Časopis za teoriju i praksu osiguranja
UDK 347.764
ISSN 2334-7597
COBISS.SR-ID 197415692
Godina XII, broj 2/2013
izlazi tromesečno
Osnivač i izdavač
Udruženje za pravo osiguranja Srbije
Milentija Popovića 5b/II, 11070 Novi Beograd
www.srbija-aida.org
Tel: (011) 2927 900, fax: (011) 2927 970
račun: 105-51590-71
kod „AIK Banke” a.d. Niš
Izdavački savet
Vladan Manić, generalni sekretar Udruženja osiguravača Srbije
Miodrag Kvrgić, generalni direktor „Merkur osiguranja”
Zoran Blagojević, član Izvršnog odbora „Wiener Städtische osiguranja”
Dragan Jovović, savetnik Izvršnog odbora „Takovo osiguranja”
Božana Šljivar, direktor Agencije za osiguranje Republike Srpske
Magazine for Insurance Theory and Practice
UDC 347.764
ISSN 2334-7597
COBISS.SR-ID 197415692
Year XII, No 2/2013
Published quarterly
Founder & Publisher
Insurance Law Association of Serbia (AIDA Serbia)
Milentija Popovića 5b/II, 11070 Belgrade
Tel: + 381 (011) 2927 900, fax: + 381 (011) 2927 970
www.srbija-aida.org
account: 105-51590-71
with the AIK Banka a.d. Nis
Publishing Council
Vladan Manic, Secretary General of the Association of Serbian Insurers
Miodrag Kvrgic, CEO, Merkur Insurance Co.
Zoran Blagojevic, Member of the Executive Board at Winer Städtische
Insurance
Dragan Jovovic, Adviser to the Executive Board of Takovo Insurance Co.
Bozana Sljivar, Director of the Insurance Authority in Republic Serbska
Redakcioni odbor
Prof. dr Jovan Slavnić, Univerzitet u Novom Sadu, Ekonomski fakutet , (u
penziji), e-mail: [email protected]
Prof. dr Wolfgang Rohrbach, Univerzitet u Beču, Ekonomski fakutet, (u
penziji), Austrija, e-mail: [email protected]
Doc. dr Jasmina Labudović Stanković, glavni i odgovorni urednik, Univerzitet u Kragujevcu, Pravni fakultet, e-mail: [email protected]
Prof. dr Pierpaolo Marano, zamenik glavnog i odgovornog urednika
Katolički univerzitet Svetog Srca u Milanu, Fakulet za nauku bankarstva,
finansija i osiguranja, Italija, e-mail: [email protected]
Prof. dr Slobodan Jovanović, Univerzitet Privredna akademija, Pravni
fakultet za privredu i pravosuđe, Srbija, e-mail: [email protected]
Prof. dr Robert Merkin, Univerzitet u Sautemptonu, Pravni fakultet, Velika Britanija, e-mail: [email protected]
Prof. dr Jerome Kullmann, Univerzitet Pariz-Dofin, Privatno pravo,
Francuska e-mail: [email protected]
Prof. dr Helmut Heiss, Univerzitet u Cirihu, Pravni fakultet, Švajcarska,
e-mail: [email protected]
Prof. dr Herman Cousy, Katolički univerzitet u Luvenu, Pravni fakultet,
Belgija, e-mail: [email protected] Prof. dr Ioannis Rokas, Atinski univerzitet za ekonomiju i privredu, Departman za poslovnu administraciju, Grčka, e-mail: [email protected]
Prof. dr Miodrag Orlić, Univerzitet u Beogradu, Pravni fakultet, (u penziji), e-mail: [email protected]
Prof. dr Stevan Šogorov, Univerzitet u Novom Sadu, Pravni fakultet, email: [email protected]
Dr Srđan Vladetić, sekretar Redakcije, Univerzitet u Kragujevcu, Pravni
fakultet, e-mail: [email protected]
Korice, prelom, prodaja
Udruženje za pravo osiguranja Srbije
Lektura i korektura
Gordana Savić Kojić
Štampa
„Planeta print”, Beograd
Editorial Board
Prof. Jovan Slavnic, LLD, University of Novi Sad, Faculty of Economics,
(ret.), e-mail: [email protected]
Prof. Wolfgang Rohrbach, PhD, State University of Vienna, Faculty of
Economics, (ret.), Austria, e-mail: [email protected]
Assistant Professor Jasmina Labudovic Stankovic, PhD, Editor,
University of Kragujevac, Faculty of Law, Serbia, e-mail: jlabudovic@
yahoo.com
Prof. Pierpaolo Marano, PhD, Associate Editor, Università Cattolica
del Sacro Cuore – Milano, Facoltà di Scienze bancarie, finanziarie e
assicurative, Italy, e-mail: [email protected]
Prof. Slobodan Jovanovic, LLD, University Business Academy, Faculty of
Law, Serbia, e-mail: [email protected]
Prof. Robert Merkin, LLD, University of Southampton, Southampton
Law School, UK, e-mail: [email protected]
Prof. Jerome Kullmann, LLD, Université Paris-Dauphine, Droit privé,
France, e-mail: [email protected]
Prof. Helmut Heiss, LLD, Universität Zürich, Rechtswissenschaftliche
Fakultät, Switzerland, e-mail: [email protected]
Prof. Herman Cousy, LLD, KU Leuven – Universiteit, Faculteit
Rechtsgeleerdheid, Belgium, e-mail: [email protected] Prof. Ioannis Rokas, LLD, Οικονομικό Πανεπιστήμιο Αθηνών, Τμήμα
Οργάνωσης και Διοίκησης Επιχειρήσεων (Athens University of Economics
and Business, Business Administration Department), Greece, e-mail:
[email protected]
Prof. Miodrag Orlic, LLD, University of Belgrade, Faculty of Law, (ret.),
Serbia, e-mail: [email protected]
Prof. Stevan Sogorov, LLD University of Novi Sad, Faculty of Law, Serbia,
e-mail: [email protected]
Srđan Vladetić, PhD, Secretary, University of Kragujevac, Faculty of Law,
e-mail: [email protected]
Cover, design and sale
Insurance Law Association of Serbia
Print
Planeta print, Belgrade
Udruženje za pravo osiguranja Srbije ima ekskluzivno pravo da dozvoli ili ne dozvoli umnožavanje, u bilo kom obliku i formi,
sadržaja ili dela sadržaja objavljenog u časopisu Evropska revija za pravo osiguranja.
Insurance Law Association of Serbia has an exclusive right to permit or decline permission for copying the content or part of the
content in and form or form published in the European Insurance Law Review.
2/2013
UPUTSTVO ZA AUTORE... / WRITING INSTRUCTIONS FOR AUTHORS...
2
UPUTSTVO ZA AUTORE ČLANAKA U
EVROPSKOJ REVIJI ZA PRAVO OSIGURANJA
INSTRUCTION FOR AUTHORS OF THE WORKS
IN THE EUROPEAN INSURANCE LAW REVIEW
Obaveštavamo i skrećemo pažnju našim uvaženim
autorima i saradnicima, kao i onima koji to žele da
postanu pisanjem članaka, osvrta, komentara i prikaza sudskih presuda da je „Uputstvo za autore članaka
u Evropskoj reviji za pravo osiguranja”, čiji elementi u
uređivanju našeg časopisa predstavljaju standard po
kojem svi prilozi moraju da budu uređeni, trajno objavljeno na internet stranici na adresi: www.erevija.org.
We are advising and draw attention to our distinguished
authors and collaborators, as well as those who wish to
become so by writing articles, reviews, commentaries, reviews of the court authorities and articles that “Instruction for authors of the works in the European Insurance
Law Review”, representing the standard in editing our
magazine, which all contributions must meet shall be
permanently accessible at: www.erevija.org.
EVROPSKA REVIJA ZA PRAVO OSIGURANJA
OBJAVLJUJE SVE RADOVE INOSTRANIH
AUTORA NA INTERNET STRANICI
www.erevija.org
EUROPEAN INSURANCE LAW REVIEW
PUBLISHES FOREIGN AUTHORS’ PAPERS ON
THE WEB AT:
www.erevija.org
SVI OBJAVLJENI RADOVI U OVOM BROJU
SU PROŠLI ANONIMNU RECENZIJU
UGLEDNIH INOSTRANIH I DOMAĆIH
UNIVERZITETSKIH PROFESORA
Urednici
REPUTABLE FOREIGN AND DOMESTIC
UNIVERSITY PROFESSORS HAVE REVIEWED
ALL WORKS PUBLISHED IN THIS ISSUE
Editors
2/2013
REČ UREDNIKA / EDITOR’S WORD
Poštovani čitaoci i saradnici časopisa,
U ovom broju možete pročitati kolumnu koju je
napisao poznati austrijski sociolog, prof. dr Klaus Zapotočki (Klaus Zapotoczky), o obezbeđenju, odnosno očuvanju zdravlja kao evropskom izazovu. Poznati profesor ukazuje na to da je medicina doprinela
poboljšanju zdravstvenog stanja ljudi, zbrinjavanju bolesnih, ali sugeriše da treba da deluje i preventivno. Osim
toga, mnogo se očekuje i od zdravstvenog osiguranja.
Pred čitalačkom publikom su i tri članka koja se bave
različitom, ali vrlo aktuelnom tematikom. Među njima
je članak prof. dr Slobodana Jovanovića, koji se odnosi
na regulisanje ugovora o privatnom kolektivnom osiguranju u evropskom uporednom pravu. Ono što posebno karakteriše članak jeste obilje različitih zakona
koje autor analizira u istraživanju problematike kojom
se bavi. Na taj način nas, u pravom smislu, upoznaje sa
evropskim uporednim pravom. Autor ukazuje na to da
postoje pravni sistemi koji ne sadrže posebne odredbe
o privatnom kolektivnom ugovoru o osiguranju, pravni
sistemi koji regulišu samo pojedina pitanja, kao i pravni
sistemi koji to čine vrlo detaljno. Osnovni razlog za regulisanje ugovora o privatnom kolektivnom osiguranju
je sve veća socijalna važnost i činjenica da su korisnici
osiguranja sve češće u celosti isključeni iz pregovaranja
o uslovima osiguravajućeg pokrića. S druge strane, većina pravnih sistema prepušta volji ugovornih strana
da same odrede sadržinu sopstvenih obaveza. Iz članka
saznajemo da postoje i pravni sistemi u kojima se pravila o individualnim ugovorima o osiguranju, na osnovu
izričite zakonske odredbe, primenjuju i na ugovore o
privatnom kolektivnom osiguranju. Mira Todorović Simeonides u svom radu nas upozanje sa profesionalnom
odgovornošću javnih beležnika u Grčkoj. Ukazuje na
pravne izvore, zakonsku odgovornost javnih beležnika,
osnov i stepen njihove odgovornosti. Takođe, jedan deo
rada posvećen je i obaveznom osiguranju od profesionalne odgovornosti javnih beležnika, uspostavljenom
u cilju zaštite korisnika javnobeležničkih usluga. Suzan
Marsden (Susanna Marsden) komentariše glavne promene uvedene u Institutskim kargo klauzulama iz 2009.
godine i obrazlaže razloge za njihove izmene. Osim
toga, analizira najnovije slučajeve iz sudske prakse u
vezi sa izmenjenim klauzulama.
Čitaocima skrećem pažnju na poruke Udruženja za
pravo osiguranja Srbije sa XIV godišnjeg savetovanja
održanog u Aranđelovcu u periodu 19–21 aprila 2013.
godine, koje se upućuju stručnoj javnosti.
Sadržaj ovog broja čini i sudska praksa Evropskog
suda pravde u vezi sa zaštitom slobodne konkurencije.
U ovom broju pažnja je posvećena i domaćoj sudskoj
praksi u vezi sa zastarelošću potraživanja naknade štete,
tj. spornim pitanjima u vezi sa štetom prouzrokovanom
krivičnim delom. Pored prikaza knjiga, vesti i pozdravnog govora prof. Slavnića prilikom otvaranja savetovanja u Aranđelovcu, čitaoce bih uputila i na prevod Direktive EU o sprečavanju upotrebe finansijskog sistema
za pranje novca i finansiranje terorizma.
Nakon pregleda sadržaja ovog broja, osvrnula bih se
i na izvesne novine koje će, počev od ovog broja, biti
prisutne u časopisu. Od 29. marta 2013. godine Evropska revija za pravo osiguranja dobila je novog glavnog
i odgovornog urednika – doc. dr Jasminu Labudović
Stanković.
Poznato nam je da časopis izlazi već punih 12 godina. Iz godine u godinu se radilo na podizanju njegovog
kvaliteta i rejtinga. Časopis se razvijao, sazrevao, bogatio raznovrsnim, aktuelnim člancima i drugim prilozima, ali i reprezentativnim autorima, kako iz zemlje tako
i iz inostranstva. Urađen je i sajt časopisa kako bi se postigla što veća prepoznatljivost časopisa i njegova citiranost. Napori prethodnog glavnog i odgovornog urednika, prof. dr Slobodana Jovanovića, na unapređenju
kvaliteta i povećanju prepoznatljivosti časopisa Revija
za pravo osiguranja, odnosno Evropska revija za pravo
osiguranja od broja 1/2013, i van granica naše zemlje,
uz pomoć međunarodne redakcije, ostaće zabeleženi na
stranicama ovog časopisa. Kao novi glavni i odgovorni
urednik biram isti put i pozivam sve čitaoce i saradnike
časopisa da mi svojim sugestijama, komentarima i kritikom pomognu.
U tom cilju, Evropska revija za pravo osiguranja je
prijavljena kod Centra za edukaciju u obrazovanju i
nauci (CEON). Od ovog broja u okviru sistema ASEESTANT proverava se da li su radovi dostavljeni za
objavljivanje u našem časopisu originalni ili plagijat i
to preko servisa CrossCheck, odnosno iThenticate. U
sledećoj fazi, ovo podrazumeva i uređivanje časopisa u
ASEESTANT-u i dobijanje DOI (Digital Object Identifier) brojeva. U cilju potpunog usaglašavanja sa Aktom
o uređivanju naučnih časopisa Ministarstva prosvete,
nauke i tehnološkog razvoja, u ovom broju objavljujemo: dopunjeno Uputstvo za autore članaka, listu recenzenata, kao i Izjavu o etici objavljivanja i zloupotrebi
objavljivanja, koja ima karakter etičkog kodeksa Evropske revije za pravo osiguranja. Tim povodom skrećem
pažnju čitaocima, saradnicima i budućim autorima da
se upoznaju sa njihovom sadržinom.
U Beogradu, juna 2013. godine
Doc. dr Jasmina Labudović Stanković,
glavni i odgovorni urednik
3
2/2013
SADRŽAJ / CONTENS
4
REČ UREDNIKA / EDITOR’S WORD .............................................................................................................................. 3
OSVRT NA ZNAČAJNE DOGAĐAJE / HOT TOPICS REVIEW .................................................................................. 6
– Prof. dr Klaus ZAPOTOCZKY, Obezbeđenje zdravlja kao evropski izazov / Gesundheitssicherung
als europäische Herausforderung ....................................................................................................................................... 6
Text in German ................................................................................................................................................................... 6
ČLANCI / ARTICLES ...................................................................................................................................................... 8
– Prof. dr Slobodan JOVANOVIĆ, Regulisanje ugovora o privatnom kolektivnom osiguranju
u evropskom pravu / Regulation of the Private Group Insurance contract in the European Law ............................... 8
Summary ...................................................................................................................................................................... 15
– Mira TODOROVIĆ SIMEONIDES, O profesionalnoj odgovornosti javnih beležnika u Grčkoj /
Professional Liability of the Public Notary in Greece .......................................................................................................17
Summary ...................................................................................................................................................................... 23
– Mr Susanna H. MARSDEN, Institutske kargo klauzule (A) 2009: rekontekstualizacija /
The Institute Cargo Clauses (A) 2009: Recontextualized ............................................................................................... 24
Text in English ................................................................................................................................................................... 33
PORUKE SA XIV SAVETOVANJA UDRUŽENJA ZA PRAVO OSIGURANJA SRBIJE „PRAVO
OSIGURANJA SRBIJE U TRANZICIJI KA EVROPSKOM (EU) PRAVU OSIGURANJA” ODRŽANOM U
ARANĐELOVCU 19–21 APRILA 2013. GODINE / MESSAGES FROM THE XIV ANNUAL CONFERENCE
OF THE INSURANCE LAW ASSOCIATION OF SERBIA „SERBIAN INSURANCE LAW IN TRANSITION TO
EUROPEAN (EU) INSURANCE LAW”, ARANDJELOVAC, 19-21 APRIL 2013 ......................................................... 43
SUDSKA PRAKSA SUDOVA DRŽAVA ČLANICA EU I EVROPSKOG SUDA PRAVDE / COURT
PRACTICE OF THE EU MEMBER-STATES’ COURTS AND EUROPEAN COURT OF JUSTICE ............................51
– Presuda Evropskog suda od 14. marta 2013. godine u sporu C-32/11 povodom pitanja da li bilateralni ugovori
zaključeni između društava za osiguranje i pojedinačnih servisera automobila, ili ugovori zaključeni između
društava za osiguranje i udruženja servisera automobila, predstavljaju ugovore čiji je cilj onemogućavanje,
ograničenje ili narušavanje slobodne konkurencije na tržištu, te da li su stoga suprotni članu 101, stav 1 Ugovora
o EU?) Prikaz: mr Jelena Gazivoda / Judgment of the European Court of Justice of 14 March 2013 in the case
C-32/11 in conection with whether agreements whereby car insurance companies come to bilateral arrangements,
either with car dealers acting as car repair shops or with an association representing those dealers, concerning
the hourly charge to be paid by the insurance company for repairs to vehicles insured by it, stipulating that charge
depends, inter alia, on the number and percentage of insurance contracts that the dealer has sold as intermediary
for that company, can be considered as a restriction of competition Review by Jelena Gazivoda, LLM ................ 51
– Radivoje KASTRATOVIĆ, Zastarelost potraživanja naknade štete – sporna pitanja u sudskoj praksi u vezi sa
štetom prouzrokovanom krivičnim delom / Claims time bar – open issues in the court practice relating to a loss
caused by a criminal act .................................................................................................................................................... 56
Summary ............................................................................................................................................................................ 60
PRIKAZ KNJIGA / BOOKS REVIEW
– Pola veka Udruženja za pravo osiguranja Srbije (1961-2012) / Half Century of the Insurance Law
Association of Serbia (1961-2012). Prikaz: dr Loris Belanić / Review by Loris Belanic, PhD ................................. 61
– Dr Nebojša Žarković, „POJMOVNIK OSIGURANJA”, / Glossary of Insurance Terms.
Prikaz: dr Slobodan Jovanovic / Review by Slobodan JOVANOVIC, LLD .............................................................. 64
2/2013
SADRŽAJ / CONTENTS
5
OSIGURANJE U SVETU – VESTI / WORLD INSURANCE – NEWS ..................................................................... 65
Izbor i prevod: Nela Bukorović i Aleksandra Nikolić / Selection and translation
by Nela Bukorovic and Aleksandra Nikolic
IZ RADA UDRUŽENJA I DRUŠTAVA ZA OSIGURANJE / ACTIVITIES
OF THE ASSOCIATION AND INSURANCE COMPANIES .......................................................................................... 71
– Prof. dr Jovan SLAVNIĆ, Govor predsednika Udruženja za pravo osiguranja Srbije na otvaranju
XIV godišnjeg savetovanja, Aranđelovac, 19–21 april 2013. / President of the Insurance Law Association
of Serbia opening speech on the XIV conference, Arandjelovac, 19–21 April 2013 ..................................................... 71
– Doc. dr Jasmina LABUDOVIĆ STANKOVIĆ, Preventivne mere – odgovori na upitnik povodom
XIV svetskog kongresa Međunarodnog udruženja za pravo osiguranja (AIDA) koji će se održati
u Rimu od 29. 9 do 2. 10. 2014. godine / AIDA Preventive Measures Questionnaire - Answers to the
Questionnaire on the Occasion of the XIV World Congress of the International Association for Insurance Law
(AIDA), Rome, 29 September to 2 October 2014, by Jasmina Labudovic Stankovic, PhD .......................................... 72
BIBLIOGRAFIJA / BIBLIOGRAPHY
ODABRANE KNJIGE / SELECTED BOOKS, str. od 76 do 77
ODABRANI ČLANCI / SELECTED ARTICLES, str od 77 do 78
Izbor i prevod: Nela Bukorović / Selection and translation by Nela Bukorovic
DIREKTIVE I PROPISI EU / EU DIRECTIVES AND REGULATIONS .................................................................. 79
– Direktiva br. 2005/60/EC Skupštine Evrope i Saveta od 26. oktobra 2005. o sprečavanju korišćenja finansijskog
sistema za pranje novca i finansiranje terorizma, preveo prof. dr Slobodan Jovanović / Directive 2005/60/EC
of the European Parliament and of the Council of 26 October 2005 on the prevention of the use of the financial system
for the purpose of money laundering and terrorist financing, translation by Prof. Slobodan Jovanovic, LLD .................. 79
Izjava o etici objavljivanja i zloupotrebi objavljivanja ............................................................................................................... 97
Publication Ethics and Malpractice Statement ............................................................................................................................ 99
Uputstvo za autore članaka u Evropskoj reviji za pravo osiguranja ....................................................................................... 101
Instruction for Authors of the Works in the European Insurance Law Review ........................................................................ 104
Lista recenzenata (Referees) ........................................................................................................................................................ 107
2/2013
OSVRT NA ZNAČAJNE DOGAĐAJE / HOT TOPICS REWIEW
6
Prof. Dr Klaus ZAPOTOCZKY∗
Obezbeđenje zdravlja kao evropski izazov
UDK: 614.2(4-672EU) Primljen: 25.5.2013.
Prihvaćen: 3.6.2013.
Informativni prilog
Medicina, kao prirodna nauka, u Evropi je postigla
velike uspehe. Na taj način je proteklih godina obezbedila napredak u zbrinjavanju osoba u slučaju bolesti i u
zdravstvenom osiguranju. Uspesi u daljem zbrinjavanju
bolesnih u budućnosti leže, između ostalog, i u intenziviranju zdravstvenog osiguranja.
Zdravstveni sistem Austrije je dugo bio usmeren
gotovo isključivo na bolesti i njihovo lečenje, manjim
delom i preventivnu borbu protiv raznih obolenja, ali
se težište budućeg „zdravstvenog rada” prebacuje na
obezbeđenje zdravlja i salutologiju, pri čemu je jako
važno održati sva dosadašnja dostignuća uspešnog suzbijanja oboljenja i raznih bolesnih stanja.
Pritom, treba reći da briga o bolesnima i uspostavljanje zdravog životnog stila u Evropi nije ništa novo.
Još od antičkih vremena, veoma veliku važnost ima šest
elemenata kultivacije života: disanje, jelo i piće, odmor
i kretanje, san i budno stanje, trošenje i oporavak tela
i duha, pri čemu bar četiri aspekta – fizički, psihički,
socijalni i duhovni – igraju odlučujuću ulogu za trajno
i efikasno organizovanje pomenutih šest elemenata. Na
∗
Profesor emeritus, Alois Wagner Institut f. intern.
Beziehungen. E-mail: [email protected]
1
Ridder, Paul. (1998) Einführung in die Medizinische
Soziologie, Verlag B.G. Teubner, Stuttgart, str. 190.
pomenute elemente ranije je, uglavnom, uticalo iskustvo, a danas na odnos prema njima i njihovo shvatanje
naročito utiču opsežna naučna istraživanja, pri čemu je
neophodno uvažavati motive i iskustva drugih kultura.
Takozvano tržište prijatnog, kvalitetnog života ili
„drugo zdravstveno tržište” na nemačkom govornom
području, prema studiji Rolanda Bergera2, ne samo da
je drugo najveće tržište privrednog rasta nego u nekim
regijama akteri tog tržišta pokušavaju da se profilišu
kako u ekonomiji tako i u politici.3 Optimum će biti postignut kada se u svim oblastima koje ima u vidu Svetska zdravstvena organizacija, a to su posebno obdaništa
i škole, fabrike, opštine i gradovi, porodice i bolnice,
razviju određene mere za preventivnu i ostalu brigu za
zdravlje, osmisle odgovarajuće aktivnosti i počne sa
sprovođenjem kontinuiranog vrednovanja i korekcije
rezultata.
Sociologija, (posebno „zdravstvena sociologija”),
kao društvena nauka može pri tome mnogo da doprinese i da obezbedi potrebno interdisciplinarno
umrežavanje i saradnju.
2
Sützl-Klein, Hedda. (2008) „Der Wohlfühlmarkt und die
wissenschaftliche Unterstützung bei der Markterschließung”,
in: Schmidjell Richard (Hrsg.): Wohlfühlmarkt, Dienstleister im
Wachstumsmarkt Gesundheit. Chancen-Strukturen-Standorte,
LIT Verlag, Wien, Berlin, str. 57.
3
Klinkmann, Horst. (2012) Gesundheit erleben! Aspekte
branchenübergreifender Kooperationen, Rostock.
2/2013
OSVRT NA ZNAČAJNE DOGAĐAJE / HOT TOPICS REWIEW
7
Em.Univ.-Prof. Dr Klaus ZAPOTOCZKY∗
Gesundheitssicherung als Euroäishe herausforderung
UDK: 614.2(4-672EU) Empfangen: 25.5.2013.
Angenomen: 3.6.2013.
Informationstext
Die naturwissenschaftlich orientierte Medizin
hat (in Europa) größte Erfolge erzielt, die viele Jahre
hindurch den Fortschritt in der Gesundheits-/
Krankheitsversorgung sicherte. Für die Zukunft
liegen die Erfolge in anderen Bereichen, nämlich
in der Intensivierung der Gesundheitssicherung.
Nachstehende Abbildung kann dies verdeutlichen.
War unser Gesundheitssystem lange Zeit fast
ausschließlich auf die Krankheiten und ihre Heilung,
zu einem geringen Teil auch präventiv auf die
Bewahrung vor Krankheiten ausgerichtet, so dürfte
sich der Schwerpunkt der „Gesundheitsarbeit“
in Zukunft auf die Gesundheitssicherung und
die Salutologie verlagern, wobei es durchaus
wichtig ist, die Errungenschaften der erfolgreichen
Krankheitsbekämpfung aufrecht zu erhalten.
Dabei ist auch in Europa Gesundheitssicherung
und gesunde Lebensstilgestaltung nichts Neues. Seit
der Antike haben in Europa 6 Bereiche kultivierter
Lebensgestaltung eine große Bedeutung1, nämlich
Atmen, Essen und Trinken, Ruhe und Bewegung,
Schlafen und Wachen, Von-Sich-Geben und Bei-SichBehalten und Gefühlsbewegungen, wobei zumindest
vier Aspekte, nämlich physisch, psychisch, sozial und
spirituell, für eine dauerhafte und wirksame Gestaltung
dieser Bereiche eine entscheidende Rolle spielen.
War früher das Erfahrungswissen in diesen
Gestaltungsbereichen entscheidend, muss heute
vieles – was an Wissen verloren gegangen ist – durch
wissenschaftliche Forschungen umfassender Art
neu erworben werden, wobei Anregungen und
Erfahrungen – auch aus anderen Kulturen – durchaus
förderlich sind.
Der sogenannte Wohlfühlmarkt oder zweite
Gesundheitsmarkt ist dabei im deutschen Sprachraum
nach einer Studie von Roland Berger2 nicht nur der
größte wirtschaftliche Wachstumsmarkt, sondern
auch manche Regionen versuchen sich im Bereich
Gesundheit und Wohlbefinden sowohl wirtschaftlich
als auch politisch zu profilieren.3 Ein Optimum
dürfte dann erreicht werden, wenn es gelingt, in allen
Settings, die WHO betont besonders Kindergärten
und Schulen, Betriebe, Gemeinden und Städte,
Familien und Krankenhäuser, entsprechende
Gesundheitsförderungsmaßnahmen zu entwickeln,
entsprechende Aktivitäten zu setzen und die Ergebnisse
immer wieder zu evaluieren und zu verbessern.
Die
S oziologie
(insbesondere
die
„Gesundheitssoziologie“) als Schlüsselwissenschaft der
Sozialwissenschaften kann dabei gute Dienste leisten
und die notwendige interdisziplinäre Vernetzung und
Kooperation sicherstellen.
*
Profesor emeritus, Alois Wagner Institut f. intern.
Beziehungen. E-mail: [email protected]
1
Ridder; Paul: (1998) Einführung in die Medizinische
Soziologie, Verlag B.G. Teubner, Stuttgart, S. 190.
2
Sützl-Klein, Hedda. „Der Wohlfühlmarkt und die
wissenschaftliche Unterstützung bei der Markterschließung”,
in: Schmidjell Richard (Hrsg.): Wohlfühlmarkt, Dienstleister im
Wachstumsmarkt Gesundheit. Chancen-Strukturen-Standorte,
LIT Verlag, Wien, Berlin, 2008, S. 57 ff.
3
Klinkmann, Horst. (2012) Gesundheit erleben! Aspekte
branchenübergreifender Kooperationen, Rostock.
2/2013
ČLANCI
8
Prof. dr Slobodan JOVANOVIĆ∗
Regulisanje ugovora o privatnom kolektivnom
osiguranju u evropskom pravu
UDK: 368.022.33(4-672EU)
Primljen: 23.4.2013.
Prihvaćen: 2.6.2013.
Pregledni naučni rad
Apstrakt
Ugovorom o privatnom kolektivnom osiguranju
ostvaruju se ciljevi zaštite različitih kategorija osiguranika od rizika u osiguranju imovine i lica. I pored
njegovog neospornog značaja za sprovođenje određenih politika države u pojedinim oblastima, postavlja se
pitanje celishodnosti njegovog pravnog regulisanja, posebno u svetlu činjenice da postoje pravni sistemi koji
ne sadrže nikakve posebne odredbe o ugovoru o privatnom kolektivnom osiguranju, oni koji regulišu samo
određene situacije, ali i pravni sistemi koji detaljno
regulišu ugovor o privatnom kolektivnom osiguranju.
U ovom radu, autor analizira pravni okvir ugovora o
privatnom kolektivnom osiguranju u evropskom uporednom pravu.
Ključne reči: privatno kolektivno osiguranje, ugovor,
informisanje, ugovarač osiguranja, osiguranik
1. UVOD
Kolektivna osiguranja imovine i lica, kojima se istim
ugovorom obuhvata veći broj lica povezanih na određeni način ili više stvari koje pripadaju većem broju lica,
dobijaju sve više na značaju, imajući u vidu da se njima
ostvaruju ciljevi zaštite različitih kategorija osiguranika
od rizika u različitim vrstama osiguranja imovine i lica.
Polazeći od njegovog značaja i osobenosti, postavlja se pitanje celishodnosti zakonskog regulisanja ovog
ugovora. U srpskoj pravnoj teoriji izraženo je mišljenje da se na kolektivne ugovore ne mogu primenjivati odredbe Zakona o obligacionim odnosima1 koje se
∗
Vanredni profesor, Univerzitet Privredna akademija, Pravni
fakultet za privredu i pravosuđe, Novi Sad, e-mail: nsbob@
sezampro.rs.
1
Zakon o obligacionim odnosima (Službeni list SFRJ , br.
29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, Službeni list SRJ, br.
31/93 i Službeni list SCG, br. 1/2003 – Ustavna povelja, dalje u
tekstu : ZOO).
odnose na pojam osiguranog slučaja, prijavu okolnosti
od značaja za procenu rizika, izmene uslova osiguranja, plaćanje premije, osiguranje za tuđ račun.2 Takođe
je istaknuto da se prilikom regulisanja ugovora o kolektivnom osiguranju mora voditi računa o tome da se
predvide određena pravila o kolektivnim ugovorima o
osiguranju, zajednička za sve slučajeve ovih ugovora
(obaveza informisanja osiguranika,3 obaveza prijavljivanja okolnosti od značaja za ocenu rizika, neposredno pravo osiguranika prema osiguravaču), a posebna
pravila za kolektivna osiguranja lica.4 Interesantno je da
prilikom odluke o usvajanju pravila o ugovorima o kolektivnom osiguranju ono što za neke države predstavlja razlog zbog kojeg se odlučuju na njegovo regulisanje, u drugim državama to nije slučaj. Tako na primer,
u pravnim sistemima koji su prvi put doneli određena
pravila o ugovoru o kolektivnom osiguranju, kao što
je Švedska, kao razlog za regulisanje ugovora o kolektivnom osiguranju navode njegovu sve veću socijalnu
važnost i činjenicu da su korisnici osiguranja sve češće
u celosti isključeni iz pregovaranja o uslovima osiguravajućeg pokrića.5
2
Pak, Jasna. „Ugovori o kolektivnom osiguranju imovine i
lica”, u: Slavnić, Jovan, Jovanović, Slobodan (urednici), Evropske
(EU) reforme u pravu osiguranja Srbije, Udruženje za pravo
osiguranja Srbije, Beograd, 2010, str. 233.
3
Jovanović, Slobodan. „Kolektivno osiguranje, serijske štete
i potreba formiranja garantnog fonda za tako nastale obaveze”, u:
Šulejić, Predrag, Slavnić, Jovan, Jovanović, Slobodan (urednici),
Usklađivanje osiguranja Srbije sa sistemom osiguranja Evropske unije,
Udruženje za pravo osiguranja Srbije, Beograd, 2007, str. 154.
4
Šulejić, Predrag. „Ugovor o kolektivnom osiguranju u
Prednacrtu Građanskog zakonika Republike Srbije”, u: Marano,
Pierpaolo, Jovanović, Slobodan, Labudović Stanković, Jasmina
(urednici), Pravo osiguranja Srbije u tranziciji ka evropskom (EU)
pravu osiguranja, Beograd, 2013, str. 254.
5
Hjalmarsson, Johanna. „The Swedish Insurance
Contracts Act 2005 – an overview”, Nordisk försäkringstidskrift
(Scandinavian Insurance Quarterly), No. 1, 2008, str. 92.
Dostupno na:
http://www.nft.nu/en/content/article/swedish-insurancecontracts-act-2005-%E2%80%93-overview, 13. 5. 2013.
2/2013
Regulisanje ugovora o privatnom kolektivnom osiguranju u evropskom pravu
Imajući u vidu prethodno navedeno, u ovom radu
biće analizirano pravno regulisanje ugovora o privatnom kolektivnom osiguranju u određenom broju
evropskih uporednih pravnih sistema, moguća sadržina i pojedini aspekti ugovora o kolektivnom osiguranju, a posebno obaveza informisanja osiguravača i
osiguranika.
2. PRAVNO REGULISANJE UGOVORA O
PRIVATNOM KOLEKTIVNOM OSIGURANJU
U UPOREDNOM PRAVU
Kako su strani zakonodavci rešili prethodno navedena pitanja može se videti iz činjenice da ni oni nisu saglasni u pogledu potrebe pravnog regulisanja ugovora o
kolektivnom osiguranju. Koliko ugovor o kolektivnom
osiguranju stvara dilemu u pogledu celishodnosti njegovog zakonskog regulisanja može se videti i po tome
što ga, za razliku od Švedske, nijedna druga država nije
detaljnije regulisala većim brojem posebnih odredbi6,
6
U Nemačkoj ugovor o kolektivnom osiguranju delimično je
regulisan posebnim odredbama Zakona o ugovoru o osiguranju,
i to čl. 206 i 207 (Gesetz über den Versicherungsvertrag
(Versicherungsvertragsgesetz – VVG) vom 23. November
2007 (BGBl. I S. 2631); u Austriji Zakonom o ugovoru o
osiguranju, i to čl. 178i, st. 1, čl. 178m i 191b (Bundesgesetz
vom 2. Dezember 1958 über den Versicherungsvertrag
(Versicherungsvertragsgesestz – VersVG) StF: BGBl. Nr. 2/1959
(NR: GP VIII RV 102 AB 547 S. 68. BR: S. 140.) / BGBl. I Nr.
12/2013); u Francuskoj Zakonikom o osiguranju, i to čl. L1411 do L141-7, od L142-1 do L142-5 (Code des Assurances
1930/2008); u Švajcarskoj Zakonom o ugovoru o osiguranju,
i to čl. 3, 31 i 87 (Bundesgesetz vom 2. April 1908 über den
Versicherungsvertrag (Versicherungsvertragsgesetz, VVG), AS
24 719, AS 1971 1465, AS 1978 1836, AS 1982 2184, AS 1983
797, AS 1993 3175, AS 1995 1328, AS 2000 2355, AS 2005
5245, AS 2005 5245, AS 2005 5685, AS 2006 4211, AS 2007
5259, AS 2007 5129, AS 2008 5207, AS 2009 2799, AS 2010
1739); u Norveškoj Zakonom o ugovoru o osiguranju, i to
čl. 3-6, st. 3 (Lov 1989-06-16 nr 69: Lov om forsikringsavtaler
(forsikringsavtaleloven), 1989-06-16 nr 70, 1992-11-27 nr 111,
2005-06-10 nr 44, 2008-06-27 nr 65, 2009-06-19 nr 77); u Grčkoj
Zakonom o ugovoru o osiguranju, i to čl. 29, st. 3 (ΝΟΜΟΣ
ΥΠ΄ ΑΡΙΘ. 2496, Ασφαλιστική σύμβαση, τροποποιήσεις της
νομοθεσίας για την ιδιωτική ασφάλιση και άλλες διατάξεις,
(ΦΕΚ 87/τ.Α’/16.5.1997); u Češkoj Zakonom o ugovoru
o osiguranju, i to čl. 3, st. 1, tač. /k/ i čl. 53 (Zákon ze dne 17.
prosince 2003 o pojistné smlouvě a o změně souvisejících zákonů
(Zákon o pojistné smlouvě), 37/2004 Sb, 377/2005 Sb, 57/2006
Sb, 198/2009 Sb, 278/2009 Sb, 227/2009 Sb, 375/2011 Sb, 99/2013
Sb); u Bugarskoj Zakonikom o osiguranju, i to čl. 231 (Кодекс за
застраховането, Обн. ДВ. бр.103 от 23 Декември 2005г., изм.
ДВ. бр.105 от 29 Декември 2005г., изм. ДВ. бр.30 от 11 Април
2006г., изм. ДВ. бр.33 от 21 Април 2006г., изм. ДВ. бр.34 от 25
Април 2006г., изм. ДВ. бр.54 от 4 Юли 2006г., изм. ДВ. бр.59
от 21 Юли 2006г., изм. ДВ. бр.82 от 10 Октомври 2006г., изм.
ДВ. бр.105 от 22 Декември 2006г., изм. ДВ. бр.48 от 15 Юни
a u mnogim državama taj ugovor uopšte nije regulisan
posebnim odredbama7. Švedska je ugovor o kolektivnom osiguranju regulisala u IV Delu Zakona o ugovoru
o osiguranju iz 2006. godine8 sa četiri poglavlja i ukupno 82 člana: 17. Poglavlje – Kolektivno osiguranje, sa
24 člana; 18. Poglavlje – Osnove kolektivnog osiguranja
sa 16 članova; 19. Poglavlje – Kolektivno osiguranje lica
sa 27 članova i 20. Poglavlje – Osnove kolektivnog osiguranja lica sa 15 članova.
Ukoliko relevantni propisi stranih država i sadrže
pravila o ugovoru o kolektivnom osiguranju, onda se
oni najčešće odnose na definiciju9, obavezu informisanja10, pitanja isključenja člana iz šeme kolektivnog osi2007г., изм. ДВ. бр.97 от 23 Ноември 2007г., изм. ДВ. бр.100
от 30 Ноември 2007г., изм. ДВ. бр.109 от 20 Декември 2007г.,
изм. ДВ. бр.67 от 29 Юли 2008г., изм. ДВ. бр.69 от 5 Август
2008г., изм. ДВ. бр.24 от 31 Март 2009г., изм. ДВ. бр.41 от 2
Юни 2009г., изм. ДВ. бр.19 от 9 Март 2010г., изм. ДВ. бр.41
от 1 Юни 2010г., изм. ДВ. бр.43 от 8 Юни 2010г., изм. ДВ.
бр.86 от 2 Ноември 2010г., изм. ДВ. бр.100 от 21 Декември
2010г., изм. ДВ. бр.51 от 5 Юли 2011г., изм. ДВ. бр.60 от 5
Август 2011г., изм. ДВ. бр.77 от 4 Октомври 2011г., изм. и
доп. ДВ. бр.21 от 13 Март 2012г., изм. и доп. ДВ. бр.60 от 7
Август 2012г., изм. ДВ. бр.77 от 9 Октомври 2012г., изм. и
доп. ДВ. бр.20 от 28 Февруари 2013г.); u Turskoj Trgovačkim
zakonik, i to čl. 1496 (Türk Ticare Kanunu, 13. 1. 2011, No.: 6102,
Resmî Gazete, 14. 2. 2011, No.: 27846,); u Estoniji Zakonom o
obligacionim odnosima, i to čl. 567 (Võlaõigusseaduses, Riigi
Teataja, I 2001, 81, 487; RT I 2009, 18, 108; RT I 2008, 59, 330;
RT I 2008, 54, 304; RT I 2007, 56, 375; RT I 2005, 61, 473; RT I
2005, 39, 308; RT I 2004, 90, 616; RT I 2004, 87, 593; RT I 2004,
75, 522; RT I 2004, 37, 255; RT I 2004, 13, 86; RT I 2003, 78, 523;
RT I 2002, 53, 336).
7
U toj grupi država nalaze se Mađarska, Slovačka, Danska,
Engleska, Holandija, Litvanija, kao i države nastale raspadom
Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (u daljem tekstu:
SFRJ).
8
Försäkringsavtalslag (SFS-nummer: 2005:104, 2005: 954,
2006:357, 2006:464, 2007:123, 2010:1292, 2010:2069, 2011:12).
9
Zakoni stranih država koje sadrže definiciju ugovora o
kolektivnom osiguranju su: francuski Zakonik o osiguranju, čl.
L141-1; finski Zakon o ugovoru o osiguranju, čl. 2, st. 1, tač. 6;
norveški Zakon o ugovoru o osiguranju, čl. 1-2, st. 1, tač. (d);
bugarski Zakonik o osiguranju, čl. 231, st. 1; češki Zakon o
ugovoru o osiguranju čl. 3, st.1, tač (k); turski Trgovački zakonik,
čl. 1496, st. 1. Države čiji zakoni ne sadrže posebne definicije
ugovora o kolektivnom osiguranju su: Nemačka, Austrija,
Danska, Grčka, Holandija, Mađarska, Slovačka i države nastale
raspadom SFRJ.
10
Francuski Zakon o osiguranju, čl. 141-3, st. 3 (u vezi sa
obavezom ugovarača da informiše člana zajednice kolektivnog
osiguranja da po isteku 40 dana od dana slanja pisma o dospelosti
premije neplaćanje premije može da dovede do njegovog
isključenja iz ugovora o kolektivnom osiguranju); finski Zakon o
ugovoru o osiguranju, čl. 76; turski Trgovački zakonik, čl. 1496,
st. 5.
9
2/2013
SLOBODAN JOVANOVIĆ
10
guranja od strane ugovarača kolektivnog osiguranja11 ili
prestanka njegovog članstva iz bilo kojeg razloga i statusa ugovora posle njegovog izlaska iz zajednice kolektivnog osiguranja.12 Međutim, ovde treba imati u vidu
da se u stranom, kao i u našem pravu osiguranja, opšta
pravila ugovora o osiguranju imovine i lica primenjuju
i na ugovore o kolektivnom osiguranju. Pored ostalih,
to su pravila o: osiguranju za tuđi račun ili račun koga
se tiče, obavezi prijavljivanja okolnosti od značaja za
ocenu rizika, plaćanju premije itd. U obzir takođe može
da dođe i primena opštih pravila obligacionog prava, a
posebno pravila o ugovoru u korist trećeg.
U finskom pravu, na osnovu izričite odredbe čl.
4 finskog Zakona o ugovoru o osiguranju (navedena
odredba doneta je sa izmenama i dopunama iz 2010.
godine), na ugovor o kolektivnom osiguranju primenjuju se brojne, izričito navedene, odredbe tog zakona
kojima se reguliše individualni ugovor o osiguranju
(radi se o pravilima sadržanim u 55 članova – prim.
aut.).13 To su odredbe o: informaciji o pravnom leku,
pravu osiguravača da otkaže neživotno osiguranje tokom perioda osiguranja, izmenama uslova i limita neživotnog osiguranja tokom trajanja osiguranja, nastavku osiguranja lica po izmenjenim uslovima i limitima,
izmenama uslova i limita osiguranja lica, obavezama
ugovarača i osiguranika na prijavljivanje bitnih okolnosti, posledicama neispunjenja obaveze prijavljivanja
bitnih okolnosti u neživotnom osiguranju, posledicama
neispunjenja obaveze prijavljivanja bitnih okolnosti u
osiguranju lica, povećanju rizika kod neživotnog osiguranja, povećanju rizika kod osiguranja lica, nastanku osiguranog slučaja kod osiguranja lica, nastanku
osiguranog slučaja koji je prouzrokovala strana koja
ima pravo na nadoknadu ili beneficiju u osiguranju
lica, nastanku osiguranog slučaja u neživotnom osiguranju, postupanju u skladu sa zahtevima o prevenciji kod neživotnog osiguranja, obavezi spasavanja kod
neživotnog osiguranja, poistovećivanju drugih lica sa
osiguranikom u neživotnom osiguranju, umanjenju ili
odbijanju nadoknade u neživotnom osiguranju, beznačajnosti pogrešne prijave bitnih okolnosti ili povećanja
osiguranog rizika, oslobađanju od obaveze i hitnosti,
ograničenju obaveze u izvesnim slučajevima, plaćanju
premije preko banke ili pošte, zastarelosti prava osiguravača na premiju osiguranja, pravilima o korisniku
osiguranja, klauzuli o korisniku osiguranja, tumačenju
klauzule o korisniku osiguranja, prenosu i ostvariva11
Francuski Zakonik o osiguranju, čl. L141-3.
Turski Trgovački zakonik, čl. 1496, st. 1 i 4.
13
To su: članovi od 1 to 4, članovi 8, 15, 18, 20, 20a, od 22 do
37, članovi 44, 46, čl. 47, st. 3, članovi od 48 do 51, članovi 55, 56,
članovi od 59 do 61 i članovi od 67 do 82. Zakona o ugovoru o
osiguranju Finske.
12
nju prava u životnom osiguranju, namirenju iz stečajne
mase kod osiguranja lica, dvostrukom osiguranju, podeli obaveza osiguravača kod dvostrukog osiguranja,
nadoknadi troškova spasavanja, pravu oštećenog lica
na nadoknadu kod osiguranja od opšte odgovornosti,
prigovoru na odluku osiguravača o odštetnom zahtevu
kod osiguranja od opšte odgovornosti, obavezi oštećenog na prijavljivanje bitnih okolnosti, isplati nadoknade ili beneficije, isplati neovlašćenom licu, pogrešnom
prijavljivanju posle nastanka osiguranog slučaja, zastarelosti za podnošenje odštetnog zahteva, roku za podizanje tužbe i subrogaciji. S druge strane, retki su primeri u uporednom pravu da se na osnovu izričite zakonske
odredbe pravila o individualnim privatnim ugovorima
o osiguranju u celosti primenjuju i na kolektivne ugovore o osiguranju, ukoliko drugi zakoni ne propisuju
nešto drugo.14
Ako izuzmemo potpuni izostanak posebnih pravila
o ugovoru o kolektivnom osiguranju, primer njegovog
najmanjeg regulisanja nalazimo u onim pravima koja
su se ograničila samo na davanje definicije kolektivnog
osiguranja. Tako na primer, pored definicije kolektivnog osiguranja u norveškom zakonu („kolektivno osiguranje je osiguranje u kojem su prava i obaveze članova
grupe definisani ugovorom o osiguranju koji zaključuje
lice u ime ili u korist članova grupe...”)15 i češkom zakonu („kolektivno osiguranje označava privatno osiguranje koje se primenjuje na grupu osiguranih lica detaljno
opisanu u ugovoru o osiguranju čiji identiteti su uobičajeno nepoznati u trenutku zaključenja ugovora”)16, kao
i odredbe u češkom zakonu17 o tome da ugovor o kolektivnom osiguranju ne mora da sadrži imena osiguranika ako su ona definisana na drugi način koji isključuje
bilo kakvu sumnju u trenutku nastanka osiguranog slučaja i pravila da saglasnost osiguranika nije potrebna za
zaključenje ugovora o kolektivnom osiguranju, nema
drugih posebnih pravila. Uporedni pravni sistemi koji
sadrže definiciju kolektivnog osiguranja uglavnom su
saglasni da se radi o privatnom osiguranju grupe, odnosno većeg broja osiguranih lica. U turskom Zakonu
14
Lietuvos Respublikos civilinis kodeksas, Valstybės Žinios,
2000, Nr. 74-2262; Nr. 77; Nr. 80; Nr. 82; 2004, Nr. 72-2495; 2004,
Nr. 171-6319; 2006, Nr. 77-2974; 2006, Nr. 116-4403; 2008, Nr.
68-2568; 2008, Nr. 149-5997; 2009, Nr. 93-3965; 2009, Nr. 1345832; 2009, Nr. 141-6205; 2009, Nr. 159-7202; 2010, Nr. 48-2297;
2010, Nr. 71-3554; 2010, Nr. 76-3873; 2010, Nr. 84-4402; 2010,
Nr. 126-6456; 2011, Nr. 1-2; 2011, Nr. 49-2367; 2011, Nr. 743545; 2011, Nr. 74-3546; 2011, Nr. 85-4130; 2011, Nr. 129-6108;
2011, Nr. 139-6550; 2012, Nr. 6-178; 2012, Nr. 44-2146; 2012, Nr.
57-2824; 2012, Nr. 57-2828; 2012, Nr. 78-4015; 2013, Nr. 46-2246
(Litvanski Građanski zakonik, čl. 6.1018.).
15
Zakon o ugovoru o osiguranju Norveške, čl. 1-2, st. 1, tač. d.
16
Zakon o ugovoru o osiguranju Češke, čl. 3, st. 1, tač. k.
17
Zakon o ugovoru o osiguranju Češke, čl. 53.
2/2013
Regulisanje ugovora o privatnom kolektivnom osiguranju u evropskom pravu
o ugovoru o osiguranju iz 2012. godine18 postoji jedna,
rekli bismo suvišna, odredba koja propisuje da je ugovor o kolektivnom osiguranju punovažan ako se njime
osigurava najmanje deset lica. Da je navedena odredba
suvišna, svedoči i činjenica da ugovor o kolektivnom
osiguranju važi i onda kada se broj osiguranih lica smanji ispod deset, što je propisano u drugoj odredbi.
Kada se radi o vrstama osiguranja na koja se odnose
posebna pravila iz relevantnih propisa, onda je karakteristično da se u nekim državama ona odnose samo na
zdravstveno osiguranje (Austrija19 i Nemačka20), dok
se u drugima ona primenjuju na sve vrste osiguranja,
odnosno osiguranje lica i osiguranje stvari (Švajcarska,
Švedska i Turska)21. U Francuskoj se pravila o ugovoru o
kolektivnom osiguranju22 primenjuju na osiguranje lica
(rizici telesnog oštećenja, materinstva, radne nesposobnosti, invalidnosti i nezaposlenosti). Slično francuskom
sistemu, u Bugarskoj ugovor o kolektivnom osiguranju
može se zaključiti kao osiguranje života ili nezgode.23
U Finskoj je ugovor o kolektivnom osiguranju24 regulisan kao osiguranje života i dobrovoljno penzijsko osiguranje koje poslodavci zaključuju za svoje zaposlene.
U Estoniji je posebnim odredbama regulisan ugovor o
privatnom kolektivnom osiguranju od bolesti.25
Kolektivna osiguranja se mogu sprovoditi na osnovu
zakonske obaveze osiguranja pojedinih profesija (osiguranje odgovornosti advokata26, javnih beležnika27) ili
kao kolektivna obavezna osiguranja korisnika raznih
usluga: putnika u javnom saobraćaju, turista i drugih
lica koje turističke i ugostiteljske organizacije i njima
slične organizacije prevoze kao svoje goste; korisnika
usluga podučavanja skijanju na skijalištima od posle18
Turski Trgovački zakonik, čl. 1496, st. 1.
Zakon o ugovoru o osiguranju Austrije, četvri deo –
Zdravstveno osiguranje, čl. 178i i 178m.
20
Zakon o ugovoru o osiguranju Nemačke, glava 8.
Zdravstveno osiguranje, čl. 206 i 207.
21
Švajcarski Zakon o ugovoru o osiguranju, čl. 7, švedski
Zakon o ugovoru o osiguranju, poglavlje 17, Kolektivno
osiguranje, čl. 1, st. 1, turski Trgovački zakonik, čl. 1496.
22
Francuski Zakonik o osiguranju, od L 141-1 do L 141-7.
23
Bugarski Zakonik o osiguranju, čl. 231.
24
Finski Zakon o ugovorima o osiguranju, čl. 2, tačka 6.
25
Võlaõigusseaduses, Riigi Teataja, I 2001, 81, 487; RT I
2009, 18, 108; RT I 2008, 59, 330; RT I 2008, 54, 304; RT I 2007,
56, 375; RT I 2005, 61, 473; RT I 2005, 39, 308; RT I 2004, 90,
616; RT I 2004, 87, 593; RT I 2004, 75, 522; RT I 2004, 37, 255;
RT I 2004, 13, 86; RT I 2003, 78, 523; RT I 2002, 53, 336 (Zakon o
obligacionim odnosima Estonije, čl. 567).
26
Zakon o advokaturi (Službeni glasnik RS, br. 31/2011), čl.
37.
27
Zakon o javnom beležništvu (Službeni glasnik RS, br.
31/2011), čl. 59.
19
dica nezgode, koja zaključuju škole skijanja28, itd. Ovde
treba imati u vidu da se u pojedinim slučajevima i na
osnovu drugih akata može predvideti obaveza zaključenja ugovora o kolektivnom osiguranju, a ne samo na
osnovu zakona. Tako, prema čl. 15 Opšteg kolektivnog
ugovora Republike Srbije,29 poslodavac ima obavezu
da, na svoj teret, kolektivno osigura zaposlene za slučaj smrti, povrede na radu, smanjenja ili gubitka radne
sposobnosti. Odredba čl. 34 Opšteg kolektivnog ugovora u kojoj se navodi da poslodavac može da uplati premiju zaposlenom za kolektivno osiguranje od posledica
nezgoda i kolektivno osiguranje za slučaj težih bolesti i
hirurških intervencija, ne čini se usklađenom sa navedenom odredbom jer neki od navedenih rizika mogu
biti predmet osiguranja od nezgode ili životnog osiguranja, dok se osiguranje težih bolesti i hirurških intervencija sprovodi kao dopunsko osiguranje uz životno
osiguranje (radi se o posebnom proizvodu zdravstvenog osiguranja uz životno osiguranje,30 ali u pojedinim
slučajevima ova vrsta osiguranja se može sprovoditi
posebno ili u okviru šire ponude osiguravača31 – prim.
aut.), pa se stvara zabuna u pogledu toga koju vrstu
osiguranja poslodavac ima obavezu da zaključi kao kolektivno osiguranje zaposlenih, a koja vrsta osiguranja
predstavlja njegovu fakultativnu obavezu.
3. SADRŽAJ UGOVORA O PRIVATNOM
KOLEKTIVNOM OSIGURANJU
Kao što smo videli iz prethodnih izlaganja, obaveza
zaključivanja ugovora o kolektivnom osiguranju može
se predvideti zakonom ili nekim drugim aktom. Međutim, koliko nam je poznato, zakoni koji su predvideli
takvu obavezu, izuzev predmeta ugovora i lica koje ima
obavezu ugovaranja osiguranja a u nekim primerima i
limita pokrića, ne regulišu brojne druge okolnosti koje
su karakteristične za zajednicu kolektivnog osiguranja. U tom smislu, ni u uporednim pravnim sistemima
ugovornog prava osiguranja, takođe, ne možemo naći
konkretan primer, već se u najvećoj meri prioritet daje
28
Zakon o javnim skijalištima (Službeni glasnik RS, br.
46/2006), čl. 33, st. 1, tač. 7 i čl. 62, st. 1, tač. 3.
29
Sl. glasnik RS, br. 50/2008, 104/2008 – Aneks I i 8/2009 –
Aneks II.
30
Opšti uslovi za osiguranje života za slučaj smrti ili
doživljenja i nastupa odreðene teške bolesti (OUMTB15), „Merkur
osiguranje”, 7. 9. 2010; Posebni uslovi mešovitog osiguranja života
za slučaj smrti, doživljenja i nastanka određene teške bolesti, LV
80040/01, „GRAWE Osiguranje”.
31
Posebni uslovi za kolektivno dodatno zdravstveno
osiguranje lica za slučaj težih bolesti, „Delta Generali Osiguranje”,
17. 5. 2011, čl. 16, st. 1.
11
2/2013
SLOBODAN JOVANOVIĆ
12
autonomiji volje ugovornih strana. Ako se u uporednim
pravnim sistemima reguliše ugovor o kolektivnom osiguranju, onda se to čini kod osiguranja lica, ali i u tom
slučaju prilično šturo.
Imajući u vidu navedeno stanje, neophodno je osvrnuti se na karakteristična pitanja i okolnosti koje su
od značaja za uspostavljanje sveobuhvatnog pravnog
okvira ugovora o kolektivnom osiguranju. Polazeći od
prirode i karakteristika sprovođenja ugovora o kolektivnom osiguranju, prilikom njegovog zakonskog regulisanja, trebalo bi razmotriti celishodnost regulisanja
sledećih pitanja:
1) Ko su ugovorne strane?
2) Da li ugovarač osiguranja zaključuje ugovor o
kolektivnom osiguranju u svoje ime i za svoj račun a
u korist trećih lica, u tuđe ime i za tuđ račun ili u svoje
ime a za tuđ račun?
3) Koji je predmet osiguranja, koji su uslovi osiguranja, suma osiguranja, premija osiguranja, period osiguranja i isključenja?
4) Ko može da bude član zajednice kolektivnog osiguranju ili da to naknadno postane?
5) Da li je moguće i pod kojim uslovima staviti rezervu na članstvo u zajednici kolektivnog osiguranja?
6) Kako se može postati član, uložiti prigovor protiv
novog člana ako je to predviđeno ili koji su uslovi pod
kojima član može istupiti iz zajednice kolektivnog osiguranja?
7) Kakav je status ugovora o kolektivnom osiguranju ako iz zajednice kolektivnog osiguranja istupe neki
njeni članovi?
8) Da li je potrebno čuvati listu članova i ako jeste
– da li listu treba da vodi ugovarač osiguranja ili osiguravači?
9) Da li premiju plaća ugovarač osiguranja osiguravačima ili član zajednice kolektivnog osiguranja?
10) Koje obaveze ugovarač osiguranja ima u vezi sa
obaveštavanjem članova zajednice kolektivnog osiguranja i osiguravača?
4. OBAVEZA INFORMISANJA KOD
PRIVATNIH KOLEKTIVNIH UGOVORA
Kada govorimo o celishodnosti pravnog regulisanja ugovora o kolektivnom osiguranju, neophodno
je posebnu pažnju posvetiti zaštiti fizičkih lica koja se
kolektivno osiguravaju. U tom domenu, opšte odredbe o informisanju u zakonima o ugovoru o osiguranju i
drugim propisima, kao i u zakonima o zaštiti potrošača
u uporednim pravnim sistemima, čini se da na sveobuhvatan način pružaju zaštitu fizičkim licima u svojstvu
osiguranika. S druge strane, u našem pravu oblast in-
formisanja ugovarača osiguranja/osiguranika još uvek
ostaje neregulisana32, te u je tom domenu neophodna
hitna zakonodavna intervencija.
3.1. Obaveza informisanja osiguranika
U uporednom ugovornom pravu osiguranja, o obavezi informisanja osiguranika postoje različiti pristupi.
Pre nego što autor izloži pravni okvir navedene obaveze, treba reći da se u nekim pravnim sistemima predviđa različit stepen zaštite osiguranika i korisnika osiguranja, s jedne strane, i ugovarača osiguranja, s druge
strane. Tako na primer, za razliku od većine pravnih
sistema, u Finskoj ugovor o kolektivnom osiguranju
može da sadrži i odredbe koje odstupaju od Zakona
o ugovoru o osiguranju a koje su nepovoljne i na štetu
ugovarača osiguranja (finski Zakon o ugovoru o osiguranju, čl. 4, st. 2). Vice versa, navedeno pravilo se ne
primenjuje na osiguranike i korisnike osiguranja, pa su
ništave odredbe ugovora o kolektivnom osiguranju koje
odstupaju od Zakona o ugovoru o osiguranju.
Kada je reč o zakonskom određivanju lica koje ima
obavezu da informiše osiguranike o zaključenom ugovoru o kolektivnom osiguranju, u Francuskoj (francuski Zakonik o osiguranju, L 141-4, st. 1 i 2), Švajcarskoj
(švajcarski Zakon o ugovoru o osiguranju, čl. 3) i Bugarskoj (bugarski Zakonik o osiguranju, čl. 231, st. 3)
to je obaveza ugovarača osiguranja. U srpskom pravu,
ugovarač osiguranja za tuđi račun ili račun koga se tiče
snosi sve obaveze iz ugovora o osiguranju, ali ne može
vršiti prava iz osiguranja bez pristanka lica čiji je interes
osiguran i kome ona pripadaju33. Iz navedene odredbe
jasno je da bi ugovarač osiguranja imao obavezu da informiše osiguranike o uslovima i ceni osiguravajućeg
pokrića, kao i svim ostalim aspektima ugovora o kolektivnom osiguranju. Međutim, ZOO nije posebno
regulisao sadržinu obaveze informisanja u skladu sa
modernim evropskim zakonodavstvom, a posebno nije
regulisao sadržinu informacija koje treba da se dostavljaju članovima zajednice kolektivnog osiguranja. Cilj
propisivanja obaveze davanja određenih informacija
pre zaključenja ugovora koju ustanovljava Direktiva
Skupštine i Saveta EU o osiguranju života 200234 jeste
da se ugovarač upozna sa okolnostima koje mu omo32
Slavnić, Jovan, Jovanović, Slobodan. „Obaveza davanja
predugovornih informacija i informacija posle zaključenja
ugovora o osiguranju potrošačima usluga osiguranja prema
direktivama EU i zakonima država članica”, Revija za pravo
osiguranja, br. 3, 2008, str. 47.
33
ZOO, čl. 905, st. 1.
34
Directive 2002/83/EC of the European Parliament and
of the Council of 5 November 2002 concerning life assurance
(Official Journal, L 345), čl. 36.
2/2013
Regulisanje ugovora o privatnom kolektivnom osiguranju u evropskom pravu
gućavaju da donese ispravnu odluku o tome da li će
zaključivanjem odgovarajućeg ugovora sa određenim
osiguravačem biti dovoljno zaštićeni njegovi interesi
i zadovoljene njegove potrebe. Između ostalog, ovo je
važno i zbog toga što odnos osiguranja lica redovno
traje duži niz godina, a lični status, uslovi i okolnosti
se mogu promeniti. U oblasti neživotnog osiguranja u
Trećoj direktivi neživotnog osiguranja35 za društvo za
osiguranje predviđena je obaveza da kada zaključuje
ugovor o osiguranju u kome je osiguranik fizičko lice,
osiguranika pre zaključenja ugovora informiše o merodavnom pravu ugovora i mehanizmima za odlučivanje
o prigovorima na odluke osiguravača. Mimo zahteva
koji su ustanovljeni u vezi sa saopštavanjem određenih
informacija u prethodno navedenim direktivama, postoje i drugi slučajevi kada komunitarno pravo predviđa zahteve u vezi sa informacijama povodom trgovačkih komunikacija.36
Za razliku od navedenih pravnih sistema, u Švedskoj
i Finskoj obaveza osiguravača je da, pre zaključenja i tokom trajanja ugovora o kolektivnom osiguranju, informiše članove zajednice kolektivnog osiguranja o uslovima osiguravajućeg pokrića, glavnim isključenjima,
obavezama osiguranika po ugovoru i o tome kako punovažnost pokrića zavisi od činjenice da je osiguranik
član grupe navedene u ugovoru o kolektivnom osiguranju (švedski Zakon o ugovoru o osiguranju, poglavlje
17, čl. 5, 6, 7 i 8; finski Zakon o ugovoru o osiguranju, čl.
76). Isto pravilo važi i onda kada su se odredbe o osiguranju promenile, kako u pogledu ograničenja obaveze
tako i u pogledu bitnih izmena osiguranja.
35
Council Directive 92/49/EEC of 18 June 1992 on the
coordination of laws, regulations and administrative provisions
relating to direct insurance other than life assurance and
amending Directives 73/239/EEC and 88/357/EEC, third nonlife insurance Directive (Official Journal, L 228), čl. 31 i 43.
36
Council Directive 93/13/EEC of 5 April 1993 on unfair
terms in consumer contracts (Official Journal, L 95); Directive
2000/31/EC of the European Parliament and of the Council
of 8 June 2000 on certain legal aspects of information society
services, in particular electronic commerce, in the Internal
Market (Directive on electronic commerce), (Official Journal,
L 178); Directive 2002/65/EC of the European Parliament and
of the Council of 23 September 2002 concerning the distance
marketing of consumer financial services and amending Council
Directive 90/619/EEC and Directives 97/7/EC and 98/27/EC
(Official Journal, L 271); Directive 2005/29/EC of the European
Parliament and of the Council of 11 May 2005 concerning unfair
business-to-consumer commercial practices in the internal
market and amending Council Directive 84/450/EEC, Directives
97/7/EC, 98/27/EC and 2002/65/EC of the European Parliament
and of the Council and Regulation (EC) No 2006/2004 of the
European Parliament and of the Council (Unfair Commercial
Practices Directive), (Official Journal, L 149/22).
Koliku zaštitu uživa osiguranik i korisnik osiguranja kod ugovora o kolektivnom osiguranju u finskom
pravu može se videti i iz odredbe po kojoj „ako osiguravač ili njegov zastupnik propuste da osiguraniku
predaju neophodne informacije o osiguranju ili dostave netačnu ili nepotpunu informaciju, smatraće se da
ugovor o (kolektivnom – prim. aut.) osiguranju ostaje
na snazi u korist osiguranika i to na način koji je osiguranik razumeo tako da ugovor dejstvuje na osnovu
dobijenih informacija.”37 Pored navedenih informacija,
na ugovore o kolektivnom osiguranju primenjuju se i
pravila o informisanju o pravnim lekovima za rešavanje
odštetnih zahteva. U Švedskoj osiguravač ima obavezu
da osiguraniku i ugovaraču direktno šalje obaveštenja.
Međutim, ova obaveza osiguravača je relativizovana
pravilom da osiguravač od nje može odstupiti ukoliko
prilike nalažu drugačije postupanje.
Odsustvo bilo kakvih posebnih odredbi o licu koje
ima obavezu informisanja, kao i o sadržini informacija o ugovoru o kolektivnom osiguranju, predstavlja
pristup primenjen u propisima o ugovoru o osiguranju
Norveške, Danske, Holandije, Turske, Nemačke i Austrije.
3.2. Obaveza informisanja osiguravača
Cilj pravila o obavezi informisanja osiguravača jeste da se osiguravaču omogući da odluči da li će pružiti
pokriće prema korektnoj ceni (premiji – prim. aut.) na
osnovu bitnih činjenica i okolnosti koje mu ugovarač
osiguranja prijavi. Zato osiguravač prilikom zaključenja
ugovora u potpunosti zavisi od informacija koje dobije od ugovarača osiguranja jer je on jedino lice koje je
upoznato sa okolnostima rizika, posebno kada se radi o
svim vrstama medicinskih informacija o ugovoru o osiguranju života (na primer, informacija o prošlim bolestima). S druge strane, autor je već ranije ukazivao na to
da propisi o zaštiti podataka o ličnosti mogu značajno
ograničiti ili sprečiti osiguravača da dobije neophodne informacije za donošenje odluka o osiguravajućem
pokriću i visini odštetnog zahteva.38
U ovom delu predmet pažnje neće biti obaveza osiguranika na informisanje osiguravača prilikom zaključivanja individualnih ugovora o osiguranju i tokom
njihovog trajanja, već način na koji se osiguravaču dostavljaju informacije i kakav je pravni položaj osigura37
Finski Zakon o ugovorima o osiguranju, čl. 76, st. 2.
Jovanović, Slobodan. „Pravo osiguravača na informaciju i
pravila o zaštiti podataka o ličnosti”, u: Slavnić, Jovan, Jovanović,
Slobodan (urednici), Integracija (prava) osiguranja Srbije u
evropski (EU) sistem osiguranja, Udruženje za pravo osiguranja
Srbije, Beograd, 2009, str. 385.
38
13
2/2013
SLOBODAN JOVANOVIĆ
14
vača kod ugovora o kolektivnom osiguranju u finskom
pravu.
Finski Zakon o ugovoru o osiguranju sadrži posebna
pravila o informisanju osiguravača od strane osiguranika. Tako, ako su se osiguravač i ugovarač kolektivnog
osiguranja sporazumeli da će osiguranik obaveštavati
ugovarača osiguranja, pri čemu osiguravač ne može
prigovarati da nije primio obaveštenje osiguranika, važi
neoboriva pretpostavka da je osiguravač primio obaveštenje osiguranika koje je osiguranik predao ugovaraču
osiguranja. Jedini slučaj u kojem neće važiti navedena
pretpostavka postoji samo ako je osiguranik imao razloga da veruje da njegovo obaveštenje neće biti prosleđeno osiguravaču.
U norveškom pravu osiguranja, na snazi je bila gotovo istovetna odredba o obavezi osiguranika da informiše osiguravača kod ugovora o kolektivnom osiguranju,
pre izmena norveškog Zakona o ugovoru o osiguranju
koje su stupile na snagu 1. januara 2009. godine.
4. ZAKLJUČAK
Prilikom odluke o usvajanju pravila o ugovorima o
kolektivnom osiguranju ono što za neke države predstavlja razlog zbog kojeg se odlučuju na njegovo reguli-
sanje, u drugim državama to nije slučaj. Tako na primer,
u pravnim sistemima koji su prvi put doneli određena
pravila o ugovoru o kolektivnom osiguranju, kao razlog
za njegovo regulisanje navodi se njegova veća socijalna
važnost i činjenica da su korisnici osiguranja sve češće
u celosti isključeni iz pregovaranja o uslovima osiguravajućeg pokrića. S druge strane, većina pravnih sistema
prepušta volji ugovornih strana da same odrede sadržinu sopstvenih obaveza. Međutim, postoje i pravni sistemi u kojima se pravila o individualnim ugovorima o
osiguranju, na osnovu izričite zakonske odredbe, primenjuju i na ugovore o kolektivnom osiguranju.
U našem pravnom sistemu, opšte odredbe ZOO
primenjuju se na osiguranja imovine, odgovornosti
i osiguranja lica, s tim da nema specijalnih odredbi o
ugovoru o kolektivnom osiguranju, o sadržini obaveze
na informisanje osiguranika, statusnim pitanjima člana zajednice kolektivnog osiguranja, statusa ugovora
o kolektivnom osiguranju u slučaju istupanja nekog
od članova ili delimičnog pogoršanja rizika u zajednici kolektivnog osiguranja. Čini se neophodnim da se
o navedenim pitanjima detaljno analizira adekvatnost
primene postojećih odredbi ZOO na ugovor o kolektivnom osiguranju i da se razmotri potreba donošenja
posebnih pravila koja bi regulisala specifičnosti ugovora o kolektivnom osiguranju u vezi s pitanjima koja su
izložena u ovom radu.
2/2013
ARTICLES
15
Slobodan JOVANOVIC, LLD
Associate Professor, University Business Academy, Faculty of Law, Novi Sad, Serbia
Regulation of the private group insurance
contract in the European law
UDC: 368.022.33(4-672EU)
Systematic Scientific Work
SUMMARY
Private group insurance contracts in property
and person insurances enhance goals’ execution in
protection of different categories of insured against
risks, but also they cover needs of citizen for protection
within the social insurance and financial services.
Beside its clear importance for execution of certain state
politics in several areas, it is an opportunistic question
if its regulation is necessary, particularly because of
the fact there are legal systems that do not have any
specific provisions about group insurance contracts,
those that regulate certain situations only, to the legal
systems regulating group insurance contract in detail.
This paper deals with legal framework of the group
insurance contract in the European comparative law.
Key Words: Private Group insurance, Contract, Information, Policyholder, Insured
LITERATURA (REFERENCES)
Bundesgesetz vom 2. April 1908 über den
Versicherungsvertrag (Versicherungsvertragsgesetz,
VVG), AS 24 719, AS 1971 1465, AS 1978 1836, AS
1982 2184, AS 1983 797, AS 1993 3175, AS 1995 1328,
AS 2000 2355, AS 2005 5245, AS 2005 5245, AS 2005
5685, AS 2006 4211, AS 2007 5259, AS 2007 5129, AS
2008 5207, AS 2009 2799, AS 2010 1739.
Bundesgesetz vom 2. Dezember 1958 über den
Versicherungsvertrag (Versicherungsvertragsgesetz –
VersVG) StF: BGBl. Nr. 2/1959 (NR: GP VIII RV 102
AB 547 S. 68. BR: S. 140.) / BGBl. I Nr. 12/2013.
Code des Assurances 1930/2008.
Council Directive 93/13/EEC of 5 April 1993 on unfair
terms in consumer contracts (Official Journal, L 95).
Council Directive 92/49/EEC of 18 June 1992 on the
coordination of laws, regulations and administrative
provisions relating to direct insurance other than life
assurance and amending Directives 73/239/EEC and
88/357/EEC, third non-life insurance Directive (Official
Journal, L 228).
Directive 2005/29/EC of the European Parliament
and of the Council of 11 May 2005 concerning unfair
business-to-consumer commercial practices in the
internal market and amending Council Directive
84/450/EEC, Directives 97/7/EC, 98/27/EC and
2002/65/EC of the European Parliament and of the
Council and Regulation (EC) No 2006/2004 of the
European Parliament and of the Council (Unfair
Commercial Practices Directive), (Official Journal, L
149/22).
Directive 2002/83/EC of the European Parliament
and of the Council of 5 November 2002 concerning life
assurance (Official Journal, L 345).
Directive 2002/65/EC of the European Parliament
and of the Council of 23 September 2002 concerning
the distance marketing of consumer financial services
and amending Council Directive 90/619/EEC and
Directives 97/7/EC and 98/27/EC (Official Journal, L
271).
Directive 2000/31/EC of the European Parliament
and of the Council of 8 June 2000 on certain legal
aspects of information society services, in particular
electronic commerce, in the Internal Market (Directive
on electronic commerce), (Official Journal, L 178).
Försäkringsavtalslag (SFS-nummer: 2005:104,
2005: 954, 2006:357, 2006:464, 2007:123, 2010:1292,
2010:2069, 2011:12).
Gesetz über den Versicherungsvertrag
(Versicherungsvertragsgesetz – VVG) vom 23.
November 2007 (BGBl. I S. 2631).
Кодекс за застраховането, Обн. ДВ. бр.103 от 23
Декември 2005г., изм. ДВ. бр.105 от 29 Декември
2005г., изм. ДВ. бр.30 от 11 Април 2006г., изм. ДВ.
бр.33 от 21 Април 2006г., изм. ДВ. бр.34 от 25 Април
2006г., изм. ДВ. бр.54 от 4 Юли 2006г., изм. ДВ. бр.59
от 21 Юли 2006г., изм. ДВ. бр.82 от 10 Октомври
2006г., изм. ДВ. бр.105 от 22 Декември 2006г., изм.
ДВ. бр.48 от 15 Юни 2007г., изм. ДВ. бр.97 от 23
Ноември 2007г., изм. ДВ. бр.100 от 30 Ноември
2007г., изм. ДВ. бр.109 от 20 Декември 2007г., изм.
2/2013
SLOBODAN JOVANOVIC
16
ДВ. бр.67 от 29 Юли 2008г., изм. ДВ. бр.69 от 5
Август 2008г., изм. ДВ. бр.24 от 31 Март 2009г., изм.
ДВ. бр.41 от 2 Юни 2009г., изм. ДВ. бр.19 от 9 Март
2010г., изм. ДВ. бр.41 от 1 Юни 2010г., изм. ДВ. бр.43
от 8 Юни 2010г., изм. ДВ. бр.86 от 2 Ноември 2010г.,
изм. ДВ. бр.100 от 21 Декември 2010г., изм. ДВ. бр.51
от 5 Юли 2011г., изм. ДВ. бр.60 от 5 Август 2011г.,
изм. ДВ. бр.77 от 4 Октомври 2011г., изм. и доп. ДВ.
бр.21 от 13 Март 2012г., изм. и доп. ДВ. бр.60 от 7
Август 2012г., изм. ДВ. бр.77 от 9 Октомври 2012г.,
изм. и доп. ДВ. бр.20 от 28 Февруари 2013г.
Jovanović, Slobodan. „Pravo osiguravača na
informaciju i pravila o zaštiti podataka o ličnosti”,
u: Slavnić, Jovan, Jovanović, Slobodan (urednici),
Integracija (prava) osiguranja Srbije u evropski (EU)
sistem osiguranja, Udruženje za pravo osiguranja
Srbije, Beograd, 2009.
Jovanović, Slobodan. „Kolektivno osiguranje, serijske
štete i potreba formiranja garantnog fonda za tako
nastale obaveze”, u: Šulejić, Predrag, Slavnić, Jovan,
Jovanović, Slobodan (urednici), Usklađivanje osiguranja
Srbije sa sistemom osiguranja Evropske unije, Udruženje
za pravo osiguranja Srbije, Beograd, 2007.
Lag om försäkringsavtal, 1994/543, 1998/82,
1999/93, 2001/968, 2003/496, 2005/30, 2009/142,
2009/1184, 2010/426, 2013/33.
Lietuvos Respublikos civilinis kodeksas, Valstybės
Žinios, 2000, Nr. 74-2262; Nr. 77; Nr. 80; Nr. 82; 2004,
Nr. 72-2495; 2004, Nr. 171-6319; 2006, Nr. 77-2974;
2006, Nr. 116-4403; 2008, Nr. 68-2568; 2008, Nr. 1495997; 2009, Nr. 93-3965; 2009, Nr. 134-5832; 2009, Nr.
141-6205; 2009, Nr. 159-7202; 2010, Nr. 48-2297; 2010,
Nr. 71-3554; 2010, Nr. 76-3873; 2010, Nr. 84-4402;
2010, Nr. 126-6456; 2011, Nr. 1-2; 2011, Nr. 49-2367;
2011, Nr. 74-3545; 2011, Nr. 74-3546; 2011, Nr. 854130; 2011, Nr. 129-6108; 2011, Nr. 139-6550; 2012, Nr.
6-178; 2012, Nr. 44-2146; 2012, Nr. 57-2824; 2012, Nr.
57-2828; 2012, Nr. 78-4015; 2013, Nr. 46-2246.
Lov 1989-06-16 nr 69: Lov om forsikringsavtaler
(forsikringsavtaleloven), 1989-06-16 nr 70, 1992-11-27
nr 111, 2005-06-10 nr 44, 2008-06-27 nr 65, 2009-06-19
nr 77.
ΝΟΜΟΣ ΥΠ΄ ΑΡΙΘ. 2496, Ασφαλιστική
σύμβαση, τροποποιήσεις της νομοθεσίας για την
ιδιωτική ασφάλιση και άλλες διατάξεις, (ΦΕΚ
87/τ.Α’/16.5.1997).
Opšti kolektivni ugovor, Sl. glasnik RS, br. 50/2008,
104/2008 – Aneks I i 8/2009 – Aneks II.
Opšti uslovi za osiguranje života za slučaj smrti
ili doživljenja i nastupa odreðene teške bolesti
(OUMTB15), „Merkur osiguranje”, 7. 9. 2010.
Posebni uslovi mešovitog osiguranja života za slučaj
smrti, doživljenja i nastanka određene teške bolesti, LV
80040/01, „GRAWE Osiguranje”.
Posebni uslovi za kolektivno dodatno zdravstveno
osiguranje lica za slučaj težih bolesti, „Delta Generali
Osiguranje”, 17. 5. 2011.
Pak, Jasna. „Ugovori o kolektivnom osiguranju
imovine i lica”, u: Slavnić, Jovan, Jovanović, Slobodan
(urednici), Evropske (EU) reforme u pravu osiguranja
Srbije, Udruženje za pravo osiguranja Srbije, Beograd,
2010.
Slavnić, Jovan, Jovanović, Slobodan. „Obaveza
davanja predugovornih informacija i informacija posle
zaključenja ugovora o osiguranju potrošačima usluga
osiguranja prema direktivama EU i zakonima država
članica”, Revija za pravo osiguranja, br. 3, 2008.
Türk Ticare Kanunu, 13. 1. 2011, No.: 6102, Resmî
Gazete, 14. 2. 2011, No.: 27846.
Hjalmarsson, Johanna. (2008) “The Swedish
Insurance Contracts Act 2005 – an overview”, Nordisk
försäkringstidskrift (Scandinavian Insurance Quarterly),
1/2008. Dostupno na: http://www.nft.nu/en/content/
article/swedish-insurance-contracts-act-2005%E2%80%93-overview, 13. 5. 2013.
Šulejić, Predrag. „Ugovor o kolektivnom osiguranju
u Prednacrtu Građanskog zakonika Republike Srbije”,
u: Marano, Pierpaolo, Jovanović, Slobodan, Labudović
Stanković, Jasmina (urednici), Pravo osiguranja Srbije u
tranziciji ka evropskom (EU) pravu osiguranja, Beograd,
2013.
Võlaõigusseaduses, Riigi Teataja, I 2001, 81, 487; RT
I 2009, 18, 108; RT I 2008, 59, 330; RT I 2008, 54, 304;
RT I 2007, 56, 375; RT I 2005, 61, 473; RT I 2005, 39,
308; RT I 2004, 90, 616; RT I 2004, 87, 593; RT I 2004,
75, 522; RT I 2004, 37, 255; RT I 2004, 13, 86; RT I 2003,
78, 523; RT I 2002, 53, 336.
Zakon o advokaturi (Službeni glasnik RS, br.
31/2011).
Zakon o javnom beležništvu (Službeni glasnik RS, br.
31/2011).
Zakon o javnim skijalištima (Službeni glasnik RS, br.
46/2006).
Zakon o obligacionim odnosima (Službeni list SFRJ ,
br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, Službeni list
SRJ, br. 31/93 i Službeni list SCG, br. 1/2003 - Ustavna
povelja).
Zákon ze dne 17. prosince 2003 o pojistné smlouvě
a o změně souvisejících zákonů (zákon o pojistné
smlouvě), 37/2004 Sb, 377/2005 Sb, 57/2006 Sb,
198/2009 Sb, 278/2009 Sb, 227/2009 Sb, 375/2011 Sb,
99/2013 Sb.
2/2013
ČLANCI
17
Mira TODOROVIĆ SIMEONIDES∗
O profesionalnoj odgovornosti javnih beležnika u Grčkoj
UDK: 347.56:347.964(495)
Dostavljen: 23.4.2013.
Prihvaćen: 25.5.2013.
Stručni rad
Apstrakt
Imajući u vidu nedavno uvođenje instituta javnih
beležnika u srpsko pravo, autor je u ovom tekstu obradio neka pitanja koja su u vezi sa profesionalnom odgovornošću javnih beležnika i koja su okupirala ili još
uvek okupiraju pravnu teoriju i sudsku praksu u Grčkoj.
Pitanja koja su u vezi sa profesionalnom odgovornošću
javnih beležnika i ilustrativni primeri povrede prava od
strane javnih beležnika u Grčkoj mogli bi biti interesantni društvima za osiguranje u Srbiji koja su, novim
zakonom, obavezana da ponude pokriće za obavezno
osiguranje od odgovornosti javnih beležnika, čija su
profesija i profesionalne odgovornosti tek formulisane
zakonom i još nisu zaživele u praksi. Tekst prvo govori
o javnim beležnicima u različitim pravnim sistemima
i osnovnim odredbama o organizaciji javnih beležnika u Grčkoj. U nastavku, prikazuje osnovne obaveze i
odgovornosti i daje ilustrativne primere potencijalnih
kršenja tih obaveza u praksi, polazeći od ozbiljnih povreda regulisanih kao krivična dela do omaški u formi
javnobeležničke isprave.
Ključne reči: javni beležnik, notar, profesionalna odgovornost javnog beležnika, naknade štete
1. UVOD – JAVNI BELEŽNICI U RAZLIČITIM
PRAVNIM SISTEMIMA
Organizacija profesije i usluge koje pružaju javni beležnici ili notari u različitim zemljama ispoljavaju velike
raznovrsnosti. Notari se sreću još u Rimskom carstvu
kada su pružali usluge u sudskim procesima, javnim i
privatnim poslovima, kao i u radu Senata. Za razliku od
zemalja kontinentalnog prava koje su bile pod uticajem
rimskog prava i pravnog sistema, notarska profesija se
u Engleskoj razvila u 13. i 14. veku. Pošto je notare u 13.
∗
Partner I.K. Rokas i Partneri, advokatska kancelarija, Atina,
e-mail: [email protected]
veku postavljao Arhiepiskop od Kanterberija1 po ovlašćenju Pape, prvi notari u Engleskoj su, uglavnom, bili
sveštenici. Kasnije se postavljaju po ovlašćenju Krune,
a danas po ovlašćenju Parlamenta, a preko suda u jurisdikciji arhiepiskopa2.
Kao posledica različitog razvoja, danas postoji razlika između javnih beležnika anglosaksonskog i kontinentalnog prava, ali isto tako i između jurisdikcija
svakog od dva sistema. U anglosaksonskom pravu, a
naročito u državama SAD-a, zadatak notara se, uglavnom, odnosi na nepokretnosti, testamente, punomoćja
i ovlašćenja, kao i međunarodne poslove3. On uključuje
uzimanje zakletve, uzimanje izjave svedoka, overu potpisa, overu protesta koji se odnosi na menicu i protesta u pomorskom osiguranju u slučaju nastanka štete,
obezbeđivanje overe dokumenata i slično4. U SAD-u je
notarima generalno zabranjeno da daju pravne savete i da pripremaju pravna dokumenta, sa izuzecima u
pojedinim jurisdikcijama. U SAD-u notari često nisu
pravnici, dok su u većini drugih zemlja oni, uglavnom,
pravnici. U Škotskoj su donedavno svi pravnici (solicitors) ujedno bili i notari, ali je sa reformama iz 2007. godine postavljen zahtev za dodatnim certifikatom samo
za notare5. U Velikoj Britaniji notari pružaju usluge
1
Internet strana Udruženja notara u Velikoj Britaniji,
dostupno na:
http://www.thenotariessociety.org.uk/what-is-a-notary ,
16.04.2013.
2
Internet strana Udruženja notara u Velikoj Britaniji, dostupno na: http://www.thenotariessociety.org.uk/what-is-a-notary,
16.04.2013.
3
Internet strana Državnog Sekretara Severne Karoline, SAD,
dostupno na: http://www.scsos.com/forms/Notary/Duties.pdf,
16.04.2013.
4
Internet strana zakona države Vašington, dostupno na: http://
apps.leg.wa.gov/RCW/default.aspx?cite=42.44, 16.04.2013.
Internet strana Advokatske Komore Škotske, dostupno na: http://www.lawscot.org.uk/rules-and-guidance/
5
section-f/division-e-acting-as-notary-public/guidance/guidance-re-acting-as-notary-public?sender=az&letter=N,
16.04.2013.
2/2013
MIRA TODOROVIĆ SIMEONIDES
18
kompanijama koje se bave spoljnom trgovinom, kao i
usluge privatnim licima. Uobičajeni zadaci su priprema punomoćja, kupoprodajnih ugovora i drugih dokumenata za korišćenje u inostranstvu. Oni mogu da potvrđuju verodostojnost dokumenta ili transakcije. Kao
predstavnici pravne profesije mogu obavljati i druge
pravne poslove, osim zastupanja pred sudom6.
Ovlašćenja javnih beležnika kontinentalnog prava
su, uglavnom, veća od ovlašćenja u anglosaksonskom
pravu, naročito u SAD-u. Oni su najčešće pravnici koji
su članovi advokatskih komora. U Francuskoj i Grčkoj ne mogu istovremeno obavljati funkciju advokata
i javnog beležnika, dok u nekim drugim zemljama bilo
kontinentalnog bilo anglosaksonskog prava, to mogu.
U nekim zemljama se notari postavljaju doživotno a u
nekima na određeni period. Zbog iznetih suštinskih
razlika teško se može govoriti uopšteno o obavezama i
odgovornostima javnih beležnika.
2. OSNOVNE ODREDBE O JAVNIM
BELEŽNICIMA U GRČKOJ
Prvi zakonski propisi o javnim beležnicima u novoj
Grčkoj istoriji nastali su odmah posle ustanka protiv
turske okupacije, tj. 1822. godine, dok je prvi Kodeks o
javnim beležnicima donet 1973. godine7.
Danas u Grčkoj profesiju javnih beležnika reguliše Kodeks o javnim beležnicima (Kodikas symvolaiografon – Κώδικας συμβολαιογράφων),8 koji definiše
javnog beležnika kao neplaćenog javnog službenika.
Pored njega, brojni drugi zakoni kao što su Zakon o
parničnom postupku, Zakon o šumama, Građanski
kodeks, poreski zakoni, zakoni koji regulišu planiranje
i građenje i drugi, regulišu prava i obaveze, odnosno
odgovornosti javnih beležnika u vezi sa njihovim
predmetom regulisanja.
Broj javnih beležnika u Grčkoj je ograničen i računa
se prema sedištu i jurisdikciji prvostepenog suda, čime
se određuje i njihova mesna nadležnost. U jurisdikciji
svakog prvostepenog suda određuje se jedan državni
javni beležnik koji je zadužen za poslove i radnje u
kojima su stranke lica određena zakonom, uključujući
6
Internet strana Udruženja Notara u Velikoj Britaniji,
dostupno na: http://www.thenotariessociety.org.uk/what-anotary-does, 16.04.2013.
7
Παναγόπουλος, Κωνσταντίνος. (1998) Συμβολαιογραφική
ακυρότητα, Σάκκουλα, Αθηναίος. (Panagopoulos, Konstantinos.
(1998) Ništavost radnje javnog beležnika, A. Sakkoulas, Atina, str.
9. i 21.)
8
Κώδικας συμβολαιογράφων, Η Εφημερίδα της
Κυβερνήσεως, Ν. 2830/2000 (Kodeks o javnim beležnicima,
Vladine novine, br. 2830/2000)
grčke državne organe, organizacije, komore, opštine,
crkve, strane države, ili su to posebne radnje koje su
u vezi sa organizacijom javne prodaje u izvršnom
postupku. U slučaju rata imenuju se privremeni vojni
javni beležnici.
Javni beležnik mora imati završen pravni fakultet u
Grčkoj ili priznatu diplomu stranog fakulteta; državljanstvo
Grčke ili zemlje članice EU; najmanje dve godine iskustva
kao advokat, sudski radnik ili radnik u registru hipoteka;
mora imati više od 28 a manje od 42 godine života, osim
ako ne pobedi na raspisanom konkursu nezavisno od
godina života. Jedan od negativnih preduslova za sticanje
ovog zvanja jeste neosuđivanost za neko od krivičnih
dela predviđenih krivičnim zakonom koja su nabrojana u
Kodeksu o javnim beležnicima, uključujući krađu, prevaru,
proneveru imovine ili proneveru u službi, ucenu, falsifikat,
lažne izjave, izmenu dokumenata, lažno svedočenje, lažne
anonimne prijave, obmane radi davanja lažne izjave, mito,
povredu službene dužnosti, krivično delo protiv morala,
ozakonjenje prihoda od krivičnog dela itd.
Imenovanje novih javnih beležnika vrši se putem
opštegrčkog konkursa koji organizuje i sprovodi
Ministarstvo pravde. Naknade javnih beležnika uređuju
se zakonom i odgovarajućim odlukama relevantnih
ministarstava. Nadzor nad njihovim radom vrši javni
tužilac prvostepenog suda u skladu sa svojom mesnom
nadležnošću. Dva javna beležnika ili više njih sa
sedištem u jurisdikciji istog prvostepenog suda mogu
osnovati građansko udruženje javnih beležnika.
Javni beležnici su organizovani i obavezno su
članovi komora javnih beležnika koje su članovi jedne
opštegrčke komore. Komore su pravna lica javnog
prava i njih nadzire Ministarstvo pravde.
3. ZAKONSKA ODGOVORNOST JAVNIH
BELEŽNIKA U GRČKOJ
Javni beležnik je javni službenik koji je ovlašćen da:
a) sastavlja i čuva dokumenta kojima se ustanovljava
ili dokazuje pravna radnja, kao i izjave zainteresovanih
strana, kada je sastavljanje tih dokumenata obavezno u
skladu sa zakonom ili kada zainteresovane strane izraze nameru da dokumentu daju snagu javne isprave; b)
izdaje prepise i duplikate tih dokumenata, kao i dokumenata koja su za njih zakačena (zaheftana) ili se u njima navode; c) overi privatne isprave radi utvrđivanje
vremena nastanka; d) overi istinitost potpisa na dokumentu koji se odnosi na takvu pravnu radnju; e) izvrši
bilo koju drugu radnju za koju je ovlašćen zakonom kao
i druge radnje koje se odnose na njegov rad. Može da
prevede na grčki jezik dokumenta sastavljena na stra-
2/2013
O profesionalnoj odgovornosti javnih beležnika u Grčkoj
nom jeziku a koja su potrebna za neke od navedenih
radnji, kao i da overi takav prevod.9
Javni karakter funkcije javnog beležnika praktično
se izražava u izvršnosti isprava sastavljenih pred javnim
beležnikom u skladu sa članom 904 Zakona o parničnom postupku i ovlašćenju za obavljanje određenih
vanparničnih postupaka i radnji zbog čega se, ponekad, naziva i organ vansudske nadležnosti. Ipak, njegova obaveza ne obuhvata ispitivanje i punovažnost svih
materijalnih uslova za obavljanje pravne radnje. Na
primer, kao izvršni organ ne može da ispituje valjanost
potraživanja ili izvršne isprave.10 S druge strane, on je
nezavisan, kako prema strankama, tako i prema državnim organima i sudovima.
Osnovne dužnosti javnog beležnika, prema Kodeksu, jesu sastavljanje i čuvanje isprava kojima se zasniva pravni odnos kao u slučaju sastavljanja statuta partnerskog društva, prenosa vlasništva na nepokretnosti,
prihvatanja nasledstva, izdavanja opisa prodaje kod
prinudne prodaje, ili isprava dokaznog karaktera kao u
slučaju sastavljanja ugovora o zakupu nepokretnosti ili
predaje takvog ugovora javnom beležniku na čuvanje.
Pored toga, sastavlja po diktatu ili na osnovu prethodno
podnetog nacrta izjave i overava ih, odnosno javnobeležničkim dokumentom dokazuje postojanje i sadržinu
izjava strana i svedoka11.
Javni beležnik je dužan da odbije sastavljanje isprave
koja je suprotna zakonu ili dobrim običajima. Dužan je da
bude neutralan i savestan. Obavezan je da objasni učesnicima obaveze koje preuzimaju, prava koja imaju i da se uveri
da su ga razumeli. Obavezan je da se izuzme od sastavljanja
isprave, odnosno učestvovanja u radnji u slučajevima predviđenim zakonom, kao što je srodstvo sa strankom.
Javni beležnik je dužan je da čuva originale ugovora
koje je sastavio sa svim prilozima, kao i da izda kopiju
ugovora ili drugog dokumenta stranci ili njenim zakonskim naslednicima na njihov zahtev, a trećim licima
samo ako je dokument registrovan u javnim knjigama,
objavljen od strane ovlašćene službe ili objavljen u Službenim novinama. U ostalim slučajevima treće lice koje
ima pravni interes može, po nalogu javnog tužioca prvostepenog suda sedišta javnog beležnika, dobiti kopiju
dokumenta koji čuva javni beležnik.
Javni beležnik ne odgovara za istinitost cene, novčanih iznosa ili visine potraživanja koju stranke izjave,
odnosno unesu u pravna dokumenta u vezi sa predmetom iz ugovora.
9
Grčki Kodeks o javnim beležnicima, čl. 1.
Panagopoulos, K. Isto, str. 12.
11
Αθανασοπουλος, Τασος με τη συνεργ. Αργυρίας Σιώμου.
(2004) Συμβολαιογραφικό Δίκαιο. Πειραιάς. (Athanasopoulos,
Tasos u saradnji sa Argirias Siomou. (2004) Javnobeležničko
pravo, Pirej, str. 28. i 57.)
10
4. UOPŠTENO O OSNOVU I STEPENU
ODGOVORNOSTI JAVNIH BELEŽNIKA
Kao posledica javno-pravnog karaktera zvanja javnog beležnika i istorijskog viđenja ove profesije, tradicionalno je jedina dozvoljena tužba protiv javnog beležnika morala biti tužba za pogrešno vođenje spora
(αγωγή κακοδικίας). Danas se takav stav, pod uticajem
razvoja profesije i naročito kroz primenu direktiva EU,
preispituje.
4.1. Tužba za pogrešno vođeni spor
Član 73 Uvodnog zakona u Zakonu o parničnom
postupku12 reguliše posebnu vrstu tužbe koja se može
pokrenuti samo protiv advokata, javnog beležnika, arbitražnog sudije, sudije, sudskog sekretara i službenika.
Tradicionalno, ta tužba se zove tužba za pogrešno vođenje spora, iako samo u slučaju advokata postoji vođenje
spora u ime i za račun stranke. U slučaju javnih beležnika i ostalih navedenih zanimanja tužba se odnosi na
svako njihovo pružanje profesionalnih usluga13.
Ova vrsta tužbe može se podneti u roku od 6 meseci od radnje koju je beležnik preduzeo ili propustio
da preduzme14 i to samo za štetu prouzrokovanu namerom ili krajnjom nepažnjom. Spor se vodi pred specijalnim sudom organizovanim u skladu sa Zakonom br.
693/197715. U slučaju da tužilac izgubi spor, sud može
naložiti da tužilac plati novčanu kaznu ukoliko je svesno vodio očigledno neosnovan spor, ili ga namerno
razvlači, ili se nije pridržavao pravila dobrih običaja ili
etike ili dužnosti istinitih navoda.
12
Κώδικας Πολιτικής Δικονομίας π.δ. 503/1985. (Zakon o
parničnom postupku, Predsednički dekret br. 503/1985)
13
Σταθέας, Γεώργιος „Αρεοπαγίτης ε.τ. Αγωγή κακοδικίας
κατά δικηγόρων, συμβολαιογράφων, διαιτητών, δικαστικών
γραμματέων και δικαστικών επιμελητών”, Dike International,
No 3, 2005. (Statheas, Georgios „Tužba za pogrešno vođeni spor
protiv advokata, javnih beležnika, arbitražnih sudija, sudskih
sekretara i službenika – problem člana 73 Uvodnog zakona u
parnični postupak”, Dike Internatinal, br. 3, 2005, str. 228.)
14
U praksi postoji nedoumica da li se navedeni rok ima
računati kao subjektivni ili kao objektivni rok i u tom smislu
postoje dve oprečne odluke Vrhovnog suda: a) AP 18/1999
objektivni rok zbog društvene i javne sigurnosti kako se ne bi
uticalo na rad javnih službenika (u koje se računaju i advokati
i javni beležnici) i b) AP 20/2000 subjektivni rok jer oštećena
strana ne može uvek biti upoznata sa štetnom radnjom u vreme
izvršenja te radnje. Konačna je odluka Vrhovnog suda AP
1832/2000 predvidela da je podnošenje tužbe u roku od 6 meseci
od izvršenja ili propuštanja ograničavajuće za ostvarivanje prava
i kao takvo neustavno. - Isto, str. 280.
15
Περί εκδικάσεως αγωγών κακοδικίας, Η Εφημερίδα της
Κυβερνήσεως, N. 693/1977 (Zakon o postupku po tužbi za
pogrešno vođenje spora, Vladine novine, br. 693/1977).
19
2/2013
MIRA TODOROVIĆ SIMEONIDES
20
Navedeni zakon iz 1977. godine detaljno reguliše
spor protiv sudija, dok sporove protiv ostalih profesija
prepušta tumačenju. Tako je u slučaju javnih beležnika
potrebno prvo utvrditi postojanje dužnosti, zatim njeno neispunjenje ili delimično ispunjenje, potom subjektivni odnos prema delu u smislu namere, krajnje nepažnje ili neosnovanog odbijanja dužnosti. Neosnovano
odbijanje dužnosti mora biti objektivno neosnovano.
4.2. Zakon o zaštiti potrošača
Zakon o zaštiti potrošača16 u članu 8 predviđa da je
pružalac usluge odgovoran za svaku imovinsku ili neimovinsku štetu koju protivzakonito ili odgovorno prouzrokuje radnjom ili nečinjenjem prilikom pružanja
usluge potrošaču. Pružalac usluge je lice koje u okviru
vršenja profesionalne delatnosti pruža usluge na nezavisan način, tj. kao nezavisno lice. Oštećeni je obavezan da dokaže postojanje štete i uzročnu vezu između
pružanja usluge i štete a na pružaocu usluge je teret
dokazivanja da ne postoji nezakonitost ili odgovornost.
Prilikom određivanja odgovornosti uzima se u obzir
očekivani stepen sigurnosti i ukupne okolnosti slučaja.
Postavlja se pitanje da li su javni beležnici pružaoci usluga u smislu Zakona o zaštiti potrošača i ukoliko
jesu, da li odredba novijeg zakona anulira protivrečnu
odredbu starijeg zakona, tj. Zakona o postupku po tužbi
za pogrešno vođenje spora. Istina je da se javni beležnici i advokati tradicionalno smatraju javnim službenicima, te se tako smatralo i da je njihov odnos sa klijentima posebna vrsta odnosa javnog prava a ne privatnog.17
Ipak, zaključak bi bio da važi novi član 8 Zakona o zaštiti potrošača i da bi javni beležnik trebalo da odgovara
i za običnu nepažnju jer iako njegove usluge imaju neke
elemente javnog prava, ipak javni beležnik pruža usluge
kao nezavisno lice, što je uslov da se primeni Zakon o
potrošačima. U prilog tome govori i sudska praksa koja
je prihvatila da se isti član primenjuje i na usluge koje
pružaju banke18. Nezavisno od ishoda teorijske rasprave o anuliranju ranije odredbe, ta odredba bi se mogla
smatrati neustavnom zbog različitog tretiranja sličnih
situacija, tj. stavljanja određenih zanimanja u povoljniji
položaj od drugih19.
16
Προστασία των καταναλωτών, Η Εφημερίδα της
Κυβερνήσεως, Ν. 2251/ 1994, N. 3587/2007. (Zakon o zaštiti
potrošača, Vladine novine, br. 2251/1994 izmenjen zakonom br.
3587/2007)
17
Panagopoulos, K. Isto, str. 21.
18
Isto, str. 22.
19
Isto, str. 23.
Potpuno suprotan stav zauzima u svom izlaganju
Georgios Diamantopoulos20, govoreći o navedenoj temi
prilikom davanja mišljenja o sudskom sporu protiv javnog beležnika koji je zbog propusta prilikom izdavanja
zvanične kopije ugovora o kupoprodaji nepokretnosti
sa snagom izvršne isprave tužen, zajedno sa kupcem,
za isplatu dela kupoprodajne cene i naknade moralne
štete. Diamantopoulos izražava uverenje da se Zakon o
potrošačima ne može primenjivati na advokate, sudske
službenike i javne beležnike za koje postoji jedinstven
pravni instrument - tužba za pogrešno vođenje spora.
On smatra da je potrebno da postoji posebno, drugačije
regulisanje javnih beležnika i drugih javnih zvanja zbog
njihove društvene i javne funkcije. Predstavnici tih profesija bi trebalo da mogu da deluju bez tuđih uticaja prilikom vršenja svojih dužnosti, što se ne može ostvariti
ukoliko se ne ograniči pravo na tužbe protiv njih, kako
iz ugla stepena odgovornosti, tako i u pogledu proceduralnih preduslova za njihovo sprovođenje.21
Čini se da se tendencija razvoja prava kreće u pravcu
proširivanja odgovornosti svih pružaoca usluga, te se
autoru ovog teksta prvi stav čini ispravnijim.
5. POSEBNO O ODGOVORNOSTI
JAVNIH BELEŽNIKA
U nastavku navodimo ilustrativno neke primere povreda prava od strane javnih beležnika kojima se bavila
pravna teorija i sudska praksa. Zbog obimnosti teme
moguće je navesti samo neke primere.
5.1. Krivično delo i prekršaj
Pored krivičnih dela regulisanih Krivičnim zakonom, posebna krivična dela koja su u vezi sa radom
javnih beležnika navedena u Kodeksu o javnim beležnicima jesu učestvovanje u sastavljanju javne isprave
lica koje nije javni beležnik ili je penzionisani javni beležnik i prestanak obavljanja funkcije javnog beležnika
bez predaje pečata i istaknute firme matičnoj komori
javnih beležnika.
Prekršaj je definisan u Kodeksu o javnim beležnicima kao svesno i odgovorno ponašanje javnog beležnika
koje je suprotno Kodeksu o javnim beležnicima, zakonima, Etičkom kodeksu javnih beležnika, kao i ponašanje nespojivo sa njihovom funkcijom. Kazne za prekršaje izriču sudovi i one uključuju novčane kazne, ali
20
Διαμαντόπουλος, Γεώργιος, „Αγωγή κακοδικίας εις
βάρος συμβολαιογράφου”, Ελληνική Δικαιοσύνη, 4, 2012.
(Diamantopoulos, Georgios „Tužba za pogrešno vođen spor
protiv javnog beležnika”, Grčka pravda, br. 4, 2012, str. 932–941.)
21
Isto, str. 932.
2/2013
O profesionalnoj odgovornosti javnih beležnika u Grčkoj
i privremenu ili trajnu zabranu vršenja dužnosti javnog
beležnika.
U slučaju da javni beležnik prilikom vršenja svoje
dužnosti izvrši krivično delo ili prekršaj postoji njegova
obaveza naknade štete, ukoliko je do štete došlo. Naravno, ukoliko je to delo bilo učinjeno umišljajno, takva
šteta će biti isključena iz pokrića osiguranja.
Brojna su krivična dela i prekršaji koja može izvršiti ili u njima učestvovati i javni beležnik. Navešćemo
prevaru sa prećutkivanjem činjenica. Prevaru čini onaj
ko sa namerom da on sam ili neko drugo lice stekne nelegalnu imovinsku korist, ošteti tuđu imovinu ubedivši
drugog na činjenje, propuštanje ili trpljenje kroz svesno prikazivanje lažne činjenice kao istinite ili namerno prikrivanje ili prećutkivanje istinite činjenice. Često
se prevara putem prikrivanja ili prećutkivanja stvarnih
činjenica povezuje sa funkcijom javnih beležnika, naročito u vezi sa kupovinom i prenosom nepokretnosti,
te se tvrdi da je javni beležnik prećutao činjenicu da je
nepokretnost koja se prenosi već prodata ili preneta na
treće lice, ali da taj još nije upisan u registar nepokretnosti, te tako nije stekao vlasništvo u skladu sa zakonom, ili da postoji predugovor prodaje trećem licu ili je
nepokretnost opterećena stvarnim pravima trećeg lica.
Naravno, da bi postojalo prethodno navedeno krivično delo, mora postojati namera za sticanje imovinske
koristi. Pored toga, u slučaju javnog beležnika postavlja
se pitanje da li je prećutkivanje na strani prodavca ili i
na strani javnog beležnika, odnosno da li javni beležnik
zna za postojanje prepreke za zaključ
enje ugovora o prodaji. Ukoliko ne zna, ne može ni
imati nameru za sticanje imovinske koristi. Pored toga,
treba imati u vidu i da javnobeležničke isprave standardno sadrže odredbe o postojanju izričitog uveravanje
prodavca da ne postoje nikakve prepreke za prodaju i
prenos nepokretnosti.22
5.2. Ništavi ugovori
Radnje javnog beležnika koje predstavljaju povredu
i koje mogu prouzrokovati štetu stranci vrlo su raznovrsne. To može biti situacija da javni beležnik sastavi i
overi ugovor van sedišta svoje jurisdikcije, ili situacija
da mesno nenadležni javni beležnik organizuje i izvrši
javnu prodaju imovine dužnika, ili sastavi i potpiše javnu ispravu bez poštovanja svih elemenata forme javnobeležničkog akta, ili sastavi javni testament uz prisustvo
drugog javnog beležnika i jednog svedoka koji je službenik tog beležnika, izvrši prenos dela šume u privat22
Χαρανα, Νεκταρια. (1999) Απάτη με αθέμιτη παρασιώπηση
γεγονότων. Κομοτηνή, Αθηναίος. (Harana, Nektaria S. (1999)
Prevara sa nepoštenim prećutkivanjem činjenica, Komotini,
Atina, str. 121–124).
nom vlasništvu a da prodavac nije priložio potpisanu
izjavu da ne postoji potraživanje države prema toj parceli. Pravna teorija se bavi razlikovanjem između ništavosti ugovora i ništavosti pravne radnje, nastale usled
nepotpune forme do koje je došlo zbog propusta javnog
beležnika. U takvim slučajevima ne dolazi do ništavosti
ugovora već pravnih radnji, zbog čega ne mogu nastupiti pravne posledice te prakse, odnosno ugovora23. Za
pitanja postojanja zahteva za naknadu štete može biti
od značaja i da li ništavost nastupa automatski po sili
zakona ili se radi o ništavosti za koju je potrebna sudska
odluka.
Imajući u vidu složenost pojma ništavosti i njegovih
posledica, svaki različiti slučaj se mora posebno tumačiti. U nekim slučajevima zakon koji reguliše određenu
oblast ili proceduru reguliše da određeni propust i povreda povlače ništavost dokumenta ili radnje. U drugim situacijama je neophodno tumačenje.
5.3. Odbijanje javnog beležnika da sastavi ispravu ili
nezakonit propust da odbije njeno sastavljanje
Javni beležnik ima dužnost da pruža usluge a može
da odbije samo ako u konkretnom slučaju ustanovi da
bi takvo sastavljanje isprave bilo suprotno zakonu ili
dobrim običajima. Odbijanje javnog beležnika da sastavi ispravu ne može da se zasniva na njegovom osećaju
za moral ili pravdu već treba da se tumači sa stanovišta
običnog čoveka. Zbog toga se od javnog beležnika traži
da sastavi obrazloženu ispravu odbijanja, kako bi mogla
da se obavi kontrola zakonitosti te odluke24. Stranka u
takvom slučaju, pored procesno pravne mogućnosti da
u vanparničnom postupku traži da sud naloži javnom
beležniku izdavanje određene isprave,25 ima pravo i na
naknadu štete na osnovu člana 8 Zakona o zaštiti potrošača26.
Ukoliko javni beležnik propusti da odbije sastavljanje javne isprave i time povredi zakonsku odredbu,
zaključak pravne teorije je da bi protiv javnog beležnika
trebalo pokrenuti prekršajni i eventualno krivični postupak, dok bi ugovor trebalo da ostane na snazi, osim
ukoliko se drugim odredbama zakona ne predviđa da je
takav ugovor ništav. Na primer, ukoliko javni beležnik
sastavi i overi ugovor o nasleđivanju na treće lice pre
smrti ostavioca, takav ugovor bi bio ništav po sili zakona27. Isto proizlazi i iz sudske prakse,28 ali i iz pojedinih
odredbi zakona. Na primer, sankcija za obavezu javnog
23
Panagopoulos, K. Isto, str. 21, 3, 32.
Isto, str. 71.
25
Član 791 Zakona o parničnom postupku.
26
Panagopoulos, K, Isto, str. 21. i 72.
24
21
2/2013
MIRA TODOROVIĆ SIMEONIDES
22
beležnika da odbije sastavljanje javnobeležničke isprave
ukoliko stranka ne donese određena dokumenta iz poreske uprave, jeste da javni beležnik plati kaznu a ne da
dokument bude ništav29.
5.4. Povrede pravila o mesnoj nadležnosti javnih
beležnika
Stariji kodeksi su predviđali da je radnja ništava, da
postoji obaveza naknade štete i prekršajna odgovornost
ukoliko je dokument sastavio mesno nenadležni javni
beležnik30. Posledica toga je bila da dokument nema
važnost javne isprave već privatne. Ovakav stav bio je
predmet analiza i kritike. Naime, cilj odredbe je u vezi
sa zaštitom profesije i pojedinaca – javnih beležnika.
Takođe, nije u duhu zakona EU. Ukoliko bi sud ustanovio ništavost, on bi istom odlukom dao nalog da se
sastavi novi dokument pred mesno nadležnim javnim
beležnikom, ako je to moguće.31
5.5. Ugovor koji je sastavljen i pored postojanja
osnova za izuzeće javnog beležnika
Primer ugovora koji je sastavljen i pored postojanja
osnova za izuzeće javnog beležnika postoji u slučaju
supružničkog ili rodbinskog odnosa sa javnim beležnikom. Prekršaj ove obaveze je u ranijim kodeksima bio
osnov za ništavost ugovora, ali je ta odredba izmenjena.
Izmene navedene u prethodna dva slučaja potvrđuju
zaključak da je tendencija razvoja zakonodavstva u održavanju ugovora na snazi, kada je to moguće i kada je u
skladu sa ostalim pravnim propisima.
6. (OBAVEZNO) OSIGURANJE OD
PROFESIONALNE ODGOVORNOSTI JAVNIH
BELEŽNIKA
U nekim zemljama, kao što su Velika Britanija i
Francuska, javni beležnici su obavezni da poseduju osi-
guranje od profesionalne odgovornosti, dok u drugim
zemljama to nije obavezno ili uobičajeno. Interesantno
je da Direktiva 2006/123/EU o uslugama na unutrašnjem tržištu koja u članu 23 generalno preporučuje
uvođenje obaveznog osiguranja od profesionalne odgovornosti za pružaoce usluga, u članu 2.2 l) isključuje
svoju primenu na javne beležnike32.
U Grčkoj još uvek ne postoji obaveza javnih beležnika da se osiguraju od profesionalne odgovornosti. Takva obaveza ne postoji ni za advokate. Na tržištu postoji
ponuda društava za osiguranje za zaključenje ugovora o
osiguranju od profesionalne odgovornosti javnih beležnika, ali ne i značajnije interesovanje javnih beležnika
za ovom uslugom.
7. ZAKLJUČAK
Tekst je prikazao neke osnovne obaveze i odgovornosti javnog beležnika u Grčkoj. Njihovo tumačenje i
zaštita profesije javnih beležnika su povezane i tumače
se i u svetlu poverenih javnih ovlašćenja, odnosno javne
funkcije javnih beležnika i u tom smislu tradicionalno
postoji pojačana zaštita javnih beležnika u odnosu na
neke druge profesije, kako u pogledu ograničenja roka
za pokretanje tužbe za pogrešno vođeni spor, tako i u
pogledu stepena odgovornosti (namera i krajnja nepažnja) javnih beležnika. Danas se takav stav preispituje,
kako sa pozicije ustavnog prava i načela istovetnog regulisanja istih i sličnih pravnih situacija, tako i sa pozicije pojačane zaštite korisnika usluga preko Zakona o
zaštiti potrošača, ali i odredbi Direktiva EU. Prikazano
je i pitanje ništavosti i poništenja ugovora sastavljenog
u vidu javnobeležničke isprave. Paralelna tendencija
usmerena u pravcu zaštite korisnika javnobeležničkih
usluga jeste postojanje osiguranja od odgovornosti javnih beležnika, iako ono za sada nije zaživelo u Grčkoj i
pored postojanja ponude od strane osiguravača.
27
Athanasopoulos, T. Isto, str. 63.
Isto, str. 73.
29
Φορολογία εισοδήματος φυσικών προσώπων, Η Εφημερίδα
της Κυβερνήσεως, N. 3323/1955 (Član 72.1 i 5 Zakona o porezu
na dohodak građana, Vladine novine, br. 3323/1955, koji je
izmenjen članom 16.5 Zakona br. 1828/1989.
30
Ovaj paragraf člana 4.2 Kodeksa o javnim beležnicima
je izmenjen zakonom br. 2915/2001 kojim se dopušta da javni
beležnici određenih područja sastavljaju isprave za koje nisu
mesno nadležni, ali pod uslovom da ih sastave i overe u stanu,
kancelariji ili prodavnici stranke, bolnici, zatvoru ukoliko
se stranka tamo nalazi, sedištu banke ili druge finansijske
organizacije, sedištu ili boravištu zakonskog zastupnika stranke,
odnosno drugom mestu predviđenom zakonom.
31
Athanasopoulos, T. Isto, str. 63-66.
28
32
Directive 2006/123/EC of the European Parliament and
of the Council of 12 December 2006 on services in the internal
market, Official Journal of the European Union, L 376/36
2/2013
ARTICLES
23
Mira TODOROVIC SYMEONIDES
I.K. Rokas & Partners Law Firm, Athens, Greece
Professional liability of the public notary in Greece
UDC: 347.56:347.964(495)
Introductory Work
SUMMARY
LITERATURA (REFERENCES)
Having in mind recent introduction of the institute
of Public Notary in Serbian law, the author presented
some issues related to this profession, discussed in
legal theory and practice in Greece. The introduction
briefly refers to the main organisational differences of
Public Notaries in different jurisdicitons and concludes
that their significance leads to the necessity to study
and present their liabilities in relation to a particular
jurisdicitons. It further presents the main duties and
liabilities of Public Notaries in Greece and provides
several examples of breaches of these duties in practice.
In more details it discusses the issue of protection
of Public Notaries having public authorities, which
was traditionally supported, and chalinging of such
protection by consumer proteciton, other legislation
aimed to protect customers, interpretation of certain
constitutional principles and EU directives application.
Special attention is given to the issue of declaring of an
agreement or statement composed and/or signed before
a Public Notary, null and void and its consequiences for
the parties or their legal successors. At the end it refers
to the issues of compulsory insurance for professional
liability of Public Notaries in general.
Αθανασοπουλος, Τασος με τη συνεργ. Αργυρίας
Σιώμου. (2004) Συμβολαιογραφικό Δίκαιο. Πειραιάς.
Διαμαντόπουλος, Γεώργιος, „Αγωγή κακοδικίας εις
βάρος συμβολαιογράφου”, Ελληνική Δικαιοσύνη, 4,
2012.
Directive 2006/123/EC of the European Parliament
and of the Council of 12 December 2006 on services
in the internal market, Official Journal of the European
Union, L 376/36
Φορολογία εισοδήματος φυσικών προσώπων, Η
Εφημερίδα της Κυβερνήσεως, N. 3323/1955
Κώδικας συμβολαιογράφων, Η Εφημερίδα της
Κυβερνήσεως, Ν. 2830/2000.
Κώδικας Πολιτικής Δικονομίας π.δ. 503/1985.
Χαρανα, Νεκταρια. (1999) Απάτη με αθέμιτη
παρασιώπηση γεγονότων. Κομοτηνή, Αθηναίος.
Παναγόπουλος, Κωνσταντίνος. (1998)
Συμβολαιογραφική ακυρότητα, Σάκκουλα, Αθηναίος.
Περί εκδικάσεως αγωγών κακοδικίας, Η Εφημερίδα
της Κυβερνήσεως, N. 693/1977
Προστασία των καταναλωτών, Η Εφημερίδα της
Κυβερνήσεως, Ν. 2251/ 1994, N. 3587/2007.
Σταθέας, Γεώργιος „Αρεοπαγίτης ε.τ. Αγωγή
κακοδικίας κατά δικηγόρων, συμβολαιογράφων,
διαιτητών, δικαστικών γραμματέων και δικαστικών
επιμελητών”, Dike International, No 3, 2005.
Key Words: Public Notary, professional liability of
Public Notary, indemnity
2/2013
ČLANCI
24
Mr Susanna H. MARSDEN∗
Institutske kargo klauzule (A) 2009: rekontekstualizacija
UDK: 368.23”2009”
Dostavljen: 20.4.2013.
Prihvaćen: 21.5.2013.
Naučna kritika
„Jednu od definicija onoga što se zove dekonkstrukcija predstavljao bi pokušaj da se u analizu
uzme ovaj neograničeni kontekst, da se pažnja posveti kontekstu na najprecizniji i najširi mogući način,
i tako beskrajnom pomeranju rekontekstualizacije.
Fraza koja je za neke postala neka vrsta slogana… dekonstrukcije („nema ničega van teksta”), ne označava
ništa drugo do: nema ničega van konteksta.”
Jacques Derrida. (1967) Of Grammatology
Apstrakt
Autor se nada da je u ovom radu dao komentar glavnih promena uvedenih u Institutskim kargo klauzulama iz 2009. godine i razloga za njihovo donošenje, kao
i određenu analizu njihovog potencijalnog uticaja na
tekuće nestabilne ekonomske i političke okolnosti sa
kojima se suočavaju tržišta osiguranja i analizu najnovijih slučajeva sudske prakse u vezi sa izmenjenim klauzulama. Iako ne predstavlja sveobuhvatnu diskusiju,
pojava starih tema ukazuje na dileme koji su postojale
prilikom izrade njihovog teksta pre objavljivanja zvanične verzije.
Ključne reči: Institutske kargo klauzule, osiguranje,
kargo, englesko pravo, pomorsko osiguranje
1. PROMENA PRAVILA
Objavljivanje Institutskih kargo klauzula 2009.
godine (dalje u tekstu: ICC (A)) bilo je plod rada
Radne grupe Mešovitog komiteta za kargo (dalje u
tekstu: Mešoviti komitet) kojom je predsedavao Nik
Guding (Nick Gooding), a koja je formirana radi izmene
Institutskih Kargo Klauzula (A) od 1. januara 1982.
* BA (Hons) Oxon, LLM (Swansea). Autor se zahvaljuje
Barisu Sojeru (Baris Soyer) i Teodori Nikaki (Theodora Nikaki)
za njihovu pomoć i komentare. e-mail: [email protected]
godine. Pomenuta Radna grupa počela je sa radom
2006. godine, a konačnu verziju izmena objavila je
2008, pre nego što je započeta njihova primena 1.
januara 2009. godine.
Iako je Mešoviti komitet uveo neke izmene, premda
jedva poželjne, one ne donose ništa drugo do veštačke
izmene koncipirane tako da novi obrazac1 učine jasnijim i prihvatljivijim međunarodnim ugovaračima osiguranja koji ne poznaju teško razumljivu terminologiju2 koja se koristi u engleskom pravu. U ovom radu cilj
autora je da detaljnije analizira donete promene, njihove potencijalne posledice po osiguravajuće pokriće, kao
i motive za njihovo donošenje. Autor se nada da će ova
analiza pokazati da izmenjene ICC (A) u velikoj meri
predstavljaju proizvod konteksta koji se ogleda u pokušaju da se izađe u susret prigovorima delatnosti osiguranja na pokriće po klauzulama od 1. januara 1982.
god., kako bi se sačuvala dominacija obrasca ICC (A)
na tržištu osiguranja karga. U pogledu prirode izmena
u standardnom obrascu može se, uopšteno, reći da su
1
Londonsko tržište je pre donošenja Institutskih klauzula
1982. godine za pomorsko osiguranje karga koristilo obrazac
Lojdove „S.G. polise” (skraćenica se odnosi na „Ship and Goods“
ili osiguranje „broda i tereta”), da bi 1991. godine Institut
londonskih osiguravača utvrdio novi standardni obrazac polise
pomorskog osiguranja poznat pod nazivom „Obrazac MAR 91”
namenjen primeni zajedno sa Institutskim klauzulama. „Obrazac
MAR 91” jednostavno predstavlja opštu izjavu o osiguranju sa
kojom se koriste Institutske klauzule kojima se definišu uslovi
osiguravajućeg pokrića. U praksi, „Obrazac MAR91” predstavlja
polisu osiguranja, dok su uslovi osiguranja – Institutske klauzule
zaheftane sa unutrašnje strane obrasca. Uobičajeno je da svaka
klauzula bude overena pečatom koji se preklapa sa unutrašnjom
stranom obrasca i klauzulama, kako bi se izbegla zamena ili
uklanjanje uslova osiguranja – klauzula. Znači, radi se o novom
obrascu polise čiji su sastavni deo uslovi osiguranja, pa autorka
pod obrascem podrazumeva i uslove osiguranja. – Prim.
prevodioca.
2
Rodas Paredes, Paola. „El seguro marítimo de mercancías
después de las institute cargo clauses 2009 (A) Nuevas
propuestas y viejos problemas”, Revista de Derecho del
Transporte, No. 8, 2011, str. 81–97, posebno str. 84.
2/2013
Institutske kargo klauzule (A) 2009: rekontekstualizacija
izmene izjednačene sa proširenjima pokrića koja su,
pre svega, u korist osiguranika.3
Pored navedenog, autor će oceniti da li su izmenjene klauzule ICC (A) prilagođene stvarnim prilikama
modernog tržišta osiguranja, uzimajući u obzir sudsku
praksu ustanovljenu posle pola decenije sprovođenja
osiguranja po izmenjenim uslovima osiguranja.4 Namera autora nije da se upušta u analizu do najsitnijih
detalja, jer je to sveobuhvatno učinjeno u drugim radovima.5
2. SVI RIZICI?
Pokriće „svi rizici”, iako se ne zaključuje sa namerom da se osigura svaki mogući rizik,6 očigledno je privlačan nekolicini grupa komercijalnih potrošača. Oni
koji imaju interes da se osiguraju od nastanka štete na
posebno osetljivoj robi više žele da se osiguraju po uslovima „svi rizici”, umesto po drugim raspoloživim uslovima, kao što su ICC (B) i (C) ili Institutske klauzule za
osiguranje trgovačke robe (Institute Commodity Trade
Clauses – dalje u tekstu: ICTC) koje su koncipirane posebno imajući u vidu trgovinu određenim robama.
Odavno je ukazano7 na to da sve više raste pritisak sa
međunarodnih tržišta u povoju za visokokvalitetnom,
savršenom robom,8 i čini se da je to podstaklo tražnju
3
Munro, Christopher. „Cargo Insurers Take Up Cargo
Clauses”, Insurance Day, 23/10/2009.
4
Sudska praksa se, delom, odnosi na sporove koji su nastali
prema uslovima osiguranja iz 1982, a koji su bili u primeni sve do
usvajanja verzije iz 2009. godine.
5
Vishwanath, K. S. (2010) Insuring Cargoes: A Practical Guide
to the Law & Practice, Witherby, London. Dunt, John. (2012)
International Cargo Insurance, Informa, London. Hudson,
Geoffrey, Madge, Tim, Sturges, Keith. (2012) Marine Insurance
Clauses, Informa Law, Routledge.
6
Spor British & Foreign Marine Insurance v Gaunt [1921] 2
AC 41 u kojem je lord Samner (Sumner) pojasnio da je pravo
na nadoknadu štete utvrđeno kada osiguranik dokaže da se
pretrpljena šteta verovatno može pripisati nastanku žrtvovanja,
umesto prirodnom svojstvu stvari ili istrošenosti. Ovaj stav je
ponovljen u sporu The Popi M [1985] 1 WLR 948. Ako osiguravač
želi da dokazuje da šteta potpada pod neko od isključenja, doći će
do promene lica koje ima obavezu dokazivanja, te će osiguravač
biti dužan da dokaže da je neposredan uzrok bilo nastupanje
neočekivanog rizika, prema Slattery v Mance [1962] 1 Lloyd’s
Rep 60. Videti noviju presudu iz spora AXL Resources v Antares
Underwriting Services [2010] EWHC 3244 (Comm).
7
Spor Commodity Contracts, Risks for Insurers & Traders,
9. 11. 2010. godine, pouku su dali Sleightholme i Steer. Sleightholme, J., Steer, Jonathan. Commodity Contracts, Risks for
Insurers & Traders, 9.11.2010.
8
„Kumulrisikengeschicktumschiffen”, Topics Magazin,
January, Munich Re, 2013, str. 7–12, posebno str. 9. Ilustrativna
za povećanim pokrićem koje nude uslovi osiguranja
kao što su ICC (A), nasuprot ograničenom pokriću po
sistemu „imenovanih rizika” koje predviđaju ICC (B) i
(C), kao i ICTC, za koje se mnogo puta pokazalo da ne
mogu da se mere sa ICC (A) polisom osiguranja. Da li
je nezamislivo trebalo da se dogodi, odnosno da li je
rizik (da robu postane nemoguće prodati iako je šteta
koja je nastala beznačajna ili površinska) postao neprihvatljivo visok da je sve veći broj ugovarača osiguranja
počeo da traži njegovo prenošenje kroz zaključivanje
proširenog pokrića koje pruža osiguranje od „svih rizika” po većoj ceni?
Pored toga, unapređenja u efikasnosti logistike dovela su do toga da su današnji dostavni lanci često duži,
usitnjeniji i vremenski visoko osetljivi u poređenju sa
onima koji su postojali pre četvrt veka. To se odrazilo
i na odluke sudova koje se odnose na osiguranje „svih
rizika” zaključeno za međunarodni prevoz osetljivih
komponenti koje bi, u prošlosti, verovatno bile sastavljane u četiri zida jedne iste fabrike.9
U međuvremenu, za osiguravače i reosiguravače,
plafon potencijalne štete prouzrokovane kašnjenjem
na ključnim čvorišnim tačkama „zagušenja”10 u dostavnom lancu, kao što su luke i kopneni terminali, čini se
da se proteže još više. Na bitnim delovima moguća su
kašnjenja koja mogu da dovedu do potpunog zaustavljanja proizvodnje11, a priroda proizvodnog principa
„just-in-time” može da doživi velika kolebanja vrednosti karga koji je pokriven osiguranjem. Najnovije brige
tiču se rizika kumulacije. U narednim redovima videćemo da je izbegavanje tog rizika postalo uobičajena
praksa među osiguravačima.12
je i odluka Tomasa Džeja (Thomas J) u sporu Quorum v Schramm
[2002] 1 Lloyd’s Rep 249 koja predstavlja dokaz priznanja
engleskih sudova u pogledu značaja načina na koji tržište
tumači štetu, pored šteta dosuđenih u vezi sa visokim rizikom
pogoršanja izazvanog onim što je nazvano submolekularnim
dejstvom požara na Degaovu sliku, iako u prilično vanrednom
kontekstu izuzetno osetljivog tržišta umetničkim delima, str.
260–1/[92 i komentar u sporu Dunt, J. Isto. Poglavlje 3 i diskusija
o dopunskom isključenju kašnjenja, fusnota br. 30.
9
Na primer, transformator u prevozu u sporu European v
Chartis [2012] EWHC 1245 (Comm).
10
Wordley, Paul, Savage, Toby. „Recent challenges to the
mining sector”, Insurance Day, 26.2.2013.
11
Na primer, problemi prouzrokovani nekim američkim
fabrikama zbog zemljotresa u Japanu. – „Crises in Japan Ripple
Across the Global Economy”, New York Times, dostupno na:
h t t p : / / w w w. n y t i m e s . c o m / 2 0 1 1 / 0 3 / 2 1 / b u s i n e s s /
global/21econ.html?pagewanted=all&_r=0, 20. 3. 2013.
12
U ovom kontekstu, povećanje nosivosti kontejnerskih
plovila podstaklo je posebno interesovanje, jer bi potencijalne
štete za osiguravače mogle da budu visoke. – Mulrenan, Jim.
„Insurers fear big claim from ‘Emma Maersk’ engine room
flood which reported industry concerns about potentially very
25
2/2013
SUSANNA H. MARSDEN
26
Svetska politička dešavanja su, takođe, ostavila svoj
pečat, ne samo zbog toga što je definicija rizika terorizma13 proširena kako bi se postiglo njegovo sveobuhvatnije isključenje već su se i tekuće brige zbog nuklearnih
pretnji od terorizma odrazile na donošenje proširenih
definicija isključenja tog rizika. Oni koji žele da se obezbede od gubitka karga od usamljenih razbojnika, prljavih bombi ili problematičnog radioaktivnog curenja
moraju sada da kupuju dodatna osiguravajuća pokrića.
Piraterija, kuga poslednjih nekoliko godina, i dalje je jasno pokrivena po klauzuli 6.2 izmenjenih uslova osiguranja14, iako se osiguravačima dopušta da promišljeno
izbrišu taj rizik iz pokrića ad hoc kako bi izbegli obavezu da isplate nadoknadu usled piratskog kidnapovanja!
Još jedna velika promena, iako manje nepovoljna
po organizacioni integritet tržišta, odnosi se na tržišta
u razvoju i potrebu modernizacije u svetlu globalizacije. Vodeći računa da standardni uslovi pokrića i dalje
poseduju atraktivnost za široki krug vlasnika roba i
ostalih lica koja su u vezi sa njima a koja redovno zavise od zaključivanja osiguranja (npr. prodavci po paritetu CIF), sada je neophodno da nove klauzule pruže
osiguranicima, od kojih neki imaju malo prethodnog
iskustva sa komercijalnim osiguranjem, pokriće koje je
prilagođeno korisnicima i razumljivo u pogledu limita.
To je zahtevalo da klauzule uzimaju u obzir ne samo
promenljive trendove po vrstama roba koje se prevoze,
već i po vrstama plovila koja ih prevoze, kao i njihovo
pakovanje i, konačno, stav potrošačkog tržišta prema
kvalitetu ili subjektivnoj vrednosti roba.
Osiguravači sve više reklamiraju osiguranje na osnovi koja je „beskonačna”, ne ostavljajući nikakve praznine ili preklapanja u pokriću, zbog čega tradicionalne
polise osiguranja karga mogu konkurisati složenijim,
iako verovatno skupljim i manje oprobanim i proverenim, oblicima osiguravajućeg pokrića kao što je osiguranje zaliha.
large general average claims related to her grounding in the
Suez Canal”, Tradewinds, 8. 3. 2013. Pored navedenog, uočen
je povećani spoljni pritisak ključnih evropskih regulatornih
propisa na osiguravače kao što je Direktiva o solventnosti II, ali
i organa EU kao što je Evropska agencija za nadzor osiguranja i
penzijskih fondova koja je izvela probu stres testa na evropskim
osiguravačima kada se radi o njihovoj sposobnosti da spreče
buduće finansijske krize kvantifikacijom sopstvenih rizika u
sektoru osiguranja sa planom uspostavljanja obaveznog nivoa
zaštitnog kapitala. – Dostupno na: https://eiopa.europa.eu/
fileadmin/tx_dam/files/Press-Room/StressTest-QA-DocumentSet6.pdf , 23. 3. 2013. i „Kumulrisikengeschicktumschiffen”,
Topics Magazin, January, Munich Re, 2013.
13
Izmenjena ICC (A), kl. 7.4.
14
Ona je nazvana kao isključenje rizika rata i štrajka, a koji se
mogu uključiti u pokriće prema ICC War Clauses 1/1/2009 i koje
su sačinjene kao samostalni dodaci izmenjenom obrascu novih
klauzula.
3. TERMINOLOŠKE NEPRECIZNOSTI
U izmenjenim klauzulama modernizovan je jezik –
pojam „sanduci”15 je izbačen, a pokriće „stupa na snagu” više ne postoji u klauzuli 15, ICC 2009! Zamene su
doprinele tome da nove klauzule o osiguranju karga
izgledaju nekako savršeno i moderno i izbegavaju da
odaju utisak predratne Engleske, prepune batlera i čudnih aparata. Lingivistička poboljšanja omogućila su da
Institutske kargo klauzule održe korak sa drugim uslovima osiguranju, kao što su norveške klauzule o osiguranju karga CEFOR, koje su u jednom trenutku predstavljale mnogo čitljivije uslove osiguranja sadržane u
„tečnim” pasusima u odnosu na isuviše formalne izraze
u starim klauzulama ICC.16
Promene koje donose novi uslovi osiguranja čini se
da su, pre svega, kozmetičke prirode i da nema mnogo osnova za prigovaranje odluci Mešovitog komiteta
da zameni termin „sluga” terminom „zaposleni”, a termin „brodari” terminom „prevoznici”, jer bi čak i prosečan Englez mogao da se nađe u situaciji da nagađa
da li se radi o domaćicama u Daunton Abiju (Downton
Abbey)17 ili o radnicima okruženim kutijama oko lučkog skladišta kada pročita termin „sluge”, iako multimodalna stvarnost funkcionisanja današnjeg međunarodnog transporta može da znači da „brodar” u stvari
igra relativno beznačajnu ulogu u onome što može da
predstavlja ugovor o multimodalnom prevozu koji se
prvenstveno odvija drumskim, železničkim ili vazdušnim putem.18
15
Primenjen, na primer u klauzuli 4.3. iz 1982. godine koja
pokriva „Nedovoljnost pakovanja”.
16
Pogledati, na primer, nedavni kolumbijski Vodič za
transportno osiguranje, koji je očigledno „jednostavnim i
kratkim” okarakterisao izmenjene klauzule. – Concha, Angela,
Umaña, Leonardo, Vargas, Maria José. „Fasecolda 35 años;
El Seguro de Transporte de Carga”, Junio de 2011, dostupno
na: http://www.fasecolda.com/fasecolda/BancoMedios/
Documentos%20PDF/el%20seguro%20de%20transporte%20
de%20carga.pdf, 20.3.2013, str. 345.
17
Downton Abbey je engleska televizijska serija, čija se
radnja odvija na jorkširskom seoskom imanju Downton Abbey.
Serija prati sudbine aristokratske porodice Kruli (Crawley) i
njihovih slugu. Takođe, serija govori i o uticaju velikih istorijskih
događaja na živote porodice Kruli i njihovih slugu, ali i o uticaju
tih događaja na društvenu hijerarhiju u Velikoj Britaniji. - Prim.
prevodioca.
18
Treba primetiti da je ovaj trend potpuno nov. – Engleski
Zakon o pomorskom osiguranju iz 1906, čl. 2, st. 1 koji
dozvoljava da polisa pomorskog osiguranja bude proširena
za pokriće kopnenih rizika. Moderniji primer zastupljen je u
odluci engleskog suda u sporu Clothing Management v Beazley
Solutions [2012] EWHC 727. U konkretnom slučaju polisa je
posebno izmenjena za pokriće ne samo pomorskog prevoza,
već takođe i za period skladištenja. Ostali uslovi osiguranja
2/2013
Institutske kargo klauzule (A) 2009: rekontekstualizacija
Imajući u vidu prethodno rečeno, u svetlu promenljive tražnje za komercijalnim osiguranjem karga, ove
promene imaju kvalitet koji ih preporučuje. Impresivan rast privrednih sila na tržištima u povoju kao što
su države BRIK-a19, doveo je do potrebe da uslovi osiguranja postanu ergonomski i da je potrebno manje
specijalizovanog znanja pravnih začkoljica. Kada ovo
govorimo, imamo u vidu zamenu pojma „sluge” terminom „zaposleni”, što sprečava komplikacije prilikom
pokušaja njihovog razlikovanja, odnosno razjašnjenja
ko se smatra slugom a ko predstavlja nezavisnog podugovarača. Teško je odgovoriti na ovo pitanje u slučaju
kada osoblje osiguranika radi u egzotičnim državama.
Slično tome, bivša „Klauzula – ostaje pokriveno”, br. 10
izmenjenih uslova osiguranja iz 2009. godine koja reguliše situacije kada dođe do promene putovanja, kada
se uporedi sa ICC 1982, otkriva nam klauzulu u kojoj se
navode okolnosti u kojima bi osiguranik i dalje bio pokriven, iako se njom studiozno izbegava pojam „ostaje
pokriveno” čime se pokazuje jasna namera da se spreči
dovođenje savesnih osiguranika u zabludu.20
Ovaj uslov transparentnosti treba podstaći, ako ništa
drugo, ono zbog toga da limiti pokrića budu razumljivi i
da bi se uslovi pokrića učinili dostupnim i lako upotrebljivim od strane potencijalnih ili novih osiguranika koji se
osiguravaju na londonskom tržištu, pri čemu neki od njih
nikada pre nisu zaključivali takvu vrstu osiguranja ili se
nisu našli u situaciji da su ugovorom obavezani da zaključe osiguranje prema uslovima kupoprodajnog ugovora.21
Pored toga, razlog je bio i izbegavanje situacije preklapanja
perioda pokrića sa polisama osiguranja koje su na snazi, a
kod kojih je ugovorena primena domaćeg prava.
4. PAKOVANJE, PRIRODNO SVOJSTVO
STVARI I NEPOSREDNA UZROČNOST
Neke od najvažnijih izmena koje donosi ICC(A)
2009 tiču se nedovoljnosti pakovanja i isključenja obu„svi rizici”, posebno američki AIMU All Risks Cargo ostavljaju
mogućnost da se limiti pokrića izmene u slučaju vazdušnog
prevoza. – AIMU 2004, klauzula 6(A)(1)(c) kojom pokriće ističe
posle proteka 30 dana, umesto standardnih 60 dana po klauzuli
8 ICC (A) pokrića.
19
Brazil, Rusija, Indija i Kina.
20
Vishwanath, K. S. Isto, str. 294.
21
Na primer, prema klauzuli standardnih uslova prodaje
po paritetu CIF, Incoterms 2010, koje navode Institutske
kargo klauzule (C) kao minimalno osiguravajuće pokriće (ili
nova multimodalna varijanta pariteta CIP) iz zaključenog
kupoprodajnog ugovora. Coetzee, Juana. (2010) INCOTERMS as
a form of standardisation in international sales law: an analysis of
the interplay between mercantile custom and substantive sales law
with specific reference to the passing of risk, Stellenbosch University.
hvaćenih klauzulom 4 koja su u vezi sa njim. Uprkos
tome što je stalno povećanje prevoza kontejnerskog
karga predstavljalo izazov modernom saobraćajnom
pravu, posebno u državama common law sistema, čini
se da je trebalo da prođe više vremena da bi se adekvatno procenilo stanje robe koja se prevozi u tim, sada
sveprisutnim kutijama22, jer veliki broj različitih vrsta
robe duže provodi u prevozu i na skladištu zahvaljujući
efikasnosti standardizovanih metalnih naprava.23
Jedna prilično očigledna mana kontejnerizacije leži
u tome što, iako je za slučajnog lopova tradicionalno
potkradanje postalo mnogo teže, postoje manje mogućnosti da se roba u prevozu pregleda, čak i onda kada
je očigledno da postoji neka njena mana ili šteta, što
sve otežava utvrđivanje uzročne veze između osiguranog rizika i štete kada kargo konačno stigne oštećen na
mesto iskrcavanja ili u skladište. Neizbežno se nameću brojna pitanja u pogledu toga kako je šteta nastala,
pri čemu se kao jedan od očigledno sumnjivih razloga
često navodi „nedovoljnost” pakovanja. Drugi mogući
razlog nastanka štete mogao bi se dovesti u vezu sa prirodom stvari, tj. prirodnim stvojstvima stvari.24
Pakovanje i prirodna svojstva stvari su po svojoj
prirodi pitanja koja maskiraju jedna drugo25 i mogu
22
Vishwanath, K.S. Isto, str. 19, koji navodi odluku
australijskog suda u sporu NSW Leather v Vanguard [1991] 25
NSWLR 669 i diskutuje o teškoćama prilikom pokušaja da se
donese odluka o kontejnerizovanoj robi primenom precedenata
u vezi sa individualno zapakovanim stvarima.
23
Čak ni tečnosti nisu isključene sa spiska mogućeg
kontejnerskog pakovanja. U tom smislu je fleksitanker privukao
izvestan odijum. Pogledati, na primer, nedavni izveštaj Nemačke
službe transportnih informacija: dostupno na: http://www.tisgdv.de/tis_e/containe/flexitanks/flexitankuntersuchung.htm,
23. 3. 2013, u kojem se predlaže uvođenje ograničenja težine za
takve terete da bi se izbegla šteta na kontejnerima i brodovima,
kao i na stvarima koje se prevoze.
24
Definisao lord Diplok (Diplock) u sporu Soya v White
(1983) 1 Lloyd’s Rep 122, str. 126 kao „rizik kvarenja robe
koja se prevozi kao posledica njenog prirodnog ponašanja
tokom planiranog i uobičajenog putovanja, bez uticaja nekog
iznenadnog spoljnog incidenta ili žrtvovanja.” Takođe i spor
Noten BV v. Harding (1990) 2 Lloyd’s Rep 283. Lord Mance
nedavno je dopunio definiciju lorda Diploka u sporu The
CendorMopu [2011] UKSC 5 at [18], na koju se pozvao Poplvel
(Popplewell) u sporu European v Chartis, diskutovanom pod
[2012] EWHC 1245 at [138].
25
Još uvek postoji određeni stepen neizvesnosti u vezi
sa načinom na koji zakon treba da tretira pakovanje robe. –
Hudson, Madge, Sturges. Isto. Autori Hudson, Madge, Sturges
ističu da su izričiti precedenti u ovoj oblasti zanemarivani
zbog opšteg stava na londonskom tržištu da je pakovanje nešto
odvojeno od osiguranog karga, a kao posledica odluke u sporu
Vacuum Oil v Union Insurance (1925) 24 LIL Rep 188, umesto
novijeg precedenta iz spora Berk v Styles[1955] 2 Lloyd’s Rep 383
koji posmatra robu i pakovanje kao celinu.
27
2/2013
SUSANNA H. MARSDEN
28
predstavljati fatalni udarac uspešnosti odštetnog zahteva osiguranika kada se osiguravač pozove na jedno ili
drugo isključenje sadržano u uslovima osiguranja da
bi odbio obavezu isplate nadoknade, jer se time osiguranik onemogućava da ispuni neophodno dokazivanje
uzročne veze i „neposrednog uzroka”, što u engleskom
pravu osiguranja i dalje ostaje kao evidentna, standardna evazija osiguravača.26 Ako se šteta može pripisati
prirodnom svojstvu robe ili mane u pakovanju, postaje
teže ispuniti uslov dokazivanja „verovatnoće uzroka”
ako jedan od dva uzroka ili istovremeni uzroci nisu pokriveni uslovima osiguranja27, iako treba priznati da se
precedentno pravo u toj oblasti razvijalo u godinama
od kada su poslednji put objavljene ICC.28
Pogledajmo novu klauzulu 4.3 o pakovanju, formulisanu tako da reši nekoliko opštepoznatih problema
u vezi sa ovim pitanjima. Prvo, isključenje koje se po
ICC(A) iz 1982. godine odnosi isključivo na kontejnere
sada je prošireno i na uobičajeno pakovanje. Klauzula
pruža pokriće kada je osiguranik koristio treće lice –
podugovarača za pakovanje robe u periodu posle početka pokrića.29 Kao što je rečeno u prethodnim izlaganjima, ostaju pitanja koja se tiču lakoće sa kojom će se
zaposleni razlikovati od nezavisnih podugovarača, kao
i neizbežnih sivih oblasti u situacijama u kojima nezavisni podugovarači postupaju po preciznim nalozima
osiguranika30 i toga da li će to predstavljati kršenje oba26
Proxima causa je dobila posebno mesto u Zakonu o
pomorskom osiguranju iz 1906, u čl. 55, st. 1, iako je moguće
da ugovorne strane isključe njegovu primenu i dogovore neki
drugi standardni dokaz za dokazivanje uzročne veze, kao
što je prihvaćeno, na primer, u sporovima Coxe v Employers’
Liability Assurance Corpn [1916] 2 KB 629, at 634 i King v
Brandywine Reinsurance [2004] 1 LR&IR 554, at [235]. - Lowry,
John, Rawlings, Philip, Merkin, Robert. (2011) Insurance Law:
Doctrines and Principles, Hart Publishing, Oxford, str. 275, i
posebno, poglavlje 9.
27
Kao što je prihvatio Popplewell J u sporu European v Chartis
[2012] 2 Lloyd’s Rep 117, [2012] EWHC 1245 at [79]; takođe
pogledati studiju slučaja Heridan-a u Shipping & Trade Law, 28.
8. 2012.
28
Suprotstavljeni pristupi u precedentnom pravu bili su
očigledni tokom celog 20. veka, pri čemu su se ključni sporovi
kao što su Leyland v Norwich Union [1918] AC 350 primenjivali
na dokaz „efikasnog uzroka” (na primer, govor lorda Šoa (Shaw)
u sporu na 369), dok su drugi preferirali stav o „poslednjoj po
vremenu” uzročnosti, kao što proizlazi iz govora lorda Ešera
(Escher) u sporu Pink v Fleming (1890) 25 QBD 396 at 397. Stav
o efikasnom uzroku čini se da je sada preovlađujući i izričito
potvrđen odlukom Vrhovnog suda u sporu The CendorMopu,
Isto, i kasnijim odlukama, kao što je ona iz spora European v
Chartis [2012] EWHC 1245. – Lowry, J., Rawlings, P., Merkin,
R. Isto, str. 271–273
29
Rodas Paredes, P. Isto, str. 87.
30
Kao što je bio slučaj u nedavnoj odluci Saveznog
apelacionog suda Australije u sporu Alstom Limited v Liberty
veze pomaganja i spasavanja31 ili kršenje obaveze da se
umanji nastanak veće štete.
U stvari, tekst klauzule 4.4 o isključenju rizika prirodnog svojstva stvari nije izmenjen, već bliski odnos
pakovanja i prirodnih mana stvari označava da menjanje jednog od njih neminovno utiče na stanje drugog.
Činjenica da ICC razdvaja ova dva aspekta značajna
je jer osiguravač ne može koristiti mane pakovanja za
ulaganje prigovora da je šteta nastala usled prirodnih
svojstava karga, ako osiguranik može da dokaže da je
pakovanje robe obavio nezavisni podugovarač posle
početka pokrića.
Mora se reći da su inovacije u neku ruku već zaostale u pogledu relevantnog precedentnog prava engleskih sudova tokom druge polovine prve decenije XXI
veka, jer je klauzula 4.3 prvobitno bila sastavljena kao
odgovor na odluku iz spora Mayban32 koju je kasnije
poništio Vrhovni sud 2011. godine u sporu The CendorMopu.33 Klauzula 4.3, takođe, dodaje da sva pakovanja
moraju da imaju takve karakteristike da su sposobna da
„podnesu uobičajene incidente osiguranog putovanja”
kao jasnu potvrdu u odnosu na stariju odluku, koja je
analizirala taj izraz i u kojem je sudija Mur-Bik (MooreBick) odbio da prihvati postojanje obaveze osiguravača
da obešteti osiguranika, jer je pojava nemirnog mora
koje je moglo da ošteti kargo trebalo da se očekuje. Bez
obzira na stanje pravne regulative po ovom pitanju, verovatno je poželjnije da se takav standard jasno artikuliše u uslovima osiguranja, ako ni zbog čega drugog, ono
zbog jasnoće za osiguranika, ali se čini da će osiguranik
Mutual Insurance Company (No 2) [2013] FCA 116. Sudija Siopis
(Siopis) je prihvatio da je saosiguranik imao zadatak da zapakuje
transformatore i da je to učinio na neadekvatan način za šta je
utvrđeno da je predstavljalo neposredan uzrok štete na kargu,
dok je sa druge strane tuženi prigovorio da je do štete došlo
zbog mana u Alstomovom sistemu monitoringa, iako je na kraju
utvrđeno da osiguranik nije bio upoznat sa tom manom (str. 178–
179), kao što nije imao stvarnog saznanja o manama pakovanja.
Spor se odnosio na ICC(A) iz 1982. godine i bio je jedinstven po
tome što je klauzula o pakovanju u polisi osiguranika ovlastila
da uloži prigovor neadekvatnosti pakovanja, pod uslovom da se
to ne može pripisati krivici Alstoma, njegovom znanju za to ili
pristanku.
31
Ipak, treba imati u vidu da je, po pravilu, teško odbiti
pokriće za osigurani rizik zbog kršenja obaveze pomoći i
spasavanja, pogledati na primer spor Clothing Management
Technology v Beazley [2012] EWHC 729, u kojem se navodi
odluka Apelacionog suda u sporu Netherlands v Youell [1998] 1
Lloyd’s Rep 236 at 245.
32
Spor Mayban General Assurance BHD v Alstom Power
Plant (2004) EWHC 1008. Pogledati diskusiju o odluci u sporu u:
Rodas, Paredes, P. Isto, str. 87, objavljenoj pre odluke u sporu The
Cendor Mopu, i Sleightholme, Steer. Isto, takođe i Vishwanath,
K.S. Isto, str. 275–277.
33
Isto.
2/2013
Institutske kargo klauzule (A) 2009: rekontekstualizacija
oko toga morati dobro da se potrudi kako bi uklopio
sve zahteve u vezi sa karakteristikama pakovanja u odnosu na putovanje za koje važi osiguranje. Ostaje da se
vidi da li se navedena fraza može podjednako primeniti
na pakovanje uobičajeno za datu vrstu trgovine ili industrijskih proizvoda, pa se može dogoditi da se od osiguranika očekuje da uloži veći trud u sprečavanju nastanka mana pakovanja i razvijanju adekvatnih proba
i kontrolnih procedura kako bi se obezbedilo da se, na
primer, uočeni slobodan prostor popuni i time spreči
prekomerno truckanje robe ili da se predvide i spreče,
ako je to moguće, problemi na opremi za rukovanje.
Prilikom odlučivanja u sporu The Cendor Mopu Vrhovni sud se suočio sa potrebom da definiše gde prestaje dejstvo prirodnih mana robe, a odakle počinje
dejstvo rizika mora po uslovima osiguranja ICC (A),
jer su osiguravači u tom slučaju već bili upoznati sa
istorijom štetnih događaja platforme za dizanje. Prilikom utvrđivanja ovih okolnosti, sud je posebnu pažnju
posvetio prirodi slučajnosti, jer ono što je bilo potrebno da postoji kao štetni događaj je „slučajno” oštećenje
platforme za dizanje, kao i opšta namena osiguranja
karga. Kao što je jasno iz, na primer, govora lorda Sejvla (Saville)34, suština osiguranja robe u prevozu je ta
da ona može da bude izložena rizičnim uslovima zbog
kojih može da nastane šteta. Upravo zbog te činjenice
pokriće bi bilo uskraćeno za svaku razumnu svrhu zbog
koje se osiguranicima može odbiti nadoknada iz osiguranje za štete koje nastanu od očekivanih uslova pomorskog prevoza. To se može uporediti sa konkretnim
isključenjima kao što je isključenje uobičajenog trošenja i cepanja35 i unutrašnjih mana robe, koji doprinose
suštinskoj funkcionalnosti samopridržaja osiguranja
jer oba isključuju nešto što se može opisati kao neizbežno propadanje karga tokom vremena.
5. STANDARDI UZROČNOSTI
Klauzule ICC (A) 1982 sadržavale su sličnu mešavinu standarda uzročnosti, od kojih nisu svi predstavljali
dokaz za donošenje bilo koje posebne odluke na štetu
sastavljača tih klauzula da bi se ukazalo na promenu u
obavezi dokazivanja koju nalaže predmetna klauzula.
Neki su ponovo ukazivali na zakonom propisani
standard iz Zakona o pomorskom osiguranju iz 1906.
godine36, dok ostali pokazuju jasnu nameru da prome34
Isto, str. 34–39 i 89.
Uobičajeno isključeno po čl. 55, st. 2(c) Zakona o
pomorskom osiguranju iz 1906.
36
Kao i kod isključenja namernog postupka osiguranika iz
klauzule 4.1.
35
ne važeće standarde uzročnosti37, čime se proširuje ili
sužava navedeno isključenje.
Varijacije u uzročnosti predviđene klauzulama
mogu da zbune one osiguranike koji su novi na ovom
tržištu, posebno ako drugačija formulacija dovede do
toga da se primeni isti način dokazivanja.
6. ZAKASNELO ISPUNJENJE?
Klauzula 4.5 sadrži široko postavljeno isključenje u
vezi sa štetama prouzrokovanim zakašnjenjem, iz koje
je od 2009. godine reč „neposredno” spretno izostavljena. Ovo je verovatno još jedan pokušaj isključenja
kojim se izbegava odavanje pogrešnog utiska osiguranicima, iako imajući u vidu nedavne burne promene u
pristupu engleskog prava o neposrednoj uzročnosti,38
kao i osetljivost delatnosti osiguranja na kumulaciju
rizika, ovo može da predstavlja znak novog perioda
primene selekcije rizika, jer je u svetlu sudske odluke
iz spora Masefield v Amlin39 vrlo mala verovatnoća da
će sudovi prihvatati da dosude nešto što bi predstavljalo isključivo finansijsku štetu. Od poslednje izmene
ICC (A), postoji povećano interesovanje za adekvatno
upravljanje rizikom u celom dobavljačkom lancu40, s
tim da se bolja osiguravajuća rešenja, i pored njihovih
ograničenja41, možda mogu pronaći u osiguranju proizvodnih zaliha ili, eventualno, osiguranju prekida rada.
37
Na primer, isključenje rizika nuklearnog uređaja iz klauzula
4.7 gde je izraz „potiče od” zamenjen izrazom „prouzrokovan”.
38
Budući da prilikom utvrđivanja uzročno-posledičnog
lanca uzimanje rizika koji je bio poslednji po dejstvu više nije
moderno.
39
[2011] EWCA Civ 24 i komenar Danta (Dunt, J.),
Isto, str. 3.51–2 koji ističe da situacija može da bude mnogo
fleksibilnija u SAD-u, imajući u vidu odluku Vrhovnog suda u
sporu Lanasa Fruit v Universal Insurance (1938) 302 U.S. 556,
gde je nasukavanje dovelo do kašnjenja zbog čega su se štete
smatrale dovoljno neposrednim u odnosu na ovaj događaj da bi
osiguranik mogao da ostvari nadoknadu iz osiguranja. Suprotno
ovome, engleski sudovi su u nekoliko navrata (pored ostalih spor
Coven v Hong Kong ChineseInsurance Co [1999] Lloyd’s Rep IR
565) ponovili da se ekonomske štete ili gubitak tržišne vrednosti
ne nadoknađuju po uslovima osiguranja karga.
40
U navedenoj oblasti postoji interesantna studija Nilsson, F. i
Ekwall, D. sa Univerziteta Lund, u kojoj se ističe visoka ranjivost
na prekide u dobavljačkom lancu kao nusproizvod poboljšane
logističke organizovanosti i efikasnosti i korespondirajuće
potrebe za „jasnim i definisanim granicama odgovornosti.”
- Ekwall, Daniel, Nilsson, Frederik. „Reallocation of risks
within supply chains: the practice of enhanced liability clauses”,
dostupno na: www.lunduniversity.lu.se/o.o.i.s?id=12683&post
id=2968331, 23.3.2013.
41
Na primer, presuda sudije Hamblena (Hamblen) u
sporu Orient-Express v Generali [2010] EWHC 1186 u kojem
29
2/2013
SUSANNA H. MARSDEN
30
7. NESOLVENTOST – IGNORISANJE
JE PRAVI RAJ
Propast kreditnog portfelja i finansijska kriza prethodnih godina doveli su veći broj brodarskih društava
u opasnost od nesolventnosti, pri čemu, imajući u vidu
neke tekuće likvidacije, nije iznenađenje da je predmetna klauzula morala da se 2009. godine izmeni kako bi
se osiguranici obezbedili. Za razliku od verzije iz 1982.
godine, isključenje rizika nesolventnosti iz ICC (A)
2009 isključivo funkcioniše tako da isključi obavezu
osiguravača u slučaju da je osiguranik bio upoznat, tj.
da je upoznat ili je „trebalo da zna” za nesolventost ili
neurednost plaćanja u trenutku ukrcaja robe radi prevoza ili pre toga. U verziji uslova osiguranja iz 1982.
godine, koja je isključivo bila usmerena na ono što je
jedan od autora nazvao „zarđalim kantama”42, ova klauzula je isključivala sve štete zbog nesolventnosti. Unapređena klauzula 4.6 pozajmila je formulaciju iz ICTC
koja, u stvari, predstavlja proširenje robusne zaštite
neobaveštenog potrošača. Pored toga, ova se klauzula
ne primenjuje na neobaveštenog, bona fides (poštenog)
kupca, što će sigurno olakšati život kupcima ili prodavcima kod pariteta CIF.
Podsticanje kontrolnih postupaka mora da leži u
srcu prevencije šteta, posebno tokom tekućih globalnih
ekonomskih problema, zbog čega se čini da su klauzule postigle korektnu ravnotežu između zaštite neobaveštenih osiguranika i odvraćanja od neodgovornih
poslovnih odluka. Može se navesti još jedan ubedljivi
argument da se zakonitost poslovanja još više podstiče
tim kvalifikovanim isključenjem koje je pre postojalo u
obliku blanko isključenja obaveze na nadoknadu, te se
u tom smislu može istaći da su slična isključenja primenjena u drugim državama, posebno na nemačkom
tržištu.43 Uvođenje ovog novog izuzetka može da predstavlja dokaz zdravog rivalstva međunarodnih tržišta
osiguranja koja se bore za pridobijanje ugovarača osiguranja.
Naravno, što je veća šteta zbog rizika nesolventnosti,
to će veći broj osiguravača biti podstaknut da pokuša
da se pozove na isključenje takve štete zbog toga što je
je sud tražio način kako da ograniči štetu, objašnjenjem da
je standardno pokriće prema uslovima osiguranja bilo za
imovinsku štetu „a ne svih ekonomskih posledica nekog velikog
štetnog događaja” ili gubitka zarade, kako je oštećeni hotel
zahtevao.
42
Vishwanath, K.S. Isto, str. 279–281.
43
Prethodnih godina unakrsna fertilizacija i apsolutna
konkurencija uslova osiguranja postala je još više izražena
(komentari F. Flača (F. Flach) najnovijih reformi nemačkog
osiguranja u TranspR-2-2008, str. 59), te zato možda ne čudi
koincidencija što uslovi osiguranja DTV Cargo objavljeni 2004.
godine propisuju sličnu obavezu „dužne pažnje” osiguranika.
osiguranik znao za tu informaciju, pa se zbog sve većeg
broja novih kompanija, kao i ponekad namernih konfuzija i mimikrija koje proizvode brodarske kompanije,
može pojaviti praksa da osiguranik poverava prevoz
robe nekom nesigurnom brodaru. Zato, u najgorem
slučaju, on može biti prisiljen da bira između prevoznika za koje je dobro poznato da se nalaze u finansijskim
problemima. U tom smislu, ograničavanje zahtevanog
znanja44 na trenutak ukrcavanja osigurane robe treba da
se odnosi samo na ograničeni period u kojem osiguravači mogu da dokazuju postojanje neophodnog znanja
osiguranika.
Čini se da su slični problemi prisutni i u klauzuli 5,
koja isključuje plovidbenu nesposobnost i nespremnost
kontejnera kada je osiguranik bio upoznat sa tim okolnostima i/ili ako se radi o kontejneru koji je neispravan pre stupanja na snagu pokrića. I u ovom slučaju,
uslov postojanja saznanja osiguranika za okolnost da bi
osiguravač mogao da se oslobodi obaveze, od značaja
je samo ako ono postoji pre nego što roba bude utovarena ili u trenutku utovara. Klauzulom 5.2 odstupa se
od ispunjenosti uslova plovidbenosti kako je propisano
engleskim Zakonom o pomorskom osiguranju u čl. 39,
zbog čega postoji još jedno isključenje u vezi sa primaocima uputa (asignatarima).45
Sledeća posledica datog konteksta predstavlja isključenje rizika radioaktivnosti u klauzuli 4.7 koja, kao i
prethodno isključenje, isključuje štetu „direktno ili posredno prouzrokovanu” umesto „koja potiče od”.
Uslovi osiguranja ICC (A) 2009 isključuju sve nuklearno ili atomsko „oružje ili naprave” umesto izraza
upotrebljenog u Klauzulama iz 1982. - „vojno oružje”,
što očigledno potiče iz iskustva stečenog početkom
ove decenije u vezi sa terorističkim napadima prljavim
bombama. Prljave bombe su najgora „noćna mora” osiguravača, u tom smislu da mogu da ostanu neotkrivene
relativno dugo, čime se veliki broj robe i objekata potencijalno izlaže opasnosti dejstva radioaktivnih materija koje ih čine bezvrednim i zbog čega je potrebno
preduzimati mere dekontaminacije i uklanjanja zagađene imovine velikih razmera. Blanko isključenje se
čini prilično proročkim, uzimajući u obzir štete protiv
čijeg nastanka nema efikasnih preventivnih mera a koje
su nastale posle katastrofe u japanskoj elektrani u Fuku44
Standard o minimumu znanja opisan je u sporovima The
Eurysthenes [1976] 2 Lloyd’s Rep 171, The Star Sea [2001] UKHL
1 u kojima se taj minimum, u suštini, svodi na znanje ili najmanje
postojanje izražene sumnje u plovidbenost plovila.
45
Klauzula 15 menja pokriće za asignatare, koji mogu da
budu navedeni kao osiguranici u pogledu njihovih prava tako što
je tekst izmenjen kako bi se bolje definisalo koji osiguranici će
verovatno biti motivisani sličnom logikom. - Rodas Paredes, P.
Isto, str. 86.
2/2013
Institutske kargo klauzule (A) 2009: rekontekstualizacija
šimi 2011. godine, iako je pitanje rizika prljavih bombi
u najnovije vreme postalo prilično zastarela tema.
8. ROBA U PREVOZU – PROBLEM
USKLADIŠTENJA?
Klauzula 8 o prevozu izmenjenih uslova osiguranja
tretira jedno, u celini gledano, prilično obično, ali ipak
važno pitanje, pod uslovom da su osiguranici sposobni
da isplaniraju neprekinuto osiguravajuće pokriće. Tretirana kao još jedno, očigledno, teorijsko odstupanje od
drugih standardnih međunarodnih uslova osiguranja46,
kao što su norveški uslovi osiguranja karga CEFOR
(uskoro treba da ih zamene Nordic Plan), ova klauzula
predviđa razne okolnosti u kojima dolazi do prestanka
pokrića u stavovima 8.1 i 8.2, pri čemu je stav 8.2 istovetan verziji iz 1982. godine a kojim se propisuje da pokriće prestaje u trenutku kada počne sledeće putovanje
ako se kargo upućuje u neko drugo odredište od onog
koje je ugovoreno.
Do ovog trenutka, sve je u redu jer je važno jasno
definisanje perioda pokrića kako bi osiguranici izbegli
kršenje pravila o dvostrukom osiguranju kada moraju
da zaključuju polise osiguranja koje se preklapaju. Situacije u kojima će doći do prestanka pokrića po ICC(A)
a koje su navedene u klauzuli 8.1 predstavljaju jasne
pokušaje izbegavanja kumuliranja rizika u lukama i
skladišnim prostorima. Tako je stavom 8.1.4 predviđen
prestanak pokrića najkasnije u roku od 60 dana posle
iskrcavanja robe u odredišnoj luci, pri čemu osiguranje
prethodnih faza prevoza prestaje u trenutku kada osiguranik istovari robu sa prevoznog sredstva ili utovari
robu u svoje vozilo.
Međutim, kada se analiziraju sastavni delovi klauzule, nije sasvim jasan trenutak ili tačka kada pokriće prestaje, iako to zaslužuje kritiku koja se ne može otkloniti
bez posezanja za pedantnom preformulacijom te klauzule. S druge strane, može se reći da postoji siva zona u
situacijama kada se roba utovaruje u skladište ili odlaže
na skladišno mesto pa se iz nekog razloga pokaže da
se ona ne može dalje transportovati. Takav transport je
daleko od „uobičajenog”, u smislu da je prevozno sredstvo uobičajeno u pokretu.
Takva hipotetička pitanja mogu da postanu prava
delikatna stvar koja zahteva hitno razjašnjenje ako se
desi neka katastrofa, kao što je cunami ili ako uzmemo
u razmatranje neki manje dramatičan primer kao što
je slučaj nedostatka goriva, zbog čega roba utovarena
u prevozno sredstvo mora da se ostavi na čekanju u
skladištu. Mogu biti istaknuti i prigovori na pokriće po
46
Vishwanath, K.S. Isto, str. 291.
polisi kada se radi o kontejnerskom transportu unutar
skladišta.
Da li bi u takvoj situaciji došlo do prestanka pokrića
na osnovu stava 8.1.3, posebno ako je roba koja je već
zapakovana smeštena u kontejner?
Klauzula 8, posebno u kontekstu klauzule 8.1, ponovo pokreće pitanja o očekivanoj ulozi koju treba da
imaju zaposleni. Izmenjenom klauzulom zamišljena je
nova uloga zaposlenih kod osiguranika, kojom se povećava njihova odgovornost u pogledu izbora in situ,
dok je prethodno istom klauzulom odgovornost bila
više na „kontrolnoj volji i nameri” kompanije47 umesto
na onome što zaposleni na terenu „odluči” da učini sa
robom. Još jednom, teret dokazivanja koji će predstavljati izazov uveden poboljšanjem teksta ove klauzule
će verovatno biti na osiguraniku i upravama njihovih
kompanija, koji će morati da sprovode intenzivne analize radnji koje izvršavaju njihove kolege u logističkim
centrima.
9. VAŽNIJE OD MARIE CELESTE48
Klauzula 10.2 rešava problem ugovarača osiguranja
prevoza komercijalnog karga u vezi sa tzv. „fantomskim
brodom”, odnosno situacijama u kojim kargo „ispari”
na palubu ukradenog broda. Izgleda da takvi incidenti
predstavljaju stalni problem u Aziji zbog čega je u određenom broju sudskih odluka, između ostalih i u onoj iz
Hong Konga49 kao i u žalbenom postupku pred Privatnim Savetom50, zauzet stav da zbog toga što je sprečeno
da pokriće stupi na snagu jer roba nije prevožena brodom koji je naveden u polisi osiguranja, osiguranik ne
može po ICC (A) iz 1982. godine da naplati nadoknadu
od osiguravača jer iako se za pokriće po ranijoj verziji
smatralo da, po pravilu, važi „od skladišta do skladišta”,
primena čl. 44 Uredbe o pomorskom osiguranju Hong
Konga značila bi da pokriće nije stupilo na snagu zbog
47
Čime se ponavlja uslov postojanja znanja neophodnog za
postojanje kršenja zakonske obaveze obezbeđenja plovidbene
sposobnosti po čl. 39, st. 5 engleskog Zakona o pomorskom
osiguranju iz 1906.
48
Mary Celeste je brod koji je potonuo pod misterioznim
okolnostima u drugoj polovini 19. veka u Atlantskom okeanu, na
putu za Gibraltar. Brod je bio u plovidbenom stanju, posada vrlo
iskusna, a vreme dobro. Mary Celeste je bio snabdeven hranom
za šest meseci. Na moru je bio svega mesec dana, nakon čega je
pod nerazjašnjenim okolnostima, potonuo. – Prim. prevodioca.
49
George Kallis v Success Insurance [1988] 1 HKLR 13 u kojem
je prevarenom osiguraniku odbijena nadoknada iz osiguranja
zbog toga što je osigurani teret bio prevožen na pogrešnom
brodu. – Diskusija John Dunt iz Hong Konga, Isto, str. 4.39.
50
Nam Kwong Medicines v China Insurance [2003] 2 HKLRD
345.
31
2/2013
SUSANNA H. MARSDEN
32
čega bi, u tom slučaju, osiguranik ostao praznih ruku.
Iako su izmene formulisane tako da spreče nastanak
ovakve situacije, komentari klauzule 10.2.9 ukazuju na
to da je stvarna izmena u pokriću, uvedena 2009. godine, bila u pogledu azijskog tržišta koje je bilo uzdržano
u pogledu usvajanja izmenjenih uslova osiguranja kao
novog standarda, iako je predloženo proširenje pokrića
već primenjeno na londonskom tržištu.51
10. ZAKLJUČAK
Iako su u prethodnim izlaganjima identifikovani
problemi ili praznine u novim ICC, treba imati u vidu
da je na tržištu52 osiguranja moguće ugovoriti razna
proširenja pokrića, te je zato prilikom diskutovanja o
uticaju standardnog pokrića po sistemu „svi rizici” na
londonskom tržištu neophodno imati u vidu da se uslovi osiguranja redovno menjaju kako redovnim izmenama ICC klauzula53, tako i neformalnim putem od strane
brokera i osiguranika. Ovo doprinosi izvesnoj fleksibilnosti standardnih uslova osiguranju, što omogućava da
se neočekivani problemi „ispeglaju”, za razliku od zakona ili međunarodnih konvencija, čije se odredbe teško
menjaju ili se od njihove primene odustaje.
Druga, možda i osetljivija tema ICC 2009 je jasna
tendencija da se naglasi važnost prevencije šteta jer
neka od isključenja podstiču osiguranika da preuzme
upravljanje rizikom i donosi razumne odluke usmerene na minimalizovanje svog profila rizika54, pažljivim
praćenjem sopstvenih trgovinskih partnera radi provere solventnosti i detaljnijim nadgledanjem procedura
pakovanja, ako je pakovanje robe neophodno izvršiti.
Čini se da je poželjno insistirati na takvom standardu
ponašanja jedino da bi se izbeglo neočekivano nagrađivanje osiguranika čije ponašanje je očigledno bilo ispod
standarda očekivane savesnosti55 za trgovačka lica u sistemu common law.
Samo godinu dana posle njihovog objavljivanja u
štampi koja se odnosi na osiguranje56, prijavljeno je
intenzivno prihvatanje ovih uslova osiguranja, što bi
moglo da ukaže na to da bi radnoj grupi sa Nikom Gudingom na čelu trebalo čestitati na njihovoj umešnosti
prilikom osmišljavanja najboljih kontekstualnih rešenja. Međutim, sud o efektivnosti novih uslova osiguranja jedino je moguće doneti posle određenog broja
godina njihove primene i donošenja minimalnog broja
odluka sudova. Ipak, to ne može štetiti njihovoj popularnosti, posebno činjenici da su izmene iz 2009. godine
od strane najvećeg broja aktera učinjene u korist osiguranika. To se vidi po tome što su najvažnija isključenja
proširena. Ponovo treba pozdraviti činjenicu da je Radna grupa Mešovitog komiteta učinila ogroman trud da
izađe u suset zahtevima brokera i osiguranih lica.
Čini se, za trenutak, da je Mešoviti komitet odgovorio izazovu donošenja ICC (A) koje će se svideti novim
tržištima. Ipak, mora se imati u vidu da se može pokazati teškim očuvanje tog dugo negovanog „deteta”
common law sistema, consensus ad idem, posebno onda
kada se kontekst i očekivanja budu zasnivali na fundamentalno drugačijem pristupu u poslovnoj praksi.
51
Dunt, J. Isto.
Sleightholme, J., Steer, J. (Elborne Mitchell) Commodity
Contracts, Risks for Insurers & Traders, 9. 11. 2010. predavanje u
kojem se diskutuje o opcijama za pokriće produženja putovanja
radi nadoknade štete u slučaju kašnjenja.
53
Reč je o Klauzulama Instituta o isključenju rizika
radioaktivne kontaminacije, hemijskog, biološkog, biohemijskog
i elektromagnetnog oružja (CL 370, 10. 11. 2003), koja je stupila
na snagu sa izmenama iz 2003. godine, pre nego što je ubačena u
uslove osiguranja iz 2009. godine. Tekst dostupan na:
( h t t p : / / w w w. t r a d e r i s k g u a r a n t y. c o m / F i l e s /
MarineCargoClauses/D-Cl370%20Institute%20RACE%20
Clause.pdf), 23. 3. 2013.
54
Ove obaveze su predviđene Zakonom o pomorskom
osiguranju iz 1906. godine kao obaveze pomaganja i spasavanja
(čl.78), i u sklopu obaveze smanjenja štete po pravilima common
law, kao i po uslovima osiguranja, klauzula 16.
52
55
56
Vishwanath, K.S. Isto, str. 281.
Munro, C. Isto.
2/2013
ARTICLES
33
Susanna H. MARSDEN
BA (Hons) Oxon, LLM (Swansea)
The Institute Cargo Clauses (A) 2009: Recontextualized
UDC: 368.23”2009”
Scientific Critic
SUMMARY
The Institute Cargo Clauses 1982 were widely
used and despite changes to their context, they have
remained a perennial staple. While it remains to be seen
whether the revised 2009 clauses will enjoy the same
loyalty, it is submitted that the revised terms suggest
that welcome attention has been paid to trends and
shifts in trade and politics over the preceding 25 years.
The following decades will almost certainly demand
further amendments in order to keep this standard
form part of standard cover, however.
Key words: The Institute Cargo Clauses, insurance,
cargo, english law, marine insurance
LITERATURA (REFERENCES)
Coetzee, Juana. (2010) INCOTERMS as a form of
standardisation in international sales law: an analysis of
the interplay between mercantile custom and substantive
sales law with specific reference to the passing of risk,
Stellenbosch University.
Concha, Angela, Umaña, Leonardo, Vargas,
Maria José. „Fasecolda 35 años; El Seguro de
Transporte de Carga”, Junio de 2011, dostupno na:
http://www.fasecolda.com/fasecolda/BancoMedios/
Documentos%20PDF/el%20seguro%20de%20
transporte%20de%20carga.pdf, 20.3.2013.
„Crises in Japan Ripple Across the Global Economy”,
New York Times, dostupno na:
http://www.nytimes.com/2011/03/21/business/
global/21econ.html?pagewanted=all&_r=0, 20. 3.
2013.
Dunt, John. (2012) International Cargo Insurance,
Informa, London.
Ekwall, Daniel, Nilsson, Frederik. „Reallocation of
risks within supply chains: the practice of enhanced
liability clauses”, dostupno na:
www.lunduniversity.lu.se/o.o.i.s?id=12683&post
id=2968331, 23.3.2013
Hudson, Geoffrey, Madge, Tim, Sturges, Keith.
(2012) Marine Insurance Clauses, Informa Law,
Routledge.
„Kumulrisikengeschicktumschiffen”, Topics
Magazin, January, Munich Re, 2013
Lowry, John, Rawlings, Philip, Merkin, Robert.
(2011) Insurance Law: Doctrines and Principles, Hart
Publishing, Oxford.
Mulrenan, Jim. „Insurers fear big claim from ‘Emma
Maersk’ engine room flood which reported industry
concerns about potentially very large general average
claims related to her grounding in the Suez Canal”,
Tradewinds, 8. 3. 2013
Munro, Christopher. „Cargo Insurers Take Up Cargo
Clauses”, Insurance Day, 23/10/2009
Rodas Paredes, Paola. „El seguro marítimo de
mercancías después de las institute cargo clauses 2009
(A) Nuevas propuestas y viejos problemas”, Revista de
Derecho del Transporte, No. 8, 2011
Sleightholme, J., Steer, Jonathan. Commodity
Contracts, Risks for Insurers & Traders, 9.11.2010.
Vishwanath, K. S. (2010) Insuring Cargoes: A
Practical Guide to the Law & Practice, Witherby,
London.
Wordley, Paul, Savage, Toby. „Recent challenges to
the mining sector”, Insurance Day, 26.2.2013.
Preveo: prof. dr Slobodan Jovanović,
e-mail: [email protected]
2/2013
ARTICLES
34
Susanna H. MARSDEN∗
The Institute Cargo Clauses (A) 2009: Recontextualized
UDC: 368.23”2009”
Received: 20.4.2013.
Accepted: 21.5.2013.
Scientific Critic
“One of the definitions of what is called
deconstruction would be the effort to take this limitless
context into account, to pay the sharpest and broadest
attention possible to context, and thus to an incessant
movement of recontextualization. The phrase which for
some has become a sort of slogan…of deconstruction
(‘there is nothing outside the text’), means nothing else:
there is nothing outside context.”
Jacques Derrida – Of Grammatology (1967)
Abstract
In this article, I hope to provide a commentary on the
main changes introduced in the Institute Cargo Clauses
2009, the reasons for their introduction as well as some
analysis of their potential impact in the current unstable
economic and political climate facing the insurance
market sand an analysis of the recent common-law
jurisprudence around the revisions clauses. While not
an exhaustive discussion, the identification of recurrent
themes shows the concerns at the back of the revisions
introduced prior to their publication.
Key words: Institute Cargo Clauses, Insurance,
Cargo, English Law, Marine Insurance
1. CHANGING THE GOALPOSTS
The publication of the Institute Cargo Clauses (ICC)
2009 was the product of a Joint Cargo Committee
Working Party headed by Nick Gooding which had
been set up to revise the ICC(A) 1/1/1982 commencing
in 2006, with final distribution of the revised document
in 2008 before the new clauses began to be used on
1/1/2009.
∗
BA (Hons) Oxon, LLM (Swansea).With thanks to Baris
Soyer, Theodora Nikaki for their help and comments. E-mail:
[email protected]
While some of the revisions introduced by the
JCC, although hardly unwelcome, are little more than
superficial alterations designed to render the new
form palatable to an international base of users who
are unfamiliar with the arcane terminology1 prevalent
in English law, this article aims to look deeper into the
changes introduced, their potential implications for
cover, and the motivations behind their incorporation
– it is hoped that this will show that the revised ICC(A)
is largely a product of context representing an attempt
to respond to industry concerns about the cover offered
under the 1/1/82 clauses in order to preserve the
primacy of the ICC form in the cargo insurance market.
The nature of the modifications to the standard form
can be generally said to equate to extensions of cover
that are broadly to the assured’s advantage.2
Additionally, the author hopes to assess whether
the revised ICC(A) Clauses are fit for the realities of
the current insurance market, taking into account the
case law emerging after half a decade of cover under
the revised wording.3 It is not intended as a survey of
minutiae (since this has been amply fulfilled by other
texts).4
1
Rodas Paredes, Paola. „El seguro marítimo de mercancías
después de las institute cargo clauses 2009 (A) Nuevas propuestas
y viejos problemas”, Revista de Derecho del Transporte, No. 8,
2011, p. 81-97 esp. at pg. 84-85.
2
Munro, Christopher. „Cargo Insurers Take Up Cargo
Clauses”, Insurance Day, 23/10/2009.
3
Some of the case law relates to disputes taking place under
the 1982 form but has continued relevance to the 2009 version.
4
Vishwanath, K. S. (2010) Insuring Cargoes: A Practical Guide
to the Law & Practice, Witherby, London; Dunt, John. (2012)
International Cargo Insurance, Informa, London; Hudson,
Geoffrey, Madge, Tim, Sturges, Keith. (2012) Marine Insurance
Clauses, Informa Law, Routledge, inter alia.
2/2013
The Institute Cargo Clauses (A) 2009: Recontextualized
2. ALL RISKS?
All risks cover, although not actually underwritten
with the intention to insure every possible risk5 has
obvious attractions to several groups of commercial
consumers. Most obviously, those with an interest in
insuring themselves against the occurrence of damage
to particularly sensitive goods may prefer to insure
on ‘All Risks’ terms, rather than other available covers
such as the ICC(B) and (C) terms, or indeed the
ICTC clauses which are designed specifically for the
commodities trades.
It has been noted6 that there is now a greater pressure
emanating from international consumer markets for
high-quality, unblemished goods7, and this appears to
have driven the demand for increased coverage offered
by policies such as the ICC(A) clauses, as opposed to
the more limited, ‘named perils’ terms offered by the B
and C clauses as well as the ICTC clauses, all of which
have reportedly lost ground to the ICC All Risks policy.
Were the unthinkable to occur, the risk that the goods
will become unsellable, though the damage incurred
is but superficial or cosmetic, has clearly become so
unacceptably high that more cargo interests are seeking
to transfer it by procuring increased coverage provided
by all risks insurance at greater cost.
5
See British & Foreign Marine Insurance v Gaunt [1921] 2
AC 41 wherein Lord Sumner clarifies that the right of indemnity
thereunder is established by the assured when it is proved on
the balance of probabilities that the loss suffered was due to the
occurrence of a casualty, rather than inherent vice or wear and
tear. This was reiterated in The Popi M [1985] 1 WLR 948. If the
insurer wishes to plead that the loss falls under an exclusion,
the burden of proof will reverse and fall on him to demonstrate
that the proximate cause was an excepted peril, per Slattery v
Mance [1962] 1 Lloyd’s Rep 60. See more recently the summary
judgment given in AXL Resources v Antares Underwriting
Services [2010] EWHC 3244 (Comm).
6
Commodity Contracts, Risks for Insurers & Traders, 9. 11.
2010 lecture given by Sleightholme and Steer. -Sleightholme,
J., Steer, Jonathan. Commodity Contracts, Risks for Insurers &
Traders, 9.11.2010
7
See for example Munich Re TopicsMagazin, January 2013
pg.7-12, „Kumulrisikengeschicktumschiffen”, especially p. 9 et
seq. Also illustrative is the decision of Thomas J in Quorum v
Schramm [2002] 1 Lloyd’s Rep 249 which seems to evidence
a judicial recognition of the importance placed on market
perception of damage by the English courts, with damages
awarded in relation to an elevated risk of deterioration caused
by what was characterized as merely sub-molecular malice to
the Degas image at issue by fire, although in the rather singular
context of the exceptionally sensitive market in fine art, see
particularly [pg. 260-1/[92]] and see commentary in Dunt
Op.Cit. Ch.3 and see also the discussion of amended delay
exclusion infra at note 30.
Moreover, advances in logistical efficiency have
meant that modern-day supply chains are often longer,
more fragmented and increasingly time-sensitive affairs
compared to those common a quarter of a century ago.
This is reflected in the case law, where it will be seen that
recent seams have centred around all risks insurance
taken out for the international transit of delicate
components that would probably previously have been
assembled within the same four factory walls.8
Meanwhile for insurers and reinsurers, the ceiling
of potential loss caused by delays at key nodal „choke”
points9 in the supply chain, such as ports and inland
terminals, seems to stretch ever higher; essential parts
may be delayed, which can lead to production having
to be halted entirely10 and the nature of „just-in-time”
manufacturing models can see the value of cargo
attached under the terms of the policy fluctuating
greatly. Current concerns have centred around risk
aggregation and it will be seen that the need to ensure
avoidance of same has become a familiar refrain
amongst insurers.11
As will be seen from the below, global political
developments have also left their mark- not only has
the definition of terrorism12 been widened to effect a
wider exclusion, but contemporary concerns about
nuclear threats emanating from terrorists have seen a
similar expansion of the exclusion. Those wishing their
cargo loss to be secured against lone gunmen, dirty
8
For example the transformer transported in European v
Chartis [2012] EWHC 1245 (Comm).
9
Wordley, Paul, Savage, Toby. „Recent challenges to the
mining sector”, Insurance Day, 26.2.2013.
10
Note the difficulties caused to some American factories
by the Japanese earthquake. - „Crises in Japan Ripple Across the
Global Economy”, New York Times of 20. 3. 2013. Available at.
ht t p : / / w w w. ny t i m e s . c o m / 2 0 1 1 / 0 3 / 2 1 / b u s i n e s s /
global/21econ.html?pagewanted=all&_r=0.
11
In this context, the increasing tonnage of container
vessels has provoked particular interest, since the potential
losses for insurers could be huge. See for example: Mulrenan,
Jim. „Insurers fear big claim from ‘Emma Maersk’ engine room
flood which reported industry concerns about potentially very
large general average claims related to her grounding in the
Suez Canal”, Tradewinds, 8. 3. 2013, which reported industry
concerns about potentially very large general average claims
related to her grounding in the Suez Canal. Furthermore; there
has been a marked increase in external pressure on insurers
from key European regulatory instruments such as Solvency II
as well as bodies such as EIOPA which have performed stress
tests on European insurers to try and prevent future financial
crises by quantifying risk exposure in the sector with a view to
imposing mandatory capital buffers. See https://eiopa.europa.eu/
fileadmin/tx_dam/files/Press-Room/StressTest-QA-DocumentSet6.pdf, and Munich Re article Op. Cit. at note 8.
12
See Cl. 7.4 of the revised ICC(A) cover.
35
2/2013
SUSANNA H. MARSDEN
36
bombs and even inconvenient radioactive leaks must
now purchase extra covers. Piracy, the scourge of the
last few years, is still conspicuously covered under Cl.
6.2 of the revised form13, although underwriters would
be forgiven for judicious ad hoc deletions to contrary
effect given the compensation that may become due in
the wake of a piratical hijacking!
Another major change, though it hits less at the
structural integrity of the market, relates to emerging
markets and the need for modernization in the face of
globalisation. Ensuring that the standard terms of cover
continue to secure a widespread appeal amongst both
cargo owners and other connected parties ordinarily
reliant upon the procurement of insurance such as CIF
sellers now requires that those clauses present assureds,
some of whom may have little prior experience with
commercial insurance, with cover that is both userfriendly and comprehensible in terms of the limits it
outlines.This requires clauses that take account not only
of changing trends in the types of goods being carried,
but also the types of vessel carrying them as well as their
packaging,and ultimately the attitude of the consumer
market towards the quality or perceived value of goods.
Insurers are increasingly marketing cover on the basis
that it is ‘seamless’, leaving neither gaps nor overlaps in
coverage, and traditional cargo insurance policies may
therefore compete against more comprehensive (though
possibly dearer and less tried-and-tested) forms of cover
such as stock throughput insurance.
3. TERMINOLOGICAL INEXACTITUDES
The language in the revised clauses has been
modernized- lift-vans14 are out, and cover ‘inures’ no
longer in clause 15 of the 2009 ICC! The substitutions
make the new cargo clauses look somewhat more
sleek and modern and avoid giving the impression of
a pre-war England, replete with butlers and curious
apparatus. The linguistic refurbishment has allowed the
Institute Cargo Clauses to keep up with other available
terms such as the Norwegian CEFOR cargo insurance
clauses, which at one time presented more readable
conditions expressed in fluid paragraphs as opposed to
the ICC’s stilted phrasing.15
13
This is worded as a war and strikes exclusion, which may be
provided as an extra cover under the ICC War Clauses 1/1/2009
and have been drafted as seamless bolt-ons to the amended 2009
form.
14
Employed, for example in the 1982 clause 4.3 covering
„Insufficiency of Packaging”.
15
See for example a recent Colombian guide to transport
insurance which apparently regarded the revised clauses as
The changes introduced by the new policy appear
in large part cosmetic, and there is little to argue with
the JCC’s decision to swap terms such as „servants”
for „employees” and „shipowners” for „carriers”, when
even the English layman might find himself thinking of
scullery maids in Downton Abbey rather than workmen
heaving boxes around a port storage warehouse when
faced with the term „servants”, while the multimodal
reality of today’s international transport operations
may mean that the „shipowner” in fact plays a relatively
minor part in what may be a multimodal transit
agreement performed primarily by road, rail, or air.16
As such, these changes have much to recommend
them in view of the changing demand for commercial
cargo insurance. The much-vaunted rise of economic
powerhouses in emerging markets such as the BRIC17
countries has led to a need for policy terms that are
ergonomic, and require less specialist knowledge of legal
niceties. A case in point is the replacement of „servants”
with „employees”, which prevents complications when
trying to distinguish between who is deemed a servant
as opposed to an independent contractor, a question
which may prove difficult enough to answer when
the assured’s staff are working in exotic jurisdictions.
Similarly, the former „Held Covered Clause” at Clause
10 of the revised 2009 clauses addressing situations
where there is a change in voyage when placed side-toside with the ICC 1982, reveals a clause spelling out the
circumstances in an assured will continue to be covered,
albeit studiously avoiding the term „held covered”,
thereby evidencing a clear intention to prevent unwary
assureds from being misled.18
This transparency drive is to be encouraged, if only
to make the limits of cover understandable and in order
to render the policy wordings accessible and user‘simple and short’. - Concha, Angela, Umaña, Leonardo, Vargas,
Maria José. „Fasecolda 35 años; El Seguro de Transporte de
Carga”, Junio de 2011, available at: http://www.fasecolda.
com/fasecolda/BancoMedios/Documentos%20PDF/el%20
seguro%20de%20transporte%20de%20carga.pdf, 20.3.2013. at
pg. 345.
16
Note that the trend is entirely new- see s.2(1) of the Marine
Insurance Act 1906 – which permits a marine policy to be
extended to cover land risks. For a more modern example, see
the decision of Clothing Management v Beazley Solutions [2012]
EWHC 727, in which the policy had been specially modified
to cover not only marine transit but also the period of storage.
Other all risks forms- particularly the US AIMU All Risks
Cargo cover, elect to modify the limits of cover in the case of air
transport; hence Cl. 6(A)(1)(c) of the 2004 AIMU form which
terminates cover after 30 days, rather than the standard 60 as
under Cl.8 of the ICC(A) cover.
17
Brazil, Russia, India and China.
18
Vishwanath, K.S. Op.Cit. at 294.
2/2013
The Institute Cargo Clauses (A) 2009: Recontextualized
friendly to potential or newly-won assureds covered by
the London Market, some of whom may never have had
reason to take out such cover before, or may have found
themselves contractually obliged to procure insurance
by reason of the terms of the sale agreed.19 Added to
that the concern not to find that the coverage period
overlaps with existing policies, which may well have
been agreed under domestic law.
4. PACKAGING, INHERENT
VICE & PROXIMITY
Some of the most telling and important amendments
to the 2009 ICC(A) form concern insufficiency of
packaging and related exclusions included in Clause 4.
The rise and rise of containerised cargo transport has
presented challenges to contemporary transport law
and in the common law jurisdictions alone, it seems
to have taken some time to properly process the reality
of goods being transported in these by now ubiquitous
boxes20; a wide variety of possible cargoes undergo
lengthy periods of transit and storage thanks to the
efficiencies of standardised metal structures.21
One rather obvious disadvantage of containerisation
is that, while the traditional pilfering is made a much
more onerous operation for the casual thief, there are
less opportunities for goods in transit to be surveyed
even for obvious faults or damage, which can make
it difficult to determine causation when cargoes
eventually arrive damaged at a discharge point or
warehouse. Questions then inevitably arise as to how
the damage occurred, and one obvious suspect is often
19
As required under the standard terms of a CIF sale under
Incoterms 2010, for example, which specify Institute Cargo
Clauses (C) as the minimum insurance coverage required
for a compliant CIF (or the new multimodal CIP variant) sale
contract. See: Coetzee, Juana. (2010) INCOTERMS as a form
of standardisation in international sales law: an analysis of
the interplay between mercantile custom and substantive sales
law with specific reference to the passing of risk, Stellenbosch
University.
20
Vishwanath, K.S. Op.Cit. at 19, who notes the decision
of the Australian NSWCA in NSW Leather v Vanguard [1991]
25 NSWLR 669 and discusses the difficulties of trying to make
decisions about containerized goods by applying precedents
relating to individually packaged items.
21
Even liquids are not excluded from the list of possible
container packages- the flexitanker has received some
unwelcome attention in this regard, note for example the recent
report by the German Transport Information Service, which
suggested the imposition of weight restrictions on such cargo
to avoid damage to containers and ships, as much as the cargo
carried. - Available at: http://www.tis-gdv.de/tis_e/containe/
fl exitanks/fl exitankuntersuchung.htm.
the „insufficient” packaging. Another possible culprit
may be native to the goods themselves, which may
then be alleged to have fallen foul of their own inherent
vice.22
Packaging and inherent vice are by their very nature
issues that shade into each other23, and can deal a fatal
blow to the assured’s claim where one or the other
exclusion included in the policy is invoked by the
insurer in order to deny a duty to indemnify, since
this makes it impossible for the assured to meet the
necessary test for causation, „proximate” cause, which
remains the default24 evidentiary standard in English
insurance law. Where loss may be due either to inherent
vice or a packaging defect, it necessarily becomes more
difficult to meet the requisite balance of probabilities”
bar if only one of the two possible or concurrent causes
is not covered under the policy25, although admittedly,
the case-law in that area has seen clear development in
the years since the last ICC clauses were released.26
22
Defined in Soya v White (1983) 1 Lloyd’s Rep 122 by Lord
Diplock at 126 as „the risk of deterioration of the goods shipped
as a result of their natural behaviour in the ordinary course of the
contemplated voyage without the intervention of any fortuitous
external accident or casualty.” See also Noten BV v. Harding
(1990) 2 Lloyd’s Rep 283. Lord Diplock’s definition was recently
endorsed by Lord Mance in The Cendor Mopu [2011] UKSC 5
at [18], and echoed by Popplewell in European v Chartis,
discussed infra [2012] EWHC 1245 at [138].
23
Indeed, there is still a degree of uncertainty regarding the
way in which the law should regard cargo packaging, see further
Hudson, Madge, Sturges, Op.Cit., who suggest that the jarring
precedents in this area have been overlooked due to a general
attitude in the London Market that packaging is something
separate to the insured cargo, following the approach in Vacuum
Oil v Union Insurance (1925) 24 LIL Rep 188, rather than the
later decision in Berk v Styles [1955] 2 Lloyd’s Rep 383 which
seemed to see goods and packaging as one entity.
24
Proxima causa is enshrined in the Marine Insurance Act
1906, s. 55(1), although it is possible for the parties to exclude
its application and nominate another standard of proof to
establish causation, as accepted for example in Coxe v Employers’
Liability Assurance Corpn [1916] 2 KB 629, at 634 and King v
Brandywine Reinsurance [2004] 1 LR&IR 554 at [235]. - Lowry,
John, Rawlings, Philip, Merkin, Robert. (2011) Insurance Law:
Doctrines and Principles, Hart Publishing, Oxford, p.275, and
generally Ch.9.
25
As accepted by Popplewell J in European v Chartis [2012] 2
Lloyd’s Rep 117, [2012] EWHC 1245 at [79], see also the casenote
by Heridan in Shipping & Trade Law, 28. 8.2012.
26
Duelling approaches in case law were apparent throughout
the turn of the 20th century, with key cases such as Leyland v
Norwich Union [1918] AC 350 applying the now current efficient
„cause” test (see for example the speech of Lord Shaw in that case
at 369), while others preferred a „last-in-time” view of causation,
as is evident in Lord Escher’s speech in Pink v Fleming (1890) 25
QBD 396 at 397. The efficient cause view seems now to be the
preferred view and was firmly endorsed by the Supreme Court
37
2/2013
SUSANNA H. MARSDEN
38
Cue the new packaging clause 4.3, designed to
tackle several recognized problems relating to these
issues. Firstly, an exclusion only afforded to containers
under the 1982 ICC(A) clauses is extended to normal
packaging. The clause provides cover where the
assured has used third party contractors to package
goods in the period after the attachment of cover.27 As
discussed above, questions remain surrounding the
ease with which employees will be distinguished from
independent contractors, as well as the inevitable grey
areas in situations where independent contractors act
under the precise instructions of the assured28 and
whether this would constitute a failure to sue and
labour29 o r a failure to mitigate their losses.
In fact, the text of the Cl. 4.4 inherent vice exclusion
has not been altered; but the close relationship between
packaging and inherent vice means that altering one
will inevitably affect the province of the other. The mere
fact that the ICC clauses separate the two issues is in
itself significant in that packaging deficiencies cannot
be used by the underwriter to allege that damage
occurred due to inherent vice in the cargo, where the
insured can show that the packaging was carried out by
independent contractors after the attachment of cover.
It must be said that the updates have been somewhat
overtaken by the relevant case-law emanating from the
English courts over the course of the last half-decade
given that Cl. 4.3 was originally drafted as a response
to the decision in Mayban30 which was subsequently
decision in The Cendor Mopu Op.Cit, and subsequent decisions,
such as European v Chartis [2012] EWHC 1245.See Lowry, ibid
at 271-3.
27
Rodas Paredes, P. Op.Cit. at 87.
28
As was the case in the recent Australian Federal Court of
Appeal decision in Alstom Limited v Liberty Mutual Insurance
Company (No 2) [2013] FCA 116. It was accepted by Siopis J
that the co-assured tasked with packaging the transformer in
that case had done so inadequately which was held to be the
proximate cause of the damage to the cargo, and it was alleged
by the respondent that this was due to deficiencies in Alstom’s
monitoring systems, although ultimately the assured was found
on the facts not to have been privy to that failure (see 178-9) as
it had no actual knowledge of the deficiencies in the packaging.
The case itself related to the ICC(A) 1982 clauses and was
somewhat singular in that the packaging clause in the policy
allowed the assured to claim for unsuitability of packaging where
this had not arisen due to Alstom’s fault or with their knowledge
and consent.
29
Although it should be noted that it is ordinarily difficult
to topple a covered peril with a failure to sue and labour, see
for example Clothing Management Technology v Beazley [2012]
EWHC 729, citing the Court of Appeal in Netherlands v Youell
[1998] 1 Lloyd’s Rep 236 at 245.
30
Mayban General Assurance BHD v Alstom Power Plant
(2004) EWHC 1008. See discussion of the decision in Rodas
overruled by the Supreme Court in 2011 in The Cendor
Mopu.31 4.3 accordingly adds that any packaging must
be able to “withstand the ordinary incidents of insured
transit” in a clear nod to the former decision, which had
examined that phrase and in which Mr Justice MooreBick denied a duty on the underwriter to indemnify
the insured, given that the rough seas leading to cargo
damage were to be expected. Whatever the state of the
law on the subject, it is probably preferable to have such
a standard explicitly articulated within the wording of
the policy, if only for the sake of clarity- the assured, it
seems, will have to make efforts to match any packaging
requirements to the voyage he has insured. Whether
packaging normal for that trade or industry can be
equated with the phrase remains to be seen- it may be
that assureds will be expected to make greater efforts
in preventing packaging malfunctions and develop
appropriate testing and vetting procedures to ensure
that for example free spaces are identified in order to
prevent goods being overly shaken, or that possible
difficulties with handling equipment are foreseen and
prevented if possible.
The Cendor Mopu ruling saw the Supreme Court
faced with the need to define where inherent vice ended
and the perils of the sea insured against began under the
terms of an ICC(A) policy, given that the underwriters
in that case were already privy to the records relating
to the track record of the jack-up rig. In doing so, the
court paid particular attention to the nature of fortuity,
since what was required was “fortuitous” damage to the
jack-up rig, as well as to the general purpose of cargo
insurance. As is clear from, for example, the speech of
Lord Saville32, the rationale behind insuring cargo in
transit is that it may be subject to hazardous conditions
that will result in damage. As such it would deprive such
cover of any sensible purpose to refuse to indemnify
assureds in respect of damage caused by expected sea
conditions. This can be contrasted with more sensible
parameters such as exclusions for ordinary wear and
tear33 and inherent vice, which allow the retention of the
core functionality of insurance given that both exclude
what could be described as inevitable deterioration of
cargo over time.
Paredes, P. Op.Cit. at 87, published prior to the decision in The
CendorMopu, and Sleightholme, Steer. Op.Cit. also Vishwanath,
K.S. Op.Cit,. at 275-7.
31
Op.Cit.
32
At [34-9], and see [89].
33
Normally excluded under s.55(2)(c) of the Marine
Insurance Act 1906.
2/2013
The Institute Cargo Clauses (A) 2009: Recontextualized
5. STANDARDS OF CAUSATION
The 1982 ICC(A) clauses contained a similar
mixture of standards of causation, not all of which
constituted evidence of any particular decision on the
part of the drafters to signal a shift in the evidentiary
burden demanded by the clause in question.
Some echoed the statutory standard expressed in
the Marine Insurance Act 190634, while others do show
a clear intention to change the applicable standard
of causation35, thereby widening or narrowing the
exclusion in question.
The variation in the causality demanded between
clauses may confuse those assureds new to the market,
particularly where different phraseology employed
leads to the same test being applied.
6. DELAYED GRATIFICATION?
Cl. 4.5 contains a broad exclusion relating to losses
caused by delay, from which the word “proximately”
has been deftly excised as of 2009. This is possibly
another attempt at composing clearer exclusions
that avoid giving the wrong impression to assureds,
although given recent upheavals relating to the Englishlaw view of proximity36 as well as industry concerns
over risk aggregation, this may be another sign of more
risk-averse times; certainly the likelihood of the courts
allowing what would amount to solely financial loss
seems very slim in the wake of Masefield v Amlin.37
Since the ICC(A) clauses were last revised, there has
been increased interest in ensuring risk is managed
appropriately along supply chains38, with a better
34
As in the wilful misconduct exclusion in Cl.4.1.
For example the nuclear device exclusion in Clause 4.7
where „arising from” has been replaced with „caused by”; see
infra.
36
As „last-in-time” causation is no longer in vogue.
35
37
[2011] EWCA Civ 24, and see commentary by Dunt, J.
Op.Cit. at 3.51-2 who notes that the situation may be more
flexible in the US, noting the Supreme Court decision in Lanasa
Fruit v Universal Insurance (1938) 302 U.S. 556 where stranding
had led to delay and the losses due to delay were deemed
sufficiently proximate to the original stranding to be recoverable
by the assured. By contrast, it has been reiterated on several
occasions in the English courts (see inter alia Coven v Hong Kong
ChineseInsurance Co [1999] Lloyd’s Rep IR 565) that economic
losses or market devaluations will not be recoverable under
cargo cover.
38
Note the interesting study of this area by Nilsson, F.
and Ekwall, D. of Lund University, which notes the elevated
vulnerability to ruptures in supply chains as a by-product of
increased logistical efficacy and efficiency, and a corresponding
repository for such cover perhaps to be found in stock
throughput or possibly business interruption policies,
though even these have their limits.39
7. INSOLVENCY – IGNORANCE IS BLISS
The credit crunch and assorted financial crises
have placed a greater number of shipping companies
at risk of insolvency in recent years – with some
undergoing liquidation it is unsurprising that a clause
should have been amended in the 2009 revision to
reassure assureds. Unlike the 1982 version, the 2009
ICC(A) insolvency exclusion only operates to preclude
indemnity if assureds are privy to (that is they are or
“should be aware” of the insolvency or financial default)
at or before the time of loading of cargo. Previously, the
1982 wording merely targeted what one commentator
referred to as “rust buckets”40, excluding any loss
due to insolvency. The revamped 4.6 borrows from
the Institute Commodity Clauses to extend a robust
protection for the unknowing consumer. Moreover, in
relation to the ignorant bona fides buyer, the clause is
inoperative, which must certainly set the minds of CIF
buyers or sellers in a string at rest.
Incentivizing correct vetting procedures must lie at
the heart of loss-prevention, especially in the light of the
current economic problems besetting global business,
and the clauses seem to have achieved a fair balance
between protecting unwitting assureds and deterring
reckless commercial decisions. A convincing argument
can even be put that compliance will be encouraged
more by such a qualified exclusion that by the previous
blanket refusal to indemnify, and in this regard it may
be pointed out that similar exclusions exist in other
jurisdictions, notably in the German market41, and the
need for „clear and distinct borders of responsibility.” - Ekwall,
Daniel, Nilsson, Frederik. „Reallocation of risks within supply
chains: the practice of enhanced liability clauses”, available at:
www.lunduniversity.lu.se/o.o.i.s?id=12683&postid=2968331,
23.3.2013.
39
See, for example the judgment of Mr Justice Hamblen in
Orient-Express v Generali [2010] EWHC 1186 in wherein the
court sought to limit loss, reasoning that the correct coverage in
the policy was for property damage „not all economic effects of
a major catastrophe”, or indeed lost profit as the claimant hotel
submitted.
40
Vishwanath, K.S. Op.Cit. at 279-81.
41
Cross-fertilisation and outright competition between
policies have become more prominent in recent years (c.f
F.Flach’s comments on recent German insurance reforms in
TranspR-2-2008 at 59) and it may be that it is no coincidence that
the DTV Cargo cover published in 2004 places a similar duty of
“due diligence” on insured parties.
39
2/2013
SUSANNA H. MARSDEN
40
inclusion of the new exception may provide evidence
of a healthy rivalry between international insurance
markets looking to win over assureds.
Of course, the larger the loss sustained due to
such an insolvency, the more underwriters will be
encouraged to try and invoke the exclusion such loss
by arguing the assured was privy to such information
and with the proliferation of companies as well as
the sometimes deliberate obfuscation and mimicry
employed by shipping companies, it may prove easier
than anyone would like to think for an assured to
entrust cargo to a an ailing shipper; in the worst case he
may find he is forced to take pot luck between carriers
who are all known to be in dire straits financially. In this
regard, restricting the required privity42 to the time the
insured goods are loaded should provide only limited
time for insurers trying to establish the existence of the
necessary knowledge.
Similar concerns seem to have won the day with
regard to Clause 5, which excludes unseaworthiness
and unfitness of containers, where the assured is
privy to these and/or in the case of containers if the
container is faulty prior to the attachment of cover.
Again, the privity required for an insurer to include
cover is only of relevance on or before the time goods
are loaded. 5.2 proceeds otherwise to derogate from
the warranty of seaworthiness as articulated under the
Marine Insurance Act, s. 39 and thereby carves another
exception in relation to assignees.43
Another child of context is the radioactivity
exclusion in Cl.4.7 which, like the previous exclusion,
excludes damage “directly or indirectly caused by”
rather than “arising from.” The 2009 ICC(A) exclusion
of any nuclear or atomic “weapon or device”, rather than
1982 term “weapons of war” apparently originates from
concerns at the beginning of the decade surrounding
possibly dirty bomb attacks by terrorists. Dirty bombs
are an insurer’s worst nightmare in the sense that they
may go undiscovered for a relatively long period of time,
thereby exposing a large number of goods and premises
to radioactive substances, potentially rendering them
valueless and necessitating large-scale disposal or
decontamination measures. The blanket exclusion
seems rather prescient given the non-combative losses
reaped by the catastrophe at the Fukushima power plant
42
The necessary privity is described in The Eurysthenes [1976]
2 Lloyd’s Rep 171, The Star Sea [2001] UKHL 1, and essentially
comes down to knowledge or at least a strong suspicion of
unseaworthiness.
43
See also Cl. 15 modifies cover for assignees, who can be
named as assureds in their own right; the wording has been
changed to better define such assureds which is likely to be
motivated by similar logic. – Rodas Paredes, P. Op.Cit. at p. 86.
during 2011, although the spectre of the dirty bomb has
latterly come to look rather old hat.
8. GOODS IN TRANSIT – STORING
UP TROUBLE?
An altogether more mundane, but nevertheless
crucial question if assureds are to be able to plan
seamless insurance cover is the transit clause 8 of the
revised text. Identified as another apparent theoretical
migration from other available international standard
clauses44, such as the Norwegian CEFOR cargo cover
(soon to be replaced by the NordicPlan) the clause
gives options for the termination of cover in 8.1 and
preserves in 8.2 the extant 1982 exclusion text whereby
cargo forwarded to a different destination than the one
agreed will have cover terminated once that journey
begins.
So far, so good; a clear articulation of cover period
is crucial, so that assureds avoid offending double
indemnity by having to take out overlapping policies.
The situations which will bring about the termination
of ICC (A) cover listed in 8.1 are all clear attempts to
avoid the accumulation of risks in entrepôts and storage
areas; hence 8.1.4 should terminate coverage at the
latest 60 days post-discharge of the goods at port, and
the preceding stanzas will terminate cover at the time
the assured unloads or collects the goods in his vehicle.
However, dismantling the component parts of the
clause, it is not completely clear the precise point at
which cover will detach although that seems somewhat
far-fetched as a valid criticism that could not be
remedied without resort to a pedantic re-working of
the clause. Nevertheless, a grey area can be said to exist
in situations where, as does occur, goods are loaded in
a warehouse or storage place and for some reason it
transpires they cannot be transported out; such transit
is far from “ordinary”, in the sense that ordinarily the
vehicle would be moving.
Such hypothetical burning questions might begin
to become genuine hot potatoes necessitating urgent
clarifications if a catastrophe such as a tsunami were to
occur, or less dramatically for example, if a fuel shortage
were to leave loaded goods in vehicles left static inside
the warehouse. Pedantic but not invalid are quibbles
surrounding policy coverage where containerisation is
taking place inside the warehouse; would that prompt a
termination of cover by virtue of clause 8.1.3, especially
where goods already packed were containerised?
44
Vishwanath, K.S. Op.Cit. at 291.
2/2013
The Institute Cargo Clauses (A) 2009: Recontextualized
Clause 8, especially in the context of Cl.8.1, again
raises questions about the expected role to be played
by employees; the revised clause imagines a new role
for the employees of the assured, placing increased
responsibility on choices made by servants in situ
whereas it had previously appeared more concerned
with the ‘directing mind and will’ of the company45
than about what employees on the ground ‘elect’ to do
with regard to goods. Once more, the onus is likely to
be on the assured to meet the challenge posed by the
revamped text and for head offices to employ increased
scrutiny in regard to those activities undertaken by
their colleagues at the logistical coalface.
9. MORE TOPICAL THAN
THE MARIE CELESTE
Clause 10.2 responds to the concerns of consumers
of commercial cargo cover surrounding so-called
“phantom ship” situations in which cargo is spirited
away on board a stolen ship. Such incidents seem to be
a perennial problem in and around Asia and a number
of decisions in the courts of, among others, Hong
Kong46 as well as on appeal to the Privy Council47, held
that since cover was prevented from attaching since it
was not travelling in the ship specified in the policy,
the assured was unable to recover under the ICC(A)
clauses 1982 as although the cover under the earlier
version was generally seen as warehouse-to-warehouse,
s. 44 of what is called the Marine Insurance Ordinance
in Hong Kong would act to prevent the attachment of
cover leaving the assured empty-handed in such cases.
Although amendments were produced to prevent this
unintended short-circuit, the commentary around
10.2.9 has suggested that the real change in cover
produced by the 2009 revisions was to the Asian market
which had shown itself reticent to adopt the revised
clauses as standard; the suggested extension hadalready
been implemented in the London market cover.48
45
Thereby echoing the privity needed to establish breach of
the statutory seaworthiness warranty under section 39(5) of the
Marine Insurance Act 1906.
46
George Kallis v Success Insurance [1988] 1 HKLR 13 in
which the defrauded assured was denied indemnity because
the insured cargo had been shipped on the wrong ship, see John
Dunt’s discussion of Hong Kong in particular, Op.Cit at 4.39.
47
Nam Kwong Medicines v China Insurance [2003] 2 HKLRD
345.
48
Dunt, J. Ibid.
10. CONCLUSION
While preceding paragraphs may have identified
problems or lacunae with the new ICC clauses, it
should be noted that extensions to cover are available
on the open market49, and when discussing the impact
of the standard “All Risks” cover on the London Market
it must be borne in mind that clauses are regularly
amended, both formally by ICC amendment clauses50,
and informally by brokers and assureds. This lends
the standard form insurance a certain flexibility that
allows unexpected problems to be ironed out, unlike
legislation or international conventions, where texts
must either be set in stone or abandoned.
Another, perhaps more subtle theme of the 2009
clauses is a clear undercurrent emphasizing the
importance of loss prevention. A number of exclusions
encourage risk management by the assured to step in
and use prudent judgment in order to minimize their
own risk profiles51 by exercising due diligence to screen
trading partners to check for insolvency, and overseeing
packaging procedures more keenly if need be. It would
seem preferable to insist upon such standard if only to
avoid windfalls for assureds whose conduct has clearly
fallen short of the prudence expected52 of commercial
actors in the common law.
Healthy take-up of the clauses was reported in the
industry press less than a year after their publication53
which might suggest that the working party with Nick
Gooding at the helm are to be congratulated on their
ability to make the most of their context. However,
judging the effectiveness of new contractual forms is
often only possible after a number of years of use have
allowed at least a few decisions to be reported in the
courts. Nevertheless, it cannot hurt their popularity
that the 2009 amendments are widely regarded as
beneficial to assureds in that important exclusions have
49
See lecture given by Sleightholme, J., and Steer J., which
discusses options for cover extensions to indemnify in the event
of delay.
50 A case in point is the Institute RACE (radioactive
contamination, chemical, biological, bio-chemical and
electromagnetic weapons exclusion) clause ((CL 370) 10/11/2003),
which came into currency as an amendment in 2003 before being
inserted into the 2009 clauses. Text available at:
( h t t p : / / w w w. t r a d e r i s k g u a r a n t y. c o m / F i l e s /
MarineCargoClauses/D-Cl370%20Institute%20RACE%20
Clause.pdf)
51
Duties already included in Marine Insurance Act 1906
statutory duty to sue and labour (s. 78), and within the common
law duty to mitigate loss, as well as within the policy itself at
Cl.16.
52
Vishwanath, K.S. Op.Cit. at p. 281.
53
C.Munro. Op. Cit.
41
2/2013
SUSANNA H. MARSDEN
42
been widened; it is again laudable that the JCC working
party has made clear efforts to listen to the concerns of
brokers and insured parties.
For the moment, the challenge of making the
ICC(A) clauses appeal to newly emergent markets
seems to have been met by the JCC. But it must be
borne in mind that it may yet prove difficult to preserve
that cherished child of the common law, consensus ad
idem, when their respective contexts and expectations
are likely to be based on a fundamentally different view
of business practice.
SUMMARY
The Institute Cargo Clauses 1982 were widely
used and despite changes to their context, they have
remained a perennial staple. While it remains to be seen
whether the revised 2009 clauses will enjoy the same
loyalty, it is submitted that the revised terms suggest
that welcome attention has been paid to trends and
shifts in trade and politics over the preceding 25 years.
The following decades will almost certainly demand
further amendments in order to keep this standard
form part of standard cover, however.
Key Words: Institute Cargo Clauses, Insurance,
Cargo, English Law, Marine Insurance
REFERENCES
Coetzee, Juana. (2010) INCOTERMS as a form of
standardisation in international sales law: an analysis of
the interplay between mercantile custom and substantive
sales law with specific reference to the passing of risk,
Stellenbosch University.
Concha, Angela, Umaña, Leonardo, Vargas,
Maria José. „Fasecolda 35 años; El Seguro de
Transporte de Carga”, Junio de 2011, dostupno na:
http://www.fasecolda.com/fasecolda/BancoMedios/
Documentos%20PDF/el%20seguro%20de%20
transporte%20de%20carga.pdf, 20.3.2013.
„Crises in Japan Ripple Across the Global Economy”,
New York Times, dostupno na:
http://www.nytimes.com/2011/03/21/business/
global/21econ.html?pagewanted=all&_r=0, 20. 3.
2013.
Dunt, John. (2012) International Cargo Insurance,
Informa, London.
Ekwall, Daniel, Nilsson, Frederik. „Reallocation of
risks within supply chains: the practice of enhanced
liability clauses”, dostupno na:
www.lunduniversity.lu.se/o.o.i.s?id=12683&post
id=2968331, 23.3.2013
Hudson, Geoffrey, Madge, Tim, Sturges, Keith.
(2012) Marine Insurance Clauses, Informa Law,
Routledge.
„Kumulrisikengeschicktumschiffen”, Topics
Magazin, January, Munich Re, 2013
Lowry, John, Rawlings, Philip, Merkin, Robert.
(2011) Insurance Law: Doctrines and Principles, Hart
Publishing, Oxford.
Mulrenan, Jim. „Insurers fear big claim from ‘Emma
Maersk’ engine room flood which reported industry
concerns about potentially very large general average
claims related to her grounding in the Suez Canal”,
Tradewinds, 8. 3. 2013
Munro, Christopher. „Cargo Insurers Take Up Cargo
Clauses”, Insurance Day, 23/10/2009
Rodas Paredes, Paola. „El seguro marítimo de
mercancías después de las institute cargo clauses 2009
(A) Nuevas propuestas y viejos problemas”, Revista de
Derecho del Transporte, No. 8, 2011
Sleightholme, J., Steer, Jonathan. Commodity
Contracts, Risks for Insurers & Traders, 9.11.2010.
Vishwanath, K. S. (2010) Insuring Cargoes: A
Practical Guide to the Law & Practice, Witherby,
London.
Wordley, Paul, Savage, Toby. „Recent challenges to
the mining sector”, Insurance Day, 26.2.2013.
2/2013
PORUKE SA XIV SAVETOVAJNA UDRUŽENJA... / MESSAGES FROM THE XIV ANNUAL
CONFERENCE OF THE INSURANCE...
Poruke sa XIV savetovanja Udruženja za pravo osiguranja
Srbije „Pravo osiguranja Srbije u tranziciji ka evropskom (EU)
pravu osiguranja” održanom u Aranđelovcu 19–21 aprila 2013.
godine / Messages from the XIV annual conference of the Insurance
Law Association of Serbia „Serbian insurance law in transition to
European (EU) insurance law”, Arandjelovac, 19–21 April 2013
Polazeći od opšteprihvaćenih stavova Udruženja
za pravo osiguranja Srbije usvojenih i potvrđivanih na
svim održanim godišnjim savetovanjima Udruženja
od 2005. godine o značaju ubrzanog napretka
osiguranja Srbije ka prihvatanju EU sistema osiguranja,
posledicama očiglednog zaostajanja Srbije u tom
procesu, delatnoj ulozi koju treba da ima aktivnost
Udruženja u procesu usklađivanja osiguranja Srbije
bez odlaganja sa osiguranjem EU i stava da Poruke,
kao završna faza rasprava koje se vode na godišnjim
savetovanjima Udruženja za pravo osiguranja Srbije,
treba da predstave sadržinu glavnih predloga koji su
izneti i usvojeni u toku Savetovanja Udruženja za pravo
osiguranja Srbije na generalnu temu „Pravo osiguranja
Srbije u tranziciji ka evropskom (EU) pravu osiguranja”,
održanom u Aranđelovcu, 19–21. aprila 2013. godine u
cilju ovog ujednačavanja,
Autori referata i ostali učesnici Savetovanja, pravnici,
ekonomisti i drugi stručnjaci sa akademskim obrazovanjem
u društvima za osiguranje i institucijama čija profesionalna
delatnost obuhvata osiguranje, na osnovu dva uvodna
usmena izlaganja 19 referata inostranih i domaćih autora
i 1 saopštenja objavljenih u Zborniku radova identičnog
naslova nazivu Savetovanja i vođene diskusije, na
Savetovanju su usvojili i javnosti upućuju nove predloge u
cilju usaglašavanja osiguranja Srbije sa sistemom osiguranja
EU koji nisu bili predmet rasprave na ranije održanim
godišnjim savetovanjima Udruženja, sadržane u sledećim
PORUKAMA
OPŠTA PITANjA PRAVA I PRIVREDE
OSIGURANjA
Neodrživost solidarnosti
preraspodele društvenog blagostanja
putem privatnog osiguranja
Dugo vremena se negovala ideja da osnovna zaštita
države blagostanja – državne penzije, državna socijalna
zaštita i zdravstveno osiguranje treba da se dopunjuju
programima zaštite putem privatnog osiguranja. To je
povezano sa obavezom preuzimanja rizika, obaveznim
tarifama i uslovima osiguranja itd. a one su sve u
suprotnosti sa osnovnim principima poslovanja na
konkurentnom tržištu osiguranja.
Osiguravačima je, iz razloga zaštite javnog
interesa i solidarnosti, oduzeto osnovno pravo da
odbiju preuzimanje rizika, odnosno da vrše izbor
prilikom preuzimanja rizika i klasifikaciju rizika u
određene tarifne grupe. Zakonodavac je time oduzeo
osnovnu slobodu ugovaranja i slobodu osiguravača u
preuzimanju rizika.
Zato je neophodno da zakonodavac prilikom
regulisanja zaštite opšteg interesa mora da vodi računa o
održivosti poslovanja privatnih društava za osiguranje,
ako ne u potpunosti putem slobodnog tržišta na kojem
se uslovi osiguranja donose bez prethodne kontrole
ili odobrenja nadzornog organa, premijske tarife
koriste srazmerno karakteristikama rizika, a ne da se
zakonima nameće da se na rizike bez obzira na njihove
pojedinačne karakteristike primenjuje premija koja
nema utemeljenja u tehničkim postavkama osiguranja.
Pri tome, zaštita javnog interesa treba da bude na prvom
mestu, ali uvek u skladu sa zaštitom interesa privatnog
osiguranja jer kao što ni država nema neograničene
finansijske mogućnosti za sprovođenje svojih ciljeva i
politika, tako ni privatna društva za osiguranje koja su
po zakonu osnovana radi sticanja dobiti ne mogu da se
guraju u gubitke zbog kojih je i država blagostanja došla
u finansijske probleme.
Organizacija nadzora društava za osiguranje koji
vrše prekogranične usluge na teritoriji Evropskog
ekonomskog prostora
Prekogranično pružanje usluga osiguranja na
osnovu odredbi direktiva EU o osiguranju treće
generacije na teritoriji EEA je u porastu. Osiguravači
posluju na osnovu dozvole izdate od strane nadzornih
43
2/2013
Poruke sa XIV savetovajna Udruženja... / Messages from the XIV annual conference of the Insurance...
44
organa osiguranja u njihovim domicilnim državama
i pružaju svoje usluge u drugim državama članicama.
Međutim, razgraničenje između osnivanja i pružanja
usluga nije uvek jasno. Sa usaglašavanjem naših
statusnih propisa o osiguranju, nadzorni organ će
preuzimati sve veći broj ovlašćenja i poslova kada se
radi o prekograničnom pružanju usluga osiguranja,
a posebno da sarađuje i razmenjuje informacije sa
drugim nadzornim organima u sprovođenju nadzora.
U navedenom smislu, naša država treba da na
prekogranično pružanje usluga osiguranja na svojoj
teritoriji primenjuje prinudne norme o ograničenjima
koja štite opšte dobro, s tim da radi poštovanja slobode
osnivanja i pružanja usluga, navedena ograničenja
moraju da budu opravdana, podobna za ostvarivanje
cilja zbog kojeg su ustanovljena, srazmerna i
nediskriminatorna.
Prilikom regulisanja prekograničnog pružanja
usluga osiguranja, novim izmenama naših statusnih
propisa o osiguranju treba regulisati da kada društvo
za osiguranje pruža usluge nezavisnom pravnom licu
u našoj državi, da će se na njegovu delatnost primeniti
pravila o osnivanju, a princip pružanja usluga onda
kada: (1) ono direktno kontroliše i upravlja pravnim
licem koje ga zastupa; (2) je ovlašćeno da preuzima
obaveze u ime društva za osiguranje, i (3) je dobilo
trajni nalog, i konačno, (4) kada je sposobno da odluči
o preuzimanju rizika. Nadzorni organ treba da ima na
raspolaganju određeni broj metoda za sankcionisanje
prekršaja osiguravača koji se bave prekograničnim
osiguranjem.
Rizici u postupku spajanja i preuzimanja privrednih
društava treba da bude predmet novog proizvoda
osiguranja
Postoje brojni razlozi za ponudu ovih proizvoda.
Transakciono osiguranje omogućava privrednim
društvima da pretvore potencijalne buduće obaveze
u kvantifikovanu premiju osiguranja koja se može
uračunati u prodajnu cenu, čime se pruža izvesnost i
strateška prednost ugovornim stranama iz ugovora o
spajanju i preuzimanju i olakšava uspešno zaključenje
ugovora. Pored toga, nema moralnog hazarda jer
ugovorne strane nemaju motiva da se ponašaju sa
manjim stepenom pažnje od onog koji bi primenjivali
da nema osiguranja. Pored toga, u nekim slučajevima, u
zavisnosti od forme akvizicije (spajanje ili preuzimanje),
izvesno je da kupac praktično neće imati mogućnost
nadoknade štete od prodavca posle zaključenja prodaje
ako nema zaključenu ovu vrstu osiguranja.
Domaća društva za osiguranje treba da obogate
svoju ponudu novim proizvodom osiguranja spajanja
i preuzimanja privrednih društava, da pruže inovativna
rešenja za efikasno upravljanje transakcionim rizikom,
bez obzira da li se radi o obavezama na nadoknadu
štete, neizvesnosti poreskih obaveza, predstojećem ili
zaprećenom sporu ili drugim kumuliranim obavezama.
Proizvod osiguranja spajanja i preuzimanja treba da
bude izuzetno fleksibilan i prilagodljiv za ispunjenje
najširih potreba ugovornih strana, po prihvatljivoj ceni.
Predlozi za poboljšanje zaštite
korisnika usluga osiguranja
Zaštita potrošača u oblasti osiguranja ima zadatak
da obezbedi da potrošač dobije odgovarajući proizvod i
da, u slučaju eventualnih problema u naplati štete, zbog
jednostranog menjanja uslova osiguranja, povećanja
premije bez razloga i prethodnog obaveštavanja itd.
može uspešno i efikasno da se pozove na svoja prava i da
ih ostvari. Iako Zakon o zaštiti potrošača iz 2010. godine
ima solidan pravni okvir u ovoj oblasti, neophodna
je njegova dalja izgradnja i unapređenje zaštite
potrošača usluga osiguranja. S obzirom da su proizvodi
osiguranja, po pravilu, malo poznati široj javnosti, da
su složeni i da njihove karakteristike mogu da razumeju
samo stručnjaci, neophodno je u naše zakonodavstvo
uneti pravila o davanju kvalifikovanog saveta, davanju
transparentnih podataka vezanih za proizvode i
troškove, kao i merama za izbegavanje sukoba interesa.
U navedenom smislu, trebalo bi razmisliti o uvođenju
obaveze društava za osiguranje da sastave i predaju
informatore o svojim proizvodima osiguranja, posebno
onima koji su u paketu sa investicionim uslugama,
ugovaračima osiguranja kada ih oni zatraže i pre same
faze pregovaranja o zaključenju ugovora o osiguranju.
Nivo sprovođenja prava osiguranika kao potrošača
usluga osiguranja treba da se dodatno podigne tako
što će društva za osiguranje promptno rešavanje žalbi
osiguranika koristiti kao bitno obeležje kvaliteta
sopstvene usluge u tržišnoj utakmici.
Ako se osiguranik kao potrošač posle dobijanja
odgovarajućih informacija i saveta vezanih za šanse i
rizike odluči zbog mogućnosti ostvarenja visoke dobiti
za zaključenje rizičnog posla, onda je to samo njegova
odluka i država ne bi smela da se postavlja kao zaštitnik
za investicione odluke pojedinaca. Granica treba da
postoji samo tamo gde bi zaključenje ugovora zbog
same strukture proizvoda i posle najkvalifikovanijeg
mogućeg saveta i najbolje moguće informacije,
predstavljalo neodgovoran postupak.
Prilikom usvajanja pojedinih zakonskih rešenja
moraju se uzeti u obzir i interesi društava za
osiguranje, kao javnog interesa u pogledu postojanja
organizovanog i funkcionalnog tržišta osiguranja. Zato
se mora sprečiti da se ishitrenim i paušalnim ocenama
o valjanosti propisa, donetim na osnovu raznih loših
2/2013
Poruke sa XIV savetovajna Udruženja... / Messages from the XIV annual conference of the Insurance...
primera, izgubi ono što je najvažnije i što ne podleže
nikakvoj regulativi, a to je poverenje.
Društveno odgovorno ponašanje društava za
osiguranje
Ekonomska korist koju pruža osiguranje predstavlja
svojevrsno moralno iskušenje pri donošenju odluke
da li će se posedovanje polise osiguranja zloupotrebiti.
Između ekonomskih uslova i društveno odgovornog
ponašanja kao posredna sredstva pojavljuje se nekoliko
institucionalnih činilaca koji utiču na društveno
odgovorno ponašanje. Društveno odgovorno i moralno
ponašanje društava za osiguranje uzdržavanje od
određenih postupaka, ali isto tako i proaktivan pristup
u određenim oblastima poslovanja.
Društvo za osiguranje i njegov zastupnik moraju
kao minimum da ponude onaj proizvod osiguranja
koji zadovoljava potrebe ugovarača osiguranja ili
onaj proizvod koji ugovarač osiguranja izričito želi.
Takođe, podjednako važno je da društvo za osiguranje
ponudi ugovaraču proizvod osiguranja po korektnoj
i adekvatnoj premiji osiguranja. Imajući u vidu
redovno skromno poznavanje karakteristika proizvoda
osiguranja, društva za osiguranje bi trebalo da objasne
ugovaraču osiguranja, ako je to potrebno i na nekom
primeru, kako i u kojim slučajevima se aktivira
osiguravajuće pokriće. Ovo iz jednostavnog razloga što
ugovarač osiguranja za premiju koju plaća treba da zna
kakvu je vrstu osiguravajuće usluge kupio.
Društva za osiguranje treba da se prilikom rešavanja
osigurane štete ponašaju tako da njihovi postupci ne
prelaze granice nekorektnog i invazivnog ponašanja
kojima se narušava privatnost osiguranika, stvara stanje
sukoba interesa na strani osiguravača neosnovanim
umanjivanjem stvarnog iznosa štete ili bezrazložno
odugovlači sa isplatom nadoknade iz osiguranja.
Viši nivo korporativne odgovornosti treba da
podstakne društva za osiguranje da usvoje procedure
upravljanja kvalitetom kojima bi se propisao način
etičkog postupanja u očekivanim ili predvidivim
okolnostima poslovanja, a posebno na nivou proizvoda
osiguranja i njegove prodaje, u fazi prijema i rešavanja
odštetnih zahteva i na nivou sopstvene organizacije.
Regulativa o sekjuritizaciji
Društva za osiguranje pristupaju procesu
sekjuritizacije najčešće zbog nemogućnosti da pokriju
određene rizike zbog nepostojanja tačnih osnova
za određivanje premije osiguranja ili zbog svog
nedovoljnog kapaciteta. Sekjuritizacija predstavlja
proces pretvaranja nelikvidne finansijske aktive (na
primer, hipotekarnih stambenih kredita, kredita za
kupovinu automobila, potraživanja po kreditnim
karticama) u lako utržive hartije od vrednosti.
Društva za osiguranje mogu se naći u ulozi inicijatora
sekjuritizacije, u ulozi emitenta sekjuritizovanih hartija
od vrednosti (ukoliko se aktiva zadržava u bilansu
inicijatora), u ulozi subjekata koji poboljšavaju rejting
sekjuritizovanim hartijama od vrednosti (tzv. podizači
rejtinga) i kao investitori u sekjuritizovane hartije.
Osnovna prednost sekjuritizacije leži u tome
što obezbeđuje povećanje likvidnosti, povećanje
kapitala i obezbeđuje jeftinije finansiranje društvu
za osiguranje. Njena slaba strana je što je skuplja
u odnosu na reosiguranje, kao tradicionalni način
upravljanja rizikom u osiguranju. Osim toga, nedostaci
sekjuritizovanih hartija su: složenost, nefleksibilnost,
kao i administrativni problemi, naročito ako se vrši
poređenje sa reosiguranjem.
U Srbiji sekjuritizacija ne postoji, budući da još uvek
ne postoji zakon koji uređuje ovu finansijsku transakciju.
Donošenje zakona kojim bi se precizno uredila ova
oblast, proširilo bi lepezu finansijskih instrumenata
na domaćem finansijskom tržištu, što je vrlo poželjno,
naročito ako se ima u vidu potreba razvoja domaćeg
finansijskog tržišta, dok bi investitorima omogućila
dodatnu diverzifikaciju. Ipak, budući da sekjuritizovane
hartije mogu biti lako zloupotrebljene (na primer,
može im biti dodeljen neopravdano visok rejting kako
bi postale atraktivne za potencijalne ulagače), što bi
povećalo rizik na tržištu i izazvalo bankrotstva mnogih
subjekata o čemu svedoči poslednja finansijska kriza,
u slučaju odlučivanja da se sekjuritizacija jednog dana
prihvati, neophodno je da se o tome donesu precizna i
stroga pravila.
Pravno regulisanje strukture korporativnog
upravljanja akcionarskog društva za osiguranje
Korporativno upravljanje u društvima za osiguranje,
zasniva se u osnovi, na izboru i varijacijama između
dva dominantna modela – jednodomnog i dvodomnog
sistema, u zavisnosti od regulatornog okvira pojedinih
zemalja i uz dominantno izraženu tendenciju daljeg
razvoja sistema internih kontrola i upravljanja rizicima,
posebno u svetlu novih regulatornih zahteva sadržanih
u Direktivi o solventnosti II.
Zakon o osiguranju Republike Srbije definiše
supsidijarnu primenu Zakona o privrednim društvima,
ali je pravni okvir koji društvima za osiguranje
daje mogućnost da svoje akte i poslovanje usklade
sa Zakonom o privrednim društvima, nepotpun,
nekonzistentan i veoma teško primenjiv, zbog čega
mnoga pitanja u vezi sa organizovanjem korporativnog
upravljanja ostaju otvorena. Odgovore na navedena
pitanja, u propisanim zakonskim rokovima za
45
2/2013
Poruke sa XIV savetovajna Udruženja... / Messages from the XIV annual conference of the Insurance...
46
usaglašavanje svih privrednih subjekata, sa Zakonom
o privrednim društvima, dala je korporativna poslovna
praksa, mada čini se veoma različito i nedovoljno
ujednačeno i usaglašeno.
Budući da Zakon o osiguranju ne uređuje strukturu
organa društva, ali delimično uređuje njihovu
nadležnost, neophodno je statutima društava veoma
jasno i nedvosmisleno definisati odgovornost uprave.
Pitanje organizovanja unutrašnjeg nadzora društva
za osiguranje ostaje nejasno u kontekstu dva zakona,
što za posledicu ima nekonzistentnost rešenja, sa
aspekta strukture organa društva, njihove prirode,
nadležnosti i pre svega odgovornosti. Zato je neophodno
odredbama statuta društava za osiguranje definisati
nezavisnu funkciju nadzora i to kroz institut nadzornog
odbora u dvodomnom sistemu upravljanja ili u
jednodomnom sistemu kod akcionarskog društva koje
nije javno, predvideti institut Komisije za reviziju i to
kao obaveznog organa Društva, koji bi imao nadležnosti
i odgovornosti koje su propisane Zakonom o osiguranju
za funkciju nadzora i kontrole. U suprotnom, bila bi
moguća implementacija isključivo dvodomnog sistema
upravljanja.
Skupština društva treba da bira organ nadzora u
društvu za osiguranje u situaciji kada se akcionarsko
društvo za osiguranje koje nije javno, opredeli za
jednodomni sistem uprave, jer jedino na taj način
zadržava samostalnost i nezavisnost u odnosu na
Odbor direktora, a uvažavajući imperativne odredbe
Zakona o osiguranju.
U Nacrtu novog Zakona o osiguranju Republike
Srbije u delu koji se odnosi na korporativno upravljanje,
u cilju stvaranja jasnog i nedvosmislenog zakonskog
okvira za poslovanje društava za osiguranje, neophodno
je opredeliti jasna rešenja, uz precizno definisanje
nadležnosti i odgovornosti svih organa društva, kako bi
se stvorili neophodni preduslovi za zakonito poslovanje
ovih privrednih subjekata i obezbedila pravna sigurnost
svih učesnika na tržištu.
videti iz činjenice da su već četiri društva za upravljanje
prestala sa radom. Ipak, kako je reč o dugoročnom
poslu čiji se efekti mere desetinama godina, već sada
je očigledno da je u postojećem sistemu dobrovoljnog
penzijskog osiguranja neophodno izvršiti temeljne
izmene.
Budući da je u svim godinama od početka rada
dobrovoljnih penzijskih fondova neto rezultat – dobit
zaostajao za stopom inflacije, izmenama Zakona o
dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim
planovima bilo bi neophodno omogućiti da se uplate
mogu vršiti i u stranom novcu, prvenstveno u evrima.
Takav način uplate dozvoljen je u osiguranju života, koje
isto ima obeležja dugoročne štednje. Zato je razumno
postaviti pitanje zašto ovo ne bi bilo primenjivo i u
dobrovoljnom penzijskom osiguranju? Ova promena
bi se morala posebno primenjivati za postojeće članove
dobrovoljnih penzijskih fondova, jer su oni deo obaveza
već izmirili u tekućim dinarima.
Izmenama zakona i donošenjem odgovarajućih
podzakonskih propisa bilo bi neophodno uvesti
dodatne poreske olakšice za građane koji uplaćuju
sredstva u dobrovoljne penzijske fondove. Potpuno je
nelogično dalje odražavati postojeći pravni status člana
fonda koji nije zaposlen, ili koji sam uplaćuje doprinos
nakon obračuna zarade (jer preduzeće u kome radi
nema ugovor sa društvom za upravljanje), a koji nema
nikakve poreske olakšice. Upravo širenjem različitih
vidova olakšica građanstvo bi se dodatno podsticalo na
ulaganja u dobrovoljne penzijske fondove.
Sa druge strane, za povećanje uspešnosti
dobrovoljnih penzijskih fondova nužno je i razvijanje,
odnosno širenje ukupnog finansijskog tržišta u
Srbiji. Time bi se povećale, sada izuzetno ograničene,
mogućnosti za razuđivanje ulaganja sredstava
dobrovoljnih penzijskih fondova, odnosno životnog
osiguranja u celini.
OSIGURANjE LICA
Neophodnost da se u Prednactu Građanskog
zakonika Srbije reguliše ugovor
o kolektivnom osiguranju
Potreba unapređenja pravnog okvira dobrovoljnih
penzijskih fondova
Polazeći od značaja koji ono ima u članicama
EU, kao i u drugim razvijenim zemljama, a radi
podsticanja njegovog razvoja u Srbiji, donet je Zakon
o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim
planovima koji je stupio na snagu prvog dana aprila
2006. godine.
Učinak dobrovoljnog penzijskog osiguranja tokom
prvih šest godina sprovođenja možda se najbolje može
UGOVOR O OSIGURANjU
Kolektivna osiguranja imovine i lica, kojima se
istim ugovorom obuhvata veći broj lica povezanih
na određen način ili više stvari koje pripadaju većem
broju lica, dobijaju sve više na značaju, imajući u vidu
da se njima ostvaruju ciljevi zaštite od rizika različitih
kategorija osiguranika u različitim vrstama osiguranja
imovine i lica, ali i šire, da se njima pokrivaju i potrebe
zaštite građana u okviru socijalnog osiguranja,
finansijskih usluga i dr.
2/2013
Poruke sa XIV savetovajna Udruženja... / Messages from the XIV annual conference of the Insurance...
Međutim, u važećem Zakonu o obligacionim
odnosima, kao i u Prednactu Građanskog zakonika
Republike Srbije ne postoje nikakve odredbe kojima se
reguliše ugovor o kolektivnom osiguranju.
Konkretna pitanja koja bi zakonodavac morao da
reši prilikom pravnog regulisanja su: pravni položaj
ugovarača osiguranja, što povlači pitanje pravne prirode
njegovog položaja u odnosu na korisnike osiguranja
(da li on istupa u svojstvu posrednika, zastupnika,
ili ugovarača u korist trećeg); obaveza prijavljivanja
osiguravaču okolnosti od značaja za procenu rizika (da
li je ovo obaveza ugovarača ili korisnika osiguranja);
potreba saglasnosti korisnika za zaključivanje ugovora o
kolektivnom osiguranju kada je reč o osiguranju života
ili osiguranju od nesrećnog slučaja koji za posledicu ima
smrt osiguranog lica; obaveza informisanja korisnika o
uslovima osiguranja (da li je ovo obaveza ugovarača ili
osiguravača); zasnivanje neposrednog prava korisnika
prema osiguravaču; obavezni elementi polise; metod
regulisanja (posebno mogućnost odstupanja od
imperativnih normi kada to nije na štetu korisnika).
Saglasnost osiguranika – korisnika na zaključenje
i promene ugovora o kolektivnom osiguranju. Kada
je reč o kolektivnom osiguranju lica, saglasnost kao
uslov za zaključenje (i promene) ugovora o osiguranju
ima specifičan značaj. Problem, međutim, postoji kod
kolektivnih osiguranja od nesrećnog slučaja, gde je
u pitanju veliki broj lica čije je prisustvo nemoguće
obezbediti, tim pre što se nekada i ne zna u momentu
potpisivanja ugovora ko sve čini članove grupe lica na
koja se odnosi osiguranje od nesrećnog slučaja.
Osiguranje se, u stvari, ne odnosi na život nekog
drugog lica u smislu člana 957, stav 2 ZOO, nego na
život samog korisnika osiguranja. Otuda, isto kako je
to rešeno u češkom Zakonu o ugovoru o osiguranju,
ne postoji osnovani razlog za pribavljanje saglasnosti
osiguranog lica (lica u čijem životu treba da se ostvari
osigurani slučaj), jer ne postoji mogućnost zloupotreba,
te bi takvo rešenje češkog zakona bilo je prihvatljivo i
za naše pravo, u članu 1227 Prednacrta Građanskog
zakonika (ZOO, član 946) u kome bi se dodao novi,
stav 4. koji bi glasio: „Odredbe prethodnog stava ne
primenjuju se na kolektivna osiguranja.” U sledećem
članu 1228 Prednacrta (ZOO, član 947), u drugom
stavu na kraju rečenice dodalo bi se: „izuzev kod
kolektivnih osiguranja.”
Prijava okolnosti od značaja za procenu rizika.
Prijava okolnosti od značaja za procenu rizika, kao
jedna od najvažnijih obaveza osiguranika, regulisana je
zakonom i odnosi se na sve vrste ugovora o osiguranju
(ZOO, član 907–911). Ona postoji i kod individualnih
i kod kolektivnih ugovora o osiguranju, bilo da je reč
o osiguranju imovine ili osiguranju lica (osiguranju
života i osiguranju od nesrećnog slučaja). Međutim, za
razliku od individualnih ugovora, kod kojih je obaveza
prijavljivanja na strani osiguranika (koji je istovremeno
i korisnik osiguranja), kod kolektivnih ugovora postoje
specifičnosti upravo u pogledu lica na kojima je obaveza
prijavljivanja. Naime, može se postaviti pitanje da li je
obaveza prijavljivanja na ugovaraču, koji zaključuje
ugovor sa osiguravačem u korist članova grupe, ili je ta
obaveza na članovima grupe, koji okolnosti od značaja
saopštavaju ugovaraču, a ovaj ih potom prosleđuje
osiguravaču. U tom zadnjem slučaju postavlja se pitanje
pravnih posledica kada član grupe prekrši zakonsku
obavezu (ne prijavi ili netačno prijavi okolnosti), ili,
pak, kada član grupe uredno prijavi okolnosti od
značaja ugovaraču, a ovaj ih ne prijavi osiguravaču.
Postavljena pitanja uređenja obaveze prijavljivanja
okolnosti od značaja za ocenu rizika kod kolektivnih
osiguranja mogla bi da budu regulisana posebnim
članom Prednacrta Građanskog zakonika, član 1185a u
kome bi stajalo: „Kada se ugovor odnosi na više stvari
ili više lica i kada ugovarač nije prijavio ili je netačno
prijavio okolnosti od značaja za ocenu rizika koje se
odnose samo na neke od ovih stvari ili lica, osiguranje
ostaje na snazi u odnosu na ostale, ukoliko iz okolnosti
proizlazi da bi njih osiguravač osigurao pod istim
uslovima. U slučaju kada je ugovoreno da će osiguranik
ugovaraču da prijavi okolnosti od značaja, i osiguranik
postupi na taj način, osiguravač ne može osiguraniku
da istakne prigovor da nije primio te prijave. Ovo se ne
primenjuje kada je osiguranik imao razloga da veruje
da te prijave neće biti prosleđene osiguravaču.”
Obaveza informisanja osiguranika. U savremenom
pravu osiguranja pridaje se veliki značaj obavezi
informisanja osiguranika o svim elementima
ugovora o osiguranju koji želi da zaključi, kao i o
kasnijim eventualnim izmenama tog ugovora. Kod
kolektivnih ugovora o osiguranju (bez obzira da li
je reč o imovinskom osiguranju ili osiguranju lica),
postoje određene specifičnosti u ispunjavanju obaveze
informisanja korisnika osiguranja, koje proističu iz
okolnosti da su različita lica koja zaključuju ugovor
i lica koja se pojavljuju kao korisnici. Drugim
rečima, postavlja se pitanje na kom licu leži obaveza
informisanja korisnika: na osiguravaču, ili na
ugovaraču osiguranja?
Iimajući u vidu svojstva ugovora o kolektivnom
osiguranju i pravni položaj ugovarača osiguranja, kao
i rešenja uporednog zakonodavstva, u našem novom
Građanskom zakoniku trebalo bi prihvatiti rešenje po
kome je obaveza informisanja osiguranika na strani
ugovarača osiguranja, koji treba da snosi posledice
neispunjenja ove obaveze, ali ne na štetu osiguranika.
47
2/2013
Poruke sa XIV savetovajna Udruženja... / Messages from the XIV annual conference of the Insurance...
48
Treba, takođe, napomenuti da pored ovog rešenja,
koje se, naravno, odnosi samo na kolektivna osiguranja,
ostaje opšte pravilo o informisanju osiguranika – kada
je ugovarač istovremeno i osiguranik, predloženo u
članu 1169 Prednacrta.
Neposredno pravo osiguranika kod kolektivnog
osiguranja. U materiji kolektivnih osiguranja u nekim
stranim zakonima reguliše se zasnivanje neposrednog
prava kod kolektivnih osiguranja od nezgode. U našoj
praksi u uslovima osiguranja života ili nesrećnog slučaja,
bilo kada se definiše pojam osiguranika (korisnika),
bilo kada se određuju obaveze osiguravača, ne dovodi
se u pitanje postojanje neposrednog prava korisnika
prema osiguravaču na isplatu osigurane sume. Ipak, u
budućem Građanskom zakoniku trebalo bi regulisati
neposredno pravo osiguranika odredbom koja bi se
odnosila na sve slučajeve kolektivnih osiguranja lica. U
tom cilju, mogla bi se posebna odredba uneti u deo o
osiguranju lica (Opšte odredbe).
Elementi polise. Iako je u poslovnoj praksi uobičajeno
da se ne navode imena osiguranika jer se korisnici
osiguranja određuju, na primer, prema službenoj
evidenciji članova društva, mogu nastati sporovi koje
su rešavali i naši sudovi. Zbog toga je neophodno u
Prednacrtu Građanskog zakona uneti odredbu na
osnovu koje ugovor koji se odnosi na kolektivno
osiguranje ne mora da sadrži imena osiguranika, ako
su ona određena na drugi način koji otklanja svaku
sumnju o tome u momentu osiguranog slučaja.
Posledice prestanka ugovora o kolektivnom osiguranju
u odnosu na korisnike. Ugovor o kolektivnom
osiguranju može prestati na razne načine (otkaz, raskid
usled neplaćanja premije, prestanak svojstva člana
grupe, itd.), a tada se postavlja pitanje koja su dejstva
u odnosu na članove grupe ako su rizici i dalje prisutni.
Navedenu situaciju treba regulisati na sledeći način:
ako na zahtev ugovarača osiguranja ili osiguravača
ugovor o kolektivnom osiguranju prestane, osiguravač
je u obavezi da o tome obavesti osiguranika; dejstva
ugovora o osiguranju u tom slučaju u odnosu na
osiguranika prestaju po isteku mesec dana posle dana
kada je osiguravač obavestio osiguranika o prestanku
ugovora; ako dođe do prestanka ugovora o kolektivnom
osiguranju života ili ako osiguranik prestane da bude
član grupe na koju se odnosi ugovor o kolektivnom
osiguranju, izuzev razloga koji se odnose na godine
starosti, osiguranik ima pravo, bez obzira na zdravstveno
stanje, na jednako pokriće po ceni individualne polise;
nezavisno od toga, uslovi osiguranja mogu predvideti
da osiguranik nema pravo na produžetak pokrića ako
je obezbedio ili može da obezbedi istovetno pokriće
drugim ugovorom o kolektivnom osiguranju; ukoliko
osiguranik želi da nastavi osiguravajuće pokriće, on
o tome mora da obavesti osiguravača u roku od šest
meseci od dana isteka pokrića.
Navedena pravila se mogu u Prednacrt Građanskog
zakonika (u delu koji se odnosi na trajanje osiguranja
(Odsek 5.) uneti kao poseban član.
Regulisanje zastupnika i posrednika osiguranja u
Prednacrtu Građanskog zakonika Republike Srbije
Pisci Prednacrta Građanskog zakonika Republike
Srbije u jednom članu uređuju samo dva pitanja
zastupnika osiguranja: zakonsku punomoć zastupnika
koga je osiguravač ovlastio da zaključuje ugovore o
osiguranju i ograničenje tog punomoćja (čl. 1181). I
na identičan način kao važeći Zakon o obligacionim
odnosima iz 1978. godine u čl. 906. U Prednacrt
ovi pisci nisu uneli ni jednu odredbu o obavezama i
drugim pitanjima obligacionih odnosa posrednika
osiguranja i tzv. honorarnih savetnika za osiguranje
koji svojim ovlašćenjima i obavezama upotpunjuju
i potpomažu u izvršenju obavezu zastupnika i
posrednika osiguranja da pruže savete osiguraniku
koji će mu omogućiti da zaključenjem ugovora o
osiguranju dobije proizvod osiguranja koji odgovara
njegovim potrebama. Odredbe o posrednicima
osiguranja su bile neopravdano izostavljene u ZOO, a
odredbe o savetnicima za osiguranje, profesiji nastaloj
u poslednjoj deceniji, nije bilo mesta u ZOO jer nije
noverliran prema savremenim potrebama distribucije
proizvoda osiguranja.
Ako u Prednacrtu budu zadržane odredbe čl. 1181,
srpsko zakonodavstvo o ugovoru o osiguranju će znatno
zaostajati za komunitarnim pravom i uporednim
zakonima u savremenom uređenju zastupnika
osiguranja, One mogu biti i izostavljene iz Prednacrta
bez štete za izvesnost obligaciono-pravnog položaja
zastupnika, njihovih klijenata, odnosno osiguranika
i osiguravača zato što se u obimu i na način na koji
su zastupnici regulisani u ovom članu Prednacrta
izvesnost ugovornog položaja ovih subjekata i njihovih
klijenata može u praksi postići ugovorom o zastupanju
u osiguranju koji se prema čl. 1041 Prednacrta i čl. 21
Zakona o osiguranju od 2004. godine zaključije u pisanoj
formi ad solemnitatem, pisanim punomoćjem koje na
osnovu njega osguravač daje zastupniku i primenom
opštih odredaba o sužavanju punomoćja iz čl. 95
Prednacrta. A ako se pisci Prednacrta opredele da zadrže
odredbe čl. 1181 o zakonskoj punomoći zastupnika
koji je ovlašćen da zaključuje ugovore nužno je da ga
dopune minimalno ovlašćenjem zastupnika da otkaže
i raskine ugovor o osiguranju i u Prednacrt dodaju
nove članove, po uzoru na austrijski i nemački Zakon o
ugovoru o osiguranju, u kojima će biti uređeni: 1) pojam
zastpnika osiguranja i proširenje primene odredaba o
2/2013
Poruke sa XIV savetovajna Udruženja... / Messages from the XIV annual conference of the Insurance...
profesionalnim zastupnicima na službenike osigurava
kojima je povereno zastupanje i na neprofesionalne
zastupnike; 2) zakonska punomoć zastupnika koji
samo posreduje u zaključivanju ugovora o osiguranju;
3) prijem plaćanja iz ugovora o osiguranju od strane
zastpnika koji samo posreduje; 4) pravni značaj znanja
zastupnika koji je ovlašćen da zaključuje ugovore o
osiguranju u situacijama kada je znanje osiguravača
prema odredbama kojima se u Prednacrtu uređuje
ugovor o osiguranju od značaja; 5) teret dokazivanja za
predaju i sadržaj ponuda za osiguranje i ostalih izjava
volje i njihov prijem; 6) odgovornost osiguravača za
postupke zastupnika prema osiguraniku kao za svoje;
7) obaveza savetovanja osiguranika; 8) odgovornost za
povredu obaveze savetovanja i 9) mesna nadležnost suda
za tužbe prema osiguravaču iz ugovora o osiguranju
u kojima je posredova ili ih je zaključio zastupnik
osiguranja. Zatim, da se, po uzoru na nemački Zakon
o ugovoru o osiguranju, u Prednacrt unesu odredbe o:
1) pojmu posrednika osiguranja i pseudo posrednika,
2) obavezi posrednika da savetuje osiguranika, 3)
odgovornosti posrednika za povredu ove obaveze i 4)
ovlašćenju posrednika za prijem naknade iz osiguranja,
kao i odredbe o savetnicima za osiguranje (pojmu
savetnika, obavezi savetovanja na osnovu ispitivanja
dovoljnog broja ugovora o osiguranju koji se nude na
tržištu i dovoljnog broja osiguravača, odgovornosti za
povredu obaveze savetovanja i ovlašćenju za prijem
naknade od osiguravača).
Prihvatanjem ovih predloga za dopunu Prednacrta u
pogledu zastupnika čini da će njihov obligaciono-pravni
položaj biti potpuno uređen, a predloga učinjenih u
pogledu regulisanja posrednika i savetnika za osiguranje
da čine osnov da se pitanja obligacionih odnosa ovih
subjekata tržišta osiguranja mogu da urede na potpun
i savremen način u jednom posebnom zakonu o
posrednicima i savetnicima za osiguranje.
Aktivnije učešće države u razvoju osiguranja
poljoprivrede
Usled visoke premije osiguranju, u ovoj vrsti
ugovora o osiguranju ne postoji sveobuhvatno
osiguranje od svih rizika (tzv. opšte pokriće rizika),
već samo tzv. osnovni rizici (grad, požar, udar groma)
koji se osiguravaju i za koja se plaća osnovna premija.
Pokriće je moguće proširiti i na neke posebne rizike,
ali to zahteva plaćanje dodatne premije osiguranja, što
poskupljuje trošak osiguravajućeg pokrića useva. Sa
druge strane, rizik suše koji je u poslednje vreme vrlo
učestala pojava, prema preovlađujućoj praksi domaćih
društava za osiguranje ne spada u osnovne rizike. To je,
svakako, posledica činjenice da suša prouzrokuje štete
u visokim iznosima na usevima zbog čega osiguravači
nisu zainteresovani za pružanje takvog pokrića.
Stoga, u nastojanju da se pruži sveobuhvatno pokriće
rizika u poljoprivredi kao i da se problem visokih
premija osiguranja na neki način umanji, države u
regionu uključujući i našu učestvuju u subvencionisanju
premije osiguranja životinja prema uslovima osiguranja
društava za osiguranje, useva i polodova od umanjenja
prinosa i rasadnika i mladih višegodišnjih zasada
prema uslovima osiguranja društava za osiguranje. Sa
druge strane, ostaje otvoreno pokriće od rizika suše
koji, po pravilu, društva za osiguranje ne pokrivaju.
Sa druge strane, kod nas još nije sprovedeno
organizovano učešće države u reosiguranju šteta u
poljoprivredi putem državnih agencija ili pulova
osiguravača za osiguranje rizika u poljoprivredi. Zbog
svega navedenog, za delotvoran razvoj ugovora o
osiguranju useva i ostalih osiguranja u poljoprivredi
neophodna je saradnja države u jednom od navedenih
oblika sa osiguravačima.
Sistem bonusa-malusa treba poboljšati u cilju
korekcije premije i stimulacije osiguranika na pažljiviju
i oprezniju vožnju motornim vozilima
Sistem bonus-malus u osiguranju od
autoodgovornosti na prostorima nekadašnje Jugoslavije
imao je dugu tradiciju, pored toga što se dugo
primenjivao i po sadržini je imao sve karakteristike
naprednih sistema toga vremena.
Upoređujući rešenja domaćeg iskustva u
prethodnom i sadašnjem periodu sa iskustvom drugih
zemalja neophodno je da se naš sistem bonus-malusa
izmeni, dopuni i poboljša kako bi omogućio još bolje
ostvarivanje postavljenih ciljeva. Poboljšanje bi trebalo
izvršiti u sledećem:
1) povećati broj perioda za sticanje bonusa na 10
godina;
2) povećati visinu bonusa u prvoj i drugoj godini bez
šteta na 10% godišnje;
3) delimično izmeniti raspored malusa većom
stimulacijom na bonus osiguranika koji se nalaze u
premijskim razredima sa visokim malusom ukoliko
samo u zadnjoj godini nisu imali šteta;
4) treba omogućiti da se visina bonusa, koja se
odobrava u visini od 5% godišnje, stiče više od tri
godine kako bi dostiglo 50% od osnovne premije, jer
je naš sistem sa najviše 15% bonusa daleko ispod svih
uporedno-pravnih rešenja;
5) treba da se zadrži visina maksimalnog malusa,
imajući u vidu njegov značajan uticaj na diferencijaciju
osiguranika i veće sankcionisanje onih osiguranika koji
pričinjavaju veliki broj šteta;
6) Smanjiti period posmatranja sa četiri na jedan
period. U vreme visoko razvijenih informacionih
49
2/2013
Poruke sa XIV savetovajna Udruženja... / Messages from the XIV annual conference of the Insurance...
50
tehnologija, sasvim je dovoljan jedan prethodni period
trajanja osiguranja na osnovu koga se utvrđuje bonusmalus. Dovoljno je da obuhvata prethodnu kalendarsku
godinu, a da se primenjuje na osiguranja koja počinju
od 1. februara tekuće do 31. januara sledeće kalendarske
godine.
Pored poboljšanja sistema bonus-malus, treba
aktivirati primenu poglavlja (gde: u Zakonu o
obaveznom osiguranju u saobraćaju?) važećeg
premijskog sistema o zonama rizika, što bi dodatno
doprinelo ostvarivanju ciljeva sistema bonus-malus i
široke preventivne funkcije.
Imajući u vidu da je postojeća tarifa premija
osiguranja od autoodgovornosti poslednji put
temeljito uređena pre šesnaest godina, između ostalog
i zbog promena koje su se u međuvremenu dogodile,
neophodno je izvršiti njenu reviziju i preuređenje.
Poruke su sastavili recenzenti i redaktori referata u
saradnji sa pojedinim autorima referata
Upravni odbor Udruženja za pravo osiguranja Srbije
usvojio Poruke sa XIV savetovanja na sednici od 5. 6. 2013.
godine
2/2013
SUDSKA PRAKSA SUDOVA DRŽAVA ČLANICA EU I EVROPSKOG SUDA PRAVDE / COURT PRACTICE –
PRACTICE OF THE EU MEMBER-STATES COURTS AND EUROPEAN COURT OF JUSTICE
Presuda Evropskog suda od 14. marta 2013.
godine u sporu C-32/11
Allianz Hungaria Biztosito Zrt
Generali-Providencia Biztosito Zrt
Gepjarmu Markakereskedok Orszagos Szovetsege
Magyar Peugeot Markakereskedok
Biztositasi Alkusz Kft
Paragon-Alkuzs Zrt, pravni sledbenik
Magyar Opelkereskedok Broker Kft
vs
Gazdasagi Versenyhivatal
1. UVODNE NAPOMENE
Odluka Evropskog suda koja je predmet ovog prikaza
neposredno se odnosi na tumačenje člana 101, stav 1 Ugovora o osnivanju Evropske unije (u daljem tekstu: EU).
Povod za iniciranje postupka pred Evropskim sudom predstavljao je postupak koji se u Mađarskoj vodio između navedenih društava za osiguranje, s jedne strane, i nadležnog organa za zaštitu konkurencije
Gazdasagi Versenyhivatal (u daljem tekstu: GVH), s
druge strane, povodom izricanja novčanih kazni od
strane GVH-a prethodno pomenutim pravnim licima
i privrednom društvu Porše posredovanje u osiguranju
(Porsche Biztositasi Alkusz Kft) u vezi sa zaključivanjem
serije ugovora kojima je izvršena povreda slobode konkurencije na relevantnom tržištu.
2. NACIONALNI REGULATORNI OKVIR
(MAĐARSKO PRAVO)
Preambula Zakona br. LVII iz 1996. godine o zabrani nelojalnog tržišnog postupanja i ograničenju konkurencije (u daljem tekstu: Zakon) propisuje sledeće:
„Javni interes u očuvanju konkurencije na tržištu,
koji doprinosi ekonomskoj efikasnosti, društvenom razvoju i interesima potrošača i pravnih lica koja poštuju
poslovni integritet, zahteva da država odgovarajućom
pravnom regulativom osigura slobodnu i lojalnu konkurenciju na tržištu. Ovo zahteva donošenje odgovarajućih pravila koja uređuju konkurenciju i koja sprečavaju postupanja učesnika na tržištu koja su suprotna
lojalnoj konkurenciji ili koja onemogućavaju valjanu
ekonomsku kunkurenciju, kao i pravila koja sprečavaju koncentracije učesnika na tržištu kojima se narušava
konkurencija, a koja uključuju i počivaju na odgovarajućim organizacionim i proceduralnim postavkama
i uslovima. Imajuću u vidu ove ciljeve, kao i nužnost
usklađivanja domaćeg prava sa komunitarnim pravom,
mađarski Parlament je doneo predmetni zakon.”
Stav 11 tačka 1 i 2 Zakona propisuju zabranu zaključenja svih ugovora kojima se ograničava konkurencija, propisujući da su svi ugovori između učesnika na
tržištu kao i sve odluke pravnih lica, državnih organa,
udruženja, asocijacija i sličnih oblika udruživanja zabranjeni ukoliko imaju za cilj ili ako na bilo koji način
mogu da utiču na ograničavanje, onemogućavanje ili
narušavanje slobodne konkurencije na tržištu. Ovakva
zabrana se naročito odnosi na aktivnosti i radnje kao i
relevantna dokumenta kojima se:
(a) neposredno ili posredno fiksiraju cene ili bilo
koji drugi uslovi poslovanja;
(b) ograničavaju ili kontrolišu proizvodnja, distribucija, tehnički razvoj ili investicije;
(c) vrši podela tržišta, ograničava izbor dobavljača
i/ili kojima se pojedinim potrošačima uskraćuje mogućnost kupovine, odnosno konzumacije
određenih proizvoda, odnosno usluga;
(d) vrši podela tržišta na način kojim se isključuje
prodaja ili ograničava izbor tipova i vrsta prodaje;
(e) onemogućava ili ograničava pristup tržištu;
(f) u kontekstu određenih transakcija iste vrednosti
ili istog tipa, vrši diskriminacija ugovornih strana, posebno u pogledu cena, rokova plaćanja,
uslova i načina prodaje i kupovine, a što sve ima
za posledicu da se pojedine ugovorne strane stavljaju u nepovoljniji položaj;
(g) zaključenje ugovora uslovljava prihvatanjem
određenih obaveza koje, po svojoj prirodi i komercijalnom aspektu, nemaju nikakve veze sa
predmetom tog konkretnog ugovora.
Stav 11 tačka 1 Zakona ne zabranjuje generalno sve
ugovore kojima se ograničava konkurencija, već samo
one ugovore kojima se izopštava cilj i svrha zaštite konkurencije. Zakon, po ugledu na član 85 Ugovora o EU,
sadrži i listu primera tipičnih ugovora kojima se ograničava konkurencija, a koja se daje kao orijentir radi
lakšeg prepoznavanja slučajeva ograničavanja konkurencije, s tim da ova lista ne predstavlja iscrpnu listu
taksativno navedenih slučajeva.
3. PREDMET SPORA I PRAVNA PITANJA
U ODNOSU NA KOJA JE ZATRAŽENO
TUMAČENJE EVROPSKOG SODA
Jednom godišnje mađarska društva za osiguranje,
posebno Alianc (Allianz Hungaria Biztosito Zrt) i Đe-
51
2/2013
Presuda Evropskog suda od 14. marta 2013. godine u sporu C-32/11
52
nerali (Generali-Providencia Biztosito Zrt), dogovarala su sa servisima za popravku automobila uslove pod
kojima se pružaju usluge popravke, koje bi u slučaju
nastupanja osiguranog slučaja i oštećenja osiguranih
vozila plaćao osiguravač.
U isto vreme kada je Alianc zaključio godišnji
okvirni ugovor, a na osnovu njega i pojedinačne ugovore sa ovlašćenim dilerima, Đenerali nije imao ugovor
sa GEMOSZ-om, već je samo zaključivao pojedinačne
ugovore sa ovlašćenim dilerima. Iako ugovori koje je
Đenerali zaključivao nisu sadržali odredbu o plaćanju
uvećane provizije, što je bio slučaj sa ugovorima koje
je Alianc zaključivao, GVH je utvrdio da su ovlašćeni
dileri i od Đeneralija ostvarivali slične komercijalne
podsticaje.
GVH je, u postupku koji je vodio, utvrdio da su ugovori koje su zaključili Alianc i Đenerali, kao i ugovori koje je zaključilo još pet učesnika na tržištu i Porše
posredovanje u osiguranju suprotni članu 11 Zakona,
budući da su:
(a) predstavljali horizontalne ugovore koji su se
zasnivali na tri odluke GEMOSZ-a, donete u periodu
2003-2005. godine, kojima se u odnosu na ovlašćene
dilere utvrđuju tzv. „preporučene cene” za popravke
motornih vozila koje su bile obuhvaćene osiguranjem;
(b) okvirni ugovori i pojedinačni ugovori koje su
2004. i 2005. godine, sa ovlašćenim dilerima zaključili
Alianc i Đenerali, uslovljavali vrednost, odnosno visinu
satnice za popravku motornih vozila;
(c) brojni ugovori koje su u periodu 2000–2005. godine zaključili Alianc i Đenerali sa ovlašćenim dilerima
Pežoa (Magyar Peugeot Markakereskedok Biztositasi
Alkusz Kft), Opela (Magyar Opelkereskedok Broker
Kft) i Poršea (Porsche Biztositasi Alkusz Kft), koji su
ujedno poslovali i kao posrednici u osiguranju, sadržali
su klauzule na osnovu kojih se direktno vršio uticaj na
njihovo poslovanje, budući da se od njih zahtevalo da
u polisi osiguranja motornog vozila navedu minimalni procenat, odnosno iznos koji bi dobio posrednik u
osiguranju, pri čemu bi iznos posredničke naknade bio
utvrđen u zavisnosti od broja polisa osiguranja koje je
izdao osiguravač.
GVH je utvrdio da ovi ugovori, gledani kao celina ili
posmatrani pojedinačno, ograničavaju slobodu konkurencije na tržištu pružanja usluga osiguranja motornih
vozila i tržištu pružanja usluga popravke motornih vozila. Budući da se član 101 Ugovora o Evropskoj uniji
nije primenjivao na ove ugovore, GVH je zauzeo stav da
je nezakonitost zaključenih ugovora proizilazila isključivo iz ponašanja suprotnog domaćim propisima koji
uređuju pravo konkurencije.
Na osnovu ocene da zaključenje ovih ugovora predstavlja grubo kršenje domaćih propisa koji uređuju pra-
vo konkurencije, GVH je zabranio dalje sprovođenje
ovih ugovora i ovakvu poslovnu praksu i izrekao kaznene mere određivanjem novčanih kazni.
Vrhovni sud Mađarske je u postupku po žalbi društava za osiguranje utvrdio da je formulacija stava 11
tačka 1 Zakona gotovo identična članu 101, stav 1 Ugovora o EU, te da će tumačenje stava 11 Zakona ubuduće
uticati i na tumačenje člana 101 Ugovora o EU. Vrhovni
sud Mađarske istakao je da Evropski sud u svojoj dosadašnjoj praksi nije doneo odluku u vezi sa tumačenjem
da li su ugovori slični ovima koji su dali povoda za sudske postupke u Mađarskoj, po svojoj pravnoj prirodi i
posledicama, takvi da su se mogli smatrati ugovorima
kojima se ograničava slobodna konkurencija na relevantnom tržištu. Zbog toga je Vrhovni sud Mađarske
odlučio da zastane sa daljim odlučivanjem u predmetnom sporu i uputio je zahtev Evropskom sudu za tumačenjem pravnih posledica ovakvih ugovora, kao i
sledeće pitanje:
„Da li bilateralni ugovori zaključeni između društava za osiguranje i pojedinačnih servisera automobila,
ili ugovori zaključeni između društava za osiguranje i
udruženja servisera automobila, kojima je utvrđena
satnica za popravku automobila koju plaća društvo za
osiguranje serviseru motornog vozila koje je osigurano
kod osiguravača i koja zavisi, između ostalog, od broja
ili procenta polisa osiguranja koje je izdalo društvo za
osiguranje, posredstvom servisera koji je poslovao i kao
posrednik konkretnog društva za osiguranje, mogu biti
ocenjeni kao ugovori čiji je cilj onemogućavanje, ograničenje ili narušavanje slobodne konkurencije na tržištu, te da li su stoga suprotni članu 101 stav 1 Ugovora
o EU?”
4. REZONOVANJE EVROPSKOG SUDA
Povodom pitanja postavljenog od strane Vrhovnog
suda Mađarske, Evropski sud je istakao da član 101,
stav 1 Ugovora o EU propisuje da zabranjeni ugovor
mora da ima za svoj predmet ili za svoj cilj onemogućavanje, ograničenje ili narušavanje konkurencije na unutrašnjem tržištu. Oslanjajući se na dosadašnju sudsku
praksu, posebno na slučaj C-56/65 LTM1, Evropski sud
je istakao da formulacija pomenutog člana 101, bez obzira na to što koristi alternaciju kroz reč „ili” ukazuje na
to da je, pre svega, potrebno utvrditi predmet ugovora,
ali tako da se uzme u razmatranje širi ekonomski kontekst u kome je došlo do ustanovljavanja prakse koja je
predmet ispitivanja.
1
Spor C-56/65 LTM [1966] ECR 337.
2/2013
Presuda Evropskog suda od 14. marta 2013. godine u sporu C-32/11
Stoga, kada se iz ugovora jasno može utvrditi da isti
ima za predmet ograničenje konkurencije, dalje ispitivanje efekata implementacije takvog ugovora nije ni
potrebno. Međutim, u slučaju kada iz samog ugovora
ne proizilazi da ima za predmet ograničavanje konkurencije, tada je neophodno pristupiti opsežnijoj analizi
efekata zaključenja takvog ugovora i preciznom utvrđivanju elemenata i faktora koji dokazuju da je došlo
do ograničavanja, sprečavanja ili narušavanja konkurencije, kao što je bilo u ranijim slučajevima C-8/08
T-Mobile Netherlands and Others 2 i objedinjeni postupak C-501/06 P, C-513/06 P, C-515/06 P i C-519/06 P
GlaxoSmithKline Services and Others v Commission and
Others 3 i objedinjeni postupak C-403/08 i C-429/08 Football Association Premier League and Others 4 i slučaj
C – 439/09 Pierre Fabre Dermo-Cosmetique5.
Evropski sud posvetio je posebnu pažnju analizi razlike između „povrede konkurencije po osnovu predmeta” i „povrede konkurencije po osnovu efekta koji
se postiže”, ističući da pojedini vidovi saradnje između
učesnika na tržištu, po svojoj pravnoj prirodi, mogu biti
okarakterisani kao kršenje slobode konkurencije, pozivajući se na slučaj C-209/07 Beef Industry Development
Society and Barry Brothers 6 i slučaj C-226/11 Expedia7.
Kako bi se utvrdilo da li konkretan ugovor ima elemente „povrede po osnovu predmeta”, mora da se izvrši
analiza pojedinačnih odredbi tog ugovora, utvrdi cilj
koji su ugovorne strane želele da postignu zaključenjem
takvog ugovora, kao i širi pravni i ekonomsko-finansijski kontekst u čijoj analizi je potrebno dodatno obratiti
pažnju na vrstu proizvoda, odnosno usluga, a posebno
na uslove i principe pod kojima funkcioniše konkretno
tržište, kao i na strukturu konkretnog tržišta.
Namera ugovornih strana nije nužno opredeljujući
faktor u analizi da li je u konkretnom slučaju reč o zabranjenom ugovoru. Ipak, ne postoji ništa što sprečava nadležne nacionalne organe i tela koja štite slobodu
konkurencije, kao ni Evropski sud, da i nameru ugovornih strana uzmu u analizu, na šta je Evropski sud
ukazao u ranije citiranom slučaju u objedinjenom po2
Spor C-8/08 T-Mobile Netherlands and Others [2009] ECR
I-4529, para 28. i 30.
3
Spor C-501/06 P, C-513/06 P, C-515/06 P i C-519/06 P
GlaxoSmithKline Services and Others v Commission and Others
[2009] ECR I-9291, para 55.
4
Sporovi C-403/08 i C-429/08 Football Association Premier
League and Others [2011] ECR I-0000, para 135.
5
Spor C-439/09 Pierre Fabre Dermo-Cosmetique [2011] ECR
I-0000, para 34.
6
Spor C-209/07 Beef Industry Development Society and Barry
Brothers [2008] ECR I- 8637, para 17.
7
Spor C-226/11 Expedia [2012] ECR I- 0000, para 36.
stupku C-501/06 P, C-513/06 P, C-515/06 P i C-519/06
P GlaxoSmithKline Services and Others v Commission
and Others.
Evropski sud je dalje rezonovao da je u analizi da
li određeni ugovor krši slobodu konkurencije dovoljno da se utvrdi da taj ugovor potencijalno može imati
negativan efekat po slobodu konkurencije, odnosno
da u pojedinačnom slučaju može da uzrokuje ograničenje, povredu ili narušavanje slobode konkurencije na
određenom tržištu. Težina takvog kršenja konkurencije
reflektovaće se i kroz odluku o izricanju novčane kazne, kao što je to bio slučaj u ranije citiranom postupku
C-8/08 T-Mobile Netherlands and Others.
Sporni ugovori koji su dali povoda pokretanju postupka pred Evropskim sudom kao potencijalni nedozvoljeni element imali su ugovaranje satnice koju je
društvo za osiguranje plaćalo ovlašćenim dilerima automobila koji su pružali i usluge servisa automobila, pri
čemu je bilo predviđeno da će se ta satnica uvećavati u
zavisnosti od broja ili procenta polisa osiguranja koje
je izdalo društvo za osiguranje, posredstvom servisera
koji je poslovao i kao posrednik konkretnog društva za
osiguranje.
Naime, zaključeni ugovori su stoga dovodili u vezu
naknadu za uslugu servisa i popravke automobila sa naknadom za usluge posredovanja u zaključenju ugovora o osiguranju. Povezivanje ove dve različite usluge je
moguće, budući da su ovlašćeni dileri u odnosu na osiguravače postupali u dvojnom svojstvu – kao posrednici u osiguranju koji su nudili osiguranje motornog
vozila prilikom prodaje automobila ili prilikom servisa,
odnosno popravke automobila, i kao servisi za popravku automobila koji su pretrpeli oštećenja u udesima.
Ustanovljavanje ovakve veze između dve aktivnosti koje su, u principu, odvojene i u pravnom prometu
mogu da se obavljaju zasebno, ne znači automatski da
takav ugovor ima predmet kojim se ograničava sloboda
konkurencije na tržištu, ali ova okolnost može da predstavlja bitan faktor prilikom određivanja da li ovakav
ugovor može da ima za posledicu ograničenje, onemogućavanje ili narušavanje konkurencije.
Ono na šta je Evropski sud posebno ukazao je efekat
potencijalne povrede konkurencije, zaključujući da u
konkretnom slučaju ograničavanje konkurencije može
da se posmatra na dva odvojena tržišta – tržištu pružanja usluga osiguranja motornih vozila i tržištu pružanja usluga popravke i servisiranja automobila, te da
se predmet povrede mora analizirati i kroz vizuru oba
pomenuta tržišta.
Alianc i Đenerali su smatrali da ovakvi ugovori nemaju za svoj predmet ograničenje konkurencije i da se
stoga ne može tumačiti da su takvi ugovori u suprotnosti sa članom 101 stav 1 Ugovora o EU, dok su mađar-
53
2/2013
Presuda Evropskog suda od 14. marta 2013. godine u sporu C-32/11
54
ska Vlada i Evropska komisija bili mišljenja da Evropski
sud treba potvrdno da odgovori na postavljeno pitanje.
Suprotno argumentima koje su iznosili Alianc i
Đenerali, Evropski sud je smatrao da okolnost da se u
konkretnom slučaju radi o tzv. vertikalnim sporazumima nikako ne može da isključi mogućnost da konkretni ugovori predstavljaju „povredu konkurencije po
osnovu predmeta”. Iako se sud složio sa argumentom da
vertikalni sporazumi, po pravilu, nanose manju štetu u
odnosu na horizontalne sporazume, zauzeo je stav da
i vertikalni sporazumi mogu da nanesu ozbiljnu štetu
slobodi konkurencije. S tim u vezi, sud se pozvao na
svoje ranije odluke u kojima je ocenio da vertikalni sporazumi predstavljaju ograničenje i narušavanje slobode
konkurencije, i to na objedinjeni postupak u slučaju
C-56/64 i C-58/64 Consten and Grundig v Commission
8
, slučaju C-19/77 Miller International Schallplatten v
Commission 9 i slučaju C-243/83 Binon.10 Evropski sud
je smatrao da prilikom ocene predmeta ovih ugovora
treba uzeti u obzir i okolnost da su Alianc i Đenerali
zaključenjem ovih ugovora nameravali i da sačuvaju ili
uvećaju svoje tržišno učešće.
Nema sumnje da bi se u slučaju postojanja horizontalnog sporazuma ili orkestrirane prakse između dva
privredna društva koja imaju za cilj podelu tržišta takav
ugovor, svakako, smatrao ugovorom ili praksom kojom
se ograničava, onemogućava ili narušava sloboda konkurencije po osnovu kriterijuma „predmeta”, a takvim
bi se svakako smatrao i vertikalni sporazum koji bi se
zaključio u cilju izvršenja takvog ugovora, odnosno
sprovođenja takve prakse. Alianc i Đenerali su u svojoj odbrani isticali da oni nisu istupali u međusobnom
sporazumu niti da su orkestrirali svoju praksu.
Evropski sud je smatrao da je ovo okolnost koju treba da ispita domaći sud koji bi utvrdio da se iz postupanja Alianca i Đeneralija može zaključiti da su oni postigli dogovor o tome na koji će način nastupiti na tržištu.
Međutim, Evropski sud je dalje naveo da čak i u slučaju
kada ne postoji dogovor ili orkestrirana praksa u pogledu načina nastupanja i postupanja na tržištu, i dalje
je jednako važno da se utvrdi širi pravni i ekonomskofinansijski kontekst u kome se takav ugovor zaključio,
odnosno takva praksa odvijala, te da i vertikalni sporazumi mogu biti veoma opasni po slobodu konkurencije. U zavisnosti od konteksta i prilika na konkretnom
tržištu i konkretni ugovor bi mogao da ograničava slobodu konkurencije na tržištu usluga osiguranja, ali i na
tržištu usluga servisiranja i popravke motornih vozila.
8
Sporovi C-56/64 i C-58/64 Consten and Grundig v
Commission [1966] ECR 429.
9
Spor C-19/77 Miller International Schallplatten v
Commission [1978] ECR 131.
10
Spor C-243/83 Binon [1985] ECR 2015.
Ovo može da bude posebno značajno, kako je to
isticala mađarska Vlada, u slučaju kada domaće pravo
zahteva da ovlašćeni dileri koji posluju i kao posrednici
u osiguranju treba da budu potpuno nezavisni od društava za osiguranje. Naime, mađarska Vlada je isticala
argument da ovlašćeni dileri treba da rade u interesu
osiguranika a ne osiguravača, budući da oni osguraniku treba da ponude osiguranje koje najviše odgovara
njegovim konkretnim potrebama, pri čemu bi to bio
najvažniji kriterijum kojim bi se rukovodili u svom poslovanju.
Uz uvažavanje prethodno navedenih argumenata, Evropski sud je posebno ukazao na okolnost da je
u konkretnom slučaju neophodno ispitati i kakva je
struktura konkretnog tržišta, da li postoji alternativni
distributivni kanal, kao i koliki je realan značaj i tržišna
pozicija učesnika na tržištu koji su potencijalno izvršili
povredu slobode konkurencije.
Konačno, Evropski sud je uzeo u razmatranje i
okolnost da su ovi potencijalno zabranjeni ugovori zaključeni na osnovu „preporučenih cena”, ostavljajući
nacionalnom sudu da utvrdi kakva je pravna priroda,
obuhvat i posledica tako donetih odluka, pozivajući se
na svoju raniju odluku u slučaju C-260/07 Pedro IV Servicios 11. U slučaju kada bi nacionalni sud doneo odluku
da su odluke GEMOSZ-a u periodu 2003-2005. godine imale za predmet ograničenje konkurencije i to na
osnovu usklađivanja visine satnice za servis i popravku
automobila, te da su, ugovorima koji su naknadno zaključeni, društva za osiguranje dobrovoljno prihvatila
te odluke GEMOSZ-a, nezakonitost odluka GEMOSZa bi se reflektovala i na protivzakonitost ugovora koje
su zaključila društva za osiguranje a kojima je došlo do
povrede slobode konkurencije.
5. ODLUKA EVROPSKOG SUDA
Član 101 stav 1 Ugovora o EU ima se tumačiti tako
što u slučaju kada društva za osiguranje koja pružaju
osiguranje motornih vozila zaključe bilateralne ugovore, bilo sa ovlašćenim dilerima automobila, bilo sa
udruženjem koje zastupa interese ovlašćenih dilera, a
koji imaju za predmet određivanje satnice koju društvo za osiguranje isplaćuje za popravku i servisiranje
automobila koje to društvo za osiguranje i osigurava,
pri čemu ovi ugovori ujedno propisuju da će visina
naknade zavisiti, između ostalog, od broja ugovora o
osiguranju ili njihovog procenta koje je ovlašćeni diler
automobila zaključio za račun osiguravača, postupajući
u svojstvu posrednika u osiguranju, takvo postupanje
11
Spor C-260/07 Pedro IV Servicious [2009] ECR I-2437, para
78. i 79.
2/2013
Presuda Evropskog suda od 14. marta 2013. godine u sporu C-32/11
se može smatrati ograničenjem slobode konkurencije prema kriterijumu „predmeta”, pri čemu će se na
osnovu konkretne i pojedinačne analize formulacija iz
ovih ugovora, njihovog cilja zaključenja, kao i pravnog i
ekonomskog konteksta u kome su ti ugovori zaključeni,
procenjivati da li su takvi ugovori naneli štetu normal-
nom funkcionisanju jednog ili oba tržišta, u konkretnom slučaju – tržišta usluga osiguranja i/ili tržišta pružanja usluga servisiranja i popravke motornih vozila.
Prevela i priredila za prikaz:
mr Jelena Gazivoda, advokat,
e-mail: [email protected]
55
56
2/2013
SUDSKA PRAKSA SUDOVA DRŽAVA ČLANICA EU I EVROPSKOG SUDA PRAVDE / COURT PRACTICE –
PRACTICE OF THE EU MEMBER-STATES COURTS AND EUROPEAN COURT OF JUSTICE
Radivoje KASTRATOVIĆ∗
Zastarelost potraživanja naknade štete –
sporna pitanja u sudskoj praksi u vezi sa štetom
prouzrokovanom krivičnim delom
UDK:347.426:347.131.2
Dostavljen: 1.4.2013.
Prihvaćen: 5.5.2013.
Stručni rad
Apstrakt
1. UVOD
Zastarelost, kao pravni institut, za svoj osnovni cilj
ima obezbeđenje opšte pravne sigurnosti, koja bi bila
ugrožena ako bi jedno stanje koje nije dugo osporavano
bilo napadnuto tužbom. Do zastarelosti dolazi protekom zakonom utvrđenih subjektivnih i objektivnh rokova, čijim nastupanjem imalac prava može da izgubi
zakonsku mogućnost prinudne naknade pretrpljene
štete. Međutim, nekonzistentnost sudske prakse u relativno sličnim pravnim situacijama dovela je do pravne
nesigurnosti, odnosno smisao i cilj zastarelosti naknade
štete nisu ostvareni. Navedeno se, pre svega, odnosi na
različito tumačenje odredbe člana 377, stav 1 Zakona
o obligacionim odnosima1 u smislu davanja odgovora
na pitanje: Da li produženi rok zastarelosti potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom važi
samo prema štetniku ili i prema licu koje za štetnika
odgovora? Autor ovog rada, uz navođenje činjenica i
pokušaj zauzimanja neutralnog stava u vezi sa pravilnom primenom pomenute odredbe, ukazuje na neophodnost da se najviše sudske instance na potpuno jasan
i nedvosmislen način opredele na koga se odrednica
„odgovorno lice” iz člana 377 Zakona o obligacionim
odnosima tačno odnosi i time prekinu višedecenijsko
„lutanje” u potrazi za odgovorom na ovo pitanje.
Vreme ima kapacitet da samostalno ili u kombinaciji
sa drugim činjenicama dovede do nastanka, odnosno
prestanka prava, njegove modifikacije ili gubitka ovlašćenja na zahtev.
Radi zadovoljenja principa pravde i pravičnosti, ali i
neophodnosti normalnog ostvarivanja tržišnih odnosa,
zakonom je propisano pravilo da se korišćenje i ostvarivanje prava prinudnim putem od strane državnih organa može ostvarivati samo u određenom periodu. To
vreme je rok zastarelosti potraživanja. Posle tog roka
izvršenje obaveze od strane dužnika ne može se pravno
prinudno ostvariti, ali je eventualno ispunjenje dugovanog punovažno i ne može se zahtevati povraćaj datog.
Na imovinsko-pravne odnose koji su veoma brojni i
izuzetno komplikovani, pravila o zastarelosti, o prekidu
i o obustavi zastarelosti moraju se primenjivati jednoobrazno od strane svih pravosudnih organa, jer se jedino
na taj način može ostvariti toliko neophodna pravna
sigurnost u robno-novčanom prometu.
Suštinski, u navedenom se ogleda i osnovni problem, a to je kako ostvariti ovu jednoobraznost rada
pravosudnih organa u ostvarivanju pravne sigurnosti.
U našoj aktuelnoj sudskoj praksi postoji izražena različitost stavova sudova u istim i sličnim okolnostima,
a što je nedopustivo, posmatrano sa aspekta pravne
sigurnosti. Naime, toliko hvaljena a isto toliko i osporavana kreativnost suda u stvaranju prava morala bi se
ograničiti principom jednoobraznosti pravosudnih organa u primeni prava, jer je nezakonito da mogućnost
ostvarenja nekog prava putem suda zavisi od toga koje
će sudsko veće u nekom sudu rešavati konkretni spor.
Ključne reči: zastarelost, naknada štete, pravna sigurnost, odgovorno lice
∗
„Takovo osiguranje” a.d.o. Kragujevac (pravni zastupnik).
e-mail: [email protected]
1
Zakon o obligacionim odnosima (Službeni list SFRJ br.
29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, Službeni list SRJ, br.
31/93 i Službeni list SCG, br. 1/2003 - Ustavna povelja, dalje u
tekstu: ZOO).
2/2013
Zastarelost potraživanja naknade štete – sporna pitanja u sudskoj praksi u vezi sa štetom...
2. SMISAO I CILJ ZASTARELOSTI
Zastarelost predstavlja prestanak prava da se zahteva
ispunjenje obaveze protekom zakonom određenog vremena. Zastarelost potraživanja, kao pravni institut obligacionog prava, postoji kada poverilac usled pasivnog
držanja prema namirenju svoga potraživanja, u okviru
zakonom određenog vremena, izgubi pravo da zahteva njegovo ispunjenje protivno volji dužnika. To znači
da poverilac ne može da, putem tužbe, natera dužnika
da ispuni svoju obavezu, ali je i dalje ovlašćen da primi
ispunjenje obaveze od strane dužnika. S druge strane,
dužnik koji ispuni svoju zastarelu obavezu poveriocu
ne može tužbom da zahteva povraćaj onoga što je ispunio, bez obzira na to da li je znao ili ne da nije bio
dužan da ispuni svoju obavezu, budući da je došlo do
zastarelosti potraživanja.
Sud ne vodi računa o zastarelosti po službenoj dužnosti. Ako dužnik ne istakne prigovor zastarelosti, sud
će dosuditi poveriocu zastarelo potraživanje, jer pravo
nije prestalo da postoji. Dakle, zastarelost ima za posledicu da jednu utuživu obligaciju pretvori u neutuživu
(prirodnu) obligaciju. To znači da je dužnik oslobođen svoje obaveze prema poveriocu ukoliko se nakon
istaknutog potraživanja pozove na zastarelost koja je
protekom roka nastupila. Volja dužnika se ovde materijalizuje, sa stanovišta primene prava, u prigovoru zastarelosti kao zakonom predviđenom pravnom sredstvu
materijalne odbrane dužnika od ispunjenja sopstvene
obaveze.
Sva pitanja u vezi sa zastarelošću regulisana su imperativnim normama, rokovi su određeni zakonom, a
stranke ne mogu da ih svojim sporazumom skraćuju ili
produžavaju. Kada zastari glavno potraživanje, zastarevaju i sporedna potraživanja (kamate, troškovi itd.).
Zastarelost je slična održaju jer u oba slučaja dolazi
do izražaja uticaj vremena na postojanje subjektivnih
prava. Međutim, dok kod zastarelosti, protekom vremena, titular prava gubi pravo na sudsku zaštitu, kod
održaja, upravo suprotno, protekom vremena određeno
pravo stiče.
Iz navedenog možemo zaključiti da je osnovni smisao i cilj zastarelosti:
a) obezbeđenje opšte pravne sigurnosti, koja bi bila
ugrožena ako bi jedno stanje koje dugo nije osporavano, odjednom, tužbom bilo napadnuto;
b) vršenje pritiska na stranke da svoja prava vrše,
kako ne bi došle u situaciju da usled nevršenja ta svoja
prava ne mogu ostvariti, pošto je poznato da vreme kao
pravna činjenica utiče na nastanak, promenu i prestanak prava;
c) zaštita javnog interesa, jer kada pravo ne bi zastarevalo, sudovi bi bili opterećeni parnicama u kojima bi
se činjenična stanja usled dugog proteka vremena vrlo
teško mogla razjasniti, pa bi i ishod sporova često zavisio od slučaja.
Kao što je pomenuto, protek vremena ne dovodi do
zastarelosti, već je potrebno da se njemu pridruži volja
subjekta u čiju korist vreme teče. Dakle, zastarelost potraživanja sadrži dva bitna elementa: protek vremena i
ljudsku volju. Bez ljudske volje nema zastarelosti.
3. ROKOVI ZASTARELOSTI POTRAŽIVANJA
Zakon o obligacionim odnosima razlikuje tri vrste
zastarelosti zahteva za naknadu štete i to:
1. zastarelost potraživanja u slučaju deliktne odgovornosti za štetu koja nije prouzrokovana krivičnim
delom;
2. zastarelost potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom i
3. zastarelost potraživanja naknade štete nastale povredom ugovorne obaveze.
Član 376 Zakona o obligacionim odnosima (dalje
u tekstu: ZOO) propisuje rokove u kojima oštećeni,
kao poverilac, može potraživati naknadu štete koja je
nastala radnjama ili propuštanjem štetnika koja u sebi
ne sadrže obeležja krivičnog dela. Zakon ovde poznaje
dva roka. Prvi je subjektivan i povezan je sa saznanjem
za štetu i lice koje je štetu učinilo, a drugi je objektivan
i povezan je sa nastankom štete. Ova odredba sadrži i
poseban rok za slučaj kada je šteta nastala povredom
ugovorne obaveze, a koji je istovetan sa rokom zastarelosti obaveze koja nije izvršena.
Dakle, u prvom stavu člana 376 ZOO propisano je
da potraživanje naknade štete zastareva za tri godine
od kada je oštećenik doznao za štetu i lice koje je štetu
učinilo. Stavom drugim predviđeno je da potraživanje
naknade štete u svakom slučaju zastareva za pet godina
od kada je šteta nastala. Potraživanje naknade štete nastale povredom ugovorne obaveze zastareva za vreme
određeno za zastarelost te obaveze i propisano je stavom trećim.
Rok zastarelosti teče samo ako je poverilac u mogućnosti da zahteva ispunjenje obaveze, ali to ipak ne čini.
Obaveza naknade štete smatra se dospelom od trenutka nastanka štete (ZOO, čl. 186). To, u načelu, znači da
oštećenik stiče pravo da zahteva naknadu štete u času
kada dođe do štete. Ona može da nastane istovremeno
sa preduzimanjem štetne radnje ili nakon što je štetnik
tu radnju preduzeo. Ako se momenat nastanka štete i
momenat preduzimanja štetne radnje ne poklapaju,
potraživanje naknade štete dospeva u trenutku kada je
šteta nastala. Rok zastarelosti koji tada počinje da teče
obično se naziva objektivnim ili apsolutnim.
57
2/2013
RADIVOJE KASTRATOVIĆ
58
Trenutak nastanka štete često nije lako utvrditi, naročito kod nematerijalne štete. Kada se šteta ispoljava
u jednom dužem periodu, uzima se da je nastala kada
su štetne posledice dostigle svoj konačni oblik i obim.
„Rok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne
štete počinje teći od dana kada su pojedini vidovi štete
dobili oblik konačnog stanja.”2 Prema odredbi čl. 203
ZOO, sud će na zahtev oštećenog dosuditi naknadu i
za buduću nematerijalnu štetu, ako je po redovnom
toku izvesno da će ona trajati i u budućnosti. U takvim
slučajevima objektivni rok zastarelosti teče od nastanka prvih štetnih posledica štetnikove radnje i odnosi se
na ukupnu nematerijalnu štetu za koju je po redovnom
toku stvari u času presuđenja bilo izvesno da će trajati i
u budućnosti. S druge strane, ako se nije moglo sa izvesnošću predvideti da će, kao posledica ranije štetnikove
radnje, u budućnosti nastupiti još neka šteta, onda rok
zastarelosti za takvu, nepredvidivu, buduću štetu, teče
od njenog nastanka, tj. tek kada se ona ispolji.
Opisani objektivni rok zastarelosti potraživanja
naknade štete primenjuje se samo ako tzv. subjektivni
rok zastarelosti istog potraživanja ističe nakon proteka
objektivnog roka. Prema shvatanju domaćih sudova,
subjektivni rok zastarelosti prava na naknadu štete ne
teče od štetnog događaja nego od štetnikovog saznanja za štetu, identitet štetnika i obim pričinjene štete.
„Svaki vid nematerijalne štete zastareva posebno, i to:
zastarelost potraživanja naknade nematerijalne štete
za fizičke bolove počinje da teče od prestanka bolova;
za strah od prestanka straha; za duševne bolove zbog
umanjenja životne aktivnosti od završetka lečenja i saznanja za trajno umanjenje životne aktivnosti ili pogoršanje zdravstvenog stanja kao dana saznanja za novu
težu posledicu.”3 Pod saznanjem za štetu podrazumeva se saznanje za sadašnju štetu, kao i saznanje za buduću štetu koja se može sagledati zajedno sa sadašnjom.
Od ovog opšteg pravila može da se odstupi kada je
šteta prouzrokovana krivičnim delom. Tada pravo na
naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kada
istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, pod uslovom da je za krivično gonjenje predviđen
duži rok zastarelosti (ZOO, čl. 377). Prekid, odnosno
zastoj zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom
prekid, odnosno zastoj zastarevanja prava na naknadu
štete. Ako je vreme određeno za zastarelost krivičnog
gonjenja kraće od vremena u kojem zastareva pravo na
2
Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 260/05 od 16.
februara 2005. godine, Bilten Okružnog suda u Beogradu,
Beograd br. 67/2005.
3
Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1427/05 od 26. maja
2005. godine, Bilten sudske prakse Vrhovnog suda Srbije, br.
4/2005.
naknadu štete, rok zastarelosti potraživanja naknade
štete ne može se zbog toga skraćivati.
Posebno pravilo iz čl. 377, st. 1 ZOO odnosi se samo
na dužinu roka zastarelosti potraživanja naknade štete.
Njime se ustanovljava jedan produženi rok zastarelosti
potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim
delom. I kada je šteta pričinjena krivičnim delom, zastarevanje prava na naknadu štete ne može početi pre
nego što je šteta nastala, a rok zastarelosti počinje da
teče prema pravilu iz čl. 376 ZOO. Posebna pravila o
zastarevanju potraživanja naknade štete prouzrokovane
krivičnim delom primenjuju se i kada je krivični postupak obustavljen zbog zastarelosti krivičnog gonjenja.
Centralno pitanje koje se u praksi domaćih sudova
otvara na ovom terenu tiče se važenja privilegovanog
roka iz čl. 377, st. 1 ZOO. Naime, sudovi još nisu usaglasili stav o tome da li produženi rok zastarelosti potraživanja naknade štete koja je pričinjena krivičnim
delom važi samo kada je zahtev za naknadu štete upravljen prema štetniku ili i onda kada je taj zahtev upravljen prema licu koje odgovara za štetnika.
4. PRIMENA ZAKONSKIH REŠENJA U PRAKSI
U praksi su se kao sporna javila određena pitanja u
vezi sa primenom posebnog roka zastarelosti prava na
naknadu štete prouzrokovane krivičnim delom:
1. Da li produženi rok zastarelosti potraživanja naknade štete koja je pričinjena krivičnim delom važi
samo prema štetniku ili i prema licu koje odgovara za
štetnika?
2. Da li se pomenuti produženi rok zastarelosti primenjuje samo kada je u krivičnom postupku prema
štetniku doneta pravosnažna osuđujuća presuda, odnosno može li, i ako može pod kojim uslovima, sud u
parničnom postupku da utvrđuje postojanje krivičnog
dela kao prethodno pitanje?
Dileme proizašle iz sudske prakse, naročito u pogledu važenja privilegovanog roka zastarelosti, starije su
od ZOO. One postoje još iz vremena Zakona o zastarelosti potraživanja, koji je donet 1953. godine. O ovom
pitanju, poslednjih godina, izjašnjavao se i Ustavni sud
Srbije u odlukama povodom ustavnih žalbi. Ustavni
sud je u odlukama po ustavnim žalbama Už-345/08 od
17. 3. 2010. godine, Už-583/08 od 1. 4. 2010. godine i
Už-1980/09 od 27. 1. 2010. godine našao da su ustavno
prihvatljivi razlozi iz kojih su redovni sudovi smatrali da privilegovani rok zastarelosti iz čl. 377, st.1 ZOO
teče samo prema učiniocu krivičnog dela kao štetniku,
a ne prema licu koje za tog štetnika odgovara, te da postupanjem redovnih sudova nisu povređena ustavom
garantovana prava: na pravično suđenje (Ustav RS, čl.
2/2013
Zastarelost potraživanja naknade štete – sporna pitanja u sudskoj praksi u vezi sa štetom...
32 ), na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo (Ustav
RS, čl. 36 ) i na rehabilitaciju i naknadu štete (Ustav RS,
čl. 35 ). Ranije je važio stav da se rokovi iz ovog člana
primenjuju samo u slučajevima kada je šteta nastala
izvršenjem krivičnog dela utvrđenog pravosnažnom
presudom. Samo izuzetno, parničnom sudu je data mogućnost da utvrđuje postojanje krivičnog dela. „Rok zastarelosti potraživanja naknade štete, propisan članom
377 ZOO, može se primeniti samo ako je krivično delo
utvrđeno u krivičnom postupku, a izuzetno u parničnom postupku, ako je krivični postupak obustavljen
ili se nije mogao pokrenuti zato što je okrivljeni umro,
duševno oboleo ili ako postoje druge okolnosti koje isključuju krivično gonjenje i odgovornost okrivljenog.
U protivnom se ima primeniti rok zastarelosti propisan
u članu 376 ZOO.”4
Naknada štete prouzrokovane krivičnim delom
može se ostvariti, kako isticanjem odštetnog zahteva u
krivičnom postupku, tako i podnošenjem tužbe za naknadu štete protiv učinioca, pri čemu oba pravna sredstva dovode do prekida zastarevanja. Kada je optužba
odbijena i oštećeni upućen na parnicu radi ostvarivanja
imovinsko-pravnog zahteva, moglo bi se uzeti da je nastupio uslovni prekid zastarevanja, analognom primenom člana 390 ZOO, pod uslovom da oštećeni podnese
tužbu za naknadu štete u roku od tri meseca.
„Odredbom člana 388 ZOO određeno je da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom
poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika
pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju
utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarivanja. Ukoliko su
tužilje podnele imovinsko-pravni zahtev u krivičnom
postupku, to je došlo do prekida zastarevanja njihovog
zahteva za naknadu štete, bez obzira na ishod krivičnog
postupka, pod uslovom da su tužilje, kao oštećene, u
roku od tri meseca od pravosnažnosti odluke krivičnog
suda pokrenule parnicu za naknadu štete.”5
Vrhovni sud Srbije je 2006. godine doneo odluku da
„rokovi zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana
377 ZOO teku samo prema učiniocu krivičnog dela kojim je šteta prouzrokovana, a ne prema državi odnosno
pravnom licu koje za štetu odgovara umesto njega po
odredbama člana 172 ZOO.”6
4
Vrhovni sud Srbije, Gž. 600/82, Karamarković, Tomislav.
(2003) Aktuelna sudska praksa iz građansko-materijalnog prava,
Poslovni biro d.o.o., Beograd, str. 379.
5
Apelacioni sud u Beogradu, Gž. 13795/10 od 13. 4. 2011.
6
Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev.1354/06 od 6. 9. 2006,
Intermex, Sudska praksa.
Isti sud je samo godinu dana ranije našao da „prema
čl. 377, st. 1 ZOO, kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok
zastarelosti, potraživanje naknade štete prema odgovornom licu zastareva kada istekne vreme određeno za
zastarelost krivičnog gonjenja. Pod odgovornim licem
ne podrazumeva se samo učinilac krivičnog dela, već
i lice koje odgovara za štetu koja je učinjena krivičnim
delom, iako ono nije učinilac tog dela.”7
5. ZAKLJUČAK
Iz prethodnih redova proizlazi da pitanje primene
rokova zastarelosti prema štetniku i odgovornom licu
može da se posmatra na dva različita načina. S jedne
strane postoji stav sudske prakse da je krivica imaoca
opasne stvari pravno irelevantna prilikom utvrđivanja
njegove građanskopravne odgovornosti za štetu od
opasne stvari, iako se možda upotreba opasne stvari
kojom je šteta pričinjena istovremeno kvalifikuje kao
krivično delo. Odnosno, privilegovani rok zastarelosti
potraživanja naknade štete pričinjene krivičnim delom može da se primeni samo u odnosu na izvršioca
krivičnog dela, a ne i na pravno lice koje umesto njega
odgovara za tako pričinjenu štetu trećem licu. S druge
strane, sudska praksa zaključuje da je upravo smisao i
cilj privilegovanog roka zastarelosti njegova primena
na svako odgovorno lice, nezavisno od osnova njegove
odgovornosti za štetu, bez obzira na to da li odgovorno
lice odgovara za sebe ili za drugoga, i uvek kada je šteta
pričinjena krivičnim delom.
Ovakve promene pravnih stavova u jednoj državi
koja se želi zvati pravnom - neprihvatljive su, a najviši
sudski organi, svesni dalekosežnosti posledica do kojih
dolazi donošenjem različitih odluka po istom pravnom
pitanju, dužni su da uvedu jednoobraznost i doslednost
prilikom zauzimanja pravnih stavova.
Očekujemo da će Ustavni i Vrhovni kasacioni sud
smoći snage da uspostavljene nedoslednosti otklone na
opšte zadovoljstvo svih koji se nađu u situaciji da svoja
prava i obaveze zasnivaju na onim odredbama zakona
koje su bile predmet pravnog tumačenja od strane najviših sudskih instanci.
7
Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1335/05 od 30. 11. 2005,
Bilten Vrhovnog suda Srbije, br. 1/2006.
59
60
2/2013
SUDSKA PRAKSA SUDOVA DRŽAVA ČLANICA EU I EVROPSKOG SUDA PRAVDE / COURT PRACTICE –
PRACTICE OF THE EU MEMBER-STATES COURTS AND EUROPEAN COURT OF JUSTICE
Radivoje KASTRATOVIC
Attorney at law at Takovo Insurance Co. Kragujevac, Serbia
Tim bar of non-material claim –
notion and disputable issues in the jurisprudence
UDC:347.426:347.131.2
Introductory Work
SUMMARY
LITERATURA (REFERENCES)
The issue of obsolescence is regulated by the Law
on Obligations in Articles 361 to 393. A consequence
of the obsolescence is that it abolishes enforceability of
claims. During the proceedings, certain solutions given
by the legal practice, especially in the verdicts and decision of Serbian Supreme Court are analyzed. Special
attention is paid to the issue of obsolescence term and
a dilemma that was noticed during application of time
limits from articles 376 and 377 of Law on Obligations,
which occurred as a consequence of the execution of
criminal act.
The aim of the author is that the highest courts in the
country assume the same stance towards the legal questions, which is the way of ensuring judicial security as
an important civil order and general protection by law.
Karamarković, Tomislav. (2003) Aktuelna sudska
praksa iz građansko-materijalnog prava, Poslovni biro
d.o.o., Beograd
Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1354/06 od 6.
Septembra 2006, Bilten sudske prakse Vrhovnog suda
Srbije
Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev.br. 260/05 od 16.
Februara 2005. Godine, Bilten Okružnog suda u Beogradu, Beograd, br. 67/2005
Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1427/05 od 26.
Maja 2005. Godine, Bilten sudske prakse Vrhovnog suda
Srbije, br. 4/2005
Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1335/05 od 30.
Novembra 2005, Bilten Vrhovnog suda Srbije, br. 1/2006.
Zakon o obligacionim odnosima (Službeni list SFRJ
br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, Službeni
list SRJ, br. 31/93 i Službeni list SCG, br. 1/2003 – Ustavna povelja)
Key Words: obsolescence, indemnity, legal security,
responsible person
2/2013
PRIKAZ KNJIGA / BOOKS REVIEW
61
Pola veka Udruženja za pravo osiguranja Srbije (1961–2012)
Udruženje za pravo osiguranja Srbije (AIDA SRBIJA)
Redaktor: prof. dr Jovan Slavnić
Beograd, 2013, str. 233.
Pod uredničkim vođstvom prof. dr Jovana Slavnića,
izašla je knjiga „Pola veka Udruženja za pravo osiguranja Srbije (1961–2012) / Half Century of the Insurance
Law association of Serbia (1961–2012)“ u izdanju Udruženja za pravo osiguranja Srbije (AIDA SRBIJA).
Knjiga je objavljena u čast pedeset godina rada
Udruženja za pravo osiguranja Srbije (u daljem tekstu:
Udruženje), te da ujedno posluži kao podsjetnik na događaje koji su obilježili glavne etape u osnivanju i radu
Udruženja, postignuća koje je ostvarilo na polju znanosti prava osiguranja, te značajnih osoba Udruženja.
Knjiga sadrži eseje, priloge i osvrte koji su posebno
pisani samo za potrebe ove knjige. Autor najvećeg broja
tekstova je prof. dr Jovan Slavnić, umirovljeni redoviti
profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Novom
Sadu, umirovljeni profesor Beogradske poslovne škole,
te donedavno predsjednik, a sada počasni predsjednik
Udruženja za pravo osiguranja Srbije (AIDA SRBIJA). Prof. Slavnić ujedno je izvršio odabir tekstova za
knjigu, recenziju, redakturu, te uređenje knjige. Pored
njega, svojim su tekstovima knjizi doprinijeli i sljedeći
autori: prof. dr Wolfgang Rohrbach, prof. dr Slobodan
Jovanović, dr Milan Cerović, mr Jelena Gazivoda, prof.
dr Katarina Ivančević, prof. dr Predrag Šulejić i doc. dr
Jasmina Labudović Stanković.
O ulozi i važnosti Međunarodnog udruženja za pravo osiguranja – AIDA (Association Internationale de
Droit des Assurance – International Association for Insurance Law) smatramo da ne treba posebno govoriti jer
je to svima poznato. No, ipak radi cjelovitosti prikaza
knjige treba na ovom mjestu kazati kako se radi o neprofitnoj međunarodnoj organizaciji koja je osnovana
još 1960. godine u Rimu. Njezin je cilj promocija i razvoj suradnje njezinih članova na međunarodnoj razini
radi proučavanja i proširenja znanja o pravu osiguranja
(na međunarodnoj i nacionalnoj razini) i pitanja koja
su s time povezana. U skladu s time, AIDA predlaže
različite mjere u vezi s djelatnosti osiguranja koje bi
se usvajale na nacionalnoj i međunarodnoj razini radi
usklađivanja prava osiguranja i modela rješavanja sporova vezanih uz osiguranje. Članice AIDA predstavljaju
nacionalne sekcije udruženja za pravo osiguranja iz pojedinih država. Danas ih ima 58 (nacionalnih sekcija),
od toga 27 iz Europe. S područja bivše Jugoslavije jedino Slovenija (čija je sekcija manje aktivna) i Srbija (čija
je sekcija jedna od najaktivnijih) imaju svoje nacionalne sekcije u AIDA.
Knjiga je struktuirana na dva dijela. U prvom dijelu
nalaze se tekstovi autora koji su podijeljeni u pet odjeljaka koji kronološki prati rad Udruženja od najnovijeg do najstarijeg perioda: I) Uvod, II) Period od 2005.
do 2012. godine, III) Period od 1998. do 2005. godine,
IV) Period od 1961. do 1998. godine, V) Bibliografija
i literatura. U drugom dijelu knjige prikazuju se pojedini dokumenti koji se odnose na ključne događaje iz
povijesti Udruženja, primjerice, statut Jugoslavenskog
udruženja za pravo osiguranja iz 1961. godine. Osim
dokumenata prikazane su i pojedine fotografije kojima
se svjedoči o brojnim bitnim osobama i događajima iz
povijesti Udruženja.
Knjigu obilježavaju istorijska, te savremena dimenzija.
Istorijska dimenzija odnosi se na prikaz svih važnih
etapa vezanih za rad i razvoj Udruženja, od Jugoslavenskog udruženja za pravo osiguranja koje je osnovano 1961. godine, a čiji je današnji pravni sljednik
Udruženje za pravo osiguranje Srbije. Kako autor ovih
redaka dolazi iz Hrvatske, ne može ne primijetiti kako
ova knjiga svjedoči i o činjenicama koje su obilježile i
istoriju prava osiguranja u Hrvatskoj. Naime, iz knjige
se doznaju podaci da je od 1973. godine sjedište Jugoslavenskog udruženja za pravo osiguranja bilo u Zagrebu (prije toga, od osnivanja bilo je u Beogradu). Potom
je zanimljiv podatak da je od 1973. do 1985. Predsjednik tog udruženja bio dr Aleksandar Goldštajn, redoviti profesor Pravnog fakulteta u Zagrebu (prije njega
predsjednik Udruženja bio je dr Borislav Blagojević,
redoviti profesor Pravnog fakulteta u Beogradu). Prvo
savjetovanje o pravu osiguranja u organizaciji Jugoslavenskog udruženja za pravo osiguranja održano
je u Zagrebu 1964. godine, dok je u Trogiru održano
četvrto savjetovanje 1972. godine. Osobito je vrijedan
podatak da je časopis Osiguranje i privreda iz Zagreba
objavljivao u posebnoj rubrici materijale sa stručnih sastanaka Jugoslavenskog udruženja za pravo osiguranja,
2/2013
Pola veka Udruženja za pravo osiguranja Srbije (1961–2012)
62
budući da ono nije osnovalo i izdavalo vlastiti časopis u
kojem bi objavljivali aktivnosti i rezultate svojega rada.
U knjizi se prikazuju važnost djelovanja i aktivnosti
Udruženja koje su u službi promicanja znanja o pravu
osiguranja, čime se ogleda savremena dimenzija knjige. Časopis Revija za pravo osiguranja (u daljem tekstu:
Revija), čiji je izdavač Udruženje, pokrenut je upravo
zahvaljujući radu Udruženja. Revija izlazi neprekidno
od 2002. godine i to četiri puta godišnje. U Reviji se
objavljuju članci, prikazi i rasprave vrhunskih stručnjaka i profesora prava osiguranja iz Srbije i iz inozemstva.
Autori dolaze redom iz zemalja Europske unije, ali i
iz SAD-a, pa čak i iz daleke Kine i Australije. Revija je
ostvarila inozemna priznanja kao vrstan znanstveni časopis iz prava osiguranja, čemu je pridonijela i činjenica
provođenja dvostrukog anonimnog postupka recenzije radova, te međunarodni uređivački odbor u sastavu
eminentnih profesora iz prava osiguranja s više europskih sveučilišta. Također se objavljuju prijevodi direktiva i sudskih odluka inozemnih sudova, te Europskog
suda pravde, značajnih za djelatnost i pravo osiguranja.
Posebnu važnost ima internetski portal www.erevija.
org na kojemu se periodički objavljuje cjelokupni sadržaj Revije u elektroničkom obliku, čineći ga tako lako
dostupnim svima zainteresiranim osobama. Kvalitetom
tekstova, odabirom tema, prikazima relevantne inozemne sudske prakse, prijevodima direktiva i odluka Europskog suda pravde, Revija zaslužuje svoje mjesto u
stručnoj literaturi/biblioteci svakog osiguratelja, praktičara i znanstvenika koji se bavi pravom osiguranja,
pravnih i ekonomskih fakulteta, udruga osiguratelja,
kao i svih ostalih udruga koje promiču razvoj osigurateljske struke i prava osiguranja u svim zemljama bivše
Jugoslavije. Osim na srpskom jeziku, u Reviji se objavljuju radovi i prilozi na engleskom i njemačkom jeziku
(uz prijevode na srpski). Time je Revija osigurala svoje
mjesto i u stranim stručnim bibliotekama iz prava osiguranja, ali ujedno je stvorila i pretpostavke za referiranost u međunarodnim bazama znanstvenih časopisa.
Opisana opsežna aktivnost Udruženja nadalje se
produbljuje održavanjem godišnjih konferencija (savjetovanja) o pravu osiguranja, koje se još od 2001. godine
krajem aprila održavaju na Paliću. Na ovim skupovima
sudjeluju svojim radovima pravnici iz prakse i pravni
teoretičari iz Srbije, ali iz zemalja regije (Slovenije, Hrvatske), te iz zemalja Europske unije i SAD-a.
U knjizi je prikazana i međunarodna aktivnost
Udruženja koja se manifestira aktivnim sudjelovanjem
u radu AIDA na svjetskoj razini i AIDA Europe, kao i
u sudjelovanju na konferencijama u organizaciji istih.
Navedena značajna dostignuća AIDA Srbije prepoznata su i od strane uglednih i međunarodno priznatih
stručnjaka za pravo osiguranja. Njihovi utisci navedeni
su u knjizi, a na ovom mjestu posebno izdvajamo komentare i utiske dvaju inozemnih renomiranih sveučilišnih profesora.
Dr Ioannis Rokas, profesor na Atenskom univerzitetu za ekonomiju i trgovinu, koji je ujedno i predsjednik AIDA Grčka i član predsjedničkog savjeta AIDA na
svjetskoj razini, navodi: „Revija za pravo osiguranja, u
kojoj smo kolege iz moje advokatske firme i ja u nekoliko brojeva pisali priloge, pokriva sve veći broj važnih
pravnih pitanja i prati evropske i međunarodne trendove.” Potom dalje govori: „Sledeće polje delovanja Udruženja je pružanje direktne ili posredne pomoći srpskom
nadzornom organu analizom bitnih pitanja prava osiguranja i građanskog prava kao i suštinsko razumevanje
i usklađivanje propisa sa direktivama o osiguranju EU”.
Prof. Rokas posebno se osvrnuo i na godišnja savjetovanja na Paliću: „Godišnja savetovanja o pravu osiguranja
na Paliću, na kojima sam učestvovao poslednjih nekoliko godina, privukla su naše kolege iz brojnih susednih i
ostalih evropskih država, pri čemu se, uprkos trenutnoj
krizi tržišta osiguranja u Srbiji, stalno povećava zainteresovanost za prisustvo na savetovanjima.” Prof. Rokas
pohvalio je i sudjelovanje Udruženja u radu AIDA Europe, a istakao je i da su aktivnosti Udruženja dobile
značaj i u vezi izrade posebnog poglavlja posvećenom
ugovoru o osiguranju u Nacrtu Građanskog zakonika
Srbije.
Drugi renomirani stručnjak iz ekonomike i istorije
osiguranja, čije utiske i komentare koje je iznio u knjizi
smatramo da je potrebno i ovdje podijeliti sa čitateljstvom, jest dr Wolfgang Rohrbach, profesor na Državnom univerzitetu u Beču. Profesor Rohrbach, kao vrsni poznavatelj osigurateljske struke, bio je od početka
2003. godine angažiran u Srbiji kao savjetnik od strane
austrijskih osiguratelja s ciljem izgradnje poslovanja
osiguravajućih kuća u Srbiji u skladu s međunarodnom
praksom i pravnim okvirima Europske unije. Od kraja 2005. godine prof. Rohrbach intenzivno surađuje s
prof. Slavnićem i Udruženjem. Rezultati te suradnje
ubrzo su bili vidljivi: a) Revija za pravo osiguranja, koja
je do tada imala pretežito nacionalan karakter, ubrzo
je postala renomirani međunarodni znanstveni časopis iz područja ekonomike i prava osiguranja u kojem,
uz srpske autore objavljuju i vrsni inozemni sveučilišni
profesori i stručnjaci praktičari iz prava osiguranja, a
time je uloga Revije u reformi prava osiguranja u Srbiji
postala još naglašenija; b) na godišnjim savjetovanjima
iz prava osiguranja u organizaciji AIDA Srbije na Paliću
bivaju prisutni izlagači i autori iz regije, Europske unije
i SAD-a koji su upoznali stručnu javnost u Srbiji s najnovijim tendencijama, uređenjima, rješenjima i praksom iz prava i ekonomike osiguranja u inozemstvu, a
u cilju pripreme i približavanja srpskih osiguratelja
2/2013
Pola veka Udruženja za pravo osiguranja Srbije (1961–2012)
europskom, pa i svjetskom tržištu osiguranja. Prenosimo samo dio zapažanja koje je ovaj ugledni sveučilišni
profesor iz Beča iznio u knjizi: „…Revija je u proteklih
deset godina uspela da postane važna referentna literatura što se tiče objavljivanja prevoda i komentara novih
direktiva Europske unije, zakona, odluka (vrhovnih)
sudova, itd. za rukovodioce i stručnjake… . Današnji
eminentan značaj Revije u odnosu na ostale časopise sa
temom osiguranje jeste u objavljivanju radova vrhunskih stručnjaka sa evropskom, odnosno međunarodnom reputacijom iz desetak država, koji ne pišu samo
o savremenim tokovima, već daju i predloge za teške, u
Srbiji do sada nerešene probleme u osiguranju.”
Posebna vrijednost knjige je i objavljena bibliografija na završnim stranicama knjige koju je pripremila
dr Jasmina Labudović Stanković, docentica na Pravnom fakultetu u Kragujevcu. Bibliografija daje pregled
autora i njihovih radova, odnosno drugih priloga koji
su objavljeni u Reviji za pravo osiguranja i u Zborniku
radova savjetovanja iz prava osiguranja na Paliću, u razdoblju od 2001. do 2012. godine. Također, navedeni su i
autori, kao i njihovi radovi koji su objavljeni u časopisu
Osiguranje i privreda iz 1971. godine povodom prvog
godišnjeg savjetovanja Udruženja za pravo osiguranja
Jugoslavije u organizaciji sekcije tog udruženja iz Srbije. Od praktične važnosti je i popis prijevoda direktiva
Europske unije koji su objavljeni u Reviji u razdoblju od
2006. do 2012. godine (ukupno 22 prijevoda direktiva),
a nalazi se na stranicama od 59. do 63.
Knjiga je namijenjena svima koji iskazuju interes
za pravo osiguranja, posebno pravnim znanstvenicima privatnoga prava, ali i pravnim povjesničarima.
No, knjiga je značajna i za pravne praktičare (advokate, suce, praktičare iz osiguranja) jer na jednom mjestu
pruža uvid u objavljenu bibliografiju koja im može pomoći u pronalaženju izvora za odgovore na pitanja koja
im se pojavljuju u njihovom radu.
Na kraju, treba čestitati svim autorima na uloženom trudu, kako bi jedno ovakvo djelo ugledalo svjetlo
dana jer pruža ogromnu količinu podataka, svjedočeći o povijesti jednog Udruženja koje je bilo, još uvijek
jest, a rezultati njegovog rada i njegove aktivnosti čvrsto obećavaju da će i dalje biti spiritus movens u razvoju
znanosti prava osiguranja na prostorima nekadašnje
Jugoslavije. Budući da smo posljednjih godina svjedoci
vrlo intenzivnog procesa razvoja prava osiguranja, očekujemo nastavak ove knjige mnogo prije nego što prođe
sljedećih pet desetljeća i tome se radujemo.
Dr Loris Belanić
Pravni fakultet Sveučilišta u Rijeci,
e-mail: [email protected]
63
2/2013
PRIKAZ KNJIGA / BOOKS REVIEW
64
Pojmovnik osiguranja
Glossary of Insurance Terms
Begriffswörterbuch derVersicherung
Autor: prof. dr Nebojša Žarković
Skonto, Novi Sad, 2013
Nedavno je iz štampe izašla knjiga „Pojmovnik osiguranja” koju je napisao naš cenjeni kolega, prof. dr Nebojša Žarković. U njoj je sažeto njegovo dugogodišnje
iskustvo u oblasti osiguranja. Ono se odnosi kako na
teoriju (držanje nastave iz osiguranja na nekoliko fakulteta i brojni objavljeni radovi u zemlji i inostranstvu),
tako i na praksu (dugogodišnji rad na rukovodećem
mestu u jednom od najvećih osiguravajućih društava u
Srbiji). Prikupljanjem i obrađivanjem pojmova iz osiguranja pisac se bavi neprekidno pune dve decenije.
Važno je istaći da su u ovom delu zastupljeni kako
izrazi koji se desetinama, pa i stotinama godina koriste u osiguravajućoj delatnosti, tako i noviji pojmovi,
koji su nastali ili su se počeli šire primenjivati od kraja
dvadesetog veka naovamo. Svoje mesto u „Pojmovniku
osiguranja” našlo je 3.014 odrednica na srpskom jeziku.
Svaka od njih je prevedena na engleski i nemački i potom sažeto obrazložena. U drugom delu knjige dati su
spiskovi od 3.773 pojma na engleskom i 3.515 pojmova na nemačkom jeziku, uz upućenje na odgovarajuće
srpske odrednice. Zainteresovani će iz knjige saznati,
recimo, kako se na srpski i nemački prevode engleske
reči sa kojima se često srećemo, kao što su ”solvency
margin” ili ”securitization”, šta obuhvata osiguranje od
više novorođenčadi, šta znači izraz uslovljena glavnica
i tako dalje.
Smatram značajnim to što su obuhvat ovog dela u
značajnoj meri opredelila što kretanja na savremenom
svetskom tržištu osiguranja, kao što su širenje evropskog unutrašnjeg tržišta osiguranja i primena smernica za osiguranje, razvoj drugačijih oblika prenosa
opasnosti, temeljno različitih od ustaljenog osiguranja
i reosiguranja, povezivanje osiguravajućih društava sa
bankama, razvitak upravljanja rizicima, brzi napredak
elektronskog poslovanja, korenite nadzorne promene u
osiguravajućoj delatnosti.
Na sadržinu ovog svojevrsnog rečnika, takođe, značajno su uticale izmene u srbijanskom zakonodavstvu
osiguranja su sticala tokom poslednjih desetak godina.
U tom vremenskom odseku doneti su Zakon o osiguranju, Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju,
Zakon o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima i brojni prateći spisi – odluke, pravilnici, uputstva, uredbe i smernice. Nesporan je i sve
veći uticaj društava u stranom vlasništvu na zbivanja na
domaćem tržištu osiguranja, pa, samim tim, i na jezik
ove delatnosti.
Uveren sam da će „Pojmovnik osiguranja” postati
nezaobilazno štivo za sve koji se sa različitih stanovišta
bave ovom delatnošću.
Prikaz: prof. dr Slobodan Jovanović,
e-mail: [email protected]
2/2013
OSIGURANJE U SVETU – VESTI / WORLD INSURANCE – NEWS
65
ŽIVOTNO OSIGURANJE: BIOMETRIJSKI
RIZICI
OD PRODAVCA OSIGURANJA DO
SAVETNIKA KLIJENTA
Razvoj proizvoda u prodaji biometrijskih polisa postala je „stvar koju rešava šef “. Ovaj zaključak proizlazi
iz studije koju je sprovela konsultantska kuća Tauers
Votson (Towers Watson) na zahtev kompanije za reosiguranje - Reinsurance Group of America (RGA). Prema
podacima iz 2011. godine, u razvoju proizvoda za osiguranje nege, života i osiguranja od nesposobnosti za
bavljenje profesijom, posebne komisije u kompanijama
za osiguranje (sastavljene od rukovodilaca) imale su
udeo od 41%, dok studija za 2012. godinu pokazuje da
je udeo komisija porastao na 54%. Procena jednog od
eksperata u agenciji Tauers Votson pokazuje da biometrijski rizici u životnim osiguranjima uživaju veći ugled.
U studiji je ispitano 29 kompanija za osiguranje čiji tržišni udeo, gledano prema bruto premijama, iznosi
38%. Odeljenja za marketing imaju (ponovo) veći uticaj
na razvoj proizvoda. Ove godine, 2013, ovako se izjasnilo 46% anketiranih kompanija, a u 2011. godini 38%.
Osiguravači prvenstveno razvijaju proizvode penzijske nege i alternativnih proizvoda za invaliditet. Za
obe oblasti četvrtina anketiranih navodi da planira u
sledeće dve godine proširenje ponude. Biće više ponude za osiguranje od rizika umanjenja zarade koje 12%
kompanija želi da uvede na tržište. U osiguranju od
nesposobnosti za obavljanje profesionalne delatnosti
proširenje ponude planira 11% anketiranih kompanija
i 10% samostalnih posredničkih kuća, a pri tome čitav
niz kompanija planira da ubuduće nudi biometrijske
proizvode kao dopunske proizvode. Očekuje se da će,
naročito u oblasti osiguranja od nezgode, biti promena
u načinu osmišljavanja proizvoda.
Pored činjenice da su određeni tržišni segmenti zasićeni, na nemačkom tržištu nema, na primer, jedne
vrste tzv. „posebne“ penzije za bolesne osobe, što je,
na primer, u Velikoj Britaniji, od 2007. godine postala
masovna redovna pojava koju su podsticale ustanove
za zaštitu potrošača. Naime, osiguravači života moraju
klijenta pre odlaska u penziju informisati o tome da bi,
u slučaju nastupanja zdravstvenih problema, mogli kod
drugog osiguravača dobiti veću penziju.
Osiguravači bi se morali sa dosadašnje kratkoročne
orijentacije na nove ugovore orijentisati na trajne poslove. Ovakva promena ugla posmatranja, pre svega se
odnosi na osiguravače koji su se orijentisali na ukupan
prihod. Ipak, inteligentno servisiranje klijenata može,
delom, da uravnoteži slabosti novih ugovora, a isto tako
efikasna prodaja može da dovede u ravnotežu opadajuće provizije. Konsultantska kuća Ben and Kompani
(Bain & Company) iz Bostona je objavila podatke svojih istraživanja i naglasila probleme koji nastaju na tržištu životnog i zdravstvenog osiguranja, gde su inače
provizije bile visoke. Osiguravačima će biti teško da
posrednicima obezbede visoke provizije. Suočavaju se
sa problemima sve manjeg broja dopunskih ugovora,
smanjenim prihodima od premija i većim zahtevima
za kapitalom. Jaka konkurencija i nepovoljna tržišna
situacija redukovala je poslovni rezultat mnogih osiguravača. Da bi opstali, potrebno je da smanje troškove
poslovanja, a pritom ne ugroze dugoročno i održivo
poslovanje.
Generalni cilj je održati dugoročnost poslovanja sa
klijentelom. Pri takvoj strategiji, zaključiti novi ugovor
sa klijentima nije uvek prioritet. Treba identifikovati uspešan način marketinga i prodaje, i sistematski ga proširivati – treba, naime, maksimalnim servisiranjem postići vezanost postojećih klijenata. U Ben end Kompani
kažu da se, zapravo, radi o zameni paradigmi, ako ne i
o pravoj revoluciji u prodaji osiguranja. Razmišljanje,
od sada, definitivno mora da bude dugoročno, treba da
nadvlada razumevanje klijenta, visoko stručno savetovanje, inteligentno prilagođavanje proizvoda klijentu,
kao i nove strukture nagrađivanja.
U prodajnom procesu svaki posrednik osiguranja
treba da postane efikasniji i na taj način prevaziđe situaciju smanjenja, kako broja novih ugovora tako i provizije. Mnogo više truda treba da uloži u upoznavanje
svog klijenta i pružanje usluga klijentu, a ovo je moguće
na većem stepenu profesionalizacije i standardizacije
celokupnog prodajnog procesa. Pojmovi kao „savetovanje” i „servisiranje klijenta” ne smeju više da budu samo
parola u kompaniji za osiguranje, već treba da budu u
fokusu osiguravača.
Središnje pitanje ostaje i dalje sistem provizija. Ranije su se provizije, gotovo isključivo, zasnivale na ostvarenom prometu po osnovu novih ugovora, bez obzira
na njihovu profitabilnost. Sada se menadžment osiguranja širom sveta bavi pitanjem nagrađivanja, gde s jedne strane treba da nagradi visoko stručno savetovanje, a
Izvor: http://www.versicherungsmagazin.de/index.
php;do=show/id=20508/alloc=195/site=vm, 18.4.2013.
2/2013
Osiguranje u svetu – Vesti / World insurance – News
66
s druge treba da preuzme „dobar rizik“ i sklopi profitabilan posao. Pritom bi mogli da budu honorisani uspesi
kao nizak storno, iskorišćavanje kapaciteta postojeće
klijentele ili niske kvote šteta kao rezultat individualnih
savetovanja.
Izvor: http://www.versicherungsmagazin.de/index.
php;do=show/id=20504/alloc=195/site=vm, 18.04.2013.
PREPOZNATI UBRZANJE KONJUNKTURE
Studija kompanije za osiguranje Alianc (Allianz) pokazuje sledeće: smanjenje društvenog bruto proizvoda
(u daljem tekstu: DBP) na kraju 2012. godine za 0,6%
uticalo je na ekonomsku situaciju u Nemačkoj u 2013.
godini. U četvrtom kvartalu 2012, DBP je bio niži za
0,3% nego sredinom te godine. Usled toga se u 2013.
godini može očekivati umeren rast DBP-a i pored oživljene konjunkture.
U prvom kvartalu 2013. nemačka privreda je lagano ojačala, a za celu godinu se prognozira prosečan
rast od 1%. U 2014. godini se, pod pretpostavkom da
se ne pojave snažniji šokovi, očekuje dalji rast, ocenjuju ekonomisti Alianca, i to u proseku 2,1%. Novčana
politika bi trebalo da ostane ekspanzivna, smanjiće se
pritisak na konsolidaciju troškova u važnim partnerskim zemljama, a tražnja na unutrašnjem tržištu i dalje
ima potencijal, i upravo ona treba da da pozitivne impulse u građevinarstvu i privatnoj potrošnji. Na realna
primanja i privatnu potrošnju uticaće rast primanja
zaposlenih, održiv rast zaposlenosti u preduzećima i
smanjenje porasta cena. Uprkos smanjenju DBP-a u četvrtom kvartalu 2012. godine, zaposlenost je krajem te
godine i početkom 2013. porasla. U februaru 2013. godine broj zaposlenih je, ne računajući sezonske radnike,
bio 0,7% veći u odnosu na isti mesec prethodne godine.
U svetlu pozitivnih konjunkturnih kretanja moglo bi
se očekivati jačanje tržišta rada. I kompanije za osiguranje očekuju da će se smanjiti nezaposlenost tokom
2013. i 2014. godine. Alianc zaključuje ni 2013. godina
neće biti laka. Ipak, treba reći da je učinjen značajan napredak u odnosu na ranije loše upravljanje sistemom,
iako procesi prilagođavanja nisu završeni. Misli se, pre
svega, na konsolidaciju javne potrošnje u industrijskim
zemljama, ali i potrebu strukturnih prlagođavanja na
nekim rastućim tržištima, što može da umanji dinamiku konjunkture. U Aliancu ipak postoji mišljenje da je
sposobnost mnogih ekonomija da se izbore sa privrednim šokovima, posebno kod razvijenih zemalja, veoma
ograničena.
Izvor: http://www.versicherungsmagazin.de/Aktuell/
Nachrichten/195/20509/Allianz-Studie-KonjunkturelleBeschleunigung-zu-erkennen.html, 15. 3. 2013.
KEPŽEMINI (CAPGEMINI): ŠESTI IZVEŠTAJ O
OSIGURANJU U SVETU
Kepžemini i EFMA su sa zadovoljstvom predstavili svoju šestu studiju − Svetski izveštaj za osiguranje
(World Insurance Report, u daljem tekstu: WIR), izrađenu na bazi ankete, koja je obuhvatila 41 državu, a intervjuisano je 114 izvršnih direktora. Dat je prikaz o stanju
na globalnom tržištu osiguranja, kao i o trudu kompanija za osiguranje na saniranju posledica finansijske
krize, smanjenju operativnih troškova i povećanju efikasnosti. Ove inicijative sada daju rezultate, mada su
tržišni uslovi i dalje surovi. Osiguravači se okreću povećanju prihoda i smanjenju troškova akvizicije koji se
uporno drže na visokom nivou. Prihodi najviše zavise
od toga koliko kompanije uspevaju da zadrže postojeće
klijente i steknu nove, prvenstveno uz korišćenje jeftinijih kanala direktne prodaje (internet i mobilni aparati), koji omogućavaju izbegavanje skupih posrednika.
Ove vrste mreža i kanala distribucije nisu od prednosti
samo za osiguravače. One su i kod klijenata na listi obaveznih načina komunikacije. Klijenti su već naviknuti i
na drugim područjima svakodnevnog života i rada na
komunikaciju „uvek i u svako vreme”.
Ovaj izveštaj razmatra kanale i preferencije klijenata osiguranja, analizirajući podatke Kepžeminijevog Indeksa iskustva potrošača – Customer Experience Index (u daljem tekstu: CEI). On je razvijen da bi se
stekla slika o tome kako klijenti vide kvalitet usluga, i
to u trodimenzionalnoj interakciji proizvod-mreže/
kanali-životni ciklus klijenta. Podaci su prikupljani
u Kepžeminijevoj anketi o mišljenju korisnika (Voice
of the Customer Survey) u kojoj se u 2012. godini više
od 16.500 klijenata izjasnilo da li je zadovoljno i koliko svojim osiguravačem. Pritom je fokus ankete bio na
važnosti određenih kanala za obavljanje različitih tipova transakcija i za različite tipove proizvoda. CEI je pokazao da je strategija odabira kanala ključna za sticanje
i servisiranje klijenta, a izveštaj još detaljnije istražuje
kako posebno mobilni uređaj zahteva od osiguravača
da zastane i iznova konstruiše integrisanu strategiju
višestruke distribucije. Izveštaj razmatra ovu strategiju
kroz prizmu Kepžeminijevog Modela multidistribucije
(Multidistribution Model), primenjenog prvi put u izveštaju WIR 2009.
Izvor: http://www.insurancehound.co.uk/abstract/worldinsurance-report-2013-16345, 11. 3. 2013.
2/2013
Osiguranje u svetu – Vesti / World insurance – News
SNIŽAVANJE KAMATA NA ŠTETU
PENZIJSKE ŠTEDNJE
Naslovna tema nemačkog lista Špigl (Spiegel) ove
nedelje jeste nastavak snižavanja kamata Evropske centralne banke (u daljem tekstu: ECB). Analize ukazuju
na to da se ovim merama ECB-a pogoršava finansijsko
stanje štediša u sferi starosnog zbrinjavanja.
Predsednik Udruženja ekonomije osiguranja Nemačke, Aleksander Erdland (Alexander Erdland), iznosi stav ovog udruženja o situaciji u kojoj se zbog politike
snižavanja kamata nalaze investitori kapitala i štediše
povodom starosnog zbrinjavanja, smatrajući da prvenstveno javnost mora da ima jasnija saznanja o ovim
tokovima i posledicama. On kaže: „Poslednjih nedelja
smo posebno kritikovali snižavanje kamata od strane
ECB-a upravo zato što idu na teret štediša povodom
starosnog zbrinjavanja i to sa osetnim posledicama –
2012. godine osiguravačima života prihodi su bili manji za 4 milijarde evra zbog promene kamata. Posledice
nisu loše samo po štediše u starosnom zbrinjavanju kod
nas, već se protežu i na druge zemlje. Slabije ekonomije
moraju da nastave sa reformskim naporima za konsolidaciju javne potrošnje i sa povećanjem konkurentske
sposobnosti. Bez ovih napora Evropa neće izaći iz krize,
kao ni bez brzog vraćanja kamata na nivo usklađen sa
tržištem. Strategija niskih kamata ECB-a je teška hipoteka za privatno starosno zbrinjavanje. Sada moramo
tražiti mehanizam izravnanja za životno i penzijsko
osiguranje. Životno osiguranje je kompleksnije od individualne štednje. Ono je rešenje kolektivnog osiguranja gde klijenti dele troškove, rizike i dobit. Tek ovakav
kolektivni pristup omogućava stabilne prinose i doživotne rente osiguranicima, pa i onda kada ga nije lako
objasniti. U širem društvenom smislu nema efikasnijeg
načina da se predstavi profil ove usluge.”
Na pitanje da li je švedski model rešenje, Aleksander
Erdland kaže: „U ovom modelu osiguranik snosi teret
tržišta kapitala u punom iznosu, nema ni doživotne
rente. Za sve Šveđane je osiguranje sa pokrićem kapitala obaveza, bez porodičnih dodataka i dodataka za lica
sa minimalnim primanjima. To su nedostaci u odnosu
na naš klasični Rister-model. Švedski model je jeftiniji,
ali to ne može da bude odlučujući argument ako pruža
lošiju naknadu.” Na pitanje da li stoji prigovor da se ulaganje u životno osiguranje ne isplati, tj. da je preskupo,
a dobit mala, odgovor glasi: „Imajući u vidu činjenice,
taj mi je predlog nerazumljiv: pri prosečnoj kamati
od 3,6% i ukupnom ukamaćenju od više od 4% teško
je naći drugi način ulaganja kapitala sa takvom dobiti.
Dobit u životnom osiguranju danas je manja nego ranije – to je tačno, ali je tako i u drugim vrstama ulaganja uz sličnu sigurnost. Takođe, ne stoji ni tvrdnja da se
privatno starosno zbrinjavanje više ne isplati. Državna
penzija je pod sve većim demografskim opterećenjem, i
u pokriću nedostatka ovog stuba privatno zbrinjavanje
nema alternativu.”
Izvor: http://www.gdv.de/2013/05/die-zinssenkungen-derezb-gehen-auf-kosten-der-altersvorsorgesparer/, 7. 5. 2013.
DRUGA DIREKTIVA O POSREDNICIMA
OSIGURANJA – RAZMIMOILAŽENJA U
POGLEDU PROVIZIJA
Nakon što se JURI, Odbor Evropskog parlamenta
za pravna pitanja, u martu 2013. godine izjasnio protiv odredbe u vezi sa objavljivanjem provizije za savetovanje o proizvodima osiguranja, to je krajem aprila
učinio i Odbor za unutrašnje tržište i zaštitu potrošača
(IMCO). U postupku donošenja Druge direktive o posrednicima osiguranja, za 10. septembar 2013. godine
zakazana je sednica Evropskog parlamenta radi usvajanja nacrta, a pre toga treba da se 27. maja izjasni još i
Odbor za ekonomska i monetarna pitanja. Direktivom
se, naime, samostalnim brokerima osiguranja ukida
pravo na proviziju za ugovore koje zaključe, a uvodi
pravo na honorar za obavljeno savetovanje klijenata. Po
mišljenju eksperata osiguranja, ideja je, na prvi pogled,
dobra, ali dubljim sagledavanjem dolazi se do zaključka
da bi posledice mogle biti dalekosežne. U želji da uštede
trošak savetovanja, klijenti bi se mogli odricati te usluge, a samostalni posrednici bi time mogli doći u veoma
nepovoljan položaj jer klijentu na raspolaganju stoje i
drugi kanali prodaje.
Johanes Mušik, direktor Evropskog krovnog udruženja nezavisnih finansijskih savetnika i finansijskih
posrednika (FECIF) i osnivač i rukovodilac Akademije
za posrednike u Beču (VermittlerAKADEMIE), iznosi i drugi problem, a to je obrazovanje i usavršavanje
posrednika osiguranja, odnosno koliko sati nastave i
stručnog usavršavanja će biti potrebno za priznanje
zvanja i koja će stručna usmerenja biti priznata, izražavajući istovremeno i nadu da će do 10. septembra sve
nejasnoće biti razjašnjene, takođe i uz pomoć ECOFINa, koji će kao stručno telo Saveta ministara usaglašavati
stavove sa Evropskim parlamentom u postupku usvajanja predmetne Direktive.
Izvor: http://www.asscompact.at/article/weiterer-euausschuss-stimmt-gegen-provisionsverbot-und-fuer-weicheoffenlegung-der-provisionen/im-blickpunkt/y/contentpool/548
61?prsidnt=475116, 9. 5. 2013.
Izbor i prevod: Nela Bukorović,
e-mail: [email protected]
67
2/2013
Osiguranje u svetu – Vesti / World insurance – News
68
ODGOVORNOST U SLUČAJU PREVARE I
OSIGURLJIVOST PREMA NEMAČKOM PRAVU
Prevara, interna ili eksterna može da košta neku
korporaciju milijarde dolara ili evra i da ima uticaja ne
samo na kompaniju već i na njene direktore i rukovodioce. Svaka zemlja ima svoj pristup transferu rizika.
Osiguranje od prevare
Osiguranje od prevare ili, tačnije, osiguranje usled
gubitka poverenja postojalo je u Engleskoj od 19. veka.
Međutim, sume osiguranja su bile veoma ograničene i
primenjivale su se samo na osobe navedene u polisi. U
toj formi ovo osiguranje je stiglo u Nemačku sredinom
20. veka. Od tada je pokriće stalno proširivano. Ono
sada uključuje, kao standard, sve voljne postupke koje
su izvršili zaposleni a koji se odnose na krađu novca i
robe, kompjutera i sistema za manipulaciju, kao i štete
koje su izazvane spoljnim upadima u kompjuterske sisteme.
Osigurane su finansijske štete izazvane kriminalnim radnjama, krađom, zbunjivanjem, prevarom
(uključujući kompjutersku prevaru), neovlašćeni transfer ili korišćenje poslovnih tajni i svi drugi namerni i
nemarni postupci, tj. postupci u gruboj nepažnji ili nemaru.
Ovo pokriće, takođe, uključuje i finansijske štete
prema trećim licima. Za treća lica na ime nadoknade
štete i sudskih troškova obično se izdvaja 5-20% sume
osiguranja.
Dok se prethodno rečeno, uglavnom, odnosi na štete
izazvane od strane zaposlenih, štete koje su izazvali oni
koji nisu zaposleni, odnosno spoljašnji faktori, takođe
su pokrivene. Ovo se obično odnosi na iskorišćavanje
podataka od strane trećih lica, gubitke koje izazovu
hakeri, oružane pljačke, krađe, krivotvorenje naloga
za plaćanje, proneveru izazvanu korišćenjem kreditnih
kartica i slično.
Bitno je uključiti klauzulu o nizu šteta kojom bi se
jasno definisalo da su pokrivene i tzv. piramidalne štete.
Ta klauzula se može proširiti tako što bi se opisala izvesna krivična dela kojima je ta korporacija izložena.
Osiguranje direktora i rukovodilaca
Osiguranje direktora i rukovodilaca zbog prevare
izaziva izvesne nedoumice jer prevara predstavlja voljni
postupak koji je isključen iz osiguranja od odgovornosti direktora i rukovodilaca. Ipak, osiguranje prevare i
odgovornosti rukovodilaca mogu se kombinovati ukoliko su kriminalna dela omogućena jer sistemi kontrole i zaštite korporacije nisu bili odgovarajući ili uopšte
nisu postojali. Ukoliko uzrok takvom propustu leži u
nemaru direktora i rukovodilaca neke kompanije, onda
je ovo pitanje za osiguranje odgovornosti direktora i rukovodilaca.
Kada su dve američke kompanije uvele osiguranje
direktora i rukovodilaca u Nemačkoj 1986. godine, u
Nemačkoj se javio jak otpor od strane nemačkih osiguravača i nadzornih organa. Oni su ovo osiguranje smatrali nepotrebnim.
Takav stav se promenio, naročito od 1990. godine,
ali princip na kome počiva tipična polisa osiguranja od
odgovornosti direktora i rukovodilaca ostaje osiguranik prema osiguraniku, a ne predstavlja pokriće za odgovornost prema trećoj strani.
Nemačko osiguranje od prevare štiti korporacije
od voljnih postupaka njegovih zaposlenih i određenih
spoljnih faktora. Nasuprot tome, nemačko osiguranje
od odgovornosti direktora i rukovodilaca štiti korporacije od propusta njihovih direktora koji su izazvali
finansijske gubitke korporaciji, ali se ne zasnivaju na
voljnim ili namernim postupcima ili propustima. Štaviše, osiguravač koji je obezbedio pokriće od prevare ima
pravo na subrogaciju prema onoj strani koja je to delo
izazvala, ali subrogacija može delovati i prema direktorima korporacije, ukoliko su oni nemarno prekršili
svoje organizacione obaveze.
Prihvatljiv način da se izbegnu dugotrajan spor oko
subrogacije i pregovori jeste da nemačke korporacije
kombinuju pokriće od prevare sa pokrićem od odgovornosti direktora i rukovodilaca kod istog osiguravača.
Izvor: https://www.captive.com/assoc/ferma/fermanewsletter-52.pdf, mart 2013.
OSIGURANJE UMETNIČKIH DELA U AZIJI
Uprkos rekordnom broju šteta u 2012. godini, tržište
osiguranja umetničkih dela je u usponu. Više cene za
visoku umetnost i sve veća potražnja od strane klijenata
iz Azije stvaraju nove poslovne šanse za Lojdove osiguravače.
Veća potražnja. – Tražnja za umetničkim delima je
doživela spektakularan rast u prethodnim godinama.
Povećanje bogatijeg sloja ljudi, naročito na tržištima u
razvoju, kao što su Indija i Kina, dovelo je do povećanja
cena i broja privatnih kolekcionara. Prema izveštaju
Najt Frenka (Knight Frank) za 2013. godinu, vrednost
umetničkih dela je porasla za 92% u prethodnih pet godina i 199% u poslednjih deset godina. ,,Ovo su uspešna
vremena za tržište umetnina”, kaže Džejms Maknoton
(James MacNaughton), preuzimač rizika vrednosnih
pošiljaka i umetničkih dela u kompaniji Askot Anderraiting (Ascot Underwriting). Još i dodaje: ,,Došlo je do
2/2013
Osiguranje u svetu – Vesti / World insurance – News
opšteg povećanja zahteva za osiguranjem umetničkih
dela od strane muzeja i organizatora izložbi, kao i od
strane galerija i prodavaca. Ovi zahtevi dolaze iz svih
delova sveta.”
Veća potražnja znači više cene. Kada je 2004. godine Pikasova slika Garçon à la Pipe (,,Dečak sa lulom”)
prodata za 104.2 miliona dolara, to je bilo prvo delo
koje je premašilo granicu od 100 miliona dolara. Međutim, mnoge slike su od tada postigle nove rekorde. U
martu ove godine Pikasova slika Le Rêve (,,San”) prodata je za 155 miliona dolara čime je postala najskuplje
prodato Pikasovo delo ikada. ,,Kako cene rastu, rastu i
odgovarajuće vrednosti umetnina u osiguranju koje su
u posedu privatnih i društvenih kolekcija”, objašnjava
Robert Korzinek (Robert Korzinek), preuzimač rizika za
umetnička dela u kompaniji Hiskoks (Hiscox). ,,Vrednost umetničkih dela na izložbama dela velike vrednosti se udvostručila od 2006. godine i sada lako može da
premaši milijardu dolara”, kaže on. ,,Većina kupaca su
privatni kolekcionari sa velikom strašću prema umetnosti”, kaže Korzinek, ,,ali u ovim teškim vremenima
mnogi su, takođe, počeli da cene vrednost svojih umetničkih dela”. Od finansijske krize, mnogi kolekcionari su ponovo procenili vrednost svojih dela i zatražili
korigovanje osiguranih suma ukoliko je to potrebno.
Na tržištima u razvoju, naročito onim u Aziji, uočena
je veća potražnja za umetničkim delima i osiguranjem
umetničkih dela. Filipo Guerini-Maraldi (Filippo Guerrini-Maraldi), šef odeljenja za umetnička dela u Lojdovom broker osiguranju Rk Harison (Rk Harrison),
kaže: ,,Mnoge informacije na tržištu umetnina utiču na
sve veće interesovanje za umetnost u Aziji. Na primer,
velika novost na TEFAF Mastriht (TEFAF Maastricht),
najvećem svetskom sajmu umetničkih dela koji je održan prošlog meseca, bila je u vezi sa odlukom da se taj
sajam u 2014. godini održi u Kini.” Guerini-Maraldi
objašnjava da ,,kako se sve više sajmova umetnina održava na tržištima u razvoju kao što je Kina, to stvara velike mogućnosti za Lojdove osiguravače, koji mogu da
obezbede veliki kapacitet za osiguranje koji zahtevaju
organizatori izložbi i sajmova, galerije i prodavci“.
Nova tržišta
,,Porast zahteva na azijskom tržištu predstavlja dobru priliku za Lojdove osiguravače”, kaže Korzinek.
,,Uspeh azijskih ekonomija omogućava i porast broja novih privatnih kolekcionara, kao i novih muzeja,
kolekcija i izložbi”, dodaje on. Međutim, nova tržišta
umetnina predstavljaju izvestan izazov za preuzimače
rizika. Kada je Hiskoks bio prvi osiguravač koji je uveo
osiguranje umetničkih dela u Indiji u 2007. godini, tada
nije postojala skoro nikakva infrastruktura, kao što
su kompanije koje obezbeđuju specijalno pakovanje
takvih pošiljki i kompanije koje se bave transportom
umetničkih dela, kao ni procenitelji šteta. Razumevanje profila rizika pojedinca koji je privatni kolekcionar,
takođe je jedan od izazova na novim tržištima. ,,Vodeći
princip kod preuzimanja rizika umetnina je da poznajete kolekcionara, a ključni izazov kada se preuzima u
osiguranje neko umetničko delo na tržištima u razvoju je da se izgradi, odnosno razume tržište osiguranja
umetničkih dela”, kaže Korzinek.
Cene osiguranja umetničkih dela su promenljive nakon što je izvršena isplata velikih naknada šteta prošle
godine. Pored toga, izvestan broj šteta za nezgodu i krađu nakon poplave izazvane uraganom Sandi (Sandy),
izazvao je štete mnogim galerijama i prodavcima u Njujorku. ,,Verovatno je da će se tržište suočiti sa izvesnim
promenama zbog uragana Sandi”, kaže Guerini-Maraldi. ,,Oluja je zgrabila veliki deo premijskog prihoda sa
tržišta osiguranja umetničkih dela jer su štete iznosile
više od 300 miliona dolara, što predstavlja oko polovinu
ukupne godišnje premije na globalnom nivou”, kaže on.
,,Nakon dužeg perioda sve manjeg sniženja cena, premijske stope su se sada stabilizovale. Došlo je čak i do
umerenog povećanja premijskih stopa nakon uragana
Sandi”, kaže Korzinek.
Izvor: www.lloyds.com, maj 2013. godine
PREUZIMAČI RIZIKA IZ ŠVAJCARSKE ODBILI
ZAKON O UGOVORU O OSIGURANJU
Preuzimači rizika iz Švajcarske nezadovoljni su zbog
izmene Zakona o osiguranju i nadaju se da neke promene ipak neće stupiti na snagu. ,,Uvođenje mogućnosti
da se zahtevi za naknadu štete podnose neposredno osiguravaču koji je izdao polisu osiguranja od odgovornosti može da postane pravi problem za preuzimače rizika
i kupce osiguranja”, rekao je Kurt Šiser (Kurt Schiesser),
šef osiguranja u kompaniji Migros (Migros) za vreme
održavanja godišnje skupštine švajcarskog Udruženja
za osiguranje i upravljanje rizicima. Sadašnji sistem u
Švajcarskoj funkcioniše onako kako je i očekivano. Da
bi dobila nadoknadu štete, osigurana strana mora da
podnese zahtev strani za koju smatra da je odgovorna.
Ukoliko se utvrdi odgovornost druge strane, tj. određene kompanije, ona će morati da plati nadoknadu direktno a onda da podnese odštetni zahtev kompaniji za
osiguranje. Kada izmenjen Zakon o osiguranju stupi
na snagu, oštećena strana će imati pravo da se obrati
direktno osiguravaču i njemu odmah podnese odštetni
zahtev. Ovo se nije baš dopalo švajcarskim preuzimačima rizika.
,,Oštećene strane bi tada imale direktan uticaj na
naše osiguranje od odgovornosti. Mislim da treba pre-
69
2/2013
Osiguranje u svetu – Vesti / World insurance – News
70
pustiti kompanijama da odluče da li žele da osiguraju
svoje rizike odgovornosti ili ne”, rekao je gospodin Šiser
skupštini Udruženja u Pfefikonu (Pfäffikon) blizu Ciriha prošlog meseca.
Izvor: www.commercialrisk.com, mart 2013.
Izbor i prevod: Aleksandra Nikolić,
e-mail: [email protected]
2/2013
IZ RADA UDRUŽENJA I DRUŠTAVA ZA OSIGURANJE / ACTIVITIES OF
THE ASSOCIATION AND INSURANCE COMPANIES
Prof. dr Jovan SLAVNIĆ
Govor predsednika Udruženja za pravo osiguranja Srbije
na otvaranju XIV godišnjeg savetovanja,
Aranđelovac, 19–21 april 2013.
Poštovane i drage koleginice i kolege, dame i gospodo,
Otvarajući 14. godišnje Savetovanje Udruženja za
pravo osiguranja Srbije, koje ove godine prvi put organizujemo zajedno sa Udruženjem osiguravača Srbije,
koje nas na mnogim poljima rada podržava i finansijski
pomaže, želim da vašu pažnju sasvim kratko usredsredim na nekoliko koncepata koje dosledno ostvarujemo
održavanjem ovih naših godišnjih skupova na koje smo
ponosni.
Na prvom mestu to je sprovođenje transparentnosti,
na čemu insistira EU, i to tako što na savetovanjima razgovaramo o našim zajedničkim regionalnim i evropskim problemima prava osiguranja o pitanjima osiguranja koja su u vezi s pravom osiguranja. Cela Evropa
se trudi da postigne ekonomsku, socijalnu, kulturnu i
druge oblike integracije. Mi ove naše godišnje skupove vidimo kao mesto gde ostvarujemo koncept jedne
strukovne i naučne međunarodne integracije, mesto na
kome integrišemo pravo osiguranja u evropski okvir, u
odnosu na koje, smatramo, nema ozbiljnijih u regionu,
na šta smo takođe ponosni.
Ponosimo se i time što smo posvećeni saradnji sa
svim domaćim i evropskim autoritetima u oblasti osiguranja i što smo zahvaljujući tome obezbedili da veći
broj vrunskih evropskih eksperata za pravo osiguranja
redovno uzima učešće na njima i da je prihvatio članstvo u Redakcionom odboru međunarodnog časopisa
koji izdajemo - Evropske revije za pravo osiguranja.
Ponosimo se i time što na ovim našim godišnjim
savetovanjima, pokušavamo da budemo predvodnici
procesa obnove profesionalne i naučne saradnje u domenu prava osiguranja u eks-JU regionu. To čini da
smo u civilizacijskoj prednosti u odnosu na ostale pravničke strukovne i naučne organizacije u oblasti prava
osiguranja u regionu.
Ponosni smo i na to što na našim savetovanjima
uspevamo da održimo misiju da budemo reperna pro-
fesionalna organizacija stručnog i naučnog kvaliteta u
oblasti osiguranja u Srbiji.
Smatramo da zbog toga što u Srbiji trajno radimo
na stvaranju i integraciji prava osiguranja i drugih s
pravom povezanih pitanja nauke osiguranja u evropski
okvir, već imamo značajno mesto u istoriji osiguranja
Srbije. I to nas čini ponosnim.
Ovom prilikom želim da se zahvalim Udruženju
osiguravača Srbije, onim našim malobrojnim društvima za osiguranje koja smo naznačili kao donatore savetovanja, inostranim članovima Redakcionog odbora
Evropske revije za pravo osiguranja i angažovanim pojedincima u Udruženju za pravo osiguranja Srbije na
njihovom velikom zalaganju da se održi ovogodišnje
savetovanje i na datom doprinosu da ostvarimo rezultate na koje smo ponosni.
Mi smo u Udruženju za pravo osiguranja Srbije uvereni da ćemo punim jedrima nastaviti plovidbu istim
putem i pod vođstvom mlađe generacije članova uprave
Udruženja koju ćemo danas izabrati na Skupštini Udruženja, i to izborom prof. Slobodana Jovanovića za novog
predsednika Udruženja. Docenta Jasminu Labudović
Stanković smo pre neki dan na sednici Upravnog odbora izabrali za novog glavnog urednika Evropske revije za
pravo osiguranja. Naš put ćemo nastaviti i uz nesebičnu
pomoć Udruženja osiguravača Srbije, onih pojedinih domaćih društava za osiguranje koja su nas do sada pomagala i uz veliko zalaganje prof. Pierpaolo Marana (Pierpaolo Marano), zamenika glavnog urednika Evropske revije
za pravo osiguranja i ostalih inostranih članova Redakcionog odbora našeg časopisa, inače vodećih ličnosti u
svetskom i evropskom Međunarodnom udruženju za
pravo osiguranja, poznatom po akronimu AIDA.
U nadi da ćete prepoznati naše prijateljstvo i toplinu pažnje koju ćemo vam posvetiti tokom savetovanja,
svim učesnicima savetovanja želim dobrodošlicu i prijatan boravak u ovom pitomom i lepom kraju Srbije.
19. aprila 2013.
71
72
IZ RADA UDRUŽENJA I DRUŠTAVA ZA OSIGURANJE / ACTIVITIES OF
THE ASSOCIATION AND INSURANCE COMPANIES
2/2013
Doc. dr Jasmina LABUDOVIĆ STANKOVIĆ*
Preventivne mere – odgovori na upitnik povodom XIV svetskog
kongresa Međunarodnog udruženja za pravo osiguranja
(AIDA) koji će se održati u Rimu od 29. 9. do 2. 10. 2014. godine
(Mere koje treba da preduzme osiguranik kako bi izbegao nastupanje osiguranog slučaja
ili kako bi ublažio gubitke nastale usled osiguranog slučaja)
• Koncept i različite vrste mera prevencije.
Generalni koncept: odredba u zakonu, ili klauzula
u ugovoru o osiguranju, šta se zahteva od osiguranika
ili osiguranog pre nego što se osigurani slučaj dogodi ;
da li treba da izvrši ili ne određene radnje da se izbegne
ili spreči nastanak osiguranog slučaja, da bi se izbeglo
pogoršanje ili proširenje rizika ili da se ublaži gubitak
kada se osigurani slučaj dogodi.
O prevenciji u osiguranju u Srbiji odredbe se mogu
naći u zakonima, ali mogu biti predviđene i u ugovoru
o osiguranju, tj. opštim uslovima osiguranja osiguravača koji su sastavni delovi ugovora o osiguranju, tarifama
premija i pravilniku o preventivi društava za osiguranje.
Odredbe o prevenciji nalaze se u Zakonu o obligacionim odnosima, Zakonu o osiguranju, Zakonu o obaveznom osiguranju u saobraćaju, Zakonu o zaštiti od požara i Zakonu o protivgradnoj zaštiti.
Po pravilu, preduzimanje preventivnih mera predstavlja obavezu osiguranika. S tim u vezi, i zakonom, ali
i opštim uslovima osiguranja može biti predviđeno da
osiguranik preduzme neophodne preventivne mere. Preduzimanje preventivnih mera može predstavljati i obavezu osiguravača, ali samo ako se tako ugovori, tj. ako se
njegova obaveza konkretizuje u ugovoru (preduzimanje
mera za odbranu od grada, ugrađivanje protivpožarne
instalacije).
S druge strane, osiguravač može da obezbedi sredstva
za preduzimanje preventivnih mera, što predstavlja sastavni deo njegove delatnosti i što njemu ide direktno u
korist, budući da snosi posledice realizacije osiguranog
slučaja, tj. budući da je njegova obaveza da nadoknadi
nastalu štetu. Po pravilu, osiguravač očekuje od osiguranika da preduzme preventivne mere.
Preventivne mere, shodno propisima Republike Srbije,
preduzimaju se da bi se izbegao, odnosno sprečio osigura*
Docent, Univerzitet u Kragujevcu, Pravni fakultet, Kragujevac, e-mail: [email protected]
ni slučaj. Određene radnje se preduzimaju i kada osigurani slučaj nastane kako bi se ograničile štetne posledice.
Zakonom o obligacionim odnosima u članu 926
predviđena je obaveza osiguranika da preduzme propisane, ugovorene, kao i ostale mere neophodne da se spreči nastupanje osiguanog slučaja. Osim toga, pomenuti
zakon predviđa i sankciju za nepoštovanje prethodno
navedene obaveze. Sankcija se sastoji u tome da ukoliko osiguanik ne ispuni obavezu sprečavanja osiguranog
slučaja ili obavezu spasavanja, a za to ne postoji opravdanje, obaveza osiguravača se smanjuje za onoliko koliko
je nastala veća šteta zbog tog nesipunjenja (član 926, stav
1 i stav 4). Iz ovakve zakonske odredbe može se zaključiti da je osiguranik dužan da preduzima ne samo ugovorene, već i sve ostale potrebne mere. Isto tako, može se
zaključiti da je osiguranik dužan da preduzme mere pre
nastanka osiguranog slučaja kako bi se osigurani slučaj
sprečio. S druge strane, posle nastanka osiguranog slučaja, osiguranik mora učiniti sve što je u njegovoj moći da
se ograniče štetne posledice nastalog događaja.
Zakonom o obligacionim odnosima u članu 926 (stav
2 i stav 3) predviđeno je da je osiguravač dužan da nadoknadi troškove, gubitke, kao i druge štete prouzrokovane
razumnim pokušajem da se otkloni neposredna opasnost
nastupanja osiguranog slučaja, kao i pokušajem da se
ograniče njegove štetne posledice, pa i onda kada su ti pokušaji ostali bez uspeha, pa čak i ukoliko ova naknada,
zajedno sa naknadom štete, prelazi svotu osiguranja.
Opšti uslovi osiguranja imovine domaćih osiguavača
sadrže prethodno navedeni član 926 Zakona o obligacionim odnosima.
U Zakonu o osiguranju Srbije nalaze se odredbe o
preventivi u pojedinim članovima. Tako, u članu 2, stav
2, predviđeno je da se poslovi osiguranja odnose na zaključivanje i izvršavanje ugovora o osiguranju i preduzimanje mera za sprečavanje i suzbijanje rizika koji ugrožavaju imovinu lica.
2/2013
Preventivne mere – odgovori na upitnik povodom XIV svetskog kongresa Međunarodnog...
U članu 106 Zakona o osiguranju, koji se odnosi na
premiju osiguranja, u stavu 2 pomenutog člana, predviđeno je da se funkcionalna premija sastoji od tehničke
premije, a može sadržati i doprinos za preventivu, ako je
uračunat u premiju osiguranja.
Na osnovu navedenog člana 106 Zakon o osiguranju,
ne proizilazi obaveza društava za osiguranje da osnuju
fond preventive, ali nezavisno od toga društva za osiguranje identifikuju, procenjuju i mere rizike kojima su
izloženi i upravljaju tim rizicima, kako ne bi ugrozili
imovinu i poslovanje.
Međutim, u Zakonu o obaveznom osiguranju u saobraćaju u članu 45 stav 4 navodi se da je društvo za osiguranje dužno da 1,2% bruto premije osiguranja od autoodgovornosti izdvoji kao deo preventive i da kvartalno
uplaćuje na poseban račun za uvođenje, funkcionisanje i
unapređenje sistema za praćenje, kontrolu i regulisanje
saobraćaja – video nadzor nad putevima. Društva za
osiguranje će pomenuta izdvajanja vršiti u roku od pet
godina. Ovako akumulirana sredstva koriste se u skladu
sa zakonom kojim se uređuje bezbednost saobraćaja na
putevima.
Zakon o zaštiti od požara, pored drugih načela, počiva i na načelu prevencije (član 8). Prevencija zaštite od
požara obezbeđuje se planiranjem i sprovođenjem preventivnih mera i radnji kako bi se sprečilo izbijanje požara, s tim da se u slučaju izbijanja požara, rizik po život
i zdravlje ljudi i ugrožavanje materijalnih dobara, kao
i ugrožavanje životne sredine svede na najmanju moguću meru i požar ograniči na samom mestu izbijanja. Na
više mesta zakon konkretizuje načelo prevencije. Primera
radi, u članu 40 predviđene su posebne preventicne mere
u objektima visokogradnje, dok je u članu 43 predviđeno
da uređaji za gašenje požara moraju da se održavaju u
ispravnom stanju. Na više mesta zakon konkretizuje načalo prevencije.
Pravilnikom o preventivi predviđa se način korišćenja
sredstava preventive u funkciji zaštite imovine i lica (u
domenu neživotnih osiguranja). Takođe, pravilnikom se
predviđa da se sredstva preventive izdvajaju iz funkcionalne premije, namenskog izdvajanja iz dobiti kompanije, kamate na plasirana i deponovana sredstva preventive.
А) Molim vas, dajte primere, praveći razliku
– Između vrsta osiguranja (npr. životnih i neživotnih / imovina i odgovornost).
Osiguranje života
U osiguranju života ne postoji obaveza osiguranika ni
osiguravača da preduzimaju preventivne mere i tako uti-
ču na smanjenje rizika koji je predmet osiguranja (smrt
osiguranika). Osiguravač nema obavezu ni da izdvaja
deo premije za preventivu.
Neživotna osiguranja
Na primer, kod osiguranja od požara, osiguranik treba da ima aparate za gašenje požara.
Da bi se sprečila krađa, neophodno je da osiguranik
poseduje alarmne uređaje, video nadzor, i sl. Kada je šteta prouzrokovana usled požara, eksplozije, krađe, provalne krađe, razbojništva ili saobraćajne nezgode, kao i u
drugim slučajevima predviđenim propisima, osiguranik
je dužan da štetu prijavu nadležnom organu unutrašnjih
poslova. Takođe, obaveza je osiguranika da do dolaska
predstavnika osiguravača na lice mesta ne promeni stanje uništene ili oštećene stvari, osim ako je to u javnom
interesu, odnosno zbog umanjenja ili sprečavanja veće
štete, odnosno radi nastavljanja proizvodnog procesa.
Kod obaveznog osiguranja od odgovornosti, obaveza
je osiguranika ili lica kome je vozilo povereno na upravljanje da u slučaju nezgode izazvane upotrebom motornog vozila ili u kojoj je učestvovalo motorno vozilo, preduzme sve mere kako bi se umanjile štetne posledice.
• Prema prirodi mera i vremenu kada mere moraju
biti preduzete (odmah, stalno, sukcesivno).
Neke preventivne mere moraju biti preduzete odmah
(na primer, vakcinacija životinja), budući da u nekim
slučajevima mogu biti uslov za zaključenje ugovora o
osiguranju. Osim toga, preventivne mere se preduzimaju
stalno (na primer, osiguranik sa osiguranim životinjama
postupa pravilno, mora ih uredno hraniti i sl.).
Opštim uslovima osiguranja osiguraniku može biti
ostavljen rok za preduzimanje preventivnih mera. Kada
nastane osigurani slučaj, osiguranik će biti dužan da odmah preduzme sve ugovorene i neophodne mere da bi se
sprečile veće štetne posledice.
Ako je sa osiguranikom ugovoren ili mu je određen
rok do kog se moraju preduzeti mere za sprečavanje
ostvarenja ili povećanja opasnosti, naknada se osiguraniku isplaćuje i onda kada je osigurani slučaj nastao do
isteka ugovorenog roka, i ako je šteta u uzročnoj vezi sa
ugovorenim, propisanim, odnosno određenim mu zaštitnim merama.
B) Zakonska obaveza, zajedničko pravo ili ugovorna obaveza. Navedite primere i razliku između:
– Zakona ili opštih obaveza kojima se zahteva od
osiguranika da preduzmu preventivne mere
Zakonom o obligacionim odnosima u članu 926
predviđena je obaveza osiguranika preduzme propisane,
ugovorene, kao i ostale mere neophodne da se spreči nastupanje osiguanog slučaja. Osim toga, pomenuti zakon
73
2/2013
JASMINA LABUDOVIĆ STANKOVIĆ
74
predviđa i sankciju za nepoštovanje prethodno navedene
obaveze. Sankcija se sastoji u tome da ukoliko osiguanik
ne ispuni obavezu sprečavanja osiguranog slučaja ili obavezu spasavanja, a za to ne postoji opravdanje, obaveza
osiguravača se smanjuje za onoliko koliko je nastala veća
šteta zbog tog nesipunjenja (član 926, stav 1 i stav 4).
• Ugovornih odredbi (propisanih od osiguravača ili
stručnog lica)
Opštim uslovima osiguranja, takođe se predviđaju
obaveze osiguranika da preduzme propisane, ugovorene,
kao i ostale mere neophodne da se spreči nastupanje osiguranog slučaja. Posle nastanka osiguranog slučaja, osiguranik mora preduzeti sve što je u njegovoj moći da se
ograniče štetne posledice nastalog događaja.
Uslovima osiguranja obaveze osiguranika da preduzme preventivne mere su konkretizovane u odnosu na zakonske obaveze. Tako na primer, kod osiguranja životinja
opštim uslovima osiguranja se predviđa da osiguravač
može postaviti kao uslov za zaključenje ugovora preduzimanje određenih zaštitnih mera u skladu sa zdravstvenim
stanjem životinja ili bilo kojim drugim prilikama kraja
u kojima se životinje nalaze kako bi se sprečio nastanak
štete. Ako postoji opasnost od zaraze, može se zahtevati
vakcinacija životinja, kako pre zaključenja ugovora, tako
i tokom njegovog trajanja. Troškove vakcinacije snosi osiguranik. Osiguranik je dužan da o svom trošku, na zahtev
osiguravača, preduzme zaštitne mere protiv parazitskih
i drugih bolesti kojima su osiguranje životinje izložene u
odnosnom kraju, i to kako pre zaključenja ugovora, tako
i tokom njegovog trajanja. Prema specijalnim prilikama
pojedinih krajeva gde postoje opasnosti za nastajanje
osiguranog slučaja (vukovi i dr.), osiguranik je dužan da
preduzme potrebne mere o svom trošku protiv takvih opasnosti. Osiguranik je dužan da sa osiguranim životinjama postupa pravilno, da ih uredno drži, hrani i razumno
iskorišćava, kao i da preduzima sve potrebne mere da bi se
izbeglo nastajanje osiguranog slučaja na životinjama. On
je dužan da se pridržava svih ugovorenih odredbi čija je
svrha da se spreči i ograniči povećanje opasnosti i sačuva
zdravstveno stanje životinje i izvršava sve mere koje nadležni organi propisuju ili preduzimaju radi zaštite zdravlja
životinja. Osim toga, dužan je da kod osguranih životinja
vrši ekonomsko škartiranje zakržljalih, starih i za dalje držanje neprikladnih životinja.
Osiguravač ima pravo da vrši kontrolu preduzimanja
preventivnih mera.
Uslovima osiguranja, odnosno ugovorom mogu biti
predviđeni rokovi za preduzimanje preventivnih mera.
• Načini i stepen saradnje između osiguravača i
osiguranika
Kako osiguravač podstiče osiguranika da preduzme
preventivne mere:
– Uticaj na premije
Sistemom bonus-malus. Popusti na premiju mogu se
dobiti ukoliko osiguranik preduzme preventivne mere,
na primer nabavi aparate za gašenje požara, alarmne
uređaje, video kamere i sl. Takođe, važan uslov da bi se
odobrili popusti je da se pomenuti uređaji održavaju u
ispravnom stanju.
Tarifama premija predviđaju se doplatci na premiju ukoliko osiguranik ne primeni propisane preventivne
mere.
– Plaćanje troškova (na primer, deli se između osiguravača i osiguranika)
Zakonom o obligacionim odnosima u članu 926 predviđeno je da je osiguravač dužan da troškove, gubitke,
kao i druge štete prouzrokovane razumnim pokušajem
da se otkloni neposredna opasnost osiguranog slučaja,
kao i pokušajem da se ograniče njegove štetne posledice,
pa i onda kada su ti pokušaji ostali bez uspeha, pa čak i
ukoliko ova naknada, zajedno sa naknadom štete, prevazilazi svotu osiguranja.
– Ostalo
Posebnim uslovima osiguranja može biti predviđeno
da se ne mogu osigurati pojedini delovi kuće od požara
(na primer, samo krov), već cela kuća. Na ovaj način se
osiguranik stimuliše da preduzme preventivne mere.
• Tehnike koje se koriste ili se zahtevaju po zakonu
za sprovođenje preventivnih mera
• Deklaracija rizika, uslovi za osiguranje, isključenja,
obaveze, garancije, itd.
Posebnim uslovima osiguranja može biti predviđeno
da se ne mogu osigurati pojedini delovi kuće od požara
(na primer, samo krov), već cela kuća.
Opštim uslovima za osiguranje robe u kopnenom
prevozu, predviđa se, između ostalog, da su iz osiguranja isključeni: gubitak, oštećenje ili trošak nastao usled
neodgovarajućeg ili nedovoljnog pakovanja ili nepripremljenosti osiguranog predmeta za prevoz; kao i gubitak,
oštećenje ili trošak nastao zbog upotrebe neprikladnog
vozila ili kontejnera za podoban i siguran prevoz osiguranog predmeta, kada je osiguraniku ili njegovom predstavniku ta okolnost bila poznata u momentu ukrcaja u
vozilo ili kontejner.
• Da li postoji uslov o uzročno-posledičnoj vezi između kršenja obaveze (nepreduzimanja preventivnih
mera) od strane osiguranika i osiguranog slučaja?
Da. Na primer, obaveza osiguravača na naknadu
štete se smanjuje ukoliko osiguranik ne ispuni obavezu
sprečavanja nastupanja osiguranog slučaja ili obavezu
2/2013
Preventivne mere – odgovori na upitnik povodom XIV svetskog kongresa Međunarodnog...
spasavanja, a za to ne postoji opravdanje. Obaveza osiguravača se smanjuje za onoliko koliko je nastala veća
šteta zbog tog neispunjenja.
• Sankcije
• Oslobađanje od odgovornosti osiguravača kada se
desio osigurani slučaj? Ili smanjenje osiguranje sume?
Prestanak ugovora o osiguranju? Ostalo?
Ukoliko osiguranik ne ispuni obavezu sprečavanja osiguranog slučaja ili obavezu spasavanja, a za to ne postoji
opravdanje, obaveza osiguravača se smanjuje za onoliko
koliko je nastala veća šteta zbog tog neispunjenja (član
926, stav 1 i stav 4 Zakona o obligacionim odnosima).
Osiguravač je u obavezi samo da vrši kontrolu da li su
preduzete preventivne mere (bilo da je reč o ugovorenim
ili propisanim), s tim što se u sudskoj praksi obavljanje
kontrole tretira isključivo kao pravo osiguravača, ali ne i
obaveza. Iz toga proizilazi da se osiguravačeva odgovornost ne može temeljiti na činjenici da nije vršio kontrolu
u pogledu toga da li je osiguranik preduzeo sve neophodne mere. Treba dodati da ne postoje ni sankcije za osiguravača ukoliko nije predvideo preduzimanje preventivnih
mera prilikom zaključenja ugovora o osiguranju.
• Da li su takve sankcije nametnute ili zabranjene zakonom, ugovorom, odnosno od stane suda?
Sankcije su predviđene zakonom, ali i opštim uslovima osiguranja, odnosno ugovorom. Takve sankcije nisu
zabranjene niti zakonom, niti ugovoro, niti od strane
suda.
• Teret dokazivanja
• Da li osiguranik mora da dokaže da je ispunio svoju obavezu? ili
• Da li osiguravač mora da dokaže povredu od strane osiguranika?
Ko snosi teret dokazivanja u pogledu ispunjenja obaveze primene mera preventive ili povrede ove obaveze
nije propisano zakonima i drugim propisima kojima se
uređuje privatno osiguranje niti uslovima osiguranja.
Stoga se na ovo pitanje primenjuju opšta pravila o teretu
dokazivanja sadržana u članu 231 Zakona o parničnom
postupku. Pojednostavljeno rečeno, osiguranik mora da
dokaže da je ispunio svoju obavezu u pogledu primene
mera preventive, a osiguravač da dokaže da je osiguranik
povredio obavezu u pogledu primene mera preventive.
75
2/2013
BIBLIOGRAFIJA / BIBLIOGRAPHY
76
ODABRANE KNJIGE / SELECTED
BOOKS
Karl-Otto Bergmann, Michael Bücken, Hubert W.
van Bühren, Vicki Irene Commer, Henning C. Ehlers,
Erich Hartmann, Knut Höra, Katharina Johannsen,
Carsten Laschet, Tobias Lenz, Thomas Markert, Klaus
Schneider, Arno Schubach, Konstantinos Theodoridis,
Jan Therstappen, Priručnik za pravo osiguranja
(Handbuch Versicherungsrecht), 2012,
5. izdanje, izdavač: Deutscher Anwaltverlag & Institut
der Anwaltschaft GmbH bon, ISBN 978-3-8240-11964, strana 3008, cena 154,00 €
Ovaj priručnik je idealna pomoć advokatima u pravu osiguranja. U uvodnom delu je predstavljena sistematika i sudska praksa reformisanog prava o ugovoru
o osiguranju, nakon čega se izlaže materija iz dvadeset
pet grana osiguranja. Autori su iskusni advokati i rukovodioci kompanija za osiguranje. Osim relevantne,
obimno prikazane sudske prakse, u knjizi se nalaze ček
liste za obradu predmeta po mnogobrojnim pitanjima,
obrasci žalbi, uslovi osiguranja itd.
Stickel-Wolf, Christine, Wolf, Joachim: Naučni radovi
i tehnike učenja (Wissenschaftliches Arbeiten und
Lerntechniken), 7. aktuelizovano i prerađeno izdanje,
Springer-Verlag GmbH, Heidelberg, 2013, ISBN 9783-658-01713-2, strana 387, cena 30,83€
Publikacije o izradi naučnih radova često se odnose
na čisto tehničke i formalne aspekte izrade rukopisa, ali
uspešne osnovne studije, a posebno i dalje obrazovanje,
zahtevaju sistematičan i ciljno orijentisan postupak. Ova
knjiga se bavi spektrom pitanja izrade naučnog rada na
pregledan, stručan i svrsishodan način, nudeći niz korisnih saveta. Zastupljena područja su ažuriranje izvora na
Internetu, dopuna odeljaka sa akcentom na društveno
umrežavanje na fakultetu i uopšte tokom studija, predstavljene su mogućnosti i granice virtuelnih predavanja,
kao i platformi učenja i nastave na Internetu. Posebna
tema ličnog menadžmenta znanja obuhvata savete za
racionalno čitanje, aktivno slušanje, pregledno i jasno
zapisivanje, ciljni rad u grupama. Tema sastavljanja rada
obuhvata tip rada, planiranje projekta, izbor i pribavljanje literature, raščlanjivanje, empirijska istraživanja, sastavljanje rukopisa i objavljivanje rada.
Ciljne grupe koje ova knjiga može zanimati su, kako
studenti svih naučnih ustanova, tako i svi oni koji uvažavaju i primenjuju doživotno učenje.
Andreas Eckstein (izdavač i urednik), Axel Liebetrau:
Osiguranje i inovacije (Insurance & Innovation), 2013,
Verlag Versicherungswirtschaft GmbH, Karlsruhe,
ISBN: 978-3-89952-703-2, strana 200, cena 22,00 EUR
Osiguranje je neprestano izloženo novim zahtevima. Političke pretpostavke, demografske promene sa
tendencijom starenja stanovništva, zaključivanje osiguranja onlajn (online), promena čitavih prodajnih
modela u osiguranju – samo su primeri takvih zahteva.
Orijentacija na budućnost i održivo poslovanje zahteva
aktivno i brižljivo snimanje okruženja da bi se uočile
promene, odnosno njihovi trendovi. Nadalje, potrebna je spremnost da se prihvate novi proizvodi, usluge
i načini prodaje, kako bi se tako uočeni trendovi mogli
pozitivno koristiti.
U ovom, trećem, tomu edicije Osiguranje i inovacije
nalazi se i 15 zanimljivih priloga u kojima je pokazano kako se kreatori i rukovodioci u kompaniji mogu
uhvatiti u koštac sa novim trendovima, kako ih mogu
uklopiti u poslovne strategije i pretvoriti u rešenja konkurentna na tržištu i obezbediti trajnost za buduća vremena. Sve je ovo prikazano na nizu primera iz prakse
kompanija za osiguranje. Autori su imali za cilj da podstaknu kompanije na nove trendove i na poslovanje iz
drugačijeg ugla. Knjiga je posebno zanimljiva za rukovodioce iz sektora osiguranja i bankarstva, spremne na
inovativno i kreativno razmišljanje.
Peter Koch, Versicherungswirtschaft, 2013, Verlag
Versicherungswirtschaft GmbH, Karlsruhe, 7. izdanje,
ISBN: 978-3-89952-702-5, strana 392, cena 29,00 €
Već sedmo izdanje ove knjige odavno poznatog publiciste prof. dr Petera Koha (Peter Koch) koji je, između
ostalih publikacija, autor „Istorije ekonomije osiguranja u Nemačkoj“, postalo je standardno delo u predstavljanju celokupne teorije i prakse osiguranja. Već gotovo
trideset godina koristi se u obrazovanju u osiguranju:
za stručno usavršavanje, za redovne studije, za doškolovanje onih koji žele da pređu u branšu osiguranja.
Knjiga služi kako za prvu orijentaciju u materiji, tako i
kao pratilac u bavljenju teorijom i praksom osiguranja
i priručnik je za sve zainteresovane na temu osiguranja. Pisana lako razumljivim stilom, pruža tumačenja
2/2013
Odabrani članci i knjige / Selected articles and books
svih važnih pojmova u osiguranju i njihovih međuzavisnosti. Pregledan popis pojmova od velike je pomoći
u snalaženju u materiji. Iz sadržaja se mogu izdvojiti
teme: osnove teorije i prakse osiguranja, organizacija
ekonomije osiguranja, celokupan postupak prodaje osiguranja, pravni osnovi ugovora o osiguranju, tržišta po
vrstama osiguranja i druge.
Jürgen Jahnke, Smrt usled nezgode – šteta
zbrinjavanja i drugi zahtevi kod smrtnog slučaja
(Unfalltod und Schadenersatz - Unterhaltsschaden
und andere Ansprüche im Todesfall), Deutscher
Anwaltverlag Bon, 2. izdanje 2012, ISBN 978-3-82401175-9, 752 strane, 69,00 €
Obrada odštetnih zahteva na osnovu nastupanja
smrtnog slučaja osiguranika smatra se jednim od najtežih zadataka u oblasti regulisanja šteta na licima. Ova
knjiga prikazuje međuzavisnosti i važne principe regulisanja šteta smrtnog slučaja u kontekstu socijalnog sistema. Materija je prikazana transparentno zahvaljujući
mnogim primerima, uputstvima, praktičnim savetima
i primerima obračuna. Zastupljene forme i osnovi naknade su: odšteta za pretrpljenu bol, troškovi sahrane,
nastali gubici zbog odsustvovanja s posla, troškovi smeštaja i drugi.
Knjiga daje uputstva za obradu zahteva za naknadu
štete usled vrlo čestog uzroka smrtnog slučaja, odnosno
onih koji nastaju u saobraćaju, ali i usled smrtnog slučaja nastalog iz nepoznatih razloga, od nepoznatog počinioca, zatim nastalih greškom lekara i drugih. U ovom,
drugom, izdanju obrađeni su i zahtevi preživelih lica.
ODABRANI ČLANCI / SELECTED
ARTICLES
Direktiva o posredovanju u osiguranju
(IMD 2): odgovarajuća ili preterana?
(Versicherungsvermittlerrichtlinie (IMD 2): Ausgewogen
oder überladen?)
Ko se mora suočiti sa direktivom IMD 2? Koje nove
zadatke ona uvodi za posrednike osiguranja? Ova pitanja su bila predmet kongresa održanog u Kelnu na
temu prodaje osiguranja u vremenu koje dolazi. Bolja
zaštita potrošača, veća transparentnost informacija, bolje osmišljeni proizvodi i drugo, pitanja su koja reguliše
ova Direktiva, čiji je zadatak bio jasnije definisanje pojma posredovanja u osiguranju u odnosu na prethodnu
Direktivu. Obuhvaćeni su svi kanali prodaje, pa i direk-
tna prodaja, uključeno je posredovanje kao dopunska
delatnost i posredovanje u putnom osiguranju, kao i
mogućnost posredovanja bez usluge savetovanja (samo
klijent ima pravo da se odrekne savetovanja). Posrednik osiguranja ima obavezu da dokaže kompetencije i
ima obavezu stručnog usavršavanja. Direktiva reguliše
i obavezu davanja informacija u momentu zaključenja
ugovora: klijent mora da zna kako je posrednik plaćen,
da li se radi o proviziji ili honoraru, i koliki su ti iznosi u ugovoru o osiguranju života. Kod tzv. zapakovanih
malih investicionih proizvoda postoji zabrana provizije
za brokere.
U ovom prokazu sa kongresa u Kelnu date su i mnoge druge zanimljive informacije o propisima koje predviđa nova Direktiva.
Izvor: http://www.versicherungsmagazin.de/index.
php;do=show/id=20529/alloc=195/site=vm
Pitanje osiguranja za snimanje raka debelog creva
(The Insurance Question on Colon Cancer Screening)
U SAD-u je ova vrsta raka, pored raka pluća, najčešći uzrok smrti. Kada je reč o potrebnim snimanjima,
lekari često nisu sigurni koje vrste snimanja pokriva
osiguranje. Osiguranje, kako ga je zamislila nova vlada
SAD-a, trebalo bi da pokriva širok spektar snimanja, a
pogotovo preventivne mere: određivanje holesterola,
dijetološko savetovanje, imunizaciju na hepatitis i grip
i dr. U kolonoskopiji još uvek nije dovoljno razjašnjeno
koje mere se smatraju preventivnim i kao takve mogu
biti pokrivene osiguranjem. U izveštaju koji je izradio
tim naučnika sa Univerziteta Džordžtaun (Georgetown), vidi se da kod osiguravača postoje odstupanja
u definiciji mera preventivnog karaktera. Izveštaj služi
kao predlog vladi SAD-a za donošenje jasnijih smernica u zdravstvenom osiguranju. U poslednje dve dekade,
prema podacima Američkog društva za rak (American
Cancer Society), pojava ove vrste raka je u porastu. Jasni
i konzistentni propisi i osigurano pokriće preventivnih
mera može da igra ključnu ulogu u rešavanju ovako
mračne perspektive.
Izvor: http://www.globalsurance.com/blog/theinsurance-question-on-colon-cancer-screening-630220.
html#more-6302
Press EU: Politika osiguranja u Evropi
(Versicherungspolitik in Europa)
Sredinom juna Evropski parlament odlučuje o
uredbi kojom se uređuje maksimalna sigurnost ličnih
77
2/2013
Odabrani članci i knjige / Selected articles and books
78
podataka. Ima izmena koje su prihvatljive, kao i onih
koje nisu viđene kao pozitivan pomak. Ekonomija osiguranja spada u sektore koji su ovom regulativom najjače pogođeni. Naime, podaci o zdravstvenom stanju
su neophodni za zaključenje mnogih vrsta osiguranja
– životnog i zdravstvenog osiguranja, osiguranja od
nezgode, od odgovornosti, reosiguranja. Potrebni su i
za rešavanje mnogih zahteva za odštetu, za proračun i
proveru tarifa od strane nadzornih organa, kao i za razvoj novih proizvoda. U dole navedenom izdanju može
se pročitati više o delikatnoj problematici podataka o
zdravstvenom stanju i uticaju koji ima regulativa na njihovo raspolaganje i objavljivanje u osiguranju.
Izvor: http://www.gdv.de/2013/05/assekuranzagendaausgabe-33-mai-2013/
Prevare u osiguranju: Azija se budi
(Fraud: Asia’s Awakening)
U javnosti se generalno smatralo da je tržište osiguranja Azije u mnogim aspektima nerazvijenije od zapadnih tržišta, pa i kada se govori o prevarama. Ipak,
radi se samo o tome da su statistički podaci koji o tome
svedoče nedovoljno prikupljeni i obrađeni.
Organizacija Opšte udruženje osiguravača (The
General Insurance Association) u Singapuru je iznela
svoj proračun da je ipak 20% odšteta u auto osiguranju isplaćeno za slučajeve nastale na prevaru. U branši
osiguranja, generalno, postoji saglasnost da su isplate u
auto osiguranju, osiguranju zaposlenih i putnom osiguranju karakteristične po učestalosti, a u životnim osiguranjima po vrednosti. U Aziji se prevare svrstavaju u
dve kategorije: u prvu se svrstavaju slučajevi preterano
visokih zahteva za odštetu, a u drugu slučajevi prethodno smišljenog čina koji dovodi do zahteva za odštetu.
Nil Rejmond (Neil Raymond), izvršni direktor Pasifik
Prajma (Pacific Prime), smatra da se u Aziji javlja i treći tip prevare u vidu inflacije usluga, čak i lekarskih.
Alan Ju (Allan Yu), predsednik Radne grupe za prevare
osiguranja (Task Force on Insurance Scams), kaže da je
organizovani kriminal u Aziji u porastu, a posebno je
uočen trend porasta telesnih povreda u saobraćajnim
nezgodama. Nadalje, putno osiguranje je podložno
prevarama jer se „lako” dokazuje nestanak prtljaga i sl.;
kad se pojavi novi tip kamere, porastu prijave o nestanku kamera; i tome slično. U članku je dato mišljenje da
ima, u stvari, mnogo mera za suzbijanje prevare koje su
relativno jednostavne i čiji se troškovi isplate za godinu dana. U Singapuru se tim problemom bavi Komitet
za prevare osiguranja (Insurance Fraud Committee), a u
članku se detaljnije opisuje način rada i uspostavljanja
mreža zainteresovanih strana.
Izvor: http://www.acegroup.com/Attachments/
Multinational-Insurance-Programs-Addressing-the-TaxationTransfer-Pricing-Challenge.pdf
Nanotehnologija – pravni aspekti osigurljivosti proizvoda na početku novih naučnih saznanja (Nanotechnologie – Rechtliche Aspekte zur Versicherbarkeit von
Produkten am Anfang neuer wissenschaftlicher Erkenntnisse)
U članku se govori o novim rizicima koje je još uvek
teško osigurati, kao što je slučaj u oblasti nanotehnologije. Autor pokazuje kako se matematički aspekt osigurljivosti može poboljšati korišćenjem ugovornih instrumenata kao što je pravo na tužbu, limiti u pogledu
trajanja i isteka osiguranja ili obaveze osiguravača zavisnih od rizika. Raspravlja se i o poboljšanju ekonomskih aspekata osigurljivosti i zakonu velikih brojeva i
raznolikosti načina koji poboljšavaju osigurljivost.
Izvor: http://link.springer.com/article/10.1007/s12297013-0230-x#page-2, 11.5.2013.
Izbor i prevod: Nela Bukorović,
e-mail: [email protected]
2/2013
DIREKTIVE I PROPISI EU / EU DIRECTIVES AND REGULATIONS
79
Direktiva br. 2005/60/EC Skupštine Evrope i Saveta
od 26. oktobra 2005. o sprečavanju korišćenja
finansijskog sistema za pranje novca i finansiranje terorizma
Službeni list EU, L 309, 25. 11. 2005, str. 15–36
Izmenjena i dopunjena:
– Direktivom br. 2010/78/EU Skupštine Evrope i Saveta od 24. novembra 2010. kojom se menjaju Direktive br. 98/26/EC, 2002/87/EC, 2003/6/EC, 2003/41/EC,
2003/71/EC, 2004/39/EC, 2004/109/EC, 2005/60/EC,
2006/48/EC, 2006/49/EC i 2009/65/EC u vezi sa ovlašćenjima Evropske agencije za nadzor (Evropska agencija za nadzor bankarstva – EBA), Evropske agencije za
nadzor (Evropska agencija za nadzor osiguranja i penzijskih fondova – EIOPA) i Evropske agencije za nadzor
(Evropska agencija za hartije od vrednosti i tržišta hartijama od vrednosti – ESMA), Službeni list, L 331, 15.
12. 2010, str. 120– 161,
– Direktivom br. 2009/110/EC Skupštine Evrope i
Saveta od 16. septembra 2009. o osnivanju, obavljanju i
prudentnom nadzoru organizacija koje posluju elektronskim novcem kojom se menjaju Direktive br. 2005/60/EC
i 2006/48/EC i van snage stavlja Direktiva br. 2000/46/
EC, Službeni list, L 267, 10. 10. 2009, str. 7–17,
– Direktivom br. 2008/20/EC Skupštine Evrope i
Saveta od 11. marta 2008. kojom se menja Direktiva
br. 2005/60/EC o sprečavanju upotrebe finansijskog si-
stema za pranje novca i finansiranje terorizma, u vezi
sa ovlašćenjima Komisije za sprovođenje, Službeni list,
L76, 19. 3. 2008, str. 46–47 i
– Direktivom br. 2007/64/EC Skupštine Evrope i
Saveta od 13. novembra 2007. o uslugama plaćanja na
unutrašnjem tržištu kojom se menjaju Direktive br.
97/7/EC, 2002/65/EC, 2005/60/EC i 2006/48/EC i van
snage stavlja Direktiva br. 97/5/EC, Službeni list, L 319,
5. 12. 2007, str. 1–36.
SKUPŠTINA EVROPE
I SAVET EVROPSKE UNIJE
Imajući u vidu Ugovor o osnivanju Evropske zajednice, a posebno čl. 47(2), prvu i treću rečenicu i čl. 95,
Imajući u vidu predlog Komisije,
Imajući u vidu Mišljenje Evropskog ekonomskog i
socijalnog komiteta1,
Imajući u vidu Mišljenje Evropske centralne banke2,
Postupajući u skladu sa postupkom propisanim u čl.
251 Ugovora3,
Zbog toga što:
(1) Ogroman protok prljavog novca može da šteti
stabilnosti i reputaciji finansijskog sektora i predstavlja
pretnju jedinstvenom tržištu, a terorizam može da uzdrma same temelje našeg društva. Pored brane ovome
putem krivičnog prava, preventivni napori kroz finansijski sistem mogu proizvesti određene rezultate.
(2) Ispravnost, moralnost i stabilnost kreditnih i finansijskih organizacija i poverenje u finansijski sistem
u celini mogao bi da bude ozbiljno ugrožen aktivnošću
kriminalaca i njihovih organizacija, bilo sa prikrivenim
poreklom nezakonite imovine, bilo kanalisanjem zakonitog ili nezakonitog novca radi vršenja terorizma.
Da bi se izbeglo da države članice donose propise o
zaštiti svojih finansijskih sistema koji bi mogli da budu
neusklađeni sa funkcionisanjem unutrašnjeg tržišta i
principom vladavine prava i javnom politikom, neophodna je inicijativa Zajednice u toj oblasti.
(3) U cilju obavljanja svojih kriminalnih radnji,
perači novca i finansijeri terorista mogli bi da se okoriste slobodom kretanja kapitala i slobodom pružanja
finansijskih usluga koje se obavljaju u jedinstvenoj finansijskoj oblasti, ako izvesni propisi o usklađivanju ne
budu usvojeni na nivou Zajednice.
(4) Da bi se odgovorilo na ove opasnosti u oblasti
pranja novca, doneta je Direktiva Saveta br. 91/308/
1
Mišljenje objavljeno 11. maja 2005. (još nije objavljeno u
Službenom listu EU).
2
OJ C 40, 17. 2. 2005, str. 9.
3
Mišljenje Skupštine Evrope od 26. maja 2005. god. (još
nije objavljeno u Službenom listu EU) i Odluka Saveta od 19.
septembra 2005.
2/2013
Direktiva br. 2005/60/EC Skupštine Evrope i Saveta od 26. oktobra 2005. o sprečavanju korišćenja...
80
EEC od 10. juna 1991. o sprečavanju upotrebe finansijskog sistema za pranje novca.4 Ova direktiva je obavezala države članice da zabrane pranje novca, a finansijski sektor koji obuhvata kreditne organizacije i širok
spektar drugih finansijskih organizacija da identifikuju
svoje klijente, vode odgovarajuće dosijee, ustanove interne postupke za obuku i zaštitu zaposlenih od pranja
novca, kao i da prijavljuju svaku sumnju na pranje novca nadležnim organima.
(5) Pranje novca i finansiranje terorizma često se
obavlja na međunarodnom planu. Propisi koji se usvajaju u državama ili na nivou Zajednice, bez uzimanja
u obzir međunarodne saradnje i koordinacije, imali
bi veoma ograničeno dejstvo. Zato bi propisi koje donosi Zajednica u toj oblasti trebalo da budu usklađeni
sa drugim radnjama koje se preduzimaju na drugim
međunarodnim forumima. Inicijativa Zajednice posebno treba da nastavi sa ispunjavanjem Preporuka radne
grupe za finansijsko delovanje (dalje u tekstu: PRGFD),
koja predstavlja glavni međunarodni organ aktivan u
borbi protiv pranja novca i finansiranja terorizma. S obzirom na to da su Preporuke PRGFD-a bitno izmenjene
i proširene 2003. god., ova Direktiva treba da bude u
skladu sa tim novim međunarodnim standardom.
(6) Opšti sporazum o trgovini uslugama (The General Agreement on Trade in Services – GATS) omogućava
državama članicama da donesu propise koji su potrebni
za zaštitu javnog morala i spreče prevare, kao i da usvoje propise iz prudentnih razloga, uključujući obezbeđivanje stabilnosti i moralnosti finansijskog sistema.
(7) Iako je u početku bio ograničen samo na krivična dela u vezi sa narkoticima, poslednjih godina uočen
je trend ka uspostavljanju mnogo šire definicije pranja
novca na osnovu šireg opusa izvršenih dela. Širi opus
izvršenih dela omogućava izveštavanje sumnjivih poslova i međunarodnu saradnju u ovoj oblasti. Zato bi
definiciju teškog dela trebalo uskladiti sa definicijom
teškog dela iz Okvirne odluke Saveta br. 2001/500/JHA
od 26. juna 2001. god. o pranju novca, identifikaciji,
praćenju, zamrzavanju, zapleni i konfiskaciji sredstava
i dobiti iz izvršenog dela.5
(8) Pored navedenog, zloupotreba finansijskog sistema radi kanalisanja nezakonitog ili čistog novca u terorističke svrhe predstavlja jasnu opasnost po moralnost,
ispravno funkcionisanje, reputaciju i stabilnost finansijskog sistema. Prema tome, preventivne odredbe ove
Direktive trebalo bi da regulišu ne samo manipulaciju
novcem koji potiče iz kriminala već i prikupljanje novca ili sticanje imovine radi terorističkih aktivnosti.
4
OJ L 166, 28. 6. 1991, str. 77. Direktiva koja je poslednji put
izmenjena Direktivom br. 2001/97/EC Skupštine Evrope i Saveta
(OJ L 344, 28. 12. 2001, str. 76).
5
OJ L 182, 5. 7. 2001, str. 1.
(9) Direktiva br. 91/308/EEC, iako uvodi obavezu
identifikacije klijenta, sadrži relativno malo detalja o
relevantnim postupcima. U svetlu suštinskog značaja
ovog aspekta sprečavanja pranja novca i finansiranja
terorizma, potrebno je u skladu sa novim međunarodnim standardima usvojiti određenija i detaljnija pravila
u vezi sa identifikacijom i proverom identiteta klijenta i vlasnika – korisnika. U tom smislu bitno je usvojiti preciznu definiciju „vlasnika – korisnika”. Ako tek
treba odrediti pojedinačnog korisnika pravnog lica ili
sporazuma, kao što je sporazum o fondaciji ili trustu, te
je zato nemoguće identifikovati pojedinca kao vlasnika – korisnika, bilo bi dovoljno identifikovati vrstu lica
za koju se planira da bude korisnik fondacije ili trusta.
Ovaj uslov ne bi trebalo da obuhvata identifikaciju pojedinaca u toj vrsti lica.
(10) Organizacije i lica obuhvaćena ovom Direktivom trebalo bi da, u skladu sa ovom Direktivom, identifikuju i provere identitet vlasnika – korisnika. Radi
ispunjavanja ove obaveze, treba tim organizacijama
i licima prepustiti odluku da li će u tu svrhu koristiti
javne baze podataka vlasnika – korisnika, zatražiti relevantne podatke od svojih klijenata ili pribaviti informacije na neki drugi način, uzimajući u obzir činjenicu
da se propisi o dužnoj pažnji klijenta odnose na opasnost od pranja novca i finansiranja terorizma, što zavisi
od vrste klijenta, poslovnog odnosa, proizvoda ili vrste
posla.
(11) Ugovore o kreditu u kojem kreditni račun služi
isključivo za plaćanje i vraćanje zajma sa računa koji je
otvoren u ime klijenta kod kreditne organizacije regulisane ovom Direktivom u skladu sa čl. 8, st. 1, tačke (a)
do (c) trebalo bi, po pravilu, smatrati primerom manje
rizičnog posla.
(12) Ukoliko pružaoci imovine pravnog lica ili
na osnovu sporazuma imaju značajnu kontrolu nad
korišćenjem imovine, oni treba da budu identifikovani
kao vlasnici – korisnici.
(13) Odnosi po osnovu trusta široko se koriste u komercijalnim proizvodima kao međunarodno priznata
osobina sveobuhvatno nadziranih finansijskih tržišta
„na veliko”. Obaveza identifikacije vlasnika – korisnika
ne nastaje na osnovu same činjenice da postoji odnos
trusta u ovom posebnom slučaju.
(14) Ova Direktiva takođe treba da se primenjuje na
one poslove organizacija i lica koji se obavljaju na internetu.
(15) S obzirom na to da je pooštravanje kontrola u finansijskom sektoru usmerilo perače novca i finansijere
terorizma da traže alternativne metode za skrivanje porekla sredstava iz kriminalnih radnji i da takve kanale
koriste za finansiranje terorizma, obaveze protiv pranja
novca i protiv finansiranja terorizma treba da pokriju
2/2013
Direktiva br. 2005/60/EC Skupštine Evrope i Saveta od 26. oktobra 2005. o sprečavanju korišćenja...
posrednike u životnom osiguranju, trust i pružaoce usluga privrednog društva.
(16) Lica koja već snose zakonsku odgovornost u
formi društva za osiguranje, te zato ne potpadaju pod
ovu Direktivu, ne treba da budu obuhvaćena u kategoriju posrednika u osiguranju.
(17) Istupanje u svojstvu direktora ili sekretara
privrednog društva, samo po sebi, ne čini to lice trustom i pružaocem usluga privrednom društvu. Iz tog
razloga, definicija obuhvata samo ona lica koja istupaju
kao direktori ili sekretari privrednih društava za treća
lica i putem poslovnog odnosa.
(18) Velike gotovinske isplate davno su se pokazale
kao veoma ranjive na pranje novca i finansiranje terorizma. Zbog toga, u onim državama članicama koje
dozvoljavaju gotovinska plaćanja iznad propisanog iznosa, sva fizička ili pravna lica koja trguju robom, što
predstavlja njihovu poslovnu aktivnost, treba da budu
obuhvaćena ovom Direktivom prilikom prihvatanja
takvih gotovinskih plaćanja. Dileri roba velikih vrednosti kao što su drago kamenje, metali ili umetnička dela,
i aukcionari, u svakom slučaju, obuhvaćeni su ovom
Direktivom ako naplaćuju gotovinske iznose od 15.000
evra ili više. Radi obezbeđivanja efikasnog praćenja
sprovođenja ove Direktive kod tako potencijalno široke
grupe organizacija i lica, države članice mogu usmeriti kontrolu posebno na ona fizička i pravna lica koja
trguju robom izloženom relativno visokoj opasnosti
od pranja novca ili finansiranja terorizma, u skladu sa
principom nadzora zasnovanog na riziku. Uzimajući u
obzir različite situacije u državama članicama, države
članice mogu odlučiti da usvoje strože propise radi
adekvatnog rešavanja opasnosti povezanih sa velikim
iznosima gotovinskih uplata.
(19) Direktivom br. 91/308/EEC obuhvaćeni su
notari i ostali nezavisni pravni profesionalci u pravni
okvir režima Zajednice protiv pranja novca; ta pravila
treba zadržati nepromenjena i u ovoj Direktivi; na te
pravne profesionalce, kako je propisano u državama
članicama, primenjuju se odredbe ove Direktive kada
oni učestvuju u finansijskim ili korporativnim poslovima, uključujući i davanje poreskih saveta svugde gde
postoji najveća opasnost da usluge tih pravnih profesionalaca mogu biti zloupotrebljene radi pranja novca
iz kriminalnih aktivnosti ili radi finansiranja terorizma.
(20) Kada nezavisni članovi neke profesije, koji
pružaju pravne savete koji su pravno priznati i kontrolisani, kao što su advokati, utvrđuju pravni položaj
klijenta ili zastupaju klijenta u sudskom postupku, ne
bi bilo u skladu sa ovom Direktivom da se licima koja
se bave svojom profesijom u vezi sa tim aktivnostima
nameće obaveza izveštavanja o sumnji u pogledu pranja novca ili finansiranja terorizma. Morali bi da postoje
izuzeci od obaveze prijavljivanja informacija dobijenih
pre, tokom ili posle okončanja sudskog postupka, ili
prilikom utvrđivanja pravnog položaja klijenta. Zato,
pravni savet ostaje predmet obaveze profesionalne tajne, osim ako pravni savetnik učestvuje u pranju novca
ili finansiranju terorizma, ili ako se pravni savet daje
u vezi sa pranjem novca ili finansiranjem terorizma,
ili ukoliko advokat zna da klijent traži pravni savet za
pranje novca ili finansiranje terorizma.
(21) Direktno uporedive usluge treba da se tretiraju na isti način kada ih pruža lice koje se bavi nekom
profesijom obuhvaćenom ovom Direktivom. Radi
obezbeđenja poštovanja prava propisanih Evropskom
konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i Ugovorom o Evropskoj uniji, kada se radi o revizorima, spoljnim računovođama i poreskim savetnicima koji, u nekim državama članicama, mogu da brane
ili zastupaju klijenta u sudskom postupku ili utvrđuju
pravni položaj klijenta, informacije do kojih oni dođu
u izvršavanju tih poslova ne treba da podležu obavezi
prijavljivanja u skladu sa ovom Direktivom.
(22) Trebalo bi priznati da opasnost od pranja novca
i finansiranja terorizma nije ista u svakom slučaju. U
skladu sa nadzorom na bazi rizika, treba da se uvede
princip po kome je dozvoljena obična dužna pažnja
klijenta u odgovarajućim slučajevima po propisima Zajednice.
(23) Odstupanje u vezi sa identifikacijom korisnika
– vlasnika zbirnih računa notara ili drugih nezavisnih
pravnih profesionalaca treba da bude bez uticaja na obaveze koje ti notari ili drugi nezavisni pravni profesionalci imaju u skladu sa ovom Direktivom. Te obaveze
obuhvataju potrebu da ti notari ili drugi nezavisni pravni profesionalci sami identifikuju korisnike – vlasnike
zbirnih računa koje oni vode.
(24) Isto tako, propisi Zajednice treba da priznaju da izvesne situacije predstavljaju veću opasnost od
pranja novca ili finansiranja terorizma. Iako treba ustanoviti identitet i poslovni profil svih klijenata, postoje
slučajevi u kojima je potrebna posebno rigorozna procedura identifikacije i provere klijenta.
(25) Ovo se posebno odnosi na poslovne odnose sa
pojedincima koji zauzimaju, ili su zauzimali, važne javne položaje, posebno one koji potiču iz država u kojima
je korupcija široko rasprostranjena. Takvi odnosi mogu
finansijski sektor izložiti posebno velikim reputacionim
i/ili pravnim rizicima. Međunarodna aktivnost u borbi
protiv korupcije takođe opravdava potrebu poklanjanja
posebne pažnje takvim slučajevima i primene svih mera
kompletne provere savesnosti klijenata koji su domaća
politički eksponirana lica ili mera za proveru povećane
savesnosti klijenata koji su politički eksponirana lica sa
prebivalištem u drugoj državi članici ili trećoj državi.
81
2/2013
Direktiva br. 2005/60/EC Skupštine Evrope i Saveta od 26. oktobra 2005. o sprečavanju korišćenja...
82
(26) Pribavljanje odobrenja uprave pravnog lica za
uspostavljanje poslovnih odnosa ne treba da podrazumeva dobijanje saglasnosti od upravnog odbora, već od
lica iz neposredno višeg nivoa hijerarhije.
(27) Radi izbegavanja ponavljanja procedura identifikacije klijenta koje bi mogle da dovedu do kašnjenja
i neefikasnosti u poslovanju, poželjno je, uz primenu
odgovarajućih mera zaštite, da se klijentima omogući
upoznavanje sa time čija je identifikacija izvršena na
nekom drugom mestu. Ako se organizacija ili lice regulisano ovom Direktivom oslanja na treće lice, obaveza
sprovođenja procedure provere savesnosti klijenta ostaje na organizaciji ili licu sa kojim je klijent doveden u
vezu. Treće lice, ili lice koje klijenta dovodi u vezu sa
organizacijom ili fizičkim licem, takođe zadržava svoju
odgovornost za izvršavanje svih obaveza po ovoj Direktivi, uključujući i obavezu prijavljivanja sumnjivih
poslova i vođenja knjiga u meri u kojoj je ono u odnosu
sa klijentom regulisanim ovom Direktivom.
(28) U slučaju odnosa zastupanja ili poveravanja poslova spoljnim pružaocima usluga na ugovornoj
osnovi između organizacija ili lica regulisanih ovom
Direktivom i spoljnih fizičkih ili pravnih lica koja nisu
regulisana ovom Direktivom, obaveze usmerene protiv
pranja novca i finansiranja terorizma za one zastupnike
ili spoljne pružaoce usluga koji su deo organizacija ili
lica regulisanih ovom Direktivom, mogu jedino nastati
na osnovu ugovora, a ne po ovoj Direktivi. Odgovornost za ispunjavanje pravila ove Direktive treba da ostane
na organizaciji ili licu koji su predmet njenog regulisanja.
(29) Sumnjivi poslovi treba da se prijavljuju upravi
za finansijsko informisanje (dalje u tekstu: UFI), koja
služi kao nacionalni centar za prijem, analizu i distribuciju izveštaja o sumnjivim poslovima i drugih informacija o potencijalnom pranju novca ili finansiranju
terorizma nadležnim organima. Ovo ne bi trebalo da
navede države članice da promene svoje postojeće sisteme izveštavanja ako se ono vrši preko javnog tužioca ili
drugog državnog organa, pod uslovom da se radi o informacijama koje se bez odlaganja i u izvornom obliku
šalju UFI, čime im se omogućava adekvatno obavljanje
njihove funkcije, uključujući i međunarodnu saradnju
sa drugim UFI.
(30) Odstupanjem od opšte zabrane obavljanja
sumnjivih poslova, organizacije i lica regulisana ovom
Direktivom mogu obavljati sumnjive poslove pre
obaveštavanja nadležnih organa, ako je uzdržavanje
od njihovog obavljanja nemoguće ili bi verovatno
onemogućilo istragu korisnika sumnjivog pranja novca ili finansiranja terorizma. To bi, međutim, trebalo
da bude bez uticaja na međunarodne obaveze koje su
države članice preuzele za zamrzavanje sredstava ili
druge imovine terorista, terorističkih organizacija ili
onih koji finansiraju terorizam bez odlaganja, u skladu
sa relevantnim rezolucijama Saveta Bezbednosti UN.
(31) Ako država članica odluči da primeni izuzetke
predviđene čl. 23, st. 2, ima pravo da omogući ili zahteva da samoregulatorni organ koji zastupa lica ne šalje
UFI informacije dobijene od tih lica u okolnostima iz
tog člana.
(32) Postojao je određeni broj slučajeva u kojima
su zaposleni koji su prijavljivali svoje sumnje o pranju
novca bili izlagani pretnjama i neprijateljskim reakcijama. Iako ova Direktiva ne može da se meša u sudske
postupke u državama članicama, to je ključno pitanje
za efektivnost finansiranja sistema protiv pranja novca
i terorizma. Države članice treba da budu svesne ovog
problema i da učine sve što mogu da zaštite zaposlene
od takvih pretnji ili neprijateljskih reakcija.
(33) Prijavljivanje informacija iz čl. 28 treba da bude
u skladu sa pravilima o prenosu ličnih podataka na
treće države, kako je propisano Direktivom br. 95/46/
EC Skupštine Evrope i Saveta od 24. oktobra 1995. god.
o zaštiti pojedinaca u vezi sa obradom ličnih podataka i
njihovim slobodnim kretanjem.6 Pored toga, član 28 ne
može se primenjivati zajedno sa nacionalnim propisima o zaštiti podataka i profesionalnoj tajni.
(34) Lica koja samo konvertuju dokumente iz papirnog oblika u elektronske i postupaju na osnovu ugovora sa kreditnom ili finansijskom organizacijom nisu
obuhvaćena ovom Direktivom, niti druga fizička ili
pravna lica koja kreditnim ili finansijskim organizacijama dostavljaju poruke ili stavljaju na raspolaganje druge sisteme za prenos sredstava ili sisteme za plaćanje.
(35) Pranje novca i finansiranje terorizma su
međunarodni problemi i mere koje se preduzimaju u
borbi protiv njih treba da budu globalne. Kada kreditne
i finansijske organizacije Zajednice imaju svoje ogranke ili društva kćerke u trećim državama u kojima su
propisi u ovoj oblasti nepotpuni, da bi izbegle primenu
različitih standarda u okviru sopstvene organizacije ili
grupe organizacija, one treba da primene standard Zajednice ili da nadležne organe domicilne države članice
obaveste o tome da je ta primena nemoguća.
(36) Važno je da kreditne i finansijske organizacije budu sposobne da brzo odgovore na zahteve za
dobijanjem informacija u vezi sa tim da li održavaju
poslovne odnose sa imenovanim licima. Radi identifikacije takvih poslovnih odnosa i sposobnosti da se
te informacije brzo dostave, kreditne i finansijske organizacije treba da imaju efektivne sisteme koji odgovaraju veličini i prirodi njihovog poslovanja. Posebno
bi bilo potrebno da kreditne i finansijske organizacije
6
OJ L 281, 23. 11. 1995, str. 31. Direktiva koja je dopunjena
Uredbom (EC) br. 1882/2003 (OJ L 284, 31. 10. 2003, str. 1).
2/2013
Direktiva br. 2005/60/EC Skupštine Evrope i Saveta od 26. oktobra 2005. o sprečavanju korišćenja...
raspolažu elektronskim sistemima. Ova odredba je od
posebnog značaja u kontekstu procedura koje dovode
do mera kao što su zamrzavanje ili zaplena imovine
(uključujući i terorističke imovine), u skladu sa pozitivnim propisima o borbi protiv terorizma Zajednice ili
država članica.
(37) Ova Direktiva ustanovljava detaljna pravila za
savesnost klijenata, uključujući i povećanu savesnost
klijenata za visokorizične klijente ili poslovne odnose,
kao što su odgovarajuće procedure za određivanje da
li je neko lice politički eksponirana osoba, kao i izvesni
dodatni, detaljniji zahtevi, kao što su postojanje procedura i politika upravljanja zakonitošću poslovanja. Sve
ove zahteve treba da ispune organizacije i lica regulisana
ovom Direktivom, a od država članica se očekuje da
osmisle detaljnu primenu tih odredbi na specifičnosti
raznih profesija i razlike u obimu i veličini organizacija
i lica obuhvaćenih ovom Direktivom.
(38) Da bi se obezbedilo da organizacije i drugi, na
koje se primenjuju propisi Zajednice u ovoj oblasti,
trajno ispunjavaju predmetne obaveze, povratna informacija o korisnosti i redovnim izveštajima treba da im
bude dostupna. Da bi se to omogućilo i da bi se mogla
analizirati efektivnost njihovih sistema za borbu protiv
pranja novca i finansiranja terorista, države članice treba da vode i unapređuju relevantnu statistiku.
(39) Prilikom registracije ili davanja dozvole
menjačnici, trustu i privrednom društvu pružaocu usluga ili nacionalnom kazinu, nadležni organi treba da
obezbede da lica koja efektivno upravljaju ili će upravljati poslovanjem tih organizacija, kao i korisnici – vlasnici tih lica jesu odgovarajuća i adekvatna lica. Kriterijum za određivanje da li je neko lice odgovarajuće i
adekvatno treba utvrđivati u skladu sa nacionalnim
pravom. Minimalni kriterijum treba da odražava potrebu zaštite tih lica od zloupotreba njihovih menadžera
ili korisnika – vlasnika za kriminalne namene.
(40) Uzimajući u obzir međunarodni karakter
pranja novca i finansiranja terorizma, treba u najvećoj
mogućoj meri ohrabriti koordinaciju i saradnju između
UFI na način iz Odluke Saveta br. 2000/642/JHA od
17. oktobra 2000. god. u vezi sa sporazumima o saradnji između uprava za finansijsko informisanje država
članica u vezi sa razmenom informacija7, uključujući
osnivanje mreže UFI EU. U tom smislu, Komisija treba
da pruži pomoć koja bi podstakla takvu koordinaciju,
uključujući tu i finansijsku pomoć.
(41) Značaj borbe protiv pranja novca i finansiranja terorizma treba da navede države članice da propišu
efikasne, srazmerne i odvraćajuće kazne u nacionalnom pravu za nepovinovanje nacionalnim propisima
donetim u skladu sa ovom Direktivom. Propisima treba
7
OJ L 271, 24. 10. 2000, str. 4.
predvideti kazne za fizička i pravna lica. S obzirom da
su pravna lica često deo složenih operacija pranja novca
ili finansiranja terorizma, sankcije treba da se prilagode
u skladu sa delatnošću koju obavljaju pravna lica.
(42) Fizička lica koja obavljaju neku od delatnosti iz
čl. 2, st. 1, tačka 3, alineje (a) i (b) iz organizacije pravnog lica, ali na nezavisnoj osnovi, treba da budu samostalno odgovorna za ispunjavanje odredbi ove Direktive, uz izuzetak iz čl. 35.
(43) Moguće je da bude neophodno pojašnjenje
tehničkih aspekata pravila propisanih u ovoj Direktivi
radi obezbeđenja efektivne i dovoljno dosledne primene ove Direktive, uzimajući u obzir različite finansijske
instrumente, profesije i opasnosti u različitim državama
članicama, kao i tehnički razvoj u borbi protiv pranja
novca i finansiranja terorizma. Komisiju treba adekvatno ovlastiti za usvajanje propisa o sprovođenju, kao što
su izvesni kriterijumi za identifikaciju situacija niskog,
odnosno visokog rizika, u kojima je dovoljna obična
savesnost, odnosno očekuje se povećana savesnost,
pod uslovom da se njima ne menjaju bitni elementi
ove Direktive i da Komisija istupa u skladu sa principima Direktive posle konsultovanja sa Komitetom za
sprečavanje pranja novca i finansiranje terorizma.
(44) Propisi potrebni za sprovođenje ove Direktive treba da se donesu u skladu sa Odlukom Saveta br.
1999/468/EC od 28. juna 1999. god. kojom su propisane procedure za obavljanje ovlašćenja za sprovođenje
poverenih Komisiji.8 U tom smislu, treba osnovati novi
Komitet za sprečavanje pranja novca i finansiranje terorizma koji će zameniti Koordinacioni komitet protiv
pranja novca osnovan Direktivom br. 91/308/EEC.
(45) U svetlu obimnih izmena koje bi trebalo izvršiti
u Direktivi br. 91/308/EEC, istu, iz razloga jasnoće, treba staviti van snage.
(46) S obzirom na to da se cilj ove Direktive, posebno sprečavanje upotrebe finansijskog sistema za pranje novca i finansiranje terorizma, ne može u dovoljnoj
meri postići od strane država članica i da se zato, usled obima i posledica akcija, on može bolje ostvariti
na nivou Zajednice, Zajednica može usvojiti propise u
skladu sa principom subsidijariteta iz čl. 5 Ugovora. U
skladu sa principom srazmernosti iz tog člana, ova Direktiva ne reguliše ništa više od onoga što je neophodno
za postizanje tog cilja.
(47) U obavljanju ovlašćenja za sprovođenje u skladu
sa ovom Direktivom, Komisija treba da poštuje sledeće
principe: potreba za visokim nivoima transparentnosti
i konsultacija sa organizacijama i licima obuhvaćenim
ovom Direktivom, Skupštinom Evrope i Savetom; potreba obezbeđenja da nadležni organi budu sposobni da
sprovode konzistentno ispunjavanje predmetnih pra8
OJ L 184, 17. 7. 1999, str. 23.
83
2/2013
Direktiva br. 2005/60/EC Skupštine Evrope i Saveta od 26. oktobra 2005. o sprečavanju korišćenja...
84
vila; ravnoteža troškova i koristi za organizacije i lica
obuhvaćena ovom Direktivom na dugoročnoj osnovi
u primeni svih propisa; potreba poštovanja neophodne prilagodljivosti u primeni propisa o sprovođenju
u skladu sa nadzorom baziranim na riziku; potreba
obezbeđenja usaglašenosti sa ostalim propisima Zajednice u ovoj oblasti; potreba zaštite Zajednice, njenih
država članica i građana od posledica pranja novca i finansiranja terorizma.
(48) Ova Direktiva poštuje osnovna prava i posebno
uvažava principe priznate Poveljom o osnovnim pravima Evropske unije. Nijedna odredba iz ove Direktive
neće se tumačiti ili primenjivati na način koji bi bio u
nesaglasju sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima,
USVOJILI SU OVU DIREKTIVU:
Glava I
PREDMET I DEFINICIJE
Član 1
1. Države članice imaju obavezu da propišu zabranu
pranja novca i finansiranja terorizma.
2. U smislu ove Direktive, pranjem novca se smatraju sledeće radnje kada su izvršene sa namerom:
(a) konverzija ili prenos imovine, sa znanjem da ta
imovina potiče iz kriminalnih poslova ili učestvovanja u takvim poslovima, radi prikrivanja ili maskiranja
nezakonitog porekla imovine ili pomaganja lica koje je
umešano u obavljanje takvih poslova radi izbegavanja
zakonskih posledica njegovih postupaka;
(b) prikrivanje ili maskiranje prave prirode, izvora,
lokacije, karaktera, kretanja, prava u vezi sa svojinom
na imovinu, sa znanjem da ta imovina potiče iz kriminalne aktivnosti ili učešća u takvoj aktivnosti;
(c) sticanje, posedovanje ili upotreba imovine sa
znanjem da ta imovine potiče iz kriminalne aktivnosti
ili učešća u takvoj aktivnosti u trenutku sticanja državine;
(d) učešće, udruživanje radi činjenja, pokušaji da se
počini, pružanje pomoći, omogućavanje i savetovanje
kako da se izvrši bilo koja radnja navedena u prethodnim tačkama.
3. Pod pranjem novca smatraju se i sve aktivnosti
kojima je nastala imovina koju treba oprati na teritoriji
druge države članice ili u nekoj trećoj državi.
4. U smislu ove Direktive, „finansiranje terorizma”
označava davanje ili prikupljanje sredstava na bilo koji
način, direktno ili posredno, u nameri da se ona iskoriste ili sa znanjem da će ona biti iskorištena u celini ili
delimično, radi izvršenje bilo kojeg prekršaja u smislu
čl. 1 do 4 Okvirne odluke Saveta br. 2002/475/JHA od
13. juna 2002. god. o borbi protiv terorizma.9
5. Postojanje znanja, namere ili svrhe potrebne kao
elementa aktivnosti navedenih u st. 2 i 4 može se posredno izvoditi iz objektivnih – faktičkih okolnosti.
Član 2
1. Ova Direktiva se primenjuje na:
(1) kreditne organizacije;
(2) finansijske organizacije;
(3) sledeća pravna ili fizička lica koja obavljaju svoju profesionalnu delatnost:
(a) revizori, spoljne računovođe i poreski savetnici;
(b) notari i drugi nezavisni pravni profesionalci
kada učestvuju, bilo u ime i za račun svojih klijenata u
finansijskim poslovima ili poslovima sa nekretninama,
bilo pomaganjem u planiranju ili obavljanju poslova za
svoje klijente u vezi sa:
(i) kupovinom ili prodajom nekretnina ili privrednih društava;
(ii) upravljanjem novcem, akcijama ili drugom imovinom klijenata;
(iii) otvaranjem ili upravljanjem bankovnim, štednim ili akcionarskim računima;
(iv) organizovanjem doprinosa neophodnih za stvaranje, poslovanje ili upravljanje privrednim društvima;
(v) stvaranjem, poslovanjem ili upravljanjem trustovima, privrednim društvima ili sličnim organizacijama;
(c) trustovi ili privredna društva koja pružaju usluge, a koji nisu obuhvaćeni tačkama (a) ili (b);
(d) agenti za prodaju nekretnina;
(e) druga fizička ili pravna lica koja trguju robom,
samo ako su novčane transakcije u gotovini u iznosu od
15.000 evra ili više, bez obzira na to da li se transakcija vrši odjednom ili u nekoliko transakcija koje se čine
povezanim;
(f) kazina.
2. Države članice mogu odlučiti da se na pravna i fizička lica koja se povremeno ili u manjem obimu bave
finansijskim poslovima u kojima postoji mali rizik od
pranja novca ili finansiranja terorizma ne primenjuje čl.
3, st. 1 ili 2.
Član 3
U smislu ove Direktive primenjuju se sledeće definicije:
(1) „kreditna organizacija” označava kreditnu organizaciju, kako je definisano u prvom podstavu čl. 1, st. 1
Direktive br. 2000/12/EC Skupštine Evrope i Saveta od
9
OJ L 164, 22. 6. 2002, str. 3.
2/2013
Direktiva br. 2005/60/EC Skupštine Evrope i Saveta od 26. oktobra 2005. o sprečavanju korišćenja...
20. marta 2000. god. u vezi sa osnivanjem i bavljenjem
poslovima kreditnih organizacija,10 uključujući filijale u
smislu čl. 1, st. 3 te Direktive koje se nalaze u Zajednici
kreditnih organizacija sa sedištem u Zajednici ili van
nje;
(2) „finansijska organizacija” označava:
(a) privredno društvo koje nije kreditna organizacija, a koje obavlja jedan posao ili više njih po tačkama
2 do 12 i 14, Aneksa I, Direktive br. 2006/48/EC,
uključujući i poslove menjačnica (bureaux de change);
(b) društvo za osiguranje koje je dobilo dozvolu u
skladu sa Direktivom br. 2002/83/EC Skupštine Evrope
i Saveta od 5. novembra 2002. god. u vezi sa životnim
osiguranjem11, u obimu u kojem ono obavlja poslove
regulisane ovom Direktivom;
(c) investiciona firma definisana u tački 1, čl. 4, st. 1
Direktive br. 2004/39/EC Skupštine Evrope i Saveta od
21. aprila 2004. god. o tržištima finansijskih instrumenata12;
(d) kolektivno investiciono društvo koje prodaje
svoje investicione jedinice ili akcije;
(e) posrednik u osiguranju definisan čl. 2, st. 5 Direktive br. 2002/92/EC Skupštine Evrope i Saveta od 9.
decembra 2002. god. o posredovanju u osiguranju,13 uz
izuzetak posrednika navedenih u čl. 2, st. 7 te Direktive,
kada oni istupaju u vezi sa životnim osiguranjem i drugim uslugama povezanim sa investicijama;
(f) ogranci finansijskih organizacija na teritoriji Zajednice, koji su navedeni u tačkam od (a) do (e), čije je
sedište u Zajednici ili van nje;
(3) „imovina” označava aktivu bilo koje vrste, telesne ili bestelesne, pokretne ili nepokretne, materijalne
ili nematerijalne stvari, kao i isprave ili instrumente u
bilo kojoj formi, uključujući elektronsku ili digitalnu
formu iz koje se vidi svojina ili interes na toj aktivi;
(4) „kriminalna aktivnost” označava sve vrste kriminalnog delovanja prilikom izvršavanja teških krivičnih
dela;
(5) „teška krivična dela” minimalno označava:
(a) radnje definisane u čl. 1 do 4 Okvirne Odluke br.
2002/475/JHA;
(b) sva dela definisana u čl. 3, st. 1, tačka (a) Konvencije UN o nezakonitom prometu opojnih droga i
psihotropskih supstanci iz 1988;
(c) aktivnosti kriminalnih organizacija definisanih u
čl. 1 Zajedničke akcije Saveta br. 98/733/JHA od 21. de10
OJ L 126, 26. 5. 2000, str. 1. Direktiva koja je poslednji put
izmenjena Direktivom br. 2005/1/EC (OJ L 79, 24. 3. 2005, str. 9).
11
OJ L 345, 19. 12. 2002, str. 1. Direktiva koja je poslednji put
izmenjena Direktivom br. 2005/1/EC.
12
OJ L 145, 30. 4. 2004, str. 1.
13
OL 9, 15. 1. 2003, str. 3.
cembra 1998. god. o propisivanju krivičnog dela učešća
u kriminalnoj organizaciji u državama članicama EU14;
(d) prevara, prema minimumu težine definisane u
čl. 1, st. 1 i čl. 2 Konvencije o zaštiti finanasijskih interesa Evropskih zajednica15;
(e) korupcija;
(f) sva sankcionisana dela koja se kažnjavaju lišavanjem slobode i pritvorom u trajanju dužem od godinu
dana ili, u državama u kojima postoji mimimalna kazna
u pravnom sistemu, sva dela koja se kažnjavaju lišavanjem slobode i pritvorom u trajanju od najmanje šest
meseci;
(6) „korisnik – vlasnik” označava fizičko lice koje je
krajnji vlasnik ili koje kontroliše klijenta i/ili fizičko lice
u čije ime se obavlja posao ili aktivnost. Pod korisnikom – vlasnikom će se smatrati najmanje:
(a) u slučaju privrednih društava:
(i) fizička lica koja su krajnji vlasnici ili koji kontrolišu pravno lice preko direktnog ili posrednog vlasništva ili kontrole u obliku dovoljnog procenta akcija ili
glasačkih prava u tom pravnom licu, uključujući udele akcija na donosioca, izuzev privrednih društava na
berzama na koja se primenjuju obaveze prijavljivanja u
skladu sa propisima Zajednice ili ekvivalentni međunarodni standardi; udeo od 25% plus jedna akcija smatraće se dovoljnim za zadovoljenje ovog kriterijuma;
(ii) fizička lica koja vrše kontrolu nad upravom pravnog lica;
(b) u slučaju pravnih lica, kao što su fondacije i pravni sporazumi, kao što su trustovi koji administriraju i
distribuiraju sredstva:
(i) ako su budući korisnici već određeni, fizičko lice
koje je korisnik 25% ili više imovine po pravnom sporazumu ili u pravnom licu;
(ii) ako pojedinci koji imaju koristi od pravnog sporazuma ili pravnog lica koje tek treba odrediti, vrsta lica
za čiji glavni interes je zaključen pravni sporazum ili je
pravno lice osnovano ili za čiji interes posluje pravno
lice;
(iii) fizička lica koja vrše kontrolu nad 25% ili više
imovine po pravnom sporazumu ili u pravnom licu;
(7) „trust i privredna društva pružaoci usluga” označava svako fizičko ili pravno lice koje u obavljanju delatnosti pruža neku od sledećih usluga trećim licima:
(a) osnivanje privrednih društava ili drugih pravnih
lica;
(b) postupanje ili organizacija za drugo lice postupanja u svojstvu direktora ili sekretara privrednog društva, ortaka u ortakluku ili slične pozicije u vezi sa drugim pravnim licima;
14
15
OJ L 351, 29. 12. 1998, str. 1.
OJ C 316, 27. 11. 1995, str. 49.
85
2/2013
Direktiva br. 2005/60/EC Skupštine Evrope i Saveta od 26. oktobra 2005. o sprečavanju korišćenja...
86
(c) obezbeđivanje registrovanog sedišta, poslovne
adrese, korespondencije ili administrativne adrese i sa
tim povezanih usluga za privredno društvo, ortakluk ili
drugo pravno lice ili sporazum;
(d) istupanje ili organizovanje za drugo lice da istupa u svojstvu upravnika tuđom imovinom na osnovu
izričitog trusta ili sličnog pravnog sporazuma;
(e) istupanje ili organizovanje za drugo lice da istupa
u svojstvu nominovanog akcionara za drugo lice koje
nije privredno društvo na berzi a na koje se primenjuje
obaveza prijavljivanja u skladu sa propisima Zajednice
ili ekvivalentni međunarodni standardi;
(8) „politički eksponirana lica” označava fizička lica
koja obavljaju ili im je bilo povereno obavljanje važnih
javnih funkcija, kao i članovi njihovih porodica ili lica
koja su bila bliski srodnici tih lica ili lica za koja se zna
da su bili bliski saradnici tih lica;
(9) „poslovni odnos” označava posao, profesionalni
ili privredni odnos koji je u vezi sa profesionalnom delatnošću organizacija i lica obuhvaćenih ovom Direktivom a za koji se u vreme uspostavljanja očekuje da ima
karakteristiku trajnosti;
(10) „školjka banka” označava kreditnu organizaciju
ili instituciju koja se bavi sličnim poslovima, osnovanu
u državi u kojoj ona nije fizički prisutna, posebno u pogledu bitnog planiranja i upravljanja i koja nije podružnica nijedne finansijske grupe nad kojom se sprovodi
nadzor.
Član 4
1. Države članice će obezbediti da se odredbe ove
Direktive prošire u celini ili delimično na profesije i kategorije privrednih društava, izuzev organizacija i lica iz
čl. 2, st. 1, koje obavaljaju delatnost za koju je posebno
verovatno da će se koristiti za pranje novca ili finanasiranje terorizma.
2. Ako država članica odluči da proširi pravila ove
Direktive na lica koja se bave određenom profesijom i
kategorije privrednih društava, izuzev onih iz čl. 2, st. 1,
ima obavezu da o tome obavesti Komisiju.
Član 5
Države članice mogu usvojiti ili zadržati na snazi
strože propise u oblasti regulisanoj ovom Direktivom o
sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma.
Glava II
SAVESNOST KLIJENTA
DEO 1
Član 6 – Opšte odredbe
Države članice će zabraniti svojim kreditnim i finansijskim organizacijama da vode anonimne račune
ili prelazne račune. Primenom odstupanja od čl. 9, st.
6, države članice će u svim slučajevima zahtevati da
vlasnici i korisnici postojećih anonimnih računa ili
anonimnih prelaznih računa što pre primene pravila o
savesnosti klijenta, odnosno pre nego što se ti računi
upotrebe na bilo koji način.
Član 7
Organizacije i lica obuhvaćena ovom Direktivom
imaju obavezu da primene pravila o savesnosti klijenta
u sledećim slučajevima:
(a) prilikom uspostavljanja poslovnog odnosa;
(b) prilikom obavljanja povremenih poslova u vrednosti od 15.000 evra ili više, bez obzira na to da li se
posao obavlja kao jedna ili nekoliko povezanih transakcija;
(c) u slučaju postojanja sumnje na pranje novca i finansiranje terorizma, bez obzira na odstupanja, izuzetke ili minimalni iznos;
(d) u slučaju postojanja sumnje u verodostojnost ili
adekvatnost prethodno dobijenih podataka o identifikaciji klijenta.
Član 8
1. Pravila o savesnosti sadrže:
(a) identifikovanje klijenta i proveru njegovog identiteta na osnovu dokumenata, podataka ili informacija
pribavljenih iz pouzdanog i nezavisnog izvora;
(b) identifikovanje, gde je to potrebno, korisnika
– vlasnika i sprovođenje adekvatne analize rizika radi
provere njegovog identiteta, tako da organizacija ili
lice obuhvaćeno ovom Direktivom budu zadovoljeni u
pogledu znanja o tome ko je korisnik – vlasnik, uključujući u vezi sa pravnim licima trustove i slične pravne sporazume, primenom adekvatne analize rizika za
razumevanje vlasništva i kontrole organizacije klijenta;
(c) plansko i ciljano pribavljanje informacija o poslovnom odnosu;
(d) sprovođenje trajnog praćenja poslovnog odnosa
zajedno sa analizom obavljenih poslova tokom trajanja
tog odnosa radi obezbeđenja da poslovi budu u skladu sa znanjem organizacije ili lica klijenta, poslovnim i
profilom rizika zajedno, a kada je to neophodno i izvorom sredstava, kao i obezbeđivanjem da se dokumenti,
podaci ili informacije redovno inoviraju.
2. Organizacije i lica obuhvaćena ovom Direktivom
imaju obavezu da primenjuju sve uslove za analizu savesnosti klijenta kako je navedeno u st. 1, ali mogu da
odrede obim te analize na bazi osetljivosti rizika u zavisnosti od vrste klijenta, poslovnog odnosa, proizvoda ili
posla. Organizacije i lica obuhvaćena ovom Direktivom
imaju obavezu da dokažu nadležnim organima iz čl. 37,
uključujući i samoregulatorne organe, da je obim analize adekvatan, srazmerno opasnostima od pranja novca
i finansiranja terorizma.
2/2013
Direktiva br. 2005/60/EC Skupštine Evrope i Saveta od 26. oktobra 2005. o sprečavanju korišćenja...
Član 9
1. Države članice će propisati obavezu da se provera
identiteta klijenta i korisnika – vlasnika obavi pre uspostavljanja poslovnog odnosa ili izvršenja transakcije.
2. Države članice imaju pravo da odstupe od st. 1
ovog člana i dozvole proveru identiteta klijenta i korisnika – vlasnika tokom uspostavljanja poslovnog odnosa ako je to neophodno da se ne bi prekidalo normalno
poslovanje i u situacijama kada postoji mali rizik od
pranja novca ili finansiranja terorizma. U tim situacijama predmetne procedure treba da se obave ubrzo posle
prvog kontakta.
3. Države članice imaju pravo da odstupe od st. 1 i
2 i, u vezi sa poslovima osiguranja života, dozvole proveru identiteta korisnika po polisi osiguranja posle uspostavljanja poslovnog odnosa. U tom slučaju, provera
treba da se obavi u trenutku plaćanja ili pre toga ili u
trenutku ili pre nego što korisnik odluči da se koristi
pravima po polisi osiguranja.
4. Države članica mogu odstupiti od st. 1 i 2 i dozvoliti otvaranje računa u banci pod uslovom da postoji
adekvatna zaštita od toga da klijent sam obavlja transakcije ili da se one obavljaju u njegovo ime sve do ispunjenja gorenavedenih odredbi.
5. Države članice će obavezati organizacije i lica koja
ne mogu da ispune tačke (a), (b) i (c) čl. 8, st. 1, da ne
obavljaju transakcije preko bankovnog računa, ne uspostavljaju poslovni odnos ili obavljaju transakciju ili
da otkažu poslovni odnos uz obavezu da sačine izveštaj
upravi za finansijsko informisanje u skladu sa čl. 22 u
vezi sa klijentom.
Države članice neće imati obavezu da primenjuju
prethodni stav kada notari, nezavisni pravni profesionalci, revizori, spoljne računovođe i poreski savetnici
utvrđuju pravni položaj svojih klijenata ili vrše poslove
odbrane ili zastupanja tog klijenta u sudskim postupcima ili u vezi sa njima, uključujući i savete o pokretanju
ili izbegavanju postupaka.
6. Država članica će obavezati organizacije i lica
obuhvaćena ovom Direktivom na primenu procedura
provere savesnosti klijenta, ne samo u pogledu novih
klijenata već i u pogledu postojećih, u odgovarajućim
rokovima na bazi osetljivosti rizika.
Član 10
1. Države članice će obavezati sve klijente kazina da
se identifikuju i da se njihov identitet proveri ako kupuju ili menjaju čipove za kockanje u vrednosti 2.000
evra ili više.
2. Za kazina koja su predmet državnog nadzora
smatraće se da su ispunila zahteve u vezi sa savesnošću
klijenta ako registruju, identifikuju i provere identitet
svojih klijenata odmah na ulasku ili posle ulaska, bez
obzira na iznos kupljenih čipova za kockanje.
DEO 2
Član 11 – Pojednostavljana provera savesnosti klijenta
1. Ukoliko su organizacije i lica obuhvaćena ovom
Direktivom kreditne ili finansijske organizacije sa sedištem u trećim državama koje primenjuju uslove provere
savesnosti koji su ekvivalentni propisima iz ove Direktive i podležu nadzoru u pogledu njihovog ispunjavanja,
na organizacije i lica obuhvaćena ovom Direktivom ne
primenjuju se čl. 7, tačke (a), (b) i (d), čl. 8 i 9, st. 1.
2. Države članice mogu odstupiti od čl. 7, tačke (a),
(b) i (d), čl. 8 i 9, st. 1 i dozvoliti organizacijama i licima
obuhvaćenim ovom Direktivom da ne proveravaju savesnost klijenta u vezi sa:
(a) privrednim društvima listiranim na berzi čije
hartije od vrednosti se prihvataju za trgovanje na berzi
u smislu Direktive br. 2004/39/EC u jednoj državi članici ili u više njih i privrednim društvima listiranim na
berzi u trećim državama, na koja se primenjuju obaveze
prijavljivanja konzistentne sa propisima Zajednice;
(b) korisnicima – vlasnicima zbirnih računa kod
notara i drugih nezavisnih pravnih profesionalaca iz
država članica ili trećih država pod uslovom da se na
njih primenjuje obaveza borbe protiv pranja novca ili
finansiranja terorista u skladu sa međunarodnim standardima, da podležu nadzoru u pogledu izvršavanja tih
obaveza i pod uslovom da organizacije koje istupaju kao
depozitne institucije za zbirne račune mogu, na zahtev,
dobiti informaciju o identitetu korisnika – vlasnika;
(c) nacionalnim državnim organima,
ili u vezi bilo kojeg drugog klijenta koji predstavlja
nizak rizik za pranje novca ili finansiranje terorizma,
koji ispunjava tehničke kriterijume ustanovljene u
skladu sa čl. 40, st. 1, tačka (b).
3. U slučajevima navedenim u st. 1 i 2, organizacije i lica
obuhvaćena ovom Direktivom svakako moraju da prikupe dovoljno informacija za određivanje da li se na klijenta
primenjuje izuzeće kako je navedeno u tim stavovima.
4. Države članice imaju obavezu da međusobno
obaveštavaju jedna drugu, kao i Evropsku agenciju za
nadzor (Evropska agencija za nadzor bankarstva, dalje
u tekstu: EBA), osnovanu Uredbom (EU) br. 1093/2010
Skupštine Evrope i Saveta, Evropsku agenciju za nadzor
(Evropska agencija za nadzor osiguranja i penzijskih
fondova, dalje u tekstu: EIOPA), osnovanu Uredbom
(EU) br. 1094/2010 Skupštine Evrope i Saveta, kao i
Evropsku agenciju za nadzor (Evropska agencija za hartije od vrednosti i tržišta hartijama od vrednosti, dalje u
tekstu: ESMA), osnovanu Uredbom (EU) br. 1095/2010
Skupštine Evrope i Saveta (zbirna skraćenica: ESA) u
obimu koji je bitan za ostvarenje ciljeva ove Direktive
87
2/2013
Direktiva br. 2005/60/EC Skupštine Evrope i Saveta od 26. oktobra 2005. o sprečavanju korišćenja...
88
i u skladu sa relevantnim odredbama Uredbi (EU) br.
1093/2010, br. 1094/2010 i br. 1095/2010 i stavovima
Komisije u slučajevima kada ona smatra da treća država
ispunjava uslove propisane u st. 1 ili 2 ili u drugim situacijama koje zadovoljavaju tehničke kriterijume ustanovljene u skladu sa čl. 40, st. 1, tačka (b).
5. Države članice mogu odstupiti od čl. 7, tačke (a),
(b) i (d), čl. 8 i 9, st. 1 i dozvoliti organizacijama i licima obuhvaćenim ovom Direktivom da ne proveravaju
savesnost u vezi sa:
(a) polisama osiguranja života ako godišnja premija ne premašuje 1.000 evra ili 2.500 evra jednokratne
premije (mize);
(b) polisama osiguranja penzijskih planova ako ne
postoji klauzula o otkupu i ako se polisa ne može koristiti kao sredstvo obezbeđenja;
(c) penzijom, penzijskim planom privrednog
društva za svoje zaposlene ili sličnim planovima preko
kojih se pruža penzijska beneficija zaposlenima, ako se
doprinosi uplaćuju odbitkom od zarade, a pravila plana
ne dozvoljavaju prenos interesa člana;
(d) elektronskim novcem, kako je definisano u tački
2, člana 2 Direktive br. 2009/110/EC Skupštine Evrope
i Saveta od 16. septembra 2009. god. o osnivanju, obavljanju i prudentnom nadzoru organizacija koje posluju
sa elektronskim novcem gde, ako nije moguće dopuniti,
maksimalan iznos elektronski uložen u uređaj nije veći
od 250 evra, ili ako je moguća dopuna, postoji limit od
2.500 evra za transakcije u jednoj kalendarskoj godini,
izuzev ako iznos od 1.000 evra ili više bude otkupljen
u istoj kalendarskoj godini na zahtev držaoca elektronskog novca u skladu sa čl. 11 Direktive br. 2009/110/EC.
Kada se radi o nacionalnim plaćanjima, države članice
ili njeni nadležni organi mogu da povećaju iznos od 250
evra iz ove tačke na maksimalno 500 evra,
ili u vezi sa drugim proizvodom ili poslom koji predstavlja nizak rizik od pranja novca ili finansiranja terorizma koji ispunjava tehničke kriterijume ustanovljene
u čl. 40, st. 1, tačka (b).
Član 12
Kada Komisija donese odluku u skladu sa čl. 40, st. 4,
države članice će zabraniti organizacijama i licima obuhvaćenim ovom Direktivom primenu pojednostavljene
procedure provere savesnosti kreditnim i finansijskim
organizacijama ili privrednim društvima sa berze iz trećih država ili drugih lica u situacijama koje ispunjavaju
kriterijume u skladu sa čl. 40, st. 1, tačka (b).
DEO 3
Član 13 – Detaljna provera savesnosti klijenta
1. Države članice će obavezati organizacije i lica
obuhvaćena ovom Direktivom na primenu, na bazi os-
etljivosti rizika, detaljne procedure provere savesnosti
klijenta, pored mera iz čl. 7, 8 i 9, st. 6, u situacijama
koje po svojoj prirodi mogu da predstavljaju viši rizik
pranja novca ili finansiranja terorizma i najmanje u
situacijama predviđenim u st. 2, 3, 4 i drugim situacijama koje predstavljaju visok rizik od pranja novca ili
finansiranja terorizma a koje ispunjavaju tehničke kriterijume ustanovljene u skladu sa čl. 40, st. 1, tačka (c).
2. Kada klijent nije bio fizički prisutan radi identifikacije, države članice će zahtevati da te organizacije i lica preduzmu određene i adekvatne mere da bi
kompenzovale viši rizik, na primer primenom jedne od
sledećih mera ili više njih:
(a) obezbeđenje da se identitet klijenta ustanovljava
putem dodatnih dokumenata, podataka ili informacija;
(b) dopunske mere za proveru ili overu dostavljenih
dokumenata ili zahtevanje potvrđujuće overe od strane
kreditne ili finansijske organizacije obuhvaćene ovom
Direktivom;
(c) obezbeđenje da prvo plaćanje zaključenih poslova bude obavljeno preko računa otvorenog na ime
klijenta kod kreditne organizacije.
3. U vezi sa prekograničnim korespondentnim odnosima između banaka sa respondentnim organizacijama iz trećih država, države članice će obavezati svoje
kreditne organizacije da:
(a) prikupe dovoljno informacija o respondentnoj
organizaciji da bi u potpunosti razumele prirodu respondentovog poslovanja i mogle da odrede reputaciju
organizacije i kvalitet nadzora na osnovu javno dostupnih informacija;
(b) procene kontrolne mehanizme organizacije respondenta u vezi sa borbom protiv pranja novca i finansiranja terorizma;
(c) dobiju odobrenje svoje uprave pre uspostavljanja
novih korespondentnih bankarskih odnosa;
(d) dokumentuju nadležnosti svake organizacije;
(e) u vezi sa prelaznim računima, provere da li je
respondentna kreditna organizacija proverila identitet
i izvršila trajnu proveru savesnosti klijenata koji imaju
direktan pristup računima korespondenta i da može da
dostavi korespondentnoj organizaciji na njen zahtev relevantne podatke o savesnosti klijenta.
4. U vezi sa transakcijama ili poslovnim odnosima
sa politički eksponiranim licima sa prebivalištem u
drugoj državi članici ili trećoj državi, države članice će
obavezati te organizacije i lica obuhvaćena ovom Direktivom da:
(a) raspolažu odgovarajućim procedurama na bazi
rizika za određivanje da li je klijent politički eksponirano lice;
(b) imaju odobrenje uprave za uspostavljanje
poslovnih odnosa sa klijentima;
2/2013
Direktiva br. 2005/60/EC Skupštine Evrope i Saveta od 26. oktobra 2005. o sprečavanju korišćenja...
(c) preduzmu adekvatne mere za otkrivanje izvora
bogatstva i sredstava koja se koriste u poslovnom odnosu ili transakciji;
(d) sprovode detaljno i trajno praćenje poslovnog
odnosa.
5. Države članice će zabraniti kreditnim organizacijama da zaključuju ili nastavljaju korespondentne bankarske odnose sa školjka bankom i obavezaće kreditne
organizacije da preduzmu odgovarajuće mere kako bi
obezbedile da se ne angažuju u korespondentnom bankarskom odnosu ili da ga nastavljaju sa bankom koja
je poznata po dozvolama korišćenja njenih računa od
strane školjka banke.
6. Države članice će obavezati organizacije i lica obuhvaćena ovom Direktivom da posebnu pažnju posvete
svakoj pretnji od pranja novca ili finansiranja terorizma
koja može nastati od proizvoda ili transakcija u kojima se favorizuje anonimnost, i da, ukoliko je potrebno, preduzmu mere za sprečavanje njihove upotrebe za
pranje novca ili finansiranje terorizma.
DEO 4
Član 14 – Radnje trećih lica
Države članice mogu dozvoliti organizacijama i licima obuhvaćenim ovom Direktivom da se koriste trećim licima za ispunjavanje uslova propisanih čl. 8, st. 1,
tačke (a) do (c). Međutim, krajnju odgovornost za ispunjenje tih uslova snosi organizacija ili lice obuhvaćeno
ovom Direktivom.
Član 15
1. Kada država članica dozvoli kreditnoj ili finansijskoj organizaciji iz čl. 2, st. 1, tačke (1) ili (2) koja ima
sedište na njenoj teritoriji i istupa kao treće lice, ta država članica će svakako dozvoliti organizacijama i licima
iz čl. 2, st. 1 koja se nalaze na njenoj teritoriji da priznaju i prihvate, u skladu sa čl. 14, ishod procedure provere
sasvesnosti klijenta iz čl. 8, st. 1, tačka 3, alineje (a) do
(c), koju je obavila organizacija iz čl. 2, st. 1, tačke (1)
ili (2) u drugoj državi članici u skladu sa ovom Direktivom, uz izuzetak menjačnica i organizacija koje vrše
plaćanja iz čl. 4, st. 4 Direktive br. 2007/64/EC Skupštine Evrope i Saveta od 13. novembra 2007. god. o uslugama plaćanja na unutrašnjem tržištu, koje pretežno
pružaju uslugu plaćanja iz tačke 6 Aneksa te Direktive,
uključujući fizička i pravna lica koja se koriste isključenjem odgovornosti po čl. 26 te Direktive i ispunjenjem
kriterijuma propisanih u čl. 16 i 18 ove Direktive, čak i
onda kada se dokumenti ili podaci na kojima su ti kriterijumi zasnovani razlikuju od onih koje je propisala
država članica na koju se klijent upućuje.
2. Kada država članica dozvoli menjačnicama iz čl. 3,
tačka 2, alineja (a) i organizacijama koje vrše plaćanja iz
čl. 4, st. 4 Direktive br. 2007/64/EC, koje pretežno pružaju usluge iz tačke 6 Aneksa te Direktive, a koje imaju
sedište na njenoj teritoriji u svojstvu trećeg lica, ta država članica će im svakako dozvoliti, u skladu sa čl. 14 ove
Direktive, da priznaju i prihvate ishod postupka provere savesnosti klijenta propisanog u čl. 8, st. 1, tačke (a)
do (c), obavljene u skladu sa ovom Direktivom od strane organizacije iste kategorije u drugoj državi članici uz
ispunjenje kriterijuma iz čl. 16 i 18 ove Direktive, čak i
onda kada se dokumenti ili podaci na kojima su ti kriterijumi zasnovani razlikuju od onih koje je propisala
država članica na koju se klijent upućuje.
3. Kada država članica dozvoli licima iz čl. 2, st. 1,
tačka 3, alineje (a) do (c) koja imaju sedište na njenoj
teritoriji u svojstvu trećeg lica, ta država članica će im
svakako dozvoliti, u skladu sa čl. 14, da priznaju i prihvate ishod postupka provere savesnosti klijenta propisanog u čl. 8, st. 1, tačke (a) do (c), obavljen u skladu
sa ovom Direktivom od strane lica iz čl. 2, st. 1, tačka 3,
alineje (a) do (c) u drugoj državi članici uz ispunjenje
kriterijuma propisanih u čl. 16 i 18, čak i onda kada se
dokumenti ili podaci na kojima su ti kriterijumi zasnovani razlikuju od onih koje je propisala država članica
na koju se klijent upućuje.
Član 16
1. U smislu ovog Dela, izraz „treća lica” označava organizacije i lica koja su navedena u čl. 2 ili ekvivalentne
organizacije i lica sa sedištem u trećoj državi koja ispunjavaju sledeće kriterijume:
(a) na njih se primenjuje obavezna registracija profesije u skladu sa zakonom;
(b) oni proveravaju savesnost i vode knjige kako je
propisano ili u skladu sa propisima ekvivalentnim onima iz ove Direktive a ispunjavanje uslova iz ove Direktive se nadzire u skladu sa Delom 2, Glava V ili imaju
sedište u trećim državama koje primenjuju propise koji
su isti kao propisi iz ove Direktive.
2. Države članice imaju obavezu da međusobno
obaveštavaju jedna drugu, kao i Evropsku agenciju za
nadzor u meri koja je bitna u smislu ove Direktive i u
skladu sa odredbama Uredbi (EU) br. 1093/2010, br.
1094/2010 i br. 1095/2010, kao i Komisiju o slučajevima
za koje oni smatraju da treća država ispunjava uslove
propisane u st. 1, tačka (b).
Član 17
Ako Komisija donese odluku u skladu sa čl. 40, st. 4,
države članice će zabraniti organizacijama i licima obuhvaćenim ovom Direktivom da se koriste trećim licima
iz trećih država za ispunjenje uslova propisanih u čl. 8,
st. 1, tačke (a) do (c).
89
2/2013
Direktiva br. 2005/60/EC Skupštine Evrope i Saveta od 26. oktobra 2005. o sprečavanju korišćenja...
90
Član 18
1. Treća lica će informacije tražene u skladu sa uslovima iz čl. 8, st. 1, tačke (a) do (c) bez odlaganja dostaviti organizaciji ili licu na koje se primenjuje ova Direktiva, a na koju je klijent upozoren.
2. Relevantne kopije identifikacije i provere podataka, kao i ostala bitna dokumentacija o identitetu klijenta ili korisnika – vlasnika moraju se bez odlaganja, na
zahtev trećeg lica, dostaviti organizaciji ili licu obuhvaćenom ovom Direktivom na koju je klijent upozoren.
Član 19
Ovaj Deo se ne primenjuje na ugovore o poveravanju poslova spoljnim pružaocima usluga ili zastupanju
ako, na osnovu ugovora, pružaoca usluge ili agenta
treba smatrati delom organizacije ili lica obuhvaćenog
ovom Direktivom.
Glava III
OBAVEZA PRIJAVLJIVANJA
DEO 1
Član 20 – Opšte odredbe
Države članice će obavezati organizacije i lica obuhvaćena ovom Direktivom da posebnu pažnju obrate na
sve aktivnosti za koje posebno smatraju da će verovatno, zbog svoje prirode, biti povezane sa pranjem novca
ili finansiranjem terorizma, a posebno na sve složene ili
neobično velike transakcije kao i sve neuobičajene delove transakcija koje nemaju očiglednu ekonomsku ili
vidljivu zakonitu svrhu.
Član 21
1. Svaka država članica će osnovati UFI radi efikasne
borbe protiv pranja novca i finansiranja terorizma.
2. UFI će se osnovati kao centralna nacionalna uprava. Ona će biti nadležna za prijem (u dozvoljenom obimu
i na zahtev), analizu i distribuciju nadležnim organima
dobijenih informacija koje se tiču potencijalnog pranja
novca, potencijalnog finansiranja terorizma ili one poslove propisane nacionalnim zakonima i podzakonskim
aktima. Uprava mora da bude opremljena adekvatnim
resursima radi ispunjenja svojih nadležnosti.
3. Države članice će obezbediti da UFI ima blagovremeni pristup, direktno ili posredno, informacijama kojima raspolažu finansijski, upravni i organi gonjenja, a
koje su neophodne za adekvatno ispunjenje nadležnosti.
Član 22
1. Države članice će obavezati organizacije i lica obuhvaćena ovom Direktivom, a u zavisnosti od okolnosti,
i njene direktore i zaposlene, da u potpunosti sarađuju:
(a) brzim informisanjem UFI, na sopstvenu inicijativu, ako organizacija ili lice obuhvaćeno ovom Direktivom zna, sumnja ili postoje razumne osnove za sumnju
da se sprovodi ili da je sprovedeno ili pokušano pranje
novca ili finansiranje terorizma;
(b) brzim dostavljanjem UFI, na njen zahtev, svih
neophodnih informacija, u skladu sa procedurama propisanih predmetnih propisa.
2. Informacije iz st. 1 ovog člana dostavljaju se UFI
države članice na čijoj teritoriji se nalazi organizacija ili
lice koje šalje informacije. Lice ili lica označena u skladu sa procedurom propisanom u čl. 34 imaju obavezu
da dostavljaju informacije.
Član 23
1. Države članice mogu odstupiti od čl. 22, st. 1 u
slučaju lica iz čl. 2, st. 1, tačka 3, alineje (a) i (b), i mogu
imenovati odgovarajući samoregulatorni organ predmetne profesije kao organ kojem se u prvom stepenu
dostavljaju informacije pre njihovog dostavljanja UFI.
Bez uticaja na st. 2 ovog člana, imenovani samoregulatorni organ ima obavezu da u tim slučajevima UFI brzo
prosledi informacije u izvornom obliku.
2. Države članice nemaju obavezu da primenjuju
obaveze propisane u čl. 22, st. 1 na notare, nezavisne
pravne profesionalce, revizore, spoljne računovođe i
poreske savetnike u vezi sa informacijama koje dobijaju ili pribavljaju od svog klijenta tokom utvrđivanja
pravnog položaja svojih klijenata ili izvršavanja poslova
odbrane ili zastupanja tog klijenta u sudskim postupcima ili u vezi sa njima, uključujući i davanje saveta o
pokretanju ili izbegavanju postupaka, bez obzira da li je
takva informacija primljena ili pribavljena pre, tokom
ili posle takvih postupaka.
Član 24
1. Države članice će obavezati organizacije i lica obuhvaćena ovom Direktivom da se uzdrže od obavljanja
transakcija za koje znaju ili sumnjaju da su povezane sa
pranjem novca ili finansiranjem terorizma sve dok ne
obave neophodne radnje u skladu sa čl. 22, st. 1, tačka
(a). U skladu sa propisima država članica, mogu se izdati instrukcije da se ne obavi transakcija.
2. Ako se na neku transakciju sumnja da bi mogla da
predstavlja pranje novca ili finansiranje terorizma i ako
bi uzdržavanje od obavljanja transakcija za koje se zna
ili sumnja da su povezane sa pranjem novca ili finansiranjem terorizma bilo nemoguće ili bi verovatno onemogućilo napore za praćenje korisnika posumnjanog pranja
novca ili finansiranja terorizma, organizacije i lica imaju
obavezu da naknadno obaveste UFI bez odlaganja.
2/2013
Direktiva br. 2005/60/EC Skupštine Evrope i Saveta od 26. oktobra 2005. o sprečavanju korišćenja...
Član 25
1. Države članice će obezbediti da se UFI odmah
obavesti, ako tokom inspekcije nadležnih organa iz čl.
37 ili na bilo koji drugi način u organizacijama i licima
na koje se primenjuje ova Direktiva, ti organi otkriju
informacije koje bi mogle biti u vezi sa pranjem novca
ili finansiranjem terorizma.
2. Države članice će obezbediti da nadzorni organi
koji su nadležni na osnovu zakona ili uredbe kontrolišu
berzu, devizna tržišta i tržišta finansijskim derivatima
i obaveštavaju UFI ako otkriju činjenice koje bi mogle
da budu u vezi sa pranjem novca ili finansiranjem terorizma.
Član 26
Prijavljivanje informacija iz čl. 22 i 23, koje u dobroj
veri vrše organizacije ili lica na koja se primenjuje ova
Direktiva, kako je propisano čl. 22, st. 1 i čl. 23, zaposleni ili direktor te organizacije ili lica neće imati dejstvo
odricanja od bilo kojeg ograničenja u pogledu davanja
informacija predviđenog ugovorom, zakonskim, nadzornim ili upravnim propisom, i neće se odnositi na
organizaciju ili lice ili njene direktore ili zaposlene za
odgovornost bilo koje vrste.
Član 27
Države članice imaju obavezu da preduzmu sve odgovarajuće mere radi zaštite onih zaposlenih u organizacijama ili licima na koje se primenjuje ova Direktiva,
koji prijavljuju sumnjive transakcija u vezi sa pranjem
novca ili finansiranjem terorizma, bilo interno bilo prema UFI, od izlaganja pretnjama ili neprijatnostima.
DEO 2
Član 28 – Zabrana prijavljivanja
1. Organizacije i lica na koja se primenjuje ova
Direktiva i njihovi direktori i zaposleni neće otkriti
klijentu ili trećim licima činjenicu da je informacija
prosleđena u skladu sa čl. 22 i 23, da se sprovodi ili da
može da bude pokrenuta istraga u vezi sa pranjem novca ili finansiranjem terorizma.
2. Zabrana propisana st. 1 ovog člana ne odnosi se
na obaveštavanje nadležnih organa iz čl. 37, uključujući
samoregulatorne organe, ili obaveštavanje radi procesuiranja.
3. Zabrana propisana st. 1 ovog člana ne sprečava
uzajamno obaveštavanje organizacija između država
članica ili iz trećih država pod uslovom da te organizacije ispunjavaju uslove iz čl. 11, st. 1, ili pripadaju istoj
grupi iz čl. 2, st. 12 Direktive br. 2002/87/EC Skupštine
Evrope i Saveta od 16. decembra 2002. god. o dopunskom nadzoru kreditnih organizacija, društava za osi-
guranje i investicionih firmi u finansijskom konglomeratu.16
4. Zabrana iz st. 1 ovog člana ne sprečava
obaveštavanje između lica iz čl. 2, st. 1, tačka 3, alineje
(a) i (b) od država članica ili trećih država koje su propisale pravila ista kao i pravila iz ove Direktive, koja obavljaju svoju profesionalnu delatnost u svojstvu zaposlenog lica, u okviru istog pravnog lica ili mreže. U smislu
ovog člana, „mreža” označava veću organizaciju kojoj
pripadaju lica koja imaju zajedničko vlasništvo, upravu
ili kontrolu zakonitosti.
5. Za organizacije ili lica iz čl. 2, st. 1, tačka 1, 2 i 3,
alineje (a) i (b) u slučajevima u vezi sa istim klijentom
i istom transakcijom sa dve ili više organizacija ili lica,
zabrana iz st. 1 ovog člana ne sprečava obaveštavanje
između relevantnih organizacija ili lica, pod uslovom
da se nalaze u nekoj državi članici ili trećoj državi koja je
propisala pravila ekvivalentna onima koja su sadržana
u ovoj Direktivi, da spadaju u istu kategoriju profesije
i da se na njih primenjuju iste obaveze u pogledu profesionalne tajne i zaštite ličnih podataka. Informacije
koje se razmenjuju moraju se koristiti isključivo radi
sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma.
6. Kada lica iz čl. 2, st. 1, tačka 3, alineje (a) i (b)
preporučuju klijentu da odustane od učešća u nezakonitoj aktivnosti, u smislu st. 1 ovog člana, to se neće
smatrati prijavljivanjem.
7. Države članice imaju obavezu da se međusobno
obaveštavaju i da informišu Evropsku agenciju za nadzor u meri koja je bitna u smislu ove Direktive i u skladu
sa relevantnim odredbama Uredbi (EU) br. 1093/2010,
br. 1094/2010 i br. 1095/2010, kao i Komisiju o slučajevima u kojima smatraju da treće države ispunjavaju
uslove propisane st. 3, 4 ili 5 ovog člana.
Član 29
Kada Komisija usvoji odluku u skladu sa čl. 40, st. 4,
države članice imaju obavezu da zabrane obaveštavanje
između organizacija i lica na koja se primenjuje ova Direktiva, kao i zainteresovane organizacije i lica iz trećih
država.
Glava IV
VOĐENJE EVIDENCIJE I STATISTIKE
Član 30
Države članice će obavezati organizacije i lica regulisana ovom Direktivom da čuvaju dokumentaciju i informacije radi istrage ili analize mogućeg pranja novca
ili finansiranja terorizma od strane UFI ili drugog nadležnog organa u skladu sa nacionalnim pravom, i to:
16
OJ L 35, 11. 2. 2003, str. 1.
91
2/2013
Direktiva br. 2005/60/EC Skupštine Evrope i Saveta od 26. oktobra 2005. o sprečavanju korišćenja...
92
(a) kopiju ili brojeve predmetnih dokumenata u slučaju provere savesnosti klijenta najmanje pet godina
posle okončanja poslovnog odnosa sa klijentom;
(b) predmetne dokaze i knjige koje se sastoje od originalne dokumentacije ili kopija koje se prihvataju kao
dokaz u sudskom postupku po nacionalnom pravu u
slučaju poslovnog odnosa ili transakcije najmanje pet
godina posle obavljene transakcije ili okončanja poslovnog odnosa.
Član 31
1. Države članice će obavezati kreditne i finansijske organizacije regulisane ovom direktivom da u
svojim ograncima i društvima kćerkama u većinskom
vlasništvu u trećim državama primenjuju procedure
koje su ekvivalentne onima koje su propisane ovom Direktivom o proveri savesnosti klijenta i vođenju knjiga.
Ako propisi treće države ne dozvoljavaju primenu
takvih ekvivalentnih procedura, države članice će
obavezati kreditne i finansijske organizacije da obaveste
nadležne organe domicilne države članice.
2. U meri koja je bitna radi primene ove Direktive
i u skladu sa odredbama Uredbi (EU) br. 1093/2010,
br. 1094/2010 i br. 1095/2010, države članice, Evropska
agencija za nadzor i Komisija će se međusobno obaveštavati o slučajevima u kojima propisi trećih država ne
dozvoljavaju primenu procedura predviđenih prvim
podstavom, st. 1 ovog člana, te se u tom slučaju može
preduzeti inicijativa za pronalaženjem rešenja.
3. Države članice će obavezati kreditne ili finansijske
organizacije da preduzmu dodatne mere radi efikasnog
upravljanja rizicima od pranja novca ili finansiranja
terorizma kada propisi treće države ne dozvoljavaju
primenu procedura u skladu sa prvim podstavom, st.
1 ovog člana.
4. Radi obezbeđivanja skladne jednoobraznosti
ovog člana i uzimanja u obzir tehničkog razvoja u borbi
protiv pranja novca i finansiranja terorizma, Evropska
agencija za nadzor uzimajući u obzir postojeći okvir i
saradnju sa drugim relevantnim organima Zajednice
u toj oblasti, može usvojiti nacrt nadzornih tehničkih
standarda u skladu sa čl. 56 Uredbi (EU) br. 1093/2010,
br. 1094/2010 i br. 1095/2010 radi određivanja vrste
dodatnih procedura iz st. 3 ovog člana i minimuma reakcije koju kreditne i finansijske organizacije treba da
preduzmu ako propisi trećih država ne dozvoljavaju
primenu procedura prema prvom podstavu, st. 1 ovog
člana.
Ovlašćenje za usvajanje nadzornih tehnički standarda iz prvod podstava u skladu sa čl. 10 do 14 Uredbe
(EU) br. 1093/2010 poverava se Komisiji.
Član 32
Države članice će obavezati svoje kreditne i finansijske organizacije da imaju sisteme koji im omogućavaju
da u potpunosti i brzo odgovaraju na upite iz UFI ili
drugih organa u skladu sa njihovim nacionalnim pravom, u pogledu toga da li održavaju ili su u prethodnih
pet godina održavali poslovni odnos sa određenim fizičkim ili pravnim licima, kao i o prirodi tog odnosa.
Član 33
1. Države članice će obezbediti da oni budu sposobni za analizu efektivnosti njihovih sistema za borbu
protiv pranja novca ili finansiranja terorizma vođenjem
sveobuhvatne statistike o pitanjima bitnim za efektivnost tih sistema.
2. Predmetna statistika mora, minimalno, da sadrži
podatke o broju sumnjivih poslova koji su prijavljeni
UFI, dopune tim izveštajima i naznaku broja istraženih
slučajeva u jednoj godini, broj procesuiranih lica, broj
lica osuđenih za pranje novca ili finansiranje terorizma
i koliko je imovine zamrznuto, zaplenjeno ili konfiskovano.
3. Države članice će obezbediti da se objavi konsolidovana analiza tih statističkih izveštaja.
Glava V
MERE ZA SPROVOĐENJE
DEO 1
Član 34 – Interni postupci, obuka i izveštavanje
1. Države članice će obavezati institucije i lica obuhvaćena ovom Direktivom da ustanove adekvatne i odgovarajuće politike i procedure za proveru savesnosti
klijenta, izveštavanje, vođenje knjiga, internu kontrolu,
procenu rizika, upravljanje rizicima, upravljanje zakonitošću poslovanja i komunikacijom radi predviđanja i
sprečavanja poslova u vezi sa pranjem novca i finansiranjem terorizma.
2. Države članice će obavezati kreditne i finansijske
organizacije obuhvaćene ovom Direktivom da dostave
relevantne politike i procedure koje se primenjuju na filijale i društva kćerke u njihovom većinskom vlasništvu
u trećim državama.
3. Radi obezbeđenja konzistentne ujednačenosti i
korišćenja tehničkih dostignuća u borbi protiv pranja
novca i finansiranja terorista, Evropska agencija za nadzor, uzimajući u obzir postojeći okvir i saradnju sa drugim relevantnim organima Zajednice u toj oblasti, može
doneti nacrt nadzornih tehničkih standarda u skladu
sa čl. 56 Uredbi (EU) br. 1093/2010, br. 1094/2010 i br.
2/2013
Direktiva br. 2005/60/EC Skupštine Evrope i Saveta od 26. oktobra 2005. o sprečavanju korišćenja...
1095/2010, radi određivanja minimalnog sadržaja podataka iz st. 2 ovog člana.
Ovlašćenje za usvajanje nadzornih tehničkih standarda iz prvog podstava u skladu sa čl. 10 do 14 Uredbe
(EU) br. 1093/2010 delegira se na Komisiju.
Član 35
1. Države članice će obavezati organizacije i lica obuhvaćena ovom Direktivom da preduzmu neophodne
mere kako bi njihovi zaposleni na određenim radnim
mestima bili upoznati sa propisima donetim na osnovu
ove Direktive.
Te mere treba da obuhvate učešće zaposlenih u posebnim, trajnim programima obuke kako bi im se pomoglo
da prepoznaju operacije koje mogu da budu povezane sa
pranjem novca ili finansiranjem terorizma i da ih instruišu o tome kako da u tim slučajevima postupaju.
Kada neko fizičko lice iz bilo koje od kategorija iz čl.
2, st. 1, tačka (3) obavlja svoju profesionalnu delatnost u
svojstvu zaposlenog u pravnom licu, obaveze po ovom
Delu primenjuju se na to pravno lice, a ne na fizičko
lice.
2. Države članice će obezbediti da organizacije i lica
obuhvaćena ovom Direktivom imaju pristup inoviranim informacijama o praksi perača novca i finansijera
terorista i o naznakama koje ukazuju na prepoznavanje
sumnjivih poslova.
3. Države članice će obezbediti da se, gde je to moguće, blagovremeno dostavljaju informacije o efektivnosti i analitičkim izveštajima o sumnjama o pranju
novca ili finansiranju terorizma.
DEO 2 – Nadzor
Član 36
1. Države članice će propisati da menjačnice, trustovi i privredna društva pružaoci usluga imaju odgovarajuću dozvolu ili budu registrovani, a kazina da imaju
dozvolu za svoje zakonito poslovanje.
2. Države članice će propisati da nadležni organi odbiju davanje dozvole ili registraciju lica iz st. 1 ovog člana ako ne budu ispunjeni uslovi da lica koja efektivno
upravljaju ili će upravljati poslovanjem tih lica ili korisnik – vlasnik budu odgovarajuće i adekvatne osobe.
Član 37
1. Države članice će zahtevati od nadležnih organa da efikasno prate i preduzimaju neophodne mere
radi obezbeđenja da sve organizacije i lica obuhvaćena
ovom Direktivom ispunjavaju njena pravila.
2. Države članice će obezbediti da nadležni organi
raspolažu adekvatnim ovlašćenjima, zajedno sa ovlašćenjem obavezivanja dostavljanja svih informacija
koje su bitne za praćenje ispunjavanja uslova iz ove Di-
rektive i vršenja provera, kao i da raspolažu adekvatnim
resursima za obavljanje svojih nadležnosti.
3. U slučaju kreditnih i finansijskih organizacija i kazina, nadležni organi će imati povećana nadzorna ovlašćenja, posebno mogućnost da sprovode inspekcije na
licu mesta.
4. U slučaju fizičkih i pravnih lica iz čl. 2, st. 1, tačka
3, alineje (a) do (e), države članice mogu dozvoliti da se
ovlašćenja iz st. 1 ovog člana sprovode na bazi osetljivosti rizika.
5. U slučaju lica iz čl. 2, st. 1, tačka 3, alineje (a) i
(b), države članice mogu dozvoliti da ovlašćenja iz st. 1
obavljaju samoregulatorni organi, pod uslovom da ispunjavaju uslove iz st. 2 ovog člana.
Član 37a
1. Nadležni organi će sarađivati sa Evropskom agencijom za nadzor radi primene ove Direktive, u skladu
sa Uredbama (EU) br. 1093/2010, br. 1094/2010 i br.
1095/2010.
2. Nadležni organi će Evropskoj agenciji za nadzor
dostaviti sve informacije neophodne za obavljanje njenih nadležnosti po ovoj Direktivi i po Uredbama (EU)
br. 1093/2010, br. 1094/2010 i br. 1095/2010.
DEO 3
Član 38 – Saradnja
Komisija će pružiti pomoć koja bude bila potrebna
za ostvarenje koordinacije, uključujući i razmenu informacija između UFI na teritoriji Zajednice.
DEO 4
Član 39 – Kazne
1. Države članice će obezbediti da fizička i pravna
lica obuhvaćena ovom Direktivom mogu da odgovaraju za kršenje nacionalnih propisa usvojenih u skladu
sa ovom Direktivom. Kazne moraju da budu efikasne,
srazmerne i odvraćajuće.
2. Bez uticaja na pravo države članice u pogledu propisivanja kazni za krivična dela, države članice imaju
obavezu da obezbede, u skladu sa svojim nacionalnim
pravom, da se adekvatne upravne mere mogu preduzeti
ili da se mogu izreći upravne sankcije protiv kreditnih i
finansijskih organizacija za kršenje nacionalnih propisa
usvojenih u skladu sa ovom Direktivom. Države članice
će obezbediti da te mere ili sankcije budu efikasne, srazmerne i odvraćajuće.
3. U slučaju pravnih lica, države članice će obezbediti da se, kao minimum, one mogu proglasiti odgovornim za povrede zakona iz st. 1 ovog člana, koje u njihovu korist počini neko lice, postupajući pojedinačno ili
93
2/2013
Direktiva br. 2005/60/EC Skupštine Evrope i Saveta od 26. oktobra 2005. o sprečavanju korišćenja...
94
kao deo organa pravnog lica, a koje ima vodeću poziciju
u pravnom licu, na osnovu:
(a) ovlašćenja za zastupanje pravnog lica;
(b) ovlašćenja za donošenje odluka u ime pravnog
lica, ili
(c) ovlašćenja za obavljanje kontrole u pravnom licu.
4. Pored slučajeva navedenih u st. 3 ovog člana, države članice imaju obavezu da obezbede da pravna lica
snose odgovornost ako je nepostojanje nadzora ili kontrole od strane lica iz st. 3 ovog člana omogućilo kršenje
zakona iz st. 1 ovog člana u korist pravnog lica.
Glava VI
DELEGIRANI AKTI I OVLAŠĆENJA
ZA SPROVOĐENJE
Član 40
1. Da bi se uzeo u obzir tehnički razvoj u borbi protiv
pranja novca i finansiranja terorizma i odredili zahtevi
propisani ovom Direktivom, Komisija može da usvoji
sledeće propise za sprovođenje:
(a) pojašnjenje tehničkih aspekata definicija iz čl. 3,
tačke 2, alineje (a) i (d), kao i tačke 6, 7, 8, 9 i 10;
(b) definisanje tehničkih kriterijuma za analizu da li
date okolnosti predstavljaju nizak rizik od pranja novca
i finansiranja terorizma iz čl. 11, st. 2 i 5;
(c) definisanje tehničkih kriterijuma za analizu da li
date okolnosti predstavljaju visok rizik od pranja novca
i finansiranja terorizma iz čl. 13;
(d) definisanje tehničkih kriterijuma za analizu, u skladu sa čl. 2, st. 2, da li je opravdano da se ne primeni ova
Direktiva na određena pravna i fizička lica koja povremeno i u ograničenom obimu obavljaju finansijsku delatnost.
Propisi će se doneti putem delegiranih akata u
skladu sa čl. 41(2a), (2b) i (2c) i uslovima iz čl. 41a i 41b.
2. Komisija će usvojiti prve propise za sprovođenje
kako bi proizvela dejstvo st. 1(b) i 1(d) do 15. juna 2006.
3. Komisija će prilagoditi iznose iz čl. 2, st. 1, tačka
3(e), čl. 7, tačka (b), 10, st. 1 i 11, st. 5, tačke (a) i (d)
uzimajući u obzir propise Zajednice, privredni razvoj i
promene međunarodnih standarda.
Propisi će se doneti putem delegiranih akata u
skladu sa čl. 41, st. 2a, 2b i 2c i uslovima iz čl. 41a i 41b.
4. Ako Komisija zaključi da treća država ne ispunjava uslove propisane čl. 11, st. 1 ili 2, člana 28, st. 3, 4 ili
5, ili u propisima donetim u skladu sa st. 1, tačka (b)
ovog člana ili člana 16, st. 1, tačka (b) ili da propis treće
države ne dozvoljava primenu propisa na osnovu prvog
podstava čl. 31, st. 1, doneće odluku sa takvom konstatacijom u skladu sa postupkom iz čl. 41, st. 2.
Član 41
1. Komisiji će pomagati Komitet za sprečavanje pranja novca i finansiranje terorizma, (dalje u tekstu: Komitet).
2. Kada se pozivanje vrši na ovaj stav, primenjivaće
se članovi 5 i 7 Odluke br. 1999/468/EC, imajući u vidu
odredbe čl. 8 i pod uslovom da doneti propisi u skladu
sa ovom procedurom ne menjaju bitne odredbe ove Direktive.
Rok propisan čl. 5, st. 6 Odluke br. 1999/468/EC
iznosi tri meseca.
2a. Ovlašćenje za usvajanje delegiranih radnji iz čl.
40 preneće se na Komisiju na rok od 4 godine, počev od
4. januara 2011. Komisija će sačiniti izveštaj u vezi sa
delegiranim ovlašćenjima najmanje 6 meseci pre isteka četvorogodišnjeg perioda. Delegacija ovlašćenja će
automatski biti produžena na rok istog trajanja, osim
ako ga Skupština Evrope ili Savet ne opozovu u skladu
sa čl. 41a.
2b. Čim usvoji delegirani akt, Komisija će ga istovremeno dostaviti Skupštini Evrope i Savetu.
2c. Ovlašćenje za usvajanje delegiranih akata poverava se Komisiji prema uslovima propisanim u čl. 41a
i 41b.
Član 41a – Opoziv delegiranog ovlašćenja
1. Skupština Evrope ili Savet mogu u svakom trenutku opozvati delegirano ovlašćenje iz čl. 40.
2. Organizacija koja je otpočela internu proceduru
za odlučivanje da li da opozove delegirano ovlašćenje
učiniće sve da, blagovremeno pre donošenja odluke,
informiše ostale organizacije i Komisiju, sa naznakom
koje delegirano ovlašćenje može da bude predmet opoziva.
3. Odluka o opozivu će značiti gašenje delegiranog
ovlašćenja naznačenog u toj odluci. Ona će stupiti na
snagu odmah ili nekog kasnijeg datuma koji je u njoj
naveden. Odluka neće uticati na punovažnost delegiranih akata koji su već na snazi. Odluka će se objaviti u
Službenom listu EU.
Član 41b – Prigovori na delegirane akte
1. Skupština Evrope ili Savet mogu prigovoriti na
delegirani akt u roku od 3 meseca od dana obaveštavanja. Na inicijativu Skupštine Evrope i Saveta taj rok će
se produžiti za još 3 meseca.
2. Ako po isteku roka iz st. 1 ovog člana, ni Skupština
Evrope, ni Savet nisu prigovorili na delegirani akt, on
će se objaviti u Službenom listu EU i stupiće na snagu
dana koji je naveden u njemu.
Delegirani akti mogu se objaviti u Službenom listu
EU i stupiti na snagu i pre isteka tog roka ako Skupština
Evrope i Savet obaveste Komisiju o svojoj nameri da ne
ulažu prigovor.
2/2013
Direktiva br. 2005/60/EC Skupštine Evrope i Saveta od 26. oktobra 2005. o sprečavanju korišćenja...
3. Ako Skupština Evrope ili Savet prigovore na delegirani akt u roku iz st. 1 ovog člana, on neće stupiti
na snagu. U skladu sa čl. 296 Ugovora o funkcionisanju
Evropske unije, organizacija koja prigovara mora da navede razloge zbog kojih se ulaže prigovor na delegirani
akt.
Glava VII
ZAVRŠNE ODREDBE
Član 42
Komisija će sačiniti izveštaj o primeni ove Direktive i poslati ga do 15. decembra 2009, a posle svake tri
godine Skupštini Evrope i Savetu. U prvom izveštaju,
Komisija će obuhvatiti posebnu analizu tretmana advokata i drugih nezavisnih pravnih profesionalaca.
Član 43
Komisija će do 15. decembra 2010. god. predstaviti
izveštaj Skupštini Evrope i Savetu o minimalnim procentima iz čl. 3, tačka 6, uz posebnu pažnju o mogućoj
primenjivosti i posledicama smanjenja procenata u alinejama (a)(i), (b)(i) i (b)(iii), člana 3, tačke 6 od 25%
do 20%. Na osnovu izveštaja Komisija može da podnese
predlog za izmenu ove Direktive.
Član 44
Direktiva br. 91/308/EEC se stavlja van snage.
Pozivanja na poništenu direktivu tumačiće se kao da
se odnose na ovu direktivu i treba da se čitaju u skladu
sa Korelacionom tabelom iz Aneksa.
Član 45
1. Države članice imaju obavezu da donesu zakone,
podzakonske akte i upravne propise potrebne za primenu ove direktive do 15. decembra 2007. Države članice će Komisiji dostaviti tekst odredbi nacionalnog
prava zajedno sa tabelom koja pokazuje koje odredbe
ove direktive odgovaraju relevantnim nacionalnim propisima.
Kada država članica donese ove propise, oni moraju
da sadrže pozivanje na ovu direktivu ili da takvo pozivanje sadrže prilikom objavljivanja u njihovom službenom listu. Države članice će propisati način pozivanja
na ovu direktivu.
2. Države članice će Komisiji dostaviti tekst glavnih odredbi nacionalnog prava koje one budu donele u
oblasti regulisanoj ovom direktivom.
Član 46
Ova direktiva stupa na snagu dvadesetog dana posle
njenog objavljivanja u Službenom listu EU.
Član 47
Ova direktiva upućuje se na primenu državama članicama.
ANEKS
KORELACIONA TABELA
Ova Direktiva
Član 1(1)
Član 1(2)
Član 1(2)(a)
Član 1(2)(b)
Član 1(2)(c)
Član 1(2)(d)
Član 1(3)
Član 1(4)
Član 1(5)
Član 2(1)(1)
Član 2(1)(2)
Član 2(1)(3)(a), (b) i
(d) do (f)
Član 2(1)(3)(c)
Član 2(2)
Član 3(1)
Član 3(2)(a)
Član 3(2)(b)
Član 3(2)(c)
Član 3(2)(d)
Član 3(2)(e)
Član 3(2)(f)
Član 3(3)
Član 3(4)
Član 3(5)
Član 3(5)(a)
Član 3(5)(b)
Član 3(5)(c)
Član 3(5)(d)
Član 3(5)(e)
Član 3(5)(f)
Član 3(6)
Član 3(7)
Član 3(8)
Član 3(9)
Član 3(10)
Član 4
Član 5
Član 6
Član 7(a)
Član 7(b)
Član 7(c)
Član 7(d)
Član 8(1)(a)
Član 8(1)(b) do (d)
Direktiva 91/308/EEC
Član 2
Član 1(C)
Član 1(C) prva tačka
Član 1(C) druga tačka
Član 1(C) treća tačka
Član 1(C) četvrta tačka
Član 1(C), treći stav
Član 1(C), drugi stav
Član 2a(1)
Član 2a(2)
Član 2a(3) do (7)
Član 1(A)
Član 1(B)(1)
Član 1(B)(2)
Član 1(B)(3)
Član 1(B)(4)
Član 1(B), drugi stav
Član 1(D)
Član 1(E), prvi stav
Član 1(E), drugi stav
Član 1(E), prva alineja
Član 1(E), druga alineja
Član 1(E), treća alineja
Član 1(E), četvrta alineja
Član 1(E), peta alineja i
treći stav
Član 12
Član 15
Član 3(1)
Član 3(2)
Član 3(8)
Član 3(7)
Član 3(1)
95
2/2013
Direktiva br. 2005/60/EC Skupštine Evrope i Saveta od 26. oktobra 2005. o sprečavanju korišćenja...
96
Član 8(2)
Član 9(1)
Član 9(2) do (6)
Član 10
Član 11(1)
Član 11(2)
Član 11(3) i (4)
Član 11(5)(a)
Član 11(5)(b)
Član 11(5)(c)
Član 11(5)(d)
Član 12
Član 13(1) i (2)
Član 13(3) do (5)
Član 13(6)
Član 14
Član 15
Član 16
Član 17
Član 18
Član 19
Član 20
Član 21
Član 22
Član 23
Član 24
Član 25
Član 26
Član 27
Član 3(1)
Član 3(5) i (6)
Član 3(9)
Član 3(3)
Član 3(4)
Član 3(4)
Član 28(1)
Član 28(2) do (7)
Član 29
Član 30(a)
Član 30(b)
Član 31
Član 32
Član 33
Član 34(1)
Član 34(2)
Član 35(1), prvi stav
Član 3(10) i (11)
Član 5
Član 5
Član 6(1) i (2)
Član 6(3)
Član 7
Član 10
Član 9
Član 35(1), drugi stav
Član 35(1), treći stav
Član 35(2)
Član 35(3)
Član 36
Član 37
Član 38
Član 39(1)
Član 39(2) do (4)
Član 40
Član 41
Član 42
Član 43
Član 44
Član 45
Član 46
Član 8(1)
Član 4, prva alineja
Član 4, druga alineja
Član 11(1) (a)
Član 11(1)(b), prva
rečenica
Član 11(1)(b), druga
rečenica
Član 11(1), drugi stav
Član 14
Član 17
Član 16
Član 16
2/2013
Izjava o etici objavljivanja i zloupotrebi objavljivanja
97
Izjava o etici objavljivanja i zloupotrebi objavljivanja
Poštovanje etike objavljivanja i sprečavanje zloupotrebe objavljivanja su odgovornost i obaveza svakog autora, recenzenta, urednika i izdavača.
Časopis Evropska revija za pravo osiguranja objavljuje Izjavu o etici objavljivanja i zloupotrebi objavljivanja naučnih i stručnih radova. Pomenuta Izjava
sastavljena je u skladu sa standardima Komiteta o etici
objavljivanja (Committee on Publications Ethics: COPE).
Redakcija časopisa i Udruženje za pravo osiguranja Srbije, kao izdavač Evropske revije za pravo osiguranja,
obavezuju se da poštuju etiku objavljivanja i sprečavaju
zloupotrebe u objavljivanju naučnih i stručnih radova.
Istovremeno, poštovanje etike objavljivanja obaveza je
svakog autora. Niko ne može biti izuzet od ove obaveze.
A) U oblasti objavljivanja i autorstva, svaki članak
objavljen u časopisu Evropska revija za pravo osiguranja
mora da sadrži spisak literature, naveden u posebnom
odeljku na kraju članka, i instituciju, ukoliko postoji, koja je finansijski pomogla sprovedeno istraživanje
objavljeno u članku. Osim toga, mora postojati saglasnost za objavljivanje članka od strane institucije koja
je finansijski pomogla istraživanje objavljeno u članku.
Članak ne sme biti plagijat, niti sme sadržati krivotvorene podatke. Časopis ne prihvata ranije objavljene
članke. Zabranjeno je ponovo objavljivanje istih istraživanja. Časopis Evropska revija za pravo osiguranja
prijavljen je kod Centra za evaluaciju u obrazovanju i
nauci (CEON). Preko sistema ASEESTANT dostavljeni
radovi biće proveravani preko servisa CrossCheck, odnosno iThenticate i dobijaće DOI (Digital Object Identifier) brojeve.
B) Odgovornost autora:
Svi autori navedeni u članku moraju dati značajan
intelektualni doprinos istraživanju, odnosno pisanju
rada. Da bi neko imao status autora nije dovoljno da je
samo učestvovao u prikupljanju podataka, pružao pomoć u tehničkoj obradi podataka, odnosno, teksta ili je
samo prevodio tekst. Biti autor znači: aktivno učestvovati u osmišljavanju sadržaja članka, njegove strukture,
metodologije izrade članka; pisati članak, vršiti izmene
i prepravke u tekstu; odobriti konačnu verziju teksta.
Autori su u obavezi da potpišu izjavu, u kojoj potvrđuju da su sva istraživanja u članku originalna, da je rad
u potpunosti samostalno napisan uz naznaku punog
naziva izvora drugih autora koji su korišćeni u radu i
da navedeni , kako u celosti tako i nekim delom, nije
ranije objavljivan. Autori treba da potvrde da rukopis
podnet na recenziranje nije u postupku recenziranja
niti je prihvaćen za objavljivanje u drugom časopisu.
Autori treba da potvrde da su svi podaci navedeni u
članku istiniti i autentični, i da, u slučaju potrebe, na
zahtev recenzenata i Redakcije časopisa isprave greške
odnosno opozovu članak.
Autori moraju da uklone sve informacije iz članka
na osnovu kojih bi recenzenti mogli da ih identifikuju.
Zato je neophodno da u članku i citatima govore o sebi
u trećem licu.
C) Odgovornost recenzenata:
Kroz objektivno i blagovremeno recenziranje podnetih rukopisa, recenzenti treba da doprinesu i pomognu poboljšanju kvaliteta članka. Na sajtu časopisa nalazi se poseban deo namenjen recenzentima u kome je
detaljnije opisano koje su obaveze recenzenata. U časopisu Evropska revija za pravo osiguranja primenjuje se
dvostruko anonimno recenziranje. Recenzenti ne smeju biti u sukobu interesa sa sprovedenim istraživanjem,
autorima članka, odnosno sa finansijerima istraživanja.
Od recenzenata se očekuje da upozore urednika na bilo
koji objavljeni, odnosno dostavljeni članak koji je suštinski sličan članku koji je u postupku recenziranja.
U toku recenziranja članka, recenzenti treba autoru da
ukažu na relevantan objavljen rad koji u rukopisu nije
citiran, a koji je od značaja za temu koja se u članku
obrađuje. Recenzirani članci treba da budu tretirani
kao poverljivi. Rukopisi ne smeju biti zadržani, niti kopirani.
D) Odgovornost urednika:
U obavljanju svojih dužnosti urednik mora da deluje objektivno, pošteno i ne sme da diskriminiše autore
po bilo kom osnovu. Urednik ima pravo da dostavljeni članak odbije, odnosno prihvati. U odabiru radova,
urednik se mora rukovoditi kvalitetom, originalnošću,
naučnim značajem radova (unapređenjem naučnih
znanja), primenljivošću rezultata istraživanja u rešavanju problema iz prakse, atraktivnošću teme za čitaoce,
jasnoćom teksta.
Urednik ne sme da bude u sukobu interesa sa autorima članaka koje odbacuje, odnosno prihvata. Članak se
prihvata kada je osnovano sigurno: da nije plagijat; da
nije prethodno objavljen u potpunosti, odnosno njegov
veći deo; kada ne sadrži krivotvorene podatke. Kada
se utvrde krupne materijalne greške, urednik objavlju-
2/2013
Izjava o etici objavljivanja i zloupotrebi objavljivanja
98
je ispravku ili opoziv članka. Urednik je odgovoran za
očuvanje anonimnosti recenzenata. U slučaju prigovora istaknutih od strane autora čiji je rad odbijen, odnosno od strane trećih lica, a koji se odnose na povredu
etike objavljivanja članaka ili prigovora zbog konflikta
interesa, urednik i Redakcija časopisa Evropska revija
za pravo osiguranja sprovešće postupak za utvrđivanje
osnovanosti prigovora i razmatranje prigovora. Ukoliko urednik, odnosno recenzenti istaknu prigovore,
autorima treba pružiti mogućnost da odgovore na sve
prigovore urednika, odnosno recenzenata.
Urednik ima pravo da objavi rad u časopisu Evropska revija za pravo osiguranja, s tim što ne sme da otkrije svoj identitet recenzentima.
E) Odgovornost izdavača:
Udruženje za pravo osiguranja Srbije, kao izdavač Evropske revije za pravo osiguranja, obavezuje se da čuva reputaciju (ugled) časopisa, nastojeći da objavljuje kvalitetne i originalne naučne i
stručne radove. Kada je to potrebno, članci koji nisu
napisani u skladu sa etikom objavljivanja biće povučeni. Ispravke će biti učinjene u što kraćem roku.
Izdavač se obavezuje na dobru komunikaciju sa uredništvom, autorima i recenzentima.
F) Posebna pitanja etike objavljivanja:
Etika objavljivanja i sprečavanje zloupotreba objavljivanja u časopisu Evropska revija za pravo osiguranja
podrazumeva:
• Vršenje konstantnog praćenja poštovanja svih
prethodno navedenih standarda u cilju poštovanja dobre prakse i etike objavljivanja;
• Nastojanje Redakcije i izdavača časopisa da se zadovolje interesi čitaoca i autora;
• Konstantno poboljšavanje kvaliteta objavljenih
članaka;
• Slobodu izražavanja, odnosno pisanja;
• Ukoliko je to neophodno, primenu postupka opoziva članaka, objavljivanje ispravki, objašnjenja i izvinjenja;
• Vođenje uredne evidencije prispelih radova, recenzija i potpisanih autorskih izjava o originalnosti rada od
strane Redakcije časopisa;
• Nastojanje časopisa da očuva integritet akademske
evidencije;
• U slučaju sumnje u tačnost podataka, istraživanja
i rezultata, traženje objašnjenja i potrebnih ispravki od
autora;
• Sprečavanje objavljivanja plagijata i krivotvorenih
podataka.
2/2013
Publication Ethics and Malpractice Statement
99
Publication Ethics and Malpractice Statement
Respecting publication ethics and the prevention of
publication malpractice is the responsibility of each
individual author, reviewer, editor and publisher.
The journal European Insurance Law Review
publishes Publication Ethics and Malpractice
Statement of scientific papers. This Statement is
written according to Committee on Publications Ethics
standards (COPE). The journal’s Editorial Board and
Insurance Law Association of Serbia, as publisher of
the European Insurance Law Review, are obliged to
respect publication ethics and to prevent publication
malpractice. In the same time, respecting of publication
ethics is obligation of each author. No one can be
exempted from this obligation.
A) In the area of publishing and authorship,
each published article in the European Insurance Law
Review should contain the list of references, listed
in separate section at the end of the article, and the
institution which has financially supported the research
carried out, if exists. Also, there must be consent for
the publication of an article by the institution which
has financially supported the research in the article.
The article must not be a plagiarism, and must not
contain fraudulent data, either. The journal does not
accept previous published articles. It is also forbidden
to publish the same research. The European Insurance
Law Review has registered to the CEON (Center for
Evaluation in Education and Science). Through the
system ASEESTANT articles will be checked through
service CrossCheck, that is iThenticate. Articles will get
DOI numbers (Digital Object Identifier).
B) Author’s responsibilities:
All authors must significantly intellectually
contribute to the research. Having assisted in the
collection of data or participated in a technical
processing of data or text, or just translating the text
are not in and of themselves sufficient criteria for
listing as an author. Being listed as an author requires
the fulfillment of the following requirements: actively
participate in the conception and drafting of the
article, its structure and its methodology; participate in
writing article; making changes and corrections; having
approved the final version to be published.
Authors are obliged to sign a statement that all the
research in the submitted manuscript is original, that
article is written completely independently, indicating
the full name of the source of other authors that were
used in the article, and neither the entire work, nor any
of its parts have been previously published. The authors
confirm that the article has not been submitted to peeer
review, nor is in the process of peer reviewing, nor has
been accepted for publishing in another journal. The
author(s) confirms that the research in their work is
original, and that all the data given in the article are real
and authentic. If it necessary, the article can be recalled,
and errors corrected.
The author should remove from the text all the
details that could identify him or her as the author.
In the text and quotations, the author should refer to
himself or herself in the third person.
The European Insurance Law Review expects from
the authors to declare any commercial association that
may represent a conflict of interest as regards the article
submitted.
C) Peer review / responsibility for the reviewers:
Through an objective and timely review of the
submitted articles, reviewers should contribute to the
decision-making process and help improve the quality
of the published article. At the website of the European
Insurance Law Review is a special section for reviewers
which is described in more detail what the obligations
of reviewers. All manuscripts submitted to the European
Insurance Law Review applies double-blind peer review.
Reviewers must not have any conflict of interest with
respect to the research, the authors and/or the research
funders. Reviewers are expected to warn the editor of
any published or submitted article essentially similar
to the manuscript being reviewed. Reviewers should
point out the relevant published article which is not
cited in the manuscript, and which is important for
topic of the article. Reviewed articles should be treated
confidentially. Manuscripts must not be retained, or
copied, either.
D) Editorial responsibilities:
The editor is expected to act in a objective and fair
way in the performing of his or her expected duties, not
discriminating authors on any grounds. The editor has
complete responsibility and authority to reject or accept
an article. In selecting the papers, the editor must be
2/2013
Publication Ethics and Malpractice Statement
100
guided by the quality, attractiveness topics to readers
and the clarity of the text.
The editor should have no conflict of interest with
respect to articles that rejects or accepts. An article
is accepted when it is reasonably certain: that it’s not
it necessary, publisher will retract articles that not
contain ethical standards or that are misleading.
plagiarism; if it were not previously published in full,
or part of it; when it does not contain fraudulent data.
F) Publishing ethics issues:
Publication ethics and the prevention of publication
malpractice in the European Insurance Law Review
means:
Once errors have been found, the editor promotes
publication of correction or retraction. The editor is
responsible for preserving the anonymity of reviewers.
In the event of complaints by authors whose work
is rejected, or by third parties, which are related to
the violation of publication ethics or complaints for
conflict of interest, editor and Editorial Board of the
European Insurance Law Review, should conduct the
procedures to determine the merits and consideration
of the complaints. In the event of complaints by the
editor and the reviewers, the authors should be given an
opportunity to respond to any complaint.
The editor has the right to publish a paper in the
European Insurance Law Review, but he or she must not
reveal his identity to reviewers.
E) Publisher’s responsibilities:
Insurance Law Association of Serbia, as the
publisher of the European Insurance Law Review,
obliged to protect reputation of the journal by only
publishing articles of the highest quality and scientific
relevance in a timely and responsible manner. When
Publisher is obliged on good communication with
Editorial Board, authors and reviewers.
• Constant monitoring of compliance with all of
the above standards in order to respect the publication
ethics.
• Trying Editorial Board and the publisher to meet
the interests of readers and authors.
• Constantly improving the quality of published
articles.
• Freedom of expression and writing.
• If necessary, apply the standard procedure of
articles retraction, publish corrections, clarifications
and apologies.
• Accurate records of submitted papers, reviewers’
reports and signed statement on the originality of the
work by the Editorial Board of the journal.
• Maintain the integrity of the academic record.
• If there doubt in the accuracy of the data or research
results, it must be immediately sought explanation and
necessary corrections from the authors.
• Prevent plagiarisms and fraudulent data from
being published.
2/2013
Uputstvo za autore članaka u Evropskoj reviji za pravo osiguranja
101
Uputstvo za autore članaka u
Evropskoj reviji za pravo osiguranja
Uslovi koje rad treba da ispunjava
Rad se recenzira i prihvata za objavljivanje pod sledećim uslovima:
• Da je originalan;
• Da se prvi put dostavlja na recenziju za objavljivanje u Evropskoj reviji za pravo osiguranja;
• Da njegovo objavljivanje ne razmatra neki drugi
izdavač;
• Da nije u celini ili nekim delom već objavljen;
• Da nije već prihvaćen za objavljivanje kod nekog
drugog izdavača;
• Da neće biti objavljen u nekom drugom časopisu
sve dok ne bude doneta odluka o njegovom objavljivanju u Evropskoj reviji za pravo osiguranja.
Svi radovi podležu dvostrukoj anonimnoj recenziji.
Autori svoje radove treba da šalju Redakciji časopisa, odnosno glavnom i odgovornom uredniku, Jasmini
Labudović Stanković, na e-mail: [email protected] i/
ili prof. Pjerpaolu Maranu (Pierpaolo Marano), zameniku glavnog urednika, na e-mail: pierpaolo.marano@
unicatt.it. Radovi se mogu dostaviti na srpskom, engleskom i nemačkom jeziku. Uz rad treba dostaviti potpisanu i skeniranu autorsku izjavu koja se nalazi na sajtu
www.erevija.org.
Format
Članak ne sme da bude duži od 12 strana, sve margine - 2,54 cm, format strane – A4, prored - „1”. Autori treba da koriste Times New Roman, vode računa o
abecednom redosledu citiranja, strane reči i fraze pišu
kurzivom (italic).
Naslov rada
Naslov treba da odražava temu rada. U interesu je
časopisa i autora da se koriste reči koje su adekvatne
za indeksaciju i pretraživanje. Naslov ne treba da bude
duži od 10 reči. Treba da bude centriran, ispisan velikim slovima (Font 14, bold). Podnaslovi treba da budu
centrirani, ispisani velikim slovima (Font 12), označeni
arapskim brojevima. Sledeći podnaslovi pišu se malim
slovima po abecednom redosledu: a), b), c), d).
Primer:
OSIGURANJE ODGOVORNOSTI BROKERA
1. UVOD
2. DEFINICIJA OSIGURANJA PROFESIONALNE
ODGOVORNOSTI
2.1. Građanska odgovornost brokera osiguranja
2.1.1 Analiza
a) Uporedno pravo
Apstrakt, Zaključak i Summary
Na početku, a posle naslova rada, treba da se nalazi apstrakt koji ne sadrži više od 20 redova. Treba da
bude kucan običnim slovima (bez bolda i kurziva), bez
podvlačenja i citata. Naslov „Apstrakt” treba da bude
centriran.
Apstrakt treba da ima između 100 i 250 reči i da se
nalazi posle zaglavlja (autorovog imena, naslova), a pre
ključnih reči iza kojih sledi tekst rada. Apstrakt mora
da bude jasan i da ukratko informiše čitaoca o sadržini
rada. Naročito treba voditi računa o tome da apstrakt
sadrži: cilj istraživanja, korišćene metode, rezultate
istraživanja i zaključak.
Zaključak se daje na kraju rada. Zaključak bi trebalo
da bude u strukturisanoj formi i da iznosi do 1/10 dužine rada (duži od apstrakta).
Rad, na kraju, treba da sadrži rezime na engleskom
jeziku – Summary, dužine do 2/3 strane.
Ključne reči
Ključne reči se daju posle apstrakta, a pre glavnog
teksta. Ključnih reči ne treba da bude više od 6. Red treba da počne kurzivom, a zatim da se nastavi redovno
kucanim rečima.
Ime autora
Svoje ime i prezime, sa titulom „mr”, „dr” itd. ispred
imena, autor navodi pre apstrakta sa gornje leve strane,
dok u fusnoti označenoj „*” u Superscriptu navodi naziv institucije u kojoj je zaposlen, kao i e-mail adresu.
Primer: Doc. dr Slavko Đorđević*
U fusnoti:
Parker Ins. Co. London, e-mail: [email protected], ili
Univerzitet u Kragujevcu, Pravni fakultet, Kragujevac, e-mail: [email protected]
2/2013
Uputstvo za autore članaka u Evropskoj reviji za pravo osiguranja
102
Tabele
Za tabele važe ista tehnička uputstva kao i za tekst,
sačinjavaju se u MS Wordu ili Excelu, označavaju rednim arapskim brojevima sa gornje strane tabele. Svaka tabela mora da ima naslov na gornjoj strani tabele
i treba da bude postavljena što bliže tekstu na koji se
odnosi.
Fusnote
Fusnote treba navoditi ispod teksta na svakoj strani na koju se odnose. Molimo autore da nastoje da sva
dodatna pojašnjenja i detalje najvećim delom umetnu
u kontekst izlaganja u samom tekstu, a što manji deo
ostave za fusnote.
Literatura
Literaturu koja je korišćena u pisanju rada navesti kao posebnu sekciju na kraju rada, iza rezimea na
engleskom jeziku. Literaturu poređati po abecednom
redu prema prezimenu autora. Ako je isti autor citiran
više puta, literaturu navesti po godini izdanja, počevši
od najnovije. Na kraju svake reference navesti DOI broj,
ukoliko postoji.
Primer: Croly, Colin, Jefferies, Ivone „Pitanja u vezi
sa istovetnošću isplate u reosiguranju prema
engleskom pravu, uz komparativni pregled
pravnih sistema Nemačke i SAD”, Revija za
pravo osiguranja, br. 1, 2012.
Jensen, C. Michael, Meckling, H. William „Theory
of the Firm: Managerial Behavior, Agency Costs and
Ownership Stucture”, Journal of Financial Economics, Vol. 3, 1976.
Mehr, Robert, Osler, Robert. (1961) Modern Life
Insurance – a textbook of income insurance, The
Macmillan Company, New York. Žarković, Nebojša.
(2011) Životna osiguranja, Skonto, Novi Sad.
Pravila citiranja
Knjige
a) Prezime autora, ime, tačka. Godinu izdanja
staviti u zagradu. Naslov dela navesti kurzivom,
zatim navesti izdavača, mesto izdanja, skraćenicu
str. i broj strane.
Primer: Žarković, Nebojša. (2011) Životna osiguranja,
Skonto, Novi Sad, str. 157.
b) Ukoliko knjiga ima više autora, imena autora odvojiti zarezom. Godinu izdanja staviti u zagradu.
Navesti naslov dela kurzivom, zatim izdavača, mesto izdanja, skraćenicu str. i broj strane.
Primer:Mehr, Robert, Osler, Robert. (1961) Modern
Life Insurance – a textbook of income insurance,
The Macmillan Company, New York, str. 243.
c) Ukoliko se citira knjiga koju je neko lice priredilo
kao urednik, nakon njegovog prezimena i imena, u zagradi napisati „urednik”, odnosno „editor”.
Primer: Oditah Fidelis (editor). (1996) The Future for
the Global Securities Market, Oxford, str. 74.
d) Kod ponovljenog citiranja navesti prezime autora, početno slovo imena, staviti tačku. Zatim sledi oznaka Isto (kurzivom), pa skraćenica str. i broj strane.
Primer: Žarković, N. Isto, str. 450.
e) Ukoliko se citira više knjiga istog autora, kod ponovljenog citiranja navodi se prezime autora, pa početno slovo imena, tačka, a nakon toga naziv knjige kurzivom, skraćenica str. i broj strane.
Primer: Šulejić, P. Pravo osiguranja, str. 454.
Članci
a) Navesti prezime autora, pa zarez, zatim ime autora, između navodnika staviti naslov članka, zatim naziv
časopisa navesti kurzivom, broj i godinu izdanja, skraćenicu str. i broj strane.
Primer: Jensen, C. Michael, Meckling, H. William
„Theory of the Firm: Managerial Behavior,
Agency Costs and Ownership Stucture”, Journal of Financial Economics, Vol. 3, 1976, str.
307.
b) Ukoliko se citira članak više autora, imena autora
odvojiti zarezom, zatim između navodnika staviti naslov članka, naziv časopisa navesti kurzivom, pa broj i
godinu izdanja, skraćenicu str. i broj strane.
Primer: Croly, Colin, Jefferies, Ivone „Pitanja u vezi sa
istovetnošću isplate u reosiguranju prema engleskom pravu, uz komparativni pregled pravnih sistema Nemačke i SAD”, Revija za pravo
osiguranja, br. 1, 2012, str. 7.
c) Kod ponovljenog citiranja navesti prezime autora,
početno slovo imena, staviti tačku. Zatim sledi oznaka
Isto (kurzivom), pa skraćenica str. i broj strane.
2/2013
Uputstvo za autore članaka u Evropskoj reviji za pravo osiguranja
Primer: Slavnić, J. Isto, str. 12.
Ukoliko se citira više članaka istog autora, kod ponovljenog citiranja navodi se prezime autora, pa početno slovo imena, tačka, a nakon toga naziv članka između navodnika, skraćenica str. i broj strane.
Primer: Slavnić, J. „Osiguranje profesionalne odgovornosti lekara”, str. 28.
e) Članak objavljen u zborniku radova koji je priredilo drugo lice kao urednik, navodi se tako što se navede prezime i ime autora članka, zatim se stavlja tačka,
pa u zagradi godina izdanja, naziv članka između navodnika, oznaka „u:” prezime, ime urednika, u zagradi
oznaka „urednik”, naziv zbornika kurzivom, izdavač,
mesto izdanja, skraćenica str. i broj strane.
Primer: Rorbah, Volfgang. (2013) „Značaj interkulturalne kompentencije u osiguranju”, u: Marano,
Pjerpaolo, Jovanović, Slobodan, Labudović
Stanković, Jasmina (urednici), Pravo osiguranja Srbije u tranziciji ka evropskom (EU) pravu
osiguranja, Udruženje za pravo osiguranju Srbije, Beograd, str. 100.
3. Zakoni
a) Prilikom citiranja propisa navesti pun naziv, u zagradi kurzivom navesti glasilo u kome je propis objavljen, broj glasila, godinu objavljivanja, zatim navesti
skraćenicu propisa koja će se koristiti u tekstu, van zagrade staviti skraćenicu čl. i broj člana. Ukoliko se propis citira ponovo u tekstu, iza godine objavljivanja zakona navesti: „dalje u tekstu:“, a zatim skraćenicu koja
se koristi.
Primer: Zakon o osiguranju (Službeni glasnik RS, br.
125/2004, dalje u tekstu: ZO), čl. 15.
Internet
a) Izvori sa Interneta navode se tako što se navede
prezime i ime autora, odnosno institucije koja je priredila tekst, naziv teksta (članka), mesto i godina izdanja,
oznaka „dostupno na:”, a zatim adresa kurzivom, skraćenica str., broj strane i na kraju datum posete adrese.
Primer: Giovannini Group, Cross-Border Clearing
and Settlement Arrangements in the EU,
Brussels, 2001, dostupno na:
http://ec.europa.eu/internal_market/financial-markets/docs/first_giovannini_en.pdf, str. 18, 21.10.2008.
103
2/2013
Instruction for Authors of the Works in the European Insurance Law Review
104
Instruction for Authors of the Works
in the European Insurance Law Review
Conditions of submission
Manuscripts are reviewed with the understanding
that they:
• are original;
• are not under consideration by any other publisher;
• have not been previously published in whole or in
part;
• have not been previously accepted for publication;
• have not been previously reviewed by European
Insurance Law Review;
• will not be submitted elsewhere until a decision
is reached regarding their publication in European
Insurance Law Review.
All works are subject to a double-blind review.
Author should send article to the Editorial Board
by electronic mail at: Jasmina Labudovic Stankovic,
Editor, e-mail: [email protected] and/or Prof.
Pierpaolo Marano, Associate Editor, e-mail: pierpaolo.
[email protected] Articles may be written in Serbian,
English or German. All the articles should be submitted
with accompanying signed and scanned statement
on originality of the work, that can be found at www.
erevija.org.
The author alone is responsible for the claims
made in the article. Texts which fail to meet the
standards of academic publication in terms of content,
methodological coherence, bibliographical support
or presentation and structure will not be sent out for
external review. In such cases, the Editorial Board will
contact the author(s) to supply a reasoned explanation
for the decision taken.
Format
Article must not be longer than 12 pages, 2.54 cm
(1) all margins, A4 page format, spacing „one“. Authors
should use Times New Roman, take care of alphabet
order when citing, write foreign words and phrases in
italic.
Article Title
Title should reflect the article topic. It is in the
interest of the magazine and author to use words
adequate for indexing and searching. Title should not
have more than 10 words and abbreviations. Work
title should take up central position, written in capital
letters (Font 14, bold). Subtitles should be in the central
position, in capital letters (Font 12) and numbered with
arabic numbers. Further subtitles are in small italic
alphabet letters: a), b), c) d).
Example:
BROKER LIABILITY INSURANCE
• INTRODUCTION 2. PROFESSIONAL LIABILITY
INSURANCE DEFINED 2.1. Civil liability of an
insurance broker 2.1.1 Study a) Comparative law
Abstract, Conclusion and Summary
At the beginning, after work title, article must
contain an abstract up to 20 lines. It should be typed in
ordinary font, (no bold, no italic), without underlining
and citation marks. Word „Abstract” should be in the
page middle.
Abstract should have between 100 and 250 words
and be situated between heading (title, author name
etc.) and key words, followed by article text. Abstracts
must be clear and briefly inform the reader about the
content of the work. Above all, abstracts should include:
purpose of the research, the methods used, research
results, and the conclusion.
Summary is given at the end of the article up to
2/3 of a page. It is desirable that the conclusion is in
structured form. Conclusion length may be up to 1/10
of the article’s length (longer than abstract).
Key words
Key words are given after an abstract, before the
main text. Number of key words may not be more than
six. Line should start in italic, followed by ordinarily
typed words.
Author name
Author indicates his/her title „LLM”, „PhD”, „LLD”
etc., name and surname after work title, but before an
abstract on the left-hand side, while citing company’s or
institution’s title of employment and place and e-mail in
the footnote designated by „*” in Superscript.
Example: Assistant Professor Slavko Djordjevic,
PhD*
In the footnote:
University in Kragujevac, Faculty of Law,
Kragujevac, e-mail: [email protected]
2/2013
Instruction for Authors of the Works in the European Insurance Law Review
Tables
Tables are written same as text, produced in MS
Word or Excel, and desiganted by orderly arabic
numbers on the top of the table. Each table must have
title on the top of the table. Tables should take up place
as closer as possible to the reference text.
Footnotes
Footnotes should be given at the bottom of the page
they relate to. Please ensure that additional explanations
and details are in the text rather than in a footnote.
italics, then the publisher, place of publication, the p.
abbreviation and page number.
Example: Mehr, Robert, Osler, Robert. (1961) Modern
Life Insurance – a textbook of income
insurance, The Macmillan Company, New
York, p. 243.
• If the author cites a book that he/she prepared as an
editor, after his/her last and first name, in parentheses
put the word „editor”.
References
References used in the work should be stated
as a separate section at the end of the work, after
the summary in English. They should be given
alphabetically, by author’s last name. If one author is
cited several times, the references should be stated by
year of publication, starting with the most recent. The
DOI number (if there is one), should be given after each
reference.
Example: Croly, Colin, Jefferies, Ivone „Pitanja u vezi
sa istovetnošću isplate u reosiguranju prema
engleskom pravu, uz komparativni pregled
pravnih sistema Nemačke i SAD”, Revija za
pravo osiguranja, br. 1, 2012
Example: Oditah Fidelis (editor). (1996) The Future for
the Global Securities Market, Oxford, p. 74.
• In repeated citations, indicate the author’s last
name, first later of his/her name, then period, followed
by word the same (in italics), then p. abbreviation and
page number.
Jensen, C. Michael, Meckling, H. William
„Theory of the Firm: Managerial Behavior,
Agency Costs and Ownership Stucture”,
Journal of Financial Economics, Vol. 3, 1976
• Articles
a) First cite the author’s last name, then comma,
then author’s name, the article title in quotations marks,
then name of the journal in italics, number and year of
publication, p. abbreviation and page number.
Mehr, Robert, Osler, Robert. (1961) Modern
Life Insurance – a textbook of income
insurance, The Macmillan Company, New
York
Žarković, Nebojša. (2011) Životna osiguranja,
Skonto, Novi Sad
Citation rules
• Books
• The author’s surname, name, period. The year
should be given in parentheses. Title of the work should
be written in italics, and then the publisher, place of
publication, the p. abbreviation and page number.
Example: Žarković, Nebojša. (2011) Životna osiguranja,
Skonto, Novi Sad, p. 157.
• If there are several authors, names should be
separated by coma. The year should be given in
parentheses. Title of the works should be written in
Example: Žarković, N. The same, p. 450.
• If citing several books of the same author, in
repeated citation, first indicate the author’s last name,
then first letter of the name, period, and then the name
of the book in italics, then p. abbreviation and page
number.
Example: Šulejić, P. Pravo osiguranja, p. 454.
Example: Jensen, C. Michael, Meckling, H. William
„Theory of the Firm: Managerial
Behavior, Agency Costs and Ownership Stucture”,
Journal of Financial Economics, Vol. 3, 1976, p. 307.
b) If the cited article is written by several authors, the
name of the authors should be separated by commas,
then the article title in quotation marks in italics,
number and year of publication, p. abbreviation and
page number.
Example: Croly, Colin, Jefferies, Ivone „Pitanja u vezi
sa istovetnošću isplate u reosiguranju prema
engleskom pravu, uz komparativni pregled
pravnih sistema Nemačke i SAD”, Insurance
Law Review, No. 1, 2012, p. 7.
c) In repeated citations indicate the author’s last
name, first latter of the name, period, followed by word
105
2/2013
Instruction for Authors of the Works in the European Insurance Law Review
106
the same (in italics), then p. abbreviation and page
number.
Example: Slavnić, J. The same, p. 12.
d) If citing several articles by the same author, in
repeated citations indicate the author’s last name, then
first letter of his/her name, period, and then the article
name in quotation marks, p. abbreviation and page
number.
Example: Slavnić, J. „Osiguranje profesionalne
odgovornosti lekara”, p. 28.
An article published in a Proceednigs, when the
author is not also the editor, should be cited by the last
name and name of the author, then period, then year
of publication in parentheses, the title of the article in
quotation marks, word „in”: last name, name of the
editor, in parentheses the word „editor”, the title of the
Collection in italics, publisher, place of publication, p.
abbreviation and page number.
Example: Rorbah, Volfgang. (2013) „Znacaj
interkulturalne kompentencije u osiguranju”,
in:
Marano,
Pierpaolo, Jovanovic,
Slobodan, Labudovic Stankovic, Jasmina
(editors), Serbian Insurance Law in Transition
to European (EU) Insurance Law, Insurance
Law Association of Serbia, Belgrad, p. 100.
• Laws
• In citing regulations it is necessary to cite the
whole title, in parentheses indicate the journal where
the regulation is published in italics, number of journal,
year of publication, then abbreviation of regulation
that will be used in the text, outside the parentheses
abbreviation art. and the number of the article. If
the regulation is cited again in the text, after the
year of publication of the law the author should say:
„hereinafter:”, and then again the abbreviation used.
Example: Zakon o osiguranju (Službeni glasnik RS, br.
125/2004, hereinafter: ZO), čl. 15.
• Internet
a) Internet sources are listed by last name and name
of the author, then the institution that edited the text,
title of the text (article), place and year of publication,
word „available at:”, then the address in italics, p.
abbreviation, page number, and finally, date of the visit
of the web site.
Example: Giovannini Group, Cross-Border Clearing
and Settlement Arrangements in the EU,
Brussels, 2001, availabe at: http://ec.europa.
eu/internal_market/financial-markets/docs/
first_giovannini_en.pdf, p. 18, 21.10.2008.
2/2013
Lista recenzenata / Referees
Lista recenzenata
Prof. dr Stefan Pürner, Nemačka fondacija za međunarodnu pravnu saradnju, Nemačka
Prof. dr dr habil. Peter Hauser, Univerzitet „Johanes
Kepler Linc”, Ekonomski fakultet Beč i Zapadnomađarski univerzitet u Šopronu, Austrija
Prof. dr Robert Merkin, Univerzitet u Sautemptonu,
Pravni fakultet, Velika Britanija
Prof. dr Jerome Kullmann, Univerzitet Pariz-Dofin,
Privatno pravo, Francuska
Prof. dr Helmut Heiss, Univerzitet u Cirihu, Pravni fa-
kultet, Švajcarska
Prof. dr Herman Cousy, Univerzitet u Luvenu, Pravni
Prof. dr Slobodan Jovanović, Univerzitet Privredna
akademija, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe,
Novi Sad, Republika Srbija
Doc. dr Jasmina Labudović Stanković, Univerzitet u
Kragujevcu, Pravni fakultet, Republika Srbija
Doc. dr Slavko Đorđević, Univerzitet u Kragujevcu,
Pravni fakultet, Republika Srbija
Doc. dr Srđan Vladetić, Univerzitet u Kragujevcu,
Pravni fakultet, Republika Srbija
Ass. dr Loris Belanić, Sveučilište u Rijeci, Pravni fakultet, Republika Hrvatska
dr Kyriaki Noussia, Advokatska komora Atine, Grčka
dr Lola Stamenković, Jubmes banka, Republika Srbija
fakultet, Belgija (profesor emeritus)
Prof. dr Josef Dezsy, Zapadnomađarski univerzitet u
Šopronu, Ekonomski fakultet, Mađarska
Prof. dr Jovan Slavnić, Univerzitet u Novom Sadu,
Ekonomski fakultet, Republika Srbija, (u penziji)
Referees
Prof. dr Predrag Šulejić, Univerzitet u Beogradu, Pravni fakultet, Republika Srbija, (u penziji)
Prof. Stefan Pürner, LLD, Deutsche stiftung fur
Internationale Rechtliche Zusammenarbeit,
Deutschland
Prof. dr Jakov Radišić, Univerzitet u Kragujevcu, Pravni fakultet, Republika Srbija, (u penziji)
Prof. dr Volfgang Rorbah, Univerzitet u Beču, Ekonomski fakultet, Austrija, (u penziji)
Prof. habil. Peter Hauser, PhD, Universität Johannes
Kepler Linc, Wirtschaftsuniversität Wien and WestUngarishen Universität Sopron, Austria
Prof. dr Stevan Šogorov, Univerzitet u Novom Sadu,
Pravni fakultet, Republika Srbija
Prof. Robert Merkin, LLD, University of Southampton,
Southampton Law School, UK
Prof. dr Miodrag Orlić, Univerzitet u Beogradu, Pravni fakultet, Republika Srbija, (u penziji)
Prof. Jerome Kullmann, LLD, Université ParisDauphine, Droit privé, France
Prof. dr Pierpaolo Marano, Katolički univerzitet „Svetog Srca”, Fakultet za nauku bankarstva, finansija i
osiguranja, Italija
Prof. Helmut Heiss, LLD, Universität Zürich,
Rechtswissenschaftliche Fakultät, Switzerland
Prof. dr Ioannis Rokas, Atinski univerzitet za ekonomiju i privredu, Departman za privredu i pravosuđe,
Grčka
Prof. Herman Cousy, LLD, KU Leuven – Universiteit,
Faculteit Rechtsgeleerdheid, Belgium
Prof. Josef Dezsy, PhD, West-Ungarishen Universität
Sopron, Wirtschaftswissen Fakultät, Hungary
Prof. dr Nebojša Žarković, Univerzitet „Megatrend”
Beograd, Fakultet za poslovne studije Vršac, Republika Srbija
Prof. Jovan Slavnic, LLD, University of Novi Sad, Faculty of Economics, Serbia,(ret.)
Prof. dr Katarina Ivančević, Univerzitet „Union” Beograd, Pravni fakultet, Republika Srbija
Prof. Predrag Sulejic, PhD, University of Belgrade, Faculty of Law, Serbia, (ret.)
Prof. dr Marijana Dukić Mijatović, Univerzitet Privredna akademija, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Republika Srbija
Prof. Jakov Radisic, PhD, University of Kragujevac, Faculty of Law, Serbia, (ret.)
Prof. Wolfgang Rohrbach, PhD, State University of Vienna, Faculty of Economics, Austria, (ret.)
107
2/2013
Lista recenzenata / Referees
108
Prof. Stevan Sogorov, LLD, University of Novi Sad, Faculty of Law, Serbia
Prof. Marijana Dukic Mijatovic, PhD, University Business Academy, Faculty of Law, Novi Sad, Serbia
Prof. Miodrag Orlic, LLD, University of Belgrade, Faculty of Law, Serbia, (ret.)
Prof. Slobodan Jovanovic, LLD, University Business
Academy, Faculty of Law, Novi Sad, Serbia
Prof. Pierpaolo Marano, PhD, Università Cattolica del
Sacro Cuore – Milano, Facoltà di Scienze bancarie,
finanziarie e assicurative, Italy
Assistant Professor Jasmina Labudovic Stankovic,
PhD, University of Kragujevac, Faculty of Law, Serbia
Prof. Ioannis Rokas, LLD, Οικονομικό Πανεπιστήμιο
Αθηνών, Τμήμα Οργάνωσης και Διοίκησης
Επιχειρήσεων (Athens University of Economics and
Business, Business Administration Department),
Greece
Prof. Nebojsa Zarkovic, PhD, University „Megatrend”
Belgrad, Serbia
Prof. Katarina Ivancevic, LLD, University „Union”
Belgrad, Faculty of Law, Serbia
Assistant Professor Slavko Djordjevic, PhD, University of Kragujevac, Faculty of Law, Serbia
Assistant Professor Srdjan Vladetic, PhD, University
of Kragujevac, Faculty of Law, Serbia
Assistant Loris Belanic, PhD, University Rijeka, Faculty of Law, Croatia
Kyriaki Noussia, LLD, Athens Bar Association, Greece
Lola Stamenkovic, PhD, Jubmes bank, Serbia
Download

2/2013 3 - naslovna