УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ
ГЕОГРАФСКИ ФАКУЛТЕТ
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА
ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
Београд, 2010.
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
ЗАПАДНА ЕВРОПА
ПОРТУГАЛИЈА
епублика Португалија (португалски: República Portuguesa) je држава на југозападу
Европе, на југозападу Пиринејског полуострва и обали Атлантског океана. Поред копненог дела, припадају јој и Азорска острва и Мадеира у Атлантском океану. Има површину 92.171 km2, 10.355.824 становника (2001) и густину насељености 112,4
ст./km2. Главни град је Лисабон (557.000 становника, агломерација 3,45 милиона становника, 2001). Званични језик је португалски. По државном уређењу, Португалија је парламентарна република.
Португалија обухвата низију на западу и југу и висораван (шпанска Мезета) на истоку. Мезета се степеничасто спушта ка Атлантском океану. Бројни речни токови су рашчланили ову висораван и претворили је у скуп брегова. Од тока реке Дуро до реке Тежо пружа
се велика тектонска линија, која је предодредила ток Тежа, присиљавајући реку да скреће ка
југозападу, јужно од планине Сијера де Естрела (1991 m – највиша тачка Португалије). Јужно од Сијера де Естреле, око доњег тока Тежа, пружа се равница Рибатежо, изграђена од
терцијарних и квартарних седимената. Даље ка југу равница се постепено издиже у висораван Алметежо (Алматехо). Југозападно од ове висоравни пружају се огранци Сијера Морене, а јужно од њих налази се брежуљкаста и нископланинска областа Алгарве, позната по
бројним пешчаним плажама.
Клима Португалије је медитеранска на југу, приатлантска на западу и умерено-континентална у унутрашњости. На климатске одлике велики значај имају западни ветрови, који
током читаве године дувају са Атлантског океана, доносећи падавине. Речна мрежа је густа.
Готово све реке имају правац исток-запад и долазе из суседне Шпаније. Најдуже реке су:
Мињо (гранична река на северу), Лина, Дуро, Мондего, Тежо (Тахо), Садо и Гвадијана (граница са Шпанијом на југоистоку). На рекама се налазе бројне вештачке акумулације, нарочито на Тежу. Природна вегетација је деловањем човека знатно деградирана. У северном
делу државе јављају се листопадне шуме (храст, буква, кестен), у средишњем шуме храста
плутњака, а на југу зимзелена суптропска вегетација. Шуме покривају 29% територије.
Р
мост преко естуара реке Тежо, Лисабон
Португалија је у прошлости имала висок наталитет, али број становника се због исељавања споро повећава (1,2 милион Португалаца у Бразилу). Португалци чине 92% становништва. То је романски народ, језички и културно близак Шпанцима. Средњи и јужни
део Португалије је дуго био под арапском влашћу, чији се утицај на архитектру јужног дела
земље и даље осећа. После протеривања Арапа, Португалија је захваљујући повољном географском положају, стекла значајну поморску традицију. Са њених обала кретале су значајне поморске експедиције: око Африке према Индији (Васко да Гама), око света (Магелан) и
ка Јужној Америци. Као некадашња империјалистичка сила, Португалија је стекла бројне
1
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
колоније (Бразил, Ангола, Мозамбик и др.), које су данас независне државе. Око 87%
становништва су католици. Поред главног града Лисабона, највећи градови су: Порто
(350.000 становника), Гаја (288.000), Амадора (175.000), Каскаис (169.000), Матосињос
(166.000), Брага (164.000), Алмада (160.000), Сетубал, Фаро и др.
Португалија је пољопривредна држава. Главне културе су житарице, пиринач, винова лоза, маслине и јужно воће. Развијен је риболов, у приморју, на Мадеири и Азорским
острвима. Португалија је први светски произвођач плуте, која се добија из храста плутњака
(51% светске производње). Постоје велике резерве пирита и волфрама, али и урана, сребра, злата, кухињске соли и каменог угља. Бржи развој индустрије кочи недостатак енергетских извора. Поред увозне нафте, главни извор енергије су хидроелектране на истоку земље, на рекама Дуро, Тежо и др. Развијена је углавном лака индустрија: текстилна, прехрамбена (конзервирање рибе), хемијска (вештачка ђубрива) итд. Тешка индустрија је слабије
развијена (црна и обојена металургија, аутомобилска, рафинерија нафте и др.). Поморски
саобраћај има значајну улогу. Главне луке су: Лисабон, Леишоес, Сетубал и Каскаис. Међународни аеродроми се налазе у Лисабону, Порту и Фару. Главне туристичке регије су
Алгарве, Азорска острва, Мадеира и Лисабон.
Лисабон је главни град и лука Португалије (557.000 становника, агломерација 3,45
милиона становника, 2001), и седиште истоименог округа. Налази се на естуарском ушћу
реке Тежо у Атлантски океан. Био је под римском влашћу од 205. године пре н.е. Касније
су градом владали варвари, Маври и крсташи. Године 1256. постао је главни град. Снажно
се развио у периоду 14-16. век, након открића Америке. У великом земљотресу 1755. године погинуло је 30.000 људи; после тога град је добио савремени урбанистички изглед. Лисабон је главни индустријски, саобраћајни, трговачки, административни, образовни и културни центар. Познате грађевине су: Алфама - старо градско језгро (романска катедрала из
12-14. века, барокна црква из 16. века), универзитет (1911), академија наука (1779), национална библиотека, музеји, самостан Светог Јеронима (16. век), ренесансне грађевине. У граду је развијена бродоградња, петрохемија (рафинерија нафте) и прерађивачка индустрија.
Лисабон је био домаћин Светске изложбе (Expo 98).
ФРАНЦУСКА
епублика Француска (француски: République Française) je држава у западној Европи, између Атлантског океана на западу, канала Ламанш на северу и Средоземног мора на југоистоку. По површини је трећа земља у Европи (иза европског
дела Русије и Украјине). Има површину од 543.965 km2, 60.700.000 становника (2005) и
густину насељености 111,6 ст./km2. Главни град је Париз (2,11 милиона становника,
агломерација 11,37 милиона становника, 2002). Званични језик је француски, а по државном уређењу, Француска је парламентарна република.
Геолшко језгро Француске је Централни масив – стара громадна планина формирана крајем палеозоика, покретима херцинске орогенезе. Херцинске планине се пружају у два
лука, један према северозападу (арморички лук), други према североистоку (варисцијски),
коме припадају Вогези. На гранци према Белгији пружа се трећи лук, представљен ниском
планином Ардени. У југоисточном делу Француске су Алпи – веначне планине настале
покретима алпске орогенезе, са највишим врхом државе, Мон Бланом (4.807 m). Северно
од Алпа је планина Јура, а на југозападу Пиринеји – граничне планине према Шпанији. На
северу и западу Француске доминирају низије, побрђа, басени и ниске висоравни, као што
су: Фландријска низија (продужетак Холандско-белгијске низије), долина Сене са Париским басеном, басен Лоаре, долина Рајне (Алзас), басен Гароне (Аквитанија и Ланд) итд. У
јужном делу Француске низије се јављају у доњем току Роне и у приморском појасу према
шпанској граници (делови Русијона и Лангедока). Француској припада и острво Корзика у
Средоземном мору.
Клима већег дела Француске је умерено-континентална, под утицајем западних ветрова који доносе падавине са Атлантског океана. Под океанским утицајем (Голфска струја)
зиме у атлантском приморју Француске су благе, а лета свежија него у већем делу средње
Европе. Приморје Средоземног мора има суптропску климу, са кишовитим зимама и сувим, сунчаним летима. На Пиринејима и Алпима, са порастом надморске висине, клима
постаје планинска.
Р
2
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
Централни масив – геолошко језгро Француске
Најдуже реке су: Лоара, Гарона, Дордоња (са естуаром Жиронде) и Сена (слив Атлантског океана), Рона, са притоком Саоном (слив Средоземног мора), Рајна са притокама
Мозелом и Мезом (слив Северног мора). Хидрографски чвор Француске је Централни масив, са кога ка северу, западу и југу лепезасто отичу најдуже реке. Реке су пловне и повезане
бројним каналима (Рајна – Мајна, Сен Кантин, Рајна – Рона и Ду Миди). Највећа језера су
глацијалног порекла и налазе се на Алпима и Пиринејима. Највећа језера су: Женевско (на
граници са Швајцарском), Бурже и Анеси. Природну вегетацију у нижим деловима Француске чини листопадна шума, која је у речним долинама искрчена и претворена у обрадиве
површине. У планинским областима листопадне шуме прелазе у четинарске шуме јеле,
смрче, бора и ариша. У средоземној области јавља се типична суптропска вегетација, представљена макијом и гаригом, као и шумама чемпреса и медитеранских борова. Шуме покривају 28% територије Француске.
У Париском басену живи више од 25% становништва Француске, што је последица
централистичког уређења државе. Основну популацију чине Французи (94%), народ романског порекла и језика, чију основу чине келтски етнички елемент. У периферним деловима Француске се јављају јаки регионални идентитети, са бројним културним и језичким
специфичностима: Бретонци, Баски, Каталонци, Корзиканци, Фламанци, Алзашани и др.
После распада француске колонијалне империје, у другој половини 20. века јак је прилив
досељеника из бивших колонија (Арапи и Бербери из Алжира, Марока и Туниса, негроидно становништво из Сенегала, Обале Слоноваче и других афричких колонија). По верској
структури 82% становништва су католици, 6,4% сунитски муслимани, 2% протестанти.
Око 70% становника живи у градовима. После Париза, највећи градови Француске су
(2002): Марсеј (826.000 становника), Лион (444.000), Тулуз (390.000), Ница (330.000), Нант
(286.000), Стразбург (275.000), Бордо, Лил, Сент Етјен, Тулон, Авр, Нанси, Ремс, Руан, Гренобл, Дижон, Клермон Феран, Брест, Амијен, Мец, Орлеан, Кале, Кан, Монпеље итд.
Француска припада групи седам привредно најразвијенијих држава света. Пољопривреда је механизована и високо продуктивна. Француска је међу водећим европским
произвођачима многих култура: пшеница, кукуруз, јечам, пиринач, кромпир, шећерна репа, уљана репица, хмељ, лан, дуван, воће, поврће, винова лоза итд. У медитеранском приморју узгајају се медитеранске културе (маслине, агруми итд.) Развијено је и месно и млечно говедарство, свињогојство и овчарство, као и рибарство (највише се лови бакалар, у водама око Исланда, Њуфаундленда и Гренланда). Француска је богата рудама и осталим минералним сировинама: угаљ, гвоздена руда у Лорени, боксит у Прованси, уран, камена со,
цинк, нафта, природни гас итд. Развијене су све гране индустрије, а главни центри се налазе у Париском басену: црна и обојена металургија, прехрамбена, текстилна, аутомобилска,
авионска, гуме, машинска, хемијска, рафинерије нафте, електронска итд. Добро су развијене све врсте саобраћаја. Осовину саобраћајне мреже чине друмске и железничке комуникације, које долинама Сене и Роне повезују Ла Манш и Средоземно море (Авр – Руан –
Париз – Лион – Марсеј). Веће француске реке су пловне и повезане мрежом канала, а главне морске луке су: Марсеј, Авр, Денкерк, Руан, Нант, Бордо. Париски аеродроми Орли и
3
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
Шарл де Гол спадају међу најпрометније на свету. Француска је туристичка велесила. Главна туристичка подручја су: Париз, долина Лоаре са живописним дворцима, Азурна обала
(Кан, Ница, Ментон), Алпи (туристички центар Шамони) итд.
Париз, главни град Француске (2,11 милиона становника, агломерација 11,37 милиона становника, 2002), је културно-политички, индустријски, културни, образовни, финансијски и саобраћајни центар државе. Налази се на обали реке Сене, у центру Париског басена (Ил д' Франс). Лутеција, првобитно насеље из кога се развио Париз, постојало је већ
крајем 3. века пре н.е. Град су освојили Римљани 52. године пре н.е., а затим и Викинзи
(885-887). Постао је главни град Франачке државе 987. године. Нагли развој Париза почиње у 17. и 18. веку. Град је једно од најважнијих светских културних средишта. Широм света су познати и лако препознатљиви: катедрала Нотрдам (12-13. век), Ајфелова кула (19.
век), Латинска четврт са универзитетом Сорбона (1253-1257), Јелисејска поља са Наполеоновом тријумфалном капијом (19. век), Центар Помпиду, Хотел Де Инвалид - дом за ратне
ветеране, Пантеон (18. век), црква Сакре Коер на брду Монмартр (1871-1919), 80 музеја (Лувр, Орси, Роденов, Пикасов, Париски музеј модерне уметности.), 60 позоришта (Народно
позориште, Париска опера, кабаре Мулен Руж), Национална библиотека, Бурбонска палата (седиште скупштине), научно-образовне институције, бројни булевари, вртови и јавни
паркови итд.
МОНАКО
К
нежевина Монако (француски: Principaute de Monaco) је патуљаста држава у јужној
Европи, на обали Средоземног мора, на уском обалном појасу између француских градова Нице и Ментона. Има површину од свега 1,95 km2, 30.000 становника (2005) и густину насељености од 15.384,6 ст./km2. Главни град је Монако. Званични
језик је француски, уз широку употребу бројних светских језика. По државном уређењу
Монако је парламентарна монархија (кнежевина под влашћу династије Грималди).
Државица обухвата кречњачко полуострво са стрмом обалом, док су климатске и
биогеографске одлике типично медитеранске (суптропске). Само 15% становништва чине
Монегаси, а остатак Французи 40%, Италијани 17% и бројни припадници светског џетсета, који су привучени пореским олакшицама (веома ниске пореске стопе). Католици чине 94% сталног становништва, а остатак чине протестанти, православни, Јевреји итд. Државу чине насеља Монако, Монте Карло и Ла Кондамин, која су популационо срасла у јединствену урбану целину. Читав простор је под цвећем и у типичном медитеранском амбијенту, а морфологија насеља је израженија у вертикали него у хоризонтали, због ограниченог простора.
Монако је једна од најбогатијих држава света, која се развија као центар луксузног туризма и светског џет-сета, финансијско и пословно средиште страног финансијског капитала. Држава је лако препознатљива по Океанографском музеју, Антрополошком музеју,
Међународном океанографском институту, палати Грималдијевих, коцкарници Казино,
писти аутомобилске трке Формуле 1, бројним луксузним хотелима, јахтинг клубом итд.
Поред луксузног и конгресног туризма, изворе прихода чине и козметичка, фармацеутска,
хемијска (пластичне масе), електронска, графичка и прехрамбена индустрија. Главне луке
су Ла Кондамин и Фонвил, а најближи аеродром се налази у Ници (22 km).
ИРСКА
епублика Ирска (ирски: Eire, енглески: Ireland) je држава на крајњем западу Европе. Налази се на истоименом острву и обухвата 83% његове површине (североисточни део острва припада Великој Британији – Северна Ирска или Алстер).
Ирска је мала и ретко насељена земља. Има површину од 70.273 km2, на којој је 2002. године живело 3.917.203 становника (густина насељености 55,7 ст./km2). Главни град је Даблин
(496.000 становника, агломерација 993.000 становника 2002.). Званични језици су ирски и
енглески, а по државном уређењу Ирска је парламентарна република.
Морфолошки, Ирска има изглед плитког тањира са старим и ниским планинама на
ободу и пространом низијом у централим деловима острва. Север Ирске припада каледонском систему старих громадних планина, формираних у силуру и девону. Највиши врхови
Р
4
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
достижу свега 850 m надморске висине. Централна равница је благо заталасана и изграђена
претежно од карбонских стена, преко којих су наталожени слојеви кредних кречњака, у
којима су се развили неки крашки облици рељефа. Јужни и највиши део Ирске чине громадне планине арморичког лука, чије је језгро у француском Централном масиву. Планине
јужне Ирске изграђене су од девонских и карбонских стена и издизане су покретима херцинске орогенезе. Услед веома дугог периода деловања ерозије, све планине Ирске су ниске, за заравњеним теменима и благим странама. Највиша тачка је на крајњем југозападу (Карантухил, 1.041 m). Деловањем снажних таласа Атлантског океана, на западној обали острва јављају се изразити клифови.
Ирска има умерену климу океанског типа, под утицајем влажних ваздушних маса са
Атлантског океана. Одликује се великом влажношћу, облачношћу и падавинама које доносе западни ветрови. У западним деловима Ирске киша пада 260 дана годишње. Током плеистоцена острво је било покривено ледом. Последица тога су фјордови на западној обали,
бројна језера, водени токови и тресетишта. Због облика територије нису се могли развити
дуги речни токови; најдуже реке су Шенон и Блеквотер. Између морена некадашњих ледника одржала су се језера, од којих су највећа: Кориб, Елен, Ри, Дерг, Маск и др. Услед океанских утицаја, Ирска је земља пространих пашњака са бујним травама, које покривају 52%
територије. Због доминације зелених пашњака, ова земља се често назива „зелено острво''.
Пашњаци су настали на месту некадашњих листопадних шума, које су искрчене, тако да се
под шумама данас налази свега око 9% територије.
Ирска је национално хомогена земља. Ирци чине 93% становништва. То је келтски
народ, који је примио католичку веру (85% становништва су католици). Говор им је сличан
келтском језику као и у Шкотској, али већина становника користи енглески језик као говорни. Старо келтско становништво примило је хришћанство у 4. веку. Нормани су населили
источне обале у 11. веку, а за њима су дошли и Енглези. Тежак живот у вековима енглеске
власти приморао је многе Ирце на исељавање у САД. Као последица масовиних миграција,
нарочито у 19. веку, данас у Северној Америци има неколико пута више Ираца него у
домовини. Ирска је стекла независност 1921. године после 650 година енглеске владавине.
Једино је североисточни део острва, насељен протестантским Енглезима, остао у саставу
Уједињеног краљевства. Око 30% становништва концентрисано је на ширем подручју
главног града Даблина. Остали већи градови су: Корк (123.000 становника), Голвеј (66.000)
и Лимерик (54.000).
Ирска је претежно пољопривредна земља. Прохладној и влажној океанској клими
добро се прилагодио кромпир, који представља национално јело. Остале значајне културе
су: јечам, зоб, пшеница, шећерна репа, поврће и воће. Зелене ливаде и пашњаци искоришћени су за развој сточарства, које има посебан значај (месно и млечно говедарство, овчарство), док је рибарство највише заступљено на западној обали Ирске. Рудно богатство
чине: угаљ, тресет, цинк, олово, бакар и сребро. Развијене су бројне гране индустрије: прехрамбена, машинска, хемијска, фармацеутска, гумарска, електронска (највећи приход), стакларска, петрохемија, индустрија грађевинског материјала, бродоградња. Главни индустријски центри су Даблин и Корк. Развијен је друмски, железнички, водни и ваздушни саобраћај. Главне луке су: Даблин, Дан Логер, Корк, Лимерик и Рослар. Преко Ирског мора
одржавају се редовне трајектне везе са Великом Британијом, а међународни аеродроми су
Даблин, Шенон и Корк.
Даблин је главни град Републике Ирске (496.000 становника; агломерација 993.000
становника, 2002). То је лука на ушћу реке Лифије у Ирско море. Изграђен је на месту старе данске насеобине из 9. века. У 11. веку град су освојили Ирци, а 1170. године Енглези. У
18. веку се развија као центар трговине платном. Главни град Ирске постао је 1922. године,
после ослобођења од енглеске власти. Центар града је изграђен у грегоријанксом и викторијанском стилу (18-19 век.). Истичу се: академија наука, бројне галерије и музеји, протестантска катедрала Св Патрика (1200-1270), Народна кућа (1791), градска већница и кућа на
тргу Мерион, католичка катедрала Св. Марије (1815-1825), универзитет Тринити (17551759) итд. Даблин је главни индустријски, финансијски, културни и образовни центар Ирске. Има развијену бродоградњу, прехрамбену и текстилну индустрију.
ВЕЛИКА БРИТАНИЈА
5
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
елика Британија (Уједињено Краљевство Велике Британије и Северне Ирске,
енглески: United Kingdom of Great Britain and North Ireland) је држава у западној Европи. Обухвата острво Велику Британију, северни део острва Ирске и бројна мања
острва (Хебридска, Оркнејска, Шетландска и Каналска острва, Рокол, Ман итд.). Од континенталне Европе Велика Британија је одвојена Северним морем и Ла Маншом. Има површину од 244.101 km2, 58.789.187 становника (2001) и густину насељености 240,8 ст./km2.
Главни град је Лондон (7,17 милиона становника 2001. године). Званични језик је енглески,
док су стари келтски говори у Шкотској, Велсу и Северној Ирској готово ишчезли. Велика
Британија је парламентарна монархија (краљевина). У политичком погледу, држава обухвата: Енглеску, Шкотску, Велс и Северну Ирску.
У рељефу се издваја Висока Британија (Шкотска, Велс, Северна Ирска и Енглеска) и
Ниска Британија (средња и источна Енглеска). Планине Велике Британије су старе, релативно ниске и заравњене дуготрајним радом ерозивних сила. Највише су Грампијенске
планине у Шкотској (Бен Невис 1343 m – највиша тачка Велике Британије). На граници
Шкотске и Енглеске налазе се планине Чевиот, а у северној Енгеској Пенинске планине.
Све планине северног дела Велике Британије су продужетак каледонских планина Ирске,
формираних средином палеозоика. У Велсу се налазе Камбријске планине, које припадају
арморичком луку херцинске орогенезе. Простране низије се јављају у југоисточној Енглеској (Норфолк, Сафолк, Есекс, Сасекс, Кент и др.) и изграђене су углавном од мезозојских и
кенозојских седимената. У Северној Ирској налази се висораван Антрим, позната по изливима базалта.
Клима Велике Британије је типична приатлантска (маритимна), са малим температурним амплитудама бројним кишним данима. Под утицајем Голфске струје ниједан зимски месец нема негативне средње температуре ваздуха, док су лета свежија него у континенталном делу Европе. Западни ветрови доносе велику влажност, облачност и падавине чија
се количина смањује ка истоку. Највише падавина (преко 1500 mm) примају западни делови шкотских планина, а најмање (око 600 mm) низије источне Енглеске.
Британске реке су релативно кратке, али су значајне јер се на њиховим ушћима налазе неки од највећих градова ове државе. Веће реке су: Темза (Лондон), Северн (Бристол),
Хамбер са Трентом (Хал и Гримзби), Клајд (Глазгов), Мерзи (Ливерпул), Теј (Данди), Тајн
(Њукастл) и др. Реке имају ниска развођа што је погодовало изградњи канала и повезивању
у један пловни систем. Захваљујући томе, Манчестерским каналом плове и прекоокеански
бродови, а по дужини се истиче и Каледонски канал у Шкотској, изграђен у великом раседу. Карактеристична су и бројна глацијална језера, од којих су највећа: Лох Нес и Лох Ломонд у Шкотској, Неј и Ерн у Северној Ирској и др. Највећи део Велике Британије је под
ливадама и пашњацима. Шуме заузимају 11,5% територије. Углавном се јављају храстове,
јасенове и брезове шуме, док на шкотским планинама расту четинари.
У етничкој структури доминирају Енглези, који чине 80% становништва. Енглези су
германски народ, настао од старогерманских племена Англа, Саксонаца и Јута, који су се у
5. веку доселили из континенталног дела Европе. По бројности знатно заостају народи
келтског порекла: Шкоти (9% становништва), Ирци (4%), Велшани (2%), Корниши (мали
народ на полуострву Корнвол, са 250.000 припадника) и Манкси (мали народ са 1500 припадника на острву Ман). Број становника Велике Британије је брзо растао у време индустријске револуције, услед великих миграција са села у градове. После Другог светског рата
становништво се увећавало досељавањем из бивших британских колонија, које углавном
живи у градским агломерацијама. Око 6% становништва чине досељеници из Индије, Пакистана, Антилских Острва и Африке. Верски је опредељено 85,4% становника (43,4%
Енглеска англиканска црква, 10% католици, 3% муслимани и др.). У широкој употреби је
енглески језик, док се келтски језици (шкотски, ирски, велшки, корниш и манкс језик) све
ређе користе.
Велика Британија је типична земља градова. Степен урбанизације је нарочито висок
у Енглеској (91% градског становништва), а нешто мањи у другим деловима земље. Многи
велики индустријски градови су територијално срасли у конурбације, међу којима су највеће: Велики Лондон (средиште Лондон), Југоисточни Ланкашир (Манчестер), Западни
Мидланд (Бирмингем), Југоисточни Велс (Кардиф), Клајдсајд (Глазгов), Западни Јоркшир
(Лидс), Марзисајд (Ливерпул), Тајнсајд (Њукастл) и др. Остали већи градови су: Единбург,
В
6
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
Данди и Абердин у Шкотској; Сандерленд, Мидлсбро, Шефилд, Хал, Дерби, Нотингем,
Ипсвич, Портсмут, Бристол, Брајтон, Плимут, Оксфорд, Кембриџ и др. у Енглеској; Свонси у Велсу и Белфаст у Северној Ирској.
Пољопривреда је високо развијена и одликује се узгајањем култура умерених ширина: житарице, шећерна репа, кромпир, поврће итд. Сточарство је високо продуктивно,
нарочито млечно и месно говедарство, живинарство, свињогојство (чувена сорта јоркшир),
овчарство и риболов у Северном мору. Велика Британија је прва индустријска држава света, а развој индустрије се заснива на лежиштима угља и гвоздене руде. Басени каменог угља
се јављају у средњој Шкотској, околини Њукастла, Јоркширу, источном Мидланду и Велсу,
док се гвоздена руда експлоатише у подручјима Линколншира, Нортгемптоншира, Оксфордиша и Лестера. Значајне су и резерве олова, бакра и магнезијума, као и лежишта нафте и гаса у Северном мору. Велика Британија припада групи седам привредно најразвијенијих држава света. Све гране индустрије су добро развијене: текстилна (Манчестер), обуће,
црна и обојена металургија, машинска, аутомобилска, хемијска, авионска, бродоградња,
петрохемија (рафинерије нафте), прехрамбена, графичка итд. Море је омогућило да се у
одређеној етапи развоја капитализма Велика Британија развије у главну поморску силу света. Главне луке су: Лондон, Ливерпул, Бристол, Саутемптон, Гримзби, Имингем, Тиз,
Хартлипул итд. Речна пловидба је веома добро развијена, са 3.200 km унутрашњих пловних путева, од којих су најзначајнији Темза, Мерзи, Манчестерски и Каледонски канал.
Постоји 58 међународних аеродрома, а Хитроу код Лондона је један од највећих на свету.
Главни туристички центри су Лондон, летовалишта Вајт, Брајтон и Хејстингс, национални
паркови Лејк Дистрикт, Пик Дистрикт, Нортамберленд и др.
Лондон је главни град Велике Британије и Енглеске (7,17 милиона становника,
2001). Налази се на југоистоку земље, у доњем току реке Темзе. Састоји се од Унутрашњег
Лондона са 13 округа и Спољашњи Лондон од 20 округа. Основали су га Римљани у 1. Веку, а у 6. веку је прешао у руке германског племена Саксонаца.У 16. века се убрзано развија
оснивањем британске прекоморске империје. Године 1666. велики пожар је разорио град.
У периоду од 17. века до 1914. године био је центар светске трговине. Тешко је страдао у
Другом светском рату у немачком бомбардовању током битке за Британију. После рата
град је обновљен и брзо је напредовао. Данас је Лондон један од водећих светских привредних и културних центара.
Лондон је познат по бројним музејима: Британски, Природњачки, Викторијин, Албертов, Краљевски војни, Државни поморски, Национална галерија, галерија Тејт и др.
Најстарији део града је Сити (на левој обали Темзе), где се налазе: катедрала Св. Павла
(1675-1711), градска кућа (17. век), Тауер - тврђава и затвор под заштитом UNESCO (11-14.
век) и Тауер мост, Вестминстерска палата – британска скупштина (1840-1888.), црква Св.
Маргарете (12-13. век), Вестминстерска опатија (под заштитом UNESCO), Бакингемска палата - резиденција краљевске породице (18. век). На десној обали Темзе налази се Гринич
парк са краљевском опсерваторијом (под заштитом UNESCO). Лондон има развијену индустрију: електронска, машиноградња, хемијска, прехрамбена, дрвна, стакларска, папирна
итд. Захваљујући плимским таласима на Темзи, Лондон је велика лука за прекоокеанске
бродове, иако је удаљен од обале мора.
АНДОРА
К
нежевина Андора (каталонски: Principat d’ Andorra) је патуљаста држава на југозападу Европе, са површином 468 km2, 70.000 становника (2005) и густином насељености 149,6 ст./km2. Држава се састоји од шест сеоских општина и главног
града, Андора ла Вела, који има 23.000 становника. Званични језик је каталон-ски. По
државном уређењу, Андора је парламентарна монархија (кнежевина). Од 1278. го-дине ова
државица је под двојним суверенитетом шпанског бискупа из Урхела и Францус-ке, која
заступа Андору у међународним односима.
Рељеф Андоре је планински (800-2946 m надморске висине). Сва насеља су смештена у плеистоценом валову, којим тече Валира, притока Сегра (слив Ебра). Висока долина
Валире налази се на 1.000 m надморске висине и окружена је врховима источних Пиринеја. Клима је оштра планинска, а у долини Валире нешто умеренија. Због велике надморске
7
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
висине, количина падавина је висока (1.000-2.000 mm). У речним долинама су заступљени
пашњаци, а на вишим теренима мешовите шуме и планинске голети.
После 1963. године број становника се повећаво због досељавања из Шпаније, Португалије и Француске. Око 39% становништва чине Шпанци, 20% Андорци (Каталонци), а
бројни су и Португалци и Французи. Андора је католичка земља (92% становика су католици). Овчарство и гајење коза су традиционалне привредне делатности. Пашњаци покривају 56% територије, а користе се и за изнајмљивање шпанским и француским сточарима.
Шуме покривају 22% територије, а експлоатација дрвета је међу водећим гранама привреде. На брзим планинским токовима Валире и њених саставница подигнуте су хидроелектране, а вишак електричне енергије се продаје Шпанији. Због планинског терена и
хладне климе, ратарство нема велики значај. Са ратарство је погодно само 2% територије,
на којој се узгајају јечам, раж и кромпир. Главни извори прихода су туризам, банкарство и
трговина (бесцаринска зона). На улицама и продавницама Андора ла Веле продаје се кријумчарена роба из целог света по ниским ценама, јер не подлеже царини. За потребе све
развијенијег туризма подигнут је већи број супермодерних хотела. Поред главног града,
већа насеља Андоре су Лес Ескалдесу (17.000 становника) и Енкампу (11.000).
БЕНЕЛУКС
енелукс, економска унија Белгије, Холандије и Луксембурга, формирана је као
царинска унија 1948. године. Од 1958. године царинска унија прераста у економску унију, која функционише од 1960. године. Бенелукс је прво слободно
интернационално тржиште, које је имало велики значај за развој Европске уније.
Б
БЕЛГИЈА
К
раљевина Белгија (фламански: Koninkrijk België, француски: Royaume de Belgique) је
држава у западној Европи, на југоисточној обали Северног мора, које на западу
прелази у канал Ламанш. Белгија спада у мање државе Европе, са површином
30.528 km2, али је густо насељена. Има 10.296.350 становника (2001), уз густину насељености од 337,3 ст./km2. Главни град је Брисел (992.000 становика, агломерација 1,75 милиона
становника). Званични језици су фламански и француски, а по државном уређењу Белгија
је парламентарна монархија (краљевина). Својим положајем између Француске, Немачке и
Велике Британије, Белгија ја од свог оснивања 1830. године имала улогу тампон државе између три велике силе.
У морфолошком погледу, већи део Белгије припада Холанско-белгијској низији –
Низоземље. Поред обале Северног мора пружа се песковита низија, са динама високим до
60 m. Северозападни део земље захвата Фландријска низија, засута глацијалним наносом и
са површинама испод нивоа мора (полдери). Североисточни део низије чине неплодни замочварени предели. Према истоку низија се степеничасто издиже у ниске громадне планине Ардени (Високи фен, 694 m) на југоистоку. Ардени су део старог палеозојског масива и
представљају издвојен лук херцинске орогенезе. Преко старих стена налазе се млађи седименти. Падине Ардена су рашчлањене речним долинама у којима су откривена рудна лежишта.
Отвореност према Атлантском океану се одразила на климу целе земље. Белгија има
приатлантску влажну климу на северозападу, која на Арденима прелази у умерено-континенталну. Количина падавина се повећава у правцу истока и на Арденима достиже 1.500
mm. Реке припадају сливу Северног мора, а најдуже су Шелда и Мез (Мас), са притоком
Самбром. Естуар Шелде прима и морске бродове, а реке су повезане каналима. Најважнији
је Албертов канал који спаја Шелду и Мез. Белгијске реке су каналима повезане и са Рајном и Сеном. Низијски делови Белгије су под природно травном вегетацијом, док су најшумовитије области Кемпенланд и Ардени. Шуме покривају 20% територије.
Етничка структура становништва Белгије је сложена. Западне и северне делове земље насељавају Фламанци (58% становништва), германски народ који говори фламанским
(холандским) језиком. На југу живе Валонци (33% становништва), романски народ који говори француским језиком. На етничкој граници ова два народа налази се Брисел. На истоку Белгије живе мање групе Немаца, а око 9% становништва чине Италијани, Мароканци,
8
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
Турци итд. Око 84% становништва су католици. Најгушће насељени делови Белгије су
Брисел и агломерација Антверпен – Гент – Малин – Лувен. Поред Брисела, већи градови
су (2002): Антверпен (448.700 становника), Гент (226.000), Шарлроа (200.600), Лијеж
(185.100), Бриж (117.000), Остенде, Намир, Генк итд.
Атомијум, један од симбола Брисела
Привредни успон Белгије се до средине 20. века заснивао на сировинама из богате
колоније Конго (80 пута веће површине од Белгије). Индустија ове земље је у колонијама
налазила обиље пољопривредних (памук, уље, пиринач, кафа) и рударских сировина (дијаманти, гвожђе, бакар, олово, уран, злато). Рудно богатство Белгије заснива се на басенима
квалитетног каменог угља, на Арденима, у долинама Меза и Самбре. Од осталих минералних сировина постоје резерве фосфорита, природног гаса и каолина, док се друге сировине увозе. Белгија је пре свега индустријска држава, са развијеном хемијском индустријом,
бродоградњом, металургијом, индустријом цемента, прехрамбеном (шећеране) и текстилном индустријом. Антверпен је светски центар за трговину и брушење дијаманата из Конга
и других афричких земаља. У низијском делу државе развијена је пољопривреда. Узгајају се
највише пшеница, кукуруз, кромпир, дуван, шећерна репа и јабуке, а у сточарству доминирају свиње, говеда и овце. Све врсте саобраћаја су добро развијене. Главне луке за извоз
производа Белгијске индустрије су Антверпен на реци Шелди и Остенде на обали Северног мора.
Брисел је главни град Белгије (992.000 становника, агломерација 1,75 милиона, 2002).
Представља посебну административну јединицу на граници Фландрије и Валоније. Град се
налази на реци Сени, притоци Шелде. Село које је настало на речном острву Сене било је
власништво војводе од Брабанта. Године 1530. Брисел је постао главни град Холандије,
која је тада била под влашћу Хабзбурговаца. Од 1815. године део је Холандског краљевства, а 1830. године постао је главни град независне Белгије. Брисел је велики политички
центар међународног значаја (седиште Европске Уније, НАТО пакта и других међународних организација). Град је велики културни центар са бројним галеријама и музејима: Краљевски белгијски музеј лепих уметности, Краљевски музеј уметности и историје, Краљевски музеј оружја из 1406. године (најстарији у Европи) итд. Средњовековно градско језгро
са тргом је под заштитом UNESCO. Знаменитости Брисела су: градска већница (14021455), Катедрала Св. Михајла (13-16 век), Краљевска палата са парком (18. век), Атомијум –
модерна грађевина у облику атома (1958) и др. Град има развијену металургију, електронску, аутомобилску, хемијску и текстилну индустрију. На реци Шелди се налази пристаниште, повезано са главним белгијским лукама, а поред града је међународни аеродром.
ХОЛАНДИЈА
К
раљевина Холандија (холандски: Koninkrijk der Nederlanden, Nederland), је држава у
западној Европи, поред обале Северног мора. Има површину 41.528 km2,
16.105.285 становника (2002) и густину насељености 387,8 ст./km2. Главни град
државе је Амстердам (731.000 становника), а седиште владе је Хаг (442.000). Званични језик
9
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
је холандски, који припада германским језицима. По државном уређењу, Холаднија је парламентарна монархија.
Други назив државе (Низоземска) указује да се ради о низијској земљи. Низије Холандије представљају продужетак Северно-немачке низије и на западу се настављају у Белгију (Низоземље, Холандско-белгијска низија). Дуж обале Северног мора налази се узак појас пешчаних дина, високих до 60 m, који се пружа и на Фризијска острва. Дине су створене маринском акумулацијом и таложењем материјала које су реке транспортовале до ушћа
у Северно море. Источно од појаса дина јављају се полдери – део низије испод нивоа светског мора. Полдери су културна регија, која је дело човека и настала је исушивањем плитког појаса мора. Холанђани су од мора отели око 12.000 km² површине. Полдере од потапања штите приобалне дине и насипи. Присутна је стална опасност од пробијања насипа,
а приликом последње велике поплаве 1953. године, под водом се нашло 5% територије
Холандије. Ка истоку и југу полдери прелазе у акумулативну низију, насталу таложењем
моренског материјала плеистоцених ледника. На крајњем југу Холандије налазе се огранци
Ардена (највиши врх у држави је на свега 322 m надморске висине).
Андијк, типично холандско село на полдеру
Под утицајем Атлантског океана, клима је приатлантска и влажна. Небо је скоро увек
облачно, са само 50 сунчаних дана годишње и 200 дана са кишом. Под утицајем западних
ветрова, честе су густе магле и тмурно време. На територији Холаније налазе се широка
ушћа Рајне, Меза и Шелде. Реке су повезане бројним рукавцима и каналима, који представљају значајне пловне путеве. Рајна се у Северно море улива преко више рукаваца (Лек, Вал
и Стара Рајна). Од хидрографских објеката значајно је и велико Зојдерско језеро (море),
које се исушивањем земљишта постепено претвара у полдере. Услед интензивне економске делатности, природна вегетација је уништена и претворена у обрадиве и травне површине. Некадашње листопадне шуме храста, букве и брезе су искрчене и одржале су се
углавном на југу земље (8% територије).
Становништво Холандије је национално хомогено. Око 96% становника чине Холанђани, германски народ настао од старих племена Фриза и Саса. Остатак становништва
чине Фризијци – германски народ који насељава Фризијска острва, затим Турци и досељеници из бивших колонија (Индонежани и Суринамци). По вероисповести, становништво
је католичко (31%), протестантско, муслиманско итд. Највећа концентрација становништва
је у региону Ранстад Холанда (Хаг, Утрехт, Амстердам, Ротердам), где на 20% површине
живи 44% популације. Поред Хага и Амстердама, већи градови су (2001): Ротердам (593.000
становника), Утрехт (234.000), Ајндховен (202.000), Тилбург (193.000), Гронинген (173.000),
Апелдорн, Нијмеген, Енскеде, Харлем, Арнхем, Мастрихт, Лајден, Бреда и др. На полдерима су изграђена планска насеља, као што су Лелистад и Емелорд. Холандија је позната
као једна од земаља са најлибералнијим схватањима у свету (легализација марихуане, проституције и геј бракова).
У 17. веку Холандија је постала поморска сила, која се брзо развијала захваљујући
експлоатацији богатих колонија (Десет Индонежана је радило за једног Холанђанина.). Данас је
10
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
пољопривреда високо развијена и продуктивна, са високим приносима пшенице, јечма, кукуруза, шећерне репе, уљане репице, поврћа итд. Специфичну грану пољопривреде представља производња цвећа (прво место у свету). Околина града Харлема је чувена по лалама
(тулипанима), које су уз полдере и ветрењаче симболи Холадније. Развијено је и високо
продуктивно млечно и месно говедарство, као и рибарство (Северно море, Атлантски океан). Минерално богатство чине нафта и природни гас у Северном мору, камена со и угаљ.
Индустрија је високо развијена: црна и обојена металургија, бродоградња (Ротердам, Амстердам, Вилсинген), електронска индустрија (компанија Филипс из Ајндховена), петрохемија, брушење дијаманата (Амстердам), прехрамбена индустрија (млекаре, шећеране,
производња сира). Главне луке су: Ротердам (највећа теретна лука у свету) и Амстердам, а
већа и мања пристаништа се налазе на бројним рукавцима и каналима. У Холандији се
налази девет међународних аеродрома (највећи су у Амстердаму, Ротердаму, Мастрихту и
Гронингену).
Амстердам је главни град Холандије. Налази се на реци Амстел и има 731.000
становника (2001). Изграђен је на мочварној обали у 13. веку, као рибарско насеље. Године
1300. добија статус градског насеља, а 1369. прикључен је Ханзи (Савез европских трговачких градова). У периоду великих географких открића и касније, Амстердам се развија у
центар холанске трговачке и поморске моћи. У 18. веку је доживео стагнацију, а 1875. године, после повезивања каналом са Северним морем (касније повезан и са Рајном) поново
је оживео. После Другог светског рата постао је једна од највећих европских лука, финансијски и трговачки центар Холандије. Центар града је трг Дам, који обухвата краљевску палату (17. век), реформаторску Нову цркву (15. век) и трговачку улицу Калверстрат. У граду
се налази јеврејска четврт са Рембрантовом кућом, Државни музеј, Градски музеј, Музеј
Винсента Ван Гога, Тропски музеј, универзитет (1632), Спомен кућа Ане Франк и друге
знаменитости. Град има развијену индустрију: брусионица дијаманата, аутомобилска, хемијска, прехрамбена индустрија, бродоградилиште и др. Стари део града испресецан је
бројним каналима и претворен у 90 острва која су повезана мостовима (Венеција севера).
ЛУКСЕМБУРГ
елико Војводство Луксембург (луксембуршки: Groussherzogtum Lëtzebuerg, француски: Grand-Duché de Luxembourg, немачки: Grossherzogtum Luxemburg) је држава у
западној Европи, између Белгије на западу, Немачке на истоку и Француске на
југу. По површини и броју становника, то је једна од најмањих држава Европе. Луксембург
има површину од 2.586 km2, са 439.539 становника (2003), уз густину насељености 170
ст./km2. Главни град је Луксембург (82.000 становника, 2002). Званични језици су француски, немачки и луксембуршки. По државном уређењу Луксембург је парламентарна монархија, на челу са великим војводом.
В
У морфолошком погледу, Луксембург обухвата три целине. На северу се налазе обронци херцинских планина Ардена (Еслинг, 652 m), а на југу је плато Гутланд, део Лоренске висоравни која се наставља у Француској. Ове две морфолошке целине раздвојене су
глиновитом депресијом у централном делу државе. Клима је умерено-континентална, са
падавинама које доносе западни ветрови са Атлантског океана (800-1000 mm). Најдужа река
је Мозел, притока Рајне, која чини источну границу Луксембурга према Немачкој. Мозелова лева притока, река Сауер, одвоњава скоро читаву територију државе, док мањи северни
део Луксембурга припада сливу Меза. Природну вегетацију чине углавном листопадне шуме букве и храста, које покривају 34% територије.
Име државе помиње се од 963. године, по грофовској породици Луксембург. Од
1354. године Луксембург је велико војводство. У каснијим вековима био је под влашћу
Француза, Шпанаца и Аустријанаца, а пуну независност и данашње границе добио је 1866.
године. Луксембуржани чине 67% становништва. Говоре лецебуршки (луксембуршки) језик из западногерманске групе индоевропске породице народа. Око 1/3 становништва чине странци, углавном Португалци, Италијани, Немци и Французи. Становништво је претежно католичко (95%). Око 2/3 становништва је концентрисано у Гутланду на југу земље,
док је Еслинг ретко насељен. Број становника брзо расте у главни граду, због досељавања
11
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
странаца. Остали већи градови су (2002): Еш (26.000 становника), Диферданж (18.000) и
Дуделанж (17.000) на југу, и Гревенмахер на истоку.
Плодно глиновито тло омогућава развој пољопривреде (пшеница, јечам, кукуруз,
овас, кромпир, воће, крмно биље, винова лоза у долини Мозела итд.). Црна металургија је
основа привреде Луксембурга. Почев од 1877. године, када је пронађен метод дефосфоризације гвоздене руде, сиромашна државица је економски препорођена. Мали Луксембург је
први у свету по производњи челика у односу на број становника. На висоравни Гутланд
налази се 80 рудника гвоздене руде и 50 високих пећи. Готово сав челик се извози, што доноси Луксембургу високе приходе. Развијене су и енергетика (термоелектране и хидроелектране) металска, хемијска, текстилна, стакларска и керамичка индустрија. На реци
Мозел налази се речно пристаниште Мертел, којим се челик транспортује до луке у Ротердаму. Значајне делатности су и туризам и банкарство (међународне институције).
Главни град државе је Луксембург, смештен на раскрници путева за Брисел, Париз и
Кобленц. Познат је по тврђави која је у прошлим временима била неосвојива. Данас је
утврђење претворено у парк и има велики туристички значај. У знаменитости града спадају
и дворац из 16. века и катедрала из 17. века. Град је познат и по представништвима бројних
светских банака и других финансијских институција. У близини града се налази и међународни аеродром.
СЕВЕРНА ЕВРОПА
ШВЕДСКА
К
раљевина Шведска (шведски: Konungariket Sverige) је држава у северној Европи, на
Скандинавском полуострву. То је највећа скандинавска држава (површина
449.964 km2, 9.000.000 становника (2005), густина насељености 20 ст./km2). Главни град је Стокхолм (762.000 становника, агломерација 1,5 милиона становника, 2002).
Званични језик је шведски, а по државном уређењу Шведска је парламентарна монархија
(краљевина).
Основу територије Шведске чине прекамбријске стене старе Балтичке плоче (Финоскандинавски штит). Преко старе основе наталожени су седименти млађих геолошких периода, од палеозојских до квартарних творевина. Северни и средњи део Шведске чини
стара површ, нагнута ка истоку, према Ботничком заливу. Површ је рашчлањена бројним
паралелним речним токовима, чија се изворишта налазе на Скандинавским планинама, у
граничној зони са Норвешком. Скандинавске планине су каледонске старости, покривене
снегом и ледницима. У њима се налази највиша врх Шведске (Кебнакајсе, 2135 m), на северозападу земље. На крајњем југу се налази низија Сканија (Сконе), а северније Језерска депресија. Тај део Шведске је назван по бројним глацијалним језерима, смештеним у удубљењима која су формирана таложењем морена после повлачења плеистоценог ледничког
покривача. Између Сканије и Језерске депресије налазе се Јужношведска брда (Смоланд),
део балтичког штита. У Балтичком мору Шведској припада око 1.000 каменитих острва,
међу којима су највећа Еланд и Готланд.
Јужни део Шведске има приатлантску климу, средишњи део оштру умерено-континенталну, а северни део и Скандинавске планине субарктичку. Под утицајем оштре континенталне климе Руске низије, већи део Шведске има хладне зиме, а многе реке су залеђене
3-6 месеци годишње. Бројни речни токови теку са Скандинавских планина према Ботничком заливу: Торне, Луле, Клар, Муонио, Јета, Умеа и др. Бројна су и глацијална језера:
Венерн, Ветерн, Меларен, Стор, Сиљан,Торне, Треск, Хорнаван и др. Језера су повезана
речним токовима и каналима и имају саобраћајни значај. Највећи је канал Јета, који повезује језера Венерн и Ветерн са Балтичким морем и Категатом. Шуме покривају 68% територије. На југу се јављају листопадне шуме, претежно букове, које према северу прелазе у
мешовите, а северно од 60° с.г.ш. у четинарске шуме (смрека, бор и бреза). Крајњи север
Шведске покривају тундре и голети.
12
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
Око 89% становништва чине Швеђани, народ германског порекла. Помињу се још у
1. веку под именом Суони, а заједно са Викинзима учествовали су у походима до Шкотске,
Исланда и Гренланда. Шведска је у прошлости била знатно већа него данас. После одвајања Финске (почетак 19. века) и Норвешке (почетак 20. века), Краљевина Шведска је добила
данашње границе. Остало становништво чине Финци (2%), Лапонци, Данци, Турци, досељеници из бивше Југославије и др. Шведска је у последњих 250 година имала равномеран
раст броја становника (0,5% годишње). Верску структуру чине: евагелисти 86%, католици
2%, неопредељени 11% и други. После Стокхолма, највећи градови су (2002): Гетеборг
(478.000 становника), Малме (267.000), Упсала (181.000), Линчепинг (136.000), Вестерос
(130.000), Хелсингборг, Лунд, Калмар, Еребро, Норчепинг, Естерсунд, Сундсвал, Умеа, Лулео и др.
Шведска је једна од најразвијенијих држава света, са високим животним стандардом
у погледу здравствене и социјалне заштите, образовања итд. Услови за развој пољопривреде су најповољнији у јужном делу земље, где се узгајају: житарице, кромпир, шећерна репа,
уљана репица и др. Развијено је и високопродуктивно млечно и месно говедарство, а у
Балтичком мору и риболов (харинга). Основу шведске привреде чине дрво, хидроенергија
и гвоздена руда. Велика шумска пространства су основа за развој дрвне и индустрије папира, а на брзим планинским рекама су подигнуте бројне хидроелектране. Богата лежишта
гвоздене руде (Кируна, Геливар, Малбергет, Гренгезберг) омогућила су развој црне металургије. Јављају се и резерве фосфора, бакра, цинка, олова, пирита, арсена (Скелефте – највеће налазиште у Европи), урана и угља. Развијене су и обојена металургија, машинска,
аутомобилска (фабрика Волво), бродоградња, петрохемијска, авионска, хемијска, фармацеутска индустрија и др. Производи шведске индустрије извозе се преко лука Гетеборг, Хелсингборг, Малме, Стокхолм и др, а гвоздена руда и преко норвешке луке Нарвик. Са
Данском се одржавају трајектне линије Хелсингборг – Хелсингор, Малме – Копенхаген, а
саобраћај се одвија и на 2.052 km унутрашњих пловних путева на рекама, језерима и каналима. Ваздушни, друмски и железнички саобраћај је високо развијен, а посебан значај има
Ередунски мост који повезује Шведску са Данском (Малме – Копенхаген).
Стокхолм је главни град и највећа лука Шведске (762.000 становника, агломерација
1,5 милиона становника, 2002). Налази се на западној обали Балтичког мора. Основан је
1187. године. Град је био седиште ширења лутеранског покрета у Шведској и Ханзе (Савез
европских трговачких градова). Развио се на неколико острва и полуострва, раздвојених
каналима и повезаних мостовима (Венеција севера). Стокхолм је економско, образовно, саобраћајно, културно, политичко и научно средште Шведске. Знаменитости града су: скупштина (1898-1904), краљевска палата (1690-1745), катедрала (13. век), Немачка црква (16381642), барокна витешка кућа (1641-1676), музеји (Васа, Етнолошки, Национални, Модерне
уметности, Нордијски), градска већница (1911-1923), седиште Нобелове задужбине итд.
Град има развијену индустрију (бродоградња, машинска, хемијска, текстилна, графичка,
прехрамбена итд.).
НОРВЕШКА
К
раљевина Норвешка (норвешки: Kongeriket Norge) је држава у северној Европи, на
западу Скандинавског полуострва. Обухвата и архипелаг Свалбард у Северном
леденом океану и острво Јан Мајен у Норвешком мору. Површина Норвешке
износи 323.758 km2. Држава је ретко насељена, са 4.600.000 становника (2005) и густином
насељености 14,2 ст./km2. Главни град је Осло (509.000 становника, 2002). Норвешка је
парламентарна монархија (краљевина), а званични језик је норвешки.
Норвешка је изграђена од старих стена Балтичког (Финоскандинавског штита). Подински слојеви су прекамбријске старости, а громадне Скандинавске планине су настале
покретима каледонске орогенезе, средином палеозоика. Бројни врхови достижу висину
преко 2.000 m (највиши су Галдопиген 2.469 m и Глитертинд 2.465 m). Скандинавске планине се стрмо спуштају ка атлантској обали, која је назупчена фјордовима – дугачким,
уским и дубоким заливима. После отапања плеистоценог ледничког покривача, валови су
испуњени водом и претворени у фјордове (Осло, Хардангер, Согне, Трондхајм, Западни
фјорд). Обала Норвешке је једна од најразуђенијих на свету, дужине 21.000 km, са мноштвом фјордова и 150.000 острва, међу којима се истичу Лофотска острва на северозападу.
13
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
Савремени ледници заузимају око 5.000 km² површине, на крајњем северу и на Скандинавским планинама.
Приморје Норвешке има благу океанску климу, под утицајм Голфске струје (Североатлантска, Норвешка и Нордкапска струја), због чега се норвешке луке не леде зими. Западни ветрови са Атлантског океана доносе падавине које се излучују на падинама Скандинавских планина. У унутрашњости земље јавља се планинска клима са оштрим зимама, а на
крајњем северу субарктичка. Бројне кратке реке великог хидроенергетског потенцијала теку
ка западу: Глама, Лаген, Тана и др. Међу глацијалним језерима највећа су: Мјоса, Росватн и
Фемунд. На југозападу се јављају листопадне шуме (храст лужњак и буква), које са порастом
надморске висине и географске ширине прелазе у четинарске шуме смрче и бора. На крајњем северу јавља се вегетација тундре. Шуме покривају око 27% територије.
Норвежани чине 94% становништва. То је северногермански народ, који потиче од
Нормана (Викинга) смелих помораца северног Атлантика, чиме се Норвежани веома поносе. Поморска традиција се одржала до данас и има велики национални значај. Норвешка је
дала бројне поларне истраживаче, међу којима су најпознатији Руал Амундсен (први човек
који је стигао на Јужни пол) и Фридтјоф Нансен. Остало становништво чине Лапонци,
Финци, Швеђани и др. У верској структури највише је евангелиста 85%, протестаната и
католика. Планинска унутрашњост је веома слабо насељена, а на ширем подручју Осла живи 30% становништва државе. Поред Осла, највећи градови су (2002): Берген (209.000 становника), Трондхајм (143.000), Ставангер (167.000), Кристијансанд (63.000), Фредрикстад
(95.000), Тромсо (51.000), Нарвик, Хамерфест итд.
Согне, најдужи фјорд Норвешке
Земљорадња је због неповољних климатских и педолошких услова ограничена на југ
Норвешке. Главне културе су јечам, зоб, пшеница, раж, кромпир и уљана репица. Развијено је млечно и месно говедарство, овчарство, као и специфичне гране сточарства на северу
(узгој ирваса и крзнаша - поларна лисица и америчка куна). Рибарство је веома развијено.
Највише се лове бакалар у водама око Лофотских острва и харинга на југу, али норвешки
рибарски бродови одлазе у лов све до Антарктика (улов китова и фока). Норвешка је богата енергетским изворима и рудама: хидроенергија (по производњи електричне енергије по
глави становника прва у свету), нафта и природни гас (Северно и Баренцово море), гвоздена руда (Моа, Ране), бакар (Нарвик) итд. Добро су разијене црна и обојена металургија,
хемијска (Рјукан, Ода, Нотоден), прехрамбена индустрија, рафинерије нафте (Соли, Монгстад, Тонзберг), дрвна и индустрија папира, бродоградња итд. Норвешка се убраја у привредно најразвијеније државе света. Главне луке су: Осло, Тонзберг, Порзгрун, Ставангер,
Берген, Трондхајм, Мо, Нарвик (утовар шведске гвоздене руде) и Киркенес (утовар норвешке гвоздене руде). Са Данском и Великом Британијом се одржавају редовне трајектне
линије, а међународни аеродроми се налазе у Ослу, Бергену и Ставангеру.
Осло је главни град и лука Норвешке (509.000 становника, 2002). Налази се на југу
земље, на јужној обали истоименог фјорда. Основан је 1050. године. После страдања у великом пожар 1624. године, Осло је обновио краљ Кристијан, по коме је град назван Крис-
14
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
тијанија. Од 1925. године град је поново добио старо име. Осло је привредни, саобраћајни
и културни центар Норвешке. Град је познат по Универзитету (1811), институтима, музејима (Историјски, Примењене уметности, Савремене уметности, Музеј Едварда Мунка, Норвешки, Викиншки, Бродски), галеријама (Национална галерија), градској већници (19311950), базилици (12. век) итд. Развијена је бродоградња (најпрометнија лука Норвешке),
машинска, текстилна, прехрамбена и графичка индустрија.
ФИНСКА
епублика Финска (фински: Suomen Tasavalta, шведски: Republiken Finland), је држава
у северној Европи, између Ботничког залива на западу и Финског залива на југу.
Има површину 338.145 km2 и 5.181.115 становника (2000). Земља је ретко насељена (густина насељености 15,3 ст./km2). Главни град је Хелсинки (560.000 становника,
агломерација 965.000 становника, 2001). Званични језици су фински и шведски, а по државном уређењу, Финска је парламентарна република.
Основу финске територије чини Балтички штит, изграђен од гранита, гнајса и кристаластих шкриљаца. Ово подручје било је набирано у прекамбрији, а у каснијим периодима уравњено ерозијом. У плеистоцену читава Финска је била прекривена инландајсом, који
је у рељефу оставио бројне трагове. Ледници су еродирали меке повлатне стене и тај материјал акумулирали у облику морена, између којих су заостала бројна језера. Око 80% финске територије чини глацијални нанос у облику морена и друмлина. Таложење моренских
бедема Салпауселке у јужној Финској, пре 10.000 година, прихваћено је у науци као завршетак плеистоцена. У приморском делу Финске, поред Ботничког и Финског залива, доминира низијски рељеф, а у унутрашњости и на северу су благо заталасане висоравни, надморске висине 200-500 m. На крајњем северозападу су последњи изданци Скандинавских
планина, с највишом тачком Финске (Халтиотунтури, 1.324 m). Поред обале налазе се
Аландска острва, и бројни мањи архипелази.
Р
Језерски пејзаж Финске (Турку)
Клима Финске је оштра умерено-континентална, а на северу у Лапонији субполарна. Температуре ваздуха зими су знатно ниже него у Норвешкој, јер је Финска Скандинавским полуострвом изолована од утицаја топле Голфске струје. Финска је земља шума и језера. На територији ове земље налази се безброј глацијалних језера, а претпоставља се да
их има више од 50.000. Језера су повезана бројним рекама, а најдуже су: Вуоксен, Кеми, Муонио и Оулу. Језеро Сајма је каналом повезано са Финским заливом. Друга познатија језера
су: Пјајанс, Кали, Ори, Кејгеле, Инари, Кеми, Муо, Оулу, Пјелис и др. Шуме покривају
76% територије, тако да је Финска најшумовитија држава Европе. У обалској низији Финске расте листопадна шума, која према северу прелази у тајгу, где су пространа тресетишта.
На северу тајга прелази у тундру.
Прошлост Финске везана је за дуг период доминације Руса и Швеђана, али Финци у
етногенетском погледу са њима немају ништа заједничко. Финци чине 92% становништва.
То је угрофински народ, а најближи сродници су им Естонци и Мађари. После велике
15
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
октобарске револуције 1917. године, Финска је постала независна држава. Данашње границе је добила после Другог светског рата, када је СССР-у уступила делове Карелије на истоку, а на северу је изгубила излаз на Баренцово море. Око 6% становништва чине Швеђани,
који насељавају Аландска острва и северозападне делове државе, док на северу живе номадски Лапонци. Становништво је претежно протестантско (евангелисти 84%), православно и
неопредељено (14%). Број становника после Другог светског рата споро расте, мада брже у
односу на суседне скандинавске државе. Осим Хелсинкија, већи градови су (2001): Еспо
(217.000 становника), Тампере (198.000), Ванта (180.000), Турку (174.000), Оулу (123.000),
Лахти (98.000) и Куопио (87.000). Центар Лапоније је град Рованиеми.
Због хладне климе, пољпривреда је оријентисана на узгој умерених култура које подносе ниже температуре ваздуха: пшеница, раж, јечам, овас, кромпир и др. Развијено је
млечно и месно говедарство, свињогојство, рибарство, а у Лапонији и узгој ирваса. Рудно
богатство Финске је разновсно. Јављају се лежишта бакра, цинка, титанијума, гвожђа, олова, кобалта, молибдена, урана, ванадијума итд. Реке имају велики хидроенергетски потенцијал, који се искоришћава. Развијене су бројне гране индустрије: црна и обојена металургија, дрвна (папир, целулоза, намештај) текстилна, хемијска, метална, машинска, индустрија
вагона и локомотива, дуванска, прехрамбена, електроиндустрија (телефони Нокиа), бродоградња, рафинерије нафте итд. Друмска и железничка мрежа су добро развијене. Финска
има 25 аеродрома, а главне извозно-увозне луке су Хелсинки, Котка и Турку. Последњих
деценија интензивније се развија и туризам, а главне туристичке дестинације су Лапонија,
бројна глацијална језера и Хелсинки.
Хелсинки, главни град и највећа лука Финске (560.000 становника, агломерација
965.000 становника, 2001), налази се на разуђеној северној обали Финског залива. Град је
политичко, управно, привредно и културно седиште државе. Основан је 1550. године, а
главни град је постао 1918. године, после одвајања од Русије. Године 1975. Хелсинки је
постао седиште ОЕБС-а (донета Хелсиншка декларација). Градски центар је после пожара
1808. године изграђен у класицистичком стилу. Знамените грађевине Хелсинкија су: катедрала (1830-1852), универзитет (1828), скупштина (1927-1931), православна црква Маријиног
Успећа (1868), конгресни центар Финландија (1971), Фински национални музеј, Сеурасари
- етнографски музеј на отвореном, Национална галерија, Олимпијски стадион (Летње
олимпијске игре 1952. године). На острву Соуменлина налази се тврђава Свеаборг (1748),
која је под заштитом UNESCO. Хелсински има развијену бродоградњу, машиноградњу,
хемијску индустрију и производњу порцелана.
ДАНСКА
К
раљевина Данска (дански: Kongeriget Danmark) је држава у северној Европи, између Северног мора на западу и Балтичког мора на истоку. Има површину 43.098
km2, 5.400.000 становника (2005) и густину насељености 125,3 ст./km2. Главни
град Данске је Копенхаген (1.086.000 становника, 2003). Званични језик је дански, а по
државном уређењу Данска је парламентарна монархија (краљевина).
Данска се састоји од полуострва Јиланд и око 490 острва, од којих је 100 насељено
(Селанд, Лоланд, Фин, Борнхолм, Ере, Алс и др.). Данској политички припадају острво
Гренланд и Фарска острва. Рељеф Данске је низијски и благо заталасан, а највиша тачка
државе, Ејер Бавнехој, достиже свега 173 m апсолутне висине. Основа Данске је образована
од кредних и терцијарних седимената, а у повлати су квартарни и холоцени седименти.
Острво Борнхолм је део Финоскандинавског штита. Данашњи рељеф Данске је формиран
током плеистоцена, таложем глацијалних и флувиоглацијалних седимената. Западни део
Јиланда није био захваћен последњом глацијацијом (вирм), те су глацијални трагови слабије очувани него у другим деловима земље.
Клима Данске је приатлантска, што је условљено отвореношћу према Северном мору. Преко Јиланда дувају стални западни ветрови који доносе влагу са Атлантског океана.
Зиме су релативно благе, влажне и магловите, а лета умерено топла. Најдужа река Данске је
Гудена, а јављају се и бројна мала глацијална језера. Природну вегетацију Данске чини листопадна шума (на истоку буква, на западу храст, бреза и буква), али је већим делом искрчена због развоја пољопривреде. Шуме покривају 11% територије, а пашњаци 7%.
16
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
Данска је национално хомогена држава. Око 95% становништва чине Данци – германски народ који је населио Јиланд у 5. и 6. веку. Државна црква је евангелистичка, којој
припада 87% становника, док су остали већином католици (10% неопредељених). По пореклу и језику су сродни Норвежанима, Швеђанима и Исланђанима. Велики период просперитета Данске наступио је у 17. веку, када су Данци колонизовали Гренланд. Почетком
19. века од Данске су се одвојиле Норвешка и Шведска, после чега слаби поморска моћ ове
мале државе. Око 85% становништва живи у градовима. Осим Копенхагена, већи градови
су (2003): Архус (223.000 становника), Оденсе (145.000), Алборг (121.000), Езбјерг (73.000),
Рандерс (56.000), Колдинг (55.000), Вејле, Хелсингер и др.
Природна богатства Данске пре би се могла назвати сиромаштвом него богатством.
Ова земља нема угља, шума, ни хидроенергије, ни значајнијих минералних сировина (изузев малих лежишта нафте и гаса у Северном мору, соли и кречњака). Данцима је остало
једино сиромашно тло, али су они упорним мелиорацијама успели да постану једна од најразвијенијих пољопривредних држава света. Сточарство је важнија грана од земљорадње
(млечно и месно говедарство, свиње, овце и живина, рибарство). Данска је земља високо
продуктивног сточарства, широм света позната по супермодерним фармама и производњи
млека и млечних производа и бекона (сланине). Од ратарских култура заступљене су пшеница, раж, јечам, кромпир, крмно биље итд. Данска је и развијена индустријска држава. На
првом месту је индустрија за прераду млека, са око 2.000 модерних млекара које производе
маслац и сиреве врхунског квалитета. Око 50% индустрије је лоцирано у околини Копенхагена, а значајне гране су и: месна, машинска, намештаја, текстилна, фармацеутска и електронска.
Развијен је друмски, железнички, водни, ваздушни саобраћај. Због повољног географског положаја, Данска има транзитни значај у поморском саобраћају између Балтичког мора и Атлантског океана. На северу је приближена Норвешкој и Шведској и има
улогу повезивања средње Европе и Скандинавског полуострва, нарочито после изградње
Ересундског моста (Копенхаген – Малме). Главне луке су Копенхаген, Хелсингер, Колундборг, Алборг и Архус. Туристички центри Данске су: Копенхаген, летовалишта на југозападу Јиланда и на северу Селанда, забавни парк Леголанд у Билунду и др. У туристичком
погледу, Данска је позната као земља лего коцкица и мале сирене.
Ересундски мост - тунел повезује Скандинавско
полуострво са средњом Европом
Копенхаген је главни град, највећа лука Данске и једна од највећих на северу Европе
(1.086.000 становника, 2003). Град се налази на острвима Селанд и Амагер. Развио се на
месту мале рибарске луке Хавн (11. век), а од 1445. године је главни град Краљевине Данске. Познат је по бројним музејима (Национални, Уметнички, музеј занатства), дворцу
Амелијенборг (1749-1760), краљевској резиденцији (1794), забавном парку Тиволи (1843),
дворцу Кристијанзборг (1749-1760), градској кући (1892-1905), Мраморној цркви, универзитету (1479), статуи Мале сирене итд. У Копенхагену и околини концентрисано је око 50%
17
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
индустије Данске. Развијене су прехрамбена, машинска, електронска, текстилна, порцеланска, хемијска индустрија, бродоградња итд. У близини града је међународни аеродром
Каструп.
ЕСТОНИЈА
епублика Естонија (естонски: Eesti Vabariik), je држава у северној Европи, на источној обали обали Балтичког мора. Већи део државе налази се на полуострву
између Финског залива на северу и Ришког залива на западу. Површина Естоније износи 45.227 km2. На тој територији живи 1.370.052 становника (2000), уз густину насељености 30,3 ст./km2. Главни град је Талин (386.000 становника, 2002). По државном уређењу Естонија је парламентарна република, а званични језик је естонски.
Естонија је низијска држава са брежуљцима и платоима, између којих су речне долине. Северни део је представљен пешчаном и замочвареном низијом, док је југ нешто виши
и има таласаст изглед. На југу се налази највиша тачка Естоније, која не достиже ни 200 m
надморске висине. У рељефу доминирају глацијални наноси, са благим депресијама између
морена. Естонији припадају бројна острва у Балтичком мору, а највећа су: Саарема, Муху,
Хијума, Вормси и Кихну.
Клима је умерено-континентална, а степен континенталности се повећава према југу
и истоку. Зиме су оштре и хладне, а лета умерено топла. Естонија има велики број глацијалних језера, формираних задржавањем воде у депресијама између плеистоцених морена.
Језера су углавном мала, а највећа су: Чудско (на граници са Русијом), Виртсјарва и Нарва.
Ова језера су међусобно повезана реком Нарвом која се улива у Фински залив. Реке Естоније су кратке, али богате водом. По дужини се истиче и река Пјарну, која се улива у Ришки залив. Под плитким језерима, мочварама и тресетишта је 22% територије Естоније, а
под шумама 42%.
Колонизација становништва из Русије у време царске власти утицала је на формирање сложене етничке структуре становништва. Поред Естонаца (65% становништва), бројни су и Руси (28%). Украјинци чине 3% становништва, Белоруси 2% и Финци 1%. Естонци су народ угро-финског порекла и по језику су сродни Финцима. Око 38% становништва верски је опредељено (14% евангелисти, 20% православни). Око 20% популације Естоније живи у градовима. Осим Талина, већи градови су (2002): Тарту (101.000 становника),
Нарва (62.000), Кохтла Јарве (43.000) и Пјарну (40.000). Рурално становништво не живи у
класичним селима, већ у издвојеним домаћинствима, слично војвођанским салашима.
Највећи део Естоније заузимају ливаде и пашњаци. Они стварају добру основу за
развој сточарства, нарочито млечног говедарства. Влажна и прохладна клима погодује
узгоју лана, а остале значајне ратарске културе су: кромпир раж, јечам, овас, зоб итд. Најважније минерално богатство Естоније су уљани шкриљци, који се јављају у појасу између
језера и морске обале, а постоје и резерве фосфата. Центар прераде уљаних шкриљаца је
град Кохтла Јарве. Развој индустрије у време СССР-а кочила је близина Лењинграда (данашњи Санкт Петерсбург). Заступљене су: хемијска, електронска, бродоградња, машинска,
метална, дрвна, прехрамбена и индустрија грађевинског материјала. Највећи саобраћајни
центар је Талин (главна лука и аеродром).
Р
18
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
црква Александра Невског у Талину
Талин, главни град Републике Естоније (386.000 становника, 2002), налази се на јужној обали Финског залива. Град је подигао дански краљ Валдемар други 1219. године.
Талин се прикључио Ханзи (Савезу европских трговачких градова) 1248. године и у 14. и
15. веку се нагло развија. Кроз историју је био под влашћу витезова Теутонског реда (1346).
Швеђана (16-17. век), Руса (1710-1918) и Немаца (1941-1944). Од 1991. године је главни
град, трговачки, привредни, културни, научни и управни центар Естоније. Архитектура
града показује северноевропске специфичности. Сликовито старо градско језгро је под
заштитом UNESCO. Међу грађевинама се истичу: катедрала Св. Николе (15. век), градска
већница (1371-1404), дворац Томпеа - седиште скупштине и владе (18. век), православна
црква Александра Невског (19. век), Музеј естонске уметности итд. Талин је важна трговачка и рибарска лука, са бродоградилиштем и развијеном машинском, прехрамбеном, дрвном и цементном индустријом.
ЛЕТОНИЈА
епублика Летонија (летонски: Latvijas Republika, Latvija) је држава у северној Европи, на источној обали Балтичког мора. Површина државе износи 64.589 km2,
а број становника 2.377.383 (2000 године. Летонија је ретко насељена земља
(36,8 ст./km2). Главни град је Рига (747.000 становника, 2002). Званични језик је летонски.
По државном уређењу Летонија је парламентарна република.
У рељефу доминира низија са плеистоценим моренама (западни део Источноевропске низије. На истоку земље су шумовита узвишења Балтичке висоравни (Гајзинкалнс), док
се између Западне Двине и Лијелупе прострире низија која се спушта према Ришком заливу. Приморски део Летоније се назива Курландија. Брежуљкасти предео између река Лијелупе, Даугаве и Гаује одликује се изванредним природним лепотама и назива се курландска
Швајцарска. Клима Летоније је умерено-континентална, са хладним зимама и умерено топлим летима. Западни део државе је под извесним климатским утицајем Атлантског океана и
прима већу количину падавина, док се ка истоку степен континенталности повећава. Све
реке су притоке Балтичког мора, а најдуже су: Западна Двина (Даугава), Лијелупа, Гауја и
Вента (Виндава). Између морена налази се око 3.000 малих глацијалних језера. Природну
вегетацију чине мешовите шуме бора, смрче и брезе, а поред Ришког залива чисте борове
шуме. Тресетишта покривају 6% територије, а шуме 44%.
Летонија је етнички хетерогена држава. Летонци чине 57% становништва, Руси 32%,
Белоруси 4%, Украјинци 3%, Пољаци 2% итд. Летонци су индоевропски народ из балтичке језичке групе, сродни Литванцима. У њиховом формирању учествовали су германски,
словенски, нордијски и финско-угарски елементи. У верском погледу, 55% становништва
су протестанти - лутерани, 24% католици, 9% православни, 12% остали (2004). Око 2/3
становништва живи у градовима, од тога 1/3 у Риги. Остали већи градови су (2002): Даугавпилс (113.000 становника), Лијепаја (88.000), Јелгава (66.000), Јурмала (55.000) и Вентспилс.
Као и у Естонији, ретка су збијена сеоска насеља, већ рурално становништво живи углавном на издвојеним домаћинствима – салашима и мајурима.
Р
19
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
Пољопривреда Летоније усмерена је на млечно говедарство и свињогојство. Од
биљних култура доминирају кромпир, житарице, шећерна репа и лан. Развијена је и експлоатација тресета. Главне индустријске гране су: машинска, прехрамбена, дрвна, папирна
и електроиндустрија. Главне луке су: Рига, Вентспилс (нафтни терминал за извоз руске
нафте) и Лијепаја. Летонија има два међународна аеродрома (Рига и Лијепаја).
Рига, главни град и лука Летоније (747.000 становника, 2002), налази се на ушћу Западне Двине у Ришки залив (Балтичко море). Изграђена је 1201. године на месту старог
ливонског насеља и тврђаве немачких крсташа. Године 1561. Рига је постала слободни
град. Од 1581. била је под влашћу Пољске, од 1621. под влашћу Шведске и од 1710. године
под влашћу Русије. Крајем 18. века развија се индустрија, трговина и занатство, а крајем 19.
века Рига постаје једна од највећих балтичких лука. Упркос разарању у Другом светском рату, сачуван је део старог градског језгра са уским улицама и бројним грађавинама из 12-19.
века (под зашитом UNESCO): катедрала (13-18. век), готска црква Св. Петра (15. век), замак
немачког витешког реда (1336). На језеру Југли налази се Етнографски музеј на отвореном.
Од 1991. године Рига је главни град независне Летоније, привредни, културни и образовни
центар (универзитет од 1919. године). Град има развијену бродоградњу, електотехничку,
машинску, хемијску, дрвну, текстилну и прехрамбену индустрију.
ЛИТВАНИЈА
епублика Литванија (литвански: Lietuvos Respublika, Lietuvа) је држава у северној
Европи, на јужној обали Балтичког мора. Има површину од 65.300 km2,
3.454.000 становника (2003) и густину насељености 52,9 ст./km2. Главни град је
Виљнус (542.000 становника, 2001). Литванија је парламентарна република, а званични језик је литвански.
Рељеф Литваније је низијски и благо заталасан, са бројним глацијалним језерима између моренских наноса и песковитим равницама. Највишу тачку територије представља
моренско узвишење на истоку земље (292 m надморске висине). Клима је измењена приатлантска, а у правцу истока се повећава степен континенталности. Зиме су оштре а лета
знатно свежија него у јужној Европи. Најдуже реке су Њемен (Немунас) и Вента (Виндава),
притоке Балтичког мора. Њемен је плован низводно од Каунаса и користи се за транспорт
дрвне грађе. Вегетацију чине мешовите шуме бора, смрче и брезе, а на пешчаним динама
уз море чисте борове шуме. Шумски појас, иако је добрим делом посечен, и даље представља значајан елемент у пејзажу и привреди Литваније. Шуме покривају 30% територије.
Од свих прибалтичких држава, Литванија је етнички најхомогенија. Литванци чине
80% становништва, Руси 9%, Пољаци 7%, Белоруси 2% и др. (2004). Литванци припадају
балтичкој језичкој групи индоевропске породице народа. Потичу од старих балтичких
племена која су населила балтичо приморје пре око 2.000 година. Око 80% становника су
католици, а остали су православни, протестанти и др. Више од 1/3 становништва живи у
два града - Виљнусу и Каунасу (377.000 становника, 2001). Остали већи градови су: Клајпеда (193.000), Шауљај (143.000), Паневежис (119.000), Алитус (72.000) и Маријанполе.
Р
панорама Виљнуса
Основне пољопривредне културе Литваније су житарице (раж и зоб), лан, уљана репица и крмно биље. Риболов је развијен на Балтичком мору. Енергетску основу државе у
20
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
прошлости је чинио тресет, а данас се 70% електричне енергије добија из нуклеарних централа. Међу индустријским гранама најразвијеније су прехрамбена, дрвна, машинска и
електротехничка, а у мањој мери хемијска, стакларска, папирна и индустрија цемента. Главна извозно-увозна лука је Клајпеда, а аеродроми се налазе у Виљнусу, Каунасу и Паланги.
Виљнус, главни град Литваније (542.000 становника, 2001), налази се на обалама реке
Нериса. Основан је у 10. веку. Од 1323. године је главни град Краљевине Литваније. Године 1377. порушили су га тевтонски витезови, а након тога је обновљен. Био је под руском,
пољском и немачком влашћу. Од 1991. је главни град Републике Литваније и привредни,
културно-историјски, саобраћајни и образовни центар. Град има развијену електротехничку и прехрамбену индустрију. Знаменитости града су: замак са Гедиминасовом кулом из 14.
века старо градско језгро из 15-16. века (под заштитом UNESCO), катедрала, бројне цркве
итд. Виљнус има стари универзитет од 1579. године. Велики је саобраћајни чвор (железничка раскрсница).
ИСЛАНД
епублика Исланд (исландски: Lýdhveldidh Ísland) је држава на истоименом острву у
северном делу делу Атлантског океана, јужно од северног поларног круга. Исланд се налази 300 km источно од Гренланда и 1.000 km северозападно од
Шкотске, а припадају му и оближња мала острва. То је најређе насељена држава Европе.
На површини од 102.928 km2 живи 300.000 становника (2005), са густином насељености од
2,9 ст./km2. Главни град је Рејкјавик (112.000 становника, са околином 175.000 становника,
2001). Исланд је парламентарна република, а званични језик је исландски.
Острво Исланд је висораван вулканског постанка. Налази се у тектонски лабилној
зони, на контакту Евроазијске и Северноамеричке тектонске плоче. На Исланду постоји
око 140 вулкана, од чега се 26 сматра активним. Највиши врх на острву је угашени вулкан
Ерефајекул (2.119 m надморске висине). Од активних вулкана најпознатији је Хекла (1.447
m), који је од 9. века имао око 30 ерупција. Ледници покривају око 11% површине Исланда. Јављају се платоски ледници од којих се одвајају леднички језици и спуштају ка океану.
Највећи ледници су Ватнајекул (површине 8.460 km²), Лангјекул (953 km²), Хофсјекул (925
km²) итд. Северна и источна обала Исланда је засечена фјордовима. На јужној и западној
обали налазе се мале песковите равнице, формиране таложењем речног наноса.
Голфска струја чини климу Исланда знатно блажом него што би се по географској
ширини могло очекивати. Због топлог океанског утицаја, средња јануарска температура у
Рејкјавику је -0,6ºС. Зима је непријатно годишње доба, не толико због температурних прилика, већ због дужине трајања (8 месеци). Лета су кратка и прохладна (средња јулска температура у Рејкјавику износи 11ºС. За климу Исланда су карактеристичне честе промене времена, праћене олујним ветровима.
Р
Хекла, најактивнији исландски вулкан
Реке се радијално шире из централног дела острва и богате су водом током лета, када се хране сочницом. Најдужа река на Исланду је Пјорса, која тече ка југу. Хидрографске
21
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
специфичности острва, везане за вулканизам, су гејзири – водоскоци топле воде и солфатаре – сумпоровита врела. Највећи гејзири избацују воду до 100 m висине и представљају
туристичке атракције. Изражена глацијација и вулканске појаве дале су Исланду епитет
земља ватре и леда. Педолошко-биогеографски услови су неповољни. Нижи део Исланда
покрива тундра са лишајевима, ретком травом и ниским грмљем. На већим надморским висинама јављају се камените голети, а још више вечити снег и лед.
Становништво Исланда је концентрисано у приморском појасу, на 20% територије
државе, пре свега у југозападном делу острва, око Рејкјавика, где живи више од 50% становника, док је унутрашњост без насеља. Исланђани чине 96% популације, а остатак отпада на
Данце и Швеђане. Исланђани су германски народ, потомци викинга – норвешких досељеника из 9. века. У исландском језику се јављају келтски елементи, које су донели ранији
досељеници са Британских острва. Протестанти чине 92% становништва. Исланд је од 13.
века био под политичким утицајем Норвешке, а касније Данске. Земља је независна од
1944. године. После Другог светског рата Исланд је потпао под политички утицај САД-а.
На острву се налази неколико америчких војних база. Осим Рејкјавика, већи градови су
(2001): Копавогур (24.000 становника), Хафнафјордур (20.000), Акурејри (16.000) и Кефлавик (7.800).
Основне привредне гране на Исланду су рибарство и сточарство. Држава има модерну риболовну флоту, посебно за лов бакалара, харинги и китова, а сушена и конзервирана
риба и рибље уље су главни извозни производи. На оскудним пашњацима се узгајају овце
и говеда. Због неповољних климатских и педолошких услова, ратарство је ограничено на
малу површину, претежно под крмним биљем и кромпиром, док се воће и поврће добијају
из бројних стакленика. Већина енергетских потреба се задовољава коришћењем природне
топле воде (геотермална енергија) и из хидроелектрана. Индустрија је слабо развијена. Највећи значај имају фабрике за конзервирање рибе у Рејкјавику, Сиглуфјордуру и Акурејрију.
Заступљене су и производња вештачких ђубрива, текстилна, електроиндустрија и обојена
металургија (алуминијум). Туризам добија на значају, јер природне лепоте Исланда привлаче све већи број страних гостију. Главне луке за извоз рибљих производа су Рејкјавик, Кефлавик, Акранес, Хафнарфјордур, Исафјордур и Сиглуфјордур. Одржава се редовна трајектна веза са Шкотском, а у Кефлавику код Рејкјавика се налази међународни аеродром.
Рејкјавик, главни град Исланда, налази се на југозападној обали острва. То је најсевернији главни град на Земљи (64º08' с.г.ш.). Прво насеље на месту Рејкјавика основали су
викиншки досељеници још 874. године. Назив града потиче од речи reykja, што значи дим,
јер се над градом скоро стално налази димна завеса од водене паре, која испарава из топлих извора. Град има карактеристичну архитектуру са разнобојним дрвеним кућама, а загрева се топлом водом гејзира, која је цевоводима спроведена до кућа. У граду се налазе
Универзитет (1911) и неколико фабрика, углавном за прераду рибе.
ЦЕНТРАЛНА ЕВРОПА
АУСТРИЈА
епублика Аустрија (немачки: Republik İstereich) је држава у средњој Европи. Налази се у источном делу Алпа и у њиховој северној и источној подгорини, без
излаза на море. Према географском положају, Аустрија је алпско-подунавска
земља. Има површину од 83.871 km2, и 8.032.926 становника (2001). Густина насељености
износи 95,8 ст./km2. Главни град је Беч (1,55 милиона становника). Аустрија је парламентарна република, а званични језик је немачки.
Аустрија је планинска држава на 2/3 територије, а само 1/3 чине речне долине, котлине и ободни делови Панонске низије. У великом луку од Боденског језера до Бечког
басена пружају се венци Источних Алпа: Ретијски, Севернотиролски, Високи и Ниски Тауерн, Карнски Алпи, Аустријски Алпи и Караванке. Највиши врх Аустрије је Гросглонкер
(3.797 m) у Виском Тауерну. На аустријским Алпима се јављају мањи ледници, а очувани су
бројни глацијални трагови рељефа плеистоцене старости. Висина Алпа се смањује ка истоку и северу. Северно од Дунава земљиште је благо заталасано са висином 800-1.400 m
(део Чешког планинског масива). Јужно од Дунава је зараван, која представља продужетак
Р
22
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
висоравни Баварске. Низијско земљиште се јавља само на крајњем истоку, у Бечком басену,
који је део Панонске низије.
На западу и у средишњем делу Аустрије влада алпска клима, која према истоку прелази у умерено-континенталну. Алпе карактеришу дуге и снежне зиме, док су лета кратка и
свежа. Количина падавина износи 500-900 mm у низијским деловима на истоку, до 1.5002.000 mm на Алпима. Карактеристична је појава топлог јужног ветра фена, који спуштајући
се низ планинске падине убрзава отапање снега. Окосницу хидрографске мреже чини Дунав, који протиче кроз Аустрију на дужини од 350 km. Његове најдуже притоке су Ин са
Салцахом, Ипс, Штајер и Драва са Муром. Мање реке северне Аустрије припадају сливу
Лабе, а западне Аустрије сливу Рајне. Аустрија је богата ледничким језерима, углавном
мале површине. Највећа се налазе у пограничним зонама према Немачкој и Швајцарској
(Боденско језеро) и Мађарском (Нежидерско). Остала већа језера су: Алтерско, Траунско,
Шлегајс и Милштетско. Нижи делови територије су обрађени, а у Алпима је вегетација
распоређена по висинским појасевима (мешовите шуме букве, храста, липе, ариша), изнад
којих су пашњаци. Шуме покривају 42% територије.
Аустријанци чине 91% становништва. То је германски народ, веома сродан Немцима, а говоре и немачким језиком. Од националних мањина издвајају се Корушки Словенци,
Градишћански Хрвати, Чеси и Мађари. У верској структури доминирају католици 73%, затим протестанти и муслимани. Више од 60% планинског дела државе је ненасељено, а 70%
становништва живи у Бечкој, Градишћанској и Клагенфуртској котлини. Осим главног
града Беча, већи градови Аустрије су (2003.): Грац (226.000 становника), Линц (183.50), Салцбург (142.700), Инзбрук (113.400), Клагенфурт (Целовец, 90.100), Санкт Пелтен, Филах
(Бељак) итд.
Имајући у виду морфолошке и климатске одлике, само 20% територије је погодно за
обраду, углавном у Бургеланду, Доњој Аустрији и Бечком басену. Основне културе су:
шећерна репа, житарице и кромпир, док је на Алпима развијено сточарство. Рудно богатство Аустрије је разноврсно. Највећи значај имају: гвоздена руда у Штајерској, магнезит у
Корушкој, угаљ у околини Клагенфурта и Граца. На Алпима се налазе лежишта соли, а
значајна је и производња нафте, као и хидроенергетски потенцијал алпских река. Аустрија
је развијена индустријска држава. Највећи значај имају: црна и обојена металургија, машинска, текстилна, хемијска, петрохемијска, електронска, дрвна и папирна индустрија. Саобраћај је добро развијен. Аустрија има 6 међународних аеродрома, а главна пристаништа на
Дунаву су Беч и Линц. На Алпима бројни путеви прелазе преко високих превоја, као што
су Арлберг (1.802 m) и Бренер (1.370 m). Значајан извор прихода је и туризам, пре свега у
Бечу и на Алпима. Главни туристички центри су: Беч, Салцбург, Селден, Кицбил, Лех,
Санкт Антон, Инсбрук итд.
долина Ина, аустријски Тирол
Беч, главни град Аустрије, налази се на Дунаву (Бечки канал) и има 1,55 милиона
становника (2001). Град су основали Келти, а у 1. веку је био римска база. Беч је био под
23
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
влашћу Франака (6. век), Мађара (10. век) и трговински центар за време крсташа. Био је
средиште Светог римског царства (1558-1806), Аустријског и Хабзбуршког царства (18061867), и Аустроугарске (до 1918). У Другом светском рату град је бомбардован од стране
савезника, а 1945. године су га заузеле совјетске трупе. Од 1945. до 1955. године био је под
окупацијом западних савезника. Беч је финансијски, привредни, саобраћајни и политички
центар Аустрије, а пре свега један од водећих културних центара Европе. У граду су рођене
или живеле многе познате личности: Ф. Шуберт, Ј. Штраус млађи, А. Шенберг; В. А. Моцарт, Л. В. Бетовен, Ј. Брамс, Г. Малер, С. Фројд итд. Познате образовне институције су
универзитет (1365) и Висока техничка школа (1815). Значајне грађевине Беча су: Бечка
опера, музеји, галерије (Албертина), старо градско језгро под заштитом UNESCO (са катедралом Св. Стефана и Капуцинерском црком), дворци Хофбург и Шенбрун под заштитом
UNESCO, дворац Белведере (палата принца Еугена Савојског) итд. Беч има развијену машинску, хемијску, електронску, текстилну и прехрамбену индустрију. Највећи је саобраћајни центар Аустрије, са великом луком на Дунаву и међународним аеродромом Швехат. Беч
је центар Међународне агенције за атомску енергију и Организације за развој индустрије.
ЛИХТЕНШТАЈН
К
нежевина Лихтенштајн (немачки: Fürstentum Liechtenstein) је патуљаста држава у
средњој Европи, између Аустрије и Швајцарске. По површини и броју становника то је једна од најмањих европских земаља (160 km2 површине, 40.000 становника (2005), густина насељености 250 ст./km2). Главни град је Вадуз (5.000 становника,
2002). Лихтенштајн је парламентарна монархија на челу са кнезом, а званични језик је
немачки.
Рељеф Лихтенштајна је планински, на граници Источних и Западних Алпа. Највиша тачка територије је Граушпиц (2.599 m), на тромеђи са Швајцарском и Аустријом. Низијски предели се јављају на западу државе, у долини Рајне. Клима је планинска, а поред
Рајне умерено-континентална. У Лихтенштајну Рајна прима кратке притоке, међу којима је
најдужа река Ила. Доминира листопадна (већином искрчена) и четинарска шума, ливаде и
пашњаци, а на већим висинама су планинске голети. Шуме покривају 35% територије.
Вадуз
Основну популацију чине Лихтенштајнци (61%), мали германски народ који говори
алемански дијалекат немачког језика. Остало становништво чине: Швајцарци, Аустријанци, Немци, Италијани и др. У верској структури доминирају католици (80%), протестанти
и др. Лихтенштајн је настао у 14. веку, када је феудална породица Лихтенштајн окупила
суседне властелинске поседе, са средиштем у грофовији Вадуз. Западни долински део Лихтенштајна је густо насељен, а планински источни део веома ретко. Поред Вадуза, већа
насеља (2002) су: Шан (5.600 становника), Тризен (4.600) и Балцерс (4.300).
Главнину прихода становништво не остварује од пољопривреде, већ од туризма,
услуга и индустрије. Лихтенштајн је једна од најбогатијих држава света. Од 1924. године
24
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
налази се у царинској, привредној и монетарној унији са Швајцарском, али је сачувао елементе државности (застава, грб, химна итд.). Развијене су прецизна механика, текстилна,
прехрамбена, керамичка, електронска и фармацеутска индустрија. Вадуц је седиште међународних финансијских институција. Лихтенштајн нема свој аеродром, већ користи аеродром Клотен у Швајцарској.
СЛОВАЧКА
ловачка Република (словачки: Slovenská Republika, Slovenskо) је држава у источном
делу средње Европе. Има површину од 49.034 km2, 5.379.455 становника (2001)
и густину насељености 109,7 ст./km2. Главни град је Братислава (428.000 становника, 2001). Словачка је парламентарна република, независна од 1993. године, када се
Чешка и Словачка споразумно раскинуле државну заједницу. Званични језик је словачки.
Рељеф Словачке је највећим делом планински, рашчлањен речним долинама. Словачка обухвата Западне Карпате, који се у луку пружају од Дунава на југозападу до границе
са Украјином на истоку. На западу су ниске планине Мали и Бели Карпати, у средишњем
делу Високе Татре, а на истоку шумовити Бескиди. У унутрашњем делу карпатског лука налазе се Ниске Татре и Словачке рудне планине. Највиша тачка Словачке је врх Герлаховка
(2.665 m) на Високим Татрама. Низије (ободни делови Панонског басена) јављају се на југу
и југоистоку. По времену постанка, рељеф Словачке је млад. Карпати су издизани покретима алпске орогенезе, а низијски делови земље су још млађи. Јављају се крашки (пећине и
јаме) и глацијални облици рељефа (циркови и валови некадашњих карпатских ледника).
Клима Словачке је умерено-континентална, а на вишим деловима Карпата планинска. Честе су температурне инверзије. Јасна разлика између зиме и лета указује на повећавање степена континенталности идући у правцу истока. Окосницу речне мреже чини Дунав
(гранична река према Мађарској), коме притичу: Вах, Морава, Нитра, Хрон, Ипељ итд. На
Високим Татрама јављају се мала глацијална језера. У нижим деловима Словачке заступљене су травне површине и листопадне шуме (храст, црни граб), следе мешовите (буква, смрча, јела) и на вишим теренима четинарска шума (смрча). Шуме покривају 41% територије.
По националној структури, 86% становништва чине Словаци, 10% Мађари, затим
Роми, Чеси, Русини итд. Словаци су народ западнословенске групе индоевропске породице народа. Потичу од старих словенских племена која су досељена у 7. веку. Словачка је
била под мађарском влашћу више од 1.000 година (906-1918), када је постала део Чехословачке. Становништво је претећно католичко (69%) и протестантско. Осим Братиславе,
већи градови су (2001): Кошице (236.000 становника), Прешов (93.000), Нитра (87.000),
Жилина (85.000), Банска Бистрица (83.000), Трнава, Тренчин и Мартин.
С
Кошице, центар словачке црне металургије
Пољопривреда је традиционална делатност становништва Словачке. Главне земљорадничке културе су: пшеница, јечам, кукуруз, шећерна репа, кромпир, воће и винова лоза.
25
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
Развијено је месно и млечно говедарство, овчарство и шумарство. Словачка располаже значајним рудним благом: гвоздена руда, манган, бакар, антимон, злато, олово, цинк, магнезит, лигнит, нафта и природни гас, угаљ и камена со. Од заостале аграрне земље, Словачка
се у периоду после Другог светског рата развила у индустријско-аграрну земљу. Главне гране индустрије су: црна и обојена металургија (Кошице), машинска, хемијска и петрохемијска, индустрија саобраћајних средстава, гуме, цемента, текстилна, прехрамбена итд. Добро
су развијене све врсте саобраћаја. Највећа речна пристаништа на Дунаву су Братислава и
Комарно, а међународни аеродроми се налазе у Братислави и Кошицама. Словачка има и
све већи туристички значај. Развијен је планински (Високе Татре), градски (Братислава) и
бањски туризам.
Главни и највећи град Словачке је Братислава (428.000 становника, 2001). Основали
су га Келти и Римљани на Дунаву, а населили Словени у 8. веку. Године 1291. Братислава
је постала слободни краљевски град. Била је престоница Мађарске у периоду 1541-1784.
године, а у граду су вековима крунисани мађарски краљеви. После Првог светског рата, када је формирана Чехословачка, Братислава је постала престоница провинције Словачке, а
од 1993. године главни град независне Словачке. Братислава је привредни, политички, саобраћајни, културни и образовни центар државе. Има универзитет од 1467. године. Истичу
се старо градско језгро са барокним и класицистичким градским кућама, дворац (12-15.
век), готска катедрала Св. Мартина (14-16. век), градска већница (13. век), Национална галерија, Национални музеј, рушевине града Девина (9-15. век) на ушћу Мораве у Дунав итд.
Развијене су хемијска, аутомобилска, текстилна и прехрамбена индустрија. Братислава је
саобраћајни центар Словачке (лука на Дунаву и међународни аеродром).
ПОЉСКА
епублика Пољска (пољски: Polska Rzeczpospolita), држава на североисточном ободу средње Европе, налази се између јужне обале Балтичког мора на северу и
планинског венца Карпата на југу. Са површином од 312.685 km2, спада у веће
државе Европе. Пољска има 38.230.000 становника (2002) и густину насељености 122,3
ст./km2. Главни град је Варшава (1,61 милиона становника, 2002). Пољска је по државном
уређењу парламентарна република, а званични језик је пољски.
Пољска је претежно низијска земља (87% територије налази се испод 300 m надморске висине). Рељеф се постепено издиже од севера ка југу. Око 50% државе заузима Немачко-пољска низија (Поморје, Мазурија, Подласје и Великопољска низија). То је велика глацијална низија, чији је рељеф обликован моренама плеистоценог ледничког покривача.
Јужно од низије пружа се Малопољска висораван (Шлеска висораван на западу и Лублинска на истоку). Са висоравни се издиже громадна планина Лиса гора. Планине се јављају и
у јужном пограничном појасу. На граници са Чешком налазе се херцинске громадне планине Судети и Крконош, а на граници са Словачком северни Карпати, веначне планине
алпске орогенезе. Највижи врх Пољске је Риси (2.499 m) у Карпатима.
Клима Пољске је у основи умерено-континентална, али се разликује од севера ка југу.
Могу се издвојити три климатска појаса: маритимна клима северне Пољске (Поморје), клима низија централне Пољске, са топлим летима и мањом количином падавина, и клима висоравни и планина на југу, са оштрим зимама и свежим летима. Падавине доносе западни
ветрови са Атлантског океана. Општа карактеристика климе Пољске је повећавање степена
континенталности од севера ка југу и од запада ка истоку. Већина река у Пољској извире на
планинском југу земље, тече ка северу и северозападу и улива се у Балтичко море. Национална река је Висла, са притокама Наревом, Бугом и Саном. Друга значајна река је Одра
(погранична према Немачкој), са притокама, Нисом и Вартом. Између морена Немачкопољске низије налазе се бројна глацијална језера. Највећу језерску групу чине Мазурска
језера на североистоку Пољске (највећа међу њима су језера Снјардви и Мамри), затим Поморска језера на северозападу (Лебско и Домбје). Глацијална језера у цирковима јављају се
и на Карпатима. Листопадне шуме у низијама Пољске су добрим делом искрчене за потребе пољопривреде. На моренама, песку и лесу расту мешовите шуме букве и јеле, а изнад
њих четинарске шуме. Шуме покривају 29% територије.
Р
26
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
Миколајки, једно од Мазурских језера
Пољска је национално хомогена држава; 97% становништва чине Пољаци. То је највећи западно-словенски народ, који потиче од старог словенског племена Пољана, које је у
10. веку формирало државу око средњег тока Висле. У Другом светском рату Пољска је
изгубила 22% становништва или 6,5 милиона људи. Између 1939. и 1946. године смањен је
број становника са 34,8 на 23,8 милиона. Услед промена државних граница, после Другог
светског рата дошло је до великих миграција (исељавање Немаца из западне Пољске и досељавање Пољака из Литваније, Белорусије и Украјине). У иностранству данас живи око
9,5 милиона Пољака (САД, Немачка, Француска, Белорусија, Бразил, Литванија, Украјина
и др.). Око 91% становништва су католици, а затим православни и протестанти. Највећи и
главни град Пољске је Варшава, а остали већи градови су (2002): Лођ (784.000 становника),
Краков (бивша престоница Пољске, 734.000), Вроцлав (633.000), Познањ (581.000), Гдањск
(457.000), Шћећин (416.000), Бидгошћ. Лублин, Гожув Великопољски, Зјелона Гора, Гдиња, Торуњ, Плоцк, Вроцлавек, Бјалисток, Жешов, Бјелско-Бјала, Киелце, Честахова итд.
Посебно интересантна је и коцнентрација индустријских градова на Шлеској висоравни:
Катовице, Забже, Битом, Хожув, Гливице итд.
Развијена пољопривреда Пољске располаже са 15 милиона ha ораница и 4 милона
ha ливада и пашњака. Главне кулутре су: раж, зоб, јечам, пшеница, кромпир, шећерна репа,
дуван, лан, хмељ итд. Развијено је сточарство (говеда, овце, свиње), а у балтичком приморју
и рударство. Пољска је богата минералним сировинама, а највећи значај имају велике резерве каменог угља (Горња Шлеска, Лублин, Валбжих, Нове Руде; прво место у Европи).
Значајне су и резерве мрког угља (Белхатов, Конин, Богатиње), природног гаса (југоисточни Карпати), бакра (Глогов, Болесјавец, Злоторија), олова, цинка, гвоздене руде и камене
соли. На основу природних ресурса развила се снажна индустрија: црна и обојена металургија (Горња Шлеска), хемијска (Лођ, Познањ, Пулав, Шћећин), вештачка ђубрива, машинска (Варшава, Краков, Гдањск), текстилна, прехрамбена, бродоградња (Гдањск, Гдиња,
Шћећин), електроиндустрија (Варшава, Вроцлав), рафинерије нафте, фармацеутска, дрвна,
дуванска, гумарска, термоелектране итд. Пољска има 9 међународних аеродрома, а велике
реке су пловне и повезане каналима. Главне луке на обали Балтичког мора су Гдиња, Гдањск и Шћећин.
Варшава, главни и највећи град Пољске (1,61 милиона становника, 2002) налази се
на обали Висле. Град је основан 1300. године и развијао се као трговински центар. Пао је
под пољску власт 1526. године, а постао престоница 1596. године. Варшавом су владали
Руси, Пруси и Немци. Окупирали су је Немци и у Првом и Другом светском рату. Најтежа
разарања Варшава је доживела у Другом светском рату. Чувен је Варшавски гето, четврт у
којој је живело око 300.000 Јевреја, који су 1943. године подигли устанак против немачке
окупације. Немци су угушили устанак и убили готово све становнике четврти. После рата
град је реконструисан. Варшава је управни, индустријски, образовни и културни центар
Пољске. Развијене су: металургија, машиноградња, аутомобилска, хемијска, текстилна и
прехрамбена индустрија. Варшавски универзитет основан је 1816. године. Стари део града
је под заштитом UNESCO. Истичу се: катедрала Св. Јована (15. век), Краљевски дворац
(1596-1764), палата Красински (1677-1683), библиотеке, музеји итд.
27
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
НЕМАЧКА
авезна Република Немачка (немачки: Bundesrepublik Deutschland) је држава у средњој Европи, између Алпа на југу и Северног и Балтичког мора на северу. По
површини је шеста (357.027 km2), а по броју становника прва земља Европе
(82.500.000 становника 2005. године, густина насељености 231,1 ст./km2). Главни град је
Берлин (3,39 милиона становника). Званични језик је немачки. Немачка је савезна парламентарна република, која се састоји од 16 савезних дражава.
Морфолошки, Немачка обухвата терен од низија на северу до високих планина на
југу. На северу Немачке налази се велика Севернонемачка низију (део Немачко-пољске низије). То је пространа равница засута моренским материјалом и рашчлањена доњим токовима притока Северног и Балтичког мора. Између ове низије на северу, белгијске и француске границе на западу, Чешког масива на истоку и Швапске и Франачке Јуре на југу,
пружају се громадне планине средње Немачке: Ајфел, Таунус, Хинсрик, Вестервелд, Харц,
Тириншка шума, Франачка гора, Рудне планине, Швардвалд итд. То су ниске херцинске
планине створене у карбону и перму (варисцијски лук херцинске орогенезе). На југу Немачке налази се висораван Баварска (висине 400-600 m), и јужно од ње ограници северних
Алпа, са највишим врхом Немачке (Цугшпиц, 2.963 m).
Северозападни део Немачке има атлантску климу са благим зимама и свежим летима,
и падавинама које доносе западни ветрови. Долина Рајне има такође благу климу, али са
знатно топлијим летима. У унутрашњости и на истоку земље влада умерено-континентална клима са оштрим зимама и топлим летима, док крајњи југ има планинску климу, са дугим и снежним зимама. Количина падавина се повећава у правцу истока. Веће Немачке реке у сливу Северног мора су: Рајна (са Мозелом, Некаром и Мајном), Лаба (Елба), Емс и
Везер; у сливу Балтичког мора Одра са притоком Нисом; и у сливу Црног мора Дунав, са
притокама: Лех, Изар, Ин, Алтил и Наб. Највећи економски (саобраћајни) значај има Рајна, а сви већи токови су повезани пловним каналима. Најпознатији су Килски канал и
канал Дунав-Мајна-Рајна, који повезује Северно и Црно море. У подгорини Алпа и у
Севернонемачкој низији бројна су глацијална језера: Боденско (на граници са Аустријом и
Швајцарском), Кимско, Штарнбершко, Мирицко, Шверинско и др. Већи део Немачке је у
појасу листопадних шума (храст, буква). На песку и у низијама су вештачки засади бора, на
већим висинама шуме смрче и јеле, а у Алпима букове, мешовите и четинарске шуме (смрча, ариш). Шуме покривају 30,6% територије.
У националној структури становништва најбројнији су Немци (91,1%). Немци су се
развили из старих германских племена која су насељавала јужну Шведску, Данску и северну
Немачку, ширећи се постепено на исток, запад и југ. Остало становништво чине Лужички
Срби (Горња и Доња Лужица), Данци, Фризијци (Фрижани) и странци из Турске, Италије,
Грчке, Пољске, земаља бивше Југославије и др. Протестанти чине 37% популације и живе
углавном на северу, док југ насељавају католици (35%). Немачка је густо насељена држава,
посебно у градским агломерацијама у Руру, Франкфурту, горњем Порајњу, околини Штутгарта, Берлина, Хамбурга и Минхена. Најслабије су насељена северна мочварна подручја.
Поред главног града Берлина, највећи градови Немачке су (2003): Хамбург (1,73 милиона
становника), Минхен (1,23 милиона), Келн (969.000), Франкфурт на Мајни (644.000), Есен
(585.000), Бремен (543.000), Дортмунд, Штутгарт, Дизелдорф, Дуизбург, Хановер, Лајпциг,
Нирнберг, Дрезден, Магдебург, Хале, Ерфурт, Росток, Потсдам, Цвикау, Котбус, Карлсруе,
Улм, Фрајбург итд.
Немачка припада групи седам привредно најразвијенијих држава света. Пољопривреда је достигла висок ниво специјализације, али не подмирује потребе па се храна увози.
Главне културе су: раж, пшеница, јечам, кукуруз, крмно биље, кромпир, шећерна репа и
винова лоза. Развијено је интензвино сточарство, нарочито гајење говеда и свиња (месни
производи међу првима у свету), као и речно и морско рибарство. Немачка је једна од најразвијенијих индустријских земаља света. Индустрија се заснива на разноврсном рудном
богатству. Камени угаљ (Рурски и Сарски басен, Сигерланд, Ахен) чини базу ране индустријализације, а по производњи мрког угља Немачка је прва у свету. Јављају се и лежишта
нафте и природног гаса, гвоздене руде, камене соли, урана, поташе, олова итд; бројне термоелектране и хидроелектране итд. Најразвијенији индустријски центри су: Рурски басен,
С
28
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
Сарски басен, Берлин, Дрезден Хале, Штутгарт, Минхен, Хамбург, Франкфурт итд. Све
гране индустрије су развијене, а највећи значај имају: црна и обојена металургија, хемијска,
текстилна, машинска, оптичка, бродоградња, аутомобилска, дрвна, електронска итд. Индустрија се карактерише високим степеном концентрације производње и капитала. Доминирају крупни концерни, као што су: Тисен, Круп, Дортмунд Хердер, Ханиел и Хеш у производњи гвожђа и челика; Сименс у електротехничкој индустрији; Фолксваген, Опел и Мерцедес у аутомобилској индустрији; Бајер, Хест и БАСФ у хемијској индустрији итд.
По развијености друмског, железничког, ваздушног и воденог саобраћаја, Немачка је
међу првим земљама света. Највеће морске луке су: Хамбург, Вилхелмсхафен, Бременхафен, Росток, Либек и Бремен. Главне пловне реке су Рајна, Везер, Лаба и Дунав, као и
канали: Мителандски канал, Рајна – Мајна – Дунав, Килски, Дортмунд – Емс итд. Највеће
речне луке налазе се на Рајни: Дуизбург, Манхајм, Лудвигсхафен, Карлсруе, Келн итд. Низ
Рајну се крећу бродови натоварени угљем, челиком, вином, производима машинске и хемијске индустрије итд., а узводно танкери са нафтом, шлепови са житом и сировинама.
Немачка има 35 међународних аеродрома, а највећи су Франкфурту, Минхену, Дизелдорфу, Берлину и Хамбургу.
Берлин, главни град Немачке, налази се на реци Шпре и има 3,39 милиона становника (2003). Основан је у 13. веку. Био је члан Ханзе (Савез европских трговачких градова),
резиденција Хоенцолерна, главни град Бранденбурга, Пруске (1701), Немачког царства
(1871-1918), Вајмарске републике (1919-1932) и Трећег рајха (1933-1945). У Другом светском рату је разорен, а 1948. године је подељен на источни и западни део. Када су 1949. године успостављене независне владе у источној и западној Немачкој, Источни Берлин је
постао главни град Источне Немачке (ДР Немачка). Западни Берлин, иако је био окружен
територијом Источне Немачке, постао је део Западне Немачке (СР Немачка). Два дела града била су одвојена чувеним Берлинским зидом, који је саграђен 1961. године. Зид је срушен 1989. године, што је био увод у уједињење Немачке. Берлин је поново постао главни
град Немачке 2000. године, када је престоница премештена из Бона. Берлин је велики образовни, индустријски (електротехничка, прехрамбена, хемијска индустрија итд.), саобраћајни и културни центар. Град је познат по бројним културним установама: Хумболтов
универзитет (1810), Технички универзитет (1799), Академија наука (1700), Уметничка академија (1696), Државни музеј пруског културног наслеђа, Берлинска галерија, Музеј групе Мост, Египатски музеј, Пергамски музеј, Технички музеј, Берлинска опера итд. Симбол Берлина је Бранденбуршка капија, као и бројни дворци. Град има два међународна аеродрома
– Тегел и Шенефелд. У гравитационој сфери Берлина су мањи градови, од којих су се
неки већ спојили са градом: Потсдам, Шпандау, Шенеберг, Фриденау, Хојкелн итд.
ЧЕШКА
ешка Република (чешки: Ceská Republika) је држава у средњој Европи. Има површину од 76.866 km2, 10.230.060 становника (2001) и густину насељености 133,1
ст./km2. Главни град је Праг (1,16 милиона становника, 2001). Званични језик је
чешки, а по државном уређењу Чешка је парламентарна република.
У средишњем делу државе налази се благо заталасана Чешка котлина са широким
речним долинама. Између Чешке котлине и Моравске котлине на истоку налази се Чешкоморавска висија. Чешку котлину окружују старе громадне планине херцинске орогенезе. То
су Судети са Крконошем, Рудне планине, Чешка гора (Шумава) и др. Највиша тачка Чешке
је врх Снежник на Крконошу (1.603 m). На западу Чешке налази се висораван Бохемија, а
на југу је низија око реке Мораве, која представља најсеверније делове Панонског басена. У
кречњачким теренима развијени су крашки облици рељефа. Широм света позната је пећина Мацоха, северно од Брна (тзв. Моравски крш, који је истраживао и Јован Цвијић).
Клима Чешке је умерено-континентална, са хладним зимама и релативно топлим летима. Годишња количина падавина износи 500-700 mm у Чешкој котлини, а на околним
планинама 1.000-1.400 mm. Највише паавина примају Рудне планине и Чешка шума, које
су прве на удару западних ветрова са Атлантског океана. Најдуже реке су: Лаба, Влтава, Одра и Морава. Влтава је национална река Чешке, на којој се налази и главни град Праг. Улива се у Лабу низводно од Прага. Источни део територије одводњава река Морава, лева
Ч
29
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
притока Дунава. Крајњи североисточни део Чешке припада сливу Одре. Као резултат терцијарне вулканске активности, јављају се термоминерални извори и у свету познате бање:
Карлови Вари, Маријанске Лазне, Франтишкове Лазне и др. Шуме прекривају 33% територије Чешке. У низијама доминирају мешовите шуме букве, храста и црног граба, а на
вишим теренима шуме смрче, јеле и букве.
Чешка има национално хомогено становништво: 94% Чеха и 6% осталих (Пољаци,
Немци, Мађари, Роми и др.). Чешка је насељена још у неолиту. Први познати народ овог
простора били су Боји (отуда и стари назив за Чешку – Бохемија). Територија ове државе
била је ретко насељена пре доласка словенских племена у 6. веку. Чеси су народ који припада западнословенској групи индоевропске породице народа. По вероисповести 39% становника су католици, 4% протестанти и више од 50% неопредељених. Осим Прага, највећи градови Чешке су (2001): Брно (373.000 становника), Острава (315.000), Плзен (164.000),
Оломоуц (102.000), Либерец (98.000), Усти, Карлове Вари, Храдец Кралове, Падрубице,
Чешке Буђејовице и др.
Чешка је развијена индустријско-аграрна земља. У речним долинама Лабе, Влтаве и
Мораве налазе се најзначајнији аграрни рејони. Главне пољопривредне културе су: пшеница, шећерна репа, хмељ, кромпир, раж, кукуруз, јечам, воће итд. Велики део произведеног
кромпира се користи за добијање алкохолних пића, а јечма и хмеља за производњу пива. У
сточарству значајан је узгој говеда, живине и свиња. Чешка је богата рудама. Највећи значај
имају лежишта каменог угља код Кладна, Плзена и Жацлера. Значајна су и лежишта лигнита, каолина, глине, урана и графита. Међу свим словенским земљама средње, јужне и
источне Европе, Чешка има најразвијенију индустрију. Истичу се: црна и обојена металургија, машинска, аутомобилска (фабрике Шкода), прехрамбена (пиваре, фабрике шећера
и алкохолних пића), текстилна итд. На бази силиката развила се стакларска индустрија, а
на бази лежишта каолина, керамичка индустрија. Чешка има развијен друмски, железнички
и ваздушни саобраћај. Најзначајнији туристички центри су Праг, Карлове Вари и Маријанске Лазне.
Праг, главни град Чешке, је привредни и саобраћајни центар државе (1,16 милиона
становника, 2001). Налази се у центру Чешког басена на реци Влтави. Град има развијену
индустрију машина, стакла, папира и прехрамбених производа. Архитектонске и културне
вредности Прага превазилазе националне оквире и имају међународни значај. Средњевековна градска језгра Храдчани и Мала страна на левој, и Старе место на десној обали Влтаве спојена су крајем 18. века у јединствен град. Старо градско језгро Прага је светска баштина под заштитом UNESCO. У граду је основан први универзитет у средњој Европи – Карлов универзитет (1348). Праг је широм света познат по културно-историјским споменицима, међу којима се истичу: Храдчани са краљевском палатом, готском катедралом Св. Вита
(14. век), базиликом Св. Ђорђа (10. век) и дворцем Белведер (1534-1563). На Малој страни,
на левој обали Влтаве, налазе се барокне палате и црква Св. Николе (18. век). Влтава је премошћена са 13 мостова, од којих је најпознатији Карлов мост из 14. века. Треба поменути и
стару синагогу (1270), бројна позоришта, музеје, галерије итд. У Прагу су живели и стварали великани светске уметности, као што су: Б. Сметана, А. Дворжак, Ј. Хашек, Р. М. Рилке,
Ф. Кафка и др.
ШВАЈЦАРСКА
вајцарска Конфедерација (немачки: Schweizerische Eidgenossenschaft, Schweiz;
француски: Confederation Suisse, Suisse; италијански: Confederazione Svizzera; реторомански: Swizzera) је држава у средњој Европи, у централном делу Алпа и
северно од њих. Има површину од 41.285 km2 и 7.204.055 становника (2000). И поред претежно високопланинског рељефа, Швајцарска је густо насељена земља (174,5 ст./km2).
Главни град је Берн (123.000 становника, агломерација 320.000 становника, 2002). Швајцарска је лингвистички сложена држава, са четири званична језика (немачки, француски, италијански и реторомански). По државном уређењу је парламентарна савезна република
(конфедерација састављена од кантона).
Просечна надморска висина Швајцарске је 1.370 m, што јасно указује на високопланински рељеф. Већи јужни део Швајцарске чине Алпи, састављени од више планинских
венаца. Швајцарски Алпи су набрани у терцијару покретима алпске орогенезе и каракте-
Ш
30
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
ристични су по шаријажима и високим превојима (Симплон, Готхард и др). Швајцарској
припада део Савојских Алпа (на граници са Француском), Пенински, Лепонтијски, Бернски, Ретијски, Гларнски и Бернински Алпи. На Пенинским Алпима налазе се највиши врхови ове државе (Монте Роза 4.638 m и Матерхорн 4.505 m), као и највећи алпски ледник
(Алеч, 24 km дужина, 118 km2 површина). Трагови плеистоцене глацијације су изразити
(циркови, валови, терминални басени, морене, глацијална језера итд.). Северно од Алпа
налази се Швајцарска висораван (Мителанд), а на северозападу кречњачка планина Јура.
Географски положај Швајцарске утицао је да се овде стичу утицаји атлантске климе
са запада, медитеранске са југа и умерено-континенталне са истока. Алпи имају изразиту
планинску климу, са дугим снежним зимама и свежим летима. Швајцарска висораван и речне долине имају умерено-континенталну климу, а у области великих језера на југу осећају
се суптропски утицаји са Средоземног мора. У Швајцарској се налазе развођа између сливова Северног, Средоземног, Црног и Јадранског мора, са извориштима и горњим токовима великих европских река Рајне и Роне. По дужини се истичу још реке Ин (притока Дунава) и Аре (притока Рајне). Река Тићино, притока Поа, припада јадранском сливу. Реке су
богате водом и великог су пада, па се користе за производњу електричне енергије. Као трагови плеистоцене глацијације, очувала су се бројна језера у цирковима, валовима и терминалним басенима. Највећа међу њима су: Женевско (на граници са Француском), Боденско
(на граници са Немачком и Аустријом), Мађоре и Лугано (на граници са Италијом), Циришко, Тунско Нојшателско, Фирвалдштетско и др. Већа вештачка језера су Лак де Пи,
Лак де ла Гријер и др. Листопадна и четинарска шума изражене су по висинским спратовима, а на планинама се јављају и пашњаци. Планински врхови су под камењаром, голетима, снегом и ледницима. Шуме покривају 30% површине Швајцарске, а 32% чини оскудна
вегетација високих планина.
Швајцарци чине 79,5% становништва а остали народи 20,5% (Италијани, Срби,
Шпанци, Португалци, Турци и бројни други). Швајцарска је настала 1291. године стварањем одбрамбеног савеза три кантона (Ури, Швиц и Унтервалден), и ширила се у наредним
вековима прикључивањем других кантона. На Бечком конгресу 1815. године велике силе су
Швајцарској гарантовале политичку неутралност, која се поштује и до данас. Швајцарска
нација је формирана од германских (Немци) и романских елемената (Французи, Италијани
и Реторомани). Најзаступљенији је немачки језик (70%) становништва, затим француски
(19%), италијански (9%) и реторомански (1%). И поред лингвистичке разноликости, становништво се осећа Швајцарцима и тако се и изјашњавају. Католици чине 46% становништва, протестанти 40%, муслимани 2% и остали 12% (2004). Пораст броја становника
последњих деценија је убрзан због снажног досељавања стране радне снаге (20,5% највиши удео странаца у Европи). Највећа концентрација становништва између планине
Јуре и Женевског и Боденског језера (30% становништва). Поред главног града Берна, већи градови Швајцарске су: Цирих (967.000), Женева (470.000), Базел (402.000), Лозана
(116.000), Винтертур (90.000), Санкт Гален, Луцерн, Нојшател, Бил, Лугано, Сион итд.
И поред неповољних природних услова (свега 11% обрадивих површина), Швајцарска пољопривреда је остварила висок ниво специјализације. На Мителанду и у долини
Роне узгајају се житарице, кромпир, шећерна репа, дуван и др. Већи значај има сточарство,
нарочито узгој племенитих врста млечних говеда. Производња квалитетних сирева, маслаца и млечних чоколада су главне гране прехрамбене индустрије. Швајцарска јако оскудева
у угљу, гвожђу, обојеним металима и нафти, док постоје извесне резерве лапорца, боксита
и мангана. Развијене су машинска, електронска, електротехничка, хемијска, фармацеутска,
индустрија папира и прецизна механика (по производњи сатова и мерних инструмената
Швајцарска је на првом месту у свету). Веома је развијено банкарство и туризам (Лозана,
Женева, Лугано, Локарно, Давос, Санкт Мориц, Зилс, Венген, Гштад итд). Главно речно
пристаниште је Базел на Рајни, а највећи аеродроми су у Цириху, Женеви и Базелу. И поред високопланинског рељефа, друмска и железничка мрежа је врхунског квалитета. Највиша железничка пруга у Европи прелази преко Бернских Апла и пење се на 3.454 m надморске висине (Јунгфраујоху).
Берн је главни, али не и највећи град Швајцарске (123.000 становника, агломерација
320.000 становника 2002. године; већи су Цирих, Женева и Базел). Берн се налази на меандру реке Аре. Основан је 1191. године, када постаје слободни царски град. Део Швајцарске
31
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
конфедерације постао је 1353. године, а у 16. веку био је поприште сукоба католика и
реформиста. Од 1848. године је главни град Швајцарске. Берн је седиште бројних међународних организација. Од градских знаменитости, истичу се: универзитет (1834), библиотеке, музеји (Бернски историјски музеј, Уметнички музеј и Швајцарски алпски музеј),
катедрала Св. Винсента (15-19. век), градска већница (1406-1417), кула са сатом (16. век) итд.
Старо градско језгро је под заштитом UNESCO. Берн има развијену машинску, текстилну,
хемијску индустрију и прецизну механику (оптички уређаји и сатови).
МАЂАРСКА
епублика Мађарска (мађарски: Magyar Köztársaság, Magyarorszag) je држава у средњој Европи, у централном делу Панонске низије. Има површину од 93.030 km2,
и 10.198.315 становника 2001. године (густина насељености 109,6 ст./km2). Главни град је Будимпешта (1,74 милиона становника, 2002). Мађарска је
парламентарна репуб-лика, а званични језик је мађарски.
Геолошку основу Мађарске чини старо панонско копно херцинске старости, које је у
терцијару спуштено између млађих планинских венаца и испуњено водом (Панонско
море). У мору су наталожени пескови и глине, који су после повлачења воде покривени
квартарним наносима – лесом и песком. У рељефу се издвајају простране низије, са алувијалним равнима, лесним заравнима и пешчарама. Из равнице се издижу ниске изоловане
планине: Бакоњска гора, Мечек, Бик, Матра (највиша планина Мађарске, 1015 m) и др.
Мађарска обухвата четири регионалне целине: Трансдунавско побрђе и ниске планине,
Мађарско средогорје и ниске пл. (Кишалфелд), Мали Алфелд (низија западно од Дунава)
и Велики Алфелд (Велика мађарска низија, на истоку).
Мађарска има умерено-континенталну степску климу, са израженим температурним
амплитудама. Зиме су доста хладне, због ујезеравања хладног ваздуха са севера, а лета у
равници веома топла. Количина падавина износи од 450 mm у низијама, до 900 mm на
ниским планинама. Окосницу речне мреже чини Дунав, који меридијански дели Мађарску
на источни и западни део. Све веће реке су притоке Дунава: Тиса (са Керешом), Драва (граница са Хрватском), Раба и Лајта. Мађарска има два велика језера: тектонско језеро Балатон
(Блатно), највеће у средњој Европи, и Нежидерско језеро, на граници са Аустријом. У
Алфелду природну вегетацију чини степа, која је данас углавном култивисана и претворена
у оранице. Природна степа се очувала једино у околини Дебрецина (Пуста Хортобађ). У
западним деловима Мађарске и на планинама налазе се листопадне шуме (храст, буква, јавор, бреза), а у алувијалним равнима поред река поплавне шуме (врба, топола, храст лужњак). Шуме покривају 19% територије.
Мађарска је национално хомогена држава, јер Мађари чине 98% становништва.
Националне мањине су Роми, Немци, Словаци, Хрвати, Румуни, Срби итд. Мађари се етнички јако разликују од суседних народа. Они су угро-финског порекла, сродни Финцима
и Естонцима. У Панонску низију су се доселили крајем 9. века из подручја око Дона и
Дњепра. Верску структуру чине католици 67,5%, протестанти, православни, Јевреји и др.
По броју становника, већи мађарски градови далеко заостају за највећим – Будимпештом.
Већи градови су (2002):, Дебрецин (207.000 становника), Мишколц (182.000), Сегедин
(164.000), Печуј (160.000), Ђер (129.000), Шопрон, Нађкањижа, Капошвар, Татабања, Веспрем, Дунајварош, Кечкемет, Ниређхаза итд.
Захваљујући плодном панонском земљишту, Мађарска има развијену пољопривреду.
Основне културе су пшеница и кукуруз, који се узгајају широм земље. Остале културе су:
пиринач, кромпир, шећерна репа, дуван, сунцокрет, соја, уљана репица, лан, конопља, винова лоза (Мечек, северно од Блатног језера, околина Егера и Ђенђеша, околина Токаја)
итд. Развијено је и сточарство (узгој свиња, говеда и оваца) и риболов (Дунав, Тиса и вештачки рибњаци). По производњи боксита, Мађарска је у европском врху. Лежишта боксита
се налазе на Бакоњској гори, а јављају се и лежишта мангана (Уркут), урана (Мечек), лигнита, нафте и природног гаса (уз границу са Хрватском и Словенијом). Индустрија је развијена пре свега у ширем подручју Будимпеште, где је сконцентрисано око 50% свих фабрика.
Развијене су црна и обојена металургија, машинска, петрохемијска, фармацеутска, електронска, хемијска, обуће, папира, кожарска, индустрија намештаја итд. Развијени су друмски, железнички, речни и ваздушни саобраћај. Већа речна пристаништа на Дунаву су
Р
32
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
Естергом, Чепел (Будимпешта) и Дунајварош, а као извозне луке за производе мађарске
привреде користе се Копер (Словенија) и Ријека (Хрватска). Највећи међународни аеродром је код Будимпеште. Значајни приходи остварују се од туризма, а главни туристички
центри су Будимпешта и Балатон.
Будимпешта је главни и највећи град Мађарске (1,74 милиона становника, 2002).
Формиран је 1873. године, спајањем Будима на десној и Пеште на левој обали Дунава. Најстарији трагови насеља су из неолита, а постоје и остаци римског насеља из 2. века. Од 15.
века је престоница Мађарске. Турци су владали градом у периоду 1541-1686. године. После
Другог светског рата, Будимпешта се развија под комунистичком влашћу (грађански немири 1956. и 1980. године). Будимпешта је индустријски, саобраћајни, туристички, политички и културни центар Мађарске. Развијене су следеће индустријске гране: машинска,
моторних возила, турбина, локомотива, трактора, прехрамбена, дрвна итд. Будимпешта је
велики чвор железничког и друмског саобраћаја Мађарске, са пристаништем на Дунаву и
међународним аеродромом. Познате знаменитости града су: Краљевски дворац (19. век),
Катедрала Св. Стефана (1851-1905), највећа синагога у Европи (1854-1859), Неоготска црква Св. Матије (19. Век), Рибарска тврђава, римско насеље Аквинкум, парламент, опера, ланчани мост на Дунаву, универзитет (1635), академија наука, музеји, острво Маргит Сигет итд.
У Будимпешти се налазе бројна купалишта на термалним изворима, нека још из времена
Турака (Рац, Фудас, Гелерт, Часар и др.).
ЈУЖНА ЕВРОПА
ШПАНИЈА
К
раљевина Шпанија (шпански: Reino de España, España) је држава у југозападној
Европи, на Пиринејском полуострву. Са површином од 505.988 km2 је на четвртом месту у Европи (после европског дела Русије, Украјине и Француске. Шпанија има 40.847.371 становника (2001) и густину насељености 80,7 ст./km2. Припадају јој и
Балеарска острва у Средоземном мору, Канарска острва у Атлантском океану и ексклаве
Сеута и Мелиља на обали северне Африке. Главни град је Мадрид (5,03 милиона становника, 2003). По државном уређењу Шпанија је парламентарна монархија (краљевина), а
званични језик је шпански.
У рељефу Шпаније издвајају се три геолошко-морфолошке целине: Пиринеји,
Мезета и Андалузијске планине. Пиринеји се налазе на граници са Француском, између
долине Ебра и Аквитанског басена. То су младе веначне планине алпске орогенезе, које су
најинтензивније издизане крајем еоцена. Геолошку грађу планина чине прекамбријске и
палеозојске метаморфне и вулканске стене, као и мезозојски и терцијарни седименти. Јављају се бројни глацијални и крашки облици рељефа, а највиши врх је Пико д Ането (3.404.
m). Централни део Пиринејског полуострва чини висораван Мезета, чију основу чини стара Иберијска маса. Мезета је нагунта према југозападу, у ком правцу тече већина река.
Висораван је изграђена од прекамбријских и палозојских стена, која су убиране још у херцинској орогенези. Мезета је уоквирена планинама: на северу Кантабријским и Иберијским
планинама, а на југу Сијера Мореном. Кастиљанским планинама Мезета је подељена на
северни део (Стара Кастиља) и јужни део (Нова Кастиља). На југу Шпаније налазе се Андалузијске планине – Сијера Невада, са највишим врхом континенталног дела Шпаније
(Мулхасен, 3481 m)1. Сијера Невада (други назив Бетијски Кордиљери) набирана је покретима алпске орогенезе. Највећа низија Шпаније је Андалузија, у долини Гвадалкивира, између Сијера Морене и Сијера Неваде. Веће низије су и Арагонска (у долини Ебра), Валенсијска и Мурсијска.
Клима Шпаније је разнолика. На приморју Средоземног мора јавља се суптропска
медитеранска клима, са влажним и благим зимама и топлим и сувим летима. У приморју
Бискајског залива заступљена је влажна океанска клима, под утицајем западних ветрова са
Атлантског океана. На Мезети је заступљена варијанта умерено-континенталне климе са сувим и топлим летима и хладним зимама, док на Пиринејима и Сијера Невади влада пла1
Заједно са Канарским острвима, највиши врх Шпаније је Пико де Теиде на острву Тенерифе (3.718 m).
33
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
нинска клима. Окосницу речне мреже чине Дуро, Тахо (Тежо), Гвадијана, Гвадалкивир
(слив Атлантског океана), Ебро и Хукар (слив Средоземног мора). На Пиринејима се јављају бројна глацијална језера, а на речним токовима већа вештачка језера, нарочито карактеристична за реку Тахо. На северозападу Шпаније доминирају листопадне шуме (лужњак,
буква, бреза, кестен), а у вишим пределима шуме бора и јеле. На средоземној обали јавља
се суптропска вегетације – макија и гариг, а у Ла Манчи и око средњег тока Ебра степе.
Шуме покривају 31,9% територије Шпаније.
У националној структури становништва, 66% чине Шпанци – Кастиљци, 17% Каталонци, 8% Галијци, 2% Баскијци, затим Естрамадурци, Арагонци, Роми и др. Шпанци су
романски народ, настао мешањем старих иберијских племена са Келтима, Картагињанима,
Римљанима, Германима, Арапима и Берберима. Шпанијом су владали Римљани (до 5. Века), германска племена (5-8. век) и Арапи (8-13. век). Као велика поморска сила, Шпанија је
у 16. и 17. веку одиграла кључну улогу у насељавању Латинске Америке. Међу народима
Шпаније, једино су Баски сачували језик старих Иберских племена, док су Каталонци, Галицији, Естрамадурци и Арагонци романски народи, мање или више слични Кастиљцима.
Јаки регионални идентитети доводе до сепаратистичких тежњи, нарочито у Баскији и
Каталонији. Католичкој религији припада око 67% становништва. Главни и највећи град
Шпаније је Мадрид, а по броју становника истичу се (2003): Барселона (1,58 милиона становника), Валенсија (781.000), Севиља (710.000), Сарагоса (626.000), Малага (547.000), Мурсија (391.000), Билбао (354.000), Ла Коруња, Виго, Кадиз, Овиједо, Кордоба, Гранада,
Алмерија, Хетафе, Бургос, Виторија, Сантандер, Памплона, Аликанте, градови у широј
околини Барселоне (Сабадел, Тараса, Матаро, Бадалона, Тарагона итд.), Палма де Мајорка
(Балеари), Лас Палмас и Санта Круз (Канарска острва) итд.
Иако оскудева у падавинама, Шпанија има развијену земљорадњу. Заступљене су суптропске и умерене културе: пшеница, јечам, кукуруз, пиринач, винова лоза, јужно воће
(поморанџа, мандарина, лимун), шећерна репа, дуван, памук, маслине ( по производњи
маслиновог уља Шпанија је прва у свету) итд. У сточарству доминира овчарство, затим
узгој говеда, коза и свиња. Риболов је развијен на обали Атлантског океана, али шпански
рибарски бродови стижу и до вода око Њуфаундленда, Гренланда и Западне Африке.
Шпанија је богата минералним сировинама: камени угаљ, лигнит, уран, гвоздена руда, сребро, цинк, олово, жива (прво место у свету) итд. Шпанија касни у индустријском развоју за
већином земаља западне Европе, а интензивна индустријализација наступила је тек 60-их
година 20. века. Истичу се: црна и обојена металургија, машинска, аутомобилска, бродоградња, електронска, хемијска индустрија, петрохемија итд. Главни индустријски центри су
Барселона, Баскија, Астурија, Валенсија и Мадрид. Као некадашња поморска сила, Шпанија има бројне луке: Алхесирас ла Линеа, Билбао, Хихон, Севиља, Валенсија итд. По броју
страних туриста, Шпанија је редовно међу прве три земље света. Главна туристичка подручја су: Мајорка, Ибиза, Коста Брава, Коста дел Сол, Барселона, Мадрид, Толедо итд.
Мадрид, главни град Шпаније и седиште истоимене покрајине, има 5,03 милиона
становника (2003). Смештен је у северозападном делу Нове Кастиље, на 580-699 m надморске висине (највиши главни град у Европи). Формиран је око маорског замка Алаказара из
10. века. У 11. веку постао је главни град Кастиље, а 1561. године главни град Шпаније.
Мадрид је политичко, управно, финансијско, саобраћајно, културно (универзитет од 1507.
године). Истичу се бројни културно-историјски споменици: главни трг (17. век), Краљевска
палата (1738-1764), музеј Прадо, Археолошки музеј итд. У близини Мадрида је чувени дворац Ескоријал. Град има развијену индустрију мотора за авионе, аутомобилску, текстилну и
графичку индустрију. Североисточно од града се налази међународни аеродром Барахас.
ИТАЛИЈА
епублика Италија (италијански: Repubblica Italiana, Italia) је држава у јужној Европи, највећим делом на Апенинском полуострву, између Јадранског и Јонског
мора на истоку, и Лигурског и Тиренског мора на западу. Поред континенталног дела територије, припадају јој и велика острва Сицилија и Сардинија, као и неколико
мањих (Елба, Капри, Липарска острва, Пантеларија итд.). На територији Италије налазе се
две независне државе – енклаве, Ватикан и Сан Марино. Површина Италије износи
301.336 km2, а број становника 57.110.144 (2001), уз густину насељености 189,5 ст./km2.
Р
34
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
Главни град је Рим (2.460.000 становника, агломерација 3,73 милиона становника, 2001).
Званични језик је италијански. По државном уређењу Италија је парламентарна република.
У геолошком погледу, Италија је младо копно, формирано алпским набирањем у
терцијару и седиментацијом наноса у квартару. На северу Италије је планински венац Алпа, који се пружа лучно, од Приморских Алпа (на граници са Француском) до Јулијских
Алпа (на граници са Словенијом). Познати су по бројним глацијалним облицима рељефа,
а у њима се налази Мон Блан (4.807 m) највиши планински врх Италије, на граници са
Француском. Дужином Апенинског полуострва пружа се други веначни систем – Апенини.
Деле се на Северне, Централне (Гран Сасо, 2.912 m), Јужне, Калабријске и Сицилијанске
Апенине. Највећа низија Италије је Падска низија у долини реке По, између Алпа и Северних Апенина. Настала је таложењем речних седимената који су затрпали плиоцени залив
Јадранског мора. На југу државе налази се зона активних вулкана (Везув код Напуља, Етна
на Сицилији, Стромболи и Вулкано на Липарским острвима. Италијанска обала је слабо
разуђена. Јадранска обала је ниска и равна а Тиренска стрмија, са мањим острвским групама. Већа полуострва су Калабрија, Салентина (Апулија) и Гаргано.
У највећем делу Италије клима је медитеранска. Праву медитеранску климу имају Сицилија, Сардинија и део Апенинског полуострва од Апулије до Лигурије. На Алпима влада
планинска клима са снежним и хладним зимама. Остали део државе има субмедитеранску
климу, која представља прелаз између праве медитеранске и умерено-континенталне климе. Речна мрежа Италије је добро развијена, али због облика територије, реке су кратке.
Главно развође представљају Апенини, који усмеравају речне токове у Јадранско и Тиренско море. Најдужа италијанска река је По са бројним притокама (Ада, Ољо итд.), Пијава,
Адиђе, Таљаменто, Брента, Савио, Пескара итд. Сливу Лигуријског и Тиренског мора припадају Тибар, Арно, Волтурно, Тевере, Гариљано, Селе и др. Алпске реке имају значајан
хидроенергетски потенцијал. Са северну Италију карактеристична су бројна глацијална
језера у терминалним басенима, а највећа међу њима су : Гарда, Комо, Мађоре и Исео. У
средњој Италији јављају се језера у калдерама: Трасимено, Болсена и Брачано. У северној
Италији и вишим деловима Апенина доминира листопадна шума (храст, кестен и буква). У
вишим деловима Алпа јавља се четинарска шума, изнад које се пружају планинске голети,
вечити снег и лед. Приморје Сардиније, Сицилије и Апенинског полуострва је под медитеранском вегетацијом (макија).
Италија је национално хомогена држава. Италијани чине 94% становништва, а националне мањине су Аустријанци, Словенци, Французи и др. Италијани воде порекло од
Латина који су асимиловали стара италска племена иа наметнули им латински језик. Са
територијалном експанизијом Римског царства, дошло је до ширења латинске културе и
романизовања староседелачког становништва од Пиринејског полуострва до Црног мора.
Романизацијом староседелаца настали су данашњи романски народи Европе. По вероисповести, 82% становништва су католици, затим протестанти и др. Најгушће насељени
делови Италије су долина Поа, Фурланска низија, Тоскана, околина Рима и Напуља, обалски појас између Равене и Пескаре, а најређе Алпи, Апенини, унутрашњост Сицилије и
Сардиније. Осим Рима, већи градови Италије су (2001): Милано (1.183.000 становника), Напуљ (993.000), Торино (857.000), Палермо (653.000), Ђенова (604.000), Болоња (370.000),
Фиренца (352.000), Венеција, Верона, Вићенца, Падова, Бреша, Бергамо, Удине, Болцано,
Парма, Модена, Ферара, Римини, Ливорно, Перуђа, Пескара, Салерно, Бари, Таранто, Ређо Калабрија, Месина, Катанија, Сиракуза, Каљари и др.
35
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
Венеција
Италија припада групи седам привредно најразвијенијих држава света. Присутне су
значајне разлике између севера и југа земље; у формирању националног дохотка развијенији индустријски север учествује са 80%, а аграрни југ са 20%. У биљној производњи доминирају пшеница, кукуруз, винова лоза и маслине,а у сточарству млечно и месно говедарство и овчарство. Риболов је развијен у водама око Сардиније и Сицилије, а у делти Поа се
лови јегуља. Један од најзначајнијих индустријских рејона Европе налази се у северној
Италији, у троуглу Милано - Торино – Ђенова. Развијене су следеће гране индустрије:
црна и обојена металургија, аутомобилска (Фиат), електронска, петрохемијска, хемијска,
прехрамбена, коже, обуће, бродоградња итд. Енергетика се заснива на хидроелектранама и
термоелектранама, али се користи и геотермална енергија (Ладерело, Монте Амијате –
Тоскана). Италија, као трациционална поморска земља, има бројне луке: Ђенова, Трст,
Таранто, Венеција, Ливорно, Напуљ итд. Међу 34 аеродрома истичу се аеродроми у Риму,
Милану, Напуљу и Катанија. Друмска и железничка мрежа је добро развијена и оријентисана правцем север-југ, повезујући Падску низију са Римом, Напуљем и југом земље. Италија
је једна од туристички најразвијенијих земаља света. Главни туристички центри су: Рим,
Венеција, Фиренца, Верона, Ривијера дел Поненте, Ривијера дел Леванте, Алпи (Кортина
д' Ампецо, велика глацијална језера) итд.
Рим, главни град Италије, налази се на реци Тибар (2.460.000 становника, агломерација 3,73 милиона становника, 2001). Рим је културни, привредни, управни, научни и
туристички центар Италије, али значај града превазилази националне оквире. Према легенди, Рим је утемељен 753. године за време првог краља Ромула, по коме је и назван (од те
се године рачуна римска историја, како је забележио Тит Ливије). Први трагови града сежу
до 8. века пре нове ере (археолошки налази на брежуљку Палатину). У почетку се Рим развијао под утицајем цивилизације Сабињана, Етрураца и Грка. У првим вековима нове ере
постепено се ширило хришћанство, које је потискивало многобожачке обреде и религију.
Афирмацијом хришћанства међу владајућим слојевима и на царском двору, Рим је постао
моћно упориште хришћанаске цркве, а самим тим и верско и морално средиште светског
поретка оличеног у Римском царству. Године 410. покорили су га Готи и Хуни, а обновљен је у 6. и 7. веку (за време папе Гргура Великог), после векова пропадања. У 8. веку, за
време Пипина Малог, постао је седиште хришћанске цркве и универзалне монархије – Ватикан. Главни град уједињене Италије постао је 1871. године.
Рим је вечни град, туристички центар са мноштвом културно-историјских споменика
различитих епоха. У срцу града је држава Ватикан, средиште католичке цркве и једно од
најзначајнијих ходочасничких одредишта, са црквом Св. Петра и Сикстинском капелом.
Из периода Римског царства потичу: Форум Романум са храмовима Сатурна (497. пре. н.е),
Кастора и Полукса (484. пре н.е.), тријумфалне капије царева Титуса (81. н.е.) и Септимија
Севера (203. н.е.), амфитеатар Колосеум (1. век) за 50.000 гледалаца, Анђеоска тврђава (2.
век), маузолеј цара Хадријана, Каракалове терме (3. век), Пантеон (2. век), ранохришћанске
катакомбе итд. Рим је познат по многобројним црквама: језуитска (1568), базилика Св. Јова-
36
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
на у Латерану (седиште папе), Санта Марија Мађоре (мозаици, 5. век) итд. Широм света
чувен је Шпански трг са степеништем и фонтаном Ди Треви (1762). Издвајају се и бројне
културне институције: Римски национални музеј, галерија Боргезе, Национална галерија
античке уметности, Национална галерија савремене уметности, Капитолски музеј, Национални музеј, Вила Ђулија (Музеј етрурске уметности), универзитет (1303) итд. Стари део
града је под заштитом UNESCO. Рим је значајан индустријски (хемијска, тектилна, дрвна,
прехрамбена, филмска индустрија итд.) и саобраћајни центар (међународни аеродроми
Фијумићино и Леонардо да Винчи. Рим је један од најразвијенијих градских туристичких
центара Европе.
МАЛТА
епублика Малта (малтешки: Repubblika Ta Malta, Malta) је мала држава на истоименој острвској групи у средишњем делу Средоземног мора, 100 km јужно од
Сицилије и 300 km источно од Туниса. Обухвата острва: Малта, Гозо, Комино,
Коминото, Филфла и друга мања. Малта има површину од 316 km2, 410.000 становника
(2005) и густину насељености 1.297,5 ст./km2. Главни град је Валета (7.200 становника,
2002). Званични језици су малтешки и енглески, а по државном уређењу, Малта је парламентарна република.
Малтешки архипелаг се налази на подморском гребену између Сицилије и Африке.
Острва су изграђена од кречњака, па је заступљен крашки рељеф и крашка хидрографија,
нарочито на највећем острву Малти, где се налази крашка површ висока 253 m. Обале
острва су стрме са дубоким приобалним морем. Клима је суптропска – медитеранска, са
благим кишовитим зимама, и сувим, сунчаним и топлим летима. Због крашког рељефа, на
острвима нема сталних река, ни већих извора, тако да се питка вода довози бродовима или
добија десалинизацијом морске воде. На око 50% територије земљишта су гола и каменита, а на других 50% расте медитеранско жбуње и кесрофитна вегетација. Једна од најгушће
насељених држава света.
Малта је етнички хомогена држава: 94% становништва чине Малтежани, 2% Енглези, и 4% остали. Малтежани су потомци различитих народа који су владали архипелагом.
Најчешће се уврштавају у семитске народе, а њихов језик је најсличнији арапском, са многим елементима италијанског и енглеског језика. Због свог географског положаја, Малта је
имала бурну историју. Острвима су у различитим периодима владали: Феничани, Грци,
Картагињани, Римљани, Арапи, краљевина Сицилија, Витезови св. Јована, Наполеонова
Француска и Британци. Малта је добила независност од Велике Британије 1964. године.
Становништво је претежно католичко (95%). Малта је густо насељена, посебно главно острво на коме живи 2/3 становника. Осим Валете, већа насеља су (2002): Биркиркара (22.000
становника), Корми (19.000), Моста (18.000), Забар (15.000), Слијема (13.000) и Хамрун
(11.000).
Р
тара лука у Ла Валети
Суптропска клима утицала је на карактер пољопривредне производње на Малти.
Највише се узгајају медитеранске културе (јужно воће, грожђе, маслине, бадеми), поврће и
37
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
житарице, а у сточарству узгој говеда, оваца, живине и риболов. Заступљени су објекти
текстилне, дуванске, графичке, електронска индустрије, две термоелектране итд. Традиционалан значај има поморство, а главне луке: Валета и Марсакслок (са бесцаринском зоном).
Међународни аеродром се налази код града Лука. Због медитеранског амбијента и топлог
мора, купалишни туризам је све значајнији извор прихода.
САН МАРИНО
епублика Сан Марино (италијански: Repubbblica di San Marino) је мала држава у
јужној Европи, у брдовитој унутрашњости Апенинског полуострва. Налази се 15
km југозападно од обале Јадранског мора, код италијанског града Риминија. Сан
Марино је енклава на италијанској територији. Ова минијатурна држава има површи-ну од
60,5 km2, 30.000 становника (2005) и густину насељености 495,9 ст./km2. Главни град је Сан
Марино (4.500 становника, 2002). Званични језик је италијански, а по државном уре-ђењу
Сан Марино је парламентарна република.
Сан Марино обухвата брежуљкасти терен око брда Монте Титано (738 m). Клима и
вегетација имају медитерански карактер. По легенди, Сан Марино је најстарија држава у
Европи. Основао ју је у 4. веку клесар Марин са далматинског острва Раба, по коме је добила и име (Свети Марин – Сан Марино). Државица је проглашена републиком још 1263.
године. Према уговору из 1862. године, Сан Марино је у царинској и монетарној унији са
Италијом и под италијанском заштитом. Према националном саставу, 86% становника су
Санмаринци италијанског порекла, а по вероисповести католици (95%). Више од 13.000
држављана живи у иностранству, највише у Италији. Од главног града Сан Марина, већи су
градићи Серавале (9.300 становника) и Борго Мађоре (5.900 становника).
Становништво Сан Марина узгаја пшеницу, кукуруз, воће и винову лозу, а постоје и
мањи објекти текстилне, кожне и прехрамбене индустрије. Око 60% прихода потиче од туризма, јер ову државицу годишње посети 2-2,5 милиона туриста. Специфичну делатност
представља филателија – издавање поштанских марака за колекционаре и новца за нумизматичке сврхе. Главни град Сан Марино налази се на падини Монте Титана. Има стару
тврђаву, минијатурну парадну војску која привлачи пажњу туриста, и бројне продавнице
сувенира.
Р
Монте Титано
ВАТИКАН
ржава Ватикан се (италијански: Stato della Cittă del Vaticano) налази у јужној Европи, на Апенинском полуострву, у средишњем делу италијанског главног града
Рима, на десној обали Тибра. Са површином од 0,44 km2 и 911 становника
(2005), Ватикан је најмања држава света. Званични језик је италијански, а службени латински. По државном уређењу, Ватикан је изборна теократска монархија, на чијем челу је
папа, врховни поглавар католичке цркве.
Ватикан је наследник Папске државе која је постојала од 8. века до 1870. године, када
је укинута оснивањем савремене италијанске државе. Држава Ватикан је проглашена Лате-
Д
38
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
ранским споразумом 1929. године. У државици живи око 3.000 службеника и 88 припадника швајцарске гарде, који имају ватиканско држављанство само док су у служби. Ватикан
је опасан зидинама. Обухвата базилику Св. Петра, Апостолску палату и Ватиканске вртове.
Трг Светог Петра је део Ватикана, али отворен за јавност. Ватикану припада и 11 грађевина
у Риму и папска летња резиденција у Кастел Гандолфу, које нису део државне територије,
али им Италија признаје екстериторијалност. Ватикан има своју заставу, новац, пошту, банку, железничку станицу, електричну централу, штампарију, радио и телевизију. Главни извори прихода Ватикана потичу од некретнина, продаје сувенира и поштанских марака,
добровољних прилога бискупија и верских заједница и религијског туризма.
трг Св. Петра у Риму
ЈУГОИСТОЧНА ЕВРОПА
АЛБАНИЈА
епублика Албанија (aлбански: Република e Shqiperisě, Shqiperia) је држава у југоисточној Европи, на Балканском полуострву. Има површину од 28.748 km2,
3.069.275 становника (2001) и густину насељености 106,7 ст./km2. Главни град је
Тирана (404.000 становника. Албанија је по државном уређењу парламентарна република, а
званични језик је албански.
Албанија је претежно планинска земља. У источном делу државе пружају се високи
венци Проклетија и и Шарско-пиндских планина, са врховима преко 2.500 m надморске
висине (Кораб, 2.764 m). Планине Албаније припадају Динаридима у ширем смислу, и набиране су покретима алпске орогенезе. Око највиши врхова очувани су трагови плеистоцене глацијације. Приморје Албаније између Скадра и Валоне чини низија, настала акумулацијом наноса који су реке доносила са високих планина.
У приморју је заступљена средоземна клима, са кишовитим зимама и сунчаним летима, а у унутрашњости умерено-континентална и планинска. Најдужа река је Дрим, која као
Црни Дрим истиче из Охридског језера. Остале значајније реке су Шкумбија, Семени, Војуша, Маћа и Бојана. Албанији припадају делови Скадарског, Охридског и Преспанског језера. У приморској низији јављају се замочварене површине и бројне лагуне. У приморју је
заступљена средоземна вегетација, а у унутрашњости мешовите шуме, које на већим висинама прелазе у пашњаке и голети. Шуме покривају 36% територије Албаније.
Албанци чине око 95% становништва, а бројније националне мањине су Грци и Македонци, уз мале заједнице Срба и Црногораца. Албанци су индоевропски народ, које
многи сматрају потомцима Илира. Према културним обележјима, деле се на Геге у северној
и Тоске у јужној Албанији. Већина становништа је концентрисана у низијском и приобал-
Р
39
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
ном делу. После Другог светског рата, Албанија је имала највећи природни прираштај у
Европи. После пада комунизма, у иностранство се иселило 500.000 људи. Сунитски муслимани чине 70% становништва, а остатак католици и православни. Осим Тиране, већи
градови су (2002): Драч (112.000 становника), Елбасан (102.000), Скадар (91.000), Валона
(71.000), Корча, Љеш, Кукес, Берат итд.
Албанија је једна од најнеразвијених земаља Европе. У привредној структури доминирају нископродуктивна земљорадња (кукуруз, пшеница, кромпир, дуван, памук итд.) и
екстензивно сточарство у планинском делу земље (говеда, овце, козе). Лежишта минералних сировина су скромна. Економски значај имају лежишта хрома, угља, нафте, земног
гаса и асфалта. Неразвијену индустрију чине углавном гране лаке индустрије: текстилна,
прехрамбена, коже, дувана, текстилна, цементна итд. Саобраћајна мрежа је неразвијена.
Главне морске луке су Драч, Валона и Саранда, а међународни аеродром се налази у близини Тиране.
Тирана, главни град Албаније (404.000 становника, 2002), налази се 30 km источно
од луке Драч. То је привредни, политички, образовни (универзитет од 1957. године) и културни центар земље. Први пут се помиње као насеље у 15. веку, а нови град је основао Сулејман-паша у 17. веку. Тирана је главни град Албаније од 1920. године. У центру града се
истичу Скендербегов трг са Етембеговом џамијом (1794-1821) и Национални музеј. Тирана
је центар текстилне и прехрамбене индустрије, а у околини града се налазе угљенокопи и
међународни аеродром Ринас.
СЛОВЕНИЈА
епублика Словенија (словеначки: Reрublika Slovenija) је држава на додиру средње
и јужне Европе (Балканског полуострва). Она је истовремено балканска, јадранска, панонска, алпска и динарска земља. Спада међу мање европске државе, са
површином од 20.256 km2, 1.997.000 становника (2003). Густина насељености износи 98,6
ст./km2. Главни град је Љубљана (259.000 становника, 2002). Словенија је парламентарна
република, која је стекла независност 1991. године. Званични језик је словеначки.
Словенија је претежно планинска земља. У рељефу доминирају младе веначне планине Алпи и Динариди, набиране покретима алпске орогенезе. На северу Словеније јављају се огранци источних Алпа: Јулијски Алпи (највиши врх Триглав, 2.864 m), Караванке,
Камнишки и Савињски Алпи, Похорје и Козјак. Динарске планине у Словенији су Трновски гозд, Хрушица, Нанос, Јаворник, Горјанци и Снежник. У средишту државе налазе се
густо насељене котлине (Љубљанска, Цељска, Велењска). Заступљени су и крашки облици
рељефа, са бројним пећинама (Постојна, Шкоцијанска јама), а на Алпима и глацијални
трагови.
Упркос малој површини, у Словенији се јавља више климатских типова. Приморје
има измењену медитеранску климу, Алпи планинску, а већи део државе варијанте умереноконтиненталне климе. На крајњем североисток јавља се степско-континентална клима. Алпи примају до 2.000 mm падавина. Најдуже словеначке реке припадају црноморском сливу:
Сава са Савињом, Купом, Крком и Сутлом; Драва са Муром. Јадранском сливу припада река Соча. Бројне су реке понорнице, а најдуже су Пивка, Река и Љубљаница. Јављају се мала
крашка језера: Бохињско, Бледско и Триглавска језера, као и крашко Церкничко језеро. У
нижим деловима Словеније доминира вегетација листопадних шума, а на вишим планинама четинари. Шуме покривају 54,2% територије. У Прекомурју природну вегетацију чини
степа.
Словенија је етнички релативно хомогена држава. Словенци чине 88% становништва, Хрвати 3%, Срби 2%, Бошњаци 1%, Мађари и др. Словенци припадају јужнословенским народима, а њихова држава се развила из средњевековне Карантаније. Верску структуру чине католици 83%, православци, протестанти и муслимани. Осим Љубљане, већи
градови (2002) су: Марибор (93.800 становника), Цеље (37.800), Крањ (35.600), Велење
(26.700), Копер (23.700) и Ново Место (22.400).
Словенија је економски најразвијенија земља бивше Југославије. У земљорадњи највећи значај имају пшеница, кукуруз, хмељ, шећерна репа и винова лоза, а у сточарству говеда и овце. У приморју је развијен риболов. Минерално богатство је скромно и углавном
исцрпљено. Већи значај имају лежишта угља (Засавје, Велење), нафте (Лендава), морске со-
Р
40
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
ли, живе (Идрија) олова и цинка. Поред хидро и термоенергетике, у Словенији се налази и
једина нуклеарна електрана у бившој Југославији (Кршко). Развијене су бројне гране индустрије, пре свега црна и обојена металургија, машиноградња, електроиндустрија, хемијска,
фармацеутска, текстилна, прехрамбена, машиноградња, дрвна итд. Међу свим земљама
бивше Југославије, Словенија има најквалитетнију саобраћајну мрежу. Љубљана је чвориште друмског, железничког и ваздушног саобраћаја, а у приморју се налази лука Копар.
Туризам је све значајнији извор прихода. Главни туристички центри су: Љубљана, Порторож, Блед и Бохињ, Крањска гора, Постојнска јама, Шкоцијанске јаме и Триглавски национални парк.
Љубљана, главни град Словеније, налази се на реци Љубљаници у Љубљанској котлини. То је културно, индустријско, управно и саобраћајно седиште државе (259.000 становника, 2002). Најстарији трагови насељености везани су за неолитске културе, а затим и
за илирски период. У периоду 1-5. век на месту Љубљане постојало је римско насеље
Еmona. Насеље је обновљено доласком Словена, који су му дали име Лувиган. Под влашћу
Аустријанаца Љубљана је била у периоду 1277-1918. године. Од 1991. је главни град
независне Републике Словеније. Туристичке знаменитости града су: катедрала Св. Николе
(1700-1708), црква Св. Тројства (1718-1726), фрањевачка црква Навештења Маријина (16461660), већница (1710-1718), универзитет (1919), Академија наука и уметности, научни заводи, позоришта, музеји (Народни, Етнографски, Градски музеј), културно-конгресни центар
Цанкарјев дом итд. Љубљана је центар машинске, електротехничке, текстилне, хемијске,
прехрамбене, фармацеутске, кожарске и дрвне индустрије.
РУМУНИЈА
епублика Румунија (румунски: Republica România) је држава југоистичне Европе.
По географском положају, то је панонска, карпатска, влашко-понтијска, подунавска и црноморска земља. Има површину од 237.500 km2 и 21.680.974 становника (2002). Густина насељености износи 91,2 ст./km2. Главни град је Букурешт (2 милиона становника, 2001). Румунија је парламентарна република, а званични језик је румунски.
Најизразитији елемент у рељефу Румуније су Карпати – младе веначне планине алпске орогенезе, које деле земљу на северозападни и југоисточни део. На територији Румуније Карпати праве карактеристичан лук. Деле се Источне Карпате и Јужне Карпате (Трансилванијски Алпи), а од Карпата источне Србије одвојени су Ђердапском клисуром. У
Јужним Карпатима налази се највиши врх Румуније (Негој, 2.544 m надморске висине).
Између Карпата и кречњачке планине Бихор налази се велика котлина Трансилванија, која
представља исушено дно некадашњег залива Панонског мора. Значајан елемент рељефа
Румуније чине и побрђа (Гетско, Молдавско и побрђе Добруџе. Најнижи делови територије су Влашко-понтијска низија (Доњедунавска плоча) на југу и југоистоку, и делови Панонске низије на западу. Низије су изграђене од неогених и квартарних седимената (песак
и лес), које су исталожене преко старих маса. Између Дунава и Црног мора налази се Добруџа – претежно низијска област са ниским побрђем.
Румунске низије имају континентално-степску, Трансилванија умерено-континенталну, а виши делови Карпата планинску климу. Идући од запада ка истоку клима постаје све
континенталнија (веће температурне амплитуде и мања количина падавина). Највише падавина примају Карпати, а најмање североисток (Молдавија). Најзначајнија река је Дунав, који чини гранични ток према Србији (Ђердапска клисура) и Бугарској, затим скреће ка северу и улива се у Црно море формирајући делту са три рукавца (Килија, Сулина, Св. Ђорђе).
Бројне притоке Дунава спуштају се са Карпата према Панонском и Влашко-понтијском басену. Веће реке које теку према Панонској низији су Тиса, Самош, Муреш, Бегеј и Тамиш,
а према Влашкој низији Жиу, Олту, Серет и Прут. Природну вегетацију у Влашкој низији,
Панонском басену и Добруџи чини степа, која је углавном култивисана и претворена у
оранице. У нижем планинском појасу Карпата јављају се листопадне шуме храста и букве
(до 1.400 m), а на већим висинама четинарске шуме. У делти Дунава очувала се мочварна
вегетација, а у јужној Добруџи се срећу елементи суптропске вегетације. Шуме покривају
27% територије Румуније.
Највећи проценат становништва чине Румуни (89%). Најстарије становништво Румуније чине дачка племена. Румуни су настали романизовањем старог становништва у дугом
Р
41
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
периоду римске власти. Латински утицаји су оставили трага у румунском језику, који припада источнороманској групи индоевропске породице језика. Савремена румунска држава
настала је 1862. године, уједињењем кнежевина Влашке и Молдавије. После Другог светског рата Румунија је била под комунистичким режимом (грађански немири довели су до
промене политичког режима крајем 1980-их година). Највећу националну мањину чине
Мађари (6,6% становништва) у Трансилванији и Панонској низији, затим Роми, Срби
(румунски Банат), Хрвати Крашовани и др. Верски је опредељено 96% становништва (87%
православни, затим католици, евангелисти и гркокатолици). Осим Букурешта, највећи
градови Румуније су (2001): Јаши (349.000 становника), Констанца (336.000), Темишвар
(228.000), Клуж Напока (332.000), Галац (325.000), Брашов (307.000), Крајова, Плоешти,
Питешти, Браила, Орадеа, Турну Северин, Баја Маре, Тиргу Муреш, Бакау итд.
Плоешти, центар румунске нафтне индустрије
Главне пољопривредне области румуније су Влашка низија, Панонска низија, Трансилванија и Молдавија. Највећи значај имају следеће културе: пшеница, јечам, кукуруз, шећерна репа, дуван, винова лоза итд. У низијама је развијено говедарство и свињогојство, а
на Карпатима претежно овчарство. Један од највећих природних ресурса Румуније представљају богата лежишта нафте на контакту Јужних Карпата и Влашке низије (Олтенија и
Мунтенија). Земља је богата рудама обојених метала, нарочито у северној Трансилванији.
Град Баја Маре познат је по експолатацији олова, цинка, барка, злата и сребра. Економски
значај имају и природни гас (Трансилванија, Молдавија), камени угаљ, гвоздена руда, камена со и др. Најразвијеније индустријске гране су: црна и обојена металургија (Хунедоара,
Решица, Калараши, Трговиште, Галаци, Калан и Јаши), текстилна, дрвна, прехрамбена, папира, хемијска (Питешти, Плоешти, Онешти, Римнику Вилча, Савинешти и Јаши), машинска (Букурешт и Брашов). Саобраћај је релативно добро развијен. Главне морске луке
су Констанца и Ађиђеја, а речна пристаништа на Дунаву су Галац, Браила и Ђурђу. Туризам има све већи значај за формирање националног дохотка. Највећу посету туриста бележе Букурешт, Црноморска ривијера (Констанца и Мамаја) и Трансилванија (замак грофа
Дракуле).
Букурешт, главни град Румуније (2 милиона становника, 2001), налази се у средишњем делу Влашке низије, између Дунава и Карпата. На територији града било је насеља
још у неолиту. Подручје града се интензивније развија са досељавањем влашких владара у
14. веку. У 15. веку је изграђена тврђава, а 1659. године град постаје турско-влашка престоница. Године 1862. Букурешт постаје главни град Румуније, уједињењем Влашке и Молдавије. Више је пута страдао у земљотресима и поплавама. Букурешт је управно, привредно,
саобраћајно и културно средиште Румуније. Знаменитости града су: зграда скупштине (по
површини трећа грађевина на свету), Универзитет (1864), библиотеке, музеји, културноисторијски споменици (16-17. век), бројне цркве (Куртеа Веке 1546-1558), Ставрополеос
(1724-1730), Патријаршијска црква (1654-1658) итд. од индустријских грана, најразвијеније
42
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
су: металургија, аутомобилска (фабрике Дачија), текстилна, хемијска, петрохемијска и фармацеутска.
БУГАРСКА
епублика Бугарска (бугарски: Република България) је држава у југоисточној
Европи, на истоку Балканског полуострва. Има површину од 110.971 km2,
7.928.901 становника (2001) и густину насељености 71,5 ст./km2. Главни град је
Софија (1,1 милион становника, 2002). Бугарска је парламентарна република, а званични
језик је бугарски.
Бугарска је претежно планинска земља. У рељефу доминирају громадне и веначне
планине, котлине и низије. У југозападном и јужном делу Бугарске налазе се Родопске планине, са масивима Рила, Витоша и Пирин. Родопи су громадне планине формиране крајем
палеозоика, покретима херцинске орогенези. На Рили се налази Мусала (2.925 m), највиша
тачка Бугарске и Балканског полуострва. На Родопима су очувани морфлолошки трагови
плеистоцене глацијације. Од границе са Србијом до Црног мора, средином Бугарске се
упореднички пружа Стара планина (Балкан). То је веначна планина алпске орогенезе, која
представља наставак карпато-балканског планинског лука из Србије. Између Старе планине на северу, и Витоше и Средње горе на југ пружа се низ котлина (Софијска, Златичка,
Карлова, Казанличка, Сливенска и др.). Највећа низија Бугарске се налази у долини Марице, између Балкана и Родопа (Горњетракијска низија). Северно од Старе планине, према
Дунаву се степеничасто спушта Дунавска плоча, а низије се јављају и у Црноморском приморју (јужна Добруџа и речне долине).
Унутрашњост Бугарске има умерено-континенталну климу, са хладним снежним зимама и сувим летима. Црноморско приморје и долина Марице имају измењену медитеранску климу, а виши делови Родопа и Старе планине планинску. Северну границу Бугарске
чини река Дунав. У Дунав се уливају речни токови са Старе планине, који су рашчланили
Дунавску плочу: Лом, Искар, Осам, Јантра и др. Сливу Егејског мора припадају Марица,
Струма и Места. Родопи су познати по бројним малим глацијалним језерима, а у приморју
се јављају лиманска језера (Бургаско, Варненско итд.). На северу Бугарске природна вегетација је степа, која је данас углавном разорена и претворена у оранице. Нижи планински
појас је под листопадном и мешовитом шумом (храст, буква, јела, смрча и бор), која са висином прелази у чисте четинарске шуме. Црноморско приморје и долине река које се уливају у Егејско море имају медитеранску вегетацију.
Бугари чине 80% становништва, Турци 9%, Роми 5%, Македонци и др. Бугари се
уврштавају у јужнословенске народе, иако су у њиховој етногенези, поред словенских, у великој мери учествовали и татарски елементи. Турци углавном живе на југоистоку земље.
После 1989. године из Бугарске се иселило око 200.000 Турака. У Родопима живи око
200.000 исламизираних Бугара (Помаци). У верској структури доминирају православци
(85%), сунитски муслимани и др. Најгушће насељене области су Софијска котлина и долина Марице, а најређе Родопи. Осим Софије, већи градови Бугарске су (2002): Пловдив
(340.000 становника), Варна (313.000), Бургас (193.000), Русе (161.000), Стара Загора
(144.000), Плевен, Ћустендил, Благоевград, Сливен итд.
Бугарска је све до средине 20. века била заостала аграрна земља, а јачи индустријски
развој почео је тек после Другог светског рата. Основне пољопривредне културе су житарице, индустријско биље, поврће и воће, а специфичну делатност представља гајење ружа
и производња ружиног уље (у долини Тунџе). Сточарство је слабије развијено. У низијама
доминира узгој говеда и свиња, а на планинама полуекстензивно овчарство. Бугарска има
значајна лежишта лигнита и мрког угља, затим гвоздене руде, бакра, олова и цинка. Главне
индустријске гране су: црна и обојена металургија, цементна, прехрамбена, хемијска, петрохемијска, дуванска, текстилна итд. Главне црноморске луке су Бургас и Варна, а највеће
пристаниште на Дунаву је град Русе. Туризам се интензивније развија у последње две деценије. Највећи туристички центри су: Софија, Велико Трново, Рилски манастир, Боровец,
Црноморска ривијера (Варна, Бургас, Златни пјасци, Несебар) итд.
Софија, главни град Бугарске (1,1 милион становника, 2002), налази се у широкој
котлини испод планине Витоше. Основана је као трачко насеље у 8. веку пре н.е. Град се
развијао под Римљанима, а у 5. веку опустошили су га Хуни. Обновили су га Словени у 6.
Р
43
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
веку, када је настало словенско насеље Средец, према античком локалитету Сердика). Године 809. Софија је постала бугарски град. Налазила се под византијском влашћу у периоду
1018-1185. године, а под турском влашћу 1382-1878. године. Године 1879. постала је главни
град Бугарске. То је главни саобраћајни и културни центар државе, и место са развијеном
индустријом (металургија, машиноградња, хемијска, текстилна, кожна итд.). Међу образовни институцијама истиче се Универзитет у Софији (1888), најстарији у Бугарској. Значајни
културно-историјски споменици су: црква Св. Софије (6. век), црква Александра Невског
(1904-1914) са музејом икона, црква Св. Ђорђа (4. век), џамија (1474), Бојанска црква (11-13.
век) са фрескама (под заштитом UNESCO) и др. У близини Софије налази се међународни аеродром Враждебна.
ГРЧКА
епублика Грчка (грчки: Ελληνική ∆ηµοκρατία, Ελλάδα, Ελλάς), држава на југу Европе,
налази се на југу Балканског полуострва. То је медитеранска земља са око 2.000
острва (210 насељених) у неколико архипелага: Јонска острва у Јонском мору,
Киклади, Споради и Додеканска острва у Егејском мору. Грчка има површину од 131.957
km2, 10.964.020 становника (2001) и густину насељености 83,1 ст./km2. Главни град је Атина (745.500 становника, агломерација 3,12 милиона). Грчка је парламентарна република, а
званични језик је грчки.
Грчка се у геолошко-морфолошком погледу дели на источни палеозојски део (продужетак Родопских планина и старо егејско копно) и западни мезозојски део (Шарскопиндски систем веначних планина). Родопи се из Бугарске настављају према југоистоку у
Тракијску масу, и југозападу у Пелагонијску масу, са планином Олимп (2.918 m, највиши
врх Грчке). Стари палеозојски масиви раздвајају простране котлине (Тесалија и Аркадија).
Западни део Грчке заузимају Шарско-пиндске планине алпске орогенезе, изграђене од мезозојских кречњака. Оне се преко Пелопонеза настављају на острво Крит (планина Ида). У
Грчкој нема великих низија, а издвајају се Тракија, Солунско поље и Тесалија. Спуштањем
старог егејског копна, Грчка је постала једна од најразуђенијих држава света. Највећа острва
су Крит, Родос, Тасос, Лемнос, Лезбос, Хиос, Еубеја, Наксос и др. у Егејском, и Крф, Кефалонија и Закинтос у Јонском мору. Највећи заливи су Коринтски и Солунски, а полуострва Пелопонез и Халкидик. Острво Санторин представља потопљену вулканску калдеру.
Грчка је медитеранска земља са суптропском климом. Зиме су благе и кишовите, а
падавине доносе западни ветрови. Лети је Грчка под утицајем суптропског антициклона,
па је време сунчано, топло и суво. Неке унутрашње котлине имају одлике континенталне
климе, а Олимп и Пинд планинску климу. Западна Грчка прима више падавина од источне, а плувиометријску границу чини Пинд. Због облика територије реке су релативно кратке. Издвајају се: Вардар (Аксиос), Струма, Марица, Места, Алиакмон и Ахелос. Највећа грчка језера су: Островско, Бешичко, Костурско, Јањинско, Фенејско, Преспанско (у граничној
зони са Албанијом и Македонијом) и Дорјанско (на граници са Македонијом). Вегетација
већег дела Грчке има одлике суптропског типа. Доминира твролисна вегетација типа макије, коју у Грчкој називају фригана, са жбунастим врстама, ловором и чемпресом. На планинама се јављају зимзелене, мешовите и четинарске шуме, које покривају 20% територије.
Грчка спада у национално најхомогеније државе Европе. Грци чине око 98% становништва, а 2% чине Албанци, Турци, Македонци и др. По вероисповести 94% становништва је православно. Грци су индоевропски народ, потомци старих Хелена који су развили
једну од најзначајнијих цивилизација старог века. Говоре грчким језиком, који је један од
најбогатијих на свету, са фондом од преко 600.000 речи. После античког и византијског
периода, Грчка је била под турском влашћу до 1830. године, када је стекла независност. Већи део становништва живи у приморју и речним долинама, а на подручју Атине и Солуна
живи око 50% становништва. Осим Атине, већи градови су (2001): Солун (364.000 становника), Пиреј (176.000), Патрас (161.000), Ираклион (133.000), Лариса (125.000), Кавала, Трикала, Ламија и др.
Грчка је развијена аграрно-индустријско-туристичка земља. У земљорадњи доминирају умерене и суптропске културе: пшеница, кукуруз, јечам, пиринач, памук, дуван, агруми,
винова лоза, маслине, поврће, воће итд. Заступљено је млечно и месно говедарство, овчарство, живинарство, а традиционална делатност становништва је и рибарство. Од минерал-
Р
44
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
них сировина, највише се експлоатишу: боксит, никл, олово, цинк, хром, магнезит, азбест,
мермер и морска со. Највећа концентрација индустријских објеката је у околини Атине и
Солуна, а издвајају се: обојена металургија, прехрамбена, текстилна, грађевинска, хемијска,
петрохемијска, бродоградња итд. Поморство је традиционална делатност а главне увозноизвозне луке су: Пиреј, Патрас, Ираклион и Солун. Велики саобраћајни значај има Коринтски канал, којим је скраћен поморски пут између Јонског и Егејског мора. Грчка има
развијену трајектну мрежу, а већина острва је повезана са Атином ваздушним путем (39 аеродрома, највећи су у Атини и Солуну). Грчка је једна од најразвијенијих туристичких
земаља Европе. Највећи туристички значај имају споменици из античког периода: Делфи,
Теба, Маратон, брдо Акропољ са храмовима, Олимпија, Спарта, Арголида, Епидаур, Микена, Тиринт, Кносос итд. Развијен је и купалишни (бројне плаже и острва), градски (Атина и Солун) и религиозни туризам (православни манастири на Светој гори, међу којима је
и српски Хиландар).
Атина, главни град Грчке и њене покрајине Атике, налази се на полуострву Атика, у
Саронском заливу. У граду и околини живи скоро 1/3 становништва Грчке (745.500 становника, агломерација 3,12 милиона становника, 2001). Атина је колевка савремене европске цивилизације. Антички град-држава се развија у 6. веку пре н.е. Око 450. године. пре
н.е., под вођством Перикла, Атина је била на врхунцу моћи (златно доба), културне и политичке доминације. У граду су живели филозофи Сократ, Платон и Аристотел; драмски
писци Софокле, Аристофан и Еурипид; историчари Херодот, Тукидид, Ксенофон; вајари
Праксител и Фидија итд. Пелопонески ратови са Спартом окончани су поразом Атине
404. године пре н.е., али је она убрзо повратила независност. Године 338. пре н.е. Атина је
потпала под власт Македоније, које се уз помоћ Рима ослободила 146. године пре н.е. У 13.
веку заузели су је крсташи,а 1456. године Турци. Атина је ослобођена турске власти 1883.
године, када је постала главни град Грчке. Град је широм света познат по античким споменицима: брдо Акропољ са Атининим храмом, Партеноном, Пропилејима, Ерехтеионом,
Дионисијевом позоришту; Хефесов и Зевсов храм. У знаменитости града спадају и Национални, Византијски, Акропољски и Етнолошки музеј; православне цркве Агиос Елефтериос, Капникареа, Дафни; два универзитета (1836, 1837). Атина има развијену индустрију,
саобраћај, трговина и туризам. Модерне олимпијске игре одржане су у граду 1896. и 2004.
године. У близини Атине налази се међународни аеродром Венизелос.
КИПАР
епублика Кипар (грчки: Κυ̟ριακή ∆ηµοκρατία, турски: Kibris Cumhuriyeti) је држава на
истоименом острву у источном делу Средоземног мора, 65 km јужно од турске и
100 km западно од сиријске обале. Површина Кипра износи 9.251 km2, број становника 921.000 (2003), а густина насељеност 99,6 km2. Главни град је Никозија (209.000
становника, 2002). Кипар је председничка република, а званични језици су грчки и турски.
Кипар је у геолошком погледу део Мале Азије, са којом је некада био у копненој вези. Острво је углавном изграђено од горњокредних, миоцених и плиоцених карбонатних
стена. У рељефу доминирају веначне планине Тродос на југу (1.951 m надморске висине) и
Киренија на северу. Између планина се пружа низија Месарија. Клима је типично суптропска (медитеранска), са благим кишовитим зимама и топлим сувим летима, када се јавља
проблем недостатка воде. Водни токови су кратки и лети често пресушују; најдуже реке су
Педокас и Јилас. Велике површине су пошумљене боровима и еукалиптусима. Планине су
покривене пашњацима и шумама храста и бора, а у Месарији доминира вегетација макије.
Шуме покривају 19% територије.
Етничка структура становништва Кипра је сложена. Грци насељавају јужни део острва и чине 77% становништва, а Турци северни део и чине 18% популације(2004). На југу
живи 92% грка, а у северном делу 96% Турака. Верска структура се поклапа са етничком:
Грци су углавном православни (аутокефална кипарска црква), а Турци сунитски муслимани. Због стратешки значајног положаја острвом су владали: Египћани, Персијанци, Македонци, Римљани, Франци, Венеција, Турска и Велика Британија. После стицања независности 1960. године, дошло је до етничких сукоба који су кулминирали 1983. године, када је
проглашена турска Република Северни Кипар, коју признаје само Турска. Мир на острву су
одржавале међународне снаге. Када је Кипар 2004. године постао члан Европске уније, по-
Р
45
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
чео је процес уједињења острва. Главни град Никозија је подељен на грчки и турски део.
Већи градови су (2002): Лимасол (164.000 становника) и Ларнака (73.000) у грчком делу и
Фамагуста (23.000) у турском делу.
Од житарица се највише гаје пшеница и јечам, а извозне културе су агруми, кромпир, маслине, грожђе, вино и дуван. Минерално богатство чине: гвожђе, бакар, азбест,
гипс, глина, ћилибар, пирит и морска со. Главне индустријске гране су: прехрамбена, металска, фармацеутска, намештаја, текстилна, рафинерија нафте, цементна итд. И поред
политичке нестабилности, купалишни туризам је добро развијен. Главне кипарске луке су
Ларнака и Лимасол, а међународни аеродроми се налазе у Ларнаки и Пафосу.
ИСТОЧНА ЕВРОПА
МОЛДАВИЈА
епублика Молдавија (румунски: Republica Moldova) је држава у источној Европи, у
северозападном залеђу Црног мора и југозападном делу Источноевропске низије, између реке Дњестра (граница са Украјином) и Прута (граница са Румунијом).
Молдавија је мала држава. На површини од 33.843 km2 живи 4.200.000 становника (2005);
густина насељености износи 124,1 ст./km2, по чему је најгушће насељена источноевропска
земља. Главни град је Кишињев (662.000 становника). Молдавија је по државном уређењу
парламентарна република. Званични језик је молдавски, а широко се користе руски и украјински.
Молдавија ја брежуљкасто-низијска земља. Средишњи део територије обухвата Средњемолдавско побрђе Кодри, са највишом тачком Молдавије (425 m надморске висине).
Побрђе је покривено плеистоценим лесним наслагама. Побрђе се ка југу спушта у ниску и
равну Буџачку степу, а на северу у Белицку степу. Североисточк Молдавије заузима део
Придњестарске висоравни. Клима је умерено-континентална, са топлим летима и релативно благим зимама. Количина падавина се креће између 400 и 550 mm. Најдуже реке Молдавије су Прут (лева притока Дунава) и Дњестар са притоком Реум. На крајњем југу Молдавија излази на леву обалу Дунава, на дужини од 1 km. Основна биогеографска одлика државе
је шумостепа, која је култивисана и преобраћена у оранице, воћњаке и винограде. На северу се налазе листопадне шуме (храст, буква, црни граб, липа, јова), у средишњем делу шумостепа која према југу и уз Дњестар прелази у степу. Шуме покривају 11% територије.
Већину становништва чине Молдавци (65%), Украјинци (14%), Руси (живе источно
од Дњестра, 13%), Гагаузи (православни народ турског порекла, на југу, 4%), Бугари, Јевреји и др. Молдавци су источноромански народ и говоре језиком који је веома сродан румунском. Потомци су Дачана, који су романизовани почетком нове ере. Православци чине
98% становништва. Молдавија је добила независност 1991. године, распадом СССР-а. У
држави се јављају аутономашки и сепаратистички покрети (Гагаузија и самопроглашена
Република Придњестровље). У прошлости је Молдавију одликовао висок природни прираштај и досељавање из других делова СССР-а. Од 1990-их година број становника опада.
Осим Кишињева, већи градови су (2003): Тираспољ (185.000 становника), Бељци (146.000)
и Тигина (125.000).
Молдавија је аграрна земља, захваљујући плодном лесном земљишту и чернозему.
Узгајају се кукуруз, пшеница, јечам, дуван, сунцокрет, поврће, крмно биље итд. Нарочито је
развијено воћарство и виноградарство, а по виноградарским површинама Молдвија је била
на првом месту у бившем СССР-у. Рудно богатство је веома скромно. Јављају се мање појаве гипса, нафте и природног гаса. Развијена је хидроенергетика (ХЕ Дубасари на Дњепру и
ХЕ Костешти на Пруту) и термоенергетика. Индустрија је слабо развијена и углавном оријентисана на прераду пољопривредних производа. Издвајају се прехрамбена, машинска,
хемијска, метална, текстилна и индустрија грађевинског материјала. Речни саобраћај је развијен на Дњестру (пристаништа Бендер и Рибница) а међународни аеродром се налази у
близини Кишињева.
Кишињев, главни град Молдавије, налази се на десној притоци Дњестра. Град је основан у 15. веку. Турци су га освојили у 16. веку, а уступљен је Русији 1812. године. Припао
је Румунији 1918. године, Совјетском Савезу 1940. године, када је постао престоница Мол-
Р
46
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
давске Социјалистичке Републике. Главни град независне Молдавије је од 1991. године.
Кишињев је економски и културно-образовни центар државе. Старо градско језгро уништено је у Другом светском рату. Знаменитости града су православна црква, сада музеј (18301836), Мазаракијевска црква (1752), Етнографски музеј, Уметничка галерија, Пушкинов музеј, универзитет (1945), академија наука итд. Кишињев има развијену текстилну, прехрамбену и металопрерађивачку индустрију.
УКРАЈИНА
крајина (украјински: Україна) је држава у источној Европи, у југозападном делу
Источноевропске низије, делом уз Црно и Азовско море. Не рачунајући европски део Русије, то је највећа држава Европе, са површином од 603.700 km2. Украјина има 48.457.102 становника (2001) и густину насељености 80,3 ст./km2. Главни град је
Кијев (2,61 милиона становника, 2001). Украјина је по државном уређењу парламентарна
република, а званични језик је украјински.
У рељефном погледу, Украјина је претежно низијско-брежуљкаста земља, мада има и
планинских предела. За Украјину су карактеристична ниска побрђа, до 300-400 m надморске висине. Између Дњестра и Јужног Буга налази се Волинско-подолско побрђа, између
Јужног Буга и Дњепра Придњепарско побрће, између Дњепра и Северног Доњеца Доњецко побрђе, док се на крајњем североистоку јављају огранци Средњеруског побрђа. Низије у
геолошком погледу припадају старој Руској плочи, и морфолошки припадају великој
Источноевропској низији. Низије се јављају углавном уз реку Дњепар. На северозападу је
низијско и мочварно Полесје, које се уз Дњепар наставља ка југоистоку. На југу се налази
пространа низија поред северних обала Црног и Азовског мора. Уз границу са Мађарском,
Румунијом и Словачком, Украјини припада мали део Панонског басена. У низијама се налазе наслаге песка и леса плеистоцене старости. Највиши део Украјине је на крајњем западу, у граничној зони према Словачкој и Румунији, где се налазе огранци источних Карпата,
који прелазе 2.000 m надморске висине (Говерла, 2.061 m, највиша тачка Украјине). Младе
веначне планине јављају се и на полуострву Крим.
Украјина има континенталну климу, са хладним зимама и топлим летима. Ветрови са
Атлантског океана доносе највише падавина северном и северозападном делу земље. Идући ка истоку, количина падавина се смањује. Полуострво Крим има измењену медитеранску климу. Реке Украјине припадају сливу Црног мора и оријентационо теку правцем
север-југ. Национална река је Дњепар, са притокама Десна и Припјат. Дужи токови су и
Дњестар, Јужни Буг и Северни Доњец. Украјини излази и на Дунац, при ушћу реке у Црно
море. Највећа језера су вештачке акумулације подигнуте на Дњепру: Кијевско, Кременчушко и Каховско језеро. Вегетацијске зоне се смењују од севера ка југу. На северу, у Полесју,
заступљена је мешовита шума (храст, брест, бор, смрча, јасен) и замочварено земљиште. У
средишњем делу државе доминира шумостепа, која прелази на југ у праву степу и средоземни тип вегетације на Криму. Природна степа и шумостепа су се одржале на малим површинама, јер је већи део територије преоран и претворен у оранице. Украјински Карпати
су углавном под мешовитим шумама.
Украјинци чине 78% становништва, Руси 17% (у Доњецком басену и на Криму), затим Белоруси, Татари, Јевреји, Молдавци, Бугари и др. Украјинци су словенски народ из
источнословенске језичке групе, сродни Русима под чијим су се политичким утицајем развијали вековима. Стари писани назив за Украјинце су Русини. Око 60% становништва
припада православној религији (три православне), а остатак чине унијати, гркокатолици,
протестанти, католици, муслимани, припадници јеврејске религије итд. Најгушће насељени делови Украјине су Доњецки басен, долина Дњепра и степска зона на југу, а најслабије
Карпати и Полесје. Осим Кијева, највећи градови су (2001): Харков (1,47 милиона становника), Дњепропетровск (1,06 милиона), Доњецк (1,02 милиона), Одеса (1,03 милиона), Запорожје (815.000), Лавов (733.000), Кривој Рог, Маријупољ, Севастопољ, Виница, Черкаси,
Житомир, Полтава, Кременчуг, Николајев, Херсон итд.
Захваљујући плодном чернозему који се развија на лесној подлози, Украјина има
добро развијену пољопривреду. Основна култура и симбол украјинске степе је пшеница.
Велики део степе био је преоран већ почетком 19. века, када се пшеница извозила на тржиште западне Европе. Пшеница се узгаја широм земље, а највеће површине под овом
У
47
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
културом су у степској зони на југу, где се поља пшенице смењују са површинама под сунцокретом и шећерном репом. На северозападу се узгајају раж, кромпир и лан, а на Криму
памук и пиринач. Површине под индустријским и крмним биљем се повећавају, а велики
значај има и сточарство (говедарство и овчарство). Риболов је развијен на Азовском мору.
Украјина је богата рудним благом. Највећи значај имају богата лежишта квалитетног
карбонског каменог угља и антрацита у Доњецком басену, који спада у највеће угљене басене на свету. Велика лежишта гвоздене руде налазе се у околини Кривој Рога и код Керча, а
Украјина је велики произвођач мангана (33% светске производње). Постоје и резерве нафте и природног гаса, магнезита, урана итд. Захваљујући угљу и гвозденој руди, Доњецки басен се развио у један од највећих центара тешке индустрије (црне металургије) у Европи. У
физиономији Доњецког басена (Донбаса) доминирају угљенокопи, високе пећи, фабрички
димњаци и индустријски градови. Највећи центар црне металургије је град Макејевка, у
западном Донбасу. Међу осталим индустријским гранама Украјине, истичу се: машинска,
хемијска, петрохемијска, бродоградња, индустрија оружја и авиона, аутомобилска итд. На
Дњепру су изграђене велике хидроелектране, а због хаварије нуклеарне електране 1986. године, околина Чернобила спада у најзагађеније области у Европи. Главне увозно-извозне
луке су: Одеса, Нилолајев, Херсон, Маријупољ и Керч, док је Севастопољ велика војна лука. Украјина има 11 међународних аеродрома, а највећи су у Кијеву, Харкову, Доњецку, Лавову и Одеси. Туризам постаје све значајнији извор прихода, а главни туристички центри
су Кијев и Црноморска ривијера (летовалиште Јалта).
Кијев, главни и највећи град Украјине, налази се на реци Дњепру (2,61 милион становника, 2001). Кијев је индустријско, трговинско, саобраћајно политичко и културно средиште државе. Град је основан у 8. веку, а 882. године постао је први главни град Русије.
Разорили су га Татари 1240. године, а под влашћу Пољске био је у 16. веку. Под руском
влашћу Кијев је био поново од 1654. године. Године 1934. постао је престоница Украјинске Социјалистичке Републике, а 1991. године главни град независне Украјине. Туристичке
знаменитости Кијева су: катедрала Св. Софије - музеј под заштитом UNESCO (11. век), барокна црква Св. Андреја (18. век), манастир Печерска Лавра (11. век, под заштитом UNESCO), универзитет (1834), академија наука, улица Крешћатик, споменик кнезу Владимиру
(19. век), споменик Богдану Хмељницком (19. век), институти, музеји итд. Кијев је велики
индустријски центар (бродоградилиште, хемијска, електотехничка, текстилна и прехрамбена индустрија). Град је велики чвор железничког, друмског, речног (пристаниште на
Дњепру) и ваздушног (међународни аеродром) саобраћаја.
РУСИЈА
усија (Руска Федерација, руски: Россия, Россиская Федератсия) je евроазијска држава,
чији се већи део налази у северној Азији, а мањи у источној Европи. Пружа се
између Балтичког и Црног мора на западу и Тихог океана на истоку. Са површином од 17.075.400 km2, Русија је највећа држава света. Поред континенталног дела, припада јој и Калињинградска област (између Пољске и Литваније), као и бројна острва и архипелази у Северном леденом океану (Земља Франца Јосифа, Нова земља, Колгујев, Вајгач,
Северна земља, Новосибирска острва, Врангел итд.) и Тихом океану (Сахалин и Курилска
острва). Русија има 145.537.200 становника (2002) и густину насељености 8,5 ст./km2. Главни град је Москва (10,1 милиона становника, 2002), а званични језик руски.
Руска федерација је по државном уређењу председничка савезна република. Састоји
се од 83 федералне јединице: 21 републике, 45 области, 9 крајева, једне аутономне области,
4 аутономна округа и 2 федерална града. Републике у европском делу Русије и на Уралу су:
Адигеја (главни град Мајкоп), Башкортостан (Уфа), Дагестан (Махачкала), Ингушетија (Магаш), Кабардино-балкарска (Наљчик), Калмикија (Елиста), Карачево-черкеска (Черкеск),
Карелија (Петрозаводск), Коми (Сиктивкар), Мари Ел (Јошкар Ола), Мордовска (Саранск),
Северна Осетија – Аланија (Владикавказ), Татарстан (Казањ), Удмуртија (Ижевск), Чеченија
(Грозни) и Чувашија (Чебоксари). У азијском делу Русије налазе се републике: Бурјатија
(главни град Улан Уде), Алтај (Горњеалтајск), Тува (Кизил), Хакасија (Абакан) и Саха (Јакутија, главни град Јакутск). Руски крајеви су: Алтајски (главни град Барнаул), Забајкалски
(Чита), Камчатски (Петропавловск Камчатски), Краснодарски (Краснодар), Краснојарски
(Краснојарск), Пермски (Перм), Приморски (Владивосток), Ставропољски (Ставропољ) и
Р
48
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
Хабаровски (Хабаровск). Русији припада и Јеврејска аутономна област (главни град Биробиџан), и четири аутономна округа: Ненецки (главни град Нарјан Мар), Ханти-манскијски
(Ханти Мансијск), Чукотски (Анадир) и Јамало-ненецки (Салехард). Посебан статус имају
два федерална града (Москва и Санкт Петерсбург), а издваја се и 46 области.
У морфолошком погледу, ¾ Русије покривају низије, углавном у западном и северном делу земље. Планине заузимају око ¼ територије, претежно на истоку и југу. Геолошку основу Русије чине две старе континенталне плоче: Руска и Сибирска, изграђене углавном од прекамбријских и старопалеозојских стена. Старе масе су покривене моћним слојевима мезозојских и кенозојских седимената. Стара кристаласта основа јавља се местимично
на површини у виду штитова. Највеће низије Русије су Источноевропска и Западносибирска. Источноевропска низија се пружа између Северног леденог океана на северу,
Црног мора и Кавказа на југу, Урала на истоку, док је на западу ограничена Карпатима и
постепено прелази у Немачко-пољску низију. Источноевропска низија није монотона,
него благо заталасана и са ње се издижу ниска побрђа: Валдајско, Средњеруско, Приволошко, Тиманско итд. У основи ове огромне низије (око 4 милиона km2) налази се стара
Руска плоча. Током дугог временског периода Руска плоча је била тектонски стабилна и
изложена седиментацији, због чега је и до данас задржала изглед структурне равнице. Морфолошко обликовање низије извршено је за време плеистоцена и постплеистоцена. Плеистоцени ледник је покривао источну Европу на југ све до 48º с.г.ш. Морене су најбоље
очуване у Коли и Карелији, где су се између глацијалних узвишења одржала бројна језера.
Идући ка југу, морене су све слабије изражене јер су уништене каснијом флувијалном ерозијом. У јужном делу Источноевропске низије налазе се Црноморска низија, са бројним
еолским облицима рељефа (лес) и Прикаспијска низија, где се налази најнижа тачка у рељефу Русије (-28 m, на обали Каспијског језера).
Између Урала на западу, Јенисеја на истоку, Карског мора на северу и казахстанских
степа и Алтаја на југу пружа се огромна Западносибирска низија. У њеној основи налази се
стара Сибирска плоча, покривена седиментима просечне дебљине 2.000-3.000 m. То је једна од најравнијих низија на Земљи. Развођа између речних токова су ниска и неизражена,
што за последицу има стварање великих површина замочвареног земљишта. Између Оба и
Иртиша током лета формирају се огромне мочваре. Због мање количине падавина, глацијација је захватила само северни део ове низије. Остале веће низије Русије налазе се у северном и источном Сибиру: Северносибирска (Хатанга), Јано-ингидирска, Колимска,
Средњејакутска, низије Чукотсог полуострва, низије у долини Анадира и Амура итд.
У Русији се јављају планине формиране покретима каледонске, херцинске и алпске
орогенезе. Најстарије су Источне и Западне Сајанске и Бајкалске планине у јужном Сибиру, каледонске старости. Стварање ових планина неки геолози издвајају као посебну, бајкалску орогенезу, прву на Земљи. Херцинском орогенезом образовани су Урал, планине
Нове земље, Алтај, Јаблоновске планине, Становојске планине, Алданско побрђе, Џуг Џур,
и створена основа многих млађих планина. Између Јенисеја и Лене пружа се пространа
Средњесибирска висораван, која представља палеозојску површ средње надморске висине
500-700 m, рашчлањену долинама великих десних притока Јенисеја и левих притока Лене.
Покретима апске орогенезе издизани су: Кавказ, Биранга (северни Сибир) и веначне планине источног Сибира: Верхојанске, планине Черског, Колимске, Чукотске (Анадирске),
Корјачке, планине Камчатке, Курилских острва и Сихоте Алињ. Карактеристично је да је
основа појединих веначних планина Русије створена већ у каледонској и херцинској орогенези (Кавказ), док су неке громадне планине поново издизане у алпској орогенези (Урал,
Алтај итд.). За планине Камчатке и Курилских острва карактеристичан је активни вулканизам (Кључевскаја сопка, Kамен, Корјакскаја сопка, Кроноцки, Ксудач, Авачински итд.).
Највише планине Русије су Кавказ (Елбрус, 5.642 m), Кључевскаја сопка (4.750 m) и Алтај
(Бјелуха, 4.506 m).
Због огромног пространства, у Русији се јављају велике климатске разноликости. У
европском делу државе доминира умерено-континентална клима. Зиме су хладне, под утицајем ваздушних маса сибирског антициклона, а лета топла. Количина падавина је релативно мала и смањује се у правцу истока и југоистока. Идући ка северу умерено-континентална клима постаје све оштрија и прелази у субполарну, коју ублажавају топле морске
струје у Баренцовом мору (продужетак Голфске струје). На црноморском приморју јавља
49
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
се измењена медитеранска клима, а у Прикаспијској низији полупустињска. Основна обележја клими Сибира даје Азијски (сибирски) антициклон, који током зиме условљава веома
хладно, ведро и суво време у већем делу Сибира, док су лета релативно топла и са више
падавина. Јављају се велике разлике у клими западног и источног Сибира. Најповољнију
климу има јужни део западног Сибира, где су летње температуре ваздуха сличне као у
Источноевропској низији, а падавине доносе западни ветрови. Северни делови Сибира
имају субарктичку и арктичку климу, и изложени су продорима хладних ваздушних маса са
севера. Најхладнији део Русије је унутрашњост средњег и источног Сибира, где се јавља пол
хладноће северне хемисфере (Јакутија, долине Јане и Колиме). У околини Верхојанска забележене су најниже температуре ваздуха на северној хемисфери (-67,8ºС). У вези са ниским
температурама и малом количином падавина је и широка растпрострањеност стално замрзнутог земљишта. На руском Далеком истоку јавља се источномонсунска клима. Падавине
се излучују лети и доноси их монсун на Тихог океана, док су зиме суве и хладне, под утицајем Сибирског антициклона. Високе планине јужне Русије (Кавказ, Алтај, Сајан итд.)
имају планинску климу.
У Русији се јављају огромне реке, од којих неке спадају у најдуже реке света. Најдужа
река европског дела Русије је Волга, са притокама Камом и Оком. Дуга је 3.700 km (најдужа
река Европе) и припада сливу Каспијског језера. Сливу Северног леденог океана припадају
Северна Двина и Печора, а сливу Балтичког мора Западна Двина и кратка, али водом богата Нева. Сливу Црног мора припадају Дон са Доњецом, Дњепар (горњи ток ове реке припада Русији) и Кубан, док се, осим Волге, у Каспијско језеро уливају Урал, Кума и Терек.
Реке европског дела Русије су каналима повезане у јединствен пловни систем, који повезује
Баренцово, Балтичко и Црно море и Каспијско језеро. Највеће руске реке налазе се у Сибиру и припадају сливу Северног леденог океана. Најдуже међу њима су Об, Јенисеј и Лена. Река Об тече Западносибирском низијом и дуга је 3.680 km. Најдужа притока Оба је река Иртиш (4.422 km) са Тоболом. Јенисеј (4.130 km) представља границу Западносибирске
низије и Средњесибирске висоравни. Најдуже притоке Јенисеја су Ангара (отока Бајкалског
језера), Доња Тунгуска и Подкаменаја Тунгуска. Лена је дуга 4.400 km, а њене најдуже притоке су Алдан, Витим и Виљуј. Међу сибирским рекама које теку ка северу дужином се истичу и Анабар, Ољенок, Јана, Индигирка и Колима. Најдуже реке које теку ка Тихом океану су Амур (дужина 4.500 km са саставницама) и Анадир. Сибирске реке су већи део године
залеђене, а током кратког лета долази до стварања ледених брана (затори и зажори) и изливања, када се огромне површине претварају у језера и мочваре.
Русија је земља великих језера, различитих по површини и начину постанка. Највећи значај имају Каспијско језеро (371.000 km2 - по површини највеће у свету, Русији припада северозападни део) и Бајкалско језеро (највеће слатководно језеро Азије, површине
31.500 km², дубине 1.637 m – најдубље језеро на Земљи, а по запремини воде прво у свету).
За северозападну Русију (Карелија) карактеристична су глацијална језера. Издвајају се: Ладога (18.400 km², највеће језеро Европе), Оњега (9.700 km², по површини друго у Европи),
Чудско, Иљмењ, Имандра итд. За низије Сибира карактеристичан је велики број језера која
се формирају током лета, у време отапања стално замрзнутог земљишта. Највеће језеро
северног Сибира је Тајмир на истоименом полуострву. На великим руским рекама налазе
се бројна вештачка језера, од којих нека спадају међу највећа на свету. Истичу се: Рибинско,
Горковско и Саратовско на Волги; Камско на Ками; Кујбишевско на Волги и Ками; Цимљанско на Дону; Каменско на Обу; Краснојарско на Јенисеју; Братско на Ангари итд.
Због огромне површине у Русији се јавља више типова вегетације, који се смењују
правцем север – југ. На крајњем северу јавља се оскудна вегетација тундре, коју чине маховине, лишајеви и грмље са ретким патуљастим дрвећем и оскудним травама, прилагођеним
поларним условима. Тундра обухвата унутрашњост Коле, Канин, низију уз доњи ток Печоре, полустрва Јамал, Гидан, Тајмир и низије северног Сибира до Чукотског полуострва.
Јужно од тундре пружа се тајга – четинарска шума са доминацијом бора, јеле и ариша. Тајга покрива Карелију, Колу, долине Северне Двине и Печоре, северни Урал и огромна
пространства Сибира до обала Тихог океана. Јужно од тајге јавља се појас мешовитих шума, у којима се уз четинаре јављају и лишћари. У европском делу Русије појас мешовитих
шума се сужава идући ка истоку и источно од Урала брзо нестаје. Друга област мешовитих
шума јавља се на Далеком истоку, у долини Амура. Јужније се налази појас листопадних
50
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
шума, са доминацијом храста, јавора, јасена и липе. Даље ка југу налази се прелазни појас
између шумске и травне вегетације – шумостепа, која је карактеристична за област између
горњих токова Дњепра и Волге. Појас праве травне степе пружа се од обала Црног мора,
преко северне подгорине Кавказа све до Алтаја. Степски појас на југу европског дела Русије, са плодним черноземом развијеном на лесу, представља најзначајнију ратарску област
државе. На планинама је изражена висинска зоналност биљног света, а у црноморском
приморју се јављају елементи медитаранске вегетације. За Прикаспијску низију карактеристична је вегетација сувих степа и полупустиња. Шуме покривају 45% територије Русије.
У 9. веку настале су прве руске државе на простору Источноевропске низије. То су
биле кнежевине Новгородска и Владимирска у области горње Волге, и Кијевска кнежевина
на горњем Дњепру. Дуг период малих феудалних кнежевина (9-15. век) завршен је када је
Московска кнежевина основала јединствену централистичку државу. У наредним вековима,
Русија се територијално ширила у свим правцима. На обале Белог и Баренцовог мора и
Каспијског језера избила је средином 16. века. Руси су прелазили Урал још у 13. и 14. веку,
а до обале Тихог океана су стигли 1639. године. Под руском влашћу се почетком 18. века
нашла и Аљаска, која је 1867. године продата САД-у. На обале Балтичког мора Русија је избила почетком, а на обале Црног и Азовског мора крајем 18. века. У 19. веку Руси су освојили Финску, делове Пољске, Молдавију, овладали су читавим Кавказом и Закавказјем, Казахстаном, Узбекистаном и другим земљама средње Азије које су 1922. године ушле у састав
Савеза Совјетских Социјалисточких Република (СССР). После периода совјетске власти,
Русија је поново постала независна држава 1991. године.
Русија је национално хетерогена земља. Руси чине 82% становништва (2004), Татари
4%, Украјинци 3%, Чуваши 1%, Белоруси, Башкирци, Казаси, Јакути, Јермени, Немци,
Ненци, Чечени, Бурјати, Удмурти, Мордвини, Маријци, Лапонци и бројни други народи.
Руси спадају у источне Словене и представљају највећи словенски народ (око 120 милиона
људи). Потичу од Кијевских Руса, из којих су се у касном средњем веку, у периоду монголских освајања, издиференцирала три народа: Руси, Украјинци (Малоруси) и Белоруси.
Православци чине 75% становништва Русије, муслимани 14%, а остали 11%. Две трећине
становника живи у европском делу Русије, док је у Сибиру гушће насељен његов јужни део.
Огромна пространства северног и североисточног Сибира су веома ретко насељена. Осим
Москве милионски градови европског дела Русије су (2002): Санкт Петербург (раније Лењинград, 4.670.000 становника), Нижњи Новгород (раније Горки, (1.310.000), Јекатеринбург (раније Свердловск, 1.290.000), Самара (раније Кујбишев, 1.160.000)Уфа (1.040.000),
Казањ (1.100.000), Чељабинск (1.080.000) и Перм (1.000.000). По броју становника издвајају
се и: Мурманск, Архангелск, Ижевск, Јарослављ, Магнитогорск, Тољати, Пенза, Рјазањ, Тула, Вороњеж, Царичин (раније Волгоград), Ростов на Дону, Астрахан, Краснодар, Грозни
итд. На југу западног Сибира налазе се милионски градови Новосибирск (1.430.000 становника) и Омск (1.130.000). Већи градови су и: Кемерово, Новокузњецк, Краснојарск, Бијск,
Томск, Барнаул, Прокопјевск, Тјумен итд. на југу, као и Сургут и Нижњевратновск у средњем току Оба. У средњем Сибиру највећи градови се јављају такође на југу: Иркутск, Братск, Чита, Улан Уде итд. У хладној унутрашњости средњег и источног Сибира су Јакутск и
Верхојанск. На руском Далеком истоку издвајају се градови: Владивосток, Хабаровск, Комсомолск на Амуру, Нилолајевск на Амуру, Магадан и Петропавловск Камчатски.
По природним богатствима, Русија је без сумње прва земља света. Велико рудно благо, плодно земљиште, шумска пространства и велике реке стварају повољне услове за економски развој, што ни до данас није у потпуности искоришћено. Русија располаже са око
220 милиона ha пољопривредног земљишта, од чега 150 милиона ha ораница. По производњи јечма и ражи Русија је прва у свету, а спада и међу главне светске произвођаче пшенице, шећерне репе, кукуруза, кромпира, сунцокрета, лана, конопље итд. Око 80% пољопривредних површина налази се у Источноевропској низији, Поволожју, северној подгорини Кавказа, на Уралу и јужном делу западног Сибира. Највеће приносе дају плодни
черноземи Источноевропске низије, развијени на лесу. Огромна пространства северног и
средњег Сибира, као и север европског дела Русије, због стално замрзнутог земљишта зими
и великих мочвара лети, нису погодна за земљорадњу. По бројности већине основних врста стоке (говеда, овце, козе, свиње, коњи, живина) Русија је у самом светском врху. Риболов
51
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
је развијен на великим језерима (Ладога, Оњега, Каспијско и Бајкалско језеро), великим рекама и морима (Бело, Баренцово и Јапанско море).
Русија је једна од најзначајнијих рударских земаља света, са великим резервама већине познатих минералних сировина. По производњи нафте заузима треће место на свету.
Главни нафтоносни рејони су западни Сибир, северни Кавказ, ушће Дона, Прикаспијска
низија, Тимано-печорски рејон, Сахалин итд. Русија је највећи светски произвођач природног гаса, који се експолоатише претежно у Западно-сибирском и Волго-уралском рејону. Бројни гасоводи и нафтоводи воде ка западу и транспортују енергенте до земаља средње и западне Европе. Русија је велики светски произвођач угља. Око 50% производње
остварује се у западном Сибиру, где се налази Кузњецки басен каменог угља, један од највећих на свету. Велики центри експлоатације угља су и: Печорски рејон, источни део Доњецког басена, Подмосковски басен мрког угља, Урал, источни Сибир, Јужно-јакутски басен,
басен Амура, Пацифичко приморје итд. Највећа лежишта руде гвожђа налазе се у европском делу државе, код Курска. Русија је у самом светском врху и по експлоатацији и преради обојених метала (бакра, олова, цинка, алуминијума, калаја), феролегура (хрома, волфрама, никла, мангана) племенитих метала и драгог камења (дијаманата, злата, сребра, платине) и неметала (соли, фосфата, азбеста) итд.
Главни индустријски рејони Русије су: Московски, Санктпетерсбуршки, источни део
Доњецког басена, Јужноуралски, Кузњецки басен (Кузбас) и Иркутск. Развијене су многе
индустријске гране: црна и обојена металургија, бродоградња, електротехничка, електронска, машинска, хемијска (петрохемија, вештачка ђубрива, сумпорна киселина, вештачка влакна, пластичне масе, синтеничка гума итд.), прехрамбена, текстилна, аутомобилска
итд. Дрвна индустрија (производња папира, целулозе и намештаја) развијена је захваљујући
највећој сировинској бази на свету – огромним површинама тајге, мешовитих и листопадних шума. Русија је велики светски произвођач електричне енергије, углавном из великих
термоелектрана (Ставропољ, Рјазан, Конаков, Новочеркеск) и хидроелектрана (на Јенисеју,
Ангари, Волги итд.).
Саобраћајна мрежа је знатно боље развијена у европском, него у азијском делу земље. Стално замрзнуто земљиште и мочваре отежавају саобраћајно повезивање великих делова Сибира. Највећи национални значај имају пут и железничка пруга који повезују Москву и Пацифичко приморје (трансибирска железница Москва – Владивосток, дуга 9.297 km).
Велике реке у европском делу Русије су пловне и повезане каналима са околним морима,
док су сибирске реке пловне само током кратког лета. По дужини морске обале Русија је
прва на свету, али је већи део обале залеђен 8 месеци годишње, и удаљен од главних светских пловних путева. Највеће руске луке су: Владивосток, Находка, Совјетска Гаван и Магадан на Тихом океану; Новоросијск и Сочи на Црном мору; Санкт Петерсбург и Калињинград на Балтичком мору, Мурманск на Баренцовом мору и Архангелск на Белом мору.
Проблем саобраћајног повезивања великих делова Сибира решен је увођењем авионског
саобраћаја. Русија има 75 великих аеродрома, а највећи су Внуково и Шереметљево код
Москве.
Москва је главни и највећи град Русије (10,1 милиона становника, 2002). Налази се на
истоименој реци, на месту где се сустичу водени путеви који повезују Бело, Балтичко,
Црно и Азовско море и Каспијско језеро (лука пет мора). Москву је у 12. веку основао Јуриј
Владимирович Долгоруки, на месту данашњег Кремља. Град су освајали Монголи (1238),
Татари (1382), Пољаци (17. век), Французи (1812) и Немци (1941). Москва је велики центар
металургије, аутомобилске, фармацеутске, филмске, електронске и текстилне индустрије.
Има стратешки значај за друмски, железнички, ваздушни и водени саобраћај. Град је највећа друмска и железничка раскрсница Русије, значајна лука на каналу Москва – Волга, и велики центар авионског саобраћаја (међународи аеродром Шереметјево).
Москва се развијала као највећи руски културни и образовни центар. Универзитет
Ломоносов основан је 1775. године, а издвајају се и академија наука, бројни институти, позоришта (Бољшој театар) и музеји: Тетрјаковска галерија, Пушкинов музеј, Андреја Рубљова, Оријенталне уметности и културе, Руске народне уметности, Бородинске битке, Политехнички, Историјски, Централни музеј итд. Сачуван је стари део града, Кремљ, са Црвеним тргом и широм света познатим културно-историјским споменицима: црква Св. Василија Блаженог (16. век), црква Успењски сабор (1475-1479), Благовешћенски сабор (1484-
52
ДРЖАВЕ ЕВРОПЕ – ОСНОВНА ГЕОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
1489), Архангелски сабор (1505-1509), маузолеј Лењина, манастири Новодевични (1524) и
Донски (16-17. век), Звоник Ивана Великог, Оружарна, Конгресна палата итд. Цео комплекс Кремља је светска баштина под заштитом UNESCO. Туристичке атракције Москве су
и: Лењинска брда са Универзитетом Ломоносов, ТВ торањ Останкино, Московски метро,
улица Арбат итд. У близини града је црква Христовог васкрсења (16. век, под заштитом
UNESCO).
БЕЛОРУСИЈА
епублика Белорусија (белоруски: Республика Буеларус', руски: Белоруссия) је низијска држава у источној Европи. Површина Белорусије износи 207.595 km2, број
становника 9.800.000 (2005), а густина насељености 47,2 ст./km2. Главни град је
Минск (1,7 милиона становника, 2002). Белорусија је парламентарна република, а званични
језици су белоруски и руски.
У рељефном погледу, територија Белорусије је таласаста низија са местимичним
брежуљкастим земљиштем. Узвишења се јављају на северу државе, а издваја се Литванскобелоруско узвишење (345 m надморске висине). У рељефу се јављају и ниска моренска узвишења, као остаци плеистоцене глацијације, када је читава држава била под инландајсом.
Низије Белорусије се налазе на прелазу Немачко-пољске у Источноевропску низију. На југу државе јављају се ниске и замочварене низије Полесја, уз реку Припјат и њене притоке.
Р
Националну структуру становништва чине Белоруси 81%, Руси 11%, Пољаци и Украјинци. Белоруси су источноевропски народ словенског порекла, доста сродни Русима.
Говоре белоруски језик који припада источнословенској групи индоевропске породице
језика. Руси живе претежно на истоку, Украјинци на југу, а Пољаци на западу земље. Око
60% становништва чине православци, 8% католици, затим протестанти, припадници јеврејске религије, неопредељени итд. Белорусија је ретко насељена земља, а највећа концентрација становништва је у околини Минска. Остали већи градови су (2002): Гомељ (492.000
становника), Могиљев (363.000), Витебск (350.000), Гродно (310.000), Брест (294.000), Бобрујск, Пинск и др.
Белорусија спада у слабије развијене европске земље. Основне пољопривредне
културе су раж, овас, конопља, кромпир, лан и шећерна репа. Значајан део ораничних
површина добијен је мелиорацијом мочвара. У сточарству доминирају говедарство, свињогојство и живинарство. Белорусија је сиромашна рудама и енергентима. Јављају се нискокалорични тресет, камена со, гвоздена руда, фосфати и нафта. Најзначајније индустријске
гране су: хемијска, прехрамбена, машинска, текстилна, аутомобилска, дрвна (производња
шибица и папира) итд. Квалитет и густина саобраћајне мреже заостају за развијеним државама Европе. Реке су повезане мањим пловним каналима, а највећи значај има канал Дњепар – Западни Буг. Међународни аеродром се налази у Минску.
Минск, главни и највећи град Белорусије (1,7 милиона становника, 2002), налази се
на реци Свислоч. Минск је културни, образовни, трговачки, финансијски и саобраћајни
центар државе. Град је формиран у 10. веку, а у наредном периоду био је под влашћу: Кијевске кнежевине (12. век), Татара (1240), Литванаца и Пољака (16. век). Био је престоница
Минског Кнежевства у 17. веку. Минск је тешко страдао у Наполеоновом походу 1812.
године и током немачке окупације у Другом светском рату: После рата изграђен је као модеран град у совјетском стилу. Главни град независне Белорусије је од 1991. године. Знаменитости Минска су: Музеј белоруске уметности, православна црква Св. Петра и Павла
(1616-1613), споменик жртвама Другог светског рата, универзитет (1921), академија наука и
др. Минск има развијену машиноградња, металургију, прехрамбену и електро индустрију.
53
Download

државе европе – основна географска обележја