaju. Prema svim anketama, sudstvo u Srbiji i
dalje uživa nizak autoritet, a tom utisku doprinose trajanje postupaka, blaga kaznena
politika i nemoć u obračunu s organizovanim kriminalom.
U pogledu kulture ljudskih prava, koja podrazumeva i stav javnosti o njihovoj
zaštiti i poštovanju, kao negativni fenomeni ističu se i dalje postojanje ekstremnog
29
Ljudska prava u Srbiji 2008.
nacionalizma i snažno prisustvo rasističkih i nacističkih organizacija, na čijem udaru
se naročito nalaze Romi i pripadnici nekih manjinskih naroda i verskih skupina.
Krivični postupci protiv pripadnika ovakvih organizacija izgledaju neodlučno, vode
se sporo, a završavaju se niskim kaznama. Štaviše, često se ne saznaje da li su
ekstremisti osuđeni na zatvorske kazne ikada počeli da ih izdržavaju.
Dok su ekstremističke organizacije uglavnom neregistrovane, pa čak i deluju
sa neofašističkih Internet sajtova u inostranstvu, neraspoloženje prema registrovanim
nevladinim organizacijama i dalje je jako u mnogim medijima i u nekim političkim
strankama. Najveći odijum postoji prema organizacijama koje su se još u devedesetim
godinama zalagale za ljudska prava i borile za mir. Protiv njih se i dalje iznose
optužbe za „antisrpstvo“, „izdajništvo“, „i razne druge grehe“, od kojih su naročito
podmukle insinuacije da njihovi funkcioneri dobijaju ličnu materijalnu podršku iz
inostranstva. Ovo se neraspoloženje prenosi i na sve nevladine organizacije, pa čak
i čisto profesionalne koje se nikada nisu bavile političkim pitanjima. Mora se ipak
reći da se Vlada obrazovana 2008. odnosi prema nevladinim organizacija s većom
blagonaklonošću i voljom za saradnju. U njoj je ponovo uspostavljeno i Ministarstvo
za ljudska i manjinska prava, koje u svoje projekte uključuje i nevladine organizacije.
Slično se ponašaju i neka druga ministarstva, koja u nekim pitanjima traže savet
predstavnika nevladinih organizacija, ali to nije pravilo. Nažalost, ni za mandata
ove vlade zakon o nevladinim organizacijama nije usvojen u parlamentu, već je
krajem godine povučen iz procedure, pa te organizacije i dalje deluju na osnovu
zastarelih propisa s početka poslednje decenije XX veka. Isto tako, Skupština Srbije
ne pokazuje spremnost da bez posredništva Vlade raspravlja o građanskim
inicijativama, iako za njih nevladine organizacije prikupljaju dovoljno potpisa.
30
Rezime
Ljudska prava u pravnim propisima
1. Stanje ljudskih prava u Srbiji, kao i staranje državnih organa o njihovom
ostvarivanju i zaštiti, bilo je, nažalost, i tokom 2008. godine pod znatnim uticajem,
a često i u senci burnih političkih zbivanja. Jedan od najznačajnijih političkih
događaja u Srbiji protekle godine jeste svakako proglašenje nezavisnosti Kosova,
koje je, uz raspravu o tome da li Srbija treba ili ne treba da nastavi putem evropskih
integracija, obeležilo celu godinu. Ovo su bile i teme koje su podelile koaliciju koja
je Srbijom vladala na početku godine, i koje su uticale i na raspisivanje vanrednih
parlamentarnih izbora održanih u maju. Sve to, uz predsedničke izbore održane na
samom početku godine, doprinelo je da u prvoj polovini godine zakonodavne
aktivnosti praktično nije ni bilo. Iako se na usvajanje pojedinih važnih zakona već
dugo čeka, jedini akt koji je Skupština u prvoj polovini godine usvojila jeste odluka
o potvrđivanju odluke Vlade o poništavanju protivpravnih akata privremenih organa
samouprave na Kosovu i Metohiji o proglašenju jednostrane nezavisnosti.
2. Uprkos tome što je po konstituisanju novog saziva Skupštine kašnjenje u
zakonodavnoj oblasti trebalo nadoknaditi, posebno imajući u vidu da je nova
vladajuća većina kao jedan od svojih ciljeva proklamovala brže evropske integracije,
što za sobom povlači i usvajanje zakona koji su na tom putu neophodni, u drugom
delu godine bili smo svedoci potpune blokade rada Skupštine usled opstrukcije
pojedinih opozicionih stranaka.
Vlada Srbije je još 2007. godine donela plan usvajanja zakona u oblasti
harmonizacije unutrašnjeg zakonodavstva s evropskim zakonodavstvom, prema
kojem je još u toj godini trebalo usvojiti 51 zakon. Do konstituisanja novog saziva
parlamenta usvojena su samo dva takva zakona (Zakon o putnim ispravama i Zakon
o azilu). Odmah po izboru Vlade, potpredsednik zadužen za evropske integracije i
predsednica Narodne skupštine javno su objavili da je pred parlamentom intenzivan
posao usvajanja preostalih 49 zakona predviđenih planom za harmonizaciju. Do
kraja 2008. godine je usvojeno samo 14 takvih zakona (sedam tzv. pravosudnih
zakona, Zakon o javnim nabavkama, Zakon o zaštiti državne granice, Zakon o
strancima, Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, Zakon o zaštiti podataka o
ličnosti, Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, Zakon o
krivičnopravnoj odgovornosti pravnih lica).
Posebno brine činjenica da još uvek nisu pripremljeni ni svi zakoni i drugi
pravni dokumenti koji su neophodni u procesu ispunjavanja uslova iz tzv. Mape
puta za ukidanje viza za građane Srbije za ulazak na teritoriju zemalja članica
31
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Sporazuma iz Šengena. Treba da budu usvojena bar još tri zakona: Zakon o
sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma, Antidiskriminacioni zakon i
Zakon o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima.
3. Krajem decembra 2008. godine Narodna skupština je usvojila novi „set
pravosudnih zakona“. Usvojeno je šest potpuno novih pravosudnih propisa: Zakon
o uređenju sudova, Zakon o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava,
Zakon o sudijama, Zakon o Visokom savetu sudstva, Zakon o Državnom veću
tužilaca i Zakon o javnom tužilaštvu. Pored toga, delimično je izmenjen i Zakon o
prekršajima. Svi novousvojeni zakoni počinju da se primenjuju od 1. januara 2010.
godine, ali će se određene odredbe pojedinih zakona, neophodne za izbor i
imenovanja, kao i za organizacione promene u pravosuđu, primenjivati i tokom
2009. godine kako bi pravosudni sistem od 2010. godine počeo da funkcioniše na
radikalno promenjenim osnovama i pravilima.
U ovom trenutku, i pre početka sprovođenja najnovije reforme, očigledno je
da najveći problem proističe iz propusta da se usvajanjem novog Ustava, ako već ti
uslovi nisu stvoreni pre toga, koncipira novi sistem koji bi, kroz jasan diskontinuitet
i čvrsta, stroga, ali i transparentna pravila, obezbedio da se izvedu promene u
sistemu i zamene nestručne, nesavesne i sudije koje su kršile garantovana ljudska
prava u nedavnoj prošlosti. Umesto toga, donosioci Ustava i zakona su se opredelili
za rešenje koje u sebi krije velike opasnosti da proces „opšteg izbora“ bude završen
novim sumnjama i neuspehom u sprovođenju reforme.
Pored pitanja izbora svih sudija koji treba da bude obavljen u kratkom roku
i da se okonča do kraja novembra 2009. godine, najveći problem sa stanovišta
„pristupa pravdi“ predstavlja i drastično smanjivanje broja sudova i prekrajanje
pravosudne mreže na teritoriji Srbije.
4. Ustavom je u pravni poredak Srbije uveden institut ustavne žalbe, kao
sredstva za zaštitu ljudskih prava. Do kraja 2007. godine, deset od petnaest članova
Ustavnog suda je izabrano, a Ustavni zakon dozvoljava mogućnost da on počne s
radom i u dvotrećinskom sastavu. U februaru ove godine usvojen je Poslovnik
Ustavnog suda i Ustavni sud je počeo da rešava o ustavnim žalbama. Ipak, preostalih
pet sudija na svoj izbor mora da sačeka formiranje Vrhovnog kasacionog suda,
Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, dakle 2010. godinu, i do tada će
ovaj važni organ funkcionisati u nepotpunom sastavu.
5. U pravnom poretku Srbije još uvek ne postoji efikasan i zakonom definisan
mehanizam za izvršavanje obavezujućih odluka međunarodnih tela za zaštitu
ljudskih prava. Dosadašnje izrazito nepovoljno iskustvo nesprovođenja nekih odluka
komiteta UN pokazuje da je neophodno usvajanje čitavog paketa izmena koje će u
brojnim zakonima, a ne samo procesnim, obezbediti uslove za efikasno i potpuno
izvršavanje odluka međunarodnih tela. Izazovi s kojima će se državni organi suočiti
u postupku izvršavanja odluka Evropskog suda za ljudska prava morali bi da budu
putokaz za pripremanje i usvajanje takvih rešenja.
32
Rezime
6. Domaće zakonodavstvo ne predviđa efikasan pravni lek protiv neopravdano
dugog trajanja postupka i povrede prava na suđenje u razumnom roku, garantovanog
članom 6, st. 1 Evropske konvencije, što je jedan od najvećih problema koji u Srbiji
postoji povodom prava na pravično suđenje. Primedbe građana na dužinu postupka
među najčešćima su u predstavkama protiv Srbije pred Evropskim sudom za ljudska
prava, koji je i ove godine u najvećem broju presuda, čak 6 od 9, našao da je došlo
do povrede prava na pravično suđenje, uglavnom zbog predugog trajanja postupka
ili zbog neizvršenja pravnosnažne odluke. U jednoj ovogodišnjoj presudi je, uz
povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 6, Sud utvrdio i povredu prava
na delotvorni pravni lek zbog nepostojanja pravnog sredstva koje bi omogućilo da
se utiče na ubrzanje postupka.
7. Ni u 2008. godini nije usvojen zakon o udruženjima građana, što stvara
nesigurnost u radu domaćih i međunarodnih nevladinih organizacija. Predlog zakona
o udruženjima koji je prošao javnu raspravu i koji pored domaćih, reguliše i status
i delovanje stranih udruženja, što je naročito važno jer u tom pogledu u Srbiji postoji
pravna praznina, povučen je iz procedure kako bi ustupio mesto usvajanju drugih
zakona.
8. Iako je kao tema prisutno u stručnoj javnosti nekoliko poslednjih godina, i
u nekoliko navrata preporučivano od međunarodnih organizacija, ni u 2008. nije
došlo do usvajanja opšteg, sistematskog i sveobuhvatnog zakona protiv diskriminacije
koji bi definisao osnovne pravne pojmove, pravila i standarde koje bi sudovi bili
dužni da primenjuju, kao i posebne mehanizme zaštite žrtava diskriminacije. Ipak,
primetan je pozitivan pomak utoliko što su se nadležna ministarstva dogovorila da
izrade zajednički Nacrt zakona o zabrani diskriminacije, koji podržavaju i nevladine
organizacije. Ministar za ljudska i manjinska prava je najavio usvajanje zakona u
prva tri meseca 2009. godine.
9. Krajem oktobra Narodna skupština je usvojila Zakon o strancima. Danom
početka primene ovog zakona, 1. aprila 2009. godine, prestaje da važi uveliko
zastareli Zakon o kretanju i boravku stranaca iz 1980. godine. Donošenje ovog
zakona je i jedna od pretpostavki koje naša zemlja treba da ispuni radi uključivanja
u evropske integracije. U oktobru su usvojeni i Zakon o odgovornosti pravnih lica
za krivična dela i Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela.
10. Zakon o zaštiti podataka o ličnosti usvojen je na sednici Narodne skupštine u novembru i primenjivaće se od 1. januara 2009. godine. Ovim zakonom
detaljnije su određeni uslovi za prikupljanje i obradu ličnih podataka. Zakon proširuje ulogu poverenika za pristup informacijama od javnog značaja i on postaje poverenik za pristup informacijama od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.
Najznačajnije za uspešan nadzor je njegovo pravo na pristup i uvid u podatke koji
se prikupljaju, ali i u dokumentaciju, akte i prostorije lica ovlašćenih za prikupljanje
podatatka. Međutim, ova njegova uloga je značajno ograničena odredbom člana 45,
st. 2 Zakona. Kada je u pitanju pravo na privatnost, treba pomenuti da ni ove godine nije učinjen pomak u pogledu otvaranja dosijea službi državne bezbednosti.
33
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Kako bi se zaokružila i pravno do kraja regulisala oblast zaštite podataka o ličnosti,
neophodno je u najskorije vreme doneti i zakon o klasifikaciji podataka. Taj zakon
još uvek se ne nalazi u skupštinskoj proceduri. Jedna nevladina organizacija izradila je Predlog zakona o klasifikaciji informacija, ali Vlada priprema svoj predlog.
11. Opšti kolektivni ugovor, posle pauze od skoro tri godine od kako je u
Srbiji prestao da važi poslednji, potpisan je u aprilu između predstavnika dva
reprezentativna sindikata i Unije poslodavaca. Iako je u novembru mesecu doneta
Odluka o proširenom dejstvu Opšteg kolektivnog ugovora, tako da se njegove
odredbe od 1. januara 2009. godine počnu primenjivati na sve zaposlene i poslodavce na teritoriji Republike Srbije, a ne samo na poslodavce koji su članovi ove poslodavačke organizacije, dogovorom između poslodavaca i predstavnika radnika
odložena je primena proširenog dejstva za 6 meseci.
12. Srbija je u decembru 2007. godine potpisala Konvenciju UN o pravima
osoba sa invaliditetom zajedno sa Fakultativnim protokolom, ali ih još uvek nije
ratifikovala.
Dugo očekivani Predlog zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju
osoba sa invaliditetom upućen je u skupštinsku proceduru za usvajanje. Ovaj predlog
je rezultat potpisivanja Protokola o saradnji, koji je tokom opštih izbora na svim
nivoima ove godine potpisan između Nacionalne organizacije osoba s invaliditetom
i predstavnika političkih partija.
13. Ove godine usvojen je Zakon o agenciji za borbu protiv korupcije koji će
se primenjivati od 1. januara 2010. godine. S početkom njegove primene prestaje da
važi Zakon o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija, tj. ukida se
Republički odbor za sprečavanje sukoba interesa, a njegove nadležnosti prelaze na
Agenciju. Novi Zakon sadrži jedno važno rešenje, koje je nedostajalo u radu Odbora,
a koje bi moglo značajno da doprinese efikasnosti Agencije. Naime, član 72 Zakona
predviđa da je neprijavljivanje imovine ili davanje lažnih podataka o imovini
krivično delo za koje se može izreći kazna od 6 meseci do 5 godina.
Ljudska prava u primeni
1. Veliki problem u zaštiti i ostvarivanju ljudskih prava i dalje predstavlja
loše funkcionisanje institucija nadležnih da štite ljudska prava. Javno tužilaštvo se
veoma retko oglašavalo kada su u pitanju povrede ljudskih prava, a policija i dalje
vodi veoma duge istrage, koje ne daju zadovoljavajuće rezultate. Sudski postupci
takođe traju neopravdano dugo. Veliki raspon propisanih kazni omogućava sudovima
znatnu diskreciju pri njihovom izricanju, što je jedan od uzroka veoma neujednačene
kaznene politike.
2. Teškoće u funkcionisanju postoje i kad su u pitanju tzv. nezavisne
institucije. Jedan od značajnih problema s kojima se ove institucije susreću jeste
omogućavanje osnovnih uslova za njihov rad. Veliki broj ovih institucija nema čak
34
Rezime
ni adekvatan prostor, a posledično, ni mogućnost zapošljavanja dovoljnog broja ljudi. Još jedan veliki problem s kojim se ova tela susreću jeste i obezbeđivanje
izvršenja njihovih odluka. Neke od ovih institucija, kao što je kancelarija poverenika za informacije od javnog značaja ili kancelarija zaštitnika građana, i pored toga
su prilično aktivne, dok se neke druge retko oglašavaju i pitanje je u kojoj meri
uopšte funkcionišu.
Poverenik za informacije od javnog značaja radio je samo sa trećinom
saradnika potrebnih za ispunjavanje dosadašnje funkcije, a s obzirom da od 2009.
on dobija i funkciju poverenika za zaštitu podataka od ličnosti, teško je zamisliti
kako će služba uspeti s tako malim kapacitetima da izvršava sve poverene zadatke.
3. Raspad Srpske radikalne stranke i formiranje Srpske napredne stranke
ponovo su ukazali na neadekvatnost postojećih ustavnih i zakonskih rešenja koja
regulišu pitanja poslaničkih mandata, odnosno pravne sudbine poslaničkih mandata
posle unutrašnjih podela u strankama. Naime, Ustavom se dozvoljava da narodni
poslanik stavi svoj mandat na raspolaganje stranci na čijoj listi je izabran. To praktično znači da građani više ne mogu da znaju za koga na izborima glasaju, jer stranka uvek ima mogućnost da poslanika zameni na osnovu tzv. blanko ostavki. U praksi, većina stranaka zahteva od svojih poslanika da takve ostanke potpišu.
4. Međunarodni sud pravde proglasio se 18. novembra nadležnim za spor po
tužbi Hrvatske protiv Srbije za genocid. U tužbi se navodi da su vlasti u Beogradu
odgovorne za „etničko čišćenje“ hrvatskih građana kao „oblik genocida“ zato što su
„direktno kontrolisale aktivnosti svojih oružanih snaga, obaveštajnih agenata i
raznih paravojnih odreda koji su počinili zločine na teritoriji Hrvatske, u regionu
Knina, istočne i zapadne Slavonije i Dalmacije“. Odmah po objavljivanju odluke
MSP, srbijanski ministar inostranih poslova Vuk Jeremić najavio je protivtužbu,
kojom će Srbija pokušati da dokaže da je Hrvatska etničkim čišćenjem srpskog
stanovništva tokom 1995. godine izvršila zločin genocida.
5. Tokom 2008. godine napredak u saradnji Srbije sa Haškim tribunalom
ogledao se u hapšenju dvojice optuženika, Stojana Župljanina i Radovana Karadžića,
ali i dalje ostaje obaveza hapšenja preostale dvojice begunaca, Ratka Mladića i
Gorana Hadžića. U postupcima pred Haškim tribunalom do sada su donete osuđujuće
presude protiv 57 lica, predmeti u kojima je optuženo 13 lica ustupljeni su
nacionalnim sudovima, u toku su postupci protiv 45 lica, od kojih se 40 nalazi u
pritvoru MKTJ, 3 na privremenoj slobodi, a 2 u bekstvu. Imajući u vidu činjenicu
da su dvojica optuženika i dalje u bekstvu, da pet suđenja još uvek nije počelo, a da
i u suđenjima koja su u toku dolazi do nekih odlaganja, malo je verovatno da će
Tribunal okončati rad do kraja 2010. godine. U pisanim medijima i dalje najviše
prostora zauzimaju tekstovi kojima se osporava legitimitet i objektivnost Tribunala,
a koji su naročito učestali posle oslobađajućih presuda koje su izrečene na suđenjima
Ramušu Haradinaju i Naseru Oriću. Pri tome, u tim tekstovima gotovo nikada nema
ozbiljne analize rada tužilaštva ili sudećeg veća u konkretnom slučaju, već novine
uglavnom prenose izjave političara i državnih funkcionera.
35
Ljudska prava u Srbiji 2008.
6. Od svog osnivanja, Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu je procesuiralo
ukupno 275 lica (prvostepeno osuđeno 24 lica, a od toga pravosnažno osuđeno 5
lica, oslobođeno 5, optuženo je ukupno 91 lice, a istraga je pokrenuta protiv 150
lica). Do kraja 2008. svega tri presude Veća za ratne zločine su postale pravosnažne.
Tokom 2008. počelo je 8 suđenja, što predstavlja napredak, uzimajući u obzir
činjenicu da se do kraja 2007. pred Većem našlo ukupno 11 predmeta.Tužilaštvo je
tokom 2008. podiglo 7 optužnica. Neke od njih su rezultat saradnje s pravosudnim
organima Republike Hrvatske, dok neke predstavljaju na izvestan način produžetak
procesa koji se već vode, a u kojim je istragu započelo tužilaštvo MKTJ, ili su se
vodili pred domaćim sudovima. Do dokaza potrebnih za podizanje novih optužnica
lakše se dolazi u saradnji sa hrvatskim pravosuđem i policijom ili kroz dokazni
postupak u predmetima u kojima je u toku glavni pretres, nego kroz istrage u
saradnji s MUP. Mediji slabo prate suđenja za ratne zločine, posebno kada su
optuženi srpske nacionalnosti.
7. U 2008. godini nastavljeni su postupci u suđenjima za organizovani kriminal. U septembru je pred Vrhovnim sudom Srbije (VSS) počeo postupak po žalbama na prvostepenu presudu Specijalnog suda optuženima za ubistvo premijera Zorana Đinđića, a drugostepena odluka je doneta u decembru. Sudsko veće VSS je na
nejavnom delu sednice odlučilo da preinači presudu Posebnog odeljenja Okružnog
suda u Beogradu i da u nepreinačenom delu presudu potvrdi. U pogledu
prvooptuženog Milorada Ulemeka Legije sud je preinačio prvostepenu presudu u
delu koji se odnosi na pravnu kvalifikaciju dela i odluku o kazni. Sud je delo
kvalifikovao kao „udruživanje radi protivustavne delatnosti u vezi sa krivičnim
delom ubistvo najviših predstavnika Državne zajednice i država članica,“ i utvrdio
kaznu od 40 godina zatvora za ovo delo i kaznu od 6 godina zatvora za pokušaj
ubistva Milana Veruovića, nekadašnjeg šefa obezbeđenja premijera Đinđića. Presuda
je preinačena i u pogledu prvooptuženog Zvezdana Jovanovića, neposrednog
izvršioca atentata, tako što je delo kvalifikovano kao ubistvo najviših predstavnika
državne zajednice i država članica, za koje je utvrđena kazna u trajanju od 40 godina zatvora, krivično delo ubistva u pokušaju za koje je utvrđena kazna od 8 godina
zatvora i krivično delo udruživanja radi neprijateljske delatnosti za koje je utvrđena
zatvorska kazna u trajanju od 3 godine. Ulemek i Jovanović su osuđeni na jedinstvene kazne zatvora u trajanju od po 40 godina i imaju pravo žalbe na ovu odluku,
pošto im je izrečena najviša kazna zatvora. Po žalbi će u trećem stepenu odlučivati
Vrhovni sud Srbije. Vrhovni sud je ocenio da nije bilo bitnih povreda krivičnog
postupka na koje je ukazivano u žalbama, niti povreda krivičnog postupka na koje
sud pazi po službenoj dužnosti. Žalbe zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja sud je ocenio kao neosnovane. Sednice veća Vrhovnog suda Srbije su
održavane u zgradi Palate pravde i protekle su bez značajnijih ometanja. Tokom
cele 2008. godine nije bilo pomaka u rasvetljavanju političke pozadine ubistva.
Pripadnici zemunskog klana, koje je predvodio prvooptuženi Milorad Ulemek
Legija, osuđeni su 18. januara 2008. godine u Specijalnom sudu u Beogradu. Sud ih
je proglasio krivim zbog 15 ubistava, 3 otmice i terorističkih napada na preduzeće
36
Rezime
Difens roud i prostorije DSS u Beogradu. U presudi je navedeno da se osuđena organizovana grupa bavila ne samo kriminalnim aktivnostima, već i da je pokušavala
da izazove razdor na tadašnjoj političkoj sceni Srbije. Osim zatvorskih kazni,
sedmorica pripadnika zemunskog klana osuđeni su i da zajednički plate 11,6 miliona
evra, koliko su uzeli za otkup nakon otmice Milije Babovića, Vuka Bajruševića i
Suada Musića. Ovo je jedna od prvih presuda u srpskom pravosuđu kojom je
optuženima naloženo da vrate novac koji su dobili od vršenja kriminalnih dela. U
ovom postupku posebno je bila značajna upotreba instituta svedoka saradnika. Žalbe
tužilaštva, osuđenih i njihovih branilaca na presudu Specijalnog suda dostavljene su
sredinom novembra Vrhovnom sudu Srbije na drugostepeno odlučivanje.
8. U 2008. godini problem diskriminacije ostao je i dalje prisutan, čemu svakako doprinosi i činjenica da opšti antidiskriminacioni zakon još nije usvojen. Iako
sistemskih nedostaka i dalje ima, raduje činjenica da se državni organi odgovornije
postavljaju prema ovom problemu. Priznaje se da diskriminacija u različitim sferama života postoji, a takođe se i preduzimaju konkretniji vidovi borbe protiv ove
negativne pojave. U najtežem položaju su pripadnici romske nacionalne manjine i
osobe sa invaliditetom, naročito u pogledu pristupa obrazovanju.
U 2008. godini došlo je do velikog broja incidenata čiji su akteri bili članovi
brojnih neonacističkih i klerofašističkih organizacija, a u toku godine bilo je
primetno promovisanje nacističkih ideja. Prisutan je i antisemitizam.
Policija i pravosuđe i dalje ne reaguju efikasno na rasističke napade i
skrnavljenje verskih spomenika i nadgrobnih ploča. Ipak, ove godine država je
prilikom najavljenog, pa zabranjenog skupa neonacista u Beogradu, kao i inicijativom
zabrane rada Nacionalnog stroja zbog izazivanja rasne i nacionalne mržnje, prvi put
adekvatno reagovala na ekspanziju neonacizma.
Ove godine Prvi opštinski sud u Beogradu napravio je presedan, donevši
prvu osuđujuću presudu za govor mržnje, protiv nekadašnjeg glavnog i odgovornog
urednika lista Glas javnosti Ivana Čorbića zbog lažnog oglasa u kome se, kroz govor mržnje, poziva na bojkot hrvatske radnje Idea.
Položaj verskih manjina nije se mnogo promenio u odnosu na prethodnu
godinu. Broj verski motivisanih incidenata se smanjuje, ali oni i dalje postoje. Pored
toga, ostaje i problem registracije verskih zajednica koje ne pripadaju grupi
„tradicionalnih crkava i verskih zajednica“. U toku godine intenziviran je sukob
vernika dve suprotstavljene islamske zajednice.
U Srbiji i dalje postoji polna diskriminacija. Istraživanje položaja žena na
tržištu rada pokazuje da je stopa njihove nezaposlenosti za polovinu veća u odnosu
na muškarce. Ni u ovom sazivu parlamenta žene nisu adekvatno zastupljene. Od
ukupnog broja narodnih poslanika svega 54 su žene.
Položaj osoba s invaliditetom ostao je vrlo težak i u 2008. godini. Osobe sa
invaliditetom suočavaju se sa brojnim problemima, od nemogućnosti da se slobodno
kreću, do problema u vezi s pristupom obrazovanju. U Srbiji živi gotovo milion
ljudi sa invaliditetom, od čega je svega 21 odsto onih koji sami zarađuju za život, a
37
Ljudska prava u Srbiji 2008.
osoba sa invaliditetom koje su u stalnom radnom odnosu je mnogo manje. Pozitivan
pomak je postojanje većeg broja medijskih izveštaja koji utiču na to da ovi problemi
postanu poznati javnosti.
Osobe alternativne seksualne orijentacije su i u 2008. godini bile žrtve brojnih
napada. Ipak, pozitivan pomak ove godine učinjen je utoliko što je krajem godine
izrečena prva presuda za pretnje aktivisti Gej strejt alijanse.
Pošto je Skupština Kosova proglasila nezavisnost 17. februara, u Srbiji su
pripadnici nacionalnih manjina, pre svega Albanci, bili žrtve zastrašivanja i
uznemiravanja. Od 221 zvanično registrovanog incidenta u vezi sa proglašenjem
nezavisnosti Kosova, 10 osoba je osuđeno i novčano kažnjeno za prekršaje. Veliki
broj postupaka je obustavljen zbog nedostatka dokaza, ili su pokrenuti protiv
„nepoznatih počinilaca“.
Odlukom Ustavnog suda o obustavljanju Uputstva RIK o sprovođenju Zakona
o izboru narodnih poslanika, donetom samo 13 dana pre isteka roka za predaju izbornih lista za majske izbore, stranke nacionalnih manjina stavljene su u nepovoljan
položaj. Na izborima održanim 11. maja učestvovalo je 10 lista stranaka nacionalnih manjina, od kojih su tri liste osvojile poslaničke mandate. Pored toga, poslanici
dve stranke manjina nalazili su se na listi „Za evropsku Srbiju“. U odnosu na prethodni saziv parlamenta, bez poslanika su ostale stranke Roma. Iako je mogućnost
upotrebe jezika nacionalnih manjina predviđena postojećim zakonodavstvom, u
praksi se u radu parlamenta koristi isključivo srpski jezik.
9. I ove godine zabeleženi su slučajevi mučenja i drugih oblika zlostavljanja.
Mnogi problemi su rezultat nespremnosti državnih organa, pre svega policije, da
suštinski promene svoj odnos prema ovom pravu građana i odsustva efikasnih
pravnih mehanizama da se mučenje sprečava i kažnjava. Konačno, i dalje postoji
veliki problem stanja u zatvorima i drugim ustanovama za izvršavanje zavodskih
sankcija, kao i u psihijatrijskim ustanovama. Zatvori nemaju dovoljno kapaciteta da
prime sve osuđene i pretrpani su pa je situacija u njima time još dodatno pogoršana.
Poseban problem predstavlja nepostojanje mehanizama nezavisne kontrole stanja u
zatvorima. Nevladine organizacije koje se bave ljudskim pravima nemaju pristup
ovim ustanovama. Omogućavanje pristupa bilo bi veoma značajno jer bi pružilo
uvid u to kako se postupa sa zatvorenicima, o čemu inače nema dovoljno dostupnih
podataka.
10. I tokom 2008. učestalost kršenja slobode izražavanja i broj prekršaja
profesionalnih standarda u medijima je u porastu, što je nastavak trenda započetog
2004. godine. Godinu su obeležili problemi s privatizacijom medija i dodelom frekvencija radio i tv stanicama, veći broj napada na medije i novinare i pritisaka na
njih i česti i ozbiljni prekršaji profesionalnih standarda.
11. Sudeći prema izveštajima medija, nevladinih i međunarodnih organizacija,
situacija na polju borbe protiv trgovine ljudima i krijumčarenja ljudi u Srbiji je
napredovala u 2008. godini. Srbija je zemlja i porekla i tranzita i odredište za žene
38
Rezime
i devojke kojima se trguje transnacionalno i interno u svrhu komercijalne seksualne
eksploatacije. Beleži se porast interne trgovine ženama i devojkama državljankama
Srbije u svrhu seksualne eksploatacije. Decom se trguje u cilju prinudnog rada i
prinudnog prosjačenja. Glavni izazovi u suočavanju s problemom trgovine ljudima
su neefikasnost domaćeg sudstva, blage kazne, kao i još uvek prisutan problem
ispravne identifikacije žrtava.
12. Iako je nasilje u porodici inkriminisano u zakonodavstvu, žrtvama se ne
pruža adekvatna zaštita. Sudska praksa govori o veoma retkom izricanju mera
zaštite predviđenih Porodičnim zakonom i ekstremno blagoj kaznenoj politici u
izricanju sankcija na osnovu Krivičnog zakonika.
13. Ekonomska i socijalna prava su i dalje najviše ugrožena – slično kao i u
drugim zemljama koje prolaze kroz političku i ekonomsku tranziciju. U Srbiji je
situacija specifična jer je, zbog dugogodišnjeg sistematskog ugrožavanja građanskih
i političkih prava, glavna pažnja bila usredsređena na kršenja ovih prava, pa je borba
za puno uvažavanje i zaštitu ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava bila
zapostavljena. Zbog toga su sindikati i profesionalna udruženja nerazvijeni i
neobučeni da na efikasan način ukazuju na povrede i da tako vrše pritisak na izvršnu i zakonodavnu vlast. Pozitivan pomak ove godine predstavlja usvajanje novog
Opšteg kolektivnog ugovora. Stopa nezaposlenosti u Srbiji je i dalje veoma visoka,
iako se od početka godine broj nezaposlenih smanjio. Siromaštvo je i dalje rasprostranjeno. Veoma je raširena pojava šikaniranja na radnom mestu (mobinga) i o ovoj
temi se sve više govori, a ove godine donete su i dve presude o mobingu. Socijalno
nezadovoljstvo je i dalje izraženo pa je i ove godine bilo štrajkova i protesta.
39
I
LJUDSKA PRAVA U PRAVNIM PROPISIMA
1. Ljudska prava u pravnom poretku Srbije
1.1. Uvod
Pravo Srbije se u ovom izveštaju posmatra u odnosu na građanska, politička, ekonomska, socijalna i kulturna prava zajemčena međunarodnim ugovorima
koji obavezuju Srbiju. Pre svega, razmatra se njegova saglasnost s pravima u
Međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima (PGP), Evropskoj konvenciji o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (EKPS) i njenim protokolima,
kao i standardima koje je ustanovio Komitet UN za ljudska prava, odnosno
Evropski sud za ljudska prava kroz praksu.1 Takođe, na odgovarajućim mestima
uzeti su u obzir i standardi iz Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i
kulturnim pravima (PESK), iz međunarodnih ugovora koji se bave pojedinim
oblastima zaštite ljudskih prava (npr. UN Konvencija protiv mučenja i Konvencija o pravima deteta), kao i iz pojedinih ugovora Međunarodne organizacije rada
(MOR).
U izveštaju se razmatraju svi propisi relevantni za određeno zajemčeno pravo; analiza se ne zadržava samo na tekstu propisa, nego obuhvata i njihovo tumačenje u sudskoj praksi (ako je ima). Usklađenost propisa s međunarodnim standardima procenjuje se kroz sledeće elemente:
– da li je pravo uopšte zajemčeno;
– ako je tako, kako je formulisano u domaćim propisima i da li se, i u kojoj
meri, ta formulacija razlikuje od formulacije PGP i EKPS;
– da li jemstva određenog prava u domaćim propisima, kao i njihovo
tumačenje od strane državnih organa, obezbeđuju isti obim i isti sadržaj
prava kao PGP i EKPS;
1
SCG je ratifikovala EKPS 26. decembra 2003. godine, Sl. list SCG (Međunarodni ugovori),
9/03. Državna zajednica Srbije i Crne Gore primljena je u Savet Evrope 3. aprila 2003. Vidi
www.press.coe.int/cp/2003/178a(2003).htm.
41
Ljudska prava u Srbiji 2008.
– da li su ograničenja predviđena domaćim propisima šira ili uža nego što
dozvoljavaju PGP i EKPS;
– da li postoje delotvorni sudski pravni lekovi za zaštitu određenog prava?
Izveštaj se odnosi na propise koji su bili na snazi tokom 2008. godine, mada
su komentarisani i zakoni koji će stupiti na snagu u 2009. godini, kao i predlozi
zakona čije se usvajanje tek očekuje.
1.2. Ustavne odredbe o ljudskim pravima
Protekla godina bila je prva godina primene novog Ustava Srbije2 usvojenog
30. septembra i potvrđenog na referendumu 28. i 29. oktobra 2006. godine. Ustav je
usvojen u veoma kratkom roku, bez javne rasprave i mogućnosti da, pre usvajanja,
stručna javnost o njemu da neki sud. Takav postupak državnih organa izazvao je
burne reakcije u javnosti.3 Do usvajanja novog Ustava u Srbiji je na snazi bio Ustav
iz 1990. godine s daleko lošijim katalogom ljudskih prava od novog Ustava, kao i
Povelja o ljudskim i manjinskim pravima koja se do prestanka postojanja SCG u
junu 2006. primenjivala i u Srbiji. Nakon toga, postavilo se pitanje koji će katalog
ljudskih prava ubuduće važiti za stanovništvo Republike Srbije. Ovo pitanje, u
stvari, nikada nije ni rešeno4 već je usvojen novi Ustav Srbije.
Ustav preuzima dosta rešenja sadržanih u Povelji, ali ipak, možda i zbog
brzine prilikom usvajanja novog najvišeg akta države, ili iz nekih drugih razloga, u
nekim odredbama javljaju se određeni propusti i nejasnoće, a neke odredbe
nedostaju.5 Nije jasno zašto se predlagači Ustava nisu odlučili da rešenja iz Povelje
doslednije preuzmu, uz eventualne manje izmene ili dopune, kada je Povelja već
dobila visoke ocene6 i kada se prethodno primenjivala tri godine na našoj teritoriji.
Ustav, ipak, sadrži jednu odredbu koja omogućuje da se određene mane u pogledu
2
3
4
5
6
Sl. glasnik RS, 83/06.
O postupku donošenja Ustava vidi Izveštaj 2006, III.2.
Vlada je u julu 2006. podnela predlog zakona kojim bi se regulisalo važenje zakona državne
zajednice na teritoriji Srbije, i koji ima i odredbu koja se odnosi na Povelju, ali taj zakon nikada nije usvojen. Pored toga, rešenje koje se odnosilo na važenje Povelje nije bilo zadovoljavajuće, jer je predlog zakona predviđao da će se Povelja primenjivati kao zakon Republike Srbije,
dakle kao akt manje pravne snage od Ustava, koji samim tim, mora da bude u saglasnosti sa
Ustavom Republike Srbije, pa je bilo i izričito predviđeno da se Povelja neće primenjivati u
delu koji nije u saglasnosti s Ustavom. Ovo je bilo, naravno, problematično rešenje, jer su
ljudska prava u Ustavu iz 1990. daleko restriktivnije regulisana nego u Povelji, pa bi se moglo
reći da Povelja u velikoj meri „nije u skladu s Ustavom“ i da se primenjuju odredbe o ljudskim
pravima koje građanima pružaju manju zaštitu.
Odredbe novog Ustava koje se odnose na ljudska prava analizirane su u delu Izveštaja u kom
se nalaze komentari pravnih propisa koji se odnose na pojedinačna prava.
Povelja je predstavljala veliki napredak u oblasti normativnog regulisanja ljudskih prava. Evropska
komisija za demokratiju putem prava (Venecijanska komisija) je njen tekst ocenila kao odličan.
Vidi Venice Commission for Democracy Through Law, Jan E. Helgesen, Comments on the Draft
42
Ljudska prava u pravnim propisima
garantovanih ljudskih prava tumačenjem isprave. Naime, stavom 3 člana 18 predviđeno je da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače „u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno međunarodnim standardima ljudskih
i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje.“7 To znači da se prilikom tumačenja odredbi ljudskih prava u obzir moraju
uzeti stavovi npr. Evropskog suda za ljudska prava ili ugovornih tela osnovanih
međunarodnim ugovorima o ljudskim pravima koji su usvojeni u okviru UN. Može
se pretpostaviti da bi tumačenje koje uzima u obzir stavove međunarodnih tela za
zaštitu ljudskih prava (što je, prema tekstu Ustava, obaveza onih koji tumače ove
odredbe) išlo u prilog unapređenju ljudskih prava.
Ipak, ne treba izgubiti iz vida da, i pored toga što Ustav sadrži bolja rešenja
u odnosu na ljudska prava od svog prethodnika, to i dalje ne umanjuje problem
legitimnosti ovog akta koji je usvojen bez javne rasprave.
1.3. Međunarodna zajamčena ljudska prava i Srbija
Srbiju obavezuju svi međunarodni ugovori koji su obavezivali državnu
zajednicu Srbija i Crna Gora, SRJ i SFRJ.8
Prema Ustavu Srbije, opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i
potvrđeni međunarodni ugovori čine sastavni deo domaćeg pravnog poretka i
neposredno se primenjuju (čl. 16, st. 2). Pored toga, član 18 predviđa da se
neposredno primenjuju ljudska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima
međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima.
Međutim, Ustav sadrži i jedno sporno rešenje, prema kome se međunarodni
ugovori u hijerarhiji propisa nalaze iznad zakona, ali ispod Ustava, jer potvrđeni
međunarodni ugovori moraju biti u skladu s Ustavom (čl. 16, st. 2 i čl. 194, st. 4).9
To znači da međunarodni ugovori koji od ranije važe više ne bi mogli da se
primenjuju ukoliko nisu saglasni sa novim Ustavom. Na međunarodnom planu,
ipak, država ne može da se odrekne obaveza koje je prihvatila međunarodnim
ugovorom tako što će izmeniti pravila u domaćem pravnom sistemu, pa makar to
7
8
9
Charter on Human and Minorty Rights and Civil Liberties (Opinion No. 234/2003), 2. april 2003.
na www.venice.coe.int/docs/2003/CDL(2003)010fin-e.html.
Vidi R. Žarevac, „Pitanje poverenja i prakse“, Evropski forum br. 10 (objavljeno kao dodatak
nedeljnika Vreme br. 825 od 26. oktobra 2006).
Prema tumačenju Komiteta za ljudska prava, PGP bi u svakom slučaju obavezivao sve države
nastale iz SFRJ, jer kada se PGP jednom ratifikuje, prava garantovana u njemu pripadaju
ljudima koji žive na teritoriji države ugovornice, bez obzira na to da li se ona raspala na više
država. Vidi stav 4 Opšteg komentara br. 26 (61) o pitanjima vezanim za kontinuitet obaveza
prema PGP, Komitet za ljudska prava, dok. UN, CCPR/C/21/Rev.1/Add.8, 8. decembar 1997.
I Venecijanska komisija je u svom Mišljenju o Ustavu Srbije konstatovala da ovakva odredba
pokreće važna pitanja. Vidi Evropska komisija za demokratiju putem prava (Venecijanska
komisija), Mišljenje o Ustavu Srbije, Mišljenje br. 405/2006, CDL-AD(2007)004, 19. mart
2007, st. 15–17.
43
Ljudska prava u Srbiji 2008.
bile i ustavne odredbe, tako da se postavlja pitanje kakve praktične posledice nastaju ukoliko neki ranije potvrđen međunarodni ugovor zaista nije u skladu s Ustavom.
Kad su u pitanju međunarodni ugovori koji tek treba da budu potvrđeni, oni ne bi
mogli da budu ratifikovani ako nisu saglasni s Ustavom.
Ovde treba primetiti da se traži samo da „potvrđeni međunarodni ugovori“
moraju da budu u skladu s Ustavom, dok se ovaj uslov ne postavlja za opšteprihvaćena
pravila međunarodnog prava, za koja se takođe izričito kaže da su deo pravnog
poretka Srbije.
SFRJ je ratifikovala sve važnije univerzalne međunarodne ugovore o ljudskim
pravima: Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, Međunarodni pakt
o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, Međunarodnu konvenciju o ukidanju
svih oblika rasne diskriminacije, Međunarodnu konvenciju o ukidanju diskriminacije
prema ženama, Konvenciju o pravima deteta, Konvenciju o sprečavanju i kažnjavanju
zločina genocida, Konvenciju protiv mučenja i drugih svirepih, nečovečnih i
ponižavajućih kazni ili postupaka itd. (Vidi Dodatak I). Međutim, državni organi i
sudovi u Srbiji još uvek ne obraćaju dovoljno pažnju na međunarodno garantovana
ljudska prava iako je poslednjih godina uočena tendencija pozivanja na odredbe
EKPS u obrazloženjima nekih sudskih presuda.
SCG je tokom 2003. podnela periodične izveštaje o sprovođenju PGP10 i
PESK11 nadležnim ugovornim telima. Komitet za ljudska prava je razmatrao izveštaj
u julu 2004. godine i objavio svoje zaključke o sprovođenju PGP u SCG,12 a izveštaj
Komiteta za ekonomska, socijalna i kulturna prava o sprovođenju PESK u SCG
objavljen je u maju 2005.13 Početkom 2007. godine Komitet UN za eliminaciju svih
oblika diskriminacije žena razmatrao je inicijalni izveštaj Srbije podnet za period od
1992. do 2003. godine. Posle dužeg zakašnjenja, Srbija je 2007. godine Komitetu za
prava deteta podnela Inicijalni izveštaj o ostvarivanju Konvencije o pravima deteta
u Republici Srbiji za period 1992–2005. Komitet je razmatrao izveštaj ove godine i
dao svoju ocenu.14 Ove godine inicijalni izveštaj Srbije razmatrao je i Komitet UN
protiv mučenja i dao svoje preporuke.15
Petog decembra ove godine Srbija je predstavila Savetu za ljudska prava UN
svoj izveštaj za Univerzalni periodični pregled o stanju ljudskih prava. Radna grupa
zadužena za Univerzalni periodični pregled objavila je svoj preliminarni izveštaj,16
a usvajanje konačnog izveštaja očekuje se u prvim mesecima 2009. godine.
10
11
12
13
14
15
16
CCPR/C/SEMO/2003/1.
E/1990/5/Add.61.
CCPR/CO/81/SEMO.
E/C.12/1/Add.108, Komitet je, pored državnog, uzeo u razmatranje i izveštaje koje su mu
podnele neke nevladine organizacije.
Vidi I.4.15.3.1.
Vidi I.4.3.
A/HRC/WG.6/3/L.10.
44
Ljudska prava u pravnim propisima
Još je SFRJ priznala pravo na podnošenje individualnih predstavki Komitetu
protiv mučenja na osnovu člana 22 i mogućnost međudržavne predstavke na osnovu
člana 21 Konvencije protiv mučenja i drugih svirepih, nečovečnih i ponižavajućih
kazni ili postupaka. Opcioni protokol uz Konvenciju protiv mučenja kojim se
ustanovljava efikasan sistem nadgledanja zatvorskih i pritvorskih jedinica SCG je
ratifikovala decembra 2005. godine.17 SRJ je 22. juna 2001. godine ratifikovala
Fakultativni protokol uz PGP i time prihvatila pravo na individualnu predstavku
Komitetu za ljudska prava UN. Takođe, SRJ je 22. jula 2001. donela Zakon o
potvrđivanju Drugog fakultativnog protokola uz PGP, koji ima za cilj ukidanje
smrtne kazne.18
Savezna vlada je 7. juna 2001. godine na osnovu člana 14, st. 1 dala Izjavu o
prihvatanju nadležnosti Komiteta za ukidanje rasne diskriminacije da prima i
razmatra pojedinačne i kolektivne žalbe zbog kršenja prava garantovanih
Konvencijom o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije.19
SRJ je 2002. godine ratifikovala Opcioni protokol uz Konvenciju o
eliminisanju svih oblika diskriminacije žena20 kojim se prihvata nadležnost Komiteta
zaduženog za nadzor nad sprovođenjem ove Konvencije da prima i razmatra
predstavke podnete od strane ili u ime pojedinaca ili grupe pojedinaca zbog kršenja
prava zajemčenih ovom konvencijom.
SCG je 26. decembra 2003. ratifikovala EKPS i njenih trinaest protokola.
EKPS i protokoli br. 1 i 4 uz EKPS su za SCG stupili na snagu 4. marta 2004.
godine. Protokol br. 6 stupio je na snagu 1. aprila 2004; Protokol br. 7 1. juna 2004,
Protokol br. 13 1. jula 2004. godine, a Protokol br. 12 1. aprila 2005. godine. Srbija
i Crna Gora ratifikovala je i Protokol br. 14,21 ali on će stupiti na snagu tek pošto
ga ratifikuju sve strane ugovornice EKPS.
Na Konvenciju su stavljene rezerve na obavezni pritvor (koji je bio predviđen
čl. 142, st. 1 Zakonika o krivičnom postupku), na odredbe o javnosti upravnog
spora u Srbiji i na određene odredbe zakona o prekršajima država članica.22 Takođe
je stavljena rezerva u odnosu na član 13 EKPS, za period dok Sud SCG ne počne
sa radom. U međuvremenu je usvojen zakon kojim se omogućilo povlačenje ove
rezerve,23 a prestala je da važi i rezerva koja se odnosi na obavezni pritvor.24
17
18
19
20
21
22
23
24
Sl. list SCG (Međunarodni ugovori), 16/05.
Sl. list SRJ (Međunarodni ugovori), 4/01.
Multilateral Treaties Deposited with the Secretary-General of the United Nations, www.
untreaty.un.org/ENGLISH/bible/englishinternetbible/partI/chapterIV/treaty2.asp.
Sl. list SRJ (Međunarodni ugovori), 13/02.
Sl. list SCG, 5/05.
Sl. list SCG (Međunarodni ugovori), 9/03.
Sl. list SCG (Međunarodni ugovori), 5/05.
Više o rezervama koje je SCG stavila uz EKPS vidi na internet stranici http://conventions.coe.
int/Treaty/Commun/ListeDeclarations.asp?PO=SAM&NT=&MA=44&CV=0&NA=&CN=999
&VL=1&CM=5&CL=ENG.
45
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Početkom 2005. je usvojena Uredba o zastupniku SCG pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu.25 Uredbom je regulisan postupak izbora i razrešenja, ovlašćenja i način postupanja zastupnika. Za zastupnika je imenovan Slavoljub Carić.26
Skupština SCG je takođe 26. decembra 2003. godine ratifikovala i Evropsku
konvenciju o sprečavanju mučenja i nečovečnih ili ponižavajućih postupaka i kažnjavanja.27 Konvencija je stupila na snagu 1. jula 2004. godine. U septembru 2004.
godine Komitet za sprečavanje mučenja je posetio SCG i izveštaj je dostavljen državi. Evropsku povelju o regionalnim ili manjinskim jezicima Skupština SCG je
ratifikovala 21. decembra 2005.28 Još 1998. godine je tadašnja SRJ ratifikovala
Okvirnu konvenciju za zaštitu nacionalnih manjina.29
Tokom 2007. godine Narodna skupština ratifikovala je Konvenciju o
policijskoj saradnji u Jugoistočnoj Evropi,30 Evropsku povelju o lokalnoj
samoupravi,31 Kjoto protokol uz Okvirnu konvenciju Ujedinjenih nacija o promeni
klime,32 Dodatni protokol uz Krivičnopravnu konvenciju o korupciji,33
Građanskopravnu konvenciju o korupciji,34 Konvenciju o proceni uticaja na životnu
sredinu u prekograničnom kontekstu,35 Sporazum između Republike Srbije i
Evropske zajednice o olakšanoj proceduri za izdavanje viza,36 Sporazum između
Republike Srbije i Evropske zajednice o readmisiji lica koja nezakonito borave,37
Sporazum o izmeni i pristupanju i pristupanju sporazumu o slobodnoj trgovini u
centralnoj Evropi – CEFTA 2006.
U 2007. godini Srbija je potpisala Konvenciju UN o pravima osoba sa
invaliditetom, a od ugovora usvojenih u okviru Saveta Evrope potpisala je Evropsku
konvenciju o međunarodnom važenju krivičnih presuda, Drugi dodatni protokol uz
Evropsku konvenciju o uzajamnoj pomoći u krivičnim stvarima, revidiranu Evropsku
konvenciju o zaštiti arheološkog nasleđa, Evropsku konvenciju o prirodnom
okruženju, Okvirnu konvenciju Saveta Evrope o vrednosti kulturnog nasleđa za
društvo i Konvenciju SE o zaštiti dece od seksualne eksploatacije i seksualne
zloupotrebe.
25
26
27
28
29
30
31
32
33
34
35
36
37
Sl. list SCG, 7/05 i Sl. glasnik RS, 49/06.
Rešenje Saveta ministara SCG o izboru zastupnika SCG pred Evropskim sudom za ljudska
prava, Sl. list SCG, 37/05.
Sl. list SCG (Međunarodni ugovori), 9/03.
Sl. list SCG (Međunarodni ugovori), 18/05.
Sl. list SRJ (Međunarodni ugovori), 6/98.
Sl. glasnik RS, 70/07.
Ibid.
d
Sl. glasnik RS, 88/07.
Sl. glasnik RS, 102/07.
Ibid.
d
Ibid.
d
Sl. glasnik RS, 103/07.
Ibid.
d
46
Ljudska prava u pravnim propisima
U 2008. godini ratifikovan je Dodatni protokol uz Konvenciju o zaštiti lica u
odnosu na automatsku obradu ličnih podataka, u vezi sa nadzornim organima i
prekograničnim protokom podataka.38
2. Pravo na delotvoran pravni lek
za kršenje ljudskih prava
2.1. Redovni pravni lekovi
Pravo na delotvoran pravni lek zaštićeno je članovima 22 i 36 Ustava Srbije.
Član 22 Ustava uređuje pravo na sudsku zaštitu:
Svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko
ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica
koje su povredom nastale.
Građani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih
sloboda i prava zajemčenih Ustavom.
Član 36 Ustava reguliše pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno
sredstvo:
Jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima,
imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne
samouprave.
Svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se
odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.
Pored toga, Ustav je uveo u pravni poredak Srbije institut ustavne žalbe, koji
omogućava da o pojedinačnim kršenjima ljudskih prava konačnu reč uvek ima
Ustavni sud.
Što se krivičnog postupka tiče, srbijanski parlament je na samom kraju godine
odložio primenu Zakonika o krivičnom postupku (dalje „novi ZKP“) do 31.
decembra 2010. godine.39 Time je do tada nastavljena primena starog Zakonika o
krivičnom postupku (dalje „stari ZKP“).
U pogledu pokretanja krivičnog postupka, i po starom i po novom ZKP za
izvesna krivična dela postupak je moguće pokrenuti samo po privatnoj tužbi, dok za
ostala dela, koja se gone po službenoj dužnosti, to može činiti samo javni tužilac. U
38
39
Sl. glasnik RS, 98/08.
Zakon o izmeni Zakonika o krivičnom postupku, Sl. glasnik RS, 122/08. Prethodno je primena
već jednom odložena do 31. decembra 2008. godine Zakonom o izmeni Zakonika o krivičnom
postupku, Sl. glasnik RS, 49/07.
47
Ljudska prava u Srbiji 2008.
drugom slučaju, tek ako javni tužilac nađe da nema osnova za krivično gonjenje,
oštećeni može da preuzme gonjenje (čl. 61 starog ZKP). Nažalost, novi ZKP (čl. 60,
st. 4) usvojio je potpuno isto rešenje, te oštećenima i dalje može biti uskraćeno pravo
da pokrenu krivični postupak usled nemarnosti ili zle namere državnog tužioca.
Novi ZKP značajno menja prirodu jednog vanrednog pravnog leka, zahteva
za zaštitu zakonitosti, koga republički javni tužilac može uložiti Vrhovnom sudu
ako je nekom pravnosnažnom odlukom prekršen zakon. Po starom ZKP taj pravni
lek bio je potpuno diskrecione prirode, jer je javni tužilac imao apsolutnu slobodu
pri odlučivanju da li da uloži zahtev za zaštitu zakonitosti ili ne. Sama diskreciona
priroda ovog pravnog leka automatski je dovodila do toga da se on ne može smatrati
delotvornim, odnosno da njegovo iscrpljivanje ne može biti preduslov za podnošenje
predstavke nekom međunarodnom organu, npr. Evropskom sudu za ljudska prava.
Novi ZKP, u članu 438, radikalno menja postojeću strukturu ovog pravnog leka,
pošto sada dozvoljava žalbu Vrhovnom sudu na odluku republičkog javnog tužioca
da ne uloži zahtev za zaštitu zakonitosti. Sud će ovu žalbu usvojiti ako ustanovi
verovatnoću očiglednog postojanja razloga na koji se poziva okrivljeni i postupiće
kao da je podnesen zahtev za zaštitu zakonitosti (čl. 438, st. 8 i 9 novog ZKP). Ovo
praktično znači da će, pošto novi ZKP počne da se primenjuje, biti neophodno
uložiti zahtev za zaštitu zakonitosti pre podnošenja ustavne žalbe Ustavnom sudu,
odnosno predstavke nekom međunarodnom organu.
2.2. Ustavna žalba
Ustavna žalba je specifičan pravni lek za zaštitu ljudskih prava, koji je
postojao u nekadašnjem Ustavu SRJ i u Ustavu Crne Gore, a sada je novim Ustavom
po prvi put uveden u pravni poredak Srbije. Ustavna žalba se može izjaviti protiv
pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena
javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i
slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpena ili nisu predviđena druga pravna
sredstva za njihovu zaštitu (čl. 170 Ustava), a podnosi se Ustavnom sudu Srbije.
Treba primetiti da član 170 ne pominje da se i prava zaštićena međunarodnim
ugovorima mogu štititi putem ustavne žalbe, što je u nesaglasnosti sa članom 18, st.
2 Ustava, koji propisuje da se ustavom jemče i kao takva neposredno primenjuju
ljudska i manjinska prava zagarantovana međunarodnim pravom. Ovaj nedostatak
nije otklonjen ni usvajanjem Zakona o Ustavnom sudu40 u novembru 2007. godine.
Ustavni sud bi ovu nesaglasnost trebalo da reši sistemskim tumačenjem člana 170 u
vezi sa članom 18 Ustava, tako da dozvoli i ustavne žalbe koje se neposredno
zasnivaju na ratifikovanim međunarodnim ugovorima o ljudskim pravima. Time bi
se obezbedila zaštita pred Ustavnim sudom i onih ljudskih prava, pre svega
ekonomskih i socijalnih, koje sam Ustav ne garantuje, poput prava na vodu, hranu
ili adekvatne uslove stanovanja.
40
Sl. glasnik RS, 109/07.
48
Ljudska prava u pravnim propisima
Za povrede ljudskih prava opštim aktima (zakonima, uredbama i sl.) nije
moguće podneti ustavnu žalbu, čak ni ako ti akti samim svojim postojanjem
neposredno krše ustavom garantovana ljudska prava. Jedina mogućnost da se oni
napadnu jeste da se podnese inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti
i zakonitosti, koju Ustavni sud nije obavezan da prihvati (čl. 168 Ustava). Ustav
sada uvodi i još jednu mogućnost za apstraktnu kontrolu ustavnosti, putem zahteva
za ocenu ustavnosti zakona pre njegovog stupanja na snagu, koji može podneti
najmanje jedna trećina narodnih poslanika (čl. 169). Ovi različiti postupci za
apstraktnu kontrolu ustavnosti ne mogu se sami po sebi smatrati delotvornim
pravnim lekovima za konkretna, pojedinačna kršenja ljudskih prava.
U skladu s praksom bivšeg Saveznog ustavnog suda, ustavna žalba predviđena
Ustavom SRJ bila je potpuno nedelotvorna, s obzirom na to da je Sud odbacivao
ustavne žalbe ako je i samo formalno postojao neki drugi oblik pravne zaštite.41
Novi Ustav suštinski menja ovaj zahtev za prihvatljivost ustavne žalbe time što
propisuje da se ona može podneti „ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga
pravna sredstva“ (kurziv naš) za zaštitu određenog prava (čl. 170). Ovakvo rešenje
omogućava podnošenje ustavne žalbe posle iscrpljivanja svih drugih delotvornih
pravnih lekova, i samim tim i centralizaciju odlučivanja o kršenjima ljudskih prava,
za koje će Ustavni sud predstavljati konačnu instancu koja se mora iscrpeti pre
obraćanja međunarodnim telima.
Time su obezbeđeni formalni uslovi da ustavna žalba postane istinski
delotvoran pravni lek, a da obraćanje Ustavnom sudu Srbije postane preduslov za
obraćanje Evropskom sudu za ljudska prava. Ipak, neophodno je obezbediti i
materijalne uslove za uspešan rad Ustavnog suda, a delotvornost ustavne žalbe ipak
najviše zavisi od buduće prakse Suda. Sud je počeo da rešava o ustavnim žalbama
po stupanju na snagu Poslovnika o radu Ustavnog suda, donetog 28. februara42 i u
2008. godini je doneo prve odluke na osnovu ovog pravnog leka.
2.3. Zaštitnik građana (ombudsman)43
U Republici Srbiji su do sada ustanovljeni ombudsmani na tri nivoa: na nivou
države, na nivou Autonomne Pokrajine Vojvodine i na nivou lokalne samouprave.
Osim ombudsmana koji ima opštu nadležnost, u Srbiji bi trebalo da bude ustanovljen
i ombudsman sa specijalnom nadležnošću. Naime, u skupštinskoj proceduri je Predlog zakona o zaštitniku prava deteta.
41
42
43
Vidi npr. rešenje U.ž. br. 21/95, Odluke i rešenja SUS, 1995, str. 265.
Sl. glasnik RS, 24/08 i 27/08.
Evropski sud za ljudska prava zauzeo je stav da ombudsman sam po sebi ne predstavlja
delotvoran pravni lek u smislu člana 13 Konvencije, zato što ombudsman ne poseduje ovlašćenja
da sam menja ili ukida pravne akte kojima se krše ljudska prava. Međutim, ova ustanova može
bitno da doprinese delotvornosti nekog drugog pravnog leka (vidi Leander protiv Švedske,
ECHR, App. No. 09248/81 (1987)).
49
Ljudska prava u Srbiji 2008.
2.3.1. Ombudsman na nivou Republike Srbije. – Narodna skupština Srbije
usvojila je Zakon o zaštitniku građana 14. septembra 2005.44 Vlada Srbije je prihvatila pojedine predloge koje su iznele međunarodne i nevladine organizacije, ali
se u pojedinim oblastima odstupilo od izvesnih ključnih principa koji su od suštinske važnosti za obezbeđivanje nezavisnosti i nepristrasnosti u radu ove institucije.45
Vlada Srbije je 7. aprila 2006. usvojila Plan za sprovođenje prioriteta iz
evropskog partnerstva. U okviru planova povodom reforme državne uprave, Vlada
je kao kratkoročni prioritet označila i „sprovođenje zakonodavstva za osnivanje
Kancelarije zaštitinika građana“, o čemu će brigu voditi Ministarstvo za državnu
upravu i lokalnu samoupravu.
Nažalost, niti je poštovan Plan za sprovođenje prioriteta iz evropskog partnerstva, niti Zakon, prema kojem je prvog zaštitnika građana Narodna skupština
trebalo da izabere u roku od šest meseci od dana stupanja Zakona na snagu. Ovaj
rok je istekao 24. marta 2006, a da nisu obavljene ozbiljne pripreme i konsultacije
o najboljim kandidatima za ovu funkciju. Vrlo je značajno da se u Skupštini obezbedi
široki konsenzus oko izbora zaštitnika građana, kako bi se obezbedilo poverenje
javnosti u njegovu nezavisnost i samostalnost. S obzirom da njegova ovlašćenja
nisu velika, niti odluke obavezujuće, izbor od strane većine poslanika prisutnih na
sednici na kojoj bi se vršio izbor, a ne apsolutne ili dvotrećinske većine, mogao bi
da dovede u pitanje njegov autoritet pred organima uprave.46
Sredinom 2007. godine izabran je prvi zaštitnik građana, Saša Janković. I
ovom prilikom su do izražaja došle nesavršenosti sistema koji je postavljen samim
Zakonom o zaštitniku građana. Pored toga, izbor zaštitnika je obavljen u atmosferi
„žurbe“ da se usklade postojeći zakoni s novim ustavnim poretkom, pa je delimično
propuštena prilika da se izboru prvog ombudsmana pruži odgovarajuća pažnja koja
bi ojačala položaj ove nove institucije.
U oktobru 2008. godine su, posle dužeg odlaganja, izabrana i četiri zamenika
ombudsmana.47
Početak rada novog zaštitnika prate problemi slični onima sa kojima su se
suočavale neke druge nezavisne institucije u Srbiji.48 Problem prostora za kancela44
45
46
47
48
Sl. glasnik RS, 79/05 i 54/07.
Za detaljniju analizu ovog zakona vidi Izveštaj 2005, 1.2.4.1.1.
Vlada čak nije prihvatila predloge stručnjaka da se propiše odlučivanje dvotrećinskom većinom
u Odboru za ustavna pitanja ili da se oko kandidata za izbor zaštitnika građana moraju složiti
kako odbor Skupštine nadležan za ustavna pitanja, tako i odbor za pitanja uprave i to odlukom
donetom od strane dve trećine od ukupnog broja članova svakog odbora. Za slično mišljenje
vidi npr. Joint Opinion on the Draft Law on the Ombudsperson of Serbia by the Venice
Commission, the Commissioner for Human Rights and the Directorate General of Human rights
of the Council of Europe, Opinion no. 318/2004, CDL-AD(2004)041, usvojeno 6. decembra
2004. Vidi takođe komentare Beogradskog centra za ljudska prava na www.bgcentar.org.yu.
Odluka Narodne skupštine od 7. oktobra 2008, http://www.parlament.sr.gov.yu/content/cir/akta/
akta_detalji.asp?Id=373&t=O#a.
O problemima nezavisnih institucija vidi I.2.4.
50
Ljudska prava u pravnim propisima
rije zaštitnika građana nije rešen ni do kraja 2008. godine. U kancelarijama u ulici
Milutina Milankovića i prostoru koji je Vlada ombudsmanu naknadno dodelila u
Palati Srbija, nema mesta ni za polovinu saradnika zaštitnika građana predviđenih
sistematizacijom i odlukom Skupštine Srbije, što, kako se navodi u saopštenju ombudsmana, značajno smanjuje mogućnost ombudsmana da štiti prava građana u obimu i na način propisan Ustavom i Zakonom o zaštitniku građana (B92
(
, 27. novembar).
U 2008. godini zaštitnik građana bio je vrlo aktivan, njegov angažman tražilo
je oko 4.000 građana i institucija, a podneto je 1.330 pritužbi,49 dao je veliki broj
mišljenja i preporuka o raznim pitanjima vezanim za ljudska prava, i u 4 slučaja
predlagao promene zakona i predloga zakona,50 ali i pored toga stiče se utisak da
šira javnost nije upoznata s njegovim delovanjem, pa se postavlja i pitanje u kolikoj
meri građani znaju da mogu da se obrate zaštitniku građana. Zbog toga je potrebno
da se institucija ombudsmana intenzivnije promoviše, ali to takođe treba da bude
praćeno i jačanjem kapaciteta ombudsmana, kako bi on bio u stanju da obradi veći
broj predmeta.
2.3.2. Vojvodina. – Zakonom o utvrđivanju određenih nadležnosti autonomne
pokrajine51 i Statutom APV,52 AP Vojvodina je dobila pravo da samostalno ustanovi
i uredi položaj i organizaciju pokrajinskog ombudsmana. Skupština AP Vojvodine je
na sednici 23. decembra 2002. usvojila Odluku o Pokrajinskom ombudsmanu,53 a
24. septembra 2003. izabrala je prvog pokrajinskog ombudsmana, Petra Teofilovića,54 koji je počeo da radi sa strankama sredinom januara 2004. Sedište ombudsmana je u Novom Sadu, a osnovane su i dve lokalne kancelarije, u Subotici (10. januara 2004) i u Pančevu (10. januara 2005).
Jedan od najvećih problema predstavlja normativni položaj ove institucije, i to
što nije inkorporirana u sistem pokrajinske vlasti. Iako je Odluka o pokrajinskom
ombudsmanu usvojena još decembra 2003, jedino još Odluka o pokrajinskoj upravi
sadrži odredbe koje se odnose na njegov položaj. Još uvek nisu izmenjeni i/ili
dopunjeni drugi propisi koji sadrže odredbe koje su od značaja za normalno delovanje
ove institucije, što dovodi i do različitog tumačenja njegove uloge u sistemu vlasti i
odnosu s drugim organima. U predlogu novog pokrajinskog Statuta član 61 posvećen
je instituciji ombudsmana. Prema Statutu, ombudsman je nezavisan i samostalan
organ, koga bira i razrešava Skupština Vojvodine dvotrećinskom većinom.
Pokrajinski ombudsman takođe ima problem s nemogućnošću zapošljavanja
potrebnog broja saradnika, kao što je predviđeno Pravilnikom o unutrašnjoj
49
50
51
52
53
54
Vesti B92, 8. decembar 2008, www.b92.net.
Mišljenja i preporuke, inicijative za promenu zakona i saopštenja mogu se naći na internet
stranici zaštitnika građana, www.zastitnik.gov.rs.
Član 56, Sl. glasnik RS, 6/02.
Član 21, st. 1, t. 1.
Sl. list AP Vojvodine, 23/02, stupila na snagu 8. januara 2003.
Sl. list AP Vojvodine, 15/03.
51
Ljudska prava u Srbiji 2008.
organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, zatim s nedostatkom kancelarijskog
prostora i opreme, te vozila, jer ostvarivanje mnogih terenskih aktivnosti zavisi od
volje izvršnih organa, čiji rad kontroliše i u odnosu na koje bi trebalo da bude
nezavisan, da mu ustupe auto.
2.3.3. Ombudsman na lokalnom nivou. – Posebnu novinu Zakona o lokalnoj
samoupravi55 predstavlja građanski branilac – opštinski ombudsman. Svakoj opštini
je omogućeno da donese odluku kojom će ustanoviti opštinskog ombudsmana, ali je
do sada mali broj opština ovu mogućnost iskoristio.
Najveći problemi s kojima se susreću opštinski ombudsmani ogledaju se u
neznanju lokalnih organa vlasti, ali i građana, o njihovoj ulozi, prirodi i ovlašćenjima.
Nedovoljno poznavanje prirode ove institucije bilo je primetno npr. kod izbora
ombudsmana na nivou grada Beograda. Problem je uočen i prilikom postupka izbora
ombudsmana. Nadležni organi su raspisali konkurs za izbor prvog ombudsmana
grada Beograda, što je u nekim krugovima shvaćeno kao omalovažavanje institucije,
a u drugim upravo kao želja za transparentnošću.
Opštinske odluke nemaju potpuno jednoobrazna rešenja. Većina odluka
zahteva iscrpljivanje svih pravnih lekova pre obraćanja ombudsmanu, što nije dobro,
imajući u vidu da je jedan od razloga za postojanje ove institucije upravo delovanje
na sprečavanju problema i posredovanje pre konačnog rešavanja. S obzirom da
odluke i preporuke ombudsmana nisu pravno obavezujuće i nemaju izvršnu snagu
kao presude ili konačne odluke u upravnom postupku, pitanje je u čemu će se
ogledati ovlašćenja ombudsmana ako deluje protiv presude ili npr. konačne odluke
upravnog suda. U gotovo svim odlukama se kaže da je ombudsman nezavisan i
samostalan u svom radu, ali se njegova nezavisnost ne obezbeđuje drugim
odredbama. On je često odgovoran za svoj rad predsedniku opštine ili skupštini
opštine, čime se suštinski negira ideja efikasnosti ove institucije. Najčešće se
opštinski ombudsman bira na predlog predsednika opštine, a na isti način i razrešava.
Osim toga što kandidata za opštinskog ombudsmana predlaže predsednik opštine, u
nekim opštinama ga bira relativna odbornička većina, tako da oko njegovog izbora
ne mora postojati konsenzus, već se ostavlja mogućnost vladajućoj stranci/koaliciji
da izabere osobu koja ne mora biti politički nezavisna i nepristrasna. Iako neke od
odluka predviđaju mogućnost obrazovanja stručne službe koja će pomagati
ombudsmanu, ili eventualno jednog stručnog saradnika, češće se predviđa da
administrativno tehničke poslove i druge poslove za njega obavlja opštinska uprava,
što ga ponovo dovodi u nepovoljan položaj. U budžetima nekih opština nije
predviđena posebna stavka za budžet opštinskog ombudsmana ili posebna sredstva
za njegov rad. Oni su prinuđeni da sredstva traže od lokalne uprave, a kako
mehanizmi i postupak nisu predviđeni, oni suštinski finansijski zavise od organa čiji
rad bi trebalo da kontrolišu i kritikuju.
55
Sl. glasnik RS, 9/02, 33/02 i 33/04.
52
Ljudska prava u pravnim propisima
2.4. Druge nezavisne institucije56
Poslednjih godina u Srbiji se javlja sve više tzv. nezavisnih institucija –
institucija koje, iako su deo državne strukture, imaju (ili bi trebalo da imaju)
nezavisnost u odnosu na ostale grane vlasti. Ovakve institucije veoma su značajne
za uspostavljanje vladavine prava, borbu protiv korupcije, pa samim tim i za
poštovanje ljudskih prava, ali su zbog svoje donekle paradoksalne i, u svakom
slučaju, ranjive pozicije podložne tome da postanu paravan za državnu vlast, koja
uspostavljanjem velikog broja ovakvih institucija pokušava da pokaže svoju
posvećenost vladavini prava, iako im u praksi ne omogućava da zaista zažive, niti
da steknu neophodnu nezavisnost.
Ove institucije imaju posredan ili neposredan značaj i za zaštitu ljudskih
prava. Pored ombudsmana, među institucijama ustanovljenim u Srbiji posebno
značajno mesto u pogledu zaštite ljudskih prava zauzima i poverenik za informacije
od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Ipak, u širem kontekstu, za zaštitu
ljudskih prava važno je da nesmetano deluju i sve ostale institucije koje za cilj
imaju borbu protiv korupcije i za vladavinu prava, kao što su npr. Državna revizorska
institucija, Odbor za rešavanje o sukobu interesa, Uprava za javne nabavke itd.
Jedan od značajnih problema s kojima se ove institucije susreću jeste omogućavanje osnovnih uslova za njihov rad. Kako bi mogle nesmetano da funkcionišu, ove institucije moraju da imaju i adekvatna novčana sredstva. Međutim, ovde
dolazi do izražaja njihova ranjivost – u ovom pogledu, institucije koje treba da
budu nezavisne, u potpunosti zavise od Vlade. Vlada je u budžetu za 2009. godinu
izašla u susret nezavisnim institucijama i uglavnom im odobrila budžete kakve su
imali i 2008. godine, ili čak i veće.57 Jedini izuzetak je poverenik za informacije
od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, koji je dobio svega 67 miliona dinara umesto traženih 115. Ovaj podatak je naročito zabrinjavajući kad se ima u
vidu da od januara 2009. godine poverenik ne samo da treba da nastavi da vrši
svoju dosadašnju funkciju, već treba da dobije i novi, izuzetno zahtevan zadatak
– od januara 2009. on će biti zadužen i za zaštitu podataka o ličnosti i pitanje je
kako će on uopšte biti u mogućnosti da ovu funkciju obavlja sa tako restriktivnim
budžetom.58
Iako je prošlo više godina od kako su neke od ovih institucija formirane,
mnoge od njih i dalje nemaju obezbeđen čak ni prostor za rad ili je on neadekvatan.
Drugi je problem nedovoljan broj zaposlenih. Tako bi, prema sistematizaciji radnih
mesta, kancelarija ombudsmana trebalo da ima 68 ljudi, a zaposleno ih je oko 30,
56
57
58
Treba napomenuti da ove institucije, kao i institucija ombudsmana, ne spadaju u „delotvoran
pravni lek“ u smislu člana 13 EKPS, ali se ovde obrađuju jer doprinose celokupnom okruženju
u kome se ljudska prava ostvaruju, ili ih čak (neke od njih) i direktno štite.
Tako je npr. ombudsman dobio veći iznos nego ove godine, kao i Državna revizorska institucija koja je dobila preko 40% veći budžet, odnosno 4 puta više novca nego što ga je ove godine
potrošila (Beta
(
, 4. decembar).
Vidi I.2.4.1.
53
Ljudska prava u Srbiji 2008.
dok služba poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti
ima 7 zaposlenih, a po sistematizaciji radnih mesta trebalo bi da ih ima 21 (Blic
(
, 27.
septembar). Takođe, pošto izbor članova ne zavisi od samih institucija, već od
Skupštine i drugih državnih organa, često se dešava da se na izbor članova veoma
dugo čeka, čak i da se probijaju zakonski rokovi za njihov izbor.
U maju su rukovodioci šest nezavisnih tela (zaštitnik građana, Državna
revizorska institucija, poverenik za informacije od javnog značaja, Odbor za
rešavanje o sukobu interesa, Uprava za javne nabavke i Komisija za zaštitu prava)
izdali zajedničko saopštenje u kome su ukazali na nedostatak osnovnih uslova za
rad, pre svega na nedostatak prostora.59 Kako se u saopštenju ističe, „zavisnost od
organa izvršne vlasti u pogledu sredstava za rad i drugih uslova rada ugrožava
neophodnu autonomiju nezavisnih organa“.
Među ovim institucijama je i Državna revizorska institucija (DRI), zadužena
za kontrolu javnih finansija i samim tim ključna za uspostavljanje poverenja građana
u institucije, koja se takođe susreće sa sličnim problemima. Najpre se kasnilo čak
dve godine s izborom članova Saveta DRI, a Skupština Srbije je usvojila poslovnik
DRI, koji omogućava funkcionisanje ovog tela, tek u januaru 2009. iako je to trebalo
da uradi pre više od godinu dana. Prostorije za rad konačno su obezbeđene tek
krajem 2008. godine, ali su tad u njima radili samo predsednik, sekretarica i dva
revizora, iako je bilo najavljivano da će DRI do kraja marta zaposliti 76 revizora
(
(Danas
, 20. novembar).
Još jedan veliki problem je i problem izvršenja odluka nezavisnih tela, jer
ona ili imaju neobavezujuću ulogu, ili moraju da se oslanjaju na izvršnu vlast da
obezbedi sprovođenje njihovih odluka, te i u tom pogledu zavise od izvršne vlasti.
Tako npr. Vlada ima obavezu da u slučaju potrebe obezbedi izvršenje rešenja
poverenika za javne informacije, ali se o tu obavezu oglušuje (Danas
(
, 20. novembar).
Republički odbor za rešavanje sukoba interesa teško može da ispuni svoju funkciju
ako ne može da obezbedi poštovanje odluka, a to nije lako kad se ima u vidu da
Odbor donosi preporuke. O tome govori i jedan primer iz ove godine, kada je Odbor
utvrdio da su Dragan Marković Palma i Veroljub Stevanović u sukobu interesa jer
su u isto vreme i narodni poslanici i gradonačelnici,60 a oni su jednostavno odlučili
da to mišljenje odbace (Danas
(
, 20. novembar).
Međutim, kao da nije dovoljno to što Vlada ne obezbeđuje uslove za
funkcionisanje nezavisnih tela, pojedini državni organi su čak predlagali i ukidanje
nekih nezavisnih institucija. Tako je republički Sekretarijat za zakonodavstvo, na
čijem čelu se nalazi Zoran Balinovac, krajem 2007. godine predložio Ministarstvu
finansija ukidanje Uprave za javne nabavke i Komisije za zaštitu prava ponuđača
59
60
Saopštenje dostupno na internet stranici http://www.zastitnik.gov.rs/index.php/lang-sr/
aktivnosti/saopstenja/74-2008-05-14-11-58-19/146-2008-06-06-13-59-11. Prethodno su u martu
isti potpisnici (s izuzetkom Slobodana Beljanskog, predsednika Odbora za rešavanje o sukobu
interesa) već izdali jedno saopštenje u vezi s istim problemom, http://www.zastitnik.gov.rs/
index.php/lang-sr/aktivnosti/saopstenja/74-2008-05-14-11-58-19/154-2008-06-09-07-49-52.
Mere su izrečene na 16. sednici Odbora 12. septembra 2008. godine.
54
Ljudska prava u pravnim propisima
((B92, 1. decembar 2007). U međuvremenu je, posle održanih izbora i promena sastava vladajuće koalicije, ovaj vladin organ očigledno odustao od pomenutog zahteva, iako o tome nije bilo nikakvih zvaničnih informacija u javnosti. Tokom 2008.
godine došlo je i do sukoba između RATEL-a i ministarstva zaduženog za oblast
telekomunikacija, kada je Ministarstvo donelo odluku o preuzimanju nadležnosti
ovog regulacionog tela.61 U to vreme, međutim, formirana je nova Vlada, i nova
postava u Ministarstvu telekomunikacija nije sprovela ovu odluku.
Ove godine usvojen je Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije62 koji će
se primenjivati od 1. januara 2010. godine. S početkom njegove primene prestaje da
važi Zakon o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija, tj. ukida se
Republički odbor za sprečavanje sukoba interesa, a njegove nadležnosti prelaze na
Agenciju. Novi Zakon sadrži jedno važno rešenje, koje je nedostajalo u radu Odbora, a koje bi moglo značajno da doprinese efikasnosti Agencije. Naime, član 72
Zakona predviđa da je neprijavljivanje imovine ili davanje lažnih podataka o imovini krivično delo za koje se može izreći kazna od 6 meseci do 5 godina. Jedan od
velikih problema u radu Odbora jeste upravo to što veliki broj funkcionera jednostavno ignoriše obavezu da dostavi podatke o svojoj imovini, i time onemogućava
rad Odbora, pa postoji nada da će ovaj problem biti otklonjen s početkom primene
novog zakona. Agencija treba da počne s radom od januara 2010. godine, ali je
Vlada predvidela u budžetu već za ovu godinu sredstva za Agenciju. To je pozitivno
i nužno kako bi Agencija zaista mogla da se oformi i spremno dočeka 1. januar
2010. godine, i da odmah počne sa primenom Zakona. Ipak, već na samom početku
su se pojavili problemi pri izboru članova Agencije, jer su pojedini državni organi i
u ovom slučaju propustili da u zakonskom roku predlože kandidate.
U kontekstu borbe protiv korupcije treba pomenuti i Savet za borbu protiv
korupcije koji je, iako osnovan kao „stručno-savetodavno“ vladino telo63 i samim
tim bez formalnih pretpostavki za nezavisnost, pokazao zavidan nivo integriteta i
nezavisnosti u svom radu. Ipak, čak ni vlasti koje su ga formirale ne obaziru se na
njegove izveštaje i preporuke.
Pored toga što mogu doprineti zaštiti ljudskih prava, ove institucije svojim
delovanjem, nažalost, mogu nekad da deluju i na uštrb ljudskih prava. U 2008.
godini najistaknutiji primer za ovakvo delovanje jeste odluka RATEL o Tehničkim
uslovima za podsisteme, uređaje, opremu i instalacije Internet mreže. Na ovu odluku
RATEL reagovala je javnost tražeći da se ona ukine jer bi se njenom primenom
ugrozilo pravo na privatnost i pravo na zaštitu podataka64. Ombudsman se ovim
povodom sastao sa čelnicima RATEL koji su usvajanje ovih Uslova obrazložili
61
62
63
64
Vesti B92, 13. jun, www.b92.net.
Sl. glasnik RS, 97/08.
Odluka o obrazovanju Saveta za borbu protiv korupcije, Sl. glasnik RS, 59/01.
Vidi saopštenja poverenika od 28. i 30. jula na internet stranici www.poverenik.org.yu, i
saopštenje zaštitnika građana na http://www.zastitnik.gov.rs/index.php/lang-sr/aktivnosti/
saopstenja/74-2008-05-14-11-58-19/189--q-q.
55
Ljudska prava u Srbiji 2008.
potrebom da se preciziraju uslovi pod kojima ovlašćeni državni organi mogu da
vrše elektronski nadzor. Ombudsman je utvrdio da Tehnički uslovi, i pored toga što
ostvaruju cilj zbog kojeg su doneti, takođe otvaraju i mogućnost za zloupotrebe i
potencijalno ugrožavaju privatnost prepiske, pa je preporučio da se Tehnički uslovi
stave van snage do donošenja zakona o zaštiti podataka o ličnosti,65 što je RATEL,
na kraju, i prihvatio.66
Takođe, Agencija za privatizaciju narušila je pravo na privatnost građana i
pravo na zaštitu podataka o ličnosti tako što je u medijima objavila spiskove građana
koji nisu ostvarili pravo na besplatne akcije, navodeći njihova puna imena i imena
roditelja i njihove jedinstvene matične brojeve.67 Agencija je, međutim, najavila da
će nastaviti s objavljivanjem ovih spiskova jer smatra da je zakon na to
obavezuje.68
2.4.1. Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o
ličnosti. – Radi ostvarivanja prava na pristup informacijama od javnog značaja, koje
je garantovano i članom 51 Ustava, Zakonom o slobodnom pristupu informacijama
od javnog značaja ustanovljen je poverenik za informacije od javnog značaja („poverenik“), kao samostalan i nezavisan državni organ (čl. 1, st. 2).69
Zakon o zaštiti podataka o ličnosti70 proširuje ulogu poverenika za pristup
informacijama od javnog značaja i on postaje poverenik za pristup informacijama
od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Poverenik će imati nadzornu ulogu
nad procesom obrade podataka o ličnosti, pravo da odlučuje u postupku po žalbi i
druge nadležnosti u vezi sa prikupljanjem, čuvanjem i zaštitom podataka o ličnosti
(čl. 44). Najznačajnije za uspešan nadzor je njegovo pravo na pristup i uvid u
podatke koji se prikupljaju, ali i u dokumentaciju, akte i prostorije lica ovlašćenih
za prikupljanje podatatka (čl. 45). Međutim, ova uloga se ograničava u istom članu
Zakona „ako bi se time ozbiljno ugrozio interes nacionalne ili javne bezbednosti,
odbrane zemlje ili radnje sprečavanja, otkrivanja, istrage i gonjenja za krivična dela,
dok traju razlozi za ograničenje.“ Ovakvo ograničenje deluje preterano jer je pravo
pristupa i inače ograničeno na poverenika, a ipak je teško zamisliti da bi poverenik
(koga u krajnjoj liniji bira država, a koji je, prema slovu zakona kojim se reguliše
njegov izbor, „lice s priznatim ugledom“) mogao da predstavlja opasnost po, na
primer, nacionalnu bezbednost, ili da bi ugrozio krivični postupak. O postojanju
razloga za ograničavanje prava poverenika odlučuje predsednik Vrhovnog kasacionog
65
66
67
68
69
70
Vidi preporuku zaštitnika građana, http://www.zastitnik.gov.rs/index.php/lang-sr/aktivnosti/misljenja-preporuke-i-stavovi/73-2008-05-14-11-58-03/186-2008-08-12-11-01-56.
Vesti B92, 22. avgust, www.b92.net.
Vidi saopštenje poverenika za informacije od javnog značaja od 23. decembra 2008, dostupno
na internet stranici www.poverenik.org.yu.
Vesti B92, od 23. decembra 2008, www.b92.net.
O instituciji poverenika i analizi Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja vidi Izveštaj 2007, II.2.2. i Izveštaj 2006, III.3.
Sl. glasnik RS, 97/08.
56
Ljudska prava u pravnim propisima
suda, ali, prema Zakonu, od traženja mišljenja od Vrhovnog kasacionog suda do
dostavljanja tog mišljenja nadležnom organu može da prođe i 16 dana, što je, u
ovom kontekstu, previše dugačak period koji obesmišljava pravo na uvid u
podatke.
Ovde treba još jednom pomenuti da služba poverenika do sada nije do kraja
formirana. Poverenik za informacije od javnog značaja radio je samo sa trećinom
saradnika potrebnih za ispunjavanje dosadašnje funkcije, pa je teško zamisliti kako
će služba uspeti s tako malim kapacitetima da izvršava i zadatke iz oblasti zaštite
podataka.
2.5. Sprovođenje odluka međunarodnih organa
Uloga međunarodnih organa kao korektiva i vodiča domaćih vlasti mora se
na pravi način uvažiti u osnovnim procesnim zakonima Srbije. Ovakva koncepcija
već je prihvaćena u Zakonu o parničnom postupku71 (ZPP), koji predviđa da se
postupak koji je odlukom suda pravosnažno okončan može ponoviti po predlogu
stranke, ako je Evropski sud za ljudska prava, po pravosnažno okončanom postupku
pred domaćim sudom, doneo odluku o istom ili sličnom pravnom odnosu protiv
Republike Srbije (čl. 422, st. 1, tač. 10).
Novi ZKP (čl. 426, st. 1, tač. 6) isto tako propisuje da je dozvoljeno ponavljanje
postupka u korist okrivljenog, ako je odlukom Evropskog suda za ljudska prava ili
drugog suda nastalog ratifikovanim međunarodnim ugovorom, utvrđeno da su u toku
krivičnog postupka kršena ljudska prava i osnovne slobode i da je presuda zasnovana
na takvom kršenju, a da je ponavljanjem postupka moguće ispraviti učinjenu povredu.
U slučajevima u kojima ponavljanje postupka nije potrebno, novi ZKP dozvoljava i
ulaganje zahteva za zaštitu zakonitosti (čl. 438, st. 2).
Po ugledu na ove odredbe ZKP i ZPP trebalo bi reformisati i član 51 Zakona
o upravnim sporovima.72
Ipak, izrazito nepovoljno iskustvo nesprovođenja odluka nekih drugih
međunarodnih tela (Komiteta protiv mučenja, Komiteta za ljudska prava) pokazuje
da će biti neophodno usvajanje čitavog paketa zakonskih izmena koje će u brojnim
zakonima (a ne samo procesnim) obezbediti uslove za efikasno i potpuno izvršavanje
odluka međunarodnih tela. Izazovi sa kojima će se državni organi suočiti u postupku
izvršavanja odluka Evropskog suda za ljudska prava morali bi da budu putokaz za
pripremanje i usvajanje takvih rešenja.
Odredba ZKP potpunija je od odgovarajuće odredbe u ZPP, jer predviđa da
je ponavljanje postupka dozvoljeno ne samo posle odluke Evropskog suda za ljudska
prava, već i posle odluke „drugog suda nastalog ratifikovanim međunarodnim
ugovorom“. Ipak, i ovde se govori o „sudu“, što preporuke komiteta UN ostavlja
van domena ovih odredaba.
71
72
Sl. glasnik RS, 125/04.
Sl. list SRJ,
J 46/96.
57
Ljudska prava u Srbiji 2008.
3. Ograničenja i derogacija ljudskih prava
Član 4 PGP:
1. U slučaju da izuzetna opšta opasnost ugrozi opstanak nacije i da je to objavljeno službenim aktom, države članice ovog pakta mogu da preduzmu, u onom strogom obimu u kojem to stanje zahteva, mere koje odstupaju od obaveza predviđenih
ovim paktom, pod uslovom da te mere ne budu u nesaglasnosti s ostalim obavezama
koje im nameće međunarodno pravo i da nemaju za posledicu diskriminaciju zasnovanu samo na rasi, boji, polu, jeziku, veri ili socijalnom poreklu.
2. Prethodna odredba ne dopušta nikakvo odstupanje od članova 6, 7 i 8, t. 1 i
2, 11, 15, 16 i 18 ovog pakta.
3. Države članice ovog pakta koje se koriste pravom odstupanja moraju odmah
da preko generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, saopšte ostalim državama članicama
odredbe od kojih su odstupile, kao i razloge ovog odstupanja. One će istim putem
ponovo obavestiti o tome kada budu prestale s ovim odstupanjima.
(Sl. list SFRJ,
J br. 7/71)
Član 15 EKPS:
1. U doba rata ili druge javne opasnosti koja preti opstanku nacije, svaka Visoka
strana ugovornica može da preduzme mere koje odstupaju od njenih obaveza po ovoj
Konvenciji, i to u najnužnijoj meri koju iziskuje hitnost situacije, s tim da takve mere
ne budu u neskladu s njenim drugim obavezama prema međunarodnom pravu.
2. Prethodna odredba ne dopušta odstupanja od člana 2, osim u pogledu smrti
prouzrokovane zakonitim ratnim postupcima, ili člana 3, 4 (st. 1) i 7.
3. Svaka Visoka strana ugovornica koja koristi svoje pravo da odstupi od odredbi
Konvencije obaveštava u potpunosti generalnog sekretara Saveta Evrope o merama
koje preduzima i razlozima za njih. Ona takođe obaveštava generalnog sekretara
Saveta Evrope kada takve mere prestanu da deluju i kada odredbe Konvencije ponovo
počnu da se primenjuju u potpunosti.
(Sl. list SCG (Međunarodni ugovori), br. 9/03)
3.1. Ograničenja ljudskih prava
Ustav propisuje da se njime zajemčena ljudska i manjinska prava mogu
ograničiti ako to on dopušta i to samo u onoj meri koja je neophodna da bi se u
demokratskom društvu zadovoljila svrha zbog koje je ograničenje dozvoljeno.
Ograničenja se ne smeju uvoditi u druge svrhe osim onih koje Ustav dopušta, ali
treba imati u vidu da Ustav ne koristi formulaciju koja postoji u Evropskoj konvenciji
o ljudskim pravima, naime da ograničenje mora imati legitimni cilj, već je dozvoljena
svaka svrha koju dopušta sam Ustav. Ustav propisuje da pri ograničavanju ljudskih
58
Ljudska prava u pravnim propisima
i manjinskih prava i tumačenju ovih ograničenja svi državni organi, a naročito
sudovi, imaju obavezu da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti
svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu između ograničenja i njegove
svrhe i o tome da li postoji način da se ta svrha postigne manjim ograničenjem
prava, dok ograničenje ni u kom slučaju ne sme da zadire u suštinu zajemčenog
prava (čl. 20),73 ali ne pominje izričito da cilj ograničenja mora biti legitiman. Ovaj
propust donekle može da se nadomesti opštom odredbom o tumačenju sadržanom u
članu 18, prema kojoj se „odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače ... u
korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim
standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje
nadziru njihovo sprovođenje“, pa bi imajući u vidu praksu Evropskog suda za
ljudska prava legitimni cilj morao da bude uslov za prihvatljivost ograničavanja
ljudskih prava.
Prema članu 18, st. 2 Ustava, način ostvarivanja pojedinih sloboda i prava
čoveka može se zakonom propisati u dva slučaja: 1) kada je to ustavom izričito
predviđeno, i 2) kada je to neophodno za ostvarivanje pojedinog prava zbog njegove
prirode. U prvom slučaju, priznaje se da određena prava nisu neposredno sprovodiva
i da sam Ustav na to može izričito da ukaže kada određuje da se način njihovog
sprovođenja određuje zakonom. To ne mora nužno da znači ograničenje prava, iako
činjenica da Ustav ostavlja zakonu da razradi ostvarenje nekog prava stvara
mogućnost izvesnog sužavanja polja primene tog prava.
U drugom slučaju, za razliku od prethodnog, Ustav ne određuje izričito koja
su prava neposredno sprovodiva a koja nisu, već se ta ocena ostavlja parlamentu.
Time se donekle otvara mogućnost zloupotrebe i ograničavanja neposredno
sprovodivih prava putem zakona.
Ustav izričito propisuje da zakon kojim se uređuje ostvarivanje prava ni u
kom slučaju ne sme da zadire u suštinu samog prava.
Članom 20 propisano je kad se prava zajemčena Ustavom mogu ograničiti
zakonom. Najpre, ograničenje mora biti dopušteno Ustavom. On propisuje posebna
ograničenja ljudskih prava u onim odredbama u kojima se o tim pravima govori. Na
primer, Ustav dozvoljava ograničavanje slobode mirnog okupljanja zakonom „ako
je to neophodno radi zaštite javnog zdravlja, morala, prava drugih ili bezbednosti
Republike Srbije“ (čl. 54), kao i ograničavanje slobode kretanja „ako je to neophodno
radi vođenja krivičnog postupka, zaštite javnog reda i mira, sprečavanja širenja
zaraznih bolesti ili odbrane Republike Srbije“ (čl. 39).
73
U svom mišljenju o Ustavu Venecijanska komisija je komentarisala član 20 Ustava koji se
odnosi na ograničenja ljudskih i manjinskih prava (st. 28–30 Mišljenja). Pored ukazivanja na
činjenicu da se Ustavom ne zahteva postojanje legitimnog cilja kako bi ograničenje bilo
dozvoljeno, ovaj član je kritikovala i zbog toga što je preterano komplikovano formulisan, pa
otvara mogućnost da se jave mnoga pitanja u vezi s tumačenjem različitih vrsta ograničenja.
Vidi Evropska komisija za demokratiju putem prava (Venecijanska komisija), Mišljenje o
Ustavu Srbije, Mišljenje br. 405/2006, CDL-AD(2007)004, 19. mart 2007.
59
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Svrha ograničenja mora biti dopuštena Ustavom, a ograničenje ne sme da
zadire u suštinu zajemčenog prava.
Članom 20 Ustava princip proporcionalnosti je jasno definisan, kao i merila
po kojima se pre svega sudovi moraju rukovoditi pri tumačenju ograničenja ljudskih
i manjinskih prava.74 Princip proporcionalnosti je dosta strogo postavljen. Merila
ocenjivanja proporcionalnosti su u skladu s praksom Evropskog suda za ljudska
prava.75
Za razliku od Povelje o ljudskim i manjinskim pravima, Ustav ne sadrži
odredbu kojom se izričito zabranjuje ograničavanje ljudskih i manjinskih prava
zajemčenih opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, međunarodnim
ugovorima i zakonima i drugim propisima na snazi, već samo sadrži uopšteniju
odredbu kojom se propisuje da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne
može smanjivati.
U članovima koji se odnose na slobodu misli, savesti i veroispovesti (čl. 43)
i na slobodu izražavanja (čl. 46), kao razlog za ograničenje pominje se i jedna, u
međunarodnoj praksi nepoznata, kategorija. Naime, sloboda misli, savesti i
veroispovesti, kao i sloboda izražavanja, mogu biti ograničene ako je to potrebno,
između ostalog, radi zaštite „morala demokratskog društva“. Nije jasno šta se pod
ovim podrazumeva. U međunarodnim instrumentima za zaštitu ljudskih prava (npr.
EKPS), da bi ograničenje bilo dozvoljeno potrebno je da bude nužno u demokratskom
društvu, a može imati za svrhu, između ostalog, zaštitu javnog morala. U odredbi
Ustava čini se da su ova dva uslova pomešana, pa smo dobili novi pojam „moral
demokratskog društva.“ Ostaje da se vidi kakve će to posledice imati za uživanje
prava garantovanih u ova dva člana Ustava.
3.2. Odstupanja (derogacije) u vreme „izvanredne opšte
javne opasnosti“
3.2.1. Opšte
Ustav predviđa da su, po proglašenju ratnog ili vanrednog stanja, dozvoljene
mere odstupanja od ljudskih i manjinskih prava zajemčenih Ustavom, i to samo u
onom obimu u kome je to neophodno (čl. 202, st. 1). Ova formulacija je blaža od
one iz Evropske konvencije o ljudskim pravima, koja dozvoljava odstupanja samo
u „najnužnijoj meri koju iziskuje hitnost situacije“, a može se postaviti pitanje i
zašto se još neke odredbe nisu našle na listi onih od kojih odstupanja nisu dozvoljena
(čl. 202, st. 4).76
74
75
76
Formulacija Ustava u velikoj meri se poklapa s Poveljom o ljudskim i manjinskim pravima,
kojom je prvi put uveden princip proporcionalnosti u naš pravni sistem.
Vidi Handyside protiv Ujedinjenog Kraljevstva (1976) 1 EHRR 737, ECHR; Informationsverein
Lentia protiv Austrije, (1993) 17 EHRR 93, ECHR; Lehideux i Isorni protiv Francuske, ECHR,
App. No. 24662/94 (1998).
Vidi Evropska komisija za demokratiju putem prava (Venecijanska komisija), Mišljenje o
Ustavu Srbije, Mišljenje br. 405/2006, CDL-AD(2007)004, st. 97–98.
60
Ljudska prava u pravnim propisima
Ustav predviđa dva uslova za derogaciju ljudskih i manjinskih prava – proglašenje ratnog ili vanrednog stanja (formalni uslov) i nužnost mera derogacije u
datoj situaciji (materijalni uslov). Uslovi su blaže postavljeni nego što je to bilo u
Povelji, jer Ustav ne postavlja ugroženost opstanka države kao uslov za ograničenje
prava. Ipak, postojanje javne opasnosti koja ugrožava opstanak države ili građana
jeste uslov za proglašavanje vanrednog stanja (čl. 200, st. 1), pa se praktično za
dopuštenost odstupanja od ljudskih prava prema Ustavu traži i ovaj uslov, bar kada
je u pitanju vanredno stanje.
Mere derogacije imaju privremeni karakter i prestaju da važe kad prestane
vanredno ili ratno stanje (čl. 202, st. 3).
Odstupanje od pojedinih ljudskih prava za vreme ratnog i vanrednog stanja u
skladu je s obavezom iz člana 4 PGP i člana 15 EKPS da do derogacije može doći
kada „opstanak nacije ugrozi izvanredna javna opasnost“.
U Ustavu su nabrojana prava od kojih nikada nije dozvoljeno odstupanje (čl.
202, st. 4). Lista ovih prava u skladu je s PGP i EKPS.
3.2.2. Derogacije u vreme ratnog stanja77
Prema Ustavu, ratno stanje proglašava Narodna skupština, koja tom prilikom
može propisati mere kojima se odstupa od ljudskih i manjinskih prava zajemčenih
Ustavom (čl. 201, st. 1 i 3). Ako Skupština nije u mogućnosti da se sastane, odluke
o proglašenju ratnog stanja i derogaciji ljudskih i manjinskih prava donose zajedno
predsednik Republike, predsednik Narodne skupštine i predsednik Vlade (čl. 201,
st. 2 i 4). Skupština potvrđuje sve mere propisane u periodu ratnog stanja kad bude
u mogućnosti da se sastane (čl. 201. st. 5), što je u skladu sa standardima OEBS u
ovoj oblasti.78 Nije, međutim, propisano šta se dešava u slučaju da ih Narodna
skupština ne potvrdi. Logično je pretpostaviti, i treba pretpostaviti da u tom slučaju,
posle sednice Skupštine, ove mere prestaju da važe. Povelja je ovo izričito predviđala, i trebalo je da i tvorci novog Ustava predvide ovakvu odredbu, a ne da nepotrebno ovo pitanje ostave da bude podložno tumačenju.
3.2.3. Vanredno stanje79
Narodna skupština proglašava vanredno stanje kada „javna opasnost ugrožava
opstanak države ili građana“ i tada može propisati mere kojima se odstupa od
Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava (čl. 200, st. 1 i 4). Odluka o
77
78
79
U vezi s uredbama koje su ograničavale pojedina prava i slobode za vreme ratnog stanja u SRJ
1999. godine, vidi Izveštaj 1999, I.3.2.4.
Vidi Dokument moskovskog sastanka KEBS o ljudskoj dimenziji, 1991, st. 28.2. Vidi takođe
Pariske minimalne standarde o normama ljudskih prava u vanrednom stanju, Odsek A, st. 2,
ILA, Report of the Sixty-First Conference Held at Paris, London, 1985; 79 AJIL 1072 (1991).
Vanredno stanje je u Srbiji uvedeno 2003. godine, posle ubistva premijera Zorana Đinđića, na
osnovu Odluke o proglašenju vanrednog stanja (Sl. glasnik RS, 21/03) vršioca dužnosti
predsednika Republike, a na predlog Vlade. Vidi Izveštaj 2003, IV.1. i Izveštaj 2004, I.3.2.3.
61
Ljudska prava u Srbiji 2008.
proglašenju vanrednog stanja važi najduže 90 dana, posle čega se može produžiti za
još 90 dana (st. 2).
Kad Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane, odluku o proglašenju
vanrednog stanja donose zajedno predsednik Republike, predsednik Narodne
skupštine i predsednik Vlade, dok odluke o merama kojima se odstupa od ljudskih
i manjinskih prava u tom slučaju donosi Vlada uz „supotpis“ predsednika Republike
(st. 5 i 6). Ove odluke moraju da se podnesu Narodnoj skupštini da ih potvrdi u
roku od 48 sati od donošenja odluke, odnosno čim Skupština bude u mogućnosti da
se sastane. U slučaju vanrednog stanja, izričito je propisano da, ukoliko Narodna
skupština ne potvrdi oduku, odluka o proglašenju vanrednog stanja prestaje da važi
završetkom prve sednice Narodne skupštine održane po proglašenju vanrednog
stanja, a mere kojima se odstupa od ljudskih i manjinskih prava 24 sata posle
početka prve sednice Narodne skupštine održane po proglašenju vanrednog stanja
(st. 8 i 9).
Mere kojima se odstupa od ljudskih i manjinskih prava mogu se primenjivati
najduže 90 dana, posle čega se mogu „obnoviti pod istim uslovima“ (st. 7).
U Srbiji postoji Zakon o merama za slučaj vanrednog stanja80 čija rešenja
nisu u skladu s novim Ustavom. Na primer, ovaj zakon daje predsedniku Republike
ovlašćenja da donosi odluke kojima se odstupa od ljudskih prava. Dok je ovo
rešenje bilo u skladu sa starim Ustavom, prema novom Ustavu predsednik nema
ovakva ovlašćenja. Ustavnim zakonom za sprovođenje Ustava Republike Srbije81
predviđeno je da svi zakoni moraju da se usklade s Ustavom do 31. decembra 2008.
godine (čl. 15).
4. Posebna prava
4.1. Zabrana diskriminacije
Član 2, st. 1 PGP:
Države članice ovog pakta obavezuju se da poštuju i garantuju svim licima koja
se nalaze na njihovoj teritoriji i koja potpadaju pod njihovu nadležnost, prava priznata
ovim paktom bez obzira naročito na rasu, boju, pol, jezik, veru, političko ili drugo
mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, imovno stanje, rođenje ili svaku drugu
okolnost.
Član 26 PGP:
Sva su lica jednaka pred zakonom i imaju pravo bez ikakve diskriminacije na
podjednaku zaštitu zakona. U tom smislu, zakon mora da zabranjuje svaku
80
81
Sl. glasnik RS, 19/91.
Sl. glasnik RS, 98/06.
62
Ljudska prava u pravnim propisima
diskriminaciju i da obezbedi svim licima podjednaku i uspešnu zaštitu protiv svake
diskriminacije, naročito u pogledu rase, boje, pola, jezika, vere, političkog ili drugog
ubeđenja, nacionalnog ili socijalnog porekla, imovnog stanja, rođenja ili svakog
drugog stanja.
(Sl. list SFRJ,
J br. 7/71)
Član 14 EKPS:
Uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj Konvenciji obezbeđuje se bez
diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest,
političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza s nekom
nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status.
Član 1 Protokola br. 12 uz EKPS:
1. Svako pravo koje zakon predviđa ostvarivaće se bez diskriminacije po bilo
kom osnovu kao npr. polu, rasi, boji kože, jeziku, veroispovesti, političkom i drugom
uverenju, nacionalnom ili društvenom poreklu, povezanosti s nacionalnom manjinom, imovini, rođenju ili drugom statusu.
2. Javne vlasti neće ni prema kome vršiti diskriminaciju po osnovima kao što su
oni pomenuti u stavu 1.
(Sl. list SCG (Međunarodni ugovori), br. 9/03)
4.1.1. Opšte
U pogledu zabrane diskriminacije, Srbiju obavezuju, osim odredaba PGP,
PESK, EKPS i Protokola br. 12 uz EKPS i Konvencija o ukidanju svih oblika rasne
diskriminacije, Konvencija o eliminisanju svih oblika diskriminacije protiv žena,
Konvencija MOR br. 111 koja se odnosi na diskriminaciju u pogledu zapošljavanja
i zanimanja,82 kao i Konvencija UNESCO protiv diskriminacije u oblasti
obrazovanja.83
Ustav Srbije zabranu diskriminacije reguliše u članu 21:
Pred Ustavom i zakonom svi su jednaki.
Svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije.
Zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom
osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla,
rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika,
starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.
Ne smatraju se diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može
uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u
nejednakom položaju sa ostalim građanima.
82
83
Sl. list FNRJ (Dodatak), 3/61.
Sl. list SFRJ (Dodatak), 4/64.
63
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Član 21 Ustava očigledno je zasnovan na članu 3 Povelje o ljudskim i
manjinskim pravima SCG, s tim što je ustavopisac promenio terminologiju stava 4
ovog člana, koji je izvorno propisivao da je dozvoljeno privremeno uvođenje
posebnih mera koje su neophodne za ostvarivanje ravnopravnosti, posebne zaštite i
napretka lica ili grupe lica koje se nalaze u nejednakom položaju, da bi im se
omogućilo puno uživanje ljudskih i manjinskih prava pod jednakim uslovima.
Ustavopisac je takođe potpuno izostavio odredbu iz člana 3, st. 5 Povelje da se
posebne mere iz stava 4 ovog člana mogu primenjivati samo dok se ne ostvare
ciljevi zbog kojih su preduzete. Ove izmene u pogledu mera afirmativne akcije
nažalost ne predstavljaju nikakvo unapređenje u odnosu na Povelju. Nedostatak
vremenskog ograničavanja mera afirmativne akcije posebno je problematičan pošto
je u pitanju kriterijum koji je apsolutno neophodan za povoljnu ocenu
proporcionalnosti ovih mera, mada se može očekivati da će ovaj nedostatak biti
otklonjen kroz sudsku praksu.
Priroda diskriminacije u članu 21 Ustava formulisana je kao u međunarodnim
instrumentima. Prema Ustavu, „zabranjena je svaka neposredna ili posredna
diskriminacija, po bilo kom osnovu“, što znači da Ustav, kao i PGP i EKPS, ostavlja
mogućnost zabrane diskriminacije i po osnovima koji nisu izričito navedeni.
Diskriminacija je predviđena kao krivično delo u Krivičnom zakoniku84 (čl.
128, 317 i 387). Antidiskriminatorne odredbe sadrže i brojni drugi zakoni – Zakon
o crkvama i verskim zajednicama85 (čl. 2), Zakon o radu86 (čl. 18–23), Zakon o
zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti87 (čl. 8), Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja,88 Zakon o zdravstvenoj zaštiti89 itd.
Ni u ovoj godini Srbija još uvek nije usvojila opšti zakon protiv diskriminacije.
Osim toga što je zakon neophodan zbog stvaranja efikasnijeg mehanizma za borbu
protiv diskriminacije, usvajanje je neophodno i u procesu integracije Srbije u
Evropsku uniju.90 U 2007. godini postojala su dva predloga ovog zakona, od kojih
je jedan bio u skupštinskoj proceduri. Međutim, po konstituisanju novog saziva
Skupštine, svi predlozi zakona iz prethodnog saziva povučeni su iz procedure, tako
da trenutno nema formalnih predloga zakona protiv diskriminacije. Ipak, primetan
je pozitivan pomak utoliko što su se nadležna ministarstva dogovorila da izrade
zajednički Nacrt zakona o zabrani diskriminacije, koji podržavaju i nevladine
organizacije koje su još 2003. godine sačinile svoj predlog zakona, pa se može
očekivati da će zakon biti donet u skladu sa pomenutim Nacrtom. Ministar za
84
85
86
87
88
89
90
Sl. glasnik RS, 85/05.
Sl. glasnik RS, 36/06.
Sl. glasnik RS, 24/05, 61/05.
Sl. glasnik RS, 71/03, 83/04.
Sl. glasnik RS, 62/03, 64/03, 58/04 i 62/04.
Sl. glasnik RS, 107/05.
Usvajanje zakona protiv diskriminacije je neophodno da bi se Srbija našla na tzv. beloj
šengenskoj listi.
64
Ljudska prava u pravnim propisima
ljudska i manjinska prava je najavio usvajanje zakona u prva tri meseca 2009. godine.
4.1.2. Nacrt zakona o zabrani diskriminacije
Nacrt se sastoji iz nekoliko celina. Prvi deo sadrži odredbe koje se odnose na
određivanje pojma diskriminacije. Takođe, navode se i karakteristični oblici
diskriminatornog postupanja (neposredna diskriminacija, posredna diskriminacija,
povreda načela jednakih prava i obaveza, viktimizacija, udruživanje radi vršenja
diskriminacije, govor mržnje, uznemiravanje i ponižavajuće postupanje i teški oblici
diskriminacije). Bitno je napomenuti da Nacrt predviđa i govor mržnje kao oblik
diskriminacije što je naročito značajno kad se ima u vidu rasprostranjenost ove
pojave u srbijanskom društvu.
Drugi deo Nacrta bavi se posebnim slučajevima diskriminacije. Radi se, u
stvari, o predviđanju najrazličitijih oblika diskriminisanja koji se mogu naći u
praksi.
Najznačajniji deo odnosi se na utvrđivanje mehanizama zaštite građana od
diskriminatornog postupanja. Pre svega, predviđa se osnivanje Povereništva za
zaštitu ravnopravnosti, na čijem će čelu da se nalazi poverenik. Poverenik se bira na
pet godina, a kandidat za poverenika mora da bude diplomirani pravnik koji ima
najmanje 10 godina iskustva na pravnim poslovima u oblasti zaštite ljudskih prava
i poseduje visoke moralne i stručne kvalitete. Poverenik prima i razmatra pritužbe
građana koji smatraju da su bili žrtve diskriminatornog postupanja, informiše
građane o njihovim pravima i obavezama i sprovodi postupak mirenja, podnosi
tužbe zbog povreda Zakona o zabrani diskriminacije, podnosi krivične i prekršajne
prijave, informiše javnost o diskriminaciji u praksi itd. Suština formiranja ovakvog
tela jeste ojačavanje položaja diskriminisanih građana kojima se omogućava da
imaju još jedan vid pravne zaštite pored redovne sudske. Sudska zaštita je takođe
predviđena Nacrtom. Predviđen je niz procesnih pravila koja predstavljaju lex specialis u odnosu na opšta pravila parničnog postupka koja su predviđena u ZPP. Tako
se utvrđuje da je u postupku zaštite od diskriminacije nadležan sud opšte mesne
nadležnosti (sud na čijem je području sedište ili prebivalište tuženog), ali može biti
nadležan i sud na čijem je području sedište odnosno prebivalište tužioca (žrtve diskriminatornog postupanja). Tužbu može podneti oštećeno lice, poverenik i organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava.91 U slučaju da se diskriminatorno postupanje odnosi isključivo na jedno lice, poverenik i organizacije koje se bave
zaštitom ljudskih prava mogu da podnesu tužbu samo uz pristanak tog lica. Tužbom
se može zahtevati zabrana izvršenja radnje od koje preti diskriminacija, zabrana
daljeg vršenja takve radnje, utvrđenje da je tuženi postupao diskriminatorno,
izvršenje radnje kojom se uklanjaju posledice diskriminacije, naknada materijalne i
91
Ovo je jedna od najvećih prednosti Nacrta. Nevladine organizacije koje se bave zaštitom
ljudskih prava su kritikovale rešenje u Zakonu o sprečavanju diskriminacije osoba sa
invaliditetom jer nije predviđao da i nevladine organizacije mogu da podnesu ovakvu tužbu.
65
Ljudska prava u Srbiji 2008.
nematerijalne štete i objavljivanje pojedinih presuda. Privremenu meru tužilac može
zahtevati u toku postupka i po okončanju postupka da bi se otklonila opasnost od
nasilja ili veća nenadoknadiva šteta. Da bi sud odobrio ovakvu meru potrebno je da
tužilac učini verovatnim da je takva mera potrebna radi otklanjanja opasnosti od
nasilja ili veće nenadoknadive štete. Nadzor nad primenom ovog zakona vrši
Ministarstvo za ljudska i manjinska prava. Poverenik sačinjava godišnje i posebne
izveštaje i podnosi ih Narodnoj skupštini Republike Srbije.
4.1.3. Zakon o sprečavanju diskriminacije
osoba sa invaliditetom
Skupština Srbije je u aprilu 2006. usvojila Zakon o sprečavanju diskriminacije
osoba sa invaliditetom.92 Zakon između ostalog propisuje obavezu državnih organa
da učine dostupnim javne usluge i objekte osobama sa invaliditetom i zabranjuje
diskriminaciju u posebnim oblastima, poput radnih odnosa, zdravstva i obrazovanja
(čl. 11–31). Posebno su značajne odredbe zakona koje ustanovljavaju pozitivne
obaveze državnih organa i organa lokalne samouprave da preduzimaju posebne
mere za podsticanje ravnopravnosti osoba sa invaliditetom (čl. 32–38). Mada Zakon
definiše ove mere samo u najopštijim okvirima, s obzirom da one moraju biti mnogo
bliže određene u svakom konkretnom slučaju, propuštanje nadležnih institucija da
ovakve mere uvedu predstavljalo bi kršenje jedne utužive obaveze i dovelo do odgovornosti države, odnosno jedinice lokalne samouprave.
Najznačajnije su odredbe Zakona kojima se propisuju posebna pravila
parničnog postupka u sporovima za zaštitu od diskriminacije na osnovu invalidnosti
(čl. 39–45). Zakonom se uvodi posebna tužba za zaštitu od diskriminacije, kojom se
može zahtevati zabrana izvršenja radnje od koje preti diskriminacija, zabrana daljeg
vršenja radnje diskriminacije, odnosno zabrana ponavljanja radnje diskriminacije;
izvršenje radnje radi uklanjanja posledica diskriminatorskog postupanja; utvrđenje
da je tuženi prema tužiocu diskriminatorski postupao; kao i naknada materijalne i
nematerijalne štete (čl. 42 i 43). Zakon takođe uvodi i posebna pravila o mesnoj
nadležnosti, dozvoljenosti revizije, i uslovima za određivanje privremenih mera u
ovim sporovima.
Ovaj zakon, iako velika prekretnica u pravnom regulisanju ove oblasti, ipak
ima nekih nedostataka. Teret dokazivanja je na tuženom, a tužbu može podneti
samo sama žrtva diskriminacije. Da bi prâva osoba s invaliditetom bila u dovoljnoj
meri zaštićena trebalo bi da aktivnu legitimaciju imaju i pojedine organizacije (npr.
organizacije koje pružaju pomoć osobama s invaliditetom).
Srbija je u decembru 2007. godine potpisala Konvenciju UN o pravima osoba
sa invaliditetom usvojenu u Generalnoj skupštini decembra 2006. godine. Konvenciju
su do sada ratifikovale 44 države, pa je ona ove godine stupila na snagu.93 Dodatni
92
93
Sl. glasnik RS, 33/06.
Uslov da Konvencija stupi na snagu bilo je da je ratifikuje 20 država. Vidi www.un.org/
disabilities, pristupljeno 28. decembra.
66
Ljudska prava u pravnim propisima
protokol uz Konvenciju je ratifikovalo 26 država i on je takođe stupio na snagu.
Srbija Konvenciju i Protokol još uvek nije ratifikovala, tako da se njihove odredbe
još uvek ne primenjuju u odnosu na Srbiju.
4.2. Pravo na život
Član 6 PGP:
1. Pravo na život je neodvojivo od čovekove ličnosti. Ovo pravo mora da bude
zakonom zaštićeno. Niko ne može da bude proizvoljno lišen života.
2. U zemljama gde smrtna kazna nije ukinuta, smrtna presuda se može izreći
samo za najteže zločine, shodno zakonodavstvu na snazi u času kada je delo počinjeno
i ne može da bude u suprotnosti s odredbama ovog pakta ni s Konvencijom o
sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida. Ova kazna se može primeniti samo na
osnovu pravnosnažne presude koju je doneo nadležni sud.
3. Kada lišenje života predstavlja zločin genocida, podrazumeva se da nijedna
odredba ovog člana ne ovlašćuje državu članicu ovog pakta da odstupi na bilo koji
način od bilo koje obaveze preuzete na osnovu odredaba Konvencije o sprečavanju i
kažnjavanju zločina genocida.
4. Svaki osuđenik na smrt ima pravo da zatraži pomilovanje ili zamenu kazne.
Amnestija, pomilovanje ili zamena smrtne kazne mogu se odobriti u svim
slučajevima.
5. Smrtna kazna se ne može izreći za zločine koje su počinila lica koja nisu
navršila 18 godina i ne može se izvršiti nad bremenitim ženama.
6. Nijedna odredba ovog člana se ne može uzeti kao razlog za odlaganje ili
sprečavanje ukidanja smrtne kazne od strane države članice ovog pakta.
(Sl. list SFRJ,
J br. 7/71)
Član 1 Drugog fakultativnog protokola uz PGP:
1. Niko u nadležnosti države ugovornice ovog Protokola ne može biti
pogubljen.
2. Države ugovornice će preduzeti sve neophodne mere u okviru svoje nadležnosti u cilju ukidanja smrtne kazne.
(Sl. list SRJ,
J br. 4/01)
Član 2 EKPS:
1. Pravo na život svake osobe zaštićeno je zakonom. Niko ne može biti namerno
lišen života, sem prilikom izvršenja presude suda kojom je osuđen za zločin za koji
je ova kazna predviđena zakonom.
2. Lišenje života se ne smatra protivnim ovom članu ako proistekne iz upotrebe
sile koja je apsolutno nužna:
(a) radi odbrane nekog lica od nezakonitog nasilja;
67
Ljudska prava u Srbiji 2008.
(b) da bi se izvršilo zakonito hapšenje ili sprečilo bekstvo lica zakonito lišenog
slobode;
(c) prilikom zakonitih mera koje se preduzimaju u cilju suzbijanja nereda ili
pobune.
Protokol br. 6 uz EKPS:
Član 1
Smrtna kazna se ukida. Niko se ne može osuditi na smrtnu kaznu ili pogubiti.
Član 2
Država može u svom zakonodavstvu da predvidi smrtnu kaznu za dela izvršena
u doba rata ili neposredne ratne opasnosti; takva kazna primeniće se samo u
slučajevima predviđenim zakonom i u skladu s njegovim odredbama. Država
obaveštava generalnog sekretara Saveta Evrope o odgovarajućim odredbama tog
zakona.
Član 3
Nijedna odredba ovog Protokola ne može se ukinuti na osnovu člana 15
Konvencije.
Protokol br. 13 uz EKPS:
Član 1
Smrtna kazna se ukida. Niko se ne može osuditi na smrtnu kaznu ili pogubiti.
Član 2
Nijedna odredba ovog Protokola ne može se ukinuti na osnovu člana 15
Konvencije.
(Sl. list SCG (Međunarodni ugovori), br. 9/03)
4.2.1. Opšte
Pravo na život garantovano je svim osnovnim međunarodnim i regionalnim
instrumentima za zaštitu ljudskih prava koji važe u Srbiji. Ono se nikako ne sme
tumačiti restriktivno.94 Državne organe bi trebalo češće podsećati na pozitivnu
obavezu države da usvoji i preduzme sve mere koje dovode do efektivnog
obezbeđivanja i uživanja prava na život, kako u smislu procesnih obaveza i
preduzimanja efikasne istrage okolnosti ubistva, tako i preduzimanja svih razumnih
koraka kako bi zaštitila osobe u svojoj nadležnosti od opasnosti za koje je znala da
postoje.95
94
95
Opšti komentar 6/16, st. 1, usvojen 27. jula 1982. na 378. sastanku (16. sesiji) Komiteta za
ljudska prava.
Vidi Mahmut Kaya protiv Turske, ECHR, App. No. 22535/93 (2000); LCB protiv Ujedinjenog
Kraljevstva, ECHR, 27 EHHR 212 (1998).
68
Ljudska prava u pravnim propisima
Ustav Srbije propisuje neprikosnovenost ljudskog života (čl. 24, st. 1) i konačno zabranjuje smrtnu kaznu (st. 2), koja je u krivičnom zakonodavstvu ukinuta
još 2002. godine.96
Međunarodni dokumenti ne dozvoljavaju derogacije prava na život (čl. 4
PGP; čl. 15 EKPS), s tim što EKPS predviđa izuzetak u pogledu smrti prouzrokovane
zakonitim ratnim postupcima. Ustav Srbije zabranjuje mere odstupanja od prava na
život u vreme vanrednog ili ratnog stanja (čl. 202), čime ispravlja nedostatak ranijeg
Ustava, koji nije čak ni pominjao prava koja se ne mogu ograničiti.
Krivični zakonik97 (KZ) sadrži krivična dela kojima se štiti pravo na život, a
nadležni javni tužilac ima obavezu da ih goni po službenoj dužnosti. To su pre
svega krivična dela protiv života i tela (čl. 113–127), krivična dela protiv čovečnosti
i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom, kao što su genocid (čl. 370),
zločin protiv čovečnosti (čl. 371), ratni zločin protiv civilnog stanovništva (čl. 372),
protivpravno ubijanje i ranjavanje neprijatelja (čl. 378) i podsticanje na agresivni rat
(čl. 386). KZ sadrži i grupe krivičnih dela kojima se može ugroziti život ljudi, kao
što su dela protiv zdravlja ljudi, opšte sigurnosti, bezbednosti javnog saobraćaja,
protiv životne sredine, itd.
KZ u članu 119 sankcioniše krivično delo navođenja na samoubistvo i
pomaganja u samoubistvu, za koja se, u zavisnosti od oblika, može izreći kazna
zatvora od tri meseca do 10 godina. KZ (čl. 117) ne dekriminalizuje eutanaziju (čak
ni pasivnu), ali je predviđa kao zasebno i lakše krivično delo u odnosu na
ubistvo.98
Ustav Srbije, kao i ranija Povelja, izričito zabranjuje kloniranje ljudskih bića
(čl. 24, st. 3), a ono se smatra i krivičnim delom prema KZ. Zakonik predviđa
krivično delo protivpravno vršenje medicinskih eksperimenata i ispitivanje leka,
gde propisuje da će se kaznom zatvora od tri meseca do pet godina kazniti „i ko vrši
kloniranje ljudi ili vrši eksperimente u tom cilju“ (čl. 252, st. 2).
4.2.2. Samovoljno lišavanje života
PGP i EKPS nalažu državama obavezu da zaštite život ljudi od samovoljnog,
odnosno namernog lišavanja, a posebno bi trebalo da preduzmu mere zaštite života
kada je reč o postupcima državnih bezbednosnih snaga.99 Međutim, ne smatra se
kršenjem prava na život svaka upotreba sile od strane policije sa smrtnom posledicom.
Neophodna upotreba sile u cilju samoodbrane, krajnja nužda, hapšenje ili sprečavanje
96
97
98
99
Vidi Izveštaj 2003, I.4.2.1. Prema ZKP, u slučaju ekstradicije stranaca, ministar će u rešenju
kojim se dozvoljava izdavanje stranca, navesti da se prema strancu „ne može primeniti teža
kazna od one na koju je osuđen, niti smrtna kazna“, što je u skladu s obavezama koje je Srbija
preuzela ratifikacijom Evropske konvencije o ekstradiciji (Sl. list (Međunarodni ugovori) SRJ,
J
10/01).
Sl. glasnik RS, 85/05.
Vidi Izveštaj 2005, I.4.2.1.
Opšti komentar 6/16, napomena 1, st. 3.
69
Ljudska prava u Srbiji 2008.
bekstva, sprečavanje nereda i pobuna, ne mogu se smatrati namernim ili samovoljnim lišavanjem života sve dok zadovoljavaju kriterijume apsolutne nužnosti, odnosno proporcionalnosti.100 Međutim, prema praksi Komiteta za ljudska prava i Evropskog suda za ljudska prava, slučajevi nenamernih ubistava od strane državnih
agenata bi mogli predstavljati kršenje prava na život, ako je upotreba sile u momentu ubistva bila neopravdana ili nije bila u skladu s procedurom predviđenom domaćim zakonodavstvom.101 Komitet zahteva da zakoni država moraju strogo kontrolisati i ograničiti okolnosti u kojima bi građanin mogao biti lišen života akcijom
organa države. Ipak, s obzirom da i samo nacionalno zakonodavstvo može biti arbitrerno i davati preširoka ovlašćenja državnim organima, Komitet je čak i situaciju
koja je zadovoljavala domaće kriterijume proglašavao kršenjem prava na život.102
Zakon o policiji103 propisuje ovlašćenja pripadnika policije da upotrebe
sredstva prinude, koja se mogu primeniti „samo ako se na drugi način ne može
izvršiti zadatak i to suzdržano i srazmerno opasnosti koja preti zakonom zaštićenom
dobru i vrednosti, odnosno težini dela koje se sprečava ili suzbija“ (čl. 84, st. 2).
Službeno lice ima pravo da upotrebi vatreno oružje, samo ako primenom drugih
sredstava prinude nije moguće postići rezultat prilikom izvršavanja zadatka, i to
samo ako je to apsolutno nužno da bi se ostvario jedan od taksativno pobrojanih
ciljeva (čl. 100).104 Nije jednostavno zaštititi određena lica ili objekte u praksi, a ne
preći pri tom prag „striktne proporcionalnosti“,105 tako da bi trebalo pratiti implementaciju ovog zakona. Nadležno ministarstvo još uvek nije donelo podzakonske
akte kojima je trebalo detaljnije regulisati postojeća ovlašćenja.
4.2.3. Zaštita života pritvorenika i zatvorenika
Država ima posebne obaveze da preduzme sve potrebne i dostupne mere
kako bi zaštitila život svih lica koja su lišena slobode ili se nalaze na izdržavanju
zatvorske kazne. Nepružanje medicinske pomoći, lišavanje hrane, mučenje,
nesprečavanje samoubistva lica lišenih slobode ili neadekvatna istraga u slučaju
smrti mogu da predstavljaju povredu prava na život.106
100
101
102
103
104
105
106
McCann i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECHR, App. No. 18984/91 (1995); Suarez de
Guerrero protiv Kolumbije, App. No. 45/1979, (1985) dok. UN CCPR/C/OP/1.
Burrel protiv Jamajke, App. No. 546/93, dok. UN CCPR/C/53/D/ 546/1993 (1996); Stewart
protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECmHR, App. No. 10044/82, 39 DR 162, (1982); X. protiv
Belgije, ECmHR, 12 Yearbook 174 (1969).
Suarez de Guerrero protiv Kolumbije, App. No. 45/1979, (1985), dok. UN CCPR/C/OP/1.
Sl. glasnik RS, 101/05.
O ovlašćenjima pripadnika policije vidi Izveštaj 2005, I.4.2.2.
Stewart protiv Ujedinjenog Kraljevstva, App. No. 10044/82, 39 DR 162, (1982); McCann i
drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECHR, App. No. 18984/91 (1995); Kelly i drugi protiv
Ujedinjenog Kraljevstva, ECHR, App. No. 30054/96 (2001); Gul protiv Turske, ECHR, App.
No. 22676/93 (2000).
Keenan protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECmHR, App. No. 27229/95, (1999); Dermit Barbato
protiv Urugvaja, App. No. 84/1981, st. 9.2.
70
Ljudska prava u pravnim propisima
U tom smislu, Ustav Srbije proklamuje da se prema licu lišenom slobode
mora postupati čovečno i s uvažavanjem dostojanstva njegove ličnosti, te da je svako nasilje i iznuđivanje iskaza zabranjeno (čl. 28).107 Zakon o izvršenju krivičnih
sankcija Srbije108 (ZIKS) propisuje uslove za primenu prinude nad osuđenicima (čl.
128–132) i garantuje besplatnu zdravstvenu zaštitu osuđenom (čl. 101).109
Kako bi se ovaj zakon dalje sprovodio u praksi, potrebno je hitno pristupiti
donošenju podzakonskih akata. Za sada je usvojen Pravilnik o merama za održavanje
reda i bezbednosti u zavodima za izvršenje zavodskih sankcija.110
4.2.4. Obaveza države da štiti život od rizika po život
4.2.4.1. Rizik po zdravlje. – Država ima obavezu da preduzme i aktivne mere
za sprečavanje neuhranjenosti, poboljšanja zdravstvene zaštite i druge mere socijalne
politike usmerene na smanjenje smrtnosti i produženje životnog veka.111 Ustav
Srbije pruža posebnu zaštitu porodici, majkama, samohranim roditeljima i deci (čl.
66, st. 1), a deca, trudnice, majke tokom porodiljskog odsustva, samohrani roditelji
s decom do sedme godine i stari ostvaruju zdravstvenu zaštitu iz javnih prihoda, ako
je ne ostvaruju na drugi način (čl. 68, st. 2).112
4.2.4.2. Život u zdravoj životnoj sredini. – Ustav Srbije u članu 74 jemči svima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o
njenom stanju. Prema Ustavu, posebnu odgovornost za zaštitu životne sredine imaju Republika Srbija i autonomna pokrajina, a propisana je i obaveza svih ljudi da
čuvaju i poboljšavaju životnu sredinu.
Zakonski okvir za zaštitu životne sredine u Srbiji čine četiri „opšta“ zakona:
Zakon o zaštiti životne sredine,113 Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu,114
Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu,115 i Zakon o integrisanom
sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine.116
Zakon o zaštiti životne sredine uređuje „integralni sistem zaštite životne
sredine kojim se obezbeđuje ostvarivanje prava čoveka na život i razvoj u zdravoj
životnoj sredini i uravnotežen odnos privrednog razvoja i životne sredine“ (čl. 1).
Zakon propisuje da je nadležno Ministarstvo za očuvanje životne sredine dužno da
107
108
109
110
111
112
113
114
115
116
Vidi I.4.3.
Sl. glasnik RS, 85/05.
O zaštiti života pritvorenika i zatvorenika vidi Izveštaj 2006, I.4.2.3.
Sl. glasnik RS, 105/06. Vidi I.4.3.
Opšti komentar Komiteta za ljudska prava br. 6/16 od 27. jula 1982.
Vidi I.4.18.
Sl. glasnik RS, 135/04.
Ibid.
d
Ibid.
d
Ibid.
d
71
Ljudska prava u Srbiji 2008.
obavesti javnost i donese akt o uvođenju posebnih mera u slučajevima neposredne
opasnosti ili prekoračenja propisanih graničnih vrednosti zagađenja (čl. 42, st. 1). U
slučaju kad je zagađenje ograničeno na teritoriju lokalne samouprave, organ jedinice
lokalne samouprave ima istu obavezu (st. 2). Takođe, u slučaju udesa i procene
njegovih posledica koje mogu izazvati direktnu ili indirektnu opasnost po ljudsko
zdravlje i životnu sredinu, mora se proglasiti stanje ugroženosti, preduzeti potrebne
mere i o ovome obavestiti javnost (čl. 62).
Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave imaju
obavezu da obezbede „kontinualnu kontrolu i praćenje stanja životne sredine“ (čl.
69). Ovi organi, kao i ovlašćene i druge organizacije, dužni su da redovno,
blagovremeno, potpuno i objektivno, obaveštavaju javnost o stanju životne sredine,
odnosno o pojavama koje se prate u okviru monitoringa imisije i emisije, kao i
merama upozorenja ili razvoju zagađenja koja mogu predstavljati opasnost za život
i zdravlje ljudi (čl. 78, st. 1).
Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu reguliše postupak procene uticaja
za projekte koji mogu da imaju značajne uticaje na životnu sredinu, sadržaj studije
o proceni uticaja na životnu sredinu, učešće zainteresovanog organa i organizacija i
javnosti, prekogranično obaveštavanje za projekte koji mogu da imaju značajne
uticaje na životnu sredinu druge države, kao i nadzor i druga pitanja značajna za
procenu uticaja na životnu sredinu.
Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu reguliše uslove, način i
postupak vršenja procene uticaja planova i programa na životnu sredinu i unapređenje
održivog razvoja. Procena se vrši za sve planove i programe u oblasti prostornog i
urbanističkog planiranja ili korišćenja zemljišta, poljoprivrede, šumarstva, ribarstva,
energetike, industrije, saobraćaja, upravljanja otpadom, upravljanja vodama,
telekomunikacijama, turizma, očuvanja prirodnih staništa divlje flore i faune.
Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine
uređuje uslove i postupak izdavanja integrisane dozvole za postrojenja i aktivnosti
koja mogu da imaju negativan uticaj na zdravlje ljudi, životnu sredinu ili materijalna
dobra, vrste aktivnosti i postrojenja, kao i nadzor i druga pitanja koja mogu da budu
od značaja za sprečavanje i kontrolu zagađivanja životne sredine. Ovim zakonom
regulisan je postupak izdavanja integrisane dozvole, kako za postojeća postrojenja,
tako i za nova postrojenja, kao i postupak praćenja sprovođenja izdatih dozvola.
Pored obaveza državnih organa, garantovano je i pravo javnosti na pristup
registrima i evidencijama koje sadrže informacije i podatke koje se odnose na zaštitu životne sredine, pod određenim uslovima (čl. 78, st. 2 i čl. 79–80 Zakona o zaštiti životne sredine). Obaveza organa javne vlasti da informacije o stanju životne
sredine učini dostupnim javnosti predviđena je i Zakonom o slobodnom pristupu
informacijama od javnog značaja. Ovim zakonom propisano je da opravdan interes
javnosti da zna postoji uvek kada se radi o informacijama koje se odnose na
ugrožavanje, odnosno zaštitu zdravlja stanovništva i životne sredine (čl. 4), kao i da
ove informacije moraju biti dostavljene u roku od 48 časova (čl. 16). Trebalo bi
revnosnije pratiti ispunjavanje ovih obaveza države, jer se iskazuju sumnje da
72
Ljudska prava u pravnim propisima
država preduzima preventivne mere kako bi blagovremeno sprečila situacije opasne
po zdravlje i život ljudi, odnosno obavestila ih na vreme o takvim stanjima. U
skupštinskoj proceduri je Zakon o potvrđivanju Konvencije o dostupnosti
informacija, učešću javnosti u donošenju odluka i pravu na pravnu zaštitu u pitanjima
životne sredine (Arhuska konvencija).117 Države ugovornice ove konvencije
obavezuju se da će garantovati pravo na dostupnost informacija, učešće javnosti u
donošenju odluka i pravo na pravnu zaštitu u pitanjima životne sredine, u skladu sa
odredbama ove konvencije. U cilju pravovremenog i adekvatnog obaveštavanja
građana o pitanjima od značaja za životnu sredinu neophodno je i donošenje
podzakonskih akata kojima se u domaći pravni poredak integrišu odredbe pojedinih
uputstava EU – o dostupnosti informacija u vezi sa životnom sredinom (2003/4/
ЕZ), o standardizovanju i racionalizaciji izveštaja o implementaciji određenih uputstava (91/692/ЕЕZ) i o osnivanju Evropske agencije za životnu sredinu i Evropske
mreže za informacije i osmatranje (EIONET).
Kjoto protokolom, koji je Srbija ratifikovala 2007. godine,118 za Srbiju se ne
propisuje obaveza smanjenja određene količine gasova sa efektom staklene bašte.
Zemlje u razvoju, među kojima je Srbija, nemaju obavezu kvantifikovanog smanjenja
emisija gasova koji proizvode efekat staklene bašte (green
(
house gas – GHG). Ipak,
Srbija je preuzela opšte obaveze u pogledu: izrade i periodičnog dostavljanja
organima Konvencije nacionalnog katastra emisija GHG; saradnje u pripremi mera
za ublažavanje posledica; saradnje u transferu tehnologija, istraživanjima,
sistematskim osmatranjima i razmeni podataka; racionalnog korišćenja apsorbera i
rezervoara; saradnje u pripremi mera adaptacije i zaštiti područja izloženih suši,
poplavama, kao i zaštiti vodnih resursa; uključivanju procene posledica klimatskih
promena u odgovarajuće nacionalne strategije; saradnje u oblasti obrazovanja, obuke i jačanja svesti građana.
U skupštinsku proceduru su krajem jula 2008. godine ušli predlozi više
zakona koji su od značaja za životnu sredinu i čije je usvajanje neophodno u procesu
priključenja EU.119 U oblasti zaštite životne sredine izostalo je usvajanje strateških
akata i akcionih planova na osnovu kojih bi se programski sprovodile reforme.
Nacionalnim programom za integraciju Republike Srbije u EU,120 koji je predstavila Kancelarija za pridruživanje EU u oktobru 2008. godine, predviđaju se ciljevi u
oblasti životne sredine na kratak, srednji i dugi rok. Ciljevima su obuhvaćeni, na
polju reforme zakonodavstva, ubrzanje usklađivanja zakona sa pravom EU,
sprovođenje zakona, pre svega u oblasti procene uticaja na životnu sredinu, usvajanje
117
118
119
120
Arhuska konvencija zaključena je 25. juna 1998. godine na IV ministarskoj konferenciji, u
okviru Ekonomske komisije Ujedinjenih nacija za Evropu. Konvencija je stupila na snagu 30.
oktobra 2001. godine. Ceo tekst Konvencije dostupan je na http://www.parlament.sr.gov.yu/
content/lat/akta/akta_detalji.asp?Id=713&t=P#.
Zakon o potvrđivanju Kjoto protokola uz Okvirnu konvenciju Ujedinjenih nacija o promeni
klime, Sl. glasnik RS, 88/07.
Listu zakona u skupštinskoj proceduri vidi na http://www.parlament.sr.gov.yu/content/lat/akta/
predzakoni.asp.
Tekst dostupan na: http://www.seio.sr.gov.yu/code/navigate.asp?Id=123.
73
Ljudska prava u Srbiji 2008.
i sprovođenje nacionalne strategije zaštite životne sredine, kao i početak sprovođenja Kjoto protokola.
KZ ima posebnu glavu o krivičnim delima protiv životne sredine u kojoj su
predviđena nova krivična dela usmerena upravo na zaštitu životne sredine, kao što
su: nepreduzimanje mere zaštite životne sredine (čl. 261), protivpravna izgradnja i
stavljanje u pogon objekata i postrojenja koja zagađuju životnu sredinu (čl. 262),
oštećenje objekata i uređaja za zaštitu životne sredine (čl. 263), oštećenje životne
sredine (čl. 264). Predviđenim krivičnim progonom povećan je značaj zaštite životne
sredine i obaveze i briga države u ovoj oblasti.
4.2.5. Pobačaj
Ni u PGP ni u EKPS ne definiše se početak života koji se štiti.121 Evropski
sud je potvrdio da embrion/fetus može imati status ljudskog bića u smislu zaštite
ljudskog dostojanstva, ali ne status individue koja uživa zaštitu člana 2 EKPS.
Pobačaj je regulisan Zakonom o postupku prekida trudnoće u zdravstvenoj
ustanovi Srbije.122 Prema ovom zakonu, prekid trudnoće se može izvršiti samo na
zahtev bremenite žene,123 a traži se i izričita pismena saglasnost. Zahtev bremenite
žene da prekine trudnoću dovoljan je uslov do desete nedelje gestacije (čl. 6), a
izuzetno i posle 10, odnosno 20 nedelje.
KZ (čl. 120) predviđa krivično delo nedozvoljenog prekida trudnoće, odnosno
pobačaja izvršenog, započetog ili pomognutog protivno propisima.124
4.3. Zabrana mučenja, nečovečnog ili ponižavajućeg
postupanja ili kažnjavanja
Član 7 PGP:
Niko ne može biti podvrgnut mučenju ili svirepim, nečovečnim ili ponižavajućim
kaznama ili postupcima. Posebno je zabranjeno da se neko lice lice podvrgne
medicinskom ili naučnom eksperimentu bez njegovog slobodnog pristanka.
(Sl. list SFRJ, br. 7/71)
121
122
123
124
Reč „svako“ iz člana 2 EKPS ostavlja mesto tumačenjima da li je zaštićen i život fetusa, ali je
Evropska komisija za ljudska prava zaključila da kontekst u kojem je korišćen termin „svako“
u članu 2 ne ukazuje da je postojala namera da se zaštiti i nerođeno dete ((X. protiv Ujedinjenog
Kraljevstva, ECHR, App. No. 8416/78 (1980)), a 2004. je i Evropski sud za ljudska prava
doneo presudu u predmetu Vo protiv Francuske (ECHR, App. No. 53924/00 (2004)), gde je
zauzeo stav da je pitanje kada život počinje u nadležnosti država članica, s obzirom da u Evropi
ne postoji konsenzus o naučnoj i pravnoj definiciji početka života.
Sl. glasnik RS, 16/95.
Ustav Srbije propisuje da „svako ima pravo da slobodno odluči o rađanju dece“, te da država
podstiče roditelje da se odluče na rađanje dece i pomaže im u tome (čl. 63).
O pobačaju vidi Izveštaj 2006, I.4.2.5.
74
Ljudska prava u pravnim propisima
Član 3 EKPS:
Niko ne sme biti podvrgnut mučenju, ili nečovečnom ili ponižavajućem
postupanju ili kažnjavanju.
(Sl. list SCG (Međunarodni ugovori), br. 9/03)
4.3.1. Opšte
Pored obaveze o zabrani mučenja koju ima prema članu 7 PGP i članu 3
EKPS, Srbiju obavezuje i Konvencija UN protiv mučenja i drugih svirepih,
nečovečnih ili ponižavajućih kazni ili postupaka (dalje: Konvencija protiv mučenja).
Prilikom ratifikacije Konvencije protiv mučenja SFRJ je priznala nadležnost
Komiteta protiv mučenja u odnosu na prijem i razmatranje međudržavnih (čl. 21, st.
1) i pojedinačnih predstavki (čl. 22, st. 1). Decembra 2002. Generalna skupština UN
usvojila je Opcioni protokol uz Konvenciju protiv mučenja kojim se ustanovljava
efikasan sistem nadgledanja zatvorskih i pritvorskih jedinica. SCG je ratifikovala
ovaj protokol decembra 2005. godine.125 Pod okriljem Saveta Evrope, osim EKPS,
Srbiju obavezuje i Evropska konvencija o sprečavanju mučenja i nečovečnih ili
ponižavajućih kazni ili postupaka126 koja detaljnije predviđa obaveze države u tom
pogledu, kao i efikasan sistem nadgledanja sprovođenja obaveza u zatvorskim
ustanovama. Osim toga, Statut Međunarodnog krivičnog suda (čl. 7) određuje mučenje kao zločin protiv čovečnosti.127
Ustav Srbije izričito zabranjuje mučenje (čl. 25):
Fizički i psihički integritet je nepovrediv.
Niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju
ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno
datog pristanka.
Posebno su precizirane garantije zabrane mučenja tokom krivičnog postupka
i u drugim slučajevima lišenja slobode (čl. 28). Ozbiljna zamerka može se uputiti na
nepostojanje opšteg prava na pristup lekaru u slučaju lišenja slobode. Ustav Srbije,
odredbom člana 202, st. 4, onemogućuje ukidanje ili ograničenje zabrane mučenja
čak i u vreme ratnog ili vanrednog stanja.
Prema mišljenju Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja i nečovečnog
ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja (CPT) u okviru Saveta Evrope,128
posebno bitne garantije licima lišenim slobode su pravo da bez odlaganja o lišenju
slobode obavesti lice po svom izboru, pravo da njegovom saslušanju prisustvuje
advokat koga sam izabere i pravo da bude pregledan od strane doktora po svom
izboru. Ustav Srbije priznaje prva dva navedena prava (čl. 27, st. 2 i 29, st. 1), ali
125
126
127
128
Sl. list SCG (Međunarodni ugovori), 16/05.
Sl. list SCG (Međunarodni ugovori), 9/03.
Sl. list SRJ (Međunarodni ugovori), 5/01.
Drugi opšti izveštaj Komiteta, www.cpt.coe.int/lang/srp/srp-standards-s.pdf.
f
75
Ljudska prava u Srbiji 2008.
ne poznaje pravo na pristup doktoru. U skladu sa mišljenjem Evropskog komiteta,
ovo pravo razrađeno je Zakonikom o krivičnom postupku koji predviđa da lice
lišeno slobode dovedeno istražnom sudiji, njegov branilac, član njegove porodice ili
lice sa kojim živi u vanbračnoj ili kakvoj drugoj trajnoj zajednici, može zahtevati da
istražni sudija odredi lekarski pregled.
Ustav garantuje pravo na delotvornu sudsku zaštitu u slučaju kršenja prava
na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, kao i pravo na uklanjanje posledica
takvog kršenja, što podrazumeva i pravo na odštetu u slučajevima mučenja i sličnog
postupanja bez obzira na lice koje je preduzelo akte zlostavljanja (čl. 22).
4.3.2. Krivično zakonodavstvo
Konvencija protiv mučenja predviđa obavezu države da inkriminiše akte
mučenja, pokušaj izvršenja mučenja i sve druge postupke bilo kog lica koji
predstavljaju saučesništvo u nekom činu mučenja, kao i da propiše odgovarajuće
kazne srazmerne težini dela (čl. 4).
KZ prepoznaje zlostavljanje i mučenje kao posebno krivično delo (čl. 137).
S obzirom da član 1 Konvencije protiv mučenja predviđa kao izvršioca
službeno lice ili neko drugo lice koje deluje po službenoj dužnosti ili na osnovu
izričitog naloga ili pristanka službenog lica, relevantna su prvenstveno krivična dela
protiv sloboda i prava čoveka i građanina. Odredba člana 137 KZ zamenjuje i
proširuje postojeću inkriminaciju zlostavljanja u vršenju službe. Istom odredbom
zamenjuje se i krivično delo zlostave u službi koje u svom opisu, pored namere,
izostavlja i radnje nanošenja težih fizičkih ili duševnih patnji i zastrašivanja tako da
ne sankcioniše mučenje već samo one radnje koje mogu predstavljati nečovečno ili
ponižavajuće postupanje.
Krivično delo protivpravnog lišenja slobode predviđeno je krivičnim
zakonodavstvom. Vrši ga službeno lice koje u vršenju službe drugog protivpravno
zatvori, drži zatvorenog ili mu na drugi način oduzme slobodu kretanja. Izvršilac
osnovnog oblika može biti svako lice, a izvršenje od strane službenog lica predstavlja
teži oblik dela. Odredba KZ kao radnju izvršenja osnovnog oblika dela navodi i
protivpravno ograničenje slobode kretanja. Osnovni oblik ovog krivičnog dela,
zavisno od načina izvršenja, predstavlja inkriminaciju nečovečnog ili ponižavajućeg
postupanja, a njegovi teži oblici bi mogli odgovarati pojmu mučenja ako bi bili
praćeni nanošenjem većih fizičkih ili psihičkih patnji (čl. 132).
Iznuđivanje iskaza kao krivično delo predviđeno je u članu 136 KZ. Pod
osnovni oblik ovog krivičnog dela u praksi će najčešće biti podvedeni nečovečni ili
ponižavajući postupci kod kojih intenzitet sile i ozbiljnost pretnje nisu takvi da za
posledicu imaju teške fizičke ili duševne patnje. Ako bi iznuđivanje iskaza bilo
praćeno teškim nasiljem onda bismo mogli govoriti o aktima mučenja koji
odgovaraju pojmu mučenja iz člana 1 Konvencije protiv mučenja. Zabrana
iznuđivanja iskaza „drugim nedopuštenim sredstvom ili nedopuštenim načinom“
76
Ljudska prava u pravnim propisima
odnosi se prvenstveno na zabranu podvrgavanja nekog lica medicinskim ili naučnim
eksperimentima.
Domaće krivično zakonodavstvo inkriminiše i one akte zlostavljanja koji
predstavljaju delovanje privatnih subjekata, kroz krivična dela: izazivanje
nacionalne, rasne i verske mržnje, razdora ili netrpeljivosti (čl. 317), genocid (čl.
370), ratni zločini (čl. 371–374), surovo postupanje s ranjenicima, bolesnicima i
ratnim zarobljenicima (čl. 381), teška telesna povreda (čl. 121), laka telesna
povreda (čl. 122), prinuda (čl. 135), otmica (čl. 134), kleveta (čl. 171), uvreda (čl.
170), krivična dela protiv dostojanstva ličnosti i morala (čl. 103–110), krivična
dela protiv polne slobode (čl. 178–182), trgovina ljudima (čl. 388), zapuštanje i
zlostavljanje maloletnog lica (čl. 193), nasilje u porodici (čl. 194), nasilničko ponašanje (čl. 344) itd.
Konvencija protiv mučenja zabranjuje ne samo akte mučenja izvršene od
strane službenog lica ili nekog drugog lica koje deluje po službenoj dužnosti, već i
sve oblike zlostavljanja izvršene na osnovu izričitog naloga ili pristanka službenog
lica. Izričit nalog službenog lica u domaćem krivičnom zakonodavstvu kažnjava se
kao umišljajno podstrekavanje (čl. 34), a za odgovornost službenog lica koje je
pristalo da se izvrši akt zlostavljanja osnov se može naći u nekom od sledećih
krivičnih dela: zloupotreba službenog položaja (čl. 359), nesavestan rad u službi (čl.
361), neprijavljivanje krivičnog dela i/ili učinioca (čl. 332) – ako se za takvo delo
po zakonu može izreći pet godina zatvora ili teža kazna.
U skladu s obavezom iz člana 4 Konvencije protiv mučenja, prema našem
krivičnom zakonodavstvu kažnjivi su svi oblici saučesništva u nekom činu mučenja.
Osim toga, jedino je kod krivičnog dela protivpravno lišenje slobode (čl. 132, st. 5)
jasno navedeno da će se kazniti za pokušaj, dok kod iznuđivanja iskaza i zlostavljanja i mučenja iz člana 137 KZ takvo određenje ne postoji. U tom smislu Srbija ne
ispunjava obavezu iz člana 4, st. 1 Konvencije protiv mučenja kod svih inkriminacija sa elementima mučenja, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja, pa se rešenje može naći u povećanju kazni ili u izričitom propisivanju kažnjavanja i za pokušaj ovih krivičnih dela.
S obzirom na ozbiljnost akata mučenja, nečovečnog ili ponižavajućeg
postupanja ili kažnjavanja, čini se da zaprećena kazna za krivično delo zlostave u
službi (zlostavljanje u vršenju službe i lakši oblici zlostavljanja i mučenja) – do
jedne godine, odnosno od tri meseca do tri godine zatvora, nije adekvatna. Za
krivično delo protivpravno lišenje slobode i za krivično delo iznuđivanje iskaza
Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakona Srbije bile su pooštrene ranije
kazne, ali su novim KZ kazne za najteže oblike ovih krivičnih dela ponovo smanjene.
Sudska kaznena politika još je blaža od zakonodavne pa sudovi najčešće ublažavaju
kaznu tako što izriču kaznu ispod granice propisane zakonom na koju zatim, još
češće, primenjuju institut uslovne osude, što nije u skladu s obavezama države
prema Konvenciji protiv mučenja.
77
Ljudska prava u Srbiji 2008.
4.3.3. Krivični postupak i izvršenje kazni
Odredbe o poštovanju ličnosti osumnjičenog i okrivljenog sadržane su u
Zakoniku o krivičnom postupku (ZKP).129 Zabranjeno je i kažnjivo svako nasilje
nad licem lišenim slobode i licem kojem je sloboda ograničena, kao i svako
iznuđivanje priznanja ili kakve druge izjave od okrivljenog ili drugog lica koje
učestvuje u postupku (čl. 9). Prema okrivljenom se ne smeju upotrebiti sila, pretnja,
obmana, obećanje, iznuda, iznurivanje ili druga slična sredstva (čl. 143, st. 5), da bi
se došlo do njegove izjave ili priznanja ili nekog činjenja koje bi se protiv njega
moglo upotrebiti kao dokaz, ili da bi se time postizali bilo koji drugi ciljevi.
Takođe, ZKP predviđa zabranu primenjivanja prema osumnjičenom,
okrivljenom ili svedoku medicinske intervencije ili takvih sredstava kojima bi se
uticalo na njihovu svest i volju pri davanju iskaza (čl. 143, st. 5). Međutim,
dozvoljeno je da se telesni pregled osumnjičenog ili okrivljenog preduzme i bez
njegovog pristanka ako je to potrebno radi utvrđivanja činjenica važnih za krivični
postupak. Ovakva zakonska rešenja nisu zabrinjavajuća sa stanovišta zabrane
mučenja, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja, jer se svode samo na određivanje
telesnog pregleda koji sam po sebi ne doseže najniži nivo zlostavljanja, a koji vrši
lekar po pravilima medicinske nauke. Uzimanju uzorka krvi i preduzimanju drugih
medicinskih radnji koje su po pravilu medicinske nauke neophodne radi analize i
utvrđivanja drugih činjenica važnih za krivični postupak, može se pristupiti i bez
pristanka lica koje se pregleda, izuzev ako bi zbog toga nastupila kakva šteta po
njegovo zdravlje (čl. 143, st. 2 ZKP). Uzimanje uzorka krvi predviđeno je na ovom
mestu prvenstveno radi utvrđivanja alkoholisanosti učesnika u saobraćaju, pa kao
dijagnostička mera ne predstavlja eksperiment u smislu člana 7 PGP. Najviše kontroverzi izaziva suviše neodređen pojam „druge medicinske radnje“.
Prema ZKP, sudske odluke ne mogu se zasnivati na dokazima koji su sami
po sebi ili prema načinu pribavljanja u suprotnosti s odredbama ovog zakonika,
drugog zakona, ustava ili međunarodnog prava (čl. 15).
ZKP sadrži i posebne odredbe o poštovanju ličnosti pritvorenika. U toku
pritvora se ne sme vređati ličnost i dostojanstvo pritvorenika i prema njemu se mogu
primenjivati samo ona ograničenja koja su potrebna da se spreči bekstvo i obezbedi
nesmetano vođenje krivičnog postupka (čl. 180). Pritvoreniku se obezbeđuju, uz
odobrenje sudije, posete branioca, bliskih srodnika, a po njegovom zahtevu – lekara
i drugih lica, diplomatskih i konzularnih predstavnika. Dozvoljena je prepiska
pritvorenika sa licima van zatvora pod nadzorom sudije, ukoliko nije štetna za
vođenje postupka (čl. 182). Obavezan je obilazak pritvorenika najmanje jedanput
nedeljno radi provere uslova u pritvoru i načina na koji se sa pritvorenicima postupa.
Pravilnik o kućnom redu za primenu mere pritvora130 nije saglasan sa odredbama
ZKP i ne sadrži zabranu zlostavljanja.
129
130
Sl. glasnik RS, 46/06. U Izveštaju su citirani članovi novog ZKP, osim kada je izričito navedeno
da se radi o odredbama starog ZKP.
Sl. glasnik RS, 35/99.
78
Ljudska prava u pravnim propisima
ZIKS u velikoj meri otklanja nedostatke dosadašnjih zakonskih rešenja u pogledu nekontrolisanih diskrecionih ovlašćenja ministra, upravnika i službenih lica,
isključivanja mogućnosti sudske kontrole kršenja prava osuđenih lica, nepredviđanja kaznenih odredaba za službena lica odgovorna za kršenje Zakona i nepredviđanja obaveznih periodičnih kontrola i sačinjavanja izveštaja. ZIKS predviđa da se
sankcija izvršava na način kojim se jemči poštovanje dostojanstva lica prema kome
se ona izvršava i propisuje izričitu zabranu i kažnjavanje postupaka kojima se lice
prema kome se izvršava sankcija podvrgava bilo kakvom obliku mučenja, zlostavljanja, ponižavanja ili eksperimentisanja, kao i kažnjavanje prinude koja je nesrazmerna potrebama izvršenja sankcije (čl. 6). Predviđena je zabrana diskriminacije
osuđenih lica i njihovo pravo na zaštitu osnovnih prava propisanih Ustavom, ratifikovanim međunarodnim ugovorima, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog
prava i tim zakonom (čl. 7 i 8).131
Krajem novembra 2006. donet je Pravilnik o merama za održavanje reda i
bezbednosti u zavodima za izvršenje zavodskih sankcija.132 Ovaj Pravilnik je donet
na osnovu ZIKS i njime su razrađena pravila za postupanje s licima koja se nalaze
u ovim ustanovama. Nažalost, ni novi Pravilnik ne predviđa izričitu zabranu zlostavljanja i zadovoljava se odredbom da se prilikom upotrebe mera za održavanje
reda i bezbednosti poštuje ljudsko dostojanstvo i vodi računa o zdravstvenom stanju
(čl. 7, st. 1). Posle upotrebe sredstava prinude obavezan je lekarski pregled (koji se
ponavlja još dva puta u naredna 24 časa). O primeni prinude se podnosi izveštaj
upravniku ustanove (čl. 7, st. 1 i 2).
Država ne sme da vrati u drugu državu lica ako ona tamo mogu biti izložena
zlostavljanju (načelo non-refoulement). Ta zabrana se odnosi i na proterivanje
(deportaciju) i na postupak ekstradicije. Proizlazi iz PGP,133 a eksplicitno je
predviđena i članom 3 Konvencije protiv mučenja.134 Sličnu odredbu sadrži i član
33 UN Konvencije o statusu izbeglica.135 Ovo pravilo bilo je više puta potvrđeno i
pred Evropskim sudom za ljudska prava. Isti princip je Evropski sud za ljudska
prava izveo i za proterivanje.136
Kako se izdavanje okrivljenih i osuđenih lica sprovodi po odredbama
međunarodnih multilateralnih i bilateralnih ugovora, vlasti su obavezne da prilikom
zaključivanja ovakvih ugovora poštuju navedeno pravilo. Ukoliko međunarodni
ugovor ne postoji ili ako njime određena pitanja nisu regulisana, domaći ekstradicioni
postupak sprovodi se po odredbama ZKP (čl. 516). Za takve slučajeve ZKP predviđa
131
132
133
134
135
136
O odredbama ZIKS vidi Izveštaj 2006, I.4.3.3.
Sl. glasnik RS, 105/06.
Komitet za ljudska prava naglašava ovu obavezu u Opštem komentaru, General Comment No. 20
(44), st. 9.
Konvencija protiv mučenja nameće ovu obavezu državi samo ako postoji pretnja da će osoba
biti izložena mučenju, ali ne i blažim oblicima zlostavljanja.
Sl. list FNRJ (Dodatak), 7/60.
Vidi Izveštaj 2005, I.4.3.3.
79
Ljudska prava u Srbiji 2008.
da organ određen posebnim propisom neće dozvoliti izdavanje stranca ako postoje
ozbiljni razlozi da se veruje da će u državi koja traži izručenje stranac biti izložen
nehumanom postupanju, mučenju ili da mu može biti izrečena smrtna kazna.
KZ propisuje mogućnost izricanja mere bezbednosti proterivanje stranca sa
teritorije Srbije uz svaku sankciju koja je strancu izrečena u krivičnom postupku, s
tim što je njeno trajanje ograničeno na najviše deset godina (čl. 88). Bitnu novinu
predstavlja stav 4 ovog člana koji predviđa da se ova mera ne može izreći učiniocu
koji uživa zaštitu u skladu sa ratifikovanim međunarodnim ugovorima.
4.3.4. Upotreba prinude od strane policije
Pravila postupanja pripadnika policije, koji se najčešće navode kao počinioci
zlostavljanja, sadržana su u Zakonu o policiji, čijim je stupanjem na snagu 28.
novembra 2005. prestao da važi Zakon o unutrašnjim poslovima.137
Upotreba prinude od strane policije detaljnije je regulisana Pravilnikom o
uslovima i načinu upotrebe sredstava prinude138 koji ostaje na snazi do stupanja na
snagu propisa koji će biti doneti na osnovu Zakona o policiji.139 Pravilnik predviđa
da će ovlašćeno službeno lice prilikom upotrebe sredstava prinude „nastojati da,
kad god je to moguće, zaštiti život lica i da službeni zadatak obavi sa najmanje
štetnih posledica po lice ili lica protiv kojih sredstvo prinude upotrebljava“ i samo
za vreme dok za to postoje razlozi uz primenu principa srazmernosti (čl. 2). Prinuda
se može primeniti samo prema licu zatečenom u vršenju krivičnog dela, radi
savladavanja otpora lica koje narušava javni red i mir ili koje treba privesti, zadržati ili lišiti slobode, radi odbijanja napada od sebe, drugog lica ili objekta koji se
obezbeđuje, radi sprečavanja bekstva lica lišenog slobode, lica koje primenjuje silu
ili preti da će neposredno primeniti silu (čl. 1). O svakoj upotrebi sredstava prinude
podnosi se izveštaj neposrednom starešini, najkasnije 24 sata od upotrebe. U
slučajevima kada je usled upotrebe sredstava prinude nastupila smrt ili telesna
povreda nekog lica, materijalna šteta ili uznemirenost građana, predviđena je
obaveza neodložnog obaveštavanja nadležnog javnog tužioca i istražnog sudije koji
organizuju i vrše uviđaj, prikupljaju i obezbeđuju materijalne dokaze, kao i Službe
generalnog inspektora koja utvrđuje opravdanost upotrebe prinude (čl. 35). Sam
postupak ocene opravdanosti i pravilnosti upotrebe sredstava prinude značajno je
poboljšan predviđanjem nekoliko nivoa interne istrage, zaključno sa mogućnošću
podnošenja žalbe generalnom inspektoru Resora javne bezbednosti. Osnovni
nedostatak ranije predviđenog postupka140 otklonjen je propisivanjem obaveze da
se u svakoj fazi postupka razmatraju i navodi lica protiv kojeg je sila upotrebljena,
kao i drugih lica koja mogu da se izjasne o relevantnim okolnostima (čl. 36).
137
138
139
140
Za analizu Zakona o policiji vidi Izveštaj 2005, I.4.3.4.
Sl. glasnik RS, 133/04.
Vidi Izveštaj 2005, I.4.3.4.
Član 34 Pravilnika o uslovima i načinu upotrebe sredstava prinude (Sl. glasnik RS, 40/95, 48/95
i 1/97).
80
Ljudska prava u pravnim propisima
Uputstvo o policijskoj etici i načinu obavljanja poslova policije141 zasniva se
na Evropskom kodeksu policijske etike i predstavljaće obavezan predmet u
policijskim obrazovnim ustanovama. Ono predviđa da nikome u Ministarstvu nije
dozvoljeno da naredi, izvrši, izaziva ili toleriše mučenje ili kakvo drugo surovo i
nehumano postupanje kojim se ponižava ličnost čoveka, a pripadnik Ministarstva
koji bi bio prisutan prilikom vršenja neke od ovih zabranjenih radnji dužan je da na
takav slučaj ukaže svom pretpostavljenom, generalnom inspektoru i organima
spoljnjeg civilnog nadzora.
4.3.5. Izveštaj o mučenju u Srbiji i preporuke
Komiteta protiv mučenja
U skladu s obavezama koje proizlaze iz Konvencije protiv mučenja, Srbija je
krajem oktobra predala prvi redovni izveštaj UN Komitetu protiv mučenja. Međunarodna mreža pomoći iz Beograda (International
(
Aid Networkk – IAN) je u septembru 2008. godine okupila koaliciju nevladinih oganizacija iz cele Srbije koje su sastavile svoj izveštaj o kršenju zabrane mučenja i nečovečnog postupanja (u daljem
tekstu: Alternativni izveštaj), koji je predstavljen Komitetu protiv mučenja u novembru 2008. u Ženevi.
Preporuke Komiteta protiv mučenja.142 – Komitet je pozitivno ocenio usvajanje Ustava 2006. godine i novih zakona koji se, manje ili više direktno, odnose na
zabranu mučenja (Krivični zakonik, Zakon o zaštitniku građana, Zakonik o krivičnom postupku i Zakon o azilu), kao i potpisivanje međunarodnih konvencija i protokola protiv mučenja.
Iako je pozitivno ocenio način na koji je formulisana inkriminacija mučenja
u Krivičnom zakoniku, Komitet je konstatovao da celokupno zakonodavstvo nije u
potpunosti u skladu s Konvencijom protiv mučenja i da kazne koje su predviđene
Zakonikom nisu u skladu sa značajem krivičnog dela.
Komitet je uočio da u praksi često dolazi do kršenja prava na slobodan pristup
advokatu po svom izboru, nezavisnom lekaru i prava na komunikaciju s porodicom,
i uputio preporuku o neophodnosti poštovanja osnovnih prava pritvorenih lica. Takođe, Komitet je naglasio potrebu da se odrede adekvatni protokoli za lekare u pogledu
izveštavanja o telesnim i psihičkim povredama lica podvrgnutih mučenju.
Komitet je izrazio zabrinutost što nisu obezbeđeni uslovi koji bi garantovali
nesmetan i nezavisan rad zaštitnika građana.
Komitet je naročito izrazio zabrinutost u pogledu nezavisnosti rada sudova,
efikasnosti postupaka i kvalifikovanosti sudija za vođenje postupaka u slučajevima
mučenja i zlostavljanja.
Zbog nedostataka informacija o postupcima za naknadu nematerijalne štete
i rehabilitacije lica koja su bila podvrguta mučenju, Komitet je zaključio da je
141
142
Sl. glasnik RS, 41/03.
http://www2.ohchr.org/english/bodies/cat/docs/CAT.C.SRB.CO.2.pdf.
81
Ljudska prava u Srbiji 2008.
neophodno obezbediti oštećenima pravičnu naknadu (materijalnu i nematerijalnu)
i definisati adekvatne programe za oporavak. Veliki značaj rešavanja problema
kompenzacije i rehabilitacije jasno se vidi u poslednjoj preporuci Komiteta u pogledu obeštećenja – da se u sledećem izveštaju navedu činjenice o preduzetim
merama.
4.3.6. Priručnik o efikasnom istraživanju i dokumentovanju mučenja
i drugog svirepog, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja
ili kažnjavanja – Istanbulski protokol143
Beogradski centar je u saradnji sa nevladinom organizacijom Redress,144 na
inicijativu Međunarodnog saveta za rehabilitaciju žrtava torture (International
(
Rehabilitation Council for Torture Victims, IRCT),145Svetskog medicinskog
udruženja (World Medical Association, WMA),146 Fondacije za ljudska prava
Turske ((Human Rights Foundation of Turkey, HRFT) i Lekara za ljudska prava
SAD (Physicians
(
for Human Rights USA, PHR USA)147 pripremio priručnik „Akcija protiv mučenja – Praktični vodič kroz Istanbulski protokol za advokate u Srbiji“. Cilj projekta „Sprečavanje mučenja pomoću dokumentovanja“, u okviru koga je
sačinjen i Priručnik, jeste poboljšavanje saradnje između stručnjaka iz oblasti medicine, prava i ljudskih prava kako bi se lakše oktrila, dokumentovala i sudskim organima prikazala krivična dela mučenja i nečovečnog postupanja.
Definicija mučenja u Istanbulskom protokolu prihvata standarde iz UN
Konvencije protiv mučenja. Jedna od osnovnih ideja Protokola je efikasno
istraživanje i dokumentovanje mučenja, kako bi se omogućilo da počinioci budu
izvedeni pred lice pravde i adekvatno kažnjeni.
U Protokolu se ističe značaj uloge advokata u komunikaciji sa žrtvama
mučenja. Oni su dužni da znaju kako se mučenje može medicinski dokumentovati i
kako da prepoznaju fizičke i psihološke simptome mučenja. Advokati su u
mogućnosti da vrše pritisak na državne institucije da prihvate standarde o načinu
dokumentovanja i procesuiranja krivičnih dela mučenja i važni su i u tom smislu.
Takođe, advokati moraju imati jasne smernice pri zahtevima odštete, i prilikom
određivanja ovih zahteva moraju uzimati u obzir psihičke i fizičke posledice
mučenja.
Osnovne obaveze koje država ima prema Istanbulskom protokolu jesu:
1. sprečavanje mučenja – država je u obavezi da preduzme zakonodavne,
upravne i sudske mere, kao i da obezbedi opšte mere zaštite od mučenja
lica lišenih slobode;
143
144
145
146
147
http://www.unhchr.ch/pdf/8istprot.pdf.
http://www.redress.org/
http://www.irct.org/
http://www.wma.net/e/
http://physiciansforhumanrights.org/
82
Ljudska prava u pravnim propisima
2. odgovornost za mučenje – država je dužna da navode o mučenju efikasno
istraži i da protiv navodnih počinilaca pokrene krivični postupak;
3. odšteta – u slučaju da je do mučenja došlo, država mora da obezbedi
odgovarajući pravni lek i odštetu.
Kada je u pitanju situacija u Srbiji, prava lica lišenih slobode koja se najčešće
krše jesu pravo na slobodan pristup lekaru, pravo na izbor advokata i pravo
komunikacije i obaveštenje trećeg lica o lišenju slobode.
4.3.6.1. Obaveza efikasnog istraživanja navoda o mučenju. – Protokol predviđa da se istraga mora sprovesti čak i ako ne postoje izričite žalbe, ali postoje naznake da je izvršeno krivično delo mučenja. Merila prema kojima se, prema Protokolu, ceni efikasnost istrage jesu: neodložno pokretanje istrage, nepristrasno vođenje
postupka i iscrpno ispitivanje svih činjenica.
U Srbiji, najveći problem u vezi s istragom jeste što se ne shvata pravi značaj
medicinskih dokaza, već se oni koriste kao bilo koji drugi dokazi. ZKP sadrži samo
odredbe vezane za svedočenje veštaka o povredama, ali ne sadrži konkretnu odredbu
o medicinskoj dokumentaciji koja je relevantna u postupcima koji se tiču mučenja
(čl. 129). Problem se može pojaviti ukoliko spisi predmeta sadrže protivrečne
medicinske dokaze, na primer ako je oštećeno lice odmah po mučenju prvo otišlo
zajedno s policijom u hitnu pomoć, gde je ustanovljeno da je pretrpelo lake telesne
povrede, a zatim se konsultovalo sa drugim lekarom koji je zaključio da je pretrpelo
teške telesne povrede. Ne postoji pravna odredba koja rešava takve situacije. Strane
samo mogu da zahtevaju dodatno veštačenje i da se oslone na slobodnu ocenu suda
koji uzima u obzir i druge relevantne dokaze.
4.4. Zabrana ropstva i prinudnog rada
Član 8 PGP:
1. Niko se ne može držati u ropstvu; ropstvo i trgovina robljem zabranjeni su u
svim svojim oblicima.
2. Niko se neće držati u zavisnom položaju.
3. (a) Niko se ne može primorati na obavljanje prinudnog ili obaveznog rada.
(b) Tačka (a) ovog stava ne može se tumačiti kao da zabranjuje izvšenje kazne
prinudnog rada, izrečene od strane nadležnog suda, u zemljama gde se za
neki zločin može izreći kazna lišenja slobode s prinudnim radom.
(c) Ne smatra se kao „prinudan ili obavezan rad“ u smislu ovog stava:
(i) svaki rad ili služba, na koji se odnosi tačka (b), a koji se normalno
traže od lica lišenog slobode na osnovu redovne sudske odluke ili koje
se na osnovu takve odluke nalazi na uslovnom otpustu,
(ii) svaka služba vojne prirode, u zemljama gde je dozvoljen prigovor savesti, svaka nacionalna služba koja se traži na osnovu zakona od takvih
prigovarača,
83
Ljudska prava u Srbiji 2008.
(iii) svaka služba koja se traži u slučaju više sile ili nesreće koje ugrožavaju
život ili blagostanje zajednice,
(iv) svaki rad ili služba koje čine deo normalnih građanskih obaveza.
(Sl. list SFRJ,
J br. 7/71)
Član 4 EKPS:
1. Niko se ne sme držati u ropstvu ili ropskom položaju.
2. Ni od koga se ne može zahtevati da obavlja prinudni ili obavezni rad.
3. Za svrhe ovog člana izraz „prinudni ili obavezni rad“ ne obuhvata:
(a) rad uobičajen u sklopu lišenja slobode određenog u skladu sa odredbama
člana 5 ove Konvencije ili tokom uslovnog otpusta;
(b) službu vojne prirode ili, u zemljama u kojima se priznaje prigovor savesti,
službu koja se zahteva umesto odsluženja vojne obaveze;
(c) rad koji se iziskuje u slučaju kakve krize ili nesreće koja preti opstanku ili
dobrobiti zajednice;
(d) rad ili službu koji čine sastavni deo uobičajenih građanskih dužnosti.
Član 1 Protokola br. 4 uz EKPS:
Niko se ne može lišiti slobode zato što nije u stanju da ispuni ugovornu
obavezu.
(Sl. list SCG (Međunarodni ugovori), br. 9/03)
4.4.1. Opšte
U pogledu zabrane ropstva i prinudnog rada, Srbiju obavezuje, osim
odredaba PGP, i veliki broj međunarodnih ugovora o zabrani ropstva i držanja u
ropskom položaju.148 Ratifikacijom ovih ugovora preuzeta je obaveza zaštite
određenih prava, uz obavezu suzbijanja i kažnjavanja svih oblika ropstva, položaja
148
Konvencija o ropstvu (Sl. novine Kraljevine Jugoslavije, 234/29), Konvencija MOR br. 29 o
prinudnom radu (Sl. novine Kraljevine Jugoslavije, 297/32), Konvencija o suzbijanju trgovine
odraslim ženama (Sl. list FNRJ,
J 41/50), Konvencija o suzbijanju i ukidanju trgovine licima i
eksploataciji drugih (Sl. list FNRJ,
J 2/51), Dopunska Konvencija o ukidanju ropstva, trgovine
robljem i ustanova i prakse sličnih ropstvu (Sl. list FNRJ (Dodatak), 7/58), Međunarodni pakt
o ekonomskim i socijalnim pravima (Sl. list SFRJ,
J 7/71), Konvencija o eliminisanju svih oblika
diskriminacije žena (Sl. list SFRJ (Međunarodni ugovori), 11/81), Konvencija o pravu mora
(Sl. list SFRJ (Dodatak), 1/86), Konvencija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala i
dopunski protokoli (Sl. list SRJ (Međunarodni ugovori), 6/01), Konvencija o pranju, traženju,
zapleni i konfiskaciji prihoda stečenih kriminalom (Sl. list SRJ (Međunarodni ugovori), 7/02,
18/05), Fakultativni protokol o prodaji dece, dečjoj prostituciji i dečjoj pornografiji, uz
Konvenciju o pravima deteta (Sl. list SRJ (Međunarodni ugovori), 7/02), Konvencija MOR br.
105 koja se odnosi na ukidanje prinudnog rada (Sl. list SRJ (Međunarodni ugovori), 13/02),
Opcioni protokol uz Konvenciju o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena (Sl. list SRJ
(Međunarodni ugovori), 13/02) kao i Konvencija MOR br. 182 o najgorim oblicima dečjeg
rada (Sl. list SRJ (Međunarodni ugovori), 2/03).
84
Ljudska prava u pravnim propisima
sličnih ropstvu, prevoza lica u ropskom položaju, trgovine ljudskim bićima i prisilnog rada.149
4.4.2. Trgovina ljudskim bićima
i krijumčarenje ljudi
Član 4, st. 2 PGP zabranjuje derogaciju prava nabrojanih u članu 8, st. 1 i 2,
jer se ona odnose na ukupan položaj čoveka, dok se druga prava navedena u ovom
članu odnose na rad koji nije dobrovoljan, ali nije ni trajan ni stalan. Danas držanje
u ropskom položaju ponovo postaje predmet interesovanja jer se masovno javlja u
vidu trgovine ljudskim bićima (engl. trafficking in human beings). Savremeni
međunarodni standard u ovoj oblasti predstavljaju Konvencija Ujedinjenih nacija
protiv transnacionalnog organizovanog kriminala i prateći protokoli.150
4.4.2.1 Trgovina ljudima. – Poslednjih godina preduzeti su važni koraci da se
kaznena politika u pogledu najtežih krivičnih dela izmeni.151
Ustav Republike Srbije izričito je predvideo zabranu ropstva i držanja u
položaju sličnom ropstvu, kao i zabranu svakog oblika trgovine ljudima (čl. 26, st.
1 i 2). Izričita zabrana trgovine ljudima u najvišem pravnom aktu predstavlja značajan korak napred u zaštiti osnovnih prava i sloboda.
Krivični zakonik sadrži krivično delo trgovine ljudima (čl. 388) i kao posebno
krivično delo trgovine decom radi usvojenja (čl. 389).152
Odredbom o zabrani trgovine ljudima nije predviđeno da se pristanak žrtve
na eksploataciju ima smatrati irelevantnim, ukoliko je upotrebljen bilo koji od
nabrojanih načina izvršenja ovog krivičnog dela. U tom smislu, postoji odstupanje
od standarda predviđenog članom 3, st. (b) Prvog protokola.
Za razliku od prethodnog zakonskog rešenja, u važećoj odredbi o zabrani trgovine ljudima nije predviđen kvalifikovani oblik ako se krivično delo trgovine
ljudima učini prema više lica, otmicom ili na naročito svirep ili na naročito
ponižavajući način.153
149
150
151
152
153
Državna zajednica Srbija i Crna Gora je 16. maja 2005. potpisala još jedan važan međunarodni
ugovor u ovoj oblasti – Konvenciju Saveta Evrope o akciji protiv trgovine ljudskim bićima.
Skupština Republike Srbije do kraja ove godine nije ratifikovala ovu konvenciju.
U članu 3, st. 1 Prvog protokola za prevenciju, suzbijanje i kažnjavanje trgovine ljudskim
bićima, naročito ženama i decom, uz Konvenciju protiv transnacionalnog organizovanog
kriminala (u daljem tekstu Prvi protokol), definisana je trgovina ljudskim bićima. Član 3, st. 1
Drugog protokola protiv krijumčarenja migranata kopnom, morem i vazduhom, koji predstavlja
dopunu Konvencije protiv transnacionalnog organizovanog kriminala (u daljem tekstu Drugi
protokol), definiše krijumčarenje ljudi.
Vidi Izveštaj 2003, I.4.4.3, Izveštaj 2004, I.4.4.2.1 i Izveštaj 2005, I.4.4.2.1.
Vidi Izveštaj 2005, I.4.4.2.1.
Vidi Izveštaj 2005, I.4.4.2.1.
85
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Najozbiljniji propust u važećoj odredbi u odnosu na prethodno zakonsko rešenje predstavlja smanjivanje zakonskog minimuma za delo trgovine ljudima učinjeno prema maloletnom licu sa najmanje 5 na najmanje 3 godine zatvora.154
Krivično delo trgovine decom radi usvojenja (čl. 389) predviđa kažnjavanje
ukoliko je trgovina radi usvojenja učinjena nad licem koje nije navršilo 14 godina.
Prema članu 1 Konvencije o pravima deteta i članu 3 (d) Prvog protokola, detetom
se ima smatrati svako lice mlađe od 18 godina, što znači da ovo zakonsko rešenje,
suprotno međunarodnom standardu, uskraćuje zaštitu deci uzrasta između 14 i 18
godina.
U odnosu na prethodno zakonsko rešenje, KZ je smanjio kaznu za
posredovanje u vršenju prostitucije s kazne zatvora od 3 meseca do 5 godina na
novčanu kaznu ili zatvor do 3 godine (čl. 184). Ovakvo smanjivanje zakonskog
minimuma je upravo suprotno inicijativama da se ne kažnjavaju lica prisiljena na
prostituciju (što je jedan od zastupljenijih oblika eksploatacije žrtava trgovine
ljudima), već da se krivično gone i oštro kazne oni koji ih na to prisiljavaju ili u
tome posreduju.
Zakonodavac je slično postupio i u slučaju krivičnog dela zasnivanja ropskog
odnosa (čl. 390), gde je novim rešenjem zakonski minimum smanjen u odnosu na
prethodno (s minimalno 3 godine, na jednu do deset godina zatvora). S obzirom na
ekspanziju pojave modernih oblika ropstva, ublažavanje kaznene politike nije
logično. Uz to, ova odredba kao uslov za postojanje krivičnog dela prevoza lica u
ropskom odnosu predviđa da se prevoz mora obaviti „iz jedne zemlje u drugu“.
Prevoz lica u ropskom odnosu bi trebalo da bude kažnjiv bez obzira na to da li se
lice prebacuje preko granice ili unutar državne granice.
Domaće zakonodavstvo ne inkriminiše kupovinu usluga koje pružaju žrtve
trgovine ljudima,155 iako Preporuka 1545 (2002) Parlamentarne skupštine Saveta
Evrope o kampanji protiv trgovine ženama insistira na kažnjavanju kupca koji je
svestan da kupuje seksualne usluge od žene koja je žrtva trgovine ljudskim bićima.156
Skupština je u oktobru usvojila Zakon o strancima (ZOS)157 koji, između
ostalog, u članu 28, predviđa da će se žrtvi prekogranične trgovine ljudima odobriti
154
155
156
157
Ovaj propust je još ozbiljniji ako se u obzir uzme činjenica da se mera zaštite svedoka može
tražiti samo ako se optuženi tereti za krivično delo za koje je propisana kazna od 10 godina
zatvora ili teža kazna ili izuzetno u slučaju kada je za počinjeno delo propisana kazna od 4
godine zatvora ili teža kazna (vidi čl. 117 ZKP). Svoju zabrinutost zbog smanjenja zakonskog
minimuma izrazio je i Komitet UN protiv torture. (http://www2.ohchr.org/english/bodies/cat/
docs/CAT.C.SRB.CO.2.pdf)
Zakonom o javnom redu i miru propisana je kazna od 30 dana zatvora za lice koje se bavi
prostitucijom (čl. 14, st. 1, Sl. glasnik RS, 51/92, 53/93, 67/93, 48/94, 85/05 i 101/05). Lice
koje te usluge kupuje se ne kažnjava.
Vidi http://assembly.coe.int/Main.asp?link=http://assembly.coe.int/Documents/AdoptedText/ta02/
EREC1545.htm.
Sl. glasnik RS, 97/08.
86
Ljudska prava u pravnim propisima
privremeni boravak bez prilaganja određenih dokaza (koji su inače potrebni na
osnovu stava 1 člana 28 ZOS), ako je to u interesu vođenja krivičnog postupka za
krivično delo trgovine ljudima. Zakon nije pojasnio da li će ove olakšice žrtva
uživati i ukoliko krivični postupak nije pokrenut ili ukoliko žrtva ne želi ili nije u
mogućnosti da u njemu učestvuje. U tom smislu, podzakonski akt iz 2004. godine,158
donet na osnovu ranijeg Zakona o kretanju i boravku stranaca, pružao je širu zaštitu
od one predviđene u pomenutoj odredbi novog ZOS.
U stavu 5 člana 28 ZOS propisano je da će odgovarajući smeštaj, ishrana i
osnovni životni uslovi biti obezbeđeni strancu „iz stava 5. ovog člana,“ ukoliko je
to neophodno. Ova odredba predstavlja očigledan propust, jer se u pomenutom
stavu uopšte ne pominje „stranac“, niti bilo koje drugo lice. Ciljnim tumačenjem se
može zaključiti da su smeštaj i ishrana neophodni strancu koji je žrtva trgovine
ljudima čiji se opis ne nalazi u petom, već u četvrtom stavu člana 28. Međutim,
doslovno tumačenje formulacije ove odredbe ZOS će onemogućavati sprovođenje
obaveza obezbeđivanja smeštaja, ishrane i osnovnih životnih uslova, propisanih na
teret budžeta države.
U pravnom sistemu Srbije, pa ni u ZOS, ne postoje zakonske odredbe koje bi
regulisale siguran povratak žrtve prekogranične trgovine ljudima u zemlju porekla,
kao ni odredbe o tome ko bi takav povratak sprovodio.
Dve i po godine od početka rada na izradi višegodišnjeg plana za borbu
protiv trgovine ljudskim bićima, Vlada je krajem 2006. godine usvojila Strategiju
borbe protiv trgovine ljudima u Republici Srbiji.159 Do kraja ove godine, Strategija
nije bila operacionalizovana nacionalnim planom akcije.160
4.4.2.2. Trgovina ljudskim organima. – U domaćem zakonodavstvu deo relevantne odredbe o trgovini ljudima kao svrhu vršenja krivičnog dela predviđa i oduzimanje organa ili dela tela (čl. 388, st. 1 KZ). Kaznu od 3 meseca do 3 godine
zatvora za davanje ili posredovanje u davanju svog ili dela tela drugog živog ili
umrlog lica uz naknadu u Srbiji propisuje samo Zakon o uslovima za uzimanje i
158
159
160
Ministar unutrašnjih poslova Republike Srbije je u julu 2004. godine doneo Instrukciju o
uslovima odobrenja privremenog boravka stranim državljanima žrtvama trgovine ljudima,
prema kojoj se žrtvi trgovine ljudima može odobriti privremeni boravak iz humanitarnih razloga u trajanju od: 3 meseca, u cilju pružanja zaštite i pomoći u oporavku i povratku u zemlju
porekla ili prethodnog prebivališta; 6 meseci ukoliko sarađuje sa organima vlasti u otkrivanju
krivičnih dela i izvršilaca; jedne godine ukoliko aktivno učestvuje u sudskom postupku kao
svedok ili oštećeni, kao i u slučaju kada to zahtevaju razlozi njene lične bezbednosti (vidi
Izveštaj 2004, I.4.4.3).
Sl. glasnik RS, 111/06. Vidi i Izveštaj 2005, I.4.4.3. i Izveštaj 2006, I.4.4.2.1.
Na strateškom nivou, evidentan je nedostatak regulative koordinacije napora u borbi protiv
trgovine ljudima u Srbiji. Bez odgovarajućeg akcionog plana Strategija ne može da utiče na
kvalitet postojeće saradnje nadležnh institucija i organizacija, ni da unapredi rezultate aktivnosti u oblasti prevencije, edukacije, analize i inicijative za izmenu zakona, nadzora nad primenom
strateških dokumenata, prikupljanja statističkih podataka, istraživanja i izveštavanja.
87
Ljudska prava u Srbiji 2008.
presađivanje delova ljudskog tela (čl. 24–26).161 U ovom pogledu domaće krivično
zakonodavstvo je potrebno upotpuniti, osavremeniti i uskladiti s međunarodnim
standardom.162
4.4.2.3. Krijumčarenje ljudi. – KZ u stavu 2 člana 350 predviđa zabranu krijumčarenja ljudi, određujući da će se onaj ko u nameri da pribavi kakvu korist
omogućava drugom nedozvoljen prelaz granice Srbije163 ili nedozvoljen boravak ili
tranzit kroz Srbiju licu koje nije državljanin Srbije, kazniti zatvorom od 3 meseca
do 6 godina. Stavom 3 istog člana propisuje se ugrožavanje života ili zdravlja lica
čiji se prelazak omogućava kao otežavajuća okolnost za učinioca i propisuje kazna
zatvora od jedne do 10 godina. Međutim, ova odredba ne uspostavlja adekvatnu
zaštitu prava krijumčarenih lica – nehumano ili ponižavajuće postupanje i eksploatacija krijumčarenih migranata, nisu predviđeni kao kvalifikovani oblik krivičnog
dela, što predstavlja odstupanje od standarda postavljenog u Drugom protokolu (čl.
6, st. 3).
KZ nije propisao da migranti neće biti krivično odgovorni ako postanu
žrtvom krivičnog dela krijumčarenja ljudi ili ako u cilju omogućavanja krijumčarenja
poseduju lažne putne ili identifikacione dokumente ili ostaju u datoj državi bez
ispunjenja potrebnih zahteva za zakonit ostanak, što takođe predstavlja odstupanje
od standarda postavljenog u Drugom protokolu (čl. 5).
4.4.3. Zaštita i obeštećenje žrtava
4.4.3.1. Zaštita žrtava. – Od posebne važnosti za postupke pred sudom protiv
učinilaca krivičnog dela trgovine ljudima jeste prisustvo svedoka na glavnom
161
162
163
Sl. list SFRJ,
J 63/90 i 22/91; Sl. list SRJ,
J 16/93, 31/93, 41/93, 50/93, 24/94 i 28/96 i Sl. glasnik
RS, 101/05.
Konvencija Saveta Evrope o ljudskim pravima i biomedicini (čl. 21) i njen Dodatni protokol
o transplantaciji organa i tkiva ljudskog porekla (čl. 21 i 22) i Preporuka 1611 (2003)
Parlamentarne skupštine Saveta Evrope o trgovini organima (čl. 12 i čl. 14, st. (iii), t. (e))
insistiraju na zabrani korišćenja ljudskog tela i organa u cilju sticanja materijalne koristi,
zabrani oglašavanja prodaje ili potrebe za organima ili tkivima uz nuđenje ili traženje
materijalne ili njoj slične koristi, na izmeni krivičnog zakonodavstva u cilju utvrđivanja
odgovornosti trgovaca, posrednika, lekara, medicinskih tehničara, laboranata i drugih
uključenih u proceduru ilegalne transplantacije, kao i medicinskog osoblja koje daje
informacije i ohrabruje na proces ilegalne transplantacije ili koje je angažovano da pruža
negu u procesu oporavka licu koje je kupac organa, a ne obavesti nadležne organe da je u
pitanju slučaj ilegalne transplantacije.
Vidi http://assembly.coe.int/Main.asp?link=/Documents/AdoptedText/ta03/EREC1611.htm,
http://conventions.coe.int/Treaty/EN/Treaties/Html/164.htm, http://conventions.coe.int/Treaty/
EN/Treaties/Html/186.htm.
U zakonu se pominje granica Srbije i Crne Gore, jer Zakon nije promenjen od razdruživanja
Srbije i Crne Gore.
88
Ljudska prava u pravnim propisima
pretresu. ZKP sadrži odredbe o opštoj zaštiti svedoka, kao i odredbe o zaštićenom
svedoku (čl. 110, 116–122).164
Zakonom o programu zaštite učesnika u krivičnom postupku,165 koji je stupio
na snagu 1. januara 2006, predviđaju se vanredna sredstva zaštite, koja će se
primenjivati samo kod najtežih krivičnih dela, između ostalog i u slučajevima
organizovanog kriminala.166
U 2005. donet je Zakon o zdravstvenoj zaštiti koji stranim državljanima
žrtvama trgovine ljudima obezbeđuje zdravstvenu zaštitu iz budžeta Republike
Srbije (čl. 241, st. 6).
Možemo zaključiti da je u pogledu zaštite žrtava došlo do određenih promena
u zakonodavnom okviru Srbije zahvaljujući kojima su se stekli uslovi da se obezbedi
adekvatnija zaštita žrtava trgovine ljudima u postupku pred sudom i olakša njihov
ukupni položaj.
4.4.3.2. Oduzimanje koristi stečene kriminalom i obeštećenje žrtava. – SCG
je 16. maja 2005. potpisala Konvenciju Saveta Evrope o pranju, istrazi, zapleni i
oduzimanju sredstava stečenih kriminalom i o finansiranju terorizma.167 Skupština
Republike Srbije do kraja ove godine nije ratifikovala ovu Konvenciju.
Međutim, u oktobru su usvojeni Zakon o odgovornosti pravnih lica za krivična dela168 i Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela (ZOIPKD)169
što predstavlja značajan korak napred. ZOIPKD propisuje da će sredstva dobijena
prodajom trajno oduzete imovine biti uplaćena u državni budžet i potom raspodeljena u procentu 80% za pobrojane organe sprovođenja zakona i 20% za finansiranje
„socijalnih, zdravstvenih, prosvetnih i drugih ustanova, u skladu sa aktom Vlade“
(čl. 49, st. 1 i 2). Ipak, odredbe ovog zakona se neće primenjivati u slučaju krivičnih
dela vezanim za trgovinu ljudima ako imovinska korist pribavljena krivičnim delom, odnosno vrednost predmeta krivičnog dela ne prelazi iznos od milion i petsto
hiljada dinara (čl. 2, st. 2 ZOIPKD). Ovo ograničenje može biti pravdano troškovima takvog postupka, ali je problematično u svetlu činjenice da za brojne preventivne i mere zaštite u borbi protiv trgovine ljudima u Srbiji država doskora uopšte nije
izdvajala bilo kakva sredstva.170
164
165
166
167
168
169
170
Vidi Izveštaj 2005, I.4.4.3.1.
Sl. glasnik RS, 85/05.
Vidi Izveštaj 2005, I.4.4.3.1.
Vidi http://conventions.coe.int/Treaty/Commun/ChercheSig.asp?NT=198&CM=7&DF=1/31/
2009&CL=ENG.
Sl. glasnik RS, 97/08.
Ibid.
d
U Srbiji nije regulisano postojanje posebnog fonda za obeštećenje žrtava trgovine ljudima, niti
se usluge SOS linija, pravne pomoći i reintegracije koje pružaju NVO finansiraju sredstvima iz
budžeta države.
89
Ljudska prava u Srbiji 2008.
4.4.4. Prinudni rad
Prinudni ili obavezan rad podrazumeva svaki rad izvršen pod pretnjom ili
kaznom.171 Prema članu 6, st. 1 PESK, fizička lica se ne smeju terati na rad, tj.
postoji pravo na rad, ali ne i dužnost da se radi.
Ustav izričito zabranjuje prinudni rad (čl. 26, st. 3). Ovo rešenje proširuje
zaštitu prava u odnosu na međunarodni standard, propisujući da će se seksualno ili
ekonomsko iskorišćavanje lica koje je u nepovoljnom položaju smatrati prinudnim
radom. U stavu 4 člana 26 Ustava pojašnjeno je koje se vrste rada neće smatrati
prinudnim radom i te situacije se poklapaju s onim predviđenim u članu 8, st. 3, tač.
c PGP.
Član 8, st. 3, t. b PGP propisuje da se zabrana prinudnog ili obaveznog rada
ne može tumačiti kao zabrana izvršenja kazne prinudnog rada koju je izrekao
nadležni sud. ZKP propisuje da pritvorenik može da radi u krugu zatvora na
određenim poslovima, ali samo dobrovoljno, na svoj zahtev, a za taj rad mu pripada
naknada koju propisuje upravnik zatvora (čl. 181 ZKP).
U pogledu rada osuđenih lica, Evropski sud za ljudska prava je u predmetu
De Wilde, Ooms, Versyp protiv Belgije172 zauzeo stav da zatvorenički rad koji u sebi
ne sadrži elemente rehabilitacije nije u skladu sa članom 4, st. 2 EKPS. U odredbama
o radnoj obavezi osuđenika ZIKS (čl. 86–100) ističe se rehabilitacioni element rada
osuđenih lica.
Relevantne odredbe domaćeg zakonodavstva su u tom smislu usklađene s
međunarodnim standardima.
Ustavom nije propisana opšta vojna obaveza. Zakonom o Vojsci Srbije173
propisano je da državljani Republike Srbije stupaju u vojsku na osnovu akta
ovlašćenih organa o upućivanju u vojsku po osnovu vojne obaveze ili na osnovu
akta o prijemu u vojnu službu, odnosno u vojnu školu (čl. 32). Obaveza propisana
u Zakonu o Vojsci Srbije ne smatra se prinudnim radom,174 ali samo ako je čisto
vojničkog karaktera (čl. 2, st. 2, tač. a Konvencije MOR br. 29 o prinudnom radu).
Zakon o odbrani175 propisuje radnu obavezu građana u vreme ratnog i
vanrednog stanja (čl. 50, st. 1). Predviđeno je da se radna obaveza ne može nametnuti
bez prethodne saglasnosti licima koja su u zakonu nabrojana kao posebno osetljiva
kategorija, npr. roditelju deteta do 15 godina starosti čiji je bračni drug na izvršavanju
171
172
173
174
175
Član 2, st. 2 Konvencije MOR br. 29, definisao je prinudni rad kao „svaki rad ili uslugu koji se
zahtevaju od jednog lica pod pretnjom ma koje kazne i za koje se to lice nije dobrovoljno
prijavilo“ (Vidi i predmet Van der Mussele protiv Belgije, ECHR, App. No. 8919/80 (1983)).
ECHR, App. No. 2832/66 (1971).
Sl. glasnik RS, 116/07.
Vojni rok ne predstavlja držanje u položaju zavisnosti, čak ni u slučajevima kada je vojni rok
dug i kada nema izgleda za njegovo skraćenje (Predmet W. X. Y. i Z. protiv Ujedinjenog
Kraljevstva, ECmHR, 11 Yearbook 562, (1968)).
Sl. glasnik RS, 116/07.
90
Ljudska prava u pravnim propisima
vojne obaveze, ženi za vreme trudnoće, porođaja i materinstva, licu nesposobnom
za rad (čl. 55, st. 3), što je u skladu sa međunarodnim standardom. Međutim, Zakon
o odbrani ne predviđa dužinu trajanja radne obaveze pojedinca.
PGP ne predviđa apsolutnu zabranu derogacije odredbi iz stava 3, člana 8
PGP. U skladu s tim je i član 26, st. 4 Ustava koji određuje koje se situacije neće
smatrati prinudnim radom i tu nabraja obavljanje rada ili službe lica na vojnoj službi
kao i obavljanje rada ili službe za vreme ratnog ili vanrednog stanja, u skladu sa
merama propisanim prilikom proglašenja ratnog ili vanrednog stanja.
Međutim, propuštanjem da se tačno odredi dužina trajanja obaveze prinudnog
rada u Zakonu o odbrani stvoren je prostor za proizvoljno određivanje trajanja radne
obaveze građana u vreme ratnog i vanrednog stanja, što predstavlja odstupanje od
međunarodnog standarda. Odredbe ovog zakona je stoga neophodno uskladiti s
Konvencijom MOR br. 29 o prinudnom radu koja u članu 12, st. 1 propisuje
maksimalan period od 60 dana u periodu od 12 meseci kao vreme tokom kojeg lice
može biti primorano na prinudan ili obavezan rad.176
Takođe, članom 55, st. 1 Zakona o odbrani, propisana je radna obaveza za
sve radno sposobne građane koji su navršili 15 godina. Ova odredba nije u skladu s
članom 11, st. 2 Konvencije MOR br. 29 o prinudnom radu, gde je predviđeno da
se obaveznom radu mogu podvrgnuti samo stariji od 18 i mlađi od 45 godina.
U pogledu normalnih građanskih obaveza, u domaćem zakonodavstvu je
propisano pružanje besplatne pravne pomoći (čl. 17, st. 2 Zakona o advokaturi177),
što je u skladu sa standardom postavljeni u članu 8, st. 3, tač. c (iv) PGP.178
4.5. Pravo na slobodu i bezbednost ličnosti i postupanje
s licima lišenim slobode
Član 9 PGP:
1. Svaki pojedinac ima pravo na slobodu i na bezbednost svoje ličnosti. Niko ne
može biti proizvoljno uhapšen ili pritvoren. Niko ne može biti lišen slobode osim iz
razloga i shodno postupku koji je predviđen zakonom.
2. Svako uhapšeno lice obaveštava se u trenutku hapšenja o razlozima hapšenja
kao što se u najkraćem roku obaveštava pismenim putem o svakoj optužbi koja je
podignuta protiv njega.
176
177
178
Konvencija u stavu 2 istog člana indirektno ukazuje da rad iz stava 1 spada u predviđene
izuzetke od zabrane prinudnog rada, jer propisuje da bi svaki takav radnik morao da dobije
uverenje u kome se naznačava period u kome je bio podvrgnut obaveznom radu.
Sl. list SRJ,
J 24/98, 26/98, 69/00, 11/02 i 72/02.
Obaveza pružanja besplatne pravne pomoći, kao deo advokatske prakse, ne smatra se prinudnim
radom (vidi predmet Van der Mussele protiv Belgije, ECHR, App. No. 8919/80 (1983)), kao ni
poslovi pravne pomoći uz nisku nadoknadu (vidi predmett X. i Y. protiv Nemačke, ECmHR, 10
DR 224 (1978)).
91
Ljudska prava u Srbiji 2008.
3. Svako lice koje je uhapšeno ili pritvoreno zbog krivičnog dela biće u
najkraćem roku predato sudiji ili nekoj drugoj vlasti zakonom ovlašćenoj da vrši
sudske funkcije, i mora u razumnom roku da bude suđeno ili oslobođeno. Pritvaranje
lica koja čekaju na suđenje nije obavezno, ali puštanje na slobodu može biti uslovljeno
garantijama koje obezbeđuju dolazak lica u pitanju na pretres, kao i svim drugim
radnjama postupka a, u datom slučaju radi izvršenja presude.
4. Svako lice koje je lišeno slobode usled hapšenja ili pritvora ima pravo da
podnese žalbu sudu kako bi ovaj rešavao bez odlaganja o zakonitosti pritvora i
naredio njegovo puštanje na slobodu ako pritvor nije zasnovan na zakonu.
5. Svako lice koje je žrtva nezakonitog hapšenja ili pritvora ima pravo na
naknadu štete.
(Sl. list SFRJ,
J br. 7/71)
Član 5 EKPS:
1. Svako ima pravo na slobodu i bezbednost ličnosti. Niko ne može biti lišen
slobode osim u sledećim slučajevima i u skladu sa zakonom propisanim postupkom:
(a) u slučaju zakonitog lišenje slobode na osnovu presude nadležnog suda;
(b) u slučaju zakonitog hapšenja ili lišenja slobode zbog neizvršenja zakonite
sudske odluke ili radi obezbeđenja ispunjenja neke obaveze propisane
zakonom;
(c) u slučaju zakonitog hapšenja ili lišenja slobode radi privođenja lica pred
nadležnu sudsku vlast zbog opravdane sumnje da je izvršilo krivično delo,
ili kada se to opravdano smatra potrebnim kako bi se predupredilo izvršenje
krivičnog dela ili bekstvo po njegovom izvršenju.
(d) u slučaju lišenja slobode maloletnog lica na osnovu zakonite odluke u svrhu
vaspitnog nadzora ili zakonitog lišenja slobode radi njegovog privođenja
nadležnom organu.
(e) u slučaju zakonitog lišenja slobode da bi se sprečilo širenje zaraznih bolesti,
kao i zakonitog lišenja slobode duševno poremećenih lica, alkoholičara ili
uživalaca droga ili skitnica.
(f) u slučaju zakonitog hapšenja ili lišenja slobode lica da bi se sprečio njegov
neovlašćeni ulazak u zemlju, ili lica protiv koga se preduzimaju mere u cilju
deportacije ili ekstradicije.
2. Svako ko je uhapšen biće odmah i na jeziku koji razume obavešten o razlozima
za njegovo hapšenje i o svakoj optužbi protiv njega.
3. Svako ko je uhapšen ili lišen slobode shodno odredbama iz stava 1 (c) ovog
člana biće bez odlaganja izveden pred sudiju ili drugo službeno lice zakonom
određeno da obavlja sudske funkcije i imaće pravo da mu se sudi u razumnom roku
ili da bude pušten na slobodu do suđenja. Puštanje na slobodu može se usloviti
jemstvima da će se lice pojaviti na suđenju.
4. Svako ko je lišen slobode ima pravo da pokrene postupak u kome će sud
hitno ispitati zakonitost lišenja slobode i naložiti puštanje na slobodu ako je lišenje
slobode nezakonito.
92
Ljudska prava u pravnim propisima
5. Svako ko je bio uhapšen ili lišen slobode u suprotnosti s odredbama ovog
člana ima utuživo pravo na naknadu.
(Sl. list SCG (Međunarodni ugovori), br. 9/03)
4.5.1. Pravo na slobodu i bezbednost ličnosti
Sredinom 2007. godine, Narodna skupština je izmenama Zakonika o
krivičnom postupku,179 odložila primenu novog krivičnoprocesnog zakona,
usvojenog sredinom 2006, do 31. decembra 2008. godine. Nažalost, ni tokom
osamnaest meseci odlaganja primene zakona nisu obezbeđeni tehnički, materijalni i
stručni kapaciteti za početak primene ovog zakona, niti je u tom periodu dovršen
rad na potpuno novom predlogu ZKP koji se već dve godine najavljuje iz Ministarstva pravde. Na kraju je Narodna skupština, poslednjeg dana rada u 2008. godini,
usvojila nove izmene prelaznih odredbi ZKP i odložila početak njegove primene do
31. decembra 2010. godine.180 Time je u pravnom poretku Srbije produžena problematična situacija u kojoj se još uvek primenjuju odredbe starog ZKP181 u iščekivanju početka primene novog zakonika koji unosi veoma ozbiljne izmene u krivični
postupak. Neke od tih izmena tiču se suštine ostvarivanja prava na slobodu i bezbednost ličnosti.
4.5.1.1. Zabrana samovoljnog hapšenja i lišenja slobode. – Osnovni smisao
člana 9 PGP je obezbeđenje proceduralnih garantija koje će sprečiti samovoljno i
nezakonito lišenje slobode. Država potpisnica mora precizno da definiše slučajeve
u kojima je lišenje slobode opravdano, kao i da obezbedi sudsku kontrolu zakonitosti
lišenja slobode. Uz to, prema tumačenju Komiteta za ljudska prava, ovaj član jamči
i pravo na ličnu bezbednost, koje državama nameće obavezu da preduzmu „razumne
i odgovarajuće“ mere da zaštite lični integritet svakog pojedinca od povreda koji
mu drugi mogu naneti.182
Ustav Srbije garantuje svakom licu pravo na ličnu slobodu i bezbednost (čl.
27, st. 1).
Pored neposredne odgovornosti za delovanje svojih organa, država je dužna
da obezbedi i da fizička lica svojim delima ne krše prava koja garantuje PGP.183 U
slučaju prava na slobodu i bezbednost ličnosti, država je dužna da zabrani, na
odgovarajući način istraži i kazni svako protivpravno lišenje slobode i onda kada
izvršioci očigledno nisu agenti države. U tom smislu, Krivični zakonik predviđa
179
180
181
182
183
Zakon o izmeni Zakonika o krivičnom postupku, Sl. glasnik RS, 49/07.
Zakon o izmeni Zakonika o krivičnom postupku, Sl. glasnik RS, 122/08.
Sl. list SRJ,
J 70/01 i 68/02; Sl. glasnik RS, 58/04, 85/05, 115/05 i 49/07. U 2007. godini i ovaj
zakon je izmenjen pa je predviđeno da pritvor može da traje do pravnosnažnosti presude ali ne
i duže od vremena koje je utvrđeno odlukom o prvostepenoj kazni.
Vidi slučaj Delgado Paéz protiv Kolumbije, App. No. 195/1985, st. 5.5.
Komitet za ljudska prava UN, Opšti komentar br. 31: Priroda opšte pravne obaveze koju Pakt
nameće državama ugovornicama, CCPR/C/21/Rev.1/Add.13 (2004).
93
Ljudska prava u Srbiji 2008.
krivična dela protivpravnog lišenja slobode (čl. 63), otmice (čl. 64) i trgovine ljudima (čl. 388 i 389).
Zahtev za zakonitim lišenjem slobode i zabrana samovolje iz člana 9, st. 1
PGP ne odnose se samo na lišenje slobode u krivičnom postupku, nego na sve
slučajeve lišenja slobode, npr. usled duševne bolesti, skitnje, zavisnosti od alkohola
ili narkotika itd.
Ustav Srbije ne poznaje, inače korisnu, odredbu koja je postojala u Povelji
po kojoj „niko ne može biti lišen slobode nečijom samovoljom“ i zadovoljava se
formulacijom da je lišenje slobode dopušteno „samo iz razloga i u postupku koji su
predviđeni zakonom“ (čl. 27, st. 1).
ZKP uspostavlja pravilo da jedino nadležni sud može odrediti pritvor i to
samo u zakonom određenim slučajevima i pod rezervom opšte odredbe da se to
može učiniti samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom (čl. 173–175).
Rešenje o određivanju pritvora u istrazi predaje se licu na koje se odnosi u času
lišenja slobode, a najdocnije u roku od 24 sata od časa lišenja slobode, odnosno
privođenja istražnom sudiji. Protiv ovog rešenja pritvoreni može izjaviti žalbu veću.
Žalba ne zadržava izvršenje (čl. 175, st. 3). O žalbi se odlučuje hitno – u roku od 48
sati. Trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće potrebno vreme. Problem u
vezi s ovim članom ZKP nastaje u vezi s pravom lica lišenog slobode da bez
odlaganja bude obavešteno o razlozima lišenja i osnovima optužbe (čl. 5, st. 2
EKPS). Da li je rok od 24 časa u skladu sa zahtevom „bez odlaganja“ (promptly)
(
zavisi pre svega od toga da li su obaveštenja data licu lišenom slobode u momentu
lišenja dovoljna da ono shvati razloge zbog kojih je slobode lišeno.184
ZKP dozvoljava zadržavanje osumnjičenog od strane organa unutrašnjih poslova ili tužioca, ali samo kao meru koja se izuzetno primenjuje (čl. 264). Lice
prema kojem se određuje ova mera uživa sva prava koja pripadaju osumnjičenom,
a posebno pravo na branioca. Organ unutrašnjih poslova ili tužilac moraju odmah,
a najkasnije u roku od 2 sata izdati i uručiti rešenje o zadržavanju. Trajanje
zadržavanja limitirano je na najviše 48 časova. Istražni sudija o ovome mora biti
odmah obavešten uz mogućnost da zahteva da mu se lice bez odlaganja sprovede
(čl. 264, st. 4). Zadržano lice može izjaviti žalbu na rešenje o zadržavanju. Izjava
žalbe ne zadržava izvršenje. Istražni sudija po ovoj žalbi mora da odluči u roku od
4 časa od prijema žalbe. Ipak, najvažnija garantija položaja osumnjičenog u ovoj
situaciji je nemogućnost da on bude saslušan bez prisustva branioca. Naime,
saslušanje osumnjičenog odložiće se do dolaska branioca, a najduže šest sati. Ako
ni tada prisustvo branioca nije obezbeđeno, policija će lice odmah osloboditi ili ga
sprovesti nadležnom istražnom sudiji.
U Srbiji je u novembru 2005. godine usvojen novi Zakon o prekršajima
(ZOP).185 Što se tiče prava na slobodu i bezbednost ličnosti, od posebnog značaja
184
185
Vidi Compatibility of Yugoslav Law and Practice with the Requirements of the ECHR, CoE,
oktobar 2002, str. 107.
Sl. glasnik RS, 101/05.
94
Ljudska prava u pravnim propisima
je odredba člana 166 Zakona. Ovaj član propisuje da, u prekršajnom postupku,
okrivljeni može biti zadržan sudskom naredbom u sledećim slučajevima:
1. ako se ne mogu utvrditi njegov identitet ili prebivalište odnosno boraviše,
a postoji osnovana sumnja da će pobeći;
2. ako odlaskom u inostranstvo može izbeći odgovornost za prekršaj za koji
je predviđena kazna zatvora;
3. ako je zatečen u izvršenju prekršaja, a zadržavanje je potrebno da bi se
sprečilo dalje vršenje prekršaja.
Zadržavanje ne može odrediti organ uprave koji vodi postupak već samo
sud.186 Međutim, i novi zakon ima odredbe o zadržavanju koje nisu u skladu s
međunarodnim standardima. Naime, u članu 168, propisano je obavezno zadržavanje
alkoholisanih lica, vozača motornih vozila sa 1,2 g/kg ili više alkohola u krvi ili pod
uticajem omamljujućih sredstava, kao i lica koja odbiju da se podvrgnu ispitivanju
na prisustvo alkohola ili drugih omamljujućih sredstava. Opšti je standard da lišenje
slobode mora da bude uvek opravdano i tu opravdanost treba da ceni sud u svakom
konkretnom slučaju.
4.5.1.2. Pravo na obaveštenje o razlozima hapšenja i o optužbi. – Drugi stav
člana 9 PGP garantuje pravo svakog uhapšenog lica da bude obavešteno o razlozima
lišenja slobode „u trenutku hapšenja“ i pravo na obaveštenje o ma kakvoj optužbi
protiv njega, i to bez odlaganja, odnosno „u najkraćem roku“ (promptly
(
). Ustav
propisuje da se „lice koje je lišeno slobode od strane državnog organa odmah ..., na
jeziku koji razume, obaveštava o razlozima lišenja slobode, o optužbi koja mu se
stavlja na teret kao i o svojim pravima i ima pravo da bez odlaganja o svom lišenju
slobode obavesti lice po svom izboru“.
Što se tiče obaveze saopštavanja optužbe u najkraćem roku, čini se da su
odredbe ZKP u skladu s međunarodnim standardima, pošto okrivljeni već na prvom
ispitivanju „mora biti obavešten o delu za koje se tereti i o dokazima optužbe“ (čl.
5, st. 2), odnosno istražni sudija je dužan da pre saslušanja okrivljenom saopšti
„zašto se okrivljuje, osnovi sumnje koji stoje protiv njega, da nije dužan da iznese
svoju odbranu, niti da odgovara na postavljena pitanja, pa će se pozvati da, ako to
želi, iznese svoju odbranu“ (čl. 95, st. 2). Ako okrivljeni to zatraži, biće mu
omogućeno da pre prvog saslušanja pročita krivičnu prijavu i zahtev za sprovođenje
istrage (čl. 95, st. 4). Lice lišeno slobode ima mogućnost da pokrene postupak u
kome će nadležni istražni sudija hitno ispitati zakonitost lišenja slobode i naložiti
puštanje na slobodu ako je lišenje nezakonito (čl. 7, st. 3). Ova odredba zadovoljava
zahteve PGP (čl. 9, st. 4) i EKPS (čl. 5, st. 4).
4.5.1.3. Izvođenje pred sudiju u najkraćem roku i pravo na suđenje ili oslobađanje u razumnom roku. – Ovo pravo se primenjuje samo na krivične slučajeve i
186
Organ uprave ima mogućnost da od suda zatraži određivanje ove mere (čl. 166, st. 2).
95
Ljudska prava u Srbiji 2008.
njime se garantuje izvođenje, u najkraćem roku, pred „sudiju ili nekog drugog službenika zakonom ovlašćenog da vrši pravosudne funkcije“, a potom i suđenje u razumnom roku ili oslobađanje. Šta znači termin „u najkraćem roku“ teško je odrediti, ali se čini da taj rok ni u izuzetnim slučajevima ne može biti duži od četiri dana,
a u normalnim okolnostima on mora biti mnogo kraći.187 Termin „neko drugo lice
zakonom ovlašćeno da vrši pravosudne funkcije“ znači da to mora biti neki nezavisan i nepristrasan organ, nezavisan pre svega od izvršne vlasti i tužioca, i koji ima
ovlašćenje da uhapšeno lice oslobodi ili uputi u pritvor.188
U pravu Srbije, po pravilu, pritvor određuje ili istražni sudija ili veće, na
predlog javnog tužioca. Ako odlučuje istražni sudija može se smatrati da odlučuje
sudija „ili neki drugi službenik zakonom ovlašćen da vrši pravosudne funkcije“.189
Tokom pretkrivičnog postupka ovlašćena lica organa unutrašnjih poslova
mogu da liše slobode lice ako postoje razlozi za određivanje pritvora, ali su dužna
da takvo lice bez odlaganja sprovedu nadležnom istražnom sudiji. Ako je zbog
neotklonjivih smetnji sprovođenje lica trajalo duže od osam sati, istražnom sudiji
ovo zakašnjenje mora biti obrazloženo. Istražni sudija će o ovome sačiniti belešku,
odnosno zapisnik. U zapisnik će biti uneta izjava lica lišenog slobode o vremenu i
mestu lišenja slobode (čl. 262, st. 3).
Ustav propisuje da pritvor može da traje najduže tri meseca po odluci
prvostepenog suda i da se može produžiti odlukom višeg suda još za tri meseca.
Rok trajanja pritvora počinje da teče od dana pritvaranja, a ako se do isteka tih
rokova ne podigne optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu (čl. 31, st. 1). ZKP
samo detaljnije, ali u osnovi na isti način, reguliše pitanje trajanja pritvora u
redovnom postupku (čl. 31, st. 1), dok u skraćenom postupku trajanje pritvora do
podnošenja optužnog predloga ograničava na osam dana bez mogućnosti produženja,
a posle podnošenja optužnog predloga važe opšta pravila.
Lice kome je određen pritvor ima pravo da mu se sudi u razumnom roku ili
da bude oslobođeno. Trajanje pritvora vremenski je ograničeno na sledeći način: na
osnovu rešenja istražnog sudije pritvor može trajati najviše mesec dana, a odlukom
veća o produženju pritvora on može biti produžen za najviše dva meseca. Rešenjem
veća Vrhovnog suda (u slučajevima krivičnih dela kod kojih je predviđena kazna
zatvora preko pet godina ili teža kazna), dopušteno je produženje za još najviše tri
meseca. Ako do isteka ovih rokova nije podignuta optužnica, pritvorenik se pušta na
slobodu (čl. 176 ZKP).
4.5.1.4. Pravo na žalbu sudu zbog lišenja slobode. – Pravo na žalbu sudu
zbog lišenja slobode se odnosi na one slučajeve u kojima je do lišenja slobode došlo
187
188
189
Brogan protiv Ujedinjenog Kraljevstva, A 145, 1978, st. 33.
Schiesser protiv Švajcarske, A 34, 1991, st. 31.
Vidi mutatis mutandis odluku Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Bezicheri protiv
Italije, A 164, 1989, st. 20.
96
Ljudska prava u pravnim propisima
odlukom nekog drugog organa, a ne suda.190 Prema stavu Komiteta za ljudska
prava, sudska kontrola mora biti obezbeđena odmah, a ne tek posle odluke
drugostepenog upravnog organa.191
Ustav Srbije garantuje pravo svakog lica koje je lišeno slobode da se obrati
sudu koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja i naredi puštanje na slobodu
ako je ono nezakonito (čl. 27, st. 3).
Zakon o vanparničnom postupku192 (ZVP) predviđa ustanovu zadržavanja u
neuropsihijatrijskoj ustanovi zatvorenog tipa. Ona se primenjuje na lica kod kojih je
zbog prirode bolesti neophodno da budu ograničeni u slobodi kretanja i opštenja sa
spoljnim svetom (čl. 45, st. 1). Što se postupka u ovoj vanparničnoj stvari tiče, sud
može rešenjem odrediti da lice prema kome se vodi postupak za lišenje poslovne
sposobnosti, privremeno ali najduže tri meseca, bude smešteno u odgovarajuću
zdravstvenu organizaciju, ako je to po mišljenju lekara neophodno da se utvrdi
njegovo duševno stanje, osim ako bi time mogle nastupiti štetne posledice po
njegovo zdravlje (čl. 38, st. 3). Žalbu na ovakvo rešenje suda može izjaviti lice
prema kome se postupak vodi, i to bez obzira na svoje duševno stanje, kao i njegov
staralac ili privremeni zastupnik u roku od tri dana od dostavljanja prepisa rešenja
(čl. 39, st. 1 i 2).
4.5.1.5. Pravo na naknadu štete zbog nezakonitog lišenja slobode. – Lice
koje je bez osnova lišeno slobode ima pravo na rehabilitaciju, pravo na naknadu
štete od države, kao i druga prava utvrđena zakonom (glava XXXVI ZKP).193 Pravo
na naknadu štete i rehabilitaciju izričito je garantovano i Ustavom (čl. 35).
4.5.1.6. Pravo na bezbednost ličnosti. – Pored odgovornosti za bezbednost
lica koja su, na bilo koji način, lišena slobode i tako dospela u neposrednu nadležnost
državnih organa, država ima obavezu da zaštiti i lica na slobodi čijoj bezbednosti se
ozbiljno preti. U tom smislu, ona mora da sprovede istragu o upućenim pretnjama i
preduzme sve mere „ako objektivna potreba“, odnosno „ozbiljnost slučaja“ to
nalažu.194 U skladu s ovim zahtevom, KZ poznaje krivično delo ugrožavanja
sigurnosti (čl. 138).
4.5.2. Postupanje s licima lišenim slobode
Član 10 PGP:
1. Sa svakim licem koje je lišeno slobode postupa se humano i sa poštovanjem
dostojanstva neodvojivog od čovečije ličnosti.
190
191
192
193
194
De Wilde, Ooms i Versyp protiv Belgije, A 12, 1971, st. 76.
Inés Torres protiv Finske, App. No. 291/1988 (1990), st. 7.2.
Sl. glasnik RS, 25/82 i 48/88.
O detaljima postupka za naknadu štete vidi Izveštaj 2005, I.4.5.1.5.
Komitet za ljudska prava, slučaj Jimenez Vaca protiv Kolumbije.
97
Ljudska prava u Srbiji 2008.
2. a) Okrivljena lica su, osim u izuzetnim slučajevima, odvojena od osuđenih
lica i podvrgnuta posebnom režimu koji odgovara njihovom statusu neosuđivanih
lica;
b) mladi okrivljeni su odvojeni od odraslih i o njihovim slučajevima se rešava
što je moguće pre.
3. Kazneni režim obuhvata postupak s osuđenicima čiji je glavni cilj njihovo
popravljanje i socijalna rehabilitacija. Mladi prestupnici su odvojeni od odraslih i
podvrgnuti režimu koji odgovara njihovim godinama i njihovom zakonskom
statusu.
(Sl. list SFRJ,
J br. 7/71)
4.5.2.1. Obaveza čovečnog postupanja i poštovanja dostojanstva. – Sva
ograničenja koja nisu inherentna samoj prirodi lišenja slobode, odnosno životu u
zatvorenom okruženju, zabranjena su. Član 10 PGP, u stvari, dopunjava član 7, koji
sadrži opštu zabranu mučenja, surovog, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili
kažnjavanja (vidi I.4.3).
Ustav nalaže da se prema licu lišenom slobode mora postupati čovečno i s
uvažavanjem dostojanstva njegove ličnosti. Nasilje i iznuđivanje iskaza su zabranjeni
(čl. 28). U krivičnom postupku je zabranjeno „svako nasilje nad licem lišenim
slobode i licem kojem je sloboda ograničena, kao i svako iznuđivanje priznanja ili
kakve druge izjave od okrivljenog ili drugog lica koje učestvuje u postupku“ (čl. 9
ZKP). Tokom trajanja pritvora ne sme se vređati ličnost i dostojanstvo
pritvorenika.
Novi ZIKS na značajno bolji način reguliše položaj osuđenog, uključujući i
poštovanje njegovog prava na slobodu i bezbednost ličnosti, u odnosu na raniji
zakon.195 Isti zakon, u posebnom delu o sudskoj zaštiti, garantuje osuđenom
mogućnost da protiv konačne odluke kojom je osuđenom ograničeno ili povređeno
neko pravo ostvaruje zaštitu u upravnom sporu. O žalbi odlučuje nadležni sud u
roku od 15 dana. Žalba ima suspenzivno dejstvo, osim u slučajevima koji su izričito
predviđeni zakonom (čl. 165 i 166).
4.5.2.2. Razdvajanje okrivljenih i optuženih, maloletnika i odraslih. – Prema
PGP (čl. 10, st. 2), optužena i osuđena lica moraju se razdvojiti „osim u izuzetnim
okolnostima“, dok se optužena maloletna lica moraju, bez izuzetka, odvojiti od
punoletnih, uz zahtev da se o njihovom slučaju odluči što je moguće pre.
ZKP propisuje da se „po pravilu, u istu prostoriju ne mogu ... smeštati lica
koja su na izdržavanju kazne s licima u pritvoru“. ZIKS predviđa, bez izuzetka,
odvajanje pritvorenika od osuđenika, što je u potpunosti u skladu s međunarodnim standardima. Međutim, ZIKS sadrži i opšte pravilo da „pritvorenik boravi u
zavodu pod istim uslovima kao i osuđeno lice, ako ZKP nije drukčije određeno“,
195
Više o relevantnim odredbama i najznačajnijim nedostacima ranijeg ZIKS vidi Izveštaj 2004,
I.4.5.2.1.
98
Ljudska prava u pravnim propisima
koje dovodi u pitanje zahtev PGP (čl. 10, st. 2a in fine) da se optužena lica u načelu podvrgavaju „posebnom postupku koji odgovara njihovom položaju neosuđenih lica“.
4.6. Pravo na pravično suđenje
Član 14 PGP:
1. Svi su jednaki pred sudovima i sudovima pravde. Svako lice ima pravo da
njegov slučaj bude raspravljan pravično i javno pred nadležnim, nezavisnim i
nepristrasnim sudom, ustanovljenim na osnovu zakona koji odlučuje o osnovanosti
svake optužbe podignute protiv njega u krivičnim stvarima ili o osporavanju njegovih
građanskih prava i obaveza. Može se narediti isključivanje javnosti za vreme trajanja
cele rasprave ili jednog dela u interesu morala, javnog reda ili nacionalne bezbednosti
u demokratskom društvu, ili ako to interes ličnog života stranaka zahteva, ili još ako
to sud smatra apsolutno potrebnim iz razloga posebnih okolnosti slučaja kada bi
javnost štetila interesima pravde, ipak, svaka presuda doneta u krivičnim ili
građanskim stvarima biće javna, osim ako interes maloletnika zahteva da se postupa
drukčije ili ako se rasprava odnosi na bračne sporove ili na starateljstvo dece.
2. Za svako lice koje je optuženo za krivično delo pretpostavlja se da je nevino
dok njegova krivica ne bude zakonski ustanovljena.
3. Svako lice koje je optuženo za krivično delo ima, uz potpunu ravnopravnost,
prava bar na sledeće garantije:
(a) da bude obavešteno u najkraćem roku, na jeziku koji razume i u pojedinostima,
o prirodi i razlozima optužbe koja je podignuta protiv njega;
(b) da raspolaže potrebnim vremenom i olakšicama u vezi s pripremanjem svoje
odbrane i da opšti s braniocem koga ono bude izabralo;
(c) da mu bude suđeno bez velikog zakašnjenja;
(d) da prisustvuje raspravi i da se samo brani ili da ima branioca koga je
izabralo; ako nema branioca, da bude obavešteno o svom pravu da ga ima i,
svaki put kad to zahtevaju interesi pravde, da mu se dodeli branilac po službenoj dužnosti besplatno, ako nema mogućnosti da ga nagradi;
(e) da sasluša ili da predloži da drugi saslušaju svedoke koji terete optuženog i
da izdejstvuju dolazak i saslušanje svedoka odbrane pod istim uslovima kao
i svedoka optužbe;
(f) da dobije besplatno pomoć tumača ako ne razume ili ne govori jezik na
kojem se vodi rasprava;
(g) da ne bude prinuđeno da svedoči protiv samoga sebe ili da prizna krivicu.
4. Postupak koji se primenjuje na mladiće koji nisu punoletni prema krivičnom
zakonu vodiće računa o njihovim godinama i o interesu njihovog prevaspitavanja.
5. Svako lice oglašeno krivim za počinjeno krivično delo ima pravo da zatraži
da, shodno zakonu, viši sud ispita odluku o krivici i presudi.
99
Ljudska prava u Srbiji 2008.
6. Ako konačno izrečena krivična presuda bude docnije poništena ili ako je dato
pomilovanje zbog toga što nova ili naknadno otkrivena činjenica dokazuje da se radilo o sudskoj grešci, lice koje je izdržalo kaznu na osnovu ove osude biće obeštećeno shodno zakonu, ukoliko se ne dokaže da je ono u potpunosti ili delimično krivo
za neblagovremeno otkrivanje nepoznate činjenice.
7. Niko ne može biti gonjen ili kažnjen zbog krivičnog dela u vezi kojeg je već
bio oslobođen krivice ili osuđen pravnosnažnom presudom prema zakonu i krivičnom postupku svake zemlje.
(Sl. list SFRJ,
J br. 7/71)
Član 6 EKPS:
1. Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o
krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom
roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Presuda se izriče javno, ali se štampa i javnost mogu isključiti s celog ili s dela suđenja u
interesu morala, javnog reda ili nacionalne bezbednosti u demokratskom društvu,
kada to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri
koja je, po mišljenju suda, nužno potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost
mogla da naškodi interesima pravde.
2. Svako ko je optužen za krivično delo smatraće se nevinim sve dok se ne dokaže njegova krivica na osnovu zakona.
3. Svako ko je optužen za krivično delo ima sledeća minimalna prava:
(a) da u najkraćem mogućem roku, podrobno i na jeziku koji razume, bude
obavešten o prirodi i razlozima za optužbu protiv njega;
(b) da ima dovoljno vremena i mogućnosti za pripremanje odbrane;
(c) da se brani lično ili putem branioca koga sam izabere ili, ako nema dovoljno
sredstava da plati za pravnu pomoć, da ovu pomoć dobije besplatno kada
interesi pravde to zahtevaju;
(d) da ispituje svedoke protiv sebe ili da postigne da se oni ispitaju i da se
obezbedi prisustvo i saslušanje svedoka u njegovu korist pod istim uslovima
koji važe za one koji svedoče protiv njega;
(e) da dobije besplatnu pomoć prevodioca ako ne razume ili ne govori jezik koji
se upotrebljava na sudu.
Član 7 EKPS:
1. Niko se ne može smatrati krivim za krivično delo izvršeno činjenjem ili
nečinjenjem koje, u vreme kada je izvršeno, nije predstavljalo krivično delo po
unutrašnjem ili međunarodnom pravu. Isto tako, ne može se izreći strožija kazna od
one koja je bila propisana u vreme kada je krivično delo izvršeno.
2. Ovaj član ne utiče na suđenje i kažnjavanje nekog lica za činjenje ili nečinjenje
koje se u vreme izvršenja smatralo krivičnim delom prema opštim pravnim načelima
koja priznaju civilizovani narodi.
100
Ljudska prava u pravnim propisima
Protokol br. 7 uz EKPS:
Član 2
1. Svako ko je odlukom suda osuđen za krivično delo ima pravo da njegovu
osudu ili kaznu preispita viši sud. Ostvarivanje ovog prava, uključujući i osnove za
njegovo korišćenje, uređuje se zakonom.
2. Ovo pravo može trpeti izuzetke kada je reč o delima manjeg značaja, koja su
određena zakonom, ili u slučajevima kada je licu u pitanju u prvom stepenu sudio
najviši sud ili je bilo osuđeno na osnovu žalbe na oslobađajuću presudu.
Član 3
Ako je neko lice bilo pravnosnažnom presudom osuđeno zbog krivičnog dela
i ako je kasnije njegova presuda bila ukinuta ili je bio pomilovan zbog toga što
neka nova ili novootkrivena činjenica neosporno ukazuje da se radilo o sudskoj
grešci, lice koje je pretrpelo kaznu kao posledicu takve osude dobiće naknadu u
skladu sa zakonom ili praksom dotične države, osim ako se ne dokaže da je ono u
potpunosti ili delimično odgovorno za to što nepoznata činjenica nije blagovremeno otkrivena.
Član 4
1. Nikome se ne može ponovo suditi niti se može ponovo kazniti u krivičnom
postupku u nadležnosti iste države za delo zbog koga je već bio pravnosnažno oslobođen ili osuđen u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom te države.
2. Odredbe prethodnog stava ne sprečavaju ponovno otvaranje postupka u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom date države, ako postoje dokazi o novim ili
novootkrivenim činjenicama, ili ako je u ranijem postupku došlo do bitne povrede
koja je mogla da utiče na njegov ishod.
3. Ovaj se član ne može staviti van snage na osnovu člana 15 Konvencije.
(Sl. list SCG (Međunarodni ugovori), br. 9/03)
4.6.1. Sudski sistem
Krajem decembra 2008. godine Narodna skupština je usvojila novi „set pravosudnih zakona“. Usvojeno je šest potpuno novih pravosudnih propisa: Zakon o
uređenju sudova, Zakon o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, Zakon
o sudijama, Zakon o Visokom savetu sudstva, Zakon o Državnom veću tužilaca i
Zakon o javnom tužilaštvu. Pored toga, delimično je izmenjen i Zakon o prekršajima.196 Svi novousvojeni zakoni počinju da se primenjuju od 1. januara 2010. godine, ali će se određene odredbe pojedinih zakona, neophodne za izbor i imenovanja,
kao i za organizacione promene u pravosuđu, primenjivati i tokom 2009. godine
kako bi pravosudni sistem od 2010. godine počeo da funkcioniše na radikalno promenjenim osnovama i pravilima.
196
Svi zakoni su objavljeni u Sl. glasniku RS, 116/08.
101
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Novi sistem koji treba da bude uspostavljen s početkom primene pravosudnih zakona pokazaće da li pristup za koji se opredelio zakonodavac može da popravi neprihvatljivo stanje u pravosuđu Srbije. Pritom treba voditi računa o istovremenim izazovima koji u ovom procesu predstoje, a od kojih mnogi mogu da dovedu u
ozbiljnu opasnost neka od načela koja bi garantovala ostvarivanje prava na pravično
suđenje i druga ljudska prava čije je ostvarivanje neposredno vezano za funkcionisanje pravosudnog sistema.
U ovom trenutku, i pre početka sprovođenja najnovije reforme, očigledno je
da najveći problem proističe iz propusta da se usvajanjem novog Ustava, ako već ti
uslovi nisu stvoreni pre toga, koncipira novi sistem koji bi, kroz jasan diskontinuitet
i čvrsta, stroga, ali i transparentna pravila, obezbedio da se izvedu promene u sistemu i zamene nestručne, nesavesne i sudije koje su kršile garantovana ljudska prava
u nedavnoj prošlosti. Umesto toga, donosioci Ustava i zakona su se opredelili za
rešenje koje u sebi krije velike opasnosti da proces „opšteg izbora“ bude završen
novim sumnjama i neuspehom u sprovođenju reforme. Na čitav niz slabosti predloženih kompromisnih rešenja ukazala je i Venecijanska komisija čiji su eksperti komentarisali radne verzije nekih od predloženih zakona.197
Pored pitanja izbora svih sudija koji treba da bude obavljen u kratkom roku
i da se okonča do kraja novembra 2009. godine, najveći problem sa stanovišta „pristupa pravdi“ predstavlja i drastično smanjivanje broja sudova i prekrajanje pravosudne mreže na teritoriji Srbije. Tako će, prema Zakonu o sedištima i područjima
sudova i javnih tužilaštava, postojati 34 osnovna suda, 26 viših sudova, četiri apelaciona suda (u Beogradu, Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu), 16 privrednih sudova,
Upravni sud (koji ima tri odeljenja u Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu) i Vrhovni
kasacioni sud. Doduše, zakon otvara novu mogućnost da se sudi i u tzv. sudskim
jedinicima koje će zapravo biti osnovane u onim opštinama u kojima su do sada
postojali opštinski sudovi, ali u kojima ubuduće neće funkcionisati osnovni sudovi
(ukupno 104 opštine).
U Srbiji postoje sudovi opšte nadležnosti i posebni sudovi. Prema novom
Ustavu, najviša sudska instanca u Srbiji je Vrhovni kasacioni sud (čl. 143, st. 4).
Novi Zakon o uređenju sudova predviđa nešto drugačije nazive i nadležnosti
sudova od sada postojećih. Tako, od 2010. godine treba da funkcionišu osnovni,
viši, apelacioni i Vrhovni kasacioni sud kao sudovi opšte nadležnosti. Sudovi posebne nadležnosti biće privredni sudovi, Privredni apelacioni sud, prekršajni sudovi,
Viši prekršajni sud i Upravni sud (čl. 11).
U osnovi, dosadašnje nadležnosti opštinskih sudova prenose se u nadležnosti
budućih osnovnih sudova. Nadležnost novih viših sudova biće, međutim, značajno
drugačija nego što je to bio slučaj kod sada postojećih okružnih sudova. Viši sud, za
197
Evropska komisija za demokratiju putem prava (Venecijanska komisija), Opinion on the Draft
Laws on Judges and on the Organisation of Courts of The Republic of Serbia, CDL
AD(2008)007.
102
Ljudska prava u pravnim propisima
razliku od okružnog, neće biti žalbeni sud u odnosu na odluke osnovnih sudova,
osim za neke specifične odluke u postupku. Tako, viši sud će u drugom stepenu
odlučivati o žalbama na odluke osnovnih sudova: o određivanju mera obezbeđenja
prisustva okrivljenog; u skraćenom krivičnom postupku; žalbama na rešenja u građanskopravnim sporovima; žalbama na presude u sporovima male vrednosti i u izvršnim i vanparničnim postupcima. Viši sud vodi i postupak za izdavanje okrivljenih i osuđenih lica, izvršava krivičnu presudu inostranog suda, odlučuje o priznanju
i izvršenju stranih sudskih i arbitražnih odluka ako nije nadležan drugi sud, odlučuje o sukobu nadležnosti osnovnih sudova sa svog područja i vrši druge poslove
određene zakonom (čl. 23).
Zakon o uređenju sudova definiše Apelacioni sud kao sud druge instance.
Apelacioni sud odlučuje o žalbama: na odluke viših sudova; na odluke osnovnih
sudova u krivičnom postupku, ako za odlučivanje o žalbi nije nadležan viši sud; na
presude osnovnih sudova u građanskopravnim sporovima, ako za odlučivanje o žalbi nije nadležan viši sud. Apelacioni sud odlučuje i o sukobu nadležnosti nižih sudova sa svog područja ako za odlučivanje nije nadležan viši sud, o prenošenju nadležnosti osnovnih i viših sudova kad su sprečeni ili ne mogu da postupaju u nekoj
pravnoj stvari i vrši druge poslove određene zakonom (čl. 24).
Ovim zakonom se konačno preciznije uređuje i nadležnost Vrhovnog kasacionog suda, prvi put unetog u opis sudskog sistema posle usvajanja Ustava iz 2006.
godine. Vrhovni kasacioni sud ima dve vrste nadležnosti: u suđenju i izvan suđenja
(čl. 30 i 31). Sud u suđenju odlučuje o vanrednim pravnim sredstvima izjavljenim
na odluke sudova Republike Srbije i u drugim stvarima određenim zakonom, kao i
o sukobu nadležnosti između sudova, ako za odlučivanje nije nadležan drugi sud, i
o prenošenju nadležnosti sudova radi lakšeg vođenja postupka ili drugih važnih razloga (čl. 30). Nadležnost Vrhovnog kasacionog suda izvan suđenja se odnosi na
utvrđivanje načelnih pravnih stavova radi jedinstvene sudske primene prava; razmatranje primene zakona i drugih propisa i rad sudova; imenovanje sudije Ustavnog
suda, davanje mišljenja o kandidatu za predsednika Vrhovnog kasacionog suda i
druge nadležnosti određene zakonom (čl. 31).
Postupci za krivična dela organizovanog kriminala, za ratne zločine, kao i za
dela visokotehnološkog kriminala vode se pred posebnim odeljenjima Okružnog
suda u Beogradu.198
4.6.2. Nezavisnost i nepristrasnost sudova
Ustav u članu 4 sadrži odredbe o podeli vlasti i o nezavisnosti sudske vlasti.
Zakon o uređenju sudova sadrži odredbu kojom se izričito zabranjuje korišćenje
javnog položaja, medija ili bilo koje javno istupanje kojim se utiče na sudski postupak, kao i svaki drugi uticaj na sud (čl. 6). Međutim, nezavisnost sudova ne zavisi
toliko od ustavnih i zakonskih odredbi, koliko od same prakse.
198
Vidi Izveštaj 2005, I.4.6.1.1.
103
Ljudska prava u Srbiji 2008.
4.6.2.1. Izbor sudija. – Ustav ustanovljava dva tela koja preuzimaju funkcije
do sada postojećeg Visokog saveta pravosuđa.199 To su Visoki savet sudstva, nadležan za izbor sudija, i Državno veće tužilaštva, nadležno za izbor zamenika javnih
tužilaca.200
Ovlašćenja Visokog saveta sudstva pri izboru sudija veća su od onih koja je
imao Visoki savet pravosuđa, jer sudije samo pri prvom izboru, kada se biraju na tri
godine, bira Narodna skupština na predlog Visokog saveta sudstva, a sledeći izbor,
kad se sudije biraju na stalnu funkciju, u nadležnosti je Visokog saveta sudstva (čl.
147 Ustava). Ipak, Narodna skupština i dalje ima presudnu ulogu pri tom prvom
izboru, koji je možda i najznačajniji.
Pored toga, velike zamerke mogu se staviti na izbor članova u Visoki savet
sudstva. Iako je to telo u kome većinu članova čine sudije, presudnu ulogu u
formiranju Visokog saveta sudstva ipak ima Narodna skupština, jer ona bira 8 od 11
članova. Naime, u Visokom savetu sudstva članovi su ministar nadležan za
pravosuđe, predsednik nadležnog odbora Narodne skupštine i predsednik Vrhovnog
kasacionog suda kao članovi po položaju, a Narodna skupština bira preostalih 8
članova – 6 sudija i 2 ugledna pravnika (jedan advokat i jedan profesor) s najmanje
15 godina iskustva (čl. 153). Na ovaj način dovedena je u pitanje nezavisnost sudija
u odnosu na druge grane vlasti. Kao što je primećeno u mišljenju Venecijanske
komisije, ovim putem se izbor sudija stavlja pod dvostruku kontrolu Skupštine –
prvi korak gde dolazi do izražaja uticaj Narodne skupštine je što predloge daje
Visoki savet sudstva koga je ta Skupština u većini izabrala, a zatim odluke po tim
predlozima donosi opet ta ista Skupština.201
Ustavom se ne predviđa reizbor sudija. Uz to, može se zaključiti da je Ustav
donet uz težnju da se obezbedi kontinuitet u odnosu na stari. Tome u prilog govori
i činjenica da je veliki trud uložen kako bi se novi Ustav usvojio po proceduri
predviđenoj starim Ustavom. Ipak, Ustavnim zakonom predviđeno je da će se u
roku od jedne godine od dana konstituisanja Visokog saveta sudstva vršiti izbor
svih sudija (čl. 7), što može da pokrene i pitanje stečenih prava, jer su sadašnje
sudije u vreme izbora bile birane na neograničeno vreme. Nije jasno ni zašto je ovo
rešenje usvojeno. Ako je namera bila da se iz pravosuđa udalje sudije koje su se
kompromitovale za vreme prethodnog režima trebalo je provesti postupak lustracije,
koja, iako je bila predviđena i zakonom, nikad nije sprovedena. Postupak ponovnog
izbora svih sudija nosi sa sobom velike probleme, a ne postoje garantije da će izabrane sudije biti bolje od onih koje su trenutno na funkciji.202 Naravno, vrlo je
važno kako će sam postupak biti sproveden (kako će biti postavljeni kriterijumi za
reizbor, ko će biti nadležan, kakve će pravne lekove sudije imati na raspolaganju).
199
200
201
202
O Visokom savetu pravosuđa vidi Izveštaj 2005, I.4.6.2.1.
Javne tužioce bira Narodna skupština na predlog vlade.
Vidi Evropska komisija za demokratiju putem prava (Venecijanska komisija), Mišljenje o Ustavu Srbije, Mišljenje br. 405/2006, CDL-AD(2007)004, 19. mart 2007. st. 70. Vidi i st. 65.
Zamerke na ideju o reizboru sudija dala je i Venecijanska komisija, ibid.,
d st. 72–74.
104
Ljudska prava u pravnim propisima
4.6.2.2. Stalnost sudijske funkcije. – Prema Ustavu, sudije se prilikom prvog
izbora biraju na tri godine, a po isteku tri godine vrši se ponovo izbor, ovaj put
doživotno. Ove odredbe treba tumačiti tako da je prvi izbor na tri godine uslov za
izbor u stalno zvanje, mada o ovome ne postoji izričita odredba.203
Rešenje usvojeno u Ustavu, koje može da dovede u pitanje nezavisnost sudija koje još nisu prošle izbor za stalnu funkciju, bilo je predviđeno i u vladinom
Predlogu ustava. Odredbe tog predloga koje se odnose na pravosuđe bile su podnete Venecijanskoj komisiji kako bi dala svoje mišljenje o njima. U mišljenju Venecijanske komisije ovo rešenje se kritikuje i ističe se da ukoliko se ono ipak usvoji,
potrebno je pružiti dodatne garantije za nezavisnost sudija koje još uvek nisu izabrane za stalno. I pored negativnog mišljenja Venecijanske komisije, ovo rešenje
ipak je usvojeno u novom Ustavu.204 Venecijanska komisija je ipak, i pored ponovo
izražene bojazni u pogledu nezavisnosti sudija koje su na probnom periodu, u Mišljenju o Ustavu pozdravila što je u tekstu Ustava usvojeno rešenje prema kome se
sudije prvi put biraju na period od 3 godine, umesto na 5 godina, kako je bilo predviđeno u ranije komentarisanom Nacrtu Ustava, kao i to što ih sada za stalni izbor
u zvanje bira Visoki savet sudstva, a ne Narodna skupština.205
4.6.2.3. Prestanak sudijske funkcije. – Ustav propisuje da sudiji funkcija prestaje na njegov zahtev, nastupanjem zakonom propisanih uslova, razrešenjem i ako
ne bude izabran na stalnu funkciju (čl. 148, st. 1). Ustav ne predviđa razloge za
razrešenje, već ostavlja da oni budu određeni zakonom, čime se umanjuje zaštita
sudija u odnosu na zakonodavnu vlast.206 Precizniju listu osnova za razrešenje uvodi novi Zakon o sudijama. Sudija se razrešava ako je osuđen za krivično delo na
bezuslovnu kaznu zatvora u trajanju od najmanje šest meseci ili za kažnjivo delo
koje ga čini nedostojnim sudijske funkcije, ako nestručno vrši funkciju ili zbog
učinjenog teškog disciplinskog prekršaja (čl. 62). Nestručnim se smatra nedovoljno
uspešno vršenje sudijske funkcije, ako sudija dobije ocenu „ne zadovoljava“, shodno kriterijumima i merilima za vrednovanje rada sudija (čl. 63). Inicijativu za razrešenje može podneti svako lice. Postupak se pokreće predlogom predsednika suda,
predsednika neposredno višeg suda, predsednika Vrhovnog kasacionog suda, ministra nadležnog za pravosuđe, organa nadležnih za vrednovanje rada sudije i Disciplinske komisije. Postojanje razloga za razrešenje utvrđuje Visoki savet sudstva (čl.
64). Ostaje sporno da li je dobro rešenje da bude izričito navedeno u zakonu da
inicijativu za razrešenje može podneti „svako lice“.
203
204
205
206
Vidi M. Grubač, „Pravosuđe u Predlogu novog ustava Srbije“, Srpska pravna revija br. 5 (2006,
vanredno izdanje), str. 36–37.
Mišljenje Venecijanske komisije br. 349/2005, http://www.venice.coe.int/docs/2005/CDL-AD
(2005)023-e.asp.
O stavu Venecijanske komisije u pogledu probnog perioda na koji se biraju sudije vidi u Evropska komisija za demokratiju putem prava (Venecijanska komisija), Mišljenje o Ustavu Srbije,
Mišljenje br. 405/2006, CDL-AD(2007)004, 19. mart 2007, st. 64.
O postupku za razrešenje sudija vidi Izveštaj 2005, I.4.6.2.2.
105
Ljudska prava u Srbiji 2008.
4.6.2.4. Princip nepremestivosti. – Ustav garantuje tzv. princip nepremestivosti sudije (čl. 150 Ustava i čl. 2, st. 2 i čl. 18 Zakona o sudijama).
Sudija može biti premešten ili upućen u drugi sud samo ako se sa tim saglasi.
Saglasnost se izuzetno ne traži ako sud za koji je izabran bude ukinut ili mu bude
ukinut pretežni deo nadležnosti.
4.6.2.5. Izuzeće. – Kao garantija nepristrasnosti suda, u pravu Srbije predviđeno je više razloga zbog kojih se sudija može izuzeti iz postupka. Razlozi za izuzeće uglavnom se odnose na sukob interesa. Izuzeće traži sam sudija, a mogu ga
tražiti i stranke. O zahtevu za izuzeće odlučuje predsednik suda.207
4.6.2.6. Kontrola i zaštita. – Izmenama Zakona o sudijama od 2004. osnovan
je Nadzorni odbor u Vrhovnom sudu Srbije, koji ima zadatak da kontroliše sudske
predmete i da procenjuje ne samo ažurnost rada, već i kvalitet rada sudije u toku
postupka. Ako utvrdi da je sudija nesavesno ili nestručno vršio dužnost, Nadzorni
odbor pokreće postupak za njegovo razrešenje. Nadzorni odbor sastoji se od pet
sudija Vrhovnog suda, koji se biraju na četiri godine.
Zakon o sudijama uvodi institut pritužbe, koju sudija može da podnese ako
smatra da je neko njegovo pravo povređeno, a nije obezbeđena druga zaštita. Pritužba se podnosi Velikom personalnom veću.208
Ustavom je predviđeno da sudija može uložiti žalbu protiv odluke Visokog
saveta sudstva Ustavnom sudu, u slučajevima propisanim zakonom (čl. 155).
Ministarstvo pravde ima preveliki uticaj u upravljanju pravosuđem. Jedan od
ciljeva vladine Nacionalne strategije reforme pravosuđa209 jeste i administrativno
osamostaljivanje sudova u odnosu na Ministarstvo pravde. Međutim, reforma pravosuđa, bar u ovom segmentu, još nije sprovedena.
4.6.2.7. Nespojivost. – Sudijama se zabranjuje političko delovanje, a zakonom se određuje koje su druge funkcije, poslovi ili privatni interesi nespojivi sa
sudijskom funkcijom (čl. 152 Ustava). Iako se može smatrati pozitivnim zabrana
sudijama da budu članovi političkih stranaka, formulacija „političko delovanje“ je
suviše uopštena i ostavlja široke mogućnosti za tumačenje, a samim tim i zloupotrebu.
Prema novom Zakonu o sudijama, sudija ne može biti na funkcijama u organima koji donose propise i organima izvršne vlasti, javnim službama i organima
pokrajinske autonomije i jedinica lokalne samouprave. Sudija ne može biti član
političke stranke, niti politički delovati na drugi način, baviti se bilo kojim javnim
207
208
209
Vidi Izveštaj 2006, I.4.6.2.5.
O Velikom personalnom veću vidi Izveštaj 2005, I.4.6.2.2.
Tekst Nacionalne strategije dostupan je na internet stranici Vlade Srbije, http://www.srbija.
sr.gov.yu/vesti/dokumenti_sekcija.php?id=45678.
106
Ljudska prava u pravnim propisima
ili privatnim plaćenim poslom, niti pružati pravne usluge ili savete uz naknadu.
Sudija može biti član Republičke izborne komisije, odnosno izborne komisije autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Sa sudijskom funkcijom nespojive
su i druge službe, poslovi i postupci koji su oprečni dostojanstvu i nezavisnosti sudije ili štete ugledu suda. Visoki savet sudstva odlučuje koji su postupci oprečni
dostojanstvu i nezavisnosti sudije i štetni po ugled suda, na osnovu Etičkog kodeksa. U slučajevima određenim zakonom, sudija može, tokom radnog vremena, da
obavlja nastavnu i naučnu delatnost u instituciji nadležnoj za obuku u pravosuđu
(čl. 30).
4.6.2.8. Pravo na slučajnu dodelu predmeta. – U skladu sa Preporukom Komiteta ministara Saveta Evrope,210 Zakon o sudijama propisuje da se predmeti
dodeljuju isključivo na osnovu oznake i broja predmeta, prema redosledu koji se
unapred utvrđuje za svaku kalendarsku godinu. Izričito se propisuje da redosled
predmeta ne zavisi od ličnosti stranaka i okolnosti predmeta. Niko nema pravo da
sudska veća obrazuje i predmete dodeljuje mimo rasporeda poslova i redosleda
prijema (čl. 24). U skladu sa Sudskim poslovnikom, sudiji predmet može biti oduzet samo ako duže odsustvuje ili ako mu je pravnosnažno izrečena disciplinska
sankcija zbog disciplinskog prekršaja neopravdanog odugovlačenja postupka (čl.
25, st. 2).
4.6.3. Pravičnost postupka
Pravičnost podrazumeva različite garantije, među kojima su naročito pravo
na pristup sudu, usmenost i kontradiktornost rasprave i donošenje odluke u razumnom roku.
Pravo na pristup sudu nije izričito predviđeno ni u EKPS ni u PGP, ali je ono
ugrađeno u odredbe koje garantuju pravo na pravično suđenje.211
Ustav Srbije garantuje svakome pravo na jednaku zaštitu prava u postupku
pred sudom, drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima
autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i pravo na žalbu ili drugo
pravno sredstvo protiv odluke kojom se rešava o njegovom pravu, obavezi ili na
zakonu zasnovanom interesu (čl. 36). Međutim, nije dovoljno da se pravo na pristup
sudu samo proklamuje. Tako je, ako je pomoć advokata neophodna kako bi se pristup sudu zaista i omogućio, država dužna da je obezbedi.212 Još jedan problem
predstavlja imunitet pojedinih lica, koji ponekad može dovesti do kršenja prava na
pristup sudu.213
210
211
212
213
Preporuka Komiteta ministara Saveta Evrope o nezavisnosti, efikasnosti i ulozi sudija, br. R
(94) 12.
Vidi Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECHR, App. No. 4451/70 (1975).
Vidi Airey protiv Irske, ECHR, App. No. 6289/73 (1979), st. 26.
Vidi Osman protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECHR, App. No. 23452/94 (1998) i Ashingdane
protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECHR, App. No. 8225/78 (1985). U pogledu imuniteta narodnih
107
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Pravo na pristup sudu može biti otežano ili čak onemogućeno suviše visokim
sudskim taksama. Mada se te takse u Srbiji ne smatraju visokim u poređenju s taksama u drugim zemljama regiona, s obzirom na loš ekonomski položaj stanovništva
čak i one mogu ugroziti pravo na pristup sudu.214 Ovaj se problem može rešiti putem ustanove siromaškog prava.
Poštovanje prava na pristup sudu se mora obezbediti i u toku parničnog postupka ograničavanjem arbitrernosti sudova i sudija u pogledu prekida postupka. U
novom Zakonu o parničnom postupku ne stoji više odredba da sud može odrediti
prekid postupka ako odluka o tužbenom zahtevu zavisi od toga da li je učinjen privredni prestup ili krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, ko je učinilac
i da li je on odgovoran. U praksi su sudovi po pravilu prekidali građanski postupak
kada se paralelno vodio krivični postupak iz istog činjeničnog osnova. Prekidi bi
trajali i po nekoliko godina i onemogućavali efikasno okončanje građanskog postupka.
Jedan od najvažnijih elemenata koje zahteva garantija pravičnosti suđenja je
kontradiktornost postupka (audiatur et altera pars). Prema ZKP, okrivljeni ima pravo „da se izjasni o svim činjenicama i dokazima koji ga terete i da iznese sve činjenice i dokaze koji mu idu u korist“ (čl. 5, st. 4 ZKP). Ovo načelo je razrađeno u
nizu odredbi.
Propisno sastavljena optužnica mora se bez odlaganja dostaviti okrivljenom,
a ako se nalazi u pritvoru u roku od 24 sata po prijemu (čl. 292, st. 1 ZKP). Isti
smisao ima i odredba člana 397 ZKP o obaveznom dostavljanju primerka žalbe
protivnoj strani na odgovor. Nepoštovanje ovih odredbi predstavlja bitnu povredu
krivičnog postupka.
Princip kontradiktornosti predviđen je i u Zakonu o prekršajima (čl. 81).
U parničnom postupku ovaj princip je predviđen u članu 5 ZPP u kome se
kaže da će sud svakoj stranci pružiti mogućnost da se izjasni o zahtevima, predlozima i navodima protivne strane, a samo izuzetno kada je to zakonom određeno, sud
je ovlašćen da o zahtevu odluči i ako protivnoj strani nije bila pružena mogućnost
da se izjasni. To se pre svega odnosi na donošenje odluka o privremenim merama u
kom postupku se princip hitnosti stavlja iznad principa kontradiktornosti.
4.6.4. Suđenje u razumnom roku
Donošenje odluke u razumnom roku jedan je od ključnih elemenata prava na
pravično suđenje. Prilikom procene da li je postupak okončan u razumnom roku u
obzir se uzimaju složenost slučaja, ponašanje optuženog, odnosno strane u postupku
214
poslanika vidi Evropska komisija za demokratiju putem prava (Venecijanska komisija),
Mišljenje o Ustavu Srbije, Mišljenje br. 405/2006, CDL-AD(2007)004, 19. mart 2007, st. 54.
Vidi Kompatibilnost jugoslovenskog zakonodavstva sa odredbama Evropske konvencije o ljudskim pravima, SE, Savezno ministarstvo pravde, 2002, str. 128.
108
Ljudska prava u pravnim propisima
(da li je sama prouzrokovala kašnjenje), kao i interes podnosioca da se postupak što
pre okonča. Posebno se brzina u postupanju očekuje u krivičnim postupcima, kao i
u parnicama koje se tiču starateljstva nad decom, radnih sporova, sporova u vezi sa
fizičkim povredama i uopšte u slučajevima kada je brzina od suštinskog značaja,
kao što je to, na primer, u slučajevima kada lice zaraženo HIV-om putem transfuzije krvi povede postupak za naknadu štete.215
Ustav propisuje da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom
već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku raspravi i odluči o njegovim pravima, obavezama i o optužbama protiv njega (čl. 32, st. 1). Prema ZKP, okrivljeni
ima pravo da u najkraćem roku bude izveden pred sud i da mu bude suđeno bez bilo
kakvog neopravdanog odlaganja (čl. 12, st. 1). ZKP (čl. 12, st. 2), ZPP (čl. 10) i
Zakon o prekršajima (čl. 83) propisuju da sud ima obavezu da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja pripadaju licima koja učestvuju u postupku. Ovo načelo razrađeno je u nizu odredbi
ZKP. Zakon o sudijama uvodi dužnost sudije da predsednika suda obaveštava o razvoju postupka u vremenu.
Novi ZPP donet je da bi se obezbedila i unapredila efikasnost pravosuđa i
uvodi mnoge novine bitne za racionalizaciju procedure, kao što je npr. smanjenje
broja ročišta, preciziranje rokova za dostavljanje tužbe na odgovor, za odgovor na
tužbu i za zakazivanje pripremnog ročišta, nalaže obezbeđivanje svih dokaza uz
tužbu, odnosno do zaključenja pripremnog ročišta itd. Za nepoštovanje procesne
discipline ZPP predviđa visoke novčane kazne i to ne samo za stranke, zakonske
zastupnike, punomoćnike i veštake, već i za treća lica koja ometaju preduzimanje
parničnih radnji van ročišta (čl. 181).
Svi novi procesni zakoni u Srbiji predviđaju instruktivne rokove koji obavezuju sudije i administrativno osoblje.
Porodični zakon takođe predviđa hitnost postupka u vezi sa porodičnim odnosima vezanim za dete ili roditelje koji vrše roditeljsko pravo (čl. 204).
U rešavanju problema vezanih za suđenje u razumnom roku pomoći će i
Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova,216 a i Zakon o posredovanju – medijaciji217 koji reguliše mirno rešavanje i drugih vrsta sporova. Svrha ovih zakona je
da se stranama u sporu omogući da uz manje troškova i za daleko manje vremena
reše sporne odnose mimo sudske procedure u jednom neformalnom postupku u
kome suprotstavljene strane donose same odluku putem pregovora u kojima im
pomaže treća neutralna osoba. Namera zakonodavca je bila i da se broj slučajeva
koji se rešavaju pred sudovima smanji, kako bi se sudovima omogućilo da budu
efikasniji.
215
216
217
Vidi X. protiv Francuske, ECHR, App. No. 18020/91 (1992), stavovi 47–49.
Sl. glasnik RS, 125/04.
Sl. glasnik RS, 18/05.
109
Ljudska prava u Srbiji 2008.
4.6.5. Javnost rasprave i javnost presude
Novi Ustav Srbije, kao i stari, garantuje javnost rasprave pred sudom (čl. 32),
ali, za razliku od Povelje o ljudskim i manjinskim pravima, ne garantuje izričito
javnost prilikom objavljivanja presude.
U Ustavu su taksativno nabrojani slučajevi u kojima se, u skladu sa zakonom, može isključiti javnost – radi zaštite interesa nacionalne bezbednosti, javnog
reda i morala u demokratskom društvu, kao i radi zaštite interesa maloletnika ili
privatnosti učesnika u postupku, u skladu sa zakonom, pa se postavlja pitanje koliko
su važeći zakoni u ovom pogledu u skladu s Ustavom, jer kao osnov za isključenje,
pored navedenih, predviđaju npr. i čuvanje tajne. Ovo je, u stvari, propust ustavopisca, jer kako je Ustav stariji od zakona, prema postojećim odredbama to bi značilo da se javnost ne može isključiti kad je to potrebno npr. radi čuvanja tajne, što
svakako nije dobro rešenje.218
U krivičnom i građanskom postupku važi opšte pravilo da su glavni pretres
odnosno glavna rasprava javni i da im mogu prisustvovati punoletna lica (čl. 316
ZKP; čl. 307 ZPP; čl. 209 ZOP). Prema ZKP, sud može, po službenoj dužnosti ili
na predlog stranaka, isključiti javnost s glavnog pretresa ako je to potrebno radi
čuvanja tajne, javnog reda, zaštite morala, zaštite interesa maloletnika ili zaštite
ličnog ili porodičnog života okrivljenog ili oštećenog, a novi ZKP uvodi još jedan
osnov – otklanjanja ozbiljne opasnosti po život ili telo stranaka, oštećenog, branioca, svedoka ili drugih lica (čl. 317). Ovi osnovi su opšte gledano u skladu s međunarodnim standardima. U postupku prema maloletnicima javnost se uvek isključuje
(čl. 75 Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica219). Novi Zakon o prekršajima propisuje isključenje javnosti ako to
zahtevaju opšti interesi ili razlozi morala i kada se postupak vodi protiv maloletnika
(čl. 209). Isključenje javnosti na glavnom pretresu protivno zakonu predstavlja bitnu povredu odredbi krivičnog i parničnog postupka i osnov je za žalbu na presudu
(čl. 392, st. 1, t. 4 ZKP; čl. 361, st. 2, t. 11 ZPP).
ZPP predviđa da se u parničnom postupku javnost može isključiti „za celu
glavnu raspravu ili jedan njen deo ako to zahtevaju interesi čuvanja službene, poslovne ili lične tajne, interesi javnog reda ili razlozi morala“ (čl. 308, st. 1 ZPP).
Javnost se može isključiti i kada se merama za održavanje reda ne bi moglo obezbediti nesmetano održavanje rasprave (čl. 308, st. 2 ZPP).
U skladu s članom 6, st. 1 EKPS, ZKP i ZPP propisuju da se izreka presude
mora uvek javno pročitati, bez obzira da li je tokom postupka javnost bila isključena (čl. 381, st. 4 ZKP; čl. 340, st. 3 ZPP). Ustav uopšte ne propisuje da će se presude javno objavljivati, što je neshvatljiv propust, posebno kada se ima u vidu da
218
219
Vidi M. Grubač, „Pravosuđe u Predlogu novog ustava Srbije“, Srpska pravna revija br. 5 (2006,
vanredno izdanje), str. 34.
Sl. glasnik RS, 85/05.
110
Ljudska prava u pravnim propisima
EKPS čak ne predviđa nikakve izuzetke u ovom pogledu.220 Prema ZKP i ZPP saopštavanje razloga presude zavisi od toga da li je javnost bila isključena; ako jeste,
veće će odlučiti da li će isključiti javnost prilikom objavljivanja razloga presude (čl.
381, st. 4 ZKP; čl. 340, st. 3 ZPP).
ZKP poznaje još jedan izuzetak od pravila da optuženi ima pravo na javno
suđenje. Naime, kod nekih lakših krivičnih dela (dela kažnjivih novčanom kaznom
kao osnovnom kaznom ili kaznom zatvora do 3 godine) sudija može odlučiti bez
održanog suđenja, a po zahtevu javnog tužioca (čl. 460 ZKP). Okrivljeni može osporavati ovu odluku i, ako po njegovom prigovoru bude pozitivno rešeno, zakazaće
se javno suđenje. Ova norma je u skladu s Preporukom Saveta Evrope o pojednostavljenju krivičnog prava iz 1983.221
Upravni spor se odvija na zatvorenoj sednici, a samo izuzetno javno (čl. 32
Zakon o upravnim sporovima222). Ovo nije u skladu s pravom na javnu raspravu iz
člana 6, st. 1 EKPS. Prilikom ratifikacije EKPS, Srbija i Crna Gora stavila je odgovarajuću rezervu.
4.6.6. Garantije optuženima za krivična dela223
Evropski sud za ljudska prava uspostavio je kriterijume na osnovu kojih se
može utvrditi da li neka optužba spada u „krivične“.224 Pre svega, ako je domaćim
pravom optužba klasifikovana kao krivična, član 6 EKPS automatski se primenjuje.
Međutim, to ne znači da država može da izbegne obaveze koje proističu iz člana 6
tako što će jednostavno odlučiti da se pojedina dela po domaćem pravu neće smatrati krivičnim.225 Pored klasifikacije prema domaćem pravu, priroda dela i oštrina
kazne utiču na određivanje optužbe kao krivične.226
220
221
222
223
224
225
226
Ipak, kada je reč o odstupanju od pravila javnog saopštavanja presude, treba imati u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava, a ne samo tekst Konvencije, koji ne predviđa izuzetke od
javnog izricanja presude. Naime, u nekoliko navrata Sud je naglasio da su okolnosti slučaja
presudne i da u skladu s predmetom i svrhom člana 6, st. 1, tj. obezbeđivanjem pravičnog
suđenja, treba ceniti da li je zadovoljen zahtev javnosti rasprave (vidi Sutter protiv Švajcarske,
ECHR, App. No. 8209/78 (1984), st. 33; za postupke prema maloletnicima vidi B. i P. protiv
Ujedinjenog Kraljevstva, ECHR, App. No. 36337/97 i 35974/97 (2001)). Ako ne bi postojali
izuzeci od obaveze javnog izricanja presude, svrha člana 6 ne bi bila ispunjena onda kada je
javnost bila isključena u raspravi pred sudom.
Vidi Kompatibilnost jugoslovenskog zakonodavstva sa odredbama Evropske konvencije o ljudskim pravima, SE, Savezno ministarstvo pravde, 2002, str. 139.
Sl. list SRJ,
J 46/96.
O zaštiti maloletnika u krivičnom postupku i o Zakonu o maloletnim učiniocima krivičnih dela
i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica vidi I.4.15.3.3. i vidi Izveštaj 2006, I.4.15.3.3.
Ovi kriterijumi prvi put su uspostavljeni u predmetu Engel i ostali protiv Holandije, ECHR,
App. No. 5100/71, 5101/71, 5102/71, 5354/72 i 5370/72 (1974), a kasnije u praksi.
Ibid., st. 81.
Da bi se norma smatrala krivičnom, treba da ima opšte dejstvo i da njom propisana sankcija
ima kaznenu i vaspitnu svrhu. Vidi Kompatibilnost jugoslovenskog zakonodavstva sa odredbama
Evropske konvencije o ljudskim pravima, SE, Savezno ministarstvo pravde, 2002, str. 130; N.
111
Ljudska prava u Srbiji 2008.
U pravu Srbije postoje tri vrste kažnjivih dela. To su krivična dela, prekršaji
i privredni prestupi.
Dok za krivična dela nije sporno da predstavljaju krivične optužbe u smislu
međunarodnih standarda, prekršaji predstavljaju posebnu ustanovu delom kaznene,
a delom administrativne prirode. Zbog neusaglašenosti s međunarodnim standardima, Srbija i Crna Gora je prilikom ratifikacije EKPS stavila odgovarajuću rezervu.
Novi Zakon o prekršajima treba da otkloni većinu dosadašnjih nedostataka,
pre svega time što određuje da će ubuduće za postupanje u prekršajnim predmetima
biti nadležan sud. Za pojedine prekršaje će i dalje biti nadležan organ uprave, što je
opravdano, jer nije neophodno pokretati sudsku mašineriju za svaki prekršaj. Tako,
opravdano je organu uprave dodeliti nadležnost za dela koja pre spadaju u administrativnu sferu, dok bi nadležnost morala pripadati sudovima u slučajevima kada se
odlučuje o optužbama koje se pre imaju smatrati krivičnim. Problem je, međutim,
što se prema Zakonu kao kriterijum za dodeljivanje nadležnosti organu uprave uzima činjenica da li je za prekršaj u pitanju propisana samo novčana kazna. Naime,
kako novčane kazne predviđene za prekršaje imaju za svrhu kažnjavanje, a ne naknadu materijalne štete, i kreću se u rasponu koji se donekle podudara s onim iz
krivičnog zakona, prema kriterijumima Evropskog suda bar neki od prekršaja koji
se kažnjavaju samo novčano mogli bi pre da spadaju u domen krivičnog nego
upravnog prava i za njih bi trebalo da bude nadležan sud.
Isti problemi postoje i u vezi s privrednim prestupima. Privredni prestupi su
povrede pravila o privrednom i finansijskom poslovanju koje mogu prouzrokovati
teže posledice. Međutim, iako su po svojoj prirodi kažnjiva dela, za njih nisu nadležni krivični, već privredni sudovi, a sam postupak regulisan je Zakonom o privrednim prestupima,227 a ne ZKP. Zakon o privrednim prestupima predviđa primenu nekih odredbi ZKP, međutim, one nisu dovoljne da pruže svu zaštitu predviđenu
članom 6 EKPS.
4.6.6.1. Pretpostavka nevinosti. – Pretpostavka nevinosti za posledicu ima da
je okrivljeni oslobođen tereta da dokazuje da nije kriv, a sud se obavezuje da, ako
nije s izvesnošću utvrdio krivicu, postupi onako kako je povoljnije za okrivljenog.
Ustav i ZKP u skladu su s međunarodnim standardima. Oni predviđaju da će se
svako smatrati nevinim dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom
nadležnog suda (čl. 34, st. 3 Ustava; čl. 3, st. 1 ZKP). ZKP načelo in dubio pro reo
svrstava u osnovna načela (čl. 4).
ZKP, u skladu s evropskim standardima,228 predviđa da nije samo sud u obavezi da poštuje pretpostavku nevinosti, već da i svi državni organi, sredstva javnog
227
228
Mole i C. Harby, Pravo na pravično suđenje, Savet Evrope, Beograd, 2003, str. 30–35; V.
Dimitrijević, „Čemu nas uče međunarodni sudovi za ljudska prava“, Reč,
č 2004, str. 85 i dalje.
Sl. list SFRJ,
J 4/77, 36/77, 14/85, 10/86, 74/87, 57/89 i 3/90; Sl. list SRJ,
J 27/92, 16/93, 31/93,
41/93, 50/93, 24/94, 28/96 i 64/01.
Vidi Allenet de Ribemont protiv Francuske, ECHR, App. No. 15175/89 (1995).
112
Ljudska prava u pravnim propisima
obaveštavanja, udruženja građana, javne ličnosti i druga lica imaju obavezu da svojim javnim izjavama ne vređaju prava okrivljenog (čl. 3, st. 2 ZKP). Novi ZKP, za
razliku od trenutno važećeg, predviđa i sankcije u slučaju da se ova obaveza prekrši (čl. 3, st. 3–6 novog ZKP).
4.6.6.2. Obaveštenje o optužbi, bez odlaganja i na jeziku koji optuženi razume. – Ustav u članu 33 garantuje svakome ko je okrivljen za krivično delo pravo da
u najkraćem roku bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i
dokazima prikupljenim protiv njega, podrobno i na jeziku koji razume.
Prema ZKP, koji podrobno reguliše ovo pravo, okrivljeni mora biti obavešten
o krivičnom delu koje mu se stavlja na teret i o dokazima na kojima je zasnovana
optužba već na prvom saslušanju (čl. 5, st. 2 i čl. 95, st. 2). Takođe, kad policija
prilikom prikupljanja obaveštenja oceni da građanin koga saslušava može biti osumnjičeni, dužna je da ga obavesti da se smatra osumnjičenim, o delu za koje se tereti
i osnovama sumnje (čl. 260, st. 1).
Ako javni tužilac donese rešenje o sprovođenju istrage, u njemu se navode
opis dela iz kojeg proizilaze njegova zakonska obeležja, zakonski naziv krivičnog
dela i dokazi iz kojih proizilazi osnovana sumnja (čl. 273, st. 4).
Optužnica se „dostavlja okrivljenom koji je na slobodi bez odlaganja, a ako
se nalazi u pritvoru, u roku od 24 sata po prijemu“ (čl. 292, st. 1). Optužnica mora
da sadrži, između ostalog, opis dela i okolnosti koje bliže određuju krivično delo,
kao i predlog o dokazima koje treba izvesti na glavnom pretresu (čl. 289, st. 1).
Obaveštenje o optužbi garantovano je i u prekršajnom postupku (čl. 85, st. 2
i čl. 86 ZOP).
4.6.6.3. Dovoljno vremena i mogućnosti za pripremu odbrane i pravo na kontakt s braniocem. – Obaveza osiguranja dovoljnog vremena za pripremanje odbrane
okrivljenom predstavlja jedno od osnovnih načela ZKP (čl. 5, st. 5). Međutim, minimalni rokovi koje ZKP predviđa za pripremanje odbrane isuviše su kratki (u redovnom postupku „dovoljno vremena (...), a najmanje osam dana,“ odnosno za teža
krivična dela najmanje petnaest dana – čl. 311, st. 3; u skraćenom postupku „dovoljno vremena, a najmanje osam dana“ – čl. 453, st. 3 ZKP). Ukoliko tužilac podnese
novu optužnicu u toku glavnog pretresa, sudsko veće je u obavezi da optuženom i
njegovom braniocu ostavi dovoljno vremena za pripremanje valjane odbrane (čl.
365, st. 2). S druge strane, ako je optužnica samo usmeno izmenjena, ostavljanje
vremena odbrani nije obaveza suda. Takođe, treba naglasiti da se osiguranje dovoljnog vremena za spremanje odbrane ne odnosi i na ispitivanje okrivljenog u prethodnom postupku, gde se između obaveštenja o delu i osnovima optužbe i ispitivanja ne
ostavlja nikakav razmak vremena. Naime, po ZKP okrivljeni ima pravo da pročita
krivičnu prijavu neposredno pre prvog saslušanja (čl. 95, st. 4 ZKP).
Kada je reč o drugostepenom postupku, iako ne postoji posebna odredba u
ZKP, sudska praksa zauzela je stav da žalbeni „sud prilikom upućivanja obaveštenja
113
Ljudska prava u Srbiji 2008.
o sednici veća ... mora voditi računa da se strankama ostavi dovoljno vremena da se
pripreme za sednicu“. Nedostatak delimično otklanja i odredba člana 397 ZKP o
obavezi dostavljanja žalbe protivnoj stranci i mogućnosti podnošenja odgovora u
roku od 8 dana.
Iznete garantije sadržane su i u novom Zakonu o prekršajima (čl. 85, st. 1, 3
i 4, čl. 108 i 109).
4.6.6.4. Zabrana suđenja u odsustvu i pravo na odbranu. – Ustav propisuje
da svako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se
sudi u njegovom prisustvu i da ne može biti kažnjen ako mu se ne omogući
prethodno da bude saslušan i da se brani (čl. 33, st. 4).
Prema ZKP, suđenje in absentia je dopušteno samo izuzetno, i to onda kada
je do odsustva došlo krivicom optuženog, na primer, ako je on „u bekstvu ili inače
nije dostižan državnim organima, a postoje naročito važni razlozi da mu se sudi
iako je odsutan“ (čl. 328, st. 1; za skraćeni postupak vidi čl. 456). Osim toga, okrivljeni kome se sudi u odsustvu mora imati branioca, čim se donese rešenje o suđenju
u odsustvu (čl. 71, st. 3). Na zahtev lica koje je osuđeno u odsustvu ili njegovog
branioca, krivični postupak će se ponoviti (čl. 432, st. 1 ZKP). U ovom delu propisi Srbije su u skladu s međunarodnim standardima.
Ustav garantuje pravo na odbranu (čl. 33), koje je bliže regulisano ZKP. Cilj
Ustavom zajemčenog prava na odbranu je da se okrivljenom obezbedi mogućnost
da dobija odgovarajuću pravnu pomoć tokom čitavog postupka. Pravo okrivljenog
da se sam brani nije apsolutno pravo.229 Okrivljeni može sam da se brani samo
onda kada zakon nije predvideo da je odbrana obavezna. U svakom slučaju, sud ima
obavezu da ga obavesti da ima pravo na branioca (čl. 5, 260, st. 1 i čl. 263, st. 1).
Sud je dužan da okrivljenom dodeli postavljenog branioca u dva slučaja:
kada je reč o obaveznoj odbrani a okrivljeni nije uzeo branioca i kada se okrivljeni
koristi siromaškim pravom. Zakon izričito nabraja slučajeve u kojima okrivljeni
mora da ima branioca, i od kog momenta u postupku: ako je nem, gluv ili nesposoban da se sam uspešno brani ili se postupak vodi zbog krivičnog dela za koje se
može izreći kazna zatvora preko deset godina ili teža kazna okrivljeni mora imati
branioca već prilikom prvog saslušanja; ako se okrivljenom sudi u odsustvu, čim se
donese rešenje o suđenju in absentia; ako je okrivljenom određen pritvor, on mora
imati branioca od trenutka kada mu je pritvor određen i dok je u pritvoru (čl. 71, st.
1 do 3 ZKP). Umesto branioca postavljenog po službenoj dužnosti, okrivljeni uvek
može uzeti drugog branioca (čl. 73, st. 1 ZKP). Osim toga, predsednik suda može
razrešiti postavljenog branioca koji neuredno izvršava dužnost.230 Što se siromaškog prava tiče, Ustav izričito garantuje pravo na besplatnu pravnu pomoć okrivlje229
230
Vidi Croissant protiv Nemačke, ECHR, App. No. 13611/88 (1992).
Ovo je u skladu s praksom Evropskog suda za ljudska prava, kojom je utvrđeno da se od vlasti
zahteva ne samo da obezbede odbranu, već i da ta odbrana bude delotvorna, a u slučaju da
postavljeni branilac ne pruža delotvorno zastupanje, od vlasti se zahteva da intervenišu. Vidi
114
Ljudska prava u pravnim propisima
nom koji ne može da snosi troškove branioca, ako to zahteva interes pravičnosti, u
skladu sa zakonom (čl. 33, st. 3).
ZKP predviđa da se okrivljenom koji prema svom imovnom stanju ne može
snositi troškove odbrane na njegov zahtev postavlja branilac, kada se postupak vodi
za krivično delo za koje je propisana kazna zatvora preko 3 godine ili ako to zahtevaju interesi pravičnosti (čl. 72).
ZKP proširuje pravo na angažovanje branioca i na osumnjičenog. Tako,
osumnjičeni koji je pozvan od strane policije radi prikupljanja obaveštenja (čl. 260,
st. 1) ima pravo da bude poučen o svojim pravima što podrazumeva i pravo na branioca.
Posle donošenja rešenja o sprovođenju istrage ili posle neposrednog podizanja optužnice, a i pre toga, ako je osumnjičeni saslušan po odredbama o saslušanju
okrivljenog, branilac ima pravo da razmatra spise i da razgleda prikupljene predmete koji služe kao dokaz (čl. 74, st. 1). Prema ZKP omogućeno je braniocu da neposredno pre prvog saslušanja osumnjičenog pročita krivičnu prijavu i zahtev za sprovođenje istrage (čl. 74, st. 3).
Što se samog okrivljenog tiče, njemu će se, ako to zahteva, omogućiti da
neposredno pre prvog saslušanja pročita krivičnu prijavu, odnosno obaveštenje o
krivičnom delu (čl. 95, st. 4), ali pošto ih pročita, nije mu dozvoljeno da razgovara
sa svojim braniocem do saslušanja, čime se ograničava pravo okrivljenog na odbranu.
Posebno se reguliše nadzor nad vođenjem razgovora osumnjičenog/okrivljenog i branioca. Branilac ima pravo na poverljiv razgovor s osumnjičenim koji je
lišen slobode i pre nego što je osumnjičeni saslušan, kao i s okrivljenim koji se
nalazi u pritvoru. Kontrola ovog razgovora pre prvog saslušanja i tokom istrage
dopuštena je samo posmatranjem, ali ne i slušanjem (čl. 75, st. 2 ZKP). Kada se
završi istraga ili kad se optužnica podigne bez sprovođenja istrage, okrivljenom se
ne može zabraniti da se slobodno i bez nadzora dopisuje i razgovara sa svojim braniocem (čl. 75, st. 5 ZKP).
Pošto zadovoljavajuće regulišu pravo odbrane na pristup svim materijalnim
dokazima i bezuslovnu obavezu tužioca da joj sve dokaze stavi na uvid, kao i kontakt okrivljenog i branioca, ove odredbe su u skladu sa standardima EKPS.231
Zakon o prekršajima garantuje pravo na odbranu u članu 85. Odbrana se
može izneti i u pisanoj formi (čl. 177) ako sud ili organ uprave koji vodi prekršajni
postupak nađe, s obzirom na značaj prekršaja i podataka kojima raspolaže, da neposredno usmeno saslušanje nije potrebno. Sud može da odluči da pretres održi u
odsustvu okrivljenog koji je uredno pozvan ako je on već saslušan, a sud nađe da
231
Kamasinski protiv Austrije, ECHR, App. No. 9783/82 (1989) i Artico protiv Italije, ECHR,
App. No. 6694/74 (1980).
Vidi odluku Evropskog suda u predmetu Edwards protiv Ujedinjenog Kraljevstva, A 247 B,
1992, st. 36.
115
Ljudska prava u Srbiji 2008.
njegovo prisustvo nije neophodno (čl. 208). Pravo na branioca je garantovano u
odredbama članova 109 i 167 ZOP.
4.6.6.5. Pravo na pozivanje i ispitivanje svedoka. – Okrivljeni mora imati
mogućnost da pozove i ispita svedoke za koje smatra da su relevantni za njegovu
odbranu. Takođe, okrivljenom se mora omogućiti da ispita svedoke optužbe. ZKP
predviđa da tokom čitavog postupka okrivljeni može zahtevati da se pozovu novi
svedoci ili veštaci ili da se pribave drugi novi dokazi (čl. 353, st. 3, čl. 364, st. 1, čl.
312 ZKP i čl. 211 ZOP). Ako se svedok saslušava van samog suđenja, stranke i
oštećeni obavestiće se o vremenu i mestu saslušavanja (čl. 359, st. 3 ZKP). Kad je
u pitanju saslušavanje svedoka tokom pripreme glavnog postupka, ZKP pravo
stranaka da budu obaveštene o vremenu i mestu saslušavanja vezuje za uslov da
„hitnost postupka“ to dopušta (čl. 313, st. 4).
ZKP navodi i slučajeve kada je moguće na glavnom pretresu samo pročitati
zapisnike o iskazima svedoka, saoptuženih ili već osuđenih učesnika u krivičnom
delu (čl. 362).
Pravo da se pozivaju i ispituju svedoci nije apsolutno pravo. Međunarodni
standardi dopuštaju da se ovo pravo ograniči tako što će se određenim licima, npr.
članovima porodice, dozvoliti da odbiju da svedoče. Ovakvi izuzeci predviđeni su i
u ZKP. Tako, član 103 određuje da se kao svedoci ne mogu saslušati lica koja bi
svojim iskazom povredila dužnost čuvanja tajne, osim ako ih nadležni organ ne
oslobodi te dužnosti, kao ni branilac okrivljenog o onome što mu je okrivljeni kao
svom braniocu poverio. Pored toga, ne mogu se saslušati kao svedoci ni maloletna
lica koja nisu sposobna da shvate značaj svog prava da ne moraju da svedoče, ni
lica koja zbog svoje bolesti ili uzrasta uopšte nisu u stanju da svedoče.
Dužnosti svedočenja oslobođena su lica koja su u određenom srodstvu s
okrivljenim (čl. 104, st. 1). Takođe, ZKP previđa da lica koja se saslušavaju kao
svedoci mogu uskratiti odgovor na pojedina pitanja ako je verovatno da bi tim odgovorom sebe ili određene kategorije svojih srodnika izložila teškoj sramoti, znatnoj materijalnoj šteti ili krivičnom gonjenju (čl. 106). Mogućnost uskraćivanja davanja odgovora ne postoji za svedoke saradnike (čl. 157, st. 1).
Lica koja daju iskaz pred sudom dužna su da govore istinu. Davanje lažnog
iskaza inkriminisano je krivičnim zakonom (čl. 206 KZ).
ZKP predviđa i mere zaštite svedoka, koje se sastoje u isključenju javnosti i
drugim načinima za prikrivanje identiteta svedoka, ako postoje okolnosti koje „očigledno ukazuju“ da bi usled saslušanja određenog svedoka nastupila ozbiljna opasnost po život, zdravlje, fizičku celovitost ili imovinu većeg obima, za njega ili
njemu bliska lica. Ove mere se primenjuju u postupku za krivično delo za koje je
propisana kazna zatvora od deset godina ili teža kazna, a izuzetno i za krivično delo
za koje je propisana kazna zatvora od četiri godine ili teža kazna, ako zaštita svedoka na drugi način nije moguća ili je znatno otežana (čl. 117). Izuzetno, podaci o
identitetu zaštićenog svedoka mogu da se uskrate i okrivljenom i braniocu, ali samo
116
Ljudska prava u pravnim propisima
privremeno, a najkasnije do zakazivanja glavnog pretresa (ukoliko organ koji vodi
postupak oceni da su ozbiljno ugroženi život, zdravlje ili sloboda svedoka, a da je
svedok uverljiv) (čl. 119, st. 5).
Pored zaštite predviđene u ZKP, mere zaštite svedoka predviđene su, pod određenim uslovima, i Zakonom o programu zaštite učesnika u krivičnom postupku.232
4.6.6.6. Pravo na prevodioca. – Ustav u stavu 2 člana 32 svakome jemči
pravo na besplatnog prevodioca u slučaju da ne razume jezik koji je u službenoj
upotrebi u sudu. Slepim, gluvim i nemim licima garantuje se pravo na besplatnog
tumača.
Prema ZKP, stranke, svedoci i drugi učesnici u postupku imaju pravo da u
postupku upotrebljavaju svoj jezik i u tu svrhu se obezbeđuje prevođenje (čl. 8). Sud
ima obavezu da ova lica pouči o pravu na prevođenje, a oni se ovog prava mogu
odreći ukoliko razumeju i govore jezik na kome se vodi postupak (čl. 8, st. 8).
Kada je „optuženom, njegovom braniocu ... protivno njegovom zahtevu
uskraćeno da na glavnom pretresu upotrebljava svoj jezik i da na svom jeziku prati
tok glavnog pretresa“ postoji bitna povreda krivičnog postupka (čl. 392, st. 1, t. 3
ZKP i čl. 86 novi ZOP).
4.6.6.7. Zabrana samooptuživanja. – Prema Ustavu, lice koje je okrivljeno ili
kome se sudi za krivično delo nije dužno da daje iskaze protiv sebe ili protiv lica
bliskih sebi, niti da prizna krivicu (čl. 33, st. 7)
Okrivljenom je priznato pravo da se brani ćutanjem time što se još pre prvog
ispitivanja upozorava da sve što izjavi može biti upotrebljeno kao dokaz protiv njega. Okrivljeni ne sme biti primoran da svedoči protiv samog sebe ili da prizna krivicu (čl. 5, st. 1 i 3 ZKP). Okrivljeni takođe ima pravo da se ne izjasni o optužbi i
da ne iznese svoju odbranu (čl. 346, st. 4 ZKP i čl. 176 ZOP). Ukoliko okrivljeni
nije bio propisno poučen o svojim pravima, sudska odluka se ne može zasnivati na
njegovoj izjavi (čl. 95, st. 11 ZKP).
ZKP zabranjuje korišćenje sile, pretnje, obmane, obećanja, iznude, iznurivanja i sličnih postupaka prilikom saslušanja okrivljenog (čl. 95, st. 9).233 Takođe,
odluka se ne može zasnivati na iskazu okrivljenog koji je pribavljen protivno ovoj
zabrani (čl. 392, st. 1, t. 9).
4.6.6.8. Pravo na žalbu. – Ustav svima garantuje pravo na žalbu ili drugo
pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na
zakonu zasnovanom interesu (čl. 36, st. 2).
Drugostepenost je pravilo bez izuzetka – žalba protiv presude prvostepenog
suda nikad nije isključena, a pod određenim uslovima dopuštena je i trostepenost
odlučivanja (čl. 387, st. 1 i čl. 418, st. 1 ZKP).
232
233
Sl. glasnik RS, 85/05.
Vidi I.4.3.
117
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Pored žalbe na presudu, kao redovnog pravnog leka, osuđenom licu je na
raspolaganju i nekoliko vanrednih pravnih lekova: zahtev za ponavljanje krivičnog
postupka, zahtev za vanredno ublažavanje kazne i zahtev za zaštitu zakonitosti (glava XXVII ZKP).
4.6.6.9. Pravo na odštetu. – Prema Ustavu, pravo na rehabilitaciju, naknadu
štete od države i druga prava utvrđena zakonom ima lice koje je bez osnova ili nezakonito osuđeno za kažnjivo delo (čl. 35, st. 1).
ZKP utvrđuje slučajeve i postupak za ostvarivanje ovih prava (glava XXXVI
ZKP). Tako, pravo na naknadu štete zbog neosnovane osude ima lice prema kome
je bila pravnosnažno izrečena krivična sankcija ili je oglašeno krivim a oslobođeno
od kazne, a docnije je povodom vanrednog pravnog leka novi postupak pravnosnažno obustavljen ili je pravnosnažnom presudom oslobođeno od optužbe ili je optužba
odbijena. Ipak, osuđeni nema pravo na naknadu ako je: do obustave postupka ili
presude kojom se optužba odbija došlo zbog toga što je u novom postupku oštećeni
kao tužilac, odnosno privatni tužilac, odustao od gonjenja, ili što je oštećeni odustao
od predloga, a do odustanka je došlo na osnovu sporazuma s okrivljenim, ili zbog
toga što je krivično delo obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem, ili ako je u novom postupku rešenjem optužba odbačena zbog nenadležnosti suda, a ovlašćeni
tužilac je preduzeo gonjenje pred nadležnim sudom ili je svojim lažnim priznanjem
ili na drugi način namerno prouzrokovao svoju osudu, osim ako je na to bio prinuđen od strane lica zaposlenog u državnom organu (čl. 533).
Ovo pravo je predviđeno i u Zakonu o prekršajima (čl. 280–284).
4.6.6.10. Ne bis in idem. – Međunarodni standardi (čl. 14, st. 7 PGP i čl. 4,
st. 1 Protokola br. 7 uz EKPS) predviđaju da se „nikome ... ne može ponovo suditi
niti se može ponovo kazniti ... za delo za koje je već bio pravnosnažno oslobođen
ili osuđen“. EKPS, za razliku od PGP, dopušta odstupanje od ovog načela – postupak
se može ponoviti ako „postoje dokazi o novim ili novo otkrivenim činjenicama ili
ako je u ranijem postupku došlo do bitne povrede koja je mogla da utiče na njegov
ishod“ (čl. 4, st. 2 Protokola br. 7 uz EKPS).
Načelo ne bis in idem sadržano je i u Ustavu, u odredbi člana 34, st. 4:
Niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom
presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili
postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu
okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku.
ZKP sadrži normu po kojoj niko neće biti gonjen i kažnjen za krivično delo
za koje je već bio oslobođen ili osuđen konačnom presudom, ili gde je krivični
postupak prekinut konačnom odlukom, ili je optužba odbačena konačnom presudom
(čl. 6, st. 1). Pored ovoga, zabranjeno je donošenje odluke koja je nepovoljnija po
osuđenog u postupku po uloženom vanrednom pravnom leku (čl. 6, st. 2). Zakon o
prekršajima u članu 8 predviđa da niko ne može biti kažnjen u prekršajnom postupku
118
Ljudska prava u pravnim propisima
dva ili više puta za istu prekršajnu radnju, a neće se kazniti za prekršaj ni lice koje
je u krivičnom postupku ili u postupku za privredni prestup pravnosnažno oglašeno
krivim za delo koje ima i obeležje prekršaja.
4.6.7. Ustavno sudstvo
Novi Zakon o Ustavnom sudu usvojen je krajem novembra 2007. godine.234
Time je konačno stvorena zakonska mogućnost da se otkloni problem nefunkcionisanja ovog suda koje je trajalo čitavih godinu dana, kao i da se pristupi izboru novog sastava Ustavnog suda, koji se inače bira po veoma komplikovanoj proceduri.
Naime, najpre predsednik Republike i Narodna skupština nominuju po deset kandidata za funkciju sudije Ustavnog suda. Zatim oba ova organa, razmatrajući predloge
onog drugog, biraju po pet kandidata koji postaju sudije Ustavnog suda. Preostalih
pet sudija bira se na sednici Vrhovnog kasacionog suda, sa zajedničke liste Visokog
saveta sudstva i Državnog veća tužilaca (čl. 172 Ustava). Do kraja godine, deset od
petnaest članova Ustavnog suda je izabrano, a Ustavni zakon dozvoljava mogućnost
da on počne s radom i u dvotrećinskom sastavu (čl. 9, st. 2 i 3). Na prvoj održanoj
sednici izabrana je predsednica Ustavnog suda. Ipak, preostalih pet sudija na svoj
izbor mora da sačeka formiranje tri gore pomenuta tela, čiji je izbor opet uslovljen
usklađivanjem starih i donošenjem novih zakona, pa će novi Ustavni sud za prvo
vreme morati da radi u nepotpunom sastavu.
Ustavni sud ima petnaest sudija koji se biraju na period od devet godina (čl.
172, st. 1 Ustava). Za sudiju može biti izabran „istaknuti pravnik“ koji je navršio
najmanje 40 godina života i najmanje 15 godina radi u pravnoj struci (čl. 172, st. 5).
Ustav uvodi i rešenje prema kojem sa svake od tri predložene liste kandidata, najmanje po jedan izabrani sudija mora biti s teritorije autonomnih pokrajina (čl. 172,
st. 4).
Nedostaci i nepreciznosti u ustavnom aranžmanu koji uređuje kandidovanje i
izbor sudija Ustavnog suda, pokazali su se već prilikom utvrđivanja liste kandidata
u Narodnoj skupštini. Prvo, većina političkih stranaka odlučila je da lista kandidata
bude utvrđena međustranačkim dogovorom, i to tako što će svaka poslanička grupa
kandidovati određeni, unapred dogovoreni broj kandidata. Opozicione stranke, SRS
i LDP, su u ovom slučaju odbile da ponude svoje „kandidate“ pa je lista utvrđena
dogovorom stranaka članica vladajuće koalicije. Pored toga, Poslovnikom Narodne
skupštine nije utvrđeno ko je u ovakvoj situaciji formalni predlagač liste kandidata,
pa je u nedostatku takve odredbe podnosilac predloga bio sam predsednik Narodne
skupštine.
Očigledno je da Ustav i Ustavni zakon nisu pružili jasna pravila efikasnog
izbora sudija Ustavnog suda, niti valjane garancije nezavisnosti Ustavnog suda. Nažalost, prilika da se neke ustavne nedoslednosti isprave u Zakonu o Ustavnom sudu
234
Sl. glasnik RS, 109/07.
119
Ljudska prava u Srbiji 2008.
nisu iskorišćene. U delu zakona koji se bavi pitanjima izbora sudija, trajanja njihovog mandata i uslova za prestanak funkcije su uglavnom ponovljene šture i nejasne
odredbe samog Ustava.
Sudija Ustavnog suda se razrešava ako postane član političke stranke, povredi zabranu sukoba interesa, trajno izgubi radnu sposobnost, bude osuđen na kaznu
zatvora ili bude osuđen za delo koje ga čini nedostojnim dužnosti sudije Ustavnog
suda (čl. 15, st. 1 Zakona o Ustavnom sudu). Ispunjenost ovih uslova ceni sam
Ustavni sud, u postupku koji mogu da pokrenu ovlašćeni predlagači za izbor ili
imenovanje sudija ovog suda (čl. 15, st. 2 i 3). Zakon o Ustavnom sudu zabranjuje
sudijama Ustavnog suda da vrše „drugu javnu ili profesionalnu funkciju, niti posao,
izuzev profesure na pravnom fakultetu u Republici Srbiji“ (čl. 16, st. 1). Istovremeno,
javnom ili profesionalnom delatnošću se u ovom slučaju ne smatra „delovanje u
kulturno-umetničkom, humanitarnom, sportskom ili drugom udruženju, bez
naknade“ (čl. 16, st. 2).
4.7. Pravo na zaštitu privatnog života, porodice,
stana i prepiske
Član 17 PGP:
1. Niko ne može biti predmet samovoljnih ili nezakonitih mešanja u njegov
privatni život, u njegovu porodicu, u njegov stan ili njegovu prepisku, niti nezakonitih
povreda nanesenih njegovoj časti ili njegovom ugledu.
2. Svako lice ima pravo na zaštitu zakona protiv ovakvih mešanja ili povreda.
(Sl. list SFRJ,
J br. 7/71)
Član 8 EKPS:
1. Svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i
prepiske.
2. Javne vlasti neće se mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa
zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti,
javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili
kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih.
(Sl. list SCG (Međunarodni ugovori), br. 9/03)
4.7.1. Opšte
Prema uobičajenom shvatanju, pravo na privatnost služi zaštiti od neželjenog publiciteta, a prema širem shvatanju, pravo na privatnost izjednačava se s ličnom autonomijom pojedinca, odnosno njegovom opštom slobodom da, neometan
od strane države ili drugih lica, određuje način svog života. Evropski sud za ljud-
120
Ljudska prava u pravnim propisima
ska prava prihvata šire tumačenje koncepta privatnosti i smatra da se sadržina ovog
prava ne može unapred taksativno odrediti.235 Tako, prema praksi Evropskog suda,
privatnost, između ostalog, obuhvata i fizički i moralni integritet, seksualnu opredeljenost,236 odnose s drugim ljudima, uključujući i poslovne i profesionalne odnose.237
Ustav ne štiti pravo na privatnost kao takvu, već jemči nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta (čl. 25, st. 1), stana (čl. 40), pisama i drugih sredstava
komuniciranja (čl. 41).
4.7.2. Pristup i prikupljanje ličnih podataka
4.7.2.1. Opšta pravila. – Prikupljanje, držanje i korišćenje ličnih podataka,
kao i mogućnost pristupa pojedinca podacima zaštićeni su članom 8 EKPS.238
Konvencija o zaštiti lica u odnosu na automatsku obradu ličnih podataka,
koja obavezuje i Srbiju,239 prvi je obavezujući međunarodni instrument u oblasti
zaštite podataka o ličnosti. Ona uspostavlja obavezu država ugovornica da preduzmu neophodne mere kako bi obezbedila zakonska zaštita osnovnih ljudskih prava u
vezi s automatskom obradom ličnih podataka.
Srpski parlament usvojio je u novembru 2008. godine Zakon o potvrđivanju
Dodatnog protokola uz Konveciju o zaštiti lica u odnosu na automatsku obradu
ličnih podataka, u vezi sa nadzornim organima i prekograničnim protokom podataka.240 Dodatni protokol dopunjuje Konvenciju tako što nalaže da se obrazuju nadzorni organi u državama ugovornicama, i bliže uređuje prekogranični protok ličnih
podataka do primaoca koji nije u nadležnosti strane ugovornice Konvencije.
Ustav sadrži načelnu odredbu kojom jemči zaštitu podataka o ličnosti, i propisuje da se prikupljanje, držanje, obrada i korišćenje podataka o ličnosti uređuju
zakonom (čl. 42, st. 1 i 2).
Ustavom je izričito propisano da je zabranjena i kažnjiva upotreba podataka o ličnosti izvan svrhe za koju su prikupljeni, osim za potrebe vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predviđen zakonom (čl. 42, st. 3).
Svako, prema Ustavu, ima pravo da bude obavešten o prikupljenim podacima
o svojoj ličnosti i pravo na sudsku zaštitu zbog njihove zloupotrebe (čl. 42, st. 4).
235
236
237
238
239
240
Vidi Costello-Roberts protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECHR, 19 EHRR 112 (1993).
Vidi Dugeon protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECHR, 4 EHRR 149 (1981).
Vidi Niemietz protiv Nemačke, ECHR, 16 EHRR 97 (1992).
Vidi Leander protiv Švedske, ECHR, 9 EHRR 36 (1987); Hewitt i Harman protiv Ujedinjenog
Kraljevstva, ECmHR, 14 EHRR 657 (1992); Gaskin protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECHR, 12
EHRR 36 (1989).
Sl. list SRJ (Međunarodni ugovori), 1/92 i Sl. list SCG, 11/05.
Sl.glasnik RS (Međunarodni ugovori), 98//08.
121
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Novi Zakon o zaštiti podataka o ličnosti241 usvojen je na sednici Narodne
skupštine u novembru i primenjivaće se od 1. januara 2009. godine.242 Ovim zakonom detaljnije su određeni uslovi za prikupljanje i obradu ličnih podataka. Uslov
da svrha prikupljanja podataka mora biti unapred i jasno određena je zadovoljen.
Takođe, utvrđeno je pravo građana na obaveštenje, uvid i kopiju podataka koji su
prikupljeni, pod određenim ograničenjima, zbog u zakonu navedenih razloga koji
se tiču zloupotrebe ili ugrožavanja javnog ili interesa samog lica (čl. 23). Povodom
izvršenog uvida lice ima i pravo da zahteva ispravku, dopunu, ažuriranje ili brisanje podataka, kao i prekid i obustavu obrade ako su svrha ili način obrade neodređeni ili nedozvoljeni i ako su podaci koji se prikupljaju nesrazmerni svrsi ili netačni (čl. 22).
Zakonom se proširuje funkcija poverenika za pristup informacijama od javnog značaja i on postaje poverenik za pristup informacijama od javnog značaja i
zaštitu podataka o ličnosti. Poverenik će imati nadzornu ulogu nad procesom obrade
podataka o ličnosti, pravo da odlučuje u postupku po žalbi i druge nadležnosti u
vezi sa prikupljanjem, čuvanjem i zaštitom podataka o ličnosti (čl. 44). Najznačajnije za uspešan nadzor je njegovo pravo na pristup i uvid u podatke koji se prikupljaju, ali i dokumentaciju, akte i prostorije lica ovlašćenih za prikupljanje podatatka (čl. 45). Ova uloga se ograničava u istom članu Zakona „ako bi se time ozbiljno
ugrozio interes nacionalne ili javne bezbednosti, odbrane zemlje ili radnje sprečavanja, otkrivanja, istrage i gonjenja za krivična dela, dok traju razlozi za ograničenje“.
O postojanju razloga za ograničavanje prava poverenika odlučuje presednik Vrhovnog kasacionog suda.
Zakon o policiji predviđa prikupljanje, obradu i korišćenje ličnih podataka
kao jedno od policijskih ovlašćenja, za koja generalno važi pravilo proporcionalnosti (čl. 75).243
Krivičnim zakonikom inkriminisano je neovlašćeno prikupljanje, pribavljanje, saopštavanje i nenamenska upotreba podataka o ličnosti, koji se prikupljaju,
obrađuju i koriste na osnovu zakona (čl. 146). Zakonik restriktivno uređuje izdavanje podataka iz kaznene evidencije nadležnim pravosudnim organima, drugim državnim organima i ostalim nabrojanim subjektima i zabranjuje, mada ne kažnjava,
zahtevanje od građanina da podnosi dokaz o svojoj osuđivanosti ili neosuđivanosti
(čl. 102).
Zakon o radu po prvi put reguliše obradu i pristup ličnim podacima koji se o
zaposlenom vode kod poslodavca. Zakon zabranjuje poslodavcima da od kandidata
zahtevaju podatke koji nisu od neposrednog značaja za obavljanje poslova za koje
241
242
243
Sl. glasnik RS, 97/08.
O starom zakonu, koji se primenjivao i tokom 2008. godine, vidi Izveštaj 2007, I.4.7.
Vidi više o prikupljanu podataka od strane policije i pravu na uvid u podatke koje vodi policija
u Izveštaj 2005, I 4.7.2.1.
122
Ljudska prava u pravnim propisima
zasniva radni odnos.244 Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji245
garantuje pravo na privatnost poreskih obveznika i propisuje da je svaka informacija o poreskom obvezniku tajna, osim striktno propisanih izuzetaka.246
Zakon o državnoj upravi247 ne sadrži posebne odredbe o pravu građana na
pristup podacima, već samo propisuje da su organi državne uprave dužni da javnosti omoguće uvid u svoj rad, i u tom pogledu upućuje na primenu Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja (čl. 11).248 Međutim, taj zakon reguliše samo pristup informacijama od javnog značaja (tj. informacijama koje
„javnost ima opravdan interes da zna“), a ne govori o pravu pojedinaca na uvid u
informacije koje se na njih odnose. S druge strane, zakon štiti privatnost pojedinaca tako što predviđa da organ vlasti neće pružiti traženu informaciju ako bi time
povredio pravo na privatnost lica na koje se informacija odnosi, ali predviđa i izuzetke.249
Ustav garantuje pravo na „obaveštenost“ (čl. 51), u okviru koga se propisuje
da svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja. Ustav ne ograničava izričito ovo pravo
pravom na privatnost, ali propisuje da će se ono koristiti „u skladu sa zakonom“, što
znači da moraju da se poštuju odredbe Zakona o zaštiti podataka o ličnosti. Ipak,
bilo bi bolje da je Ustav i sam izričito predvideo poštovanje prava na privatnost u
ovom kontekstu.
4.7.2.2. Otvaranje dosijea službi bezbednosti. – Posebno značajno sa stanovišta prava na privatnost jeste osetljivo pitanje otvaranja dosijea službi državne bezbednosti, i to naročito s dva aspekta: pravo uvida pojedinca u svoj dosije i zaštita
privatnosti lica o kojima su vođeni dosijei od zloupotreba. Vlada Srbije donela je
maja 2001. dve uredbe – Uredbu o skidanju oznake poverljivosti s dosijea vođenih
o građanima Srbije u Službi državne bezbednosti,250 a zatim, posle nedelju dana,
Uredbu o izmenama ove uredbe.251 Ustavni sud Srbije proglasio je obe uredbe neustavnim.252 Po njegovoj oceni one su regulisale raznovrsne načine korišćenja po244
245
246
247
248
249
250
251
252
Vidi Izveštaj 2005, I 4.7.2.1.
Sl. glasnik RS, 80/02.
Vidi više o zaštiti privatnosti poreskih obveznika u Izveštaj 2005, I 4.7.2.1.
Sl. glasnik RS, 79/05.
Sl. glasnik RS, 120/04 i 54/07. O pravu na slobodan pristup informacijama od javnog značaja
vidi II.2.2.
Izuzeci su: ako je to lice dalo svoj pristanak, ako se radi o ličnosti koja je od interesa za javnost
(to se, pre svega, odnosi na nosioce državnih i političkih funkcija) i ako je informacija važna s
obzirom na funkciju koju to lice vrši, kao i ako se radi o licu koje je svojim ponašanjem dalo
povoda za traženje informacije (čl. 14).
Sl. glasnik RS, 30/01.
Sl. glasnik RS, 31/01.
Sl. glasnik RS, 84/03.
123
Ljudska prava u Srbiji 2008.
dataka o ličnosti koji prema članu 20, st. 2 tadašnjeg Ustava Srbije, moraju biti regulisani zakonom, a ne podzakonskim aktom.253
4.7.2.3. Ovlašćenja službi bezbednosti. – Osnove bezbednosno-obaveštajnog
sistema Republike Srbije, usmeravanje i usklađivanje rada službi bezbednosti i nadzor nad njihovim radom uređeni su Zakonom o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije donetog 11. decembra 2007. godine.254 Rad službi bezbednosti biće uređen posebnim zakonima do čijeg će se stupanja na snagu primenjivati
odredbe Zakona o službama bezbednosti SRJ255 i Zakona o BIA,256 koje nisu u
suprotnosti s odredbama ovog zakona (čl. 22).
Zakonom je propisano da službe bezbednosti deluju na osnovu i u okviru
Ustava, zakona, drugih propisa i opštih akata, strategije nacionalne bezbednosti,
strategije odbrane kao i utvrđene bezbednosno-obaveštajne politike Republike Srbije, a pripadnici službi bezbednosti su dužni da postupaju u skladu sa Ustavom, zakonom, drugim propisima i opštim aktima, prema pravilima struke, nepristrasno i
politički neutralno (čl. 2).
Rad službi bezbednosti podleže demokratskoj civilnoj kontroli od strane Narodne skupštine, predsednika Republike, Vlade, Saveta za nacionalnu bezbednost,
kao i javnosti (čl. 3). Zakon predviđa osnivanje Saveta za nacionalnu bezbednost257
koji se stara o usaglašenoj primeni propisa i standarda za zaštitu podataka o ličnosti,
kao i drugih propisa kojima se štite ljudska prava a koja mogu biti ugrožena razmenom informacija ili drugim operativnim radnjama (čl. 5).
Narodna skupština vrši nadzor nad radom službi bezbednosti neposredno, i
preko nadležnog Odbora Narodne skupštine, koji je ovlašćen da naročito, između
ostalog, nadzire zakonitost primene posebnih postupaka i mera za tajno prikupljanje podataka. Ovaj odbor je takođe nadležan i da razmatra predloge, peticije i
predstavke građana koji su upućeni Narodnoj skupštini u vezi s radom službi bezbednosti i da predlaže mere za njihovo rešavanje o čemu obaveštava podnosioca
(čl. 16). Sednice Odbora mogu biti zatvorene za javnost, pa u tom slučaju predsednik Odbora obaveštava javnost o radu Odbora saglasno odlukama donetim na sednici (čl. 17).
Direktor službe bezbednosti u obavezi je da Odboru podnosi redovne (najmanje jednom u toku redovnog zasedanja Narodne skupštine) i vanredne izveštaje (po
potrebi ili na zahtev Odbora) (čl. 18).
253
254
255
256
257
O otvaranju dosijea službi bezbednosti vidi Izveštaj 2005, I 4.7.2.2.
Sl. glasnik RS, 116/07.
Sl. list SRJ,
J 37/02 i Sl. list SCG, 17/04.
Sl. glasnik RS, 42/02.
Članovi Saveta su predsednik Republike, predsednik Vlade, ministar odbrane, ministar unutrašnjih poslova, ministar pravde, načelnik Generalštaba Vojske Srbije i direktori službi bezbednosti (čl. 6).
124
Ljudska prava u pravnim propisima
Zakon ovlašćuje Odbor i na vršenje neposrednog nadzora. Naime, direktor
službe bezbednosti dužan je da, na zahtev Odbora, omogući njegovim članovima pristup u prostorije službe, da im dozvoli uvid u dokumentaciju, pruži podatke i informacije o radu službe, kao i da odgovori na njihova pitanja u vezi s radom službe (čl. 19).
Zakon u članu 19 taksativno nabraja oblasti o kojima članovi odbora ne mogu tražiti
informacije,258 ali su neki od ovih osnova nedopustivo široko postavljeni, čime se
suštinski ugrožava mogućnost kontrole rada službi. Članovi Odbora i lica koja učestvuju u njegovom radu dužni su da štite i da čuvaju poverljive informacije do kojih
dođu u radu Odbora. Ova obaveza traje za vreme rada u Odboru, kao i posle prestanka članstva, odnosno rada u Odboru (čl. 20). Ostatak odredbi o javnom nadzoru manje
je precizan. Naime, predviđa se da službe obaveštavaju javnost o svom radu preko
organa kojima dostavljaju izveštaje, na način kojim se ne ugrožavaju prava građana,
nacionalna bezbednost i drugi interesi Srbije, dok one mogu i neposredno obaveštavati javnost o pojedinim bezbednosnim pojavama i događajima (čl. 21).
Funkcionisanje službi bezbednosti i njihova ovlašćenja u pogledu prikupljanja podataka regulisana su Zakonom o službama bezbednosti SRJ, koji uređuje poslovanje i ovlašćenja službi bezbednosti koje su ranije funkcionisale na nivou državne zajednice i Zakonom o bezbednosno-informativnoj agenciji (BIA).
Pojedinim odredbama ovih zakona službama bezbednosti dato je ovlašćenje
uvida u lične podatke pojedinaca koji se nalaze u dokumentacijama raznih institucija. Zakonom o službama bezbednosti SRJ nadležne institucije i pravna lica koja
vode registre i druge zbirke podataka obavezuju se da, na osnovu pisanog zahteva,
službama omoguće uvid u njih (čl. 26). Zakon o BIA predviđa da subjekti od kojih
su pripadnici BIA ovlašćeni da traže i dobiju obaveštenja i podatke ne mogu biti
prinuđeni na davanje informacije, ali da njihovo odbijanje mora biti zasnovano na
zakonom utvrđenim razlozima (čl. 10). Zakon ne definiše koji su to razlozi.
Oba ova zakona predviđaju obavezu pripadnika službi i lica koja vrše nadzor
nad njihovim radom da dobijene informacije, odnosno određene dobijene informacije u slučaju Zakona o BIA, čuvaju kao tajnu.
Zakonom o službama bezbednosti SRJ propisano je da su službe bezbednosti
u obavljanju svojih poslova vezane Ustavom i zakonima, da su dužne da poštuju
ljudska prava i slobode, profesionalizam i srazmernost u primeni ovlašćenja (čl. 4).
Ovim zakonom predviđen je viši nivo zaštite u odnosu na Zakon o BIA u pogledu
načina prikupljanja podataka, mogućnosti građana da se obaveste o evidencijama
koje službe o njima vode i u pogledu kontrole nad radom službe.259
258
259
To su podaci o identitetu sadašnjih i bivših saradnika službe, pripadnicima službe s prikrivenim
identitetom, trećim licima kojima bi otkrivanje tih podataka moglo da šteti, metodima
pribavljanja obaveštajnih i bezbednosnih podataka, akcijama koje su u toku, načinu primene
posebnih postupaka i mera, podacima i informacijama koje su pribavljene razmenom sa stranim
službama i međunarodnim organizacijama, tajnim podacima i informacijama drugih državnih
organa u posedu službe.
O ovlašćenjima službi bezbednosti vidi Izveštaj 2005, I 4.7.2.3.
125
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Evropski sud za ljudska prava smatra da zakon kojim se uređuje rad službi
bezbednosti mora da sadrži precizna pravila o načinu prikupljanja podataka i odgovarajuće garantije u pogledu nadgledanja zakonitosti ovakvih aktivnosti.260
4.7.2.4. Krivičnopravna zaštita privatnog života. – KZ sankcioniše povrede
prava na privatni život. Tako, predviđene su sankcije za neovlašćeno fotografisanje
(čl. 144), objavljivanje tuđeg spisa, portreta, fotografije, filma ili fonograma ličnog
karaktera (čl. 145), neovlašćeno prisluškivanje i tonsko snimanje (čl. 143), povredu
tajnosti pisama ili drugih pošiljki (čl. 142) i neovlašćeno otkrivanje tajne (čl. 141).
4.7.3. Stan (dom)
Domom se u smislu EKPS smatraju sva mesta obitavanja. Evropski sud proširio je koncept doma da obuhvati i neke poslovne prostorije.261
Ustav predviđa da je stan nepovrediv, a da se u stan ili druge prostorije sme
ući protiv volje njihovog držaoca i u njima vršiti pretres samo na osnovu pismene
odluke suda. Pretres se vrši u prisustvu dva svedoka. Dozvoljeno je izuzetno da se
uđe u tuđi stan ili druge prostorije i bez odluke suda i da se vrši pretres, ako je to
neophodno radi neposrednog lišenja slobode učinioca krivičnog dela ili radi otklanjanja neposredne i ozbiljne opasnosti za ljude i imovinu (čl. 40).
U toku krivičnog postupka moguće je pretresanje stana ako se time okrivljeni može uhvatiti ili će se pronaći tragovi krivičnog dela ili predmeti važni za krivični postupak (čl. 77). ZKP predviđa veća ograničenja za pretresanje advokatske kancelarije. Ove prostorije mogu se pretresati samo u pogledu određenog predmeta,
spisa ili isprave (čl. 77, st. 2). Pretresanje naređuje sud, pismeno obrazloženom naredbom. Evropski sud smatra da pretres advokatske kancelarije mora biti u strogoj
srazmeri s ciljem suzbijanja kriminala i zaštite prava drugih, kao i da profesionalna
tajna sadržana u pregledanim materijalima ne sme da bude narušena.262 Lice na
koje se odnosi naredba o pretresu može da zahteva prisustvo advokata, odnosno
branioca.263
U tačno određenim slučajevima dozvoljen je ulazak u stan i pretres bez prisustva svedoka (čl. 81). Problematičan osnov je onaj koji dozvoljava ulazak i pretres i bez naredbe i svedoka ako neko zove u pomoć (čl. 81, st. 1). Postojanje ovog
razloga je teško dokazivo, a teret dokazivanja prebačen je na lice koje se žali, dakle,
na držaoca stana.
Držalac stana koji je prisutan ima pravo da izjavi prigovor na postupanje
organa unutrašnjih poslova (čl. 81, st. 2). O pretresanju koje je preduzeto bez naredbe suda organi unutrašnjih poslova dužni su da podnesu izveštaj istražnom sudiji
(čl. 81, st. 6).
260
261
262
263
Vidi Rotaru protiv Rumunije, App. No. 28341/95 (2000).
Vidi Niemietz protiv Nemačke, ECHR, 16 EHRR 97 (1992).
Vidi Niemietz protiv Nemačke, ECHR, 16 EHRR 97 (1992)
Vidi Izveštaj 2006, I.4.7.3.
126
Ljudska prava u pravnim propisima
ZKP takođe, pod određenim uslovima, dozvoljava i tajni ulazak u tuđ stan ili
druge prostorije ovlašćenim službenim licima policije, odnosno BIA, kako bi postavili tehničke uređaje za nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima i optičko snimanje (čl. 146). Zakon kao uslov
za primenu mere nadzora i snimanja traži da postoji obrazložena naredba istražnog
sudije, međutim, ne zahteva posebno odobrenje za ulazak u stan. Pored toga, lista
krivičnih dela za koja je dozvoljeno primeniti meru tajnog zvučnog i optičkog nadzora, koja omogućuje policiji i BIA da ulaze u stan, preširoko je postavljena. Tako
je stvorena mogućnost da BIA i policija tajno ulaze u stan čak i za dela kao što je
npr. utaja poreza. U članu 146 se zabranjuje da ovlašćena lica koja uđu u stan pretresaju stan, osim ako su ispunjeni uslovi iz člana 81, st. 1 (vidi gore), ali ne zahteva ispunjenje ovih posebnih uslova za sam ulazak u stan. Izmenama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine264 predviđeno je
da sud može na obrazloženi predlog tužioca za ratne zločine da naredi nadzor i
snimanje telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima i optička snimanja lica za koje postoje osnovi sumnje da su sama ili sa drugim izvršila krivično delo pomaganja učiniocu posle izvršenog krivičnog dela iz
člana 333 KZ, ako je delo izvršeno u vezi sa krivičnim delima iz članova 370 do
386 KZ i teškim kršenjima međunarodnog humanitarnog prava, koja su izvršena na
teritoriji bivše Jugoslavije od 1. januara 1991. godine a koja su navedena u Statutu
Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju.265 Ove mere traju najduže 6
meseci i mogu se na obrazloženi predlog tužioca produžiti najviše dva puta za po tri
meseca (čl. 13a).
Krivični zakonik kažnjava povrede prava na nepovredivost doma. Predviđena krivična dela su narušavanje nepovredivosti stana (čl. 139) i protivzakonito pretresanje (čl. 140).
U sudskoj praksi se pojam stana široko tumači, kao svaka prostorija koja
ljudima faktički služi za stanovanje, odnosno za kraći ili duži boravak. Kao stan se
smatra i svaka prostorija koju određeno lice zakonski poseduje bez obzira da li zaista u njoj i boravi.
4.7.4. Prepiska
Pojam prepiske u smislu člana 8 EKPS ne obuhvata samo pismenu korespodenciju, već i telefonske razgovore,266 teleks,267 telegraf i druge vidove elektronske
komunikacije.
Ustav garantuje nepovredivost tajnosti pisama i drugih sredstava komuniciranja, odstupanja dozvoljava samo na određeno vreme, ako su neophodna radi vođe264
265
266
267
Sl. glasnik RS, 67/03, 135/04, 61/05 i 101/07.
Na određivanje i sprovođenje ovih mera primenjuju se odredbe članova 232 i 233 ZKP osim
ako ovim zakonom nije drukčije predviđeno.
Vidi Klass protiv Nemačke, Series A, No. 28; (1979–80) 2 EHRR 214.
Vidi Campbell Christie protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 27. jun 1994, 21482/93 DR 78 A.
127
Ljudska prava u Srbiji 2008.
nja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti države, pod uslovom da odluku o
tome donese sud (čl. 41).
ZKP uvodi ograničenje kod mogućnosti da istražni sudija vrši uvid u pisma,
telegrame i druga sredstva komunikacije koji su upućeni osumnjičenom ili okrivljenom ili koje on šalje tako što ovo dozvoljava samo ako postoje okolnosti na osnovu
kojih se može očekivati da će to poslužiti kao dokaz u postupku (čl. 85, st. 1).
Istražni sudija može obrazloženom naredbom dozvoliti tajni nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima. Izvršenje
ove naredbe povereno je policiji ili Bezbednosno-informativnoj agenciji, a u određenim slučajevima i prikrivenom isledniku.
ZIKS predviđa da osuđeni ima neograničeno pravo na dopisivanje (čl. 75).268
Prema već pomenutom Zakonu o službama bezbednosti SRJ, službe su ovlašćene i da tajno prikupljaju potrebne podatke. Kao jedno od posebnih sredstava i
metoda za prikupljanje podataka zakon predviđa nadzor nad poštanskim pošiljkama
i drugim sredstvima opštenja (čl. 30, st. 2, t. 1 i 2). Ovakav nadzor može se primeniti samo po odobrenju nadležnog suda (čl. 31, st. 1), a predlog za njihovu primenu
mora da sadrži osnove sumnje, razloge i potrebu njihove primene, kao i rok njihovog trajanja (čl. 31, st. 3).
Prema Zakonu o BIA, direktor BIA može, ako to nalažu interesi bezbednosti
Srbije, svojim rešenjem, a na osnovu prethodne odluke suda, naložiti da se prema
određenim fizičkim i pravnim licima preduzmu mere kojima se odstupa od načela
nepovredivosti tajne pisama i drugih sredstava opštenja (čl. 13).269 Za primenu ovih
mera neophodno je da predlog za preduzimanje mera direktora BIA odobri predsednik Vrhovnog suda Srbije, odnosno drugi ovlašćeni sudija, i to u roku od 72 časa od
podnošenja obrazloženog predloga. Odobrene mere mogu da se primenjuju najduže
šest meseci, a na osnovu novog predloga, mogu se produžiti najduže na još šest
meseci (čl. 14).
Izvesnu bojazan izaziva odredba člana 15 Zakona, prema kojoj, kada razlozi
hitnosti to zahtevaju, a kao tipični slučaj te vrste navodi se unutrašnji i međunarodni akt terorizma, direktor BIA svojim rešenjem može da naloži i bez odluke nadležnog sudije Vrhovnog suda, primenu mera ograničenja privatnosti.270
Prema Zakonu o telekomunikacijama,271 narušavanje privatnosti i poverljivosti poruka koje se prenose telekomunikacionim mrežama, ako nedostaje saglasnost korisnika, moguće je samo na osnovu zakona ili sudskog rešenja (čl. 55).
Republička agencija za telekomunikacije usvojila je dokument pod nazivom „Teh268
269
270
271
O dozvoljenosti ograničenja prava na prepisku pritvorenicima i zatvorenicima vidi Angell
Estella protiv Urugvaja, Komitet za ljudska prava UN, CCPR/C/18/D74/1980 (1983) i
Campbell protiv Ujedinjenog Kraljevstva, Evropski sud za ljudska prava, App. No. 13590/88
(1992).
Vidi Izveštaj 2005, I.4.7.4.
Ibid.
Sl. glasnik RS, 44/03.
128
Ljudska prava u pravnim propisima
nički uslovi za podsisteme, uređaje, opremu i instalacije internet mreže“, koji predstavlja pravilnik o ovlašćenom nadzoru nad internetom. Pravilnik predstavlja tehničko uputstvo internet provajderima koji su dužni da omoguće nadležnim organima
nadzor nad elektronskim podacima i komunikacijom. Njime se stvaraju tehnički
uslovi za vršenje nadzora od strane ovlašćenih državnih organa, kojima se omogućuje da presreću elektronsku poštu, IP telefonski saobraćaj i druge vidove komunikacije preko interneta, kao i da prate ostale aktivnosti korisnika interneta, čime se
otvaraju brojne mogućnosti za zloupotrebu privatnih podataka, naročito u odsustvu
zakona koji reguliše zaštitu podataka o ličnosti. Posle pritiska javnosti, a naročito
preporuke ombudsmana,272 Pravilnik je stavljen van snage do stupanja na snagu
Zakona o zaštiti podataka o ličnosti.
4.7.5. Porodični život i porodica
Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava porodični život se shvata u
smislu faktičkog postojanja bliskih ličnih veza.273 Ovo obuhvata niz odnosa, kao
što je brak, deca, odnosi između roditelja i dece274 i nevenčanih parova koji žive sa
svojom decom.275 Čak i sama mogućnost zasnivanja porodičnog života može biti
dovoljna da privuče zaštitu člana 8.276 Drugi odnosi za koje je utvrđeno da spadaju
pod član 8 obuhvataju odnose sestara i braće, ujaka/tetke i sestričina/bratičina,277
roditelja i usvojene dece i baba i deda sa svojim unucima.278 Štaviše, porodični
odnos može postojati i u slučajevima kada nema nikakve krvne povezanosti i tada
u obzir treba uzeti druga merila kao što su postojanje stvarnog porodičnog života,
dovoljno jake lične veze, i dužina trajanja odnosa.279
Ustav, za razliku od Povelje, ne sadrži odredbu kojom zaštićuje porodicu u
okviru prava na privatnost, već porodicu reguliše s aspekta društva kao celine. Tako,
prema članu 66, st. 1 „porodica, majka, samohrani roditelj i dete (...) uživaju posebnu zaštitu.“
Ustav u članu 63 garantuje pravo da se slobodno odluči o rađanju dece, ali je
sporno što to pravo garantuje „svakome“. Postavlja se pitanje kako ovo pravo može
da se garantuje muškarcima, ako majka odluči da dete ne rodi (što je pravo koje joj
je ovim članom garantovano).
Ustav jemči pravo svakome da slobodno odluči o zaključenju i raskidanju
braka, i propisuje da zaključenje, trajanje i raskid braka počivaju na ravnopravnosti
supružnika (čl. 62). Ustav takođe predviđa da se brak može zaključiti samo uz slo272
273
274
275
276
277
278
279
http://www.zastitnik.gov.rs/attachments/186_2008.08.06.Preporuka%20-%20RATEL.doc.
Vidi K. protiv Ujedinjenog Kraljevstva (1986) 50 DR 199, ECmHR.
Vidi Marckx protiv Belgije (1979) 13 EHRR 330, ECtHR.
Vidi Johnston protiv Irske, ECtHR, App. No. 6/1985/92/139 A–112.
Vidi Keegan protiv Irske (1994) 18 EHRR 342, ECtHR.
Vidi Boyle protiv Ujedinjenog Kraljevstva (1994) 19 EHRR 179, ECtHR.
Vidi Bronda protiv Italije (9. jun 1998) ECtHR.
Vidi X., Y. i Z. protiv Ujedinjenog Kraljevstv), App. No. 21830/93.
129
Ljudska prava u Srbiji 2008.
bodan pristanak žene i muškarca i tako, u stvari, proglašava homoseksualne brakove
neustavnim. Iako je regulisanje ovog pitanja u nadležnosti svake države, postavlja
se pitanje da li je neophodno ustanoviti ga kao ustavni princip, otežavajući na taj
način eventualnu zakonodavnu promenu. Napominjemo da i prema EKPS pravo na
sklapanje braka i zasnivanja porodice imaju „muškarac i žena“ (čl. 12).
Odredbe Porodičnog zakona u skladu su sa međunarodnim standardima u
pogledu prava na privatnost. Zakon unosi značajna poboljšanja i prvi put predviđa
da svako ima pravo na poštovanje porodičnog života (čl. 2, st. 1). Takođe, garantuje se pravo na održavanje ličnih odnosa deteta s roditeljem s kojim dete ne živi, sem
ukoliko postoje razlozi da se taj roditelj potpuno ili delimično liši roditeljskog prava
ili u slučaju nasilja u porodici (čl. 61). Dete ima pravo i na održavanje ličnih odnosa i sa drugim srodnicima s kojima ga vezuje posebna bliskost (čl. 61, st. 5). Takođe, kod obrazovanja deteta, po prvi put se uvažavaju interesi roditelja. Naime, predlog zakona predviđa da roditelji imaju pravo da detetu obezbede obrazovanje u
skladu sa svojim etičkim i religijskim uverenjima (čl. 71).
Krivični zakonik kažnjava iznošenje i prenošenje porodičnih prilika nekog
lica koje mogu naškoditi njegovoj časti i ugledu (čl.172).
4.7.6. Seksualna autonomija
Seksualna autonomija zaštićena je članom 8 EKPS.280 Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, ograničenje seksualne autonomije mora da bude predviđeno zakonom, neophodno i proporcionalno. Ograničenje je lako opravdati u odnosu na zloupotrebu maloletnika,281 a teško u odnosu na dobrovoljni privatan odnos
punoletnih lica.282
Pravo na izražavanje polne opredeljenosti nije izričito priznato u pravnom
poretku Srbije ni novim Ustavom, niti se polna opredeljenost navodi izričito kao
zabranjeni osnov. Diskriminacija na osnovu seksualne opredeljenosti izričito je zabranjena Zakonom o radu (čl. 18).
4.8. Pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti
Član 18 PGP:
1. Svako lice ima pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti. Ovo pravo
podrazumeva slobodu ispovedanja i primanja vere ili ubeđenja po svom nahođenju,
kao i slobodu da tu veru ili ubeđenje ispoljava pojedinačno ili zajedno s drugima,
280
281
282
Dugeon protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECHR, 4 EHRR 149 (1981); Norris protiv Irske, ECHR,
13 EHRR 186 (1988); Lusting-Prean i Beckett protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECHR, 29 EHRR
548 (1999); Sutherland protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECHR, EHRLR 117 (1997, 1998).
Vidi M. K. protiv Austrije, ECmHR, 24 EHRR CD 59 (1997).
Vidi Dugeon protiv Ujedinjenog Kraljevstva, Norris protiv Irske.
130
Ljudska prava u pravnim propisima
kako javno tako i privatno, kroz kult, vršenje verskih i ritualnih obreda i
veronauku.
2. Niko ne može biti predmet prinude kojom bi se kršila sloboda njegovog ispovedanja ili primanja vere ili ubeđenja po njegovom nahođenju.
3. Sloboda ispoljavanja vere ili ubeđenja može biti predmet samo onih ograničenja koja predviđa zakon a koja su nužna radi zaštite javne bezbednosti, reda, zdravlja ili morala, ili pak osnovnih prava i sloboda drugih lica.
4. Države članice ovog pakta obavezuju se da poštuju slobodu roditelja, a u
datom slučaju zakonitih staratelja, da obezbede svojoj deci ono versko i moralno
obrazovanje koje je u skladu sa njihovim sopstvenim ubeđenjima.
(Sl. list SFRJ,
J br. 7/71)
Član 9 EKPS:
1. Svako ima pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti; ovo pravo uključuje slobodu promene vere ili uverenja i slobodu čoveka da, bilo sam ili zajedno s
drugima, javno ili privatno, ispoljava veru ili uverenje molitvom, propovedi, običajima i obredom.
2. Sloboda ispovedanja vere ili ubeđenja može biti podvrgnuta samo onim ograničenjima koja su propisana zakonom i neophodna u demokratskom društvu u interesu javne bezbednosti, radi zaštite javnog reda, zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih.
(Sl. list SCG (Međunarodni ugovori), br. 9/03)
4.8.1. Opšte
Ustav Republike Srbije posvećuje čak četiri člana pitanjima od važnosti za
ostvarivanje slobode misli, savesti i veroispovesti. Članom 11 ustanovljava se princip svetovnosti države i proglašava zabrana ustanovljavanja državne religije.283
Član 43 reguliše pitanja individualnih verskih sloboda i slobode misli. Izričito se
jemči sloboda promene veroispovesti ili uverenja. Ustav propisuje i da niko nije
dužan da se izjašnjava o svojoj veroispovesti, odnosno uverenjima. Jemči se i pravo
ispoljavanja veroispovesti kroz obrede, versku nastavu i versku službu, a garantuje
se i pravo javnog ispoljavanja verskih uverenja. Ustav ispravno ustanovljava mogućnost ograničenja samo slobode ispoljavanja verskih uverenja, ne i mogućnost
ograničavanja same slobode veroispovesti. Ograničenja moraju biti ustanovljena zakonom, a mogu se uvesti samo ukoliko su neophodna u demokratskom društvu, a
potrebna su radi zaštite života i zdravlja ljudi, zaštite drugih prava zajemčenih Ustavom, zaštite javne bezbednosti i javnog reda, kao i radi sprečavanja podsticanja
rasne, nacionalne i verske mržnje. Ograničenja su dozvoljena i radi zaštite „morala
demokratskog društva“, nove kovanice koja bi, ukoliko bi se ispravno tumačila,
trebalo da ukaže na viši stepen prihvatljivosti različitih moralnih shvatanja koja
283
Vidi I.4.8.2.
131
Ljudska prava u Srbiji 2008.
vladaju u jednom heterogenom društvu. Izričito se jemči i pravo roditelja da slobodno odlučuju o verskom obrazovanju i vaspitanju svoje dece. Članom 44 regulisane
su kolektivne verske slobode, odnosno sloboda verskog organizovanja,284 dok se
članom 45 garantuje pravo na prigovor savesti.285
Tokom 2006. usvojena su dva zakona od važnosti za ostvarivanje slobode
misli, savesti i veroispovesti: Zakon o crkvama i verskim zajednicama286 i Zakon o
vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama.287 Od podzakonskih
akata relevantan je Pravilnik o sadržini i načinu vođenja Registra crkava i verskih
zajednica.288
4.8.2. Odvojenost crkve od države
Ustav Srbije izričito propisuje princip svetovne države i ustanovljava zabranu državne religije. Princip odvojenosti države od crkve je dvostran i podrazumeva
kako autonomiju verskih zajednica u odnosu na državne institucije, tako i nezavisnost državnih vlasti u odnosu na verske zajednice. Zakon o crkvama i verskim
zajednicama pruža izuzetno visok stepen autonomije verskim zajednicama, ali brojne odredbe novog Zakona narušavaju načelo nemešanja poretka verskih zajednica s
državnim poretkom.
Član 7, st. 2 Zakona propisuje da je država dužna da pruži pomoć za izvršenje pravnosnažnih odluka i presuda koje izdaju nadležni organi crkava i verskih
zajednica. S obzirom da je obaveza pružanja pomoći prilikom izvršenja automatska,
odnosno odluka ne mora biti priznata od strane državnih sudova, otvorena je mogućnost da državni organi učestvuju u izvršenju odluka kojima se krše javni poredak ili određena ljudska prava, umesto da se takve odluke neutrališu.289 Naime,
sudski postupci prema pravilima većine verskih zajednica ne odgovaraju međunarodnim standardima pravičnog postupanja iz člana 6 EKPS, odnosno člana 14
PGP.290 Prava čoveka i javni poredak mogu biti povređeni i na polju materijalnog
prava.291 Potpuno je neizvestan domet odredbe člana 7, st. 2, jer nije precizirano
koje tačno odluke crkvenih sudova treba izvršavati u smislu državnog prava. Na
284
285
286
287
288
289
290
291
Vidi I.4.8.3.
Vidi I.4.8.5.
Sl. glasnik RS, 36/06.
Sl. glasnik RS, 46/06.
Sl. glasnik RS, 64/06.
Evropski sud za ljudska prava ustanovio je u presudi Pellegrini protiv Italije (App. No.
30882/96) da država ima obavezu da preispita odluke organa verskih zajednica kao i postupak
u kom su takve odluke donete ukoliko obezbeđuje njihovo izvršenje.
Tako npr. prema važećem procesnom pravu Srpske pravoslavne crkve, eparhijski sudovi mogu
doneti presudu bez prisustva optuženog. Advokati nemaju pravo pojavljivanja pred sudom. U
kaznenom crkvenom pravu optuženi dokazuje nevinost, prema tome ne postoji pretpostavka
nevinosti (sve ovo u: Postupak za sudove u SPC
C iz 1933. i Krivična pravila SPC
C iz 1961).
Tako, pojedine verske zajednice poznaju višebračnost, zabranu učestvovanja žena u javnom
životu, zabranjuju razvod braka itd.
132
Ljudska prava u pravnim propisima
kraju, nije predviđena ni procedura u kojoj bi verske zajednice zatražile pomoć državnih organa pri izvršenju niti postupak pružanja te pomoći.
Mnoge druge odredbe dovode u pitanje odvojenost države od crkve. Tako je
članom 9, st. 3 propisano da crkve i verske zajednice mogu svojim aktima menjati
i ukidati svoje organizacione jedinice, organe i ustanove koje imaju svojstvo pravnog lica, bez ustanovljavanja izričite obaveze da ovakve promene prijave državnim
organima radi registracije. S obzirom da stav 2 istog člana ustanovljava obavezu
prijave određene organizacione jedinice verske zajednice koja prema autonomnim
propisima treba da ima svojstvo pravnog lica, ispravno bi tumačenje bilo da ova
obaveza postoji i za svaku promenu statusa organizacionih jedinica. Ipak, ostaje
primedba da prema tekstu člana 9 organizacione jedinice verskih zajednica stiču
status pravnog lica na osnovu autonomnih propisa verskih zajednica, što nije moguće, s obzirom da ispunjenost uslova za sticanje pravne ličnosti moraju ceniti državni organi.
Sporne su i odredbe kojima se sveštenicima garantuje izuzetno širok imunitet
u vršenju njihove delatnosti (čl. 8, st. 4).
4.8.3. Versko organizovanje i ravnopravnost verskih zajednica
Ustav Srbije u članu 44 garantuje ravnopravnost svih verskih zajednica,
slobodu verskog udruživanja i kolektivnog ispoljavanja veroispovesti. Ustav takođe garantuje autonomiju verskih zajednica. Član 44, st. 3 propisuje da Ustavni sud
može zabraniti versku zajednicu samo ako njeno delovanje ugrožava pravo na
život, pravo na psihičko i fizičko zdravlje, prava dece, pravo na lični i porodični
integritet, pravo na imovinu, javnu bezbednost i javni red ili ako izaziva i podstiče versku, nacionalnu ili rasnu netrpeljivost. Čini se da je ovom odredbom sužena
mogućnost zabrane delovanja verskih organizacija, s obzirom da Ustav ne dozvoljava zabranu verskih organizacija zbog ugrožavanja svih ljudskih prava i sloboda
zajemčenih Ustavom i međunarodnim dokumentima. Tako, recimo, ne bi bilo moguće zabraniti neku versku organizaciju ukoliko ugrožava slobodu izražavanja
svojih članova ili negira pravo na slobodu verskog udruživanja nekoj drugoj zajednici.
Zakon o crkvama i verskim zajednicama u velikoj meri odstupa od ustavnih
odredbi i međunarodnih standarda kada je u pitanju sloboda verskog organizovanja
i ravnopravnost verskih zajednica. Iako se u članu 6 Zakona garantuje ravnopravnost svih verskih zajednica pred zakonom, on ipak pravi razliku između četiri vrste
verskih zajednica. Prvu kategoriju čine tradicionalne crkve i verske zajednice kojima je ovaj status priznat na osnovu različitih zakona donetih u vreme Kraljevine
Srbije (SHS, Jugoslavije). To su: Srpska pravoslavna crkva, Rimokatolička crkva,
Slovačka evangelička crkva a. v., Hrišćanska reformatska crkva, Evangelička hrišćanska crkva a. v, Islamska verska zajednica i Jevrejska verska zajednica. Drugu
grupu čine konfesionalne crkve i verske zajednice. To su sve one crkve i verske
organizacije čiji je pravni status bio regulisan prijavom u skladu sa Zakonom o
133
Ljudska prava u Srbiji 2008.
pravnom položaju verskih zajednica292 i Zakonom o pravnom položaju verskih zajednica.293 Treću grupu čine nove verske organizacije. Četvrtu grupu koju Zakon ne
pominje, ali je implicitno ustanovljava, čine sve one verske zajednice koje nisu registrovane, a koje se nalaze u izuzetno nepovoljnom položaju, jer nije izvesno da li
je ovakvim zajednicama uopšte dozvoljeno bilo kakvo versko delovanje, dok je
sasvim izvesno da one ne mogu posedovati imovinu, niti uživati pogodnosti koje
imaju ostale verske organizacije.294 Svako tumačenje kojim bi se ovim organizacijama uskraćivalo pravo verskog delovanja bilo bi suprotno Ustavu i međunarodnoj
praksi.
Najpovlašćeniji položaj imaju tradicionalne crkve i verske zajednice. One,
naime, prilikom preregistracije podnose samo prijavu koja sadrži naziv crkve ili
verske zajednice, adresu sedišta crkve ili verske zajednice, ime, prezime i svojstvo
lica ovlašćenog da predstavlja i zastupa crkvu ili versku zajednicu, dok sve ostale
verske organizacije, uključujući i one konfesionalne, moraju podneti i odluku o
osnivanju verske organizacije sa imenima, prezimenima, brojevima identifikacionih
dokumenata i potpisima osnivača od najmanje 0,001 odsto punoletnih državljana
Republike Srbije koji imaju prebivalište u Republici Srbiji prema poslednjem zvaničnom popisu stanovništva ili stranih državljana sa stalnim boravkom na teritoriji
Republike Srbije (čl. 18, st. 2, t. 1). Pravilnik o sadržini i načinu vođenja Registra
crkava i verskih zajednica precizira da je broj osnivača potreban da bi se verska
organizacija upisala u Registar 100 i da će se ova cifra dalje usklađivati sa zakonom
(čl. 7, st. 3). Smatramo da je ovo previsok cenzus, kao i da očigledno značajno odstupa od 0,001 odsto od broja punoletnih državljana Srbije s prebivalištem u njoj
(poređenja radi broj državljana s pravom glasa je oko 6,5 miliona) ili stranih državljana sa stalnim boravkom na teritoriji Srbije, a i teško ga je pomiriti s ustavnom
zabranom da se niko ne može primorati da se izjasni o svojim verskim uverenjima.
Pored toga, sve verske organizacije osim tradicionalnih moraju podneti i statut ili
drugi dokument verske organizacije koji sadrži: opis organizacione strukture, način
upravljanja, prava i obaveze članova, način osnivanja i gašenja organizacione jedinice, spisak organizacionih jedinica sa svojstvom pravnog lica i druge podatke od
značaja za versku organizaciju. Naročito je problematična obaveza podnošenja prikaza osnova verskog učenja, verskih obreda, verskih ciljeva i osnovnih aktivnosti
verske organizacije, s obzirom da Zakon ostavlja upravnim organima mogućnost da
ocenjuju kvalitet verskih učenja i ciljeva, što je apsolutno nedopušteno sa stanovišta
slobode misli i veroispovesti. Neadekvatnost verskih učenja i ciljeva može biti razlog za odbijanje zahteva za registraciju (čl. 20, st. 4). U kontekstu ravnopravnosti
verskih zajednica sporna je i odredba koja uskraćuje registraciju verskih organizacija čiji naziv sadrži naziv ili deo naziva koji izražava identitet crkve, verske zajedni292
293
294
Sl. list FNRJ,
J 22/53.
Sl. glasnik SRS, 44/77.
Ovo je zaključila i Venecijanska komisija za demokratiju kroz pravo u svom Drugom izveštaju
o Nacrtu zakona o verskim organizacijama u Srbiji, april 2006.
134
Ljudska prava u pravnim propisima
ce ili verske organizacije, a koja je ranije registrovana ili je ranije podnela zahtev za
upis u Registar (čl. 19). Zakon zahteva i dostavljanje podataka o stalnim izvorima
prihoda verske organizacije. Upisom u registar verska organizacija stiče status pravnog lica.
Protivustavno je i protivno međunarodnim standardima ovlašćenje Ministarstva vera (organa uprave) da bez prethodne odluke Ustavnog suda (što zahteva Ustav
u članu 44, st. 3) izbriše organizaciju iz registra ukoliko oceni da su njeni ciljevi,
učenje, obredi ili delovanje suprotni Ustavu i javnom poretku ili ako ugrožavaju život, zdravlje, slobodu i prava drugih, prava dece, pravo na lični i porodični integritet
i pravo na imovinu (čl. 22, tač. 2 u vezi sa čl. 20, st. 4 Zakona).
Ravnopravnost verskih organizacija narušena je i ostavljanjem širokih diskrecionih ovlašćenja državnim organima prilikom odlučivanja o različitim vidovima saradnje države i verskih zajednica. Tako se u članu 29, st. 2 predviđa mogućnost da se sredstva za zdravstveno i penzijsko osiguranje sveštenika uplaćuju iz
budžeta Republike; u članu 28 mogućnost da država materijalno pomaže crkve i
verske zajednice; u članu 30 mogućnost propisivanja poreskih olakšica za crkve i
verske zajednice; u članu 32 mogućnost izdvajanja budžetskih sredstava za izgradnju hramova i bogomolja. Nisu propisani nikakvi kriterijumi za upražnjavanje ovakvih mogućnosti, a zakonodavna praksa pokazuje da se one koriste diskriminatorski
i isključivo u korist tradicionalnih crkava i verskih zajednica. Tako je npr. članom
55 Zakona o porezu na dodatu vrednost pravo na refakciju poreza dato samo tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama. Članom 20 Zakona o osnovnoj školi295
i članom 24 Zakona o srednjoj školi296 obezbeđena je verska nastava u javnim školama samo za tradicionalne crkve i verske zajednice. Ovim se odredbama ozbiljno
narušava princip jednakosti verskih zajednica.
4.8.4. Verska nastava
Prema PGP, sadržaj prava na slobodu veroispovesti čini sloboda ispoljavanja
verovanja veroispovedanjem, obavljanjem obreda, pohađanjem službe i nastavom.
Ustav Srbije izričito garantuje u članu 43, st. 3 pravo na versku nastavu kao i pravo
roditelja da svojoj deci obezbede versko i moralno obrazovanje u skladu sa svojim
uverenjima (čl. 43, st. 5).
Članom 20 Zakona o osnovnoj školi i članom 24 Zakona o srednjoj školi
uređuje se verska nastava i nastava alternativnog predmeta u školama u Srbiji. Učenici nisu prisiljeni da pohađaju versku nastavu, već imaju pravo izbora između tog
predmeta i građanskog vaspitanja.
Ova dva predmeta su izborna. O pohađanju verske nastave ili nastave alternativnog predmeta u osnovnim školama odlučuje roditelj, odnosno staratelj. U srednjim školama ovu odluku donose učenici uz obavezno upoznavanje roditelja, odno295
296
Sl. glasnik RS, 50/92, 53/93, 67/93, 48/94, 66/94, 22/02 i 62/03.
Sl. glasnik RS, 50/92, 53/93, 67/93, 48/94, 24/96, 23/02, 25/02, 62/03 i 64/04.
135
Ljudska prava u Srbiji 2008.
sno staratelja. Nastava se izvodi u svih osam razreda osnovne i sva četiri srednje
škole. Roditelji, odnosno staratelji (u osnovnim), tj. učenici (u srednjim školama),
moraju se opredeliti za pohađanje jednog od ponuđenih predmeta.
Izmene i dopune Zakona o osnovnoj (čl. 20, st. 2) i srednjoj školi (čl. 24, st.
2) sadrže propis da se verska nastava organizuje samo za tradicionalne crkve i
verske zajednice.
4.8.5. Pravo na prigovor savesti
Prigovor savesti nije direktno pomenut u međunarodnim instrumentima, ali
proizlazi iz slobode misli, savesti i veroispovesti. Pravo na prigovor savesti sadržano je i priznato u preporukama i rezolucijama Parlamentarne skupštine i Komiteta
ministara Saveta Evrope.297 Međutim, Evropska komisija za ljudska prava je u svojoj praksi utvrdila da prigovor savesti nije zaštićen Konvencijom. Naime, član 4, st.
3b Konvencije kaže da „u zemljama u kojima se priznaje prigovor savesti, služba
koja se zahteva umesto služenja vojne obaveze“ (kurziv naš) ne predstavlja prinudni rad, iz čega jasno proizilazi da je državama članicama ostavljeno da odluče da li
će predvideti prigovor savesti u svom pravnom poretku.298
Ustav Srbije u članu 45 izričito propisuje pravo na prigovor savesti kao
osnovno ljudsko pravo. Ipak, Ustav ne sadrži garantiju civilnog služenja vojnog
roka, već samo služenja vojnog roka bez oružja.
Početkom decembra 2007. godine usvojen je Zakon o Vojsci Srbije. Ovaj
zakon, između ostalog, bliže uređuje profesionalnu službu u vojsci i ne bavi se pitanjima vojne obaveze i civilnog služenja vojnog roka. U prelaznim odredbama
zakona kaže se da dosadašnji Zakon o Vojsci Jugoslavije299 prestaje da važi, ali da
će se do donošenja novih propisa o vojnoj obavezi u toj oblasti primenjivati odredbe starog zakona (čl. 197). Zbog toga su dosadašnje odredbe o civilnom služenju
vojnog roka i dalje relevantne.
Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Jugoslavije (VJ)300 predviđeno je da se vojni rok u civilnoj službi skraćuje sa 13 na 9 meseci, odnosno da
traje tri meseca duže od vojnog roka koji se služi pod oružjem u jedinicama Vojske.
Duže trajanje civilne službe od služenja u vojsci nije suprotno standardima ljudskih
prava, sve dok ta razlika u trajanju nema kazneni, diskriminatorni karakter, kojim bi
297
298
299
300
Dokumenti SE koji se odnose na pravo na prigovor savesti su: rezolucija 337 (1967); Preporuka br. 478 (1967) o pravu na prigovor savesti; Preporuka br. 816 (1977) i Preporuka br. 1518
(2001) o pravu prigovora savesti vojnoj službi državama članicama; Preporuka br. R (87) 8
Komiteta ministara SE državama članicama o pravu prigovora savesti obaveznoj vojnoj službi
od 9. aprila 1987.
Vidi Autio protiv Finske, 72 DR 241, ECmHR, App. No. 17086/90 i X. protiv Austrije, ECmHR, App. No. 5591/72, 43 Coll. 161.
Sl. list SRJ,
J 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i Sl. list SCG, 7/05 i 44/05.
Sl. list SRJ,
J 44/05.
136
Ljudska prava u pravnim propisima
se de facto onemogućilo korišćenje prava na prigovor savesti. Evropski sud za ljudska prava je u svojoj praksi po članovima 9 i 14 EKPS utvrdio da čak i dvostruko
duže trajanje može biti opravdano.301
Zakon o VJ uređuje uslove pod kojima se pravo na prigovor savesti može
koristiti (čl. 296–300).302
Izmenama Uredbe o vršenju vojne obaveze303 otklonjen je najveći deo neusklađenosti Zakona o VJ s međunarodnim standardima.
Uredba predstavlja privremeno rešenje, koje je ponekad čak i u suprotnosti sa
Zakonom o VJ, za čije je sprovođenje zadužena.304
4.8.6. Restitucija imovine verskih organizacija305
Skupština Srbije usvojila je aprila 2006. godine Zakon o vraćanju (restituciji)
imovine crkvama i verskim zajednicama. Ovim zakonom uređuju se uslovi, način i
postupak vraćanja imovine koja je na teritoriji Republike Srbije oduzeta od crkava
i verskih zajednica, kao i od njihovih zadužbina i društava, primenom propisa o
agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji i drugih propisa koji su doneseni i
primenjivani u periodu od 1945. godine, kao i svim drugim aktima kojima je vršeno
oduzimanje te imovine, bez tržišne naknade. Iako je kao osnovno načelo Zakona u
članu 2 naveden jednak pravni tretman svih crkava i verskih zajednica, veoma je
problematično kako će se ovaj zakon primenjivati na imovinu jevrejske zajednice, s
obzirom da je njena imovina oduzeta neposredno pre ili u toku okupacije Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata, tako da ovi događaji ne ulaze u vremenski okvir
koji je postavio Zakon.
Pravo na vraćanje imovine pripada crkvama i verskim zajednicama, odnosno
njihovim pravnim sledbenicima, u skladu sa važećim aktima crkava i verskih zajednica. Ukoliko se ova odredba tumači u skladu sa Zakonom o crkvama i verskim
zajednicama, ovo pravo pripada samo registrovanim crkvama i verskim zajednicama, s obzirom da samo one imaju status pravnog lica, odnosno mogu biti nosioci
prava na imovinu. Tumačenjem ove odredbe dolazi se do zaključka da ukoliko neka
verska organizacija ne uspe da se preregistruje prema odredbama Zakona o crkvama
i verskim zajednicama, njena imovina prevashodno treba da pripadne njenim pravnim sledbenicima, odnosno onim fizičkim i pravnim licima koja su eventualno u
statutima navedena kao pravni sledbenici tih organizacija. S obzirom da su ove
odredbe prava retkost u konstitutivnim aktima verskih zajednica, čini se da će prak301
302
303
304
305
Vidi G. protiv Holandije, ECmHR, App. No. 11850/85, kao i Autio protiv Finske.
Vidi Izveštaj 2005, I.4.8.3.
Sl. list SRJ,
J 36/94, 7/98 i Sl. list SCG, 37/03, 4/05.
Više o ovoj Uredbi vidi u Izveštaj 2005, I.4.8.3.
Ovde će biti razmatrana samo pitanja od važnosti za slobodu veroispovesti. Detaljnije o problemima restitucije vidi I.4.12.5.
137
Ljudska prava u Srbiji 2008.
tična posledica ove odredbe u slučajevima gubitka pravne ličnosti verskih organizacija biti ta da će nestajati i obaveza restitucije.
Predmet vraćanja su nepokretnosti koje su u momentu oduzimanja bile u
vlasništvu crkava i verskih zajednica, kao i pokretne stvari od kulturnog, istorijskog
ili umetničkog značaja. Zakon izričito ne navodi restituciju hramova, s obzirom da
oni uglavnom i nisu bili nacionalizovani, mada postoje određeni slučajevi nacionalizacije manastirskih dobara, sinagoga itd.
4.9. Sloboda izražavanja
Član 19 PGP:
1. Niko ne može biti uznemiravan zbog svojih mišljenja.
2. Svako lice ima pravo na slobodu izražavanja; ovo pravo bez obzira na granice, podrazumeva slobodu iznalaženja, primanja i širenja informacija i ideja svih vrsta, u usmenom, pismenom, štampanom ili umetničkom obliku, ili na bilo koji drugi
način po slobodnom izboru.
3. Ostvarivanje sloboda predviđenih u tački 2 ovog člana obuhvata posebne
dužnosti i odgovornosti. Sledstveno tome, ono može biti podvrgnuto izvesnim ograničenjima koja moraju, međutim, biti izričito određena zakonom, a potrebna su iz
razloga:
(a) poštovanja prava ili ugleda drugih lica;
(b) zaštite državne bezbednosti, javnog reda, javnog zdravlja ili morala.
(Sl. list SFRJ,
J br. 7/71)
Član 10 EKPS:
1. Svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice. Ovaj član ne sprečava države da zahtevaju
dozvole za rad televizijskih, radio i bioskopskih preduzeća.
2. Pošto korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono
se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim
zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti,
teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala,
zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva.
(Sl. list SCG (Međunarodni ugovori), br. 9/03)
4.9.1. Opšte
Postojeći propisi u Srbiji jamče slobodu mišljenja i izražavanja. Pravo na
slobodu javnog izražavanja mišljenja garantuje se Ustavom (čl. 46).
138
Ljudska prava u pravnim propisima
Sloboda izražavanja može se zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi
zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije (čl. 46, st. 2). Navedeni osnovi su u skladu s ograničenjima iz PGP, s tim što se
ne pominje javni red već javna bezbednost. Dodatni osnov ograničenja – očuvanje
nezavisnosti i nepristrasnosti suda – preuzet je iz EKPS.
Slobodi štampe i drugih medija posvećene su posebne odredbe. Sloboda
štampe se jemči, izdavanje novina moguće je bez prethodnog odobrenja, uz upis u
registar kod nadležnog organa (čl. 50 Ustava). Televizijske i radio stanice se osnivaju u skladu sa zakonom (čl. 50, st. 2). Zabranjena je cenzura štampe i drugih
sredstava javnog obaveštavanja (čl. 50, st. 3). Nadležni sud može sprečiti širenje
informacija samo ako je to „u demokratskom društvu neophodno radi sprečavanja
pozivanja na nasilno rušenje Ustavom utvrđenog poretka ili narušavanje teritorijalnog integriteta Republike Srbije, sprečavanja propagiranja rata ili podstrekavanja na
neposredno nasilje ili radi sprečavanja zagovaranja rasne, nacionalne ili verske mržnje, kojim se podstiče na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje“ (čl. 50, st. 3).
Pravo na ispravku garantovano je Ustavom (čl. 50, st. 4), ali je bliže uređivanje
ovog prava prepušteno zakonu.
4.9.2. Zakon o javnom informisanju Srbije
Ovim zakonom306 uređuje se pravo na javno informisanje, kao pravo na slobodu izražavanja mišljenja, kao i prava i obaveze učesnika u postupku. Ovo pravo
naročito obuhvata slobodu izražavanja misli, slobodu prikupljanja, objavljivanja i
širenja ideja, informacija i mišljenja, slobodu štampanja i distribucije novina, slobodu proizvodnje i emitovanja radio i televizijskog programa, slobodu primanja ideja,
informacija i mišljenja, kao i slobodu osnivanja pravnih lica koja se bave javnim
informisanjem (čl. 1). Zakon zabranjuje cenzuru i posredne načine ograničenja slobode izražavanja, afirmiše informisanje o stvarima od interesa za javnost, štiti interese nacionalnih manjina i etničkih zajednica, odnosno lica s posebnim potrebama,
izjednačuje fizička i pravna strana lica sa domaćim, zabranjuje monopol u oblasti
osnivanja i distribucije javnih glasila i sužava polje privatnosti nosiocima državnih
i političkih funkcija (čl. 2–10).307
4.9.3. Osnivanje i rad elektronskih medija
Zakonom o radiodifuziji,308 uređuju se uslovi i način obavljanja radiodifuzne
delatnosti, osniva Republička radiodifuzna agencija, kao i ustanove javnog
radiodifuznog servisa, utvrđuju uslovi i postupak za izdavanje dozvola za emitovanje
radio i televizijskog programa i uređuju i druga pitanja od značaja za oblast radio306
307
308
Sl. glasnik RS, 43/03.
Za detaljnu analizu Zakona o javnom informisanju vidi Izveštaj 2004, I.4.9.2.
Sl. glasnik RS, 42/02, 97/04 i 76/05.
139
Ljudska prava u Srbiji 2008.
difuzije (čl. 1). Zakon o telekomunikacijama,309 uređuje uslove i način obavljanja
delatnosti u oblasti telekomunikacija i osnivanje Republičke agencije za telekomunikacije.
4.9.3.1. Zakon o radiodifuziji. – Republička radiodifuzna agencija (RRA)
osniva se na osnovu Zakona kao samostalna i nezavisna organizacija koja vrši javna
ovlašćenja i ima svojstvo pravnog lica. Organ koji donosi odluke je Savet, a RRA
zastupa predsednik Saveta. Nadležnost RRA je višestrana, od utvrđivanja strategije
razvoja radiodifuzije do izdavanja dozvola za emitovanje programa, kontrole primene Zakona i odlučivanja o predstavkama emitera i drugih lica.310
4.9.3.2. Dozvola i postupak izdavanja dozvola za emitovanje programa. –
Uslov za dobijanje je prethodno dobijena dozvola za radio stanicu koju na zahtev
RRA izdaje regulatorno telo nadležno za oblast telekomunikacija (Republička agencija za telekomunikacije – RATEL), prema posebnom zakonu koji reguliše telekomunikacije, a na osnovu Plana raspodele radio frekvencija koji donosi ministarstvo
nadležno za telekomunikacije. Ovo telo je dužno da izda dozvolu ako je ona u skladu sa zakonom i Planom (čl. 39).
Imalac dozvole može biti samo domaće fizičko ili pravno lice, sa sedištem,
odnosno prebivalištem na teritoriji Srbije. Ako su stranci osnivači domaćeg pravnog
lica, a njihov kapital potiče iz zemlje u kojoj nije dozvoljeno ili je nemoguće utvrditi poreklo osnivačkog kapitala, takvo pravno lice nema pravo da učestvuje na
javnom konkursu za dodelu dozvola (čl. 41). Prisustvo stranog kapitala u osnivačkom ulogu imaoca dozvole za emitovanje ne sme biti veći od 49 odsto, osim ako
drugačije nije predviđeno međunarodnim ugovorom. Takođe, strani kapital ne može
biti prisutan u osnivačkom kapitalu javnih radiodifuznih servisa (čl. 41).
Imaoci dozvole ne mogu biti političke partije i organizacije i pravna lica čiji
su oni osnivači, kao ni preduzeća, ustanove ili druga pravna lica čiji je osnivač Republika, osim ustanova javnog radiodifuznog servisa (čl. 42).
Dozvole se izdaju putem javnog konkursa. Zakon utvrđuje razloge zbog
kojih se dozvola može oduzeti i pre isteka roka na koji se izdaje.311 U takvom
slučaju, RRA sprovodi postupak u kome se mora dati mogućnost dotičnom emiteru da se izjasni i prisustvuje sednici na kojoj se o oduzimanju dozvole raspravlja,
309
310
311
Sl. glasnik RS, 44/03.
Za detaljnu analizu vidi Izveštaj 2004, I.4.9.3.
Tako će se emiteru oduzeti dozvola ako u pisanoj formi obavesti RRA da ne namerava da emituje program, ako je prilikom podnošenja prijave na javni konkurs naveo netačne podatke, ako
nije počeo emitovanje programa u propisanom roku, ako nije izvršio tehnički pregled radiodifuzne stanice u propisanom roku, ako je bez opravdanog razloga prekinuo emitovanje programa
(u trajanju dužem od 30 dana neprekidno ili 60 dana s prekidima u toku kalendarske godine),
ako prekrši odredbe o nedozvoljenoj medijskoj koncentraciji i ako pored izričite opomene ne
izmiri obavezu plaćanja naknade za dozvolu.
140
Ljudska prava u pravnim propisima
i donosi odluka koja mora biti obrazložena. Protiv ove odluke postoji pravo na
prigovor, a protiv odluke RRA po prigovoru, pravo na pokretanje upravnog spora
(čl. 62).
Nosioci javnog radiodifuznog servisa u Republici su Radiodifuzna ustanova
Srbije (bivša Radiotelevizija Srbije) i pokrajinske radiodifuzne ustanove. Javni radiodifuzni servis proizvodi i emituje programe od opšteg interesa.312
Upravni odbor Radiodifuzne ustanove Srbije, koji je, uz generalnog direktora, organ upravljanja, imenuje RRA iz reda priznatih stručnjaka u oblasti novinarstva, medija, menadžmenta, prava i drugih uglednih ličnosti (čl. 87).313 Radiodifuzna ustanova Srbije i radiodifuzna ustanova Vojvodine finansiraju se iz
sredstava prikupljenih putem pretplate. Zakon o radiodifuziji predviđa da se pretplata plaća u mesečnom iznosu. Zakonom je, takođe, predviđeno da pokrajinskoj
radiodifuznoj ustanovi pripada 70 odsto pretplate koja je prikupljena na teritoriji
AP Vojvodina.
Zakon sadrži i odredbe o sprečavanju nedozvoljene medijske koncentracije,314 odredbe o reklamiranju i sponzorstvu koje su prilagođene nastojanju da se
očuva nezavisnost, nepristrasnost i raznovrsnost medijske scene.
4.9.4. Odredbe krivičnih zakona
Za krivična dela uvrede i klevete je, od 1. januara 2006, moguće učioniocu
izreći samo novčanu kaznu (čl. 170 i 171 KZ). Međutim, kod krivičnog dela
iznošenja ličnih i porodičnih prilika, zadržana je mogućnost izricanja kazne zatvora (čl. 172). Stav Komiteta za ljudska prava i Evropskog suda za ljudska prava
je da dozvoljeno ograničenje svakog ljudskog prava znači preduzimanje samo
onih mera koje su preko potrebne za ostvarenje legitimnog cilja – tako da isti cilj
nije moguće ostvariti na manje restriktivan način. Smatra se da posebno zatvorska kazna, a i krivična odgovornost uopšte, nije neophodna za zaštitu ugleda i
časti, već da je pored prava na ispravku i drugih vansudskih postupaka dovoljno
predvideti građansku odgovornost, odnosno naknadu štete i to uravnoteženog
iznosa.315
312
313
314
315
Vidi Izveštaj 2004, I.4.9.
Upravni odbor, između ostalog, donosi Statut Radiodifuzne ustanove Srbije, usvaja planove
rada, imenuje i razrešava generalnog direktora, kao i direktore i glavne i odgovorne urednike
programa radija i televizije i donosi investicione planove.
Medijska koncentracija, odnosno preovlađujući uticaj na javno mnjenje koji postoji kada emiter
učešćem u osnivačkom kapitalu drugog emitera, novinsko-izdavačkog preduzeća ili preduzeća
koje obavlja delatnost novinske agencije dovede do narušavanja principa pluralizma mišljenja.
Vidi zaključke Izveštaja specijalnog izvestioca Komisije za ljudska prava UN za slobodu izražavanja, E/CN.4/2000/63, st. 205; za stav da krivična odgovornost za klevetu nije srazmerna
mera zaštiti ugleda, vidi presudu Evropskog suda Dalban protiv Rumunije, ECHR, App. No.
28144/95 (1999); za iznos naknade štete vidi Tolstoy Miloslavsky protiv Ujedinjenog Kraljevstva,
ECHR, App. No. 18139/91 (1995).
141
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Krivični propisi Srbije ne prave razliku između oštećenih, dok prema praksi
Evropskog suda ne sme biti svejedno da li je u pitanju privatno lice, javni službenik
ili političar. Političari moraju da snose mnogo veći teret kritike, pa čak i uvrede.
Kao teže oblike klevete, naš zakon predviđa slučajeve kada je delo učinjeno „putem
medija i kada je neistinito što se iznosi ili pronosi takvog značaja da je moglo dovesti do težih posledica za oštećenog“ (čl. 170, st. 2 KZ). Domaći sudovi su ovu
odredbu tumačili u korist oštećenih na javnim funkcijama, s argumentacijom da su
posledice po njihov ugled teže samim tim što za njih zna veliki broj ljudi.316 Nasuprot tome, Evropski sud je čvrstog stava da su političari i ostala lica na javnim
funkcijama dužna da trpe mnogo jaču kritiku i uvrede nego drugi.317 Ovakav stav
je Evropski sud potvrdio i u odluci u slučaju Lepojić protiv Srbije.318 Krajem novembra 2008, Krivično odeljenje Vrhovnog suda usvojilo je pravno shvatanje kojim
u domaću praksu unosi izvesna dostignuća prakse Evropskog suda u pogledu krivničnopravnog tretmana i granica slobode izražavanja. U shvatanju se ističe: „Granice prihvatljive kritike su šire kada je reč o javnim ličnostima u odnosu na privatna
lica. Za razliku od običnih građana, koji to svojstvo nemaju, javne ličnosti su neizbežno i svesno izložene pomnom ispitivanju svake svoje reči i dela kako od novinara, tako i od javnosti uopšte, te stoga moraju ispoljiti veći stepen tolerancije.“319
Isključivanje odgovornosti za dela protiv časti i ugleda predviđa se, između
ostalog, u slučaju ozbiljne kritike, naučnog, književnog i umetničkog dela, u vršenju
novinarskog poziva i dr., ako iz načina izražavanja proizilazi da to nije učinjeno u
nameri omalovažavanja. Nasuprot tome, praksa Evropskog suda za ljudska prava
izražava jasan stav da sloboda izražavanja podrazumeva i pravo na iznošenje informacija i stavova koji vređaju i šokiraju, ako je u pitanju stvar od javnog interesa,
kao i da novinarska sloboda podrazumeva i pravo na određeno preterivanje i provokaciju.320
Takođe, naš zakon isključuje odgovornost ako okrivljeni dokaže istinitost
svojih tvrđenja ili postojanje osnovanih razloga da poveruje u njihovu istinitost.
Međutim, ovako postavljen teret dokazivanja, koji odstupa od garantije pretpostavke nevinosti, nije u skladu s međunarodnim standardima.321
Prema našem pravu, pored „iznošenja neistina“ kažnjivo je i „njihovo pronošenje“. U predmetu Thoma protiv Luksemburga,322 Evropski sud je našao da novinar ne sme odgovarati zbog toga što citira, odnosno prenosi tekst.
316
317
318
319
320
321
322
Vidi Izveštaj 2000, II.2.8.1.
Vidi Lingens protiv Austrije, ECHR, App. No. 9815/82, suprotno vidi Prager i Obershlick
protiv Austrije, ECHR, App. No. 15974/90.
Vidi Lepojić protiv Srbije, ECHR, App. No. 13909/05.
Pravno shvatanje Krivičnog odeljenja VSS, saopštenje od 18. decembra 2008, dostupno na:
http://www.vrhovni.sud.srbija.yu.
Vidi Prager i Oberschlick protiv Austrije.
Vidi Lingens protiv Austrije.
ECHR, App. No. 38432/97 (2001).
142
Ljudska prava u pravnim propisima
4.9.5. Zabrana propagande rata i pozivanja na nacionalnu,
rasnu ili versku mržnju
Član 20 PGP:
1. Svako propagiranje rata je zakonom zabranjeno.
2. Svaki poziv na nacionalnu, rasnu ili versku mržnju koji predstavlja podsticanje
na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje, zakonom je zabranjeno.
(Sl. list SFRJ,
J br. 7/71)
U pravu Srbije postoje zadovoljavajuće formulacije zabrane koju nalaže ovaj
član Pakta, ali sam Ustav ne sadrži posebnu odredbu kojom izričito zabranjuje propagandu rata, što bi podvuklo značaj ove zabrane, već se propaganda rata javlja
samo u kontekstu dozvoljenog ograničavanja slobode izražavanja. Zabrana pozivanja na nacionalnu, rasnu ili versku mržnju predviđena je Ustavom (čl. 49). Međutim, u praksi su veoma retki slučajevi krivičnog progona zbog izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje ili zbog ratne propagande.
Član 317 KZ izričito zabranjuje izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje,
razdora ili netrpeljivosti. Prvi stav ovog člana, međutim, ozbiljno ograničava zahteve međunarodnih standarda predviđenih PGP. Zabrana raspirivanja nacionalne mržnje ograničena je bez ikakve potrebe samo na „narode i nacionalne manjine koji
žive u Srbiji“. Pakt insistira na tome da se zabrani „svako“ raspirivanje nacionalne
mržnje, dakle, prema bilo kojoj nacionalnoj grupi bez obzira gde ona živi.
O zabrani raspirivanja nacionalne, rasne i verske mržnje govore još dve
odredbe. Član 174 KZ inkriminiše izlaganje poruzi naroda, nacionalnih manjina i
etničkih grupa, ali opet samo onih koje žive u Srbiji. Član 375 istog Zakonika
definiše krivično delo podsticanja na izvršenje zločina genocida i ostalih ratnih
zločina čija se radnja obično svodi na teže oblike aktivnosti zabranjenih članom
20 PGP.
Članom 386 novog KZ pooštrena je zaprećena kazna za pozivanje ili podsticanje na agresivni rat na raspon od dve do dvanaest godina. Poboljšanje u odnosu
na raniji propis jeste novi stav koji sankcioniše naredbu za vođenje agresivnog rata.
Za ovaj oblik zaprećena je kazna od najmanje deset godina ili zatvor od deset do
četrdeset godina.
Zakon o javnom informisanju detaljnije reguliše govor mržnje. Zabranjuje se
„objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv osoba ili grupe osoba zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili seksualnoj opredeljenosti (čl. 38).
Odgovornost je isključena ako je ovakva informacija deo naučnog ili novinarskog
teksta, a objavljena je (1) bez namere da se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, kao deo objektivnog novinarskog izveštaja ili (2) s namerom da se kritički ukaže na ove pojave (čl. 40).
143
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Zakon o radiodifuziji stavlja u nadležnost Radiodifuzne agencije da sprečava emitovanje programa kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv
određenih lica ili grupa lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenom
polu, veri, rasi, naciji i etničkoj grupi (čl. 8, st. 2, t. 3), a samo javnim radiodifuznim servisima nameće se kao posebna obaveza pri proizvodnji i emitovanju informativnog programa „sprečavanje bilo kakvog oblika rasne, verske, nacionalne, etničke i druge netrpeljivosti ili mržnje, ili mržnje u pogledu seksualne opredeljenosti.“
(čl. 79)
U najnovijem tekstu člana 20 Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog
ponašanja na sportskim priredbama („Zakon o sprečavanju nasilja“),323 jedna od
radnji izvršenja krivičnog dela odnosi se na učinioca koji „svojim ponašanjem ili
parolama na sportskoj priredbi izaziva nacionalnu, rasnu i versku mržnju ili netrpeljivost usled čega dođe do nasilja ili fizičkog obračuna sa učesnicima sportske
priredbe“ (čl. 20). Kao što vidimo, sâmo izazivanje nacionalne, rasne i324 verske
mržnje ili netrpeljivosti nije inkriminisano (ovakvo ponašanje prema određenim
grupama je kao krivično delo predviđeno u KZ), već je potrebno da je to izazivanje dovelo do nasilja ili fizičkog obračuna s učesnicima sportske priredbe. Ovo
ipak predstavlja pomak u odnosu na raniji tekst zakona koji je samo zabranjivao
unošenje odgovarajućih transparenata ili obeležja „kojima se podstiče rasna, verska, nacionalna ili druga netrpeljivost i mržnja, odnosno čiji je sadržaj uvredljiv
ili nepristojan i sl.“ (čl. 8, st. 2, t. 5), pa je redarska služba bila ovlašćena da onemogući njihovo unošenje u sportski objekat, kao predmeta kojima se može ometati tok sportske priredbe, pored ogledala, laserskih pokazivača i zvučnih uređaja
veće snage. Sada je ovakvo ponašanje kvalifikovano kao krivično delo, ali je kvalifikovano posledicom. Verovatno je namera bila da se ovim zakonom odredi posebno krivično delo u odnosu na ono iz KZ Srbije koje u svom osnovnom obliku
inkriminiše izazivanje ili raspirivanje nacionalne, rasne ili verske mržnje ili netrpeljivosti među narodima ili etničkim zajednicama koje žive u Srbiji sa zaprećenom kaznom od šest meseci do pet godina zatvora (čl. 317, st. 1). Za učinioca
dela iz Zakona o sprečavanju nasilja zaprećena je ista kazna zatvora. Ipak, može
se smatrati propustom što nije sâmo izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje
i netrpeljivosti proglašeno krivičnim delom, jer ovakvo postupanje na sportskim
priredbama, a bez izazivanja posledice predviđene Zakonom o sprečavanju nasilja
neće u svim slučajevima biti pokriveno KZ. Naime, KZ inkriminiše ovakvo ponašanje samo ako je usmereno prema narodima ili etničkim zajednicama koje žive u
Srbiji, dok je na sportskim priredbama zamislivo i često se i dešava da je ono
upereno i prema onim nacionalnim, rasnim i verskim grupama koje ne žive u našoj zemlji.
323
324
Sl. glasnik RS, 67/03 i 90/07.
Verovatno je u pitanju propust pravne redakture teksta zakona, ali bolje bi bilo da je umesto
veznika „i“ upotrebljen veznik „ili“ koji se češće koristi kako bi se ovakvim zabranama pokrio
što veći broj slučajeva.
144
Ljudska prava u pravnim propisima
4.10. Pravo na slobodu mirnog okupljanja
Član 21 PGP:
Priznaje se pravo mirnog okupljanja. Vršenje ovog prava može da bude predmet
ograničenja nametnutih u skladu sa zakonom, a koja su potrebna u jednom
demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti, javnog
reda ili radi zaštite javnog zdravlja ili morala ili prava i sloboda drugih lica.
(Sl. list SFRJ,
J br. 7/71)
Član 11 EKPS:
Svako ima pravo na slobodu mirnog okupljanja i slobodu udruživanja s drugima,
uključujući pravo da osniva sindikat i učlanjuje se u njega radi zaštite svojih
interesa.
Za vršenje ovih prava neće se postavljati nikakva ograničenja, osim onih koja su
propisana zakonom i neophodna u demokratskom društvu u interesu nacionalne
bezbednosti ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite
zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih. Ovim se članom ne sprečava
zakonito ograničavanje vršenja ovih prava pripadnicima oružanih snaga, policije ili
državne uprave.
(Sl. list SCG (Međunarodni ugovori), br. 9/03)
4.10.1. Ograničenja slobode okupljanja
Prema Ustavu (čl. 54), mirno okupljanje građana je slobodno. Zakonom o
okupljanju građana Srbije325 podrobnije je regulisano uživanje ovog prava.
U Ustavu se govori o slobodnom „mirnom“ okupljanju, što je formulacija
koja se koristi u međunarodnim ugovorima, korišćena i u Povelji, dok je Ustav Srbije iz 1990. godine garantovao slobodu „javnog okupljanja“.326 U Zakonu o okupljanju građana koristi se izraz „javni skup“.
Odredbe Ustava o ograničenjima slobode mirnog okupljanja su u skladu s
međunarodnim standardima. Naime, Ustav u članu 54, st. 4, predviđa da se sloboda
okupljanja može zakonom ograničiti „ako je to neophodno radi zaštite javnog
zdravlja, morala, prava drugih ili bezbednosti Republike Srbije.“ Dozvoljeni osnovi
ograničenja koje predviđa Ustav supstancijalno korespondiraju osnovama iz PGP i
EKPS, iako su izostavljeni pojedinačni osnovi kao što su „javni red“ (PGP) ili
„sprečavanje nereda ili kriminala“ (EKPS).
Ustav predviđa da ograničenje mora biti „neophodno“ u demokratskom
društvu (čl. 20), kao što predviđaju PGP i EKPS.
325
326
Sl. glasnik RS, 51/92, 53/93, 67/93, 48/94 i 29/01.
Vidi Izveštaj 2005, I.4.10.
145
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Osnov „ometanje javnog saobraćaja“ koji je bio predviđen Ustavom Srbije iz
1990. godine, i uključen je u srbijanski Zakon o okupljanju građana (čl. 2, st. 3),
Ustav iz 2006. godine ne pominje,327 pa se postavlja pitanje ustavnosti ove zakonske odredbe.
Ustavom Srbije jemči se pravo na slobodu okupljanja samo „građanima“, a
ne svima, kako nalažu međunarodni standardi, što može predstavljati problem, posebno ako se ima u vidu rešenje novog Ustava kojim se međunarodni ugovori koje
je Srbija ratifikovala primenjuju kao deo njenog pravnog poretka samo ako su u
skladu s Ustavom (čl. 194, st. 4).328
EKPS (čl. 16) dozvoljava državama da ograničavaju „političku delatnost
stranaca“. Samim tim se, ipak, ne opravdava opšte ograničenje prava na okupljanje
stranaca, jer okupljanje može imati ciljeve koji nisu politički. PGP ne sadrži sličnu
odredbu. Dakle, Ustav Srbije koji jamči pravo okupljanja samo građanima, delom
je u suprotnosti s evropskim standardima.329 Ograničenje garantije slobode okupljanja samo na državljane problematičnim je ocenila i Venecijanska komisija u svom
Mišljenju o Ustavu Srbije. I prema mišljenju Komisije „politička klauzula“ iz člana
16 EKPS ne može biti dovoljna da opravda ovo ograničenje pošto ona pokriva samo
političku delatnost stranaca, a ne treba zaboraviti da postoje i ona okupljanja koja
nisu politička „u užem smislu reči“. U Mišljenju se dalje navodi da većina evropskih ustava više ne ograničava slobodu okupljanja samo na svoje državljane, kao i
da će ukoliko ovo ograničenje ostane u Ustavu, biti potrebni određeni napori u primeni „klauzula o tumačenju“ iz člana 18, st. 3330 i člana 19331 Ustava kako bi se
postigao rezultat koji je u skladu s EKPS.332
Prema Zakonu o okupljanju građana, javni skupovi se mogu održavati na
jednom mestu ili mogu biti u pokretu (čl. 3, st. 1). Ovo je u skladu s praksom
Evropskog suda za ljudska prava.333
327
328
329
330
331
332
333
Vidi Izveštaj 2005, I.4.10.2. i Izveštaj 2003, I.4.10.
Poveljom je ovo pravo bilo garantovano svima (čl. 31).
Zakon o okupljanju građana Srbije sadržao je odredbe o pravima stranaca koje je SUS proglasio neustavnim, vidi Izveštaj 2005, I.4.10.2.
Ovim stavom Ustava predviđeno je da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače „u
korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim
standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru
njihovo sprovođenje“.
Ovim članom Ustava predviđeno je da „[j]emstva neotuđivih ljudskih i manjinskih prava u
Ustavu služe očuvanju ljudskog dostojanstva i ostvarenju pune slobode i jednakosti svakog
pojedinca u pravednom, otvorenom i demokratskom društvu, zasnovanom na načelu vladavine
prava“.
Vidi Evropska komisija za demokratiju putem prava (Venecijanska komisija), Mišljenje o Ustavu Srbije, Mišljenje br. 405/2006, CDL-AD(2007)004, 19. mart 2007, st. 37.
Vidi Christians against Racism and Fascism protiv Ujedinjenog Kraljevstava, ECmHR, 21 DR
138 (1980).
146
Ljudska prava u pravnim propisima
Javno okupljanje definiše se u zakonu „kao sazivanje i održavanje zbora ili
drugog skupa na za to primerenom prostoru“ (kurziv naš; čl. 2, st. 1). Prostor „primeren“ za okupljanje definisan je samim zakonom (čl. 2, st. 2 i st. 3).
Zakonom je predviđeno da opština, odnosno grad, unapred donose odluke
koji su prostori „primereni“ za održavanje javnih skupova (st. 5).
Ovo rešenje previše je restriktivno i ostavlja prostor za zloupotrebe jer faktički omogućava zabranjivanje okupljanja na svim mestima koja nisu obuhvaćena
jednom takvom listom, iako okupljanje na tim mestima ne mora da dovede do ugrožavanja nijednog ustavom predviđenog interesa.334
Prema Zakonu o okupljanju građana javni skup se ne može održavati u blizini Savezne skupštine i Narodne skupštine Srbije, neposredno pre i u vreme njihovog
zasedanja (čl. 2, st. 4). Postavlja se pitanje opravdanosti ovakve opšte zabrane, jer
se postojanje Ustavom propisanih osnova za ograničenje ovog prava mora utvrditi
u svakom pojedinačnom slučaju. Zakon, pritom, ostavlja nadležnim organima kojima se skup prijavljuje (policija) da diskreciono ocene šta se smatra mestom koje je
u „blizini“ parlamenata i šta se smatra periodom „neposredno pre zasedanja.“ Kako
se prema Ustavu smatra da je zasedanje parlamenta period u kome se održavaju
sednice (dva redovna zasedanja koja traju po nekoliko meseci uz mogućnost vanrednih zasedanja), može se doći do osnovanog zaključka da se ovakvim odredbama
sloboda javnog okupljanja na pojedinim lokacijama može potpuno uskratiti.
Istovetna zamerka stoji i kod mogućnosti uskraćivanja slobode okupljanja po
Zakonu o štrajku.335 Naime, Zakon zabranjuje da mesto okupljanja radnika u štrajku bude izvan prostorija njihovog preduzeća (čl. 5, st. 3). Na taj način se radnicima
koji štrajkuju onemogućavaju javne demonstracije.336
EKPS (čl. 11, st. 2) dozvoljava zakonsko ograničavanje prava na slobodu
mirnog okupljanja pripadnicima oružanih snaga, policije ili državne uprave, dok
PGP dozvoljava ograničenje ovog prava pomenutim grupama samo pod opštim
uslovima koji važe za sve ostale. Zakon o policiji propisuje da službenici ne mogu
u uniformi prisustvovati stranačkim i drugim političkim skupovima, izuzev ako su
u službi (čl. 134, st. 3).
Organizatori javnog skupa dužni su da podnesu prijavu policiji najkasnije
48 sati pre održavanja javnog skupa (čl. 6, st. 1 Zakona o okupljanju građana).
Ako se javni skup održava na prostoru na kome se odvija javni saobraćaj, pa treba obezbediti izmenu režima saobraćaja, skup se mora prijaviti 5 dana pre održavanja (čl. 6, st. 2). Zakon predviđa da će policija onemogućiti skup koji se održava bez prethodne prijave i da će preduzeti mere za uspostavljanje javnog reda i
mira (čl. 14).
334
335
336
Vidi npr. Rešenje o određivanju prostora za okupljanje građana u Beogradu, Sl. glasnik grada
Beograda, 13/97.
Sl. list SRJ,
J 29/96.
Vidi Izveštaj 2004, I.4.10.1. O pravu na štrajk u propisima Srbije vidi I.4.18.4.3.
147
Ljudska prava u Srbiji 2008.
4.10.2. Zabrana javnog skupa
Prema Zakonu o okupljanju građana, policija može da zabrani održavanje
javnog skupa iz zakonom određenih razloga (ugrožavanje zdravlja, javnog morala
ili bezbednosti ljudi i imovine i ometanje javnog saobraćaja337) (čl. 11, st. 1)). Organizator se mora obavestiti o zabrani najkasnije 12 sati pre početka skupa. Na rešenje o zabrani moguća je žalba (koja ne odlaže izvršenje rešenja), a protiv konačnog rešenja se može voditi upravni spor.
Policija može i privremeno da zabrani okupljanje, ako je skup usmeren na
nasilno rušenje ustavnog poretka, narušavanje teritorijalne celokupnosti Srbije,
kršenje ljudskih prava ili izazivanje i podsticanje rasne, verske ili nacionalne
netrpeljivosti i mržnje (čl. 9, st. 1). Sazivač mora biti obavešten najkasnije 12
sati pre vremena početka o privremenoj zabrani (čl. 9, st. 2). Razlika između
privremene i trajne zabrane, predviđene članom 11, je u tome što privremena
zabrana može da postane trajna mera samo odlukom suda. Policija mora okružnom sudu da uputi zahtev za zabranu javnog skupa u roku od 12 sati, o kome
sud odlučuje u roku od 24 sata od prijema zahteva. Na odluku okružnog suda o
zabrani organizator se može žaliti veću Vrhovnog suda Srbije (u roku od 24 sata
od dostavljanja rešenja), koje je dužno da svoju odluku donese u roku od 24
sata od prijema žalbe (čl. 10).
Nejasno je zašto se u slučaju privremene zabrane iz člana 9 Zakona pruža
veća pravna zaštita propisivanjem obaveznog učešća sudova i vremenskih rokova
za donošenje odluke, dok se u slučaju trajne zabrane iz člana 11 sazivač upućuje na
upravni spor. Trebalo bi da se u oba slučaja primenjuje jača pravna zaštita predviđena članom 9, naročito zato što zakonom nije utvrđena obaveza proporcionalnosti
niti su date druge smernice policiji za donošenje odluke o trajnoj zabrani, čime se
policiji ostavlja široko diskreciono ovlašćenje.
4.10.3. Posebne mere koje predviđa
Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja
na sportskim priredbama
Zakonom o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama338 predviđeno je da se propisi o okupljanju građana shodno primenjuju i na
organizovanje sportskih priredbi (čl. 5) pod kojima zakon podrazumeva sportska
takmičenja i sportske manifestacije (čl. 2, st. 1). Ovaj zakon je u septembru 2007.
godine izmenjen i dopunjen.339 Zakonom se utvrđuju „mere za sprečavanje nasilja
i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama, kao i obaveze organizatora i ovlašćenja nadležnih organa u sprovođenju tih mera“ (čl. 1). Kaznenim odredbama Za337
338
339
Isti razlozi bili su predviđeni Ustavom iz 1990. godine.
Sl. glasnik RS, 67/03.
Sl. glasnik RS, 90/07.
148
Ljudska prava u pravnim propisima
kona (deo III) predviđene su krivične i prekršajne kazne, kao i zaštitne mere u slučaju postupanja protivno njegovim odredbama. Zaštitna mera zabrane prisustvovanja
određenim sportskim priredbama može se pod uslovima propisanim ovim zakonom
u trajanju od šest meseci do dve godine (čl. 22) izreći fizičkom licu uz kaznu za
prekršaj izrečenu na osnovu članova 21 i 23. Ostvarivanje ove zaštitne mere sastoji
se „u obavezi učinioca prekršaja da se neposredno pre početka određenih sportskih
priredaba lično javi službenom licu u područnoj policijskoj upravi, odnosno policijskoj stanici, na području na kojem se učinilac prekršaja zatekao i da boravi u njihovim prostorijama do završetka sportske priredbe“. U slučaju da učinilac postupi
suprotno ovoj zabrani, odnosno obavezi ili ako ponovi neki od prekršaja koje nabraja član 23, ova zaštitna mera izriče se obavezno (čl. 23, st. 3). Zakon predviđa preduzimanje posebnih mera prilikom održavanja sportskih priredaba povećanog rizika
(čl. 10–18). Pripadnicima Ministarstva unutrašnjih poslova dato je ovlašćenje da
kod ovakvih sportskih priredaba nalože sve potrebne mere za sprečavanje nasilja i
nedoličnog ponašanja gledalaca, a naročito da, između ostalog, spreče dolazak u
mesto odigravanja sportske priredbe,340 zabrane ulazak na sportsku priredbu, odnosno udalje sa sportskog objekta lice iz čijeg se ponašanja može zaključiti da je
sklono nasilničkom i nedoličnom ponašanju (čl. 17, st. 1, t. 3).
4.11. Sloboda udruživanja
Član 22 PGP:
1. Svako lice ima pravo da se slobodno udruži sa drugim licima, uključujući i
pravo na osnivanje sindikata i učlanjenje u iste radi zaštite svojih interesa.
2. Vršenje ovog prava može biti samo predmet ograničenja predviđenih zakonom a koja su potrebna u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti,
javne bezbednosti, javnog reda ili radi zaštite javnog zdravlja i morala ili prava i
sloboda drugih lica. Ovaj član ne sprečava da se vršenje ovog prava od strane članova oružanih snaga i policije podvrgne zakonskim ograničenjima.
3. Nijedna odredba ovog člana ne dopušta državama članicama Konvencije od
1948. godine Međunarodne organizacije rada o sindikalnoj slobodi i zaštiti sindikalnih prava da donose zakonske mere koje bi narušavale ili da primenjuju zakon na
način koji bi narušavao garantije predviđene navedenom konvencijom.
(Sl. list SFRJ,
J br. 7/71)
Član 11 EKPS:
1. Svako ima pravo na slobodu mirnog okupljanja i slobodu udruživanja s drugima, uključujući pravo da osniva sindikat i učlanjuje se u njega radi zaštite svojih
interesa.
340
Ovlašćenje dodato novelama Zakona iz 2007 (čl. 5, st. 3).
149
Ljudska prava u Srbiji 2008.
2. Za vršenje ovih prava neće se postavljati nikakva organičenja, osim onih koja
su popisana zakonom i neophodna u demokratskom društvu u interesu nacionalne
bezbednosti ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih. Ovim se članom ne sprečava
zakonito ograničavanje vršenja ovih prava pripadnicima oružanih snaga, policije ili
državne uprave.
(Sl. list SCG (Međunarodni ugovori), br. 9/03)
4.11.1. Opšte
Ustavom Republike Srbije jemči se sloboda političkog, sindikalnog i svakog
drugog oblika udruživanja (čl. 55). Ustav, s druge strane, garantuje i pravo da se
ostane van svakog udruženja. Na ovaj način se pruža zaštita od prinudnog udruživanja, u skladu sa stavom Evropskog suda za ljudska prava da država mora svakome garantovati pravo da se ne udružuje sa drugima, odnosno da ne pristupa nekom
udruženju.341
U Srbiji postoje dva zakona: Zakon o društvenim organizacijama i udruženjima građana342 (ZDO), koji reguliše osnivanje i delovanje društvenih organizacija i
udruženja građana i Zakon o političkim organizacijama,343 koji se bavi političkim
organizacijama.
Od sredine oktobra 2007. u skupštinskoj proceduri se nalazi vladin Predlog
zakona o udruženjima, koji je pre podnošenja Skupštini prošao i javnu raspravu.
Predlogom zakona uređuje se osnivanje, pravni položaj, upis i brisanje iz Registra,
članstvo, organi, statusne promene, prestanak rada i druga pitanja od značaja za rad
udruženja, kao i status i delovanje stranih udruženja. Uređivanje položaja stranih
udruženja je naročito važno, jer u tom pogledu u Srbiji postoji pravna praznina, pa
ova udruženja deluju na osnovu „potvrde“ koju izdaje Ministarstvo spoljnih poslova, gotovo bez pravnog osnova. Predlogom zakona nije predviđena obaveza upisa
udruženja u Registar, već se udruženje smatra osnovanim i bez ispunjavanja tog
uslova, mada u tim slučajevima ono nema svojstvo pravnog lica i na njega se primenjuju pravna pravila o građanskom ortakluku. Umesto aktuelnim zakonodavstvom predviđenih „10 radnih ljudi i građana“ potrebnih za osnivanje udruženja,
predlaže se da udruženje mogu osnovati najmanje tri osnivača, a novina je i da stariji maloletnici mogu biti osnivači udruženja ali samo uz overenu pismenu izjavu o
davanju saglasnosti njihovog zakonskog zastupnika čime se sprečava zloupotreba
dece u ovoj oblasti. Dopušta se da udruženja, pod određenim uslovima, obavljaju
privrednu ili drugu aktivnost kojom stiču dobit. Predviđeno je i da se, pod određenim uslovima, sredstva za podsticanje programa ili nedostajućeg dela sredstava za
finansiranje programa koje realizuju udruženja, a koja su od javnog interesa obez341
342
343
Vidi Sigurour A. Sigurjonsson protiv Islanda, 30. jun 1993, A–264.
Sl. glasnik SRS, 24/82, 39/83, 17/84, 50/84, 45/85 i 12/89 i Sl. glasnik RS, 53/93, 67/93 i
48/94.
Sl. glasnik RS, 37/90, 30/92, 53/93, 67/93 i 48/94.
150
Ljudska prava u pravnim propisima
beđuju u budžetu Srbije i dodeljuju na osnovu sprovedenog javnog konkursa.344
Zabranjena su tajna i paravojna udruženja, a nabrojani su i ciljevi kojima se udruženje ne sme rukovoditi u svom delovanju. Ovi osnovi zabrane rada udruženja odgovaraju Ustavom pobrojanim osnovima, s tim da su neki precizirani, a Predlog
uvodi i novi osnov zabrane – ciljeve i delovanje usmerene na narušavanje teritorijalne celokupnosti Republike Srbije. O zabrani rada udruženja iz razloga predviđenih zakonom odlučuje Ustavni sud.
Iako se očekivalo da ove godine zakon konačno bude usvojen, Predlog zakona o udruženjima povučen jea iz skupštinske procedure 17. decembra, još jednom
ustupajući mesto drugim zakonima zbog nedovoljnog vremena za raspravu u parlamentu. Zabrinjava činjenica da su zakoni koji se odnose na ljudska prava uvek ti
koji se lako povuku s dnevnog reda.
4.11.2. Registracija i prestanak rada udruženja građana
Ustav Srbije propisuje da se udruženja osnivaju bez prethodnog odobrenja,
uz upis u registar koji vodi državni organ, u skladu sa zakonom (čl. 55, st. 2).
Političke organizacije u Srbiji registruju se kod ministarstva nadležnog za
poslove pravosuđa (čl. 7 Zakona o političkim organizacijama). Prema članu 10 Zakona o političkim organizacijama, postupak upisa počinje podnošenjem prijave nadležnom organu koji je dužan da u roku od 30 dana izvrši upis organizacije u registar, ako je ona osnovana u skladu sa zakonom, ili da rešenjem odbaci prijavu, jer
će se u suprotnom smatrati da je politička organizacija upisana u registar. Sindikalne organizacije registruju se kod ministarstva nadležnog za poslove rada (čl. 217 i
238 ZOR; čl. 4 Pravilnika o upisu sindikalnih organizacija u registar).345 Danom
upisa u registar organizacija stiče svojstvo pravnog lica.
Udruženja građana se registruju kod MUP Srbije, prema postupku koji propisuje Zakon o društvenim organizacijama i udruženjima građana. MUP je dužan da
donese odluku o upisu u registar u roku od 30 dana od podnošenja prijave, a udruženje stiče svojstvo pravnog lica i počinje s radom danom upisa u registar (čl. 34 i 35).
Član 65 ZDO i član 11 Zakona o političkim organizacijama predviđaju da
organizacija prestaje da postoji: a) odlukom organizacije; b) ako se broj članova
organizacije smanji ispod broja određenog za njeno osnivanje; c) ako je organizaciji zabranjen rad, i d) ako se utvrdi da je organizacija prestala sa radom (osim za
političke organizacije).
Odluku o zabrani rada političkih organizacija donosi Vrhovni sud, na predlog
javnog tužioca (čl. 12, st. 5 Zakona o političkim organizacijama). Na odluku Vrhovnog suda može se izjaviti žalba o kojoj odlučuje veće istog suda (čl. 13, st. 6). S
obzirom da Ustav propisuje da odluku o zabrani rada udruženja može doneti samo
Ustavni sud, ova odredba nije u skladu s Ustavom Srbije.
344
345
Vidi Predlog zakona o udruženjima, Obrazloženje, www.parlament.sr.gov.yu, pristupljeno 10.
decembra.
Sl. glasnik RS, 6/97, 33/97, 49/00, 18/01 i 64/04.
151
Ljudska prava u Srbiji 2008.
4.11.3. Udruživanje stranaca
Zakonima se ne negira u potpunosti sloboda udruživanja stranaca. ZDO dopušta osnivanje udruženja stranaca, ali ne i njihovih političkih i društvenih organizacija, uključujući sindikate. Udruženja stranaca su podvrgnuta posebnom režimu,
koji je detaljnije regulisan saveznim Zakonom o kretanju i boravku stranaca.346
Prema članu 68, st. 1 Zakona, udruženja stranaca osnivaju se na osnovu odobrenja
organa uprave nadležnog za unutrašnje poslove. Istu odredbu sadrži i ZDO (čl. 69,
st. 2). Takođe, oba zakona preciziraju da ovo pravo uživaju samo stranci koji borave
u zemlji, pri čemu treba imati u vidu posebne uslove koje za to zahteva Zakon o
kretanju i boravku stranaca (čl. 31–60).347
Osim što podleže veoma restriktivnom sistemu dozvola, ostvarivanje slobode
udruživanja stranaca otežano je nepredviđanjem sudske zaštite. Prema ZDO, protiv
rešenja o odbijanju zahteva za izdavanje odobrenja za osnivanje udruženja stranaca,
odnosno rešenja kojim se zabranjuje rad udruženja stranaca, može se izjaviti žalba
vladi. Protiv rešenja vlade o odbijanju žalbe ne može se voditi upravni spor (čl. 70).
Dakle, ne postoji delotvorna sudska zaštita. Istu odredbu sadrži i Zakon o kretanju
i boravku stranaca (čl. 73).
U Srbiji još uvek ne postoji poseban pravni propis koji bi uređivao uslove
delovanja inostranih nevladinih organizacija.
4.11.4. Ograničenja
4.11.4.1. Zabrana organizacije. – Ustav Republike Srbije sadrži zabranu
osnivanja i delovanja tajnih i paravojnih udruženja. Pored toga, Ustav predviđa mogućnost zabrane udruženja čije je delovanje usmereno na nasilno rušenje ustavnog
poretka, kršenje zajemčenih ljudskih ili manjinskih prava ili izazivanje rasne, nacionalne ili verske mržnje.348 Odluku o zabrani udruženja može doneti samo Ustavni
sud (čl. 55, st. 4 Ustava).
Konvencija MOR br. 87 o sindikalnim slobodama i zaštiti sindikalnih prava349 u članu 4 izričito predviđa da upravne vlasti ne mogu raspuštati niti suspendovati sindikalne organizacije.350
346
347
348
349
350
Sl. list SFRJ,
J 56/80, 53/85, 30/89, 26/90 i 53/91 i Sl. list SRJ,
J 16/93, 31/93, 41/93, 53/93, 24/94,
28/96, 68/02, 12/05 i 101/05.
Član 68 novog Zakona o azilu (Sl. glasnik RS, 109/07) predviđa da odredbe članova 44–60
Zakona o kretanju i boravku stranaca prestaju da važe danom početka primene ovog zakona.
Oktobra 2007. godine, opoziciona politička stranka (LSV) podnela je Narodnoj skupštini Predlog zakona o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja i zabrani upotrebe neonacističkih ili fašističkih simbola i obeležja, vidi www.parlament.sr.gov.yu,
pristupljeno 15. decembra.
Sl. list FNRJ (Dodatak), 8/58.
Vidi I.4.18.4.
152
Ljudska prava u pravnim propisima
Srbijanski zakoni ne vode računa da sva ograničenja moraju da budu „neophodna u demokratskom društvu“, kako zahtevaju PGP i EKPS u vezi sa slobodom
udruživanja.
Postojeće zakonodavstvo nedozvoljeno proširuje mogućnost korišćenja zabrane rada organizacija i udruženja. Zakon o političkim organizacijama Srbije predviđa u članu 12, st. 2 da se političkoj organizaciji može zabraniti rad ako prima u
svoje članstvo maloletnike „i/ili ih zloupotrebi u političke svrhe“. Iako je cilj ovog
rešenja zaštita maloletnika, formulacija „zloupotreba maloletnika u političke svrhe“
je široka i neodređena, i zahteva bližu pravnu kvalifikaciju.
4.11.4.2. Finansiranje političkih stranaka. – Finansiranje političkih stranaka
regulisano je posebnim zakonom.
Zabrane u pogledu porekla sredstava su mnogo restriktivnije u odnosu na
ranije zakone iz ove oblasti, jer je zabranjeno primanje pomoći ne samo od stranih
država, već i od svih stranih pravnih i fizičkih lica, anonimnih darodavaca, javnih
ustanova i javnih preduzeća, ustanova i preduzeća sa učešćem državnog kapitala,
privatnih preduzeća koja obavljaju javne usluge po osnovu ugovora sa državnim
organima i javnim službama dok takav ugovorni odnos postoji, sindikata, verskih
zajednica, priređivača igara na sreću, humanitarih organizacija, uvoznika i izvoznika, prodavaca i proizvođača akciznih proizvoda kao i pravnih lica i preduzetnika
koji imaju dospele a neizmirene obaveze po osnovu javnih prihoda. Cilj ovakvih
odredaba jeste sprečavanje uticaja na politička zbivanja, ali ova mera, kao suviše
restriktivna, nije u skladu s interesom koji se štiti pa se ne može ni smatrati neophodnom u demokratskom društvu.
4.11.4.3. Ostala ograničenja. – Zakonom o političkim organizacijama predviđeno je da osnivač političke organizacije ne može biti lice kome je izrečena mera
bezbednosti zabrane javnog nastupanja, ni lice osuđeno za određena krivična dela i
to u vreme dok ta mera traje, odnosno pet godina po pravnosnažnosti presude kojom je to lice osuđeno (čl. 5, st. 2).
Udruženja se zabranjuju ako je njihova delatnost usmerena na nasilno rušenje
ustavnog poretka, širenje rasne ili nacionalne mržnje i slično. U tom slučaju se kažnjava posledica – zabrana organizacije je krajnja sankcija za protivzakonitu delatnost koju ona sprovodi.
4.11.5. Ograničenje slobode udruživanja javnih službenika
PGP i EKPS dopuštaju da države zakonski ograničavaju pravo na slobodno
udruživanje pripadnika oružanih snaga i policije, a prema EKPS i pripadnika državne uprave (čl. 22, st. 2 PGP i čl. 11, st. 2 EKPS). Ustav Republike Srbije zabranjuje političko udruživanje sudijama Ustavnog suda, sudijama redovnih, upravnih i trgovinskih sudova, zaštitniku građana, javnom tužiocu i pripadnicima vojske i
policije.
153
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Zabrana širokom krugu javnih službenika i nosiocima sudske vlasti da budu
članovi političkih stranaka je sporna jer isključuje iz političkog života jedan značajan segment stanovništva i predstavlja ozbiljno ograničenje slobode udruživanja i
slobode izražavanja. Međutim, Evropski sud za ljudska prava je u svojoj odluci
Rekvenji protiv Mađarske,351 zauzeo stav da zabrana pripadnicima policije da se
učlanjuju u političke stranke i učestvuju u političkim aktivnostima nije protivna
članovima 10 (sloboda izražavanja) i 11 (sloboda udruživanja) EKPS, pa je stoga
ovo ograničenje u načelu dozvoljeno.
Evropska komisija za ljudska prava zauzela je stav da potpuna zabrana sindikalnog udruživanja pripadnicima oružanih snaga, policije i državne uprave jeste u
skladu s EKPS.352 Prema mišljenju Evropske komisije, državama mora biti dato
široko polje slobodne procene kada osiguravaju zaštitu nacionalne bezbednosti.353
Zakon o policiji dozvoljava sindikalno, profesionalno i drugo organizovanje
i delovanje policijskih službenika. Zakon sadrži zabranu stranačkog organizovanja i
političkog delovanja u samom ministarstvu, a policijskim službenicima ne dozvoljava prisustvovanje u uniformi stranačkim i drugim političkim skupovima, izuzev ako
su u službi (čl. 134).
Zakon o javnom tužilaštvu354 (čl. 47) i Zakon o sudijama (čl. 27) predviđaju
da sudija, kao i javni tužilac i zamenik, ne mogu biti članovi političke stranke. Međutim, sudijama, javnim tužiocima i zamenicima izričito je priznato pravo da se u
tom svojstvu udružuju radi zaštite svojih interesa, kao i da preduzimaju mere radi
zaštite i održavanja svoje samostalnosti (javni tužioci i zamenici), odnosno svoje
nezavisnosti i samostalnosti (sudije).
Zabrana političkog organizovanja sudijama, javnim tužiocima i zamenicima
se može smatrati neophodnom u demokratskom društvu, na isti način kao i zabrana
političkog organizovanja profesionalnim pripadnicima vojske i policije.
4.12. Pravo na mirno uživanje imovine
Član 1 Protokola br. 1 uz EKPS:
Svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine.
Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.
Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s
opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.
(Sl. list SCG (Međunarodni ugovori), br. 9/03)
351
352
353
354
ECHR, App. No. 25390/94 (1999).
Vidi Savet sindikata državnih službi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, App. No. 11603/85, (1987).
Vidi Leander protiv Švedske, A–116, 1985.
Sl. glasnik RS, 63/01, 42/02, 39/03, 44/04, 51/04 i 61/05.
154
Ljudska prava u pravnim propisima
4.12.1. Opšte
Pravo na mirno uživanje imovine iz člana 1 Protokola br. 1 uz EKPS obuhvata
tri različita pravila. Prvo pravilo, izraženo u prvoj rečenici stava 1, opšte je prirode i
sadrži principe mirnog uživanja imovine. Drugo pravilo iz druge rečenice istog stava
reguliše lišenje imovine i podvrgava ga određenim uslovima. Treće, sadržano u stavu
2, priznaje pravo stranama potpisnicama da kontrolišu korišćenje imovine shodno opštem interesu. Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, drugo i treće pravilo
potrebno je tumačiti u svetlu opšteg principa izraženog u prvom pravilu.355
Prema praksi Evropskog suda, kod svakog mešanja u pravo na mirno uživanje imovine neophodno je uspostaviti ravnotežu između javnog interesa, s jedne
strane, i prava pojedinaca, s druge. Potreba utvrđivanja ravnoteže, izražena u članu
1 Prvog protokola, svojstvena je Konvenciji u celini. Ozbiljnost državnog mešanja
(oduzimanje imovine ili ograničenje njenog uživanja) treba da odredi opravdavajuće okolnosti i neophodnu naknadu. Međutim, to ne znači da se pitanje novčane naknade postavlja samo u slučaju oduzimanja imovine, već se naknada može tražiti i
kada je reč o ograničenjima manjeg intenziteta.356
Članom 58 Ustava Srbije jemči se pravo na imovinu. Ustav uglavnom prati
međunarodne standarde, naročito u pogledu oduzimanja imovine gde se izričito propisuje da je oduzimanje moguće isključivo u javnom interesu i uz pravičnu naknadu. Međutim, odredba kojom se propisuje mogućnost ograničenja uživanja prava na
imovinu ne sadrži odredbu o proporcionalnosti takvog ograničenja, što nije u skladu
s međunarodnim obavezama koje je Srbija preuzela. Ustav propisuje i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni dozvoljeno samo u skladu sa zakonom.
4.12.2. Eksproprijacija
Zahtev da se uspostavi ravnoteža između javnog i privatnog interesa i da se
spreče povrede prava na imovinu u našem zakonodavstvu se ostvaruje time što su
propisana dva uslova: da se eksproprijacija vrši u javnom interesu i da se za eksproprisanu imovinu daje pravična naknada.
Zakon o eksproprijaciji (ZOE),357 reguliše ograničenja i oduzimanje prava
svojine na nepokretnostima, koji predstavljaju najozbiljnije oblike mešanja u pravo
na mirno uživanje imovine. Prema ovom zakonu, postojanje javnog interesa utvrđuje Vlada Srbije svojom odlukom. Protiv ovih akata Vlade može da se vodi upravni
spor. Opravdano se može postaviti pitanje da li su nadležni državni organi, odlučujući o eksproprijaciji, pravilno procenili postojanje opšteg interesa, odnosno da li je
i zakonodavac dajući osnovne kriterije i merila za procenu opšteg interesa uopšte
uzeo u obzir pravo na imovinu.
355
356
357
Vidi Holy Monasteries protiv Grčke, A–301, 1994.
Vidi Sporrong i Lonnroth protiv Švedske, A–52, 1982.
Sl. glasnik SRS, 40/84, 53/87 i 22/89 i Sl. glasnik RS, 6/90, 15/90, 53/95 i 23/01.
155
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Zakon ne predviđa obavezu Vlade da prilikom utvrđivanja postojanja opšteg
interesa za eksproprijaciju uzme u obzir i interes vlasnika nepokretnosti, niti da ispita da li njegov interes da zadrži nepokretnost i bavi se dotadašnjom delatnošću
možda preteže nad opštim interesom. Način donošenja odluka Vlade o utvrđivanju
postojanja javnog interesa u praksi pokazivao je da se pojedinačni interes zaista nije
uvažavao (čl. 20 ZOE).
Postupak po predlogu za eksproprijaciju sprovodi i rešenje donosi služba
opštinske uprave za imovinskopravne poslove na čijoj teritoriji se nalazi nepokretnost predložena za eksproprijaciju (čl. 29, st. 1). Po žalbi protiv prvostepenog
rešenja donetog po predlogu za eksproprijaciju rešava Ministarstvo finansija (čl.
29, st. 5).
ZOE predviđa mogućnost da korisnik eksproprijacije stupi u posed nepokretnosti i pre dana pravnosnažnosti rešenja o naknadi, odnosno pre zaključenja sporazuma o naknadi, ako Ministarstvo finansija proceni da bi to bilo neophodno zbog
hitnosti izgradnje određenog objekta ili izvođenja radova (čl. 35, st. 1). Zbog nedovoljne određenosti formulacije „hitnost izgradnje određenog objekta ili izvođenja
radova“, ova odredba pruža široka ovlašćenja Ministarstvu finansija i nije dovoljno
precizna da bi ispunila uslov zakonitosti u skladu s evropskim standardima. Naime,
prema praksi EKPS, da bi se zadovoljio uslov zakonitosti, zakon mora, između
ostalog, da pruža zaštitu od samovolje u odlučivanju državnih organa.358
ZOE u članu 36 ne predviđa rok u kome raniji sopstvenik eksproprisane nepokretnosti može da podnese zahtev za poništaj pravnosnažnog rešenja o eksproprijaciji.
U praksi ima dosta rešenja o deeksproprijaciji, ali je još uvek prisutna samovolja države i veoma spor rad upravnih organa koji o tome odlučuju. Od upornosti
i sredstava borbe bivših vlasnika zavisi koliko će biti uspešni u svojim zahtevima.
Drugi uslov koji mora da bude ispunjen da bi se izbegla povreda prava na
imovinu je pravična naknada. Važeći zakon predviđa da pravična naknada ne može
biti niža od tržišne vrednosti nepokretnosti. U slučaju da se strane ne sporazumeju,
o naknadi odlučuje sud. U praksi se zbog dužine trajanja postupka često dogodi da
se ne realizuje naknada po tržišnoj vrednosti, jer se ona određuje putem veštaka,
koji svojim nalazima ne mogu uvek da isprate povećanje cena.
Značajan napredak u pogledu usklađivanja javnog i privatnog interesa i određivanja pravične naknade u pogledu građevinskog zemljišta učinjen je u Zakonu o
planiranju i izgradnji359 u vezi s eksproprijacijom građevinskog zemljišta, koji deli
građevinsko zemljište na javno i nejavno.360
358
359
360
Vidi Kokkiniakis protiv Grčke, A–260, 1993. i Tolstoy Miloslavsky protiv Ujedinjenog Kraljevstva, A–316, 1995.
Sl. glasnik RS, 47/03.
Vidi Izveštaj 2007, 4.12.3.
156
Ljudska prava u pravnim propisima
4.12.3. Promene oblika svojine u korist državne svojine
Zakon o sredstvima u svojini Srbije361 pod sredstvima u državnoj svojini
podrazumeva sva sredstva stečena od strane državnih organa, od organa i organizacija jedinica teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, tj. opština, javnih službi
i drugih organizacija čiji je osnivač Republika, odnosno teritorijalna jedinica, kao i
sva druga sredstva, odnosno prihode ostvarene na osnovu ulaganja državnog kapitala. Pored toga, Zakon lokalne vlasti ograničava u pravu raspolaganja imovinom,
jer je za otuđenje nepokretnosti koje koriste javne službe potrebna saglasnost Vlade
(čl. 8).
Promena svojine je pored eksproprijacije ograničena na nasleđivanje imovine
od ostavilaca koji nemaju ni zakonske ni testamentalne naslednike, tako da se ovde
ne može govoriti o mešanju države u imovinu.
4.12.4. Nadziđivanje
Ovu oblast je regulisao Zakon o održavanju stambenih zgrada,362 na osnovu
koga je uz pristanak države došlo do brojnih povreda prava na imovinu. Zakonom
je predviđeno da vlasnici više od polovine ukupne površine stanova i drugih posebnih delova zgrada mogu doneti odluku o pretvaranju zajedničkih prostorija u stanove, kao i o nadziđivanju zgrade, s tim što prvenstvo imaju stanari zgrade i članovi
njihovih porodičnih domaćinstava (čl. 17). Zakon je donet posle skoro završenog
otkupa društvenih stanova i prelaska prava korišćenja na zajedničkim delovima
zgrade u pravo zajedničke svojine. Navedenim zakonskim rešenjem vlasnici 51 odsto zajedničke imovine oduzimaju svojom voljom i u svom interesu imovinu preostalim vlasnicima (49 odsto) i to bez ikakve naknade.
4.12.5. Povraćaj bespravno oduzete imovine
i obeštećenje ranijih vlasnika
Iako su denacionalizacija i obeštećenje ranijih vlasnika jedno od važnih pitanja tranzicije, ovo pitanje još uvek nije sveobuhvatno rešeno. Zakonom o načinu i
uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu
po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda,363 predviđena je mogućnost
vraćanja poljoprivrednog zemljišta ranijim vlasnicima ili njihovim naslednicima.
Restitucija se vrši u naturi, davanjem oduzetog zemljišta ili zemljišta iste površine i
kvaliteta. Ukoliko restitucija nije moguća, propisana je obaveza novčane naknade
po tržišnoj ceni. Restitucija je moguća samo kod zemljišta koje je u trenutku stupanja na snagu Zakona bilo u društvenoj svojini.
361
362
363
Sl. glasnik RS, 54/96.
Sl. glasnik RS, 44/95.
Sl. glasnik RS, 18/91, 20/92 i 42/98.
157
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Mada je donošenje zakona o povraćaju imovine i obeštećenju neophodno, ni
do kraja 2008. godine on nije usvojen. Tokom 2005. učinjen je simboličan korak ka
otpočinjanju procesa denacionalizacije donošenjem Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine.364 Ovim zakonom uređuje se postupak prijavljivanja i
evidentiranja imovine koja je na teritoriji Srbije oduzeta bez naknade tržišne vrednosti ili pravične naknade primenom propisa i akata o nacionalizaciji, agrarnoj reformi, konfiskaciji, sekvestraciji, eksproprijaciji i drugih propisa donetih i primenjivanih posle 9. marta 1945. godine. Rok za prijavu imovine istekao je 30. juna 2006.
godine.
Tokom 2006. donet je Zakon o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama.365 Osnovna zamerka zakonodavcu je da se ovim verske zajednice stavljaju u povoljniji položaj u odnosu na ostala, pre svega fizička lica, kojima je
imovina bila oduzeta tokom socijalističkog režima.366
Predmet vraćanja su nepokretnosti koje su u momentu oduzimanja bile u
vlasništvu crkava i verskih zajednica: poljoprivredno zemljište, šume i šumsko zemljište, građevinsko zemljište, stambene i poslovne zgrade, stanovi i poslovne prostorije, pokretne stvari od kulturnog, istorijskog ili umetničkog značaja. 367
Zakon o denacionalizaciji još uvek nije usvojen.368
4.12.6. Stanarsko pravo
Stanarsko pravo je specifičan oblik korišćenja prostorija za stanovanje, takozvani administrativni zakup, nastao u pravu bivše Jugoslavije. Stanarsko pravo moglo se uspostaviti na stanovima u društvenom, kao i na stanovima u privatnom
vlasništvu. Posle otkupa društvenih stanova i prelaska prava svojine na stanovima
iz državne u privatnu, stanarsko pravo je ostalo samo na stanovima u privatnoj svojini koje je konstituisano do 1973. godine administrativnim putem i transformisalo
se u pravo zakupa s određenim administrativnim ograničenjima pre svega u vezi s
visinom zakupnine i načinom prestanka zakupa. U srbijanskoj sudskoj praksi formiran je stav da stanarsko pravo na stanovima u privatnom vlasništvu ne mogu da
steknu lica koja su rođena posle 1973. godine, bez obzira da li su živela u zajedničkom domaćinstvu s poslednjim nosiocem stanarskog prava, pa će tako ovaj institut
na neki način „odumreti“ ukoliko država u međuvremenu ne nađe neko racionalnije
rešenje. Ostaje otvoreno pitanje da li će postojati povreda prava u slučaju da lice
koje je ceo život živelo u nekom stanu dobije nalog za iseljenje posle smrti nosioca
stanarskog prava, jer ono to stanarsko pravo ne može preneti na sebe pošto je rođeno posle 1973. godine.
364
365
366
367
368
Sl. glasnik RS, 45/05.
Sl. glasnik RS, 46/06.
O nejednakosti među samim verskim organizacijama vidi I.4.8.
Vidi Izveštaj 2007, I.4.12.5.
O ranijim predlozima ovog zakona vidi Izveštaj 2007, I.4.12.5.
158
Ljudska prava u pravnim propisima
U Zakonu o stanovanju Srbije koji je na snazi,369 pretežno se uređuje način
na koji će ovaj institut postepeno nestati iz srbijanskog pravnog sistema.370
4.13. Prava pripadnika manjina
Član 27 PGP:
U državama gde postoje etničke, verske ili jezičke manjine, lica koja pripadaju
tim manjinama ne mogu biti lišena prava da imaju, zajedno sa drugim članovima
svoje grupe, svoj posebni kulturni život, da ispoljavaju i upražnjavaju svoju sopstvenu
veru ili da se služe svojim jezikom.
(Sl. list SFRJ,
J br. 7/71)
4.13.1. Opšte. – Srbija je ratifikovala najvažnije univerzalne i regionalne
ugovore kojim se neposredno ili posredno zajemčuju prava i slobode pripadnika
manjina,371 uključujući Okvirnu konvenciju za zaštitu nacionalnih manjina Saveta
Evrope.
Postavljeni pravni standardi zaštite manjina u domaćem zakonodavstvu su
često bili iznad međunarodnih, ali je primena propisa bila otežana zbog različitih
činilaca, kakvi su bili neusklađenost republičkih propisa s onim na nivou bivše državne zajednice, posebno zbog vremenskog redosleda i političkih prilika u kojima
su donošeni, faktičke neprimenljivosti normi međunarodnih ugovora i ustavnih akata, ali i zbog nedovoljne efikasnosti mehanizama za zaštitu manjinskih prava. S
obzirom na okolnosti u kojima je Srbija postala samostalna država i činjenice donošenja novog ustava Srbije, država ima šansu da napravi reformu zakonodavstva i
harmonizuje propise i zaštitu manjina na različitim nivoima. Osim nadležnosti državnih organa, donošenjem Zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine (tzv.
Omnibus zakona)372 i Zakona o lokalnoj samoupravi,373 šira ovlašćenja u obezbeđivanju prava manjina data su lokalnoj samoupravi i autonomnoj pokrajini.374
Zaštita manjina je u širokom obimu obezbeđena u Ustavu Srbije. Na nivou
Srbije nije donet poseban zakon o zaštiti manjina, ali je još 2003. odlučeno da Zakon o zaštiti sloboda i prava nacionalnih manjina bude okvir,375 a da se nizom posebnih zakona preciznije urede pojedine oblasti zaštite manjina.
369
370
371
372
373
374
375
Sl. glasnik RS, 50/92.
Vidi Izveštaj 2006, I.4.12.5.
Nekim od ugovora SRJ je pristupila sukcesijom (s obzirom da je još SFRJ bila strana ugovornica), a nekim je pristupila državna zajednica SCG.
Sl. glasnik RS, 6/02.
Sl. glasnik RS, 9/02.
Vidi Izveštaj 2005, I.4.13.1.
Sl. list SRJ,
J 11/02. Vidi Izveštaj 2005, I.4.13.1.
159
Ljudska prava u Srbiji 2008.
4.13.2. Ustavna zaštita. – Ustav Srbije iz 1990, koji je bio zasnovan na građanskom shvatanju države da je Srbija „demokratska država svih građana koji u
njoj žive“ (čl. 1), nije sadržao poseban deo kojim je propisivao obim i zaštitu pripadnika manjina, iako je garantovao određena ljudska prava, te kod nekih posebno
naglašavao garantije koje se moraju obezbediti narodima i narodnostima.
Novi Ustav opredelio se za drugačiji koncept. Ustav se donosi „polazeći od
državne tradicije srpskog naroda i ravnopravnosti svih građana i etničkih zajednica
u Srbiji (Preambula), a Srbija je „država srpskog naroda i svih građana koji u njoj
žive, zasnovana na ... ljudskim i manjinskim pravima i slobodama...“ (čl. 1).
Ustav Srbije sadrži jedno normativno svojstvo koje po svojoj prirodi podseća
na slične ustave istočnoevropskih zemalja nastalih posle propasti komunizma. To
svojstvo se ogleda u određenju države koja je, definisana, pre svega, kao država
srpskog naroda. Ovakvo određenje upućuje na to da u Ustavu nije prevladalo građansko, već etničko određenje države po kojem je Srbija država srpskog, a zatim i
svih drugih naroda. Iako je stav Venecijanske komisije u pogledu ovakvog definisanja države u Ustavu bio neutralan,376 ne može da se smetne s uma činjenica da je
uporednopravna ustavna praksa pokazala da je ovakvo prisvajanje države od strane
većinskog naroda najčešće povezano i s odnosom državnih organa prema manjinskim problemima u praksi.
U Ustavu nema definicije etničke manjine. Međutim, Zakonom o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina377 (u nastavku teksta: Zakon o zaštiti manjina)
koji se, posle razdvajanja s Crnom Gorom primenjuje i danas u Srbiji, nacionalna
manjina se u članu 2, st. 1 definiše kao
Svaka grupa državljana [...] koja je po brojnosti dovoljno reprezentativna, iako
predstavlja manjinu na teritoriji [...], pripada nekoj od grupa stanovništva koje su u
dugotrajnoj i čvrstoj vezi sa teritorijom [...] i poseduje obeležja kao što su jezik, kultura, nacionalna ili etnička pripadnost, poreklo ili veroispovest, po kojima se razlikuje od većine stanovništva, i čiji se pripadnici odlikuju brigom da zajedno održavaju
svoj zajednički identitet, uključujući kulturu, tradiciju, jezik ili religiju.
U nastavku ovog člana daje se i dopuna u kojoj se određuje da su nacionalne
manjine i „[...] grupe državljana koji se nazivaju ili određuju kao narodi, nacionalne
i etničke zajednice, nacionalne i etničke grupe, nacionalnosti i narodnosti, a ispunjavaju uslove iz stava 1 ovog člana.“ (čl. 2, st. 2).
Prema mišljenju Savetodavnog komiteta Saveta Evrope, definisanje nacionalnih manjina (vidi definiciju gore) ograničavanjem ovog prava samo na državlja376
377
Venecijanska Komisija smatra da ovakvo definisanje, iako naglašava etnički karakter države, u
praksi ne mora da proizvodi nikakve posledice, vidi Evropska komisija za demokratiju putem
prava (Venecijanska komisija), Mišljenje o Ustavu Srbije, Mišljenje br. 405/2006, CDL-AD
(2007)004, 19. mart 2007, st. 10.
Sl. list SRJ,
J 11/02.
160
Ljudska prava u pravnim propisima
ne, jedan je od nedostataka ovog zakona.378 Još uvek nije ništa urađeno po ovoj
preporuci kako bi se izbegle negativne posledice po Rome i druga lica koja su se u
Srbiju doselila nakon raspada SFRJ, a čiji državljanski status nije regulisan ili imaju teškoća da dobiju potvrdu o državljanstvu zbog nedostatka ličnih dokumenata.
U načelima Ustava je propisano da Republika Srbija štiti prava nacionalnih
manjina, te da „jemči posebnu zaštitu nacionalnim manjinama radi ostvarivanja
pune ravnopravnosti i očuvanja njihovog identiteta“ (čl. 14). Osim prava koja su
Ustavom zajemčena svim građanima, pripadnicima nacionalnih manjina se garantuju „dodatna, individualna i kolektivna prava“ u posebnom trećem delu Glave II.
Pored opšte zabrane diskriminacije, Ustav zabranjuje diskriminaciju zbog pripadnosti nacionalnoj manjini i u posebnoj odredbi (čl. 76, st. 2). Izričito je dozvoljeno
preduzimanje mera pozitivne diskriminacije, odnosno uvođenje posebnih propisa i
privremenih mera u ekonomskom, socijalnom, kulturnom i političkom životu, kako
bi se postigla puna ravnopravnost između pripadnika nacionalnih manjina i većinskog naroda. Ipak, ovakve mere su dozvoljene samo ako su „usmerene na uklanjanje izrazito nepovoljnih uslova života koji ih posebno pogađaju“ (kurziv naš), tako
da bi trebalo nadzirati primenu ove odredbe u praksi zbog bojazni da bi mogla da
se preusko tumači.
4.13.3. Zabrana izazivanja i podsticanja rasne, nacionalne, verske ili druge
neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti. – Ustavom je izričito zabranjeno izazivanje i podsticanje rasne, nacionalne, verske ili druge neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti (čl. 49). Krivično zakonodavstvo u Srbiji s više krivičnih dela sankcioniše kršenje prava manjina, diskriminaciju, kao i izazivanje i raspirivanje rasne,
nacionalne i druge mržnje. Zakoni o osnovnoj školi i srednjoj školi Srbije predviđaju da su u školi zabranjene sve aktivnosti kojima se ugrožavaju ili omalovažavaju
grupe ili pojedinci na osnovu rasne, nacionalne, jezičke, verske ili polne pripadnosti, odnosno političkog opredeljenja, kao i podsticanje takvih aktivnosti, a predviđene su novčane kazne za ovakvo nedozvoljeno postupanje.
4.13.4. Izražavanje nacionalne pripadnosti. – Ustav Srbije jemči slobodu
izražavanja nacionalne pripadnosti (čl. 47). Slična odredba propisana je i Zakonom
o zaštiti manjina. Naime, u članu 5, st. 1 utvrđuje se da niko ne sme da pretrpi štetu
zbog svog opredeljenja ili izražavanja svoje nacionalne pripadnosti ili zbog uzdržavanja od takvog činjenja, što je, svakako, preciznija formulacija.379 Prikupljanje
podataka o pripadnosti određenoj etničkoj manjini mora biti zakonski zaštićeno, a
lica od kojih se prikupljaju podaci biti obaveštena o tome da je izjašnjavanje dobrovoljno.380 Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti381 podaci koji se odnose na nacio378
379
380
381
Vidi Stavovi Savetodavnog komiteta o Okvirnoj konvenciji za zaštitu nacionalnih manjina –
Mišljenje o Srbiji i Crnoj Gori, ACFC-/OP/I(2004)002, 27. novembar 2003.
Na identičan način ovo pitanje rešeno je u Okvirnoj konvenciji (čl. 3, st. 1).
Stavovi Savetodavnog komiteta, st. 27.
Sl. glasnik RS, 97/08.
161
Ljudska prava u Srbiji 2008.
nalnu pripadnost, rasu, jezik, veroispovest definisani su kao „naročito osetljivi podaci“ (čl. 16). Ovi podaci mogu se obrađivati na osnovu slobodno datog pristanka
lica, koji se daje u pismenom obliku, uz oznaku podatka koji se obrađuje, svrhe
obrade i načina korišćenja (čl. 17). Povreda slobode izražavanja nacionalne ili etničke pripadnosti kažnjava se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine, a ako
delo učini službeno lice u vršenju svoje službe, kažnjava se zatvorom do tri godine
(čl. 130 KZ).
4.13.5. Očuvanje identiteta manjina. – Ustav garantuje niz prava od značaja
za očuvanje identiteta manjina: pravo na izražavanje, čuvanje, razvijanje i javno
izražavanje nacionalne, etničke, kulturne i verske posebnosti, na korišćenje svog
jezika i pisma i vođenje određenih upravnih postupaka na tom jeziku, na školovanje
na svom jeziku u državnim ustanovama i ustanovama autonomnih pokrajina, na
upotrebu svojih simbola na javnim mestima, na potpuno i nepristrasno obaveštavanje
na svom jeziku, na osnivanje sopstvenih sredstava javnog obaveštavanja, u skladu
sa zakonom, itd. (čl. 79, st. 1). Pored toga, Zakon o crkvama i verskim zajednicama
koji reguliše položaj tradicionalnih crkava i verskih zajednica u Srbiji propisuje i
položaj i uređenje manjinskih crkava i verskih zajednica. Iako garantuje načelnu
ravnopravnost verskih konfesija na teritoriji Srbije, zakon ovu ravnopravnost narušava u nizu odredaba nejednakim tretiranjem verskih zajednica.382
Autonomnim pokrajinama je eksplicitno omogućeno da garantuju i dodatna
prava (st. 2). U cilju očuvanja i razvoja nacionalne i kulturne posebnosti, pripadnici
nacionalnih manjina imaju pravo da osnivaju prosvetna i kulturna udruženja koja se
finansiraju na načelu dobrovoljnosti (čl. 80, st. 1). Na finansijskoj obavezi države
ugovornice ne insistira ni Okvirna konvencija (čl. 13, st. 2). Zakon o zaštiti manjina
predviđa da bi država trebalo da im finansijski pomaže u skladu sa svojim mogućnostima. Na osnovu Zakona o zaštiti manjina, država bi dalje trebalo da obezbedi
sadržaje iz oblasti kulture na jezicima nacionalnih manjina u programima radija i
televizije javnih servisa. Muzeji, arhivi i institucije za zaštitu spomenika kulture čiji
je osnivač država imaju obavezu da obezbede predstavljanje i zaštitu kulturno-istorijskog nasleđa manjina sa svoje teritorije, uz obavezno uključivanje predstavnika
nacionalnih saveta nacionalnih manjina u odlučivanje o načinu predstavljanja kulturno-istorijskog nasleđa nacionalnih manjina (čl. 12). Prema Zakonu o delatnostima od opšteg interesa u oblasti kulture Srbije,383 programi iz oblasti kulture nacionalnih manjina i staranje o zaštiti njihove kulturne baštine su u opštem interesu.
4.13.6. Zabrana asimilacije i veštačkog menjanja strukture stanovništva. –
Novina u odnosu na raniji Ustav i zakonske akte jeste to što se pored nasilne
asimilacije, zabranjuje i preduzimanje mera koje bi mogle prouzrokovati veštačko
menjanje nacionalnog sastava stanovništva na područjima gde pripadnici nacionalnih
382
383
Ovaj zakon kritikovan je kako od strane domaćih nevladinih, tako i od strane međunarodnih
organizacija. Vidi I.4.8.3.
Sl. glasnik RS, 49/92.
162
Ljudska prava u pravnim propisima
manjina žive tradicionalno i u značajnom broju (čl. 78, st. 3). Postojanje ove odredbe je izuzetno značajno imajući u vidu da je upravo ovakvih pojava bilo u neposrednoj prošlosti. U skladu s Preporukom 1201 Saveta Evrope, pripadnicima nacionalnih manjina garantovano je pravo na nesmetane veze i saradnju sa sunarodnicima
van Srbije (čl. 80, st. 3).
4.13.7. Vođenje javnih poslova i nacionalni saveti.– Iako dva puta propisuje
da svi građani pod jednakim uslovima mogu upravljati javnim poslovima i stupati
na javne funkcije (čl. 53 i čl. 77, st. 1), Ustav ipak nalaže da se vodi računa o nacionalnom sastavu stanovništva i odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika nacionalnih
manjina prilikom zapošljavanja u državnim organima, javnim službama, organima
autonomne pokrajine i jedinicama lokalne samouprave (čl. 77, st. 2). Zakon o zaštiti manjina predviđa da se prilikom zapošljavanja u javnim službama vodi računa o
nacionalnom sastavu stanovništva i o poznavanju jezika koji se govori na području
organa ili službe.
Kolektivna prava manjina podrazumevaju da pripadnici nacionalnih manjina, bilo neposredno ili preko svojih izabranih predstavnika, učestvuju u procesu
odlučivanja ili odlučuju o pojedinim pitanjima koja su u vezi s njihovom kulturom,
obrazovanjem, informisanjem i upotrebom jezika i pisma. Novi Ustav izričito garantuje pripadnicima nacionalnih manjina pravo da izaberu svoje nacionalne savete, u skladu sa zakonom, radi ostvarenja prava na samoupravu u kulturi, obrazovanju, obaveštavanju i službenoj upotrebi jezika i pisma (čl. 75, st. 3). Nacionalni
saveti kao institucije kulturne autonomije s izvesnim javnopravnim ovlašćenjima,
uvedeni su prethodno Zakonom o zaštiti manjina,384 ali njihova ovlašćenja nisu
precizno definisana. Ustav propisuje da se uređenje izbora članova nacionalnih
saveta reguliše zakonom, a kako do danas takav zakon nije donet, nacionalni saveti su birani u skladu sa Pravilnikom o radu skupština elektora, koji je donet zajedno sa Zakonom o zaštiti manjina. Tim pravilnikom je predviđeno da članovi saveta
budu prvi putt izabrani na skupštini elektora u skladu sa D’Ontovim izbornim sistemom.385 Na ovaj način je do sada izabrano 15 nacionalnih saveta, ali su mandati
čak 12 nacionalnih saveta istekli. Međutim, oni su nastavili da rade i primaju sredstva iz budžeta.
Ministarstvo za ljudska i manjinska prava je pripremilo Nacrt zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina (u nastavku teksta: Zakon o nacionalnim
384
385
Iako daje izuzetan značaj uvođenju nacionalnih saveta u pravni sistem, Savetodavni komitet
smatra da je veoma važno da se oni ne posmatraju kao jedini posrednik vlasti u pogledu
manjinskih pitanja, već da se i drugi relevantni učesnici, uključujući i nevladine organizacije i
udruženja nacionalnih manjina, uključe u procese donošenja odluka. Stavovi Savetodavnog
komiteta, napomena 4, st. 109.
Elektor je mogao biti svaki građanin pripadnik manjine koji sakupi sto potpisa birača koji pripadaju toj manjini, koga delegira jedna nacionalna organizacija ili udruženje te manjine, ili
poslanici i odbornici koji su pripadnici te manjine. Vidi Pravilnik o načinu rada skupština
elektora za izbor nacionalnih saveta nacionalnih manjina (Sl. list SRJ,
J 41/02).
163
Ljudska prava u Srbiji 2008.
savetima), koji bi trebalo da se nađe u skupštinskoj proceduri kao predlog zakona
početkom 2009. godine. Ovaj zakon treba da reguliše nadležnosti, način izbora i
finansiranja nacionalnih saveta, kao i sastav i nadležnosti Republičkog saveta za
nacionalne manjine.
Nacrtom je predviđeno da zakon reguliše nadležnosti nacionalnih saveta u
oblastima kulture, obrazovanja, obaveštavanja i službene upotrebe jezika i pisma.
Ove nadležnosti su vrlo usko postavljene, tako da se u najvećoj meri svode na predloge i davanje mišljenja. Da bi se obezbedile šire nadležnosti potrebno je izmeniti
sistemske zakone (Zakon o radiodifuziji, Zakon o javnom informisanju, Zakon o
osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja) koji regulišu ove oblasti.
Predviđeno je da nacionalni savet „inicira postupak odlučivanja o zaštiti individualnih i kolektivnih prava nacionalne manjine pred Ustavnim sudom, zaštitnikom građana, pokrajinskim i lokalnim ombudsmanom i drugim nadležnim organima“, kao i da „zauzima stavove, pokreće inicijative i preduzima mere u vezi sa
svim pitanjima koja su neposredno povezana sa položajem, identitetom i pravima
nacionalne manjine“ (čl. 10).
Kada je u pitanju način izbora nacionalnih saveta, uvodi se mogućnost neposrednih izbora. Naime, zamišljeno je da se formiraju spiskovi pripadnika nacionalnih manjina, u koje bi se građani upisivali po principu dobrovoljnosti, davanjem
izjave o pripadnosti određenoj nacionalnoj manjini. Da bi za nacionalni savet određene nacionalne manjine bili raspisani neposredni izbori, potrebno je da se u spisak
upiše 50% od broja pripadnika te manjine na poslednjem popisu, umanjenog za
20%. Ukoliko ne bi bio ispunjen ovaj uslov, pristupilo bi se elektorskim izborima.
Svojstvo elektora imaće pripadnik nacionalne manjine koji prikupi 100 potpisa ili
koga za elektora imenuje organizacija ili udruženje nacionalne manjine.
Nacrtom je predviđeno osnivanje Saveta Republike Srbije za nacionalne manjine „u cilju očuvanja, unapređenja i zaštite nacionalnih, etničkih, verskih, jezičkih
i kulturnih posebnosti pripadnika nacionalnih manjina, i u cilju ostvarivanja njihovih prava“, čiji članovi bi bili predsednik Vlade (koji bi imao i funkciju predsednika
Saveta), ministar nadležan za poslove ljudskih i manjinskih prava, ministar za poslove obrazovanja, ministar za poslove kulture, ministar za poslove pravde, ministar
za poslove vera, ministar za poslove državne uprave i lokalne samouprave i ministar
unutrašnjih poslova i predsednici nacionalnih saveta.
Zakonom o budžetu za 2009. godinu za rad Ministarstva za ljudska i manjinska prava je predviđeno 366 miliona dinara, od čega za finansiranje nacionalnih
saveta 200 miliona dinara.
4.13.8. Širenje duha tolerancije i međukulturnog dijaloga. – Srbija se u Ustavu obavezala da će u oblasti obrazovanja, kulture i informisanja podsticati duh tolerancije i međukulturnog dijaloga, te da će preduzimati efikasne mere za unapređenje uzajamnog poštovanja, razumevanja i saradnje među svim ljudima koji žive na
teritoriji Srbije. Na ovaj način Srbija se obavezuje na preduzimanje pozitivnih mera
164
Ljudska prava u pravnim propisima
u oblasti širenja tolerancije, te je zanimljivo pratiti sačinjavanje politike, te projekata kako bi se ova pozitivna obaveza ispunila, a ne samo ostala još jedno „mrtvo
slovo na papiru“.
4.13.9. Upotreba jezika. – Ustav u članu 10 utvrđuje da je u Republici Srbiji
u službenoj upotrebi srpski jezik i ćirilično pismo, s tim da se službena upotreba
drugih jezika i pisama uređuje zakonom, na osnovu Ustava. Uz to, odredbom iz
člana 79 precizirano je pravo pripadnika nacionalnih manjina na očuvanje posebnosti,
što podrazumeva i pravo na upotrebu svog jezika i pisma.
Materija službene upotrebe jezika i pisama regulisana je Zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisama.386 Članom 11 ovog zakona određeno je da „opštine u
kojima žive pripadnici narodnosti utvrđuju kad su i jezici narodnosti u službenoj
upotrebi na njihovoj teritoriji“. Ovim članom određeno je da opštine, odnosno autonomna pokrajina, statutom određuju koji su jezici u službenoj upotrebi u opštini,
odnosno u radu organa autonomne pokrajine. U Autonomnoj Pokrajini Vojvodini, u
kojoj živi najveći deo pripadnika nacionalnih manjina, pitanje službene upotrebe
jezika i pisama regulisano je i Odlukom o bližem uređivanju pojedinih pitanja službene upotrebe jezika i pisama nacionalnih manjina na teritoriji Autonomne Pokrajine Vojvodine.387
Statutom Autonomne Pokrajine Vojvodine388 u članu 6 utvrđeno je da su u
radu organa Autonomne Pokrajine Vojvodine (Skupštine, Izvršnog veća i pokrajinskih organa uprave) istovremeno sa srpskohrvatskim jezikom i ćiriličnim pismom, a
latiničnim pismom na način utvrđen zakonom,389 u službenoj upotrebi i mađarski,
slovački, rumunski i rusinski jezik i njihova pisma i jezici i pisma drugih narodnosti, na način utvrđen zakonom.
Službeni list Autonomne Pokrajine Vojvodine objavljuje se na svim jezicima
i pismima koji su u službenoj upotrebi na osnovu Statuta APV (srpski, mađarski,
slovački, rumunski, rusinski).
Poslovnikom Skupštine AP Vojvodine390 utvrđeno je da je u radu Skupštine,
pored navedenih jezika, u službenoj upotrebi i hrvatski jezik i pismo. U Službi za
prevodilačke poslove obezbeđeno je usmeno i pismeno prevođenje sa srpskog na
ove jezike i obratno.
Statutom opštine ili grada utvrđuju se jezici i pisma koji su u službenoj upotrebi na teritoriji opštine ili grada, a moguće je odrediti i da su jezik i pismo u upotrebi samo u određenom naseljenom mestu.
386
387
388
389
390
Sl. glasnik RS, 45/91, 53/93, 67/93, 67/93, 48/94 i 101/05.
Sl. list APV,
V 8/03, 9 /03.
Sl. list APV,
V 17/91.
Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama, Sl. glasnik RS, 45/91, 53/93, 67/93, 67/93, 48/94 i
101/05.
Sl. list APV,
V 23/02 i 30/04.
165
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Na teritoriji AP Vojvodine, u svim opštinama i gradovima Novom Sadu
d , Pančevu, Somboru, Sremskoj Mitrovici, Subotici i Zrenjaninu u službenoj upotrebi su
srpski jezik i ćirilično pismo, dok je u ukupno 25 jedinica lokalne samouprave u službenoj upotrebi i latinično pismo. U 9 jedinica lokalne samouprave utvrđena je službena upotreba samo srpskog jezika, a u 33 u službenoj upotrebi su i jedan ili više jezika
i pisama nacionalnih manjina (u 27 mađarski jezik i pismo, u 11 slovački jezik i pismo, u 8 rumunski jezik i pismo, a u 6 rusinski jezik i pismo). U Subotici je u službenoj upotrebi i hrvatski jezik i pismo, a u opštini Bela Crkva češki jezik i pismo.
Službena upotreba jezika i pisama pojedinih nacionalnih manjina na teritoriji opština
Beočin, Vršac, Kikinda, Stara Pazova i Apatin, kao i u Sremskoj Mitrovici, utvrđena
je samo u određenim naseljenim mestima ovih jedinica lokalne samouprave.391
U članu 18 Zakona o utvrđivanju određenih nadležnosti autonomne pokrajine392 utvrđeno je da autonomna pokrajina preko svojih organa, u skladu sa zakonom kojim se uređuje službena upotreba jezika i pisama, bliže uređuje službenu
upotrebu jezika i pisama nacionalnih manjina na teritoriji autonomne pokrajine, vrši
nadzor nad primenom propisa kojima se uređuju ta pitanja i vrši nadzor nad primenom zakona, kao poveren posao.
Osim jezika koji su u službenoj upotrebi na teritoriji AP Vojvodine, u Srbiji su
u pojedinim opštinama u službenoj upotrebi još albanski, bosanski i bugarski jezik.
4.14. Politička prava
Član 25 PGP:
Svaki građanin ima pravo i mogućnost, bez ikakve diskriminacije pomenute u
članu 2 i bez neosnovanih ograničenja:
a) da učestvuje u upravljanju javnim poslovima, bilo neposredno, bilo preko
slobodno izabranih predstavnika;
b) da bira i da bude biran na povremenim istinskim, opštim, jednakim i tajnim
izborima, koji obezbeđuju slobodno izražavanje volje birača;
c) da bude primljen, pod opštim jednakim uslovima, u javne službe svoje zemlje.
(Sl. list SFRJ,
J br. 7/71)
Član 3 Protokola br. 1 uz EKPS:
Visoke strane ugovornice se obavezuju da u primerenim vremenskim razmacima održavaju slobodne izbore s tajnim glasanjem, pod uslovima koji obezbeđuju
slobodno izražavanje mišljenja naroda pri izboru zakonodavnih organa.
(Sl. list SCG (Međunarodni ugovori), br. 9/03)
391
392
http://www.puma.vojvodina.sr.gov.yu/mapa.php.
Sl. glasnik RS, 6/02.
166
Ljudska prava u pravnim propisima
4.14.1. Opšte
Ustav proklamuje narodnu suverenost i opšte i jednako biračko pravo (čl. 2 i
52). Građanin koji je navršio 18 godina života i ima poslovnu sposobnost ima pravo
da bira i da bude biran u državne organe (čl. 52, st. 1 Ustava). Pored toga, Ustav
garantuje i pravo građana da učestvuju u upravljanju javnim poslovima i da „pod
jednakim uslovima stupaju u javne službe i na javne funkcije“ (čl. 53).
4.14.2. Učešće u upravljanju javnim poslovima
Ustav konkretizuje načelne garantije neposredne demokratije i propisuje narodnu inicijativu za donošenje zakona i za promenu ustava. U Srbiji pravo predlaganja zakona, drugog propisa ili opšteg akta ima 30.000 birača (čl. 107). Predlog za
promenu Ustava Srbije može da podnese najmanje 150.000 birača.
Ustav prepoznaje referendum kao oblik neposredne demokratije. Ustav reguliše koja pitanja ne mogu biti izneta na referendum: obaveze iz međunarodnih ugovora, zakoni koji se odnose na ljudska i manjinska prava i slobode, poreski i drugi
finansijski zakoni, budžet i završni račun, uvođenje vanrednog stanja i amnestija i
pitanja iz izbornih nadležnosti Narodne skupštine (čl. 108, st. 2).
4.14.2.1. Ograničenja u obavljanju javne funkcije. – Osim prava da bira,
PGP i EKPS priznaju i pravo građana da budu birani.393 PGP priznaje i pravo građana da učestvuju u upravljanju javnim poslovima i da budu primljeni, pod opštim
jednakim uslovima, u javne službe svoje zemlje. Ova prava mogu se ograničiti.
PGP zahteva da nije reč o neosnovanim ograničenjima, dok prema praksi Evropskog suda pravo građana da budu birani može biti podvrgnuto kvalifikacionim zahtevima, ako oni nisu diskriminatorni.394
Narodna skupština donela je 30. maja 2003. Zakon o odgovornosti za kršenje
ljudskih prava,395 s ciljem da se lica koja su u prethodnim nedemokratskim režimima svesno kršila ljudska prava privremeno spreče da obavljaju zakonom određene
javne funkcije. Međutim, usled političkih sporenja, lustraciona komisija koja bi bila
nadležna za vođenje lustracionog postupka nikad nije počela sa radom.396
U Srbiji postoji Zakon o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih
funkcija.397 Zakon utvrđuje niz pravila čiji je cilj da garantuju nepristrasnost
funkcionera i da spreče korišćenje javne funkcije za sticanje koristi ili pogodnosti.
Tako, prema zakonu sukob javnog i privatnog interesa postoji kad funkcioner ima
privatni interes koji utiče ili može uticati na vršenje njegove javne funkcije (čl. 1,
393
394
395
396
397
Smatra se da je ovo pravo implicitno priznato članom 3, Protokola br. 1. Blackstone’s Human
Rights Digest, London, 2001, str. 336.
Gitonas protiv Grčke, (1997) RJD 1997-IV No. 42, ECmHR; Fryske Nasjonale Partij protiv
Holandije (1985) 45 DR 240, ECmHR.
Sl. glasnik RS, 58/03, 61/03.
O Zakonu vidi Izveštaj 2004, I.4.14.2.1.
Sl. glasnik RS, 43/04.
167
Ljudska prava u Srbiji 2008.
st. 2).398 Zakon detaljnije razrađuje odredbe koje se odnose na postupak pred komisijom (Republičkim odborom za rešavanje o sukobu interesa) i pravi razliku
između posredno i neposredno izabranih funkcionera. Sankcije predviđene zakonom obuhvataju meru nejavnog upozorenja i meru javnog objavljivanja preporuke
za razrešenje, odnosno meru javnog objavljivanja povrede zakona za neposredno
izabrane funkcionere (čl. 25).
4.14.3. Političke stranke
Političke stranke osnivaju se i deluju slobodno. Finansiranje političkih stranaka regulisano je Zakonom o finansiranju političkih stranaka.399 Zakon predviđa
da se jedan deo budžeta svake godine odvaja za finansiranje rada političkih stranaka. Predviđa se i dodatno finansiranje za troškove izborne kampanje za godinu u
kojoj se održavaju izbori (čl. 4, 9 i 10). Pravo na sredstva iz budžeta za finansiranje
redovnog rada imaju one političke stranke koje imaju poslanike, odnosno odbornike
(čl. 4, st. 1). Zakon vezuje visinu sredstava koja se godišnje izdvaja za finansiranje
rada političkih stranaka za određeni procenat budžeta.400
Kad je reč o troškovima izborne kampanje, uvedena su ograničenja, kako
stranke ne bi došle u neravnopravan položaj zbog svoje finansijske situacije. Dvadeset posto obezbeđenih sredstava raspoređuje se u jednakim iznosima podnosiocima proglašenih izbornih lista i 80 odsto srazmerno broju osvojenih mandata.401
Visina sredstava koje stranke same obezbede za finansiranje troškova izborne kampanje ograničena je i ne sme preći iznos od 20 odsto sredstava obezbeđenih iz
budžeta za ove svrhe (čl. 11, st. 2).
4.14.4. Aktivno i pasivno biračko pravo
Izborno pravo prevashodno obuhvata pravo čoveka da bira i da bude biran.
U Srbiji to pravo imaju lica koja su: 1) jugoslovenski državljani s prebivalištem u
Srbiji, 2) navršila 18 godina života i poslovno su sposobna (čl. 10 Zakona o izboru
narodnih poslanika402 (ZINP); čl. 6 Zakona o lokalnim izborima403 (ZLI); član 2
Zakona o izboru predsednika Republike,404 i član 3 Odluke o izboru poslanika u
Skupštinu AP Vojvodine (OIPV)).
398
399
400
401
402
403
404
Za detaljnu analizu ovog zakona vidi Izveštaj 2005, I.4.14.2.1.
Sl. glasnik RS, 72/03 i 75/03.
Vidi Izveštaj 2005, I.4.14.2.1.
Ovakvo rešenje pogodno je za proporcionalne izbore, ali ne i za većinske, kao što su predsednički izbori. U tom slučaju samo pobednik dobija preostalih 80 odsto neraspoređenih
sredstava.
Sl. glasnik RS, 35/00, 57/03 i 18/04.
Sl. glasnik RS, 129/07. Ovaj zakon i Zakon o izboru predsednika Republike su doneti posle
raspada Srbije i Crne Gore, pa biračko pravo vezuju za status državljanina Republike Srbije.
Sl. glasnik RS, 111/07.
168
Ljudska prava u pravnim propisima
Izmenama Zakona o izboru narodnih poslanika omogućeno je glasanje birača
koji su hospitalizovani, nepokretni (nemoćna ili sprečena lica), u zatvoru ili imaju
boravište u inostranstvu (čl. 72a, 72b, 73a).
Osim odredbi kojima se reguliše aktivno i pasivno biračko pravo, izborni
zakoni Srbije određuju i izborno pravo građana. Izborno pravo je šire od aktivnog i
pasivnog biračkog prava; osim tih prava ono obuhvata i pravo građana da kandiduju i da budu kandidovani, da odlučuju o predloženim kandidatima i izbornim listama, da kandidatima javno postavljaju pitanja, da budu pravovremeno, istinito i
objektivno informisani o programima i aktivnostima podnosilaca izbornih lista i o
kandidatima s tih lista, kao i da raspolažu drugim pravima koja su predviđena izbornim zakonima (čl. 9 ZINP).
Faktička mogućnost da se glasa i bude biran zavisi od upisa u birački spisak.
Uredno ažuriranje biračkog spiska predstavlja jedan od osnovnih uslova za ostvarenje individualnog biračkog prava i za održavanje regularnih izbora u celini. Praksa
s proteklih izbora pokazala je mnoge nepravilnosti i dokazala neurednost biračkih
spiskova.
Izborni propisi nisu dovoljno precizni i sveobuhvatni u pogledu odgovornosti
i sankcija za neuredno vođenje biračkih spiskova. Oni ne predviđaju mogućnost da
predlagači izbornih lista dobiju kopiju celog biračkog spiska i sami organizuju kontrolu njegove ispravnosti. Uvid u celokupni birački spisak je izuzetno važan za kontrolu regularnosti izbora: birački spiskovi se vode po opštinama, pa postoji mogućnost da se isto lice nađe na spisku u više opština. Iako opštinski spiskovi po Zakonu
treba da predstavljaju deo jedinstvenog, povezanog sistema (čl. 12, st. 1 ZINP), takav jedinstveni birački spisak na republičkom nivou faktički ne postoji.405 Odredba
srbijanskog zakona po kojoj građani mogu da izvrše uvid u birački spisak i zahtevaju izmene (čl. 12, st. 3) nije dovoljna da spreči eventualne zloupotrebe. Ne može
se očekivati da će građani obilaziti sve opštine i proveravati svaki opštinski spisak.406 Delimično rešenje postoji u Zakonu o izboru narodnih poslanika, kojim se
po prvi put u Srbiji reguliše način kontrole glasanja pomoću specijalnog spreja i
stavljanja potpisa u birački spisak (čl. 68, st. 3 i 4).
4.14.5. Izborni postupak
4.14.5.1. Organi za sprovođenje izbora. – Osim u zakonima o izborima,
važna pravila o izbornom postupku nalaze se u aktima izbornih komisija, koje se
staraju o zakonitom sprovođenju izbora, jedinstvenoj primeni izbornog zakona i
405
406
Izveštaj OEBS/ODIHR Misije za posmatranje izbora, Parlamentarni izbori 28. decembar 2003,
Republika Srbija, februar 2003. i OSCE/ODIHR, Presidential Elections 13 and 27 of June,
Republic of Serbia, 2004.
Prema Uputstvu o načinu ažuriranja biračkih spiskova (Sl. glasnik RS, 42/00 i 118/03), ministarstvo nadležno za poslove uprave obezbeđuje uvid u biračke spiskove izlaganjem na Internetu, što olakšava proveru stanja građanima koji imaju pristup Internetu.
169
Ljudska prava u Srbiji 2008.
izboru članova biračkih odbora (tela koja neposredno sprovode izbore). One donose
uputstva za rad ostalih izbornih komisija (ako ih ima)407 i biračkih odbora. RIK u
prvom stepenu odlučuje o prigovoru protiv odluke, radnje ili propusta biračkih odbora (čl. 95, st. 2 ZINP). Prema izbornim zakonima, organi za sprovođenje izbora
su samostalni i nezavisni u svom radu. Međutim, sporne su odredbe koje predviđaju da su organi za sprovođenje izbora odgovorni za svoj rad organu koji ih je imenovao (čl. 28, st. 2 ZINP i čl. 11, st. 3 ZLI). Kako članove opštinskih izbornih komisija imenuje skupština opštine, to je u praksi, u nekim slučajevima, učešće
političkih stranaka u opštinskim komisijama protumačeno kao članstvo na osnovu
političke ravnoteže u opštinskim skupštinama, što je u izbornim komisijama dovelo
do odlučivanja po političkoj liniji.
4.14.5.2. Utvrđivanje rezultata izbora. – Rezultate izbora utvrđuje nadležna
izborna komisija. Izborna komisija utvrđuje ukupan broja glasova koji je dobila
svaka izborna lista (izbori na svim nivoima, osim u Vojvodini gde se primenjuje
mešoviti sistem, odvijaju se po proporcionalnom sistemu) i srazmerno broju dobijenih glasova, na osnovu D’Ontovog sistema, utvrđuje broj mandata koji pripada svakoj listi. U raspodeli mandata učestvuju samo izborne liste koje su dobile najmanje
5 odsto glasova od ukupnog broja glasova birača koji su glasali u izbornoj jedinici.408 U Vojvodini se polovina poslanika bira po proporcionalnom, a polovina po
većinskom sistemu (čl. 5, st. 3 OIPV).
Izborni zakoni sadrže različita rešenja o raspodeli mandata koji su pripali pojedinim izbornim listama. Različita rešenja imaju za posledicu da se pasivno biračko
pravo, na različitim nivoima izbora, ostvaruje na različite načine. Na parlamentarnim
izborima podnosioci izbornih lista mogu po sopstvenom izboru da dodeljuju dobijene poslaničke mandate kandidatima sa liste (čl. 84, st. 1 ZINP). U novom Zakonu o
lokalnim izborima izbrisana je ranija odredba po kojoj se jedna trećina mandata dodeljuje prema rasporedu na listi, a preostali mandati raspodeljuju u skladu s odlukom
podnosioca liste. Prema oceni OEBS, pravilo koje dopušta strankama i koalicijama
da, umesto da unapred odrede redosled kandidata, proizvoljno biraju koji će od kandidata sa njihovih lista postati poslanici, ograničava transparentnost sistema.409
4.14.5.3. Prestanak mandata. – Ustavni sud Srbije, postupajući po sopstvenoj
inicijativi, proglasio je neustavnim odredbe Zakona o izboru narodnih poslanika
407
408
409
Republička izborna komisija i birački odbori su organi nadležni za sprovođenje republičkih
parlamentarnih izbora, dok su za sprovođenje lokalnih izbora nadležni izborna komisija
jedinice lokalne samouprave i birački odbori (vidi čl. 28–38 ZINP i čl. 11–17 ZLI), a nadležni
za sprovođenje predsedničkih izbora su sva tri organa: Republička izborna komisija, izborne
komisije jedinica lokalne samouprave i birački odbori (čl. 5 Zakona o izboru predsednika
Republike).
Izborni cenzus od 5 odsto ne primenjuje se na političke stranke nacionalnih manjina (čl. 81
ZINP; čl. 40 ZLI i čl. 74 OIPV).
Vidi npr. Izveštaj OEBS/ODIHR Misije za posmatranje izbora, Parlamentarni izbori 28. decembar 2003, Republika Srbija, 27. februar 2003.
170
Ljudska prava u pravnim propisima
prema kojima mandat poslanika prestaje i brisanjem iz registra političke stranke ili
druge organizacije na čijoj izbornoj listi je izabran.410 Prema oceni Ustavnog suda,
pasivno biračko pravo je subjektivno pravo koje građanin uživa na osnovu samog
Ustava (čl. 42 tadašnjeg Ustava Srbije); ono se ne može usloviti članstvom u političkoj stranci, „pa samim tim ni prestanak tog svojstva ne može biti osnov za gubitak tog prava (poslaničkog mandata).“411 Ova odluka Ustavnog suda izazvala je
dosta kritika: od njenog donošenja neke vanparlamentarne stranke postale su parlamentarne i učestale su optužbe da se njome pospešuje „trgovina mandatima“. Ustav
uvodi mehanizam da se praktično izbegne primena ove odluke Ustavnog suda. Naime, dozvoljeno je da narodni poslanik „pod uslovima određenim zakonom, neopozivo stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci na čiji predlog je izabran
za narodnog poslanika“ (čl. 102, st. 2).
4.14.5.4. Pravna zaštita. – Prema Evropskom sudu za ljudska prava, izborna
i politička prava nisu „građanska prava“ u smislu prava na pravično suđenje iz člana 6 EKPS,412 te se garantije pravičnog suđenja ne primenjuju na postupke po reviziji zakonitosti sprovođenja izbora.413
Prema postojećim izbornim zakonima, osnovno pravno sredstvo kojim se
obezbeđuje pravna zaštita u izbornom procesu je prigovor, koji svaki birač ili učesnik na izborima može podneti nadležnoj izbornoj komisiji. Prigovor se podnosi
Republičkoj izbornoj komisiji „zbog povrede izbornog prava u toku izbora ili zbog
nepravilnosti u postupku predlaganja odnosno izbora“ (kurziv naš) (čl. 95 ZINP i
čl. 52 ZLI414). Pravna zaštita vezuje se za period u kome se izbori sprovode i odnosi se samo na zaštitu biračkog prava u ovom procesu. Njome nije obuhvaćena zaštita biračkog prava van izbornog procesa, kao što je zaštita pasivnog biračkog prava
u slučaju prevremenog prestanka mandata.
Rok od 24 časa za podnošenje prigovora protiv odluke biračkog odbora teče
od momenta kada je odluka donesena (čl. 95 ZINP i čl. 52 ZLI). Ovako kratak rok
izaziva zabrinutost jer se pravo na prigovor može lako izgubiti ako prigovarač ne
dobije blagovremeno obaveštenje o odluci.
Nijedan od izbornih zakona ne određuje prema kojim pravilima postupka
izborna komisija treba da odlučuje po prigovoru, što je za posledicu imalo neujednačeno postupanje u vezi s utvrđivanjem činjeničnog stanja, upotrebom dokaznih
sredstava i, posebno, poštovanjem načela kontradiktornosti. Ovakva situacija je protivna vladavini prava i stvara pravnu nesigurnost.
410
411
412
413
414
Sl. glasnik RS, 57/03.
Za detalje obrazloženja odluke USS vidi Izveštaj 2005, I.4.14.5.4.
Vidi slučaj Priorello protiv Italije, ECmHR, 43 DR 195, (1985).
Vidi slučajeve ((X. protiv Francuske, ECmHR, 82-B DR 56 (1995); Pierre-Bloch protiv Francuske, ECHR, App. No. 24194/94 (1996).
Na izborni postupak u predsedničkim izborima shodno se primenjuju odredbe Zakona o izboru
narodnih poslanika (čl. 1 Zakona o izboru predsednika Republike).
171
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Izborni zakoni predviđaju i žalbu protiv rešenja nadležnih izbornih komisija
kojima se odbacuje ili odbija prigovor: okružnom sudu povodom lokalnih izbora
(čl. 54 ZLI) i Vrhovnom sudu Srbije povodom parlamentarnih i predsedničkih izbora (čl. 97 ZINP). Žalbe koje se upućuju najvišim sudovima opšte nadležnosti podnose se preko nadležnih izbornih komisija. Zakoni predviđaju da su ovi postupci
pred sudovima hitni – odluke se donose u roku od 48 časova od prijema žalbe (čl.
97, st. 5 ZINP i čl. 54, st. 4 ZLI). ZINP predviđa da Vrhovni sud odlučuje po žalbi
shodnom primenom odredaba zakona kojim se uređuje postupak u upravnim sporovima (čl. 97, st. 4).
Prema novom Zakonu o Ustavnom sudu,415 moguće je ovom organu podneti
zahtev za odlučivanje o izbornom sporu i to u roku od 15 dana od okončanja izbornog postupka koji se osporava. Čini se da je čitav deo zakona koji se bavi odlučivanjem u ovakvim stvarima nejasan i nesprovodiv u realnim političkim konstelacijama. Naime, zakon predviđa da, „ako je nepravilnost u izbornom postupku dokazana,
a imala je bitan uticaj na izborni rezultat, Ustavni sud poništava ceo izborni postupak ili delove tog postupka, koji se moraju tačno označiti“ (čl. 77). Time je uvedena
mogućnost da se u izborni postupak unese još veći stepen pravne nesigurnosti. Teško je zamisliva situacija u kojoj će Ustavni sud naknadno poništiti izbore a da se
posle toga ponovi ceo izborni postupak.
4.15. Posebna zaštita porodice i deteta
Član 23 PGP:
1. Porodica je prirodni i osnovni sastavni deo društva i ima pravo na zaštitu
društva i države.
2. Pravo na sklapanje braka i osnivanja porodice priznaje se čoveku i ženi kada
su dorasli za ženidbu.
3. Nijedan brak se ne može sklapati bez slobodnog i potpunog pristanka budućih supružnika.
4. Države članice ovog pakta doneće odgovarajuće mere radi obezbeđenja jednakosti u pravima i odgovornosti supružnika u pogledu braka za vreme braka i prilikom njegovog raskida. U slučaju raskida braka, preduzimaju se mere radi obezbeđenja potrebne zaštite dece.
Član 24 PGP:
1. Svako dete, bez diskriminacije zasnovane na rasi, boji, polu, jeziku, veri,
nacionalnom ili socijalnom poreklu, imovnom stanju ili rođenju, ima pravo da mu
njegova porodica, društvo i država ukazuju zaštitu koju zahteva njegov status maloletnika.
415
Sl. glasnik RS, 109/07.
172
Ljudska prava u pravnim propisima
2. Odmah posle rođenja, svako dete mora biti upisano u matičnu knjigu rođenih
i nositi neko ime.
3. Svako dete ima pravo da stiče neko državljanstvo.
(Sl. list SFRJ,
J br. 7/71)
Član 5 Protokola br. 7 uz EKPS:
U vezi s brakom, u toku braka i u slučaju njegovog raskida, supružnici su ravnopravni u pogledu međusobnih građanskih prava i obaveza i u svom odnosu prema
deci. Ovim se članom države ne sprečavaju da preduzimaju neophodne mere u interesu dece.
(Sl. list SCG (Međunarodni ugovori), br. 9/03)
4.15.1. Zaštita porodice
Ustav Srbije garantuje posebnu zaštitu porodice, majke, samohranog roditelja
i deteta (čl. 66, st. 1), koja se detaljnije reguliše zakonima, prvenstveno Porodičnim
zakonom Srbije.416 Ustav propisuje da se majci pruža posebna podrška i zaštita pre
i posle porođaja (čl. 66, st. 2).
Prema Porodičnom zakonu (PZ), porodica uživa posebnu zaštitu države i
svako ima pravo na poštovanje svog porodičnog života. Ovi se principi dalje
razrađuju u nizu posebnih odredbi. Takođe, zakonom su regulisani brak i odnosi u
braku, odnosi u vanbračnoj zajednici, odnosi deteta i roditelja, usvojenje,
hraniteljstvo, starateljstvo, izdržavanje, imovinski odnosi u porodici, zaštita od
nasilja u porodici, postupci u vezi s porodičnim odnosima i lično ime (čl. 1).
PZ ne daje definiciju porodice. Ovakav pristup nije u skladu s tumačenjima
Konvencije o pravima deteta koju je dao Komitet za prava deteta417 i u praksi stvara niz problema.
Posebna je pažnja posvećena zaštiti od nasilja u porodici. Prema članu 197,
nasilje u porodici je ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet,
duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice. Ovim članom se zatim
određuju postupci i radnje koje se naročito smatraju nasiljem u porodici i lica koja
se smatraju porodicom u smislu stava 1 ovog člana.
Mere zaštite od nasilja u porodici određuje nadležni sud koji može predvideti
jednu ili više mera kojom se privremeno zabranjuje ili ograničava održavanje ličnih
odnosa sa drugim članom porodice (čl. 198, st. 1).
Brak, porodica i odnosi u njoj zaštićeni su i Krivičnim zakonikom.418 KZ
sankcioniše kršenje porodičnih obaveza, npr. nedavanje izdržavanja (čl. 195 KZ),
416
417
418
Sl. glasnik RS, 18/05.
Izveštaj Komiteta za prava deteta, peto zasedanje, januar 1994, CRC/C/24, Annex V, p. 63.
Sl. glasnik RS, 85/05, 88/05 i 107/05. Glava XII, Krivična dela protiv braka i porodice, članovi
187–197.
173
Ljudska prava u Srbiji 2008.
ostavljanje u teškom položaju ili napuštanje člana porodice koji nije u stanju da se
sam o sebi stara (čl. 196 KZ).
Radnje izvršenja krivičnog dela nasilje u porodici (čl. 194 KZ) obuhvataju i
drsko i bezobzirno ponašanje, a u pravna dobra koja se štite spada i spokojstvo
člana porodice, što je svakako pozitivna tendencija. Međutim, propisana maksimalna
kazna od jedne godine zatvora nije dobro rešenje s obzirom na rasprostranjenost
nasilja u porodici u zemlji i povećanu društvenu opasnost ovog dela poslednjih
godina.
Kvalifikovani oblici ovog krivičnog dela postoje ako je korišćeno oružje ili
opasno oruđe ili ako je nastupila teška telesna povreda ili teško narušavanje zdravlja,
kao i ako je delo učinjeno prema maloletnom licu, ili ako je nastupila smrt člana
porodice (st. 2, 3 i 4).
Krivični zakonik je kompatibilan sa PZ, tako da je inkriminisano kršenje
mere zaštite od nasilja koje je nasilniku sud odredio po PZ, za koje su propisane
novčana ili kazna zatvora do šest meseci (čl. 194, st. 5 KZ).
4.15.2. Brak
Ustav jemči pravo svakoga da slobodno odluči o zaključenju i raskidanju
braka, ravnopravnost supružnika prilikom zaključenja, za vreme i pri raskidu braka,
izjednačava vanbračnu zajednicu s brakom, u skladu sa zakonom (čl. 62) i garantuje
jednaka prava bračne i vanbračne dece (čl. 64, st. 4).
Ustav i Porodični zakon postavljaju kao uslov za zaključenje braka različitost
polova supružnika, a istovetnost polova kao jedan od razloga ništavosti (apsolutna
ništavost) braka (čl. 62, st. 2 Ustava Srbije i čl. 3, st. 1 PZ).419 Praksa Evropskog
suda za ljudska prava i presude u slučajevima brakova homoseksualaca i transseksualaca nisu jedinstvene.420 Međutim, iako ni u jednom slučaju nije presudio u korist prava homoseksualaca na brak, Sud sve fleksibilnije tumači odredbe člana 12 s
tendencijom omogućavanja zaključenja braka transseksualcima.
Beogradski centar za ljudska prava podneo je 2005. godine Ustavnom sudu
Srbije predlog za ocenu ustavnosti člana Porodičnog zakona, po kome se vanbračnom
zajednicom smatra samo trajnija zajednica osoba različitog pola (čl. 4, st. 1 PZ).
Ovakva definicija vanbračne zajednice stavlja u značajno nepovoljniji položaj
partnere istog pola u sličnim zajednicama, jer oni nemaju pristup mnogim pravima
koja se garantuju vanbračnim partnerima, uključujući i prava na izdržavanje,
zajedničku imovinu i zaštitu od nasilja u porodici. Time su partneri istog pola postali
419
420
Povelja o ljudskim i manjinskim pravima (čl. 25) je govorila o slobodnom sklapanju braka bez
određivanja pola supružnika. Evropski sud za ljudska prava odnose između lica istog pola štiti
pravom na privatnost u skladu sa članom 8 EKPS, ali ne i pravom na porodičan život (X.,
( Y. i
Z. protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECHR, 24 EHRR 143, (1997); Soberback protiv Švedske,
ECmHR, EHRLNR 342 (1998)).
Vidi slučaj Van Oosterwijck protiv Belgije, App. No. 7654/76 i Cossey protiv Ujedinjenog Kraljevstva, App. No. 10843/84).
174
Ljudska prava u pravnim propisima
žrtve diskriminacije. Za našu zemlju je naročito važno stanovište Evropskog suda
za ljudska prava koji je u predmetu Karner protiv Austrije,421 presudio da partnerima istog pola mora biti omogućeno uživanje određenih supružničkih prava. Ustavni
sud Srbije, oformljen početkom decembra 2007. posle godinu dana nefunkcionisanja, do završetka rada na ovom izveštaju nije doneo odluku povodom inicijative
Beogradskog centra.
Iako se silovanje u braku izričito ne spominje u KZ, ono je shodno opisu
radnji izvršenja obuhvaćeno krivičnim delima protiv braka i porodice u članu 194,
nasilje u porodici. Smatramo da je ovo krivično delo trebalo biti izričito predviđeno
ili posebno naglašeno u navedenoj odredbi koja se tiče nasilja u porodici.422
4.15.3. Posebna zaštita deteta
4.15.3.1. Opšte. – U propisima Srbije nema posebne definicije deteta. Ni PZ
ne sadrži takvu definiciju, pa ne određuje ni statusni položaj deteta. Ustav Srbije
određuje da se punoletstvo stiče s navršenom 18. godinom života (čl. 37).
Srbija (u to vreme SFRJ) je ratifikovala Konvenciju o pravima deteta 1990.
godine.423 Tadašnja SRJ je jula 2002. godine ratifikovala dva fakultativna protokola
uz Konvenciju o pravima deteta. To su: Fakultativni protokol o prodaji dece, dečijoj
prostituciji i dečijoj pornografiji i Protokol o učešću dece u oružanim sukobima.424
Posle dužeg zakašnjenja, Srbija je 2007. godine Komitetu za prava deteta
podnela Inicijalni izveštaj o ostvarivanju Konvencije o pravima deteta u Republici
Srbiji za period 1992–2005. Centar za prava deteta iz Beograda je u septembru
2007. okupio ad hoc koaliciju nevladinih organizacija koje su sastavile Izveštaj
NVO o stanju deteta u Srbiji za period od 1992. do 2005 (u daljem tekstu: Alternativni
izveštaj). Izveštaj je predstavljen Komitetu 4. februara 2008. Iako se državni Izveštaj
u velikoj meri oslanja na informacije nevladinih organizacija, ove organizacije nisu
bile konsultovane o sadržaju Izveštaja.425
Komitet je Završne napomene, u kojima je istakao pozitivne i negativne aspekte u poštovanju prava deteta u Srbiji, usvojio u junu ove godine.426
421
422
423
424
425
426
ECHR, App. No. 40016/98 (2003).
O odredbama PZ u vezi s brakom, razvodom, imovinskim odnosima supružnika i postupcima u
oblasti porodičnih i bračnih odnosa vidi Izveštaj 2005, I.4.15.2.
Sl. list SFRJ (Međunarodni ugovori), 15/90 i Sl. list SRJ (Međunarodni ugovori), 4/96 i 2/97.
Izvršavajući obavezu preuzetu ratifikacijom Konvencije, vlasti u SRJ su 1994. godine podnele
Komitetu za prava deteta Izveštaj o primeni Konvencije o pravima deteta u SRJ za period
1990–1993. Komitet za prava deteta je Saveznoj vladi postavio dodatnih 32 pitanja, na koja je
Savezna vlada odgovorila pismeno odbijajući da, prema uobičajenoj proceduri, na njih i usmeno
odgovori. Naredni izveštaj SRJ je bila obavezna da podnese 1998. godine. Izveštaj je podnet
tek 2007. godine.
Sl. list SRJ (Međunarodni ugovori), 7/02.
Saopštenje CPD, „Alternativni izveštaj“, septembar 2007, www.cpd.org.rs.
CRC/C/SRB/CO/1.
175
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Pozitivne kritike odnose se, između ostalog, na uključivanje odredbi o pravima
deteta u Ustav i na donošenje zakona koji se tiču zaštite maloletnika (Porodični zakon
i Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih
lica), kao i na uspostavljanje Saveta za prava deteta. Takođe je izraženo zadovoljstvo
što je Savet za prava deteta usvojio Nacionalni plan akcije, u kome se postavljaju
planovi i prioriteti do 2015. godine i predviđa praćenje napretka na ovom polju.
Komitet je uputio preporuke Srbiji u pogledu, između ostalog, sprovođenja
Nacionalnog plana, funkcionisanja kancelarije zaštitnika građana i uvođenja zaštitnika prava deteta, kao i u pogledu potrebe usklađivanja rada različitih vladinih tela
i osnaživanja Saveta za prava deteta. Komitet je takođe ukazao na neophodnost da
se predvidi budžet koji će obezbediti ostvarivanje ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava dece u najvećoj mogućoj meri, ako treba i uz međunarodnu saradnju. Iako
u Srbiji postoji već određena vrsta telefonske linije dostupne deci, što je pohvalno,
ipak je ukazano da ta linija mora da radi svaki dan i da bude besplatna, a uz to, deca
treba da budu šire upoznata s njenim postojanjem.
Posebno je istaknut problem diskriminacije koja u praksi postoji u odnosu na
decu koja pripadaju ranjivim grupama (romska deca, deca s posebnim potrebama,
deca povratnika, deca koja pripadaju manjinama, deca koja nisu upisana u matične
knjige po rođenju). Ova deca susreću se s diskriminacijom naročito u pogledu obrazovanja i zdravstvene zaštite.
Komitet je izrazio ozbiljnu zabrinutost zbog postupanja s decom s posebnim
potrebama u pojedinim ustanovama za njihovo zbrinjavanje. Prema mišljenju Komiteta, u nekim od ovih ustanova postupanje s decom je do te mere loše da postoji
bojazan da može da predstavlja zlostavljanje ili čak mučenje.
Kada je u pitanju staranje o deci, ukazano je da postoji problem nedovoljnog
broja hraniteljskih porodica, i date su preporuke koje se tiču usvajanja dece.
Komitet je izrazio naročitu zabrinutost zbog činjenice da je telesno kažnjavanje i dalje prisutno i da ono nije protivzakonito, kao i zbog toga što se veliki broj
slučajeva nasilja u porodici ne prijavljuje, niti se primenjuju odredbe koje se bave
nasiljem u porodici, čije je usvajanje Komitet inače pozdravio.
Među preporukama Komiteta još su i one koje se tiču zdravstvene zaštite,
obrazovanja, dečijeg rada, položaja „dece ulice“, seksualnog iskorišćavanja i trafikinga, kao i sprovođenja posebnih standarda u krivičnim postupcima protiv dece.
Porodični zakon načelno usvaja sve osnovne principe iz Konvencije o pravima deteta i oni predstavljaju načela na kojima se ovaj zakon zasniva. Ovo je prepoznato i u Završnim napomenama, ali je u isto vreme iskazana zabrinutost što celokupno zakonodavstvo nije u potpunosti u skladu s Konvencijom.
Ratifikacija dva protokola uz Konvenciju o pravima deteta predstavlja važan
korak u unapređivanju pravnog položaja dece, naročito, imajući u vidu zabrinjavajući porast kršenja prava dece u Srbiji u prethodnim godinama.427
427
Vidi Izveštaj 2003, II.2.15.1. i praksu kršenja prava dece u ratovima na teritoriji bivše SFRJ.
176
Ljudska prava u pravnim propisima
Protokol o prodaji dece, dečijoj prostituciji i dečijoj pornografiji obavezuje
države potpisnice da preduzmu mere zaštite dece s obzirom na rastuću međunarodnu trgovinu decom, seksualni turizam i sve veću dostupnost dečje pornografije na
Internetu.428
Zakonodavstvo Srbije je počelo da usaglašava svoje kaznene odredbe s ovim
Protokolom. U KZ iskorišćavanje maloletnih lica za pornografiju predviđeno je kao
krivično delo u članovima 184 i 185 (posredovanje u vršenju prostitucije), gde se
propisuje teža kazna ako se radi o maloletnom licu i prikazivanje pornografskog
materijala i iskorišćavanje dece za pornografiju. KZ predviđa dva krivična dela vezana za trgovinu ljudima,429 trgovinu ljudima (čl. 388) i trgovinu decom radi usvojenja (čl. 389).
Fakultativni protokol o učešću dece u oružanim sukobima uz Konvenciju o
pravima deteta garantuje zaštitu dece u međunarodnim i nemeđunarodnim oružanim
sukobima, zabranjuje obaveznu regrutaciju lica koja imaju status dece, i obavezuje
države potpisnice da podignu minimalnu starosnu granicu za dobrovoljnu regrutaciju lica u svoje oružane snage (čl. 1, 2 i 3).430
Zakon o VJ431 je u skladu s Protokolom u delu koji se odnosi na obaveznu
regrutaciju, propisujući da se regrut upućuje na služenje vojnog roka kada napuni
21 godinu života (čl. 301), ili na izričit zahtev samog regruta kada napuni 18 godina
života (čl. 302).
4.15.3.2. Predlog zakona o zaštitniku prava deteta. – Vlada Srbije je 14. decembra 2007. godine uputila u skupštinsku proceduru Predlog zakona o zaštitniku
prava deteta. Prema Predlogu, osnovni zadatak ovog nezavisnog državnog organa
biće zaštita i rad na promovisanju i širenju znanja o dečjim pravima (čl. 1). Zaštitnik
će imati i pravo zakonodavne inicijative, kao i pravo da pokreće postupak za ocenu
ustavnosti i zakonitosti opštih akata (čl. 7 i 8), a biraće ga parlament (čl. 18).
Zaštitnik će imati pravo pristupa prostorijama i uvid u ostvarivanje brige o
deci koja borave ili su smeštena kod fizičkih ili pravnih lica, kao i u prostorije gde
borave deca lišena slobode (čl. 10), a imaće i pravo uvida u sve informacije koje se
odnose na prava i zaštitu dece bez obzira na stepen njihove tajnosti (čl. 11).
Zaštitnik je, prema ovom predlogu, odgovoran za doslednu primenu Konvencije o pravima deteta u delu kojim se deci osigurava pravo na slobodno izražavanje.
428
429
430
431
Vidi Izveštaj 2006, I.4.15.3.1.
Vidi I.4.4.
Pošto je članom 38 Konvencije o pravima deteta minimalna starosna granica za učestvovanje u
oružanim sukobima 15 godina, Protokol određuje da države potpisnice podignu starosnu
granicu u odnosu na navedeni član Konvencije u vezi sa dobrovoljnom regrutacijom,
prepuštajući državama da utvrde kolika će ona biti (čl. 3).
Novi Zakon o Vojsci Srbije iz decembra 2007, u prelaznim i završnim odredbama (čl. 197)
kaže da će se do donošenja posebnog zakona na ovu oblast primenjivati odredbe Zakona o
VJ.
177
Ljudska prava u Srbiji 2008.
On će imati obavezu da decu upoznaje s njihovim pravima i načinima na
koje mogu da ih ostvare (čl. 6).
Do kraja 2008. godine ovaj zakon nije usvojen. U međuvremenu je u okviru
kancelarije zaštitnika građana na funkciju zamenika zaštitnika građana za prava deteta izabrana Tamara Lukšić-Orlandić.
4.15.3.3. „Mere zaštite ... koje zahteva položaj maloletnika.“
“ – Prema članu
24, st. 1 PGP „svako dete bez ikakvog razlikovanja ... ima pravo na mere zaštite od
strane njegove porodice, društva i države koje zahteva njegov položaj maloletnika“.
Ustav Srbije (čl. 21), osim što sadrži opštu zabranu diskriminacije, izričito propisuje
(čl. 64) da deca rođena izvan braka imaju ista prava kao deca rođena u braku.
Ovakvu odredbu sadrži i PZ (čl. 6, st. 4).
Porodičnim zakonom se uređuju odnosi deteta i roditelja u vezi s porodičnim statusom deteta, utvrđivanje očinstva i materinstva (čl. 42–59), određuju se
prava deteta pod roditeljskim staranjem (čl. 59–66). Ovo je svakako napredak u
poređenju sa starim zakonom gde su se prava deteta određivala i vezivala isključivo s obavezama roditelja. U PZ prava deteta su propisana u trećem poglavlju, nezavisno od roditeljskih prava i dužnosti koja su data u kasnijim odredbama, i čine
ih: pravo na poreklo, pravo na život sa roditeljima, pravo na lične odnose, pravo na
razvoj i obrazovanje deteta i pravo na mišljenje deteta (čl. 65, st. 4). Ovakvim rešenjima je detetu omogućeno da bude aktivno legitimisano u postupcima koji se
vode o njegovim pravima. Roditeljska prava su određena kroz njihove obaveze
prema detetu i oni imaju pravo i dužnost da se staraju o ličnosti, pravima i interesima svoje dece.
Najvažnije odredbe PZ kojima se obim prava deteta širi izvan granica koje su
bile određene starim zakonom je njegovo pravo da podnese tužbu u sporu za zaštitu
svog prava i u sporu za vršenje, odnosno lišenje roditeljskog prava (čl. 261 PZ).
Ovu tužbu pored deteta mogu podneti i roditelji deteta, javni tužilac i organ starateljstva. Zaštićena dobra deteta su sva ona prava koja detetu priznaje PZ (st. 2).
Takođe, veoma korisno rešenje predviđa Zakon u članu 263, kojim se omogućava
da i sve dečije, zdravstvene i obrazovne ustanove ili ustanove socijalne zaštite, pravosudni organi, udruženja i građani mogu obavestiti javnog tužioca o razlozima za
zaštitu prava deteta (st. 3).432
4.15.3.4. Zaštita maloletnika u krivičnom pravu i postupku. – U Srbiji je
2005. godine donet Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj
zaštiti maloletnih lica,433 koji je počeo da se primenjuje 1. januara 2006. godine.
Ovim zakonom su objedinjene krivičnopravne odredbe koje se tiču maloletnih
učinilaca krivičnih dela i krivičnopravne zaštite maloletnih lica u materijalnom (ma432
433
O odredbama PZ o vršenju i nadzoru nad vršenjem roditeljskih prava, o zaštiti dece bez roditeljskog staranja, imovini deteta i njegovom pravu da zaključuje pravne poslove vidi Izveštaj
2005, I.4.15.3.2.
Sl. glasnik RS, 85/05.
178
Ljudska prava u pravnim propisima
terijalno krivično pravo) i procesnom delu (organi koji vode i primenjuju postupak,
krivični postupak i izvršenje krivičnih sankcija, čl. 1 Zakona).
Kao posledica neadekvatne zakonske regulative koja je postojala pre usvajanja ovog zakona javljali su se određeni problemi u praksi: postupak nije bio objedinjen, što je uticalo na njegovu dužinu, a kažnjavanje maloletničke delinkvencije,
mera pritvora i način izdržavanja kazne u mnogim segmentima nisu bili u skladu s
međunarodnim standardima u ovoj oblasti.
Vaspitne mere predviđene pomenutim zakonom su: mere upozorenja i usmeravanja, sudski ukor, mere pojačanog nadzora, pojačani nadzor od strane roditelja,
usvojioca ili staraoca, pojačan nadzor u drugoj porodici, pojačan nadzor od strane
organa starateljstva, pojačan nadzor uz dnevni boravak u odgovarajućoj ustanovi
za prevaspitavanje i obrazovanje maloletnika, upućivanje u vaspitnu ustanovu,
upućivanje u vaspitno popravni dom i upućivanje u posebnu ustanovu za lečenje
(čl. 11).
Alternativni izveštaj ukazuje na problem koji se javlja kod pojedinih vaspitnih mera, pre svega vaspitnih mera institucionalnog karaktera, a sastoji se u relativnoj neodređenosti njihovog trajanja, odnosno u zakonskom određenju minimuma i
maksimuma njihovog trajanja.
Određivanje pritvora prema maloletnicima predstavlja izuzetnu meru (čl. 67
i 68), kako bi se sprečilo njegovo bekstvo, izvršenje krivičnog dela, uništavanje
dokaza ili opasnost od uticaja na svedoke ili saučesnike.434 Maloletnik u pritvoru
mora biti odvojen od punoletnih pritvorenika, ali sudija za maloletnike može odrediti da maloletnik bude u pritvoru s punoletnim pritvorenicima pod uslovom da
njegovo usamljenje duže traje i da postoji mogućnost da se maloletnik stavi u prostoriju s punoletnim pritvorenikom koji ne bi na njega štetno uticao (čl. 68). Međutim, ova odredba nije u skladu s PGP koji ne dozvoljava izuzetke u pogledu usamljenja maloletnog pritvorenika od punoletnih lica (čl. 10 PGP).435
Ukoliko postoji potreba da se maloletnik izdvoji iz sredine u kojoj je do tada
živeo, zakon predviđa da sudija za maloletnike može da naredi da se on u toku pripremnog postupka smesti u prihvatilište, vaspitnu ili sličnu ustanovu, da se stavi
pod nadzor organa starateljstva ili da se preda drugoj porodici (čl. 66). Ovakva zakonska mogućnost još uvek se retko koristi, što dovodi do neopravdano čestog
određivanja pritvora prema maloletnicima.436
Zakon o prekršajima predviđa posebne odredbe o maloletnicima kao izvršiocima prekršaja (Glava VIII Zakona). Prema maloletniku koji je učinio prekršaj a
nije napunio 14 godina ne može se voditi prekršajni postupak (čl. 63). U slučaju da
je prekršaj učinjen kao posledica propuštanja dužnog nadzora roditelja, usvojitelja,
odnosno staratelja ova lica će se kazniti kao da su prekršaj sami izvršili (čl. 64, st.
434
435
436
Vidi Izveštaj 2006, I.4.15.3.3.
O odredbama ovog zakona vidi Izveštaj 2005, I.4.15.3.3.
Vidi Alternativni izveštaj.
179
Ljudska prava u Srbiji 2008.
1). Prekršajne sankcije koje se mogu izvršiti nad mlađim maloletnikom mogu biti
samo vaspitne mere (čl. 65). Starijim maloletnicima mogu se izreći i vaspitne mere
i kazne (čl. 65).
4.15.3.5. Rođenje i lično ime deteta. – Da bi se obezbedilo da svako dete bude
registrovano neposredno po rođenju, određeno je da se rođenje prijavljuje matičaru u
matičnom području u mestu u kome se dete rodilo. Rođenje deteta se prijavljuje u
roku od 15 dana od dana rođenja. Ako su roditelji deteta nepoznati, rođenje se upisuje u matičnu knjigu rođenih mesta gde je dete nađeno, na osnovu rešenja nadležnog organa starateljstva (čl. 17, 18 i 25 Zakona o matičnim knjigama).437
Lično ime (koje se sastoji od imena i prezimena) lično je pravo građana. Ono
se stiče upisom u matičnu knjigu rođenih. Ime deteta određuju roditelji sporazumno
u roku od dva meseca od dana rođenja. PZ Srbije438 zabranjuje određivanje detetu
imena koje je pogrdno, kojim se vređa moral, ili je u suprotnosti s običajima i shvatanjima sredine. Ako se roditelji u datom roku ne sporazumeju, lično ime određuje
organ starateljstva. Dete dobija prezime jednog ili oba roditelja, s tim što se u Srbiji ne mogu zajedničkoj deci odrediti različita prezimena. Roditelji mogu da promene ime detetu koje je navršilo 10 godina samo uz saglasnost deteta (čl. 342, 344, st.
1, 3 i 4, čl. 345 i čl. 346).
4.16. Državljanstvo
Član 15 Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima:439
Svako ima pravo na neko državljanstvo.
Niko ne sme biti samovoljno lišen svog državljanstva niti prava da promeni
državljanstvo.
Član 24, st. 3 PGP:
Svako dete ima pravo da stiče neko državljanstvo.
(Sl. list SFRJ, br. 7/71)
4.16.1. Opšte
Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima predviđa pravo svakog čoveka
na državljanstvo, kao i zabranu proizvoljnog oduzimanja državljanstva i uskraćivanja
prava na promenu državljanstva (čl. 15). PGP ne govori posebno o pravu na
državljanstvo. Ipak, član 24 PGP, koji se bavi položajem deteta, u stavu 3 garantuje
437
438
439
Sl. glasnik RS, 57/03.
U Srbiji ne postoji poseban zakon o ličnom imenu, već su odredbe o ličnom imenu sadržane u
jedanestom delu PZ Srbije.
Prevod iz knjige Osnovni dokumenti o ljudskim pravima, Beogradski centar za ljudska prava,
Beograd, 1998.
180
Ljudska prava u pravnim propisima
pravo svakog deteta na sticanje državljanstva. Ova odredba samo obavezuje države
da novorođenoj deci omoguće sticanje državljanstva, a ne nužno da svakom detetu
daju svoje državljanstvo. Način i uslovi sticanja državljanstva regulisani su
unutrašnjim propisima države. U svakom slučaju, ne sme se praviti diskriminacija
između novorođene dece.
Evropska konvencija o državljanstvu,440 usvojena u okviru Saveta Evrope,
postavila je osnovne principe, pravila i preporuke u materiji državljanstva.441 Srbija
još uvek nije potpisala ovu konvenciju, iako ju je predlagač kako Zakona o državljanstvu Srbije442 donetog decembra 2004. godine, tako i Zakona o njegovim izmenama i dopunama443 usvojenog 24. septembra 2007. godine, pomenuo u obrazloženjima predloga.
Posle osamostaljivanja Republike Crne Gore odlukom njenih građana na referendumu održanom 21. maja 2006. i prestanka postojanja državne zajednice Srbija i Crna Gora u junu 2006, državljani Srbije, po prvi put nakon mnogo decenija,
nisu više pravni pripadnici složene državne tvorevine (kakve su bile SFRJ, SRJ i
SCG), odnosno nisu više nosioci državljanstva koje je po svojoj prirodi složeno i
sastoji se od dva državljanstva.
Septembra 2007. Narodna skupština je usvojila predlog Zakona o izmenama
i dopunama Zakona o državljanstvu Republike Srbije koji se bavi posledicama nastalim osamostaljivanjem Republike Crne Gore i prestankom postojanja državne
zajednice Srbija i Crna Gora. Građani Srbije i Crne Gore prestali su da budu nosioci zajedničkog državljanstva SCG koje više ne postoji i postali su vlasnici državljanstva dve samostalne i unitarne države – Srbije i Crne Gore.
U obrazloženju predloga izmena i dopuna navedeno je da je najznačajnija
posledica ovih promena u tome što su crnogorski državljani koji su nastavili da žive
na teritoriji Republike Srbije, izgubili status domaćih državljana i u novonastalim
okolnostima za Srbiju postali – nedržavljani.444 Republika Srbija je u obavezi da, u
440
441
442
443
444
European Convention on Nationality, Strasbourg, 6. XI 1997, www.coe.int.
Osnovni principi Evropske konvencije o državljanstvu su da svaka zemlja svojim unutrašnjim
pravom propisuje ko će biti njen državljanin, i da to pravo, ukoliko je u skladu s međunarodnim
konvencijama na snazi, međunarodnim običajnim pravom i opšte prihvaćenim pravnim principima u materiji državljanstva, treba da prihvate i ostale države (čl. 3). Prema Konvenciji, svako
ima pravo na državljanstvo, apatridija treba da bude sprečavana i suzbijana, niko ne može biti
proizvoljno lišen državljanstva, a brak i prestanak braka između državljanina države ugovornice
i stranca, kao i promena državljanstva jednog od supružnika tokom braka ne mogu automatski
uticati na državljanstvo drugog bračnog druga (čl. 4). Pravni poreci država ugovornica u oblasti
državljanstva ne mogu sadržati diskriminatorna pravila po osnovu pola, religije, rase, boje kože,
nacionalnog ili etničkog porekla, a zabranjeno je i diskriminatorno ponašanje države prema njenim državljanima bez obzira da li su državljanstvo stekli rođenjem ili naknadno (čl. 5).
Sl. glasnik RS, 135/04. Ovaj zakon počeo je da se primenjuje 60 dana posle njegovog stupanja
na snagu (čl. 56).
Sl. glasnik RS, 90/07.
Obrazloženje Predloga zakona o izmenama i dopunama za ova lica koristi naziv „nedržavljani“,
a ne strani državljani.
181
Ljudska prava u Srbiji 2008.
skladu s međunarodnim standardima iz te oblasti, ovoj grupi lica – crnogorskim
državljanima s prijavljenim prebivalištem na teritoriji Srbije na dan 3. juna 2006.
godine, što je trenutak u kom je Srbija postala pravni sledbenik SCG – omogući
sticanje državljanstva Srbije pod olakšanim uslovima. Ona to treba da učini radi
ostvarivanja svog međunarodnopravnog subjektiviteta kao pravnog sledbenika SCG,
a ova obaveza, prema predlagaču, istovremeno predstavlja i njen interes.
Zakonom je takođe utvrđeno i ko se u novonastalim okolnostima smatra državljaninom Srbije. Državna zajednica SCG i državljanstvo SCG uklonjeni su iz
zakona, kao i one odredbe koje su suvišne i neadekvatne u novonastalim okolnostima. Tako, kod sticanja državljanstva Srbije poreklom, činjenica da je jedan roditelj
crnogorski državljanin ili da je dete rođeno na teritoriji Crne Gore više nema uticaja na sticanje državljanstva po ovom osnovu, već se izjednačava sa slučajevima
kada je dete rođeno na stranoj teritoriji odnosno kada mu je jedan od roditelja stranac. Dalje, iz zakona su uklonjeni i posebni slučajevi sticanja državljanstva crnogorskih državljana, kao i institut prestanka državljanstva Srbije zbog sticanja crnogorskog državljanstva. Ova rešenja su od interesa i za same crnogorske građane,
koji bi se u suprotnom doveli u neravnopravan položaj u odnosu na državljane drugih republika ranije SFRJ. Naime, među svim državljanima republika ranije SFRJ
jedino njima ne bi bilo omogućeno da steknu državljanstvo Srbije pod olakšanim
uslovima, a uz mogućnost da zadrže dotadašnje državljanstvo, jer prethodno zakonodavstvo, zbog postojanja zajedničke države SRJ, odnosno SCG nije dozvoljavalo
da jedno lice istovremeno ima i srbijansko i crnogorsko državljanstvo.
Ustav Republike Srbije ne garantuje pravo na državljanstvo, što je prema međunarodnim standardima u oblasti ljudskih prava uobičajeno i opšteprihvaćeno.
Ustavom se pravo na državljanstvo Republike Srbije garantuje samo detetu rođenom
u Republici Srbiji, i to ako nisu ispunjeni uslovi da ono stekne državljanstvo neke
druge države (čl. 38, st. 3). Istim članom, Ustav predviđa da državljanin Republike
Srbije „ne može biti proteran, ni lišen državljanstva ili prava da ga promeni“ (st. 2).
Sticanje i prestanak državljanstva Republike Srbije uređuje se zakonom (čl.
38, st. 1). U Srbiji se od 27. februara 2005. godine primenjuje Zakon o državljanstvu Srbije noveliran gorepomenutim amandmanima iz septembra 2007.
4.16.2. Sticanje državljanstva Srbije
Zakonom o državljanstvu Srbije uređena je materija uslova, pretpostavki,
evidencije, nadležnosti i procedura za sticanje i prestanak državljanstva Srbije.
Pravno su rešena pitanja kontinuiteta državljanstva građana Srbije, olakšano je sticanje državljanstva za pojedine kategorije lica, omogućeno je dvojno, pa i višestruko državljanstvo u znatno većem broju slučajeva nego što su to predviđali raniji
propisi, omogućeno je da se državljanstvo, bez obzira na osnov sticanja, evidentira
samo u matičnim knjigama rođenih, nastavljen je rad na sprečavanju i suzbijanju
apatridije. Možemo zaključiti da su zakonom usvojeni i principi Evropske konvencije o državljanstvu, što je naročito vidljivo u nekim rešenjima, nepoznatim prethodnom zakonodavstvu u ovoj oblasti.
182
Ljudska prava u pravnim propisima
Prema članu 6 Zakona o državljanstvu Srbije osnovni načini njegovog sticanja su poreklo, rođenje na teritoriji Srbije, prijem i na osnovu međunarodnih
ugovora.445
Zakon o izmenama i dopunama iz 2007. ne menja osnovne načine sticanja
državljanstva, ali, u skladu s novonastalim okolnostima,446 unosi odgovarajuće promene u odredbe koje detaljnije regulišu ovu oblast. Naime, član 2, st. 1 i član 3
uklanjaju neke posebne slučajeve sticanja državljanstva Srbije poreklom – deteta
kome je jedan od roditelja državljanin Srbije, a drugi državljanin Crne Gore (čl. 7,
st. 1, t. 3 i 4, čl. 8) i deteta rođenog na teritoriji Crne Gore (čl. 7, st. 1, t. 5) pod
određenim okolnostima. Takođe, članom 7 brišu se posebni slučajevi prijema u državljanstvo Srbije crnogorskog državljanina, odnosno njegovog deteta ili maloletnog usvojenika (čl. 22).
Odgovarajuće izmene i dopune (čl. 8) unete su u član 23 Zakona o državljanstvu Srbije. Naime, stav 1 ovog člana predviđao je da pripadnik srpskog ili nekog
drugog naroda ili etničke zajednice s teritorije Srbije, koji u njoj nema prebivalište,
može biti primljen u državljanstvo Srbije pod uslovom da je punoletan, da mu nije
oduzeta poslovna sposobnost, kao i da podnese pismenu izjavu da Srbiju smatra
svojom državom. Nakon izmena ovog stava, pripadnik srpskog naroda koji nema
prebivalište na teritoriji Srbije ima pravo da bude primljen u državljanstvo pod pomenutim uslovima i to bez otpusta iz stranog državljanstva, dok pod istim uslovima
u državljanstvo Srbije može biti primljen pripadnik drugog naroda ili etničke zajednice s teritorije Srbije (st. 3). Tako je bivši stav 1 člana 23 razložen na dva stava
kojima je pripadnicima srpskog naroda pod određenim uslovima dato pravo da budu
primljeni u državljanstvo Srbije, dok je za ostale narode i etničke zajednice s teritorije Srbije pod istim uslovima ostavljena mogućnost prijema u državljanstvo Srbije.
Stav 2 ovog člana ostaje isti i predviđa da pod istim uslovima državljanstvo Srbije
mogu prijemom steći lica rođena u drugoj republici ranije SFRJ koja su imala državljanstvo te republike ili su državljani druge države nastale na teritoriji bivše
SFRJ, a borave na teritoriji Srbije kao izbegla, prognana ili raseljena lica ili su izbegla u inostranstvo.
Unošenjem odgovarajućih izmena i dopuna, član 23 Zakona o državljanstvu
Srbije moći će da se primenjuje i na crnogorske državljane, čije crnogorsko državljanstvo neće prestajati jer za sticanje po ovom osnovu ne postoji uslov otpusta iz
dotadašnjeg državljanstva. Tako će ubuduće biti mogući slučajevi u kojima jedno
lice ima državljanstvo i Srbije i Crne Gore.447
445
446
447
Za sadržinu, analizu i obrazloženja pojedinih odredaba o sticanju državljanstva Srbije vidi Izveštaj 2004, 2005, I.4.16.2.
Vidi I.4.16.1.
Krajem septembra 2008. zvanično su otpočeli pregovori o regulisanju dvojnog državljanstva i
potpisivanju Sporazuma o dvojnom državljanstvu između Srbije i Crne Gore (www.danas.co.rs,
1. oktobar). Do zaključenja rada na ovom izveštaju, tim povodom je održano nekoliko zajedničkih
sastanaka ministara unutrašnjih poslova i eksperata dve zemlje.
183
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Prema članu 27 Zakona o državljanstvu Srbije, ono prestaje na četiri načina:
otpustom, odricanjem, sticanjem državljanstva druge države članice, kao i po međunarodnim ugovorima.448 Zakon o izmenama i dopunama iz 2007. ukinuo je treći
način prestanka državljanstva Srbije – sticanjem državljanstva druge države članice
(čl. 10, st. 1) i, shodno tome, ceo član 35 koji je propisivao uslove za ovaj način
prestanka državljanstva (čl. 13).
Za postupak za sticanje i prestanak državljanstva Srbije nadležno je Ministarstvo unutrašnjih poslova, a ovaj postupak je po svojoj prirodi hitan (čl. 38).449
Amandmanima iz 2007. promenjen je i tekst prelazne odredbe člana 51 Zakona o državljanstvu Srbije prema kojoj se državljaninom Srbije smatrao onaj jugoslovenski državljanin koji je 4. februara 2003. godine, na dan proglašenja Ustavne
povelje imao i državljanstvo Srbije, kao i lice koje je posle tog datuma, a pre početka primene ovog zakona, steklo državljanstvo Srbije. Član 51 sada glasi: „Državljaninom Republike Srbije, u smislu ovog zakona, smatra se lice koje je steklo državljanstvo Republike Srbije u skladu s dosadašnjim propisima“ (čl. 16 Zakona o
izmenama i dopunama). Takođe, amandmanima je dopunjen i član 52450 Zakona o
državljanstvu Srbije. U tekst ove odredbe dodaje se stav na osnovu koga će se crnogorski državljanin koji je na dan 3. juna 2006. godine imao prijavljeno prebivalište
na teritoriji Srbije smatrati državljaninom Srbije u smislu ovog zakona, pod uslovom da podnese pismenu izjavu da se smatra državljaninom Srbije, kao i zahtev za
upis u evidenciju državljana Srbije (čl. 17, st. 2). Prema obrazloženju koje je ponudio predlagač izmena i dopuna, Srbija ima obavezu da, kao pravni sledbenik SCG,
reši pitanje državljanstva ovoj kategoriji građana pod olakšanim uslovima. Tako se
oni izjednačavaju s državljanima drugih republika ranije SFRJ s prebivalištem u
Srbiji, kojima je naša zemlja, takođe, po sukcesiji, imala obavezu da reši pitanje
sticanja državljanstva. Oni, dakle, pod olakšanim uslovima i bez traženja otpusta iz
dotadašnjeg državljanstva mogu da steknu državljanstvo Srbije.451
448
449
450
451
Među zemljama bivše SFRJ, Srbija ima Sporazum o dvojnom državljanstvu s Bosnom i
Hercegovinom koji je 2002. godine zaključila nekadašnja SRJ.
Za sadržinu, analizu i obrazloženje pojedinih odredaba o prestanku državljanstva Srbije vidi
Izveštaj 2004, 2005, I.4.16.2.
Propisivanjem hitnosti postupka, ova odredba zakona usklađena je sa članom 10 Evropske
konvencije o državljanstvu kojom se zahteva da se svi postupci u materiji državljanstva moraju
okončati u razumnom vremenskom periodu.
Prema ovom članu državljanin SFRJ koji je 27. februara 2005. (dan početka primene ovog
zakona) imao državljanstvo druge republike ranije SFRJ, odnosno državljanstvo druge države
nastale na teritoriji ranije SFRJ, smatraće se državljaninom Srbije ako ispuni tri uslova.
Potrebno je, naime, da najmanje devet godina ima prijavljeno prebivalište na teritoriji Srbije, da
podnese zahtev za upis u evidenciju državljana Srbije, kao i da podnese pismenu izjavu da se
smatra državljaninom Srbije. Na osnovu člana 52 lica stiču državljanstvo ex lege uz ispunjenost
uslova, dakle o njihovom zahtevu se ne odlučuje sem u slučaju odbijanja zbog neispunjenosti
zakonom propisanih uslova.
Vidi Zakon o izmenama i dopunama Zakona o državljanstvu, predlog, obrazloženje, deo III,
www.srbija.sr.gov.yu, pristupljeno 20. decembra 2007.
184
Ljudska prava u pravnim propisima
4.17. Sloboda kretanja
Član 12 PGP:
1. Svako lice koje se legalno nalazi na teritoriji neke države ima pravo da se
slobodno kreće u njoj i da slobodno izabere svoje mesto stanovanja.
2. Svako lice ima pravo da napusti bilo koju zemlju, uključujući i svoju.
3. Napred navedena prava mogu biti ograničena samo ako su ova ograničenja
zakonom predviđena, ako su ona potrebna radi zaštite nacionalne bezbednosti, javnog
reda, javnog zdravlja ili morala ili prava i slobode drugih lica, i ako su u skladu sa
ostalim pravima koja priznaje ovaj pakt.
4. Niko ne može biti proizvoljno lišen prava da uđe u svoju zemlju.
(Sl. list SFRJ,
J br. 7/71)
Član 2 Protokola br. 4 uz EKPS:
1. Svako ko se zakonito nalazi na teritoriji jedne države ima, na toj teritoriji
pravo na slobodu kretanja i slobodu izbora boravišta.
2. Svako je slobodan da napusti bilo koju zemlju, uključujući i sopstvenu.
3. Nikakva ograničenja ne mogu se postaviti u odnosu na vršenje ovih prava
sem onih koja su u skladu sa zakonom i koja su neophodna u demokratskom društvu
u interesu nacionalne bezbednosti ili javne sigurnosti, radi očuvanja javnog poretka,
za sprečavanje kriminala za zaštitu zdravlja ili morala ili radi zaštite prava i sloboda
drugih.
4. Prava iz stava 1 mogu se takođe u izvesnim oblastima podvrgnuti ograničenjima
koja su uvedena u skladu sa zakonom i opravdana javnim interesom u demokratskom
društvu.
Član 3
1. Niko ne može biti proteran, bilo pojedinačnom bilo kolektivnom merom, s
teritorije države čiji je državljanin.
2. Niko ne može biti lišen prava da uđe na teritoriju države čiji je državljanin.
Član 4
Zabranjeno je kolektivno proterivanje stranaca.
Član 1 Protokola br. 7 uz EKPS:
1. Stranac koji zakonito boravi na teritoriji jedne države ne može se iz nje
proterati, osim na osnovu odluke donete u skladu sa zakonom, i ima pravo:
(a) da iznese razloge kojima osporava proterivanje;
(b) da se njegov slučaj preispita;
(c) da u tu svrhu bude zastupljen pred nadležnim organom ili licem ili licima
koje taj organ odredi.
185
Ljudska prava u Srbiji 2008.
2. Stranac se može proterati i pre nego što iskoristi svoja prava prema stavu 1 t.
a, b i c ovog člana ako je proterivanje neophodno u interesu javnog reda ili se temelji
na razlozima nacionalne bezbednosti.
(Sl. list SCG (Međunarodni ugovori), br. 9/03)
4.17.1. Opšte
Ustavom Srbije svakome se garantuje pravo na slobodu kretanja i nastanjivanja u Republici Srbiji, pravo da se ona napusti i da se u nju vrati (čl. 39, st. 1).
Uslov da se lice zaštićeno ovom odredbom zakonito nalazi na teritoriji Srbije ne
postoji. Ovaj uslov poznaju međunarodni instrumenti – PGP za slobodu kretanja i
izbora mesta stanovanja (čl. 12, st. 1) i Protokol br. 4 uz EKPS za slobodu kretanja
i slobodu izbora boravišta (čl. 2, st. 1).
Ustav podrobniju regulativu ulaska i boravka stranaca na teritoriji Republike
Srbije prepušta zakonu. Krajem oktobra Narodna skupština je usvojila Zakon o
strancima.452 Danom početka primene ovog zakona, 1. aprila 2009. godine (čl. 92),
prestaje da važi Zakon o kretanju i boravku stranaca iz 1980. godine453 u najvećem
svom delu, a koji je do sada regulisao materiju koja je predmet novog zakona (čl.
90). Zakon o kretanju i boravku stranaca bio je u celini zastareo, kako u pogledu
naziva koji su se u njemu koristili, tako i po rešenjima. Iako je čak u više navrata
noveliran posle konstituisanja SRJ i SCG u njemu su se i dalje koristili pojmovi i
propisivala nadležnost ustanova koje odavno ne postoje, a izmene i dopune nisu
suštinski promenile koncepciju zakona. Zakon je u nekim delovima bio restriktivan,
a poslove u vezi s kretanjem i boravkom stranaca u pojedinim slučajevima prepuštao je organima unutrašnjih poslova, dajući im pritom preširoko postavljene smernice za donošenje odluka.
Takođe, kako je naglašeno u obrazloženju predloga novog Zakona o strancima, rešenja sadržana u prethodnom zakonu nisu bila kompatibilna sa standardima
kojima se uređuje problematika stranaca u Evropskoj uniji, kao i s najnovijim tendencijama u ovoj oblasti koje su prihvaćena i koje se primenjuju u demokratskim
sistemima. Predlagač je istakao i da je nastala potreba da Republika Srbija, kao samostalna država, po prvi put u skladu s novim Ustavom uredi pitanje ulaska, kretanja i boravka stranaca na njenoj teritoriji. Osim ustavnih razloga, predlagač naglašava da je donošenje nove regulative i jedna od pretpostavki koje naša zemlja treba
da ispuni radi uključivanja u evropske integracije, pa je stoga u pripremi ovog zakona u punoj meri poštovan i Sporazum iz Šengena i Konvencija o primeni Sporazuma, kojom je stvorena pravna osnova za saradnju organa unutrašnjih poslova.454
452
453
454
Sl. glasnik RS, 97/08.
Sl. list SFRJ,
J 56/80, 53/85, 30/89, 26/90 i 53/91; Sl. list SRJ,
J 24/94, 28/96 i 68/02; Sl. list SCG,
12/05 i Sl. glasnik RS, 101/05 i 109/07.
Vidi Zakon o strancima, predlog, obrazloženje, deo II, www.srbija.gov.rs, pristupljeno 10. januara 2009.
186
Ljudska prava u pravnim propisima
Novim Zakonom o strancima uređuju se uslovi za ulazak, kretanje i boravak
stranaca u Republici Srbiji, kao i nadležnost i poslovi organa državne uprave u vezi
s ovim pitanjima (čl. 1). Zakon se ne primenjuje na strance kojima je u Srbiji odobren azil ili su podneli zahtev za dobijanje azila, sem ukoliko zakonom nije drugačije određeno, na strance koji prema međunarodnom pravu uživaju privilegije i
imunitete, u delu koji je tim privilegijama i imunitetima isključen, i na strance koji
su stekli izbeglički status, dok se na lica bez državljanstva primenjuju odredbe Konvencije o pravnom položaju lica bez državljanstva iz 1954. godine455 ako je to za
njih povoljnije (čl. 2).
Stranac može da ulazi i boravi u Srbiji, pod uslovima iz ovog zakona, s važećom putnom ispravom u koju je uneta viza ili odobrenje boravka, ukoliko zakonom ili međunarodnim ugovorom nije drugačije određeno (čl. 4). Strancu će se
ograničiti ili zabraniti kretanje i boravak na određenom prostoru u Srbiji ako to zahtevaju razlozi zaštite javnog poretka ili bezbednosti Srbije i njenih građana, ili na
osnovu međunarodnih ugovora (čl. 5).
Zakonom su navedeni ulasci stranih državljana u Srbiju koji se smatraju nezakonitim (čl. 10) i slučajevi u kojima će se strancu odbiti ulazak u našu zemlju (čl.
11). Pored slučaja u kome stranac ne poseduje važeću putnu ispravu i vizu, ukoliko
je potrebna (st. 1, t. 1), članom 11 je navedeno još sedam osnova za donošenje odluke o odbijanju ulaska stranca u Srbiju. Za sve navedene slučajeve koji podrazumevaju diskreciona prava granične policije prilikom donošenja ovakve odluke predviđeno je da će Vlada propisati bliže uslove za primenu, sem za poslednji osnov
koji graničnoj policiji omogućuje da odbije strancu ulazak u Srbiju ukoliko postoji
opravdana sumnja da boravak neće koristiti u nameravanu svrhu (st. 1, t. 8). Tako
ispitivanje da li postoji opravdana sumnja povodom nameravane svrhe boravka
stranca u Srbiji ostaje u potpunoj diskreciji granične policije.
Zakonom je dalje propisano da stranac može slobodno da izađe iz Srbije, ali
su propisani i uslovi pod kojima će granična policija strancu izlazak privremeno
zabraniti (čl. 13).
Članom 28 propisani su uslovi za izdavanje odobrenja za privremeni boravak
strancu, a izuzetak od ovih odredaba predviđen je za stranog državljanina koji je
žrtva krivičnog dela trgovine ljudima, ukoliko je to u interesu vođenja krivičnog
postupka i ukoliko ne postoje smetnje iz člana 11, stav 1, tačke 6 i 8 Zakona. Za
vreme privremenog boravka u Srbiji ovom strancu će se, ako nema dovoljno sredstava za izdržavanje, obezbediti i odgovorajući smeštaj, ishrana i osnovni životni
uslovi (st. 5).
Zakonom je predviđeno kada se strancu otkazuje boravak i zabranjuje ulazak
u Srbiju (čl. 35), kao i slučajevi kada mu boravak u Srbiji prestaje (čl. 36).
Članom 37 propisani su slučajevi u kojima se strancu može odobriti stalno
nastanjenje u Srbiji, za koje će bliže uslove propisati ministar nadležan za unutraš455
Sl. list FNRJ (Dodatak), 9/59.
187
Ljudska prava u Srbiji 2008.
nje poslove (st. 9), dok su članom 39 propisani razlozi za odbijanje zahteva za
stalno nastanjenje stranca.
Dužnost neodložnog obaveštavanja nadležnog organa o strancu koji nezakonito boravi ili za koga postoje uslovi za otkaz boravka u Srbiji propisana je za državne organe, pravna i fizička lica (čl. 45).
Članom 75 propisana je dužnost pravnih i fizičkih lica koja pružaju usluge
smeštaja strancima uz naknadu, kao i lica kod kojih stranci dolaze u posetu, da
nadležnom organu prijave boravak stranaca u roku od 24 časa od pružanja usluge
smeštaja, odnosno dolaska stranca u posetu. Takođe, propisane su i obaveze stranaca u vezi s prijavljivanjem boravišta, prebivališta, promene adrese stana i odjave
prebivališta. Ministar spoljnih poslova može u sporazumu s ministrom nadležnim za
unutrašnje poslove propisati da određeni stranci nisu dužni da prijavljuju svoj boravak (st. 4).
Ustav Srbije predviđa da se strani državljanin može proterati samo na osnovu
odluke nadležnog organa, u zakonom predviđenom postupku, ako mu je obezbeđeno pravo žalbe i to „samo tamo gde mu ne preti progon zbog njegove rase, pola,
vere, nacionalne pripadnosti, državljanstva, pripadnosti određenoj društvenoj grupi,
političkog mišljenja ili gde mu ne preti ozbiljno kršenje prava zajemčenih ovim
ustavom“ (čl. 39, st. 3).
Članom 47 novog Zakona o strancima propisana je nešto uža zaštita stranca
kome preti prinudno udaljenje jer je izostavljen poslednji osnov koji navodi Ustav
– pretnja ozbiljnim kršenjem prava zajemčenih Ustavom. U nastavku člana 47 Zakona predviđeno je da zabrana prinudnog udaljenja neće važiti za stranca za koga
se osnovano može smatrati da ugrožava bezbednost Srbije ili koji je pravosnažnom
presudom osuđen za teško krivično delo, zbog čega predstavlja opasnost za javni
poredak. Ipak, nezavisno od ove odredbe, stranac ne sme biti prinudno udaljen na
teritoriju na kojoj postoji rizik da će biti podvrgnut mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju.
Članom 58 Zakona o strancima predviđeno je da će nadležni organ tokom
celog postupka prinudnog udaljenja voditi računa o specifičnoj situaciji stranog državljanina koji spada u kategoriju lica s posebnim potrebama, kao što su maloletnici, lica potpuno ili delimično lišena poslovne sposobnosti, deca odvojena od roditelja ili staratelja, osobe s invaliditetom, stare osobe, trudnice, samohrani roditelji s
maloletnom decom ili lica koja su bila izložena mučenju, silovanju ili drugim teškim oblicima psihološkog, fizičkog ili seksualnog nasilja. Zakon dalje navodi da je
prilikom preduzimanja službenih radnji prema ovim licima, nadležni organ dužan
da postupa u skladu s propisima kojima je uređen položaj lica s posebnim potrebama i međunarodnim ugovorima.
Proterivanje stranca iz zemlje predstavlja jednu od mera bezbednosti predviđenih srbijanskim krivičnim zakonodavstvom (čl. 79, st. 1, t. 8 KZ). Ona se može
izreći ako je učiniocu izrečena kazna ili uslovna osuda (čl. 80, st. 5 KZ). Pri oceni
188
Ljudska prava u pravnim propisima
da li će doneti ovakvu meru, sud treba da uzme u obzir period i težinu učinjenog
krivičnog dela, pobude zbog kojih je krivično delo učinjeno, način njegovog izvršenja, kao i druge okolnosti koje ukazuju na nepoželjnost daljeg boravka stranca u
Srbiji (čl. 88, st. 2 KZ). Sud ovu meru može izreći na period od jedne do deset godina (čl. 88, st. 1 KZ).
Ova mera bezbednosti ne može se izreći učiniocu koji uživa zaštitu u skladu
s ratifikovanim međunarodnim ugovorima (čl. 88, st. 4 KZ).
4.17.2. Azil
Srbija je ratifikovala brojne međunarodne ugovore koji su na direktan ili posredan način od značaja za pitanja azila. Najznačajniji među njima su Konvencija
UN o statusu izbeglica iz 1951. godine i Protokol o statusu izbeglica iz 1967, Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, Konvencija UN protiv mučenja
i drugih surovih, nečovečnih ili ponižavajućih postupanja i kažnjavanja, Evropska
konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Evropska konvencija za
sprečavanje mučenja, nečovečnih ili ponižavajućih postupanja ili kažnjavanja, Konvencija UN o pravima deteta.
4.17.2.1. Ustavni okvir. – Prema Ustavu, „stranac koji osnovano strahuje od
progona zbog svoje rase, pola, jezika, veroispovesti, nacionalne pripadnosti ili pripadnosti nekoj grupi ili zbog svojih političkih uverenja, ima pravo na utočište u
Republici Srbiji“ (čl. 57, st. 1). Novi Ustav, za razliku od Povelje o ljudskim i manjinskim pravima, ne predviđa strah od progona zbog boje kao razlog za pružanje
utočišta.
4.17.2.2. Zakonski okvir. – Ove godine počeo je da se primenjuje dugo očekivani Zakon o azilu, usvojen u novembru 2007. godine. Početak primene Zakona
bio je predviđen za 1. april ove godine, kako bi u međuvremenu mogli da se ispune
preduslovi za pravilnu primenu Zakona. Tu se pre svega imalo u vidu usvajanje
potrebnih podzakonskih akata, kao i uspostavljanje institucija predviđenih Zakonom. Blokada političkih institucija uticala je na kašnjenja u ovom pogledu. Potrebni
podzakonski akti su, na kraju, ipak u većini usvojeni, mada neki od njih uz kašnjenje. Takođe, pojavili su se neki problemi pri formiranju Kancelarije i Komisije za
azil. Kancelarija za azil formirana je na vreme, ali je došlo do određenih previda pri
odabiru ljudi, tako da je cela Kancelarija u praksi spala na jednog čoveka. Kad je u
pitanju Komisija za azil, članovi su na kraju imenovani s malim zakašnjenjem (u
aprilu), ali je u početku Komisija zapravo bila formirana samo na papiru i zapravo
nije funkcionisala. U avgustu su se članovi Komisije sastali i usvojili Pravilnik o
radu, i tako je najzad omogućeno da Komisija počne s radom.
Najzad, Centar za azil, kao ustanova za prihvat tražilaca azila, jeste formirana još ranije, ali ne zahvaljujući državi već zahvaljujući Kancelariji UNHCR koja je
u početku i brinula o ovom Centru. S početkom primene Zakona trebalo je i da
189
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Centar pređe u nadležnost države, ali je do formalnog preuzimanja došlo tek na
samom kraju godine.
Iako je donošenje Zakona pozitivan korak u unapređenju zaštite tražilaca
azila, izbeglica i lica kojima je dodeljena humanitarna zaštita (odnosno, prema
terminologiji usvojenoj u Zakonu, subsidijarna zaštita), i sadrži veliki broj garantija
za zaštitu prava ovih lica, ostaje zamerka da je i Zakon o azilu, kao i mnogi akti koji
se danas usvajaju u Srbiji, donet bez odgovarajuće javne rasprave. Između ostalog,
i to je razlog što neka rešenja usvojena u Zakonu nisu do kraja u skladu s
međunarodnim standardima. Zbog nedostatka prostora, ovde neće biti dat
sveobuhvatan i detaljan komentar Zakona o azilu, već će samo biti ukazano na neke
od značajnijih nedostataka konačnog teksta.
Prema ustavnoj terminologiji, azil je pojam koji obuhvata pružanje utočišta
(koje podrazumeva izbegličku zaštitu) i pružanje subsidijarne zaštite. Na pojedinim
mestima u Zakonu se reč azil, pak, koristi i kada bi trebalo da se radi samo o
utočištu. Tako, na primer, Zakon predviđa uskraćivanje azila pod određenim
uslovima navedenim u članu 31, iako bi tu trebalo da se radi samo o uskraćivanju
utočišta, a ne i subsidijarne zaštite koja, kada obuhvata zaštitu od mučenja i
nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja, mora biti apsolutna.
Prema Zakonu, država može, između ostalog, odbaciti zahtev za azil koristeći
se konceptima sigurne treće zemlje i sigurne države porekla, kao i ukoliko lice ima
državljanstvo treće države, ukoliko postoji mogućnost internog preseljenja ili
ukoliko je neka treća država već dala tom licu azil (čl. 33). Od suštinskog je značaja
da se u svim ovim slučajevima država uveri da zaštita koju tražilac azila može
uživati u drugoj državi jeste zaista i delotvorna, i u svakom slučaju se mora pojedincu
koji traži azil pružiti mogućnost da opovrgava navode o sigurnosti te druge države
u njegovom/njenom slučaju, ali Zakonom ovo nije uvek propisano.
Zahtev za azil će se odbaciti ako je lice ranije tražilo azil u „nekoj drugoj
državi koja poštuje Ženevsku konvenciju“, pa je taj zahtev odbijen, a u međuvremenu
„nije došlo do promene okolnosti na kojima se zahtev zasnivao“ (čl. 33, st. 1, t. 5).
Ovo rešenje povlači za sobom opasnost da lice bude vraćeno u državu u kojoj mu
preti progon. Država bi morala da ispita navode svakog tražioca azila i da se uveri
sama da li je zahtev osnovan ili ne, a ne da zahteve olako odbacuje.
Kada je u pitanju koncept „sigurne treće zemlje“, usvojeno je problematično
rešenje prema kome se pojam sigurne treće države zasniva na jednostranoj odluci
države da se pozove na nadležnost neke treće države za rešavanje zahteva za azil,
umesto na bilateralnom sporazumu ili izričitom slaganju te države da primi lice u
pitanju i da razmotri njegov/njen zahtev za azil.
Nadležni organi. – Odluku o pružanju azila donose posebna tela ustanovljena
Zakonom o azilu. To su Kancelarija za azil kao prvostepeni organ, i Komisija za
azil koja odlučuje u drugom stepenu po žalbama na odluke Kancelarije za azil.
Kancelarija za azil osniva se kao organizaciona jedinica u okviru Ministarstva
190
Ljudska prava u pravnim propisima
unutrašnjih poslova (čl. 19), a Komisija za azil sastoji se od članova koje imenuje
Vlada (čl. 20).
Postupak. – Kad je u pitanju postupak azila, neke ozbiljne zamerke koje su
se odnosile na Nacrt zakona nažalost nisu uzete u obzir.
Rok za podnošenje žalbe je povećan sa osam na petnaest dana, što jeste
pozitivno s obzirom da je rok od 8 dana zaista bio kratak (međutim, pitanje je i da
li je 15 dana dovoljno ako se imaju u vidu okolnosti u kojima se nalaze tražioci
azila i slabo razvijeni kapaciteti organizacija koje ovim licima pružaju pravnu
pomoć), ali i dalje u Zakonu nema odredbe kojom se propisuje suspenzivno dejstvo
žalbe. Ovaj propust može imati zaista vrlo ozbiljne posledice.
Pored toga, jedna od značajnih zamerki odnosi se na propuštanje da se u
Zakon unese odredba kojom se propisuje da se režim ćutanja uprave neće primenjivati u postupku azila,456 već da će prvostepeni postupak trajati do donošenja prvostepenog rešenja. Bilo bi takođe poželjno da se u Zakon uključi odredba o roku za
donošenje odluke o azilu.
Zakon predviđa da će se zahtev za azil odbiti kao neosnovan ukoliko lice
koje je podnelo zahtev nije pružilo istinite informacije (čl. 30). Ovde treba imati u
vidu da se od osoba koje traže azil ne može uvek očekivati dobra saradnja, ali taj
nedostatak saradnje ne mora da bude posledica zle namere već može biti uzrokovan
teškim okolnostima u kojima se te osobe često nalaze, pa ne bi smeo automatski da
se uzima kao osnov za odbijanje da se pruži zaštita.
Prava lica koja traže azil, izbeglica i lica kojima je dodeljena subsidijarna
zaštita. – Ova prava regulisana su glavom VI Zakona, u kojoj su odredbe koje se
odnose na pravo na boravak, smeštaj, osnovne životne uslove, zdravstvenu zaštitu,
obrazovanje. Ipak, i ovde se mogu uočiti određeni nedostaci, među kojima je
najznačajniji što se određena prava garantuju licima kojima je priznato pravo na
utočište, ali ne i licima kojima je odobrena subsidijarna zaštita. Na primer, članom
42 se pravo na zaštitu intelektualne svojine, na slobodu veroispovesti i pojedina
prava iz oblasti prava na pravično suđenje priznaju samo licima kojima je priznato
pravo na utočište, a ne i onima kojima je dodeljena subsidijarna zaštita. Takođe,
trebalo bi da postoji odredba o nediskriminaciji tražilaca azila i lica kojima je
odobren azil s jedne, i državljana Srbije s druge strane. Međutim, nediskriminatorno
ponašanje se garantuje samo u pogledu pomenutih prava iz člana 42457 i to, kao što
je rečeno, samo u odnosu na lica kojima je priznato pravo na utočište, dok nema
nikakve odredbe o nediskriminaciji tražilaca azila i lica kojima je odobrena
subsidijarna zaštita u odnosu na državljane Srbije.
456
457
Prema članu 208, st. 2 ZUP „[a]ko organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen“.
Konvencijom o statusu izbeglica zahteva se, na primer, od države da ne ograničava pravo na
rad izbeglica koje u zemlji borave duže od tri godine (čl. 17, st. 2 Konvencije).
191
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Pravo na spajanje porodice. – Pravo na spajanje porodice nije isto regulisano
za sve kategorije lica kojima se pruža zaštita, iako bi ono trebalo da bude obezbeđeno
u svakom slučaju. Ovo pravo imaju lica kojima je dato utočište (čl. 48), dok lica
kojima je dodeljena subsidijarna zaštita ovo pravo imaju „u skladu s propisima kojima je uređeno kretanje i boravak stranaca“ (čl. 49),458 a lica koja uživaju privremenu zaštitu ovo pravo imaju samo u „opravdanim slučajevima“ (čl. 50).
Problem postoji i oko definicije „člana porodice“. Naime, prema Zakonu,
član porodice je „maloletno dete, usvojenik, odnosno pastorak koji nisu u braku,
supružnik ako je brak zaključen pre dolaska u Republiku Srbiju, kao i roditelj i
usvojitelj koji su po zakonu dužni da ga izdržavaju“ (čl. 2). Zakon predviđa
mogućnost da se izuzetno članom porodice smatraju i druga lica, naročito ako su
bila izdržavana od strane lica kome je odobren azil. Ipak, pojam „član porodice“ bi
trebalo posmatrati i šire i u njega bi svakako trebalo uključiti i bliske rođake koji su
bili članovi domaćinstva korisnika azila (naročito ukoliko je korisnik azila njih
izdržavao), a ne bi ovo trebalo predviđati samo kao izuzetnu mogućnost. Takođe
nije opravdano sužavati pojam porodice tako da se porodicom ne smatraju supružnici
ako je brak zaključen po dolasku u Srbiju. Trenutak zaključenja braka ne bi smeo
da bude relevantan.
Ograničenje kretanja. – Kako pravo na slobodu kretanja spada u korpus
osnovnih ljudskih prava, država mora ovo pravo garantovati svim licima u svojoj
nadležnosti, a izuzeci su dozvoljeni samo u meri u kojoj su predviđeni međunarodnim standardima.459 Ovo pravo mora važiti i za tražioce azila i one kojima je odobren azil kao i za sva druga lica. U skladu s tim, tražiocima azila kretanje se može
samo izuzetno ograničiti.
Razlozi za ograničenje kretanja propisani članom 51 Zakona uglavnom su u
skladu s međunarodnim standardima, ali bi u slučaju kada se ograničenje primenjuje
kako bi se ustanovili elementi zahteva za azil mere ograničenja morale biti
ograničene do preliminarnog saslušanja i ne bi smele da se produžavaju i na period
kad se odlučuje o zahtevu. U svakom slučaju, ostaje napomena da se pritvor sme
određivati samo izuzetno, a ne kao pravilo.
Privremena zaštita. – Zakon, pored prava na azil koje obuhvata pravo na
utočište i pravo na subsidijarnu zaštitu, obuhvata i privremenu zaštitu koja se pruža
458
459
Treba primetiti da Zakon u članu 9 predviđa da „lica kojima je odobren azill imaju pravo na
spajanje porodice, u skladu s odredbama ovog zakona“ (kurziv naš), dakle da se odredbe o
spajanju porodice iz Zakona o azilu odnose kako na one kojima je dodeljeno pravo na utočište,
tako i na one kojima je dodeljena subsidijarna zaštita.
Tako, PGP dozvoljava ograničenja ovog prava samo ako su „zakonom predviđena, ako su ona
potrebna radi zaštite nacionalne bezbednosti, javnog reda, javnog zdravlja ili morala ili prava i
slobode drugih lica, i ako su u skladu sa ostalim pravima koja priznaje ovaj pakt“ (čl. 12, st. 3), a
Protokol 4 uz EKPS ako su „u skladu sa zakonom i (...) neophodna u demokratskom društvu u
interesu nacionalne bezbednosti ili javne sigurnosti, radi očuvanja javnog poretka, za sprečavanje
kriminala, za zaštitu zdravlja ili morala ili radi zaštite prava i sloboda drugih“ (čl. 2, st. 3).
192
Ljudska prava u pravnim propisima
u slučaju masovnog priliva lica iz neke države u kojoj se „njihov život, bezbednost
ili sloboda ugrožava nasiljem opštih razmera, spoljnom agresijom, unutrašnjim
oružanim sukobima, masovnim kršenjem ljudskih prava ili drugim okolnostima
koje ozbiljno narušavaju javni poredak“ (čl. 36, st. 1), kada nije moguće sprovesti
individualne postupke za odobravanje azila. Odluke o privremenoj zaštiti donosi
Vlada.
U pogledu privremene zaštite, konačni tekst Zakona predstavlja pomak u odnosu na Nacrt zakona, koji je predviđao da će Vlada svojom odlukom odrediti broj
lica kojima se ova zaštita može pružiti, jer konačni tekst ne predviđa da će Vlada
svojom odlukom ograničiti broj lica koja može da primi.
UNHCR i nevladine organizacije. – Prema članu 10, st. 2 Zakona, „lice
koje traži azil može da koristi besplatnu pravnu pomoć i zastupanje od strane
UNHCR i nevladinih organizacija čiji su ciljevi i delovanje usmereni na pružanje
pravne pomoći izbeglicama“. Ova odredba je mogla da bude i bolje formulisana,
jer iz postojeće formulacije može da se zaključi da pravu lica na pomoć UNHCR
i nevladinih organizacija korespondira obaveza ovih organizacija da tu pomoć i
pruže, a Zakonom o azilu se ne mogu propisati ovakve obaveze za pomenute organizacije.
Ipak, pozitivno je što Zakon predviđa pravo tražilaca azila da im nevladine
organizacije pružaju pravnu pomoć u postupku. Zakon, međutim, predviđa u članu
10, st. 2 pravo na pristup UNHCR i nevladinim organizacijama, ali u članu 12 garantuje samo pravo na kontakt s ovlašćenim službenicima UNHCR u svim fazama
postupka, a ne i na kontakt sa zastupnicima iz nevladinih organizacija. Slično tome,
u članu 25, st. 2 predviđa se samo da će se stranac pre podnošenja zahteva poučiti
o njegovim pravima u koja spada i pravo na pristup UNHCR, ali ne propisuje obavezu da se stranac obavesti o pravu na pristup nevladinim organizacijama, niti se
propisuje obaveza da se tražioci azila obaveste o podacima o nevladinim organizacijama koje se bave zaštitom izbeglica, što bi svakako doprinelo da pomoć koju ove
organizacije mogu da pruže bude efikasnija.
Pristup tražilaca azila službenicima UNHCR i nevladinim organizacijama
treba da se omogući čim to zatraže i njihov kontakt mora biti neometan, ali je propušteno da se Zakonom ovo izričito propiše.
4.17.3. Ograničenja slobode kretanja
Ograničenja slobode kretanja koja su predviđena Ustavom Srbije formulisana su u skladu s međunarodnim standardima. Propisuje se da ograničenje mora da
bude zakonom uvedeno i neophodno za ostvarivanje nekog od legitimnih razloga
– vođenje krivičnog postupka, zaštita javnog reda i mira, sprečavanje širenja zaraznih bolesti ili odbrana Republike Srbije. Razlozi za ograničenja malobrojniji su i
uže formulisani od onih koje predviđaju PGP i EKPS.
193
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Krajem septembra 2007. donet je novi Zakon o putnim ispravama460 koji je
počeo da se primenjuje u aprilu 2008. godine (čl. 57). Danom početka njegove primene prestao je da važi Zakon o putnim ispravama jugoslovenskih državljana.461
Donošenje novog Zakona o putnim ispravama, pored novog zakonodavstva o azilu,
državnoj granici i strancima, jedan je od uslova da se Srbija nađe na „beloj šengenskoj listi“.462
Članom 3 novog zakona propisano je da svaki državljanin Srbije ima pravo
na putnu ispravu pod uslovima koje ovaj zakon predviđa, kao i da može imati samo
jednu putnu ispravu iste vrste.
Za izdavanje putnih isprava ubuduće će biti nadležni samo organi u zemlji (čl.
15 i 16), sem u slučajevima izdavanja putnog lista463 koji izdaje diplomatsko ili konzularno predstavništvo Srbije u zemlji u kojoj se državljanin Srbije zatekao (čl. 17).
Za putovanje naših građana u inostranstvo više se ne predviđa izlazna viza,464
odnosno odobrenje za putovanje u inostranstvo sem radi unošenja u pomorsku ili
brodarsku knjižicu, kao i u nekim slučajevima kada je potrebna radi unošenja u
putnu ispravu službenog osoblja u međunarodnom saobraćaju, a koja se izdaje na
osnovu međunarodnog ugovora.465
U odnosu na prethodni zakon (čl. 44) rok u kome je organ dužan da reši o
zahtevu produžen je s 15 na 30 dana, sem u hitnim slučajevima ili iz drugih opravdanih razloga i ako su uz zahtev priloženi dokazi koji potvrđuju razloge hitnosti,
kada je rok za izdavanje putne isprave 48 sati (čl. 34).
Stari zakon o putnim ispravama predviđao je razloge za odbijanje izdavanja
ovih dokumenata koji su bili u skladu s Ustavom dozvoljenim ograničenjima slobode kretanja.466 Zakon je propisivao da će nadležni organ obrazloženim rešenjem (čl.
49, st. 1) odbiti zahtev u sledećim situacijama – za vreme trajanja krivičnog postupka koji je pokrenut protiv tražioca, a na zahtev nadležnog suda, zatim, zahtev lica
koje je osuđeno na bezuslovnu kaznu zatvora u trajanju dužem od tri meseca, dok
kaznu ne izdrži, potom, lica kojem je, u skladu s važećim propisima, zabranjeno
460
461
462
463
464
465
466
Sl. glasnik RS, 90/07.
Sl. list SRJ,
J 33/96, 49/96, 12/98, 44/99, 15/00, 95/00, 71/01, 22/02, 23/02, 53/02, 68/02, 5/03
i 101/05.
Pored novog Zakona o strancima (vidi I.4.17.1), u oktobru 2008. Narodna skupština je usvojila
i Zakon o zaštiti državne granice, Sl. glasnik RS, 97/08.
Putni list je putna isprava koja se izdaje državljaninu Srbije koji je u inostranstvu bez putne
isprave, a radi povratka u Srbiju (čl. 12).
Vidi Izveštaj 2004, 2005, I.4.17.3.
Vidi Predlog zakona o putnim ispravama, Obrazloženje, www.srbija.sr.gov.yu, pristupljeno 15.
decembra 2007.
Dugo je ovaj zakon omogućavao odbijanje izdavanja pasoša suprotno ustavnim odredbama.
Dva osnova za odbijanje su zbog neustavnosti uklonjena odlukama Saveznog ustavnog suda, a
treći problematičan osnov izbrisan je izmenama ovog zakona iz aprila 2002. (vidi Izveštaj 2001
i Izveštaj 2002, I.4.17.3).
194
Ljudska prava u pravnim propisima
kretanje radi sprečavanja širenja zaraznih bolesti, odnosno epidemije, kao i kada je
odbijanje zahteva tražioca neophodno radi odbrane zemlje, u slučaju da je proglašeno ratno stanje, stanje neposredne ratne opasnosti ili vanredno stanje (čl. 46, st. 1).
Novim Zakonom predviđeni su sledeći slučajevi u kojima će nadležni organ obrazloženim rešenjem (čl. 40) odbiti zahtev, odnosno neće izdati putnu ispravu – ukoliko je protiv tražioca doneto rešenje o sprovođenju istrage ili je protiv njega podignuta optužnica, a na zahtev nadležnog suda, odnosno javnog tužilaštva, zatim ako
je tražilac osuđen na bezuslovnu kaznu u trajanju dužem od tri meseca, odnosno
dok kaznu ne izdrži, potom, ako je tražiocu zabranjeno putovanje u skladu s priznatim međunarodnim aktima, zatim u slučajevima kada je tražiocu u skladu s važećim
propisima zabranjeno kretanje radi sprečavanja širenja zaraznih bolesti, odnosno
epidemije, kao i ako odobrenje za putovanje u inostranstvo propisano iz razloga
odbrane zemlje, nije izdato ili postoji druga smetnja predviđena zakonom kojim se
uređuje vojna obaveza, a u slučaju da je proglašeno ratno ili vanredno stanje. Zahtev za izdavanje putnog lista ne može se odbiti (čl. 35). Dakle, u odnosu na stari
zakon, prvi razlog je preciziran pa je uslov ne pokretanje krivičnog postupka nego
donošenje rešenja o sprovođenju istrage ili podizanje optužnice. Do odbijanja može
doći ne samo na zahtev nadležnog suda već i na zahtev javnog tužilaštva. Drugi i
četvrti razlog identični su onima iz starog zakona, peti je unekoliko preciziran, dok
je treći razlog potpuno nov. U pitanju je osnov za odbijanje putne isprave onom licu
kome je u skladu s priznatim međunarodnim aktima zabranjeno putovanje. U obrazloženju predloga zakona nažalost nisu pojašnjeni razlozi za uvođenje ovog osnova
niti je precizirano o kojim se međunarodnim aktima radi.
U naročito opravdanim slučajevima (zakon je primera radi naveo smrt člana
porodice, lečenje u inostranstvu, neodložne službene poslove), na molbu lica koje je
odbijeno ili mu je putna isprava oduzeta (sem u slučaju oduzimanja zbog prestanka
državljanstva Srbije), organ koji je odlučio o tome može odobriti izdavanje pasoša
s ograničenim rokom važenja po pribavljenom mišljenju suda, odnosno javnog tužioca koji su zahtevali zabranu izdavanja putne isprave (čl. 41).
Krajem decembra donet je Zakon o izmeni Zakona o putnim ispravama467
kojim je putnim ispravama (pasoš, diplomatski i službeni pasoš) izdatim na osnovu
starih propisa krajnji rok važenja produžen s 31. decembra 2008. na 31. decembar
2009. godine (čl. 53 Zakona o putnim ispravama).468
Dužnost profesionalnog pripadnika Vojske Srbije da putovanje u inostranstvo
prijavi pretpostavljenom predviđena je Zakonom o Vojsci Srbije usvojenim u de467
468
Sl. glasnik RS, 116/08.
Prema obrazloženju predloga ovog amandmana, u periodu od početka primene novog zakona
došlo je do objektivnih poteškoća u ispunjavanju tehničkih uslova za izradu novih obrazaca
ovih putnih isprava što je za posledicu imalo odlaganje početka izdavanja ovih pasoša na novim obrascima i stoga nemogućnosti da se zamena dosadašnjih pasoša završi u prvobitno propisanom roku. Vidi Zakon o izmeni Zakona o putnim ispravama, Obrazloženje, deo II, www.
srbija.gov.rs, pristupljeno 10. januara 2009.
195
Ljudska prava u Srbiji 2008.
cembru 2007. Propisano je i da ministar odbrane uređuje uslove pod kojima ova
lica, kao i vojnici na služenju vojnog roka putuju u inostranstvo (čl. 49). Prema
zakonu, profesionalni pripadnici VS su pored profesionalnih vojnih lica i civilna
lica na službi u VS (čl. 8, st. 1).469
4.17.4. Sporazum o readmisiji
Srbija je u septembru 2007. godine potpisala sporazum s Evropskom unijom
(odnosno državama članicama EU osim Kraljevine Danske) o readmisiji lica koja
nezakonito borave na teritoriji druge strane ovog Sporazuma.470
Ovim sporazumom Srbija se obavezala da, na zahtev države članice EU, bez
posebnih formalnosti osim onih predviđenih ovim sporazumom, primi određene
kategorije lica koji ne ispunjavaju uslove za ulazak, boravak ili nastanjenje na
teritorije države koja je zahtev uputila (čl. 2, st. 1). Srbija bi i inače imala obavezu
da prihvati svoje državljane, ali se na ovaj način olakšava procedura.
Prema Sporazumu, Srbija je, pre svega, u obavezi da primi svoje državljane.
Nije potrebno da se sa izvesnošću utvrdi državljanstvo, već se traži da bude
„dokazano ili (...) moguće na osnovu podnetih prima facie dokaza verodostojno
pretpostaviti da je to lice državljanin Srbije.“ Srbija ima obavezu da primi i lica
kojima je državljanstvo prestalo otpustom po ulasku na teritoriju države članice EU,
osim ako je tim osobama obećana bar naturalizacija od strane države članice (čl. 2,
st. 3). Pored državljana, Srbija ima obavezu da primi i njihovu maloletnu nevenčanu
decu bez obzira na državljanstvo ili mesto rođenja, kao i supružnika koji ima drugo
državljanstvo, pod uslovom da ima pravo ulaska i boravka na teritoriji Srbije, osim
u slučaju da ova lica imaju nezavisno pravo boravka u državi koja traži readmisiju
(čl. 2, st. 2).
Sporazumom je propisano da, ukoliko lice koje se vraća ima, pored
državljanstva Srbije, i državljanstvo neke treće države, država koja traži vraćanje
lica ima obavezu da uzme u obzir volju tog lica i da ga vrati u zemlju po njegovom
izboru (čl. 2, st. 5)
Srbija je u obavezi da prihvati i državljane treće zemlje ili lica bez državljanstva
na isti način kao i svoje državljane ako je dokazano ili „moguće verodostojno
pretpostaviti“ da to lice ima, ili je u vreme ulaska imalo važeću vizu ili dozvolu
boravka koje je izdala Srbija i da je na teritoriju države članice EU ušlo na nezakonit
način tako što je prethodno boravilo ili bilo u tranzitu kroz teritoriju Srbije (čl. 3, st.
1). Ipak, ova obaveza neće postojati ako su ova lica bila samo u aviotranzitu, ili
ukoliko im je država koja traži readmisiju izdala vizu ili dozvolu boravka, osim ako
viza ili dozvola boravka izdata ovim licima od strane Srbije ima duži rok važenja.
Takođe, obaveza Srbije da prihvati ovo lice neće postojati ako je viza ili dozvola
469
470
O rešenjima prethodnog Zakona o Vojsci Jugoslavije u ovoj oblasti vidi Izveštaj 2006,
I.4.17.3.
Sl. glasnik RS, br. 103/07.
196
Ljudska prava u pravnim propisima
boravka koju je izdala država koja traži readmisiju dobijena na osnovu lažnih
podataka ili dokumenata ili ako to lice ne poštuje neke od uslova iz vize ili dozvole
boravka, ako je to lice prethodno boravilo ili bilo u tranzitu kroz teritoriju Srbije (čl.
3, st. 2).
Srbija takođe ima obavezu da prihvati državljane bivše SFRJ koji nisu stekli
nijedno drugo državljanstvo i čije se mesto rođenja i prebivalište na dan 27. aprila
1992. nalazilo na teritoriji Srbije (čl. 3, st. 3).
Države članice EU imaju obavezu da prime na svoju teritoriju lica koja
nezakonito borave na teritoriji Srbije. Uslovi koje ova lica treba da ispune da bi
postojala obaveza prihvata na strani države članice EU odgovaraju uslovima koje
treba da ispune lica koja nezakonito borave u EU da bi Srbija imala obavezu da ih
primi (čl. 4, st. 1–3 i čl. 5, st. 1 i 2).
Ovim sporazumom Srbija i države članice EU obavezale su se i da omoguće
tranzit državljana treće zemlje ili lica bez državljanstva ukoliko se te osobe ne mogu
direktno vratiti u državu koja je konačno odredište, kao i na zahtev druge strane
ovog Sporazuma, ako su obezbeđeni nastavak putovanja u eventualne druge zemlje
tranzita i readmisija u državu koja je konačno odredište (čl. 13. st. 1 i 2), ali pod
određenim uslovima navedenim u stavu 3 člana 13 mogu odbiti tranzit.471
Sporazumom se izričito propisuje da se njime ne dira u prava i obaveze koji
proističu iz međunarodnog prava, a naročito one iz Konvencije o statusu izbeglica,
Protokola o statusu izbeglica, konvencija koje se tiču utvrđivanja države nadležne
za postupak azila, Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda,
Konvencije protiv mučenja i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni i
postupaka, konvencija o ekstradiciji, i multilateralnih konvencija i sporazuma o readmisiji stranih državljana (čl.17).
4.18. Ekonomska, socijalna i kulturna prava
4.18.1. Opšte
Srbija je potpisnica Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i
kulturnim pravima (PESK), brojnih konvencija specijalizovanih agencija UN i
pojedinih regionalnih organizacija. Iako još uvek nije ratifikovala Evropsku socijalnu
povelju usvojenu u okviru Saveta Evrope, u skupštinskoj proceduri nalazi se predlog
zakona o potvrđivanju ovog dokumenta. U glavnim zaključcima i preporukama
471
Tranzit se, tako, može odbiti ako postoji opasnost od mučenja ili nehumanog ili ponižavajućeg
postupanja ili kažnjavanja ili od smrtne kazne, opasnost od progona zbog rase, veroispovesti,
nacionalnosti, pripadnosti određenoj društvenoj grupi ili zbog političke osude, ako će to lice u
zamoljenoj ili drugoj tranzitnoj državi biti podvrgnuto krivičnim sankcijama, kao i iz razloga
javnog zdravlja, unutrašnje bezbednosti, javnog reda i drugih nacionalnih interesa zamoljene
države.
197
Ljudska prava u Srbiji 2008.
izveštaja o monitoringu poštovanja obaveza na osnovu članstva u SE, od 24.
novembra 2006. godine, navedeno je da je potrebno da Srbija iskoristi period do
preuzimanja funkcije predsedavajućeg Komiteta ministara u cilju potpunog
ispunjavanja nekoliko značajnih obaveza, među kojima se navodi i ratifikacija
Evropske socijalne povelje (revidirane) u najkraćem mogućem roku.472.
Ekonomska, socijalna i kulturna prava zajemčena su Ustavom Republike
Srbije. Ova prava detaljnije su uređena zakonskim i podzakonskim aktima. Iako
formalno ustavna, ona su ipak detaljno regulisana zakonima, i to ne samo u pogledu načina njihovog ostvarenja, već i same sadržine, što ostavlja široke mogućnosti
zakonodavnom telu da ih ograničava ili proširuje. Ovakvo stanje svodi ova prava
na legislativnu nadležnost, pa ona praktično prestaju da budu osnovne ustavne garantije.
Venecijanska komisija je u svom Mišljenju o Ustavu Srbije objavljenom
marta 2007. godine ukazala na potrebu da ova prava u Ustavu treba, u najmanju
ruku, kvalifikovati dodatkom „zavisno od raspoloživih sredstava“. Naime, sprovođenje svih prava tzv. druge i treće generacije garantovanih srbijanskim Ustavom
zavisiće od sredstava koje obezbedi zakonodavac i biće preispitivano od strane sudova. U ovom pogledu postoji malo iskustva na evropskom nivou, a Venecijanska
komisija je dajući mišljenje na ustavne reforme u nekim drugim zemljama upozoravala da pozitivna socijalna i ekonomska prava mogu dovesti do nerealnih očekivanja i preporučivala da se ona pre izraze kao težnja nego kao prava koja se mogu
direktno sprovoditi kroz sudske odluke. Uključivanjem ovih prava u listu osnovnih
prava u Ustavu stvara se mogućnost da sudovi ulaze u ocenu nedostajućih sredstava
za njihovo ostvarivanje i rizikuje se da ceo odeljak o ljudskim pravima dobije karakter spiska težnji umesto primenjivih prava.473
Predlogom Zakona o potvrđivanju revidirane Evropske socijalne povelje
predviđa se utvrđivanje i zaštita socijalnih i ekonomskih prava, kao što su stanovanje
i stambeni prostor, kretanje osoba, rad i radni odnosi, zdravstvo i obrazovanje,
socijalna zaštita, odnosno uživanje svih ovih prava na zakonit i nediskriminatorni
način. U pogledu sadržine, Zakon usvaja gotovo ceo tekst Povelje, uz pojedine
rezerve na određene članove. Tekst Zakona sadrži svih devet „tvrdih članova
Povelje“ u celosti, i u potpunosti ispunjava minimum obaveza predviđenih Poveljom
u pogledu ukupnog broja članova i stavova koji moraju biti potvrđeni – Poveljom
se predviđa minimum od 16 članova ili 63 numerisana stava koje je država dužna
da ratifikuje. Zakon predviđa da Srbija neće ratifikovati pojedine odredbe Povelje iz
člana 2 koji se odnosi na pravo na pravične uslove rada, člana 6 koji utvrđuje pravo
na kolektivno pregovaranje, člana 10 o pravu na profesionalnu obuku, člana 17 koji
472
473
Vidi Republika Srbija: Poštovanje dužnosti i obaveza i primena programa saradnje po prijemu
u članstvo, Dokument Generalnog sekretara, Prvi izveštaj (januar–oktobar 2006), SG/
Inf(2006)15, 24. novembar 2006, st. 84.
Vidi Evropska komisija za demokratiju putem prava (Venecijanska komisija), Mišljenje o Ustavu Srbije, Mišljenje br. 405/2006, CDL-AD(2007)004, 19. mart 2007, st. 23.
198
Ljudska prava u pravnim propisima
štiti pravo dece i omladine na socijalnu, zakonsku i ekonomsku zaštitu i člana 19
koji reguliše pravo radnika migranata i njihovih porodica na zaštitu i pomoć.
4.18.2. Pravo na rad
Član 6 PESK:
1) Države članice ovog pakta priznaju pravo na rad, koje obuhvata pravo koje
ima svako lice na mogućnost zarađivanja kroz slobodno izabran ili prihvaćen rad, i
preduzimaju odgovarajuće mere za očuvanje ovog prava.
2) Među mere koje svaka država članica ovog pakta treba da preduzme u cilju
punog ostvarenja ovog prava spadaju programi tehničke i stručne orijentacije i obuke, politika i metodi za postizanje stalnog ekonomskog, socijalnog i kulturnog razvoja i pune proizvodne zaposlenosti u uslovima koji čoveku garantuju uživanje osnovnih političkih i ekonomskih sloboda.
(Sl. list SFRJ,
J br. 7/71)
Prema dosadašnjoj praksi Komiteta za ekonomska, socijalna i kulturna prava,
pravo na rad ne podrazumeva pravo pojedinca da mu se obezbedi posao koji želi,
već obavezu države da preduzima potrebne korake kako bi postigla punu zaposlenost. Pravo na rad podrazumeva pravo na zaposlenje, pravo slobode izbora rada,
odnosno zabranu prinudnog rada474 i zabranu arbitrarnog otpuštanja.
Srbija je članica Međunarodne organizacije rada i potpisnik 69 konvencija
pod okriljem ove organizacije, među kojima su i Konvencija br. 122 o politici zapošljavanja475 i Konvencija br. 111 koja se odnosi na diskriminaciju u pogledu zapošljavanja i zanimanja.
Ustav Republike Srbije u članu 60 garantuje pravo na rad i pravo na slobodan izbor zanimanja. Ustav propisuje i da svako ima pravo na pravične i povoljne
uslove rada, kao i da su svima pod jednakim uslovima dostupna sva radna mesta.
Ustav ne sadrži odredbu koju su sadržali raniji ustavni akti, kojom se ustavom državi nameće obaveza da obezbeđuje uslove u kojima svako može da živi od svog
rada, što predstavlja i osnovnu svrhu prava na rad.
Oblast radnog prava detaljnije je regulisana zakonima.
Sigurnost radnog odnosa ugrožena je procesom transformacije privrede i prelaženjem na sistem tržišne ekonomije. Stoga je u Zakonu o radu niz odredbi posvećen prestanku radnog odnosa protiv volje zaposlenih usled viška zaposlenih zbog
tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena u okviru preduzeća, odnosno
ostvarivanju prava zaposlenih usled stečaja pravnog lica.476
U Zakonu su proširene odredbe o zabrani otkaza pojedinim kategorijama
zaposlenih. Pored zabrane otkaza zaposlenima za vreme trudnoće, porodiljskog
474
475
476
Za zabranu prinudnog rada vidi I.4.4.4.
Sl. list SFRJ,
J 34/71.
Vidi više u Izveštaj 2005, I.4.18.3.
199
Ljudska prava u Srbiji 2008.
odsustva, odsustva radi nege deteta i odsustva radi posebne nege deteta, pridodati
su i predstavnici zaposlenih za vreme obavljanja funkcije i godinu dana po prestanku funkcije, ako predstavnik zaposlenih postupa u skladu sa zakonom, opštim
aktom i ugovorom o radu. Ovo je u skladu kako sa principima slobode sindikalnog delovanja Komiteta, tako i sa Konvencijom MOR br. 135 o radničkim predstavnicima.477
Oblast zapošljavanja detaljnije je uređena Zakonom o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti. Ovim zakonom ustanovljava se Nacionalna služba za
zapošljavanje, uređuju se i pitanja treninga i dodatnog obrazovanja nezaposlenih,
programa za zapošljavanje lica sa fizičkim i psihičkim nedostacima i uglavnom sva
ostala pitanja koja je Komitet za ekonomska, socijalna i kulturna prava u svojoj
dosadašnjoj praksi okarakterisao kao relevantna za član 6 Pakta.478
4.18.3. Pravo na pravedne i povoljne uslove rada
Član 7 PESK:
Države članice ovog pakta priznaju pravo koje ima svako lice da se koristi
pravičnim i povoljnim uslovima za rad koji naročito obezbeđuju:
a) nagradu koja minimalno obezbeduje svima radnicima:
i) pravičnu zaradu i jednaku nagradu za rad i iste vrednosti bez ikakve
razlike; posebno, žene moraju da imaju garanciju da uslovi njihovog
rada nisu gori od uslova koje koriste muškarci i primaju istu nagradu
kao oni za isti rad;
ii) pristojan život za njih i njihovu porodicu shodno odredbama ovog
pakta;
c) istu mogućnost za sve da napreduju u svom radu u više odgovarajuću
kategoriju, vodeći računa jedino o navršenim godinama službe i o
sposobnostima;
d) odmor, razonodu, razumno ograničenje radnog vremena i povremena plaćena
odsustva, kao i naknadu za praznične dane.
(Sl. list SFRJ,
J br. 7/71)
4.18.3.1. Pravična zarada i jednaka nagrada za rad.
d – Prema dosadašnjoj
praksi Komiteta, pod obavezom da se obezbedi pravična zarada podrazumeva se,
pre svega, uspostavljanje sistema po kome bi se odredila minimalna zarada
zaposlenog. Pravičnost u ovom kontekstu podrazumeva određivanje visine zarade u
skladu sa realnom društvenom vrednošću svakog konkretnog zaposlenja. Kada je u
pitanju obezbeđenje „pristojnog života“ radnika i njihovih porodica, Komitet je
ustanovio da se ova odredba mora posmatrati u skladu sa tekstom PESK u celosti,
477
478
Sl. list SFRJ (Međunarodni ugovori), 14/82. Vidi I.4.18.4.
Vidi Izveštaj 2005, I.4.18.3.
200
Ljudska prava u pravnim propisima
s posebnim osvrtom na član 11, koji se odnosi na odgovarajući životni standard.
Prema tome, „pristojan život“ u ovom kontekstu znači uživanje onih prava koja
zavise od visine zarade, kao što su pravo na stanovanje, ishranu, odeću, pa čak i na
obrazovanje, lečenje i kulturu.479 Što se jednakosti zarada tiče, ona se može posmatrati u kontekstu dispariteta visine zarada na različitim radnim mestima i u kontekstu jednakosti visine zarada za istovrsna radna mesta. S obzirom da je Komitet
svojom dosadašnjom praksom težio ujednačavanju uživanja ekonomskih, socijalnih
i kulturnih prava svih lica, razumno je očekivati da će u skorijoj budućnosti prihvatiti
test koji je uspostavio Komitet nezavisnih eksperata za nadgledanje primene
Evropske socijalne povelje, prema kome najniža zarada ni u jednom ekonomskom
sektoru ne sme biti niža od 68 odsto nacionalnog proseka.480 Što se tiče jednake
visine zarada na istovrsnom radnom mestu, Komitet je u svojoj dosadašnjoj praksi
na ovaj princip gledao uglavnom u svetlu zabrane diskriminacije.
Srbija je potpisnica konvencija MOR o minimalnim platama i jednakom nagrađivanju muške i ženske radne snage, ali još uvek nije ratifikovala Konvenciju
MOR br. 26 o mehanizmima za utvrđivanje minimalne zarade i Konvenciju MOR
br. 99 o mehanizmima za utvrđivanje minimalne zarade u poljoprivredi.
Ustavom Republike Srbije garantovano je pravo zaposlenog na pravičnu naknadu za rad (čl. 60, st. 4). Ustav ne sadrži izričitu odredbu o jednakoj nagradi za
rad iste vrednosti.
Zakon o radu propisuje da se odgovarajuća zarada utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu, kao i da se zaposlenom garantuje jednaka
zarada za isti rad ili rad iste vrednosti pod pretnjom ništavosti ugovora o radu kojim
se krši ovo načelo. Pod radom iste vrednosti Zakon podrazumeva rad za koji se
zahteva isti stepen stručne spreme, ista radna sposobnost, odgovornost i fizički i
intelektualni rad.
Radi obezbeđivanja materijalne i socijalne sigurnosti zaposlenih, zakonom je
predviđeno pravo zaposlenih na minimalnu zaradu. Uslovi za ugovaranje minimalne zarade treba da budu određeni Opštim kolektivnim ugovorom. Minimalna zarada
utvrđuje se odlukom Socijalno-ekonomskog saveta osnovanog za teritoriju Srbije
(čl. 112 Zakona o radu).481
S obzirom da su mnoga pravna lica u Srbiji u postupku stečaja, zakonodavac
je izmenama Zakona o stečajnom postupku482 i Zakona o radu iz 2005. donekle
popravio položaj zaposlenih kojima usled nelikvidnosti pravnog lica u kom su bili
zaposleni nisu isplaćivane zarade i naknade za rad.483
479
480
481
482
483
Vidi: Concluding Observations on Report of Kenya, dok. UN E/C.12/1993/6, st. 12.
Vidi: D. Harris, European Social Charter, 1984, p. 4951; takođe: dok. UN E/C12/1994/SR.12,
st. 6.
Vidi Izveštaj 2005, I.4.18.4.1.
Sl. glasnik RS, 84/04.
Vidi Izveštaj 2005, I.4.18.4.1.
201
Ljudska prava u Srbiji 2008.
4.18.3.2. Napredovanje u poslu. – Član 7 (b) o jednakim uslovima za napredovanje u poslu u tesnoj je vezi sa članom 2 PESK o zabrani diskriminacije u ostvarivanju ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava. Pojedini članovi Komiteta su iznosili mišljenje da je država dužna da ustanovi određene objektivne kriterijume prema
kojima bi se vršilo unapređivanje; time bi se osigurala jednakost u mogućnostima
napredovanja, bar kada je reč o javnom sektoru.484 Za privatni sektor, članovi Komiteta smatraju da je obaveza države da donese opšte propise kojima se garantuje
jednakost u napredovanju.485 Ipak, opšte odredbe o diskriminaciji i dalje igraju najznačajniju ulogu u ostvarivanju ovog prava.
Srbija je ratifikovala Konvenciju MOR br. 111 o diskriminaciji u pogledu
zapošljavanja i zanimanja.
Ustav Srbije sadrži odredbu koja bi širim tumačenjem mogla da predstavlja
afirmaciju jednakosti u napredovanju. Naime, u njegovom članu 60, st. 3 stoji da je
svakome pod jednakim uslovima dostupno svako radno mesto. Zabrana diskriminacije
zaposlenih lica propisana je i Zakonom o radu (čl. 18-21), ali bi trebalo zakonom
izričito propisati i pol kao zabranjeni osnov razlikovanja.
4.18.3.3. Zaštita na radu. – Srbija je ratifikovala sve najvažnije konvencije
MOR koje se odnose na zaštitu na radu i obeštećenje u slučaju nesrećnih slučajeva
ili profesionalnih oboljenja, zdravstvenu zaštitu i službu medicine rada.
U skupštinskoj proceduri se nalaze još dve konvencije MOR koje se odnose
na bezbednost na radu, Konvencija MOR br. 187 o promotivnom okviru bezbednosti
i zdravlja na radu486 i Konvencija MOR br. 167 o bezbednosti i zdravlju u građevinarstvu.487 Konvencija br. 187 obavezuje sve države članice Konvencije da formulišu nacionalne politike za promovisanje bezbednosti i zdravlja radnog okruženja (čl.
3); da u dogovoru sa reprezentativnim organizacijama poslodavaca i radnika uspostave, održavaju, progresivno razvijaju i periodično preispituju nacionalni sistem bezbednosti i zdravlja na radu (čl. 4); kao i da sprovode, prate, evaluiraju i periodično
preispituju nacionalni program bezbednosti i zdravlja na radu u dogovoru sa reprezentativnim organizacijama poslodavaca i radnika (čl. 5). Konvencija br. 167 ne veoma detaljan način uređuje različita pitanja koja se odnose na sve aktivnosti u građevinarstvu, i obavezuje države da usvoje zakonske propise koji obezbeđuju primenu
odredbi Konvencije. Ratifikacija i efikasna primena ove Konvencije su od posebnog
značaja, jer je građevinarstvo do sada bila izrazito problematična oblast u Srbiji kada
je u pitanju primena propisa o zaštiti na radu.488
484
485
486
487
488
Vidi dok. UN E/C.12/1987/SR.5, st. 40.
Ibid., st. 15.
Usvojena 15. juna 2006. godine, ceo tekst Konvencije dostupan je u originalnoj i srpskoj verziji
na http://www.parlament.sr.gov.yu/content/lat/akta/akta_detalji.asp?Id=707&t=P#
Usvojena 20. juna 1988. godine, ceo tekst Konvencije dostupan je u originalnoj i srpskoj verziji
na http://www.parlament.sr.gov.yu/content/lat/akta/akta_detalji.asp?Id=702&t=P#
Vidi npr. Izveštaj 2007, II 2.14.2.
202
Ljudska prava u pravnim propisima
Član 60, st. 4 Ustava Srbije garantuje pravo svakoga na bezbedne i zdrave
uslove rada i pravo na zaštitu na radu, dok se stavom 5 garanuje posebna zaštita na
radu žena, mladih i osoba s invaliditetom.
Prema Zakonu o radu, zaposleni ima pravo na bezbednost i zaštitu zdravlja
na radu. Za razliku od prethodnog zakona, novi Zakon o radu ne sadrži odredbu o
obavezi poslodavca da organizuje rad kojim se obezbeđuje zaštita života i zdravlja
zaposlenih. Umesto toga, novi Zakon u članu 80, st. 2 ustanovljava obavezu
zaposlenog da poštuje propise o bezbednosti i zaštiti života i zdravlja na radu kako
ne bi ugrozio svoju bezbednost i zdravlje, kao i bezbednost i zdravlje zaposlenih i
drugih lica.489
Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu490 pristupio je prilagođavanju pravila
zaštite na radu novim uslovima poslovanja u kojima sve više na značaju dobijaju
mala i srednja preduzeća koja nisu u mogućnosti da obrazuju velike službe zaštite
na radu.491
Posebni oblici zaštite na radu su dati u pravilnicima i uputstvima.
Inspekcijski nadzor nad primenom zakona, drugih propisa o merama i
normativima zaštite na radu, tehničkim merama koje se odnose na zaštitu na radu,
akata preduzeća i kolektivnih ugovora vrši ministarstvo nadležno za poslove rada
preko inspektora rada (čl. 60). Propisane su i kazne za nepoštovanje odredaba
Zakona o zaštiti na radu i nepoštovanja normativa, standarda, pravilnika i uputstava.
Ove kazne su do donošenja novog Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu bile
simbolične, ali su njegovim stupanjem na snagu višestruko uvećane.492
Zakon o privrednim društvima493 propisuje kao uslov za osnivanje privrednog društva, odnosno kao uslov za obavljanje delatnosti, postojanje prostora koji
ispunjava uslove u pogledu tehničke opremljenosti, zaštite na radu i zaštite i
unapređenja životne sredine, kao i druge propisane uslove. U određenim slučajevima
neispunjavanje uslova zaštite zdravlja i bezbednosti na radu može predstavljati i
krivično delo (čl. 280 KZ).
U slučaju da zaposleni smatra da mu je neko pravo na osnovu radnog odnosa
uskraćeno ili povredeno, može se obratiti inspekciji rada (čl. 268 ZOR), pokrenuti
spor pred nadležnim sudom (čl. 195 ZOR) ili može da zajedno sa poslodavcem
iznese sporna pitanja pred arbitražu (čl. 194 ZOR).
4.18.3.4. Pravo na odmor, razonodu i ograničeno radno vreme. – Prema
praksi Komiteta, pravo na odmor, razonodu i ograničeno radno vreme prevashodno
se tumači kao obaveza države da obezbedi takvu raspodelu radnog vremena koja
ostavlja vreme zaposlenom za odmor. S druge strane, ova se odredba tumači i kao
489
490
491
492
493
Vidi Izveštaj 2005, I.4.18.4.3. O posebnoj zaštiti žena i omladine vidi I.4.18.6.
Sl. glasnik RS, 101/05.
Vidi Izveštaj 2005, I.4.18.4.3.
Glava XI Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu.
Sl. glasnik RS, 125/04.
203
Ljudska prava u Srbiji 2008.
obaveza države da zakonodavnom inicijativom obezbedi pravo zaposlenog na
različite vrste plaćenih odmora. Komitet se do sada u velikoj meri oslanjao na
praksu MOR i ugovore potpisane pod okriljem ove organizacije.
Srbija je ratifikovala skoro sve konvencije MOR koje se odnose na nedeljne
odmore i plaćeno odsustvo, ali je otkazala Konvenciju MOR br. 52 o plaćenom
godišnjem odmoru i Konvenciju MOR br. 101 o plaćenom godišnjem odmoru u
poljoprivredi. Srbija nikada nije ratifikovala Konvenciju MOR br. 30 o radnom
vremenu u trgovini i kancelarijskim poslovima i Konvenciju MOR br. 47 o dužini
radne nedelje od 40 radnih sati.
Ustav Srbije u članu 60, st. 4 izričito garantuje pravo na ograničeno radno
vreme, dnevni i nedeljni odmor i plaćeni godišnji odmor. Prema Zakonu o radu,
radna nedelja traje pet radnih dana (čl. 55), a puno radno vreme iznosi 40 časova
nedeljno (čl. 50).494
Zaposleni po zakonu ima pravo na odmor u toku dnevnog rada i na dnevni,
nedeljni i godišnji odmor, kao i na plaćeno i neplaćeno odsustvo u skladu sa zakonom. Ova prava se zaposlenom ne mogu uskraćivati.495
4.18.4. Sindikalne slobode
Član 8 PESK:
1. Države članice ovog pakta obavezuju se da obezbede:
a) pravo koje ima svako lice da sa drugima osniva sindikate i da se učlani u
sindikat po svom izboru, uz jedini uslov da pravila budu utvrđena od strane
zainteresovane organizacije, u cilju unapređenja i zaštite ekonomskih i
socijalnih interesa. Ostvarivanje ovog prava može biti predmet jedino
ograničenja predviđenih zakonom i koja predstavljaju potrebne mere u
demokratskom društvu, u interesu nacionalne bezbednosti ili javnog poretka,
ili zaštite prava i sloboda drugoga;
b) pravo koje imaju sindikati da ostvaruju udruženja i nacionalne saveze i pravo koje ovi imaju na stvaranje međunarodnih sindikalnih organizacija ili na
učlanjivanje u njih;
c) pravo koje imaju sindikati da slobodno obavljaju svoju delatnost, bez drugog
ograničenja osim onog koje predviđa zakon, a koje predstavlja potrebnu
meru u demokratskom društvu, u interesu nacionalne bezbednosti ili javnog
poretka, ili radi zaštite prava i sloboda drugoga;
d) pravo na štrajk, koje se ostvaruje prema zakonima svake zemlje.
2. Ovaj član ne sprečava da se vršenje ovih prava od strane članova oružanih
snaga, policije ili državne uprave, podvrgne zakonskim ograničenjima.
3. Nijedna odredba ovog člana ne dopušta državama članicama Konvencije
Međunarodne organizacije rada od 1948. godine o sindikalnoj slobodi i zaštiti
494
495
Vidi Izveštaj 2005, I.4.18.4.4.
Ibid.
d
204
Ljudska prava u pravnim propisima
sindikalnog prava da donosi zakonske mere koje bi narušavale ili da primenjuju
zakon na način koji bi narušavao garantije predviđene navedenom konvencijom.
(Sl. list SFRJ,
J br. 7/71)
4.18.4.1. Sloboda sindikalnog organizovanja. – Sloboda sindikalnog organizovanja jedina je sindikalna sloboda garantovana u sva tri opšta instrumenta za zaštitu ljudskih prava koje je Srbija ratifikovala – PGP (čl. 22), EKPS (čl. 11) i PESK
(čl. 8). Po opštem mišljenju, pravo na sindikalno organizovanje podrazumeva pravo
da se osniva sindikat i pravo da mu se po slobodnoj volji pristupi, pravo da se osnivaju udruženja, nacionalni i međunarodni savezi sindikata, kao i pravo samostalnog
delovanja sindikata bez mešanja države. Formulaciju člana 8, st. 1 PESK „obavezuju se da obezbede“ ne treba tumačiti u duhu progresivnog ostvarenja slobode sindikalnog organizovanja. S obzirom da je ova sloboda garantovana i drugim instrumentima za zaštitu ljudskih prava čije odredbe odmah obavezuju, to važi i za član
8 PESK. Na sličnom stanovištu je i Komitet za ekonomska, socijalna i kulturna
prava.496 Sloboda sindikalnog organizovanja ne predstavlja samo negativnu obavezu države da svojim delovanjem ne sprečava njeno ostvarivanje, već u nekim slučajevima i obavezu da ohrabruje i pomaže osnivanje i delovanje sindikalnih organizacija i da sprečava antisindikalne aktivnosti.497
Srbija je potpisnica Konvencije MOR br. 87 o sindikalnim slobodama i zaštiti sindikalnih prava, Konvencije MOR br. 11 o pravima udruživanja i koaliranja
poljoprivrednih radnika,498 Konvencije MOR br. 98 o primeni principa prava organizovanja i kolektivnog pregovaranja499 i Konvencije MOR br. 135 o radničkim
predstavnicima. Srbija nikada nije potpisala Konvenciju MOR br. 141 o zemljoradničkim udruženjima, Konvenciju MOR br. 151 o javnim službama za radne odnose
i Konvenciju MOR br. 154 o kolektivnom pregovaranju.
Članom 55 Ustava garantovana je sloboda sindikalnog udruživanja. Sindikati
se, prema stavu 2 istog člana, osnivaju bez prethodnog odobrenja uz upis u registar
kod nadležnog državnog organa u skladu sa zakonom, dok je Ustavni sud jedini koji
može zabraniti rad bilo kog udruženja, pa i sindikata, i to u slučajevima izričito sadržanim u stavu 4 člana 55. Način ostvarivanja slobode sindikalnog organizovanja
detaljnije je uređen Zakonom o radu, zakonima koji regulišu materiju udruživanja
građana i podzakonskim aktima. Zakon o radu u članu 6 definiše sindikat kao samostalnu, demokratsku i nezavisnu organizaciju zaposlenih u koju se oni dobrovoljno
udružuju radi zastupanja, predstavljanja, unapređenja i zaštite svojih profesionalnih,
radnih, ekonomskih, socijalnih, kulturnih i drugih pojedinačnih i kolektivnih interesa. Član 206 garantuje zaposlenima slobodu sindikalnog organizovanja.
496
497
498
499
Opšti komentarr br. 3 (1990), dok. UN E/1991/23 (1991).
Vidi dok. UN E/C.12/1994/SR.9, st. 33 i dok. UN E/C.12/1994/SR.10/Add.1, st. 1.
Sl. novine Kraljevine Jugoslavije, 44–XVI/30.
Sl. list FNRJ (Dodatak), 11/58.
205
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Prema Zakonu o radu, sindikati se osnivaju bez odobrenja uz upis u registar
čije je ažuriranje u nadležnosti ministarstva nadležnog za poslove rada. Ovakva
odredba nije u suprotnosti s praksom Komiteta za ekonomska, socijalna i kulturna
prava i drugih ugovornih tela za zaštitu ljudskih prava sve dok uslovi za upis u
registar i postupak upisa znatno ne otežavaju registraciju sindikata. Ovo se naročito
odnosi na minimalan broj članova sindikata potrebnih za registraciju, kao i na uticaj
države prilikom formiranja sindikata.500 Za ovo pitanje naročito je važna praksa
Komiteta MOR za slobodu udruživanja.501 U Srbiji je postupak registracije sindikata uređen Pravilnikom o upisu sindikalnih organizacija u registar.502
Članom 4 Konvencije MOR br. 87 o sindikalnim slobodama i zaštiti
sindikalnih prava izričito je zabranjeno raspuštanje i suspenzija rada sindikalne
organizacije odlukom upravnih vlasti. Prema Komitetu MOR za slobodu udruživanja,
ovo je najekstremniji vid mešanja javnih vlasti u nezavisan rad sindikalnih
organizacija. Prema članu 7 Pravilnika o upisu sindikalnih organizacija u registar
Srbije, organizacija će se brisati iz registra, između ostalog, i na osnovu pravnosnažne
odluke o zabrani rada sindikata (čl. 7, t. 2 Pravilnika). Prema članu 67 Zakona o
društvenim organizacijama i udruženjima građana, odluku o zabrani rada sindikalnih
organizacija donosi opštinski organ uprave nadležan za unutrašnje poslove, što je u
suprotnosti sa međunarodnim obavezama. Rešenje kojim se zabranjuje rad
organizacije ne mora biti obrazloženo, a žalba na rešenje nema suspenzivno dejstvo.
Protiv konačnog rešenja u upravnom sporu ne postoji sudska zaštita, odnosno ne
postoji delotvorni pravni lek.
Postavlja se pitanje slobode sindikalnog organizovanja pripadnika policije i
drugih državnih službenika. Ustav Srbije u članu 55, st. 5 izričito zabranjuje
određenim državnim službenicima (sudijama, pripadnicima policije i vojske, javnim
tužiocima i zaštitniku građana) da budu članovi političkih organizacija. S obzirom
da takve odredbe nema kada su u pitanju sindikati, ispravno je tumačenje prema
kojem je ovim kategorijama zaposlenih Ustavom garantovano pravo na sindikalno
udruživanje.
4.18.4.2. Zaštita radničkih predstavnika. – MOR je 1971. godine donela
Konvenciju br. 135 o radničkim predstavnicima. Potreba za posebnim statusom ove
kategorije zaposlenih proizilazi iz osetljivosti njihovih funkcija.
Zakon o radu u članu 188 propisuje da poslodavac ne može otkazati ugovor
o radu, niti na drugi način da stavi u nepovoljan položaj predstavnika zaposlenih za
vreme obavljanja funkcije i godinu dana po prestanku funkcije, ako predstavnik
zaposlenih postupa u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu. Pod
predstavnicima zaposlenih Zakon podrazumeva: članove saveta zaposlenih i
500
501
502
Vidi dok. UN E/C.12/1994/SR.9, st. 26.
Vidi ILO 1996d, Document No. 0301, 0302, 0303, 0304, 0305, 0306, 0307 i 0308. Vidi i China
Freedom of Association Case, ILO CFA, Vol. LXXIII, 1990, Series B, No. 3.
Sl. glasnik RS, 6/97, 33/97, 49/00, 18/01 i 64/04.
206
Ljudska prava u pravnim propisima
predstavnike zaposlenih u upravnom i nadzornom odboru poslodavca, predsednike
sindikata kod poslodavca i imenovane ili izabrane sindikalne predstavnike.
Poslodavcu je ipak ostavljena mogućnost da otkaže ugovor o radu predstavniku
zaposlenih koji odbije da potpiše izmenjeni ugovor o radu, u skladu sa zakonom.
Pored ovoga, Zakon propisuje da ovlašćeni predstavnici sindikata imaju pravo na
plaćeno odsustvo radi obavljanja sindikalne funkcije, u skladu sa kolektivnim
ugovorom ili sporazumom poslodavca i sindikata, srazmerno broju članova sindikata
(čl. 211 ZOR). Kolektivnim ugovorom ili sporazumom može se utvrditi da ovlašćeni
predstavnik sindikata u potpunosti bude oslobođen obavljanja poslova za koje je
zaključio ugovor o radu.
4.18.4.3. Pravo na štrajk. – Pravo na štrajk je garantovano članom 8, st. l, t.
d PESK i članom 6, t. 4 Evropske socijalne povelje, ali ga izričito ne garantuju ni
PGP, ni EKPS.503
Pravo na štrajk garantovano je članom 61 Ustava Srbije. Štrajk se sprovodi
u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom, dok može biti ograničen isključivo
zakonom i u skladu s prirodom ili vrstom delatnosti. Sporno je pitanje politički
motivisanih štrajkova i štrajkova podrške. Prema praksi Komiteta MOR za slobodu udruživanja, ova vrsta štrajka ne spada u definiciju štrajka iz Konvencije MOR
br. 87 o sindikalnim slobodama i zaštiti sindikalnih prava.504 Ipak, pravo na štrajk
ne podrazumeva samo obustavu rada isključivo radi prevazilaženja ekonomskih
ili socijalnih problema nastalih usled loših uslova rada ili sličnih pitanja koja se
mogu rešiti kolektivnim pregovaranjem zaposlenih i poslodavca. Pravo na štrajk
prema praksi MOR podrazumeva i pravo radnika da obustave rad radi traženja
novih rešenja u vođenju bolje ekonomske ili socijalne politike u državi.505 Takođe, ne sme da postoji opšta zabrana štrajkova podrške, već radnicima mora biti
omogućeno da preduzimaju i ovakve korake ukoliko je štrajk kome se podrška
pruža legalan.506
PESK predviđa da se pravo na štrajk „vrši saobrazno zakonima svake pojedine zemlje“, što dozvoljava uvođenje određenih ograničenja radi ublažavanja štetnog dejstva i posledica štrajka po javni poredak, ali se pri tom ne može negirati
samo pravo na štrajk.
503
504
505
506
Za razliku od Komiteta za ljudska prava, koji je u jednoj kontroverznoj odluci zauzeo stav da
pravo na štrajk nije obuhvaćeno pravom na slobodu udruživanja garantovanim PGP (Alberta
Union protiv Kanade, App. No. 18/1982), Evropski sud za ljudska prava je priznao značaj
prava na štrajk u ostvarivanju slobode sindikalnog udruživanja, ali njegova sadržina još nije
razrađena u praksi Suda (Schmidt i Dahlstrom protiv Švedske, A–21, 1976). Komitet MOR za
slobodu udruživanja takode je zauzeo stav da pravo na štrajk, koje se ne pominje izričito u
Konvenciji MOR br. 87, predstavlja legitiman i suštinski (essential) način na koji sindikati
ostvaruju interese zaposlenih (118/1982, st. 2.3).
Vidi ILO 1996d, dokument 0902, st. 481.
Ibid.,
d st. 479.
Ibid.,
d st. 486.
207
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Zakonom o štrajku507 pravo na štrajk ograničeno je obavezom štrajkačkog
odbora i zaposlenih koji u štrajku učestvuju da štrajk organizuju i vode na način
kojim se ne ugrožava bezbednost lica i imovine i zdravlje ljudi, onemogućava
nanošenje neposredne materijalne štete i omogućava nastavak rada po okončanju
štrajka. Osim tog opšteg ograničenja ustanovljen je i poseban režim štrajka „u delatnostima od javnog interesa ili u delatnostima čiji bi prekid rada zbog prirode
posla mogao da ugrozi život i zdravlje ljudi ili da nanese štetu velikih razmera“ (čl.
9, st. 1). Delatnostima od javnog interesa smatraju se delatnosti koje poslodavac
obavlja u oblasti: elektroprivrede, vodoprivrede, saobraćaja, informisanja, PTT
usluga, komunalnih delatnosti, proizvodnje osnovnih prehrambenih proizvoda,
zdravstvene i veterinarske zaštite, prosvete, društvene brige o deci i socijalne zaštite,
kao i delatnosti od opšteg interesa za odbranu i bezbednost i poslovi neophodni za
izvršavanje međunarodnih obaveza države. Ovaj spisak je preširok i ne odgovara
međunarodnim standardima. Isti stav zauzeo je i Komitet za ekonomska, socijalna i
kulturna prava u svojim Zaključcima o ostvarivanju socio-ekonomskih prava u Srbiji i Crnoj Gori.508
Delatnosti čiji bi prekid mogao da ugrozi život i zdravlje ljudi ili da nanese
štetu velikih razmera su: hemijska industrija, industrija čelika i crna i obojena metalurgija (čl. 9, st. 2–4). U ovakvim delatnostima pravo na štrajk se može ostvariti,
ako se ispune posebni uslovi, a to je da se obezbedi minimum procesa rada koji
obezbeđuju sigurnost ljudi i imovine ili je nezamenjiv uslov života i rada građana
ili rada drugog preduzeća, odnosno pravnog ili fizičkog lica koje obavlja privrednu
ili drugu delatnost ili uslugu (čl. 10, st. 1). Ovaj minimum procesa rada utvrđuje
direktor, a za javne službe i javna preduzeća osnivač, i to na način utvrđen opštim
aktom poslodavca, u skladu s kolektivnim ugovorom, pri čemu osnivač, odnosno
direktor imaju obavezu da uzmu u obzir mišljenje, primedbe i predloge sindikata
(čl. 10, st. 3 i 4).
Nesumnjivo je da postoji potreba za posebnim režimom za štrajk u delatnostima od posebnog značaja za normalno funkcionisanje države, ali bi ona morala da
se zadovoljava na drugačiji način. Mora se prihvatiti nužnost minimuma procesa
rada u vitalnim postrojenjima i samo u nekim delatnostima. Pravila kojima se određuje taj minimum morala bi biti vrlo restiktivna, ali u odnosu na poslodavce, a ne
radnike. Način na koji je taj poseban režim formulisan postojećim zakonima o štrajku definiše minimum procesa rada tako široko da je pitanje da li do štrajka uopšte
može doći, odnosno da li štrajk može imati bilo kakvog dejstva. Uz to, široke formulacije kao „izvršavanje međunarodnih obaveza“ omogućavaju da se štrajk u nekim situacijama i potpuno zabrani, jer delatnost jednog preduzeća može u potpunosti biti okrenuta izvozu. Ovako ustanovljen režim štrajka u određenom obimu
negira samo pravo na štrajk.
507
508
Sl. list SRJ,
J 29/96.
Concluding observations, dok. UN E/C.12/1/Add.108, od 23. juna 2005.
208
Ljudska prava u pravnim propisima
Prema članu 8, st. 2 PESK, nacionalnim zakonodavstvom se mogu ustanoviti ograničenja prava na štrajk pripadnika oružanih snaga, policije ili državne uprave.
Ustav ne sadrži odredbu kojom se zabranjuje pravo na štrajk državnim službenicima. S obzirom da Ustav dozvoljava ograničenje prava na štrajk zakonom prema
prirodi delatnosti, a da se ova odredba mora tumačiti u skladu s odredbom člana 18,
st. 2 Ustava kojom je propisano da zakoni ne mogu da utiču na suštinu prava zajemčenih Ustavom, proizilazi da zaposleni u državnim organima i pripadnici policije
imaju pravo na štrajk.
Međutim, Zakon o štrajku u članu 18 predviđa da zaposlenom u državnom
organu, pripadniku Vojske Jugoslavije i pripadniku policije prestaje radni odnos
kada se utvrdi da je organizovao štrajk ili učestvovao u štrajku.
4.18.4.4. Opšti kolektivni ugovor. – Osnovni cilj kolektivnog ugovaranja između predstavnika zaposlenih i predstavnika poslodavca jeste utvrđivanje najpovoljnijih rešenja u pogledu prava i obaveza i odgovornosti zaposlenih i poslodavaca, usklađivanjem njihovih potreba. Individualni ugovori o radu ne mogu sadržati
odredbe kojima se zaposlenima daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi
rada od prava i uslova koji su utvrđeni kolektivnim ugovorom. Opšti kolektivni
ugovor, posle pauze od skoro tri godine od kako je u Srbiji prestao da važi poslednji, potpisan je u aprilu između predstavnika dva reprezentativna sindikata (UGS
Nezavisnost i Saveza samostalnih sindikata Srbije) i Unije poslodavaca. U novembru mesecu je resorni ministar rada i socijalne politike doneo Odluku o proširenom
dejstvu Opšteg kolektivnog ugovora, tako da se njegove odredbe od 1. januara 2009.
godine počnu primenjivati na sve zaposlene i poslodavce na teritoriji Republike
Srbije, a ne samo samo na poslodavce koji su članovi ove poslodavačke organizacije. Ipak, zbog lošeg stanja domaće privrede i svetske ekonomske krize, dogovorom
između poslodavaca i predstavnika radnika, odložena je primena proširenog dejstva
za 6 meseci.
4.18.5. Pravo na socijalno obezbeđenje
Član 9 PESK:
Države članice ovog pakta priznaju pravo svakom licu na socijalno obezbeđenje,
uključujući tu socijalno osiguranje.
(Sl. list SFRJ,
J br. 7/71)
Pravo na socijalno obezbeđenje obuhvata pravo na socijalno osiguranje i pravo na socijalnu pomoć.
Ustav Republike Srbije u članu 69 propisuje da „građani i porodice kojima je
neophodna društvena pomoć radi savladavanja socijalnih i životnih teškoća i stvaranja uslova za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba, imaju pravo na socijalnu
zaštitu, čije se pružanje zasniva na načelima socijalne pravde, humanizma i poštovanja ljudskog dostojanstva“. Venecijanska komisija dala je komentar u svom Mi-
209
Ljudska prava u Srbiji 2008.
šljenju o Ustavu Srbije da se ovim aktom socijalna zaštita ne obezbeđuje generalno
već samo građanima i porodicama.509
Ustav garantuje i prava zaposlenih i njihovih porodica na socijalno obezbeđenje i osiguranje, pravo na naknadu zarade u slučaju privremene sprečenosti za
rad, kao i pravo na naknadu u slučaju privremene nezaposlenosti. Određenim kategorijama garantuje se pravo na posebnu socijalnu zaštitu. Ustavna je obaveza države da organizuje fondove za različite vidove socijalnog osiguranja. Članom 70
Ustava posebno se garantuje pravo na penzijsko osiguranje.
Socijalno osiguranje obuhvata penzijsko, invalidsko, zdravstveno i osiguranje
za slučaj nezaposlenosti. Postoji više zakona koji regulišu oblast socijalnog
osiguranja.
Socijalno osiguranje za slučaj starosti i invalidnosti regulisano je Zakonom o
penzijskom i invalidskom osiguranju.510
Obavezno osiguranje obuhvata sve zaposlene, lica koja samostalno obavljaju
delatnost i poljoprivrednike, a njime se obezbeđuju prava osiguranika za slučaj
starosti, invalidnosti, smrti i telesnog oštećenja prouzrokovanog povredom na radu
ili profesionalnom bolešću.
Pored obaveznog, postoji i mogućnost dobrovoljnog osiguranja za lica koja
nisu obavezno osigurana pod uslovima, u obimu i na način predviđen posebnim
zakonom (čl. 16 Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju). Istovremeno,
dobrovoljnim osiguranjem, osiguranici koji su osigurani obaveznim osiguranjem
mogu obezbediti sebi i članovima svoje porodice veći obim ili drugu vrstu prava, od
onih koja su predviđena ovim zakonom. Septembra 2005. u Srbiji je donet Zakon o
dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima.511 Zakonom je otklonjena dilema da li je moguće zaključivati ugovore između poslodavca i penzionog
fonda, a u korist trećih lica, odnosno zaposlenih (tzv. penzioni plan).
Penzijski doprinos za penzijski plan ne može se bez odobrenja zaposlenih
odbijati od zarade, a članstvo u penzijskom planu ne može biti uslov za zapošljavanje ili članstvo u sindikatu i drugim oblicima organizovanja zaposlenih.512
Pravo za slučaj starosti je pravo na starosnu penziju. Osiguranik stiče pravo
na starosnu penziju ako kumulativno ispuni uslove u pogledu godina života i dužine
penzijskog staža. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju Srbije usvojenom 2005,513 propisano je da osiguranik stiče pravo
na starosnu penziju: kad navrši 65 (muškarac), odnosno 60 (žena) godina života i
najmanje 15 godina penzijskog staža ili 40 (35) godina staža i najmanje 53 godine
509
510
511
512
513
Vidi Evropska komisija za demokratiju putem prava (Venecijanska komisija), Mišljenje o Ustavu Srbije, Mišljenje br. 405/2006, CDL-AD(2007)004, 19. mart 2007, st. 41.
Sl. glasnik RS, 34/03, 64/04, 84/04 i 85/05.
Sl. glasnik RS, 85/05.
Vidi Izveštaj 2006, I.4.18.5.
Sl. glasnik RS, 85/05.
210
Ljudska prava u pravnim propisima
života (čl. 19) ili 45 godina staža osiguranja. Ovim je starosna granica pomerena u
odnosu na prethodno rešenje, ali je snižena granica trajanja osiguranja. Predviđeno
je (čl. 69) da se ove odredbe postepeno uvode od 2008. do 2011. godine, a za 2008.
godinu da osiguranik stiče pravo na penziju sa 63 godine i šest meseci života (muškarac), odnosno 58 godina i šest meseci života (žena) i najmanje 19 godina penzijskog staža.
Pravo za slučaj invalidnosti je pravo na invalidsku penziju. Uzrok nastanka
invalidnosti nije od značaja za utvrđivanje samog pojma invalidnosti, ali jeste kada
je reč o utvrđivanju uslova za sticanje pojedinih prava kao i obima tih prava.514
Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju sadrži i odredbe o najnižoj
starosnoj odnosno invalidskoj penziji, koje imaju zaštitni karakter i čija je svrha da
obezbede minimum egzistencije onima koji su imali mali broj godina penzijskog
staža i/ili nisku zaradu (čl. 25 i 26).
U slučaju smrti osiguranika, odnosno korisnika starosne ili invalidske penzije, korisnika prava po osnovu preostale radne sposobnosti, ili smrti osiguranika koji
je navršio najmanje pet godina staža osiguranja ili je ispunio uslove za invalidsku
penziju, članovima njegove porodice pripada pravo na porodičnu penziju (čl. 27–36
Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju).
Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju predviđa i pravo na novčanu
naknadu za telesno oštećenje prouzrokovano povredom na radu, odnosno profesionalnom bolešću. Pojam povrede na radu postavljen je dosta široko i odgovara međunarodnim standardima. Ovo pravo može se ostvariti bez obzira da li je usled povrede nastupila invalidnost zaposlenog.
Osiguranje za slučaj nezaposlenosti regulisano je Zakonom o zapošljavanju i
osiguranju za slučaj nezaposlenosti.
Pravo koje se ostvaruje u slučaju prestanka radnog odnosa jeste pravo na
novčanu naknadu, pod uslovom da je lice bilo osigurano najmanje 12 meseci neprekidno ili s prekidima kraćim od 30 dana u poslednjih 18 meseci u Srbiji (čl. 108
Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti).515
Za razliku od socijalnog osiguranja, gde zaposleni izdvajaju deo svog dohotka kako bi sebi i članovima svoje porodice omogućili određena prava za slučaj
starosti, bolesti, invalidnosti ili smrti, socijalna pomoć podrazumeva davanja iz javnih fondova formiranih putem javnih prihoda države. Socijalna zaštita je uređena
Zakonom o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana.
Prava koja se ostvaruju po osnovu socijalne zaštite su pravo na materijalno
obezbeđenje, dodatak za pomoć i negu drugog lica, pomoć za osposobljavanje za
rad, pomoć u kući, dnevni boravak, smeštaj u ustanovu ili smeštaj u drugu porodicu,
usluge socijalnog rada, oprema korisnika za smeštaj u ustanovu socijalne zaštite ili
drugu porodicu i jednokratna pomoć.
514
515
Detaljnije o invalidskoj penziji vidi I.4.18.10.2.
Vidi Izveštaj 2006, I.4.18.5.
211
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Za ostvarivanje prava iz oblasti socijalne zaštite nadležan je Centar za socijalni rad, koji ima filijale na opštinskom nivou.
4.18.6. Pravo na zaštitu porodice
Član 10 PESK:
Države članice ovog pakta priznaju da:
1. Treba da bude pružena što šira zaštita i pomoć porodici koja je prirodni i
osnovni sastavni deo društva, posebno za njeno obrazovanje i za ono vreme za koje
ona snosi odgovornost za izdržavanje i vaspitanje dece o kojima se brine. Na sklapanje braka budući supružnici moraju slobodno pristati.
2. Treba da bude pružena posebna zaštita majkama za razumno vreme pre i
posle rođenja dece. Zaposlene majke treba da uživaju, za vreme ovog perioda, plaćeno odsustvo ili odsustvo uz odgovarajuća davanja iz socijalnog osiguranja.
3. Treba preduzeti posebne mere zaštite i pomoći u korist dece i mladih, bez
ikakve diskriminacije iz rodbinskih ili drugih razloga. Deca i omladina moraju da
budu zaštićeni od ekonomske i socijalne eksploatacije. Zakonom treba da se zabrani
zapošljavanje na poslovima koji su takve prirode da mogu da izlože opasnosti njihov
moral ili njihovo zdravlje, da dovedu u opasnost njihov život ili da naškode njihovom
normalnom razvoju. Države treba isto tako da utvrde granice starosti ispod kojih je
plaćeni rad dečije radne snage zakonom zabranjen i kažnjiv.
(Sl. list SFRJ,
J br. 7/71)
Srbija je potpisnica Konvencije o pravima deteta, Fakultativnog protokola uz
nju o prodaji dece, dečijoj prostituciji i dečijoj pornografiji, Konvencije MOR br. 3
o zapošljavanju žena pre i posle porođaja, Konvencije MOR br. 16 o obaveznom
lekarskom pregledu dece i mladića pre zaposlenja na brodovima, Konvencije MOR
br. 45 o zapošljavanju žena na podzemnim radovima u rudnicima svih kategorija,
revidirane Konvencije MOR br. 89 o noćnom radu žena u industriji, revidirane
Konvencije MOR br. 90 o noćnom radu dece u industriji, revidirane Konvencije
MOR br. 103 o zaštiti materinstva, Konvencije MOR br. 138 o minimalnoj starosti
za zasnivanje radnog odnosa, Konvencije MOR br. 156 o jednakim mogućnostima
i tretmanu za radnike i radnice (radnici sa porodičnim obavezama) i Konvencije
MOR br. 182 o najgorim oblicima dečijeg rada.
Ustav Srbije u članu 66 garantuje posebnu zaštitu porodice, majki, samohranih roditelja i deteta. Naročito se garantuje zaštita trudnica pre i posle porođaja, kao
i posebna zaštita dece bez roditeljskog staranja i dece koja imaju fizički invaliditet
ili mentalne smetnje. Ustav zabranjuje i dečiji rad u odnosu na sve maloletnike
mlađe od 15 godina, dok starijim maloletnicima zabranjuje rad na poslovima koji
mogu negativno uticati na njihovo zdravlje ili moral. Članom 64 Ustava posebno se
uređuju prava deteta.
Zakon o radu izostavlja posebnu zaštitu žena na radu, osim u slučaju trudnoće, čime se krše međunarodne obaveze koje je Srbija preuzela pristupanjem određe-
212
Ljudska prava u pravnim propisima
nim Konvencijama MOR. Iako formalno pravno neutemeljene, ne može se reći da
one nisu u skladu sa tendencijama evropskih zemalja u izjednačavanju položaja
muškaraca i žena na radu.516 Ipak, trebalo je prvo otkazati relevantne konvencije
MOR, pa tek potom pristupiti ovakvim zakonodavnim rešenjima radi usaglašavanja
propisa s komunitarnim pravom.
Zakon o radu predviđa da žena za vreme trudnoće ili sa detetom do tri godine ne može da radi duže od punog radnog vremena, odnosno noću. Izuzetno, žena
sa detetom starijim od dve godine može da radi noću ali samo na osnovu svog pismenog zahteva. Ovo pravilo primenjuje se i prema muškom roditelju ukoliko majka ovo pravo ne koristi. Takođe, samohrani roditelj sa detetom do sedam godina ili
detetom koje ima težak invaliditet može da radi duže od punog radnog vremena ili
noću samo na osnovu svog pismenog zahteva (čl. 68 ZOR).
Osnovno pravo koje pripada zaposlenoj ženi u vezi sa trudnoćom i porođajem jeste pravo na porodiljsko odsustvo.517
Jedan od roditelja deteta kom je neophodna posebna nega ima pravo da odsustvuje sa rada, ili da radi s polovinom radnog vremena, u kom slučaju ima pravo
na zaradu za vreme za koje radi, kao i pravo na naknadu zarade za drugu polovinu
radnog vremena, najduže do navršenih 5 godina života deteta (čl. 96 ZOR). Zakonom o radu predviđeno je i pravo da jedan roditelj može odsustvovati s rada dok
dete ne navrši tri godine života. Za to vreme tom licu prava i obaveze po osnovu
rada miruju (čl. 100, st. 2 ZOR).
Zakonom je u izvesnoj meri garantovana sigurnost radnog odnosa žene za
vreme trudnoće, porodiljskog odsustva i korišćenja prava na dodatno odsustvo
(kao i muškarcu koji se koristi pravom na odsustvo sa rada radi nege i posebne
nege deteta). ZOR sadrži najširu zaštitu zaposlenih po osnovu korišćenja navedenih prava, time što obavezuje poslodavca da ne može zaposlenom otkazati ugovor
o radu dok se koristi navedenim pravima (čl. 187, st. 1). Jedini izuzetak tiče se
zaposlenih na određeno vreme ukoliko im u toku korišćenja ovih prava istekne
ugovor o radu.
Prema članu 24 ZOR, donja granica za zasnivanje radnog odnosa je 15 godina, a zaposlena lica mlađa od 18 godina uživaju posebnu zaštitu. U pogledu zapošljavanja na nekim radnim mestima predviđena su ograničenja radi zaštite zdravlja
zaposlenih maloletnika i mlađih punoletnika.518
516
517
518
Naime, sve države članice Evropske unije izuzev Slovenije otkazale su revidiranu Konvenciju
br. 89 o noćnom radu žena u industriji nakon što im je to posredno sugerisao Evropski sud
pravde (vidi presude: Stoeckell C–345/89 i Levy C–158/91). Pored toga, neke evropske zemlje
otkazale su i Konvenciju br. 45 o zapošljavanju žena na podzemnim radovima u rudnicima svih
kategorija (Velika Britanija, Holandija, Finska, Švedska, Irska i Luksemburg), a Danska,
Norveška, Letonija, Litvanija i Kipar je nikada nisu ni potpisali.
Vidi Izveštaj 2006, I.4.18.6.
Ibid.
d
213
Ljudska prava u Srbiji 2008.
4.18.7. Pravo na odgovarajući životni standard
Član 11 PESK:
1. Države članice ovog pakta priznaju pravo svakom licu na životni standard
dovoljan za njega samog i njegovu porodicu, ubrajajući tu i dovoljno hrane, odeću i
smeštaj, kao i stalno poboljšanje njegovih uslova života. Države članice će preduzeti
odgovarajuće mere radi obezbeđenja ostvarenja ovog prava i u tom cilju one priznaju
bitni značaj slobodno izabrane međunarodne saradnje.
2. Države članice ovog pakta, priznajući osnovno pravo koje ima svako lice na
zaštitu od gladi,519 doneće pojedinačno ili kroz međunarodnu saradnju, potrebne
mere uključujući tu i konkretne programe:
a) za poboljšanje metoda proizvodnje, očuvanja i podele prehrambenih proizvoda kroz puno korišćenje tehničkih i naučnih znanja, kroz širenje vaspitnih principa o ishrani, razvitak ili reformu agrarnih sistema tako da obezbede što je moguće bolje osposobljavanje i korišćenje prirodnih bogatstava;
b) za obezbeđenje pravične raspodele svetskih prehrambenih bogatstava u
odnosu na potrebe, vodeći računa o problemima koji se postavljaju kako u
zemljama uvoznicama tako i u zemljama izvoznicama prehrambenih
proizvoda.
(Sl. list SFRJ,
J br. 7/71)
4.18.7.1. Pravo na stanovanje. – Prema Komitetu za ekonomska, socijalna i
kulturna prava, pravo na stanovanje je „od centralne važnosti za ostvarivanje svih
drugih ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava.520 Komitet je ustanovio da pravo
na stanovanje ne treba usko tumačiti, odnosno da ovo pravo ne znači samo pružanje
bilo kakvog skloništa ili „krova nad glavom“.521 Ovo pravo treba tumačiti kao pravo pojedinca da živi „negde u sigurnosti, miru i dostojanstvu“.522 Pravo na stanovanje podrazumeva pravnu sigurnost osnova državine stana (svojinska i stanarska prava, pravo zakupa itd.), dostupnost usluga, materijala, prostorija i infrastrukture
neophodnih za zaštitu zdravlja, sigurnosti, komfora i ishrane (energija za kuvanje,
grejanje i rasvetu, mokri čvor, prostor za skladištenje hrane i odlaganje smeća, kanalizacija i sl.), pristupačnost cena kako za pribavljanje stana, tako i za njegovo
održavanje (plaćanje stanarine i komunalnih usluga itd.), pogodnost prostorija za
stanovanje, dostupnost prostorija za stanovanje onesposobljenim licima, naročito
deci, osobama s invaliditetom i bolesnima (liftovi, rampe i sl.) i lokaciju mesta za
stanovanje sa koje pojedinac ima pristupa svom radnom mestu i kulturnom i društvenom životu.523
519
520
521
522
523
Na engleskom „„free from hunger“ – oslobođeni gladi.
General comment No. 4, dok. UN E/1992/23, st. 1.
Ibid., st. 7.
Ibid.
d
Ibid.,
d st. 8.
214
Ljudska prava u pravnim propisima
Zakon o stanovanju,524 reguliše: (1) otkup preostalih stanova u društvenom
vlasništvu, (2) zakup stanova u društvenoj svojini i (3) status zaštićenih stanara koji
imaju stanarsko pravo na stanovima u privatnoj svojini. U svemu ostalom, stanovanje je u Srbiji praktično prevedeno na tržišnu regulaciju, a stan i zadovoljenje stambene potrebe imaju status robe. Samo se u članu 2 Zakona kaže da „država preduzima mere za stvaranje povoljnih uslova za stambenu izgranju i obezbeđuje uslove
za rešavanje stambenih potreba socijalno ugroženih lica u skladu sa zakonom“. Svi
ostali elementi stambene politike koja štiti osetljive i ugrožene društvene grupe, i
koji u različitim oblicima postoje u svim evropskim zemljama, nisu više predmet
interesovanja državnih službi u Srbiji. Kada se ovome doda da se u socijalno ugrožena lica svrstavaju samo lica koja ostvaruju pravo na socijalnu pomoć (dohodak
domaćinstva ispod apsolutne granice siromaštva od jednog američkog dolara na
dan), onda je krug građana koja mogu očekivati čak i hipotetičku pomoć u zadovoljavanju stambenih potreba sasvim neznatan.
Gorući problem je pravo na stanovanje ugroženih grupa, naročito izbeglih i
raseljenih lica i Roma, koji žive u nehigijenskim i nepodobnim stanovima. Penzioneri su jedina ugrožena društvena grupa za koju je donet poseban pravilnik o rešavanju stambenih potreba.525 Ovim pitanjima se bavi Republički fond za penzijsko i
invalidsko osiguranje.
U Srbiji nisu utvrđeni minimalni standardi stanovanja. Neodgovarajuća definicija stana stvara nepremostive teškoće u nastojanju da se statistički utvrdi broj
loših stanova s nestandardnim uslovima stanovanja.526
Na opštinskom nivou postoje oskudni fondovi namenjeni izgradnji stanova
solidarnosti, iz kojih bi trebalo da se daju stanovi na korišćenje siromašnim porodicama. Ne postoji sistematski niti objedinjen uvid u broj tih stanova, njihov kvalitet,
kriterijume dodele i režim korišćenja. Ustavni sud reagovao je donošenjem odluke
kojom je naznačio da je Skupština grada ovlašćena da uredi jedinstvene kriterijume
za dodelu stanova, a da preduzeća svojim opštim aktom utvrđuju kriterijume i merila za davanje stanova solidarnosti u zakup.527
Predlog Zakona o socijalnom stanovanju. – Vlada Srbije uputila je u skupštinsku proceduru na usvajanje Predlog zakona o socijalnom stanovanju. Ovim zakonom uređuje se podrška države domaćinstvima koja iz socijalnih, ekonomskih i
drugih razloga ne mogu da obezbede stan po tržišnim uslovima. Predviđeno je usva524
525
526
527
Radi boljeg razumevanja stambene situacije u Srbiji vidi Izveštaj 2004, I.4.12.7.
Sl. glasnik RS, 38/97, 46/97.
U Zakonu o stanovanju stan je definisan na sledeći način: „Stanom, u smislu ovog zakona,
smatra se jedna ili više prostorija namenjenih i podobnih za stanovanje, koje, po pravilu, čine
jednu građevinsku celinu i imaju zaseban ulaz“ (čl. 3). U službenoj statistici, definicija stana
glasi: „Stan se kao građevinski povezana celina sastoji od jedne ili više soba sa odgovarajućim
pomoćnim prostorijama (kuhinja, ostava, predsoblje, kupatilo, nužnik i sl.) ili bez pomoćnih
prostorija i može imati jedan ili više ulaza“ (kurziv naš).
Sl. glasnik RS, 1/01.
215
Ljudska prava u Srbiji 2008.
janje Nacionalne strategije za socijalno stanovanje, lokalnih stambenih strategija i
drugih podzakonskih akata koji treba da urede postupak dodeljivanja stanova društveno najugroženijim grupama uz postavljanje zakupnine na pristupačan nivo i poštovanje principa pokrivanja realnih troškova (izgradnje, tekućeg i investicionog
održavanja, poreza i dr.), ali bez prava na otkup. Novi sistem socijalnog stanovanja
u našoj zemlji trebalo bi da posebnu pažnju posveti izbeglicama.
4.18.7.2. Pravo na adekvatnu ishranu. – Pojedini članovi Komiteta za ekonomska, socijalna i kulturna prava naglašavali su da član 11 PESK sadrži dve različite, i prema tome samostalne, odredbe o pravu na ishranu. Prva je izražena u stavu
1 člana 11 kao „pravo na adekvatnu ishranu“, a druga u stavu 2 člana 11 kao „pravo
na zaštitu (oslobođenje) od gladi“. Prvo je pravo koje podrazumeva progresivno
ostvarenje jer zahteva određenu količinu i kvalitet hrane, dok je drugo pravo „da se
ne umre od gladi“ pa ga s toga neki tumače kao fundamentalno pravo i zato momentalno primenljivo,528 tim pre što je ostvarenje ovog prava nužan uslov za ostvarenje samog prava na život.529
Zakonom o ispravnosti životnih namirnica i predmeta opšte upotrebe530 propisani su standardi koji se moraju poštovati pri stavljanju prehrambenih proizvoda
u promet. Pod zdravstvenom ispravnošću namirnica, podrazumeva se higijenska
ispravnost namirnica i ispravnost njihovog sastava. Odgovarajući nadzor regulisan
je Zakonom o zdravstvenom nadzoru nad životnim namirnicama i predmetima opšte upotrebe531 i ostvaruje ga Ministarstvo zdravlja Srbije, odnosno njegovi sanitarni inspektori.
Ne postoje posebne subvencije za poboljšanje kvaliteta ishrane najsiromašnijih i osetljivih društvenih grupa. Postoje tzv. zaštitne cene nekih prehrambenih proizvoda.
4.18.8. Pravo na najbolje fizičko i mentalno zdravlje
Član 12 PESK:
l. Države ugovornice ovog Pakta priznaju pravo svakog lica da uživa najbolje
stanje fizičkog i mentalnog zdravlja koje može postići.
2. Mere koje će države ugovornice ovog Pakta preduzeti u cilju postizanja ovog
prava moraju obuhvatati mere neophodne za:
a) smanjenje broja mrtvorođenčadi i dečje smrtnosti, kao i zdravog razvoja
deteta;
b) poboljšanje svih vidova industrijske higijene i higijene okoline;
528
529
530
531
Dok. UN E/C.12/1989/SR.20, st. 26.
Dok. UN E/C.12/1989/SR.20, st. 18.
Sl. list SRJ,
J 24/94, 28/96 i 37/02.
Sl. glasnik SRS, 48/77 i 29/88 i Sl. glasnik RS, 44/91, 53/93, 67/93 i 48/94.
216
Ljudska prava u pravnim propisima
c) sprečavanje i lečenje zaraznih, endemičnih, profesionalnih i drugih oboljenja, kao i borbe protiv tih bolesti;
d) stvaranje pogodnih uslova za obezbeđenje svima lekarskih usluga i lekarske
nege u slučaju bolesti.
(Sl. list SFRJ,
J br. 7/71)
4.18.8.1. Opšte. – Pravo na najbolje fizičko i mentalno zdravlje podrazumeva
i slobode i obaveze: slobodu od fizičke i mentalne torture i povređivanja, slobodu
odlučivanja o primanju terapije, zabranu vršenja eksperimenata u zdravstvene svrhe
itd. S druge strane, postoji obaveza uspostavljanja sistema zdravstvene zaštite u
okviru koga se mogu uspostaviti obaveze korisnicima radi pružanja podjednako dobre zaštite svim građanima.532 Pravo na fizičko i mentalno zdravlje sadrži u sebi
dostupnost zdravstvenih usluga i to bez diskriminacije.533
Ustav Srbije garantuje pravo na zdravstvenu zaštitu. Ustav propisuje i da
deca, trudnice, majke tokom porodiljskog odsustva, samohrani roditelji sa decom do
sedme godine i stari ostvaruju zdravstvenu zaštitu iz javnih prihoda, ako je ne ostvaruju na drugi način, u skladu sa zakonom. Ovo praktično znači da ove grupe lica
imaju pravo na besplatnu zdravstvenu zaštitu i ako nisu osiguranici zdravstvenog
fonda. Ustav uspostavlja i pozitivnu obavezu države da pomaže razvoj zdravstvene
i fizičke kulture, ali ni na koji način ne konkretizuje ovu odredbu. Ustav uspostavlja
i obavezu države da organizuje fondove zdravstvenog osiguranja.
Ova oblast regulisana je Zakonom o zdravstvenom osiguranju (ZZO),534 i
Zakonom o zdravstvenoj zaštiti (ZZZ).
4.18.8.2. Zdravstveno osiguranje. – Zakonom o zdravstvenom osiguranju Srbije uređeno je obavezno i dobrovoljno zdravstveno osiguranje. Za sprovođenje i
obezbeđivanje obaveznog zdravstvenog osiguranja nadležan je Republički zavod za
zdravstveno osiguranje, dok se za obavljanje poslova dobrovoljnog osiguranja
dozvoljava i organizovanje pravnih lica u privatnom vlasništvu koja obavljaju
delatnost osiguranja, kao i posebni investicioni fondovi za zdravstveno osiguranje
čije organizovanje i delovanje treba da bude uređeno posebnim zakonom.535 Krajem 2008. godine donet je Zakon o mirovanju i otpisu duga po osnovu doprinosa za
obavezno zdravstveno osiguranje536 koji reguliše mirovanje obaveze plaćanja dospelih, a neplaćenih doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje, kao i otpis duga
po osnovu dospelih a neplaćenih doprinosa za obavezno zdravstveno osiguranje.
Period mirovanja duga predviđen zakonom traje do isteka 2011. godine.
532
533
534
535
536
Opšti komentar br. 14, dok. UN E/C.12/2000/4.
Ibid.,
d st. 12.
Sl. glasnik RS, 17/05.
O zdravstvenom osiguranju vidi više u Izveštaj 2005, I.4.18.9.2.
Sl. glasnik RS, 102/08.
217
Ljudska prava u Srbiji 2008.
4.18.8.3. Zdravstvena zaštita. – Zdravstvena zaštita podrazumeva preventivnu,
kontrolnu i rehabilitacionu zaštitu. Finansiranje zdravstvene zaštite vrši se iz
sredstava zdravstvenog osiguranja u odnosu na osigurana lica, iz sredstava budžeta
republike, i iz ličnih sredstava korisnika zdravstvene zaštite u slučajevima određenim
zakonom (participacija). Pravo na zdravstvenu zaštitu koje se obezbeđuje obaveznim
zdravstvenim osiguranjem obuhvata: mere prevencije i ranog otkrivanja bolesti;
preglede i lečenje žena u vezi sa planiranjem porodice, kao i u toku trudnoće,
porođaja i materinstva; preglede i lečenje u slučaju bolesti i povrede; preglede i lečenje bolesti usta i zuba;537 medicinsku rehabilitaciju u slučaju bolesti i povrede;
lekove i medicinska sredstva; medicinsko-tehnička pomagala. Finansiranje
zdravstvene zaštite u navedenim slučajevima može biti potpuno iz sredstava osiguranja, ili uz participaciju osiguranika. U zakonu su taksativno nabrojani slučajevi u
kojima je osiguranik dužan da plati participaciju, kao i procentualna vrednost novčanog učešća osiguranika (čl. 45 ZZO). Pojedina lica oslobođena su od obaveze
plaćanja participacije (ratni vojni invalidi i civilni invalidi rata, druge osobe sa invaliditetom, dobrovoljni davaoci krvi itd.).
4.18.8.4. Prava pacijenata. – Zakon o zdravstvenoj zaštiti, za razliku od
prethodnih propisa koji su uređivali ovu oblast, posvećuje naročitu pažnju zaštiti
prava pacijenata. Osnovno pravo pacijenta je pravo na dostupnost zdravstvene
zaštite u skladu sa materijalnim mogućnostima sistema zdravstvene zaštite (čl. 26
ZZZ). Svaki pacijent ima pravo na sve vrste informacija nezavisno od stanja
zdravlja, zdravstvene službe i načina kako je koristi, na sve informacije koje su na
osnovu naučnih istraživanja i tehnoloških inovacija dostupne, kao i pravo da
blagovremeno dobije obaveštenje koje mu je potrebno kako bi doneo odluku da
pristane ili ne pristane na predloženu medicinsku meru (čl. 27 i 28 ZZZ). Zakon
propisuje i izuzetak od obaveze davanja obaveštenja o dijagnozi ukoliko bi to moglo
da ugrozi zdravlje pacijenta, ali u tom slučaju obaveštenje mora da se dâ srodniku
pacijenta. Pacijent ima i pravo na slobodan izbor tima lekara odnosno doktora
medicine, kao i na slobodan izbor medicinskih procedura, uključujući i odbijanje
tretmana. Bez pristanka pacijenta ne sme se, po pravilu, nad njim preduzeti nikakva
medicinska mera. Izuzeci se tiču neodložne potrebe za preduzimanjem medicinskih
mera u okolnostima u kojima pacijent nije sposoban da dâ svoj pristanak (uključujući
tu i nemogućnost blagovremenog davanja pristanka staratelja, odnosno zakonskog
zastupnika pacijenta), kao i medicinskog zbrinjavanja lica sa mentalnim
poremećajima. Zakon propisuje mogućnost da pacijent sam odredi lice koje će
umesto njega donositi odluke o medicinskim merama za slučaj da on postane
nesposoban za odlučivanje (tzv. advance care directives). Pacijent uživa i zaštitu
ličnih podataka i privatnosti koje je saopštio medicinskim radnicima ili do kojih se
došlo tokom dijagnostičkih ispitivanja i lečenja. Zabranjeno je i vršenje eksperimenta
nad pacijentima bez njihove izričite saglasnosti. Pacijent ima pravo i na naknadu
537
U pogledu stomatoloških usluga novi zakon uvodi značajna ograničenja.
218
Ljudska prava u pravnim propisima
štete koja mu je prouzrokovana stručnom greškom zdravstvenog radnika. Ovo pravo
se ne može unapred isključiti niti ograničiti.
Propisana je i obaveza organizovanja rada „zaštitnika pacijentovih prava“
nadležnog za razmatranje prigovora pacijenata u okviru zdravstvenih ustanova (čl.
39 ZZZ). Zaštitnik pacijentovih prava samostalan je u svom radu. Rok za donošenje
odluke o prigovoru je osam dana (pet za razmatranje prigovora i tri dana za dostavljanje nalaza). Ukoliko je građanin nezadovoljan odlukom, može se obratiti zdravstvenoj inspekciji.
4.18.9. Pravo na obrazovanje
Ustav Republike Srbije propisuje da svako ima pravo na obrazovanje, te da
je osnovno i srednje obrazovanje besplatno (čl. 71). Pored toga, Ustav propisuje da
je osnovno obrazovanje obavezno. Ustav propisuje i da svi građani imaju, pod jednakim uslovima, pristup visokoškolskom obrazovanju, kao i da država omogućuje
uspešnim i nadarenim učenicima slabijeg imovnog stanja besplatno visokoškolsko
obrazovanje, u skladu sa zakonom. Ovim je u izvesnoj meri snižen do sada postojeći standard prava na obrazovanje koji je propisivao prošli Ustav Srbije, a prema
kom se besplatno obrazovanje ostvarivalo na svim nivoima redovnogg obrazovanja.
Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja538 propisuje da privatna
lica mogu da osnivaju osnovne škole.
Tokom 2004. godine, donet je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o
osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, kojim su poništene mnoge reformske
odredbe pređašnjeg Zakona.539 Ukinuti su posebni Saveti – Prosvetni savet, Savet
za stručno obrazovanje i Savet za usaglašavanje stavova u obrazovanju, i formiran
je Nacionalni prosvetni savet čiji je sastav sporan, naročito u delu kojim se propisuje da se jedan član Saveta imenuje iz reda Srpske pravoslavne crkve, a jedan
član iz svih ostalih „tradicionalnih verskih zajednica i crkava“ (čl. 11, st. 3, t. 7 i
8). Takođe zabrinjava odredba po kojoj se u Nacionalni savet koji ima 42 člana
imenuje samo jedan član iz reda svih nacionalnih manjina. Obavezno školovanje
ponovo je skraćeno sa 9 na 8 godina, a ukinut je i sistem licenci za nastavnike.
Odredbe kojima se učenicima omogućavalo da na lakši način savladaju gradivo i
pređu u naredni razred obrazovanja takođe su ukinute (čl. 101, st. 2, 4, 8 i 9). Zabrinjavaju i odredbe Zakona kojima su zamenjene nacionalno neutralne odredbe
pređašnjeg zakona.540
Pored ovog osnovnog zakona, ranije je donet Zakon o izmenama i dopunama
Zakona o osnovnoj školi, a maja 2002. Zakon o izmenama i dopunama Zakona o
srednjoj školi.
538
539
540
Sl. glasnik RS, 62/03, 64/03 i 58/04 i 62/04.
Sl. glasnik RS, 58/04.
Vidi odredbe o ciljevima obrazovanja: član 3, t. 5 i 11.
219
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Izmene i dopune mahom se odnose na status, organizaciju, plan i program
verske nastave i nastave drugog izbornog predmeta koji određuje ministar prosvete, preciziranje stručnog, upravnog i inspekcijskog nadzora, te delokrug rada školskih odbora i saveta roditelja. Školski odbori, kao organi upravljanja školom, po
ovim izmenama imaju tripartitni sastav, koji čine predstavnici škole, roditelja i
lokalne samouprave (čl. 118, st. 2 Zakona o osnovnoj školi i čl. 89, st. 2 Zakona o
srednjoj školi). Namera zakonodavca je stvaranje partnerskog odnosa i usaglašavanja mišljenja onih grupa koje, po prirodi stvari, imaju interesa za participaciju u
obrazovanju. Jedno od ovlašćenja koje pripada školskom odboru je imenovanje
direktora škola po prethodno pribavljenom mišljenju nastavničkog veća. Dosadašnja praksa prilikom izbora direktora škola (posle stupanja na snagu izmena zakona) pokazuje da je u nemalom broju slučajeva mišljenje nastavničkog veća ignorisano.541
Zakoni o obrazovanju sadrže i odredbe kojima se obezbeđuje zaštita grupa i
pojedinaca od diskriminacije i zaštita od fizičkog kažnjavanja i vređanja ličnosti
učenika. Član 7 Zakona o osnovnoj školi i član 8 Zakona o srednjoj školi
predviđaju:
U školi su zabranjene aktivnosti kojima se ugrožavaju ili omalovažavaju grupe
i pojedinci po osnovu rasne, nacinalne, jezičke, verske ili polne pripadnosti, odnosno
političkog opredeljenja, kao i podsticanje takvih aktivnosti.
U školi je zabranjeno fizičko kažnjavanje i vređanje ličnosti učenika.
Na ovaj način se podvlače odredbe Konvencije o pravima deteta koje se
odnose na nediskriminaciju, zaštitu od zlostavljanja i školsku disciplinu u smislu
načina na koji se može sprovoditi (čl. 2, 19, st. 1 i čl. 28, st. 2, Konvencije UN o
pravima deteta).542 Ove zabrane potkrepljene su i odgovarajućim mehanizmom zaštite i njihova povreda predstavlja osnov za udaljavanje nastavnika, odnosno saradnika iz nastave (čl. 73, st. 1 Zakona o osnovnoj školi; čl. 80, st. 1 Zakona o srednjoj
školi). Ovo je takođe osnov za razrešenje direktora koji ne preduzima mere u slučaju nedoličnog ponašanja nastavnika (čl. 88, st. 3 Zakona o srednjoj školi), a propisana je i sankcija za školu koja je dužna da plati novčanu kaznu za prekršaj ukoliko
541
542
Kada se govori o pravu na obrazovanje najčešće se govori o deci kao korisnicima obrazovanja
ili o roditeljima koji imaju pravo da svoju decu vaspitavaju u skladu sa svojim verskim i
filozofskim uverenjima (čl. 2 Protokola br. 1 uz EKPS). Najčešće se i najlakše zaboravljaju
učitelji i nastavnici. Iako oni svakako nisu jedini kojih se život i organizacija škole tiče, pitanje
izbora direktora je ponajviše stvar njihove brige i interesa. Ovo naročito s obzirom na to da je
za pitanja koja se tiču života škole, Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o srednjoj školi
(čl. 90a) predviđeno postojanje Saveta roditelja. Izbor direktora više se tiče života škole kao
kolektiva, pa bi ovo ovlašćenje trebalo u potpunosti preneti nastavničkom veću. Ovakvim
rešenjem škola bi postala istinski demokratizovana i depolitizovana ustanova.
Vidi Campbell i Consans protiv Ujedinjenog Kraljevstva, ECHR, App. No. 7511/76; 7743/76
(1982). O slučaju telesnog kažnjavanja maloletnika vidi i predmet Tyrer protiv Ujedinjenog
Kraljevstva, ECHR, App. No. 5856/72 (1978).
220
Ljudska prava u pravnim propisima
na ovakva ponašanja ne reaguje (čl. 109, st. 11 i 12 Zakona o osnovnoj školi; čl.
140, st. 1 i 2 Zakona o srednjoj školi).
Novina u zakonima odnosi se i na odvajanje upravnog od stručno-pedagoškog
nadzora u školama. Finansiranje zarada, naknada i drugih primanja prosvetnih
radnika, kao i sredstva zajedničke potrošnje, je centralizovano i vrši se preko
Ministarstva prosvete. Takođe, eksplicitno je navedeno da škola može ostvarivati i
sopstvene prihode po osnovu donacija, sponzorstva, ugovora i drugih pravnih
poslova. Opština, odnosno grad, obezbeđuje sredstva za stručno usavršavanje
nastavnika i saradnika, investiciono i tekuće održavanje, opremanje, materijalne
troškove i amortizaciju u skladu sa zakonom, prevoz učenika koji su nastanjeni na
udaljenosti većoj od 4 km od sedišta škole, ako na toj udaljenosti nema škole. Za
učenike ometene u razvoju obezbeđuje se prevoz bez obzira na udaljenost stana od
škole. Izmenama i dopunama Zakona o osnovnoj školi uvedena je i odredba prema
kojoj „[o]pština odnosno grad na čijoj teritoriji roditelj učenika ima prebivalište
vodi evidenciju o deci koja su razvrstana i upisana u odgovarajuću školu i snosi
troškove prevoza, ishrane i smeštaja učenika, ako na prodručju te opštine nema
odgovarajuće škole“ (čl. 85, st. 9). Ostaje otvoren problem kako će tu obavezu
ostvariti siromašne opštine, koje iz svog budžeta ne mogu da izdvoje za to potrebna
sredstva. Dosadašnja obaveza opština, iako zakonom regulisana, nije bila ostvarivana
u siromašnim opštinama (po pravilu u seoskim područjima), gde je problem velikih
distanci između škole i stanovanja i najizraženiji. Zakon ne predviđa organizovanje
specijalizovanog đačkog prevoza, čak ni u opštinama s niskom gustinom naseljenosti
i disperzovanim naseljima. Za ta naselja, kao i za naselja gde je mali broj dece
stasale za osnovnu školu, zakonodavac predviđa formiranje tzv. područnih škola, s
kombinovanim odeljenjima. Zakon sadrži kategoriju „kombinovano odeljenje“ za
niže razrede osnovne škole (I–IV razred), u kome su spojena dva razreda (u tom
slučaju odeljenje broji do 20 učenika) ili tri i četiri razreda (do 15 učenika). Kvalitet
rada u kombinovanim odeljenjima, koja se nalaze u starim i slabo opremljenim
zgradama (često bez klozeta i tekuće vode u zgradi, biblioteke, kuhinje, kabineta i
sličnih prostorija), veoma je nizak i demotivišući za učenike.
Stručno usavršavanje, sticanje zvanja i napredovanje u struci nastavnika,
stručnih saradnika i vaspitača detaljnije su uređeni u odnosu na prethodna zakonska
rešenja.
Zakon ne predviđa kaznene odredbe za opštinske vlasti, niti za Ministarstvo
prosvete, ako ne obezbede da učenici pohađaju školu pod uslovima propisanim
ovim zakonom, ali su zato predviđene kazne za roditelje.
4.18.9.1. Univerzitet. – Ustav Republike Srbije u članu 72 izričito garantuje
autonomiju univerziteta, visokoškolskih i naučnih ustanova, čime su ispravljeni
nedostaci do sada važećih ustavnih akata koji nisu sadržali ovakvu odredbu. Prema
ustavnoj odredbi, autonomija visokoškolskih i naučnih ustanova se ogleda u njihovoj
221
Ljudska prava u Srbiji 2008.
samostalnosti u odlučivanju o unutrašnjoj organizaciji i radu (čl. 72, st. 2). Jemči se
i sloboda naučnog i umetničkog stvaralaštva (čl. 73 Ustava).
Ova oblast uređena je Zakonom o visokom obrazovanju.543 Zakon koji je
pripreman nekoliko godina doneo je mnoga nova i moderna rešenja. On već u
načelnim odredbama utvrđuje da je delatnost visokog obrazovanja od posebnog
značaja za Srbiju i da je deo međunarodnog, a posebno evropskog, obrazovnog,
naučnog, odnosno umetničkog prostora (čl. 2). Visoko obrazovanje zasniva se,
između ostalog, i na načelima akademske slobode, autonomije, poštovanju ljudskih prava i građanskih sloboda, uključujući zabranu svih vidova diskriminacije,
učešće studenata u upravljanju i odlučivanju, posebno u vezi sa pitanjima koja su
od značaja za kvalitet nastave (čl. 4). Istovremeno, izričito je propisana ravnopravnost visokoobrazovnih ustanova bez obzira na oblik svojine, odnosno na to
ko je osnivač (čl. 4, st. 1, t. 9). Zakon, na nekoliko mesta, posebno insistira na
zabrani diskriminacije. Najdirektnija zabrana sadržana je u odredbi po kojoj pravo
na visoko obrazovanje imaju sva lica s prethodno stečenim srednjim obrazovanjem, bez obzira na rasu, boju kože, pol, seksualnu orijentaciju, etničko, nacionalno ili socijalno poreklo, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, status
stečen rođenjem, postojanje senzornog ili motornog hendikepa ili imovinsko stanje (čl. 8, st. 1).
Iako postoje neke manje primedbe na tekst Zakona o visokom obrazovanju i
sumnje u spremnost da se on brzo i efikasno implementira, generalna ocena, bar sa
stanovišta ljudskih prava, može biti povoljna.
Tema izjednačavanja statusa lica koja su stekla ili će steći naziv po propisima
koji su važili do stupanja na snagu ovog zakona s licima koja ga stiču po njegovim
odredbama već je dve godine prisutna u srbijanskoj univerzitetskoj javnosti. Studenti okupljeni oko najvećih studentskih organizacija, Studentske unije Srbije i Saveza studenata, su od donošenja ovog zakona zahtevali da se svim diplomiranim
studentima i onima koji trenutno završavaju fakultete prizna status „mastera“ bez
ikakvog uslovljavanja.544 U novembru 2007. godine Narodna skupština dala je autentično tumačenje člana 127, st. 1 i 2 ovog zakona kojim se zvanja „diplomirani“ i
„master“, odnosno zvanja onih koji su diplomirali ranije i onih koji studiraju prema
Bolonjskoj deklaraciji izjednačavaju. Istog dana je Univerzitet u Beogradu saopštio
da neće biti automatskog priznavanja zvanja već se ova lica izjednačavaju u pogledu zapošljavanja i prava iz radnog odnosa, nastavka studija i usavršavanja uključujući i doktorske studije, kao i pristupa pravosudnom i drugim stručnim ispitima.545
Skupština Konferencije univerziteta Srbije odlučila je krajem decembra 2007. godine da diplomci ipak neće moći da automatski steknu „master“ diplome, zato što
novo zvanje ne predstavlja njihovo stečeno pravo, a od odluke svake visokoškolske
543
544
545
Sl. glasnik RS, 76/05.
Vidi http://www.studentskisvet.com/forum/viewtopic.php?t=642.
Vesti B92, 5. novembar, www.b92.net.
222
Ljudska prava u pravnim propisima
ustanove će isključivo zavisiti da li će svojim diplomcima odobriti zvanje mastera
ili će za ovu privilegiju morati da polažu dodatne ispite.546
U toku 2008. godine Narodna skupština je donela Zakon o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju. Odredbama ovog zakona predviđaju se promene u kriterijumima na osnovu kojih studenti mogu da ostvare svoje pravo na
besplatno visoko obrazovanje.547
4.18.10. Prava osoba sa invaliditetom
Odredbe koje regulišu pravo lica s invaliditetom vrlo su raznolike i protežu
se kroz veliki broj zakonskih i podzakonskih akata. Iako se poslednjih nekoliko
godina radilo na popravljanju zakonskih rešenja u ovoj oblasti, postojeće odredbe
su još uvek u velikoj meri neadekvatne i često nedovoljne. Tokom 2006. usvojen je
izuzetno važan Zakon o zabrani diskriminacije osoba s invaliditetom.548 Ovaj zakon, iako velika prekretnica u pravnom regulisanju ove oblasti, ipak ima nekih nedostataka. Teret dokazivanja je na tuženom, a tužbu može podneti samo sama žrtva
diskriminacije. Da bi prava osoba s invaliditetom bila u dovoljnoj meri zaštićena
trebalo bi da aktivnu legitimaciju imaju i pojedine organizacije (npr. organizacije
koje pružaju pomoć osobama s invaliditetom).
Srbija je u decembru 2007. godine potpisala Konvenciju UN o pravima osoba sa invaliditetom zajedno sa Fakultativnim protokolom, ali ih još uvek nije ratifikovala. Ova konvencija predstavlja pokušaj da se u okviru UN, postavi univerzalni
sistem zaštite za osobe s invaliditetom. Ona promoviše koncept nediskriminacije
posebno naglašavajući potrebu da se ovim osobama obezbedi dostupnost infrastrukturi, javnom prevozu i informacijama. Pored toga, Konvencija predviđa nadzorni
mehanizam nad sprovođenjem njenih odredaba. Ova konvencija usvojena je jednoglasno u Generalnoj skupštini UN u decembru 2006. godine. Stupila je na snagu 3.
maja 2008. godine pošto ju je ratifikovalo 20 zemalja. Do sada je Konvenciju potpisalo 137 država, a ratifikovalo njih 45. Fakultativni protokol uz Konvenciju, koji
predviđa proceduru podnošenja pojedinačnih predstavki pred Komitetom za prava
osoba sa invaliditetom po iscrpljivanju domaćih pravnih lekova i daje Komitetu
posebna ovlašćenja kada je u pitanju sistematsko kršenje prava predviđenih Konvencijom, potpisalo je 81 država, a ratifikovalo njih 25.549
Prema stavu Nacionalne organizacije za zaštitu osoba sa invaliditetom, za
ratifikaciju Konvencije UN neophodna je izmena ili donošenje Zakona o javnim
nabavkama, Zakona o srpskom znakovnom jeziku i Zakona o zdravstvenoj zaštiti.
Izborom zamenice zaštitinika građana za rodnu ravnopravnost i zaštitu osoba sa
546
547
548
549
Vidi
http://studentskisvet.com/info/20071225/diplomirani-i-master-fakulteti-ce-odlucivati-omaster-diplomama.
Sl. glasnik RS, 97/08.
Sl. glasnik RS, 33/06. O Zakonu vidi I.4.1.2.
Ratifikacije Konvencije vidi na: http://www.un.org/disabilities/countries.asp?id=166.
223
Ljudska prava u Srbiji 2008.
invaliditetom pojačana je uloga institucije ombudsmana u Srbiji u zaštiti prava osoba sa invaliditetom. Radi što delotvornije zaštite prava osoba sa invaliditetom potrebno je predložiti izmene Zakona o zaštitniku građana kojima će biti predviđen
zamenik ombudsmana koji će se baviti isključivo pravima osoba sa invaliditetom.
Zakon trenutno predviđa da zaštitnik građana ima četiri zamenika, specijalizovanih
za pet oblasti.
4.18.10.1. Pravo na rad.
d – Ustav Srbije ne sadrži odredbu kojom se uspostavlja
obaveza države da organizuje programe specijalne i stručne obuke za lica koja su
delimično sposobna za rad (čl. 39). Zapošljavanje i profesionalna rehabilitacija invalida uređeni su Zakonom o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti,550
Zakonom o socijalnoj zaštiti551 i Zakonom o radnom osposobljavanju i zapošljavanju invalida.552 Međutim, odredbe ovog zakona su nepotpune jer se pozivaju na
druge zakone koji zapravo ne postoje.
Zakonom o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti Srbije
propisana je obaveza vlade da uz prethodno pribavljeno mišljenje Socijalnoekonomskog saveta donese Program o aktivnoj politici zapošljavanja, u kom bi
posebna pažnja bila posvećena zapošljavanju i profesionalnoj rehabilitaciji invalida
i lica sa smanjenom radnom sposobnošću.
Zakonom o radnom osposobljavanju i zapošljavanju invalida uređeno je pitanje osnivanja preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje invalida kao
i uslovi njihovog poslovanja.553 Izmenama iz 2005. godine554 višestruko su uvećane do skora izuzetno niske kazne za preduzeće i odgovorno lice koje zloupotrebi
prava garantovana ovim zakonom.
Pravilnik o uslovima i načinu ostvarivanja prava nezaposlenih lica555 propisuje da osobe s invaliditetom imaju prioritet u posredovanju pri zapošljavanju kao i
u programima za profesionalnu orijentaciju, pripremama za zapošljavanje i ostvarivanjima programa obrazovanja. U slučaju zasnivanja radnog odnosa, 80 odsto od
prosečne mesečne neto zarade izdvaja se iz budžeta za namirivanje primanja ovih
lica tokom prvih 12 meseci njihovog zaposlenja.
Dugo očekivani Predlog zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom556 Vlade Srbije uputila je u skupštinsku proceduru za
usvajanje. Ovaj predlog je rezultat potpisivanja Protokola o saradnji, koji je tokom
opštih izbora na svim nivoima ove godine potpisan između Nacionalne organizacije
550
551
552
553
554
555
556
Sl. glasnik RS, 71/03 i 83/04.
Sl. glasnik RS, 36/91, 79/91, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 48/94, 52/96 i 29/01.
Sl. glasnik RS, 25/96 i 101/05.
Vidi Izveštaj 2006, I.4.18.10.1.
Zakon o izmenama Zakona kojima su određene novčane kazne za privredne prestupe i prekršaje (Sl. glasnik RS, 101/05), član 83.
Sl. glasnik RS, 35/97, 39/97, 52/97, 22/98, 8/00, 29/00, 49/01 i 28/02.
http://www.parlament.sr.gov.yu/content/cir/akta/akta_detalji.asp?Id=719&t=P#
224
Ljudska prava u pravnim propisima
osoba s invaliditetom i predstavnika političkih partija. Predlog Zakona predviđa
stvaranje uslova za ravnopravno uključivanje osoba s invaliditetom na tržište rada.
Pored definisanja mogućnosti za određivanje radne sposobnosti i profesionalnu
rehabilitaciju, Zakonom se uvodi kvotni sistem, tako da će svako preduzeće koje
ima više od 20 zaposlenih morati da zaposli jednu osobu sa invaliditetom, koje
ima više od 50 zaposlenih – dve osobe i dalje po jednu na svakih 50 zaposlenih
(čl. 24).
Radi unapređenja položaja osoba sa invaliditetom u Srbiji u narednom periodu neophodna je operacionalizacija Strategije za unapređenje položaja osoba s invaliditetom za period od 2007. do 2015. godine i primena dvogodišnjih Akcionih planova za njenu implementaciju u praksi, kao i donošenje i primena seta prioritetnih
zakona: opšteg Zakona o udruženjima, Posebnog Zakona o organizacijama osoba s
invaliditetom, Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba s invaliditetom, Zakona o socijalnoj zaštiti i socijalnoj sigurnosti građana, Zakona o servisima i uslugama socijalne zaštite, Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovnom i srednjem obrazovanju.
4.18.10.2. Pravo na socijalno obezbeđenje. – Pravo na socijalno obezbeđenje
podrazumeva prava na invalidsku penziju, socijalnu pomoć i smeštanje u ustanove
socijalne zaštite.
Pravo na invalidsku penziju stiče osiguranik kod koga nastupi potpuni gubitak radne sposobnosti zbog promene u zdravstvenom stanju prouzrokovane povredom na radu ili usled profesionalne bolesti, povrede van rada ili bolesti koje se ne
mogu otkloniti lečenjem ili medicinskom rehabilitacijom (čl. 21).557 Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju ne govori o prekvalifikaciji i raspoređivanju na
drugo radno mesto zaposlenog koji usled povrede na radu ili profesionalne bolesti,
odnosno povrede van rada ili bolesti doživi bitno umanjenje radne sposobnosti, što
predstavlja značajan nedostatak.
Naročito je problematično pravo na smeštanje u ustanove socijalne zaštite u
Srbiji. Ne postoje adekvatne alternative institucionalnom zbrinjavanju mentalno
ometenih lica nesposobnih za samostalni život (mogućnost zaštićenog stana omogućena je samo za lica čije su mogućnosti za samostalno stanovanje očuvane ili neznatno smanjene, ne postoje komune, sistem hraniteljskih porodica ne funkcioniše
jer ne postoje povoljni zakonski okviri i sl.). U praksi, deinstitucionalizacija nije ni
otpočela. Ne postoje odredbe u zakonu koje bi nalagale da se lice mora smestiti u
ustanovu socijalne zaštite koja je najmanje udaljena od mesta prebivališta ili boravišta članova porodice korisnika ukoliko oni postoje. Korisnicima se često uskraćuju osnovna ljudska prava. Većina korisnika ne poseduje poslovnu sposobnost i stavljena je pod starateljstvo. Ne postoje zakonski okviri koji bi sprečili ovakvu
praksu.
557
Vidi Izveštaj 2006, I.4.18.10.2.
225
Ljudska prava u Srbiji 2008.
4.18.10.3. Pravo na obrazovanje. – Lica sa smetnjama u razvoju, odrasli i
lica sa posebnim sposobnostima imaju pravo na obrazovanje i vaspitanje koje
uvažava njihove posebne obrazovne i vaspitne potrebe (čl. 4 Zakona o osnovama
sistema obrazovanja i vaspitanja). Obrazovno-vaspitni rad za lica koja koriste jezik
znakova izvodi se na jeziku znakova i pomoću sredstava tog jezika (čl. 7). Specijalno
obrazovanje dece ometene u razvoju regulisano je glavom VII Zakona o osnovnoj
školi Srbije. Ovim zakonom regulisano je tzv. razvrstavanje dece ometene u razvoju,
finansiranje ovog oblika obrazovanja. kao i vidovi predškolskog obrazovanja. Deca
ometena u razvoju, u smislu ovog zakona, jesu deca sa telesnim oštećenjima,
mentalno ometena deca i deca sa višestrukom ometenošću u razvoju. Kao telesna
oštećenja tretiraju se senzorna oštećenja, odnosno poremećaji vida i sluha. Zakon
poznaje i četvorostepenu klasifikaciju mentalne ometenosti (laka, umerena, teža i
teška). Razvrstavanje dece vrši se, po pravilu, pre početka sticanja osnovnog
obrazovanja i vaspitanja, ali se može izvršiti i u toku školovanja. Razvrstavanjem se
utvrđuje zdravstvena sposobnost deteta za sticanje osnovnog obrazovanja i određuje
vrsta škole koju će dete upisati. Odluku o tome donosi nadležna Komisija za
razvrstavanje rešenjem protiv kog je dozvoljena žalba roditelja. Ovakvim rešenjem
uloga roditelja u biranju načina školovanja dece svedena je na minimum, što je
naročito štetno u slučajevima fizičkog hendikepa.
226
II
LJUDSKA PRAVA U PRIMENI –
ODABRANE TEME
1. Uvod
1.1. Domaći mediji kao izvor podataka. – U Srbiji je u 2008. godini izlazio
21 dnevni list, od kojih su se dva ugasila tokom godine. Njihov ukupan tiraž je,
prema grubim procenama, bio oko 800.000 primeraka. Među preostalih 19 dnevnika
nalaze se dva sportska, dva ekonomska i pet regionalnih dnevnika.
Saradnici Beogradskog centra za ljudska prava su, za potrebe ovog izveštaja,
pratili dnevnike Blic, Večernje novosti, Danas, Kurirr i Politiku, kao i nedeljnike
Vreme i NIN.
N U izradi izveštaja korišćeni su i servisi agencija BETA i FoNET,
T kao i
vesti sa internet stranice B92.
Za izveštaj o stanju ljudskih prava u Srbiji u 2008. godini izdvojeno je 11.979
tekstova, gotovo dvostruko više nego u 2007 (6.820). Razlog za toliko povećanje
broja napisa nije uvećana briga za ljudska prava već proglašenje nezavisnosti
Kosova i Metohije i događaji s tim u vezi, kao i predsednički, parlamentarni,
pokrajinski i lokalni izbori i dugi pregovori oko formiranja parlamentarne većine i
Vlade.
Situacija u vezi s Kosovom i Metohijom uticala je na to da su napisi o ovoj
temi najbrojniji među izdvojenim tekstovima i u 2008. godini (22,96 odsto).
Procentualno se manje tekstova odnosilo na ovu temu nego 2007. godine (28,65
odsto), ali je, u stvari, izdvojeno oko 800 napisa više.
Ove godine, tekstovi koji se tiču političkih prava probili su se na drugo mesto
po učestanosti (20,56 odsto tekstova, u odnosu na prošlogodišnjih 13,53 odsto).
Učešće napisa o radu Haškog tribunala treće je po učestanosti i nastavilo je
da opada, što je tendencija od 2005, kada ih je bilo 29 odsto. U 2008. napisi o radu
Haškog tribunala čine 14,08 odsto izdvojenih tekstova (2007. godine bilo ih je 18,45
odsto), što podvrđuje relativno brz pad interesovanja domaće publike za ovu temu.
Veliki procentualni rast imaju napisi o pravu na pravično suđenje (2008.
godine 7,16 odsto, u odnosu na 4,16 odsto 2007. godine), što je posledica pojačane
227
Ljudska prava u Srbiji 2008.
borbe protiv organizovanog kriminala. Treba, međutim, reći da je broj završenih
suđenja za tu vrstu dela mali, gotovo simboličan.
Nešto manji, ali još uvek značajan procenat uvećanja imaju tekstovi o
socijalnim i ekonomskim pravima (2008. godine 5,70 odsto, a 2007. 4,29 odsto).
Slede tekstovi o slobodi informisanja, koji su takođe prisutniji nego u 2007.
godini (2008. 5,70 odsto, 2007. 4,29 odsto), što je uzrokovano povećanjem broja
napada na novinare i pritisaka na medije, kao i napisi o diskriminaciji (2008. 4,01
odsto, 2007. 3,55 odsto). To nije posledica drastičnog povećanja broja slučajeva
diskriminacije, koji je u Srbiji već dugi niz godina visok, već posledica promene
metodologije. Naime, ranije su slučajevi diskriminacije obrađivani u poglavlju o
pravima manjina, gde je u 2008. zabeležen najveći pad učestanosti (2008. 0,25
odsto, 2007. 2,03 odsto). Osim toga, ovaj odnos brojki potvrda je pravila koje važi
u domaćoj štampi, da povećano ugrožavanje prava Srba na Kosovu i Metohiji ili
izvan Srbije rezultira umanjenjem interesovanja za prava manjina i njihove probleme
u Srbiji.
Broj napisa o pravu na život neznatno je povećan (2008. 5,55 odsto, 2007.
5,29 odsto), dok je manje tekstova o zabrani torture (2008. 1,73 odsto, 2007. 2,97
odsto) i o zabrani ropstva i krijumčarenju ljudi (2008. 0,56 odsto, 2007. 1,56 odsto).
To umanjenje nije posledica manjeg broja kršenja te vrste ljudskih prava, već je
posledica zamora čitalačke publike tim temama i njenom povećanom zaokupljenošću
krupnim političkim pitanjima i problemima kao što su Kosovo i Metohija ili
mukotrpan i dug proces formiranja parlamenta i Vlade. Pomenimo na kraju ovog
pregleda da je udeo tekstova o pravu na slobodu savesti i veroispovesti ostao
procentualno isti i u 2008. kao što je bio i u godini pre nje (1,94 odsto).
Iz pregleda medija moglo bi se zaključiti da je stanje ljudskih prava u Srbiji
u 2008. godini pogoršano u odnosu na prethodnu godinu.
Događaje oko Kosova i Metohije i neke odluke Haškog tribunala pojedine
političke snage u Srbiji su iskoristile da obnove staru podelu na „patriote“ i
„izdajnike“ i to u tolikoj meri da se i predsednik republike Boris Tadić osetio
pozvanim da javno i oštro reaguje protiv toga.
To, kao i, generalno gledano, blagonaklon stav srbijanskih vlasti prema
kršenjima ljudskih prava, učinili su da to pogoršanje ne bude u dovoljnoj meri
predstavljeno domaćoj javnosti. Istovremeno, tradicionalno spora policija i sudstvo
doprineli su da veliki broj onih koji krše ljudska prava u Srbiji ne snose nikakve
konkretne posledice za to. Izuzetak su, kao i 2007. godine, slučajevi nasilja u
porodici koji su politički neutralni. Ti slučajevi su omiljena tema tabloidnog
novinarstva koje je i u 2008. godini u svojim izveštajima često kršilo prava
najranjivijih aktera tih dogadjaja – žrtava.
1.2. Ostali izvori podataka. – Pored novina i izveštaja elektronskih medija,
saradnici Beogradskog centra pratili su i izveštaje domaćih i stranih nevladinih
organizacija: Fonda za humanitarno pravo, Helsinškog odbora za ljudska prava,
228
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
Komiteta pravnika za ljudska prava, Inicijative mladih za ljudska prava, Centra za
prava deteta, Transparentnost Srbija, Human Rights Watch, Amnesty Internationall i
mnogih drugih. U izveštaju se koriste i materijali UN, SE, EU i OEBS.
Saradnici Beogradskog centra posebno su pratili postupanje državnih organa,
događaje i tendencije u oblastima organizovanog kriminala, ratnih zločina, zabrani
diskriminacije i nasilja u porodici. Praćenje rada pravosudnih i drugih državnih
organa i uopšte dešavanja u ove četiri oblasti, odvijalo se kroz sistematsko
prikupljanje informacija uz pomoć izveštaja medija i nevladinih organizacija, i
naročito ličnim prisustvom suđenjima, okruglim stolovima i tribinama organizovanim
na ove teme, kao i razgovorima s predstavnicima državnih organa i stručne
javnosti.
2. Odabrane teme
2.1. Funkcionisanje institucija
2.1.1. Izbori
Predsednički izbori. – Predsednički izbori u Srbiji su održani 20. januara i 3.
februara 2008. godine. U drugom krugu izbora za predsednika Republike izabran je
kandidat Demokratske stranke Boris Tadić. Tadić je u drugom krugu izbora osvojio
50,31 odsto ili 2.304.467 glasova birača, a kandidat Srpske radikalne stranke
Tomislav Nikolić 47,97 odsto, odnosno 2.197.155 glasova (saopštenje RIK, 12. februar).
Parlamentarni i pokrajinski izbori. – Posle održanih predsedničkih izbora,
krize u tada vladajućoj koaliciji i proglašenja nezavisnosti Kosova 17. februara,
postalo je očigledno da će vrlo brzo uslediti i novi parlamentarni izbori. Izbori su
konačno raspisani sredinom marta i održani 11. maja 2008. godine. Prema podacima
Republičke izborne komisije, u birački spisak je bilo upisano 6.749.688 birača, a na
izborima je glasalo nešto više od 4,14 miliona birača birača.
Na majskim izborima Lista za evropsku Srbiju je osvojila 102 mandata, Srpska
radikalna stranka 78 mandata, Demokratska stranka Srbije-Nova Srbija 30 mandata,
Socijalistička partija Srbije-Partija ujedinjenih penzionera Srbije-Jedinstvena Srbija
20 mandata, a Liberalno demokratska partija 13 mandata. Mađarska koalicija osvojila
je četiri, Bošnjačka lista za evropski Sandžak dva i Koalicija Albanaca Preševske
doline jedan mandat. Narodna skupština je konstituisana potvrđivanjem mandata
izabranih narodnih poslanika 11. juna 2008. godine.
Odmah po proglašenju preliminarnih rezultata izbora, počeli su komplikovani
pregovori za formiranje nove političke većine koja bi obezbedila izbor vlade. Vlada
229
Ljudska prava u Srbiji 2008.
je konačno izabrana tek 7. jula 2008. Mandatar Mirko Cvetković je za predloženi
sastav Vlade dobio 127 glasova novouspostavljene vladajuće koalicije koju čine
DS, G17 plus, SPS, JS, PUPS, SPO, SDP, LSV, Bošnjačka lista za evropski Sandžak
i SVM. Vlada ima 24 resorna ministra, jednog ministra bez portfelja, zamenika
predsednika vlade i tri potpredsednika i po broju ministara predstavlja najbrojniji
kabinet u Evropi.
Jedanaestog maja održani su i pokrajinski izbori u Vojvodini. U novom sazivu
Skupštine AP Vojvodine Lista za evropsku Vojvodinu ima 64 poslanička mesta,
SRS 25, a Mađarska koalicija devet. Po šest poslanika imaju koalicija Zajedno za
Vojvodinu i koalicija DSS-NS, pet mandata koalicija SPS-PUPS, 1 mandat LDP, a
četiri poslanička mesta su osvojile različite grupe građana.
2.1.2. Funkcionisanje političkih institucija
Harmonizacija s pravnim tekovinama Evropske unije. – Jedno od centralnih
političkih pitanja na majskim parlamentarnim izborima bilo je pitanje evropskih
integracija. U tom smislu je posebno značajna analiza napretka u harmonizaciji
unutrašnjeg pravnog poretka s pravnim tekovinama Evropske unije i brzine kojom
srbijanske institucije, pre svega političke, napreduju u izvršavanju ovih obaveza
koje imaju i po unutrašnjem zakonodavstvu i prema prihvaćenim međunarodnim
instrumentima.
Vlada Srbije je još 2007. godine donela plan usvajanja zakona u oblasti harmonizacije unutrašnjeg zakonodavstva prema kojem je još u toj godini trebalo usvojiti 51 zakon kojim se zakonodavstvo Srbije usaglašava s tekovinama Unije, odnosno njenih zajednica. Do konstituisanja novog saziva parlamenta usvojena su samo
dva takva zakona (Zakon o putnim ispravama i Zakon o azilu).
Odmah po izboru Vlade, potpredsednik zadužen za evropske integracije i
predsednica Narodne skupštine javno su objavili da je pred parlamentom intenzivan
posao usvajanja preostalih 49 zakona predviđenih planom za harmonizaciju. Do
kraja 2008. godine je usvojeno samo 14 takvih zakona (sedam tzv. pravosudnih
zakona, Zakon o javnim nabavkama, Zakon o zaštiti državne granice, Zakon o
strancima, Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, Zakon o zaštiti podataka o
ličnosti, Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, Zakon o
krivičnopravnoj odgovornosti pravnih lica). Svi zakoni koje je Vlada, sama ili preko
svoje većine u parlamentu, stavila na dnevni red su usvojeni. Međutim, preostalo je
usvajanje više od 30 zakona od kojih mnogi još uvek nisu ni predloženi
parlamentu.
Posebno brine činjenica da još uvek nisu pripremljeni ni svi zakoni i drugi
pravni dokumenti koji su neophodni u procesu ispunjavanja uslova iz tzv. Mape
puta za ukidanje viza za građane Srbije za ulazak na teritoriju zemalja članica
Sporazuma iz Šengena. Treba da budu usvojena bar još tri zakona: Zakon o
sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma, Antidiskriminacioni zakon i
Zakon o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima.
230
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
Jedan od najoštrijih prigovora Evropske komisije u Izveštaju o napretku Srbije za 2008. godinu odnosi se na nedovoljno efikasna pravila za sprečavanje i kažnjavanje pranja novca. Zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma
je Vlada u oktobru uputila Narodnoj skupštini ali je onda, na zahtev Vlade, ovaj
predlog povučen s dnevnog reda. Sednica na kojoj se to dogodilo je dobar primer
nedovoljne posvećenosti evropskim integracijama i propusta koji već umnogome
ugrožavaju ionako usporeni proces pridruživanja Evropskoj uniji. Naime, pomenuta
sednica je zakazana sa najavljenih 27 tačaka dnevnog reda, ali je Vlada, preko
parlamentarne većine, povukla čak 13 predloženih tačaka. Mnogi od ovih zakonskih
projekata se posle toga nikada nisu ponovo našli na dnevnom redu.
Zakon o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima takođe nije ni
blizu uobličavanja i nije upućen parlamentu.
Raspad Srpske radikalne stranke. – Početkom septembra 2008. došlo je do
velikih političkih podela u Srpskoj radikalnoj stranci. Sukob je kulminirao javnim
neslaganjem između Tomislava Nikolića, zamenika predsednika stranke i dela
rukovodstva stranke koje je ostalo privrženo političkoj metodologiji Vojislava
Šešelja, još uvek zvaničnog predsednika SRS. Javno objavljeni povod sukoba, koji
se završio isključenjem Tomislava Nikolića i stranačkih funkcionera koji su mu se
pridružili iz stranke, bilo je neslaganje oko načina izjašnjavanja poslanika SRS
povodom ratifikacije Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Do kraja godine
novoformiranom Nikolićevom poslaničkom klubu Napred Srbijo pristupio je 21
narodni poslanik izabran na listi Srpska radikalna stranka – dr Vojislav Šešelj. U
međuvremenu je Nikolić formirao i sopstvenu Srpsku naprednu stranku.
Podela u SRS ponovo je pokazala problematičnost i nejasnost postojećih
ustavnih i zakonskih rešenja koja regulišu pitanja poslaničkih mandata, odnosno
pravne sudbine poslaničkih mandata posle unutrašnjih podela u strankama koje su
nastupile na izborima. U prethodnim izveštajima je komentarisano rešenje iz člana
102 Ustava Srbije koji dozvoljava mogućnost narodnim poslanicima da svoj mandat
„neopozivo stave na raspologanje“ poslaničkoj stranci na čijoj je listi izabran.558
Ova „mogućnost“ se u praksi, kod svih poslaničkih klubova izuzev LDP, pretvorila
u obavezu poslanika koju oni moraju da izvrše prema stranci da bi im ona uopšte
dodelila mandat u Skupštini.
U dosadašnjoj praksi se aktiviranje jednom date i potpisane izjave (tzv.
blanko ostavke) uglavnom prihvatalo kao osnov za konstataciju prestanka mandata
pred Administrativnim odborom Narodne skupštine, mada je bilo i drugačijih
primera. Posle odlaska grupe poslanika članova novoformirane SNS iz poslaničke
grupe SRS, prvi put se pojavio problem koji proističe iz okolnosti da su potpisane
ostavke bile deponovane kod samog Tomislava Nikolića koji je iz stranke isključen.
S obzirom da je Nikolić odbio da vrati sporne ostavke, Administrativni odbor nije
ni bio u prilici da odlučuje o eventualnom predlogu da se ovim poslanicima oduzmu
sporni mandati.
558
Izveštaj 2007, I.4.14.5.3.
231
Ljudska prava u Srbiji 2008.
2.1.3. Stanje u pravosuđu
Čitava 2008. godina bila je obeležena brojnim problemima u funkcionisanju
institucija pravosudnog sistema. Kašnjenje u usaglašavanju zakona s ustavnim
rešenjima, ogroman broj nerešenih slučajeva nasleđenih iz prethodnih godina i
nerazjašnjeni navodi o visokom stepenu korupcije su i u ovoj godini opterećivale
rad sudova.
Posebno treba imati u vidu da je najveći deo godine protekao u raspisivanju,
održavanju i tumačenju rezultata izbora, pa je prostora, vremena i volje za praktične
promene u pravosuđu bilo veoma malo. Tako je sredinom marta iz Vrhovnog suda
Srbije saopšteno da u protekle tri godine Narodna skupština nije odlučivala ni o
jednom predlogu za razrešenje sudija i nosilaca tužilačkih funkcija iako je postojalo
čak 106 takvih zvaničnih predloga. Ovo enormno zaostajanje parlamenta je samo
donekle otklonjeno na jesenjem zasedanju. Prema istim podacima, trenutno je u
sudskom sistemu upražnjeno oko 200 sudijskih mesta. (BETA,
(
15. mart)
Iako tako ne izgleda uvek po pregledu medijskih izveštavanja o radu
pravosuđa, očigledno je da njegovi suštinski problemi nisu bili predmet ozbiljne
analize ni u stručnim pravnim krugovima ni u opštoj javnosti. Ocene rada sudova su
se uglavnom svodile na ponavljanje tačnih ali već mnogo puta ponovljenih ocena o
njegovoj sporosti, neefikasnosti i niskom stepenu poverenja građana u njegovo
funkcionisanje.
Pravosuđe je u 2008. godinu dočekalo s veoma niskim stepenom poverenja i
široko rasprostranjenim uverenjem građana da je ova grana vlasti visoko pozicionirana
na listi korumpiranih. Tako su, prema istraživanju koja je sprovela organizacija
Transparentnost Srbija,
a krajem 2007. godine građani Srbije ocenili da su, posle
političkih partija, pravosuđe i zdravstvo najkorumpiranije delatnosti. Prema ovom
istraživanju, na skali od 1 do 5 (gde 5 znači izuzetno korumpirano), pravosuđe ima
ocenu 3,8 (B92,
(
7. decembar 2007). Zaštitnik građana je, takođe, u više navrata
saopštio da su među primedbama i žalbama koje je primila njegova služba najbrojnije
žalbe građana na postupanje pravosuđa.
Evropska komisija je u Izveštaju o napretku Srbije za 2008. godine ukazala
na velike probleme srbijanskog pravosuđa koje su velika prepreka u postupku
ispunjavanja obaveza preuzetih u procesu pridruživanja Uniji. Komisija ističe da
nisu usvojeni posebni zakoni koji bi uspostavili jasne i objektivne kriterijume za
reizbor sudija, dok odredbama u Ustavnom zakonu nedostaje jasnost i transparentnost.
U Izveštaju se konstatuje i da je „generalno, bilo (...) napretka u donošenju zakona
koji sprovode novi ustavni okvir. Međutim, potrebne su dalje reforme kako bi se
osiguralo da ustavne odredbe, posebno one koje se odnose na sudstvo, budu
sprovedene u skladu sa evropskim standardima. To je jedan od ključnih prioriteta
Evropskog partnerstva.“
I sama Evropska komisija vrlo direktno konstatuje da zaostatak u rešavanju
građanskih, krivičnih i trgovinskih sporova i dalje zabrinjava, kao i sprovođenje
sudskih odluka. „Usled nedostatka efikasnog sistema upravljanja sudovima i
232
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
zakonodavstva koje unapređuje proceduru, srpsko pravosuđe nije bilo u mogućnosti
da smanji broj nerešenih slučajeva, odnosno da smanji prosečnu dužinu trajanja
sudskog postupka.“
Prema podacima objavljenim u septembru 2008. godine, neravnomerna raspoređenost predmeta i rada je jedan od najvećih organizacionih problema koji rezultiraju zadržavanjem visokog opšteg nivoa neažurnosti. Tako su, prema navodima
predsednika Okružnog suda u Beogradu, u nekim sudovima zabeležene situacije da
pojedine sudije mesečno imaju u radu i po 78 predmeta, dok je u drugim sudovima
taj prosek oko 2,5 predmeta tokom meseca. (BETA,
(
4. septembar)
2.1.4. Odluke Evropskog suda za ljudska prava
Pred Evropskim sudom za ljudska prava nalazi se oko 1.800 predstavki protiv Srbije,559 a u 2008. godini Evropski sud doneo je 9 presuda u predmetima koji
se vode protiv Srbije. I ove godine najveći broj utvrđenih povreda prava iz Konvencije ticao se prava iz člana 6. Najveći problemi tiču se prava na suđenje u razumnom roku i propuštanja države da obezbedi izvršenje pravosnažnih odluka. Pored
povrede člana 6, u predmetima o kojima je Sud rešavao ove godine utvrđene su
povrede prava na mirno uživanje imovine (u 3 predmeta), povrede prava na slobodu
i bezbednost i prava na delotvorni pravni lek.
Vrenčev protiv Srbije.560 – Podnosilac se žalio na povrede više prava koje
Konvencija garantuje licima lišenim slobode. Problem u ovom predmet nastao je
zbog zabune u pogledu prave adrese podnosioca, zbog čega on nije primao pozive
za pretres. Čim je saznao za postupak koji se vodi protiv njega, podnosilac je otišao
u policijsku stanicu, ali je tamo uhapšen.
Podnosilac predstavke žalio se na povredu člana 5, st. 1 Konvencije zbog
navodno nezakonitog pritvora, ali je Sud smatrao da pritvor nije bio nezakonit, jer
se ne može smatrati da je Okružni sud prilikom donošenja odluke o pritvoru
pogrešno zaključio da podnosilac izbegava da se pojavi na suđenju, kada domaće
vlasti nisu bile u stanju da do njega dođu.
Podnosilac se takođe žalio na povredu člana 5, st. 3 jer je prošlo dvadeset
dana pre nego što je izveden pred sudiju koji ga je oslobodio. Sud je zaključio da je
ovim povređeno pravo iz člana 5, st. 3 Konvencije da uhapšeno lice bude bez
odlaganja izvedeno pred sudiju. Takođe, do povrede ove odredbe je došlo i zbog
toga što je određivanje pritvora nesrazmerna mera u odnosu na težinu dela koje mu
se stavljalo na teret.
Podnosilac je tvrdio i da je prekršen član 5, st. 4 jer nije saslušan u postupku
pred Vrhovnim sudom, i zbog toga što postupak nije bio dovoljno brz u smislu ovog
člana, pošto je proteklo više od 4 dana od njegove žalbe do donošenja odluke
559
560
Izveštaj Evropske komisije, http://web.uzzpro.gov.rs/kzpeu/dokumenti/godisnji_izvestaj_ek_srbija_2008_sr.pdf.
App. No. 2361/05.
233
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Vrhovnog suda, i još dva dana dok odluka nije dostavljena njegovom advokatu, što
je u suprotnosti s rokom od 48 sati predviđenim članom 143 ZKP. Sud je zaključio
da član 5, st. 4 jeste prekršen.
Podnosilac je takođe tvrdio da nije imao „utuživo pravo na naknadu“ iz člana
5, st. 5 Konvencije, sa čim se Sud složio i utvrdio povredu i ovog prava.
Kačapor i ostali protiv Srbije. – Ovaj predmet proistekao je iz šest odvojenih
predstavki.561 Svi podnosioci su bili zaposleni u istom preduzeću i žalili su se da im
nije isplaćena naknada na koju su imali pravo za vreme prinudnog odmora, niti
prateći doprinosi. Podnosioci su svi u postupcima pred domaćim sudovima dobili
presude u svoju korist, ali presude nisu izvršene, odnosno naknade im nisu isplaćene.
Evropski sud je zbog propusta države da obezbedi izvršenje presuda našao da je u
ovim slučajevima povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 6, st. 1 Konvencije,
a takođe je utvrdio da neizvršenje presuda u ovim slučajevima predstavlja i
neopravdano mešanje u pravo na mirno uživanje imovine iz člana 1 Protokola br. 1
uz EKPS, te je utvrdio i povredu ovog člana.
Vlahović protiv Srbije.562 – I u ovom predmetu podnosilac se žalio na propust države da obezbedi izvršenje presude donete u korist podnosioca pred domaćim sudom, i takođe se odnosio na isplatu dugovanja koja je prema podnosiocu
imalo društveno preduzeće, koje je kasnije privatizovano. Kao i u predmetu Kačapor i ostali protiv Srbije, na koji se u ovoj presudi i poziva, i ovde je Sud utvrdio
povredu prava iz člana 6, st.1 Konvencije i člana 1 Protokola br. 1.
Kostić protiv Srbije.563 – Ovaj predmet ticao se prava podnosilaca predstavke
na mirno uživanje imovine, a proistekao je iz spora podnosilaca s M. P. s kojim su
bili suvlasnici jedne kuće i još pet objekata u Beogradu, jer je M. P. izvodio određene
građevinske radove na zajedničkoj kući mimo onoga što je građevinskom dozvolom
odobreno, što je vremenom dovelo i do oštećenja imovine podnosilaca. Podnosioci
su godinama tražili izvršenje rešenja o rušenju, zbog čega je utvrđena povreda prava
iz člana 1 Protokola br. 1.
Sud je podsetio na obavezu države da upotrebi sva raspoloživa pravna sredstva da obezbedi izvršenje konačnih upravnih odluka, i u tom smislu ukazao na
svoju raniju odluku u predmetu Ilić protiv Srbije.564
Cvetković protiv Srbije.565 – Podnosilac predstavke žalio se, u osnovi, zbog
dužine i pravičnosti postupka koji je vodio pošto je izgubio posao jer je proglašen
viškom. Sud je našao da postupak u ovom slučaju ne zadovoljava standard „razumnog roka,“ i da je stoga u suprotnosti sa članom 6, st. 1 Konvencije. Ne samo da
561
562
563
564
565
App. Nos. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 i 3046/06.
App. No. 42619/04.
App. No. 41760/04.
App. No. 30132/04, st. 74. i 75.
App. No. 17271/04.
234
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
je postupak trajao preko 4 godine od datuma ratifikacije Konvencije (što je trenutak
od kada je slučaj u nadležnosti Evropskog suda) do donošenja ove presude, već je
pre ratifikacije trajao preko 13 godina. Sud je, takođe, istakao da stalno ponavljanje
postupka u jednom te istom slučaju može da ukazuje na ozbiljne mane u pravosudnom sistemu države.
Sud je utvrdio i povredu prava na delotvorni pravni lek iz člana 13 Konvencije, jer podnosilac nije imao na raspolaganju pravno sredstvo koje bi mu omogućilo da utiče da se tok postupka ubrza, ili da dobije naknadu za odugovlačenja do
kojih je već došlo.
Stanković protiv Srbije.566 – Predmet Stanković protiv Srbije još je jedan
predmet u kome je Sud zaključio da je došlo do povrede člana 6, st. 1 Konvencije
zbog toga što nije obezbeđeno suđenje u razumnom roku, jer je postupak u relativno
jednostavnom sporu trajao preko 6 godina.
Čeh protiv Srbije.567 – I u ovom predmetu, koji je proistekao iz spora o stanarskom pravu, utvrđena je povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 6,
st. 1 Konvencije.
Bulović protiv Srbije.568 – Zbog propusta države da delotvorno sprovede izvršni postupak, Sud je ustanovio da je suštinski povređeno podnosiočevo „pravo na
sud“, i da je tako povređen član 6, st 1 Konvencije.
Damnjanović protiv Srbije.569 – U ovom predmetu podnosilac predstavke se
žalila da nije mogla da vrši svoja roditeljska prava zbog neizvršenja odluke kojom
se njoj dodeljuje starateljstvo nad decom. Sud je zaključio da je država preduzela
potrebne korake u cilju izvršenja presude, ali do predaje dece podnosiocu nije došlo
pre svega zbog protivljenja same dece. Sud je našao da u ovom slučaju nisu
povređeni ni član 6, st. 1 Konvencije, ni član 8.
2.1.5. Rehabilitacija
U toku 2008. godine vođeno je više postupaka na osnovu Zakona o rehabilitaciji570 iz 2006. koji su imali za cilj da se ukinu presude kojima su pojedina lica
lišavana života, političkih i građanskih prava zbog svog političkog uverenja.
Okružni sud u Beogradu doneo je rešenje kojim je usvojen zahtev za
rehabilitaciju Grigorija Božovića, književnika i reportera „Politike“ pre Drugog
svetskog rata. Grigorije Božović je osuđen na smrt, na gubitak građanske časti i
konfiskaciju imovine 1944. godine u tajnom procesu pred Vojnim sudom Komande
566
567
568
569
570
App. No. 29907/05.
App. No. 9906/04.
App. No. 14145/04.
App. No. 5222/07.
Sl. glasnik RS, 33/06.
235
Ljudska prava u Srbiji 2008.
grada Beograda, a odmah posle toga je i streljan između 1. i 2. januara 1945 godine.
(
(Politika
, 19. maj, str. 7)
Okrzžni sud u Šapcu doneo je rešenje kojim se usvaja zahtev za rehabilitaciju Slobodana M. Isakovića, uglednog pravnika i književnika. Sud je utvrdio da je
Isaković ubijen u Zvorniku od strane pripadnika Jugoslovenske armije, bez odluke
suda i bez sprovedenog postupka. (Večernje novosti, 6. jul, str. 18)
Okružnom sudu u Beogradu podnet je zahtev za rehabilitaciju kneza Pavla
Karađorđevića. Knezu Pavlu je Narodna vlast u Jugoslaviji oduzela sva prava i imovinu, a državna komisjia proglasila ga je ratnim zločincem. (Blic
(
, 12. jul, str. 4)
2.2. Tranziciona pravda – Suočavanje s prošlošću
Tokom 2008. godine, najznačajniji događaji u ovoj oblasti bila su hapšenja
Radovana Karadžića i Stojana Župljanina, optuženih pred MKTJ za ratne zločine u
Bosni i Hercegovini. Oslobađajuće presude izrečene Ramušu Haradinaju i Naseru
Oriću izazvale su veliku pažnju srbijanske javnosti. Značajan događaj bila je i
odluka Međunarodnog suda pravde, koji se proglasio nadležnim za spor po tužbi
Hrvatske za genocid, posle čega je usledila najava protivtužbe od strane Srbije.
Kada su u pitanju suđenja za ratne zločine pred sudovima u Srbiji, učinjen je izvestan napredak, koji je pre svega rezultat dobre saradnje između srbijanskog Tužilaštva za ratne zločine i hrvatskih pravosudnih organa,571 ali je malo učinjeno u pogledu unapređenja institucionalnih mehanizama neophodnih za utvrđivanje istine o
prošlosti. Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava se ne sprovodi, a inicijative za utvrđivanje istine o prošlosti nisu institucionalizovane niti su predmet interesovanja državnih institucija. Kada su u pitanju reparacije, one se svode na postupke za naknade štete žrtvama koje inicira Fond za humanitarno pravo, a iznosi koje
sudovi dosuđuju su mali i više predstavljaju dodatno poniženje nego satisfakciju za
žrtve.572
2.2.1. Odluka Međunarodnog suda pravde573
Međunarodni sud pravde (MSP), glavni sudski organ Ujedinjenih nacija,
proglasio se 18. novembra nadležnim za spor po tužbi Hrvatske protiv Srbije.
Hrvatska je jula 1999. godine tužila tadašnju SRJ zbog kršenja Konvencije o
sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida. U tužbi se navodi da su vlasti u
Beogradu odgovorne za „etničko čišćenje“ hrvatskih građana kao „oblik genocida“
zato što su „direktno kontrolisale aktivnosti svojih oružanih snaga, obaveštajnih
571
572
573
Vidi II.2.2.5.
Detaljnije o ovim postupcima na www.hlc-rdc.org.
Tekst odluke MSP nalazi se na www.icj-cij.org, Application of the Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of Genocide (Croatia v. Serbia), Preliminary Objections,
18/11/2008.
236
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
agenata i raznih paravojnih odreda koji su počinili zločine na teritoriji Hrvatske, u
regionu Knina, istočne i zapadne Slavonije i Dalmacije“. Hrvatska tužbom od MSP
zahteva da Srbiju proglasi krivom za kršenje Konvencije o genocidu, da joj naloži
da kazni sve počinioce zločina, da naloži da se Hrvatskoj vrate kulturna dobra i da
joj se plati ratna odšteta u visini koju bi utvrdio Sud.
Sud je zaključio da su, premda je status SRJ u UN od 1992. do 2000. bio
„neizvestan“ i „protivrečan“, same vlasti u Beogradu tokom devedesetih prihvatile
nadležnost Međunarodnog suda pravde odgovarajući na tužbe BiH i Hrvatske i
ulažući tužbu protiv zemalja NATO. SRJ je deklaracijom iz aprila 1992. godine,
upućenom Generalnoj skupštini UN, objavila da preuzima sve međunarodne obaveze
SFRJ proizašle iz članstva u međunarodnim organizacijama i konvencijama, čime
je, prema mišljenju MSP, nadležnost Međunarodnog suda pravde u postupcima pokrenutim od 1992. do 2000. bila jasno uspostavljena, jer nema sumnje da je Konvencija o genocidu spadala u obaveze SFRJ.
Kada su u pitanju prigovori koje je Srbija uložila, MSP smatra da prigovor da
se dela počinjena pre formiranja SRJ 27. aprila 1992. ne mogu pripisati Srbiji zadire
u suštinu samog spora, pa će se rešavati u narednoj fazi postupka, što će biti slučaj
i s prigovorom da je van nadležnosti Suda i neprihvatljiv zahtev Hrvatske da Srbija
preda nadležnim sudovima sve osobe osumnjičene za ratne zločine.
Odmah nakon objavljivanja odluke MSP, srbijanski ministar inostranih
poslova Vuk Jeremić najavio je protivtužbu, kojom će Srbija pokušati da dokaže da
je Hrvatska etničkim čišćenjem srpskog stanovništva tokom 1995. godine izvršila
zločin genocida.574
2.2.2. Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju
2.2.2.1. Uvod
Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju (Haški tribunal) osnovan
je Rezolucijom 827 Saveta bezbednosti UN od 21. maja 1993. godine, da bi sudio
licima odgovornim za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava na teritoriji
bivše SFRJ od 1991. godine.575 Delatnost Haškog tribunala je bliže regulisana njegovim Statutom, koji čini sastavni deo Rezolucije 827, dok je sudski postupak uređen Pravilnikom o postupku i dokazivanju koji donose sudije Haškog tribunala.
Sam Haški tribunal ima tri organizaciona i međusobno nezavisna dela – sudska
veća, Kancelariju tužioca i Sekretarijat (čl. 11 Statuta). Haški tribunal i nacionalni
sudovi imaju konkurentnu nadležnost da sude za ratne zločine, zločine protiv
čovečnosti i genocid, mada Haški tribunal ima primat i može preuzeti predmet od
domaćeg suda (čl. 9 Statuta). Prema Statutu Haškog tribunala, osnovi individualne
krivične odgovornosti su direktna i komandna odgovornost (čl. 7 Statuta). Pošto
574
575
Izjava ministra V. Jeremića u Dnevniku 2 RTS, 18. novembra 2008.
Vidi I. Bandović (pr.), Rad Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju i domaćih
sudova za ratne zločine, Beogradski centar za ljudska prava, 2005.
237
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Haški tribunal ne poseduje svoje mehanizme prinude, države su dužne da s njim
sarađuju, pre svega u obezbeđivanju prisustva okrivljenih lica i u prikupljanju
dokaza (čl. 29 Statuta). Način i postupak saradnje s Haškim tribunalom u Srbiji su
regulisani posebnim Zakonom o saradnji.576
Na osnovu rezolucije br. 1503 Saveta bezbednosti, Tribunal je dužan da svoj
rad završi do 2010. godine, dok je tužilac bio obavezan da završi sve istrage i
podigne nove optužnice do kraja 2004. godine. Izlazna strategija Tribunala obuhvata
nekoliko elemenata. Prvo, Tribunal će se baviti samo optuženima najvišeg ranga
koji su najodgovorniji za zločine učinjene na teritoriji bivše Jugoslavije, a kojima su
države zbog unutrašnjih političkih problema najmanje i sposobne da sude. U tom
smislu su dopunjena i Pravila o postupku i dokazivanju, tako da po pravilu 28, optužnica ne može proći sudsku kontrolu ukoliko optuženi nije odgovarajuće važnosti.
Drugo, Tribunal će domaćim sudovima prepustiti određen broj predmeta, u skladu
sa pravilom 11 bis, i to državi u kojoj je krivično delo izvršeno, državi u kojoj je
okrivljeni uhapšen ili bilo kojoj drugoj državi koja je spremna i voljna da mu sudi,
pod uslovom da se okrivljenom obezbedi pravično suđenje i da mu se ne može
izreći smrtna kazna. Tribunal i Tužilaštvo aktivno učestvuju u poboljšavanju kapaciteta nacionalnih sudova radi procesuiranja ratnih zločina.
U svojim izveštajima o radu Tribunala, podnetim Savetu bezbednosti UN u
decembru, predsednik Tribunala Patrik Robinson (Patrick
(
Robinson) 577 i glavni
578
tužilac Serž Bramerc (Serge Brammerz), istakli su tri „kritične oblasti“ kada je u
pitanju funkcionisanje suda. Kao prva tačka, i najveći problem, označena je činjenica
da dvojica optuženika (Ratko Mladić i Goran Hadžić) i dalje nisu dostupni Tribunalu.
Drugi problem tiče se dostupnosti arhiva i dostavljanja dokumenata, dok je kao
treći označeno pitanje pristupa svedocima, kao i pitanje njihove zaštite.
Imajući u vidu činjenicu da su dvojica optuženika i dalje u bekstvu, da pet
suđenja još uvek nije počelo (u predmetima V. Đorđević – IT-05-87/1, R. Karadžić
– IT-95-5/18-I, J. Stanišić i Franko Simatović – IT–03-69, Z. Tolimir – IT-05-88/2,
S. Župljanin i M. Stanišić – IT-08-91-PT),
T a da i u suđenjima koja su u toku, iz
objektivnih razloga, dolazi do nekih odlaganja, malo je verovatno da će Tribunal
okončati rad do kraja 2010. godine. Predsednik Tribunala, Patrik Robinson, rekao je
u svom obraćanju Savetu bezbednosti 12. decembra da se Tribunal, iako odlučno i
vredno radi ipak nije približio završetku mandata. Dodao je i da je Tribunal iskusio
odlaganja zbog različitih okolnosti koje su bile van kontrole suda, navodeći da se to,
pre svega, odnosi na kašnjenja u hapšenju optuženika.
576
577
578
Zakon o saradnji Srbije i Crne Gore s Međunarodnim tribunalom za krivično gonjenje lica
odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše
Jugoslavije od 1991. godine (Sl. list SRJ, 18/02 i Sl. list SCG, 16/03). Više o Zakonu vidi u
Izveštaj 2005, IV.2.5.1.
Patrik Robinson je 17. novembra na funkciji predsednika MKTJ zamenio Fausta Pokara (Fau(
sto Pocar).
Transkripti oba izlaganja pred Savetom bezbednosti UN dostupni su na www.icty.org.
238
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
Tribunal je za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava do sada optužio 161 lice. Osuđujuće presude donete su protiv 57 lica, predmeti u kojima je
optuženo 13 lica ustupljeni su nacionalnim sudovima, u toku su postupci protiv 45
lica, od kojih se 40 nalazi u pritvoru MKTJ, 3 na privremenoj slobodi, a 2 u
bekstvu.
Zbog nepoštovanja suda trenutno se vode postupci protiv 5 lica, a
najinteresantniji ovakav postupak pokrenut je 2008. godine protiv bivše portparolke
Tužilaštva, Florens Artman ((Florence Hartmann), koja je optužena zbog objavljivanja poverljivih informacija sa suđenja Slobodanu Miloševiću.
2.2.2.2. Presude Haškog tribunala u 2008. godini579
Haradinaj i drugi (IT-04-84). – Pretresno veće Haškog tribunala je 3. aprila
oslobodilo krivice bivšeg komandanta Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) i bivšeg
premijera Kosova, Ramuša Haradinaja ((Ramush Haradinaj), optuženog za zločine
protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja u periodu od marta do
septembra 1998. godine. Haradinaj je optužen da je, kao komandant OVK u
operativnoj zoni Dukađin, koja je obuhvatala opštine Peć, Dečani, Đakovica i deo
opština Istok i Klina, zajedno sa Idrizom Balajem (bivši komandant specijalne
jedinice poznate kao „Crni orlovi“, podređene Haradinaju) i Lahi Brahimajem (bivši
član Glavnog štaba OVK u Jablanici, opština Đakovica), učestvovao u „zajedničkom
zločinačkom poduhvatu“ koji je imao za cilj uspostavljanje potpune kontrole OVK
nad zonom Dukađin. Oni su u ukupno 37 tačaka optužnice optuženi za otmice,
zatočavanja, prebijanja, silovanja, mučenja i ubistva civila, kvalifikovana kao zločini
protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja. Žrtve su bili Srbi, Romi,
Albanci i drugi civili koji su stvarno, ili prema pretpostavkama optuženih, sarađivali
sa srpskim snagama ili nisu podržavali OVK.
Haradinaj i Balaj su oslobođeni krivice po svim tačkama optužnice, dok je
Brahimaj proglašen krivim za dva slučaja okrutnog postupanja i mučenja koje je
lično sprovodio, i osuđen na šest godina zatvora. Veće je zaključilo da dokazi koje
je prezentiralo tužilaštvo nisu dovoljni za zaključak o postojanju udruženog
zločinačkog poduhvata i navodnog zajedničkog kriminalnog cilja optuženih, pa je
odbacilo ovaj vid odgovornosti Haradinaja, Balaja i Brahimaja. Tužilaštvo je, prema
oceni Pretresnog veća, dokazalo da su pripadnici OVK počinili zločine (ubistva,
okrutno postupanje, mučenja, silovanja), ali sem u dva slučaja (u kojima je utvrđena
odgovornost Brahimaja) nije izvan razumne sumnje dokazana umešanost i
odgovornost optuženih.
Sudija Alfons Ori (Alphons
(
Orie) je, saopštavajući presudu, rekao da se Veće
tokom postupka suočavalo sa „značajnim teškoćama“ kada su u pitanju svedoci.
Naveo je da je Pretresno veće „steklo snažan utisak da se suđenje odvijalo u
atmosferi u kojoj se svedoci nisu osećali bezbedno“, kao i da na Kosovu postoji
579
Presude Haškog tribunala se mogu naći na http://www.un.org/icty/bhs/frames/cases.htm.
239
Ljudska prava u Srbiji 2008.
„nestabilna bezbednosna situacija koja nije ugodna za svedoke“. U presudi se navodi580 da su „teškoće vezane za pribavljanje dokaza predstavljale značajnu karakteristiku ovog suđenja“, kao i da se pred sudom nije pojavilo nekoliko svedoka „za koje
se očekivalo da će svedočiti o centralnim aspektima predmeta“. Na probleme sa
svedocima je u žalbi ukazalo i tužilaštvo, koje je iz ovog razloga zatražilo ponavljanje postupka.
Presuda je izazvala veliko nezadovoljstvo u srbijanskoj javnosti, istog dana
oglasili su se tadašnji predsednik Vlade Vojislav Koštunica (Politika
(
, 4. april, str.
A5), lideri svih parlamentarnih stranaka, od kojih su neki zahtevali da prestane saradnja Srbije sa MKTJ,581 dok je predsednik Republike Boris Tadić još pre izricanja
presude izjavio da bi eventualna oslobađajuća presuda bila „velika nepravda i unižavanje kredibiliteta međunarodnog Suda“ (Politika
(
, 4. april, str. A5). Tužilac za
ratne zločine Vladimir Vukčević izjavio je da je Tribunal „zreo za penziju“ i najavio
je da će ponuditi pomoć Tužilaštva za ratne zločine Republike Srbije tužilaštvu
MKTJ u postupku po žalbi. On je ocenio da je program zaštite svedoka „doživeo
debakl na Kosmetu“ i zamerio MKTJ što je dozvolio da se Haradinaj brani sa slobode. (Danas
(
, 4. april, str. 1)
Naser Orić (IT-03-68). – Odlukom Žalbenog veća MKTJ, Naser Orić,
nekadašnji komandant muslimanskih ratnih snaga u Srebrenici, oslobođen je krivice
za zločine nad srpskim stanovništvom u Srebrenici i okolini počinjene od 1992. do
1995. godine. Prvostepenom presudom, izrečenom leta 2006. godine, on je bio
osuđen na dve godine zatvora zbog kršenja zakona i običaja ratovanja, jer nije
sprečio zločine (ubistva i okrutno postupanje) njemu podređenih za koje je znao ili
morao znati. Osim toga, bio je optužen i za bezobzirno i vojno neopravdano
razaranje naselja u okolini Srebrenice.
Žalbeno veće oslobodilo ga je krivice jer prvostepeno veće, iako je utvrdilo
da su se zločini nad Srbima nesumnjivo dogodili, nije utvrdilo ko je tačno počinio
zločine, da li su počinioci bili potčinjeni Oriću i da li je on znao za zločine. U
presudi je zaključeno da nema dovoljno dokaza da bi se nesumnjivo mogla utvrditi
odgovornost Orića za zločine koji su mu stavljani na teret.
Presuda je izazvala burne reakcije u Srbiji i Republici Srpskoj. Tužilaštvo za
ratne zločine Republike Srbije najavilo je da će, ukoliko to ne učini Tužilaštvo
Bosne i Hercegovine, pokrenuti istragu protiv izvršilaca zločina, iako je mala
vereovatnoća da do suđenja u Srbiji može doći, jer su optuženi nedostupni srbijanskim pravosudnim organima.582
580
581
582
Stav 28 presude.
Tako je, npr. Tomislav Nikolić izjavio da nijedan Srbin ne sme više u Hag (Politika
(
, 4. april,
str. A5), a Ivica Dačić, predsednik SPS, da „[t]o samo potvrđuje suštinu Haškog tribunala, koji
nije sud, već mesto gde je unapred određeno da se sudi srpskom narodu. Vlada bi trebalo odmah da prekine svaku saradnju s Haškim tribunalom, a ne da u isto vreme juri po Srbiji haške
optuženike“ (Kurir
(
, 4. april, str. 2)
Izjava portparola Tužilaštva za ratne zločine Bruna Vekarića, Danas, 4. jul, str. 1.
240
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
Pavle Strugar (IT-01-42). – Žalbeno veće MKTJ osudilo je 17. jula
penzionisanog generala JNA Pavla Strugara na sedam i po godina zatvora zbog
granatiranja Dubrovnika decembra 1991. godine, kada je, u napadu JNA, ispaljeno
više stotina projektila na Stari grad, pri čemu su dva civila izgubila život, a trojica
su ranjena. U tom napadu potpuno je razoreno i izgorelo šest istorijskih i
arhitektonskih spomenika pod zaštitom UNESCO, a oštećeno je 46 zgrada i
objekata.
Žalbeno veće je u potpunosti odbacilo žalbu odbrane, a delimično uvažilo
žalbu tužilaštva i proglasilo Strugara krivim po još dve tačke optužnice, ali je
umanjilo prvostepenu kaznu od 8 godina zatvora, izrečenu 31. januara 2005.
Zbog granatiranja Dubrovnika, zajedno sa Strugarom, bili su optuženi njemu
podređeni oficiri JNA Miodrag Jokić (priznao krivicu 2003. i osuđen na 7 godina
zatvora – 01-42/1) i Vladimir Kovačević (suđenje prekinuto, i predmet ustupljen
Veću za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu, koje je 5. decembra 2007.
odbacilo optužnicu jer optuženi, zbog bolesti, nije procesno sposoban).
Rasim Delić (IT-04-83). – Pretresno veće Haškog tribunala osudilo je 15.
septembra bivšeg komandanta Armije BiH Rasima Delića na tri godine zatvora
zbog zločina u srednjoj Bosni 1995. Delić je proglašen krivim za kršenje zakona i
običaja rata zato što u julu i avgustu 1995. nije preduzeo mere kojim bi sprečio
zločine (okrutno postupanje) koje su njegovi podređeni, iz jedinice El Mudžahedin
(El Mujahedin) počinili u mestu Livade i kampu Kamenica, u blizini Zavidovića, u
srednjoj Bosni. Delić je oslobođen odgovornosti za višestruka ubistva zarobljenika
srpske i hrvatske nacionalnosti na više lokacija u Bosni i Hercegovini. Delić je bio
optužen po osnovu tzv. komandne odgovornosti (odgovornosti nadređenog).
Milan Martić (IT-95-11). – Žalbeno veće Haškog tribunala potvrdilo je 8.
oktobra presudu Pretresnog veća od 12. juna 2007. kojom je Milan Martić, nekadašnji
politički lider Srba iz Hrvatske, osuđen na 35 godina zatvora. Uvaženi su neki
navodi Martićeve žalbe, tako da je on oslobođen odgovornosti za dva incidenta (u
Benkovcu i selu Vukovićima), ali se Žalbeno veće saglasilo sa odlukom prvostepenog
veća po svim ostalim tačkama optužnice i proglasilo ga krivim za zločine protiv
čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja, počinjene od 1991. do 1995. protiv
Hrvata i drugih nesrba u Hrvatskoj. Martić je osuđen za dela koja uključuju progone,
ubistva, mučenje, deportaciju, napade na civile, bezobzirno razaranje civilnih
područja i druge zločine protiv čovečnosti i kršenja ratnih zakona i običaja. Između
1991. i 1995, Martić je bio na položajima ministra unutrašnjih poslova, ministra
odbrane i predsednika samoproglašene Srpske Autonomne Oblasti Krajina, koja je
kasnije preimenovana u Republiku Srpsku Krajinu. U odluci se navodi da je Martić
bio učesnik „zajedničkog zločinačkog poduhvata“, u kojem su, između ostalih,
učestvovali i Blagoje Adžić, Milan Babić, Radmilo Bogdanović, Veljko Kadijević,
Radovan Karadžić, Slobodan Milošević, Ratko Mladić, Vojislav Šešelj, Franko
„Frenki“ Simatović, Jovica Stanišić, Dragan Vasiljković, a koji je imao za cilj
241
Ljudska prava u Srbiji 2008.
stvaranje „ujedinjene srpske države prisilnim premeštanjem hrvatskog i drugog,
nesrpskog stanovništva“. Martić je optužen 25. jula 1995. godine, a predao se 15.
maja 2002, od kada se nalazi u pritvoru.
2.2.3. Saradnja Srbije sa Haškim tribunalom
Tokom 2008. godine napredak u saradnji Srbije sa Haškim tribunalom ogledao se u hapšenju dvojice optuženika, Stojana Župljanina i Radovana Karadžića, ali
i dalje ostaje obaveza hapšenja preostale dvojice begunaca, Ratka Mladića i Gorana
Hadžića.
Prvo je 11. juna u Pančevu uhapšen Stojan Župljanin, bivši načelnik Centra
službi bezbednosti u Banjaluci i policijski funkcioner u Bosanskoj Krajini i član
Kriznog štaba Autonomne oblasti Krajine. On je optužen kao učesnik u „zajedničkom zločinačkom poduhvatu“, koji je imao za cilj uspostavljanje opšte kontrole i
etničko čišćenje na teritoriji Banjaluke, Bosanske Krupe, Bosanskog Novog, Bosanskog Petrovca, Čelinca, Donjeg Vakufa, Ključa, Kotor Varoši, Prijedora, Prnjavora, Sanskog Mosta, Šipova i Teslića. Tereti se za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja (progone, istrebljenje, ubistva, mučenje, okrutno
postupanje i nehumana dela, deportacije i bezobzirno razaranje i pustošenje gradova i sela). Akciju hapšenja Župljanina vodio je tužilac za ratne zločine Vladimir
Vukčević.
Dvadeset prvog jula u Beogradu je uhapšen Radovan Karadžić. Tako je posle
13 godina postao dostupan sudu pred kojim je optužen još 1995, svega dve nedelje
posle zločina u Srebrenici. Nakon njegovog hapšenja usledili su ulični protesti u
Beogradu, koje je organizovala Srpska radikalna stranka. Tokom protesta došlo je
do sukoba demonstaranata i policije u kojima je bilo dosta povređenih na obe strane, a jedno lice je izgubilo život.
Tužilaštvo MKTJ je 25. jula 1995. godine podiglo prvu optužnicu protiv Karadžića i Mladića, koja je imala 16 tačaka, od kojih je jedna optužene teretila za
genocid, a tri za zločine protiv čovečnosti. Druga optužnica, koja se odnosila i na
zločine u Srebrenici, podignuta je 16. novembra 1995. i imala je 20 tačaka, od kojih
ih je jedna teretila za genocid, a devet za zločine protiv čovečnosti.
Haški tribunal je 14. oktobra 2002. otpečatio izmenjenu i dopunjenu optužnicu protiv Karadžića (optužnica je potvrđena 31. maja 2000, ali je ostala zapečaćena), koja je objedinjavala prethodne dve i razdvojena je od optužnice protiv Mladića. Nova optužnica ima 11 tačaka, kojima se Karadžiću stavlja na teret genocid i
saučesništvo u genocidu, zločini protiv čovečnosti, kršenje zakona i običaja ratovanja (istrebljenje, ubistva, progoni na političkim, rasnim i verskim osnovama, deportacije, hotimično lišavanje života, protivpravno terorisanje civila, uzimanje talaca).
U junu je tadašnji predsednik MKTJ, Fausto Pokar (Fausto
(
Pocar), prijavio
Srbiju Savetu bezbednosti UN zbog nesaradnje u postupku protiv bivšeg predsedni-
242
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
ka Srbije Milana Milutinovića i petorice saoptuženih za zločine na Kosovu. MKTJ
je tada saopštio583 da vlasti Srbije nisu omogućile da obavezujući poziv za svedočenje na suđenju Milutinoviću i saoptuženima bude uručen penzionisanom generalu
Vojske Jugoslavije Aleksandru Dimitrijeviću. Nešto kasnije, u julu, omogućeno je
svedočenje Dimitrijevića putem video-linka, jer on zbog lošeg zdravstvenog stanja
nije mogao putovati u Hag.
Glavni tužilac MKTJ Serž Bramerc izneo je 12. decembra ocenu saradnje
Srbije sa Tribunalom u svom redovnom izveštaju o radu pred Savetom bezbednosti
Ujedinjenih nacija.584
Bramerc je, predstavljajući izveštaj o radu Tribunala, ocenio da je, kada je u
pitanju Srbija, „promena opšteg političkog okruženja dovela do odlučnije saradnje
vlasti na političkom, pravosudnom i operacionom nivou“. On je rekao da su hapšenja
Karadžića i Župljanina „značajne prekretnice“ u saradnji Srbije sa Tribunalom i ocenio da su ona „rezultat poboljšane aktivnosti efikasnog rukovodstva i koordinacije
između političkih, pravosudnih i bezbednosnih agencija zaduženih za lociranje haških begunaca“. Naveo je, takođe, da je poboljšana saradnja Srbije u obezbeđivanju
dokumenata potrebnih za tekuća suđenja u Haškom sudu, ali i naznačio da je potrebno da vlasti u Srbiji obezbede informacije o dokumentima koja nedostaju, naročito o
„vojnim dokumentima“ potrebnim za suđenje Momčilu Perišiću. Prema njegovim
rečima, rad sadašnjih službi otežan je zbog nedostataka u prethodnom rukovođenju
bezbednosnim službama. Bramerc je kao najviši prioritet Tribunala označio hapšenje
preostalih optuženika (Ratka Mladića i Gorana Hadžića), koje je označio i kao „kritičnu oblast“ kada je u pitanju saradnja Srbije sa Tribunalom. Naveo je da su mu
tokom posete Beogradu u novembru predstavljeni Akcioni planovi za hapšenje dvojice preostalih begunaca i dodao da je moguće očekivati nove pozitivne rezultate na
njihovom ostvarenju, ali je ukazao i na neophodnost političke podrške: „Pozitivni
rezultati biće mogući ako bude političke podrške, a podrška međunarodne zajednice
od ključnog je značaja u predstojećim mesecima i godinama.“
2.2.4. Izveštavanje medija u Srbiji o Haškom tribunalu
Rad Haškog tribunala je i tokom 2008. bio jedna od tema kojoj su srbijanski
mediji posvećivali najviše pažnje. Kada su u pitanju televizije, RTSS na svom Drugom programu u celosti emituje suđenje lideru Srpske radikalne stranke Vojislavu
Šešelju (u snimku, u večernjem terminu), dok Info kanal televizije B92 prikazuje i
snimke ostalih suđenja pred MKTJ. Ostale televizije o suđenjima izveštavaju u svojim informativnim emisijama.
U pisanim medijima i dalje najviše prostora zauzimaju tekstovi kojima se
osporava legitimitet i objektivnost Tribunala, a koji su naročito učestali posle
oslobađajućih presuda koje su izrečene na suđenjima Ramušu Haradinaju i Naseru
583
584
Saopštenje MKTJ, 23. jun 2008, www.icty.org.
Izveštaj dostupan su u celosti na internet stranici Tribunala – www.icty.org.
243
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Oriću. Pri tome, u tim tekstovima gotovo nikada nema ozbiljne analize rada
tužilaštva ili sudećeg veća u konkretnom slučaju, već novine uglavnom prenose
izjave političara i državnih funkcionera. Izjave i svedočenja žrtava se retko
objavljuju. Po pravilu, ako žrtve nisu Srbi, o tim zločinima se malo govori, novinari
ne razgovaraju sa žrtvama, a retko prenose i delove iskaza koje žrtve daju pred
MKTJ. Kada su u pitanju žrtve zločina čiji počinioci nisu Srbi, njihove izjave se
uglavnom koriste kada se kritikuju odluke Tribunala. („Haradinajevi ljudi su me
mučili strujom“, Blic, 23. april, str. 17, „Ramušova mašina smrti“, „Likvidacija Srpkinja“; Večernje novosti, 24. april, str. 12)
Posle hapšenja Stojana Župljanina i Radovana Karadžića malo je bilo tekstova o optužnicama protiv njih dvojice, već su preovlađivali tekstovi o njihovim lažnim identitetima, mestima na kojima su se skrivali, Karadžićevom navodnom sporazumu sa Ričardom Holbrukom (Richard
(
Holbrooke), a objavljivane su i pesme
Radovana Karadžića. Interesantno je da su posle hapšenja Karadžića u medijima
objavljeni rezultati istraživanja koje je agencija Strategic marketing uradila za potrebe Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom i koji su pokazali da je
više od polovine građana Srbije intenzivno pratilo događaje posle hapšenja Radovana Karadžića, dok tri odsto nije znalo ništa o ovom događaju. Istraživanje je pokazalo da 70 odsto građana Srbije podržava saradnju sa Tribunalom. Ipak, čak 54
odsto ne podržava izručenje tom sudu, dok 42 odsto to podržava, a 43 odsto smatra
da se Ratko Mladić i Karadžić moraju naći u Hagu. Da je Karadžić heroj misli trećina ispitanih, dok ga zločincem smatra 17 odsto, a 42 odsto građana Srbije Radovana Karadžića ne vidi ni kao heroja ni kao zločinca. Ogromna većina građana, čak
86 odsto, veruje da je Haški tribunal pristrastan i radi protiv Srba, a 82 odsto ocenjuje da je to politički sud.585
Malo pažnje posvećeno je suđenju bivšem predsedniku Srbije Milanu Milutinoviću, nekadašnjem potpredsedniku vlade SRJ Nikoli Šainoviću i generalima
Dragoljubu Ojdaniću, Nebojši Pavkoviću, Vladimiru Lazareviću i Sretenu Lukiću.
Dokazni postupak je u ovom predmetu završen, očekuje se presuda, a od početka
suđenja jula 2006. u medijima u Srbiji bilo je jako malo izveštaja sa ovog suđenja,
uprkos činjenici da se radi o nekadašnjim najvišim državnim funkcionerima.
2.3.
Suđenja za ratne zločine u Srbiji
Veće za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu i Tužilaštvo za ratne zločine osnovani su 1. jula 2003. godine usvajanjem Zakona o organizaciji i nadležnosti
državnih organa u postupku protiv učinilaca ratnih zločina.586 Do donošenja ovog
zakona suđenja za ratne zločine nalazila su se u nadležnosti okružnih sudova.587
585
586
587
Blic, 26. jul, str. 3.
Sl. glasnik RS, br. 67/03.
Pred Okružnim sudovima u Nišu i Požarevcu još uvek se vode dva postupka, pogledaj opširnije u Suđenja pred okružnim sudovima.
244
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
Od svog osnivanja, tužilaštvo je procesuiralo ukupno 275 lica (prvostepeno
osuđeno 24 lica, a od toga pravosnažno osuđeno 5 lica, oslobođeno 5, optuženo je
ukupno 91 lice, a istraga je pokrenuta protiv 150 lica). Do kraja 2008. svega tri
presude Veća za ratne zločine su postale pravosnažne (predmeti „Ovčara 2 – Milan Bulić“, „Anton Lekaj“588 i „Škorpioni“). Postoje dva osnovna razloga za ovako mali broj pravosnažnih presuda. Prvi je praksa koju je uspostavio VSS, koji je
u većini predmeta ukidao presude589 i vraćao predmete na ponovno suđenje, nekoristeći zakonsku mogućnost da sam otvori glavni pretres i otkloni nedostatke
koje je uočio u prvostepenom postupku, što bi, posebno imajući u vidu značaj i
složenost ovih postupaka, bilo celishodno. Drugi razlog bio je mali kapacitet
Veća, koje zbog malog broja sudija i raspoloživih sudnica nije bilo u stanju da
procesuira veći broj predmeta.590 Tokom 2008. počelo je 8 suđenja, što predstavlja napredak, uzimajući u obzir činjenicu da se do kraja 2007. pred Većem našlo
ukupno 11 predmeta.
Kako ZKP koji je usvojen još 2006. godine, a koji predviđa da istražnim
postupkom rukovodi tužilac (koji će moći da oformi sopstveni tim istražitelja), još
nije stupio na snagu, istrage i dalje zajednički vode policija, tačnije Služba za otkrivanje ratnih zločina (izuzetno mala služba skromnog kapaciteta) i UBPOK, u saradnji sa Tužilaštvom.
Tužilaštvo je tokom 2008. podiglo 7 optužnica. Neke od njih su rezultat saradnje s pravosudnim organima Republike Hrvatske (predmeti Banski Kovačevac i
Grubišno polje), dok neke predstavljaju na izvestan način produžetak procesa koji
se već vode (optužnice protiv Milorada Pejića i Damira Sirete za zločin na Ovčari,
kao i optužnice u predmetima Zvornik 2 i Zvornik 3), a u kojim je istragu započelo
tužilaštvo MKTJ, ili su se vodili pred domaćim sudovima (Podujevo
(
).591 Do dokaza
potrebnih za podizanje novih optužnica lakše se dolazi u saradnji sa hrvatskim
pravosuđem i policijom ili kroz dokazni postupak u predmetima u kojima je u toku
glavni pretres, nego kroz istrage u saradnji s MUP.
Veliku pomoć u prikupljanju dokaza pruža Fond za humanitarno pravo. FHP
zastupa žrtve u sudskim postupcima za ratne zločine i ohrabruje žrtve i njihove
porodice da svedoče u ovim postupcima. Fond je izgradio model za pružanje podrške
svedocima i žrtvama kako bi se na suđenjima čuo i glas žrtava, pribavila relevantna
dokumentacija, obezbedila svedočenja i otkrile činjenice važne za otkrivanje zločina
i gonjenje do sada neprocesuiranih počinilaca, i posebno kako bi se razjasnio kontekst događaja u okviru kojeg se ratni zločin dogodio.592
588
589
590
591
592
Vidi Izveštaj 2007, II 2.4.
Predmeti „Podujevo“, „Sjeverin“, „Ovčara 1“.
Vidi Izveštaj 2007, II 2.4.
Vidi predmet „Podujevo“.
Vidi Izveštaj FHP, Savetovanje svedoka/žrtava i zastupanje pred sudom: model podrške – Izveštaj o realizaciji projekta, 21. februar 2007, www.hlc-rdc.org.
245
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Sporazumi o saradnji koji su zaključeni s Hrvatskom,593 Bosnom i Hercegoi Crnom Gorom595 daju mogućnost za uspostavljanje regionalne saradnje,
a u praksi Tužilaštvo za ratne zločine najbolje sarađuje sa hrvatskim pravosudnim
organima. Ta saradnja dala je konkretne rezultate u četiri predmeta.596
vinom594
2.3.1. Presude u sudskim postupcima za ratne zločine
Tokom 2008. godine donete su tri presude (u predmetima „Škorpioni“, „Zvornik 1“, „Ubistvo Dragutina Krušića“), a u toku je više postupaka.
Predmet „Škorpioni“. – Jedanaestog septembra Vrhovni sud Srbije doneo je
odluku po žalbama na presudu koju je 11. aprila 2007. izreklo Veće za ratne zločine
Okružnog suda u Beogradu petorici nekadašnjih pripadnika jedinice „Škorpioni“
zbog ubistva šestorice civila bošnjačke nacionalnosti, na mestu zvanom Godinjske
bare u blizini Trnova (Bosna i Hercegovina) u julu 1995. godine. Suđenje je počelo
u novembru 2005. godine, posle prikazivanja snimka egzekucije na suđenju Slobodanu Miloševiću pred MKTJ. Tokom suđenja dokazano je da je snimak egzekucije,
koji su načinili sami pripadnici Škorpiona, autentičan.
Prvostepenom presudom Slobodan Medić, komandant Škorpiona koji je naredio streljanje zarobljenika, osuđen je na 20 godina zatvora. Branislav Medić, koji
je s Perom Petraševićem, Miloradom Momićem i Slobodanom Davidovićem streljao zarobljenike, osuđen je na 20 godina zatvora. Pera Petrašević, koji je zločin
priznao i tokom postupka sarađivao s Tužilaštvom, osuđen je na 13 godina zatvora.
Milorad Momić je u bekstvu, a Slobodan Davidović je za ovaj zločin osuđen u Hrvatskoj.597 Aleksandar Medić, koji je optužen za pomaganje (prvobitno optužen za
saizvršilaštvo, ali je tužilaštvo tokom postupka izmenilo optužnicu), osuđen je na 5
godina zatvora, dok je Aleksandar Vukov, koji je takođe bio optužen kao pomagač,
oslobođen optužbe.
Vrhovni sud Srbije je potvrdio presude izrečene Slobodanu Mediću, Peri Petraševiću i Aleksandru Vukovu, ublažio kaznu Branislavu Mediću (sa 20 na 15 go593
594
595
596
597
Memorandum o saglasnosti u ostvarivanju i unapređenju saradnje u borbi protiv svih oblika
teškog kriminala zaključen je 5. februara 2005. godine, a Sporazum o saradnji u progonu
učinilaca krivičnih dela ratnih zločina, zločina protiv čovečnosti i genocida 13. oktobra 2006.
godine.
Prvog jula 2005. potpisan je Memorandum o saglasnosti u ostvarivanju i unapređenju saradnje
u borbi protiv svih oblika teškog kriminala zaključen između Republičkog javnog tužilaštva i
Tužilaštva za ratne zločine Republike Srbije i Tužilaštva Bosne i Hercegovine.
Sporazum o saradnji u krivičnom gonjenju učinilaca krivičnih dela protiv čovečnosti i drugih
dobara zaštićenih međunarodnim pravom s Crnom Gorom potpisan je 31. oktobra 2007.
Predmeti „Ubistvo Dragutina Krušića“, „„Lovas“, „Banski Kovačevac“, „Bora Trbojević –
Grubišno polje“.
Davidoviću je pored ovog, suđeno za još jedan zločin i izrečena mu je kazna od ukupno 15
godina zatvora.
246
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
dina zatvora), a ukinuo presudu Aleksandru Mediću, i rešenjem naložio prvostepenom sudu da ponovi suđenje.
Kao razlog za ublažavanje kazne Branislavu Mediću, VSS je naveo olakšavajuće okolnosti (nije ranije osuđivan, porodične prilike) koje, prema oceni VSS,
prvostepeni sud nije dovoljno cenio prilikom odmeravanja kazne.
Kao razlog za ukidanje presude protiv Aleksandra Medića, i vraćanje predmeta Veću za ratne zločine na ponovno suđenje, VSS je naveo bitne povrede odredaba krivičnog postupka. Ponovljeno suđenje pred Većem za ratne zločine je počelo
15. oktobra.
Prvobitnom optužnicom, tužilaštvo je Medića teretilo kao saizvršioca krivičnog dela, da bi u toku postupka prekvalifikovalo optužnicu i umesto za saizvršilaštvo, teretilo ga za pomaganje. Osnovni razlog za prekvalifikaciju dela u odnosu na
Medića tužilaštvo je našlo u činjenici da nema dokaza da je on pucao u zarobljenike, već je tokom egzekucije samo čuvao stražu. Pitanje da li čuvanje straže predstavlja delo pomaganja ili saizvršilaštvo je donekle sporno u pravnoj teoriji, ali se u
sudskoj praksi najčešće smatra saizvršilaštvom. Da bi postojalo saizvršilaštvo, potrebno je da više lica, deleći istu, zajedničku zločinačku nameru, učestvuju u stvarnom izvršenju iste radnje. Pri tome, da bi učesnici u zajedničkoj kriminalnoj radnji
snosili istu odgovornost potrebno je da učestvuju u radnji, bez obzira na položaj i
veličinu doprinosa598 i, uz to, da nameravaju da učestvuju u zajedničkoj zločinačkoj
radnji. Dakle, potrebno je da učesnici dele zajednički umišljaj, što znači da imaju
svest o tome na šta je upravljena aktivnost grupe, i da pristaju na posledicu koju
zajednička aktivnost treba ili može da proizvede. U ovom slučaju snimak ubistva
ukazuje na to da je Medić imao zajedničku nameru, sve vreme svestan šta je cilj
akcije u kojoj učestvuje.
Na snimku ubistva, koji su napravili pripadnici Škorpiona, vidi se kako Medić s automatskom puškom u rukama stoji pored zarobljenika koji leže na zemlji,
ruku vezanih iza leđa, vidno uplašeni i bespomoćni. Na snimku se čuje kako im se
on pogrdnim rečima obraća, jasno ukazujući na to da će biti ubijeni, što isključuje
mogućnost da nije znao šta će se sa njima desiti. Osim toga, iz njegovog ponašanja
se ne može primetiti da se i najmanje protivi izvršenju radnje, čak se ponaša na
način koji ne pokazuje da oseća bilo kakvu neprijatnost zbog činjenice da prisustvuje brutalnom ubistvu šestorice mladih ljudi. Sve ovo ide u prilog stanovištu da bi
ispravna kvalifikacija dela u odnosu na Aleksandra Medića bila ona iz prvobitne
optužnice, kada je optužen kao saizvršilac.
U svojoj odbrani Medić je tvrdio da nije znao da će zarobljenici biti streljani
(što demantuje sam snimak, i njegovo obraćanje zarobljenicima, kojim nagoveštava
598
Praksa dosadašnjih ad hoc sudova (Nirnberg, Tokio, ICTY, ICTR) je saizvršilaštvo u odnosu na
pomaganje tumačila šire. Čak, u predmetu Alfons Klajn i drugi, pred Vojnom komisijom SAD,
svaki optuženi je (uključujući i knjigovođu koji je evidentirao ubijene i falsifikovao uzrok
smrti) smatran saizvršiocem. Tužilac je u ovom slučaju naveo da se ne može povlačiti linija
razgraničenja između čoveka koji je dao početnu ideju o njihovom ubijanju i onih koji su
učestvovali u vršenju tih zločina.
247
Ljudska prava u Srbiji 2008.
da će biti ubijeni), da nije pucao u njih i da svojim postupcima nikako nije pomogao
izvršenje krivičnog dela.
Uprkos činjenici da je sudsko veće vezano kvalifikacijom dela iz optužnice,
te nije ni moglo Medića kazniti kao saizvršioca, moglo je izreći kaznu koja bi bila
stroža od izrečene, jer se i pomagaču može izreći jednako visoka kazna kao i
saizvršiocima.
Predmet „Zvornik 1“. – Veće za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu je
12. juna izreklo presude optuženim za ratne zločine u opštini Zvornik (Bosna i
Hercegovina) 1992. godine. Četvorica pripadnika paravojnih formacija poznatih
kao „Žute ose“ i odred „Pivarskog“ optuženi su za zločine u Domu kulture u
Čelopeku i na mestima poznatim kao „Ekonomija“ i „Ciglana“ na kojim je bilo
zatvoreno i brutalno zlostavljano 187 civila, od kojih je najmanje 22 ubijeno.
Dragan Slavković osuđen je na 15, Ivan Korać na 13, Siniša Filipović na 3
godine zatvora, dok je Dragutin Dragićević oslobođen optužbe. Sudsko veće je,
kako se navodi u obrazloženju presude, na osnovu brojnih izvedenih dokaza, a posebno na osnovu iskaza svedoka koji su tokom istrage i glavnog pretresa prepoznali optužene kao izvršioce zločina, utvrdilo da su osuđeni počinili krivično delo ratni
zločin protiv civilnog stanovništva. Dragićević je oslobođen jer prema proceni sudskog veća nije bilo nepobitnih dokaza da je počinio zločine za koje se teretio. On se
već nalazi na izdržavanju kazne zatvora zbog zločina u Sjeverinu,599 za koji je osuđen na 20 godina zatvora.
Tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević, kao i punomoćnici oštećenih,
bili su nakon izricanja presude nezadovoljni visinom izrečenih kazni, smatrajući ih
preblagim, uprkos nekim činjenicama, kao što su starost optuženih u vreme izvršenja dela (Korać je imao 20, a Filipović samo 18 godina) i porodične prilike, koje je
sudsko veće, kao olakšavajuće okolnosti, uzelo u obzir prilikom odmerevanja kazne. Žalbe na presudu uložili su i tužilaštvo i advokati optuženih.
Istragu u ovom predmetu započelo je tužilaštvo MKTJ, da bi je 2004. prepustilo Tužilaštvu za ratne zločine Republike Srbije koje je podiglo optužnicu avgusta
2005, a suđenje je počelo novembra iste godine. Prvobitnom optužnicom bilo je
obuhvaćeno 7 lica, ali je postupak protiv dvojice prvooptuženih, Branka Grujića
(bivšeg predsednika Kriznog štaba, Opštine, Privremene vlade i Ratnog štaba u
Zvorniku) i Branka Popovića (bivši komandant Štaba Teritorijalne odbrane i član
Ratnog štaba u Zvorniku), koji su optuženi i za proterivanje civilnog stanovništva iz
sela Kozluk i Skočić, 26. maja ove godine razdvojen, jer se njih dvojica naknadno
599
Dragićević je, sa još trojicom pripadnika takozvane grupe „Osvetnici“, u maju 2006. godine
pravosnažno osuđen zbog otmice i ubistva 16 Bošnjaka, meštana Sjeverina, koje su 22. oktobra 1992. oteli iz autobusa na liniji Pljevlja (Crna Gora, tada SRJ) – Priboj (Srbija) u mestu
Mioče (Bosna i Hercegovina) i odveli u motel „Vilina vlas“ kod Višegrada (Bosna i Hercegovina), gde su ih fizički i psihički zlostavljali, a potom ih na obali Drine ubili. Vidi Izveštaj
2006, II. 2.2.1.
248
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
(optužnicom podignutom 5. avgusta 2008 – predmet „Zvornik 2“.) optuženi i zbog
događaja u kojim je ubijeno oko 700 civila u Zvorniku i okolini,600 dok je jedan od
optuženih, Dušan Vučković, preminuo u pritvoru pred početak suđenja. Vučković je
inače, prema iskazima svedoka i optuženih, zajedno sa izvesnim „Puftom“ (nije
dostupan pravosudnim organima) i „Pivarskim“ (poginuo je u ratu), počinilac najtežih zločina koji su bili predmet ovog postupka.
Tokom suđenja utvrđen je identitet još dva lica koja se sumnjiče kao neposredni izvršioci zločina u Zvorniku, i protiv njih je podignuta optužnica i suđenje je
počelo 4. septembra (predmet kolokvijalno nazvan „Zvornik 3“).
Predmet „Ubistvo Dragutina Krušića“. – Zdravko Pašić (45 godina), optužen zbog ubistva lekara Dragutina Krušića u Slunju (Hrvatska) 1991, osuđen je 8.
jula pred Većem za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu na 8 godina zatvora.
Sudsko veće je utvrdilo da je Pašić, kao pripadnik lokalne policije u tadašnjoj
Republici Srpskoj Krajini, u dogovoru sa Milanom Grubješićem u noći između 22.
i 23. decembra 1991. godine ubio Krušića, lekara Doma zdravlja u Slunju. Pod izgovorom da treba da ukaže medicinsku pomoć većem broju ranjenika u susednom
Cetingradu, Pašić i Grubješić su lekara izveli iz Doma zdravlja, a zatim je Pašić
pucao u njega i zajedno sa Grubješićem naneo mu više prostrelih rana od kojih je
preminuo.
Optužnicu protiv Pašića Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije podiglo
je 8. novembra 2007, a suđenje je počelo 1. februara 2008. Pašić je lišen slobode
26. septembra 2007, a u pritvoru se nalazi od 28. septembra na osnovu rešenja
istražnog sudije Veća za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu.
Županijski sud u Karlovcu (Hrvatska) je 2001. godine osudio Milana Grubješića i u odsustvu Zdravka Pašića na kaznu zatvora od 12 godina. Grubješić se nalazi u Hrvatskoj na izdržavanju kazne, a bio je svedok na suđenju Zdravku Pašiću
pred Većem za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu.
Značajan deo dokaza za ovaj slučaj Tužilaštvu za ratne zločine ustupilo je
Državno odvjetništvo Republike Hrvatske, na osnovu postojećih sporazuma o saradnji.601
2.3.2. Predmeti u kojima je sudski postupak u toku
Predmet „Ovčara 1“. – Suđenje za ubistvo 200 (do sada identifikovano 192)
ratnih zarobljenika na poljoprivrednom dobru Ovčara kod Vukovara (Hrvatska) koje
je počelo marta 2004. godine još uvek je u toku. Nakon što je VSS u martu 2007.
600
601
Vidi dole predmett „Zvornik 2“.
Memorandum o saglasnosti u ostvarivanju i unapređenju saradnje u borbi protiv svih oblika
teškog kriminala, zaključen 5. februara 2005. godine i Sporazum o saradnji u progonu učinilaca krivičnih dela ratnih zločina, zločina protiv čovečnosti i genocida od 13. oktobra 2006.
godine.
249
Ljudska prava u Srbiji 2008.
ukinuo prvostepenu presudu Veća za ratne zločine, u toku je ponovljeno suđenje. Za
krivično delo ratni zločin protiv ratnih zarobljenika602 optuženo je 18 lica, pripadnika Teritorijalne odbrane Vukovara i dobrovoljačke jedinice Srpske radikalne
stranke „Leva Supoderica“.
Predmet „Zvornik 2“. – Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije je 5.
avgusta podiglo optužnicu protiv Branka Grujića i Branka Popovića, zbog ratnih
zločina nad civilnim stanovništvom u Zvorniku (Bosna i Hercegovina) 1992.
godine.
Grujića i Popovića optužnica tereti da su odgovorni za zarobljavanje, nečovečno postupanje i smrt najmanje 600 lica, od kojih je do sada iz masovnih grobnica na Crnom Vrhu i Grbavcima identifikovano njih 270. Kako se navodi u optužnici, Grujić i Popović su „u svojstvu predsednika Privremene vlade Srpske opštine
Zvornik i komandanta Kriznog štaba (Grujić), kao i komandanta Štaba Teritorijalne
odbrane (Popović), smišljeno i sinhronizovano preduzimali akcije i radnje iz svojih
ovlašćenja u cilju prinudnog razdvajanja i nezakonitog uzimanja za taoce civila
(Bošnjaka), koji su potom masovno lišavani života“.
Tragajući za neposrednim izvršiocima zločina za koje su optuženi Grujić i
Popović, Tužilaštvo za ratne zločine podnelo je 4. avgusta Veću za ratne zločine
Okružnog suda u Beogradu zahtev za sprovođenje istrage protiv četiri lica, tri državljanina BiH i jednog državljanina Srbije.
Teritorija opštine Zvornik je jedna od lokacija na kojima je stradalo najviše
civila tokom rata u Bosni i Hercegovini. Kao što je već pomenuto, istragu o zločinima u Zvorniku i okolini vodilo je Tužilaštvo MKTJ, da bi predmet 2004. godine
prenelo u nadležnost Tužilaštva za ratne zločine Republike Srbije, koje je istragu
nastavilo i 2005. podiglo optužnicu protiv sedam lica među kojima su bili i Grujić
i Popović.
Njih dvojica su tada optuženi da su usmeno naredili i silom, preteći smrću,
izvršili masovno preseljenje civilnog stanovništva (1822 lica) iz sela Kozluk i Skočić u Mađarsku, preko Srbije. Pored toga, optuženi su da su, zajedno sa saoptuženim pripadnicima paravojnih formacija „Žute ose“ i odreda „Pivarskog“ iz izbegličke kolone meštana sela Divič izdvojili 174 lica muškog pola, starosti između 18 i
60 godina, koje su prvo zatvorili u jednu zgradu u Zvorniku, iz koje su dvojica nepoznatih pripadnika Teritorijalne odbrane izveli 11 lica koja nikada kasnije nisu
viđena živa, da bi kasnije preostala 163 lica prebacili u Dom kulture u Čelopeku,
gde su kasnije mučeni i zlostavljani i gde je ubijeno najmanje 19 ljudi. Grujić i
Popović su optuženi da su znali za zločine u Domu kulture u Čelopeku, kao i na
poljoprivrednom dobru „Ekonomija“ i mestu zvanom „Ciglana“, gde se nalazilo
tridesetak lica koja su mučili i zlostavljali pripadnici paravojnih formacija i gde je
ubijeno najmanje tri lica, a da ništa nisu učinili da zločine spreče i da su se na taj
način s njima saglasili. Suđenje za ove zločine je počelo novembra 2005, a juna
602
Član 144 KZ SFRJ.
250
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
2008. godine doneta je prvostepena presuda protiv trojice pripadnika paravojnih
formacija, kojom su oni osuđeni kao neposredni izvršioci zločina u Čelopeku, na
„Ekonomiji“ i „Ciglani“.603 Neposredno pred izricanje ove presude, sudsko veće je
usvojilo predlog tužilaštva da se postupak protiv Grujića i Popovića razdvoji zbog
istrage koja je tada protiv njih još uvek vođena, a 5. avgusta je rezultirala podizanjem nove optužnice.
Dvadeset drugog oktobra 2008. tužilaštvo je podiglo novu optužnicu kojom
je objedinilo obe do tada postojeće optužnice protiv Grujića i Popovića.
Predmet „Ubistvo braće Bitići“. – Optuženi Sreten Popović i Miloš Stojanović, u vreme zločina pripadnici Operativno poternih grupa koje su delovale u okviru
Posebnih jedinica policije, terete se da su jula 1999. neovlašćeno lišili slobode braću Ilija (Yili), Agrona i Mehmeta Bitićija (Bytyqi
(
) kada su ovi izlazili iz zatvora u
Prokuplju (Srbija), gde su prethodno izdržali kaznu zbog ilegalnog prelaska granice,
i da su ih prebacili u policijski kamp u Petrovom Selu gde su ih kasnije preuzeli za
sada nepoznati pripadnici SAJ i lišili života pucajući im u potiljak dok su im ruke
bile vezane žicom, te da su na taj način izvršili krivično delo ratni zločin protiv
ratnih zarobljenika.
Suđenje je počelo novembra 2006. godine. Tokom 2008. godine suđenje je
često odlagano, prvo zbog toga što neki svedoci nisu bili dostupni sudu, a kasnije i
zbog povreda koje je optuženi Popović (koji se brani sa slobode, kao i drugi optuženi, Stojanović) doživeo u saobraćajnoj nesreći. Iako se uporedo s ovim postupkom vodi istraga kojom je obuhvaćeno više lica, tužilaštvo za sada nije podiglo
optužnicu protiv nalogodavaca i neposrednih izvršilaca zločina. U svojoj odbrani
okrivljeni su izjavili da su postupali po naređenjima pretpostavljenih, a kao nalogodavca su označili generala Vlastimira Ðordevića, bivšeg načelnika Resora javne
bezbednosti, koji se nalazi u pritvoru u Hagu, gde je optužen za zločine na Kosovu
1999. godine.
Tela braće Bitići pronađena su u masovnoj grobnici u Petrovom Selu (Srbija)
2001. godine.
Kako su žrtve bile državljani SAD, u istrazi učestvuje i FBI, koji je obavio i
balističko veštačenje.
Predmet „Suva Reka“. – Suđenje osmorici optuženih (Radoslav Mitrović,
Radojko Repanović, Nenad Jovanović, Slađan Čukarić, Milorad Nišavić, Miroslav
Petković, Zoran Petković, Ramiz Papić) od kojih su petorica u vreme hapšenja bili
aktivni službenici MUP (prvooptuženi Mitrović je pukovnik, pomoćnik komandanta
Žandarmerije), počelo je u oktobru 2006. godine. Njih optužnica tereti da su izvršili krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva tako što su 26. marta 1999.
u Suvoj Reci (Kosovo i Metohija) naredili i sproveli napad na civilno stanovništvo,
ubistva, uništavanja imovine u velikim razmerama i iseljavanje civilnog stanovniš603
Vidi gore „Zvornik 1“.
251
Ljudska prava u Srbiji 2008.
tva. Tom prilikom ubijeno je 46 članova porodice Beriša (medu kojima je bilo starih
ljudi, žena i dece) i još dva muškarca albanske nacionalnosti. Tela ubijenih su posle
zločina transportovana i pokopana u masovnoj grobnici u Batajnici, u blizini Beograda.
Zbog ovog zločina pred MKTJ su optuženi i tadašnji predsednik SRJ Slobodan Milošević, predsednik Srbije Milan Milutinović, potpredsednik Vlade SRJ Nikola Šainović, ministar unutrašnjih poslova Srbije Vlajko Stojiljković i vojni i policijski generali Nebojša Pavković, Vladimir Lazarević, Dragoljub Ojdanić, Sreten
Lukić i Vlastimir Đorđević.
Jedan optuženi u ovom predmetu je pripadnik Državne bezbednosti (Milorad
Nišavić).
Ono što ovome predmetu daje poseban značaj jeste činjenica da se sukobi na
teritoriji Kosova i Metohije prvi put kvalifikuju kao oružani sukob koji regulišu
Ženevske konvencije, čime je napravljen pomak u prihvatanju standarda
medunarodnog humanitarnog prava i prakse MKTJ.
Predmet „Ilija Jurišić – Tuzlanska kolona“. – Dvadeset drugog februara
počelo je suđenje Iliji Jurišiću iz Tuzle (Bosna i Hercegovina), za krivično delo
upotreba nedozvoljenih sredstava borbe604 prilikom napada na kolonu JNA u Tuzli 15. maja 1992. godine. Prema navodima optužnice, Jurišić je izdao naredbu za
napad na kolonu JNA u kojem je ubijeno najmanje 92, a ranjeno najmanje 33
pripadnika JNA. Kolona JNA se u trenutku kada je napadnuta povlačila u skladu
sa sporazumom o povlačenju zaključenom između vlasti Bosne i Hercegovine i
SRJ.
Ovaj predmet preuzet je od Vojnog tužilaštva u Beogradu 2004. godine.
Predmet „Lovas“. – Pred Većem za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu
17. aprila počelo je suđenje optuženima za ratni zločin protiv civilnog stanovništva
u selu Lovas (Hrvatska) u oktobru 1991. godine. Optuženo je 14 lica, i to Ljuban
Devetak, Milan Devčić, Milan Radojčić i Željko Krnjajić, kao pripadnici tadašnje
lokalne civilno-vojne vlasti, Miodrag Dimitrijević, Darko Perić, Radovan Vlajković
i Radisav Josipović, kao pripadnici Teritorijalne odbrane čije jedinice su bile
potčinjene Drugoj proleterskoj gardijskoj motorizovanoj brigadi iz sastava tadašnje
JNA, i Petronije Stevanović, Aleksandar Nikolaidis, Dragan Bačić, Zoran Kosijer,
Jovan Dimitrijević i Saša Stojanović, kao pripadnici dobrovoljačke oružane grupe
zvane „Dušan Silni“.
Prema navodima optužnice, prvooptuženi Devetak je uz pomoć pojedinih
članova stranke Srpska narodna obnova (SNO), od simpatizera te stranke i nekoliko
meštana Lovasa formirao dobrovoljačku formaciju radi napada na Lovas. Dobrovoljci
su sakupljeni i od Teritorijalne odbrane naoružani u Novoj Pazovi i Šidu (Srbija), a
zatim upućeni u Tovarnik (Hrvatska), odakle su zajedno sa pripadnicima TO
604
Član 148, st. 2 u vezi sa st. 1 KZ SFRJ.
252
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
Tovarnik i milicije, kojima je komandovao optuženi Željko Krnjajić, 10. oktobra
1991. izvršili napad na Lovas, znajući da u selu nema hrvatskih oružanih snaga koje
bi mogle pružiti otpor i da se u selu nalazi civilno stanovništvo koje ne učestvuje u
oružanom sukobu. Tada je jedno lice poginulo od posledica artiljerijskog dejstva,
dok je 21 lice ubijeno prilikom zauzimanja sela od strane pripadnika oružane grupe
koju su činili optuženi, u kućama, dvorištima i na ulici otvaranjem vatre iz
pešadijskog naoružanja ili bacanjem bombi i drugih eksplozivnih naprava, ili tako
što su civili izvođeni iz podruma kuća ili dvorišta i odvođeni na druga mesta gde su
potom ubijani.
Narednih dana, nakon fizičkog maltretiranja i mučenja i bespravnog privođenja, po odvođenju iz improvizovanih zatvora ubijeno je 13 lica, dok je u svojim kućama ili nakon izvođenja iz kuća na raznim lokacijama ubijeno još 14 lica.
Osamnaestog oktobra 1991. pripadnici JNA i dobrovoljci su, prema navodima optužnice, grupu od oko 50 prethodno zatvorenih civila odveli do polja za koje
su pretpostavljali da je minirano, i naterali ih da držeći se za ruke hodaju kroz
polje, uz naredbu da zastanu ako primete mine, ali je jedan od civila, koji je prethodno teško pretučen i povređen, pao preko jedne od poteznih mina, pa je došlo do
istovremenog aktiviranja većeg broja mina, nakon čega je u nastaloj haotičnoj situaciji jedan broj pripadnika iz oružane pratnje na bespomoćne civile otvorio puščanu paljbu, pa je usled oba ova dejstva smrtno stradalo 20 civila, a 12 ih je zadobilo teške i lake telesne povrede. Jedan civil ubijen je na putu do miniranog
polja, jer nije mogao da se kreće pošto je prethodne noći i jutra pretučen u dvorištu
seoske zadruge.
Svi navedeni događaji su praćeni pljačkom i uništavanjem imovine.
Zbog zločina u Lovasu pred Županijskim sudom u Vukovaru (Hrvatska) vodi
se postupak protiv 16 lica, među kojima su i ovde optuženi Ljuban Devetak, Milan
Devčić, Željko Krnjajić i Milan Radojčić, kao pripadnici tadašnje lokalne civilnovojne vlasti. Međutim, sudu u Vukovaru dostupan je svega jedan optuženi, dok se
ostalima sudi u odsustvu. Više od 40 svedoka koji su dali iskaze u tom postupku,
dali su izjave i tokom istrage koju je u saradnji sa hrvatskim tužilaštvom sprovelo
Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije.
Interesantno je da je ovo prvi postupak pred Većem za ratne zločine u kojem
se kao optuženi pojavljuju pripadnici nekadašnje JNA.
Predmet „Zvornik 3“. – Pred Većem za ratne zločine Okružnog suda u
Beogradu 4. septembra je počelo suđenje Goranu Saviću i Saši Ćilerdžiću (obojica
iz Kraljeva – Srbija), optuženim za krivično delo ratni zločin protiv civilnog
stanovništva. Oni se terete kao pripadnici dobrovoljačke jedinice „Pivarskog“ u
okviru Teritorijalne odbrane Zvornika, zbog nečovečnog postupanja prema civilima
na poljoprivrednom dobru Ekonomija i na Ciglani, u opštini Zvornik, gde su se tokom maja i juna 1992. nalazili zarobljeni meštani sela iz okoline Zvornika, bošnjačke nacionalnosti.
253
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Optužnicom im se na teret stavlja da su, zajedno sa Draganom Slavkovićem,
Ivanom Koraćem (obojica osuđeni prvostepenom presudom u predmetu „Zvornik
1“) i za sada neidentifikovanim licem, poznatim kao „Pufta“, iz „Ciglane“ izvodili
zarobljene Bošnjake i prisiljavali ih da za njihov račun pljačkaju napuštene kuće u
Zvorniku i okolini, te da su opljačkanu robu prevozili u Srbiju. Oni se terete i za
učestvovanje u povređivanju i ubistvu jednog civila na „Ciglani“.
Pored ovoga, Savić se tereti i za zlostavljanje civila na poljoprivrednom dobru „Ekonomija“, gde je, prema navodima optužnice, zajedno sa pomenutim Slavkovićem, Koraćem i „Puftom“ u dva navrata tukao civile i naneo im brojne telesne
povrede, dok je jednog zatvorenika ubio kada je ovaj pokušao da pobegne. Ovo
“ opisao očevidac Svetislav
ubistvo je tokom svedočenja u predmetu „Zvornik 1“
Mitrović zvani „Niški“, takođe pripadnik jedinice „Pivarskog“, koji je sa Savićem
ispitivao ubijenog pre nego što je ovaj pokušao da pobegne. Osim Mitrovića, brojni
svedoci na suđenju Slavkoviću i Koraću („Zvornik 1“), kao i sami optuženi, svojim
iskazima označili su Savića i Ćilerdžića kao izvršioce zločina na „Ekonomiji“ i
„Ciglani“.
Optuženi se brane sa slobode.
Predmet „Podujevo“. – Suđenje je počelo 8. septembra 2008, a četvorica
optuženih, Željko Đukić, Dragan Medić, Dragan Borojević i Miodrag Šolaja, terete
se da su kao pripadnici jedinice „Škorpioni“, koja je bila u okviru MUP Republike
Srbije, zajedno sa Sašom Cvjetanom605 i nekoliko za sada neidentifikovanih pripadnika jedinica u sastavu MUP Republike Srbije, 28. marta 1999. u Podujevu (Kosovo
i Metohija) ubili 14 civila (od kojih 7 maloletnih – najmlađa žrtva, Albion Durići,
imao je samo 2 godine), a teško ranili petoro dece starosti od 6 do 14 godina, tako
što su iz automatskih pušaka ispalili rafal u grupu civila, žena i dece.
Posle ovog zločina, MUP je vratio jedinicu „Škorpioni“ sa Kosova.
Za ovaj zločin je pred MKTJ optužen bivši načelnik Resora javne bezbednosti MUP Vlastimir Đorđević.
Predmet „Banski Kovačevac“. – Pane Bulat i Rade Vranešević optuženi su
da su, kao pripadnici nekadašnje Vojske Republike Srpske Krajine, u martu 1992.
godine, u mestu Banski Kovačevac (opština Karlovac, Hrvatska) ubili 6 civila hrvatske nacionalnosti, starosti između 63 i 81 godine, od čega 5 žena, i na taj način
počinili krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva.
Istraga protiv Bulata i Vraneševića vođena je pred Županijskim sudom u
Karlovcu zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 120,
st. 1 OKZ RH. Navedena inkriminacija predmetnog krivičnog dela u saglasnosti je
s odgovarajućim Ženevskim konvencijama i gotovo je istovetna inkriminaciji iz
člana 142, st. 1. KZ SRJ. Mada nijedan od okrivljenih nije bio dostupan hrvatskim
605
Saša Cvjetan je zbog ovog zločina 21. februara 2006. pravosnažno osuđen na 20 godina zatvora i nalazi se na izdržavanju kazne.
254
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
pravosudnim organima, istraga nije prekidana, već su prikupljeni odgovarajući podaci, informacije i dokazi, te je između ostalog saslušano ukupno 12 svedoka.
Na osnovu Sporazuma o saradnji u progonu učinilaca krivičnih dela ratnih
zločina, zločina protiv čovečnosti i genocida, zaključenog između Tužilaštva za ratne zločine Republike Srbije i Državnog odvjetništa Republike Hrvatske, te Zakona
o saradnji između Hrvatske i Srbije o pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim
stvarima, Tužilaštvu za ratne zločine dostavljeni su kompletni spisi Županijskog
državnog odvjetništva u Karlovcu i Županijskog suda u Karlovcu na mišljenje radi
preuzimanja predmeta, budući da su obojica okrivljenih imali prebivalište u Srbiji,
a okrivljeni Pane Bulat i državljanstvo Srbije.
Optužnica je podignuta 16. aprila, a suđenje je počelo 2. septembra 2008.
Predmet „Bora Trbojević – Grubišno polje“. – Suđenje Bori Trbojeviću, optuženom za krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva,606 počelo je 26.
septembra. Optužnica tereti Trbojevića da je u periodu od avgusta do oktobra 1991.
na teritoriji opštine Grubišno polje (Hrvatska), kao pripadnik „Bilogorskog odreda“
u sastavu Teritorijalne odbrane Velike Peratovice, učestvovao u napadu na hrvatsko
civilno stanovništvo, u uzimanju i zatvaranju talaca i njihovom mučenju, nečovečnom postupanju i ubistvu pet civila.
Događaji u selima Topolovica i Velika Peratovica koji se Trbojeviću stavljaju
na teret bili su predmet krivičnog postupka pred Županijskim sudom u Bjelovaru
1993. godine, gde je on, u odsustvu, osuđen na dvadesetogodišnju kaznu zatvora.
Dokaze za ovaj predmet je Tužilaštvu za ratne zločine Republike Srbije ustupilo Državno odvjetništvo Republike Hrvatske na osnovu Sporazuma o saradnji u
progonu učinilaca krivičnih dela ratnih zločina.
Predmet „Damir Sireta – Ovčara“. – Pred Većem za ratne zločine Okružnog
suda u Beogradu 23. decembra počelo je suđenje Damiru Sireti, optuženom za ratni
zločin protiv ratnih zarobljenika na farmi Ovčara novembra 1991. godine.
Optužnica tereti Siretu da je, kao pripadnik Teritorijalne odbrane Vukovara
koja je bila u sastavu tadašnje JNA, bio u streljačkom vodu koji je izvršio egzekuciju 200 hrvatskih ratnih zarobljenika (od kojih je do sada identifikovano 192), na
jami „Grabovo“, na Ovčari kod Vukovara.
Damir Sireta je uhapšen decembra 2006. godine u Norveškoj, gde je poslednjih godina živeo, a 8. maja 2008. godine izručen je Srbiji. Rešenje o određivanju
pritvora doneto je 30. jula 2004, a pošto se Sireta tada nalazio u bekstvu, za njim je
bila raspisana međunarodna poternica. Norveške vlasti odlučile su da Siretu izruče
Srbiji, iako je izručenje zahtevala i Hrvatska, jer je on tamo osuđen u odsustvu na
12 godina zatvora zbog ubistva zarobljenika Ekrema Nakičevića, počinjenog 1991.
u Vukovaru.
606
Član 142, st. 1 KZ SRJ.
255
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Predmet „Aleksandar Medić“.607 – Ponovljeno suđenje Aleksandru Mediću
počelo je 15. oktobra, nakon što je VSS ukinuo presudu Veća za ratne zločine iz
aprila 2007, kojom je Medić kao pomagač osuđen na 5 godina zatvora za krivično
delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva.608
2.3.3. Suđenja za ratne zločine pred okružnim sudovima609
Pred okružnim sudom u Požarevcu u toku je postupak protiv dvojice policajaca optuženih za krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva.610 Optužnica protiv pripadnika rezervnog sastava MUP Srbije Bobana Petkovića iz Velike
Hoče (Kosovo i Metohija) i redovnog policajca Đorđa Simića iz Orahovca (Kosovo
i Metohija) podignuta je još 12. novembra 1999. godine, za krivično delo ubistva
(Boban Petković) i krivično delo ubistva u pomaganju (Đorđe Simić). Sudsko veće
je osudilo 19. jula 2000. godine Bobana Petkovića za ubistvo troje albanskih civila
u dve odvojene prilike i kaznilo ga na jedinstvenu kaznu u trajanju od četiri godine
i 10 meseci. Đorđa Simića je osudilo za krivično delo ubistvo u pomaganju i kaznilo ga na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine. Vrhovni sud Srbije je rešenjem
od 18. decembra 2001. godine ukinuo presudu i predmet vratio prvostepenom sudu
na ponovno suđenje.
Okružni javni tužilac je izmenio optužnicu 19. februara 2003. godine tako što
je Bobana Petkovića (kao izvršioca) i Đorđa Simića (kao pomagača) optužio za
krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Sudsko veće je 21. avgusta
2003. godine donelo presudu kojom je proglasilo optuženog Bobana Petkovića krivim za ratni zločin protiv civilnog stanovništva i osudilo ga na pet godina zatvora i
meru bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi, a optuženog Đorđa
Simića je oslobodio optužbe. Vrhovni sud Srbije je 25. maja 2006. godine, rešavajući o žalbama Okružnog javnog tužioca u Požarevcu i branioca optuženog, ukinuo
presudu u celosti i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
Glavni pretres je započeo 5. decembra 2007. Optuženi se brane sa slobode, a
često je dolazilo do odlaganja suđenja jer se optuženi nisu odazivali na pozive
suda.
Pred okružnim sudom u Nišu vodi se postupak protiv aktivnog policajca Miloša Simonovića i bivšeg rezerviste MUP Dragiše Markovića, optuženih za ubistvo
Ise Eminija. Prema optužnici, optuženi su 5. maja 1999. u Prištini lišili života Eminija tako što su upali u njegov stan, gde mu je Simonović ispalio dva projektila u
glavu. Prethodno je Marković Eminijevu suprugu odvukao u drugu sobu, gde joj je
vezao ruke i usta i pretio pištoljem. Uprkos činjenici da je krivično delo izvršeno za
607
608
609
610
Vidi gore predmet „Škorpioni“.
Član 142, st. 1, u vezi sa članom 24 KZ SRJ.
Opširnije o ovim postupcima na www.hlc-rdc.org.
Član 142, st. 1 KZ SRJ.
256
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
vreme ratnog sukoba tužilaštvo ga nije kvalifikovalo kao ratni zločin, već kao ubistvo.611 Postupak se vodi od 14. septembra 2004, a sudsko veće je 15. juna 2007.
donelo oslobađajuću presudu koju je Vrhovni sud 30. juna 2008. ukinuo i predmet
vratio na ponovno suđenje. Nakon toga je glavni pretres dva puta zakazivan, ali nije
održan zbog toga što nije bilo obezbeđeno prisustvo optuženih. Iz istog razloga
(optuženi izbegavaju da prime ili se ne odazivaju na pozive) suđenje je često odlagano još od početka postupka 2004. godine, no uprkos tome, optuženi se i dalje
brane sa slobode.
2.3.4. Izveštavanje medija o suđenjima u Srbiji
Broj novinara koji neposredno prate suđenja u Srbiji je veoma mali. Većina
medija nema svoje izveštače već prenosi agencijske vesti (najčešće izveštaje novinske agencije BETA) ili saopštenja koja izdaje Tužilaštvo za ratne zločine.612 Tekstovi o događajima koji su predmet postupaka pred Većem za ratne zločine su retki,613
obično vrlo kratki i, uz nekoliko izuzetaka (tekstovi objavljivani u nedeljniku Vreme), ne pružaju mogućnost čitaocima da steknu jasnu i potpunu sliku o konkretnim
zločinima, niti predstavljaju primer istraživačkog novinarstva. Televizijski izveštaji
o suđenjima su još ređi od novinskih, i obično se svode na kratke informacije o
podizanju optužnica, početku suđenja ili izricanju presuda. U ovom smislu, izuzetak
predstavlja televizija B92, koja je emitovala nekoliko emisija čija su tema bili ratni
zločini za koje se sudi pred sudovima u Srbiji (zločini na Ovčari, u Lovasu, kao i
zločini jedinice „Škorpioni“ kod Trnova i u Podujevu).
Kada su u pitanju konkretne aktivnosti domaćih pravosudnih organa na polju procesuiranja ratnih zločina, najveću pažnju javnosti tokom 2008. privukla je
istraga koju o nestalim Srbima sa Kosova vodi Tužilaštvo za ratne zločine. Sumnja se da su ovi ljudi transportovani u Albaniju i da su bili žrtve trgovine organima, a da su sahranjivani u masovnim grobnicama.614 Takođe, istrage koje je tužilaštvo pokrenulo protiv Petera Egnera, Milivoja Ašnera i Šandora Kepiroa,
osumnjičenih za zločine iz Drugog svetskog rata, zauzele su značajan prostor u
medijima. Po pravilu, postupci dobijaju veći publicitet ako su žrtve zločina Srbi,
kao što je to slučaj u navedenim predmetima, pa o tome izveštavaju i mediji koji
se inače uopšte ne bave ratnim zločinima. Neki postupci, uprkos činjenici da se
vode zbog teških zločina sa velikim brojem žrtvava, izvršenih na brutalan način
(posebno predmeti „Zvornik 1, 2, 3“, „Suva Reka“ i „Podujevo“), ne dobijaju gotovo nikakvu pažnju.
611
612
613
614
Član 47 KZ.
Saopštenja tužilaštva dostupna su na www.tuzilastvorz.org.rs.
Najinteresantniji novinski članci o suđenjima za ratne zločine u Srbiji dostupni su na internet
stranici Beogradskog centra za ljudska prava www.bgcentar.org.rs.
Medijska dokumentacija dostupna na internet stranici Beogradskog centra za ljudska prava
(www.bgcentar.org.yu).
257
Ljudska prava u Srbiji 2008.
2.4. Suđenja za organizovani kriminal
2.4.1. Uvod
U 2008. godini usvojen je Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog
dela. Ovaj zakon će se primenjivati na krivična dela vezana za organizovan kriminal,
privredu, zloupotrebu službenog položaja, pornografiju, međunarodna krivična dela,
distribuciju opojnih droga i javni red i mir. Odredbama ovog zakona predviđa se osnivanje novih institucija u borbi protiv organizovanog kriminala – na nivou Ministarstva unutrašnjih poslova bi trebalo da bude osnovana specijalizovana organizaciona
jedinica nadležna za finansijsku istragu i otkrivanje imovine proistekle iz krivičnog
dela. U okviru Ministarstva pravde trebalo bi da bude osnovana Direkcija za upravljanje oduzetom imovinom, koja bi se starala o oduzetoj imovini, vršila procenu njene
vrednosti i druge poslove. Sistemska rešenja koja uvodi ovaj zakon će u velikoj meri
unaprediti borbu protiv organizovanog kriminala u Srbiji, ukoliko se budu primenjivala u potpunosti, naročito u pogledu odredbi da imovina može biti oduzeta licu koje
je pravni sledbenik lica čija imovina je proistekla iz krivičnog dela. Naročito je značajna primena odredbe o licima protiv kojih krivični postupak nije pokrenut usled
smrti, a za koja je utvrđeno, u toku postupka protiv drugih lica, da su sa tim drugim
licima vršila krivična dela iz kojih je proistekla njihova imovina.
Za potpuniji zakonski okvir u borbi protiv organizovanog kriminala potrebno
je regulisati pitanja transparentnosti vlasništva medija u Srbiji, kojim bi se omogućio
uvid u vlasničke strukture medija i postavili osnovi odgovornog izveštavanja. Podsećamo da je putem pojedinih medija premijer Đinđić predstavljen kao kriminalac čije
je ubistvo poželjno, da je rad pravosudnih organa u Srbiji diskreditovan u cilju javne
osude zbog suđenja pripadnicima zemunskog klana, da je prvooptuženi Ulemek pre
donošenja prvostepene presude unizio Specijalni sud i značaj sudskog postupka dajući intervju novinama u kom objašnjava svoju odbranu.
Od posrednog značaja za borbu protiv organizovanog kriminala je i usvajanje
Zakona o odgovornosti pravnih lica za krivična dela, Zakona o agenciji za borbu
protiv korupcije i Zakon o izmenama i dopunama Zakona o finansiranju političkih
stranaka.615
Postupci u kojima se sudi pripadnicima organizovanih kriminalnih grupa su
nastavljeni tokom 2008. godine pred Posebnim odeljenjem Okružnog suda u
Beogradu.
2.4.2. Ubistvo premijera Zorana Đinđića
2.4.2.1. Drugostepeni postupak za ubistvo premijera Zorana Đinđića. – U
septembru je pred Vrhovnim sudom Srbije počeo postupak po žalbama na
prvostepenu presudu Specijalnog suda optuženima za ubistvo premijera Zorana
Đinđića.616
615
616
Sl. glasnik RS, 97/08.
Više o prvostepenom postupku vidi u Izveštaj 2007, II 2.5.1.
258
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
Drugostepeni postupak pred petočlanim većem Vrhovnog suda počeo je 8.
septembra referisanjem sudije izvestioca Zorana Savića o presudi i žalbama. Na
čelu petočlanog veća je sudija Dragiša Đorđević, a preostala tri člana veća su
Anđelka Stanković, Sonja Manojlović i Miodrag Vićentijević.
Advokati odbrane tražili su izuzeće sudija Sonje Manojlović i Miodraga
Vićentijevića, koji su bili članovi veća koje je, između ostalog, pravosnažno osudilo
i Milorada Ulemeka na 40 godina zatvora za ubistvo Ivana Stambolića i atentat na
Vuka Draškovića u Budvi. Ovaj zahtev odbrane je odbijen.
Optuženi Dušan Krsmanović u svojoj žalbi tražio je od suda da mu izrekne
najblažu kaznu i naveo da je u istrazi sve priznao kako bi se saznala istina i izrazio
kajanje zbog učešća u ubistvu Đinđića. Krsmanović je prvostepeno osuđen na 30
godina zatvora, a najblaža kazna za dela za koja je optužen je 10 godina zatvora.
Republičko javno tužilaštvo predložilo je Vrhovnom sudu Srbije da usvoji žalbu
Dušana Krsmanovića, i da mu ublaži kaznu. Advokat Milodrag Rašić, branilac
optuženih Aleksandra Simovića i Miloša Simovića, osuđenih na 35 i 30 godina
zatvora, predložio je u žalbi ukidanje prvostepene presude i ponovno suđenje kako
bi bile utvrđene sporne činjenice. Advokat Olivera Đorđević, branilac optuženog
Ninoslava Konstantinovića, osuđenog na 35 godina zatvora, predložila je ukidanje
prvostepene presude i ponovno suđenje i istakla je da nije učestvovao u Đinđićevom
ubistvu. Odbrana optuženog Sretka Kalinića navela je u žalbi da nema dokaza za
njegovu krivicu i da je trebalo izvršiti rekonstrukciju ubistva Đinđića. Odbrana
optuženog Vladimira Milisavljevića navela je da je Specijalni sud propustio da
utvrdi činjenično stanje i predložila ukidanje prvostepene presude i ponovno suđenje
pred prvostepenim sudom i oslobađanje Milisavljevića. Odbrana optuženog
Branislava Bezarevića za koga je prvostepeni sud utvrdio da je zemunskom klanu
davao podatke o kretanju Đinđića predložila je novo suđenje pred Vrhovnim sudom
ili ponovno suđenje pred Specijalnim sudom, ali pred drugim većem. Branioci
optuženog Bezarevića predložili su i da optuženi bude pušten da se brani sa slobode
zbog zdravstvenih problema. Branioci optuženih Saše Pejakovića i Željka Tojage
predložili su oslobađanje optuženih ili ukidanje prvostepene presude ili
prekvalifikovanje krivičnog dela u „pripremne radnje“ i izricanje blaže kazne.
Neposredni izvršilac ubistva, optuženi Zvezdan Jovanović, bivši potpukovnik
Državne bezbednosti, u svojoj žalbi naveo je da nije učinio ništa od onoga za šta je
optužen i zatražio je novo suđenje. Advokat Aleksandar Zarić, branilac optuženog
Milana Jurišića Jureta, tražio je u žalbi ukidanje prvostepene presude i ponovno
suđenje ili izricanje blaže kazne Jurišiću. Prvooptuženi Milorad Ulemek Legija
izneo je u žalbi tvrdnje da nisu razrešena mnoga sporna pitanja i predložio je da se
presuda preinači, tražio je da bude oslobođen optužbi ili da se predmet vrati na
ponovno suđenje.
U odgovoru Specijalnog tužilaštva navodi se da su žalbe neosnovane i
predlaže se Sudu da ih ne usvoji.
259
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Sudsko veće VSS je na nejavnom delu sednice odlučilo da preinači presudu
Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu i da u nepreinačenom delu presudu
potvrdi.617
U pogledu prvooptuženog Milorada Ulemeka Legije sud je preinačio prvostepenu presudu u delu koji se odnosi na pravnu kvalifikaciju dela i odluku o kazni.
Sud je delo kvalifikovao kao „udruživanje radi protivustavne delatnosti u vezi sa
krivičnim delom ubistvo najviših predstavnika Državne zajednice i država članica,“
i utvrdio kaznu od 40 godina zatvora za ovo delo i kaznu od 6 godina zatvora za
pokušaj ubistva Milana Veruovića, nekadašnjeg šefa obezbeđenja premijera Đinđića. Presuda je preinačena i u pogledu prvooptuženog Zvezdana Jovanovića, neposrednog izvršioca atentata, tako što je delo kvalifikovano kao ubistvo najviših predstavnika državne zajednice i država članica, za koje je utvrđena kazna u trajanju od
40 godina zatvora, krivično delo ubistva u pokušaju za koje je utvrđena kazna od 8
godina zatvora i krivično delo udruživanja radi neprijateljske delatnosti za koje je
utvrđena zatvorska kazna u trajanju od 3 godine. Ulemek i Jovanović su osuđeni na
jedinstvene kazne zatvora u trajanju od po 40 godina i imaju pravo žalbe na ovu
odluku, pošto im je izrečena najviša kazna zatvora. Po žalbi će u trećem stepenu
odlučivati Vrhovni sud Srbije.
Vrhovni sud je delom uvažio žalbe Dušana Krsmanovića, njegove supruge i
branioca, branilaca optuženih Željka Tojage, Milana Jurišića, Aleksandra Simovića
i Ninoslava Konstantinovića.
Vrhovni sud je kvalifikovao krivičnopravne radnje Miloša Simovića, Ninoslava Konstatinovića, Aleksandra Simovića, Vladimira Milisavljevića, Sretka Kalinića, Milana Jurišića i Dušana Krsmanovića kao krivična dela udruživanja radi neprijateljske delatnosti, ubistvo u pokušaju i ubistvo najviših predstavnika Državne
zajednice i država članica u pomaganju.
Dušanu Krsmanoviću utvrđena je kazna u trajanju od 20 godina zatvora,
umesto kazne od 30 godina zatvora, koju je izrekao prvostepeni sud. Niže kazne
utvrđene su i Sretku Kaliniću, koji se nalazi u bekstvu (30 godina zatvora umesto
35 godina zatvora) i Željku Tojagi (15 godina zatvora umesto zatvorske kazne od 30
godina), za krivično delo udruživanja radi neprijateljske delatnosti i ubistvo najviših
predstavnika državne zajednice i država članica u pomaganju. Aleksandar Simović,
Ninoslav Konstatinović i Vladimir Milisavljević osuđeni su na po 35 godina zatvora, dok su Miloš Simović, Milan Jurišić i Branislav Bezarević osuđeni na zatvorske
kazne u trajanju od 30 godina.
Vrhovni sud je ocenio da nije bilo bitnih povreda krivičnog postupka na koje
je ukazivano u žalbama, niti povreda krivičnog postupka na koje sud pazi po
službenoj dužnosti. Žalbe zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja
sud je ocenio kao neosnovane.
617
Ceo tekst saopštenja Vrhovnog suda Srbije povodom presude za ubistvo premijera Đinđića,
dostupan je na http://www.vrhovni.sud.srbija.yu/code/navigate.php?Id=730&newsId=392&big
Text=true&offset=
260
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
Sednice veća Vrhovnog suda Srbije su održavane u zgradi Palate pravde i
protekle su bez značajnijih ometanja. Odluku da se sednice održavaju u zgradi
Palate pravde u kojoj je tokom ove godine bilo oko 40 dojava o podmetnutoj bombi,
a ne u bezbednijoj zgradi Specijalnog suda, doneo je predsednik Okružnog suda
Siniša Važić.
Policija je pored autoputa Beograd-Niš na trasi kojom se svakodnevno iz
Okružnog zatvora u Palatu pravde prevoze optuženi za ubistvo premijera Srbije
Zorana Đinđića pronašla pet ručnih bombi i jedan pištolj „zbrojovka“. MUP je
saopštio da su se iz bezbednosnih razloga svakodnevno menjale trase kojima se
optuženi sprovode do Suda.
2.4.2.2. Politička pozadina ubistva. – Tokom cele 2008. godine nije bilo pomaka u rasvetljavanju političke pozadine ubistva. Specijalni tužilac za organizovani
kriminal Miljko Radisavljević je u junu u svojoj izjavi pomenuo pokretanje rasprave
o političkoj pozadini atentata, koja se ponovo odlaže, sada do pravosnažnosti
presude. Dosadašnjim postupanjem tužilaštvo je pokazalo da se istraga političke
pozadine ubistva pominje po potrebi i da ne postoji ozbiljna namera tužilaštva, kao
ni politička volja za njeno ozbiljno sprovođenje.618
2.4.3 Ostali postupci
2.4.3.1. Predmet „zemunski klan“. – Pripadnici zemunskog klana, koje je
predvodio prvooptuženi Milorad Ulemek Legija, osuđeni su 18. januara 2008.
godine u Specijalnom sudu u Beogradu. Sud ih je proglasio krivim zbog 15 ubistava,
3 otmice i terorističkih napada na preduzeće Difens roud i prostorije DSS u
Beogradu.
Milorad Ulemek Legija je tako treći put osuđen na maksimalnu kaznu od 40
godina zatvora. Nakon što je sudija Milimir Lukić saopštio da je Ulemeku izrečena
maksimalna kazna, nekadašnji komandant JSO žustro je napustio sudnicu pre nego
što je sudija obrazložio presudu. Za Ulemekom su u stopu krenuli Aleksandar
Simović, Đorđe Slavković i Nikola Bajić. Ulemek je osuđen kao organizator
zemunskog klana na 5 godina, zbog ubistva Ivice Nikolića i pokušaja ubistva
Ljubiše Buhe Čumeta na 40 godina, zbog otmice Milije Babovića na 15 godina i
zbog miniranja Difens roud na 15 godina, pa mu je izrečena ukupna kazna od 40
godina zatvora.
U presudi je navedeno da se osuđena organizovana grupa bavila ne samo
kriminalnim aktivnostima, već i da je pokušavala da izazove razdor na tadašnjoj
političkoj sceni Srbije. O političkim motivima zemunskog klana i njegovih lidera
svedoči činjenica da su vođe ove grupe naredile bacanje dve bombe na sedište DSS
u Beogradu i miniranje preduzeća Difens roud. U presudi se dalje objašnjava da su
osuđeni posle bacanja bombe na prostorije DSS za napade optužili Demokratsku
stranku i Ljubišu Buhu Čumeta, a sve u cilju izazivanja sukoba.
618
Više o istrazi političke pozadine ubistva tokom 2007. godine vidi Izveštaj 2007, II 2.5.1.2.
261
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Osim Ulemeka, maksimalna kazna na suđenju pripadnicima zemunskog
klana izrečena je i Milošu Simoviću, Vladimiru Milisavljeviću Budali i Sretku
Kaliniću. Sva trojica nalaze se u bekstvu. Na po 35 godina zatvora osuđeni su
Aleksandar Simović, Nikola Bajić i Đorđe Slavković, dok je Milan Jurišić Juriško
osuđen na 34 godine, a Milan Glišović, koji je u bekstvu, na 32 godine. Milan
Jurišić Jure i Dušan Krsmanović osuđeni su na po 20 godina zatvora, Darko
Milićević na 13 godina, Selman Hamidović i Milomir Kaličanin na po 10 godina, a
Dalibor Nišavić na 9,5 godina zatvora. Slobodan Pažin osuđen je na 7,5 godina
zatvora. Saša Petrović, Dragan Miladinović Gagec, Milan Jovanović, Milan Drča i
Darko Milić osuđeni su na po 5 godina zatvora, Bojan Dolić i Srećko Trajković na
po 4,5 godine, a Slobodan Kovčić na 4 godine zatvora. Toni Gavrić i Predrag
Maletić osuđeni su na po 3 godine zatvora.
Osim zatvorskih kazni, sedmorica pripadnika zemunskog klana osuđeni su i
da zajednički plate 11,6 miliona evra, koliko su uzeli za otkup nakon otmice Milije
Babovića, Vuka Bajruševića i Suada Musića. Ovo je jedna od prvih presuda u
srpskom pravosuđu kojom je optuženima naloženo da vrate novac koji su dobili od
vršenja kriminalnih dela.
U ovom postupku posebno je bila značajna upotreba instituta svedoka
saradnika. svoje iskaze su tokom suđenja, bez prisustva javnosti, dali Ljubiša Buha
Čume i Miladin Suvajdžić zvani Đura Mutavi, a potom je usledilo izlaganje Dejana
Milenkovića Bagzija. Oni su detaljno opisali način funkcionisanja grupe,
subordinaciju među članovima i zadatke koje su davali Ulemek i Spasojević.
Svedoci saradnici su pred sudom svedočili i o svim ubistvima i otmicama koje su
pripadnici klana izvršili.
Žalbe tužilaštva, osuđenih i njihovih branilaca na presudu Specijalnog suda
dostavljene su sredinom novembra Vrhovnom sudu Srbije na drugostepeno
odlučivanje.
Specijalno tužilaštvo za borbu protiv organizovanog kriminala dostavilo je
Petom opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu nacrt optužnice protiv trojice
bivših pripadnika JSO za lažno svedočenje na suđenju optuženima za ubistvo
nekadašnjeg predsednika Srbije Ivana Stambolića i pokušaj ubistva predsednika
Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića u Budvi. Za krivično delo lažnog
svedočenja propisana je kazna do pet godina zatvora. Vrhovni sud Srbije odbacio je
ova svedočenja bivših pripadnika JSO u drugostepenom postupku. Veoma je važno
da Specijalno tužilaštvo podnese prijave i protiv nekadašnjih pripadnika JSO za
davanje lažnog iskaza na suđenju za ubistvo premijera Zorana Đinđića, na kom su
lažnim iskazima pokušali da obezbede alibi drugooptuženom Zvezdanu
Jovanoviću.
Članovima zemunskog kriminalnog klana sudilo se pred Četvrtim opštinskim
sudom u Beogradu i za otmicu predsednika kompanije Delta Miroslava Miškovića
i još dve otmice i iznudu. Sud je 29. maja doneo presudu, kojom su optuženi oglašeni
krivim i obavezani da oštećenima isplate više od 272 miliona dinara. Miloš Simović
262
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
i njegov brat Aleksandar Simović, koji je u bekstvu, osuđeni su na po osam godina
zatvora, a Vladimir Milisavljević, koji je takođe u bekstvu, osuđen je na sedam
godina zatvora zbog otmica Miškovića, Dragoslava Vukovića i Milenka Aleksića.
Nenad Opačić je osuđen na tri godine zatvora zbog podstrekivanja na otmicu
Vukovića, dok je Milan Jurišić, koji je u bekstvu, osuđen na dve godine zatvora
zbog iznude od građevinskog preduzimača Saše Pešića. Za istu otmicu, Nikola
Bajić je osuđen na godinu i po dana zatvora, a Dušan Krsmanović na godinu i tri
meseca zatvora.
2.4.3.2. Predmet „fudbalska mafija“. – U februaru 2008. godine uhapšeni su
Dragan Džajić, Vladimir Cvetković i Miloš Marinković, bivši funkcioneri fudbalskog kluba Crvena zvezda. Protiv njih je pokrenuta istraga zbog sumnje da su, kao
odgovorna lica fudbalskog kluba Crvena zvezda, od 4. jula 2001. do 15. marta 2002.
godine zloupotrebili službeni položaj i pribavili protivpravnu imovinsku korist od
5,1 miliona evra transferom fudbalera Gorana Drulića u španski fudbalski klub Real
Saragosa. Osumnjičeni su navodno prilikom realizacije tog transfera zaključili ugovor kojim je predviđeno da beogradskom klubu pripadne 27 miliona nemačkih maraka na ime obeštećenja. Sumnja se da su posle toga lažno prikazali da 18 miliona
maraka pripada Druliću i otvorili devizni račun u Komercijalnoj banci na njegovo
ime, bez njegovog znanja i odobrenja. Uplatu španskog kluba od 6.127.104 evra
prebacili su na račun Crvene zvezde, a zatim su nalozima, falsifikujući Drulićev
potpis, podizali novac u pomenutom iznosu i tako ostvarili protivpravnu imovinsku
korist. Okrivljeni Džajić i Cvetković osumnjičeni su da su od prodaje igrača Zorana
Njeguša madridskom Atletiku 1998. godine protivpravno stekli 3,5 miliona nemačkih maraka.
Okružni sud u Beogradu proširio je istragu protiv osumnjičenih Dragana
Džajića i Vladimira Cvetkovića zbog sumnje da su prilikom transfera igrača Perice
Ognjenovića u madridski Real protivpravno prisvojili milion dolara, dok je protiv
Džajića i Marinkovića istraga proširena zbog osnovane sumnje da su zloupotrebili
službeni položaj pri transferu fudbalera Nemanje Vidića u moskovski Spartak.
U decembru je Okružni sud proširio istragu protiv Dragana Džajića i
fudbalskog menadžera Ranka Stojića zbog sumnje da su protivpravno prisvojili 5
miliona nemačkih maraka prilikom transfera fudbalera Ivana Dudića u fudbalski
klub Benfiku iz Portugala.
Nijedan od saslušanih fudbalera nije u svom iskazu rekao da mu Crvena
zvezda nije isplatila celokupnu sumu koja je bila predviđena transferom, sem Gorana
Drulića koji je naveo da mu Crvena zvezda duguje 2 miliona maraka.
Tokom boravka u pritvoru, kao znak podrške bivšem funkcioneru Crvene
zvezde, Unija Roma Srbije je postavila Dragana Džajića za nosioca liste na
parlamentarnim izborima u Srbiji i zatražila je od Dušana Petrovića, bivšeg ministra
pravde, da omogući pomilovanje od krivičnog progona.
263
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Osumnjičenima je posle pet meseci rešenjem Vrhovnog suda Srbije ukinut
pritvor, uz obrazloženje da je predlog istražnog sudije i tužioca za produženje
pritvora neosnovan. Protiv ovog rešenja Okružno javno tužilaštvo izjavilo je žalbu
koju je vanpretresno veće odbilo. Produženje pritvora za još mesec dana predložio
je istražni sudija Branislav Pantelić, zbog mogućnosti uticaja na svedoke koji još
nisu dali iskaz pred sudom. Opravdanost odluke Vrhovnog suda Srbije bila je
dovedena u sumnju kada je osumnjičeni Dragan Džajić postao državljanin Crne
Gore i time doveo u pitanje mogućnost da mu se sudi za krivična dela pred sudovima
u Srbiji, jer crnogorski Ustav izričito zabranjuje izručivanje svojih državljana
pravosudnim organima neke druge države.
U aprilu je uhapšen i Milovan Nikodinović, bivši generalni sekretar Zajednice prvoligaša, zbog sumnje da je sačinio i potpisao lažnu odluku na osnovu koje
je 1998. godine fudbaler Vanja Grubač raskinuo ugovor s OFK Beograd i kao
slobodan igrač, bez obeštećenja, prešao u nemački Hamburg. Nikodinoviću se
stavlja na teret da je tim postupkom omogućio Zvezdanu Terziću, tadašnjem predsedniku OFK Beograd, da podigne 1,1 milion nemačkih maraka obeštećenja koje
je ipak uplatio nemački klub. Protiv Zvezdana Terzića, bivšeg predsednika Fudbalskog saveza Srbije, podignuta je krivična prijava i vodi se istraga, a za njim je
od 4. marta raspisana i poternica i on se do danas nalazi u bekstvu. Istraga je u
međuvremenu proširena zbog sumnje da je od prodaje fudbalera Srđana Stanića
moskovskom Spartaku protivpravno pribavio 1,3 miliona evra. U decembru je
Okružni javni tužilac podneo zahtev za proširenje istrage protiv bivših funkcionera OFK Beograd Zvezdana Terzića, Vladimira Bulatovića i Dražena Podunavca.
Oni se sumnjiče da su izvršili krivično delo zloupotrebe službenog položaja u vezi
sa prodajom fudbalera Branislava Ivanovića u Lokomotivu iz Moskve, kao i prilikom transfera fudbalera Stevana Stošića u Malagu iz Španije. Prema navodima
iz medija, postoje indicije da se Zvezdan Terzić, za kojim je raspisana Interpolova
poternica, krije u Crnoj Gori, dok crnogorska policija tvrdi da nemaju saznanja o
njegovom kretanju.
Istraga protiv Svetlane Ražnatović nije završena ni posle pet godina. U decembru je Okružno javno tužilaštvo dostavilo predlog za dopunu istrage. Svetlana
Ražnatović se sumnjiči da je protivpravno prisvojila novac od transfera 15 fudbalera
iz fudbalskog kluba Obilić, čiji je bila predsednica. Tok istrage najviše je otežalo
pribavljanje bankarske dokumentacije koja je trebalo da stigne iz Rusije. Istraga za
nezakonito prisvajanje novca prilikom prodaje četrnaest fudbalera mogla je biti
završena još pre dve godine, jer je tužilaštvo već tada imalo dovoljno osnova da
protiv osumnjičene podigne optužnicu. Stiče se utisak da nije bilo potrebe da se ceo
krivični postupak odugovlači do danas zbog zakasnele dokumentacije iz Moskve,
koja nedostaje kao dokaz za jednu protivpravnu prodaju. Ražnatovićeva se tereti za
prekoračenje ovlašćenja i zloupotrebu službenog položaja, kao i da je na ovaj način
protivpravno pribavila 22.529.000 maraka i 480.000 američkih dolara.
264
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
U maju je brutalno pretučen u svom stanu u Baru crnogorski novinar, Mladen
Stojović, koji je za emisiju Insajder, emitovanu na televiziji B92, govorio o malverzacijama u domaćem fudbalu. Stojović je govorio o osobama koje su tokom devedesetih godina bile na čelu fudbalskih klubova Obilić, Sutjeska i Zeta, a u svojim
tekstovima je pisao o nameštanju utakmica i načinu funkcionisanja fudbalskog saveza. Napad na Stojovića je nedopustiva povreda slobode izražavanja i očigledna
potvrda tačnosti njegovih izjava o načinima na koje su sprovođene malverzacije u
fudbalu.
2.4.3.3. Predmet „stečajna mafija.“ – U nastavku postupka protiv pripadnika
„stečajne mafije“, optuženi Goran Kljajević, Sekula Pjevčević i Jelica Živković su
na osnovu rešenja Vrhovnog suda Srbije pušteni iz pritvora i braniće se sa slobode.
U obrazloženju odluke Vrhovnog suda navodi se da više ne postoje osnovi za
produženje pritvora koji se odnose na opasnost od bekstva optuženih, koji su
postojali od 12. aprila 2006. kada su uhapšeni. Sudsko veće Posebnog odeljenja
Okružnog suda u Beogradu prihvatilo je jemstvo optužene Svetlane Pantić Brašnjović
za puštanje iz pritvora. Optužena je sudu predala jemstvo od 30.000 evra u gotovini
i raspolaganje stanom čija je vrednost procenjena na 88.000 evra. Svetlana Pantić
Brašnjović, inače udovica Mike Brašnjovića, koji je bio optužen kao jedan od
organizatora tzv. stečajne mafije, posle godinu i po dana provedenih u bekstvu,
uhapšena je na makedonsko-srpskoj granici.
Suđenje ovoj kriminalnoj grupi počelo je u januaru 2007. godine. Do sada su
saslušani svi optuženi i dokazni postupak još uvek traje, ali je tužilaštvo više puta
dopunjavalo optužnicu, tako da se kraj glavnog pretresa još uvek ne nazire.
2.4.3.4. Predmet „drumska mafija“. – U postupku protiv pripadnika ove kriminalne grupe policija je obavestila sudsko veće o raspisivanju poternice za Milošem Nedeljkovićem, bivšim finansijskim direktorom preduzeća Putevi Srbije, koji
se nalazi u bekstvu. Nedeljković se ne nalazi na spisku optuženih u ovom postupku,
ali se kroz policijsku istragu, putem telefonskih razgovora članova ove grupe koji
su predstavljeni kao dokaz na suđenju, nedvosmisleno potvrdila njegova umešanost.
Transkripti ovih razgovora su javno objavljeni u emisiji „B92 Istražuje“ na RTV
B92. Izjavom svedoka Jovanovića u toku sudskog postupka, Nedeljković je čak
označen kao šef ove kriminalne grupe. Policija je saopštila da se u bekstvu nalazi i
bivši radnik preduzeća Putevi Srbije, Miroslav Klopanović, koga sud smatra potencijalnim svedokom u ovom slučaju. Jedan od optuženih za pripadnost tzv. drumskoj
mafiji, Savatije Jović, izvršio je samoubistvo u stanu u Nišu.
Iz sudske dokumentacije u ovom slučaju nestao je snimak koji je napravio
svedok Goran Milošević, bivši radnik javnog preduzeća Putevi Srbije. Sadržina
snimka nepobitno ukazuje na zloupotrebe pri izdavanju kartica za putarinu i otkriva
način na koji je ova organizovana kriminalna grupa vršila krivična dela. U saopštenju
za javnost Maja Kovačević, sudija Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu,
saopštila je da postoji kopija snimka i objasnila je da je snimak bio poslat na
265
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Prirodno-matematički fakultet radi veštačenja, ali da nije vraćen Posebnom odeljenju
u Ustaničkoj ulici u Beogradu, već je kurir fakulteta snimak odneo u Palatu pravde.
Prvi opštinski sud obavestio je javnost da nije primio snimak i još uvek je nejasno
gde se on nalazi.
O vezama pripadnika tzv. drumske mafije i državnih organa svedočio je bivši
direktor BIA Goran Petrović. On u svom iskazu datom u postupku tvrdi da je
pripadnicima ove kriminalne grupe javljeno da će početi hapšenja posle sastanka
između tadašnjih čelnih ljudi MUP Dragana Jočića, Miroslava Miloševića i šefa
BIA Radeta Bulatovića. Petrović tvrdi da je ove informacije dobio od pripadnika
BIA koji su radili na ovom slučaju, dok su advokati odbrane uputili zamerku da
Petrović nije neposredno došao do ovih saznanja. U svom iskazu Petrović je istakao
da je supruga generala Miroslava Miloševića radila kao pravnik u javnom preduzeću
Putevi Srbije u vreme vršenja krivičnih dela iz optužnice.
U decembru je budžetska inspekcija podnela krivičnu prijavu protiv Branka
Jocića, bivšeg direktora ovog javnog preduzeća, istaknutog člana političke stranke
Nova Srbija. Na osnovu ove prijave sprovedene su istražne radnje, kao i finansijsko
veštačenje, a Jocić se sumnjiči da je falsifikovao dokumentaciju o potrošenim
sredstvima i prekršio Zakon o budžetskom sistemu, odnosno da je kao direktor
prekoračio budžet javnog preduzeća za više desetina miliona evra. Jocić je u toku
postupka negirao da je poznavao Miloša Nedeljkovića, finansijskog direktora firme
u kojoj je on bio generalni direktor.
2.4.3.5. Predmet „naftna mafija“. – Krajem marta stupila je na pravnu snagu
optužnica Specijalnog tužilaštva protiv tzv. naftne mafije. Optužnica tereti ukupno
21 lice za krivična dela davanja mita, zloupotrebe službenog položaja i zločinačkog
udruživanja. Okrivljeni su Miša Stojanović, Dalibor Vidaković, Dejan Terzić, Srđan
Knežević i Nenad Jovanović zbog zloupotrebe službenog položaja, a Jovanka Vukša
i Siniša Popadić zbog zloupotrebe službenog položaja u pomaganju. Prema navodima
optužnice, okrivljeni su, pored zarade ostvarene na razlici nabavne i prodajne cene,
izbegli i plaćanje akciza i poreza, i ostvarili za sebe imovinsku korist veću od 13
miliona dinara.
Postupak protiv prvooptuženog Miše Stojanovića je razdvojen. Sudsko veće
bilo je prinuđeno da donese ovakvu odluku zbog celishodnosti, nakon što je zbog
novonastalog lošeg psihičkog stanja optuženog, početak suđenja više puta odlagan.
Posle izjave veštaka o njegovom psihičkom stanju upućen je na dvomesečno
posmatranje u bolnicu Okružnog zatvora u Beogradu.
2.4.3.6. Predmet „Anton Stanaj“. – U Specijalnom sudu u Beogradu počelo
je suđenje organizovanoj kriminalnoj grupi optuženoj za ilegalni uvoz cigareta, koju
je prema navodima optužnice organizovao Anton Stanaj. Ova kriminalna grupa je u
periodu od 2004. do 2007. godine uvozila cigarete radi navodne prodaje na teritoriji
Crne Gore, da bi ih iz neregistrovanih magacina u Podgorici i Pljevljima prebacivali
u Srbiju, a potom i u druge evropske zemlje. Prema navodima optužnice,
266
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
prokrijumčareno je preko 44.000 „kartona“ cigareta, čime je budžet Republike
Srbije oštećen za iznos od 5.152.803.669 dinara, odnosno 63 miliona eura.
Prvooptuženi Stanaj je odbio da se izjasni o navodima optužnice, dok ih je
drugooptuženi Paja Jurić odbacio ističući da su cigarete koje je uvozio uvek na
carinama kontrolisane, a da su kroz Srbiju samo bile u tranzitu. Pored Stanaja i
Jurića, optuženo je još 25 osoba.
2.4.3.7. Predmet „GSP mafija“. –Vrhovni sud Srbije je usvojio žalbe optuženih i ukinuo prvostepenu presudu Specijalnog suda od 26. juna 2007. godine kojom
je izrečena osuda zbog falsifikovanja GSP karata, čime je to preduzeće oštećeno za
128 miliona dinara.
Ovom presudom je Gojko Smardžić osuđen na šest godina i tri meseca
zatvorske kazne, a Goran Karović na četiri godine i tri meseca. Na po tri godine
osuđeni su Radovan Spasenović i Milovan Petrović. Na po dve i po godine osuđeni
su Dragan Martinović, Boriša Pandurević, Nebojša Grujičić i Goran Dacić. Kazna
od dve godine i tri meseca zatvora izrečena je Vojkanu Milanoviću, Žarku
Radosavljeviću i Nenadu Miškovu. Darku Grahovcu, Marku Bugarskom i Borislavu
Ivanoviću izrečene su kazne u trajanju od po dve godine. Na godinu i šest meseci
osuđen je Radoslav Brković, a na godinu i četiri meseca zatvora osuđen je Mladen
Đujić.
Predmet je vraćen na ponovno suđenje. Vrhovni sud je u obrazloženju, kao
razlog za ukidanje presude, naveo bitne povrede postupka, smatrajući da je izreka
presude nejasna i kontradiktorna, kao i da su nedovoljno jasno obrazložene bitne
činjenice, zbog čega činjenično stanje nije pravilno i potpuno utvrđeno, pa se ne
može ispitati pravilnost primene krivičnog zakona.
2.4.3.8. Predmet „Vehabije“. – Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal
podiglo je prošle godine optužnicu protiv grupe vehabija iz Novog Pazara. Optužena
lica, njih 15, terete se za krivično delo udruživanja radi protivustavne delatnosti, u
vezi s krivičnim delima terorizma i nedozvoljenog držanja oružja i eksplozivnih materija, kao i za planiranje ubistva muftije Zukorlića. Prema navodima optužnice, vehabije su kontaktirale sa istomišljenicima, ideolozima i mentorima iz Bosne i Hercegovine, Saudijske Arabije, Austrije, a kontakti su ostvarivani telefonima, elektronskom
poštom i putem snimljenih uputstava na kompakt diskovima.
Jednom od njih, Senadu Ramoviću, stavlja se na teret i krivično delo teškog
ubistva u pokušaju. Jedan broj optuženih uhapšen je u martu, dok su ostali uhapšeni
u aprilu 2007. godine, kada je tokom policijske akcije ubijen vođa grupe vehabija,
dok su jedan pripadnik ove grupe i jedan policajac ranjeni.619 Specijalno tužilaštvo
je sredinom aprila 2007. saopštilo da je ovaj predmet proglašen državnom tajnom.620
619
620
Vesti B92, 14. septembar, www.b92.net.
Vesti B92, 16. april, www.b92.net.
267
Ljudska prava u Srbiji 2008.
U januaru 2008. počelo je suđenje ovoj grupi pred većem Posebnog odeljenja
Okružnog suda u Beogradu. Prvooptuženi Fuad Hodžić odbacio je navode optužnice, kao i Ismail Prentić i Erhan Smailović. Hodžić je optužio muftiju da sa svojom
grupom ljudi vrši represiju po Novom Pazaru. Na suđenju grupi vehabija svedočio
je glavni muftija islamske zajednice u Srbiji, Muamer Zukorlić, koji je na većinu
pitanja sudskog veća odgovorio negativno smatrajući da je cilj njegovog svedočenja
da se on lično i profesionalno diskredituje i da se nastavi hajka na njega i na islamsku zajednicu u Srbiji.
2.4.3.9. Predmet „duvanska mafija“. – Organi za borbu protiv organizovanog kriminala procesuiraju tri organizovane kriminalne grupe koje se terete za ilegalnu trgovinu i šverc cigareta tokom devedesetih godina prošlog veka.621
Optužnicom protiv Stanka Subotića Caneta i još 14 osoba, Specijalno tužilaštvo za organizovan kriminal tereti ovu kriminalnu grupu za sticanje 56 miliona nemačkih maraka i 8 miliona dolara putem šverca cigareta. Među optuženima je i
bivši direktor Savezne uprave carina Mihalj Kertes. Postupak protiv Subotića i još
4 lica koja se nalaze u bekstvu je razdvojen zbog efikasnosti postupka, uz saglasnost tužilaštva i odbrane.
Stanko Subotić uhapšen je 28. aprila na Moskovskom aerodromu „Šeremetjevo“ na osnovu međunarodne poternice. Određen mu je ekstradicioni pritvor i
pokrenut je ekstradicioni postupak radi njegovog izručenja srbijanskim pravosudnim organima, ali je Rusija odbila njegovo izručenje. Vrhovni sud Srbije odbio je
kao neosnovanu žalbu branioca Stanka Subotića protiv rešenja Specijalnog suda
kojim je odlučeno da mu se sudi u odsustvu.
Stevan Banović, nekadašnji radnik Carine i jedan od optuženih za šverc cigareta, koji se nalazio u bekstvu, uhapšen je na beogradskom aerodromu 22. aprila.
Tokom 2008. optuženi su iznosili odbranu, i svi su oglavnom negirali navode
iz optužnice. Advokatski tim Stanka Subotića objavio je oglas u novinama u kom se
navodi da je optužnica politički motivisana, da mu je onemogućeno pravo na
pravično suđenje i da je advokatima uskraćeno pravo da mu na najbolji način
pomognu u odbrani. Povodom objavljivanja ovih oglasa reagovalo je Ministarstvo
kulture koje je ukazalo da je reč o mešanju u suđenje, ali da sa stanovišta medijskih
zakona objavljivanje ovakvih oglasa nije prekršaj. Zbog objavljivanja ovih oglasa,
Slobodan Radovanović, v.d. republičkog tužioca, zatražio je od advokatskih komora
Srbije i Beograda da pokrenu disciplinski postupak protiv branilaca Stanka Subotića.
Zbog podnošenja prijave disciplinskim organima advokatske komore branioci
Stanka Subotića prijavili su Slobodana Radovanovića Etičkom savetu Udruženja
tužilaca Srbije. Oni traže od Saveta da učini sve da se „zastraživanje“ zaustavi, i da
Radovanović odgovara u skladu sa statutom i aktima tog udruženja.
621
Više o postupcima protiv ovih grupa tokom 2007. godine vidi Izveštaj 2007, II 2.5.2.7.
268
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
Optužnica protiv Subotića i dalje je na snazi, kao i međunarodna poternica i
rešenje o određivanju pritvora.
Prema pisanju medija, optužnicom nisu obuhvaćeni svi za koje je policija
prikupila dokaze da su učestvovali u nelegalnoj trgovini cigaretama. Među licima
koja se pominju kao navodni saučesnici u švercu cigareta su Jovica Stanišić,
Miroslav Mišković, Mirko Vučurević, Milorad Vučelić, Mladen Grujić, Petar Komljenović, Dušimir Zabunović.622
Tokom 2008. godine nastavljeno je suđenje za šverc cigareta i tzv. Badžinoj
grupi. Devet članova ove grupe terete se da su tokom 1997. godine nelegalno uvozili
i prodavali cigarete na teritoriji Srbije, čime su oštetili državu za skoro dva miliona
dolara. Optuženi su i Dejan Milenović (vlasnik i direktor preduzeća Deks), Petar
Milenković (bivši pomoćnik upravnika carinarnice u Nišu i savetnik Mihalja
Kertesa), Stojan Mišić (bivši pomoćnik ministra policije), Radisav Gvozdenović
(bivši načelnik SUP Niš), Nenad Živadinović (nekadašnji načelnik SUP Zaječar),
Nebojša Nikolić i Zdravko Hristov.
Postupak je nastavljen i protiv organizovane kriminalne grupe Marka
Miloševića i Mirjane Marković, članova najuže porodice nekadašnjeg predsednika
SRJ Slobodana Miloševića. U ovoj grupi nalaze se i Bojana Bajrušević, udovica
Vlade Kovačevića Trefa, vlasnika preduzeća Tref, iza kojeg je prema navodima
policije takođe stajao Marko Milošević, kao i još šest osoba. Optužnica tereti
pripadnike grupe za nelegalni uvoz i prodaju cigareta. Za Mirjanom Marković i
Markom Miloševićem, koji se nalaze u Rusiji, raspisana je poternica, ali Rusija im
je dala azil, i oni će najverovatnije trajno ostati nedostupni domaćim pravosudnim
organima. Prema tvrdnjama srbijanskih medija, u trenutku kada su oni zatražili azil
u Rusiji, izvršen je snažan politički pritisak na pravosudne organe u Srbiji da protiv
njih ne bude pokrenut nijedan krivični postupak, jer bi činjenica da se protiv njih
vodi krivični postupak predstavljala formalnu prepreku da im Rusija odobri azil.
Specijalni sud je povukao Interpolovu poternicu protiv Bojane Bajrušević i
prihvatio ponuđeno jemstvo u iznosu od 370.000 eura. Specijalni sud je doneo
ovakvu odluku verujući da bi Bajruševićeva mogla da ponudi dokaze na osnovu
kojih bi bila podignuta optužnica protiv njenih saučesnika Mirjane Marković i Marka Miloševića.
2.4.3.10. Predmet „gradska čistoća“. – Specijalno tužilaštvo za borbu protiv
organizovanog kriminala podiglo je u maju optužnicu protiv 34 osobe zbog zloupotreba u JKP Gradska čistoća. Sredinom novembra, na početku glavnog pretresa u
Specijalnom sudu, prvooptuženi, bivši direktor Gradske čistoće Dragan Ignjatović,
odbacio je navode optužnice.
622
„Počinje suđenje Subotiću“, Vesti B92, 19. maj 2008, http://www.b92.net/info/komentari.
php?nav_id=299332, „Uhapsite sve švercere duvana“, Blic, Tema dana, http://www.blic.rs/temadana.php?id=6834, pistupljeno 31. decembra 2008.
269
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Članovi ove grupe terete se za krivična dela zločinačkog udruživanja,
zloupotrebe službenog položaja, pranje novca i utaje poreza. Suma protivpravno
stečene materijalne koristi procenjuje se na iznos od 374 miliona dinara. Pored
Ignjatovića, optužnica je podignuta protiv Milana Kuzmanova, Gorana Pucea i još
31 osobe. Prema rezultatima istrage, od januara 2005. godine do 13. novembra
2007. godine Dragan Ignjatović, direktor JKP Gradska čistoća iz Beograda, Goran
Puce, direktor i vlasnik DOO Hidraulik sistem iz Mionice i Milan Kuzmanov,
direktor i vlasnik DOO Best internacional, Best kompani, Best tobako, organizovali
su kriminalnu grupu radi sticanja dobiti i pribavljanja imovinske koristi.
Tužilaštvo navodi da su se oni dogovorili da privredno društvo Hidraulik
sistem iz Mionice i DOO Faplos iz Beograda, vlasništvo Nebojše Drulovića, člana
grupe, ispostavljaju fakture i otpremnice sa neistinitom sadržinom kako bi se
prikazao prividan ulaz robe (četke za autočistalice marke Dulevo, razna hidraulična
creva, hidraulične pumpe i druge delove), iako roba nije stvarno isporučena Gradskoj čistoći.
Tako je stvorena fiktivna obaveza Gradske čistoće prema navodnim dobavljačima, a privredna društva ostalih okrivljenih imala su ulogu i zadatak da međusobno dostavljaju dokumentaciju sa neistinitom sadržinom, fakture i otpremnice, i
tako stvaraju prividan ulaz i izlaz robe iz svojih preduzeća ka preduzećima Hidraulik Sistem i DOO Faplos za robu koja su ta dva preduzeća navodno isporučila JKP
Gradska čistoća.
Posle stvorenog privida poslovnog odnosa Gradske čistoće i Hidraulik
sistema i DOO Faplos, Gradska čistoća je platila za fakture, a novac je kasnije
opran preko stranih preduzeća na Kipru i u Austriji.
2.4.3.11. Predmet „Kertes“. – Na suđenju nekadašnjem direktoru Savezne
uprave carina Mihalju Kertesu, koji je pred Specijalnim sudom u Beogradu optužen
za zloupotrebu službenog položaja, tako što je tokom devedesetih godina izneo
najmanje 21 milion nemačkih maraka na Kipar, tokom suđenja više svedoka je potvrdilo da je novac bez ikakve kontrole iznošen iz Srbije.
Oni su pred sudom objasnili kako je novac iznošen, ali uglavnom nisu znali
da objasne na čijim računima su ta sredstva na kraju završila. Bivši upravnik
carinarnica Dimitrovgrad i Subotica Lazar Šarac priznao je pred sudom da je sa
Kertesom u dva navrata na Kipar izneo najmanje 21 milion tadašnjih nemačkih
maraka. Svedoci su naveli i da je novac iz Srbije prvo iznošen u Temišvar, Sofiju i
Bukurešt, nakon čega je avionom prebacivan na Kipar. Kertes je sredinom marta,
nakon godinu dana, pušten iz pritvora.
2.4.4. Ostali sudski postupci, istrage, optužnice,
krivične prijave i hapšenja u slučajevima organizovanog kriminala
Po završetku istrage protiv Radeta Terzića, nekadašnjeg okružnog tužioca,
Specijalno tužilaštvo je utvrdilo da on nije bio član organizovane kriminalne grupe,
već da bi mogao da odgovara za krivično delo zloupotrebe službenog položaja, koje
270
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
je mnogo blaže od zločinačkog udruživanja. Terzić se tereti da je kao tužilac uticao
na puštanje iz pritvora pripadnika tzv. zemunskog klana. Suđenje Terziću trebalo je
da tokom marta počne pred Opštinskim sudom u Smederevu, koji se oglasio mesno
nenadležnim. Ovaj predmet je dostavljen Drugom opštinskom sudu u Beogradu i
Drugom opštinskom tužilaštvu koje je od Republičkog tužilaštva tražilo izuzeće
pošto je Terzić radio u tom tužilaštvu.
Prvo opštinsko tužilaštvo u Beogradu odustalo je od krivičnog gonjenja Milana Obradovića, bivšeg načelnika beogradske policije, koji je bio osumnjičen da je
nakon ubistva generala policije Boška Buhe iznudio iskaz od članova Makine grupe, osumnjičenih za taj zločin. Navodno iznuđivanje iskaza i torturu nad osumnjičenima izveli su pripadnici zemunskog klana. U Prvom opštinskom sudu u Beogradu
i dalje se vodi istraga protiv Ulemeka, Milorada Bracanovića, nekadašnjeg zamenika načelnika BIA, i inspektora policije Slobodana Pažina, koji su osumnjičeni za
iznuđivanje iskaza. Bracanović i Milan Obradović bili su uhapšeni i zadržani u pritvoru više od dva meseca. Odluka o odustanku od krivičnog gonjenja protiv Milana
Obradovića doneta je na osnovu mišljenja Republičkog i Specijalnog tužilaštva tek
nakon formiranja nove vlasti u Srbiji i političkog kraha DSS na parlamentarnim
izborima, skoro 4 godine nakon njegovog hapšenja.
Pripadnici MUP Srbije, u koordinisanoj akciji sa Specijalnim tužilaštvom,
uhapsili su desetočlanu organizovanu kriminalnu grupu u kojoj je bilo više advokata, službenika MUP, lekara i posrednika. Uhapšena lica sumnjiče se da su na teritoriji Beograda, Šapca, Kragujevca i Jagodine, u periodu od 2007. godine do hapšenja
u maju 2008, izvršila više teških krivičnih dela primanja i davanja mita, zloupotrebe
službenog položaja, kao i krivično delo zločinačko udruživanje radi sticanja protivpravne (materijalne) koristi. Kao organizatori ove grupe navode se advokati, koji su
navodno u saradnji sa lekarima i policijskim službenicima izdavali lažna medicinska uverenja i sačinjavali lažne zapisnike, na osnovu kojih su njihovi klijenti puštani na slobodu. Falsifikovana lekarska uverenja izdavana su sa Vojnomedicinske
akademije u Beogradu. Poznati beogradski advokat Nebojša Pavlović i Slavoljub
Mitrović, bivši načelnik odeljenja za maloletničku delinkvenciju, osumnjičeni su
kao organizatori ove grupe.
U Monaku je policija sredinom oktobra uhapsila jednog državljanina Srbije,
čije ime nije objavljeno, i Duška Poznana, državljanina BiH, koji su osumnjičeni da
su članovi organizovane kriminalne grupe „Pink Panter“, koja se dovodi u vezi s
najmanje 100 oružanih krađa u skoro 20 zemalja. Veće Specijanog suda izreklo je
prvostepenu presudu u oktobru 2007. članovima grupe „Pink Panter“ zbog
razbojništva i drugih krivičnih dela. Presudom su izrečene kazne zatvora u trajanju
od sedam godina Aleksandru Raduloviću, šest i po Đorđu Rašoviću, i tri godine i
dva meseca Snežani Panajotović. U oktobru 2008. Vrhovni sud Srbije je saopštio da
je u pogledu krivičnog dela razbojništva uvažio žalbu specijalnog tužioca i ukinuo
presudu Specijalnog suda i predmet vratio na ponovno suđenje, a u pogledu kazne
izrečene za falsifikovanje isprava presudu je preinačio. Raduloviću i Rašoviću je
271
Ljudska prava u Srbiji 2008.
određena kazna zatvora od po 10 meseci, dok je Snežani Panajotović izrečena kazna
od pet meseci zatvora.
Pripadnici Uprave kriminalističke policije Jagodine uhapsili su, u saradnji sa
Specijalnim tužilaštvom i poreskom policijom, dvadeset pet osoba, a za četiri osobe
se i dalje traga. Oni su uhapšeni zbog osnovane sumnje da su tokom 2007. i 2008.
godine izvršili krivična dela zločinačkog udruživanja, zloupotrebe službenog
položaja, primanja i davanja mita, pranja novca, falsifikovanja službene isprave i
poreske utaje. Ova kriminalna grupa je vršila otkup sekundarnih sirovina i kupovinu
druge robe za gotov novac, sačinjavanjem neistinitih faktura, i na taj način je
pribavila imovinsku korist od preko 3.000.000 evra i oštetila budžet Srbije za više
od 1.250.000 evra.
2.5. Stanje ljudskih prava na Kosovu i Metohiji
2.5.1. Uvod
Posle pregovora o statusu između zvaničnih predstavnika Srbije i političkih
lidera kosovskih Albanaca pod okriljem takozvane Trojke (SAD, Ruska Federacija
i Evropska unija), koji nisu dali rezultate, Skupština Kosova je 17. februara usvojila
odluku o proglašenju nezavisnosti Kosova. Jedanaest poslanika, predstavnika srpske
manjine, bojkotovalo je glasanje, dok je devet poslanika drugih manjinskih zajednica učestvovalo u njemu.
Skupština Republike Srbije proglasila je 18. februara jednostrano proglašenje
nezavisnosti Kosova nevažećim, pošto je Ustavni sud Srbije utvrdio da je taj akt
protivan Povelji UN, Ustavu Srbije, Helsinškom završnom aktu, rezoluciji Saveta
bezbednosti UN 1244623 i zaključcima Badinterove komisije.624 Do kraja 2008. Kosovo su priznale 53 države.625 Oktobra 2008. Generalna skupština UN je na predlog
Srbije od Međunarodnog suda pravde (MSP) zatražila da dâ savetodavno mišljenje
o legalnosti odluke privremenih institucija lokalne samouprave Kosova (PILS) o
jednostranom proglašenju nezavisnosti.
Cela 2008. godina obeležena je dramatičnim porastom nejasnoća oko nadležnosti međunarodnih i lokalnih institucija na Kosovu. Tamošnje međunarodno
prisustvo pretrpelo je velike promene u skladu sa smernicama iz plana posrednika
Martija Ahtisarija (Martti Ahtisaari), dokumenta koji Savet bezbednosti nije nikada formalno prihvatio.626 Februara 2008. Međunarodna koordinaciona grupa (In623
624
625
626
Dok. UN S/RES/1244, 10. jun 1999.
Odluka Narodne skupštine Republike Srbije od 18. februara 2008, dostupna na web stranici:
http://www.parlament.sr.gov.yu/content/lat/akta/akta_detalji.asp?Id=367&t=O.
Dvadeset dve od dvadeset sedam članica EU priznale su Kosovo.
Comprehensive Proposal for the Kosovo Status Settlement, Addendum to the Letter dated 26
March 2007 from the UN Secretary-General addressed to the President of the UN Security
Council (S/2007/168).
272
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
ternational Steering Group – ISG), imenovala je međunarodnog civilnog predstavnika (MCP), koga je Savet EU u isto vreme postavio i za specijalnog
predstavnika EU za Kosovo. Prema Ahtisarijevom planu, „MCP će biti najviša
instanca vlasti na Kosovu kada je u pitanju tumačenje civilnih aspekata ugovora
(...i) podržavaće ga Međunarodna civilna kancelarija. Međunarodna civilna kancelarija će biti manja i njena uloga će biti suštinski drugačija od uloge Misije UN
na Kosovu (UNMIK)... Za razliku od UNMIK, MCP neće imati izvršnu vlast u
upravljanju Kosovom.“627
Sledeća novost na institucionalnom planu bio je dolazak EULEX, tehničke
Misije za vladavinu prava EU. Ona je takođe predviđena Ahtisarijevim planom i
može se posmatrati kao nastavak međunarodnog civilnog prisustva na Kosovu u
oblasti vladavine prava. EULEX čine 2000 policajaca, tužilaca, sudija i službenika.
Evropski savet odobrio je EULEX decembra 2007,628 ali je njegovo raspoređivanje
počelo tek krajem 2008. i početkom 2009. godine.
Iako institucionalna uloga UNMIK i njegova nadležnost nominalno ostaju
iste, pošto je Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti još uvek na snazi, situacija se u
praksi očigledno razvija u drugom pravcu. UNMIK je preneo skoro sve svoje
nadležnosti na lokalne institucije i na EULEX. Generalni sekretar UN izvestio je
Savet bezbednosti da „po stupanju na snagu Ustava Kosova ... UNMIK više neće
biti u mogućnosti da delotvorno izvršava većinu zadataka koje ima kao privremena
administracija“.629
Koegzistencija UNMIK, NATO/KFOR, EULEX, MCP, Međunarodne civilne
kancelarije i institucija kosovskih Albanaca utiče na postojanje zabune u određivanju
nadležnosti. U tom svetlu, međudejstvo različitih lokalnih i međunarodnih činilaca
doprinosi sumnji u mogućnost da se pruži delotvorna i adekvatna zaštita ljudskih
prava.
2.5.2. Ljudska prava na Kosovu – zakonodavstvo u 2008. godini
2.5.2.1. Obeležja pravnog sistema na Kosovu
Nesklad između različitih izvora prava. – Tokom 2008. godine na Kosovu
skup pravnih tekstova iz različitih izvora odavao je još zamršeniju sliku. Ne samo
što je većina pravnih akata koji su važili u 2007. godini ostala na snazi, nego je
posle proglašenja nezavisnosti stupio na snagu i potpuno novi korpus zakona.
Posebna karakteristika novih pravnih izvora u odnosu na stare je u tome da ih nije
proglasio specijalni predstavnik generalnog sekretara (u daljem tekstu: SPGS), nego
627
628
629
Andrea de Guttry, The European Union Rule of Law Mission in Kosovo: Remarks on Its Legality and Its Relations with UNMIK,
K Scuola Superiore Sant’Anna, Pisa, Italy, 2007, str. 4.
Zajednička akcija Saveta 2008/124/CFSP o Misiji Evropske unije za vladavinu prava na Kosovu, EULEX KOSOVO, od 4. februara 2008. (L 42/92).
Izveštaj generalnog sekretara o Misiji privremene uprave UN na Kosovu,
u 12. jun 2008,
S/2008/354, str. 5.
273
Ljudska prava u Srbiji 2008.
predsednik novoproglašene Republike Kosovo (u daljem tekstu: predsednik
Republike Kosovo), što pokazuje težnju tamošnje političke elite da uspostavi punu
državnost.630 To, međutim, otežava činjenica da Rezolucija Saveta bezbednosti
1244 ostaje na snazi.631
Analiza postojećeg pravnog sistema pokazuje da su na Kosovu na snazi
sledeće kategorije pravnih izvora: a) uredbe i prateći instrumenti koje je doneo
UNMIK, b) zakoni koji su važili 22. marta 1989,632 c) zakoni doneti na Kosovu
posle 22. marta 1989, koji nisu diskriminatorni i u skladu su s međunarodnim instrumentima o ljudskim pravima, pod uslovom da njihova materija nije pokrivena
drugim izvorima prava, d) međunarodni instrumenti ljudskih prava neposredno primenjivi na Kosovu,633 e) zakoni koje je donela Skupština Kosova634 i koje je proglasio SPGS,635 f) zakoni koje je donela skupština novoproglašene Republike Kosovo g) supsidijarno zakonodavstvo koje su usvojile Privremene institucije lokalne
samouprave na Kosovu i h) supsidijarno zakonodavstvo koje su usvojile institucije
novoproglašene države.
Ne samo da je broj zakona koji se primenjuju znatno uvećan u ovom periodu,
već je
j sada izuzetno teško, ako ne i nemoguće,
g
reći koji
j zakon ima prvenstvo.
Štaviše, pravno važenje Ustava Republike Kosovo i zakona usvojenih posle proglašenja nezavisnosti je pod znakom pitanja. Ustavni dokument novoproglašene Republike Kosovo je sastavljen na način koji bi trebalo da dovede do situacije u kojoj bi
UNMIK bio lišen nadležnosti koje je imao kao privremena civilna administracija.
Ipak, rezolucija Saveta bezbednosti 1244 još uvek je na snazi, tako da se, iako je
izgledalo da rekonstrukcija UNMIK vodi ka prenosu svih izvršnih i zakonodavnih
ovlašćenja na lokalne institucije, ispostavilo da taj proces nije jednostavan. Na primer, u pismu predsedniku Republike Srbije od 12. juna 2008.636 generalni sekretar
UN zajemčio je stvaranje dodatnih lokalnih i regionalnih sudova za oblasti s većinskim srpskim stanovništvom, koji bi delovali unutar kosovskog sudskog sistema,
uobličenog rezolucijom 1244. Ovo jasno pokazuje vraćanje nekih nadležnosti
UNMIK, bar u organizaciji i rukovođenju pravnim sistemom.
630
631
632
633
634
635
636
Ustav novoproglašene Republike Kosovo u članu 84 propisuje da „predsednik Republike Kosovo proglašava zakone koje je donela Skupština Kosova.“
Prema izveštaju generalnog sekretara o Misiji privremene uprave UN na Kosovu od 12. juna
2008, „Čekajući instrukcije Saveta, UN će nastaviti da deluje smatrajući da je rezolucija 1244
(1999) i dalje na snazi i sprovodiće svoj mandat u skladu s okolnostima koje se menjaju.“ U
istom dokumentu generalni sekretar je podvukao da će „međunarodna odgovornost UN biti
ograničena stepenom njihove delotvorne kontrole.“ Dok. UN S/2008/354, str. 2–4.
Član 1 Uredbe UNMIK-a 1999/24 o zakonima koji se primenjuju na Kosovu, 12. decembar
1999. u skladu s Uredbom 2000/59 od 27. oktobra 2000.
Međunarodni ugovori o ljudskim pravima su neposredno primenjivi na teritoriji Kosova prema
članu 1 Uredbe UNMIK-a 1999/24 i Poglavlju 3 Uredbe 2001/9 o ustavnom okviru od 15. maja
2001.
Za vreme dok je Skupština bila deo Privremenih institucija na Kosovu.
Članovi 9.1.44 i 9.1.45. Uredbe UNMIK-a 2001/9 od 15. maja 2001.
Dok. UN S/2008/354, Annex 1.
274
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
Kada se uzme u obzir mandat Međunarodnog civilnog predstavnika, zakonski i institucionalni sistem na Kosovu i Metohiji postaje još složeniji. Prema Ahtisarijevom planu, MCP bi trebalo na nadgleda sprovođenje ovog dokumenta, zbog
čega on ima neka ovlašćenja putem kojih može značajno da utiče na zakonodavni
sistem Kosova. Prema članu 2 Obuhvatnog predloga, MCP „bi trebalo da po potrebi preduzme korektivne mere za ispravljanje onih poteza kosovskih vlasti za koje
veruje da predstavljaju kršenje ovog dogovora, ili ozbiljno ugrožavanje vladavine
prava, ili su u nekom pogledu u suprotnosti s odredbama i duhom ovog dogovora;
takve mere mogu uključiti poništavanje zakona i odluka kosovskih vlasti, ali su i
šire od toga.“
Dostupnost primenjivih propisa. – Kao i ranije, ne samo što je teško shvatiti
koji se zakon ima primeniti u datoj situaciji, već postoji i problem njegove
dostupnosti. Iako postoji poboljšanje otkako je osnovana Kancelarija za upravljanje
Službenog lista (Office of Management and Administration of the Official Gazzete),
kosovski zakoni još uvek nisu dostupni u bibliotekama i drugim javnim ustanovama,
već im se može pristupiti jedino putem interneta. Stare jugoslovenske zakone, koji
na Kosovu još uvek zvanično važe, skoro je nemoguće pronaći. Štaviše, veliki broj
njih je netačno preveden na jezike manjinskih zajednica. Iako bi Službeni list trebalo
da se prevodi na pet jezika, uključujući albanski i srpski, koji su zvanični jezici na
Kosovu, nije sigurno da se zakoni istovetno tumače u različitim jezičkim verzijama.
Pravnoj nesigurnosti je doprinelo i to što je nekoliko zakonskih akata objavljeno s
netačnim amandmanima ili s potpuno zanemarenim amandmanima na zakone koji
proizilaze iz uredbi UNMIK i s pogrešnim datumima usvajanja ili stupanja na
snagu.
Zamenjivanje zakona i vacatio legis. – Kao i uredbe UNMIK, zakoni koje od
proglašenja nezavisnosti usvaja kosovska skupština retko ukazuju na to koji zakon
zamenjuju. I oni najčešće sadrže omnibus odredbe koje ukazuju da novi zakon ima
pravnu suprematiju nad svim prethodnim pravnim aktima koji su im suprotni. Tako
neodređena odredba ne razjašnjava koji propisi se zamenjuju novim, a koji ostaju na
snazi.
Nedostatak vacatio legis dodatno smanjuje efikasnost pravnog sistema. Ova
stalna mana pravnih akata koje donosi UNMIK, tema koju je više puta pokrenuo
ombudsman na Kosovu, i dalje je aktuelna. Pomenuti nedostaci pravnog sistema na
Kosovu i Metohiji, praćeni vrlo lošom primenom zakona, doveli su do stanja koje
je „često u potpunoj suprotnosti s osnovnim načelima vladavine prava“.637
I dalje postoji zabrinutost zbog dugoročnih posledica koje može da ostavi
način na koji međunarodna administracija vrši zakonodavnu vlast. Izgleda da je,
tokom prenošenja nadležnosti, međunarodna administracija prenela lokalnim
institucijama, pored dobre prakse, i svoje slabosti.
637
Institucija ombudsmana na Kosovu, Annual Report for 2007–2008, Priština, 2008, str. 11.
275
Ljudska prava u Srbiji 2008.
2.5.2.2. Propisi koji se odnose na ljudska prava
Tokom prethodne godine značajno je porastao broj i domašaj dokumenata
koji garantuju ljudska prava i prava manjina. Oni se donose u ime novoproglašene
države, pa će konačan sud o njihovoj legitimnosti zavisiti od toga kako će se rešiti
pitanje statusa Kosova, ali se oni već primenjuju u praksi i treba se njima pozabaviti
u interesu ljudi koji žive na toj teritoriji. U istom duhu i uz iste ograde će se, radi
jasnoće, navoditi njihovi nazivi bez ikakvih izmena i ograda. Najbitniji dokumenti
koje treba poznavati su Ustav, Zakon o zaštiti i unapređivanju prava zajednica i
njihovih članova i Zakon o Ustavnom sudu.
Ustav je usvojen 9. aprila i stupio je na snagu 15. juna 2008. godine. Ovaj
pravni akt je u potpunosti oslonjen na Ahtisarijev plan i njegove odredbe se tumače
u skladu s ovim dokumentom, a „ako postoji nesklad između odredbi Ustava,
zakona i drugih pravnih akata (...) i odredbi Sporazuma, prevladaće Sporazum“ (čl.
143, st. 3 Ustava).
Drugo poglavlje Ustava u potpunosti je posvećeno zaštiti ljudskih prava i
osnovnih sloboda. Ustav proglašava neposredno primenjivim sve međunarodne instrumente638 koje je međunarodna administracija već bila uvela u pravni sistem.
Član 22 takođe propisuje da međunarodni instrumenti imaju prioritet u odnosu na
zakone i druge lokalne propise. Štaviše, prema članu 53 „međunarodno priznata
ljudska prava i osnovne slobode garantovane ovim aktom tumačiće se u skladu s
presudama Evropskog suda za ljudska prava.“
Ustav zabranjuje diskriminaciju. Prema članu 24 „niko neće biti diskriminisan po osnovu rase, boje kože, pola, jezika, vere, političkih i drugih stavova, nacionalnog i socijalnog porekla, veze s nekom zajednicom, imovine, socijalnih i ekonomskih uslova, seksualne orijentacije, rođenja, invaliditeta ili drugog ličnog
statusa.“ Iako se navedena odredba poziva na dugu listu osnova za potencijalno
diskriminatorno ponašanje, nije jasno zašto se jezik odredbe i navedeni osnovi razlikuju od odgovarajuće odredbe u Antidiskriminacionom zakonu.639 Član 24 takođe postavlja pravi osnov za postojanje afirmativne akcije, koja se spominje i u Poglavlju III, posvećenom pravima etničkih manjina.
Poglavlje III odnosi se na prava usmerena na široku pravnu zaštitu
„tradicionalno prisutnih zajednica“ i njihovih članova (čl. 57). Zajemčuje im se
pravo na „jednaku zastupljenost u javnim telima i javnim preduzećima na svim
nivoima, uključujući naročito policijsku službu u oblastima koje naseljavaju
pripadnici zajednica“ (čl. 61). Nabraja se i lista prava koja treba da zaštite manjinske
638
639
Tu spadaju: Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, Međunarodni pakt o građanskim i
političkim pravima i prateći protokoli, Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i protokoli, Okvirna konvencija Saveta Evrope za zaštitu nacionalnih manjina,
Konvencija protiv mučenja i drugih surovih, nečovečnih ili ponižavajućih kazni i postupaka,
Konvencija o eliminaciji svih oblika rasne diskriminacije, Konvencija o eliminaciji svih oblika
diskriminacije žena, Konvencija o pravima deteta.
Član 2 Antidiskriminacionog zakona br. 2004/32, proglašenog Uredbom UNMIK-a 2004/32 od
20. avgusta 2004.
276
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
zajednice od asimilacije i uspostavlja odgovornost kosovskih vlasti za ovo. Takođe
se predviđa obrazovanje Savetodavnog veća zajednica, usmerenog ka obezbeđivanju
njihovih prava na centralnom nivou, kao i nekoliko drugih mehanizama koji treba
da obezbede adekvatnu predstavljenost manjinskih zajednica u institucijama lokalnih
vlasti.
Ustavom se takođe predviđa uspostavljanje Ustavnog suda koji će biti
konačna instanca za tumačenje njegovih odredbi i davati mišljenja o usklađenosti
zakona s ustavom.
Zakon o zaštiti i unapređenju prava zajednica i njihovih članova na Kosovu640 usvojen je kao jedan od zakona iz takozvanog „Ahtisarijevog paketa“ i predviđa posebne mere u korist tradicionalnih zajednica i njihovih članova. Njime se
štite ključne vrednosti manjinskih zajednica, kao što su: identitet (čl. 2), jezik (čl.
4), simboli (čl. 5), kultura (čl. 5), pristup informacijama (čl. 6), sloboda misli, savesti i veroispovesti (čl. 7), obrazovanje (čl. 8), ekonomske mogućnosti (čl. 9), zdravlje (čl. 11), učešće u političkom životu i predstavljenost (čl. 11) itd.
Imajući na umu dosadašnje zakonodavstvo u oblasti obrazovnog sistema,
najradikalniju promenu predstavlja unošenje stavova 5 i 6 člana 8, koji se bave
pravom na obrazovanje manjinskih zajednica. U članu 8.5 ističe se da „škole u
kojima se nastava odvija na srpskom jeziku mogu da primenjuju nastavni program
ili udžbenike koje je osmislilo Ministarstvo obrazovanja Republike Srbije pošto
obaveste kosovsko Ministarstvo obrazovanja, nauke i tehnologije, a u postupku koji
utvrđuje Zakon o lokalnom obrazovanju“. U stavu 6 se dalje propisuje da će
Univerzitet u Severnoj Mitrovici „biti autonomna javna institucija visokog
obrazovanja“ i da će „opština Severna Mitrovica biti odgovorna za univerzitet na
srpskom jeziku u skladu sa zakonom.“
Zakon o Ustavnom sudu641 polazi od toga da taj sud treba da ima široku
mogućnost da štiti ljudska i manjinska prava garantovana Ustavom i drugim
zakonima. Prema članu 47, „svaki pojedinac ima pravo da traži pravnu zaštitu od
Ustavnog suda kada smatra da su mu prava garantovana Ustavom povređena od
strane javnih vlasti“. Pojedinačni zahtev može se podneti pošto je podnosilac iscrpeo
sve pravne lekove predviđene zakonom (čl. 47).
Prema Glavi VIII Ustava, Ustavni sud treba da ima poslednju reč u tumačenju
Ustava i saglasnosti zakona s njegovim načelima. Od samog početka rada UNMIK
postojala je ideja da se stvori posebno telo koje bi bilo nadležno da tumači zakone
i određuje njihov položaj u pravnoj hijerarhiji. Davanje ovakve nadležnosti
Ustavnom sudu može se posmatrati kao dobar pokušaj da se umanji pravna
nesigurnost koja postoji na Kosovu.
Da bi se obezbedila uloga manjinskih zajednica u izboru nosilaca pravosudnih
funkcija, član 6 Zakona o Ustavom sudu određuje obavezno učestvovanje
640
641
Zakon br. 03/L-047.
Zakon br. 03/L-121.
277
Ljudska prava u Srbiji 2008.
predstavnika Konsultativnog veća za zajednice u procesu procene kandidata. S istim
ciljem, stav 6 člana određuje da poziv za predlaganje kandidata treba da se objavi u
štampanim i elektronskim medijima „uključujući i one prihvaćene od strane
manjinskih zajednica“.
2.5.3. Ljudska prava u praksi 2008
Problem zakonodavstva o ljudskim pravima koje se primenjuje na Kosovu
nije toliko u kvalitetu zakonskih tekstova, koliko u načinu na koji se oni primenjuju.
Složenost pravnog sistema i pravna nesigurnost koja iz toga proističe, neprimenjivanje
zakona i podzakonskih akata, nesprovođenje sudskih odluka i izrazito slabo
pravosuđe koje ne može da se nosi sa velikim brojem nerešenih predmeta, kao i
opšte odsustvo odgovornosti sudija, tužilaca i centralne i lokalnih vlasti, „čine i
doprinose kršenju ljudskih prava stanovnika Kosova.“642
Sve ovo stvara utisak da se pravni akti donose samo kako bi se pokazalo da
se standardi ljudskih prava poštuju, bez stvarne spremnosti da se zakoni zaista i
primene i da se uspostavi adekvatni institucionalni okvir.
2.5.3.1. Primena Zakona o korišćenju zvaničnih jezika.643 – Zbog nedostatka
potrebnih finansijskih sredstava, nepostojanja podzakonskih akata neophodnih za
njegovu primenu, kao i pasivnosti Komisije za jezike,644 sprovođenje Zakona o
upotrebi zvaničnih jezika ne zadovoljava, kako na lokalnom, tako ni na centralnom
nivou. Prema izveštaju Misije OEBS na Kosovu, većina opština „i dalje dobija od
Ministarstva i drugih centralnih institucija dokumenta koja nisu, ili su loše prevedena na srpski, a to ne prijavljuju Komisiji za jezike.“645
Iako je ovo telo formirano još 2007. godine, ono nije promovisano u javnosti
i stanovništvo ne zna za njegovo postojanje. Komisija još uvek nema svoj budžet,
sredstva, ni prostor za rad, a „postavljanje i sastav Komisije su takvi da ne omogućavaju delotvorno učešće i predstavljanje jezičkih zajednica,“646 što je u suprotnosti
s odredbama Zakona o korišćenju zvaničnih jezika. Prema dostupnim informacijama, samo je jedna žalba podneta ovom telu do kraja 2008.
Manjinske zajednice na Kosovu nisu upoznate s postojanjem slobodnih
radnih mesta ni s konkursima za zapošljavanje u privatnom i javnom sektoru, jer se
oni veoma retko objavljuju na njihovom jeziku i u lokalnim medijima. Pripadnici
manjinskih zajednica često primaju zvanična dokumenta, npr. račune, bankovne
izvode itd. na samo jednom zvaničnom jeziku. Njihova imena u zvaničnim
dokumentima su vrlo pisana albanskim pismom umesto srpskim ili pismom drugih
642
643
644
645
646
Institucija ombudsmana na Kosovu, Annual Report for 2007–2008, Priština, 2008, str. 10.
Zakon br. 02/L-37 o upotrebi jezika proglašen UNMIK Uredbom 2006/51 od 20. oktobra 2006.
Komisija za jezik je ustanovljena članom 32 Zakona br. 02/L-37 o upotrebi jezika.
Misija OEBS na Kosovu, Primena zakona o upotrebi jezika od strane kosovskih opština, jun
2008, str. 9.
Ibid.
278
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
jezika koji se koriste na Kosovu. Mali napredak postignut je samo u postavljanju
topografskih znakova na oba zvanična jezika pored regionalnih puteva, ali najveći
broj imena ulica i drugih znakova još uvek je napisano samo na jeziku zajednice
koja u datoj oblasti čini većinu.
2.5.3.2. Primena Antidiskriminacionog zakona. – Antidiskriminacioni zakon647 još uvek je samo skup dobro napisanih pravnih standarda, ali bez ikakvog
uticaja u praksi. Ni sudovi, a ni drugi organi, ne kažnjavaju inače široko rasprostranjenu diskriminaciju, čijem postojanju doprinosi činjenica da se o zakonu i njegovim odrebama generalno malo zna. Pored toga, ne postoje adekvatni instrumenti za
sprovođenje Zakona, kao ni odgovornost centralnih i lokalnih vlasti. Za četiri godine koliko se Zakon primenjuje, pred domaćim sudovima našlo se svega nekoliko
slučajeva navodne diskriminacije, a prema dostupnim informacijama, sudovi još
uvek nisu doneli nijednu odluku na osnovu odredbi ovog zakona.
Ustav Kosova među osnovima zabranjene diskriminacije ne navodi starosnu
diskriminaciju. Nije jasno zašto je starosna diskriminacija preskočena, pogotovo
ako se ima na umu da je to česta pojava na Kosovu.648 Dobar primer je slučaj Grupa tužilaca sa Odeljenja za stomatologiju Fakulteta za medicinu protiv Rektorata
Prištinskog univerziteta,649 gde je ombudsman našao da je odluka tuženog da uskrati oštećenima prolaz u uži izbor, zasnovana isključivo na starosnoj granici, dovela
do diskriminacije po osnovu godina i prekršila međunarodne i nacionalne odredbe
o zabrani diskriminacije.
2.5.3.3. Mediji. – Uprkos tome što je pravni okvir koji reguliše slobodu izražavanja na Kosovu dobar, njegova primena i dalje ostaje problematična i teška.
Kosovo ima mali tiraž novina650 i medije koji često ne zadovoljavaju standarde
„dobrog informisanja“ i nepristrasnosti. Sloboda štampe i pravo da se primaju i
pružaju informacije ozbiljno su ugroženi, imajući u vidu jak politički pritisak na
novinare651 i činjenicu da deo stanovništva – uglavnom interno raseljena lica i povratnici – nema nikakav pristup izvorima informisanja.
Kosovsko zakonodavstvo garantuje članovima manjinskih zajednica pravo
da prime i pružaju informacije na svom jeziku i pravo na posebnu zastupljenost
predstavnika u javnim medijima. Prema Zakonu o Radioteleviziji Kosova (RTK),652
647
648
649
650
651
652
Antidiskriminacioni zakon br. 2004/32 proglašen Uredbom UNMIK-a 2004/32 od 20. avgusta
2004.
Institucija ombudsmana na Kosovu, Special Report On Age Discrimination in Kosovo, Priština,
2006.
Institucija ombudsmana na Kosovu,
u Annual Report for 2007–2008, Priština, 2008, str. 13–14.
Dnevni tiraž svih novina na Kosovu je između 25.000 i 30.000 primeraka.
Misija OEBS na Kosovu, Ljudska prava, međuetnički odnosi i demokratija na Kosovu (leto
2007 – leto 2008), str. 30.
Zakon br. 02/L-47 o Radioteleviziji Kosova, proglašen Uredbom UNMIK-a 2006/14 od 11.
aprila 2006.
279
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Kosovski javni servis treba da „služi i daje glas svim etničkim zajednicama na Kosovu, i da u tu svrhu izdvaja najmanje 10 odsto svog budžeta i najmanje 15 odsto
svog programa.“653 Iako je Zakon stupio na snagu pre 2 i po godine, Upravni odbor
RTK još nije imenovan. Uz to, RTK, zbog nedostatka „mehanizama održivog finansiranja“654 i zbog problema vezanih za naplaćivanje pretplata uz račune za struju
elektrodistribucije (KEK), nema ni finansijsku stabilnost.
Programska šema RTK i dalje nije u skladu s odredbama Zakona o
Radioteleviziji Kosova, koji propisuje da oko 15 procenata programa treba da se
emituje na jeziku manjina. Program namenjen manjinama je lošeg kvaliteta i ne
ispunjava ni minimum standarda koje javni servis treba da ispunjava. Prema rezultatima nekoliko istraživanja „manjine na Kosovu nisu zadovoljne informacijama
koje dobijaju putem programa na jezicima manjina.“655 Štaviše, na severu Kosova
i u velikom delu južnog Kosova, gde većinu stanovništva čine Goranci i Bošnjaci,
signal RTK ne postoji, a stanovnici ovih delova Kosova ipak su dužni da plaćaju
pretplatu RTK.
Fond za podršku manjinskim i multietničkim medijima, kao i medijima u
nepovoljnom položaju656 koji predstavlja pokušaj UNMIK da obezbedi učešće manjinskih zajednica na medijskoj sceni Kosova, praktično je suspendovan 2008. godine. U stvari, Fond je prestao sa distribucijom sredstava još u 2007. godini, iako je
RTK prebacio Fondu 176,000 eura. Povrh svega, Nacrt zakona o upravljanju Fondom za manjinske medije nije bio završen do kraja 2008.
Od ukupno 113 licenciranih emitera na Kosovu, 43 dolaze iz manjinskih zajednica,657 ali većina njih nije u mogućnosti da se sama izdržava jer im nedostaju
novčana pomoć i podrška UNMIK i lokalnih zajednica.
Kleveta je na Kosovu i dalje krivično delo, što ostavlja prostor za politički
pritisak i mešanje u rad medija, televizija, novina i novinara. Preporuke Saveta
Evrope da se Zakon o uvredi i kleveti „modernizuje“ i formuliše tako da bude
naklonjen medijima nisu uzete u obzir i zakon u 2008. nije promenjen.
2.5.3.4. Vladavina prava i bezbednost. – I dalje je nepoznata sudbina 1.936
lica, većinom Albanaca s Kosova, nestalih za vreme ili posle sukoba 1999.658 Sudbina oko 300 Srba, otetih po završetku sukoba i navodno prebačenih u Albaniju,
poslednjih meseci 2008. bila je predmet glasina i ozbiljnih istraživačkih izveštaja
lokalnih659 i međunarodnih medija. Prema navodima bivše glavne tužiteljke MKTJ,
653
654
655
656
657
658
659
Ibid., član 6, st. 6.
Misija OEBS na Kosovu, Ljudska prava, međuetnički odnosi i demokratija na Kosovu (leto
2007 – leto 2008), str. 29.
Fond za humanitarno pravo, Početak implementacije Zakona o promociji i zaštiti prava zajednica i njihovih pripadnika u republici Kosovo, 2008, str. 87.
Fond je ustanovljen 2006 u okviru Kabineta premijera.
34 srpske, 4 bosnjačke, 3 turske, 2 goranske i 1 romska stanica.
Human Rights Watch, World Report 2009, str. 412.
B92, „Tajna žute kuće“, http://www.b92.net/info/emisije/istrazuje.php.
280
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
Karle Del Ponte, njihovi unutrašnji organi navodno su izvađeni u ilegalnim klinikama u Albaniji i prodati na crnom tržištu.660 U junu 2008. godine Savet Evrope
imenovao je Dika Martija (Dick
(
Marty) za specijalnog izvestioca za ovaj slučaj.661
Vlada Kosova odbila je da istraži ove optužbe.
Kosovska policijska služba (KPS) zabeležila je oko 50 etnički motivisanih
sukoba u prvih 6 meseci 2008. godine, od čega 18 u podeljenom gradu Kosovska
Mitrovica.662 UNMIK nije objavio statističke podatke o etnički motivisanim sukobima u 2008. godini, iako je to ranije činio.
Kosovski Srbi napali su i spalili dva carinska punkta 19. februara. Napadi
su bili znak njihovog protivljenja proglašenju nezavisnosti. U isto vreme su policajci, pripadnici srpske manjine, dali otkaz u Kosovskoj policijskoj službi. Sedamnaestog marta, pošto je UNMIK odlučio da ponovo uspostavi kontrolu nad sudom u Severnoj Mitrovici, KFOR je pokušao da silom uđe u zgradu suda koju su
Srbi držali od 14. marta. Jedan ukrajinski vojnik, pripadnik KFOR, poginuo je u
sukobima, a još 150 ljudi je povređeno. Na sreću, incident nije eskalirao, ali su
tenzije ostale prisutne u narednom periodu, i dovele do obnavljanja sukoba 4.
avgusta.
Zabeleženo je nekoliko napada na srpske povratnike. Napad na starije srpske
povratnike u oblasti Dečana u maju663 i napad na srpske stanovnike sela Suvi Do
kod Kosovske Mitrovice u aprilu među najozbiljnijim su zabeleženim slučajevima.664
U etnički mešanom selu Berivojci došlo je 26. juna do sukoba zbog lokacije
za izgradnju nove džamije. Novi neredi izbili su 4. jula zbog izgradnje vodovoda za
etnički mešovito selo Suvi Do. Tridesetog oktobra u oblasti Kosovske Mitrovice
kosovski Albanci pokušali su da počnu s obnovom svojih kuća bez dozvole UNMIK.
Ovaj pokušaj odmah je izazvao reakciju Srba koji žive u blizini, a red je uspostavljen tek pošto je KFOR intervenisao.665
Broj napada na kulturne i verske spomenike manjina opao je u 2008. godini.
Maja meseca nepoznata lica su razbila prozor i krov na crkvi u selu Orlović i oštetila nekoliko nadgrobnih spomenika.666 Imanje manastira Visoki Dečani ponovo je
660
661
662
663
664
665
666
Paul Lewis, At Family Farm, Grim Claims of Organ Culling from Captured Serb Soldiers, in
„The Guardian“, 25. november 2008, http://www.guardian.co.uk/world/2008/nov/25/kosovanalbanian-guerrillas-war-crime.
Vidi, na primer, Deutsche Welle, Investigation Launched into Kosovo Organ Trafficking, http://
www.dw-world.de/dw/article/0,2144,3444303,00.html.
U 2007. godini samo je u Mitrovici zabeležen 31 incident.
Savet bezbednosti UN, S/2008/549, Mesečni izveštaj Ujedinjenim nacijama o operacijama snaga na Kosovu, Maj 2008, str. 2.
Ibid., UNMIK/PR/1735, četvrtak, 17. jul, Izjava SPGS o izgradnji vodovoda u Suvom Dolu.
Savet bezbednosti UN, Izveštaj generalnog sekretara o Misiji privremene uprave UN na Kosovu,
u 24.12.2008, str. 2.
Savet bezbednosti UN, S/2008/549, Mesečni izveštaj Ujedinjenim nacijama o operacijama snaga na Kosovu, maj 2008, str. 2.
281
Ljudska prava u Srbiji 2008.
napadnuto. U julu, vlasti opštine Dečani zatrpale su ostatke srednjevekovne pravoslavne crkve u centru grada, koja je korišćena više godina kao deponija, i pretvorile to mesto u javni park, bez konsultacija s manastirom ili nadležnim vlastima.667
Usled nedostatka kako novca, tako i političke volje, nije napravljen značajan
napredak u obnavljanju crkvi i drugih kulturnih dobara uništenih posle 1999. godine,
a naročito za vreme nereda 2004. godine.
2.5.3.5. Povraćaj imovine. – U decembru 2007. godine istekao je šestomesečni rok za podnošenje zahteva za nepokretnu imovinu Agenciji za imovinu (KPA),
koja ima isključivu nadležnost u ovim pitanjima. Ministarstvo za Kosovo i Metohiju Republike Srbije i nevladina organizacija Praxis odvojeno su u novembru 2007.
uputili zahteve UNMIK da produži ovaj rok. UNMIK, međutim, nije odgovorio na
zahteve i pored vremenskog okvira mandata KPA da odluči o svim zahtevima do
kraja 2008.668
Juna 2008. godine nove kosovske vlasti pokušale su da promene status koji
KPA ima prema Uredbi UNMIK 2006/50, tako što su usvojile akt o izmeni Uredbe
UNMIK „kako bi ona bila saglasna s Ustavom Republike Kosovo i ostalim relevantnim instrumentima.“669 U skladu s ovim aktom, KPA je stavljena pod kontrolu lokalnih kosovskih vlasti i, privremeno, MCP. UNMIK nije proglasio ovaj akt u skladu sa svojim pravilima, iz čega proističe da ovaj akt formalno ne postoji u pravnom
okviru koji je ustanovljen rezolucijom 1244. Ova situacija je, ipak, ukazala na problem u pogledu de facto primene ovog i sličnih akata kosovskih vlasti i prećutne
saglasnosti UNMIK. Ministarstvo za Kosovo i Metohiju Republike Srbije pokušalo
je da reši pitanje tako što je odmah tražilo zvanično mišljenje i od UNMIK i od
KPA o pravnom statusu KPA, međutim zvanični odgovor nije dobijen. Kao odgovor
na to, Vlada Republike Srbije suspendovala je privremeno sve aktivnosti KPA na
teritoriji centralne Srbije.670
Pošto SPGS nije izričito obnovio Uredbu UNMIK 2006/50 i tako produžio
njeno važenje, ona je u skladu s propisima UNMIK prestala da važi 31. decembra
2008.671 Iako više nema pravni osnov za delovanje u okviru UNMIK propisa, KPA
će nastaviti da funkcioniše najmanje još godinu dana na osnovu pomenutog pravnog
akta kosovskih vlasti, a uz finansijsku pomoć Velike Britanije, Nemačke, Švedske,
Švajcarske i, moguće, još nekih EU zemalja.
Od otprilike 40,000 zahteva primljenih do decembra 2007, KPA je uspela da
reši preko 18.000, ali treba primetiti da je KPA rešila samo neosporavane zahteve.
667
668
669
670
671
Ibid.
Član 3.1 Uredbe UNMIK-a 2006/50.
Preambula Zakona br. 03/L-079 Skupštine Kosova od 13. juna 2008. godine.
U to vreme KPA je delovala na teritoriji Srbije van pokrajina preko svojih kancelarija u Beogradu, Kragujevcu i Nišu.
Član 22 Uredbe.
282
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
Najteži deo posla na pravičnom rešavanju zahteva koji su osporeni tek treba da se
obavi u novim, još složenijim uslovima.
Članom 12 Uredbe UNMIK 2006/50 predviđena je mogućnost žalbe na
odluke KPA Vrhovnom sudu Kosova, tj. tročlanom sudskom veću od dvoje
međunarodnih i jednog domaćeg sudije. Ipak, ovo veće nije obrazovano u 2008, i
ne zna se kada će se to dogoditi. Odsustvo naknade za prihvaćene imovinske zahteve
još je jedna prepreka u uživanju prava na imovinu. U slučajevima kada nije moguće
da oštećenom čiji je zahtev usvojen imovina bude vraćena, nekadašnje Direkcija za
stambena i imovinska pitanja i Komisija za stambene i imovinske zahteve,
prethodnica Komisije KPA, određivale su u svojoj odluci pravo na pravičnu naknadu,
u iznosu koji se utvrđivao na osnovu formule Direkcije i koji se isplaćivao u roku
od 120 dana od dana donošenja odluke Komisije o pravu na naknadu.672 Uprkos
čvrstim pravnim obavezama i ovlašćenju da usvoje zakone koji bi regulisali problem naknade, kao i rokove za isplatu, Direkcija za stambena i imovinska pitanja/
KPA i UNMIK nisu se bavili ovim pitanjem. Nacrt zakona o naknadi navodno je
predat UNMIK u 2004, ali nikakav napredak nije postignut u tom pogledu bez obzira što takva obaveza postoji već više od osam godina. Usled nepostojanja obavezne naknade i propusta KPA i UNMIK da ispune obaveze koje imaju u odnosu na
odluke Komisije za stambene i imovinske zahteve, veliki broj oštećenih lica koja su
dobila odluke u svoju korist, u 2008. je i dalje bio sprečen da ostvari svoja imovinska prava.
U skladu sa svojim mandatom, KPA je takođe upravljala s preko 4.300 napuštenih poseda na Kosovu i ustanovila šemu izdavanja u zakup za preko 2.500 poseda. Ipak, KPA ne garantuje nikakav prihod vlasniku poseda ukoliko lice kojem izdaje posed odbije da plati zakupninu. Opšte je poznato da je postupak naplate po
pravilu neuspešan.
Jedan od osnovnih problema u postupku izvršenja odluka o iseljenju jeste da
KPA ne snosi odgovornost ni za kakvu štetu koja u tom postupku nastane na
pokretnoj i nepokretnoj imovini. KPA nema nikakvu odgovornost ni u vezi s
imovinom koja joj je predata na upravljanje, npr. u slučajevima koji se tiču primene
plana davanja u zakup. Najveći problem u ovom pogledu je nastanak značajne, ako
ne i totalne štete na imovini za vreme i odmah posle prvog prinudnog iseljavanja. Iz
straha da će jedini njihov stambeni objekat biti uništen, mnogi vlasnici se odlučuju
da uopšte ne traže ili čak da odbiju izvršenje odluka o iseljavanju stanara koji tu
nezakonito borave.
Poseban problem u pogledu obezbeđivanja dugoročnog uživanja imovinskih
prava jeste nedostatak adekvatne zaštite vlasnika u periodu posle prvog prinudnog
iseljenja. Naime, nezakoniti stanari ili druga lica najčešće u roku od 24 sata od
prinudnog iseljenja ponovo nezakonito uđu u posed, tako što jednostavno, bez
ikakve dozvole, uklone pečat KPA. U takvim slučajevima, KPA nema nikakvu
672
Vidi npr. članove 3.3, 4.2, 4.4. i 4.5 Uredbe UNMIK-a 2000/60.
283
Ljudska prava u Srbiji 2008.
obavezu da ponovo sprovodi postupak prinudnog iseljenja – stvar se u tim
slučajevima prebacuje u nadležnost organa za sprovođenje zakona. Ipak, policija i
javni tužioci na Kosovu se retko trude da gone počinioce ponavljanog uzurpiranja
imovine.
Opštine na Kosovu nastavljaju s dugotrajnom praksom eksproprisanja imovine na štetu pojedinačnih vlasnika, u skladu s još uvek važećim Zakonom o eksproprijaciji ASP Kosovo iz 1978. godine. Eksproprijacija je sprovođena u suprotnosti s
propisanim pravilima postupka – od manjkave procene javnog interesa, preko nedostatka upravljanja podacima, do praktično nepostojećih ili zanemarljivih naknada za
pogođene vlasnike. Očekuje se usvajanje novog zakona.
2.5.3.6. Ekonomska situacija. – Ukupna ekonomska situacija na Kosovu i
dalje je loša. Kosovo ostaje pogođeno „...nesigurnošću u pogledu imovinskih prava
i slabim izvršenjem, korupcijom i nedovoljnim energetskim resursima, što je rezultat slabe organizacije snabdevača KEK i infrastrukture,“ što sve utiče na smanjenu
produktivnost ekonomije Kosova.673
Nezaposlenost je problem koji ozbiljno utiče na sve zajednice na Kosovu, s
tim što su manjinske zajednice u gorem položaju kada je u pitanju mogućnost
zapošljavanja. Mnogi članovi manjinskih zajednica, pogotovo oni koji žive u enklavama, nemaju pristup tržištu rada, a stopa nezaposlenosti u enklavama kreće se od
70% do 100%.674 Ove zajednice uglavnom se oslanjaju na prihode od poljoprivrede, ali još nije postignut napredak u zaštiti njihovog prava da rade i da pristupe
svojoj zemlji. U mnogim slučajevima njihove njive su u posedu drugih, ili se vlasnici ne osećaju bezbedno dok rade na njima.
Zajednice Roma, Aškalija i Egipćana i dalje su najugroženije i najviše marginalizovane grupe na Kosovu. U ovim zajednicama stopa nezaposlenosti je najveća, isključeni su iz sistema obrazovanja, smrtnost dece je izuzetno velika i imaju
najviše poteškoća u pristupu javnim službama.
2.5.3.7. Povratak. – Dugogodišnji problem povratka na Kosovo dodatno je
otežan političkim dešavanjima. Statistički podaci o raseljenom stanovništvu i o povratku675 jasno ukazuju na neuspeh UNMIK i lokalnih institucija da obezbede adekvatne uslove za povratak manjinskih zajednica. U prvih 6 meseci ove godine samo
se 254 osoba vratilo u pokrajinu, što jasno pokazuje nepoverenje u nove institucije
na Kosovu. Nepoverenje se dodatno pogoršalo pošto je KPS u nekoliko prilika tražila od nevladinih organizacija koje su organizovale „Idi i vidi posete“676 da neka
673
674
675
676
Evropska komisija, Kosovo (under UNSCR 1244) 2008 Progress Report, Brisel 2008, str. 32.
Ombudsman na Kosovu, Annual Report for 2007–2008, Priština 2008, str. 42.
Prema zvaničnim procenama UNHCR, 228.365 pripadnika kosovskih manjina je raseljeno od
1999. Ima 207.069 raseljenih lica s Kosova koja žive na teritoriji Srbije, 16.284 u Crnoj Gori i
22.000 na Kosovu, velika većina je Srba i Roma. Broj povratnika u periodiu od 2007–2008. je
18.232.
Posete „Idi i vidi“ omogućile su ljudima da posete svoju postojbinu i da sami procene mogu li
da se vrate.
284
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
interno raseljena lica ne uključuju u ovaj projekat jer su, navodno, učestvovali u
sukobu 1999. Jedna interno raseljena osoba je za vreme „Idi i vidi posete“ pritvorena i optužena za ratne zločine.
Institucije u Prištini imaju manjak administrativnih sposobnosti i budžetskih
sredstava da bi uspešno sprovodile povratak.677 Ministarstvo za zajednice i povratak Republike Kosovo još nije razmatralo pitanja koja se tiču problema upravljanja
i drugih neregularnosti u 2008.678
Selektivno oslobađanje od dugova. – Kosovska energetska korporacija (KEK)
uporno šalje povratnicima račune za utrošenu energiju za period kada oni, kao
raseljena lica, nisu živeli na svojim posedima. U maju je UNMIK usvojio administrativno uputstvo679 kojim se ukida plaćanje javnih komunalija za imovinu koja je
pod upravom KPA, ali se ovaj podzakonski akt nije bavio istim problemima ostalih
vlasnika.
U takvim slučajevima potrošači KEK mogu da se žale lokalnim KEK
kancelarijama. Ipak, u većini srpskih enklava KEK kancelarije ne postoje, a direktna
poseta centrali KEK u Prištini donosi nove troškove i bezbednosne probleme. Prema
dostupnim informacijama, neke od žalbi podnete su nadležnim opštinskim sudovima,
ali nijedna od njih nije usvojena.
Naknada za električna brojila. – Zabeleženo je da KEK naplaćuje povratnicima visoke tarife za aktiviranje i korišćenje električnih brojila, iako je nerazumno
da se naplati aktiviranje električnih brojila u kućama koje su obnovljene zahvaljujući humanitarnoj pomoći. Uzimajući u obzir to da je većina povratnika vrlo siromašna i žalosnu činjenicu da većina projekata vezanih za povratak ne pokrivaju ovakav
trošak, povratnici uglavnom nisu u mogućnosti da pokriju taj trošak samostalno.
Zbog toga oni ne mogu da počnu da koriste, a potom ni da plate iskorišćenu energiju.
Ovakav pristup je u suprotnosti s osnovnom logikom posleratne obnove i u
suprotnosti s prećutnom obavezom UNMIK da se uzdrži od akcija koje mogu da
ugroze pristup adekvatnom smeštaju.
Dobijanje dozvola za gradnju. – Postupak dobijanja potrebnih dozvola za
gradnju od lokalnih vlasti za izgradnju ili opremanje stambenih objekata opterećen
je odlaganjem i nerazumnim troškovima, što predstavlja dodatan teret na već izrazito
ugroženu zajednicu povratnika. Sakupljanje potrebne dokumentacije i dalje je
problem čak i za međunarodne nevladine organizacije uključene u projekte povratka
izbeglih i raseljenih lica. Postupak izdavanja dozvola može da traje i do godinu
dana, i s obzirom na ograničenu slobodu kretanja i ograničenu komunikaciju s
677
678
679
Massimo Morati, Milica V. Matijević: Održivo partnerstvo za povratak na Kosovo, Priština
2008.
Evropska komisija, Kosovo (under UNSCR 1244) 2008 Progress Report, Brisel 2008, str.
12–25.
Administrativno uputstvo UNMIK-a 2008/5 kojim se primenjuje njegova Uredba 2006/50.
285
Ljudska prava u Srbiji 2008.
lokalnim vlastima, tako dugo vreme može se smatrati kao ozbiljna prepreka u
ostvarivanju prava na slobodan izbor mesta stanovanja i prava na adekvatan
smeštaj.
Upravljanje obnovljenim i nekorišćenim stambenim objektima. – Inicijativa da
se obnovljeni, ali trenutno nekorišćeni stambeni objekti manjinskih zajednica daju na
raspolaganje opštinskim vlastima, kako bi se obezbedio smeštaj za lica koja su neuspešno tražila azil u zemljama Zapadne Evrope, uznemirila je raseljene Srbe i pripadnike drugih manjinskih zajednica. Naime, jedan od predviđenih rezultata projekta
Povratak i reintegracija na Kosovu, koji bi trebalo da postane vodeći projekat u toj
oblasti, a za njega su EU i UNPD na Kosovu u saradnji s Ministarstvom za povratak
i zajednice izdvojili 5 miliona američkih dolara, jeste „razvoj prilagođene strategije za
opštinsko upravljanje obnovljenom napuštenom imovinom.“680 Kada se imaju u vidu
problemi vezani za povraćaj imovine na Kosovu, ovo može biti viđeno kao još jedan
činilac koji može da ima dugoročne negativne posledice po povratak na Kosovo.
2.6. Zabrana diskriminacije i položaj manjina
U 2008. godini problem diskriminacije ostao je i dalje prisutan, čemu svakako doprinosi i činjenica da opšti antidisriminacioni zakon još nije usvojen.681 Iako
sistemskih nedostaka i dalje ima, raduje činjenica da se državni organi odgovornije
postavljaju prema ovom problemu. Priznaje se da diskriminacija u različitim sferama života postoji, a takođe se i preduzimaju konkretniji vidovi borbe protiv ove
negativne pojave.
U septembru je stalni koordinator UN i predstavnik Programa za razvoj UN
(UNDP) u Medija centru govorio o stanju ljudskih prava u Srbiji. Uz konstataciju
da Srbija beleži napredak u ovoj oblasti, ukazuje se da su u najtežem položaju pripadnici romske nacionalne manjine i osobe sa invaliditetom. Ove dve grupe se,
prema njemu, suočavaju sa brojnim problemima od kojih je najozbiljniji pristup
obrazovanju. (Danas
(
, 16. septembar, str. 2)
2.6.1. Neonacizam i rasizam u Srbiji
U 2008. godini došlo je do velikog broja incidenata čiji su akteri bili članovi
brojnih neonacističkih i klerofašističkih organizacija. Pored toga, u toku godine bilo
je primetno promovisanje nacističkih ideja. Takva ocena iznesena je i u izveštaju
Evropske komisije protiv rasizma i netolerancije682 o pravima nacionalnih manjina
u Srbiji. U izveštaju se kritikuje „rasna diskriminacija prema Romima i drugim
680
681
682
EU/UNDP projekat povratka i reintegracije na Kosovu (2008–2010), str. 11.
Vidi I.4.1.
Radi se o stručnom telu Saveta Evrope. Ceo izveštaj o Srbiji, sačinjen u decembru 2007, a
objavljen u aprilu 2008, dostupan je na www.coe.int/ecri.
286
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
manjinama“, kao što su mađarska manjina u Vojvodini i albanska manjina u Srbiji,
a posebno u oblasti Preševa, Bujanovca i Medveđe, „gde ova manjina trpi
diskriminaciju u oblastima kao što su pristup obrazovanju i državnoj administraciji,
a naročito policiji i pravosuđu“. Navode se i primeri neefikasnog reagovanja policije i pravosuđa na rasističke napade i skrnavljenje verskih spomenika i nadgrobnih
ploča i zaključuje da oni „nisu preduzeli neophodne korake za kažnjavanje počinilaca
ovih dela“. Komisija govori i o postojanju antisemitizma, koji se „ispoljava kroz
rasprostranjenu i neometanu prodaju antisemitskih knjiga i drugih izdanja, kao i
kroz akte vandalizma, uključujući skrnavljenje grobova i ispisivanje grafita na
zidovima sinagoga i jevrejskih spomenika“.
Početkom januara novosadska policija podnela je krivičnu prijavu protiv
nekoliko pripadnika neonacističke organizacije Nacionalni stroj zbog širenja rasne,
verske i nacionalne mržnje. Krivične prijave su podnete zbog incidenata koje su
neonacisti izazvali u oktobru 2007. godine. (Politika
(
, 8. januar, str. 9 i Danas, 8.
januar, str. 33)
Fasade zgrada u centru Niša početkom januara bile su iscrtane grafitima kukastog krsta i drugih nacističkih obeležja. Vidno je istaknut i natpis Nacionalni stroj.
(
(Politika
, 9. januar, str. 1)
Novosadska policija je krajem januara podnela krivične prijave protiv trojice
mladića, koji su u noći između 2. i 3. septembra 2007. podmetnuli požar u pekari
Violeta, čiji je vlasnik albanske nacionalnosti. Oni su divljačko paljenje pekare
snimali kamerom, a snimak su sredinom ovog meseca stavili i na internet sajt
YouTube. Prijava je podneta protiv Rudolfa R. (20), Holika N. (21) i maloletnog M.
M. (17) iz Novog Sada. (Blic
(
, 24. januar, str. 14)
Početkom februara pojavili su se novi grafiti koji su veličali nacizam. Na
zidu osnovne škole „Dimitrije Tucović“ u Kraljevu uz nacističke simbole ispisana
je i poruka „Cigane u logore“. Pored toga iscrtan je i simbol organizacije Stormfront. (Kurir
(
, 3. februar, str. 3)
U Somboru su nepoznati učinioci početkom marta kamenovali više pekara
čiji su vlasnici pripadnici albanske nacionalne manjine. Pored napada organizovan
je i „bojkot albanskih pekara“, a građanima je savetovano da ove objekte ne posećuju.683
Javnost je u aprilu saznala da se u jednoj od soba hotela President nalazi
portret Adolfa Hitlera. Usledila je reakcija brojnih nevladinih organizacija i
ambasadora Izraela da se taj portret ukloni. Vlasnik hotela je isticanje portreta
objasnio „komercijalnim razlozima“ (Politika
(
, 19. april, str. A8 i Blic, 19. april, str.
4). Usled velikog pritiska javnosti, vlasnik hotela je krajem maja odlučio da ukloni
portret Hitlera, a sporni portret zamenila je slika „Dejtonske trojke“. (Blic,
(
21. maj,
str. 9)
683
Vesti B92, 6. mart, www.b92.net.
287
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Početkom maja niška policija privela je 24 osobe zbog narušavanja javnog
reda i mira, na osnovu poziva pojedinih meštana Kamenice koji su bili uznemireni
što se u okolini njihovog sela okupio veći broj mladih sumnjivih osoba. Kod osumnjičenih je nađen veliki broj nacističkih zastava i drugih obeležja. (Politika
(
, 23.
april, str. A12 i Večernje novosti, 23. april str. 13)
Okružno javno tužilaštvo iz Čačka je u maju 2008. godine podiglo optužnicu
protiv pet lica zbog krivičnog dela iz člana 317 Krivičnog zakonika Republike
Srbije (Izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti). Optužnica
tereti nekoliko navijača fudbalskog kluba Borac iz Čačka za vređanje na rasnoj
osnovi i napad na Opoku Solomona, fudbalera iz Gane. Početkom juna podignuta je
optužnica protiv 26 navijača ovog kluba, zbog vređanja na rasnoj osnovi tadašnjeg
igrača Borca, tamnoputog Majka Temvanjere iz Zimbabvea. ((Politika, 30. maj, str.
A9 i Blic, 1. jun, str. 17)
Okružni sud u Čačku doneo je sredinom oktobra presudu kojom je za nekoliko učesnika utvrdio postojanje krivične odgovornosti za krivično delo izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti. Za napade i vređanja tamnoputog
fudbalera iz Gane, Opoku Solomona, oglašeni su krivim: Darko Obrenović (osuđen
na kaznu zatvora u trajanju od 18 meseci), Mladen Ikonić (osuđen na kaznu zatvora
u trajanju od 14 meseci), Milan Milosavljević (osuđen na kaznu zatvora u trajanju od
10 meseci). Dragan Dragović je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 6 meseci zbog
ometanja postupka (zastrašivanje svedoka). Sredinom novembra izrečena je još jedna
presuda protiv navijača Fudbalskog kluba Borac iz Čačka. Okružni sud u Čačku
osudio je 26 navijača Borca zbog izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i
netrpeljivosti. Navijači fudbalskog kluba Borac, Dragan Dragović (24), Slobodan
Gostiljac (25) i Jovica Ristić (25) osuđeni su na po šest meseci zatvora zbog rasizma,
dok su još dvadesettrojici pripadnika navijačke grupe „čete“ izrečene kazne od po
četiri meseca zatvora, uslovno na dve godine. Sud je utvrdio da su navijači čačanskog
kluba na utakmici Borac – Voždovac, odigranoj na stadionu kraj Morave 14. oktobra
2006. godine, na rasnoj osnovi vređali fudbalera domaćih, Majka Temvanjeru iz
Hararea (Zimbabve). Na izdvojenom delu istočne tribine, odakle „čete“ prate
utakmice, unapred su pripremili i okačili zastavu Konfederacije, južnog dela SAD, i
transparent sa natpisom: „Odlazi odavde, jer ovde te niko ne voli“. Dragović i Ristić,
uz Gostiljca vođe „četa“, podelili su članovima grupe bele kapuljače od najlona sa
prorezima za oči koje liče na maskirne kape Kju-kluks-klana, i na komande Dragovića
navijači su ih dva puta stavljali na glavu. Na znak vođa, optuženi su više puta
uzvikivali: „Odlazi odavde, jer te niko ne voli“, „Niger aut, Niger odlazi“, uz odsečno
podizanje desne ruke i uzvikivanje: „Zig hajl“ i „Hajl Hitler“, a istovremeno su iznad
glava razvili zastavu Konfederacije. Kapuljače i zastave veće je okarakterisalo kao
simbole rasne mržnje, dok su se optuženi branili da je to „uobičajena scenografija za
fudbalske utakmice“. (Politika
(
, 15. novembar, str. 12)
Neonacističke organizacije Nacionalni stroj i Krv i čast na svojim forumima
najavile su upad na Antifašistički festival koji je održan 6. i 7. juna u Zrenjaninu.
288
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
Posle najave usledio je napad na nekoliko učesnika antifašističkog festivala. Policija nije adekvatno reagovala kako bi zaštitila napadnute. (Blic
(
, 6. jun, str. 16 i Kurir,
8. jun, str. 3)
Hapšenje Radovana Karadžića, jednog od najtraženijih haških begunaca,
pokazalo je veoma intenzivnu saradnju neonacističkih pokreta sa optuženima za
najflagrantnije kršenje međunarodnog humanitarnog prava. U neredima koji su se
zbili u Beogradu posle hapšenja uočeno je prisustvo od ranije poznatih desničarskih
pokreta. Najistaknutije su bile klerofašistička organizacija Obraz i Pokret 1389.
Tom prilikom povređen je veliki broj policajaca i demonstranata. Po završetku protesta podneto je na desetine krivičnih prijava.
Pripadnici neonacističke organizacije Pokret 1389, koji su uključeni i u
svakodnevne proteste protiv izručenja Radovana Karadžića, ostavili su početkom
oktobra ispred prostorija Helsinškog odbora za ljudska prava kukasti krst. Tom
prilikom se oglasio i republički ombudsman koji je naglasio da su učesnici ovog
događaja: „prešli liniju koja razdvaja sukob mišljenja svojstven demokratiji od pretnji nasiljem“. (Danas
(
, 3. oktobar, str. 11)
Centralni događaj u oktobru bio je skup neonacista organizovan uprkos
policijskoj zabrani u subotu, 11. oktobra, u centru Beograda. Skup su ranije najavili
Nacionalni stroj i druge organizacije od ranije poznate po svojim fašističkim
idejama. Pored policije, koja je ovog puta oštro i na vreme reagovala zabranivši ga,
najavljenom skupu usprotivile su se pojedine političke stranke i nevladine
organizacije koje su zajedno sa građanima organizovale marš antifašista u isto
vreme. Poruka „Stop fašizmu“ poslata je sa gradskih ulica dok je policija obezbeđivala skup od neonacista.
Ministarstvo pravde podnelo je 14. oktobra inicijativu za zabranu rada
Nacionalnog stroja koju je prihvatilo srpsko tužilaštvo i uputilo predlog Ustavnom
sudu da se zabrani rad ove organizacije zbog izazivanja rasne i nacionalne mržnje.
Inicijativa se oslanja na izveštaj policije koja je ovu organizaciju ocenila kao
„pronacistišku“ i nepravosnažnu presudu Okružnog suda u Novom Sadu za
izazivanje rasne i verske mržnje i netrpeljivosti. Imajući u vidu odredbe statuta,
programa i proglasa Nacionalnog stroja, tužilaštvo smatra da su ispunjeni uslovi za
zabranu rada.
Činjenica da je država prvi put adekvatno reagovala na ekspanziju neonacizma
svakako ohrabruje. Mora se pomenti sinhronizovana akcija više ministarstava kako
bi se stalo na put neonacistima. Najpre je Ministarstvo unutrašnjih poslova zabranilo
skup neonacista, potom je usledila inicijativa Ministarstva pravde za zabranu rada
Nacionalnog stroja, potom je tu inicijativu prihvatio javni tužilac i pokrenuo postupak pred Ustavnim sudom. Poslednja u nizu mera je najavljivanje formiranja zajedničke radne grupe Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, čiji zadatak će biti izrada predloga zakona kojim će se
zabraniti isticanje nacističkih simbola i obeležja.
289
Ljudska prava u Srbiji 2008.
U oktobru se u izlozima mnogih beogradskih knjižara našao i naslov Kraljevstvo Hazara autora Dejana Lučića, koji je i od ranije poznat po antisemitskim stavovima. Knjiga se bavi tajnom „jevrejskom zaverom“ koja ima za cilj porobljavanje
Srbije i sveta. Čak se u delovima knjige poručuje: „Zato Srbi, na noge, mi smo
okupirani, ali osmotrimo kad i – koga treba da udarimo! Ne ranije – ne kasnije.
Narod koji zna cilj – naći će put.“ (Danas
(
, 22. oktobar, str. 5)
Ministarstvo pravde saopštilo je u novembru da neće inicirati zabranu
organizacije Obraz jer ne postoje zakonski uslovi, odnosno nema pravnosnažne
presude kojom se utvrđuje štetnost delovanja ove organizacije. (Kurir
(
, 13. novembar,
str. 3)
Krajem novembra su nepoznati učinioci u Nišu iscrtali najveći niški park,
Čair, kukastim krstovima i drugim nacističkim obeležjima. Policija je krenula u
potragu za učiniocima i očekuje da će ih uskoro uhapsiti, s obzirom na to da je ceo
park pokriven video-nadzorom. (Politika
(
, 1. decembar, str. A18)
2.6.2. Govor mržnje i napadi na političke protivnike
2.6.2.1. Napadi na političke protivnike. – Godina burnih političkih previranja
dovela je i do ponavljanja događaja karakterističnih za devedesete godine. Govor
mržnje je naročito bio prisutan u toku predizbornih kampanja za predsedničke,
parlamentarne i lokalne izbore. Proglašenje nezavisnosti Kosova dovelo je i do
pooštravanja retorike suprostavljenih političkih stranaka, tako da je oživela podela
na „patriote“ i „izdajnike“. Na izmaku godine politički život polako se vraća u
normalu, ali ostaje evidentna nezrelost političkih elita.
Sredinom januara su u toku predizborne kampanje za predsedničke izbore
aktivisti Demokratske stranke u nekoliko navrata napadnuti. Napadnut je i Nemanja Šarović, funkcioner Srpske radikalne stranke. Povodom zaoštravanja političke
kampanje oglasio se i predsednik republike koji je osudio napade i pozvao na
smirivanje situacije. (Politika, 11. januar, str. 7; Kurir, 13. januar, str. 13 i 14. januar, str. 2)
Događaji u Srbiji posle proglašenja nezavisnosti Kosova poslužili su pojedinim strankama da se obračunaju sa političkim neistomišljenicima. Tako je tadašnji
ministar za infrastrukturu, Velimir Ilić, optužio LDP da stoji iza organizacije nereda
u Beogradu za vreme mitinga protiv nezavisnosti Kosova. Tom prilikom je Ilić LDP
nazvao „izdajničkom grupicom“. Povodom ovog događaja predsednik LDP najavio
je podnošenje krivične prijave protiv Ilića i pozvao tužilaštvo da reaguje. (Blic
(
, 29.
februar, str. 2)
Nepoznata lica u Boru izlepila su grad poternicama na kojima se nalazi lik
Dragana Strilića, predsednika Opštinskog odbora Demokratske stranke u tom gradu.
Za njega je napisano da se traži i da ga „najhitnije treba prijaviti prvoj policijskoj
upravi“ iz više razloga, „jer je kao pripadnik Hrvatske obaveštajne službe“ počinio
više nedela i malverzacija – od pranja para preko NVO i zapošljavanja mimo
290
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
zakona, do postavljanja lokatora u vreme NATO bombardovanja. Naglašava se i da
je Strilić po nacionalnosti Hrvat i da mu je veroispovest rimokatolička. U potpisu je
Pokret mladih Bora.
Početkom maja su se u centru Beograda pojavili plakati na kojima su
prikazani predsednik Srbije, Boris Tadić, i potpredsednik Vlade, Božidar Đelić. Na
plakatima je stajao natpis „Državni neprijatelji“. (Politika
(
, 3. maj, str. A7)
Gordana Pop-Lazić, funkcionerka Srpske radikalne stranke, izjavila je
početkom maja da će radikali, ako pobede na izborima 11. maja, sprovesti niz
„patriotskih“ mera, kao što je „osvešćivanje omladine,“ kako bi je „negovali u patriotskom i nacionalnom duhu“. Takođe, ona je za TV B92 istakla da će SRS morati
„nažalost da se izbori i s medijima koji pomažu ovim evrounijatskim snagama, jer to
nije dobro, kao i sa nevladinim organizacijama koje to takođe rade“. Ova do sada
najjasnija najava represivnih poteza SRS u slučaju osvajanja vlasti naišla je na protivljenje intelektualaca i medijskih udruženja. (Danas
(
, 7. maj, str. 4)
Hapšenje Radovana Karadžića bilo je povod pojedinim poslanicima iz redova
SRS da prete visokim predstavnicima državne vlasti. Tako je fukcionerka SRS
Vjerica Radeta izjavila: „Podsećamo i Borisa Tadića, žutog diktatora, da se u Srbiji
izdaja nikada nije praštala. Ne pretimo, ali upozoravamo na prokletstvo koje je sve
izdajnike u srpskoj istoriji pratilo. Podsećamo na krah dinastije Obrenović i rekla
bih sadašnjim vlastodršcima da možda neće svi imati sreću Zorana Đinđića. Bog
kažnjava do sedmog kolena i o tome bi trebalo da vode računa.“ Ova izjava je
izazvala oštru osudu političkih stranaka. Tom prilikom je i vršilac dužnosti
republičkog javnog tužioca najavio analizu izjave kako bi se videlo da li u njoj ima
elemenata pretnje najvišim državnim funkcionerima. (Blic
(
, 26. jul, str. 2 i Politika,
27. jul, str. A1)
Izricanje kletvi i uvreda nastavljeno je početkom septembra i to za
skupštinskom govornicom. Poslanici Srpske radikalne stranke su vređali političke
protivnike, a ovaj put nisu bolje prošli ni pojedini članovi njihove sopstvene stranke.
(
(Danas
, 3. septembar, str. 1 i Politika, 3. septembar, str. A7)
2.6.2.2. Prva presuda za govor mržnje. – Prvi opštinski sud u Beogradu osudio je nekadašnjeg glavnog i odgovornog urednika lista Glas javnosti Ivana Čorbića
za govor mržnje. Radi se o lažnom oglasu u kome se, kroz govor mržnje, poziva na
bojkot hrvatske radnje Idea. Kako saopštava nevladina organizacija Inicijativa mladih za ljudska prava, to je prva presuda u istoriji srpskog pravosuđa u kojoj je utvrđeno da neki tekst predstavlja govor mržnje i druga u kojoj se zabranjuje dalje
protivpravno postupanje objavljivanjem takvih tekstova. Prvi opštinski sud u Beogradu usvojio je tužbeni zahtev Inicijative i utvrdio da tekst od 16. marta 2006. pod
naslovom „Bojkot“ predstavlja govor mržnje. Sud je zabranio ponovno objavljivanje tog ili bilo kog teksta koji izaziva diskriminaciju ili podstiče na mržnju. U tekstu
koji je proglašen govorom mržnje, Glas javnosti objavio je navodni oglas, potpisan
sa „Prognani Srbi“, u kome se poziva na bojkot hrvatske radnje Idea. U obrazlože-
291
Ljudska prava u Srbiji 2008.
nju poziva na bojkot stoji, između ostalog, da „hrvatska čizma nesmetano gazi srpskom zemljom, kupuje firme i otvara prodavnice“. Navodni oglašivači još dodaju i
da je svaka kupovina u Idei „davanje novca onima koji su nas ubijali i proterali iz
svojih domova“. Na kraju teksta se nalazi i pretnja da će se pratiti ko kupuje u toj
radnji. Prvi opštinski sud je ovakvom presudom napravio presedan u sudskoj praksi
i pokazao da Zakon o javnom informisanju nije samo mrtvo slovo na papiru, saopštila je Inicijativa mladih. Presuda predstavlja jasan znak da govor mržnje, veoma
opasna i društveno štetna pojava, neće dalje biti tolerisana. To je veliki doprinos
uspostavljanju pravne države u Srbiji i dostizanju jednakosti pred zakonom za sve
njene građane, navodi se.684
2.6.3. Položaj verskih manjina
Položaj verskih manjina nije se mnogo promenio u odnosu na prethodnu
godinu. Broj verski motivisanih incidenata se smanjuje, ali oni i dalje postoje. Pored
toga, ostaje i problem registracije verskih zajednica koje ne pripadaju grupi
„tradicionalnih crkava i verskih zajednica“. Tako se i u godišnjem izveštaju o stanju
verskih sloboda u svetu koji je krajem septembra objavio američki Stejt department685 Srbija kritikuje zbog „diskriminacije pojedinih verskih grupa kojima je
uskraćen legalni status“. U izveštaju se navodi da ne postoji zvanična državna religija, ali da zakon priznaje sedam „tradicionalnih“ verskih zajednica: Srpsku pravoslavnu crkvu, Rimokatoličku crkvu, Slovačku evanđelističku crkvu, Reformističku
hrišćansku crkvu, Evanđelisticku hrišćansku crkvu, islamsku i jevrejsku zajednicu,
i da one imaju delimično povlašćen položaj. (Danas
(
, 22. septembar, str. 7)
Početkom februara nepoznati učinioci razbili su prozor objekta koji pripada
Crkvi Isusa Hrista i svetaca poslednjih dana. Tom prilikom pričinjena je materijalna
šteta. Policija je podnela krivičnu prijavu protiv N. N. počinioca ili većeg broja njih.
(
(Kurir
, 10. februar, str. 7)
Krajem februara policija je uhvatila trojicu mladića dok su razbijali staklo na
crkvi Rođenje Svetog Jovana Krstitelja u Smederevu koja pripada Katoličkoj crkvi,
i podnela krivičnu prijavu nadležnom tužilaštvu. (Politika
(
, 19. februar, str. 12)
Novosadska policija je u aprilu podnela krivične prijave protiv maloletnih J.
K., N. Š. i B. B. iz Novog Sada zato što su oštetili prozore na Rimokatoličkoj crkvi
u Futogu. Policija je maloletnike zatekla posle izvršenog krivičnog dela, navodi se
u saopštenju policije. (Blic
(
, 21. april, str.15)
U junu je Vrhovni sud Srbije razmatrao tužbu Crnogorske pravoslavne crkve protiv rešenja kojim je Ministarstvo vera odbilo da registruje ovu versku zajednicu. Rešenjem iz novembra 2007. godine Ministarstvo je odbilo registraciju
obrazlažući to principom nemešanja država u odnose verskih zajednica, zbog toga
što Crnogorska pravoslavna crkva nije kanonski priznata. Protiv tog rešenja podne684
685
Vesti B92, 6. novembar, www.b92.net.
http://www.state.gov/g/drl/rls/irf/2008/index.htm.
292
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
ta je tužba VSS. Vrhovni sud Srbije uvažio je tužbu Crnogorske pravoslavne crkve
(CPC) i poništio rešenje Ministarstva vera Srbije kojim je odbijen zahtev za upis
eparhije CPC u Registar crkava i verskih zajednica u Srbiji. Ministarstvo vera je,
prema oceni Suda, prilikom rešenja povredilo pravila upravnog postupka. U saopštenju VSS je navedeno, da protivno Zakonu o opštem upravnom postupku, rešenje
nije potpisao ministar vera Radomir Naumov, koji je naveden kao službeno lice
koje rešenje donosi. Takođe, Vrhovni sud Srbije utvrdio je da rešenje Ministarstva
vera ne sadrži razloge na osnovu kojih je odluka doneta, dodaje se u saopštenju.
Prema oceni VSS, ne može se ispitati ni zakonitost osporenog rešenja jer činjenično stanje nije ni utvrđeno, odnosno osporeno rešenje ne sadrži dokaze na osnovu
kojih bi se moglo utvrditi činjenično stanje. Ministarstvo vera Srbije odbilo je 22.
novembra 2007. zahtev CPC za upis u Registar, navodeći da je to građanska organizacija i, shodno Zakonu, ne može biti uključena u sistem crkava i verskih zajednica. CPC u Srbiji, čije je sedište u Lovćencu u Vojvodini, zatražila je 31. oktobra
upis u Registar crkava i verskih zajednica Srbije. (Danas
(
, 11. jun, str. 4 i Večernje
novosti, 11. jun, str. 7)
U novembru je grupa od 50 ljudi ometala odvijanje liturgije u crkvi Svetog
Georgija Pobedonosca i delila promotivne letke organizacije Obraz. Promotivni
materijal sadržao je poruku „odbrane istočnog obreda liturgije“. Potom su ušli u
crkvu i ometali liturgiju dobacujući služećim sveštenicima da „zatvore dveri pošto
su jeretici, otpadnici od vere, ziloti, unijati i katolici.“ Zvaničnici crkve obavestili su
policiju o ovom događaju, a ukazali su i na to da je sličan incident izbio u oktobru
u prigradskoj crkvi u naselju „Jasenak“. (Danas
(
, 10. novembar, str. 29 i Blic, 10.
novembar, str. 7)
2.6.3.1. Sukob u islamskoj zajednici. – U toku godine intenziviran je sukob
vernika dve suprotstavljene islamske zajednice. U Prijepolju je u februaru došlo do
intervencije policije kako bi se sprečio sukob dve suprotstavljene struje u islamskoj
zajednici. (Kurir
(
, 17. februar, str. 8)
Rijaset Islamske zajednice Srbije koju predvodi Adem Zilkić saopštio je
krajem maja da su nepoznata lica pucala na njihove prostorije u Novom Pazaru. U
saopštenju je navedeno da je na zgradu pucano iz automobila u pokretu a da je o
tom događaju obaveštena i policija. (Danas
(
, 28. maj, str. 4)
Početkom jula izbio je jedan od najintenzivnijih sukoba vernika dve struje
islamske zajednice u Prijepolju. Sukob je izazvan sporom oko vlasništva nad prostorijama. (Večernje novosti, 7. jul, str. 6, i Blic, 7. jul, str. 17)
Posle sukoba ispred prostorija Islamske zajednice u Prijepolju, u kojoj se
nalazi Odbor medžlisa IZ Srbije koji podržava reis-u-ulem, nadležnom organu za
prekršaje podnete su prekršajne prijave protiv 17 lica iz Prijepolja zbog remećenja
javnog reda. (Danas
(
, 8. jul, str. 5)
Krajem jula Bor-džamija u Novom Pazaru napadnuta je kamenicama i vatrenim oružjem. Islamska zajednica na čijem je čelu Adem Zilkić zatražila je reakciju
293
Ljudska prava u Srbiji 2008.
državnih organa povodom ovog slučaja. (Danas
(
, 15. jul, str. 5. i Večernje novosti,
15. jul, str.11)
Krajem avgusta ponovljeni su sukobi u Prijepolju. Smene hodža u džamijama
u prijepoljskim prigradskim naseljima Ratajska i Luke bile su povod za svađe i
obračune vernika dveju struja u Islamskoj zajednici. Nekoliko lica zadobilo je
povrede, a bilo je i privođenja. (Večernje novosti, 31. avgust, str. 4 i Kurir, 31.
avgust, str. 5)
2.6.4. Položaj žena
U maju su prezentovani rezultati istraživanja „Žene na tržištu rada“, koje je
podržao program
g
UN za razvoj,
j i istraživanja
j Republičkogg zavoda za statistiku
„Žene i muškarci u Srbiji“. Ova istraživanja sprovedena su za potrebe Nacionalne
strategije
g j za poboljšanje
j j položaja
j žena i ravnopravnosti polova. Prema istraživanju,
j
u Srbiji i dalje postoji polna diskriminacija. Žene čine 51,4 odsto srpske populacije.
Istraživanje položaja žena na tržištu rada pokazuje da je stopa njihove nezaposlenosti
za polovinu veća u odnosu na muškarce. Među nezaposlenima 44 procenta su žene,
koje čine čak 80 odsto onih koji su dobrovoljno napustili posao. Među onima kojima
je jedini rad u domaćinstvu 98 odsto su žene. One su vlasnici 29,7 odsto uknjiženih
objekata, a nosioci su 30,5 procenata upravljačkih funkcija u društvu i privredi, od
toga direktorskih 20,8 odsto, a na čelu upravnih odbora je samo 14,3 procenata
žena. Pažnje je vredan i podatak da su žene samo u 27 procenata navedene kao
nosioci domaćinstva. (Blic
(
, 21. mart, str. 4)
Centar za moderne veštine je u junu, na osnovu lista koje su stranke koje su
osvojile mesta u parlamentu dostavile Republičkoj izbornoj komisiji, ukazao na
činjenicu da ni u ovom sazivu parlamenta žene neće biti adekvatno zastupljene. Od
ukupnog broja narodnih poslanika svega 54 su žene. (Danas
(
, 7. jun, str. 5)
Početkom septembra pomoćnik ministra za rad i socijalnu politiku, Željko
Vasiljević, izazvao je buru u javnosti izjavom da Srbija treba da reši svoj problem
„bele kuge“ tako što će država pospešiti „uvoz“ žena iz Azije. Prema Vasiljeviću,
trebalo bi „uvesti“ 100.000 Azijatkinja jer bi to popravilo demografsku sliku Srbije
i omogućilo rađanje velikog broja dece. On smatra da bi se ovim rešilo i pitanje
manjka radne snage u seoskim sredinama jer su Azijatkinje „vredne“ i „zdrave“ i ne
bi im bio problem da rade na selu. Projekat bi trebalo da sprovodi neko državno
telo. Naravno da je ovakva izjava izazvala burne reakcije javnosti, ali i samog
ministarstva. Ministar Rasim Ljajić javno se izvinio zbog izjave svog pomoćnika i
naveo da država ne trguje ljudima, a celu situaciju okarakterisao kao „incident“.
Nažalost, Ljajić je naveo da Vasiljevića ne može da smeni jer bi to moglo da dovede
u pitanje stabilnost vlade, pa ovakvo ponašanje ostaje nekažnjeno, što kompromituje i rad celog Ministarstva, koje inače beleži značajne uspehe u svom radu. Osim što
je cela situacija izuzetno uvredljiva za žensku populaciju, veoma je problematično
ovako otvoreno zagovaranje „trafikinga“ od strane visokih državnih organa. Usled
burne reakcije javnosti Vasiljević se izvinio zbog svoje izjave, ali se čini da je to
učinio bez stvarnog poimanja šta je u njegovom „projektu“ problematično.
294
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
2.6.5. Položaj osoba s invaliditetom
Položaj osoba s invaliditetom ostao je vrlo težak i u 2008. godini. Oosobe sa
invaliditetom suočavaju se sa brojnim problemima, od nemogućnosti da se slobodno
kreću, do problema u vezi s pristupom obrazovanju. Pozitivan pomak je postojanje
većeg broja medijskih izveštaja koji utiču na to da ovi problemi postanu poznati
javnosti. Takođe, suočavajući se sa problem nezaposlenosti osoba sa invaliditetom,
Vlada je izradila Predlog zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju
osoba sa invaliditetom. Ovaj predlog se nalazi u skupštinskoj proceduri i verovatno
će biti usvojen početkom 2009. godine.
Početkom januara Marko O. iz Kragujevca pretukao je Miodraga M. koji je
invalid i tom prilikom mu je naneo telesne povrede. Policija je napadača privela
istražnom sudiji Opštinskog suda u Kragujevcu. (Politika
(
, 12. januar, str. 12)
U julu je, u vezi sa povećanim brojem putovanja tokom letnjeg perioda,
Ljupka Mihajlovska, korisnik invalidskih kolica, morala da potpiše izjavu kojom
oslobađa osoblje domaće aviokompanije JAT odgovornosti za moguće pogoršanje
zdravstvenog stanja koje bi moglo da usledi zbog prevoza avionom, čak i ako bi
takvo pogoršanje nastalo zbog preduzetih mera, ili specifične usluge od strane JAT
u vezi s prevozom. Nakon brze reakcije medija i NVO na ovaj slučaj, JAT se ogradio
izjavom svojih predstavnika da ovakav postupak ne predstavlja pravilo i da se
izuzetno primenjuje kada korisnik avioprevoza, koji ima određeni invaliditet, ne
poseduje lekarsko uverenje i nije pri kupovini karte naznačio da će putovati sa
kolicima ili drugim pomoćnim sredstvima, što je inače praksa i kod drugih
avioprevoznika u svetu. Obećali su i da će ovaj obrazac izbaciti iz Priručnika za
kabinsku posadu gde se do sada nalazio. O slučaju je obavešten i republički zaštitnik
građana, koji je tim povodom ukazao da je došlo do diskriminacije u ovom slučaju
i naložio da se sporni priručnik izmeni. Iako je JAT postupio po preporuci zaštitnika
građana, do izvinjenja nije došlo.
U septembru je u Medija centru predstavljeno istraživanje o zapošljavanju
osoba sa invaliditetom. Prema tom istraživanju, u Srbiji živi gotovo milion ljudi sa
invaliditetom, od čega je svega 21 odsto onih koji sami zarađuju za život, a osoba
sa invaliditetom koje su u stalnom radnom odnosu je mnogo manje. ((Danas, 8.
septembar, str. 7)
2.6.6. Osobe alternativne seksualne orijentacije
Osobe alternativne seksualne orijentacije su i u 2008. godini bile žrtve brojnih
napada. Evidentno je da pojedini mediji stvaraju i „podgrevaju“ atmosferu linča
prema ovim osobama. U tome prednjači dnevni list Kurir.
U januaru je Gej-strejt alijansa saopštila da je predsedničkim kandidatima
uputila upitnik u kome se detaljno ispituje stav o pitanjima važnim za ovu populaciju.
Po njihovim rečima, jedino je predsednički kandidat LDP-a, Čedomir Jovanović,
bezrezervno podržao gej populaciju. Pored njega, na upitnik su odgovorili
295
Ljudska prava u Srbiji 2008.
predsednički kandidati: Milanka Karić, Ištvan Pastor i Jugoslav Dobričanin.
Zanimljivo je da na upitnik nisu odgovorili favoriti na predsedničkim izborima.
(
(Politika
, 9. januar, str. 6, 11. januar, str. 7 i Večernje novosti, 16. januar, str. 4)
U sklopu obeležavanja 17. maja, svetskog dana protiv homofobije, CeSID i
Gej strejt alijansa objavili su rezultate istraživanja o stavovima građana o osobama
homoseksualne orijentacije. Prema tom istraživanju, stepen homofobije u Srbiji još
uvek je na visokom nivou. Svega četiri zakona u Srbiji imaju odrednice kojima se
zabranjuje diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije. Istraživanje ukazuje na
to da 70 odsto stanovništva Srbije smatra da je homoseksualnost bolest. Istovremeno
je organizacija Labris u sklopu akcije „Da li ste homofobični?“ tražila da Srpsko
lekarsko društvo i Lekarska komora Srbije, potvrde da istopolna orijentacija nije
bolest. Tim povodom je Dragan Marinković, neuropsihijatar i sekretar Psihijatrijske
sekcije Srpskog lekarskog društva, uputio pismo NVO Labris u kojem je odgovoreno
da homoseksualnost ne predstavlja „duševni poremećaj“ ili „poremećaj ponašanja“,
a da to potvrđuje i važeća klasifikacija bolesti (ICD-10) Svetske zdravstvene
organizacije čija je Srbija članica. (Danas
(
, 16. maj, str. 18)
U maju je tadašnji direktor Službe za ljudska i manjinska prava, Petar
Lađević, dao intervju radiju Slobodna Evropa. U tom intervjuu izneo je niz
kvalifikacija koje su izazvale reakciju organizacija za zaštitu prava seksualnih
manjina. Zbog tog intervjua je grupa nevladinih organizacija zatražila da gospodin
Lađević podnese ostavku. (Kurir
(
, 23. maj, str. 3 i Politika, 17. jun, str. A8)
Sredinom septembra u Beogradu je održan 5. Kvir festival (Queer) u organizaciji više nevladinih organizacija koje se zalažu za poboljšanje položaja lica
alternativne homoseksualne orijentacije. Nažalost, ni ovaj skup nije prošao bez
incidenata jer je grupa od dvadesetak ljudi napala učesnike festivala i tom prilikom ih povredila. Ono što je novo u odnosu na slične napade iz bliske prošlosti
je reakcija policije. Naime, policija se veoma brzo pojavila na licu mesta i efikasnom akcijom uspela da zaštiti učesnike skupa i odgovorne privede. Hrabri i činjenica da festival nije otkazan i da je policija obezbeđivala ostatak skupa, što
ukazuje na izvesnu promenu u reagovanju na kršenje slobode izražavanja homoseksualaca. Reakcija javnosti je bila veoma snažna. Povodom slučaja se oglasilo
Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, zaštitnik građana i brojne nevladine
organizacije.
Dnevni list Kurirr je u nekoliko navrata u toku 2008. godine napadao homoseksualce. Pogrdni nazivi, uvrede, intervjui s nekim ekstremističkim organizacijama
samo potvrđuju kakvu sliku o seksualnim manjinama ovaj list želi da stvori. Posebno je upečatljiv tekst pod naslovom „Dinamitom na pedere Evrosonga“. U njemu
novinar Kurira opisuje plan izvesnog Predraga Radetića da baci eksplozivnu napravu na posetioce Evrosonga ukazujući na to da je pomenuti čak bio i u zatvoru zbog
ovog plana. Pritom je čak uzeta izjava od Radetića i data njegova kratka biografija.
Povodom ovog događaja je reagovalo i Ministarstvo kulture Srbije koje je najavilo
da će zbog teksta u Kuriru u kojem se podržava upotreba nasilja, u skladu sa odred-
296
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
bama Zakona o javnom informisanju, kod nadležnog suda pokrenuti prekršajni postupak protiv tog dnevnog lista. Navedeno je da je na naslovnoj strani objavljen
tekst čiji nadnaslov i naslov, kao i sadržaj, mogu da sugerišu i odobravaju upotrebu
sile (u ovom slučaju dinamita) protiv homoseksualaca.
U Beogradu je na samom kraju godine izrečena prva kazna za pretnje aktivisti Gej strejt alijanse.686
2.6.7. Položaj nacionalnih manjina
Napadi na pripadnike nacionalnih manjina. – Pošto je Skupština Kosova
proglasila nezavisnost 17. februara, u Srbiji su pripadnici nacionalnih manjina, pre
svega Albanci, bili žrtve zastrašivanja i uznemiravanja. Prema informacijama koje
je sakupio Human Rigths Watch,687 policija je registrovala preko 200 incidenata, od
kojih je najveći broj zabeležen u Vojvodini. U incidentima su pretežno pogođeni
poslovni objekti i kuće u vlasništvu Albanaca. U mnogim incidentima došlo je do
posledica koje povlače krivičnu odgovornost. Razbijani su prozori, bilo je pokušaja
paljenja kuća, na kućama Albanaca ispisivani su grafiti kojima se podstiče na mržnju, održavani su protesti ispred kuća i poslovnih objekata Albanaca s ciljem zastrašivanja, a u jednom slučaju, u Somboru, došlo je do organizovanog pozivanja na
bojkot pekara u vlasništvu jednog Albanca, uz deljenje huškačkih letaka.688 Neki od
incidenata dogodili su se tokom ili odmah posle javnih protesta organizovanih po
proglašenju nezavisnosti Kosova, a drugi incidenti dogodili su se u danima koji su
usledili, ponekad ponavljajući se više puta, pri čemu se većina odigravala tokom
686
687
688
Vesti B92, 23. decembar, www.b92.net.
Izveštaj od 74 strane pod naslovom „Taoci tenzije: Zastrašivanje i uznemiravanje etničkih Albanaca u Srbiji posle proglašenja nezavisnosti Kosova,“ koji dokumentuje napade na etničke
Albance i druge manjine u februaru i martu 2008, dostupan je na www.hrw.org.
Shtjefen Kerhoni, vlasnik nekoliko pekara i restorana u Somboru, bio je izložen bojkotu jedne
od njegovih pekara, koji je trajao nedelju dana, što je bila posledica inicijative jedne grupe
ljudi koja je javno pozvala na bojkot i proglasila porodicu Kerhoni dobavljačima oružja i droge
za kosovske Albance. Nekoliko ljudi je demonstriralo ispred pekare tokom nedelju dana. Prethodno je, 17. februara, posle proglašenja nezavisnosti Kosova, policija stupila u kontakt s Kerhonijem i tražila od njega da prijavi bilo kakav incident koji se desi. Sledećeg dana, u centru
Sombora, održan je protest. U neko doba, naredne noći, nepoznati počinioci polomili su prozore pekare Dva brata. Policija je reagovala tako što je poslala patrolna kola ispred pekare i kuće
gospodina Kerhonija, koja su tamo bila parkirana tokom narednih 5–6 dana. Dvadeset drugog
februara počeo je bojkot pekare Dva brata. Nekoliko mladića (za koje je vlasnik ocenio da
imaju 20 do 25 godina) delilo je besplatan hleb ispred pekare zajedno sa lecima kojima pozivaju na bojkot pekare, koja, prema navodima u letku, „finansira nabavku oružja i droge na Kosovu“. Tokom te nedelje na kući porodice Kerhoni, koja se nalazi u drugom delu grada, ispisani
su pogrdni anti-albanski grafiti. O bojkotu u Somboru izveštavale su srpske novine i TV stanice, uključujući Blic, Danas i B92, kao i lokalne novine. Gradonačelnik Jova Slavković, republički ombudsman Saša Janković, vojvođanski ombudsman Petar Teofilović, i nekoliko aktivista za ljudska prava iz lokalne zajednice i Beograda organizovali su posetu Somboru 4. marta
2008. u znak solidarnosti, tokom koje su zajedno doručkovali u bojkotovanoj pekari.
297
Ljudska prava u Srbiji 2008.
noći. Uprkos činjenici da je bilo moguće, imajući u vidu iskustvo sa ultranacionalističkim reakcijama na događaje na Kosovu u prethodnim godinama, predvideti napade na kuće i poslovne objekte u vlasništvu pripadnika nacionalnih manjina, naročito Albanaca, policija nije preduzela preventivne mere kako bi zaštitila njihovu
imovinu pre nego što su se napadi dogodili. U mnogim slučajevima policajci su
razmešteni da štite imovinu u vlasništvu pripadnika nacionalnih manjina pošto je do
napada već došlo, tako da su svojim fizičkim prisustvom predstavljali sredstvo odvraćanja od napada tokom nekoliko dana posle incidenata. U većini slučajeva policija je učinila malo kako bi identifikovala ili energično gonila počinioce napada,
čak i u situacijama kada su sami policajci bili svedoci, ili kada su drugi očevici bili
prisutni, ili kada su snimci sa sigurnosnih kamera bili dostupni. Prema informacijama koje je Human Rights Watch dobio od policije, od 221 zvanično registrovanog
incidenta u vezi sa proglašenjem nezavisnosti Kosova (uključujući i one bez etničkih konotacija, poput onih sa štetom nastalom tokom protesta u Beogradu, a koja
povlači krivičnu odgovornost), 10 osoba je osuđeno i novčano kažnjeno za prekršaje. Veliki broj postupaka je obustavljen zbog nedostatka dokaza, ili su pokrenuti
protiv „nepoznatih počinilaca“.
U aprilu i maju, pre održavanja lokalnih izbora koji su održani istovremeno
sa parlamentarnim, 11. maja, u dva odvojena incidenta, u Boru i Kuršumliji, lepljeni
su plakati kojima se u negativnoj konotaciji, uz uvrede i optužbe, isticala nacionalna
pripadnost i veroispovest lokalnih političara (isticano je da se radi o Hrvatima).689
Za ove incidente niko nije kažnjen.
Tokom aprila, tadašnji predsednik Narodne skupštine Oliver Dulić dobio je
preteće pismo od organizacije Srba iz Čikaga pod nazivom Organizacija S.S. U pismu se navodi da će Duliću „doći crni petak i da ga neće izbeći“, da su se prevarili
svi koji misle da će uhapsiti Ratka Mladića i Radovana Karadžića, kao i da Duliću,
Sonji Biserko (predsednici Helsinškog odbora u Srbiji) i svim Hrvatima nije mesto
u Srbiji, „već u Zagrebu među ustašama“. (Danas
(
, 25. april, str. 29)
Učešće manjina u političkom životu. – Izmenama Zakona o izboru narodnih
poslanika iz 2004. godine690 omogućen je olakšan izbor poslanika za predstavnike
689
690
Na plakatima lepljenim u Kuršumliji nalazilo se pitanje „Da li građani Kuršumlije više veruju
velikom Srbinu Miloševiću ili malom Hrvatu Cahunu?“ – Dejan Milošević je predsednik organizacije rezervista Toplički gvozdeni puk, a Đura Cahun je na lokalnim izborima bio kandidat
za odbornika na listi Zajedno za Kuršumliju (Danas,
(
16. april, str. 4). Plakati lepljeni u Boru
dizajnirani su kao poternice na kojim se nalazila slika predsednika Okružnog odbora Demokratske stranke Dragana Strilića, za koga je napisano da se traži i da ga „najhitnije treba prijaviti prvoj policijskoj upravi“ iz više razloga, između ostalog „jer je kao pripadnik Hrvatske
obaveštajne službe počinio više nedela i malverzacija – od pranja para preko NVO i zapošljavanja mimo zakona, do postavljanja lokatora u vreme NATO bombardovanja.“ Naglašeno je da
je Strilić po nacionalnosti Hrvat rimokatoličke veroispovesti, a na plakatima je potpisan Pokret
mladih Bora (Kurir
(
, 4. maj 2008, str. 3).
Sl. glasnik RS, 18/04.
298
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
manjinskih stranaka, tako što je propisano da za stranke nacionalnih manjina ne
važi opšti cenzus od 5 odsto od ukupnog broja birača koji su glasali, već je taj procenat znatno niži („prirodni prag“ – 0,4 odsto). Kako zakonom nije određen broj
potpisa koji treba da sakupe stranke nacionalnih manjina, RIK je 18. marta donela
Uputstvo o sprovođenju Zakona o izboru narodnih poslanika, kojim je odredila da
je za podnošenje liste strankama nacionalnih manjina potrebno da prikupe 3.000
potpisa, kao što je to bio slučaj i na izborima održanim 21. januara 2007. Ustavni
sud je 8. aprila, na zahtev SRS, obustavio primenu ovog Uputstva, tako da su i
stranke nacionalnih manjina (kao i ostale stranke) za podnošenje liste morale prikupiti 10.000 potpisa.691 Odluka Ustavnog suda doneta je posle otpočinjanja izborne
procedure, svega 13 dana pre isteka roka za predaju izbornih lista, čime su stranke
manjina stavljene u nepovoljan položaj. Na izborima održanim 11. maja učestvovalo je 10 lista stranaka nacionalnih manjina, od kojih su tri liste osvojile poslaničke
mandate, i to Mađarska koalicija (4 mandata), Bošnjačka lista za evropski Sandžak
(2 mandata) i Koalicija Albanaca Preševske doline (1 mandat). Poslanici ove tri liste
su posle konstituisanja skupštine formirali poslaničku grupu manjina. Četiri poslanika bošnjačke Socijaldemokratske partije i jedan poslanik Demokratskog saveza
Hrvata u Vojvodini nalazili su se na listi „Za evropsku Srbiju“, čiji je nosilac bio
predsednik Srbije i Demokratske stranke Boris Tadić. U odnosu na prethodni saziv
parlamenta, bez poslanika su ostale stranke Roma (u prethodnom sazivu po jednog
poslanika imale su Unija Roma Srbije i Romska partija). Iako je mogućnost upotrebe jezika nacionalnih manjina predviđena postojećim zakonodavstvom, u praksi se
u radu parlamenta koristi isključivo srpski jezik.
Na izborima za Skupštinu AP Vojvodine, od ukupno 120 poslaničkih mandata
Mađarska koalicija osvojila je 9, a za predsednika Skupštine AP Vojvodine izabran
je Šandor Egereši (Sandor Egeresi), član Saveza vojvođanskih Mađara.
Položaj Roma – Srbija od 1. jula 2008. predsedava „Dekadom inkluzije
Roma 2005–2015“ i biće predsedavajuća država sve do kraja juna 2009. godine.
Ovu međunarodnu inicijativu su na konferenciji održanoj u Budimpešti 2003.
godine pokrenule Bugarska, Češka, Hrvatska, Mađarska, Makedonija, Srbija i Crna
Gora, Slovačka i Rumunija, a naknadno su se pridružile Albanija i Bosna i
Hercegovina, dok Slovenija ima status posmatrača. Realizacija je započela
potpisivanjem Deklaracije Dekade od strane premijera vlada učesnica 2. februara
2005. godine u Sofiji.
Ciljevi Dekade su smanjivanje neprihvatljivih razlika između Roma i ostalog
dela društva kroz izradu i sprovođenje nacionalnih akcionih planova u oblastima
obrazovanja, stanovanja, zdravstva i zapošljavanja. Pored navedenih prioritetnih
oblasti Dekade, posebna pažnja posvećuje se i suzbijanju diskriminacije, smanjivanju
siromaštva i poboljšanju položaja žena. Osnovni princip Dekade je uključivanje
691
Vesti B92, 9. april, www.b92.net.
299
Ljudska prava u Srbiji 2008.
predstavnika romskih zajednica u sve procese – od izrade dokumenata, preko realizacije, do praćenja i ocene uspešnosti.
Dekadom rukovodi Međunarodni upravni odbor koji čine delegacije zemalja
Dekade, sastavljene od po dva predstavnika država učesnica (nacionalni koordinator
i stručnjak) i jednog predstavnika romskih NVO i međunarodnih organizacija. Nacionalni koordinator Dekade u Srbiji je potpredsednik Vlade za evropske integracije Božidar Đelić. U Dekadi učestvuju i brojne međunarodne organizacije692
Kao prioritetne oblasti u okviru programa predsedavanja693 Srbije Dekadom
istaknute su:
– Stanovanje (Legalizacija i unapređivanje romskih naselja, suzbijanje diskriminacije u stanovanju, preseljenje i jeftina gradnja);
– Suzbijanje diskriminacije u obrazovanju;
– Razvoj Evropske romske politike i pristup fondovima Evropske unije
zemljama koje nisu članice EU za sprovođenje programa za unapređivanje
položaja Roma.
U okviru Ministarstva za ljudska i manjinska prava postoji Sekretarijat za
romsku nacionalnu strategiju čiji je zadatak da inicira, koordinira, prati i realizuje
aktivnosti kojima je cilj unapređivanje položaja pripadnika romske nacionalne
manjine.
Prema popisu iz 2002. godine, u Srbiji je živelo 108.193 građana romske
nacionalnosti. Tačan broj Roma u Srbiji danas nije poznat, a postoje procene da bi
ukupan broj mogao biti između 250.000 i 500.000.694 Problemi sa kojima se suočavaju su brojni i dugotrajni.
Kada je u pitanju obrazovanje, pogled na statističke podatke o Romima
starijim od 25 godina dobijenih na popisu 2002. pruža mogućnost poređenja nivoa
obrazovanja između Roma i stanovništva u celini. Prema tim podacima, bez škole
je bilo oko 27% Roma naspram manje od 6% ukupne populacije. Promena u dobrom
smeru je što je na istoj poziciji deset godina ranije, na popisu 1991, broj Roma bez
škole bio 10% viši. Bez završene osnovne škole dvostruko je više onih u romskoj
nego ukupnoj populaciji. Roma sa završenom srednjom školom ima 4 puta manje
nego ljudi istog nivoa stručne spreme u ostaloj populaciji, dok je onih sa visokim
692
693
694
Svetska banka, Institut za otvoreno društvo, Savet Evrope, Međunarodni dečiji fond UN (UNICEF), Romski obrazovni fond (REF), Program za razvoj UN (UNDP), Razvojna banka SE
(CEB), Kontakt za Rome i Sinte pri Organizaciji za demokratske institucije i ljudska prava
Organizacije za Evropsku bezbednost i saradnju (CPRS/ODIHR/OEBS), Evropska romska
informativna kancelarija (ERIO), European Roma and Traveller Forum (ERTF), Evropski
centar za prava Roma (ERRC), Program ljudskih naselja UN (UN-Habitat) i Visoki komesarijat
UN za izbeglice (UNHCR).
Program predsedavanja dostupan na www.humanrights.gov.yu.
Jednaka dostupnost kvalitetnog obrazovanja za Rome u Srbiji, Fond za otvoreno društvo,
Beograd, i Institut za otvoreno društvo, Budimpešta 2007.
300
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
obrazovanjem više od 20 puta manje. Prema nalazima UNDP,695 Romi dvostruko
manje vremena u odnosu na ostale provode školujući se. Istraživanje UNDP o položaju Roma, interno raseljenih lica i izbeglica696 pokazuje da trećina romske populacije ili nema nikakvo obrazovanje ili ima samo nekoliko razreda osnovne škole,
da jedva nešto više od petine ima završenu osnovnu školu, da je oko 11% Roma sa
završenom srednjom školom, a svega 1% sa višim ili visokim obrazovanjem. Prema
podacima iznetim u Godišnjem izveštaju Lige za Dekadu za 2006. godinu objavljenom u januaru 2007, skoro 50% romskih roditelja ne šalje svoju decu u školu zbog
nedostatka novca, a još 20% zbog nedostatka ličnih i drugih dokumenata i nemogućnosti da do njih dođe.697
Jezička barijera je jedan od osnovnih faktora koji utiču na prosečno lošije
obrazovno postignuće romskih učenika i istovremeno jedan od glavnih razloga upućivanja romske dece u visokom procentu u specijalne škole.698 Iako je, pod određenim minimalnim uslovima, obrazovanje na maternjem jeziku nacionalne manjine
garantovano Ustavom i regulisano drugim zakonima, romska deca uglavnom pohađaju nastavu na srpskom jeziku, a u nekim delovima Vojvodine i na mađarskom.
Školski predmet „Romski jezik sa elementima nacionalne kulture“ predaje se samo
u Vojvodini u 42 škole sa 1.266 dece. Sa posebno ozbiljnim problemom se sreću
ona deca iz zajednica čiji je maternji jezik albanski, koja nemaju mogućnost da
pohađaju škole u kojima je nastava na albanskom jeziku, kao i deca iz porodica koje
se vraćaju po osnovu sporazuma o readmisiji i koja su započela obrazovanje na jeziku zemlje iz koje su vraćena.
U svom pregledu položaja romske dece u Srbiji, Save the Children i Centar
za prava deteta iznose procenu da je među učenicima koji nastavu pohađaju u
specijalnim školama čak 80% romske dece.699 Razlozi za relativan neuspeh romske dece na testovima koji mere zrelost za polazak u školu i mentalne sposobnosti
potrebne za praćenje školske nastave su pre socio-kulturnog i jezičkog porekla
nego što govore o stvarnim intelektualnim sposobnostima romske dece. Jedan od
sistemskih načina da se problemi u ovoj oblasti ublaže, pa i eliminišu, je učešće
romskog tumača prilikom testiranja. Iako se ova praksa tokom poslednjih desetak
godina pokazala vrlo korisnom u sprečavanju neosnovanog upućivanja romskih
učenika u specijalne škole, prisustvo romskog asistenta je u potpunosti prepušteno
dobroj volji stručnog saradnika koji obavlja testiranje. Ministarstvo prosvete je
2007. godine uputilo preporuku za ovakvo postupanje, ali još uvek nije definisano
zakonsko rešenje. Iskustva nekih nevladinih organizacija govore da se, umesto
695
696
697
698
699
Lica siromaštva, lica nade, UNDP, 2005.
At the risk: The Social Vulnerability of Roma, Refugees and Internaly Displaced Persons in
Serbia, UNDP, jun 2006.
Romi i pravo na subjektivitet, Centar za prava Roma, Beograd, april 2006.
Godišnji izveštaj Lige za Dekadu, 2006.
Centar za prava deteta i Save the Children: Više od nezvanične procene – položaj romske dece
u Srbiji, Beograd 2006.
301
Ljudska prava u Srbiji 2008.
pružanja ove vrste podrške, roditeljima često predočavaju materijalne prednosti
upućivanja deteta u specijalnu školu. Čak i kada se protive upućivanju svog deteta u specijalnu školu, romski roditelji nailaze na niz prepreka u nastojanju da se
tome suprotstave, pošto postupak premeštanja deteta iz specijalne u običnu školu
ili odeljenje posle eventualne ponovne procene nije jasno definisan, kao što nije
jasno ni koliko se uopšte praktikuje. Roditelji imaju i mogućnost da upute žalbu
resornom ministarstvu, ali iz raznih razloga, među kojima su neupućenost, nesnalaženje u birokratskoj proceduri ili nepoverenje u državu i vlast, retko za tim posežu. Uostalom, zabeleženih slučajeva vraćanja iz specijalne u redovnu školu
praktično i nema. Deca koja su se uključila u redovno školovanje često ga napuštaju i već u ranoj fazi prelaze u specijalne škole, jer u običnoj školi nemaju potrebnu pažnju i podršku nastavnika, zaštitu od ignorisanja, marginalizacije, uznemiravanja ili čak i diskriminacije, doživljavaju neuspeh u školi i postaju
demotivisana, što dalje produbljuje neuspeh sve dok se ne steknu uslovi za premeštaj u specijalnu školu.700
Pored upućivanja u specijalne škole, formiranje segregiranih odeljenja je još
jedan vid diskriminacije, koji se povremeno javlja i nekad ima otvorenu i jasnu
diskriminatorsku ideologiju u svojoj osnovi. Romske i druge organizacije701 saopštavaju primere segregiranih odeljenja koja su formirana zbog protivljenja neromskih roditelja većoj zastupljenosti učenika romske nacionalne pripadnosti. Formiranje segregiranih odeljenja nastavnici nekad pravdaju potrebom da se odeljenja
ujednače u svrhu efikasnije i uspešnije nastave, što ukazuje na didaktički pristup u
kome dominiraju nastavnik i nastava, dok individualizacija i kooperativni pristup
ostaju u drugom planu.702
U školskoj 2007/08. godini dve osnovne škole703 su i pored apela nevladinih
organizacija da ne segregiraju romsku decu formirale ponovo izdvojena romska
odeljenja, dok je jedna704 posle apela Centra za prava manjina da ne formira nova
odeljenja i da za postojeća pripremi program desegregacije, decu iz romskih odeljenja kategorisala i poslala u školu za decu sa posebnim potrebama.
Jedan od glavnih problema u ovom pogledu je što, iako je segregacija zakonom zabranjena, nisu precizirana obuhvatnija antisegregacijska zakonska rešenja
niti je institucionalizovano praćenje ovakvih pojava, iako bi jačanje ovakvih tendencija u školama moglo da doprinese daljoj getoizaciji romske populacije.
700
701
702
703
704
Denied a future? The right to education of Roma/Gypsy & Traveller children in Europe, Save
the Children, London 2001; Centar za prava manjina, Povrede prava Roma u Srbiji, Beograd,
2001.
Centar za interaktivnu pedagogiju, Centar za prava manjina, Romski obrazovni centar, Romski
dečiji centar.
J. Stojanović, A. Baucal, Jednaka dostupnost kvalitetnog obrazovanja za Rome u Srbiji, Institut
za otvoreno društvo, Budimpešta/Fond za otvoreno društvo, Beograd 2007.
„Žarko Zrenjanin“ u Apatinu i „Jožef Atila“ u Bogojevu.
Osnovna škola u Tornjošu „Temerkinj Ištvan“.
302
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
Vršnjačko nasilje u školama u Srbiji je rasprostranjena pojava i među neromskom decom, ali Romi su izuzetno osetljiva meta jer su uvek u manjini, izopšteni od ostatka kolektiva. U većini istraženih slučajeva nastavnici ne reaguju
adekvatno i ne kažnjavaju učenike zbog izražavanja verske i nacionalne netrpeljivosti.
Prema izveštaju UNICEF o stanju dece u Srbiji,705 skoro 70% romske dece
je siromašno, a preko 60% romskih domaćinstava sa decom živi ispod granice siromaštva. Najugroženija su deca koja žive van gradova, u Vojvodini i u domaćinstvima sa više dece. Preko 4/5 siromašne romske dece živi u porodicama u kojima
odrasli članovi nemaju ni osnovno obrazovanje.
Romi, bilo da stanuju u gradu ili na selu, žive u krajnje lošim stambenim
uslovima. Većina Roma ne poseduje odgovarajuću dokumentaciju o vlasništvu nad
svojim domovima ili zemljištem, što dodatno komplikuje probleme stanovanja
Roma. Jedan deo njih živi u tuđim objektima ili na tuđem zemljištu, najčešće nekadašnjem „društvenom“. Stambena situacija Roma raseljenih sa Kosova706 i povratnika, uglavnom iz zemalja EU,707 je najteža. Problemi u vezi s nasilnim izbacivanjem iz stanova i rušenje nelegalnih romskih kuća i naselja u najvećem broju
slučajeva povezani su s neregulisanim pravnim statusom vlasništva nad zemljištem
i objektima.
Osnovno obeležje društveno-ekonomskog položaja Roma je nizak stepen
ekonomske aktivnosti, visoka nezaposlenost i gotovo stopostotna isključenost Roma
iz javnih institucija. Romi su uglavnom van sistema zapošljavanja, nisu legalno
ekonomski aktivni i mahom se vode kao nezaposleni. Ipak, Romi se nalaze na tržištu radne snage. Rade najteže i najopasnije poslove, po najnižoj ceni.
Desetine hiljada Roma je tokom poslednjih petnaest godina napustilo Srbiju
u potrazi za utočištem u zemljama Zapadne Evrope. Većina je podnela zahtev za
azil. Najveći broj tada je dobio privremenu zaštitu od strane zemlje u kojoj je
potražio utočište. Demokratskim promenama u Srbiji i potpisivanjem Sporazuma o
readmisiji sa EU708 stekli su se uslovi za njihov povratak, tj. prestala je da važi
privremena zaštita. Ova lica se vraćaju u Srbiju bilo nasilnim putem (deportacijom)
ili u okviru tzv. mandatnog povratka, koji se ocenjuje kao dobrovoljan povratak, tj.
povratak na koji lice/porodica pristaje. Procena Saveta Evrope iz 2003. godine jeste
da će iz zapadnoevropskih zemalja biti vraćeno od 50.000 do 100.000 državljana
Srbije. Ovaj broj je verovatno i veći, jer se prema podacima Vlade Nemačke u
ilegalnom statusu nalazi čak 100.000 od ukupno 600.000 građana Srbije koji borave
705
706
707
708
Stanje dece u Srbiji 2006 – Siromaštvo i socijalna isključenost dece.
Analiza situacije interno raseljenih lica sa Kosova u Srbiji: zakon i praksa, UNHCR i PRAXIS, mart 2007.
Kršenje ljudskih prava Roma vraćenih u Srbiju po osnovu sporazuma o readmisiji, Ekumenska
humanitarna organizacija, 2007.
Sporazum potpisan septembra 2007.
303
Ljudska prava u Srbiji 2008.
u toj zemlji.709 MUP Republike Srbije procenjuje da je do sada vraćeno 18.000
naših državljana, a očekuje se povratak još najmanje 47.000. Tačan broj lica koja su
vraćena ili će biti vraćena iz zapadne Evrope se ne zna.
Vlada Republike Srbije osnovala je Savet za reintegraciju povratnika po
readmisiji.
Veliki broj Roma se suočava s ozbiljnim preprekama u uživanju prava da
budu priznati pred zakonom i da poseduju dokumenta. Bez ličnih dokumenata, oni
su pravno nevidljivi i sprečeni da ostvare elementarna ljudska prava, kao što su
pravo na zdravstvenu zaštitu, socijalno staranje, obrazovanje, rad i ostala prava.
Posebno su ugroženi Romi sa Kosova, koji pored toga što nemaju lična dokumenta,
nemaju priznat ni status interno raseljenih lica. Raseljenička legitimacija omogućava
interno raseljenim licima da budu smešteni u kolektivnim centrima ili da učestvuju
u drugim programima smeštaja, budu korisnici humanitarne pomoći i zdravstvene
zaštite. Ne postoje precizni podaci o tome koliko ima Roma koji nemaju lična
dokumenta.
2.7. Pravo na život
2.7.1. Slučaj ubistva gardista. – Tokom 2008. nastavljen je pretkrivični postupak u Okružnom sudu u Beogradu zbog smrti gardista Dragana Jakovljevića i
Dražena Milovanovića, u kasarni Topčider iznad podzemnog objekta Karaš 5.oktobra 2005. godine.710 U dosadašnjem toku postupka sprovedene su dve istrage, obavljene tri ekshumacije, urađeno je više balističkih i medicinskih veštačenja i superveštačenje američkog FBI (Danas
(
, 14. oktobar, str. 7). Istragu je vodila jedna vojna i
jedna nezavisna državna komisija, a zaključci do kojih su došle ove komisije bili su
oprečni. Nalazi nezavisnih veštaka iz inostranstva poklapaju se sa nalazima nezavisne komisije. Vojna komisija iznela je tvrdnje da su vojnici stradali u međusobnom
obračunu, dok su stručnjaci nezavisne komisije došli do zaključka da takav razvoj
događaja nije bio moguć, te da je za smrt gardista odgovorna treća osoba. Kao jedan
od mogućih motiva za ubistvo gardista u medijima se pominjalo i to da su gardisti
u blizini objekta Karaš videli Ratka Mladića, i da su zbog toga ubijeni. (Danas
(
, 11.
oktobar, str. 3)
Veštak FBI Stiv Kaster je u aprilu svedočio putem video linka i u svom
veštačenju je isključio mogućnost da je gardista Dragan Janković izvršio samoubistvo
(
(Danas
, 4. april, str. 3). Veštak sudske medicine Ljubiša Dragović, šef Forenzičke
patologije Okruga Ouklend u Mičigenu (SAD) u svom nalazu je istakao da nema
objektivnih dokaza da se utvrdi mogućnost da je Jakovljević lišio života Milovano709
710
Izveštaj Grupe 484 Povratak iz zapadne Evrope građana Srbije i Crne Gore kojima je odbijen
zahtev za azil ili ukinuta privremena zaštita, jul, 2005. g.
Vidi Izveštaj 2007, II 2.8.1.
304
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
vića ili suprotno, i izneo dokaze u prilog tvrdnje da je treća osoba ubila gardiste.
(
(Danas
, 11. oktobar, str. 3 i Blic, 15. novembar, str. 14)
Protiv vojnog istražnog sudije Vuka Tufegdžića, koji je postupao u ovom
predmetu, vodi se postupak pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu po privatnoj
krivičnoj tužbi Ivanke Baralić, člana nezavisne komisije, zbog uvreda, kleveta i
tvdnji da je nestručna (Danas
(
, 11. oktobar, str. 3). Prema tvrdnjama Bože Prelevića,
predsednika nezavisne državne komisije, sud 28 puta nije uspeo da uruči poziv za
suđenje sudiji Tufegdžiću, iako se on nalazi u istoj sudskoj zgradi. (Blic
(
, 11. oktobar, str. 16)
2.7.2. Nestručno i nesavesno lečenje. – Dečak Dalibor Havlek preminuo je u
Univerzitetskoj dečijoj bolnici u Tiršovoj posle mesec i po dana provedenih u komi
u koju je zapao tokom gastroskopije, najverovatnije greškom lekara. Direktor klinike dr Krstić dao je ostavku. (Blic
(
, 18. februar, str. 15)
Policija je u Požarevcu uhapsila tri lekara i jednog medicinskog tehničara
privatne Specijane ginekološko-akušerske klinike Medikus zbog sumnje da su u
decembru 2007. prekinuli trudnoću pacijentkinji Katarini M. na mestu i u uslovima
koji u pogledu prostora, opreme, kadra i sanitarno-higijenskih standarda nisu
predviđeni za tu namenu. Posle intervencije ona je prebačena u Urgentni centar u
Beogradu, gde je preminula. Policija je uhapsila još jednog lekara zbog sumnje da
je zloupotrebio službeni položaj i pribavio protivpravnu imovinsku korist tako što je
kao odgovorno lice u klinici Medikus doveo u zabludu pacijentkinju M. M. da je
uspešno sproveo lečenje uz konstataciju trudnoće, iako je znao da pacijentkinja nije
u drugom stanju. (Danas
(
, 17. april, str. 33)
Opštinsko tužilaštvo u Boru pokrenulo je istragu protiv ginekologa
Zdravstvenog centra Gorana Golubovića zbog sumnje da je učinio grešku prilikom
porođaja Sanje Todorović, usled čega je beba obolela od cerebralne paralize. (Blic,
(
11. maj, str. 16)
Zbog kvara na aparatu za radioterapiju na Klinici za onkologiju u Nišu oko
200 pacijenata je moralo da prekine terapiju. Od postojeća tri aparata za radioterapiju
jedan je skoro neupotrebljiv jer mu je rok upotrebe davno istekao, drugi aparat se
sve češće kvari jer je polovan i preopterećen, a treći još uvek nije u upotrebi jer je
u fazi montaže. U Vojvodini jedan od postojeća tri aparata za radioterapiju treba da
bude rashodovan, a prema standardima EU s obzirom na broj stanovnika moralo bi
da bude makar 8 ovakvih aparata. (Danas
(
, 13. jun, str. 9)
Institut za plućne bolesti Vojvodine u Sremskoj Kamenici podneo je krivičnu
prijavu Okružnom tužilaštvu u Novom Sadu protiv bivšeg načelnika odeljenja za
intenzivnu negu dr Save Nenića zbog više krivičnih dela, među kojima i teško
ubistvo iz koristoljublja i protivpravno eksperimentisanje i ispitivanje leka. Tokom
avgusta meseca dr Nenić i načelnik Instituta, dr Aleksandar Milovančev, žestoko su
se sukobljavali u medijima. Porodice pacijenata koji su preminuli iznele su niz op-
305
Ljudska prava u Srbiji 2008.
tužbi na račun oba lekara. (Blic,
(
26, 27. i 29. avgust, str. 14, 17 i 16; Danas, 27.
avgust, str. 7)
Četvrto opštinsko tužilaštvo podnelo je zahtev za sprovođenje istrage protiv
dvojice lekara Zemunske bolnice koji se terete za nesavesno lečenje pacijentkinje
Milijane Lj. koja je preminula od sepse posle operacije žučne kese. (Blic,
(
14. oktobar, str. 15)
Okružni sud u Čačku naložio je zdravstvenom centru „Dr Dragiša Mišović“
iz Čačka da isplati 900.000 dinara na ime naknade štete pacijentkinji Stanici Simonović, zbog toga što joj je pogrešno dijagnosticiran rak dojke i amputirana leva
dojka, posle čega je primila terapiju zračenja od 22 tretmana i hemoterapiju u pet
ciklusa. Protiv ovog centra se pred sudom još uvek vode dva postupka. Jedan slučaj
vodi se zbog toga što su, prema izveštaju Zavoda za zaštitu zdravlja, tri porodilje
zaražene virusom hepatitis C, najverovatnije tokom porođaja. Drugi postupak se
vodi zbog navodno pogrešno dijagnosticiranog raka, zbog čega je dečaku izvađen
veći deo organa za varenje, a naknadna analiza je pokazala da je patio od Hočkinsovog sindroma. (Blic,
(
28. oktobar, str. 17)
Treće opštinsko tužilaštvo podiglo je optužnicu protiv četvoro lekara kilinke
„Decedra“ zbog nesavesnog lečenja Jelice Radović koja je posle operacije čukljeva
u oktobru 2006. preminula od sepse. (Kurir
(
, 14. novembar, str. 6)
2.7.3. Požari. – Od zadobijenih povreda u podmetnutom požaru u novosadskom kafiću Laundž u februaru ove godine preminuli su Mirjana (23) i Miloš (19)
Pekić, Milena Klundžić (23), Branka Savković (23), Boris Bjekić (23), Dušica Kulaš
(23), Marija Gavrančić (23) i Vladan Dragović (27) (Blic,
(
18. februar, str. 14). Okružni sud u Novom Sadu je doneo osuđujuću presudu protiv prvooptuženog Miloša Maleševa za izazivanje požara u kafeu Laundž. On se tereti da je upaljačem zapalio
jamboliju u hodniku kafea čime je izazvao požar koji se kasnije proširio na čitav lokal. Izrečena mu je zatvorska kazna od 12 godina. Prvoptuženi Tamaš Kolar i Srđan
Bovan, vlasnici lokala, osuđeni su na po 10 godina zbog toga što nisu preduzeli sve
potrebne mere za zaštitu od požara. Na pet godina zatvora osuđen je Bojan Kulačanin
zbog pomaganja Maleševu nakon izvršenja krivičnog dela. Zastupnik oštećenih porodica, Slobodan Beljanski, izrazio je protest što u optužnici nema nikog iz nadležnih
inspekcija koje su morale da znaju o kakvom se lokalu radi.711
U požaru koji su najverovatnije izazvale dotrajale elektične instalacije u
podrumu zgrade u naselju Kotež život su izgubile tri osobe, Silvia Vuličević-Ilić,
njena ćerka Elena i Slađana Petroski, a osmoro stanara i jedan vatrogasac su povređeni. (Danas
(
23. jun, str. 28 i Blic 23. jun, str.14)
2.7.4. Ostali slučajevi kršenja prava na život. – Okružni sud u Kruševcu doneo
je presudu zbog teškog ubistva hrvatskog državljanina Jakupa Hajdinija.712 Na po 30
711
712
Vesti B92, 27. novembar, www.b92.net.
Vidi Izveštaj 2007, II 2.8.5.
306
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
godina zatvora osuđeni su policajac Igor Marić i Milan Veljović, a policajac Aleksandar Jovanović na 18 godina zatvora. Sud je imao u vidu da su počinioci dvojica policajaca i sin bivšeg policajca, brutalnost kojom je delo počinjeno, kao i to da optuženi
(
, 4. jun, str. 33)
nisu pokazali nikakvo kajanje. (Danas
Na bazenu u Zaječaru pred više stotina očevidaca ubijen je Saša Stojković
zvani Bokser, za koga se veruje da se bavio prodajom narkotika. Televizijske ekipe
koje su snimile iz daljine događaje u vezi sa ubistvom presreli su prijatelji Stojkovića,
oduzeli im kamere, obrisali materijal i pretili smrću novinarima ukoliko objave bilo
kakve informacije o ovom događaju. (Blic,
(
14. jul, str. 14)
Jelena Matić iz Paraćina je poginula, a Dafina Anastasova i Đorđe Markoski
iz Prilepa teško su povređeni kada je jak vetar oborio granu sa drveta koja je pala
na šator u kampu festivala Exit u Novom Sadu. (Blic,
(
14. jul, str. 12, Večernje novosti, 14. jul, str. 15)
Policija je podnela krivičnu prijavu protiv Dušana Vučića i Strahinje Miloševića, vlasnika pitbul terijera i mešanca engleskog i pitbul terijera, koji su izujedali
na smrt Emerenciju Lošunc. (Kurir,
(
28. januar, str. 10)
Pas rotvajler vlasnika Jovice Nedeljkovića zvanog Konajar iz Radinaca
izujedao je na smrt Dragana Arsića, posle čega je Nedeljković telo bacio u bunar i
zatrpao ga ciglama. Okružno tužilaštvo u Smederevu podiglo je optužnicu protiv
Jovice Nedeljkovića jer nije ništa preduzeo da obezbedi opasnog psa, za teško delo
protiv opšte sigurnosti. Nije bilo dokaza da je vlasnik psa pustio ili napujdao na
ubijenog Arsića. (Blic,
(
12. avgust, str. 15)
2.7.5. Život u zdravoj životnoj sredini. – Pored izostanka potrebnih legislativnih reformi, 2008. godinu obeležio je niz slučajeva ozbiljnog zagađenja životne
sredine. U Pančevu su više puta tokom godine vrednosti benzena i drugih štetnih
materija u vazduhu bile povišene daleko iznad dozvoljenih vrednosti.
Havarija na električnoj mreži u Petrohemiji izazvala je ispadanje svih pogona
u Rafineriji nafte Pančevo iz funkcije, zbog čega je povećana koncentracija benzena
u vazduhu na između 135 i 160 mikrograma po kubnom metru. ((Blic, 5. jun, str. 4)
U Azotari je došlo do incidenta kada je jedan radnik u cisternu za amonijački
rastvor sipao azotnu kiselinu koja je probila zidove cisterne i počela da curi.
Koncentracija azotnih oksida tada je dosegla 900 mikrograma po kubnom metru
vazduha, što je pet puta više od dozvoljene vrednosti. (Blic
(
, 5. jun, str. 4)
U Pančevu je 20. avgusta izmereno 88 mikrograma benzena po metru kubnom
vazduha, a prema podacima Gradskog zavoda za javno zdravlje, dozvoljena količina
benzena je 5 mikrograma po kubnom metru. Republička inspektorka za zaštitu
životne sredine, Olivera Topalović, izjavila je da su uzrok zagađenja otpadne vode
rafinerije Pančevo. (Kurir
(
, 21. avgust, str. 7)
U Inđiji je prekinuta izgradnja pogona za preradu starih akumulatora.
Izgradnja je prekinuta tek u oktobru, iako je Ministarstvo životne sredine i prostornog
307
Ljudska prava u Srbiji 2008.
planiranja posle zahteva ekoloških organizacija rešenje o zabrani radova donelo 9.
septembra. (Danas
(
, 4-5. oktobar, str. 21)
Republička inspekcija za zaštitu životne sredine podnela je prijavu za
privredni prestup protiv Blaže Lekovskog, direktora topionice i rafinacije bakra
RTB Bor zbog prekoračenja srednjih dnevnih koncentracija sumpor-dioksida, i
prekršajnu prijavu protiv Branislava Rankića, predsednika opštine Bor, jer nije
omogućio monitorning kvaliteta vazduha na mernim mestima. (Večernje novosti,
23. maj, str. 6)
Grupa radnika Instituta za nuklearne nauke Vinča uputila je otvoreno pismo
MUP i BIA sa zahtevom da pokrenu istragu o mogućim štetnim posledicama po
zdravlje radnika i stanovništva, kao i po životnu sredinu, zbog propusta na projektu
VIND. Oni su upozorili da se propusti u radu odnose na oblast zaštite od zračenja,
tretiranja i skladištenja radioaktivnog otpada, i da su takve situacije u nekim slučajevima zataškavali nadzorni organi. (Kurir
(
, 25. jun, str. 7)
U aprilu je u fabrici „Galenika Fitofarmacija“ izbio požar tokom procesa
pripreme sirovine. Republička inspekcija za zaštitu životne sredine podnela je
krivičnu prijavu protiv odgovornih lica u preduzeću zbog zagađenja životne sredine,
kao i zbog izazivanja opšte opasnosti za život ili za imovinu većeg obima. (Kurir
(
,
8. april, str. 7)
U oktobru se iz građevinskog preduzeća „Partizanski put“ izlilo oko 400 kilograma mazuta u Savu. (Večernje novosti, 14. oktobar, str. 21)
2.8. Zabrana mučenja
Tokom 2008. godine ponovo su se javljali slučajevi kršenja zabrane mučenja
i drugih oblika zlostavljanja. Naime, posle usvajanja novih pravnih propisa vezanih
za zabranu mučenja (Zakon o izvršenju krivičnih sankcija, Zakonik o krivičnom
postupku, Zakon o policiji), ratifikacije međunarodnih ugovora i usvajanja
podzakonskih akata, problem kršenja zabrane mučenja se još više primećuje u
praksi. Pritom, mnogi problemi su rezultat nespremnosti državnih organa, pre svega
policije, da suštinski promene svoj odnos prema ovom pravu građana i odsustva
efikasnih pravnih mehanizama da se mučenje spreči i kazni.
2.8.1. Slučajevi mučenja. – Fond za humanitarno pravo (FHP) saopštio je da
je 6. juna 2008. država isplatila Danilu Dimitrijeviću 250.000,00 dinara kao naknadu
štete za izvršeno mučenje u novosadskoj policiji 1997. godine. Prema mišljenju
FHP, novčana naknada od 250.000,00 dinara ne predstavlja pravičnu naknadu i nije
u skladu s Konvencijom protiv mučenja.713
Dimitrijevića je policija privela 1997. bez uručenja rešenja o određivanju
pritvora i navođenja razloga za hapšenje. U toku tri dana koja je Dimitrijević proveo
713
http://www.hlc-rdc.org/O_nama/FHP-u-medijima/1071.sr.html.
308
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
u pritvoru, njemu su nanete telesne povrede koje je uočio istražni sudija. Istražni
sudija je naredio policajcima da odvedu Dimitrijevića kod lekara kako bi se obavilo
veštačenje, ali policajci nisu postupili u skladu sa nalogom, već su Dimitrijeviću
uručili rešenje o ukidanju pritvora.
Dimitrijević je podneo krivičnu prijavu Opštinskom tužilaštvu u Novom
Sadu 1997. godine. Tri godine od podnošenja krivične prijave tužilaštvo nije podnelo
zahtev za pokretanje istrage. Fond za humanitarno pravo i Evropski centar za prava
Roma podneli su 2000. godine predstavku Komitetu protiv mučenja. Komitet je
2005. godine doneo odluku u kojoj je konstatovano da je u ovom slučaju postojalo
mučenje.
Opštinsko tužilaštvo u Novom Sadu je tek 2007. godine odbacilo Dimitrijevićevu krivičnu prijavu kao neosnovanu. U oktobru 2007. godine FHP je podneo
zahtev za naknadu šetete. Dimitrijević je prihvatio iznos od 250.000,00 dinara.714
U Valjevu je Opštinsko javno tužilaštvo podnelo zahtev za sprovođenje
istrage protiv policajca Dejana R. koji je zlostavljao trojicu mladića. Oni su privedeni na informativni razgovor zbog narušavanja javnog reda i mira. Policijska
uprava u Valjevu saopštila je da je posle izvršene interne kontrole pokrenut disciplinski postupak i da je podneta krivična prijava protiv izvršioca zlostavljanja.
(Danas, 18. decembar, str. 25; Politika, 19. decembar, str. A10; Blic, 18. decembar, str. 15)
U Beloj Crkvi privedena su četiri policajca, Nikola Brković, Radovan Kerčulj, Miroslav Stjepanović i Dragan Pauljev, zbog remećenja javnog reda i mira, jer
su naneli telesne povrede Vladici S. u kafiću Miraž. Sva četvorica policajaca su bili
u alkoholisanom stanju. Protiv policajaca je pokrenut disciplinski postupak. Istražni
sudija je posle saslušanja pustio policajce iz pritvora. ((Danas, 22. decembar, str. 21;
Blic, 21. decembar, str. 16 i 23. decembar, str. 16)
U Knjaževcu je saobraćajac Goran A. naterao Dalibora S. da uđe u njegov
automobil, i potom mu naneo telesne povrede. Protiv policajca je podneta krivična
prijava. (Blic
(
, 7. maj, str. 13)
U Brusu je policija uhapsila trojicu mladića za koje su mislili da su opljačkali
pumpu i pretukla ih je. Mladićima su nanete telesne povrede, a jednom od njih su
konstatovane teže telesne povrede. Policajci su pustili mladiće posle izjave radnika
s pumpe da se ne radi o licima koja su opljačkala pumpu. Tri meseca posle zlostavljanja identitet počinilaca još nije bio poznat.
Automehaničar Marko Lazić iz Gornjeg Milanovca i saobraćajno preduzeće
Autoprevoz podneli su pijavu protiv policajca D. Č. koji je u garaži Autoprevoza
pretukao Marka Lazića. Laziću su konstatovane povrede u vidu nagnječenja ušne
školjke. (Večernje novosti, 6. maj, str. 15; Blic, 6. maj, str. 14)
Trojica policajca iz Kuršumlije, Miljan Komnenović, Miloš Filipović i Ivan
Milosavljević pretukli su braću Tonija i Ivicu Jovanović zahtevajući da priznaju da
714
Ibid.
d
309
Ljudska prava u Srbiji 2008.
su počinili krivično delo krađe vodomera. Policajci su za zlostavljanje koritili palicu
i motorolu, ali su povrede Jovanovićima nanete udarcima nogama i rukama. Prema
izjavi Tonija Jovanovića, jedan od policajaca je repetirao pištolj i stavio mu cev u
usta. Policija je pustila Jovanoviće posle četiri časa zlostavljanja, jer je u međuvremenu utvrđeno da oni nisu počinioci. Jovanovići su se za pomoć obratili Udruženju
Roma u Kuršumliji i podneli su krivičnu prijavu protiv policajaca. Policajci su supendovani, a Opštinsko tužilaštvo je podnelo zahtev za sprovođenje istrage. (Danas
(
,
9. avgust, str. 1; Blic, 9. avgust, str. 15 i 16. avgust, str. 15)
U aprilu je potvrđena presuda Okružnog suda u Zrenjaninu kojom je izrečena
kazna zatvora u trajanju od šest godina policajcu Saši Mijinu za smrt Zdravka Trivana
(
, 15. april, str. 8)
u oktobru 2001. godine, koja je posledica mučenja.715 (Dnevnik
2.8.2. Međunarodne obaveze. – Slučaj Ristić aktuelan je i 13 godina posle
smrti devetnaestogodišnjeg dečaka Milana. I pored odluke UN Komiteta protiv
mučenja716 od 11. maja 2001. da je Srbija povredila članove 12 i 13 Konvencije
protiv mučenja i da se nalaže brzo i temeljno sprovođenje istrage, uzroci smrti
Milana Ristića i dalje nisu razjašnjeni. Fond za humanitarno pravo je u ime roditelja Milana Ristića u aprilu 2002. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu
u Beogradu za naknadu nematerijalne štete. Presudom je dosuđeno 1.000.000,00
dinara. Posle žalbe zastupnika Republike Okružnom sudu u Beogradu i odluke po
reviziji Vrhovnog suda, presuda je izvršena.717 Međutim, posle izvršene ekshumacije i reobdukcije utvrđeno je da uzrok smrti nije pad sa zgrade, kako se tvrdilo u
prvim izveštajima, ali ponovni postupak još uvek nije pokrenut. (Danas, 22. jul,
str. 14)
2.8.3. Stanje u zatvorima. – Damir Joka, načelnik Odeljenja za tretman i alternativne sankcije. Uprave za izvršenje zavodskih sankcija Ministarstva pravde Republike Srbije, izjavio je da u zatvorima i pritvorima nema sistematskog zlostavljanja i mučenja, ali da su prisutni izolovani slučajevi. Takođe, istakao je da je
zabeleženo desetak slučajeva pekomerne upotrebe sile i da se oni rešavaju u okviru
Ministarstva pravde ili su pokrenuti sudski postupci.718
Sredinom avgusta direktor Uprave za izvršenje zavodskih sankcija, Boro Marić, izjavio je da je najveći problem u našim zatvorima što su „prebukirani“. Kapacitet svih zatvora u Srbiji je oko 6.000 zatvorenika, ali se na izdržavanju zatvorske
kazne nalazi oko 9.000. Pored toga, na izdržavanje kazne zatvora čeka još čak oko
5.000 osuđenih.719 Povodom predstavljanja izveštaja Centra za ljudska prava u Nišu
715
716
717
718
719
Izveštaj 2005, II.2.2.1.
CAT/C/26/D/113/1998.
http://www.hlc-rdc.org/uploads/editor/naknada%20stete%20zbog%20torture.pdf.
http://www.glas-javnosti.rs/clanak/drustvo/glas-javnosti-27-06-2008/mucenja-nisu-tipicna-zasrpske-zatvore.
http://www.blic.rs/hronika.php?id=53460, http://www.kurir-info.rs/clanak/kurir-20-05-2008/zatvori-u-srbiji-prebukirani.
310
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
„Monitoring uslova zatvaranja u KPZ Niš,“ Damir Joka je izjavio da je razlog za
ovakvo stanje u zatvorima to što su krivična dela za koje se izriču kazne sve teža,
pa se zbog njihove težine izriču zatvorske kazne u dužem trajanju, što dovodi do
sve većeg broja osuđenika na izdržavanju kazne zatvora.
2.8.4. Stanje u psihijatrijskim ustanovama. – Pitanje bezbednosti zaposlenih
i pacijenata u psihijatrijskim ustanovama postalo je prioritet posle ubistva na
psihijatriji u bolnici u Čačku – psihijatrijski bolesnik Radoje Radovanović je protivpožarnim aparatom ubio Vojislava Ratkovića.
Pokušaji ubistava i samoubistava su veoma česta pojava u ovim ustanovama
i neophodno je da se pored portira postave profesionalna obezbeđenja. Prema rečima
direktora bolnice u Kovinu, dr Milana Milića, na prijemnom odeljenju nalaze se
portir i dva lekara, što je nedovoljno za bolnicu u kojoj ima 600 pacijenata. (Večernje
novosti, 7. maj, str. 6)
Dvadesetdvogodišnji dečak, Milutin Milosavljević, nestao je 23. avgusta iz
Doma za decu i odrasle ometene u mentalnom razvoju u Sremčici. O nestanku
dečaka roditelji su obavešteni tek posle četiri dana. Telo dečaka je pronađeno
početkom novembra u Lipovačkoj šumi i posle analize uzoraka DNK potvrđeno je
da se radi o nestalom dečaku. Institut za sudsku medicinu ustanovio je da nije u
pitanju nasilna smrt.720
2.9. Zabrana ropstva, položaja sličnog ropstvu i krijumčarenje ljudi
Sudeći prema izveštajima medija, nevladinih i međunarodnih organizacija,
situacija na polju borbe protiv trgovine ljudima i krijumčarenja ljudi u Srbiji je
napredovala u 2008. godini.
Prema redovnom izveštaju Kancelarije za nadzor i borbu protiv trgovine ljudima američkog Stejt departmenta,721 Srbija je zemlja i porekla i tranzita i odredište za
žene i devojke kojima se trguje transnacionalno i interno u svrhu komercijalne seksualne eksploatacije. Srbija je smeštena u drugi krug zemalja, odnosno među zemlje
koje rade na suzbijanju trgovine ljudima, ali koje treba i da ulože dodatne napore i da
usvoje nove mere na tom planu. Izveštaj beleži porast interne trgovine ženama i devojkama državljankama Srbije u svrhu seksualne eksploatacije, kao i podatak da slučajevi tzv. interne trgovine učestvuju u ukupnom broju slučajeva sa više od 75%.
Istaknuta je zabrinutost podatkom da se decom još uvek trguje u cilju prinudnog rada
i prinudnog prosjačenja. I pored toga što se pohvaljuje značaj napora koje zakonodavna i izvršna vlast ulažu u borbu protiv trgovine ljudima, u Izveštaju se kao glavni
izazovi izdvajaju neefikasnost domaćeg sudstva, blage kazne, kao i još uvek prisutan
problem ispravne identifikacije žrtava.
720
721
http://www.blic.rs/beograd.php?id=65434.
Vidi http://belgrade.usembassy.gov/policy/reports/080604.html#srpski.
311
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Prema podacima nevladine organizacije ASTRA, najveći problem u uspešnom suprotstavljanju trgovini ljudima u Srbiji i dalje je identifikovanje žrtava. U
post-identifikacionom procesu, pak, problem predstavljaju neodgovarajući programi
reintegracije, nedostatak odgovarajućih programa na nacionalnom nivou koji bi
obuhvatili žrtve koje pripadaju posebno osetljivim ili ugroženim društvenim grupama, uključujući maloletne žrtve.722 Centar nije uspeo da dođe do podatka da je u
ovoj godini u postupku pred sudom ijednoj žrtvi dodeljeno obeštećenje za kršenje
njenih prava.
Na polju prevencije i edukacije i dalje su bile najaktivnije nevladine organizacije,723 iako je tokom godine pojačan i angažman državnih organa. Državni organi bili su aktivniji i na polju zaštite žrtava i krivičnog gonjenja učinilaca krivičnog
dela trgovine ljudima.
S izuzetkom kampanje „Gole činjenice,“724 tokom godine nije zabeležena
nijedna aktivnost koja za cilj ima uticaj na klijente i/ili potencijalne klijente.
2.9.1. Trgovina ljudima. – Prema podacima ASTRA, u Srbiji je od 2002.
godine do oktobra 2008. godine otkriveno 269 žrtava trgovine ljudima, a od tog
broja 106 su deca. Ukupan broj poziva koji je u tom periodu registrovan putem SOS
linije je preko 8.000, od strane 1.790 klijenata (ASTRA, 16. oktobar). Od 2004.
godine ASTRA beleži značajan porast trgovine decom (Politika
(
, 10. mart, str. 10).
Seksualna eksploatacija je i dalje dominantan oblik, ali ne sme se zanemariti i
trgovina decom radi prinudnog prosjačenja, kao i trgovina muškarcima radi radne
eksploatacije. (ASTRA, 5. jun)
Pripadnici MUP Srbije su ukazivali na porast pojave trgovine ljudima u svrhu
radne eksploatacije, prvenstveno navodeći slučajeve radnika iz Srbije koji su odlazili
na rad u Ujedinjene Arapske Emirate, a potom kontaktirali srbijansku policiju za
pomoć s informacijom da su bili izloženi prevarama i eksploataciji.725 Sredinom
godine zabeležena je akcija policijskih službenika Odseka pogranične policije za
strance, suzbijanje ilegalnih migracija i trgovine ljudima PU Vranje kojom su od
trgovine ljudima u cilju prinudnog rada spašena dvojica muškaraca, državljana Srbije, koji su u Makedoniji bili preprodavani, zlostavljani i eksploatisani pune 23
godine.726
U junu je crnogorska policija otkrila porodicu iz Aleksinca koja je vodila
svoju i decu svojih rođaka u Budvu da prose – ukupno 24 osobe, od kojih je 19
maloletnih uzrasta od dve do 17 godina, nalazilo se u kamionu TAM. Prema
722
723
724
725
726
Podatak iz arhive Centra.
Vidi ASTRA E-biltene br. 15, 16 i 17, www.astra.org.yu.
U junu, ASTRA je započela široku javnu kampanju koja je uz preventivnu, sadržala i proaktivnu komponentu s porukom „Prijavi!“, apelujući da se eventualna saznanja i sumnje prijave
nadležnim organima.
Podatak iz arhive Centra.
„Braća kao robovi“, Politika, 21. jul, str. 12.
312
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
podacima policije, u Budvi u letnjoj sezoni boravi oko 400 prosjaka iz Srbije i Crne
Gore, ali iako se sumnja da postoji organizovano prošenje, policija navodi da je to
teško dokazati.727
Postupci pred sudom imali su polovičan uspeh.
U aprilu, pred Okružnim sudom u Novom Sadu optuženi Ljiljana Đurić,
Dušan Manojlović, Radoje Đurić i Radoslava Đurić nepravosnažnom presudom
osuđeni su na ukupno 15 godina zatvora za krivično delo trgovine ljudima, dok je
Gordana Đurić oslobođena optužbe. Oštećenu je sud radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva uputio na parnicu. (ASTRA, 23. april)
U oktobru je pred Okružnim sudom u Beogradu pokrenuta istraga i određen
jednomesećni pritvor Safetu i Fajiku Cucku, Slaviši Vidojeviću i Sevdiji Markišiću
zbog sumnje da su od 2003. godine silom, pretnjom, dovođenjem u zabludu i
zloupotrebom teških prilika vrbovali, prevozili i, radi seksualne eksploatacije držali
više žena u zarobljeništvu, obećavajući im platu ili deo od zarade, kao i druge
vredne nagrade. Takođe, u periodu od 2006. do 2008. godine okrivljeni su oglašavali pružanje seksualnih usluga pod vidom usluga masaže.728
U novembru, sudsko veće Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu za
borbu protiv organizovanog kriminala osudilo je na ukupno 24 godine zatvora
devetočlanu kriminalnu grupu zbog trgovine ljudima i primoravanja oštećene M. T.
na prostituciju. Sud je odredio oduzimanje imovinske koristi stečene krivičnim delom u ukupnom iznosu od 5.500 evra.729
U decembru je pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu zbog zastarelosti
obustavljen krivični postupak vođen protiv Zdravka Lakovića (K 262/08),
okrivljenog za protivpravno lišenje slobode i posredovanje u vršenju prostitucije, i
Mladena Dalmacije, okrivljenog za posredovanje u vršenju prostitucije pomaganjem,
pred većem sudije Zorice Milosavljević. Oštećene u ovom postupku bile su A. M. i
M. M., moldavske državljanke. Prvi glavni pretres, na kome su bile prisutne i
oštećene, trebalo je da bude odrzan 27. decembra 2002. godine, ali je bio odložen,
kao i tri naredna. U maju 2003. godine utvrđeno je da se Mladen Dalmacija nalazi
u bekstvu. Posle njegovog izručenja iz Italije u Srbiju u jesen 2007. godine zbog
postupka pred Posebnim odeljenjem Okružnog suda u Beogradu za borbu protiv
organizovanog kriminala, glavni pretres je zakazivan desetak puta, a održan je samo
dva puta. Sredinom decembra nastupila je zastarelost predmeta (ASTRA, 12. decembar). Zvaničnih podataka o eventualnom postojanju trgovine ljudskim organima
na teritoriji Srbije nema. Međutim, na internet stranicama oglašivača čiji su domeni
registrovani sa ekstenzijom Srbije, postoji značajan broj oglasa u kojima lica
objavljuju da ustupaju delove svog tela uz adekvatnu naknadu ili da ljudske organe
kupuju. Nije poznato da je pokrenuta ijedna istraga, bilo protiv lica koja trguju organima, bilo protiv vlasnika domena zbog objavljivanja ovakvih sadržaja.730
727
728
729
730
„Kamionom vozili decu da prosjače u Budvi“, Blic, 26. jun, str. 20.
„Pritvor osumnjičenima za trafiking“, TANJUG, 6. oktobar.
„Osuđena grupa zbog trgovine ljudima“, BETA, 14. novembar.
Vidi i Izveštaj 2005, II.2.4.4.
313
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Ove godine pitanje trgovine ljudskim organima bilo je dovedeno u centar
medijske pažnje zbog pojave dodatnih informacija koje podupiru tvrdnje o otmicama
i prekograničnim prebacivanjima sa Kosova u Albaniju posle sukoba 1998-1999.
godine, a koje je izneo HRW. Prema ovim navodima, neutvrđen broj osoba je
prebacivan u tzv. žutu kuću u okolini albanskog grada Burel, gde su lekari vadili
unutrašnje organe zatočenicima. Organi su potom avionski transportovani van
Albanije. Većina navodnih žrtava bili su Srbi nestali posle dolaska UN i NATO
snaga na Kosovo, a uz njih žrtve su bile i žene sa Kosova, iz Albanije, Rusije i
drugih slovenskih zemalja.731
U avgustu, javnost je uznemirila izjava državnog sekretara u Ministarstvu
rada i socijalne politike Republike Srbije, Željka Vasiljevića da bi „država trebalo
da uveze više od 100.000 žena iz Azije koje bi se udale za srpske neženje, da bi tako
Srbija rešila demografske probleme i da bi taj projekat trebalo da sprovodi neko
državno telo“. Neposredno potom, ministar rada i socijalne politike oštro je osudio
ovu izjavu rekavši da se takvo ponašanje neće tolerisati, da to nisu stavovi Ministarstva niti da je takva mogućnost ikad razmatrana.732
2.9.2. Krijumčarenje ljudi. – U decembru, sudsko veće Posebnog odeljenja
Okružnog suda u Beogradu za borbu protiv organizovanog kriminala kojim je
predsedavala sudija Radmila Dragićević-Dičić, osudilo je organizatora međunarodne
kriminalne grupe koja se bavila krijumčarenjem ljudi, Vesela Jakupija, na tri godine
i šest meseci, Muhameda Fejzulija na dve godine i osam meseci, Selimona Sadikua
i Ramadana Redžepija na po dve godine zatvora zato što su državljane Turske,
Albanije i Kine tokom 2007. godine krijumčarili preko administrativne granice s
Kosovom. Pojedini pripadnici ove grupe su inače bivši članovi OVK. Ostali
pripadnici ove dvanaestočlane grupe – od kojih su neki bivši pripadnici „Škorpiona“
– osuđeni su na sledeće kazne – Zvonko Bijelić osuđen je na dve godine i deset
meseci, Zoran Dodić na dve godine i šest meseci, Ivica Đorđević na godinu i deset
meseci, Saša Krstić i Milivoje Borišev na po godinu i šest meseci, Blagoje Zavrić
na deset meseci, Žarko Bijelić i Gordana Majstorović na po pet meseci zatvora.733
2.10. Sloboda izražavanja
Učestalost kršenja slobode izražavanja i kršenja profesionalnih standarda u
Srbiji povećana je u 2008, čime je nastavljen trend uspostavljen 2004. Godinu su
obeležili problemi s privatizacijom medija i dodelom frekvencija radio i tv stanicama,
731
732
733
Kosovo/Albanija: Istražiti posleratne otmice, prebacivanja u Albaniju – Zvanična odbijanja
preuranjena, Human Rights Watch, 5. maj.
„Ministar za rad i socijalnu politiku Rasim Ljajić se izvinio javnosti zbog izjave državnog
sekretara Željka Vasiljevića“, B92, 1. septembar.
„Škorpioni i OVK trgovali ljudima“, Blic, 30. decembar, str. 17.
314
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
veći broj napada na medije i novinare i pritisaka na njih i česti i ozbiljni prekršaji
profesionalnih standarda.
Prema oceni Medijske organizacije Jugoistočne Evrope (SEEMO), ekonomski položaj novinara u Srbiji je katastrofalan, a mediji i dalje trpe pritiske
političkih partija i vlasnika krupnog kapitala. Pritisci na novinare kada pišu o
korupciji i privatizaciji čak su teži nego u vreme Slobodana Miloševića (Blic, 19.
jun, str. 11).734
2.10.1. Privatizacija i raspodela frekvencija. – Problem u privatizaciji pojavio se u pogledu lokalnih elektronskih medija s programima na jezicima manjina,
zbog različitih definicija osnivača u Zakonu o lokalnoj samoupravi i glavnom gradu, s jedne, i zakona o informisanju i radiodifuziji s druge strane. Vlasti su zbog
toga početkom godine zaustavile privatizaciju tih medija (Politika
(
, 25. mart, str. 9).
Naime, Zakon o lokalnoj samoupravi dopušta da ona bude osnivač medija, što tim
organima omogućava da zadrže uticaj na lokalne medije (Danas
(
, 29. mart, str. 4). S
druge strane, pri privatizaciji lokalnih medija često dolazi do gašenja programa na
jezicima manjina, kao što pokazuje primer Radio Subotice, jer novi vlasnici nemaju
jasnu obavezu da deo programa na jezicima manjina, koji bi delimično finansirala
lokalna samouprava, zadrže.
Nedovoljno regulisana privatizacija imala je za posledicu to da među novim
vlasnicima ima samo 38 odsto onih koji su se, na neki način, ranije bavili medijima
(Vreme, 27, novembar, str. 34). Istovremeno, privatizacija je pogoršala položaj i
medija i novinara, pa je tako, prema podacima Društva novinara Vojvodine, oko
400 medija ugašeno a oko 1.500 ljudi ostalo je bez posla. (Politika
(
, 4. mart, str. 7)
I dodela frekvencija je donela probleme. Savet Republičke radiodifuzne
agencije je do kraja 2008. izdao ukupno 467 dozvola za radio i tv stanice,735 čime
je proces dodele frekvencija završen. Bez dodeljenih frekvencija ostalo je 776
elektronskih medija, koji su imali obavezu da do 1. septembra prekinu s emitovanjem programa. Međutim, usled različitih problema, ostalo je dosta nerešenih žalbi
na odluke RRA, uglavnom od medija koji emituju programe i na jezicima manjina,
od TV Preševo (Danas
(
, 28. avgust, str. 7), preko Radija Bačka Topola kome je
rešenje stiglo po isteku roka za žalbu i samo dan pre roka za gašenje (Danas
(
, 4.
septembar, str. 17), do Radio Sombora, kome je dozvola prvo data, pa zatim oduzeta. (Danas
(
, 15. septembar, str. 16)
2.10.2. Napadi, pretnje i ometanje rada novinara i medija. – Ni u 2008. nisu
rešena ubistva novinara Milana Pantića i Slavka Ćuruvije, kao ni navodno samoubistvo Dade Vujasinović. U slučaju Vujasinović urađen je novi balistički izveštaj
koji ukazuje da je najverovatnije u pitanju ubistvo (Danas
(
, 17. decembar, str. 27 i
734
735
Slične ocene su izrečene i na svetskom kongresu Međunarodnog instituta za štampu (IPI),
održanom u junu u Beogradu. (Politika
(
, 19. jun, str. 9).
Saopštenje Saveta RRA od 29. decembra 2008, www.rra.org.yu.
315
Ljudska prava u Srbiji 2008.
NIN,
N 18. decembar, str. 10). Međutim, krivično vanraspravno veće Okružnog suda u
Beogradu odbilo je predlog za dodatna veštačenja jer, kako je objašnjeno, nisu navedeni jasni razlozi zbog kojih se te istražne radnje smatraju nužnim i celishodnim.
(
(Politika
, 20. decembar, str. 9)
I u 2008. zabeleženo je više napada na novinare, koji su, kao i ranije, uglavnom prošli nekažnjeno. Najviše napada dogodilo se tokom protesta protiv proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije u februaru u Beogradu, kada je povređeno 150
osoba. Tokom tog protesta demonstranti su fizički napadali novinare B92, FoNET-a,
T
BETE, Blica, Studija B, Večernjih novosti, RTS, kao i strane izveštače. Novinarska
udruženja i deo javnosti zatražili su od predsednika i premijera da država zaštiti
novinare. (BETA
(
hronologija 2008, 12. decembar; Blic, 29. februar, str. 3 i 8. mart
str. 5). U februaru se jedna grupa huligana spremala da napadne zgradu RTV B92,
što je policija sprečila (Politika
(
, 22. februar, str. 19). Slične situacije, samo u nešto
manjoj meri, dešavale su se i na protestima zbog hapšenja Radovana Karadžića.
(
(Danas
26. jul, str. 4)
Uprkos javnim osudama napada na novinare, na protestu nacionalističkih
organizacija i SRSS 24. jula pretučen je snimatelj TV B92 Boško Branković i razbijena
je oprema fotoreporteru FoNET-a
T Zoranu Jovanoviću (Blic, 25. jul, str. 5). Početkom
avgusta Treće opštinsko tužilaštvo iz Beograda podiglo je optužnicu protiv Milana
Savatića, Stevana Milićevića i Nikole Lazića zbog napada na Brankovića i odredilo
im pritvor. (Danas
(
, 5. avgust, str. 3)
U 2008. novinari su fizički napadani i na administrativnom prelazu kod Medveđe ((Blic, 27. februar, str. 2), u Novom Sadu ((Kurir, 30. april, str. 4 i Danas, 17.
jun, str. 5 i 16. jul, str. 25), u Novom Pazaru ((Kurir, 17. jul, str. 4), Beloj Crkvi
(
(Blic
, 20. jul, str. 10), Beogradu (Kurir
(
, 29. jul, str. 4), Kragujevcu (Kurir
(
, 31. maj,
str. 3), Kraljevu (Danas
(
, 13. avgust, str. 29), Kruševcu ((Dosije NUNS, br. 25, str.
47) i Zaječaru (Kurir
(
, 14. i 16. jul, str. 10). Dvojicu napadača iz Zaječara sud je
kaznio sa po dva meseca zatvora, a u tom procesu je napad na novinare prvi put
tretiran kao napad na službena lica. (Blic
(
, 29. jul, str. 17 i Kurir, 1. avgust, str. 10)
Tokom godine zabeleženi su napadi na prostorije i instalacije medija u Bujanovcu (Blic
(
, 22. januar, str. 14), Kragujevcu (Danas
(
, 21. maj, str. 7), Nišu ((Kurir, 8.
maj, str. 6), Beogradu (Danas
(
, 3. april, str. 5 i Dosije NUNS, broj 25, str. 48), Kuršumliji (Blic
(
, 24. novembar, str. 15 i Danas, 27. novembar, str. 37) i Novom Pazaru.
(
(Kurir
, 5. maj, str. 5)
Pomenimo i eksploziju bombe u TDI radiju u Beogradu (Politika,
(
1. mart,
str. 12), eksplozivnu napravu pronađenu u dnevniku Kurirr (Kurir, 18. oktobar, str.
3) i anonimne lažne dojave o bombama u Beogradu (Kurir
(
, 5. jun, str. 4 i Politika,
12. april, str. 22), Kikindi (Danas
(
, 26. maj, str. 28) i Novom Sadu. (Danas
(
, 16. jun,
str. 25)
I pretnje novinarima, obično smrću, fizičkim obračunom ili napadom na
članove porodice bile su česte u 2008. Pretnje su dobijali novinari Nedeljnog
(
, 10. mart, str. 5), RTV Bor
telegrafa ((Politika, 26. mart, str. 12), Kurira (Kurir
316
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
((Kurir, 16. jul, str. 6), TV Jedinstva iz Novog Pazara ((Danas, 20. jun, str. 33),
Večernjih novosti (Danas
(
, 8. avgust, str. 33), Vranjskih novina ((Danas, 8. i 20.
novembar, str. 21), B92 (Politika
(
, 22. februar, str. 19), lista Zrenjanin (Danas
(
, 20.
(
, 16. maj, str. 18), aleksinačke RTV Alt
septembar, str. 33), Radio Apatina (Danas
(
(Politika
, 29. decembar, str. 8) i sportski novinar RTS. (Kurir
(
, 22. maj, str. 20)
Među slučajevima ometanja rada medija izdvajamo dva vezana za Srpsku
pravoslavnu crkvu. Episkop šumadijski je Dečijoj TV iz Kragujevca zabranio da
snima događanja u crkvama i manastirima zbog nezadovoljstva njenim izveštavanjem
(
(Kurir
, 5. jul. str. 6). Krajem godine mitropolit crnogorsko primorski Amfilohije
zabranio je vladici zahumsko hercegovačkom Grigoriju da gostuje na TV B92, kako
je ocenio, najžućoj i najnecrkvenijoj tv na Balkanu. (Večernje novosti, 19. i 20. decembar, str. 8 i 5)
Sud u Loznici je u februaru na šest meseci zatvora osudio bivšeg policajca
zbog teških telesnih povreda nanetih novinaru Večernjih novosti 2005. (Politika
(
, 22.
februar, str. 19)
Opštinski sud u Valjevu je u maju osudio na 4 meseca zatvora, uslovno na
godinu dana, bivšeg direktora lista Napredd zato što je u 2005. i 2006. sprečavao
zaposlene da ostvare pravo na štrajk. (Kurir
(
, 8. maj, str. 6)
2.10.3. Suđenja i pritisci na novinare. – U 2008. bilo je više suđenja vezanih
za novinare. Konačno je rešen slučaj novinara Kikindskih novina Željka Bodrožića.736 Ministarstvo pravde je sa Bodrožićem potpisalo sporazum o isplati 800.000
dinara na ime naknade nematerijalne štete, troškova postupka i isplaćenih kazni
((Dosije NUNS, broj 24, str. 4 i Blic, 19. jun, str. 11). Bodrožić je u martu priveden
zato što nije platio 18.000 dinara kazne za uvredu advokata Dmitra Šegrta, a kaznu
je na kraju platio uz pomoć države. Bodrožić je na ime kazni za više tužbi platio
ukupno 520.000 dinara. (Dosije
(
NUNS, broj 23, str. 14, Danas, 20. mart, str. 33 i 17.
april, str. 18)
U 2008. zabeleženo je više suđenja novinarima i medijima za klevetu i
uvredu. Opštinski sud u Sremskoj Mitrovici kaznio je sa tri meseca zatvora novinara
iz Šapca Hanibala Kovača za uvredu dvojice sudija iz Šapca, u procesu za koji on
nije ni znao da se vodi. Kovač je u odsustvu osuđen da plati 18.000 dinara kazne, o
čemu nije obavešten, a sud mu je zamenio tu kaznu zatvorom uz obrazloženje da on
neće da plati traženi iznos. (Danas
(
, 3. novembar, str. 28)
Na novčane kazne zbog uvrede osuđeni su i kragujevački nedeljnik Svetlost
(
(Danas
, 10. oktobar, str. 33), Blic u Leskovcu ((Blic, 22. mart, str. 14), vlasnik RTV
Pinkk Željko Mitrović (Kurir, 15, oktobar, str. 4), novinar Kurira Dragoljub Petrović
(
(Politika
, 22. novembar, str. 10 i Vreme, 27. novembar, str. 35), a optužbi za uvredu
oslobođeni su dopisnik Politike iz Niša ((Politika, 28. januar, str. 12) i novinarka
Kurira Dragana Manojlović. (Kurir
(
, 20. oktobar, str. 6)
736
Vidi Izveštajj 2007, II.2.12.2.
317
Ljudska prava u Srbiji 2008.
U decembru je krivično odeljenje Vrhovnog suda Srbije usvojilo pravno mišljenje koje se odnosi na klevetu i uvredu i koje je u skladu sa evropskim rešenjima
na tom planu. (Politika
(
, 18. decembar, str. 1). Ovo mišljenje je izazvalo euforične
reakcije u smislu da više uopšte neće biti kazni za uvredu, na šta je reagovao Vrhovni sud objašnjavajući da je u pitanju afirmacija slobode govora, a ne dekriminalizacija uvrede i klevete. (Politika
(
19. decembar, str. 8)
U junu je doneta prva presuda u Srbiji kojom se jedan tekst objavljen u
novinama karakteriše kao govor mržnje. Prvi opštinski sud u Beogradu je tako
ocenio lažni oglas objavljen u dnevniku Glas javnosti 2006, kojim se poziva na
bojkot robe u lancu prodavnica IDEA (Beta
(
, 6. novembar, Kurir, 8. novembar, str.
14).737 Inače, širenje mržnje putem medija bilo je prisutno i ove godine. Tabloidi su
širili mržnju prema homoseksualcima (Kurir
(
, 24. maj str. 1 i 24. decembar, str.6),
Albancima (Kurir
(
, 2. mart, str. 1), Hrvatima (Kurir
(
, 2. jul, str. 5), Evropi (Kurir
(
, 12.
jun, str. 1) i antifašistima. (Kurir
(
, 7. oktobar, str. 5)
U oktobru je smenjena glavna i odgovorna urednica Politike Ljiljana
Smajlović, koja je tu odluku ocenila kao politički čin ((Danas, 2. oktobar, str. 4). S
druge strane, svoju odluku o otkazu komentatoru Ljubomiru Stojadinoviću ocenila
je kao kaznu za „odavanje službene tajne“, odnosno navodno otkrivanje visine plata u Politici. (Politika
(
, 3. oktobar, str. 5)
U julu je RRA raspisao konkurs za kandidate za upravni odbor RTS, bez
obzira što aktuelnim članovima tog tela mandat ističe tek 2011. godine (Kurir
(
, 4.
jul, str. 3). RTSS je zatim podneo krivičnu prijavu protiv RRA koja je, desetak dana
kasnije, povukla konkurs i smenila predsednika i potpredsenika Saveta. (Blic
(
, 5. jul,
str. 4 i Danas, 14. i 30. jul, str. 4 i 5)
U decembru je smenjena generalna direktorka RT Vojvodine Dina Kurbaševski
Vranješević, a sa njom i dobar deo rukovodstva. OEBS i SEEMO su protestovali
zbog toga što takva smena nije praćena ozbiljnim objašnjenjem. (Večernje novosti,
27. decembar, str. 6)
2.10.4. Neprofesionalno ponašanje novinara i medija. – I u 2008. je nastavio
da raste broj slučajeva u kojim su se mediji i novinari ponašali neprofesionalno i
nezakonito. Hapšenje jednog od glavnih haških optuženika Radovana Karadžića
izazvalo je lavinu takvog ponašanja, u čemu su prednjačili tabloidi – Ko je prodao
Radovana (naslov iz Kurira 23. avgusta), Poruka izdajnicima – kletva (naslov iz
Kurira 6. avgusta), Srpska stoka uhapsila Radovana (naslovna strana Pravde 22.
jula). Večernje novosti su, od 3. do 16. avgusta, objavljivale krajnje afirmativni
feljton pod nazivom Radovan Karadžić od mita do Haga. Tabloidi su anatemisali
predsednika Srbije Borisa Tadića, smatrajući ga odgovornim za hapšenje. Mediji su,
u trci za senzacijama i ekskluzivnim informacijama, objavljivali mnoge neproverene informacije o njegovom tajnom životu, dok se gotovo uopšte nisu bavili ratnim
zločinima za koje je bivši politički vođa bosanskih Srba optužen.
737
Vidi II.2.5.2.2.
318
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
Krajem marta Politika je objavila tekst o imovini pokojnog gradonačelnika
Beograda Nenada Bogdanovića u kome se tvrdi da njegova zaostavština vredi
najmanje 20 miliona evra. Predsednik Srbije Boris Tadić zatražio je od Politike da
saznanja i eventualne dokaze na osnovu kojih je napisan tekst dostave nadležnim
organima jer, ako su tačni, svedoče o ozbiljnom krivičnom delu. Urednica Politike
Ljiljana Smajlović je to ocenila kao pokušaj mešanja vlasti u uređivačku politiku i
Tadićevo pismo objavila na naslovnoj strani ((Blic, 29. mart, str. 2 i Politika, 3. i 4.
april, str. 7 i 9). Do završetka rada na ovom izveštaju nisu javno publikovane nove
informacije o tom slučaju.
Neprofesionalno ponašanje pojedinih medija ogledalo se i u objavljivanju
fotografija unesrećenih žrtava. Tako je Kurirr na naslovnoj strani 22. avgusta objavio
krupnu fotografiju odrubljene glave, zatim krupnu fotografiju poginule trudnice (31.
avgust, str. 11) i opet na naslovnoj strani fotografiju žene samoubice (20. oktobar).
Ministarstvo kulture je krajem avgusta podnelo krivičnu prijavu zbog objavljivanja
fotografije odrubljene glave, ali do kraja rada na ovom izveštaju to suđenje nije
počelo. (Kurir
(
, 23. avgust, str. 4)
Press je objavio seriju fotografija seksualno zlostavljane dvanaestogodišnje
devojčice (Press
(
, 15. oktobar, str. 10), Večernje novosti fotografije zlostavljane
maloletnice, njene majke i njenog oca koji je osumnjičen za to delo (19. januar, str.
22), a tabloid Alo na naslovnoj stranici fotografiju bolesne i seksualno zlostavljanje
devojke (21. novembar). Sličnu fotografiju je objavio i TV B92 u svom programu.
Jedan od najozbiljnijih incidenata desio se 16. maja kada su Večernje novosti, Kurir,
Press i TV Avala objavili fotografiju nage dvanaestogodišnjakinje koja je bila žrtva
zlostavljanja. (Danas
(
, 17. jun, str. 5)
Kao nepoštovanje profesionalnog i drugih kodeksa često se ocenjuje i ponašanje direktora RTSS Aleksandra Tijanića. On je, tako, na jednom suđenju ošamario
funkcionera LDP Miloša Lukovića zbog verbalne kritike. Taj svoj potez Tijanić je
obasnio kao „vaspitni“, a bivši premijer Vojislav Koštunica ga je podržao objašnjenjem da je on „ne samo direktor već i novinar“. (Kurir
(
, 28. mart, str. 2 i Danas, 29.
mart, str. 4)
Na kraju pomenimo i jedan prekršaj Zakona o oglašavanju. Naime, TV Avala
i TV B92 su u oktobru prenosili osnivačku skupštinu Srpske napredne stranke Tomislava Nikolića, bez jasnog označavanja da je u pitanju zakupljeni termin. (Kurir
(
, 24.
oktobar, str. 8)
2.11. Nasilje u porodici
U okviru monitoringa i izveštavanja o aktivnostima pravnih institucija u
Srbiji grupa koja prati nasilje u porodici poslala je opštinskim sudovima u Srbiji
zahteve za pristup informacijama od javnog značaja koje se odnose na postupke
koji se vode po Krivičnom zakoniku (čl. 114 st. 2,7,8; čl. 181 st. 2,3,5; čl. 194; čl.
319
Ljudska prava u Srbiji 2008.
197) i Porodičnom zakonu (čl. 197) i da dostave potrebne kopije pravnosnažnih
presuda.
2.11.1. Opštinski sud u Vrbasu
2.11.1.1. Krivični postupakk – Od ovog suda ukupno su dobijene dve presude.
Najviše kritike se može uputiti izrečenim kaznama za nasilnike. U oba slučaja žrtve
nisu zaštićene na adekvatan način.
U prvom slučaju nasilniku je izrečena kazna zatvora u trajanju od četiri
meseca uslovno na jednu godinu, a utvrđeno je da je počinilac bio potpuno svestan
svojih postupaka, kao i da je ranije osuđivan. Ipak, sud nije izrekao meru zabrane
približavanja i pored toga što je prema tvrdnjama oštećene nasilje, kako verbalno
tako i fizičko, trajalo više od 15 godina. Na početku obrazloženja je navedeno da je
počinilac „bio sposoban da shvati značaj svog dela..., svestan svog dela.....i hteo
njegovo izvršenje u više navrata drskim i bezobraznim ponašanjem.....“ da bi se na
kraju zanemarila učestalost nasilja, kao i cilj da se nanesu povrede oštećenoj.
Analizirajući sve činjenice iz presude može se zaključiti da žrtvi nije pružena
zaštita.
U drugom slučaju nasilje je izvršio sin u neuračunljivom stanju prema majci.
Nasilje je, kao i u prvom slučaju, bilo učestalo. Na osnovu izvoda iz kaznene
evidencije utvrđeno je da je počinilac već kažnjavan. Takođe, okrivljeni se vodi i u
evidenciji Neuropsihijatrijske ambulante u Vrbasu. Pored toga što je potvrđeno da
je nasilje konstantno, da je utvrđena nedefinisana psihoza koja je praćena agresijom
i introvertnošću, sud je odredio obavezno psihijatrijsko lečenje na slobodi. Sud nije
uzeo u obzir psihičko stanje nasilnika, kao ni činjenicu da stranke žive u istoj kući,
te da je takvom presudom omogućio nastavak nasilja. Na kraju obrazloženja se
ističe da je počinilac „neoženjen, bez dece, nezaposlen“. Ne vidi se, naravno, kako
ove tri činjenice mogu opravdati nepružanje zaštite žrtvi.
2.11.1.2. Parnični postupakk – Sadržine presuda koje su donete u parničnim
postupcima veoma su različite, ali zajedničko za većinu jeste to što su tužilje
zahtevale zabranu približavanja mestu stanovanja, kako za sebe, tako i za maloletnu
decu. Zahtevi su odbijeni prema deci jer je utvrđeno da odnosi između očeva i dece
nisu poremećeni. Odlukama su prethodila mišljenja veštaka.
Od pet presuda koje su dostavljene izdvajamo slučaj gde je tužena žena kao
počinilac nasilja prema svojoj maloletnoj deci. Tužilac je bivši suprug tužene.
U toku postupka je utvrđeno da je tužena „koristila batine kao vaspitnu
metodu“, kao i da je jednom detetu batinama nanela povrede u vidu krvnih podliva.
Ipak, sud je odbio tužbeni zahtev da se tuženoj privremeno oduzme roditeljsko
pravo jer je smatrao da to nije u interesu deteta. Odluka je zasnovana na iskazima
svedoka i izveštajima veštaka: lekara specijaliste, stručnog tima Instituta za
zdravstvenu zaštitu dece i omladine AP Vojvodine, Centra za socijalni rad i veštaka
320
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
specijaliste medicinske psihologije. U obrazloženju se navodi da je tužbeni zahtev
odbijen jer je u pitanju „neadekvatna forma kazne i korigovanja ponašanja u smislu
izolovanog incidenta“. Pošto je tužena izjavila da je povremeno koristila batine kao
vaspitnu metodu sud je morao da odredi nadzor Centra za socijalni rad za određeni
period jer se iz obrazloženja ne vidi jasno učestalost korišćene vaspitne mere. Izjave
većine svedoka da su deca „uredna, čista i negovana“ ne upućuju na zaključak da
ne postoji fizičko i psihičko nasilje. Tužilac je uputio žalbu Okružnom sudu u
Novom Sadu koji je potvrdio odluku Opštinskog suda u Vrbasu.
2.11.2. Opštinski sud u Titelu
Posle odgovora dobijenih od Opštinskog suda iz Titela ostala je nedoumica
da li su se u periodu od 1. januara 2007. do 1. aprila 2008. godine vodili samo
krivični postupci po članu 194 Krivičnog zakonika ili je bilo i parničnih postupaka
za koje nije dobijen odgovor, odnosno kopije presuda.
Krivični postupak. – U obrazloženjima svih pravnosnažnih presuda kao
otežavajuća okolnost za počinioce navedena je ranija osuđivanost, ali ona nije imala uticaj na odmeravanje kazne jer „je protekao duži vremenski period od osuđivanosti“. Nije jasno zbog čega se jedna činjenica navodi kao otežavajuća okolnost ako
nema značaja za visinu kazne.
Slična je situacija i kada su u pitanju činjenice koje bi trebalo da utiču na
ublažavanje kazne. Tako, godine počinioca uvek predstavljaju olakšavajuću okolnost,
pa se u jednoj presudi „starija starosna dob“ navodi kao olakšavajuća okolnosti,
zbog „nesposobnosti osobe za ozbiljnije nasilje zbog godina“, u drugoj „srednja
starosna dob“, a u trećoj je olakšavajuća okolnost „mlađa starosna dob“ zbog „neiskustva“.
2.11.3. Opštinski sud u Bečeju
Presude Opštinskog suda u Bečeju upućuju na zaključak da je kaznena
politika blaga, što je i inače praksa svih sudova u Srbiji (uslovna osuda je određena
u 10 od 12 presuda po Krivičnom zakoniku).
Od Opštinskog suda iz Bečeja dobijeno je 12 presuda za slučajeve koji su
vođeni po Krivičnom zakoniku i jedna odluka o poravnanju u parničnom
postupku.
Ohrabrujuća je činjenica da su obrazloženja presuda veoma detaljna i da je
utvrđivanje bitnih činjenica sveobuhvatno. U svim presudama se, pored izjava
okrivljenih, oštećenih i svedoka, navode mišljenja veštaka medicinske struke,
centara za socijalni rad i izveštaji domova zdravlja.
U skoro svim presudama olakšavajuće okolnosti se mogu vezati jedino za
konkretan slučaj i ne poseduju opštu crtu. Jedino u slučaju gde je počinilac osuđen
na kaznu zatvora, zameramo što se kao olakšavajuća okolnost uzima ponašanje
oštećene koje izaziva nasilnika.
321
Ljudska prava u Srbiji 2008.
U dve pravnosnažne presude počinioci su osuđeni na kazne zatvora. U prvom
slučaju, izrečena je kazna zatvora u trajanju od šest meseci okrivljenom koji je više
puta u dužem vremenskom intervalu vršio nasilje u porodici. Određen mu je pritvor
koji se uračunava u kaznu te nije zadržan na izdržavanju. Ovako blaga kazna
određena je zbog pomenutog uticaja ponašanja oštećene.
Kazna zatvora u trajanju od jedne godine i četiri meseca izrečena je
okrivljenom koji je više puta osuđivan (otežavajuća okolnost) za dela koja ne
spadaju u krivična dela nasilja u porodici (olakšavajuća okolnost). Međutim, način
izvršenja dela (upotreba opasnog oruđa – žileta) i namera da se nanese telesna
povreda uticali su na kaznu.
2.11.4. Opštinski sud u Senti
Pravnosnažne presude Opštinskog suda iz Sente ukazuju na postojanje
velikog broja krivičnih postupaka, ali ni ovde nije dobijen podatak o tome da li je
bilo parničnih postupaka.
Sud u Senti je u dva slučaja odredio novčanu kaznu u iznosu od 10.000
dinara. Kada se uporede utvrđene činjenice u presudama gde je određena uslovna
kazna zatvora, novčana kazna i sudska opomena ne vide se jasno razlike koje se tiču
relevantnih okolonosti, naime odnosa počinioca i žrtve, namere počinioca i posledica,
a razlika u izrečenim sankcijama je velika.
U jednoj presudi je određena uslovna osuda, a u drugoj sudska opomena –
telesne povrede žrtava su nanete na potpuno isti način. Jedina razlika postoji u
ranijoj osuđivanosti počinilaca – počinilac kome je određena uslovna osuda je ranije
osuđivan, mada ne za krivično delo nasilja u porodici. Međutim, na osnovu
istraživanja uočeno je da se ranija osuđivanost za druga krivična dela u mnogim
presudama ne uzima kao otežavajuća okolnost, što opet ukazuje na nejedinstvenu
sudsku praksu u Srbiji.
Postavlja se pitanje koliki je značaj umišljaja počinioca, posebno ukoliko se
nedvosmisleno utvrdi da je „hteo izvršenje krivičnog dela i da je svestan svoga
dela“. U jednoj presudi je navedeno da je počinilac u izvršenju dela koristio nož i
da je delo izvršeno sa umišljajem, a izrečena je uslovna osuda i pored toga što je u
zakonu predviđena kazna zatvora od tri meseca do tri godine. I pored toga što iz
obrazloženja nije jasno da li je povreda naneta nožem ili na drugi način, s obzirom
da nož, koji predstavlja oružje/opasno oruđe, jeste korišćen i da postoji umišljaj,
uslovna osuda je neadekvatna sankcija.
2.11.5. Opštinski sud u Valjevu
Značaj medicinskih dokaza u sudskom postupku. – Dokazivanje u sudskim
postupcima koji se vode povodom nasilja u porodici otvara pitanje da li postoji
razlika u značaju između medicinskih nalaza i iskaza svedoka. Prema rezultatima
istraživanja može se zaključiti da sudije nemaju jedinstven stav o ovom pitanju.
322
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
Ipak, presude se najviše donose na osnovu slobodne sudske procene o izjavama
svedoka, o držanju žrtve i počinioca. Jasnih i nedvosmislenih dokaza je veoma
malo. Ceo tok postupka i određivanje kazne za počinioca najviše zavisi od stava
sudije i od njegovog shvatanja nasilja, ali se postavlja pitanje u kojoj meri se moraju
uzeti u obzir neoborivi medicinski dokazi.
Medicinski dokazi mogu biti relevantni jedino ukoliko se žrtva po izvršenom
nasilju odmah obratila lekaru, ako su povrede evidentirane i ako postoji zapisnik
lekara. Veštačenja i stručna mišljenja u toku postupka mogu se dati na osnovu već
utvrđenih telesnih povreda. Ipak, ovde se može istaći još jedan problem – žrtve
najčešće nisu svesne značaja konkretnih dokaza, u ovom slučaju medicinskih, i
važnosti toga da se odmah obrate lekaru.
U prilog važnosti medicinskih nalaza govore i obrazloženja presuda
Opštinskog suda iz Valjeva.
Okrivljenom je za telesne povrede, odnosno za nasilje koje je izvršio prema
svojoj vanbračnoj supruzi, izrečena kazna zatvora od deset meseci uslovno na dve
godine. Na osnovu iskaza svedoka i počinioca moglo bi se zaključiti da nasilja nije
ni bilo i da je jedino postojao verbalni konflikt, a da su povrede nastale tako što je
okrivljeni „samo gurnuo oštećenu“ koja je udarila u vrata. Svedokinja, majka
okrivljenog, potvrdila je ovaj iskaz. S druge strane, veštačenje i uvid u fotokopiju
medicinskog nalaza pokazuju da je žrtva imala telesne povrede u predelu lica u vidu
krvnih podliva. Poređenjem iskaza žrtve i medicinskih nalaza s iskazima okrivljenog
i svedokinje, utvrđeno je da su okrivljeni i svedokinja dali lažne iskaze.
U istoj presudi obacuje se deo iz optužnog predloga gde se navodi da je
okrivljeni ranije počinio krivično delo nasilja prema žrtvi i da je za njegovo izvršenje
koristio čekić kojim je žrtvu udario u koleno. O ovom događaju ne postoje medicinski dokazi jer se žrtva nije obratila za pomoć lekaru.
U drugom slučaju postoje veoma slične izjave okrivljenog o negiranju nasilja.
Kao argument u prilog postojanju nasilja ističe se iskaz žrtve koji se u potpunosti
slaže sa medicinskim nalazima. Veštačenjem je potvrđeno postojanje lakih telesnih
povreda, nasuprot izjavi okrivljenog da je žrtvu „slučajno zakačio priveskom po
obrvi“ i da nije bilo drugog fizičkog nasilja. Okrivljenom je određena kazna zatvora
od pet meseci uslovno dve godine.
Treba primetiti da je u ovom slučaju kao olakšavajuća okolnost navedeno to
što se oštećena nije pridružila krivičnom gonjenju. Nepridruživanje krivičnom
gonjenju ne može biti olakšavajuća okolnost, posebno ako je žrtva dala iskaz o
postojanju nasilja i ukoliko je ono potvrđeno na osnovu drugih činjenica. Sud je
dužan da ex officio kazni počinioca krivičnog dela i da zaštiti žrtvu.
2.11.6. Opštinski sud u Šapcu
U presudama se kao olakšavajuće okolnosti navode različite činjenice, za
koje bi se pre moglo reći da doprinose ponavljanju, a ne eliminaciji nasilja. Na pri-
323
Ljudska prava u Srbiji 2008.
mer, nije opravdano uzimati neuračunljivo stanje učinioca kao olakšavajuću okolnost, ako je ta privremena neuračunljivost posledica alkoholisanog stanja.
U jednoj presudi se navodi da je učinilac bio pod dejstvom alkohola i da je
žrtvi naneo lake i teške telesne povrede (potres mozga i prelom nosnih kostiju). Za
sve povrede postoji medicinska dokumentacija i veštačenje psihijatra koji potkrepljuju izjavu oštećene. Iz obrazloženja se zaključuje da je počinilac često konzumirao alkohol i da se trenutno leči od alkoholizma. Čak i činjenica da je policija kod
nasilnika pronašla nož nije uticala da se donese drugačija presuda sem uslovne
osude.
Indikativne su još dve presude. U prvom slučaju, za udarac otvorenom šakom, stezanje za vrat i pretnju, učinilac koji je prethodno osuđivan osuđen je na
kaznu zatvora u trajanju od šest meseci uslovno tri godine (u pitanju je nasilje prema kćerki). U drugom slučaju, za udarac pesnicom, čupanje kose, povrede u vidu
naprsnuća nosnih kostiju, podliva i nagnječenja, izrečena je kazna zatvora od 30
dana uslovno jedna godina.U oba slučaja nasilje je trajalo više godina.
U jednoj od pomenutih presuda učinilac navodi da je „bio svestan da primenom nasilja ugrožava spokojstvo.....što je i hteo“, pa se postavlja pitanje da li je
kajanje poistovećeno sa priznanjem.
2.12. Mirno okupljanje
Najburniji događaji u 2008. godini koji se tiču slobode mirnog okupljanja
svakako su demonstracije do kojih je došlo posle proglašenja nezavisnosti Kosova,
i one koje su pratile hapšenje Radovana Karadžića.
Miting koji je organizovan kao odgovor na proglašenje nezavisnosti Kosova
održan je 21. februara u Beogradu, pod okriljem Vlade i uz prisustvo istaknutih javnih ličnosti. Ovaj miting pratili su neredi u kojima su zapaljeni ambasada SAD,
oštećena neka druga diplomatska predstavništva i povređeno preko 200 osoba. Zoran
Vujović, student iz Novog Sada, preminuo je u požaru u prostorijama američke ambasade, kada je nekoliko desetina demonstranata upalo u ambasadu, demoliralo je i
zapalilo. Pored diplomatskih predstavništava Sjedinjenih Država, Ujedinjenog Kraljevstva, Slovenije, Nemačke, Turske, Hrvatske, Belgije, Kanade i BiH, napadnute su
i kancelarije stranih banaka i kompanija. Na meti napada našli su se i TV B92 i Mekdonalds restorani. Demonstranti su bili veoma neprijateljski raspoloženi prema snimateljima, fotoreporterima i novinarima, koje su fizički napadali i pretili im.
Reakcija policije usledila je tek posle dva sata nereda po gradu. Žandarmerija je tokom celog protesta mirno stajala posmatrajući divljanje demonstranata, i tek
pred sam kraj protesta bacanjem suzavca uspela je da potisne demonstrante. Strani
diplomati su prigovarali da policija, uz navodnu prećutnu saglasnost Vlade Vojislava
Koštunice, nije preduzela energične mere da spreči i suzbije incidente. Posle napada
na strana predstavništva usledila je i reakcija Saveta bezbednosti, koji je najoštrije
324
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
osudio ovakvo ponašanje vandala, kao i srpsku vlast koja nije preduzela potrebne
mere kako bi se ovi incidenti sprečili.
Ovaj miting pokazao se kao gruba zloupotreba prava na mirno okupljanje
tako što su pod okriljem najavljivanog mirnog mitinga bila organizovane grupe
vandala čiji je jedini cilj bio pravljenje materijalne štete.
Mitinzi radikala i nekolicine nacionalističkih organizacija počeli su odmah
nakon hapšenja haškog optuženika Radovana Karadžića. Grupe koje su organizovale
skupove, nisu podnosile prijave nadležnoj policijskoj stanici, što inače predstavlja
zakonsku obavezu pri organizovanju ovakvih skupova. Centralni miting je održan
29. jula u organizaciji tada još jedinstvene Srpske radikalne stranke i Nove Srbije.
Miting podrške haškom optuženiku se na kraju pretvorio u divljanje navijača i
pristalica radikala koji su petardama, bakljama i kamenicama napadali policiju. U
napadima demonstranata povređeno je više policajaca i novinara. MUP je podneo
više krivičnih prijava.738
Pored velikog broja povređenih policajaca, povređeni su i demonstranti, a
Ranko Panić, simpatizer SRS iz Mladenovca, preminuo je od posledica prebijanja
koje je zadobio na mitingu. Posle mitinga suspendovano je šest policajaca, protiv
kojih je pokrenut disciplinski postupak zbog povrede službene dužnosti. Povodom
ovog slučaja ministar unutrašnjih poslova formirao je radnu grupu kako bi se u
saradnji sa tužilaštvom utvrdile činjenice i okolnosti pod kojima je došlo do
povređivanja građana i pripadnika policije, kao i utvrđivanja ko je odgovoran za
smrt preminulog Panića.739
Posle ovih incidenata nastavljeno je sa svakodnevnim protestima. Bez obzira
na prisustvo policije, demonstranti su se u centru Beograda sukobljavali sa
novinarima i tom prilikom povređen je snimatelj televizije B92 Boško Branković,
koji je zadobio prelom potkolenice.
Iako su demonstracije u organizaciji pristalica haškog opuženika Radovana
Karadžića vremenom postale sve slabije posećene, nacionalističke grupe koje su ih
organizovale nastavile su da zoupotrebljavaju pravo mirnog okupljanja tako što su
svakodnevno blokirale saobraćaj u centru Beograda. Skupovi su trajali i nekoliko
meseci nakon hapšenja Karadžića, a na njima često nije bilo više od par desetina
pristalica ovog haškog optuženika. I pored toga policija nije reagovala i nije
sprečavala ovu malobrojnu grupu da remeti saobraćaj, pa se došlo u situaciju da je
centar grada bio svakodnevno zatvoren. Ovu situaciju okončao je gradonačelnik
Đilas koji je intervenisao javnom molbom da policija reguliše saobraćaj, a da se
demonstranti kreću trotoarom, nakon čega je policija po prvi put počela da podnosi
prekršajne prijave protiv organizatora skupa.
Tokom meseca oktobra došlo je do velike polemike i podele u srbijanskoj
javnosti oko toga koji skupovi bi trebalo da budu zabranjeni, a koji ne.
738
739
B92, 29. jul, www.b92.net.
Saopštenje MUP-a 16.09.2008. www.mup.sr.gov.yu.
325
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Grupa ljudi okupljena oko neonacističkih organizacija zakazala je marš
Beogradom za 11. oktobar. Kao odgovor na njihov skup, razne organizacije i grupe
građana organizovale su antifašistički protest u istom danu. Posle insistiranja
tužilaštva i velikog pritiska javnosti policija je odlučila da se fašistički skup zabrani.
Posle obaveštenja MUP da će marš biti zabranjen na forumima organizacija
Nacionalni stroj i Krv i čast pojavile su se direktne pretnje ministru Ivici Dačiću.740
Uprkos zabrani, pristalice fašističkog pokreta ipak su se okupile i promarširale
Beogradom paralelno sa antifašističkim skupom, nakon čega je tridesetak njih
privedeno. Policija je podnela dve krivične i trinaest prekršajnih prijava protiv učesnika neonacističkog marša.
Posle neonacističkog marša javila se potreba da se zakonom uredi njihova
mogućnost okupljanja, kako se ovakve situacije ne bi više ponavljale. Ministar
unutrašnjih poslova, Ivica Dačić, i ministar lokalne samouprave, Milan Marković,
najavili su formiranje radne grupe koja bi napravila Zakon o zabrani skupova
neonacista s obzirom da su ovi skupovi proglašeni visokorizičnim i protivnim
javnom poretku.
2.13. Ekonomska, socijalna i kulturna prava
2.13.1. Nezaposlenost. – U Srbiji se, prema poslednjim podacima Nacionalne
službe za zapošljavanje, od početka godine broj nezaposlenih smanjio sa 875.000 na
733.000, ali je i pored toga stopa nezaposlenosti još uvek visoka – 18,8 odsto. Više
od 25 odsto nezaposlenih je starije od 50 godina, a polovina posao traži duže od dve
godine. Takođe, 55 odsto nezaposlenih su žene, koje generalno teže dobijaju posao
(
(Blic,
28. septembar, str. 11). Između 200.000 i 300.000 ljudi u Srbiji trenutno
zarađuje za život „na crno“, odnosno oni nisu prijavljeni i poslodavci za njih ne
plaćaju doprinose, upozorio je na konferenciji za štampu direktor Nacionalne službe
za zapošljavanje, Vladimir Ilić (Danas,
(
7. novembar, str. 4). Tokom ove godine,
zvanično je prestalo da postoji 2.296 preduzeća na području cele Srbije, a iz registra
Agencije za privredne registre ove godine obrisano je tačno 25.668 radnji (Večernje
novosti, 18. oktobar, str. 5). Svetska finansijska kriza poslužila je kao izgovor za
otpuštanje više od 700 radnika, a slična sudbina čeka još bar 100.000 zaposlenih,
pre svega u privatizovanim firmama, koji bi u narednoj godini mogli da ostanu bez
posla (Danas,
(
13. novembar, str. 11)
2.13.2. Zaštita na radu. – U centru Valjeva poginuo je radnik Sreten Krstić
na gradilištu stambene zgrade koja nema dozvolu za gradnju i čije su rušenje
nadležne inspekcije predložile pre 2 godine. Rešenje o rušenju nije izvršeno zbog
nedostatka sredstava u opštinskom budžetu. (Večernje novosti, 23. februar, str. 23)
740
Blic, 17. oktobar, www.blic.rs.
326
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
U nesreći na gradilištu u Kruševcu poginuo je radnik Radoslav Vulić.
Povodom njegove smrti oglasio se načelnik Republičke inspekcije pri Rasinskom
okrugu, Jugoslav Veljković, koji je najavio ispitivanje svih okolnosti ove nesreće,
kako bi bilo utvrđeno jesu li bile preduzete sve mere zaštite. (Večernje novosti, 29.
mart, str. 13)
Na strelištu preduzeća Zastava oružje u Kragujevcu, prilikom ispitivanja preciznosti pušaka i mitraljeza, pogođene su kuće građana koji žive u blizini strelišta.
(
(Politika
, 7. jun, str. 18)
Na gradilištima u Srbiji u oktobru su u 3 različita grada u toku jednog dana
poginula trojica radnika. U Priboju je nastradao Njegoš Pejatović od posledica pada
prilikom rušenja krova, dok je njegov kolega Slavko Trtović zadobio teže povrede.
U Kragujevcu je poginuo Svetislav Dogandžić kada je pukla sajla dizalice na
gradilištu, dok je u Vrnjačkoj Banji nastradao Siniša Jovanović kada se na kanal u
kom je radio obrušila velika količina zemlje. (Večernje novosti, 22. oktobar, str.
18)
Radnik firme Ede-Pro Tikomir Perić teško je povređen u eksploziji pogona
za punjenje protivgradnih raketa fabrike „Ede-Pro“. Prema rezultatima istrage,
nesreću na radu izazvao je kvar na mašini koja se koristi za punjenje eksplozivne
smese za protivgradne rakete. (Večernje novosti, 11. novembar, str. 19)
2.13.3. Šikaniranje na radnom mestu. – Služba Viktimološkog društva Srbije
– info i podrška žrtvama u 2007. godini primila je ukupno 117 poziva osoba koje se
žale na psihičko nasilje na radnom mestu (mobing), fizičko nasilje, seksualno nasilje
na radnom mestu, sva tri oblika nasilja zajedno i druge oblike nasilja. Najvećim
delom, odnosno u 108 slučajeva nasilja na radnom mestu (78 žena i 30 muškaraca),
osobe su se žalile na mobing od strane nadređenih, podređenih ili kolega. U sedam
slučajeva (6 žena i 1 muškarac) Službi su se obraćale osobe koje su bile fizički
ugrožene na radnom mestu, dok su se u dva slučaja javile osobe ženskog pola žaleći
se na seksualno nasilje na radnom mestu. Fizičko nasilje je u četiri slučaja bilo
praćeno psihičkim nasiljem. Žene žrtve seksualnog nasilja su trpele i psihičko
nasilje, dok je jedna žena uz seksualno i psihičko nasilje bila i fizički ugrožavana na
radnom mestu.741
Uprkos činjenici da je pitanje mobinga tokom 2008. godine bilo prisutnije u
medijima nego ranijih godina, građanke Srbije u velikom broju, njih 65%, i dalje
imaju utisak da mediji ne izveštavaju o ovoj pojavi u dovoljnoj meri. Čak 76% žena
u Srbiji nije nikada čulo za pojam „mobing.“742
Značaj medijskog izveštavanja o ovoj temi potvrđuju podaci udruženja „No
mobing,“ kome se dnevno obično obrati 6 ili 7 osoba, a u danima kada mediji
741
742
Više u: M. Kovačević-Lepojević, D. Radaković, Analiza rada Službe u 2007. godini, Temida,
2008, str. 81–101.
Istraživanje Beogradskog centra za ljudska prava Radna prava i diskriminacija – upoznatost i
stavovi žena u Srbiji, dostupno na stranici www.bgcentar.org.rs.
327
Ljudska prava u Srbiji 2008.
izveštavaju o mobingu ili njihovoj organizaciji javi im se i više od 20 žrtava. Statistika pokazuje da je u Beogradu svaki drugi zaposleni bio šikaniran na poslu barem
jednom. Šikanirani su često radnici koji rade poslove koji su ispod njihove stručne
spreme. Nema puno seksualnih ili fizičkih nasrtaja, već se češće radi o nagoveštaju
da će doći do nasrtaja, aluzijama na seks, ucenama i sl. U takvim slučajevima žrtve
su obično žene. (Blic
(
, 17. avgust, str. 4)
Prema podacima Saveza samostalnih sindikata Vojvodine dobijenim na
osnovu analize rada njihovog telefonskog servisa za pomoć žrtvama mobinga, čak
četiri petine zaposlenih zbog izloženosti mobingu ima psihičke probleme na radnom
mestu, a dve trećine njih bi zbog toga promenilo i firmu u kojoj radi. Prema njihovim
podacima, u najvećem broju slučajeva na mobing se žale osobe starije od 50 godina
(44%), a najmanje osobe starosti između 20 i 30 godina (4%). Mobing je
najzastupljeniji u privatnom sektoru, čak u oko 68 prijavljenih slučajeva, i koristi se
kao sredstvo pritiska da bi zaposleni sam napustio preduzeće. Žene su nešto češće
žrtve (u 56 odsto slučajeva), a kada je reč o nivou obrazovanja, među žrtvama je
najviše onih sa srednjom školom (68 %), dok su fakultetski obrazovani radnici bili
žrtve u 28 % slučajeva. (Politika
(
, 22. novembar, str. A17)
Na konferenciji za štampu dve otpuštene radnice privatne konfekcije KSK
Kloting iz Leskovca optužile su rukovodstvo i vlasnika te kompanije za izrabljivanje i mobing. One su iznele tvrdnje da su tokom rada u fabrici „bile maltretirane,
vređane i omalovažavane“. Predstavnik kompanije je demantovao optužbe o
maltretiranju i šikaniranju zaposlenih i objasnio da su „otkaz dobile zbog nerada i
neispunjavanja norme.“ (Danas,
(
8. novembar, str. 21)
Osamnaestoro zaposlenih u Specijalnoj psihijatrijskoj bolnici Gornja Toponica
kod Niša započelo je štrajk glađu 7. maja tražeći smenu direktora Milana
Stanojkovića. Zaposleni su naveli da je glavni uzrok štrajka psihičko maltretiranje.
Ministar zdravlja, Tomica Milosavljević, smenio je Milana Stanojkovića i za vršioca dužnosti direktora postavio psihijatra Božicu Ivić.743
Uprkos velikom broju slučajeva mobinga koje su zabeležile organizacije koje
pružaju pomoć žrtvama, inspekcijski organi za sada nemaju registrovane slučajeve
mobinga. (Blic,
(
17. avgust, str. 4)
Sudske presude. – Tokom 2008. mediji su izveštavali i o dve presude donete
zbog mobinga. Prvu presudu zbog zlostavljanja na radnom mestu doneo je Opštinski
sud u Jagodini 3. septembra 2008. Prilikom donošenja presude sud je primenio
postojeće pravne propise iz krivičnog zakonodavstva. Urednik nedeljnika Novi put
Zoran Milovanović osuđen je na četiri meseca zatvora uslovno na dve godine zbog
krivičnog dela zlostavljanja i mučenja od strane službenog lica, tj. zbog „mobinga“.
Tužilaštvo je podiglo optužnicu na osnovu tužbe koju je protiv Milovanovića
podnela novinarka ovog lista, Ivana Delić Janković. Drugostepeni sud je potvrdio
743
http://www.naslovi.net/2008-05-23/b92/stanojkovic-ispitati-strajk-gladju/682702; http://www.
naslovi.net/2008-05-14/b92/prekinut-strajk-u-toponici/671506.
328
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
presudu Opštinskog suda u Jagodini. (Politika,
(
16. oktobar, str. A12 i Danas, 5.
decembar, str. 25)
Opštinski sud u Bačkoj Palanci doneo je presudu kojom je načelnica
Južnobačkog okruga, Darija Šajin, proglašena krivom za mobing i osuđena na 14
meseci zatvora, uslovno četiri godine, zbog maltretiranja šestoro radnika u vreme
dok je bila načelnica Opštinske uprave u Baču. Prema presudi, ona je tokom 2005.
godine u više navrata „zlostavljala zaposlene i vređala njihovo ljudsko dostojanstvo“.744
Nacrt zakona o zabrani zlostavljanja na radu. – U oktobru je predstavljen
Nacrt zakona o zabrani zlostavljanja na radu, koji se sada nalazi u fazi javne
rasprave. Prema Nacrtu, zabranjen je bilo koji vid zlostavljanja na radu i u vezi s
radom, a pod zlostavljanjem se podrazumeva svako aktivno ili pasivno ponašanje
prema zaposlenom ili grupi zaposlenih kod poslodavca od strane poslodavca, nekog
od zaposlenih ili grupe zaposlenih, koje se ponavlja, a ima za cilj ili predstavlja
povredu dostojanstva, ugleda, ličnog i profesionalnog integriteta, zdravlja, položaja
zaposlenog i koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo
okruženje ili dovodi do toga da se zaposleni izoluje ili navede da na sopstvenu
incijativu otkaže ugovor o radu ili raskine radni odnos. Zabranjuje se podsticanje i
navođenje na zlostavljanje, kao i zlostavljanje poslodavaca ili odgovornih lica.
Nacrt sadrži odredbe o postupku za zaštitu od zlostavljanja kod poslodavca
(medijacija) i posebne odredbe o sudskoj zaštiti koja stoji na raspolaganju
zaposlenom ukoliko nije zadovoljan zaštitom od zlostavljanja kod poslodavca. U
sudskom postupku ukoliko tužilac učini verovatnom svoju tvrdnju o učinjenom
zlostavljanju, teret dokazivanja prelazi na poslodavca. Značajno je da nacrt predviđa
oslobođenje od plaćanja sudske takse u parničnim postupcima za ostvarenje sudske
zaštite od zlostavljanja, čime se u značajnoj meri olakšava pokretanje ovakvih
postupaka. Kaznene odredbe ovog zakona predviđaju tri kategorije novčanih kazni
u rasponu od 40.000 do 1.000.000 dinara.
2.13.4. Siromaštvo i životni standard. – Prema podacima tima za primenu
Strategije za smanjenje siromaštva, najugroženija je jugositočna Srbija gde je 13,3
odsto siromašnih i to najviše u seoskim sredinama, gde svaki treći građanin Srbije
živi u nemaštini, a najmanje siromašnih je u Beogradu – 3,1 odsto. Ugrožena je i
istočna Srbija, u kojoj 10,1 odsto stanovištva živi u nemaštini, ali je to više izraženo
u gradskim sredinama. Glavni uzrok siromaštva u Srbiji su nedostatak obrazovanja
i nezaposlenost (Politika
(
, 1. april, str. 8). Ispod granice siromaštva živi 7 odsto,
odnosno 23.000 dece u Beogradu. Oni su samo deo grupe od oko 300.000 dečaka i
devojčica koji žive na ivici egzistencije; najviše su pogođena deca romske
nacionalnosti, ali i deca sa smetnjama u razvoju, bez roditeljskog staranja i žrtve
zanemarivanja i zlostavljanja. Samo 10 odsto dece iz siromašnih porodica ide u
744
Novosadski dnevni list Dnevnik, 18.10.2008; na www.dnevnik.co.yu.
329
Ljudska prava u Srbiji 2008.
predškolške ustanove, a samo 13 odsto romske dece završi osnovnu školu. (Večernje novosti, 22. septembar, str. 24)
Sredinom januara supružnici Dragoljub i Ljubinka Petrović iz Lapova umrli
su od nemaštine, gladi i hladnoće. Oni su živeli u trošnoj kući, bez struje, vode i
grejanja (Politika
(
, 14. januar, str. 9). U selu Šantarovac kod Jagodine od gladi su
preminuli Vladanka Đurđević i njen sin Slađan, koji su živeli u uslovima nedostojnim
čoveka, u kući za rušenje, bez jednog zida (Blic
(
, 1. februar, str. 17). Slučajevi smrti
usled gladi, nemaštine i hladnoće do sada su u Srbiji bili retkost.
Prema podacima istraživanja Instituta za sociološka istraživanja, u okviru
radno aktivnog stanovništva 50.000 ljudi čine pripadnici više klase, srednjoj klasi
pripada 800.000 građana Srbije, dok nižu klasu, odnosno siromašno stanovništvo
čini oko 2,5 miliona građana. (Politika
(
, 18. mart, str. 8)
2.13.5. Penzije. – Na inicijativu Partije ujedinjenih penzionera Srbije, i kao
deo koalicionog sporazuma, Vlada Srbije donela je Uredbu o vanrednom povećanju penzija od 10 odsto od oktobra, što zajedno s redovnim usklađivanjem čini
povećanje od ukupno 17 odsto. Najavljene su i izmene Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju koje bi trebalo da do kraja 2009. godine dovedu do toga da
penzije ne mogu da budu ispod 70 odsto prosečne zarade u zemlji. ((NIN, 4. septembar, str. 28)
2.13.6. Obrazovanje. – Prema podacima Zavoda za statistiku, više od 227.000
građana Srbije završilo je od jednog do tri razreda škole, dok 898.847 stanovnika
ima između četiri i sedam razreda osnovne škole. Srbija je jedina zemlja u Evropi u
kojoj se za poslednjih 15 godina smanjio broj visoko-obrazovanih. Danas u Srbiji
sedam odsto građana ima fakultetsku diplomu. Od oko 7,5 miliona građana Srbije,
ne računajuči Kosovo, 1,2 miliona nema osnovno obrazovanje, a 3,5 odsto stanovništva je potpuno nepismeno. (Vreme, 15. maj, str. 5)
Ministarstvo prosvete saopštilo je da nevažeći udžbenici privatnih izdavača
neće moći da se koriste u nastavi i da će oko 100.000 nevažećih udžbenika od prvog
do petog razreda koje su štampali privatni izdavači biti zamenjeno knjigama Zavoda
za udžbenike (Danas
(
, 18. septembar, str. 6). Prema tvrdnjama privatnih izdavača, u
vreme kada su njihove knjige bile ponuđene školama i kada su ih roditelji plaćali,
postojale su dozvole, koje su naknadno oduzete kada je Ministarstvo prosvete
odlučilo da obavi vanrednu proveru svih udžbenika privatnih izdavača (Blic
(
, 27.
septembar, str. 8). Za udžbenike i školski pribor roditelji su prošle godine morali da
izdvoje od 6.000 do 12.000 dinara, dok je ove godine ta cifra uvećana u proseku za
4.000 dinara. (Blic
(
, 8. avgust, str. 8)
Usvajanjem Zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju
prekinut je protest studenata Beogradskog univerziteta. Na predlog Ministarstva
prosvete, koji je prihvatila Vlada, uneta je izmena o broju bodova potrebnom za
upis godine i produžetak finansiranja iz državnog budžeta. (Večernje novosti, 24.
oktobar, str. 7)
330
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
Studenti treće godine germanistike peticijom su tražili zamenu predavača
zbog bahatog i neprimerenog ponašanja i nepoštovanja prava garantovanih Bolonjskom poveljom. (Blic
(
, 29. oktobar, str. B2)
U gimnaziji u Boru zbog šamaranja učenika suspendovana je profesorka engleskog jezika. (Politika
(
, 11. mart, str. 18)
U aferi Indeks optužena su 23 profesora, 33 studenta i više od 30 posrednika
koji se terete za korupciju, zloupotrebu službenog položaja, falsifikovanje
dokumenata i podsticanje na vršenje krivičnog dela. Optuženo je više profesora
Pravnog fakulteta u Kragujevcu, Beogradu, Nišu i Novom Sadu, koji se terete da su
pozitivne ocene upisivali u indekse za novčanu naknadu od 500 do 750 evra, dok su
diplome koštale od 12.000 do 16.000 evra. Profesori se terete za ukupno 159 krivičnih dela, od toga 114 dela primanja mita i 45 zloupotreba službenog položaja.745
Glavni pretres je počeo krajem decembra i nastaviće se u aprilu 2009. godine.
2.13.7. Štrajkovi. – Nezadovoljni radnici nastavili su da organizuju štrajkove
dok su se sindikati uglavnom bavili potpisivanjem Opšteg kolektivnog ugovora i
pregovorima za stupanje na snagu njegovog proširenog dejstva.746 Ipak, najveće
štrajkove u 2008. godini organizovali su vojni rezrvisti, veterani rata na Kosovu
1999. godine.
Štrajkovi vojnih rezervista. – Vlada Srbije je početkom godine donela odluku
da se vojnim rezervistima, iz određenog regiona (Topličkog i dela Jablaničkog okruga), isplate zaostale dnevnice u formi socijalnih davanja, nakon njihovih štrajkova s
kraja prošle i početka 2008. godine. (Večernje novosti, 12. januar, str. 6)
To je izazvalo reakciju svih pripadnika Treće armije koji se organizuju sa
identičnim zahtevom i kreću u štrajkove, protesti se umnožavaju širom zemlje i
dobijaju različite forme.
Oko tri hiljade učesnika ratnih sukoba na Kosovu i Metohiji protestovali su
u centru Leskovca i oko hiljadu njih u centru Niša, zahtevajući da i oni budu
obuhvaćeni odlukom Vlade o isplati dve milijarde dinara na ime ratnih dnevnica
rezervistima Topličkog i Jablaničkog okruga. (Večernje novosti, 18. januar, str. 6)
Oko 40 hiljada rezervista sa juga Srbije smatra da ima pravo na razliku u
ratnim dnevnicama. Njih tri hiljade okupilo se ispred Vlade Srbije da izrazi svoj
protest (Večernje novosti, 16. avgust, str. 6). Više hiljada rezervista, je tokom godine
u aprilu, avgustu i septembru, dolazilo iz nekoliko gradova na proteste u Beogradu
sa zahtevom da im se isplate razlike ratnih dnevnica za učešće u ratu na Kosovu
1999. godine. U danima štrajkova saobraćaj u glavnom gradu bio je potpuno blokiran. (Blic,
(
11. april str. B2)
I rezervisti iz Kuršumlije su nekoliko dana blokirali Opštinski sud u Kuršumliji
protestujući zbog kašnjenja sa isplatom dela sredstava koje je Vlada Srbije uplatila
za isplatu pete rate pomoći učesnicima rata na Kosovu. (Kurir,
(
6. jun, str. 7)
745
746
http://www.portalargus.org/vesti/9632.html.
Vidi I.4.18.
331
Ljudska prava u Srbiji 2008.
Protesti vojnih rezervista Treće armije i jednonedeljni štrajk glađu sedmorice
rezervista okončani su u septembru, posle dogovora između Vlade Srbije i
Jedinstvenog štrajkačkog odbora rezervista o formiranju radne grupe koja će se
baviti isplatama zaostalih dnevnica. (Danas,
(
26. septembar, str. 33)
Štrajkovi radnika. – Radnici zrenjaninske fabrike Šinvoz održali su u januaru
seriju protestnih skupova u Zrenjaninu i Beogradu. Iako nisu dobili odgovor na
svoje zahteva za poništavanje privatizacije dela fabrike, nakon tragične smrti izazvane srčanim udarom jednog od njihovih kolega, štrajkači su prekinuli proteste.
(
(Blic,
17. januar, str. 14)
Više od 1.300 radnika kraljevačkog Magnohroma, posle neuspešnih štrajkova
u Kraljevu početkom godine, protestovalo je ispred Vlade Srbije zbog neisplaćenih
zarada. Zajedno s vojnim rezervistima, izazvali su potpuni kolaps saobraćaja u glavnom gradu. Razišli su se nakon jednodnevnog protesta i nove ponude od strane
ministra za kapitalne investicije. (Danas,
(
11. april, str. 4)
Više od hiljadu radnika kompanije Koštana i Jumka protestovalo je ispred
skupštine u Vranju. Radnici su imali različite zahteve, ali su se svi u osnovi odnosili
na neisplaćene zarade i poboljšanje uslova rada u fabrikama. Najavili su nastavak
protesta ako ih nadležni ne posete. (Danas,
(
6. novembar, str. 29)
2.13.8. Štrajkovi glađu. – Trojica članova Sindikalnog radničkog pokreta fabrike Želvoz iz Smedereva stupili su uštrajk glađu zbog navodno nezakonite privatizacije. Posle tri dana gladovanja ukazana im je lekarska pomoć i uz pomoć obezbeđenja izbačeni su iz fabrike. (Kurir,
(
26. januar, str. 7)
Nastavnice osnovne škole u Čenti štrajkovale su glađu u toku februara, zbog
problema s direktorom škole do kojih je došlo po osnivanju Sindikata prosvetnih
radnika Vojvodine. (Politika,
(
2. februar, str. 18)
Oko trideset pripadnika rezervnog sastava štrajkovalo je glađu u zgradi SO
Leskovac, zbog nezadovoljstva dotadašnjim tokom pregovora sa predstavnicima
Vlade Srbije. Višednevni štrajk je prekinut pošto je Vlada prihvatila njihov zahtev o
isplati ratnih dnevnica. (Politika,
(
21. mart, str. 8)
Sedmorica ratnih veterana nedelju dana su štrajkovali glađu ispred zgrade
Vlade u Beogradu zbog neisplaćenih dnevnica. (Danas,
(
26. septembar, str. 33)
2.13.9. Protesti građana. – Jedinstvo, upornost i izuzetna građanska inicijativa sprečili su da na mestu dečijeg igrališta i „zelene oaze“ u krugu stambenih zgrada „nikne“ višespratnica od 6.500 kvadratnih metara. Borba je počela 11. juna 2005.
godine kada su radnici beogradskog „Zelenila“ u cik zore posekli svo drveće u parku. Od tada, građani na „pustom“ igralištu organizuju proteste. Bili su uporni da
sačuvaju jedino mesto za igru svoje dece zahtevajući promenu regulacionog plana,
kojim je umesto zelene, predviđena građevinska površina. Gradonačelnik Dragan
Đilas pronašao je kompromisno rešenje koje će sačuvati igralište na mestu na kojem
332
Ljudska prava u primeni – odabrane teme
je bilo, a investitor će dobiti dozvolu za gradnju na drugoj lokaciji. (Večernje novosti, 9. oktobar, str. 24).
Tokom cele godine trajao je i sukob između investitora koji žele da izgrade
supermarket Vero u beogradskoj opštini Voždovac i stanara obližnjih zgrada koji
tvrde da je ta lokacija predviđena za parking njihovih automobila. Protesti stanara
praćeni su blokadom saobraćaja i čestim sukobima sa radnicima obezbeđenja, a u
nekoliko navrata bilo je i lakše povređenih osoba (Blic,
(
11. novembar, str. B1). Pošto nijedna strana ne odustaje od svojih zahteva obavljeni su razgovori sa gradonačelnikom Beograda i nadležnim službama u cilju pronalaženja kompromisa.
333
Dodatak I
Najvažniji ugovori o ljudskim pravima koji obavezuju Srbiju
– Dodatni protokol uz Konveciju o zaštiti lica u odnosu na automatsku obradu
ličnih podataka, u vezi sa nadzornim organima i prekograničnim protokom
podataka, Sl.glasnik RS (Međunarodni ugovori), 98//08.
– Dodatni protokol uz Krivičnopravnu konvenciju o korupciji, Sl. glasnik RS,
102/07.
– Dopunska Konvencija o ukidanju ropstva, trgovine robljem i ustanova i prakse
sličnih ropstvu, Sl. list FNRJ (Dodatak), 7/58.
– Drugi fakultativni protokol uz Međunarodni pakt o građanskim i političkim
pravima, Sl. list SRJ (Međunarodni ugovori), 4/01.
– Evropska konvencija o ekstradiciji s dodatnim protokolima, Sl. list SRJ (Međunarodni ugovori), 10/01.
– Evropska konvencija o međunarodnom važenju krivičnih presuda, sa dodacima,
Sl. list SCG (Međunarodni ugovori), 18/05.
– Evropska konvencija o priznanju i izvršenju odluka o staranju o deci i o
ponovnom uspostavljanju odnosa staranja, Sl. list SRJ (Međunarodni ugovori),
1/02.
– Evropska konvencija o sprečavanju mučenja i nečovečnih ili ponižavajućih
postupaka i kažnjavanja, izmenjene i dopunjene protokolom 2 uz Konvenciju,
Sl. list SCG (Međunarodni ugovori), 9/03.
– Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Sl. list SCG
(Međunarodni ugvori), 9/03.
– Evropska povelja o lokalnoj samoupravi, Sl. glasnik RS, 70/07.
– Evropska povelja o regionalnim ili manjinskim jezicima, Sl. list SCG
(Međunarodni ugovori), 18/05.
– Fakultativni protokol uz Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima,
Sl. list SRJ (Međunarodni ugovori), 4/01.
– Fakultativni protokol o učešću dece u oružanim sukobima uz Konvenciju o
pravima deteta, Sl. list SRJ (Međunarodni ugovori), 7/02
– Fakultativni protokol o prodaji dece, dečjoj prostituciji i dečjoj pornografiji uz
Konvenciju o pravima deteta, Sl. list SRJ (Međunarodni ugovori), 7/02.
– Građanskopravna konvencija o korupciji, Sl. glasnik RS, 102/07.
335
Ljudska prava u Srbiji 2008.
– Kjoto protokol uz Okvirnu konvenciju Ujedinjenih nacija o promeni klime, Sl.
glasnik RS, 88/07.
– Konvencija o državljanstvu udate žene, Sl. list FNRJ (Dodatak), 7/58.
– Konvencija MOR br. 3 o zapošljavanju žena pre i posle porođaja, Sl. novine
Kraljevine SHS, 95–XXII/27.
– Konvencija MOR br. 11 o pravima udruživanja i koaliranja poljoprivrednih
radnika, Sl. novine Kraljevine Jugoslavije, 44–XVI/30.
– Konvencija MOR br. 14 o nedeljnom odmoru u industrijskim preduzećima, Sl.
novine Kraljevine SHS, 95–XXII/27.
– Konvencija MOR br. 16 o obaveznom lekarskom pregledu dece i mladića pre
zaposlenja na brodovima, Narodne novine Kraljevine SHS, 95–XXII/27.
– Konvencija MOR br. 17 o obeštećivanju nesrećnih slučajeva pri radu, Sl. novine
Kraljevine SHS, 95–XXII/27.
– Konvencija MOR br. 18 o obeštećivanju usled profesionalnih oboljenja, Sl.
novine Kraljevine SHS, 95–XXII/27.
– Konvencija MOR br. 19 o jednakom tretmanu stranih i domaćih radnika u
pogledu obeštećenja nesrećnih slučajeva pri radu, Sl. novine Kraljevine SHS,
95–XXII/27.
– Konvencija MOR br. 29 o prinudnom radu, Sl. novine Kraljevine Jugoslavije,
297/32.
– Konvencija MOR br. 45 o zapošljavanju žena na podzeminim radovima u
rudnicima svih kategorija, Sl. vesnik Prezidijuma Skupštine FNRJ,
J 12/52.
– Konvencija MOR br. 81 o inspekciji rada u industriji i trgovini, Sl. list FNRJ
(Dodatak), 5/56.
– Konvencija MOR br. 87 o sindikalnim slobodama i zaštiti sindikalnih prava, Sl.
list FNRJ (Dodatak), 8/58.
– Konvencija MOR br. 89 o noćnom radu žena u industriji (revidirana), Sl. list
FNRJ (Dodatak), 12/56.
– Konvencija MOR br. 90 o noćnom radu dece u industriji (revidirana), Sl. list
FNRJ (Dodatak), 12/56.
– Konvencija MOR br. 91 o plaćenom odmoru pomoraca (revidirana), Sl. list SFRJ
(Međunarodni ugovori), 7/67.
– Konvencija MOR br. 98 o primeni principa prava organizovanja i kolektivnog
pregovaranja, Sl. list FNRJ (Dodatak), 11/58.
– Konvencija MOR br. 100 o jednakom nagrađivanju muške i ženske radne snage
za rad jednake vrednosti, Sl. list FNRJ (Međunarodni ugovori), 11/52.
– Konvencija MOR br. 103 o zaštiti materinstva (revidirana), Sl. list FNRJ
(Dodatak), 9/55.
336
Dodatak I – Najvažniji ugovori o ljudskim pravima koji obavezuju Srbiju
– Konvencija MOR br. 105 koja se odnosi na ukidanje prinudnog rada, Sl. list SRJ
(Međunarodni ugovori), 13/02.
– Konvencija MOR br. 106 o nedeljnom odmoru u trgovini i biroima, Sl. list FNRJ
(Dodatak), 12/58.
– Konvencija MOR br. 109 o platama, radnom vremenu i brojnom stanju posade
(revidirana), Sl. list SFRJ (Međunarodni ugovori), 10/65.
– Konvencija MOR br. 111 koja se odnosi na diskriminaciju u pogledu zapošljavanja
i zanimanja, Sl. list FNRJ (Dodatak), 3/61.
– Konvencija MOR br. 121 o davanjima za slučaj nesreće na poslu i profesionalnih
oboljenja, Sl. list SFRJ (Međunarodni ugovori), 27/70.
– Konvencija MOR br. 122 o politici zapošljavanja, Sl. list SFRJ,
J 34/71.
– Konvencija MOR br. 129 o inspekciji rada u poljoprivredi, Sl. list SFRJ
(Međunarodni ugovori), 22/75.
– Konvencija MOR br. 131 o utvrđivanju minimalnih plata, Sl. list SFRJ
(Međunarodni ugovori), 14/82.
– Konvencija MOR br. 132 o plaćenom godišnjem odmoru (revidirana), Sl. list
SFRJ (Međunarodni ugovori), 52/73.
– Konvencija MOR br. 135 o radničkim predstavnicima, Sl. list SFRJ (Međunarodni
ugovori), 14/82.
– Konvencija MOR br. 138 o minimalnoj starosti za zasnivanje radnog odnosa, Sl.
list SFRJ (Međunarodni ugovori), 14/82.
– Konvencija MOR br. 140 o plaćenom odsustvu za obrazovne svrhe, Sl. list SFRJ
(Međunarodni ugovori), 14/82.
– Konvencija MOR br. 144 o tripartitnim konsultacijama (standardima rada), Sl.
list SCG (Međunarodni ugovori), 1/05.
– Konvencija MOR br. 155 o zaštiti na radu, zdravstvenoj zaštiti i radnoj sredini,
Sl. list SFRJ (Međunarodni ugovori), 7/87.
– Konvencija MOR br. 156 o jednakim mogućnostima i tretmanu za radnike i
radnice (radnici sa porodičnim obavezama), Sl. list SFRJ (Međunarodni ugovori),
7/87.
– Konvencija MOR br. 161 o službi medicine rada, Sl. list SFRJ (Međunarodni
ugovori), 14/89.
– Konvencija MOR br. 182 o najgorim oblicima dečjeg rada, Sl. list SRJ
(Međunarodni ugovori), 2/03.
– Konvencija o nezastarevanju ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti, Sl. list
SFRJ (Međunarodni ugovori), 50/70.
– Konvencija o policijskoj saradnji u Jugoistočnoj Evropi, Sl. glasnik RS, 70/07.
337
Ljudska prava u Srbiji 2008.
– Konvencija o političkim pravima žena, Sl. list FNRJ (Dodatak), 7/54.
– Konvencija o pranju, traženju i zapleni i konfiskaciji prihoda stečenih kriminalom,
Sl. list SRJ (Međunarodni ugovori), 7/02, 18/05.
– Konvencija o pravima deteta, Sl. list SFRJ (Međunarodni ugovori), 15/90 i Sl.
list SRJ (Međunarodni ugovori), 4/96, 2/97.
– Konvencija o pravnom položaju lica bez državljanstva i završni akt konferencije
Ujedinjenih nacija o pravnom položaju lica bez državljanstva, Sl. list FNRJ (Dodatak), 9/59 i Sl. list SFRJ (Dodatak), 2/64.
– Konvencija o pravu mora, Sl. list SFRJ (Dodatak), 1/86.
– Konvencija o pristanku na brak, minimalnoj starosti za sklapanje braka i o
registraciji brakova, Sl. list SFRJ (Dodatak), 13/64.
– Konvencija o proceni uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu, Sl.
glasnik RS, 102/07.
– Konvencija protiv mučenja i drugih surovih neljudskih ili ponižavajućih kazni ili
postupaka, Sl. list SFRJ (Međunarodni ugovori), 9/91.
– Konvencija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala, Sl. list SRJ
(Međunarodni ugovori), 6/01.
– Konvencija o ropstvu, Sl. novine Kraljevine Jugoslavije, god. XI–1929, br. 234.
– Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, Sl. vesnik Prezidijuma
Narodne skupštine FNRJ,
J 2/50.
– Konvencija o statusu izbeglica, Sl. list FNRJ (Dodatak), 7/60.
– Konvencija o suzbijanju trgovine odraslim ženama, Sl. list FNRJ,
J 41/50.
– Konvencija o suzbijanju i ukidanju trgovine licima i eksploataciji drugih, Sl. list
FNRJ,
J 2/51.
– Konvencija o ukidanju svih oblika diskriminacije žena, Sl. list SFRJ (Međunarodni
ugovori), 11/81.
– Konvencija o zaštiti lica u odnosu na automatsku obradu ličnih podataka, Sl. list
SRJ (Međunarodni ugovori), 1/92 i Sl. list SCG, 11/05.
– Konvencija Ujedinjenih nacija protiv korupcije, Sl. list SCG (Međunarodni
ugovori), 12/05.
– Konvencija UNESCO protiv diskriminacije u pogledu obrazovanja, Sl. list SFRJ
(Dodatak), 4/64.
– Krivičnopravna konvencija o korupciji, Sl. list SCG (Međunarodni ugovori),
18/05.
– Međunarodna konvencija o suzbijanju i kažnjavanju zločina aparthejda, Sl. list
J 14/75.
SFRJ,
– Međunarodna konvencija o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije, Sl. list
SFRJ (Međunarodni ugovori), 6/67.
338
Dodatak I – Najvažniji ugovori o ljudskim pravima koji obavezuju Srbiju
– Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, Sl. list SFRJ,
J
7/71.
– Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, Sl. list SFRJ,
J 7/71.
– Okvirna konvencija za zaštitu nacionalnih manjina, Sl. list SRJ (Međunarodni
ugovori), 6/98.
– Opcioni protokol uz Konvenciju o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena,
Sl. list SRJ (Međunarodni ugovori), 13/02.
– Opcioni protokol uz Konvenciju protiv mučenja i drugih surovih, neljudskih ili
ponižavajućih kazni i postupaka, Sl. list SCG (Međunarodni ugovori), 16/05.
– Protokol br. 14 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih
sloboda, kojim se menja kontrolni sistem Konvencije, Sl. list SCG (Međunarodni
ugovori), 5/05, 7/05.
– Protokol iz 1953. kojim se menja Konvencija o ropstvu iz 1926, Sl. list FNRJ
(Dodatak), 6/55.
– Protokol kojim se menja Konvencija za suzbijanje trgovine ženama i decom i
Konvencija o suzbijanju trgovine odraslim ženama, Sl. list FNRJ,
J 41/50.
– Protokol za prevenciju, suzbijanje i kažnjavanje trgovine ljudskim bićima,
naročito ženama i decom, koji dopunjava Konvenciju protiv transnacionalnog
organizovanog kriminala, Sl. list SRJ (Međunarodni ugovor), 6/01.
– Protokol protiv krijumčarenja migranata kopnom, morem i vazduhom, koji
predstavlja dopunu Konvencije protiv transnacionalnog organizovanog kriminala,
Sl. list SRJ,
J 6/01.
– Protokol o statusu izbeglica, Sl. list SFRJ (Dodatak), 15/67.
– Sporazum između Republike Srbije i Evropske zajednice o olakšanoj proceduri
za izdavanje viza, Sl. glasnik RS, 103/07.
– Sporazum između Republike Srbije i Evropske zajednice o readmisiji lica koja
nezakonito borave, Sl. glasnik RS, 103/07.
– Sporazum o izmeni i pristupanju sporazumu o slobodnoj trgovini u centralnoj
Evropi – CEFTA 2006.
– Statut Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, Sl. list SRJ
(Međunarodni ugovori), 5/01.
– Zakon o izmenama Zakona o ratifikaciji Evropske konvencije za zaštitu ljudskih
prava i osnovnih sloboda, Sl. list SCG (Međunarodni ugovori), 5/05.
339
Dodatak II
Indeks propisa u Srbiji koji se pominju u ovoj knjizi
– Krivični zakonik, Sl. glasnik RS, 85/05.
– Odluka o bližem uređivanju pojedinih pitanja službene upotrebe jezika i pisama
na teritoriji AP Vojvodine, Sl. list APV,
V 8/03, 9/03.
– Odluka o Pokrajinskom ombudsmanu, Sl. list AP Vojvodine, 23/02.
– Porodični zakon, Sl. glasnik RS, 18/05.
– Poslovnik o radu Ustavnog suda, Sl. glasnik RS, 24/08 i 27/08.
– Poslovnik Skupštine AP Vojvodine, Sl. list APV,
V 23/02, 30/04.
– Pravilnik o kućnom redu za primenu mere pritvora, Sl. glasnik RS, 35/99.
– Pravilnik o merama za održavanje reda i bezbednosti u zavodima za izvršenje
zavodskih sankcija, Sl. glasnik, 105/06.
– Pravilnik o sadržini i načinu vođenja Registra crkava i verskih zajednica, Sl.
glasnik RS, 64/06.
– Pravilnik o upisu sindikalnih organizacija u registar, Sl. glasnik RS, 6/97, 33/97,
49/00, 18/01 i 64/04.
– Pravilnik o uslovima i načinu ostvarivanja prava nezaposlenih lica, Sl. glasnik
RS, 35/97, 39/97, 52/97, 22/98, 8/00, 29/00, 49/01 i 28/02.
– Pravilnik o uslovima i načinu upotrebe sredstava prinude, Sl. glasnik RS,
133/04.
– Statut AP Vojvodine, Sl. list APV,
V 17/91.
– Strategija borbe protiv trgovine ljudima u Republici Srbiji, Sl. glasnik RS,
111/06.
– Uputstvo o policijskoj etici i načinu obavljanja poslova policije, Sl. glasnik RS,
41/03.
– Uputstvo za sprovođenje Zakona o izboru narodnih poslanika, Sl. glasnik RS,
113/03, 119/03 i 126/03.
– Uredba o izmenama Uredbe o skidanju oznake poverljivosti s dosijea vođenih o
građanima Srbije u Službi državne bezbednosti, Sl. glasnik RS, 31/01.
340
Dodatak II – Indeks propisa u Srbiji koji se pominju u ovoj knjizi
– Uredba o skidanju oznake poverljivosti s dosijea vođenih o građanima Srbije u
Službi državne bezbednosti, Sl. glasnik RS, 30/01.
– Uredba o vršenju vojne obaveze, Sl. list SRJ,
J 36/94, 7/98 i Sl. list SCG, 37/03,
4/05.
– Uredba o zastupniku SCG pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu
Sl. list SCG, 7/05; Sl. glasnik RS, 49/06.
– Ustav Republike Srbije, Sl. glasnik RS, 83/06.
– Ustavni zakon za sprovođenje Ustava Republike Srbije, Sl. glasnik RS, 98/06.
– Zakon o advokaturi, Sl. glasnik SRJ, 24/98, 26/98, 69/00, 11/02 i 72/02.
– Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, Sl. glasnik RS, 97/08.
– Zakon o azilu, Sl. glasnik RS, 109/07.
– Zakon o Bezbednosno-informativnoj agenciji, Sl. glasnik RS, 42/02.
– Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu, Sl. glasnik RS, 101/05.
– Zakon o crkvama i verskim zajednicama, Sl. glasnik RS, 36/06.
– Zakon o delatnostima od opšteg interesa u oblasti kulture, Sl. glasnik RS,
49/92.
– Zakon o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima, Sl. glasnik
RS, 85/05.
– Zakon o društvenim organizacijama i udruženjima građana, Sl. glasnik SRS,
24/82, 39/83, 17/84, 50/84, 45/8, 12/89 i Sl. glasnik RS, 53/93, 67/93, 48/94.
– Zakon o državljanstvu Srbije, Sl. glasnik RS, 135/04 i 90/07.
– Zakon o državnoj upravi, Sl. glasnik RS, 79/05.
– Zakon o Državnom veću tužilaca, Sl. glasnik RS,116/08.
– Zakon o eksproprijaciji, Sl. glasnik SRS, 40/84, 53/87, 22/89 i Sl. glasnik RS,
6/90, 15/90, 53/95, 23/01.
– Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom, Sl. glasnik RS, 16/02.
– Zakon o finansiranju političkih stranaka, Sl. glasnik RS, 72/03, 75/03.
– Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine, Sl.
glasnik RS, 135/2004.
– Zakon o ispravnosti životnih namirnica i predmeta opšte upotrebe, Sl. list SRJ,
J
24/94, 28/96 i 37/02.
– Zakon o izboru narodnih poslanika, Sl. glasnik RS, 35/00, 57/03 i 18/04.
– Zakon o izboru predsednika Republike, Sl. glasnik RS, 111/07.
– Zakon o izvršenju krivičnih sankcija, Sl. glasnik RS, 85/05.
341
Ljudska prava u Srbiji 2008.
– Zakon o javnom informisanju,
u Sl. glasnik RS, 43/03.
– Zakon o javnom redu i miru, Sl. glasnik RS, 51/92, 53/93, 67/93, 48/94, 85/05 i
101/05.
– Zakon o javnom tužilaštvu, Sl. glasnik RS, 63/01, 42/02, 39/03, 44/04, 51/04 i
61/05.
– Zakon o javnom tužilaštvu, Sl. glasnik RS,116/08.
– Zakon o kretanju i boravku stranaca, Sl. list SFRJ,
J 56/80, 53/85, 30/89, 26/90,
53/91 i Sl. list SRJ,
J 16/93, 31/93, 41/93, 53/93, 24/94, 28/96, 68/02, 12/05 i
101/05.
– Zakonik o krivičnom postupku Sl. glasnik RS, 46/06, 49/07 i 122/08.
– Zakonik o krivičnom postupku Sl. list SRJ,
J 70/01, 68/02 i Sl. glasnik RS, 58/04,
85/05, 115/05 i 49/07.
– Zakon o lokalnim izborima, Sl. glasnik RS, 33/02.
– Zakon o lokalnoj samoupravi, Sl. glasnik RS, 9/02, 33/02 i 33/04.
– Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, Sl. glasnik RS, 85/05.
– Zakon o matičnim knjigama, Sl. glasnik RS, 57/03.
– Zakon o merama za slučaj vanrednog stanja, Sl. glasnik RS, 19/91.
– Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova, Sl. glasnik RS, 125/04.
– Zakon o mirovanju i otpisu duga po osnovu doprinosa za obavezno zdravstveno
osiguranje, Sl. glasnik RS, 102/08.
– Zakon o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo
u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda,
Sl. glasnik RS, 18/91, 20/92 i 42/98.
– Zakon o odbrani, Sl. glasnik RS, 116/07.
– Zakon o odgovornosti pravnih lica za krivična dela, Sl. glasnik RS, 97/08.
– Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava, Sl. glasnik RS, 58/03 i 61/03.
– Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, Sl. glasnik RS,
97/08.
– Zakon o okupljanju građana, Sl. glasnik RS, 51/92, 53/93, 67/93, 48/94 i 29/01.
– Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku protiv učinilaca
ratnih zločina, Sl. glasnik RS, 67/03, 135/04, 61/05 i 101/07.
– Zakon o organizaciji i nadležnosti državnh organa u suzbijanju organizovanog
kriminala, Sl. glasnik RS, 42/02, 27/03, 39/03, 67/03, 29/04 i 58/04.
342
Dodatak II – Indeks propisa u Srbiji koji se pominju u ovoj knjizi
– Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, Sl. glasnik RS, 62/03,
64/03, 58/04 i 62/04.
– Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa, Sl. list SFRJ,
J 6/80, 36/90 i Sl. list
J 29/96.
SRJ,
– Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije Sl. glasnik RS,
116/07.
– Zakon o osnovnoj školi, Sl. glasnik RS, 50/92, 53/93, 67/93, 48/94, 66/94, 22/02
i 62/03.
– Zakon o parničnom postupku, Sl. glasnik RS, 125/04.
– Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, Sl. glasnik RS, 34/03, 64/04,
84/04 i 85/05.
– Zakon o planiranju i izgradnji, Sl. glasnik RS, 47/05.
– Zakon o policiji, Sl. glasnik RS, 101/05.
– Zakon o političkim organizacijama, Sl. glasnik RS, 37/90, 30/92, 53/93, 67/93 i
48/94.
– Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji, Sl. glasnik RS, 80/02.
– Zakon o posredovanju – medijaciji, Sl. glasnik RS, 18/05.
– Zakon o postupku prekida trudnoće u zdravstvenoj ustanovi, Sl. glasnik RS,
16/95.
– Zakon o prekršajima, Sl. glasnik RS, 101/05 i 116/08.
– Zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, Sl. glasnik RS, 45/05.
– Zakon o privrednim društvima, Sl. glasnik RS, 125/04.
– Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu, Sl. glasnik RS, 135/04.
– Zakon o programu zaštite učesnika u krivičnom postupku, Sl. glasnik RS,
85/05.
– Zakon o putnim ispravama, Sl. glasnik RS, 90/07.
– Zakon o putnim ispravama jugoslovenskih državljana, Sl. list SRJ,
J 33/96, 49/96,
12/98, 44/99, 15/00, 95/00, 71/01, 22/02, 23/02, 53/02, 68/02, 5/03 i 101/05.
– Zakon o radiodifuziji, Sl. glasnik RS, 42/02, 97/04 i 76/05.
– Zakon o radnom osposobljavanju i zapošljavanju invalida, Sl. glasnik RS, 25/96
i 101/05.
– Zakon o radu, Sl. glasnik RS, 24/05 i 61/05.
– Zakon o saradnji Srbije i Crne Gore s Međunarodnim tribunalom za krivično
gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava
počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine, Sl. list SRJ,
J 18/02 i Sl.
list SCG, 16/03.
343
Ljudska prava u Srbiji 2008.
– Zakon o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, Sl. glasnik
RS,116/08.
– Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, Sl. glasnik RS,
120/04 i 54/07.
– Zakon o službama bezbednosti SRJ, Sl. list SRJ,
J 37/02 i Sl. list SCG, 17/04.
– Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama, Sl.glasnik RS, 45/91, 53/93, 67/93,
67/93, 48/94 i 101/05.
– Zakon o socijalno-ekonomskom savetu, Sl. glasnik RS, 125/04.
– Zakon o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana, Sl.
glasnik RS, 36/91, 79/91, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 48/94, 52/96, 29/01 i
84/04.
– Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, Sl. glasnik RS,
33/06.
– Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama Sl.
glasnik RS, 67/03 i 90/07.
– Zakon o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija, Sl. glasnik RS,
43/04.
– Zakon o srednjoj školi, Sl. glasnik RS, 50/92, 53/93, 67/93, 48/94, 24/96, 23/02,
25/02, 62/03 i 64/04.
– Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije, Sl. glasnik RS, 54/96.
– Zakon o stanovanju, Sl. glasnik RS, 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/83, 67/93,
46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98 i 26/01.
– Zakon o stečajnom postupku, Sl. glasnik RS, 84/04.
– Zakon o strancima, Sl. glasnik RS, 97/08.
– Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, Sl. glasnik RS, 135/04.
– Zakon o sudijama, Sl. glasnik RS, 63/01, 42/02, 17/03, 27/03, 29/04, 44/04 i
61/05.
– Zakon o sudijama, Sl. glasnik RS,116/08.
– Zakon o štrajku, Sl. list SRJ,
J 29/96.
Zakon o telekomunikacijama, Sl. glasnik RS, 44/03.
Zakon o Ustavnom sudu, Sl. glasnik RS, 109/07.
Zakon o upravnim sporovima, Sl. list SRJ,
J 46/96.
Zakon o uređenju sudova, Sl. glasnik RS, 63/01, 42/02, 17/03, 27/03, 29/04,
48/05, 101/05 i 46/06.
– Zakon o uređenju sudova, Sl. glasnik RS, 116/08.
–
–
–
–
344
Dodatak II – Indeks propisa u Srbiji koji se pominju u ovoj knjizi
– Zakon o uslovima za uzimanje i presađivanje delova ljudskog tela, Sl. list SFRJ,
J
63/90, 22/91; Sl. list SRJ,
J 16/93, 31/93, 41/93, 50/93, 24/94, 28/96 i Sl. glasnik
RS, 101/05.
– Zakon o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, Sl. glasnik RS, 6/02.
– Zakon o vanparničnom postupku, Sl. glasnik RS, 25/82, 48/88.
– Zakon o visokom obrazovanju, Sl. glasnik RS, 76/05, 97/08.
– Zakon o Visokom savetu sudstva, Sl. glasnik RS, 116/08.
– Zakon o Vojsci Jugoslavije, Sl. list SRJ,
J 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02, 37/02
i Sl. list SCG 7/05, 44/05.
– Zakon o Vojsci Srbije, Sl. glasnik RS, 116/07.
– Zakon o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama, Sl.
glasnik RS, 46/06.
– Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, Sl. glasnik RS,
71/03 i 83/04.
– Zakon o zaštiti državne granice, Sl. glasnik RS, 97/08.
– Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, Sl. list SRJ,
J 24/98 i 26/98.
– Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, Sl. glasnik RS, 97/08.
– Zakon o zaštiti sloboda i prava nacionalnih manjina, Sl. list SRJ, 11/02.
– Zakon o zaštiti životne sredine, Sl. glasnik RS, 135/04.
– Zakon o zaštitniku građana, Sl. glasnik RS, 79/05, 54/07.
– Zakon o zdravstvenoj zaštiti, Sl. glasnik RS, 107/05.
– Zakon o zdravstvenom nadzoru nad životnim namirnicama i predmetima opšte
upotrebe, Sl. glasnik SRS, 48/77, 29/88 i Sl. glasnik RS, 44/91, 53/93, 67/93 i
48/94.
– Zakon o zdravstvenom osiguranju, Sl. glasnik RS, 17/05.
345
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
341.231.14(497.11)”2008”
LJUDSKA prava u Srbiji 2008 : pravo, praksa i
međunarodni standardi ljudskih prava / [urednik Dina
Dobrković]. – Beograd : Beogradski centar za ljudska
prava, 2009 (Beograd : Dosije studio). – 345 str. ; 23 cm.
– (Biblioteka Izveštaji / [Beogradski centar za ljudska
prava] ; 12)
Tiraž 400. – Predgovor: str. 23–24. – Najvažniji ugovori
o ljudskim pravima koji obavezuju Srbiju: str. 335–339.
– Napomene i bibliografske reference uz tekst. – Registar.
ISBN 978-86-7202-109-7
a) Права човека – Србија – 2008
COBISS.SR-ID 156737036
Download

Ljudska prava u Srbiji 2008.indd - Beogradski centar za ljudska prava