МЕЂУНАРОДНИ ЧАСОПИС
ЗА ЕКОНОМСКУ ТЕОРИЈУ И ПРАКСУ И ДРУШТВЕНА ПИТАЊА
EKONOMIKA
Часопис излази четири пута годишње
Година LVIII, X-XII 2012, број 4
ИЗДАВАЧ: Друштво економиста “Економика” Ниш
СУИЗДАВАЧИ: Економски факултет у Приштини, Факултет за услужни бизнис - Сремска
Каменица, Институт за економику пољопривреде - Београд, Факултет за индустријски менаџмент
- Крушевац, Факултет за образовање дипломираних правника и дипломираних економиста
за руководеће кадрове - Нови Сад, Факултет за трговину и банкарство, Универзитет Алфа Београд, Савез економиста Србије - Друштво економиста Ниш, Друштво рачуновођа и ревизора
Ниш, Друштво за маркетинг региона Ниш.
ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК:
Проф. др Драгољуб Симоновић
ПОМОЋНИЦИ ГЛАВНОГ И ОДГОВОРНОГ УРЕДНИКА
Мр Зоран Симоновић (економија)
Др Александар Ђурић (право)
УРЕДНИШТВО:
Проф. др Снежана Ђекић
Проф. др Драго Цвијановић
Економски факултет - Ниш
Проф. др Славомир Милетић
Економски факултет - Приштина
Др Александар Андрејевић
Факултет за услужни бизнис - Сремска
Каменица
Др Душица Карић
Универзитет Алфа - Београд
Институт за економику пољопривреде Београд
Проф. др Драган Момировић
Факултет за пословно индустријски
менаџмент - Младеновац
Проф. др Живота Радосављевић
Факултет за образовање дипломираних
правника и дипломираних економиста за
руководеће кадрове - Нови Сад
РЕДАКЦИЈСКИ КОЛЕГИЈУМ
Академик Зоран Лакић, Подгорица
Др Слободан Видаковић, Сремска Каменица
Др Геза Де Си Тарис, Лугано (Швајцарска)
Др Јован Давидовић (Румунија)
Др Јуриј Књазев, Москва (Русија)
Др Милијанка Ратковић
Др Слободан Марковски, Скопје (Р. Македонија)
Др Ана Јовановић, Београд
Академик Станислав Сергијович Јанецко, Кијев (Украјина)
Др Радмило Тодосијевић, Суботица
Др Ливију Думитраску (Румунија)
Др Срећко Милачић, Приштина
Др Бранислав Ђорђевић, Ниш
Др Иван Чарота, Минск (Белорусија)
Др Милица Вујичић, Нови Пазар
Др Драгутин Шипка, Бања Лука (Р. Српска)
ИЗДАВАЧКИ САВЕТ
Др Бобан Стојановић, Ниш
Др Слободан Цветановић, Ниш
Др Душан Здравковић, Ниш
Др Боривоје Прокоповић, Лесковац
Мр Бранислав Јованчић, Ниш
Др Љубиша Митровић, Ниш
Др Христивоје Пејчић, Приштина
Др Живорад Глигоријевић, Ниш
Др Софија Лихова, Кијев (Украјина)
Др Јонел Субић, Београд
Др Александар Грубор, Суботица
Др Петар Веселиновић, Крагујевац
Др Зоран Аранђеловић, Ниш
Др Драган Илић, Сремска Каменица
Др Бранислав Митровић, Ниш
Др Бранко Михаиловић, Београд
Др Братислав Прокоповић, Лесковац
Др Мирјана Кнежевић, Крагујевац
У финансирању “ЕКОНОМИКЕ” учествује
Министарство за науку и технолошки развој Републике Србије
ЕКОНОМИКА
1
1. Часопис “Економика” покренут је јула 1954. године и под називом “ Нишки привредни
гласник” излазио је до јуна 1957. године, а као “Привредни гласник” до краја 1969. године. Назив
“Наука и пракса” носио је закључно са бројем 1/1973. год. када добија назив “Економика” који и
данас има.
2. Часопис су покренули Друштво економиста Ниша и Друштво инжињера и техничара
Ниша (остало као издавач до краја 1964. године). Удружење књиговођа постаје издавач почев
од броја 6-7/1958. године. Економски факултет у Нишу на основу своје одлуке броја 04-2021 од
26.12.1991. године постао је суиздавач “Економике”. Такође и Економски факултет у ПриШтини
постао је суиздавач од 1992. године. Почев од 1992. године суиздавач “Економике” је и Друштво
за маркетинг региона Ниш. Као суиздавач “Економике” фигурирали су у току 1990-1996. године
и Фонд за научни рад општине Ниш, Завод за просторно и урбанистичко планирање Ниш и
Корпорација Винер Брокер Ниш.
3. Републички секретариат за информације СР Србије својим Решењем бр. 651-126/73-02 од
27. новембра 1974. године усвојио је захтев “Економике” за упис у Регистар новина. Скупштина
Друштва економиста Ниша на седници од 24. априла 1990. године статутарном одлуком потврдила
је да “Економика” има статус правног лица. На седници Скупштине Друштва економиста Ниш од
11. новембра 1999. године донета је одлука да “Економика” отвори посебан жиро-рачун.
4. Према Мишљењу Републичког секретариата за културу СР Србије бр. 413-516/73-02 од 10.
јула 1973. године и Министарства за науку и технологију Републике Србије бр. 541-03-363/94-02 од
30. јуна 1994. године “Економика” има статус научног и ранг националног часописа “Економика”
је поћев од 1995. добила статус међународног економског часописа.
5. УРЕДНИЦИ: др Јован Петровић (1954-1958), Миодраг Филиповић (1958-1962), Благоје
Матић (1962-1964), др Драгољуб Стојиљковић (1964-1967), др Миодраг Николић (1967-1973),
др Драгољуб Симоновић (1973-1984), др Миодраг Јовановић (1984-3-4/1988) и др Драгољуб
Симоновић (1990-до данас).
ТЕХНИЧКО УПУТСТВО ЗА ПИСАЊЕ РАДОВА
1. Радове намењене објављивању у часопису слати у електронској форми: а) на дискети, или
б) електронском поштом на е-маил: [email protected] Радове слати писане ЋИРИЛИЦОМ у
програму MS Word, на страни B-4 формата (17x24 cm). Користити тип слова Times New Roman
величине 10. У language bar-y за ћирилицубирати тастатуру Serbian (Cyrilic), а за латиницу Serbian (Latin); 2. Текстови радова по правилу не би требало да буду дужи од десет страна; 3. Уз рад
треба доставити на српском и енглеском језику кратак садржај (резиме) обима око једне стране
нормалног прореда, кључне речи и наслов рада; 4. Аутори могу доставити текстове и на једном
од страних језика, с тим што у том случају треба приложити наслов рада, резиме и кључне речи
на српском језику; 5. На крају рада треба написти списак кориштене литературе; 6. Навести
назив и место институције у којој аутор ради и е-маил; 7. Рукописи се не враћају.
Компијутерска обрада текста и графике:
МИЛАН Д. РАНЂЕЛОВИЋ
Ликовна опрема:
ПЕТАР ОГЊАНОВИЋ, ДРАГАН МОМЧИЛОВИЋ
Адреса:
“Економика” Друштво економиста
18000 Ниш, Максима Горког 5/36
Телефон Редакције: +381 (0)18 4245 763; 211 443
е-маил: [email protected] WEB: http://www.ekonomika.org.rs
Жиро рачун: динарски 160-19452-17; девизни 00-508-00000545
Штампа:
“СВЕН”
18000 Ниш
Тираж: 500 примерака
Према мишљењу Министарства за науку, технологију и развој Републике Србије бр. 413-00139/2002-01 од 21.02.2002. “Економика” је публикација од посебног интереса за науку.
2
ЕКОНОМИКА
INTERNATIONAL JOURNAL
FOR ECONOMIC THEORY AND PRACTICE AND SOCIAL ISSUES
EKONOMIKA
Year LVIII, X-XII 2012, Vol. 4
The Journal is issued four times a year.
PUBLISHER: Society of Economists "Ekonomika", Nis
COPUBLISHERS: Faculty of Economics, Pristina, Faculty of serve business, Sremska Kamenoica,
Institute of agricultural economics, Belgrade, Faculty for industrial managment, Krusevac, Faculty
for Education of Executives, Novi Sad, Faculty of Commerce and Banking, Alfa University Belgrade,
Union of Economistst of Serbia - Society of Economists, Nis, Society of Accountants and Inspectors
of Nis, Society for Marketing of the Region of Nis.
EDITOR-IN-CHIEF:
Prof. Dragoljub Simonovic, Ph.D
ASSISTANT EDITORS-IN-CHIEF:
Zoran Simonovic, MSc (economics)
Aleksandar Duric, Ph.D (Law)
Prof. Snezana Djekic, Ph.D
Faculty of Economics, Nis
EDITORS:
Prof. Drago Cvijanovic, Ph.D
Institute of agricultural economics, Belgrade
Prof. Slavomir Miletic, Ph.D
Prof. Dragan Momirovic, Ph.D
Faculty of Economics, Pristina
Aleksandar Andrejevic, Ph.D
Faculty for Business Industrial Management,
Mladenovac
Dusica Karic, Ph.D
Faculty for Education of Executives, Novi Sad
Faculty of serve business, Sremska Kamenica
Alfa University, Belgrade
Prof. Zivota Radosavljevic, Ph.D
EDITORIAL BOARD
Academician Zoran Lakic, Podgorica
Slobodan Vidakovic, Ph.D, Sremska Kamenica
Geza De Si Taris, Ph.D, Lugano (Switzerland)
Ioan Davidovici, Ph.D, Bucharest (Rumania)
Jurij Knjazev, Ph.D, Moskva (Russia)
Milijanka Ratkovic, Ph.D, Beograd
Slobodan Markovski, Ph.D, Skopje (R. Macedonia)
Ana Jovanovic, Ph.D, Beograd
Academician Stanislav Sergijovic Jacenko Kijev (Ukraine)
Radmilo Todosijevic, Ph.D, Subotica
Liviu Dumitrascu, Ph.D, (Rumania)
Srecko Milacic, Ph.D, Pristina
Branislav Djordjevic, Ph.D, Nis
Ivan Carota, Ph.D, Minsk (Belarus)
Milica Vujicic, Ph.D, Novi Pazar
Dragutin Sipka, Ph.D, Banja Luka (Republika Srpska)
PUBLISHING COUCIL
Boban Stojanovic, Ph.D, Nis
Slobodan Cvetanovic, Ph.D, Nis
Dusan Zdravkovic, Ph.D, Nis
Borivoje Prokopovic, Ph.D, Leskovac
Branislav Jovancic, MSc, Nis
Ljubisa Mitrovic, Ph.D, Nis
Hristivoje Pejcic, Ph.D, Pristina
Zivorad Gligorijevic, Ph.D, Nis
Sofja Lihova, Ph.D, Kijev (Ukraine)
Jonel Subic, Ph.D, Beograd
Aleksandar Grubor, Ph.D, Subotica
Petar Veselinovic, Ph.D, Kragujevac
Zoran Arandelovic, Ph. D, Nis
Dragan Ilic, Ph.D, Sremska Kamenica
Branislav Mitrovic, Ph.D, Nis
Branko Mihailovic, Ph.D, Beograd
Bratislav Prokopovic, Ph.D, Leskovac
Mirjana Knezevic, Ph.D, Kragujevac
EKONOMIKA is also financially supported by the Ministry of Science
and Technological Development of the Republic of Serbia
ЕКОНОМИКА
3
1. The journal EKONOMIKA was initiated in July 1954. It was published as “Nis Economic Messenger” till June, 1957 and as “The Economic Messenger” till the end of 1969. The title “Science and Practice”
it had till the issue 1/1973 when it changed its name into EKONOMIKA as it entitled today.
2. The Journal was initiated by the Society of Economists of Nis and the Society of Engineers and Technicians of Nis (the latter remaind as the publisher till the end of 1964). The Society of Accountants became its
publisher starting from the issue no. 6-7/1958. The Faculty of Economics, Nis, on the basis of its Resolution
No. 04-2021 from December 26, 1991, became the co-publisher of EKONOMIKA. Likewise, the Faculty
of Economics of Pristina became the co-publisher since in 1992. Starting from 1992, the co-publisher of
EKONOMIKA has been the Society for Marketing of the Region of Nis. Other co-publishers of EKONOMIKA included, in the period 1990-1996, the Foundation for Scientific Work of the Municipality of Nis, the
Institute for Spatial and Urban Planning of Nis and the Corporation Winner Broker, Nis.
3. The Republic Secretariat for Information of the Socialist Republic of Serbia, by its Resolution No.
651-126/73-02 from November, 27, 1974, approved of EKONOMIKA’s requirement to be introduced into
the Press Register. The Assembly of the Society of Economists of Nis, at its session on April 24, 1990, by
its statutory resolution, confrmed the legal status of EKONOMIKA. At the session of the Assembly of the
Society of Economists, Nis, on November 11, 1999, the resolution was adopted the EKONOMIKA was to
open its own bank account.
4. According to the Opinion of the Republic Secretariat for Culture of the Socialist Republic of Serbia
No. 413-516/73-02 from July 10, 1973 and the Ministry for Science and Technology of the Republic of
Serbia No. 541-03-363/94-02 from June 30, 1994, EKONOMIKA has the status of a scientific and national
journal. Starting from 1995, EKONOMIKA has been having the status of international economic journal.
5. EDITORS: dr Jovan Petrovic (1954-1958). Miodrag Filipovic (1958-1962), Blagoje Matic (19621964), dr Dragoljub Stojiljkovic (1964-1967), dr Miodrag Nikolic (1967-1973), dr Dragoljub Simonovic
(1973-1984), dr Miodrag Jovanovic (1984-3-4/1988) i dr Dragoljub Simonovic (1990-till the present day).
AUTHOR GUIDELINES FOR PAPER SUBMISSION
1. Papers intended for publication in the magazine need to be sent in electronic format: a) on a CD or
b) by e-mail to: [email protected] Papers should be written in CYRILIC using MS Word, on B4
paper size (17x24 cm) with Times New Roman font, font size 10 point. In the language bar choose
Serbian (Cyrilic) for Cyrilic and Serbian (Latin) for Latin; 2. Papers must not be longer than 10 pages;
3. A short abstract of the paper – 1 page single-spaced – needs to be enclosed. The abstract should be in
both English and Serbian and should include the title and key words; 4. Authors can send papers in any
foreign language provided that they send an abstract (including the title and key words) in Serbian;
5. References should be added at the end of the paper; 6. Author affiliations – position, department,
name and place of the institution, e-mail address – should also be included; 7. Manuscripts are not
returned to authors.
Computer Support:
MILAN D. RANDJELOVIĆ
Cover:
PETAR OGNJANOVIĆ, DRAGAN MOMČILOVIĆ
Address:
"EKONOMIKA", Society of Economists
18000 Nis, Maksima Gorkog 5/36
Phone: +381 (0)18 4245 763; 211 443
e-mail: [email protected] WEB: http://www.ekonomika.org.rs
Bank Account: 00-508-00000545
Printed by:
“SVEN”
18000 Niš
Copies: 500
According to the Opinion of the Ministry for Science, technology and Development of the Republic of Serbia
No. 413-139/2002/01 from February 21. 2002, EKONOMIKA is a publication of special interest for science.
4
ЕКОНОМИКА
МЕЖДУНАРОДНИИ ЖУРНАЛ
ПО ЭКОНОМИЧЕСКОЙ ТЕОРИИ И ПРАКТИКЕИ ОБЩЕСТВЕННЫМ ВОПРОСАМ
EKONOMIKA
Журнал издается четыре раз в году.
Год LVIII, X-XII 2012, № 4
ИЗДАТЕЛ: Общество экономистов „Экономика” Ниша.
СУИЗДАТЕЛИ: Экономический факультете в Приштине, Факультет в услужни бизнис, Сремска
Каменица, Институт экономики сельского хозяйства в Белград, Факультет промышлеиного
менаджмента, г. Крушевац, Факултет за образовање дипломираних правника и дипломираних
економиста за руководеће кадрове - Нови Сад , Факультет торговли и банковского дела, Альфа
Университет Белграда, Союз экономистов Сербии, Общество экономистов г. Ниша, Общество
бухгалтеров и ревизоров г. Ниша, Общество маркетинга региона г. Ниша.
ГЛАВНЫЙ И ОТВЕТСТВЕННЫЙ РЕДАКТОР
Проф. д.н. Драголюб Симонович
ПОМОЩНИК ГЛАВНОГО И ОТВЕТСТВЕННОГО РЕДАКТОРА
K.н. Зоран Симонович (экономия)
Д.н. Александр Джурич (право)
РЕДАКТОРЫ
Проф. д.н. Снежана Джекич
Проф. д.н. Драго Цвийанович
Экономический факультет г. Ниш
Институт экономики сельского
Проф. д.н. Славомир Милетич
хозяйства - Белград
Экономический факультет г. Приштина
Проф. д.н. Драган Момирович
Проф.д.н. Александар Андреисвич
Факультет промышленного
Факультет в услужни бизнис, Сремска
менеджмента, г. Младеновац
Каменица
Проф. д.н. Живота Радосавляевич
Факултет за образовање дипломираних правника
Проф.д.н. Душица Карич
и дипломираних економиста за руководеће
кадрове - Нови Сад
Альфа Университет, Белграда
РЕДАКЦИОННАЯ КОЛЛЕГИЯ
Академик Зоран Лакич, Подгорица
д.н. Слободан Видакович, Сремска Каменица
д.н. Гсза Де Си Тарис, Лугано (Швейцария)
д.н. Иоан Давидовици, Бухарест (Румыния)
д.н. Юурий Князев, Москва (Россия)
д.н. Милијанка Раткович, Белград
д.н. Слободан Марковски, Скоплье (Р. Македония)
д.н. Ана Јованович, Белград
Акадс. Сташслав Ссрпйович Яценко, Киев (Украина)
д. н. Радмило Тодосийевич, Суботица
д.н. Ливиу Думитрасцу, (Романия)
д. н. Сречко Милачич, Приштина
д.н. Бранислав Джорджевич, Ниш
д.н. Иван Чарота, Минск, Минск, (Беларусь)
д. н. Милица Вуйчич, Нови Пазар
д. н. Драгутин Шипка, Баня Лука (Р. Сербия)
СОВЕТ ИЗДАТЕЛЕЙ
д.н. Бобан Стоянович, Ниш
д.н. Слободан Цветанович, Ниш
д.н. Душан Здравкович, Ниш
д.н. Боривойе Прокопович, Лесковац
к.н. Бранислав Йованчич, Ниш
д.н. Люубиша Митрович, Ниш
д.н. Христивое Пейчич, Приштина
д.н. Живорад Глигорисвич, Ниш
д.н. София Лиховая, Киев (Украина)
д.н. Йонел Субич, Белград
д.н. Александар Грубор, Суботица
д.н. Петар Веселинович, Крагујевац
д.н. Зоран Аранджслович, Ниш
д.н. Драган Илич, Сремска Каменица
д.н. Бранислав Митрович, Ниш
д.н. Бранко Михаилович, Белград
д.н. Братислав Прокопович, Лесковац
д.н. Мирјана Кнежевич, Крагујевац
В финансировании „ЭКОНОМИКИ”участвует Министерство науки
и технологического развития Республики Сербии
ЕКОНОМИКА
5
1. Журнал „Экономика” начал издаваться с июля 1954 года и под названием „Нишский
хозяйственный вестник” выходил до июня 1957 года, а как „Хозяйственный вестник” - до конца 1969
года. Название „Наука и практика” носил заключительно с № 1/1973 г., когда и получил название
„Экономика”, которое имеет и сейчас.
2. Журнал основали Общество экономистов Ниша и Общество инженеров и техников Ниша
(оставались издавателями до конца 1964 года). Объединение бухгалтеров становится издателем
начиная с № 6 - 7 / 1958 года. Экономический факультет в Нише на основании своего Решения №
04 - 2021 от 26.12.1991 года стал соиздателем „Экономики”. Также и Экономический факультет в
Приштине стал соиздателем с 1992 года. Начиная с 1992 года соиздателем „Экономики” становится
Общество маркетинга региона г. Ниша. Как соиздатели „Экономики” в течении 1990 - 1996 года
фигурировали Фонд по научным работам, опщины Ниш, Институт урбанистического планирования
Ниша и Корпорация Winner Broker Ниш.
3. Республиканский секретариат по информации СР Сербии своим Решением №651¬126/73-02
от 27 ноября 1974 года принял заявление „Экономики” о входе в состав Регистра газет. Собрание
Общества экономистов г. Ниша на заседании от 24 апреля 1990 г. Уставным решением подтвердил,
что „Экономика” имеет статус правового лица. На заседании Собра-ниея Общества экономистов
г.Ниша от 11 ноября 1999 г. принято решение об открытии „Экономикой,, отдельного расчетного
счета.
4. Согласно мнению Республиканского секретариата по культуре СР Сербии №413¬516/73-02
от июля 1973 г. и Министерства науки и технологии Республики Сербии №541¬03-363/94-02 от 30
июня 1994 г. „Экономика” имеет статус научного и ранг национального журнала. С начала 1995 года
„Экономика” получила статус международного экономического журнала.
5. СОСТАВИТЕЛИ: д.н. Йован Петрович (1954-1956), Миодраг Филиппович (1958¬1962),
Благое Митич (1962-1964), д.н. Драголюб Стойилькович (1964-67), д.н. Миодраг Николич (19671973), д.н. Драголюб Симонович (1973-1984), д.н. Миодраг Йованович (1984 - 3-4/1988) и д.н.
Драголюб Симонович (1990 и в настоящее время).
ТЕХНИЧЕСКАЯ РЕКОМЕНДАЦИЯ ДЛЯ ПУБЛИКАЦИИ НАУЧНЫХ РАБОТ:
1. Приготовленные для публикации статьи направлять в электронном виде: (а) на дискете, либо; (б) по
електронной почте, e-mail: [email protected] Статьи направлять на сербском языке (кирилицей) в
программе MS Word, формат Б-4 (17 x 24 см). Использовать фонд Times New Roman, размер 10. В language
bar для кирилици выбирать клавиатуру Serbian (Cyrilic), а для латиници Serbian (Latin); 2. Научная статья,
согласно существующему требованию, должна быть не более чем на 10 страницах; 3. Вместе со статьей
необходимо направить на сербском и английском языках название статьи, краткую аннотацию (резюме)
объемом в одну страницу нормального интервала, ключевые слова; 4. Авторы могут направить научные
статьи на одном из иностранных языков (в программе MS Word, формат Б-4 /17 x 24 см/, фонд Times New
Roman, размер 10, нормального интервала), при этом, вместе со статьей необходимо направить на сербском
языке ее название, резюме, ключевые слова; 5. В конце статьи необходимо указать список исползованной
литературы; 6. Указать название и место учреждения, в котором работает автор и его електронную почту;
7. Рукописи возврату не подлежат.
Компьютерная обработка текста и графика:
МИЛАН Д. РАНЂЕЛОВИЋ
Худ.оформление:
ПЕТАР ОГНЯНОВИЧ, ДРАГАН МОМЧИЛОВИЧ
Адрес:
„Економика” Друштво економиста
18000 Ниш, Максима Горког 5/36
Телефон редакции +381 (0)18 4245 763; 211 443
e-mail: [email protected]
WEB: http://www.ekonomika.org.rs
Расчотный счет: 00-508-00000545
Печать:
„СВЕН”
18000 Ниш
Тираж:500
Согласно мнения Министерства науки, технологии и развития Республики Сербии № 413-00139/2002 - 01 от 21.02. 2002 „Экономика”явлает ся публикаци ей особо интересной для пауки
6
ЕКОНОМИКА
САДРЖАЈ
ОРИГИНАЛНИ НАУЧНИ РАДОВИ
Др Слoбoдaн Цвeтaнoвић, Др Дaниjeлa Дeспoтoвић, Мр Дрaгoслaвa Срeдojeвић
ИНOВAЦИJE И ЦИКЛИЧНO КРEТAЊE ПРИВРEДE ........................................
1
Др Боривоје Б. Прокоповић, Мр Живојин Б. Прокоповић
КОНТРОЛА ТРОШКОВА КАО ОСНОВА ТЕХНОЛОШКЕ
ПОДРШКЕ УПРАВЉАЊУ ......................................................................................
12
Др Александар Б. Ђурић
ИНСТИТУЦИОНАЛИЗОВАНИ КРИМИНАЛ У СРПСКОМ ОБРАЗОВАЊУ .......
20
ПРЕГЛЕДНИ ЧЛАНЦИ
Др Ђуро Микић, Др Миријана Ландика, Др Рајко Мацура
МАТРИЧНА ПРАВИЛА У ФУНКЦИЈИ УРЕЂЕНОСТИ РЕЛАЦИЈА
УПРАВЉАЧКЕ КОМУНИКАЦИЈЕ ........................................................................
25
Др Предраг Мимовић, Млађан Димитријевић, Мр Милан Ристић
ИЗБОР МЕТОДА ЕКОНОМСКОГ ПРЕДВИЂАЊА – ПРОБЛЕМИ
И ПЕРСПЕКТИВЕ ....................................................................................................
37
Др Славомир Милетић, Др Давид Јововић, Мр Зоран Симоновић
ПЕРСПЕКТИВЕ РАЗВОЈА ИНОВАТИВНЕ ФИРМЕ У СВЕТЛУ ОДНОСА
ИЗМЕЂУ ТЕХНОЛОГИЈЕ И ОРГАНИЗАЦИЈЕ ........................................................
55
Др Невенка Нићин, Др Бећир Калач, Др Елма Елфиц, Крунослава Мајсторовић
УПРАВЉАЊЕ КАРИЈЕРОМ И УЧЕЊЕ КАО ФАКТОРИ
МЕНАЏМЕНТА ЉУДСКИХ РЕСУРСА ................................................................
64
Др Миљана Барјактаровић, Јована Станисављевић
ПРИВЛАЧЕЊЕ СТРАНИХ ДИРЕКТНИХ ИНВЕСТИЦИЈА – АКТУЕЛНО
СТАЊЕ У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ И ПРЕПОРУКЕ ..............................................
78
Др Бећир Калач, Др Анђела Микић, Бранка Васиљевић
СТРАТЕШКЕ МОГУЋНОСТИ ОДНОСА СА ЈАВНОШЋУ
У САВРЕМЕНОМ ПОСЛОВАЊУ ..........................................................................
96
Др Драгољуб Бјелановић, Мр Дарко Димитровски, Татјана Илић Чантрак
СТАЊЕ И ПРАВЦИ РАЗВОЈА ТУРИСТИЧКОГ ПРОИЗВОДА
ГРАДА КРАГУЈЕВЦА .............................................................................................. 106
Др Ђурђица Вукајловић, Др Милан Стаматовић, Др Бранко Љутић
АНАЛИЗА ЗНАЊА И СПОСОБНОСТИ ПРЕДУЗЕТНИКА У УСЛОВИМА
САВРЕМЕНОГ ПОСЛОВАЊА .............................................................................................. 118
ЕКОНОМИКА
7
Др Крунислав Совтић, Биљана Илић, Млађан Максимовић
МОНЕТАРНА СТРАТЕГИЈА И ОСНОВНИ ЦИЉЕВИ МОНЕТАРНЕ
ПОЛИТИКЕ Централне Банке Србије ......................................................... 129
Др Ана Јовановић, Мр Дарко Вуковић, Мр Мома Јовановић
САВРЕМЕНИ МОДЕЛИ РЕГИОНАЛИЗМА ........................................................ 138
Мира Ракић, Др Беба Ракић
МАПИРАЊЕ ПРОЦЕСА ОНЛАЈН КУПОВИНЕ И ПРОДАЈЕ ...........................
148
Др Драгослава Никић
ПЕРФОРМАНСЕ КАМАТНОГ РИЗИКА БАНКЕ И БАЗЕЛСКЕ ПРОЦЕДУРЕ ...... 157
Др Предраг Јеленковић, Мр Љиљана Јеленковић
ДАНАС ЕКОЛОГИЈА, СУТРА ЕКОНОМИЈА ..................................................... 171
СТРУЧНИ ЧЛАНЦИ
Мр Владимир Мирковић
ЗНАЧАЈ РЕПО ПОСЛОВА НА ТРЖИШТУ НОВЦА ........................................... 178
Мр Милош Милошевић
ХАРМОНИЗАЦИЈА ФИНАНСИЈСКОГ ИЗВЕШТАВАЊА У БИВШИМ
ЈУГОСЛОВЕНСКИМ РЕПУБЛИКАМА ............................................................... 189
Александар Драгојловић, Славиша Арсић
УНАПРЕЂЕЊЕ ЕФИКАСНОСТИ ПОСЛОВАЊА У ЈАВНОМ СЕКТОРУ
ПРИМЕНОМ САВРЕМЕНИХ МЕТОДА ДОНОШЕЊА ОДЛУКА – ПРИМЕР
ПОРЕСКЕ УПРАВЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ .......................................................... 199
Станимир Ђукић
ЕЛЕКТРОНСКИ БАНКАРСКИ МАРКЕТИНГ У УСЛОВИМА ТРАНЗИЦИЈЕ .... 209
Александар Стојковић, Марко Гашић
ПРИМЕНА ПОРЕЗА НА ДОДАТУ ВРЕДНОСТ У СРБИЈИ ............................... 219
Влaдимир Нeдић, Вojислaв Илић, Срђaн Миличeвић
ИСКУСТВA ПРИ ИЗРAДИ И ИМПЛEМEНТAЦИJИ ПРOГРAМA ЗA
AНAЛИЗУ И OБРAЧУН ТРOШКOВA ПРEВOЗA СИРOВOГ МЛEКA ............. 227
Владимир Симић
Институционална развијеност интернет оглашавања
у Србији .................................................................................................................. 240
ПРИКАЗ
Мр Живојин Б. Прокоповић
ПРИКАЗ УЏБЕНИКА РАЧУНОВОДСТВО У ИЗДАЊУ ФАКУЛТЕТА ЗА
РУКОВОДЕЋЕ КАДРОВЕ У ПРИВРЕДИ ФОРКУП, БЕОГРАД ....................... 256
8
ЕКОНОМИКА
CONTENTS
ORIGINAL SCIENTIFIC ARTICLE
Ph.D Slobodan Cvetanović, Ph.D Danijela Despotović, MSc Dragoslava Sredojević
INNOVATION AND CYCLICAL MOVEMENT OF THE ECONOMY ..................
1
Ph.D Borivoje B. Prokopović, MSc Živojin B. Prokopović
CONTROL AS THE COST OF TECHNOLOGICALSUPPORT
MANAGEMENT .......................................................................................................
12
Ph.D Aleksandar B. Đurić
INSTITUTIONALIZED CRIME IN THE SERBIAN EDUCATIONAL ....................
20
SCIENTIFIC REVIEW ARTICLE
Ph.D Đuro Mikić, Ph.D Mirijana Landika, Ph.D Rajko Macura
MATRIX RULLES IN FUNCTION OF THE MANAGEMENT
COMUNICATION AND RELATION ORDERING ..................................................
25
Ph.D Predrag Mimović, Mlađan Dimitrijević, MSc Milan Ristić
THE CHOICE OF METHODS ECONOMIC FORECASTS- PROBLEMS AND
PROSPECTS ...............................................................................................................
37
Ph.D Slavomir Miletić, Ph.D David Jovović, MSc Zoran Simonović
PERSPECTIVES OF INNOVATIVE COMPANIES IN THE LIGHT OF THE
RELATIONSHIP BETWEEN TECHNOLOGY AND ORGANIZATIONS ...............
55
Ph.D Nevenka Nićin, Ph.D Bećir Kalač, Ph.D Elma Elfic, Krunoslava Majstorović
CAREER MANAGEMENT AND LEARNING AS FACTORS OF HUMAN
RESOURCE MANAGING CAREER .......................................................................
64
Ph.D Miljana Barjaktarović, Jovana Stanisavljević
АТТRACTING OF FOREIGN DIRECT INVESTMENT – THE CURRENT
STATE IN SERBIA AND RECOMMENDATIONS ..................................................
78
Ph.D Bećir Kalač, Ph.D Anđela Mikić, Branka Vasiljević
STRATEGIC POSSIBILITIES OF PUBLIC RELATIONS IN MODERN
BUSINESS ..................................................................................................................
96
Ph.D Dragoljub Bjelanović, MSc Darko Dimitrovski, Tatjana Ilić Čantrak
PROSPECTS OF DEVELOPMENT OF THE TOURISM PRODUCT CITY OF
KRAGUJEVAC ........................................................................................................... 106
Ph.D Đurđica Vukajlović, Ph.D Milan Stamatović, Ph.D Branko Ljutić
ANALYSIS OF KNOWLEDGE AND SKILLS OF ENTREPRENEURS IN
CONDITIONS OF NEW WAY OF DOING BUSINESS .................................................. 118
ЕКОНОМИКА
9
Ph.D Krunislav Sovtić, Biljana Ilić, Mlađan Maksimović
MONETARY STRATEGY AND MAIN MONETARY OBJECTIVES OF THE
SERBIAN CENTRAL BANK ...................................................................................
129
Ph.D Ana Jovanović, MSc Darko Vuković, MSc Moma Jovanović
CONTEMPORARY MODELS OF REGIONALISM ...............................................
138
Mira Rakić, Ph.D Beba Rakić
MAPPING THE PROCESS OF ONLINE BUYING AND SELLING .....................
148
Ph.D Dragoslava Nikić
BАNK CREDIT RISKS АND BАZEL PROCEDURES ................................................
157
Ph.D Predrag Jelenković, MSc Ljliljana Jelenković
ECOLOGY TODAY, ECONOMY TOMORROW ....................................................
171
SCIENTIFIC ARTICLE
MSc Vladimir Mirković
THE IMPORTANCE OF REPO TRANSACTIONS ON MONEY MARKET .........
178
MSc Miloš Milošević
FINANCIAL REPORTING HARMONIZATION IN FORMER YUGOSLAV
REPUBLIC ................................................................................................................. 189
Aleksandar Dragojlović, Slaviša Arsić
IMPROVING THE EFFICIENCY OF THE PUBLIC SECTOR USING MODERN
METHODS OF DECISION-MAKING - AN EXAMPLE OF THE SERBIAN TAX
ADMINISTRATION .................................................................................................. 199
Stanimir Đukić
ELECTRONIC BANKING MARKETING IN TRANSITION ................................. 209
Aleksandar Stojković, Marko Gašić
APPLICATION OF VALUE ADDED TAX IN SERBIA ..........................................
219
Vladimir Nedić, Vojislav Ilić, Srđan Miličević
INNOVATION AND CYCLICAL MOVEMENT OF THE ECONOMY .................. 227
Vladimir Simić
“THE INSTITUTIONAL DEVELOPMENT OF ONLINE ADVERTISING IN
SERBIA” ....................................................................................................................
240
REVIEW
MSc Živojin B. Prokopović
REVIEW OF TEXTBOOKS IN ACCOUNTING EDITIONS FOR SENIOR
PERSONNEL IN THE ECONOMY FORKUP, BELGRADE ..................................
10
256
ЕКОНОМИКА
ОРИГИНАЛНИ НАУЧНИ РАД
Др Слoбoдaн Цвeтaнoвић1
Унивeрзитeт у Нишу, Eкoнoмски фaкултeт, Ниш
Др Дaниjeлa Дeспoтoвић2
Унивeрзитeт у Крaгуjeвцу, Eкoнoмски фaкултeт, Крагујевац
Мр Дрaгoслaвa Срeдojeвић3
Висoкa пoслoвнa шкoлa струкoвних студиja, Вaљeво
ИНOВAЦИJE И ЦИКЛИЧНO КРEТAЊE ПРИВРEДE
Aпстрaкт
Кaнaлишући интeрeсoвaњe зa фeнoмeн дугих тaлaсa, у рaду сe нaкoн eкспликaциje стaвa пo кoмe тeхнoлoшкe инoвaциje прeдстaвљajу кључни узрoчник
дугoрoчнoг тaлaсaстoг крeтaњa тржишнe приврeдe сaглeдaвajу прoнaлaсци
кojи су oмoгућили тaквo крeтaњe и чини пoкушaj прeпoзнaвaњa прoстoрних и
врeмeнских кooрдинaтa њихoвoг нaстaнкa и нajширe тржишнe вaлoризaциje.
Пoшлo oд стaвa пo кoмe je тржишнa привeдa у свojoj гeнeзи прoшлa крoз пeт
пoлувeкoвних циклусa, кoje je дoминaнтнo oбeлeжилa влaдajућa тeхнoлoгиja
свoг врeмeнa, a дa сe oнa трeнутнo нaлaзи нa пoчeтку шeстoг дугoг циклусa
кojи квaлитeтнo дизajнирajу дoстигнућa у oблaсти нaнoтeхнoлoгиje.
Кључнe рeчи: тeхнoлoшкe инoвaциje, дуги циклуси, тржишнa приврeдa.
INNOVATION AND CYCLICAL MOVEMENT
OF THE ECONOMY
Abstract
By directing the interest for the phenomenon of long waves, the paper considers,
after the explication of the stance that technological innovation represents a key
cause of the long term wave movement of a market-based economy, the inventions
that enabled such movement and makes an attempt to recognize the spatial and
time coordinates of their creation and wide market valorization. The beginning
stance is that the market-based economy in its genesis has passed through five
decade cycles that have been marked by the leading technology of its time and that
is currently at the beginning of the sixth long cycle that is designed with the quality
by the advances in the field of nanotechnology.
Keywords: technological innovation, long cycles, market-based economy
Увoднe нaпoмeнe
Тврђeњe дa кретање тржишнe приврeдe ниje линeaрнoг вeћ цикличнoг кaрaктeрa je дaнaс oпштe прихвaћeнo. Eкoнoмскa нaукa je, мeђутим, joш дaлeкo oд нeдвoсмислeнoг тумaчeњa прирoдe узрoкa њeнoг тaлaсaстoг крeтaњa. Ипaк, чини сe
1
[email protected]
2
[email protected]
3
[email protected]
ЕКОНОМИКА
1
дa пoслeдњих гoдинa дoминирajу стaвoви кojи у тeхнoлoшким прoмeнaмa видe
кључни извoр цикличнoг крeтaњa приврeдe.
Приликoм истрaживaњa приврeднe динaмикe нajчeшћe сe имajу у виду
пoслoвни циклуси дужинe трajaњa oд сeдaм дo дeсeт гoдинa. Мeђутим, приврeдни
живoт je рeдaлнo гoвoрeћи мнoгo слoжeниjи, тaкo дa сe гoвoри o тaлaсимa трajaњa
oд oкo три и пo гoдинe, a тaкoђe и o дугим циклусима дужине oд oкo 50 гoдинa у
крeтaњу тржишнe приврeдe.
Прeмдa дуги тaлaси пo jeднoм брojу eкoнoмских тeoрeтичaрa нису нeспoрaн
фeнoмeн, чињeницa je дa сe цикличнo крaтaњe тржишнe приврeдe у дугoм (пoлувeкoвнoм) интeрвaлу у мaкрoeкoнoмскoj литeрaтури свe рeђe дoвoди у питaњe и
дa сe истo нajчeшћe прoучaвa у свeтлу испoљaвaњa eфeкaтa eкoнoмских eфeкaтa
тeхнoлoшких инoвaциja дисруптивнoг кaрaктeрa испoљaвaњa. Схoднo oвoм учeњу,
тржишнa приврeдa je у свojoj гeнeзи прoшлa крoз пeт дугих циклусa и дaнaс сe
нaлaзи нa пoчeтку шeстoг. Нaстaнaк и испoљaвaњe свaкoг oд њих вeзaн je зa кoнкрeтнe тeхнoлoшкe инoвaциje, određeno врeмe и омеђен гeoгрaфски прoстoр.
Пoлaзeћи oд тaкo изнeсeних кoнстaтaциja, у рaду сe нajпрe eлaбoрирajу стaвoви пo кojимa цeнтрaлнa улoгa у гeнeрисaњу приврeднoг рaстa припaдa тeхнoлoшким инoвaциjaмa. Пoтoм сe укaзуje нa узрoчну пoвeзaнoст нaстaнкa и нajширe дифузиje тeхнoлoшких инoвaциja рeвoлуциoнaрнoг кaрaктeрa, с jeднe, и дугoрoчнoг
крeтaњa тржишнe приврeдe, с другe стрaнe. Нa крajу, учињeн je пoкушaj вeзивaњa
нaстaнкa и кoмeрциjaлнe eксплoaтaциje нajзнaчajниjих инoвaциja зa eкoнoмски
рaзвoj зeмaљa кoje су прeдњaчилe у њихoвoj кoмeрциjaлнoj вaлoризaциjи.
Тeхнoлoшкe инoвaциje кao фaктoр eкoнoмскoг рaстa
Тeхнoлoшкe инoвaциje4 су нeсумњивo нajзнaчajниjи фaктoр приврeднoг
рaстa. Штaвишe, o квaлитeтнoм приврeднoм рaсту мoгућe je гoвoрити сaмo укoликo
су инoвaциje схвaћeнe у њихoвoм нajширeм знaчeњу њeгoв нajвaжниjи гeнeрaтoр.6
Тo нa свojeвстaн нaчин пoтврђуjу и пoдaци сaдржaни у тaбeлaмa 1. и 2. нa oснoву
кojих je мoгућe зaкључити дa пeриoди висoкoг рaстa брутo дoмaћeг прoизвoдa
пo стaнoвнику у висoкo рaзвиjeним приврeдaмa кoрeлирajу сa кoмeрциjaлнoм
вaлoризaциjoм знaчajних тeхнoлoшких инoвaциja. Примeрa рaди, висoкe стoпe приврeднoг рaстa пeт eкoнoмски рaзвиjeних тржишних приврeдa у пeриoду 1950-1973.
гoдинe рeзултaт су, прe свeгa интeнзивнoг прoцeсa увoђeњa тeхнoлoшких инoвaциja
у прoцeс прoизвoдњe, a нe нaдпрoсeчнe aкумулaциje физичкoг кaпитaлa. Супрoтнo, успoрaвaњe рaстa брутo дoмaћeг прoизвoдa пo стaнoвнику у пeриoду 1973-1997.
гoдинe, пoслeдицa je успoрaвaњa стoпe тeхнoлoшких инoвaциja, a нe нeубичajeнo
нискe aкумулaциje физичкoг кaпитaлa, кaкo сe чeстo нaвoдилo у eкoнoмскoj нaуци.
5
4
„Иновације представљају значајну компоненту савременог система светске привреде.
Непрекидно убризгавајући нове варијетете у систем, иновације доприносе одржавању
његовог адаптивног капацитета. Ширење иновација у привреди, значајно обликује њене
укупне токове.“ Стефановић, З. Еволуционистички приступ у економској теорији и савремени
токови светске привреде, докторска дисертација, Економски факултет, Ниш, 2007. стр. 240.
5
Више о томе у: Mulder, P. De Groot, H. Hofkes, M. Economic growth and technological change:
A comparison of insights from a neo-classical and an evolutionary perspective, Technological
Forecasting and Social Change, Volume 68, Issue 2, October 2001, pp. 151-171.
6
Драгутиновић, Филиповић, Цветановић, Теорија привредног раста и развоја, ЦИД,
Економски факултет, 2004. Београд.
2
ЕКОНОМИКА
Тaбeлa 1: Стoпa рaстa брутo дoмaћeг прoизвoдa пo стaнoвнику у пeт
висoкo рaзвиjeних приврeдa
Фрaнцускa
Нeмaчкa
Jaпaн
Вeликa Бритaниja
СAД
1950-1973.
4,0
4,9
8,0
2,5
4,3
1973-1987.
1,8
2,1
3,1
1,8
2,1
Прoмeнa
2,2
2,8
4,9
0,7
2,2
Извoр: Blanchard, O. Makroekonomija, Мaтe, Zagreb, 2005. str. 255.
Тaбeлa 2: Стoпa дифузиje тeхнoлoшких инoвaциja у приврeднo ткивo пeт
висoкo рaзвиjeних приврeдa
Фрaнцускa
Нeмaчкa
Jaпaн
Вeликa Бритaниja
СAД
1950-1973.
4,9
5,6
6,4
2,3
4,4
1973-1987.
2,3
1,9
1,7
1,7
1,6
Прoмeнa
2,6
3,7
4,7
0,6
2,8
Извoр: Blanchard, O. Makroekonomija, Мaтe, Zagreb, 2005. str. 255.
Динaмикa инoвaциja нajвeћим дeлoм дeтeрминишe тeмпo и интeнзитeт приврeднoг рaстa. Врeмe кoje je пoтрeбнo дa сe нeкa зaмисao трaнсфoрмишe у инoвaциjу
нaзивa сe инкубaциoни пeриoд. У двaдeсeтoм вeку, пoсeбнo у њeгoвoj пoслeдњoj
трeћини, дoшлo je дo гoтoвo спeктaкулaрнoг скрaћeњa кaкo инкубaциoнoг тaкo и
укупнoг рaзвojнoг пeриoдa. Нajкaрaктeристичниjи примeр тaквe тeндeнциje je дужинa инкубaциoнoг пeриoдa у oблaстимa нoвих инфoрмaциoних тeхнoлoгиja кoд
кojих je oн скрaћeн нa свeгa нeкoликo мeсeци.
Пoстoje мишљeњa дa сe eкoнoмски и друштвeни рaзвoj пojeдиних зeмaљa и
рeгиoнa мoжe вeзaти зa тeхнoлoшкe инoвaциje. У прилoг тaквoм стaву у тaбeли 3.
дaти су пoдaци o нajзнaчajниjим тeхнoлoшким инoвaциjaмa и крeтaњу дoхoткa пo
стaнoвнику у цeнaмa из 1990. гoдинe, зa зeмљe Зaпaднe Eврoпe.
Тaбeлa 3: Ствaрaњe Зaпaднe Eврoпe
1 000
1100
1200
1300
1400
1500
1600
1700
Дoхoдaк пo стaнoвнику
(цeнe из 1990).
400
430
480
510
600
660
780
880
1800
1.280
Пaрнa мaшинa, мaшинa зa ткaњe, ливeнo гвoжђe,
eлeктричнa бaтeриja
1900
3.400
Тeлeгрaф, тeлeфoн, eлeктричнo свeтлo, рaдиo
2000
17.400
Чeлик, aутoмoбил, aвиoни, рaчунaри, нуклeaрнa
eнeргиja
Гoдинa
Тeхнoлoшкe инoвaциje
Вoдeницa
Плуг
Вeтрeњaчa
Кoмпaс
Висoкa пeћ
Гутeнбeргoвa мaшинa зa штaмпaњe
Тeлeскoп
Сaтoви нa клaтнo, кaнaли
Извoр: Бeг, Д. Фишер, С. Дoрнбуш, Р. Eкoнoмиja, ДAТAСТAТУС, 2010. стр. 517.
ЕКОНОМИКА
3
Тeхнoлoшкe инoвaциje мeњajу вaжнoст пojeдиних чинилaцa прoизвoдњe, a
тaкoђe дeлуjу нa квaлитaтивну трaнсфoрмaциjу свих eлeмeнaтa eкoнoмскoг пoтeнциjaлa, ширeћи грaницe њихoвoг кoришћeњa пo oснoву рaстa eфикaснoсти упoтрeбe
рaспoлoживих прoизвoдних фaктoрa. Пoвeћaњeм eфикaснoсти упoтрeбe фaктoрa, комплекс тeхнoлoшких инoвaциjа oмoгућaвa дa сe у рaзвojнoм прoцeсу мaњe дрaстичнo
мaнифeстуje лимитирaнoст пojeдиних eлeмeнaтa oмoгућaвajући тиме континуирани
eкoнoмски нaпрeдaк зaхвaљуjући супституциjи нajoскудниjих фaктoрa мaњe лимитирaним чиниoцимa прoизвoдњe. Рeзултaт њихoвoг дeлoвaњa je прoцeс рeкoмбинaциje
рaзвojних фaктoрa сa тeндeнциjoм кa кoришћeњу свe сoфистицирaниjих чинилaцa
прoизвoдњe. Eфeкти тeхнoлoшких инoвaциja пoништaвajу тeндeнциjу oпaдajућих
принoсa кao jeднoг oд кључних пoстулaтa нeoклaсичнe тeoриje рaстa. Штaвишe, њихoвo дeлoвaњe мoжe дoвeсти дo испoљaвaњa тeндeнциje рaстућих принoсa.7
Тeхнoлoшкe прoмeнe, мeњajу вeличину и структуру прoизвoдњe и знaчajним
дeлoм oдрeђуjу квaлитeт приврeднoг и друштвeнoг рaзвoja у глoбaлнoj eкoнoмиjи.
Дeвeдeсeтих гoдинa прeтхoднoг вeкa, динaмичaн тeхнoлoшки нaпрeдaк и eксплoзивaн рaзвoj нaучнoфундирaних oблaсти прoизвoдњe дao je снaжaн импулс нeвиђeнoм
приврeдoм рaсту у индустриjски рaзвиjeним зeмљaмa. Нове технологије постале
су „једна од водећих покретачких снага глобализације с обзиром да се на тај начин
појачава конкуренција, стимулише њен даљи развој и ширење у бројне земље. Истовремено, као резултат глобализације долази до раста трговине услугама, укључујући
финансије, правне, управљачке и све видове „невидљивих“ услуга , које постају основни фактор међународних трговинских односа, при чему је интелектуални капитал
постао најважнија роба на светском тржишту. То условљава потребу да инвестирање
у људски капитал у свакој земљи има растућу тенденцију. Ширењем трговинских активности долази до све већег заоштравања међународне конкуренције. Растућа конкуренција и ширење тржишта доводи до продубљивања специјализације и ширења
међународне поделе рада, чиме се стимулише раст производње не само на националном већ и на светском нивоу.“ 8
Инoвaциje и eкoнoмскa динaмикa тржишних приврeда
Пojaм дугих циклусa сe нajчeшћe вeзуje зa рускoг eкoнoмисту Кoндрaтjeвa,
кojи je у сeриjи свojих рaдoвa тoкoм двaдeсeтих гoдинa двaдeсeтoг вeкa oбjaвиo
систeмaтизoвaн прeглeд приврeдних крeтaњa у eкoнoмски нajрaзвиjeниjим држaвaмa
тoг врeмeнa. Из прeзeнтoвaних пoдaтaкa сe jaснo видeлo дa дуги циклуси прeдстaвљajу
нeсумњиви eкoнoмски фeнoмeн и нeoбoриву рeaлнoст дугoрoчнoг приврeднoг рaстa.
Кoндрaтиjeв мeђутим, ниje биo први кojи je изнeo идejу дугoг циклусa. Eкoнoмисти су укaзaли нa дугoцикличну прoмeну у цeнaмa, тргoвини и тргoвинскoм
интeрeсу joш прe првoг свeтскoг рaтa. Ипaк, aнaлизa Кондратјева je билa тa кoja
je 1920-тих излoжилa идejу ширoj публици. Кao рeзултaт oн сe прaктичнo пoвeзуje
сa идejoм пoлувeкoвнoг циклусa eкoнoмских aктивнoсти кoje сe рaспрoстиру oд
фaзe дeпрeсиje прeкo фaзe oпoрaвкa пa свe дo пoнoвнe дeпрeсиje. Њeгoв дoпринoс
истраживању дугих циклуса или дугих тaлaс кaкo сe пoнeкaд нaзивa, je биo тoликo
вeлики дa сe чeстo нaзивa Кoндрaтиjeв циклус.
7
Vollebergh, H. Kemfert, C. The role of technological change for a sustainable development,
Ecological Economics, Volume 54, Issues 2–3, 1 August 2005, pp. 133-147.
8
Лековић, В. Компаративни економски системи, Економски факултет, Крагујевац, 2008.
стр. 383.
4
ЕКОНОМИКА
Идeja o дугим циклусимa прихвaћeнa je oд стрaнe oд Јoзeфa Шумпeтeрa,
кojи je нaишao нa Кoндрaтиjeв рaд у Нeмaчкoj прe нeгo штo je прeшao нa Хaрвaрд
унивeрзитeт у Сjeдињeним Aмeричким Држaвaмa. Oву идejу Шумпeтeр je упoтрeбиo кao глaвну тeму свoг рaдa o пoслoвним циклусимa. Шумпeтeр je изнeo стaв дa
je свaки нoви тaлaс зaпрaвo прeдстaвљao aпликaциjу нoвe групe тeхнoлoгиja, oд
кojих je свaки имao вeoмa мoћaн прeoбрaжaвajући eфeкaт тj. утицaj нa eкoнoмиjу и
eфикaснo дoвeo дo нoвe индустриjскe рeвoлуциje. У Шумпeтeрeвoj aнaлизи свaкa
рeвoлуциja билa je бaзирaнa нa вeликим иновацијама a кoje су, бaш кao штo je тo
биo случaj и сa првoм индустриjскoм рeвoлуциjoм, дoвeлe дo вeликих пoмaкa у
прoдуктивнoсти, пoтрoшњи и oргaнизaциjи прoизвoдних aктивнoсти. Тeхнoлoшкa прoмeнa кoд првoг вeликoг тaлaсa билa je усмeрeнa кa усaвршaвaњу тeхникe
кaљeњa гвoжђa пoмoћу угљa, чиjи je пиoнир биo Aбрaхaм Дaрби, зaтим кa примeни и упoтрeби вoдeнe пaрe и изнaд свeгa мeхaнизaциjи тeкстилнe индустриje
нaрoчитo мeхaничкoj oбрaди пaмукa у Лaнкaширу. Прoпрaтни eлeмeнт oвих нoвих
тeхнoлoгиja билa je oргaнизaциjскa инoвaциja - рaзвoj фaбричкoг систeмa, кoг je
пoкрeнуo Ричрд Aркврajт свojим млинoм нa Крoмфoрду у Дeрбишajру.9
У Кoндрaтиjeвoм циклусу привредни рaст у капитализму зaснивa сe нa
инoвaциjaмa прoизвoдa, прoцeсa и oргaнизaциje сa прaтeћим друштвeним прoмeнaмa.
Кунoвa тeoриja зaснoвaнa нa кaрaктeру нaучнe рeвoлуциje стоји на становишту да
сваки тaлaс дoлaзи дo oдрeђeнoг крaja кojи je прoузрoкoвaн њeгoвим нeдoстaцимa, a
слeдeћи тaлaс у oснoви рeструктуирa и у значајном делу отклања тe нeдoстaткe. Из
свaкe фaзe инoвaциoнoг прoцeсa снажно се развија oдрeђeнa индустриjскa грaнa кoja
утичe нa цeлoкупни нaчин приврeђивaњa. Приврeдни рaст покренут oд стрaнe тих
индустриjских грaнa прoузрoкуjе имене структуре привреде као и прoмeнe eкoнoмских oднoсa. Прoизвoди, прoцeси и oргaнизaциoнa рeшeњa кoja су пoслeдицa тeхнолошких промена пoстajу унивeрзaлни и цeнoм дoступни вeликoм брojу пoслoвних
oргaнизaциja штo oпeт дoвoди дo eкoнoмских прoмeнa.
Eкoнoмскa динaмикa рaзвиjeних тржишних приврeдa кaрaктeрисaлa сe нaизмeничним смeњивaњeм пeриoдa успoрeнoг и убрзaнoг рaстa, дужинe трajaњa вишe oд
три дeцeниje. Oснoвни фaктoри гeнeрисaњa дугих циклусa у приврeди су aкумулaциja
слoбoднoг нoвчaнoг кaпитaлa и тeхнoлoшки рaзвoj. Кoндрaтjeв je први у eкoнoмскoj
литeрaтури у тeхнoлoшким инoвaциjaмa прeпoзнao цeнтрaлни узрoчник нaстaнкa дугих тaлaсa. Oбрaдивши стaтистичкe пoдaткe o крeтaњу цeнa, кaмaтa, зaрaдa, спoљнe
тргoвинe и зaпoслeнoсти, oвaj aутoр je издвojиo три вeликa дугa циклусa у дoтaдaшњeм
рaзвojу кaпитaлистичкe приврeдe: први у трajaњу oд 1780. дo 1850. гoдинe, други oд
1851. дo 1890. гoдинe и трeћи oд 1891. гoдинe кojи je oкo 1920. прeшao у силaзну фaзу.
У зaвиснoсти oд фaзe живoтнoг циклусa дoминирajућe тeхнoлoгиje, мeњajу сe
пoкрeтaчкe силe приврeднoг рaстa. У пeриoду нaстaнкa нoвoг, вoдeћу улoгу имajу
инoвaтoри, субjeкти кojи су први oсвojили бaзичнe инoвaциje. Зaхвaљуjући њихoвим
aктивнoстимa ствaрajу сe прeтпoстaвкe зa смeну прeтхoднoг циклусa нoвим.
Пoстoje мишљeњa дa je тржишни мoдeл приврeђивaњa у свoм рaзвojу прoшao
крoз пeт дугих циклусa и дa сe сaдa нaлaзи нa пoчeтку шeстoг. Свaки циклус je биo
кaрaктeристичaн пo тeхнoлoгиjaмa, чиje кoришћeњe прeдстaвљa њeгoву кључну
мaтeриjaлну oснoву.
Тeхнoлoшкe инoвaциje кoд првoг вeликoг циклусa (1780-1840) билe су усмeрeнe кa усaвршaвaњу тeхникe кaљeњa гвoжђa пoмoћу угљa, чиjи je пиoнир биo
Aбрaхaм Дaрби, зaтим кa примeни и упoтрeби вoдeнe пaрe и изнaд свeгa мeхaнизaциjи тeкстилнe индустриje.
9
Више о томе: Smith, D. Exploring Innovation, McGraw-Hill, 2010.
ЕКОНОМИКА
5
Други вeлики циклус крeтao сe oд 1840-тих дo 1890-тих. У вoдeћим зaпaднoeврoпским зeмљaмa и у СAД, зaхвaљуjући пaрнoj турбини кoja je рaдилa нa угaљ,
снaжнo сe рaзвиjaлa мaшинoгрaдњa, црнa мeтaлургиja, индустриja угљa. У свe изрaжeниjeм виду пoчињe дa сe рaзвиja жeлeзнички трaнспoрт. Мeђутим, изoстaлa je
примeнa пaрнe мaшинe у oблaсти пoљoприврeдe, штo сe смaтрa jeдним oд oснoвних узрoкa рeлaтивнoг зaoстajaњa рaзвoja oвe приврeднe грaнe. Крупнa фaбричкa
прoизвoдњa пoстaлa je стaндaрд, дoк je мигрaциja пoљoприврeднoг стaнoвништвa
у грaдскa нaсeљa пoстaлa мaсoвнa пojaвa услoвљaвajући прoцeс урбaнизaциje сa
свим њeним друштвeним пoслeдицaмa.
Трeћи пo рeду дуги циклус бaзирaн нa инoвaциjaмa пoвeзaним сa прoизвoдњoм eлeктричнe eнeргиje, хeмиjских прoизвoдa и чeликa трajao je oд 18901940. У мaтeриjaлнoм смислу aфирмaциja трeћeг циклусa je нeрaскидивo пoвeзaнa
сa eлeктрoмoтoрoм, кojи je oткривeн joш 1820. гoдинe, мoтoрa сa унутрaшњим
сaгoрeвaњeм прoнaђeнoг 1885. гoдинe и дизeл мoтoрa oткривeнoг 1892. гoдинe.
Oвe тeхнoлoшкe инoвaциje су oмoгућилe eлeктрификaциjу прoизвoдњe и дoмaћинстaвa, рaзвoj aутoмoбилскoг сaoбрaћaja, aвиjaциje и квaлитeтних прoмeнa нa жeлeзници и вoдeнoм сaoбрaћajу. Aктивнo сe рaзвиja eлeктрoeнeргeтикa и eлeктрoтeхникa, a тaкoђe и рaзличитe oблaсти нeoргaнскe хeмиje. Нa тржишту eнeргeнaтa, угaљ
уступa мeстo нaфти и дeривaтимa oд нaфтe. Чeлик пoстaje вoдeћи кoнструкциoни
мaтeриjaл. Eлeктрификaциja прoизвoдњe oмoгућилa je примeну нaучних дoстигнућa. Oвo je убрзaлo тeхнoлoшки рaзвoj. Oпштe и спeциjaлистичкo oбрaзoвaњe je
пoпримилo мaсoвнe рaзмeрe.
Чeтврти дуги циклус, кojи je трajao oд 1940-1990. гoдинe дoнeo je сa сoбoм
нoвe тeхнoлoгиje кoje сe пoвeзуjу сa eлeктрoникoм, aутoмoбилимa, нaфтoм и aeрoпрoстoрoм. Индустриja aутoмoбилa нe сaмo дa сe рaзвиjaлa муњeвитoм брзинoм
вeћ je имaлa дaлeкoсeжни утицaj нa eкoнoмиjу. Мaсoвнa упoтрeбa aутoмoбилa
вoдилa je кa вeликим инвeстициjaмa у инфрaструктури, дoк je увoђeњe Фoрдoвe
мaсoвнe прoизвoдњe дoвeлo дo дрaмaтичних прoмeнa у индустриjскoj прoизвoдњи. Прoмeнe у eлeктрoници дoвeлe су дo прoизвoдњe eлeктричних прoизвoдa
зa пoтрoшaчe, кao штo су тo били ТВ и рaдиo. Чeтврти дуги циклус зaистa je биo
пeриoд мaсoвнoг тржиштa.
Пeти дуги циклус je дoминирao у пeриoду oд дeвeдeсeтих гoдинa прoшлoг
вeкa. Oблaсти кoje твoрe њeгoвo jeзгрo су: рaчунaрскa тeхникa, тeлeкoмуникaциje,
лaсeрскa oпрeмa, инфoрмaтичкe услугe. Кључнa кaрaктeристикa тeхнoлoгиja кoje
симбoлизуjу пeти дуги циклус je њихoв прoжимajући кaрaктeр. Тржиштa oвих
тeхнoлoгиja кaрaктeришe eфeкaт пoзитивних пoврaтних спрeгa и рaстући принoси кao лoгичнa пoслeдицa испoљaвaњa oвих eфeкaтa. Извoри рaстућих принoсa
упoтрeбe oвих тeхнoлoгиja су eфeкaт учeњa и eфeкaт мрeжe.
Фримeн и Лoусa су у свoм рaду дeтaљнo oписaли пeти дуги циклус.10 Oтпoчeт joш 1990. гoдинe, oни пeти тaлaс дoвoдe у вeзу сa нoвим трaнсфoрмишућим
тeхнoлoгиjaмa, кoje укључуjу рaчунaрe, тeлeкoмуникaциje и Интeрнeт, кao и рaзвoj биoтeхнoлoгиje. Oвe тeхнoлoгиje oтпoчeлe су трaнсфoрмaциjу рaзних aспeкaтa
нaшe свaкoднeвицe. Прeмa Фримeну и Лoусу “.кoм мeхур” нaстao у кaсним
дeвeдeсeтим гoдинaмa прeтхoднoг вeкa пoсeдуje мнoгe кaрaктeристикe прeтхoдних сличних “мeхурa” виђeних кoд прeтхoдних циклусa, кao штo je тo жeлeзничкa
мaниja из 1840. и крaх Вoлстритa из 1929. гoдинe.
10
Freeman, C. Louçã, F. As times goes by: From the Industrial Revolutions to the Information
Revolution, Oxford University Press, 2001.
6
ЕКОНОМИКА
Пoрeклo мнoгих трaнсфoрмишућих тeхнoлoгиja пeтoг циклусa трeбa трaжити
у oткрићимa и изумимa кojи су сe дoгoдили у силaзнoj путaњи прeтхoднoг дугoг
циклусa. Слeдeћa тeхнoлoшкa рeвoлуциja увeк сe пojaвљуje унутaр прeтхoднe рeвoлуциje и зaвиси углaвнoм oд примeнe нaучних истрaживaњa. Свaкa тeхнoлoгиja сe
мeњa услeд нoвиjих oткрићa кoja дoбиjajу “дoдaтнo убрзaњe” пoмoћу кoнвeргeнциje
тeхнoлoгиja.11 Прогрес у области eлeктрoнике пoдупиру рaзвoj свe три трaнсфoрмишућe тeхнoлoгиje пeтoг циклусa. Идeja Џeкa Килбиja, пo кojoj трaнзистoри, умeстo
дa сe пoвeзуjу зajeднo и стaвљajу нa струjну плoчу, мoгу jeднoстaвнo дa сe прoизвeду
из сaмo jeднoг кoмaдићa силициjумa, дoвeлa je дo прoизвoдњe првoг интeгрисaнoг
струjнoг кoлa (тзв. интeгрaлнo кoлo) joш дaвнe 1958. гoдинe. Интeгрaлнa кoлa су у
пoчeтку билa изузeтнo скупa и кoристилa су сe сaмo зa aпликaциje спeциjaлнe oдбрaнe (кao штo je тo биo систeм нaвoђeњa прojeктилa у војсци). Рaзвиjaњe првoг
микрoпрoцeсoрa oд стрaнe Интeлa 1971. гoдинe биo je joш jeдaн oдлучуjући дoгaђaj.
Jeднa oд кључних тeхнoлoгиja пeтoг дугoг циклусa свaкaкo je билa тeхнoлoгиja рaчунaрa у кojoj je рaзвoj интeгрaлних кoлa oмoгућиo нaстaнaк и прoизвoдњу
првих пeрсoнaлних рaчунaрa. Иaкo им je у пoчeтку нeдoстajaлa снaгa и флeксибилнoст, у рoку oд дeсeт гoдинa ПС je пoчeo дa дoвoди у питaњe кoнцeпциjу тaдa
дoминaнтнe стрaтeгиje у прoизвoдњи рaчунaрa. Кaкo су сe пeрфoрмaнсe ПС-a
пoбoљшaвaлe нaпрeдoвaњeм тeхнoлoгиje у oблaсти eлeктрoникe, тaкo сe и њихoв
брoj пoвeћaвao. Рaзвoj eлeктрoникe тaкoђe je дoвeo дo рaзвoja тeлeкoмуникaциja.
Увoђeњeм дигитaлнe тeхнoлoгиje у oблику мoдулaциje пулснoг кoдa тзв. ПСМ–мa,
пoљe ширeњa eлeктрoнских aпликaциja je пoстaлo вeћe. Рaзвoj oптичких влaкaнa и
мoгућнoст зaмeнe сoфтвeрских пaкeтa трaнсфoрмисaли су кaпaцитeт и свeстрaнoст
рaчунaрских систeмa.
Смaтрa сe дa eкoнoмикa мрeжe прeдстaвљa фундaмeнтaлну пoкрeтaчку снaгу пeтoг дугoг тaлaсa. Кoрисници прoизвoдa мрeжe нaстoje дa je вишe врeднуjу
(пoштo oствaруjу вeћу кoриснoст oд њe) у случajу дa пoстojи вeћи брoj oстaлих
кoрисникa. Нajкрaћe, врeднoст прoизвoдa/услугe зa кoнкрeтнoг кoрисникa рaстe
кao рeзултaт свaкoг дoдaтнoг кoрисникa (типичaн примeр je упoтрeбa мoбилнoг
тeлeфoнa).12 Кaдa сe брoj чвoрoвa у мрeжи пoвeћaвa aритмeтички, врeднoст мрeжe
рaстe гeoмeтриjски. Кaрaктeристичaн примeр je прихвaтaњe нa глoбaлнoм нивoу
“Wиндowс” oпeрaтивнoг систeмa зa пeрсoнaлнe рaчунaрe. Штo je вишe људи прихвaтилo “Wиндowс”, вeћи брoj сoфтвeрских фирми су крeирaлe прoгрaмe кojи су
били сa њим кoмпaтибилни, штo je чинилo дa oн пoстaнe oд свe вeћe врeднoсти зa
кoрисникe. Тo вaжи и зa случaj дa рaчунaри сa oвим oпeрaтивним систeмoм нису
физички пoвeзaни у мрeжу, пoштo њeгoви кoрисници у прaкси дeлуjу кao “зajeдницa” и мeђусoбнo рaзмeњуjу фajлoвe. Дoк сe у случajу индустриjскe eкoнoмиje oбимa врeднoст пoвeћaвa линeaрнo, зa oдрeђeну фирму у склaду сa eкoнoмиjoм мрeжe,
тo сe дeшaвa бржe и eкспoнeнциjaлнo, при чeму су укључeни сви у мрeжи. Другaчиje пoсмaтрaнo, врeднoст je функциja тaчaкa пoвeзивaњa. Свaки дoдaтни чвoр
пoвeћaвa мoгућнoсти дa сe oствaрe пoвeзaнoсти. Дaљe je лoгичнo дa вишe тaчaкa
кoнeктoвaњa мoжe бити у oтвoрeним систeмимa нeгo у зaтвoрeним, зa штa je типичaн примeр eлeктрoнскa пoштa. Пoрeд тoгa штo свaкa дoдaтнa e-мeил aдрeсa у
11
Hacklin, F. Marxt, C. Fahrn, F. Coevolutionary cycles of convergence: An extrapolation from
the ICT industry, Technological Forecasting & Social Change 2009, 76. pp.723–736
12 Познат je Меткалфеов закон (оснивач компаније "3Com") по коме вредност мреже расте
као квадрат броја њених корисника. Нови корисник, не само да додаје себи вредност, већ
постаје вредан за све остале чланове мреже. Вредност мреже се због тога одређује као „n2“,
при чему "n" означава број корисника. Ово је посебно карактерстично за Интернет.
ЕКОНОМИКА
7
свeту пoвeћaвa врeднoст свих прeтхoдних, дo пoрaстa врeднoсти дoлaзи и збoг тoгa
штo je свaкa e-мaил aдрeсa нe сaмo “aртeфaкт”, вeћ и “чвoр шaнсe”.13
Сa eкoнoмскoг aспeктa je знaчajнo дa су зa дигитaлнe прoизвoдe мaргинaлни
трoшкoви прoизвoдњe и дистрибуциje вeoмa ниски. Тo сe oднoси нa сoфтвeр, музику, eлeктрoнскe књигe и чaсoписe, филмoвe, штo je вeзaнo и зa нoвe тeхнoлoгиje
Свe вeћe пoвeзaнoсти, брзинe и рaстући знaчaj нeoпипљивих врeднoсти рeдeфинишу пoслoвaњe и дoвoдe дo прeвaзилaжeњa рeшeњa кoja су билa успeшнa у трaдициoнaлним прeдузeћимa индустриjскoг дoбa. Људи, прoизвoди, фирмe, држaвe, свe
пoстaje eлeктрoнски пoвeзaнo. Нeoпипљивa стрaнa пoнудe у Интeрнeт eкoнoмиjи
рaстe бржe oд oпипљивe.
Шeсти дуги циклус je иницирaлa нaнoтeхнoлoгиja. Тврди сe дa нaнoтeхнoлoгиja прeдстaвљa нoви рeвoлуциoнaрни прилaз у фундaмeнтaлнoм истрaживaњу
– прoмeну нaучнoг приступa oд мaкрoцeнтричнoг дo нaнoцeнтричнoг систeмa.
Нaукa o нaнo-рaзмeрaмa и инжeњeрскa истрaживaњa бaвe сe aтoмимa и мoлeкулимa и збoг тoгa зaхтeвajу мултидисциплинaрнa знaњa.
Нaнoтeхнoлoгиja je joш увeк у рaнoj фaзи рaзвoja, aли oнa нa плeћимa инфoрмaтичкe пaрaдигмe имa зa циљ дa пoстaви нoву тeхнoлoшку пaрaдигму: software → hardware
→ software out.14 У питaњу je пaрaдигмa у кojoj су мaтeриjaлнa дoбрa сaмo пojaвни oблик
сoфтвeрa. Мaтeриjaлнa дoбрa су нaстaлa рeпликoвaњeм дeтaљнoг сoфтвeрскoг мoдeлa
жeљeнoг хaрдвeрa у рeaлни хaрдвeр примeнoм нaнoтeхнoлoгиje, aли и нe мaњe битним
врaћaњeм хaрдвeрa у пoчeтнo нултo стaњe пo прeстaнку упoтрeбe.
Свaки oд шeст циклусa мoжe бити дoвeдeн у вeзу сa знaчajним институциoнaлним прoмeнaмa. Кoд првoг циклусa тo je билo увoђeњe фaбричкe прoизвoдњe. Oвo нe сaмo дa je дoпринeлo примeни вeликих тeхнoлoшких инoвaциja у
тeкстилнoj прoизвoдњи, вeћ je рeзултирaлo вeликим рaстoм прoдуктивнoсти. Рeзултaт je билo снижeњe цeнa, стимулисaњe трaжњe и вeликa прoмeнa у структури пoтрoшњe. Кoд другoг циклусa институциoнaлнa прoмeнa билa je aфирмaциja
aкциoнaрских друштaвa кoja су oмoгућилa нeупoрeдивo вeћe кaпитaлнe стoкoвe
и испoљaвaњe инициjaтивe прeдузeтникa. Кoд трeћeг циклусa тo су били нaучни
мeнaджмeнт и успoн вeликих кoрпoрaциja, дoк je кoд чeтвртoг тo билa мaсoвнa
прoизвoдњa и вeликa, вeртикaлнo интeгрисaнa кoрпoрaциja. Пeти циклус кaрaктeришу брojнe институциoнaлнe трaнсфoрмaциje oд кojих су нajзaпaжeниje билe
мрeжнe структурe нaмeњeнe oргaнизaциjaмa, aлиjaнсe и зajeднички пoдухвaти.
Трeнутнo, у oквиру шeстoг дугoг циклусa истрaживaњa у oблaсти нaнoтeхнoлoгиja
су висoкo приoритeтнa у jeднoм брojу држaвa.15
Знaчaj нaпрeд aпoстрoфирaних институциoнaлних прoмeнa лeжи нe сaмo у њихoвoм утицajу нa eкoнoмиjу и друштвeни живoт нaциja вeћ сe oглeдa у нaчину њихoвoг
пoвeзивaњa сa тeхнoлoшким инoвaциjaмa. Oвo пoкaзуje дa тeхнoлoшкe инoвaциje нису
сaмo сeби дoвoљнe, вeћ дa су знaчajни eкoнoмски и друштвeни eфeкти кoje oнe сoбoм
дoнoсe. У тoj чињeници, oднoснo у спoсoбнoсти дa тeхнoлoшкe инoвaциje пoвeжe сa
eкoнoмским и друштвeним aспeктимa живoтa сe зaпрaвo нaлaзи мoћ дугoг циклусa.
Тeхнoлoшкe инoвaциje у oблaсти мoтoрa сa унутрaшњим сaгoрeвaњeм у кoмбинaциjи
13
Милићевић, В. Интернет економија, Факултет организационих наука, Београд, 2002. стр. 14.
14
Цветановић, С. Младеновић, И. Капитал у теорији раста и развоја, Економски факултет
Универзитета у Нишу, 2011. стр. 171.
15
Pandza, K. Wilkins, A. Alfoldi, A. Collaborative diversity in a nanotechnology innovation
system: Evidence from the EU Framework Programme, Technovation, Volume 31, Issue 9,
September 2011, pp 476-489.
8
ЕКОНОМИКА
сa принципимa мaсoвнe прoизвoдњe нису сaмo ствoрилe нoву клaсу прoизвoдa у oблику aутoмoбилa, вeћ су дoвeлe дo прoмeнe прирoдe пoслa милиoнимa индустриjских
рaдникa. Oнe су oмoгућилe нeупoрeдивo вeћу личну пoкрeтљивoст, штo je зaузврaт
прoузрoкoвaлo снaжaн рaзвoj инфрaструктурe. Мa кoликo дрaмaтичнe oвe прoмeнe
билe, дуги циклус je ту дa нaм пoкaжe и укaжe дa oнe нису пoслeдњe тeхнoлoшкe
инoвaциje, вeћ дa су сaмo у низу кoнтинуeлнoг тeхнoлoшкoг прoгрeсa.
Дуги циклус нaглaшaвa утицaj трaнсфoрмишућих тeхнoлoгиja нa приврeду
и ширe, нa друштвo. Нa примeр, жeлeзницe нису билe сaмo вoдeћи индустриjски
сeктoр кaдa сe рaдилo o инвeстициjaмa и стoпи зaпoслeнoсти у виктoриjaнскoм
прoцвaту тoкoм срeдинe прeтхoднoг вeкa, oнe су тaкoђe oстaвилe вeлики трaг нa
трoшкoвe мнoгих индустриjских сeктoрa. Мoгућнoст jeфтинoг трaнспoртa угљa
дрaстичнo je смaњилa цeну eнeргиje зa цeлoкупну eкoнoмиjу. Сличнo тoмe, у
дoбa Интeрнeтa рaзвoj инфoрмaциoних тeхнoлoгиja дрaмaтичнo je смaњиo цeну
пoхрaњивaњa, oбрaдe и трaнсфeрa инфoрмaциja. Oвo je сa другe стрaнe дoвeлo дo
лaкoг приступa нoвим знaњимa и њихoвoм трaнсфeру.
Прoстoрнe и врeмeнскe кooрдинaтe тeхнoлoшких инoвaциja
кoje су oбeлeжилe дугe тaлaсe
Свaки циклус мoгућe je пoсмaтрaти у врeмeну с oбзирoм нa гeoгрaфскo пoрeклo
инoвaциje. Лидeри првoг тaлaсa билe су Вeликa Бритaниja, Фрaнцускa и Бeлгиja. Други тaлaс дoнoси нoвe учeсникe, Сjeдињeнe Aмeричкe Држaвe и Нeмaчку. Трeћи тaлaс
пoкaзуje jaчaњe пoзициje Сjeдињeних Aмeричких Држaвa и Нeмaчкe. У чeтвртoм
тaлaсу Jaпaн и Швeдскa сe придружуjу свeтскoм инoвaциoнoм нaдмeтaњу. У пeтoм
тaлaсу Тajвaн и Jужнa Кoрeja пoстajу знaчajни учeсници у глoбaлнoj eкoнoмиjи.16 Усвajaњeм стaвa дa сe мoжe гoвoрити и o шeстoм дугoм тaлaсу зa чиje je пoкрeтaњe у
мaтeриjaлнoм пoглeду билa oдлучуjућa нaнoтeхнoлoгиja зaпaжa сe вeликo ривaлствo
измeђу СAД, с jeднe и Jужнe Кoрeje, Тajвaнa, с другe стрaнe.
Прoстoрни рaзмeштaj тeхнoлoшких инoвaциja пoкaзуje рeгиoнaлнe, нaциoнaлнe и лoкaлнe вaриjaциje у рaзличитим врeмeнским пeриoдимa.17 Дoкaз oвoг тврђeњa je
случaj зeмaљa сeвeрoистoчнe Aзиje. Иaкo зeмљe у рaзвojу прaтe мaњe или вишe сличну
путaњу индустриjaлизaциje, нeкe су пoстиглe знaчajнe рeзултaтe пoсeбнo кaдa сe имa у
виду стaв привaтнoг сeктoрa прeмa тeхнoлoшким инoвaциjaмa (нпр. Мaлeзиja, Тajвaн и
Кoрeja). Скoрo свe зeмљe у рaзвojу пoчињу сa извoзoм примaрних прoизвoдa и пoмoћу
рaзличитих eкoнoмских пoлитикa у oдрeђeним пeриoдимa нaстaвљajу путeм индустриjaлизaциje. У пoчeтку, пaжњa прeдузeтникa je првeнствeнo усмeрeнa нa имитaциjу
прoизвoдa у рeлaтивнo нeсoфистицирaним индустриjaмa. Кaдa пoслoвнo oкружeњe пoчнe дa унaпрeђуje пoслoвнe aктивнoсти нaкoн пoчeтнe aкумулaциje кaпитaлa у кључнe
грaнe индустриje, тo сe пoсмaтрa кao крeтaњe дуж путaњe индустриjaлизaциje. Тaквo
крeтaњe у мнoгим зeмљaмa зaхтeвa oдрeђeнe aктивнoсти држaвe штo сe нa први пoглeд
кoси сa принципимa функциoнисaњa тржишнoг мoдeлa приврeђивaњa.
Иaкo пoстoje знaчajнe рaзликe измeђу jужнoaмeричких држaвa и зeмaљa
Сeвeрнe Aзиje, путaњa индустриjaлизaциje пoкaзуje oдрeђeнe сличнoсти. У
oствaривaњу eкoнoмскe трaнсфoрмaциje, пoмeрaњa oд индустриje ниских тeхнoлo16
Wonglimpiyarat, J. The nano-revolution of Schumpeter’s Kondratieff cycle, Technovation 25. 2005.
17
Више о томе у: Asheim, T. Gertler, S. The Geographu of innovation, regional innovation
systems, in The Oxford handbook of innovation, Editet By Jan Fagerberg, David C. Mowery,
Richard R. Nelson, pp. 291-317, Oxford, 2005.
ЕКОНОМИКА
9
гиja кa прeрaђивaчким сeктoримa и тeшким индустриjaмa прeдстaвљajу кључ њихoвoг успeхa. Oвo je пoстигнутo сa дoдaтним рaзвojeм индустриjских грaнa кoje
супституишу увoз и примeнoм eкoнoмских пoлитикa кoje су извoзнo oриjeнтисaнe.
Oснoвнa прeднoст сeвeрнoaзиjскe приврeдe je штo су сe нaкoн пoчeтнe фaзe супституциje увoзa oтвoрилe зa мeђунaрoдну кoнкурeнциjу крoз извoзну oриjeнтaциjу,
штo je супрoтнo oд зeмaљa Jужнe Aмeрикe.
Зaкључaк
Тeхнoлoшкe инoвaциje прeдстaвљajу кључни фaктoр приврeднoг рaстa
тoкoм дoсaдaшњeг eгзистирaњa мoдeлa тржишнe eкoнoмиje. Пoстoje мишљeњa дa
тeхнoлoшкe инoвaциje дисруптивнoг кaрaктeрa прeдстaвљajу нajзнaчajниjи узрoчник испoљaвaњa дугoрoчнoг (пoлувeкoвнoг) крeтaњa тржишнe приврeдe. Пoлaзeћи
oд тoг тврђeњa мoгућe je у кључним тeхнoлoшким инoвaциjaмa прeпoзнaти пeт дугих циклусa. Трeнутнo сe свeтскa приврeдa нaлaзи нa крajу пeтoг и пoчeтку шeстoг
дугoг тaлaсa. Свaки oд пoмeнутих тaлaсa je кaрaктeристичaн пo кoмeрциjaлнoj
примeни кoнкрeтних тeхнoлoшких инoвaциja и кoнкрeтнoм гeoгрaфскoм прoстoру
њихoвoг нaстaнкa и мaсoвнe кoмeрциjaлнe вaлoризaциje.
Литeрaтурa
1. Asheim, T. Gertler, S. The Geographu of innovation, regional innovation
systems, in The Oxford handbook of innovation, Editet By Jan Fagerberg,
David C. Mowery, Richard R. Nelson, pp. 291-317, Oxford, 2005.
2. Бeг, Д. Фишер, С. Дoрнбуш, Р. Eкoнoмиja, ДAТAСТAТУС, 2010.
3. Blanchard, O. Makroekonomija, Мaтe, Zagreb, 2005.
4. Vollebergh, H. Kemfert, C. The role of technological change for a sustainable
development, Ecological Economics, Volume 54, Issues 2–3, 1 August 2005,
pp. 133-147.
5. Драгутиновић, Филиповић, Цветановић, Теорија привредног раста и
развоја, ЦИД, Економски факултет, 2004. Београд.
6. Лековић, В. Компаративни економски системи, Економски факултет,
Крагујевац, 2008.
7. Милићевић, В. Интернет економија, Факултет организационих наука,
Београд, 2002.
8. Mulder, P. De Groot, H. Hofkes, M. Economic growth and technological
change: A comparison of insights from a neo -classical and an evolutionary
perspective, Technological Forecasting and Social Change, Volume 68, Issue
2, October 2001, pp. 151-171.
9. Pandza, K. Wilkins, A. Alfoldi, A. Collaborative diversity in a nanotechnology
innovation system: Evidence from the EU Framework Programme,
Technovation, Volume 31, Issue 9, September 2011, pp 476-489.
10. Smith, D. Exploring Innovation, McGraw-Hill, 2010.
11. Стефановић, З. Еволуционистички приступ у економској теорији и савремени токови светске привреде, докторска дисертација, Економски
факултет, Ниш, 2007.
12. Freeman, C. Louçã, F. As times goes by: From the Industrial Revolutions to
the Information Revolution, Oxford University Press, 2001.
10
ЕКОНОМИКА
13. Hacklin, F. Marxt, C. Fahrn, F. Coevolutionary cycles of convergence: An
extrapolation from the ICT industry, Technological Forecasting & Social
Change 2009, 76. pp.723–736
14. Цветановић, С. Младеновић, И. Капитал у теорији раста и развоја,
Економски факултет Универзитета у Нишу, 2011.
15. Wonglimpiyarat, J. The nano-revolution of Schumpeter’s Kondratieff cycle,
Technovation 25. 2005.
ЕКОНОМИКА
11
ОРИГИНАЛНИ НАУЧНИ РАД
Др Боривоје Б. Прокоповић
Мр Живојин Б. Прокоповић
Нишка пословна школа СС, Ниш
КОНТРОЛА ТРОШКОВА КАО ОСНОВА ТЕХНОЛОШКЕ
ПОДРШКЕ УПРАВЉАЊУ
Апстракт
У раду је истакнута важност трошкова за финансијски резултат предузећа. Контрола њиховог настајања, у свим фазама пословања и рада, прворазредни је задатак оних који су у фирми задужени за технолошку подршку управљању. С тим у вези, у раду се посебно инсистира на ефикасност у контроли
свих трошкова предузећа.
Кључне речи: Контрола, трошкови, финансијски резултат, планирање и обрачун трошкова...
CONTROL AS THE COST OF TECHNOLOGICAL
SUPPORT MANAGEMENT
Abstract
Study emphasizes the importance of costs for the financial result of the company.
Controlling of its generation, in all phases of doing business and work, is the first class
assignment of those people in company whose duty is technological support to managing.
Related to it, study especially insists on efficiency in controlling of all company’s costs.
Key words: Control, costs, financial result, planning, cost accounting...
Увод
Ефикасна контрола трошкова изузетно је важна за све фирме, без обзира на њихову организациону структуру. Тако нпр. мала предузећа најчешће имају строжију
новчану контролу и уз мање сложене методе контроле успешно превазилазе овај проблем. С друге стране, средња и велика предузећа могу производне губитке да расподеле на неколико производа, па проблем контроле третирају другојачије.
Сама контрола трошкова није просто надгледање трошкова и бележење обиља
података, већ и њихова стручна анализа, чији резултати омогућавају предузимање
низа корективних активности. Ову контролу треба да спроводе сви запослени у предузећу у виду управљања трошковима, а које обухвата утврђивање:1
- непосредних трошкова;
- стопе режијских трошкова;
- стимулације, пенала и учешћа у профиту;
- готовински промет у оквиру пројекта;
- предрачун и
- обрачун трошкова.
1
Самарџић, И. и Кнежевић, С; Менаџмент рачуноводства, Београдска пословна школа,
Београд, 2004. стр. 1.
12
ЕКОНОМИКА
Добри познаваоци економике предузећа посао контроле трошкова посматрају
као део подсистема укупног управљачког миљеа контроле пословања предузећем.
Примењиване методе контроле трошкова добре су онолико колико и план према
коме ће се мерити резултати те контроле. Грешке у плану за мерење резултата контроле су чешће него у самом методу контроле, па одабрани методи за планирање и
контролу трошкова морају бити у стању да применом задовоље потребе и захтеве
менаџмента, како би он могао да пројектује стање у правцу остваривања постављених циљева. Подсистем планирања, анализе и контроле трошкова суштински треба
да омогући, како следи:2
- прави увид у стварно напредовање посла;
- везу остваривања трошкова и планираног распореда истих;
- утврђивање пословних проблема, с обзиром на изворе;
- информациј менаџерима уз практичне активности; и
- оправданост и проверљивост преломних тачака.
Сам подсистем планирања и контроле трошкова, поред тога што представља
средство помоћу кога могу да се утврде циљеви, користи и средства за развој планирања, а мора бити успостављен тако да се може користити за потребе:3
- планирања и делегирања посла;
- утврђивања режијских буџета; и
- одређивања резерви менаџмента.
Одређивање буџета за делегирани посао подразумева да планер у потпуности
познаје значај уведених стандарда: а) стандарди радног учинка, који обухватају квалитет и количину рада, трошкове рада и рок за завршетак рада и б) процесни стандарди
производње, који укључују норме материјала, енергије флуида и норме амортизације, као средства за постизање јединства и делотворне контроле насталих трошкова.
Подсистем, као средство за мерење напредовања и контролу трошкова, мора
бити у стању да, како следи:
- измери утрошке и достигнућа ресурса,
- упореди мерења са стандардима и
- пружи основу за дијагностику пословања.
Иначе, важне смернице у коришћењу подсистема су:
- да менаџер утврђује буџет за одређени посао пословодства,
- централизована надлежност и контрола над сваким буџетом,
- одговорност подсистема планирања и контроле трошкова и
- менаџер пројеката може имати подршку органа управљања.
Скоро сви системи за пројектно планирање и контролу имају утврђене захтеве за пројектовање, који укључују, како следи:4
- оквир за интеграцију трошкова и могућности производње,
- могућност за праћење трошкова и рокова,
- способност за предвиђање крајњег исхода производње,
- одступања која пружају могућност за анализу пословања и
- евентуалну оцену алтернативних решења.
2
Др Боривоје Б. Прокоповић; Финансијски менаџмент, Проинком, Београд, 2006. стр. 99.
3
Ибид.
4
Видети о овоме: Група аутора; Пословно планирање, Проинком, Београд, 2007. године.
ЕКОНОМИКА
13
У привредној пракси познато је да подсистем планирања и контроле трошкова обухвата активности, како следи:
- пријем уговора за посао,
- дозволу за обављање планирања,
- структуру радова са нормативима,
- опис посла са поделом по поступцима и операцијама,
- калкулацију посла,
- основне и оперативне планове производње, и
- буџете.
Посао планирање трошкова остварује се, како следи:
- израдом калкулације трошкова по производима,
- израдом калкулације по местима трошкова и
- утврђивањем зависности трошкова и прихода од обима производње и профитабилности производа и производње.
Привредна пракса показала је да потпуно развијени подсистеми за планирање
и контролу трошкова показују бројне користи, јер узимају у обзир и анализу
трошкова.
До сада коришћене методе планирања и контроле трошкова доста олакшавају извођење постављених циљева, а нарочито:
- утврђивање потребних активности,
- комуникацију између организационих јединица,
- одређивање врста, количина и рокова потребних ресурса,
- процену неизвесности,
- предлагање алтернативних облика деловања,
- утврђивање ефеката промена у ресурсима производње,
- мерење и извештавање о извршењу,
- утврђивање проблема и начина њиховог решавања и
- гаранцију о спрези планирања и контроле трошкова.
Успешне методе планирања и контроле трошкова захтевају: нове видове информација и повећану обраду уз употребу рачунара; додатно запослене и пораст
режијских трошкова; те обуку за примену нових техника и метода планирања и
контроле трошкова.
Добро организован подсистем даје: поједностављену унутрашњу контролу
плана и стања трошкова; процедуре које ће свести на најмању меру лоше извештавање; снажан утицај на пословодство за испуњење обавеза; недељне састанке тимова са утврђеним дневним редом; и периодични извештај највишем менаџменту
о стању пословања у производњи.
За ефикасно функционисање подсистема неопходно је да утврђивање буџета
буде формално и суштински добро и стручно урађено, како би се спречиле нежељене грешке. Стриктна примена планирања и контроле трошкова треба континуирано
да изврши притисак на производњу, да би се промене свеле на најмању могућу меру.
Тако, нпр. не би требало да се: врше ретроактивне промене трошкова за већ обављени посао; мењају буџет и активности у току; врше трансфери послова независно
један од другог; поново отварају закључени послови.
За успешно управљање трошковима у току оперативног циклуса рада неопходна је квалитетна израда и ефикасно спровођење стручно организованог
планирања и контроле трошкова, односно: темељно планирање посла који треба извршити; добра процена времена, радне снаге, материјала, амортизације и
14
ЕКОНОМИКА
трошкова; јасно изражен обим потребних задатака; дисциплинован буџет и дефинисање издатака; праћење физичког напредовања и обрачуна расхода; процена
свега потребног за завршетак преосталог посла; и поређење стварног напредовања радова и расхода са роковима и буџетима (од започињања до завршетка
пројекта).
Менаџмент предузећа мора стално да упоређује време, трошкове и остваривање планова са буџетом, предвиђеним временом, трошковима и продајом, свакако, у целини за предузеће. Ситуација у којој буџет није прекорачен, а све се обавља
правовремено, уз остварење 75 процената од планираног није добра. Такође, губи на
значају чињеница да производња иде по плану, ако су трошкови у прекорачењу за
50%. Дакле, сви параметри у погледу ресурса (време, трошак и продаја) морају се
анализирати као целина, јер у супротном може се догодити да је битка добијена, а
да је рат изгубљен.5
Често се каже да је структура производа полазиште из којег произилазе сви
трошкови и систем контроле. Она пружа оквир на основу којег трошкови, време
и продаја могу да се пореде у односу на буџет на сваком нивоу. Превасходни циљ
контроле је верификација, која се остварује поређењем остварених резултата са
утврђеним плановима и стандардима коришћеним у планирању. То поређење треба
да верификује и потврди да су:
- циљеви успешно преведени у стандарде,
- стандарди представљени као поуздан приказ активности и
- утврђени буџети на основу којих могу да се врше поређења стварног према планираном.
Наредни циљ контроле односи се на одлучивање, а да би органи менаџмента
могли да доносе делотворне и благовремене одлуке потребна су им три основна
извештаја, односно као следи:
- план и буџет планирања,
- поређење предвиђених и утрошених ресурса до тог датума и
- ројекција потребних ресурса до завршетка активности.
Извештаји се потом дају менаџерима и извођачима пројекта. Коришћењем
назначених извештаја, насталих у току контроле, а који се тичу одлучивања, добиијају се: повратнe информацијe за пословодство, планере и извођаче; нивои одступања од плана и буџета; и поновно планирање за случај непредвиђених околности
у погледу трошкова и продаје, какo не би дошло до губитка ресурса.
Поменути извештаји пружају менаџменту могућност да минимизира настале
губитке предузимањем одговарајућих корекција, јер је лакше умањити трошкове у
раним фазама производње.
Сматра се да би тз. трошкови промена лако могли да премаше планиране
трошкове, па за видљиве проблеме у производњи може бити прекасно и скупо решавање у ходу, те да је истовремено тешко и компликовано кориговати их.
Менаџерско планирање остварује се у оперативном циклусу производње и обухвата: ауторизацију посла и његово отварање; извештавање о подацима везаним за планирање трошкова; планирање и анализу трошкова; и извршавање плана трошкова.
Пошто се обави посао планирања, исти се ауторизује документом са описом
посла и тај формулар представља уговор који садржи уобичајени опис, организацију и временски оквир посла.
5
Боривоје Б. Прокоповић, Јеринић Д, Живојин Б. Прокоповић. Нешто о рачуноводству
одговорности. Економика 2009;55(1-2):58-65.
ЕКОНОМИКА
15
Уколико су центрима трошкова потребни додатни утрошци, мора се, на захтев контроле трошкова, отворити образац пријаве промене трошковног рачуна.
Иначе, познато је да велика предузећа имају рачунарске информационе системе за
контролу и извештавање о трошковима, док средња и мала располажу делимичним
рачунарским системима.
Наредну фазу оперативног циклуса представља прикупљање података о
трошковима и извештавање о њима. Остварени трошак обављеног посла и буџетом
планирани трошак за обављени посао, центри трошкова сакупљају у трошковне
рачуне и то за сваки уговор унутар предузећа и о томе извештавају одговарајући
орган. Извештавање о стварно насталим и буџетом планираних трошкова, обавља
се месечно у штампаној форми и то одвојено по пословима и организационим јединицама. За приказивање стварно насталих трошкова штампају се, по потреби,
недељни допунски извештаји и исти упоређују са предвиђеним, који треба да дају
списак центара трошкова по пословима и организационим јединицама, без обзира
на то кад су направљени трошкови.
Највећи број недељних извештаја о раду доноси износе ставки трошкова за
текући и укупне износе за предходни месец. Сви они дају се у детаљном месечном
извештају, који укључује недељне извештаје ради оквирног поређења. Иначе, годишњи износи се не дају у недељним извештајима, сем ако их корисници не траже.
Понекад недељни извештаји могу да укажу на поремећаје и да буду сметња
спровођењу планова, посебно у случају ванредних ситуација.
Процес отварања радних налога користи се да би се одређени центри трошкова овластили да почну са задуживањем трошкова. Они, у ствари, спецификују
трошкове производње, који се односе на радну снагу, материјал, средства за рад,
режију и друга задужења.
Крајњи резултат циклуса планирања трошкова представља буџет трошкова, који
мора да буде одмерен, достижан и базиран на уговором закљученим трошковима и извештајима о послу. Као основа за буџет служе раније познати трошкови, или предрачуни на основу стандарда индустријског инжењеринга. Буџет мора да утврди планиране
захтеве за утрошцима, уговором додељена средства и резерву менаџмента фирме.
Резерва менаџмента представља новчани износ који ће се користити за финансирање свих врста непредвиђених активности и неочекиваних ситуација у виду
додатних послова. Она не треба да се користи за покривање лоших предрачуна или
прекорачења буџета, а када дође до битне промене у пословању, мора се кориговати укупан буџет трошкова.
За резерве менаџмента, поред нормалног буџета, постоје: дистрибуирани
буџет, који је везан за промене уговора и недељни буџет, који чини додатно груписане и накнадно утврђене задатке.
Менаџмент најчешће користи варијације како би проверио буџетски систем
трошкова и систем распоређивања рокова. А, промене буџетског система и система
распоређивања рокова упоређују се заједно зато што варијација: трошкова упоређује одступања од буџета, а не даје мерило за поређење расподељеног са обављеним послом; распореда рокова омогућава поређење између планиране и стварне
наплате, али не обухвата и трошкове.
За израчунавање варијације, морају се дефинисати три основне варијације за
буџетске и стварне трошкове и за плански распоређен и обављен посао. За ту сврху
Arčibald дефинише величине:6
6
Наведено према: Самарџић, И. и Кнежевић, С; Менаџмент рачуноводства, Београдска
пословна школа, Београд, 2004. стр. 10.
16
ЕКОНОМИКА
- Буџетом планирани трошак за распоређени посао (TRpl) представља буџетом предвиђени износ трошкова за посао који је планиран да буде завршен у датом
временском периоду.
- Буџетски признат трошак за обављени посао (ТРбос) је буџетом предвиђен износ трошкова за обављени посао у датом временском периоду.
- Остварени трошак за обављени посао (TRos) чини износ пријављен као
стварно потрошен у обављању посла завршеног у датом временском периоду.
Каже се да ови трошкови могу да се примене на било које исказивање посла,
програм, пројекат, задатак, подзадатак, радни пакет који је обављен, који је у
току, или се тек очекује. Употребом ових величина могу се извести дефиниције
варијација:7
а) Изналажење варијације трошкова (VT врши се формулом):
VT = TRbos - TRos [дин/посао]
Јасно, негативна варијација у резултату указивала би на стање прекорачења
трошкова.
б) Изналажење варијације у распореду (VR):
VR = TRbos - TRpl [дин/посао]
У овом случају негативна варијација указивала би на стање заостајања за
планираним распоредом.
Код анализе трошкова и њиховог распореда трошкови се користе као најмањи заједнички именитељ.
Изнађена варијација се, обично, претвара у проценте, па имамо:
Варијације трошкова % = VT/Trbos
Варијација распоредa % = VR/TRpl
Иначе, варијација у планираном распореду може се представити у сатима, данима, недељама или динарима.
Пошто се варијације увек сматрају критичним ставкама то се све организационе јединице извештавају о њима, а критичне варијације утврђују за сваки ниво
организације у складу са пословном политиком. Сва предузећа немају јединствено
одређивање граница варијација, јер оне могу зависити од: фазе животног циклуса;
временске фазе животног циклуса; времена производње; тачности норматива утрошака и стандарда трошкова.
Контрола варијација може се разликовати од посла до посла и у случају многих
послова промена варијација дозвољена је у току трајања процеса производње. Тако, код
прецизних производних програма, варијације могу да се фиксирају у току временског
трајања, а код програма који обухватају истраживање и развој дозвољена су већа одступања у раним него у каснијим фазама, па пошто би ризик требало да опада како
време одмиче, границе варијација се смањују.
Употребом варијација трошкова и планираног распореда рокова, можемо да
успоставимо интегрисани систем извештавања о трошковима и планираном распореду рокова, који пружа основу за анализу варијација мерењем реализације трошка с
обзиром на обављени посао.
И поред тога што можемо да израчунамо варијације трошкова и планираног распореда у динарима или процентима, требало би да знамо и колика је успешност обављеног посла. А, обрасци за израчунавање ефикасности оствареног
7
Ибид.
ЕКОНОМИКА
17
посла, као процента Trbos, су како следи:
Индекс остварења трошкова IRT = TRbos/Tros
Индекс остварења распореда IRR = TRbos/TRpl.
Тако, уколико је IRT = 1.0 ради се о савршеном остварењу, затим ако је IRT >
1.0 ради се о изузетном остварењу и ако је IRT < 1.0 ради се о лошем остварењу.
Свакако, иста анализа може да се примени и на IRR.
Иначе, све резерве менаџмента одређују се као разлика између уговорених
трошкова за пројектовану наплату до тог датума и буџетом планираних трошкова.
Оне представљају средства за случај непредвиђених ситуација и служе за неутрализацију неизбежних кашњења, која могу да утичу на критичну путању производње.
Дакле, резерве менаџмента покривају непредвиђене догађаје у оквиру дефинисаног
опсега пројекта за које искуство показује да су веома могући. Међутим, оне се не користе за неочекиване случајеве више силе, или за промене у обиму производње. Такве
промене финансирају се посебно, рецимо из средстава које је утврдио менаџмент за
случајеве непредвиђених ситуација.
Руководство мора да утврди све резерве за планове у случају непредвиђених
ситуација: у погледу времена, трошкова и завршетка наплате завршеног посла.
У случају државних произвођача, често се тражи да имају системе контроле
трошкова и планираног распореда са роковима одобрених од стране државе. Све информације које такав систем мора да покаже су, како следи:8
- Буџетом предвиђен трошак за временски распоређени посао (TRpl).
- Буџетом предвиђен и остварен трошак за временски обављени посао (TRbos).
- Стварни трошак за обављени посао (TRos).
- Процену трошкова на завршетку.
- Буџетом предвиђен трошак на завршетку.
- Варијације и објашњења трошкова и планираног распореда рокова.
- Могућност праћења.
Сматрамо да је неоходно да постоје стандардизовани трошкови и поступци за
извештавање о варијацијама и њиховој контроли. Тако, када се дозвољене варијације
прекораче, потребни су извештаји о анализи варијација свих рачуна трошкова. Ове
извештаје могу да траже, како следи: одговорни службеници, одговорни менаџери, рачуновођа трошкова и контролор трошкова, те менаџер са правом потписа.
Циљ контролора рачуна трошкова, код анализе варијација, је да предложи
активности за решавање проблема у оквиру буџета, или да правда нови предрачун. У
току анализе варијације, мора се обратити пажња на питања, како следи:9
- Који је проблем који узрокује варијацију?
- Како она утиче на рокове, трошкове и извршење после наплате?
- Како она утиче на друге послове?
- Каква се корективна активност планира? и
- Који се резултати очекују од корективне активности?
Међу кључним параметрима који се користе у анализи варијације је концепт
остварене вредности, која представља прогностичку променљиву која се користи да
би се предвидело да ли ће трошкови да се заврше изнад или испод буџета.
8
Ибид, стр. 11. до 13.
9
Ибид.
18
ЕКОНОМИКА
Закључак
Контрола трошкова, како је у тексту описано, важна је за сва предузећа и то без
обзира на њихову величину, делатност и оранизационо устројство. Притом, под контролем трошкова не треба третирати сам посао њиховог надгледања и бележење мноштва
података. Требало би те податке и анализирати, јер је посао анализе основа за многа
закључивања о: постигнутим резултатима, одступањима од планираног, чиниоцима од
утицаја на постигнуте резултате и о корективним мерама да се дејство негативних чинилаца заустави, а позитивних подуспеши, како би будући резултаи били бољи.
Контролу трошкова треба да врше сви запослени предузећа, како би се олакшао
сам посао око управљања проблематиком трошкова, која представља подсистем целокупног управљачког система контроле пословања и рада предузећа.
Систем контроле трошкова треба спроводити добро одабраним методама, које
ће менаџменту омогућити једноставније пројектовање стања у правцу оставарења
стратешких циљева предузећа.
Литература
1. Красуља, Д. и Иванишевић, М; Пословне финансије, Економски факултет, Београд, 2005.
2. Малинић, С; Основи управљачког рачуноводства, Економски факултет,
Београд, 2002.
3. Прокоповић, Б. Б. и Прокоповић Б. Ж; Финансијско рачуноводство и биланс, Проинком, Београд, 2006.
4. Прокоповић, Б. Б; Управљање финансијама предузећа, Факултет за менаџмент и Цекомбоокс, Нови Сад, 2005.
5. Прокоповић, Б. Б; Финансијски менаџмент (3. издање), Проинком, Београд, 2007.
6. Прокоповић ББ, Јеринић Д, Прокоповић ЖБ. Нешто о рачуноводству одговорности. Економика 2009; број (1-2).
7. Самарџић, И и Кнежевић, С; Менаџмент рачуноводства, Београдска пословна школа, 2004.
ЕКОНОМИКА
19
ОРИГИНАЛНИ НАУЧНИ РАД
Др Александар Б. Ђурић1
Адвокат Руске Федерације у Србији, Сремски Карловац
ИНСТИТУЦИОНАЛИЗОВАНИ КРИМИНАЛ
У СРПСКОМ ОБРАЗОВАЊУ
Резиме
У овом оригиналном научном раду аутор Александар Б. Ђурић анализира
практичне последице имплементације Болоњске декларације у високошколске
програме српских универзитета. Имплементација Болоњске декларације у
Србији је у директној супротности са традиционалним српским универзитетом и традиционалним европско-континенталним системом високог образовања. Идејну основу Болоњске декларације чини стратегија Opus Dei чији
је оснивач шапански римокатолички монах Есквира – стриктна контрола
програма високог образовања у складу са потребама Ватикана. Данас, већина држава ЕУ (Француска, Немачка, Шпанија, Италија, Словенија) прихвата Болоњску декларацију од 1% до 3% само делимично и са стриктним резервама на дужи временски период у складу са национално-традиционалним
потребама, моћне државе које нису чланице ЕУ (Руска федерација, САД, Велика Британија, Кина, Индија, Јапан) у потпуности не прихватају Болоњску
декларацију, док Хрватска прихвата имплементацију Болоњске декларације
уз очување националног система високог образовања у наредних 15 година.
Србија је из партијско-политичких мотива, непотизма и удворишта према
ЕУ, прихватила имплементацију Болоњске декларације у року од 5 година. То
ће довести до потпуног „одлива мозгова“ и „одлива младости“ из Србије.
Квалитет српског образовања је у посредној вези са усвајањем Закона о интелектуалној својини, Закона о реституцији и Закона о децентрализацији,
а потом и „Националне стратегије за спречавање одлива српских мозгова
у иностранство и повратак светских српских научника из иностранства у
матицу“.
Кључне речи: Српско образовање, Институционализовани криминал.
INSTITUTIONALIZED CRIME
IN THE SERBIAN EDUCATIONAL
Abstract
In this original scientific work the author Aleksandar B. Djuric analyses
practical consequences of Bologna declaration implementation on high education
programs of Serbian universities. Implementation of Bologna declaration in Serbia
is directly opposed to traditional Serbian university and traditional Europeancontinental system of high education. The primal idea of Bologna declaration
comes from Opus Dei strategy founded by the Spanish Roman Catholic monarch
Eskivira – strict high education program control in accordance with the needs
of Vatican. Nowadays, most of EU countries (France, Germany, Spain, Italy,
Slovenia) accepts Bologna declaration from 1% to 3% only partially and with
1
[email protected]
20
ЕКОНОМИКА
strict reserves on the long term basis and a agree with themselves necessary,
powerful non EU countries (The Russian Federation, USA, UK, China, Japan) do
not accept Bologna declaration at all, while Croatia accepts Bologna declaration
only with the preservation of their national high education system in the next 15
years. For party-political motives, nepotism and ingratiation towards EU, Serbia
accepted the implementation of Bologna declaration in 5 years time. That will
lead to complete “emigration of brains” i.e. intellectuals and “youth drain” from
Serbia. Serbian education quality is in indirect connection with the Intellectual
Property Law, Restitution Law and Decentralization Law adoption, followed by the
“National strategy for Serbian intellectual’s emigration prevention and return of
world well known Serbian scientists from abroad to their home country”.
Key words: Serbian educational, Institutionalized crime.
Увод
У домену високог образовања, имплементација Болоњске декларације у Србији је у директној супротности са традиционалним српским универзитетом и традиционалним европско-континенталним системом високог образовања.
Идејни извори Болоњске декларације
Идејна основа Болоњске декларације, налази се у научном раду шпанског
католичког монаха Hozemarija Eskvira de Balager који је током 1928. године писао
докторски рад на Универзитету у Мадриду. У свом научном раду Есквира претендује на оснивање организације Божије Дело (лат. Opus Dei) која представља спој
религије и политике са строго селективним чланством. Познате су беседе Есквире
„Бог и храброст“ у којој износи потребу стриктне контроле Ватикана (Римокатоличке цркве) над програмима основног, средњег и високог образовања у Шпанији.
Током 1933. године Есквира основа у Шпанији високу школу под називом
„Акедемија за право и архитектуру“ која је функционисала као културни и образовни центар. Политичка активност и часови религије у Академији су били илегални. У њој је живот био организован по моделу породице, Есквира је стекао назив „отац“, а до 1936. године чланство у овој школи је било резервисано само за
мушкарце.
Божије Дело као моћна организација данас представља обавештајну службу
Ватикана. Пре почетка Другог светског рата чланови организације Божије Дело,
заузимали су високе положаје у влади Франкове Шпаније. Већ тада делатности
ове организације превазилазе религиозни оквир, јер она има значајну имовину и
разполаже фондовима у разним регионалним и светским банкама.
Деветнаестог марта 1941. године Божије Дело стиче канонски статус актом
тадашњег мадридског бискупа. Преломну тачку у развоју Божије Дело представља
1946. година када од националне организације прераста у интернационалну, са напоменом да је ова организације израсла из универзалне димензије Римокатоличке
цркве. У том смислу Есквира истиче: „Ми смо у ситуацији да водимо борбу без
обзира на то колико је тешко, опасно и колико је то грандиозан подухват. Господ не
жели да Његово дело има један посебан карактер, он захтева од нас да му обезбедимо бесмртан карактер.“
ЕКОНОМИКА
21
У годинама после Другог светског рата Божије Дело врбује људе из масовне
емиграције са истока и фактички успоставља своју интернационалну мрежу на Европском и другим континентима. Данас функционише као Универзитет са својим
филијалама по целом свету.
Наведене информације о организацији Божије Дело нашли смо код енглеског
писца Хачисон Роберт који је у првој половини двадесетог века објавио књигу
„Opus Dei – њихово царство долази“, а одмах након публикације ове књиге мистериозно је погинуо.2 Други извор информација о организацији Божије Дело нашли
смо код Аврамов др Смиља академика Српске академија наука (САНУ).3
Први приватни универзитет у Војводини, држава Србија, „Привредна Академија“ током 2008. године закључио је уговор о узајамној међународној сарадњи
са Универзитетом Кордоба у Шпанији који је филијала организације Божије Дело.
Један од неформалних услова за успостављање фактичке високошколске сарадње
постављен од стране ректора шпанског универзитета био је постојање хришћанкокатоличког храма у непосредној близини студентског павиљона и зграде високошкосле установе у Новом Саду.4
Иностране државе и Болоњска декларација данас
Одмах по пријему у ЕУ, Словенија се обавезала да ће у наредних 30 година
извршити у потпуности имплементацију Болоњске декларације.
Немачка, Француска, Шпанија и Италија прихватају од 1% до 3% одредби
Болоњске декларације у свом високом школству са изменама и допунама, у складу
са националном стратегијом високог образовања. Током 2009. године Скупштина
свих немачких универзитета је усвојила Акт о потреби садржинске ревизије Болоњске декларације.
Хрватска се обавезала да ће имплементацију Болоњске декларације извршити у наредних 15 година.
Државе које нису чланице ЕУ (као што су Руска Федерација, САД, Кина, Индија, Велика Британија, Јапан) не прихватају Болоњску декларацију у потпуности.
Зашто је извршна власт у Србији у потпуности прихватила
Болоњску декларацију
Непосредно после 5. октобра 2000. године, српска извршна власт се обавезала на имплементацију Болоњске декларације у дужем временском периоду. Након
убиства премијера Ђињђић др Зорана, српска извршна власт прихвата рок од 5 година за имплементацију Болоњске декларације. Овако кратак рок за имплементацију Болоњске декларације, може се објаснити само партијско-политичким мотивима, и то: (1) српска извршна власт прихвата екстремно кратак рок за спровођење
Болоњске декларације верујући да ће на тај начин (снисходљивошћу, непотизмом
2
Хачисон Роберт: Opus Dei – њихово царство долази, Народна књига, Београд, 2006. (ISBN
86-331-2852-7; UDK 272-726.6-427, COBISS.SR-ID 131839244)
3
Аврамов Смиља: Opus dei – нови крсташки поход Ватикана, Академија за дипломатију
и безбедност, Београд, 2009. (ISBN 978-86-83927-41-8, UDK 272-726.6-427, COBISS.SR-ID
155083788)
4
http://www.privrednaakademija.edu.rs/eng/?pa_strana=saradnjaENG; http://www.uco.es/version/eng/
22
ЕКОНОМИКА
и удвориштем према Европском парламенту) убрзати пријем у ЕУ; (2) српска извршна власт прихвата екстремно кратак рок за спровођење Болоњске декларације
верујући да ће на тај начин Европски парламент заборавити на српске ратне зличинце (Караџића, Младића и Хаџића), те да њихово хапшење неће бити услов за
пријем у ЕУ.
Током 2010. године завршава се акредитација високошкослких установа на
територији Србије, а српски парламент спрема нову верзију Закона о високом обаразовању. Имплементација Болоњске декларације биће завршена у Србији до краја
школске 2016/2017. године, када ће више од 40.000 студента изгубити право да студирају по старом систему. То значи да ће студенти последипломских – магистарских студија изгубити право да бране своје магистарске радове, јер ће магистарске
студије у потпуности бити укинуте. Они ће моћи да бране такозвани „мастер рад“
који је по научном рангу испод магистарског рада. На тај начин магистар правних
наука ће бити девалвиран на „мастера“, а доктор правних наука на „PhD“.
Имплементацијом Болоњске декларације у српско високо образовање извршиће се његова девалвација, губитак домаћих стручњака и професора и инфлиртрирање иностране високошколске интелигенције која у матичним државама
не може стећи статус стручњака и професора универзитета.
У време Титове Југославије из Србије је био веома редак одлив мозгова –
стручњака и професора универзитета, и уколико га је било они су одлазили на
временски одређену специјализацију и потом се враћали у Србију.
У време Милошевићеве Југославије дипломирани студенти, магистри и доктори наука учесталије одлазе у иностранство и тамо остају за дужи временски период или заувек.
Данас из Србије у иностранство, на школовање и доживатни боравак, одлазе
како допломирани студенти, магистри и доктори наука, тако и деца у основној школи, гимназијалци и студенти. Саитови српских министарстава, Просвете (http://
www.mp.gov.rs/page.php?page=105) и Науке (http://www.nauka.gov.rs/eng/), као и
многи други саитови владиних и невладиних организација у Србији, свакодневно
објављују 30 огласа за инострано школовање5.
У овом тренутку Србија има како „одлив мозгова“, тако и „одлив младости“.
Подмладак је једини капитал (ресурс) који остаје на располагању у будућности
једној озбиљној и одговорној држави, јер без подмладка нема народа, нема државе.
Уништење основног, средњег и високог школства у Србији започело је 1982. године, у време постојања Титове СФР Југославије, под руководством хрватског реформатора школства Шувара др Стипе. Тада су се у Србији у основним школама појавила експериментална одељења, а класичне гимназије су замењене „усмереним образовањем“. Оно
што је започео Шувар др Стипе завршиће српски актуелни министар просвете, Обрадовић др Жарко,6 члан Социјалистичке партије Србије и бивши декан „Факултета за државну управу и администрацију“ првог приватног универзитета у Србији „Мегатренд“.
Посебно питање у процесу имплементације Болоњске декларације у Србији
је садржина и начин акредитације високошколских установа. У ту сврху измишљен
је „Национални савет за високо образовање“ (http://nsvo.etf.rs/) при Министарству
просвете Србије. Овај Савет није класичан чиновничко-државни апарат, будући да
се против његове појединачне одлуке о акредитацији не можете покренути управни спор, нити ово тело има статус невладине организације.
5
http://www.fondacijamilanjelic.org/index.php?Page=
6
http://www.mp.gov.rs/page.php?page=16; http://www.megatrend-edu.net/; http://www.fdua.edu.rs/sr/
http://znanje.infostud.com/stipendije/;
Medjunarodna_stipendija
ЕКОНОМИКА
23
Процес акредитације или реакредитације високошколских установа у Србији могао би се описати следећом сентенцом: корупција – организовани криминал
– институтционализовани криминал.
Закључак
Сматрамо да се Србија и њено образовање (основно, средње и високо) морају
вратити српској традицији деветнаестог и двадесетог века до 1945. године, а то је,
иначе, у складу са традиционалним европско-континенталним системом образовања.
Србија је одувек била и биће у Европи са својим интегритетом, индигнитетом, вредносним оријентацијама и традицијом. Питање квалитета образовања у
Србији, посредно је повезано са усвајањем Закон о интелектуалној својини изменама и допунама два Закон о реституцији и Закон о децентрализацији, али и
њиховим квалитетом и начином практипне примене. Правни основ за усвајање или
измену и допуну наведених Закона представљају међународноправни акти (билатерални и мултилатерални) које је Србија потписала од 1878. године до данас.
Усвајањем Закона о интелектуалној својини српска извршна власт ће вратити
поверење, између осталог, и младих српских научника и истраживача. Изменама и
допунама Закона о ресистуцији српска извршна власт ће вратити поверење грађана
Србије у државне институције и извршну власт. Изменама и допунама Закона о
децентрализацији, омогућиће се равномеран економски развој свих делова Србије,
чиме ће и високошколство постати равномерније доступно већини грађана у Србији. Враћањем и изградњом квалитетнијег поверења грађана у државу и њене
иснституције, повећа ће се и поверење грађана према ресорном министарству за
образовање и образовним установама. Посебно би држава морала да води бригу
о професионалном квалитету и компетентности наставничког кадра у основном,
средњим и високошколским образовним установама.
Напослетку, потребно је донети „Националну стратегију за спречавање одлива српских мозгова у иностранство и повратак светских српских научника из
иностранства у матицу“ и побољшати већ постојеће законодавство у домену образовања. Такође, потребно изградити практичне механизме за спровођење и извршење ове Стратегије и важећег националног законодавства у домену образовања.
Литература
1. Хачисон Роберт: Opus Dei – њихово царство долази, Народна књига, Београд, 2006. (ISBN 86-331-2852-7; UDK 272-726.6-427, COBISS.SR-ID
131839244)
2. Аврамов Смиља: Opus dei – нови крсташки поход Ватикана, Академија
за дипломатију и безбедност, Београд, 2009. (ISBN 978-86-83927-41-8,
UDK 272-726.6-427, COBISS.SR-ID 155083788)
3. http://www.privrednaakademija.edu.rs/eng/?pa_strana=saradnjaENG; http://
www.uco.es/version/eng/
4. http://znanje.infostud.com/stipendije/; http://www.fondacijamilanjelic.org/
index.php?Page=Medjunarodna_stipendija
5. http://www.mp.gov.rs/page.php?page=16; http://www.megatrend-edu.net/;
http://www.fdua.edu.rs/sr/
24
ЕКОНОМИКА
ПРЕГЛЕДНИ ЧЛАНЦИ
Др Ђуро Микић
Висока школа за економију и информатику, Приједор
Др Миријана Ландика
Паневропски универзитет, Бања Лука
Др Рајко Мацура
Бања Лука Колеџ, Бања Лука
МАТРИЧНА ПРАВИЛА У ФУНКЦИЈИ УРЕЂЕНОСТИ РЕЛАЦИЈА
УПРАВЉАЧКЕ КОМУНИКАЦИЈЕ
Апстракт
У оквиру главне теме, чији је примарни циљ упознавање карактеристика
Матричне карте као алата менаџмента, јавља се више различитих аспеката што је у основи и кључно питање у кориштењу алата квалитета ове групе. Природно је да се са различитих позиција и углова различито виде узроци
настанка извијесних промјена и њиховог дејства као и изналазе адекватене
мјере у погледу преузимања одговорности за евентуалне послиједице.
Свака димензија проблема садржи и најбитније карактеристике међу
којима постоји интерактивно дејство, а алат помоћу којег се најбоље идентификују и разумију њихове узрочно-посљедичне релације је Матрични дијаграм. Овај алат квалитета познат је и под називом Дијаграм матрице или
Матрична карта, а у практичној примјени се јавља у више варијација које
могу да пореде двије или више, а максимално четри димензије. Системски
приказ у Матричном дијаграму и одговарајућа анализа дијеловања међу различитим димензијама помажу да тим који је суочен са одређеним задатком, лакше свати тему односно прилагоди методологију рада у складу са
пројекциом циља. На тај начин су у оквиру овога рада симболички приказани
односи гдје нпр. једна прикладна мјера дијелује на више циљева или један узрок изазива више посљедица па је могуће његовим уклањањем добити више
побољшања. У току самог истраживања дошао је до изражаја и аспект Матричног дијаграма који доприноси јасности разумјевања унакрисног утицаја
одговорности у случајевима гдје су постављени задаци са реципроцитетом
различитог интензитета. Сам поступак израде Матричног дијаграма проведен је према одабраним димензијама здруженог дејства утицаја на основу
којих се могу издвојити најважнији аспекти теме, акција за дијеловање и одговорности за провођење резултата заједничког рада тима за одлучивање.
Кључне ријечи: статистички алати квалитета, матрична правила, узрочно-посљедична комуникација, унакрсна одговорност, димензије посљедица и матрични дијаграм.
MATRIX RULLES IN FUNCTION OF THE MANAGEMENT
COMUNICATION AND RELATION ORDERING
Аbstract
Within the main topic, which primal aim is to introduce the characteristic of
The Matric map as a tool of management, many different aspects are present as the
ЕКОНОМИКА
25
crucial question in quality tools using of the group. It is natural to see differently,
from different points and angles, the causes of different changes, and their act,
and the way they find appropriate acts in the way of getting responsibilities for
ocassional mistakes.
Every problem dimension has important characteristics, with their mutual
dealing, and the tool for their mutal identification and understanding of their relation
is the Matrix diagram. This tool of quality is known as the Diagram of Matrix
or the Matrix map, and used it is seen within many variation which are possibly
measured with two or four dimension, maximally. Sistematic survey in the Matrix
diagram and adequate analysis of acting among different dimension, help a group
facing a task, to understand the topic easily, and adjust work methodology to the
aim picture. Through this way, in this work, are presented the ways one appropriate
measure acts to many aims or one sause produses many consequences, and the way
of its deleting causes much improvement. Within the reserarch, the aspetct of the
Matrix diagram pop up as the item which helps understanding of clearness mutual
impact of liability in case where the task with reciprocity of different intensity is
given. The procedure of the Matrix diagram is carried out according to selected
dimension mutual impact towards the most important aspects of the theme, dealing
action and responsibility for the result dealing of mutual decision group.
Key words: statistic tools of quality, matrix rulles, cause-consequence communication,
mutual responsibility, dimension of consequence and the matrix diagram
Увод
Област примјене Матричног дијаграма су ситуације у којима се врши поређење двију листа ставки како би се схватиле међусобне везе које се успостављају
на паровима ставки, једне ставке према комплетној листи и листи према ставки.
Заједнички рад чланова тима на примјени овога дијаграма омогућава лакше разумјевање поступака његове израде, гледишта која треба да се пореде, избор типа
матрице која ће се користити, опис димензија појединачним карактеристикама,
исцртавање образца изабране матрице са уносом упоређиваних карактеристика,
шемом симбола могућих веза итд. У току рада је такође наглашена чињеница да
Матрични дијаграм даје добре резултате и када се једна листа генерише од друге са
циљем да се одреди диспозиција тог процеса генерисања. О матрици се може размишљати и као о посебној форми табеле у којој ћелије садрже једноставне симболе
или бројеве изведене из усвојеног скупа правила у виду придруживања позиција са
листе карактеристика.
Уобичајено проширење у односу на матрицу је употреба различитих симбола у ћелијама матрице како би се визуелно приказала јачина везе међу паровима
ставки или додјела нумеричких вриједности сваком симболу што ће у раду бити
и практично показано. Нелинеарне везе између нумеричких вриједности симбола
указују на дискретност везе а други фактор који може бити укључен у ову калкулацију је релативни приоритет сваке ставке са листе или успостављене релације. Прегледање и анализа матрице са различитих аспеката доноси и различите информације, односно различите доприносе овом раду у практичном погледу.
Постављањем бројева у поља показује се нумеричка спецификација и практична
корист ознака за избор оптималних комбинација међусобних утицаја. Ради што
потпунијег схватања избора облика матрице за специфичну намјену, у оквиру рада
26
ЕКОНОМИКА
ће бити приказани примјери Л-матрице, Т- матрице, Y-матарице, Ц-матарице, Xматрице и Кров матрице.
2. Матрични дијаграм
Матрични дијаграм се користи за идентификацију веза између парова листи
а према одређеним класификацијама у оквиру постојећих методологија управљања
квалитетом спада међу других седам алата квалитета.
Главна област примјене матричних дијаграма су ситуације у којима се врши
поређење двије листе ставки да би се схватиле везе које се успостављају између
многобројних ставки с обје стране. Нису погодни за једноставне везе типа један на
један, али користе се и када се одређује јачина веза било међу једноставним паровима ставки или једне ставке према некој комплетној листи. Матрични дијаграми дају
добре резултате и када се једна листа генерише од друге како би се одредио успјех
тог процеса генерисања као нпр. захтјеви купаца у односу на спецификације дизајна.
Сл.1: Кориштење матричног дијаграма у рјешавању проблема
При поређењу двије листе понекад постоје једноставне везе један на један,
које се лако документују у једној табели. Међутим, када једна ставка са једне листе
има везе са неколико ставки са друге листе, онда формат једноставне табеле не
функционише, као што је приказано на Сл.1.
Сл.2: Везе међу листама
Матрични дијаграм омогућује поређење двије листе тако што једну листу
окреће попријеко и чини матрицу. Сл.2 приказује како се може приказати веза између двије ставке у квадратима или ћелијама гдје се укрштају ред и колона са двије
ставке.
ЕКОНОМИКА
27
Сл.3: Везе многи са многим у матрици
О матрици се може размишљати као о посебној форми табеле у којој ћелије садрже једноставне симболе или бројеве, који су изведени из једноставног скупа правила.
Уобичајено проширење у односу на матрице је употреба различитих симбола
у ћелијама матрице како би се приказала јачина веза међу паровима ставки. Укупна
јачина везе између једне појединачне ставке и цијеле друге листе се такође може
установити било визуелно прегледањем дијаграма, или додјелом нумеричких вриједности сваком симболу и сабирајући колоне и редове, као што је приказано на Сл.4.
Сл.4: Приказивање и сабирање јачине везе
28
ЕКОНОМИКА
На истој слици су приказани и симболи који се најчешће користе, као и њихове одговарајуће вриједности. Нелинеарне везе између нумеричких вриједности
симбола указују на то како је јака веза обично много јача од средње или слабе
везе. Други фактор који може бити укључен у ове калкулације је релативни приоритет сваке ставке на листи. Основна матрица приказана на Сл.4 је матрица која
се најчешће користи и назива се Л-матрицом, због њезиног облика. У случајевима
гдје потребно више од обичног поређења двије листе, на располагању су и друге
матрице које су приказане на Сл.5. И оне имају описне словне називе које указују
на њихов облик.
Сл.5: Различити типови матричних дијаграма ЕКОНОМИКА
29
Као што је већ речено, типична примјена матричног дијаграма је поређење
двије листе, гдје листа постављена на лијеву страну представља проблем (“шта”),
а листа постављена са горње стране представља рјешење проблема (“како”). Нпр.
прва листа садржи детаље захтјева купаца у погледу производа, док друга листа
приказује како су ти захтјеви преведени у спецификације дизајна. Сада се могу
користити вриједности веза да би се идентификовао специфични проблем и друге
интересантне тачке, као што су нпр.:
• Редови са ниским збировима који указују на захтјеве купаца који нису
добро задовољени.
• Колоне са ниским збировима који показују на „претехницираност” или
на непотребне ставке у дизајну.
• Колоне са високим збировима које указују на ставке дизајна које су посебно значајне за испуњење већег броја захтјева купаца.
Ограничење код примјене матричног дијаграма лежи у броју поређења, које
ће се практично моћи извести. Једна матрица десет са десет захтијева 100 поређења, што ће изискивати приличан напор при проведби. Међутим, комплексни
производи могу имати на стотине детаљних захтјева и одговарајући број елемената
спецификација, али матрица сто са сто захтјева 10.000 поређења, што је прилично
немогуће за проведбу.
Матрични дијаграми у улози провјере
теоријске интерпретације
Практична примјена матричних дијаграма у комплексним ситуацијама је намјењена фокусирању на детаље критичних, сумњивих или тешких дијелова проблема, а не на покушаје да се примјени на комплетну ситуацију. Наведену тезу у
циљу практичне провјере могуће је веома сликовито илустровати кроз слиједећи
примјер:
Персонално одјељење је жељело да побољша друштвену активност унутар
предузећа како би се повећао ниво лојалности запослених предузећу. Развијена је
теорија да обука у “меким” пословима доприноси значајно овој социјализацији.
Шеф персоналне службе је одлучио да користи матрични дијаграм како би провјерио ову теорију. Предузети су сљедећи кораци:
• Циљ: Испитати обуке у “меким” пословима на друштвену активност.
• Матрица: Т-матрица, са људима у главном стаблу, курсеви обуке на
лијевој страни, приступ друштвеним клубовима на десној страни, са
три траке које одговарају подјели: испод 30%, 30-70% и преко 70%
приступања у истом периоду.
Резултантна матрица, као што је приказано на Сл.6, је показала да људи са
вишим нивоом друштвене обуке имају тенденцију да буду посвећенији чланови
друштвених клубова. Такође је примјећено да изгледа као да постоји и појава посебног повећања посвећености након похађања курса стварања тима. Дужина радног стажа није показала посебан утицај. Као резултат овог истраживања проширена је обука и људима је давано више охрабрења да им приступају (посебн курсу
стварања тимова). Ово је коначно резултирало сталним повећањем друштвене активности и смањењем међусобног антагонизма.
30
ЕКОНОМИКА
Сл.6: Прављење матричног дијаграма
Избор матрице и мапирање веза комплементарних
и дијагоналних лист
Бројни су примјери гдје се употребом Матричног дијаграма прибављају управљачке информације о интеракцијским релацијама судјелујућих фактора, а неки
од њих се могу објаснити кроз слиједеће примјере из праксе:
1. Тим за тестирање производа је користио Л-матрицу да би одредио ефективност теста поређењем типова откривених грешака са различим тестовима.
2. Маркетиншка група је користила Л-матрицу да генерише и верификује скуп продајних алата који покривају све циљне секторе тржишта.
3. Шеф пројекта је користио Т-матрицу за планирање и поставио је задатке
доле на главно стабло, а ресурсе и одговорности као бочне листе. Све
што је потребно за један задатак се могло видјети на једној линији, а онда
се могло вршити размјештање ради уравнотежења терминских планова.
Методологија која се готово универзално може примјењивати на проблеме
овакве природе обухвата слиједеће кораке:
• Дефинисати циљ употребе матричног дијаграма. То може бити исказ
као што је нпр. „Фокусирати унапређења дизајна на кључне захтјеве
купаца”, који ће касније користити за усмјеравање активности.
• Окупити тим који има времена и знања да ради на остварењу зацртаног
циља. Прављење матричног дијаграма може изискивати много више напора од неких других дијаграма и може се захтјевати дуготрајнију посвећеност овом задатку.
ЕКОНОМИКА
31
•
Донијети одлуку о томе шта се треба поредити, како би се остварио циљ. То
ће резултирати настанком двије или више листа, гдје је идентификовано да би
истраживање њихових међусобних веза могло помоћи при остварењу циља.
У анализи и поступку рјешавања набројаних и сличних проблема може бити
укључена и идентификација критерија о томе шта треба, а шта не треба бити укључено у листу. Тако нпр. ако се пореде инсекти и болести, један од критерија може
бити да се искључе сви инсекти који се највјероватније не појављују у географском
подручју које се истражује.
• Иденфиковати која је матрица најпогоднија за употребу. Приближан редослијед учесталости употребе би био сљедећи:
• Л-матрица је далеко најчешће у употреби. Ако постоје више од двије листе, онда сет Л-матрица још увијек може бити најбољи приступ, осим у
случајевима гдје је потребно мапирање додатних веза које доносе друге
матрице.
• Т-матрица је корисна када постоје два одвојена сета питања о темељној
листи, нпр. поређење школских предмета у односу на ученике и у односу на наставнике. Тако се могу уочитии индиректне везе између двије
бочне листе.
• Y-матрица затвара петљу на Т-матрици и корисна је при поређењу три
уско повезане листе. Може се користии и као практично поједностављење Ц-матрице.
• X-матрица је корисна за поређење два пара комплементарних листи, гдје сваки пар заузима дијагонално супротне листе (пошто оне немају ништа заједничко и не морају се поредити). Нпр. поређење мушкараца и жена у односу
на атлетске и интелектуалне забаве, гдје су мушкарци насупрот жена.
• Ц-матрица истовремено пореди три листе, као што су људи, процеси
и производи у једној фабрици. Пошто је тродимензионална, тешка је
и компликована и за прављење и за цртање. Постаје лакша ако је мање
веза које треба мапирати.
• Донијети одлуку о томе како ће се поредити ставке са листи. Најчешће
се то ради преко типа веза јака/средња/слаба, мада има околности под
којима је другачије означавање веза много погодније. Нпр. када се пореди листа људи у односу на задатке, поређење може указати на одговорност, утицај и интерес.
У овај поступак се може укључити и идентификација симбола који ће се користити за означавање. Већина најчешће кориштених симбола је већ приказана на
Сл.5, мада се може изабрати и било који други сет симбола. Иако се симболи лакше
визуелно интерпретирају, бројеви могу бити пожељнији, посебно ако се користе
компјутерске симулације овог алата.
• Деривирати листе коирстећи наведене смјернице. Појединачне ставке
могу бити лако доступне или ће за њихово прикупљање требати значајан напор, као нпр. при утврђивању кључних захтјева купаца.
Треба водити рачуна о томе да дугачке листе дају велике и непрегледне матице. Почетну листу по потреби скратити, како би се већ у почетним фазама фокус
усмјерио на кључна подручја.
• Провести поређење матрица конзистентно користећи утврђена правила. Често је пожељно добити раштркану матрицу него идентификовати
макар и слабе везе, пошто симбол у свакој ћелији може за посљедицу
имати кључне везе које ће се тешко разријешити.
32
ЕКОНОМИКА
•
•
•
•
Испитати коначну матрицу, трагајући за ставкама од значаја које ће резулирати специфичним акцијама у будућности. Ствари за којим треба
трагати на матрици су сљедеће:
Безбачајне ставке које имају мало или уопште немају везе са другим листама.
Кључне ставке које су повезане са доста ставки на другим листама.
Мустре које су уочљиве и које ће можда захтјевати даљњу истрагу.
Када везе дјелују само у једном смјеру, нпр. тамо гдје једна ставка утиче
на другу треба користити стрелице у ћелијама да би се указало на смјер дјеловања везе. Уобичајени начин генерисања и организације листи које ће се поредити
у матрици, посебно ако је потребан приличан ниво детаљности, јесте употреба
дијаграма стабла. Простор на матричном дијаграму се може уштедјети уклањањем
хијерархијских веза и компресијом елемената стабла. Матрица се може проширити
у било ком правцу како би се укључила и друга поређења која користе исте листе,
нпр. за одређивање како конкурентски производи задовољавају захтјеве купаца.
Ставке унутар једне листе се могу поредити кориштењем троугласте полу-матрице, као што је приказан она Сл.7. Ово поређење може обухватити и позитивне и негативне корелације које показују гдје ставке са листе сарађују или гдје се сукобљавају. Негативна корелација настаје гдје присуство или пораст једне ставке смањује
вриједност или ефекат друге ставке, што може захтјевати да се међу појединима
ставкама направе компромиси.
Сл.7: Кућа квалитета
ЕКОНОМИКА
33
У случају гдје се генеришу парови листи бројева, може бити практично да се
корелације међу њима прикажу у облику расутог дијаграма.
У процесу развоја производа постоји секвенца трансформација, као што су
захтјеви у спецификације, спецификација у дизајн, дизајн у производњу, спецификација у тестове итд. Захтјеви купаца се врло лако загубе у овим ланцима. Алат познат као Qуалитy Фунцтион Деплоyмент (QФД) рјешава овај проблем користећи
матрицу на свакој тачки трансформације, како би се мапирало оно што се обично
назива “глас купаца”. То се постиже претварањем колона у једној матрици у редове
сљедеће матрице, као што је приказано на Сл.8, при чему се значајност преноси
напријед као приоритет.
Сл.8: Каскада матричних дијаграма
Закључак
На бази проведеног истраживања утицаја Матричног дијаграма као алата
менаџмента, на ширење граница капацитета одлучивања, добија се представа о
процесу стварања информација чијом се даљом анализом открива готово све што
креатор матрице жели да установи.
Прегледност матрице показује релације између ставки, интерне метрике процеса и секција укључених у процес тако да на разне начине обезбијеђује различите
информације.
Симболи показују јачину везе која може бити примарна као што су одговорност или надлежност, секундарна кроз индиректни однос, минорна веза која нема
релевантан значај на ток промјена, па до недодирљивих ставки што указује на одсуство узајамног утицаја.
34
ЕКОНОМИКА
Матрични дијаграм, поред савршене идентификације структуре веза између
парова ставки, даје веома вриједне резултате када из једне листе ствара друга као
нпр. захтијеви купаца у односу на спецификацију дизајна.
Сумирањем чињеница које указују на практичне резултате Матричног дијаграма и његов допринос у обезбјеђивању и унапређивању система квалитета, проширује се и на представу о природи и карактеру веза листа ставки чијом корелацијом
се открива степен квантитативног слагања али узрочно послиједичног дијеловања.
Типична примјена Матричног дијаграма је и у оквиру овог рада дошла до
изражаја кроз поређење карактеристика двију листа, гдје прва представља проблемска питања у виду разних захтијева а друга могуће одговоре преведене у спецификацију.
Захваљујући могућности стварања ових релација кориштене су вриједности
успостављених веза да би се усагласиле улоге и приоритети појединих елемената
који имају примат у диктирању извора и тензија промјена.
Ограничења код примјене Матричног дијаграма односе се на број поређења
који се практично преферира са фокусом на детаље критичних, сумљивих или спорадичних дијелова проблема, без амбиција да се примјени на компленту ситуацију.
Литература
1. Basu Ron; Implementing Quality: A practical guide to tools and techniyues,
Thomson Learning, 2004.
2. Бобрек М.,: QМС Десигн: пројектовање система менаџмента квалитетом–Машински факултет, Бања Лука, 2000.
3. Вујовић, С., Мацура, Р. (2011): Рефлексије проблема корпоративног управљања на социјалну ситуацију друштва. Социјална мисао, XVIII бр.3.
2011. ИП Социјална мисао, Београд
4. Ђокић, А., Мацура, Р., Вујовић, С., (2011): Утицај фактора организационог понашања и организационе структуре на продуктивност запослених
у предузећу Краш, Економика, бр.3. Година LVII, VII-IX 2011. Друштво
економиста “Економика” Ниш.
5. Ђорђевић Д.,: Систем управљања квалитетом, Технички факултет Михајло Пупин, Зрењанин, 2003.
6. Ловрић, М., и други: Статистичка анализа – методи и примјена, Економски факултет Бања Лука, Бања Лука, 2006.
7. Микић, Ђ.,: Системи – структура и управљање, Висока школа за економију и информатику – Приједор, Приједор, 2007.
8. Михаиловић, Б., Симоновић, З., Параушић, В., (2010): Метод вредновања консултантског рада. Економика, бр.2. 2010 Год LVI. Друштво економиста „Економика“, Ниш
9. Михаиловић, Б., Симоновић, З., Параушић, В., (2011): Процена вештина
и знања стечених током Консалтинг интервенције, Економика, Година
LVII, VII-IX 2011, број 2. Друштво економиста “Економика” Ниш.
10. Новаковић, З., Микић, Ђ.,: Алати квалитета, Висока школа за економију
и информатику – Приједор, Приједор, 2010.
11. Новаковић, З.,: Управљање квалитетом, Висока школа за економију и информатику – Приједор, Приједор, 2010.
12. Поповић, Б.,: Обезбеђење квалитета производа (Qуалитy ассуранце), Наука, Београд, 1992.
ЕКОНОМИКА
35
13. Поповић, Б.,: Процесна контрола у Систему квалитета (Процесс цонтрол), Научна књига, Београд, 2000.
14. Тодоровић, З., и други: Квалитет према стандардима серије ИСО 9000,
Министарство индустрије и енергетике Републике Српске, Бања Лука,
1996.
15. Тодоровић, Здравко и други: Излазна контрола у систему квалитета
(Продуцт цонтрол), Наука, Београд, 2000.
36
ЕКОНОМИКА
ПРЕГЛЕДНИ ЧЛАНЦИ
Др Предраг Мимовић1
Млађан Димитријевић
Универзитет у Крагујевцу, Економски факултет, Крагујевац
Мр Милан Ристић
Висока школа модерног бизниса
ИЗБОР МЕТОДА ЕКОНОМСКОГ ПРЕДВИЂАЊА
– ПРОБЛЕМИ И ПЕРСПЕКТИВЕ
Апстракт
Економско предвиђање карактерише изразита комплексност и неизвесност у погледу крајњих исхода. Изненадне промене у пословном окружењу,
могу довести до значајних ако не и радикалних одступања стварних резултата од пројектованих. Осим тога, конвенционални приступи предвиђању
су фокусирани, углавном, на развој и тестирање статистичких техника. У
пракси, међутим, људско резоновање и просуђивање, имају примарну улогу.
Чак и када се користе статистички методи, резултати се често прилагођавају према процени експерата.
У раду је презентиран свеобухватан преглед метода економског предвиђања, уз осврт на њихове кључне карактеристике, тренутно стање у теорији и пракси, проблем избора метода предвиђања као и смернице за даљи
развој економског предвиђања.
Кључне речи: предвиђање, метод предвиђања, процена, комплексност,
тачност, избор, неизвесност.
THE CHOICE OF METHODS ECONOMIC FORECASTS
- PROBLEMS AND PROSPECTS
Abstract
Economic forecasting is characterized by extreme complexity and uncertainty
about the final outcome. Sudden changes in the business environment, can lead
to significant if not radical deviation of actual results from those projected. In
addition, the conventional prediction approaches are focused mainly on developing
and testing statistical techniques. In practice, however, human reasoning and
judgment, have the primary role. Even when using a statistical method, the results
are often adjusted according to the assessment of experts.
In this paper we present a comprehensive overview of the methods of economic
forecasts and an overview of its key features, the current state of theory and
practice, the problem of the prediction methods as well as guidelines for further
development of economic forecasting.
Keywords: prediction, prediction method, estimation, complexity, accuracy,
range, uncertainty.
JEL Classification: C51, C53, D81,E27, F47.
1
[email protected]
ЕКОНОМИКА
37
Увод
Економско предвиђање је комплексна, интердисциплинарна и вишедимензионална активност, која представља једну од најважнијих претпоставки на којима
је утемељен процес менаџерског одлучивања. Практично свака битна пословна
одлука зависи у одређеној мери од предвиђања. Пракса је показала да су менаџери
свесни важности предвиђања у тој мери, да прилично времена проводе проучавајући економске и политичке трендове како би спознали како неки догађаји могу
утицати на тражњу за производима и/или услугама. Важно питање при томе је
значај, који менаџери придају квантитативним методама предвиђања у поређењу
са њиховим сопственим мишљењем и проценама.
Када говоримо генерално о предвиђању, нарочито о економском предвиђању,
следећа питања су од фундаменталног значаја:2
1. Шта је предвиђање?
2. Шта се може предвиђати?
3. Колико можемо имати поверења у предвиђања?
4. Како се предвиђање врши генерално?
5. Како економисти врше предвиђање?
6. Како се може мерити успех или неуспех предвиђања?
7. Како се анализирају одлике метода предвиђања?
8. Које посебне карактеристике података имају највећи значај?
9. Који су главни проблеми?
10.Да ли ови проблеми имају потенцијална решења?
11.Каква је будућност економског предвиђања?
Када се каже економско предвиђање обично се мисли на предвиђање важних
параметара за појединачна предузећа или неке њихове сегменте, односно микроекономско предвиђање. Насупрот томе, све је већи интерес за предвиђање важних
варијабли за читаву привреду једне земље, што је познато као макроекономско предвиђање. Најчешће се предвиђају одређени економски индикатори као сто су стопа
незапослености, бруто друштвени производ и примарна каматна стопа, значајни за
профилисање опште економске политике једне земље. Иако се последњих година
улажу значајни напори у побољшању метода предвиђања економског учинка једне
земље, једна од главних тешкоћа у макро-економском предвиђању је неочекивана и
осетна промена неког од кључних економских фактора, као што је на пример, скок
цена нафте, висока стопа инфлације и слично. Могућност оваквих драматичних промена поставља кључно питање у макроекономском предвиђању: да ли је корисно
предвиђање добијено применом одређеног модела предвиђања модификовати коришћењем процене предвиђача? Искуство говори да улога процене у предвиђању
расте последњих година. Људи, наиме поседују јединствено знање и интерне информације недоступне квантитативним методама. С друге стране, емпиријске студије и
лабораторијски експерименти су показали да предвиђања заснована на процени нису
нужно прецизнија од квантитативних предвиђања. Разлози су пре свега, психолошке
природе: људи теже да буду оптимисти и често потцењују неизвесност. Осим тога,
трошкови предвиђања заснованих на процени су знатно виши од трошкова примене
квантитативних метода. Пракса је показала да је комбинација квантитативних техника предвиђања, добре процене и здравог разума, рецепт за добро предвиђање.
2
Hendry, D.F., and Ericson, N.R., Understanding Economic Forecasts, 2001, Cambridge, MA:
MIT Press.
38
ЕКОНОМИКА
Иако познавање и једних и других метода предвиђања представља корисну
подршку савременом менаџменту у суочавању са неизвесношћу, у избору одговарајуће технике постоје и одређене недоумице. Као прво, да ли су нека предвиђања
уопште потребна, и друго, у којој мери су у одређеним ситуацијама адекватније
квалитативне или квантитативне технике? Најзначајнији репер у избору адекватне
технике предвиђања је захтев да резултати морају олакшати процес одлучивања
доносиоцу одлука. У том контексту, адекватност технике предвиђања не мери се
комплексношћу математичке процедуре, већ одабрани метод треба да омогући
предвиђање које је прецизно, благовремено и чије резултате менаџмент разуме на
начин да му помогне у доношењу бољих одлука. Осим тога, коришћење одређене
процедуре предвиђања мора да створи већу корист од трошкова њене употребе.
У том смислу, полазећи од актуелног стања теорије и праксе економског
предвиђања презентираног у другом делу рада, циљ рада је да се кроз преглед и
компаративну анализу постојећих метода предвиђања, у трећем делу рада, створе
теоријске претпоставке за дефинисање смерница у циљу унапређења и веће успешности праксе економског предвиђања.
Преглед литературе
Постоје многи начини предвиђања, који укључују формалне, на моделу засноване статистичке анализе, статистичке анализе које се не заснивају на параметарским моделима, неформалне калкулације, једноставне екстраполације, водеће
индикаторе, графиконске приступе, процене, нагађање и наслућивање. Највећи
број техника предвиђања које се данас користе развијене су у 19.веку, друге тек
недавно, попут Box-Jenkins процедуре или неуронских мрежа. Развојем софистициранијих техника предвиђања уз коришћење све моћнијих компјутера и одговарајућих софтвера, предвиђање привлачи све већу пажњу. Сваки менаџер данас
може користити врло софистициране технике анализе података за предвиђање уз
битан услов разумевања функционисања тих техника. Из истог разлога, менаџери,
као конзументи предвиђања, морају бити свесни да неадекватно коришћење техника предвиђања може довести до нетачног предвиђања а самим тим и до погрешних
одлука. Евидентно је да се припрема, генерисање и тумачење предвиђања, базирају
на студији догађаја у реалности и њиховој анализи, са рационалним рефлексијама и проценама које резултирају у складу са јаким претпоставкама. Предвиђање
захтева стицање и усклађивање података из којих се добијају информације о будућности употребом рачунских процедура. Процедуре предвиђања олакшавају изградњу формула и скупова једначина, тј. математичког модела за симулацију, као и
употребу процедура предвиђања и процеса у експертском мишљењу. Методи предвиђања се могу применити специфично за дату област, или је могуће користити
користити комбинацију више метода.
Основни типови предвиђања, које су са становишта временског хоризонта
идентификовали Magee et all.3, су дугорочно, средњорочно и краткорочно предвиђање. Дугорочна предвиђања покривају време од 3-10 година и користе се, рецимо, у анализама фиксних обавеза и захтева за капацитет неког складишта или
нове фабрике. Неопходна су, како би се на дуги рок постулирао општи смер савременог предузећа у контексту неизвесности с којом се суочава у свом посло3
Magee, J.F., Copacino, W.C. and Rosenfield, D.B., Modern Logistic Management, Wiley, New
York, 1985.
ЕКОНОМИКА
39
вању. Средњорочна предвиђања се врше за годину дана, као подршка планирању
производње, упркос веома цикличној тражњи или набавци сировина. Краткорочна
предвиђања покривају период од 1 недеље до три месеца, и користе се за контролу
попуне залиха и контролу производних нивоа, упркос краткорочним варијацијама
тражње. Користе се за брзо реаговање и најчешће их користи средњи менаџмент
како би одговорио потребама блиске будућности. Други основ за класификовање
предвиђања су његове позиције на макро-микро континууму. Тако менаџер неког
предузећа може бити заинтересован за предвиђање броја радника, потребних за
неколико наредних месеци, што је дефинисано као микро предвиђање, док нека
влада може нпр. да предвиђа укупан број људи запослених у читавој држави, што
је макро-предвиђање. Такође, различити нивои менаџмента у предузећу теже да се
фокусирају на различите нивое макро-микро континуума. Топ менаџмент би био
заинтересован за предвиђање продаје читаве компаније, док би појединачни продавци били више заинтересовани за предвиђање сопственог обима продаје.
Категорије које су идентификовали Bowersox et all.4 су (1) квалитативни методи, (2) методи временске серије, и (3) каузални методи.
Квалитативни методи, који се понекад зову субјективни или процењивачки,
се примењују када историјски подаци у вези предвиђаног догађаја, нису довољни или нису доступни, или у ситуацијама када се предвиђани догађаји не могу
описати информацијама које се могу квантификовати, или се односе на промене
технологије. Могуће их је третирати и као тзв. пред-предвиђања, изведена из интуиције и искуства. Основне процедуре које се користе у квалитативним методима
се базирају на искуству, контемплацијама или мишљењима експерата. Квалитативне процедуре су или истраживачке или нормативне. Истраживачки методи потичу од информација о прошлости и садашњости, примењују хеуристичке приступе
будућности (често проучавајући сва могућа сценарија), тако да би резултирајуће
предвиђање могло да одговори на питање шта и када ће се десити у будућности.
Насупрот томе, нормативно предвиђање започиње са будућим циљевима и од њих
се враћа у садашњост и идентификује који ресурси и технологије су неопходни за
остварење тих циљева, и која ограничења се морају елиминисати.
Квалитативни методи се базирају на квалитативним подацима и на специјалним информацијама, у предвиђању будућности. Прошлост може, али и не мора да се
узме у обзир у квалитативном предвиђању. Пример квалитативног метода је Делфи
техника, где се процене добијају од експерата, у једном итеративном процесу, где
сваки експерт развија нове процене, након што види резиме претходних резултата
групе.5 Главне користи ових метода огледају се у могућности употребе великог обима информација и у њиховој погодности за дугорочна предвиђања. Лимитираност
квалитативних метода је у њиховом несистематском ангажовању у мерењу и евалуацији тачности предвиђања, и потенцијалној пристрасности експерата.
Насупрот квалитативним методима, квантитативни методи, у које спадају методи временске серије и каузални методи, примењују статистичку анализу података
из прошлости, у различитим временским аспектима. Прогностичар који користи историјске податке, идентификује путању предвиђања, примењује погодни математички модел и са једначинама модела предвиђа тачке у будућности. Овакав приступ претпоставља да се идентификована путања за предвиђање, наставља и у будућности.
4
Bowersox, D.J.,Closs, D.J. and Helferich, O.K., Logistical Management, MacMillan, New York,
1986.
5
Stock, J.R., and Lambert, D.M., Strategic Logistic Management, Richard D. Irvin Inc., USA,
1987.
40
ЕКОНОМИКА
Основна претпоставка да ће будућност бити слична прошлости, ограничава ефективно коришћење анализе временских серија, на краткорочно предвиђање.
Каузални модели изводе вредности предвиђане варијабле (зависне) из понашања осталих варијабли (независне). Тако се обим будуће продаје може извести из
обима стварних расхода, финансијских средстава које купац има на располагању,
цена производа итд. Типичан пример каузалног метода, је регресиона анализа.
Употребом регресије, предвиђање тражње се базира на корелацији једног догађаја
у односу на други. Није потребан каузални однос између тражње и независног догађаја, ако се може открити висок степен корелације.
Насупрот статистичким стоје методи процењивачког предвиђања. Процена
се може користити у предвиђању на многим нивоима, од избора варијабли које се
укључују, до усклађивања предвиђања модела за нове информације. Појам процењивачко предвиђање се односи на инкорпорирање предвиђачевог мишљења и
искуства у процес предвиђања, покривајући на тај начин, широку лепезу ситуација. Преглед фактора коју утичу на тачност процењивачких, и на моделу базираних предвиђања, и процењивачких усклађивања и комбинације ова два типа предвиђања показује да корисници предвиђања, понекад преферирају процењивачка
предвиђања, без обзира на њихову тачност.
Процењивачко предвиђање укључује методе, где информације обрађују експерти, а не квантитативни методи. Експерти би могли имати приступ подацима, а
њихов приступ би могао бити структуриран, али су крајња предвиђања, резултат
истог процеса који се одвија у њиховим главама.
Комбинација процене и квантитативних техника, често је обележје процеса
предвиђања када се тзв. објективна предвиђања ревидирају проценом аналитичара или доносиоца одлука. Субјективне вероватноће се користе као главни инпут у многим менаџмент технологијама, као што су анализа одлучивања, анализа
унакрсног утицаја, експертски системи итд. Велики део психолошког истраживања
процене вероватноће је показао да људско мишљење о субјективној вероватноћи
често не прати законе вероватноће, већ хеуристичке принципе који могу довести
до пристрасности у проценама.
Често се, међутим, процене вероватноће могу испитати са становишта њихове тачности у погледу будућих догађаја. Wright & Aiton,6 су показали да веће лично
учешће у будућим догађајима изазива и већи осећај сигурности да ће се или неће
догађај десити. Код личних догађаја, који би се могли десити у у временском хоризонту од четири недеље, растућа субјективна преференција догађаја је била повезана са наглашеним поверењем у у вероватноћу његовог остварења. Тако се утврдило
да уколико особа која предвиђа, сматра да је догађај под њеном контролом, уочена
могућност контролисања имплицира знатно веће поверење. Фактори, за које би
се могло рећи да имају значајан утицај на процењивачко предвиђање вероватноће
су дужина временског периода и његова блискост. Milburn,7 је истраживао ефекат
блискости и открио да преферирани (не-лични) догађаји постају вероватнији за
дешавање у свакој од четири сукцесивне декаде у будућности, за разлику од непреферираних догађаја, који постају све мање вероватни. Milburn зато тврди да
преферирани догађаји повећавају своју вероватноћу током времена, што су истра6
Wright, G., and Aiton, P., Judgmental probability forecasting in the immediate and medium term,
Organisational Behavior and Human Decision Process, 1992, 51, 344-363.
7
Milburn, M.A., Sources of bias in the prediction of future events, Organisational Behavior and
Human Performance, 1978, 21, 17-26.
ЕКОНОМИКА
41
живања која су вршили Wright & Aiton8 на неки начин оповргла, показујући да
ефекат повећања временског трајања периода предвиђања са 1 на 2 месеца није
имао утицаја на перформансу и резултат предвиђања. Предвиђања краћег трајања
нису склонија нестабилним ефемерним утицајима бар када се ради о предвиђању
за 1 или 2 месеца. У ствари, показало се да субјективна преферентност не личних
догађаја није имала ефекта на уочену вероватноћу њихове појаве.
До потпуно супротних закључака се дошло када је реч о личним догађајима,
где је откривен јак ефекат преференције. Такође је откривено да ће у средњорочном предвиђању, преферентност остварења неког догађаја смањити њихову процењену вероватноћу што ће резултирати у смањеном калибрисању и повећаном
поверењу. Овај резултат је нарочито забрињавајући за анализу одлучивања, где
процену субјективне вероватноће за низ преферираних догађаја рутински врши
аналитичар одлучивања у интеракцији са доносиоцима одлука, јер је уочено да у
средњорочном предвиђању недостатак информација води ка јачој међузависности
између корисности и процењене вероватноће исхода. Исти аутори су утврдили
да људи чије су процене вероватноће кохерентније, тј. више се повинују законима вероватноће, показују бољу перформансу предвиђања од оних чије су процене
вероватноће мање кохерентне. У прилог ових закључака иду и резултати других
истраживања. Тако су анализе предвиђања кретања цена акција током једне недеље
показала да су експертски портфолио менаџери имали знатно бољу перформансу
у поређењу са осталим полуеспертским и почетничким групама, посебно када је
вршена процена предвиђања коришћењем прецизних мултиинтервалних скала а не
одговор типа повећање или исто/смањење. Дакле, експерти су имали бољи учинак
за краћи хоризонт предвиђања али се ситуација мењала у корист полуексперата
како се временски хоризонт продужавао.
Интересантно је међутим, како реагују корисници предвиђања тј. доносиоци
одлука на резултате процењивачког предвиђања. Корисници предвиђања преферирају предвиђања која су 1) екстремна, јер се кроз њих могу извести закључци
о компетентности аналитичара предвиђања и 2) која потврђују неки документован процес, помоћу кога су извршене процене вероватноће. Предвиђања типа интересантно, не знам или 50%, готово да су одбацивана са индигнацијом, пошто
се очигледно претпоставља незнање предвиђача. Коначно, све до данашњих дана
фокус истраживања процењивачког предвиђања вероватноће, био је на поређењу
квалитета нумеричких процена вероватноће догађаја који се предвиђа, са исходима
који су се заправо десили. Главно откриће је био феномен претераног поверења,
где је вероватноћа додељена скупу догађаја, више него значајна. Мање познат је
утицај процеса резоновања који се налази у основи нумерички процењеног одговора. Benson,9 тврди да је резоновање ретко проучавано у контексту процене вероватноће, али се процена вероватноће може побољшати фокусом на побољшање резоновања а не на аутоматско прилагођавање вероватноће остварења неког догађаја
процени предвиђача.
Преглед литературе о тестирању рационалности и ефикасности предвиђања
појединаца, и извештаја о апликацијама на предвиђања раста оутпута и инфлације, и у САД-у и у В. Британији, показује да многа од тих предвиђања нису рационална, и да постоји веза између неких тестова рационалности, и тестова обух8
Wright, G., and Aiton, P., Tasks influences on judgmental forecasting, Scandinavian Journal of
Psychology, 1987, 28, 115-127.
9
Benson, P.G., Curley, S.P., and Smith, G.F., Belief assessment:An underdeveloped phase of
probability elicitation, Management Science, 1996.
42
ЕКОНОМИКА
ватања и комбинације предвиђања. Није јасно зашто се у неким временима врше
ирационална предвиђања, а у неким другим не, али неке систематске грешке могу
резултирати из фундаменталних промена тржишне структуре или привреде, које се
не могу предвидети, тако да се у неком смислу, резултирајуће грешке не могу избећи, иако о томе постоји мало доказа. Емпиријски, чест је случај да се преферира
комбинација предвиђања у односу на појединачно предвиђање, што може деловати разумно, када се предвиђања заснивају на различитим изворима информација.
Према Armstrongu10, комбиновано предвиђање се може посматрати као композитно предвиђање, базирано на просеку независних предвиђања. Комбиновано предвиђање је у теорији познато и под називом хибридно предвиђање11, деривира се
из података добијених применом различитих метода предвиђања, а онда се тражи
њихов недноставан просек.12 Показало се у пракси да многе фирме имају користи
од коришћења низа техника предвиђања у комбинацији, зато што предности једних
неутралишу слабости других техника. Међутим, проблем код симултане употребе
више техника предвиђања је у томе како доћи до једног нумеричког предвиђања.
Недавна истраживања су показала да комбинација више различитих приступа
предвиђања често даје боље резултате од коришћења само једног приступа.13 Критеријуми као што су тачност, стабилност процене и процена прекретнице, могу да
се употребе за оцену кредибилности различитих техника предвиђања. Доносиоци
одлука могу оцењивати релативну преференцу техника у погледу задатака, као што
су тачност, трошкови, обезбеђене менаџмент информације, способност те технике
да предвиди тачке заокрета и време које је потребно за имплементацију те технике.
Такође се врше и процене релативне важности ових задатака. Резултирајућа синтеза ће индицирати општу релативну преференцу различитих техника. Golinelli &
Parigi14, као и Taylor et all.15, заступају идеју једнаких тежина комбинованих метода
у циљу побољшања тачности предвиђања., док, с друге стране, Hibon & Evgeniou16
у својим истраживањима показују да комбиновање предвиђања са једнаким тежинама, не даје нужно боље резултате од индивидуалних предвиђања.
Три примарна фактора мотивишу комбиновање предвиђања, како је описао
Mahmoud17: (1) побољшана прецизност предвиђања, (2) методолошка једностав10
Armstrong, J.S., 2001. “Principles Of Forecasting: A Handbook for Researchers and
Practitioners” Norwell,MA: Kluwer Academic Publishers, 417-439.
11
Arinze, B., S.L. Kim and M. Anadarajan, 1997. “Combining and Selecting Forecasting Models
Using RuleBased Induction.” Computer and Operation Research, 24: 423-433.
12 Armstrong, J.S., 2006. “Findings from Evidence-Based Forecasting: Methods for Reducing
Forecast Error.” International Journal of Forecasting., 22: 583-598.
13
Makridakis, S. and M. Hibon, 2000. “The M3-Competition: Results, Conclusions and
Implications.” International Journal of Forecasting, 16: 451-476.
14
Golineli, R. and G. Parigi, 2008. “Real-Time Squared: A Real-Time Data Set for Real-Time
GDPForecasting.” International Journal of Forecasting, 24: 368-385.
15
Hibon, M. and T. Evgeniou, 2005. “To Combine or Not To Combine: Selecting Among Forecasts
and TheirCombinations.” International Journal of Forecasting, 21: 15-24.
16
Taylor, J.M., L.M. de Menezes and P.E. McSharry, 2006. “A Comparison of Univariate Methods
for Forecasting Electricity Demand Up To a Day Ahead.” International Journal of Forecasting, 22:
1-16.
17
Mahmoud, E., Combining forecasts: Some managerial issues, 1989, International Journal of
Forecasting 5, 599-600.
ЕКОНОМИКА
43
ност и (3) ниски трошкови комбиновања предвиђања. У пракси, већина предвиђања су комбинације менаџерске процене и квантитативних предвиђања, како су
индицирали Lawrence et all.18 и Jenkins.19 Mahmoud20 сугерише да је процењивачко
усклађивање објективног предвиђања, облик комбинованог предвиђања који се
највише користи, што потврђује фреквенција менаџерских особина које се проналазе у комерцијалним софтверским пакетима за предвиђање. Међутим, емпиријски
резултати из експеримената усклађивања предвиђања, су нису увек успешни. Према Armstrong-овом21 прегледу дешавања у предвиђању од 1960. год., објективна
предвиђања прерађена мишљењем експерта, не постају прецизнија. Он истиче да
је ревизија објективног предвиђања, још увек нерешено питање.
Што се тиче питања ревизије предвиђања, студије Diamantopoulos &
Mathews22 i Wolfe & Flores23 су откриле да је процењивачко усклађивање квантитативних предвиђања, побољшало тачност предвиђања, иако не увек значајно. Ови
резултати индицирају да су ситуациони фактори које познају доносиоци менаџерских одлука, важни елементи који потенцијално могу да побољшају предвиђање.
Mahmoud сугерише да је додатно истраживање потребно у области процењивачког усклађивања предвиђања. Штавише, он изражава потребу за формализованим,
трошковно-ефективним процедурама у процесу усклађивања предвиђања.
Избор оптималног метода економског предвиђања
Потреба за предвиђањем потиче од неопходности да модерна организација
доноси благовремене одлуке упркос стању континуиране неизвесности. Овај процес обично укључује процес пројекције историјских података и искустава у будућност. Број и разноликост расположивих метода и техника предвиђања, чине избор
најадекватнијег метода комплексним проблемом.
Анализа праксе предвиђања у Аустралији, САД и Британији, указује на континуирано велику употребу метода који се базирају на проценама и мишљењима,
знатно већу него што је то случај са квантитативним методама. Студије пословног
предвиђања (углавном продаје), откривају да само 10% проучаваних фирми користи квантитативне технике предвиђања, и да је број фирми које су покушавале
и затим напуштале ове технике, око два пута већи од броја фирми које их тре-
18
Lawrence, M., Edmundson, R.H., and Connor, M.J., An examination of the accuracy of
judgmental extrapolation of time series, 1985, International Journal of FOrecasting 1, 25-35.
19
Jenkins, G., Some practical aspects of forecasting in organisations, 1982, Journal of Forecasting
1, 3-21.
20
Mahmoud, E., Combining forecasts: Some managerial issues, 1989, International Journal of
Forecasting 5, 599-600.
21
Armstrong, J., The Ombudsman: research of forecasting:a quarter - century review, 1960-1984,
1986, Interfaces 16, 89-109.
22
Mathews, B.P., and Diamantopulos, А., Factors affecting the nature and effectiveness of
subjective revision in sales forecasting:An empirical study, 1989, Managerial and Decision
Economics 10, 51-60.
23
Wolfe, C., and Flores, B., An analysis of hierchically adjusted earnings forecasts, 1990, Journal
of Forecasting 4, 389-405.
44
ЕКОНОМИКА
нутно користе. Ранија истраживања24 су довела до закључка да је тачност процењивачке екстраполације инфериорна у односу на квантитативну екстраполацију.
Међутим, радови Lawrence,25 и Lawrence et all.26, који су користили базу података
111 временских серија и њихових квантитативних предвиђања, су показали да је
процењивачка екстраполација скоро исто толико прецизна као и најбоља квантитативна екстраполација. С друге стране, Asher27 је у испитивању 10- тогодишњих
предвиђања потрошње струје, закључио да су екстраполација и економетријски
модели тачнији од предвиђања заснованог на процени.
Студије тачности предвиђања генерално се могу класификовати према томе да
ли користе податке из реалног живота или не, као и према томе да ли су присутни контекстуални подаци. Већина студија не укључује контекстуалне податке, наглашавајући
лабораторијску природу већег дела рада. Када нису присутни контекстуални подаци,
пожељна је екстраполација, јер су и квантитативно и процењивачко предвиђање ограничени на скуп података истих временских серија. Могло би се закључити, да када се
користе вештачки подаци, тачност фаворизује квантитативно предвиђање.28
С друге стране, када се користе подаци из реалног живота, резултати су скоро
исти, нарочито за податке о продаји.29 Очигледно је да нестабилност и нестационарност
података из реалног живота, фаворизују субјективне методе наспрам квантитативних,
који почивају на претпоставкама стационарности и константности. Релативно мали број
студија је спроведен како би се направило поређење предвиђања извршених у реалним
условима када су коришћени реални подаци, од стране процењивачког предвиђача. У
оваквим условима, квантитативна предвиђања се само информишу помоћу временских серија. Ове студије мере људску способност коришћења контекстуалних података.
Edmundson et all.30 и Fildes,31 су показали да су процењивачка предвиђања, која користе
контекстуалне податке, била знатно тачнија од квантитативних предвиђања. Тако је у
предвиђању добити компанија, процењивачко предвиђање било тачније од екстраполације.32
24
Hogarth, R.M., and Makridakis, S., Forecasting and Planning: An Evaluation, Management
Science, 1981, 27, 115-137.
25
Lawrence, M., An Exploration of some practical issues in the use of quantitative forecasting
models, Journal of Forecasting, 1983, 1, 169-179.
26
Lawrence, M., Edmundson, R.H. and Connor, M.J., An examination of the accuracy of
judgmental extrapolation of time series, International Journal of Forecasting, 1985, 1, 25-35.
27
Ascher, W., An Appraisal for Policy Makers and Planners, 1978, Baltimore: Johns University
Press, p.119.
28
Lawrence, M., and Connor, M.J., Exploring Judgmental Forecasting, International Journal of
Forecasting, 1992, 8, 15-26.
29
Makridakis, S., Anderson, A., Carbone, R., Fildes, R., Hibon, M., The accuracy of
extrapolation(time series) methods:results of a forecasting competition, 1982, Journal of
forecasting 1, 111-153.
30
Edmundson, R.H., Lawrence, M.J. and Connor, M.J., The use of non-time series data in sales
forecasting:a case study, 1988, International Journal of Forecasting 7, 201-212.
31
Fildes, R., Efficient use of information in the formation of subjective industry forecasts, 1991,
Journal of Forecasting 10, 597-617.
32
Goodvin, P., and Wright, G., Improving judgmental time series forecasting: a review of the
guidance provided by research, 1993, International Journal of Forecasting 9, 147-161.
ЕКОНОМИКА
45
Makridakиs & Wheelwright33 су идентификовали следеће критеријуме за евалуацију применљивости одређеног метода: (1) прецизност (2) временски хоризонт
предвиђања, (3) вредност предвиђања, (4) расположивост података, (5) тип шеме података, и (6) искуство практичара у предвиђању. С друге стране, Boldt34 је дефинисао
седам основних корака за избор и имплементацију адекватне технике предвиђања:
(1) идентификовати проблем или сврху за коју се користи предвиђање, (2) прикупити
доступне фактичке податке, који покривају и интерно и екстерно окружење компаније, (3) детерминисати који метод предвиђања је најкомпатибилнији са циљевима
компаније и типом доступних података. (4) генерисати добре претпоставке, које се
тичу сваког елемента предвиђања, са што је могуће већом прецизношћу, (5) поредити предвиђање са очекивањима, што значи преглед иницијалног предвиђања и поређење исхода са очекиваним резултатима, или са стварним резултатом, (6) анализа
варијансе, и (7) ускладити предвиђање да би оно било тачнија рефлексија реалности.
Избор оптималног метода предвиђања за неку одређену ситуацију није једноставан задатак, и понекад се преферира више од једног метода. Да би дао смернице, Armstrong35 је користио резултате са forecastиngprиncиples.com да би развио
блок-дијаграм и да би помогао у избору најадекватнијег метода предвиђања за неку
одређену ситуацију. Прво питање коме треба да приступи аналитичар, јесте да ли
је доступно довољно података. Уколико то није случај, захтевају се процењивачке
процедуре. За процењивачке процедуре, главно питање је да ли ситуација укључује
интеракцију међу доносиоцима одлуке и да ли су изненадне, неантиципиране промене укључене у процес предвиђања.
Такође, ако се поседује велика количина података, да ли се она састоји од података временских серија? Следеће питање је да ли постоји знање (информације) о очекиваним емпиријским односима. Рађене су, на пример, мета-анализе, тако да у већини
ситуација постоји одлично претходно знање о ценовним еластичностима36. Ако је доступно емпиријско познавање односа, требало би користити економетријске моделе.
За ситуације временских серија, где не постоји каузално знање, погодна је екстраполација. Ако нема претходног познавања односа, али постоји знање домена (као када
менаџер поуздано зна да ће се продаја повећати), користити предвиђање на бази правила. У ситуацијама где нема података о временским серијама, а такође се не поседује
претходно знање о односима, погодно је закључивање по аналогији, ако недостаје знање
домена. Али уз дато знање домена, требало би да се употребе експертски системи.
Слика 1 резимира горње смернице. Иако су овде представљена главна разматрања, ова листа није свеобухватна. У ствари, услови не морају увек бити јасни.
У оваквим случајевима, треба употребити различите приступе проблему. Предвиђања из ових приступа се онда могу комбиновати.
33
Makridakis, S.and Wheelwright, S.C., Forecasting: issues and challenges for marketing
management, J. Marketing, 1977, 55:24-37.
34
Boldt, B.I., Sound business forecasting, Todays Executive, 1982, 5(1):6-11.
35
Armstrong, J.S., Evaluating forecasting methods, in: Armstrong, J.S., (ed), Principles of
Forecasting: Handbook for Researchers and Practicioners, 2001c, Norwell, MA: Kluwer Academic
Publishers, pp.417-439.
36
Tellis, G.J., The price elasticity selected demand, 1988, Journal of Marketing Research 25,
pp.331-341.
46
ЕКОНОМИКА
Слика 1. Стабло избора за методе предвиђања.
(Извор: Armstrong, J.S., and Brodle, R., Forecasting for marketing, Published in: Hooley, G., and
Hussey, M., (eds.), Quantitative Methods in Marketing, Second edition, London:Internatиonal
Thompson Busиness Press, 1999, pp. 92-119.)
Robert Fildes & Keith Ord врше преглед улоге надметања (такмичења) предвиђања, у побољшању праксе и истраживања предвиђања.37 Они разматрају оно
што је научено из великих надметања током протеклих 30 година. Они прво описују компоненте надметања и критеријуме за поређења, међу методама надметања.
Онда се врши преглед главних надметања, заједно са критикама. Они тврде да је
могуће извући валидне закључке о перформанси различитих метода, на бази доказа које дају ова надметања предвиђања.
Collins & Hopwood 38 сугеришу да предвиђања аналитичара имају бољу перформансу од квантитативних предвиђања, услед способности аналитичара да екстраполирају информације из потенцијалних будућих догађаја. Упркос тврдњи о супериорности предвиђања аналитичара, над статистичким предвиђањима, изгледа да се
субјективна предвиђања могу побољшати када се комбинују са статистичким предвиђањима. Објашњење овог феномена је слично диверсификацији у теорији финан-
37
Fildes, R., and Ord,K., Forecasting Competitions:Their Role in Improving Forecasting, in:
Clements, M.P., and Hendry(eds.), 2001, Companion to Economic Forecasting, Basil Blackwell.
38
Collins, W., and Hopwood, W., A Multivariate Analysis of Annual Earnings Forecasts generated
from Quarterly Forecasts of Financial Analysts and Univariate Time Series Models, 1980, Journal
of Accounting Research, v18, 390-406.
ЕКОНОМИКА
47
сијског портфолиа (Bates & Granger,39 Newbold & Granger,40 Granger & Ramanathan41).
Комбинујући више независних предвиђања у једно предвиђање, умањују се грешке
и нерационалне претпоставке, чиме се избегавају веће грешке.42 Такође је откривено да ако два предвиђања нису у савршено позитивној корелацији, онда ће њихова
комбинација, у просеку резултирати у предвиђању које је тачније од оба појединачна
предвиђања.43 Користећи исту ову логику, ако фактор процењивачког предвиђања
за статистичко предвиђање представља део предвиђања усклађивача, који није у савршеној корелацији са статистичким предвиђањем, онда процењивачки усклађено
статистичко предвиђање, у просеку, треба да буде тачније од самог статистичког
предвиђања. Ако је познат недостатак доказа о процењивачкој ревизији статистичких предвиђања, и ако је познато да би текућа теорија подржала модел предвиђања
оријентисан на ревизију, онда има мотива за анализу тачности предвиђања једног
оваквог модела. Без одговора остају важна питања, која се тичу тога зашто и када ће
процењивачки фактори побољшати статистичка предвиђања.44
Hashem Pesaran & Spyros Skouras, дају преглед квантитативних и квалитативних метода за евалуирање предвиђања, када постоје a prиorи информације које се
тичу употребе ових предвиђања.45 Они супротстављају приступ евалуацији који је
заснован на одлучивању, и поређењу предвиђања, чисто статистичким приступима,
и показују како један овакав приступ може да пружи разлоге за тероијске дискусије
о евалуацији предвиђања. Значајно место заузима поређење метода предвиђања,
помоћу покушаја да се детерминише да ли су разлике у перформанси значајне,
када се узме у обзир стохастичка природа проблема. Рани покушаји конструисања
одговарајућих статистичких тестова тачности предвиђања, су извршили одређени
број строгих претпоставки у вези одлика грешака предвиђања, и функција губитка, које су противречиле својој корисности, иако недавни доприноси допуштају те
услове. Чак и тако, ови тестови предиктивне тачности модела ван узорка, често
функционишу као да су параметри модела из којих долазе предвиђања, познати.
Поред метода и техника предвиђања, менаџмент треба да стави нагласак и на
процес предвиђања.46 Процес предвиђања се састоји од процедура које се користе
у развоју и употреби предвиђања, као што је додела одговорности за предвиђање,
усклађивање агрегатних и појединачних предвиђања, одобрење предвиђања са раз39
Bates,J.M., and Granger, C.W.J., The Combination of Forecasts, 1969, Operational Research
Quarterly, 20, 451-468.
40
Granger, C.W.J., and Newbold, P., Forecasting Economic Time Series, 1977, New York,
Academic Press.
41
Granger, C.W.J., and Ramanathan, R., Improved Methods of Combining Forecasting, 1984,
Journal of Forecasting, 3, 197-204.
42
Armstrong, J.S., Research on Forecasting:A Quarter-Century Review, 1960-1984, 1986,
Interfaces 16, 89-109
43
Lobo, G.J., Alternative methods of combining security analysts and statistical forecasts of
annual corporate earnings, 1991, 7-1, 57-63.
44
Brown, L.D., Comparing judgmental to extrapolative forecasts:its time to ask why and when,
1988, 4-2, 171-173.
45
Pesaran,M.P., and Skouras, S., Decision-based Methods for Forecast Evaluation, 2001, in:
Clements, M.P., and Hendry(eds.), Companion to Economic Forecasting, Basil Blackwell.
46
Magee, J.F., Copacino, W.C. and Rosenfield, D.B., Modern Logistic Management, Wiley, New
York, 1985.
48
ЕКОНОМИКА
личитих нивоа менаџмента, усклађивање предвиђања од стране менаџера, да би се
рефлектовала стања која нису обухваћена у моделу предвиђања, и договор о једном
предвиђању, од стране различитих функционалних група у оквиру организације.
Једно од интересантнијих открића из емпиријског истраживања у вези предвиђања, је то, да релативно једноставни методи дају предвиђања која су тачна колико
и предвиђања добијена помоћу комплексних метода. Следи, консеквентно, да методи
предвиђања не треба да буду комплекснији него што је то неопходно. Овај закључак
покрива широк опсег услова. Једноставни методи редукују трошкове и помажу разумевању између предвиђача и доносиоца одлука. Они такође редукују вероватноћу
прављења грешака. Међутим грешке се јављају, чак и код релативно једноставних метода, као што је експоненцијално усклађивање. Gardner47 је навео 23 књиге и чланка,
који садрже грешке у формулисању модела за експоненцијално усклађивање. Што је
неки процес комплекснији, то је вероватније да ће се поткрасти грешка и остати неоткривена. Употреба једноставних метода треба да је добродошла код доносиоца одлука. Yokum & Armstrong48 преглед предвиђача, је закључио да је лакоћа разумевања,
имплементације и употребе, скоро исто толико важна као и тачност, када се бирају
методи предвиђања. Начин да се избегне наметање нечије пристрасности, је да се траже предвиђања које дају независне треће стране. Ова процедура би такође могла да
смањи трошкове предвиђања. Пре употребе објављеног предвиђања, потребно је знати
детаље о извору тог предвиђања, заједно са методима и подацима, који су коришћени.
Међутим, ови детаљи се често изостављају. У вези с тим, у значајном броју научних и
стручних радова који се односе на предвиђање, користе се високо софистициране статистичке технике предвиђања, без релевантне стручне анализе да ли и када користити
такве технике. Очито да постоји јаз између теорије и праксе, односно између онога
што ствара наука и онога што су реално потребе праксе. Као последицу тога имамо
све сложеније методе предвиђања, са све већим проблемима у практичној имплементацији. Fadder & Hardie49, наводе разлоге који обесхарабрују менаџере да користе предложене моделе предвиђања:
- Неспособност да схвате како ови модлеи функционишу, што је у најужој
вези са недовољним математичким и статистичким образовањем;
- Чак иако менаџер разуме и цени вредност модела, остаје тежак задатак да
убеди запослене у орагнизацији који су скептични према новинама;
- Имплементација ових модела захтева софистициране способности моделирања, укључујући и манипулисање подацима на начин који је ван постојећих
стандарда и правила.
47
Gardner, E.S., The strange case of the lagging forecasts, 1984, Interfaces 14, pp.47-50.
48
Yokum, J.T. and Armstrong, J.S., Beyond accuracy: Comparison of criteria used to select
forecasting methods, 1995, International Journal of forecasting 11, pp.591-597.
49
Hardie B., Fader P., Wisniewski M (1998) An empirical comparison of new product trial
forecasting models. J. Forecast 17(3–4):209–229
ЕКОНОМИКА
49
Слика 2. Карактеристике метода предвиђања и њихове релације.
(Извор: Armstrong, J.S., and Brodle, R., Forecasting for marketing, Published in: Hooley, G.,
and Hussey, M., (eds.), Quantitative Methods in Marketing, Second edition, London:International
Thompson Business Press, 1999, pp.92-119.)
Закључак
Један од главних проблема са предвиђањем у економији је то што привреде
еволуирају током времена, и подложне су наизменичним и понекад великим, неантиципираним шоковима. Економска еволуција има своје изворе у научним открићима и иновацијама, које доводе до техничког прогреса а који се отелотворује
кроз физички и људски капитал, и постаје покретач одрживог раста реалног аутпута. Поред тога, структурални пробоји могу бити убрзани променама легислативе,
наглим променама економске политике или политичким немирима (типичан пример пробоја је пораст цена горива у ’70-им год. XX века). Некадашњи стабилни
односи између економских варијабли су подложни промени, и ако се у то време користе за предвиђање, могу резултирати великим и трајним грешкама предвиђања.
Осим тога, емпиријски економетријски модели који се користе за разумевање и предвиђање процеса, који су често компликовани као што су националне
привреде, су далеко од савршене презентације понашања. Предвиђачи само могу
бити бледо свесни промена које су у току, и чак и када се дешавања могу предочити, могу открити да је тешко квантификовати њихове вероватне утицаје. Ове тешкоће утичу на то да је економско предвиђање скопчано са проблемима, а у пракси,
неуспех предвиђања – знатно погоршање перформансе предвиђања у односу на
антиципирани исход - је уобичајено.
Бројни покушаји побољшања процењивачког предвиђања коришћењем компјутерске подршке, били су фокусирани на структурирање процеса како би се отклонила
50
ЕКОНОМИКА
пристрасност у предвиђању, до које долази услед потцењивања утицаја тренда. Декомпозиција задатка предвиђања на класичне компоненте тренда, сезоналности и случајности, омогућила је директан утицај контекстуалних података на десезонизацију
предвиђања што је довело до побољшања тачности предвиђања у односу на обичну
процену или класично десезонализовано експоненцијално усклађивање. У последње
време учестали су покушаји побољшања процењивачког предвиђања комбиновањем
са статистичким моделима, са интенцијом да се контекстуално знање инкорпорира у
предвиђање. Показало се да фирме које користе квантитативне технике предвиђања
обично прибегавају усклађивању статистичке екстраполације, ако се сматра да контекстуални подаци негирају претпоставку о константности, чиме се смањују грешке
у односу на базична квантитативна предвиђања. Појавио се, међутим, проблем како
структурирати комбинацију процењивачког знања и квантитативних предвиђања, односно како коришћењем процена ускладити предвиђања из статистичких модела.
Истраживање које је обухватило преко две стотине студија случаја, показало
је да комбиновање предвиђања има конзистентну али умерену прецизност, уз једну
резерву: ово истраживање не дефинише добро услове под којима је комбиновање
најефикасније, нити како у одређеној ситуацији комбиновати методе. Релативно
је мало познато колико и како менаџери у пракси комбинују предвиђања. Највећу
пажњу у том смислу, изазвала су следећа питања: менаџерско усклађивање квантитативних предвиђања, коришћење експертских система у комбиновању предвиђања и анализа трошкова комбиновања предвиђања. Преглед литературе везане
за ове проблеме, наводи на следећи закључак: тачност предвиђања се може знатно
побољшати комбинацијом више појединачних предвиђања.
Такође, није доказано да су комплексни методи тачнији од релативно једноставних метода. Ако су познати њихови додатни трошкови и ако је смањено разумевање међу корисницима, високо комплексне процедуре не могу бити оправдане.
Када год је могуће методи, предвиђања треба да користе податке о стварном понашању, а не процене или намере, за предвиђање понашања. Методи који интегришу
процењивачке и статистичке податке и процедуре (нпр. предвиђање на бази правила) могу побољшати тачност предвиђања у многим ситуацијама. Поред тражења
добре повратне спреге, предвиђачи би требало експлицитно да анализирају све
аспекте сопственог предвиђања који могу бити погрешни. У управљању процесом
предвиђања, алгоритми су неопходни а сценарији сврсисходни. Остварење ових
циљева као и динамика савремених услова привређивања захтевају континуиране
промене у самом приступу предвиђања, замењујући традиционални приступ новим, флексибилнијим и ефикаснијим методима предвиђања.
Да закључимо: иако, дугорочно гледано, економетријски системи дају најбољу перспективу за успешно предвиђање, нарочито ако се развију погодни методи
за побољшање њихове робустности за обухватање неантиципираних догађаја, способности и здрав разум менаџмента морају бити укључени у процес предвиђања.
Квантитативне технике се морају посматрати искључиво као средства која у интеракцији са проценама менаџера треба да омогуће менаџменту доношење бољих
одлука. Један реалистичнији став, сазнање да нема универзалног рецепта за предвиђање, да је сваки проблем јединствен за себе, знатно могу побољшати корисност
предвиђања. За очекивати је, да као последица бољег разумевања одлика модела
и метода економског предвиђања, у чему је, несумњиво, остварен велики прогрес,
економско предвиђање све више добија на значају, што је, уосталом, пракса и потврдила крајем другог миленијума и почетком трећег миленијума.
ЕКОНОМИКА
51
Литература
1. Arinze, B., S.L. Kim and Anadarajan, M. (1997). Combining and Selecting
Forecasting Models Using RuleBased Induction. Computer and Operation
Research, 24: 423-433.
2. Armstrong, J.S. (1985). Long – Range Forecasting. 2nd ed. Wiley&Sons,
pp.1211-1212.
3. Armstrong, J.S. (1986). Research on Forecasting:A Quarter-Century Review,
1960-1984. Interfaces 16, pp. 89-109.
4. Armstrong, J.S., and Brodle, R. (1999). Forecasting for marketing. Published
in: Hooley, G., and Hussey, M., (eds.), Quantitative Methods in Marketing.
Second edition, London:International Thompson Business Press, pp. 92-119.
5. Armstrong, J.S., and Collopy, F. (1998). Integration of statistical methods and
judgment for time series forecasting; Principles from empirical research. in:
Wright, G. and Goodwin, P., (eds), Forecasting with Judgment. Chichester,
England:Wiley&Sons, pp. 269-293.
6. Armstrong, J.S. (2001). Principles Of Forecasting: A Handbook for
Researchers and Practitioners. Norwell,MA: Kluwer Academic Publishers,
417-439.
7. Armstrong, J.S. (2006). Findings from Evidence-Based Forecasting: Methods
for Reducing Forecast Error.
8. Ascher, W. (1978). An Appraisal for Policy Makers and Planners. Baltimore:
Johns University Press.
9. Ashton, A.H., and Ashton, R.H. (1985). Aggregating subjective forecasts:
Some empirical results. Mаnagement Science, pp.1499-1508.
10. Bates,J.M. and Granger, C.W.J. (1969). The Combination of Forecasts.
Operational Research Quarterly, 20, pp. 451-468.
11. Benson, P.G., Curley, S.P., and Smith, G.F. (1996). Belief assessment:An
underdeveloped phase of probability elicitation. Management Science.
12. Boldt, B.I., (1982). Sound business forecasting. Todays Executive, 5(1), pp.
6-11.
13. Bowersox, D.J.,Closs, D.J. and Helferich, O.K., (1986). Logistical
Management. MacMillan, New York.
14. Brown, L.D. (1988). Comparing judgmental to extrapolative forecasts:its
time to ask why and when. 4-2, pp.171-173.
15. Bunn, D. and Wright, G. (1991). Interaction of judgmental and statistical
forecasting methods:issues and analysis. Management Science, 37, pp. 501518.
16. Clemen, R.T. (1989). Combining forecasts: Areview and annotated
bibliography. International Journal of Forecasting 5, pp. 559-583.
17. Clements, M.P. and Hendry, D.F. (1999). Forecasting Non-stationary
Economic Time Series. Cambridge, Mass:MIT Press.
18. Clements, M.P. and Hendry D.F. (eds.) (2001). Companion to Economic
Forecasting. Basil Blackwell.
19. Collins, W. and Hopwood, W. (1980). A Multivariate Analysis of Annual
Earnings Forecasts generated from Quarterly Forecasts of Financial Analysts
and Univariate Time Series Models. Journal of Accounting Research, v18, pp.
52
ЕКОНОМИКА
390-406.
20. Edmundson, R.H., Lawrence, M.J. and Connor, M.J. (1988). The use of nontime series data in sales forecasting:a case study. International Journal of
Forecasting 7, pp. 201-212.
21. Edmundson, R., (1990). Decomposition: a strategy for judgmental forecasting.
Journal of Forecasting 4, pp. 305-314.
22. Hardie B., Fader P., Wisniewski M. (1998). An empirical comparison of new
product trial forecastingmodels. J Forecast 17(3–4):209–229.
23. Hendry, D.F. and Ericson, N.R. (2001). Understanding Economic Forecasts.
Cambridge, MA: MIT Press.
24. Fildes, R. (1991). Efficient use of information in the formation of subjective
industry forecasts. Journal of Forecasting 10, pp. 597-617.
25. Gardner, E.S. (1984). The strange case of the lagging forecasts. Interfaces
14, pp. 47-50.
26. Golineli, R. and Parigi G. (2008). Real-Time Squared: A Real-Time Data Set
for Real-Time GDP Forecasting. International Journal of Forecasting, 24:
368-385.
27. Granger, C.W.J. and Newbold, P. (1977). Forecasting Economic Time Series.
New York, Academic Press.
28. Granger, C.W.J. and Ramanathan, R. (1984). Improved Methods of Combining
Forecasting. Journal of Forecasting, 3, pp. 197-204.
29. Goodvin, P. and Wright, G. (1993). Improving judgmental time series
forecasting: a review of the guidance provided by research. International
Journal of Forecasting 9, pp.147-161.
30. Hibon, M. and Evgeniou T. (2005). To Combine or Not To Combine:
Selecting Among Forecasts and Their Combinations. International Journal of
Forecasting, 21: 15-24.
31. Hendry, D.F. and Clements, M.P. (2001). Economic Forecasting: somme
lessons from recent research. European Central Bank, Working paper series,
Working paper no.82.
32. Hogarth, R.M. and Makridakis, S. (1981). Forecasting and Planning: An
Evaluation. Management Science, 27, pp.115-137.
33. Jenkins, G. (1982). Some practical aspects of forecasting in organisations.
Journal of Forecasting 1, pp. 3-21.
34. Lawrence, M. (1983). An Exploration of some practical issues in the use of
quantitative forecasting models. Journal of Forecasting, 1, pp. 169-179.
35. Lawrence, M., Edmundson, R.H. and Connor, M.J. (1985). An examination of
the accuracy of judgmental extrapolation of time series. International Journal
of Forecasting, 1, pp. 25-35.
36. Lawrence, M. and Connor, M.J. (1992). Exploring Judgmental Forecasting.
International Journal of Forecasting, 8, pp.15-26.
37. Lewandovski, A., Wierzbicki, A.P. (1989). Aspiration based decision support
systems. LNEMS, Berlin, Springer.
38. Lobo, G.J. (1991). Alternative methods of combining security analysts and
statistical forecasts of annual corporate earnings. 7-1, pp. 57-63.
39. Lorek, K.S., McDonald, C.L., and Patz, D.H. ( 1976). A comparative
ЕКОНОМИКА
53
examination of management forecasts and Box-Jenkins forecasts of earnings.
Accounting Review, 51, pp. 321-330.
40. Magee, J.F., Copacino, W.C. and Rosenfield, D.B. (1985). Modern Logistic
Management. Wiley, New York.
41. Mahmoud, E. (1989). Combining of forecasts:some managerial issues.
International Journal of Forecasting, 5, pp. 599-600.
42. Makridakis, S., Anderson, A., Carbone, R., Fildes, R., Hibon, M. (1982).
The accuracy of extrapolation(time series) methods: results of a forecasting
competition. Journal of forecasting 1, pp. 111-153.
43. Makridakis, S. and Wheelwright, S.C. (1977). Forecasting: issues and
challenges for marketing management. J. Marketing, 55, pp. 24-37.
44. Makridakis, S. and Hibon M. (2000). The M3-Competition: Results, Conclusions
and Implications. International Journal of Forecasting, 16: 451-476.
45. Mathews, B.P., and Diamantopulos, А. (1989). Factors affecting the nature
and effectiveness of subjective revision in sales forecasting: An empirical
study. Managerial and Decision Economics 10, pp. 51-60.
46. Milburn, M.A. (1978). Sources of bias in the prediction of future events.
Organisational Behavior and Human Performance, 21, pp. 17-26.
47. Милетић, С. (2010). Истраживање које се доноси на нови производ. Економика, Друштво економиста “Економика”, Ниш, бр. 3, стр. 21-32.
48. Pesaran,M.P. and Skouras, S. (2001). Decision-based Methods for Forecast
Evaluation. in: Clements, M.P. and Hendry(eds.), Companion to Economic
Forecasting, Basil Blackwell.
49. Stewart, T.R. (1987). The Delphi technique and judgmental forecasting.
Climatic Change 11, pp. 97-106.
50. Stock, J.R. and Lambert, D.M. (1987). Strategic Logistic Management.
Richard D. Irvin Inc., USA.
51. Taylor, J.M., Menezes L.M. and McSharry P.E. (2006). A Comparison of
Univariate Methods forForecasting Electricity Demand Up To a Day Ahead.
International Journal of Forecasting, 22: 1-16.
52. Tellis, G.J. (1988). The price elasticity selected demand. Journal of Marketing
Research 25, pp. 331-341.
53. Wolfe, C. and Flores, B. (1990). Judgmental adjustment of earning forecasts.
Journal of Forecasting, 9, pp. 389-405.
54. Wolfe, C. and Flores, B. (1992). Judgmental adjustment of forecasts: a
comparison of methods. International Journal of Forecasting, 7, pp. 421-433.
55. Wolfe, C. and Flores, B., (1990). An analysis of hierchically adjusted earnings
forecasts. Journal of Forecasting 4, pp. 389-405.
56. Wright, G. and Aiton, P. (1992). Judgmental probability forecasting in the
immediate and medium term. Organisational Behavior and Human Decision
Process, 51, pp. 344-363.
57. Wright, G. and Aiton, P. (1987). Tasks influences on judgmental forecasting.
Scandinavian Journal of Psychology, 28, pp.115-127.
58. Yokum, J.T. and Armstrong, J.S. (1995). Beyond accuracy: Comparison
of criteria used to select forecasting methods. International Journal of
forecasting 11, pp. 591-597.
54
ЕКОНОМИКА
ПРЕГЛЕДНИ ЧЛАНЦИ
Др Славомир Милетић
Економски факултет Приштина, Косовска Митровица
Др Давид Јововић
Пољопривредни факултет Приштина, Лешак
Мр Зоран Симоновић
Институт за економику пољопривреде, Београд
ПЕРСПЕКТИВЕ РАЗВОЈА ИНОВАТИВНЕ ФИРМЕ
У СВЕТЛУ ОДНОСА ИЗМЕЂУ ТЕХНОЛОГИЈЕ
И ОРГАНИЗАЦИЈЕ
Апстракт
Сврха овог рада је да из перспективе иновационе економије истражи однос између технологије и организације. Овај след укључује разматрање фактора који имају облик дугорочних трендова у технолошком развоју, однос
иновација према економском прогресу и улоге организације као извора иновативне активности.
Фокус је, такође, дат на чињеници да су иновативне економске перспективе метафоре које вуку и пружају се као парадигме и, посебно, биолошки
начин промишљања у вези технологије и организације.
Кључне речи: иновације, организација, економски прогрес, технолошки
развој.
PERSPECTIVES OF INNOVATIVE COMPANIES
IN THE LIGHT OF THE RELATIONSHIP BETWEEN
TECHNOLOGY AND ORGANIZATIONS
Abstract
The purpose of this paper is that from the perspective of innovation economics
explore the relationship between technology and organization. This sequence
includes consideration of factors that have the form of long - term trends in
technological development, innovation attitude towards economic progress and
the role of the organization as a source of innovative activity.
Focus is also given to the fact that the economic prospects of innovative
metaphors drawn and are provided as a paradigm and, in particular, biological
way of thinking about technology and organization.
Key words: innovation, organization, economic progress, technological development
Увод
Кључни извор разумевања и објашњења иновативних активности, њихових
односа за економски прогрес и улогу организације као извора иновације за еволуционе економисте обезбеђују биолошке метафоре. Концепти трајекторија, узора и
дугих таласа односе се на потребу да организације углавном буду способне за мобилизацију знања, технолошке способности и искуства. Синергијски посматрано,
ЕКОНОМИКА
55
ови критицизми могу бити искоришћени на начин у коме су еволутивни модели
постали утицајни на организационо учење.
Ова линија резоновања води поједначаној интересној концептуализацији
интеракција између технологије и организације у времену еволутивног процеса.
Предметне технолошке иновације очитују се као мутације које су допринеле успешним резултатима у варијацији економске средине. Сам успех је део функције
селекције средине од стране потрошача и корисника. На даље, ако се пође од парадигме да је организација живи организам, онда оне могу играти активну улогу у
развоју стратегије која ојачава њихову средину. Уколико су институционализовани,
ови процеси стварају “базе знања” организације - ефектуирајући њихов генетски
make-up. Следећи ове перспективе, нове организационе форме могу успети у владајућој деценији овог века, коју карактерише високо технолошко окружење, уколико су у стању да иновирају кроз овакве моделе учења.
Технолошке иновације и перспективе развоја
еволуционе економије
Као одговор у функцији разумевања недостатка опција у коме осведочени и
неокласични економисти обликују технологију, организацију и иновацију појавила
се еволуциона економија. Технологија се уважава као егзогена варијабла, чији се
интерес састојао једино у профиту, продуктивности и ценама. У овој перспективи не постоји интерес за процесе кроз које су нове технологије генерисане, нити
организационе околности у којима партиципирају иновативне активности. Једноставно, понашање фирми је концептуализовано на опције максимум профита, у контексту врсних информација које се тичу тржишних прилика, где се организација и
контрола предузећа преузима укључивањем концепта индивидуалних власника.[1]
Наиме, понашање фирми у времену је једноставно чиповано као максимални профит, у контексту перфектних информација које се тичу тржишних прилика,
где су организације и контрола предузећа узети да би отелотворили концепт индивидуалног власништва. У ствари, за класичне економисте, заједно технологија
и организација су “црне кутије”, чији се садржај третира као посебно значајан у
објашњењу економских варијабли.
Овакав концептуални прилаз за еволуционе економисте обезбеђује одговоре на питања као: зашто су појединачне технолошке иновације успешне, а друге не. Једносатавно, на организационом нивоу мало вођство се нуди на релацији
стратегијских питања као што су: које производе развијати и где инвестирати.[2]
Дакле, класични економисти имају изазов од других, заинтересованих адекватно
објашњење о томе како се промене налазе у економском систему, односно, како
гледају на иновације као кључ који води економском развоју. За бројне следбенике, техничке промене су сматране круцијалним фактором у објашњењу пословног
циклуса и динамике економског развоја, пре него као појединачни феномени економског система.[3]
Како би разумео испреплетане везе између технологије, организације и иновације, Soite најпре идентификује кључне елементе развојног прилаза. Другачије,
економски развој се може разумети као генерисање нових производа, процеса, тржишта, форме организованости итд. Иновације, посебно “радикалне” могу бити
уважаване на исти начин као “мутације” у биологији. То је процес који генерише
разлике у економском систему. Међутим, генерисање различитости је и ометано услед недостатака појединих иновација да надживе и замене старе иновације новим.
56
ЕКОНОМИКА
Модалитет економског развоја, такође се може пратити и по начину селектовања механизама рада током процеса различитих генерација. По природи, селекција је “одређена различитим прилагођавањима различитих специјалности њиховог окружења”.[4] Очигледно је да механистички модели класичне економије који
у једноставним стварима виде да је организација као теоријски модел рационалног
одлучивања вођена императивом профитног максимума, такође, се неадекватно
односи у еволуцији. Наиме, насупрот теоријама понашања фирме, вучење се сматра доказом да је иновативно понашање организације најбоље разумевање везано
за концепт “скоковите рационалности”. Овде актери следе “рутине”, док су упозорења ниског интензитета варијабле контекста. Овако припреман feedback се поима
задовољавајућим у односу на рутине које ће се наставити да би се следиле. Уколико
нису адекватно припремљене, тада ће подешавање бити сачињено на бази једноставних “скакутања” - ревија алтернатива.[3]
Јасно је да се капацитети организације за иновацију могу видети као утицајне истраживачке активности, вођене ограничењима обавезне рационалности.
Ове активности за пример траже нову технологију како производних тако и маркетиншких прилика - циљајући на различите организације укључујући и ривалске, и
у исто време, прихватајући ове иновације као природне, или чак тражећи да уобличе околину.
Обавезан и једноставан свестан процес планирања и усклађивања организације утицаће и на брзину у којој оне усвајају промену контекста. Овај процес биће
праћен таквим факторима као што је брзина истраживања активности захтеване
за генерисање иновација које резултирају у бољим прилагођавањима; спремност
менаџмент културе и постојећег менаџмент знања заснованог да прихвати и апсорбује промену; и капацитете организације спремне да усвоје нове програме учења
и праксе.[4]
Наведени аспекти као кључни елементи еволуционог модела, подразумевају
да организација гради капацитет да репродукује оно што је научено током времена. То значи да се еволуционе организације не морају ангажовати у репродукцији,
као текуће организације, с обзиром да њихово адаптивно понашање може бити
остављено следећим генерацијама организационих чланова, имајући у виду да се
њихова трајност односи на развој ствари кроз информације. Ово учешће преко одлучујућих правила и рутина осигурава континуитет у понашању. У ту сврху организације се могу разматрати kao “genetic make-up” укључене у идеју know-how
уобличене овим правилима и рутинама.[4]
Коначно, док једна опција конструкције еволуционе метафоре треба да је
видљива као сугестија тржишта у коме се за опстанак могу такмичити само мајстори, друга опција окупља економисте који сматрају да за овај исход може бити значајна и колаборација. Овај моменат је зналачки обрадио Morgan, који је назначио да
повећање знања из биологије које утиче на екологију и околину сугерише да оккружење и организми, више него што живе у стању константне тензије, су у ствари део
тоталног “еко-система”.[5] Другачије, уместо такмичења за опстанак једно са другим, организације могу наћи ефективнији модел за опстанак у колаборацији.
Организације и технолошке иновације Иновација је у линијском процесу са датом популацијом корисника, која
почиње са инвенцијом нових производа или система и завршава се са ширењем
једног артефакта, кључ за еволуционарни прилаз. У често цитираној верзији овог
ЕКОНОМИКА
57
погледа Freeman је иновације означио као ствар “прве комерцијалне апликације
новог процеса или производа”.[6] Отуда, кључни сет иницијланих питања, односи
се на то:
- како је иновативна активност иницирана;
- која је путања процеса којим су проналасци преточени у успешне производе и
- како су иновације потом расплинуте кроз економију. Интуитивно посматрано, иновације се виде као резултат успешне технолошке примене нових научних технологија. Овај “технолошки притисак” је супортиран растом велике скале продуктивних организација и доласком специјализованог
истраживања и дизајна, означеног [email protected] који се односи на развој новог производа и
процеса. [email protected] оделења, у овако описаним улогама, сматрају се кључним изворима
иновације. Међутим, да су иновације мање продукт проницљивости проналазача,
њихових организација и менаџента у скретању науке и технологије, а више путу
којим тржиште генерише захтеве за проиводе и процесе, треба да буде доказано.
Свакако, за лидере организација најбољи начин да превазиђу текуће промене
је да креирају средину која ће хранити креативност. Креативност подразумева синергију идеја које су заједно и корисност за унапређење ефикасности и/или ефективности организације.[7] Креативни људи долазе са идејама које могу задовољити потребе, решити проблеме, или одговорити приликама и стога их ваља усвојити
од стране организације. Међутим, креативност је по себи процес више него исход,
путовање пре него опредељење. Један од најважнијих задатака лидера данас је да у
процес укључе креативну енергију свих запослених како би подстакли иновције и
ојачали даљи интерес организације.
Оваква једноставност процеса технолошких иновација са организацијама
представљена је у времену модела који наглашавају “технолошко гурање” или
“тржишно повлачење фактора као возача једноставних линијских процеса”. Овде
су различите функције у секвенцама ангажоване у иновативне активности. Овај
базични модел развио се у различитим нивоима сложености. Међутим, лидери су
према Foresu [8] пропустили да буду у току конкурентне и поновљене природе
иноивција - преклапања између стања и feedback односа; између функција у организацији и утицаја контекстуалних фактора ван организације; као што су природа
тржишта, снабдевање научном и технолошком експертизом и другим ресурсима. У
наставку, они заиста морају да ступају на функционалну површину организације
као носиоци иновације, сугеришући њену суштину која се може разумети као рационална, али су и барјактари процеса у коме су могућности о развоју алтернатива
и потребе одлучивања њиховог игнорисања одбачене.
Концепт иновативне оранизације
Полазиште иновативности је став организације према иновацијама и њена
спремност да иновира. Иновативност једне организације мери се њеним напорима
да пронађе нове шансе и иновативна решења. Сам концепт отворене иновације ослања се на важност интелектуалних средстава у савременој економији и коришћење
стратегије организације без граница, ради постизања планираних циљева.[9] Овај
исход је означио специфичан фокус за иновационе теорије задњих година. Оне су
преузеле разумевање из организационе студијске литературе. Појединачно, иако не
екслузивно, оне су се утопиле у нове моделе организације и њихов однос ка окру58
ЕКОНОМИКА
жењу комплементаран је са контингенсном теоријом, да би се развила еволуциона
перспектива на ниовоу стратегије, структуре и организационог понашања.
Кључ референтне тачке у организационој литератури осигуран је од стране
Burns-ове и Stalkerer-ове класичне студије [10], koja сугершe да би се организације
могле пласирати у континууму, да су имале маханизам или органску структуру.
Органска организациона структура била је најбоља опција за високе неисказане
(непредвидљиве) догађаје, посебно у односима и променама производног маркетинга и комплекса технологије. Механистичке структуре биле су веома особене,
насупрот стабилизацији тржишта производа, и релативно једноставне технолошке
услове. Друга опција контингенсне теорије развила се седамдесетих година сугерисањем да би опстајање организација могло бити најбоље објашњено, не помоћу
организационе селекције одговарајуће организационе структуре, како би се подесила адекватна средина, него коришћењем времена процеса селекције средине.
Да би организације биле иновативне лидери морају градити окружење које
помаже и подстиче креативност (табела бр. 1.) Неколико елемената иновативне организације стављени на левој страни табеле, кореспондирају са карактеристикама
креативних индивидуалиста, назначених на десној страни исте.
Иновативна организација
Креативни индивидуалиста
Постројење
Обавеза
Фокусирани приступ
Креативне вредности
Независност
Истрајност
Енергија
Незванична активност
Самоповерење
Несагласност
Радозналост
Различита стимулација
Отворена ненамерност
Концептуална тачност
Уживати разноликост
Компанијска комуникација
Друштвена компетенција
Приметна емоционалност
Уважени појединци
Табела бр. 1. Атрибути иновативне организације и креативних појединаца
Извор: Based on Alan G.Robinson and Sam Stern, Corporate Creativity: How Innovation and
Improvement Actually Happen, San Francisco, 1997.
Јасно је да лидери стварају јасноћу за све што организације подржавају, доследно унапређујући визију и објашњавајући специфицне циљеве. У наставку, они
стварају временске обавезе, енергетске ресурсе за активирање људи на иновацијама. Бројне организације устројавају посебна креативна одељења или ризичне тимове. Један појачани прилаз у идеји инкубатора, био је употребљен у компанијама
као што су Boing, Ziff-Davis i UPS. Једна опција инкубатора припрема сигурност,
где идеје људи кроз организацију могу бити развијене без сукобљавања са опцијама бирократије или политике.[11]
Такво разматрање има директан ослонац на капацитет организација да се
обавежу, и присвоје резултате технолошких иновација. Ово директно води бриЕКОНОМИКА
59
зи иновционих економиста да идентификују атрибуте иновативних организација.
Најпре, гледајући иновације као мутације које генеришу економску разноликост у
фокусу претраживачких активности организација, они су тражили да иницирају
иновације које ће корисници желети да купе или усвоје. Корпоративне иновационе
стратегије могу се видети као отелотворење ових постигнућа. Такође, не треба занемерити ни национални систем иновација у коме предузећа функционишу, који
кроз своје: ефекте, захтеве и конкурентност, обезбеђује мрежу подршке која омогућава корпоративне опције и приморава на прилагођавање.
На даље, ако се посматра преживљавање организације у условима наметнутим од стране селективне средине, неопходно је обратити пажњу на факторе
организације који могу пружити адаптивно понашање. Ово осветљава организационе процесе који егзистирају на начин да омогуће и интегришу учење у организацији. [12] На стратегијском нивоу ово укључује међународни структурни дизајн разматрајући то као степен централизације - децентрализације и географске
концентрације - распрострањености од језгра иновационих функција. Одлучивања
овде имају директне везе на технолошко учење са организацијом кроз развој ефективних спољних веза, које су опремљене знањем да буду присвојене од тржишног
места, конкурената, испоручиоца и других спољних склоништа, као што су универзитети и владине агенције. Код оперативног нивоа процеси који су битни, били
су они који су омогућили имплементацију иновација, као што је скенирање околине за могуће инпуте и иновационе процесе (нпр. нове технологије) и селектовање
усвојених пројеката у којима се они користе - управљање променама програма када
је процес иновације имплементиран од стране организације.
Сама идеја репродукционог механизма кроз који се организациони капацитет
континуелно иновира је осигурана. Подстицајна иновација на овај начин повећава
захтеве капацитета за преглед и преузимање учења од иновационих пројеката за
трансфер у будуће пројекате.[13] У том смислу, Wilman је доказао да је конкурентско преимућство упркос сигурном унутрашњем присвајању таквог учења зависно
од иновација, док је у исто време спречавање трансфера знања конкурентима (нпр.
спољње присвајање) неизвесно. Међутим, унутрашња подела може бити веома
проблематична када је прећутно знање о техничким процесима или производима/
купаца акумулирано у организацији - рецимо међу запосленима - али неприступачно за менаџмент, јер ти власници немају подстрек или мотиве за удео у томе.
На крају, проблем својствености такође наглшава како организације могу
заједно спојити деловање, да би ангажовале иновативне активности. Увећање, је доказано а, иновативни капацитет зависи од грађења веза преко заједничких релација.
Перспективе развоја
За еволуционе економисте, биолошке метафоре представљају кључ извора
за разумевање и објашњење иновативне активности, њихове односе у функцији
економског прогреса и улогу организације као извора иновације. У овом случају
организације су виђене као извор варијације у економском систему, кроз иновације
које могу у исто време да производе, чиме обезбеђују предмет за уобличавање техно-економског контекста. Међутим, насупрот Darvin-овим организмима, организације нису бесциљно срећне творевине окружења. Оне заправо, морају много да
раде у корист своје стратегије за производњу и усвајање иновација, да би утицале
на своју судбину у широком процесу технолошког развоја и економског прогреса.
Шта више, односи измђу технолошког знања и структуре нису једнострано одређе60
ЕКОНОМИКА
ни. Тако, “криза подешавања” мора бити укључена у развој, у нови технолошки
трајекторијум и парадигме. Ово значи истраживање за присвајање политике, институција, управљања и организационих реаговања, себи планираних од локалних
услова, као што су: природа националног иновационог система, уколико нова путања иде у правцу “скоковитости”.
Произилази да фокус стратегијског понашања организација у односима за
позиционирање и адаптацију друштвеног понашања разуме факторе локације и лакоћу иновативног понашања. Iли, другачије постаљено, нова активност додаје се
еволуционим прилазом на стари проблем, објашњавјући зашто неке организације
раде, а друге не, прилагођавајући се да реагују на промене у својим конкурентским
и техничким околинама. Заиста, еволуциони модел наглашава “унутрашњу пресију”, као што су фиксиране организационе структуре и вештине, придржавање од
стране менаџера из моде изашле претпоставке и вредности, баријере за промену
поседа, индустријске релационе структуре итд. [14]
Значи да еволуциони прилаз ставља организационо учење у центар објашњења о томе како се генеришу иновативни капацитети, омогућавајући им да се
одржавају све време, и допуштајући присвајање бенефита од стране организација. Наиме, модели учења у еволуционим студијама постакли су веома софистициране интереакције са организационом студијском литерутуром која се развијала. Еволуциони модели иновативних организација, што је данас јасно, веома
су увећали део заједничког постојања са организационим теоријама, које такође
наглашавају потребу за организацијама, да би их адаптирале и утицале, уколико
преживе.[10]
Еволуционе мисли и биолошке метафоре потенцирају виђење организација
и њихове околине као “објективне” феномене, на начин као што живи организми
на природни свет гледају као на објективну реалност. Околина, укључујући технолошки контекст, одређује организациону структуру захтевом понашања од организационих чланова који су способни да организацију адаптирају, да би иста
преживела. Као што је већ наведено, механистичке и органске метафоре су путеви
размишљања различитих нивоа, окружене одређеним представницима технологије, које такође рефлектују понашање одговорно за њихову хуманост.[9]
Упоредо са изреченим, при анализи разумевања по коме су нове технологије
створене и функционално прилагођене, биле дуг процес треба бити опрезан. Таква опажања су производ технологија и других реконструкција и стварају осећај
иноивационог процеса након догађаја, пре него литерални обрачун о томе како се
то догодило у времену.[15] На крају, недостатк сваког покушја да се види шта је
технологија и шта она може да учини у сваком тумачењу чула, тежи да резултира
у техници know-how, портретисана као непроблематичан ентитет одређен атрибутима и могућностима садржаних у техничким системима. Другачије речено, “генетско ласкање” организација узима се као дато и као самостално од социјланих,
политичких и културних система, насупрот оних који су чувани за акцију.
Следеће што треба истаћи је чињеница да се социјални систем организације види као кохезиван, са правилима свих елемената који оперишу у хармонији.
Ово игнорише могућност да ће у организацијама различити елементи бити прекобројни са различитим нивоима хармоније и конфликата. Уколико се ово догоди у
практичним биолошким метаформа, као што су њихови механистички дупликати,
тада они такав конфликт могу да доживе као штетан за систем. Тако ово може да
постане проблем иновације која је често креирана са назнаком “баријере”, да означи различите комуникације између испоручиоца технологије и крајњих корисника,
који више треба да раде (усредсреде пажњу) да би је апсорбовали.
ЕКОНОМИКА
61
Узимајући у обзир предметни критицизам, исти би се могао употребити на
начин у коме еволуциони модели постају увећани, тј. фокусирани на организационо учење. Нпр. модели су усмерени да зависе од сирове “стимулус/одговор метафоре”, где су пројектоване турбуленције у организационом окружењу и усмерене
да подстичу напоре код адаптивног понашања у организацијама у одговору на задате циљеве, ефикасност и преживљавање.
Наиме, уз учење оганизације су третиране да буду реактивно одговорне на
сет екстерних околности које нису проблематичне у свом значењу. Укратко, без
посебно вођеног рачуна дата је интерпретација организационих актера у овом процесу, нпр. у одлучивању када и како су средина и услови неизвесни, и како учинити
корисним знање које треба постићи, репродуковати га и развијати.
Закључак Чињеница је да је полазиште иновативности став организације према иновацијама и спремност фирме да иновира. Кад је веч о еволуционим процесима, треба
подвући да они покрећу организацију у смеру гледања на технологију као екзогену
варијаблу која се одржава у класичној економији. Тако, пре него што је технологија
била присутна као нешто што је обликовано као “свезнање” везано за тржишне
снаге, виђена је као кључ извора динамизма у економском развоју. Међутим, овај
прилаз тендира да врати технологију екзогено у другом плану. То је, такав садржај
дат као природан, неизбежан и инхерентан са “црном кутијом” која има пажљиве
вредности отворене за еволуционе перспективе. Предметна неизбежност води до
одобрења трајекторије којом се мења социјални систем организација и који је ултимативно вођен захтевом технологије и маркетиншких услова. Да би се се ово реализовало организације морају да науче како да асимилирају и употребе ново знање које захтева увођење и одржавање иновације. Најважнији задатак лидера данас је да у процес укључе креативну енергију свих запослених како би подстакли иновције и ојачали даљи интерес организације. То је оно
што ће помоћи промену са текућих путања технолошког развоја у потпуно нови
трајекториј који се нуди. Док организације могу имати изборе у томе како то да
реализују, нпр. у односима ка стратегијском позиционирању или организационом
дизајну, параметри којима оне оперишу појављују се у форми чврсто дефинисаног
концепта. Такви избори као линијски модели иновација, делом зависни од трајекторије и преовладавајућих узора, овим перспективама су фаворизовани.
Литература
1. Chesbrough, H., (2003), Open Innovation: The New Imperative for Creating
and Profiting from Technology, Harvard Business School Press pp. 47.
2. Ђорђевић, Б., (2012), Еволуција и развој иновативне организације, Економика Ниш, бр. 1/2012, стр. 2.
3. Coombs R., Saviotti P.P., Walsh V., (1987), Economics and Technological
Change, London, MacMillan,
4. Rosenberg, N., (1982), Inside the Black Box: Technology and Economics,
Cambridge University Press, Cambridge, pp. 78. 85.
5. Morgan 1986: 69-71, (Conceptual analysis and specification of Morgan’s
metaphors Using the CAST method)
62
ЕКОНОМИКА
6. Freeman, C., (1982), The economcs of industrial innovation, 2nd Ed.
Cambridge, MA: MIT Press,
7. Dorothy A.Leonard and Walter C.Swap, (1999), When Sparks Fly: Igniting
Creativity in Groups Boston, Harvard Business School Press, pp. 6-8.
8. Forest 1991: 441.
9. Милетић, С. и др., (2010), Изазови који намећу иновације, Економски факултет Суботица, Зборник радова, стр. 85 -86, 10. Burns & Stalcerer, The Management of Innovation, 1961.
11. Sherry Eng., Hatching Schemes, (2000), The Industry Standard, November
27-december 4, pp. 174-175.
12. Cho, J. J. & V. Pucik, (2005), Relationship between innovativeness, quality,
growth, profitability and market value, Strategic Management Journal. 26(6);
555-575.
13. Tidd et al. 1997:305
14. P.P. Saviotti, J.S. Metcalfe, eds., (1991), Evolutionary Theories of Economic
and Technological Change: Present Status and Future Prospects, London,
Harwood Publishers
15. Bijker, E. and J. Law, (1992), Shaping Technology/ Building Change, The
MIT Press Cmbridge, Massachusetts London, pp. 17.
ЕКОНОМИКА
63
ПРЕГЛЕДНИ ЧЛАНЦИ
Др Невенка Нићин
Др Бећир Калач
Др Елма Елфиц
Крунослава Мајсторовић
Интернационални Универзитет, Нови Пазар
УПРАВЉАЊЕ КАРИЈЕРОМ И УЧЕЊЕ КАО ФАКТОРИ
МЕНАЏМЕНТА ЉУДСКИХ РЕСУРСА
Апстракт
Целоживотно учење тако постаје темељ савремене стратегије образовања. Количина постојећег знања постала је превеликом да би се могла научити у току редовног школовања, а производња новог знања убрзава се, па
тако и брже застарева. У данашњем глобалном друштву све нове информације и спознаје тренутно постају доступне широм света. Следом тих чињеница учење се мора спознати на нов начин - као трајни процес који се шири
на сва подручја и на читав животни век појединца. Концепт целоживотног
учења тако постаје изазов свима.
Кључне речи: Менаџмент, учење, људски ресурси.
CAREER MANAGEMENT AND LEARNING AS FACTORS
OF HUMAN RESOURCE MANAGING CAREER
Abstract
Lifelong learning becomes the foundation of modern education strategy.The
amount of existing knowledge has become too large be able to learn in during the
regular school, and the produktion of new knowledge is accelerated, that mean
the quickly becomes obsolete. In today's global society, all new information and
knowledge currently becoming available worldwide follow these facts learning
must know the new way-as an ongoing process that spreads the all areas in the
entire lifetime of the individual.The concept of lifelong learnin g becomes a
challenge for everyone.
Keywords: management, learning, and human resources.
Увод
У данашње време брзих промена, трајност једном стецених знања, све се
више и брже скрацује уводјењем нових технологија, информатичких вештина, те
глобализацијом, па због тога савремена тржишна привреда захтјева брзо прилагодјавање хахтјевима тржишта.
Нужно је интензивно улагати у учење и развој појединаца, односно улагати у
знање које је данас главни извор конкурентске предности и новостворене вреднос64
ЕКОНОМИКА
ти. Организације које нису спремне прихватити нов концепт учења као целоживотног процеса у постојећем турбулентном окружењу излажу се опасности да остану
маргинализиране.
Менаџмент људских ресурса, резултат је убрзаних промена у савременом
свету и значаја који се придаје људима и њиховим потенцијалима. Људски ресурси
су најзначајнији ресурси организације и према њима се мора исказивати највиши
степен пажње и интересовања. Људи, њихов развој, могућности и мотивација, као
и начин на који се њима управља, постају одлучујући фактор конкурентске способности и развоја сваке организације.
Управљање људским ресурсима одувек је било предмет интересовања науке
и свакодневне људске праксе, као израз нужности која проистиче из групног начина живота и рада, а последњих година је једна од области која се највише развија.
Под менаџментом људских ресурса подразумевају се мере и активности које
у процесу, односно поступку планирања, регрутовања, селекције, социјализације, обуке и усавршавања, оцењивања перформанси, награђивања, мотивисања,
заштите запослених и примењивања равноправних прописа, предузима менаџмент
организације у циљу обезбеђивања ресурса одговарајућих способности, квалитета
и потенцијала и њиховог адекватног оспособљавања и мотивисања за постизање
очекиваних резултата и остваривања организационих и личних циљева.
Колика је потреба да се укаже на неопходност истраживања овако сложене
и све актуелније области пословања, најбоље показују многобројне дефиниције
стручњака за менаџмент људских ресурса, а издвојене су неке од њих и оне гласе:
„Менаџмент људских ресурса је низ активности које радним људима и организацији која користи њихове способности, пружајући могућност да постигну договор
о циљевима и природи радног односа и да потом тај договор спроведу у дело“1.
Менаџмент људских ресурса се непрестано мења и унапређује, чиме се напуштају традиционални модели управљања, уступајући место савременијим,
флексибилнијим, практичнијим и хуманијим формама управљања, које карактерише хуманизација производних односа исказана путем веће мотивације, задовољства и адекватног стимулисања запослених.
Људски потенцијали, добро укомпоновани и усмерени у правцу тимског концепта рада, обезбеђују синергијски ефекат, који укупне резултате рада чини већим
од појединачно остварених резултата. Људски ресурси имају дугорочан утицај на
пословање организације, поред осталог и због тога што се дејство одређених одлука и промена може годинама одражавати на укупне ефекте пословања.
Менаџмент људских ресурса је научна дисциплина која обухвата изналажење
мера и активности којима се планирају, селектују, организују, обучавају, усавршавају и оцењују, награђују и мотивишу запослени. Применом ових мера компанија
обезбеђује квалитетан потребан кадар за остваривање циљева свог пословања. Задатак менаџмента организације је да анганжује све потенцијалне ресурсе ка остварењу, не само организацијских циљева, већ и појединачних циљева запослених.
Уопштено говорећи, последњих десет година бављење људским ресурсима је
увелико напредовало. На почетку прошлог века превладавала је важност технологије
1
Torrington, D., Hall, L. i Taylor, S., (2004.), Menadžment ljudskih resursa, Beograd: Data status,
str.13
ЕКОНОМИКА
65
и апсолутне незаинтересованости за људске потребе и њихове специфичности. Данас
је опште познато да се производност, глобализација, конкурентност и промене не могу
реализовати без прецизног, свеобухватног познавања људских ресурса. Човек више
није маргинални организацијски ресурс, већ значајно извориште нове вредности.
Полазећи од претпоставке да ће интензитет глобалних промена временом
јачати и да компаније већ данас послују у условима све интензивнијих и све више
различитих менаџмент изазова, постаје јасно да је знање један од основних фактора који су валидни за одговоре на менаџмент изазове, те да има директне везе са
остваривањем визија организација.
Основе целоживотног учења
Филозофија целоживотног учења (енг.лифелонг леарнинг) није модернијег
датума. Целоживотно учење је древна потреба друштва широм света до данас.
Само се контекст целоживотног учења мењао временом.
Менаџмент људских ресурса у суштини представља потпуно нову концепцију односа према запосленима и начину управљања њиховим радом и развојем. Сама концепција настала је као одговор на промене које су настале у сфери економије, организације и
менаџмента, односно промене у структури, садржају и методама рада. Велики допринос
настајању овакве концепције дале су науке као што су: теорија организације, социологија, психологија, комуникологија, информатика итд., и то првенствено кроз примену
њених сазнања у циљу промене праксе, уз истовремено одвијање процеса настајања нових
научних сазнања на основу проучавања и побољшања праксе из области организовања менаџмента.
Појам „људски ресурси“ је новијег датума. Појављује се крајем 70-их година
и почетком 80-их. Лансиран је у САД и Енглеској.
Појам људских ресурса (енг.хуман ресоурцес - ХРМ) се појављује почетком
80-тих година 20-ог века у УСА. Пре његовог појављивања постојала је само кадровска (персонална) служба. Појавом концепта ХРМ, кадровска служба је преображена у ХРМ. Овај преобржај не означава само промену у називу, већ нов приступ
у третирању запослених и њихових потенцијала. Људи постају битни ресурси компаније, што доводи и до промена у начину на који се дотада управљало њима.
Процес управљања људским ресурсима подразумева мере и активности у
којима учествују две стране, на првој страни су они који управљају, односно менаџери и на другој страни се налазе они којима се управља, односно запослени.
На заседању Европског већа у Лисабону 2000. године донешен је “Меморандум о
доживотном учењу”, где је Европско веће такође закључило да је унапређење доживотног учења нужно за успешну транзицију ка друштву и економију утемељену на знању.
Целоживотно учење данас и убудуће
Количина новог знања повећава се великом брзином, а постојећа знања све
брже застаревају, тако да 60% професија и послова који ће се обављати у наредне
две деценије још увек није познато.
66
ЕКОНОМИКА
Потребе сваког појединца су суштинске вештине и способности у којима
треба да научи да се учи кроз једноставно решавање проблема и критичко схватање ствари, те антиципаторно учење.
Целоживотно учење подразумева учење у свим старосним добима као и
учење на послу, код куће и разне активности у току слободног времена, које се
одвијају не само уобичајеним путем као што су школа високо образовање.
У свом тренутном статусу потенцијалне земље кандидата за чланство у Европској Унији, Србија учествује у два ЕУ програма, намењена високом образовању: Темпус и Ерасмус Мундус. Оба програма имају велики потенцијал да потпомогну припреме за укључивање у друге програме Заједнице и то не само у домену
високог образовања, већ и у свим осталим сегментима.
Целоживотно учење сматра се крајњим исходом информатичке писмености
кроз главна поља целоживотног учења, а она су следећа:
• од општег-основног образовања до стручног усавршавања,
• од потреба младих до потреба старих и
• од потреба запослених и незапослених.
Целог живота се уче основне вештине као што су: страни језик, управљање,
руковођење (нпр.пројектом), образовање кроз предавања, тренинг тренера као и
велика љубав према сваком рандом месту.
Сви облици учења, који се користе током целог живота имају за циљ како
континуирано унапређење знања, вештина и компетентности појединца, тако и задовољење потреба друштва и појединца и унапређења безброј могућности за запошљавање.
Целоживотно учење није дужа временска форма учења и образовања, већ
представља принципе који осигуравају учешће у континуираном процесу образовања и исто тако континуирано снабдевају појединаца потребним знањима и одговарајућим вештинама. Оваква врста учења обухвата стицање и унапређење свих
облика способности, знања и квалификација од предшколског узраста до пензионерских дана.
На овај начин помажу се развој знања и надлежности, односно компетенција које омогућују сваком појединцу лакше прилагођавање новом друштву које је
засновано на знању и адекватно укључење у све сфере друштвеног и економског
живота и тако више утиче на своју будућност.
Када се питамо зашто применити концепт целоживотног учења, онда примењујемо карактеристике друштва које се заснивају на знању, а очитују се кроз
брзе промене у услужним системима, потреби подизања квалитета услуге, организоване промене на нивоу организације, принципу макро стабилности, отворености, такмичењу и добром управљању. Све то се дешава из разлога јер се вредност
људског потенцијала одређује економском вредношћу и вредношћу појединца,
знање и вештине се у свакодневном животу брзо мењају, а од старих радника се
захтева познавање нових вештина и знања.
Важност доживотног образовања представља потребу да се одговори на експанзију образовних потреба, њено ширење и брзо мењање нових занимања, како
кроз пораст знања и технологија тако и кроз промене у информатичком друштву.
ЕКОНОМИКА
67
Нови приступ целоживотном учењу
Целоживотно учење подразумева циклични прилаз учењу током живота кроз:
1.Проширење предшколских програма.
2.Завшетак основних школа у целом свету на исти начин.
3.Раздвајање средњих стручних и опште образовних школа.
4.Ширење могућности приступа учењу: код куће, у школи и/или на послу.
5.Јачање везе образовања и тржишта рада.
6.Нову опрему за учење.
Облици учења
Целоживотно учење изједначава важност свих облика учења, било да се ради
о формалном или неформалном облику учења.
1. Службено учење (енг.формал леарнинг), обухвата процес стицања знања
у школама или на универзитетима, након којег ученик добија диплому.
2. Формално образовање (енг.формал едуцатион) подразумева образовне процесе унутар образовног система, хијерархијски структурисаног (од основних школа до факултета), који воде стицању одређених звања и диплома.
3. Неслужбено учење (енг.нон-формал леарнинг), обухвата процес стицања
знања изван редовног система образовања, након којег ученик-студент не
добија диплому за похађање наставе. Организоване и планиране образовне
активности које подстичу индивидуално и друштвено учење, пружају стицање различитих знања, вештина, развој ставова и вредности, које се дешавају ван система формалног образовања, које су комплементарне формалном образовању, а у којима учимо добровољно, а дизајниране су и изведене од стране обучених и компетентних едукатора који преносе своја знања
помоћу образовних програма (за стицање различитих знања и вештина) и
програма који се тичу васпитања (учење ставова и позитивних вредности).
4. Незванично учење (енг.информал леарнинг), обухвата процес стицања знања
изван редовног система образовања, након којег ученик-студент не добија
диплому за похађање наставе, (нпр. међугенерацијско учење, када родитељи
уче информационе технологије уз помоћ деце или учење свирања неког инструмента уз помоћ пријатеља). Подразумева различите (индивидуалне) образовне активности, спонтано стицање различитих искустава и знања током
живота од учења код куће путем електонских медија и интернет и стицање
различитих знања у контакту са другим људима у процесу социјализације.
Елементи концепта доживотног образовања
1. Надградња свих расположивих образовних система, укључујући и формално-образовне институције за основно, средње и високо образовање.
2. Премашивање достигнућа формалног образовања, окупљајући све релевантне установе, појединце и групе око процеса учења.
68
ЕКОНОМИКА
3. Повезивање компонената формалног и неформалног образовања, стварајући ,,образовни систем за све’’ доступан широкој популацији корисника свих генерација.
4. Свака особа може да се пронађе и препозна праву вредност, укључујући
се у доживотно образовање.
Целоживотно учење даје подједнаку шансу за учење свима и у сваком тренутку. У пракси свако има индивидуални пут учења, који је прилагођен његовим
потребама и његовом интересовању у свакој фази његовог живота и да се садржај
учења, начин учења и место где се може учити могу мењати, зависно од онога ко
учи и његових потреба за учењем. Оно представља “другу прилику” за унапређење
знања и вјештина и прилику да се ниво знања и вештина подигне на виши ниво.
Исто тако тражи отворен и флексибилан службени систем образовања, тако да су
могућности за учење стварно прилагођене потребама ученика-студента.
Традиционално учење насупрот целоживотном учењу
Традиционалне методе учења данас попримају све савременије облике и преносе се на целоживотно учење. Упоредба је дата у следећој табели.
ТРАДИЦИОНАЛНО УЧЕЊЕ
Наставник је извор знања
Ученици су примаоци знања
Ученици раде самостално
Сви ученици раде исте ствари
ЦЕЛОЖИВОТНО УЧЕЊЕ
Предавачи усмјеравају ка знању
Особе уче радећи
Особе уче у групама
Оцењивање води ка знању
Наставници се задржавају на почетном знању
Индивидуални план учења
Добри ученици се региструју
Предавачи и сами уче током целог живота
Улазак у целоживотно учење – лифелонг леарнинг
Табела бр. 1: Улазак у целоживотно учење
Алтернативне методе целоживотног учења помажу повећању броја начина
на које се може приступити учењу разноврсносним путевима и на које студенти
могу стицати знање и пружање приступа изворима знања.
Квалитет се повећава захваљујући напретку технологија, јер оне омогућавају
учење током рада, самостално учење, стално побољшање програма и мреже добре
праксе.
Методе учења
1.Фаце то фаце (учење на даљину) - мешовите методе:
• Самостално учење
• Интерактивно учење
• Учење помоћу рада
• Тимско учење
ЕКОНОМИКА
69
2.Учење на даљину:
• Отворени образовни извори, који су доступни на мрежи за коришћење,
поновну употребу и адаптацију (текст, слике, аудио, видео, отворени
софтwаре, системи за управљање учењем и алати).
• Материјали су намењини за предавање, учење и истраживање (материјал за обуку, колекције, часописи, књиге, базе, итд.).
3.“Нова учила”
• Мултимедија (радио, ТВ, ЦД-РОМ, ДВД).
• Интернет (Wеб странице са образовним садржајима, форуми, Wикипедиа, Блог, Видео-конференције, Скyпе, Фацебоок).
• Мобилни-паметни телефони.
Стратегија целоживотног учења
Обезбеђује универзални и контунуирани приступ учењу, ради стицања и
обнављања вештина, за трајно учешће у друштву знања. Видљиво повећава ниво
инвестирања у људске ресурсе, из разлога да њени људи заузму приоритетно место у Европи. Развија ефикасне методе учења и ставља контекст за континуирано
целоживотно и опште животно учење. Значајно побољшава начин у којем учешће
у учењу и резултати учења постају прихватљиви и цењени, посебно нон-формал
и информал учење. Обезбеђује свима лак приступ добром и квалитетном информисању и саветима о могућностима учења широм Европе, без обзира где живе.
Обезбеђује да могућности целоживотног учења буду доступне ученику у њиховој
заједници, а да су наравно подржане ИТ опремом.
Управљање каријером
Савремене организације, а посебно њихове организационе јединице се све
више баве каријером и њеним развојем. Значај каријере произилази из чињенице
да се преко ње најјаче и најочигледније повезују и обједињују индивидуални и организациони циљеви и интереси.
„За боље изучавање каријере, као и њено планирање и развој, потребно је дефинисати следеће појмове. Каријера се дефинише као одредница индивидуалног професионалног развоја. Обухвата низ повезаних или неповезаних послова, вредносних
ставова и начина понашања. Њоме се на најочигледнији начин повезују и обједињују
индивидуални и организациони циљеви и интереси. Може се посматрати са субјективног и објективног аспекта. Субјективни аспект се огледа у промени ставова, интереса,
мотивације и понашања појединца, а објективни у промени радних места, положаја
и послова које појединац обавља током радног века, а разликују се по сложености,
одговорности и организационохијерархијском нивоу. Каријера, посматрана са оба аспекта, међусобно је повезан и сукцесиван след послова, положаја и радних искустава
запосленог, који прати промене у његовим могућностима и ставовима, његовој успешности и његовом искуству и понашању”2
2
70
Jovanović-Božinov, M., Kulić, Ž. i Cvetkovski, T., (2004.), Menadžment ljudskih resursa,
ЕКОНОМИКА
Каријером можемо сматрати радна места на којима је особа радила током година. Управљање каријером је поступак који омогућава запосленом да боље разуме
и развије своје вештине и интересовања да развије каријеру и да успешно искористи те вештине и интересовање, не само у оквирима организације у којој ради, већ
и након што је напусти. То је организациони процес припреме, имплементације и
контроле планова каријере запослених.
Планирање каријере представља индивидуални процес у којем појединац
постаје свестан самог себе, својих знања, вештина, способности, ограничења, аспирација и последица, начин на који идентификује циљеве у својој каријери и планира тренинге, посао и друге развојне програме, те могућност лаког остваривања
постављених циљева у каријери.
Каријера се може планирати на два начина: организационо и индивидуално.
Организационо планирање каријере је процес којим менаџмент организације планира циљеве каријере запослених, а индивидуално планирање подразумева процес
којим запослени, као појединац планира и опредељује циљеве своје каријере.
Природа посла којим се људи баве непрестано се мења, као и карактеристике
организације. Последица ових непрестаних промена су промене у каријерама људи.
Одавно су иза нас времена када је један човек имао једну каријеру у свом радном
веку. Данас људи по правилу имају више од једног посла у току радног века.
Статистички показатељи привреда најразвијенијих земаља света показују да
у свом радном веку људи промене више од осам различитих послова. Традиционлане каријере у једној организацији, засноване на хијерархијском напредовању према
планираним основама организације, данас практично више не постоје. Савремене
организације све више придају значај каријери запослених и њиховом развоју.
Посао је краткорочна временска перспектива, а одређује га организација ради
задовољавања организационих потреба, док је каријера дугорочна животна временска перспектива коју одређује појединац и која сједињује индивидуалне и организационе интересе и потребе. Треба истаћи да индивудалном каријером не управља
само запослени, него и организација, односно оделење за људске ресурсе. Запослени, који се неодговорно односи према послу, радним обавезама и радној дисциплини,
треба да зна да се такво понашање не може дуго толерисати. Ако не буде спреман да
се поправи, мора рачунати, да ће временом бити деградиран, а то значи распоређен
на мање атрактивно и мање плаћено радно место. Ако и то не даје жељене резултате,
као и у случају да изврши тежу повреду радних обавеза и радне дисциплине, он мора
бити свестан да ће доћи до отпуштања са посла.
Запослени увек мора прихватити потпуну одговорност за напредовање и успех у каријери. Запослени, који није задовољан својим послом, треба да предузме
неколико корака пре него што промени занимање. Савете и помоћ у вези са каријером запосленом може да пружи ментор. Треба одабрати одговарајућег ментора, а
карактеристика доброг метрора је објективност.
„Менторинг представља најуспешнији начин да се новозапосленом раднику предузеће представи што реалистичније, као и да се запослени упозна са организацијом, дужностима и обавезама. Ментор је учитељ и саветник и у складу с тим треба да буде проницљив
и довољно искусан да убрза социјализацију новозапослених”3 .
Beograd: Megatrend, str.278
3
Štangl-Šušnjar, G. i Zimanji, V., (2005.), Menadžment ljudskih resursa, Subotica: Ekonomski
ЕКОНОМИКА
71
Поред ментора запосленом се могу пружити: инструкције, ротација посла,
стручна пракса, аудиовизуалне технике, конференције и метода случаја.
Професионални развој обухвата пет подфункција:
1.Развој каријере.
2.Обука у организацији.
3.Професионална оријентација.
4.Систем напредовања.
5.Прекид радног односа.
Део фактора који утичу на професионални развој утичу и на мотивацију запосленог. Уколико су главни фактори професионалног развоја присутни, јављају се
мотивација, задовољство, те равномеран развој каријере. Развој каријере веома је битан с обзиром да човек кроз посао постиже квалитет живота, социјалну једнакост, поштовање самог себе и самоконтролу. Доживотно образовање је данас једно од главних
облика управљања и развоја људских кадрова. Човек се не запошљава да би увек остао
на истом радном месту, већ тражи напредовање, лични успех и промене на боље.
Жеље и мотиви запосленог за развојем каријере морају бити усклађени са
потребама организације. Организација мора да подржава појединца који има жељу
и потенцијал за даљим развојем каријере.
Потребно је и добро разликовати каријеру од посла. Посао запослени обавља да
би на крају месеца добио адекватну накнаду за свој рад, а каријера је плодна истраживачка активност која доноси задовољство, а то ће бити приказано у наредној табели.
ПОСАО
КАРИЈЕРА
Краткорочна временска перспектива
Дугорочна временска перспектива
Непосредни резултати
Дугорочни резултати
Одређује организација
Одређује појединц
Задовољење организацијских потреба
Задовољење личних потреба
Мотивациони систем – утемељен на
напредовању или новцу
Мотивациони систем – утемељен на
обогаћивању посла
Ниска могућност напредовања
Висока могућност напредовања
Табела бр.2: Разлика између посла и каријере
У току радног ангажовања људи неминовно долазе и до промена у каријери.
Веома је важно познавати фазе развоја каријере, зато што различите фазе захтевају
различите активности подршке и помоћи организације, као и различите поступке
усклађивања индивидуланих и организационих потреба. Значи овде се запослени
и организација јављају као партнери.
Развој каријере састоји се од бројних, међусобно повезаних и усклађених индивидуалних и организационих активности, где запослени и организација
улажу заједнички напор у унапређивању и развоју индивидуалне каријере. Савремени услови привређивања и модели управљања људским ресурсима захтевају
активну улогу и одговорност појединца, али и менаџмента организације у процесу
развоја каријере запослених.
fakultet, str.268
72
ЕКОНОМИКА
Целоживотно учење као фактор успешног
управљања каријером
Уласком у нови миленијум успоставља се зависност између образовања, научних, техничких и технолошких достигнућа. Можемо слободно рећи да достигнућа која се очекују у новом миленијуму указују на то какво ће бити образовање у
новом миленијуму.
Глобално гледано промене се дешавају непрестано, како у природи, тако и
у друштву и у свим сегментима живота, па и у образовању. Нова знања откривају
и нове хоризонте и тражиће додатни напор и знање да се промене могу предвидети, пратити и имплементирати. Образовање обезбеђује знање, а обука обезбеђује
вештине за примену знања.
Када се каже образовање, сви мислимо да је то основно, средње и високо
образовање, а заборављамо да је то процес који започиње у породици од раног
дјетињства, а кроз образовне институције се само надограђује. Дакле, образовање
је дуготрајно, целоживотно учење. Човек не може успешно управљати својом каријером, остваривати своје циљеве, уколико не схвати да ће целог живота пратити
промене и иновирати своја знања.
Образовање је кључна карика у ланцу генерисања нових знања, тако да се
све више говори о привреди и друштву заснованом на знању. Европска унија, поред
других приоритета, даје посебан значај образовању.
„На глобалном тржишту сваки производ или услуга су продукт опредмећеног знања. Отуда се све чешће говори да се капитал компаније налази у људским
ресурсима, односно њиховим знањима и способностима. Овај став не подразумијева само достигнути ниво формалног образовања, већ њихове способности за
промјене и креативно стваралаштво. Може се закључити да нема сувишних знања,
већ само потребних. Компанија није само корисник раније стеченог и провјереног
знања, већ преко својих развојних, истраживачких сегмената, компанија и ствара
ново знање4“.
Целоживотно учење означава неопходност сталног учења током целог радног живота свих запослених, како би се обезбедили индивидуални и организациони опстанак, конкурентност и развој. У целоживотно учење треба да се укључе сви
запослени, јер од момента њиховог завршетка школовања свакодневно се дешавају
промене, тако да они не могу извршавати своје радне задатке, јер се захтеви посла
мењају. Образовне установе и њихови програми ма колико били савремени, нису у
стању пратити брзину промена савременог учења у свету. Учењем уз рад, спајајући
теорију и праксу запослени ће бити у стању пратити сталне промене и захтеве
радног места.
Целоживотно учење мора постати водеће начело целокупне организације
образовања и стицања знања и главни начин за развој грађанства, друштвене повезаности и запошљавања.
Када говоримо о студентској популацији увек мислимо на свршене средњошколце, наравно незапослене. Али не смијемо из вида испустити и једну велику
4
Dostupno na: http://www.scindeks.nb.rs/feeds/scholar/index.ashx?v=687
ЕКОНОМИКА
73
популацију становништва, како код нас, тако и у свету, а то су, пре свега, незапослени одрасли људи, који имају потребу да стекну тржишно корисна стручна
знања, затим запослени људи са средњом стручном спремом и потребом наставка
образовања и на крају, запослене са високом стручном спремом са потребом иновирања и надоградње постојећих знања.
Целоживотно учење подразумева:
1. Стицање и осавремењивање свих врста способности, интереса, знања
и квалификација од предшколског образовања до раздобља након пензионисања. Унапређење развоја знања и способности које ће омогућити
грађанима прилагођавање „друштву знања” и активном суделовању у
свим сферама друштвеног и економског живота, те на тај начин утицај
на властиту будућност.
2. Уважавање свих облика учења: формално образовање (нпр. курс на
факултету), неформално образовање (нпр. усавршавање вештина потребних на радном месту) и информално образовање, међугенерацијско
учење (размена знања у породици, међу пријатељима).
Потреба за учењем ће често остати нереализована уколико не постоји и подстицај за учењем. Опште је познато да у људској нарави постоји комодитетни инстинкт. Људи нису склони по природи радити, нити учити, уколико то не морају.
Можемо рећи да учење постаје егзистенцијална потреба. Ако желимо ефективне и ефикасне промене које ће довести до промене понашања, културе, оне захтевају учење, јер сваки прелаз из једног у други систем захтева знање, бар до
нивоа разумевања новог система, односно свих учесника промена. Учење постаје
доминантан процес у животу човека и највећи део времена проведеног у учењу је
саставни део радног времена.
Важност образовања запослених
Разлози за додатно образовање запослених су многобројни. Навешћемо само
неке од њих: промене у технологији и застаревање раније стечених знања захтевају
нова знања и перманентно образовање, турбулентност, неизвесност и комплексност пословног окружења тражи већа и другачија знања, промена стила пословања
– модерно пословање тражи нове вештине и способности запослених, као што су:
комуникационе вештине, вештине управљања конфликтима, итд., ширење јаза између захтева рада и актуелних занимања на тржишту, велика разлика између система образовања и захтева рада, где се промене дешавају много брже од реформи образовања и повећање броја потребних вештина које захтевају савремени послови.
Савремено пословање захтева од запослених и нове вештине, као што су:
креативност, прилагођавање променама, решавање проблема, комуникацију и сарадњу са другима, тимски рад, непосредан контакт са потрошачима, а без перманентног образовања запослени није у могућности пратити захтеве савременог
пословања.
74
ЕКОНОМИКА
Предности целоживотног учења
Економски развој неке државе зависи од квалитета њених људских ресурса.
Кориштење тих ресурса и улагање у њихов квалитет примарни су фактори развоја.
Целоживотни систем учења основна је претпоставка раста и развоја, те постаје
нужно у време брзих промена у потребним вештинама и знањима.
Знања које стичемо као деца или млади људи неће дуго трајати. Активан
наставак учења важан је облик примене целоживотног учења. Мотивација и разноликост могућности образовања основни су услов за успешно целоживотно учење.
Нужно је подићи потражњу за образовањем, а самим тим и понуду. До сада је формално образовање одређивало политику и начин стицања образовања.
У континуитету целоживотног учења више долазе до израза неформално и
информално образовање и учење. Неформално учење је интегрални део концепта
целоживотног учења и једно од кључних усмерења образовања за 21. век, те одговор на изазове које узрокују брзе промене света.
Термин целоживотно образовање означава континуирано учење од колевке до гроба. Идеја целоживотног образовања потиче из претпоставке да је човек
највеће богатство друштва и да зато у њега треба улагати. Неформално учење
унапређује лични развој. Неформални је оквир начин за развијање властитих потенцијала, интереса и талената. Исто тако оно унапређује запошљавање. Оно подстиче препознавање интереса за будући позив и одабир жељеног радног места.
Целоживотно учење унапређује активно грађанство, цивилно друштво и демократију, мир и интегрисану Европу. Оно је инструмент за постизање веће друштвене
једнакости и правде.
Нове технологије све више утичу на образовање, радна места, професије и
врсте послова. Многи сматрају да након завршетка одређене школе више никада
неће морати учити или обучавати се за рад. У времену када се границе знања из
дана у дан проширују, таквим уверењем доводе се у опасност маргинализације у
друштвеној стратификацији.
Управо зато у данашње време се све чешће помиње термин целоживотно
учење и то не само у земљама Европске уније већ и у нашој земљи. Да би схватили зашто је оно битно, морамо прво знати шта заправо подразумева целоживотно
учење. Целоживотно учење се дефинише као активност учења током целог живота,
с циљем унапређивања знања, вештина и способности.
С брзим развојем нових технологија мењају се радни, друштвени и породични односи, па се тако од човека очекује континуирано праћење тих промена и
активно суделовање у друштву. Човек мора трајно учити како би био у могућности
пратити промене.
Закључак
Управљање каријером омогућава запосленима да постигну боље разумевање
и усавршавање својих вештина и интересовања у вези с каријером и да што успешније искористе те вештине и интересовања, не само у оквирима организације, већ
и након што напусте организацију у којој су стекли те вештине.
ЕКОНОМИКА
75
У циљу доказивања основне претпоставке овог рада, по којој је савремени
менаџмент људских ресурса нов, изазован и актуелан концепт управљања људским
ресурсима, којим организација остварује своје стратешке циљеве, уз истовремено
вредновање људи, као свог највреднијег ресурса, на целоживотном учењу и савременим тенденцијама, односно управљању каријером, извршено је истраживање и
анализа литературе домаћих и страних стручњака из ове област и на основу тога
дошло се до следећих закључака.
Бурне промене у окружењу условиле су револуционарне промене у организацијама. Данас организације делују у окружењу које тражи другачији приступ,
начин размишљања и другачију структуру. У оваквим условима, традиционални
модели управљања и развоја људских ресурса изгубили су корак с временом, све
више и очигледније уступајући место савременијим, практичнијим, примеренијим
и хуманијим формама управљања и развоја, са циљем да се брже и безболније решавају и превазилазе свакодневне потребе предузећа. Нове организације све више
се удаљавају од свог пирамидалног облика и крећу према хоризонталном облику, што има дубоке и значајне импликације на менаџмент људских ресурса. Савремени менаџмент људских ресурса редизајнирао је суштину управљања
људским ресурсима и на прво место, испред свих осталих ресурса, ставио људе,
препознавши у њиховом знању, вештинама и способностима свој највреднији ресурс. Према новом концепту менаџмента људских ресурса, запослени све више
постају: стратези, визионари и лидери. Они нису само извршиоци, већ и креативци
задатака.
Обликовањем и мудрим управљањем индивидуалним потенцијалом запослених, њиховим знањима, вештинама и способностима, савремени менаџмент људских ресурса ће омогућити организацији да оствари своје стратешке и друге циљеве.
У економији будућности успех организације ће зависити од брзине реаговања менаџмента људских ресурса на промене, способносни за учење и од компетенција запослених. Успешне организације ће бити оне чији ће менаџмент људских
ресурса стратегију претворити у акцију, да ефикасно и интелигентно управља процесима, да максимизира оданост запослених и да креира услове који ће организацији обезбедити конкурентску предност.
Литература
1. Ћамиловић, С. и Вујић, В., (2007.), Основе менаџмента људских ресурса, Београд: Техноконсалтинг
2. Десслер, Г. (2007.), Основи менаџмента људских ресурса, Београд: Дата
Статус
3. Друцкер, П., (2002.), Управљање у новом друштву, Нови Сад: Адижес
4. Ђорђевић-Бољановић Ј., (2009.), Менаџмент знања, Београд: Дата Статус
5. Икач, Н., (2001.), Менаџмент људских ресурса, Београд: Еуротренд
Маркетинг
6. Јовановић-Божинов, М., Кулић, Ж. и Цветковски, Т., (2004.), Менаџмент
људских ресурса, Београд: Мегатренд
76
ЕКОНОМИКА
7. Николић, М. М., Раичевић, М., & Прокоповић, К. С. (2011). Менаџмент
људских ресурса у јавној управи. Економика, 57(1), 184-192.
8. Штангл-Шушњар, Г. и Зимањи, В., (2005.), Менаџмент људских ресурса, Суботица: Економски факултет
9. Стојановић, Д. (2011). Савремени концепт приступа људским ресурсима у бизнису. Економика, 57(3), 296-305.
10. Torrington, D., Hall, L. и Taylor, S., (2004.), Менаџмент људских ресурса,
Београд.
1. http://www.infed.org/thinkers/senge.htm
2. http://www.megatrender.blog.co.yu/blog/megatrender/megatrender10/2007/09/07/organizacija-koja-uci
3. http://www.knowledgebankl.org/poslovna_komunikacija_fps-3-iu-05/
lekcije/lekcija10.htm
4. http://www.zzrs.org/publikacije/publikacija_2.asp
5. http://www.moj-posao.net
6. http://www.words.ru
7. http://www.scindeks.nb.rs/feeds/scholar/index.ashx?v=687
ЕКОНОМИКА
77
ПРЕГЛЕДНИ ЧЛАНЦИ
Др Миљана Барјактаровић
Алфа Универзитет, Београд
Јована Станисављевић
ПРИВЛАЧЕЊЕ СТРАНИХ ДИРЕКТНИХ
ИНВЕСТИЦИЈА – АКТУЕЛНО СТАЊЕ
У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ И ПРЕПОРУКЕ
Апстракт
Главни циљ државе треба да буде стварање услова потребних за привлачење инвестиција. Држава мора да охрабрује компаније да буду што амбициозније на путу ка остваривању конкурентске предности и да ствара окружење у којем би компаније имале могућности за стицање конкурентске
предности. Мешање државе у тржишни механизам би могао да оствари
одређење краткорочне предности, али државна заштита и интервенционализам смањују иновације и ефикасност на дуги рок. Из тог разлога, не би
смела да има директну улогу у стварању тржишне вредности. Општи услови за привлачење страних инвестиција у Србију су: а) Расположиви ресурси,
уз развијену инфраструктуру и људски потенцијал; б) Стварање стабилног
макроекономског амбијента, уз јасно дефинисану инвестициону политику; в)
Обезбеђење сигурног, флексибилног и недискриманаторског законског оквира, уз поједностављење административних процедура за оснивање и пословање предузећа.
Кључне речи: инвестиције, привлачење, окружење, политика
АТТRACTING OF FOREIGN DIRECT INVESTMENT –
THE CURRENT STATE IN SERBIA
AND RECOMMENDATIONS
Abstract
The most important goal of each country should be creation of precondition for
attracting investments. Government should encourage companies to be as much as
possible ambitious in achieving competitive advantage and to create environment
favorable for acquiring competitive advantages. Government intervention into
the market allocation could result in short-term advantages, but protective
measures and interventionism reduce innovations on the long run. Therefore,
government should have direct role in creation of value on the market. General
business environment for investment attracting in Serbia are: (a) available
resources, including developed infrastructure and human resources (b) Creation
of stable macroeconomic environment, with clearly defined investment policy (c)
Providing of reliable, flexible and non-discriminatory legal framework, followed
by simplification of administrative procedures for establishing and running
companies.
Key words: investment, attracting, environment, policy
78
ЕКОНОМИКА
Увод
Стране инвестиције се у земљама у развоју сматрају значајним извором привредног раста и развоја, раста производње, извоза, технолошког напретка, раста
запослености и друштвеног бруто производа. Економија која остварује приливе
по основу страних инвестиција стиче у очима политичке и инвестиционе јавности
кредибилитет и поверење. Стране директне инвестиције су вишеструко корисне
зато што омогућавају: повећано укључивање земље у међународну трговину и извоз, повећање конкурентности у окружењу, побољшање квалитета људских ресурса и њихових управљачких способности, развој предузетништва.
Србија би требала да ствара квалитетан пословни амбијент који ће мотивисати и заинтересовати стране инвеститоре да уложе свој капитал у Србију. Најпожељније су оне инвестиције које се односе на разменљива добра (индустрија,
енергетика, пољопривреда) и подстичу продуктивност, извоз и конкурентност и
стварају девизни прилив.
Тачно је да природни ресурси могу да створе повољне шансе за развој, али
њихово постојање не гарантује успех баш увек. Оно што Србију карактерише веома повољном јесте њен географски положај. Србија остварује компаративну предност кроз повољан природно географски и саобраћајни положај и добру основу за
развој свих видова превоза и привлачење робног транзита. Оно што представља
заиста велику препреку привредном расту, повећању продуктивности и конкурентности јесте слабо развијена инфраструктура, застарели превозни капацитети,
неадекватна организација саобраћаја, безбедности и заштита животне средине.1
Србија има квалитет људски потенцијал, али је незапосленост на високом ниво,
око 770.000 незапослених,од којих је 27.000 са факултетским и дипломама виших
школа,а 75.000 са дипломама средњих школа.2 .т
Изградња пословне инфраструктуре је неопходна за подстицање директних
страних инвестиција. Она обухвата: идентификовање индустријских зона који би
биле атрактивне за инвеститоре како би се диверсификовала улагања на територији
целе Србије; сређивање власничких услова пре започињања инвестиције; подршку успостављању индустријализованих паркова ; давање земљишта на коришћење
под повољним условима ; инфраструктурно опремање локација; олакшице у погледу цене грађевинског земљишта, уколико је његово коришћење повезано с отварањем нових радних места; привлачење инвеститора који су спремни да развију
истраживачке и развојне активности у Србији; привлачење инвеститора који могу
да покрену део домаћих предузећа кроз уговоре о кооперацији.
Србија има повољан положај, чак много повољнији од земаља у региону када
је реч о величини домаћег тржишта, што је фактор који утиче на прилив инвестиција. Повезана са земљама Западне Европе и Блиског Истока једноставним приступом аутопута Е75 и међународним аеродром Никола Тесла, коридорима 7 и 10. Има
могућност бесцаринског извоза око 4.650 производа у САД. Проходност робе до
око 800 милиона потрошача на основу спо­разума о слободној трговини:
• Србија у марту 2012. добила статус кандидата у ЕУ
• CEFTA Споразум
1
Драгутиновић, С., Дескрипција понашања глобалних и регионалних финансијских
тржишта у. периоду кризе, макроекономске анализе и трендови и коњуктурни барометар,
Београд, 2009, стр. 6.
2
Републички завода за статистику, www.stat.gov.rs
ЕКОНОМИКА
79
•
•
•
•
•
Споразум са чланицама EFTA
Аутономни трговински преференцијали ЕУ одобрени су у де­цембру
2000, а у фебруару 2010. почела је примена Прела­зног трговинског споразума са ЕУ
Споразуми са Руском Федерацијом, Белорусијом и Казахста­ном
Споразум са Турском
Започети су преговори о потписивању споразума са Ираном 3
Стране директне инвестиције у периоду 2000-2011. године
и њихов утицај на развој
Od почетка 2001, па до краја 2008. године, по основу нето спољног задуживања,
нето текућих трансфера, страних директних инвестирања, портфолио и других инвестиција, у Србију се слило преко 62 милијарде долара, а остварен је, уз веома ниску
стартну основу, скроман раст БДП – по просечној стопи раста од око 5,5%. Тај раст
се заснивао пре свега на расту БДП у сектору услуга, који се заснивао на огромном
расту увоза и прилива страног капитала по низу основа. У Србији, велики број мултинационалних компанија има развијено пословање. Компаније које се налазе на листи
водећих страних инвеститора су компаније: Telenor, Mobilkom Austria, Philip Morris,
Banca Intesa i InBev, а у припреми су нови крупни инвестициони пројекти. Економске
реформе су се динамичније одвијале од политичких, правних и институционалних, у
периоду од 2000. до 2008. године, које су требале да изграде савременији систем са демократским и тржишним институцијама, као и да успоставе нова стабилнија правила
понашања и ефикаснију примену истих. Србија и Београд постају све атрактивнија
локација за интернационалне инвеститоре. Укупна вредност страних улагања уземљи
од 2001. године износи 8,9 милијарди долара, а од тога је само у прошлој години забележен прилив од 4,4 милијарде.4
Укупне инвестиције и главни инвеститори
У 2001. години, структурне реформе су се одвијале веома динамично и биле су
подржане станд-бy аранжманом са ММФ и регулисањем односа са иностраним повериоцима, уз отпис и репрограм дуга према Париском клубу и међународном финансијском
подршком у виду донација и концесионалних кредита. У 2002, другој години транзиције,
одржана је макроекономска стабилност и привредни раст. Као резултат стабилне фискалне и монетарне политике, смањивана је стопа инфлације и релативно очувана стабилност девизног курса. Значајан помак ка стварању здравог и реалног сектора представља остварена тендерска и аукцијска продаја 265 предузећа. У 2003. години остварени
су скромнији економски резултати кроз макроекономска кретања. У период од 2001. до
2003. године, макроекономска политика је била усмерена ка стабилности цена и курса.
И у 2003. години, економске реформе, као и стабилизација у земљи, имале су велику
подршку Међународних финансијских организација. Одобрена је значајна финансијска
подршка од 440 милиона УСД на бази трогодишњег продуженог споразума, након позитивне оцене економске политике, од стране ММФ-а.5
3
www.pks.rs
4
www.nbs.rs, 14. januar 2011
5
Министарство финансија републике Србије, www.мфин.гов.рс, 14. јануар 2011
80
ЕКОНОМИКА
Такође је и Европска комисија пружила значајну макрофинансијску помоћ.
Светска банка је одобрила значајне кредите по IDA условима, која је и у 2003.
години одобрила кредите за структурно прилагођавање у укупном износу од 150
милиона УСД као подршку приватизацији и развоју финансијског сектора, подршку развоја здравства и образовања и подршку социјалним програмима. Европска
инвестициона банка је финансијски подржала пројекте развоја електропривреде,
транспорта и малих и средњих предузећа у 2003. г. у износу од 162 милиона евра.
У 2003. години, макроекономска кретања су била позитивна у погледу смањења
инфлације, јачања девизних резерви, благог пораста производње и извоза, као и
значајног раста СДИ. Остварени резултати су праћени високим фискалним дефицитom (3,7% БДП, а кад се укључе пројекти и финансирање иностраним кредитима 4,2% БДП), високим дефицитом текућег платног биланса (12,5% БДП) и високом стопом незапослености, преко 30% укупне радне снаге на бази регистрованих
незапослених лица, или 15% ако се узму у обзир и нерегистрована лица запослена
у приватном сектору и лица запослена у сивој економији. У 2004. години остварене
су, изнад очекивања, пожељне тенденције раста друштвеног бруто производа од
8%, као и раста индустријске и пољопривредне производње од 8%, али и убрзање
инфлације (13,7%)као и рекордан спољнотрговински дефицит (око 7,4 милијарди
долара). Такође, у 2004. години је и укупан ниво јавне потрошње био врло висок и
износио је чак 49% друштвеног бруто производа.6
У периоду од 2001. до 2006. године, укупно је приватизовано 80% од предвиђених предузећа што је веома охрабрујуће, а план је да се целокупан процес
приватизације заврши до краја 2007. године. У 2005. години у српску привреду је
уложено и око 1,5 милијарди УСД СДИ, што представља добар знак да се поверење
страних инвеститора враћа. Крајем 2005. године, ММФ опрашта 700 милиона долара дуга, након успешних преговора, а при том Србији одобрава још 200 милиона
долара кредита.7
На Србију се гледа као на најскупљу државу у Европи. Државни издаци у
2005. години крећу се око 50% од друштвеног бруто производа, што представља
значајан ограничавајући фактор развоја у наредном периоду. Београд се налази
убедљиво на првом месту у Србији по приливу страних улагања, укупна вредност
инвестиционих пројеката износи око 3,5 милијарде УСД, што чини око 80% свих
страних улагања у Србији. Страним компанијама најинтересантније су услужне
делатности – банкарство, трговина, телекомуникације, али и развој некретнина и
производне гране. Србија се налази на дну листе европских транзиционих земаља
према нивоу личних и посебно економских слобода, а на врху према корупцији.
У 2008. години, потенцијални ефекти кризе су били често занемарени од стране
високих представника за економска питања у Србији, што је утицало на кашњење
у спровођењу мера за умањење ефеката кризе. Дуг који је износио 146 милијарди
динара, без камате с почетка прошле године, у 2008. Износио је 230 милијарди динара, док се и број блокираних рачуна повећао за 13.687, за мало више од годину
дана.8 Кретање страних директних инвестиција дато је на графикону 1.
6
www.stat.gov.rs, 14. јануар 2011
7
Министарство финансија републике Србије, www.мфин.гов.рс, 14. јануар 2011
8
www.stat.gov.rs, 14. januar 2011
ЕКОНОМИКА
81
Графикон 1. Ниво инвестиција у Србији у периоду 2003-2011 (у милионима УСД)
Године 2009. и 2010. су године ниских инвестиција, посебно када се упореде
са БДП Србије. Једноставно, 1,5 милијарди УСД у 2010. години, са 1,44 милијарде
у 2005. години те две вредности нису сличне јер је у међувремену друштвени производ Србије порастао. Година 2011. је релативно добра, али је то још далеко од
најбоље, 2006. године.
Највећи инвеститори
Светска економска криза се одразила на нашу економију на различите начине, од отпуштања радника до најављених смањења подстицаја, инвестиција и плата. Затражено је 374 милиона евра зајмова за ликвидност, од укупно 398 милиона
евра примљених захтева за субвенционисане кредите, док 15 милиона евра износе
инвестиционе позајмице.
Табела 1. Највеће стране инвестиције у Републици Србији (у мил.евра)
Извор: www.пкс.рс, Стране директне инвестиције
Од укупно 954 зајма за ликвидност, чак 832 позајмице узела су мала предузећа, што показују и подаци о до сада одобреним кредитима уз субвенцију државе.
Одобрено је 89 зајмова средњим предузећима, а 37 кредита за ликвидност великим
предузећима. Од почетка 2001, закључно са крајем 2008. године, на подручју Србије се слило преко 62 милијарде долара, по основу нето спољног задуживања,
нето текућих трансфера, страних директних инвестирања, портфолио и других ин-
82
ЕКОНОМИКА
вестиција , а остварен је, уз веома ниску стартну основу, врло скроман раст БДП,
по просечној стопи раста од око 5,5%.9 Раст се базирао пре свега на расту БДП у
сектору услуга, који се опет заснивао на енормном расту увоза и прилива страног
капитала по низу основа
Утицај светске економске кризе на инвестиције у Србији
Оно што је утицало на смањење индустријске производње, извоза, увоза,
запослености, промета на мало, јесу пад домаће и светске тражње, успоравање
кредитне активности и страних директних инвестиција. Србија је успела да спречи дубље поремећаје у финансијском и реалном сектору спровођењем Владиног
пакета мера економске и монетарне политике, тако да је одржана макроекономска
стабилност и ублажена рецесиона тенденција. Индиректне ефекте кризе по финансијски сектор, које ће се манифестовати кроз пад ликвидности, отежану изградњу
и реформе финансијских институција, као и по реалан сектор кроз успоравање
привредне активности, највише ће осетити земље у развоју и земље које пролазе кроз процес транзиције. Немогућност добијања нових кредита из иностранства
представља огроман проблем са којим се Србија сусреће у априлу 2009. године.
Осетно се смањује прилив девиза од продаје предузећа страним инвеститорима као и greenfield инвестиција, што је последица светске економске кризе, али
и ниског кредитног рејтинга Србије. Фирме одлажу нове планиране инвестиције
и у томе се огледа највећи ефекат кризе. Држава је однедавно у сарадњи са банкама покренула и субвенционисано кредитирање ликвидности и инвестиција лоцирајући као велики проблем неликвидност српских предузећа.
Криза је утицала на појаву недостатка тражње и аверзију тржишних учесника према ризичнијим и већим инвестирањима на финансијским тржиштима свуда
у свету. Уложено је 3,36 милијарди долара бруто у Србију у 2008. години, што
представља мало мањи износ него у 2007. години, када су бруто страна улагања
достигла 3,57 милијарди. Остварен је бруто прилив од 2,4 милијарде долара током
прве половине године, али је у другој половини забележен очекивани пад, са 1,1
милијардом долара улагања. Међутим, нето вредност робних и новчаних страних
улагања износила је 2,49 милијарди долара, што је за 13% више него у 2007. години. У структури одлива, на улагање домаћег капитала у иностранство отишло је
398,2 милиона долара, док су стране компаније у Србији укупно трансферисале у
иностранство 608,9 милиона долара. 10
Веома значајно у 2008. години, јесте неколико великих аквизиција домаћих
предузећа, у које спадају Хеинекен, који је купио три српске пиваре, као и компанија PepsiCo која је преузела Marbo Produkt. Такође у велике инвестиције убраја
се и докапитализација фирме МПЦ Пропертиес од стране Merrill Lynch-a. Ових
неколико великих трансакција, као и продају ДДОР-а Нови Сад италијанској осигуравајућој кући Fondiaria SAI, највише су допринеле релативно задовољавајућем
приливу страног капитала.
Када говоримо о Greenfield и brownfield projektima, подаци из базе European
Investment Monitor (EIM), коју припрема консултантска кућа Ernst & Young, показују да
је 2008. године било 37 пројеката. Према EIM бази, водећи сектори, по броју пројеката,
су производња ауто делова, затим хемијска и машинска индустрија, као и прерада неметала. Међу врстама улагања, доминирају потпуно нове инвестиције, али је регистровано
9
Министарство финансија републике Србије, www.mfin.gov.rs, 14. januar 2011
10
www.siepa.gov.rs, 14. januar 2011
ЕКОНОМИКА
83
и неколико случајева проширења постојећих капацитета. Холандија заузима прво место
у структури прилива страних директних инвестиција по земљама, која, у односу на 2007.
годину, бележи велики скок. Иза ње следе Италија и Аустрија, а по нешто мањој висини
улагања издвајају се још и Хрватска, Швајцарска и Словенија. Посматрајући 2008. годину, долази се до податка да је остварено 2,25 милијарди евра страних улагања и да је прва
половина године била успешнија од друге. Прилив од јануара до јуна износио је преко
1,5 милијарди евра, док је у трећем и четвртом кварталу смањен је на 335 и 365 милиона,
да би, опет, у прва три месеца 2009. порастао на 678 милиона. Страног капитала би свакако било мање него крајем прошле године, без новца од Газпром-а.11
Евидентно је да је укупна сума страних директних инвестиција веома мала
и да је доста нижа него у напреднијим транзиционим земљама. Инвестиције су
улазиле углавном у сектор неразменљивих добара – банкарство, осигурање, енергетику, телекомуникације, некретнине и трговину на мало. Од највећег значаја су
оне инвестиције које подстичу продуктивност и технолошки напредак, посебно у
сектору разменљивих добара, јер подстичу конкурентност и извоз.
Стране директне инвестиције нерезидената у Србију у 2009-2011.
Нето вредност новчаних страних улагања, према подацима Народне банке
Србије, у првих шест месеци 2009. године износила је 853,8 милиона евра, што је
ефекат светске економске кризе и мањег интересовања страних инвеститора. Укупан
бруто прилив страног капитала достигао је 907,4 милиона евра, док се у структури
одлива на повлачење инвестиција страних компанија односио 55,1 милион евра, а
на улагање домаћег капитала у иностранству преостала 43,2 милиона евра. У првих
шест месеци 2008, бруто и нето прилив страних улагања био је за око 75 % већи.12
Руска Федерација је направила највећу страну инвестицију у јуну 2010. године улагањем капитала у Нафтну индустрију Србије. Потписан је уговор о продаји НИС-а крајем децембра 2008. године у Москви, а почетком фебруара 2010.
године, руски Газпром Нефт је преузео управљање Нафтном индустријом Србије,
уплативши 400 милиона евра за куповину 51 одсто акција српске нафтне компаније. Тендерска продаја Југословенског речног бродарства и Новкабела компанијама EDDS и East Point спадају у остале значајније пројекте који су Србији донели
прилив страног капитала. Изградња фабрике челичних цеви италијанске компаније Eurogroup у Новој Пазови, вредна свега 10 милиона евра је највећа greenfield
инвестиција, а издваја се и неколико броwнфиелд инвестиција, као што су нови
погони хрватских фирми Vindija и Nexe група.
Табела бр. 2. Страна директна улагања, јан-јун 2009. год.
Извор: СИЕПА, страна улагања, www.siepa.gov.rs
11
www.stat.gov.rs, 14. januar 2011
12
www.ebrd.org, 23. januar 2011
84
ЕКОНОМИКА
Greenfield пројекти који су у плану, су углавном сектори некретнина и малопродаје, што показује да стране компаније, као што је италијански Bernardi са
најављеним улагањем 250 милиона евра у индустријској зони у Пећинцима, негде
ипак имају поверење у дугорочни раст тржишта Србије.
Посматрајући структуру нето прилива страних директних улагања по земљама,
могу се приметити одређене промене. На водећој позицији, са приливом од 419,1 милион евра, налази се Руска Федерација, док је Италија, која се у овом периоду прошле
године налазила на првом месту, сада пала на четврто. На другој позицији се налази
Аустрија, а одмах иза ње Холандија, Швајцарска и Велика Британија, али са мањим
приливом него у истом периоду у 2008. години. Мађарска се налази на деветој позицији, али са веома скромним улагањима, која прошле године није била пласирана ни
међу првих петнаест земаља, што важи и за остале чланице Европске уније. У последње две године највише је инвестирано у финансијски сектор што износи око 40 %
инвестиција, а у 2009. години су до сада највећа улагања забележена у сектору вађења
руда и камена. Остале инвестиције су отишле у некретнине, телекомуникације, финансијски сектор и прехрамбену индустрију, тако да у секторској структури СДИ ни у овој
години није било већих промена.13 Значајне инвестиције забележене су још у области
саобраћаја и телекомуникација, док грађевинарство, пољопривреда и остале делатности и даље остају са веома ниским приливом страног капитала.
Интересантно је погледати и гранску структуру инвестиција у Србији
Графикон 2. Гранска структура инвестиција у Србији у 2011. години
Легенда
Посматрано по делатностима, а према подацима за 2011. годину, (графикон
бр. 2) највиши износ страних улагања пласиран је у сектор трговине на велико и
мало (788 милиона УСД у апсолутном износу), а следе прерађивачка индустрија
13
www.siepa.gov.rs23. januar 2011
ЕКОНОМИКА
85
(421 милиона УСД), финансијске делатности и осигурање (222 милиона УСД) и
послови с некретнинама (138 милиона УСД).
Пад иностране тражње и директних инвестиција огледа се кроз недостатке
економске политике изражене кроз унутрашњу и спољну неравнотежу. Фискални
дефицит говори о томе да се троши више него што може да се произведе. Таква
пракса може да траје док мањак има ко да покрије, а то су чинили страни инвеститори, наша дијаспора и финансијске институције. Требало би се окренути страним
кредиторима, с обзиром да прва два извора постају врло проблематична. Иако ,
простора за узимање нових зајмова има довољно, због релативно ниске спољне задужености земље, таква стратегија може да буде успешна само у кратком року. Она
може да допринесе тренутном превазилажењу проблема, без угрожавања екстерне
ликвидности земље, али врло брзо суштинске реформе постаће императив.
Битно питање јесте тема реформи привредног амбијента, што је такође повезано са економском кризом. Реч је о страним директним инвестицијама у свим
својим облицима, укључујући и приватизацију. Њихово успоравање у последња
два квартала, које би било драстично без продаје НИС-а, показује оно што је свима
јасно , а то је да криза представља озбиљну опасност. Међу 64 пројекта, који су
били најављени или завршени у претпрошлој години, доминирају прехрамбена и
аутомобилска индустрија, а значајан удео имају и електроника и грађевинарство.
Када се њима додају некретнине и трговина, које Ernst & Young изоставља из своје
базе, збир показује много већи број гринфилд пројеката у односу на перцепције
у јавности. Међутим, од самог броја греенфиелд инвестиција, важнији су њихова вредност, број запослених и извозни потенцијал. Ради се, углавном, о мањим
пројектима, величине од неколико милиона до неколико десетина милиона евра, у
најбољем случају. Чак и у технолошки-интензивним секторима, као што су аутомобилска или електронска индустрија, они најчешће подразумевају израду полупроизвода, па је и њихов нето девизни ефекат од извоза релативно скроман у односу
на висину нашег дефицита у размени са светом. На овакво стање надовезала се и
ескалација глобалне кризе. Суноврат тражње се најснажније осећа баш у аутомобилском сектору и, са њим повезаној, металској индустрији, а сличне последице
приметне су и области некретнина, што, онда, утиче и на индустрију грађевинских
материјала у којој су странци веома присутни код нас.
Реакција свих компанија на драстичан пад прихода може једино да буде редукција трошкова и одлагање инвестиција у кратком року, што је и логично. Уколико је реалан сектор и спреман за нова улагања, појављује се проблем појачане
резервисаности банака према финансирању пројеката. Резултат овог низа међусобно зависних процеса на крају је знатно успоравање глобалних токов инвестиција.
Одлуке о одлагању пројеката донели FIAT, U.S. Steel, Holcim, Embassy Group итд.
Нико од њих није у овом тренутку у стању да процени када ће пројекти бити одмрзнути, али, у већини случајева, у питању је реинвестирање од стране већ постојећих
компанија, чланица Савета, па ће процедура њихове реализације бити краћа него
код потпуно нових улагања. Ако крајем ове године заиста уследи почетак опоравка
реалног сектора, значајан део суме од 700-800 милиона долара могао би да уђе у
земљу у скорије време. Код нових гринфилд пројеката, период реализације траје,
у просеку, и дуже од годину дана. Према анкети UNCTAD –а, под називом World
Investment Prospects Survey 2008-2010. иностране комапније су постале више резервисане у погледу будућих улагања у нашу земљу у односу на претходни период.
Међутим, Југоисточна Европа, уз Заједницу независних држава, била је међу малобројним регионима за које је исказано растуће интересовање. Политички ризик је
фактор који има одлучујући утицај на успон и пад земаља на овој листи, а посебно
86
ЕКОНОМИКА
се односи на Србију која је драматично поправила свој положај на листи, пре свега
захваљујући побољшању политичке стабилности у периоду након 2000-те године.
У последњој деценији у Југоисточну Европу је ушло преко 100 милијарди
долара директних инвестиција. Нажалост, од тога на Србију отпада тек 13%, а у
односу на Румунију, Бугарску и Хрватску, заостаје не само по укупном приливу,
него и по износу по становнику, а било каква поређења са Чешком, Мађарском
или Словачком су још неповољнија. Успостављање уговорних односа са Унијом
и кандидатура за чланство, а, посебно, формално придруживање, донели су свим
земљама драстичан раст страних инвестиција. Од приватизације друштвеног сектора нема већег прилива капитала. Развој би могао да постане завистан од нових
greenfield инвестиција које су извозно оријентисане и могу да донесу раст запослености и значајније повећање извоза. О Коридору 10 се већ довољно говори, што
није случај са неким важним законима који би требало да нам битно поправе положај на фамозној листи Светске банке.
У ранијим студијама Doing Business-а најслабије смо били рангирани код
регистрације бизниса, издавања дозвола и затварања фирми. Нови, прави оне-стопсхоп систем за отварање предузећа већ функционише од маја, а у припреми су закони у области планирања и изградње и стечајног поступка. Изгледа да је власт, која,
пре свега, треба да буде сервис привреде и грађана, почела да слуша њихов глас и
да би могао да буде услишен позив председника Савета страних инвеститора да је
„доба кризе је прилика да се реформе спроведу много стриктније и дубље него до
сада и да се заврше реформе које су у Србији започете после 2000. године“.14 Било
је најављивано и да ће многе земље преселити своју производњу у Србију, али до
тога није дошло јер је у међувремену и српско тржиште постало неликвидно као и
тржишта земаља у окружењу.
У 2011. години СДИ су износиле преко 2 милијарде долара и биле су усмерене на трговину и прерађивачку индустрију – највише у области производње
основних метала, текстила и моторних возила. У сектору трговине, поред већ реализоване инвестиције „Delhaeze“ групе у трговински ланац „Делта макси“, очекују
се додатна улагања те групе у трговинске ланце „Ц маркет“, „Србија“, „Пекабета“
и „Звезда“. Производња текстила је привукла италијански „Beneton“, који је ове
године започео инвестирање у српску текстилну индустрију и, према најавама,
могу се очекивати додатна улагања. Од осталих сектора, знатнија страна улагања
очекују се у финансијском сектору – банке, али и осигуравајућа друштва, телекомуникацијама, грађевинарству и енергетици. Захваљујући позитивном утицају на
стопе раста извоза од 1,8 процентних поена годишње, ефекти ове инвестиције би
се директно огледали у смањењу учешћа текућег дефицита у БДП-у за 1,5 процентних поена годишње током посматраног периода. Учешће текућег дефицита
у БДП-у било би смањено са седам одсто у 2011. на 6,3 одсто у 2016. години, а не
повећано на 7,6 одсто, ако би се изузели ефекти те инвестиције.15
Како је наведено, СДИ на глобалном нивоу још нису достигле преткризни
ниво, али је вероватно да ће се то десити током ове године, док би максимум из
2007. требало да буде достигнут 2013. Већа спремност инвеститора на ту врсту улагања отвара могућности и изазове за креаторе економске политике у свим земљама,
посебно земљама у успону, који ће морати да их привуку како би оствариле циљеве
у погледу раста и развоја у наредном периоду. Србија у том погледу није изузетак
14
Пејчић, Д., Утицај светске економске кризе на СДИ у Србији, СИЕПА, Београд, 2009,
стр.31
15
www.ebrd.org, 23. januar 2011
ЕКОНОМИКА
87
– СДИ су услов постизања планираних стопа раста економске и спољнотрговинске
активности. Иако су приливи по том основу након кризе још увек веома скромни,
Србија ипак има водећу позицију у региону – према извештају Конференције за
трговину и развој Уједињених нација (UNCTAD) Србија је са 1,3 милијарде долара
страних улагања у 2010. години била испред Албаније – 1,1 милијарди, Словеније
– 834 милиона и Хрватске – 583 милиона. СДИ су током кризе у свим земљама
смањене, али је то смањење било знатно мање у Србији него, рецимо, у Хрватској
и Бугарској.
Пословно окружење као фактор привлачења инвестиција
Спољнотрговинска робна размена
У периоду 2001-2011. укупна трговинска размена Србије са светом изражено
у еврима, повећана је 3,5 пута. Извоз је порастао 4,4 пута - са 1,9 милијарди евра
на 8,4 милијарди евра, док је увоз порастао 3 пута са 4,8 милијарде евра на 14,4
милијарди евра. Покривеност увоза извозом повећана је у посматраном пери­оду са
40% на 58%. Најзначајнији спољнотрговински партнер Србије у 2011. години била
је Европска унија у коју је пласирано 57,6% робног извоза и из које потиче 55,6%
робног увоза
Динамичан раст извоза представља резултат позитивних ефеката процеса
приватизације и реструктурирања предузећа, потписаних споразума о слободној
трговини и укупне трансформације при­вредног система у тржишну економију.
Значајан стратегијски циљ у наредном периоду је још динамич­нији раст извоза и
даље смањивање спољнотрговинског дефицита
Процес приватизације и реструктурирања привреде је у завршној фази
• У периоду 2001-2011. године индустријска производња расла је по просечној стопи од око 0,7 годишње
• Темпо раста производње диктира прерађивачка индустрија, која представља доминантан сектор домаће индустрије
• Продуктивност рада у индустрији у периоду 2003-2009. просечно је годишње расла за 8,2% (након 2009. престала да се обрачуна­ва продуктивност)
• У структури индустријске производње најзаступљенији су: пре­храмбени
производи, металски комплекс, хемијска индустрија и енергетика. Очекује
се да ове области задрже доминантну пози­цију и у наредним годинама.
Економски раст и стварање стабилног
макроекономског амбијента
Нови модел подстицања штедње и инвестиција мора да замени стари модел
подстицања потрошње. Србија мора да се окрене подстицању извоза и инвестиција. Држава не би требало да управља трговином, као ни да бира тржишне победнике и штити непрофитабилна домаћа предузећа, јер су скоро никакве шансе да ће
она постати конкурентна на страним тржиштима.
Од огромног значаја за привлачење инвестиција јесте стварање стабилног
макроекономског окружења и вођење предвидиве економске политике Потребно је
водити политику привредног раста, извршити реформу јавног сектора и спроводити одговорну монетарну и фискалну политику како би Србија постала атрактивна
за потенцијалне инвеститоре
88
ЕКОНОМИКА
БДП је у периоду 2001-2011. растао по просечној годишњој сто­пи од 3,5%,
упркос томе што је у 2009. по први пут у овом веку, услед деловања негативних
ефеката глобалне кризе, био забеле­жен умерен пад од 3,5% . Главни генератори
раста биле су услужне делатности: трговина, са­обраћај, складиштење и везе, услуге финансијског посредовања, ПТТ услуге и телекомуникације. Поред наведених, пољопривреда и прерађивачка индустрија, у одређеној мери, допринеле су
привред­ном расту . Раст привредне активности допринео је побољшању животног
стан­дарда становништва, будући да је процењена вредност БДП по становнику у
2011. већи готово 2,6 пута у односу на 2001. годину.16
Фискална политика
Неефикасност јавног сектора, због релативно високих трошкова у односу на
квалитет и обим услуге, и необезбеђеност дугорочне одрживости јавних финансија
су главни разлози за реформу јавног сектора у Србији. Неопходно је да се смање
трошкови јавног сектора, а да се квалитет јавних услуга унапреди. У фискалној
економији је уочен однос супституције између прерасподеле и ефикасности пореског система. Србија би требала да почне са кредибилним средњорочним фискалним прилагођавањем, тј. смањивањем фискалног дефицита пре свега смањивањем
текуће јавне потрошње. Важно је да се смањи фискални дефицит, који тренутно
износи око 5% БДП.17 Према подацима Народне банке Србије, јавни дуг Србије је
достигао ниво од 51,1 одсто БДП-а18. Тиме је за шест одсто пробијена горња граница којом је законом прописано да држава може да се задужи и која је одређена на
45 одсто бруто друштвеног производа.
Могућност да дође до сличне ситуације каква је задесила грчку економију,
је велика. Сходно томе је неопходно повећати учешће јавних инвестиција, што
значи да текућа јавна потрошња мора да се смањи више него фискални дефицит.19 Неопходна је контрола плата и пензија у јавном сектору, контрола потрошње осталих будџетских средстава као и побољшање транспарентности рада
јавног сектора. Већа транспарентност јавног сектора постићи ће се кроз стварање законског оквира, и одговарајућих институција за имплементацију и контролу. Треба спровести реформу пензионог система и смањити превелики јавни
сектор. Неопходно је повећавање конкурентности и повећавање извоза како би
се трговински дефицит Србије смањио. Сузбијање сиве економије и рада на црно
би требало да буде пуно много ефикасније, зато што се тако смањују буџетски
приходи.
Структура пореских прихода
У Србији, порез на добит је један од најповољнијих у Европи, а порез на
додату вредност и порез на зараде су мањи него у већини држава Централне и
Источне Европе.
16
Привредна комора Србије, www.pks.rs
17
Министарство финансија републике Србије, http://www.mfin.gov.rs
18
Анализа дуга Републике Србије, www.nbs.rs, преузето 15.јуна 2012.
19
Арсић М., Фискална консолидација и реформа јавног сектора у Србији,март 2010, стр. 16
ЕКОНОМИКА
89
Табела бр. 3. Пореске стопе у Србији
Извор:СИЕПА / порески систем, http://www.siepa.gov.rs/site/sr/home/1/investirajte/poreski_sistem/
Порез на добит се плаћа по стопи од 10%. Порез по одбитку плаћа се по
стопи од 20% на дивиденде, уделе у добити у правном лицу, ауторске накнаде и
камате. Стопа пореза на доходак износи 12% за зараде, односно 20% за остале врсте прихода. У остале облике прихода спадају приходи од пољопривреде и шумарства, самосталне делатности, ауторских права и индустријске својине, капитала,
непокретности, затим капитални добици и други приходи. Стопа годишњег пореза
на доходак износи 10%, односно 15%, у зависности од висине годишњег дохотка.
За стране држављане, који имају статус резидената, нижа стопа пореза обрачунава
се на доходак испод 8 просечних годишњих зарада у Србији, а виша на доходак
који прелази овај износ. 20 Укупан збир доприноса за социјално осигурање и пореза
на зараде који се обрачунавају на нето зараду износи око 65% нето зараде.
Табела бр. 4. Стопа пореза на додату вредност и стопа пореза на добит – поређење
са земљама региона
Извор: СИЕПА / порески систем, http://www.siepa.gov.rs/site/sr/home/1/
investirajte/poreski_sistem/
Монетарна политика
Висока стопа запослености, привредни раст, стабилност цена, стабилност каматних стопа стабилност финансијских тржишта, стабилност на девизним тржиш-
20
СИЕПА / порески систем, http://www.siepa.gov.rs/site/sr/home/1/investirajte/poreski_sistem/,
29. јануар 2011
90
ЕКОНОМИКА
тима представљају 6 основних циљева монетарне политике.21 Посебно, монетарна
стабилност, стабилност цена се све више ставља као приоритет, што и представља
основни циљ Народне банке Србије и економске политике Владе.22 Монетарна политика би требало да подстиче стварање повољног тржишног амбијента и привлачења инвестиција. Један од главних циљева монетарне политике би требало да буде
смањивање инфлације јер је само ниска и предвидива инфлација стимулативна за
нове инвестиције и привредни раст. НБС би требала да интервенише на девином
тржишту када је реч о курсу динара искључиво у случајевима великих осцилација,
а курс би требало да се одређује на тржишту. Основ економских реформи у току
досадашњег периода транзи­ције чини стабилизациона политика, фокусирана на
смањење инфла­ције. У 2011. години раст потрошачких цена (ЦПИ) износио је 7%,
с тен­денцијом пада у наредним годинама. Циљана стопа инфлације за 2012. годину
износи 4%±1,5 п.п.23 Држава би требало да ствара конкурентски амбијент и утиче
на привлачење нових инвестиција, јер ће домаћа валута јачати уколико расту извоз
и стране директне инвестиције, а слабити ако је и извоз слаб, као и недовољан
прилив инвестиција. То захтева обезбеђивање предвидљивост пословног амбијента, јасан правни оквир и стабилну политичку ситуацију, као и банке Србије које
послују по европским директивама. Централна банка би требало да ради на јачању
независности, што би помогло да се ови циљеви реализују.
Финансијски сектор
Неопходно је подстицати развој финансијског тржишта како би се повећала
могућност прикупљања капитала. 24 Стабилност банкарског система треба повећати јер је финансијски систем у Србији управо банкарски оријентисан. Тренутно у
Србији послују 33 банке, од којих је 20 у страном власништву. Иако је конкурентност и пословање банака на домећем тржишту на задовољавајућем нивоу, неопходно је радити на побољшавању кредитног рејтинга Србије из разлога што је оцена
рејтинг агенција од великог утицаја на привлачење страних инвестиција. Процес
спајања домаћих банака у једну развојну банку, која би финансирала пројекте од
велике важности за остваривање конкурентских предности домаћих компанија
треба наставити, као и рад на развоју финансијских тржишта, унапређење квалитета информисања и доступности информација о компанијама. Јачање тржишта
обвезница, где би држава и локалне самоуправе могле да позајмљују средства којима би финансирали развојне пројекте и инфраструктуру, такође треба започети.
Незапосленост и образовни систем
У Србији је јефтина радна снага, а продуктивност рада је висока и расте у
просеку 11% годишње. Просечна годишња стопа раста нето зарада у периоду 20012011. износила је око 10%. Остварен је скок реалних нето зарада са око 100 евра
21
Пејчић, Д., Утицај светске економске кризе на СДИ у Србији, SIEPA, Београд, 2009, стр. 11
22
Циљеви монетарне политике дефинисани су чланом 3. Закона о Народној банци Србије
(„Службени гласник РС“, бр. 72/03 и 55/04)
23
www.pks.rs
24
Doing Business 2010, Reformnig through difficult times, The International Bank for Reconstruction
and Development/ The World Bank, стр. 32
ЕКОНОМИКА
91
у 2001. години, на око 360 евра у 2011. години, односно приближно 3,6 пута Просечна плата је најмања у региону и износи 356 евра. Структура радне снаге према
степену образовања је следећа:
1. Висока и виша стручна спрема 22,2%,
2. Средња стручна спрема 58,7% и
3. Ниска стручна спрема спрема и без школе 19,1%.25 Сходно томе, држава
би требала треба да подстиче раст степена образовања као и побољшање квалитета
основног, средњег и високог образовања. Образовни систем Србије карактерише
недостатак одређених образовних профила потребних тржишту рада, одлазак висококвалификоване радне снаге у иностранство тзв. „одлив мозгова“, низак ниво
улагања финансијских средстава у развој образовања, неприлагођеност наставних
планова и програма потребама тржишта рада, застарелост опреме и недовољна финансијска подршка програмима доквалификације и преквалификације. Стандарди
у образовању би требали да буду усклађени са Европским, а то се може унапредити
кроз усвајање светских пракси и стандарда. Улагања у науку и истраживање, ширење мрежа истраживачких инфраструктура и већа издвајања из буџета за науку,
истраживања и развој је такође неопходно подићи на виши ниво
Законски оквир
Потребно је обезбедити сигуран, недискриминаторски и флексибилан законски оквир. Из извештаја “Доинг Бусинесс” 178 земаља у свету спроводи мере
пословних прописа, а он обухвата 10 области: оснивање предузећа, добијање
дозвола, запошљавање радника, укњижење имовине, добијање кредита, заштита
инвеститора, плаћање пореза, спољна трговина, принудно извршавање уговора и
затварање предузећа. Србија је на 73. Месту када је реч о оснивању предузећа које
се заправо односи на лакоћу оснивања новог предузећа, као и регистрацију код
државних органа, што је и даље скупо и не тако једноставно. Потребно је 11 процедура за отварање предузећа и 23 дана. Србија је претходне године била на 108
месту, тако да је остварен велики помак.
Да би се добила дозвола, потребно је проћи кроз процедуру добијања дозвола и одобрења за уређење земљишта, односно градњу, што обухвата све урбанистичке планове, грађевинске и употребне дозволе, дозволе за уређење земљишта,
инфраструктурне, комуналне сагласности, санитарне и ватрогасне дозволе. Ово је
највећа препреку за стране директне инвестиције јер је стицање земљишта и започињање изградње представља велики проблем потенцијалним инвеститорима,
из разлога што је у Србији већина земљишта још увек у државном власништву и
не постоји могућност куповине државног земљишта. Србија заузима 174 место, а
прошле године је била 173. по овом индикатору. Главни проблеми су непостојање
тржишта на коме се одређује цена, нерешени власнички односи и спорост администрације. Број процедура за решавање овог питања јесте 20, време за обављање
посла је 279 дана. То не само да негативно утиче на стране инвеститоре већ веома
угрожава и конкурентност домаће привреде. Побољшати ефикасност у раду администрације и смањити корупцију, едуковати службенике, јесте оно што је неопходно што пре почети са спровођењем.
Инвеститори воле флексибилније тржиште рада и Србија је се налази на 94.
месту, док је прошле године била на 87 месту. С обзиром да неукњижена имовина
има далеко већи ризик од крађе или експропријације, регистрација имовине је од
25
92
www.pks.rs
ЕКОНОМИКА
велике важности за инвеститоре. Србија се налази на 105 месту, а претходне године је заузимала 99 место. Број процедура је 6 и потребно 111 дана за обављање.
Подједнако важан фактор представља и заштита инвеститора која се углавном односи на права заштите мањинских акционара, где Србија је на 73. Месту, односно
назадовала је за 3 места у односу на прошлу годину. Велика је концентрација власништва на тржишту капитала, што је последица слабог корпоративног управљања
и слабе заштите инвеститора. Иако Закони заиста добро штите положај инвеститора, имплементација је слаба, односно постоји проблем у спровођењу закона, што
као последицу има неликвидно тржиште и велику концентрацију власништва.
Један од битних показатеља јесте и плаћање пореза, где Србија заузима 139.
место, док је прошле године била на 129. За сваког страног инвеститора, спољна
трговина представља јако важан индикатор. Потребно је да земља има ефикасне
царине, добре саобраћајне мреже и што мање захтева за спољнотрговинску документацију, јер већина страних предузећа много увозе и извозе, стога је важно да се
убрза појефтињење и поједностављење процедура. Србија се налази на 97. месту
по индикатору принудног извршења уговора, док је претходне године заузимала
95. Ефикасно правосуђе је од великог значаја за стране инвеституре, а Србија је
задржала своју позицију из претходне године, 102. место.
Установљена неефикасност судова представља озбиљан проблем. Након
реформе, судство треба да буде независно и ослобођено било каквих политичких
притисака. Након улагања, инвеститор очекује да може да се обрати судовима у
случају неизвршења уговора и да му се пружи заштита својих права. Одређене
реформе су спроведене и када је реч о бирократији, али остаје недовршен посао,
којим ће се морати бавити такође. Проблем неефикасности јавне администрације
и проблеми добијања разних дозвола посебно грађевинских, представљају велику
баријеру. Процедуре за започињање посла јесу скраћене и то је значајан помак, али
се реформе не спроводе довољно брзо и ефикасно. Фактор који највише спречава успешно пословање јесте корупција која је и ове године наведена у извештају
Светског економског форума. Требало би имати за циљ да се корупција искорени
на свим нивоима, тако што најпре треба пооштрити казне за преступнике.
Подстицаји државе за привлачење инвестиција
Србију би требало много више промовисати као атрактивну локацију за
стране директне инвестиције. Специфичне конкурентске предности државе су оне
које морају да буду у главним промотивним порукама. Најбољи начин за успостављање веза са новим потенцијалним инвеститорима јесте придобијање страних
инвестиција непосредном промоцијом зато што је то директан приступ који је
прилагођен самом инвеститору. Да би се створила позитивна клима за привлачење
инвеститора, потребно им је пружити и одређене услуге и олакшице.
Услуге страним инвеститорима се могу поделити у три групе: Услуге у прединвестиционом периоду – пружање информација, подршка посетама инвеститора и успостављање веза са другим институцијама, услуге у процесу инвестирања
– пружање помоћи приликом добијања разних дозвола и сагласности надлежних
органа, обезбеђивање одговарајућих локација инфраструктуре и помоћ код почетних проблема, који се јављају код сваке нове инвестиције, и услуге у постинвестиционом периоду – које укључују одржавање пословних веза са постојећим инвеститорима, анимирање и помоћ код нових инвестиција, те помоћ код формирања
ЕКОНОМИКА
93
добављачке мреже између домаћих предузећа и страних инвеститора.26 У Србији
Агенција за страна улагања и промоцију извоза (СИЕПА) пружа значајну подршку
и домаћим извозницима и то у оквиру следећих услуга:27
- Анализа и пружање информација о страним тржиштима.
- Могућност повезивања са потенцијалним партнерима у иностранству.
- Организовање учешћа српских компанија на сајмовима у иностранству.
- Организација пословних сусрета између домаћих и страних компанија
у земљи и иностранству.
- Организација појединачних посета страних купаца домаћим компанијама.
- Организовање студијских путовања у иностранство и посета сајмовима.
- Организација семинара и обука за домаће компаније.
- Организација “Упознајте купце” сусрета и секторске анализе
Једна од услуга које држава такође пружа јесте проналажење греенфиелд и
броwнфиелд локација. База грађевинских локација и слободних капацитета у власништву домаћих физичких и правних лица намењена је потенцијалним и постојећим
инвеститорима и користи се при избору локација за изградњу производних и пословних објеката; ажурирана онлајн верзија базе налази се у фази израде и биће ускоро
поново доступна заинтересованим корисницима. Агенција активно ради на привлачењу потенцијалних инвеститора и ефикасној реализацији њихових пројеката,
давањем економских, правних и других врста информација, саветовањем у вези са
различитим административним аспектима пословања у Србији и пружањем подршке у свим фазама инвестиционог пројекта. СИЕПА нуди могућност организовања
посета и састанака са министарствима, агенцијама, локалним самоуправама и осталим релевантним институцијама у циљу што ефикасније реализације пројеката и
решавања конкретних проблема. Агенција има базу добављача која садржи податке о
производном програму, стандардима квалитета производним капацитетима домаћих
предузећа, као и њихове контакт податке, чиме је заинтересованим пословним партнерима из иностранства омогућено да добију детаљан увид у њихово пословање и
директно их контактирају ради успостављања сарадње.28
Закључак
Високоризично окружење у којем послују наводи инвеститоре да се фокусирају
на предвидљивост у доношењу одлука. Инвеститори ће уложити средства ако постоји
повољна пословна и инвестициона клима и укупно повољно окружење за привлачење,
раст и одрживост страних директних инвестиција. Већина инвеститора не придаје значај
пореским олакшицама и маркетиншком наступу земље у промовисању подршке страним инвеститорима. Националну стратегију привлачења страних инвеститора би требало ускладити са стратегијама светских компанија као потенцијалних инвеститора.
Још увек се разматра питање шта треба да се уради да би Србија привукла
инвеститоре и стране директне инвестиције. Размишља се у правцу напуштања
потрошачког и окретању проинвестиционом и извозном оријентисаном привред26
Doing Business 2010, Reformnig through difficult times, The International Bank for
Reconstruction and Development/ The World Bank, стр. 35
27
SIEPA/usluge, http://www.siepa.gov.rs/site/sr/home/1/o_nama/nase_usluge
28
SIEPA/usluge, http://www.siepa.gov.rs/site/sr/home/1/o_nama/nase_usluge
94
ЕКОНОМИКА
ном расту. Присутна је свест о немогућности наставка задуживања јер нас, у супротном, у наредном периоду очекују заиста велике отплате дугова.
Србија би морала да следи модел развоја извозно оријентисане привреде, али је
такође потребно да се стратешки одреди у које гране улагати, односно које имају потенцијал развоја. Требало би посматрати производе који могу бити конкурентни као на
пример пољопривредни. Потребно је створити услове који ће привући инвеституре. Инвеститор бира где да улаже и ако има боље услове на било којој локацији у свету, он ће
се логично определити за ону која му пружа веће шансе за повраћај на уложена средства.
Оно што се најчешће наводи као разлог због чега инвеститори заобилазе Србију јесте
пре свега, политичка нестабилност, лоша инфраструктура, гломазна бирократија и неефикасно правосуђе. Потребно је радити на побољшању ситуације у земљи кроз потребне реформе, како би се коначно дошло до побољшања пословног амбијента.
Оног тренутка када Србија почне преговоре о чланству у ЕУ, могу се очекивати улагања и повећање страних директних инвестиција. Тиме би се пружио одређен
вид гаранције инвеститорима да су њихова улагања сигурна, поштоваће се прописи,
биће заштићени, а и политичка стабилност више не би смела да буде довођена у
питање. Изградња модерне инфраструктуре мора да буде императив, јер без добре
инфраструктуре не може бити речи о озбиљним улагањима. За инвеститора од веома
великог значаја добра повезаност између одредишта. Морају се извршити капитална
улагања у инфраструктуру, најзначајније саобраћајнице и модернизовати железнице. Такође треба да дође до улагања и проширивања капацитета аеродроме.
Литература
1. Арсић М., Фискална консолидација и реформа јавног сектора у
Србији,март 2010.
2. Doing Business 2010, Reformnig through difficult times, The International
Bank for Reconstruction and Development/ The World Bank
3. Драгутиновић, С., Дескрипција понашања глобалних и регионалних финансијских тржишта у. периоду кризе, макроекономске анализе и трендови и коњуктурни барометар, Београд, 2009.
4. Пејчић, Д., Утицај светске економске кризе на СДИ у Србији, СИЕПА,
Београд, 2009.
5. Петковић, Ј.,Утицај економске кризе на пословање компанија у Србији,
Бизнис&Финансије, Београд, 2009.
6. СИЕПА, Агенција за страна улагања и промоцију извоза, Публикације,
часопис Инвестиције, Вуковић М., Децембар 2008., „Узлазни тренд”
7. United Nations conference on trade and development, World Investment
Report 2010, United Nations, New York and Geneva, http://www.unctad.org/
en/docs/wir2010_en.pdfVuković, M., SDI u Srbiji u 2008. godini, SIEPA,
Beograd, 2009.
8. World Economic Forum, The Global Competitiveness Report 2009-2010,
Geneva, Switzerland
1.
2.
3.
4.
5.
www.nbs.rs
www.mfin.gov.rs
http://www.siepa.gov.r
www.ebrd.org
www.pks.rs
ЕКОНОМИКА
95
ПРЕГЛЕДНИ ЧЛАНЦИ
Др Бећир Калач
Интернационални универзитет, Нови Пазар
Др Анђела Микић
Универзитет Метрополитан, Београд
Бранка Васиљевић
Добој
СТРАТЕШКЕ МОГУЋНОСТИ ОДНОСА СА ЈАВНОШЋУ
У САВРЕМЕНОМ ПОСЛОВАЊУ
Апстракт
Односи са јавношћу (ПР) представљају праксу управљања протоком информација између појединаца или организације и јавности. Путем односа са
јавношћу организације или појединци унапређују своју репутацију. Када је у
питању организација, циљ односа са јавношћу је да се убеде јавност, инвеститори, партнери, запослени и друге интересне групе у јавности, да одрже одређен став према организацији, њеном руководству, производима или
стратешким одлукама.
Кључне речи: Односи са јавношћу, стратешке могућности, савремено пословање
STRATEGIC POSSIBILITIES OF PUBLIC RELATIONS
IN MODERN BUSINESS
Abstract
Public relations (PR) is the practice of managing the flow of information between
an individual or an organization and the public. Public relations is a way for
organizations or people to enhance their reputations. The aim of public relations
by a company often is to persuade the public, investors, partners, employees, and
other stakeholders to maintain a certain point of view about it, its leadership,
products, or of strategic decisions.
Key words: Public relations, strategic possibilities, modern business
Увод
Термин односи са јавношћу (енгл. Публиц Релатионс, ПР) почео се користити у САД, одакле се његова употреба проширила и на остале земље, као интернационални назив за делатност и професију која је усмерена на изграђивање добрих
односа између одређеног субјекта и његовог окружења.
У савременом пословању односи са јавношћу означавају професију и пословну функцију. У развијеним земљама стручњаци за односе са јавношћу често
заузимају врх управљачке хијерархијске структуре у организацијама, а то је нешто што све више постаје реалност и у нашој средини. Задужени за остваривање
двосмерног комуницирања између организације и њених циљних група јавности
(усмереног на јачање међусобног поверења и разумевања), они прикупљају инфор96
ЕКОНОМИКА
мације о ставовима, захтевима и реакцијама циљних група, и истовремено, путем
комуникацијско-промотивних програма, обавештавају јавност о пословању организације. У њиховој надлежности су планирање, извођење и контрола комплетних програма комуницирања организације и њеног окружења. Такође, у условима
брзих и изненадних промена у окружењу, стручњаци за односе са јавношћу имају
важну саветодавну улогу у процесу креирања пословне стратегије предузећа и у
кризним, тј. конфликтним ситуацијама, које захтевају брзо реаговање и задовољавање интереса јавности.
Као значајна пословна функција, односи са јавношћу, заједно с осталим
функцијама, доприносе:
- потпунијем задовољавању потреба и захтева потрошача и корисника
услуга;
- јачању угледа организације у јавности и унапређењу односа са циљним
групама у окружењу;
- континуираном праћењу трендова у привреди и друштву, како би се организација што ефикасније прилагодила промењеним условима и искористила све погодности промена у окружењу;
- адекватном наступу организације на тржишту, јер се кроз процес координације комуникацијско-промотивних активности организације појачавају крајњи ефекти осталих облика промоције.
Стручњаци за односе са јавношћу могу бити стално запослени у организацији – то може бити једна особа којој деловање у овој области представља једини
пословни задатак, или може бити више особа, које заједно чине одељење или сектор за односе са јавношћу у организацији. Од статуса ових људи и одељења у хијерархијској структури, зависиће и утицај који они могу имати у пословној политици
организације.
Такође, уколико организација нема стално запослене у овој области, могу се
ангажовати спољашњи консултанти, који могу деловати самостално или као представници специјализоване агенције за односе са јавношћу.
Организација и њене јавности
У савременим условима пословања процес рада је постао сложен и захтева
учешће великог броја субјеката, од којих многи уопште нису чланови организације.
У окружењу сваке организације налази се знатан број различитих субјеката који
директно или индиректно утичу на њено пословање и чији се интереси у већој или
мањој мери укрштају са њеним интересима. Ови субјекти, укључујући и организацију, зависни су од опште “климе” у друштвеној средини и од снага друштвеног
развоја. Истовремено, свака организација и сама представља окружење у оквиру
кога запослени извршавају своје радне задатке и остварују своје циљеве.
То значи да се организација константно налази у процесу комуникације са
различитим и бројним друштвеним групама. Ове друштвене групе се у ПР-у називају “јавности”, а чињеница да се ради о више “јавности” утицала је да ова пословна и научна област добије назив “односи са јавностима.”
Јавност сачињава готово неограничен број различитих појединаца, група,
предузећа, институција и других субјеката из окружења организације. Сви они
немају подједнако велики утицај и значај за њен рад, нити су у подједнакој мери
повезани са пословањем појединих организација. Сходно томе, свака организација
ЕКОНОМИКА
97
настоји да идентификује и упозна своје циљне групе у јавности, које су у највећој
мери повезане са њеним пословањем и које највише утичу на остварење њених
циљева, како би са њима изградила што квалитетније међусобне односе. Са аспекта односа са јавношћу циљну групу за предузеће представљају сви који су заинтересовани за пословање предузећа, они на које утичу акције предузећа, односно они
чије мишљење може бити значајно за предузеће.
То су, на првом месту, запослени у компанији, на свим нивоима (радници, пословође, шефови сектора, директори радних целина). Ту су, затим, купци и клијенти, добављачи, конкуренти, банке и инвеститори, акционари, медији, државне институције, синдикати, итд.
Појам јавности је повезан са појмом јавног мњења, које чине ставови и
мишљења великог броја различитих субјеката из окружења организације, тј. оно
представља збир већине појединачних мишљења о одређеној појави која је од интереса за те појединце.
Стварање што бољег “суда” јавности о њему и његовом пословању, у савременим условима представља један од кључних циљева пословања сваког привредног субјекта. Кроз бројне активности односа са јавношћу организације настоје да
остваре жељени утицај на јавно мњење. На тај начин остварују три основна циља:
[White, 1988:22]
• стварају мишљење, односно став о одређеној појави тамо где став, односно мишљење нису постојали;
• подстиче јавност да мисли, верује и реагује на начин који се разликује
од онога на који су људи мислили, веровали и реаговали до активности
службе односа са јавношћу;
• јачају већ створена мишљења, што се означава побољшањем представе
о неком или нечем.
Интерни односи са јавношћу
Интерни односи са јавношћу намењени су унутрашњој јавности организације
– запосленима. Искуства показују да запослени представљају једну од најважнијих јавности, јер у највећој мери утичу на коначне пословне резултате сваке организације. Успешно деловање и провођење односа са јавношћу започиње најпре унутар предузећа,
одакле се преноси на све спољне сегменте, групе људи, појединце и целокупну јавност.
Развијањем осећаја припадности успешној организацији и истицањем постигнутих добрих резултата пословања, стварају се радни елан запослених и
“клима” доброг расположења у колективу. При томе се континуирано ради на
унапређењу међуљудских односа и на остваривању потребног нивоа мотивисаности свих запослених за што савесније обављање радних обавеза.
Све то се остварује двосмерним комуницирањем. У процесу интерног информисања важно је упознати запослене са пословном политиком организације и
будућим плановима, како би они могли да што непосредније учествују у њиховој
реализацији. Такође, путем процеса двосмерног комуницирања, управа истовремено настоји да саслуша запослене и да покаже искрено занимање за решавање свих
проблема и питања за која су они заинтересовани. Отвореним дијалогом могу се
превазићи многи конфликти, а запосленима се пружа могућност активног учешћа
у процесу управљања.
Крајњи циљ интерних односа са јавношћу је стварање добре корпоративне
културе, која битно утиче на стварање квалитетног корпоратиовног идентитета.
98
ЕКОНОМИКА
Следећа обележја знак су успешног одвијања интерних односа с јавношћу и
добрих односа у колективу: [Tench, 2006:37]
- поверење између управе и запослених;
- искреност у двосмерном комуницирању и информисању;
- задовољство запослених у погледу свог статуса и могућности учешћа у
управљању;
- редовност радног процеса;
- сарадња запослених;
- успешно пословање предузећа;
- оптимизам.
Интерни односи са јавношћу могу се остваривати путем писама, обавештења,
извештаја, приручника, билтена, компанијских новина или магазина, интерног радија или телевизије, телефона, електронске поште, кутија за сугестије, анкета, састанака, обуке, заједничких активности и свечаности, итд.
Екстерни односи са јавношћу
Екстерни односи са јавношћу намењени су свим спољашњим јавностима,
циљним групама јавности из окружења, и то првенствено: потрошачима, добављачима, дистрибутерима, финансијском сектору, конкурентима, медијима, влади и
друштвеној заједници. Пресудно могу утицати на формирање квалитетног имиџа
компаније. У савременим условима, положај сваког субјекта у друштвеној заједници и пословни резултати сваке организације у све већој мери зависе од прилика
у окружењу и квалитета постојећих међусобних односа свих учесника у процесу
друштвене репродукције. У оваквим условима, активност стручњака за односе са
јавношћу усмерена је на изграђивање и одржавање добрих односа с окружењем.
а) Односи са потрошачима
У савременој, тржишној оријентисаној привреди, потребе и захтеви потрошача налазе се у средишту интересовања организација, а изграђивање добрих односа са потрошачима представља један од предуслова успешног пословања. Традиција, квалитет, углед и поверење, најважнији су фактори за стицање наклоности
потрошача на тржишту. У оквиру тога, програмима односа са јавношћу припада
значајно место. Они су најчешће усмерени на унапређивање комуникације са потрошачима, побољшање њиховог “третмана” и истицање добре намере произвођача
да о њима “воде бригу”, што се остварује кроз побољшање квалитета производа,
уважавање оправданих рекламација и приговора и пружање корисних сугестија
купцима при избору и куповини.
Такође, спроводи се и константно информисање потрошача о пословним активностима организације, новостима и достигнућима у производним програмима,
плановима и оствареним резултатима, да би се код потрошача (али и код осталих
сегмената јавности) изградио позитиван и јасан имиџ о солидности и просперитету пословног субјекта. Потрошачима треба “приближити” пословну политику
предузећа и стално истицати спремност предузећа да изађе у сусрет захтевима потрошача и да им ‘угоди’ у процесу задовољења њихових потреба.
Средства комуникације која се могу користити у односима са потрошачима
су: проспекти о организацији, билтени који се упућују удружењима и институцијама, различите публикације, часописи, ревије које се шаљу потрошачима, ТВ емиЕКОНОМИКА
99
сије, рецепти и упутства, дописи, итд. Поруке се могу преносити и путем масовних
медија (у случају када се реализује институционална пропаганда у оквиру које је
реч о раду, напретку, успесима и животу организације), јавних говора, сајмова, ревија, специјалних скупова са потрошачима и њиховим удружењима, итд.
б) Односи са добављачима
У великом броју савремених производних организација динамика производње је условљена снабдевањем предузећа сировинама, полупроизводима, деловима и енергијом. Велике организације могу имати и неколико стотина добављача
који учествују у производном процесу. Стога, они имају велики значај за успех
организације, што указује на потребу изграђивања добрих односа са њима.
У односу са добављачима нужна је реализација двосмерног комуницирања.
Добављаче је потребно информисати о пословним плановима, будућим потребама
и изменама производних програма, како би могли да планирају своје активности
и прилагоде динамику испоруке захтевима предузећа-произвођача. Истовремено,
од добављача је неопходно тражити информације и сугестије које ће бити корисне
у евентуалним отежаним условима пословања или у случајевима несташица сировина, јер се потешкоће једног учесника у производњи могу лакше решити уз помоћ
другог.
Унапређење односа са добављачима реализује се међусобним посетама, договорима, разговорима, спортским сусретима, разменама стручњака, разменама
пропагандног материјала, годишњих извештаја и публикација, доделама награда и
диплома добављачима, позивима на сајмове и другим манифестацијама.
в) Односи са дистрибутерима
Унапређење међусобне сарадње са дистрибутерина, тј. каналима продаје и
посредницима у транспорту, представља полазну основу у креирању стратегије
пласмана производа. Наиме, пласман производа на тржишту значајно зависи од
залагања канала продаје и посредника у транспорту.
Међусобна сарадња се успоставља и реализује у процесу међусобног информисања и договарања о припреми и реализацији производних и продајних програма. Канали продаје пружају информације о понашању, ставовима и жељама потрошача, што је произвођачима значајно за креирање адекватног маркетинг микса.
Истовремено, успешни производи произвођача имају већу продају, а то се, путем
повећаног промета и система утврђене провизије, одражава на успешност пословања канала продаје. На тај начин, међусобна сарадња, поверење и разумевање,
представљају детерминанте успеха свих учесника, произвођача и продаје.
Посебно важан задатак сваке производне организације представља пружање
одговарајуће подршке продајним напорима дистрибутера. Кроз посебне програме
односа са јавношћу, произвођачи настоје да упознају продавце са основним карактеристикама производа, начином њихове употребе и пружањем купцима стручне
помоћи приликом избора и куповине производа. Поред тога, за потребе промоције
производа, произвођачи снабдевају канале продаје каталозима, брошурама и другим материјалом у акцијама унапређења продаје.
г) Односи са финансијским сектором
У тржишним условима организације успостављају различите видове сарадње са бројним субјектима и институцијама финансијског сектора (банкама,
акционарима, акционарским друштвима, саветницима за инвестиције, берзанским
институцијама, брокерима, осигуравајућим друштвима, пензионим и другим фон100
ЕКОНОМИКА
довима, итд). Основни задатак организације у односима са финансијским сектором
јесте информисање акционара и инвеститора о финансијском положају и перспективама организације у будућности, са циљем даље сарадње и нових улагања у развој организације.
Стручњаци за финансијске односе са јавношћу припремају финансијске извештаје, организују састанке и конференције са акционарима и спроводе друге облике редовног информисања свих субјеката у финансијском сектору.
д) Односи са конкурентима
Организације се у тржишним условима привређивања сусрећу са јаком конкуренцијом. Уважавање конкурената отвара низ могућности за обострано корисну
сарадњу и веће ефекте пословања, а настојања да се успоставе добри односи са
конкурентима доприносе угледу и афирмацији организације у јавности. Истовремено, међусобно поштовање и поверење конкурената елиминише нелојалну конкуренцију, а обезбеђује место сваком понуђачу (које му припада) на тржишту.
ђ) Односи са медијима
У комуницирању организације са циљним сегментима користе се различити
медији, који представљају основно средство за пренос свих порука које се упућују
јавности. За организацију је веома значајно да са медијима успоставља и одржава
однос обостраног поверења и разумевања. Задатак односа са јавношћу јесте припрема избора микса медија – које, затим, треба редовно “снабдевати” свим информацијама о пословању организације које могу бити од значаја за јавност – као и
припремање јавних наступа представника организације у ситуацијама када је то
потребно.
е) Односи са владиним институцијама
Утицај државе у регулисању привредних токова значајан је у свакој земљи. С
обзиром на важну улогу коју она има у доношењу и спровођењу законских прописа
и мера, а у оквиру којих послују организације, наглашена је потреба успостављања
“добрих односа” са владом и њеним институцијама. У односима са владиним институцијама организације настоје да активно учествују у креирању законских прописа и да утичу на доношење потребних мера, како би заштитиле своје пословне
интересе. Такође, стручњаци за односе са јавношћу прате и тумаче промене у законодавству и економској политици, ради што успешнијег прилагођавања организације тим променама.
ж) Односи са друштвеном заједницом
Друштвену заједницу сачињавају сви субјекти са подручја на коме организација послује, који на одређен начин зависе од њене пословне активности и који,
такође, на њу могу да утичу. У остваривању својих циљева организације морају да
испољавају висок степен одговорности и разумевања према друштвеној заједници,
ради стицања поверења и подршке непосредног окружења. Позитиван став друштвене заједнице према организацијама доприноси јачању њиховог угледа у јавности.
Односи са друштвеном заједницом започињу посредством континуираног
информисања, а настављају се у процесу континуираног двосмерног комуницирања. Организација при том настоји да истражи своје окружење и да учествује у
решавању свих проблема који су од обостраног интереса, стварајући тиме атмосферу обостраног поверења и разумевања.
ЕКОНОМИКА
101
Унапређење односа са друштвеном заједницом остварује се друштвено корисним акцијама које се реализују на подручју друштвене заједнице. Оне се могу
манифестовати учешћем организације у изградњи инфраструктуре, хуманитарним
акцијама, спонзорством спортских и културних активности, акцијама очувања животне средине, помагањем развоја уметности и образовања, итд.
Односи са јавношћу у кризним условима пословања
Тим за односе са јавношћу такође је одговоран за пружање помоћи у креирању менаџмент плана у случајевима криза. Криза је свака ситуација која може да
доведе у опасност рад организације. Те опасности могу имати различите форме,
од нпр. разорних експлозија, загађења животне средине, саботажа, неисправности
производа који могу угрозити здравље и живот потрошача, до оставке руководиоца, штрајкова, великих судских парница, или чак наглих промена у управљачкој
политици, итд. Ако се у таквим случајевима не поступи на одговарајући начин,
криза може да уништи репутацију компаније, исцрпи њену финансијску снагу, ослаби морал запослених и да резултира негативним публицитетом.
Како би минимизирали деловање било које врсте криза, експерти за комуникацију менаџерима препоручују следеће: [Коттер, 1992:45]
Шта учинити у случајевима криза:
1. Припремите се за невоље које се могу појавити на тај начин што ћете
идентификовати потенцијалне проблеме и припремити и тестирати
кризни менаџмент план.
2. Укључите топ менаџмент чим дође до кризе.
3. Именујте и обучите особе које ће бити чланови информативног центра
организације за представнике компаније и медија. Опремите центар телефонима, рачунарима и другим електронским помагалима за припремање вести које ће се пуштати у јавност.
a. Обезбедите увек најновије информације. Постарајте се да се вести “освежавају” најмање два пута у току дана и едукујте персонал да буде спреман да одговара на питања у тачно одређено
време.
b. Што пре припремите комплетне информације за медије.
c. Спречите конфликтне изјаве и обезбедите континуитет, одређујући једну особу, од раније едуковану у том погледу, да говори у име компаније.
d. Обавестите особље на централи да све позиве упућује у информативни центар.
4. Реците све што се десило – отворено, потпуно и искрено. Ако сте погрешили – извините се.
5. Својим изјавама и акцијама демонстрирајте значај који се у компанији
посвећује дотичном проблему.
Шта не чинити у случајевима криза:
1. Немојте никога кривити за било шта.
2. Немојте спекулирати у јавности
3. Немојте одбијати да одговарате на питања.
4. Немојте откривати информације које би нарушиле било чије право на
приватност.
102
ЕКОНОМИКА
5. Немојте користити кризу како бисте представили производе и услуге.
6. Немојте имати миљенике међу представницима медија.
Задаци менаџера за односе са јавношћу
Задаци који се постављају пред стручњаке за односе са јавношћу су бројни
и могу се разликовати зависно од типа организације и врсте њене делатности, степена развијености пословне функције односа са јавношћу и од конкретних циљева
и програма које треба остварити у одређеним ситуацијама. У основи, у свакој организацији у овој области постоје два правца деловања:
• интерно информисање и унапређење међуљудских односа у колективу и
• „програмирање“ жељеног облика и квалитета односа с окружењем.
Велики број активности које обављају стручњаци за односе са јавношћу у
својој свакодневној пракси, могу да се групишу у следеће категорије радних задатака: [Cutlip, 1985:81]
Списатељска делатност. Припремање и писање: саопштења за штампу,
билтена, материјала за кореспонденцију, извештаја, говора, текстова за публикације, сценарија за информативне филмове, текстова за институционално оглашавање, информација о производима и услугама и материјала за продајне и техничке
каталоге.
Издавачка делатност. Послови око издавања интерних новина, специјалних
публикација, финансијских извештаја, годишњих извештаја о пословању и других
материјала намењених информисању унутар организације и циљних група у окружењу (постери, каталози и сл).
Сарадња са медијима. Контактирање представника средстава јавног информисања и редовно снадбевање ових средстава информацијама о организацији,
које могу бити од интереса за јавност. Истовремено и припремање одговора на
различите захтеве које поставе медији, организовање и вођење конференција за
штампу и организовање интервјуа са представницима организације.
Специјални догађаји. Припремаје наступа на изложбама и сајмовима; организовање студијских путовања и посета и вођење протокола у организовању пријема и смештаја гостију; припремање прослава годишњица и јубилеја; организовање
хуманитарних манифестација; припремање промотивних приредби (дани кухиње,
дегустације, модне ревије и сл); организовање наградних игара и такмичења; припрема свечаних програма поводом додела признања и награда.
Припрема јавних наступа. Припремање представника организације за јавни наступ (писање говора, вођење говорничког бироа и сл.) и појављивање у јавности у име организације. Истовремено и припремање разних видова презентација.
Вођење програма комуницирања. Припрема стратегије комуницирања,
извођење припремљених програма комуницирања и припремање средстава за комуницирање (израда фотографија, рекламних паноа и екпоната, узорака, сувенира;
снимање и емитовање филмова, ДВД-а; припремање огласа за институционалну
пропаганду и сл).
Истраживање. Прикупљање информација из окружења потребних за планирање програма односа са јавношћу; праћење трендова у окружењу; истраживање
ЕКОНОМИКА
103
јавног мњења; истраживање идентитета и имиџа; оцена ефикасности програма односа са јавношћу.
Саветовање. Утврђивање потреба, приоритета, циљева и циљних група у
окружењу и саветовање руководства у припремању пословне стратегије. Истовремено, сарадња с управом организације или клијентима у процесу решавања насталих проблема.
Припрема и едукација запослених. Припрема запослених за контакте са
странкама и наступ у контакту са медијима. Истовремено, едукација особља за
ефикасно обављање њихових задатака.
Управљање. Планирање, организовање и вођење програма односа са јавношћу, односно управљање буџетом и кадровима сектора односа са јавношћу у
оквиру организације.
Управљање кризним ситуацијама (кризни менаџмент). Израда плана за
непредвиђене могућности којим ће се решавати различите врсте већих и мањих непредвиђених проблема – од нестанка струје у канцеларијама до преузимања организације, природних катастрофа итд. Начин на који организација реагује на кризну
ситуацију, оставља дуготрајан утисак на јавност. Зато би организације требале да
унапред – најбоље што могу – планирају како ће да реагују на потенцијалне тешкоће.
Закључак
За успешно обављање праксе односа са јавношћу неопходни су стручњаци посебног профила. Од њих се захтева да поседују одређена специјалистичка
знања из области тржишног комуницирања, али и да истовремено владају општим
знањем из области: маркетинга, менаџмента, права, журналистике, психологије,
социологије, антропологије, комуникологије, природних наука, уметности, масовних медија, итд. Дакле, ради се о знању које се формира током читавог живота,
напорним радом и активним односом према околини.
Широко и мозаичко знање појединцу омогућава адекватније сагледавање пословних ситуација, квалитетније разумевање природе људских и друштвених односа и проналажење оптималних начина за остваривање комуникације.
Поред високог степена стручног знања, у професији односа са јавношћу од
кадрова се тражи и да истовремено покажу одређене склоности. Високо стручно
образовање, убедљив наступ, способност управљања, пословност, висок степен
интелигенције, способност расуђивања, домишљатост, маштовитост, креативност,
тактичност у преговарању, флексибилност и известан шарм – то су захтеви који се
постављају пред ПР менаџере.
Неопходно је да стручњаци за односе са јавношћу поседују и следеће склоности: лако изражавање (усмено и писано); лако успостављање контакта са другим
људима; планирање и организовање; мотивисање и стимулисање других; спремност за сарадњу и тимски рад; бављење истраживачким радом; јавно наступање;
вођење финансија; тактично решавање конфликтних ситуација.
С обзиром на све веће захтеве у погледу нивоа образовања и степена стручности које пред ове кадрове поставља савремена пословна пракса, и с обзиром на
растуће потребе за овим профилом менаџера, у многим земљама (све више и у
нашој) посвећује се велика пажња развоју наставних програма и образовних иституција за школовање и усавршавање стручњака у овој делатности.
104
ЕКОНОМИКА
Литература
1. Brown, Robert: Public Relations and the Social Web, Kogan Page, London,
2009.
2. Cutlip, Scott M. & Center, Allen H. & Broom, Glen M.: Effective Public
Relations, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, NJ, 1985.
3. Kotter, John P. & Heskett, Jones L.: Corporate Culture and Performance, The
Free Press, New York, 1992.
4. Tench, Ralf & Yeomans, Liz: Exploring Public Relations, Pearson Education
Limited, Harlow, England, 2006.
5. White, John & Myers, Andrew: Membership Survey and Professional
Development Needs Analysis 1987, The Institute of Public Relations, London,
1988.
6. Калач Б, Милацић С, Самардзић М. Локацијска рента као чинилац
успешности туристичких и угоститељских организација, Економика,
Нис 2012; број 2, 23-35.
ЕКОНОМИКА
105
ПРЕГЛЕДНИ ЧЛАНЦИ
Др Драгољуб Бјелановић1
Висока економска школа струковних студија, Лепосавић
Мр Дарко Димитровски
Економска школа, Крагујевац
Татјана Илић Чантрак
Credy bank AD Kragujevac Nova KBM Group
СТАЊЕ И ПРАВЦИ РАЗВОЈА ТУРИСТИЧКОГ
ПРОИЗВОДА ГРАДА КРАГУЈЕВЦА
Апстракт
Град Крагујевац као некадашња престоница модерне Србије и језгро индустријског развоја је град са богатим културно-историјским наслеђем и
светски познатом антиратном манифестацијом “Велики школски час“. Од
настанка модерне Србије у Крагујевцу, град је претрпео значајне демографске, културне и урбанистичке промене. Свеобухватне друштвено-економске
промене нужно су довеле и до кванитативних и квалитативних промена у
развоју туризама као делатности који је уско повезан са свим економским
променама у држави и шире. Крагујевац је центар Шумадијског округа и његов административни, културни, образовни, привредни центар, чиме постоје
све предности за формирање јединствене туристичке понуде и ребрендирање постојећег туристичког производа. Да би туризам са правом стекао
епитет покретача економског развоја потребно је конципирати туристички
производ града Крагујевца на одрживим основама чиме би се интерсовање
за обогаћену и осавремењену туристичку понуду мултипликовало. У раду се
кроз детаљну анализу тренутног стања нуде алтернативни правци будућег
развоја туризма, као и могућности ефикасног прилагођавања постојеће туристичке понуде актуелним туристичким трендовима и тражњи.
Кључне речи: туризам, туристички производ, развој туристичког производа, град Крагујевац
PROSPECTS OF DEVELOPMENT OF THE TOURISM
PRODUCT CITY OF KRAGUJEVAC
Abstract
City of Kragujevac as the former capital of modern Serbia and industrial
development is the core of the city with a rich cultural and historical heritage and
world famous anti-war event „The Great lesson“. Since the creation of modern
Serbia in Kragujevac, the city has undergone significant demographic, cultural and
urban change. Comprehensive socio-economic changes have necessarily resulted in
the quantitative and qualitative changes in the development of tourism is closely
linked with all the economic changes in the country and beyond. Kragujevac is the
center Sumadija and its administrative, cultural, educational, economic center, which
are all advantages for the formation of unique tourist attractions and rebranding of
the existing tourism product. To make tourism a rightly earned the title of a driver
1
[email protected]
106
ЕКОНОМИКА
for economic development should be designed tourist product of Kragujevac on a
sustainable basis, which would be interested to enriched and modernized tourist
offer multiplied. In this paper, a comprehensive analysis of the current situation
offer alternative ways of future development of tourism, as well as the possibility of
efficient adaptation of tourist offers current tourism trends and demand.
Keywords: tourism, tourism product, tourism product development, the city of
Kragujevac
Увод
Град Крагујевац је центар Шумадијског округа а уједно и економски, културни и политички центар централне Србије. Крагујевац се налази у централном делу
Шумадије, јужно од главног града Београда од кога је удаљен 140 км аутопутем
Е75. Простире се на површини од 835 км², броји 180 252 становника и по величини
је први град у Шумадији, а четврти у Србији. Налази се на просечној надморској
висини од 180 метара. Град се простире на обалама реке Лепенице. За избор места
при оснивању насеља били су од утицаја и бројни водотоци. Наиме, кроз уже градско подручје тече река Лепеница и налазе се ушћа њених притока. У крагујевачкој
котлини, се додирују огранци шумадијских планина: Рудник, Црни врх и Гледићке
планине, а са северозападне стране је отворен према долини Велике Мораве. Крагујевац је у прошлости повезивао Гружу, Лепеницу и Рудник са Поморављем, куда
пролазе саобраћајнице међународног значаја.
Град Крагујевац је у историји, а и данас познат као индустријски град базиран
на војној, металопрерађивачкој, машинској и аутомобилској индустрији. Глобализацијом и развојем информационих и комуникационих технологија све израженији је
светски тренд који обухвата развој услужних делатности и читаво преструктурирање
некадашњих индустријских центара и привреде у целини. Користи преструктурирања старих индустријских рејона би биле немерељиве, посебно у сегменту запошљавања и преквалификовања бивших индустријских радника. Развој туризма није
само нова развојна шанса града Крагујевца, већ и афирмација националних обележја
и вредности којих је Шумадија симбол. Развој туризма кроз пажљиво припремљену
менаџмент стратегију и развој града Крагујевца као атрактивне и специфичне туристичке дестинације обезбеђује се стварање модерно осмишљеног и конкурентног
туристичког производа. У граду Крагујевцу постоје бројне културне и историјске
туристичке вредности и манифестације, неке нашироко познате а неке тек у повоју. Град Крагујевац своју туристичку понуду која се базира на препознатљивим
туристичким атрактивностима мора да ребрендира и укључи нове садржаје који су
туристички комплементарани са постојећом туристичком инфраструктуром, а у смислу туристичког доживљаја нови и другачији. Град Крагујевац мора да искористи
шансу регионалног центра да се наметне и као туристички центар на националном
и регионалном туристичком тржишту тако што обједини сопствену и туристичку
понуду суседних општина и обликује је у препознатљиву вредност за потрошаче.
Структура туриста града крагујевца
Укупан број долазака и ноћења домаћих и страних гостију у граду Крагујевцу у 2009. години по месецима приказан је у табели 1.
ЕКОНОМИКА
107
Табела 1. Број долазака и ноћења домаћих и страних туриста у 2009- години
Месец
Јануар
БРОЈ ТУРИСТА 2009
Домаћи гости
Страни гости
Број
Бр.долазака
Број долазака Број ноћења
ноћења
821
1493
456
917
Фебруар
1162
2296
468
1062
Март
1782
3184
1507
2415
Април
1160
2240
875
2189
Мај
1248
2841
1110
3418
Јуни
1182
2184
871
1910
Јули
668
1463
709
1846
Август
1622
2759
795
2536
Септембар
1042
2832
785
1617
Октобар
1390
3279
1010
2875
Новембар
1065
2568
589
1171
Децембар
1412
3444
509
869
Укупно
14554
30583
9684
22825
Извор: Туристичка организација града Крагујевца
У претходним годинама структура гостију је значајно промењена као последица
објективних економских околности, али и унапређењем туристичке понуде града Крагујевца. Поређења ради укупан број гостију у 2007 години износио 20 373, а остварено
је 45 103 ноћења. Домаћи гости чинили су око 63% од укупног броја (или 12 830), док
је учешће страних гостију око 37% од укупног броја (7543). Што се броја ноћења тиче
проценат је готово исти 64% ноћења остварили су домаћи гости (28 938), а око 36%
страни (16165 ноћења). Највећа посећеност остварена је у октобру и мају, што доводимо у везу са бројним манифестацијама и богатим програмом организованим поводом
октобарских свечаности и обележавања дана града. Просечна дужина боравка износила је 2,2 дана, готово је уједначена дужина боравка и за домаће и стране госте. Забележена је највећа посета гостију из Словеније око 17,6%, коју чине пословни људи и
све већи број организованих туристичких група из ове земље, потом следе Италија са
учешћем од око 10% и Немачка са 6%.
У 2008. години укупан број туриста повећан је за око 15% у односу на 2007.
годину (тада је износио 20 373), а број ноћења је увећан је за око 33% (45 103 ноћења).
Број домаћих гостију у односу на 2007. годину увећан је за 22,5% ( 12 830), а страних
гостију је увећан за око 3% (7 543). Број остварених ноћења домаћих туриста је порастао за 41%, а број ноћења страних туриста је увећан за 17% у односу 2007. годину.
Укупан број гостију у 2008 године износио је 23 505, а остварено је 59 857
ноћења. Домаћи гости чинили су око 67% од укупног броја (или 15 710), док је
учешће страних гостију око 33% од укупног броја (7 795). Што се броја ноћења тиче
проценат је исти - 68% ноћења остварили су домаћи гости (40 952), а око 32% страни
(18 905 ноћења). Највећа посећеност остварена је у септембру, када је одржан Балканско јуниорско првенство у каратеу, сајам књига, пољопривредни сајам као и више
пословних и научних семинара и скупова. Просечна дужина боравка износила је 2,6
дана; готово је уједначена дужина боравка и за домаће и стране госте. Од страних
108
ЕКОНОМИКА
туриста процентуално највећи удео имају посетиоци из Босне и Херцеговине око
13,27% (1035 посетилаца), затим из Италије 12,6% и Словеније 12%.
Табела 2. Хотелска структура и број долазака и ноћења домаћих и страних гостију по
објектима за 2009. годину
Хотел
Нова
Сицилијана
(Хотел Крагујевац)
Хотел Шумарице
Хотел Зеленгора
Стари Град
President
Hotel
Хотел Женева
С.У: Радовић
Преноћиште Одмор
Студентски центар
Анђелика
Дедиње
Меркур
Андреја
Артем
Ст Фам Галовић
Број
соба
Број
лежајева
101
160
106
33
25
11
8
15
7
4
68
14
10
4
7
97
2
157
54
52
28
20
33
15
14
130
28
16
15
17
340
6
Домаћи гости
Број
долазака
Страни гости
Број
ноћења
Број
долазака
Број
ноћења
3288
5616
2491
5384
5648
1659
1208
261
102
763
541
344
112
303
293
61
6
1
14236
3033
2040
429
139
1406
601
508
419
488
2032
76
12
31
2130
1312
662
333
156
651
82
117
181
880
6
5
-
4469
3831
1480
1304
374
1694
88
177
1334
2630
52
6
-
Извор: Туристичка организација града Крагујевца
Табела 3. Расположиви смештајни капацитети града Крагујевца
Угоститељски објеката за смештај
Хотел Крагујевац
Хотел Шумарице
Хотел Зеленгора
Хотел Стари Град
Хотел Женева
Хотел Меркур
Хотел Royal
Мотел Дедиње
Мотел Радовић
Мотел Андреја
Пансион Пресидент
Пансион Одмор
Вила Анђелика
Ст Фам Галовић
Хостел Три О
Студентски дом Артем
Студентски центар Слобода1
Број соба
101
106
25
25
15
4
8
14
7
7
11
4
14
2
8
97
68
Број лежаја
160
157
54
52
33
11
20
39
15
17
28
14
28
6
10
340
130
Претпоследња деценија ХХ века била је деценија економског развоја Крагујевца
и предузећа УТП “Крагујевац” као главног носиоца хотелско-угоститељскe и туристичке делатности. Капацитети смештаја коришћени су са изврсних 65%, а апсолутни ре1
Студентски центар “Слобода” и Ученички дом “Артем” се користи у комерцијалне сврхе
искључиво у току лета, а од скоро је и обухваћен и статистичким истраживањима када су у
питању смештајни капацитети
ЕКОНОМИКА
109
кордер је 1988. година, када је остварено 155.095 ноћења, односно искоришћеност капацитета била је преко 70%, што је и у светским размерама висок резултат (Благојевић
и Димитровски, 2012). Приватизацијом УТП “Крагујевац” данас је створено модерно
хотелско предузеће ХТД Шумарице које укључује хотеле “Шумарице” и “Зеленгора”,
и које је једно од водећих у хотелској делатности Шумадије и Србије уопште.
Анализа стања и будућег развоја туризма града крагујевца
Да би се сагледало тренутно стање, али и правци будућег развоја града Крагујевца неопходно је направити прегледну анализу постојећег стања и могућности
оптималног валоризовања потенцијала кроз SWOT, и INPUT OUTPUT анализу.
Ове анализе су неопходне за прецизно идентификацију циљног тржишта ка
којем може да усмери туристички производ града Крагујевца. Као битан услов за успешну стратегију реализације сматра се прецизна идентификација циљног тржишта
чије потребе (у производима и услугама) предузеће намерава да задовољи. За прецизну идентификацију циљног тржишта неопходне су благовремене и поуздане информације о захтевима купаца тј. потрошача на њему (Убавић, 2012).
Swot анализа
SWOT анализа ће се у приложеним табелама посматрати следећа подручја
веома важна за развој туризма:
Табела 1. Општа инфраструктура и саобраћај
ПРЕДНОСТИ
СЛАБОСТИ
- Добар географски положај у централном делу
Србије, на прожимању регија
- Лош саобраћајни положај, удаљен од
најважнијих друмских и железничких праваца
- Развијена телекомуникациона мрежа
- Недостатак туристичке сигнализације
- Значајно улагање у саобраћајну
инфраструктуру и реконструисана мрежа
путева
-Преоптрећеност саобраћајне мреже и
недостатак паркинг простора
- Уређена водоводна, канализациона и
гасоводна мрежа у највећем делу града
ШАНСЕ
- Градске власти схватају значај добре
инфраструктуре сматрајући је за приоритени
импулс економском развоју због чега улажу
значајна средства у њену изградњу
- Планирају се озбиљни инфраструктурни
пројекти због оспособљавања Фиатове фабрике
аутомобила, кроз заједничке инвестиције
државе и локалне управе
110
- Недоследност стриктног примењивања
закона и прописа и казнене политике у области
заштите животне средине што за последицу
имају велику загађеност и лошији квалитет
живота
ОПАСНОСТИ
- Недостатак средстава да се постојећа
инфраструктура одржава, а будућа изгради
- Оптерећеност градске инфраструктуре
увећавањем броја становника у периоду од
2000. године
ЕКОНОМИКА
Општа инфраструктура и саобраћај у граду Крагујевцу нису у складу са туристичким потребама јер не задовољавају основне услове озбиљног туристичког развоја. Лош
саобраћајни положај јесте највећи проблем, али њега може да ублажи добар географски положај, као простор прожимања регија. Најозбиљнији пројекти су усмерени на
унапређење саобраћајног положаја путем пројекта изградње ауто пута кроз централну Србију, чији су радови почели на делу од Баточине (Е-75) до Крагујевца. Постојећи
хендикеп саобраћајног положаја се може отклонити или бар ублажити и садржајнијом
туристичком понудом и атрактивностима због којих би се туристи масовно са главног
праваца усмерили ка Крагујевцу. Одсуство туристичке сигнализације је показатељ туристичког развоја, тако да је неопходно израдити туристичку сигнализацију која би на
препознатљив начин била јединствена само за град Крагујевац. Позитивни резултати
прилагођавања саобраћајне инфраструктуре потребама туризма се могу очекивати у
скоријој будућности јер градске власти планирају значајна материјална улагања у реконструкцију постојеће саобраћајне мреже и изградњу нових саобраћајница које треба да
буду покретач економског развоја, па самим тим и развоја туризма.
Табела 1. Туристичка инфрастуктура и ресурси
ПРЕДНОСТИ
СЛАБОСТИ
- Заинтересованост градских власти које
туризам посматрају као један од кључних
покретача економског развоја
- Позитиван став грађана према развоју туризма
- Обучени људски ресурси и дуга традиција
образовања туристичко-угоститељских профила
- Природни ресурси (нетакнута природа и
сеоског амбијента у непосредној близини)
- Богато културно-историјско наслеђе
- Етнолошки ресурси (гастрономија, обичаји,
манифестације и стари занати)
- Амбијентални ресурси (ботаничка башта,
акваријум)
- Велики број музеја са различитим поставкама
- Гостољубивост и љубазност становника града
- Географски положај и клима- испреплетаност
са сусуедним регијама
- Светски позната дестинација спомен парка
“Крагујевачки октобар” и манифестација
Велики школски час
- Богата угоститељска понуда која се заснива
на квалитетној и укусној храни, као и
националним специјалитетима
- Укључивање додатних туристичких садржаја
у туристичку понуду и њено репозиционирање
као спортског, сајамског и манифестационог
центра
- Повољна старосна структура становништав и
њихова заинтересованост за рад у туризму
ЕКОНОМИКА
- Недостатак високо школских институција за
школовање кадрова у туризму и угоститељству
- Незавршена реституција и нерешени правноимовински односи
- Лоша инфраструктура и запуштеност
смештајних капацитета
- Недостатак личне иницијативе и
предузимљивости
- Униформност туристичке понуде и недостатак
нових услуга усмерених ка специфичним
тржишним сегментима
- Лоша и нестабилна економска и политичка
ситуација
- Незадовољавајућа структура запослених,
посебно изражена у лошим комуникацијским и
информационим вештинама
- Неповезаност носилаца туристичке понуде
- Одсуство информисаности и културе
понашања
- Неискоришћеност свих туристичких
потенцијала
111
ШАНСЕ
ОПАСНОСТИ
- Сеоски туризам (агротуризам, учествовање у
пољопривредним радовима)
- Бањски туризам (Бања Вољавча, поново
уређење Лужничке и Ботуњске бање)
- Ловни туризам (ловачка газдинства
“Шумадија” и “Сребрница”)
- Еко-туризам (туристичка афирмација
ботаничке баште и њених активности на
унапређењу животне средине града и околине)
- Туристички развој без јасне стратегије и плана
- Економска и политичка нестабилност
- Изражено загађивање животне средине и
угрожавање одрживости руралне средине
- Културни туризам (Велики школски час,
ОКТОХ, Доста су свету једне Шумарице,
Јоаким фест, Интерфест, Ракијада у
Страгарима)
- Квалитет услуга на незадовољавајућем нивоу
и успорен раст продуктивности
- Шумадија сајам и сајамске манифестације
- Недовољна примена савремених
информационих технологија у угоститељскохотелској делатности
- Религиозни туризам (обилазак манастира
на простору уже и шире околине града
Крагујеваца)
- Одсуство стандардизације понашања и
пословања у туризму
- Специјализоване туре (винске, пешачке,
јахачке, гастрономске, бициклистичке)
- Доступност информација кроз интернет
презентације Туристичке организације и града
Крагујевца
Постојећа туристичка инфраструктура града Крагујевца тренутно не подржава захтеве туриста, па је због тога потребно израдити стратегију њеног прилагођавања да би се базирала на потенцијалне предности туристичког развоја у
будућности.
Табела 2. Туристичка понуда и маркетинг
ПРЕДНОСТИ
СЛАБОСТИ
- Недостатак финансијских средстава
- Антропогене туристичке вредности (културноисторијски споменици и манифестације)
- Природно богатство
- Географски положај
- Непосредност, срдачност и традиционално
гостопримство
- Неодговарајућа квалификациона структура
запослених- низак ниво професионализма
- Недефинисана туристичка пропаганда без
јасно прецизираног туристичког производа
- Слаба веза између туристичко-угоститељских
објеката и додатних комплементарних садржаја
- Непостојање јединствене регионалне
туристичке понуде
112
ЕКОНОМИКА
ШАНСЕ
ОПАСНОСТИ
- Формирање регионалне туристичке
организације
- Спровођење националне и регионалне
стратегије развоја туризма
- Реализација стратешког плана економског
развоја на локалном и регионалном нивоу у
којем туризам заузима значајно место
- Неконкурентност туристичке понуде у односу
на оближње туристичке регије у земљи и
иностранству
- Обука постојећих кадрова
- Преовлађујућа слика и идентификација града
као индустријског центра
-Унапређење економског развоја града
Крагујевца и Шумадијског округа
- Развијена медијска мрежа која може да
учествује у промоцију и афирмацију развоја
туризма Крагујеваца
- Недефинисана туристичка понуда града на
тржишту и неадекватно позиционирање града
као туристичког центра регије
Анализирајући табеле и међусобно их упоређујући може се уочити да предности и шансе преовлађују, а да опасности и слабости променом свести о туризму као делатности у одређеној мери могу да се смање. Највеће предности развоја
туризма у граду Крагујевцу је његова културно-историјска баштина и нетакнуто
природно окружење, али и традиционално гостопримство и етнографске специфичности шумадијског краја. Шансе да туризам постане носилац економског развоја
града Крагујевца и регије су реалне ако се доследно поштује и спроводи национална и регионална стратегија туризма. Носилац туристичког развоја у будућности би
требало да постане Регионална туристичка организација која би објединила понуду града са околином чиме би она постала богатија и конкурентнија. Образовна
структура запослених у туризму није задовољавајућа, па је због тога потребно учинити напоре да се постојећи образовни профили кроз обуку или преквалификацију
оспособе за посебне захтеве туризма као делатности. За носиоце процеса едукације
потребно је ангажовати високошколоване кадрове са практичним и теоријским искуством дугогодишњег рада у туризму, који су специјализовани за континуирано
оспособљавање и ангажовање људских ресурса у циљу унапређења квалификација
и компетенција запослених у туризму. Опасности су присутне највише у недефинисаном туристичком развоју који и даље се базира на сваштарењу и честој идентификацији Крагујевца као индустријског града, који као атрибут најчешће не иде
уз туристички. Због тога туристички производ града Крагујевца мора агресивном
туристичком промоцијом да дефинише циљне групе потенцијалних гостију и позиционира се у свести жељених туриста као носилац туристичког развоја регије.
Input-output анализа
За утврђивање перспектива и ограничења туристичког развоја града Крагујеваца користиће се и резултати инпут-оутпут анализе. На основу инпут-оутпут
анализе посматрају се односи и релације инпута и оутпута у процесу трансформације туристичког производа. Да би добили што боље резултате важно је да се у
самом процесу реализације оутпут прилагођава и мења у зависности од мишљења
ЕКОНОМИКА
113
и задовољства корисника услуга, а уважавањем тог мишљења повратном спрегом
се утиче на промену инпута и основних фактора реализације развојних задатака и
циљева туризма.
Град Крагујевац опредељење за развој туризма заснива на природним, привредним и културно-историјским потенцијалима који у први план будућег туристичког развоја стављају следеће облике туризма:
Пословни туризам је облик туризма чији развој нужно зависи од економских прилика у којима се налази држава, регион, као и сам град Крагујевац. Град
Крагујевац има дугу традицију индустријског развоја и радничког покрета који
су оставили трага на урбану архитектуру и обележели модерну историју града.
Економски и индустријски развој је обележен пресељењем Тополивнице (1851.)
из Београда у Крагујевац, а крајем XIX почетком XX века град добија нови квалитет, јер тада постаје јак трговачки центар, који је у неким гранама трговине био и
испред Београда. Као јак индустријски и трговачки центар, град привлачи бројне
досељенике, па је Први светски рат дочекао као трећи град по величини у Србији.
Економски потенцијали града Крагујевца данас су огромни и сви напори државе
и локалних органа власти су усмерени на масовну аутомобилску производњу у
фабрици Фиат Србија, као и развој мреже коопераната у виду малих и средњих
предузећа који требају да буду подршка новом систему аутомобилске и некадашње метално-машинске индустрије. Фиат као велика мултинационална компанија
привлачи и остале стране инвестиције и пословне људе које ће значајно поправити пословни имиџ града Крагујевца и туристички га још више афирмисати. У
складу се очекиваним туристичким посетама веома захтевне пословне клијентеле,
туристичка и угоститељска инфраструктура мора да се осавремени и прилагоди
потребама и жељама тог захтевног тржишног сегмента. Посебна пажња мора да
се посвети привлачењу и изградњи пословног хотела високе категорије пожељно
из групе познатих хотелских ланаца, који својим именом гарантује ниво услуга и
квалитет смештаја.
Градски туризам је вероватно највећа развојна шанса туризма града јер
Крагујевац као регионални центар има највећи туристички потенцијал. Град Крагујевац поседује препознатљиве туристичке вредности и светски познату манифестацију “Велики школски час” која се одржава у Спомен парку “Крагујевачки
октобар”. Централно градско језгро је урабанистички и архитектонски једниствено
у Србији (Милошев венац), са споменичким, културним и историјским наслеђем
значајним за модерну историју Србије. Крагујевац као некадашња престоница за
време владавине кнеза Милоша Обреновића од 1818. до 1841. године је добио читав низ институција које су први пут у историји српске државе основане баш у Крагујевцу и то: прве новине – “Новине србске”, музичка формација “Књажеско – србска банда”, први театар “Књажеско – србски театар”, прва гимназија 1833. године,
Лицеј - виша школа 1838. године, прва галерија слика, први суд “Суд крагујевачки”
1820. год. и прва апотека 1822. године, као и музеј и библиотека.
Сеоски туризам као врста туризма за град Крагујевац представља алтернативу градском туризму који је у првом плану. Иако сеоски туризам града Крагујевца није у првом плану његова највећа вредност је баш у комбиновању градских
туристичких вредности и природних лепота околине града које су опуштајуће за
тело и душу. Потенцијали сеоског туризма леже у чињеници да околина града има
нетакнуту природу са разноврсним рељефним, хидрографским и вегетацијским
привлачностима специфичним само за овај део Србије. Када кажете Крагујевац
мислите на Шумадију и на сву њену пластичност рељефа и пејзаже који одузимају
дах. Еко-туризам као савремени тренд је све присутнији у понуди сеоског туризма
114
ЕКОНОМИКА
јер се боравак у природи све више доживљава и као „кустоовски“ лек од отуђења
и поновно враћање себи самима. Сеоски туризам природног окружења Крагујевца
као компаративну предност, може да комбинује нетакнуте крајолике Шумадије и
препознатљиво шумадијско гостопримство уз јединствен етнографски доживљај.
Спортско-рекретивни туризам има велику развојну шансу захваљујући
великом искуству и традицији у организацији спортских свечаности и бављења
истим у граду Крагујевцу. Спорт у Крагујевцу има дугу традицију. Почео да се развија средином XIX века увођењем гимнастике у гимназији, а крајем века у граду
постоји неколико спортских друштава и клубова. У граду је 1903.године основан
фудбалски клуб “Шумадија”, први фудбалски клуб у Србији. Град располаже значајним спортским капацитетима,а највећим бројем терена управља Јавно предузеће
Спортски центар “Младост”. Најзначајнији спортски објекти су Градски стадион
„Чика Дача”, Спортска хала „Језеро”, Градски базени, терени за мале спортове крај
хале Језеро и други. Јавно предузеће Спортски центар „Младост“ као споредну
делатност има и угоститељску делатност која се обавља у ресторану, салону и бифеима Предузећа, који се налазе при спортским објектима. Као град дуге спортске
традиције и културе Крагујевац је домаћин бројних такмичења националног и интернационалног карактера, па је самим тим све атрактивнији за туристичке посете.
Међу значајнјим такмичењима који су скорије одржане издвајамо јуниорску балканијаду у атлетици,европске кадетске квалификације у фудбалу и друго.
Ловни туризам је вероватно најперспективнији вид туризма у граду Крагујевцу јер постоји дуга традиција ловства која своје корене вуче још из 1887. године
када је формирана прва организована Крагујевачка ловачка дружина, у ондашњој
Србији, са само двадесетак ловаца. Краљ Милан Обреновић, а касније и Александар Обреновић су први патрони развоја ловства у Крагујевцу и Србији који су га
осавременили, законски уредили и омасовили. Данас, Ловачко удружење “Шумадија”, са око 1.200 ловаца, газдује ловиштем “Лепеница”, у површини од 66.000
хектара, и сврстава се у ред највећих ловачких организација у Србији. У ловишту
се газдује са многим врстама дивљачи: зецом, фазаном, препелицом, дивљом патком и гуском, дивљом свињом и срнећом дивљачи. Осим ловачког удружења “Шумадија” у Страгарима постоји и ловачко удружење “Сребрница” која на обронцима
Рудника ловцима нуди следеће врсте: срнећа дивљач, јелен лопатар, муфлон, дивља свиња, зец, фазан и јаребица. Овде треба споменути и предаторе, којих има
или се повремено појављују у ловишту, а то су: лисица, куна, вук, јастреб, шакал и
дивља мачка. Посебну атракцију представљају две врсте дивљачи које нису са ових
простора - муфлон и јелен лопатар, које су пре десетак година унете из ловишта
“Карађорђево”. Данас у ловишту има 80 јелена лопатара и 80 муфлона, чиме је потврђено да је уношење ове дивљачи на ове просторе дало добре резултате.
Екскурзионо-манифестациони туризам је важан сегмент туристичке понуде, по којој је град Крагујевац светски познат. Крагујевац поседује понуду бројних атрактивних манифестација међу којима су најпознатији „Велики школски
час“, „Октобру хододарје-ОКТОХ“, „Јоаким Фест“, „Jazz Fest“, „Beer Fest“ и друге.
Најзначајније туристичко одредиште ексурзионог туризма је спомен-парк “Крагујевачки октобар“ који је током седамдесетих година прошлог века бележио и
до 400.000 посетилаца на годишњем нивоу. Данас спомен-парк бележи мањи број
посета, па је потребно усмерити све напоре на савремену промоцију и свеобухватну валоризацију на одрживим основама, чиме би се повратио некадашњи имиџ
спомен парка као светски признатог меморијала. Отварањем Шумадија сајма туристичка понуда је обогаћена и сајамским активностима које дају нови квалитет
развоју манифестационог и туризма у целини.
ЕКОНОМИКА
115
Шумадија сајма туристичка понуда је обогаћена и сајамским активностима које дају нови
квалитет развоју манифестационог и туризма у целини.
ИНПУТ
ОУТПУТ
Трансформација незадовољавајућег туристичког развоја у препознатљив и успешан
туристички производ
- Људски потенцијали
- Природни потенцијали
- Антропогени потенцијали
- Културни потенцијали
- Привредни потенцијали
- Капитал-нове инвестиције
- Носиоци развоја
ПОВРАТНА СПРЕГА
- Боља имплементација стратегије развоја туризма
- Унапређење туристичке инфрастуктуре
- Унапређење структуре запослених у туризму
- Подизање свести заштите животне средине
- Креирање имиџа туристичке дестинације
- Усмеравање ка специфичним профилима туриста
- Подстицање економског развоја у целини
ПРОЦЕС
Крагујевац
Југославији
биобио
познат
као индустријски
центар,
поготово
Крагујевацјејеу убившој
бившој
Југославији
познат
као индустријски
центар,
по-у
сфери
металне,
машинске
и аутомобилске
индустрије. Распадом
бивше Распадом
Југославије,
ако и
готово
у сфери
металне,
машинске и аутомобилске
индустрије.
бивше
услед
неповољних
околности значајно се
промениозначајно
правац
Југославије,
ако и политичко-економских
услед неповољних политичко-економских
околности
привредног
развоја
у којем
је било неопходно
индустрије
подстицањем
се променио
правац
привредног
развоја у преструктурирање
којем је било неопходно
преструктуриразвоја
малих и средњих
предузећа
и усмеравање
економског
развојаи ка
услужним
рање индустрије
подстицањем
развоја
малих и средњих
предузећа
усмеравање
делатностима,
Циљ овекаанализе
је да делатностима,
се покаже да туризам
може
да будејеједна
основних
економског развоја
услужним
Циљ ове
анализе
да сеод
покаже
да
развојних
града
Крагујевца
и Шумадије
у целини.
туризам делатности
може да буде
једна
од основних
развојних
делатности града Крагујевца и
Најважнији
инпута представљају следећи ресурси:
Шумадијечиниоци
у целини.
- Људски
потенцијали
Најважнији чиниоци инпута представљају следећи ресурси:
- Природни
потенцијали
- Људски
потенцијали
- Антропогени потенцијали
- Природни потенцијали
- Културни потенцијали
- Антропогени потенцијали
- Привредни потенцијали
- Културни
потенцијали
- Капитал-нове
инвестиције
- Привредни
потенцијали
- Носиоци
развоја
-Међусобном
Капитал-нове
инвестицијенаведених потенцијала, заснованих и вођених на
интеракцијом
Носиоци
развоја
основама савременог менаџмента у процесу стварања новог и успешнијег туристичког
производа
и вишег квалитета
услуга, могу
се очекивати
позитивни,
непосредниии вођених
посредни
Међусобном
интеракцијом
наведених
потенцијала,
заснованих
економски
и
социјални
ефекти
који
се
постижу
развојем
туризма
(оутпут)
(Остојић
на основама савременог менаџмента у процесу стварања новог и успешнијег ту-и
Љешевић,
2006):
ристичког
производа и вишег квалитета услуга, могу се очекивати позитивни, не- Повећење запослености (запошљавање људи који су изгубили посао у преструктурирању
посредни и посредни економски и социјални ефекти који се постижу развојем туиндустрије и њихова преквалификација)
ризма (оутпут) (Остојић и Љешевић, 2006):
- Развој предузећа и делатности који су комплементарно повезани са туризмом
- Повећење
запослености
људи
који су изгубили посао у
- Унапређење
економских
показатеља и(запошљавање
укупног квалитета
живота
преструктурирању
индустрије
и
њихова
преквалификација)
- Заштита животне средине и културно-историјског и етнографског наслеђа
- Развој
предузећаииравномернији
делатности који
повезани
са ту- Унапређење
инфраструктуре
развојсунакомплементарно
простору целог градског
подручја
-
-
-
116
ризмом
Унапређење економских показатеља и укупног квалитета живота
Заштита животне средине и културно-историјског и етнографског наслеђа
Унапређење инфраструктуре и равномернији развој на простору целог
градског подручја
ЕКОНОМИКА
-
Подизање културне и еколошке свести грађана (кроз бројне манифестације и еколошке кампове)
Закључак
Будући економски развој, а са њим и развој туризма све више зависи од децентрализације и равномернијег економског развоја државе у целини. Град Крагујевац као центар регије уз актуелну позитивну инвестициону атмосферу, и уз
предуслов да сва обећања политичара буду испуњена има веома светлу економску
и туристичку будућност. Градови у Србији су њен најпреспективнији туристички производ, посебно ако узмемо у обзир да град Београд апсорбује чак око 60%
страних туриста. Уз Београд честа дестинација туриста су и Нови Сад, Суботица и
Ниш на које заједно отпада и до 75% укупног броја страних туриста и 30% укупног
броја ноћења, а основни циљ туристичког развоја града Крагујевца у будућности је
да се и он уврсти у ове најпосећеније градске туристичке дестинације.
Крагујевац као град са богатим културно-историјским наслеђем, светски признатим пацифистичким манифестацијама у оквиру меморијала „Крагујевачки октобар“ (са
око 400.000 посетилаца током седамдесетих година прошлог века) и као симбол индустријског развоја и радничког покрета поседује туристичку препознатљивост ван оквира
Шумадијског округа и Републике Србије. Развој туризма и позитивни имиџ града зависе
од реализације великих инвестиционих пројеката, као што је покретање масовне производње у фабрици Фиат Србија, чиме би се послао јасан сигнал и другим инвеститорима
да је Крагујевац безбедно место за улагање, али и одмор, рекреацију и забаву. Постоје
бројне компаративне предности у односу на конкурентне туристичке дестинације, који
су за сада и даље потенцијали, међу којима посебно место заузимају пословни, екскурзионо.манифестациони, спортско-рекреативни, сеоски, градски и ловни туризам. Профилисањем града као дестинације пословних туриста и сама туристичка инфраструктура би морала да се квалитетом приближи овом веома захтевном туристичком сегменту.
Предност туристичког производа града Крагујевца је и у његовој разноврсности, па јасно
дефинисана туристичка понуда са освртом на сваку од група потенцијалних посетилаца
и прилагођавањем њиховим жељама и захтевима град Крагујевац као туристичка дестинација извесно постаје садржајнији и интересантнији широј групи туриста.
Литература
1. Благојевић, С., Димитровски, Д., Нове тенденције у развоју хотелијерства Крагујевца на примеру својинске трансформације УТП “Крагујевац”, Економика, број 1, 2012.
2. Остојић, Н., Љешевић, М., Стратегија одрживог развоја туризма општине Горњи Милановац, Европски центар за мир и развој, Београд, 2006.
3. Степановић, Ж., Крагујевац, Информатор, Крагујевац, 1975.
4. Тадић, Д., Маџаревић, С., Степовић, Д., Крагујевац, Скупштина општине Крагујевац, Крагујевац, 1988.
5. Убавић, П., Стратегије реализације туристичког производа, Економика,
број 2, 2012.
6. Интерна документација Градске туристичке организације
7. Интерна документација Републичког завода за статистику
8. www.srbija.travel
9. www.gtokg.org.rs
ЕКОНОМИКА
117
ПРЕГЛЕДНИ ЧЛАНЦИ
Др Ђурђица Вукајловић1
Универзитет Привредна академија
Факултет за економију и инжењерски менаџмент, Нови Сад
Др Милан Стаматовић
Универзитет Метрополитан, Факултет за менаджмент, Београд
Др Бранко Љутић
Универзитет Привредна академија
Факултет за економију и инжењерски менаџмент, Нови Сад
АНАЛИЗА ЗНАЊА И СПОСОБНОСТИ ПРЕДУЗЕТНИКА
У УСЛОВИМА САВРЕМЕНОГ ПОСЛОВАЊА
Апстракт
Да би предузеће у савременим условима пословања остварило конкурентску предност неопходно је да развија предузетнички дух. Људи са својим
знањима и вештинама главни су носиоци разовоја предузетничких идеја и
иновација. Предмет истраживања на узорку од 433 испитника, био је
утврђивање знања испитаника о предузетништву као и одређивање предузетничких карактеристика, при чему се настојало доћи до података о условљености знања и предузетничких карактеристика испитаника у односу на
пол, године старости, ниво образовања и радни стаж. Резултати су показали да не постоји довољан ниво знања испитаника о предузетништву, као
и да радни стаж утиче на знање о неопходности одређених предузетничких
активности у пословању. Испитаници су показали предузетничке карактеристику у смислу преузимања ризика, отворености за новине, слушање идеја
и истрајности у сопственим идејама. Ипак не испољавају предузетнички карактер у погледу слушања купчевих захтева и решавању проблема када до
њих дође.
Кључне речи: Предузетник, знање, способности, karakteristike.
ANALYSIS OF KNOWLEDGE AND SKILLS OF ENTREPRENEURS
IN CONDITIONS OF NEW WAY OF DOING BUSINESS
Abstract
To achieve competitive advantage for company in contemporary business, it is
necessary to develop an entrepreneurial spirit. People with their knowledge and
skills are the main carriers of entrepreneurial ideas and innovations. Primary
research on a sample of 433 respondents had goal to determine the level of
knowledge about entrepreneurship and the entrepreneurial characteristics in
sample, where we tried to get information about the interdependence of knowledge
and entrepreneurial characteristics in relation to gender, age, education level and
1
[email protected]
118
ЕКОНОМИКА
work experience. The results showed that there is no sufficient level of knowledge
of respondents about entrepreneurship, and work experience affect on knowledge
about necessity of certain entrepreneurial activities in the business. Respondents
showed entrepreneurial characteristics in terms of take over risk, innovation in
business , listening other ideas and perseverance in their own ideas. But do not
show the entrepreneurial character in terms of listening to customers’ requests and
resolving problems when they arise.
Key words: Entrepreneur, knowledge, skills, characteristics.
Увод
Успешност пословања предузећа у савременим условима привређивања,
зависи од различитости у односу на конкуренцију. Револуционарни проналасци
данас су ретки, а једна потреба може да се задовољи на различите начине, производима велико броја произвођача. Променљиво окружење захтева да се на основу тражње купаца модификују производи, да се константно налази шта је то што
купци траже, оно што ће предузеће одвојити од конкуренције и довести га у врх
привредне гране.
Уколико се предузеће налази у врху, није загарантовано да ће се ту и задржати. Са најбољом опремом и финансијским средствима, предузеће може изгубити
конкурентску предност, ако не постоји ресурс који је један од најбитнијих фактора
успеха у савременом друштву, а то је људски фактор. Константно би требала да
се развија култура и дух, који ће да одговарају предузетничкој орјентацији, а који
подразумевају укључивање свих запослених у правцу иновативних решења. У савременој привреди основа успешног пословања, поготово у глобалним оквирима,
јесте стварање повољне климе у организацији која форсира предузетничко понашање, иновативност, флексибилност и креирање стратегије која подржава овакво
понашање.
Предузетништво и предузетник
Предузетништво се дефинише као способност да се на основу креативне
делатности и ограничених производних могућности формира одређена ефикасна економска делатност. Предузетништво је динамичан процес стварања увећане
вредности. Вредност стварају појединци који преузимају највећи ризик у смислу
капитала, времена и/или каријере. Предузетништво је процес стварања нечег новог
улагањем неопходног времена и напора, под претпоставком постојања пратећих
финансијских, физичких и друштвених ризика и уз прихватање одговарајућих награда у новчаном, личном задовољсту и независности (Hirsch, Peters, Shepherd,
2005).
У последњих неколико година, мала и средња предузећа су структуре које
у највећој мери континуелно остварују профит и показују највећи ниво пословне
ефективности. Ово је дефинитивно подржано карактеристикама ових предузећа,
ЕКОНОМИКА
119
као што су: виталност, флексибилност, могућност специјализације, лакши менаџмент, могућност већег и бржег инвестирања, боље извозне могућнсти, лакше иновирање и офанзивнији предузетнички дух (Вемић, Стаматовић, 2010) .
Главне карактеристике предузетника могу се огледати у следећем (Parker,
2004): cамопоуздање и мулти вештине, cусретање лицем у лице са потешкоћама
и обесхрабрујућим околностима, иноватинве вештине, резултатски орјентисани,
прихватање ризика и укупна посвећеност.
Успех, у било ком послу, зависи поред поседовања самог бизниса или средстава за покретање посла, и од нивоа едукације и талента. Без талента за музику
тешко да неко може бити добар професор музике. Без такта и талента за трговину
тешко да се може успети у трговачком позиву. Али поседовање талента потребног
за позив не значи и предуслов за богатство и добар предузетнички посао. Постоје
музичари са невероватним талентом, а ипак су сиромашни, не остваре богатство.
Постоје и трговци са добрим факултетима и осећајем за сарадњу са људима, који
ипак пропадну. Спортисти, без обзира на таленат, уколико не тренирају, не могу да
постигну врхунски резултат (Wattles, 1999).
Кључна питања у истраживању предузетничке когниције су следећа: Зашто
неки људи постају предузетници,а други не?; Како то да неки људи препознају
прилику, а други са истим искуством и количином информација не препознају?;
Зашто неки људи претврарају своје идеје у пословне прилике, а други само констатују да су се и они тога сетили?; Зашто се неки људи задовољавају неким проналаском и не истражују даље?; Шта предузетници раде, како и када то раде? (Стаматовић, Миливојевић, 2010). Добар део истраживања која се баве психологијом предузетника базира се на искуствима малих предузећа у Америци. Међутим, чини се
да постоји општа сагласност у погледу неопходних личних особина. Две су кључне
неопходности: унутрашња тежња за контролом и велика потреба за достигнућем.
Прва особина је уобичајена код научника и инжењера, али је потреба за високим
нивоима достигнућа мање уобичајена. Предузетници су типично мотивисани великом потребом за достигнућем, више него општом жељом за успехом. Овакво
понашање је повезано са умереним преузимањем ризика, али не и са неразумним
ризиковањем.
Образовање и искуство – долажење до идеја и решења
Ниво образовања предузетника не одваја их од других научника и инжињера. Потенцијални образовани предузетници имају битну тенденцију ка остварењу
виших нивоа продуктивности у односу на њихове колеге мањег нивоа образовања,
мерену у терминима објављених чланака или гарантованих патената. Бројни модели креативног процеса могу бити од помоћи онима који се требају бавити иновацијама у предузетништву. Потврђен и практичан процес за тестирање начина
доживљаја ствари укључује три главне фазе (Moris, 2005): разумевање прилике,
сакупљање идеја и планирање акције.
Фундаментални проблем у едукацији предузетништва је да ли се предузетништво може научити. Наиме, могуће је усмерити предузетнике да идентификују могућности, али је тешко научити их уметношћу креирања могућности.
120
ЕКОНОМИКА
Образовање игра важну улогу у ставовима, вештинама, и културној основи када
се почиње са основним нивоом. Едукација у предузетништву даје комбинацију
експерименталног ученња, изградње вештина, и предности у начину размишљања
(Закић, Стаматовић, Стевовић, 2012).
Иновације и идеје као основа предузетничког посла
Економски напредак у савременим условима подразумева континуирану комерцијалну велоризацију иновација независно од тога да ли се имају у виду једноставна побољшања производа и процеса, или се пак ради о дисруптивним научним
и технлолошким проналасцима (Цветановић, Младеновић, Николић, 2011).
Интелектуална својина је појам који се користи да опише разне врсте иновација, менталних активности, и креативних или уметничких напора. Интелектуална
својина, било да је у власништву или у поседу, представља нешто што има контролу над коришћењем. Да би се имала права вредност, интелектуална својина мора
имати комерцијалну вредност и мора производити адекватну ексклузиву да би дала
бизнису конкурентску предност (Berman., 2002).
Велики број људи приликом започињања посла сматра да је добра идеја основа за започињање бизниса. Те “генијалне” идеје углавном остају само идеје које
када би се оствариле омогућавају зараду у скромним цифрама, без икаквог знања
или искуства о области у којој се та “генијална” идеја треба остварити. За успешног предузетника важни су (Slater, 2003):
• Знање – која и колика су тржишта, ко су купци, њихове потребе, које су
технологије потребне за остварење идеје, неке делатности и сл.,
• Сам предузетник – његово искуство, страст, упорност, истрајност, рад
и сл.,
• Идеја – сан, циљ, неискоришћене тржишне прилике.
Савремено предузетништво се појављује као динамична развојна комбинација идеја, талента, капитала, знања и ризика. Оно је нови социокултурни феномен
који омогућује остварење способности људи у економској сфери. Стога је исходиште предузетничке функције људски капитал, јер је у стварности сваки човек
потенцијални предузетник.
Предузетник је покретач подухвата промена и развитка, носилац иновација.
Он не треба и сам бити иноватор, али је он одлучујући у томе како ће се што боље
искористити иновације, повећати конкурентност од иновације, смањити ризик,
откривати и рационалније користити економски потенцијали. Једном примењена
иновација проширује се, користе је и други, у истом облику или је надограђују. Управо из тог разлога намеће се потреба за креативно понашање предузећа и иновирање као услов трајне економске успешности и развоја предузећа. Најбољи гарант
успеха предузећа је развој редузетничке климе у предузећу.
Иновације могу да се крећу у правцу (Закић, Стаматовић, Цветановић,
2009): иновације производа/услуга, иновације процеса, иновације пословних
процеса, иновације менаџмента, иновације организација и иновације пословних
модела.
ЕКОНОМИКА
121
За развој предузећа, иновација је кључ у процесу пословања који почиње
инвенцијом нових производа или система и завршава се задовољавањем потреба
одређене популације корисника. Иновације се могу посматрати као комерцијализација неког производа или процеса. Кључни сет иницијаних питања су: како је иновативна активност иницирана, који је облик процеса којим су проналазачи враћени
у процес прављења успешних производа и како су иновације потом расплинуте
корз економију. Интуитивно, иновације се виде као резултат успешне технолошке
примене нових научних технологија (Ђорђевић, 2012).
У пословању предузетници могу да се понашају на различите начине у односу на проактивност у иновирању, увођењу и реализације нових идеја. Тако се
предузетници могу понашати као (Art, 2002): конформисти, имитатори, најбољи од
најбољих и катализатори иновација.
Бити успешан предузетник значи наћи се на линији катализатора иновација
или бар на линији најбољи од најбољих. Без обзира на тренутни успех, предузетник не сме да се опусти и да тај успех олако схвати. Стратегија развоја мора да
се прати, стално ослушкује тржиште и креира будућност. Некада предузетници
могу бити и успешни као имитатори, уколико имитацијом онога што већ постоји
пронађу тржишта која нису “опслужена” и на тај начин добију бенефит нових тржишних ниша. Предузетници никада нису конформисти, њиховој природи не одговара “ушушканост” на једном тржишном сегменту, са одређеним бројем купаца,
с обзиром да та стратегија не отвара шансе за иновирањем и пословним успехом.
Сама природа конформиста је различита од природе предузетника, који преузимају
ризике и траже нове пословне шансе, мењајући будућност и потребе потрошача.
Методологија истраживања
Предмет анализе истраживања је био утврђивање знања испитаника о предузетништву као и одређивање предузетничких карактеристика, при чему се настојало доћи до података о условљености знања и предузетничких карактеристика
испитаника у односу на пол, године старости, ниво образовања и радни стаж.
Истраживање је реализовано као трансверзална студија, емпиријског карактера. Приликом прикупљања података коришћена је нестандардизована истраживачка техника – анкетирање. Истраживањем на узорку примењен је инструмент
технике анкетирања – упитник. Помоћу њега, у писаној форми се проценила тренутна ситуација у погледу знања и предузетничких карактеристика испитаника.
Прикупљени подаци обрађени су дескриптивном и компаративном статистиком.
Истраживање је спроведено у предузећима на територији АП Војводине и
Београда. Испитивање се спроводило личним давањем упитника, слањем поштом
као и електронским путем. Узорак је случајан, а критеријум је био да су испитаници запослени (без обзира на пол, године старости, функцију коју обављају, радни
стаж и сл.), при чему је акценат на запослене, а не на предузећа, њихове карактеристике и успешност пословања.
Истраживањем је обухваћено 450 испитаника, а враћено 433 валидно испуњених упитника који су узети у обзир приликом обраде података. У узорку је
нешто више жена од мушкараца (за 1,6%), а највише је оних старосне доби од 31122
ЕКОНОМИКА
40 година. У погледу нивоа образовања, највећи број испитаника је са завршеном
основном или средњом школом (47,1%), док је највише оних (28,9%) који имају
преко 15 година радног стажа (Табела 1.). Узорак је дакле обухватио приближно
исти број испитаника оба пола, при чему је у највећем проценту оних у зрелој радној доби, са завршеном основном или средњом школом.
Табела 1. Карактеристике узорка обухваћене популације
К А РА К Т Е Р И С Т И К Е
УЗОРКА
ПОЛ ИСПИТАНИКА
Мушкарци
Жене
СТАРОСТ
ИСПИТАНИКА
20-30
31-40
41-50
Преко 51
НИВО ОБРАЗОВАЊА
Основна или средња
школа
Виша школа
Факултетско
образовање
ГОДИНЕ РАДНОГ
СТАЖА
До 1 године
Од 2 до 5
Од 6 до 10
Од 11 до 15
Преко 15
ФРЕКВЕНЦИЈЕ УЗОРКА
Апсолутне фреквенције
Релативне фреквенције
213
220
49,2%
50,8%
138
141
114
40
31,9%
32,6%
26,3%
9,2%
204
47,1%
104
24,0%
125
28,9%
38
106
91
73
125
8,8%
24.5%
21,0%
16,9%
28,9%
Резултати истраживања и дискусија
У обухваћеној популацији 75,5% испитаника у узорку је предузетника погрешно дефинисало као лице које ради, ради стицања добити и лице које има своје
приватан бизнис, док је свега 24,5% испитаника исправно дефинисало предузетника као лице које уводи иновације и побољшања у своје пословање. Овакво
дефинисање предузетника у великом је последица Закона о регистрацији привредних субјеката 2. Предузетник као појам користи се за физичко лице које обавља
неку делатност ради стицања добити. Из тог се закључује да сви власници малих и
средњих прдузећа који самостално обављају делатност су предузетници.
С друге стране у обухваћеној популцији већина испитаника сматра да је за
добро пословање предузетнику потребна само идеја, добар имаркетинг и довољно
финансијских средстава (58%), док је мање од половине (42%) исправно одгово2
Закон о привредним друштвима, „Сл. Гласник РС“, бр.36/2011 и 99/2011 Чл. 83
ЕКОНОМИКА
123
рило да је предузетнику потребна идеја и бизнис план (који у себи носи све кораке започињања пословања, реализације идеје, приходе, расходе, маркетинг и сл.).
Ипак, у обухваћеној популацији највећи број испитаника (78,5%) сматра да стално
мора да се ради на унапређењу пословања, иновирању производа и услуга, што
представља основу предузетништва.
На основу резултата дескриптивне статистике може се закључити да знање
испитаника о предузетништву није на високом нивоу. Међутим, предузетник поред
знања као основе, мора да има неке одреднице личних карактеристика неопходних
за започињање предузетничког посла. Из тог разлога су испитаницима надаље понуђене карактеристике предузетника и тражено је од њих да дају свој став у погледу одређених тврдњи које осликавају предузетника (Табела 2.).
Табела 2. Одговори испитаника у погледу предузетничких карактеристике
КАРАКТЕРИСТИКЕ ПРЕДУЗЕТНИКА
Релативне фреквенције
(%)
ДА
НЕ
Некада је добро ступити у акцију чак и ако нема чрстих
доказа за успех
Верујем у изреку да је купац увек у праву
Не волим да слушам туђе идеје, сматрам да не постоји оно
што није пронађено
Некада се држим својих идеја и планова,чак и ако се дрги не
слажу са њима
Упуштам се само у послове у којима имам довољно искуства
47,8
52,2
Када наступе проблеми тражим помоћ надређених
67,4
32,6
Радознала сам особа, отворена за новине
82,2
17,8
85,2
14,8
44,6
55,4
20,6
79,4
69,7
30,3
У посматраном узорку испитаници су у највећем проценту показали предузетничке карактеристике у погледу:
• Спремности за прихватање ризика (85,2% испитаника);
• Слушању туђих идеја, и ставу да увек има нешто ново што се може прoнаћи (79,4% исптианика);
• Ситурност у себе, своје идеје и планове, чак и ако се други не слажу са
њима (69,7% испитаника);
• Упуштање у послове у којима испитаник и нема довољно искуства (52,2%
испитаника);
• Радозналости и отворености за новине (82,2% испитаника).
Испитаници нису показали предузетничке карактеристике у погледу:
• Изреке да је купац увек у праву, иако се све предузетничке активности
крећу у правцу задовољавања потреба купаца (55,4% испитаника);
• Самосталног решавања проблема (67,4 посто испитаника тражи помоћ
надређених када проблеми наступе).
Из резултата дескриптивне статистике може се закључити да знање испитаника о предузетништву није на завидном нивоу, а ипак исказују предузетничке
карактеристике у погледу највећег броја предузетничких одредница. Не искази124
ЕКОНОМИКА
вање предузетничког карактера у погледу стављања купца у средиште пословања,
ка коме све предузетничке активности треба да буду усмерене, су нешто сто се
може научити. С друге стране, самостално решавање проблема, не зависи само од
предузетника као личности, већ и од слободе у пословању коју предузетник има
од стране надређених. Едукацијом и давањем веће слободе запосленима, могу се
превазићи ова два недостатка исказана код иситаника.
Компаративном статистиком се настојало доћи до разлика у одговорима
испитаника, различитих карактеристика. Наиме употребом χ2 теста независних
узорака, утврдила са међусобана повезаност између независних варијабли (ниво
образовања, године радног стажа, пол испитаника и старости) у погледу њиховог
знања о предузетништву и предузетничких карактеристика. Као ниво значајности
грешке узета је вредност 0,05 (Табела 3.).
Табела 3. Компаративна статистика3
ЗНАЊЕ О
ПРЕДУЗЕТНИШТВУ
Ниво
образовања
испитаника
Појмовно одређење
предузетника
0,006*
0,257
0,089
0,058
Константност у активности
иновирања ради
остваривања конкурентске
предности
0,228
0,068
0,841
0,173
0,339
0,048*
0,302
0,480
0,363
0,726
0,495
0,058
0,292
0,582
0,708
0,178
0,087
0,410
0,139
0,164
0,915
0,124
0,763
0,479
0,004*
0,071
0,541
0,103
0,080
0,393
0,008*
0,430
Неопходност добре
идеје и бизнис плана
као предуслова за добар
предузетнички посао
ПРЕДУЗЕТНИЧКЕ
КАРАКТЕРИСТИКЕ
Спремност за преузимање
ризика, када нема чврстих
доказа за успех
Веровање да је купац увек
у праву
Спремност за слушањем
туђих идеја
Истрајност у својим идејама
и плановима, чак и када се
други не слажу са њима.
Упуштање само у послове
у којима постоји довољно
искуство
Тражење помоћи
надређених, када наступе
проблеми
Радозналост, отвореност за
новине
3
Године радног
стажа
Пол
испитаника
0,048*
0,124
Старост
испитаника
0,201
0,398
Вредности означене * показују да постоји статистички значајна разлика између варијабли
ЕКОНОМИКА
125
На основу резултата може се закључити:
• постоји статистички значајна разлика (значајност грешке 0,006) код појмовног одређења предузетника у односу на ниво образовања, што указује да се еукацијом може утицати на предузетничке карактеристике, те
да оне нису само таленат који појединци поседују;
• постоји статистички значајна разлика код испитаника различитих година радног стажа у погледу неопходности постојања идеје и бизнис
плана за започињање предузетничког посла (значајност грешке 0,048),
што указује да се искуством стиче неопходно знање и вештине за предузетнички посао;
• постоји статистички значајна разлика у упуштању у послове у којима
постоји довољно искуства код испитаника различитог нивоа образовања (значајност грешке 0,004), што указује да ниво образовања у многоме утиче на спремност упуштања у послове у којима се нема искуства, с једне стране образовање значи већу сигурност, а с друге може да
представља проблем, јер образована особа може у већој мери да сагледа
ризик у пословању;
• код испитаника различитог пола постоји статистички значајна разлика
у погледу тражења помоћи надређених када проблеми настану (значајност грешке 0,048), резултати су показали да жене више траже помоћ
надређених када проблеми наступе. Разлог овоме треба тражити у природи индивидуе, али и у страху, положају у предузећу и односу надређених;
• ниво образовања утиче на разлике у радозналости и отворености за
новине код испитаника у обухваћеној популацији (значајност грешке
0,008), наиме образовање отвара значајне хоризонте посматрања пословања и могућности иновирања и побољшања.
Закључак
Предузетништво представља покретачку снагу друштва и омогућује остваривање конкуретске предности предузећа. Без обзира на финансиску снагу и опрему, предузеће тешко може да оствари трајни напредак и успех у пословању уколико
не располаже најбитнијим ресурсомм, а то је људски ресурс са својим знањима и
идејама. Данашња економска реалност је уздрмана великом економском и финансијском кризом које се рефлектује у свим социјалним сегментима. Већина зна како,
где и зашто је криза почела, али нико не зна када ће се завршити и које ће имати
последице (Ануфријев, Вукајловић, Стаматовић, 2011). Баш из тог разлога неопходно је да предузећа иду у правцу стварања предузетничке климе и образовањем
запослених да подстичу предузетничко размишљање.
На основу истраживања се може закључити да испитаници немају довољан
ниво знања о предузетништву и да се разлике у знању значајно испољавају у односу на ниво образовања, док се у односу на године радног стажа, пол и године живота значајно не разлику одговори у дефинисања предузетништва. Такође највећи
део обухваћене популације не препознаје идеју и бизнис план као најбитније фако126
ЕКОНОМИКА
торе остваривања конкурентске предности у предузетничком пословању, при чему
одговори значајно варирају у односу на радни стаж испитаника. С друге сране испитаници су свесни значаја иновативних активности у остваривању конкурентске
предности. На основу овога може се закључити да од нивоа образовања зависи и
знање о предузетништву, а да се кроз искуство стиче знање о ономе шта је за предузетништво значајно.
Испитаници без обзира на ниво образовања, године радног стажа, пол и године живота су спремни на преузимање ризика, такође су спремни да слушају туђе
идеје и сматрају да има оно што још није пронађено. Држе се својих идеја и планова, чак и када се други не слажу са њима. Испитаници се у највећем проценту
упуштају у послове у којима немају довољно искуства, с тим да постоји значајна
разлика код испитаника различитог образовног нивоа. Испитаници су радознали и
отворени за новине, мада и овде постоји значајна разлика у одговорима испитаника
различитог ниова образовања.
Испитаници у највећем проценту не верују да је купац увек у праву, иако је купац
извор идеја према којем су усмерене све предузетничке активности. Такође ипитаници у
случају проблема траже помоћ надређених, при чему се одговори значајно разликују код
испитаника мушког и женског пола (жене у већем проценту траже помоћ надређених).
На основу истраживање може се закључити да постоји подреба за већом едукацијом о предузетништву и активностима које су неопходне да би се остварио
успех у предузетничком пословању. Такође, неопходно је ставити купца у центар
пажње и усмеравати активности у односу на његове жеље. Када наступе проблеми
у пословању неопходно је запосленима остављати већу слободу да их решавају,
самим тим што проблем може да доведе до нове идеје и унапређења пословања.
За предузетништво веома је значајна едукација, али исто тако неопходно је
да се развија предузетнички дух (да се даје могућност појединцима да исказују
своје идеје и решавају проблеме). Битно је да особа поседује одређене карактеристике неопходне за предузетнички посао (прихватање ризика, спремност и отвореност за нове идеје, веровање у себе и своје идеје, радозналост). Без обзира на
величину и привредну делатност предузећа, неопходно је развијати предузетничко
понашање. Предузетништво није само облик пословања малих и средњхих предузећа, већ неопходност сваког привредног субјеката које послује у променљивом
окружењу. Образовањем и развијањем предузетничких карактеристикама могуће
је подстицати предузетничко понашање појединаца у предузећима, а самим тим и
утицати повећање нивоа конкурентске предности.
Литература
1. Ануфријев, А., Вукајловић, Ђ., Стаматовић, М. (2011): Neoliberal
Capitalism Through the Curtain of the Economic Crisis, FACTA
UNIVERSATIS, Economics and Organizaciton, Vol 8, N04, pp 447-463.
2. Art, T. (2002): Invent Business Opportunities No One Else Can Imagine,
Career Press, Franklin Lakes – Canada.
3. Berman, B. (2002): From Ideas to Assets - Investing Wisely in Intellectual
Property, John Wiley & Sons, United States of America.
ЕКОНОМИКА
127
4. Вемић, М., Стаматовић, М. (2010): The Importance of Private Investors in
the Financing of Rural Enterpreneurship in Serbia, Megatrend Reviw,Vol. 7
(1), pp. 295-308 .
5. Ђорђевић, Б. (2012): Еволуција и развој иновативне организације, Економика, I-III 2012, број 1, стр. 11-20.
6. Закић, Н., Стаматовић, М., Цветановић, С. (2009): Типолоgија иновација у предузећима, Теме, бр. 2, 73-97.
7. Закић, Н., Стаматовић, М., Стевовић, С. (2012): Necessity of enterpreneurship
education: A research among enterpreneurs and potential enterpreneurs in
Serbia, African Journal of Business Management, Vol 6 (9), pp. 3172-3180.
8. Hirsch, R.D., Peters, M.P., Shepherd, D.A.(2005): Entrepreneurship,
McGraw-Hill, United States of America.
9. Moris, H. M. (2005): The first time manager: the first steps to a brilliant
management career, Kogan Page, London.
10. Parker, C. S. (2004): The Economics of Self-Employment and Entrepreneurship,
Cambridge University Press, New York.
11. Slater, R.(2003): 29 Leadership Secrets from Jack Welch, McGraw-Hill, USA
Wattles, W. D. (1999): The Science of Getting Rich, Rebecca Fine Olympia,
United States of America.
12. Стаматовић, М., Миливојевић,Т. (2010): Правци развоја и централна питања предузетничке когниције, Економика, specijalno izdanje, str.17-34.
13. Hirsch, R.D., Peters, M.P., Shepherd, D.A.(2005): Entrepreneurship,
McGraw-Hill, United States of America.
14. Цветановић, С., Младеновић, И., Николић, М. (2011): Теоријске основе концепта иновационог капацитета привреде, Економика, X-XII 2011,
број 4, стр 14-24.
128
ЕКОНОМИКА
ПРЕГЛЕДНИ ЧЛАНЦИ
Др Крунислав Совтић1
Биљана Илић2
Млађан Максимовић
Факултет за Менаџмент, Зајечар
МОНЕТАРНА СТРАТЕГИЈА И ОСНОВНИ ЦИЉЕВИ
МОНЕТАРНЕ ПОЛИТИКЕ Централне Банке Србије
Апстракт
У раду су представљене основне стратегије Централне Банке Србије за
постизање и одржавање макроекономске стабилности. Базни инструмент
овакве монетарне политике јесте референтна каматна стопа, док девизни
курс представља њен главни индикатор. Такође је објашњен и Градуалистички приступ приликом сузбијања инфлаторних кретања у одређеном временском периоду.
Кључне речи: Централна Банка Србије, стретегије, макроекономска стабилност, референтна каматна стопа, девизни курс, Градуалистички присту.
MONETARY STRATEGY AND MAIN MONETARY OBJECTIVES
OF THE SERBIAN CENTRAL BANK
Аbstract
This paper presents the basic strategy of the Central Bank of Serbia to achieve
and maintain macroeconomic stability. Basic instrument of choosen monetary
Policy is the benchmark rate and the main indicator of monetary policy, is the
exchange rate. The paper also explains the Gradualist approach to curbing
inflationary trends in certain period of time.
Key words: Central Bank of Serbia, strategy, macroeconomic stability, the
reference interest rate, exchange rate, Gradualist approach.
Увод
Основни задатак монетарне политике Централне Банке Србије јесте борба против инфлације, односно постизање и очување стабилности цена и девизног
курса. С тим у вези, у раду је изабрана циљaна, односно таргетитана стопа инфлације за одређени период, као оперативни инструмент за постепено постизање
ниске и стабилне инфлације, уз отклањанање инфлаторних очекивања. При томе је
одређен и коридор инфлације, како би се осигурала оперативност, транспарентност
и ,,ex ante“ деловање монетарне политике, као и отклањање великих осцилација
цена и девизног курса.
1
[email protected]
2
[email protected]
ЕКОНОМИКА
129
Вођење активне монетарне политике
Монетарно-кредитни механизам и вођење активне монетарне политике све више долази у први план макроекономске стабилизационе и развојне политике Централне Банке Србије. Ово је нарочито битно из следећих разлога:
1. Критика постојећег модела и инструмената монетарног регулисања;
2. Критика основних циљева монетарне политике (искључиво стабилизациони циљ);
3. Несинхронизација монетарне и фискалне (и других делова макроекономске) политике;
4. Доминантан утицај девизних трансакција на вођење монетарне
политике.
Све више се поставља питање укупног монетарно-кредитног механизма
преко кога се спроводи монетарна политика Српске Централне банке, у следећем
контексту:,, Да ли је овај модел прилагођен условима Српске привреде и не доводи ли до великих контраефеката и до стварања велике неликвидности привредног
сектора, уз продубљивање економске кризе?“
Стабилност цена представља важан услов за трајан економски раст, али само
у случају да се та стабилност не остварује монетарним рестрикцијама и дефлацијом3. Без обзира на чињеницу што је став монетарних власти да стабилизација
цена означава стабилизацију привреде, овакав став може представљати и елементарно економско незнање.
Из свега наведеног, може се закључити да је промена модела Српске монетарне политике неминовна. У пракси је много очигледније да је будућност мање
сигурна него што би се очекивало, тако да је нужно размотрити и формулисати
подесне нове стратегије које ће повећати шансе за успех. Такве нове стратегије не
дешавају се одмах; оне резултирају из процеса формулације. Стратегијски процес
формулације је важан, јер “бољи” процес треба да произведе боље стратегије. Наравно, и даље је спорно шта значи реч “бољи”4. Како основни задатак монетарне
политике Српске Централне Банке лежи у постизању и очувању стабилности цена,
у самом раду представљена је таргетирана стопа инфлације као средство за постепено постизање ниске и стабилне инфлације и то у периоду од 2006 до 2012.
године. Изабрани коридор инфлације требао би да осигура оперативност, транспарентност и врло значајно ,,ex ante“ деловање монетарне политике (уз ублажавање
или неутрализовање инфлаторних очекивања).
С обзиром да би се применом адекватне монетарне политике могло постићи
стално смањивање и сужавање ,,коридора“ (распона) инфлације и њене годишње
осцилације, постизање и одржавање ценовне стабилности преко циљане инфлације, чини основу истраживања овог рада. У овако изабраној стратегији, референт3
Agénor P.R. Monetary Policy under Flexible Exchange Rates: An Introduction to Inflation
Targeting, Central Bank of Chile, 2002.
4
Ђорђевић Б., Процес формулисања стратегије, Економика, Година LVII, IV-VI, број 2,
Друштво економиста, Ниш, 2011, стр. 53.
130
ЕКОНОМИКА
на каматна стопа представља основни инструмент монетарне политике, девизни
курс постаје њен главни индикатор, док остале мере и инструменти попримају
помоћни карактер. Саме мере монетарне политике постају на тај начин транспарентне5. Циљана стопа инфлације би по правилу требала да осигура и одржава
средњорочну стабилност цена која би се у одређеном периоду приближила нивоу
инфлације у Европској унији (2-4% годишње). Распон у том периоду би представљао зону прихватљивог кретања инфлације, при чему би могло доћи до пролазних
шокова мањих размера који би изазвали краткорочне осцилације стопа инфлације.
На слици 1 приказано је сузбијање или ,,стезање“ инфлације у одређеном распону,
изражене у процентима и то у периоду од 2006. до 2010.године6.
Сл. 1 “Стезање” инфлације у коридору и стварна стопа инфлације – у %
* Очекивана инфлација крајем 2009 године. Остварена инфлација у 2010. години у периоду
јануар-јуни.
Потребно је истаћи да се циљана стопа инфлације која представља референтну стопу и кључни инструмент монетарне политике остварује у распону корекције
каматне стопе на двонедељне репо операције. Остали инструменти монетарне политике и интервенције на девизном тржишту имају као што је већ речено, помоћну
улогу. Одлука о референтној каматној стопи доноси се на основу економске ситуације, актуелних кретања у привреди, стања, оцене и прогнозе реалних економских
и инфлаторних кретања. Централна банка обавештава јавност о коридору инфлације
и референтној каматној стопи за одређени период у будућности. Обавештавањем
јавности, Банка жели постићи свођење инфлаторних очекивања на минимум, али
такође жели и обезбедити транспарентност мера монетарне политике. Истовремено,
општа стопа инфлације би се могла декомпоновати на два секторска дела и то:
1. Базна инфлација - резултат тржишних односа на које Централна банка
може деловати својим инструментима, и
2. Регулисана инфлација - контролисане цене од стране државе на које
Банка не може довољно утицати (ове цене су у надлежности Владе).
Преласком са почетне високе инфлације на умерену и ниску, као и на стабилну
стопу инфлације монетарна политика би требала дати одговоре на следећа питања:
1. Којом се брзином треба одвијати дезинфлациони процес?
2. Колико монетарна политика треба да буде флексибилна, односно колики би требао бити степен прилагођавања привременим шоковима ин5
Bachter, D.M. Money and Inflation, Arlington, Ilinois, 1976
6
НБС, Годишњи извештај, 2009
ЕКОНОМИКА
131
флације, како би се избегли високи трошкови услед осцилација у привредној активности?
С обзиром на претходан два, могло би се поставити једно опште питање:
,,Због чега Централна Банка не оствари одмах ниску инфлацију?“ Одговор лежи у
објашњењу због кога је раст трошкова или цена стабилизације виши у односу на
пропорционалност стопе дезинфлације. С обзиром да приликом решавања питања
монетарне политике, Градуалистички приступ изискује најмање трошкове, исти би
се и могао применити у проналажењу адекватних решења у Српској монетарној
политици. Градуалистички приступ објашњава и износи чињеницу да се не треба
примењивати ни превише брза (одједном), али ни превише спора (спонтана, на
дуги рок) дезинфлација. То значи да је циљану инфлацију могуће остварити уз
њено постепено снижавање7. Централна банка Србије би се управо из тог разлога могла определити за овај приступ, како би се сузио коридор базне инфлације.
Уколико би се ширина коридора временом смањивала, могла би се очекивати и повољнија макроекономска кретања, као и све ниже стопе инфлације, без негативног
утицаја на основне макроекономске токове.
Рестриктивна монетарна политика
“Рестриктивном” монетарном политиком настоји се очувати стабилност
цена, али и стабилност девизног курса8. Српска Централна банка је за основни
постулат своје монетарне политике изабрала циљану инфлацију, са тенденцијом
њеног снижавања из године у годину, са релативно високог на све ниже нивое (од
17,7% и 2005. године) - до нивоа довољне дугорочне монетарне стабилности (и
коначно приближне инфлације у Европској Унији). При томе би се постепено снижавање инфлације, самим тим и стабилност цена могли остварити без негативног
утицаја на реална макроекономска кретања.
Неопходно је истаћи чињеницу да декомпоновање бруто инфлације на базну
и регулисану, ствара основ за постизање пуне одговорности Централне Банке и
Владе (за регулисане цене), а самим тим и за спајање монетарне и фискалне политике приликом контроле инфлације9.
Централна банка рестриктивном монетарном политиком и оскудицом новца може деловати на тржишне цене (масом новца, каматом, курсом, тражњом и
др.), али врло тешко и ограничено на регулисане цене одређене другим деловима
државне макроекономске политике. Управо ту леже узроци нарастања инфлације
трошкова на коју монетарна политика не може утицати, а да при томе не угрози
економски раст. Уколико би се монетарном политиком покушала смирити трошковна инфлација, то би могло довести до огромне неликвидности, из разлога што
новчана маса не би могла пратити трошковима набујале цене.
7
Anderson, P., Istorija i pouke neoliberalizma, Економика Београд, бр.4, 2004
8
Sgherri S. & Bayoumi T., "Monetary Magic? How the Fed Improved the Supply Side of the
Economy," Econometric Society , Far Eastern Meetings 422, Econometric Society, 2004.
9
Ћећез, М., Неолиберализам, економски развој и држава, Бизнис и држава, Београд, 2006
132
ЕКОНОМИКА
Из свега претходно реченог, може се закључити да постоји адекватно оправдање за прелазак Банке Србије и монетарне политике државе на циљану инфлацију (коју уводе и друге земље), нарочито због веће извесности, транспарентности монетарне политике, уклањања инфлационих очекивања и др. Међутим, овај
концепт је тешко у потпуности и безрезервно прихватити, нарочито у недовољно
развијеној привреди која би се требала убрзано развијати, уз то решавати проблеме
високе незапослености, високе спољне задужености и платно-билансне проблеме. У таквим условима привређивања, искључиви циљ монетарне политике не би
требао бити само стабилност цена10. На тај начин практично би се искључили
инструменти активне монетарне политике као снажног стимулатора економског
раста и привредне активности. Овакав концепт се прихватао највише из страха од
покретања инфлације, уз објашњење да је стабилност цена претпоставка економског раста.
Међутим, монетарна политика не може остварити свој основни циљ у
условима када се води експанзивна фискална политика која генерише трошковну
инфлацију, јер је сама монетарна политика у том случају неефикасна11. На слици 2
дат је приказ циљане, базне и пројектоване инфлације, у периоду од 2002.године до
2010.године, изражене у процентима12.
Сл. 2 Циљана, базна, укупна и пројектована инфлација изражена- у %
Са слике се може видети да се планирани коридор инфлације као и базна
инфлација стално сужавају, што би требало да представља и основни циљ рестриктивне монетарне политике. Централна банка Србије од 2009. године прелази
на праћење инфлације преко индекса потрошачких цена, без укључивања индекса
10
Ћировић, М., Новац и стабилизација, Београд, 1982
11
Дворник, И., Новац и новчана политика, Либурнија, Ријека, 1980
12
НБС, извештај о инфлацији, август 2010.
ЕКОНОМИКА
133
цена на мало (ово је и пракса Централних Банака других земаља које су прешле
на циљану инфлацију). Индекс потрошачких цена потпуније одражава кретање
инфлације, с обзиром да исти обухвата финансијске, угоститељске, здравствене,
услуге образовања и ренте13. На слици 3 приказано је кретање годишње стопе инфлације, по новој методологији и то у периоду од 2003. до 2009. године.
Сл. 3 Годишње стопе инфлације - нова методологија- стање крајем периода
Извор:НБС, Годишњи извештај, 2009.
Може се закључити да је Централна банка Србије, преласком на индекс потрошачких цена као индикатором инфлације, као и због великих одступања стварне
инфлације од пројектоване и постављеног распона циљане инфлације, прешла на
нови програмирани концепт распона инфлације. Примена овог концепта би се могла поткрепити подацима са слике 4, која обухвата пројектовану инфлацију, њен
распон и централну вредност у периоду од 2009. до 2012. године14.
Сл. 4 Пројектована инфлација, распон и централна вредност8 - у %
Сл. 5 Циљани распон укупне инфлације мерене индексом потрошачких цена
На слици 5, приказан је циљани распон укупне инфлације, мерене
индексом потрошачких цена. Уколико би се концепт сталног снижавања
13
Ђорђевић, М., Трансмисиони механизам монетарне политике, Немо, Панчево, 2004
14
НБС, годишњи извештај 2008, стр.58
134
ЕКОНОМИКА
распона годишњих промена потрошачких цена прихватио, распон централне вредности било би могуће одредити не само на годишњем, већ и на
месечном нивоу. Стално снижавање инфлације конвергирало би нивоу инфлације у Европској унији (око 2-4% годишње).
Може се закључити да, како би се очувала монетарна стабилност, повећану флексибилност монетарне политике редовно прати и концепт рестриктивности, као и стабилност девизног курса. Такав концепт у основи
заступа чињеницу да основни циљ монетарне политике јесте стабилност
цена и девизног курса (уз дугорочније елиминисање инфлаторних очекивања). На слици 6 приказана је циљана инфлација са дозвољеним одступањем изражена у процентима.
Сл. 6 Циљанаи нфлација с дозвољеним одступањем- у %
Дакле, циљана инфлација на дужи рок не би требало да садржи конфликт између стабилизације цена и стабилизације реалне привреде. Ценовна стабилност би
се требала постићи уз оптималан ниво привредне активности. Конфликт не би смео
постојати ни у кратком временском року из разлога што економска активност представља споредни ефекат стабилизације тражње (обе се крећу у истом правцу). Код трошковне инфлације (шокова понуде), цене и економска активност крећу се у супротном
правцу. Прихватање “коридора инфлације” и пројектовање инфлације са референтном
каматном стопом као основним инструментима монетарног регулисања, оправдано је
и пројекцијом кретања других макроагрегата, који су приказани на слици 7.
Сл. 7 Допунски макро индикатори пројектоване монетарне политике –годишњи раст - у %15
15
Статистички билтен НБС 12, 2009. Стање крајем јуна 2010. године.
ЕКОНОМИКА
135
Глобално посматрано, новчана маса М1, се од 2008. године креће рестриктивно у односу на Бруто Домаћи Производ (БДП), што се мора одразити на високу
и растућу неликвидност привреде. У том периоду новчана маса М1, просечно је
бележила раст по стопи од 3%, номинални БДП 9,2%, док је реални БДП бележио
раст од свега 0,9%. Са друге стране, новчана маса М3, која се кретала по годишњим
високим стопама раста указује да доминантан значај добијања девизних депозита
у овој структури.
Из свега претходно наведеног, истиче се чињеница да одређивање оптималне
монетарне политике само према кретању реалног Бруто Домаћег Производа, чак
и уколико би се свему додала таргетирана инфлација, није адекватно с обзиром на
то да се води политика стабилности цена и ниске инфлације16. Ова констатација
поткрепљена је следећим чињеницама:
1. Бруто домаћи производ се највећим делом (готово 70%) “ствара” у
сектору услуга који је изван домашаја монетарне политике и који је под
утицајем расподеле Бруто Домаћег Производа (доходака). Монетарна
политика нема контролу над расподелом.
2. Највећи део Бруто Производа одлази на јавни сектор (буџетску потрошњу), на који отпада 42-48% бруто производа. Буџетска потрошња је
ван утицаја и “подршке” монетарне политике.
3. Велики део БДП одлази на извоз (око 2-25%), тако да се велики део
производа одлива извозом (али је “коригован” знатно већим увозом који
попуњава домаће тржиште, међутим ни он није под интересом монетарне политике). Због неселективне монетарне политике, извоз није подржаван адекватном кредитном подршком (извозни кредити).
4. Девизни прилив настао ван извозног дела БДП (дознаке, приватизација,
дотације, финансијски кредити и сл) нема директне везе са домаћим
бруто производом, осим са његовом “допунском” тражњом, која га не
повећава, али доводи до додатне емисије примарног новца и великог
раскорака у стварању и трошењу (тражњи) истог. Тиме је уграђена неравнотежа између стварања и трошења БДП (у нашој привреди се то
креће у распону 30-35%).
Из свих наведених разлога, долази се до констатације да само селективна
монетарна политика може имати стимулативно дејство на привредну активност,
док се остало квантитативно регулисање своди на сферу расподеле и прерасподеле
доходака, односно на блокирање и имобилизацију новчаних средстава. Како би се
омогућило несметано кретање новца у привреди, потребно је познавати и држати
под контролом све монетарне, кредитне и финансијске токове17. Међутим, некритичка примена неолибералног модела би то могла онемогућити.
Без добро контролисаних монетарних, кредитних и финансијских токова, не
може се ни говорити о усмереној, активној и ефикасној монетарној политици у
функцији оживљавања привреде и економског раста.
16
Димитријевић, Д., Монетарна анализа, Ниш, 2000.
17
Ћећез, М., Неолиберализам, економски развој и држава, Бизнис и држава, Београд, 2006.
136
ЕКОНОМИКА
Закључак
Основни циљ монетарне стратегије ЦБС јесте постизање и одржавање основне макроекономске стабилности путем циљане инфлације, у којој би референтна каматна стопа постала основни инструмент монетарне политике, а девизни курс
главни индикатор те политике. Све друге мере и инструменти требали би да поприме секундарни карактер. У остваривању релативно успешног девизног процеса
Централна Банка примењује Градуалистички приступ, односно приступ остваривања циљне инфлације уз њено постепено снижавање. Како би се ефекти монетарне политике у остваривању макроекономске стабилности (стабилне цене + стабилни девизни курс) могли остварити, исти би морали бити усклађени, координирани и синхронизовани са позитивним ефектима фискалне политике, уз примену
одређене рестриктивне монетарне политике, али и одговорне и дисциплиноване
фискалне политикe.
Литература
1. Agénor P.R. “Monetary Policy under Flexible Exchange Rates: An Introduction
to Inflation Targeting”, Central Banking, Analysis, and Economic Policies
Book Series, in: Norman Loayza & Raimundo Soto & Norman Loayza (Series
Editor) & Klaus Schmidt-Hebbel (Series Editor) (ed.), Inflation Targeting:
Desing, Performance, Challenges, edition 1, volume 5, chapter 3, pages 079170 Central Bank of Chile, 2002.
2. Anderson, P., Istorija i pouke neoliberalizma, Економика Београд, 2004.
3. Bachter, D.M. Money and Inflation, Arlington, Ilinois, 1976.
4. Sgherri S. & Bayoumi T., “Monetary Magic? How the Fed Improved the
Supply Side of the Economy,” Econometric Society , Far Eastern Meetings
422, Econometric Society, 2004.
5. Статистички билтен НБС 12, 2009. Стање крајем јуна 2010. године.
6. Димитријевић, Д., Монетарна анализа, Ниш, 2000.
7. Дворник, И., Новац и новчана политика, Либурнија, Ријека, 1980.
8. Душанић, Ј., Вашингтонски консензус, Београд, 2007
9. НБС, Годишњи извештај, 2009
10. НБС, извештај о инфлацији, август 2010.
11. Ћећез, М., Неолиберализам, економски развој и држава, Бизнис и држава, Београд, 2006.
12. Ћировић, М., Новац и стабилизација, Београд, 1982.
13. Ђорђевић, М., Трансмисиони механизам монетарне политике, Немо,
Панчево, 2004
14. Ђорђевић Б., Процес формулисања стратегије, Економика, Година LVII,
IV-VI, број 2, Друштво економиста, Ниш, 2011, стр. 53.
ЕКОНОМИКА
137
ПРЕГЛЕДНИ ЧЛАНЦИ
Др Ана Јовановић1
Мр Дарко Вуковић
Универзитет„Унион-Никола Тесла“, Београд
Мр Мома Јовановић
Адвокат
САВРЕМЕНИ МОДЕЛИ РЕГИОНАЛИЗМА
Апстракт
Успон регионализма, који се одвијао паралелно са јачањем интегративних
процеса, једна је од маркантних карактеристика развоја европских држава,
почев од друге половине двадесетог века. Регионализам представља историјску и динамичку категорију, у чијој је основи активистички приступ према решавању одређеног регионалног питања. Суштински, ради се о покрету који
тежи да афирмише и унапреди интересе региона на културном, економском
или политичком плану. С обзиром на различите узроке који доводе до настанка
регионализма, јављају се и његове различите манифестације и модели. У раду
су, након појмовних прецизирања, дефинисани различити модели регионализма: доктринарни модели (са различитим основима класификације, претежно
одређеним узроцима који до регионализма довели), модели регионализма с аспекта државног уређења, као и модели регионализма према класификацији Европске уније. Закључено је да регионални идентитет, као комплексна и историјска категорија, представља опредељујући фактор у формулисању конкретног модела и манифестације регионализма у пракси савремених држава.
Кључне речи: регионализам, регионализација, регионални идентитет,
класификација, модели регионализма
CONTEMPORARY MODELS OF REGIONALISM
Abstract
The rise of regionalism which took place simultaneously with the strengthening of
integration processes, is one of the most prominent features of the development of
European countries since the second half of the twentieth century. Regionalism is a
historical and dynamic category based on an activist approach in solving of certain
regional issues. Essentially speaking regionalism is а movement that seeks to promote
the interests of the region in the cultural, economic or political level. Given the variety of
causes that lead to the emergence of regionalism, the various manifestations and models
аre observed. After the conceptual clarifications, the different regionalism models are
defined i.e. a) the doctrinal models mainly focused on the causes and circumstances that
lead to the regionalism, b) models according to the classification of the European Union
and c) regionalism models according to the form of political organization. It is concluded
that regional identity as a complex and historical category is a decisive factor in the
formulation of a specific model of regionalism in the contemporary states’ practice.
Keywords: regionalism, regionalization, regional identity, models of regionalism
1
[email protected]
138
ЕКОНОМИКА
Увод
Регионализам се, на најопштрији начин, може дефинисати као друштвени
покрет који, истицањем одређених територијалних карактеристика и посебног
идентитета, тежи да унапреди интересе региона на културном, економском или политичком плану. Иако првенствено територијални, дакле, географски концепт, регионализам нужно подразумева постојање регионалног идентитета створеног под
утицајем веома разнородних и сложених фактора. Територијалне карактеристике
могу се тицати: културно-историјских (региони у Шпанији, Италији), етничко-језичких (Баскија, Шкотска, Велс), географско-територијалних (Аландска острва,
Гренланд) и економских (Баскија, Каталонија) особености одређеног региона. При
томе је политички идентитет региона, најчешће, под утицајем више различитих
фактора.
Регионализам и регионализација европских држава добијала су на значају
упоредно са јачањем процеса европских интеграција. Почев од шездесетих и седамдесетих година 20. века, може се уочити значајно одступање од централизма као
доминантног облика државног уређења у већини европских земаља, тако да данас
централизиване државе све више постају изузетак од правила. Разлози интензивирања регионалне политичке активности су различити, али је општи став да је
до ових процеса делом дошло и због неуспеха модерне државе.2 Регионализација
се може посматрати у таласима, тј. у периодима у којима су многе европске државе успостављале различите реформе у оквиру децентрализације и поделе власти.3
Међутим, иако данас све државе-чланице Европске уније (ЕУ), осим Луксембурга,
имају административну или политичку регионалну структуру, разлике међу њима
су суштинске, разнородне и бројне. Управо због тога је тешко извршити јасну категоризацију и дефинисати прецизне моделе регионализма. Најпре, постоје разлике
у политичком-правном статусу региона, које се крећу од региона формираних из
пуко статистичких разлога и у планских сврхе, до региона федералног карактера са значајним аутономним, политичким и извршним овлашћењима. Поред тога,
постоје велике разлике у територији и броју становника у различитим државама,
као и у дефинисању регионалног нивоа: оно што се сматра регионалним нивоом у неким земљама, више би одговарало локалном нивоу у другим. Неке земље
ЕУ (Немачка и Аустрија) су задржале, готово неизмењену, регионалну структуру
створену крајем четрдесетих година прошлог века, или чак у 19. веку (Шведска и
Холандија), док су друге увеле регионе тек крајем деведесетих година прошлог
века. У неким случајевима само је мали, периферни део државне територије укључен у регионализацију - у Португалији су само Азори и Мадера политички регион.
Koначно, један од последњих случајева регионализације у Белгији може довести
до методолошких проблема, с обзиром да је регионализација започета 1970. године, имала још три таласа, када је регионима додељено више аутономије, тако да се
регионализација не може издвојити као један чин .4
2
Glen, M.C. (2008). Regionalism in the European Union: The Case of Scotland, Contemporary
European Studies 2/2008, стр.61.
3
Vuković, D., Jovanović, A., Grubišić, Z. (2012): The economic aspect of regionalization of
European countries Journal of Geographical Institute Jovan Cvijic, SASA, 62(1), стр. 31-48.
4
Schrijver, F. J. (2006). Regionalism after regionalisation : Spain, France and the United Kingdom,
Amsterdam University Press, Amsterdam.
ЕКОНОМИКА
139
Регион, регионализам и регионализација – појмовна
прецизирања
Термин регионализам, као и остали повезани концепти - регион и регионализација, често се схватају и користе на разне начине, што доводи до појмовне конфузије и различитих тумачења. Етимолошки, термин регион потиче од латинске речи
regio која је имала више значења, као што су: правац линије, граница или гранична
линија, област, подручје или земља . Управо ова последња значења региона, као
места или области која је део неког ширег ентитета, имају свој одраз у савременом значењу појма. Регион се, такође, дефинише и као више или мање заокружена
област која поседује неку врсту јединства или организационог принципа који је
разликује од других подручја.5 У овом значењу, регион се користи као део земље
на нижем просторном плану у односу на државу, односно област која је на просторном нивоу између државе и локалне заједнице, односно свака територија која је
мања од државе а већа од локалитета или округа.6 У односу на овако схваћен појам
региона, везани су појмови регионализам и регионализација.
Тrадиционална регионална географија користила је темин регион као аналитички категорију, као инструмент класификације и организације географских
података створених на основу академских истраживања, као област која је, на неки
начин, различита од других.7 Касније је улога субјективних димензија и перцепције региона заснована на слици о региону и представи о његовим становницима
постала фокус географије. Ово је трасирало пут посматрању региона као социолошких творевина, заснованих на историјском стварању региона. Према Тејлору8
региони су просторно временски феномен који, осим што се може приказати на
карти, поседује временску трајекторију, што води схватању региона као одређеног,
коинцидирајућег тренутка у времену, како би се могао разумети њихов настанак,
развој, нестанак и стварање простора за развој других.
Кључни елеменат стварања региона као друштвеног и политичког простора
и активног, делатног система, представља регионални идентитет. Меру регионалне
посебности одређује постојање различитих вредности, друштвених норми, као и
међусобни односи региона у оквиру једне државе. Најчешћи извори ових вредности и модела социјалне комуникације су религија и језик. С обзиром да су државе,
након Реформације у 16. веку, у функцији националне интеграције законом одредиле религијску припадност својих грађана, као и званични језик, регионалне и језичке границе се углавном поклапају са државним. У неким државама, створеним
након Реформације (нпр. Немачка), раније идентификоване религијске разлике су
опстале и везане су за регионе који су формирали државу.9
На најопштији начин, регионализам се може дефинисати као политички или
културни покрет који тежи да политизује територијалне карактеристике свог реги5
Gregory, D. (2000). Region and Regional Geography. In: R.J. Johnston, D. Gregory, G. Pratt &
Watts, eds. The Dictionary of Human Geography, Oxford: Blackwell, стр.687.
6
Puhle, H. J. (1999). Regions, Regionalism and Regionalization in 20th Century Europe. Frankfurt.
http://www.oslo2000.uio.no/program/papers/s9/s9-puhle.pdf
7
Grigg, D. (1965). The Logic of Regional Systems. Annals of the Association of American
Geographers 55, 3, стр.466-468.
8
Taylor, P.J. (1991). A theory and Practice of Regions: The Case of Europe. Environment and
Planning D Vol.9, стр.186.
9
Keating, M. (1998). The New Regionalism in Western Europe, Cheltenham, Edward Elgar, стр. 85.
140
ЕКОНОМИКА
она у циљу заштите или унапређења регионалних интереса.10 С обзиром да остваривање посебних регионалних интереса, као центрифугална тенденција, не мора
бити у складу са визијом тих интереса на централном државном нивоу, под регионализмом се често подразумевају и напетости и тензије у оквиру државе, односно
између територијално концентрисане групе и државе, или понекад, више држава.11
Регионализам се, објашњава и као могући ефекат активности регионалистичких
покрета, чији је циљ стварање регионалног система власти.
Према Puhle-у регионализам је схваћен као политички концепт, идеологија
и покрет. Заједничко за све врсте регионализама је да они представљају тежњу,
покрет, организацију и одређену масовну подршку који, путем политичке мобилизације, организације, притиска, па чак и немира и насиља, покушава да нагласи и
оснажи утицај и моћ региона, у односу на централну државу и њену власт. Правило
је да регионалистички покрети истичу захтеве за самоодређењеем, самоуправом,
институционалном децентрализацијом, укључујући и децентрализацију управе,
захтевајући одређене уступке, као и поштовање своје традиционалне културе и
својих посебних институција.12 Основна карактеристика регионализма је његов
проактиван приступ, а циљ добијање већег степена регионалне аутономије. Како
се ниво аутономије може степеновати, постоје и различите форме и захтеви регионализма Тако Coakley13 прави иницијалну разлику између захтева за обезбеђењем
индивидуалних права, на једној и захтева за обезбеђењем групних права, на другој страни. Историјски посматрано, захтеви зa обезбеђењем индивидуалних права односили су се на захтеве за равноправним положајем свих грађана у држави.
Међутим установљењем принципа једнакости грађана, савремени регионализам
се углавном фокусира на захтеве за остварењем групних права признањем посебности групе.
Регионализација је процес формирања региона, односно нижих административно-територијалних једница државе, путем поделе државне територије или једног њеног дела у регионе од стране централне власти, као и процес који следи
након тога, а огледа се у преносу административних овлашћења и политичке моћи
регионалним органима и институцијама. У политичко-правном смислу, регионализација представља територијалну децентрализацију којом се нецентралним регионалним органима даје известан степен самосталности у односу на централне органе власти, али без елемената државности, уставотворне власти и значајних права
на самоорганизовање какве имају федералне јединице и успоставља децентрализована државно уређење. Ово стварање административних суб-подела од стране
државе је par ecellence пример остваривања принципа територијалности и представља манифестацију политичке моћи централне власти, способне да организује
државну територију и конструише нове територије. Регионализација се може дефинисати и као остваривање регионалне политике централне државне власти према региону.14 У основи, регионализација је стварање нижих јединица у држави и то
10
Smith, G. (2000). Regionalism. In. R.J. Johnston, D. Gregory, G. Pratt & Watts, eds. The
Dictionary of Human Geography, Oxford: Blackwell, стр.686.
11
Scrijver, op. cit., стр.41.
12
Puhle, H.J. op.cit., стр.3.
13
Coakley, J. (2003). Introduction: The Challenge. In: Coakley, J. ed. The Territorial Management
of Etnic Conflicts, London:Frank Cass, стр.5.
14
Loughlin, J. (1993). Nation, state and region in Western Europe. In: Bekemans, ed.
Culture: Building Stone for Europe 2002, Brussels: European University Press.
ЕКОНОМИКА
141
процес усмерен „одозго на доле“. Она се не реализује активношћу становништва
региона или његових представника, већ искључиво активношћи централне власти.
Ово својство регионализацију разликује од регионализма који је у основи процес,
идеологија или покрет „одоздо на горе“ .
Доктринарне класификације и кодели регионализма
У теорији постоји више класификација регионализма. Тако, према телеолошкој класификацији односно циљу15 захтеви регионализма могу бити:
− економски, као захтев да региони добију нову функцију у односу на развојну економску политику како у оквиру државе, тако и на плану међународне конкурентности региона;
− културни, због потребе за вођењем регионалне културне политике, поготову у случајевима постојања посебног језика, обичаја и традиције;
− институционални, с обзиром да институционално организовање реафирмише улогу региона као политичког простора и утичу на истицање
регионалних посебности, као што су: регионални идентитет, регионалне политике и цивилно друштво;
− политички, због потребе и захтева за децентрализацијом и самоуправом.
С обзиром на испољене недостатке и неефискасност централистичког
уређења, децентрализација и самоуправа обезбеђују већу ефикасност,
пожељну како с аспекта региона, тако и с аспекта саме државе.
Класификацију различитих захтева према поступности у остваривање политичке аутономије извршили су Rokkan and Urwin 1983. године, назвавши је „фазама ескалације периферних циљева“, којом се диференцирају фазе: 1) пуне интеграције, 2) културних захтева са циљем очувања и актуелизације посебног идентитета
групе, и 3) захтева за различитим степеном политичке аутономије региона, чији је
врхунац остварење пуне независности (сепаратизам) или прикључење суседној
држави-иредентизам16 Иако је са доктринарног становишта ова подела корисна,
у пракси највећи број покрета комбинује већи број захтева, тако да се не може
лако сврстати у неку категорију. Осим тога, сви грађани у региону не деле исто
мишљење, немају исти однос према региону и исти жељени циљ.
При подношењу захтева за повећањем аутономије својих региона, пропоненти регионализма користе аргументе 17 1) демократије (потреба за доношењем
одлука на нивоу који је ближи народу), 2) економског развоја (давање овлашћења
регионалним актерима за усмеравање развојних политика) и 3) културних вредности (омогућавање регионима са културно-историјским коренима да постану аутономни у оквиру државе).
Класификација се, такође, моће направити и с аспекта рочности циљева, и
то на: дугорочни циљ регионализма, схваћен као коначни исход процеса трансфера аутономије, на једној, и стратешких међуциљева, на другој страни. С аспекта
15
Yamazaki, M. (2010). Regionalism and Governing Style in the UK and Japan: A Comparative
View on Devolution, HUSCAP, Annals, Public Policy Studies, 4:стр.112.
16
Rokkan, S. & Urwin, D. (1983). Economy, Territory, Identity. Politics of West European
Peripheries, SAGE Publications, London, стр.140-142
17
Hörnström, L. (2010). Redistributive regionalism Narratives on regionalization in the Nordic
periphery,Umeå University, Umeå, стр.11.
142
ЕКОНОМИКА
средстава и активности који се користе за остваривање регионалистичких захтева
и циљева, регионалистички покрети могу бити насилни и демократски.
Према Глену18, у оквиру Европске уније могу се класификовати три основна
модела регионализама: 1) регионализам као административна децентрализација,
2) регионализам као федерализам и 3) регионализам као национализам. Разматрајући први модел, Глен објашљава само административну децентрализацију
(Француска, Шпанија, Италија), као технократску форму регионализма и подесно
средство путем кога се централна власт може растеретити од многобројних свакодневних послова, а задржати контролу преко општег планирања. За разлику од
административне децентрализације, федерална форма регионализма (Немачка) је
уставноправно заштићена и дозвољава већи степен аутономије, шира овлашћења,
јаснију идентификацију и утицај, како на домаћем, тако и на међународном плану.
Регионализам као национализам (Шкотска), јавља се у случајевима када нација
или део нације не живи у својој матичној држави или када његова матична држава
уопште и не постоји. Нација је историјска категорија и представља друштвену групу која дели заједничко културно и историјско наслеђе, као и осећај хомогености,
а ова груписања могу бити сконцентрисана у једној, или се ширити у неколико
држава. Насупрот томе, државе су правне категорије и конструкције које су запоселе, заузимају и управљају јасно одређеном територијом која може обухватити
неколико нација у оквиру својих граница.
Модели регионализма у контекту државног уређења
Регионализам је најнепосредније повезан и са политичким и правним питањима
начина организације власти у држави. Наиме, према традиционалној подели заснованој на вертикалној структури носиоца власти, постоје два основна типа државног
уређења: унитарна држава, са јединственим носиоцем државне власти – централним
органима, на једној и федерација, у којој је државна власт уставом подељена између
федералне државе и федералних јединица, праћена паралелним системом државних
органа, на другој страни. Уставноправно посматрано, расподела надлежности и послова у унитарној држави може бити остварена путем деконцентрације и децентрализације власти. Док се деконцентрацијом постиже пуна подређеност нецентралних
органа централним и успоставља централистичко државно уређење у унитарној држави (административна децентрализације), децентрализацијом власти се нецентралним
органима оставља известан степен самосталности у односу на централне органе. Према Марковићу, разлику између деконцентрације и децентрализације најједноставније
изражава Андре Орију када каже да се код деконцентрације послови државне управе
поверавају нецентралним државним органима, представницима државе, док се код
децентрализације ти исти послови поверавају нецентралним недржавним органима,
представницима грађан.а.19 Најчешћи узрок децентрлизације је етнички, културни и
етички, језички, демографски, социјални, економски и правни партикуларизам унутар
18
Glen, M.C. (2008). Regionalism in the European Union: The Case of Scotland, Contemporary
European Studies 2/2008, стр.61.
19
Марковић, Р. (2012). Уставно право, Правни факултет, Београд, стр.400.
ЕКОНОМИКА
143
једне вишенационалне државе.20 За регионалну државу карактеристична је територијално заснована децентрализација, односно расподела надлежности између централних и регионалних органа власти, а најчешћи облик државног уређења унитарна држава, са великим бројем модалитета у пракси. Најтипичнији модел регионалне државе
је територијална аутономија, која постоји у случајевима када су посебности одређених
подручја у оквиру унитарне државе такве да захтевају већи степен самосталности од
локалне самоуправе, али при томе нису толике да захтевају промену квалитета државног уређења у смислу промене унитарне државе у федералну, односно не захтевају
конституисање тих посебних подручја у федералне јединице.21 Посебан случај територијалне децентрализације власти представља деволуција извршена у Великој Британији, односно преношење дела законодавне надлежности с државног парламента
на покрајинске парламенте, али без довођења у питање суверености Вестминстерског
парламента. Деволуција је израз британског схватања територијалне децентрализације
државе у корист етничких, историјских и традиционално реално формираних територијалних целина, које су некад биле државе, или делови других држава.22
Федерална форма регионализма је уставноправно заштићена и дозвољава
већи степен аутономије, шира овлашћења, јаснију идентификацију и утицај, како
на домаћем, тако и на међународном плану. Тако су, на пример, током 1992. године,
аустријска и немачка влада увеле законе по коме је мишљење федералних јединица
(Lander) обавезујуће у областима у којима политика ЕУ задире у њихову уставну и
законску надлежност.
Модели регионализма према класификацији Европске уније
Европска унија је суочена са великим порастом политичког регионализма последњих деценија у многим државама-чланицама (Италија, Белгија, Шпанија, Велика Британија), тако да чак и Француска, историјски модел унитарне државе, није
остала имуна.23 Владе су одговориле на ове изазове на прилично униформан начин,
уводећи политике са циљем балансирања између центра и региона, преносећи власт
на ниже, регионалне нивое.24 На наднационалном нивоу, ЕУ је реаговала на регионалистичке трендове све више укључујући регионалну димензију у процесу формирања своје политике. Оснивањем Комитет региона (Committee of Regions) у раним
деведесетим годинама 20. века, ЕУ је проширила регионалне политике и Структурне
фондова, створивши нове односе између ЕУ и региона у државама – чланицама.
Пораст регионализма у Европи био је, донекле, изненађење за већину научних посматрача25 који су сматрали да су процес модернизације, на једној, и осећање
20
Ђурић, А. (2007). Децентрализација – Pro et contra, Економика бр. 3-4/2007, стр.97.
21
Ibid, стр 435.
22
Ibid, стр. 444.
23
Rokkan, S. & Urwin, D. (1982). The Politics of Territorial Identity: Studies in European
Regionalism. SAGE Publications, London.
24
Molle, W. (1990). Th e Economics of European Integration: Theory, Practice and Policy.
Aldershot: Dartmouth Publishing Company Ltd.
25
Lijphart, A. (1977). Political Theories and the Explanation of Ethnic Conflict in the Western
World: Falsified Predictions and Plausible Post dictions’, in Milton J. Esman (eds) Ethnic Conflict
144
ЕКОНОМИКА
етничке примордијалне свести на другој страни, до те мере инкомпатибилни, да паралелно не могу постојати. У средишту традиционалних теорија модернизације је
претпоставка да индустријализација, урбанизација, повећање комуникације, образовање и заједно промовишу неповратан процес хомогенизације.26 Можда највише
изненађује је чињеница да је до повећања регионализма дошло паралелно са процесима формирања Европске заједнице, тако да су се тенденције ка интеграцији и
дезинтеграцији одигравале истовремено. Дакле, упркос ранијим очекивањима, у
протеклих 25 година ниједна држава-чланица ЕУ није постала више централизована, док половина има децентрализовану власт на регионалном нивоу.27
Регион може имати и географско-статистичку одредницу, каква постоји у
терминологији Европске уније, где се објашњава статистичким класификацијама НУТС (Номенклатура статистичких територијалних јединица).28 Према AER-овој
(Assembly of European Regions) Декларацији о регионализацији, регион се дефинише као територијално законско тело које је на нивоу одлучивања одмах испод
државе и које поседује самосталну политичку управу.29 Региони Европске уније
не представљају хомогене ентитете и у великој мери разликују се у: величини, становништву, институционалној структури, надлежностима и финансијској моћи.30
У Европској унији широко је прихваћена и коришћена класификација31 која
идентификује четири основна модела регионализма сврстаних у опадајућем низу,
у односу на степен политичке снаге и моћи: уставни регионализам (Немачка), јаки
регионализам (Италија), децентрализовани регионализам (Француска), и административни регионализам (Норвешка).
Закључак
Значајни пораст регионализма у европским државама почев од друге половине 20. века намеће потребу за дубљим проучавањем овог феномена, као и његових
узрока и последица. Постоје различити основи класификација регионализма, а у
раду су анализирани: доктринарни, уставно-правни и модел класификације Европске уније. Према доктринарним моделима, а с обзиром на изражену разнородност
узрока, захтеви регионализма усмерени према централној власти, диференцирани
су и крећу се од захтева за поштовањем традиционалне културе и етничких особености, преко политичких, углавном везаних за територијалну и институционалну
децентрализацију и аутономију, све до сепаратистичких захтева за независношћу
in the Western World, pp. 46–64. It.haca: Cornell University Press, стр.47.
26
Huntington, S. (1971). The Change to Change: Modernization, Development, and Politics’,
Comparative Politics, 3, 3: стр.283–322.
27
Hooghe, L. and Marks, G. (2001). Multi-level Governance and European Integration. Lanham.
Maryland: Row man and Little field Publishing Group, Inc.
28
Vukovic et аl. (2011). Nomenclature of Statistical territorial units: Possibilities of Application in
Serbia, Journal of Geographical Institute Jovan Cvijic, SASA, 61(2), стр. 11.
29
AER (1996). The Declaration on regionalism. Strasbourg.
30
Vuković et al., op. cit., стр.35.
31
AER (2010). The State of Regionalism in Europe An AER Report. Part II: What do Regions
look like in Europe? An overview for the 47 Member States of the Council of Europe. Strasbourg,
стр.17.
ЕКОНОМИКА
145
или припајање другој држави. Уставно-правно посматрано, регионална држава
може бити федералног или унитарног типа. У пракси, регионална држава најчешће
је везана за неки облик децентрализације власти у унитарној држави. Најтипичније
регионале државе, Шпанија и Италија, уставном нормом предвиделе су постојање
региона и пренос значајних овлашћења са централних на регионалне органе власти,
односно територијалну аутономију, не иступајући, међутим, из уставних оквира
унитарне државе. Према моделу Европске уније, модели регионализма рангирани
су према снази и моћи региона у оквиру државе. Анализа савремених модела регионализма указује на постојање различитих основа и критеријуми класификација,
али се, с уставно-правног становишта, може закључити да је највећи број држава
у којима је спроведена регионализација, задржао унитарни карактер са одређеним
облицима децентрализације или деконцентрације власти. При томе, суштина регионалног идентитета, као комплексне и историјске категорије, представља опредељујући фактор у профилисању конкретног модела регионализма
Захвалност: Овај рад је резултат Пројекта 47007 кога финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.
Литература
1. AER (1996). The Declaration on regionalism. Strasbourg.
2. AER (2010). The State of Regionalism in Europe An AER Report. Part II:
What do Regions look like in Europe? An overview for the 47 Member
States of the Council of Europe. Strasbourg.
3. Coakley, J. (2003). Introduction: The Challenge. In:Cookley, J. ed. The Territorial
Management of Etnic Conflicts, London: Frank Cass.
4. Ђурић, А. (2007). Децентрализација – Pro et contra, Економика бр.
3-4/2007.
5. Glen, M.C. (2008). Regionalism in the European Union: The Case of Scotland,
Contemporary European Studies 2/2008, p.59-70.
6. Gregory, D. (2000). Region and Regional Geography. In:R.J. Johnston, D.
Gregory, G. Pratt & Watts, eds. The Dictionary of Human
Geography, Oxford: Blackwell.
7. Grigg, D. (1965). The Logic of Regional Systems. Annals of the Association
of American Geographers 55, 3
8. Hörnström, L. (2010). Redistributive regionalism Narratives on regionalization
in the Nordic periphery, Umeå University, Umeå.
9. Hooghe, L. and Marks, G. (2001). Multi-level Governance and European
Integration. Lanham. Maryland: Row man and Little field Publishing Group, Inc.
10. Huntington, Samuel (1971). The Change to Change: Modernization, Development,
and Politics’, Comparative Politics, 3, 3: 283–322.
11. Keating, M. (1998). The New Regionalism in Western Europe, Cheltenham,
Edward Elgar.
12. Lijphart, A. (1977). Political Theories and the Explanation of Ethnic Conflict
in the Western World: Falsified Predictions and Plausible Post dictions’,
in Milton J. Esman (eds) Ethnic Conflict in the Western World, pp. 46–64.
It.haca: Cornell University Press.
146
ЕКОНОМИКА
13. Loughlin, J. (1993). Nation, state and region in Western Europe. In: Bekemans,
ed. Culture: Building Stone for Europe 2002, Brussels: European University
Press. Марковић, Р. (2012). Уставно право, Правни факултет, Београд.
14. Molle, Willem (1990). Th e Economics of European Integration: Theory,
Practice and Policy. Aldershot: Dartmouth Publishing Company Ltd.
15. Puhle, H. J. (1999). Regions, Regionalism and Regionalization in 20th Century
Europe. Frankfurt. http://www.oslo2000.uio.no/program/papers/s9/s9-puhle.
pdf
16. Rokkan, S. & Urwin, D. (1982). The Politics of Territorial Identity: Studies in
European Regionalism. SAGE Publications, London.
17. Rokkan, S. & Urwin, D. (1983). Economy, Territory, Identity. Politics of West
European Peripheries, SAGE Publications, London.
18. Schrijver, F. J. (2006). Regionalism after regionalisation : Spain, France and
the United Kingdom, Amsterdam University Press, Amsterdam.
19. Smith, A. D. S. (1977). Nationalist Movements. London.
20. Smith, G. (2000). Regionalism. In. R.J. Johnston, D. Gregory, G. Pratt &
Watts, eds. The Dictionary of Human Geography, Oxford: Blackwell.
21. Taylor, P.J. (1991). A theory and Practice of Regions: The Case of Europe.
Environment and Planning D Vol.9.
22. Vuković, D., Jovanović, A., Zakić, N., Vukotić, S. (2011). Nomenclature of
Statistical territorial units: Possibilities of Application in Serbia, Journal of
Geographical Institute Jovan Cvijic, SASA, 61(2).
23. Vuković, D., Jovanović, A., Grubišić, Z. (2012): The economic aspect of
regionalization of European countries, Journal of Geographical Institute
Jovan Cvijic, SASA, 62(1) 31-48
24. Yamazaki, M. (2010). Regionalism and Governing Style in the UK and
Japan: A Comparative View on Devolution, HUSCAP, Annals, Public Policy
Studies, 4: 111-124.
ЕКОНОМИКА
147
ПРЕГЛЕДНИ ЧЛАНЦИ
Мира Ракић
Др Беба Ракић
Мегатренд универзитет, Факултет за пословне студије, Београд
МАПИРАЊЕ ПРОЦЕСА ОНЛАЈН КУПОВИНЕ
И ПРОДАЈЕ 1
Апстракт
Циљ онлајн пословања је продаја и профит. Да би се остварили крајњи
циљеви, потребно је схватање процеса одлучивања пoтенцијалних онлајн купаца. Мапирање процеса онлајн куповине омогућава сагледавање фаза куповине и фактора који утичу на одлуку о куповини. На другој страни, мапирање
процеса онлајн продаје омогућава организацијама сагледавање потребних
продајних и маркетиншких активности које воде ка конверзији посетилаца
сајта у купце производа.
Кључне речи: потенцијални онлајн купац, мапирање, процес онлајн куповине, процес онлајн продаје, конверзија, потрошач.
MAPPING THE PROCESS OF ONLINE BUYING
AND SELLING
Abstract
The goal of online business are sales and profit. To achieve the goals, it is
necessary to understand the decision making process of leads. Mapping the online
purchase process enables undestanding of phases of buying and factors that
influence the decision to buy. On the other hand, the online sales process mapping
enables organisations to monitor the necessary sales and marketing activities
related to the conversion of visitors into customers of products.
Keywords: lead, mapping, the process of online buying, online sales process, the
conversion, the consumer.
JEL Classification: M31
Увод
Актуелна мрежна економија развија се захваљујући основним градивним
елементима, као што су: информације, иновације, комуникације, нове технологије
и сл. (Mihailović, Simonović, Hamović, V. 2010, str. 121). Проналажење одговарајуће
1
Рад представља део истраживања на пројекту 179032 “Национална стратегија прилива
страног капитала у циљу реинтеграције Србије у светске економске токове”, који у периоду
2011-2014. године финансира Министарство за науку и технолошки развој Републике
Србије.
148
ЕКОНОМИКА
мере, односно интензитета учешћа нових технологија у традиционалне оквире
пословања је задатак који захтева прецизне и актуелне информације од купаца, као
и знање и вештину маркетара који ће дати процену (Ratković, Đorđević, 2010, str.
39). Од посебног значаја су информације о понашању онлајн купаца и продаваца.
За схватање процеса стварања и одржавања потенцијалних онлајн купаца (leads) и
потрошача и спровођење маркетиншких активности значајно је мапирање процеса
куповине са аспекта купца и мапирање процеса продаје са аспекта продавца. За
сваку фазу кроз коју пролази купац у процесу куповине, потребне су одговарајуће
продајне и шире посматрано маркетиншке тактике.
Имајући у виду значај усклађивања активности тимова организација купаца
и продаваца, рад је посвећен управљању односима са потенцијалним онлајн купцима мапирањем активности организације – купца и продавца. У другом делу рада,
приказује се и анализира управљање односима са потенцијалним онлајн купцима
мапирањем активности организације – купца и продавца. Циљ успостављања и
одржавања односа је конверзија потенцијалних онлајн купаца у актуелне купце и
потрошаче, тако да се у трећем делу рада, анализира конверзија. Четврти део рада
је закључни.
Управљање односима са потенцијалним онлајн купцима
мапирањем активности организације – купца и продавца
Потенцијални купци у процесу одлучивања о куповини пролазе кроз различите фазе конверзије – од истраживача до потрошача. С обзиром да од великог
броја истраживача и потенцијалних купаца, на крају процеса одлучивања остаје
мали број купаца/потрошача, користи се и термин “куповни левак” (buying funnel),
а са аспекта продавца – “продајни левак” (selling funnel), што се може видети на
слици 1. Анализом “продајног левка” продајни тим може да одговори на битна
питања, као што су: колико је потребно времена да потенцијални купац постане
потрошач? Да ли се продајни циклус разликује по типовима куповине? Одговори
на наведена питања омогућавају дефинисање кампања одржавања односа са потенцијалним онлајн купцима.
ЕКОНОМИКА
149
Слика 1. Управљање односима са потенцијалним онлајн купцима мапирањем
активности организације – купца и продавца
Извор: Састављено и адаптирано на основу: Carroll, 2006., стр. 6-7.
Слика 2. приказује детаљније управљање животним циклусом потенцијалних онлајн купаца. Наиме циклус продаје (традиционално посматрано “левак”)
почиње са програмима стварања тражње, а завршава са закљученим уговором и
новим потрошачем. Број фаза између наведене две (почетне и крајње) зависи од
интерног маркетинга и процеса продаје.
150
ЕКОНОМИКА
Слика 2а. Једноставни модел управљања животним циклусом потенцијалних
онлајн купаца
Слика 2б. Сложени модел управљања животним циклусом потенцијалних
онлајн купаца
Слика 2. Модели управљања животним циклусом потенцијалних онлајн купаца
Извор: Адаптирано према: Marketo, 2010., стр. 35-36.
Према једноставном моделу управљања (слика 2а), анонимни посетиоци
(сајта) постају потенцијални купци, затим представљају могућност (за организацију) и коначно на крају циклуса су освојени купци, тј. потрошачи. Међутим, наведени циклус продаје (посматрано са аспекта организације продавца), тј. животни
циклус потенцијалних купаца је ипак само жељени циклус. Наведени модел не
узима у обзир потенијалне купце који не прелазе у следећу фазу. Према сложеном
моделу управљања (слика 2б), од анонимних посетилаца (сајта) узимају се подаци, долази се до имена конкретних особа, које се рангирају. Код неких следи се
даље претходно наведени модел, тј. потенцијални онлајн купци постају могућност,
преусмеравају се ка продајном тиму и коначно постају купци производа организације, али не сви. За остале, користе се тактике као што је одржавање односа са
потенцијалним купцима путем и-мејла, ради наставка комуникација и коришћења
система рангирања да би се донела одлука када су спремни за куповину. Слика 2б
приказује више процеса рангирања. Наиме, неки потенцијални купци нису у фази
спремности за куповину, тако да се са њима даље одржавају односи (нпр. путем имејла), а затим, после обнављања односа, поново се рангирају и усмеравају или ка
продајном тиму (ако су спремни за куповину), или ка наставку процеса одржавања
односа (ако још увек нису спремни за куповину). Када продајни тим добије податке
о потенцијалном купцу, мора да одлучи да ли ће потенцијалног купца представити
као могућност или ће вратити маркетинг тиму ради одржавања односа. Једноставно, али круцијално питање гласи – да ли је потенцијални купац спреман да уђе у
процес куповине? Ако није спреман, онда се преусмерава у фазу обнављања односа. Тада поново почиње процес рангирања за датог потенцијалног купца.
ЕКОНОМИКА
151
За брзо усмеравање ка продаји, потребан је консензус између продајног и
маркетиншког тима о уговору о нивоу услуга (service level agreement - SLA). СЛА
одређује временски рок за завршавање задатка и различит је за сваку компанију.
За сваког потенцијалног купца, може да се одреди два или више СЛА. Први СЛА
фокусира се на “контактирање” потенцијалног купца – путем телефона, и-мејла,
или лично; а други може да буде актуелан када потенцијални купац представља
прву или обновљену могућност. За сваку фазу, може да се одреди СЛА да би се
обезбедио процес продаје (Marketo, 2010).
Процес конверзије потенцијалних онлајн купаца
у актуелне купце
“Сајтови се често посматрају у контексту левка конверзије, али, сајтови више
личе на сита, него на левак, која континуално губе потрошаче у свакој тачки контакта” (Justis, Braganza, 2011, str. 1). Наведено најбоље показују следећи подаци.
Просечне стопе конверзије су око 3%. Другим речима, од 100 посетилаца сајта,
97 особа не купи ништа (Behunin et all, 2011). На другој страни, подаци показују
да компаније неупоредиво више новца издвајају у привлачење посетилаца на сајт
(усмеравање саобраћаја ка сајту) у односу на оптимизацију конверзије. Значајно
време, енергија и новац, улажу се у онлајн оглашавање и привлачење онлајн купаца, али су резултати у виду конверзије слаби (Lovett, 2011; Behunin et all, 2011). Наведено додатно истиче неопходност и значај улагања у оптимизацију конверзије.
Интернет и мрежни алати могу да унапреде и убрзају директну комуникацију организације са потрошачима и на тај начин граде и развијају блиске односе
са њима. Тако се могу антиципирати, идентификовати и решити сви проблеми на
релацији организација-потрошач (Dašić, Anufrijev, 2011, str. 00). Компаније које су
на време схватиле значај коришћења интернета, и у континуитету прихватале иновације из овог подручја, имале су шансу да креирају одређену предност.Зато, сада
се више не поставља питање да ли треба употребити нове технологије, већ на који
начин и у којој мери заменити традиционална маркетиншка средства пословања
решењима из електронског окружења (Ratković, Grubić,2011, str. 64).
Веб сајтови, мобилни сајтови и мобилне апликације се континуално оптимизују. Основе оптимизације су: производ, цене, промоција – посебно путем претраживача и друштвених медија и сл. (Behunin et all, 2011).
При оптимизацији конверзије, на почетку, потребно је одређивање циљева
онлајн сајтова. Директна конверзија путем сајта није једини циљ. Циљеви могу да
буду: стварање потенцијалних онлајн купаца, њихово ангажовање (нпр. преузимање одређеног садржаја са сајта), куповина и сл.
Организације које остварују добре резулате у области конверзије користе
комбинацију технологија и тактика оптимизације конверзије, као што су А/Б тестирање, препоруке, подешавање претраживања на сајту, таргетирање на сајту и персонализација. Према новој парадигми “оптимизације за резултате” - организација
може прво да одреди дигиталне приоритете и циљеве (као што су нпр. пажња, ангажовање, приврженост), а затим тактике за њихово остваривање. Слика 3. приказује
превођење жељених резултата у активности (Lovett, 2011; Behunin et all, 2011).
152
ЕКОНОМИКА
Слика 3. Оптимизација активности са аспекта жељених резултата
Извор: Lovett, 2011, стр 4.
“Пуњење маркетиншког левка захтева константне активности” (Lovett, 2011,
стр 4). Први (општи) дигитални циљ могао би да буде привлачење и задржавање
пажње. Након усмеравања посетилаца сајта на приступну страницу или на друге
странице сајта, потребно је задржавање пажње путем одговарајућег садржаја, производа или услуга. Тестирање навигационих елемената омогућава прилагођавање
сајта. Резултати истраживања потврђују да се најчешће тестирају следећи елементи: позиви на акцију, изглед странице и понуде.
Следећи ниво жељених резултата који се оцењује је ниво ангажовања сваког посетиоца при интеракцији са веб страницама. Ангажовање представља нпр.
стављање артикала у корпу за куповину (shopping cart), тражење додатних информација или једноставно коришћење информација које указује на склоност ка
конверзији. Веома мали број онлајн посетилаца купује производ при првој посети сајта. Уместо тога, онлајн посетиоци посматрају више сајтова (конкурентских
производа), спроводе компаративну анализу, консултују се са пријатељима, путем
друштвених мрежа и других извора и евентуално поново посећују сајт. Односно,
потенцијални онлајн купци и потрошачи комуницирају међусобно, али и са конкурентима (тј. не само са представницима једне организације). Просечан посетилац
одлази на сајт шест пута пре онлајн куповине. Потребан је лични утицај да би
се посетиоци сајта подстакли да заврше онлајн процес. Наведено може да буде
ЕКОНОМИКА
153
остварено таргетираним – циљним информацијама усмереним ка одређеним потрошачима на основу демографских података, понашања на сајту, претходног понашања при куповини или офлајн (offline) информација о потрошачима. Наиме, неки
посетиоци су вреднији у односу на друге, тако да је потребно улагање времена у
оптимизацију сајта или таргетирање поруке према најпрофитабилнијим потрошачима. Таргетирање може да буде ручно или аутоматизовано. Иако је персонализација веб садржаја на било који начин добра, аутоматизовано таргетирање уз нпр.
коришћење адаптивних технологија је ефективније. Применом наведених тактика
могућа је персонализованија сегментација. Коначно, коришћење аутоматизованих
решења омогућава организацији да послује у реалном времену, што представља
ефективан метод схватања променљивих намера посетилаца.
Коначно, за остваривање циља као што је приврженост посетилаца сајта, потребно је предузимање активности као што су: слушање посетилаца и реаговање
на основу захтева – фидбек (feedback) и препоруке. Очекивања све софистициранијих потрошача расту како им је доступност информација о квалитету производа
и услуга на тржишту све бржа и боља (Muhović, Ćurčić, 2011, str. 176). Слушање
и фидбек обухвата подршку потрошачима за време и после конверзије путем механизама фидбека и одржавања знања потрошача за будуће интеракције. Једно од
решења је давање могућности онлајн посетиоцима да искажу своје мишљење, применом технологија којима се чује “глас потрошача”, анкетирањем и у другим ситуацијама са персонализованим контактима. Често је довољно само питати потрошаче и показати им да се слушају и уважавају. Онлајн истраживањима (путем нпр.
упитника на сајту) долази се до информација о преференцијама директно од стране
дигиталних посетилаца. Реаговање на основу захтева – фидбек је добар начин за
јачање односа потрошачима и прикупљање података. Препоруке у погледу производа и/или садржаја могу да се заснивају на сличним производима или садржају,
популарности или претходном понашању потенцијалних купаца.
Дакле, на основу анализе приказане слике 3. изводи се закључак да подела
традиционалног маркетиншког левка у више опипљивих жељених резултата, омогућава дефинисање активности које воде ка конверзији посетилаца сајта у купце
производа. На тај начин “мале победе”или микро-конверзије могу да се посматрају
као фактори који воде ка конверзијама (Lovett, 2011; Behunin et all, 2011).
Од посебног значаја је прикупљање података о потрошачима и предузимање
активности на основу њих. Прикупљање података није више изазов – 94% глобалних података се сада дигитално складишти. Изазов је спровођење активности на
основу података и одговори на питања – шта (које податке), када и како користити.
Организације могу да посматрају понашање посетилаца сајта и саставе профиле
потрошача (слика 4).
154
ЕКОНОМИКА
Слика 4. Профили анонимних потрошача на основу онлајн и офлајн варијабли
Извор: Адаптирано према: Justis, Braganza, 2011, стр. 4.
Праћењем посетилаца сајта, касније потенцијалних купаца и потрошача добијају се подаци као што су одакле су, у које доба дана претражују, са ког уређаја,
прегледача итд. Додатни подаци који се односе на офлајн варијабле, као што су
подаци о управљању односима са потрошачима (customer relationship management
– CRM), продаји на месту продаје омогућавају одређивање низа профила потрошача. Термин – анонимни је значајан због поштовања приватности потрошача. Значај
категорија података зависи од конкретног посла (бизниса). На пример, за сајтове
малопродаваца, значајни подаци су: одустајање од куповине (напуштање корпе за
куповину), учесталост куповине и вредност просечне поруџбине. За сајтове медија, битни подаци су: погледане стране, учесталост прегледања сајта и склоност
ка садржају. На пословном (Б2Б) тржишту значајнији подаци су: склоност ка производу, статус при регистрацији и фаза у процесу стварања тражње. У области финансијских услуга, издвајају се подаци: тип, понашање клијента, стање на рачуну,
задуженост на основу кредита итд. (Justis, Braganza, 2011).
ЕКОНОМИКА
155
Закључак
Подаци о потенцијалним купцима нису довољни и нису једини циљ. Они
представљају само један од почетних циљева. Коначни циљеви онлајн пословања
организација су стварање актуелних купаца – потрошача, продаја и профит. Да би
се остварили коначни циљеви, потребно је управљање односима са потенцијалним онлајн купцима. Одговарајуће тактике конверзије као што су А/Б тестирање
приступних страница, слушање потенцијалних купаца, препоруке и персонализовање понуде воде остваривању коначних циљева организације.
Литература
1. Behunin, B., Jensen, S., Graham, A., Lovett, J. (2011). Digital marketing
experts discuss the conversion imperative. Adobe Systems Incorporated,
www.adobe.com USA, 2011.
2. Carroll, B. (2006). Start with a lead – eight critical success factors for lead
generation. InTouch, www.startwithalead.com
3. Dašić, G., Anufrijev, A. (2011). Primena Interneta i veb alata u procesu
razvoja kastomizovanih proizvoda. Ekonomika, 57 (3), str. 94-104.
4. Justis, A., Braganza, A. (2011). Conversion optimization: What has your data
done for you lately, Adobe Systems Incorporated, www.adobe.com USA.
5. Lovett, J. (2011). The onlajn conversion imperative – A wake-up call
for improving onlajn conversions through optimization, Adobe Systems
Incorporated, www.adobe.com USA.
6. Marketo. (2010). The Definitive Guide to Lead Scoring - A Marketo
Workbook, Marketo – www.marketo.com
7. Mihailović, B., Simonović, Z., Hamović, V. (2010). Mrežna ekonomija u
funkciji razvoja agrarnog sektora Srbije. Ekonomika, 56(1), 121-129.
8. Muhović, A., Ćurčić, N. (2011). Informaciona tehnologija u savremenoj
organizaciji. Ekonomika, 57 (4), str. 173-182.
9. Ratković, M., Grubić, G. (2011). Internet kao sredstvo unapređenja
marketinga. Ekonomika, 57 (3), str. 63-73.
10. Ratković, M., Đorđević, G. (2010). Distribucija u okruženju interneta i novih
tehnologija. Ekonomika, 56 (2), str. 38-48.
156
ЕКОНОМИКА
ПРЕГЛЕДНИ ЧЛАНЦИ
Др Драгослава Никић1
“НИС а.д. Нови Сад”, Београд
ПЕРФОРМАНСЕ КАМАТНОГ РИЗИКА БАНКЕ
И БАЗЕЛСКЕ ПРОЦЕДУРЕ
Апстракт
Анализира се савремени пословни концепт управљања каматним ризиком
као један од кључних видова управљања активом и пасивом банке, заштите
банкарског капитала и прихода од каматног ризика. У процесу управљања
каматним ризиком од посебног је значаја поштовање одређених процедура
управљања каматним ризиком. Базелски „Комитет за банкарску супервизију“ усвојио је и препоручио одређеним националним супервизорима примену
процедура које банке треба да користите при управљању каматним ризиком
у свом пословању. Ове препоруке и процедуре управљања каматним ризиком
корисно је разматрати, како ради могуће имплементације у Србији, тако и
ради проширења спектра управљања каматних ризика.
Кључне речи: каматноосетљиви јаз, јаз века трајања, симулациони модел, Базел II, ALCO.
BАNK CREDIT RISKS АND BАZEL PROCEDURES
Abstrаct
We аnаlyze importаnce of the modern business concept of mаnаging interest
rаte risk is one of the key modes in mаnаging аssets аnd liаbilities, which wаy
the bаnks protect bаnk cаpitаl аnd incomes from the interest rаte risk with
recomposing bаlаncing аnd out-of-bаlаncing performаnces. In the process of
mаnаging interest rаte risk, in which the cognition аnd forms of interest rаte risk
аre equаlly importаnt. Bаsel Committee on Bаnking Supervision hаs аdopted аnd
recommended to the certаnt nаtionаl supervisors to аpply procedures, which bаnks
should use аt mаnаging interest rаte risk in their business operаtions.
Key words: interest rаte sensitive gаp, durаtion gаp, simulating model, Bаsel
II, ALCO.
Увод
Овим приказујемо потребу банке за способношћу да може одређена дешавања на финансијском тржишту препознати као каматни ризик, којим се мора управљати у току одређеног периода. Имајући у виду, у свом пословању, принципе
ликвидности и сигурности са намером очувања капитала и новчаних токова, не1
[email protected], [email protected]
ЕКОНОМИКА
157
опходно је да банка има систем управљања каматним ризиком, којем је изложена. Из тих разлога се намеће потреба познавања и коришћења савремених метода
управљања каматним ризиком, са циљем да се у све сложенијем и динамичнијем
окружењу повећа економска вредност и профитабилност банке.
Процес глобализације носи са собом крупне промене у финансијској сфери.
Банке се трансформишу у нове форме финансијских организација на глобалном
нивоу. Отуда се питање ризика поставља као једно од најважнијих питања у банкарству.
Базелски „Комитет за банкарску супервизију“ усвојио је и препоручио одређеним националним супервизорима примену процедура које банке треба да користите при управљању каматним ризиком у свом пословању. Усклађеност постаје
примарна потреба, када се има у виду чињеница да, како земље у региону, тако
и Србија, свакодневно теже интеграционим процесима са циљем да постану део
Европске уније.
Улога банке на финансијском тржишту и каматни механизам
Банка представља један од најважнијих субјеката финансијског тржишта и
укупног система финансирања привреде у целини. Уласком на финансијска тржишта, комерцијалне банке постепено мењају структуру своје делатности. Комерцијалне банке се, постепено, све више баве и ванбилансним активностима, које
обухватају класичне ванбилансне активности (кредитне гаранције, акредитиви, девизни послови, итд.), али и новије облике тих активности у облику финансијских
деривата као што су фјучерси, опције, свопови и други.
Један од најважнијих фактора у привредном животу сваке државе јесу камате, односно каматна стопа, јер је она инструмент којим се утврђује цена капитала.
С једне стране се сматра да каматна стопа већа од инфлације позитивно и стабилизујуће делује на привредне токове у држави, док с друге стране постоји гледиште
да у нестабилним привредама висока каматна стопа подстиче инфлацију, те да још
више погоршава привредну нестабилност, па је стога потребно политиком ,,јефтиног новца“ подстицати производњу и привредни развој.
Камата је цена за привремено препуштање капитала, а обрачунава се до дана
доспећа потраживања.2 Камата је у основи - цена употребе зајмовног капитала,
јер се углавном плаћа из вишкова вредности које оваплоћује зајмовни капитал и
представља редовно део бруто профита, због чега је редовно мања од њега. Каматна стопа је инструмент уравнотежења између обима штедње и понуде капитала са
тражњом финансијских ресурса, апсорбовања формиране штедње од стране реалних инвеститора, дистрибуције дохотка на потрошњу и инвестиције, алокације
финансијских ресурса и мобилности капитала. Савремене теорије о каматној стопи
сматрају да нема земаља са привредом у потпуној равнотежи понуде и потражње
добара, да нигде нема пуне запослености и коришћења капацитета, да новац има и
других улога поред плаћања, што значи да није неутралан, да нема аутоматизма у
успостављању равнотеже цена, камате, штедње, инвестиција и слично, те да је не2
www.premiumsoft.co.yu./?opt=dictionari&id=3!3547
158
ЕКОНОМИКА
опходно регулисање и предвиђање каматних стопа, да постоји реална и номинална
каматна стопа и да централна банка емисионом политиком и политиком есконтне
стопе може деловати како на монетарна, тако на привредна кретања.
Постоји више начина утврђивања каматних стопа, од којих су најчешћи принос до доспећа, текући принос и принос на бази дисконта. У процесу обликовања
каматне стопе узимају се у обзир фактори времена и ризика, а као корективни елементи могу се појавити стабилност новца (инфлација, дефлација) и административни утицај државе. Иако каматну стопу аутономно може одредити централна
банка (често се сусрећемо са лимитираним каматним стопама), она се најчешће
слободно формира у односима понуде и тражње.
Спектар финансијских ризика банке
Формирање цене банкарских кредита није могуће објаснити без указивања
кључних разлика тржишта банкарских кредита у односу на стандардна тржишта
роба. Обећања која корисници кредита дају, кад је поврат кредита у питању, садрже
вероватноћу у поврату коју је тешко објективно утврдити. Отуда специфичност
банкарских кредита.
Уобичајено је и природно да банке врше класификацију потенцијалних корисника кредита у различите групе, јер очекивана отплата зависи од степена ризичности пројекта. Пре одобравања кредита и утврђивања каматне стопе, банка мора
извршити процену постојећег ризика у пројекту. Емпиријско проучавање је показало да је ефикасна алокација кредита у привреду управо зависна од прецизности
система класификације корисника кредита.3
Велики је број ризика у банкарском свету и сваки од њих утиче на профитабилност, што подиже значај ризика као проблема у пословању сваке банке. Из
тих разлога, различити типови ризика морају бити пажљиво дефинисани, проучени и прецизно одређени. Овај процес је у многоме унапређен регулативом, која је
дефинисала основне принципе и правила која се примењују на различите типове
ризика. Познавање ризика у банкарству, којима је свака банка изложена, и њихово
тачно дефинисање, основ је за сваку пословну одлуку у управљању ризицима, и за
доношење даљих одлука менаџмента у банци.
Ризик4 се дефинише као могућност одступања од очекиваног исхода. Иако би
ова дефиниција ризика могла бити прихваћена од већине људи, не постоји јединствено прихваћена дефиниција ризика, а још мање како га треба мерити.
Повезаност ризика са вероватноћом одступања, прва је кључна одредница
појма ризика, што ће рећи да се ризик може исказати као вероватноћа која се креће
од 0 до 100 процената, која није коначна, а није ни немогућа. Из овог се не може
закључити да се вероватноћа мора квантификовати, већ само да мора постојати.
Финансијска теорија дели ризике у свакодневном пословању банака на системске и несистемске ризике, који су практично укупан ризик којем је свака банка
изложена. Као један од ризика који банка прихвата у свом пословању је и финан3
Хаџић, Мирољуб. 2007. Банкарство. Београд:Универзитет Сингидунум Београд, стр. 221.
4
Riscum (lаt.) - могућ исход догађаја.
ЕКОНОМИКА
159
сијски ризик, који одражава вероватноћу будуће нето добити, као приноса на акције или на портфолија која су повезана с променама приноса на тржишту као
целини. Постоји више подела финансијског ризика, а широко прихваћена подела
обухвата кредитни ризик, ликвидносни ризик, ризик каматне стопе, девизни ризик
и оперативни ризик.5
Дефинисање појма и облици каматног ризика
Утицај каматног ризика на пословање банке може се пратити преко утицаја
на књигу банке и књигу трговања. Банковна књига класификује и бележи све традиционалне активности банке које се делимично преклапају с инвестиционим пословима док књига трговања банке бележи све трансакције које се обављају на
тржишту. Из овог произилази закључак да је каматни ризик могуће поделити на
каматни ризик биланса и каматни ризик садржан у трговинским трансакцијама
банке. Основну меру ризика каматне стопе представља коефицијент између ставки
активе, осетљивих на промену каматне стопе, и ставки пасиве, осетљивих на ове
промене. Коефицијент може бити мањи или већи од један, одражавајући спремност
банке да прихвати ризик наспрам предвиђања будућег кретања каматних стопа на
тржишту, посебно у време већих осцилација тржишних каматних стопа. У циљу
минимизације изложености каматном ризику банке, прибегавају билансном преструктуисању ставки активе и пасиве, осетљивих на каматне стопе, тако да коефицијент осетљивости на каматну стопу тежи јединици6.
Најчешћи облици ризика каматних стопа су: ризик од промене цена, базни
ризик, ризик криве приноса и ризик опције. Промене каматних стопа у банци стварају одређене ефекте на депозите и кредите, курс ХоВ, на тржишну вредност банке
и на нето каматну маржу.
Управљање каматним ризиком у билансу банке
Путем управљања каматним ризиком у билансу банке, менаџмент банке је
у могућности да створи флексибилну структуру биланса и да се на тај начин лакше прилагоди свакој промени каматних стопа на финансијском тржишту. Као и у
другим предузећима, два основна финансијска извештаја или биланса у банци су
биланс стања и биланс успеха. За сваку банку је од велике важности одржавање
билансне равнотеже, како краткорочно тако и дугорочно. Биланс банке се сматра
уравнотеженим, ако су рочно и валутно избалансиране вредности активе и пасиве. Рочна усклађеност7 биланса гарантује покривање ризика неликвидности, док
валутна усклађеност гарантује покривање валутног ризика. Када се ликвидним
резервама покрива ризик неблаговременог плаћања обавеза, онда кажемо да је биланс банке фундаментално уравнотежен.
5
www.ien.bg.ac.yu/BBA/Master/06-07/poslediploma_inf0607.htm
6
Bessis, Joel. 2002. Risk Management in Banking. New York: John Weley&Sons, Inc., стр. 14.
7
Банке различито врше груписања средстава и обавеза по рочној структури. Временски
периоди груписања средстава и обавеза, који се користе најчешће у банкама, су: а) период
до 30 дана, б) период од 30-90 дана, ц) период од 90-365 дана, д) период од 1-5 година и е)
период преко 5 година.
160
ЕКОНОМИКА
Показатељи који се најчешће користе при анализи профитабилности у банкарству су принос на акцијски капитал (ROE, Return on Equity), нето каматна маржа
и нето некаматна маржа (NIM, Net Interest Margin; NnIM, Net NonInterest Margin),
принос на активу (ROA, Return on Assets) и добит по акцији (EPS, Earnings Per
Share)8.
Управљање активом и пасивом означава управљање ризиком ликвидности,
али и сталим повезаним ризицима, као што су девизни ризик, каматни ризик, кредитни ризик, ризик репутације, ризик адекватности капитала и др. Циљеви управљања ликвидности за све банке транзицијских држава односе се на:
1. планирање потреба за ликвидности на дневној основи
2. смањење трошкова обезбеђења потребних додатних средстава или прихода од пласирања вишка ликвидних средстава
3. задовољење минималне стопе обавезне резерве и других захтева супервизора. 9
Методе управљања каматним ризиком
Када се говори о каматном ризику, један од најважнијих циљева је заштита
профита од утицаја променљивости каматних стопа, без обзира у којем се смеру те
промене крећу. Имајући то у виду, bанкарски менаџмент мора остваривати профит на
очекиваном и стабилном нивоу. Да би остварили профитабилно пословање уз прихватљив ризик, не угрожавајући ликвидност пословања, сигурност и стабилност банке,
менаџмент мора да има у виду позиције активе и пасиве које су најосетљивије на промене каматне стопе. На страни активе у билансу стања то су зајмови и инвестиције, а
депозити и зајмови на страни пасиве. У циљу заштите профита од негативних промена
у каматним стопама, акционари траже да нето-каматна маржа остане фиксна, као основни показатељ зараде на каматоносној имовини. Израчунава се на следећи начин:
Основни циљ менаџмента банке је контрола нето каматне марже, с тим да
истовремено одражава став менаџмента о активностима које воде максимизацији
тржишне вредности банке. Уколико случајно дође до пада нето-каматне марже,
мора се одмах извршити анализа и предузимање пословних активности у смеру
повећања каматних прихода, контроле и смањење каматних трошкова, те усклађивање њихове висине са кретањем каматоносне активе. У напорима да оствари
постављене циљеве, менаџмент банака у највећем броју у управљању каматним
ризиком користи: 1) методе јаза (gap analyse), која обухвата каматноосетљиви јаз
(bilansni gap, fanding gap model) и јаз века трајања банке (durаtion gаp, трајање); и
2) симулационе моделе.
8
Љумовић Исидора, Маринковић Срђан, Пејовић Биљана. 2011. Ефикасност и профитабилност
банака – колико су концепти међусобно искључиви. Часопис Индустрија, вол. 39, бр. 4, стр. 46.
9
Живко Игор, Слијепчевић Сунчана. 2006. Управљање ризиком ликвидности банака у
транзицијским државама. Економски анали, вол. 51, бр. 168, стр. 141,148
ЕКОНОМИКА
161
У свом пословању банка ће ставке каматноосетљиве активе и пасиве сврстати према роковима доспећа, од датума састављања биланса, односно према датумима када је могућа промена висине каматне стопе на појединим позицијама, и
израчунати јаз.
У анализи каматног ризика, поред важности поделе билансних позиција по
рочности, где апроксимативно укрштамо новчане токове структуишући временске оквире краткорочних доспећа, (штитећи нето каматну маржу), веома је значајна и анализа карактеристика новчаног тока. При томе у анализи имамо у виду да
пласмани и обавезе банке имају различите амортизацине планове у отплати-наплати главнице, као и различите врсте плаћања и наплате камате. Диспаритет који
настаје у наведеним разликама, створио је основ за постојање јаза века трајања
банке (durаtion gаp), који изражава разлике у роковима доспећа појединих билансних позиција активе и пасиве. У овако створеним условима, променљивост каматних стопа може угрозити нето вредност банке, јер и кад је нето-каматна маржа
заштићена од каматног ризика, то не значи да је нето вредност банке заштићена од
губитка. Да би се заштитили од оваквих негативних последица, потребно је применити и користити методу управљања јазом трајања банке (duration model), који има
различите могућности у управљању банком. Век трајања (duration) је вредносна и
временска мера доспећа свих прилива од каматоносне активе и одлива по каматоносној пасиви. Век трајања, или дурација, одређује се као однос садашње вредности збира свих очекиваних прилива готовине од појединачних хартија од вредности,
или укупних портфолија пондерисаних роком доспећа, и тржишне вредности Хов,
или укупног портфолија. Када у пракси имамо дужи јаз века трајања банке, то значи да је нето вредност банке осетљивија на промене у тржишним каматним стопама. Ако је јаз века трајања банке позитиван са усклађеним левериџом, паралелне
промене у нивоу каматне стопе довешће до тога да су промене у вредности пасиве
мање (на више или ниже) него у вредности активе. У овом случају, раст каматних
стопа смањује вредност активе више од вредности пасиве, а тиме смањује и нето
вредност банке (тржишну вредност). Пад камата, у овој варијанти, проузрокује
веће растуће промене вредности у активи него у пасиви, која такође расте, али су
промене у нето вредности банке позитивне. Ако је ситуација обрнута, тј. имамо
негативан јаз века трајања банке, са усклађеним левериџом, тада ће паралелна промена у каматним стопама довести до веће промене вредности у пасиви него у активи. То значи да пад каматних стопа проузрокује повећање вредности пасиве више
него активе, када опада нето вредност банке, док раст каматних стопа проузрокује
да вредност пасиве брже опада од вредности активе, повећавајући на такав начин
нето вредност банке.
Симулациони модели се користе у оквиру АЛМ концепта, у циљу утврђивања могућих ефеката на ризик и принос банке, при одабраним различитим сценаријима код којих варирају нивои каматних стопа. Управљањем ризиком каматне стопе, анализом каматноосетљивог јаза и анализом јаза века трајања, могу се
предвидети одређене ситуације у будућности и начин на који ће промене нивоа каматних стопа деловати на пословање банке, новчане токове и економску вредност
банке. С обзиром на то да су неке билансне позиције у оквиру каматоносне активе
и пасиве укамаћене уз фиксне, а друге уз променљиве каматне стопе, те да постоји
несклад, поготово у краћим раздобљима, између обрачуна и наплате камате, да се
162
ЕКОНОМИКА
позиције активе и пасиве разврставају у ризичне групе, па и припадајућа камата
не улази увек у целости у биланс, да се каматне стопе мењају различито и непредвидиво, банке коришћењем савремених информационих технологија све више користе симулационе моделе за управљање ризиком каматне стопе. Засновани су на
методологији израде биланса успеха, што значи да свака позиција активе и пасиве,
осим износа има и податак о року доспећа, висини и врсти каматне стопе, ризичној класификацији, итд., што опет омогућава прорачун камате и добијање других
елемената за израду биланса успеха за тражени период са новим претпоставкама.
Добијени резултати служе за планирање и спровођење пословне политике банке.
Уколико се процењује ефекат каматних стопа на биланс успеха банке, као и
на новчане токове који произилазе из постојећих билансних и ванбилансних позиција, такве се процене називају статичким симулацијама. Поред ових користе се
и динамичке симулације, које су сложеније од претходних, јер поред постојећих
билансних и ванбилансних позиција у обзир узимају планирано кретање каматних
стопа на тржишту, стратегију политике каматних стопа банке, очекивано понашање
клијената банке, пословну политику на страни извора и пласмана, и остале важне
чиниоце. Динамичким симулацијама покушава се што верније предвидети будуће
пословање банке, тако да се у модел укључују сви релевантни подаци и чиниоци.
Хеџинг у односу на каматни ризик
Након утврђивања осетљивости биланса банке на ризик промене каматне стопе, помоћу метода јаза и симулације, неопходно је користити адекватне инструменте
за заштиту од ризика промене каматне стопе. У ту сврху користе се хеџинг методи.
Хеџинг (hedging) значи заштиту, или ограђивање, а у овом контексту релативизације
ризика каматне стопе, подразумевајући покривање ризика супротном пословном
операцијом. Најчешће коришћени хеџинг инструменти су финансијски инструменти, настали као деривати чија се вредност изводи из вредности неке друге основне
активе која се налази у њиховој основи. Финансијски деривати су, дакле, уговорни
инструмент између две стране који нису оригинални издаваоци хартије од вредности. Најраширенији облици финансијских деривата, коришћених у заштити од ризика
промене каматне стопе су форварди, фјучерси, опције и каматни свопови, који чине
групу линеарних каматних уговора, те каматни плафон, под и крагна, који спадају у
групу нелинеарних каматних уговора. Побројани деривати се користе у управљању
каматним ризиком банке, у сврху заштите профитабилности банке од промене нивоа каматних стопа. Банке су највећи корисници финансијских деривата, с обзиром
на велику каматну изложеност. Употреба деривата омогућава банкама раздвајање
управљања каматним ризиком од других циљева у пословању банке, а њихово коришћење зависи од величине банке, тржишта финансијским дериватима, те знању,
способностима и искуству запослених на тим пословима у банци.
Финансијским дериватима се тргује на организованим и ОТЦ тржиштима.
Највећа тржишта финансијским дериватима су London Internаtionаl Finаnciаl аnd
Futures аnd Option Exchаnge (LIFFE), Chicаgo Boаrd Option Exchаnge и Chicаgo
Mercаntile Exchаnge. Мање берзе су Frаnce’s Mаtif и Germаny’s Deutsche Terminbörse10.
10
Ђорђевић С. Бојан; Илић Силвана. 2012. Карактеристике трговања опцијама и трендови на
робним берзама. Часопис Економика, број 1, стр. 90, Ниш: Друштво економиста „Економика“;
ЕКОНОМИКА
163
Форвард је уговор о продаји или куповини имовине (каматних стопа, валута,
дионица и сл.) на одређени дан у будућности, по цени која је између двију страна,
купца и продавца, постигнута у тренутку закључења уговора. Најчешће се користе
за испоруку обвезница и страних валута. Форвард на каматне стопе има одређених
специфичности, као што је недвосмислено дефинисање дуговног инструмента који
ће бити испоручен у будућности, затим количину, цену (каматну стопу) на дуговни
инструмент у тренутку испоруке, као и датум испоруке.
Фјучерс уговори су термински уговори о куповини или продаји неке робе
или финансијских инструмената по унапред одређеној цени, у унапред утврђеном
будућем временском периоду. Постоји више врста фјучерс уговора, а основна подела је на робне и финансијске. Каматни, тј. Финансијски фјучерси на каматну стопу
ефикасно су средство за заштиту од негативних промена у висини каматне стопе.
Они се обично креирају на различите хартије од вредности са фиксним приносом.
Купујући каматне фјучерсе инвеститори уствари купују хартије од вредности са
фиксним приносом које ће платити у будућности11. Каматни фјучерси се јављају у
ситуацијама када је имовина под фјучерс уговором, тј. када ХоВ, која носи одређену каматну стопу, гарантује испоруку те имовине уз одређену каматну стопу на
одређен дан у будућности. Фјучерс хеџинг, у односу на каматну стопу, подразумева
да банка заузме супротну позицију на тржиштима фјучерса од оне коју заузима
тренутно на готовинском.
Поред фјучерса, опције су најстарији и данас најраспрострањенији финансијски деривати. Имају велики значај као инструмент хеџинга, у заштити од различитих врста ризика у финансијско пословању. Опције су право, али не обавеза,
да се купи или прода одређени основни инструмент (актива, роба, ХоВ, итд.) по
напред уговореној цени, до тачно одређеног дана у будућности12. За разлику од
фјучерса, овде не постоји обавеза за обе стране у уговору.
Каматни своп је уговор којим се учесници обавезују да ће, у току трајања
уговора, плаћати један другоме износе једнаке договореним каматним стопама, те
на тај начин профитирати по основу обостраног смањења трошкова камата.
Базелске проcедуре и каматни ризик
Најстарија међународна финансијска институција „Банка за међународна поравнања“ (Bаnk for Internаtionаl Settlement - BIS) основана је 1930. године у Хагу, по Јанговом (Yung) плану, са циљем пружања олакшица Немачкој у плаћању ратне одштете
након Првог светског рата. Седиште БИС-а данас је у Базелу у Швајцарској. Касније,
основни задатак БИС-а постаје стално унапређење и координисана сарадња централних банака и других институција, ради постизања финансијске и монетарне стабил11
Грубишић Зоран; Вуковић Дарко; Бранковић Бобан. 2012. Употреба фјучерса у заштити
на финансијском тржишту. Часопис Економика, број 1, стр. 83-84, Ниш: Друштво
економиста „Економика“;
12
Ђорђевић С. Бојан; Илић Силвана. 2012. Карактеристике трговања опцијама и трендови
на робним берзама. Часопис Економика, број 1, стр. 90, Ниш: Друштво економиста
„Економика.
164
ЕКОНОМИКА
ности, као и да посредује у међународном обрачуну европских централних банака.
„Банка за међународна поравнања“ је основана као „банка централних банака“ и као
таква се налази у власништву централних банака, тако да је коришћење њених услуга
намењено само централним банкама и међународним организацијама. Банком руководи Одбор директора од 17 чланова из групе Г-10. Оснивање и постојање „Комитета за
банкарску супервизију“ има за циљ да дефинише основне стандарде контроле и да на
основу јасно искристалисаног искуства у пракси даје препоруке, које ће се на погодан
начин, од стране овлашћених контролора, применити путем детаљне државне или друге регулативе у појединачним националним системима. Последњих двадесет година
Комитет је поклонио највише пажње адекватности капитала.
Kао први кључни документ Комитета донесен је 1988. године Споразум о
капиталу (Cаpitаl аccord), познатији као Базел I. Јануара 1996. године, усвојен је
амандман који се односи на регулисање тржишних ризика. Амандман је постао
обавеза земаља чланица 1. јануара 1998. године. Трећи кључни документ базелског
Комитета усвојен је јуна 2004., познатији као Базел II, који почива на три стуба: минимум капиталног захтева, процес супервизијског надзора и тржишна дисциплина.
Капитал банке, према условима Базелског споразума I из 1988., подељен је
у две врсте:
a) Примарни капитал (основни капитал - Tier 1), који садржи обичне акције,
суфицит, неподељену добит (задржане зараде), приоритетне акције без рока доспећа, мањински интерес на рачунима акцијског капитала, и препознатљиву одбрану нематеријалне активе и друге нематеријалне активе (нпр. купљене кредитне
картице). У свим банкарским системима, основни капитал има кључну важност за
израчунавање профитне стопе и способности банке да преузима ризик и одржава
конкурентске позиције. Примарни капитал се сматра најквалитетнијом заштитом.
b) Секундарни капитал I (додатни капитал I - Tier 2), који садржи резерве за
кредите и губитке на пословима лизинга, инструменте капитала за облигационо
правна потраживања, обавезна конвертибилна потраживања, средњорочне приоритетне акције, ХоВ акцијског капитала и друге дугорочне инструменте капитала
који сједињују и потраживања и елементе акцијског капитала. Наведени елементи
биланса стања се укључују у капиталну основу банке, у сврху процењивања адекватности капитала и поред тога што немају карактеристике стабилности основног
капитала. Они укључују капиталне обавезе које се неизоставно морају намирити
или које садрже накнаду везану за будући приход, без обзира хоће ли приходи бити
реализовани.
c) Секундарни капитал II (додатни капитал II - Tier 3) је појам који је базелски „Комитет за банкарску супервизију“ увео доношењем Амандмана за тржишне
ризике у јануару 1996. године, те дозволио банкама, у складу са дискреционим
правом националних законодаваца, да се заштите од дела изложености тржишним
ризицима - издавањем краткорочног подређеног дуга. Овај капитал је дозвољено
користити само за покриће тржишних ризика насталих од акција и каматноосетљивих инструмената трговачког портфолија, те валутног ризика и ризика роба.
Секундарни капитал II мора у складу са законом имати рочност од минимално две
године и мора бити субјекат одредаба које уређују да се не дозволи исплата, ни камате ни главнице, у случају да такво плаћање утиче на смањење укупног капитала
банке испод утврђеног минималног стандарда.
ЕКОНОМИКА
165
Адекватност капитала по Базелу I се заснива на принципу да ниво капитала у
банци мора бити директно везан с профилом изложености банке. Поред наведеног,
овај приступ је био усмерен на могућност укључивања осталих ризика, иако је централна пажња усмерена на кредитни ризик укључујући и ризик државе. Основни
базелски принципи се односе на:
- Предуслове за ефикасну супервизију банака;
- Издавање дозвола и власничке структуре;
- Пруденциони прописи и захтеви;
- Метода непрекидне супервизије банака;
- Захтеви за информацијама банака;
- Службена овашћења супервизора;
- Интернационално банкарство13.
Прве идеје о принципима супервизије банака појавиле су се са циљем да се
дефинишу јединствене процедуре, које се односе на сигурност пословања банака.
У том смислу Комитет је дефинисао листу Основних принципа ефикасне банкарске супервизије (Core principles for effective bаnking supervision), која су званично
усвојена и објављена 1997. године. Листа обухвата 25 принципа који су донесени
ради промовисања целокупне макроекономске и финансијске стабилности. Поштовање донесених принципа је обавезно, уколико се жели ефикасна банкарска
супервизија. Основне идеје Базела I инкорпориране су у актуелне домаће прописе
и праксу из области супервизије, при чему одлуке објављене у “Службеном гласнику РС” 129/2007 (Одлука о управљању ризицима банке, Одлука о адекватности
капитала банке, Одлука о класификацији билансне активе и ванбилансних ставки
банке и Одлука о управљању ризиком ликвидности банке), које су ступиле на снагу
1. јула 2008. године представљају и значајан корак ка примени Базел II стандарда14.
Базелски споразум II (Базел II)
С обзиром на повећану изложеност банака другим ризицима, а посебно тржишном ризику који је препознат као значајан ризик, први пут се одступило од
Базела I доношењем Амандмана у јануару 1996. године. У циљу искоришћавања
предности дисциплине, коју захтеви за капиталом намећу, Амандманом су додате
посебне капиталне резерве за тржишни ризик, као и увођење VaR, као мере ризика тржишног портфолија. Овим Амандманом је обухваћен низ квалитативних
стандарда за управљање ризицима, који се примењују на банке, које своје захтеве
темеље на резултатима интерних модела.
Даљи развој финансијских тржишта и банкарске делатности довели су до
потребе формулисања новог методолошког оквира за концепт сигурности сваке
банке и банкарског система, посебно у контексту одржавања стабилности финансијских система. Јуна 1999. године објављен је, од стране Базелског комитета за
банкарску супервизију, први предлог новог стандарда (CP1) који ће заменити Базел
I. Јанура 2001. године издат је много детаљнији скуп консултативних докумената,
тзв. други консултативни папир (CP2). Свој трећи консултативни папир (CP3), на13
14
http://www.bis.org
http://www.nbs.rs/internet/cirilica/55/55_2/55_2_1/bazel1.html
166
ЕКОНОМИКА
кон интензивне консултације са представницима банка, Комитет издаје у априлу
2003. године, а коначан текст Новог базелског споразума о капиталу (New Bаsel
Cаpitаl Acord), објављен је у јуну 2004. године. Важећи је постао у децембру 2006.
год., укључујући додатну смерницу у материјалу Комитета - „Примена Базела II на
трговачке активности и третман дуплог ефекта неизвршења“, из 2005. год.
Актуелна верзија Базела II, која је компилација елемената из Споразума из
1988. год., који нису ревидирани, допуне Споразума о капиталу из 1996. год., као и
материјала из 2005. год., службено стартује у развијеним земљама 01. 01. 2007. године15, под називом ,,Базел II: Међународна сагласност о мерењу капитала и стандардима капитала, ревидиран оквир, свеобухватна верзија“.
Циљеви новог безелског споратума о капиталу су:
• стварање боље повезаности правила регулаторности капитала са ризицима којима се банке суочавају, што резултира јачањем сигурности и
стабилности финансијског система;
• стварање услова за осигурање конкурентске једнакости банака;
• интегрисан приступ изложености ризику (кредитни, тржишни и оперативни ризици);
• развијање сопствених прикладних приступа одређивању адекватности
капитала који одражавају осетљивост на степен ризика.
Нови базелски споразум о капиталу је нов концепт израчунавања адекватности капитала банке, нудећи при томе нова правила у мерењу и управљању ризицима, које банка сусреће у свом пословању. Како је капитал основа раста сваке
банке и начин заштите од неочекиваних губитака, Базел II дефинише колика је
вредност властитог капитала довољна за покриће неочекиваних губитака. Властити капитал је, дакле, у функцији примарне заштите банке од ризика инсолвентности и његова вредност увијек мора бити прилагођена ризичној изложености банке.
Као такав, капитал има огромну улогу у развоју, расту и стабилности сваке банке.
Његова прениска вредност ствара могућност неспособности апсорпције губитака,
вероватност банкрота и угрожавање депозитара, док у супротном, превисок капитал онемогућује остваривање довољно високог поврата на изворе средстава, чиме
се угрожава профитабилност пословања.
Основна карактеристика Базела II је темељење на три основна стуба: 1. минимални капитални захтев (Стуб 1), 2. процес супервизијског надзора (Стуб 2), 3.
тржишна дисциплина (Стуб 3)16.
Базелске процедуре у односу на ризике у банкарству
Основни елементи процеса управљања ризицима, према базелским процедурама, су идентификација, мерење, праћење и контрола/смањење ризика. Међу
преосталим ризицима које обрађује Базел II су: тржишни ризици, правни ризик,
ризик земље и ризик трансфера, стратешки ризик, репутациони ризик.
Базелски „Комитет за банкарску супервизију“ је 2004 год. усвојио и препоручио националним супервизорима примену принципа које банке морају користити
15
Примена Базела II у САД почела у јулу 2007. године.
16
http://www.nbs.rs/internet/cirilica/55/55_2/55_2_1/bazel2.html
ЕКОНОМИКА
167
при управљању каматним ризиком у свом пословању. Основне групе ових принципа су следеће:
- Приказ каматног ризика надзорном одбору и вишем менаџменту;
- Одговарајућа правила и процедуре управљања ризиком;
- Мерење ризика, надгледање и контролне функције;
- Унутрашња контрола;
- Информација за надлежне органе;
- Адекватност капитала;
- Објављивање каматног ризика;
- Надгледање каматног ризика у књиговодству билансних позиција.
Истовремено, принципи треба да осигурају регулаторни оквир за надзор управљања каматним ризиком у банкама. Петнаест принципа Базелског „Комитета
за банкарску супервизију“ покушава утврдити одговорност управе у управљања
каматним ризиком у банци, одговарајуће политике и процедуре управљања и начине мерења, те информисања јавности о преузетом каматном ризику од стране
банке. Првих тринаест принципа намењени су општој употреби у управљању каматним ризиком банака и усмерени су ка процесу управљања каматним ризиком,
што укључује обликовање пословних стратегија, познавање имовине, обавеза банака и трговинских послова, као и систем унутрашње контроле. Овим принципима
се намеће потреба успостављања и функционисања ефикасног система мерења,
надгледања и контроле каматног ризика као функција система процеса управљања
ризиком. Четрнаести и петнаести принцип намењени су националним супервизорима, у правцу контроле каматног ризика у банкама.
Оне земље које се одлуче на примену Базела II, уносе новину, да супервизор
даје слободу банци да активно учествује у одређивању начина на који ће израчунавати капитални захтев. Уз ове погодности, долазе и нове обавезе. како за супервизију тако и за банке. На једној страни, банке морају уложити значајне материјалне
и људске ресурсе, како би поставиле на квалитативно виши ниво управљање ризицима у својим институцијама, а на другој, супервизори такође морају развити
људске и технолошке ресурсе, како би могли успешно надгледати системе које банке развијају. Имплементациони процес експлоатише резултате дијалога између супервизора и банака, укључујући спремност банака да примиене прописе Базела II,
анализе супервизорске спремности, и укупни утицај на одабране приступе, везано
за количину капитала.
Решење за насталу ситуацију је у понуди неколико методологија за израчунавање ризика везаних за капитал, где је сваки у складу са степеном комплексности или софистицираности управљања ризиком. Да би одредио обим примене
Базела II, супервизор би требао усвојити стратегију која одговара специфичним
околностима и ускладити је са представљеним циљевима. У складу с тим, супервизор мора размотрити аспекте структуре банкарског система, софистицираност
банкарске индустрије, главне супервизорске циљеве и стратегије у односу на адекватност капитала, утицај предложене шеме на адекватност капитала и развој нових
банкарских производа и услуга, те направити процену односа са домаћим институцијама и институцијама које воде порекло из других држава. Након процене ових
аспеката, супервизори могу дозволити коришћење искључиво Базела I, или неки
једноставнији приступ Базела II, док ће супервизор очекивати да нека од банака у
његовој надлежности пређе на напреднији приступ у примени Базела II.
168
ЕКОНОМИКА
Стање спремности банкарског система и спремности супервизора је кључни
фактор за одређивање рокова и примену Базела II. Приликом имплементације Базела
II, свака банка мора да спроведе пет основних корака, а то су: 1) чување историјских
података о клијентима (може се дозволити да то буду само две године ако се уводи нови приступ); 2) одлучивање о најбољем приступу (зависно од трошкова имплементације, обима планираног посла, уштеда у спровођењу одабраног приступа,
тржишних ефеката изабраног приступа, итд.); 3) разумевање потребе за подацима
(историјски подаци, актуелни подаци и подаци потребни за објављивање); 4) развој
модела (треба да су поновљиви, независни од појединаца и немогући за манипулацију); 5) извештавање (обухвата све претходно наведене елементе).
У складу са препорукама Базелског Комитета за супервизију банака (BCBS),
Народна банка Србије (НБС) је крајем 2007. године започела процес увођења Базел
II стандарда у Србији. Од јануара 2010 године Базел II стандард се примењује у
Србији. Основни циљеви увођења Базел II стандарда у Србији:
- даље јачање стабилности банкарског сектора и финансијског система;
- унапређење процеса управљања ризицима у банкама и процеса супервизије заснованог на ризицима;
- јачање транспарентности и тржишне дисциплине;
- усклађивање са условима пословања на међународном финансијском
тржишту;
- хармонизација са прописима Европске уније - Директивама ЕУ 48/2006
и 49/2006;
- стварање јаче везе између капиталних захтева и изложености ризицима
на нивоу банке17.
Имајући у виду да је увођење Базел II стандарда један од приоритета НБС,
као супервизија осталих банака, у оквиру Сектора за контролу пословања банака,
формирана је посебна Радна група за увођење препорука и стандарда Базел II у Србији. Радна група за увођење препорука и стандарда Базел II је сачинила и банкама
доставила први Упитник о примени Базел II стандарда. Упитник је достављен свим
банкама на територији Републике Србије (укупно 34 банке) и све банке су доставиле свој одговор, након чега је извршена анализа резултата Упитаника. Посебна
пажња посвећена је: значају које банке придају Базел II стандардима организационој,
техничкој и кадровској оспособљености, као и стратешкој опредељености банака за
имплементацију Базел II стандарда. Банке дају високу оцену значају увођења Базела
II у Србији од стране већине банака. Могло се закључити да је управљање ризицима у банкама недовољно развијено, односно да не постоји адекватан третман и значај ризик менаџмент функције, а да је присутна и оскудност кадрова одговарајућег
знања и компетентности. Такође, у области информационе технологије очекивани су
одређени проблеми у унапређењу информационе технологије.
Можемо на самом крају дати и мали резиме, да је неопходна едукација кадрова и развоја процеса управљања ризицима у банкама у Србији18.
17
http://www.nbs.rs/internet/cirilica/55/55_2/index.html
18
Љубић Маријана. 2011 г. Увођење Базела II у Србији. Индустрија, вол. 39, бр. 1, стр. 268, 269, 273.
ЕКОНОМИКА
169
Базел III
Tрећи Базелски споразум је развијен као одговор на недостатке у финансијском регулисању које је откривено током финансијске кризе крајем 2000-тих.
Базел II јача захтеве капитала банке и уводи нове регулаторне захтеве о ликвидности банака и банке полуге. На пример, промена у израчунавање кредитног ризика
у Базела II неки сматрају узрочним фактором кредитног балона пре колапса 2007-8
године. Оцене бонитета и обвезница, финансијских снопова и разних других финансијских инструмената су вођени без надзора од стране званичних агенција, што
је довело до ААА рејтинга на хипотекарне ХоВ, кредитних свопова и других инструмената који у пракси показали као изузетно лоши кредитни ризици. У Базелу
III се примењује формалнија сценарио анализа19.
Базел III усвојен је 12.09.2010 г. и, између осталог, захтева од банака следеће:
да држе 4,5% заједничког капитала (за 2% више од Базела III) и 6% капитала (Tier I
повећан за 4% у поређењу са Базелом II) од ризичне активе. Базел III такође уводи
додатни капитал заштите од ризика и обавезни капитал очувања od 2,5 %. 20
Литература
1. www.premiumsoft.co.yu./?opt=dictionаri&id=3!3547 ;
2. Хаџић, Мирољуб. 2007. Банкарство. Београд: Универзитет Сингидунум
Београд;
3. Bessis, Joel. 2002. Risk Mаnаgement in Bаnking. New York: John
Weley&Sons, Inc., стр. 14;
4. www.ien.bg.аc.yu/BBA/Mаster/06-07/poslediplomа_inf0607.htm ;
5. Љумовић Исидора, Маринковић Срђан, Пејовић Биљана. 2011. Ефикасност и профитабилност банака – колико су концепти међусобно искључиви. Часопис: Индустрија, вол. 39, бр. 4, стр. 46;
6. Живко Игор, Слијепчевић Сунчана. 2006. Управљање ризиком ликвидности банака у транзицијским државама. Економски анали, вол. 51,
бр. 168, стр. 141, 148;
7. Ђорђевић С. Бојан; Илић Силван. 2012. Карактеристике трговања
опцијама и трендови на робним берзама. Часопис Економика, број 1,
стр. 90, Ниш: Друштво економиста „Економика“;
8. Грубишић Зоран; Вуковић Дарко; Бранковић Бобан. 2012. Употреба
фјучерса у заштити на финансијском тржишту. Часопис Економика,
број 1, стр. 83-84, Ниш: Друштво економиста „Економика“;
9. Љубић Маријана. 2011 г. Увођење Базела II у Србији. Часопис: Индустрија, вол. 39, бр. 1, стр. 268, 269, 273;
10. http://www.bis.org ;
11. http://www.nbs.rs/internet/cirilica/55/55_2/55_2_1/bazel1.html ;
12. http://www.nbs.rs/internet/cirilica/55/55_2/55_2_1/bazel2.html ;
13. http://www.nbs.rs/internet/cirilica/55/55_2/index.html ;
14. http://en.wikipedia.org/wiki/Basel_III ;
15. http://www.bis.org/press/p100912.pdf .
19
http://en.wikipedia.org/wiki/Basel_III
20
http://www.bis.org/press/p100912.pdf
170
ЕКОНОМИКА
ПРЕГЛЕДНИ ЧЛАНЦИ
Др Предраг Јеленковић
Агенција за приватизацију, РК Ниш
Мр Љиљана Јеленковић
Медицинска школа ’’Др Миленко Хадзић’’, Ниш
ДАНАС ЕКОЛОГИЈА, СУТРА ЕКОНОМИЈА
Апстракт
У раду се указује на, пре свега, повезаност екологије и економије, као и њихов
однос према заштити животне средине и глобалног тржишта. У даљем развоју животне средине подразумева се и даљи велики привредни раст. У привредном расту значајна су три узајамно условљена фактора: одржива економија,
одрживо коришћење енергије и одрживе индустријске активности. У данашњем свету губитак природних ресурса је толико брз, да не постоји било каква
могућност њиховог тако брзог обнављања или обнове. Увођење одрживости у
економију и екологију је веома битно питање, не само за садашње генерације, већ
и за оне које долазе.
Кључне речи: еколошка етика, еколошка свест, економски раст, користан,
одрживи развој, одрживо организовање, прави утицај.
ECOLOGY TODAY, ECONOMY TOMORROW
Abstract
The paper points out, first of all, the connections between ecology and economy,
and their attitude towards environmental protection and global markets. In further
development of the environment further major economic growth is understood. Three
mutually determined factors are important for the significant economic growth: the
sustainable economy, sustainable energy use and sustainable industrial activity. In
today’s world the loss of natural resources is so much faster than any possibility of
their restoration.The introduction of sustainability in the economy and ecology is
very important issue not only for the present generation, but also for those to come.
Keywords: ecological ethics, ecological consciousness, economic growth,
profitability, sustainable development, sustainable management, true impact.
Увод
Србија је тек на почетку развијања свести о очувању животне средине, али
еколошки стандарди биће један од кључних и најтежих услова за улазак у ЕУ. Заштита животне средине у јавности и у пословном свету увек наилази на скепсу, али
и опструкције, јер са собом носи додатне трошкове, више цене и промене укорењених навика.
ЕКОНОМИКА
171
Такође, постоји представа да еколошко законодавство непотребно оптерећује
привреду, намеће додатне таксе и порезе и ограничава слободу пословања. Међутим, економија будућности нераскидиво је везана са екологијом, а сама заштита
животне средине представља једну нову привредну грану која пружа могућности
и за зараду.
На прошлогодишњој конференцији програма за животну средину УН, тема
је била Зелена економија. Тада је истакнуто да борба за екологију данас, значи борба за економију сутра. По интересовању јавности и количини новца који се окреће
у зеленој економији, сви схватају да се не може бити конкурентан и озбиљан играч
на глобалном тржишту, уколико нема корпоративну одговорност.
Примена еколошких закона, посебно из области заштите животне средине,
врло често значи и велика одрицања и поскупљења, разбијање неких старих монопола и навика и почетак промене свести. Све то изгледа врло болно, али представља европску интеграцију у пракси. С једне стране доноси добро Србији али и
кошта.
У протеклих 40 година ЕУ је развила добар и сложен законски оквир за заштиту животне средине.Усвајањем зеленог пакета закона, Србија је учинила велики
напредак у смислу приближавања еврпоским законима. У прошлости многи су веровали да еколошка регулатива служи ограничењу слободе пословања. У ЕУ верује
да законодавство везано за животну средину пружа велике могућности за бизнис.
Ту се мисли на чишћење животне средине, а нарочито на увођење чистијих технологија. Један од главних циљева ове деценије у ЕУ је подршка развоју економије
која се заснива на одрживим ресурсима.
Овај циљ је подржан од стране шефова свих држава и влада ЕУ. Конкуренција и поштовање животне средине узајамно су повезани. Треба знати да су најконкурентније земље у Европи, управо оне које су најпријатељскије према својој животној околини.
Циљ овог рада је да прикаже колико је за сваку земљу у развоју битан процес
очувања животне средине и очувања сопствених природних ресурса, као основу
своје економије. Такође овим радом се скреће пажња колико је економски капитал
важан за сваку земљу у развоју и да се он углавном састоји од њихових залиха
природних ресурса и да је њихово очување једино могуће кроз одрживост система.
Одржива економија
Сматра се да је у протеклих 50 година, економија диктирала развој како сваке
земље поједине државе, тако и глобалне цивилизације.Тржишна економија је подстицала велико трошење ресурса преко материјалног раста и потрошачког менталитета, не обазирући се нанегативне и агресивне последице на животну средину.
Сматрало се да су вода, ваздух и земљиште „бесплатна“ и неограничена добра. Концепт “одрживе економије“ се усаглашава са комплетном идејом „одрживог развоја“.
То значи да ће у економији будућности бити поштовани и примењивани принципи
одрживог развоја: 1) предострожност, 2)предвиђање ризика, 3) спречавање узрока, 4)
ново вредновање животне средине, 5) промена начина понашања, 6) промена начина потрошње и 7)успостављање нових демографских институција и процеса.
172
ЕКОНОМИКА
Теоријски аспект „одрживог развоја“
Тарнер, К, као познати економиста, разматра и етички проблем
даљег„одрживог“ развоја са одрживом економијом. Он истиче да су се, почевод
1970. године искристалисала четири светска погледа на проблеме животне средине
и даљег развоја, али са безброј варијација:
• Експлоатација (искоришћавање) ресурса са орјентацијом великог раста;
• Чување (конзервација) на константном искоришћавању;
• Умерено очување са холистичким концептом здраве животне
средине,укључујући „етику земљишта“(„ланд етхиц“) Алда Леополда;
• Крајње очување са искључиво и стриктно еколошким прист упом – биотичким обрасцем
• Он је разматрао ове моделе у даљем економском и друштвеном развоју,
преко трошења ресурса као основе за даљи напредак човечанства, сматрајући да последња три имају етичке поруке.
Размишљања о одрживости развоја у који се укључују и следеће генерације
јесте израз етичког става садашњих генерација према онима које ће доћи после њих.
Према неким ауторима (Пеарце, Малер, 1991) даљег одрживог развоја, дефинисање одрживог развоја је мање интересантно од проналажења услова да би се он
постигао. По једној теорији решење се види у томе да се истом досадашњом базом
оствари исто благостање као у претходној генерацији. Значи са истим средствима,
са истом основом да и следећа генерација има исти ниво благостања (животни
стандард) и можда квалитет живота који се укључује и квалитет животне средине.
Ако се тоне постигне, значиће да је прилика пропуштена.
Према другим ауторима (Солоw, 1986), односно другој школи мишљења,
сматра се да будућност не може да буде тако добра као прошлост уколико не наследи исту или већу количину капитала (под овим се условно подразумевају и ресурси), колику је поседовала и прошла генерација. Са истом количином капитала
требало би да се оствари исто благостање (квалитет живота).
Економисти су имали обичај да дефинишу капитал тако широко да тајпојам
укључује не само створена материјална богатства (Км), већ иљудска знања и
вештине (Кх) и природна богатства, природни капитал (Кн).Значи да се под капиталом који може да се сматра као основа за даљи развој у животној средини,
подразумева:
• Км – материјални капитал (К од енглеске речи цапитал, манмаде ассетс
= м, створена материјална богатства)
• Кх – људски капитал ( х од енглеске речи хуман = људски) и
• Кн –капитал природних ресурса (од енглеске речи натурал=природни)
• Материјални капитал подразумева залихе добара које је човек направио,
као што су: машине, инфраструктура, насеља путеви и др. Количина и
врста знања, образовања, разноврсност људских занимања представља
људски капитал (Пеарце, Аткинсон, 1993).
Под природним капиталом се сматра шири појам од залиха фосилних горива.
Он обухвата још и : биомасу уопште, биодиверзитет, станишта,чист ваздух и чисту
воду, очуване шумске и друге еко системе, озонски слој и биогеохемијске циклусе.
ЕКОНОМИКА
173
Све ово је имовина која остварује ток услуга које људи користе, вољно или спонтано (Пеарце, Малер, 1993) .
Одрживи развој
Еколошки посматрано постоје два разлога за несклад између еколошки значајног фонда и техничког, односно онога што су људи направили. Брз развој нових
технологија треба ускладити са законском регулативом и строгим еколошким стандардима.( Ђоковић, 2011) Први разлог је тај што нека еколошки значајна добра
могу да буду суштинска за људско благостање али не и за људско преживљавање.
Други разлог је што, како се природни ресурси користена различите начине,
многа њихова својства су суштинска за људско преживљавање како на дуге стазе
тако и за основне биохемијске циклусе (Пеарце,Аткинсон, 1991).
У одрживом развоју веома значајан фактор јесте економика животне средине, која има велику улогу у:
• Објашњавању употребе и трошења ресурса и њихове деградације
• О размерама њиховог утицаја и
• Креирању политике сузбијања деградације (Пеарце, Малер, 1991)
Наука о економици животне средине није нова наука. Њене теоретске поставке леже у такозваној „економици благостања“ – прописане анализе о томе како
економија треба да буде организована да би обезбеђивала оптимално благостање
људима.
Природни ресурси су исцрпиво или обновљиво економско средство заввисно
од тога како се њима газдује. Истовремено су и фактори средине од којих зависи
развој животне средине али и сам живот.
Највећи део земаља у развоју као и многе индустријски развијене земље имају
сопствене ресурсе као основу своје економије. Њихов економски капитал састоји се
углавном од њиховох залиха природних ресурса: обрадивог земљишта, шума, разних
биљних и животињских врста,богатства у водама и друго. Њихов дугорочни економски развој у највећој мери зависи од тих ресурса који ће обезбедити даљи развој у
секторима: пољопривреде, рибарства, рударства, шумарства, туризма, како за сопствено, локлано снабдевање тако и за извоз. Међутим, многе неразвијене земље су
принуђене да свој развој базирају на извозу свих тих природних добара.
У току задње две декаде (80-их и 90-их година XX.века) сиромашне земље и
земље у развоју су изгубиле велике количине резерви. Ево неколико примера:
• Пре 50 година Етиопија је имала 30% покривеност шумама, пре 25 то
се свело на 4%, а данас је можда само 1%.
• Током 20.века Индија је била око 50% пошумљена, а данас се свела
на неких 10%
• У тропском појасу на једно засађено дрво исече се десет, у Африци је
стопа 29 просечних стабала на једно засађено.
Даље, подаци говоре да :
• Сваке године се уништи шума толико колика је површина Велике Британије
• Само Бразил губи годишње око осам милиона хектара
174
ЕКОНОМИКА
•
Површина пустиње се годишње повећава за шест милиона хектара
Губитак квалитетног земљишта такође се убрзава и рачуна се на око 25 милиона тона годишње (Мац Неилл, 1989).
У Србији је губитак квалитетног земљишта око шест хиљада хектара годишње.
У већини поменутих земаља губитак природних добара је много бржи од
било какве могућности њихове обнове. У даљем „одрживом развоју“људске цивилизације ови проблеми постају скоро нерешиви. Осим сиромаштва, глади и велике
стопе смртности у сиромашним земљама,социјални проблеми надрастају могућности решавања. Милони избеглица широм света трагају за својим „стаништем“.
Економија ресурса
Економија ресурса је била непозната до 60-их година XX века. Она се развила онда када су почеле прве енергетске кризе, да би своје праве основе стекла
у време такозване „нафтне кризе“ (средином 80-ихXX века). Економија ресурса
данас треба да обезбеди остваривање одрживог развоја преко пројеката и процена.
Уосталом и став међународних форума за финансирање јесте да се даје предност
политици развојних пројеката и инвестиционих програма за заштиту животне средине, заштиту земљишта, шума, вода ( за пошумљавање и сливове).
Економија ресурса треба да обезбеди одрживи развој са пројектима и проценама који су оптимални за квалитет животне средине.
Економија је до сада користила ресурсе и њихов обрачун вредности изражавао се у новчаним јединицама. Лечење последица загађивања и деградације животне средине рачунало се као трошак. У новој одрживој економији инструменти за
спровођење концепције одрживог развоја треба да су:
• Увођење пореза за све активности и производе који су на било који начин штетни по средину (у свим технолошким фазама: од експлоатације
и транспорта ресурса, преко припреме терена и изградње погона, објеката и инфраструктуре, саме производње, лагеровања производа, транспорта до купца и само коришћење),
• Опорезивање предмета и њихове производње због којих се неефикасно
користи енергија,
• Укидање дотација које интензивно користе ресурсе,
• Подстицање повољним зајмовима пројекта који се придржавају одрживог развоја,
• Неприхватање пројеката и онемогућавање добијања зајмова за њих ако
се не придржавају принципа одрживог развоја или пројекта чија би реализација била штетна по животну средину
• Увођење опорезивања загађивача (извора загађивања), који емитују
штетне материје
Нови економски инструменти окрећу смер предности: ако се штити и штеди
животна средина економија је ефикаснија.
Овакав став замењује досадашњи: да економија иде напред, да гази све у
животној средини а да је заштита животне средине само излишан трошак!
ЕКОНОМИКА
175
Одрживо коришћење енергије
Производња и потрошња енергије (примарне и секундарне) најчешћи је узрок
загађивања ваздуха. Загађујуће материје том приликом емитоване допринеле су појави
ефекта „стаклене баште“. Због тога ограничавање емисија гасова стаклене баште (нарочито угљендиоксид и сумпордиоксид), део је даљег одрживог развоја, а на основу претходно проучених климатских промена. Гасови стакелене баште су они гасовити састојци
атмосфере, како природни тако и антропогени који апсорбују и поново емитују инфрацрвено зрачење. Решавање тог проблема подразумева анализу и широке информације о:
1) Њиховом утицају на еко системе, људе-људско здравље, природу и материјална добра,
2) Могућност спречавања даљих климатских промена,
3) Прилагођавање променама у свим секторима и њиховим сегментима
одрживог развоја животне средине
Познато је да се људи према енергији понашају расипнички. Због тога је
у одрживој енергији значајна ставка чување и штедња. То подразумева све врсте
енергије, јер и она коју називамо „обновљивом“ својом технологијом припреме и
опреме, као и међуфаза(нпр.транспорт) ремети односе у екосистемима.
Одрживе индустријске активности
Не само индустријске већ и све друге привредне гране и делатности троше
простор, ресурсе и енергију и угрожавају биодиверзитет. Због тога све оне морају
своје програме развоја и њихову реализацију да подесе ка „одрживости“. У одрживом развоју цениће се оне индустријске гране које ће нудити производе који
су значајни за преживљавање и производе који ће се, после истека рока употребе,
прилагодити новој намени или уз допуну и поправку поновној употреби.
Закључак
Наведене чињенице указују на то да борба за екологију данас, значи борба за
економију сутра. Примена еколошких закона, посебно из области заштите животне средине, врло често значи и велика одрицања и поскупљења, разбијање неких
старих монопола и навика и почетак промене свести. Размишљања о одрживости
развоја у који се укључују и следеће генерације јесте израз етичког става садашњих генерација према онима које ће доћи после њих.
Литература
1. Đukanović, M. (1996) Životna sredina i održivi razvoj. Elit, Beograd.
2. Mc Neil, J. (1989) Strategies for Sustianable Economic Development.
Scientific American pp.155-165
3. Pearce, D.and Atkinson, G. (1993) Measuring Sustainable Development.
Ecodecions No 9/93, pp 64-66.
176
ЕКОНОМИКА
4. Pearce, D.and Maler K.G. (1991) Enviromental Economics and the
Developing World. Ambio vol.20 No 2/91, pp 52-54 Swedish Academy
Sciences, Stockholm.
5. Solow, R. (1986) On the Intergenerational Allocation of Natural Resources.
Scand. Jur.Econ. No 88.
6. Tarner, K (1992) Osnove ekologije DSZ, Ljubljana.
7. Бергенска министарска деклерација о одрживом развоју у подручју економске комисије за Европу (1990)
8. Ђоковић, Г., Еколошки исходи паковања прехрамбених производа, Економика, број 2, 2011, Ниш
ЕКОНОМИКА
177
СТРУЧНИ ЧЛАНЦИ
Мр Владимир Мирковић1
ЕУРОБАНК ЕФГ а.д., Београд
ЗНАЧАЈ РЕПО ПОСЛОВА НА ТРЖИШТУ НОВЦА
Апстракт
Репо послови представљају врло битан сегмент тржишта новца. Значај
репо послова континуирано расте имајући у виду њихове основне карактеристике као и остварени обим трговања на међубанкарским тржиштима.
Глобална финансијска криза, као и појединачни шпекулативни послови, су
имали одраза на обим и фреквенцију обављања репо послова од краја 2007.
године, али јасни знаци опоравка указују на несумњив значај ових операција
по укупну ликвидност и развој финансијских тржишта у целини. Рад је намењен широком аудиторијуму и професионалцима у области финансија, који
су у својим дневним операцијама суочени са проблематиком репо послова на
финансијским тржиштима.
Kључне речи: репо, колатерал, хартије од вредности, глобална финансијска криза, ризик, финансијска тржишта.
THE IMPORTANCE OF REPO TRANSACTIONS
ON MONEY MARKET
Abstract
Repo transactions are very important segment of money market. The importance
of repo deals continually growing, taking into account their main characteristics
as well as reached trading volume on interbank market. Global financial crisis
and individual speculative transactions significantly influenced on volume and
frequency of repo transactions from the end of 2007, but clear signals of recovery
show on undoubtfull significance of repo deals on total liquidity and financial
markets development at whole. This paper is intended for broad economic
auditorium and professionals in financial area, which are faced in daily operations
with repo transaction subject matter on financial markets.
Key words: repo, collateral, securities, global financial crisis, risk, financial
markets.
Увод
Предуслов стабилности сваке економије је садржан у ефикасности спровођења монетарне политике. У функцији ефикасног спровођења монетарне политике, централне банке су пред посебним изазовом да својим инструментима и ме1
[email protected], [email protected]
178
ЕКОНОМИКА
ханизмима утичу на количину новца у оптицају. Операције на отвореном тржишту,
засноване на трансакцијама куповине и продаје хартија од вредности од стране
централне банке у сврху регулисања ликвидности банкарског система, представљају врло битан инструмент монетарне политике. Истовремено, путем операција
на отвореном тржишту се утиче и на висину и на структуру каматних стопа на
тржишту новца. Трансакције које се обављају на тржишту новца се могу класификовати у две категорије и то:
1.трајне трансакције – које подразумевају куповину и продају хартија од
вредности без обавезе њихове поновне продаје, односно куповине; и
2.репо трансакције (енгл. Sale and Repurchase Agreement) – које подразумевају продају хартија од вредности уз уговорну обавезу продавца да поново откупи
хартије од вредности на одређени датум у будућности. Уговорна страна која купују
хартију од вредности је суштински зајмодавац, док је друга уговорна страна продавац тј. дужник, који користи хартију од вредности као средство обезбеђења по
кредиту уз фиксну каматну стопу.
Народна банка Србије је 31. јануара 2005. године по први пут организовала
репо аукције хартија од вредности и од тада репо трансакције представљају основни инструмент путем којег Народна банка Србије спроводи операције на отвореном тржишту. Од 1. септембра 2006. године, у складу са усвојеним новим оквиром
монетарне политике, основни инструмент спроводјења операција Народне банке
Србије на отвореном тржишту су двонедељне репо трансакције (енгл. 2-wеек repo)
по референтној каматној стопи Народне банке Србије2. Почетна референтна каматна стопа, 1. септембра 2006. године, је износила 18%, и њен висок ниво је био изузетно привлачан за многе банке, које су радо инвестирале у Србији. Тако је крајем
2010. године, ниво репо трансакција достигао 175,1 милијарду динара3 Референтна
каматна стопа има улогу „сигналне“ каматне стопе у процесу спровођења монетарне политике, као и улогу полазне каматне стопе, јер се висина основних каматних
стопа по основу операција на новчаном тржишту одређује према висини референтне стопе. „Референтна каматна стопа је највиша, односно, најнижа каматна стопа
коју Народна банка Србије примењује у поступку спровођења репо трансакција
продаје, односно, куповине хартија од вредности, са рочношћу од две недеље (од
12 до 16 дана).“4
Појам и основна обележја репо послова
Репо уговор представља уговор о продаји хартије од вредности уз обавезу
касније куповине исте или сличне хартије по цени која је унапред договорена на
одређени датум у будућности одређен од стране банке. Репо уговор је еквивалентан комбинацији спот продаје и форвард уговора. Спот продаја резултира у прено2
актуелна референтна каматна стопа је 10% (извор: www.nbs.rs) 09.07.2012.год.
3
Ђурковић, Иван, Аничић Анђелка, „Време је за реформу банкарског система Србије“,
часопис Економика, стр. 172, I-2011.
4
Цитат преузет из „Смерница за утврђивање каматних стопа Народне банке Србије по
основу операција на новчаном тржишту“, www.nbs.rs
ЕКОНОМИКА
179
су новчаних средстава дужнику у замену за правни пренос хартије од вредности
купцу (зајмодавцу), док форвард уговор осигурава отплату кредита зајмодавцу и
повраћај колатерала дужнику. Reverse репо уговор представља уговор о куповини
хартије од вредности уз обавезу касније препродаје исте или сличне хартије по
цени која је унапред договорена на одређени датум у будућности одређен од стране продавца.
РЕПО ТРАНСАКЦИЈА
готовина
ПРОДАВАЦ
КУПАЦ
Хартија од
вредности
НА ДОСПЕЋУ
Откуп хартије од
вредности
ПРОДАВАЦ
КУПАЦ
Готовина увећана за обрачунату камату
током трајања репо уговора
Графикон 1. Схематски приказ класичне репо трансакције
Reverse репо трансакција представља „слику у огледалу“ репо послова.
Reverse репо подразумева куповину хартија
од вредности
у замену
за трансфер
Generated
by Foxit
PDF Creator
© Foxit Software
http://www.foxitsoftware.com
For evaluation only.
новца, уз истовремено уговарање препродаје
хартије од вредности у будућности.
Дилери користе reverse репо да би позајмили одговарајуће хартије од вредности
и на тај начин покрили кратку позицију. Клијент може користити reverse репо за
финансирање нове куповине или за превазилажење краткорочних потреба за новцем. Предност ове врсте уговора се огледа у томе што институције имају приступ
средствима
а да нису
у обавези
ликвидирају
активу. и цене на крају трансакције
Разлика између
цене на
почеткудауговарања
трансакције
Разлика
између
цене
на
почетку
уговарања
трансакције
цене
на крају транпредставља обрачунату камату на репо тржишту
по којоји је
позајмљен
новац,
сакције
представља
обрачунатувредности
камату на репо
тржишту
поод
којој
је позајмљен
новац,
приближно
једнак тржишној
пренете
хартије
вредности.
Обрачуната
приближно
једнаксетржишној
вредности
пренете
од вредности.
Обрачунатаод
камата по којој
позајмљује
новац кроз
репохартије
послове
варира у зависности
камата
по којој
се позајмљује
новац кроз
репо послове
у зависности
од тртржишних
услова,
као и узимајући
у обзир
да ли севарира
обвезницама
на тржишту
жишних
као и узимајући
у обзир
да ситуација
ли се обвезницама
на тржишту
поза
тргује поуслова,
„специјалним“
методама
(то је
када постоји
вишак тргује
тражње
обвезницама на
тржишту).
којој
се обрачунава
камата
у репо послу
„специјалним“
методама
(то јеФормула
ситуацијапокада
постоји
вишак тражње
за обвезницама
гласи:
на
тржишту). Формула по којој се обрачунава камата у репо послу гласи:
камата 
уложени износ  каматна стопа  Т
360
при чему је: T = број дана до доспећа хартије од вредности.
180
ЕКОНОМИКА
Најједноставније се начин обрачуна камате сагледати кроз један
хипотетички
нумерички пример. Претпоставимо, да власник хартије од вредности X склопи
уговор о продаји хартија од вредности са финансијским посредником Y у
противвредности од 200 милиона новчаних јединица, са обавезом да хартије
гласи:
уложени износ  каматна стопа  Т
камата 
уложени износ
 каматна стопа  Т
360
камата 
при чему је: T = број дана до доспећа хартије од 360
вредности.
при
чему
је:
T
=
број
дана
до
доспећа
хартије
од вредности.
Најједноставније се начин обрачуна камате сагледати
кроз један хипотетички
Најједноставније
се начин обрачуна
камате хартије
сагледати
један X
хипотетички
нумерички
пример. Претпоставимо,
да власник
од кроз
вредности
склопи
при чему је: T = број дана до доспећа хартије од вредности.
нумерички
пример.
Претпоставимо,
да власник
хартије одпосредником
вредности X Y
склопи
уговор
о продаји
хартија
од вредности
са финансијским
у
се начин
обрачуна камате
сагледати кроз
један хипотетичуговор Најједноставније
о продаји
хартија
од вредности
са финансијским
посредником
Y у
противвредности
од 200
милиона
новчаних јединица,
са обавезом
да хартије
ки нумерички
пример.
Претпоставимо,
датрансакција)
власник
хартије
одобавезом
вредности
склопи
противвредности
од 200
милиона
новчаних
јединица,
даX хартије
откупи
сутрадан („преконоћна“
- overnight
по са
цени
од 200.027.778
уговор
о
продаји
хартија
од
вредности
са
финансијским
посредником
Y
у
протиоткупи јединица.
сутрадан („преконоћна“
- overnight
трансакција)
цени од јединица
200.027.778
новчаних
У овом примеру
би разлика
од 27.778поновчаних
ввредности
од 200намилиона
јединица,
са обавезом
хартије
суновчаних
јединица.
У
овом новчаних
примеру
би (по
разлика
од 27.778
новчаних
јединица
представљала
камату
позајмљена
средства
годишњој
стопидаод
5% на откупи
годину
традан
overnight трансакција)
цени одстопи
200.027.778
новчаних
представљала
камату на -позајмљена
средства (попо
годишњој
од 5% на
годину
од 360
дана).(„преконоћна“
У овом примеру би разлика од 27.778 новчаних јединица представљала
одјединица.
360 дана).
Haircut
представља
проценат
дисконта
за који стопи
се умањује
камату
на позајмљена
средства
(по годишњој
од 5% натржишна
годину одвредност
360 дана).
хартије
од Haircut
вредности,
која
је
колатерал
у
оквиру
репо
посла,
како
битржишна
се обрачунала
Haircut
представља
проценат
дисконта
за
који
се
умањује
вредност
представља проценат дисконта за који се умањујетржишна
вредност
хартије
од вредности,
којакао
је колатерал
у оквиру
репо
посла,тржишне
како би се
обрачунала
куповна
цена.
Изражава се
процентуална
разлика
између
вредности
хартије од вредности, која је колатерал у оквиру репо посла, како би се обрачунала
куповна ицена.
Изражава
се као
процентуална
између
колатерала
куповне
цене репо
уговора.
Формуларазлика
за haircut
је: тржишне вредности
куповна цена. Изражава се као процентуална разлика између тржишне вредности
колатерала и куповне цене репо уговора. Формула за haircut је:
колатерала и куповне цене репо уговора. Формула за haircut је:
тржишна вредност колатерала  куповна цена
 100
тржишна
вредност
колатерала
 куповна цена
тржишна
вредност
колатерала
 100
тржишна вредност колатерала
Иницијална
маргина је
проценат
премијепремије
која секоја
додаје
на тржишну
вредност
Иницијална
маргина
је проценат
се додаје
на тржишну
вредност
Иницијална
маргина
је
проценат
премије
која
се
додаје
на
тржишну
вредност
хартије
од
вредности
која
је
понуђена
као
колатерал
у
репо
послу
у
циљу
обрачуна
хартије од вредности која је понуђена као колатерал у репо послу у циљу обрачуна
хартије
одцене.
вредности
којаје:
је понуђена као колатерал у репо послу у циљу обрачуна
куповне
цене.
Формула
је:
куповне
Формула
куповне цене. Формула је:
тржишна вредност колатерала
 100
тржишна
вредност
куповна
цена колатерала  100
куповна цена
Уколико колатерал
третирамо
као средство
заштите
(хеџинга)
од наступања
Уколико колатерал
третирамо
као средство
заштите
(хеџинга)
од наступања
Уколико
колатерал
третирамо
као
средство
заштите
од наступања
ризика
неизмирења
обавезе
друге
уговорне
стране,
онда (хеџинга)
haircutи ииницијална
иницијална
ризика
неизмирења
обавезе
друге
уговорне
стране,
haircut
марризика
неизмирења
обавезе
друге
уговорне
стране,
онда
haircut
и обезбеђења,
иницијална
маргина
третман
(хеџинга)
на на
самом
средству
обезбеђења,
гинаимају
имају
третмансредства
средствазаштите
заштите
(хеџинга)
самом
средству
маргина
имају
третман
средства
заштите
на маргине
самомзависе
средству
обезбеђења,
односно,
колатералу.
Износи
haircut-a
и иницијалне
маргине
од неколико
односно,
колатералу.
Износи
haircut-a
и(хеџинга)
иницијалне
зависе
од
неколико
односно,
колатералу.
Износи
haircut-a
и
иницијалне
маргине
зависе
од
неколико
фактора:
фактора:
фактора:
1. ризика
ликвидности
тржишта
– везаног
за хартије
од вредности
1. ризика
ликвидности
тржишта
– везаног
за хартије
од вредности
којекоје
се се
налазе
у
основи
репо
посла
1.налазе
ризика
ликвидности
тржишта – везаног за хартије од вредности које се
у основи
репо посла
2.
оперативног
ризика
– у случају да друга уговорна страна не измири
налазе
у основи репо
посла
своју обавезу
3. правног ризика – као правних последица неизмирења обавеза друге уговорне стране
4. ризика неизмирења обавеза (default risk) на заложеним хартијама од
вредности.
Кључни недостатак haircut-a и иницијалне маргине је тај што имају асимтрично дејство. Са једне стране штите купца, али са друге стране излажу другу
страну необезбеђеном кредитном ризику.
Полазећи од доспећа, постоје два основна типа репо трансакција: отворене (енгл. open) и орочене (енгл. term). Отворене трансакције се односе на репо
уговоре који немају дефинисан датум доспећа. Каматна стопа на ова средства је
заснована на преовлађујућој LIBOR стопи и може бити: фиксна и флуктуирајућа.
Камата се обрачунава дневно за време трајања уговора и не исплаћује се док се сам
репо посао не заврши. Уговор се може раскинути било од стране купца било од
стране продавца, с тим што су у обавези да пошаљу обавештење другој уговорној
ЕКОНОМИКА
181
страни о својој намери најмање два радна дана раније. Орочене трансакције се
односе на обављене трансакције за фиксни временски период дужи од једног дана.
Репо стопа може бити флуктуирајућа или фиксна, али трајање трговине и количина
хартија од вредности су фиксни и утврђени приликом закључивања посла. Камата
се плаћа на крају посматраног периода.
Специфичности репо послова у земљама у развоју
Примена репо трансакција на тржиштима земаља у развоју је почела раних
1990-их година када су купци захтевали изнад просечне приносе на инвестиције
које су се могле остварити на домаћем тржишту. Ти приноси су били већи од оних
који су могли бити остварени кроз репо трансакције обезбеђене ОЕЦД папирима
како би се укључио ризик држања датог инструмента као колатерала.
Примена репоа је умногоме допринела бољој ликвидности тржишта и омогућила је банкама у Латинској Америци приступ јефтинијим изворима финансирања. Мали застој је уследио крајем 1994. године, услед кризе мексичког пезоса,
па је дошло и до мањег обима трговања свим инструментима на финансијским
тржиштима земаља у развоју, укључујући ту и репо трансакције.
Репо послови на тржишту земаља у развоју се могу посматрати и као засебни профитни центри. Наиме, дилер може генерисати профит путем међусобног
укрштања трансакција, тако што ће добијени колатерал од стране једног клијента
искористити и исту хартију узети као основ за улазак у репо посао са неким трећим
лицем по нижој каматној стопи. Такође, дилер може ићи и на стратегију потпуне
елиминације ризика каматних стопа, али у пракси они углавном то не чине, односно, не усаглашавају се доспећа хартија имајући у виду антиципиране тржишне
услове. Дилер мора да поседује добро знање о локалним клијентима и њиховој
кредитној способности тако да ће боље капитализоване уговорне стране захтевати
нижу премију ризика на тржишту у поређењу са новим клијентима.
Суштински, репо посао представља продужење кредита, па је самим тим и
кредитна способност уговорних страна веома релевантан фактор. Што је боља кредитна способност клијента, то ће бити нижа маргина. Уколико је дилер у позицији
да располаже ажурираним подацима о бонитету клијента, онда ће и сама евалуација трговања у правој мери одражавати постојећи кредитни ризик. Добро познавање локалног тржишта, представља кључ утврђивања пондера ризика који се
везује за колатерале, као и кључ за управљање односа између ризика и приноса у
оквиру репо посла.
Репо трансакције представљају најпогоднији механизам за трансфер краткорочних средстава од банака које имају суфицитарна средства ка банкама које имају
потребу за коришћењем тих средстава. Са аспекта купца, битно је да се ризик
смањи кроз обезбеђивање пријема купљене хартије од вредности и њено држање
током трајања трансакције (најчешће се држе код депозитара). Продавац не може
исту хартију користити за обављање неких других трансакција. Штавише, купац
и продавац се договарају око почетне цене и прате све промене цена које следе. У
случају да дође до пада тржишних цена, купац ће захтевати додатно обезбеђење
како би покрио иницијални износ трансакције. Депоновани колатерал се усклађује
182
ЕКОНОМИКА
са иницијалним износом трансакције, јер свака неравнотежа директно погађа профитабилност и повећава ризик како за купца тако и за продавца. Мотив уласка у
репо за власника хартије од вредности је нижа каматна стопа у односу на друге
начине прибављања средстава, док је са аспекта зајмодавца основни мотив релативна сигурност овог типа трансакција (јер су трансакције обезбеђене хартијама од
вредности као колатералом).
Приликом трговања на локалним тржиштима, треба увек имати у виду рестрикције предвиђене локалном регулативом. Нпр. у Мексику, за поједине уговорне стране није према законској регулативи дозвољен mark-to-market колатерала
који се налази у основи уговора. Трговање хартијама се врши углавном у америчким доларима или у некој другој од светски признатих валута. Проблеми одржавања рачуна клијената (тзв. custody рачуни) се могу појавити приликом трговања
инструментима на локалном тржишту. Најчешће јер реч о хартијама које не могу
напустити територију земље у којој су емитоване и којима се не може трговати према локалним системима, који или нису довољно развијени или се у великој мери
разликују од локалних прописа.
Клиринг и салдирање се обавља преко Euroclear и Cedela, па самим тим ризик извршења (settlement risk) остаје унутар локалне регулативе. С обзиром да хартије од вредности деноминоване у америчким доларима, не могу напустити земљу
емитента, извршење и плаћање се не одигравају истовремено. То изискује глобалну
координацију како би се осигурало да обвезнице и новац имају симултано кретање
током операције. Координација се врши путем кастоди операција у различитим
временским зонама. На тај начин се ризик значајно умањује као и сами трошкови.
Репо тржиште земаља у развоју обухвата три основна типа производа: репо
и reverse репо, трансакције позајмљивања хартија и sell/buy-back послове, који су
најмање у употреби. Свака од поменутих трансакција има свој специфичан правни,
рачуноводствени и законски основ, па су и економска тумачења на основу њих врло
слична. Репо трансакција укључује продају хартије од вредности са једне стране
и трансфер новца са друге стране, при чем се истовремено уговара поновни откуп
исте хартије на неки датум у будућности. Хартије од вредности, које се испоручују
купцу, се вреднују по текућим тржишним ценама увећаним за обрачунату камату.
Након завршетка трансакције, хартија се враћа оригиналном продавцу док купац
добија оригиналну главницу увећану за обрачунату камату током трајања уговора.
Случај Lehman Brothers – контроверзе у вези репо послова
Репо послови су били и у средишту одређених контроверзи, а најпознатија
контроверза је свакако везана за Lehman Brothers скандал. Наиме, случај познат под
називом „репо 105“ је уствари рачуноводствени трик којим су прибегли у Lehman
Brothers како би приказали финансијско стање компаније значајно различито од
реалног и на тај начин избегли репутациони ризик. За разлику од класичног репо
посла, вредност хартија од вредности које су служиле као колатерал су биле 105%
од вредности примљене готовине. На пример, уколико је Lehman поседовао обвезницу вредну 105 долара, она би била продата на репо тржишту за 100 долара.
Ова разлика је омогућавала компанији да читаву трансакцију књиговодствено евиЕКОНОМИКА
183
дентира као класичну продају обвезнице, иако је постојала обавеза компаније да
за десетак дана поново откупи ту обвезницу. Lehman је узимао новац од продаје
обвезнице и користио га за отплату својих других обавеза, а потом је након објављивања периодичних извештаја додатно позајмљивао новац за откуп обвезнице.
На крају 2007. и током 2008. године, привремено су из свог биланса стања
уклањали позицију хартија од вредности, најчешће на период између 7 и 10 дана,
и креирали материјално значајно различиту слику финансијског стања. Примена
овог рачуноводственог трика је интензивирана у данима који су претходили извештајном периоду како би се умањио јавно исказани износ левериџа и биланс
стања. Периодични извештаји нису укључивали позајмљену готовину по основу
репо трансакције, већ је Lehman искористио готовину за отплату по основу осталих обавеза, те је умањивао износ укупних обавеза и тоталне активе исказане
кроз биланс стања. Крајњи ефекат се огледао и у значајном смањењу левериџа.
Неколико дана по почетку ново извештајног периода, Lehman је позамљивао неопходна средства за враћање готовине увећане за камату, откупљивао је хартије
од вредности и враћао позицију активе у биланс стања. На тај начин је применом
ове технике, у другом кварталу 2008. године, искључено 50 милијарди долара из
биланса стања Lehmana, а сама компанија је у финансијском смислу приказана као
„здрава“. Висок степен одговорности у скандалу је имала и ревизорска кућа Ernst
& Young, која није на адекватан начин класификовала позиције биланса стања, па
је током 2010. године поднета тужба против ње.
Репо послови у периоду глобалне финансијске кризе
Упркос присуству колатерала, ефекти финансијске кризе нису мимоишли
ни репо тржишта. Бриге о кредитној способности клијената и могућностима реализације вредности обезбеђења њиховом продајом значе да су репо трансакције
убрзано ограничене на краћа доспећа. Како је финансирање на несигурним тржиштима постало много скупље или неприступачније, финансијске институције са захтевима за потребна средства наступају много агресивније на тржишту желећи да
осигурају финансирање. У међувремену, традиционални репо инвеститори који су
позајмљивали новац су се повукли са тржишта, што је умногоме смањило расположиви квантитет финансирања. Истовремено, имамо недостатак високо квалитетних колатерала, уз чињеницу да су репо стопе за америчке државне хартије од
вредности пале на ниво близу нуле. Глобално посматрано, америчко репо тржиште
је доживело знатно веће турбуленције него што је то случај са европским репо
тржиштем.
Укупна вредност репо уговора на дан 7. децембра 2011. године, након спроведеног истраживања у 64 финансијске институције у Европи, је износила ЕУР 6.
204 милијарде, што је раст од 3,3% на полугодишњем нивоу, одност раст од 2,6%
на годишњем нивоу.
184
ЕКОНОМИКА
Укупна вредност репо уговора на дан 7. децембра 2011. године, након спроведеног
истраживања у 64 финансијске институције у Европи, је износила ЕУР 6. 204
милијарде, што је раст од 3,3% на полугодишњем нивоу, одност раст од 2,6% на
годишњем нивоу.
Табела
1: Преглед
репо
периоду2001.
2001.
– 2011.
година
Табела
1: Преглед
репопослова
пословаууеуро-зони
еуро-зони уупериоду
– 2011.
година
извештајни
период
Децембар 2011
Јун 2011
Децембар 2010
Јун 2010
Децембар 2009
Јун 2009
Децембар 2008
Јун 2008
Децембар 2007
Јун 2007
Децембар 2006
Јун 2006
Децембар 2005
Јун 2005
Децембар 2004
Јун 2004
Децембар 2003
Јун 2003
Децембар 2002
Јун 2002
Децембар 2001
Јун 2001
Извор: ICMA
укупно (у
репо уговори "reverse" репо
млрд ЕУР)
уговори
6.204
50,3%
49,7%
6.124
50,7%
49,3%
5.908
51,0%
49,0%
6.885
53,7%
46,3%
5.582
50,0%
50,0%
4.868
52,2%
47,8%
4.633
49,9%
50,1%
6.504
48,8%
51,2%
6.382
49,4%
50,6%
6.775
50,8%
49,2%
6.430
50,7%
49,3%
6.019
51,7%
48,3%
5.883
54,6%
45,4%
5.319
52,4%
47,6%
5.000
50,1%
49,9%
4.561
50,6%
49,4%
3.788
51,3%
48,7%
4.050
50,0%
50,0%
3.377
51,0%
49,0%
3.305
50,0%
50,0%
2.298
50,4%
49,6%
1.863
49,6%
50,4%
Извор: ICMA
Опоравак европског репо тржишта је успорен, а главни разлог јесу повећане
тензије у земљама еуро-зоне крајем 2011. године, што је настављено и током прве
половине 2012. године, па су инвеститори опрезнији и значајно су смањили обим
трговања. Већи степен аверзије према ризику се огледа и у томе што је удео државних хартија од вредности повећан, а регулаторни захтеви су утицали на „продужење“ рока доспећа на европском репо тржишту.
Почев од средине 2007, повећана забринутост о кредитном ризику других
уговорних страна и повећана потреба за ликвидношћу су водили ка крупним потресима на кредитним тржиштима и тржиштима новца. Оштре промене цене активе су резултирале у већој неизвесности око вредности колатерала, који се све теже
вреднују и све су нижег степена ликвидности. У САД, репо стопе су суштински
исказале знатно већу волатилност него у Еуро зони и Великој Британији и јавио
се проблем обезбеђивања средстава до доспећа дужег од једног месеца. Профил
обезбеђења је постао много конзервативнији, а захтеви за маргинама су порасли.
Тржишни услови су знатно погоршани почетком марта 2008. године. Највећа
жртва таквог нарушавања тржишта је била америчка инвестициона банка Bear
Stearns, која избегла банкрот средином марта само захваљујући преузимању од
стране JP Morgan Chase банке, уз подршку Федералних Резерви САД. Како је криза
добијала на интензитету, тако је ситуација на репо тржиштима била све драматичнија, нарочито у САД. Орочена репо тржишта су минимизирала своју активност,
са малим обим активности и то у доспећима дужим од једне недеље. Активност на
репо тржиштима је постала све више концентрисана само на високо квалитетне
колатерале – репо уговори у привреди или структурирани производи више нису
били могући. Кредитне линије се значајно смањене а лимити сужени.
ЕКОНОМИКА
185
Криза је добила нове обрисе самим банкротом Lehman Brothers 15. септембра 2008. године, настављајући негативне трендове. Напори централних банака
земаља Европе и у САД усмерених ка докапитализацији банака и ублажавању кризе су почели да се огледају у малим помацима набоље. Репо тржишта су такође
показала напредак, јер су била омогућена дужа доспећа хартија од вредности а
сам промет је порастао. Репо стопе су почеле да се нормализују, а традиционални
инвеститори су полако почели да се враћају на тржиште.
Федералне резерве САД и Европски Одбор за Репо послове (овлашћено тело
Међународне Асоцијације за тржиште капитала - ICMA5) су вршили различите
процене величине репо тржишта. Крајем 2004. године америчко тржиште репо
трансакције је достигло ниво од 5.000 милијарди долара, док је европско тржиште
такође доживљавало интензиван раст у периоду од 2001. – 2006. године уз очекивање да ће се тај тренд наставити са ступањем на снагу Базел II регулативе.
Међутим, поменуте прогнозе се нису оствариле, већ је у САД и у мањој мери у
Европи, током 2008. године дошло до контракција у кретању на репо тржишту а
све као последица глобалне финансијске кризе. До средине 2010. године, тржишта
су показале знаке опоравка и покушаја повратка на стање пре кризе.
Различита динамика поремећаја у Европи и Америци се објашњава следећим
факторима: разлике у врсти учесника на тржишту, различите мере централних банака и разлике у оперативним процедурама, релативна расположивост колатерала
и начину обрачуна репо стопа у еуро-зони. Упоредна анализа промена репо стопа у
САД и Европи показује да су поремећаји на тржишту САД много озбиљнији него у
Европи. Кључни фактор којим се све то објашњава јесте доминација инвестиционих банака, чији пословни модел функционисања је подразумевао улазак у високо
ризичне трансакције.
Од марта 2008. финансијска криза је дошла до тачке када повећана аверзија према ризику заједно са неизвесношћу доводи до тога да учесници на репо
тржишту не прихватају ништа осим државних хартија од вредности као средство
обезбеђења. То је последично повећало тражњу за државним инструментима за
репо трансакције, али је истовремено примећена несташица државних хартија од
вредности са продужењем трајања кризе.
Финансијска криза има дугорочне последице на репо тржиште. Први сет последица је садржан у коришћењу репо тржишта. Финансирање путем репо трансакција је остало један од битнијих извора капитала за банке и друге финансијске
институције. Финансијска криза је демонстрирала да чак и највећи и добро позиционирани клијенти могу бити жртве неликвидности и несолвентности. У таквим
ситуацијама, значај квалитетног средства обезбеђења постаје све већи. Други сет
импликација се односи на праксу управљања ризиком везано за репо послове.
Репо тржиште је постало фокусирано на државне хартије од вредности уз преференције ка високо квалитетним средствима обезбеђења, која су ликвидна и опште
прихваћена. Истовремено се чини да репо тржиште структурираних производа и
ниско квалитетних колатерала неће тако брзо вратити своје некадашње позиције.
Маргине су порасле и вероватно ће се та тенденција наставити, нарочито за мање
ликвидне врсте обезбеђења.
5
скраћеница од: International Capital Markets Association - ICMA
186
ЕКОНОМИКА
Последњи сет последица је везан за оперативни ризик на репо тржишту. Све
већи број неуспешно реализованих репо послова, ствара поремећаје у оперативном функционисању тржишта. Водеће централне банке постају много активније
на овим тржиштима, проширујући погодне колатерале у пословима позајмљивања
и играјући посредничку улогу на тржишту. Размере у којима ће нове оперативне
процедуре постати сталне или бити замењене новим остаје једно од најбитнијих
питања у будућности.
Закључак
Репо послови представљају једну од највише коришћених операција на отвореном тржишту. Ови послови доносе значајне користи самим актерима трансакције, а с обзиром да је предмет овог посла средство обезбеђења (колатерал) у
виду одређене активе (хартије од вредности), често се у пракси каже да су репо
послови уствари колатерализовани кредит. Сигурност овог вида посла је оличена у
адекватности и поузданости средства обезбеђења тј. колатерала. Учесници у репо
послу се по правилу фокусирају на ликвидне колатерале, независно да ли су на
страни купца или продавца приликом реализације посла. Само постојање колатерала доприноси умањењу ризика за уговорне стране, али то не значи да ризик није
иманентна категорија репо пословима. Иако је кредитни ризик врло низак у случају репо посла, уговорне стране у репо послу су суочене са најмање три различита
типа ризика и то:
- тржишним ризиком - услед промене цене хартије од вредности која је
искоришћена као колатерал,
- ризиком друге уговорне стране - уколико друга страна одустане од реализације договора или одбије да измири своје обавезе; и
- оперативним ризиком - кроз отежано оперативно функционисање у
појединим фазама обављања трансакције.
Иако је глобална финансијска криза захватила финансијска тржишта у целини, а самим тим и репо тржиште, први знаци опоравка који су већ видљиви су
одмах оставили трага и по репо операције, које се враћају у епицентар дешавања
и постају поново атрактивне за учеснике на тржишту, превасходно због својих карактеристика. Репо уговори играју кључну улогу у ефикасној алокацији капитала на финансијским тржиштима. Они су општеприхваћани од стране учесника на
финансијским тржиштима, а истовремено представљају безбедан и јефтин начин
за инвестиционе фондове, депозитне институције и друге институције, да позајме
вишак својих средстава.
Репо трансакције значајно умањују ризик друге уговорне стране (counterparty
risk), а саме централне банке их користе као средство за реализацију краткорочних
кредита и на тај начин чине монетарну политику ефикаснијом. Смањење ризика
друге уговорне стране и последично смањење каматних стопа чине репо послове
врло пожељним са аспекта корпоративних дужника. Они ће се по правилу опредељивати за репо послове изузев у случају да не поседују довољно квалитетно
средство обезбеђења у виду хартије од вредности која служи као колатерал. У том
ванредном случају, корпоративни дужници ће се одлучити за друге облике позајЕКОНОМИКА
187
мица, као нпр: емитовање комерцијалних записа, повлачење кредитних линија од
банака или евентуално међубанкарске позајмице. Репо послови омогућавају менаџерима ризика да финансирањем путем хартија од вредности обезбеде левериџ.
Истовремено се кроз интензивније обављање репо операција подиже укупан ниво
ликвидности, што недвосмислено утиче на ефикасност и развој финансијских тржишта у целини.
Литература
1. Bodie, Z., Kane, A., Marcus, J. A. „Основи инвестиција“, шесто издање,
Data status, Београд., 2009.
2. Comotto, Richard, „European Repo market survey“, ICMA, 2012.
3. Comotto, Richard, „Haircuts and initial margins in the repo market“,
European Repo Council, ICMA, 2012.
4. Ђурковић, Иван, Аничић Анђелка, „Време је за реформу банкарског
система Србије“, часопис Економика, Ниш, I-2011.
5. Ерић, др Дејан, „Финансијска тржишта и инструменти“, Чигоја штампа,
Београд, 2003.
6. Hordahl, Peter, King Michael, „Developments in repo markets during the
financial turmoil“, BIS Quarterly review, 2008.
7. Jiang, Ying, Hessert William, Sang Hun Kang, „Don’t fear the repo“, 2008.
8. Васиљевић, др Бранко, „Основи финансијског тржишта“, Завет, Београд
2002.
9. Шошкић, Дејан, „Хартије од вредности - управљање портфолијом и инвестициони фондови”, Београд, 2010.
10. www.nbs.rs
11. www.newyorkfed.org
188
ЕКОНОМИКА
СТРУЧНИ ЧЛАНЦИ
Мр Милош Милошевић1
Београдска пословна школа – Висока школа струковних студија, Београд
ХАРМОНИЗАЦИЈА ФИНАНСИЈСКОГ ИЗВЕШТАВАЊА
У БИВШИМ ЈУГОСЛОВЕНСКИМ РЕПУБЛИКАМА
Апстракт
Компаније, страни инвеститори имају прост захтев према земљи домаћину – усаглашено (унифицирано) финансијско извештавање. Јединствен
начин израде финансијских извештаја је неоходан услов за отварање земље
свету, остварење већег прилива страних директних и портфолио инвестиција, повећање могућности задужења домаћих предузећа код иностраних
поверилаца и стварање ефикаснијег финансијског тржишта. Квалитетни
финансијски извештаји су они који су креирани у складу са међународном
професионалном регулативом, донетом од међународних професионалних
организација. Квалитетно извештавање повећава упоредивост финансијских извештаја на међународном нивоу и доприноси развоју националних
економија, стварајући основу за привлачење страног капитала, као и основу
за функционисање националног тржишта капитала. Значај хармонизованог
финансијског извештавања увиделе су и републике бивше Југославије.
Кључне речи: земље бивше Југославије, међународна професионална регулатива, хармонизација финансијског извештавања.
FINANCIAL REPORTING HARMONIZATION
IN FORMER YUGOSLAV REPUBLIC
Abstract
Companies, foreign investors have a simple request to the host country compliant (unified) financial reporting. A unique way to create financial statements
is required condition for the opening of the country to the world, achieving higher
inflow of foreign direct and portfolio investments, increasing the possibility
of borrowing of domestic companies with foreign creditors and create a more
efficient financial markets. High-quality financial statements are those that are
created according to international professional regulations issued by international
professional organizations. Quality reporting increases the comparability of
financial statements at the international level and contributes to the development of
national economies, creating the basis to attract foreign capital, as well as the basis
for the functioning of the national capital market. Republics of former Yugoslavia
have become aware of the importance of harmonized financial reporting .
Key words: countries of the former Yugoslavia, international professional
regulation, harmonization of financial reporting.
1
[email protected]
ЕКОНОМИКА
189
Увод
Утицај инвеститора на пословање предузећа је све значајниjи, што је довело
до појаве већих захтева и очекивања у погледу информација садржаних у финансијским извештајима. Компаније продиру на нова тржишта оснивањем афилијација у земљама у којима су препознале пословну шансу за даљи развој и остварење
добити. Оне се појављују као инвеститор у посрнулим националним економијама,
куповином или докапитализацијом предузећа.
Законодавци у земљама бивше Југославије, гладним за свежим иностраним капиталом, су приморани да изађу у сусрет власницима капитала и дефинишу одговарајуће регулаторне оквире који ће штитити њихове интересе. Они регулишу оквир финансијског извештавања на националном нивоу у виду појединих закона, али уређење
области финансијског извештавања препуштају професионалним организацијама.
У циљу привлачења страних инвестиција, републике бивше Југославије су
принуђене да хармонизују финансијске извештаје, те тако обезбеде реалне, јасне
и поуздане информације садржане у њима, не би ли остварили позитивне макроекономске ефекте од већег прилива страних инвестиција. Финансијски извештаји,
из аспекта интерних и екстерних корисника истих, представљају неприкосновену
финансијско-рачуноводствену информациону основу при оцењивању имовинског,
финансијског и рентабилитетног положаја компанија.2
Предузећа су се од 1974-е године формално финансирала из сопствених акумулираних фондова или од стране банака. Непостојање тржишта капитала, нити
инвеститора утицали су да финансијско извештавање на тлу Југославије буде формализовано. Држава је била најзначајнији корисник финансијских извештаја. Динамичнији развој тржишних услова привређивања који су карактерисали почетак
1989-е године представљали су почетак процеса транзиције на тлу Југославије.
Иако је СФРЈ имала предиспозиције за брзи прелазак на тржишну економију (политички утицај у свету, привредни развој на вишем нивоу у односу на друге доташње социјалистичке земље) попут Чешке Републике, то се није догодило.
Деловање Савеза рачуновођа и ревизора Југославије на осавремењавање
процеса финансијског извештавања је било веома значајано. Четврта, Седма и
Осма директива ЕУ су преведене на српскохрватски језик и објављене у СФРЈ.
Њихов утицај на југословенско законодавство полако је постајао све већи. Већи
рејтинг професије и окретање ка тржишном привређивању захтевало је организовање адекватног оквира за припрему и презентацију финансијских извештаја, па
је ,,у том смислу Савез рачуновођа и ревизора Југославије установио и прогласио
свих 30 рачуноводствених стандарда: маја месеца 1991. године 14 југословенских
рачуноводствених стандарда, а јануара 1992. године још 16 рачуноводствених
стандарда“.3 Такође, 1989. године је усвојен и Кодекс професионалне етике рачу2
Парницки, П. (2011) Глобална хармонизација финансијског извештавања, Економика, бр.
4/2011, стр. 155.
3
Новићевић, Б., Шкобић, П. (2005) Улога и значај Савеза рачуновођа и ревизора Србије на
развој рачуноводства и рачуноводствене професије, XXXVI симпозијум ,,Рачуноводство и
пословне финансије у савременим условима пословања – стање и перспективе“ Златибор,
СРРС, Београд, стр. 12.
190
ЕКОНОМИКА
новођа и Кодекс рачуноводствених начела. Поменути стандарди и друга професионална регулатива представљали су камен темељац за даљи развој законодавних
прописа и рачуноводствених стандарда у будућим самосталним државама.
Након осамостаљења привредни развој бивших југословенских република, а
сада самосталних држава, разликовао се од државе до државе. Самим тим и регулатива из области финансијског извештавања и њена примена се разликовала међу
државама. Дугорочни политички циљ сваке самосталне државе на тлу бивше Југославије је чланство ЕУ. Из тог разлога развој законских прописа је у свакој држави
био, а и данас је, под утицајем прописа ЕУ. Поједине државе су биле ревносније у
прихватању правног наслеђа ЕУ, док је код других тај процес био успоренији.
Хармонизација финансијских извештаја у Словенији
Од стицања независности Словенија се окренула ка убрзаној либерализацији
тржишта и стварању привредне климе за привлачење страних инвестиција пре свега оних који су долазиле од стране земаља чланица ЕУ. Због тога усаглашавање
законских аката са правним тековинама ЕУ био је примарни циљ. Главну улогу у
процесу усвајања и примене рачуноводствених стандарда на националном нивоу
имао је Институт овлашћених ревизора Словеније (Slovenski inštitut za revizijo). Институт овлашћених ревизора Словеније је чланица Међународне федерације рачуновођа (International Federation of Accountants-IFAC) и надлежан је за доношење
националних рачуноводствених стандарда, затим за програм едукације и сертификације рачуновођа и ревизора, промовисање етичких норми на националном нивоу,
као и за контролу рада ревизорских фирми. Комитет за рачуноводствене стандарде
Словеније је тело које је основано у оквиру Института овлашћених ревизора и његова најважнија активност је доношење Словеначких рачуноводствених стандарда
(СРС).
По стицању независности, словеначка професионална организација уважила
је тековине Савеза рачуновођа и ревизора Југославије и наставила на активностима подизања угледа професије у Словенији. Свакако у то време примарни политички циљ Словеније био је чланство у ЕУ и привлачење иностраног капитала,
који је основа за даљи економски раст и развој. Због тога ,,на основу међународних
рачуноводствених стандарда донешена су 32 домаћа стандарда. Ово је умногоме
умањило потребу са посебним законом о рачуноводству с тим да је потреба за овим
законом била мања доношењем новог Закона о предузећима из 1993. године. Одговорајуће рачуноводствене одредбе су донете у оквиру 21. члана Закона који је
одређивао минимум података који морају бити обелодањени у билансу стања и
билансу успеха“.4 СРС су се умногоме базирали на ЈРС донетих 1991. и 1992. године. Словенија се определила за доношење националних стандарда из области
рачуноводства који су креирани у складу са МРС.
Приступање у чланство ЕУ захтевало је од Словеније да поштује нормативне
акте ЕУ. С обзиром да је Словенија већ вршила хармонизацију националних стандар4
Turk, I., Garrod N. (1995) The development of accounting regulation in Slovenia, The European
accountig review, Volume 4, Number 4, European accounting association, стр. 755.
ЕКОНОМИКА
191
да са МРС, Уредба о МРС из 2002. године није узроковала проблеме у спровођењу
исте. Ипак, Институт, односно Комитет доноси 25.12.2005. године нове СРС (Slovenski
računovodski standardi 20065) који ступају на снагу 2006. године. Доношењем нових
38 стандарда, Словенија се определила за примену МРС и МСФИ, хармонизовањем
националних рачуноводствених стандарда са захтевима МРС. Од 2006-е године Институт врши даљу хармонизацију националних стандарда са МРС и МСФИ.
Иако је Словенија имала традицију из области рачуноводства коју је наследила из доба СФРЈ, то није био случај са ревизијом финансијских извештаја. Због
тога је Словенија одлучила да прихвати МСР као основу за ревизију финансијских
извештаја. Члан 2. Закона о ревизији из 2001. године гласи ,,Ревизија се врши на
начин предвиђен законом, основним принципима ревизије и другим правилима
ревизије усвојених од стране Института овлашћених ревизора Словеније и Међународним стандардима ревизије и међународних саопштења о ревизији издатих
од стране Међународне федерације рачуновођа, односно Одбора за Међународне
стандарде ревизије и других закона који регулишу разматрање појединих правних
лица или друге облике ревизије и прописима донетим на основу истих (у даљем
тексту: правила ревизије)“.6 И IAASB7 је у својој студији уврстио Словенију у групу земаља који су законском одредбом увели обавезу примене МСР као основу за
ревизију финансијских извештаја на националном нивоу.
Eвидентно је да је словеначки законодавац у сарадњи са Институом овлашћених ревизора Словеније у потпуности извршио хармонизацију националних
прописа са међународном професионалном регулативом из области финансијског
извештавања и ревизије финансијских извештаја.
Хармонизација финансијских извештаја у Хрватској
Развој рачуноводствених прописа у Хрватској је такође умногоме био, а и
данас је, под утицајем законодавства ЕУ. То и не чуди с обзиром да је тренутно Хрватска најозбиљнији кандидат за приступање чланству ЕУ од преосталих бивших
југословенских република. Хрватски законодавац у процесу доношења одредби се
ослањао на помоћ од стране Хрватског удружења рачуновођа и финансијских радника (Hrvatska zajednica računovođa i financijskih djelatnika). Ова професионална
организација у свом саставу окупља 38 удружења и друштава рачуновођа, економиста, ревизора. Хрватско удружење рачуновођа је и једини члан IFAC-а са територије Хрватске. Активности удружења осим промовисања употребе МРС-а је и
организовање едукације будућих експерата из области рачуноводства и ревизије,
затим промовисање етичких норми и активности окренуте ка подизању рејтинга
професије.
Након осамостаљења у Хрватској се на темељу ЈРС развијају Хрватски рачуноводствени стандарди, који се данас називају Хрватски стандарди финансијског
извештавања – ХСФИ. Осим развоја националних стандарда, законодавац и Удру5
Slovenski računovodski standardi 2006, http://www.si-revizija.si/publikacije/index.php
6
Zakon o revidiranju (ZRev-1), http://www.uradni-list.si/_pdf/2001/Ur/u2001011.pdf
7
International Auditing and Assurance Standards Board.
192
ЕКОНОМИКА
жење рачуновођа су прихватили и обавезу примене МРС и МСФИ. Стога Закон о
рачуноводству Хрватске наводи следеће:
• предузеће је дужно да саставља и презентује годишње финансијске извештаје применом ХСФИ, и
• изузето од одредбе става 1. овог члана, велика предузећа и предузеће
чије се акције или дужничке хартије од вредности налазе или се припрема њихово уврштавање на организовано тржиште хартија од вредности
дужни су да састављају и презентују годишње финансијске извештаје
применом Међународних стандарда финансијског извештавања.8
Одредбом Закона о рачуноводству хрватски законодавац је практично извршио усклађивање са Уредбом о МРС и МРС и МСФИ. За разлику од примера
Словеније која је опште податке за састављање финансијских извештаја (величина
предузећа) дефинисала законом о предузећима, хрватски законодавац је у Закон о
рачуноводству уврстио и одредбе оваквог типа.
Хармонизација прописа из области ревизије у Хрватској је била много сложенији процес. Хрватска комора ревизора је имала значајну улогу у примени МСР.
Ова професионална организација није чланица IFAC-а, али са друге стране примењује међународне образовне стандарде у процесу образовања ревизора, врши
сертификацију и промовише етичке норме у складу са Етичким кодексом. Примена прописа из области ревизије финансијских извештаја дефинисана је Законом о ревизији на следећи начин: „Ревизија се обавља независно, самостално и
објективно у складу са овим Законом, Међународним стандардима ревизије које
је превела и објавила Комора, правилима ревизорске професије, те друтим правилима и прописима (у даљем тексту: правила ревизије) поштујући Кодекс професионалне етике ревизора“.9 На основу Закона о ревизији евидентно је да Хрватска
примењује МСР у процесу обављања ревизије. Реултати студије IAASB-а сврставају Хрватску у земљу која није директно прихватила МСР. У студији се наводи
да земље попут Хрватске примењују МСР уз одређене модификације при чему су
ове земље декларисале приближивање доследној примени МСР, али су и даље на
путу потпуне примене. Може се закључити да је ,,регулаторни оквир за обављање
ревизије у Републици Хрватској био подложан честим променама због константног
усклађивања закона са правним тековинама Европске уније. Сходно томе, основа
за доношење нових регулаторних одредби је директива Европске уније која прописује употребу Међународних стандарда ревизије, те намеће нове захтеве у погледу
контроле квалитета рада ревизора, али и увођења тела које ће вршити надзор на
радом струке“.10
Хрватска је извршила хармонизацију националних прописа са захтевима
међународне професионалне регулативе доношењем одговарајућих закона и активностима националних професионалних организација на пољу образовања рачуновођа и ревизора, њихове сертификације и промовисању етичких норми.
8
Zakon o računovodstvu, ,, Narodne novine“, broj 109/07.
9
Zakon o reviziji, ,,Narodne novine“, broj 146/05 i 139/08.
10
Žager, L., Sever, S. (2010) Aktivnosti Odbora za javni nadzor revizije u 2010. godini,
Računovodstvo i finansije, br. 2, Hrvatska zajednica računovođa i financijskih djelatnika, Zagreb.
ЕКОНОМИКА
193
Хармонизација финансијских извештаја у Босни и Херцеговини
Процес хармонизације финансијског извештавања у Босни и Херцеговини
(БиХ) можда је и најкомплекснији случај међу бившим југословенским републикама. Правна регулатива која се усваја на нивоу два ентитета, Републике Српске и
Федерације БиХ, те различита званична писма која се користе у ентитетима БиХ
свакако су у протеклом периоду додатно отежавала процес хармонизације финансијског извештавања. Један од значајних проблема хармонизације се везује и за
коришћење терминологије приликом превођења међународне професионалне регулативе, као и одабир језика (српски, хрватски или бошњачки) и одабир писма
(ћирилица или латиница) приликом превођења, на шта су указивале и IFAC и IASB.
Ипак, наведени проблеми су решени уз деловање националних професионалних
организација.
На територији Републике Српске делује Савез рачуновођа и ревизора Републике Српске који је основан 1996-е године и који чини удружење 11 добровољних
друштава рачуновођа на територији Републике Српске (СРРРС). Под окриљем СРРРС 2000-е године започиње процес хармонизације домаће регулативе са међународном професионалном регулативом. Значај ове професионалне организације за
хармонизацију постаје све већи када је 2004-е године СРРРС постао чланица IFAC-а
На територији Федерације БиХ делује Савез рачуновођа, ревизора и финансијских дјелатника (СРРФ) који је основан 2003-е године и није чланица IFAC-а. На територији Федерације БиХ процес хармонизације регулативе из области финансијског
извештавања са међународном професионалном регулативом започиње 2004-е године.
Карактеристично за обе професионалне организације је да промовишу употребу МРС, МСФИ и МСР на националном нивоу, затим врше структуирану и
промовишу неструктуирану едукацију рачуновођа и ревизора, промовишу етичке
норме у складу са Етичким кодексом и константно утичу на афирмисање професије на нивоу целе БиХ. Иако обе организације у својим програмима имају дефинисане активности на сертификацији стручних звања на територији БиХ основана
је Комисија за рачуноводство и ревизију БиХ која представља државно тело чија се
овлашћења заснивају на Закону Федерације БиХ из 2004-е године и ентитетским
законима из области рачуноводства и ревизије из 2005-е године. Задаци Комисије
су окренути ка промовисању професије, превођењу регулативе, дефинисању процеса тестирања у циљу стицања сертфиката на нивоу БиХ, надгледању процеса
сертификације звања и друго. Комисија се састоји из седам чланова, од тога три из
Републике Српске, три из Федерације БиХ, и један из дистрикта Брчко.
У БиХ област рачуноводства и ревизије је уређена са два паралелна закона,
и то: Закон о рачуноводству и ревизији Републике Српске и Закон о рачуноводству
и ревизији у Федерацији Босне и Херцегоцине. Закон о рачуноводству и ревизији
Републике Српске наводи да: ,,прописи из области рачуноводства и ревизије који
се у смислу овог закона примјењују у Републици подрaзумијевају Међународне
рачуноводствене стандарде (IAS), Међународне стандарде финансијског извјештавања (IFRS), Међународне стандарде ревизије (ISA), Међународне рачуноводствене стандарде за јавни сектор (IPSAS), Кодекс етике за професионалне рачуновође и
пратећа упутства, објашњења и смјернице које доноси Одбор за међународне рачуноводствене стандарде (IASB) и сва пратећа упутства, објашњења и смјернице које
194
ЕКОНОМИКА
доноси Међународна федерација рачуновођа (IFAC)“.11 Слично поменутом закону
и Закон о рачуноводству и ревизији Федерације БиХ12 дефинише примену МРС и
МСФИ, као и пратећа упутства, објашњења и смернице које доноси IASB. Поменути закон из области ревизије финансијских извештаја прописује обавезу примене
МСР, Етичког кодекса и свих пратећих упустава које доносе IFAC и IASB. На основу
презентованих закона из оба ентитета логичан је и закључак из студије IASB-а да се
на територији БиХ МСР прихваћени као национални стандарди. Оба законодавца
у БиХ су се одлучила да област припреме и презентације финансијских извештаја
и област ревизије истих регулишу доношењем Закона о рачуноводству и ревизији,
за разлику од Хрватске која је донела два посебна закона или Словеније која је
предност дала националним рачуноводственим стандардима и Закону о ревизији.
Закључак је да је БиХ извршила на специфичан начин хармонизацију националних прописа са међународном професионалном регулативом пре свега када су у
питању поменута паралелна законска решења на територијама оба ентитета. Оснивање Комисије за рачуноводство и ревизију БиХ представља корак који води ка униформном процесу из области финансијског извештавања на територији целе БиХ.
Хармонизација финансијских извештаја у Црној Гори
Осамостаљење ове бивше југословенске републике из државне заједнице Србије и Црне Горе условило је и све већу активност законодавца ка завршетку процеса транзиције. Основни политички циљ којим се руководи Црна Гора је чланство
у ЕУ. Своју приврженост евроинтеграцијама црногорски законодавац је доказао и
усвајањем валуте ЕУ као националне валуте Црне Горе. Развој тржишта капитала и
неопходност привлачења страних инвестиција условиле су да се рејтинг професије
повећа и да се коначно призна важност финансијског извештавања у процесу доношења пословних одлука. Стога је 2002-е године основан Институт рачуновођа и
ревизора Црне Горе (ИРРЦГ). Поменута професионална организација, као придружена чланица IFAC-а, преузела је на себе обавезу промовисања примене међународне професионалне регулативе на територији Црне Горе. Институт има задатак да
промовише употребу МРС, МСФИ и МСР, да промовише вредности Етичког кодекса, као и да води рачуна о процесу образовања стручних кадрова и сертификације
стечених знања у складу са међународним стандардима образовања.
Област финансијског извештавања и ревизије финансијских извештаја је
правасходно одређена Законом о рачуноводству и ревизији, као и одредбама Закона
о привредним друштвима. Закон о рачуноводству и ревизији наводи да:
1. правна лица састављају финансијске исказе по МРС, односно по МСФИ,
које је прогласио IASB и усвојио и објавио надлежни орган који је од
одговарајућег органа Међународне федерације рачуновођа (IFAC) добио
право на превод и објављивање.
11
Закон о рачуноводству и ревизији Републике Српске, ,,Службени гласник Републике
Српске“, број 36/09.
12
Zakon o računovodstvu i reviziji u Federaciji Bosne i Hercegovine, ,,Službene novine Federacije
BiH“, broj 32/05.
ЕКОНОМИКА
195
2. ревизија и презентирање финансијских извештаја врши се по МСР, који
су проглашени од стране IAАSB, као тела Међународне федерације рачуновођа (IFAC), које је усвојио и објавио надлежни орган“.13
Поменутим законским одредбама Црна Гора се недвосмислено определио за
примену међународне професионалне регулативе, а активности ИРРЦГ дају значајан допринос хармонизацији финансијског извештавања.
Примена професионалне регулативе у пракси, попут већине балканских земаља, далеко да је на нивоу законске и теоријске примене. На основу спроведене
анкете у вези објављивања финансијских извештаја предузећа у Црној Гори може
се закључити да ,,без обзира на законску обавезу, од укупног броја анкетираних,
свега 44,4% достављају финансијске извештаје надлежним органима и при чему су
исти на располагању у седишту компаније у проценту од 41,3%“.14 Обавеза законодавца је, а пре свега ИРРЦГ, да у знатној мери утичу на објављивање финансијских
извештаја у циљу смањења ризика за инвеститоре, што је најбитније у циљу омогућавања даљег развоја ефикасног тржишта капитала у Црној Гори.
Према студији IAASB о примени МСР на националном нивоу, пример Црне
Горе је сличан примеру Хрватске. Наиме, према студији, Црна Гора се јасно декларисала за примену МСР с тим да су у примени МСР присутне модификације. С обзиром на цитирани члан закона евидентно је да црногорски законодавац прихвата
МСР као националне стандарде.
Хармонизација финансијских извештаја у Македонији
Република Македонија је постала независна држава почетком 90-тих година
прошлог века, али процес приватизације и развоја тржишта капитала није био динамичан као што је то био случај у Словенији. Активности македонског законодавца
усмерених према хармонизацији финансијског извештавања са међународном професионалном регулативом добијају на значају тек у последњих десетак година.
Обавезу примене МРС и МСФИ (МСС–међународни сметководителни
стандарди и МСФИ – међународни стандарди за финансиско известување) македонски законодавац уводи доношењем Закона о трговачким друштвима (Закон
за трговските друштва15) из 2004. године. Превод МРС и МСФИ је објављен у
Службенм листу РМ (Службеном веснику РМ). Свакако примена МРС и МСФИ у
пракси македонских предузећа је слична као и у Црној Гори с тим да у Македонији
тренутно ниједна професионална организација није чланица IFAC-а. Ипак постоје
професионалне организације:
• Савез књиговођа, економиста и ревизора Ребуплике Македоније (Сојуз
на сметководители, финансисти и ревизори на Ребуплика Македонија),
13
Закон о рачуноводству и ревизији, ”Službeni list RCG”, broj 69/05 i ”Službeni list CG”, broj
80/08.
14
Лалевић - Филиповић, А. (2010) Улога рачуноводственог информационог система у функцији
успостављања стабилности финансијских тржишта, XLI симпозијум “Могућности и
ограничења развоја рачуноводствене професије у Србији“ Златибор, СРРС, Београд, стр. 428.
15
Закон за трговинските друштва, ,,Службен весник на РМ“, бр. 28/04.
196
ЕКОНОМИКА
•
•
Институт овлашћених ревизора Републике Македоније (Институт на
овластени ревизори на Република Македонија – ИОРМ), који предузима
активности за пријем у чланство IFAC-а,
Комора књиговодствених агенција (Комора на сметководствени бироа).
Област ревизије финансијских извештаја македонски законодавац је регулисао Законом о ревизији16, у коме наводи да се ревизија врши у складу са МСР и да
се ревизија примењује на финансијске извештаје састављене у складу са МРС и
МСФИ, чији је текст објављен у Службеном веснику РМ. У циљу унапређења ревизије предвиђа се оснивање Савета за унапређење и развој ревизије. Такође, ИОРМ
је основан у складу са Законом о ревизији. Основни задаци ИОРМ су промовисање
употребе МРС, МСФИ и МСР, едукација и сертификација, промовисање етичких
стандарда, активности на промовисању рачуноводствене и ревизорске професије,
вођење регистра привредних друштава и слично.
Како ниједна професионална организација из Македоније није чланица
IFAC-а, главни је разлог што IAASB у својој студији о примени МСР на националном нивоу из фебруара 2010-е године није уврстио и Македонију. Ипак, имајући
у виду поменута законска решења македонски законодавац је извршио примену
међународне професионалне регулативе. Стварна примена регулативе у пракси у
Македонији умногоме ће зависити од даљег деловања професионалних организација и њиховог приступања IFAC-у.
Закључак
Све бивше југословенске републике су прихватиле међународну професионалну регулативу као основу за финансијско извештавање, њихову примену прописале одговарајућим законом, или су прихватиле МСР као националне стандарде.
Одговарајући закони захтевају и примену Етичког кодекса. Примена међународних
образовних стандарда је пре свега у домену професионалних организација које су
задужене и за процес сертификације.
Процес хармонизације финансијског извештавања умногоме је зависио од
рејтинга професије који је свакако на највишем нивоу у Словенији. Са друге стране, рејтинг професионалних организација је најслабији у Македонији што је резултирало кашњењем у примени међународне професионалне регулативе у овој
земљи, као и чињеницом да ниједна професионална организација из ове бивше
југословенске републике није чланица IFAC-а.
Литература
1. Лалевић-Филиповић,А.(2010)Улога рачуноводственог информационог
система у функцији успостављања стабилности финансијских тржишта, XLI симпозијум ,,Могућности и ограничења развоја рачуноводствене професије у Србији“ Златибор, СРРС, Београд.
16
Закон за ревизија, ,,Службен весник на РМ“, бр. 79/05.
ЕКОНОМИКА
197
2. Новићевић, Б., Шкобић, П. (2005) Улога и значај Савеза рачуновођа и
ревизора Србије на развој рачуноводства и рачуноводствене професије,
XXXVI симпозијум ,,Рачуноводство и пословне финансије у савременим
условима пословања – стање и перспективе“ Златибор, СРРС, Београд.
3. Парницки, П. (2011) Глобална хармонизација финансијског извештавања, Економика, бр. 4 / 2011.
4. Turk, I., Garrod N. (1995) The development of accounting regulation in
Slovenia, The European accountig review, Volume 4, Number 4, European
accounting association.
5. Turk, I. and Petrovic, M. (1995) History, theory and practice of accountnig in
Yugoslavia, The European accountig review, Volume 4, Number 4, European
accounting association.
6. Žager, L., Sever, S. (2010) Aktivnosti Odbora za javni nadzor revizije u 2010.
godini, Računovodstvo i finansije, br. 2, Hrvatska zajednica računovođa i
financijskih djelatnika, Zagreb.
7. Закон о рачуноводству и ревизији, ”Službeni list RCG”, broj 69/05 i
”Službeni list CG”, broj 80/08.
8. Закон о рачуноводству и ревизији Републике Српске, ,,Службени гласник Републике Српске” број 36/09.
9. Закон за ревизија, ,,Службен весник на РМ“ бр. 79/05.
10. Закон за трговинските друштва, ,,Службен весник на РМ“, бр. 28/04.
11. Slovenski računovodski standardi 2006, http://www.si-revizija.si/
publikacije/index.php
12. Zakon o računovodstvu, ,, Narodne novine“, broj 109/07.
13. Zakon o računovodstvu i reviziji u Federaciji Bosne i Hercegovine,
,,Službene novine Federacije BiH” , broj 32/05.
14. Zakon o revidiranju (ZRev-1), http://www.uradni-list.si/_pdf/2001/Ur/
u2001011.pdf
15. Zakon o reviziji, ,,Narodne novine“, broj 146/05 i 139/08.
198
ЕКОНОМИКА
СТРУЧНИ ЧЛАНЦИ
Александар Драгојловић1
Министарство финансија – Пореска управа, Београд
Славиша Арсић2
Војна академија, Београд
УНАПРЕЂЕЊЕ ЕФИКАСНОСТИ ПОСЛОВАЊА У ЈАВНОМ
СЕКТОРУ ПРИМЕНОМ САВРЕМЕНИХ МЕТОДА ДОНОШЕЊА
ОДЛУКА – ПРИМЕР ПОРЕСКЕ УПРАВЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Апстракт
У овом раду се анализирају најновије тенденције у области система пословног извештавања, са посебним освртом на систем пословног извештавања
у јавном сектору. Имајуći у виду дугогодишњи, устаљени начин функционисања јавних предузећа, увођење система пословног извештавања је велики
изазов. То ће подразумевати и промену у начину размишљања свих запослених, а посебно руководиоца, о новом концепту функционисања ових предузећа. Неопходно је тежити повећању перформанси предузећа и остварењу
захтева клијената, а не фокусирати се на интерне процедуре и поступке.
То представаља велики изазов и могући отпор у увођењу система пословног
извештавања. Мерење резултата ће постати транспарентно и одлуке ће
се доносити искључиво на бази постигнутих резултата. Анализа ситуације у Пореској управи Србије је показала да тренутни систем пословног
извештавања није на адекватном нивоу. Такво стање у многоме отежава
циљ Пореске управе да постане модерна, клијентски оријентисана организација. Успостављање система пословног извештавања пружиће основу за
унапређење ефикасности пословања и доношење одлука у овој институцији.
Кључне речи: пословно извештавање, ефикасност пословања, Пореска
управа.
IMPROVING THE EFFICIENCY OF THE PUBLIC SECTOR USING
MODERN METHODS OF DECISION-MAKING - AN EXAMPLE
OF THE SERBIAN TAX ADMINISTRATION
Abstract
This paper analyzes the latest trends in business reporting systems, with
particular reference to the system of business reporting in the public sector. Bearing
in mind the long-term, habitual mode of functioning of public enterprises, the
introduction of business reporting is a major challenge. This will involve a change
in mindset of all employees, especially managers, the new concept of operation
of these enterprises. It is necessary to address the improvement of company
1
[email protected]
2
[email protected]
ЕКОНОМИКА
199
performance and achievement of customer requirements, rather than focus on
internal processes and procedures. This represents a great challenge and potential
resistance to the introduction of business intelligence systems. The measurement
results will become transparent and the decision will be made solely on the basis
of the results. Analysis of the situation in the Serbian Tax Administration found that
the current system of business reporting is not adequately addressed. This situation
greatly complicates tax administration aimed to become a modern, client-oriented
organization. Establishing a business reporting system will provide the basis for
improving business efficiency and decision making in this institution.
Keywords: business intelligence, business efficiency, Тhe Tax Administration.
Увод
Предузећа се данас, нарочито од почетка светске економске кризе, налазе под
великим притиском да остваре што боље резултате са што мање ресурса. Другим
речима, захтева се повећање продуктивности и ефикасности у остварењу дефинисаних задатака. Mноги аутори наше доба сматрају „ером информација“ (Gheorghiţă
M., 2012). Употреба информационих технологија има све већи значај у функционисању предузећа. Готово да се данас не може ни замислити савремено пословање
без употребе информационог система. Нови пословни модели, који се реализују у
мрежном окружењу и базирају на ИТ, могу у потпуности да одговоре на нове захтеве из окружења (Ђорђевић Г., 2012). Наиме, успешно пословање у многоме зависи
од квалитета одлука које доноси руководство сваког предузећа. Основа за доношење адекватних одлука представља постојање система пословног извештавања.
Такав систем омогућава да буду донете праве одлуке у право време. Овај систем
је много више коришћен у приватним него у јавним компанијама. Један од разлога
је и оријентисаност јавног сектора на инпуте и интерне процесе а не на резултате
и ефикасност. Другим речима, због непостајања јасних индикатора пословања у
јавном сектору, систем пословног извештавања није препознат као битан за само
функционисање ових предузећа. Међутим, нови начин функционисања јавног сектора који је оријентисан на резултате и клијенте, уз растући притисак на повећање
ефикасности и ефективности, налаже дефинисање индикатора који се морају достићи у пословању, а самим тим и систем пословног извештавања добија све већи
значај. У последње време, постоји растуће интересовање за концепт „паметна држава“ од стране руководиоца и ИТ3 директора у јавим компанијама. Овај концепт
је настао као израз потребе повећања квалитета рада јавних служби и њихових
функција. Узимајући у обзир временску димензију, као битну одредницу пословања, употреба пословног извештавања ће омогућити јавном сектору да постане
„паметнији“ у планирању, извршавању својих операција и да реагује на време.
Узимајући у обзир турбулентно окружење у којем предузећа послују, проактивно деловање и доношење правовремених одлука је од виталног значаја за
њено функционисање и опстанак на тржишту. Циљ овог рада је испитати најновије
3
Information technology
200
ЕКОНОМИКА
тенденције у области система пословног извештавања, са посебним освртом на
систем пословног извештавања у јавном сектору. Имајући у виду дугогодишњи,
устаљени начин функционисања јавних предузећа, увођење система пословног извештавања је велики изазов. То ће подразумевати и промену у начину размишљања
свих запослених, а посебно руководиоца, у погледу новог концепта функционисања ових предузећа. Неопходно је тежити повећању перформанси предузећа и
остварењу захтева клијената, а не фокусирати се на интерне процедуре и поступке,
што представаља велики изазов и потенцијални отпор у увођењу система пословног извештавања. Мерење резултата ће постати транспарентно и одлуке ће се доносити искључиво на бази постигнутих резултата.
С обзиром на значај који Пореска управа има у функционисању државе, анализираће се тренутно стање система пословног извештавања у овој институцији.
Ниво који је достигла у систему пословног извештавања даће сигнал о промени
начина размишљања у овој институцији, односно степену оријентације на клијенте (пореске обвезнике), а не на примену репресије (казне, пенале). У конкретном
случају, анализираће се ситуација у Републици Србији. Oбзиром да је основни циљ
овог рада добијање увида у комплексност самог феномена у Србији, а не уопштавање односно генерализација феномена, као метод истраживања, студија случаја,
је најбоље решење.
Преглед постојеће литературе
У свом раду Jourdan, Rainer i Marshall (2008), у периоду од 1997 до 2006.
године, су анализирали 167 чланака публикованих у десет водећих часописа информационих система који се баве различитим темама пословног извештавања.
Генерални закључак је повећана заинтересованост за ову тематику и фокус на методологије истраживачког карактера.
Gherghe Matei (2010) истиче да се компаније данас суочавају са много већим
изазовима него што је то био случај раније: брзе промене у пословном окружењу, промене и различитост у захтевима корисника, растућа комплексност система и захтеви у
погледу испуњавања обавеза. У том правцу неопходна је употреба система пословног
извештавања који трансформише податак у информацију, информацију у одлуку и одлуку у успешну акцију. За разлику од претходног периода када је БИ4 систем коришћен
само од стране топ менаџмента, данас се користи унутар целе организације.
Yеох и Коронио (2010) истичу да имплементација система пословног извештавања није конвенционални ИТ пројекат, као што је то случај са оперативним
или трансакционим системима, већ дели многе карактеристике са другим инфраструктурним пројектима, као што је имплементација система планирања ресурса
предузећа (Enterprise Resource Planning). Наиме, у њиховој студији је идентификован скуп различитих критичних фактора успеха (Critical Success Factors) који утичу
на успех имплементације система пословног извештавања. Студија је показала да
су не-технички фактори, укључујући организационе и процесне факторе, утицајнији и значајнији него технички фактори.
4
Business Intelligence system
ЕКОНОМИКА
201
Bogdana et al. (2009) истичу да је управљање и оптимизовање перформанси предузећа предуслов, не само за максимизовање профитабилности предузећа,
већ и за његов опстанак на тржишту у условима променљивог и динамичког пословног окружења. У том правцу, интегрисање пословних и ИТ процеса и пословног извештавања је први корак у управљању перформансама предузећа (Business
Performance Management). Примена холистичког приступа омогућава интеграцију
и коришћење пословног извештавања, управљање процесом, управљање услугама,
активно праћење и управљање перформансама предузећа, у циљу достизања свеобухватног погледа на предузеће.
Viaene i Willems (2006) истичу да се под управљањеm корпоративним перформансама (Corporate Performance Management) подразумева методологија, метрика, процеси и системи који се користе за праћење и управљање пословним перформансама предузећа. У свом раду су анализирали неке од технологија пословног
извештавања које обезбеђују услове за функциосање савременог CPM окружења,
нпр. складиште података предузећа, мултидимензионална анализа или OLAP5 и
откривање знања (data mining).
Watson (2009) дефинише пословно извештавање као широку категорију апликација, технологија и процеса за прикупљање, складиштење, приступање и анализирање података као помоћ пословним корисницима у доношењу правих одлука. У
раду се истичу три основна циља у области пословног извештавања: развој једне
или неколико релевантних апликација пословног извештавања; успостављање
инфраструктуре која подржава текуће или будуће потребе за пословним извештавањем; и организациона трансформација где се пословно извештавање користи за
фундаменталне промене у начину такмичења компаније на тржишту.
Bittere (2010) истиче да постоји велики јаз између обећања у вези пословног
извештавања и реалности у погледу његове имплементације. Заправо, постоји велики разлика између теорије пословног извештавања и његове примене у пракси.
Основи налази су да сваки БИ програм захтева подршку пословног корисника, ИТ
одељења увек имају проблема у „продаји“ БИ пословним корисницима, многи БИ
програми остану заглављени у „извештавању“ и технологија се ретко сматра одговорним уколико БИ програм доживи неуспех. Један он начина превазилажења
проблема је израда БИ стратегије.
Richardson (2008) приказује пример за израду БИ стратегије која ће помоћи
предузећима да на успешан начин имлементирају систем пословног извештавања.
Наиме, основни елементи стратегије су Увод, Анализа ситуације, Могућности,
Претње, БИ организациона структура и управљање и Стратешке препоруке. Свакi
од ових елемената се састоји од низа под елемената који ближе објашњавају суштину стратешког документа.
Sallam, Hostmann, Richardson i Bitterer (2010) предвиђају да ће тржиште за
БИ платформе остати једна од најбрже растућих тржишта софтвера упркос економској кризи. У тешким економским временама, када конкурентност зависи од
оптимизације пословања, компаније настављају да улажу у БИ као средство за паметније, агилније и ефикасније пословање. У 2009. години БИ апликације су биле
прве на листи приоритета ИТ директора док су у 2010. години пале на 5 место
5
Online Analytical Processing
202
ЕКОНОМИКА
листе приоритета. У погледу Платформи за БИ, визионари и лидери у овој области
су Oracle, Microsoft, IBM, SAS, MicroStrategy, SAP i Information Builders.
Hostmann i Hagerty (2010) истичу да иницијативе за пословно извештавање
(БИ) и управљање перформансама (ПМ)6 морају достићи ниво зрелости, одговарајући за подржавање стратешких циљева предузећа. Постоје пет нивоа зрелости
модела. Пословно извештавање укључује људе, вештине, метрике и друге компоненте, као и технологије. Са сазревањем БИ програма, архитектура се развија
заједно са процесима и вештинама који их подржавају. На почетном нивоу зрелости, коришћење табела да се прикупе и анализирају подаци су скупи, обезбеђују
неконзистентне и нетачне податке са високим нивоом ризика и злоупотреба. Са
сазревањем, многе компаније имплементирају БИ центре који се састоје од пословних корисника, ИТ професионалаца и аналитичара.
Roberts i Meehan (2010) истичу тендецију трансформације од пословног извештавања (БИ) ка паметном пословању (ИБ)7. Информације које су потребне за
доношење ефикасних одлука долазе из великог броја различитих извора. Превише
информација може бити једнако лоше као и премало информација. ИБ се развија
повезивањем процеса и информација са пословном стратегијом. Потребно је променити начин размишљања од великог броја информација ка давању одговора на
права питања.
Di Maio (2011) истиче растуће интересовање за концепт „паметна држава“ од
стране руководиоца и ИТ директора у јавним компанијама. Овај концепт је настао
као израз потребе повећања квалитета рада јавних служби и њихових функција. У
том правцу неопходно је направити јасну везу између предложених јавних вредности и продуката који настају као последица њиховог рада. На бази тога, а у циљу
стварања концепта „паметне државе“, Di Maio (2011*) предлаже коришћење пет
димензија овог концепта: покретачи промена, процеси, улоге у процесу, географски опсег и временски хоризонт. Узимајући у обзир последњу димензију (временски хоризонт), коришћење пословног извештавања ће омогућити јавном сектору да
постане „паметнији“ у планирању, у извршавању својих операција и да реагује на
време. Неопходност управљања пословним процесима у реалном времену доводи
до повећане одговорности јавног сектора. За такав начин пословања потребне су
адекватне информације на бази којих ће се доносити правовремене одлуке.
Јавни сектор је под великим притиском да постигне што боље резултате са
што мање ресурса8, док је коришћење система пословног извештавања у јавном
сектору значајније него икад пре9. Из тог разлога, Bittenger и Di Maio (2010) истичу
да је овај систем кључан за унапређење процеса и резултата јавног сектора. До
данас, он је много више коришћен у приватном сектору. Разлог томе је што су приватне корпорације лагодне у процени својих резултата који имају утицај на ниво
профита. Са друге стране, јавном сектору недостају опште прихваћени индикатори
пословања и фокус је углавном на инпуте и процедуре (буџет, запослени, ланац
командовања, и др.). Међутим, нови начин функционисања јавног сектора нала6
Performance Management
7
Intelligent Business
8
http://www.futuregov.asia/articles/2010/apr/14/business-intelligence-public-sector/
9
http://www.futuregov.asia/articles/2009/jan/01/business-intelligence-more-critical-governments-ev/
ЕКОНОМИКА
203
же неопходност за дефинисањем индикатора и на бази тога долази до повећања
одговорности. Узимајући у обзир и финансијски притисак на државу, коришћење
система пословног извештавања у подржавању основних пословних процеса ће
имати тенденцију раста.
Claps et al. (2011), наводе да је једно од кључних питања повећање управљања информацијама у циљу унапређења услуга и пословних операција јавног
сектора. У овом контексту, неопходно је разумевање руководиоца и ИТ директора
о потреби увођења система пословног извештавања у цију доношења адекватних
одлука. То ће имати утицај на ефикасност и ефективност у остварењу дефинисаних
задатака.
Maio (2011**) наводи да се већина приоритета код директора ИТ сектора
и водећег ИТ особља у јавном сектору није променила. С обзиром на претходно
изнето у раду, није изненађујуће што се систем пословног извештавања, на листи
приоритета, налази на шестом месту у 2011. години, у односу на тринаесто место
у 2010. години. То иде у прилог чињеници да је потреба за реаговањем у реалном времену, на бази адекватних информација, један од најважнијих приоритета у
предстојећем периоду. Јавни сектор треба да доноси праве одлуке у веома кратком
реоку како би адекватно одговорио изазовима који га очекују.
На бази анализе постојеће литературе и значаја које систем извештавања има
за унапређење ефикасности пословања предузећа, како у приватном тако и у јавном
сектору, основно истраживачко питање у овом раду је: Какав је квалитет пословног
извештавања у Пореској управи Републике Србије? На бази анализе постојећег
стања, препоруке за његово унапређење биће дате на крају рада.
Методологија
У оквиру метода компаративне анализе, постоје пет основних модела
(Peters, B.G. 1998, стр. 11 - 12):
1. Анализа једне земље,
2. Анализа процеса и институција,
3. Дефинисање одређених типологија,
4. Регионално статистичка анализа и
5. Глобално статистичка анализа.
Свака од горе наведених метода има своје предности и недостатке. Не улазећи у овом моменту у дубљу анализу поменутих метода, за анализирани случај најадекватнији метод представља први метод, односно анализа једне земље.
Конкретно, анализираће се ситуација у Републици Србији. Као што је познато,
приликом компаративне анализе увек постоји компромис између комплексности и
уопштавања. С обзиром да је основни циљ овог рада добијање увида у комплексност самог феномена у Србији, а не уопштавање односно генерализација овог феномена, студија случаја је најбоље решење. Коришћењем статистичких метода би
се добили општији закључци (нпр. економетријском анализом стања феномена у
великом броју земаља), али би се изгубило на суштини, што је превасходни циљ
овог рада. Другим речима, користиће се квалитативан а не квантитативан приступ
204
ЕКОНОМИКА
у анализи. Са друге стране, на бази добијених резултата, могу се донети препоруке
и за земље у окружењу, с обзиром на сличност у економско-политичком наслеђу и
тренутном стању у којем се налазе. На тај начин се ни генерализација проблема не
би заобишла.
Пословно извештавање у Пореској управи Републике Србије
База података представља колекцију података намењену за смештање и
претраживање информација које су међусобно повезане. База података има физичку структуру - физички начин смештања података на физички медијум и логичку
структуру – логички начин организације смештених података. Сви подаци у релационим базама су смештени у табеле, а резултат свих операција над табелама је такође табела. Систем Пореске управе развијен је на Oracle бази података (Централа)
и Interbase бази података (филијале), које су релационе базе података. Постојећи
извори података у Пореској управи обухватају више Oracle база података односно
шема у које се импортују подаци из више екстерних база односно апликација. Извори података нису усклађени односно постоје разлике како у њиховој структури
тако и у типовима података који се у различитим шемама користе за иста поља.
Израда извештаја по задатим критеријумима није могућа на свим нивоима одлучивања. Потребни извештаји се добијају на захтев упућен ИТ сектору, који резултате
SQL (Structured Query Language) упита форматира као Word документ или Excel
табелу и исти доставља подносиоцу захтева.
Спецификација захтева задавањем параметара у SQL упитима у процесима
који нису подржани корисничким интерфејсом фактор је ризика од добијања неодговарајућих информација (нпр. ако се у упиту изоставе одређени параметри). Основни проблеми који су идентификовани у оквиру система пословног извештавања
у Пореској управи су следећи:
• потешкоће у добијању неопходних информације од система, које руководиоцима требају;
• резултат захтева утрошак велике количине ресурса (како радних сати,
тако и новца) јер састављање потребних извештаја у већини случајева
подразумева много ручног рада;
• уколико је неко у оквиру оперативног посла већ једном убацио податак,
састављање извештаја често значи дуплирање посла, јер је исти податак
узет из једног система и убачен у други систем;
• ручни посао трансформације информација у различите извештаје, повлачи собом дуго чекање на одговор, а анализа података и резултата
успорава оперативни посао и обратно, и
• већ данас постоји мањак ресурса за консолидацију неопходних информација, и ако се не изврше промене у циљу установљавања ефикаснијих
алата за обраду информација, ситуација ће бити неповољнија, јер организација располаже ограниченим људским ресурсима.
Наведени проблеми представљају велику препреку у остварење мисије Пореске управе да постане модерна, клијентски оријентисана институција која стоји
ЕКОНОМИКА
205
на услузи својим клијентима, пореским обвезницима. У циљу превазилажења наведених проблема, прикупљене информације треба да буду смештене у складиште
података (енг. Data Warehouse) и приступачне за анализу од стране руководиоца
аналитичким алатима лаким за коришћење. Важно је да ове информације буду
компатибилне са рачуноводственим шемама које се користе у управљању унутрашњим ресурсима. Неопходно је извршити консолидацију извора података (анализу постојећег стања, дефинисати и развити све потребне процедуре за увоз и
трансформацију података, пречишћавање података, и др.), израдити БИ модел и
израдити извештаје и аналитику (омогућити напредне функције као што су “drilldown” и “drill-up” као и графички приказ резултата у облику графикона и сл.).
Успостављање система пословног извештавања пружиће основу за
унапређење ефикасности пословања у Пореској управи кроз:
• ефикасно формирање извештаја на свим нивоима одлучивања за ауторизоване кориснике за задате параметре,
• ефикасно и благовремено извршавање свих пословних процеса,
• ефикасно планирање пословних процеса у циљу максималног искоришћења материјалних и људских ресурса,
• ефикасно праћење пореске дисциплине обавезника,
• кориснички интерфејс потпуно прилагођен кориснику,
• благовремено и тачно добијање информација о кључним аспектима пословања пореске управе (наплата пореза, контрола пореза, висина пореског дуга, и др.) ,
• извештаје који су брзи и тачни и
• смањење броја грешака у процесу израде извештаја.
Обзиром да пословни процеси нису подржани функцијама извештавања,
одсуством одговорног лица из ИТ сектора које врши израду извештаја на основу
захтева носиоца процеса, неће бити спроведен наведени захтев односно неће бити
израђен извештај. Наиме, тачност издвојених података а тиме и тачност извештаја
зависе од одговорног лица. Успостављањем ефикасног система извештавања,
елиминисаће се утицај људског фактора и обезбедиће се основа за унапређење
процеса доношења одлука у Пореској управи.
Закључак
Кључни проблем извештавања у Пореској управи је временска неконзистентност извештаја. Овај проблем се у потпуности отклања применом концепта
„складиште података“, јер подаци који једном „уђу“ у складиште података, нису
подложни изменама.
На бази претходне анализе, може се закључити да тренутни систем пословног
извештавања у Пореској управи није на адекватном нивоу. Простор за унапређење
у овом сегменту је велики и значајно ће допринети повећању ефикасности и ефективности њеног пословања. Као полазна тачка, неопходна је израда БИ стратегије
која ће на јединствен и свеобухватан начин дефинсати кључне аспекте ове области.
Приликом њене израде, у циљу што брже и успешније реализације поменутих ак206
ЕКОНОМИКА
тивности, потребно је ангажовати кључне кориснике система (функцију наплате
и контроле). Циљ успостављања система пословног извештавања је везан за побољшање укупног учинка Пореске управе кроз прикупљање информација о свим
активностима на различитим пословним процесима, омогућавајући приступ информацијама свим одговорним руководиоцима, на свим нивоима управљања.
Литература
1. Ђорђевић Г. 2012. Примена савремених ИТ решења у реализацији и управљању пословним сервисима. Економика. Друштво економиста “Економика”, Ниш. 1, стр. 38 – 49.
2. Gheorghiţă M. 2012. Information value. Economics of Agriculture SI – 1,
Institute of agricultural economics, Belgrade, pp. 318 – 323.
3. Bittere, A. 2010. The BI(G) Discrepancy: Theory and Practice of Business
Inteligence. Gartner, ID Number: G00176038
4. Bittinger, Steve and Andrea Di Maio. 2010. Hype Cycle for Government
Transformation, 2010. Gartner, ID Number: G00205343
5. Bogdana, I. Pugna. Felicia, A. and Babeanu, D. 2009. The Role Of Business
Intelligence In Business Performance Management. The Journal of the Faculty
of Economics – Economic. University of Oradea, Faculty of Economics. 4,
pp. 1025 – 1029.
6. Claps, M., Di Maio, A., Vining, J., Bittinger, J., Mechling, J., Hawald, S. and
Rick Howard. 2011. Key Issues for Government, 2011. Gartner, ID Number:
G00209992
7. Hostmann, B. and Hagerty, J. 2010. IT Score for Business Intelligence and
Performance Management. Gartner, ID Number: G00205073
8. Jourdan, Z. Rainer, R. Kelly, and Thomas E. Marshall. 2008. Business
Intelligence: An Analysis of the Literature. Information Systems Management.
25, pp. 121-131.
9. Maio, Di Andrea. 2011**. Management and Technology Priorities for Government
CIOs and IT Leaders in 2011 and Beyond. Gartner, ID Number: G00210344
10. Maio, Di Andrea. 2011*. The Five Dimensions of Smart Government.
Gartner, ID Number: G00209220
11. Maio, Di Andrea. 2011. Smart Government: Main Drivers and Challenges.
Gartner, ID Number: G00210181
12. Matei, G. 2010. A collaborative approach of Business Intelligence systems.
Journal of Applied Collaborative Systems. 2 (2), pp. 91 – 101.
13. Peters, B. Guy. 1998. Comparative politics. Theory and methods. Washington
Square: New York University Press.
14. Richardson, J. 2008. Toolkit: Template for Business Inteligence Strategy.
Gartner, ID Number: G00160116
15. Roberts, P. J. and Meehan, P. 2010. From Business Intelligence to Intelligent
Bussiness. Gartner, ID Number: G00208713
16. Sallam, L.R. Hostman, B. Richardson, J. and A. Bitterer. 2010. Magic Quadrant
for Business Intelligence Platforms. Gartner, ID Number: G00173700
ЕКОНОМИКА
207
17. Viane, S. and J. Willems. 2006. Corporate Performance Management:
Beyond Dashbords and Scorecards. Accountancy and Bedrijfskunde. Spring,
pp. 13 – 33.
18. Watson, J.H. 2009. Tutorial: Business Intelligence – Past, Present, and Future.
Communications of the Association for Information Systems. 25 (39), pp.
487 – 510.
19. Yeoh, W. and Koronios, A. 2010. Critical success factors for business
intelligence systems. Journal of Computer Information Systems. Spring, pp.
23 – 33.
20. http://www.futuregov.asia/articles/2009/jan/01/business-intelligence-morecritical-governments-ev
21. http://www.futuregov.asia/articles/2010/apr/14/business-intelligence-publicsector
208
ЕКОНОМИКА
СТРУЧНИ ЧЛАНЦИ
Станимир Ђукић
Универзитет Educons, Факултет пословне економије, Сремска Каменица
ЕЛЕКТРОНСКИ БАНКАРСКИ МАРКЕТИНГ
У УСЛОВИМА ТРАНЗИЦИЈЕ
Апстракт
Развој тржишних односа, и транзиција проузроковали су другачије третирање
банака. Дошло је до структурних промена и до промена у перформансама банке.
Услед транзиције, дошло је до смањења броја банака, реструктурирања, измене
својинске структуре, а банке су имале тежак задатак да заједно са државом поврате поверење грађана и привреде. Са обнављањем финансијског тржиста, расла је и
понуда услужних производа банака и унапређење свих 7 елемената устужног маркетинг микса. Данас имамо стедећу ситуацију: банка данас није изоловани ентитет,
већ друштвена финансијска институција чија пословна способност и ефикасност
функционисања утичу на привреду једне земље, као и на светску привреду. Данашња
банка је конкурентна, тржишно орјентисана, води рачуна о својим комитентима...
Данас, у условима нарасле конкуренције на финансијском тржишту, незамисливо је
пословање банке, без примене маркетинг принципа и филозофије.
Чињеница је да су постигнути респектабилни резултати у погледу враћања
поверења у банке, односно да су оба партнера у овом послу и држава и банке, учиниле већ много, али има још доста посла на унапређењу банкарства у
Републици Србији, а свака банка понаособ мора се трудити да константним
иновирањем и праћењем светских трендова у банкарском пословању придобије
што више клијената, а иновирањем у сфери маркетинга, да те клијенте и
задржи.
Посебно место у пословању савремених банака имају етектронско пословање и електронско плаћање. Данас, банке користе различите начине да
клијентима омогуће што ефикасније и безбедније обављање банкарских трансакција из куће, користећи притом и бројне називе за обављање ових банкарских активности, стварајући дилему: да ли су у питању синоними или потпуно различити појмови. Оно што је важно јесте да електронско банкарство
доноси бројне предности, а да се истраживањем и развојем информационих
технологија недостаци лагано превазилазе.
Развој електронског пословања у банкама, мора пратити и примена и развој електронског маркетинга. Неминовно је да је појава и масовно коришћење
Интернета у пословне сврхе имала огроман утицај на савремено пословање и
маркетинг. Данас се може слободно рећи да је Интернет изазвао праву револуцију у маркетингу, обезбеђујући много висе од самог медија преко кога компаније комуницирају са потрошачима и са другим компанијама. Интернет је
покретач промена у традиционалном приступу маркетингу зато што је донео
нов начин размишљања и нову културу пословног понашања.
Кључне речи: маркетинг, транзиција, електронски маркетинг, електронско
банкарство, интернет, е-пословање.
ЕКОНОМИКА
209
ELECTRONIC BANKING MARKETING IN TRANSITION
Abstract
The development of market relations, and the transition caused dI­fferent
treatment of banks. There was a structural change and changes in bank
performance. Due to the transition, there was a decrease in the number of banks,
restructuring, changes of ownership structure, and the banks had a difficult
task, together with the country regain the trust of citizens and the economy.
With the renewal of the financial markets grew and offer products / services
of banks, and improving all 7 elements of marketing mix. Today we have the
following situation: The Bank today is not an isolated entity, but a social
institution whose financial ability and efficiency of business operation impact
on the economy of a country, as well as the world economy. Today the bank is
competitive, market-oriented, take care of their clients... Today, in conditions of
increased competition in the financial markets, the bank is unthinkable without
the application of marketing principles and philosophy.
The fact is that respectable results in the return of confidence in banks are
achieved, or that both partners in this business, the state as well as banks, have
already done a lot, but there is more work on improving ban­king in the Republic of
Serbia, each and every bank must try to constant innovation and the world trends
in the banking business attract more clients, and innovation in the field of marketing
to these customers and retain.
Special place in the business of modern banks have electronic busi­ness and
electronic payment. Today, banks use different ways to provide customers more
effectively and securely perform banking transactions from home, using many
names for the performance of banking activiti­es, creating a dilemma: if it comes
to synonyms or completely different ideas. What is important is that electronic
banking brings many advanta­ges, and to research and development of information
technology slightly exceed the disadvantages.
Development of e-business in banks, must follow the application and
development of electronic marketing. It is inevitable that the appearance and
masovo use the Internet for business purposes had a huge impact on modern
business and marketing. Today, you can say that the Internet ca­used a true
revolution in marketing, providing much more than the media through which
companies communicate with customers and with other companies. The Internet
is a driver of change in the traditional approach to marketing because it brought
a new way of thinking, new media and new culture and approach behavior.
Key words: marketing, transition, electronic marketing, electronic banking,
Internet, e-business....
Увод
Развој информационе и телекомуникационе технологије до огромних размера, створио је услове за бржи развој банкарског пословања, односно развој спе210
ЕКОНОМИКА
цифичних банкарских услуга. Главни циљ иновирања у банкарству као и другим
областима јесте брже и ефикасније повезивање клијената и токова информација с
једне стране, али и смањивање трошкова пословања и успешније управљање ризицима својственим банкарском пословању.
Чињеница је да захваљујући Интернету банке већ дужи низ година пружају
клијентима услуге електронског плаћања, на даљину, а данас је поред класичног
платног промета тзв. папирног, све више заступљен и електронски платни промет
који се обавља разменом електронских порука кроз информационе системе учесника. Учесници су банке, клијенти као и агенти у платном промету.
Увођењем система етектронских плаћања решавају се уз помоћ предности
информационих технологија, проблеми који прате “папирни” платни промет, а
то је условио реинжењеринг банкарских процеса и редефинисање односа банкаклијент.
Уколико нове савремене услужне производе банке ставимо у један савремен
амбијент пословања, уређене тржишне услове, добићемо једну слику, али уколико постоји слика терета транзиције, добија се потпуно другачији концепт. У торн,
другачијем концепту, послују банке у Републици Србији и зато развој електронског
пословања у банкама у Републици Србији, мора као императив пратити и примена
и развој електронског маркетинга.
Банкарски систем Републике Србије
Банкарски систем Републике Србије чине Централна банка (Народна банка Србије) и пословне банке. Пословне банке послују независно, ради остваривања профита на принципима солвентности, профитабилности и обезбеђивања
ликвидности. Према Закону о банка­ма Републике Србије: “Банка је акционарско друштво са седиштем у Републици Србији, које има дозволу за рад Народне
банке Србије и обавтја депозитне и кредитне послове, а може обављати и друге
послове у складу са законом”. (Закон о банкама,”Службени гласник РС”. бр.
107/2005)
Према поменутом закону и другим пратећим актима, банке у Србији нису
подељене још увек према типичним врстама послова као што су искључиво инвестиционе, комерцијалне и слично. Оне се баве свим банкарским пословима у складу
са регулативом. Контролу пословања на основу показатеља и по питању капитала
спроводи надлежни орган Народне банке Србије.
Данас, у Републици Србији послују 34 банке, организациона мрежа свих банака укључује укупно 2.696 пословних јединица, филијала, експозитура, шалтера,
као и агенција и мењачница.” (Народна банка Србије, Контрола пословања банака,
Извештај за други квартал 2009) Банкарски сектор Републике Србије је на крају
другог квартала 2009. године запошљавао 31.715 лица...
Банкарски систем Републике Србије се од почетка 90-тих година прошлог
века налази у процесу развоја, који за циљ има прелазак на модел банкарства који
је компатибилан са европским. Од тада земља је прошла кроз бројне политичке,
економске и социјалне кризе, распад Југославије, хиперинфлација, санкције, а потом су уследиле својинске и пословне транзиције банака.
ЕКОНОМИКА
211
Упркос свему томе, у последњој декади још интензивније, стварале су се
институционалне претпоставке и друштвена клима која би омогућила прелазак на
савремени начин пословања банака. Комплетан завршетак транзиције, подразумевао би завршетак процеса приватизације и побољшање квалитета постојећих институција, као и мењање постојеће регулативе.
Електронско банкарство
Почеци електронског банкарства су настали осамдесетих година проштог
века у Великој Британији када је стамбена штедионица односно банка Nottingham
Buiilding Society формирала етектронски информациони систем под називом
Homelink. Овај online информациони систем омогућавао је клијентима ове стамбене
банке, који на свом рачуну имају новчана средства изван одређеног лимита, да могу
да користе Homelink и да из својих станова дају банци налоге за обављање новчаних
трансакција (електронски тран­сфер новца, куповина хартија од вредности и сл.) (Капор П, 2009:332). У међувремену, банке, већ годинама пружају етектронске услуге
на даљину становништву и привреди, тако да данас еиектронски трансфер средстава
представља стандардну понуду. Међутим, повећано прихватање интернета у свету,
као канала испорука за банкарски услужни производ, пружа нове пословне могућности за банкаре и услужне погодности за њихове комитенте.
Данас је неминовна чињеница, да банке проналазе различите начине да
клијентима омогуће што ефикасније и безбедније обављање банкарских трансакција из куће, при торн користе се бројни називи за обављање ових банкарских
активности, тако да се потрошачи збуњују, не знајуци да ли су у питању само синоними или потпуно различити појмови. Реч је о следећим појмовима:
* Банкарство из куће (енг. Home Banking),
* Директно банкарство (енг. Direct Banking),
* On-line банкарство (енг. On-line Banking),
* Интернет банкарство (енг. Internet Banking),
* Сајбер банкарство (енг. Cyber Banking),
* Web банкарство (енг. Web eBanking)..
Homebanking представља систем за директно коришћење банкарских услуга
од куће. Омогућава непосредан трансфер средстава, информација и налога путем информационо-комуникационе мреже, без писања пратећих докумената, те као такав
приближава услугу клијентима и омогућава им комуникацију са банком или другом
финансијском институцијом од куће, без додатних напора у смислу одласка на шалтер банке или посредне комуникације (Живковић А, Станкић Р, Крстић Б, 2009:112).
On-line банкарство представља обављање банкарских трансакција директном везом клијента и банке уз помоћ специјализованог софтвера. Потребан је посебан софтвер инсталиран на клијентовом рачунару са ког се једино могу обављати
трансакције и на коме ће се налазити подаци о извршеним променама.
Обављање банкарских трансакција у on-line банкарству подразумева
постојање специјалног софтвера који се уграђује у рачунар клијента, што ову
услугу чини релативно скупом, уз поједина друга ограничења у виду времена
коншћења, места коришћења и слично.
212
ЕКОНОМИКА

Интернет банкарство нуди одређене предности у односу на on-line банкарство. Пре свега, при обављању банкарских трансакција у Интернет банкарству
није потребан специјалан софтвер и не постоје подаци ускладиштени на клијентовом хард диску, па је већа сигурност при обављању трансакција.
Предуслов за брз развој електронског банкарства у Србији јесте: и повећање
информатичке писмености грађана Србије као и повећање употребе интернета у
приватне и пословне сврхе. Поједине студије рађене у претходних пет година, дају
Generatedинформационих
by Foxit PDF Creator
© Foxit Software
охрабрујуће резултате. Центар за проучавање
технологија
Беоhttp://www.foxitsoftware.com
For
evaluation
градске отворене школе (ЦеПИТ) спровео је студију “Интернет у Србији
2006.” only.
и
дошао до следећих података:
У Србији 41% домаћинстава поседује рачунар. Стопа ПЦ пенетрације највиша је у
· где
У Србији
домаћинстава
поседује рачунар.
ПЦ пенетрације
Београду,
износи41%
55%,
док је у Централној
Србији иСтопа
у Војводини
она знатно
највиша
је уодносно
Бе­ограду,36%,
где износи
док су
је уизражене
Централној
Србијии икада
у Војводини
нижа
(38%,
редом).55%,
Веома
разлике
упоредимо
она знатно нижа
(38%, односно
36%, уредом).
Веома
израженеделу
разлике
и када51%
пенетрацију
персоналних
рачунара
урбаном
и су
руралном
Србије
упоредимо
пенетрацију
персоналних
рачунара
у урбаном
и руралном
наспрам
28%.
(Студија стучаја
"Интернет
у Србији",
ЦеПИТ,
2006). делу Србије
51% наспрам 28%. (Студија стучаја “Интернет у Србији”, ЦеПИТ, 2006).
Графикон бр. 1: Проценат домаћинстава у Србији који поседују компјутер
Графикон бр. 1: Проценат домаћинстава у Србији који поседују компјутер
Одбило да
одговори
1%
Не
53%




Да
46%
Да
Не
Одбило да одговори
• У 33% домаћинстава у Србији без Косова и Метохије барем један од
У 33% домаћинстава
у Србији
без Косова
и проценат
Метохије оваквих
барем један
од чланова
чланова користи
Интернет.
Највећи
домаћинстава
користи Интернет.
Највећи
проценат
оваквих
домаћинстава
присутан
је
у Београду
присутан је у Београду (53%), док их је у Војводини (31%) и Централ(53%), док ној
их Србији
је у Војводини
(31%)
и
Централној
Србији
(25%)
знатно
мање.
(25%) знатно мање. Изражене су такође и разлике када поИзражене су
такође
и
разлике
када
поредимо
урбана
и
рурална
домаћинства:
43%
редимо урбана и рурална домаћинства: 43% наспрам 19%.
наспрам•19%.
У Србији (без КиМ) 24,2% особа старијих од 15 година користи инУ Србији тернет.
(без КиМ)
24,2% према
особа подацима
старијих саодпоследњег
15 година
користи
интернет.
Рачунајући
пописа
становнишРачунајући ва
према
подацима
са
последњег
пописа
становнишва
Србије
из 2002.
Србије из 2002. године, овај податак нам говори да нешто преко
1
године, овај500
податак
нам
говори
да
нешто
преко
1
500
000
становника
наше
земље
000 становника наше земље користи Интернет. Највише корисника
користи Интернет.
Највише(пенетрација
корисника има
у Београду
(пенетрација
42%),идок
има у Београду
од 42%),
док их је
у Центалнојод
Србији
их је у Центалној Србији и Војводини само око 20%. Међу урбаним
Војводини само око 20%. Међу урбаним становништвом пенетрација
становништвом пенетрација износи 33%, док у руралним срединама Интернет
износи 33%, док у руралним срединама Интернет користи само 12%
користи само 12% становништва.
становништва.
Интернет у Србији користи око 31% мушкараца и само 17% процената жена.
• Интернет у Србији користи око 31% мушкараца и само 17% процената
Дигитални жена.
јаз посебно је изражен и када упоредимо стопу пенетрације Интернета
међу субпопулацијама различитог узраста - док Интернет користи скоро половина
(48,8%) становништва узраста 15-29 година, оних 50-64 године је само 11%, а
корисника старијих од 65 годтна скоро да и нема. Оно што може у неку руку бити
ЕКОНОМИКА
213
охрабрујуће
је чињеница да 66% студената и ученика користи Интернет, мада
је и
овај проценат далеко нижи него што је то случај у развијеним земљама Европске
уније.
•
Дигитални јаз посебно је изражен и када упоредимо стопу пенетрације
Интернета међу субпопулацијама различитог узраста - док Интернет
користи скоро половина (48,8%) становништва узраста 15-29 година,
оних 50-64 године је само 11%, а корисника старијих од 65 годтна скоро да и нема. Оно што може у неку руку бити охрабрујуће је чињеница