ANALI
OGRANKA SANU U NOVOM SADU
број 8 за 2012.
S E R B I A N
A C A D E M Y
B R A N C H
O F S C I E N C E S
I N N O V I S A D
ANNALS
A N D
of the branch
of sanu in novi sad
No 8 for 2012
NOVI SAD
2013
A R T S
ISSN 1452 ­– 4112
S R P S K A
A K A D E M I J A
o g r a n a k u
N A U K A
n o v o m
ANALI
I U M E T N O S T I
s a d u
OGRANKA SANU U NOVOM SADU
број 8 за 2012.
NOVI SAD
2013.
ANALI
OGRANKA SANU U NOVOM SADU
Uredništvo
Akademik Zoran L. Kovaæeviœ
(glavni i odgovorni urednik)
Akademik Svetozar Koqeviœ, akademik Stevan Pilipoviœ,
dopisni ælan Miro Vuksanoviœ
Redakcioni odbor
Akademik Vojislav Mariœ
Akademik Dušan Æamprag
Akademik Milorad Radovanoviœ
Sekretar
Branka Miliœ
Lektor i korektor
Svetlana Velimiroviœ
Dizajn korica
Æaba Nemet
Tehniæki urednik
Bojan Kosovac
Anali Ogranka SANU u Novom Sadu izlaze jednom godišwe.
Distribuira se besplatno.
Adresa: 21000 Novi Sad, ul. Nikole Pašiœa 6
Telefon: 021/66–23–654
Faks: 021/66–11–750
Email: [email protected]
Website: www.ogranak.sanu.ac.rs
Izdaje: Ogranak SANU u Novom Sadu
Štampa: Alfa-graf NS
Tiraþ: 400
Štampawe ove publikacije pomogao je Pokrajinski sekretarijat za nauku
i tehnološki razvoj Autonomne Pokrajine Vojvodine
ANALI
OGRANKA SANU U NOVOM SADU
Godina 2012.
САДРЖАЈ
РЕЧ УРЕДНИКА
Зоран Ковачевић: Епигеном и крај централне догме молекуларне генетике
Zoran Kovačević: Epigenome and the End of Central Dogma of Molecular Genetics
9
ТРИБИНА
Mиро Вуксановић: Писац који је јединац (у два гласа)
Мiro Vuksanović: The Writer Without Equal (in Two Voices)
17
Зоран Пауновић: Милош Црњански и енглеска књижевност
Zoran Paunović: Miloš Crnjanski and English Literature
20
Слободан Павловић: Језик као слика света – иконичност у старосрпском језику
Slobodan Pavlović: Language as a Picture of the World –
Iconicity in the Old Serbian Language
32
Војислав Становчић: Услови мултикултурализма и суживота етничких заједница
Vojislav Stanovčić: Multiculturalism and Consociation of Ethnic Communities
43
Слободан Б. Марковић: Милутин Миланковић и тајна лесне прашине
Slobodan B. Marković: Milutin Milanković and Secret of the Loess Dust
54
Стевица Ђуровић: Плазма, четврто агрегатно стање материје
Stevica Đurović: Plasma, the Fourth State of Matter
61
Зоран В. Кривокапић, Иван Б. Димитријевић, Велимир А. Марковић:
Успеси, превентива и лечење карцинома дебелог црева
Zoran V. Krivokapić, Ivan B. Dimitrijević, Velimir A. Marković: Successes,
Prevention and Treatment of Colorectal Carcinoma
Симо Јелача: Здрава исхрана
Simo Jelača: Healthy Nutrition
73
85
ГАЛЕРИЈА
Здравко Вучинић: Јединство особних домашаја
Zdravko Vučinić: Exhibition of Sculptures by Svetomir Arsić Basara and Sava Halugin
93
Љубомир Симовић: Слике и азбуке Ljubomir Simović: Exhibition of Paintings by Todor Stevanović
98
Војислав Марић и Сава Степанов: Јавор Рашајски, слике и цртежи
Vojislav Marić and Sava Stepanov: Javor Rašajski, Paintings and Drawings
100
Милан Јакшић: Писма Уроша Предића
Milan Jakšić: Exhibition of Uroš Predić’s Letters
103
Миле Игњатовић: Сликарски свет Мирослава Анђелковића:
цртежи, акварели, уља
Mile Ignjatović: Exhibition of Drawings, Aquarels and Oil Paintings
by Miroslav Anđelković
105
Сава Степанов: Сликарство сугестивне енергије: Владислав Шешлија, слике
Sava Stepanov: Exhibition of Paintings by Vladislav Šešlija
108
Наташа Кристић: Славко Крунић: Портрети
Nataša Kristić: Slavko Krunić: Portraits
110
Сава Степанов: Босиљка Зиројевић-Лечић, слике
Sava Stepanov: Bosiljka Zirojević-Lečić, Paintings
113
Миле Игњатовић: Moмир Радовић – цртежи
Mile Ignjatović: Exhibition of Drawings by Momir Radović
115
Сава Степанов: Радмила Ивош-Беујукиан, слике
Sava Stepanov: Radmila Ivoš-Beujukian, Paintings
Душан Тодоровић: Простори душе: 9 слика и 15 цртежа Ненада Ристовића
у Галерији Огранка САНУ
Dušan Todorović: Exhibition of 9 Paintings and 15 Drawings by
Nenad Ristović at the Branch of SANU Gallery
Сава Степанов: Субјективистичко мапирање стварности:
Тамара Вајс и Јастра Јелачић, графике
Sava Stepanov: Exhibition of Graphics by Tamara Vajs and Jastra Jelačić
118
120
122
ПРИКАЗИ
Милица Павков-Хрвојевић: О Њутновим Принципима
Milica Pavkov-Hrvojević: Isaac Newton: Mathematical Principles of Natural Philosophy
127
Mиро Вуксановић: Отварање капије Мiro Vuksanović: Opening of the Gate
132
Mиро Вуксановић: Kрст и грб Динка Давидова Мiro Vuksanović: Dinko Davidov’s Cross and Coat of Arms
134
JУБИЛЕЈИ
Миле Игњатовић: Миливој Николајевић – поводом 100 година од рођења
Mile Ignjatović: Milivoj Nikolajević – On the 100th Anniversary of His Birth
139
IN MEMORIAM
Јанош Бањаи: Иштван Сели (1912–2012)
János Bányai: István Szeli (1912–2012)
149
Koста Чавошки: Александар Фира (1929–2011)
Kosta Čavoški: Aleksandar Fira (1929–2011)
152
Бранко Бешлин: Чедомир Попов (1936–2012)
Branko Bešlin: Čedomir Popov (1936–2012)
156
УПУТСТВО АУТОРИМА
161
АНАЛИ – реч уредника
9
РЕЧ УРЕДНИКА
ЕПИГЕНОМ И КРАЈ ЦЕНТРАЛНЕ ДОГМЕ
МОЛЕКУЛАРНЕ ГЕНЕТИКЕ
Апстракт. Откриће молекуларних механизама преноса генетских информација и генетског
кода, изузетан напредак у технологији рекомбинантне ДНК, секвенцирању генома, могућност
манипулације генима, учинило је да се формира становиште да је наслеђивање само ствар ДНК
и да се генетске информације преносе само у једном смеру: са ДНК на РНК и потом на протеине.
Тако је формирана тз. централна догма молекуларне генетике. Али, убрзо, схватило се да информације о секвенци генома нису довољне да би се предвидело под којим условима ће неки ген бити
транскрибован, односно активиран, или тип ћелије у којој ће се то десити. Да би се прочитале
информације у ДНК, мора се прочитати један други језик који га наткриљује – епигенетски код
који контролише приступ тим информацијама. Постаје јасно да ток информација не може бити
једносмеран и сведоци смо експлозије информација од када се прешло са секвенцирања генома
на карактеризацију епигенома. Егзактна дефиниција појма „епигенетика” подразумева наследне
промене у експресији гена које се не односе на промену секвенце ДНК. Оно што је посебно интересантно то су докази да епигенетско стање, или профил експресије гена, може остати за цео живот
ћелије, преживљавајући њену деобу и трајући много генерација. Другим речима, ми се срећемо
са епигенетским наслеђивањем, процесом који је од фундаменталног значаја за диференцијацију
ћелија. То се односи и на промену профила експресије гена у болести, па чак и у промени понашања, што даје посебан значај истраживањима епигенетских механизама. Појављују се докази и
неменделовског транс-генерацијског епигенетског наслеђивања тако да после више од једног века
спектакуларног напретка у генетици може изгледати чудно трагање за наслеђивањем које се не
уклапа у Менделове принципе и којим се руши једна парадигма молекуларне генетике.
Средином прошлог века у књизи „Стру­кту­
ра научне револуције”, заснованој на проучавању историје науке, Томас Кун дошао је до
закључка да у њеном развоју постоје периоди
„нормалне науке” који се смењују са „периодима кризе”, а потом долази до научне револуције. У периоду нормалне науке постоји
изразити консензус у смислу да је већина
научника који раде у једној области сагла­сна
са једном важом теоријом коју он назива парадигмом, а која даје задовољавајуће образложење највећем броју експерименталних чињеница. Временом, искрсавају проблеми који се
не могу објаснити том теоријом, долази до
кризе и потребе да се формулише нова централна теорија, нова парадигма, која ће трасирати нови пут у истраживању и теоријском
тумачењу добијених података. Типичан пример једне такве теорије или парадигме је тзв.
централна догма молекуларне генетике по
којој је ток генетских информација једносмеран и преноси се са ДНК преко РНК на протеине, а протеини су потом одговорни за развиће и све физиолошке процесе. Са намером
да се нагласи да се ради о најфундаменталнијем закону генетике, теорији је дат назив
„догма” иако је наука одавно раскрстила са
било каквим догмама. Међутим, и у овом
случају, догма је само једна метафора јер
наука ниједну своју теорију не брани по сваку
цену већ је, како је то Фарадеј рекао, држи на
врховима прстију тако да је и најблажи ветар
нових чињеница може одувати. Зато неки
сликовито кажу да је историја науке гробље
теорија које су некад биле успешне а сада се
зна да су погрешне.
Најчешће теорије и нису потпуно погрешне
колико су преуске и не могу да објасне нове
10
чињенице. Докази молекуларних механизама преноса генетских информација, откриће
генетског кода који је универзалан за сва
жива бића, изузетан напредак у технологији
рекомбинантне ДНК, посебно у секвенцирању генома, учинили су да се искристалише
становиште да је генетика само ствар ДНК.
У језику модерне редукционистичке биологије јавља се метафора „књига живота” чиме
геном на неки начин постаје модерни еквивалент „embryo homunculus”-у, старој идеји да
оплођено јаје садржи комплетан организам у
минијатури. Истовремено, наглашава се генски детерминизам и говори се о генетском
програму на основу кога „гени креирају наше
тело и ум”.
Чињеница је да ДНК садржи гене, али шта
је оригинална идеја биолошког значења гена?
Тај концепт гена се променио. Оригинално
биолошко значење гена била је нека наследна
фенотипска карактеристика као што је нпр.
боја очију, косе или коже. Уколико не прет­
поставимо да се наслеђивање таквих карактеристика приписује само ДНК секвенцама,
онда гени нису исто што и делови овог молекула. Нема сумње да је функционисање биолошког система вишестепено. Али, информације о секвенци нису довољне да се предвиди
под којим условима ће ген бити транскрибован, односно активиран, или тип ћелије у
којој ће се то десити.
Језик модерне редукционистичке биологије
често негира ову очигледну истину. Говори се
о дигиталној „мапи” или „генетском програму”, а организам једноставно одвоји тај већ
постојећи програм. У крајњој инстанци, по
Докинсу, тело служи углавном да се сачувају
и репродукују гени. Али ни Докинс више не
верује у то. Пре би се могло рећи да су гени
заробљени ентитети који не поседују сопствени живот независан од организма. Свака
функција зависи од више гена, као што многи
појединачни гени имају удела у више функција. Неки појединачни гени, тзв. пејсмејкер
или мастер гени, повезују се са функцијама на вишем нивоу. Један од најпознатијих је
реч уредника – АНАЛИ
пејсмејкер ген циркадијарног ритма. Такође,
постоје онкогени и тумор супресор гени чија
се мутација или делеција повезује са вероват­
ноћом појаве канцера. Њихова листа непрестано расте. Међутим, мала је вероватноћа,
ако уопште и постоји, да би један ген могао
бити одговоран за једну функцију, јер свака
функција резултат је регулације на више
нива, углавном на неком вишем, мада се
због одређене предрасуде даје узрочни приоритет нижем, молекуларном нивоу. Због
тога се говори о „генетском програму” као
одређеном сету инструкција, а ДНК секвенце пореде се са инструкцијама компјутера.
Међутим, системска биологија не прихвате
пејсмејкер гене нити генетски програм. База
података овде није програм јер у геному не
постоје секвенце инструкције као што је то
случај са компјутерским програмом. Да би се
нашло нешто слично програму истраживање
се мора проширити и на нивое изван генома,
а то подразумева протеине које они кодирају,
ћелију у којој се одигравају промене, целуларну мембрану преко које се преносе сигнали.
Према томе, програм није једноставно мрежа
гена већ мрежа ген-протеин-мембрана-ћелија.
Назвати то све генетским програмом претставља симплификацију, погрешну концепцију и
генски детерминизам. Узмимо нпр. срчани
ритам. Он зависи од струје у јонским каналима натријума, калијума, калцијума и других
јона. Активација и деактивација ових канала,
који генеришу потенцијал ћелијске мембране, одвија се ритмички, синхроно са фреквенцијом нервних импулса. Да ли овако сложена
регулација срчаног ритма може бити резултат
регулације поглавито на једном нивоу, нпр. на
нивоу гена? Свакако не.
Докле се стигло са ген детерминизмом види
се и из неких публикација у којима су објављене студије о утицају специфичних гена на
одређено понашање. Тако, на пример, постоје
студије које показују везу између полиморфизма гена и политичког опредељења и склоности ка регуларном гласању. Појавила се чак
и дисциплина „генполитика”. Међутим, нема
АНАЛИ – реч уредника
никакве сумње да је немогуће довести у везу
једно комплексно понашање са појединим
генима. По свему судећи, виши нивои организма користе базу података генома да би
се реализовала једна физиолошка функција.
Највероватније да је главни ниво интеграције
функције ћелија, а за системске физиологе то
су органи и системи.
Све је више доказа да пренос генетских
информација не иде само у једном смеру и да
се догма ДНК→РНК→протеин не може одржати. Гени као делови ДНК једноставно су
база података, а ћелије и ткива говоре генима
шта да чине, колико ће бити активни и докле.
Постоји, значи, ток информација и од вишег ка
нижем нивоу чиме се одређује како се геном
као огроман инструмент „свира”. То је основа диференцијације ћелија којих у организму има око 200 типова, а сваки тип има свој
идентитет, односно карактеристичан профил
активности или експресије гена. Ове епигенетске промене могу се преносити са ћелије
мајке на ћелије ћерке у току пролиферације.
Тиме се одређује профил експресије гена у
ћелијама које иначе имају идентичан генотип.
Овакво наслеђивање ра­зличитости ћелијског
фенотипа не уклапа се у Менделовске принципе. Тако се преносе стабилне и наследне
промене у експресији гена. У ствари, у идеји
feedback контроле експресије гена нема ништа
ново. Ново је, међутим, то што се сакупљају
подаци који показују да ДНК није једини преносилац наслеђа, да се генетика не тиче само
овог молекула мада је модеран став да само
ДНК садржи гене. То је данас у фокусу брзорастуће области епигенетике чија егзактна
дефиниција подразумева наследне промене у
експресији гена које се не односе на промене
секвенце ДНК.
Већ је речено да је геном био идентификован током друге половине 20. век са ћелијском
ДНК. Мада су већ раније неки цитогенетичари (А. Вајсман, Т. Бовери) наслеђе повезивали са структуром хроматина, а не са једним типом молекула, ми тек сада почињемо
да упознајемо виши организациони ниво
11
хроматина који се постојано пропагира, неи­
змењен, током много ћелијских циклуса.
Хроматин, који се састоји од хистoна и ДНК,
мора бити динамична структура да би се експонирало место где се одвија експресија гена.
На то утичу епигенетски механизми чије су
главне компоненте: метилације резидуа цитозина у ДНК, посттранслациона модификација
хистина у нуклеозомима (тз. хистински код)
и некодирајући РНК молекули.
Метилација блокира експресију гена.
Некодирајуће РНК врше репресију или
„imprinting” појединих гена у зависности од
пола. Тако нпр. цео један Х хромозом жене
блокиран је током целог живота. Геномски
импринтинг доводи до експресије само једне
копије диплоидног пара алела на специфичан
начин у односу на родитељско порекло. Он
бележи меморију да ли ће се ген експримирати преко мајчине или преко очеве линије.
Настаје у току развоја гамета и преноси се на
следећу генерацију после оплодње. Супротно
Менделовим принципима, неки гени функционишу различито, у зависности од тога да
ли су наслеђени од оца или мајке.
Хистони пак врше ремоделирање хроматина што такође битно утиче на процес транскрипције, односно експресије гена. Оно што
је посебно интересантно јесте то да ове промене или епигенетско стање може остати за цео
живот ћелије, преживљавајући њену деобу и
трајући много генерација. То значи да смо ми
више него наши гени јер се наш генотип комбинује са епигенетским променама (епигеномом или епигенотипом) да би се добио наш
фенотип, односно соматске карактеристике.
Епигеном игра централну улогу у судбини ћелије, у њеној диференцијацији али и у
развоју и болести. На крају диференцијације жељени профил експресије гена се фиксира и одржава током даљих репликација
ДНК и деобе ћелије. Епигенетско наслеђивање одређеног профила експресије гена на
ћелијском нивоу добро је познато. Међутим,
постоје докази неменделовског трансгенерацијског епигенетског наслеђивања у коме РНК
12
гамети претставља епигенетске регулаторе.
Заправо, РНК која се налази у сперматозоидима претставља трансгенерацијске сигнале
за наслеђивање по мушкој линији. Тако после
више од једног века спектакуларног напретка
у генетици може изгледати чудно трагање за
наслеђивањем које се не уклапа у менделов­
ску шему. Експресија индивидуалних гена
или групе гена, па чак и целог хромозома,
може бити модификована и стабилизована без
промене секвенце нуклеотида у ДНК. Ако је
на овај начин могућа трансмисија информација на следећу генерацију организама, а не
само ћелија, тада се поставља питање да ли се
враћамо на ламаркизам, односно Ламаркову
идеју о наслеђивању стечених карактери­
стика. Дискутујући о овоме, Мајнард Смит
(Maynard Smith) каже: „Он (ламаркизам)
није толико погрешан као што се то понекад
чини”. Он такође даје пример једноћелијских
организама где се одређена форма ламаркизма
јасно види. Обично се мисли да све пренесене
карактеристике припадају ДНК секвенцама.
Међутим, наслеђује се не само ДНК већ цела
јајна ћелија са епи­ге­нетским карактеристикама пренесеном из сперме преко некодирајућих
РНК и цела маши­нерија, коју чини око 100
протеина и рибозоми, захваљујући којој се
очитавају гени у току развоја. Сем тога, преноси се читав низ целуларних елемената као
што су митохондрије, ендоплазматски репикулум, мембране. Већина тога није кодирана
од стране ДНК у једру.
Неке епигенетске наслеђене карактеристике
стабилно се одржавају у току развоја јединке.
Парадигматичан пример је инактивација једног Х хромозома код жене. Међутим, постоје
и примери стабилног одржавања епигенетских варијација у сукцесивним генерацијама.
То неменделовско наслеђивање данас сугерира више конвергентних извора података као
што су неки изразити примери наслеђивања
по очевој линији. У свим тим примерима,
модификовани фенотип био је ефикасно пренесен на две до три генерације укрштањем са
нормалним партнерима.
реч уредника – АНАЛИ
Остављајући по страни доказе и значај
трансгенерацијског епигенетског наслеђивања, ова врста наслеђивања од фундаменталног је значаја за процес диференцијације
ћелије, промене профила експресије гена у
болест, па чак и у промени понашања.
Иницијација и прогресија канцера, традиционално виђеног као генетска болест, сада се
схвата да укључује обимне епигенетске аберације поред генетских промена. Проучавање
епигенетских механизама као што су метилација и деметилација ДНК, ацетилације и
деацетилације хистона и експресија микро
РНК, открило је бројне догађаје који воде ка
неопластичном фенотипу ћелије преко стабилних промена експресије гена важних
нарочито за путеве ћелијске смрти. Малигне
ћелије подлежу широком епигенетском ремоделирању сличном оном што се јавља после
фертилизације или у току раног ембрионалног
развића. Ради се пре свега о глобалној деметилацији ДНК сегмената. Не оспоравајући
чињеницу да мутација гена може представљати један од честих узрока малигне алтерације,
данас постаје све јасније да су суштинске промене епигенетског карактера, односно да се
пре свега ради о репрограмирању експресије
гена. Јер ако су, на пример, генетске промене
суштинске у појави наслеђивања карцинома
простате или дојке, како се онда може објаснити чињеница да не оболевају оба монозиготна близанца. То снажно указује на епигенетску основу контроле развоја ових болести.
Исто тако, како се може тумачити, додуше
ретка појава, потпуне реверзибилности малигног фенотипа у нормалан ако је у основи промена мутација гена.
Од великог значаја је чињеница да су епигенетске модификације пластичне и потенцијално реверзибилне, што пружа нове могу­
ћности у терапији. Од када се прешло са
секвенцирања генотипа на карактеризацију
епигенома, сведоци смо експлозије информација. Епигеном је неупоредиво сложенији од
генома и очекује се да ће разјашњење епигенетских механизама дати одговор на многа
АНАЛИ – реч уредника
13
патолошка стања и процесе као што су, поред
тумора, процес старења, развој и одржавање
функције мозга, а по неким предвиђањима
епигенетика ће утицати чак и на психологију
и социолошке науке. Јер мозак је веома осетљив на мале промене епигенетске регулације.
Постоје случајеви где само један од генетски
идентичних близанаца испољава одређене
неуролошке поремећаје, што указује на то да
спољне промене делују на епигеном. Другим
речима, пластицитет неурона повезује се са
епигенетским променама. Метилација ДНК у
вези је са дужином меморије, а хистон деацетилаза негативан је регулатор формирања
меморије и пластицитета синапси. Рана
искуства преписују се у дуготрајне стабилне промене транскрипционог профила мозга.
Значи, епигенетска регулација неопходна је
за интеграцију информација у потпуно формираном мозгу. Експерименти са кокаином
показали су да ова дрога изазива епигенетске
промене које воде промени понашања.
Проучавање епигенетских промена имаће
свакако велики значај у тумачењу процеса
старења, а пошто су те промене реверзибилне тада ће се моћи доста учинити у контроли
овог процеса.
Зоран Ковачевић
EPIGENOME AND THE END OF CENTRAL DOGMA
OF MOLECULAR GENETICS
Abstract
The discovery of molecular mechanisms responsible for transmitting genetic information, extraordinary progress in the technology of recombinant DNA, sequencing of genome, the possibility of genetic
manipulation, all led to the conclusion that inheritance depends exclusively on DNA and that genetic
information is transmitted in one direction only: from DNA to RNA and then further to proteins. This
describes the process of how the so-called central dogma of molecular genetics was formed. However,
soon after, it became evident that information about the sequence of the genome is not sufficient when
trying to predict under what circumstances a gene would be transcribed, that is activated, or when trying to determine the type of cell in which it could happen. In order to read the DNA information, it is
necessary to first become familiar with another language that encompasses it – epigenetic code that controlls access to this information. It becomes clear that the stream of information cannot flow in just one
direction as we have witnessed the explosion of information ever since genomic sequencing was replaced
with epigenetic characterisation. Epigentics, by its very definition, is a study of heritable changes in gene
expression that do not involve a change in the underlying DNA sequence. Especially interesting are the
proofs that epigenetic condition, or the profile of gene expression, can remain with the cell throughout its
whole life, surviving its division and lasting for many generations. In other words, we are facing epigenetic inheritance, the process which is of fundamental importance for cellular differentiation. The same
applies to the changes in the gene expression profile in diseases and even to the changes in behaviour
which further adds weight to the relevance of the study of epigenetic mechanisms. Some evidence of nonMendelian trans-generational epigenetic inheritance has been emerging as well so that after more than
one century of the spectacular progress in genetics, the search for the inheritance which does not conform
to the Mendelian principles and breaks the paradigm of molecular genetics may seem quite strange.
трибина
АНАЛИ – ТРИБИНА
17
ПИСАЦ КОЈИ ЈЕ ЈЕДИНАЦ1
(у два гласа)
Миро Вуксановић2
− Наслов твог малог приступа Душану
Ковачевићу као писцу каже да је он јединац.
Шта хоће та реч?
− Родитељи за једног сина кога имају кажу −
јединац. Он је миљеник и наследник. Он одржава породичну лозу. Зато је пажен као лековита биљка. По сличности, по метафорској
аналогији, долазимо до истине да је Душан
Ковачевић у савременој српској књижевно­
сти, драмској, осамљени класик који хода.
− Јасно и тачно. Познато. Да ли ћемо о њему
и даље овако, разговорно, у питањима и одговорима, као што сам почео?
− То је природно. Ковачевићев књижевни заметак је у дијалогу, у драмском облику, у комедијама које су горке, често трагичне
својим ликовима, у дијалозима који нас привлаче уверљивошћу и нечим познатим што је
речено први пут тако. То је одлика трајних
драмских остварења − да смо и ми у њима а
да не знамо како смо се одједном, у читању,
у гледању позоришне или филмске представе,
тамо нашли.
− Имам такво искуство. Гледао сам Радо­
ва­
на, Маратонце, Шпијуна... То сам радио
ви­ше пута. Пантелија са својим родословним
ни­зом, увек када на њега помислим, изазива
неко горко драго осмехивање, а за Чворовића
че­
сто помишљам да је постао савремени
по­ли­тичар за кога сам гласао а да то нисам
знао.
− Лепо си то запазио. Главна особина ликова академика Ковачевића у његовим мајсторским приказима управо јесте − уверљивост,
блискост на животни начин, оно што смо и
сами запазили, али нисмо имали дара да то
1
2
именујемо и да му дамо уметнички облик.
Ковачевић то уме као мало ко у савременој српској књижевности. С њим се помињу
Стерија и Нушић. Први је дубљи по језичкој и временској даљини, а други је разигранији, забавнији. Оба су своји, а Ковачевић је
оригинал.
− Да. Тако смо дошли до суштине. Имамо
бо­
га­
ту драмску књижевност, од комада с
играњем и певањем (међу њима је Ве­
се­
ли­
новићев Ђидо из родног предела Кова­
че­
ви­
ћевог), од кратких новела (како се и пре
Држића говорило за шалу), од ситних комедија као што су Трифковићеве, од десетина
штива Александра Поповића, популарног па
затуреног, до правих драма, историјских и
ратних, до Симовића, до трагедија које покушавају да на наш начин оживе старогрчки
модел, до успешних драматизација приповедака и романа, до редитељских подвига. Све
то има савремена српска драма, али академик
Душан Ковачевић стоји у средишту, издвојен,
с погледом одозго.
− Да ли ћеш мало протумачити израз с
погледом одозго, јер се може барем двоструко тумачити?
− Наравно. Када се говори о таквој књижевној појави која се још успиње, која је у
снази, која ће се увећавати, све мора бити
прецизно. Није тешко то постићи када говоримо слободно, без страха да ће доћи приговор. Душан Ковачевић не гледа одозго зато
што је горд или зато што је од великих успеха, код нас и у свету на десетинама језика
проговорио, стекао углед и славу. Не. То код
изузетних долази природно. За њих не раде
Увод у разговор с Душаном Ковачевићем, Огранак САНУ, Нови Сад, 7. новембар 2012.
Члан САНУ.
18
државне комисије, дипломатски и други лобисти, навијачи и навијачице, сајамски „талибани” и остали (ако их није погодила прејака
реч). Ништа од тога није радило за Душана
Ковачевића. Њега је овамо, у нас, баш тако:
у нас, у наш доживљај, у нашу реч и мисао,
као и у свет, у страна позоришта и похвале,
одвело оно што је написао. Када су Андрића
питали како се дозна да је нека књига добра,
одговорио је: „Прочује се”. Ковачевић се прочуо. Зато гледа одозго. Други су му то право
дали.
− Добро говориш. Притврђујеш моја становишта. Све што си рекао има и разлог
и образложење. То знају и сви пред којима
ра­зговарамо. Зато речи иду без напора. Нуде
се саме. Утркују се.
− Јесте. Али морамо назначити распон
Ковачевићевих послова. Он је писац, сценарист, редитељ, водитељ звездарског позоришта, аутор књиге о српским поделама, редовни члан САНУ, делатник у Националном
савету за културу и другде, с највишим наградама, нашим и страним, које се умножавају.
− Док слушам како набрајаш, сужено, с
прескоцима, виђам пред собом човека који је
постао сценска институција, а сви не умемо
да видимо колико је то истинито.
− Ништа необично. Није само српска особина да живима радије умањујемо заслуге не
бисмо ли некако били мало већи. Права признања долазе накнадно, касније.
− Тачно. Када је Ковачевић био амбасадор
Србије у Португалији, путем наше традиције
која памти понајбоље писце као заступнике
своје земље, од Дучића и Ракића до Андрића,
када је, дакле, на тако природан пут пошао и
Ковачевић, било му је замерено, тајно, понегде. Тешко нам је признати да неко може
освојити више врхова а ми ни да се померимо. Има о томе код Душана Ковачевића. Не
овако поједностављено, али једнако уочљиво.
− Недавно је у Грчкој изашао приказ
Ковачевићеве драме Генерална проба само­
убиства, где „обезнађени човек, архитекта порушених здања, презадужен код
ТРИБИНА – АНАЛИ
великозеленаша, спрема се да скочи са дунавског моста”. И пише грчка критичарка да је
то „потресан комад великог драмског писца
нашег времена”, каже да је његов говор „увек
политичко-егзистенцијалан, више или мање
алегоричан, заривајући нож смеха у кост
реалности...”
− Ту застани. Ваља осмотрити заривање
смеха у кост. Притом је нож од смеха а кост
од реалности. Оштри бодеж у рукама писца
који не штеди тврду стварност. Слика која
навешћује како се додирују и прожимају
жанрови у Ковачевићевим драмским списима. Све је укрштено − као у животу. Заједно
су смех и суза.
− Може се то све потпуније казати, али је од
свега боље сусретање с Ковачевићевим представама, филмовима и књигама. Поменуо је у
разговору за новине да је као студент променио двадесетак београдских адреса, а потом
написао толико сценарија (с признањима из
Кана и Монтреала) и опричао двадесет српских подела.
− Тако је. Он мисли да све наше „несреће
почињу комшијским зађевицама”, од псовке и шамара, а да су Србима најмилије политичке поделе, доведене до савршенства. Људи
из тога излазе блатњави, а политичари одсвакуд поручују да све раде за њихово добро.
Придодаје, ове године, да се „култура у
Србији свела на просјачко удељивање”. Није
суморан зато што је рођен у Мрђеновцу, не
мрди се због тога, напротив, ужива да говори,
помирљив, о дечачком голубарству, али јесте
суморан зато што је Србија постала намрштени политички Мрђеновац.
− Када већ хоћеш у метафорама, скромно ћу
се придружити запажањем да се његово професионално бављење књижевношћу сакрило
под познати наслов Професионалац, а његово
жанровкси намерно смешано драмско остварење, укупно, под име Урнебесна трагедија.
Урнебес је весеље до неба, а трагедија води у
земљу. То се код Ковачевића догађа истовремено. Може бити и без његове намере. Као и
увек код мајстора од озбиљне игре.
АНАЛИ – ТРИБИНА
− Када је биран најбољи српски филм,
највише гласова добио је Ко то тамо пева
Слободана Шијана. А сценарио о чудном
друштву у чудном аутобусу написао је Душан
Ковачевић. Као и за Кустуричино Подземље.
Низ је дуг и сав од успеха. Душан Ковачевић
има расковничку руку.
− То је лепа реченица за поенту. У њој је
име траве која отвара сва врата.
− Нека буде речено и оно што из присуства
сведочим. У Сомбору, као војник у плавом,
19
расковник Душана Ковачевића написао је
комад за тамошње позориште − Шта је то
у људском бићу те га води према пићу. Дар не
мирује. Таленат ни команда остав! не може
уставити.
− Лепо, увек када јесте тако.
− И лепо за увод у разговор с Душаном
Ковачевићем, сведеним на новосадска сећања
и памћење, по његовој жељи, с разлозима које
ће он отворити својим одговорима.
20
ТРИБИНА – АНАЛИ
МИЛОШ ЦРЊАНСКИ И ЕНГЛЕСКА КЊИЖЕВНОСТ
Зоран Пауновић1
Aпстракт. Рад се бави односом Милоша Црњанског према енглеским писцима и књижевним
делима. Црњански је о енглеској књижевности писао у више наврата и различитим поводима – од
замашног и значајног есеја посвећеног Шекспировим Сонетима, преко позоришних критика, до
успутних спомињања и алузија у другим делима, понајвише у Роману о Лондону. Тумачење тих
текстова представља основу овог излагања, које би требало да осветли Црњансково разумевање
енглеске књижевности, као и могуће правце утицаја енглеских писаца на великог српског модернисту. Тиме би овај рад дао допринос истраживању српско-енглеских књижевних веза, али и потпунијем увиду у стваралаштво Милоша Црњанског.
На први поглед, дубоко субјективан и
лишен било каквог критеријума изузев оног
који је заснован на пишчевој личној наклоности према појединим писцима, приступ
Милоша Црњанског енглеској књижевности заправо се темељи понајпре на изузетно широком познавању њене историје,
њених најважнијих праваца развоја и њених
најистакнутијих протагониста. У есејима
посвећеним појединачним писцима и њиховим делима, то је показано некако успут, као
подразумевано – нарочито у текстовима насталим након четврт века пишчевог боравка у
Енглеској. У њима Црњански доживљава асимиловану британску културу као нешто своје,
нешто што му припада и чему он сам припада. У животима емигрантских писаца, таква
промена готово је уобичајена. Тако се, на
пример, Владимир Набоков, иако билингвалан и отворен на начин принудног космополите, у Америци дуже од десет година мучио
узалудним настојањима да тај свет доживи
и осети као свој: када се то коначно догодило, написао је роман који не само да је био
(по његовим властитим речима) „производ
његове љубавне везе с енглеским језиком”2,
већ је представљао и беспоштедну критику
1
плиткоумне и естетски дубоко проблематичне америчке популарне културе: дело какво
је могао да напише само странац који је пре­
стао то да буде – неко ко зна да му нови дом
није дом, али да други, онај прави, никад
више неће имати. За Милоша Црњанског,
такав дипломски рад из бескућништва представљао је Роман о Лондону. Николај Рјепнин
није Енглез, али није ни Рус – а истовремено
јесте и једно и друго: зато види много тога
што чини део енглеске свакодневице какву
само Енглез може да познаје, а чуди се томе
на начин Руса који је тек изашао из воза и
коме ништа није јасно. Таква двострука визура карактеристична је и за Црњанскове позне
есеје, којима ћемо се вратити нешто касније;
у оним раним, он о енглеској књижевности
говори као о нечему силно удаљеном у времену и простору, чак и онда када с делом о
коме је реч осећа духовну блискост.
Приметно је то у његовим есејима о Оскару
Вајлду (чије презиме транскрибује као
„Уајлд”), Вилијаму Блејку (односно, „Виљему
Блеку”) и Вилијаму Шекспиру. О Вајлду,
Црњански пише безмало као његов савременик, свега двадесет година после смрти
несрећног и несхваћеног ирског генија – у
Редовни професор, Одсек за англистику, Филолошки факултет, Универзитет у Београду.
Наведено према: Давид Албахари, „Владимир Набоков” (Поговор роману Лолита), БИГЗ, Београд, 1988, стр.
324.
2
АНАЛИ – ТРИБИНА
време, дакле, када ни у Енглеској ни у остатку Европе његово дело још није процењено
и вредновано на прави начин: Енглеска га је,
због његовог приватног живота, презрела, па
је стога неправедно ниподаштавала и његово дело; Европа је (и у њој нарочито Немачка,
Италија и Француска) била склона прецењивању, делом због његове фасцинантне личности а делом, вероватно, и из ината Енглезима.
Тим дубљи утисак оставља способност нашег
песника, који о Вајлду пише међу првима код
нас, да дело овог писца сагледа прецизно и
целовито, с потпуно јасним вредносним оценама и ставовима. Истина, и он, попут већине тумача Вајлдовог дела од почетка до данас,
полази од његове биографије, тражећи у њој
кључ, или бар путоказе за разумевање дела.
И показује да његово знање о Енглезима већ
тада увелико превазилази уобичајене стереотипе. Вајлдов муњевити успон у Лондону, и
још бржи суноврат, Црњански види као тра­
гикомедију, и каже како га је (Вајлда) упропа­
стило то што је заборавио да је у Енглеској...
пошто Енглеска, земља трговаца, не трпи да
се сиромах човек понаша као лорд.3 Увиђа,
луцидно, и свакако међу првима, и један од
основних апсурда који су обележили живот
Оскара Вајлда: тежио је томе да у другима
подстиче оригиналност, а подстицао је опонашање; уместо креативних следбеника, за
њим су ишли „папагаји, чимпанзи невесели”4.
У томе се, посматрано са становишта уметности, понајпре огледала његова трагедија.
У животу, та је трагедија пре свега повезана с његовим личним животом. Истински
херој­
ску доследност с којом је Вајлд проживео тај живот, Црњански види и у његовом делу, па не само да сагледава то дело као
3
4
5
6
7
8
9
21
целину, већ га види и као нераскидиву целину с пишчевим животом (мало је писаца код
којих овакав, биографски приступ, има толико оправдања као у случају Оскара Вајлда).
Па каже (као неко ко се и сам неретко борио
против лажног морала): Никада нико са толи­
ко ироније и духа није изврнуо морал и законе
и здерао са њих лажне маске.5 Зато врхунце
његове уметности види пре свега у његовим есејима, а онда – помало неочекивано –
и у бајкама, и тек се у неко доба досећа да
је текст који пише заправо предговор роману Слика Доријана Греја, за који, међутим,
нема пуно похвалних речи. Зато га и оставља
за крај: дело је то које је доживело жалос­
ну славу6, сентиментално, новинарски шарено и површно. Али га ипак треба читати, јер
после читања, упркос свему, остаје у души
дрхтање неко пуно тајанствене лепоте ове
књиге.7 И закључује, погађајући саму суштину вредност Вајлдове уметности: И кад буде
давно заборављен Уајлд ироничан психолог и
лакомислен моралист, тек онда ће почети да
се шири слава Уајлда естета.8 Да ли је био
у праву? Јесте и није. Овај први није заборављен, али овај други постао је славнији.
За Вилијама Блејка, каже да је уз Шелија
најмутнији и најанђеоскији од свих енглеских
лиричара.9 Нарочито га фасцинира слика
последњих тренутака Блејковог живота, у
којој умирући песник бунца и пева, и говори: „нису моје, те песме нису моје”. Та ће
опчињеност детаљима из живота уметника и
надаље често усмеравати његов избор лектире, и у немалој мери одређивати његов став
према њој. Црњански песничка дела најчешће
посматра у контексту склопа утицаја трију
фактора: друштвеноисторијских околности,
Милош Црњански, Есеји и прикази, Књижевна заједница Новог Сада, Нови Сад, 1991, стр. 293.
Милош Црњански, Поезија, Просвета, Београд, 1966, стр. 356.
Милош Црњански, Есеји и прикази, стр. 293.
Ibid., стр. 298.
Ibid., стр. 299.
Ibid.
Ibid., стр. 264.
22
опште духовне климе, те песниковог живота
и карактера. Видљиво је то у већој или мањој
мери у сваком од његових есеја о енглеским
песницима. Тиме се он, уз сву нескривену субјективност свог приступа, представља као не само савремени, већ и као тумач
књижевности који иде испред свог времена, и исписује обимом невелике, али замахом свеобу­
хватне студије у којима се преплићу различити приступи и методологије,
увек обједињени и усклађени снажним личним печатом критичара кога инстинкт служи
можда и боље од знања (изузетног) и проницљивости (импресивне), па тако настају праве
мале културолошке студије, сасвим у духу
најсавременије науке о књижевности, која је
– има томе већ неко време – престала да буде
„чиста” наука о „чистој” књижевности.
Такав критичар ће и у сасвим кратком
тек­
сту о Блејку издвојити дихотомност као
најзначајнији печат његове уметничке личности: Блејк је мутан и анђеоски, аскет и сенсу­
алан,10 прагматични револуционар и сањало,
несигуран, као месечар.11 Такав критичар ће и
у каснијим текстовима умети да се понекад и
на најнеочекиванијем месту дотакне суштине, да усред реченице и у загради провуче
поенту која сведочи о дубини увида неоствареној и у матичној критици. Сваки од његових текстова о енглеској књижевности нуди
доказе овакве тврдње.
Свој први, и једини прави текст о Шекспиру
(уколико у такве текстове не уврстимо и позоришне критике), Црњански пише 1930. године и посвећује га, можда и помало неочекивано, Сонетима. Неочекивано, јер се Црњански
Шекспиру дивио пре свега као великом
(можда и највећем) драмском писцу, који је
и као песник најјачи управо у својим драмама – односно, чије драме своју снагу највећма
дугују узвишености и моћи његове песничке
10
Ibid.
Ibid.
12 Ibid., стр. 161.
13 Ibid.
11
ТРИБИНА – АНАЛИ
речи. Црњански, међутим, (попут Јана Кота
неколико деценија касније) у Сонетима проналази драму.
Чини то пре свега зато што им и приступа с
таквом жељом, тврдећи да они узбуне машту,
интелект и жуд духа за необичним12 пре но
што се упозна иједан стих: Црњански као да
очекује да Шекспир, ослобођен (или лишен
помоћи) позоришних маски и туђих ликова, у
Сонетима ступи пред читаоца онакав какав
заиста јесте, наг и ужасан у свој, демонској
лепоти сладострасника и грозних љубавни­
ка, у једној улози, страшнијој и жалоснијој
од улога Ромеа, Клаудиа, Хамлета?13 У сваком свом есеју о књижевности – види се то
и по овом одломку – Црњански је пре свега
писац, а не критичар или историчар: њега по
правилу не занима наука о књижевности већ
књижевност. Зато он, и када пише о другима, „фабулира”: кад је о Шекспиру реч, то се
фабулирање тиче у почетку питања ауторства, а онда и приче која је „испричана” у
Сонетима.
Са жељом, међутим, да колико-толико укроти и стави под контролу необуздани импресионизам свог креативно-критичког приступа тумачењу туђих дела, он најпре
извештава читаоца о томе како је прочитао једну савремену студију о Шекспировом
делу (г. Лефрана, са Колежа де Франс, Sous
le Masque de WC), успут одређујући сопствени приступ као „унутрашњи”, заснован
искључиво на самом делу и оном што се из
њега да закључити. Ипак, попут многих других својих претходника, Црњански полази
од чињеница о Шекспировом животу (али
их брзо и напушта) не би ли поставио колико-толико чврсто упориште. У Шекспировом
случају, напуштање му је знатно олакшано, пошто је чињеница мало: оскудне и не
сасвим логично распоређене, као у каквом
АНАЛИ – ТРИБИНА
детективском роману, те чињенице уместо
повода за поуздане закључке, најчешће нуде
простор за имагинативну надоградњу.
Пре свега, идентитет тајанственог W.H.
коме су Сонети посвећени, за многе критичаре није ни од каквог значаја. За Црњанског,
као песника-критичара, међутим, јесте: пре
свега зато што би му идентитет и улога тајанственог адресата, како верује, могли послужити за потпуније разумевање свега што је
у сонетима речено и прећутано. Зато и поставља питања:
Да ли је тај наслов мистификација? Јесу ли
то произвољна почетна слова? Да ли је баш
тај опевани В.Х. омогућио да се ти интимни
сонети објаве? Чак и код цензора? И додаје:
При овом нашем, обичном приказу, све нас то
мало занима.14
Али нас ипак занима, и то поприлично. Зато
се Црњански и упушта у нагађање, тачније,
наводи неколико карактеристичних претпоставки о идентитету „младића”, а то га само
њему знаном логиком доводи до једног од
истински битних питања: питања распореда
песама у збирци. Чувајући свој безбедни статус лаика, он „лаички” полемише са стручњацима, испољавајући притом непорециво ауторитативан став. Свестан обиља литературе
о Шекспировом делу, Црњански зна да би
готово илузорно било очекивати покретање
било какве потпуно нове теме, али не одриче се амбиције да познатим темама приступи на нов начин, односно, да их с измењеном
хијерахијом значења уклопи у нову аналитичко-синтетичку целину, која би изучавано
дело обасјала новим светлом. Основна одлика Црњансковог приступа Шекспиру тиче
се управо његове свести о значају целине,
односно посматрања Сонета као брижљиво
компонованог дела, с чврстом драматургијом,
ликовима и „причом”.
14
23
Црњански је, притом, и доказано добар
преводилац, што његовом читању Сонета
даје додатну вредност: тако, на пример, стих
с почетка 8. Сонета
Music to hear, why hears‘t thou the music
sadly?
он преводи са: и у теби је музика, зашто
те дакле свирка растужи15. Оваквих, успелих примера у тексту има још доста (као,
истини за вољу, и мање успелих: Shall I
compare you to a summer‘s day? преведено је
као Да л’ да те поредим уз један летњи дан?)
Најконкретнији ће, када је реч о смислу и
могућим дометима превођења, Црњански
бити у есеју о Кристоферу Марлоу, где ће
закључити: Старе, једносложне енглеске
речи, у употреби у доба Марлоа, а осим тога
његова декламаторска, барокна дикција, губе
се, дабогме, при сваком преводу – у оригина­
лу, то звучи језиво.16 (А у преводу, то такође
звучи језиво – али на један други начин.)
Сасвим природно (и можда очекивано, а
несвесно свакако), Црњанског и код Шекспира
и код других песника највише привлаче слике
и мотиви у којима се осећа сродност с његовом властитом поезијом. Тако се у његовом
читању 30. сонета чује одјек „Ламента над
Београдом”: Шекспир се, каже он, сећа про­
шлости, изгубљених пријатеља, горчина пре­
живљених, када „понова плаћа као да пре
није већ платио” („Јан Мајен, и мој Срем, и
Париз, моји мртви другови...”).
Ова разуђеност мотива, карактеристична
за Црњансково у основи ипак импресиони­
стичко читање, полако почиње да добија
чвршћи оквир када, у тридесетпетом сонету, отпочне драма. Црњански о Сонетима
пише 1930. године; Јан Кот, један од најоригиналнијих и најзначајнијих шекспиролога про­шлог века, своје тумачење ових песама даје три деценије касније,17 откривајући у
Ibid., стр. 163.
Ibid., стр. 166.
16 Ibid., стр. 203.
17 Видети Јан Кот, Шекспир, наш савременик, Свјетлост, Сарајево, 1990, стр. 234–250.
15
24
њима – по многима, први – ону врсту драмски постављеног односа међу ликовима коју
је препознао и Црњански. Наравно, није Кот
читао нашег песника и преузео од њега идеју;
јесте, међутим, немала неправда то што га није
читао ни било ко други ко би могао да посведочи о томе да је Црњански знатно пре Кота
осетио драмски набој Сонета и опчињен том
драмом застао пред њом безмало као у страху, очаран песниковом на први поглед скривеном, а бескрајно смелом и разоружавајућом
искреношћу: Без припреме, без алузија, као
да се дигла завеса пред комедијом или траге­
дијом, налазимо се пред правом позорницом
Шекспира, само што овог пута, он глуми сам
пред нама, у свом животу.18 Понет причом
коју разазнаје међу стиховима, Црњански не
одолева искушењу да је овде-онде и допише,
па каже: Тешко да се тај роман одигравао у
једној вароши. Тешко да су обоје били стал­
но у Лондону. Можда чак и ретко.19 Притом,
роману који (сасвим инстинктивно) почиње
да ствара у коауторству с енглеским драмским писцем, он даје и жанровско одређење:
то је изванредни, психолошки, љубавни роман
писан у сонетима.20
И након тог згуснутог, тематски разуђеног
али емотивно непрекидно повишеног првог
дела, у коме се на тренутке чини да песник-критичар не зна на коју би страну пре кренуо у настојању да ухвати суштину уметности драмског писца-песника (или, могли
бисмо рећи, глумца-песника), у средњем делу
есеја долази до малог пада, или само предаха. Опијен лепотом сонета, Црњански почиње
да их описује и препричава готово без икаквих коментара (Успут, истина, овде-онде примећује да је штета што нису мало другачије
поређани, он то не би тако, или на фини начин
уочава везу између сасвим личног елемента
18
Милош Црњански, Есеји и прикази, стр. 169.
Ibid., стр. 175.
20 Ibid.
21 Ibid., стр. 179.
22 Ibid., стр. 187–188.
19
ТРИБИНА – АНАЛИ
у овим песмама и општег духа времена у
коме су настале, па каже како је нагли понор
који се наједном указује у сонетима, понор
живота, једног страшног, демонског живо­
та енглеског, Јелисаветиног доба21.) Тако и
у својој импресионистичкој задивљености,
пишући о Шекспировој поезији истински
усхићеним песничким изразом, Црњански
на помало посредан начин и у дигресијама, дочарава снагу те поезије: она се у овом
случају огледа и потврђује у силини критичаревог надахнућа. С таквим надахнућем, он
„роман” о песнику и лепом младићу прати до
самог краја, заокруженог неминовним растанком (и он сам је много чешће писао о растанцима него о тренуцима среће у љубави).
Друга група Сонета, она о „Црној дами”,
Црњанском је знатно мање занимљива.
Досадна му је, наиме, конвенционалност
обиља традиционалних сонетних мотива у
ових тридесетак песама, па му мисао живне
тек у оним тренуцима кад наиђе на детаље
који тој традицији измичу (као када примети да 130. сонет одаје живу, телесну лепо­
ту те жене те да о некој тези недоживље­
них, дидактичних сањарија песничких, овде,
не може бити ни говора22). Пред крај ће се,
ваљда помало и од досаде, запитати ко је
била та жена, да тиме свој есеј заокружи на
начин сличан оном којим га је и почео: конструкцијом и фабулирањем, тражењем скривене приче која би читавој збирци дала нову
димензију. Ако је и не проналази баш са­свим
до краја, Црњански ту димензију свакако
уме убедљиво да наговести, и то више пута
у овом, можда мало предугом есеју. А предуг је, можда, понајпре зато што су га писала тројица аутора: Црњански песник, кога
су Сонети најдубље дирнули и надахнули,
Црњански прозни писац, коме те песме служе
АНАЛИ – ТРИБИНА
као повод за имагинативну надоградњу, и
коначно, Црњански књижевни критичар, који
је ту више из неког осећаја обавезе према претходној двојици – да би њиховим речима дао
додатни легитимитет.
Његов доживљај поезије Џефрија Чосера
значајно је другачији. Критеријуми – како за
избор песника, тако и за вредновање поезије
– и даље су сасвим лични, али емотивна приврженост овде је знатно мања него у случају
Шекспирових Сонета, па је и приступ уочљиво „научнији”. Кад пише о другим ауторима,
Црњанског по правилу занима и шира културолошка слика: и кад год га очараност поезијом не спречи да то учини, он уме веома
прецизно да уочи и одреди контекст настанка опуса о коме пише, синхронијски и дија­
хронијски. Тако, припремајући се да пише
о Чосеру, он као успут дефинише природу енглеске поезије у време када је он, 1941,
године стигао у Енглеску. Било је то, каже он,
доба реакције против Елиота и Одна, против
интелектуализма у песништву, у коме је „нови
идол” постао Дилан Томас – оригиналан,
надахнут и емоционалан. А онда је завладала
школа „академске” поезије, у којој је главну
реч водило неколико професора универзитета
(њих шест, прецизно указује Црњански, и још
прецизније додаје да су двојица били библиотекари, а један државни чиновник.) Утицај те
поезије, каже даље, осећа се у Европи и сада
(1973), па се и код нас осећа – али за такву
поезију он нема много симпатија. Зато ће се
на крају свог прегледа енглеске поезије посветити најновијој генерацији песника (Филипу
Ларкину, Теду Хјузу и Џону Фулеру).
А на почетку, вратиће се на почетак –
тачније, покушаће најпре да установи где је
тај почетак; проналази га, или пре наслућује,
у поезији англо-саксонаца, негде у доба сеобе
народа, у поезији крви и убистава, ратника,
23
Ibid., стр. 197.
Ibid.
25 Ibid.
26 Ibid., стр. 198.
24
25
која је сачувана само у одломцима у средњо­
вековним рукописима.23 Поезија крви и уби­
става, ратника, морала је бити занимљива и
блиска аутору Сеоба (па и Лирике Итаке): та
сродност осећа се и у начину којим Црњански
дефинише простор, географски и духовни, у
коме настаје енглеска поезија: Магла, нека
страшна магла пада на ту обалу, изненада,
сред летњег дана, али и нестаје опет, као
неки таман облак, који земља гута (звучи
као неки од наслова поглавља из прве књиге
Сеоба), коју та поезија назива: мајком људи.24
Потом, као врсни компаратиста, одважно и
луцидно упућује на могуће заједничке корене свеколике народне поезије, истичући да
реч гусла, на старом шкотском језику, значи
„музички инструмент”, а узгред спомиње и
то да је краљ Алфред Велики, у IX веку, први
који је у Енглеској поменуо народ Срба.
Није, дакле, необично, то што Црњански
осећа сродност с песником који је, како
каже, умро једанаест година после косовс­
ке битке25 – премда не уме да му напише име (уместо Chaucer, он пише Chauser).
Притом га по­сматра и из изразито савремене (прецизније – модернистичке) визуре, па
у Кентерберијским причама, Чосеровом најпознатијем делу, јасно разграничава традиционално од онога што је ново и оригинално.
Она лирска жица, пролећа и климатске радо­
сти26, не занима га претерано, као ни наративи у појединачним причама – тога има и
у ранијој поезији. Највише новог, вели, има
у Чосеровој психологији, у познавању човека
и жене, а нарочито љубави. Како у Причама,
тако и у Троилу и Кресиди. Великим песницима каткад је довољан и само један стих да
у њему осете сву величину другог песника.
За Црњанског то је стих If no love is, o good,
what feel I so? Коментар, из пера пе­
сника
који из је сасвим сличног расположења
26
ТРИБИНА – АНАЛИ
писао стихове попут: Не, нисам, пре рођења,
знао ниједну тугу, вреди навести у целини.
Седамдесетчетворогодишњи Црњански овако
тумачи Чосеров младалачки стих:
Ако то није љубав, шта је онда, то, што
осећам? А ако је љубав, шта је то и која је
то? Ако је љубав добро, откуд онда долази
тај јад? А ако је зло, чудим се што те муке,
и јади које ми доноси, наносе толико сласти.
Јер сам је све више жедан, што је више
пијем27, каже Црњански сасвим из перспективе шекспировских романтичних јунака у
по­зним тинејџерским годинама, па ваљда зато
и додаје, сасвим смиреним тоном: Тај звук
ћемо наћи, после, у Шекспиру.28 У закључку
додатно шири компаратистичку визуру, па
каже како Чосерово дело јесте огромно, но
да он, разуме се, није Данте, али да с правом
ужива статус првог великог енглеског песника, и то на прагу Елизабетанског доба –
доба, по речима овог коментатора, најсјајније
Енглеске, и у поезији.29
Више песника из овог периода привлачи
пажњу Црњанског – мање, међутим, по својим
песмама, јер код сваког од њих – Томаса Вајата,
Ерла од Сарија или Едмунда Спенсера – проналази тек мали број оних истински врхунских (негде и само по једну), већ га, изразито
романтичарски, привлачи пре свега, њихова
песничка судбина, личне трагедије, у њихо­
вој поезији, оно што Енглези зову „personal
feelings”30 (овде као да начас проговара кнез
Николај Рјепнин, као да се аутор есеја рјепниновски подругљиво ишчуђава Енглезима,
којима су ето, „лична осећања” нешто што у
поезији баш и не мора да се подразумева, па
кад се појаве, то онда свакако ваља посебно
истаћи).
27
28
29
30
31
32
33
Ibid., стр. 199.
Ibid.
Ibid.
Ibid.
Ibid., стр. 200.
Ibid.
Ibid., стр. 202.
По том критеријуму трагичности судбине, али и по снази и природи поезије, највише га међу елизабетанским песницима
(наравно, изузимајући Шекспира) занима загонетни и страшни лик Кристофера Марлоа,
Шекспировог главног такмаца, који је прерано заблистао међу песницима и драмским
писцима свога доба, и исто тако прерано, под
неразјашњеним околностима, отишао с овог
света. Био је син једног обућара,31 наглашава
Црњански у реченици драматично издвојеној
у посебан пасус, да тиме додатно истакне оно
чему се код Марлоа највише диви: његову моћ
трансформације, тако упечатљиву у главним
јунацима његових драма (Тамерлан, Фауст,
Јеврејин с Малте): син обућара говори као да
је изишао из леда азијских планина, као да је
у њему инкарнација све самовоље татарских
канова и воља да се завлада светом.32 Таква
моћ, као да жели да нам сугерише Црњански,
није, или није сасвим од овога света: плетући
фаустовску мистерију, он и онако митологизованом лику Марлоовом додаје још понеку
митску димензију, изниклу на његовим са­свим
личним склоностима и посебном осећају бли­
скости према овом атеисти (и то је посебно наглашено) и анархисти, који није највећи
кад је реч о љубави него кад је реч о насиљу,
о сили, о освајању, о Тамерлану.33 (Поново,
дакле, Лирика Итаке, и поново Сеобе.)
Та му посебна наклоност, међутим, нипошто неће сметати да о свеукупној вредно­сти
Марлоовог опуса понуди прецизне и веома
тачне оцене. Марлоове трагедије врхунске су
само на махове, што су приметили и енглески
критичари и историчари књижевности
(које Црњански, кад је о Марлоу реч, није
читао). Али јесте прочитао Марлоа на свој
АНАЛИ – ТРИБИНА
карактеристичан начин, успевши да примети нешто што канонизована енглеска критика обично занемарује. У њој се, наиме, истиче како су Марлоове one-man-plays привлачне
и успеле пре свега због титанских главних
јунака, који су не само носиоци радње, већ је
свако од њих у „својој” драми практично једини заокружени и целовити драмски лик. Наш
им тумач не одриче ту величину, али уочава једну њену можда и суштинску димензију,
којој матична критика није посветила довољно пажње – или ју је, једноставно, занемарила.
Марлоови јунаци, наиме, чак и на врхунцима својих најизразитије надљудских подвига остају пре свега „људи”, са препознатљиво људским ситним слабостима и хировима
– што у тренуцима њиховог пада постаје још
очигледније. Тако, при Тамерлановом повратку у родни Самарканд, његова сујетна жеља
да га сви виде као владара света хир је човека
који је свестан да то неће вечно трајати, и да је
све, нарочито слава, на овом свету пролазно,
а свест о тој пролазности исказана је већ на
завршетку овог великог монолога. Тамерлан
се, тако, враћа из рата као Вук Исакович, који
је тада, на повратку, последњи пут у животу био леп. А Едварда другог, син обућара...
изводи на позорницу, не више као раскошног,
ренесансног, блудника, и хомосексуалца, него
као несретног човека, који чека у смрадном
подруму једног дворца, на своју смрт, оста­
вљен од свакога и понижен до скота.34
Но опет, независно од истинског усхићења
које у њему буде стихови из Марлоових
драма, Црњански остаје заокупљен Марлоом
пре свега као књижевним јунаком (неког
његовог ненаписаног романа). Тај атеист,
тај анархист... син пролетера... страдао је на
тајанствен начин, и наш писац пита се има ли
34
35
36
37
38
39
Ibid., стр. 202–203.
Ibid., стр. 205.
Ibid.
Ibid., стр. 207.
Ibid.
Ibid., 208.
27
то убиство и политичку, тајну позадину?35 И
потом, не пропуштајући да нагласи особеност
своје визуре (мени се, као странцу, чини),
даје теоријама о Марлоовој смрти свој лични
допринос: Ја лично мислим, да је Марло, и те
како, био трн у нози неких дворских силни­
ка, и да му је највише шкодила веза коју је,
несумњиво, имао, са сер Волтером Ралијем.36
Исти тај Волтер Рали јунак је Црњансковог
наредног есеја. Баш тако, јунак, пошто му је и
он занимљив пре свега због своје фасцинатне
животне приче. (Као песник, уосталом, Рали и
није у рангу већине оних о којима је Црњански
писао). И након кратког упутства о томе како
треба изговарати име овог песника (Данас се
чује, у Енглеској, као Раели, по мом мишљењу,
пре свега зато, што се тако зову чувени вело­
сипеди у Енглеској.37) Црњански нам посредно
открива порекло свог наглашеног занимања
за Ралија (или Раелија): он овог песника види
као човека акције, доживљаја, велике, исто­
ријске и интелектуалне личности, која зна
свет и људе, и живот, читаве континенте,
и који је зато заслужио да се чита.38 И који
је имао неку, психопатолошку, наклоност, да
посматра залазак сунца и спремао je експе­
диције према залазећем Сунцу.39 Црњански је
са своје стране гајио страсну и донекле метафизичку (он сам би, изгледа, рекао „психопатолошку”) наклоност према земљама далеког севера где сунце ретко залази, али кад
зађе онда га дуго нема, па га Ралијев живот,
а отуд и његово дело, привлаче по свој прилици по основу идентификације, сродности
духа коју осећа. Зато у причи о његовом
животу „фабулира” више но игде другде, о
томе шта је било и шта је могло бити. Пита
се како је Рали постао „минион” краљице
(Елизабете) и пише о њему онако као што је,
28
на пример, Андре Мороа писао о Шелију или
Владимир Набоков о Гогољу, претварајући га
у књижевног јунака par excellence. Поређење
с овим другим паром великих писаца ипак је
умесније, пошто је Набоков вазда субјекти­
вно истицао Гогоља као највећег руског писца
икада, не уживајући при том велику подр­шку,
а Црњански на сличан начин, фасциниран
ликом песника, прецењује поезију (о чијем
су аутору његови непријатељи говорили да
зна све језике на свету осим енглеског), сагладевајући интелектуалну и хуману дубину у
понекад сасвим конвенционалним љубавним
стиховима. Па брзо диже руке од тога, као да
и сам осећа неуверљивост својих анализа, и
враћа се животу песника. Оно што је требало
да буде есеј о поезији Волтера Ралија, заправо је приповетка о његовом животу.
Случај Џона Дана поптуно је другачији.
(Лингвистички проницљиво, Црњански тврди
да његово име треба изговарати баш тако:
Дан, уместо код нас уобичајеног Дон, зато
што га је у једној песми употребио за риму
на начин који упућује управо на овакав изговор). Његов је живот нашем песнику много
мање занимљив, па прилично брзо протрчава
кроз његову биографију (Био је четири, кад
му је умро отац...). Последњи, елисабетан­
ски, ренесансни песник40, на чију је дуго заборављену величину Енглезе подсетио Томас
Стернс Елиот (да ли га је и Црњански спознао
за­хваљујући њему, Елиоту? Није: он га је споменуо још 1920. године у Српском књижевном
гласнику; Елиотов чувени есеј „Метафизички
песници”, који је пресудно променио рецепцију Донове поезије у Енглеској, објављен је
1921. године. Црњански је имао слуха, и није
волео учитеље.) Црњанског је привукао пре
свега оним што је овај са знатно мање успеха покушавао да пронађе код Ралија: дакле,
интелектуалном дубином, али и оригиналношћу која исијава из свега што је написао
40
Ibid., 220.
Ibid., стр. 222.
42 Ibid., стр. 223.
41
ТРИБИНА – АНАЛИ
(и лепо запажа да и кад пише писма пријатељима, у стиху, Дон их заправо пише самом
себи). И већ у младости, и лудости, постоји у
том песнику нека морбидна жалост41. Е, сад,
питање је да ли је Милош Црњански неко
ко би требало да се чуди томе. Имао је једва
двадесет година кад је написао „Гардисту и
три питања” („Тужно је бити мушко.”), а двадест осам кад је написао „Стражилово” („А
прах, све је прах, кад дигнем увис руку...”). И
друго, колико има праве, велике поезије, која
није обележена том нотом морбидне жало­
сти? Такву жалост, неки песници превазиђу
повратком вери, као Елиот, неки одлажењем
у мистицизам, као Џон Дон – а неки, као
Милош Црњански, никако и никада. Да није
тако, не би било „Ламента над Београдом”.
Издвајајући управо модернистичке елементе у Доновој поезији (пише као да је ишао у
школу у Паризу, код Бергсона42) – колоквијалност, фасцинираност науком, интелектуализам, истицање индивидуалности – Црњански
даје за право Елиоту, али и самог себе још
једном одређује као изразитог модернисту. А
онда се романтичарски диви Доновим љубавним песмама, као раскошним узлетима неи­
злечиве меланхолије.
А када је реч о правом романтизму, ту
Црњански одједном, из само њему знаног
разлога одлучује да буде „објективан” па,
иако су његове симпатије, како сам каже, на
страни Бајрона и Китса, он одлучује да као
представника овог покрета издвоји Шелија.
Занимљиво је, притом, да је његов избор у
супротности са безмало једногласним ставом енглеске критике – па и публике, ако
такво шта још увек постоји за поезију, чак
и у Енглеској. Јер, Шелијева је поезија, у
поређењу с поезијом преостале четворице
великих енглеских романтичара, још од времена свог настанка најмање читана и цењена. Јесте то једним делом и даље одјек оног
АНАЛИ – ТРИБИНА
многоструко мотивисаног непријатељства
јавности, које је Шелија пратило више но
било ког другог његовог песничког савременика – али можда, донекле, и одраз објективног стања ствари: његове врхунске песме,
наиме, могу се по свему мерити с врхунским
песмама преостале четворице – али су његове
осредње творевине „осредњије” од њихових,
и има их више.
Шели Црњанског и привлачи као губитник,
искрен и готов на жртву43, као емигрант
који је проживео апсурдни живот, испуњен
чудноватим љубавним аферама и донкихотском борбом, не толико за политичке слободе
у Енглеској, колико за неку апстрактну слободу свеколиког људског рода. Стога се његове поезије практично једва и дотиче, па и то
чини прилично рутински, истичући „Оду о
западном ветру”, и онако општеприхваћену
као Шелијево ремек-дело, и чинећи то готово без имало оне субјективне емотивне обојености, као да пише преглед за ђаке. О томе
колико се мало „унео” у Шелијеву поезију,
сведочи и грешка коју чини, када елегији коју
је Шели написао поводом Китсове смрти даје
наслов Хеперион. Хиперион (а не Хеперион) је
Китсово дело, а елегија коју Црњански спомиње је Адонис. Њоме и завршава своју причу
о Шелију, проналазећи, коначно, на самом
њеном крају, и нешто „транслунарно”: чуде­
сно песниково пророковање властите смрти,
у таласима. То је у овом есеју један од ретких тренутака искреног песничко-критичарског надахнућа.
Таквог му надахнућа, међутим, неће недо­
стајати кад проговори о својим савременицима. Као ни оштрине и дубине увида. Тим пре
што их не бира, као у већини ранијих случајева, по личној наклоности него „по чувењу”,
па се усредсређује на тројицу пе­
сника који
су се читали у Енглеској „за његових дана”
а који су и у време настанка есеја под насловом „Савременици” још релативно млади:
43
44
Ibid., стр. 229.
Ibid., стр. 236.
29
Филип Ларкин има 44, Тед Хјуз 36, а Џон
Фулер 29 година. Занимљивије, међутим, и
значајније од појединачног разматрања природе песништва тројице предводника „новог
таласа” у енглеској поезији, јесте Црњансково
разматрање промене статуса, односно самог
концепта песника и поезије. Песник, по њему,
више није оно што је био пре, сад би могао
бити и неки наш, скромни, мирни, замишље­
ни, тихи, комшија.44 Нема, дакле, више јуродивих стваралаца какви су од антике наовамо стварали историју песништва, нема ни
романтичарских занесењака који су, упркос
истицању демократичности свог поимања
поезије, и делом и начином живота истицали
своју посебност (попут Колриџа, Бајрона или
Шелија); нема чак ни викторијанских песника
попут Тенисона, неприкосновених у свом статусу „народних учитеља” и арбитара лепоте.
Песник је, закључује Црњански, постао тихи
комшија – а колико нас има које би могла
занимати поезија коју пише наш комшија,
макар и не био тих.
У складу с тим, поезија у Енглеској поодавно нема ону врсту широко популистичке (чак
и онда када је врхунска) ра­спрострањености,
какву је дуго чувала, на пример, у Русији
(бар до краја Совјетског Савеза – својеврсни
„народни” песници били су Јесењин,
Мајаковски, Јевтушенко, али и Окуџава и
Висоцки): у Енглеској ју је изгубила с крајем
викторијанског доба, у коме је још увек била
читана наглас, у дугим зимским вечерима поред камина. Када је нестало камина,
нестало је и „поезије за народ”: Елиотова и
Паундова поезија објављивана је у по 2.000
примерака, а песничке збирке имале су
изгледа на успех само онда кад би с времена на време из овог или оног разлога зашле
у сферу популарне културе (Црњански наводи пример Џона Бетџемана – кога он назива ‚Бентјеман‘, штампаног у 50.000 примерака који су се продали као ice-cream (тако
30
ТРИБИНА – АНАЛИ
пише: или је заборавио реч „сладолед” или
опажа неку суштинску разлику између нашег
сладоледа и енглеског ice creama, али нам о
њој не говори), али тек пошто се рашчуло да
је ову збирку купила принцеза Маргарета; а
Американски беатникси два пута су испунили огромни Ројал Алберт хол, пре свега зато
што су нека врста поета „beatles-a” – шта год
то значило.45
Но то су изузеци, примери „естрадизоване” поезије о којој Црњански не даје никакве
вредносне судове. Савремену енглеску поезију карактерише потпуно одсуство егсиби­
ција46. Каква земља, могло би се рећи, таква
и поезија, па и песници: без „транслунарних” чежњи, без заноса, без лепоте, па чак
и без украса. Последњи велики песник „старог кова” (колико год био парадигма и отеловљење модернизма), за Црњанског је Т. С.
Елиот, и то онај из младости, онај који је прет­
ворио, у неку, интелектуалну поезију, улице,
лампе, ћумезе, јутра, вечери, љубавнике, поле­
гуше, послеподна, и магле, оног Лондона, који
сад нестаје...47 Онај, дакле, из времена када је
Црњански написао, 1918. (у Бечу, за студентесу Иду Лотрингер) песму „Мизера”, у којој
такође проналазимо улице, лампе....
Тај свет је, међутим, нестао – а с њим и
поезија, бар онаква каква је била вековима
пре тога, „транслунарна”. Она нова је апсурдна – не по филозофским убеђењима којима је
прожета, већ по томе што је писана за сваког
читаоца, али је више нико не чита – не само
онда када, као код Теда Хјуза, говори о мртвој
свињи, него и онда када се бави гнусним
темама из црне хронике, попут песме Џона
Фулера, In a Railway Compartment (У једном
железничком компартиману) која говори о
нападу сексуалног манијака. У новинама,
мало ће ко пропустити да макар на брзину
прелети погледом такав чланак; у песничкој
збирци, стихови посвећени таквом догађају
изазивају запрепашћење, па онда и гнушање –
далеко веће но што га може изазвати и најдетаљнији репортерски опис. О чему још могу
да певају песници који су газили у крви, или
блату, до колена, и немају више снова? Да ли
је у тој естетици ружног, стравичног и изопаченог, скривена и најава краја поезије?
Није, тврди Црњански упркос свему, бранећи поезију и од ње саме. Јер, каже он, свака
епоха има други одговор на питање шта је
поезија. И додаје, да ће поезија бити вечна,
иако је оно што песници пишу променљиво,
као и живот људски.48 Његов преглед и пресек енглеске поезије сведочи о томе: арбитраран и субјективан, тај пресек је на свој
недокучив начин истовремено савршено прецизан и поуздан. Црту генијалности немогуће
је сакрити – чак и ако се бавите књижевном
критиком. Наравно, то не значи да морате – да
бисте разумели природу и суштину енглеске
поезије – да будете велики српски песник. Не
морате, али не смета ако јесте.
MILOŠ CRNJANSKI AND ENGLISH LITERATURE
Abstract
The paper deals with Miloš Crnjanski’s reception of English authors and their works. Crnjanski wrote
about English literature several times, on various occasions – from a substantial and important essay
dedicated to Shakespeare’s Sonnets, through theatrical reviews, to passing references and allusions in
45
Ibid., стр. 237.
Ibid.
47 Ibid., стр. 239.
48 Ibid.
46
АНАЛИ – ТРИБИНА
other works, most notably in The Novel about London. Interpretation of these texts will provide the basis
of this paper, that has an aim of providing an analysis of Crnjanski’s understanding of English literature
as well as of hinting towards possible directions of influence of some of the greatest English authors upon
one of the most prominent figures of Serbian Modernism. In that way, the paper will give a contribution
to the exploration of connections between English and Serbian literature, but also to a deeper insight into
the work of Miloš Crnjanski.
31
32
ТРИБИНА – АНАЛИ
ЈЕЗИК КАО СЛИКА СВЕТА – ИКОНИЧНОСТ
У СТАРОСРПСКОМ ЈЕЗИКУ1
Слободан Павловић
Апстракт. У раду се разматра појам језичке слике света, и то из две перспективе: 1) из хумболтовске перспективе која промовише идеју о језички посредованој слици света и 2) из витгенштајновске перспективе којој је ближа идеји о језику као слици света. Елементи слике света у
старосрпском језику анализирани су из перспективе лингвистичког учења о дијаграмској иконичности, коју је у лингвистику увео знаменити Роман Јакобсон ослањајући се на систематизације
знакова Чарлса Сандерса Перса. Иконичности се приступа као феномену стуктурног подударања
концептуално‑когнитивних садржаја са језичким јединицама којима се о тим садржајима реферише. Истраживања показују да се иконички принцип хронолошког и(ли) хијерахијског редоследа
доминантно испољава у старосрпским синтагматским (реченичним и дискурсним) структурама,
док се иконички принципи квантитета испољава првенствено у старосрпским парадигматским
структурама.
1. Појам језичке слике света. Човекову слику
света чини систем представа о универзуму и
законитостима на којим тај универзум почива
и по којима се мења укључујући и представе
о човеку самом и његовом месту у том универзуму. Доживљај васељене у начелу може
бити испољен 1) кроз научну слику света
која обухвата систем објективних, експериментално проверљивих знања о универзуму,
изграђених и непрестано преиспитиваних у
оквиру појединачних научних дисциплина, 2)
кроз верску слику света која обухвата систем
религиозних уверења о универзуму, дефинисаних одговарајућим верским списима и 3)
кроз наивну слику света формирану вековима, а понекад и миленијумима у оквиру културне традиције једне говорне заједнице (уп.
Богатырева 2010: 66). Наивна слика света
изграђује се упоредо с развојем одређеног
друштва, те у том смислу природно оставља
и најдубљи траг у језику, његовој лексици,
али и граматичкој и дискурсној структури. Та
слика света, конституисана на бази паганских
1
веровања, може бити модификована у мањој
или већој мери одговарајућом верском догмом, или пак научном интерпретацијом, али
кроз сваког говорника једне говорне заједнице тај праисконски доживљај света „проговара”, по правилу, тако да га говорник обично
није ни свестан. Човеково виђење универзума артикулише се посредством језика – било
тако што се отискује у језику, било тако што
настаје под притиском језика самог – формирајући језичку слику света под којом се подразумева систем језички испољених представа о реалности која окружује говорника,
односно говорну заједницу једног језика.
Појам језичке слике света могао би се овом
приликом илустровати дискурсно – освртом на текстуалну структуру старосрпских
повеља као примарног извора за проучавање
старосрпског језика од краја XII до краја XV
века.
Историчарима језика као и историчарима
уопште, познато је да старосрпске даровнице
као најсвечанији тип старосрпских повеља,
Ово је текст истоименог предавања одржаног у Огранку САНУ 12. XII 2012. године. Текст је настао прилагођавањем и преосмишљавањем истраживања презентованих у радовима Павловић 2010, Павловић 2011 и Павловић
2012.
АНАЛИ – ТРИБИНА
којима дародавац (обично владар или властелин) поклања одређена материјална
добра манастиру, имају трочлану текстуалну
структуру (уп., на пример, Станојевић 1933:
­155–203; Соловјев-Мошин 1936: LXX–LXXI).
Почетни или горњи део текста јесте протокол
у коме главно место припада инвокацији, тј.
призиву божјег имена, и аренги као моралној
мотивацији дародавца који улази у комуникацију с Богом, разуме се, на српскословенском
језику као језику култа (уп. Грковић‑Мејџор
2007: 443–459). Завршни или доњи део текста
јесте есхатокол у коме главно место припада
санкцији за прекршитеља, који се по правилу одваја од Бога и предаје „владару таме”,
опет разуме се, кроз српскословенски језички израз, усмерен Богу, који прекршитеља
једино и може препустити „огњу вечном”.
Средишњи део текста по­свећен је опису човековог међусвета – у њему се свакодневним
језичким изразом, српским, односно старосрпским језиком као језиком свакодневне
комуникације извештава о човеку и његовом
окружењу, односно о човеку као делатељу и
носитељу најразличитијих профаних улога
увек под будним оком владара оног горњег
и оног доњег света. Средишњи део повеље,
у дипломатици назван просто текстом, стоји
између протокола и есхатокола, почетног и
завршног, односно горњег и доњег дела текста,
чини се, на исти начин на који је човеков
међусвет стајао између горњег света, тј. простора некадашњег словенског бога Перуна, и
доњег света, тј, простора некадашњег словенског бога Велеса. Језичка структура старосрпске повеље, дакле, може бити схваћена као
христијанизовна слика света средњовековног
Србина. Она може бити слика света христијанизованог Словена, која се није суштински
разликовала од античке слике света у којој је
човек такође распет између горњег света – без
обзира на то да ли њиме управља Зевс или
Јупитер – и доњег света независно од тога
да ли му је на челу Хад или Плутон. Дакле,
дипломатички формулари које су Срби добили са истока из Византије, али и са запада
33
преко српских приморских градова са доминантно романским живљем, нудили су слику
света христијанизоване средине у којој Срби
граде своју државу и своју културу, реконцептуализујући стару словенску слику света,
која се у погледу вертикалне структуре није
битније разликовала од ове христијанизоване
балканске. То је и разумљиво будући да су све
ове културе баштиниле у основи исту, индоевропску представу светa. Ова трипартитна вертикала представљена, на пример, кроз
појам дрвета живота као споне између неба
и подземља прелази индоевропске оквире
испољавајући се као културоло­шка фреквенталија регистрована и изван евроазијских
цивилизација (уп. James 1966).
Мада оваква анализа излази из строго лингвистичких оквира и улази у домен есејистике, препуштајући реторичку аргументацију
поетским импресијама, можда за ову прилику неће бити сувишно изнети утисак да би
се вертикална језичка структура старосрп­
ске повеље могла сагледати и као слика човека самог, ако се узме у обзир налаз етнолога
Љубинка Раденковића да је у нашем народу
„по вертикали тело опажано као тростепено –
глава, груди ноге” (1996: 13), те да „човеку на
самрти изнад главе стоји анђео чувар, а крај
ногу ђаво и зову његову душу свако себи”
(1996: 20).
У претходном покушају формулисања
радне дефиниције појма језичка слика света
најављен је бар двојак теоријски приступ
овом феномену. Развој теоријске мисли о језику изнедрио је чини се најмање два основна виђења односа света и конкретног језика,
којим се о том свету реферише. Према једном
правцу мишљења, језик детерминише слику
света конкретне говорне заједнице, па би се,
у том смислу, могло говорити о језички посре­
дованој слици света, тј. слици света формираној кроз језик, док се према другом правцу
мишљења, слика света испољава кроз структуру конкретног језика, па би се, на основу тога, могло говорити о језику као слици
света, тј. слици света утиснутој у језик. Мада
34
је у овом излагању фокус на другом правцу
мишљења, чини се да је корисно дати сумарни осврт на оба приступа.
2. Језички посредована слика света.
Теоријски извори појма језички посредоване
слике света обично се траже у учењу немачкога филозофа и лингвисте Вилхелма фон
Хумболта, мада он сам није употребио термин слика света. У својој чувеној студији
о јаванском кави језику, посмртно објављеној од 1836. до 1839. године, Хумболт износи читав низ лингвистима мање‑више добро
познатих ставова о односу језика и мишљења
(уп., на пример, М. Ivić 1990: 60–65), којима данас оперишу когнитивнолингвистички усмерена истраживања слике света, понајвише на лексичком, а знатно мање на оном
уже граматичком – фонолошком, морфолошком, па и синтаксичком плану. Можда
није сувишно – за ову прилику – подсетити
да је за Хумболта језик орган посредством
кога се формира мисао, па је он у том смислу средство испољавања духа, али и погледа
на свет конкретне говорне заједнице.2 Језик
попут круга детерминише један етникум, а
2
ТРИБИНА – АНАЛИ
појединац из тог круга излази само утолико
уколико усвоји други језик.3
Хумболтове идеје шире и разрађују представници психологизма у лингвистици пре
свих Хејман (односно Херман) Штајнтал,
Вилхелм Вунт, Ханс Георг Габеленц, а потом
и Александар Потебња (уп. М. Ivić 1990:
65–73), али се те идеје врло јасно препознају и
у учењима антрополошки оријентисане америчке лингвистике, односно етнолингвистике Едварда Сапира и Бенџамина Ворфа (уп.
М. Ivić 1990: 245–254). Сапир види човека као
биће које је детерминисано не само објективним светом и друштвеним интеракцијама већ
и конкретним језиком као средством изражавања дате заједнице.4 У том смислу, човек
види свет који га окружује на начин дефинисан језичким навикама говорне заједнице којој
припада.5 Ворфова тумачења односа језика и
света сличног су усмерења – човекова анализа
стварности одређена је, по њему, природним
људским језиком. Човек рашчлањује реалност, организује одговарајуће концепте, дефинише значења према обрасцима конкретне
говорне заједнице и њеног језика.6 Бенџамин
Ворф оперише и нашим полазним појмом
Уп.: „Die Sprache ist das bildende Organ des Gedanken” (Humboldt 1836: LXVI), па у вези с тим „die Sprache ist
gleichsam die äußerliche Erscheinung des Geistes der Völker; ihre Sprache ist ihr Geist und ihr Geist ihre Sprache, man
kann sich beide nie identisch genug denken” (Humboldt 1836: LIII), односно „so liegt in jeder Sprache eine eigenthümliche
Weltansicht” (Humboldt 1836: LXXIV).
3 Уп.: „Wie der einzelne Laut zwischen den Gegenstand und den Menschen, so tritt die ganze Sprache zwischen ihn
und die innerlich und äußerlich auf ihn einwirkende Natur. Er umgibt sich mit einer Welt von Lauten, um die Welt
von Gegenständen in sich aufzunehmen und zu bearbeiten. Diese Ausdrücke überschreiten auf keine Weise das Maß der
einfachen Wahrheit. Der Mensch lebt mit den Gegenständen hauptsächlich, ja, da Empfinden und Handeln in ihm von
seinen Vorstellungen abhängen, sogar ausschließlich so, wie die Sprache sie ihm zuführt. Durch denselben Act, vermöge
dessen er die Sprache aus sich herausspinnt, spinnt er sich in dieselbe ein, und jede zieht um das Volk, welchem sie
angehört, einen Kreis, aus dem es nur insofern hinauszugehen möglich ist, als man zugleich in den Kreis einer andren
hinübertritt. Die Erlernung einer fremden Sprache sollte daher die Gewinnung eines neuen Standpunkts in der bisherigen
Weltansicht sein” (Humboldt 1836: LXXIV–LXXV).
4 Уп. „Human beings do not live in the objective world alon, nor alone in the world of socialactivity as ordinarily
understood, but are very much at the mercy of the particular language which has become the medium of expression for their
society” (Sapir 1949 [1929]: 69).
5 Уп. „We see and hear and otherwise experience very largely as we do because the language habits of our community
predispose certain choices of interpretation” (Sapir 1949 [1929]: 69).
6 Уп. „We dissect nature along lines laid down by our native languages. The categories and types we isolate from the
world of phenomena we do not find there because they stare every observer in the face; on the contrary, the world is
presented in a kaleidoscopic flux of impressions which has to be organized by our minds – and this means largely by the
АНАЛИ – ТРИБИНА
слика света (picture of the universe),7 који је у
релацију с језиком доведен двадесетак година раније у чувеном Логичко‑филозофском
трактату аустријског филозофа Лудвига
Витгенштајна из 1921. године.
3. Језик као слика света. Чини се да
у Витгенштајновом Логичко‑филозофском
тра­ктату већ преовладава идеја о језику као слици света. За Витгенштајна (1921)
целокупност истинитих мисли представља
слику света (3.01. Die Gesamtheit der wahren
Gedanken sind ein Bild der Welt), а како је свет
целокупност факата (а не предмета) (1.1. Die
Welt ist die Gesamtheit der Tatsachen, nicht der
Dinge), онда и мисао представља логичку
слику факта (3. Das logische Bild der Tatsachen
ist der Gedanke). Реченица представља слику,
односно модел стварности како је замишљамо
(4.01. Der Satz ist ein Bild der Wirklichkeit. Der
Satz ist ein Modell der Wirklichkeit, so wie wir
sie uns denken), при чему „границе мог језика
означавају и границе мог света”, како наглашава Лудвиг Витгенштајн (5.6. Die Grenzen
meiner Sprache bedeuten die Grenzen meiner
Welt).8
Зачетак идеје о језику као слици света може
се, ипак, тражити још у Платоновој дилеми
да ли језик везује форму за садржај по природи, бити, односно суштини, како је тврдио
Кратил, главни јунак истоименог Платонова
дијалога, или споразумно, по сагласју,
35
односно конвенцији, како је сматрао Кратилов
саговорник Хермоген (уп. Platon 427d–429е,
Maricki‑Gađanski 1999: 135). Ову античку
дилему, формулисану у четвртом веку старе
ере, на себи својствен начин почиње разрешавати, чини се, амерички филозоф Чарлс
Сандерс Перс у другој половини XIX века.
Све врсте знакова Перс дели на икон, индекс
и симбол, при чему икон подразмева сличност ознаке и означеног као у ономатопејама, на пример, индекс реферише о означеном на бази реалне, метонимијске везе, па би
дим био индексна ознака ватре, док је симбол
конвенционално дефинисан интерпретативни
знак (1867: 294). Оно што је за ово излагање
од посебног значаја јесте икон који, према
степену и(ли) врсти иконичне репрезентативности, Перс даље дели (Peirce 1932: 277) на
одраз, дијаграм и метафору,9 при чему одра­
зни икон као ознака представља прости одраз
означеног, сводећи се на ономатопеје (када је
језик у питању), дијаграмски икон као ознака представља односе међу деловима означеног, док метафорички икон као ознака представља одраз другог знака (Peirce 1932: 277).
Интензитет иконичности, односно аналогије
између ознаке и означеног опада у смеру од
одраза ка метафори, представљајући икон као
фазичну структуру у оном смислу коју јој
даје Милорад Радовановић (2009).
Персову систематизацију знакова Роман
Јакобсон уводи у лингвистику својим радом
linguistic systems in our minds. We cut nature up, organize it into concepts, and ascribe significances as we do, largely
because we are parties to an agreement to organize it this way – an agreement that holds throughout our speech community
and is codified in the patterns of our language. The agreement is, of course, an implicit and unstated one, but its terms are
absolutely obligatory” (Whorf 1956 [1940]: 213).
7 Уп. „We are thus introduced a new principle of relativity, which holds that all observers are not led by the same physical
evidence to the same p i c t u r e o f t h e u n i v e r s e, unless their linguistic backgrounds are similar, or can in some way
be calibrated” (Whorf 1956 [1940]: 214, спац. С. П.)
8 Идеју о језичкој слици света у србистику уводи знаменити Александар Белић, који је у својим промишљањима, изгледа, нешто ближе Витгенштајну него Хумболту самом. По њему, језик као спона између човековог унутрашњег и спољашњег света и „није ништа друго до слика спољњег света, одражена у његовој свести, а конкретизована у звучним језичким знацима”, па ће у вези са тим „народи који под различитим приликама живе, другачијим
садржајем испунити своје речи” (Белић 1951: 14).
9 М. Радовановић (Ogden – Ričards 2001: 242, fn. 18) у вези с једном од бројних Персових тријада управо примећује: „изгледа да су то све сама тројства, што вреди и за суштински тројну природу знака”.
36
Потрага за суштином језика (Quest for the
Essence of Language) (1965: 27) преиспитујући
на тај начин готово догматски прихваћено
сосировско виђење језика као система знакова у коме је веза између ознаке и означеног произвољна, или боље рећи споразумна, односно конвенционална. Упућујући на
Перса, Јакобсон показује да то и не мора бити
тако, дајући посебан значај Персовом дија­
грамском икону, односно дијаграмској аналогији између синтаксичких структура и одговарајућег догађаја о којима онe саопштавају.
Синтаксички след „Veni, vidi, vici” одражава сукцесију Цезарових активности, примећује Јакобсон показујући на врло илустративан начин како се означено пресликава у
ознаци, односно како језички знак – у овом
случају синтаксичка структура – може бити
слика једног сегмента стварности о коме тај
знак реферише. На овај начин и већ поменута Витгенштајнова мисао (1921: 4.01) да реченица представља слику, односно модел стварности како је замишљамо добија нов смисао.
Тиме долазимо до ситуације у којој је сасвим
јасно да Сосирово схватање језичког знака
не може бити догматски прихваћено, те да
је стара Платонова упитаност над природом
језика и те како актуелна и данас.
Јакобсонова лингвистичка интерпретација Персове идеје добија широку разраду
у лингвистичким истраживањима иконичности током неколико последњих деценија.
Иконичности се при том приступа као феномену стуктурног подударања стварности,
односно човековог концепта стварности са
језичком јединицом којом се о тој стварности
реферише. Талми Гивон (1990) ра­
зрађује
принципе дијаграмске иконичности на нивоу
синтаксичких структура. Ови принципи могу
се схватити као механизми преко којих слика
света оставља свој траг на језичкој структури.
10
ТРИБИНА – АНАЛИ
Принцип секвентивности, тј. принцип редо­
следа (Givón 1990: 971–973), подразумева да
се језичке јединице у синтаксичкој структури
нижу према реду хорнолошког појављивања,
односно према важности, тј. према хијерархији факата о којима те језичке јединице
реферишу.
Принцип проксималности, тј. принцип бли­
скости (Givón 1990: 970–971) подразумева да
се језичке јединице у синтаксичкој структури
распоређују према степену повезаности факата о којима реферишу – јаче повезана факта
траже јачу повезаност одговарајућих језичких
јединица у синтаксичким структурама.10
Принцип
квантитeтa
(Givón
1990:
969–970) подразумева да се већа количина
­
језичког материјала додељује већој количини
садржаја, мање предвидљивим садржајима,
односно комуникативно важнијим садржајима. Принцип квантитета добија свој пуни смисао у оквиру учења о маркираности, односно
природности језичких категорија. Наиме,
немаркиране, тј. природне језичке категорије – како примећује Волфганг Вурцел (1989:
9–10) – откривају прототипичне позиције
говорника као члана једне говорне заједнице
и оне начелно имају био­
лошко‑психолошку
и социјално‑прагматичку основу. Однос
између маркираних и немаркираних (природних) језичких категорија изразито је фазичан
(Радовановић 2009), а на плану језичког израза овај однос – према Талмију Гивону (1995:
28) – испољава се 1) тако што су маркиране
структуре формално сложеније од немаркираних (према критеријуму структурне сло­
жености), 2) тако што се маркиране структуре јављају ређе од немаркираних (према
критеријуму учесталости) и 3) тако што су
маркиране структуре когнитивно сложеније
од немаркираних (према критеријуму когни­
тивне сложености).
Џ. Хејман (1983: 781–782) – уочавајући да „the linguistic distance between expressions corresponds to the conceptual
distance between them” – нуди фазично организовану тетрадну скалу кодне блискости која расте од нулте блискости, односно дистантности, у којој су фокусирани реланти раздвојени интерпонираном јединицом (X # A # Y), преко јукстапонираности (X # Y), аутономне интегрисаности (X + Y), до апсолутне интегрисаности, која подразумева
утапање кодних аналога у нову кодну јединицу (Z).
АНАЛИ – ТРИБИНА
4. Иконичност старосрпске реченице. У
устројавању старосрпских реченичних структура посебан значај има принцип редоследа,
који се може испољити као хронолошки редослед или као хијерархијски редослед.
4.1. Хронолошки редослед подразумева
низање реченичних чланова према хронологији појављивања појава о којима ти реченични чланови реферишу. Принцип хронолошког редоследа стоји у основи мање‑више
универзалних релација будући да говорник
ниже догађаје оним редом како су се они реализовали, односно оним редом како их је он
уочио, без улагања икаквог мисаоног напора да уочене догађаје рангира према комуникативно релевантним критеријумима.
Хорнолошки редослед као дијаграмски икон
света – са­свим уобичајен, на пример, у дечјем
реферисању о одређеним догађајима – доминира у структури старосрпских сложених
реченица с временском, условном, допусном
и намерном зависном реченицом.
4.1.1. Сложена реченица са временском
зависном реченицом најједноставнији је тип
сложене реченичне структуре јер се просте
реченице нижу према уоченом редоследу
одговарајућих догађаја без дубинског промишљања њихових унутрашњих односа –
потребно је само утврдити, по принципу
фокусности, која је реченица главна, а која
зависна. Управо стога у овом типу старосрпских сложених реченица као језичкој слици
двеју ситуација доминира принцип хронолошког редоследа. Временска реченица којом
се реферише о догађају који се десио пре
догађаја исказаног главном реченицом поставља се испред главне речнице (1), а у обрнутим случајевима иза главне реченице (2), при
чему су изузеци сасвим ретки:
(1) kq|d|a se prystavi g|s|pog] ku|r|a eu|g|nJa 0
da i wnazi [estq adrqfatq stoE za nEine dq{erJ
(игуман Никодим 1395–1396, № 241.42) ‘када
11
37
умре госпођа кир Евгенија, нека оних шест
давања остане њеној кћери’;
(2) da E vol|n| kUnqsUlq i negove sUdie
w|n|[]azi svezati 0 i drq/ati dog|d|e plati U {o
E wsUge|n|q (Лаз. 1387, № 195.34) ‘конзул и
његове судије могу онога ухапсити и држати
до када плати оно за што је осуђен’.
4.1.2. Условном реченицом реферише се о
догађају који је говорник схватио као услов
догађају представљеном главном реченицом,
па како услов претходи последици тако и старосрпска условна реченица – уз сасвим ретке
изузетке – претходи главној реченици (3),
што се сматра типолошком доминантом великог броја језика:11
(3) ispakosti li imq k`to {o 0 ili U trqgU ili U
/Upy 0 da imq splati v`se /Upa (Нем. 1326, №
63.4) ‘ако им неко нешто скриви било на тргу
било у жупи, нека им жупа све надокнади’.
4.1.3. Допусном реченицом исказује се
ситуацијa чије (не)реализовање, упркос очекивању, није у стању да узрокује (не)реализовање друге ситуације. Овом реченицом исказује се неадекватан услов, који као и сваки
услов хронолошки претходи последици, због
чега је и старосрпска допусна реченица доминантно позиционирана испред управне реченице (4):
(4) ako banq i negovi sinove i negove sieme
mU[koi glave i ne bUdU gospoda homskoi zemli
mi wpkina dUbrova;ka daEmo wnzi dobitakq na
danq svetago vlasi] (Котр. 1333, № 76.30) ‘ако
бан, његови синови или његови мушки потпм­
ци и не буду господари хумске земље, oпштина дубровачка ће давати онај доходак на дан
светог Влаха’.
4.1.4. Намерном реченицом реферише се
о ситуацији којa представља жељени циљ
радње исказане управном реченицом. Како
циљ следи радњи која је усмерена ка његовом достизању, по иконичком принципу хронолошког редоследа, старосрпска намерна
Препонованост погодбених хипотактичких структура у односу на управну предикацију типолошки је одраз
иконичног принципа хронолошке секвентивности својствен језицима (S)OV и (S)VO типу (уп. Greenberg 1963: 69;
Diessel 2001).
38
реченица по правилу се позиционира иза
управне реченице, језички одражавајући сукцесију ситуација у реалном свету (5):
(5) i tamo smq poslalq vlasteli|;|k] cr|s|v mi
vlqk[U U st = i srqgq da stoi i da vi ;Uva w|d|
vsake zabave (Нем. око 1358, № 139.9) ‘послао
сам Вукшу, властеличића царства ми, тамо у
Свети Срђ да стоји и да вас штити од сваке
сметње’.
4.2. Хијерархијски редослед подразумева
ангажовање говорникове мисаоне комбинаторике и она нам открива специфичности слике
света конкретне говорне заједнице много више
од хронолошког редоследа. Хијерархијски
редослед детерминисан је социолингвистичким параметрима комуникације (R adovanović
1986: 67–69) укључујући и слику света дате
говорне заједнице, али и традицију комуницирања на датом језику. Могло би се рећи
„да се кроз иконички принцип хронолошког
редоследа испољава стварност интерпретирана чи­стим опажајем, док се преко принципа
хијерархијског редоследа испољава кон­
цепт
стварности као колективно виђење света”
(Павловић 2010: 143), те је у том смислу „хронолошки редослед дијаграмски икон света, а
хијерархијски редослед вредносно маркирани
дијаграмски икон концепта света” (Павловић
2010: 139).
4.2.1. Хијерархијски редослед према коме
се већ у првом веку постојања српске писмености субјекат као вршилац радње доминантно ставља на прво место у реченици,
предикат, тј. радња сама на друго, а објекат као подносилац, али и циљ реализовања предикатске радње на треће место јасно
открива слику света у којој се реализаовање
радње поима као ток који иде од субјекта
као вршиоца и иницијатора и завршава на
објекту као циљу радње (уп. Langacker 2008:
368; Грковић­‑Мејџор 2010: 44). Овај реченични модел познат као субјекатско‑предикатско‑објекатски тип реченичне линеаризације
12
ТРИБИНА – АНАЛИ
у старосрпском језику достиже учесталост
од 51% с јасно израженом тенденцијом раста
већ у периоду од краја XII до краја XIII века
(Павловић 2012: 18–19). Према упоредноисторијским језичким истраживањима у праиндоевропском језику, а по свој прилици и у пра­
словенском језику доминантан тип реченичне
линеаризације био је активно‑инактивно‑глаголски модел, иза кога је очигледно стајала другачија слика света у којој нема директивне релације између субјекта и објекта, јер
објекат у данашњем смислу речи и не постоји
(уп., на пример, Гамкрелидзе – Иванов 1984:
267–319; Грковић­‑Мејџор 2010). Овакве промене у реченичној линеаризацији упућују на
претпоставку да се у српској говорној заједници већ током XII и XIII века стабилизује
(можда не случајно управо у време стабилизације немањићке Србије) нови тип слике
света у којој је човек виђен као активан субјекат и иницијатор чија се активност артикулише управо активном усмереношћу на објекат.
4.2.2. У складу са оваквом реченичном
линеаризацијом, и у сложеној реченица са
допунском, односно објекатском зависном
реченицом, ова реченица се као израз објекта,
увек позиционира иза предиката управне речнице (6), чиме се поштује одговарајући принцип хијерахијског редоследа:
(6) ;Usmo Erq g|d|nq g}ragq sinq g|s|ptva ti k
vamq dogE (Дубр. 1402, № 325.3) ‘чули смо да је
го­сподин Ђурађ, син господства ти, дошао’.
4.2.3. Принцип хијерархијског редоследа регулише и позиционирање узрочне и
поредбене реченице у сложеној реченичној
структури. Ове зависне реченичне структуре говорник поима као неку врсту коментара
или додатног образложења, па их по правилу
поставља иза управне речнице као комуникативно мање важне садржаје (7–8):12
(7) [kazaw e] da tai zapisq 0 koi imate razadrete
0 za{o ve:e W potribe nie (Котр. 1443, № 639.15)
Разматрајући позиционираност адвербијалних клауза у језицима у којима се ове хипотактичке структуре у
начелу могу појавити и испред и иза управне предикације, Х. Дисел (2001: 433–434) уочава мање‑више стабилизо-
АНАЛИ – ТРИБИНА
‘казао је да тај запис, који имате, уништите
пошто више није потребан’;
(8) stvori mil|s|tq kra|l|v|s|tvo mi 1 doubrovq;qkimq
vlastelomq 1 i vsoi wpq{iny malimq i velicymq
k|a|ko imq e bilq stvorilq bratq mi (Нем. 1282, №
39.1) ‘краљевство ми учини милост дубровачкој властели, свој општини, малим и великим
онако како им је [милост] учинио мој брат’.
За реконструисање српске средњовековне језичке слике света може бити занимљиво језичко третирање узрока. Наиме, мада
узрок представља факат који претходи последици, из кога последица произилази, он није
тако интерпретиран у старосрпском језику. То, са једне стране, показује доминантна
постпонованост старосрпске узрочне реченице у односу на управну реченицу и, са друге
стране, чињеница да се у старосрпском језику узрок по правилу исказује падежним конструкцијама којим се примарно исказује правац, односно пут кретања, а не полазна тачка
кретања (9):
(9) voiskami bosanqscymi ne mogw[e proki (Дубр.
1396, № 247.11) ‘не могоше проћи од босанских војски [босанским војскама]’.
Овакво стање упућивало би на претпоставку да је узрок код средњовековног Србина
поиман као факат који прати радњу, односно
као факат на који радња наилази током своје
реализације. То је „усуд” који се дешава носиоцу радње, а не нешто из чега радња прои­
зилази као последица, како нам то предочава
савремена научна слика света.
5. Иконичност у старосрпским падежним
системима. Док се иконички принцип редоследа испољава првенствено у линеарним,
реченичним и текстуалним структурама,
39
иконички принцип квантитета долази до
изражаја првенствено у низовима синтаксички једнородних категорија (тј. у синтаксичкој
парадигматици), што се може показати примером старосрпских падежних система.
5.1. Рaзвијена транзитивност под­
разумева
стабилизовање глаголске рекције, па и опозиције између директног објекта, као актанта
потпуно обухваћеног радњом управног предиката (10), и индирект­ног објекта, као актанта делимично обухваћеног предикатском
радњом (11):
(10) ako ] ;U} nykoE zlo (жупан Радослав
1254, № 26.21) ‘ако чујем неко зло’;
(11) kqdi ;Usmo za nE pr|y|stalEnqE (Дубр. 1423,
№ 566.17) ‘када смо чули за њену смрт’.
Ситуација у ста­
росрпском језику уклапа
се у Хејманову констатацију (1983: 792) да
језички израз ди­
ректног објекта формално
не може бити комплекснији од израза индиректног објекта,13 чиме индиректни објекат
добија статус језички маркиране категорије.
Осим тога, индиректни или даљи објекат је
и суштински даљи, према иконичком принципу блискости, јер између њега и глагола по
правилу стоји предлог. Овај тип концептуалне дистанце изостаје код директног или ближег објекта.
5.2. Принцип иконичког квантитета долази до изражаја и у структури падежних конструкција којима се исказују просторни
односи. Наиме, смештање неког објекта у
простору подразумева да објекат смештања
може бити у контакту са одговарајућим про­
сторним оријентиром (у њему, односно на
њему) или пак изван просторног оријентира. Уколико су објекат смештања и просторни оријентир у контакту, можемо говорити о
вану тенденцију по којој „conditional clauses usually precede the main clause/predicate; temporal clauses may precede or
follow it; causal clauses tend to occur in sentence-final position, but occasionally they are preposed; and result and purpose
clauses almost always follow the associated element”. Ради се о појави која би се могла и типолошки образлагати,
будући да Х. Дисел уочава да је доминантна препонованост каузалних клауза својствена тзв. „left-branching” језицима, тј. језицима са OV моделом распоређивања елементарних реченичних конституената, док језици VO типа
преферирају поспонованост каузалних клауза.
13 Овакве односе Џ. Хејмaн (1983: 792) третира универзалним управо зато што „in no language will the phonological
expression of a direct case be bulkier than that of the corresponding indirect case.”
40
директном просторном смештању, а уколико тог контакта нема, онда говоримо о индиректном просторном смештању. На плану
језичког израза однос између директног и
индиректног просторног смештања врло је
сличан односу између директног и индиректног објекта. Падежне конструкције којима се
исказује директно просторно смештање по
правилу носе мање језичког материјала (12)
од падежних конструкција којима се исказује
индиректно просторно смештање (13):
(12) a {o e za­konq trq/qnikomq 1 U moei zemli
(Нем. око 1215, № 4.9) ‘што се тиче закона за
трговце у мојој земљи’;
(13) i da|h| vrq|t| leounovq po|d| monastire|m|
(Нем. 1300, № 45.93) ‘и даровах Леунов врт
под манастиром’.
Код директног просторног смештања у
падежној конструкцији обично се јављају једнофонетски или двофонетски предлози, а код
индиректног смештања падеж је по правилу
комбинован са вишефонетским предлозима,
што значи да је падежна конструкција којом
се исказује индиректно смештање маркирана, као што је и само смештање изван одговарајућег просторног оријентира маркирано и у
био­лошко‑психолошком и у социјалном смислу. То је одраз оних праисконских ситуација
у којима је бити у значило сигурност и стабилност, а бити ван несигурност и нестабилност.
Овакво језичко раздвајање два типа просторне оријентације може бити схваћено као слика
света у којој човек – како примећује Љубинко
Раденковић – јасно дели омеђени или свој од
неомеђеног или тућег простора. То је језички одраз прастаре супротности „‘питомог’,
‘социјалног’ према ‘дивљем’, односно ‘освојеног’, ‘организованог’ према ‘неосвојеном’ и
‘хаотичном’ простору” (Раденковић 1996: 47).
5.3. Принцип иконичког квантитета испољава се и у падежним конструкцијама којима
се исказује начин, што се може илустровати
односом средства и посредника у остварењу
неке радње. Наиме, човек одређену радњу
може извршити лично уз евентуалну употребу неког предмета, који је – будући неактиван
ТРИБИНА – АНАЛИ
– под потпуном контролом вршиоца радње.
С друге стране, радња се може извршити и
посредовањем другог човека, који – будући
самоактиван – не може бити под потпуном
контролом вршиоца радње. И мада у најстаријим српским споменицима имамо потврде
да су се у прасловенскомове ове две категорије исказивале истим падежним обликом –
инструменталом, већ од првих писаних споменика постоји јасно изражена тенденција да
се категорија посредника одвоји од категорије
средства. Док се средство и даље, по правилу, исказује беспредлошким инструменталом
(14), посредник се обично идентификује дативом, односно локативом с предлогом po (15):
(14) po|d|pisahq rouko} kralevq­stva mi (Нем. 1234,
№ 5.34) ‘потписах руком краљевства ми’;
(15) kako mi ste por|U|­;ali po logoTety cr|s|va mi
(Нем. 1362, № 148.9) ‘како сте ми поручили
по логотету царства ми’.
Структурно сложенија предлошко‑падежна
конструк­ција за исказивање посредника одражава когнитивно комплекснију везу вршиоца радње и само­
активног посредника, док
структурно простија падежна конструкција
за исказивање средства одражава когнитивно
једноставнију везу вршиоца радње и контролисаног средства, који функционише као продужетак самог вршиоца. На плану језичког
израза препознаје се значај самоактивности
и није случајно што ова спознаја временски
кореспондира са стабилизацијом субјекатско‑предикатско‑објекатског типа реченичне
линеаризације у старосрпском језику.
6. Закључна разматрања. Примера иконичности у старосрпском језику попут наведених
врло је много и, чини се, да их нема потребе
више низати. Јасно је да се фрагменти слике
света осим у лексици – што нам је мање‑више
познато – испољавају и у граматици самој,
само је питање колико смо заинтересовани
за ишчитавање порука које нам граматички
систем и кроз синтагматику и кроз парадигматику шаље. Понекад се може учинити да
подударање граматичких структура и света
АНАЛИ – ТРИБИНА
о коме те структуре реферишу представља
случајност или илузију и то пре свега стога
што се за примере језичке иконичности често
могу наћи контрапримери. Али то не би требало да збуњује, будући да природни људски
језик није ни апсолутно иконичан ни апсолутно симболичан већ дифузна иконично‑си­
мболичнa фази структура (Радовановић 2009).
Лингвистима остаје да у својој игри пописују,
описују и тумаче искрице света, односно човековог концепта света у језику, имајући увек у
виду да је свака људска активност, па и језичка активност, непрестани процес смењивања
имитација и креација (Haiman 2008: 45).
ЛИТЕРАТУРА
1. 
Белић, Александар. Око нашег књижевног
језика. Београд: Српска књижевна задруга,
1951.
2. 
Богатырева, Инна Ивановна. Языковая картина мира. Русская словесность 1 (2010):
66–73.
3. 
Га м к ре л и д з е , Тама з Ва лерианович,
Вя че с л а в Вс ев олодови ч И в а н о в .
Индоевропейский язык и Индоевропейцы.
Реконструкция и историко‑типологиче­
ский анализ праязыка и протокультуры. I.
Тбилиси: Издательство Тбилисского университета, 1984.
4. 
Грковић‑Мејџор, Јасмина. Списи из исто­
ријске лингвистике. Сремски Карловци –
Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана
Стојановића, 2007
Г рковић ‑М ејџор, Јасмина. Когнитивни
5. 
аспекти развоја транзитивности. Јасмина
Грковић‑Мејџор, Милорад Радовановић
(ур.). Теорија дијахронијске лингвистике
и проучавање словенских језика. Београд:
САНУ, 2010a.
 6. 
П а вловић , Слободан. Иконичност у
старосрпској хипотакси. Јасмина Грко­
вић‑Мејџор и Милорад Радовановић (ур.).
Теорија савремене дијахронијске лин­
гвистике и проучавања српског језика.
41
Београд: САНУ, Одељење језика и књижевности, 2010, 131–149.
Павловић, Слободан. Иконичност у син 7. 
таксичкој структури старосрпских паде­
жних сиситема. Срето Танасић (гл. ур.).
Граматика и лексика у словенским јези­
цима. Нови Сад – Београд: Матица српска
– Институт за српски језик САНУ, 2011,
487–498.
 8. 
П авловић , Слободан. Позиционирање
субјекта, предиката и објекта у старосрпском језику XII и XIII века.
Јужнословенски филолог LXVIII (2012):
7–26.
 9. 
Раденковић, Љубинко. Симболика света
у народној магији јужних Словена. Ниш
– Београд: Просвета – Балканолошки
институт САНУ, 1996.
10. 
Радовановић , Милорад. Увод у фази
лингвистику. Сремски Карловци – Нови
Сад: Издавачка књижарница Зорана
Стојановића, 2009.
11. 
Соловјев, Александар, Владимир Мошин.
Грчке повеље српских влада­ра. Издање
текстова, превод и коментар. Београд:
СКЗ, 1936.
12. 
Станојевић, Станоје. Студије о српској
дипломатици. XX Састављање повеља.
Глас СКА CLVII (1933): 155–203.
*
 1. 
Diessel, Holger. The Ordering Distribution of
Main and Adverbial Clauses: A Typological
Study. Language 77/2 (2001): 433–455.
G ivón , Talmy. Syntax: A Functional 2. 
Typological Introduction. Vol. II. Amsterdam
– Philadelphia: John Benjamins Publishing
Company, 1990.
Givón, Talmy. Functionalism and grammar.
 3. 
Amsterdam – Philadelphia: John Benjamins
Publi­shing Company, 1995.
 4. 
Greenberg, Joseph. On Language: Selected
Writings of Joseph H. Greenberg [K.
Denning, S. Kemmer (ed.)] Stanford:
Stanford University Press, 1963: 40–70.
42
ТРИБИНА – АНАЛИ
 5. 
H aiman , John. Iconic and Economic
Motivation. Language 59 (1983): 781–819.
 6. 
H aiman, John. In defence of iconicity.
Cognitive Linguistics 19/1 (2008): 35–48.
 7. 
H u m boldt, von Wilhelm. Über die
Kawi‑Sprache auf der Insel Java, nebst
einer Einleitung über die Verschiedenheit
des menschlichen Sprachbaues und ihren
Einflufs auf die geistige Entwicklung des
Menschengeschlechts. Erster Band. Berlin:
Gedruckt in der Druckerei der Königlichen
Akademie der Wissenschaften, 1836.
 8. 
Ivić, Milka. Pravci u lingvistici I. Beograd:
Prosveta, 1990.
 9. 
Jakobson, Roman. Quest for the Essence of
Language, Diogenes 13[51] (1965): 21–37.
10. 
James, Edwin Oliver. The Tree of Life. An
Archaeological Study. Leiden: Brill, 1966.
11. 
Langacker, Ronald. Cognitive Grammar.
A Basic Introduction. Oxford: Oxford
University Press, 2008.
12. 
M aricki‑Gađanski, Ksenija. O Platonovoj
glotologiji. Platon. O jeziku i saznanju.
Beograd: Rad, 1999, 133–140.
13. 
Ogden, Č. K., A. A. R ičards. Značenja
značenja. Proučavanje uticaja jezika na
misao i nauku o simbolizmu [Prevod, pogovor
i komentari Milorad Radovanović]. Sremski
Karlovci – Novi Sad: Izdavačka knjižarnica
Zorana Stojanovića, 2001.
Peirce, C[harles] S[anders]. On a New List
14. 
of Categories. Proceedings of the American
Academy of Arts and Sciences VII (1867):
287–298.
15. 
Peirce, Charles Sanders. Collected Papers.
Vol. II. Elements of logic [ed. by Charles
Hartshorne and Paul Weiss]. Cambridge:
Harvard University Press, 1932.
16. 
Platon. O jeziku i saznanju [Izbor i pogovor
Ksenija Maricki‑Gađanski, prevod Ksenija
Maricki‑Gađanski i Ivan Gađanski].
Beograd: Rad, 1999.
17. 
R adovanović , Milorad. Sociolingvistika.
Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada
– Dnevnik, 1986.
Sapir , Edward. Culture, Language and
18. 
Personality. Selected Essays [ed. David
G. Mandelbaum]. Berkeley: University of
California Press, 1949.
19. 
Wittgenstein, Ludwig. Logisch-philosophische
Abhandlung. Leipzig: UNESMA, 1921.
20. 
Whorf, Benjamin Lee. Language, Thought
and Reality. Selected writings of Benjamin
Lee Whorf [ed. John B. Carroll]. Cambridge,
Mass.: M.I.T. Press, 1956.
21. 
Wurzel , Wolfgang Ullrich. Inflectional
Morphology and Naturalness. Dordrecht:
Kluwer, 1989.
LANGUAGE AS A PICTURE OF THE WORLD – ICONICITY
IN THE OLD SERBIAN LANGUAGE
Abstract
This paper discusses the concept of linguistic picture of the world as seen from 1) Humboldtian
perspective, which promotes the idea of language-mediated picture of the world and 2) Wittgensteinian
perspective, which is closer to the idea of a language as a picture of the world. Elements of the
picture of the world in the Old Serbian language were identified and analyzed from the perspective of
diagrammatic iconicity, originally introduced in linguistics by Roman Jakobson. Iconicity is understood
as a phenomenon of structural congruence between the reality (or human perception of reality) and the
linguistic sign referring to such reality. Our research shows that the iconic principle of chronological and/
or hierarchical sequentiality is manifested predominantly in Old Serbian syntagmatic structures, while
the iconic principle of quantity is found in Old Serbian paradigmatic structures.
АНАЛИ – ТРИБИНА
43
УСЛОВИ МУЛТИКУЛТУРАЛИЗМА И СУЖИВОТА
ЕТНИЧКИХ ЗАЈЕДНИЦА1
Војислав Становчић2
Апстракт. У свету има око 200 држава, а свега десетак их има једнонационално становништво,
које чини свега 0,5% светског становништва. Мултикултурализам је општа појава. Велики значај
даје се регулисању статуса националних мањина тако да остваре иста права и слободе какве имају
сви грађани. То није лако постићи у неким друштвима. Важне су уставне и правне могућности
да мањине очувају елементе свога идентитета (националност, језик, религију, традиције, историју и др.), учешће у политичком животу, у власти и управи, сразмерно броју групе на одређеном
подручју. Сецесионизми воде крвавим сукобима, ретко успевају, јер националне/етничке/религијске групе живе измешане у већини држава, а потребно је да успоставе суживот (консоцијацију
група). Постоји неколико хиљада националних – етничких итд. група од којих неке имају повољне
услове, а неке имају рђав положај. У државним оквирима неких земаља пружају се могућности
остваривања права и слобода свим грађанима без дискриминације. Њихов статус се пре или касније мора регулисати. Република Србија успоставила је правни систем заштите мањина који чини
Устав (2006), Закон о заштити мањина и неколико међународних и европских пактова, конвенција
и декларација. Међутим, успешни политички и правни системи почивају на владавини права и
конституционализму, који рационалним, умним решењима, толеранцијом и одговарајућом политичком културом пружају услове за успешне либералне демократије.
I Значај националних мањина у Србији
Значај проблематике мањина у нас, њихових права и њихове заштите, произилази
пре свега из чињенице да у становништву
Републике Србије мањине чине знатан део становништва. Од краја 1980-их и током 1990-их
настали су велики проблеми за положај мањина у вишенационалним заједницама. У САНУ
је 1989. године основан „Међуодељењски
1
одбор САНУ за проучавање мањина и људских права”. Тај Одбор је, поред истраживања миграција, избеглица, дискриминације,
организовао и три велика међународна научна скупа посвећена националним мањинама,
а резултирали су зборницима научних радова о различитим аспектима живота, проблема, правног статуса и друштвеног положаја
мањина, зависно од места и прилика где су
живеле.3 Демократске промене у Србији 2000,
Предавање одржано у Огранку САНУ у Новом Саду, 24. априла 2012.
Члан САНУ.
3 Сваки од три наведена међународна скупа радили су по три дана – Положај националних мањина у Југославији (11,
12. и 13. јануара 1995), уредници Милош Мацура и Војислав Становчић, Београд, САНУ, 1996, 862. стр.; Положај
и идентитет српске мањине у Југоисточној и Централној Европи, уредник Војислав Становчић (26–29. новембра
2003), Београд, САНУ, 2005, VIII + 554 стр.; Становчић је у овом Зборнику објавио рад „Заштита мањина као основа
за бригу о дијаспори” (стр. 31–64; и Положај националних мањина у Србији, уредник Војислав Становчић (24–26.
новембра 2005), Београд, САНУ, 2007, 762. стр.; у овом зборнику су и два текста Становчића – Предговор: „Преглед
истраживања положаја мањина” (стр. 1–36), а чланак „Већина и мањина у теоријама о демократији и политичким
институцијама” (стр. 43–60). Проблеми мањина били су озбиљни током 1990-их, а последице су остале врло озбиљне
и тешке су прилике у којима су се нашле избеглице и расељена лица, односно породице. Комисија за проучавање живота и обичаја Рома организовала је неколико међународних научних скупова и објављено је више зборника у којима
су објављене анализе и слике њихова живота (образовање, запослење, здравствено стање, стамбене прилике).
2
44
отвориле су демократско решавање положаја националних мањина. То је започето
прављењем закона у циљу изградње правних и уставних оквира који би, поред права
и слобода свих грађана и других друштвених и политичких вредности и демократских
установа, обезбедили и одговарајућу заштиту мањина, без дискриминације (осим позитивне ди­скриминације за групе које су у економском, образовном или социјалном смислу
запостављене). Полазило се од тога да се
демократија не може успоставити ако се не би
водило рачуна о извесним очекивањима знатног дела становништва. Бриге и права тичу
се права на очување и унапређивање њиховог
идентитета, тј. очување и унапређивање културних, језичких и других обележја, њиховог
учешћа у друштвеном и политичком животу
и свим аспектима живота.
II С
тање и статус националних
мањина у свету
Током неколико потоњих деценија, широм
света, одвија се процес „оживљавања етницитета”4 и долази до „експлозије идентитета”5.
У свету има свега десетак једнонационалних
држава у којима живи свега 0,5% светског
4
ТРИБИНА – АНАЛИ
становништва.6 Више-етничке, вишенационалне државе, више-конфесионална друштва,
мултикултурализам – то је правило у свету, а
не изузетак (етничке групе, етничке заједнице
некада су потцењиване, али етнологија обу­
хвата и етничке, културне, националне мањине или заједнице). Можете лако приметити да
у овом раду све мањинске групе, на основу
етницитета, националности, религије, језика, расе, једнако их третирамо, јер по нашем
мишљењу имају исти статус, а међу особеностима група овде не правимо разлику. Јер, у
свету је мање од 200 држава, а претпоставља
се да има неколико хиљада политички релевантних етничких или националних група,
заједница (има држава које имају и 250 етничких заједница са својом традицијом, језицима, религијама итд. – као Нигерија, а Руска
Федерација вероватно око 150 (иако им раније
статистике кажу 120). Иво Духачек је 1977.
писао да у свету постоји 150 држава (данас
чланица УН има 192) и да „У политици човек
још увек остаје у основи територијална животиња”.7 Светски поредак третира се као заснован искључиво на територијалној организацији суверених држава. У неким западним
државама, игноришу се тзв. права националних мањина или етничких група (а поготову
Види: A. D. Smith, The Ethnic Revival, Cambridge, 1981; као и његове друге радове: Theories of Nationalism, New
York, Harper and Row, 1971; Nationalism in the Twentieth Century, Oxford, Martin Robertson and Co., 1979; State and
Nation in the Third World: The Western State and African Nationalism, New York, St. Martin’s Press, 1983; The Ethnic
Origin of Nations, Oxford, Blackwell, 1986; и A.D. Smith (ed.), Nationalist Movements, Macmillan Press, 1976; затим:
Ernest Gellner, Nations and Nationalism, Ithaca: Cornell University Press, 1983; и E. Hobsbawm, Nations and Nationalism
Since 1780, Cambridge: Cambridge University Press, 1990. Кратак и непотпун историјат етничког чишћења види у:
Andrew Bell-Fialkoff, „A Brief History of Ethnic Cleansing”, Foreign Affairs, vol. 72, no. 3, 1993.
5 Ali A. Mazrui (у раду Post Imperial Fragmentation: the Legacy of Ethnic and Racial Conflict, Denver: University of
Denver Studies in Race and Nations, I, 2, 1969–1970) пише: „Експлозија идентитета у светским размерама доприноси
изоштравању етничке самосвести.”
6 Види: Ivo D. Duchacek, „Antagonistic Cooperation: Territorial and Ethnic Communities”, Publius, vol. 7, no. 4 (1977),
pp.12 i 3. Он је у ствари ревидирао једну листу Волкера Конора која је садржала 14 таквих држава (Walker Connor,
„The Politics of Ethnonationalism”, Journal of International Affairs, 27, no.1, 1973). Од наведених Духачек је скинуо
с листе 5 (пет) држава (в. Comparative Federalism: Territorial Dimension of Politics, New York: Holt, Rinehart and
Winston, 1970). Подсећајући на ове чињенiце, Елис Кац је у једној расправи у Београду 1990. нагласио да су мултинационалне државе правило, а не изузетак у свету (Ellis Katz, „Pluralism and Federalism in the United States”, u
American and Yugoslav Views on the 1990s, Beograd, Centar za severnoameričke studije, 1990, p. 15).
7Duchacek, Comparative Federalism: Territorial Dimension of Politics, New York: Holt,Rinehart and Winston, 1970,
p. 3.
АНАЛИ – ТРИБИНА
колективна). Неке етничке групе, нације, боре
се за своју државу или аутономију. Део франкофонских становника Квебека хтело би своју
државу или аутономију, али да то постигне
политичким средствима, без насиља. Постоји
више таквих случајева. Друге ситуације су
оне у којима се нације или етничке групе боре
за свој статус или самосталну државу. Тамили
желе поделу Шри Ланке; грађански рат цепа
Етиопију, Судан; поцепао је Југославију;
Курди желе да остваре своју властиту државу; Палестинци хоће право да створе своју
државу на Западној обали; Бијафра је покушала да се одвоји од Нигерије (рачуна се да
је живот изгубило до два милиона људи кад
је Бијафра покушала да се одвоји од Нигерије,
а нафта је била један од узрока, али и сукоби
религијских група); од Конга се 1960. покушала одвојити Катанга (јер има рудно богатство – бакар, кобалт и дијаманте) и избио је
грађански рат с великим жртвама; и много је
других случајева. На тродневној конференцији научника у Вашингтону у Институту за
мир јуна 1990. изнесено је су да у свету има
640 сецесионистичких покрета који теже да
од постојећих држава отцепе неки део.
О проблемима и сукобима који настају у
односима између етничких група, националних мањина као и између њих и већих група
или већина са којима живе у државним оквирима, као и о настојањима да се сукоби избегну одговарајућим правним и уставним регулисањем, вршена су бројна проучавања и
написана је обимна литература.8 Године 1984,
у Београду је одржан научни скуп који су
организовала радна тела Међународног социолошког удружења која се баве проблемима етницитета и изнесени су многи подаци о
8
45
земљама с разних континената. Више афричких земаља молило је да се ова конференција
одржи у Београду.
III Шта националне мањине или
етничке групе траже, очекују и
шта би им требало обезбедити?
Многе од савремених државе траже начине
и облике политичких и уставних установа и
решења који би могли пружити трајну основу за решавање проблема који настају због
етничких, националних, верских, језичких и
других различитости међу групама њиховог
становништва. Па, ни у том погледу нисмо и
не би требало да будемо изузетак.
Захтеви које разне националне, етничке или верске групе постављају, могли би се
свести на оне који су значајни за живот таквих група: а) индивидуална права и слободе
без дискриминације, као и колективна права
мањинских група (чему се САД противе,
али у ствари ће се морати, пре или касније,
признати колективна права); б) очување и
унапређивање елемената идентитета, као што
су језик, порекло, религија, раса, традиција;
в) тзв. „power sharing”-а, тј. учешће националних мањина (такође и етничких група) у
вршењу власти заједничке државе или/и на
регионалним и локалним нивоима у оквиру
аутономије и локалне самоуправе; и г) тежње
и захтеви етничких група да успоставе контролу над природним ресурсима на територијама где живе или на које претендују, и
у расподели друштвеног богатства (у овом
погледу, не може се удовољити етничким
групама, јер само држава на чијој су територији природна богатства може та богатства
Поменућемо само неке важније: R. Schermerhorn, Comparative Ethnic Relations , New York: Random House, 1970;
The Annals of the American Academy of Political and Social Sciences, vol. 433 (1977), ed. by Martin O. Heisler посвећени су теми „The Ethnic Conflict in the World Today”; Milton J. Esman (ed.), Ethnic Conflict in the Western World
, Ithaca:Cornell University Press, 1977; Robert Levin and Donald Campbell, Ethnocentrism: Theories of Conflict, New
York, John Wiler and Sons, 1972; Donald L. Horowitz, Ethnic Groups in Conflict, Berkeley: University of California
Press, 1985; Gidon Gottlieb, Nation against State: A New Approach to Ethnic Conflicts and Decline of Sovereignty, New
York: Council of Foreign Relations, 1993; Patrick Daniel Moynihan, Pandaemonium: Ethnicity in International Politics,
New York: Oxford University Press, 1993.
46
користити за опште интересе целог становништва или дати у концесије неким домаћим
или страним корпорацијама).9
У земљама источне Европе проблематика је
актуелизована после имплозије комунизма и
оживљавања етницитета и национализма, те
оријентације ових земаља ка изградњи независних „националних држава” и прокламованом неговању специфичних различитости.10
Код нас је ситуација искомпликована рђавом политиком, која се водила 1980-их и
1990-их, и сукобима који су се одвијали на
бившем југословенском простору, и читав
низ врло штетних и криминалних поступака и према мањинама и већини. Почетком
миленијума, нова демократска власт најавила
је демократску политику у погледу третмана и заштите мањина. Основна девиза целе
ове политичке оријентације и инспирација
била је то да се обезбеди интеграција мањина у друштво, у његове политичке, привредне, културне и друге облике и установе, али
без асимилације или гетоизације мањина, без
сукоба и конфронтација већ путем усклађивања односа и сарадње свих мањина и већина
на начелима владавине права и уз велики степен толеранције.
Велике тешкоће у остваривању цивилизацијских вредности и уставних и законских
начела и решења не могу се лако отклонити
када су затечене велике разлике у економском
положају, инфраструктури образовне мреже
и нивоу образованости, али и у материјалним и људским ресурсима не само појединих
мањина. Можда и веће сметње за напредак
9
ТРИБИНА – АНАЛИ
свих мањина и већина представљају широко
ра­
спрострањене појаве корупције, криминала и аномије (која значи да се не поштују ни
правне ни моралне норме, а ту појаву детаљно је анализирао француски социолог Емил
Диркем). Аномија је већ у бившој СФРЈ била
узела маха, а нарочито се размахала потоњих
двадесетак година прошлог столећа.
Тешка економска и социјална ситуација у
Србији била је и због великог броја избеглица, високог броја незапослених и незбринутих
грађана, рђаве ситуације на више места, нарочито на Косову и Метохији већ од ­1960-их.
То ће успоравати и отежавати политичку и
економску стабилизацију, па и улажење у
Европску унију.
Међународно право усмерено је према
индивидуалним правима, почевши од „Опште
декларације људских права” коју су УН
усвојиле 1948, Југославија је пришла касније
и Србија кад је постала члан УН; Конвенција
УНЕСКО о борби против дискриминације
у области просвете” (1960, у Паризу); Срби­
ја је ратификовала два Међународна пакта
(конвенције) из 1966. (један о грађанским и
политичким правима; други о економским
социјалним и културним правима), али оба
омогућавају и да се тумаче за групна права,
што у ствари значи „колективна права” (САД
нису ратификовале ове пактове). „Декларација
УН о правима припадника националних или
етничких, верских и језичких мањина” (1992)
није обавезујућа, али води у правцу бриге
о мањинама (националним, етничким, верским језичким).11 Земље Европске заједнице
Vojislav Stanovcic, „Draft of a Constitutional Law on the Rights of Ethnic Minorities”, in Boris I. Vukobrat, Proposals
for a New Commonwealth, Zug, Editions Copart, 1993, pp. 43–59. Овај нацрт Закона о мањинама писао сам пре икаквог
другог мени познатог текста закона о правима националних мањина. Исте године, био сам позван да на Хавајима
са групом од десетак упућених састављамо (16–18. новембра 1993) документ о узроцима, аспектима, тумачењима
и последицама сукоба етничких група. Ту је састављен и објављен документ „Kona Statement” (по острву Кона). У
горњем пасусу су основне идеје за наш закон о мањинама (из 2001, усвојен једногласно у Скупштини 2002).
10 Види: Vojislav Stanovcic, „Problems and Options in Institutionalising Ethnic Relations”, у International Political
Science Review, vol. 13, No 4, October, 1992, pp. 359–379, који је био поднесен на међународној конференцији
ИПСА-е јула 1990. на Универзитету Лимерик (Ирска).
11 Види: Frančesko Kapotorti, Prava pripadnika etničkih, verskih i jezičkih manjina, Beograd, Jugoslovenski komitet
pravnika za ljudska prava, 2005.
АНАЛИ – ТРИБИНА
(касније Европске Уније) су од почетка стварања своје заједнице велику пажњу поклањале људским правима и слободама и њиховој
заштити. Усвојиле су [Европску] Конвенцију
за заштиту људских права и основних слобода (1950) и ра­
звијају установе и праксу у том правцу. Током 1­990-их и касније,
Европски Савет усвојио је неколико аката
чије је усвајање и поштовање услов за чланство нових држава у то тело. Европске државе, чланице Савета Европе су ратификовале Оквирну конвенцију за за­штиту мањина
(1995), што је и Србија урадила 2001; а прихватила је и „Европску повељу о регионалним и мањинским језицима (1992).12 Поменута
европска тела желе политичку стабилизацију
која подразумева и решавање положаја мањина на правним основама. То је и у складу са
етиком одговорности, која одбацује тзв. етику
крајњих циљева (идеолошких или сличних
ради којих се жртвују читаве генерације).
Владавини закона или права, од почетака се
супротстављала политичка воља, па то може
да се понавља.
Европска унија преузела је вредности које
су током векова проверене, али међу великим
бројем вредности које су биле унесене у преамбулу Нацрта Устава ЕУ, постоје противречности и сукоби начела. На пример, слобода је
део либерализма као идеологије, а једнакост
социјализма, али могу се довести у склад ако
се једнакост третира као правна једнакост, тј.
равноправност пред законима. Начело владавине права ушло је у споразуме о Европској
унији (Treaties of Rome 1957, Maastricht 1992,
модификовани у Амстердаму, Ници и у најновијем прихваћеном у Лисабону 2009). Скуп
вредности унесен је у Преамбулу, а то су
слободе, једнакост, владавина права и бројне друге вредности, које нужно повремено
12
47
морају долазити у сукоб, као слободе (из
либералне идеологије) и једнакост (из социјалистичке идеологије). Те противречности и
сукоби између циљева и интереса морају се
усаглашавати. Владавина права велики је
гарант за људске слободе и за правну једнакост свих грађана, па и припадника мањина у мултикултурним друштвима. Није ни
ра­зумно ни оправдано да су највиши функционери три најмоћније западно-европске
земље јавно устали против мултикултурализма. То ће дати подстрек државама источне
Европе да своје облике мултикултурализма
гуше асимилујући мањине или им укидајући
основна права каква им гарантује (европска)
Оквирна конвенција о заштити националних
мањина (1995) коју је донео Савет Европе. То
унутар неке земље може довести до сукоба и
аката тероризма када се некој групи негира
право од животног интереса или симболичке
ознаке или вредности.
Оријентација Србије да се придружи Европској унији даје велики приоритет сарадњи са западноевропским установама, Савету Европе, Европском парламенту,
очекује се да ће преговори за приступање
Европској унији можда бити већ наредних
година. То је дугорочни циљ, који се жели
што пре постићи. Европска унија владавину
права подржава правно-филозофским, хуманистичким и практичним категоријама.
То обећава облике економске, трговинске
и политичке сарадње, као и у науци, просвети, култури са развијеним земљама, а наша
земља већ сада мора низ елемената свога
правног система прилагодити и усагласити са европским стандардима. То се обично своди на владавину права. Али, Европска
унија, односно њене чланице, имају и елементе социјалне државе.
Најважнија документа савета Европе, в. у књизи Инструменти Савета Европе – људска права, коју је објавио
Београдски центар за људска права, 2000; публикација која садрже више докумената и радова, а приредили су је
Бранко и Сања Милинковић (прир.), Националне мањине – у међународном и југословенском правном поретку,
Београд, 1997; Бранислав Милинковић (ур.), Документи КЕБС, 1975–1995, Београд, 1995.
48
IV Која су системска решења
Правно решавање положаја мањина и
успостављање њихових права и слобода, па и
одговарајућих институција, не може се остварити уколико се не буде доследно спроводило
у живот, и уколико се за то не буду постепено стварали неопходни политички, институционални, економски, друштвени, образовно-културни и други важни услови и за већину
и за мањине.
Промене из 2000. године, које смо поменули на почетку, подразумевале су и нова уставна решења. Многа начелна питања и очекивања мањина разматрана су на конференцији
„Развој мултикултуралног и мултиетничког друштва”, коју је 2. и 3. фебруара 2001.
организовало Министарство за националне
и етничке заједнице, а учествовали су бројни представници свих мањина и стручњаци
и научници за правне, политичке и економ­
ске науке који су излагали и касније радили
на правним темељима заштите права и слобода мањина.13 У току рада на закону о заштити мањина дошло се до закључка да се
касније ради на успостављању Националних
већа (или Савета) која координирају делатно­
сти у области образовања, школства, медија,
културе, службене употребе језика; изборног система и изборних процеса; суделовање
у политичким и управним телима власти на
разним нивоима.
Установа омбудсмана, тј. заштитника
грађана навођена је од почетка рада на изради
закона о заштити права и слобода мањина, а
касније је омбудсман успостављен и прилично је успешан у деловању.
Осврнућемо се укратко на неколико неопходних услова које траже правни оквири да
обезбеде владавину права, конституционализам и либералну демократију – три елемента који успевају само кад су заједно, и
13
ТРИБИНА – АНАЛИ
претпоставка су за либералну политичку
културу, међуљудску толеранцију и уважавање различитости, прилагођавање, вођење
дијалога за споразумевање и компромисе. А међу наведене услове спада и развијено грађанско друштво у којем живи како
већинска група, тако и све мањинске групе,
а развијеност зависи од предузетништва,
ра­звијене привреде, аутономије великог броја
чинилаца: науке, просвете, културе, аутономије синдиката, политичких партија, локалне
и регионалне самоуправе. Све то може да се
постигне само улагањем систематских напора
у том правцу током дужег временског периода уз истовремено вођење мудре политике
руковођене ваљаним начелима.
Институционална уставна решења као
подела власти и међугранска контрола и
равнотежа, независност судства, као и установе као што су омбудсман, посланичка
интерпелација, скупштински анкетни одбори, контрола полиције и војске од стране скупштинских радних тела, бољи ситуацијама примерени изборни закони, закони
о образовању и школству, службеном језику и језицима мањина, медијима и информацијама, државним симболима и многа друга
питања која су делимично решена, али увек
има дилема и проблема.
V Уставна начела и законска решења
Устав Републике Србије (из 2006, у чл. 1. и
3) прокламује да је Република Србија „заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама
и припадности европским принципима и
вредностима”. Чл. 3. прецизира: „Владавина
права је основна претпоставка Устава и почива на неотуђивим људским правима… остварује се слободним и непосредним изборима,
Војислав Становчић, „Проблеми и дилеме/алтернативе правног регулисања заштите мањина”, у књизи Закон
о заштити националних мањина – стручна расправа поводом преднацрта закона (одржана 20. септембра 2001),
Београд, Институт за упоредно право, 2002, стр. 11–44. Цео текст био је преведен на енглески језик.
АНАЛИ – ТРИБИНА
уставним јемствима људских и мањинских
права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу
и закону”.
Начела је лако прогласити, а тешко остварити. Њихова улога мора се разматрати како
их остваривати. Сва прокламована начела
могу изгледати добра, у духу европске традиције, али владавина права и друга основна
начела Устава Републике Србије не спроводе
се. Зато је нужно залагати се да се остваре на
дуги рок (мерен деценијама). Примењивати
владавину права, може се почети одмах, ако
се иде у добром правцу, онда се права и слободе остварују и уживају.
Систем за који деценијама сматрамо да би
највише одговарао интересима народâ Србије
– јесте облик либералне демократије за коју
су нужни (иако нису довољни) услови: владавина права и разумни конституционализам са поделом власти као неопходним условом да се конституише правна и социјална
држава; а тиме би и људска права и слободе могли бити оно што се од свих реформи, транзиција и европеизације очекује, и
да се развија тржишна привреда и слобода предузетништва. Демократијâ може бити
различитих – па и рђавих облика – цезари­
сти­чко-бонапартистичке, плебисцитарне, то­­
та­литарне, мобократске, партократске, а све
се то успоставља уз бројчану подршку: изборима, плебисцитима (референдумима).
За државу сматрамо да су неопходни и
одговарајућа политичка култура и развијено грађанско друштво са предузетништвом,
плурализмом интереса, одговарајућом етиком, организованим чиниоцима (као партије,
цркве, синдикати, универзитети, штампа, и
сл.) и секторима друштвеног живота. Све то
има и правну и друштвену страну, што захтева доста времена и напора „у оквиру ваљаних
закона”, као што је Лок рекао за слободу
Наш Устав (из 2006) има противречности између прокламованих основних начела, у области њихове институционализације
и остваривања. Прокламована су начела:
49
владавина права, непосредни избори, подела власти, однос између три гране власти „на
равнотежи и међусобној контроли”, и независност судске власти. У начелима се проглашавају и непосредни избори (за народне
посланике). Али, донедавно је био изборни
систем такав да је свака партија могла кандидовати за посланике већи број својих чланова
(обично функционера). После избора на основу резултата, партија која пређе изборни цензус (5%, а за мањине тзв. природни цензус),
добија мандате сразмерно гласовима које је
добила. Тада су вође партија могле са списка
својих кандидата по својим критеријумима
именовати делегате у Скупштину, а нису одабирали посланике ни по редоследу на спи­ску
нити другом објективном критеријуму. Та
могућност према уставним начелима недавно
је укинута на основу предлога из ЕУ.
Кад препоруком са стране може да се
мења уставно начело, тј. Устав, то је можда
добро решење, али нарушава Устав и владавину права. Међутим, оно што је написано
у Уставу, може отежавати политичку и правну ситуацију и тумачење. Са списка се заобилазе и они који ће можда добити положај у
извршној власти. На основу уставно-правних
критеријума, ранији начин избора третиран
је као непосредан, али је у стварности био
посредан. Промењено је и уставно решење
које је Уставом сваком посланику давало
право да потпише бланко оставку и преда је
партији којој припада: „Народни посланик је
слободан да, под условима одређеним законом, неопозиво стави свој мандат на располагање политичкој странци на чији предлог је
изабран за народног посланика” (тако пише у
чл. 102 Устава). Ово је имало две лоше последице: Прва, да партије, односно вође, бирају
којег ће кандидата „делегирати” у Народну
скупштину, а тиме се уводила послушност
посланика и партократија. Друга последица уставног решења у нас је била да посланик нема аутономију и не може доћи до
изражаја његово лично мишљење у Народној
скупштини. Посланику се можда налаже тзв.
50
императивни мандат, да испуњава и говори
оно на шта га партијско воћство или вођа обавежу. Кад испуњава такав задатак, посланик
нема ни аутономију ни посланичку одговорност. Проблематична је и министарска
одговорност – влади, партији, скупштини,
својој савести? Недостатак Устава је и то што
не регулише прецизније процесе и фазе израде и процедуре долажења до зрелих одлука
и квалитетних закона, јер се многи предлози закона исхитрено доносе и често мењају.
Нормални поступци доношења закона, воде
рачуна о сваком предлогу, варијанти члана,
читају се члан по члан и о томе се изјашњавају учесници.
Уставом су у 2. поглављу о људским и
мањинским правима и слободама дата „Права
припадника националних мањина” (као
одељак 3, са члановима 75–81): Тиме се припадницима националних мањина, поред права
која су Уставом зајемчена свим грађанима,
јемче и додатна, индивидуална или колективна права везана за своју културу, образовање,
обавештавање и службену употребу језика и
писма, у складу са законом; ради остварења
права на самоуправу у култури, образовању,
обавештавању и службеној употреби језика и писма. Припадници националних мањина могу изабрати своје националне савете у
складу са законом. Забрањена је било каква
дискриминација због припадности националној мањини (осим позитивне дискриминације).
Припадници националних мањина, под
истим условима као остали грађани, имају
право да учествују у управљању јавним
пословима и да ступају на јавне функције.
Забрањена је насилна асимилација припадника националних мањина. Као право на очување посебности, Устав утврђује: Припадници
националних мањина имају право: на изражавање, чување, неговање, развијање и јавно
изражавање националне, етничке, културне и верске посебности; на употребу својих
симбола на јавним местима; на коришћење
свог језика и писма; да у срединама где чине
ТРИБИНА – АНАЛИ
значајну популацију, државни органи, организације којима су поверена јавна овлашћења,
органи аутономних покрајина и јединица
локалне самоуправе воде поступак и на њиховом језику; на школовање на свом језику у
државним установама и установама аутономних покрајина; на оснивање приватних образовних установа; да на своме језику користе
своје име и презиме; да у срединама где чине
значајну популацију, традиционални локални називи, имена улица, насеља и топографске ознаке буду исписане и на њиховом језику; на потпуно, благовремено и непристрасно
обавештавање на свом језику, укључујући
и право на изражавање, примање, слање и
ра­
змену обавештења и идеја; на оснивање
сопствених средстава јавног обавештавања,
у складу са законом. У складу са Уставом,
на основу закона, покрајинским прописима
могу се установити додатна права припадника националних мањина.
Припадници националних мањина могу да
оснивају просветна и културна удружења, која
добровољно финансирају. Република Србија
признаје просветним и културним удружењима националних мањина посебну улогу у
остваривању права припадника националних
мањина. Они имају право на несметане везе и
сарадњу са сународницима изван територије
Републике Србије. У области образовања,
културе и информисања, Србија подстиче дух толеранције и међукултурног дијалога и предузима ефикасне мере за унапређење
узајамног поштовања, разумевања и сарадње
међу свим људима који живе на њеној територији, без обзира на њихов етнички, културни,
језички или верски идентитет.
За положај мањина, врло је важно да ли
оне имају могућности да имају своје изабране представнике у парламенту. Мањине могу
и да се удруже и да заједнички наступају,
што иначе за вишенационалне државе фаворизују многи заступници тзв. консоцијалне демократије или тзв. консоцијације.14 При
сувише ниском прагу или при његовом укидању, морамо бити свесни да ће у парламент,
АНАЛИ – ТРИБИНА
односно у представничко тело, ући и бројно мале политичке партије. То ће, као што се
зна из теорије и историје парламентари­зма,
резултирати могућим бројним коалицијама у парламенту и следствено томе нестабилним владама, односно честим променама
владе. Ово су као негативну појаву искусиле
Француска и Италија док су имале пропорционални изборни систем. Такав систем има
Румунија, али намерава да га мења, а мађарска влада је почетком 1990-их поднела такав
предлог закона, али га Парламент није прихватио. С обзиром на велики број мањина код
нас и с обзиром на број посланика у нашим
парламентима (а има предлога и да се тај број
смањи) такво решење водило би ка могућности лаких смена влада, а отвара се и могућност непринципијелних коалиција из личних
или групних интереса на рачун општих.
Свакако је стабилност политичког система и демократски изабраних влада у општем интересу, па и у интересу мањина. Јер, у
нестабилним приликама, њихови припадници често међу првима доживе кршење неких
права, као и негативне стране опште правне и
политичке несигурности.
Сагласност о начелима обично се садржи
у уставима, али и нормама (начелима) ваљаних закона. Европска унија за земље чланице,
уводи и дограђује углавном врло рационалне
правне норме (правне, економске, својинске,
политичке, аграрне и друге реформе, развија
грађанско друштво, тржишну привреду, предузетништво, инсистира на враћању одузете
(тј. после Другог светског рата национализоване имовине).
Реч „демократија” данас је веома популарна и распрострањена. Око садржине онога
14
51
што може да обухвати израз „демократија”
нема сагласности, па се широко употребљава
у различитом смислу. Клаус фон Бајме, професор на Хајделбергу, детаљно је проучавао
ситуације на западу и у ондашњем СССР-у, па
је критички оцењивао да постоји јака тежња
да се демократија третира као „синоним за
добро, лепо и истинито у друштву”.15 Свако
зове демократијом све што жели да подржи
као систем политичких вредности и установа,
па чак и кад за то нема основа.
Етимолошки, демократија значи владавину народа, а није то било ни у атинској демократији под Периклем, па је Тукидид написао
у Пелопонеском рату да је Атина номинално демократија, а у суштини је владавина једног човека. Већина учесника у писању америчког Устава (1787) није желела ни хтела
демократију. У америчком Уставу нема речи
демократија.
Друга уобичајена дефиниција је да је демократија владавина већине. Много је игара око
демократских избора, чак и када су поштени,
тј. кад гласови нису покрадени. Мањине некада могу бити језичак на ваги и утицати ко ће
бити већина. И код двопартијских парламентарних избора, и ако мала већина бира­чког
тела гласа, победник ће имати нешто више
од четвртине бирачког тела. Дакле, није већина народа та која одлучује него мало више од
четвртине бирача. Много је важнија квалитетна страна демократије. Такав изборни си­стем
може подршком бирача стећи легитиман титулус, тј. наслов, назив победника, али тек начином испуњавања обавеза властодршца, стиче
се или не стиче легитимност власти.
Демократија може бити и радикална (ако би
се кроз њу остваривале Русоове концепције и
Термин „консоцијација” (consociatio, consociation) означава заједнички живот становништва различитих етничких припадности (језика, вероисповести и сл.). Ту категорију увео је Јохан Алтузије у време ослобађања холандских покрајина од шпанске власти, да би нашао решење за суживот група из девет холандских покрајина. Идеје
консоцијације старијег су датума, али оживљене су у данашњој политиколошкој и социолошкој литератури, из
потребе да се нађу решења која ће моделе доминације заменити моделима партнерства (то истичу Роберт Дал, Карл
Фридрих, П. Ван ден Берге, Арент Лајпхарт, Иво Духачек, Данијел Елазар и др.). Оваквим идејама увек се више
пажње поклања у литератури него у политичком и уставном регулисању.
15 Klaus von Beyme, Suvremene političke teorije (1972), Stvarnost, Zagreb, 1977, str. 199.
52
ТРИБИНА – АНАЛИ
какве су спроводили јакобинци у Француској
револуцији), а може бити и тоталитарна.16
Ваљана демократија може се успоставити
само уз (1) владавину права и (2) разумни конституционализам (тј. уставност), што су услови да се умним правилима, начелима, институцијама и процедурама ограничава власт и
умерава већина, а свима се даје њихово право
и слободе. Таква правила погодују успостављању консоцијације различитих етничких
група и тако се обезбеђује суживот.17 Без тога
нема суживота различитих група. У Уставу
Републике Србије (од 2006) прокламована је
владавина права као једно од основних начела. Међутим, потребно је много труда, времена и напора да се успостави владавина права.
Од вавека сударају се политичка воља и правни ratio.
У условима који доносе несигурност живота, слободе, будућности и имовине тешко је
и замислити владавину права, а онда демократија не може да се успостави а да не буде
хаотична.
Принцип толеранције један је од саставних елемената демократских теорија и
претпоставка рада демократских институција. Нарочито толеранција према другачијем мишљењу, јер без сучељавања и борбе
мишљења нема не само демократије него ни
прогреса и развоја људског духа. Толеранција
значи отвореност, критичност, а подразумева и извесну дозу скептицизма према идејама које изгледају несумњиве и извесне и због
тога долази до тежње да се оне прогласе за
дефинитивне и једине вредне, те да се лако
заузима став искључивости према другим
идејама или према критици идеја које заступамо. Толеранција подразумева и један виши
ниво политичке културе и културе уопште,
а у политичким односима подразумева прихватање од стране политичких снага одређених правила игре и „fair play-a”. Одавно је,
међутим запажено, да у оштрим политичким
16
17
и војним сукобима, стране прибегавају свим
средствима.
Ако укажемо на рђаво стањи и исквареност политичких облика код нас током веома
дугог раздобља (уз изузетке у краћим периодима) – онда морамо навести неке карактеристике ситуација које отежавају успостављање и владавине права и демократије:
(1) уместо институција, имали смо си­стем
личне власти који се и поред реорганизација
и тзв. реформи, продужавао и увек наново
успостављао облике „ауторитарне власти”
и томе одговарајуће „политичке културе”, а
прети опасност да се таква пракса продужава;
(2) политичка воља прећуткује, а фактички се
поставља насупрот институција, правила и
владавине права; (3) имамо распрострањену
аномију, тј. стање у којем се не поштују ни
правне ни моралне норме, због чега су правна и општа несигурност и неизвесност веома
велики; (4) борба за власт, која се одвајкада
води међу потенцијалним и латентним претендентима („великаши, проклете им душе,
на комаде раздробише царство”), узимала је, па узима и данас, маха међу онима од
којих се очекује да одговорно и етички поступају у политичком животу, па да изведу
народ из ауторитаризма и уведу га у демократију, владавину права, тржишну привреду и развијено друштво; (5) дубоки су трагови утицаја образаца понашања из времена
ауторитарних власти (усађивано је неповерење свакога према свакоме), а недостатак
морала и услова за поверење руши темеље
друштва; (6) каквоћа (квалитет) уставног и
правног система у смислу заштићених вредности и категорија, цивилизацијских домета
и стандарда, јесте оно што би било у складу
са идејама владавине права, правне сигурности и извесности и што би одговарало стандардима људских права и слобода, као и преображају ка слободном предузетништву; (7)
корупција, мито и сличне појаве стављају
J. Talmon, The Origins of Totalitarian Democracy, London, 1952.
На наведеној међународној научној конференцији у САНУ о националним мањинама (1995)
АНАЛИ – ТРИБИНА
53
нашу земљу прилично високо на некој листи;
(8) штампа није довољно независна ни слободна, нити има велике потенцијале за истраживачко новинарство, које би критичким и
аналитичким духом чинило транспарентним
оно што се у структурама власти и у читавом друштву дешава, а с друге стране, препуна је неодговорног етикетирања, пресуђивања
пре суда и затварања очију пред неким чињеницама; (9) уместо демократије, може се рећи
да имамо партократију као делимичан узрок
рђавог стања; (10) Устав и већина закона прокламују владавину права, непосредне изборе,
али се такве одредбе Устава и закона, често
заобилазе или не поштују, јер нема воље да
се такав нормативни поредак уведе; (11) упркос Уставом прокламованој подели власти,
једна грана (извршна власт) има могућност да
доминира над законодавном и судском влашћу (осим, можда над уставним судом). То су
неке од карактеристика стања од којих трпе и
већина и мањине.
MULTICULTURALISM AND CONSOCIATION OF ETHNIC COMMUNITIES
Abstract
There are about 200 states in the world and about a dozen of them have a mono-ethnic population,
which makes a half of one percent of the world’s population. Multiculturalism is widespread. The great
importance in some countries is therefore given to the regulation of the status of national minorities in
order to achieve the same rights and freedoms of all the citizens. However, in some countries this is not
easy to achieve. What is particularly important are constitutional and legal opportunities for preserving
basic elements of the national minority’s identity (nationality, language, religion, tradition, history etc.),
and their participation in political life, including government and administration, in the proportion that
the minorities have in the whole population of a country or a region. Secessionism, on the other hand,
leads to bloody conflicts and is rarely successful because national, ethnic or religious groups usually live
in mixed population. Thus, some form of consociation (association of people living together in a society)
should be established. There are several thousands of national, ethnic and other groups, some of which
have favorable conditions, whereas others do not. In the state frames of some countries, opportunities
are offered to maintain and expand the rights and freedoms of all citizens without discrimination. The
Republic of Serbia established a legal system for the minorities protection based on the Constitution (2006),
the Law on the Protection of Rights and Freedoms of National Minorities, and several international and
European pacts, conventions and declarations. However, in some other countries the status of minorities
is unfavorable or semi-barbaric and it has to be regulated sooner or later. Successful political and legal
systems are based on the rule of law and constitutionalism with rational, reasonable solutions, tolerance
and appropriate political culture that provide favorable conditions for successful liberal democracy.
54
ТРИБИНА – АНАЛИ
МИЛУТИН МИЛАНКОВИЋ И ТАЈНА ЛЕСНЕ ПРАШИНЕ
Слободан Б. Марковић1
„Да ли је неко у Вашој земљи покушао да
геолошки докаже исправност криве осунчавања?
Вероватно не, иначе бисте ми Ви већ причали о томе.”
Писмо Фридриха Цојнера,
познатог немачко-британског научника,
Милутину Миланковићу, 03. 05. 1937.
Апстракт. Српски научник Милутин Миланковић пресудно је утицао на развој палеоклиматских истраживања. Његова теорија о астрономским узроцима појаве леденог доба представља
један од најславнијих искорака у геонаукама. Записи Миланковићевих циклуса непрестано се
идентификују у седиментима широм наше планете, али и на другим планетама Сунчевог система, изнова потврђујући исправност његове бриљантне идеје. Последњих година, Миланковићев
палеоклиматски атлас допуњен је новим доказима утврђеним у лесним наносима које је посматрао
током детињства у Даљу и приликом честих путовања Дунавом.
Систематским мултидисциплинарним истраживањима испод питомих обриса лесних заравни
у Војводини, откривен је узбудљив пулс Миланковићевих палеоклиматскик циклуса. Тако су за
кратко време лесно-палеоземљишне секвенце у нашој земљи препозате као најкомплетнији и најсензитивнији архив климатских и еколошких промена на европском континенту током последњих
милион година. Иако у потпуном сагласју са Миланковићевим Каноном осунчавања у нашим
лесним наносима сачувана су одређена неочекивана сведочанства о одвијању природних процеса
током ледених и међуледених доба. За разлику од осталих европских лесних провинција, лес јужних падина Фрушке горе и околине Пожаревца је током последњег глацијала представљао биогеографско острво где је степа са топлољубивом фауном без прекида опстајала чак и током најхладнијих раздобља. Тако је откривање дуго чуване лесне тајне помогло да се боље разуме изузетност
некадашњег и савременог биодиверзитета Балканког полуострва.
Увод
Мало који наш научник је оставио тако
дубок траг у историји светске науке као
Милутин Миланковић (у другим језицима
користе се и следеће транскрипције његовог презимена Milankovich, Milankovitch,
односно Milankowitz). Он се једнако успешно
бавио и популаризацијом науке написавши
1
јединствену књигу „Кроз васиону и векове” која на најбољи могући начин одсликава
Миланковићев дух спреман да драматичне
промене климе током ледених и међуледених
периода објасни променама орбиталних параметара Земљине путање око Сунца. Овакав
приступ у истраживању климе изазвао је
револуцију у геонаукама која ће се догодити са приличним закашњењем због великог
Професор на Департману за географију, туризам и хотелијерство, Природно-математички факултет, Универзитет у Новом Саду.
АНАЛИ – ТРИБИНА
отпора најпризнатијих научних ауторитета
његовог времена (Petrović and Marković, 2010),
као и због закаснелих геолошких доказа који
су се појавили неколико десетина година
после обелодањивања Миланковићеве теорије
(Imbrie and Imbrie, 1979). Пулс Mилаковићевих
климатскох циклуса истовремено су откривали научници у коралним терасама (Broecker
et al., 1968), дубокоморским седиментима
(Hays et al., 1976) и лесним наносима (Kukla,
1977). У другој половини XX века белгијски
научник Андре Берже извршио је најважније адаптације Миланковићевих кривих
осунчавања (Berger, 1976, 1977, 1978), чиме је
Миланковићева астрономска теорија климатских промена додатно потврђена.
Данас је парадигма Миланковићеве теорије прихваћена до те мере да је међународна научна заједница нашем научнику одала
почаст тиме што је његовим именом назвала један планетоид, као и кратере на Месецу
и Марсу. Поред тога, Европска унија геонаука сваке године додељује медаљу Милутин
Миланковић најзначајнијим истраживачима у
области палеоклиматских истраживања.
Нажалост, домаћа научна и профана јавност
у недовољној мери поклања пажњу Милутину
Миланковићу чији је раскошан, готово ренесансни геније обухватао: високу моћ апстракције, инжењерску педантност, уметничку
луцидност, списатељску лепршавост и животну мудрост. Сигурно је да би наша будућност
била знатно извеснија уколико би млађим
генрацијама узор били Миланковићев животни пут и научно дело.
Лес и Миланковић
Лес и лесу слични седименти покривају
приближно 10% површине светског копна.
На овим седиментима формирана су најплоднија земљишта. Зато не чуди што су праисторијски лесни предели представљали колевку
најзначајнијих неолитских цивилизација
(Heller and Evans, 1995).
55
Две суштинске географске детерминанте Миланковићевог живота су: Дунав и лес.
Његова најзначајнија животна путовања везана су за Дунав. Рођен је у Даљу, школовао
се и започео инжењерску каријеру у Бечу,
своју астрономску теорију климатских промена уобличио је током заробљеништва у
Будимпешти, а најплоднији део живота провео је у Београду. Дунав је типична лесна
река (Smalley et al., 2009) око које су формиране најстарије и најкомплетније европ­
ске
ле­
сно-палеоземљишне секвенце (Marković
et al., 2011). Путујући узводно и низводно Дунавом, Миланковић се стално сретао са непрегледним лесним пејзажима који
су дали посебну димензију његовој љубопитљивој личности подаривши му јединствену
способност да мислима путује кроз време и
простор. Та интелектуална путовања била су
запањујуће реална, тако да су Миланковићева
визионарска схватања и данас научно потпуно актуелна.
Миланковић је током живота често био
у прилици да посмaтра лесно-палеоземљи­
шне секвенце у околини аустријског Кремса,
Ердутског брега или стрмих дунавских обала
од Земуна до Вуковара. Међутим, велики научник није слутио да је у ловим тро­
шним наносима потпуно очуван запис његових палеоклиматских циклуса, као непобитан
доказ исправности његове астрономске теорије климатских промена.
Тајна лесне прашине
Лесни седименти у југоисточном делу
Панонског басена, захваљујући својој старости и комплетности, представљају најзначајнији архив климатских и еколошких промена
на европском копну током последњих милион година (Marković et al., 2008, 2009, 2011).
Наизменично смењивање лесних хоризоната навејаваних током хладних глацијалних
фаза и палеоземљишта формираних током
топлих интерглацијалних периода било
је контролисано ритмом Миланковићевих
56
ТРИБИНА – АНАЛИ
циклуса. Сензитиван показатељ ових климатских варијација представљају мерења магнетне сусцептибилности лесно-палеоземљишних
секвенци. Лесни наноси, углавном сачињени
од примарних минерала, одликују се малим
вредностима магнетне сусцептибилности,
за разлику од знатно виших вредности ове
физичке величине измерених у рецентном
земљишту и палеоземљиштима. Разлог томе
је процес распадања примарних минерала
током формирања педолошких творевина.
Током педогенезе формирају се секундарни
глинени минерали и пратећа једињења у која
спадају и оксиди гвожђа који имају магнетна
својства, која условљавају појаву већих вредности магнетне сусцептибилности у палеоземљиштима. На слици 1. дат је упоредан
приказ промена вредности магнетног сусцептибилитета лесно-палеоземљишних секвенци
профила Капела код Батајнице SPECMAP
палеоклиматског модела добијеног истраживањима дубокоморских седимената (Bassinot
et al., 1994).
Наше лесно-палеоземљишне секвенце
представљају јединствен архив климатских
и еколошки промена на европском континенту током последњих милион година. Детаљни
запис магнетног сусцептибилитета наших
лесно-палеоземљишних секвенци пружа
могућност корелисања са одговарајућом хроностратиграфијом кинеског леса и дубокоморских седиманата.
Промене вредности магнетног сусцептибилитета, стопа седиментације еолске прашине и интензитета педогенезе јасно указују
испољавање изразите средње плеистоцене климатске и еколошке транзиције. Леснопалеоземљишне секвенце формиране током
Слика 1. Корелација педостратиграфије и магнетног сусцептибилитета лесног профила
Капела код Батајнице (Marković et al., 2009) и SPECMAP палеоклиматског модела
(Bassinot et al., 1994).
АНАЛИ – ТРИБИНА
најмлађег дела доњег и најстаријег дела
средњег плеистоцена одликују се уједначеним стопама седиментације, као и релативно високим вредностима магнетног сусцептибилитета. Супротно томе, током последњих
5
глацијално-интерглацијалних
циклуса, јавља се изразит контраст између високих стопа седиментације током навејавања
ле­
сних слојева, односно малих стопа седиментације током формирања палеоземљишта.
57
На основу поменутих својстава, наши лесни
седименти више су налик централноазијским
или кинеским него европским лесно-палеоземљишним седиментима. Главна подударност између српских и азијских лесних
палеоклиматских записа јасна је евидинција
еколошких промена условљених палеоклиматском транзицијом која се одиграла током
средњег плеистоцена. Ова драстична трансформација животне средине није тако јасно
Слика 2. Релативна бројност копнених пужева профила у Петроварадину и Иригу и
одговарајућа реконструкција животне средине у распону од тундре до мочваре
(Marković et al., 2008)
58
уочљива у другим глобалним палеоклиматским архивима попут антарктичког леда или
дубокоморских и лакустријских седимената. Због тога ово откриће може да има велики значај за предвиђање будућих климатских
промена у континенталним областима у условима снажног антропогеног утицаја.
За разлику, од „класичних” европских
периглацијалних лесних наноса, навејавање лесне прашине на нашим просторима
одвијало се под знатно сувљим и релативно топлијим условима. Фосилне заједнице
пужева који су током последњег глацијалног периода живели на Фрушкој гори показују изразите разлике на малим растојањима.
Слика 2. приказује значајне разлике између
животних услова који су током последњег
глацијалног периода владали на северним
и јужним падинама Фрушке горе. Фосилни
пужеви показују да је на северним падинама Фрушке горе, за­хваљујући благом ефекту
кишне сенке, очувана јединствена палеоилиријска фауна. То указује да су овде владали
влажнији и релативно хладнији услови. Ова
биогеографска реткост у потпуној је контрадикцији у односу на, само 10 km ваздушном
линијом удаљене, лесне падине у околини
Ирига, које су такође биле рефугијално станиште, али за топлољубиве ксерофилне врсте
које су овде опстајале и током најхладнијих
периода. Далеко од северног дела Атланског
океана, који је током последњег глацијала био
извор ћудљивих и наглих климатских промена, које су драстично мењале животне услове на већем делу Европе, лес јужних падина
Фрушке горе и околинe Пожаревца је током
последњег глацијала представљао биогеографско острво, где је степа са топлољубивом
фауном опстајала без прекида чак и током
најхладнијих раздобља (Marković et al., 2008).
Тако су ове ксерофилне степске зоне представљале биогеографске заштитне појасеве које
су очувале некадашњи и омогућили несвакидашњи савремени биодиверзитет Балканског
полуострва и вероватно представљали питомо уточиште наших палеолитских предака.
ТРИБИНА – АНАЛИ
Закључак
Својом револуционарном теоријом астрономских узрока појаве леденог доба Милутин
Миланковић суштински је предодредио
даљи развој палеоклиматских истраживања.
Следећи Миланковићев канон, ми не успевамо само да реконструишемо ритам палеоклиме, већ боље разумемо савремена и покушавамо да предвидимо будућа климатска
колебања.
Савременим истраживањима наших ле­сних
седимената добијена су јединстена палеоклиматска открића која значајно доприносе
бољем разумевању динамике животне средине током квартарног леденог доба на великом
евроазијском копну. Дешифровањем палеклиматских записа у нашим лесно-палеоземљи­
шним секвенцама (не)очекивано је откривено
њихово сагласје са Миланковићевим циклусима (Marković et al., 2012). Такође, (не)очекивано, установљена је и значајна сличност
наших и азијских лесних наноса, што упућује
на константно повећање аридности великих
пространстава евроазијског копна. Ове лекције из прошлости треба проучавати са великом пажњом, како бисмо могли што боље
да разумемо растући антропогени утицај на
климу и животну средину. Само на тај начин
успећемо у изналажењу примерених решења
за суштинске цивилизацијске изазове пред
којима ћемо се наћи у будућности.
Захвалност
Велику захвалност дугујем академику
Зорану Ковачевићу, председнику Огранка
САНУ у Новом Саду, који је великодушно
омогућио публиковање ове студије. Академик
Олгa Хаџић je својом јединственом позитивном енергијом све време била велики ослонац
и надахнуће. Проф. др Миливоју Б. Гаврилову
захваљујем се на дружењу и значајном позитивном утицају на квалитет овог рада. Prof.
Ian Smalley и Prof. Ken O’Hara-Dhand значајно су допринели квалитету енглеског дела
АНАЛИ – ТРИБИНА
текста. Колеге Dr George Kukla, Dr Thomas
Stevens, Dr Ulrich Hambach, Prof. Pál Sümegi,
Prof. Friedrih Heller, Prof. Ludwig Zöller, Prof.
Jef Vandenberghe, Prof. Zhengthang Guo, Prof.
Frank Lemhkul, Dr Björn Buggle, Dr Michael
Zech, Dr Pierre Antoine, Prof. William McCoy,
Prof. Eric Oches, као и многи други прашњави
научници, несебично су делили страст према
истраживању леса свих ових година на чему
сам им најискреније захвалан. Велики допринос у претходним истраживањима дали су
сви чланови новосадске групе за истраживање леса. Сигуран сам да ће моја супруга и
моји синови препознати љубав према њима у
свакој речи овог текста.
ЛИТЕРАТУРА
1. 
Bassinot FC., Labeyrie LD, Vincent E,
Quidelleur X, Shackleton NJ, Lancelot Y. The
astronomical theory of climate and the age of
the Brunhes–Matuyama magnetic reversal.
Earth and Planetary Science Letters. 126,
91–108, 1994.
2. Berger A. Long-term variations of daily and
monthly insolation during the last ice age.
EOS. 57, 254 , 1976.
3. Berger A. Support for the astronomical theory
of climatic change. Nature. 268, 44–45, 1977.
4. 
Berger A. Long-term variations of daily
insolation and quaternary climatic changes.
Journal of Atmospheric Science. 35, 2362–
2367, 1978.
5. Broecker WS, Thurber DL, Goddard J, Ku TL,
Matthews RK, Mesolella KJ. Milankovitch
hypothesis supported by precise dating of
coral reefs and deep-sea sediments. Science.
159, 297–300, 1968.
6. Hays JD, Imbrie J, Shackleton NJ. Variations
in the earth’s orbit: pacemaker of the ice ages.
Science. 194, 1121–1132, 1976.
7. 
Heller F, Evans ME. Loess magnetism.
Reviews of Geophysics. 33, 211–240, 1995.
59
  8. Imbrie J. and KP Imbrie. Ice Ages – Solving
the Mystery. Cambridge Massachusetts &
London England: Harvard University press,
1979.
  9. Marković SB, Bokhorst M, Vandenberghe J,
Oches EA, Zöller L, McCoy WD, Gaudenyi
T, Jovanović M, Hambach U, Machalett B.
Late Pleistocene loess-paleosol sequences in
the Vojvodina region, North Serbia. Journal
of Quaternary Science. 23, 73–84, 2008.
10. 
M arković SB, Hambach U, Catto N,
Jovanović M, Buggle B, Machalett B, Zöller
L, Glaser B, Frechen M. The middle and
late Pleistocene loess-paleosol sequences at
Batajanica, Vojvodina, Serbia. Quaternary
International. 198, 255–266, 2009.
11. 
M arković SB, Hambach U, Stevens T,
Kukla GJ, Heller F, William D. McCoy
WD, Oches EA, Buggle B, Zöller L. The
last million years recorded at the Stari
Slankamen loess-palaeosol sequence:
revised chronostratigraphy and long-term
environmental trends. Quaternary Science
Reviews. 30, 1142–1154, 2011.
12. 
M arković SB, Hambach U, Stevens T,
Basarin B, O’Hara-Dhand K, Gavrilov MM,
Gavrilov MB, Smalley I. & Teofanov N.
Relating the Astronomical Timescale to the
Loess–Paleosol Sequences in Vojvodina,
Northern Serbia. – In: Berger, A. et al. [eds.]:
Climate Change, Part 2: 65–78, 2012.
13. Petrović A, Marković SB. Annus mirabilis
and the end of the geocentric causality: Why
celebrate the 130th anniversary of Milutin
Milankovic? Quaternary International. 214,
114–118, 2010.
14. 
Smalley I, O’Hara-Dhand K, Wint J,
Machalett B, Jary Z, Jefferson I. Rivers
and loess: The significance of long river
transportation in the complex event-sequence
approach to loess deposit formation .
Quaternary International. 198, 7–18, 2009.
60
ТРИБИНА – АНАЛИ
MILUTIN MILANKOVIĆ AND SECRET OF THE LOESS DUST
Abstract
The famous Serbian scientist Milutin Milanković made a fundamental impact on modern paleoclimate
research with his theory of the ice ages and the relationship between variations of the Earth’s orbit and
long-term climate change (Milankovitch cycles). In spite of this and despite their potential significance,
Serbian paleoclimatic and paleoenvironmental archives are still relatively poorly known. However, during
the last several years some important advances in loess-paleosol sequences research have been done.
Indeed, the Serbian loess-paleosol sequences have been established as some of the oldest, thickest and
most complete in Europe.
In spite of general agreement with Milankovitch cycles, environmental changes recorded in Serbian
loess provide some important information. The loess snail fauna, which is characterized by the complete
absence of cold-resistant species, suggests a stable, dry, and relatively warm glacial climate, compared with
other central European loess localities. Furthermore, these data suggest that the southern slope of Fruška
Gora was a refugium for warm-loving and xerophilus mollusc taxa during the otherwise unfavorable
glacial climates of the Late Pleistocene. These findings can be regarded as important missing link to
explain why Balkan Peninsula is one of the most important European biodiversity hotspots.
АНАЛИ – ТРИБИНА
61
ПЛАЗМА, ЧЕТВРТО АГРЕГАТНО СТАЊЕ МАТЕРИЈЕ
Стевица Ђуровић1
Апстракт. Овај текст првенствено је намењен за упознавање читаоца са материјом у плазменом стању. Дат је опис и дефиниција плазменог стања, поменуте су појаве плазме у природи и
начини добијања плазме у лабораторијским условима као и значај изучавања оваквог стања материје. Описани су неки експерименти на којима је аутор радио. Поменути су гасно пражњење, зидом
стабилисани електрични лук, импулсни лук на атмосферском притиску, електромагнетна ударна
Т-цев, импулсни лук на ниском притиску као и радио-фреквентно пражњење. На крају су поменуте
могућности за примену плазме.
Увод
Још су стари Грци разликовали четири
стања материје. Они су то звали земља, вода,
ваздух и ватра. Ми данас кажемо чврсто,
течно и гасовито стање и плазма. Но, ствар
није баш тако једноставна. Материја у чврстом, течном и гасовитом стању свуда је око
нас. Познато је да, ако се чврстом материјалу који се, на пример, налази у кристалном
стању, доводи енергија, материјал се загрева
и када достигне одређену температуру почеће
да се топи тј. да прелази у течно стање. Ако
се настави са загревањем, доћи ће и до испаравања тј. преласка у гасно стање. Током преласка из једног у друго стање, енергија се
стално доводи али се температура не мења,
и тек када сва материја пређе у друго стање,
температура почиње да расте. То је тзв. фазни
прелаз. Свима је познато да се, када се лед
топи, мешавина леда и воде одржава на температури од 0 °С све док се лед потпуно не
истопи па тек након тога температура почиње
да расте. Исто је и када вода кључа и испарава, одржава се температура од 100 °С све док
сва вода не испари. То су ти фазни прелази.
Основна разлика чврстог, течног и гасовитог
стања је у јачини сила које држе молекуле и
атоме на окупу и на одређеном међусобном
1
растојању. Код чврстог стања, те силе су
јаке, код течног слабе, а у гасу готово да и не
постоје и честице се хаотично крећу.
У случају када се загрева гас, како температура расте, тако се кидају молекулске везе и
добија се гас у атомском стању или ако је гас
већ био у атомском стању, само расте кинетичка енергија атома. Атоми су честице које
имају позитивно наелектрисано језгро у којем
је сконцентрисана скоро сва маса атома, а око
језгра крећу се знатно мање и знатно лакше,
негативно наелектрисане честице, електрони. Ово је илустровано на Слици 1. Укупно
позитивно и негативно наелектрисање су једнаки и атом је у целини неутрална честица.
Слика 1. Атом, илустрација
Редовни професор на Департману за физику Природно-математичког факултета у Новом Саду.
62
ТРИБИНА – АНАЛИ
Ако се спољашњи електрон налази на најнижој могућој путањи, атом се тада налази
у најнижем енергијском стању тј. основном
стању. Ако електрон пређе на неку од виших
путања, атом ће бити у неком од стања са
вишом енергијом. Каже се да је атом ексцитован, односно побуђен.
Вратимо се на загревање гаса. Како се
атоми налазе у сталном хаотичном кретању,
са повећањем њихове кинетичке енергије
долази до све већег броја међусобних судара. У тим сударима, атоми могу бити побуђени, али може доћи и до избијања електрона
из појединих атома. На тај начин, загревањем
гаса, добија се смеша атома, слободних електрона и позитивно наелектрисаних остатака атома којима су избијени електрони. Ове,
позитивно наелектрисане честице, називају
се јони, а овакво стање материје, где постоји
смеша свих ових честица (Слика 2), назива
се јонизовани гас. Честице се и даље налазе у хаотичном кретању и сада долази до
различитих врста међусобних судара. Неки
од њих довешће до јонизације тј. стварања
нових слободних електрона и јона, али приликом неких судара долази и до обрнутог
процеса тј. спајања електрона и јона у атом.
Тај процес назива се рекомбинација. Осим
тога, сударима се атоми могу и деексцитовати тј. могу се вратити у нека нижа побуђена
стања. На Слици 3 дат је пример ексцитације
и деексцитације једног енергијског нивоа (n).
То се односи на велики број атома. Код сваког
атома дешава се неки од појединих процеса, а
Слика 3 је сумарна слика.
Слика 2. Јонизовани гас
Рекомбинација
Јонизација
Слободни електрони
Слободни електрони
n
Популациони
процеси
A+e
A* + e
A + B*
A* + e
A+e
A* + B
f
s
s
f
Депопулациони
процеси
A* + B
A + B*
A*
A+hν
A+hν
A*
Слика 3. Популациони и депопулациони процеси
АНАЛИ – ТРИБИНА
Када не би било никаквог међусобног и
спољашњег утицаја, сви атоми налазили
би се у основном стању. Због судара ће се
одређен број атома наћи у енергијском стању
обележеном словом n. Осим сударних постоје
и радијациони процеси тј. процеси који су
праћени емисијом светлости. То су рекомбинациони процеси и процеси који су на Слици
3 означени таласастим стрелицама. Зрачење,
осим у видљивом, може бити и у ултраљубичастом или инфрацрвеном делу спектра. Овде
неће бити детаљно разматрани сви поједини
процеси. Важно је само нагласити да за сваки
од процеса постоји и обрнути процес.
Ако је концентрација наелектрисаних
че­стица довољно висока, тада долази до формирања унутрашњег просторног електромагнетног поља. Ово поље мења се од тачке до
тачке, и у току времена, јер зависи од брзине и тренутног положаја наелектрисаних честица. Свака наелектрисана честица преко
овог поља практично интерагује са осталим
че­стицама. Овакав тип интеракције назива се
колективна интеракција. Јонизовани гас код
којег је остварена колективна интеракција,
као и равнотежа између напред поменутих
атомских процеса, назива се плазма. Строга
дефиниција плазме захтева још неке услове.
Услед дејства Кулонове силе, јони као
супротно наелектрисане честице, привлаче електроне који су лакше и покретљивије
чесице. Истовремено, електрони се међусобно
одбијају и не дају један другом да се сувише
приближе јонима. Због тога се око јона стварају облаци електрона што узрокује промену
електричног поља око јона које се сада може
изразити као [1]:
 r 
1 q

exp −
ϕ=
λ
4π ε 0 r
 D
Ово је тзв. ефекат Дебајевог екранирања.
Са q је означено наелектрисање честице, r је
растојање од јона, ε0 је пермеабилност вакуума, а λD је Дебајев радијус:
63
1/2
 ε kT 
λD =  0 2 
n e 
 e 
где је са k означена Болцманова константа, Т
је температура, e наелектрисање електрона, а
ne је њихова концентрација. Дебајев радијус
је врло мали, обично мањи од mm. Први критерјум плазме каже да димензије плазме трба
да буду веће од λD (L >> λD ). Други критеријум такође је везан за Дебајев ефекат екранирања. Наиме, треба да је:
ne λ3D >> 1
што значи да средње растојање између електрона, које је дато, грубо као ne−1 / 3 , мора бити
врло мало у поређењу са Дебајевим радијусом. У одсуству спољашњих утицаја плазма
је у целини неутрална, мада се унутар плазме
налазе наелектрисане честице. Макроскопска
неутралност може се узети као трећи критеријум постојања плазме:
ne = ∑ ni
i
Термално кретање честица може да наруши
локалну неутралност. Нека је известан број
електрона изашао из посматране области. У
тој области због тога остаје вишак позитивног наелектрисања. Новонастало електростатичко поље тежи да заустави електроне
и да их врати назад. При повратку, електрони се не могу зауставити на растојањима са
којих су пошли већ ће се приближити центру
области из које су пошли. То сада ствара вишак негативног просторног наелектрисања. Електростатичке силе сада ће тежити
да избаце електроне из те области. То поново доводи до претходно описаног стања и све
се понавља. На тај начин настају електронске
плазмене осцилације. Овде су поменути само
електрони јер су они знатно лакше и покретљивије честице од јона. Плазмена фреквенција може се изразити као:
64
ТРИБИНА – АНАЛИ
1/2
 ne e 2 

ωpe = 
 me ε 0 


Судари електрона и неутралних честица
доводе до амортизовања осцилаторног кретања. Да би колективни ефекти били доминантни, утицај ових судара мора бити веома
мали. То се изражава релацијом:
ν pe >> ν en
где је ν pe = ωpe / 2π , а ν en је фреквенција
судара. Ово је четврти критеријум плазменог
стања.
Ово је била дефиниција тзв. идеалне пла­
зме, коју је тешко остварити. Због тога се
онда користе изрази као што је ниско или
високо температурна плазма, равнотежна или
неравнотежна плазма и слично. Називи могу
потицати и од тога како је плазма произведена, на пример, лучна плазма, импулсна плазма, високофреквентна плазма итд.
Вратимо се за кратко на причу о четвртом
агрегатном стању материје. Током загревања
гаса до јонизованог гаса или плазме, температура стално расте тј. нема класичног фазног
прелаза. Са те тачке гледишта, плазма онда
не би била ново агрегатно стање материје.
Међутим, већ на основу оног што је до сада
речено, јасно је да ово стање материје мора
имати неке посебне особине у односу на гас
и у том смислу може се звати четвртим агрегатним стањем материје. Треба поменути две
битне разлике, гас се понаша као изолатор, а
плазма је проводна средина и за разлику од
гасa, плазма је осетљива на спољашње електромагнетно поље. Осим тога, стање плазме
увек је праћено снажном емисијом зрачења тј.
светлости које потиче од побуђених атома и
јона.
Појава плазме у природи
Појава плазменог стања на Земљи је реткост. Има је горе високо у јоносфери. Понекад
се види поларно светло или метеори који се,
због трења, усијају при уласку у Земљину
атмосферу. Пламен је слабо јонизовани гас,
температуре до 1.000 К. У случају невремена, појављују се муње. Температура усијаног
гаса током атмосферског пражњења може да
до­стигне и до 30.000 К.
У свемиру слика је обрнута, све оно што се
види да светли, звезде, галаксије па и међу­
звездани гас, у стању је плазме.
У лабораторији, плазма се може произве­
сти на различите начине. На пример, помоћу
ударних таласа, помоћу ласерског зрачења,
коришћењем јаких електромагнетних поља,
али најчешће се производи различитим типовима електричног пражњења кроз гасове при
нижим или вишим притисцима. Електрично
пражњење подразумева проток електричне струје кроз гас под дејством електричног
поља.
Још 1879. године, Крукс је почео да се бави
електричним пражњењима и материју која се
том приликом ствара назвао је „зрачећа или
светлећа” материја. Реч плазма, у овом смислу, први је употребио Лангмир 1928. године да би означио стање материје приликом
електричног пражњења кроз гас. Реч је грчког порекла и већ је била у употреби у медицини. Означавала је флуид који остаје када
се из крви одстрани сав честични материјал.
Јонизовани гас подсећа на ситуацију у крви,
али у овом случају нема посебног флуида који
носи атоме и наелектрисане честице електроне и јоне.
Зашто је плазма занимљива
за истраживање
Општи научни интерес увек постоји. Осим
тога, изучавајући плазму и процесе у пла­зми
могу се добити информације о енергијској
структури атома и јона. Могу се мерити одговарајући атомски параметри, вероватноће прелаза, на пример. Велики је интерес у астрофизици за изучавање процеса на звездама као
и њихове еволуције. На Земљи постоји интерес за разумевање динамике горњих слојева
АНАЛИ – ТРИБИНА
атмосфере. Примена плазме веома је широка
и о томе ће бити речи на крају текста.
Плазма у лабораторији
У овом тексту, биће поменути само неки
експерименти на којима је аутор радио.
Гасно пражњење
Јонизовани гас или нискотемпературна
плазма, најједноставније се могу добити у
тзв. гасном или тињавом пражњењу. За то је
потребан извор напона од 1.000 до 2.000 V и
стаклена цев са затопљеним електродама на
крајевима (Гајслерова цев, Слика 4). У цеви
може бити ваздух или било који други гас
под сниженим притиском. Струја пражњења
је врло мала, око 10 mA. Дужина цеви је око
10 cm.
Слика 4. Гајслеровa цев
Овакав тип пражњења углавном служи
као помоћни извор пражњења за калибрацију скале спектрометра или приликом
65
одређивања помераја спектралних линија
емитованих из плазме [2–5].
За пражњење на атмосферском прити­
ску потребан је знатно виши напон. За пробој 1 cm ваздуха потребно је нешто више од
30.000 V, ако су електроде сферне. Са шиља­
стим електродама, овај напон је мањи.
Зидом стабилисани електрични
лук на атмосферском притиску
Лучно пражњење обично се изводи на
атмосферском притиску. Потребан је извор
за електрично напајање, тзв. баластни отпор
и две електроде. Јачина струје обично је од
10 до 100 А, а напон је око 100 V. Овај напон
служи само за одржавање пражњења које се
започиње тако што се направи кратак спој
електрода и када крене проток струје, лук се
развуче на жељено растојање. Овако фромирана лучна плазма нестабилна је у простору и
није погодна за спектроскопска истраживања.
Због тога се користи тзв. зидом стабилисани лук, а за напајање лука користи се стабилисани извор струје. На Слици 5 приказан је
пресек таквог лука. Од међусобно електрично изолованих бакарних дискова са отвором у
средини, формира се канал 5 mm у пречнику.
Плазма се одржава у каналу између електрода
Слика 5. Пресек зидом стабилисаног електричног лука
66
и просторно је ограничена. Овакав стабилисани лук у употреби је у Лабораторији за
физичку електронику на Департману за физику у Новом Саду. Радни гас обично је аргон,
који се уводи кроз електроде. Због високе
температуре, бакарни дискови хладе се протоком воде. Температура плазме на оси лука
је 10.000 до 11.000 К, али опада према зидовима канала. Електронска концентрација је од
0,2 · 1016 до 3 · 1016 cm–3. Електронска концентрација и температура основни су параметри
плазме.
Плазма се може посматрати дуж лука, кроз
отворе на електродама или попречно кроз
посебно отворен прозор између два бакарна диска. У плазму лука могу се убацивати и неки други гасови као додатак аргону.
На тај начин, може се посматрати зрачење
ра­зличитих атома. Овај извор веома је погодан за спектроскопију неутралних атома. До
сада је у Лабораторији за физичку електронику овај лук коришћен за испитивање спектралних линија аргона. Одређивани су Штаркови
параметари спектралних линија неутралног
аргона и испитиване су зависности ових параметара од електронске температуре и концентрације [6, 7]. Посебно су изучавани облици спектралних линија и одређиван је јонски
параметар ширења [8–10].
Импулсни лук на
атмосферском притиску
Да би се у поменутом луку могле по­сматрати
и спектралне линије јона појединих елемената, потребно је подићи температуру плазме за
још неколико хиљада келвина. Уз пораст температуре долази и до повећања концентрације електрона и јона. Ово се може остварити повећањем јачине струје која се пропушта
кроз лук. То је у Лабораторији за физичку електронику урађено на следећи начин.
Лук и даље ради у једносмерном режиму и
напаја се преко стабилисаног струјног извора.
Максимална струја коју даје поменути извор
је 30 А, а напон око 70 V. Није једноставно
ТРИБИНА – АНАЛИ
направити овакве стабилисане изворе за веће
јачине струје. Врло ретко се у лабораторијама, у свету, могу наћи стабилисани извори за, на пример, 100 А. У овом случају се
кроз лук пропушта додатна струја у импулсима. Струја се узима из градске мреже. Из
тог разлога је у Лабораторију доведен посебан електрични вод. Преко електронског
кола, посебно конструисаног за ову намену,
3 пута у секунди лук се прикључи на мрежни напон од 220 V. Тада кроз лук, кроз који
већ тече струја од 30 А, у току неколико ms
протекне додатна струја од 180 А или 240 А.
Јачина струјних импулса регулише се посебним отпорником. При оваквим условима, достиже се електронска температура од 14.500 К,
док је електронска концентрација већа за ред
величине у односу на ону када лук ради у једносмерном режиму. Ово је врло ефикасан и
јефтин начин за добијање јакострујног лучног
пражњења [11].
Плазма џет
Када се уклони заштитни поклопац са једне
стране стабилисаног лука, на пример, са стране аноде (Слика 5), у току трајања јакострујног импулса, плазма, кроз централни отвор
аноде, излеће ван простора ограниченог за
електрично пражњење. На тај начин добија
се млаз плазме тзв. плазма џет (Слика 6).
Прелиминарна мерења показују да је температура млаза око 9.000 К [12]. Трајање млаза
је око 8 ms. Детаљно испитивање карактери­
стика овог плазменог млаза тек предстоји.
Електромагнетна ударна Т-цев
Електромагнетна ударна Т-цев други је тип
извора плазме у Лабораторији за физичку
електронику. Цев је приказана на Слици 7, а
назив је добила по свом облику.
У Т-цеви налази се гас на ниском притиску, на пример 300 Pa. Цев је од стакла,
унутрашњег пречника 27 mm. Плазма се
иницира електричним пражњењем између
АНАЛИ – ТРИБИНА
67
Отворена
страна
Плазма
џет
Слика 6. Плазма џет
електрода (Слика 7а). Извор напајања у овом
случају обезбеђује напон до 25.000 V и јачину струје до 100.000 А. Струја пражњења и
струја кроз повратни вод супротног су смера
па се због дејства одбојне електромагнетне силе формира тзв. ударни талас који се
Отвор за мерење притиска
б)
позиција електрода
Повратни вод
а)
простире дуж бочног дела цеви. Талас се
креће према рефлектору брзином око 20.000
m/s, одбија се и враћа се назад. Рефлектор је
израђен од месинга, а на површини је налепљено кварцно стакло. Ударни талас на свом
путу загрева гас и доводи га у стање плазме
(Слика 7б). Плазма траје око 20 µs. У случају
водоничне плазме достиже се температура од
око 42.000 K, а електронска концентрација до
8 · 1022 m–3 [13]. Температура и електронска
концентрација знатно су више него у лучном
пражњењу, али зато је време живота плазме
веома кратко.
На овом извору, до сада је испитивана адијабатска експанзија водоничне плазме и мерен
однос специфичних топлота [13]. Детаљно
су испитивани облик и параметри водоникове Hβ спектралне линије, веома важне за
дијагностику плазме [14–17]. Испитивано је
и дејство спољашњег магнетног поља на ову
линију као и на линију хелијума 447,1 nm [18,
19].
позиција рефлектора
Затворена
страна
Ударни талас
Рефлектор
довод гаса
ка вакум пумпи
14 cm, 7 µs
Слика 7. Електпомагнетна Т-цев
68
ТРИБИНА – АНАЛИ
Импулсни лук на ниском притиску
У плазми импулсног лука испитивне су
спектралне линије емитоване од стране
јонизованих атома инертних гасова: неона,
аргона, криптона и ксенона и мерени одговарајући Штаркови параметри [20–29].
Експериментални рад рађен је у Лабораторији
за Атомску физику и Оптику, Универзитета у
Ваљадолиду, Шпанија. Уздужни пресек лука
приказан је на Слици 8. Импулсни лук чини
стаклена цев на чијим крајевима се налазе
електроде. Помоћу вакуум пумпе из цеви се
извлачи ваздух, затим се убацује гас. Током
Радиофреквентна плазма
Електрично пражњење кроз гас може се
остварити и дејством променљивог електричног поља. У овом случају, користи се радиофреквентни извор од 13,56 MHz. Пражњење
се изводи између две цилиндричне електроде
пречника 102 mm, постављене на растојању
од 25 mm. Електроде се налазе у челичној
комори која има више прозора за спектроскопска посматрања и електрична мерења. Ово је
илустровано на Слици 9. Карактеристике ове
врсте пражњења умногоме зависе од облика
електрода, коморе за пражњење и карактери­
Слика 8. Импулсни лук на ниском притиску
рада, систем се одржава у проточном режиму, на притиску од око 3 kPa. Електрични и
гасни део кола ради на истом принципу као
и код Т-цеви. Нека је смер струје пражњења
од аноде према катоди. Струја се враћа кроз 6
коаксијално постављених повратних проводника који служе за стабилизацију пражњења.
Пражњење се изводи аутоматски сваких 25
секунди и траје око 300 µs. У цеви се независно од главног пражњења, стално одржава
и тињаво пражњење. Тињавим пражњењем
обезбеђује се да тренутак главног пробоја
кроз гас буде добро дефинисан. Напон пробоја обично је око 9 kV. Електронска температура плазме је од 18.000 K до 30.000 K
што одговара концентрацији електрона од
0,2 · 1023 m–3 до 1,8 · 1023 m–3.
Комора за пражњење
Радиофреквентни
извор
0.1 µF
Слика 9. Илустрација РФ пражњења
стика спољашњег електричног кола. Да би
се експериментални резултати, добијени у
ра­зличитим лабораторијама, могли упоређивати, уведена је стандардизација. Конструисана
АНАЛИ – ТРИБИНА
је комора за пражњење која се сада инду­
стријски производи и сви који желе да се
баве овом врстом пражњења користе овакву
комору. Комора се кратко назива GEC ћелија
(Gaseous Electronic Conference radiofrequency
reference Cell). Помоћу турбомолекуларне
пумпе остварује се базни притисак од око
10 –5 Pa. Радни гас уводи се у комору кроз
169 отвора пречника 380 µm на горњој електроди и одржава се на притиску од 67 до 133
Pa. Спољашњи део кола такође је дефинисан. Радиофреквентни извор и доња електрода раздвојене су кондензатором капацитета
од 0,1 µF. Напон пражњења је од 75 до 200 V.
Добијена плазма је по својим карактеристикама потпуно различита у односу на претходно
описане. То је неравнотежна нискотемпературна плазма са изразитом разликом у енергији електрона и тешких честица.
У овом експерименту испитиване су карактеристике плазме која се користи у производњи полупроводника и интегрисаних
електронских кола [30–34]. Експеримент је
изведен у Лабораторији за атомску физику Националног института за стандарде и
те­
хнологију (NIST), Гејтерзбург, Сједињене
америчке државе.
Примена плазме
Због веома широке примене у тзв. плазма
технологијама, истраживања у вези са плазмом данас су веома актуелна. Од карактери­
стика плазме зависи и њена примена.
Високотемпературна плазма примењује се
за сечење или заваривање метала, термичку обраду различитих материјала, за испитивање на термичку отпорност, посебно
материјала за свемирске летелице, затим за
уништавање отпадног материјала, нарочито
токсичног и медицинског отпада, при чему
се могу добити гасови који се даље користе
као енергенти. Осим тога, таква плазма може
да служи и као извор јона или да се користи
као радна супстанца код гасних ласера. Мали
плазма мотори тј. плазма џетови, користе се
69
за позиционирање геостационарних сателита и орбиталних станица. На крају свакако
треба поменути и истраживања за добијање
енергије фузијом лаких језгара.
Нискотемпературна плазма користи се
код различитих извора светлости, за третирање разних материјала, вуне на пример, за
отврдњавање површина резног алата, за стерилизацију медицинских производа или
инструмената, за производњу различитих
танких филмова, дијамантских на пример.
Данас је актуелна производња нано материјала, затим плазма екрани. Врло је значајна примена у производњи полупроводника и
интегрисаних кола, на пример компјутерских
микропроцесора.
Овде су набројане само неке од примена плазме. У лабораторији за физичку електронику је на пример рађено на побољшању
квалитета варнице која се користи зa паљење
смеше бензин-ваздух код аутомобилских
мотора [35, 36].
ЗАКЉУЧАК
У тексту је описано стање плазме као
четврто агрегатно стање материје и поменута појава плазме у природи. Описано је неколико начина за добијање плазме у лабораторији. Овде није било места да се опишу и
објасне експериментални резултати проистекли из рада на различитим изворима плазме,
али неки су поменути у списку литературе.
Изучавана је адијабатска експанзија водоничне плазме, високонапонско варнично пражњење. Изучаван је облик водоникове Hβ линије и линија хелијума емитованих
из плазме произведене у Т-цеви. Мерени су
Штаркови параметри спектралних линија неутралних атома у плазми стабилисаног електричног лука на атмосферском притиску као
и код јонизованих атома у плазми импулсног
лука на ниском притиску. На основу експерименталних спектроскопских података могу се
добити различите информације о плазми. То
су, на пример, електронска концентрација и
70
температура као основни параметри пла­зме
као и концентрација и температура осталих
честица присутних у плазми. Затим, могу се
добити подаци о енергијским стањима атома,
о вероватноћама прелаза, о процесима ексцитације и јонизације. Може се анализирати
утицај унутрашњег и спољашњег електромагнетног поља као и тестирати различити
теоријски модели. Применом спектроскопских метода могу се добити информације о
звезданом стању материје тако да резултати
добијени у лабораторијским условима имају
директну примену у астрофизици звезда.
На крају је поменута широка примена пла­
зме у тзв. плазма технологијама, а пре тога
описана је радиофреквентна плазма која се
користи за производњу полупроводника и
интегрисаних електронских кола.
ЛИТЕРАТУРА
 1. Bittencourt JA. Fundamentals of plasma
Physics. Springer, 2004.
 2. 
Djurović S, Konjević R, Platiša M and
Konjević N. Stark Broadening and Shift of
Neutral Bromine Lines. J. Phys. B: At. Mol.
Opt. Phys. 21, 739, 1988.
  3. Djurović S and Konjević N. Stark Shift and
Broadening of F I and Cl I Lines, Z. Phys.
D – At. Mol. and Clust. 10, 425, 1988.
  4. Djurović S and Konjević N. Stark Broadening
and Shift of Neutral Iodine Lines and
Regularities for Analogous Transition of
Halogene Atoms. Z. Phys. D – At. Mol. and
Clust. 11, 113, 1989.
  5. Djurović S, Konjević N and Dimitrijević MS.
Stark Broadening of Halogen Atom Lines
from 1D np Levels. Z. Phys. D – Atoms,
Molecules and Clusters 16, 225, 1990.
 6. 
D jurović S, Mijatović Z, Kobilarov R.
and Konjević N. Stark width and shift
Temperature dependence of the Ar I 425.9
nm line J. Quant. Spectrosc. Radiat. Transfer
57, 695, 1997.
 7. 
D jurović S, Nikolić D, Mijatović Z,
Kobilarov R. and Konjević N. Line shape
ТРИБИНА – АНАЛИ
study of neutral argon lines in plasma of
an atmospheric pressure wall stabilized arc.
Plasma Sources Sci. Technol. 11, 95, 2002.
  8. Nikolić D, Mijatović Z, Djurović S, Kobilarov
R and Konjević N. Deconvolution of Plasma
Broadened Non-hydrogenic Neutral Atom
Lines. J. Quant. Spectrosc. Radiat. Transfer
70, 67, 2001.
  9. Nikolić D, Djurović S, Mijatović Z, Kobilarov
R i Konjević N. On modeling of the spectral
line shape of heavy neutral nonhydrogen-like
emitters. J. Appl. Spectrosc. 68, 902, 2001.
10. Nikolić D, Djurović S, Mijatović Z, Kobilarov
R, Vujičić B and Ćirišan M. Determination
of ion-broadening parameter for some Ar I
spectral lines. J. Quant. Spectrosc. Radiat.
Transfer 86, 285, 2004.
11. 
D jurović S, Mijatović Z, Kobilarov R
and Savić I. Characteristics of a pulsed
wall-stabilized arc plasma at atmospheric
pressure. Plasma Sources Sci. Technol. 21,
025007, 2012.
12. Djurović S, Mijatović Z, Ćirišan M, Vujičić
B and Kobilarov R. Chracteristics of the
Plasma Jet Formed in Free Space Using
High Current Pulses Applied on the Wall
Stabilized Arc. Contributed Papers of SPIG
2004 – Tara, p. 333, 2004.
13. Djurović S and Pavlov M, Measurements of
Specific Heats Ratio of Hydrogen Plasma,
Beitrage aus der Plasmaphysik 24, 105, 1984.
14. 
M ijatović Z, Pavlov M and Djurović S.
Asymmetry of the Hβ Central Part Measured
in a T-tube. J. Quant. Spectrosc. Radiat.
Transfer 38, 209, 1987.
15. Mijatović Z, Pavlov M and Djurović S. Shifts
of the Hβ Line in Dense Hydrogen Plasmas.
Phys. Rev. A 43, 6095, 1991.
16. Djurović S, Nikolić D, Savić I, Sorge S and
Demura AV. Asymmetry of Hβ Stark Profiles
in T-tube hydrogen Plasma. Phys. Rev. E 71,
036407, 2005.
17. 
D jurović S, Ćirišan M, Demura AV,
Demchenko GV, Nikolić D, Gigosos MA and
González MA. Measurements of Hβ Stark
central asymmetry and its analysis through
АНАЛИ – ТРИБИНА
standard theory and computer simulations.
Phys. Rev. E 79, 046402, 2009.
18. Djurović S, Mijatović Z, Pavlov M, Kobilarov
R i Vujičić BT. Influence of a weak constant
magnetic field on the Hβ line of a T-tube
plasma. J. Appl. Spectrosc. 64, 578, 1997.
19. Mijatović Z, Pavlov M, Djurović S, Vujičić
B and Kobilarov R. Influence of a D. C.
Magnetic Field on the He I 447.1 nm Line
in Pure Hrlium Plasmas. J. Quant. Spectrosc.
Radiat. Transfer 46, 557, 1991.
20. Djurović S, Pelaez RJ, Ćirišan M, Aparicio
JA and Mar S. Stark widths of Xe II lines in
a pulsed plasma. J. Phys. B: At. Mol. Opt.
Phys. 39, 2901, 2006.
21. Pelaez RJ, Ćirišan M, Djurović S, Aparicio JA
and Mar S. Stark broadening measurements
of Xe III spectral lines. J. Phys. B: At. Mol.
Opt. Phys. 39, 5013, 2006.
22. Ćirišan M, Pelaez RJ, Djurović S, Aparicio
JA and Mar S. Stark shift measurements of
Xe II and Xe III spectral lines. J. Phys. B:
At. Mol. Opt. Phys. 40, 3477, 2007.
23. Djurović S, Pelaez RJ, Ćirišan M, Aparicio
JA and Mar S. Stark widths and shifts of
Kr II UV spectral lines. Phys. Rev. A 78,
042507, 2008.
24. Pelaez RJ, Djurović S, Ćirišan M, Rodriguez
F, Aparicio JA and Mar S. Ne II Stark width
and shift regularities. Astrophys. J. 687,
1423, 2008.
25. Pelaez RJ, Djurović S, Ćirišan M, Rodriguez
F, Aparicio JA and Mar S. Irregularities of
Stark parameters of Xe II spectral lines. J.
Phys. B: At. Mol. Opt. Phys. 42, 125002,
2009.
26. Pelaez RJ, Ćirišan M, Djurović S, Aparicio JA
and Mar S. Stark broadening measurements
of low-intensity singly and doubly ionized
xenon spectral lines. Astron. Astrophys. 507,
1697, 2009.
27. Pelaez RJ, Ćirišan M, Djurović S, Aparicio
JA and Mar S. Stark halfwidth trends along
the homologous sequence of singly ionized
71
noble gases. Astron. Astrophys. 518, A60,
2010.
28. Ćirišan M, Pelaez RJ, Djurović S, Aparicio
JA and Mar S. Stark broadening of Kr III
UV spectral lines. Phys. Rev. A 83, 012513,
2011.
29. Djurović S, Mar S, Peláez RJ and Aparicio
JA. Stark broadening of UV Ar III spectral
Lines, Month. Not. Roy. Astron. Soc. 414,
1389, 2011.
30. Djurović S and Roberts RJ. Hydrogen Balmer
Alpha Line Shapes for Hydrogen-Argon
Mixtures in Low-Pressure RF Discharge. J.
Appl. Phys. 74, 6558, 1993.
31. Djurović S, Roberts JR, Sobolewski MA
and Olthoff JK. Absolute Spatially and
Temporally Resolved Optical Emission
Measurements of Rf Glow Discharges in
Argon. J. Res. Natl. Inst. Stand. Technol. 98,
159, 1993.
32. Radovanov SB, Olthoff JK, Van Brunt RJ and
Djurović S. Ion Kinetic-energy Distributions
and Balmer-alpha (Hα  Excitation in Ar-H2
Radio-Frequency Discharges), J. Appl. Phys.
78, 746, 1995.
33. Petrović Z LJ, Bzenić S, Jovanović J and
Djurović S. On Spatial Distribution of
Optical Emission in RF Discharges. J. Phys
D: Appl. Phys. 28, 2287, 1995.
34. Djurović S, Roberts JR and Olthoff JK.
Spatial and Time Characteristics of Low
Tempereture RF Plasmas for Materials
Processing, J. Maghetohydrodyn. Plasma
Res. 7, 1, 1996.
35. Pavlov M, Djurović S and Kobilarov R.
Temperature Measurement of the Arc Phase
of a Spark in Air. J. Phys. D: Appl. Phys. 19,
1041, 1986.
36. Pavlov M, Djurović S, Kobilarov R and
Vujičić B. Spark Temperature Enhancement
by Adding a Parallel Capacitor in High
Voltage Circuit. Contrib. Plasma Phys. 30,
477, 1990.
72
ТРИБИНА – АНАЛИ
PLASMA, THE FOURTH STATE OF MATTER
Abstract
This text is primarily intended to introduce the reader to matter in a plasma state. First it provides its
description and definition, then further presents the phenomena of plasma in nature, modalities of plasma
production in the laboratory and the importance of studying such a state of matter. Some experiments
on which the author worked are also described in the paper such as gas discharge, a wall stabilized
arc, pulsed arc at atmospheric pressure, T-electromagnetic shock tube, pulsed arc at low pressure and
radiofrequency discharge. In the end, possibilities for the plasma application are mentioned.
АНАЛИ – ТРИБИНА
73
УСПЕСИ, ПРЕВЕНТИВА И ЛЕЧЕЊЕ КАРЦИНОМА ДЕБЕЛОГ ЦРЕВА
Зоран В. Кривокапић1,2, Иван Б. Димитријевић1, Велимир А. Марковић1,2
Апстракт. Колоректални карцином представља велики здравствени проблем, како у индустријски развијеним областима света, тако и у нашој земљи. Међутим, поред евидентног пораста
морбидитета и морталитета од малигних обољења у некима земљама долази до смањења инциденце колоректалног карцинома. Успех постигнут на овом плану објашњава се унапређењем мера превенције, раног откривања и правилног лечења премалигних лезија. Са друге стране, дијагностика
већ постојећих колоректалних тумора стално се усавршава и води ка индивидулном лечењу сваког
болесника, с обзиром на то да се терапијски модалитети битно разликују у односу на стадијум
тумора и његове генетско-морфолошке карактеристике. Поред напретка неоадјувантне хемиорадиотерапије, у првом реду за карцином ректума хирургија је и даље главно средство лечења
колоректалног карцинома. Правилно изведена тотална мезоректална ексцизија доказана је метода
избора за болеснике са ниским карциномом ректума који се могу надати како добром онколошком
тако и функционалном постоперативном резултату. Нажалост, и даље се многи тумори откривају
у стадијуму када инфилтришу околне органе. Правилном дијагностиком, оптималном хируршком
процедуром у високо специјализованим центрима, овим болесницима данас дајемо реалну шансу
за излечење, што је један од великих успеха модерног третмана колоректалног карцинома.
Као главни успех у борби против колоректалног карцинома (КРК) може се навести чињеница да у великом броју земаља широм света
долази до опадања умирања од ове болести
као резултат раног откривања болести (скрининга) и/или унапређења лечења. Нажалост,
у земљама са ограниченим ресурсима, као
што су Мексико и Бразил у Јужној Америци,
и Румунија и Русија у Источној Европи, стопе
морталитета и даље расту (1). Ово упућује на
логичан закључак да је колоректални карцином проблем који захтева велике финансијске
ресурсе сваке земље и даље унапређивање пре
свега превенције, раног откривања тј. скрининга, а потом ефикасних дијагностичких и
терапијских процедура.
Епидемиолошке карактеристике
колоректалног карцинома (КРК)
Према стандардизованим стопама морталитета, водећи узроци умирања у развијеним
1
2
Прва хируршка клиника, КЦС, Београд.
Медицински факултет Универзитета у Београду.
земљама света су рак плућа (24,8/100.00),
рак колоректума (12,0/100.000) и рак дојке
(8,3/100.000), а у неразвијеним рак плућа
(16,8/100.000), рак јетре (12,2/100.000) и рак
желуца (11,9/100.000).
Жене незнатно мање (1,1 пута) оболевају
од малигних тумора у односу на мушкарце, а
мушкарци за 1,3 пута више умиру у поређењу
са женама (2).
Према стандардизованим стопама инциденције, рак колоректума (17,3/100.000) трећи је
водећи узрок оболевања у свету, и то иза рака
плућа (23/100.000) и рака дојке (20,1/100.000)
(1 2). Процењује се да годишње од рака колоректума оболи око 1,2 милиона људи (9,8%
свих оболелих од малигних тумора), односно
да се на свака 3,5 минута дијагностикује једна
новооболела особа са овим обољењем (10 4).
Постоје и разлике у локализацији КРК у
односу на пол. Однос карцинома колона и карцинома ректума је 3 : 1 код жена и 2 : 1 код
мушкараца. Епидемиолошке студије показале
74
су да постоје разлике у локализацији КРК-а у
зависности од релативног ризика на настанак
карцинома. Тако је показано да су код популација са ниским ризиком настанка карцинома чешће лезије на десном колону, док је код
популације са високим ризиком чешћи карцином левог колона и ректума. У свим епидемиолошким студијама, јасно је показана разлика у инциденци КРК-а у руралним и урбаним
срединама. То јасно указује на значај начина
живота и исхране.
Са годинама расте и ризик, тако да је код
особа старих 80–85 година, ризик за настанак
КРК-а, 7–8 пута већи него код особа старих
50–55 година (5).
Ситуација у нашој земљи по питању колоректалног карцинома даје доста разлога за
забринутост и унапређење поменутих метода сузбијања ове болести. Малигни тумори у Србији, генерално, представљају други
водећи узрок оболевања и то одмах после кардиоваскуларних болести (6). Колоректални
карцином је, на основу стандардизоване
стопе инциденције други водећи узрок оболевања у женској (иза рака дојке) и мушкој популацији (иза рака плућа) Србије. У
Србији стандардизована стопа инциденције
за рак колоректума је 27,0 на 100.000 становника што нас сврстава у земље са високом
инциденцом.
Фактори ризика за настајање КРК-а
Највећи значај епидемиологије огледа се у
сагледавању улоге генетских фактора и фактора средине у настајању малигних обољења.
Студије миграната показују да имигранти
(Јапанци из Јапана), као и њихови потомци,
имају стопе инциденције и морталитета за рак
колоректума које су сличније стопама популације (високе стопе) где су имигрирали (САД),
него стопама у земљи порекла (ниске стопе),
што указује на значајну улогу фактора средине у етиологији овог малигнома. Фактори
ризика за настанак КРК-а грубо се могу поделити на променљиве и непроменљиве.
ТРИБИНА – АНАЛИ
Непромењиви фактори ризика
Ризик од рака колоректума расте са годинама старости. Око 91% оболелих и 94% умрлих од овог малигнома је узраста 50 и више
година. Инциденција за рак колоректума је за
око 14 пута већа код особа са 50 и више година, него код млађих од 50 година (7).
Позитивна лична анамнеза за полипозу
повећава ризик од рака колоректума. Сви аденоми не морају да постану малигни. Аденоми
већи од 1 cm могу са вероватноћом од око 15%
да пређу у карцином за десетак година (34 8).
Такође, особе оперисане од рака колоректума имају 4 пута већи ризик од појаве новог
примарног тумора, а ризик је још већи ако се
болест први пут јавила у млађем узрасту.
Процењује се да око 70% колоректалних карцинома није наследно, а да се 20%
наслеђује (27 9). Особе имају 2–3 пута већи
ризик да оболе од рака колоректума уколико
су њихови првостепени сродници боловали
од истог обољења, а за 3–6 пута ризик је већи
ако је код првостепених сродника рак колоректума дијагностикован у млађим годинама.
Генетска основа настанка болести јако
је изражена код фамилијарне аденоматозне
полипозе (ФАП) која је је аутозомно доминантан синдром који је одговоран за појаву око 1–2% свих колоректалних карцинома
(9). Болест се манифестује појавом од неколико стотина до неколико хиљада аденома који
су углавном пречника мањег од 1 cm и који
се јављају у свим деловима колона. Већина
особа са ФАП развије стотине аденома до 16.
године живота, а до 40. године живота код
90% се открије колоректални канцер.
Други наследни синдром, херидитарни неполипозни колоректални карцином
(ХНКК) чини 3–5% свих колоректалних канцера. Полипи се не јављају у раним годинама
живота, али када се појаве имају тенденцију
да брзо постану малигни.
Улцерозни колитис и Кронова болест, две
су главне форме инфламаторног оболења
црева које се доводе у везу са колоректалним
АНАЛИ – ТРИБИНА
карциномом. Ризик од овог малигнитета код
пацијената са улцеративним колитисом је чак
18% после 30 година активне болести (10).
Резултати великих студија показују да особе
са Кроновом болешћу имају 2,5 пута већи
ризик од рака колоректума.
Променљиви фактори ризика
(подложни превенцији)
Данас инциденција за рак колоректума драматично расте у Јапану, као резултат западњачког начина исхране, што само
потврђује да је исхрана један од водећих фактора ризика за настајање рака колоректума.
Исхрана богата мастима има важну улогу
у настајању КРК, а посебно десцедентног и
сигмоидног колона. Масти из хране повећавају синтезу холестерола и жучних киселина у јетри. У дигестивном тракту под утицајем бактерија, ова једињења претварају се
у секундарне жучне киселине, метаболите
холестерола и друге токсичне материје.
Калцијум има протективну улогу на појаву КРК-а. Он везује масне и жучне киселине, инхибира пролиферацију колоноцита,
редукује цитотоксични потенцијал течног дела фецеса и спречава развој тумора код животиња изложених карциногенима. Хиперпролиферација колоноцита код
болесника са аденомима или КРК значајно се смањује пероралним дневним уносом
2.200 mg калцијума (11).
У многим студијама уочена је повезаност
између укупне количине конзумираног црвеног меса и месних прерађевина и ризика од
рака колоректума. Последња истраживања
показују да на сваких 100gr/дан конзумираног
црвеног меса и месних прерађевина ризик од
рака колоректума расте за 14%, од рака колона за 25%, а од рака ректума за 31%.
У бројним студијама уочено је да особе
са малим уносом воћа и поврћа имају већи
ризик од рака колоректума. Воће и поврће
садрже витамине, минерале, влакна и
75
антиоксидансе који значајно смањују ризик од
рака колоректума.
Резултати обједињених 13 кохортних студија показали су да је ризик од рака колоректума већи за 18% уношењем мање количине дијететских влакана (10 g/дан у односу
на 10–15 g/дан), али даља редукција ризика са
већим конзумирањем влакана није добијена
(12). Протективна улога дијететских влакана
огледа се у везивању воде, жучних киселина
и других токсичних материја, као и у њиховом елиминисању, чиме се смањује концентрација потенцијалних канцерогених материја које доводе до мутација и настанка рака
дебелог црева. Осим тога, она повећавају и
запремину столице и убрзавају перисталтику црева, што доприноси бржем транзиту, а
то скраћује дужине контакта потенцијалних
канцерогених материја са слузницом дигестивног тракта.
Конзумирање млека и млечних производа
такође смањује се ризик од рака колоректума.
У многим, до сада изведеним студијама, уочено је да прекомерна телесна тежина и гојазност представљају факторе ризика
за настајање КРК и то код оба пола, али веза
је много јача и конзистентнија за мушкарце
него за жене.
Умерено конзумирање алкохола (30 грама
или око 2 пића дневно) повећава ризик од
рака колоректума. Особе које конзумирају
2–4 алкохолна пића дневно имају за 23% већи
ризик од овог малигнома него оне које пију
мање од 1 пића дневно. Алкохол ремети синтезу ДНК, доводи до стварања оксидативних радикала, инхибише репаративне ензиме
(сва ова дејства остварује преко међупродукта ацеталдехида), а ремети и екскрецију и
рециркулацију жучних киселина, као и нивоа
естрогена.
Иако нема довољно доказа о пушењу као
фактору ризика за рак колоректума, студије
показују да је веза између пушења и рака ректума много јача него са раком колона (5).
Регуларна физичка активност смањује
ризик од рака колоректума. Већа физичка
76
активност доводи до смањивања ризика од
рака колона за 50% код оба пола.
У многим студијама добијена је позитивна веза између дијабетеса и рака колоректума и то за оба пола што је и логично будући
да дијабетес мелитус тип 2 и рак колоректума имају сличне факторе ризика, укључујући
и физичку неактивност и гојазност.
Уочено је да аспирин и други нестероидни лекови имају антиинфламаторно дејство и
да смањују ризик од рака колона и ректума
(13). Они имају и антиоксидативни ефекат јер
елиминишу слободне радикале који настају
приликом метаболичких процеса. Жене које
користе хормонску супституциону терапију
у менопаузи имају мањи ризик од рака колоректума у односу на оне које су без ове терапије. Међутим, у циљу превенције рака колоректума не могу се препоручити ови лекови
јер су потребна даља опсежна испитивања по
питању њихових нежељених ефеката.
Превенција
Из свега оног што се зна о настанку малигних болести, процена је да би предузимањем превентивних мера могао спречити настанак тумора у око две трећине особа.
Међутим, превенција рака није увек могућа,
јер нам још увек нису познати сви узрочници или нисмо увек у могућности да избегнемо њихово деловање. Због тога велики значај
има и тзв. секундарна превенција, односно
рано откривање болести када је могуће њено
лечење и излечење. Када се болест појави,
успешност њеног лечења зависи на првом
месту од проширености болести у тренутку
постављања дијагнозе. Уочивши значај малигних болести и важност њихове превенције,
већина развијених земаља је крајем друге
половине 20. века започела масовне превентивне програме. Најзначајнији од њих усмерени су на борбу потив пушења, измену начина живота (исхрана, физичка активност) и
редовне прегледе (скрининг програми). Циљ
скрининга је откривање болести у раном,
ТРИБИНА – АНАЛИ
асимптоматском стадијуму, јер је тада
лечење неупоредиво ефикасније него када
су се симптоми болести већ развили.
Скрининг опште популације омогућава нам, са једне стране, превенцију настанка болести уочавањем и уклањањем преканцерозних промена и друге, рано откривање
болести у стадијуму када је излечење могуће
и извесно.
Без обзира на методологију, скрининг
тестови грубо се могу поделити на две категорије. Прву, која подразумева тестове за
испитивање столице, који као примаран циљ
имају откривање карцинома у раној фази, и
другу категорију коју чине тестови-прегледи дебелог црева, који имају за циљ не само
рано откривање карцинома већ и прекурсорских лезија.
Тестови за преглед столице
Овим тестовима открива се голим оком
невидљива крв у столици испитаника и специфична ДНК или њени фрагменти који
могу упућивати на постојање тумора дебелог
црева. У случајевима позитивног теста препоручује се колоноскопија.
Guaiac (гвајак) ФОБТ
Стандардним гвајак ФОБ тестом (гФОБТ)
открива се активност пероксидазе хема која
није специфична само за крв људи. Тест се
заснива на претпоставци да неоплазме дебелог црева повремено крваре. С обзиром на
то да guiac ФОБТ није специфичан, могући
су лажно позитивни резултати код особа које
су конзумирале црвено месо или храну која
има пероксиду активност сама по себи, док
су лажно негативни резултати могући у случају конзумације витамина Це. Особе са позитивним тестом су у 3–4 пута већем ризику да
имају рак дебелог црева у односу на оне са
негативним тестом (14). На крају, али не мање
важно, јесте рећи да се стандардни гФОБТ
више не препоручује у по најмање два водича
АНАЛИ – ТРИБИНА
добре клиничке праксе у САД и Европи, зато
што тестирање бар једном у току живота на
овај начин има ниску сензитивност и предиктивну вредност, те се сугерише коришћење
сензитивнијих гФОБ тестова.
Фекални имунохемијски тест (ФИТ)
Фекални имунохемијски тест (ФИТ) је тест
на присуство голим оком невидљиве крви
у столици новије генерације који користи
антитела специфична за хумани хемоглобин,
албумин или неку другу компоненту крви.
Ови тестови имају значајно већу сензитивност за карцином дебелог црева која прелази
50% када се користе 1–3 узорка столице (15).
Међутим, није познато да ли су они истовремено и мање или више ефикасни у смањењу
морталитета од KРK у поређењу са сензитивнијим гФОБТ.
Преглед столице на ДНК
Тестовима за преглед столице могу се
открити мутације гена удружених са карциномом колона. Истраживања из 2007 и 2008.
године су показала да се тестирањем столице само једном на овај начин може открити
карцином у 87% случајева, док се сензитивност теста за узнапредовале аденоме креће
око 40% (16).
Прегледи дебелог црева
Компјутеризована томографска
колонографија (CTC, CT колонографија,
„виртуелна колоноскопија”)
Компјутеризована томографска колонографија или популарно „виртуелна колоноскопија” метод је у којем се користи томографска
2Д или 3Д слика колона у циљу испитивања
структурних промена зида црева, интралуминалних промена или промена које са спољашње стране притискају зид црева. У неколико
истраживања последњих година упоређиван
77
је учинак ЦТ колонографије са класичном
колоноскопијом у откривању полипа величине 10 mm и већих, са успешношћу од 90%
што је упоредиво са резултатима класичног
колоноскопског прегледа. Међутим, и поред
тога овај метод није без поговора прихваћен,
с обзиром на то да налаз било какве сумњиве промене дебелог црева изискује допунско,
колоноскопско испитивање.
Ендоскопско испитивање капсулом
(капсула ендоскопија)
Ендоскопско испитивање капсулом дебелог црева има одређене специфичности и оне
се огледају у потреби за готово перфектном
припремом дебелог црева и утицају мотилитета дигестивног тракта на визуализацију
и поузданост прегледа. С обзиром на то да
је ова технологија још увек у фази развоја,
потребна су даља истраживања у поређењу
овог метода са колоноскопијом.
Сигмоидоскопија
Сигмоидоскопија је директна визуализација дисталних 50–60 cm колона. Постоје
докази да овај преглед могу обавити са задовољавајућим квалитетом и обучени лекари који нису гастроентеролози, ендоскопски асистенти па чак и медицинске сестре
и те­хничари, али је за многе колоноскопија
далеко прихватљивија.
Колоноскопија
Колоноскопија пружа могућност прегледа целог дебелог црева, и уз то могу­
ћност уклањања полипа и узимање биопсијских узорака за хистопатолошку анализу.
Колоноскопија захтева припрему, односно
чишћење црева пре прегледа; обично се изводи у ендоскопској јединици, амбулантно или
у већ хоспитализованих болесника.
Из резултата опсервационих кохортних
и контролисаних студија, процењује се да
78
колоноскопија смањује инциденцу KРK-а за
53–72% и смањење морталитета за 31% међу
особама које су прегледане (17).
С обзиром на то да је колоноскопија крајња
резултанта свих других KРK скрининг програма, начин и квалитет извођења прегледа
важан је за њен учинак.
Без обзира на то за који тест се одлучимо,
сви они захтевају висок квалитет процедуре
тестирања и поузданост добијеног резултата
како би били што успешнији у превенцији и
раном откривању колоректалног карцинома и
прекурсорских лезија.
Скрининг у Републици Србији
Важност превенције и раног откривања
колоректалног карцинома у Републици
Србији, препозната је и први кораци у реализацији тог програма предузети су крајем 2003.
године организовањем консензус конференције на ову тему. Током следеће године, уследила је израда водича добре клиничке праксе
превенције и раног откривања колоректалног
карцинома у овиру „Пројекта израде Водича
за клиничку праксу” под покровитељством
Министарства здравља и Српског лекарског
друштва и уз подршку Европске агенције
за реконструкцију (ЕАР). На основу свих до
тада урађених припремних активности и анализа, Влада Републике Србије је 2009. године, на предлог Министарства здравља усвојила Национални програм Србија против рака,
којим се наше друштво јасно одредило према
значају, активностима и будућим корацима
борбе против рака дојке, грлића материце и
дебелог црева. У претходној години, започете
су припремне активности за спровођење програма на целој територији Републике Србије
док ће 2012. година бити посвећена обуци
што већег броја колоноскописта, с обзиром на
то да је квалитетно пружање ове врсте услуге
тренутно „уско грло” реализације програма.
Очекивања су да ће програм у свом пуном
обиму заживети у 2013. години.
ТРИБИНА – АНАЛИ
Колоноскопска полипектомија
Када говоримо о секундарној превенцији
КРК, колоноскопска полипектомија најефикасније је превентивно средство у клиничкој
медицини.
Полипектомија аденома дебелог црева превенира настанак, а тиме и смањује инциденцу КРК. National Polyp Study процењује да је
колоноскопска полипектомија превенирала
76–90% инцидентних КРК, када су поређене
стопе инцидентних КРК након колоноскопије
без полипа, са очекиваним стопама заснованим на референтним популацијама (18).
Међутим, колоноскопија је сасвим јасно
несавршена у заштити од КРК. Две студије
показале су да је 27–31% инцидентних КРК
након колоноскопије резултат некомплетне
полипектомије (19). Све колоноскопије полипектомије морају да буду радикалне, али,
нажалост, праћене су одређеним процентом компликација. Уклањање сваког полипа
дебелог црева треба да буде у равнотежи са
вероватноћом да се полип малигно трансформише. Визуелно разликовање хистолошке
структуре полипа дебелог црева није могуће,
па се дијагноза поставља након хистолошког
прегледа полипектомијом уклоњеног колоректалног полипа.
Полипектомија флексибилним инструментима рутински се изводи готово 40 година.
Поред утицаја на инциденцу КРК, колоноскопска полипектомија утиче и на морбидитет и
морталитет КРК. Уклањање полипа сматра се
једним од главних прогреса у гастроентерологији у последњих 50 година.
Полипектомија је инвазивна терапијска
процедура која је, како је напоменуто, повезана са ризиком од компликација. Суштина
бројних стратегија које се користе у циљу
смањења ризика од постполипектомних компликација је у:
1. избору мање инвазивних и мање ризичних техника полипектомија када се
уклањају мањи полипи
АНАЛИ – ТРИБИНА
2. примени допунских метода код полипа
са високим ризиком за компликације
3. 
минимално инвазивном колоноскопском третирању постполипектомијских
компликација.
Стопа компликација терапијске колоноскопије је око 1,4% (44 20). Најчешће постполипектомијске компликације укључују гастроинтестинално крвaрење, перфорацију колона и
постполипектомни синдром.
Поред полипектомије развијене су и друге
методе за минимално инвазивно ендоскопско уклањање бенигних и малигних тумора дигестивног тракта, па и ректума. То су:
ендоскопска мукозна ресекција (EMR) или
мукозектомија и ендоскопска субмукозна
дисекција (ESD).
Дијагностика карцинома ректума
Дијагностика је изузетно важан сегмент
успешног лечења КРК, нарочито карцинома ректума. С обзиром на анатом­ске односе
унутар мале карлице и велике специфичности терапије у односу на стадијум тумора, од
велике важности је тачно одређивање локалног стадијума тумора. Поред стандардних
ендоскопских дијагностичких метода, радиолошке „imaging” технике имају пресудну
улогу у планирање даље терапије код боле­
сника са карциномом ректума.
Дијагностички „imaging” модалитети које
се користе у одређивању локалног стадијума
тумора ректума су: ендоректални ултразвук
(EUS), компјутеризована томографија (CT) и
магнетна резонанција (MR).
EUS, најстарија и најшире примењивана техника за одређивање локалног стадијума тумора ректума, има могућност да јасно
диференцира анатомске слојеве зида црева и
интрамуралну екстензију тумора и представља најпоузданију методу за диференцирање
раних карцинома ректума, односно тумора
Т1 стадијума од Т2 стадијума. Недостаци ове
методе су немогућност прегледа високих и
стенозирајућих тумора, зависна је од искуства
79
ехосонографисте, а због малог поља и дубине скенирања има ограничене могућности у
детекцији екстрамуралне пропагације тумора и удаљености латералне контуре тумора у
односу на мезоректалну фасцију.
Због слабе просторне и контрастне резолуције у малој карлици конвенционалне CT
технике нису у стању да детектују поједине слојеве зида црева и да утврде постојање
инфилтрације околних структура у карлици.
Међутим, нове генерације мултидетекторских CT уређаја са одличном контрастном и
просторном резолуцијом и могућношћу мултипланарне реконструкције показале су знатно боље резултате у одређивању Т стадијума
карцинома ректума.
MRI представља најнапреднији радиолошки модалитет за одређивање стадијума
локално узнапредовалих тумора ректума јер
даје изузетан приказ мезоректалне фасције и
њеног односа са туморском маргином и омогућава прецизну евалуацију зида ректума и
детаљан приказ околних анатомских структура. Примена MRI у одређивању локалног
стадијума карцинома ректума заснива се на
високој просторној и контрастној резолуцији
коју ова дијагностичка метода пружа (21)
(Слика 1).
Слика 1. MRI приказ Т2 карцинома ректума
80
Хируршко лечење карцинома ректума
У данашње време најчешћи и најуспе­
шнији вид лечења карцинома ректума је
отворена хирургија. Упркос све већој популарности лапароскопске хирургије не постоје
јасни показатељи који говоре у прилог бољих
резултата лечења овим приступом.
Међутим, неке серије указују на подједнаку
успешност отворене и лапароскопске хирургије иако је у појединим случајевима отворена хирургија први избор. Ово се односи на
одмакле карциноме који инфилтришу околне органе као и ниске туморе ректума када је
тешко лапароскопским путем извести сфинктер презервирајуће технике.
Модерна хирургија карцинома ректума
заснована је на постулатима које је поставио
Bill Heald 1982. (22). Тада уведена тотална
мезоректална ексцизија (ТМЕ) данас је „златни стандард” лечења ове болести (Слика 2).
Слика 2. Препарат ректума после правилно
изведене ТМЕ
Синоним за успех ове хируршке технике јесу резултати које је Bill Heald постигао.
Изузетан резултат је 3,7% локалних рецидива након 115 изведених ресекција ректума,
поштујући све принципе ТМЕ. У 11% није
било могуће очувати сфинктерни апарат те је
ТРИБИНА – АНАЛИ
учињена тзв. абдоминоперинеална ресекција
ректума (АПР) (23). Преживљавање је било
87%. Касније је Heald на 290 болесника објавио рецидив од 4% код куративних ресекција
ректума; петогодишње преживљавање је
било 78%. Поред успеха у самој хирургији
Heald-у можемо захвалити и за популаризацију ове методе широм света, па и у нашој
земљи где је присутан од деведестих година
прошлог века.
И поред свих настојања да се карцином
ректума открије у раној фази болести, тумори
са инфилтрацијом околних органа нису ретка
појава. Приближно око 10% карцинома ректума инфилтрише околне органе у малој карлици и захтева екстензивну ресекцију у циљу
постизања онколошке радикалности.
Без обзира на клинички налаз и адхерентност тумора за околне органе или структуре, увек се поставља питање да ли је то права
туморска инфилтрација или перитуморска
фиброза, тј. инфламаторна реакција. Уколико
је инфилтрација малигне природе, то су Т4
тумори, а ако је реч само о перитуморској
бенигној фибрози, онда се тумори класификују као Т3 стадијум.
У бројним студијама наводи се да су ове
адхезије малигне природе у око 50% случајева (24).
Захваљујући овој чињеници, увођењу преоперативне хемиорадиотерапије као и битном
напретку хируршке тактике и технике, данас
се и пацијенти са локално одмаклим туморима могу надати излечењу.
Са петогодишњим преживљавањем које
се приближава цифри од 50%, мултивисцералне ресекције дефинитивно заслужују
своје место у хируршком лечењу одмаклих
карцинома ректума. Уз детаљно преоперативно испитивање и планирање, пажљиву и
добру оперативну технику уз широку анатомску ресекцију, мултивисцералне ресекције
могу бити чак и куративне, што и јесте главни циљ оваквих операција. У превенцији
локалног рецидива, најважније је постићи
R0 ресекцију, с обзиром на то да у осталим
АНАЛИ – ТРИБИНА
случајевима постоји релативно мала нада за
повољан онколо­шки исход лечења. Међутим,
мултивисцералне ресекције нису стандардне
и стандардизоване процедуре, што значи да
не треба и не могу да буду извођене од стране свих хирурга. У случају да се хирург нађе
у ситуацији да није у стању или могућности
да правилно изведе овакву операцију, због
неискуства или других разлога (лоша преоперативна дијагностика, хитан случај, немогућност одговарајућег постоперативног праћења
и адјувантне терапије), оваквог болесника
требало би да затвори или уради минималну
процедуру и упути га у центар специјализован за овакве случајеве.
Молекуларни прогностички
и предиктивни маркери у
колоректалном карциному
За све оне који су укључени у терапију
пацијената са КРК, ово је узбудљиво време.
Обећања персонализоване медицине постају
клиничка стварност. Нови терапијски протоколи отварају могућност циљаног лечења
пацијената. И можда ни у једној области то
није толико очигледно као у терапији КРК.
Овакав приступ захтева, поред одређивања
класичног клиничко-патолошког стадијума и
стандардних патохистолошких прогностичких
параметара, и добро познавање комплек­сних
генетских механизама који су укључени у карциногенезу КРК. Данас се испитују хистопатолошки и молекуларни маркери који могу да
повећају прогностичку прецизност патолошких анализа, али и да селектују пацијенате за
оптималну хемио али и зрачну терапију.
Дуго се сматрало да се колоректални карцином развија на прилично униформан начин,
као последица линеарне секвенце генетских
збивања, у којој прогресивна акумулација
мутација води од нормалног, преко хиперпролиферативног и диспластичног епитела до
развоја карцинома.
Према овом, широко прихваћеном концепту Vogelsteina и Fearona, мутација Adenoma
81
Polyposis Coli (APC) гена рани је догађај у
колоректалној карциногенези, након чега
следи акумулација генетских мутација која
укључује тачкасте мутације KRAS гена као
рани догађај и инактивацију p53 тумор супресорног гена која означава pојављивање агресивног субклона.
Међутим, овај концепт убрзо је претрпео
бројне критике, јер је постало јасно да се значајан део ових тумора одвија другим генетским и епигенетским механизмима (25, 26).
Захваљујући новим открићима, данас постоје
покушаји молекуларне класификације колоректалних карцинома засновани на молекуларним или комбинованим морфолошким и
молекуларним карактеристикама.
Карциноми који настају преко аденома карцинома секвенце, развијају се најмање на
два начина: преко микросателитне нестабилности (MSI – од енгл. Microsatelyte Instability)
и хромозомске нестабилности (CIN – од енгл.
Chromosomal Instability).
С обзиром на ширину теме, овде ћемо се
ограничити на занимљиво поље микросателитне нестабилности.
Микросателитна нестабилност
У око 15–20% пацијената тумор се карактерише мутацијама, односно генетским поремећајима на нивоу саме ДНК, при чему долази
до инактивације гена одговорних за поправку
грешака насталих у ДНК. Микросателитна
нестабилност одвија се у микросателитима,
односно малим репетитивним некодирајућим
секвенцама ДНК (27). Код њих долази до нагомилавања генетских грешака захваљујући
томе што су механизми репарације оштећени
тако да настале грешке не могу да се поправе већ се нагомилавају са последичним улажењем ћелије у стање микросателитне нестабилности. Код ових пацијената настају
поремећаји у дужини микросателита, тако
што долази до генетских мутација pо типу
инсерције или делеције. У зависности од броја
мутираних микросателита, тумори могу бити
82
ТРИБИНА – АНАЛИ
Миросателитно стабилан тумор
Миросателитно нестабилан тумор
Слика 3. Микросателитна нестабилност одређена Pentaplex PCR методом
са високим и ниским MSI: MSI-H и MSI-L (од
енгл. MSI-high и MSI-low). (Слика 3)
У спорадичним случајевима МSI, гени
репарације инактивисани су утишавањем
гена помоћу метилације промоторног региона
гена hMLH111. У хередитарном неполипо­
зном колоректалном карциному настају герминативне мутације у ММР генима на аутозомно доминантан начин, што доводи до MSI.
Хромозомска нестабилност и микросателтна
нестабилност међусобно се искључују.
MSI тестирање служи као важан прогно­
стички и предиктивни маркер за КРК, али
и као дијагностички маркер при скринингу херидитарног неполипозног колоректалног карцинома. Карциноми који су високо
MSI, према ревидираним Bethesda водичима,
карактеришу се муцинозним типом, „signet
ring cell” (ћелије pо типу „печатног прстена”) или медуларним хистолошким типом,
слабим степеном хистолошке диферентованости, тумор инфилтришућим лимфоцитима
или Crohn-like реакцијом и тзв „гурајућим”
туморским границама. Упркос слабом степену хистолошке диферентованости, ови тумори имају бољу прогнозу. Међутим, са изузетком тумор инфилтришућих лимфоцита,
ове хистолошке карактеристике присутне су
свега у 23% случајева са MSI-H. Према томе,
ХЕ морфологија ипак има ниску предиктивну
вредност за процену MSI статуса и захтева специфично тестирање, имунохистохемијским
или молекуларним техникама. У последњој
едицији TNM система класификације, дате
су препоруке и кодови за MSI те­стирање као
саставни део одређивања стејџинга КРК, и у
циљу процене да ли је пацијент кандидат за
адјувантну хемотерапију или не (28, 29).
У будућности, са даљим разумевањем колоректалне карциногенезе, употреба молекуларних маркера у клиничкој пракси и лечењу
пацијената са КРК прошириће се увођењем
нових и нових био-маркера. Постало је јасно
да се мултидисциплинарни тим који учествује
АНАЛИ – ТРИБИНА
у лечењу ових пацијената проширио и укључује онколога, хирурга, радиолога, патолога/
цитолога и молекуларног биолога који имају
заједнички задатак да постигну коначни циљ
персонализоване медицине.
ЛИТЕРАТУРА
  1. Center MM, Jemal A, Smith RA, Ward E.
Worldwide variations in colorectal cancer.
CA Cancer J Clin. 59, 366–378, 2009.
  2. Ferlay J, Shin HR, Bray F, et al. GLOBOCAN
2008 v1.2, Cancer Incidence and Mortality
Worldwide: IARC CancerBase No. 10. Lyon,
France: International Agency for Research
on Cancer, 2010. Available from: http://
globocan.iarc.fr, accessed on day/month/
year.
  3. Ferlay J, Shin HR, Bray F, et al. Estimates
of worldwide burden of cancer in 2008:
GLOBOCAN 2008. Int J Cancer. 127, 2893–
2917, 2010.
 4. 
Benson AB. Epidemiology, disease
progression, and economic burden of
colorectum cancer. JMCP. 13, 5–18, 2007.
  5. Center MM, Jemal A, Ward E. International
trends in colorec­tal cancer incidence rates.
Cancer Epidemiol Biomarkers Prev 18,
1688–1694, 2009.
 6. 
V lajinac H, Marinkovic J, Kocev N, et
al. Mortality trend in Serbia, excluding
the provinces, 1973–1994. Srp Arh Celok
Lek.128, 309–315, 2000.
 7. 
Benson AB. Epidemiology, disease
progression, and economic burden of
colorectal kancer. JMCP.13, s5–18, 2007.
 8. 
SEER*Stat Database: Incidence – SEER
17 Regs Limited-Use + Hurricane Katrina
Impacted Louisiana Cases, Nov 2007 Sub
(2000–2005) <Katrina/Rita Population
Adjustment> – Linked To County Attributes
– Total U.S., 1969–2005 Counties:
Surveillance, Epidemiology, and End
Results (SEER) Program (www.seer.cancer.
gov), National Cancer Institute, DCCPS,
Surveillance Research Program, Cancer
83
Statistics Branch, released April 2008, based
on the November 2007 submission.
  9. Vlajinac H, Marinkovic J, Kocev N, et al.
Years of life lost due to premature death
in Serbia (excluding Kosovo and Metohia).
Public Health 2008; 122:277–284.11.
28. American Cancer Society. Colorectal
cancer facts & figures 2008–2010. Atlanta:
American Cancer Society, 2008.
10. Canavan C, Abrams KR, Mayberry J. Metaanalysis: colorectal and small bowel cancer
risk in patients with Crohn’s disease. Aliment
Pharmacol Ther. 23, 1097–1104, 2006.
11. Center MM, Jemal A, Smith RA, Ward E.
Worldwide variations in colorectal cancer.
CA Cancer J Clin. 59, 366–378, 2009.
12. Chan D, Lau R, Aune D, et al. Red processed
meat and colorectal cancer incidence: metaanalysis of prospective studies. Plose ONE
2011; doi:10.1371/journal.phone.0020456
13. Ferrari P, Jenab M, Norat T, et al. Lifetime
and baseline alcohol intake and risk of colon
and rectal cancers in the European prospec­
tive investigation into cancer and nutrition
(EPIC). Int J Cancer. 121, 2065–2072, 2007.
14. Winawer S, Fletcher R, Rex D, et al. Colorectal
cancer screening and surveillance: clinical
guidelines and rationale—update based on
new evidence. Gastroenterology. 124, 544–
60, 2003.
15. 
Allison JE, Sakoda LC, Levin TR,
et al. Screening for colorectal neoplasms
with new fecal occult blood tests: update on
performance characteristics. J Natl Cancer
Inst. 99, 1–9, 2007.
16. Ahlquist DA, Sargent DJ, Loprinzi CL,
et al. Stool DNA and occult blood testing for
screen detection of colorectal neoplasia.Ann
Intern Med. 149, 441–50, 2008.
17. Muller AD, Sonnenberg A. Prevention of
colorectal cancer by flexible endoscopy and
polypectomy: a case-control study of 32,702
veterans. Ann Intern Med. 123, 904–10,
1995.
18. 
Citarda F, Tomaselli G, Capocaccia R,
Barcherini S, Crespi M. Efficacy in standard
84
ТРИБИНА – АНАЛИ
clinical practice of colonoscopic polypectomy
in reducing colorectal cancer incidence. Gut.
48, 812–815, 2001.
19. Pabby A, Schoen RE, Weisfeld JL, et al.
Analysis of colorectal cancer occurrence
during surveillance colonoscopy in the
dietary Polyp Prevention Trial. Gastrointest
Endosc. 61, 385–391, 2005.
20. Cappell MS. The pathophysiology, clinical
presentation and diagnosis of colon cancer
and adenomatous polyps. Med Clin North
Am. 89, 1–42, 2005.
21. Oberholzer K, Junginger T, Kreitner KF et
al. Local staging of rectal carcinoma and
assessment of the circumferential resection
margin with high-resolution MRI using an
integrated parallel acquisition technique. J
Magn Reson Imaging. 22(1), 101–108, 2005.
22. Heald RJ HE, Ryall RD. The mesorectum
in rectal cancer surgery--the clue to pelvic
recurrence? Br J Surg. 69(10), 613–616, 1982.
23. Heald RJ, Moran BJ, Ryall RDH, et al. Rectal
Cancer: The Basingstoke experience of total
mesorectal excision, 1978–1997. Archives of
Surgery. 133(8), 894–899, 1998.
24. L ehnert T, Methner M, Pollok A, et al.
Multivisceral resection for locally advanced
primary colon and rectal cancer: An analysis
of prognostic factors in 201 patients. Annals
of Surgery. 235(2), 217–225, 2002.
25. Van Krieken J, Van de Velde C. Past, present
and future perspective of colorectal canceron the brink of a new era? Eur J Canc. 38,
855–857, 2002.
26. 
Kovačević Z. In: Maligne neoplazme.
Genetski ili epigenetski fenomen. Nоvi Sad:
SANU, Editor. 2006.
27. Soreide K, Janssen EA, Soiland H, Korner
H, Baak JP. Microsatelliet instability in
colorectal cancer. Br J surg. 93, 395–406,
2006.
28. Soreide K, Nedrebo B, Knapp JC, Evolving
molecular classification by genomic and
proteomic biomarkers in colorectal cancer:
Potential implications for the surgical
oncologist. Surgical Oncology. 18, 31–50,
2009.
29. Sobin LH, Gospodarowicz MK & Wittekind
C. TNM Classification of Malignant Tumours
7th ed. New York: Wiley–Blackwell, 2009.
SUCCESSES, PREVENTION AND TREATMENT OF COLORECTAL CARCINOMA
Abstract
Colorectal carcinoma presents a huge health issue both in developed regions of the world and in our
country. Despite the increase in incidence and mortality caused by malignant diseases worldwide, in some
developed countries decrease in incidence and mortality from colorectal carcinoma is noted. This success is
explained by the improvement of prevention, early detection and proper treatment of premalignant lesions.
On the other hand, diagnostics of existing colorectal carcinomas is constantly being improved leading to
individualized treatment of each patient, having in mind that therapeutical modalities significantly differ
from case to case depending on tumor stage and its genetical and morphological characteristics. Inspite of
the improvement of neoadjuvant chemoradiotherapy, in rectal cancer patients, surgery is still the mainstay
of the treatment. Total mesorectal excision, properly conducted, has proved to be the therapy of choice for
patients with low rectal carcinomas, with fair hope of cure and good functional result. Unfortunately, a
number of colorectal carcinomas are still discovered in the advanced stage, with infiltration of surrounding
organs. By diagnosing and treating these patients in highly specialized institutions, we give them hope of
cure, and this represents one of the main successes of modern colorectal cancer treatment.
АНАЛИ – ТРИБИНА
85
ЗДРАВА ИСХРАНА
Симо Јелача1
Апстракт. Људска исхрана у различитим деловима света је различита, заснована на различитим намирницама, па је и њихов ефекат на људско здравље различит. Добрим дијетама сматрају
се јапанска и медитеранска, претежно засноване на риби, повртарским и воћним намирницама.
Отуда је и гојазност људи у тим земљама најмања. Препоруке за здраву исхрану упућују на што
разноврснију употребу поврћа и воћа, уз смањење масти и рафинисаних угљених хидрата и избацивање шећера. Људско здравље углавном зависи од исхране. Здрава исхрана треба да је што боље
балансирана, са што бољим обезбеђивањем свих потребних витамина и минерала. Све здраве дијете
препоручују: редован доручак, узимање оброка у одређеним временским интервалима и умереним
количинама, што боље балансиране намирнице (претежно поврћа и воћа) и редовне свакодневне
вежбе и шетње. Међу добре дијете наведене су дијете: др Колина Камбела, др Вилијама Дејвиса
(без глутена), др Мајкла Колгана, др Ане Грифинг, као и Јапанска и Медитеранска. Најлошијом
дијетом сматра се „Fast-food” исхрана, са много масти, соли и шећера и готово никаквим садржајем витамина. У раду су сумиране и биоенергетске вредности хране, као и значај и недостаци
витамина и минерала у људској исхрани.
Појам здраве исхране подразумева исхрану
свежим намирницама у циљу обезбеђивања
свих животно потребних хранљивих састојака неопходних за раст и развој организма и за
одржавање виталности.
Док су људи млади и здрави, здрава исхрана
мање их интересује. Отуда је дужност родитеља да им ствара ту навику од ране младости. Наши преци хранили су се здравије од
нас. Исхрана становништва у разним деловима света је различита.
Данас у свету постоји готово безброј дијета и многима је то бизнис. Просечна америч­
ка дијета заснована је на 2.300 Kcal/дан, са
38–40% масти, 12–15% протеина и 50% угљених хидрата. Претежно су заступљене засићене масти животињског порекла, жита, млечни
производи, са много шећера и соли у намирницама. Велика већина храни се „Fast Food”
храном. Данас 34% Американаца је гојазно и 35% „obese” (предебели), укупно 69%
1
становништва. Јапанска дијета заснована је
на поврћу, риби, воћу и слично, са 13–15% протеина, 15–20% масти и 65–70% угљених хидрата. У јапанској дијети дневно је заступљено око 30 различитих намирница. У Јапану је,
отуда, свега 3,2% становништва „obese”.
Медитеранска дијета заснива се на зеленом поврћу, риби, бадему, маслинама и маслиновом уљу, сматра се најздравијом дијетом и у Италији је око 8,5% становништва
„оbese”. Здраве дијете препоручују претежно
храну биљног порекла, са више мањих оброка, балансирану и уз физичке вежбе.
Правила добре исхране су: Редовно доручковати; оброке узимати у устаљеним временским размацима; јести умерене количине, а увече најмање; воће узимати два пута
дневно (али не ујутро), а поврће 3–4 пута; не
јести месо и макароне увече. Избегавати „Fast
Food” и слатке напитке. У храни користити
што мање масти, соли и шећера.
Доктор Симо Јелача дипломирао је на Технолошком факултету у Новом Саду и бавио се пројектовањем
индустријских постројења за прераду жита у вези са чим је објавио бројне стручне и научне радове. Већ дуже
време живи и ради у Канади где се, поред осталог, бави и проблематиком здраве исхране.
86
Компоненте исхране
Компоненте исхране су макро и микро
материје. Макро су: угљени хидрати (скроб,
шећер и целулоза), протеини, масти и вода;
а микро-компоненте витамини и минерали.
Угљени хидрати су биљног порекла, главни
извори жита и кромпир. Протеини су животињског и биљног порекла. Животињски су
комплетнији. Протеини се састоје од 20 аминокиселина, међусобно повезаних у безброј
комбинација, од којих се у организму синтетишу протеини. Од 20 аминокиселина, 8 су
есенцијелне, а то су оне које људски организам не може да ствара и морају се узимати у
храни, претежно животињског порекла. Од
биљних протеина најкомплетнији су они у
хељди и пшеничној клици (ембрион живота).
Масти су такође енергетска компонента
исхране, неопходна за растварање витамина (А, Д, Е, К). Есенцијелне масне киселине су линолна и линолеинска. Има их у биљним уљима и орасницама и неопходне су у
исхрани. У организму постоји ЛДЛ и ХДЛ
холестерол. Сматра се да су дневне потребе
масти 30 g, од чега 4 g есенцијелних. Вишак
масти непожељан је и стимулише раст тумора. Отуда су у исхрани веома важни антиоксиданти, који спречавају оксидацију масти.
Целулоза претежно потиче из жита и поврћа,
а постоји као растворљива и нерастворљива
компонента. Добре намирнице целулозе су
производи овса. Растворљива компонента разграђује се у танким цревима, а нерастворљива излучује из организма. Целулоза успорава
варење хране и помаже излучивање.
Вода је неопходна компонента исхране,
са­ставни је део свих намирница и дневне потребе су 2,5–3,0 литара.
Биолошка вредност хране
Појам хране подразумева чврсте и течне
материје намирница за људску исхрану, ради
обезбеђивања енергије и материја неопходних за развој и репродукцију.
ТРИБИНА – АНАЛИ
Метаболизам је процес разградње комплексних органских материја, уз ослобађање
енергије. У изградњи људског организма уче­
ствује 13 витамина и 16 минерала. Витамини
регулишу биохемијске процесе, а минерали су
неопходни за здрав развој организма.
Витамин А налази се у поврћу и из шаргарепе ствара из провитамина. Веома је важан
за добар вид и за здраву кожу.
Битамини Б-комплекса су: (Б1-тиамин;
Б2-рибофлавин; Б3-ниацин; Б6-пиридоксин;
М-фолна киселина; пантотенска киселина и
биотин). Налазе се у месу, млечним производима, воћу, поврћу и житима. Учествују у
ослобађању енергије из глукозе; регулишу
синтезу протеина; формирање хемоглобина
и црвених крвних зрнаца; у стварању РНК и
ДНК и делују добро на кожу.
Витамин Б12 не спада у групу Б-комплекса.
Има га у животињској јетри, у риби, јајима,
шкољкама и у квасцу. Помаже стварање црвених крвних зрнаца.
Витамин Ц налази се у цитрусним воћима,
црвеној паприци, јагодама, броколију и зеленом поврћу. Важан је за здраве десни и кости,
као и против инфекције. Помаже везивање
гвожђа у хемоглобину.
Витамин Д налази се у рибљем уљу, јајима
и биљкама. У кожи га стварају ултравиолетни сунчани зраци. Отуда је неопходно свакодневно излагање сунцу бар 30 минута.
Витамин Е-Токоферол је антиоксидант.
Налази се у биљним уљима, у житу, пасуљу и
зеленим поврћима. Добар је за кожу и спречава дегенеративне промене.
Витамин К налази се у купусу, карфиолу,
млечним производима, животињској јетри
и јајима. Есенцијелан је у метаболизму калцијума у костима и згрушавању крви.
Пантотенска киселина учествује у стварању хормона.
Биотин учествује у метаболичким реакцијама ћелија. Има га у житима, млеку, месу,
воћу и поврћу.
АНАЛИ – ТРИБИНА
У људском организму, сви минерали су
есенцијелни, значи морају се уносити у облику хране. Њихови недостаци изазивају појаве различитих оболења. Најчешће је реч о
недостацима гвожђа и калцијума.
Гвожђе учествује у стварању хемоглобина,
који преноси кисеоник у крви. Има га у животињској јетри и црвеним месима, шкољкама, зеленом тј. листастом поврћу (спанаћ,
броколи). Недостатак гвожђа изазива појаву
анемије.
Калцијум је важан за стварање и одржавање костију, помаже згрушавање крви и контракцију мишића. Дневно се излучује, па се
мора и свакодневно узимати. Има га у поврћу,
риби, јајима и млечним производима.
Калијум и натријум важни су за ритам
срча­ног мишића. Налазе се у кромпиру, па­су­
љу, зеленом поврћу, бананама, месу и млеку.
Натријума највише има у кухињској соли.
Фосфор је важан у изградњи скелетног
си­
стема. Налази се у поврћу, пасуљу, риби,
јајима и млечним производима.
Хром помаже одржавање нивоа шећера у
крви.
Магнезијум је важан у формирању костију и
одржавању температуре тела. Има га у житима, зеленом поврћу и млечним производима.
Бакар је важан у активностима ензима и
стварању црвених крвних зрнаца.
Флуор је важан за здраве зубе и кости. Има
га у воћу и поврћу.
Јод је важан за тироидну жлезду. Недостатак
јода изазива гушавост. Има га у шкољкама и
морској риби.
Селен функционише као антиоксидант у
присуству витамина А, Ц, Е. Има га у рибама,
шкољкама, житима и млечним производима.
Цинк је састојак ензима и важан је за осемењавање. Има га у шкољкама, житима, месу,
јајима, пасуљу и воћу.
Манган помаже раст и репродукцију и
функцију ћелија.
87
Основне животне намирнице
Месо је извор протеина животињског
порекла. Црвена меса садрже гвожђе и друге
мнерале и витамине. Недостатак меса је високи садржај засићених масти.
Риба је добар извор протеина, као и минерала и витамина, а садржи и омега-3 маст,
која је пожељна у исхрани.
Јаја су добар извор протеина, витамина и
минерала, али жуманце садржи непожељан
холестерол.
Биљна уља претежно садрже мононезасићене и полинезасићене масти, па су здравије од
животињских намирница. Од уља, најбоље
је маслиново, потом следе канолино, па сунцокретово и кукурузно.
Млеко и производи су комплетна храна,
добар извор протеина и минерала. Неки
народи немају довољно ензима лактозе, па
не могу да узимају млечне производе (подручје Кавказа, Африканци и Индијанци).
Кавкажани дуго живе.
Жита претежно садрже угљене хидрате,
али и протеине и минерале. Пшенична клица
сматра се „ембрионом живота”.
Махунасте биљке посебно су добар извор
целулозе и протеина, а садрже и витамине и
минерале.
Воће садржи пектин, али и доста витамина
и минерала.
Поврће је веома разноврсно и готово сва
су богата витаминима и минералима, а садрже и биљне протеине и доста целулозе.
Препоручују их све светске дијете исхране.
Балансирана исхрана
Балансирана исхрана подразумева избор
намирница које обезбеђују све неопходне
састојке здраве исхране. Не постоји ниједна
намирница која садржи све неопходне састојке, и отуда се мора комбиновати њих више
свакодневно. Енергетске потребе у исхрани
зависе од узраста, радних активности, старости и од пола. Енергија потребна за телесне
88
активности (дисање, рад срца, телесна температура и сл.) за бебе износи око 500 Kcal/д;
за децу око 1.300; за жене 1.500 и мушкарце
1.600 Kcal/д. За активности су плус: за шетњу
180–270 Kcal/h; за трчање 500–900 а теже
спортове више.
Гојазност
Исхрана и тежина. Како не постоји ниједна намирница која смањује тежину, отуда је
препоручљиво узимати оне које садрже више
целулозе и мање калорија, на пример целер,
грејпфрут и слично. Сувишне тежине представљају опасност од срчаних оболења и
рака. Жене, у принципу, имају око 5% више
масти од мушкараца у свом организму. При
добро балансираној исхрани, тежина обично не варира. У случају уноса више хране
од потребног, вишак се таложи као сало. За
одржавање тежине и кондиције препоручљива су свакодневна пешачења. Мерење сопствене гојазности једноставно је хватањем
коже између прстију у пределима око струка,
стомака и руку. Уколико је то преко 2,5 cm,
неопходно је смањивање тежине. Исто тако,
постоји тзв. метод „Body Mass Index (BMI)”, и
он је једнак односу телесне тежине (kg) кроз
квадрат висине (m).
Фактори смањења тежине су: смањење
оброка; избор намирница са мање или без
масти и шећера; изостављање слатких напитака и сталне вежбе. Ту је и фактор гојазности
и интензитет базалног метаболизма. А ризици гојазности су: повећана смртност, отежано
дисање, оболење кичме и међукожни контакт.
Код мушкараца, масноће се таложе око струка и стомака, а код жена око рамена, руку,
бутина и задњице.
Примитивни народи живе на нискокалоричној храни и здравији су, а гојазност припада претежно богатијем свету. Америка данас
производи 4–5 пута више хране него што им
је потребно, а трећина купљених намирница баца се. У Америци, 69% становништва је
гојазно.
ТРИБИНА – АНАЛИ
Технологије прераде и чување хране
У технологије прераде хране убрајају се:
сушење, хлађење, замрзавање, загревање,
киселење и радијација. Применом сваке
од ових метода продужава се век трајања
хране и спречава њено загађивање и трулење, услед присуства штетних бактерија.
Ензими бактерија делују у присуству воде и
топлоте. У храни, бактерије се размножавају
експоненцијално.
Воћа се суше претежно на сунцу; меса
се претежно диме, а млеко и јаја суше упаравањем. Загревањем, бактерије се убијају,
а замрзавањем заустављају. Кувањем и
печењем, разарају се витамини у намирницама. Радијација је непопуларна због озрачености, мада је неопходна у случајевима појаве
E. coli и слично. Боље је куповати замрзнуто поврће у супермаркетима, зато што се исте
беру у пуној зрелости и тренутно замрзавају.
Свеже намирнице подложне су кварењу
због присуства бактерија, плесни, влаге,
сунчеве светлости и извесних ензима, а све
у зависности од температуре. Намирнице
загађене салмонелом и стафилококом, нажалост, не осете се по мирису. Бактерије луче
ензиме који разлажу храну.
Врсте дијета
Поред напред поменутих Јапанске и
Медитеранске дијете, споменућемо и неколико других, специфичних у по нечему.
Аустралијска дијета „План 12345+”, која
предвиђа: једну порцију меса дневно; две
млека; три воћа; четири поврћа и пет кри­
шки хлеба. Количине свих појединачно су
умерене. Дијете у којима се избацују штетне
компоненте, као што су: смањење соли, због
крвног притиска; повећање калцијума, ради
спречавања остеопорозе; Дијета за смањење
холестерола; Дијета „gluten-free”, која препоручује елиминацију пшеничних производа, због глутена који изазива Celiac оболења;
Аткинсонова дијета, која избацује угљене
АНАЛИ – ТРИБИНА
хидрате. Применом ове дијете, масти се претварају у шећере неопходне за исхрану мозга;
south beach дијета, која инсистира на добром
одабиру намирница све у умереним количинама, у циљу смањења холестерола; Посебна
дијета за дијабетичаре и специјалне дијете,
новијег датума.
Међу специјалним дијетама мало детаљније о дијети др Колина Камбела „China
Study”. Аутор је радио у Филипинима, Кини
и Америци, на више хиљада пацијената и
добровољаца, неколико деценија. Нашао је да
су главни узрочници рака животињски протеини из меса и казеин из млечних производа. Такође, нашао је у многим прехрамбеним
намирницама отрове dioxin и aflatoxin. А главни актери у форсирању непожељних намирница су фирма Монсанто и фармацеут­
ска индустрија, која утиче на светске владе,
образовни систем, научне установе и то чини
искључиво ради профита. Др Камбел тврди да
се оболења срца, дијабетес, рак, болести костију, бубрега и вида, па чак и Алцхајмерова
болест, мултипла склероза (МС) и гојазност
могу спречити изостављајући животињске протеине. Он је нашао да Американци
имају у просеку 170–290 mg/dl холестерола у
крви, док је код Кинеза исти 90–170 mg/dl. Др
Камбел инсистира на „органској храни”, мада
и ту има све више подвала. А за добар извор
витамина и минерала препоручује пшеничну
клицу. Он каже да је добро појести једну банану дневно, која има око 100 калорија, а садржи
доста калијума за контролу крвног притиска
и функције срца. Намирнице за одбрану од
рака су: купус, броколи, шаргарепа, карфиол,
спанаћ, парадајз, банане, крушке, поморанџе
и др. Све ове намирнице добар су извор антиоксиданата. У добре намирнице он још убраја: целер, бели лук, грашак, бундеве, слатки
кромпир, смокве, киви и кренбери. Кренбери
је нарочито добар за уринарне инфекције. А
екстракт из морских алги „Kelp” садржи чак
13 витамина, 20 аминокиселина и 24 микроелемента у траговима. Витамин Ц из јагода побољшава покретљивост сперматозоида
89
и помаже оплодњу. Др Камбел препоручује
исхрану са свега 10% протеина у свим намирницама, а за себе износи да је изоставио
меса и млечне производе пре 15 година, да је
смањио тежину за 20 kg и да се осећа као да
има 25 година.
Др Вилијам Дејвис у својој књизи „Wheat
Belly” истиче да се највећа гојазност добија
од пшеничних производа и зато предлаже
„Gluten-Free” дијету, ради избегавања Celiac
оболења, дијабетеса и претеране гојазности.
Celiac може бити и смртоносно oболење.
Особе оболеле губе способност апсорпције
хранљивих материја, што узрокује проливе и
дијабетес. Гојазност код мушкараца претежно долази до изражаја око струка и стомака,
а повећава им се естроген па им расту груди.
Др Дејвис наводи да је глицемијски индекс
већи код хлеба него шећера (72 према 59). Он
такође износи да је амилопектин скроба пшенице сада разградљивији од свих жита, због
модификације, да повећава шећер више од
било којих комплексних угљених хидрата. И
он тврди да пшеницу, а и све остале културе, модификују компаније Monsanto, Cargill и
ADM.
Др Мајкл Колган у својој дијети о исхра­
ни спортиста износи да је савремена инду­
стрија драстично модификовала све намирнице људске исхране. У свом одабиру намирница
за спортисте, он има чак око 60 хранљивих
састојака. Протеине узима из сурутке новозеландских крава, које се хране искључиво
на чистим природним пашњацима. Користи
и препарате за чишћење организма у облику
напитка IsAgenix, који садржи све неопходне
витамине и минерале и то у тачно потребним
односима.
Дијета Mars & Venus др Џона Греја, објашњава различито реаговање мушкараца и
жена на поједине компоненте исхране и различито добијање тежине. Он тврди да је
Америка у здравственој кризи и предлаже
изостављање из исхране млечних производа, хидрираних масти, шећера, хлеба и свих
високорафинираних производа. Он истиче и
90
ТРИБИНА – АНАЛИ
чињеницу да се вежбама чисти организам,
као и да пост чисти организам од токсина.
Хроно дијета др Ане Гифинг препоручује
јутарње вежбе, узимање воћа, али не ујутро, а
забрањује тестенине и месо увече и потребно
је да оброци буду у приближно једнаким временским размацима (3–4 сата), ради лучења и
дејства инсулина. Он износи да сушени першун садржи 14 пута више калцијума од млека.
Дијета Каменог доба заснива се на исхрани
дивљим облицима поврћа, корењу, бобичастом
воћу, јестивим печуркама и месу од дивљачи.
Њу претежно примењују вегетеријанци.
Добре и лоше намирнице
Препоручљиво је хранити се са што свежијим намирницама биљног порекла (поврће
и воће), са што мање соли, масти и шећера,
а више калцијума и калијума. Препоручљиво
је смањити пшеничне и млечне производе, а
по потреби узимати и допунске витамине и
минерале, у договору са лекаром.
У лоше намирнице, у првом реду, убрајају
се „fast-food”, које садрже највише масти, и то
засићених, соли, шећера и угљених хидрата,
а не садрже довољно ни калцијума ни калијума. Ова храна готово да не садржи ниједну
компоненту добре исхране. Човеку је, на пример, довољно 500 mg соли дневно, а канадски индустријски производи хране садрже је,
у просеку, шест пута више, 3.100 mg.
У закључку, oсновни принципи здраве
исхране су: исхрана претежно биљном храном; оброци умерених количина и у подједнаким временским размацима; вечерњи
оброци да буду најмањи; настојати да се комбинује што више намирница током дана;
јутарњи оброк је најважнији и настојати да
се дан почне јутарњим вежбама а у току дана
шетати.
HEALTHY NUTRITION
Abstract
Human nutrition in different world regions is different as it is based on different foods and therefore their
effects to human health are different. Good diets are Japanese and Mediterranean and are mainly based
on fish, vegetables and fruits. That is why the obesity in those countries is the least. Recommendations
for healthy nutrition are: use as much as possible different vegetables and fruits, decrease fats and refined
carbohydrates and omit sugars. Human health depends mainly on nutrition. Healthy nutrition needs to
be the best possible balanced, with the best supply of all necessary vitamins and minerals. All healthy
diets recommend: regular breakfast, taking meals at fixed intervals and modest quantities, the best
possible balanced foods (mainly vegetables and fruits) and regular exercise and walks. Among good diets
are specified: diet of Dr Colin Campbell, Dr William Davis (Gluten-free), Dr Michael Colgan, Dr Ana
Grifing, as well as the Japanese and Mediterranean one. The worst diet is „Fast-food” nutrition with too
much fat, salt and sugar, and almost none of vitamins. In the work summarized are bioenergetics’ values
of food, as well as the importance and shortage of vitamins and minerals in human nutrition.
га л е р и ј а
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
93
ЈЕДИНСТВО ОСОБНИХ ДОМАШАЈА1
Здравко Вучинић
Сведоци смо равномерног постојања,
настајања па и нестајања многих, разноликих
појава у уметности. У потоње време, доста се
говорило о концептуалној уметности и новим
медијима о напуштању класичних варијанти ликовног говора о модерни и постмодерни да не набрајам све оно што је обележило
текућу уметничку стварност. Упркос свему,
изрази појединих стваралаца, што почивају
на континуитету, оригиналношћу и постигнућу, остају утемељени као незаобилазни
чиниоци домаће сцене. Они све више, разуме се, с разлогом, задобијају пажњу културне и стручне јавности. Њихово дело конституише се као препознатљива и престижна
одредница, у којој тиња надахнуће за појаву
нових вредности. У ту групу прегаца сврставам два особена, уистину сјајна вајара о којима је овде реч, Светомира Арсића Басару2 и
Саву Халугина3.
У прилици смо, иако мањим одабиром
радова, да на овом месту и макар на овај
начин осетимо раскош њихове креативне
свести, да на једном месту ближе спознамо
део, иначе замашног опуса, који су остварили. Нећу казати ништа ново ни непознато ако
изрекнем тврдњу да они гаје опречна, естетско-пластичка становишта, чија је судбина
везана за различите културне миљее из којих
потичу, из којих је израсла њихова уметност.
Ипак, увек се, уз добру намеру, барем овла­
шном анализом, међу њима могу наћи именитељи, који правдају њихову удружену појаву.
Како било, тек, заједничко представљање
Басаре и Халугина пружа изазов за шира
1
теоријска разматрања у следу одгонетке шта
обједињује њихово дело ако није у питању
лични афинитет.
Усуђујем се казати да им опуси припадају варијанти постмодерног усмерења, који
исходиште, више-мање, изналазе у домену
ек­
спресије, велииког уметничког искуства,
што га је у наслеђе оставило раздобље XX
века.
Aко прихватимо податак њиховог експресионистичког доприноса форми, која меморише
покрет као феномен, потребно је казати да се
поменути правац јавља у различитим временским епохама, као облик извесне друштвене
и духовне кризе. Тада постаје јаснији профил
њиховог делања којему, свесно или несвесно,
свеједно је, прибегавају и остају им верни.
Сем тога, спону њиховог прегнућа, треба
тражити у односу према предмету, који
опстаје у основи истраживачког поступка оба
аутора, било да је реч о умереном реализму
блиског поимања или радикалној промени
њиховог карактера. Томе треба додати њихово дуго, колико успешно опстајање на актуелној уметничкој сцени, што се може тумачити
као резиме погледа у наслеђе, односно, уважавање цивилизацијских искустава у домену ликовне елаборације виђеног. Надасве,
удружено појављивање пред судом јавности они правдају вредносним домашајима
до којих су доспели, који се не могу порећи.
Речју, њихова постигнућа, пропраћена бројним само­
сталним, рецентним заједничким
излагањима, потврђена су институционалним
признањима и наградама што су их примили.
Поводом изложбе „Вајарски искази” академика Светомира Арсића Басаре и Саве Халугина у Галерији новосадског Огранка САНУ, јун 2012.
2
Члан САНУ.
3
Члан ВАНУ.
94
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
Писање о Басари и Халугину увек представља изазов али и одговорност, јер су у питању
сложени, колико садржајни доприноси, ова­
плоћени уверљивом димензијом ликовне
оптике, стваралаца одавно уписаних у историју уметности.
Трагови историје
Творење Светомира Арсића Басаре указује
на изнимне одлике скулптуре, које се разликују од уобичајених, нама познатих примера. Разлог томе треба тражити у природи
његовог делања, које извире из поднебља из
којег је потекао. Он је, као уметник, свесно
загледан у дубину историје. Стога му радови призивају у сећање рецепцију прошлости
и својом импликацијом сежу у вековно раздобље српског народа, у несталне и бурне
животне околности кроз које су прошли, које
се протежу до наших дана.
Те се назнаке, у смислу неисцрпне духовне
вертикале, доста лако ишчитавају кроз начин
и контекст делања. Уобличена маса и њена
форма, упућују на недвосмислену, наглашену
симболику, тиме и идејну заснованост, која
је сумирана датом тематском елаборацијом.
Поменућу неке од назива радова, што указују на распоне његове скулптуре а тичу се
симбола косовског мита, заправо, уметниковог изданка/завичаја, који је без остатка ушао
у порив његовог стваралачког бића: Србија
на крсту, Оклопник цара Лазара, Христ
ратник, Не утули огњиште моје, Рањеник,
Апокалипса, Свети Сава, Цар Душан Силни,
Дуго памћење и др.
Како није ни место ни прилика за шире
разматрање, само ћу се кратко осврнути на
суштину његовог, довољно интригантног
поступка што га примењује.
Басару знамо као вајара, који се понаособ
једнако добро изражава у дрвету, металу и
Вајарски искази Светомира Арсића Басаре
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
камену, којим се некоћ, додуше ређе, бавио.
Ипак, особеност његовог новијег скулпторског израза почива на смишљеном споју међусобно различитих материјала. Он је, на неки
начин, проширио идеју асамблажа и у своје
делање увео нешто другачији начин употребе
обликованих и готових предмета.
Арсићево промишљање скулптуре се,
дакле, заснива на споју различитих датости.
Основна потка дрвета проширена је појединим продуктима савременог, механизованог
наличја живота. Како би остварио одређену замисао, дато дрво дорађује, тачније надграђује га другом врстом материјала, попут,
сопственим умећем сачињених или пак
индустријски произведених облика. Махом
су у питању отпаци метала брижљиво одабрани, чија је употребна вредност протоком
времена окончана. Ради се о лименим плохама, жицама и мрежама, ланцима, ексерима, и
свему другом што показује довољну податност враћања из заборава, како би се оваплотило ново визуелно суштаство. Сходно томе,
уметник настоји да их преиначи, да им приушти другачије значење, да их метне у поље
друге оптичке визуре. Колико год је то могуће,
Басара се повинује изнађеним облицима (на
којима ретко или спорадично интервенише),
и, истодобно их прилагођава своме хтењу у
намери да их осмисли другачијим контекстом. С обзиром на то да су тим путем „оживљени” и креативним умећем, наново активирани, њихов примат враћен је у функцију
приказивачког дејства. Траг порекла негде им
је јасно истакнут, а негде, током градње композиционе схеме, свесно прикривен.
Готове, дорађене, сасвим прерађене или пак
брижљиво измоделиране предмете, уметник
слаже у кодификован просторни амбијент.
Спрам своје осетљивости, спаја их у систем
посебних пластичних и ликовних својстава,
чиме шири, употпуњује и богати формално
јединство визуелне представе. Читави спектар појмова тако је објективизиран, сажет
у јединствен структурални организам и,
95
дабоме, обједињен увреженом осетљивошћу
за облик и форму.
Стваралачка
радозналост
Светомира
Арсића, намеће сложене конотације из којих
извиру богате асоцијативне реминисценције, осмишљене снагом уметникове имагинације. Сувишно је истицати да Басара поседује велико животно и, дабоме, стваралачко
искуство којим влада, којим уме да успостави равнотежу између примарних елемената
облика и идејне функције дела.
Будући да следи визију прошлости, у његовим радовима складно се прожимају национална, патриотска, и разуме се, естетичка уверења до којих држи. Складно форми,
која кипти од емоција, он настоји да изазове
осећање и учини га делотворном снагом, како
би покренуо размишљања од ширег значаја.
Поруке што их предочава, иако личног карактера, у исто време, уздижу се до општих начела у односу на окружење, заправо, намећу се
као својеврсан регулатор колективне свести.
Басара тиме жели да на свој начин, активно
проговори о животу и свету у којем делује.
Остаје посебно питање ангажованости
коју заговара Светомир Арсић. Она потиче из домена сопствене животне збиље, коју
је спознао, да се у свом времену буде свој
на своме. Његово дело, истекло из властитог доживљаја, подразумева облик комуникације, којом настоји да на том путу успостави
дијалог са јавним мњењем. Није реч о прагматичном деловању које се исцрпљује дневним догађањима већ ликовно успостављеним
кодовима, који његовој уметности обезбеђују
референтно трајање у времену и простору.
Архетипска конотација
За разлику од Басаре, Сава Халугин прибегава извођењу скулптуре у бронзи. Она важи
за једну од старијих и, свакако, најприсутнијих техника, јер обезбеђује трајност претходно извајаном предлошку. Поред тога, он
се једнако добро изражава у мермеру, цртежу
96
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
и акварелу, мада му нису стране ни друге
ликовне дисциплине.
Дела Саве Халугина припадају модерном
начину обликовања. Њих одликује трансформисана стварност у контексту једног вида
експресије до готово метафизичког поимања
света. Његови радови, дабоме, без наглашене
намере, асоцирају на тек наговештени, једва
препознатљив изглед фигуре. Креативни учинак Савиних радова упућује на пластичне
одреднице, које се поистовећују са опипљивим предметним узорима. У том погледу он
следи утемељена искуства модерне уметности. На тим вредностима конституисана
је целовитост његовог уменичког прегнућа,
чиме даје значајан допринос историји српског
вајарства.
Ако пажњу упутимо на радове, које, овом
пригодом, (неке од њих, разуме се, први пут)
показује суду јавности видеће се низ показатеља, који употпуњују сазнања о комплек­
сном творењу Саве Халугина. Он припада
кругу стваралаца, који се препушта креативном исходу сваког облика делања којег се
прихвати, било да је реч о цртежу, акварелу,
слици или, као у овом случају, тродимензионалној форми.
Монашком преданошћу, једним делом остао
је привржен искуствима прошлости, а другим
свету око себе у коме налази подстицај своме
надахнућу. Одиста су ретки примери, који
указују на толику количину посвећености,
попут Халугина. Његова ренесансна, готово алхемичарска приљежност, у том погледу,
постала је крајње плодотворна, јер је уродила
конзистентним радовима, који допиру до врха
наше савремене скулпторске мисли.
Шта је то што овог вајара чини посебним?
Уметност се, на овај или онај начин, увек
служила симболима, знацима и метафорама
сваке врсте. У том погледу треба имати на
уму неколико података који одређују делање
Саве Халугина. Најпре, указујем на тематски
изазов радова из којег нужно, мада не одвећ
експлицитно, проистиче њихова пластичка
издвојеност.
Поред уобичајених мотива, који се односе на портрет или пак сложена, композициона јединства, он једнаку важност придаје свеколиким и свакодневним тематским
Вајарски искази Саве Халугина
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
одредницама, које покрећу његову машту.
Томе нема граница, јер све оно што му је сензибилитетом блиско, може да се нађе у домену његовог интересовања и постане повод
за настајање дела. Халугин се упушта у једноставне, каткад необичне, често запретане „приче”, које извлачи из заборава. Поред
тога, у великој мери, остао је прикладан
следу дубоких временских наслага у чијим
најдубљим, усуђујем се казати архетипским
слојевима, налази њему погодно инспиративно полазиште. Оно се заснива на вишезначним порукама, које су обојене патином пролазности. Често и радо, он полази од словног
знака, као основне конструктивне схеме, коју
надграђује другом врстом пластичних назнака. Стога није необично што код Халугина
наилазимо на уобичајене, колико загонетне
мотиве који упућују на ближи феноменолошки дојам његових радова. Поменућу неке од
назива који указују на ближе порекло њихове заснованости: Сфинга, Панонски змај,
Животиња, Прељуба, Копита, Надгробни спо­
меник, Гнездо, Орач, Колевка I , Животиња и
товар, Коњаник, Човек и отмица, Животиња,
Тиски цвет и др.
97
Покренути импулс, уметника води промоцији поједностављене а уверљиве визуелне
одреднице. Његови облици бивају изломљени, сечени, преобликовани и, коначно, креативним учинком конструктивно склапани у
датост наглашене осетљивости за јединство
садржаја и форме. Посебну улогу у томе има
чулни квалитет површине дотичног материјала о коме Халугин води рачуна. Особиту
важност придаје нужности облика који излази из унутрашњег аспекта масе, по којој трага
и открива лепоту спољних појединости.
Што се тиче показаних цртежа, као пратећег сегмента поставке, приметно је да се
они, упркос разлици у материјалу, па и ликовној опсервацији, надовезују на скулптуре.
Утисак пластицитета који остављају, успостављен је набојем унутрашњег покрета, напокон, обогаћени су динамиком живих, складно формираних ритмова, обједињених бојом
и умреженом цртачком нерватуром.
Радови Саве Халугина, плене сигурним
казивањем, којим једнако одишу његова остала дела, која су нашла место на изложби.
98
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
СЛИКЕ И АЗБУКЕ1
Љубомир Симовић
Тодор Стевановић2 један је од ретких сликара који је јасно дефинисао своје схватање
света, и који је на том схватању засновао своју
поетику. На овој изложби, он нам је представио, и у каталогу ове изложбе објавио је текст
под насловом „Тодор – химна човеку”, који се
може читати и као песма, и као његов програм и манифест. Овде су, у филму који прати
изложбу, представљени и преводи те песме на
– ако сам добро избројао – петнаест језика.
Упадљиво је да све те различите азбуке – од
ћириличне и латиничне до јапанске, кинеске,
арапске, грчке, хебрејске, тамилске – делују и
својом пиктуралношћу. На то указује и Тодор,
излажући те преводе као слике. Нас, међутим, занима и нешто друго: каква је улога
ових превода на овој изложби, ако знамо да је
мало вероватно да ће се на њој као гледаоци
појавити Јапанци, Кинези, Арапи, Грци или
Тамилци?
Чини ми се да је њихова улога да овим сликама буду контекст, у коме ће се ове слике
представити у истој равни у којој се налазе
хијероглифи, слова и друга писмена. Српском,
немачком, енглеском, хебрејском, руском или
арапском језику Тодор и своје сликарство
додаје као језик. Он и својим сликама жели
да дâ статус језика.
Ако је то тачно, онда нам се неизбежно
намеће питање: шта тај језик жели да нам
каже?
Тодор Стевановић, из циклуса Слике и азбуке
1
2
Изложба слика академика Тодора Стевановића у Галерији новосадског Огранка САНУ, мај–јун 2012.
Члан САНУ.
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
Да бисмо дошли до одговора на то питање,
треба још једном да се вратимо Тодоровој
„Химни човеку”. У овој песми-манифесту
Тодор развија своје раније формулисано уверење да је „васељена... јединствено биће” и да
„сви носимо свакога у себи”. Развијајући ту
идеју, он себе препознаје у свему што постоји
– од исказа „ја сам травка” и „ја сам белутак”, преко „ја сам риба / ја сам змија / ја сам
жаба”, до „ја сам човечанство” и „ја сам...
недосежна дубина васељене”. Не знам срећнију формулу од оне коју је Тодор формулисао када је казао „ја сам ти”. То „ја сам ти”,
он каже свему што постоји: он и жаби каже
ја сам ти, и змији каже ја сам ти, и гусеници
каже ја сам ти, и васиони каже ја сам ти.
Он једну једину зелену травку, или једно
једино црно или бело перо, слика на платну
неочекиваних димензија: 200 са 20, или 200
са 25. Он пред једним пером стоји задивљен
као што би неко стајао пред Кеопсовом пирамидом, и слика га у димензијама у којима
би неко сликао пирамиду. Он и оно најмање
слика у димензијама великог, да би показао да је све што постоји велико. На његовим се сликама, такође у великим димензијама, појављује и једна биљка необичног
имена, с којом се сликар такође поистовећује,
и каже: „ја сам бучумика”. Потражио сам у
99
једном ботаничком речнику информације
о тој биљци која је у Тодоровом сликарству
добила тако значајно место. Видео сам да се
она, у разним нашим крајевима, назива многим именима, од којих је ниједно не препоручује: зову је болиглав, главобоља и главоболно зеље, зову је мишјак, мишје зеље,
свињавац, свињац, смрдљевец, или још горе:
лајнеж; зову је трбуља и трбуљника, отровни
грињавац, кукута и велика кукута. Сва ова
имена различито звуче али исто значе. Ако је
судити по именима ове биљке, њоме се нико
не би закитио. А сликар се и с њом поистоветио, и посветио јој чак неколико слика, као да
је, као што је казао да ништа није мало, хтео
да каже и да ништа није безвредно.
Неко би за све ово што смо досад изнели
могао рећи: то је идеја, то је идеологија, то је
филозофија. А како то сликарство, које хоће
да буде језик, и како та слика, која хоће да
буде слово и знак, делује као ликовна чињеница, независно од идеологије и филозофије?
Одговор на то дао нам је сам сликар. Пошто
је видео све, искушао све, био све, на крају,
кад је сабрао све, он је открио и дефинисао
себе, и казао: „ја сам слика”.
Када је у питању сликар, то је формула која
обухвата све, казује све, и дефинише и усмерава све.
100
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
ЈАВОР РАШАЈСКИ, СЛИКЕ И ЦРТЕЖИ1
Војислав Марић и Сава Степанов
Јавор Рашајски, академски вајар и сликар из Вршца, рођен је у Вршцу 1946. године. Академију за ликовне уметности завршио
је у Београду 1975. године у класи професора
Зорана Петровића. Цртање је учио код професора Александра Луковића, а цртеж је специјализирао и на постдипломским студијама код проф. Зорана Петровића. Рашајски
активно излаже од 1982. године (Октобарски
салон, Пролећна изложба, Бијенале цртежа
и графике, ...). Колективно је излагао преко
седамдесет пута. Поред сликарског рада,
бави се и примењеном уметношћу – уредио
је, или илустровао, преко стотину књига.
На Међународном сајму књига у Београду,
награђен је првом наградом за дизајн (2002,
2004, 2007). Аутор (коаутор) је две значајне
књиге Птице Баната и Птице Србије за
које је добио највишу награду и признање
Румунске академије наука и уметности
(ANTIPA) и Октобарску награду града Вршца
(1998, 2004).
Јавор Рашајски је дакле између осталог, изузетан познавалац и љубитељ птичијег света
о којем велики природњак Брем, песнички
каже: „Ниједно друго живо биће не зна тако
да живи као што живи птица, ниједно друго
биће не зна тако лепо да искори­сти време као
што ради птица. Она жели да будна, радосна
и весела проводи време које јој стоји на
располагању.”
Птице имају различите способности –
урођене и стечене: чудесне су певачице,
јединствени градитељи својих станишта, соко
Јавор Рашајски, из циклуса Птице
1
Изложба слика Јавора Рашајског у Галерији новосадског Огранка САНУ, август–септембар 2012. Јавор Рашајски
рођен је у Вршцу 1946. године. Академију за ликовне уметности завршио је у Београду 1975. године у класи
професора Зорана Петровића. Цртање је учио код професора Александра Петровића, а цртеж је специјализирао
на постдипломским студијама код проф. Зорана Петровића. Активно излаже од 1980. године и учествује на свим
значајним колективним изложбама. Урадио је или илустровао преко стотину књига. Члан је УЛУС-а и Матице
српске. Добитник је бројних награда и признања.
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
101
помаже у лову, голуб носи пошту недоступну
чак и електронским хакерима, папагај говори
– додуше без много разумевања, али то је и
код људи чест случај.
Од памтивека, људи су им се дивили, чак
их обожавали, инспирисани птицама стварали су легенде, симболе, уметничка дела,
изреке...
Тако се феникс поново рађао из сопственог
пепела, ибис постао света птица Египћана,
голуб постао симбол мира, а сова симбол
мудрости. Роде доносе бебе, а гавран храни
пророка Илију у пустињи. Људи су одувек
желели да имају око соколово, да певају као
славуји (а римски императори да се наједу
њихових језика), да буду слободни као птице,
да лете као оне (што Дедал и Икар нису успели да науче), многа дела вечите вредности
писана су птичијим пером. Лабудови су пловили са Лоенгрином преко вода, инспирисали су музику за најпоетичнији балет света –
Лабудово језеро и певају лабудову песму када
за то дође време.
Враћајући се ликовној уметности и изло­
жби радова Јавора Рашајског, подсећам вас да
ниједно топлокрвно биће не блиста таквим
богатством боја као птице, нити је таквих
елегантних и целисходних облика. Вековима
се, на пример, паун управо због тога слави.
Још су и у прошлом веку најелегантније лепотице сматрале да је чак и њима нојево перо
украс. (Напретком цивилизације сада су на
цени само нојеве шницле).
И најзад, на свету постоји само једно живо
биће из раја – то је рајска птица (чак су и
људе оданде истерали – додуше неке примају
и натраг, али бојим се у све мањем броју).
Како је тај чудесни свет птица утицао бар
делимично на основну стваралачку инспирацију сликара Јавора Рашајског?
Овај вршачки уметник се у једном континуираном низу бави сликарством јасно исказаног фигуративног опредељења. Очито је да
сликарево тематско усмерење има своје спцификуме – његов мотивски знак посвећен је
птици. Но, тим својим прецизним, чак виртуозним интерпретативним цртежом, уметник
никако не исцрпљује своје стваралачке намере. У његовом случају одиста је адекватна примена чувене и давно изречене Енгрове максиме да је „цртеж поштење уметности”. Јер,
вредност маестралног цртежа овог уметника
није само у прецизности саопштавања, него
у једном широком дијапазону примене, значења и дејства сваке повучене линије. Јер, у
неким најинтимнијим цртачким остварењима, танким и тананим линијама, Рашајски
чини видљивим најскривеније вибрације
Јавор Рашајски, Црне слутње над Хиландаром
102
сопственог уметничког бића; комплексним
односима различито карактерисаних линија,
успостаљеним у структури слике, уметник
обликује комплекснију „документацију” о
властитом узбуђењу пред природом, светом и
временом у коме живи; а на неколико својих
новијих слика благо стилизованих мотивских
приказа, отежалом и неописивачком стилизованом линијом, уметник дијагностицира дух
и атмосферу једног света у коме егзистира(мо)
са пуно тегоба и осећања угрожености…
У случају сликара Јавора Рашајског, важна
је констатација о његовом „вишенаменском”
цртачком ангажману. Но, овај сликар је сам са
собом, разрешио све дилеме властитим стваралаштвом на „дуплом” колосеку (илустрација – цртеж/слика). Веристичка, документаристичка, максимално реалистичка и – у
крајњем случају: истинита (!) цртачка представа има своју засебну функционалност у
научним публикацијама и атласима птица…
Истовредносно класификоване линије синтетисане у слободним стваралачким цртачким
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
и сликарским остварењима, усмерене су ка
изражавању призора уметникове маште и
фантазије. Осим тога, у његовим сликама
вибрира дискретни колоризам. Бојом, уметник не настоји да подигне тензију, да узбурка сопствену и посматрачеву осећајност. И
кад бојом настоји да објасни облик, и када је
поставља као самосталан и прецизно дефинисан ликовни елемент – Рашајски настоји
да дискретно – сходно својој уметничкој и
људској природи – окарактерише слику као
плод властитог субјективизма, сопствене
осећајности и специфичне сензибилности. У
тим радовима, Рашајски остварује идеал сваког уметника – његово остварење не изневеравајући онтолошку засебност сопственог,
истовремено, исказује све своје садржинске,
филозофске и поетско-метафоричке намере и
закључке о властитом схватању и тумачењу
света и времена у коме живи и ствара. Због
тога су призори његове слике веома сугестивни у својој садржинској али и пиктуралној егзистентности.
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
103
ПИСМА УРОША ПРЕДИЋА
Милан Јакшић
Пре две године, Историјски архив из
Панчева дошао је у посед неколико писама
које је двадесетих година прошлог века слао
Урош Предић познати сликар (Орловат 1857 –
Београд 1953). Ова писма представљају обновљену везу коју Панчево и Панчевци имају са
овим великим уметником и човеком. Архив је
2009. године купио укупно 8 писама од којих
је седам било упућено уметници, вајарки,
сликарки и књижевници, Вуки Велимировић
(Пирот, 1888. – Београд, 1965).
Претпоставља се да су се Урош и Вука
упознали током Првог светског рата у
Крушевцу, где је Вука предавала цртање и
лепо писање у гимназији, а Урош провео
неколико ратних година. У то време, госпођица Велимировић већ је завршила Уметничкозанатску школу у Београду. После Првог
светског рата, Предић се враћа у Београд,
а млада и амбициозна Вука, кћи проте
Милоша Велимировића, путује на усавршавање у Париз, тадашњу светску уметничку
престоницу.
Ова писма први пут представљена су јавности на великој манифестацији поводом Ноћи
музеја 2012. у Новом Саду у Галерији САНУ
Огранка у Новом Саду, у палати Платонеум.
Изложбу су заједнички реализовали:
Историјски архив из Панчева, Народни музеј
из Зрењанина, који је уступио поједине експонате из Легата Уроша Предића и кусто­
скиња музеја Оливера Скоко, својим стручним ангажманом. Ауторка изложбе била је
Светлана Младенов, историчарка уметности,
кустос МСУ Нови Сад. Изложба је приређена
у продукцији Ноћи музеја Нови Сад – Висарт,
асоцијација за визуелну уметност и културу.
Оно што је одмах уочљиво из ових писама,
поред емоција и поштовања упућених Вуки,
јесте систематичан однос према животу и
уметности
који
је Урош Предић
поседовао. Писма
на најлепши начин
осветљавају једноставну и чедну
личност уметника. Читав његов
свет била је уметност, и све што је
за њу било везано. Тако су и ова
писма у већини
случајева и есеји
о уметности. Тако
Урош Предић
на једном месту,
сликар пише:
„Када уметник осети да је дао мање него
што уме и може, имао би разлога незадовољству, а не зато, што не може да достигне друге, боље од себе. Но, ова и оваква
ра­зматрања сасвим су стара игра, јер данас
су наши млади већином толико задовољни,
управо усхићени собом, својим даром, да им
никад и не пада на ум да виде нешто изнад
себе. Благо њима и тешко уметности.”
На другом месту каже, нудећи речи утехе
Вуки, али и оцењујући положај жене и
уметника: „Саосећам са вашим невољама.
Када бих уз то још нашао и коју реч која би
Вам улила наде и самопоуздања, онда бих и ја
био задовољан овим писмом, али шта могу да
Вам кажем што Ви и сами већ не би знали, јер
људске невоље тако су многе и честе, толико
се понављају, мада свакоме кога снађу, изгледају необичне, нове, нечувене, – да и све оно
што се тим поводом може рећи ради утехе,
изгледа толико банално и многом употребом
похабано... нећу ни покушати да Вас храбрим
Ако храбрости имате, Ви ћете је већ наћи.”
104
„А да сте храбри, то се јасно види из целе
Ваше прошлости. Доста је већ и овај један
факат, да сте се определили за УМЕТНОСТИ,
и то још ВАЈАРСТВО, Ви, Српкиња, посветили сте се једном позиву који нашем народу, у нашој држави, у нашем друштву налази
најмање одзива, па ни сама вера или Црква,
која даје сликарству могућност да не угине,
о Вајарству се не брине, јер јој оно не треба.
Храбрости дакле имате. Сад само и стрпљења. Па шта још треба, здравља и физичке снаге која би одолела напорима у борби за
материјалну егзистенцију.”
И на крају каже, извињавајући се што се
није јављао: „Када дакле изнемогла старост по
невољи заостаје иза својих обавеза, не треба
јој то узимати за зло, већ јој треба сажаљиво
праштати. Тако ћете и Ви према мени имати
обзира. Три пута сам оболевао прошле зиме,
и са радом много заостао.....Вид, слух, фантазија, памћење – све попушта и отежава ми
рад. Морам да се измирим са овим неизбежним чињеницама и стоички да сносим свој
удес.”
Изложба која је одржана у палати
Платонеум за Ноћ музеја 2012. истовремено је
и прва презентација ових вредних архивских
докумената. Поред своје несумњиве вредно­
сти за ширу јавност, која је у већини случајева заинтересована да потврди своје раније
утврђене претпоставке о уметности и уметницима, изложба нуди и могућност новог и
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
другачијег читања како самог Уроша Предића
као уметника, тако и његовог друштвеног
живота и сложености његове личности.
Писмо Уроша Предића Вуки Велимировић
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
105
СЛИКАРСКИ СВЕТ МИРОСЛАВА АНЂЕЛКОВИЋА
ЦРТЕЖИ, АКВАРЕЛИ, УЉА1
Миле Игњатовић
Током маја ове године, избирљива новосадска публика имала је то велико задовољство
да први пут види изложбу радова Мирослава
Анђелковића, београдског уметника и редовног професора на Факултету примењених
уметности у Београду, чије дела, уља и цртежи,
фасцинирају гледаоце виртуозношћу сликар­ске
елаборације и обиљем тематских догађања у
композицијама. Иако изложбени простор даје
релативно скромне могућности за обимнију
презентацију сликарског опуса, аутор који је
у напону стваралачке енергије, успео је да на
врло инвентиван начин прикаже радове који
дају донекле ретроспективан садржај.
Када се човек суочи са намером да на
ра­
зумљив начин прикаже стваралаштво овог
уметника, онда је неопходно да на почетку
истакне да је он присутан на нашој ликовној
сцени већ четири деценије као изузетно плодан стваралац разуђеног тематског приступа и
ликовни педагог. Као особеност његовог сликарског опуса можемо да издвојимо чињеницу
да се он, у дужем временском периоду, љубитељима уметности представио као сликар који
је изнедрио један врло промишљен и ликовно
прочишћен поетски израз, легитимишући га
као једну заокружену и препознатљиву тематску и програмску целину. Његово дело, сликарски профилисано, опстојава у вредносном смислу, а уметнички актуелним чини га
његова утемељеност на чврстим конвенцијама познавања сликарске материје и аутентичној семантици поимања мимезиса, односно
1
врло личног начина подражавања стварног
и интимно доживљеног. Иако није затворен
за разумевање особености других и ранијих
искустава, Мирослав Анђелковић обилато је
искористио освојено право на изражавање сопствене форме, јер је као сликар интелектуалац
одавно постао свестан чињенице да је модерна слика постала део система који мора да се
заснива на слободи и аутентичности индивидуалног израза. Тај избор из мноштва поетика, ликовних знакова и појмова, Анђелковић
је искористио остварујући своју дубоко личну
митологију као прочишћен сликарски пројекат
у смислу новог естетског значења и нове слике,
што је примећено и од наше ликовне критике.
Тематска опредељеност, али само условно
за пејзаж и фигурацију подразумева у суштини његов однос према природи – макросвета и
микросвета и која у његовој сликарској интерпретацији постаје једна промишљена формулација естетике имагинарног и у сегментима
реалног. Ови магични пејзажи колористичке
иконографије, посматрани у контексту особености Анђелковићевог поетског израза, изгледају као да су произашли из архетипских садржаја подсвести, који са рационалним светом
реалних чињеница чине јединствену целину једне више и истинитије реалности и универзалног склада форме, боје и недефинисаног
надреалног простора.
Та нова реалност фантастичне иконографије у којој су форме непропорционално
ра­
споређене и супротстављене једна другој
Изложба слика Мирослава Анђелковића у Галерији новосадског Огранка САНУ, мај 2012. Мирослав Анђелковић
рођен је 1945. године у Јелашници код Ниша. Академију ликовних уметности у Београду завршио је 1970. у класи
професора Недељка Гвозденовића, а постдипломске студије у класи истог професора 1972. године. Током 1989.
специјализовао је сликарство у Музеју Прадо и на Академији Сан Фернандо у Мадриду. Члан је УЛУС-а и ЛАДЕ.
Редовни је професор цртања и сликања на Факултету примењених уметности у Београду. Излагао је на више
самосталних и групних изложби у земљи и иностранству. Добитник је бројних награда и признања.
106
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
Мирослав Анђелковић, из циклуса Цртежи, акварели, уља
на традиционално неконвенционалан начин,
у његовој програмској реализацији добијају
нов пластички смисао, стварајући само­
својан си­стем ликовних елемената у којем се,
на уметнички луцидан начин, разрешавају
супротности имагинације и реалности, снова
и јаве, али истовремено се потврђује и могућност њиховог стапања и егзистирања као посве
нове, оригиналне ликовне и естетске чињенице. То су призори чаробних фантазија, постигнутих само евоцирањем редукованих традиционалних садржаја, у којима се маштовитом
имагинацијом густо ткање бојене фактуре
реорганизује у нове визуелне ликовне контексте фантазмагоричних асоцијација. Овакав
начин сликарске елаборације свог односа
према природи постао је, у последњој деценији
Анђелковићевог стваралаштва, најдоследније
тематско усмерење, док у програмском смислу
има значај једног од начина разрешења односа конвенционалне реалности, контролисаног
надреализма и у значењском смислу вишеслојне симболичке фантазије, као једне аутентичне естетске структуре сликарског универзума.
Ове импресивне колористичке адаптације већих, компактних или сасвим малих и
појединачних форми из реалног света, преведених сликарском егзекуцијом у наднаравни
фантазмагорични контекст, уистину представљају реминисценције на стварно доживљена
искуства или су измаштани сликарски садржаји и реализовани у крајње интимистичкој
визуелизацији. Та трансформација реалности у
фантазију, што у својим сликама демонстрира
Анђелковић, у чије садржаје су нпр. као симболични ликовни сегменти, уткане коледарске
маске из паганске митологије Срба, поред истицања чудесне лепоте природе која треба да се
види и осећа свим чулима које човек поседује,
истовремено указује и на дубоку духовну повезаност аутора са традицијом и богатим културним наслеђем свог народа. Таквом врстом
тематских асоцијација у конструкцији слике,
као једног од својеврсних симбола ликовног
израза, уметник је уградио у своје дело дух и
биће свога народа, одајући на тај свечан и узвишен начин велико поштовање за етнос из чијих
коренских и митолошких извора црпи сокове
сопственог уметничког постојања и изворног
стваралачког потенцијала и фантазије.
Лиризам ових слика, као оквирни кон­цепт,
може се видети и у неутралним њиховим
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
називима као нпр.: – Пасторала, Пасторала 1,
Пасторала 2, Обала и лептир, Зелени предео
итд. – и које не би требало гледати као препознатљиве географске појмове, већ само као
иницијалну ликовну идеју. У таквом интими­
стичком тематском приступу, са више или
мање јасним антиципацијама форми из природног контекста, јасно се назире ауторов
ликовни концепт, а који се заснива на разградњи конвенционалне слике у смислу непропорционалних односа облика и необичних
контрастирања бојених површина, густо нанесене фактуре и контурне стилизације, настале су ове фанта­змагоричне слике налик сновиђењу произа­шлом из архетипских садржаја и
света дубоке интимности. Дакле, у тој осмози,
поетика реалног, фантастике па и асоцијативне
апстракције, лежи идеја, а то је могуће са разлогом претпоставити, и за афирмацијом уверења да је уз помоћ стваралачког људског духа,
снаге његовог ума и спретности руке, могуће
остварити уметничка дела нестварне лепоте која су одвећ измаштана да би могла да се
пореде са монотонијом свакодневне реалности.
У техничко-технолошком поступку, Миро­
слав Анђелковић користи старе и традиционалне технике да би постигао визуелни утисак какав жели. У сликама на платну користи
комбинацију темпере и уља, док у акварелима и цртежима рађеним у мањим форматима
користи кинески туш, сепију, акварел и гваш.
Када је реч о цртежима и акварелима, они за
Ађелковића представљају независну сликарску
дисциплину и који, и ако се тематски и поетски налазе на трагу уљаних слика, никад нису
били предложак великим сликама, јер представљају засебну целину и независан ликовни
пројекат у којем су помирене вредности визуелног и ликовности. У том спектру различитог интересовања за технолошку и тематску
ра­зуђеност, успешно постиже јединство ликовног израза. Овај цртачки рукопис могао би се
тумачити и на начин приказа раскошне фреске
једног времена у којем је главни актер сам уметник јер су сложене структуре ликовних сижеа
107
заправо илустрација његовог цртачког дневника који води још од младалачких дана. Уколико
бисмо сада пожелели истински да проникнемо
у саму суштину идејног и филозофског значења тематских оквира његових цртежа у којима је, снагом рационалне сликарске имагинације, постигнута она жељена цртачка илузија,
емотивна и визуелна, неопходно је прочитати
или макар прелистати аутобиографски сликарски бревијар „Из дана у дан”, рукопис његових
импресија са путовања и промишљања o уметности и уметницима, бележених током низа
година и својих најважнијих животних и трагичних породичних и сликарских искушења,
чији су тематски садржаји, у извесној мери,
заступљени и на изложби. Тим циклусом цртежа заокружује се једно, за уметника, веома значајно стваралачко поглавље када је могуће правити и одређену врсту уметничког и животног
биланса постигнутог, јер завршавајући стварно
и замишљено листање цртачких блокова дубоко интимних доживљаја њихов аутор каже: ...
„Намера ми је била да у овој књизи представим други део мог стваралачког опуса који је
ређе излаган а неки цртежи су по први пут у
овом блоку представљени. Прелиставам их и
још проверавам којом чврстином су они везани међусобно, али и са сликама о којима сам
говорио. Себи ћу сигурно поставити додатна
питања, неке недоумице ће се појачати, али и
убеђења да је изабрани пут био прави. Сигурно
ћу освежити поједина сећања и доживљаје,
ослободити многих сувишних детаља и појединости уградити у неку нову слику. Неки цртежи из мојих блокова изненадили су ме снагом
којом зраче давна сећања што значи да енергија која је у њих уграђена траје и ако је права
трајаће и после нестанка творца”... Наведене
констатације о уметничком делу Мирослава
Анђелковића представљају оне битне карактеристике и идејну окосницу његовог сликарства што га несумњиво чини, у то смо уверени,
приступачним и разумљивим већем броју поклоника савремене уметности.
108
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
СЛИКАРСТВО СУГЕСТИВНЕ ЕНЕРГИЈЕ:
ВЛАДИСЛАВ ШЕШЛИЈА, СЛИКЕ1
Сава Степанов
Владислав Шешлија припада једној занимљивој генерацији војвођанских уметника
која се на нашој уметничкој сцени појавила
током фаталних деведесетих година. Тада су
млади сликари настојали да се, својом уметношћу, супротставе агресивним манифе­
стацијама једног одиста несрећног времена.
Млади Шешлија припадао је оној групи сликара из своје генерације који су сопствено
негодовање изражавали експресионистичком
сликом. Но, тај његов експресионизам није
био препознатљивог „музејског типа”. У условима уметности деведесетих, његов (нео)експресионизам имао је специфичну особеност;
није подразумевао тада очекивани радикализам, још мање било какву агресивност или
препотенцију. Општем осећању кризе и трагичности – уметник је супротставио једно
поетично и искрено сликарство, слику засновану на примарности дејства ликовних елемената. Тадашња критика је, међутим, те и такве
ставове уважавала јер су били засновани на
модернистичком начелу по којем „уметност
има право на засебност, не да би се издвојила, него да би својим моделом била узор другим знањима и другим праксама” (Filiberto
Menna). Таквим сликама, средином тих
фаталних деведесетих, Шешлија је аутентични актер тада актуелних збивања, те се појављивао на неким изузетно значајним изложбеним манифестацијама, попут изло­
жби
„Повратак апстракције” у галерији Златно
око у Новом Саду, на првом Бијеналу младих
1
у Вршцу 1994. године, те на још неким групним изложбама.
Од тих деведесетих година до данас,
Владислав Шешлија је као сликар сазрео и
у актуелном тренутку, он је сликар са јасно
дефинисаним, мада помало неуобичајеним
персоналним ставом. Концепција његовог
сликарства потпуно је усаглашена са аутентичним сликарским пропозицијама. Шешлија
је безрезервно посвећен сликарској површини
и јасној диференцијацији ликовних елемената – линије и цртежа, боје и колорита, материје... Досећи онтолошку аутентичност пиктуралне структуре примарни је циљ Шешлијине
стваралачке логике и акције до којег он стиже
спонтано и сасвим самоуверено. Сваки повод
се у његовој уметноисти зачас претаче у слику-биће, у слику са властитим пиктуралним
организмом, с нерватуром линија и бојеним
крвотоком. У том смислу, могуће је схватити и сукцесивност апстракцијских и фигурацијских слика – опсесивна потреба да се
оствари концепцијска чистота пиктуралности
испред је сваког садржаја, испред сваке ангажованости... Уметникова намера никада није
усмерена ка стварању поруке и подуке, него
се сликом исказује властито стање свести,
расположење, чиста осећајност, искреност
пред светом у коме живи и ствара. У том
смислу, ово сликарство треба прихватити као
резултат једног поштеног, чак чистог етичког
односа према слици, њеном смислу, њеном
онтолошком бићу.
Изложба слика Владислава Шешлије у Новосадском огранку САНУ, април 2012. Владислав Шешлија рођен је
у Зрењанину 1965. Дипломирао је сликарство на Академији уметности у Новом Саду 1994. Самостално је излагао
22 пута у Србији и преко 90 пута колективно у земљи и иностранству. Члан је СУЛУВ-а и Ликовног круга и групе
„7 патуљака”. Добитник је бројних награда и признања.
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
Владислав Шешлија, Морнар
Поставка изложбе у Галерији САНУ огранка у Новом Саду имала је одиста занимљиву структуру. Без икаквих уздржавања,
Владислав Шешлија поставио је слике различитих видљивих садржинско-фигурацијских
и
пиктурално-апстракцијских
садржаја. Гестуалне слике „чистог” апстракцијског концепта постављене су уз остварења
мање-више доследно описног карактера. То,
међутим, није пореметило целовитост утиска
о једном аутору. Напротив, чак је и познаваоцима Шешлијине уметности, за каквог себе
сматра и писац ових редова, ова поставка
добродошла за боље схватање једног особеног концепцијског става по којем је чин сликања – чин специфичне игре, манифестација
стваралачке страсти. Наизглед необаве­
зна
размахнутост, спонтаност потеза и разиграност колористичког склопа резултирају једнообразним концептом и „усаглашеним”
109
пластичким структурама, јединственом пиктуралном атмосфером…
Због тога смо на овој изложби сагледали
занимљив опус једног особеног сликара чије
сликарство је итекако способно да нас узбуди, али још више да нас обрадује аутентичним
пиктуралним резултатима. Највећа вредност
тог опуса јесте у његовој искрености – коју
је могуће перципирати као истински етички
став уметника посвећеног слици/сликарству и
уметности уопште. Уз то, никако није неважно то што нам је Владислав Шешлија, у актуелном тренутку понудио своје сликарство
испуњено аутентичним пиктуралним вреднотама које су проистекле из уметниковог стваралачког одушевљења и радости сликања.
Његова слика набијена је сугестивном енергијом, елементарном духовном снагом којом
је могуће превазићи осећање угрожености и
инфериорности у времену перманентне транзицијске кризе. А није ли и у томе један од
драгоцених циљева уметности?
Владислав Шешлија, Чувар игре
110
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
СЛАВКО КРУНИЋ
„ПОРТРЕТИ”1
Наташа Кристић
Зашавши у другу деценију, портретска
делатност Славка Крунића, почиње да подсећа
на давно утихнуле, атавистичке, праксе
малих мајсторских радионица; добу када су
људи и време живели у необичном складу,
ходајући у корак. Чини се, као увек када се
немушто посматра прошлост, да је тада бивало лакше и гледати и видети. Портрет је, ономад, био епифанија меморије. А данас? Да ли
је могуће, у епохи вишезначја и мултивредности, дати један, задовољавајући, одговор?
Крунићева необична одважност, да ликовна
истраживања пороби једној теми, породила
је галерију живописних ликова. Сувишно је
говорити о томе у којој мери одлука овог типа
умањује простор за ликовни исказ, доводећи
уметника у положај измиритеља репетиције
и креације. Но, чини се да, упркос разуђеним
временским обалама, уметников експеримент
порађа резултате. Које су то полуге којима
портрет, као искључиво миметичка категорија, задобија вредности нашег миленијума?
Прво што посматрач примети јесте необично одсуство пандана, као реалитета.
Крунићева галерија лица нема извориште
у стварности. Она се напаја на ликовним и
литерарним обрасцима. То нису одрази лица
или личности, већ идеје – критике заоденуте
у рухо сатире. Њихову егзистенцију омогућује
саживот градивних елемената. У тројној спрези: фигура – окружење – наслов, сажета је
комплетна поетика садржаја. Маркиз Где Сад,
Пензионисана Пепељуга, Господар чврстих
1
Славко Крунић, из циклуса Портрети
намера, Вратарка у одсуству, само су део
миљеа у ком доминира истрајност необичне
везе ишчекиваног и виђеног. Без обзира на то
да ли се као посматрач крећете од наслова ка
призору или обратно, ефекат зачудног је, по
поравилу, увек присутан.
Другу особеност опуса чини оно што теоретичари уметности називају координирани
портрет. У случају Крунићевих композиција,
то подразумева необично мноштво неочекиваних спојева ранијих уметничких пракси.
На платнима, лежерно се сусрећу постулати
ренесансне перспективе, холандска склоност
материјализацији, романтичарска атмосфера
Изложба слика Славка Крунића у Галерији новосадског Огранка САНУ, октобар 2012. Славко Крунић рођен је
1974. године у Београду. Дипломирао је на Факултету ликовних уметности у Београду, у класи професора Радомира
Рељића 1998. године. Магистарске студије завршио је 2002. године на истом факултету у класи професора Анђелке
Бојовић. Члан је УЛУС-а и УЛУПУДС-а. Излагао је на бројним самосталним и колективним изложбама у земљи и
иностранству.
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
и колорит, као и италијанска школа метафизике. Чини се да позајмице и ликовна надоградња нису учињени са жељом да се имплементирају по препоруци мајстора – твораца,
већ са необичном тежњом ка доградњи изостајућих карактера портретних ликова. Лица
лишена фацијалне експресије, мимичких
порука, бразди времена – готово безлична и
празна, захтевају допуну.
Градивни ликовни елементи, у овом сегменту, прискачу у помоћ. На првом месту је прецизно дефинисан унутрашњи цртеж. Изведен
је, на готово свим композицијама, са јасном
намером потенцирања структуре. На костур линије је, потом, набачена боја. Њено је
присуство готово неприметно. Не стога што
је ахроматска или дифузним светлом умирена, већ зато што је немилосрдно подређена теми. Витез је окупан крвавим сутоном,
Меморанда уроњена у бескрај плаветнила,
а Балансер постављен у средиште смеђих
инкарната. Но, снага хроматских решења очитована је кроз процес расветљавања примарних пигмената чиме је постигнуто вишеструко, децентрирано и ненаметљиво унутрашње
зрачење боје.
У избору текстуре, која кореспондира са
темом, Крунић се одлучује за двојак приступ.
Један број платана указује нам се у сјају савршено углађених, лазурних повшина, сходно традицијама класичног портрета. Пажњу
подједнако привлаче и портрети са нешто
пастознијом структуром. Уносећи песак у
примарну подлогу, и уводећи латентну вајарску праксу одузимања материје од примарне површине, уметник ствара врло необичне
површине барокног квалитета. Континуелно
смењивање неупадљивих испупчења и
удубљења на самом фону призора благо иритира визуелно поље посматрача. Стога se
врло брзо урања у континуелност дихотомије
проницања у садржај и у ликовни поступак.
Конструктивну особеност свих портерта чини крстообразно средиште. Такозвана
chiasma opticum – оптичка раскрсница
смештена у засинусном чворишту, на месту
111
мистичног трећег ока, окосница је баланса маса. Истовремено, ваља имати на уму да
сушаствена оптичка трансверзала, уроњена у
увалу сусретања носне и чеоне кости, отвара полемику мере условљавања поимања и
виђења. Јер, оно што је оком примљено овим
путем бива освешћено, и обратно, оно што је
у свести зачето кроз око бива обликовано.
Славко Крунић, из циклуса Портрети
Крунићев ликовни експеримент употпуњен
је поливалентним вредностима сатиричног
садржаја. У српској ликовној пракси, примери
сатиричних композиција су ретки, а сликара који су посветили део свог опуса оваквом
виду исказа идеја нема. Стога је, претпостављамо, посао постизања сатиричног садржаја на визуелном плану морао бити веома
тежак. У тежњи достизања самозадатог циља
уметник врло вешто користи читав спектар
стваралачких оруђа: анатомске аномалије,
шаљиво (фантастично) окружење, инверзију
објекта и значења, хуморескни однос између
носилаца радње, дискрапанцу између наслова
и садржаја, повремену тежњу ка идеалу као
контапункту. Нижући портрет за портретом,
112
критику за критиком, суочавајћи нас са нама
самима, Крунић као да потврђује дефиницију
Емила Драитсера по којој сатира представља врсту агресије засноване на естетској
форми, упућену против моралних дефеката
друштва или његових представника.
Врхунац портретне делатности Славка
Крунића чини способност отклона од очекиваних постулата вековима извођене ликовне
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
теме. Успешно градећи конструкције којима
је учитан сатирични контекст, Крунић успева
да се уздигне у ранг сликара који су своја
дела стварали уз амбиције веће од сликарских. Чини се да његов сан почива на старој
идеји слике као могуће реформистичке полуге једног друштва.
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
113
БОСИЉКА ЗИРОЈЕВИЋ-ЛЕЧИЋ, СЛИКЕ1
Сава Степанов
Досадашње стваралаштво Босиљке Зироје­
вић-­
Лечић започето у време узбудљиве
ра­
скрнице два века, одвијало се токовима
складног и логичног континуитета. Од самих
почетака, ова уметница определила се за један
рационалистички приступ сликарству и уметности. У времену кардиналних манифестација транзицијске кризе, уметница се одриче
субјективистичког и експресивног реаговања.
Њен приступ проблемима света и света слике
заснован је на уважавању основних модернистичких принципа, те је стваралачки идеал
којем Босиљка Зиројевић-Лечић тежи усмерен ка конституисању и досезању концепта по
којем „уметност има право на засебност, не да
би се издвојила, него да би својим примером
била модел другим знањима и другим праксама” (Menna). Дакле, ова уметница не настоји да
буде „разбарушени” уметник спонтаних реакција него се поставља као специјалиста у својој
области, као сликар свестан основних принципа формирања и функционисања сопственог
уметничког изделка.
У досадашњој пракси, сликарка Зиројевић-Лечић афирмисала се као заступник геометријске конституције слике. Површина издељена, најчешће „лењирски” правим линијама,
дефинисана је на најразличитије начине.
Попут тихог и систематичног посвећеника,
Босиљка Зиројевић-Лечић често је експериментисала и предавала се истраживању сликар­
ске површине као материјалне чињенице коју
слика/сликарство не дели ни са једним другим визуелним системом. Гриднберг је говорио да је управо површина централни проблем модернистичког сликарства. Стварајући и
Босиљка Зиројевић-Лечић, Кровови 1
1
Изложба слика Босиљке Зиројевић-Лечић у Галерији новосадског Огранка САНУ, септембар–октобар 2012.
Босиљка Зиројевић-Лечић рођена је 1971. године у Новом Саду. Дипломирала је на Академији уметности у Новом
Саду 1994. године, одсек сликарство, у класи професора Душана Тодоровића. Постдипломске студије, Одсек
сликарство, завршила је на истој академији 2000. године. Члан је УЛУВ-а, УЛУС-а и уметничке групе „Multiflex”.
Запослена је на Академији уметности у Новом Саду као ванредни професор на предмету сликарство. Излагала је
на бројним самосталним и колективним изложбама, а добитник је и више награда.
114
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
истражујући пиктуралну површину, уметница
се бави аутентичним проблемима слике и њене
онтолошке појавности. У таквим настојањима,
Босиљка Зиројевић-Лечић често се радикално
истраживачки понашала те је њено рано сликарство најчешће реализовано у тзв. „проширеном пољу сликарства”: после раних пастелних радова, она се бавила „шивеним” сликама
у којима је линија конкретизована концем и
„штепом”, потом је теракотне барељефне плоче
саздавала тако да су биле „ближе” конституцији слици него обликованим скулпторским
остварењима; остварила је и серију слика-објеката у којима је формирала геометријске структуре испуњавајући површину од добро компонованих алуминијских трака…
Босиљка Зиројевић-Лечић, Композиција
У актуелном тренутку, Босиљка Зиројевић-Лечић представља нам се својим најновијим
сликама насликаним током последњих пет-шест година. Ради се о серији слика у којима се
геометрија јавља као склоп у оквиру којег уметница себи отвара могућност бављења површином/површинама као основном проблематиком
сопственог сликарског деловања. У бројним
сликама које су издељене добро комбинованим и компонованим линијским границама,
уметница је себи остварила могућност да се
аналитички односи према суштинским елементима пиктуралне пластичке творевине:
површини, линији, боји, материји и материјалу. У једној слици, Босиљка Зиројевић-Лечић
примењује више начина сликања и сликарских
поступака: сликање у једном слоју, сликање
са потсликавањем, вишеслојно наношења боје,
наношење боје са додатком других материјала
(песак, теракотни прах и сл.)… Свака засебна
површина у овим геометријским сликама поседује своју аутономију, свој бојени и пластички
интегритет, а њихова кохерентна усаглашеност
логички се слива у јединствену целовиту пиктуралну творевину. Своју способност суверене
рационалистичке контроле сваког појединачног поступка, уметница остварује компактном
целином у којој су сви односи добро изнивелисани, дискретно уодношени и „склопљени”.
Тако један, у суштини аналитички поступак,
резултира сензибилношћу, тактилношћу, профињеним естетизмом, високом сликарском
елеганцијом, достојанственим, и некако „свечаним”, пиктуралним утиском.
Дакако, ни геометријске слике Босиљке
Зиро­је­­вић-Лечић „не заборављају” основне
нео­плас­ти­цистичке принципе установљене
епо­халним сликарствима Пита Мондријана и
Тео фон Дусбурга, те и она својим сликарским
концептом итекако убедљиво и сугестивно
по­сматрачу намеће утисак реда, склада и хармоније. Штавише, чини се да је и ова уметница
настојала да управо те принципе, постојеће у
конституцији властите слике, наметне душтву
у епохалној кризи, баш као што посматрачу искрено дарује сопствену осећајност, једну
тиху и стамену пиктуралну поетику. Због тога
ову изложбу и ово сликарство младе уметнице
у пуном стваралачком сазревању, треба видети као плод једног промишљеног, одговорног и
самосвесног става; као одговоран етички чин,
који је тако самосвесно и савесно реализован,
итекако потребан у једном специфичном контексту транзицијске кризе која, непролазећи,
полако постаје трајна категорија и свакодневно стање.
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
115
МИОМИР РАДОВИЋ – ЦРТЕЖИ1
Миле Игњатовић
За Миомира Радовића с правом се може
рећи, имајући у виду његов сликарски опус
са акцентом на приказана дела на изложби,
да је он аутентичан представник новије срп­
ске фигурације. Евидентно, изузетно даровит цртач којем ниједна форма у простору не
представља нерешив цртачки проблем, штавише, та цртачка виртуозност у почетној фази
садашњег истраживања ликовне проблематике, представљала му је до извесне мере
те­шкоћу у стваралачком процесу одступања
од природних форми. Његов немиран цртачки дух, како се то може видети и на изложеним радовима, својом чулношћу и финоћом
линија уздигао је призоре анималних форми
и условних портрета неких светски познатих
личности из света уметности до несвакидашњих ликовних визија наизглед тајанствених
садржаја.
Чињеница
вишегодишњег
сликарског
ан­га­жмана Радовића може се оправдано по­­
сматрати у стваралачком контексту успостављања естетског система конструкције форме
и композиције. Тај проток пластичког промишљања може се на његовим сликама-цртежима у континуитету пратити и у значењу
непрекидног и упорног трагања и одгонетања
естетских проблема, који досежу до самог
ткива стваралачких феномена у уметности
као посебних облика ликовне реалности.
Посматрајући те цртеже изведене воденим техникама и у њиховим комбинованим
варијантама, можемо се запитати зашто су
1
Миомир Радовић, из циклуса Цртежи
његове теме призори коза, бикова, гуштера, ракова, односно естетских форми које за
око и нису тако лепе, осим нпр. коња који
су лепе животиње или портрети и аутопортрет који такође припадају овом ликовном циклусу чинећи јединствену органску
целину. Међутим, те ликовне форме нису
објекти сликарског дефинисања и реалистичког документовања природних облика, већ
имају значење тајне и разлога постојања ове
Радовићеве уметности. Јер, када су у питању
портрети Хенри Мура, Пикаса, Милорада
Доце Јанковића, уметниковог пријатеља
и пијанисткиње Марте Аргерић, они не
Изложба слика Миомира Радовића у Галерији новосадског Огранка САНУ, децембар 2012. Миомир Радовић
рођен је 1943. године у Београду. Завршио је Академију ликовних уметности у Београду, графички одсек, 1969.
а последипломске студије 1972. године. У периоду од 1976. до 1990. радио је као ликовно-графички уредник у
СДК Југославије, а од 1994. до 2010. као професор графике и графичког дизајна у Високој школи ликовних и
примењених уметности у Београду. Активан је учесник изложбених активности клуба ветерана УЛУС-а. Аутор је
три самосталне изложбе. Учествовао је и на стотинак колективних и заједничких изложби у земљи и иностранству.
Добитник је бројних награда и признања.
116
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
Миомир Радовић, из циклуса Цртежи
представљају портретне креације са значењем физичке и психолошке профилације,
већ личности са којима је Радовић у току
свог стваралачког рада имао неких, за њега
важних, додирних тачака. Оне, те везе, код
Радовића могу бити и посредне супротстављањем потпуно различитих форми у односу на неког другог уметника. Тако нпр. цртеж
назван „Три козе” представља ликовну алузију, али без трунке ироније, на Дегаове балерине. Ако боље погледамо цртеж приметићемо да су пренете, у потпуности, Дегаове боје.
Али, посебан сликарски куриозум, када су
у питању сви приказани цртежи на изложби, јесте то да су настали и реализовани „из
главе” и по сећању аутора.
Његова актуелна ликовна оптика отворила је један простор за један вид аутентичне сликарске авантуре која у својој идејној
ликовно-филозофској матрици има значење
релативности у егзистенцијалном смислу
како живих бића, тако материје и појмова.
Релативност природно постојеће и замишљене форме и боје могуће је доказати њиховом
произвољном употребом. Тада престаје да
буде важно да ли је петлова креста нпр. зелена или каква је фактура и боја цртежа, јер у
визуелној оптици посматрача приказана анимална форма увек представља оно што заправо јесте – петао је увек петао, бик је увек бик,
коза је увек коза, али само је визуелни утисак
вишеструко појачан. У том контексту своје
ликовне елаборације, Радовић је редефинисао
начине класичне прецизности цртежа у егзекуцији реалних форми поступком апстраховања појединих елемената природних
облика и одступањем од колористичке објективности. Ова одступања у смислу извесне
деконструкције природних форми и колорита има своје разлоге и оправдање у истраживању постизања што снажнијег визуелног, а
зашто не рећи, и емотивног утиска код посматрача. Дакле, у таквој намери постизања што
снажнијег ефекта Радовић настоји да трансформише ефективну визуелизацију првобитно замишљеног садржаја користећи се
оптичким ефектима местимичног и механичког просецања и спаљивања површине хартије. Дакле, суштина је у промени природног стања ствари. Овим поступком додатног
ефекта у различитости друге подлоге испод
перфорираних форми и уског пресека хартије, који под одређеним углом и осветљењем
даје фину сенку, постигнута је, каква таква,
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
тродимензионалност у укупној визуелној
представи цртежа. Позадина је различита и
даје различите визуелне утиске. Таквим сликарским приступом, Радовић је створио особен поетски израз који би се, према идеји
аутора, могао назвати „раслојавање фасадне
површине слике” Одступања не мењају значењски садржај тематског приступа чиме се
потврђује идеја релативности, односно иако је
ликовни образац форме и колорита измењен у
односу на примарни објекат, стварно значење
садржаја остаје непромењено.
Композициона структура појединих цртежа реализована је на начин супротстављених
цртаних површина различитог поетског израза, наизглед супротстављених, које заправо чине јединствену композициону и идејну
целину. Тако нпр. на цртежу на којем је приказан портрет, односно цела фигура Хенрија
Мура на десној страни хартије, супротстављена је друга половина која је премрежена мозаиком низова уситњених апстрактних облика
и који су медијски различито изазвани, а који
су суштински у чврстој идејној корелацији са
другим делом цртежа јер су асоцијације на
форме Мурових скулптура.
Иако се за његове анималне форме не може
рећи да су лишене спонтаности у демонстрацији гестуалности и тренутној инспирацији,
његова основна ликовна иформација садржи
увек целовит и рационалан ликовно виталан
податак. Тако се може рећи да идејно полазиште Радовићеве тематске опредељености
има заправо једну апстрактну димензију из
које он цртачким линијама, апстраховањем
117
и прекидом ликовне акције, као смислен
саставни део композиције и интервенцијама наизглед неликовног значења у форми
перфорација подлоге, постиже нов ликовни израз, афирмишући основни значењски
смисао слике, садржан у наглашеном ути­
ску визуелног садржаја као приоритета програмске вокације Радовићевог дела. Притом,
простор је недефинисан или само назначен,
истичући на тај начин значај саме фигуре,
при чему не користи боју као средство које
дефинише форму, али зато арматуром слободних линија и бојених плоха постиже визуелизацију фактурне површине која је блиска
скулптури, јер сугерише мишићну масу и
гестуалност као симболе енергије, физичке
снаге и животне виталности, што је у скулптури често наглашавано.
На крају треба рећи да је он један од оних
ликовних стваралаца који верује да су путеви
сликарства вечни и да права слика не може
да нестане смењивањем актуелних поетских
концепција и изазова модерне и авангардне
уметности. Дајући предност великим мајсторима сликарства, он истовремено изражава искрено уверење у магијску моћ уметности, устајући на свој начин у одбрану њених
ликовних и визуелних вредности. Тако је
Миомир Радовић, настављајући да у својим
сликама – цртежима комуницира са животом
и са уметношћу, успео да досегне један само­
својан, чист и изнијансиран ликовни говор, по
чему је постао познат у ширем кругу љубитеља уметности и ван београдске уметничке
сцене.
118
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
РАДМИЛА ИВОШ-БЕУЈУКИАН, СЛИКЕ1
Сава Степанов
На један тих, истрајан и посвећенички начин остварује се и развија сликарство
Радмиле Ивош-Беујукиан. Ова уметница,
иначе пореклом Новосађанка, већ више деценија живи и ствара у иностранству, најдуже
у Паризу. Њена рана сликарска интересовања
била су везана за видљиви свет, за интерпетирање призора из природе. Слике попут Le
Jardin secret (1999) i Bologna (1999) указују
на блискост са историјским сликарством и
о великим сликарским узорима из историје
уметности (Мане, Де Кирико и др). Но, у
годинама своје сликарске зрелости, Радмила
Ивош-Беујукиан инсистира на аутентици,
на засебној и слободној функционализацији
пиктуралних елемената у својим пиктуралним остварењима. Од краја деведесетих година протеклог столећа и почетком прве деценије новог века, њено сликарство постаје
апстракцијско. Поводе из свакодневља уметница трансформише и своди на чисто бојене,
линијске и формалне категорије. Заједнички
наслов једног њеног циклуса слика – Blоwup (Увећање) – на известан начин тумачи
уметничин сликарски поступак. Увећавајући
одређене призоре, она до­спева до ситуација у
Радмила Ивош-Беујукиан, Map
1
Изложба слика Радмиле Ивош-Беујукиан у Галерији новосадског Огранка САНУ, новембар 2012. Радмила
Ивош-Беујукиан рођена је 1957. године у Чоки. Похађала је Академију ликовних уметности Ionescu у Женеви.
Пресељава се у Париз 1985. године. Самостално се сликарски образује у париским музејима, проучавајући слике
уметника из прошлих периода, посебно Ван Гога, Делакроа, Манеа и Матиса. У периоду од 1993. похађа часове
историје уметности, проучава технике trompe l’oeuil сликарства, обучава се за рестаурацију, усавршава технику
позлате. Интезивно слика и самостално излаже – галерија Hamzakian у Бејруту, Bin Drai Polo Cup у Дубаију, а
ускоро и у Лос Анђелесу.
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
119
којима се „заборављају” и губе обриси реалности. Такве слике сведене су на чиста поља
боје, на драстичне „лењирске” и мање доследне геометријске линије… Рационално и експресивно, овде се преплићу и творе чудесне
ликовне ситуације – самодовољне да нас
„известе” о стању уметничине свести и о
њеној емоционалности.
Континуитетном и логичном разрадом
поставке слике, Радмила Ивош-Беујукиан
приближавала се правоуглој и једноставној
колористичкој композицији мондријановског
типа. Но, овде се никако не ради о подражавању резултата великана, него о истинском
настојању да се изнађе и искаже властити
став. Остајући у домену својеврсног „чи­стог
сликарства” Радмила успева да формира асоцијативне слике Њујорка и других урбаних
места и ситуација у којима се геометризацијом и чистим бојеним површинама, посматрачу намећу идеје реда, склада и хармоније
(New York, 2010; New York II, 2011, City 3, 2012).
Тако се и ова уметница приближила оним
настојањима у модерној уметности којима се
инсистира на вредностима естетско-етичких
принципа – не само у слици него и у свакодневном животу.
Да је Радмила Ивош-Беујукиан успела да се
својим сликарством „укључи” у актуелна ововременска збивања, на свој начин, потврђују
и њени новији радови (Le village; Map, 2010;
Louwre, 2011; Burj Khalifa, 2012) где се у
апстракцијским сликама препознају ортогонални тлоцрти тргова и улица какве нам нуди
универзално распрострањени „Google Earth”
компјутерски програм. Захваљујући тој технолошкој могућности, полако се мења перцепција света – кога све више видимо и доживљавамо као својеврсну виртуелност. Сликајући
те „призоре”, уметница не понавља екранскокомпјутерску информацију него нам предочава властити доживљај тог „лица места”, обележава га својим композицијским решењем,
бојеним склопом, властитом сензибилношћу.
Феномен актуелног свакодневља „филозофиран” је и претворен у слику аутентичног пиктуралног и поетског дејства. А у времену у
коме живимо, у глобалном окружењу небројеним сликама најра­
зличитијег технолошког
порекла, у атмосфери универзалне иконосфере – слика и сликарство чувају дигнитет
аутентичног истинског, топлог, чувственог, људског дела. Баш као и слике Радмиле
Ивош-Беујукиан.
Радмила Ивош-Беујукиан, City 3
120
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
ПРОСТОРИ ДУШЕ
9 слика и 15 цртежа Ненада Ристовића у Галерији Огранка САНУ1
Душан Тодоровић
ЕЛЕМЕНТИ ЛИРСКЕ АПСТРАКЦИЈЕ
Живимо у времену све већег отуђења, у
коме је сума технологије са фасцинантним
могу­ћностима и потенцијалом готово потпуно овладала људским духом. Данас се готово
сви сегменти савременог друштва ослањају
на чаробна својства екрана који попут античких пророчица Питија на клик исијава одговор на сва наша питања. У таквој констелацији и ликовна уметност трпи подвојеност и
одвајање уметника од непосредног додира са
уметничким делом, а самим тим и перцепција уметности има сасвим нове контексте.
Формулу којом сам почео да браним класичан ликовни рад изразио сам кроз реченицу:
– Свако уметничко дело еманира (зрачи)
онолику количину енергије колику и
каква је и уложена у њега.
Ова формула упућује нас на онај простор
у настајању уметничког дела који је повезан
са високом осећајношћу духа и душе који се
остварује кроз непосредан додир у материјализацији ликовног дела. Директним додиром,
дело се брани од привида и тактилним свој­
ствима одваја нас од виртуалности, а материјализовани траг поседује трајније зрачење.
У том контексту, и ова изложба даје потврду
мојим дилемама и дилемама бројних уметника да ли је време слике прошло.
1
Ненад Ристовић, Простори душе VI
Ненад Ристовић стасавао је на Академији
у Приштини код познатог и особеног сликара и професора који је неговао слику сведеног лирског предела препознатљиве медитеранске атмосфере и особеног колорита и
ту почиње Ристовићева дилема фигура, предео или блесак доживљаја. На тој клацкалици, он стиже до садашњег циклуса који носи
назив „Простори душе” који сам ипак сврстао
у лирску апстракцију јер сам изложбу слика
Изложба слика Ненада Ристовића у Галерији новосадског Огранка САНУ, новембар–децембар 2012. Ненад
Ристовић рођен је 1965. године у Крагујевцу. Дипломирао је на Факултету уметности у Приштини 1997. године,
на одсеку за сликарство у класи професора Хилмије Ћатовића. Магистрирао је на Факултету ликовних уметности
у Београду 2002. године на одсеку за сликарство у класи професора Зорана Вуковића. Самостално је излагао 25
пута и учествовао на бројним колективним изложбама као и ликовним колонијама у земљи и иностранству. Члан је
УЛУС-а. Добитник је шест награда из области ликовне уметности.
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
121
Ненад Ристовић, Простори душе XI
и цртежа доживео као трептаје његове високе осећајности. Добро постављена изложба
зрачи светлошћу које извире из богатих слојева пријатне топле сиве као средње вредности између светла и таме и груписаних експресивних сеизмографских бележака тамних
линија сопствене нерватуре, искрице чистих
боја оранж црвене и окера дају скривену енергију која покреће сликане површине и обогаћује колористичке вредности. То је суштински одраз драме у његовом сликарском бићу,
а самим тим и слика садржи индивидуалан
унутрашњи и спољашњи простор доживљеног и транспонованог предела у независну површину слике. Богато ткани слојеви,
сигурно постављена композиција која је потезима четке учвршћена у одређеним деловима слике, карактерише Ненадово сликарство
које се супротставља модернизмима и трендовима. Ова изложба доживљај је који се
прима осећањима и суштински је афирмација
слике и цртежа као искрена ликовна исповест
уметника.
122
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
СУБЈЕКТИВИСТИЧКО МАПИРАЊЕ СТВАРНОСТИ
ТАМАРА ВАЈС И ЈАСТРА ЈЕЛАЧИЋ, ГРАФИКЕ1
Сава Степанов
Захваљујући вишегодишњој серији изло­
жби заједничког наслова Млади долазе, током
протеклих година, у Галерији САНУ у Новом
Саду, имали смо прилике да се упознајемо са најмлађим актерима савремених збивања на новосадској и војвођанској уметничкој сцени. Захваљујући успешној сарадњи
САНУ, Огранак у Новом Саду и Академије
уметно­
сти, овога пута, својим радовима,
представљају нам се две младе графичарке
Тамара Вајс2 и Јастра Јелачић3. Тако смо још
једном били у прилици да се уверимо да из
графичких класа новосадске Академије континуирано пристижу млади, талентовани и
1
изузетно добро техничко-технолошко припремљени ствараоци. Графика је у систему класично поиманих ликовних уметности
вечито имала своју засебност и специфичност
због судбинске зависности од технике штампе. Тако се у овој ликовној дисциплини вечито трага за добром равнотежом tehne и poesisa,
између занатског и уметничког… Приметна
је чак задивљујућа сигурност изведбе и реализације графичког листа – и код Вајсове и
код Јелачићеве. Ради се о бакропису, акватинти, о комбиновању тих техника са линорезом,
ради се о графикама у боји које су изведене
приличном сигурношћу а што је допринело
Тамара Вајс, Amsterdam Bus
Тамара Вајс, Париз – Stade de France
Изложба слика Тамаре Вајс и Јастре Јелачић у Новосадском Огранку САНУ, март-април 2012.
Тамара Вајс рођена је 1985. године у Новом Саду. Дипломирала је 2008. године на Академији уметности, на
групи за графику у класи проф. Звонка Тилића у Новом Саду. Код истог професора, завршила је и мастер студије.
Члан је СУЛУВ-а, СУЛУС-а и удружења „Широка стаза”. Добитница је неколико награда и похвала. Од 2003.
учествовала је на 23 колективне изложбе у земљи и иностранству.
3
Јастра Јелачић рођена је 1985. године у Новом Саду. Дипломирала је 2008. године на Академији уметности,
на групи за графику у класи проф. Звонка Тилића у Новом Саду. Мастер студије, одсек графика, завршила је на
Академији уметности у Новом Саду 2011. Члан је СУЛУВ-а, УЛУС-а и уметничког савета „Атеље 61” и удружења
„Широка стаза”. Добитница је неколико награда и похвала. Од 2004. учествовала је на 40 колективних изложби у
земљи и иностранству.
2
АНАЛИ – ГАЛЕРИЈА
123
и утицаја умрежене „иконосфере” на стање
свести савременог човека… Нашим животима владају слике које у неслућеним количинама пуне (и узнемирују) нашу свест са све
бројнијих екрана, дисплеја, и свих других
извора, емитера и „носача” реалних и виртуелних представа… Најчешће се ради о дра­
стичним приказима, о грубим и агресивним
стилизацијама, о непромишљеној лапидаризацији визуелне информације. Е, у том смислу сва ова схематика на графикама Тамаре
Вајс има један други и другачији смисао. Ма
колико да су прецизне и веродостојне мапе на
њеним листовима, њихова функционалност
овде је потиснута у други план. Уметница
препознаје и проблематизује један од феномена данашњице а потом спроводи својеврсну
претворбу и дефункционализацију одабраног
мотива. Цела представа графичког листа естетизирана је, све је засновано на добро употребљеним и реализованим ликовним елементима, на аутономном значењу линије, на
дискретним и синхронизованим колористичким односима…
да све замишљене садржинске, пластичке и
поетско-метафоричке идеје буду адекватно
реализоване и приказане.
Тамара Вајс представља нам се серијом графичких листова који за предложак имају мапу
града. Уместо панорамских или других мотива и призора градова, Вајсова нам приказује
ортогоналне планове, уобичајене садржаје
свих туристичких бедекера. Но, није само
та помало романтична географска представа града оно што коментарише ова уметница. У актуелном тренутку, стандардни мени
сваког компјутера нуди наслов Мапе; појавио
се и чудесни Google Eаrth који нам омогућава да пронађемо положај и изглед свих значајнијих (и мање значајних) светских адреса,
да их неочекиваним увећањима на екрану чак
успоставимо и фотографску слику објекта до
којег смо неочекивано лако доспели… Дакле,
овај мотив, то субјективистичко мапирање
градова, никако не представља тек ефектну досетку младе уметнице. Чак би се могло
рећи да се ради о профилозфираном феномену данашњице, о разматрању присуства
Јастра Јелачић, из циклуса Графике
124
Јастра Јелачић инспирисана је природом.
Заправо, главни мотивски повод који уметница у својим графикама разрађује, а што
се може сазнати и из понеког наслова њених
графика, јесте – сенка. Тај природни феномен поседује своју веома богату феноменологију: сенка је нешто што је супротно светлости и увек је слика несталних, нестварних
и променљивих ствари. То привлачи уметницу јер у тој појави она препознаје бројне
природне принципе које настоји да установи унутар пластичке структуре својих графика. Управо због тога, њена ликовна представа вечито је заснована на примарности
аутохтоних елемената ликовног изражавања.
У делу Јастре Јелачић, титравом али одлучно повученом линијом, динамичним протоком бојених фрагмената и добро конструисаном композицијском статиком, прецизно је
организована компактна структура читаве
ГАЛЕРИЈА – АНАЛИ
графичке представе. Дакле, ова графика поседује витализам, свој властити живот. Све то
је засновано на јасној и видљивој функционализацији ликовно-графичких елемената:
линија је динамична, неки пут реска, често је
видљиво да је настала гравирањем, да је на
плочу нанесена уметниковом руком из некакве судбинске неопходности и нужности…
Боја (црвена, црна, сива) је у овим листовима
типично „графичког порекла” јер је сведеног
интензитета, редукована је, нанесена отиском
и упијена у структуру хартије… Сви ти елементи везани су узрочно-последично – те ова
апстракција нуди једну оркестрирану и добро
компоновану ликовно-визуелну мисао, једну
пластичку језгровитост, кохерентност. Једном
речју: ова графика не интерпретира природу којом је инспирисана, него се у њој одражава права природа, карактер и израз Јастре
Јелачић.
П РИ К А З И
АНАЛИ – ПРИКАЗИ
127
О ЊУТНОВИМ „ПРИНЦИПИМА”
Милица Павков-Хрвојевић1
После 324 године од првог издања, чувено
дело Исака Њутна „Математички принципи природне филозофије” (Philosophiae
Naturalis Principia Mathematica) преведено је
на српски језик у издању Академске књиге из
Новог Сада. Иако је ово дело обележило исто­
рију цивилизације и науке, до сада није било
преведено ни на један јужнословенски језик.
Захваљујући преводитељки Љиљани Матић,
уреднику едиције Physis Мирку Аћимовићу и
стручној редакцији коју чине Милан Пантић,
Србољуб Симић, Милица Павков Хрвојевић и
Тијана Продановић, ово значајно дело поста­
ло је доступно читаоцима у региону.
Као што у историји природних наука није
било догађаја крупнијег него што је појава Њутнових „Принципа”, мишљења сам да
у историји превода српског издаваштва није
било крупнијег подухвата од овог превода
Академске књиге. У својству члана стручне
рекације, у тексту ћу дати кратак приказ овог
капиталног дела.
„Математичке принципе природне филозофије” Њутн посвећује Краљевском друштву
и прво издање имало је 250–400 примерака.
Наслов Њутнове књиге био је донекле бацање
рукавице у лице картезијанцима. Декартова
гледишта у свом дефинитивном облику изложена су у чувеним „Принципима филозофије” који су изашли 1644. године. Њутн
оштро сужава задатак, дајући по први пут
дефиницију физике као природне филозофије.
„Принципи” се састоје од Предговора, Закона
кретања и Три књиге.
Осврнућу се на развој науке до појаве „Принципа”. Резултати које је постигао
Галилеј при проучавању закона падања тела,
поред Кеплерових радова, припремили су
1
Њутну терен у одређеном правцу. Галилеј је
основао рационалну
Насловна страна ПРИНЦИПА
динамику, тј. науку о кретању тела под
дејством сила. Хајгенс даје прве најпростије
методе за решавање задатака механике, а
важно је напоменути и то да Хук први наговештава програм и план „Принципа”. У ствари, као што увек бива, наука се није развијала линеарним путем. Многи су наслућивали
у чему је проблем, али аналитичкој методи
Професор на Департману за физику Природно-математичког факултета у Новом Саду.
128
нико није дорастао. Њутн први схвата успостављену логичку шему и решава проблем до
краја, захваљујући невиђеној способности да
издваја из сложености појава физичку основу
и неоспорној математичкој генијалности. Све
компликације у развитку механике, физике и
астрономије, изражене именима Аристотела,
Птоломеја, Коперника, Галилеја, Кеплера и
Декарта замењене су генијалном јасноћом и
елеганцијом Принципа.
Директан циљ „Принципа” је да докаже закон опште гравитације као неизбежну последицу примене механичких принципа на кретање небеских тела. План књиге је
следећи. Прво се дају дефиниције појмова и
величина које ће се касније користити у аксиомама и пропозицијама. Њутн потом аксиоматски излаже законе кретања. Дефиниција
има 8: количина материје (маса), количина кретања (импулс), урођена сила (инерција) и 5 врста центрипеталних сила. После
осме дефиниције, Њутн износи једну значајну ограду:
„Силе не разматрам физички, већ матема­
тички, због чега читалац не теба да замишља
да тим речима хоћу да дефинишем врсту или
начин ма које акције, њене узроке или физич­
ке разлоге, или да ја приписујем силе у истин­
ском или физичком смислу неким центрима
(који су само математичке тачке), кад гово­
римо о центрима привлачења.”
Кад каже да не зна шта је сила, Њутн спроводи један програм који је Галилеј зацртао
и почео да реализује. Због тога наилази на
отпор оних који имају претензије да објасне
зашто се нешто креће. Потом даје додатне
дефиниције које третирају апсолутно време,
простор и кретање. Њутн у уводу треће књиге
уводи правила научног метода, која кажу да у
физици нема места хипотезама које не могу
бити експериментално проверене. Увођењем
апсолутног простора, времена и кретања
који не могу бити експриментално проверени, а „у пракси нам нису ни потребни”, он сам
крши та правила. Због овога, често је трпео
критику својих савременика, јер је питање
ПРИКАЗИ – АНАЛИ
апсолутности простора остало на граници
физике и метафизике.
Најважнији део „Принципа” су, без сваке
сумње, три Њутнова закона, али оно што
је мање познато, јесте то да су два закона
била позната деценијама пре изласка књиге.
Откривање првог закона који садржи принцип инерције започиње Галилеј, а завршава
Декарт. До другог закона могло се доћи тек
кад је откривена инерција и он практично
следи из првог. Њутну припада општа и обазрива формулација тих закона коју можемо
оценити по заслузи тек после појаве теорије
релативитета. О Њутновој проницљивости
при формулисању принципа механике, можемо судити макар и по томе што и у наше доба
почетници врло тешко усвајају закон акције и
реакције и то га више формално памте него
што га разумеју. Трећи закон, закон акције
и реакције наслућује још Аристотел, али он
не каже да је акција једнака реакцији – до
тога се дошло по завршетку ренесансе. Сам
Њутн везује га за Галилејево име, али тек у
„Принципима” први пут наилазимо на општу
формулацију закона акције и реакције. Тај је
закон цео узет из искуства и генералисан је
на одговарајући начин. У писму Котсу поводом другог издања „Принципа”, Њутн овако
објашњава трећи закон:
„Кад би једно тело могло да привлачи друго
тело које се налази у његовој близини, али
тако да га ово друго тело не привлачи истом
силом, онда би тело које привлачи мањом
силом потерало друго тело испред себе и оба
би се тела кретала с убрзањем ad infinitum,
што је у супротности са првим законом
кретања.”
Многобројне су и примедбе на законе кретања изнесене у „Принципима”. Најчешће примедбе су на други закон и његов однос према
првом. Примедбе су да се закон дефинише у
терминима који немају одређени математички еквивалент. Њутн користи квалитативни
термин „промена кретања”, уместо квантитативно дефинисаног импулса и убрзања. Закон
нема математичку форму и оно што многе
АНАЛИ – ПРИКАЗИ
зачуди јесте то да сам Њутн никада није написао једначине које зовемо његовим именом.
Њутнове једначине су 50 година касније написали Ојлер и Маклорен. Најпознатија је тврдња да је Њутнов први закон садржан у другом и да се може извести из њега: кад је сила
нула, стање кретања се не мења. То не значи
да треба укинути први закон, јер је инерција
сама по себи фундаментална особина кретања. Ови закони фундаментални су за цело
човеково схватање природе и захваљујући
томе били су изазов и за филозофију.
У Првој књизи „О кретању тела”, Њутн
примењује своје законе на опис кретања у
пољу силе 1/r2. Оно што је карактеристично
за цело дело јесте то да се не користи диференцијални рачун, већ стара грчка геометрија. Њутн то образлаже тиме да је на овај
начин књига приступачнија већем броју људи
(то наравно, важи за тадашњу генерацију),
али то води до губитка општости. Из тог разлога, то још није механика у правом смислу речи, али њена вредност је у оном шта
доказује, а не како доказује. Механику где се
користи инфинитезимални рачун први ствара
Ојлер и објављује 1736. Општи је закључак да
Њутн у Првој књизи показује изузетан таленат за решавање проблема теоријске механике. Прва књига садржи 14 делова са укупно 98
пропозиција, што такође сведочи о квалитету
великог научника, јер је сигурно веома лако
могао заокружити тај број на 100. Највећи део
заузима кретање тела по конусним пресецима (најчешћа је елипса). У делу „Привлачне
силе сферних тела”, Њутн доказује две важне
теореме. Прво, ако имамо неки танак сферни слој, сила која делује на тело стављено у
њега једнака је нули. Друго, две пуне кугле,
ма колико различите по величини, привлаче
се као да им је маса концентрисана у центру.
Прва је корисна у електростатици, а друга је
неопходна за објашњење привлачења између
Земље и Месеца, које је Њутну послужило
као први доказ универзалне гравитације.
Циљ друге књиге „Кретање тела у отпорним сединама” јесте поново бацање рукавице
129
у лице Декарту и његовој вртложној теорији.
Теме које се обрађују јесу проблеми хидростатике и хидродинамике, закони кретања
тела у отпорној средини, таласно кретање,
најпростији случајеви вртложних кретања.
Према угледном историчару и стручњаку за
област механике (Трусдел):
„Друга књига ... је део Принципа, који исто­
ричари и филозофи, изгледа, цепају и избацују
из својих личних примерака...”
Друга књига је готово цела оригинална али
нажалост већи њен део је неистинит. У сваком делу уводе се нове хипотезе, а оно што
је тачно, често се погрешно тумачи. Ипак,
то што је мало његових решења тачно, није
толико важно с обзиром на потпуну оригиналност тема и од његове способности да у
сваком случају пронађе свој начин да дође
неког одређеног одговора. Изузетно довитљива, Друга књига дефинисала је области и
проблеме за многа истраживања у механици
током следећег века, али и данас. Цела Друга
књига или њени појединачни делови, дуго
су цењени као највећи знак Њутновог генија,
јер се ту налазе бриљантне хипотезе, чудно
поређани математички докази, нагађања,
грешке... Замерка која стоји је да је у њој
Њутн градио теорију без чврсте емпиријске
основе, али су му олакшавајуће околности у
томе што није имао претходника, а ни времена. Важно питање које остаје отворено је да
ли је Њутн био свестан да греши.
На самом почетку Треће књиге „Систем
света”, Њутн излаже своја правила резоновања. Она садржи примењену механику, која
спаја принципе и почетне делове прве књиге
са резултатима астрономских мерења параметара сунчевог система. Општи принцип гравитације у седмој пропозицији треће књиге
успоставља везу између њих. Разматрајући
основне појаве кретања планета, пертурбативни утицај суседних небеских тела, анализирајући тзв. поремећаје Месечевог кретања,
појаву плиме и осеке, кретање комета, Њутн
свуда налази потврду свом општем закону. На
основу закључака изложених у првој књизи
130
„Принципа”, доказује да у свим тим кретањима сила која је управљена од централног тела
у правцу сателита опада пропорционално
квадрату одстојања. Централно место треће
књиге јесте рачун из кога излази да се Месец
држи на својој путањи истом силом теже под
чијим дејством тешка тела падају на површини Земље, чиме Њутн чини прву велику унификацију у физици. Критике на Трећу
књигу најчешће се односе на једну хипотезу и Општу поуку која се налази на крају
књиге. После десете пропозиције, Њутн износи хипотезу.
„Прва хипотеза: Центар света је непокре­
тан. То је од свих прихваћено, али док неки
тврде да је у том центру Земља, други тврде
да је у њему Сунце.”
На крају књиге налази се Општа поука,
у чијем већем делу Њутн описује атрибуте
„господа Бога, пантократора или универзал­
ног владара, који је жив, интелигентан, нај­
савршенији, вечан, бесконачан, свемогућ, све­
знајући, који траје од вечности до вечности,
присутан од бесконачности до бесконач­
ности, влада свим стварима и зна све што
може да се уради...”
Износећи мишљење о Богу, он прелази
границу коју је сам себи поставио – да ће
се бавити само математичким описом кретања. Такође, прихвата и Хуков метод камуфлирања незнања кад каже да су то „ствари
које се не могу објаснити у мало речи”. Њутн
упорно и стално подвлачи математички, формални карактер своје књиге, избегавајући да
додирне питање о узроку гравитације.
„До сада нисам успео да откријем узроке
особина теже из појава, а ја не чиним хипо­
тезе. Јер све што није изведено из појава
треба звати хипотезом, а хипотезе, било
математичке или физичке, ..., немају места
у експерименталној филозофији...”
О тврђењу „ја не чиним хипотезе” било је
много дискусије, која још увек траје. Једно
мишљење из данашње перспективе било би
следеће:
ПРИКАЗИ – АНАЛИ
Није тачно да Њутн не чини хипотезе, јер
је експериментално незаснованих хипотеза
пуна Друга књига. Тачно је да оно најважније
у „Принципима”, а то су три закона, нису
такве хипотезе јер се могу непосредно уочити. Такође, одсуство хипотеза јако би осиромашило креативни поступак.
Може се закључити да физика после 1687.
није оно што је била пре, јер је добила књигу
која на квантитативан начин објашњава целу
једну област. Она је фундаментална и од ње
је и требало почети. Један од циљева физике је да проучава кретање материје и оно је
кључ за њено разумевање. Најједноставније
кретање јесте кретање једног тела под утицајем неке силе и тај проблем је тачно и комплетно решен у „Принципима”. Принципи су
прва књига физике која покрива једну њену
област на коначан начин. Појавом Специјалне
теорије релативности повучена је граница
важења Њутнове механике, али није је срушила. За огроман круг појава, нарочито практичног карактера, класични принципи Њутна
задржавају и задржаће заувек свој значај.
„Принципи” су демонстрирали снагу теорије,
јер од тада физичари имају на располагању
успешан теоријски модел. Овим делом, Њутн
чини један велики искорак којим доводи
науку у ново стање. Независно од историјског
интереса и без обзира на архаизме, тешкоћу
стила и гломазне математичке доказе, читање
„Принципа” чак и савременом читаоцу пружа
плодоносну поуку.
ЛИТЕРАТУРА
1. Њутн И. Математички принципи природне
филозофије. Нови Сад: Академска књига,
2011.
2. Млађеновић М. Развој физике: механика и
гравитација. Београд: Грађевинска књига,
1986.
3. Млађеновић М. Великани физике – Књига
прва. Нови Сад, 2005.
4. 
Вавилов СИ. Исак Њутн живот и рад.
Београд: Просвета, 1948.
АНАЛИ – ПРИКАЗИ
5. Guicciardini N. Reading the Principia-The
Debate on Newton’s Mathematical Methods
of Natural Philosophy from 1687 to 1736.
Cambridge: Cambridge University Press,
1999.
131
6. Вајт M. Исак Њутн – последњи чаробњак.
Београд: Завод за уџбенике и Досије студио, 2010.
132
ПРИКАЗИ – АНАЛИ
ОТВАРАЊЕ КАПИЈЕ1
Миро Вуксановић2
− Да ли је лако, на оваквом месту, пред
Вама, пред писцем какав је академик Светлана
Велмар-Јанковић говорити о њеној обилатој
књизи?
− Није лако говорити о књизи најистакнутије савремене српске књижевнице која
својим приповедањем вишег реда и својим
тумачењима књижевности јесте данас оно
што је била Исидора Секулић пре.
− Да ли су и други, другде, у историји
књижевности, у антологијским издањима,
Светлани Велмар-Јанковић дали место по
заслузи?
− И јесу и нису. Још боље речено: нису
довољно. Зато смо, у Издавачком центру
Матице српске, у Антологијској едицији
Десет векова српске књижевности, у њеној
првој серији од 120 књига, међу главним знаковима у првом миленијуму наше литературе,
уврстили књигу Светлане Велмар-Jанковић,
једину од савремених српских књижевница. Хтели смо, тако, без околишења, да окренемо пажњу на њене странице које су читане и хваљене истовремено, оба пута с лепим
разлозима. И хтели смо, још, да се види како
иста рука постаје сведок, хроничар и тумач
живота средишног српског града, како су те
чињенице срасле у једну − тачну, прецизну,
доследну да именује по мери.
− Да ли је било коментара, приговарања и
штогод сличног, као што бива у времену које
књижевност скрајњује, готово поништава?
− Није било приговора. Јесте сваки коментар имао у себи коштицу из које ниче позив
да се списатељице, заплетене у пернатој књижевности, у лакоћи, траженој, окрену књигама
1
2
Светланиним, да се на светлости тамошњој
уче правом послу.
− Да ли је то за њих које су водитељски
навађене на привилегију да су важније од
саговорника, да ли је довољно, и може ли се
баш тако сигурном стазом?
− Требало би наћи реченице писца који је на
питање да ли је српски или хрватски рекао да
је он оно или, који је написао пре шездесетак
година, да би, као у музици, као у сликарству,
као у осталим уметностима, и у књижевности требало одвојити уметничку књижевност
од примењене. Тај писац је Владан Десница,
Србин из Хрватске, а европски писац.
− Зашто о томе с оваквим поводом?
− Зато што немамо, сада, међу нама, бољег
женског писма од писма Светлане ВелмарЈанковић. Зато што казује реченицом, редом
слика, лепотом на којој су распоређене речи,
да нема других подела књига осим на добре и
лоше. А једнакост по роду, броју и падежу се
подразумева. То је освојено када су жене удесиле свет по своме.
− Би ли нас то одвело даље од књиге око
које смо се нашли?
− А можда би нас довело баш код ње. Не
бисмо били сами. Придружили би нам се
историчари. Као што јесу.
− И у томе нема ништа необично?
− Нема. Као што није необично то што
ћемо наставити разговор баш као на Трибини
у САНУ, у Београду. Није необично то што
су историчари казали прву реч након изласка
књиге, јер је госпођа Велмар-Јанковић писац
романа о свом граду, и то упамћених, превођених, награђиваних, готово документарних, на књижевни начин, разуме се, који нису
Поводом књиге Капија Балкана Светлане Велмар-Јанковић, Огранак САНУ, Нови Сад, 3. октобар 2012.
Члан САНУ.
АНАЛИ – ПРИКАЗИ
могли настати без разбистравања историјских
чињеница на многим местима.
– Нису, дакле, историчари постали књижевни критичари, нити је књижевница сасвим
прешла на њихово место?
– Историчари ће радити свој посао, а књижевница је на казивачки начин, поступно, хронолошки, од сингидунумских плоча
до прошловековних ратовања, у огромном
ра­спону, написала историју свог града, рекавши да је то брзи водич јер је пређено време
огромно, с илустрацијама које бисмо радије
гледали заједно, у другом делу, где не рањавају текст, ни бива обрнуто.
– Колико је година било потребно за низаницу београдских векова?
– Онолико година колико их је дала својим
романима и још седам, непрекиданих, по
наруџбини Стубова културе, за писање
Капије Балкана.
– Тако се зове књига?
– Тако: Капија Балкана.
– А где би могла бити капија Балкана?
– У Београду.
– А где посебно, где је капија најлепша?
– Онамо одакле се удаљава најлеши поглед
београдски, чији је Светлана Велмар-Јанковић
наследница.
– Је ли то Калемегдан и поглед са њега?
– Јесте. То је Калемегдан и Ушће пред
Калемегданом.
133
– Да ли кроз Капију улази Европа или кроз
Капију излази Балкан?
– Исто је. Важно је да су заједно.
– А да ли у Ушћу Балкан увире у Европу
или Европа извире из Балкана?
– И то је исто, и није исто. А зашто баш
тако, чита се у београдској историји, на шест
стотина страна, повећих, где се чини да једно
те једно бива у сваком добу, а на други и
друкчији начин. О томе, у слаповима поетизованих детаља, бистрореко, пише на Капији
Балкана Светлана Велмар-Јанковић.
– Који је први наслов у књизи и које су прве
реченице у њој?
– Први наслов је „Водич почиње своје кази­
вање”, а под њим је цео одељак овакав:
„Прича о Београду је повест о граду којег,
кроз векове, сви освајачи хоће само за себе и
зато га сви прво руше, а потом подижу, најчешће из пепела.
Тврђава на граници европског Истока и
азијског Запада, овај град је и стражарница над водама двеју великих река, Саве и
Дунава, видиковац над панонским равницама, капија на улазу у увек претећи Балкан.
Средиште је многих и различитих богатстава
и такав, изазован и привлачан.
Рушен је, колико се зна, 37 пута у последња
два миленијума. У по неком од 20 векова,
дакле, и у неколико наврата”.
– Тако, историја се отворила. О њој ће историчари и дама која је отворила капију. Кључ
је окренут. Улаз је слободан.
134
ПРИКАЗИ – АНАЛИ
КРСТ И ГРБ ДИНКА ДАВИДОВА1
Миро Вуксановић2
Академик Динко Давидов објавио је 2011.
године две књиге − Сентандреју српске
повеснице и фототипско издање Српске сте­
матографије. Те две књиге се по значају и
лепоти удружују. Зато је природно истовремено о њима говорити. Написао их је најбољи
изучитељ српске културне баштине у данашњој Мађарској и најпажљивији посматрач
најраније значајне српске књиге у Бечу осамнаестог века.
Реч је о ретким издањима. И реч је о красоти слова, речи, храмова, светачких ликова, а
нарочито два општа симбола – крста и грба.
Први симбол, универзални, хришћански,
православни, израста на десетинама места у
књизи Сентандреја српске повеснице. Други
симбол који нам се између осталих одвојио
и приближио јесте грб. Тачније би било
да кажемо грбови земаља и области, али је
Давидов у зеницу свог детаљистичког штива
дао српски грб. Све је то из Стематографије,
бечког издања жефаровићко-месмеровског, из
1741, овде у фототипском издању.
Пред нас је, дакле, академик Давидов, после
доста дарованих година истом послу, над тим
послом, на књигама које су после пуне оданости и научности стигле, у истој години, изнео
две именице које одавно имају магичност. То
су – Сентандреја и Стематографија. Прва је
стигла искрај Будима, а друга из Вијене.
У првој гледам крст, венац крстова, један
на­рочито. Гледам га док ово пишем на папиру при­
слоњеном на корице књиге о граду
који ме је увек подсећао на чаровито и уздигнуто острво, на украшено брдашце, где је
поредак кућа природан, где су боје врата и
фасада ра­
зличите и складне истовремено.
1
2
На корицама књи­
ге о том и таквом граду,
овде овлашно окићеном, јер је заводљивији
од сваке своје написане историје, преко целе
омотнице, једнаким и ћириличним словима,
написано је: Сентандреја.
Уместо четвртог слова које није случајно четврто (пошто крст има четири крака), у
првом делу имена речене књиге, на крају речи
чије је значење свети, у наслову, сме­штен је
црни, од кованог гвожђа, високо дигнути,
витки, сав од вештине и мајсторске руке, са
четири слова с која су у њему савијена и на
четири стране отворена, ту је смештен централни сентандрејски крст, први знак града и
сваког казивања о њему. Под њим смо и ми. И
прича која се сама од себе свесрдно одмотава.
По моделу Динка Давидова.
Када кажемо Сентандреја, када о њој читамо, у њу поново долазимо, када се њена звона
оглашавају, док идемо њеним стрмим и сређеним сокацима, док виђамо украсе на кућама, док смо на сентандрејском тргу или на
освећеној заравни, било где, свуда смо у ослушкивању прошлости, свуда нас дочекује некадашња гозба српске учености, побожности и
господства. То се тако само у Сентандреји
осећа. Сентандреја јесте северни пол ранијих
великих српских сеоба, али никад није била
крајња тачка. Напротив. Често је била почетна. Из ње је увек више долазило но што је у
њу стизало. То је знао и Арсеније Чарнојевић
када је као патријарх на челу српске колоне,
дуге и непребројене, у Сентандреју стигао, у
њој столовао, у избеглиштву рекао:
И дан и ноћ бежећи са
својим осиротелим народом
од места до места
Поводом књиге Сентандреја српске повеснице Динка Давидова, Огранак САНУ, Нови Сад, 10. октобар 2012.
Члан САНУ.
АНАЛИ – ПРИКАЗИ
као лађа на пучини великог океана
бегству се дајемо ...
То су морали дознати и Рачани, монаси
манастира украј Дрине, бајинобаштенског,
одакле су као погорелци стигли у место где
је почела новија српска књижевност, где су
својим краснописанијем стихире, стихологије,
букваре и друге књиге удешавали и именима
Јеротеј, Кипријан, Григорије... потписивали,
где их је њихов ученик Гаврило Стефановић
Венцловић, највећи песнички писац беседа у
српском осамнаестом веку, одменио и у уметности надмашио. О Венцловићевој народској
речи у књижевности која је Вуку изворник и
упутник написано је да: Из Сентандреје и из
далеких времена сеоба она зрачи и на дана­
шњи српски књижевни језик. Да је само оволико сентандрејског за памћење, било би
доста. А тек смо на прагу велелепне књиге
Динка Давидова.
Да није било сентандрејског и просветитељског слова, сентандрејске учитељске
школе која се пре готово два века у Сомбор
вратила, да није било сентандрејских монаха, писмености и писаности, не би вероватно ни било Матице српске и свега што она
од пештанске 1826. године до данас доноси.
Не би први писац српског реалистичког казивања, први писац српске стварносне прозе,
летописац, романописац, велики пасторак
среће и сваког уживања, скитник који је знао
да је на путу за памћење, не би такав Јаша
Игњатовић могао другде настати и стасати
осим у Сентандреји, нити бисмо с оволико
елегичности гледали у њену повест да није
било Игњатовићевог незаборавног сведочења
о клонулости заслужног и богатог грађанства, да није његове приче која се повремено
губи, као понорница историје, али која неће
пресахнути док је језика на којем је написана.
О томе сведочи и Повесница Динка Давидова.
Када кажемо Сентандреја, пред нама се у
свој својој раскоши отварају епархијске двери
и ликови владика чије заслуге памтимо и
портрете са захвалношћу гледамо, отвара нам
се велика музејска збирка у коју долазе српске
135
речи, књиге, иконе, слике и свака умотворна и
рукотворна светиња, одсвакуд, из свих делова Мађарске, да нађу сигурну кућу, да замене оне које су затворене, у које нема ко, које
су остављене, отвара нам се седам крстова,
седам звоника, седам торњева, седам цркава
– благовештанска, збешка, оповачка, пожаревачка, преображенска, ћипровачка и саборна
или београдска – као прича о верности вери, о
богатству, инату и српској слози која се прочула, са крстом Цара Лазара у средини, са симболом и именом које нас води у узану, најужу, сентандрејску улицу у којој се заљубљени
могу за руке држати док су у својим собама,
на две стране улице... То је само један сентандрејски уздах. А броја им нема у књизи сентандрејској Динка Давидова.
А када, по Динковом начину, вођени и
даље његовом пажњом, преведени у другу
свечану књигу, пуну напомена, објашњења,
доказа, ликова и грбова, када почнемо да прелиставамо Српску стематографију, почетну у издањима просвећености, привлачи нас
логично казивање да је књигу морало радити
више мајсторских руку, да је као бакрорезачко дело, у тешком послу и луксузном резултату, књига најпре испод мајсторских руку
Христифора Жефаровића, кога због надимка и
македонског порекла пишу и као Џефаровић,
и руку Томе Месмера, да је као јединствена целина заједничка збирка Павла Ритера
Витезовића, Павла Ненадовића и двојице
именованих бакрописаца, а да је њен непотписани, али опевани, уредник био патријарх
Арсеније Четврти Јовановић, с њим Павле
Ненадовић Млађи, који у оди Жефаровићу
оставља првенство поруком:
Да ти је, у ствари, ова књига мала, велико
име обележила.
Када откријемо прву страницу Динка
Давидова Прдисловија, као сажетак од крупних слова, у осам равномерно сложених
чињеница, одмах, добијамо у чему је разлика од предлошка у којем су грбови илирских
земаља, из хрватске Стематографије, која
нема портрете јужнословенских светитеља
136
(на осам листова, на шеснаест бакрореза, од
Стефана Немање и Стефана Првовенчаног
до Стефана Штиљановића), да нема портрет
патријарха Арсенија и стихове:
Сав си Ти сама сушта верност и у верности
Учиш Народ. Славноме цару и крв си
завештао...,
да нема магични квадрат са словом А у
средини и мноштвом других, у косинама
истих, у усправним редовима различитих (у
којима се одсвукуд чита Арсениј Четврти),
да Витезовићев узорак нема патријаршијски
грб, два портрета Цара Душана и већ навођену песму у част Христифорову, па зато
Давидов, реч по реч, потврђује сведочење да је
Стематографија из 1741. „књига трајног значења” и „споменик културе народа српског”.
Када осмотримо опис грба Србије, издвојен
из педесет и шест таквих симбола „илирских”
земаља и области, речима Динка Давидова,
ПРИКАЗИ – АНАЛИ
да је то „штит са часним крстом и четири
огњила”, да му је „извориште у византијској
хералдици и у старим рукописним грбовницима”, да се појавио у Првом српском устанку, па редом, нестајући а „потом знатно искварен”, деобан са судбином земље изнад чијег
је имена и данас, води нас, опет, у знамениту
Стематографију, што после Жефаровићевог
животописа и неопходних научних деоница,
у фототипском издању за пример, по јасности
и верном преношењу симбола, круна, имена,
цртежа и текстова чини подвиг тешко достижан и у својој прецизности непоновљив.
И када оставимо две књиге академика
Динка Давидова, сигурни смо да ћемо их
опет тражити и тумачити, јер сентандрејски
крстови и педесет и шест земаља и области
грбови призивају да будемо што дуже у сенкама њихове лепоте.
Ј У БИ Л Е Ј И
АНАЛИ – ЈУБИЛЕЈИ
139
МИЛИВОЈ НИКОЛАЈЕВИЋ – ПОВОДОМ 100 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА
Миле Игњатовић1
Године 2012. навршава се сто година од
рођења Миливоја Николајевића, академика и
значајног уметника не само на војвођанском,
већ и на некадашњем југословенском културном и уметничком простору. У наведеној тврдњи он не слови само као угледан културни
радник и уметник него и као писац многобројних есеја и ликовних критика не само о
уметничком раду других аутора, већ и о сопственом ликовном ангажману уз веродостојна објашњења и анализе разлога и значења
своје уметничке активности. Написао је многобројне предговоре за каталоге изложби,
али и теоријске расправе у којим се дотицао савремених тема и проблематике савремених уметничких догађања. Таква свеукупна активност Миливоја Николајевића која је
била разноврсна и богата на један несвакидашњи начин обезбедила му је истакнуто место
1
у поратној културној историји читавог некадашњег југословенског простора. Та аргументација указује на потребу да се његово уметничко дело не може посматрати издвојено од
његовог свеукупног ангажовања на широком
простору културног живота. Већина досадашњих текстова који су описивали и доносили
суд у његовом великом делу били су махом
усредсређени на његово ликовно стварала­
штво занемарујући, у доброј мери, све друге
области делатности ове изузетно комплексне
стваралачке личности. Овакав, може се рећи,
неправедан однос према њему, као заслужној
личности и оствареном делу, на прави начин
исправила је Галерија Матице српске 2003.
године штампањем и издавањем обимне монографске студије о Николајевићевом
животу и свеукупном делу. Ауторка ове
монографске студије мр Тијана Палковљевић
дала је досад најобухватнији запис и систематизовано разматрање и тумачење уметничког
и документарног материјала, који на најисцрпнији начин приказује уметников живот и
стваралашто виђено у контексту српске уметности 20. века. На овај начин, Галерија Матице
српске изразила је и своје велико поштовање
и сећање на свог некадашњег вишегодишњег
управника.
За Миливоја Николајевића може се рећи,
са пуном и доказивом аргументацијом, да је
био у свету уметности и културних догађања
активан посленик особеног интелектуалног
профила, који је себе и своје дело на себи
својствен начин уградио у времену у којем је
живео, остављајући неизбрисив траг и печат
у вредности сопственог дела. Био је то човек
отмених манира, господствен у опхођењу,
и према сведочењу оних ретких који су га
Историчар уметности, музејски саветник. Од 1980. запослен је у Војвођанском музеју.
140
боље упознали, приватно прилично затворен и повучен у себе, у неки свој свет промишљања, али зато отворен за конструктивне
предлоге мудрог посленика у нашим најзначајнијим културним институцијама као што
су Војвођански музеј, Галерија Матице срп­
ске, Матица српска и Академија уметно­
сти у Новом Саду, чијем успешном раду је
дао свој несебичан и примеран допринос. Та
Николајевићева закопчаност и у неком афирмативном смислу издвојеност његовог целокупног дела из авангардних токова наше
модерне уметности допринела је, само донекле, да хроничари савремених уметничких
актуелности у контексту историјске верификације стваралачких домета, пре свега сликарства у Војводини, не виде на прави начин и у
пуном обиму његов допринос генези савременог сликарства у тако важном периоду за овај
културни, или је боље рећи мултикултурни
простор. Oвa чињеница посебног и издвојеног Николајевићевог ангажмана на културном и на уметничком плану, чини, на неки
начин, вредновање укупности његове ликовне
акције и присутности у овдашњем културном
животу, као и тумачење биографских података додатно занимљивијим. Oвакав однос
историје уметности према Николајевићевом
ликовном опусу зависио је, пре свега, од њега
самог. Он је иначе био, кад су у питању програмске иновације авангардних покрета, врло
скептичан у погледу њихових вредносних
уметничких домета и није био склон радикалним искорацима. Веровао је у вредност
доказаних уметничких ауторитета, оправдано
сумњајући у прогресивност сваке иновативне
ликовне концепције. По његовом мишљењу,
све оно што доносе иновативне и радикалне
поетске формуле не подразумева истовремено и прогрес у развоју ликовне мисли. У том
погледу, Николајевић је имао заиста постојан
став примењујући га дословно и у својој дугогодишњој сликарској пракси.
Свеукупна активност Николајевића, која
подразумева богату разноврсност, оставила је неизбрисив траг на мапи културних и
ЈУБИЛЕЈИ – АНАЛИ
уметничких дешавања у 20. веку код нас, што
указује на комплексност његове стваралачке
личности, подразумевајући уметничку делатност и ангажман у културном животу града и
Покрајине.
Као и код других историјских личности
има биографских података анегдотског карактера, али истинитих и који их од најранијих
дана чине предодређеним да у одређеним
сферама свог живота учине важна и општекорисна дела и постигну врхунске домете.
Тако и у биографским подацима Миливоја
Николајевића има момената који потврђују да
је његов животни пут био судбински одређен.
Миливој Николајевић рођен је 24. 03. 1912.
у Сремској Митровици, у породици оца занатлије и дрворезбара, Павла и мајке Евице. Како
је то тада налагао основни ред и православни
обичај, крштен је седам дана након рођења у
православном храму Светог Стефана. Мада се
са родитељима, због многих поруџбина које је
његов отац са разних страна добијао, селио из
Сремске Митровице у Љубљану и Руму где је
завршио и ондашњу Опћу нижу пучку школу,
1924. Чини се вероватним да га је начин рада
у очевој радионици необично привлачио те је
у њој често боравио и, како је записао у својој
биографији, научио је тамо и да црта и ваја
смесом од стеарина и воска, правећи за себе
фигуре коња и других животиња које су му
замењивале дечје играчке. Међутим, то је за
њега био и свет уметничког стваралаштва у
који је он упловио, како се види, још у својим
најранијим данима, којих се до краја живота
радо сећао и што је у различитој комуникацији често понављао. Основну школу и Реалну
гимназију такође је завршио у Руми, истичући
да је у сваком слободном часу цртао „да би се
само повремено играо са својим вршњацима”.
Ова забелешка самог сликара можда сама по
себи и не би имала било какву важност кад
не би указивала на приметну карактерну особину затворености и повлачења у сопствени
свет интиме. Чињеница је да је он љубоморно и са истим третманом важности сачувао те
своје ране цртеже придружујући их значајном
АНАЛИ – ЈУБИЛЕЈИ
корпусу касније насталих уметничких дела.
Иако су то били његови први кораци у откривању тајни ликовног обликовања форми он
је те радове сачувао, дајући на тај начин и
одређене интересантне информације о себи
као ствараоцу и свом односу према уметно­
сти. Сачувана сведочанства из Гимназије у
коју је ишао од 1925. до 1932. и која су својина наследника, сасвим јасно потврђују да се
Николајевић већ у то време определио за сликарство као свој будући животни позив, јер је
у школи свесно занемаривао све друге обавезе које је налагао обавезни школски програм.
Само је из цртања увек имао одличне оцене.
Из тих школских година, сачувана су два
рада у техници акварела коју је он са одушевљењем прихватио откривајући у њој
чудесне тајне сликарства кад се пред његовим
очима почне појављивати сликани предмет
пренет из реалног света. Наставник цртања
у школи био му је Данијел Пећник, сликар
локалног значаја, али Николајевић је о њему
са поштовањем и уважавањем ка­сније писао
откривајући на тај начин своју танану духовност и емотивну природу. Од тада је тајанствени свет уметности потпуно заокупљао
његово интересовање и постао прибежиште
и смисао будућег ангажмана у домену уметности и културе уопште. Чињеница коју није
крио, била је та да је још од гимназијских
дана изузетно ценио велике мајсторе сликарства и ту наклоност ка провереним врдностима задржао је до краја живота. Није крио
да се дивио делима Уроша Предића одлазећи често у цркву Свих светих у Руми и
његовом реалистичком приступу у реализацији форме и третману тактилних вредности
материје. Одушевљавали су га и инспирисали
цртежи Леонарда и од тада се често дружио
са његовом познатом књигом Трактат о сликарству. Несумњиво да су већ тада ови сликари извршили снажан утицај на њега и на
почетак поетског профилисања његовог ликовног језика. Читао је, са посебном пажњом,
филозофију уметности Иполита Тена као и
неке друге теоријске расправе о сликарству и
141
социологији уметности. Инспирисан тим текстовима, писао је и неку своју историју уметности која, нажалост, није сачувана. Наоружан
тим почетним, за њега драгоценим сазнањима
о сликарству, уписао се на Краљевску уметничку школу коју похађа у периоду од 1932.
до 1939. У ову школу су између два светска
рата ишли најталентованији сликари из целе
ондашње југословенске државе. Сви ти уметници, као и Николајевић, оставили су касније
дубоке трагове у својим националним уметностима, утемељујући етничке и естетске
основе модерног сликарства.
У Уметничкој школи професори су тада
били врло угледни уметници попут Бете
Вукановић која је умела да похвали његове цртеже, Љубомир Ивановић, Симеон
Роксандић, Никола Бешевић и Иван Радовић,
а историју уметности од Милана Кашанина,
изванредног познаваоца наше и европске
уметности и једног од највећих интелектуалаца, чији је допринос успостављању историје уметности као младе научне дисциплине код нас био изузетно значајан. Позната
је и чињеница да је из Уметничке школе у
Београду 1939. настала Академија уметности.
Николајевић је своје радове почео да излаже
још као студент, самостално или на групним
изложбама у Руми, Новом Саду и Београду.
Излаже 1938. на заједничкој XI јесењој изло­
жби и те године био је примљен у Удружење
ликовних уметника Србије. До Другог светског рата, редовно је излагао на Јесењим
изложбама ликовних уметника Београда и
на Пролећним изложбама југословенских
уметника. У Новом Саду учествује 1939. на
изложби војвођанских уметника, а те исте
године приступа групи најмлађих београдских сликара која је названа Десеторица.
Поред њега, групи су припадали још Љубица
Сокић, Даница Антић, Јурица Рибар, Богдан
Шупут, Никола Граовац, Душан Влајић,
Алекса Челебоновић, Стојан Трумић и Бора
Грујић. Када се осврнемо на наведена имена
уметника ове уметничке групе, видимо да
је већ тада Миливој Нилолајевић имао своје
142
завидно високо рангирано место на уметничкој сцени Београда. Група је 1940. први пут
заједнички излагала у Павиљону „Цвијета
Зузорић”, а нешто касније и у Уметничком
павиљону у Загребу. Наравно да је ратни вихор
растурио ову групу младих уметника већ на
самом почетку деловања.
Био је то период његовог уметничког
сазревања и, као и остали чланови групе
„Десеторица”, припадао је у програмском
погледу поетици реализма и интимизма.
Париз је већ тада као уметничка дестинација
вршио снажан утицај на све наше сликаре и
уметнике уопште, тако да је и Николајевић,
који је обавештаван о тамошњим догађањима
посредством литературе и од пријатеља који
су већ били у Паризу, силно желео да га упо­
зна. Жеља му се испунила већ 1937. када као
студент Уметничке школе са групом ученика
одлази у престоницу уметности и Град светлости како је популарно називан.
Своје прво запослење добио је као учитељ вештина у Реалној гимназији у Шапцу,
али убрзо је указом министра пребачен у
Сарајево у Другу мушку гимназију. Ту је
наставио интензивно да слика а отпочело је
и дружење са младим сликаром Богданом
Шупутом, који је у то време такође боравио
у Сарајеву. Ово дружење прекинуо је рат и
та ратна збивања Николајевић је, нажалост,
забележио само на неколико сачуваних цртежа. Ратни период био је за њега веома тегобан
јер је одведен у логор у Јазак у Срему из којег
је нешто касније пребачен у казнени логор
у Шапцу, где је услед лоших услова живота
оболео од туберкулозе и како је болест узимала маха након ослобођења Шапца, оперисан је 1944. Непосредно пре тог догађаја,
изабран је за члана Народноослободилачког
одбора, а потом и за члана Окружног народноослободилачког одбора у којем је био
задужен за културу. Године 1945. прелази у
Руму и предаје у Мешовитој гимназији, да
би већ наредне 1946. био позван да предаје
на Техничком факултету – архитектонски
одсек у Београду што није прихватио. Ови
ЈУБИЛЕЈИ – АНАЛИ
основни подаци из његове биографије указују
на чињеницу колико су образовани кадрови
попут Николајевића били неопходни новим
властима након завршетка рата.
Почетком 1947. премештен је у Нови Сад
и тај период може се сматрати као преломни у његовој каријери и животу, јер је у
овом граду и у наредним деценијама остварио своје најзначајније успехе у домену уметности и културног живота. У граду је почело
да се окупља језгро ликовних уметника као
напредног и школованог кадра које је требало да покрене и обнови културни живот града
и Покрајине. Те 1947. Главни извршни одбор
Народне скупштине Аутономне Покрајине
Војводине је на основу споразума са Матицом
српском донео одлуку о оснивању комплек­
сног државног Војвођанског музеја. Истим
споразумом, ликовна збирка Музеја Матице
добила је статус посебне збирке Матице
српске са називом Галерија Матице срп­
ске. Николајевић је постављен прво за секретара а потом и за директора Војвођанског
музеја и на тој функцији провео је око годину
дана. Наредне 1948. постављен је за кустоса
Уметничког одељења Галерије Матице срп­
ске, у којој исте године са сликаром Јованом
Севдићем уређује прву изложбу која је организована у овој установи. Чињеница је да је
доласком Миливоја Николајевића у Галерију
Матице српске започео озбиљан и стручан
рад усмерен на прве и неопходне послове евидентирања и попуњавања затечене уметничке
збирке, њене систематизације, израде инвентара и попуњавања збирке откупима и поклонима дародаваца. Истовремено је посвећена пажња уређењу изложбених просторија и
оснивању рестаураторске службе неопходне
за рад једне овакве институције. За управника Галерије Матице српске, Николајевић
је постављен 1950. и на тој функцији је провео све до 1976. У том периоду, створена је
најзначајнија збирка српског сликарства 18.
и 19. века код нас. Наиме, захваљујући изузетно стручном раду установе и ангажовању Николајевића, одмах је започет рад на
АНАЛИ – ЈУБИЛЕЈИ
систематском прикупљању и попуњавању
збирке делима аутора која су недостајала
тако да је ова некада скромна збирка почела да добија физиономију целовитог прегледа новије српске уметности у Војводини.
Поред систематичног попуњавања збирке
заслугом Николајевића одговарајућа пажња
посвећена је организовању изложби старије
војвођанске уметности као и праћењу савременог ликовног живота у граду и Покрајини.
У том периоду у којем је Николајевић провео
на дужности управника Галерије, организован је читав низ значајних изложби а посебну пажњу посвећивао је сарадњи са другим
сродним институцијама у земљи, негујући
те односе који су наставили да се развијају
у толерантној атмосфери и након његовог
одласка са те функције. Године 1974. уче­
ствује у оснивању Академије уметности
у Новом Саду на којој је једно време био и
професор цртања. Као изузетно цењен интелектуалац и врстан представник уметничког живота, Миливој Николајевић изабран
је за председника Матице српске у периоду
од 1979. до 1983, једне од најзначајнијих и
најугледнијих функција у најстаријој установи у домену културног живота српске нације.
Такву почаст могли су да добију само најзаслужнији представници једног народа. Са те
позиције учествује и у оснивању Војвођанске
академије наука и уметности, чији редован
члан постаје 1981. године. Oд 1984. до 1988.
члан је Председништва Војвођанске академије наука и уметности.
У области ликовне уметности Николајевић
је дао свој значајан допринос у оснивању
уметничких колонија у Војводини и био је
редован учесник у њиховом раду: Бечеју,
Бачкој Тополи, Сенти, Зрењанину, Сремској
Митровици, Кикинди, Руми и у Почитељу.
Објављује већ почетком педесетих критике и теоретска размишљања о уметности.
Текстове је објављивао у Слободној Војводини
(касније Дневник), Летопису Матице срп­ске,
Политици, Јутарњем листу, Књижевним
новинама,
Гласу
Подриња,
Народним
143
нови­нама, Maqyar Szo-у, Ослобођењу, Мисли.
Међу тим текстовима истичу се две публикације: академска беседа Природа, човек,
слика и Размишљања о сликарству. Колико
је његова културолошка личност била значајна а уметничко дело вредно пажње културне јавности, најбоље говоре текстови на­стали
из пера таквих личности са ондашњег југословенског простора као што су Алекса
Челебоновић, Миодраг Б. Протић, Миодраг
Коларић, Павле Васић, Ђорђе кадијевић,
Станислав Живковић, Лазар Трифуновић,
Срето Бошњак, Катарина Амброзић, Милош
Арсић, Бела Дуранци.
У области уметности, бавећи се преко шест
деценија сликарством, цртежом и графиком,
представио је своја уметничка дела на преко
50 самосталних изложби у земљи и иностранству. Учествовао је и на око 400 заједничких изложби у иностранству и на око
150 заједничких изложби у земљи. То представља несумњиво изузетно обимну стваралачку делатност и константну присутност Николајевића на савременој уметничкој
позорници.
Николајевић је посебно био наклоњен цратњу актова, а према општем уверењу ауторитета из домена ликовне критике, био је изузетан цртач. Привлачност у овој тематици
видео је у лепоти форме, гипкости и динамици покрета. Актови показују развој његовог ликовног језика употребом елемената као
што су форма, линија, сенке, светло–тамно.
Нешто касније настају актови великих формата у којима је савладана потпуно природна
пропорција тела, и логика човекове анатомије
до најситнијих детаља. Ови цртежи пуни су
живота и покрета. У медијском приступу код
цртања актова најчешће користи угаљ и туш,
којима постиже савршену егзекуцију задате теме. Друга тема по заступљености постали су портрети, али само у годинама студија
и изведених најчешће у строгом академском
ликовном образцу. Истовремено са цртежом,
Николајевић је развијао и технику сликарства
уљаним бојама. Теме су биле како портрети,
144
тако и пејзажи, ентеријери, мртве природе,
градски мотиви. У току свог формирања сликарског израза у овом предратном периоду
Николајевић је, уопштено гледано, био заговорник како је речено тада актуелних идеја
интимизма и поетског реализма.
У поратном периоду од 1945. до 1950.
наставио је интензивно да се бави цртежом
као својим омиљеним медијским изразом. У
програмском смислу, прилагођавао се стилом
и тематиком идеолошким захтевима времена односно окреће се соцреалистичкој тематици. Идеолошка клима и стварна актуелна
дешавања у потреби обнове земље прона­шли
су место у његовим цртежима. То су теме
ра­зних ударничких акција радника и сељака,
односно ликовна бележења догађаја који су се
одвијали у непосредном окружењу уметника.
Ови цртежи бележили су догађаје без емоције,
али са жељом што вернијег приказа одређене теме, новог друштва и напоре људи који
уче­
ствују у изградњи. Николајевићев однос
према начину ликовне и програмске реализације ове тематике био је потпуно искрен и
поштен. Био је то заправо начин како је он
приступао сваком послу којим се до тада и у
каснијем животу бавио.
Политичке прилике у земљи утицале су
и на дефинитивну примену ликовног језика Николајевића и на његово удаљавање од
идеја соцреализма који се распао као покрет и
као теорија. После повратка из Париза који је
посетио 1952. почиње да ради на свом новом
тематском репертоару призора војвођанске равнице. Тада се, као новина тематског
приступа, јављају прикази река, бродова и
купача у води и на обали. Током 1957, боравећи у ликовној колоноји у Ечкој, открио је
своју опсесивну тему „грања у води” као свој
мотив којим се бавио интензивно у наредним годинама. О том новом подстицају сам
Николајевић оставио је запис настао након
шетње обалом Бегеја: „Тог лета, летњи и
мутни Бегеј, у часовима сутона када се и
иначе миран ток још више умири и површи­
на му се застакли, изненадио ме је таквим
ЈУБИЛЕЈИ – АНАЛИ
даровима којима моје убеђење и моја осетљи­
вост према понудама природе нису могла да
одоле... Читави сплетови сувог грања при­
времено усидреног дуж целе обале у таквом
богатству какво се никад више није понови­
ло, играли су неку чудну, омамљиву и бескрај­
но разноврсну игру, која се још огледала у као
огледало застакљеној води”.
Садржаје својих дела Николајевић проналази у природи, односно у свету који га окружује,
налазећи у њему своје сликарске подстицаје.
Од почетка педесетих година, он свој ликовни језик прочишћава и синтетизује постижући на различите медијске начине ефектне визуелне утиске на цртежима и сликама.
Велики циклус Грање у води, чијом тематиком се бави више година замењује новим
тематским циклусом названим „Ритмови у
простору” произашлом из претходног и овом
темом интензивно се бавио у наредном периоду. О тим својим великим инспиративним
ликовним садржајима у новонасталом циклусу, Николајевић је дао своје објашњење: „То
су универзалне форме које свугде постоје – у
облацима, у камењу, у кори дрвета на земљи
па и на влажним зидовима”. Ритмове је запажао у пространству равнице и у распореду
грања у води. Када је овај циклус у питању,
пада у очи чињеница да је Николајевић овде
проширио репертоар медијског изражавања,
па осим садржаја елаборираних у техникама цртежа и графике, заступљене су и технике пастела и акварела. Овај циклус Ритмови
у простору прераста од 1985. у његов завр­
шни циклус који је назвао Моје игре и чије
се настајање одвијало постепено, а технички реализовано искључиво у акварелу као
медију који најпримереније изражава елаборацију жељене идеје и количину унете емоције. Овај Николајевићев последњи циклус на
најбољи начин изражава емоционална стања
аутора и која су била у дубоком дослуху са
његовом, већ изреченом затвореношћу.
Дакле, у личном уметничком раду, његово
разноврсно и богато стваралаштво кретало се
на релацији од реалистичког и интимистичког
АНАЛИ – ЈУБИЛЕЈИ
израза дефинисаног у темама портрета, актова и мртвих природа тридесетих година 2о.
века, преко соцреалистичких тема у поратном периоду, до апстрактног поетског израза према којем чини коначан искорак педесетих година. Његов богат ликовни опус броји
око 2.000 сликарских дела која су заступљена
у свим најзначајнијим галеријама и музејима
у земљи (Народни музеј у Београду, Галерија
Матице српске, Галерија савремене ликовне уметности у Београду, Галерија савремене уметности у Новом Саду, Покрајинском
извршном већу Војводине, Огранку САНУ
у Новом Саду, Културном центру града
Београда, Галерији Политика у Београду,
Народном музеју у Вршцу, Народном музеју
у Панчеву, Народном музеју у Кикинди,
Народном музеју у Нишу, Народном музеју
и Савременој галерији Уметничке колоније
Ечка у Зрењанину, Галерији Срема и Галерији
Лазаревић у Сремској Митровици, Градском
музеју у Бечеју, Градском музеју у суботици,
Градском музеју у Сомбору, Градском музеју
у Сенти, Националној галерији Шкотске у
Единбургу) као и у многим значајним приватним колекцијама у земљи и иностранству.
Богато стваралаштво Миливоја Нико­
ла­
јевића награђено је свим највишим и најзначајнијим државним наградама на југословенском нивоу за област ликовне уметности
и стваралаштва: Награда фонда др Ђурице
Ђорђевића, Београд (1940), Награда Владе
НР Србије за рад на цртежу, Београд (1949),
Награда Извршног већа Војводине, Нови Сад,
145
(1950), Награда Уметничке колоније Ечке за
графику, (1961), Октобарска награда града
Новог Сада (1961), III награда за цртеж на III
ликовној јесени, (1963), II нагграда за акварел IV југословенској ликовној јесени (1964),
Награда НИП Форум Нови Сад (1965), Орден
заслуге за народ са сребрним зрацима, Београд
(1966), Награда за сликарство на VII октобарском салону, Београд, (1966), Посебно признања жирија на I загребачкој изложби југословенског цртежа, (1968), Награда Политике
Владислав Рибникар, Београд (1970), Орден
рада са црвеном заставом, Београд (1973),
Седмојулска награда, Београд (1975), Награда
ослобођења Војводине (1978), Повеља града
Новог Сада – Новембарска повеља (1979),
Откупна награда на I бијеналу акварела
Југославије, Карловац (1979), Награда за сликарство на XI новосадсом салону, Нови Сад
(1982), Награда АВНОЈ-а (1984.).
Миливој Николајевић умро је 27. августа
1988. године. Обележавањем стогодишњице
од рођења једног од најистакнутијих војвођанских и српских ликовних стваралаца, теоретичара уметности и културних радника, који
је у својим делима исказивао завидну стваралачку инвентивност и јединствене интелектуалне врлине, Српска академија наука
и уметности, Огранак у Новом Саду, одаје
дужно поштовање, почаст и захвалност овом
значајном уметнику и, за живота, угледном
члану ове најистакнутије националне научне
институције.
i n m e m o r i am
АНАЛИ – In Memoriam
ИШТВАН СЕЛИ (1921–2012)
Средином септембра 2011. године поздравили смо Иштвана Селија, професора универзитета и академика, на Катедри за мађарски
језик и књижевност, у часопису Híd, у његовој
родној Сенти, на његовом деведесетом рођендану и пожелели смо му још дужи живот,
али наше жеље нису услишене, јер смо се већ
убрзо после тога сусрели на његовој сахрани у Сенти. Вратио се тамо одакле је кренуо
путем професора и научника, руководиоца и
политичара, ако је то било потребно, или –
обично је тако говорио – како је донео живот,
или како је донела историја. Прву, дужу половину, свог живота провео је у Сенти и више
пута говорио је о томе, како је своја животна искуства, своја основна сазнања о животу
и о историји, те о књижевности, коју је неуморно истраживао и чије је путеве нeуморно пратио, понео одатле, а другу, краћу половину живота, провео је у Новом Саду где је
постојала потреба за његовим интелектуалним услугама, где је био професор универзитета, оснивач некадашњег Института за
хунгарологију, један од оснивача Војвођанске
академије наука и уметно­сти, а уз то објављивао је уџбенике, писао студије и есеје,
сећања и критике, уређивао часописе и увек
149
био присутан на местима где се одлучивало
о судбини универзитетске наставе на мађарском, о мађарској књижевности у Војводини,
те о текућим питањима културе и културног развоја мађарске националне мањине.
Једном приликом, књижевник Јанош Херцег,
чију је сабрану новелистику у три тома приредио управо Иштван Сели, рекао му је како
и он вреди толико колико је одатле, из родног
града, из Сенте, понео са собом. Сели се целог
свог живота држао ових речи те је велики део
својих филолошких и књижевноисторијских
истраживања усмерио управо према сенћанима, који су делом заборављени, или су и
даље у живом сећању својих суграђана, па је
при крају свог живота, 2009. године, објавио
књигу која садржи есеје и сећања на пејсаже Сенте и описује портрете знаменитих или
мање познатих сенћана. Тако се одужио свом
родном месту припремајући себи пут дефинитивног повратка у родно место.
Два су стожера животнога дела Иштвана
Селија. То је са једне стране неуморно трагање за културним идентитетом мађар­
ске националне мањине у Војводини. То му
је дало подстрека за стално заузимање за
побољшање услова одржавања и развоја ове
мањинске културе, која je по његовом дубоком уверењу животно повезана како са матичном културом, тако и са културом већинског
народа. Зато његове студије имају увек додира како са једном, тако и са другом културом па је он уверења да идентитет мањинске
културе с једне стране извире из њене соп­
ствене традиције, а са друге стране из облика и начина повезаности како са матичном
тако и са већинском културом. То значи да
је Сели увек веровао, па је то стално и говорио, да опстанак мањинске културе зависи
управо од њене отворености према утицајима других култура, заправо од способности
да се ти утицаји стваралачки усвоје и прерађују. Он је веровао да је мањинска култура
могућа управо по томе што је по себи целовита култура, она није део нечега ван ње,
већ живи свој сопствени живот у културним
150
институцијама које сама ствара и сама одржава. Сели није тражио тутора за мањинску
културу већ је веровао у њену способност да
сама себе остварује, наравно у непрекидној
сарадњи са својом околином. То његово дубоко уверење да се уочити управо на локалпатриотски инспирисаним текстовима, описима
предела, описима ликова из прошлости који
се једним именом зову сенћанским пределима и портретима.
Са друге стране, Иштван Сели био је стално везан за изучавање 18. века, као века идеја,
и као века који је оформио оквире рационализма чије се су се идеје одржале до данашњих дана. Изучавао је опет ликове из тога
периода, изучавао је правце и деловања тих
идеја у делима најзначајнијих представника мађарског и српског рационализма.
Његова монографија о рационалисти Јожефу
Хајноцију и о његовим везама са српском културом, још увек се сматра једним од темељних студија за разумевање 18. века и његовог
прелаза у 19. Био је затим везан за изучавање
ране романтике, као и романтичних идеја и
дела у деветнаестом веку. Једна од његових
животних преокупација је изучавање култног дела мађарске романтике Човекове тра­
гедије Имре Мадача. Целог живота спремао
се да напише студију о том делу, али стигао је да уради само темељну студију о преводима тога дела на српски, као и о рецепцији Мадачевог дела у српској књижевности
и култури. За ову његову студију, везан је и
један догађај из Селијевог живота. Наиме,
један од врсних српских познавалаца мађар­
ске културе и књижевности, академик и књижевни историчар, један од најбољих познавалаца Змајевог књижевног опуса, одлучио
се у познијим годинама свог живота, можда
се поводећи Змајевим примером, који је први
превео ово дело на српски језик, да напише
студију о преводима и о рецепцији Мадачевог
дела у српској култури и књижевности. Почео
је да ишчитава литературу, на мађарском и
на српском, упоређивао је преводе са оригиналом, трагао је за документима о присуству
In Memoriam – АНАЛИ
Мадачевог дела у српској кулутрној и књижевној традицији, и тако је једнога дана дошао
до студије Иштвана Селија о истим књижевноисторијским и компаратистичким питањима, и кад је прочитао Селијев текст, престао
је да ради на свом тексту рекавши да је Сели
урадио све што је он сам желео да уради...
Овај догађај из Селијевог живота говори
о томе какав је он био темељан изучавалац
књижевне традиције, говори о томе какав је
филолог Иштван Сели био. При томе не треба
заборавити на чињеницу да је Сели био и
врстан стилиста, његове студије и портрете
краси однегован и чист, разговетан стил, који
није подређен никаквим спољним утицајима,
нити се поводи за помодарским теоријским
речником, већ се строго придржава чињеница
до којих је истражујући грађу дошао, али то
саопштава занимљивим и живим стилом који
је приближан колоквијалном говору, али није
идентичан са њим.
Управо особен стил његових студија, критика и есеја говори и о томе какав је Иштван
Сели био професор. Био је професор, затим
и директор гимназије у Сенти, потом професор на Катедри за мађарски језик и књижевност Филозофског факултета у Новом Саду
где је више наврата руководио том катедром,
а потом и институтом, али поред руководећег
рада посебну пажњу је увек посвећивао раду
са студентима. Његово интересовање за студенте није се звршавало на крају часа, или
на самом испиту, већ је трајало непрекидно и
зато га се многи његови студенти радо сећају,
јер је говорио увек разговетно, није се задржавао на пуком преносу знања већ је у правом смислу речи васпитавао студенте приремајући их за каснији животни позив. Његова
предавања увек су била догађај на катедри,
о његовим предавањима увек се говорило
са заслуженим поштовањем. Многи који су
слушали његова предавања још увек се присећају његових речи, његовог однегованог
говорног стила. Био је рођени професор чије
знање никад није доведено у питање, нити су
се стављале примедбе на његово понашање
АНАЛИ – In Memoriam
на часовима. Он је у правом смислу речи био
настављач традиције отвореног факултетског предавања, коју је на тој катедри установио први њен професор Ервин Шинко. Многи
су се угледали на њега, многи се и дан-данас
сећају његових предавања о рационализму, о
раној, па затим зрелој романтици, поготову о
предавањима о Имре Мадачу.
1
Члан САНУ.
151
Иштван Сели био је научник везан за своје
порекло, а са друге стране, познавалац и
настављач традиције рационализма. Он је са
подједнаком пажњом и строгом веровању у
говор чињеница прилазио свом наставничком
позиву, али уједно и научном раду.
Јанош Бањаи1
152
АЛЕКСАНДАР ФИРА (1929–2011)
Александар Фира рођен је 4. маја 1929.
године у Крагујевцу од оца Ђорђа Фире и
мајке Лепосаве, рођене Живановић. Припадао
је оној генерацији која је искусила све страхоте Другог светског рата и велику беду у
којој се на сваки начин морало сналазити.
Школовање је започео у Крагујевцу, наставио
у Белој Цркви, а гимназијском матуром окончао у Вршцу, у којем су се његови родитељи
скрасили 1946. године. Тај град под брегом
обраслим виноградима, чије се падине у рану
јесен преливају у свим бојама, од зелене и
жуте, до мрке, црвене и скоро љубичасте, заувек му је остао у срцу и зато му се, као истински Вршчанин, увек враћао кад год су му
послови то допуштали. А када се примакао
свом судњем дану, приврженост родитељима и љубав према Вршцу, у којем је духовно прогледао, навели су га да изрази жељу да
баш на вршачком гробљу буде и сахрањен.
У овом граду, завршио је гимназију као
један од најбољих и најдаровитијих у целој
генерацији, да би потом уписао Правни
факултет у Београду. Иако је имао и других
склоности, у темељном проучавању права
пронашао је себе и био један од најбољих
студената. Дипломирао је 1952. године. Своју
In Memoriam – АНАЛИ
професионалну каријеру започео је 1953. године као заменик секретара предузећа „Југолек”
из Београда, да би већ крајем исте године
био изабран најпре за приправника, а после
кратког времена и за судију Среског суда у
Панчеву, у којем је пресуђивао до 1956. године. Иако је то био и угледан и частан позив,
Александар Фира је тежио сложенијем и
вишем, смерао је науци чији је једини и искључиви задатак истина о човеку и свету у којем
живимо. Зато је уписао докторске студије на
Правном факултету у Београду. У међувремену је, захваљујући изврсном знању немачког језика, похађао постдипломске студије у
Институту за научну политику у Марбургу
на Лани у Савезној Републици Немачкој и на
Универзитету у Бечу. И то је разлог што је у
правној науци постао и остао врстан немачки ђак. После повратка са постдипломских
студија, постављен је за научног сарадника у Историјском архиву Покрајинског комитета СКЈ у Новом Саду, а у истом раздобљу
предавао је као гостујући професор уставно
право на Вишој административној школи у
Новом Саду. Своје докторске студије окончао
је средином 1959. године успешном одбраном
докторске тезе под насловом „Видовдански
устав”. Тиме је његов мукотрпан, али успешан пут човека од знања и науке био коначно одређен.
Одмах после отварања Правног факултета у Новом Саду 1960. године, биран је
најпре за доцента, 1964. за ванредног професора, а 1969. за редовног професора за предмет уставно право. У исто време, биран је и
за хонорарног професора на Факултету политичких наука у Београду. Тих година, повремено је предавао на постдипломским студијама свих правних факултета у ондашњој
СФР Југославији. По позиву, држао је већи
број предавања на угледним универзитетима у Савезној Републици Немачкој, Аустрији,
Сједињеним Америчким Државама, СССР-у,
Чехословачкој, Индији и Индонезији. Као
један од најистакнутијих научника у области права године 1979. биран је међу првих 15
АНАЛИ – In Memoriam
чланова Војвођанске академије наука и уметности у својству дописног члана. Године 1984.
изабран је за редовног члана ове Академије
и био председник њеног Председништва
од 1988. до 1990. године. После спајања ове
Академије са Српском академијом наука и
уметности био је редован члан ове потоње
у Одељењу друштвених наука, да би 1997.
постао и редовни члан Академије наука и
уметности Централне Европе са седиштем
у Темишвару. Радни век завршио је 1994.
године као један од најугледнијих редовних професора Факултета политичких наука
Универзитета у Београду.
Годинама је предавао уставно право
на Правном факултету у Новом Саду, а
потом и на Факултету политичких наука
Универзитета у Београду и бројне генерације студената упућивао у значење и смисао
уставног поретка. Из његових предавања, студенти су најпре сазнавали оно најједноставније да се Уставом уређује држава и одређују
надлежности највиших органа државне власти. Устав је, по његовом мишљењу, „основни извор уставног права” и као такав „правни
акт о највишим државним органима, њиховој надлежности и правима грађана. У оваква
дефинисања Устава спадале би” – вели Фира
– „и теорије о писаним и неписаним уставима и теорије о крутим и меким Уставима”.
Из оваквог поимања Устава француски доктринари, заступници грађанског либерализма, изводили су идеју о уставу као суверену насупрот тезама о суверености народа или
суверености монарха. Уз то је Александар
Фира, као немачки ђак, објашњавао студентима да је Устав и основни закон (Grundgezetz)
из којег, као вишег акта, посредством законодавне власти, „извиру” обични закони. А
како је сходно овој идеји уставотворац конституишућа власт, смисао Устава је и у томе
да ограничава све остале конституисане власти. Могао је, наравно, отићи и корак даље
па рећи да Устав мора бити и јесте јемство
слободе или није прави Устав. Време у којем
је као научни радник и конституционалиста
153
стасао није, међутим, било примерено таквим
либералним идејама.
Напротив, од његове младости па скоро до
окончања његове универзитетске каријере,
марксизам је био владајући, а тиме и једино
допуштени поглед на свет. Иако је, као немачки ђак, био у основи нормативиста, па је
могао кренути и путем Ханса Келзена, он је
ипак прихватио марксизам када је рекао да је
извор права, па и уставног права, у реалним
друштвеним односима, који се пројектују као
„воља владајуће класе подигнута на степен
закона”. Али је, што је за оно време било и
необично и похвално, марксистички приступ
праву свео на социолошко објашњење Устава,
какво је, рецимо, било Ласалово по којем је
устав у ствари однос друштвених снага у
једној земљи. Слично овоме – додаје Фира
– јесте и „политичко схватање Устава као
средства ограничења политичке самовоље”.
На такво социолошко поимање права свео је
Фира и марксистички приступ праву који, по
његовом мишљењу, треба „да пође од основних теза марксистичке друштвене теорије о
уставу као битном саставном делу правнополитичке надградње друштва. У овом светлу” – вели Фира – „јесу од драгоценог значаја Марксова примедба о уставу грађанске
државе као уставу приватне својине и позната Лењинова схватања о својини као суштини
сваког устава.”
Иако је у основи полазио од оваквог марксистичког, а у бити социолошког објашњења
устава, Фира се залагао и за свеобухватније
приступање појму Устава и поставио питање
оправданости одређивања једног општег
(Немци би рекли: апсолутног) појма Устава.
И мада је могао сам да дâ такав општи
појам Устава, у првим годинама објављивања свог уџбеника уставног права он је
прихватао синкретичку дефиницију Јована
Ђорђевића, по којој се „под Уставом може
подразумевати и подразумева реални поредак, заснован на одговарајућим друштвеним
и политичким односима снага, у функцији
одређене својинске структуре друштва”, и
154
даље: „Под Уставом подразумевамо” – наставља Ђорђевић – „јавни акт или документ који
представља основни и највиши закон у једној земљи и који решава основне друштвено-политичке односе те земље, нарочито
питање формирања, функционисања и овлашћења политичке власти, постављајући истовремено и границе акције и власти у односу
на друштво, а нарочито на извесну сферу која
гарантује интегритет личности човека и елементарна људска и политичка права која су
уједно и средство ограничења власти”. Оно
што посебно треба запазити у овој дефиницији – а што је Фира истицао у поглављима о
грађанским слободама и правима – јесте казивање да се Уставом постављеним границама
државној власти, спречава њена самовоља и
зајемчује неприкосновена сфера људских слобода и права. Напослетку, Фира је истакао и
тадашњу, а данас већ заборављену изузетност
нашег политичког система када је рекао „да
наш Устав није само највиши закон земље и
обавеза свих и свакога већ и повеља социјалистичког самоуправљања”, што је била синтагма коју је први употребио Најдан Пашић
када је требало да окарактерише Устав СФРЈ
из 1963. године.
Иако је био међу млађим наставницима уставног права, једино је њему пошло за
руком да већ почетком седамдесетих година прошлога века, поред Јована Ђорђевића,
напише и објави уџбеник уставног права, на
чему су му многи завидели. Но, то је био само
почетак његовог плодног списатељског рада.
Уследиле су многе расправе које су крунисане
Енциклопедијом уставног права бивших југо­
словенских земаља у четири опсежна тома. У
њима је показао колико су се поједини уставотворци држали старих узора из времена
социјалистичке уставности, а у којој мери су
преузимали неке новије замисли из појединих
европских земаља. Занимљиво је то да су,
изузев Босне и Херцеговине, скоро све бивше
југословенске републике преузеле полупредседнички, односно мешовити систем поделе
власти, можда и због тога што је новим, још
In Memoriam – АНАЛИ
увек ровитим државама потребна већа концентрација власти. Како су пак у овим четирима књигама највећма анализирани само
текстови Устава, а не пратеће законодавство о
изборима, државној управи, локалној самоуправи, као и скупштински пословници и пракса која би на свим овим актима била заснована, очекивало се да ће Александар Фира у
другом издању своје Енциклопедије то учинити. Нажалост, прерана смрт омела га је у
томе.
Као великом ауторитету за уставно право
и добром зналцу енглеског правничког језика, једна чувена страна издавачка кућа понудила му је да на енглеском објави монографију о уставном систему Србије, а друга му
је објавила превод на енглески језик Устава
Србије из 2006. године. Напослетку, пожелео је да му Академија објави и његову студију о Видовданском уставу, али то лепо
издање нажалост није дочекао. Све у свему,
Александар Фира објавио је 15 вредних књига
и неупоредиво већи број мањих расправа,
чланака и огледа.
За разлику од многих који су се клонили
јавних наступа, Александар Фира сматрао је
да је предмет којим се бави нераскидиво случен с политиком. Стога није презао од учешћа
у јавном животу, иако је највреднији део себе
посвећивао науци уставног права. Напротив,
био је активни учесник свих битних друштвених и политичких збивања у АП Војводини,
СР Србији и СФР Југославији. Од 1967. до
1969. године био је посланик Организационо-политичког већа Савезне скупштине, а од
1969. до 1974. године судија Уставног суда
Југославије. Потом је од 1974. године био
председник Уставног суда Војводине, да би
у периоду од 1975. до 1982. године био председник Савезног комитета за законодавство
и члан Савезног извршног већа. Напослетку
је од 1982. па све до 1990. године изнова био
судија Уставног суда Југославије. Као професор уставног права, он је по природи свог посла
увек могао бити уставни судија, али се једини међу нашим конституционалистима у два
АНАЛИ – In Memoriam
маха довинуо и до положаја једногодишњег
председника Уставног суда Југославије. Био
је то врхунац његовог јавног деловања и признање за изразиту стручност у најважнијој
области јавног права. Нису, наравно, изостала
ни друга јавна признања. Одликован је орденом рада са златним венцем, орденом за војне
заслуге са сребрним мачевима, орденом братства и јединства са златним венцем и орденом
Републике са сребрним венцем.
Предмет којим се целог живота бавио био је
неразлучиво здружен с политиком, која често
доводи до неочекиваних исхода, тако да нико
није кадар да потпуно докучи шта будућност
у себи носи. Када је негдашња Југославија
разбијена противуставном сецесијом, а дотадашњи социјалистички поредак Титовог типа
срушен у прах и пепео, Александар Фира примио је то с великом мучнином. Сем узгредних ироничних опаски, није на велика звона
оглашавао своје неслагање са новим поретком, али није ни преко ноћи постао неолиберал и мондијалиста, како су се многи бивши
комунисти прерушили. Вероватно је сматрао
1
Члан САНУ.
155
да га вишедеценијска опредељења за особену
идеју и политички поредак обавезују да остане веран себи. И то је био разлог што се повукао из јавног живота и није био члан ниједне
политичке странке.
Оно што посебно говори о њему као човеку била је његова лојалност Српској академији наука и уметности. Свој научни рад претежно је наставио у оквиру наше Академије
и годинама је успешно руководио Одбором
за изворе српског права, а кратко време и
Комисијом за проучавање живота и обичаја
Рома. А када је на противуставан начин образована Војвођанска академија наука и уметности, посебно се занимао за уставни спор
који је тим поводом покренут.
Његовом смрћу наука уставног права изгубила је једног од својих најврснијих делатника, а Српска академија наука и уметно­сти свог
угледног и заслужног члана. Он сам отишао
је на онај свет са заиста испуњеним животом.
Коста Чавошки1
156
ЧЕДОМИР ПОПОВ (1936–2012)
Велики српски историчар Слободан
Јовановић са жаљењем је констатовао да
Срби, ни друштво у целини, па ни многи
најшколованији појединци, нису изградили
културни образац. „Научник се често развија
једнострано, развијајући своје интелектуалне способности о трошку осталих. Културни
човек није једностран. Он негује и своју интелектуалност, и своју осећајност, и своју моралност. Сагласност коју тежи одржати између
тих разноврсних елемената огледа се у целом
његовом начину живота, у целој његовој личности. Његова филозофија живота прешла
му је у нарав.” Да ли је Академик Чедомир
Попов овај идеал досегао (ко, уопште, јесте)
беспредметно је говорити. Он му је стремио,
а у средини у којој је живео и стварао, оличавао је један виши културни образац и тако
се сврстао у мањину јер време је ишло на
руку онима које је Слободан Јовановић назвао
полуинтелектуалцима.
Академик Попов много је постигао упркос томе што није био обдарен добрим здрављем и физичком снагом. То сведочи о
не­
свакидашњој душевној и интелектуалној
сили, вољи и сабраности које је поседовао.
Радио је превише, скоро непрестано. Бавио се
науком, предавао на универзитету, прихватао
In Memoriam – АНАЛИ
се одговорних дужности. Није одбијао ни
сијасет такозваних „ситних обавеза” које знају
да одузму много времена, и исцрпе физичку
и менталну енергију. Држао је говоре, промовисао књиге, писао рецензије и препоруке. Разговарао је, и званично и пријатељски,
са свима који су му се обраћали различитим
поводом, а таквих је било врло, врло много.
Послове је завршавао на време и на најбољи
начин. Сваки од тих послова понаособ био
би исцрпљујући за човека просечних способности. Академик Попов је осим знањем и
речитошћу, пленио слушаоце и саговорнике
својом пријатном појавом и добрим расположењем. Тако је остављао утисак да за све има
времена и да све ради са лакоћом. Ужурбано
и пометено није деловао никада. Ако би се, а
то је било изузетно ретко, пожалио на обавезе и здравље то би изговорио, нехајно, успут,
у две-три реченице, као да се ради о нечему
свакодневном и безазленом. Извесно је спадао у оне људе који су држали за недостојно да и самом причом о својим проблемима
оптерете саговорника. За тридесет година,
колико сам сарађивао са њим, нисам доживео да чујем како придаје значај материјалној награди за сав тај огроман труд. „Боље је
бадава радити него бадава седети.” волео је да
каже. Професура и бављење науком били су
његов животни позив, у пуном и вишем смислу те речи – није му се подредио него се са
њиме саживео. Када би за некога рекао да је
прави професор, изговарао је то са нарочитим
призвуком одајући довољно велико признање,
поред кога су све додатне похвале излишне.
Филозофски факултет и Универзитет у
Новом Саду имали су у Чедомиру Попову
правога професора – у најмању руку. „Из
грмена великога лафу тешко изаћ није.”, позвао се на Његоша, на једној седници катедре
за историју. Указивао је на чињеницу да
у свету постоје много старије и престижније високошколске установе, да ми нашој
још увек полажемо темеље. Универзитети и
„прави” професори, на којима почива њихов
углед, не стварају се ни брзо ни лако. То
АНАЛИ – In Memoriam
може да потраје деценијама, некад и столећима. Услови у којима је стасавао и у којима је
радио Чедомир Попов нису били лоши али
далеко од сјајних за формирање врхунског
научника.
Рођен је у банатском селу Меленци 15.
марта 1936. године. Отац Јован био је службеник на железници, а мајка Оливера учитељица. Основну школу започео је у родном месту,
а потом наставио у словачком селу Ковачица,
где је завршио и први разред у тамошњој,
непотпуној, гимназији у којој му је мајка
службовала као наставница док је отац био
шеф железничке станице. Потом се са родитељима преселио у Зрењанин где се као гимназијалац заинтересовао за позориште за које
је говорио да је, поред историје, његова трајна склоност.
Матурирао је 1954. и уписао се као студент прве генерације на новоосновани
Филозофски факултет. Професори су му
били Милутин Гарашанин, Иван Божић, Васа
Чубриловић, Растислав Марић, Ђорђе Сп.
Радојичић, Петар И. Поповић, Мита Костић,
Славко Гавриловић. Предано похађа наставу
али налази времена и за своју другу страст.
Још у гимназији је био члан драмске секције
а током студија организује академско позориште, глуми у представама и наступа на
приредбама. У то доба, када су се зачињале
студентске културне установе, био је уредник драмског програма на Трибини младих
која ће, иначе, током наредних деценија играти важну улогу у културном животу Новог
Сада. Истовремено, био је сарадник и уредник у новопокренутом студентском листу
Index за који је писао позоришне критике, као
и касније за Трибину.
Дипломирао је 14. фебруара 1959. положивши завршни испит пред Васом Чубри­
ловићем и Славком Гавриловићем. Те године одлази на специјализацију у Стразбур, а
1. фебруара 1960. изабран је за асистента на
предмету Општа историја новог века који је
држао академик Петар И. Поповић. Био је
међу првих двоје асистената који су студије
157
завршили на новосадском универзитету. На
њему је остао до 2000. године, безмало пола
века. Био је један од професора који су дали
немерљив допринос развоју факултета и универзитета у целини. У струци у звањима
на­предовао је примерно – ни споро, ни сувише брзо, као што је данас чест случај. Поред
тога што је држао вежбе студентима историје, као асистент, предавао је Општу историју студентима географије (1963–1969). У то
време, обављао је истраживања за докторску дисертацију о српско-француским односима – између осталог, боравио је четири
пута у Паризу прегледајући огромну грађу
министарства спољних послова. Докторат
под насловом Став Француске према Србији
од Франкфуртског мира 1871. до Берлинског
конгреса 1878. одбранио је јуна 1970. године.
Ускоро је као доцент преузео предмет Општа
историја новог века, наследивши свога професора академика Петра Поповића. За ванредног професора изабран је 1976. а за редовног
1981. године. Од 1977. до 1979. био је председник Савета а одмах потом, од 1979. до 1981.
декан Филозофског факултета.
Поред захтевног посла предавача и научника, прихватао је и друге обавезе. Између
осталог, био је, мада још врло млад, председник Савета за културу града Новог Сада
(1962–1964), оснивач и директор Института
­
за историју Војводине (1972–1974). Заузимао
је важна места у многим научним и културним форумима и асоцијацијама. Најугледније,
чијем је раду дао и највећи допринос су
Матица српска и Српска академија наука и
уметности.
Члан сарадник Матице српске постао
је 1963. године, а убрзо и један од уредника њеног Зборника за друштвене науке
– од 1970. Зборника за историју. У управни одбор најстарије српске културне установе ушао је млад – 1969. године. Потом је
у Матици обављао низ дужности: управника Рукописног одељења (1981–1991), секретара Лексикографског одељења (1991–1995;
2004–2008), потпредседника (1991–1999),
158
пред­
седника (2008–2012) а 28. априла 2012.
изабран је за почасног председника.
За дописног члана Војвођанске академије
наука и уметности изабран је 1981, за редовног 1987. а 1988. за члана Српске академије наука и уметности ван радног састава.
Обједињавањем ове две установе постао је
1992. редовни члан САНУ а од 1994. до 2002.
године био је председник њеног огранка у
Новом Саду.
Академик Чедомир Попов, у то нема никакве сумње, припада плејади научника који
су својим стваралаштвом обележили једну
епоху у развоју српске историографије. Није
могуће овом приликом подробно говорити о
његовом опусу. Имао је свестрана стручна
интересовања као мало који српски историчар. Упуштао се у најразличитије и најсложеније теме из европске и националне прошлости, бавио се теоријско-методолошким
питањима историјске науке. Библиографија
издата 2006. за седамдесетогодишњицу академика Попова има преко 150 страница, више
од 500 наслова! Поменућемо само најважније:
Француска и Србија 1871–1878; Од Версаја
до Данцига; Србија на путу ослобођења
­1868–1878; Велика Србија – стварност и
мит; Источно питање и српска револуција
1804–1918, Европске грађанске револуције од
18. до 20. века; Политички фронтови Другог
светског рата, О историји и историчарима.
Био је коаутор у волуминозној Историји срп­
ског народа. Студију Аутономија Војводине –
српско питање објавио је заједно са супругом
Јеленом.
Највећа „стручна љубав” академика Чедо­
мира Попова била је и остала историја међународних односа. Иако се определио за
предмет истраживања карактеристичан тзв.
„традиционалну историографију” неговао
је један модернији методолошки приступ.
Усвојио га је као млад, док је радио докторску
дисертацију. За време истраживачких боравака у Француској имао је прилику да се сретне са једним од водећих историчара тога доба
Пјером Ренувеном. Ти су разговори на њега
In Memoriam – АНАЛИ
оставили дубок и трајан утисак. Није одрицао „одређени шарм и привлачност” исто­
рији дипломатије, односно делима припадника ранијих историографских школа, које
су проучавале пре свега спољно-политичку
активност влада и њихових представника.
Међутим, определио се за шири и свеобу­
хватнији приступ, који је узимао у обзир низ
других чинилаца – географских, демографских, економских – за историју међународних
односа. Касније се историјска наука окренула новим темама и скоро потпуно запоставила ово, некада примарно, поље истраживања. Свестан пролазности трендова, макар
они били и научни, професор Попов остао је
доследан својој стручној склоности. Мада је
повремено дизао глас у одбрану политичке
историје, не значи да није имао никако или
мало разумевања за друге теме. Напротив.
Већ смо поменули да се бавио теоријским
и методолошким питањима науке којој се
посветио, као и историјом историографије.
Познато је да је већина његових колега у
Југославији и Србији деценијама бежала од
те проблематике која је захтевала шире образовање, и стручно и опште, а и знатан интелектуални напор. Заклањали су се тако што
су је проглашавали излишном, нечим над
чиме би требало да главу лупају филозофи а
не историчари од заната. Колико је држао до
свестраног приступа у проучавању прошлости сведоче, између осталог, два у научном
погледу врло важна а можда недовољно запажена текста. Ради се о предговорима које је
написао за књиге, Војводина у народноосло­
бодилачком рату и социјалистичкој револу­
цији (1984) и фототипско издање знаменитог
зборника Војводина (2008). Ту је академик
Попов указао на оне специфичне а суштинске „појаве дугог трајања”, које би требало
имати у виду приликом проучавања прошлости југоисточне Паноније. Изложио је читав
један свет идеја и поставио путоказ будућим
истраживачима. Ако је негодовао због притиска нових праваца у историографији, чинио
је то из бојазни да ће се већина младих
АНАЛИ – In Memoriam
научника повести за оним што је пробитачно, чак и на рачун сопствених интересовања.
У прилог томе, говори чињеница да није од
својих млађих сарадника, чак ни оних којима
је био званични или незванични ментор (ових
других је било више), наметао теме и методе
истраживања. Као мало који професор, водио
је рачуна о жељама и афинитетима кандидата – писац ових редова, на пример, никада се
није озбиљније позабавио историјом међународних односа.
Као историчар, Чедомир Попов посебно се
издвајао по томе што није подлегао „страху
од синтезе”. Тако је Милан Кашанин назвао
бољку српских историчара да у недоглед
објављују „прилоге” и „прилошке”, немајући
храбрости да напишу дело у коме би захватили дуже раздобље и већи проблем. Чедомир
Попов одважио се да напише синтезе, не само
из српске него из европске и светске историје.
Књиге Од Версаја до Данцига и Грађанска
Европа прихваћене су од читалаца свесрдно. Велике похвале добиле су и у стручним
круговима. Критиковане нису, бар не јавно.
Међутим – што бих то прећутао – у еснафским кулоарима појединци су их омаловажавали: што из пуке зависти, што због скучених представа о томе шта је историографија.
Мистификовали су радове засноване на
архивским истраживањима и проглашавали
их за једину истинску науку, чак и онда када
су ти радови садржавали слабе и бескорисне
резултате. Синтезе какве је написао академик
Попов биле би са добродошлицом дочекане и
у земљама где таквих књига има на претек. За
нашу културу, оне су биле насушне. Без њих,
остали бисмо ускраћени за знања о важним
догађајима и процесима европске историје.
Професор Попов ми је средином 2010. године,
у разговору који смо водили поводом другог,
тротомног, издања Грађанске Европе, лаконски рекао: „ Ма то ти је једна професорска
књига”. Било ми је јасно шта је хтео да каже.
Професори на високим школама у Европи
и свету, на које се други толико често позивају, сматрају обавезом да објаве оно што су
159
годинама предавали. Не у виду скрипти, практикума или уџбеника него да напишу синтезу, најбоље што умеју. Академик Попов тако
се одужио генерацијама студената, не само
онима у Србији. И четврт века после распада Југославије, књиге од Версаја до Данцига
и Грађанска Европа стандардни су приручници за младе историчаре у Загребу, Сарајеву,
Љубљани.
Осим ових замашних самосталних прегнућа, академик Попов имао је пресудну улогу
у два колективна пројекта од највећег националног значаја. То су Српски биографски реч­
ник и Српска енциклопедија. Што због поменутог „страха од синтезе”, што из других
разлога, добар део научне јавности противио
се тим подухватима. Неки су их сматрали
сувишним, други сумњали у њихову остваривост. Захваљујући визионарству и упорности академика Чедомира Попова у оквиру
Матице српске основано је Лексикографско
одељење. Убрзо, под његовим уредништвом,
објављено је првих пет томова Биографског
речника. Изашла су и два тома Енциклпедије.
Професор Чедомир Попов ће, наравно, највише остати у успомени студентима историје
– у питању је више од 40 генерација, односно
више од 1.000 историчара. Држао је врло
захтеван предмет који је обухватао целоку­пну
светску историју од половине 15. до половине
20. века. Предавања су му била одлична – и
стручна и занимљива. Својом појавом и понашањем, био је за младе људе оличење универзитетског професора. Мада ће остати упамћен
по јавним наступима није се ослањао само на
говорнички таленат који је неоспорно имао.
Импровизацију је сматрао недоличном, непоштовањем слушалаца. Говорио је: „Причај
анегдоте један час и привући ћеш студенте.
Када то будеш урадио на трећем часу, престаће да долазе на наставу.” Већина универзитетских професора у Србији, нарочито
оних заокупљених ра­
зличитим обавезама,
до краја каријере, рутински понављају предавања која су припремили у доцентским данима – понешто их допуне новим сазнањима
160
или оплемене искуством, али да крену са
сасвим другачијом материјом то је реткост.
Професор Попов био је заузет разним пословима као мало ко али је бар сваке четири године уводио сасвим нови, и то двосеместрални,
курс. Тако је између осталог, предавао историју великих географских открића, реформације, Француске револуције, Европе у доба
Наполеона, света, између светска рата, историју Другог светског ата, Европе у 19. веку
– скратићу набрајање и поменути да је четири године пред пензионисање, поред свих
дужности у Матици српској и САНУ, одлучио да спреми предавања из историје Русије
од 16. до краја 18. века. Радио је то са таквом
1
In Memoriam – АНАЛИ
преданошћу и задовољством, као да почиње
каријеру и први пут наступа пред студентима.
У ормару његовог кабинета на Филозофском
факултету остала је повелика картонска кутија крцата свежњевима исписаних
листића – дословно на стотине фамозних
„фиша”, подсетника за предавања. На зиду,
изнад писаћег стола, и данас стоји слика
Вука Караџића са натписом: „Радите и пјевајте једнако, то је једини начин благородно
осветити се непријатељима и све их посрамити”. Управо тим речима завршио је академик
Чедомир Попов своје последње обраћање члановима Матице српске у писму њеној скуп­
штини, одржаној 28. априла 2012. године
Бранко Бешлин1
Професор на Филозофском факултету у Новом Саду, Одсек за историју.
УПУТСТВО АУТОРИМА
Циљ Анала је да се садржајније и потпуније
прикаже рад Огранка и да се преко ове публикације успостави непосреднија комуникација
са широм научном, уметничком, културном и
друштвеном средином.
Избором тема предавања на Научној трибини, програма научних скупова и изложби
у Галерији Огранак ће промовисати стварала­
штво и указивати на актуелна питања у науци,
друштву и култури. У вези са тим, улога Анала
је не само да врши популаризацију науке у
смислу њеног приближавања друштву, већ и
приближавања једне научне дисциплине другој јер модерну науку чине специфична знања
која поседују само експерти. Исто се односи и
на приближавање науке и уметности између
којих, изгледа, постоји велики јаз.
Аутори прилога (текстова) у Аналима угла­
вном су чланови САНУ. У Аналима се штам­
па­ју и предавања одржана на научној трибини
Огранка као и позваних аутора за рубрике као
што су Дијалог, In memoriam, Јубилеји.
Сем приступних предавања и беседа чланова Огранка која могу представљати и оригиналан рад који претходно нигде није објављен,
сви остали прилози ревијског су карактера са
циљем да се осветли један проблем, догађај
или личности које су у датом времену и про­
стору интересантне по својој актуелности и
значају и за нашу ширу научну, културну и
уметничку средину. Имајући у виду од кога се
очекује перцепција таквог саопштења, његов
стил и језик треба да буде у толикој мери јасан
и разумљив да главне поруке аутора допиру до
што ширег круга читалаца, али да истовремено ништа не губе од научне веродостојности
и истинитости. Научна и друга сазнања ако
не могу бити исказана на такав начин, не би
требало сувише упрошћавати и на тај начин
их вулгаризовати. Ту границу између научног
и популарног није лако сагледати, а та тешкоћа посебно је присутна у дисциплинама које
у великој мери користе математички језик. Но,
свакако, научни ниво не би требало по сваку
цену жртвовати популарности јер се очекује да
текст буде довољно занимљив и за шири круг
истраживача у истој дисциплини. Када су у
питању хуманистичке науке и уметност, ови
проблеми свакако су много мањи.
Анали имају следеће рубрике:
Приступна предавања (беседе)
Трибина
Галерија
Научни скупови
Прикази
Дијалог
Јубилеји
In memoriam
У рубрици Приступна предавања (беседе)
публикују се предавања нових чланова (допи­
сних и редовних). На простору од пола до две
трећине стране налази се слика аутора и његова кратка биографија. Рад треба да има резиме
на енглеском и српском језику на простору од
око пола стране.
У рубрици Трибина публикују се предавања
одржана на Трибини Огранка. Испод наслова
стоји име аутора и установа. Тексту претходи
апстракт на српском језику (до пола стране), а
на крају енглески превод апстракта.
У рубрици Галерија текст пишу ликовни
критичари који отварају изложбу.
У рубрици Научни скупови организатор(и)
ће приказати актуелност и значај главних тема
скупа због чега је он и одржан и осветлити то
поље истраживања са намером да га приближи
и ширем кругу заинтересованих. To ce посе­
бно односи на сасвим нова сазнања и трендове
засноване на новим технологијама и могућно­
стима или на новим сазнањима и мишљењима
о личностима поводом којих је одржан скуп.
Прилог се може писати и у форми навођења
саопштења, мишљења и ставова учесника
научног скупа, али на начин да цео текст представља једну кохерентну целину, а не да буде
у форми извештаја са набрајањем шта је ко
саопштио.
У фусноти стоји кад и где је организован
научни скуп и ко су главни организатори.
У рубрици Прикази ће се на 1–1,5 страни
приказати издавачка делатност и промоције у
Огранку.
За рубрику Дијалог пишу чланови Академије
али и аутори позвани од стране уређивачког
одбора. Теме ових саопштења биће актуелни и
значајни догађаји у науци, култури и уметности
од ширег друштвеног значаја и интересовања.
У рубрици Јубилеји писаће се о догађајима и
личностима чланова Огранка, али и онима чије
је дело оставило трага и имало утицаја нарочито на научни и друштвени живот Војводине.
У рубрици In memoriam писаће се о личности и делу преминулих чланова Огранка, али
не у форми некролога већ на инспиративан и
есејистички начин осветљавајући најзначајнији
допринос и утицај покојника.
Текст
Сви текстови штампају се ћирилицом сем
стручних израза и литературних података.
Наслови текстова у Садржају штампаће се и на
енглеском језику.
Дужина текста је 5–15 страна, фонт ћирилица 12, размак између редова 1,5.
Наслов рада пише се великим словима, болд
14. Испод наслова је име и презиме аутора и
установа у којој ради.
Следи апстракт на српском језику – до пола
стране.
Текст се припрема на начин уобичајен за
аутора.
На крају текста је енглески превод апстракта.
Аутор доставља рад у виду штампаног текста
и у електронској форми.
Уз текстове у рубрикама Приступна предавања, Јубилеји и In memoriam доставља се и
фотографија аутора, односно личности о којој
се пише.
Навођење литературних података за природне и техничке науке је као у следећим
примерима:
1. Чланци у часописима
Smithline HA, Mader TJ, Ali FM, Cocchi MN.
Determining pretest probability of DVT: clinical
intuition vs. validated scoring systems. N Engl J
Med. 21(2), 161–2, 2003.
Николић С, Петровић Д, Савић Ј. Проблем
загађења животне средине. Екологија. 12,
25–30, 2005.
2. Зборници радова или апстракти саопштења на научним скуповима
Kimura J, Shibasaki H, editors. Recent advances
in clinical neurophysiology. Proceedings of the
10th International Congress of EMG and Clinical
Neurophysiology; 1995 Oct 15–19; Kyoto, Japan.
Amsterdam: Elsevier, 1996. p. 5–9.
3. Књиге и монографије
Carlson BM. Human embryology and
development biology. St Louis: Mosby, 2004.
4. Поглавље у књизи
Blaxter PS, Farnsworth TP. Social health and
class inequalities. In: Carter C, Peel JR, editors.
Equalities and inequalities in health. London:
Academic Press, 1976. p. 165–78.
5. Дисертација
Поповић Г. Проучавање кисеоника у чврстом стању инфраред спектроскопијом [дисертација]. Универзитет у Новом Саду, Нови Сад
1999.
6. Референце на интернету
wvyw.myriad.pronet.com
Ове референце наводе се у тексту или у
фусноти.
Што се тиче области хуманистичких наука и
уметности, аутори ће наводити библиографске
податке онако како је то уобичајено у њиховој
научној и стручној литератури.
CIP – Каталогизација у публикацији
Библиотека Матице српске, Нови Сад
061.12(497.11)
АНАЛИ Огранка САНУ у Новом Саду / главни и
одговорни уредник Зоран Л. Ковачевић. – 2006–
.–
Нови Сад : САНУ, Огранак у Новом Саду, 2006–.
– 29 cm
Годишње.
ISSN 1452–4112
COBISS.SR-ID 211032071
Download

PDF, 4,3 MB - Ogranak " SANU "