УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ
ГЕОГРАФСКИ ФАКУЛТЕТ
ИНСТИТУТ ЗА ДЕМОГРАФИЈУ
______________________________________________________________________
ISSN 1820 - 4244
ДЕМОГРАФИЈА
КЊ. X
– Међународни часопис за демографска и остала друштвена истраживања –
Штампано средствима Министарства просвете, науке и
технолошког развоја Републике Србије
______________________________________________________________________
БЕОГРАД, 2013.
UNIVERSITY OF BELGRADE
FACULTY OF GEOGRAPHY
INSTITUTE FOR DEMOGRAPHY
______________________________________________________________________
ISSN 1820 - 4244
DEMOGRAPHY
VOL. X
– International journal for demographic and other social studies –
Printed with financial support of the Ministry of Education, Science and
Technological Development of Republic of Serbia
_____________________________________________________________________
BELGRADE, 2013
Издавач
УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ – ГЕОГРАФСКИ ФАКУЛТЕТ,
Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421,
е-mail: [email protected]
За издавача
Др ДЕЈАН ФИЛИПОВИЋ
Редакција
Др МИРКО ГРЧИЋ, др РАЈКО ГЊАТО (Република Српска, Босна и
Херцеговина), др МИЛЕНА СПАСОВСКИ, др МИРЈАНА ДЕВЕЏИЋ, др
СВЕТЛАНА РАДОВАНОВИЋ, др МАРИЈА МАРТИНОВИЋ, др REINHARD
HENKEL (Немачка), др JEAN-PAUL RODRIGUE (САД), др НИКОЛАЈ А. СЛУКА
(Русија), др АЛЕКСАНДАР СТОЈМИЛОВ (Македонија)
и др HAJDÚ ZOLTAN (Мађарска)
Главни и одговорни уредник
Др МИРКО ГРЧИЋ
e-mail: [email protected]
Технички уредник
Др ДРАГИЦА Р. ГАТАРИЋ
e-mail: [email protected]
Тираж
300 примерака
Штампа
„Планета принт“, Београд
Publisher
UNIVERSITY OF BELGRADE – FACULTY OF GEOGRAPHY,
Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 11 2637421,
e-mail: [email protected]
For publisher
DEJAN FILIPOVIĆ, Ph.D.
Editorial board
MIRKO GRČIĆ, Ph.D., RAJKO GNJATO, Ph.D. (Republic of Srpska,
Bosnia and Hercegovina), MILENA SPASOVSKI, Ph.D., MIRJANA DEVEDŽIĆ,
Ph.D., SVETLANA RADOVANOVIĆ, Ph.D., MARIJA MARTINOVIĆ, Ph.D.,
REINHARD HENKEL, Ph.D. (Germany), JEAN-PAUL RODRIGUE, Ph.D. (United
States of America), НИКОЛАЙ А. СЛУКА, Ph.D. (Russia), ALEKSANDAR
STOJMILOV, Ph.D. (Macedonia) аnd HAJDÚ ZOLTAN, Ph.D. (Magyar Köztársaság)
Editor In-Chief
MIRKO GRČIĆ, Ph.D.
e-mail: [email protected]
Technical еditor
DRAGICA R. GATARIĆ, Ph.D.
e-mail: [email protected]
Copies
300
Printed by
„Planeta print“, Belgrade
САДРЖАЈ
РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ
CONTENTS
PAPERS AND ARTICLES
Дмитрий Сергеевич Иванов, Николай Александрович Слука: ИЗМЕНЕНИЕ
ДЕМОГРАФИЧЕСКИХ РЕЙТИНГОВ СТРАН МИРА ЗА ПЕРИОД 1995-2010 ГГ. ... 7
Дмитрий Сергеевич Иванов, Николай Александрович Слука: ПРОМЕНЕ ДЕМОГРАФСКИХ РЕЈТИНГА ЗЕМАЉА СВЕТА У ПЕРИОДУ 1995–2010. ГОДИНА ... 23
Mirjana Devedžić, Gordana Vojković, Vera Gligorijević: BUDUĆI PUTEVI DEMOGRAFIJE ....................................................................................................................... 25
Mirjana Devedžić, Gordana Vojković, Vera Gligorijević: THE ROADMAP OF
DEMOGRAPHY ........................................................................................................... 33
Драшко Маринковић, Рајко Врањеш: ПРЕЛИМИНАРНИ РЕЗУЛТАТИ ПОПИСА
СТАНОВНИШТВА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ 2013. И ЊЕГОВА УПОРЕДИВОСТ
СА ПРЕТХОДНИМ ПОПИСОМ ИЗ 1991. ГОДИНЕ .............................................. 35
Draško Marinković, Rajko Vranješ: PRELIMINARY RESULTS OF THE 2013
REPUBLIC OF SRPSKA POPULATION CENSUS AND THE COMPARISON WITH
THE PREVIOUS 1991 CENSUS .................................................................................. 46
Эльдар Магомедович Эльдаров, Зоя Алексеевна Трифонова: СОЦИАЛЬНОКУЛЬТУРНЫЙ ПОТЕНЦИАЛ ГОРОДА В ОЦЕНКАХ ЕГО ЖИТЕЛЕЙ (НА
ПРИМЕРЕ Г. МАХАЧКАЛЫ) ........................................................................... 47
Эльдар Магомедович Эльдаров, Зоя Алексеевна Трифонова: СОЦИЈАЛНОКУЛТУРНИ ПОТЕНЦИЈАЛ ГРАДА ПРЕМА ОЦЕНАМА ЊЕГОВИХ ЖИТЕЉА
(НА ПРИМЕРУ ГРАДА МАХАЧКАЛЕ) .................................................................. 58
Мирко Грчић: КУЛТУРНО-ГЕОГРАФСКЕ И ГЕОПОЛИТИЧКЕ ДЕТЕРМИНАНТЕ РАЗВОЈА РУСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ .................................................................. 59
Mirko Grčić: CULTURAL-GEOGRAPHICAL AND GEOPOLITICAL DETERMINANTS
OF DEVELOPMENT OF THE RUSSIAN CIVILIZATION .......................................... 80
Зора Живановић: ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ МРЕЖЕ (УРБАНИХ) НАСЕЉА РУСИЈЕ ................................................................................................................. 81
Zora Živanović: BASIC CHARACTERISTICS OF THE NETWORK OF (URBAN)
SETTLEMENTS OF RUSSIA ...................................................................................... 97
Mirjana Bobić: IMIGRACIJA U SRBIJI: STANJE I PERSPEKTIVE, TOLERANCIJA
I INTEGRACIJA ........................................................................................................... 99
Mirjana Bobić: SERBIA AND IMMIGRATION: CURRENT STATE OF AFFAIRS,
PROSPECTIVES, TOLERANCE AND INTEGRATION ......................................... 115
Милован Р. Пецељ, Mилица М. Пецељ: АНТРОПОГЕОГРАФСКИ РАКУРС
ЈЕВТА ДЕДИЈЕРА ..................................................................................................... 117
Milovan R. Pecelj, Milica M. Pecelj: ANTHROPOGEOGRAPHIC PERSPECTIVE OF
JEVTO DEDIJER ........................................................................................................ 124
Небојша Вуковић: ЗНАЧАЈ МНОГОЉУДНОСТИ КАО ЧИНИОЦА НАЦИОНАЛНЕ МОЋИ ................................................................................................................... 125
Nebojša Vuković: THE SIGNIFICANCE OF LARGE POPULATION AS A FACTOR
OF NATIONAL POWER ............................................................................................ 141
Драган Петровић: ДЕМОГРАФИЈА ФРАНЦУСКЕ – ИСТОРИЈСКА АНАЛИЗА И
САВРЕМЕНО СТАЊЕ .............................................................................................. 143
Dragan Petrović: DEMOGRAPHICS OF FRANCE – HISTORICAL ANALYSIS AND
CONTEMPORARY STATE ....................................................................................... 150
Ана Врбник, Драгица Р. Гатарић: САВРЕМЕНЕ ПРОМЕНЕ У РАЗВОЈУ И РАЗМЕШТАЈУ СТАНОВНИШТВА ГРАДА ЧАЧКА .................................................. 151
Ana Vrbnik, Dragica R. Gatarić: CONTEMPORARY CHANGES
IN THE
DEVELOPMENT AND DISTRIBUTION OF THE POPULATION OF THE TOWN
OF ČAČAK ................................................................................................................. 167
Мила А. Павловић, Филип Крстић: САВРЕМЕНЕ ДЕМОГРАФСКЕ ПРОМЕНЕ
НА ТЕРИТОРИЈИ РЕГИЈЕ ТОПЛИЦЕ ................................................................... 169
Mila А. Pavlović, Filip Krstić: CONTEMPORARY DEMOGRAPHIC CHANGES ON
THE TERRITORY OF THE TOPLICA REGION ..................................................... 183
Данијела Вукоичић, Милена Николић: ПРОМЕНЕ БРОЈА СТАНОВНИКА, ДОМАЋИНСТАВА И ГУСТИНЕ НАСЕЉЕНОСТИ У ТОПЛИЧКОМ ОКРУГУ У
ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XX И ПОЧЕТКОМ XXI ВЕКА ......................................... 185
Danijela Vukoičić, Milena Nikolić: CHANGES IN POPULATION, HOUSEHOLDS,
AND POPULATION DENSITY IN TOPLICA DISCRICT IN THE SECOND HALF
OF THE XX AND BEGINNING OF XXI CENTURY .............................................. 196
Наталија Мирић: „СКРИВЕНА НЕЗАПОСЛЕНОСТ“ У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ –
ОБЕСХРАБРЕНИ ЗА ТРАЖЕЊЕ ПОСЛА ............................................................. 197
Natalija Mirić: „HIDDEN UNEMPLOYMENT“ IN SERBIA – DISCOURAGED
POPULATION ............................................................................................................ 211
Урош Живановић: РАЗЛИКЕ У ФЕРТИЛИТЕТУ СТАНОВНИШТВА ИЗМЕЂУ
ГРАДСКИХ И ОСТАЛИХ НАСЕЉА СРБИЈЕ ....................................................... 213
Uroš Živanović: DIFFERENCES IN POPULATION FERTILITY BETWEEN URBAN
AND OTHER SETTLEMENTS IN SERBIA ............................................................. 229
Тереза Нанаши: СТАНОВНИШТВО КАО ОСНОВА ПРОСТОРНО-ФУНКЦИОНАЛНОГ РАЗВОЈА ОПШТИНЕ ГРОЦКА ............................................................ 231
Tereza Nanaši: POPULATION AS THE MAIN SPATIO-FUNCTIONAL
DEVELOPMENT MUNICIPALITY OF GROCKA .................................................. 245
БИБЛИОГРАФИЈА РАДОВА ОБЈАВЉЕНИХ У ЧАСОПИСУ ДЕМОГРАФИЈА
(од броја I–IX), Драгица Р. Гатарић ......................................................................... 247
АУТОРИ (AUTHORS) ................................................................................................. 259
ДЕМОГРАФИЈА, књ. X, 2013.
DEMOGRAPHY vol. X 2013
UDK 314.116(100)"1995/2010" ;
314.14(100)"1995/2010"
Review article
Прегледни чланак
Дмитрий Сергеевич Иванов
Николай Александрович Слука
ИЗМЕНЕНИЕ ДЕМОГРАФИЧЕСКИХ РЕЙТИНГОВ СТРАН
МИРА ЗА ПЕРИОД 1995-2010 ГГ.
Аннотация: Расмотртени противоречий в демографическом развитии стран и
регионов мира. Особенное внимание автори придают общепланетарным процессам
старения населения, снижения рождаемости, трансформации устоев семьи, в целом
замедлению темпов прироста численности населения. Вместе с тем, автори указивают
что традиционные демографические показатели не всегда в силах справиться с
возложенными на них задачами отображения глобальных, региональных и страновых
демографических процессов. Потому предлагают оригинальную методологию
исследования демографической ситуациии стран мира, в зеркале класических
индикаторов и стандардизованных демографических коэффициентов.
Ключевые слова: демографическая ситуация, страны мира, смертност, рождаемост,
стандартизованные коефициети
Извод: Размотрене су противуречности демографског развитка земаља и региона света.
Посебну пажњу аутори придају општепланетарним процесима старења становништва,
снижавању наталитета, трансформацији породице, у целини малаксавању темпа прираштаја броја становника. Поред тога, аутори указују да традиционални демографски показатељи нису увек у стању да одразе глобалне, регионалне и државне демографске процесе. Због тога предлажу оригиналну методологију истраживања демографске ситуације у светлу класичних индикатора и стандардизованих демографских коефицијената.
Кључне речи: демографска ситуација, земље света, смртност, наталитет, стандардизовани коефициенти
Введение
В современных условиях существует немало противоречий в
демографическом развитии стран и регионов, обусловленных, с одной
стороны, прогрессом глобализации, демократизации межстранового обмена
людскими и интеллектуальными ресурсами, а с другой – стремления к
самосохранению не только самобытности элит, но и воспроизводству
наций, «рабочей силы» в большинстве государств. Особую остроту им
придают общепланетарные процессы старения населения, снижения
рождаемости, трансформации устоев семьи, в целом замедление темпов
____________
7
Дмитрий Сергеевич Иванов, Николай Александрович Слука
прироста численности населения [3]. Соответственно, стремительно
нарастает значимость точной, оперативной и комплексной оценки
демографической ситуации в отдельных странах и регионах мира,
возможных тенденций ее развития, как на ближайшие сроки, так и
прогнозирования на более отдаленное будущее. Вместе с тем,
традиционные демографические показатели не всегда в силах справиться с
возложенными на них задачами отображения глобальных, региональных и
страновых демографических процессов. Величина уже классических, так
называемых, общих демографических коэффициентов (например,
рождаемости, или смертности), будучи свободной от влияния абсолютной
численности населения, тем не менее, зависит от многих структурных
факторов, включая половой состав жителей, соотношение городского и
сельского населения, брачной структуры и т.д. Но, пожалуй, одним из
самых мощных факторов, оказывающих влияние на тренды развития,
величину общих и иного рода демографических коэффициентов, является
возрастная структура населения.
Два примера – практический и теоретический – несовершенства
оценки демографической ситуации с использованием
классических индикаторов
В первом случае очень наглядно сопоставление масштабнодемографически схожих, но кардинально различающихся на общемировом
фоне по уровню социально-экономического развития Казахстана и
Швеции. В 2010 г. в первом из них, по данным ООН, общий коэффициент
смертности (ОКС) составил 9,4‰, во второй - 10,2‰ [7]. Казалось бы,
вполне сопоставимые величины. Однако, парадокс заключается в том, что
повозрастные коэффициенты смертности в Казахстане в каждой
возрастной группе населения больше, чем в Швеции (рис. 1). Такая
ситуация тесно связана с методикой расчёта ОКС, в качестве знаменателя
которого используется всё население целиком. Но оно внутренне
неоднородно по своей, в частности, возрастной структуре, когорты
которой подвержены смертности по-разному. Так, население в возрастах
0-14 лет в Казахстане составило 21%, в Швеции – 15%; 15-64 – 63% и 65%,
соответственно; старше 65 лет – 15% и 20%. Иными словами, возрастная
структура населения оказывает одно из ключевых воздействий на
величину ОКС, который не предоставляет полной картины о качественном
измерении смертности населения.
Второй, теоретический пример, в котором гипотетически
рассматриваются три страны с одинаковым по численности, но имеющим
разную возрастную структуру населением (табл. 1). В странах А и В одинаковые повозрастные коэффициенты смертности. Однако в стране А
____________
8
Дмитрий Сергеевич Иванов, Николай Александрович Слука
ОКС в полтора с лишним раза больше, чем в стране В. Это является
прямым результатом того, что страна А имеет более высокую долю детей в
возрасте 0-4 лет, для которой свойственны повышенные значения
показателей смертности, особенно младенческой. С другой стороны,
страны В и С имеют одинаковые величины ОКС, но существенно разные
повозрастные коэффициенты смертности. В стране С гораздо выше доля
населения в старших возрастах (где можно было бы ожидать более
высоких показателей смертности). Однако в этой стране показатель повозрастной смертности для старших возрастов в два раза меньше, чем в
странах А и В. Благодаря этому страна С, хотя в ней более старое
население, имеет ОКС такой же, как и страна В.
Рис. 1. Повозрастные коэффициенты смертности в Швеции и Казахстане, 2010 г.
В странах А и В население равно по численности, равны также
повозрастные вероятности смертности (для каждого возраста вероятность
смерти одинакова в обеих странах, что означает «равенство перед лицом
смерти в этих двух странах», или «одинаковый уровень смертности»).
Напротив, возрастные структуры весьма различаются: в стране А
возрастные группы 60 лет и более составляют 20% общей численности
населения против 5% в стране В. При этом, доля молодых возрастов в этих
странах одинакова [1].
Вопрос: В какой стране число смертей будет больше? В стране А,
поскольку в ней больше пожилых, а риск смерти возрастает с возрастом
(за исключением самых ранних возрастов).
____________
9
Дмитрий Сергеевич Иванов, Николай Александрович Слука
Таблица 1. – Теоретическая схема влияния возрастной структуры населения на
величину общих коэффициентов смертности в равновеликих по демографическому
потенциалу странах[1]
Возрастные
«Прототипы» стран:
категории, лет
А
В
С
Среднегодовое население, тыс. чел.:
0-4
1500
500
500
5-39
4000
5000
4000
40 и старше
500
500
1500
Число случаев смерти в возрастных группах, тыс. чел.:
0-4
120
40
50
5-39
40
50
20
40 и старше
40
40
60
Повозрастные коэффициенты смертности, %о
0-4
5-39
40 и старше
Всего
80
80
10
10
80
80
Общий коэффициент смертности
33,3
21,7
100
5
40
21,7
Следовательно, несмотря на равенство численностей населения и
равенство повозрастных вероятностей смерти, число смертей будет различаться в этих двух странах из-за влияния структуры населения. Этот
пример хорошо показывает, насколько важно разделить при анализе
демографических феноменов воздействие структуры и воздействие
интенсивности демографического процесса. Несоблюдение этого правила
может привести к серьезным заблуждениям. Анализ, в котором не учтено
воздействие структуры населения, привел бы, вероятно, но ошибочно, к
заключению, что уровень смертности в странах А и В различен.
Стандартизация демографических коэффициентов как один из
способов оценки и прогнозирования демографических процессов
На текущий момент уже разработаны в международной практике
методы, позволяющие устранить искажающее влияние структурных
факторов, прежде всего возрастной структуры населения. Один из путей использование специальных и частных коэффициентов, на которые
структурные факторы не влияют или влияют относительно слабо. Другой
способ - стандартизация демографических коэффициентов. Его
применение основано на разложении общих коэффициентов на
сомножители, выражающих, с одной стороны, интенсивность (уровень)
____________
10
Дмитрий Сергеевич Иванов, Николай Александрович Слука
демографического процесса, а с другой - численность или долю
соответствующего субнаселения во всем населении [1]. Суть
стандартизации заключается в том, что реальные общие коэффициенты
сравниваются с показателями некоего условного населения (реального или
искусственно сконструированного), для которого интенсивность
демографического процесса или его структура принимается за стандарт.
При этом в зависимости от того, что именно принимается за стандарт
(интенсивность или структура), эффективны различные приемы: прямая
стандартизация, косвенная или обратная.
Для целей нашего исследования используется косвенная
стандартизация, достаточно давно и широко применяющаяся при анализе
смертности, а в последнее время и рождаемости; статистически
опирающаяся на возрастные структуры реального населения и стандарта и
повозрастные интенсивности демографических процессов в стандартном
населении. Иными словами, повозрастные коэффициенты стандарта
перевзвешиваются по возрастной структуре реального населения. В
результате получается то число событий, которое бы имело место в
стандартном населении, если бы его возрастная структура была такой же,
как и возрастная структура реального населения. Соотношение числа
демографических событий в реальном населении с ожидаемым числом
событий фиксируется индексом косвенной стандартизации. Произведение
общего коэффициента стандарта и индекса дает стандартизованный общий
коэффициент, который показывает вероятностную величину общего
коэффициента в реальном населении при повозрастной интенсивности
демографических процессов аналогичных населению стандарта. Это
выражается следующей формулой:
где Iкосв - индекс косвенной стандартизации; Рх - возрастная структура
реального населения, выраженная в абсолютных величинах; mх повозрастные показатели интенсивности демографического процесса в
стандартном населении; mх - повозрастные показатели интенсивности
демографического процесса в данном населении.
Используя стандартизованные коэффициенты, надо помнить, что
они не имеют самостоятельного значения, поскольку зависят от
выбранного стандарта. Поэтому сфера применения стандартизованных
коэффициентов и основанных на них рейтингов ограничивается лишь
сравнением различных населений друг с другом и то при условии, что
стандартизация проведена одним и тем же методом и с использованием
____________
11
Дмитрий Сергеевич Иванов, Николай Александрович Слука
одного и того же стандарта. При этом в качестве стандарта необходимо
выбирать «шаблон» населения, демографическая структура которого
(возрастная, прежде всего) близка к возрастным структурам сравниваемых
населений, хотя и отличается от них.
В данной работе представлен первый опыт составления рейтингов [2;
4; 5], основанных на стандартизованных отношениях смертности и
рождаемости для около 140 стран по среднемировым стандартам.
Исследование строится на базе официальных статистических данных ООН на
две даты – 1995 г. и 2010 г. и ресурсов Всемирного банка [6-10]. Общая
формула для расчета агрегированного показателя рождаемости
(стандартизованного отношения рождаемости – COР) имеет следующий вид:
COРk = СУМk/(Σi (ВИПi* НАСki),
где k – номер страны, i – номер возрастной группы, COРk – значение
стандартизованного отношения рождаемости для k–той территории,
со_COРk – значение стандартной ошибки этого показателя для k-той
территории, СУМk – суммарное (за год) количество родившихся на k-той
территории; ВИПi – возрастная интенсивность (возрастной коэффициент
рождаемости для i-той возрастной группы женщин), НАСki –
среднегодовая численность i-той возрастной группы женского населения
для k-той страны.
Числитель в формуле – это фактическое количество рождений за
год в k-той страны, а знаменатель – это гипотетическое количество
рождений в k-той страны при условии, что повозрастные показатели
рождаемости женщин различных возрастов в этой территории будут равны
соответствующим показателям для совокупности населения более
высокого уровня.
Аналогично рассчитывается стандартизованное отношение
смертности (СОСk), которое представляет из себя отношение фактического
количества умерших в k-той стране к гипотетическому количеству
умерших в рассматриваемой стране при условии, что повозрастные
коэффициенты (интенсивности) смертности в этой стране совпадают с
повозрастными коэффициентами смертности в мире [2, 3, 4]. Приведем
соответствующую формулу:
СОСk = УМk/(Σi (ВИСi* НСki)
Иными словами, выполняется сравнение процесса в двух
населениях: реальном и гипотетическом. Гипотетическим населением в
данном случае является реальное население страны, если бы оно имело
среднемировые характеристики смертности. Если мы посмотрим на
приведённую выше формулу, то получается: реальное количество
умерших УМk в стране k соотносим с гипотетическим количеством
умерших в стране k, если бы смертность в ней в каждой (!) возрастной
группе i была на среднемировом уровне (Σi (ВИСi* НСki). В знаменателе
____________
12
Дмитрий Сергеевич Иванов, Николай Александрович Слука
ВИСi – возрастной показатель интенсивности смертности населения мира
(на 1000 населения) для возрастной группы i, НСki – среднегодовая
численность населения возрастной группы i для k-той страны. Таким
образом, в знаменателе выполняется суммирование результатов по каждой
возрастной группе отдельно (использованы 5-летние возрастные когорты,
составленные ООН), что дает показателю СОС большую глубину
проработки, и, как следствие, меньшее влияние внутренних структурных
показателей на итоговое значение.
Рейтинг стран мира по стандартизованному отношению
рождаемости в 1995 г.
Согласно проведенным расчетам, выделяется семь групп стран по
уровню СОР (рис. 2):
Первая группа (СОР 0,5 и менее) – Канада, Республика Корея,
Япония и большинство стран Европы: Португалия, Испания, страны
Бенилюкса, Германия, Австрия, Швейцария, Италия, Чехия, Словакия,
Венгрия, Хорватия, Босния и Герцеговина, Румыния, Болгария, Греция,
Украина, Белоруссия, прибалтийские республики и Россия –отличается
экстремально
низкой
рождаемостью,
низкими
повозрастными
коэффициентами рождаемости. В подавляющем большинстве случаев
значения коэффициента фертильности были ниже 1,4. Во всех странах этой
группы рождаемость была бы в два и более раз выше, если бы повозрастная
интенсивность этого процесса была на среднемировом уровне.
Вторая группа (0,5-0,7) – Франция, Великобритания, Ирландия,
США, скандинавские страны, Сербия, Македония, Польша, Тунис, Китай,
Австралия – характеризуется также весьма низким уровнем рождаемости,
но чуть более высокой величиной коэффициента фертильности, как
правило, - выше 1,5 рождений на одну женщину в репродуктивном возрасте.
Третья группа (0,7-0,9) - Бразилия, Мексика, Чили, Уругвай, Гайана,
Суринам, Доминиканская Республика, Исландия, Албания, Армения,
Азербайджан, Казахстан, Мьянма, Вьетнам, Индонезия, КНДР –
объединяет во многом страны, которые приблизились, но ещё не
завершили демографический переход. Все они испытывают постепенное
снижение рождаемости в течение 1980-1990-х годов, иногда с небольшими
подъёмами числа рождений, что часто вызвано особенностями возрастной
структуры населения. Во всех станах группы коэффициент фертильности
выше 2,4. Исключение составляет только Исландия, имеющая самый
стабильный на протяжении 1983-2013 гг. и необычайно высокий для
европейской страны уровень фертильности - от 1,9 до 2,2.
Четвёртая группа (0,9–1,1) - ЮАР, Турция, Иран, Монголия,
Ливия, Алжир, Марокко, Аргентина, Колумбия, Перу, Эквадор, Венесуэла,
____________
13
Дмитрий Сергеевич Иванов, Николай Александрович Слука
Панама, Коста-Рика – формирует своего рода «центр рейтинга». Ее
представители имеют максимально схожие показатели повозрастной
интенсивности рождаемости со среднемировым уровнем.
Пятая группа (1,1-1,5) - страны Средней Азии (без Казахстана),
Индия, Бангладеш, Филиппины, Папуа - Новая Гвинея, Египет, Сирия,
Иордания, Намибия, Ботсвана, Зимбабве, Боливия, Парагвай, Никарагуа,
Гондурас – открывает категории стран, в которых повозрастная
интенсивность рождаемости выше, чем в среднем по миру. Все они
располагают молодым населением, а уровень фертильности, как правило,
выше 3 детей на женщину в репродуктивном возрасте.
Рис. 2. – Стандартизованное отношение рождаемости, 1995. год.
Ядро шестой (1,5-2,0) и седьмой (более 2) групп предсказуемо
составляют африканские государства, находящиеся в ранних фазах
демографического перехода. В первом случае их дополняют ряд стран
Южной Азии, а также Лаос, Камбоджа и Гватемала. Во втором –
Афганистан и, что отчасти удивительно, - Саудовская Аравия, Оман и, в
меньшей степени, Йемен. Первые две страны находились в 1995 г. в
уникальном социально-экономическом и демографическом положении:
сверхприбыли от экспорта углеводородов позволили выстроить
современную систему здравоохранения и уменьшить смертность до
европейского уровня, а рождаемость как бы не «успевает» за
____________
14
Дмитрий Сергеевич Иванов, Николай Александрович Слука
преобразованиями. Коэффициент фертильности в Омане в 1995 г. составил
5,6, а в Саудовской Аравии – 4,8 детей на женщину. В Йемене он оказался
самым высоким в мире - 7,8 детей на женщину.
Изменения в рейтинге стран мира по стандартизованному
отношению рождаемости за 1995-2010 гг.
Трансформация состава групп стран (рис. 3), выделенных по тем
же интервалам СОР, довольно существенна; тесно связана, помимо
прочего, с генеральным глобальным трендом снижения уровня
рождаемости в мире, то есть сам стандарт, по которому происходит
перевзвешивание страновых показателей, понизился. Анализ показывает
следующие наиболее существенные сдвиги.
Первая группа пополнилась ОАЭ (из 4-ой группы), Македонией и
Польшей, потеряв довольно большое число членов в виде стран Европы, в
которых повозрастная интенсивность рождаемости немного выросла.
Перешли во вторую группу Испания, Португалия, Италия, Швейцария,
Венгрия, Чехия, Болгария, Греция, Россия, Белоруссия, Литва, Латвия, а
также Канада и Иран. За этот период значения коэффициента
фертильности в них увеличился. Так, например, в России - с 1,3 до 1,6
рождений на одну женщину в репродуктивном возрасте. В детородном
периоде в это время находится многочисленное поколение 1980-х годов,
что ставит под вопрос устойчивость тренда роста рождаемости. Иран
переместился сюда из 4-й группы в связи с резким падением рождаемости
(с 3,5 до 1,9 детей на женщину).
Третья группа также значительно пополнилась из ранее вышестоящей
категории в рейтинге. Позитивную тенденцию продемонстрировали США,
Великобритания, Ирландия, Франция, страны Бенилюкса и Скандинавии,
Австралия. Эти страны испытали по ряду причин небольшой подъем уровня
рождаемости и в совокупности с общемировым его сокращением,
переместились в рейтинге выше. Негативную тенденцию показали Турция,
Алжир, Марокко, Аргентина, Малайзия.
Четвертая группа, несмотря на потерю некоторых членов, стала
представительнее. На волне тенденции понижения СОР в нее вошли Индия,
Лаос, Камбоджа, Ботсвана, Мадагаскар, Шри-Ланка, Бангладеш, Сирия,
Иордания, страны Средней Азии, а на базе повышательного тренда – Мексика
и Казахстан. Но, если в Мексике ситуация улучшается за счёт вступления в
детородный возраст большой когорты населения, то в Казахстане - за счет
прироста фертильности с 1,7 в конце 1990-х годов до 2,6 в 2010 г.
Пятая группа осталась довольно устойчивой, исключая те страны,
которые переместились в 4 группу. Она пополнилась наиболее динамично
развивающимися странами Африки южнее Сахары: Гана, Габон,
Экваториальная Гвинея и Кот Д’ивуар.
____________
15
Дмитрий Сергеевич Иванов, Николай Александрович Слука
Рис. 3. Стандартизованное отношение рождаемости, 1910. год.
Шестая и седьмая группы рейтинга в 2010 г. довольно существенно
сократили свой состав и почти полностью состоят из африканских
государств. К ним уже традиционно примыкают только четыре страны:
Йемен, Афганистан, Саудовская Аравия и Оман.
Рейтинг стран мира по стандартизованному отношению
смертности в 1995 г.
Отметим, что чем меньше значение показателя СОС, тем выше
страна находится в групповом рейтинге; чем выше значение СОС – тем
ниже. Величина СОС равная 1 соответствует среднемировому уровню.
Убывание значения индикатора означает, что факторы, влияющие на
смертность в стране, менее выражены, чем в среднем по миру, напротив,
при возрастании – более выражены. Согласно проведенным расчетам,
выделяется семь групп стран по уровню СОС (рис. 4). Для первых трёх значения СОС ниже 1, для четвёртой – в диапазоне около 1 (от 0,9 до 1,1),
для оставшихся еще трех - от 1,1 и выше. Соответственно, первая группа
обладает сравнительно наиболее благоприятными показателями, а каждая
последующая группа - всё более негативными.
____________
16
Дмитрий Сергеевич Иванов, Николай Александрович Слука
Рис. 4. Стандартизованное отношение смертности, 1995. год.
Первая группа (СОС менее 0,5) имеет довольно пестрый состав:
Катар с наименьшим показателем СОС в мире (0,36), ОАЭ, Сингапур,
Коста-Рика, Япония, Бруней, Израиль, Бахрейн, Исландия, Кувейт, Канада,
Австралия, Кипр, Французская Гвиана, Испания, Швейцария, Франция,
Чили, Белиз, Черногория, Франция, Новая Зеландия, Сирия, Оман, Италия.
Почти во всех странах этой группы смертность была бы в два и более раз
выше, если бы интенсивность смертности в каждой возрастной когорте
населения была такая же, как в среднем по миру. Относительное
благополучие в этом блоке государств обусловлено многими и разными
обстоятельствами, но, прежде всего, диктуется высоким уровнем развития
системы здравоохранения. Специфична ситуация в Катаре, ОАЭ, Бахрейне,
Омане, где уровень смертности сильно «корректируется» большим
количеством трудовых мигрантов молодых возрастов. После повозрастной
стандартизации смертности через среднемировой показатель выясняется,
что смертность в этих странах была бы гораздо (более чем 2 или 3 раза)
выше, если бы её интенсивность была на среднемировом уровне.
Вторая группа (0,5-0,7) также весьма многочисленна и
географически не консолидирована: США, Мексика, Аргентина, Уругвай,
Ливия, Тунис, Саудовская Аравия, Ирак, Ливан, Иордания, Таиланд,
скандинавские страны, Германия, Португалия, Австрия, Великобритания,
____________
17
Дмитрий Сергеевич Иванов, Николай Александрович Слука
Ирландия, страны Бенилюкса, КНДР, Республика Корея, Куба, Эквадор. С
одной стороны, не совсем ясно, как в одну категорию попадают
благополучные страны «золотого миллиарда» и ближневосточные
государства со странами Латинской Америки. Но, вероятно, дело тут в
возрастном составе жителей. В США и странах Западной Европы
население довольно старое; с удельным весом лиц старше 60 лет в
структуре населения часто более 20%. С другой стороны, в странах
Ближнего Востока и Латинской Америки в 1980-е годы произошел резкий
спад рождаемости, поэтому сейчас они имеют большую долю населения,
наименее подверженного смертности. Конечно, интенсивность смертности
в Иордании, Ираке и Эквадоре выше, чем в США, Германии и Республике
Корее. Но из-за разной доли возрастов в составе населения, наиболее
подверженных смертности, получаются схожие показатели СОС.
Третья группа (0,7-0,9) состоит из стран с весьма разным уровнем
социально-экономического развития: многие страны Восточной Европы –
Сербия, Македония, Болгария, Румыния, Польша, Чехия, Словакия,
Белоруссия, Литва; бывшие республики СССР – Узбекистан, Армения,
Грузия; большая группа стран Латинской Америки – Бразилия, Парагвай,
Перу, Колумбия, Суринам; Алжир, Марокко; наконец, «демографический
гигант» - Китай – и является в большой степени «переходной».
Повозрастная интенсивность смертности в странах этой группы в среднем
меньше на 20% среднемирового уровня.
Четвёртая группа (0,9-1,1) консолидирует страны «мирового
стандарта». Иными словами, в данном случае различия между
повозрастной интенсивностью смертности в мире и отдельных странах
составляет не более 10%. В эту категорию входят: большинство
государств бывшего СССР, Венгрия, Турция, Египет, Индонезия, Габон,
ЮАР, Намибия, Ботсвана, Гватемала. Отметим, что в 1995 г. страны
бывшего СССР находились в острой стадии социальной перестройки, во
многом провоцировавшей повышенную смертность среди зрелого,
трудоспособного населения. Это обусловило сближение их по уровню
смертности населения с государствами, уступающими по уровню
социально-экономического развития – такими, например, как Никарагуа
или Индонезия. Кроме того, влиятелен фактор возрастной структуры
жителей. Если бы в России или Венгрии она была адекватна составу
населения Турции, Индонезии, Египта, Габона и т.д., где 25-30% лиц
моложе 20 лет, то летальных исходов, конечно, можно было бы
прогнозировать гораздо меньше. Но, тем не менее, все эти страны
воссоединились в единой группе рейтинга.
Пятую группу (1,1-1,5) представляют страны Южной Азии,
Мьянма, Лаос, Камбоджа, Папуа – Новая Гвинея, Монголия, Йемен,
Кения, Зимбабве, Гана, Мавритания, Боливия и Гайана. Особое место в
____________
18
Дмитрий Сергеевич Иванов, Николай Александрович Слука
группе занимает Босния и Герцеговина, где в связи с известными
событиями - военными действиями - резко возросла смертность населения.
Это резко контрастирует при оценке ситуации СОС в соседних
государствах - Сербии и Хорватии.
Шестую группу (1,5-2,0) формируют исключительно африканские
страны: Судан, Чад, Камерун, Конго, Бенин, Того, Кот Д’ивуар, Гвинея,
Танзания и Мадагаскар, отличающиеся низким уровнем социальноэкономического развития, значениями индекса развития человеческого
потенциала, и имеющих существенные проблемы с обеспечением
населения первичным здравоохранением, чистой питьевой водой,
здорового питания и т.д.
Седьмая, «аутсайдерская» группа (более 2,0) – с самыми высокими
показателями повозрастной интенсивности смертности в мире, увы, также
состоит практически полностью из африканских государств. Мировой
«рекорд» в рамках СОС принадлежит Руанде – 7,09, что напрямую вызвано
остро и долго текущем этническим конфликтом между крупнейшими
народами – Хуту и Тутси. В эту группу входит также Афганистан, военные
действия в котором длятся уже не первое десятилетие.
Изменения в рейтинге стран мира по стандартизованному
отношению смертности за 1995-2010 гг.
Как показывает анализ на основе сопоставления данных СОС на
две даты, тренда к выравниванию дифференциации стран мира по
интенсивности смертности не происходит; более того, даже наоборот –
наблюдается процесс поляризации показателей между отдельными
государствами и их группами (рис. 5). Обратимся к результатам расчетов.
В первой группе за полтора десятилетия ни одна страна кардинально
не улучшила категорию. Зато из второй и третьей групп в ее состав влились
более двух десятков стран (!), включая: США, Мексику, Кубу, Эквадор,
Панаму, Коста-Рику, скандинавские страны, Германию, Португалию,
Австрию, Великобританию, Ирландию, все страны Бенилюкса, Эстонию,
Исландию, Иорданию, Саудовскую Аравию и Вьетнам. Знаменательно, что
ныне уже мировым лидером СОС являются США и Канада, имея
соответственно его значения равные 0,35 и 0,36. Мощный «прорыв» в
течение 1995-2010 гг. совершили Вьетнам, «пришедший» из 3-й группы, и
Эстония, переместившаяся сюда из 4-й группы. Особо следует отметить, что
в последней повозрастная интенсивность смертности за рассматриваемый
период снизилась более чем в два раза!
Во второй группе за рассматриваемый период можно отметить
также повышенную динамику. За исключением стран, «мигрировавших» в
элитную группу, есть, к сожалению, и те, в которых смертность по
____________
19
Дмитрий Сергеевич Иванов, Николай Александрович Слука
сравнению со среднемировой стала выше, в частности, в Ираке и КНДР
(перешли в 4-ю группу). Но при этом, категория пополнилась
представителями как 3-й группы, включая Иран, Польшу, Алжир,
Албанию, Бразилию, Перу, Парагвай, Колумбию, Никарагуа, Гватемалу; 4й - Турция и Египет; и даже 5-й –Босния и Герцеговина, повозрастные
коэффициенты смертности в которой в среднем понизились за истекший
период почти в два раза.
Третья группа относится к числу нестабильных, существенно
потерявшей свой вес в структуре рейтинга за исследуемый период. Ее
пополнили только две страны - Венгрия и Азербайджан. Требует
дополнительного осмысления тот факт, что динамично развивающийся в
социально-экономическом плане Китай практически «не сдвинулся с
места» в рейтинге СОС, что, вероятно и прогнозируемо с большой
степенью
уверенности,
связано
со
спецификой
проводимой
демографической политики.
Рис. 5. Стандартизованное отношение смертности, 2010. год.
Четвертая, «медианная» группа довольно устойчива. «Не
успевают» за общемировой тенденцией понижения смертности
большинство стран бывшего СССР – Россия, Украина, Молдова,
Белоруссия, Казахстан, передислоцировавшихся в нижнюю группу,
____________
20
Дмитрий Сергеевич Иванов, Николай Александрович Слука
поближе к странам Южной Азии и даже некоторым государствам Африки.
В их число вошел и Узбекистан. Однако, на этом фоне повышательный
тренд демонстрируют Лаос, Боливия, Пакистан, Непал, Бангладеш,
Монголия, Йемен и Гайана, бывшие сравнительно недавно в 5-й группе, а
так же Мадагаскар из далёкой 6-й группы.
Пятая и шестая группы весьма консервативны по составу. За
рассматриваемый период на ступень улучшили положение Судан и
Либерия, а ухудшили - ряд бывших республик СССР, а также, Габон,
Намибия и Кения.
Седьмая группа несколько расширила свое представительство,
прежде всего за счет негативного тренда СОС в ряде африканских стран:
Чаде, Камеруне, Зимбабве, Свазиленде, Лесото, Ботсване, ЮАР. Одна из
причин роста в современных условиях повозрастной интенсивности
смертности населения здесь - распространение СПИДа. Так, только по
официальным данным ООН, в Ботсване им заражены 27% жителей, в
Свазиленде – 26%, а в ЮАР – 25%. Это - колоссальная проблема,
способная затормозить демографическое развитие любого государства.
Заключение
Составление на основе оригинальной методики [2; 4; 5] и
сопоставление рейтингов стран мира по СОР и СОС на две даты дает
очень любопытный и обширный материал, позволяет выявить ключевые
тенденции и оперировать «масштабами», вести анализ на разных
территориальных уровнях – как отдельных стран, регионов, так и всего
мира. Первый опыт исследования с глобальных позиций дает ряд
интересных наблюдений и чисто предварительных выводов, в частности
на основе данных своего рода итоговой таблицы 2.
Таблица 2. – Изменения в структуре рейтингов стран мира по СОР и СОС за
1995-2010 гг.
Распределение стран в рейтинге Распределение стран в рейтинге
СОР, %
СОС, %
Группы
рейтинга
Изменения
Изменения
1995 г. 2010 г.
1995 г. 2010 г.
1995-2010 гг.
1995-2010 гг.
Первая
20,30
8,89
-11,41
17,99 32,65
+14,66
Вторая
10,53
14,08
+3,55
19,42 14,29
-5,13
Третья
12,78
22,96
+10,18
15,11
7,48
-7,63
Четвертая 10,53
17,78
+7,25
13,67 13,61
-0,06
Пятая
13,53
12,59
-0,94
12,23
8,84
-3,39
Шестая
20,30
12,59
-7,71
7,19
5,44
-1,75
Седьмая
12,03
11,11
-0,92
14,39 17,69
+3,30
100
100
0
100
100
0
____________
21
Дмитрий Сергеевич Иванов, Николай Александрович Слука
Во-первых, демографический мир был и остается чрезвычайно
контрастным, разброс величин индикаторов очень широк. Во-вторых,
пространственное распределение показателей в целом соответствует
глобальной центр-периферической модели, условным ядром которой
можно считать африканский регион, а периферией – блок экономически
высокоразвитых стран. В-третьих, общемировые процессы снижения
уровня рождаемости и, наоборот, повышения – смертности идут с разной
степенью интенсивности и территориально неоднородно. Более того, есть
немало примеров обратных и довольно устойчивых трендов, и не только
среди стран, но и на региональном уровне. В-четвертых, во всех рейтингах
СОС и СОР довольно слабо представлена «медианная» группа стран (1017%), что означает определенную иллюзорность среднемировых значений,
требует конкретизации в каждом случае исследований. В-пятых, для
структуры рейтинга СОР за 1995-2010 гг. характерен процесс
«сглаживания» пиковых, экстремальных значений, все более количество
стран консолидируется в районе среднемировых величин. Так, если
суммарно в структуре рейтинга на третью-пятую группы в 1995 г.
приходилось 36,8% всех стран, то в 2010 г. – уже более половины – 53,3%.
В-шестых, для структуры рейтинга СОС за этот же период, напротив,
налицо процесс поляризации, сердцевина рейтинга теряет представителей
в пользу крайних групп, особенно первой (+14,7).
Полученные результаты требуют, безусловно, дальнейшего
осмысления, проведения углубленного анализа, в том числе на уровне
отдельных стран и регионов.
СПИСОК ЛИТЕРАТУРЫ
1. Медков В.М. Демография. - М.: Инфра-М., 2004.
2. Ермаков С.П., Куликова Т.В., Шмаков Н.А. Демографические рейтинги и
рейтинги здоровья населения (методологические аспекты) // Здоровье и
социально-демографические процессы в России: Сборник статей / Под редакцией
д.э.н., профессора А.Ю. Шевякова. – М.: ИСЭПН РАН, 2010. - С. 157–172.
3. Слука А.Е., Слука Н.А. География населения с основами демографии. – М.:
Издательство Московского университета, 2000. – 140 с.
4. Шмаков Н.А. Демографические рейтинги положения. Рейтинги регионов РФ по
уровню рождаемости. // Экономические науки. 2011, № 6.
5. Шмаков Н.А Демографические рейтинги положения. Рейтинги Регионов РФ по
уровню смертности // Экономические науки. 2011, № 6.
6. http://www.esa.un.org – официальный сайт ООН, отдел народонаселения.
7. http://esa.un.org/wpp/2010 - World population prospects, the 2010 revision –
демографический ежегодник ООН за 2010 год.
8. http://esa.un.org/wpp/1995 - World population prospects, the 1995 revision –
демографический ежегодник ООН за 1995 год.
9. http://data.worldbank.org/ - статистический ресурс Всемирного Банка.
____________
22
Дмитрий Сергеевич Иванов, Николай Александрович Слука
Дмитрий Сергеевич Иванов
Николай Александрович Слука
ПРОМЕНЕ ДЕМОГРАФСКИХ РЕЈТИНГА ЗЕМАЉА СВЕТА У
ПЕРИОДУ 1995–2010. ГОДИНА
Резиме
Истраживање на основу оригиналне методологије и компарација рејтинга
земаља света по стандардизованим односима наталитета (СОР) и стандардизованих
односа морталитета (СОС) датом периоду даје веома интересантан и обиман материјал, који омогућује да се открију кључне тенденције и оперише «размерама», да
се спроведе анализа на различитим територијалним нивоима – како појединих земаља, региона, тако и читавог света. Овај покушај истраживања са глобалне позиције
даје низ интересантних опсервација и чисто прелиминарних закључака.
Прво, демографски свет био је и остаје необично контрастни, дисперзија
величине индикатора је веома широка. Друго, просторна дистрибуција показатеља
у целини одговара глобалном моделу центар-периферија, чије условно језгро можемо сматрати афрички регион, а периферијом – блок економско високо развијених земаља. Треће, светски процеси снижавања нивоа наталитета и обрнуто, повећања смртности иду са различитим степеном интензитета и територијалне нехомогености. Штавише, има много примера обрнутих и доста стабилних трендова, и не
само међу земљама, него и на регионалном нивоу. Четврто, у свим рејтинзима
СОС и СОР доста слабо је представљена «медијанска» група земаља (10–17%),
што означава одређена илузорност просечних светских значења, захтева конкретизацију у сваком случају истраживања. Пето, за структуре рејтинга СОР за 19952010. годину, карактеристичан је процес умањивања, екстремних значења, све већи број земаља се консолидује у региону просечних светских величина. Тако, ако
је сумарно у структури рејтинга 3-5 групе у 1995. години долазило 36,8% свих земаља, то је 2010. године – већ преко половине – 53,3%. Шесто, за структуре рејтинга СОС за тај исти период, напротив, присутан је процес поларизације, језгро
рејтинга губи представнике у корист крајњих група, посебно прве (+14,7). Добијене резултате треба наравно, даље осмишљавати, спроводити продубљену анализу
на нивоу појединих земаља и региона.
____________
23
ДЕМОГРАФИЈА, књ. X, 2013.
DEMOGRAPHY vol. X 2013
UDK 314.01
Review article
Прегледни чланак
Mirjana Devedžić
Gordana Vojković
Vera Gligorijević
BUDUĆI PUTEVI DEMOGRAFIJE∗
Izvod: Predvideti budući razvoj neke nauke je veoma teško, posebno kada je u pitanju
društvena nauka. U ovom radu se u osnovnim crtama definišu dosadašnji razvoj
demografije i njene glavne karakteristike, kako bi se sagledala polazna osnova budućeg
razvoja i očekivane tendencije. Takođe se navodi nekoliko uporišta predstojećih
razvojnih tokova koji mogu biti ključni u daljem snaženju ove naučne discipline.
Ključne reči: demografija, razvoj, budućnost, divergencija
Abstract: It is very difficult to predict future development of a scientific discipline,
especially if it is a discipline of social science. This paper sketches the development of
demography so far and its major features, in order to perceive the starting point of the
future development and expected tendencies. A few strongholds of the forthcoming
development directions are discussed as well, suggesting that they might be the key ones
in the further expansion of this discipline.
Key words: demography, development, future, divergence
Miloš Macura je pre 25 godina (1988), u svom obraćanju učesnicima
naučnog skupa, naslovljenom Osnovni problemi demografije u budućnosti,
primetio da je vrlo nezahvalno govoriti o nekoj nauci u budućnosti, posebno
kada su u pitanju društvene nauke. Specificirajući ovaj stav naveo je da je teško
predvideti promene u samoj materiji, da razvoj naučne teorije i metodologije
nije linearan, kao i da je teško izdvojiti prioritete u budućim istraživanjima.
Možda je skepticizam prema naučnoj i tehnološkoj prognostici, kako to
kvalifikuje Macura, a možda empirijska prevalenca demografskih istraživanja,
uslovila relativno mali broj radova koji se bave problematikom demografije u
budućnosti. Čak je i naučni pregled evolutivnih promena demografije
nesrazmerno oskudan u odnosu na zadivljujući i za analizu izazovan razvoj ove
nauke. Atraktivnost razvojnog puta demografije može se argumentovati:
∗
Рад представља резултат истраживања на пројекту ИИИ 47006, који финансира
Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.
____________
25
Мирјана Девеџић, Гордана Војковић, Вера Глигоријевић
- Disproporcijama "starog i novog" u demografiji, tačnije vremenskim
jazom između metodološkog i teorijskog razvoja. Dok su tehnike analize veoma
stare i razvijaju se tri veka, teorije koje su demografiji dale naučni legitimitet su
novijeg datuma, zbog čega se demografija smatra relativno mladom disciplinom.
- Izrazito interdisciplinarnim karakterom ove naučne discipline, koji
balansira između matematičke i "socijalne"1 demografije, na prvi pogled gotovo
nespojivih polova.
- Pomeranjem fokusa istraživanja sa globalnog na mikro-nivo i sve
većom upotrebom kvalitativnih metoda, čime se skoro pobija suštinska
osobenost demografije da se bavi pojavama u stanovništvu na agregatnom
nivou, i to sa kvantitativnog aspekta.
Ovim nisu sumirane sve promene u demografiji, niti je to moguće
učiniti, posebno ne u jednoj opservaciji za potrebe rada u časopisu. Nesumnjivo je
samo da se demografija menja i da je pitanje suštine takvih promena uvek
otvoreno. Šta je čeka u budućnosti i da li imamo dovoljno pouzdane predikcije ili
o tome govorimo samo intuitivno? Bez obzira na zaokrete u dosadašnjoj evoluciji
demografije, pa i neočekivane zaokrete u fenomenologiji istraživanja, neki od
trasiranih razvojnih puteva predstavljaju jasne smernice za dalji napredak, te
divergencija svakako jeste jedna od glavnih odrednica demografije i u budućnosti.
Još je Guillard-a u svojoj definiciji istakao da je "demografija i prirodna i
društvena nauka ljudske vrste". Daleke 1959. godine, kada je demografija bila u
fazi institucionalizacije, i još nije bila dostigla svoj potpuni zamah, u vreme
dominacije formalne demografije, Lorimer je konstatovao da budućnost
demografije treba posmatrati kroz dva, veoma različita pravca. To su dalji razvoj,
u to vreme etablirane i kapitalnim delima (Lotka, Preston, Kyfic …) potvrđene
formalne demografije, nastale iz matematičkih i statističkih korena, ali i razvoj
socijalne demografije – kao rezultata umnožavanja i heterogenizacije
demografskih tema i potrebe razotkrivanja faktora demografskih ponašanja. Novi
pravci demografije predstavljali su reakciju na pitanje "zašto" se nešto dešava na
način koji opisuje analiza. Odgovori na to nisu mogli biti jednobrazni, te je Miloš
Macura još pre pola veka, 1966. godine, naglasio da demografija mora da usvoji
objašnjenja pojedinih fenomena koje daju i druge nauke, i da polazeći od njih
nastoji da shvati kakav to uticaj ima na stanovništvo. Zanimljivo je primetiti da su
pojedini autori krajem 20. veka na isti način percipirali razvoj demografije.
Primera radi, 1992. godine, 30 godina nakon Lorimera, istu budućnost predvideo
je i Winsborough (Crimmins, 1993). Danas gotovo da nema teoretičara koji ne
govori o divergenciji demografije na formalnu i socijalnu. Pitanje je samo koliko
to prihvataju a koliko ne, zbog čega se i otvorilo pitanje da li je demografija
konzistentna i da li se može govoriti o njenoj polarizaciji. Zagovornik formalne
demografije, Ronald Lee (2001), smatra da demografija napušta svoju suštinu, i
1
U stranoj literaturi ona je poznata pod nazivom popullation studies.
____________
26
Mirjana Devedžić, Gordana Vojković, Vera Gligorijević
da su promene duboke, kako tematski i metodološki, tako i u načinu na koji se
izučava na univerzitetima. Pri tom, ima na umu slabiju produkciju istraživanja
formalnog karaktera na makro-nivou, odnosno slabu primenu matematičkih
modela2, čiji je cilj da prepoznaju i simplifikuju zakonomernosti u razvitku
stanovništva. Iz njegove perspektive, kako se polje demografskih istraživanja širi,
tako se gubi srž demografije (Devedžić, 2013).
Za razliku od Lee-a, brojni istraživači su prihvatili ovakve promene
(Crimmins, 1993, Caselli and Egidi, 2007, Hobcraft, 2007, Hoem, 2007).
Diverzifikacija demografije nastupila je zbog različitih aspekata istraživanja
demografskih fenomena, što je osnažilo njenu interdisciplinarnost, ali
istovremeno se divergencija odvijala i zbog različitih nivoa istraživanja. Naime,
otkrivanje "inicijalnih pokretača" demografskih procesa – tražilo je ne samo
"pozajmljivanje" saznanja iz drugih disciplina, već i "spuštanje" analize na
individualni nivo. Stoga su nastale teorije koje objašnjavaju individualna
ponašanja i izbore, a demografija je poprimila i "mikro-formu". Demografi koji
su afirmativni prema ovim promenama, ne smatraju marginalnim istraživanja
demografskih pojava i procesa u konkretnim "malim" sredinama, sa više
aspekata, i u pojedinim grupama stanovništva. Oni, naprotiv, ističu značaj
autentičnosti takvog pristupa i mogućnosti da se njime bolje pronikne u
uzročnost demografskih ponašanja. To ne može poremetiti srž demografije. U
fokusu demografskih istraživanja nisu više samo dinamika, vitalni procesi i
strukturne karakteristike stanovništva, već i slabije merljivi problemi, zbog
čega, po mišljenju Morgan-a i Lynch-a (2001), faktori koji su ranije uslovljavali
razvoj demografije, slabe, i ustupaju mesto drugim razvojnim faktorima.
Transformacija ka većoj interdisciplinarnosti svojstvena je savremenoj
naučnoj misli, a posebno društvenim disciplinama. Demografija integriše širok
spektar naučnih pristupa, od matematike do medicine (ako se uopšte ove dve
nauke mogu tretirati kao polovi, s obzirom da su te dve dimenzije reprezenti
njenih prvih razvojnih faza), ili od matematike do ekonomije i sociologije (koje
bolje prezentuju njen društveni karakter). Bilo je potpuno razumljivo i očekivano
da se nakon demografske analize i dimenzioniranja određenih demografskih
fenomena, otvori pitanje determinisanosti tih procesa, kao i transponovanja
individualnih demografskih ponašanja na agregatni nivo. Intrigantno pitanje o
tome šta je u osnovi demografskih procesa (racionalni izbori, kulturološke
odrednice, biološke predispozicije, ideologije, društveni sistemi, norme i
vrednosti, političke mere…) proširilo je polje demografskih istraživanja, uvodeći
kvalitativne metode, nove teme i stručnjake iz drugih naučnih disciplina.
Specifičnost predmeta istraživanja demografije - stanovništvo sa svojim brojnim
2
Kao argument može poslužiti zapažanje Crimmins-a (1993) da je u Smith-ovoj
monografiji iz 1992. godine pod nazivom Formalna demografija, petina referenci koje
je koristio bila je starija od 30 godina.
____________
27
Мирјана Девеџић, Гордана Војковић, Вера Глигоријевић
osobenostima, dinamičan sistem pojava i procesa od vitalnog značaja za opstanak
i kontinuitet, upućuje na nužnost interdisciplinarnog pristupa, koji se sa razvojem
društva usložnjava. Takve promene navele su Tabutina (2007) da se zapita - Da li
se krećemo prema jednoj ili nekoliko formi demografije?
Pored konstatacije da se rešavanju urgentnih problema stanovništva ne
može prići samo sa naukom koja opisuje tendencije a ne objašnjava mehanizme
koji ih pokreću, Macura navodi (1991) da se u budućnosti ne mogu isključiti i
nove pojave interdisciplinarnosti. Međutim, u toj interdisciplinarnosti, čak i u
vreme kada se granice brišu, uvek se mora zadržati diffrentia specifica naučne
discipline, koja u slučaju demografije jeste analitičnost, mogućnost kvantifikacije
i formalizacije, zbog čega je nazivaju i najpreciznijom društvenom naukom.
Zanimljivo je istaći da je osnova za diverzifikaciju i podruštvljavanje
demografije bila sve veća raspoloživost i dostupnost podataka. Time se otvara
još jedna demografska kontroverza - da je brojnost podataka, i to onih
numeričkog karaktera, dovela do jačanja kvalitativnih sadržaja, zaokreta od
formalnog i razvoja socijalnih aspekata demografije. O značaju podataka za
razvoj demografije govore brojni istraživači (Macura, 1991, Teochman, Paasch
and Price Carver, 1993, Morgan and Lynch, 2001, Tabutin, 2007). Gotovo da
danas zvuči nepotrebno reći da propulzivan razvoj informatike i unapređenje
računara imaju neprocenjiv značaj za razvoj demografije. To je jedan od
argumenata zbog čega se veruje da ona svoj razvitak više duguje spoljašnjim,
nego faktorima iz okrilja same discipline (Keyfic, 1993, Tabutin, 2007).
Uporišta budućeg razvoja demografije
Budućnost demografije se sagledava u veoma širokom rasponu, iako
postoji relativan konsenzus o njenom dosadašnjem razvoju. Tako je Tabutin
(2007) doživljava kao fascinantnu, ali malu disciplinu. Takođe, smatra da je
demografija intelektualno izolovana od drugih društvenih nauka i da demografi,
uprkos interdisciplinarnosti, još uvek ne komuniciraju dovoljno sa drugim
naukama. Za razliku od njega, Hoem (2007) veruje da je demografija na dobrom
razvojnom putu. Veoma je inspirativno mišljenje Macure (1991) da je teorijska
osnova demografije ostala uzana a epistemoliška pitanja zapostavljena i da je u
budućnosti potrebno korigovati jednostran empirijski pristup demografiji.
Teorijska bogaćenja discipline trebalo bi da se odvijaju epistemološkim
istraživanjima odnosa između agregatnog i individualnog u demografiji,
istraživanjem novih i neuobičajenih situacija u stanovništvu i formulisanjem
parcijalnih i globalne teorije o stanovništvu. On, takođe pravi razliku između
akademskih istraživanja sa naučnim interesom i primenjenih, usmerenih na
formulisanje političkih mera.
Koji su budući putevi demografije? Na osnovu čega ih treba
sagledavati? Ovom prilikom izdvojena su četiri uporišta:
____________
28
Mirjana Devedžić, Gordana Vojković, Vera Gligorijević
- tekovine dosadašnjeg razvojnog puta demografije, oličene u snazi i
suštinskom značaju formalnog metoda, sa jedne, i bogatstvu i kapacitetu
mikroistraživanja i interdisciplinarnih umrežavanja, sa druge strane, koji
opredeljuju pravce njenog daljeg razvoja
- velika citiranost demografskih radova i povezanost sa časopisima iz
drugih disciplina
- kompatibilnost razvoja demografije i propulzivnog razvojа novih
informacionih tehnologija
- velika aplikativnost demografije koja joj određuje "društvenu
angažovanost".
1. Divergencija demografije na formalnu i socijalnu nastaviće se i dalje.
Međutim, to ne treba doživeti kao pravo razilaženje dva pravca. Različitosti
makro i mikro pristupa, kvantitativnog i kvalitativnog, formalnog i društvenog,
samo su prividne polarizacije, jer ne isključuju jedna drugu i u globalnom
snaženju demografije predstavljaju dva lica istog razvojnog procesa, koja se
suštinski dopunjuju. Kao ilustracija neka posluži opservacija Miloša Macure
(1966, 1991) da dijalektička veza između delova i celine nije bila privukla
pažnju stručne javnosti, zbog "notorne činjenice da stanovništvo predstavlja
skup individua i da je ta problematika toliko jednostavna da njeno razumevanje
ne zaslužuje poseban intelektualan napor". Danas ova tema ne deluje
irelevantno, već vizionarski. Macurin diskurs koji objašnjava antropologizaciju,
sociologizaciju i ekonomizaciju demografije ne govori o "determinantama i
konsekvencama razvitka stanovništva, već o interakcijama individua – aktivnih
elemenata u demografskom procesu, ekonomskoj i socijalnoj delatnosti.
Interakcije su regulisane posredstvom institucija i vrše se u datoj demografskoj
situaciji". Ako se ovome pridruže "individualna i kolektivna svest, relevantne za
demografske procese, i njihovi međusobni raskoli" onda se u suštini Macurinog
koncepta ogleda nužnost interdisciplinarnosti demografije. Potreba razumevanja
procesa u razvitku stanovništva, i njihove uslovljenosti demografskim
događajima u životnom ciklusu individue i porodica, mora uključiti
angažovanje srodnih disciplina, koje nude odgovore iz svog domena. Uporedo
sa pitanjima "kako i zašto" u demografiju su ušle i kvalitativne metode.
Usvajanje kvalitativnih metoda u demografiji obezbedilo je pomak ka
razumevanju motivacija određenog delanja i ponašanja, što je bez njih teško i
gotovo nemoguće. Međutim, najadekvatnije tehnike za traženje odgovora o
vezama individualnih i kolektivnih demografskih ponašanja su savremene
multivarijantne i multilevel analize. Ove statističke metode podjednako
uvažavaju individualni i agregatni nivo i predstavljaju revitalizaciju formalnog u
demografiji zbog čega se Tabutin (2007) čak pita da li demografija ponovo
postaje "čista kvantitativna i statistička nauka".
2. Krajem 20. veka istraživanja su pokazala da je demografija među najviše
citiranim društvenim naukama. Naime, 64% radova publikovanih u demografskim
____________
29
Мирјана Девеџић, Гордана Војковић, Вера Глигоријевић
časopisima citirani su bar jednom u narednih 5 godina od trenutka objavljivanja,
dok je kod ostalih društvenih nauka ovaj procenat iznosio 52 (Van Dalen, Henkens,
1999, prema Zeng, 2007, Morgan and Lynch, 2001). U strukturi društvenih nauka,
demografija i socijalna psihologija imaju 2,5 puta veću citiranost od ostalih
disciplina. Podjednako važno je da da demografi objavljuju radove i u časopisima iz
drugih srodnih disciplina. Publikovanje u "nedemografskim" časopisima može da
poveća vizibilitet demografije, mada se često iza ovakvih podataka krije matična
oblast demografa, koji su mahom potekli iz drugih disciplina. Podaci NIDI iz 2009.
(prema Van Dalen, Henkens, 2012) pokazuju da su, mereno frekvencijom
publikovanja, demografiji najbliskije sociologija i epidemiologija, a znatno manje
ekonomija i geografija. Verujući u mogućnosti dalje multidisciplinarnosti
demografije, za pretpostaviti je da će se otvoriti novi prostori za plasiranje rezultata
demografskih istraživanja, kao i nove naučne konekcije. Pomenuta revitalizacija
formalne demografije, po svoj prilici neće biti plasirana u matematičkim
časopisima, jer su oni, kako statistika pokazuje, retko u žiži interesovanja
savremenih demografa. Sa druge strane iznenađuje da demografi nisu mnogo
fokusirani na antropološke, istorijske i gerontološke časopise, iako postoje oblasti
istorijske demografije i antropološke demografije, dok je starenje, prema mišljenju
eksperata, najaktuelnija tema demografskih istraživanja u budućnosti.
Međutim, postavlja se pitanje demografskih sadržaja koji se citiraju. Da li
se radi pretežno o kvantifikovanim karakteristikama određenih demografskih
pojava, njihovom intenzitetu i tempu, ili se može govoriti o teorijsko-metodološkim
uplivima demografije u kontaktne discipline i usvajanju objašnjenja koje
demografija nudi. Govoreći o potencijalnim rizicima demografije Tabutin (2007)
ispoljava sumnju da demografija može da ponudi razumevanje i objašnjenje procesa
u stanovništvu i da to ustupa sociologiji, ekonomiji, antropologiji, istoriji i drugim
naukama. U njenom sopstvenom polju istraživanja oseća se jaka konkurencija.
Ukoliko bolje ne iskoristi sopstvene resurse onda će "uvid i tumačenje" kao ključnu
funkciju svih nauka ustupiti drugima, gubeći svoj kredibilitet. Veliki je jaz između
optimizma proisteklog iz velike citiranosti i Tabutinovog skepticizma. U svakom
slučaju, čini se da ova citiranost ne predstavlja "osvajački pohod" demografije u
druge naučne oblasti na način koji bi izrodio radikalnije promene u budućem
razvoju demografije, ali je svakako ne karakteriše kao marginalnu i otvara "kanale"
da sa njenim jačanjem i njeni uticaji budu vidljiviji.
3. Razvoj demografije je u mnogome zavisio od razvoja računarstva i
informatike. Gotovo da nema demografa koji se bavio istorijskim razvojem
demografije, a da nije ovo naglasio. Upućenost na informacione tehnologije u
savremenom periodu je postalo imanentno svojstvo demografije. Ono što
demografi vide kao bitnu osobenost i specifičnost koja njihovu nauku razlikuje
od ostalih, jeste velika empirija i upućenost na podatke, bez obzira na temu,
nivo i pristup istraživanju. Neprestan kontakt sa empirijskim podacima je jedno
od uporišta demografije, a njen uspeh, između ostalog, zavisi od razvoja metoda
____________
30
Mirjana Devedžić, Gordana Vojković, Vera Gligorijević
i prikupljanja podataka na sistematičan i uniforman način (Morgan and Lynch
2001). Čak i u vreme kada nisu postojali personalni računari, prvi uplivi
računarskih tehnologija u demografiju najavili su velike domete, što je
prepoznala ondašnja demografska naučna zajednica i nagovestila veliku
uslovljenost budućnosti nauke o stanovništvu razvojem informatike. Kako je
informatika sigurno oblast tehnologije koja se najbrže razvija, ona ujedno
predstavlja najbolji zamajac razvitka demografije. Ovo zvuči kao krajnje
logična i davno poznata činjenica, ali međuzavisnost uzajamnog razvoja ove
dve discipline ne bazira se samo na „skladištenju“ i organizaciji podataka (na šta
prvo pomislimo), već i na razvoju novih, naprednih tehnologija za pretraživanje
tih podataka i generisanje raznih informacija i izveštaja na osnovu njih. Tako se
u tehnologijama za rad sa ogromnim količinama podataka, naročito podataka
dostupnih preko Web-a, kao i za inteligentnu automatsku analizu tih podataka,
najvažniji deo odnosi se na automatsko otkrivanje zakonomernosti u velikim
količinama podataka. Gotovo da nema informacione tehnologije čije kapacitete
demografija ne može da iskoristi. Neke od novijih tehnologija u razvoju
Interneta koje su od velikog interesa za demografska istraživanja su:
- tehnologije poznate pod zajedničkim nazivom Web 2.0 (društvene
mreže (social networks), društveni mediji (social media), obeležavanje Web
stranica od strane zajednice zainteresovanih korisnika (social bookmarking),
tagiranje, postepeno izgrađivanje i hijerarhijsko organizovanje terminologije u
nekoj oblasti od strane zajednice zainteresovanih korisnika (folksonomies),
društveno organizovanje Web sadržaja (content curation), automatsko
obaveštavanje korisnika o pojavi novih sadržaja od interesa za pojedince i grupe
korisnika (RSS feed), itd.);
- tehnologije poznate pod zajedničkim nazivom Semantički Web
(ontologije kao formalni zapisi značenja pojedinih pojmova koje računari mogu
pravilno da interpretiraju, semantički upiti nad podacima, semantičko
povezivanje sadržaja iz više izvora, semantičko filtriranje podataka, semantičko
pretraživanje, itd.);
- tehnologije za rad sa ogromnim količinama podataka, naročito
podataka dostupnih preko Web-a, kao i za inteligentnu automatsku analizu tih
podataka (big data and analytics); najvažniji deo ovih tehnologija odnosi se na
automatsko otkrivanje zakonomernosti u velikim količinama podataka;
- tehnologije vizuelizacije podataka (data visualization), koje
omogućuju raznovrsno grafičko predstavljanje podataka, njihovih atributa i veza
među podacima.
Sve te tehnologije omogućuju da se generiše vredan materijal, koji
racionalizuje vreme i povećava efikasnost izučavanja demografskih tema.
Posebno treba pomenuti one informacione tehnologije, koje ne samo da
pojednostavljuju razmenu materijala, već obezbeđuju najraznovrsniju
kolaboraciju eksperata i različitih aktera iz "sveta demografije" i njihovo
____________
31
Мирјана Девеџић, Гордана Војковић, Вера Глигоријевић
permanentno usavršavanje. Institucije, odnosno različiti korisnici raznih Web
servisa i repozitorijuma imaju zajednički interes u kojem se gubi hijerarhijska
ustrojenost i čisto poslovna uloga, već svako služi svakome u unapređenju
ličnog ili institucionalnog funkcionisanja. U slučaju korišćenja tih tehnologija
od strane istraživača, povećava se mogućnost informisanja o interesovanjima,
rezultatima, idejama i metodološkim rešenjima istraživača iz iste ili srodnih
disciplina, saznaje o alternativnim izvorima podataka, kao i alternativnim
mogućnostima saradnje (Devedžić, Devedžić, Radenković, 2012).
4. Velika aplikativnost demografskih istraživanja, potvrđuje značaj
demografije kao društveno angažovane discipline. Kada se govori o takvoj
demografiji, da li se govori o demografiji u celosti ili o primenjenoj demografiji
kao jednom njenom razvojnom pravcu? Ovo je otvoreno pitanje. Tabutin (2007)
smatra da je suštinska priroda demografije u znanju a ne u akciji, mada poseduje
neverovatne kapacitete za proces donošenja odluka. Primenjena demografija,
neophodna osnova za donošenje političkih odluka na svim nivoima - od
lokalnog do međunarodnog, morala bi biti jedna od glavnih razvojnih tokova.
Buduća snaga demografije mnogo zavisi od toga kako se demografija doživljava
i šta može pospešiti njenu "upotrebnu vrednost".
Sistemi prikupljanja raznovrsnih podataka o stanovništvu nisu se razvili
radi same demografije, već su joj prethodili, što ukazuje na veliki značaj
podataka za društvo, politiku i upravljanje, a ne samo za demografe.
Demografija se prvo služila podacima nastalim za administrativne potrebe da bi
zatim svojom metodologijom unapredila njihov informatički kapacitet i inicirala
organizovanije i preciznije prikupljanje brojnijih podataka. Morgan i Lynch
(2001) konstatuju da se u argumente numeričkog karaktera veruje više nego u
teorijske argumente. I ako se, bez obzira na veliku citiranost demografskih
radova, ne može govoriti o "osvajačkom pohodu" teorijskog (eksplanatornog)
tipa, pohod demografije u sferu javnih politika mora biti osvajački.
Svaki od demografskih fenomena je izazov i od vitalnog interesa za
svako društvo i za formulisanje političkih mera, jer su konsekvence „narušenog“
demografskog razvitka, dugoročne i multiplikativne. Tabutin (2007) nalazi da
demografija, umesto fragmentirana, može biti dobro integrisana disciplina ako
"primenjeni demografi i demografi istraživači" obratite međusobno pažnju jedni
na druge i na rezultate do kojih su došli. Ako se tome doda da sami eksperti iz
oblasti demografije smatraju da ona mora biti društveno i politički primenljiva i
da uspešnog demografa čini visok stepen praktičnosti, očito je da evaluacija i
budućnost demografije zavise od veličine njene prisutnosti u društvu, a ne samo
naučnim krugovima.
Četiri navedena uporišta autorka ovog teksta prepoznaje kao važne.
Budućnost demografije deluje nejasno samo ako se ona ne iskoriste sva, ili ne u
potpunosti. U suprotnom, ona je izvesna i tada možda ne treba govoriti o
demografiji u budućnosti, već demografiji kao sveprisutnoj nauci budućnosti.
____________
32
Mirjana Devedžić, Gordana Vojković, Vera Gligorijević
LITERATURA I IZVORI
Caselli G. and Egidi V. (2007), The eed for a Multy-Disciplinary Approach,
Population–E, 62(1), INED
Crimmins M. E. (1993), Demography: The Paste 30 Years, the Present, and the Future,
Demography, Vol. 30, No. 4, Population Association of America
Devedžić M, Devedžić V, Radenković S. (2012), Web Service Support for
Collaboration between Demographers, Computer Science and Information
Systems, Vol.9, No.2
Devedžić M. (2013), Raskršća demografije, časopis Stanovništvo, CDIIDN, br 2
Hobcraft J. (2007), Towards a scientific understanding of demographic behavior,
Population–E, 62(1), INED
Hoem M. J. (2007), Demography, Present and Future, Population–E, 62(1), INED, 53-56
Keyfic N. (1993), Thirty Years of Demography and "Demography", Demography Vol.
30, No. 4, Population Association of America
Lee
R.
(2001),
Demography
Abandons
Its
Core,
dostupno
na
http://www.ceda.berkeley.edu/Publications/pdfs/rlee/FormalDemog.pdf
Macura M. (1966), Razmišljanja povodom osnova demografske teorije, Stanovništvo,
god IV, br. 1.
Macura M. (1991), Osnovni problem demografije u budućnosti, Naučni skup "Problemi
nauke u budućnosti, iskustva I viđenja", Beograd, SANU, 1988
Morgan P. S, Lynch S. M.(2001), Succes and Future of Demography – The Role of
Data and Methods, Annals New York Academy of Sciences, dostupno na
http://www.soc.duke.edu/~jmoody77/ProSem/Morgan_Lynch_success_and_future_
of_demography.pdf
Tabutin D. (2007), Whither demography? Strenghts and Weaknesses of the Discipline
over Fifty Years of Change, Population –E, 62(1), INED
Teochman D. J, Paasch K, Price Carver K. (1993), Thirty Years of Demography,
Demography, Vol. 30, No. 4, Population Association of America
Van Dalen H.P, Henkens K. (2012), What is on a demographer’s mind? A worldwide
survey, Demographic Research, Vol. 26, Max Planck Institute for Demographic
Research, 363-408
Zeng Y. (2007) Demography: The Past, Present and Future, Encyclopedia of Life
Support System, Demography, Vol. 1, dostupno na http://www.eolss.net/samplechapters/c04/e6-147.pdf
Mirjana Devedžić
Gordana Vojković
Vera Gligorijević
THE ROADMAP OF DEMOGRAPHY
Summary
Former development of demography fosters its future development. Since the early days
of demography in the beginning of the last century to nowadays, its development
divergence is obvious. Theorists confirm that in its early phases demography was a
____________
33
Мирјана Девеџић, Гордана Војковић, Вера Глигоријевић
formal discipline featured by quantitative methods. An important turning point was the
expansive development of population studies, paying attention to micro-levels and
qualitative methods in demographic research. Extensive interdisciplinarity of
demography closely related to its divergence. These development tendencies stem from
the requirement for demography to explain why and how certain demographic processes
start and develop, and what is the relation between individual demographic behavior and
global demographic processes. In addition to assuming continuity in future directions of
demography, the paper also defines its four major strongholds: theoretical and
methodological heritage of formal and social demography, extensive citation of
demographic research papers that increases its visibility and links with other research
disciplines, great impact of information technologies and computing on further
developments in demography, and an outstanding applicability of demographic
research, which expands the visibility of demography beyond the scientific community
and makes it inevitable in the process of formulating public policies.
____________
34
ДЕМОГРАФИЈА, књ. X, 2013.
Оригиналaн научни рад
DEMOGRAPHY vol. X 2013
UDK 314.116/.117(497.6)"1993/2013"
Original scientific work
Драшко Маринковић
Рајко Врањеш
ПРЕЛИМИНАРНИ РЕЗУЛТАТИ ПОПИСА СТАНОВНИШТВА
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ 2013. И ЊЕГОВА УПОРЕДИВОСТ
СА ПРЕТХОДНИМ ПОПИСОМ ИЗ 1991. ГОДИНЕ
Извод: Попис становништва, домаћинстава и станова представља најважнији статистички извор појединачних података о становништву једне државе. На простору
Босне и Херцеговине и њеног ентитета Републике Српске послије 22 године је
спроведен званичан попис становништва. У протеклом периоду су се десиле велике административно-територијалне и друштвено-економске, а посебно демографске промјене. Поставља се питање методолошке упоредивости резултата Пописа
из 1991. и 2013. године због великих административно-територијалних промјена
на нивоу општина и насељених мјеста. Прелиминарни резултати Пописа становништва 2013. године упућују на велико смањење броја становника на простору
Републике Српске.
Кључне ријечи: попис становништва, Република Српска, смањење броја становника
Abstract: The population, households, and dwellings census is the crucial statistical
source of specific data on a country's population. There has been an official census in
Bosnia and Herzegovina, and its Republic of Srpska entity, after 22 years. The period
between the two censuses has seen many administrative-territorial, social-economic, and
demographic changes. There is a matter of methodological comparison between the
1991 and 2013 censuses due to huge administrative-territorial alterations with reference
to municipalities and settlements. The preliminary 2013 census results indicate a vast
decrease in population within the area of the Republic of Srpska.
Key words: population census, Republic of Srpska, vast decrease in population
Попис становништва је дефинисан као операција која, у регуларним
интервалима, обезбјеђује званично пребројавање (или стандард) становништва на територији државе и на мањим административним јединицама, заједно са информацијама селектованог броја демографских и социјалних
карактеристика укупног становништва. Ове активности укључују процес
прикупљања (кроз пребројавање или регистровано-засноване информације) и агрегирања појединачних информација и процјена, дисеминацију и
анализе демографских, економских и друштвених података.
Попис становништва је примарни извор основних стандарда статистике, покривајући не само стално становништво, већ и бескућнике и но____________
35
Драшко Маринковић, Рајко Врањеш
мадске групе. Подаци из пописа понекад могу бити приказани и анализирани по статистичким терминима за широку разноврсност географских јединица рангираних од државе као цјелине, до појединачних малих локалитета или градских блокова. Попис становништва и домаћинстава представља једну од најстабилнијих основа за прикупљање података по броју и карактеристикама становништва.
Намјене пописа су специфичне за поједине државе и разликују се у
складу са локалним околностима. Њихова јединствена улога зависи од постојећих корисничких захтјева у држави и од садржаја и структуре постојећег статистичког система. Да би се испланирале и примијениле економске и друштвене развојне политике, административна активност или научно истраживање, неопходно је имати поуздане и детаљне податке о величини, размјештају и саставу становништва.
Попис становништва и домаћинстава је дио интегрисаног националног статистичког система, који може укључити друге пописе (нпр. пољопривреду), анкете, регистре и административне податке. Попис у редовним интервалима (према препорукама УН-а сваке десете године) обезбјеђује стандарде за пописивање становништва на националном и локалним
нивоима, а за мале географске области или под-становништво може представљати једини извор информација за одређене социјалне, демографске и
економске карактеристике.
У јулу 2005. године, УН Економски и социјални савјет (ECOSOC) је
усвојио резолуцију подстичући „Државе чланице да спроведу попис становништва и домаћинстава и да дистрибуирају пописне резултате као
есенцијални извор информација за мале области, национално, регионално
и међународно планирање и развој; и да обезбиједе пописне резултате националним привредницима као и Уједињеним Нацијама и другим одговарајућим међувладиним организацијама, да би помогле у проучавању становништва, окружења и социо-економских развојних тема и програма.“
(Препорука Конференције европских статистичара за попис становништва
и станова 2010. године).
Постоје четири основна приступа извођењу пописа, заснована на методи прикупљања података:
1) Традиционални метод универзалног пописивања заснованог на операцијама на терену у датом тренутку;
2) Традиционално пописивање са годишњим ажурирањем карактеристика на основу узорка;
3) Метод кориштења регистара и других административних извора и
4) Комбинација регистара и других административних извора и истраживања.
Традиционални попис представља целокупан процес прикупљања,
обраде, оцењивања, дисеминације и анализе демографских, економских и
____________
36
Draško Marinković, Rajko Vranješ
социјалних података који се, у одрађеном тренутку, односе на све особе у
држави или засебном делу државе. Изведен је у датом ограниченом периоду одмах након датог референтног датума (пописни дан). Подаци су генерално записани на пописним упитницима.
У контексту традиционалних пописа могу се користити и кратки и
дуги формулари, или детаљна колекција свих карактеристика података.
Уколико се користи претходни приступ, кратак формулар садржи само неколико питања намијењених за универзалан обухват, док се дужи формулари користе за прикупљање информација о узорку домаћинстава или становништва. Овај формулар обично садржи детаљна питања о одређеном
обиљежју, уз покривање комплексних обиљежја као што је фертилитет.
Оба формулара се могу корисно употребити током истог временског оквира пописа, без података прикупљаних ван тог временског оквира.
Главна предност овог приступа је у обезбјеђивању тренутне слике
цјелокупне популације у одређеном периоду и доступности података за релативно мале области. Традиционални пописи су издвојени као најсложенија, комплексна и скупа активност прикупљања података коју изводи статистичка служба. Уз трошкове, овај комплексни задатак захтијева и пуну
обавијештеност и сарадњу јавности која ће у њему учествовати. Због своје
комплексности и трошкова, овакви пописи се проводе сваких пет или десет година, тако да су последњи доступни пописни подаци стари по неколико година. Метод коришћења пописивача је једини метод који се може
користити унутар значајног броја неписменог становништва, или и у другим групама становништва које неће бити вољно да само попуни пописни
образац, или им је тешко да то учине. Овај метод захтијева велики број
особља за пописивање на терену.
Приоритет универзалног пописивања појединаца и њихових карактеристика створио је потребу за учесталијим и релевантнијим подацима за
укупно становништво и најмање локалне власти. Због тога су се у неким
државама традиционалне методе засноване на теренском пописивању свих
појединаца помјериле ка употреби података укључених у административним регистрима. Дакле, оне се ослањају на регистар да би креирале статистику становништва и домаћинстава. У овим државама постоји могућност
обезбјеђивања интегрисаног погледа на државе у којима су социјалне, демографске и економске карактеристике повезане.
Један од основних принципа званичне статистике је да се „појединачни подаци прикупљени преко статистичких агенција могу користити искључиво за статистичке сврхе“. Пошто би коришћење пописних података за административне сврхе нарушило овај принцип, неке државе користе инфраструктуру пописних операција не само да сакупе статистичке информације
за попис, већ и да скупе информације о појединцима или домаћинствима за
креирање или ажурирање статистичких регистара становништва.
____________
37
Драшко Маринковић, Рајко Врањеш
Основне одлике Пописа становништва СР БиХ из 1991. године
Попис становништва, домаћинстава, станова и пољопривредних газдинстава 1991. године у Социјалистичкој Републици Босни и Херцеговини извршен је од 01. до 15. марта 1991. док је била у саставу бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, а његова основна карактеристика је да је спроведен под великим притиском политичких догађаја,
националних конотација и сазнања о распаду бивше заједничке државе.
На основу Закона о Попису становништва, домаћинстава, станова и
пољопривредних газдинстава 1991. године („Службени лист СФРЈ“,
бр.3/90) овим Пописом су обухваћена сљедећа лица:
1. држављани Републике Босне и Херцеговине, страни држављани и
лица без држављанства који су имали пребивалиште у БиХ, без обзира да
ли су се у моменту пописа налазили у земљи или у иностранству и
2. држављани Републике Босне и Херцеговине, страни држављани и
лица без држављанства који су имали пребивалиште у иностранству, а који
су се у моменту пописа затекли на територији БиХ.
Овим Пописом су такође обухваћена и сва породична и самачка домаћинства стално настањена на територији БиХ, укључујући и она која су
се у моменту пописа затекла на раду – боравку у иностранству.
У Попису 1991. године становништво је пописивано по концепту
сталног становништва којим је подразумијевано да су стални становници
једног мјеста сва лица која у том мјесту стално станују, тј. имају пребивалиште, без обзира да ли су се у моменту Пописа налазила у том мјесту или
су била одсутна из било ког разлога, било у земљи или у иностранству.
Подаци који су званично објављени као Први резултати Пописа становништва СР БиХ 1991. године добијени су сумирањем података по пописним круговима који су израђени у општинским пописним комисијама, према којима је у СР БиХ пописано 4.354.9111 становника. Након поновног
спровођења пописа на простору општине Купрес накнадно је пописано 9663
становника, па је укупан број пописаних лица у СР БиХ 1991. био 4.364.574.
Према Коначним резултатима Пописа становништва, домаћинстава,
станова и пољопривредних газдинстава 1991. године, а који су објављени
у току рата 1993. године, број становника у СР БиХ је био 4.377.0332, што
је више за око 0,28% у односу на објављене Прве резултате Пописа.
1
Први резултати за републику и по општинама, Попис становништва, домаћинстава, станова и пољопривредних газдинстава 1991, Статистички билтен 219, РЗС,
Социјалистичка Република БиХ, Сарајево, 1991, без података за општину Купрес.
2
Коначни резултати за републику и по општинама, Попис становништва, домаћинстава, станова и пољопривредних газдинстава 1991, Статистички билтен 233,
Завод за статистику Републике БиХ, Република БиХ, Сарајево, 1993.
____________
38
Draško Marinković, Rajko Vranješ
Основне одлике Пописа становништва 2013. године
Попис становништва, домаћинстава и станова у Републици Српској
и Босни и Херцеговини 2013. је обављен од 1. до 15. октобра 2013. године.
Попис је спроведен на основу Закона о попису становништва, домаћинстава и станова БиХ 2013. године („Службени гласник БиХ“ бр. 10/12 и
18/13) и Закона о организацији и спровођењу пописа становништва, домаћинстава и станова 2013. године у Републици Српској („Службени гласник
Републике Српске“ бр. 70/12 и 39/13), чиме је уређен садржај, припрема,
организација и имплементација Пописа, обавезе и дужности учесника у
Попису, казнене одредбе, периоди пописивања, обрада, чување и објављивање резултата, као и начин финансирања Пописа.
На територији Републике Српске Попис становништва је обављен
према административно-територијалној организацији Републике Српске,
која је извршена у складу са Законом о територијалној организацији Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ бр. 69/09 и 70/12) и
Уредбом о насељеним мјестима која чине подручје јединице локалне самоуправе („Службени гласник Републике Српске“ бр. 4/10, 26/11 и 74/12).
Попис 2013. године је спроведен на традиционални начин, методом интервјуа, по принципу „од врата до врата“, а пописивање се обављало на пописним обрасцима: Пописници – П1 и Упитнику за домаћинство и стан –П2.
Подаци о становништву и домаћинствима прикупљали су се према
јединственој методологији на цјелокупном подручју Босне и Херцеговине.
Прикупљени подаци су се односили на становништво једног мјеста, односно сва лица која у том мјесту станују, без обзира на то да ли су се у тренутку пописа налазила у мјесту становања или су била привремено одсутна, било у земљи или иностранству. Лица на привременом раду код иностраних послодаваца или на самосталном раду, као и чланови домаћинстава који с њима бораве у иностранству, пописана су у мјесту пописа само
уколико у том мјесту имају чланове свог домаћинства.
Инфраструктура и логистика Пописа становништва се користила и
за попис лица држављана БиХ који живе у иностранству, а имају пребивалиште у БиХ и одсутни су дуже од 12 мјесеци. Попис ових лица обавио се
путем посебног обрасца за иностранство П-1ИН, који је био објављен и
доступан на веб-страници Агенције за статистику Босне и Херцеговине.
Методологија Пописа је била у потпуности усаглашена са међународним стандардима у циљу обезбеђивања међународне упоредивости пописних
података, а међу три најважнија стандарда који су поштовани треба истаћи:
1. Препоруку Конференције европских статистичара за попис становништва, домаћинстава и станова 2010. године;
2. Уредбу Европског парламента и Савјета ЕУ број 763/2008 – о пописима становништва и станова и
____________
39
Драшко Маринковић, Рајко Врањеш
3. Принципе и препоруке за пописе становништва и станова припремљене од стране Статистичког одјељења УН-а.
Ови стандарди пружају методолошко упутство земљама у планирању и спровођењу пописа становништва и станова, олакшавајући регионалну и међународну упоредивост података кроз селекцију скупа основних
група пописних обиљежја, те усклађивања дефиниција и класификација.
Прелиминарни резултати пописа становништва, домаћинстава и станова у БиХ 2013. за градове и општине Републике Српске објављени су 22.
новембра 2013, а за ниво насељених мјеста 6. децембра 2013. године, према
којима је у Републици Српској пописано 1.326.991 лице. Сукцесивно објављивање коначних резултата овог Пописа планирано је након завршетка обраде података у периоду између 1. јула 2014. и 1. јула 2016. године.
У прелиминарним резултатима Пописа приказани су подаци за пописана лица, домаћинства и станове. С обзиром да податак о укупно пописаним лицима обухвата сва лица за која је попуњена Пописница – П1, након обраде података треба очекивати ревизију у коначним резултатима
Пописа. Посебно треба истаћи да се у објављеним прелиминарним резултатима могло десити да су иста лица приказана два пута, нпр. једном у мјесту гдје се налази њихово домаћинство, а други пут у насељеном мјесту
гдје се лице школује или ради. Укупно пописано становништво није исто
што и укупан број стално настањеног становништва, па у сваком случају у
коначним резултатима треба очекивати мањи број становника него што је
објављено у прелиминарним резултатима.
Могућност упоредивости података Пописа 1991. и 2013. године
Усљед одређених методолошких разлика, а посебно обзиром на велике административно-територијалне промјене, упоредивост података пописа из 1991. и 2013. године за ниво Републике Српске је скоро немогућа
без уласка у пописне кругове и раздвајање насеља која су подијељена међуентитетском линијом разграничења.
Са аспекта примијењене методологије и поређења првих резултата
ова два пописа треба истаћи разлике код пописаних радника и чланова њиховог домаћинства који са њима бораве преко једну годину и дуже у иностранству. У Попису 2013. године у стално становништво биће укључена
само лица на раду или боравку у иностранству краћем од једне године, а за
одсутна лица податке су могли давати само чланови домаћинства.
При свођењу података Пописа 2013. године на методологију примијењену у Попису 1991. године, за потребе израде овог рада морала се у обзир узети административно-територијална подјела у вријеме последњег
пописа из 2013. године. Према овој подјели Република Српска има 6 градова, 57 општина и 2.756 насељених мјеста. Према Попису из 1991. годи____________
40
Draško Marinković, Rajko Vranješ
не, на истом простору је било 2.713 насељених мјеста, од којих су 2.479
цијелих и 234 дијељена. Поред проблема који је у вези са немогућношћу
идентификације становништва у дијељеним насељеним мјестима између
ентитета Републике Српске и Федерације БиХ, велики проблем представља и на десетине новоформираних насељених мјеста.
Треба истаћи да је од укупно 62 општинске територије у Републици
Српској само 17 остало у потпуно истим административно-територијалним
границама и 1991. и 2013. године. Из дијела некадашње територије општине
Нови Град формирана је општина Костајница, а према истом принципу је из
територије општине Власеница формирана општина Милићи.
Анализа података међупописног периода 1991-2013. године указује да
се број становника Републике Српске смањио за 231.396, или за око 14,8%.
Табела 1. – Разлика броја пописаног становништва по општинама Републике
Српске 1991. и 2013. године
Град / општина
Бања Лука
Берковићи
Бијељина
Билећа
Братунац
Брод
Вишеград
Власеница
Вукосавље
Гацко
Градишка
Дервента
Добој
Доњи Жабар
Зворник
Источно Сарајево*
Источна Илиџа
Источни Дрвар
Источни Мостар
Источни Стари Град
Источно Ново
Сарајево
Језеро
Калиновик
Кнежево
Козарска Дубица
Костајница
Котор Варош
Крупа на Уни
Купрес
Лакташи
Лопаре
Љубиње
Пописано
2013.
199.191
2.272
114.663
11.536
21.619
17.943
11.774
12.349
5.426
9.734
56.727
30.177
77.223
4.043
63.686
64.966
15.233
109
280
1.175
Пописано
1991.**
195.139
3.535
96.796
13.269
33.575
33.517
21.202
17.683
7.055
10.844
60.062
56.328
86.243
4.400
68.381
42.260
7.625
61
600
980
11.477
4.197
7.280
173,4
1.341
2.240
10.428
23.074
6.308
22.001
1.687
320
36.848
16.568
3.756
2.264
4.282
14.615
31.577
6.218
36.670
2.629
853
29.910
19.998
4.088
- 923
- 2.042
- 4.187
- 8.503
90
- 14.669
- 942
- 533
6.938
- 3.430
- 332
- 40,8
- 47,7
- 28,6
- 26,9
1,4
- 40,0
-35,8
- 62,5
23,2
- 17,1
- 8,1
Разлика пописа 2013-1991.
апсолутно
У%
4.052
2,0
- 1.263
- 35,7
17.867
18,4
- 1.733
- 13,1
- 11.956
- 35,6
- 15.574
- 46,5
- 9.428
- 44,5
- 5.334
- 30,2
- 1.629
- 23,1
- 1.110
- 10,2
- 3.335
- 5,6
- 26.151
- 46,4
-9.020
- 10,5
- 357
- 8,1
-4.695
- 6,9
22.706
53,7
7.608
99,8
48
78,6
- 320
- 53,3
195
19,9
____________
41
Драшко Маринковић, Рајко Врањеш
Милићи
Модрича
Мркоњић Град
Невесиње
Нови Град
Ново Горажде
Осмаци
Оштра Лука
Пале
Пелагићево
Петровац
Петрово
Приједор
Прњавор
Рибник
Рогатица
Рудо
Соколац
Србац
Сребреница
Теслић
Требиње
Трново
Угљевик
Фоча
Хан Пијесак
Чајниче
Челинац
Шамац
Шековићи
Шипово
РЕПУБЛИКА
СРПСКА
12.272
27.799
18.136
13.758
28.799
3.391
6.172
2.997
22.282
7.332
367
7.010
97.588
38.399
6.517
11.603
8.834
12.607
19.001
15.242
41.904
31.433
2.192
16.538
19.811
3.844
5.449
16.874
19.041
7.771
10.820
1.326.991
15.590
31.533
26.250
13.752
35.323
4.956
7.346
5.521
14.327
12.605
362
10.819
112.470
46.894
9.190
21.569
11.572
15.148
21.825
37.211
58.588
29.162
3.983
19.300
35.520
6.085
8.919
18.666
24.113
9.639
15.553
1.558.387
- 3.318
- 3.734
- 8.114
6
- 6.524
- 1.565
- 1.174
- 2.524
7.955
- 5.273
5
- 3.809
- 14.882
- 8.495
- 2.673
- 9.966
-2.738
- 2.541
- 2.824
-21.969
-16.684
2.271
- 1.791
- 2.762
- 15.709
- 2.241
- 3.470
- 1.792
- 5.072
- 1.868
- 4.733
- 231.396
- 21,3
- 11,8
- 30,9
0,04
- 18,5
- 31,6
- 16,0
- 45,7
55,5
- 41,8
1,4
- 35,2
- 13,2
- 18,1
- 29,1
- 46,2
- 23,7
- 16,8
- 12,9
- 59,0
- 28,5
7,8
- 45,0
- 14,3
- 44,2
- 36,8
- 38,9
- 9,6
- 21,0
- 19,4
- 30,4
- 14,8
Извор: Прелиминарни резултати Пописа становништва, домаћинстава и станова на територији Републике Српске и Први резултати Пописа становништва,
домаћинстава, станова и пољопривредних газдинстава – по општинама и насељеним мјестима у БиХ 1991. године
Напомена: * Град Источно Сарајево чине општине: Источна Илиџа, Источни Стари Град, Источно Ново Сарајево, Пале, Соколац и Трново.
** У недостатку званичних података за становништво Републике Српске
према Попису из 1991. године за потребе овог рада урађена је процјена на бази доступних статистичких података и прилагођавања у погледу упоредивости територија, који ипак нису свеобухватни за израду репрезентативне процјене за све општине. Дакле, број становника који су пописани у општинама 1991. године добијен је на начин што су тадашња насељена мјеста разврстана према административно-територијалној организацији Републике Српске и Уредби о насељеним мјестима која чине подручје јединице локалне самоуправе 2013. године.
____________
42
Draško Marinković, Rajko Vranješ
Од укупног броја градова и општина у међупописном интервалу
1991-2013. године у 51, или 82,2% простора Републике Српске дошло је до
смањења броја становника. Највећа депопулација је изражена на простору
источних дијелова Српске у општинама Берковићи, Братунац, Вишеград,
Власеница, Источни Мостар, Калиновик, Ново Горажде, Рогатица, Сребреница, Трново, Фоча, Хан Пијесак и Чајниче, које имају за више од трећину
мање становништва него 1991. године.
____________
43
Драшко Маринковић, Рајко Врањеш
У 4 града и 9 општина Српске дошло је до повећања броја становника у односу на 1991. годину. Највеће повећање имају градови Источно Сарајево са 53,7%, Бијељина са 18,4% и Требиње са 7,8%, док се Бања Лука
повећала за 2% становништва. Скоро трипут већи број становника пописан
је на простору општине Источно Ново Сарајево, а скоро двоструко већи
број становника имају и општине Источна Илиџа и Источни Дрвар. На
простору општине Пале регистрован је пораст од 55,5% становништва, а за
петину порастао је број становника у општинама Лакташи (23,2%) и Источни Стари Град (19,9%). Незнатно повећање регистровано је код општина Петровац и Костајница са по 1,4%, док простор Невесиња има скоро
идентичан број становника као у претходном попису.
Слика 1. – Градови и општине са највећим бројем пописаних лица у Републици
Српској према пописима из 2013. и 1991. године
Од 2.756 насељених мјеста у Српској, 530, или 19,2%, има мање од
10 становника. Највише оваквих насеља је у источном дијелу Републике
Српске у општинама Вишеград (78), Калиновик (45), Рогатица (34), Ново
Горажде (33), Рудо (27), Фоча (23) и Гацко (21), као и на простору града
Требиње (68).
Дванаест општина нема насељених мјеста испод 10 становника, а то
су: Градишка, Доњи Жабар, Источна Илиџа, Источно Ново Сарајево, Кнежево, Козарска Дубица, Костајница, Лакташи, Нови Град, Петрово, Прњавор и Челинац.
____________
44
Draško Marinković, Rajko Vranješ
Закључна разматрања
Спроведени Попис 2013. године је од великог значаја за Републику
Српску, не само са аспекта прављења демографског пресјека и сложених
социоекономских оквира популације, него и са аспекта праћења успјешности реализације кључних развојних стратегија.
Нажалост, Прелиминарни резултати пописаних лица у Републици
Српској 2013. године су потврдили велике демографске промјене које су
се на овом простору десиле у последњих двадесетак година.
Смањењем броја становника обухваћено је више од 80% простора
Српске. Овакво стање је посљедица дугорочних негативних тенденција у
природном кретању становништва, али и емиграције и процеса избјеглиштва и расељавања узрокованих ратним дешавањима 1992-1995. године.
Негативне размјере депопулације све више забрињавају и не само да
су наша реалност, него пријете да буду и све израженије појаве у будућности. У наредном периоду може се очекивати даље интензивирање процеса
депопулације, па се више не поставља питање да ли ће, него колико ће бити потпуно испражњених насеља у Српској.
Из године у годину у Републици Српској се повећава број општина
које карактерише негативна стопа природног прираштаја. Подаци за 1996.
годину указују да је 28 општина или 45% простора Српске имало негативну стопу природног прираштаја. Према подацима за 2012. годину само четири општине (Бања Лука, Челинац, Језеро и Источни Мостар) су имале
позитивну стопу природног прираштаја. Ако се овим подацима дода и констатација о традиционално емиграционом обиљежју овог простора, може
се са сигурношћу очекивати да ће након објављивања Коначних резултата
Пописа становништва 2013. године у Републици Српској бити још мањи
број становника.
ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ
Врањеш, Р., (2013). Босна и Херцеговина у сусрет попису 2013. године. Бања Лука,
Географско друштво Републике Српске
Јакшић, Д., (1997). Постдејтонска стварност и перспективе. Бања Лука
*** (1991). Први резултати Пописа становништва, домаћинстава, станова и пољопривредних газдинстава 1991. године – за републику и по општинама (билтен 219). Сарајево: Републички завод за статистику
*** (2013). Прелиминарни резултати Пописа становништва, домаћинстава и
станова на територији Републике Српске. Бања Лука: Републички завод за
статистику
Препоруке Конференције европских статистичара за попис становништва и станова 2010. године
„Службени гласник Републике Српске“ бр. 4/10, 26/11 и 74/12
____________
45
Драшко Маринковић, Рајко Врањеш
Draško Marinković
Rajko Vranješ
PRELIMI`ARY RESULTS OF THE 2013 REPUBLIC OF SRPSKA
POPULATIO` CE`SUS A`D THE COMPARISO` WITH THE
PREVIOUS 1991 CE`SUS
Summary
The 2013 census is largely important for the Republic of Srpska not only from the
aspect of the demographic cut and complex social-economic framework, but also from
the aspect of successful realization of the key development strategies.
Unfortunately, the preliminary 2013 RS census results corroborated the vast
demographic changes that have taken place in the region over the last twenty years.
The population decline covered more than 80% of the Republic of Srpska territory. One
such condition is a consequence of the long-term negative tendencies in population
migrations but also has been affected by the refugees and relocation of the population
during the 1992-1995 war years.
The negative depopulation ratio is a great concern and our reality but it also threatens to
become even more intensive in the future. The years to come may witness a more intensive
depopulation process, so the question is not whether there will be any population-free
settlements in the Republic of Srpska but what will be the number of these.
Year after year, the Republic of Srpska increases the number of municipalities typical of
negative birth rates. The 1996 data indicate that 28 municipalities or 45% of RS territory
had the negative birth rates. Furthermore, according to 2012 data, only four
municipalities (Banja Luka, Čelinac, Jezero, and East Mostar) had the positive birth
rates. Due to the fact that this region is traditionally affected by emigrations, we may
certainly expect that after the preliminary 2013 census results have been announced, the
Republic of Srpska will have even fewer population as it is.
____________
46
ДЕМОГРАФИЈА, књ. X, 2013.
DEMOGRAPHY vol. X 2013
UDK 314:316.334.56(470)"2008/2010"
Original scientific work
Оригиналaн научни рад
Эльдар Магомедович Эльдаров
Зоя Алексеевна Трифонова
СОЦИАЛЬНО-КУЛЬТУРНЫЙ ПОТЕНЦИАЛ ГОРОДА В ОЦЕНКАХ
ЕГО ЖИТЕЛЕЙ (НА ПРИМЕРЕ ГОРОДА МАХАЧКАЛЫ)
Аннотация: Проведена оценка социокультурного потенциала столицы
Республики Дагестан (Россия) – города Махачкалы. Оценка строилась на
выявлении степени удовлетворенности махачкалинцев уровнем развития
институтов социокультурной сферы своего города и анализе статистических
показателей функционирования его учреждений культуры, образования, СМИ и
религии. Обработке подлежали интервью ряда экспертов и данные анкетного
опроса 500 респондентов – жителей Махачкалы в 2008 и 2010 гг. Делается вывод,
что использование учреждений культурной сферы в этом городе не носит
эффективный характер и требует корректировки с учетом тенденций развития
современных городских сообществ.
Ключевые слова: Дагестан, Махачкала, социокультурный потенциал, этнокультурная
многополярность, поликонфессиональность, урбанизация, модернизация
Извод: У раду је дата оцена социокултурног потенција престонице Републике Дагестан (Русија) – града Махачкале. Оцена је базирана на откривању степена задовољности махачкалијанаца нивоoм развоја институција социокултурне сфере свога града и анализи статистичких показатеља функционисања његових установа културе
образовања, средства масовних информација (СМИ) и религије. Обрађени су
интервју низа експерата и подаци анкетног упитника 500 испитаника – житеља Махачкале у 2008. и 2010. години. Закључено је, да коришћење установа културне сфере у том граду нема ефективан карактер и захтева корекције са уважавањем тенденција развитка савремених градских заједница.
Кључне речи: Дагестан, Махачкала, социокултурни потенцијал, етнокултурна мултиполарност, поликонфесионалност, урбанизација, модернизација.
Введение
Социокультурный потенциал столиц национальных регионов России
определяется их демографическим и экономическими параметрами, наличием
одного или нескольких языков общения, культурными традициями горожан,
поликонфессиональностью, а также уровнем развития собственно институтов
социокультурной сферы (количеством театров, библиотек, вузов,
религиозных и др. учреждений) [7]. Выбор столицы Республики Дагестан г.
Махачкалы в качестве объекта исследования не случаен. Во-первых, город
____________
47
Эльдар Магомедович Эльдаров, Зоя Алексеевна Трифонова
концентрирует в себе специфику дифференцированного конфессиональноэтнического ландшафта своей республики, представления о котором
помогают уловить механизмы формирования социально-культурного
потенциала других городов России на современном историческом этапе
развития
этого государства. Во-вторых,
Махачкала
отличается
этнокультурной многополярностью, где традиционная для большинства
других столиц национальных регионов "полярность" в отношениях
титульного для России в целом (русские) и титульного для рассматриваемого
региона (местная национальность) отсутствует.
Камеральный этап исследования выразился в оценках
статистических показателей социально-культурного развития города, а
также контент-анализе местных СМИ и Интернет-сайтов. Полевой этап
определился интервью экспертов и проведением анкетного опроса 500
респондентов – жителей Махачкалы в 2008 и 2010 гг. Исследование
культурных институтов города было связано с индексной оценкой
статистических показателей функционирования учреждений культуры,
образования, СМИ, религии. Был обработан массив статистических
показателей, имеющихся в «паспортах городов» – региональных центров
России и ведомственные статистические данные с использованием
индексного метода расчета. В дальнейшем было проведено ранжирование
региональных центров по интегральной величине индекса. Москва и
Санкт-Петербург не исследовались. Махачкала оказалась на 47 месте, среди
региональных центров страны, имея величину, равную 2,7 единиц [8].
Качественные характеристики человеческих ресурсов оценивались
как по материалам переписи населения, так и методом опроса по
структурированной анкете, в которой были отражены отношения горожан
к культурным институтам города.
Социально-экономические и демографические условия и предпосылки
развития столицы Дагестана
Предваряя освещение результатов социологического опроса, выделим
следующие наиболее характерные социально-экономические условия и
предпосылки развития столицы Дагестана. Республика Дагестан относится к
типу слабоурбанизированных систем расселения с преобладанием сельского
населения над городским. Многие столичные центры России к настоящему
времени, по-видимому, исчерпали демографические потенциалы своих
сельских территорий, Махачкала же продолжает расти за счет сельских
мигрантов [3]. Это подтверждается и динамикой удельного веса столицы в
численности населения республики (табл. 1).
В последние десятилетия Махачкалу в основном осваивают
сельские жители республики, особенно молодежь. В 2008 г. миграционный
____________
48
Эльдар Магомедович Эльдаров, Зоя Алексеевна Трифонова
прирост по столице Дагестана составил порядка 0,5-1,0‰. Однако
значительное число мигрантов, прибывающих в Махачкалу, фактически
нигде не учитывается. Поэтому официальные данные не позволяют сделать
какие-либо серьезные выводы о реальном положении дел [4]. Проверки
миграционной службы показывают, что из 10 чел., приехавших в столицу
Дагестана, регистрируется всего 1. Значительное количество приехавших на
достаточно долгий срок в этот город граждан работают на рынках, в
строительных организациях, по частному найму в цехах, домах и др.
Таблица 1. – Основные показатели роста населения Махачкалы
Темпы прироста населения города в межпереписные периоды, %
1926-1939 1939-1959
1959-1970
1970-1979
1979-1989
1989-2002 2002-10
155,4
37,4
55,8
35,2
25,3
46,9
30,6
Численность населения города, тыс. человек
1970 г.
1979 г.
1989 г.
2002 г.
2010 г.
185,9
250,8
301,3
545,3
712,2
Удельный вес города в численности населения Республики Дагестан, %
1970 г.
1979 г.
1989 г.
2002 г.
2010 г.
12,3
14,7
16,7
21,3
27,6
Источник: данные Дагестанстата.
Население республики и ее столицы продолжало расти в основном за
счет высоких показателей естественного прироста. Это выгодно отличает
Махачкалу от большинства других региональных столиц России. Высокая
рождаемость в Махачкале, а также миграция сельской молодежи определили
возрастной состав горожан, где 20,8% – дотрудоспособное население, на
послетрудоспособное население приходится лишь 11,2%.
Специфика демографической ситуации отразилась и в результатах
опроса. Так, на вопрос: Давно ли Вы живете в этом городе? 46%
опрошенных жителей Махачкалы ответили "более 25 лет", 26% респондентов
выбрали "16-25 лет", "5-12 лет" выбрало 16% и "до 5 лет" – 12%.
Характер и географию миграционных процессов наглядно
демонстрирует степень "укорененности" горожан, которую оценивали по
вопросу Вы здесь родились или приехали из другого региона, города, села? 38%
махачкалинцев выбрали ответ "здесь родился", а 52% респондентов выбрали
"приехал по собственному желанию из села или другого города Дагестана.
Вариант "приехал по собственному желанию из другого региона" в Махачкале
выбрали 7%. Интересен выбор ответов респондентами по вопросам,
касающимся их отношения к семье и демографической ситуации (табл. 2).
Ответы респондентов позволили провести ранжирование причин,
влияющих на создание семьи. На первом месте оказались экономические
причины: 37% опрошенных махачкалинцев выбрали ответ "у многих
____________
49
Эльдар Магомедович Эльдаров, Зоя Алексеевна Трифонова
просто нет средств, чтобы нормально обеспечить семью". Опрошенные
расставили приоритеты следующим образом: жилищные проблемы и
психологические особенности – по 23%, нравственность и религиозность –
13%. Последняя цифра указывает на сохраняющуюся в городской среде
Махачкалы высокую роль и значение общественной морали.
Таблица 2. – Отношение махачкалинцев к демографическим проблемам*
Вопросы
Варианты ответов
чел. (%)
Думаю, дело главным образом в характере людей, в
115 (23%)
их эмоциях
многое зависит от нравственности людей, их
65 (13%)
Что, по Вашему приверженности нормам религии
мнению, сегодня скорее, человек рассчитывает, что ему выгоднее:
10 (2%)
сохранить семью или покинуть ее
мешает
115 (23%)
созданию семьи часто мешают плохие жилищные условия
или ведет к ее у многих просто нет средств, чтобы нормально
185 (37%)
разрушению?
обеспечить семью
другое
0
не знаю
10 (2%)
отказ от ответа
0
Многие считают, что в наше время достаточно
30 (6%)
иметь одного ребенка
государство
фактически
не
поддерживает
90 (18%)
Что, по Вашему материально семьи с детьми
плохие жилищные условия
135 (27%)
мнению,
205 (41%)
мешает росту низкие доходы
численности
плохая медицинская помощь женщинам во время
15 (3%)
населения
в беременности, при родах
Вашем городе?
другое
0
ничто не мешает в нашем регионе росту
20 (4%)
численности населения
затрудняюсь ответить
5
(1%)
*По материалам опроса 2008 г.
По вопросу: Что, по Вашему мнению, мешает росту численности
населения в Вашем городе? (табл. 2) махачкалинцы указали на низкие
доходы и жилищные условия, что, по их мнению, отражается на росте
населения. Ими также демонстрируются выраженные патерналистские
взгляды (18% опрошенных выбрали ответ: "государство фактически не
поддерживает материально семьи с детьми"). Среди махачкалинцев 25%
отвечавших указали на наличие трех и более детей в своих семьях, 37% –
имеют двоих детей, 19% указали на наличие одного ребенка и столько же
– "отказ от ответа" (сюда вошли, в том числе не имеющие детей).
____________
50
Эльдар Магомедович Эльдаров, Зоя Алексеевна Трифонова
Отношение жителей к своему городу и культурным институтам города
Ряд вопросов анкеты позволил выявить отношение жителей к
своему городу. Так, отвечая на вопрос: В чем, по Вашему опыту, состоят
особенности Вашего города, его привлекательные и непривлекательные
черты? (табл. 3), махачкалинцы особенно отметили наличие
"национализма" и гражданскую пассивность горожан.
Таблица 3. – Определение махачкалинцами привлекательных и непривлекательных
черт своего города*
Варианты ответов**
Привлекательные черты
Добрые душевные люди
Этот город перспективен для жизни
Активное городское сообщество, часто проходят городские мероприятия
Другое
Затрудняюсь ответить
Отказ от ответа
Непривлекательные черты
Слишком суровый климат
Неприветливые люди
Здесь развит национализм
Инертные и пассивные горожане
чел. (%)
109 (22)
136 (27)
45 (9)
0 (0)
4 (1)
1 (0)
0 (0)
61 (12)
269 (54)
166 (33)
*По материалам опроса 2008 г.
**При ответе можно было выбрать не более трех вариантов.
В целом жителей дагестанской столицы устраивает жизнь в их
городе, что подтвердили ответы на вопрос: Какие чувства Вы испытываете
по отношению к своему городу? 50% махачкалинских респондентов
выбрали ответ "в целом я доволен, но многое не устраивает", а 8%
опрошенных выбрали вариант "я рад, что живу здесь". Наконец, 10%
махачкалинцев выбрали "мне не нравится здесь жить, но привык и не
собираюсь уезжать", а 9% – "хотел бы уехать в другой регион России".
Удовлетворенность жителей Махачкалы уровнем культурного
развития городского пространства измерялась в 2008 г. через серию
вопросов, демонстрирующих частоту посещения учреждений культуры
(табл. 4). В Махачкале отмечается сравнительно высокая частота
посещений библиотек: 34% респондентов выбрали "раз в неделю".
Согласно материалам исследований в других центрах национальных
республик России этот показатель в основном не превышает 10-20% [6].
Правда, следует отметить, что на такой ответ махачкалинцев, несомненно,
повлиял тот факт, что большинство опрошенных являлись молодыми
людьми, среди которых высок процент студентов, регулярно посещающих
библиотеки с учебными целями.
____________
51
Эльдар Магомедович Эльдаров, Зоя Алексеевна Трифонова
Таблица 4. – Удовлетворенность махачкалинцев характером развития культурной сферы
Вопросы
Как часто Вы посещали в последний год
библиотеку?
Как часто Вы посещали в последний год
театр?
Как часто Вы посещали в последний год цирк?
Как часто Вы посещали в последний год
музей?
Как часто Вы посещали в последний год клуб
по интересам?
Как часто Вы посещали в последний год
дискотеку?
Как часто Вы посещали в последний год
кинотеатр?
Варианты ответов
раз в неделю
раз в месяц
раз в полгода
реже чем раз в год
затрудняюсь ответить
отказ от ответа
раз в неделю
раз в месяц
раз в полгода
реже чем раз в год
затрудняюсь ответить
отказ от ответа
раз в неделю
раз в месяц
раз в полгода
реже чем раз в год
затрудняюсь ответить
отказ от ответа
раз в неделю
раз в месяц
раз в полгода
реже чем раз в год
затрудняюсь ответить
отказ от ответа
раз в неделю
раз в месяц
раз в полгода
реже чем раз в год
затрудняюсь ответить
отказ от ответа
раз в неделю
раз в месяц
раз в полгода
реже чем раз в год
затрудняюсь ответить
отказ от ответа
раз в неделю
раз в месяц
раз в полгода
реже чем раз в год
затрудняюсь ответить
отказ от ответа
Чел. (%)
172 (34%)
43 (9%)
81 (16%)
134 (27%)
35 (7%)
35 (7%)
9 (2%)
16 (3%)
93 (19%)
202 (40%)
110 (22%)
70 (14%)
0
0
0
255(51%)
104 (21%)
140 (28%)
25 (5%)
10 (2%)
15 (3%)
261 (52%)
105 (21%)
85 (17%)
10 (2%)
35 (6%)
10 (2%)
95 (19%)
171 (34%)
179 (37%)
20 (4%)
37 (7%)
106 (21%)
193 (39%)
144 (29%)
0
16 (3%)
119 (24%)
146 (29%)
169 (34%)
50 (10%)
0
Отсутствие постоянно действующего цирка в столице Дагестана
отразилось на характере ответов: респонденты предпочли выбрать "реже, чем
раз в год". Была выявлена и сравнительно низкая частота посещений театров,
____________
52
Эльдар Магомедович Эльдаров, Зоя Алексеевна Трифонова
музеев, клубов по интересам и кинотеатров [6]. Отчасти респонденты
демонстрировали при этом свою неудовлетворенность характером этих
учреждений культуры, малой эффективностью их функционирования.
В 2010 г. респондентам Махачкалы предлагалось дать оценку уровня
их удовлетворенности деятельностью учреждений культурных институтов.
Рассматривались такие институты, как образование, культура, средства
массовой информации, религия. Респондентам предлагалось оценить их по
шкале «удовлетворен – скорее удовлетворен, чем неудовлетворен – скорее
неудовлетворен,
чем
удовлетворен – неудовлетворен». Индекс
удовлетворенности рассчитывался как сумма ответов «удовлетворен» и
«скорее удовлетворен, чем неудовлетворен» (табл. 5).
Таблица 5. – Индекс удовлетворенности населения Махачкалы социокультурным
потенциалом своего города
Институты социокультурной сферы
Качество школьного образования
Уровень и качество среднего профессионального образования
Уровень и качество высшего профессионального образования
Характер деятельности театров
Уровень актерского и режиссерского мастерства
Характер деятельности учреждений массовой культуры (клубы, дворцы
культуры, библиотеки, кинотеатры)
Уровень и качество работы музеев
Характер проповеднической деятельности конфессий (церкви, мечети,
синагоги и др.)
Качество работы местных СМИ (газеты, телевидение, радио)
Уровень объективности информации в местных СМИ
Характер проведения религиозных праздников
Характер национальной (этнической) специфики в городской
архитектуре
Сводный индекс (рассчитывался как среднеарифметическое значение
Индекс
0,57
0,49
0,51
0,51
0,53
0,71
0,68
0,88
0,54
0,51
0,89
0,48
0,59
Заметим, что результаты ответов продемонстрировали низкую
общую удовлетворенность населения деятельностью культурными
институтами. Уровень удовлетворенности респондентов качественной
стороной деятельности учреждений культуры в целом сравнительно
высокий, а вот деятельностью средств массовой информации оказался
низким, что связано с уровнем объективности предоставляемой
информации. В 2008 г. опрос также показал довольно слабый интерес
горожан к средствам массовой информации: 33% махачкалинских
отметили, что не читают никаких газет. В Махачкале интерес к местным
СМИ оказался сравнительно высоким. На вопросы: Какие Вы читаете
газеты? и Какие передачи Вы чаще смотрите по телевизору –
республиканские, краевые, областные, местные или центральные?
махачкалинцы выделили: местные газеты (23%) перед центральными
____________
53
Эльдар Магомедович Эльдаров, Зоя Алексеевна Трифонова
(12%), но самый массовый ответ был "те и другие" – 32%. По телевидению
жители Махачкалы в основном отметили центральные передачи (50%).
Сравнительно
невысокая
удовлетворенность
респондентов
деятельностью институтами образования, данная ими в 2010 г., коррелирует с
отношением горожан к инновациям. Проведенный в 2008 г. опрос горожан об
участии в создании чего-то нового также показал их низкую активность.
Респондентам был задан вопрос: Участвовали ли Вы в последние 5 лет в
создании или внедрении чего-либо нового (новая фирма, общественная
организация и т.п.)? 80% опрошенных в Махачкале выбрали ответ "не
участвовал", соответственно участвовали – 19%. При этом эффекты
восприятия инновационных проектов городским сообществом оказались
невысокими. Поддержку встретили лишь 13% опрошенных в Махачкале, с
безразличием столкнулись 11%, с противодействием – 7%, затруднились
ответить 22% и отказались отвечать 47% опрошенных этого города.
Уровень полиэтничности
Как уже отмечалось выше, для столицы Дагестана характерен
высокий уровень полиэтничности. В большинстве столиц национальных
республик России, как известно, доминируют русский и региональнотитульный этносы. Иная ситуация в Махачкале, являющейся столицей
"мини-федерации". Состав респондентов был представлен 9 коренными
национальностями, из которых 7 являются титульными и 2 –
нетитульными этносами (русские и азербайджанцы). В условиях
полиэтничной городской среды социоэтнические связи сохраняются, однако
их проявление и уровень различаются в зависимости от типа города. В
Махачкале степень социоэтнических связей среди опрошенных оказалась
весьма высокой: 28% из числа жителей этого города постоянно ходят на
организованные встречи земляков (табл. 6).
Высокие этнические связи продемонстрировали и вопросы о роли
национальности в семье и на работе. При этом отмечается устойчивая
этническая толерантность респондентов: 30% опрошенных выбрали
вариант "я отношусь к людям, которые готовы иметь дело с
представителями другого народа", еще 26% в Махачкале выбрали "я
предпочитаю мирно договариваться в межнациональном споре" и,
наконец, 16% махачкалинских респондентов отметили "я принадлежу к
людям, которые никогда серьезно не относились к межнациональным
проблемам". Для Махачкалы свойственен пестрый конфессиональный
состав жителей. Тем не менее, среди опрошенных подавляющее
большинство (86%) разделяют верования ислама. Хотя прямых вопросов,
нацеленных на выявление уровня религиозности жителей, не было, итоги
проведенного опроса позволяют предположить, что у махачкалинцев он
____________
54
Эльдар Магомедович Эльдаров, Зоя Алексеевна Трифонова
несколько выше, чем у жителей других столичных центров России. Об
этом можно судить по ответам на вопрос: Что Вы можете сказать о
своей религиозности? 49% респондентов из Махачкалы выбрали
"верующий человек" и 32% – "скорее верующий, чем неверующий".
Таблица 6. – Характер социоэтнических связей населения Махачкалы
Вопросы
Каким образом
Вы
поддерживаете
связи в городе с
земляками,
выходцами из той
же местности
(деревни,
района)?
Выберите,
пожалуйста,
суждения,
наиболее близкие
Вам
Насколько важно
для Вас, чтобы
мужем или женой
Вашего ребенка
был
человек
именно
Вашей
национальности?
Насколько важно
для Вас, чтобы
Вашим
непосредственны
м
начальником
был
человек
именно
Вашей
национальности?
Варианты ответов
постоянно хожу на организованные встречи земляков
помогаю молодым землякам в трудоустройстве и адаптации к
городской жизни
обращался к помощи земляков в устройстве на работу в
городе
оказывал или сам получал финансовую помощь от земляков
вообще не поддерживаю отношений с земляками
другое
затрудняюсь ответить
отказ от ответа
я отношусь к людям, которые считают, что настоящая дружба
может быть между людьми только одной национальности
я отношусь к людям, которые нередко стесняются своей
национальности
я считаю, что любые средства хороши для отстаивания
интересов своего народа
я отношусь к людям, которые готовы иметь дело с
представителями другого народа
я предпочитаю мирно договариваться в межнациональном
споре
я считаю, что межнациональные браки размывают народ
я отношусь к людям, которые трудно уживаются с людьми
своей национальности
я принадлежу к людям, которые никогда серьезно не
относились к межнациональным проблемам
я отношусь к людям, которые в зависимости от ситуации
ведут себя как представители разных народов
очень важно
скорее важно
скорее неважно
совсем неважно
затрудняюсь ответить
отказ от ответа
очень важно
скорее важно
скорее неважно
совсем неважно
затрудняюсь ответить
отказ от ответа
Чел. (%)
141 (28%)
79 (16%)
71 (14%)
54 (11%)
60 (12%)
5 (1%)
71 (14%)
19 (4%)
16 (3%)
4 (1%)
50 (10%)
149 (30%)
131 (26%)
41 (8%)
9 (2%)
80 (16%)
20 (4%)
144 (29%)
131 (26%)
92 (18%)
128 (26%)
6 (1%)
0
29 (6%)
86 (17%)
134 (27%)
230 (46%)
20 (4%)
0
____________
55
Эльдар Магомедович Эльдаров, Зоя Алексеевна Трифонова
Гражданская активность
Важным аспектом развития социокультурного потенциала города
является гражданская активность горожан, степень сформированности
городского сообщества. Уровень гражданской активности отражает
готовность горожан участвовать в акциях протеста (против снижения
уровня и качества жизни, ограничения прав и свобод человека). 45%
респондентов Махачкалы подчеркнули готовность участия в подобных
акциях. Высказались, что не готовы – 45% опрошенных. Городское
сообщество и свойства его самоорганизации можно проанализировать по
членству жителей в общественных организациях. На вопрос: Являетесь ли
Вы членом какой-либо общественной организации? 75% махачкалинских
ответили, что не являются.
Население столицы Дагестана чувствует специфику национальной
столицы. На вопрос: Чем, по-Вашему, отличается город – столица
республики от города – областного центра? в Махачкале выбрали
варианты ответов, расположив их в порядке убывания следующим образом:
"этническим составом населения, формирующим культурную и социальную
среду города" – 25%, "интенсивностью и разнообразием культурной жизни
города" – 24%, "характером развития экономики" – 18%. Заметная ссылка на
экономические факторы, по-видимому, неслучайна и отражает проблемную
ситуацию в регионе дотационного типа.
Заключение
В заключение отметим, что на фоне поздней урбанизации и особой
государственной политики, проводившейся в советский период и
действующей поныне, центры национальных образований Российской
Федерации, каковым выступает Махачкала, имеют некоторые
преимущества: наличие относительно развитого социокультурного
потенциала по сравнению с административными центрами других
регионов страны. Однако характер использования учреждений культурной
сферы не представляется эффективным и требует корректировки с учетом
требований современного уровня культуры городских сообществ. Для
населения столицы Дагестана – региона с пока еще слабо
урбанизированной системой расселения и преобладанием сельского
населения над городским – является характерным доминирование
патерналистских взглядов. Последние отражают надежды людей, одной
стороны, на помощь государства, а с другой – на силу социальноэтнических связей. В дагестанском обществе высока роль традиционных
моральных принципов и взглядов, принятых в исламском мире [1; 9]. В то
же время в силу целого ряда причин общественно-политического порядка
____________
56
Эльдар Магомедович Эльдаров, Зоя Алексеевна Трифонова
(в первую очередь – недовольства граждан высокой коррумпированностью
муниципальной и государственной власти) население столицы Страны гор
проявляет слабую гражданскую активность [5]. По сравнению с
населением других региональных столиц им присуща и меньшая
инновационная активность. В создавшихся условиях народы Северного
Кавказа вынужденны не столько осваивать возможности модернизации,
сколько противостоять вызовам архаизации [2]. По мнению экспертов и
жителей Махачкалы, характер городского управления близок к
авторитарному типу. Городское сообщество слабо организовано,
уровень доверия к республиканской власти крайне низкий. В таких
условиях организация собственного дела для людей является
трудным и малоперспективным занятием.
ЛИТЕРАТУРА
1. Абдулагатов З.М. Проблема религиозной адаптации к изменяющимся условиям
жизни // Региональные аспекты социальной политики. Вып. 11. Махачкала: ДГУ,
2009. С. 91-100.
2. Боров А.Х. Проблемы социально-культурной модернизации Северного Кавказа:
советский опыт // Известия Самарского научного центра Российской академии
наук. Отечественная история, т. 12. 2010. №2. С. 175-183.
3. Гимбатов Ш.М., Магомедов М.М., Мудуев Ш.С., Эльдаров Э.М. Миграционные
процессы в Дагестане. Махачкала : Минтруд РД, 2005. 128 с.
4. Исрапилов С.И., Эльдаров Э.М. Народонаселение Дагестана: исторический
аспект // Известия
Дагестанского государственного педагогического
университета. Общественные и гуманитарные науки. 2009. №3(8). С. 102-108.
5. Мудуев Ш.С., Эльдаров Э.М. Северный Кавказ и Дагестан: социальногеографические проблемы горных регионов. Махачкала: ИСЭИ ДНЦ, 2002. 132 с.
6. Ризаханов М.А. Власть и устойчивое развитие дагестанского общества //
Региональные аспекты социальной политики. Махачкала: ДГУ, 2009. С. 128-133.
7. Трифонова З.А. Оценка социально-культурного потенциала центров
национально-территориальных образований России // Известия РАН. Сер.
Географическая. 2008. №3. С. 74-80.
8. Трифонова З.А. Оценка потенциала культурных институтов центральных
городов России // Территориальная организация общества и управление в
регионах (к 100-летию со дня рождения С.А. Ковалева): материалы IX
Всероссийской научно-практической конференции (10–12 октября 2012 г.).
Воронеж: ВГПУ, 2012. С. 243-248.
9. Шахбанова М.М. Религиозная ситуация в республике: состояние и тенденции
(по материалам социологического опроса) // Региональные аспекты социальной
политики. Вып. 10 Махачкала: ДГУ, 2008. С. 56-64.
____________
57
Эльдар Магомедович Эльдаров, Зоя Алексеевна Трифонова
Эльдар Магомедович Эльдаров
Зоя Алексеевна Трифонова
СОЦИЈАЛНО-КУЛТУРНИ ПОТЕНЦИЈАЛ ГРАДА ПРЕМА ОЦЕНАМА
ЊЕГОВИХ ЖИТЕЉА (НА ПРИМЕРУ ГРАДА МАХАЧКАЛЕ)
Резиме
Социо-културни потенцијали престоница националних региона Русије одређују се њиховим демографским и економским параметрима, постојањем једног или неколико језика комуникације, културним традицијама грађана, поликонфесионалношћу, а такође нивоом развитка институција социокултурне сфере (бројем позоришта, библиотека, универзитета, религиозних и других установа). Избор престонице
Републике Дагестана, града Махачкале, као објекта истраживања није случајан. Прво, град концентрише у себи спецификум диференцираног конфесионално-етничког
предела своје Републике. Представе о њему помажу да се схвате механизми формирања социо-културног потенцијала других градова Русије на савременој историјској
етапи развитка ове државе. Друго, Махачкала се одликује етнокултурном мултиполарношћу. У Махачкали одсуствује „поларност“ која је традиционална за већину
других престоница националних региона у односима титуларног за Русију у целини
и титуларног за разматрани регион (локална националност).
Кабинетска фаза истраживања одразила се у оценама статистичких показатеља социо-културног развитка града, а такође контент-анализи локалних СМИ и
интернет сајтова. У теренској фази вршен је интервју експерата и спроведен анкетни упитник 500 испитаника-житеља Махачкале у 2008. и 2010. години. Истраживање културних институција града повезана је са индексном оценом статистичких показатеља функционисања установа културе, образовања, СМИ и религије.
Обрађена је маса статистичких показатеља, који постоје у „пасошима градова“ –
регионалних центара Русије и званични статистички подаци уз коришћење индексног метода рачунања. Даље је изведено рангирање регионалних центара по интегралној величини индекса. Москва и Санкт-Петербург нису истраживани. Махачкала се нашла на 47 месту, међу регионалним центрима земље, са величином 2,7
јединица. Квалитативне карактеристике људских ресурса оцењиване су по материјалима пописа становништва и методом структуиране анкете у којој су били изражени односи грађана према културним институцијама града.
____________
58
ДЕМОГРАФИЈА, књ. X, 2013.
DEMOGRAPHY vol. X 2013
UDK 911.3:32 (470+571)
Review article
Прегледни чланак
Мирко Грчић
КУЛТУРНО-ГЕОГРАФСКЕ И ГЕОПОЛИТИЧКЕ ДЕТЕРМИНАНТЕ
РАЗВОЈА РУСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ∗
Извод: Русија је не само велика земља, велики народ и велика сила, него и велика
култура. Руска цивилизација је велика духовна тајна, о којој постоје многе филозофске концепције и научне теорије. Најчешће се суштина те цивилизације приписује географском фактору, православној духовности, руској националној идеји.
Који су извори и начела руске цивилизације, какав је био њен историјски пут и
раскршћа на којима се одлучивала њена судбина, о тим питањима се расправља у
овом раду.
Кључне речи: Русија, цивилизација, култура, географија, геополитика
Abstract: Russia is not only a great state, great nation or a big power force, it is also a
great culture. Russian civilization is a great spiritual mystery of which there are many
philosophic conceptions and scientific theories. Usually the essence of this civilization
attributed to geographic factor, Orthodox spirituality and Russian national idea. What
are the sources and principles of Russian civilization? What was its historical path and
the crossroads at which was decided its fate? About these issues are discussed in this
research paper.
Key words: Russia, civilization, culture, geography, history, geopolitics
Увод
Цивилизације су супердруштва која обједињују људе који живе на
одређеној територији, блиске по духу (или, по америчком географу Д.
Витлсију, који имају „регионалну свест“) и по традиционалним цртама
свог начина живота (у суштини, узајамним односима међусобно и с околном средином). Шта је основни принцип који одређује духовни идентитет
цивилизације? Макс Вебер је својим делом „Економска етика светских религија“ (Weber M., 1963), инспирисао географе да узму у обзир неекономске компоненте у истраживањима земаља и цивилизација, као што је тзв.
економски дух становништва. Цивилизација није просто интересна заједница, то је пре свега духовна заједница, чији је смисао постојања у идеји,
која тежи неком заједничком циљу.
∗
Рад представља резултат истраживања на пројекту 176017, који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развој Републике Србије.
____________
59
Мирко Грчић
Шта је идеја цивилизације? То је стваралачко надахнуће, које одржава духовну везу међу људима и генерацијама, и на тај начин остварује континуитет заједнице. Другим речима, стваралачко надахнуће је неко узвишено духовно начело, које доминира над било каквом посебношћу (националном, религијском, класном). Свака култура или цивилизација има духовни циљ. У име датог циља троши се стваралачка енергија, која покреће
цивилизацијски процес, као процес настајања, развоја и трансформисања
цивилизације као друштвено-географског система.
Истражујући руску цивилизацију, неопходно је обратити пажњу на
носиоце њеног смисла: 1. - Географски простор руске равнице у комплексу
с одговарајућим историјским догађајима; 2. - Руско православље; 3. - Руску националну (државотворну) идеју.
Географски услови развоја руске цивилизације
Географски положај и величина територије савремене Русије је важан
фактор њеног развоја и спољашњих веза. Огромна територија Русије има
четири фасаде које су окренуте на запад према Европи, на север према Северном леденом океану, иза којег је Америка, на исток према Кини, Јапану
и Кореји, на југ према исламском Блиском и Средњем истоку од Кавказа
до Пакистана, али и старом савезнику Индији. Русија граничи са 20 држава, при томе оне су у дијапазону од високо развијених суперсила (САД) до
заосталих земаља као што је Монголија и Туркменистан. Граничне државе
припадају различитим цивилизацијским, религијским и културно-језичким
групама. У “блиском суседству” живи око 25 мил. етничких Руса као националне мањине, од тога око половина у Украјини. С друге стране, сама Руска Федерација је етнички сложена држава.
Територија Русије разапета је као кожа сибирског тигра. Речне долине
прошарале су је у правцу север – југ, а окосница се пружа у правцу исток –
запад. Русија је уникална у физичко-географском погледу. Њена уникалност се састоји пре свега у томе, што је то „хладна“ северна земља. До распада СССР могло се говорити, да Русија није само северна земља, него садржи и јужне територије, с повољнијим климатским условима и биоклиматским потенцијалом. Али данас, пошто је јужни део одсечен (практично
од 22 мил. km2 остало је 17 мил.), Русија је безусловно северна земља. У
њеном склопу су разноврсни природни предели – тајге, степе, Валдајска
висораван, Карелија, Урал, Каспијска низија, Предкавказје, Алтај, Сахалин, Камчатка, воде Амура, Лене, Бајкалско језеро и друге.
Становништво Русије је бројно (близу 140 мил.) и размештено претежно северније. У целини, Русија се налази северно од 50-те паралеле.
Санкт Петербург је на ширини јужног Гренланда, северног Лабрадора и
Аљаске, а Москва – на паралели јужног Лабрадора. Ипак, Русија је гео____________
60
Mirko Grčić
графски специфична земља, услед западних ветрова и Голфске струје који
доносе влагу и топлоту. Русију не можемо поредити с Канадом, поготово
не са САД, која је умерено-суптропска земља са знатно већим биоклиматским потенцијалом. Већина становништва Канаде живи на географским
ширинама као између Крима и Припјата (тј. на географској ширини Украјине), а северније је људска пустиња (шума, тајга, тундра, врло ретко насељена). Канаду називају “земљом јаворовог листа”, док у Русији јавор расте
знатно јужније. Клима Северне Америке је блажа због мање територијалне
дубине, док је пол хладноће у Русији, у дубини огромног евроазијског копна. У Русији често пореде Кубан с Ајовом, али се он налази знатно јужније.
Природна богатства Русије су колосална, од фосилних горива до
шумских комплекса и чернозема. Богата је свим врстама минералних сировина (по таблици Мендељејева), права ризница, “острво с благом”. Због
отежаних природних услова њихова експлоатација је скупља, због чега су
и њихове цене више од светских, те се користе углавном за унутрашње потребе. У тако великој земљи као што је Русија, развој привреде је усмерен
пре свега на задовољавање потреба не светског, него унутрашњег тржишта, што је у прошлости захтевало специјалне мере планирања и управљања привредом.
Земљорадња у Русији је условљена зоналношћу поднебља и земљишта. Најзначајније су зоне шумостепе и степе. Природа је створила значајна ограничења у развоју пољопривреде, како у северним тако и у полупустињским пределима. На евроазијском континенту приближавају се међусобно жарке пустиње и полупустиње и северне хладне пустиње. Зато је пољопривреда одувек била слаба тачка Русије. Можемо се само дивити генију руског народа, који је у сложеним условима севера, ипак успео да створи острвске зоне земљорадње дуж река, у дубини континента. У нечерноземној зони ипак, никад није било крупне земљорадње, изузев приградске
пољопривреде. Стога се у њој јавља интензиван процес деаграризације и
урбанизације.
За Русију су карактеристичне честе неродне (гладне) године, које су биле повезане пре свега с биоклиматским особеностима. Успеси ове или оне
политике увек су зависили од приноса жита. Само она земља има политичку
независност, која сама себе храни. У датој социјално-природној ситуацији
неопходност преживљавања Русије одредила је потребу стварања великих
државних резерви жита, на годишњем нивоу. У доба Стаљина те резерве су
стваране на сопствени рачун, а после Стаљина на рачун увоза. У совјетско
време те чињенице су условиле кретање у два правца.
Први правац – стварање моћног централизованог система откупа жита.
Успут речено, из истог разлога, услед природних услова, никле су суперцентрализоване државе у пустињама Истока (Египат, Вавилон). Суперцентрализација данас Русији није потребна, али планско-дистрибутивни си____________
61
Мирко Грчић
стем за Русију није непознат. Он је органски проистекао из вишевековне
традиције преживљавања. Планско-дистрибутивни систем је био органска
потреба развитка земље услед природних услова. Уосталом, и у Северној
Европи осећала се та потреба. Баш у скандинавским земљама уведено је највише елемената социјализма (уз очување капиталистичке основе). Истина,
тим земљама погодује топла Голфска струја, па је клима тамо блажа.
Други правац – потреба снажне државне подршке пољопривреди. Баш у
земљама Северне Европе запажамо највећу подршку државе у Европи. У
Норвешкој се чак 1/3 домаћег бруто производа усмерава у пољопривреду. Држава даје снажну подршку аграрном сектору путем повољног финансирања,
услуга, ресурса, дотација аграрном и услужном сектору. Ту су неопходни
план, и планска привреда при колективној форми организације рада, која је
била присутна у царској Русији у виду општине и у совјетској Русији у виду
колхоза. У Русији фармерство никад није заживело услед тешких природних
услова. Овде је нужна много већа слога радног потенцијала. Аграрна политика стаљинизма учинила је пољопривреду слабо ефикасном привредном граном, у којој је запослено око 13% економски активног становништва.
Русија је не само велика земља, велики народ и велика сила, него и велика култура. На њеној територији се преплитало, прожимало и сједињавало мноштво култура, које се данас препознају у стилским формацијама
градова и типовима културних пејзажа. Центрипеталним особинама руске
земље супротстављали су се центрифугални утицаји огромних пространстава, која раздвајају села и градове. Скандинавци су називали Русију
„Гардарихија“ – „земља градова“. „Ипак између градова и села су се простирала безљудна пространства, понекад тешко савладива. Због тога у Русији су се развијале не само обједињујуће, него и разједињујуће тенденције. Сваки град је имао своје нарави и обичаје. У руској земљи увек је било
мноштво градова, но и мноштво култура“ (Лихачов Д., 1996). Зашто у руским равницама није никло много посебних самосталних држава, као на Западу? Несумњиво да су основни чиниоци били географски и историјски. Комуникативност и прозрачност простора су допринели ширењу руске културе, а монголска најезда и империјалне амбиције руских царева, у комбинацији са деспотском централизацијом власти, цементирале су руске земље.
Прелазне и граничне зоне (лимитрофи и лимеси) руске културе, представљају непрекидни ланац регионалних система културне циркулације
(међусобне размене), који у виду дугиног лука опасује Русију од Прибалтика преко Украјине, Закавказја и Средње Азије до Кореје. Та “велика културна граница” или “лимитрофна зона” (лат. limes – граница, trophos – земља за прехрану граничне војске), спаја руски културни субконтинент са
европским и азијским цивилизацијским ареалима преко прелазних простора као што су: Балтички регионални систем, неманско-висланско-полеско
пространство, карпатски и балкански нодални чворови, средоземноморски
____________
62
Mirko Grčić
и црноморски регионални системи, кавкаски чвор, каспијски регионални
систем, туранско-степско “отворено пространство”, алтајско-сајански
чвор, монголско пустињско-степско пространство, Приамурје и слабије изражен тихоокеански регионални систем. Тај лимитроф представља “дугу
нестабилности” у блиском суседству Русије. Граничне државе припадају
различитим цивилизацијским, религијским и културно-језичким групама.
Са тог гледишта интересантне су кавкаска, централноазијска и источноевропска зона.
Руска земља и менталитет
Географска средина у руској низији знатно је мање разнолика него у
Западној Европи. Познати мислилац В. Кључевскиј је приметио да „две географске особености разликују Европу од других делова света… то су, прво, разноликост површинских форми, и друго, необично извијугана линија
морских обала“. Исти аутор наставља: „Русија – говорећи само о Европској Русији – не дели те повољне природне особености Европе... Море чини само мали део њених граница; обалска линија њених мора је безначајна
у поређењу с њеним континенталним пространством... Једноличност је карактеристична црта њене површине; једна форма превлађује готово на читавом њеном пространству. Та форма је равница, таласаста раван... већа од
девет пута од Француске и веома невисоко... издигнута изнад нивоа мора“
(Ключевский В., 1937).
Пространство и монотонија руске равнице, њен изразито континентални климат, значајна улога шума и степа, природа мање измењена од човека, све то карактерише руски део Европе. Тај део дели се на три велика региона – северни, југозападни и југоисточни. Северни су насељавала финска племена, која су живела од лова и риболова, док земљорадња није била
од већег економског значаја. Југозападни регион се одликује знатном географском разноликошћу. Он је улазио у састав древне екумене. Дњестар је
био „река живота“ за земљорадничка племена. Овде су откривени остаци
културе старе преко 5 хиљ. година. Југоисточни регион имао је мању географску разноликост него Придњестровље, и вероватноћа да су ту постојала жаришта древне земљорадње је мала (Анучин В. А., 1982). Према истоку и североистоку руски простор захвата Сибир, који стреми ка Тихом океану и Северном Леденом океану.
Русија географски и цивилизацијски има амбивалентан карактер –
европски (шумски) и азијски (степски). Огромна територија Русије, која се
простире “од мора до мора” и чини својеверсну државу-континент – била
је историјски зона формирања евроазијског суперетноса, зона дугог суживота и сарадње шумских и степских народа, при чему је разноликост предела била импулс веза и развоја. Тај огромни простор амортизовао је и
____________
63
Мирко Грчић
асимиловао културне утицаје из Северне Европе преко Варјага и балтичких народа, из Византије преко Јужних Словена, из Западне Европе преко
Западних Словена и из Азије преко татаро-монголских, турских и иранских народа. Због тога је тешко дефинисати руску културу као једну целину. Тај огроман простор, пред којим Русија стоји већ више векова, створио
је у руској души ону тајновитост, посебност мишљења и схватања суштине, самобитности и специфике Русије, коју је песник и дипломата Ф. И.
Тјутчев, још у XIX веку, изразио стиховима: “Умом Русију не можеш обухватити, // Аршином општим не можеш измерити: // Она има особит
стас, // У Русију можеш само веровати”.
Различити аутори често говоре о „парадоксалности“ руске културе. Н.
А. Берђајев је говорио о противуречностима руске културе и о утицају непрегледних руских пространстава на “руску душу“: „У руску психологију
ушли су безграничност руске државе и безграничност руских поља. Руска
душа је ударена ширином, она не види границе, и та безграничност не
ослобађа је, него заробљава. И та духовност руског човека ушла је унутра,
у смисао“ (Бердяев Н.А. 1996., 234). Даље Берђајев пише о томе, да је мала
компактна територија Немачке створила у Немцу жељу да све уреди, распореди по местима за разлику од Руса, у којем су непрегледна пространства домовине утицала на одсуство осећаја за меру и неумење да се носе са
сопственом судбином.
Велико и слабо насељено (“разређено”) пространство, било је изазов за
посебан тип крупноразмерног просторног мишљења. Руска представа о
простору често је расплинута и више симболична. Велики простор умногоме утиче на црте руске просторне психологије, у смислу сталних изазова и
осећања незавршености освајања простора у ширину и дубину. “У таквим
условима код људи је стално присутан дух првооткривача и освајача” (Туровский, 1993).
Руски менталитет има одлике територијалности и аспацијалности. За
народе који су стално морали економски освајати своје пространство, који
су имали дуги контакт с примарном природом, карактеристично је очување
природности у култури и вери. Представници руског космизма на прелазу
XIX u XX век, Н. Федоров, К. Циолковски, В. Вернадски, И. Лаптев и други,
скренули су пажњу на опасан процес отуђења Западне антропоцентричне
цивилизације од природе, а такође на несхватање међузависности у природи
(космосу). Осећај везе са космосом (природом) повезан је са доживљајем
света у руском менталитету, који, за разлику од менталитета Запада, није
био под утицајем рационализма епохе Просветитељства и сцијентизма. На
тај начин, руски човек је поред рационалног, очувао и емотивни однос према природи и уопште према геоеколошкој средини. Простор за Русе није само материјална, него и морална, духовна категорија – то је “Света Мајка Ру____________
64
Mirko Grčić
сија”. Према њој Руси имају заштитнички, чак свештени однос, а не утилитарни какав су имале западне метрополе према колонијама.
Равнице су утицале на културни „монизам“ руске цивилизације (насупрот плурализму), али ипак, важну улогу имали су и унутаркултурни узроци „аспацијалности“ као што су: православни колективизам; концепција
руске (самодржавне) власти, позајмљена из Византије, која је условила интеграцију Русије при потчињеном значају родоплеменских и регионалних
веза; миграције слојева службеника у Московској држави; одсуство укорењене класе земљопоседника; ванисторичност и чак екстериторијалност административно-територијалне допетровске поделе, посебно у 17. веку; јединство руског језика, чија улога је значајно превазилазила улогу латинског на Западу; монголска најезда, која је цементирала руске земље на
просторима руске равнице.
Можемо претпоставити, да поједине црте руског националног карактера теже ка различитим регионима Русије, рецимо, експресија – према Југу,
спокојство – према Северу. Могућа је такође тежња разних црта руског националног карактера према градовима (индивидуализам) или ка сеоским
подручјима (колективизам). Ипак, руска култура је просторно слабо диференцирана („аспацијална“). Једва да је могуће говорити о регионалном
менталитету, пошто се менталитет испољава пре на цивилизацијском и
субцивилизацијском нивоу, иако се елементи регионалног менталитета
ипак сусрећу. По типу регионалне структуре, савремена Русија је супротност мозаичним типовима цивилизација као што је била античка Грчка и
средњовековна феудална Европа.
У Русији постоји регионална диференцијација културе, али та структура се карактерише не мозаичношћу као у Европи, него континуалношћу.
Специјалисти примећују извесне специфичности субетноса (становништво
Поморја, руски Север, Поволжје, Сибир, Црноморско приморје, Козаци
итд.). Та посебност се формирала под утицајем адаптације становништва
локалним природним и културним ареалима, а такође због различитог
историјског искуства. „Живот у регионима руског Севера с његовим шумама, трговачким градовима, традиционалним животом и манастирима веома је различит од степских региона с огромним пространствима обрадивог
земљишта, интензивног сточарства и дугих трговачких путева. Још важнији
извор етничке разноврсности је мешање и узајамна културна адаптација различитих етничких група: словенских, угро-финских и турских. То одређује
једну од најважнијих карактеристика етнокултурног облика Русије – значајан дијапазон варијација дијалеката, фолклора, обреда, форми домаће културе и веровања“ (Ерасов Б., 1997). За схватање руске културе ипак нису довољне једнозначне линеарне схеме етничког или националног супстрата, потребна је вишедимензионална анализа културног простора.
____________
65
Мирко Грчић
Руски културни простор
Први историјски подаци о народу названом Рос, или Рус, размештеном
северозапдније од доњег Дона, потичу из VI в. н. е. ( Рыбаков Б. А. 1975).
„Формирање црта, својствених древним Словенима, односе се на дубоку
древност, у свaком случају III - II миленијум пре нове ере“ (Алексеева Т.
И., 1974) или на „скитски период“ (Рыбаков Б. А., 1979). Најстарија прошлост повезује се са Скитима и Кијевском Русијом (Пољани, Древљани,
Улици – Чернигов, Белгород). Словени мигрирају из Средње Европе у
шумске области Русије у периоду од V – VII века. Од VIII века оснивају
викиншка племена Варјази (у грчким изворима Varangians и у арапским
Rus), првенствено из централне Шведске и острва Готланд, утврђења око
Финског залива. Напредовали су дуж реке Неве и преко језера Ладога и
инклинирали се међу Словене. Први извор о Викинзима у Русији, Руска
Прва Хроника, говори да су 862. године Викинзи Рурик и његов рођак, који су позвани од словенских и финских племена да дођу и владају над њима, проширили своју власт од северозападне Русије до региона у поречју
горњег и средњег Дњепра, са центрима Стараја Ладога, Руриково Городишће, Сиаское Городишће, Тимерово, Гнездово. Речна рута Волков – Иљмен – Дњепар, која је повезивала источни Балтик са Византијском империјом, позната је као „Рута од Варјага до Грка“. Рурик је око 862. г. основао у
Новгороду темеље будуће државе Русије. Његов наследник Олег Мудри је
проширио своју власт све до Кијева, и у њему саградио своју престоницу.
Руска експанзија на византијско тржиште почиње у раном X веку, са руским нападима на Константинопољ 907, 911. и 944. године, који су резултирали трговинским уговорима. Кијев је постао политички и културни
центар нове кнежевине којом су владали потомци Рурика, познатог као
Рус, до 16. века. Та земља је позната као Русија.
Историјско језгро Русије заузима источни део великих европских мешовитих шума, где су Словени асимиловали финска племена, као и њихове прве скандинавске освајаче – Варјаге. Северније се налазе арктичке равнице и тундре, а јужније – степске и субпустињске низије, међу којима су
се кретала номадска племена, која су говорила алтајским језицима – Хазари, Печењези, Кумани, Волжски Бугари, Монголи, Татари. Кијев је подигнут у зони шумостепе, на рубу мочварног Полесја, Новгород је у зони тајге а Москва у зони мешовитих шума. Ти центри су се развили на стециштима трговачких путева, који су пратили токове река између византијског, Балтичког и арапског света („на путу од Варјага до Грка“) (сл. 1). За
време кнеза Игора дошло је до интензивних контаката с Византијом (912945). Владимир Свети (978–1015) је примио православно хришћанство
988. г., и проширио своју власт на Пољску и волжску Бугарску. На
југоистоку, око доњих токова Дона и Волге, у IX и X веку налазио се мо____________
66
Mirko Grčić
ћан хазарски каганат. Руско-хазарски конфликт настао је из два разлога:
први, због антагонизма православља и јудаизма (Хазари су примили јудаизам половином VIII века), и други, због блокирања комуникација и трговине, које су вршили степски народи на линији север–југ. Најезде азијских
номадских племена са Истока (Печењега, Татара) ослабиле су кијевски
центар. После првог пада Византије (1204), уследила је монголска инвазија
и пораз Русије на реци Калки (1223). Концентрисана набујала енергија номадских племена евроазијских степа, предвођена Монголима, потчинила је
руске земље и кнежевине, одвојивши их од културних и економских токова Западне Европе и Византије. Унук Џингис кана Батиј кан, чија је војска
била састављена претежно од Татара, на Волги је основао државу Златну
хорду, са престоницом Сарај. Хорда се у 15. в. поделила на Казанско царство и Кримски канат са центром Бахчисарај (Симферопољ).
Пренос престонице у Владимирск, у XII веку, ојачао је север Русије.
Уследиле су борбе против германских мачоносаца са запада, које је зауставио Александар Невски 1242. г. Новгородска држава је постајала све изразитија алтернатива руским кнежевинама подређеним Хорди. Између 1328
– 1340. г. забележен је велики успон Москве за време кнеза Ивана I. Московски велики кнез Димитриј Иванович „Донски“ поразио је Татаре 1380.
г. на Куликовском пољу, а кнез Иван III Велики је 1480. стекао независну
позицију према Татарима. Од тада Татари нису више нападали руске земље. Од 1533 до 1584. године владао је Иван IV Грозни, који је поразио
казанске и кримске Татаре, проширио руску државу од Каспијског до Балтичког и Црног мора и почео експанзију иза Урала. Он се крунисао за првог “Цара (што ће рећи Цезара) свих Руса”. Подигао је на ушћу Северне
Двине у Северно море град Архангелск (1584), да би унапредио трговину
са Западном Европом. Утврдио је своју престоницу у Москви, која је проглашена за “Трећи Рим”, пошто је у оно време „Други Рим“ (Константинопољ) већ био у рукама Турака. Утврдио је московски Кремљ и изградио
храм Василија Блаженог (1550-1560), са седам купола у облику чалми татарских канова у знак седам победа над Татарима. У његово доба изливени
су у Москви „цар-звоно“ и „цар-топ“, који због својих гигантских размера
никада нису служили својој сврси.
У доба Ивана Грозног почиње руска експанзија у огромна слабо насељена степска пространства на југоистоку и шумска на истоку. На реци Ками су се настанили браћа Строганови, и ту почели да се баве металургијом
гвожђа. Цар им је дозволио да праве и продају оружје и да сакупљају војску од слободних сељака – козака, под условом да чувају границу од упада
Татара. Козаци су у 16. веку, под вођством Јермака, ратовали против Татара и дошли до реке Иртиша. Руси су касније подигли град Тобољск, који је
постао одскочна даска за освајање Сибира.
____________
67
Мирко Грчић
Слика 1. – Кијевска Русија у XI веку
(Извор: Auty R., Obolensky D. 1989, адаптирано)
____________
68
Mirko Grčić
Руски културни простор или „културосфера“ обухвата источнословенске
народе – Русе (Великорусе), Белорусе и Украјинце (Малорусе). Украјина је
била подељена између Пољске, Русије и Литве. Од 16. века се формирао украјински етнос. Године 1917. створена је република Малорусија, која је декретом 1922. преименована у Украјину. Белорусија је историјски била део Кијевске Русије и Пољско-литовске државе. При подели Пољске је Белорусија
остала под утицајем Русије, из које се издвојила 1917. када је проглашена Белоруска социјалистичка република, од 1990. Белоруска Република. Главни град
је Минск, а познати су Припјатски природни резерват, погранична тврђава
Брест. Молдавска кнежевина настала је 1359. године. У периоду од 16–18. в.
била је под утицајем Турске, потом Аустроугарске (Буковина) и Русије (Бесарабија). Године 1940. створена је Молдавска Републ. Била је окупирана у периоду 1941-1944. од стране Румуније. Године 1990. проглашена је самостална
Република Молдова, а у оквиру ове су 1992. самопроглашене Придњестровска репуб. и Гагаузија. Знаменитости су Кишињев – глав. град, Орхеи Већи –
манастир, Сороца – руска тврђава на обали Дњестра, Комрат – музеј Гагауза.
Руски културни простор садржи елементе византијског наслеђа у виду
православне саборности (и православља уопште) и јаке државне традиције.
Саборност у вези с државношћу била је важан интегришући фактор међу народима. Ширење руског културног простора ишло је паралелно с ширењем
државе. Друга повезујућа нит је византијско-руско православље, које је служило као стожер солидарне интеграције у руском културном простору. Саборне црте су обезбеђивале адаптивну интеграцију како у границама руске
државе, тако и међу свим источно-хришћанским народима. Руска доминација била је историјски и географски условљена. При формирању културног
субконтинента, руска припадност је постала симболична за сву Русију, а не
чисто етничку. У току освајања простора, кретања на север, југ и исток, Руси су представљали силу, која је иницирала, покретала дати процес.
У сусрету руске и аутохтоних култура можемо говорити о солидарном
заједништву пре него борби за животни простор. То заједништво је створено услед више или мање дугог историјско-географског процеса. Руси су
се према неруским народима односили као „старији брат“ („баћушка“), али
то је ипак била далеко блажа форма од оног начина на који су народи Западне цивилизације поступали са својим колонијама. За Русе није карактеристично робовласништво и трговина робљем. Укључивање у Московско царство огромних територија није се остваривало на рачун истребљивања присаједињених народа или насиља над традицијама и вером домородаца, него
на рачун комплементарних контаката Руса с аутохтоним народима или добровољног прелаза тих народа под руку московског цара. Познато је да је
Грузија молила да буде прикључена – дуго времена први Романови (Михаил, Алексеј, чак Петар) нису хтели да приме Грузију, и да преузму на себе
такво бреме. Тек је Павел непромишљено склопио уговор с Георгијем XIII и
____________
69
Мирко Грчић
прикључио Грузију у састав Руске империје. Резултат је био следећи: 1800.
године било је 800 хиљ. Грузина, 1900. године 4 мил. Руска војска је бранила
Грузију од горштака, по цени великих губитака. Такође, идеолошко јединство
у оквиру бившег СССР-а и Источног блока, плаћано је руским ресурсима.
Културно-историјске и архитектонске знаменитости су концентрисане
у европском делу Русије – Новгород (Велики), Москва, Сергијев Посад
(Загорск), Псков, Санкт Петербург, Јекатеринбург. Постепено је јачао руски продор иза Урала. Сибир постаје јасан симбол руског простора и једна
од хипостаза Русије. У XVII веку “земљепроходци” су означили почетак
интеграције Сибира у руски културни простор. То кретање иде од једне реке до друге: Тобољск на ушћу Тобола у Иртиш, Сургут на Обу, Јенисејски
Острог, Уст-кутскиј Острог на Лени, Верхојанско Зимовје, Средњеколимск. За време Алексеја Михаиловича то је већ Тихи океан (Охотск), Забајкаље и Приамурје (Туровский Р. Ф., 1993).
При ширењу руског пространства основна оријентација није била завојевање, него освајање у условима ретко насељеног („разређеног“) простора. Специфика, смисаони садржај ретко насељеног простора је у томе, што
он даје могућност носиоцима различитих индивидуалних култура да се селе, живе заједно, ступајући више у суседске него у конкурентске односе.
Пошто места има за све, сви могу дати допринос у освајању простора, у
складу с креативним способностима своје културе. Резултат је подела
функција међу културним супстратима. Реч је о еволутивним процесима
међудејства етничких и регионалних група на територији и формирању
стабилних територијалних система.
Карактер индивидуалности у руском простору такође се испољава у другој форми, у поређењу са Западном Европом. У условима солидарних односа
и у вези с потребом за уједињавањем у ретко насељеном простору, уместо
атомизиране европске, подржава се саборна индивидуалност. У простору таквог типа стварају се услови за узајамно адаптивну интеграцију. Слабост конкурентских односа, с једне стране, условљава стабилност и релативну политичку одрживост просторног система. С друге стране, она несумњиво кочи
револуционарно усвајање нових елемената. Ширење руске империје пратило
је ширење руске културе, која има необичну способност за дифузију, да се
усваја и да се комбинује с другим културама у простору. То изражено својство да се адаптира сваком окружењу, да ствара у њему своју културу, образује солидарне везе, водило је руски народ по његовим историјским путевима,
трасираним у огромном пространству, које је постало руско пространство.
Друго сродно својство – способност за асимилацију елемената у границама културног пространства. Различите индивидуалне културе у руском
простору, познавајући једна другу, асимиловале су ове или оне елементе, а
саме су се често растварале. Руско пространство прихватало је носиоце културе других светова – Европе и Азије, и они су се уписивали у то простран____________
70
Mirko Grčić
ство. Руска духовност као идеалистичка компонента руског културног предела, усвајала је и прерађивала, преосмишљавала и по своме оваплоћивала
позајмице доспеле на руско тле. “Згушњавање” културног простора Русије
повезано је с трансформацијом његове структуре, укључујући односе између “европске” и “азијско-сибирске” компоненте. Иако је историјски примала
доста цивилизацијских утицаја из Европе и Азије, Русија им је доста и узвраћала. На пример, почетком XX века европску културу су обележила таква имена као Толстој (књижевност), Ђагиљев (балет), Кандински (сликарство), Стравински (музика), Мајаковски и Јесењин (поезија).
Панправославље и идеја Москве као “Трећег Рима”
Историја античког и хришћанског света показује да је идеја величине и
богоизабраности својствена сваком моћном и експанзивном народу, укључујући и Русе. Кнез Владимир је схваћен као руски Константин Велики,
зато што његова владавина представља прелаз Кијева од паганске у Хришћанску државу. Наиме, после напада Руса на Константинопољ 860. г.,
Византија шаље мисионаре да увуку њихове суседе у орбиту источног
хришћанства. Постепено, хришћанство је јачало услед рада мисионара међу Словенима као што су Ћирило и Методије и њихови ученици. Они су
изумели писмо за Словене, названо ћирилица, које је и данас у употреби
међу Русима, Бугарима, Србима, Македонцима и Црногорцима. Они су такође преводили хришћанске књиге на старословенски језик. Тај посао био
је јако користан за кнеза Владимира. Према Руској првој хроници, кнез
Владимир је слао емисаре да испитају религије суседних народа. Он није
био импресиониран латинском хришћанством, а није прихватио ни ислам
од поволжских Бугара (пошто је забрањивао алкохол), и јудаизам од Хазара. Када су се његови емисари вратили из Константинопоља, они су били
одушевљени начином молитве у великој цркви Хагиа Софија (Света Мудрост). Византијска култура мамила је кнеза Владимира на југ. Он је послао неколико хиљада војника у помоћ императору Басилу II у време грађанског рата (987-989), а цена те помоћи била је царска невеста. Владимир
је прихватио крштење (988) и оженио се Аном, императоровом сестром.
Потом је наредио крштење становништва читаве Русије. Кијев је добио архиепископа, који је именован у Константинопољу, према којем је Руска
црква остала зависна све до 15. века. Владимир је почео кампању градње
цркава, школовања свештеника (користећи ћирилично писмо и преводе
књига на словенски), филантропске активности и социјалну заштиту, и рушење паганских храмова. Данас се Владимир сматра за свеца у Западној и
Источној цркви (Riasanovsky N. A. 2005; Ackerman E. M. 2008).
Већ убрзо после крштења у Русији су се појавиле карактеристике месијанске свести. Тако на пример, аутор „Казивања о кнезовима Владимир____________
71
Мирко Грчић
ским“ приповедајући о сменама светских монархија од најстаријег царства
до Римске империје, изводи световну власт од римског императора Аугуста. Према тој причи, Русија је наследница свих древних светских монархија, а Рурик води порекло од римских императора. Постепено се формирала идеја о Москви као „Трећем Риму“, као наследници Рима и Константинопоља. После духовног (Флорентинска унија,1 1439) и политичког (пад
Константинопоља под Турке 1453.) пада Византије, Русија се представља
као једина истинска хришћанска земља. Тада се појављује израз “Трећи
Рим” – најпре за Новгород Велики, а мало касније за Москву као наследницу Другог Рима односно Константинопоља. Касније, пошто је Петар Први пренео престоницу у Санкт Петербург, поређење се преноси на целу Русију. Творац ове месијанске идеје био је монах Филотеј из града Твера, који је са симболима духовне власти (бела одећа и скиптар) дошао у Новгород као изасланик Константинопољског патријарха.
Неколико деценија касније на тој идеји преподобни Филотеј из Елејазарског манастира крај Пскова је изградио религиозно-државну доктрину
Русије, као треће оваплоћење Божијег царства на Земљи, после Рима и
Константинопоља, и као бранитеља истинског хришћанства. Он пише:
“...два Рима падоше, трећи стоји, четвртога нема“ (Сухарев Т. А., 1914 ).
Пад два Рима (на Тибру и на Босфору) повезује с одступањем од истинског
хришћанства, којем само Трећи Рим (Москва) одолева.
Постепено је идеја “Трећег Рима” добила империјалне црте и служила
руским владарима за оправдавање њихове власти над руским народом и
осталим народима којима је Русија завладала. Идеја “Трећег Рима” служила је и за приклањање цркве државној власти, приказивање себе као јединог ослонца и бранитеља истинског хришћанства, нагињање ка ксенофобији, осећању опсаде, непријатељства према папству, неповерења према
другим конфесијама и према екуменском дијалогу. У томе за Европу јединственом оквиру, руско друштво успева слободно да развије свој потенцијал, мењајући се споро, пошто задржава неке архаичне елементе: аутократску државу византијског типа с утицајима најлошијих азијатских форми оријенталног деспотизма; цезаропопапистичка2 идеологија (такође византијског порекла), при којем су световна и духовна власт спојене и Цр1
Флорентинска унија (Flonetia - антички назив за Фиренцу) – унија католичке и
грчко-православне цркве, објављена на црквеном сабору у Флоренци 6. јула 1439.
Византијски цар Јован VIII Палеолог пристао је на унију с надом да ће од папе и
Западне Европе добити помоћ против Турака. Унија је у Цариграду наишла на отпор, па је објављена тек 1452, пред пад Византије. Како Унија није спасла Византију од Турака, Грци су је одбацили на црквеном сабору у Цариграду 1472.
2
Цезаропапизам је систем односа између цркве и државе у којем је поглавар државе у исто време и поглавар цркве, што значи да световна власт има превласт над
црквеном. Цезаропапизам је остварио византијски цар Јустинијан (527-565).
____________
72
Mirko Grčić
ква је сервилно потчињена држави; хијерархично друштво, у којем аристократија бива оптерећена административним функцијама, а чиновници добијају племићке титуле; политички систем, у којем су градови лишени
сопствене управе, буржоазија има ограничена права а сељаци су кметови.
То је била једна полуфеудална, полудржавна творевина, у којој се апсолутна
власт заснивала на неограниченим репресијама и тежила да поведе земљу у
економску и социјалну модернизацију.
Према томе, важну улогу у освајању и ширењу руске империје одиграле су две међусобно спрегнуте идеје – панправославље и империјалне амбиције руских царева. Православље је омогућавало Русима да се супротставе на истоку муслиманима, а на западу католицима. Пропагирајући
грандиозну идеју о Москви као „новом вечном граду, наследнику Рима и
Константинопоља“, црквена хијерархија је стално подсећала московске
кнезове на њихов свештени дуг да претворе Московију у „нову хришћанску империју“, при том не одређујући јасно границе. Та неодређеност је послужила за оправдавање подчињавања нехришћанских народа. Династичке
амбиције руских царева биле су усмерене у два правца – ка истоку и западу.
Они су се окретали ка Западу као духовни наследници византијских императора а ка истоку као наследници ханова некадашње огромне евроазијске империје Монгола, која је захватала и Русију.
Иван IV Грозни се прогласио 1547. године за цара (јединог владара)
целе Русије, а убрзо га је московски митрополит прогласио за “Господара
православних хришћана из целог света, са Истока, Запада и Океана” како
је гласила званична титула византијског императора. За грб Русије узели
су византијског двоглавог орла, а московски митрополит је био уздигнут
на ниво патријарха. То се одразило на значај и архитектуру Москве
(Кремљ, храмови). У XVI в. Козаци прогоне Татаре на исток, док истовремено покоравају Сибир и стижу до Тихог океана, који се у XVII веку претворио у границу Европе. Касније под заштитом Козака – тих својеврсних
пионира на истоку и југу, у XVIII веку бивају насељене степе, које спадају
у најплодније земље у целој Европи. Осим тога су покорена кавкаска племена, као и Турци из Централне Азије (XIX в.). Л. Н. Гумиљов је запазио,
да “тек у XVIII веку Русија је успела да реши најважнији проблем достизања природних граница” (Гумилев Л. Н., 1992).
Царска империја од Петра I Великог (1689-1725) је одлучно прихватала
западноевропски модел и у почетку XX века израсла у пету светску силу. При
томе је спровођена и политика русификације неруских народа. У исто време
њена индустријализација развијала се пуном снагом, подржавана европским
инвестицијама и изобиљем пролетаријата, који је дошао са села, где је кметски закон био тек укинут. Заслугом Петра Великог, изграђен је у мочварном
терену Санкт Петербург, познат по архитектури у стилу класицизма и неокласицизма – Петродворец, Зимски дворац, Казањски храм, Адмиралитет.
____________
73
Мирко Грчић
Руска национална идеја
Руски мислилац Чадајев у свом Првом филозофском писму (1829. г.),
поставио је питање руског идентитета, смисла руске историје и садржаја
„руске идеје“: „Какву је мисију Творац наменио Русији, какав је уму доступни лик руског народа, његова идеја?“ (Берђајев Н., 1987). Тиме је
отворио дискусију по питању односа Русије и Европе. На тој основи у Русији су се развијале две руске цивилизацијске парадигме: европска или
тзв. „западњачка“, и друга – базирана на идеји „словенофилства“ (19. век).
Обе се заснивају на осећању цивилизацијске уникалности и посебне културно-религиозне мисије Русије у језгру Евроазије. У том проблемском пољу појавио се још један правац – „евроазијство“. Данас се води дискусија
између присталица европске гео-оријентације на једној, и приврженика
“руске идеје”, “руског евроазијства”, “Русије као културног континента”
на другој страни.
Словенофилство и панславизам. Прелазни простор између руске и
европске културе имао је специфичне социокултурне процесе. У првој половини 19. века никла је концепција о улози Русије и Руса, позната као Руска идеја (доктрина), која је имала одређени геополитички одраз. Главно у
тој концепцији је убеђење о уникалности Русије и њене културе. Њен настанак је праћен споровима између тзв. “почвеника” –приврженика одлучујуће улоге тла тј. локалних услова и словенофила с једне стране, и тзв.
западњака с друге. Њихова несугласја су била резултат различитих оцена
Француске револуције, нове империјалне улоге Русије после победе над
Наполеоном и нових односа с Европом. Бастион славенофила била је Москва, а западњака – престоница Санкт Петербург. Кључна питања панславизма заступали су у Русији такви мислиоци као што су В. Соловјев, Н.
Данилевскиј (аутор дела “Русија и Европа” 1869), П. Ламанскиј. Панславизам је никао крајем 18. и почетком 19. века у словенским земљама под турском и аустроугарском влашћу, али убрзо постаје популаран у Русији и
служи као оправдање њених војно-политичких интервенција у Централној
и Источној Европи. Постоји веза између панславизма и руске идеје, пошто
је Русија једина словенска православна велика сила, која може да преузме
месијанску улогу међу духовно сродним народима. Панславизам се данас
појављује најчешће као русофилство, или као словенски космизам, који заступа идеју конвергенције и универзализма нове словенске цивилизације.
Евроазијство (Евроазија – повезане континенталне масе Европе и
Азије) је оригинална геополитичка руска концепција, која је изворно манифест културне особености Русије и Руса. Идеја о Русији као евроазијској
синтези је настала 20-их година XX века у белоемигрантским центрима у
Прагу и Паризу. Њени творци били су кнез Трубецкој, природњак Вернадскиј, економски географ П. Савицкиј. Према Савицком, уместо древног
____________
74
Mirko Grčić
разликовања „Европе“ и „Азије“ као два основна дела „Старог света“, треба издвојити и трећи део „Евроазију“ као средишње копно састављено од
три низије (Источно-европске, Западно-сибирске и Туркестанске), чији
највећи део заузима Русија (Савицкиј П., 1927). Али, „закључак да Русија
није географски распрострта на два континента, већ да сама чини неко треће и самостално копно, нема, по речима Савицког, само географско значење. Тачније, географско полазиште је само основа за извођење далекосежнијих културноисторијских и политичких закључака о идентитету Русије, њеној
прошлости и будућности“ (Суботић М., 1993).
Корени концепције су у старој визији Русије, односно Москве, као
Трећег Рима, и у делима филозофа из 19. века Н. Ј. Данилевског, једног од
оснивача руске идеје. Полазна тачка евроазијства је чињеница, да је Русија, са географског, геополитичког и цивилизацијског гледишта европска и
азијска земља, а истовремено има јасну специфику. Евроазијство је одговор на паневропеизам западњака и азијатизам неких словенофила, а исто
тако реакција против комунистичког интернационализма и мондијализма
бољшевика. Историчар и публицист П. Н. Миљуков пише, да Русија има
византијске, словенске и европске корене. Али европеизација Русије није
резултат утицаја извана, него еволуције изнутра, као у Европи, само што је
остварена у тешким условима. У те услове Миљуков убраја азијатске утицаје, када подвлачи, да Русија није узела од Азије оно најбоље (Колосов
В., Мироненко Н., 2001). У периоду распада комунистичког блока и
СССР-а појављују се радови историчара и географа Л. Н. Гумиљова, у којима се излаже историјско-географска интерпретација евроазијства названа
нео-евроазијство. Основни актер те концепције је амалгам или синтеза
мноштва етноса и традиција, међу којима су руски Словени главни, али не
једини саставни елемент. Homo rusis није Европејац, ни Азијат, пошто он
има и друге специфичне црте. Евроазијска концепција је била теоријска
апологетика руских империјалних тежњи и оријенталног деспотизма, који
има историјске корене у утицајима византијске и монголске концепције
централизоване власти, постављене изнад цркве и закона.
Успон и пад совјетске идеје
Руски народ је у доба СССР-а (1917-1990/91) претрпео тежак период,
али не треба заборавити да је Русија у том периоду доживела буран развој
и постала један од центара моћи у биполарном светском поретку.
Kомунистички систем је изменио аграрну структуру, развио индустријализацију, урбанизацију. Тај период се дели на више фаза.
а) У периоду лењинизма, после Октобарске социјалистичке револуције 1917. године, власт су преузели бољшевици који, пошто су елиминисали социјалисте-револуционаре, уводе нови систем државне управе, бази____________
75
Мирко Грчић
ран на монополу једне партије професионалних револуционара, који су потекли из радничке класе и интелигенције. Одолевајући грађанском рату и
спољној интервенцији, они су увели планску привреду, у којој је држава
владала читавим индустријским апаратом.
б) У периоду стаљинизма, бивши револуционари који су се претворили у управљачку класу (штазикратија), побијени су у Стаљиновим чисткама и уступили су место новом покољењу бирократа-каријериста, који су
оформили нову управљачку врхушку (бирократија). Они су користили државни економски апарат, били су задовољни добијеним привилегијама и
владали су до савршенства ”дрвеним језиком” званичне марксистичке реторике. Та бирократска класа, која је успостављена према државном облику
производње (државни капитализам), спроводила је систематску индустријализацију, услед чега се упустила у колективизацију земље, која је довела до
опште глади и перманентног општег дефицита прехрамбених производа. У
приватном поседу остале су само мале окућнице за воће и поврће. У Другом
светском рату, Русија је поднела велике жртве (више од 10 милиона погинулих), али је из њега изашла као победница и светска суперсила. Довољно је
поменути славне битке за одбрану Лењинграда (данашњег Санкт Петербурга), Стаљинграда (данашњег Волгограда), Курска и друге.
в) Период хладног рата. После победе у Другом светском рату, СССР
се претворио у светску суперсилу са сателитима у Источној Европи, која је
подржавала комунистичке револуције у Кини и Вијетнаму, и антизападне
покрете свуда по свету. Совјетски блок са својом војном организацијом
под називом Варшавски пакт, заузимао је огроман простор укључујући Источну и део Централне Европе, као и велики део Азије.
г) Период равнотеже снага. После кубанске кризе 1962. године, када
је на челу СССР-а био Хрушчов, настала је доктрина маршала Соколовског. Она је прихватила статус-кво и равнотежу у нуклеарном наоружању
између НАТО и Варшавског пакта. По њој атомско оружје и његови носиоци имају апсолутни приоритет над осталим војним секторима.
д) Период „ограниченог суверенитета“, настао је у доба Брежњева,
1968. године, приликом инвазије војске чланица Варшавског пакта у Чехословачку. То је период “затезања дизгина” у совјетском блоку и парирања
центрифугалним тенденцијама у источноевропским сателитима.
ђ) Период „перестројке“ и повратка идеји евроазијства. Нео-евроазијатизам одбацује универзалност западних модела и залаже се за полицентризам у новом светском поретку.
Друштвена „перестројка“ и „ново мишљење“
Од 1985. године, тадашњи председник Горбачов је покренуо друштвене реформе („перестројку“) и идеологију „новог мишљења“, које ка____________
76
Mirko Grčić
рактеришу три принципа: транзиција (прелаз на тржишну економију), гласност (људска права, слобода речи) и демократизација (прелаз из једнопартијског у вишепартијски систем). Убрзо је дошло до распада идеолошког јединства и „параде суверенитета“ 15 република бившег СССР-а. Руска федерација је настала после „цивилизованог развода“ бСССР-а (8. 12.
1991. године). Тај датум је истовремено датум осамостаљења Украјине. Од
укупно 15 република бСССР, њих 13 се удружило у Заједницу независних
држава, али је она економски слабо функционална (Грчић М., 1995).
Транзиција ка тржишној економији, после више од 70 година социјализма, не дешава се ипак без појаве огромне корупције, привредног криминала и „сиве економије“. Изнова се постављају она три „проклета питања“
којима је била обележена руска култура и цивилизација XIX века: „Ко је
крив?, Шта да се ради? и Куда даље?“ (Стојнић М., 1994).
У Русији су обновљене старе расправе, којим правцем да се крене:
„Западњачким“, који ставља акценат на пут западне демократије, „аутохтоним“, који је заснован на самобитности, словенофилству, с акцентом на
национални препород, или „евроазијским“, који полази од особите улоге
Русије на раскрсници цивилизација и претендује на синтезу православнословенске и исламске, кинеске и индијске културе.
Са „новим мишљењем“ Русија прихвата систем вредности западне
цивилизације, док у унутрашњој и спољашњој политици у постсовјетском
периоду се у великом степену базира на евроазијској геополитичкој концепцији. Русија, њена територија, политика и култура не припадају само
Европи, она је посредник и мост између Европе и Азије, задржавајући своју геополитичку улогу на оба континента. Русија је земља с највећом територијом и најбројнијим становништвом у Европи, стуб словенства и православља, и истовремено геополитички патрон огромног амфитеатра који се
пружа од Источне Европе преко Средње Азије до Далеког истока. На том
простору је никла словенско-православна цивилизација. У светлу те концепције, Русија сматра да има право да штити своје интересе и у тзв. блиском суседству – бившим совјетским републикама. На тај начин евроазијатизам оправдава руске геополитичке аспирације, али не више на идеолошкој основи, него шире – на бази географских и историјских аргумената.
Као конкретан резултат руске евроазијске геополитичке оријентације
је стварање алијансе „петорке“ (Русија, Белорусија, Казахстан, Киргизистан
и Таџикистан), стварање безбедоносне алијансе – Организације шангајске
кооперације, формирање економске интеграције БРИКС (Бразил, Русија,
Кина, Индија, Јужна Африка), посредовање у решавању међународних конфликата у земљама „блиског суседства“ (Балкан, Блиски исток, Кавказ, Централна Азија). Русија се истовремено отвара за партнерство са Западом
(„Партнерство за мир“), и унапређење економских односа са Европском
унијом (посебно Немачком и Француском). С друге стране, на јужним краје____________
77
Мирко Грчић
вима постсовјетског простора и у Југоисточној Европи формира се „нови
римленд“, који обухвата полукружно евразијски „хартленд“. Формиран је
блок ГУУАМ (Грузија, Украјина, Узбекистан, Азербејџан и Молдавија), као
геополитичка противтежа руском утицају у постсовјетском простору.
Русија је мања од бСССР-а за 5 мил. km2 али она и даље остаје велика држава и геополитички актер глобалног значаја. Она има велике потенцијале за економски развој: сировине и енергетске ресурсе, развијену науку, врсне специјалисте, образовано становништво и огромна тржишта у суседству (ЕУ, исламски свет, Индија, Кина, Јапан). Међутим, структура извоза је неповољна – доминира извоз нафте, гаса и других сировина, док су
софистицирани производи мање заступљени. Русија је прва по производњи
и друга по извозу нафте у свету. Такође, прва је по резервама угља, а има и
велике резерве обојених и племенитих метала (Магнитогорск, Колима). У
структури индустрије преовлађују тешка индустрија и енергетика, машиноградња, хемија, прерада дрвета и војно-индустријски комплекс.
Русија почетком XXI века ипак слабо користи свој „тројни“ потенцијал: интеграционо језгро Евроазије, транзитни положај и економски потенцијал. Стратегија за економски опоравак и одрживи развој у постсоцијалистичком периоду ослања се на нове велике циљеве као што су политичка
стабилизација, технолошка модернизација привреде и армије, враћања
ауторитета и улоге Русије на светској политичкој сцени. Много се говори о
потенцијалима, перспективама, могућностима, а мало о решењима, акцијама и достигнућима. Русија је стратешки опредељена да изврши постепену
историјску преоријентацију својих економских, геополитичких и других веза са Запада на Исток, по цену гигантских инвестиција у инфраструктурне
пројекте. План је да се економски и културни потенцијал Русије преоријентише из ареала Атлантика ка региону Пацифика (Могилевкин И., 2010).
Међутим, постојеће комуникације између Европе и Азије, као што је
Транссиб, као транзитни „мост“ користе се слабо; нејасне су перспективе
њихове реконструкције. С друге стране, реализација пројекта реанимације
Великог пута свиле, у виду трансевроазијског коридора „Европа – Кавказ
– Централна Азија“ (ТРАСЕКА), који има подршку како у Кини и Јапану
тако и у Европској унији (посебно у Немачкој), могао би учинити од Русије „глуви североисточни угао Евроазије, који се налази по страни од трговачких путева“ (Колосов В. А., Туровскиј Р. Ф., 2000).
Закључак
На крају, да подсетимо на Бизмаркову изреку да је „географија једина
константа међународне политике“ и Стаљинову да „на жалост не можемо
ништа против географије“. Ако је тачна изрека Ричарда Киплинга „Запад је
Запад, Исток је Исток, неће да се сретну, никада“, онда ни евроазијска идеја
____________
78
Mirko Grčić
нема географско оправдање. Руска духовна култура, као и материјална, везана је многоструко више за Европу, него за Азију. Руска култура је европска,
универзална култура. По речима академика Д. Лихачова: „За Русију, а и за
Европу (Шпанију, Србију, Италију, Мађарску) била је од много већег значаја опозиција Север – Југ, него Исток – Запад. Са Југа, из Византије..., прелазила је у Русију духовна европска култура, а са Севера – друга паганска дружинско-кнежевска војна култура из Скандинавије. Природније би било Русију назвати Скандовизантија, него Евроазија“ (Лихачов Д., 1996).
ЛИТЕРАТУРА
Ackermann Marsha E. et al. (2008). Encyclopedia of world history. Infobase, New York.
Алексеева, Т. И. (1974). Славяне и Германцы в свете антропологических данных.
– Вопросы истории. М. (3)60
Анучин, В. А. (1982). Географический фактор в развитии общества. Москва: «Мысль».
Auty, R., Obolensky, D., Kingsford, A. (ed.) (1989). An introduction to Russian history.
Cambridge Univ. press.
Бердяев, Н.А. (1996). Избранные труды. Москва.
Берђајев, Н. (1987). Руска идеја. Београд.
Грчић, М. (1995). Геополитичке промене на територији бившег СССР, "Глобус"
(20), 5-20, Београд.
Грчић, М. (2005), Балкан као културни субконтинент Европе. Гласник СГД,
(LXXXV/1), 209-218.
Гумилев, Л. Н. (1992). От Руси к России, Москва, с. 231.
Ключевский, В. (1937). Курс русской истории, Ч. I. Москва.
Колосов, В. А., Туровский, Р. Ф. (2000): Геополитическое положение России на
пороге XXI века – реалии и перспективы. Полис, №. 3.
Колосов, В., Мироненко, Н. (2001). Геополитика и политическая география,.
Москва: Аспект Пресс
Леонтјев, К. (1996), Византизам и словенство. Београд: Логос Ортодох
Лихачов, Д. (1996), Култура и сьвременност. София: ИК „Христо Ботев“
Могилевкин, И. М. (2010). Глобальная инфраструктура: механизм движения в
будушее. „Магистр“, Москва.
Riasanovsky, N. A (2005). History of Russia. New York: Oxford University Press.
Рыбаков, Б. А. (1975). Новейшие археологические открытия, Москва.
Рыбаков, Б. А. (1979). Геродотова Скифия, Москва, с. 208.
Савицкий, П. (1927). Россия, особый географический мир. Прага. Види такође од
истог аутора: Евразийство, репринт: Философские науки, 12/1991, 109-122;
Географические и геополитические основы евразийства. Русский мир:
Сборник. Москва. Эксмо, 2003. с. 799-809.
Стојнић, М. (1994). Руска цивилизација. Београд: Центар за геопоетику
Суботић, М. (1993). Социјалне и политичке идеје руског евроазијског покрета.
Филозофске студије, 25, с. 77-106
Сухарев, Т. А. (1914). Развитие националъного самосознания в Древней Руси. Раненбург.
____________
79
Мирко Грчић
Туровский, Р. Ф. (1993). Российское и европейское пространство. Културногеографический подход. Известия РАН, серия Географическая.
Weber, M. (1963). Gesammelte Aufsätze zur Religionssoziologie, 1-3. Tübingen, B. Mohr.
Mirko Grčić
CULTURAL-GEOGRAPHICAL AUD GEOPOLITICAL DETERMIUAUTS OF
DEVELOPMEUT OF THE RUSSIAU CIVILIZATIOU
Summary
Russia geographically and civilization has ambivalent character – European (forest) and
Asian (steppe). Huge territory of Russia extends from „sea to seaˮ as some kind of statecontinent – which was a zone formation of Eurasian super ethnos, zone of long life and
cooperation between forest and steppe people, where the diversity of the landscape was
an impulse for the connections and development. This huge space was amortized and
assimilated cultural influences from Northern Europe across Varyag and Baltic people,
from Byzantium across South Slavs, from Western Europe across West Slaws and from
Asia across Tatar - Mongolian, Turkish and Iranian people. Because of this reason is
very hard to define Russian culture as a whole. The one of the most important characteristic of ethno-cultural portrait of Russia is significant diapason variations of dialects,
folklores, rituals, domestic culture and beliefs. For understanding of Russian culture are
not enough unambiguous linear schemes of ethnic or national substratum, it is necessary
multidimensional analysis of cultural space. In this article focus is placed on holders of
sense of Russian civilization, such as: 1. Mutual relations between geographical and
cultural space of Russia, 2. Relations between Russian Orthodoxy and Russian mentality („Russian spiritˮ), 3. Relations between Russian national idea and geopolitical ideas
as Pan-Slavism, Eurasian idea, Soviet idea, social „perestroikaˮ and „New opinionˮ.
At the end, conclusion could be that the Russian spiritual and material culture is related
to many times more for Europe, then for Asia. Russian culture is European, universal.
____________
80
ДЕМОГРАФИЈА, књ. X, 2013.
Оригиналaн научни рад
DEMOGRAPHY vol. X 2013
UDK 314.117(470); 911.37:314(470)
Original scientific work
Зора Живановић
ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ МРЕЖЕ (УРБАНИХ)
НАСЕЉА РУСИЈЕ∗
Извод: Мрежу урбаних насеља Русије чини 1.100 градова и 1.286 насеља грaдског
типа у којима живи 106 милиона људи. Степен урбанизације Русије (2010. године)
износи 74%. У мрежи градских насеља Русије доминирају градови „милионери“,
којих је 15, и остали регионални центри који концентришу огроман део демографског, социјалног и економског потенцијала државе, односно региона чији су центри. Процеси демографске поларизације врло су наглашени, а уз то и праћени интензивирањем разлика у регионалној развијености. Још један од генералних трендова, врло јасно изражених на простору Русије је процес пресељавања становништва из малих у велике градове. У малим градовима (са мање од 50.000 становника) живи око 16,5 милиона становника. Русија постаје држава врло малих сеоских
насеља, односно огромних руралних подручја са врло малим бројем становника.
Сеоско становништво у Русији чини 26% укупног броја становника (37,5 милиона) и као и укупно становништво (више од 70% становништва живи на 10% државне територије) врло је неравномерно размештено на простору Русије (на Северном Кавказу живи скоро четвртина укупног сеоског становништва државе).
Кључне речи: мрежа насеља, Русија, град, становништво
Abstrakt: The network of urban settlements of Russia consists of 1,100 cities and 1,286
urban type settlements, where 106 million people live. The degree of urbanization of
Russia is 74%. The town "millionaires" dominate in the network of urban settlements of
Russia. The number of them is 15, and there are other regional centers that concentrate a
huge part of the demographic, social and economic potential of the state and the regions
which they are the centers of. The processes of demographic polarization are very
intensive, and are also followed by making the differences in regional development.
Another general trend, clearly expressed in the territory of Russia is the process of
moving population from small to large cities. In small towns (less than 50,000
inhabitants) there are about 16.5 million inhabitants. Russia is becoming a state of very
small villages, and enormous rural areas with very small population. The rural
population in Russia makes 26% of the total population (37.5 million) and with the total
population (more than 70% of the population lives on 10% of the national territory) is
very unevenly placed on the territory of Russia (nearly a quarter of the total rural
population of the state lives in North Kavkas).
Key words: network of settlements, city, population, Russia
∗
Рад представља резултат истраживања на пројекту ИИИ 47006, који финансира
Министарство просвете, науке и технолошкиог развоја Републике Србије.
____________
81
Зора Живановић
Основне демографске карактеристике Русије
Русија је по броју становника осма држава на свету, после: Кине,
Индије, САД, Индонезије, Бразила, Пакистана и Бангладеша. Укупно становништво Русије (у даљем тексту РФ) по подацима последњег пописа, из
2010. године1, износи 141,2 милиона.
Просечна густина насељености РФ је 8,4 ст/km², с тим што у различитим деловима државе значајно варира. Више вредности овог показатеља
односе се на европски део Русије, у Московској области износи 160 ст/km²,
док у азијском делу који чини 77% територије РФ (источно од вододелнице
на Уралу) живи свега 26% становништва (област Сибира и Далеког истока
се простире на 3/4 државне територије а настањена је са свега 30 милиона
становника, што даје просечну густину насељености од свега 2,3 ст/km²).
Удео становништва по основним старосним контингентима у РФ,
по подацима последњег пописа приказан је у следећој табели.
Табела 1. – Основни старосни контингенти становништва Русије
Старост становништва
Удео у укупном становништву у %
Млађе од 16 година
16,1
16-65 година
71,0
Старије од 65 година
12,9
Извор: Всероссийская перепись населения 2010.
Анализа полне структуре становништва РФ указује на доминацију
женског становништво које учествује са 53,7% у укупном броју становника. У старосној групи од 65-69 година женско становништво чини 63,6%,
док у укупном броју становника старијих од 80 година жене учествују са
чак 77%. Разлог наведене полне асиметрије је, пре свега, у различитој дужини животног века мушкараца (64 године) и жена (75 година), као и
обимним страдањем значајног дела мушке популације у ратовима.
Руси чине 80,9% (115,6 милиона) укупног становништва РФ, односно бројношћу доминирају у 70 „субјеката2“.
1
Након Другог светског рата пописи у Русији су спровођени у размаку од око 10
година: 1959, 1970, 1979, 1989, 2002. и 2010. године
2
Русија се по важећој административно-територијалној подели, састоји од 83 региона (субјекта), а то су: 21 република, 9 крајева, 46 области, 4 аутономна округа,
1 аутономна област (Јеврејске) и 2 града федералног значаја: Москва и Санкт Петербург. Посотјећа статусна асиметрија међу регионима није праћена и утврђеном
хијерархијом. Основна разлика међу регионима је у степену аутономије који уживају (неке од њих имају свој Устав). Такође, неки од њих су етнички хомогени,
пре свега Републике, док друге карактерише етничка хетерогеност.
____________
82
Zora Živanović
Конфесионална структура указује на апсолутну већину православаца који чине 85% становништва РФ.
Наталитет просечно износи 12-13‰, с тим што су вредности овог
показатеља најмање управо у европском делу РФ.
Природни прираштај је још од 1992. године негативан, и у 2005.
години је достигао вредност од -5‰ до -7‰ на годишњем нивоу. Од 20052013. вредност природног прираштаја је повећана и тренутно је око нуле.
У последње две деценије, са „отварањем“ РФ, емиграциони токови
са ових простора су интензивирани, посебно из њеног европског дела ка
западу. Насупрот томе, имиграциони токови углавном имају исходиште на
подручју азијских држава. Међутим, неопходно је нагласити врло интензивне унутардржавне миграције и то посебно на релацији средњо-азијски
део РФ – европски део РФ (просечно становници РФ мењају насеље становања (пребивалиште) 3-4 пута у току животног века.
Просторни размештај становништва
Утицај природних услова на простору РФ на размештај становништва врло је јасно наглашен. У зонама у којима су климатски услови за
живот најпогоднији сконцентрисана је већина становништва. Територија
РФ се може, условно, поделити на (Лаппо, Г.М., 1997):
– Северну зону, која се простире на 65% територије РФ, на којој је,
као последица суровости услова за живот, настањено свега 7% ст. РФ
– Зону умереног климата која се простире на 33% територије РФ и
у којој је настањено 88% становништва РФ
– Јужну зону која се простире на 2% територије РФ и у којој је настањено 5% становништва РФ
Обриси садашњег размештаја становништва могу се препознати још у
периоду Московске Русије. Наиме, као што је до средине XVI века највећи
део становништва био смештен у области Волго-Окског међуречја, у долини
Волге и Европског севера, тако и данас ове области чине окосницу размештаја становништва Русије. Уз то, после припајања области око Волге и Дона, односно Урала, Русији и масовне колонизације ових крајева формиран је и узак
појас интензивне насељености између зона тајги и степа који се завршава на
јужној обали Бајкалског језера (Анохин, А.А., Житин, Д.В., 2013).
Но, већ крајем XIX века више од 90% становништва Русије је живело у европском делу. С обзиром да је у том периоду, више од 95% становништва Русије живело у руралним подручјима, највеће густине насељености везују се заправо за области најплоднијег земљишта. Међутим, развојни процеси: индустријализација, урбанизација и деаграризација, интензивирани у XX веку, резултирали су концентрацијом становништва у градовима, односно европском делу Русије и то пре свега у: Централном реги____________
83
Зора Живановић
ону, тј. Московској агломерацији, затим Санкт-Петербуршкој агломерацији односно Лењинградској области3, Доњем Новограду, Ростову на Дону и
агломерацијама у средњем и доњем току Волге (Анохин, А.А., Житин,
Д.В., 2013).
Табела 2. – Најнасељеније области Русије
Назив
Москва
4
Санкт-Петербург
Средњи и Јужни Урал
Средње Поволжје
Кубањ и Њижни Дон
Југо-западни Сибир
Москва
Московска област
укупно
Санкт-Петербург
Лењинградска област
укупно
Башкирија
Свердловска област
Чељабинска област
Пермски крај
укупно
Татарстан
Уљјановска област
Самарска област
укупно
Краснодарски крај
Ставропољски крај
Адиге област
Ростовска област
укупно
Новосибирска област
Кемеровска област
Јужно Томска област
Алтајски крај
укупно
Укупно (19 „субјеката“)
Извор: Анохин, А.А., Житин, Д.В. (2013).
3
Број становника у
милионима
11,6
7,2
18,8
5,0
1,7
6,7
4,1
4,3
3,5
2,6
14,5
3,8
1,3
3,2
8,3
5,3
2,8
0,4
4,3
12,8
2,7
2,8
1,0
2,4
8,9
70,0
По важећој административно-територијалној подели Град федералног значаја
Санкт Петербург и Лењинградска област су два различита „субјекта“ Русије (од
укупно 83). Лењинградска област територијално окружује Санкт-Петербург. Постоје предлози да се ова два „субјекта“ споје у један.
4
Иако званична статистика то не показује, услед илегалног прилива великог броја
становника из Средње Азије, сматра се да у региону Москве живи oко 20 милиона,
а у региону Санкт-Петербрурга око 8 милиона становника.
____________
84
Zora Živanović
Дакле, као што је већ наведено, у складу са природним условима, а такође и особеностима историјског развоја, становништво Русије је размештено
крајње неравномерно: више од 70% становништва живи на 10% државне територије. Преглед најнасељенијих области државе дат је у табели бр.2.
Тренутни размештај становништва на простору Русије значајно је
детерминисан интензитетом и смером миграционих токова. Настојањима
државе, добровољним и принудним мигрирањем становништва подржаван
је процес имиграције дуж историјске осе насељавања правцем запад-исток.
Миграциони токови ка западу Русије интензивирани су након измена социо-економске структуре и увођења тржишних механизама. Виши
животни стандард у регионима централне Русије, дужи животни век становништва, виши ниво образованости, виши доходак по глави становника,
нижа стопа незапослености, сиромаштва и сл. учинили су подручја Централног и Јужног федералног округа (карта бр. 1) као и долину Волге врло
атрактивном за досељавање (по попису из 2002. године на споменута подручја, након распада СССР-а досељено је 1.078.000 људи). Taкође, у периоду од 1992. до 2003. у Москву је досељено 208.000 становника што је 54%
укупног броја имиграната на подручје Централног федералног округа.
(Владимировна, K. T., 2004).
Карта 1. – Федерални окрузи Русије
#
Назив фед.
округа
бр. ст.
1
Централни
37.121.812
2
Јужни
14.686.261
3
Северозападни
13.462.259
4
Далекоисточни
6.460.094
5
Сибирски
19.545.470
6
Уралски
12.254.976
7
Поволшки
30.157.844
8
Севернокавкаски
8.215.263
Извор: http://ru.wikipedia.org - Федеральные округа Российской Федерации
По миграционим карактеристикама федерални окрузи Русије се
могу поделити на (Билтен «Становништво и друштво» Институт за економско предвиђање РАН 2002-2004):
____________
85
Зора Живановић
1) Имиграционе: Централни, Поволшки и делови Северо-западног
(посебно Лењинградска област) и Јужног федералног округа.
2) Бафер зоне, са миграционим билансом око нуле, који играју улогу «успутних станица». То су: Уралски федерални округ (Курганска
област), затим: Поволшки федерални округ (Оренбурска област), Сибирски федерални округ (Алтајски крај).
3) Емиграционе: Сибирски и Далекоисточни федерални округ (на
подручју Далеког Истока миграциони токови полазе са севера ка југу, односно ка Хабаровском крају, Јеврејској аутономној области и Амурксој
области).
Опште карактеристике мреже насеља Русије
Структура размештаја становништва, односно мреже насеља еволуира у складу са променом (повећањем) степена урбанизације (Александрович, Х. И., 2010).
По важећој административно-територијалној подели сва насеља у
Русији се деле на градска и сеоска. Градскa насеља су или градови или насеља градског типа. Градовима у Русији се сматрају насеља са више од
12.000 становника и више од 85% запослених у непољопривредним делатностима. Насеља са мање од 12.000 становника, уколико испуњавају други
наведени услов, сматрају се насељима градског типа (Анохин А.А., Житин
Д.В., 2013). Тренутно у Русији постоји 1.100 градова и 1.286 насеља градског типа у којима живи 106 милиона људи. Степен урбанизације Русије
износи 74%.
Табела 3. – Категорије градова и сеоских насеља Русије (по броју становника)
Број становника у хиљадама
градска насеља
сеоска насеља
Градови „милионери“
> 1000
Највећи
500-1000
>5
Огромни
250-500
3-5
Велики
100-250
1-3
Средњи
50-100
0,2-1
Мали
20-50
0,05-0,2
Најмањи
12-20
< 0,05
Насеља градског типа
3-12
Извор: http://ru.wikipedia.org - Административно_территориальное деление СССР
Као резултат распада СССР-а Русија је постала наглашеније моноцентрична у односу на Совјетски Савез, услед концентрације централних
функција у Москви. У региону Москве је настањено око 13% становни____________
86
Zora Živanović
штва Русије, док сам град концентрише око 8% укупне популације. Индекс
урбане примарности Москве је релативно низак захваљујући многољудности Санкт-Петербурга, и износи 2,32, али чињеница да, безмало, петина
становништва Русије живи на подручју ова два града илуструје интензитет
демографске поларизације.
Карта 2. – Процентуално учешће градског становништва у укупном броју ста5
новника „субјеката “ Русије, 2010. године
Извор: Анохин А.А., Житин Д.В. (2013).
У мрежи градских насеља Русије доминирају градови „милионери“.
Таквих је 15: Москва, Санкт-Петербург, Новосибирск, Екатеринбург, Њижни Новоград, Самара, Казањ, Омск, Чељабинск, Ростов на Дону, Уфа, Волгоград, Перм, Краснојарск и Вороњеж. По подацима из 2013. године само су
Москва и Санкт Петербург имали по више од 5 милиона становника а остали наведени градови по мање од 1,5 милион становника. Од осталих регионалних центара, тј. центара „субјеката“ Русије још 19 има више од 500.000
становника (Анохин, А.А., Житин, Д.В., 2013).
Центри „субјеката“ (региона) Русије (83) концентришу огроман
део демографског (половина укупне урбане популације живи у њима), социјалног и економског потенцијала државе, односно „субјекта“ чији су
центри. Просечно је трећина становништва „субјекта“сконцентрисана у
5
Русија је подељена на 83 субјекта, а то су: 21 република, 9 крајева, 46 области, 4
аутономна округа, 1 аутономна област (Јеврејске) и 2 града федералног значаја:
Москва и Санкт Петербург.
____________
87
Зора Живановић
његовом центру, али је степен централизације појединих региона и знатно
виши: центар Камчатског краја концентрише 55% становништва, Новосибирске области 53%, Томске области 47%, Каљининградске области 45%,
Републике Удмуртије 40%, итд. (Всероссийская перепись населения 2010).
Табела 3. – Десет најмногољуднијих градова Русије
Број становника у хиљадама
Назив града
1979.
1989.
2006.
2013.
Москва
8057
8878
10425
11 979
Санкт-Петербург
4569
4989
4581
5 028
Новосибирск
1309
1420
1397
1 493
Њижни Новоград
1342
1400
1284
1 268
Екатеринбург
1210
1296
1308
1 429
Самара
1192
1222
1143
1 171
Омск
1016
1149
1139
1 160
Казањ
989
1085
1113
1 176
Чељабинск
1030
1107
1093
1 156
Ростов-на-Дону
925
1008
1055
1037
Извор:http://files.school-collection.edu.ru/dlrstore/00000c51-1000-4ddd-517d[email protected]
Регионални центри учествују са 40-70% у формирању дохотка региона (Колосов В.А., 2008). Стопа незапослености у регионалним центрима просечно је за 30-40% нижа него у региону у целини. У регионалним
центрима Русије је запослено више од 80% научних радника и на школовању је више од 90% свих студената државе. Међутим, општи закључак је да
утицај регионалних центра не одговара економској, интелектуалној и инфраструктурној „тежини“ тих градова (Лексин, В.Н., 2012), односно да су
подстицаји развоју окружења несразмерно благи у односу на снагу центра.
Ипак, иако релативно благи утицаји градова на окружење, у контексту значајне доминације центрипеталне над центрифугалном силом интензивно се развијају агломерациони процеси и стварају бројне агломерације (конурбације).
Агломерација (конурбација) се схвата као природна интеракција
економског, финансијског, демографског, инфраструктурног, рекреативног, културно-историјског и др. потенцијала урбаних и руралних насеља у
области економског и социјалног утицаја активности једног или неколико
великих градова (Энциклопедический словарь 1998).
Крајем 70-их година прошлог века Иљин И.А. је издвојио на подручју СССР-а око 40 агломерација са становништвом преко 0,5 милиона
људи. Штавише, он је истакао да су те агломерације релативно равномерно распоређене широм насељеног подручја (Ильин, И.А., 1982).
____________
88
Zora Živanović
Лаппо Г.М. је 1989. године пронашао на подручју савремене Русије
49 конурбација у оквиру којих је 32% свих градова, са укупним становништвом од 65 милиона (при томе у центрима конурбација, односно градовима језгрима живи 45 милиона људи). Године 1994. он је идентификовао 5
најкрупнијих руских агломерација конурбација: Московска (13,9 милиона
ст.), Санкт-Петербуршка (5,5 милиона ст.), Самаро-Тољатинска (2,3 милиона), Нижеградска (2,2 милиона ст.) и Ростовска (2,1 милиона ст.).
Аутор Селиванова Т.И. наводи да су 2007. године на подручју Русије постојале 54 градске агломерације у којима је било настањено 67,1
милион становника, што је чинило 64,6% урбане популације, односно
47,1% укупне популације Русије. По примењеној методологији подручје
градске агломерације одговара обухвату 1-часовне изохроне коришћењем
аутомобила и 1,5-часовне изохроне коришћењем јавног превоза6. У саставу идентификованих градских агломерација су 342 града и 351 насеље
градског типа. На подручју тзв. европске Русије налазе се чак 44 градске
агломерације (Селиванова, Т.И., 2011).
Московску агломерацију чини више од 50 градова од којих 14 има
више од 100.000 становника. Површина агломерације износи 13.580 km²
(укључује простор у радијусу од 60-70 km од центра). Особеност московске агломерације је да њоме значајно доминира центар који је по броју становника 50 пута већи од највећег града „сателита“. Следећа по величини,
санкт-петербуршка агломерација је упола мања у односу на московску.
Простире се на површини од око 50 km од центра и захвата 11.600 km²
(Анохин, А.А., Житин, Д.В., 2013).
Поред све интензивнијих агломерационих процеса још једна од важних карактеристика мреже градских насеља Русије је врло наглашена
различитост урбаних центара: по статусу и значају у регионалном и националном контексту, по демографској снази (пре свега броју становника),
економској самодовољности (самоодрживости), доступности радних места, нивоу оствареног дохотка становништва, социјалној и инфраструктурној опремљености, интензитету повезаности са другим градским и сеоским
насељима итд. Разлике у развијености „субјеката“, као и градских агломерација одраз су управо разлика које постоје међу урбаним центрима (Лексин, В.Н., 2012). До тренутно постојећих диспаритета у нивоу развијености различитих региона Русије доводи (Минакир, П., 2011):
– интензивирање разлика по показатељима животног стандарда,
посебно по оствареном дохотку
– растуће међурегионалне разлике по степену опште привредне
развијености
6
Сматра се да 1,5 часовна изохрона коришћењем аутомобила обухвата просечно 1,5
пут већу територију у односу на обухват исте изохроне коришћењем јавног превоза.
____________
89
Зора Живановић
– све јача депопулација у низу региона Русије при све интензивнијој концентрацији становништва у Москви и Санкт Петербургу, односно
на подручју Централног и Јужног федералног округа
– све наглашенија диспропорција између нивоа развијености инфраструктуре у економски најјачим центрима и осталом подручју итд.
Табела 4. – Градске агломерације 2007. године
Градске агломерације са бројем становника
< 500 000
500 000 – 700 000
700 000 – 1 000 000
> 1 000 000
укупно
Извор: Селиванова Т.И. 2011.
Број градских агломерација
5
21
8
19
53
Карта 3. – Градске агломерације Русије
Извор: Селиванова, Т.И. 2011.
____________
90
Zora Živanović
Разлике у регионалној развијености почетком 1990-их година сматране су као природни и чак пожељан резултат преласка на тржишни начин привређивања и расподеле економских ресурса, односно примене изабране либералне економске политике (Минакир, П., 2011). Међутим, стално интензивирање територијалног диференцирања региона Русије резултира нарушавањем економске одрживости националног подручја, а у крајњој
инстанци безбедности и целовитости државне територије. Разлике међу
«субјектима» Русије мерене дохотком по глави становника у периоду од
2000-2009. године биле су 1:26 - 1:28, а по обиму индустријске производње
разлике достижу и однос 1:100. Разлике у вредностима показатеља социјалног развоја су нешто мање наглашене, на пример удео становништва
који живи испод линије сиромаштва се креће у односу 1:6 – 1:7 (Ускова
Т.В., 2011). Поред међурегионалних врло су наглашене и унутаррегионалне разлике у развијености, најчешће као последица концентрације становништва и осталих облика капитала у регионалним центрима.
У Русији данас постоји 2.386 градова и насеља градског типа, с тим
што бројношћу јасно доминирају мали градови (са мање од 50.000 становника). Године 2011. било је 788 таквих урбаних ентитета у којима је живело 16,5 милиона становника. Њихова улога у функционисању националног
система насеља је веома важна. Управо они омогућавају међусобно повезивање „градске“ и „сеоске“ Русије у социјалном, економском и инфраструктурном смислу (Лексин, В.Н., 2012). Међутим, мали градови су у врло незавидној ситуацији, с обзиром на то да је њихова економска основа
врло слаба, посебно оних коју су били наглашено монофункционално развијани, а таквих је више од 500. По подацима Научног центра „Градови
Русије“ Института за макроекономска истраживања Министарства економског развоја Русије, 2001. године 213 малих градова (шумарство је била основна привредна грана у 90 градова, машиноградња у 28, вађење угља
у 16, црвених метала у 14 и текстилна индустрија у 10 градова) је оцењено
као градови у критичној ситуацији по стопи незапослености. Њихова егзистенција се заснивала на раду 1-3 предузећа у којима је била запослена већина становништва. Стратешки правци развоја ових градова су: јачање њихове улоге као центара окружења, оријентација на друге привредне гране,
јачање њихове улоге као центара у оквиру агломерација великих градова
(саобраћајна чворишта, центри у које ће бити лоцирана предузећа која се
измештају из великог града или која су комплементарна предузећима смештеним у великом граду), развој функција базираних на локалним потенцијалима и сл7. (Перцик, Е. Н., 2006). У савременим условима услед еко7
Ови градови најчешће не испуњавају потребне услове за смештај крупних индустријских погона (у смислу постојања комфорних грађевинских површина, енергетских и сировинских ресурса, адекватног водоснабдевања и система одвођења
____________
91
Зора Живановић
номске слабости ових насеља (условљеном неконкурентношћу на тржишту) која је резултирала и слабљењем њиховог демографског капацитета,
односно у крајњој инстанци смањењем броја становника, често долази и
до губљења статуса градског насеља (Лексин, В.Н., 2012).
Тренутно стање у мрежи насеља Русије је последица присутних развојних процеса, али и административно-територијалне организације државе.
Наиме, након совјетског периода у току којег је интензивно растао, како број
градског становништва тако и број насеља градског типа, почетком 1990-их
година извршена је „административна рурализација“. Многа насеља градског
типа су преведена у категорију сеоских насеља, а такође нека насеља, како
градска тако и сеоска су прикључена градским подручјима. Разлози су углавном економске природе. Последично је дошло, пре свега, до измене унутрашње структуре агломерација, тј. односа градског и сеоског становништва, затим појављивања „нових“ сеоских насеља (која изгубивши статус градских
бивају искључена из просторног обухвата агломерације), смањења урбане популације и броја градских насеља, ширења граница урбаних центара (ужег
градског подручја), пораста броја становника градова којима су припојена насеља (градског или сеоског типа) итд. (Санкт-Петербургу је 2000. године прикључено чак 33 насеља у којима је било настањено више од 300.000 људи. Такође, у периоду од 2003. до 2008. године 68 насеља градског типа (652.000
становника) је било припојено градовима у оквиру 21 градске агломерације,
од тога 28 насеља је припојено градовима који су центри агломерација). Процес превођења насеља градског типа у категорију насеља сеоског типа интензивиран је доношењем Закона о општим принципима организације локалне
самоуправе 2003. године (Федеральный закон № 131-ФЗ «Об общих принципах организации местного самоуправления в Российской Федерации», 2003),
када су формиране нове јединице локалне самоуправе (општине8 и градски
окрузи9) на подручјима свих „субјеката“ Русије (Селиванова, Т.И., 2011).
У последњем пописном периоду (2002-2010) ишчезло је више од
500 насеља градског типа, од којих је тек сваки четврти прикључен другој
насељској јединици или је једноставно остао без становништва, а сви остали су преведени у категорију сеоских насеља. Овог процеса нису поштеђеотпадних вода и сл.), изузев бројног контингента радника, који међутим најчешће
није довољан за потребе функционисања крупног индустриског предузећа и стога
неретко долази до прилива радника из окружења.
8
На дан 1. јануара 2012. године у Русији је постојало 1.821 општина (муниципальный район).
9
Статус градског округа добија град са својим окружењем уколико на тој територији
постоји објекат регионалног значаја. Број становника није релевантан и чест је случај
да градско насеље са мањим бројем становника има статус градског округа, док у исто
време градско насеље са већим бројем становника има статус само градског насеља.
____________
92
Zora Živanović
ни чак ни „историјски градови10“ односно градска насеља која због богатства културно-историјског наслеђа играју важну улогу у очувању традиције и културе руског народа (Лексин, В.Н., 2012).
Још један од генералних трендова, врло јасно изражених на простору Русије је процес пресељавања становништва из малих у велике градове. Разлози су слични онима који постоје и у другим крајевима света:
монофункционална привреда, недовољан број радних места, смањење броја становника, старење становништва и сл. Међутим, криза система градских насеља у Русији је другачије природе. Реч је о општој и све израженијој диференцијацији животних услова у зависности од величине града,
затим потпуном краху економске самодовољности средњих и малих градова, који је последица пада њихове тржишне конкурентности, трансферу
људских, а последично и свих осталих ресурса из малих и средњих ка великим градовима, занемарљивим ефектима преливања и ширења иновација из великих градова ка периферији, проређивању мреже урбаних центара
као последица фактичког смањења броја градских насеља, радикалном
смањењу интензитета функционалне повезаности међу насељима различитог хијерархијског ранга итд. (Лексин, В.Н., 2012).
Услед претходно описаних процеса контингент сеоског становништва у Русији се константно смањује. Најзначајније смањење, од 12,5
милиона, везује се за другу половини ХХ века (од 1959. до 2010. године).
Следствено томе смањена је и густина насељености руралних подручја (са
3,3 на 2,3 ст/km²). Сеоско становништво у Русији чини 26% укупног броја
становника и по подацима пописа из 2010. године износи 37,5 милиона.
Рурално становништво је неравномерно размештено на простору Русије.
На Северном Кавказу живи скоро четвртина укупног сеоског становништва државе. Највећа густина насељености сеоског становништва је управо на овом подручју (у Републици Ингушетија износи 71 ст/km², у Републици Чеченија 61 ст/km²). Највеће процентуално учешће у укупном броју
становника сеоско становништво има у Северно – кавкаском макрорегиону 46% (Анохин, А.А., Житин, Д.В., 2013).
У савременим условима, Русија постаје држава малих сеоских насеља. Још је пописом 1989. године евидентирано више од 30.000 сеоских
насеља (свако пето) са мање од 10 становника. У њима је живело 150.000
људи. У последњем пописном периоду 8,5 хиљада сеоских насеља је престало да постоји: малобројна су прикључена градским насељима а већина
је остала без становништва (Лексин, В.Н., 2012).
10
У последњих 40 година статус „историјских“ добило је око 450 градова или
градских насеља широм Русије да би 2010. године Указом Министарства регионалног развоја и Министарства културе њихов број био сведен на свега 41 (тај статус изгубили су чак и Новоград и Псков).
____________
93
Зора Живановић
Закључак
Уколико „зрелост“ мреже урбаних насеља на одређеној територији оцењујемо њеном усклађеношћу са „правилом реда величине“ можемо констатовати да је за разлику од стања у бившем СССР-у који је имао
мрежу урбаних насеља врло сличну „идеалној“ у смислу поштовања Ципфовог правила, данашња мрежа градова и градских насеља Русије је мање
правилна. Са распадом СССР-а 10 милионских градова је остало ван Русије, као главни градови бивших совјетских република, чиме је нарушена релативно правилна урбана хијерархија и направљена празнина коју је требало попунити. Међутим, у условима демографске кризе функционални развој градова (изузев Москве и Санкт Петербурга) није био праћен и
адекватним повећањем броја становника па су градови мењали свој положај на хијерархијској лествици појачавајући (макро)регионални утицај на
различите начине. Тако се данас центри макрорегионалног значаја у Русији (до 2000. године то су били само Москва и Санкт Петербург) препознају
у групи градова са више од пола милиона становника11. Њих карактерише
висок темпо раста и развоја, високи апсолутни показатељи који се односе
на индустријску производњу, ниво дохотка и темпо развоја сфере услуга.
Растом и развојем индустрије активирана је економија тих градова, значајно убрзан процес повећања квалитета услуга и живота становништва.
Уопштено говорећи, по типу трансформације привреде великих
градова Русије разликујемо две основне групе:
1. индустријска трансформација, која подразумева јачање улоге индустрије у економској структури града и његов развој пре свега на основу производних делатности, тј. прерађивачке индустрије, која је и основни извор дохотка: Перм, Њижни Новоград, Чељабинск, Самара, Волгоград, Омск итд.
2. услужна, сервисна или терцијарна трансформација, која подразумева јачање сектора услуга у економској структури градова у којима индустрија више не игра улогу основне локомотиве развоја: Новосибирск, Краснодар, Ростов-на-Дону, Казањ итд.
Дакле, савремену мрежа урбаних насеља Русије чине градови на више различитих хијерархијских нивоа (Зотова, М.В., 2008):
1. Москва, као претендент на статус светског центра, како по демографским показатељима тако и по степену концентрације политичке власти, функција контроле и управљања, функција терцијарно-квартарног
сектора, пре свега трговине и саобраћаја. Наиме, у периоду након Другог
11
Међутим, неки од градова, као што су: Јарослављ, Ижевск, Уљјановск и Тољјати, без обзира на број становника, не могу претендовати на улогу макрорегионалног центра пре свега зато што се налазе у зони утицаја највећих руских градова
(Москве, Казања итд.)
____________
94
Zora Živanović
светског рата Москва је била главни политички центар социјалистичког
блока и најважнији центар совјетске економије. У прелазном периоду Москва је врло брзо повратила своју економску моћ, максимално искористивши преимућство главног града државе. Стекла је улогу неспорног лидера
Русије, која након распада СССР-а бележи врло брз темпо раста и развоја,
пре свега захваљујући високој концентрацији иностраног капитала,
2. Санкт Петербург је други град Русије и најзначајнији центар Балтичког региона. Његов политички и економски утицај далеко превазилази
границе Лењинградске области (региона чији је центар). По истраживањима Питера Тејлора и осмишљеној класификацији градова по значају у
светским економским процесима, Санкт Петербург је „град светског значаја у формирању“(Тaylor, P., 2000).
3. Велики градови – регионални центри (Новосибирск, Екатеринбург,
Њижни Новград, Самара, Казањ, Омск, Чељабинск, Ростов на Дону, Уфа,
Волгоград, Перм, Краснојарск, Вороњеж, Саратов, Краснодар, Иркутск, Хабаровск и Владивосток), су градови који поседују велики економски потенцијал и способност да буду центри економске реструктурализације.
4. Градови са монопрофилном привредном структуром, односно монофункционални градови у којима привредом доминирају крупна предузећа, извозно оријентисана, су градови који се интензивно развијају и модернизују.
5. Средњи и мали градови су градови који најчешће немају дефинисану развојну перспективу, а оријентисани су на опслуживање припадајуће
територије.
Концентрација становништва у великим градовима Русије је интензивна, уз напомену да су исходишта највећег броја миграција које за одредиште имају велике градове управо мали градови (а не сеоска насеља). На
подручју Русије масовно пресељавање становништва из малих у велике
градове (чак је на међународном урбанистичком форуму Министар економског развоја Русије Ељвира Набиуљина децембра 2001. године рекла
да се у наредних 20 година може очекивати да мале градове напусти 15-20
милиона становника) је глобални тренд. Поред тога, Русија постаје држава
врло малих сеоских насеља, односно огромних руралних подручја са врло
малим бројем становника. Процеси демографске поларизације врло су наглашени, а уз то и праћени интензивирањем разлика у регионалној развијености. Међутим, с обзиром на врло различите природне и економске услове и огромну површину државне територије, сматра се да је за Русију политика равномерног развоја мреже градских насеља скупа и неефикасна,
већ да је оправданије инсистирати на формирању зона интензивног развоја
(Перцик, 2006). Насељеност територије, густина и посебно квалитет саобраћајне мреже чак и у европском делу Русије су релативно ниски, тако да
се подручја двочасовне, па и трочасовне доступности великих градова ретко преклапају. Повезаност међу њима је сувише слаба да би се говорило о
____________
95
Зора Живановић
комплементарности функција и полицентризму (Колосов, В.А, 2008). Стога аутор А.И.Трејвиш наводи да су „градови Русије – асиметрични архипелаг острва у океану унутрашње периферије“ (Трейвиш, А. И., 2009).
ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ
Александрович, Х. И. (2010). Эволюция пространственно-иерархической
структуры региональных систем расселения. Москва: Автореферат
диссертации на соискание ученой степени кандидата географических наук.
Анохин, А.А. и Житин, Д.В. (2013). География населения с основами демографии:
Учебное пособие. Санкт-Петербург: СПб, Изд-во СПбГУ.
*** (2002-2004). Билтен «Становништво и друштво» Институт економског
предвиђања РАН
Владимировна,
K.
T.
(2004).
Методы
структурной
реорганизации
градостроительных систем (Миграционный аспект). Moсква: Автореферат
диссертации.
*** (2010). Всероссийская перепись населения 2010. Федеральная служба
государственной статистики Российской Федерации- Росстат (www.perepis2010.ru).
*** (1998). Энциклопедический словарь География России. Москва: БРЭ.
Губанова, Е.С. и Селякова, С.А. (2009). Вопросы развития городской
агломерации; Экономика региона: проблемы и перспективы развития,
Вологда.
Зотова, М.В. (2008). Роль крупнейших городов России как центров
макрорегионального влияния. Проблемы государственной политики
регионального развития России. Москва
Ильин, И.А. (1982). Экономика городов: региональный аспект развития. Москва.
Колосов, В. А (2008). Принцип полицентризма в региональной политике и роль
крупных городов как локомотивов развития. Проблемы государственной
политики регионального развития России. Москва.
*** Концепция Демографического развития РФ на период до 2015. года
http://demoscope.ru/weekly/knigi/koncepciya/koncepciya.html
***
Концепция
Регулирования
миграционных
процессов
в
РФ
http://demoscope.ru/weekly/knigi/zakon/zakon022.html
Лаппо, Г. М. (1997). География городов. Гуманитарный издательский центр
ВЛАДОС.
Лаппо Г. М. (1989). География городов. Москва: Гуманитарный издательский
центр ВЛАДОС.
Лексин, В.Н. (2012). Кризис российской системы расселения в контексте
кардинальной трансформации территориальной организации общества,
Российский экономический журнал \o.1.
Минакир, П. (2011). Мифы и реальности пространственных экономических
диспропорций. Журнал "ФЕДЕРАЛИЗМ" №1 (61)..
Перцик, Е.Н. (2006). Районная планировка, териториальное планирование.
Москва: Гардарики.
____________
96
Zora Živanović
Селиванова, Т.И. (2011) Географические особенности городcкого агломерирования в
постсоветской России. Москва: Автореферат диссертации на соискание
ученой степени кандидата географических наук.
Тaylor, P. (2000). Leading World Cities: Empirical Evaluations of Urban \odes in
Multiple \etworks. London.
Трейвиш, А. И. (2009). Город, район, страна и мир. Москва: Новый хронограф.
Ускова, Т.В. (2011). Актуальные проблемы пространственного развития.
Экономические и социальные перемены: факты, тенденции, прогноз.
*** (2003). Об общих принципах организации местного самоуправления в
Российской Федерации. Федеральный закон № 131-ФЗ
Zora Živanović
BASIC CHARACTERISTICS OF THE YETWORK OF
(URBAY) SETTLEMEYTS OF RUSSIA
Summary
Modern network of urban settlements of Russia consists of cities in different
hierarchical levels (Zotova, M.V. 2008):
1. Moscow, as a pretender to the status of the center of the world,
2. St. Petersburg is the Russia's second city and the most important center of the
Baltic region,
3. Big cities - regional centers,
4. Cities with monofunctional economic structure
5. Medium and small cities
The concentration of population of major cities of Russia is intensive, noting that the
migration in great cities goes from small towns (not villages). The processes of
demographic polarization are very intensive, and are also followed by the intensification
of differences in regional development. However, considering very different natural and
economic conditions and enormous territory, it is considered that the policy of balanced
development of a network of urban settlements for Russia is very expensive and
inefficient. It is more reasonable to insist on establishing a zone of intensive
development (Percik, E.N. 2006).
____________
97
ДЕМОГРАФИЈА, књ. X, 2013.
Прегледни чланак
DEMOGRAPHY vol. X 2013
UDK 314.151.3-054.72(497.11)"2010/2011"
Review article
Mirjana Bobić
IMIGRACIJA U SRBIJI: STA'JE I PERSPEKTIVE,
TOLERA'CIJA I I'TEGRACIJA∗
Izvod: U novije vreme na prostoru Srbije (bez Kosova i Metohije) povećava se broj
imigranata, i to iz više izvora. Jedno su povratnici, koji u sve masovnijem broju pristižu
po osnovu Sporazuma o readmisiji. Enormno je povećan i broj tražilaca azila, mada su
poslednji uglavnom u tranzitu ka zemljama EU odnosno Zapada. Srbija je nažalost
označena i kao tzv kritična tačka Evrope u pogledu iregularnih migranata, uključujući i
žrtve krijumčarenja žena i dece. Iako demografske projekcije kao i empirijska iskustva
bivših socijalističkih zemalja ukazuju da je na duži rok, tj u narednih nekoliko decenija,
realno očekivati migracionu tranziciju u smeru imigracije, a posebno u momentu
pridruživanja EU, čini se da je potrebna veća vizibilizacija i senzibilizacija fenomena da
bi se išlo u susret ovim društvenim promenama, sa svešću da bi se privlačenjem
imigranata pod pretpostavkom ekonomskog rasta i stabilizacije političkih prilika, ne
samo kratkoročno kompenzovali nepovoljni demografski trendovi već i ublažila velika
ekonomska zavisnost velikih grupa stanovništva. Osnovna ideja ovog priloga je da je
imigracija jedna od razvojnih demografskih strategija, a da je za tu vrstu društvenih
promena potrebna ne samo politička volja, odgovarajući institucionalni okvir i
instrumentarijum, već i menjanje stavova i ponašanja domicilnog stanovništva,
tolerancija i spremnost na suživot.
Ključne reči: Srbija, poluperiferija, imigracija, tolerancija
Abstract: In recent years there has been a permanent increase in immigration flows to
Serbia from various sources. One part stems from massive returns of Serbian citizens
from EU in line with the Readmission Agreement. On the other side, volume of asylum
seekers has been multiplied, although they are in vast majority striving to reach
European, i.e. Western countries. Regrettably Serbia has been spotted as a European
hotspot when it comes of undocumented migration, including victims of human
trafficking, females and minors. Both demographic projections and experience of former
socialistic countries indicate that in a long run, i.e. in decades to come, Serbia might
face a transition from emigration to immigration, particularly with the accession to EU.
Nonetheless, it seems that if this process is to be urged, the phenomenon of immigration
should become more visible and contested for in public discourse. Thus general
population should have become more sensitized to it. The main argument is that great
∗
Рад представља резултат истраживања на пројекту „Izazovi nove društvene
integracije – koncepti i akteri“ (ev. broj 179035), који финансира Министарство за
просвету, науку и технолошки развој Републике Србије.
____________
99
Мирјана Бобић
stocks of immigrants would have been beneficial not only in terms of compensating for
long term negative demographic trends in the country, but also for ameliorating of
unfavorable economic dependency rates. But for this scenario to come true the main
precondition is economic recovery and rise of employment opportunities in particular.
Therefore the main idea of this paper is advocating for acceptance and support of
immigration as one of the main strategies for social and demographic development, the
goal which realization requests not only political will, appropriate institutional
apparatus, but also changing attitudes and behavior of local population, their enhanced
tolerance and readiness for common everyday living.
Key words: Serbia, semi- periphery, immigration, tolerance
Uvod
Tokom 2013. ali i tokom poslednjih godina, Srbija (bez Kosova i
Metohije u celom tekstu) doživljava veliku i permanentnu azilantsku krizu, jer
se enormno povećava broj tražilaca zaštite među tranzitnim, interkontinentalnim
imigrantima (pretežno iz Sirije, Eritreje, Somalije, Afganistana, Alžira, itd, od
samo 77 lica u 2008. do čitavih 4.000 krajem 20131), a država i društvo ne
uspevaju da valjano odgovore na ovaj izazov. Istovremeno, sama Srbija je na
četvrtom mestu u Evropi po broju tražilaca azila, što je već u više navrata
zapretilo održavanju bezviznog režima.
Masovni priliv stranaca u do nedavno jedina dva centra za prihvat i
smeštaj ovih lica (Banja Koviljača i Bogovađa sa po 250 ležajeva) izazvao je
masovno uznemirenje građana u ovim sredinama. U domaćim medijima se često
prenose slike ovih „nepoželjnih stranaca“, a često čujemo izjave meštana o
ugrožavanju imovine i bezbednosti stanovništva. U Banji Koviljači se 2011.
dogodio i slučaj silovanja jedne britanske državljanke (doduše do danas
nedokazan), a stanovnici su bili izloženi pljački, napadima, upadima u posede (što
takođe nije bilo uvek potkrepljeno nedvosmislenim dokazima u policiji), što
naravno ne znači da takvih incidenata nije bilo. Deca i odrasli građani se, po
izjavama meštana i pisanju medija, stalno suočavaju sa čudnim (nekulturnim,
necivilizovanim, pa i violentnim) ponašanjima ovih imigranata, među kojima je
većina tamnoputa, govore nerazumljivim jezicima, drugačije je vere, navika,
običaja, itd. Obzirom na procenjenu, visoku ugroženost bezbednosti, a u odsustvu
brže i efikasnije reakcije nadležnih institucija i vlasti u Beogradu, građani su se, u
svim slučajevima sudara sa azilantskom populacijom (u Banji Koviljači,
Bogovađi, Obrenovcu i drugim mestima), samoorganizovali. Deci je zabranjen
odlazak u školu, kretanje dopušteno samo u pratnji roditelja, a Beogradu
(Premijeru, Komesarijatu za izbeglice i drugim nadležnima) su upućivani zahtevi
da se ovi stranci hitno izmeste. Iz razgovora i pisanog izveštaja Centra za zaštitu i
1
Podaci Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila, na bazi dokumentacije MUP-a.
____________
100
Mirjana Bobić
pomoć tražiocima azila iz Beograda (APC/CZA, 2013), jedine organizacije
civilnog društva, koja je stalno na terenu, prikupljajući podatke i kontaktirajući sa
ovim strancima, lokalnom policijom, sudom, opštinskim i prosvetnim vlastima,
Crvenim krstom, Komesarijatom za izbeglice i UNHCR-om, naslućuje se da su
slučajevi azilanata vešto spinovana, iskonstruisana i instrumentalizovana
„moralna panika“, upotrebljena u interesu lokalne elite (političke i poslovne)2.
Treba, međutim, razumeti da se Srbija nalazi na migracionoj ruti kojom se ljudi
kreću od Istoka ka Zapadu i Severu Evrope (od Afrike i bliskog Istoka, preko
Turske, Grčke ili Bugarske, odnosno Albanije i Crne Gore i Albanije i Kosova,
preko centralne Srbije i Vojvodine, dalje ka Evropi, tj Švedskoj, Nemačkoj,
Francuskoj, itd), (APC/CZA, 2013, up: sliku 1 niže u tekstu). Samim tim reč je o
tokovima koji se ne mogu zaustaviti, bilo da su legalni (kao u slučaju tražioca
azila, izbeglica i drugih tzv regularnih kretanja) ili su, pak, ilegalni.
Azilantske krize u Srbiji svedoče o dve važne činjenice: o političkim
manipulacijama javnim mnjenjem i sentimentima građana prema drugima i
drugačijima, i to od strane istih onih elita koje sebe nazivaju demokratskim,
preovropskim, socijaldemokratama, ali i o očigledno još snažno ukorenjenim
etnonacionalnim predrasudama, pa i ksenofobiji3. Očigledno da je veoma često
na delu „dehumanizacija drugih“, tj onih koji nisu članovi naše ili većinske
grupe. Konfuzan odnos pa i netolerancija se reflektuje u akademskom,
političkom, civilnosektorskom i humanitarnom diskursu o migracijama,
posebno tzv. prisilnim, koji su opterećeni protivrečnostima pravnog,
restriktivnog ili sigurnosnog (ilegalni migranti kao pretnja većinskom društvu)
vs. humanog ili antropološkog pristupa – (migranti kao ranjive grupe), (Okrugli
sto „Čovek na putu“, 21. aprila 2013).
2
Organizuju se mitinzi sa očiglednim ciljem - zaštite (poslovnih) interesa određenih
krugova (primer Banje Koviljače iz 2011), ali je on ujedno zgodno poslužio i u
predizborne svrhe, tako da su brojni, nedokazani kriminalni akti, strahovi i strepnje
građana, upotrebljeni radi političke mobilizacije javnosti. Nasuprot tome, početkom ove
godine isti Centar u Banji Koviljači, ponudio se da prihvati 59 tražilaca azila, da bi se
smanjo pritisak na drugi takav Centar u Bogovađi, kao i da bi se ublažilo nezadovoljstvo
meštana sela Vračevići kod Lajkovca, kod kojih su tražioci azila prethodno boravili u
privatnom smeštaju (za šta su dobijali solidnu nadoknadu). Dalje, ove godine jedan od
čelnika demokratske opozicione stranke izjavljuje da se građani Mladenovca ne brinu i da
on neće dozvoliti izgradnju novog centra za smeštaj tražilaca azila.
3
„Paradoks je da države odnosno političke elite koje zagovaraju globalizam, kao
neumitan proces, često posežu za granicama, ograničenjima i zabranama, kada je reč o
kretanju ljudi - migracijama...Srbija, koja ne uspeva da specifičnosti različitih etničkih
zajednica koje u njoj žive oduvek, integriše u jedan prihvatljiv društveni sistem, sada se
suočava sa fenomenom novih novopridošlih. Kada nema takvog sistema, populizam
političke elite, podstaknut medijima, preuzima primat i stvara uslove za nove konflikte i
podele“ (Petronijević, 2013).
____________
101
Мирјана Бобић
Doba (masovnih) migracija
Još od 70-tih godina prošlog veka, a od početka 21. veka, naročito,
pojačava se obim i intenzitet međunarodnih migracija, uporedo sa sve izraženijim
procesima globalizacije, odnosno masovnog kretanje roba, kapitala, ljudi, kulturnih
sadržaja, informacija, preko granica nacionalnih država odnosno velikih
geografskih prostranstava. Savremene međunarodne migracije su novi i veoma
kompleksan fenomen, jer se na taj način ne samo prekoračuju granice nacionalnih
država, kreiraju transnacionalne mreže, poslovna, politička i druga umrežavanja,
multinacionalne institucije, preduzetništvo i druge aktivnosti, a efekti tangiraju više
država istovremeno, pri čemu je mobilnost i podsticana i kontrolisana od strane
raznih institucija i nacionalnih aktera (Castles and Miller, 2003). Zbog masovnosti,
ali i nekih novih karakteristika savremenih međunarodnih migracija, Castles naše
doba naziva „dobom migracija“ (Castles and Miller, 2003). Glavni tokovi kretanja
ljudi i dalje se protežu od manje razvijenih ka razvijenim zemljama sveta, od „Juga“
ka „Severu“, ali savremene međunarodne migracije razlikuju se u odnosu na
migracije u prethodnim istorijskim periodima prema nizu karakteristika. Prema
širini, obimu, one su veoma ekstenzivne. Globalni tokovi migracija usmeravaju se
prema Evropi, Severnoj Americi, „Australaziji“ i Bliskom Istoku, odnosno teku
preko velikih površina planete (Held, et al. 1999). Intenzitet međunarodnih
migracija (meren preko veličine populacije koja migrira) raste, a brzina
individualne mobilnosti je izrazito visoka zahvaljujući razvoju međunarodnog
saobraćajnog sistema. Precizni podaci o broju međunarodnih migranata ne postoje.
Odeljenje za stanovništvo Ujedinjenih nacija (United Nations Population Division)
procenilo je da je 2002. godine, 185 miliona ljudi na planeti živelo najmanje 12
meseci u zemlji u kojoj nisu rođeni, što je negde oko 2% svetske populacije (Castles
and Miller, 2003), a sličnu ocenu daju i drugi autori (up: Morokvašić, 2010). Više
od polovine (60%) svih imigranata nastanjuje se u najrazvijenijim zemljama sveta,
te je stanovništvo zemalja „centra“ u velikom obimu imigrantskog porekla. Kada bi
se svi imigranti smestili u jednu zemlju, tvrdi Massey (Massey and Taylor, 2004),
nacija imigranata bila bi šesta po veličini na svetu. No, ne samo da je godišnji porast
broja imigranata impresivan, već je to i činjenica i da populacija imigranata raste po
stopi višoj od rasta ukupne svetske populacije! Naime, u intervalu 1990-1997,
populacija imigranata uvećavala se za oko 4 miliona lica godišnje, dok je u periodu
1985.-1990. ona rasla u proseku za 2.8 miliona godišnje, a 1965-1975, znatno
manje, za 0.8 miliona lica godišnje (ibidem, 2004).4
4
U ranijoj istoriji takođe su zabeleženi trendovi intenzivnih međunarodnih migracija.
Tako je 59 miliona ljudi napustilo Evropu između 1846-1939, i uselilo se u severnu i
južnu Ameriku, Australiju, Novi Zeland i južnu Afriku (Zlotnik, 1999, prema Castles
and Miller, 2003:4). No ovde je reč o takozvanom naseljavanju „novih“ područja (sa
stanovišta tadašnjih Evropocentričnih razvijenih društava) u uslovima slabo razvijenih i
bitno drugačijih migracionih politika i instrumenata.
____________
102
Mirjana Bobić
Pravci najmasovnijih kretanja su, međutim, promenjeni. Pojedina
područja koja su ranije bila velike imigracione zone, sada postaju važne
emigracione zone (npr. Latinska Amerika) i obratno (npr. Evropa). Najveće
zemlje prijema (SAD, Australija, Kanada, Japan) ne dobijaju više migrante iz
Evrope, već pretežno iz zemalja tzv. Trećeg sveta - Azije, Afrike i Latinske
Amerike. Evropa se od završetka Drugog svetskog rata, od područja emigracije
pretvorila u imigracionu zonu, a to se posebno odnosi na njen južni deo, koji je
tradicionalno regrutovao emigrante (Italija, Španija, Grčka).5 No, ove
savremene migracije odvijaju se u posve drugačijem institucionalnom okviru, u
uslovima razvijenih i kompleksnih migracionih politika i institucionalnih
mehanizama za kontrolu i upravljanje ovim kretanjima.
Migracije su snažno povezane sa procesima društvene stratifikacije, jer
su na jednoj strani visokokvalifikovani, profesionalci, koji se kreću pod
značajno povoljnijim uslovima, u odnosu na niskokvalifikovanu radnu snagu, ili
pak marginalizovane grupe poput izbeglica, tražilaca azila, ilegalnih migranata.
Od ukupnog broja globalnih migranata, trećinu čine visokoobrazovana elita i
preduzetnici, tj. muškarci i žene, čiji humani, finansijski i socijalni kapital
nadilazi zemlje u kojima su rođeni i gde su se školovali (Morokvašić, 2010). Ne
samo što je mobilnost olakšana za visoko stručnu radnu snagu, već je njeno
pozicioniranje u zemljama destinacije direktno kroz primarno tržište rada i više
društvene položaje. Na drugom polu nalazi se masovna, niskokvalifikovana
radna snaga koja često emigrira preko neregularnih kanala i prema sekundarnim
tržištima rada, zauzimajući niže i marginalizovane položaje u društvima
destinacije (kelneri, sobarice, pomoćni radnici u turizmu, vozači u javnom
prevozu, komunalni radnici, građevinski radnici, itd). Zbog geopolitičkog
položaja Srbije, tzv. ilegalna, azilantska i izbeglička kretanja se teško mogu
sprečiti, zaustaviti, ograničiti (up: Frontex, 2013).
5
Imigranti stižu u EU pretežno sa severa Afrike i sa Srednjeg i Bliskog Istoka (iz
Libana i iz Turske), kao i iz Iraka i Avganistana. Raspad Sovjetskog Saveza i
komunističkog bloka, pokrenuo je nove interkontinentalne migracije, pojačavajući
recimo, dolazak Kineza u Evropu. Na drugoj strani, pak, bivši građani SSSR uglavnom
su se vraćali u zemlje svoga porekla (Nemačku, Poljsku, Izrael) odnosno
novoformirane, nezavisne države (Gruziju, zemlje Zajednice nezavisnih država), te su
ove emigracije okarakterisane kao pretežno etnocentrične (Coleman, 2005), a strah od
njihovog masovnijeg pohoda na EU se pokazao neosnovanim. U EU danas živi 8%
stanovnika stranog porekla, a na to treba dodati još nekih 5% lica koja imaju bar jednog
roditelja, koji je rođen izvan njene teritorije, dakle 13% je ukupno migranata tzv prve ili
druge generacije. Ovi će trendovi nastaviti da rastu, tako da će do 2060., godine više od
trećine radnika biti stranog porekla. Najveći porast imigracije je u Evropi registrovan
1992, oko 2,7 miliona (ove procene uključuju i ilegalna ili neregularna kretanja). Potom je
sredinom 1990tih priliv nakratko opao, na oko pola miliona, a potom ponovo porastao na
oko milion, dostužući nivoe savremenih imigracionih struja u SAD-u (Coleman, 2005).
____________
103
Мирјана Бобић
Imigracija postaje dominantan činilac sadašnjeg i budućeg
demografskog razvitka i ekonomskog blagostanja u razvijenim društvima
Zapada, koja su takođe suočena sa starenjem i dugotrajno nedovoljnim
rađanjem. Naime, Evropska unija se sa problemom starenja danas bori porastom
produktivnosti i intenzivnom, doduše kontrolisanom imigracijom, privlačenjem
stranih radnika i lica odgovarajućeg humanog kapitala, čime postiže ne manje
značajne demografske (porast fertiliteta), već i društvene i kulturne dobiti
(Nikitović, 2013), (Avramov, D, 2013).
Predmet i metod
Međunarodni migracioni tokovi u ovom radu posmatraju se u svetlu
poluperiferijskog položaja Srbije u sistemu svetskog kapitalizma (Wallerstein,
1974). Kao poluperiferijska zemlja srednje razvijenosti, između periferije
(nerazvijenih) i centra (Zapada), sa srednjim nivoom dohotka (na osnovu
indikatora Svetske banke), Srbija u aktuelnom periodu predstavlja primarno
zemlju emigracije i tranzita od svetske periferije ka centru. U društvima
poluperiferije, kakvo je i srpsko, pod uticajem neoliberalnog svetskog
kapitalizma permanentno se urušavaju razvojni potencijali, potcenjuju humani i
ostali resursi, odnosno potcenjuju razvojne mogućnosti, a društvo i stanovništvo
se prisilno ukalupljuje, ugurava u „prokrustovu postelju“ koju oblikuju
najmoćniji, odnosno nadnacionalne organizacije, što proizvodi raz-razvoj, a ne
puko zaostajanje u trci za centrom (Blagojević - Hjuson, 2013).
Predmet ovog teksta je imigracija u Srbiji. Polazeći od projekcija
stanovništva Srbije i teze da je imigracija njena budućnost (Nikitović, 2013,
2010), prvo ćemo se pozabaviti aktuelnim stanjem i tendencijama na ovom polju.
Međutim, pitanju imigracije pristupićemo i u socijalnoantropološkom ključu.
Napomene iz uvoda, kao i brojne azilne priče, imale su za cilj da uvede u analizu
„demografiju bez brojki“ (Scheper - Hughes, 1997), narative o sudbinama,
patnjama i progonima običnih ljudi6. Ovi se socijalni akteri ne samo zanemaruju u
6
„NN, dizajner iz Egipta je pobegao zbog verskog terora i progona, nastalog nakon
dolaska na vlast Islamske braće. On je kao hrišćanin-kopt trpeo maltretiranja i
uznemiravanja od strane njegovog šefa, koji je konstantno vršio psihičke pritiske da se
preobrati u islam. Situacija je kulminirala kad mu je šef zapretio smrću, stavljajući mu
do znanja da u firmi postoji grupa koja veruje u radikalni islam i deluje u pravcu
preobraćivanja nevernika. Posle ovakvih pretnjii te u kontekstu sve prisutnijeg verskog
nasilja i netrpeljivosti prema hrišćanima u Egiptu - paljenjem crkava, ubijanja hrišćana,
kidnapovanja i demostracija, NN se obratio policiji, koja nije reagovala na njegov
problem. Budući da ima prijatelje u Srbiji, zatražio je vizu u Kairu i odmah potom je
pobegao iz Kaira. Čim je dobio vizu za Srbiju, avionom je došao legalno u Beograd.
(APC/CZA, 2013:5) Vidi i: Azilne Priče u izdanju APC/CZA, http://www.apccza.org/images/publikacije/APCCZA%20Azilne%20price%202013.pdf
____________
104
Mirjana Bobić
javnim, političkim, pa i naučnim diskursima, već se oni permanentno viktimizuju,
bez obzira na to što sami, i bez društvene podrške, iz haosa sopstvenih života
vremenom uspevaju da uspostave svoje biografije (up: Korać, M., 2012),
pokazujući kako geografija postaje njihova refleksivna biografija. Dubinska
analiza migracionih priča, putanja, snalaženja kroz lavirinte prostora, vremena,
ratova, granica, politika, kroz sudare različitih etno-kulturnih habitusa i
civilizacija, raznovrsnost interpersonalnih relacija i iskustava u vezi sa
(ne)prihvatanjem lokalnog, većinskog stanovništva, svedoči o bezbroj različitih,
strategija preživljavanja i snalaženja, tokom njihovog kretanja napred nazad, po
širokim prostranstvima, s kraja na kraj sveta. Samim tim čini nam se posve
neopravdanim tretirati ih samo ili isključivo kao objekte (žrtve), mada naravno da
ih među njima ima. Većina su zapravo subjekti, pa ta izokrenuta perspektiva
možda može da otvori put za drugačije poglede, ponašanja i rešenja u vezi sa
(budućom) imigracijom. Najzad, čini nam se da bavljenje ovim fenomenom
ukazuje i na meru otvaranja društva, pa samim tim i spremnosti na promene koje
nas, izvesno, očekuju, možda i uprkos našim željama i namerama.
U pogledu empirijske osnove, ovaj rad se oslanja na projekcije
stanovništva za period 2011-2051, (Kupiszevski, et al, 2012), (Nikitović, 2013,
2010), Migracione profile Srbije za 2011. i 2012. godinu, podatke MUP-a i
civilnog sektora (CeSID-a i APC/CPA), (up: Bobić i Babović, 2013). U
metodskom pogledu rad se oslanja na sekundarnu analiza demografskih,
socioloških i antropoloških istraživanja (Penev, 2010, CeSID, 2013, Bobić i
Babović, 2013). U zaključku ne samo da se podržava potreba političke podrške
(odozgo), već se ukazuje i na neophodnost promena odozdo (grassroot
democracy), koje bi jedino udružene odnosno komplementarne trebalo da
olakšaju i ubrzaju neophodno potrebnu društvenu i demografsku promenu.
Pojmovno teorijski okvir
Proučavanje međunarodnih migracija u Srbiji oslanja se na neke značajne
teorijsko-pojmovne osnove koji proističu iz različitih bazičnih paradigmi u
proučavanju migracija7. Zbog ograničenog prostora, detaljnija elaboracija
najvažnijih teorijskih paradigmi ovde nije bila moguća. Za razumevanje
međunarodnih migracija iz Srbije prema zemljama centra globalno-svetskog
kapitalizma, značajno je poznavanje složenih determinanti koje uključuju važne
„pull“ faktore u zemljama destinacije, kao što su potrebe segmentiranih tržišta
7
U opštoj literaturi o migracijama uobičajena je podela na šest glavnih teorijskih
artikulacija međunarodnih migracija (Haas, 2008): 1) neoklasična (makro) ekonomska
teorija; 2) neoklasična ekonomska (mikro) teorija; 3) Nova ekonomija radnih migracija
(New Economics of Labour Migration - NELM); 4) Teorija dualnog tržišta rada; 5)
Svetsko-sistemski pristup; 6) Kumulativna kauzalnost.
____________
105
Мирјана Бобић
rada (Piore, 1979), kao i bitnih „push“ faktora koji se ispoljavaju kroz visoku
nezaposlenost, nizak životni standard ili nepovoljne uslove za razvoj karijere u
zemljama porekla (iz neoklasičnih ekonomskih teorija migracija).
U ovom tekstu pažnja će pretežno biti usmerena na makro paradigme,
odnosno na prepoznavanje ključnih obrazaca imigracija u Srbiju, njihovog
obima i karakteristika u pogledu socio-demografskih osobina imigranata, načina
na koji se ove migracije odvijaju i nekih osnovnih posledica.
S obzirom da su savremeni tokovi migracija u velikoj meri pomešani,
dosta je teško nedvosmisleno svrstati pojedina kretanja u jedan tip. Ipak, da bi
se mogla sprovesti analiza potrebno je bar u osnovi razlikovati neke oblike
imigracija, pa je u ovom tekstu to učinjeno u skladu sa napred naznačenim
osnovnim teorijskim polazištem koje posmatra migracije u kontekstu položaja
Srbije u svetskom sistemu kapitalizma i razvojnih procesa. Zbog činjenice da je
analiza u ovom tekstu usmeravana dostupnim podacima, a da su ovi podaci
oslonjeni na zvanične, primenjene definicije, bilo je nužno da se takve osnovne
definicije ovde preuzmu. Osnova za te definicije je Uredba o statistici Evropske
Zajednice o migraciji i međunarodnoj zaštiti (EZ br. 862/2007), sa kojom,
doduše, domaće zakonske definicije nisu usklađene, ali se podaci u migracionim
profilima nastoje približiti ovim određenjima.
Pod imigracijom se podrazumeva aktivnost kojom osoba mesto stalnog
boravka utvrđuje na teritoriji date države na period koji će, ili se očekuje da će
trajati, najmanje 12 meseci, a da je prethodno imala stalno prebivalište na
teritoriji druge države (Ibid).
Iako se u ovom tekstu ne bavimo posebno emigracijom, radi
kontekstaulizacije značaja imigracija, navešćemo neke bitne podatke. Na osnovu
dostupnih statistika zemalja imigracije, uz korekciju vitalno statističkim metodom,
procenjuje se da neto emigracija u periodu 2002.-2011. iznosi oko 15.000 lica
godišnje, a da se za period nakon ulaska u EU, posle 2021. može projektovati njeno
povećanje od oko 25 hiljada godišnje (Nikitović, 2013). Prema istim projekcijama,
sa očekivanim pristupanjem EU, početkom treće decenije 21. veka, može se
pretpostaviti nagla, ali kratkoročna eksplozija emigracije, što za podlogu ima
empirijsko iskustvo drugih, bivših, socijalističkih zemalja sa sličnim društvenim
performansama (Poljska, Litvanija, Letonija, Slovačka). Na strani EU delovaće
moćni pull činioci u vidu masovnijeg povlačenja sa tržišta rada baby boom
generacija, kao i pojačana tražnja za ličnim uslugama, u vezi sa negom i brigom oko
rastuće populacije najstarijih (ibidem). Dugo očekivani odloženi ekonomski porast
u samoj Srbiji, povećanje zaposlenosti, poboljšanje životnog standarda, kvaliteta
života, sve bi to trebalo da smanji pritisak ka daljoj i većoj emigraciji, kao izlaznoj
strategiji, posebno, mladih, obrazovanih, jer će i domaće baby boom generacije do
2021. biti penzionisane, a njihova radna mesta i karijere upražnjeni. Iz ovog,
najverovatnijeg budućeg scenarija, proizlazi, dakle, da se emigracija vremenom
može ublažiti, a pretpostavlja se, štaviše, da će zemlja doživeti i migracionu
____________
106
Mirjana Bobić
tranziciju i to iz dva bitna pravca (Nikitović, 2013). Prvi je povratak u zemlju naših
građana, nakon završetka radnog veka ili/i usled želje za investiranjem u Srbiji, radi
pokretanja privatnog (porodičnog) biznisa, itd, naravno, pod primarnom
pretpostavkom ekonomskog prosperiteta. Uz aktiviranje referentnih pronatalitetnih
populacionih mera u promenjenim ekonomskim okolnostima, treba očekivati i
povećanje fertiliteta, čiji su efekti na usporavanje starenja, posebno radne snage,
obim i demografske strukture stanovništva trajniji, ali i sporije dostižni (ibidem).
Potom, realno je očekivati i priliv lica iz tzv. Trećeg sveta, čiji je udeo već sada
stalno u porastu (Kina, Afričke zemlje, Avganistan, Iran, itd).
Imigranti u Srbiji
Domaći zakoni ne poznaju kategoriju „imigranta“ kao ni „imigraciju“
(IOM, 2012:17), te se u izradi migracionih profila i prikazivanju stanja na
terenu, koriste definicije Evropske Unije. Teškoće se još uvećavaju, onda kada
se nastoji razlikovati regularna od neregularne imigracije. Na osnovu podataka
publikovanih u Migracionim profilima Srbije za 2010. i 2011. godinu teško je
proceniti obim ukupne imigracije u Srbiji. Podaci o ukupnoj veličini populacije
regularnih imigranata, odnosno stranaca koji su boravili u Srbiji na osnovu
važećih dozvola boravka, dostupni su samo za 2009. i 2010. godinu, ali ne i
2011. godinu. U 2010. godini, u Srbiji je boravilo 21.577 osoba koje se prema
definiciji mogu svrstati u imigrante, a njihov broj je blago povećan u odnosu na
prethodnu godinu. U okviru kategorije regularnih imigranata, 30% su činile
osobe koje su stalno nastanjene u Srbiji, dok su ostali bili na privremenom
boravku. Na osnovu podataka uočava se da su u imigrantskoj populaciji u Srbiji
najbrojniji državljani/ke Kine, a potom Rumunije (up: Bobić i Babović, 2013).
Međutim, među kineskim imigrantima najmanje je žena, dok one dominiraju u
svim drugim imigrantskim grupama. Razlog tome je što su izuzev kineske, koja
je pretežno, mada ne i isključivo, radna, sve druge imigracije motivisane
brakom, tačnije udajom i anticipiranjem porodice (ibidem).
Što se radne imigracije tiče, u Srbiji je 2010. godine boravilo preko
5.000 stranaca sa dozvolom privremenog boravka po osnovu rada, od čega je
preko polovine (2.777) bilo Kineza. Iza najbrojnijih radnih migranata iz Azije
(54.7%), slede građani EU (25,4%), a potom lica iz bivših jugoslovenskih
republika van EU (10.8%). U 2011. godini porastao je broj stranaca sa
privremenim, radnim boravkom, na 7.213, od čega je ponovo najveći broj bio
Kineza (3.085). Muškarci su 2011. predominantni u radno-imigrantskoj
populaciji sa učešćem od 73%.
Većina imigranata obavlja rukovodeće i druge aktivnosti u stranim
predstavništvima, bankama, zatim u građevinarstvu, trgovini, naftnoj, auto
industriji, najzad u poljoprivredi, zanatstvu, itd. Broj zaposlenih stranaca viši je
zapravo od registrovanog, jer neki obavljaju poslove bez zasnivanja radnog
____________
107
Мирјана Бобић
odnosa, neki su članovi upravnih odbora i slično. Najviše je stranaca zaposlenih
u Beogradu (70%), a zatim u Novom Sadu, Loznici i Čačku. Prema poslednjim
podacima iz 2012, među regularnom radnom imigracijom dominiraju ponovo
muškarci (76.3%), starosti od 31-40 godina, kao i mladi do 30 (obe kategorije
po 26,6%). Prema državljanstvu, najbrojniji su Kinezi, Makedonci, građani BiH
i Ruske Federacije. U celini, Srbija danas još uvek nije privlačna destinacija,
kao što je slučaj sa Slovenijom (preko 15.000 izdatih radnih dozvola godišnje),
Hrvatskom, (8.000), pa i Crnom Gorom (8-10.000), (IOM, 2012 i KIRS, 2012).
Samim tim ni udeo nezaposlenih lica među imigrantima nije veliki, bar
kada su u pitanju lica registrovana na evidenciji Nacionalne službe
zapošljavanja (između 700-800 lica tokom posmatranog perioda). Među njima
je najviše rumunskih, makedonskih i ruskih državljana.8 Strani državljani
prijavljeni na evidenciju NSZ su pretežno niskih kvalifikacija9, što svedoči o
nepovoljnoj ponudi strane radne snage. Naime, među ovim licima preovlađuju
žene niskih kvalifikacija, koje se često suočavaju i sa problemima u
nostrifikaciji diploma, a koje kako smo videli borave u Srbiji pretežno po
osnovu spajanja porodice.
Evidencije stranih studenata su nepotpune, ali ukazuju na porast
stranaca koji imaju dozvolu privremenog boravka radi školovanja, sa 536 iz
2010. na 868 u 2011. godini. Većinu čine muškarci (66.9%), a posmatrano po
državljanstvu, Libijci (ibidem).
'eregularna imigracija
Neregularne, odnosno nezakonite migracije daleko je teže pratiti, pa se
dostupni podaci smatraju više procenom nego pouzdanom slikom o obimu i
karakteristikama ovih migracija. Slika o neregularnoj imigraciji nije sasvim u
skladu sa definicijom pojma imigracije, jer pored slučajeva u kojima su osobe
registrovane u neregularnom boravku u Srbiji (koji ne mora trajati čitavih 12
meseci), uključuje i lica uhvaćena u neregularnom prelasku državne granice.
Dostupni podaci za period 2010-2012, ukazuju da je broj prvih u padu, dok je broj
drugih u značajnom porastu. U tom periodu broj lica uhvaćenih u ilegalnom
prelasku granice između Srbije i susednih država porastao je sa 2.682 na 14.958
slučajeva (uključeni su i ulasci i izlasci iz Srbije). Najveći deo ovih neregularnih
prelazaka odvija se na „zelenoj granici“ (u 2102. godini čak 13.897). Među njima
najviše je državljana Avganistana i Pakistana, dok je udeo Palestinaca vidno opao.
8
Udeo rumunskih državljana među nezaposlenim licima iznosio je u 2010. godini
19.2%, a u 2011. godini 19.8%, dok je udeo makedonskih državljana u datim godinama
iznosio 15.9% i 16.6%, a udeo državljana Ruske Federacije 13.3% i 11.3%.
9
Među onima koji na posao čekaju duže od godine dana, najviše je sa OŠ (36.3%
odnosno 36.1%), a visok je udeo i lica bez škole (26.1% odnosno 29.6%), dpk ih je
najmanje sa završenim fakultetom (9.3% i 7.4%)
____________
108
Mirjana Bobić
Udeo žena među migrantima koji su pokušali da ilegalno uđu u Srbiju je
izrazito mali (3.2% u 2012. godini), a udeo maloletnih lica 15.7%.
Kada su u pitanju stranci za koje je ustanovljeno da su nezakonito
boravili na teritoriji Srbije, njihov broj je daleko manji i u opadanju – sa 751 u
2010. godini na 462 u 2012. godini. U ovoj kategoriji, međutim, udeo žena je
značajno veći nego u prethodnoj (45.5%), dok je udeo maloletnih lica na gotovo
istom nivou (14.7%).
Podaci o broju i strukturi neregularnih migranata ukazuju na pretežno
tranzitni karakter neregularnih migracija preko teritorije Srbije. Naime, daleko
veći broj stranaca registrovanih u pokušajima neregularnih prelazaka (ulazaka i
izlazaka iz Srbije) nego onih sa regularnim boravkom na teritoriji Srbije,
ukazuje na najverovatnije kretanje preko teritorije Srbije prema zemljama EU.
Na ove rute neregularnih migracija preko Srbije ukazano je i u izveštaju
Frontex-a (2012). Naime, Srbija predstavlja jedno od centralnih područja
tranzita za tokove neregularnih migranata iz Azije i Afrike, koji se preko Grčke
i Zapadnog Balkana kreću prema zemljama EU i šengenske zone. U ovom
izveštaju je ocenjeno da je ruta preko Zapadnog Balkana postala važna tokom
2011. godine, od kada je znatno otežan izlazak iz Grčke prema drugim
zemljama Šengena brodom ili avionom. Smatra se da migranti procenjuju da im
je kraći put da preko Zapadnog Balkana ponovo uđu u šengensku zonu kada
napuste Grčku, nego da idu preko Bugarske i Rumunije. Stoga najveći broj
migranata ide preko Makedonije i Srbije prema Mađarskoj ili Hrvatskoj i
Sloveniji, dok manji broj ide preko Albanije, Crne Gore, ka Hrvatskoj i
Sloveniji (Frontex, 2012: 23).
Prinudna imigracija i tražioci međunarodne zaštite
Od 1990-ih u Srbiji su intenzivirane prinudne migracije, jer je, kao
posledica ratnih sukoba u bivšim jugoslovenskim republikama, pristigao veliki
broj izbeglica (u periodu 1991-1995), a potom i interno raseljenih sa Kosova i
Metohije (usled bombardovanja 1999. godine, ali i kasnije od 2004. godine na
dalje). Popisom stanovništva 2002. godine registrovano oko 762 hiljade
doseljenih iz bivših jugoslovenskih republika kao i sa Kosova i iz Metohije. Oni
su činili 22.2% ukupnog migrantskog stanovništva Republike (IOM, 2012).
Većinu ovih lica (preko 200.000) činili su raseljeni sa Kosova i Metohije, koji
su prisilno prebegli u Srbiju nakon ratnih sukoba na KiM i bombardovanja
1999. godine10. Izbegla i raseljena lica su se tokom prethodne dve decenije
10
Tako je sredinom 1990ih u prvom popisu ove populacije koju je sproveo UNHCR
registrovano preko 600.000 izbeglica iz Hrvatske i BiH, dok je ukupan broj raseljenih sa
Kosova dostigao 210 hiljada (Bobić, 2010). Prema podacima Komesarijata za izbeglice RS,
danas ih je oko 66.000, a interno raseljenih oko 215.000, po čemu je zemlja na vrhu Evrope.
____________
109
Мирјана Бобић
suočavala sa velikim teškoćama u ostvarivanju osnovnih ljudskih prava i
socijalne integracije u zajednicu (Cvejić, Babović, Pudar, 2011, Cvejić,
Babović, 2008, Babović, Cvejić, Rakić, 2007).
Kao što smo napred napomenuli, poslednjih nekoliko godina sve je
brojnija kategorija tražilaca azila11 koju čine stranci iz područja zahvaćenim
ratnim sukobima u svetu, kao i regionima ugroženim izrazitim siromaštvom.
Prema poslednjim podacima MUP-a, odnosno CZA/APC, broj tražilaca azila će
do kraja 2013 dostići već 4000, u 2012. godinu ih je bilo 2.723, što je bilo nešto
manje nego prethodne, 2011. godine, kada ih je bilo 3.134. U navedenom
periodu je evidentan osmostruki porast u odnosu na samo 2010, kada je
registrovano 52212. U pogledu nacionalne pripadnosti, u 2013. godine najviše je
ovih lica bilo iz Sirije (20%), Eritreje (16%), potom iz Somalije (10%), i
Avganistana i Alžira po 9%, itd.13 Izražavanje namere da će se tražiti utočište u
Srbiji, omogućava strancima da jedno vreme regularno borave u Srbiji, da
zarade novac za nastavak puta, da se odmore i oporave od puta koji su prešli i
stresova koje su doživeli, dok se konačno ne odluči o njihovom zahtevu, nakon
čega se ili vraćaju nazad, odnosno u tzv „sigurnu treću zemlju“ ili produžavaju
put ka Zapadu. Postojeći kapaciteti za njihov smeštaj su nedostatni (do nedavno
samo 2 takva centra u Banji Koviljači i Bogovađi sa 250 ležajeva, a
novoformirani u Sjenici, Tutinu i Obrenovcu), zatim izuzetno je sporo
reagovanje državnih organa, pravna procedura rešavanja zahteva je veoma spora
i neefikasna, iako je azilni sistem u Srbiji uspostavljen još 2008.
Izveštaji sa terena takođe svedoče i da najveći broj lica u tranzitu nikada ni
ne zatraži azil, već dalje nastavlja put ka zemljama šengenske zone. Naime, u 2011.
godini od 3.134 najava da će biti zatražen azil, realizovano je tek 248 (Vlada RS,
2012), a u 2013 svega 10 (APC/CZA). Humano postupanje prema tražiocima azila i
obezbeđivanje minimalnih uslova za egzistenciju dok se nalaze na teritoriji Srbije
predstavlja naravno veliki izazov u uslovima izraženih ekonomskih teškoća
lokalnog stanovništva, o čemu svedoči i vinjeta s početka ovog teksta. Velike su
11
U teoriji i praksi ne postoji sasvim jasna linija razlikovanja azilanata od izbeglica. U oba
slučaja reč je o licima koja su prešla međunarodnu granicu i koja traže zaštitu od progona,
dikriminacije ili rata. Ukoliko im se prizna pravo na zaštitu (za koju moraju da apliciraju
odmah po dolasku u stranu zemlju), oni dobijaju status izbeglica i pripadajuća prava, a u
slučaju da su odbijeni, moraju biti vraćeni ili prebačeni u tzv. treće (sigurne) zemlje.
12
U prethodnim godinama, broj tražilaca azila bio je još manji (2009. - 275, 52 osobe u
2008, a 44 lica, 2007).
13
Najnoviji obrađeni podaci potiču od APC/CZA, a zasnivaju se na podacima MUP-a.
U 2008. godini su dominirali državljani Obale Slonovače, Gruzije, Jermenije, Etiopije, a
od 2009. godine dominiraju građani Avganistana, iza kojih slede Šri Lanka i Iran, ali i
Palestinci, Iračani, Pakistanci (IOM, 2012). Među azilantima dominiraju muškarci i
odrasla lica, dok su žene i deca u manjem broju. Podaci potiču od MUP-a, ali su nam
ustupljeni preko NVO „Centra za zaštitu prava tražilaca azila“ iz Beograda (APC/CZA)
____________
110
Mirjana Bobić
tenzije u zemlji prolongiranog stresa i isfrustriranosti lokalnog stanovništva kroz niz
decenija, u uslovima neadekvatne reakcije države usled nedovoljno razvijenog
institucionalnog okvira i brojnih budžetskih ograničenja.
Slika 1. – Glavne rute kretanja migranata/tražilaca azila do Srbije
Izvor: APC/CZA, 2013
Umesto zaključka: promene „odozgo“ i „odozdo“
Prema najverovatnijim prognozama kretanja stanovništva do polovine
21. veka, broj stanovnika Srbije će se do 2051. smanjiti za trećinu (29%) u
odnosu na početak posmatranja (2011), obim radne snage za četvrtinu (23%),
koeficijent zavisnosti starih će najverovatnije porasti za 50%, a moguće i čitavih
90%, dok bi koeficijent ekonomke zavisnosti opao za 15%, ali i dalje bi ostao
znatno iznad evropskog proseka (Nikitović, 2013). Očigledno je da su
____________
111
Мирјана Бобић
smanjenje i starenje ukupnog stanovništva, a posebno radne snage - alarmantni
izazovi Srbije, koji će posebno ugrožavati njenu budućnost ako se budu odvijali
brzo (ibidem, 2013: 200). Zato se kao jedino rešenje nameće simultano
aktiviranje populacionih (i pronatalitetnih i imigracionih) zajedno sa ostalim
politikama (ekonomskom, stambenom, urbanom, ekološkom, korenitom
reformom socijalne zaštite, zdravstva i javnih usluga). U pogledu budućnosti i
populacionih izazova koje nas očekuju, poseban će biti potražnja za uslugama
kućne nege sve starijeg stanovništva i pritisak na, pre svega, ženske resurse, što
nameće potrebu kompenziranja tih dodatnih oportunitetnih troškova, odnosno
balansiranja privatne sfere i karijere sve obrazovanijih mladih generacija.
No, još jedan osvrt na kraju na fenomen imigracije vs referentnih politika
i svakodnevnih praksi. I pored toga što se u Srbiji u novije vreme intenzivno radi
na izgradnji odgovarajućeg sistema registrovanja, praćenja i upravljanja
migracijama, u skladu sa Strategijom i odgovarajućim zakonima, a u vezi sa
usklađivanjem sa standardima EU, čime se kreiraju okviri za promene „odozgo“,
čini se da će biti potrebno inicirati i promene „odozdo“. Smatramo da je potrebna
ne samo permanenetna vizibilizacija (sistematsko registrovanje svih oblika
imigracionih kretanja i analiza podataka sa terena) već i odgovarajuća
senzibilizacija javnosti, s obzirom na prognoziranu demografsku budućnost
Srbije. Tu je važna uloga medija, obrazovanja, eksperata, relevantnih društvenih i
posebno političkih aktera i institucija (društvenih elita, kreatora javnog mnjenja,
snažnija međusektorska saradnja, implementacija zakona, efikasnija praksa, itd).
Treba se razumeti da je za nas i danas i sutra, pored već poznatih populacionih
saznanja o niskom fertilitetu, potrebna i imigracija, dok se emigracija (mladih),
iako teško zaustavljiva, može smanjiti, odnosno posmatrati i iz drugačijeg ugla kroz dobitke (primer cirkularne mobilnosti i povratka naših stručnjaka). Čini nam
se, takođe, da je posebno važno istraživanje i analiza situacije i sagledavanje
konkretnih depopulacionih posledica u zasebnim regionima, udaljenim od velikih
urbanih centara. Recimo na jugu zemlje, u kojima se nepovoljne demografske
tendencije ispoljavaju u još težim okolnostima niske ekonomske aktivnosti,
velikog siromaštva i nezaposlenosti, socijalne isključenosti stanovništva, a
posebno mladih, ali i dalje prisutne etničke distance među nacionalnostima
(primer Pčinjskog i Jablaničkim okruga, up: CeSID, 2011, 2013). Strategije,
akcioni planovi i mere, treba da odgovaraju konkretnim subpopulacijama,
odnosno svakoj konkretnoj lokalnoj zajednici i njenim specifičnostima, odnosno
da kreiraju i aktiviraju posebne, kolektivne i individualne potencijale.
Na samom kraju treba napomenuti da se delimično ksenofobija i
netolerancija prema strancima, humanitarnim imigrantima, može razumeti u
kontekstu doskorašnjih oružanih sukoba u Hrvatskoj, BiH, kao i u vezi sa
egzodusom srpskog stanovništva sa Kosova i Metohije, 1999, odnosno 2004. i
kasnije, odnosno aktuelnih dešavanja u južnoj srpskoj pokrajini, gde je na delu
ugrožavanje osnovnih ljudskih prava, manjinskog, srpskog, odnosno
____________
112
Mirjana Bobić
nealbanskog stanovništva. Takođe, izbeglički egzodus u Srbiji rešavan je veoma
dugo i sporo, više od 2 decenije, a i ovi su ljudi, iako srpski sunarodnici,
nailazili na animozitete većinskog stanovništva i krupne prepreke u socijalnom
uključivanju, prilikom ostvarenja elementarnih prava (na ličnu identifikaciju,
kretanje), na tržištu rada, prilikom zapošljavanja, u obrazovanju, socijalnoj i
zdravstvenoj zaštiti, itd. S tim u vezi, u društvima Zapadnog Balkana, odnosno
državama nastalim na ruševinama SFRJ, u kojima su do nedavno, besneli krvavi
etnički sukobi, a nacionalni, religijski i kulturni animoziteti prisutni i danas,
veliki je izazov uspostaviti komunikaciju i toleranciju, podržati, prihvatiti i
socijalno integrisati lica druge vere, nacije, kulture, jezika i običaja.
Kad je reč o ilegalnim migracijama, krijumčarenju ljudi, žena i dece, ka
Italiji i dalje ka zemljama Evrope, naravno da to treba pažljivo pratiti i
sankcionisati, kao što i svaki slučaj traženja azilne zaštite valja podvrgavati
strogoj kontroli. Ali jeste nedopustivo manipulisati nesrećnim sudbinama ljudi,
koji su, pretežno u tranzitu kroz Srbiju, pobegli od oružanih sukoba u svojim
zemljama i stravičnog siromaštva, bez vode, hrane itd. Posebno je nedopustiva
viktimizacija i ponašanje po principu „žrtvenog jarca“ u odnosu na takve
pojedince, koji su se ovde zatekli, često i nevoljno, preusmeravani od strane
pograničnih vlasti, raznih posrednika u transportu, prema migracionim rutama,
usputnim glasinama, itd, odnosno ljudima, koja su da bi se domogli zamišljene,
obećane zemlje, često prinuđeni da otuđe svu svoju imovinu i krenu na put bez
povratka, a usput su često opljačkani, prevareni, premoreni, iscrpljeni, gladni,
bosi, životno ugroženi (CZA/APC, 2013).
LITERATURA I IZVORI
APC/CZA (2013). Tražioci azila u Srbiji i srpski tražioci azila u Evropi. Uporedna
analiza profila, potreba i sistema podrške, Beograd: SDC
APC/CZA (2012). Azilne priče,
http://www.apc-cza.org/images/publikacije/APCCZA%20Azilne%20price%202013.pdf
APC/CZA (2013). Tražioci azila i iregularni migranti u Srbiji, fenomen, potrebe, problemi,
očekivanja,
profil,
http://www.apccza.org/images/publikacije/CZA%20brosura%20Profil%20Trazioci%20azila%2020122013.pdf
Avramov, D., (2013). “Immigration and Integration Scenarios in Global Europe:
Forward- Looking up to 2050”, Sociologija, Vol LV, No2
Babović, M, Cvejić, S, Rakić, D. (2007). Položaj izbeglica na tržištu rada i učešće u
aktivnim merama zapošljavanja, Grupa 484, Beograd.
Blagojević - Hjuson, M. (2013). Rodni barometar u Srbiji: Razvoj i svakodnevni život,
Beograd: UN Women
Bobić, M. i Babović, M (2013). “Međunarodne migracije u Srbiji – stanje i politike”,
Sociologija, Vol LV, No2
Bobić, M., (2010). „Migracije i Politike u Srbiji 1991-2010“, Pravo i Društvo, br 2,
God.I Službeni Glasnik
____________
113
Мирјана Бобић
Castles, S., and M. J. Miller (2003). The Age of Migration, 3rd ed., New York, London:
The Guilford Press
CeSID (2013). „Istraživanje javnog mnenja i dubinski intervjui sa različitim
institucijama u pčinjskom i jablaničkom okrugu – mart 2013. godine“, finalni
izveštaj, UN PBILD i CeSID
Cvejić, S, Babović, M, Pudar, G. (2011). Studija o humanom razvoju – Srbija 2010:
izvori i ishodi socijalnog isključivanja, UNDP, Beograd.
Cvejić, S, Babović, M. (2008) Social and economic position of IDPs in Serbia. Analysis
of IDP LSMS in Serbia. UNDP, Belgrade.
Coleman, D., (2005). „Facing the 21st century: New developments, continuing
problems“, u: Macura, M., A. L. MacDonald and W. Haug, The 7ew Demographic
Regime. Population Challenges and Policy Responses, New York and Geneva: UN.
(2013).
Annual
Risk
Analysis
2013,
Frontex
http://www.frontex.europa.eu/assets/Publications/Risk_Analysis/Annual_Risk_Analysi
s_2013.pdf
IOM – Misija u Srbiji (2012). Migracioni profil Republike Srbije za 2010. godinu,
Beograd: Dosije studio.
KIRS (2012). Migracione politike u Republici Srbiji, Izveštaj za 2011. godinu.
Morokvašić, M. (2010). „Feminizacija migracija?“ Stanovništvo, br 2, Beograd: CDI IDN.
Korać, M., (2012). U potrazi za domom, Beograd: Zavod za udžbenike.
Kupiszevski, et al, (2012). The Impact of Demographic and Migration Flows on Serbia,
Belgrade: IOM – Mission to Serbia
Morokvašić, M., (2010). Feminizacija migracija? Stanovništvo, br 2. CDI IDN
Nikitović, V., (2013). „Migraciona tranzicija u Srbiji: demografska perspektiva“,
Sociologija, Vol LV, No2
Nikitović, V. (2010). Demografska budućnost Srbije. Imigracija kao izvesnost?
Beograd: Institut društvenih nauka i Službeni Glasnik
Okrugli sto „Čovek na putu“ (2013). Kulturni Centar „Rex“, 21. aprila 2013.
Vesti Online, od 8.11. 2011. i od 18.2.2013.
Petronijević, V. (2013). Deo iz izlaganja „.... „ na Okruglom stolu u Kulturnom centru
Rex, 21. aprila 2013.
Scheper- Hughes N., (1997). „Demography without Numbers“, in: Kertzer D. and T.
Fricke, Anthropological Demography. Towards a New Synthesis, The Universityof
Chicago Press.
Stark, O., and D. Levhari. (1982). "On migration and risk in LDCs." Economic
Development and Cultural Change, 31
Taylor, J. E., (1986). "Differential migration, networks, information and risk," in O.
Stark, O.m (ed.), Research in Human Capital and Development, (Vol. 4, Migration,
Human Capital, and Development). Greenwich, Conn.: JAI Pres
Vlada RS (2012). Migracioni Profil Srbije za 2010. godinu, Komesarijat za izbeglice
RS,http://www.kirs.gov.rs/docs/migracije/Migracioni_profil_Republike_Srbije_za_
2011.pdf, posećeno 17. maja 2013
Wallerstein, I., (1974). The Modern World-System: Capitalist Agriculture and the
Origins of the European World-Economy in the Sixteenth Century. New York:
Academic Press
____________
114
Mirjana Bobić
Mirjana Bobić
SERBIA A'D IMMIGRATIO': CURRE'T STATE OF AFFAIRS,
PROSPECTIVES, TOLERA'CE A'D I'TEGRATIO'
Summary
Nowadays Serbia has been witnessing twofold demographic challenges: decrease and
ageing of overall population, processes that have been well on their way and are extremely
jeopardizing the future. Because of such gloomy projections, it seems that simultaneously
instigating both pro-natalist and immigrant policies might become necessary remedies.
Population policies should be however complemented with other complex measures and
reforms tackling economy, housing, social services, education, health, social protection,
etc. There is also constantly rising need for care of elderly which will impose huge
pressure upon human resources, women’s, in particular. Therefore a request for
compensating of these opportunity costs of new, yet smaller cohorts of better educated and
career oriented youth is going to become permanent and prominent. It is well known that
immigrants are important source to fill in these gaps in developed countries when it comes
to private households as well as many other public services.
The paper discusses extensively the immigration phenomenon from interdisciplinary
perspective and takes into account country’s legal and political frameworks. Although
Serbian authorities have recently enacted not so mean changes in the field through
establishing Strategy for management of migration, which tends to conceptualize,
register and follow up vast variety of mobility at its territory, the fact is that this system
has to be further improved in accordance to the international and EU standards. Apart
from such top bottom changes the author highly advocates for bottom up ones. This lens
is introduced by an anthropological analysis of the recent asylum seekers’ crisis.
Through in depth discussion of various misogyny events and public discourses
following rising arrivals of strangers from Africa, Asia, and nearby region (Turkey,
Greece, Albania, etc), the author points to the very important role of relevant social
actors and responsible stakeholders (media, politicians, educators, etc) which are
denoted as highly responsible for presenting the reality of these people mostly in
transition. Except for sensitizing of local population their role should have become in
rising awareness of the need to not only appreciate abiding international laws and
agreements but in assuming that for Serbia - immigration is acceptable demographic and
social goal. This is particularly important when it comes about specific regions at the
South and East, where unfavorable population, social and economic developments are
even more accentuated.
____________
115
ДЕМОГРАФИЈА, књ. X, 2013.
Оригиналaн научни рад
DEMOGRAPHY vol. X 2013
UDK 911.3 Дедијер Ј.; 91:929
Дедијер Ј.; 911.3(497.6)
Original scientific work
Милован Р. Пецељ
Милица М. Пецељ
АНТРОПОГЕОГРАФСКИ РАКУРС ЈЕВТА ДЕДИЈЕРА
Извод: Рад је посвећен антропогеографском делу великог српског географа Јевта
Дедијера. Цвијић му је поверио да развија колегиј антропогеографије. Крунско
дело му је Херцеговина-антропогеографска студија. Дедијер је преданим радом
израстао у одличног геоморфолога и глациолога. Писао је радове из карстологије,
геологије, географије насеља, регионалне географије и радове о националном питању. Омиљена тема били су му радови о сточарским кретањима, али се прославио са радовима из антропогеографије.
Кључне речи: Дедијер, Цвијић, антропогеографија, Херцеговина
Abstract: This paper is dedicated to the work of a great Serbian geographer Jevto
Dedijer. He was entrusted with development of anthropogeography by Cvijić. Dedijer’s
seminal work is Herzegovina – an Anthropogeographic Study. Due to his commitment,
Dedijer grew into an outstanding geomorphologist and glaciologist. He wrote papers in
karstology, geology, geography of settlements, regional geography and papers on
national issue. His favorite topics were herding and migration of livestock, but he
became famous for his works in anthropogeography.
Key words: Dedijer, Cvijić, anthropogeography, Herzegovina
Уводне напомене
Као географ, Јевто Дедијер (1879-1918), појавио сe одмах после Јована
Цвијића, када се о Босни и Херцеговини морало неупоредиво више знати. Све
се то догађало када је Европа била препуна тенденциозно пропагандних текстова о Балкану, али је ипак признавала податке строге науке. Цвијић је 1892. године прошао Херцеговином, ради изучавања крашких феномена и тада му се при
руци нашао 12-годишњак Јевто Дедијер. Цвијић је Дедијера прихватио и подучио вештом проматрању појава на терену и упутио га у тајне географске науке.
Дедијер је био свестран географ који је стекао одлично географско образовање код Цвијића, а потом га проширио код познатих бечких професора А. Пенка, Е. Оберхумера, К. Јиричека, Е. Брикнера, А. Грунда и тако је упознао бечку географску школу. Дедијер је 1916. године радио у важном надлештву у
Паризу, са познатим француским географима: Демартоном, Деманжоном, Галоом и Сионом и упознао француску географску школу Видала де ла Блаша.
____________
117
Милован Р. Пецељ, Милица М. Пецељ
Ценећи Дедијеров научни рад Цвијић је сматрао да он може урадити антропогеографску студију о Херцеговини, а потом о Босни, како би се у случају
озбиљнијих политичких потреса могло ићи на мировну конференцију са добрим аргументима за њен будући политичко-географски положај.
Методолошки приступ
Дедијер је у истраживањима примењивао: општи методолошки
приступ који се састоји из теренског истраживања и генетски метод који
му је омогућавао проучавање еволуције народа, култура становништва, насеља и територија. У испитивањима порекла становништва, Дедијер се
ослањао на проверени Цвијићев метод, који се темељио на народној традицији, на пореклу крсних имена, етнографским мотивима и карактеристичним објектима за одређене области. Дедијер је, приликом истраживања
Херцеговине, стриктно применио Цвијићеву методологију и ту је кључ његових успешних антропогеографских истраживања.
Дедијерова антропогеографска истраживања
Цвијић је најпре је сачинио Упутства за проучавање села у Србији
1896. године, а потом и Упутства за проучавање села у Босни и Херцеговини 1898. године. Тиме започињу организована научна истраживања насеља и
становништва у јужнословенским земљама. Резултати ових истраживања публикују се од 1902. године под насловом „Насеља српских земаља”, а од 1922.
године под измењеним називом „Насеља и порекло становништва.” Највећи
број дела биле су монографије о пределима и она представљају највредније
стваралаштво Цвијићеве антропогеографске школе. На XI конгресу Међународне географске уније, одржаном 1925. године, образована је Комисија за истраживање сеоских насеља. До тада је у „Насељима“ објављено десет монографија. Прва антропогеографска дела, са простора Босне и Херцеговине, објавили
су Ј. Дедијер, С. Трифковић и О. Козић-Ђурић. До избијања Балканских ратова
у едицији „Насеља српских земаља” објављено је пет књига од чега су била два
Дедијерова дела: Билећке Рудине (1903) и Херцеговина (1909), која су садржала
корисне картографске илустрације (Mишковић, М., 2003).
Два су догађају била од велике важности у Дедијеровом животу. Најпре
случајно познанство са Цвијићем, када је имао само 12 година. Други догађај јесте писмо које је Дедијер, као мостарски гимназиста, упутио Цвијићу 1898. године, након што је прочитао Цвијићева Упутства за проучавање села у Босни и
Херцеговини у Српском Вјеснику. Дедијер је одмах послао Цвијићу своје прво
писмо 19. X 1898. године, нудећи му један текст о свом завичају1
1
Сачувано је 45 писама која је Дедијер упутио Цвијићу.
____________
118
Milovan R. Pecelj, Milica M. Pecelj
/Велеучени господине!2
‘Српски Гласник’ у једноме од својих оскорашњијех бројева изнио је ‘упуства за проучавање села у ‘Босни и Херцеговини’... Ви тражите описе појединијех мјеста из Босне и Херцеговине... Али кад сам чуо, да сви оваки радови иду преко Вас, одлучио сам да Вам пошаљем на приказ један свој покушај описивања мјеста, ђе сам први пут угледао свијета... Ако би Вам се свидио овај мој рад, изволите ми се јавити, а ја ћу Вам послати још који рад.
Цвијић није скривао задовољство о чему говоре његове речи подршке записане на последњем листу Дедијеровог писма:
Млади пријатељу. Похвалите родољубе! Јуначине хоћемо. Добићете новац за
пут. Право име ставити! Ширите ‘Упутства’ што више и задобијете поменуте младиће за овај посао. Извештај показује име народнога./ 3
Цвијићу су били потребни млади и вредни сарадници. Од првог писма
које је Дедијер упутио Цвијићу, па до одговора који му је стигао, прошло је само шест дана. Када је Цвијић објавио „Упутства“, Дедијер је имао 18 година.
Дедијер је антропогеографске процесе проучавао на основу породичних, родовских и племенских традиција, миграционих струја, сточарских кретања и процеса eтничке aсимилације. Пописивао је породице, њихове куће и
села, испитивао је њихово порекло, крсне славе, пратио њихова кретања и
описивао њихове навике, склоности, а нарочито њихову душу. Тако се посветио својој земљи и свом народу, од ране младости, па до краја живота. До
појаве Дедијера тим послом су се бавили свештеници, учитељи и ученији људи који су се бавили књижевним радом. Они су сакупљали обилату грађу и у
томе је велика вредност њиховог рада (Ћоровић, В.,1999). Са колико озбиљности и одговорности је Дедијер прилазио истраживањима показује друго писмо које му је Дедијер упутио Цвијићу под крај 1898. године:
Вашему врло цијењеном писму од 25. X. 98. веома сам се обрадовао.
Колико сам се обрадовао, што сте пронашли да је мој опис села Задубља вриједан, - више сам се обрадовао што сам у Вама стекао учевна и добра пријатеља, који ми може бити од врло велике користи...4
Дедијер је изводио теренска испитивања, освајајући Херцеговину
корак по корак, сакупљајући грађу коју је уредно слао Цвијићу на преглед,
тражећи од њега мишљење и нова задужења. Дедијер 1899. године испитује села око Мостара и упознаје Цвијићевог сарадника Луку Грђића (18571918). Дедијер је на терен ишао са школским друговима Таминџићем и Вујевићем, а једно време придружио им се и Ђ. Пејановић. Дедијер је тада у
Мостару становао код Атанасија Шоле, једног од највећих интелектуалаца
тог времена, културног делатника и политичара. Обилазeћи херцеговачких
села, Дедијер је често наилазио на неочекиване проблеме. Власти у Љубу2
Архив САНУ, 13484/304-1.
Исто.
4
АСАНУ 13484/304-2, Писмо Јевте Дедијера Јовану Цвијићу 1898.
3
____________
119
Милован Р. Пецељ, Милица М. Пецељ
шком су му 1899. године забранили свако кретање. Маја 1908. године, у
Попову пољу ухапшен је са Ј. Цвијићем и Б. Ж. Милојевићем. Спроведени
су у затвор у Требињу где им је одузета сакупљена грађа. Дедијер је био
праћен по налогу Земаљске владе приликом истраживања Крајине 1912. г.
Одласком на студије географије и историје у Београду, Дедијер је значајно проширио географска знања и од тога момента летње ферије је користио за антропогеографска истраживања, како он каже „моје отаџбине.” Од
сакупљене грађе која је настала у периоду од 1898–1903, Дедијер је штампао
Билећке Рудине (1903) у едицији Насеља Српских земаља. Био је то први рад
из Босне и Херцеговине који је штампан у тој едицији, а стручну оцену о њој
изнео је Ј. Ердељановић 1904. – Ово је многоструко интересантна област
коју је њен описивач врло исцрпно и ваљано проучио. Лепо је истакао значај
карсног земљишта и северног ветра и хидрографских прилика на положај и
типове насеља. Од особите је вредности одељак о економским приликама.5
Антропогеографска студија – Херцеговина (1909) је Дедијерово најбоље дело. Оно је круна десетогодишњег рада и једно од најзначајнијих дела
из антропогеографије код нас. Овом студијом Дедијер је ударио угаони камен
у српској антропогеографији. После објављивања ове студије, Дедијер постаје
признат географ о чијим научним радовима су афирмативно писали професори са познатих универзитета Европе – Прага, Москве, Минхена, Париза и Берлина. Студија – Херцеговина обухватала је читаву област. Мало је оних који
су се толико снажно одужили свом завичају као што је то учинио Дедијер.
Антропогеографске појаве и процесе он је објашњавао уважавајући физичкогеографске факторе (клима, рељеф са надморском висином, хидрографија и
биогеографија), који су утицали на живот становништва, положај и изглед насеља, миграције и начин привређивања. Дедијер је посветио највећи простор
антропогеографским проблемима. Обрадио је историјски период, економске
прилике, положај и типове насеља, топонимију, постанак села и порекло становништва, затим миграције становништва и социјалну психологију. Посебни
део студије чине испитивања насеља (Дедијер, J., 1911).
У одређивању типова села Дедијер се ослањао на проверени Цвијићев антропогени циклус. „Антропогени циклус у еволуцији сеоских типова мора у карсту
закржљати одмах у свом почетку.” То је полазиште где се Цвијићев антропогеографски циклус може до краја вршити. Дедијер нам оставља непроцењив запис и
схеме о типовима херцеговачких сеоских и варошких кућа.6 Дедијер је описао сва5
ДР. ЈЕВТО ДЕДИЈЕР, НАУЧНИ РАДОВИ, BOSN. HERZ. INSTITUT, FüR BALKANFORSCHUNG, N.R. 270 Bibliotheca MUSEI Bosn. et Herz, Sarajevo, С 8925.
6
По именима биља и дрвећа (по лијески - 10), по разним особинама пластике терена (највише по Груда – 4 села), по клими и положају (Присоје, Подосоје, Ивина чак 55 села), по
боји своје околине 53 села, по разним животињама 32 села и по облику крстац укупно 22
села. По именима разних братстава и по личним именима названо је 186 села итд.
____________
120
Milovan R. Pecelj, Milica M. Pecelj
ко село, његов постанак, тип, порекло становништва, уз приказ привредних прилика. Данас је Дедијерове научне поставке немогуће заобићи у географским, етнографским, демографским, историјским, психолошким, социолошким и другим истраживањима. Све што је после Дедијера попаљено и збрисано са лица земље, захваљујући студији Херцеговина, може се верно реконструисати.
Дедијер је посебну пажњу посветио миграцијама становништва, које се
почетком 20. века кретало из два правца ка долини Неретве. Израдио је каталошки преглед досељавања, а порекло становништва је одређивао на основу крсне славе. Дедијер је пратио и исељавање из Херцеговине у Далмацију, Босну,
Хрватску и Славонију. Реч је о пионирским антропогеографским и етнографским испитивањима Херцеговине, која су обухватила анализу преко пет хиљада породица и то је својеврстан миграциони каталог. Интересантни су записи о
Херама које је Дедијер сматрао најпопуларнијим људима међу динарским Србима. Део сакупљене грађе који се односио на невесињска и мостарска села,
пропао приликом Дедијерове селидбе из Сарајева у Београд 1908. год. Поред О.
Козића, са Дедијером су на прикупљању материјала радили његови другари.
„Са особитим одушевљењем радили су тадашњи ђаци мостарске гимназије: С.
Вујевић, В. Периновић, Р. Тохољ, Т. Ромовић, Р. Чупковић, В. Јелић, а затим
филозоф Н. Буквић и Т. Братић, свештеник.” (Дедијер, J., 1909).
О сточарским кретањима
Докторску дисертацију „Сточарска кретања у Херцеговини - антропогеографска студија“, Дедијер је одбранио на Бечком универзитету
1907. године. Ментори су му били Е. Оберхумер и Е. Брикнер. Пратећи
сточарска кретања у Херцеговини, Дедијер по узору на Демартонова истраживања истих на Карпатима и Алпима пратио живот сточарских области
Динарида. Дедијер је дошао до сазнања која је могао упоредити са властитим истраживањима сточарских кретања у Босни и Херцеговини. То му је
послужило да креира оригиналну научну идеју, базирану на аналогији сродних географских области и сличних антропогеографских појава, које су се
могле применити за сличне регионе. Идеје је саопштио Цвијићу.7
Читајући разне књиге о Француској видео сам да сродни географски
објекти изазивају сличне антропогеографске појаве. Кад бих имао годину дана
времена чини ми се да бих успео да пронађем аналогије, међу народима врло далеким, као што су на пример, босанске Балије и шпански сточари...8
Динариди и Карпати су слични по природи, начину живљења и
привређивању становништва. То је био пресудан тренутак у Дедијеровој
7
АСАНУ, 13484/304-39, Писмо Јевта Дедијера Јовану Цвијићу од 15/3. фебруара
1916. године. Адреса Дедијера је Vanves (Seine) Rуe de Paris 153.
8
Исто.
____________
121
Милован Р. Пецељ, Милица М. Пецељ
научној преокупацији и од тада ће најважнија област његових научних истраживања бити антропогеографија.
Чланак г. de Martonne-a о сточарском животу на Карпатима у ‘Zu
Fr. Ratzels Gedachtun’ је интересантан... има доста сличних ствари са Херцеговцима. Мене све више интересује антропогеографија.9
Радови о сточарским кретањима, великог поштовалаца дела Ј. Цвијића,
Е. Демартона, постали су омиљена тема и централно научно-истраживачко поље Дедијера. Он је знао да сезонска сточарска кретања, у потрази за храном покрећу за собом и становништво. То је Дедијер презентовао кроз поглавља у
докторату: „Сточарски начин живота“, „Сточарски живот на Хуминама и Рудинама“, Сточарска кретања и начин живљења у „Северној Херцеговини“ и
„Област планинских пашњака“ (Дедијер, J., 1907). Резултате ових истраживања. Дедијер саопштава Цвијићу, наводећи запажања о сточарским кретањима
старинаца, балија (муслиманско номадско становништво) и србљака:
Проблем о нашим балијама све ме више правлачи...Мене је фрапирало име
Србљак, које се овдје употребљује као синоним за планинца, који не иде са стоком изван атара свога. То је антропогеографски назив за човјека који станује на
великим висинама. Србљак контраран је назив Хумњак. 10
Био је то сложен извештај у коме Дедијер отвара низ оригиналних антропогеографских проблема. Интересантан проблем у сточарским кретањима су и
земље ходалице - беговски поседи које су сељаци куповали од њих, обрађивали
их па потом продавали другима. Ходалице су настале у Херцеговини и биле су
последица сточарских кретања и миграција. Земља је ходала из руке у руку.
Закључак
Радови из антропогеографије су лична карта Дедијера. Одмах иза њих
следе радови из глацијације и националне географије. Дедијерово капитално дело
– Херцеговина прва је антропогеографска студија о једној земљи код нас. Постала
је образац и узор свим истраживачким подухватима те врсте, до данас. Сточарска
кретања су била Дедијерова омиљена истраживачка тема. Прерана смрт није му
пружила прилику да се у потпуности искаже у овом научном пољу. Српска антропогеографска школа дала је значајна имена која су оригиналним научним радовима прославила целокупну српску географску науку.11 Она живи и данас ме9
Исто.
АСАНУ 13484/304-26, Писмо Ј. Дедијера Ј. Цвијићу из Сарајева од 22. 9. 1907.
11
Српска антропогеографска школа – Значајан допринос на развоју и методолошком
осавремењивању дао је В. Радовановић. У развоју ове школе допринос су дали етнографи и антропогеографи Ј. Ердељановић, Т. Ђорђевић и М. Филиповић, М. Лутовац,
П. Шобајић,и Ј. Трифуноски. На развоју српске антропогеографске школе истакли су
се С. Стаменковић и М. Грчић. У БиХ антропогеографским истраживањима бавили су
се: О. Козић-Ђурић, С. Трифковић, М. Карановић, Т. Канает, М. Бјеловитић, М. Мишковић и З. Маријанац.
____________
10
122
Milovan R. Pecelj, Milica M. Pecelj
тодолошки осавремењена, негујући традицију која је дуга преко стотину година.
Јевто Дедијер је један од стубова српске антропогеографске школе.
ЛИТЕРАТУРА
Гњато, Р., Медар-Тањга, И. (2009): Етнолошка грађа у дјелима Јевта Дедијера.
Ћоровићеви сусрети, Научни скуп Јевто Дедијер и Васиљ Поповић – живот и
дјело, СПКД Просвјета, Билећа-Гацко, стр. 192-208.
Дедијер, Ј. (1903): Билећке Рудине, антропогеографска испитивања. Насеља Српских земаља, Српска краљевска академија, Београд, стр. 669-900.
Dedijer, Ј. (1907): Das Hirtenursen der Hercegovina Antropogeographische Studie,
Wiena, стр. 2-4.
Дедијер, Ј. (1908): Врсте непокретне својине у Херцеговини. Гласник Земаљског
музеја у Босни и Херцеговини. (XX/3), 387-402.
Дедијер, Ј. (1908): Старе сеоске породице у Херцеговини. Гласник Земаљског музеја XIX, 391-392.
Дедијер, Ј. (1909): Херцеговина – антропогеографска студија. Насеља Српских
земаља, 6, Београд.
Дедијер, Ј. (1909): Глацијација Височице у Јужној Босни, Глас Српске краљевске
академије наука, LXXIX, 187-192.
Dedijer, J. (1909): Die Alten Bauernfamilien in der Herzegovina. Adolf Holzhausen, Wissenschaftliche, Mittelungen aus Bosnien und der Herzegovina, VI, Wien, s. (1) + 4.
Дедијер, Ј. (1909): Наука као национални рад, „Босанска Вила“, XXIV, 399 и 370.
Дедијер, Ј. (1909). Херцеговина, антропогеографска студије, СКА, Београд, 1- 448.
Дедијер, Ј. (1910): Испитивање српских насеља. „Босанска Вила“, XIII-XIV, 353.
Дедијер, Ј. (1911): Поријекло Босанско-херцеговачког становништва. Преглед I
бр. 7 и 8, Сарајево, стр. 421-431.
Дедијер, Ј. (1912). Типови и развитак насеља у Европској Русији. Гласник Српског
географског друштва. (I/2), 332.
Дедијер, Ј. (1912). Херцеговина и Херцеговини. Нови Сад: Летопис Матице Cрпске, 47-83.
Дедијер, Ј. (1913): Нова Србија. Српска књижевна задруга, (XXII/154), 1-302.
Дедијер, Ј. (1914): Сточарске зоне у планинама динарске системе. Гласник Српског географског друштва, 39-57.
Dedijer, St. Jevto. (1907): Das Hirtenursen der Hercegovina Antropogeographische
Studie. Архива Бечког универзитета, Wiena: Докторска дисертација.
Дедијер, Ј. (1914): Сточарске зоне у планинама динарске системе, Гласник Српског географског друштва, 39-57.
Dedijer, J. (1916): Lа Тrаnshumance dans les рауs dinariles. Аnnа1еs 1a Géоgrарhiе.
Демартон, Е. (1927): Географски рад Јована Цвијића. Гласник СГД. (13), 2.
Лубурић, А. (1930): Дробњаци племе у Херцеговини, порекло, прошлост и етничка улога у
нашем народу. Београд,.
Мандић, Н. С. (2000). Српске породице Војводства Светог Саве. Гацко, стр. 1-575.
Мишковић, М. (2003): Карта насеља земље Павловића. Павловића, АНУРС, Бања
Лука-Српско Сарајево, стр. 611-613.
Пецељ, Р. М. (2001): Херцеговачке Рудине – поља у кршу. Завод за уџбенике и наставна средства, Српско Сарајево.
____________
123
Милован Р. Пецељ, Милица М. Пецељ
Пецељ, Р. М. (2007): Јевто Дедијер – истраживач Херцеговине и значајна личност у Српској географији. Географски факултет Београд, Природно-математички факултет Бања Лука, Београд–Бања Лука.
Пецељ, Р. М. (2009): Јевто Дедијер и српска географска школа. Ћоровићеви сусрети, Научни скуп Јевто Дедијер и Васиљ Поповић – живот и дјело, СПКД
Просвјета, Билећа-Гацко, стр. 168-191.
Пецељ, Р. М. (2009): Јевто Дедијер, следбеник Цвијићеве српске географске школе.
Зборник радова, Географски факултет Универзитет у Београду, (VII), 299-314.
Ћоровић, В. (1925): Босна и Херцеговина. Српска књижевна задруга, 1, Београд.
Ћоровић, В. (1999): Књижевни рад Срба у Мостару, Глас Српски, Б. Лука, стр. 91-93.
Филиповић, С. М. (1948): Гласинац антропогеографско-етнолошка расправа. САНУ Одељење друштвених наука, Српски етнографски зборник, (LX/32), 141.
Цвијић, Ј. (1991): Балканско полуострво. Друго издање, САНУ, „Књижевне новине“,
Завод за уџбенике, Београд.
Цвијић, Ј. (1907) О научном раду, Београд.
Цвијић, Ј. (1989): Сабрана дела. САНУ, Београд, НИРО Књижевне новине Београд, Завод за уџбенике и наставна средства Београд, Београд, радови и говори и чланци Јована Цвијића сабрани 15 књига.
Писма Јевте Дедијера Јовану Цвијићу из Сарајева, Беча и Париза.
Насеља Српских земаља. (1909): Атлас 6, Уредио д-р Ј. Цвијић, Српска Краљевска
Академија, Српски Етнографски зборник, књ. 12, Београд.
Milovan R. Pecelj
Milica M. Pecelj
AMTHROPOGEOGRAPHIC PERSPECTIVE OF JEVTO DEDIJER
Summary
Works in anthropogeography represent Dedijer’s personal mark. Right after them, there
are papers in glaciology and national geography. Dedijer’s seminal work Herzegovina –
an Anthropogeographic Study is the first anthropogeographic study about a country in
our region. It has become and remained a model and a template for all research studies
of this kind. Herding and livestock migration were Dedijer’s favorite research topics.
Dedijer’s untimely death did not allow him to express his full potential in this field of
science. Serbian anthropogeographic school produced significant researchers who
brought fame to Serbian geographic science with their original scientific works. 12 It is
still present in a new modernized form cherishing tradition long more than a hundred
years. Jevto Dedijer is one of the pillars of Serbian anthropogeographic school.
12
Serbian anthropogeographic school – V. Radovanović gave a significant contribution to its
development and methodological modernization. The following ethnogeographers and
anthropogeographers gave their contribution to the development of the school: Ј. Erdeljanović,
Т. Đorđević and М. Filipović, М. Lutovac, P. Šobajić, and Ј. Trifunovski. S. Stamenković and
M.Grčić also contributed to the development of Serbian anthropogeographic school. In Bosnia
and Herzegovina, anthropogeographic research was conducted by: О. Kozić-Đurić, S.
Trifković, М. Karanović, Т. Kanaet, М. Bjelovitić, М. Mišković and Z. Marijanac.
____________
124
ДЕМОГРАФИЈА, књ. X, 2013.
Прегледни чланак
DEMOGRAPHY vol. X 2013
UDK 314.113(100)
Review article
Небојша Вуковић
ЗНАЧАЈ МНОГОЉУДНОСТИ КАО ЧИНИОЦА
НАЦИОНАЛНЕ МОЋИ
Извод: У раду је постављена хипотеза, да у савременом свету, многољудност
остаје важан елемент националне моћи. Аутор рада жели да укаже на чињеницу,
да текући технолошки напредак и дифузија знања и вештина, често могу да појачају значај многољудности у светској политици, о чему сведоче примери две државе са највећим становништвом – Кине и Индије. Презентоване су теоријске концепције које истичу значај бројности популације, као и фактори који могу да релативизују многољудност као чинилац националне моћи.
Кључне речи: моћ, национална моћ, елементи националне моћи, становништво,
многољудност
Abstract: The paper sets up a hypothesis that, in the contemporary world, large
population remains an important element of national power. The authors of the paper
want to point to the fact that current technological progress and the diffusion of
knowledge and skills can frequently intensify the significance of large population in the
world politics, which is testified by the examples of the two most populous states –
China and India. The theoretical concepts highlighting the significance of large
population, as well as the factors which can relativize large population as a factor of
national power, are presented.
Key words: power, national power, elements of national power, population, large
population
Појам моћи у међународним односима
Појам моћи није једноставно дефинисати. Главни разлог ове потешкоће лежи у његовој општости. У логици важи правило, да што је један
појам по обиму општији, то је његово дефинисање класичним начином –
навођењем најближег вишег родног појма и специфичне разлике – компликованије. Моћ је појам високог нивоа апстракције, и заиста је тешко поред
њега навести сродан појам још већег степена општости. Углавном се у дефиницијама моћи, у функцији најближег вишег родног појма употребљава
термин способност, који је такође апстрактан. Пошто језик и мишљење
нису савршени, многобројним истраживачима остаје да се задовоље и служе са донекле мањкавим, али ипак употребљивим одређењима.
____________
125
Небојша Вуковић
Теоретичар међународних односа Георг Шварценбергер тврдио је,
да је моћ способност појединца, групе или државе, да наметну своју вољу
другоме, ослањајући се при томе на ефикасност средстава силе у случају
непокоравања (Schwarzenberger, 1951). Наметање воље другима је битан,
али тек један од аспеката феномена моћи. Стога је, чини се, прихватљивија
дефиниција Макса Вебера, да моћ представља изгледе, да се у оквиру једног друштвеног односа спроведе сопствена воља упркос отпору, без обзира на то, на чему се заснивају ти изгледи (Вебер, 1976). Ова дефиниција
може бити веома корисна када се анализирају међународни односи. Јасно
је да САД поседују неупоредиво више изгледа да на светској сцени спроведу своју вољу од рецимо Непала. Сједињеним Државама, такви се изгледи указују скоро свакодневно, док Непалу врло ретко, готово никад. Свакако, поставља се питање, шта је то што омогућава Сједињеним Државама
да веома често спроводе своју вољу, и чега, с друге стране, Непалу тако
много недостаје? Очигледно је реч о материјалним и интелектуалним ресурсима, којих САД имају у изобиљу, а Непал врло мало или нимало. Стога су Сједињене Државе активно присутне у многим регионима света, док
Непал пасивно егзистира у сенци далеко моћнијих суседа – Индије и Кине.
Домаћи аутор Радослав Стојановић, дефинишући тзв. друштвену
моћ, релевантну за међународне односе, каже, да је она садржана у целокупности вредности које једно друштво ствара и емитује у међународни
простор, вршећи тако утицај на укупан друштвени развој. Те вредности су,
констатује Стојановић, материјалне и духовне (Stojanović, 1982). Интересантно је да Стојановић, пишући у својој књизи о сили и моћи у међународним односима, говори о два појма моћи – друштвеној и политичкој.
Иако признаје, да је политичка моћ у корелацији са друштвеном, те у квантитативном и квалитативном смислу са њом пропорционална, он је ипак
третира као посебну категорију, видећи у њој способност примене силе ради наметања воље другима да би се остварили сопствени интереси (Stojanović, 1982). Да ли је овде реч о непотребном умножавању појма моћи –
приговор који није лишен смисла уколико је аутор заиста остајао при ставу да су две моћи сасвим пропорционалне и корелативне – тема је за рад
другачије сврхе и циља. Осим што је упитно њено издвајање у односу на
друштвeну моћ, такође је подложна преиспитивању Стојановићева дефиниција политичке моћи. Доста сличну одредбу, али стратегијске моћи,
пружају Саундерс и Гомперт, који кажу, да је стратегијска моћ способност
да се нашкоди суштинском благостању друге нације претњом или нападом, у циљу наметања сопствене воље (Gompert & Saunders, 2011). Сличност је очигледна. Стога, појам политичке моћи остаје под знаком питања,
како у погледу сврховитости, тако и у смислу квалитета definiens-a. С друге стране, Стојановићева дефиниција друштвене моћи, која је примерена
анализи међународних односа, представља употребљив путоказ за сагледа____________
126
Eebojša Vuković
вање и одређење термина из наслова овог рада – националне моћи. Термин
национална моћ, у овом тексту, представља синтезу друштвене и политичке моћи, како их тумачи Стојановић. Најкраће, национална моћ је укупност свих ресурса, доступних једној нацији у реализацији њених циљева.
Формулација овог одређења се ослања на схватање Џона Миршајмера, по
коме је моћ ништа више до специфична имовина или материјални ресурси
који су доступни држави (Mearsheimer, 2001). Амерички теоретичар Реј
Клајн исправно запажа, да је национална моћ мешавина стратегијских, војних, економских и политичких снагâ и слабости (Cline, 1975). Чим се проговори о националној моћи, намеће се питање од чега се она састоји – који
су то елементи који је чине.
Теорије о елементима националне моћи држава и формуле
њеног израчунавања
Више аутора покушавало је у својим радовима да исцрпно наведе
све елементе националне моћи, односно моћи појединих држава. Један од
најпознатијих геостратега с краја XIX и почетком ХХ века, Алфред Тејер
Мехен (1840-1914), у свом капиталном делу The Influence of Sea Power
upon History 1660-1783, навео је шест кључних елемената поморске моћи.
Пре њихове експозиције, треба напоменути, да је Мехен био амерички
морнарички официр који је сматрао, да је контрола над морима главни чинилац снаге и просперитета нацијâ. Аргумент за ту позицију, Мехен је налазио у чињеници, да је море највећи светски медијум циркулације (Mahan, 1897). Другим речима, по мишљењу Мехена, поморска моћ је битна за
национално уздизање, напредак и безбедност (Sprout, 1952). Мехен је тврдио, да следећи елементи чине и утичу на поморску моћ: 1) географски положај; 2) физички облик територије; 3) протезање територије; 4) број становника; 5) карактер народа и 6) карактер Владе, укључујући и националне институције (Mаhаn, 1918). Као што се може приметити, Мехен изричито наводи величину популације као један од кључних елемената поморске
моћи, која се у овом случају може изједначити са националном моћи. Многобројно становништво, запажа Мехен, важна је компонента за две димензије поморске моћи – велика популација је неопходна да би се могло регрутовати довољно квалитетног људства за посаде бродова, а поред тога,
из те популације мора да се издвоји знатан део радно способног становништва за сервисирање и производњу бродског материјала.
Николас Џон Спајкман (1893-1943) у својој књизи America's Strategy
in World Politics: The United States and the Balance of Power, која представља једну од кључних студија у историји америчке геополитичке мисли,
наводи, поред војне снаге, још десет фактора релативне моћи држава.
Спајкман, који је био промотер тезе да је контрола над рубним зонама
____________
127
Небојша Вуковић
Евроазије пресудна за глобалну доминацију, у кључне елементе моћи држава убраја: 1) величину територије; 2) природу граница; 3) величину популације; 4) одсуство или присуство сировина; 5) економски и технолошки развој; 6) финансијску снагу; 7) етничку хомогеност; 8) ефикасну социјалну интеграцију, 9) политичку стабилност и 10) национални дух (Spykman, 1942).
Као и у случају опуса Алфреда Мехена, број односно величина популације
препозната је као један од базичних чинилаца националне моћи. Иако се није бавио детаљнијом анализом и дескрипцијом набројаних елемената моћи,
Спајкман је у својим геополитичким анализама често узимао величину популације као један од кључних параметара приликом сагледавања односа
снага између главних светских сила. Овај далековиди истраживач међународних односа, још је на самом почетку америчко-јапанског конфликта крајем 1941. године, тврдио, како ће након Другог светског рата, модерна, оживљена и милитаризована Кина од 400 милиона становника бити претња не
само за Јапан, већ такође и за позицију западних сила у азијском Медитерану (Spykman, 1942). Спајкман је стога препоручивао, да после окончања рата, САД преузму на себе заштитничку позицију према Јапану, аналогну оној
која је већ заузета наспрам Велике Британије у европској политици. Несумњиво је, да је на овакво, у то доба врло необично Спајкманово размишљање,
имала утицај и чињеница о бројности кинеске популације.
У науци о међународним односима, посебно место припада опусу
Ханса Моргентауа, нарочито његовој опсежној теоријској студији Politics
among :ations: The Struggle for Power and Peace, која је први пут штампана
1948. године. Један од кључних делова његове књиге, односи се управо на
набрајање и експликацију чинилаца националне моћи. По мишљењу Моргентауа, ови елементи могу се поделити на оне који су релативно стабилни, и оне који се стално мењају. У релативно стабилне елементе спадају
географија и природни ресурси. Индустријски капацитет, војна спремност,
становништво, национални карактер и морал, квалитет дипломатије и владе, припадају чиниоцима националне моћи који су променљиви. Када је у
питању становништво, Моргентау се фокусира управо на фактор величине. Сматрајући да није коректно да се успоставља директна корелација између многољудности и националне моћи, Моргентау ипак запажа, како је
и даље истина, да нема државе која може остати или постати прворазредна
сила, а да не припада најмногобројнијим нацијама на Земљи (Morgenthau,
1971). Он наглашава, како је очигледно, да једна нација не може бити сврстана у први ранг без популације довољно велике да створи и примени материјална оруђа националне моћи (Morgenthau, 1971). Без многобројног
становништва, примећује Моргентау, немогуће је поставити и одржавати у
функцији индустријска постројења, неопходна за успешно вођење модерног рата. Такође, оно је нужно, како би се довољно велики број људи регрутовао за борбу на копну, мору и у ваздуху, као и за логистику. Упоређујући
____________
128
Eebojša Vuković
САД са Аустралијом и Канадом, пространим земљама сличног културолошког профила, Моргентау закључује, да Америка никада не би постала најмоћнија нација на свету са популацијом било Аустралије, било Канаде.
Треба нагласити, да се и у савременим теоријским концепцијама,
величина популације перципира као битан чинилац националне моћи. У
студији Global Rating of Integral Power of 100 World’s Leading Countries –
2008 – на чијој је изради учествовало више руских и западних аутора, издвојено је девет основних чинилаца моћи државâ – менаџмент, територија,
природни ресурси, становништво, економија, култура и религија, наука и
образовање, војне снаге и спољна политика – геополитичко окружење
(Ageev, Mensch, Matthews, 2009). Иако се приликом разматрања популационог фактора, аутори ове студије осврћу на више различитих параметара,
попут социјалне или полне структуре, они ипак признају, да свеукупна величина становништва остаје кључна карактеристика демографског потенцијала. Класификујући државе на суперсиле, велике силе, регионалне силе
и мале државе, они закључују, да 300 милиона становника представља доњу границу за демографску суперсилу. Тај број премашују само Кина, Индија, САД и ЕУ (уколико се она разматра као једна целина). Статус велике
демографске силе подразумева број становника између 120 и 300 милиона.
Индонезија, Бразил, Русија, Јапан, Пакистан и Бангладеш, као и Нигерија,
коју су аутори изоставили, спадају у ову категорију држава. Регионалне
демографске силе су оне државе чији се број креће између 30 и 120 милиона. Аутори наводе више примера – од Немачке, Француске и Велике Британије – до Египта и Украјине. Коначно, све државе које имају мање од 30
милиона житеља спадају у мале државе (Ageev, Mensch, Matthews, 2009).
Поред теоријских концепција које говоре о чиниоцима националне
моћи, поједини научници покушали су да класификују државе по снази,
узимајући у обзир свеукупност дотичних елемената. Реализација овако
изазовног подухвата подразумева претходно креирање сажетих формула,
које би требало да својим крајњим резултатом – нумеричким показатељем
– омогуће јасно и недвосмислено рангирање држава – од најмоћнијих до
најслабијих. Једну од најпознатијих формула израчунавања националне
моћи у теорији међународних односа, развио је Реј Клајн средином 1970тих година. По његовом мишљењу, формула израчунавања националне
моћи требало би да изгледа овако:
Pp= (C+E+M) x (S+W)
Pp – опажена моћ
C – критична маса = становништво + територија
Е – економска способност
М – војна способност
S – стратегијски циљ
W – воља да се следи национална стратегија (Cline, 1975)
____________
129
Небојша Вуковић
Чини се, да није случајно, што је Клајн са два ,,традиционална“ елемента – становништвом и територијом – започео своју формулу, и што их
је објединио под термином ,,критична маса“. Становништво и територија
представљају ,,осовину моћи“ једне државе, на коју се ослањају сви остали
елементи, било да су материјални или интелектуални.
Још раније је Клифорд Џерман презентовао сопствену формулу израчунавања националне моћи, која треба да има следећи облик:
G = N(L + P + I + M)
G – национална моћ
N – нуклеарна способност
L – земља
Р – популација
I – индустријска основа
М – војна величина (German, 1960)
Џерман је доцније сваку од ових варијабли раставио на низ фактора,
тако да је његова формула, суштински, врло комплексна. Као и у случају
Клајнове формуле, Џерман такође наводи становништво као један од битних елемената националне моћи. Овај део рада може се окончати констатацијом, да је становништво у концепцијама о основама националне моћи и
формулама за њено мерење, несумњиво важан чинилац. Уосталом, ову
тврдњу додатно поткрепљује истраживање иранског истраживача Зарганија, који је проучавајући 28 теорија о елементима националне моћи утврдио,
да се варијабла популације понавља у чак 23, чиме она избија на прво место по својој учесталости (Zarghani, 2007).
Значај многољудности као елемента националне моћи у
савременом свету
Из претходно наведених запажања, може се извести јасан закључак,
да се становништво у теоријама и формулама за израчунавање моћи, перципира као веома важан фактор који знатно детерминише моћ једне нације
(државе). Међутим, остаје недоумица, да ли је у различитим историјским
епохама, у истој мери, битна бројност становништва или тај аспект националне моћи у доба доминације техничке цивилизације постаје ирелевантан? У домаћој литератури, укоренио се став, по којем у савременом добу,
број становника као чинилац националне моћи, све више губи на важности. Према Војину Димитријевићу и Радославу Стојановићу, када је у питању утицај једне државе, након индустријске револуције, значај самог
броја становника све више опада (Димитријевић, Стојановић, 1996). Скоро
дословно, такав став је исказао и Златко Исаковић, констатујући, да значај
бројности становништва све више опада, посебно у развијеним индустријализованим државама (Isaković, 2006). Релативизовање значаја многољуд____________
130
Eebojša Vuković
ности, присутно је и у већ цитираном делу Радослава Стојановића, који је
сматрао, да уместо квантитета, све већу улогу играју квалитативне особине становништва, попут квалификационе или старосне структуре (Stojanović, 1982). Краће речено, по мишљењу овде цитираних домаћих аутора, у
савременом свету, број становника (многољудност) као чинилац националне моћи је све више ирелевантан.
Основна теза овог рада је супротна – значај многољудности (броја
становника) као чиниоца националне моћи у XXI веку не опада, иако се
увећао број средстава и поступака његове делимичне и привремене релативизације. У овом раду, биће покушано да се покаже, да релевантност
многољудности као фактора моћи у међународној политици, остаје мање
више константна, скоро једнака као и протеклих деценија. С друге стране,
биће делимично изложени и они фактори (околности), који могу да умање
значај величине становништва у међународним односима.
Још 1950-тих и 1960-тих година, више аутора је истицало значај
многољудности као фактора националне моћи у међународним односима.
Абрамо и Кетрин Органски у њиховом класичном делу Population and
World Power – на неколико места истичу важност величине становништва.
Како кажу, нација, да би била велика сила, треба да има много милиона
грађана да служe као топовско месо, радна снага, светско тржиште и изнад
свега – као порески обвезници (K. Organski & A.F.K. Organski, 1961). Поред тога, они истичу, да велике популације охрабрују раст велике и ефикасне индустрије, док њихова неизмерна куповна моћ чини њихове поруџбине вредним наградама за друге нације које желе да продају своја добрâ у
иностранству. Милиони радника, доприносе тек малим износима владиним приходима, али у коначном збиру то ствара гигантске фондове са којима једна влада може да наоружа себе и своје савезнике. У том смислу,
аутори су упоређивали Данску и Кину – Данска, иако богата у погледу
прихода per capita – не може себи да приушти велику војну продукцију
или широки програм помоћи иностранству. С друге стране, иако је појединачно Кинез сиромашан, Кина је већ тада демонстрирала (почетак 1960тих, прим. Н.В.), да има велику војску и већ је покренула програм спољне
помоћи другим државама (K. Organski & A.F.K. Organski, 1961).
Коначно, велико становништво једне државе ствара у међународним односима и јак психолошки ефекат. Кетрин и Абрамо Органски запажају, да многољудност надахњује самопоуздање код куће, а страх и поштовање у иностранству (K. Organski & A.F.K. Organski, 1961).
Још раније, средином 1950-тих година, Кингсли Дејвис је изнео четири разлога због чега је велика популација главна детерминанта националне
моћи. Прво, величина укупног становништва је главни фактор величине
радне снаге. Друго, што је већа популација интегрисана у један економски
систем, већа су потенцијална преимућства економије обима, која се добијају
____________
131
Небојша Вуковић
од масовне продукције и масовне дистрибуције. Треће, пошто се војни персонал регрутује из ограничених старосних група, велика популација је неопходна да се оформи знатна армија и да се надокнаде губици у борбеној снази. На крају, консолидација победе у рату често захтева приличну окупациону силу, која се не може обезбедити ако је популација мала (Davis, 1958).
Свакако треба нагласити, да цитирани аутори не апсолутизују значај
многољудности у међународним односима. Дејвис, на пример, истиче, да су
квалитативне одлике становништва такође важне – однос броја житеља и расположивих ресурса, стање морталитета и морбидитета, ниво фертилитета,
старосна структура, стопа унутрашњих миграција, и ниво урбанизације (Davis, 1958). Кетрин и Абрамо Органски наводе, да су три главне детерминанте
националне моћи – величина становништва, ниво економског развоја, и вештина и ефикасност владе. Иако надмоћ у једном аспекту може компензовати
недостатке у другом, ови аутори запажају, да без сва три фактора, једна нација не може досегнути високи ранг (K. Organski & A.F.K. Organski, 1961).
Мада је од времена када су ове констатације биле публиковане прошло више од пола века, може се закључити, да суштински, оне нису знатније изгубиле на својој плаузибилности. Чини се, да су неки од савремених
технолошких, информационих и образовних трендова, само појачали значај многољудности као елемента националне моћи у светској политици.
Мишљење које су својевремено изнели домаћи аутори – Димитријевић, Стојановић и Исаковић – како у савременом добу, у међународним
односима, значај броја становника опада, било би тачно да се у светској
привреди, технологијама и образовању није ништа значајније мењало протеклих деценија. Међутим, промене су биле бурне, нарочито у последњој
деценији ХХ и првој деценији XIX века. Неспорна је чињеница, да је захваљујући револуционарним иновацијама у информатичким технологијама, знање постало доступније, а могућности за образовање веће него икада
пре. Употреба Интернета у комуникацији, електронских база података,
електронских библиотекâ, као и могућности подучавања на даљину, учења
код куће и у флексибилном временском режиму, пружају прилику милионима људи да релативно лако и јефтино стекну не само основно, већ и
средње, и високо образовање. Технолошка знања, која су неопходни услов
за материјални напредак једног друштва, такође су постала широко распрострањена и приступачна. Поред тога, и пре ове ,,технолошко-образовне
револуције“, вишедеценијско обавезно основно образовање и програми
описмењавања, довели су до тога да се проценат писмених, у великој већини земаља у развоју, константно подизао.
Велике азијске земље, попут Кине, или Индонезије, више немају само многољудно а неписмено становништво – оно је данас и даље многољудно, али и све образованије – у Кини је према подацима Светске банке
за 2010. годину, удео писмених у популацији изнад 15 година, чак 94%,
____________
132
Eebojša Vuković
док је у Индонезији незнатно нижи. Шири се мрежа универзитета, и повећава број дипломаца – како се наводи у једној студији Worldwatch Institute
посвећеној Кини и Индији – обе земље имају врхунске универзитете на којима сваке године дипломира по пола милиона научника и инжeњера (sic!)
(Worldwatch Institute, 2006). Иако Кина и Индија још увек заостају по степену образовања per capita за европским земљама, може се констатовати, у
дијалектичком стилу, да се у случају две најмногољудније државе на свету, квантитет полако трансформише у квалитет. Тешко је замислити да толики број стручњака не ствара нове вредности, посебно на пољу технологије. Индија све више предњачи у индустрији софтвера, а њена технологија представља авангарду – не само да је јефтинија од западних модела, већ
је и боља (Worldwatch Institute, 2006). С друге стране, Кина се одавно претворила у ,,радионицу света“. Од произвођача и извозника текстила и
играчака, Кина све више постаје значајан актер у развоју и извозу софистицираних производа, чак и у такве земље, као што је Немачка (Worldwatch Institute, 2006). Запажање које је изнето, да ,,квантитет производи
квалитет“ нема наравно универзално важење – постоји још низ земаља, попут Бангладеша, које ову трансформацију нису искусиле. Ипак, примери
Индије и Кине су врло индикативни за основну тезу овог рада.
Огроман број становника ове две земље, последње две деценије, чини
се, више је доприносио њиховом развоју, него што га је спречавао. Велики
број радно способног становништва, привлачи инвеститоре, који могу да рачунају на ниске наднице (због великог броја радно способних становника),
високе профите и велико тржиште. Пошто је њихов крајњи циљ да пласирају своје производе, и остваре замишљени профит, ове се земље, као седишта
јефтине а многобројне, марљиве и дисциплиноване радне снаге, и као велика тржишта са стотинама милиона актуелних или потенцијалних потрошача,
самом својом величином просто намећу за инвестирање и реинвестирање.
У многољудним земљама постоје веће шансе да се реализује тзв.
економија обима – да се смање трошкови по јединици производа услед повећања обима производње. Својом огромном продукцијом јефтине одеће,
обуће и играчака, чији су производни трошкови минимални, Кина и Индија су већ постале доминантне на светском тржишту ових артикала. Како се
констатује у извештају Worldwatch Institute, већина светских компанија
пренела је своје послове у Кину због мањих трошкова – са огромним резервоаром радне снаге, која хрли ка градовима на источној кинеској обали,
ниске зараде представљају моћан магнет (Worldwatch Institute, 2006). Чак и
чињеница, да просечни одрастао Кинез има свега шест година образовања,
а Индијац пет, не представља препреку за инвеститоре. У савременим производним погонима, са значајним уделом модерних машина, радник најчешће изводи свега неколико једноставних мануелних операција – посао за
који може да се обучи током пар месеци.
____________
133
Небојша Вуковић
У стратегијском погледу, многољудност такође остаје важна – њен
значај никако не опада. Чак и када једна земља нема посебно развијене и
модерно опремљене оружане снаге, сама величина њене популације може
бити фактор који одвраћа агресора од напада и окупације. У региону Блиског и Средњег истока, почетком прошле деценије, Иран је у војно-политичком погледу био далеко озбиљнији регионални ривал Сједињеним Државама од Ирака или Авганистана. Међутим, САД су се определиле да интервенишу и окупирају управо ове две земље, а не Иран. Оваква стратегија
је схватљива, ако се узме у обзир њихов број становника. Ирак и Авганистан имају појединачно око 33-34 милиона становника, док Иран броји око
80 милиона житеља. Да су Сједињене Државе донеле другачију одлуку,
поразиле Иран и окупирале га, у случају примене британске формуле из
Малаје или Северне Ирске – око 20 припадника снага безбедности на 1000
цивила (Quinlivan, 1995) – морале би зарад успостављања стабилности и
кооперативне власти да ангажују преко 1,5 милиона властитих, савезничких и локалних војника! Некада је Велика Британија, ограничених демографских потенцијала, релативно лако могла да окупира и држи у покорности огромну популацију Индије. Данас, када писменост превладава у
свету, и када постоји доста снажна државотворна свест, као и појам о слободи и људским правима, такав случај је тешко замислив.
Многољудност није важна само као фактор превенције од агресије и
окупације властите земље. Она представља неопходну димензију моћи,
уколико једна држава жели да игра већу стратегијску улогу у властитом
региону, на свом континенту или у свету у целини. У том смислу, индикативан је пример Јапана. Земља излазећег сунца се деценијама после Другог
светског рата, клонила активније партиципације у светској политици. Након краха биполаризма, Јапан трпи све већи притисак САД да више учествује у различитим безбедносним операцијама. Иако званични Токио показује спремност за значајније војно-политичко ангажовање широм света,
што подразумева, између осталог, антитероризам, одбрану удаљених острва, територијалних вода, мировне операције и сличне подухвате, јапанске
амбиције знатно лимитирају демографски проблеми – старење и опадање
становништва (Yoshihara, 2012). Земља која тренутно има око 127 милиона
становника, за десетак година имаће мање од 120 милиона, а око 2050. године, мање или око 100 милиона становника (Population Reference Bureau,
2010, 2011, 2012). Још је већи пад евидентан, када је реч о узрасту мушкараца који је најпогоднији за регрутацију (18-26 година) – од 9 милиона
1994. године, до 6,68 милиона 2006. године, и до процењених 4,8 милиона
2030. године (Yoshihara, 2012). Стога се може очекивати врло умерен јапански безбедносни ангажман у будућности, управо због оштрих демографских ограничења. Такође, због изразито старе и опадајуће популације,
није реалан било какав озбиљнији повратак јапанског империјализма, пре____________
134
Eebojša Vuković
ма коме имају снажно изражену аверзију суседне државе на Далеком истоку. Иако економски моћан и технолошки изразито напредан, Јапан због наведених демографских проблема не може водити онако проактивну спољну политику, као што је то био случај у првој половини ХХ века.
Коначно, како су добро запазили Кетрин и Абрамо Органски, велика популација једне нације ствара и психолошке ефекте – страх и поштовање у иностранству. Иако је у Кини присутан једнопартијски систем, стање
људских и мањинских права упитно са становишта западних друштава, а
примена смртне казне уобичајена – САД и ЕУ нипошто не намеравају да
прекидају свестране трговачке односе са најмногољуднијом земљом света.
Земље са десетак или мање милиона житеља, уколико не заузимају важан
геостратегијски положај или не поседују неку вредну сировину, свакако би
биле подвргнуте свеобухватним економским санкцијама или чак примени
силе због друштвено-политичких обележја које су малопре регистроване у
Кини. Глобални Запад опрезно поступа и са другим многољудним државама у којима се такође друштвени живот не одвија према његовим стандардима, попут Пакистана (180 милиона становника), Индонезије (241 милион), или Нигерије (170 милиона). Као и у кинеском случају, губитак профитабилних послова, великих тржишта са много милиона потрошача и растућом средњом класом, и немогућност војне принуде јер су у питању велике популације, јесу разлози који приморавају западне земље најчешће на
симболичке и реторичке гестове – осуде, медијске притиске, резолуције и
декларације. У суштинском, економском или војном погледу, многољудне
земље остају скоро неоштећене.
Околности које делимично релативизују многољудност
као чинилац националне моћи
Многољудност, иако веома значајна као елемент националне моћи,
ипак не представља апсолутну вредност, која носи једнаку важност свуда и
увек. Примери који следе, сведоче да постоји низ околности које релативизују ,,тежину“ многољудности једне нације у њеним односима са сопственим окружењем.
1) Утицај географског положаја
Уколико једна, већ многољудна нација у свом окружењу има нације
сличне величине или још веће, њена бројност постаје мање релевантна као
елемент националне моћи. У Јужној Америци, Бразил са око 195 милиона
становника, представља неспорног регионалног хегемона. Друга и трећа
латиноамеричка држава по броју житеља – Колумбија са 48 милиона и Аргентина са око 40 милиона становника – појединачно досежу до 25% и
20% бразилске популације. Заједно, њихове популације не достижу ни половину становништва Бразила. Тек када би се све латиноамеричке државе
____________
135
Небојша Вуковић
удружиле у хипотетичку политичку или стратегијску унију, њихов број
становника био би једнак бразилском. Пошто такав сценарио није вероватан, Бразил због своје многољудности, огромне територије, и привредног
динамизма, остаје регионални лидер Латинске Америке. С друге стране,
Пакистан, који има преко 180 милиона становника, не може да претендује
на улогу регионалног хегемона, иако његова популација није осетније малобројнија од бразилске. Међутим, за разлику од Бразила, непосредни сусед Пакистана и његов најзначајнији геостратегијски ривал – Индија – има
преко 1250 милиона становника или седам пута више. Још бројнија је популација савезничке Кине. На истоку се налази Иран са скоро 80 милиона
житеља, док се на северу Пакистан граничи са Авганистаном који има око
33 милиона становника. Иако је Пакистан важна држава на индијском субконтиненту за одржавање регионалне стабилности, и значајан актер у јужној
Азији са властитом сфером утицаја у Авганистану, он неће никада моћи да
рачуна на такав геополитички статус какав има Бразил у Јужној Америци.
2) Утицај ниског економског статуса – сиромаштва
Бројчану предност једне нације у односу на непосредно окружење,
може да релативизује њен низак материјални ниво. Етиопија је један од
најилустративнијих примера. Држава која никада није била ничија колонија (изузев петогодишње италијанске окупације), имала је неколико предуслова да почетком 1960-тих година, када је талас деколонизације запљуснуо већи део ,,црног континента“, постане регионални лидер у Источној
Африци. Хришћанство је примљено у Етиопији 330. године, а од 353. године постало је државна религија (Грчић, 2011). Дакле, много раније него
код многих европских народа! Осим богатог културног наслеђа, Етиопија
је имала још једно преимућство над другим афричким државама – векове
самосталне егзистенције и више деценија искуства организације државног
апарата и војне силе. Средином 1950-тих година, Етиопија је имала око 16
милиона становника, знатно више од Кеније са 5,5 милиона или Сомалије
са 1,25 милиона (Alexander, 1957). Данас је Етиопија друга земља на
афричком континенту по величини популације – са скоро 90 милиона, и по
томе се јасно издваја у Источној Африци. Суседне државе су малобројније. Кенија има око 45 милиона, Еритреја ближе 6 милиона, а Јужни Судан
и Сомалија по око 10 милиона житеља. Ипак, све предности које је поседовала, од културног наслеђа и политичког утицаја до многољудности, Етиопија није искористила како би се наметнула као регионални хегемон. Значај бројности њене популације био је анулиран раширеним сиромаштвом
које је често пратила његова најдрастичнија манифестација – масовна глад.
Средином 1980-тих година, посредством медија, светска јавност била је
сведок велике глади у Етиопији, од које је страдало неколико стотина хиљада људи. Етиопски пример указује, да многољудна а изразито сиромашна
популација не може представљати опипљив ресурс националне моћи. Људи
____________
136
Eebojša Vuković
који свакодневно трагају за храном, не могу бити резервоар марљиве радне
снаге, платежно способни порески обвезници, а ни поуздана база за регрутовање. Стога, поред географског положаја, сиромаштво такође може да буде
фактор релативизације многољудности као чиниоца националне моћи.
3) Утицај културне, етничке и религиозне хетерогености
У Европи, изузимајући Руску Федерацију, која је суштински евроазијска земља, после Немачке, Француске, Велике Британије, Италије и
Шпаније, по броју становника Украјина заузима шесто место. Украјина
има преко 45 милиона становника, и за европске прилике, представља
многољудну државу. Политички, економски и стратегијски утицај Украјине на Старом континенту, међутим, уопште није пропорционалан величини њене популације. Уместо да буде један од субјеката који активно учествују у уобличавању политичких и економских прилика у Европи, Украјина, с времена на време, постаје објекат међународних односа, око којег
се надмећу Руска Федерација и Европска Унија. Разлог за такав геополитички статус, поред слабашне економије, састоји се у њеној унутрашњој
културно-лингвистичкој и етнорелигиозној мозаичности. Према тврђењу
украјинског истраживача Миколе Рјабчука, само трећина становништва
Украјине има јасну националну самосвест – себе идентификује са украјинском политичком нацијом. Друге две трећине чине појединци који су на
пренационалном нивоу развоја (Рјабчук, 2003). Поред тога, исти аутор наводи, да у Украјини живи око 22% етничких Руса, и још приближно исти
број оних којима је руски примарни или једини језик (Рјабчук, 2003). Осим
поделе на Украјинце и Русе или оне који се у лингвистичком смислу идентификују са Русима, у Украјини је присутна и верска расцепканост. У
Украјини делује чак шест ,,аутохтоних“ православних цркава, још четири
чије је седиште углавном у Руској Федерацији, Украјинска гркокатоличка
црква и римокатоличка црква (Tucić, 2007). Политички посматрано, земља
је оштро расцепљена на источни и западни део, а њихове популације имају
потпуно дивергентна вредносна и геостратегијска опредељења (западни
део инклинира ка евроатлантским интеграцијама, док је источни део више
наклоњен сарадњи са РФ). Хетерогеност становништва по више основа,
онемогућава формирање свеопштег националног консензуса око основних
приоритета, због чега је политички значај Украјине у Европи у знатној
асиметрији са њеном популацијом и пространством (преко 600 хиљада
км²). Окована унутрашњим противречностима, Украјина препушта регионални примат малољуднијим земљама, попут Пољске или Румуније. По
свему судећи, нема наговештаја, да би се у скоријој будућности могле кардинално променити наведене околности, и стога ће Украјина и даље трпети негативне геополитичке последице властите етничке, лингвистичке,
културне и религиозне полихромије.
____________
137
Небојша Вуковић
Закључна разматрања
У Уједињеним Нацијама већ се дуже време воде полемике око реструктуирања ове организације, посебно Савета безбедности, у смислу његовог проширења новим чланицама. Јасно је да стално место у СБ УН носи
собом велики симболички капитал – постаје ствар престижа за једну земљу у међународној заједници. Интересантна је чињеница, да су најозбиљнији кандидати за стално присуство у Савету безбедности управо неке од
најмногољуднијих земаља у глобалним и регионалним оквирима. Што се
тиче Јужне Америке, регионални популациони гигант Бразил је неспорни
кандидат, без конкуренције. У Азији, многољудна Индија је најозбиљнији
кандидат, мада на то место озбиљно претендује и Јапан , који је привредна
сила, али и десета земља на свету по броју становника (подаци из 2012. године). У Африци, осим њене најразвијеније државе Јужноафричке Републике, озбиљан кандидат је најмногољуднија земља ,,црног континента“ –
Нигерија. Такође, у том својству се спомиње Египат – трећа земља по броју становника у Африци (Obaji Ori, 2009). Очигледно је, да је величина популације један од битних фактора који се узимају у разматрање, када се
размишља о могућим новим сталним чланицама СБ УН.
Такође је занимљива чињеница, да су шест од десет највећих економија света, истовремено и нације са највећим бројем становника (САД, Кина, Индија, Бразил, Руска Федерација и Јапан). Распоред места на популационој и лествици БНП-а је свакако различит, али је делимична корелација
индикативна. На листи десет највећих економија света, нема земље која
има мање од 60 милиона становника. То је, по свему судећи, за прве деценије ХХI века, популациони минимум (близу или око 1% светског становништва), који једна земља мора прећи како би ушла у групу најразвијенијих светских привреда. Џон Миршајмер исправно констатује, да величина
популације има важне економске последице, јер само велико становништво може да произведе велико богатство (Mearsheimer, 2001).
Осим тога, шест набројаних најмногољуднијих земаља, припада
групи од десет држава на свету које имају највећа издвајања за одбрану
(The Military Balance, 2012) – и најчешће врло бројне армије, способне да
пројектују своју моћ изван властитих граница. По Миршајмеровом запажању, величина популације значи много у војном погледу, јер великим силама требају велике армије, које се могу подићи само у земљама са знатним
становништвом. Државе са малим популацијама не могу бити велике силе
(Mearsheimer, 2001). Навођење ових података није усмерено ка апсолутизацији значаја величине популације. Постоје земље са великом популацијом
и несразмерно мањом националном моћи, попут Бангладеша са преко 150
милиона житеља. Ипак, такве државе постају све више изузетак, а све мање правило. Чињеница која потпомаже овакав тренд јесте већ спомињана
____________
138
Eebojša Vuković
дифузија знања и вештина. Последњих деценија одвија се процес који је
својевремено предвидео и којег се прибојавао познати немачки филозоф
историје Освалд Шпенглер. Он је још пре седамдесетак година, у есеју Човек и техника, критички коментарисао трансфер знања и вештина са Запада ка незападним народима и цивилизацијама. Шпенглер је сматрао, да
преношење техничких вештина и достигнућа, које поседују германски народи, односно бела раса, ,,обојеним народима“, прети да лиши Запад његовог последњег великог преимућства – монопола на знање. Тајне ,,фаустовске цивилизације“ постају доступне свима. Са западним технологијама на
располагању, мислио је Шпенглер, ,,безбројне руке обојених раса“ подриће економску организацију ,,белих људи“ у њеним фундаментима (Špengler, 1944). Шпенглер је запазио, да се тежиште производње већ помера од
северних области, и да скоро свуда по свету ничу – на Далеком истоку, у
Индији, Јужној Африци и Јужној Америци – нови индустријски региони. У
данашње време, процес који је Шпенглер описао пре седам деценија, постао је општа чињеница.
Захваљујући трансферу знања, вештина, капитала и производних капацитета, многољудне земље Трећег света више нису само многољудне –
оне се, додуше са различитим темпом и успехом, све више извлаче из стања сиромаштва и заосталости. Са раширеном писменошћу, боље квалификованом радном снагом и растућом класом инжењера и техничара, многољудност све више постаје фактор који доноси превагу у светској политици.
Иако сама многољудност, без опипљивијег присуства других елемената националне моћи, не обезбеђује неопходну снагу једној држави, нација која има аспирације да игра важнију улогу на светској политичкој сцени,
не може да рачуна на жељени статус без знатније популације. Многобројно становништво представља неопходан фундамент сваке амбициозније
геостратегије. У политичким круговима, свест о овој чињеници све се више очитује кроз изјаве највиших званичника различитих земаља. Недавно
је турски премијер Реџеп Тајип Ердоган позвао своје сународнице да рађају најмање по троје деце, како би се поправила демографска ситуација у
Турској (Ердоган, 2013). С обзиром на оживљене турске геополитичке претензије, које подразумевају регионално лидерство на Балкану и Блиском
истоку, такав апел премијера Турске делује логично и сврсисходно.
Владајуће структуре великих држава свесне су значаја многољудности, и стога ће подстицати одржање или повећавање тренутног броја становника, преко различитих програма, као у Руској Федерацији већ неколико година. Имајући у виду величину руске територије – 17,1 милион км²,
може се рећи, да је демографски опоравак и препород Руске Федерације
conditio sine qua non њеног опстанка у данашњем формату. Ваља такође запазити, да Сједињене Државе, своју глобалну премоћ, задржавају, између
осталог, и захваљујући сталном приливу и повећавању броја становника.
____________
139
Небојша Вуковић
Током већег дела своје историје, Индијци су своју нарастајућу популацију
перципирали као хендикеп за развој и одржање социјалне и политичке стабилности. Међутим, данас, како запажа Лиза Кертис, индијски лидери виде будуће демографске трендове и хумане ресурсе Индије као њена два
највећа преимућства (Curtis, 2012). Велике и већ многољудне земље, брину
се о властитом демографском потенцијалу, и труде се да број становника,
остане макар на истом нивоу. У сваком случају, нису ни мало равнодушне
према овој појави-проблему. Стога, насупрот тврдњама раније наведених
домаћих аутора, важност бројности становништва у светској политици никако не опада, и многољудност представља и даље један од кључних чинилаца моћи држава и нација.
ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ
Alexander, L. (1957). World Political Patterns. Chicago: Rand Mc Nally & Company.
Ageev, A., Mensch, G., Matthews, R. (2009). Global Rating of Integral Power of 100
World’s Leading Countries. Moscow: ILSMAA, IAFS, INES.
Cline, R. (1975). World Power Assessment: A Calculus of Strategic Drift. Boulder:
Westview Press.
Curtis, L. (2012). “India’s Demographic Trends and Implications for the Asian Strategic
Landscape’’, in: Yoshihara, S. and Sylva, D. Population Decline and the Remaking
of Great Power Politics,. Washington, D.C: Potomac Books.
Davis, K. (1958). “Population and Power in the Free World”, in: Hauser, P. Population
and World Politics. Glencoe: The Free Press.
German, C. (1960). “A Tentative Evaluation of World Power“, Journal of Conflict
Resolution, Vol. 4.
Грчић, М. (2011). Географија религијa. Београд: Географски факултет БУ.
Димитријевић, В. и Стојановић, Р. (1996). Међународни односи. Београд:
Службени лист СРЈ.
,,Ердоган позвао жене да рађају најмање по троје деце“ (2013) у:
http://www.nspm.rs/hronika/erdogan-pozvao-zene-da-radjaju-najmanje-po-trojedece.html
Isaković, Z. (2006). “Teritorija i stanovništvo kao elementi političke moći u
međunarodnim odnosima“, Međunarodna Politika 3.
Gompert, D. & Saunders, P. (2011). The Paradox of Power: Sino-American Strategic
Restraint in an Age of Vulnerbility. Washington DC: National Defense University
Press.
Mahan, A. (1918). The Influence of Sea Power upon History 1660-1783. Boston: Little,
Brown and Company.
Mahan, A. (1897). The Interest of America in Sea Power, Present and Future, Boston:
Little, Brown and Company.
Mearsheimer, J. (2001). The Tragedy of the Great Power Politics. New York: W.W.
Norton &Company.
Morgenthau, H. (1971). Politics among :ations: The Struggle for Power and Peace.
New York: Alfred A. Knopf.
____________
140
Eebojša Vuković
Obaji Ori, K. (2009). “UN permanent seat: Nigeria taunts South Africa, Egypt“, in:
http://www.afrik-news.com/article15393.html
Organski K, and Organski A.F.K. (1961). Population and World Power. New York:
Alfred A. Knopf.
Рјабчук, М. (2003). Од Малорусије до Украјине. Београд: Библиотека града
Београда, Чигоја штампа, УБ ,,Светозар Марковић“.
Sprout, M. (1952). “Jevanđelista pomorske sile”, у: Erl, E. Tvorci moderne strategije.
Beograd: Vojno delo.
Spykman, N. (1942). America’s Strategy in World Politics: The United States and the
Balance of Power. New York: Harcourt, Brace and Company.
Stojanović, R. (1982). Sila i moć u međunarodnim odnosima. Beograd: Radnička
štampa.
Tucić, Ž. (2007). “Ukrajina – međupravoslavni i međuhrišćanski kamen spoticanja“, u:
Crkva i država. Beograd: NSPM (posebno izdanje).
Вебер, М. (1976). Привреда и друштво I. Београд: Просвета.
Schwarzenberger, G. (1951). Power Politics. London: Stevens. Цитирано према:
Stojanović, R. (1982). Sila i moć u međunarodnim odnosima.
Špengler, O. (1944). “Čovjek i tehnika“, u: Čovjek i tehnika: kulturno-filozofski eseji.
Zagreb: Matica hrvatska.
Yoshihara, T. (2012). “The Setting Sun? Strategic implications of Japan’s Demographic
Transition”, in: Yoshihara, S. and Sylva, D. Population Decline and the Remaking
of Great Power Politics,. Washington, D.C: Potomac Books.
Quinlivan J. (1995), “Force Requirements in Stability Operations”, Parameters, Winter.
Zarghani, H. (2007). “The Evaluation of the variables effective on national power and
designing of the model for measurement of national power of countries“,
(докторска теза) цитирано према: Hafeznia, M., Zarghani, H., Ahmadipor, Z.,
Eftekhari, A., “Presentation a New Model to Measure National Power of the
Countries“, Journal of Applied Sciences (8)2, 2008.
The Worldwatch Institute (2006): Stanje sveta: u fokusu: Kina i Indija, Beograd:
Politika Newspapers and Magazines.
The Military Balance (2012). New York: International institutes for strategic studies.
World Population Data Sheet (2012), Washington D.C.: Population Reference Bureau.
World Population Data Sheet (2011), Washington D.C.: Population Reference Bureau.
World Population Data Sheet (2010), Washington D.C.: Population Reference Bureau.
Eebojša Vuković
THE SIGEIFICAECE OF LARGE POPULATIOE
AS A FACTOR OF EATIOEAL POWER
Summary
The attitudes expressed by several Serbian researchers, who claimed that the importance
of the number of inhabitants in international relations was increasingly declining,
induced the author to write this paper. The paper sets up an opposite hypothesis – large
population remains a very important element of national power – although there is an
____________
141
Небојша Вуковић
increased number of the means of its relativization. Moreover, the paper shows that the
contemporary trends in the diffusion of knowledge and skills, as well as technological
progress, can favor the most populous countries of the Third World, as it is the case with
China and India. The paper also points out that the principle of the “economies of scale”
is more easily realized in countries with large population, and that those countries are
the only ones able to provide numerous armies and accordingly project their power far
beyond their borders. In order to avoid the absolutization of the number of inhabitants as
an element of national power, the author has given the examples where that advantage
of some states has been annulled by the factors such as the geographical position,
poverty and the heterogeneity of the population on different bases. In the author’s
opinion, large population is not in itself sufficient for a nation to be powerful; however,
it is also impossible to achieve the status of a regional or global power without having a
substantial population.
____________
142
ДЕМОГРАФИЈА, књ. X, 2013.
DEMOGRAPHY vol. X 2013
Оригиналaн научни рад
UDK 314.113(44)"2000/..."
Original scientific work
Драган Петровић
ДЕМОГРАФИЈА ФРАНЦУСКЕ – ИСТОРИЈСКА АНАЛИЗА И
САВРЕМЕНО СТАЊЕ
Извод: У раду се анализира демографска ситуација у Француској кроз новију
историју, где је демографски фактор веома важан у односима великих сила, са војног, економског и политичког аспекта. Након готово два века споријег демографског прираста, пре свега у односу на суседну Немачку, Француска након Другог
светског рата има убрзанији демографски раст, који је са друге стране највише
узрокован механичким прираштајем – емиграцијама.
Кључне речи: Демографија Француске, нововековна историја демографских кретања, садашње стање, немачка демографија
Abstract: The paper deals with the overview of the demographic situation of France in
recent history. Demographic factor is presented as of utter importance in the big power
relations from the military, economic and political aspects. After nearly two centuries of
the slower demographic growth, vis-à-vis Germany, after the Second World War, the
France outpaced its neighbor in the terms of the demographic growth. This process is
explained mostly by the higher emigration rate to France.
Key words: French Demography, modern history of demographic trends, France,
Germany, demographic trends
Увод
Француска је са својом површином од 560 000 km², и у целини повољним физичко-географским факторима (ниска морфометријска структура рељефа, где преовлађују равнице и ниска побрђа; претежно маритимном и умерено-континенталном климом са благим зимама; задовољавајућом хидрографским потенцијалом и др.) за живот човека и антропогене активности, једна од ређих западноевропских земаља које се не одликују великом густином насељености. Француска је са друге стране, иза Русије и
Украјине, трећа по пространству територије земља у Европи, са повољним
географским положајем и широким излазом на два најважнија поморска
правца „старог континента“ – на Атлантик и Медитеран.
Значај демографског фактора у новијој историји Француске
Захваљујући тим погодностима, као и чињеници да је током историје
релативно рано заузела приближан обим данашње територије, Француска је
играла важну улогу у европском и светској политичкој и друштвеној истори____________
143
Драган Петровић
ји. У том правцу важан моменат је била њена демографија, јер је за ову пространу и развијену западноевропску силу, веома важан био број становника,
који је добрим делом условљавао и њену војну снагу као и привредне могућности. Са успоравањем демографског раста, трпела је кроз историју, нарочито
новију, и могућност Француске да се наметне као војна и политичка, па делом
и економска сила у Европи и свету. О томе је писао и демографски стручњак
Ландру у својим анализама демографских кретања кроз које је прошла Француска од краја ХVIII до прве половине XX века (Landry, A, 1982).
Toком своје нововековне историје Француска је још од Тридесетогодишњег рата (1618-1648), који се са правом по свом обиму и политичким и
друштвеним последицама може назвати претечом потоња два светска рата,
промовисала концепт државног разлога (raison d‘еtat). Тада је француски канцелар, иначе католички кардинал Ришеље, у завршници овог великог европског верског сукоба између протестаната и католика, увео Француску у рат на
страни протестаната, зато што је проценио да је његова држава окружена земљама на чијем се челу налазила Хабсбуршка династија као лидер тадашње
католичке лиге у Европи, па је прижељкивао победу протестантских снага. То
се и остварило уласком Француске у велики сукоб. Што је најважније Вестфалски мир је 1848. године озваничио територијалну расцепканост Немачке, а
концепт државног разлога је постао општеприхваћен у политици практично
свих држава у Европи. У периоду Тридесетогодишњег рата, као и у претходном веку жестоких верских ратова између протестаната (лутерана) и католика, Немачка је доживела незапамћену депопулацију и катастрофалне демографске губитке услед погинулих и ликвидираних у ратовима и верским прогонима. Са друге стране Француска је имала неупоредиво мању верску поделу везано за Реформацију, протестанти су чинили мањину становништва и након Вартоломејске ноћи и Нантског едикта престали су унутрашњи сукоби на
тој основи. Истина током владавине Луја XIV поништен је Нантски едикт, а
протестанти су масовно мигрирали из земље, укључујући један део и у суседну Немачку, где су се временом асимиловали. Ипак то се није битно одразило
на демографску снагу земље. Француска је захваљујући државној и територијалној, као и верској подели Немачке, али и својој демографској снази
постала једна од најдоминантнијих европских сила у следећа два века, што
је посебно дошло до изражаја у Наполеоновим ратовима.
Међутим, током периода приближно од почетка ХIХ века, долази до
заостајања демографског прираста Француске у односу на немачке земље,
што је након процеса уједињења Немаца које је водила Прусија постепено
доводило до прерасподеле снага, чији је врхунац француско-немачки (пруски) рат 1870-71. који је завршен француским поразом, и успостављањем
доминације Немачке. Taко је Француска средином XVIII века имала у просеку петоро или шесторо деце, што је навео француски социолог Пизон. Међутим крајем тог века пракса контроле рађања почела је да се шири, па је
____________
144
Dragan Petrović
стопа плодности опала са 5,4 детета по жени 1750. на 4,4 1800. године и на
само 3,4 око 1850. године. Ширење идеја просветитељства у Француској,
као и смањење религијских принуда, утицало је на смањење стопе рађања.
Са друге стране у Немачкој је тек крајем ХIХ века дошло до смањења стопе
рађања. У том правцу се може поредити снага демографска, али у вези тога
и војна Француске и Немачке у посматраном периоду. Тако је 1800 године у
Француској живело око 30 милиона становника, а у границама данашње Немачке око два пута мање. Када се томе дода и политичка расцепканост Немачке, онда не би требало чудити што је у овом периоду Француска остала
најзначајнија војна и политичка сила у читавој Европи, ако изузмемо на истоку Русију. Међутим у следећих век и по ситуација се преокренула, па је
рецимо у Француској због раног опадања плодности у Француској становништво у 189 веку расло спорије него у суседним земљама, а и старење становништва је рано почело. Пораз Француске од Прусије, односно уједињене
Немачке 1870-71. био је делом последица и све већег заостајања Француза
по питању демографије. Крајем ХIХ века уведене су подстицајне мере у
сфери демографије у Француској. До 1939 године број становника Немачке
достигао је 60 милиона, а Француске само 41. Из овог разлога можемо посматрати огромну војну предност Немачке у Првом светском рату, али и муњевити опоравак њене моћи између два светска рата. У Немачкој је природни прираштај стално био висок у XIX и почетком XX века. Око 1939. године
стопа плодности у Немачкој је износила 2,5 детета по жени, што је делом
резултат ценовне стабилности и постепеног подизања стандарда становништва, а мањим делом и напорима нацистичке власти у том правцу. Са друге
стране у Француској је бележен приближно сличан број рођених и умрлих,
због чега је пораст становништва био мали, а и он је поништен значајним губицима у Првом светском рату. Француски социолог-демограф Пизон сматра да је у периоду 1900-1939. само захваљујући механичком прираштају
становништва доласком у Француску континуираног и великог броја емиграната дошло до пораста становништва. Још од краја 19 века у Француској
је забележен осетнији прилив емиграната. Насупрот томе у Немачкој долази
до већег одлива становништва, највише у Нови свет, па су миграције само
умекшале диспаритет становништва две земље, где је у том периоду у Немачкој оно расло значајно брже укупно посматрано од Француске.
Еволуција француског становништва истакла се својом посебном карактеристиком – спорошћу природног прираштаја до 1911. године, затим
привременим готово потпуним престанком прираштаја и поред чињенице о
снажној миграцији. Спорост пораста француског становништва у периоду
од краја XVIII до 1945. године имала је три главна узрока: револуционарне и
империјалистичке ратове и два светска рата; прерано настајање кризе фертилитета (плодности) у односу на друге европске земље; велики дечји морталитет и морталитет одраслих мушкараца (Ларус енциклопедија, 1973).
____________
145
Драган Петровић
Винстон Черчил, велики британски државник указао је у свом делу
„Други светски рат“ на опасност све већег диспаритета броја француских и
немачких регрута током друге половине тридесетих година у корист Немачке. То је последица разлике у прирасту становништва две земље, односно
већег природног прираштаја Немачке. Тако Черчил наводи да је 1934. године Немачка имала за двадесетогодишњаке тадашње (рођене 1914) регрутовала те године 596 000 војних регрута, а Француска свега 279 000. Године
1935. Немачка је имала 464 000 нових регрута, а Француска свега 184 000;
Године 1936. Немачка је имала 351 000 регрута, а Француска 165 000, и ова
смањења су резултати приспевања генерација које су трпеле демографске
губитке за време Првог светског рата (заправо њихових родитеља). Године
1937. Немачка је имала 314 000 регрута нових, а Француска 171 000; Године
1938. Немачка је имала 326 000, а Француска 197 000 регрута; Године 1939.
Немачка је имала 485 000 регрута, а Француска 219 000, да би 1940 Немачка
имала 636 000 регрута, а Француска 360 000 (ово су генерације рођене након
Првог светског рата, односно „беби-бум“) (Черчил, В., 1964).
Беби бум у Француској након Другог светског рата био је снажан по
свом интензитету, и дуг у свом трајању. Тако је још 1964. године стопа рађања у Француској била 2,9 детета на једну фертилну жену. Десет година касније она се смањила на свега 2 детета по једној фертилној жени, и тиме је
окончан овај период, па је ова стопа додатно опадала и достигла деведесетих година свега 1,7 детета на једну фертилну жену. Тада долази до ренесансе стопе фертилности, јер је почетком 2000- их она поново порасла на око 2
детета на једну фертилну жену. То је условило благи пораст становништва
Француске, који је у највећем условљен механичким прираштајем – миграцијама и брзом асимилацијом емиграната. Са друге стране у Немачкој након
Другог светског рата беби-бум краће траје и мањег је интензитета. Тако је
1964. рецимо на једну фертилну жену рађано у просеку 2,5 детета, да би
1970. већ износила свега 2 детета, а године 2010. износио свега 1,4 детета.1
Имиграција становништва страног порекла у Француску била је изражена још од друге половине, и посебно крајем ХIХ века, па током читавог ХХ века. У почетку су то били претежно околни народи које је привлачила недовољна насељеност Француске, повољни климатски, морфометријски и други физичкогеографски и географски фактори у целини. Затим, ту су били досељеници из удаљенијих предела попут Пољака, Јевреја,
Руса, Југословена, Јермена и др. Миграција се наставила и након 1946. године где су доминирали Италијани, Шланци и Португалци, као и бројни
Французи департираних из старих француских колонија. Затим ту долазе
1
http://www.euractiv.rs/vesti/137-eu-prioriteti/3879-francuzi-od-2055-brojniji-odnemaca.html
____________
146
Dragan Petrović
домородачки радници северне Африке, посебно Алжирци, потом из црне
Африке, Индонежани и Арапи са Блиског истока и др.
Демографска ренесанса почела је после другог светског рата. Од
1946-1967. Француска је добила 10 милиона ст., што је приближно око три четвртине укупног пораста њене популације у читавом ХIХ веку. Овај пораст је
настао и одржао се повећаном миграцијом, снижавањем стопе морталитета и
пре свега обнављањем наталитета и његовим одржавањем на прилично високом нивоу. Тако је наталитет крајем 60-их година износио око 18 рођених на
1000 ст., што је тада било приближно исто као и у Британији и Западној Немачкој и тек нешто мање него у Италији (Ларус енциклопедија, 1973).
Француска демографска ситуација данас
Француска данас има близу 65 милиона становника, од чега око
два милиона у прекоморским департманима. Просечан век живота је доста
висок, међу највишим у Европи и свету. Тако жене живе око 84 године у
просеку, а мушкарци око 76 година. Интересантно је да је просек живота
нешто мањи у северним регионима земље, осим Париског басена, а нешто
дужи у јужним областима и Паризу. Још почетком ХХ века просечан животни век мушкарца био је у Француској око 45 година, а жена нешто испод 50.2 Када је у питању природни прираштај становништва, он је традиционално био за европске прилике низак баш у Француској. Међутим, последњих деценија долази до извесне корекције набоље. Заправо у читавој
Европи долази до драстичног пада природног прираштаја, а у Француској
је он око нуле. Међутим захваљујући највише механичком прираштају (досељеницима) француско становништво се полако повећава.
У структури становништва Француске у последње три деценије долази до сталног смањења популације испод 20 година живота и до пораста
становништва изнад 65 година, а у оквиру њега до пораста групације од
преко 75 година. Тако је рецимо 1980. године у француској укупној популацији становништво до 19 година старости учествовало је са 30,6%, а становништво од 60 и више година са 17%. Године 1990. на ову младу популацију отпадало је свега 27,8%, а на старију (од 60 и више година) 19%.
Најзад 2002. године на млади део популације (до 19 година) отпадало је
свега 25,3 %, а на стари део популације чак 20,6%. Данас су ове две сегментне групе становништва готово изједначене по броју, а још нешто пре
1980. године млада групација је била два пута бројнија од старе.3 Уколико
не рачунамо потомке у више генерација француског порекла којих свакако
има у Латинској и Сев. Америци, посебно у канадским провинцијама Квебек
2
3
France, La docimentation Française, Ministère des Affaires étrangères, Paris, 2005, p.65.
France, La docimentation Française, Ministère des Affaires étrangères, Paris, 2005, p.67.
____________
147
Драган Петровић
и Нови Бранзвик, америчкој Лујзијани, Аргентини, Чилеу, Уругвају, Бразилу,
Мексику, данас у свету има 2,3 милиона Француза емиграната, од чега више
од 700 000 у САД и Канади, око 1,2 милиона у европским земљама.4
Француска има нешто преко 100 становника на km² (око 105), што је
за западноевропске прилике мања насељеност. Примера ради Италија има
близу 200 становника на km², Велика Британија 243, Немачка 231, Белгија
338, Холандија 388.5 Са друге стране сама Француска посматрана по регионима и департманима је неједнако насељена. Најнасељенији су Ил д Франс и у
оквиру њега посебно град Париз. Преко 200 становника на км кв имају и региони Норд Па д Кале и Алзас, департман Рона (Лион),Алп Маритим (Азурна
обала), Рон Буш (Марсеј). Добро су насељени и сви департмани уз атлантску
и медитеранску обалу (изузетак је Ланд у Аквитанији и Корзика), Пикардија и
највећи део региона Рон д Алп, ван самих планинских висија, као и северни
део Лорена. Најслабије су насељени средишњи делови земље и то посебно
Централни масив, Бургоња, Шампања, највећи део региона Миди Пиринеј
(ван саме области око Тулуза), регион Лимузен, континентални делови региона Аквитаније и Поанту-Шарент, као и већи део регије Центар.6 По образовној структури приметан је у последњих пола века посебно изражен пораст високообразованих. Тако је почетком шездесетих било свега око 4% запослених
са факултетском дипломом, а 2000-их је тај удео порастао на преко 12%.7
Француска већ готово два века има изражен механички прираштај
становништва, због сталног пораста и дотока миграната из различитих делова
света. То је посебно било изражено, све до шездесетих година из колонија,
где су мигранти углавном били из домицилних народа који су тамо живели.
Томе треба додати миграције из источне Европе, Пиринејског полуострва,
Италије и др. мотивисане махом економским мотивима, као и професионалним (стручно усавршавање и др.). У истом периоду етнички Французи нису
тако масовно мигрирали у француске колоније (сем у Магреб, посебно Алжир) и Нови свет (САД, Канада, Аустралија и др.). попут Енглеза, Немаца,
Италијана и других западноевропских народа. У периоду краја педесетих и
почетком шездесетих највећи део француских и европеидних колониста из
француских колонија које су добијале независност (посебно из Магреба) се
масовно селио у Француску. Тада су посебно насељени од њихове стране
француски Медитерански појас и јужна Француска у целини. После Првог
светског рата многи Белгијанци, Пољаци, Италијани су се насељавали у
Француској, а након Другог светског рата порасле су миграције из Шпаније и
Португалије, делом мотивисане и из политичких разлога, као и због избегава4
Genevi ève Brame, Chez vous en France, La documentation Française, Paris, 2006. p. 43.
http://www.egeografija.org/?p=92
6
La geographie de la France, Nathan, Paris, 2003. pр. 44-45.
7
France, La docimentation Française, Ministère des Affaires étrangères, Paris, 2005, p.76.
____________
5
148
Dragan Petrović
ња служења војног рока. Интересантно је да врло велики процената емиграната из других земаља у Француској релативно брзо губи свој идентитет и прима француски, те се стапа у француски национ. Тако је рецимо по подацима
из 2000. године било у Француској око 4,3 милиона странаца од којих је 1,5
милиона примило држављанство француско, а остали имали статус странаца.
То је и један од разлога динамичног раста француског становништва последњих деценија. Са друге стране и природни прираштај је позитиван, супротно
трендовима у највећем броју западноевропских земаља. Тако је рецимо 2002.
у Француској рођено 796000 деце, а умрло исте године 550 000 људи, што је
прираштај око 313 000, имајући у обзир да је исте године позитиван миграторни салдо износио 62 000 особа.8 Слична ситуација је забележена и следећих година па Француска бележи позитиван природни прираштај.9
Закључак
Француска као најпространија западноевропска земља, са изразито
повољним физичкогеографским факторима и географским положајем, представљала је током историје, посебно од Новог века, једну од најдоминантнијих европских сила, а у појединим епохама и периодима остваривала је и
своју хегемонију у Европи, па и свету. Демографски фактор је играо важну
улогу, јер се током нововековне и савремене историје јављала демографска
осека што је посебно долазило до изражаја у компарацији са суседним земљама, посебно моћном Немачком. Са друге стране постојали су и периоди,
као што је након Другог светског рата, када је долазило до убрзанијег демографског раста. У том правцу у савременом периоду, главни разлог је, поред
уочљивих осцилација у природном прираштају, где он углавном прати
европске трендове, снажан механички прираштај, као последица миграција,
али и брзих асимилација миграната на француском тлу. У исто време у анализи демографске структуре становништва данас, откривамо низ интересантних параметара, где посебну пажњу изазива густина насељености по регијама, дужина старости популације такође по регијама, правце прекоморских
емиграција из Француске и порекло и структуру миграната који долазе да живе у Француску. Париски регион и сама престоница, представљају област која
је најатрактивнија за досељавање, не само у оквиру саме земље, већ и за емигранте који долазе да живе и раде у Француску, а потом долази неколико других истакнутих агломерација (Марсеј, Лион, Азурна обала и др.).
8
France, La docimentation Française, Ministère des Affaires étrangères, Paris, 2005, p.65.
Bilan démographique 2008, INSEE, Paris, 2009. Године 2003. родило се 792.600, а умрло 560.300 људи. Када је 2004. вршен попис 16,2 % с. је било старије од 65 и 25,3 %
млађе од 20 година, док је 1994. 14,6 % ст. било изнад 65 и 26,7 % испод 20 година. У
2003. години склопљено је 280.300 бракова, што је 6000 мање него 2002. У просеку у
оквиру структуре венчаних мушкарци су имали 30,4, а жене 28,3 године.
____________
9
149
Драган Петровић
ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ
Bilan démographique 2008, INSEE, Paris, 2009.
Joseph, D. (1900). Les races et les peuples del a terre, Eléments d amthropologie et
d’etnografie, Paris
Duroselle Jean-Baptiste, (1964). L’Europe de 1815. à nos jours, vie politique et
relations internationales, Presses universitaires de France, Novuelle clio, Paris
Genevi ève Brame, Chez vous en France, La documentation Française, Paris, 2006.
France, La docimentation Française, Ministère des Affaires étrangères, Paris, 2005,
Фригановић, М., Мороквашић, М., Баучић, И. (1972). Миграције радника из Југославије
на рад у Француску. Загреб: Институт за Географију Свеучилишта у Загребу
Juland Jean-Josern, La Geographi française, pour les nuls, First editions, Paris, 2006.
La geographie de la France, Nathan, Paris, 2003.
Landry, A. (1982). La révolution démographique, Etude et essais sur les problemes de
la population réédition, Ined, Paris
Ларус енциклопедија, Том 3, Вук Караџић, Београд, 1973.
Петровић, Д. (2013). Геополитика Француске. Београд: Институт за међународну
политику и привреду
Винстон, Ч. (1964). Други светски рат, 1-6, Београд: Просвета
Dragan Petrović
DEMOGRAPHICS OF FRANCE - HISTORICAL ANALYSIS AND
CONTEMPORARY STATE
Summary
France, as the most spacious Western European country, with extremely favorable
physical geographical factors and geographic location, throughout history, especially of
the New Century, was one of the most dominant European powers, and had hegemony
in Europe and around the world even in different eras and periods. The demographic
factor has played an important role, because in modern and contemporary history
occurred demographic decline which was particularly evident in comparison with
neighboring countries, especially compared to powerful Germany. On the other hand
there have been periods, such as after the Second World War, when accelerated
population growth occurred. In this sense in the modern period, the main reason of that,
besides noticeable fluctuations in population growth where it mainly follows European
trends, was strong mechanically growth as a result of migration and rapid assimilation
of migrants on French soil. At the same time, the analysis of the demographic structure
of the population today reveals a number of interesting parameters, where special
attention should be given to population density by region, life span of population also by
region, trends of overseas emigration from France and the origin and structure of the
migrants who come to live in France. The Paris region and the capital itself, is area that
is most attractive for immigration, not only within the country but also for the
immigrants who come to live and work in France, and then there are several other
prominent agglomerations (Marseille, Lyon, Cote d'Azur, etc.).
____________
150
ДЕМОГРАФИЈА, књ. X, 2013.
Оригиналaн научни рад
DEMOGRAPHY vol. X 2013
UDK 314.116(497.11)"1981/2011"
Original scientific work
Ана Врбник
Драгица Р. Гатарић
САВРЕМЕНЕ ПРОМЕНЕ У РАЗВОЈУ И РАЗМЕШТАЈУ
СТАНОВНИШТВА ГРАДА ЧАЧКА∗
Извод: Србија је у периоду од 1960. до 1980. године, под утицајима индустријализације и урбанизације, доживела велики социјалногеографски преображај. Упоредо, са преласком активног становништва из примарних у секундарне и терцијарне
делатности долази до његовог премештаја из руралних у урбана подручја, а и до
снажне трансформације, како сеоских тако и градских насеља. Доминантну улогу
у смањивању сеоског становништва имала је емиграција, а у порасту градског,
имиграција. То је утицало и на природну компоненту општег кретања становништва. Од осамдесетих година прошлог века до данас долази до нових тенденција у
кретању и размештају становништва које одликују убрзано смањивање популације сеоских подручја и стагнација и спор раст урбане популације услед слабе имиграције и убрзаног смањивања природног прираштаја. Слични процеси су се одвијали и у геопростору данашњег Града – раније општине Чачка. У сврху њихове детерминације, у овом раду је анализиран однос природних и миграцијских детерминанти развоја становништва општине тј. Града Чачка.
Кључне речи: Град Чачак, природно и миграцијско кретање становништва, депопулација, емиграција, имиграција, урбанизација, социјалногеографска трансформација насеља и простора...
Abstract: From 1960 to 1980, Serbia went through a huge socio-geographic transformation
due to the influence of industrialization and urbanization. Simultaneoulsy, besides the
transition of active population from primary into secondary and tertiary activities, there was
a movement from rural into urban areas as well as strong transformation of both rural and
urban settlements. Emigration played a dominant role in the decrease of rural population,
while immigration had an important role in the increase of urban population. All this
influenced the natural component of general migration of the population. New tendencies in
migration and distribution of the population emerged since the eighties of the last century,
which are characterized by a rapid decrease of the population in rural areas and stagnation
and slow increase of urban population due to low immigration and rapid decrease of
population growth. Similar processes took place on geospatial territory of today’s town –
former municipality of Čačak. In order to determine these processes this paper analyses the
relationship between natural and migration determinants of the development of the
population in the municipality i.e. the Town of Čačak.
∗
Рад представља резултат истраживања на пројекту 176017, који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развој Републике Србије.
____________
151
Ана Врбник, Драгица Р. Гатарић
Key words: the Town of Čačak, natural and migration movement of population,
depopulation, emigration, immigration, urbanization, socio-geographic transformation
of settlements and space...
Увод
Процес социjaлно-економског преображаја Србије темељен на динамичним променама у природном кретању и у просторној и социјалној
редистрибуцији становништва из сеоских у градска насеља и из неразвијених и слабије развијених у боље развијена подручја земље и делимично у
иностранство, те из примарних у секундарне и терцијарне делатности,
имао је импликације и на становништво некадашње општине и садашњег
Града Чачка. Главни покретач тих процеса била је урбанизација чије се фазе сукцесивно смењују и различито манифестују у времену и простору
(Тошић, Д., 1999).
Чачански крај је у рану фазу урбанизације, темељену на концентрацији функција, управе, одбране, занатства, трговине и делатности сличног
карактера, ушао још у XIX веку. Та фаза је, уз одређене модификације и
прилагођавање историјско-географским приликама, трајала готово до 60их година прошлог века, када почиње убрзана индустријализација. Од тада
је индустрија, уз пратеће ефекте, утицала на брз пораст општинског и урбаног становништва. Број становника општине је за пет деценија, од 1961.
до 2011. године, увећан са 85.439 на 115.337 по просечној годишњој стопи
раста од 5,9 ‰. У демографскoм расту највише је партиципирао општински центар – градско насеље Чачак (увећано је са 34.964 на 73.331 становник по стопи 14,2 ‰). Сеоско становништво смањило се бројчано са
50.475 на 42.006 по просечној стопи од 3,7 ‰, као и његов удео у укупном
општинском становништву са 59 % на 36 %. Истовремено удео урбаног
становништва је увећан са 41 % на 64 %. Према степену урбанизованости
општина је нешто изнад просека Републике Србије (60 %). Интензитет
смањивања сеоског и пораста градског становништва, у току задњих пет
деценија, није био исти. Нешто бржи пораст градског становништва и опадања сеоског, одиграо се у раздобљу 1961–1981. година. Тај процес је настављен и у времену 1981–2011. године, али доста слабијим интензитетом.
Како је прво раздобље, доста добро обрађено у географској и демографској
литератури (Илић, Ј., 1970; Ђурић, В., 1971; Гинић, И., 1978; Спасовски,
М., 1983; Спасовски М., Јанић, М., 1990-91, Војковић, Г., 2007), тако ће тежиште овог рада бити на детерминисању промена у развоју и размештају
становништва истраживане територије које су се одиграле у времену
1981–2011. године.
Круцијалан значај у развоју просторно-демографских процеса у чачанском крају имала је позиционираност Чачка у територијално-админи____________
152
Ana Vrbnik, Dragica R. Gatarić
стративној, привредној и просторно-функционалној структури и организацији Србије1.
На перманентно увећање градског и смањење сеоског становништва у наведеном периоду посебно су утицале узрочно-последичне везе
између његове просторне и социјално-економске покретљивости на једној
страни, и његовог природног кретања, на другој страни. Социјално-економска и просторна покретљивост становништва и њихова дијалектичка
повезаност и међузависност са природним прираштајем у условима интензивне на индустријализацији засноване урбанизације су основа демографског развоја, како градских тако и сеоских насеља (Ранчић, М., 1984). У
контексту каузалних веза наведених процеса посматраћемо демографски
развитак општине односно Града Чачка2 кроз три међупописна периода и
то: 1981–1991, 1991–2002. и 2002–2011. године.
Промене у природном кретању становништва
Основна детерминанта демографског развоја сваке територије и
њених насеља је природно кретање становништва. Из анализе индикатора
о компонентама природног кретања становништва општине Чачак лако је
закључити да је у раздобљу од 1981. до 2011. године, само у периоду
1981–1991. просечна годишња стопа природног прираштаја била позитивна, док је она у два наредна међупописна периода имала негативне вредности. То је последица сукцесивног смањивања стопа наталитета и повећања
стопа морталитета, како у сеоским насељима, укупно и појединачно, тако
и у општинском центру.
У међупописном периоду 1981–1991. година, у свим насељима општине рођена су 15.024 детета. Просечна стопа наталитета је износила
13,20 ‰. У градском насељу је рођено 7.708 деце, а просечна стопа наталитета је износила 11,61 ‰. У осталим насељима, рођено је 7.316 деце.
Просечна стопа наталитета сеоских насеља износила је 15,74 ‰. Истовремено, у општини је умрло 10.889 лица, а просечна стопа морталитета је из1
Чачак је значајан регионални центар Србије који се налази у њеној Западноморавској развојној осовини. Западноморавска развојна осовина представља линеарно-поларизовану функционалну регионалну целину која дели геопростор Србије на северну и јужну половину. Она повезује више урбаних центара (Ужице, Севојно, Пожега, Лучани, Чачак, Краљево, Трстеник, Врњачка Бања, Крушевац, Сталаћ). У њеној утицајној сфери су Ужички крај, Моравица, Драгачево, Александровачка жупа и
јужни делови Шумадије. У ближој прошлости западноморавска градска насеља су
представљала имиграцијску мембрану која је задржавала имиграцију становништва
ка Београду (из Западног поморавља, делова Старог Влаха, Косова и Метохије...).
2
Према Закону о територијалној организацији Републике Србије из 2007. године
општина Чачак је добила статус Града.
____________
153
Ана Врбник, Драгица Р. Гатарић
носила 9,57 ‰. У градском насељу је умрло 3.714 лица – просечна стопа
морталитета била је 5,60 ‰, а у осталим насељима је умрло 7.175 лица –
просечна стопа морталитета износила је 15,43 ‰. Просечна стопа природног прираштаја становништва општине била је позитивна – 3,63 ‰. (у
градском насељу – 6,02 ‰, а у осталим насељима – 0,30 ‰). Када се посматрају насеља појединачно, примећује се да их 18 имају позитиван, а 37
негативан природни прираштај (Табела, 1).
Између пописа становништва 1991. и 2002. године, процес депопулације великог броја насеља у општини је настављен. У односу на претходни међупописни период смањују се и апсолутне и релативне вредности
наталитета. Наиме, у свих 58 насеља рођено је 12.655 деце, а просечна стопа наталитета је износила 9,90 ‰. У градском насељу је рођено 6.753 детета – стопа 8,59 ‰. У свим осталим насељима рођено је 5.902 детета – стопа
11,98 ‰. Истовремено у општини, умрла су 14.824 лица – просечна стопа
11,59 ‰ (у градском насељу је умрло 6.084 – стопа 7,74 ‰; у сеоским насељима умрло је 8.740 становника – стопа 17,75‰). Из претходно реченог
лако је закључити да је у овом међупописном периоду општина остала без
природног прираштаја становништва. Просечна стопа природног прираштаја имала је негативан предзнак (-1,70 ‰) уз разлику између урбаног
центра где је она била позитивна (0,85 ‰) и осталих насеља, заједно, где је
била негативна (-5,76 ‰). Гледано појединачно, само је у 6 насеља природни прираштај имао позитивне вредности, и то у Атеници (36,53 ‰), Коњевићима (1,13 ‰), Парменацу (4,86 ‰), Станчићима (4,06 ‰), Трбушанима
(5,29 ‰) и Трнави (1,14 ‰). То су приградска насеља чији су делови у морфолошком смислу срасли са ужом градском агломерацијом (Табела, 2).
И последњи међупописни период 2002–2011. година, карактеришу
процеси континуираног смањења природног прираштаја, како становништва
општине у целини тако и становништва свих насеља појединачно. У општини
је рођено 9.920 деце – просечна стопа наталитета је износила 9,49 ‰, (у општинском центру 5.861 дете – просечна стопа 8,89 ‰, у осталим насељима
4.059 деце – просечна стопа 10,51 ‰. У истом периоду умрла су 13.419 лица –
просечна стопа морталитета је износила 12,83 ‰ (у градском насељу умрло
6.016 лица – просечна стопа 9,12 ‰ и у осталим насељима заједно 7.403 лица
– просечна стопа 19,16 ‰). Бројеви рођених и умрлих, јасно говоре да природни прираштај становништва општине има негативну вредност (-3,35 ‰), како
општински центар Чачак (-0,24 ‰), тако и остала насеља, збирно (-8,65 ‰).
Становништво, два приградска села имају позитиван природни прираштај –
Атеница (6,23 ‰) и Трнава (0,32 ‰), а сва остала насеља негативан (Табела, 3).
Током раздобља 1981–2011. година, од пописа до пописа становништва, у општини број рођених се смањивао. У периодима: 1981–1991. просечно годишње рађала су се 1.502 детета, 1991–2002. рођено је 1.150 деце и
2002–2011. рођена су 1.102 детета. Истовремено, просечан број умрлих увећа____________
154
Ana Vrbnik, Dragica R. Gatarić
вао се са 1.089, колико је износио у периоду 1981–1991, преко 1.348 у времену
1991–2002. на 1.491 у периоду 2002–2011. И код тих процеса је постајала разлика између сеоских насеља и општинског центра (Табеле бр. 1, 2, и 3).
Промене у салду миграција становништва
Друга, али не мање битна детерминанта демографског развоја сваке територије и на њој развијених насеља је просторно кретање становништва. У току целог раздобља 1981–2011, општина Чачак била је имиграционо подручје, односно имала је позитиван салдо миграција. С обзиром на
то да је просторно кретање становништва динамичан процес који нема
константан интензитет сасвим је разумљиво да се током овог периода увиђају промене како у апсолутним вредностима тако и у просечним стопама
његових компонената – емиграција и имиграција, тј. салда миграција.
У општини Чачак је, у међупописном периоду 1981–1991. година,
салдо миграције износио 1.872 мигранта, а његова просечна стопа 1,64 ‰.
Између пописа становника 1991. и 2002. године, вредност му је увећана на
3.840 миграната, као и стопа на 3,00 ‰. Да би у последњем међупописном
периоду 2002–2011. био смањен на 1.764 мигранта, а стопа на 1,69 ‰.
Анализа односа имиграцијске и емиграцијске компоненте кретања популације према типовима насеља, видљиве су мање и веће разлике у годишњим стопама и апсолутним вредностима њиховог салда између општинског
центра и осталих насеља заједно, као и између села појединачно. У међупописном периоду од 1981–1991. салдо миграција насеља Чачак износио је 4.223
становника – просечна стопа 6,36 ‰. Истовремено у осталим насељима заједно, однос усељених и исељених становника био је негативан (-4.249 ст., годишња стопа -9,14 ‰). Шеснаест села била су имиграцијска, а 40 их је било емиграцијско. Од имиграцијских села највише вредности просечних стопа салда
миграција имала су Придворица (59,01 ‰), Трнава (10,46 ‰) и Међувршје
(6,45 ‰), док су од емиграционих села најниже вредности имали Атеница (79,81 ‰), Кулиновци (-26,76 ‰) и Јанчићи (-22,74 ‰) – (Табела, 1).
Континуирано смањивање салда миграција је настављено и у времену од 1991. до 2002. године. За Чачак је износио 2.841 становник (просечна стопа 3,61 ‰). Истовремено, у осталим насељима заједно, износио је
999 становника (стопа 2,03 ‰). Позитивне вредности просечних годишњих стопа имала су 30, а негативне 25 насеља. Њихове највише вредности биле су у Риђагама (12,10 ‰), Пријевору (8,85 ‰), Мрчајевцима (8,60
‰) и Лозници (8,50 ‰), а најниже – негативне у Атеници (-46,39 ‰), Међувршју (-17,99 ‰) и Врнчанима (-11,52 ‰) – (Табела, 2).
Између последња два пописа (2002. и 2011) насеље Чачак је готово
изгубило атрибут имиграцијског центра. Разлика између броја у Чачак усељених и из њега исељених лица износила је 269 (просечна стопа 0,41 ‰).
____________
155
Ана Врбник, Драгица Р. Гатарић
____________
156
Ana Vrbnik, Dragica R. Gatarić
____________
157
Ана Врбник, Драгица Р. Гатарић
____________
158
Ana Vrbnik, Dragica R. Gatarić
____________
159
Ана Врбник, Драгица Р. Гатарић
____________
160
Ana Vrbnik, Dragica R. Gatarić
____________
161
Ана Врбник, Драгица Р. Гатарић
У истом периоду у осталим насељима општине салдо миграција износио је 1.495 ст. (стопа 3,87 ‰). Позитивне вредности просечних стопа забележила су 26, а негативне 30 насеља. Највише стопе имали су Парменац
(чак 121,95 ‰), Међувршје (31,21 ‰) и Лозница (21,34 ‰), а најниже Јанчићи (-26,26 ‰), Овчар Бања (-26,05 ‰) и Брезовица (-25,97 ‰) – (Табела, 3).
На основу праћења утицаја салда миграција у укупном кретању
становништва, општине као целине, општинског центра и осталих насеља
заједно и појединачно у раздобљу од 1981. до 2011. године запажено је, да
он непрекидно опада и слаби. То је посебно видљиво код општинског центра. Интересантно је да се у последњем међупописном периоду (2002–
2011) повећава број сеоских насеља са позитивним салдом миграција. То
су приградска насеља или мањи субопштински центри.
Типови кретања становништва насеља општине
Довођењем у везу промена у укупном кретању становништва са променама у његовим миграцијским и природним компонентама, одређује се тип
кретања становништва било које територије или било којег насеља. Примењујући познати Веб-Кларков модел, који је више пута примењиван у нашој научној и стручној пракси (Тошић, Д., 1999; Војковић, Г., 2007; Тошић, Д., Крунић, Н., Милијић, С., 2010) у општини Чачак идентификовани су сви типови
кретања становништва (четири емиграцијска и четири имиграцијска)3.
Табела 4. – Промене броја насеља општине Чачак према типу кретања становништва у периоду од 1981-2011. године
Типови
Тренд
1981-1991 1991-2002 2002-2011
кретања
Експанзија имиграцијом
5
4
0
И1
Регенерација имиграцијом
1
3
5
И2
Слаба регенерација имиграцијом
0
4
5
И3
Врло слаба регенерација
10
18
16
И4
имиграцијом
Укупно имиграциони тип
16
29
26
Емиграција
6
2
0
Е1
Депопулација
4
1
0
Е2
Изразита депопулација
2
1
1
Е3
Изумирање
28
23
29
Е4
Укупно емиграциони тип
40
27
30
3
То су: емиграција (Е1), депопулација (Е2), изразита депопулација (Е3), тотална депопулација (изумирање Е4), експанзија имиграцијом (И1), регенерација имиграцијом (И2),
слаба регенерација имиграцијом (И3) и врло слаба регенерација имиграцијом (И4).
____________
162
Ana Vrbnik, Dragica R. Gatarić
Из анализа индикатора о улогама природне и миграцијске компоненте у укупном кретању становништва појединих насеља намеће се закључак да се број насеља чије се становништво развија и одражава имиграцијом увећао са 16 на 26. Такође је видљиво да се број емиграцијских
насеља смањио са 40 на 30 (Табела бр. 4). Ако се посматра просторни размештај имиграцијских насеља уочава се њихова концентрација у Чачанској котлини, око општинског центра и дуж саобраћајница Чачак–Краљево, Чачак–Горњи Милановац, Чачак–Крагујевац. Насеља која припадају
емиграцијским типовима кретања становништва развијена су у брдским и
у брдско-планинским деловима геопростора општине (Карте бр. 1, 2. и 3).
Карта 1. – Типови кретања становништва Града Чачка за период 1981-1991. год.
Просечан годишњи пораст становништва општине у периоду од
1981–1991. износио је 601 становник по стопи од 5,28 ‰ (стопа природног
прираштаја 3,63 ‰, а стопа салда миграција 1,64 ‰). У порасту становништва миграцијска компонента учествовала је са 31,16 %. У времену од
1991. до 2002. године, просечан годишњи раст становништва општине износио је 152 ст. по стопи од 1,31 ‰, што је последица негативне стопе природног прираштаја (-1,70 ‰), и позитивне стопе салда миграција (3,00 ‰).
Овакав однос компонената кретања становништва указује на то да је носилац популационог раста општине, искључиво имиграција, истина слаба.
Од 2002. до 2011. године дошло је до смањења популације општине за
____________
163
Ана Врбник, Драгица Р. Гатарић
1.735, односно за 193 становника годишње по стопи -1,66 ‰ (стопа природног прираштаја је негативна -3,35 ‰, стопа салда миграција 1,69 ‰).
Карта 2. – Типови кретања становништва Града Чачка за период 1991-2002. год.
Током раздобља 1981–2011. године, видљиве су разлике у типовима кретања становништва између градског и осталих насеља. Градско насеље Чачак је демографски расло услед позитивног природног прираштаја
и имиграције становништва све до последњег међупописног периода, од
када искључиво миграцијска компонента одржава његов благи, али ипак, и
даљи пораст. У периоду 1981–2002. градско насеље је бележило експанзију имиграцијом (И1), док је у периоду 2002–2011. године имиграција почела да јењава, али и даље се одржала на нивоу регенерације насеља имиграцијом (И2). Просечан годишњи пораст становништва током периода 1981–
1991. година у градском насељу Чачак износио је 822 становника (стопа
раста 12,38 ‰, стопа природног прираштаја 6,02 ‰ и стопа салда миграције 6,36 ‰). Дакле, миграцијска компонента је учествовала са 51,39 % у расту јединог урбаног центра у општини. Од 1991. до 2002. годишњи демографски раст насеља Чачак смањио се на око 319 становника (стопа раста
4,47 ‰, стопа природног прираштаја 0,85 ‰ и стопа миграционог салда
3,61 ‰). У њему је миграцијска компонента учествовала са 80,94 %. Општински центар је демографски растао, више досељавањем становника из
насеља сопствене општине, него из насеља са других подручја Србије. У
____________
164
Ana Vrbnik, Dragica R. Gatarić
времену од 2002. до 2011. раст градског становништва је пао на само 13
становника годишње (стопа раста 0,17 ‰, стопа природног прираштаја
градског -0,24‰ и стопа салда миграција је 0,41 ‰).
Карта 3. – Типови кретања становништва Града Чачка за период 2002-2011. год.
Сва остала насеља заједно, током периода 1981–1991. припадала су
категорији насеља изразите емиграције (Е3), док се током наредног периода
1991–2011. она прешла у категорију врло слабе регенерације имиграцијом
(И4). Посматрано појединачно, највећи број села је у процесу тоталне депопулације, тј. изумирања становништва (Е4). У периоду 1991–2002. година,
13 села је прешло из емиграцијског у имиграцијски тип насеља, али у условима негативног природног прираштаја. Од 1981. до 1991. сеоско становништво је смањивано просечно годишње за 411 лица (стопа пада -8,84 ‰, стопа природног прираштаја 0,30 ‰ и стопа салда миграција -9,14 ‰). У наредном периоду 1991–2002. забележен је нешто блажи пад броја становника и
то просечно 167 годишње (стопа -3,73 ‰, стопа природног прираштаја -5,76
‰ и стопа миграционог салда 2,03 ‰). Дакле, имиграција је довела до веома
слабе регенерације популације појединих села, али недовољне, услед негативног природног прираштаја. Пад броја становника је забележен и у периоду 2002–2011. и то просечно годишње за 205 (стопа пада -4,79 ‰, стопа природног прираштаја -8,65‰ и стопа салда миграција 3,87 ‰).
____________
165
Ана Врбник, Драгица Р. Гатарић
Претходне анализе говоре да се у геопростору општине Чачак издвајају две веће целине које имају различите типове кретања становништва. Већина сеоских насеља, која су удаљенија од општинског центра, губи становништво, углавном комбинацијом негативног природног прираштаја и емиграције. Истовремено, само приградска насеља и општински центар демографски расту. Приградска насеља, још од 80-их година прошлог века, привлаче становнике, највећим делом из других насеља општине, услед утицаја
урбаних функција градског насеља Чачак (економске и социјалногеографске
функције). Све то доприноси њиховој социјалној, економској, функционалној, физиономској и свеопштој насељској трансформацији.
Уместо закључка
Општи тренд имиграционих насеља у Србији, како општинских и
урбаних центара, тако и приградских и функцијски развијених насеља, се
може уочити и на територији Града Чачка. На интензитет имиграционоемиграционих односа у геопростору Града Чачка, утицали су процеси индустријализације и урбанизације који су довели до формирања полова насељености. Промене у природном и просторном кретању становништва
Града Чачка, као и промене у међусобним односима ове две компоненте, у
периоду од 1981. до 2011. године, довеле су до емиграције великог броја
младог радно способног становништва сеоских насеља Чачка, на једној
страни, и концентрисања овог контигента становништва у градском насељу Чачак, на другој. Од 1981. до 1991. године депопулација сеоских насеља Града Чачка изазвана је изразитом емиграцијом становништва, да би се
током наредног периода демографско пражњење ових насеља наставило
услед негативног природног прираштаја. Градско насеље Чачак је демографски расло услед позититивног природног кретања и имиграције становништва све до последњег међупописног периода, од када искључиво
имиграцијска компонента одржава његов благи пораст. Посматрано у целини, градско насеље Чачак и његова приградска насеља и даље дају имиграциони карактер целој општини. Смањење имиграције је резултат успоравања развоја централних функција, које се негативно имплицирају, између осталог, и на демографску концентрацију. Поставља се питање да ли се
децентрализацијом функција могу превазићи контрасти између општинског центра, његовог непосредног окружења (приградска насеља) и осталих насеља у геопростору Чачка?.
ЛИТЕРАТУРА
Војковић, Г. (2007). Становништво као елемент регионализације Србије. Београд:
Српско географско друштво
Ginić, I. (1978). Dinamika urbanizacije u SR Srbiji. Stanovništvo, 16(1–4), 44–77.
____________
166
Ana Vrbnik, Dragica R. Gatarić
Đurić, V. (1970). General Approah to Functional Classifikation of Urban Communities
in Serbia. Zagreb: Geographikal Papers, 83–95.
Ђурић, В. (1971). Урбана и индустријска револуција као чинилац структурне и
функционалне
трансформације
простора.
Зборник
радова
ПМФ
Универзитета у Београду – Географског завода, 18, 175–183.
Ilić, J. (1970). Karakteristike funkcionalnih odnosa između gradova i okoline sa posebnim osvrtom na Srbiju. Stanovništvo, 8(3–4).
Крунић, Н., Тошић, Д. (2008). Савремени просторно-функцијски процеси у окружењу градских центара Србије. Одрживи просторни развој градова, Тематски
зборник радова, Београд: ИАУС, 111–131.
Rančić, M. (1984–1985). Migracije, urbanizacija i prirodno kretanje stanovništva.
Stanovništvo, 1–4(22–23), 5–13.
Спасовски, М. (1983). Демографске и урбаногеографске појаве и процеси у
општинама Пожега, Ариље и Ивањица. Београд: Географски факултет,
докторска дисертација
Spasovski, M., Janić, M. (199–1991). Demografski razvoj i populacioni potencijali
planinske oblasti i oblasti nizija i pobrđa Jugoslavije. Stanovništvo, (3–4)(1–2)
159–176.
Стаменковић, С. (1996). Дневне миграције становништва у географским проучавањима насеља Србије. Становништво, (3–4).
Стаменковић, С., Гатарић, Р. Д. (2008). Неки просторно-демографски аспекти
дневне интеракције Београда и околине. Гласник СГД, 88(2), 45–50.
Тошић, Д. (1999). Просторно-функцијски односи и везе у нодалној регији Ужица.
Београд: Географски факултет у Београду, докторска дисертација.
Тошић, Д., Невенић, М. (2007). Нодална регија инструмент просторнофункционалне организације Србије. Гласник, Институт САНУ ''Јован Цвијић'',
(57), 297–307.
Тошић, Д., Крунић, Н., Милијић, С. (2009). Истраживање просторне организације
мреже насеља у функцији израде просторног плана општина Jужног поморавља. Демографија, (6), 173–194.
Просторни план Града Чачка, Службени гласник Републике Србије бр. 72/09 и
81/09
Ana Vrbnik
Dragica R. Gatarić
COZTEMPORARY CHAZGES IZ THE DEVELOPMEZT AZD
DISTRIBUTIOZ OF THE POPULATIOZ OF THE TOWZ OF ČAČAK
Summary
The process of socio-economic transformation of Serbia that is based on dynamic
changes in natural migration, spatial and social redistribution of population from rural to
urban settlements and from under-developed and less developed into developed regions
of the country and partly abroad as well as the transformation of primary into secondary
and tertiary activities had implications on the population of the former municipality and
____________
167
Ана Врбник, Драгица Р. Гатарић
today’s Town of Čačak. A general trend of immigration settlements in Serbia, in both
municipal and urban centres, and suburban and functionally developed settlements, can
also be percieved on the territory of the Town of Čačak. Intensity of immigrationemigration relationships within the geospace of the Town of Čačak was influenced by
the industrialization and urbanization processes that led to the formation of the extremes
of population density. Changes in the natural and spatial movement in the Town of
Čačak as well as changes of mutual relationships between these two components in the
period 1981-2011 led to the emigration of a high number of the young, working-age
population from rural settlements of Čačak on one side, and the concentration of this
contingent of population within the urban settlements in Čačak on the other.
Since 1981 to 1991, depopulation of the rural settlements of the Town Čačak has been
caused by a massive emigration of the population, while in the subsequent period the
demographic evacuation of these settlements has continued under the influence of a
negative population growth. The Town of Čačak has grown demographically due to the
positive natural migration and immigration of the population until the last inter-census
period, since when it has been only the immigration component that has maintained its
slight increase. Generally speaking, the Town of Čačak and its suburban settlements still
portray the immigration character for the whole municipality. A decrease of
immigration is the result of a slow down in development of central functions, which
have a negative impact, among other things, on the demographic concentration as well.
A question arises – is it possible to overcome contrasts between a municipal centre, its
nearby surroundings (suburban settlements) and other settlements within the geospace
of Čačak through a decentralization of functions?
____________
168
ДЕМОГРАФИЈА, књ. X, 2013.
Оригиналaн научни рад
DEMOGRAPHY vol. X 2013
UDK 314.04(497.11)
Original scientific work
Мила А. Павловић
Филип Крстић
САВРЕМЕНЕ ДЕМОГРАФСКЕ ПРОМЕНЕ НА ТЕРИТОРИЈИ
РЕГИЈЕ ТОПЛИЦЕ∗
Извод: Топлица је током историје прошла кроз неколико фаза демографског развоја, а свака од тих фаза је оставила последицe на данашње стање. Основна демографска одлика Топлице, на почетку друге деценије 21. века је интензиван процес
депопулације, односно негативан природни прираштај, који доводи до брзог смањења броја становника. Демографски развитак регије Топлице је последица деловања великог броја фактора, пре свега њеног географског положаја, социо-економског развоја и историјских фактора. Интензиван процес демографских промена у регији обележио је другу половину 20. века. Негативни демографски процеси
су нарочито заступљени у руралним подручјима регије, а њихова последица је
смањивање броја становника села, неповољна старосна структура, угрожавање пољопривредне производње и потпуно демографско гашење појединих сеоских насеља. Привреда регије, која није развијена у складу са својим природним потенцијалима, није обезбеђивала адекватан стандард становништву, што је утицало на
појаву миграција на релацији село – град, али и ван граница ове регије, према већим економским центрима (Нишу, Крушевцу и Београду).
Кључне речи: Топлица, демографске промене, становништво, ревитализација села
Abstract: Region of Toplica has expirienced several stages of demographic development,
and each of these stages has left an impact on current demographic situation. The basic
demographic characteristics of Toplica region, at the beginning of the second decade of
the 21st century are an intensive process of depopulation and a negative natural growth,
which leads to a rapid decrease in population. The demographic development of the
Toplica region is the consequence of a number of factors, primarily its geographical
location, socio -economic development and historical factors. The second half of the 20th
century has been marked by intensive process of demographic change. Negative
demographic trends are particularly present in the rural areas of the region, and its
consequences are reduce of rural population, unfavorable age structure, jeopardizing
agricultural production and demographic extinguish of villages. The economy of the
region, which is not developed in accordance with its natural resources, did not provide an
adequate standard of living, which has led to the migration from villages to the urban
centres. These migrations has also been directed to the major economic centres which are
located outside of the borders of the region (Niš, Kruševac and Belgrade).
Key words: Toplica region, demographic changes, population, rural revitalization.
∗
Рад представља резултат истраживања на пројекту 176008, који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развој Републике Србије.
____________
169
Мила А. Павловић, Филип Крстић
Увод
Топлица у регионално-географском смислу припада Планинско-котлинско-долинској макрорегији, односно мезорегији Јужна Србија (Павловић, М., Марковић, Ђ.Ј., 1995). На истоку регија је ограничена Јужном Моравом, а на западу Копаоником. На северу граница регије иде дуж развођа
на Великом и Малом Јастрепцу, док јужна граница такође иде највишим
деловима Мајдана, Радана, Петровца, Бучуметског виса, косе Гребен и Добре Главе.
Регија обухвата територије четири општине: Прокупље (759 km2),
Куршумлија (952 km2), Блаце (306 km2) и Житорађа (214 km2). Регија заузима површину од 2 231 km2, где је према резултатима пописа из 2011. године живело 91 754 становника.
Савремену мрежу насеља регије Топлице чини 267 насеља. Највећи
број насеља се налази у општини Прокупље (107), затим у општини Куршумлија (90), општини Блаце (40) и општини Житорађа (30). Од свих насеља у Топлици, само четири имају статус градског насеља. То су: Прокупље, Куршумлија, Блаце и Куршумлијска Бања. Прва три насеља испуњавају више критеријума за градски статус (функционални, социолошки, административни, урбанистички и економски критеријум), али Куршумлијска Бања са својих 103 становника (2011. године) не задовољава ниједан
од наведених критеријума. Општина Житорађа на својој територији нема
градско насеље, тако да је истоимено село преузело административну
функцију општинског средишта.
На територији Топлице се налази велики број археолошких локалитета који указују на рану насељеност регије. Плодна котлина, богатство
шума и умерена клима су пружали повољне услове за живот. Први трагови
насељености у Топлици воде порекло из млађег каменог доба, односно
неолита. На територији Топлице срећу се трагови насељености и илирског
племена – Дарданци. О њиховом присуству сведоче и две истражене некрополе у Горњој Стражави и Доњој Топоници. Најзначајније археолошко
налазиште у Топлици је Плочник, које представља неолитско насеље Винчанске културе (4000–3500 г. п.н.е.). На локалитету јасно се запажају остаци кућа за становање и јама које су служиле за топљење бакра, што је од
посебне важности. Судећи по археолошким остацима минерална вода у суседној Вичи је коришћена још у неолиту. Откривени су остаци каптаже из
неолита, али и из римског периода. Остаци римских терми су пронађени
још и у Луковској и Куршумлијској Бањи као и у Бацу, Меровцу и Бериљу
(Шљивар, Д., Кузмановић-Цветковић, Ј., 1997).
Антропогеографска проучавања су показала да је регија током прошлости мењала своју етничку структуру услед интензивних миграција, чији су узроци били историјске или економске природе. После пада ових
____________
170
Mila A. Pavlović, Filip Krstić
области под власт Турака 1454. године, етничка структура се није битније
променила, тако да је већинско становништво било српско. Тек услед интензивних миграција српског становништва, током сеоба 1690. и 1737. године, дошло је до промене етничке структуре. Српско становништво се
иселило у северније области, а на њихово место турске власти су населиле
Арнауте, односно Албанце, затим Анадолце и Черкезе. Након ослобођења
од турске власти 1876–1878. године, настала су велика померања
становништвa, која су утицала и на промену етничке структуре. Целокупно албанско и турско становништво се иселило, а започело је досељавање
српског становништва. Територија Топлице насељавана је становништвом
различитих миграционих струја (косовско-метохијском, моравско-вардарском, шопско-торлачком и динарском). Топлица се према пореклу становништва може поделити у три области. Прва област обухвата јужни и југозападни обод Топличке котлине и сливове Косанице и Бањске реке. Овде
су најбројнији досељеници из Црне Горе и Пештера. Друга област обухвата западни део регије од Копаника до Белољина, односно до косе која раздваја сливове Драгушке и Јошаничке реке. Ова област је насељена становништвом са Копаоника, Жупе и слива Расине. Трећа област обухвата источни део Топлице, од Белољина до Јужног Поморавља, где доминирају
досељеници из слива Јужне Мораве, Власине, Црне Траве и пограничних
делова према Бугарској (Рудић, В., 1978).
По ослобођењу од Турака 1878. године, започиње интензиван пораст броја становника и домаћинства у Топлици. Укупан број становника у
периоду од 1878–1910. године повећао се са 21 756 на 92 756 становника.
У наредном периоду услед честих ратова и великог страдања становништва Топлице, бележи се мањи пораст становника и домаћинстава. Број
становника по попису из 1921. године је износио 97 291. У годинама непосредно после Другог светског рата, Топлица бележи пораст броја становника услед великог природног прираштаја. Највећи број становника Топлица је имала 1953. године (149 421 ст.). У наредним деценијама, Топлица бележи сталан пад броја становника. Овакви негативни демографски
процеси су били последица одсељавања становништва у економски развијеније крајеве, али и због негативног природног прираштаја (који је у регији присутан од 1980. године).
Демографске промене у другој половини XX века и
почетком XXI века
У регији је у другој половини 20. века дошло до изразите концентрације становништва у градским насељима. Као последица тога, депопулација је захватила сва сеоска насеља, што је довело до процеса демографског старења и стварања самачких и старачких домаћинстава.
____________
171
Мила А. Павловић, Филип Крстић
Све до Другог светског рата Топлица је имала стабилан демографски развој. И поред страдања становништва у Другом светском рату, број
становника је до 1948. године повећан на 141 502 становника. Највећи број
становника Топлица је имала 1953. године (149 421). У наредним деценијама, Топлица бележи сталан пад броја становника. Године 1961. у Топличкој регији број становника је био мањи за 8280 у поређењу са 1953 (табела
бр. 1). Највећи пад броја становника у регији је забележен у периоду 1961–
1971, када се број становника смањио за 11 599. И у првој деценији XXI
века настављен је пад броја становника у регији. Ако се упореди број становника 2002. и 2011. године, остварен је пад од 10 321 становника.
Према подацима пописа из 2011. године на територији Топличке
регије живи 91754 становника. На територији општине Прокупље било је
44419 становника, затим у општини Куршумлија 19213 становника, у општини Житорађа 16368 становника и најмање у општини Блаце 11686 становника. Ако се упореди број становника 1953. године и 2011. године, број
становника у Топлици је смањен за чак 38,6%. Највећи пад броја становника у том периоду забележен је у општинама Блаце (52,5%) и Куршумлија
(51,7%), затим затим у општини Прокупље (29,1%) и најмањи пад броја
становника се бележи у општини Житорађа (27,0%).
Табела 1. – Кретање броја становника Топличке регије и по општинама за период
од 1953–2011. године
Год.
1953.
1961.
1971.
1981.
1991.
2002.
2011.
Топличка регија
Број ст.
149 421
141 141
129 542
121 933
111 813
102 075
91 754
индекс
100
94
87
82
74
68
61
Општина
Блаце
Број ст.
индекс
24 608
100
22 099
90
19 331
78
17 338
70
15 709
64
13 759
56
11 686
48
Општина
Куршумлија
Број ст. индекс
39 772
100
36 896
93
31 672
80
27 629
69
23 590
59
21 608
54
19 213
48
Општина
Прокупље
Број ст. Индекс
62 614
100
60 075
96
57 315
92
56 256
90
52 969
85
48 501
77
44 419
71
Општина
Житорађа
Број ст.
индекс
22 427
100
22 071
98
21 224
95
20 710
92
19 545
87
18 207
81
16 368
73
Извор: Књиге пописа становништва Србије у периоду од 1953–2011. године, СЗС
и РЗС, Београд.
Градска насеља, односно општинска средишта у регији, током друге
половине 20. века бележе пораст броја становника. Уколико се упореди број
становника градских насеља 1953. и 2011. године, највећи пораст броја становника је у Прокупљу и Куршумлији. Број становника у општинским средиштима се повећавао до 2002. године, од када је присутна депопулација
(изузетак представља Прокупље у којем је забележен пад броја становника
од 1991. године). Тако да је у првој деценији 21. века процес депопулације
захватио како сеоска, тако и градска насеља у регији (табела бр. 2).
Пораст броја ст. у градовима у другој половини 20. в. је последица
миграција на релацији село – град. Миграције су условили процеси индустријализације и деаграризације, који су били карактеристични за тај период.
____________
172
Mila A. Pavlović, Filip Krstić
Табела 2. – Кретање броја становника општинских средишта за период од 1948
– 2011. године
Насеље
Блаце г
Куршумлија г
Прокупље
г
Житорађа
1948.
1824
2382
1953.
2181
2649
1961.
2564
3391
1971.
3373
7185
1981.
4409
10550
1991.
5106
12371
2002.
5465
13639
2011.
5253
13200
8739
10050
13679
20104
25602
27777
27673
27333
2442
2464
2618
2849
3270
3408
3543
3370
Извор: Књиге пописа становништва Србије од 1953–2011, СЗС и РЗС, Београд.
У другој половини 20. и у првој деценији 21. века, број становника у
сеоским насељима у регији, показује константан пад. У овом периоду је дошло до великог пада у демографској величини сеоских насеља. Године 1953.
у Топличкој регији је било 16 сеоских насеља са преко 1000 становника, а
2011. године само два - Доња Трнава у долини Топлице североисточно од
Прокупља и Пејковац у општини Житорађа (не рачунајући општинско средиште Житорађе). Смањио се и број сеоских насеља са 501-1000 становника са
91 колико их је било 1953. године, на свега 16 у 2011. години. Међутим највеће промене су се догодиле са сеоским насељима која имају мање од 100 становника. У посматраном периоду дошло је до пораста броја патуљастих села
са 4 у 1953, на 142 у 2011. години (табела бр.3). Према подацима пописа из
2011, три села у регији су у потпуности остала без становника. То су село
Обртинце на планини Видојевици, у општини Прокупље и села Вукојевац и
Тачевац на Копаонику у општини Куршумлија, уз административну границу
са Косовом и Метохијом. Планинска села имају највећи пад броја становника,
нарочито она која су смештена на Копаонику, планини Радан и на Видојевици. Села на мањим надморским висинама, која су смештена у долини доњег
тока реке Топлице, на дну Топличке котлине и у Добричу, такође бележе пад
броја становника, али он није толико изражен као код планинских села.
Табела 3. – Број сеоских насеља у регији према демографској величини 1953. и
2011. године
Демограф.
Топличка
величина
регија
села
1953.
2011.
Без ста.
0
3
<100 ст.
5
142
101 – 200
32
52
ст.
201 – 500
119
47
ст.
501 – 1000
91
16
ст
˃1000 ст.
16
3
Укупно
263
263
Општина
Блаце
1953.
2011.
0
0
0
18
Општина
Куршумлија
1953.
2011.
0
2
2
66
Општина
Прокупље
1953.
2011.
0
1
2
52
Општина
Житорађа
1953.
2011.
0
0
0
6
2
9
12
17
16
25
2
1
17
12
51
3
43
20
8
12
15
0
22
0
38
7
16
9
5
39
0
39
1
66
0
66
6
106
1
106
4
30
2
30
Извор: Књиге пописа становништва Србије 1953 . и 2011, СЗС и РЗС, Београд.
____________
173
Мила А. Павловић, Филип Крстић
Планина Видојевица је у демографском погледу, једно од најугроженијих подручја регије. Село Обртинце, на овој планини, у потпуности је угашено, а мање од 10 становника имају и села: Стари и Нови Ђуровац, Ргаје,
Пестиш, Букулорам, Бресник, Грабовац и Доња Бејашница. Овим селима смештеним на Видојевици, такође прети изумирање.
Број домаћинстава је у периоду после Другог светског рата био у порасту све до 1981. године, од када је присутан пад броја домаћинстава у регији. Године 1981. Топлица је имала највећи број домаћинстава 35 526, док се
тај број према попису из 2011. године смањио на 31 184 . У другој половини
20. века присутна је тенденција смањивања просечне величине домаћинстава,
јер је она 1953. година била највећа и износила је 5,86 чланова. Према подацима пописа из 2011. године просечно домаћинство у Топлици има свега 2,93
члана. Промене у броју и просечној величини домаћинстава у регији могу се
објаснити као последица процеса индустријализације, деаграризације и урбанизације у другој половини 20. века. Са растом животног стандарда изгубила
се потреба за великим домаћинствима. Ово је условило распад некадашњих
патријархалних породичних организација унутар једног домаћинства. Домаћинства на почетку 21. века се састоје од нуклеарне породице, коју чине родитељи и њихова деца. Други фактор који утиче на смањење величине домаћинстава је и неповољна старосна структура становништва. Наиме, дугогодишњи
ниски фертилитет у регији се одразио и на смањење величине домаћинстава.
Ово је условило и појаву самачких, старачких домаћинстава у регији, нарочито у мањим сеоским насељима.
Табела 4. – Број и просечна величина домаћинстава у Топличкој регији од 1948–
2002. године
Просечан број чланова
Година
Број домаћинстава
Индекс
домаћинстава
1948.
24 132
100
5,86
1953.
26 178
108
5,48
1961.
29 541
122
4,77
1971.
33 091
137
3,90
1981
35 526
147
3,43
1991.
34 891
145
3,20
2002.
33 937
141
3,00
2011.
31 184
129
2,93
Извор: Књиге пописа становништва Србије од 1948–2011, СЗС и РЗС, Београд.
Старосна и полна структура становништва су један од битних показатеља демографске виталности становништва у регији. На полну структуру становништва утиче велики број фактора, међу којима су најзначајнији
структура живорођене деце према полу, структура умрлих према полу, полне
структуре досељеног и одсељеног становништва, затим ратови, структуре
____________
174
Mila A. Pavlović, Filip Krstić
привредних и непривредних делатности. Полна структура становништва у
Топлици је током прошлости чешће била неизбалансирана, као последица честих ратова, миграција становништва и структуре привредних делатности.
Табела 5. – Промене у полној структури становништва Топличке регије за период
од 1953–2002. године (у %)
Пол
1953.
1961.
1971.
1981.
1991.
2002.
2011.
становн.
Мушко
47,84
44,00
48,50
49,63
49,66
49,95
50,28
Женско
52,16
56,00
51,50
50,37
50,34
50,50
49,72
Извор: Књиге пописа становништва Србије од 1953–2011, СЗС и РЗС, Београд.
У периоду после ослобођења Топлице од турске власти 1878. године, међу досељеницима преовладавало је мушко становништво. Тако да је
1910. године процентуално учешће мушког становништва у укупном било
54% (Рудић, В., 1978) Услед честих ратова у наредном периоду у којем је
више страдало мушко становништво, као и услед њихове веће миграционе
мобилности и заостајања пољопривреде, дошло је до промене у полној
структури становништва Топлице. Женско становништво је постало бројније (табела бр. 5). Године 1953. процентуални однос између мушког и
женског становништва регији је био 47,84:52,16. Као последица економских миграција учешће мушког становништва је било најмање 1961. године и износило је 44%. У наредним деценијама дошло је до уједначавања
полне структуре становништва. Према подацима пописа из 2011. године
однос између мушког и женског становништва износио је 50,28:49,72%.
Избалансирана полна структура становништва Топлице последица је бројних друштвено-економских фактора, међу којима је свакако значајно поправљање положаја жене у друштву.
Табела 6. – Старосна структура становништва Топличке регије и општина 1961.
године
Старосна
група
0 – 19
год.
20 – 39
год.
40 – 59
год.
Преко 60
год.
Укупно
Индекс
старења
Топличка регија
Општина
Блаце
Бр. ст.
%
Општина
Куршумлија
Бр. ст.
%
Општина
Прокупље
Бр. ст.
%
Општина
Житорађа
Бр. ст.
%
Број ст.
%
53249
40,4
8519
38,6
16663
45,2
19750
39,5
8317
37,7
41073
31,1
6800
30,8
10885
29,5
15862
31,8
7526
34,1
26252
19,9
4654
21,1
6307
17,1
9909
19,8
4408
20,0
11369
8,6
2105
9,5
3014
8,2
4434
8,9
1796
8,1
100
36869
100
49955
100
22047
131943
100
21
22078
24
18
22
100
21
Извор: Књиге пописа становништва Србије 1961. године, СЗС Београд.
____________
175
Мила А. Павловић, Филип Крстић
Савремена старосна структура становништва Топлице последица је
великог броја фактора, пре свега негативног природног прираштаја. У периоду после Другог светског рата учешће младог становништва у регији је
све мање услед исељавања становништва које је способно за биолошку репродукцију, смањења наталитета и лоше економске ситуације (табела бр. 6
и 7). Становништво млађе од 20 година чинило је 1961. године 40,1% становништва регије, док је 2011. године тај проценат смањен на 20,7.
Са друге стране, учешће становништва старијег од 60 година је све
веће. Ово је последица негативног природног прираштаја, али и боље
здравствене заштите и услова становања, услед чега се просечни животни
век стално продужава. Године 1961. становништво старије од 60 година је
чинило 8,6% укупног становништва, док је 2011. године тај проценат повећан на 27,9%. Године 1961. старосна група до 20 година је била најбројнија, док 2011. она има најмањи удео у укупном становништву. Старосна
група од 20 – 39 година такође показује тенденцију опадања са 31,1%
1961. године, на 23,7% 2011. године. Старосна група од 40 – 59 година је
1961. године чинила 19,9% становништва, а 2011. 27,7%, тако да она показује тенденцију пораста. Овакви подаци нам указују да становништво Топлице карактерише демографски процес старења, што представља један од
најважнијих проблема са којима се суочава ова регија. Услед ових демографских процеса долази до смањења природног прираштаја, па самим
тим и радне снаге.
Табела 7. – Старосна структура становништва Топличке регије и општина 2011.
Старосна
група
0 – 19
год.
20 – 39
год.
40 – 59
год.
Преко 60
год.
Укупно
Индекс
старења
Топличка регија
Општина
Блаце
Број
%
ст.
Општина
Куршумлија
Број
%
ст.
Општина
Прокупље
Број
%
ст.
Општина
Житорађа
Број
%
ст.
Број
ст.
%
19050
20,7
2082
17,7
3982
20,7
9495
21,4
3493
21,3
21774
23,7
2456
20,9
4553
23,7
10931
24,6
3834
23,4
25374
27,7
3286
28,0
5564
29,0
12315
27,7
4209
25,7
25556
27,9
3932
33,4
5114
26,6
11678
26,3
4832
29,6
91756
100
11756
100
19213
100
44419
100
16368
100
134
189
128
122
138
Извор: Књиге пописа становништва Србије 2011. године, СЗС Београд.
Негативни демографски процеси у другој половини 20. века условили
су интензивно старење становништва у регији, а нарочито топличких села, у
којима преовлађују старачка домаћинства. Са просечном старошћу од 43,1
годину (2011. године), становништво Топлице је у стадијуму најдубље демографске старости. Од укупно 263 сеоска насеља у регији, чак 239 се нала____________
176
Mila A. Pavlović, Filip Krstić
зи у стадијуму најдубље демографске старости, 18 села се налази у стадијуму дубоке демографске старости, док се само 5 села налазе у стадијуму демографске старости (просечна старост од 35 до 40 година).
Још један показатељ који указује на интензиван процес демографског старења у регији је индекс старења. Индекс старења у регији је 1961.
године износио 21, док 2011. године он износи чак 134, што је далеко изнад граничне вредности од 40, која указује да је нека популација захваћена
процесом демографског старења. Највећи индекс старења 2011. године је у
општини Блаце 189, а најмањи је у општини Прокупље 122.
Промене у старосној структури становништва регије се најбоље могу уочити на старосним пирамидама. Године 1961. старосна пирамида топличке регије је припадала прогресивном типу, мада се већ код ње запажа
смањивање учешћа најмлађих генерација. Ова старосна пирамида се постепено сужавала према врху. Старосна пирамида 2011. године припада
регресивном типу. Она има ужу основу у односу на средишњи део, тј.
знатно веће учешће старог становништва у односу на становништво млађе
од 20 година. Овакав облик старосне пирамиде најбоље показује демографски процес старења, који је захватио становништво Топлице, као резултат негативног природног прираштаја.
Графикон 1. – Старосна пирамида становништва Топлице 1961. и 2011.
Топлицу одликује изразито негативан природни прираштај који је
2010. године износио –7‰. У првим годинама после Другог светског рата
стопе природног прираштаја су биле велике, како у градовима тако и у селима. Ово је била последица високог наталитета услед друштвено-економ____________
177
Мила А. Павловић, Филип Крстић
ске стабилизације, склапања нових бракова, повратка супружника из рата
итд. У деценијама после Другог светског рата дошло је до социјално-економских промена које су утицале и на природни прираштај. Дошло је до
интензивних миграција претежно младог становништва у велике градске
центре у потрази за бољим условима живота. Ове миграције су биле усмерене у градске центре Топлице, али знатно већи број становника се одселио у велике градске центре ван граница регије. Као последица неповољне
економске ситуације последње деценије 20. века и прве деценије 21. века,
дошло је до даљег пада природног прираштаја. Већина сеоских насеља у
Топлици је остала без становништва које је способно за репродукцију. О
томе говори и податак да 2011. године у 166 топличких села (од укупно
263 села) није рођено ниједно дете. Број рођених из године у годину све је
мањи, док се стопе морталитета увећавају.
Табела 8. – Природни прираштај (П.П.) и смртност одојчади (С.О.) становништва Топличке регије и општина за период од 1961–2010. године (у ‰)
Година
Топличка
регија
П.П.
С.О
Општина
Блаце
П.П.
С.О.
Општина
Куршумлија
П.П.
С.О
Општина
Прокупље
П.П.
С.О.
Општина
Житорађа
П.П.
С.О.
1961.
1965.
1970.
1975.
1980.
1985.
1990.
1995.
2000.
2005.
2010.
9,4
7,7
4,5
5,5
-0,1
-0,8
-2,0
-3,5
-6,3
-6,7
-7,0
6,1
4,0
-2,0
1,7
-3,6
-5,4
-4,9
-8,8
-10,1
-9,5
-14,7
12,8
9,6
5,0
5,5
-1,9
-0,2
-3,5
-2,3
-7,0
-7,2
-10,6
8,7
6,7
5,2
5,8
1,4
0,5
-0,9
-2,3
-5,2
-5,6
-6,1
8,9
10,9
8,1
8,0
1,4
-0,9
-1,2
-4,1
-5,5
-6,7
-0,1
71,5
51,8
44,1
33,5
22,8
21,7
18,6
12,8
4,5
13,6
5,5
51,7
54,7
35,9
23,0
17,2
28,8
8,2
7,6
8,1
10,8
9,2
68,2
55,8
38,6
26,1
20,8
21,2
13,9
15,9
4,3
9,9
-
36,4
45,1
51,3
46,8
27,5
20,7
12,5
11,9
5,1
15,6
2,4
121,4
58,4
38,0
15,0
16,2
20,4
22,1
15,1
14,2
13,5
13,4
Извор: Природно кретање становништва у РС 1961–2010. РЗС, Београд, 2012.
Природни прираштај у Топлици је негативан од 1980. године и поред
варијација из године у годину, он показује тенденцију опадања (табела бр. 4).
Према подацима из 2010, најмањи природни прираштај је у општини Блаце –
14,7‰. Стање је слично и у општини Куршумлија, где стопе природног прираштаја износе –10,6‰. У Прокупљу као највећој општини, стопа природног
прираштаја је такође негативна, али ипак нешто виша и у 2010. години је износила –6,1‰. Општина Житорађа има највећи природни прираштај, међутим
и у овој општини он је негативан и износи – 0,1‰. Уколико се упореде подаци из 2010. са подацима из 1961. године, запажа се да је највећи пад природног прираштаја у општини Куршумлија, а најмањи у општини Житорађа. На
основу података, у будућности се може очекивати даљи пад природног прираштаја, услед све већих стопа морталитета, а све мањих стопа наталитета.
____________
178
Mila A. Pavlović, Filip Krstić
Карта 1. – Насеља у Топлици према просечној старости становништва
Стопа смртности одојчади је у сталном опадању, тако да је 2010. године износила 5,5‰. То је значајно смањење у поређењу са подацима из
1961. године када је стопа смртности одојчади износила 71,5‰ (табела бр.
8). До смањења ових стопа дошло је услед боље здравствене неге, обављања порођаја у породилиштима и услед подизања животног стандарда становништва у Топлици.
Економска структура становништва указује на достигнути степен
привредног, али и друштвеног развоја регије. Након Другог светског рата
у новим друштвено-економским условима дошло је до привредног развитка регије, што је условило и велике промене у економској структури становништва. Може се закључити да је привредни развој Топлице, ипак текао спорије у поређењу са другим деловима Србије. Процес индустријализације у другој половини 20. века, са собом је донео и процес деаграризације. До деаграризације је дошло и услед механизације пољопривреде,
услед које више није била потребна бројна радна снага. Услед ових социјално-економских процеса, дошло је до миграција на релацији село – град.
Ови процеси довели су до престројавања активности становништва из примарних у секундарне, терцијарне и квартарне делатности.
____________
179
Мила А. Павловић, Филип Крстић
Табела 9. – Структура становништва Топличке регије према активности за
1961. и 2011. године
1961.
2011
Категорија лица
бр.
%
бр.
%
Активна лица
72 828
51,6
32 014
37,0
Лица са личним приходом
2 117
1,5
24 476
28,4
Издржавана лица
66 195
46,9
29 933
34,6
Укупно
14 1141
100
102 075
100
Извор: Књиге пописа становништва Србије 1961. и 2011, СЗС и РЗС, Београд.
Према подацима пописа из 2011. године у Топлици број активног
становништва износи 32 014, што чини 37,0% укупне популације. Број активног становништва опада због неповољне старосне структуре. Тако да је
проценат овог становништва 1961. године био већи и износио је 51,6%.
Учешће лица са личним приходима показује константан пораст и 2011. године износио је 28,4%, односно у апсолутном броју 24 476 становника. То
је и највећа промена која се догодила у овој структури становништва, јер
су лица са личним приходима 1961. чинила свега 1,5% популације. До повећања ове категорије становништва долази због неповољне старосне
структуре, тако да је током последњих деценија знатан број активног становништва пензионисан. Број издржаваног становништва показује пад, као
последица негативног природног прираштаја, односно све мањег учешћа
становништва млађег од 20 година.
Велике промене у економској структури становништва Топлице су се
догодиле после Другог светског рата, под утицајем комплекса друштвеноекономских фактора. Према подацима пописа из 1961. године, изводи се закључак, да је Топлица била економски неразвијено подручје. Удео примарног сектора, односно пољопривреде и шумарства је био 81,5%. Секундарни
сектор привреде је био неразвијен, са учешћем у економској структури од
свега 6,6%. У наредним деценијама дошло је до значајних промена у економској структури регије. Услед споменутих процеса деаграризације и индустријализације учешће примарног сектора до 2011. године је смањено на
свега 13%. Са друге стране секундарни сектор привреде у деценијама после
Другог светског рата је показивао стални раст, све до 2002. године. У периоду од 2002. до 2011. године запажа се пад у учешћу секундарног сектора са
33,9% на 27,7%. До овог пада је дошло услед опште привредне кризе, неуспешног процеса приватизације индустријских постројења у регији и немогућности запошљавања у индустрији. Терцијарно-квартарни сектор бележи
стални раст у периоду од 1961. до 2011. године, тако да је овај сектор преузео примат у економској структури регије. Ово је уобичајена појава економског развитка, услед раста животног стандарда. У овом сектору 2011. године
је запослено 59,3% активног становништва.
____________
180
Mila A. Pavlović, Filip Krstić
Табела 10. – Активно становништво Топличке регије према секторима делатности
1961.
2011.
Сектор
Број
%
Број
%
Примарни
57 416
81,5
2 851
13,0
Секундарни
4 643
6,6
6 067
27,7
Терцијарно-квар8 821
11,9
12 981
59,3
тарни
Укупно
70 493
100,0
21 899
100,0
Извор: Књиге пописа становништва Србије 1961. и 2011, СЗС и РЗС, Београд.
Правци и перспективе демографског развоја
На основу података, изводи се закључак да се демографски развој
Топлице дешавао под утицајем општих демографских законитости, али и
под утицајем сложених социо-економских фактора. Циљ сагледавања правца и перспектива демографског развоја регије је утврђивање демографских,
али и ширих друштвено-економских последица. Демографски развој регије
ће пре свега зависити од будућих промена одлучујућих компоненти кретања
становништва – фертилитета, морталитета и миграција становништва.
Према пројекцији становништва која је заснована само на променама природног кретања, број становника у регији ће 2041. године износити
73 682. Оваква пројекција је заснована на претпоставци о нултом миграционом салду у регији, како по полу, тако и по старости. Пројекција становништва према варијанти о средњој вредности фертилитета, такође потврђује
претпоставке о интензивирању процеса старења у регији. Према овој пројекцији 2041. године у Топлици ће живети свега свега 67048 становника, односно 24 706 становника мање у поређењу са 2011. годином.
Овакви демографски трендови указују да ће се интензивирати процес демографске поларизације регије на зоне концентрације и зоне емиграције и депопулације. Зона концентрације становника ће и у будућности бити ограничена само на градска насеља у регији. Ово се пре свега односи на
Прокупље, који као регионални центар својим функцијама привлачи становништво из осталих делова регије. У будућности се може очекивати
константно смањење руралног становништва регије, поремећаје у старосно-полној структури руралног становништва и још интензивнији процес
демографског старења у селима топличке регије. Последица тога је потпуно демографско гашење појединих сеоских насеља у регији и престанак
њихове пољопривредне функције.
Негативни демографски процеси који су захватали Топлицу, захтевају
комплексније и веће ангажовање у циљу спровођења адекватне популационе
политике. Та политика треба да да има за циљ подстицање наталитета уз
____________
181
Мила А. Павловић, Филип Крстић
истовремено смањивање морталитета, стварање услова за проширење породица, бољу здравствену заштиту, подстицање склапања бракова, односно помоћ младим брачним паровима. Оваква политика неће бити остварива у условима ниског стандарда и дохотка становништва, тако да је потребно истовремено спровести и одговарајућу социо-економску политику. То се односи на
подстицање отварања нових радних места, обезбеђивање потребног броја радника тражених занимања, струка и квалификација, као и предвиђање могућег
дисбаланса у понуди и потражњи радне снаге.
Закључак
У другој половини 20. века Топлица је у демографском погледу доживела потпуни преображај. Велике промене су настале у структурама
становништва, док су најочигледније промене у броју становника, који показује константан пад од 1953. године. С обзиром на то да стопе наталитета показују пад, док стопе морталитета и даље расту, услед неповољне старосне структуре и у будућности се може очекивати негативан природни
прираштај и даљи пад броја становника. На овакву демографску ситуацију
утицао је комплекс друштвено-економских фактора. Пре свега, то су процеси индустријализације, деаграризације и интензивне миграције између
села и градова у оквиру регије, али и емиграција становништва ван граница Топлице, у велике урбане центре Србије. Негативни демографски процеси који су обележили другу половину 20. века морају се довести у везу
са неадекватном мрежом насеља у регији, заостајању развоја пољопривреде, као и нерационалним искоришћавањем природних потенцијала регије.
Негативна демографска кретања нису ограничена само на рурална
подручја Топлице. Регионални урбани центри услед интензивирања исељавања младог и радно способног становништва, као и услед убрзавања биолошке депопулације губе свој популациони потенцијал. У циљу ублажавања
негативних демографских процеса, који су захватили регију, неопходно је
посебну пажњу посветити ревитализацији села. Јер, без тога, не може се рачунати ни на ревитализацију градских насеља, нити читаве регије.
ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ
Маћејка, М., Рудић, В., Кузмановић-Цветковић, Ј., Младеновић, Б. и др. (1999).
Топлички крај – мала енциклопедија Топлице. Алтера, Београд.
Марковић, Ђ.Ј., Павловић, М. (1995). Географске регије Југославије (Србија и Црна Гора). Савремена администрација, Београд.
Николић-Стојанчевић, В. (1985) Топлица етнички процеси и традиционална култура. Етнографски институт САНУ, посебна издања, књига 28, Београд.
Рудић, В. (1978). Становништво Топлице. Етнографски институт САНУ, посебно
издање, књига 17, Београд.
____________
182
Mila A. Pavlović, Filip Krstić
Рудић, В. (1992). Становништво Прокупља. Етнографски институт САНУ, посебно издање, књига 37, Београд.
Рудић, В. (1996). Демографске појаве и процеси у општини Куршумлија. Куршумлија кроз векове. Историјски институт САНУ, Београд.
Шљивар, Д., Кузмановић-Цветковић, Ј. (1997). Плочник код Прокупља, насеље винчанске културе. Гласник српског археолошког друштва, (13), 103–113.
РЗС. (2014). Пројекције становништва Републике Србије 2011-2041. Београд, РЗС
Mila А. Pavlović
Filip Krstić
COQTEMPORARY DEMOGRAPHIC CHAQGES OQ THE TERRITORY OF
THE TOPLICA REGIOQ
Summary
In the second half of the 20th century Toplica region, in demographic terms, underwent
a complete transformation. Major changes have occurred in the population structures,
while the most obvious changes are in the population number, which shows the
continuous drop since 1953. Given that fertility rates show a decline, while mortality
rates continue to rise, due to the unfavorable age structure, in the future we can expect a
negative natural growth and further decline in population number. Such demographic
situation is influenced by the complex of socio-economic factors. First of all, the
processes of industrialization, deagrarization and intensive migration between villages
and towns within the region and emigration outside the Toplica, to the large urban
centers of Serbia. Negative demographic trends that marked the second half of the 20th
century, must be associated with an inadequate network of settlements in the region, the
negligence of sustainable agriculture, as well as the irrational exploitation of the natural
resources of the region.
Negative demographic trends are not limited to the rural areas of Toplica region.
Regional urban centers are losing their population potential, due to the intensification of
emigration of young and working-age population, as well as due to the acceleration of
biological depopulation. In order to mitigate the negative demographic processes that
have engulfed the region, it is necessary to pay special attention to the revitalization of
the rural areas. Because without it, the revitalization of urban centers will not be
possible, or the revitalization of the region as a whole.
____________
183
ДЕМОГРАФИЈА, књ. X, 2013.
Оригиналaн научни рад
DEMOGRAPHY vol. X 2013
UDK 314.116(497.11)"1948/2011"
Original scientific work
Данијела Вукоичић
Милена Николић
ПРОМЕНЕ БРОЈА СТАНОВНИКА, ДОМАЋИНСТАВА И ГУСТИНЕ
НАСЕЉЕНОСТИ У ТОПЛИЧКОМ ОКРУГУ У ДРУГОЈ
ПОЛОВИНИ XX И ПОЧЕТКОМ XXI ВЕКА
Извод: Топлички округ се налази у јужном делу Србије, и обухвата географску и
историјску област познату као Топлица, која се налази у сливовима река Топлице
и Косанице. Простор Топлице ограничен је планинским масивима: Јастрепцом са
севера, Пожарима и Копаоником са запада, Ђакама, Соколовицом, Арбанашком
планином, Видојевицом и Пасјачом са југа, а према истоку је широко отворена
према долини Јужне Мораве. Овом административно-управном округу припадају
четири општине: Прокупље, Куршумлија, Блаце и Житорађа. У Прокупљу – граду
налази се и седиште округа. Округ се састоји од 267 насеља, од чега су четири
градска (седишта општина) и 263 сеоска насеља. Највећи број насеља међу
општинама има Прокупље (107), Куршумлија (90), Блаце 40 и Житорађа 30
насеља. На територијалну развијеност међу насељима и општинама, као и на
кретање броја становника, домаћинстава и густине насељености у округу и
општинама појединачно утицали су природни, историјски, културни, економски и
политички фактори, као и географско-саобраћајни положај
Кључне речи: Топлички округ, кретање становништва, насеља, домаћинства,
густина насељености
Abstract: The district of Toplica is located in the southern part of Serbia, and includes
historical and geographic area known as Toplica, which is located in the basins of the
rivers Toplica and Kosanica. Tpolica space is limited to mountain ranges: Jastrebac
from the north, Pozari and Kopaonik in the west, Djake, Arbanaska mountain,
Vidojevica and Pasjaca, from the south and east is widely open to the South Morava
valley. This administrative and administrative district covers four municipalities:
Prokuplje, Kursumlija, Blace and Zitoradja In Prokuplje - the town is the county seat.
District consists of 267 villages, of which four towns (municipal seats) and 263 villages.
Most of the villages of the municipalities has Prokuplje (107), Kursumlija (90), Blace
40 and Zitoradja 30 settlements. The territorial development of the villages and
municipalities, as well as the movement of population, households and population
density in the county and municipalities affected natural, historical, cultural, economic
and political factors, as well as geo-traffic position.
Key words: Toplica, population movements, settlements, households, the density of
population
____________
185
Данијела Вукоичић, Милена Николић
Увод
Административно територијалном поделом из 1992. године Србија је
подељена на 29 округа и Град Београд, као посебно издвојену целину. Усвојеном поделом на статистичке регионе 2010. године, Србија је подељена на пет
већих територијалних целина: Град Београд, Војводину, Косово и Метохију,
Шумадију и западну Србију, и источну и јужну Србију. Дефинисање административних целина вршено је у циљу омогућавања квалитетнијег управљања
државом, односно у циљу приближавања европским стандардима регионализације (Живановић, З., Тошић, Б., Ђорђевић, Ј. 2010).
Област „Топлица“ као и река која кроз њу протиче, добили су назив по
великом броју извора топле минералне воде (Пролом, Луковска и
Куршумлијска Бања), које су познате још од римског доба. У овој области у
сеоском насељу Плочник, на простору општине Прокупље налази се један од
најстаријих металуршких центара у Европи, локалитет Винчанске културе
Плочник. У Куршумлији се налазе прве задужбине Стефана Немање из 12
века (Свети Никола и Пресвета Богородица), а у близини Пролом Бање
налази се Ђавоља варош, јединствени геоморфолошки феномен у нашој
земљи, а веома редак у свету (Рудић, В., 1978). Први становници који су населили Топлицу после ослобођења од Турака били су из Црне Горе, са Косова,
Ужица и Сјенице у јужном и југозападном делу, са Копаоника, Расине и Жупе
у западном делу и досељеницу из долине Јужне Мораве, Власине, Црне Траве
и граничног простора према Бугарској насељавали су простор од Белољина до
Добрича (Николић-Стојанчевић, В., 985).
Циљ овог рада је истицање
проблема
код промене броја
становника, домаћинстава и густине насељености у другој половини XX и
првој деценији XXI века, где су градска насеља издвојена као зоне
концентрације, а остала насеља као зоне депопулације.У раду до пуног
изражаја долазе процеси депопулације, демографског пражњења, број и
величина насеља, што је довело до нарушавања просторно-демографске
равнотеже у мрежи насеља Топличког округа.
Проблем који је утицао на бурне промене је неповољан географскосаобраћајни положај, природни услови јер је највећи број сеоских насеља
брдско-планинског карактера, историјски и политички фактори који су
посебно били изражени крајем XX и почетком XXI века, јер се простор
Топлице делом налази уз линију разграничења са аутономном покрајином
Косова и Метохије.
Кретање броја становника у Топличком округу у другој половини
XX и почетком XXI века
После Другог светског рата по попису становништва у Топличком
округу било је 141502 становника. По попису из 1953. године тај број се
____________
186
Danijela Vukoičić, Milena Rikolić
увећао за 5,5%. У односу на 1953. број становника 2011. године смањио се
за 39,3%. Ако се упореди са бројем становника градова у округу (Прокупље, Куршумлија, Блаце и Житорађа) из 2011. године у којима је било
48655 становника, подаци показују да се у периоду од 58 година са ових
простора иселили читави градови. Процес депопулације у овом периоду
није био уједначен у свим међупописним периодима. Од 1953. до 1961. године, број становника је умањен за 5,4%, од 1961. до 1971. за 8,2%, од
1971. до 1981. 5,9%, од 1981. до 1991. године за 8,3%, од 1991. до 2002. за
5,9%, а од 2002. до 2011. за 13,9% (Табела 1) (РЗС, 2004 & РЗС, 2011).
Табела 1. – Кретање броја становника у Топличком округу
Укупно
Градска насеља
Остала насеља
Год.
Индекс поИндекс поИндекс поброј
број
број
раста/пада
раста/пада
раста/пада
1948. 141502
15367
126131
1953. 149241
105,5
17344
112,9
131897
104,6
1961. 141141
94,6
22242
128,2
118899
90,1
1971. 129542
91,8
33511
150,7
96031
80,8
1981. 121933
94,1
43831
130,8
78102
81,3
1991. 111813
91,7
49559
113,1
62254
79,7
2002. 105208
94,1
51800
104,5
53408
85,8
2011. 90600
86,1
48655
93,9
41945
78,5
Извор: Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002, књ. 9, Београд, 2004;
Попис становништва, домаћинстава и станова у Републици Србији 2011. РЗС
Табела 1а. – Индекс раста броја становника 1948-2011. у Топличком округу
Индекс раста/смањења
Укупно
Градска насеља
Остала насеља
Индекс 2002 (1948=100)
74,4
337,1
42,3
Индекс 2011 (1948=100)
64,0
316,6
33,3
Насеља у Топличком округу су разбијеног типа, полуразбијеног и
збијеног типа. Највећи број насеља припада разбијеном типу. То су насеља
која припадају брдском и планинском типу (нископланинска и средњопланинска). Највећи број оваквих насеља се налази на простору општине Куршумлија (у подножју планине Копаоник) и општине Прокупље (на Видојевици и Пасјачи). Насеља на простору општине Блаце у брдским пределима
су разбијеног типа, а она у нижим пределима су збијеног и полуразбијеног
типа, као и она насеља у долини реке Топлице на простору општине Прокупље и Житорађа (Стаменковић, С., Бачевић, М., 1992).
____________
187
Данијела Вукоичић, Милена Николић
Карта 1. Индекс раста броја становника 1948-2002. у Топличком округу
Р 1:1500000
Извор: Индекс раста броја становника 1948-2002. у Србији, Просторни план
Републике Србије, Републичка агенција за просторно планирање, Београд, 2010
Процес редистрибуције становништва у Топличком округу резултирао је повећањем урбаног и наглим падом руралног становништва. Године
1948. у градским насељима Топличког округа је живело 10,9%, тај број се
стално увећавао, тако да је 2011. градско становништво у укупном становништву округа чинило 53,7% (Табела 2.). Смањење природног прираштаја и
емиграција главна су последица смањења броја становника у сеоским насељима. Процес емиграције захватио је већи број брдско-планинских насеља
1961. године, када због лоших услова живота радно способно становништво
креће према градским центрима у потрази за послом. Лоши услови живота
огледали су се у лошој саобраћајној повезаности и изолованости од осталог
света, као и непостојање електричне и водоводне мреже, непостојање школе, здравствене амбуланте, поште, продавнице и других потреба за живот
(Вукоичић, Д., Пунишић, М., Николић, М., 2012).
Табела 2. – Учешће градског у укупном становништву Топличког округа
1948.
1953.
1961.
1971.
1981.
1991.
2002.
10,9
11,6
15,8
25,9
35,9
44,3
49,2
2011.
53,7
Извор: Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002, упоредни преглед,
књ. 9, Београд, 2004.; Попис становништва, домаћинстава и станова у Републици Србији 2011, Републички завод за статистику Републике Србије
____________
188
Danijela Vukoičić, Milena Rikolić
Анализирајући кретање броја становника у општинама унутар Топличког округа у периоду од 1948. до 2011. године, примећује се неравномеран развој, а као последица тога је стварање огромних празних простора. Године 1948. у Прокупљу је живело 59292 становника, у Куршумлији 37284, у
Блацу 23676, а у Житорађи 21250 становника. По попису из 1953. године тај
број се увећао за 5,6% у Прокупљу, 6,7% у Куршумлији, 3,9% у Блацу и
5,5% у Житорађи. У односу на 1953. број становника 2011. године смањио
се за 30,3% у Прокупљу, 52,2% у Куршумлији, 52,5% у Блацу и 27,4% у Житорађи. У периоду од 58 година са простора општине Куршумлија и Блаце
иселило се више од 50% становништва у односу на попис становништва из
1953. године. Највећи пад становништва у општинама забележен је у периоду од 2011./2002. године, када је највећи број индустријских објеката због
неуспешне приватизације затворено, радници су остали без посла, а резултат тога је масовно исељавање читавих породица у веће индустријске и
градске центре Србије (Вукоичић, Д., Пунишић, М., Николић, М., 2012).
Учешће градског у укупном становништву у општинама Топличког
округа кретале су се следећим током: у Прокупљу, учешће градског становништва у укупном становништву општине кретало се од 14,7%, 1948. до
62,3%, 2011. године, у Куршумлији од 6,4%, 1948. до 67,7%, у 2011. години,
у Блацу 1948. године је било 7,7% градског становништва а 2011, 45%, у
Житорађи од 11%, 1953. до 20,7%, у 2011. години (РЗС, 2004 & РЗС, 2011).
Међу општинама Топличког округа највећи проценат градског становништва има Куршумлија, а најмањи општина Житорађа (табела 3). Највећи пораст градског становништва је био у периоду од 1961. до 1981. године, када су се отварала индустријска предузећа која су утицала на промену структуре активног становништва, односно на прилив младе радне
снаге са села. Миграцијом становништва из сеоских насеља према градском центру, нарочито у пограничним сеоским насељима према Космету
забележена је потпуна депопулација. Житорађа је за разлику од остале три
општине у Топличком округу имала благи и постепени раст градског становништва, а на то је утицало опредељење становништва да се баве пољопривредом и да шире своја домаћинства у сеоским насељима (Вукоичић,
Д., Пунишић, М., Николић, М., 2012).
Табела 3. – Учешће градског у укупном становништву у општинама Топличког округа
Година
Прокупље
Куршумлија
Блаце
Житорађа
1948.
14,7
6,4
7,7
11,5
1953.
16,1
6,7
8,9
11
1961.
22,8
9,2
11,6
11,9
1971.
35,1
22,7
17,4
13,4
1981.
45,5
38,2
25,4
15,8
1991.
53,4
53,1
33,3
17,9
2002.
57,0
63,2
39,4
19,8
2011.
62,3
67,7
45,0
20,7
Извор: Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002, упоредни преглед,
књ. 9, Београд, 2004; Попис становништва, домаћинстава и станова у Републици
Србији 2011, Републички завод за статистику Републике Србије
____________
189
Данијела Вукоичић, Милена Николић
Од укупног становништва Топличког округа 2002. године преко
90% чине Срби, ако упоредимо појединачно по општинама она изгледа
овако: у Прокупљу 90%, Куршумлији 94,7%, Блацу 97,4% и Житорађи
92,8% (Општине у Србији, 2010). У Топличком округу по броју становника велики је број малих насеља разбијеног типа (Стаменковић, С., Бачевић,
М., 1992). Просечна величина насеља је 8,4 км2 са 339,3 становника. Године 1961. највећи број насеља (89) је био у групи од 101–300 становника, 79
насеља је било у групи од 301–500 становника, 77 насеља је било у групи
од 501–1000 становника, 16 насеља је имало преко 1000 становника, а 6 насеља до 100 становника. По попису из 2011. године, најбурније промене су
у групи малих насеља до 100 становника. Број насеља до 100 становника је
145, што чини 54,3% укупног броја насеља, а само 6 насеља је бројило преко 1000 становника, а 3 насеља су без становника (табела 4). Насеља без
становника налазе се уз административну границу према Космету, а остала
насеља дуж линије раздвајања броје до десет становника (Вукоичић, Д.,
Пунишић, М., Николић, М., 2012).
Табела 4. – Број и величина насеља Топличког округа према броју становника
Број становника
Година
преко
без ст.
до 100
101-300
301-500
501-1000
1000
1961. г.
6
89
79
77
16
%
2,2
33,3
29,6
28,8
6,0
2011. г.
3
145
77
20
16
6
%
1,1
54,3
28,8
7,5
6,0
2,2
Извор: Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002, упоредни преглед,
књ. 9, Београд, 2004; Попис становништва, домаћинстава и станова у Републици
Србији 2011, Републички завод за статистику Републике Србије.
Међу општинама Топличког округа, највеће промене у величини
насеља у периоду од 1948 до 2011. године имала је Куршумлија. Године
1961. највећи број насеља 45,6% је било у групи насеља од 101–300 становника, а само једно насеље је било у групи до 100 становника. По попису из 2011. године, у Куршумлији је 76,7% насеља припадало групи до 100
становника, а групе од 301–500 и 501–1000 становника су биле без становника. Општина Прокупље је 1961. године највећи проценат насеља 35,5%
имала у групи од 101–300 становника, а 2011. до 100 становника са учешћем од 49,5% насеља. Општина Блаце 1961. године, највећи проценат насеља (47,5%) је имала у групи од 301–500 становника, а 2011. у групи до
100 становника и од 101–300 становника са по 42,5% насеља. Општина
Житорађа 1961. године највећи проценат насеља (50%) је имала у групи од
501–1000 становника, а 2011. године у истој групи насеља забележено је
30%, а исти проценат забележен је и у групи од 301–500 становника.
____________
190
Danijela Vukoičić, Milena Rikolić
Смањење броја становника резултат је и компоненти смањивања
природног прираштаја и негативног миграционог салда. Неразвијеност, нестабилна политичка ситуација (дуж административне линије раздвајања са
покрајином Косова и Метохије), недостатак посла, неразвијеност мреже
школа, утицало је на исељавање радно способног, млађег, фертилног становништва из Топличког округа. По подацима из 2004. године на простору
општине Куршумлија и Житорађа природни прираштај је био – 7,5 промила, у Блацу – 6,2 промила, а по подацима из 2003. године у Прокупљу природни прираштај је био – 2,0 промила (Вукоичић, Д., 2008).
Ако се број становника у Топличком округу упореди са бројем становника у Србији у периоду од 1948. до 2011. године изводи се закључак да
је проценат учешћа становништва Топличког округа у укупном становништву Србије у паду. Године 1948. и 1953. становништво Топличког округа
је чинило 2,4% становништва Србије, 1961. године 2,1%, 1971. године 1,8%,
1981. године 1,6%, 1991. године 1,4%, а 2002. и 2011. године 1,3%. Највећи
апсолутни пораст становништва у Србији забележен је у периоду 1961./53.
године са индексом од 108,4, а највећи пад становништва забележен је у периоду 2011./02. са индексом од 95,0. У Топличком округу највећи апсолутни
пораст становништва забележен је 1953./48. са индексом од 105,6, а највећи
пад 2011./02. са индексом од 88,8. Изводи се закључак да број становника у
Топличком округу карактерише интензивнији пад у односу на Србију.
Кретање броја домаћинстава у Топличком округу у другој
половини XX и почетком XXI века
Број домаћинстава у Топличком округу је порастао са 24132 у 1948.
на 35526 у 1981. години, а у наредним пописима полако опада, тако је
2011. године било 31346 домаћинстава. Индекс пораста највиши је био у
периоду 1961./53. годину 112,8. Број домаћинстава у граду се увећавао до
1971. године, чији је индекс пораста 160, након чега је у константном паду,
па је 2011. године индекс био 100,1. Индекс пада највиши је био у периоду
2011./02. година 83,5. Падом броја становника у сеоским насељима смањио се и број домаћинстава, зависно од његовог положаја у односу на
градска насеља (РЗС, 2004 & РЗС, 2011).
У општини Прокупље, индекс пораста највиши је био у периоду
1961/53. године 114,3, а индекс пада у периоду 2011/02. 92,8. Индекс пораста
у општини Куршумлија највиши је био у периоду од 1971/61. година 109,8, а
индекс пада 2011/02. године 91,8. Индекс пораста у општини Блаце, највиши
је био у периоду 1961/53. године 110,7, а индекс пада у периоду 2011/02. године 85,5. Индекс пораста у општини Житорађа, највиши је био у периоду
1961/53. година 117,6, а индекс пада 2011/02. године 90,8. Индекс пораста
2011. у односу на 1948. годину у Топличком округу забележен је са 129,9, а у
општинама: Прокупље 138, Куршумлија 120,1, Блаце 106,6 и Житорађа 149,3.
____________
191
Данијела Вукоичић, Милена Николић
Табела 5. – Кретање броја домаћинстава у Топличком округу
Година
1948.
Укупно 24132
Град
4095
Остала
2003
насеља
7
Индекси
Укупно
Град
Остала
насеља
1953.
26178
4335
1961.
29541
6089
21843
23452
1971.
33091
9742
23349
1953/48 1961/53
108,5
112,8
105,9
140,5
109,0
1971/61
112,0
160,0
107,4
99,6
1981.
35526
12834
1991.
34891
14589
22692
20302
2002.
34374
15905
1981/71 1991/81
107,4
98,2
131,7
113,7
97,2
89,5
2011.
31346
15920
18469
15426
2002/91
98,5
109,0
2011/02
91,2
100,1
2011/48
129,9
388,8
91,0
83,5
77,0
Извор: Попис становништва, Упоредни преглед броја домаћинстава, подаци по
насељима, књ. 10, Београд, 2004; Попис становништва, домаћинстава и станова
у Републици Србији 2011, Републички завод за статистику Републике Србије
Смањење броја становника у Топличком округу условило је и смањење броја домаћинстава, а као последица тога највише се одразило на сеоска
насеља у вишим планинским пределима као и дуж административне линије
раздвајања са Косметом. Године 1961. на посматраном простору није било насеља без домаћинстава, а по последњем попису (2011) евидентирана су три
насеља (два у Куршумлии и једно у Прокупљу). Највећи број насеља 1961. године припадао је групи од 51-100 домаћинстава са 35%, а нешто мањи број
насеља налазио се у групи од 101-300 и до 50 домаћинстава (Табела 6). У групи од 301-500 и од 501-1000 домаћинстава нашла су се по три насеља, а преко
1000 домаћинстава имало је само једно насеље (Прокупље - седиште округа).
По попису из 2011. године, најбурније промене су у групи насеља до 50 домаћинстава. У овој групи се нашло 57% насеља, од 51 до 100 домаћинстава има
24%, од 101 до 300 домаћинстава има 16% насеља, а по 1% насеља има од 301
до 500 и преко 1000 становника (Табела 6).
Табела 6. – Број и величина насеља Топличког округа према броју домаћинстава
Година
1961. г.
%
2011. г.
%
без домаћинстава
3
1
до 50
Број домаћинстава
51-100
101-300
301-500
82
31
151
57
93
35
64
24
85
32
43
16
3
1
2
1
5011000
3
1
1
0
преко
1000
1
0
3
1
Табела 6а. – Просечан број домаћинстава у Топличком округу
Година
Укупно
Град
Остала
насеља
1948.
5,9
3,8
1953.
5,7
4,0
1961.
4,8
3,7
1971.
3,9
3,4
1981.
3,4
3,4
1991.
3,2
3,4
2002.
3,1
3,3
2011.
2,9
3,1
6,3
6,0
5,1
4,1
3,4
3,1
2,9
2,7
Извор: Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002, упоредни преглед,
књ. 9 и књ. 10, Београд 2004. и попис становништва 2011.
____________
192
Danijela Vukoičić, Milena Rikolić
До 1981. године, број домаћинстава се стално повећавао, а број
чланова домаћинстава се смањивао. Узрок томе је стално уситњавање домаћинстава. Од 1948. до 2011. године број чланова домаћинстава је у сталном паду са 5,9 на 2,9 чланова домаћинства (мање за 3 члана). Промена у
броју чланова у градској средини је најмање изражена, кретала се од 3,8 у
1948. до 3,1 у 2011. години. Сеоска домаћинства која су 1948. године имала 6,3 чланова по домаћинству, 2011. су имала 2,7 што указује на то да су
многа домаћинства нестала као и на то да доминирају старачка домаћинства (табела 6а) (РЗС, 2004 & РЗС, 2011). Године 1948. просечан број чланова домаћинства у општини Прокупље је 5,4, у Куршумлији 6,3, у Блацу
5,9 и Житорађи 6,7, а 2011. године у Блацу и Куршумлији просечан број
чланова по домаћинству је 2,7, у Прокупљу 2,9 а у Житорађу 3,4.
Динамика пораста броја домаћинстава у Топличком округу није
пратила раст на нивоу Србије. Како се број домаћинстава у Србији повећавао све до 2002. године, у Топличком округу пораст број домаћинстава бележи се до 1981. године. Учешће броја домаћинстава Топличког округа у
укупном броју домаћинстава у Србији кретао се од 1,8% 1948, годинe до
1,3% 2002. и 2011. годинe. Недовољна привредна развијеност у општинама
Топличког округа утицала ја на интензивнији пад броја домаћинстава. Пад
броја домаћинстава није уједначена на нивоу округа, она се разликује како
на нивоу општина тако и међу насељима унутар општина.
Густина насељености у Топличком округу у другој половини
XX и почетком XXI века
Процес промене броја становника и домаћинстава у насељима Топличког округа, пратио је и процес промене густине насељености. Општа густина насељености целог простора повећана је у периоду од 1948. до 1953. године са 63,4 ст./км2 на 66,9 ст./км2. Нагле негативне промене у броју становника условиле су и пад густине насељености, па је 2011. године општа густина
насељености износила 40,6 ст./км2. У периоду од 1953. до 2011. године густина насељености се смањила за 26,3 ст./км2 (Општине у Србији, 2010).
Табела 7. – Општа густина насељености (ст./км2) у општинама Топличког округа
Година
Прокупље
Куршумлија
Блаце
Житорађа
1948.
1953.
1961.
1971.
1981.
1991.
2002.
2011.
78,1
82,5
79,2
75,5
74,1
69,8
66,1
57,5
39,2
41,8
38,8
33,3
29,0
24,8
23,0
20,0
77,4
80,4
72,2
63,2
56,7
51,3
46,7
38,2
99,3
104,8
103,1
99,2
96,8
91,3
87,9
76,0
Извор: Општине у Србији, РСЗ, Београд
____________
193
Данијела Вукоичић, Милена Николић
Општа густина насељености у општинама Топличког округа повећала се 1953. у односу на 1941. годину. У Прокупљу са 78,1 ст./км2 на 82,5
ст./км2, на простору општине Куршумлија са 39,2 ст./км2 на 41,8 ст./км2, у
Блацу са 77,4 ст./км2 на 80,4 ст./км2, а на простору општине Житорађа са
99,3 ст./км2 на 104,8 ст./км2. Промене у броју становника условиле су и промену опште густине насељености. У периоду од 1953. до 2011. године густина насељености се смањила за 25 ст./км2 у Прокупљу, 21,8 ст./км2 у Куршумлији, 42,2 ст./км2 у Блацу и 28,8 ст./км2 у Житорађи. Највећи пад густине насељености забележен је на простору општине Блаце за 52,5%. По попису становништва из 2011. године најмању општу густину насељености има
општина Куршумлија (20 ст./км2), а највећу општина Житорађа (76 ст./км2).
Карта 2. Просторни размештај становништва Топлице
БЛАЦЕ
КУРШУМЛИЈА
ПРОКУПЉЕ
ЖИТОРАЂА
Извор: Просторни размештај становништа Србије,Просторни план Републике
Србије, Агенција за просторно планирање Србије, Београд, 2010. године
Према попису становништва из 2002. године просечна густина насељености у Србији била је 97 ст./км2 (без Аутономне покрајине Косова и
Метохије), а 2011. године 92 ст./км2, што је за пет становника мање по једном км2. У Топличком округу просечна густина насељености 2002. године
била је 45,6 ст./км2, а 2011. године 40,6 ст./км2, што је за пет становника по
км2 мање у односу на попис становништва из 2002. године. Ако упоредимо
просечну густину насељености Топличког округа са Републиком Србијом
долази се до закључка да је просечна густина насељености на нивоу Србије двоструко већа, а да је пад густине насељености идентичан.
____________
194
Danijela Vukoičić, Milena Rikolić
Закључак
На промене броја становника, домаћинстава и густине насељености
утицали су природни, историјски, политички фактори и географско-саобраћајни положај. Бурне негативне промене које су обележиле другу половину
20 века и прву деценију 21 века последица су слабе економске развијености,
која је утицала на стални и масовни одлив становништва из виших планинских насеља према граду и другим већим градским центрима у Србији. Како
је готово немогуће зауставити даља исељавања са ових простора због веома
лоше економске ситуације, ревитализација некада јаких индустријских
предузећа смањила би данашњи тренд исељавања. Сагледавањем реалних
могућности за економски развој зауставило би се даље пражњење Топличког округа. Приоритет би био подстицање у развоју пољопривреде и туризму, развоју индустријских грана заснованих на природним ресурсима, малој привреди, а за све то неопходан је развој инфраструктуре.
ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ
*** (2004). У Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002. години (св.
9). Београд: Републички завод за статистику
*** (У Попис становништва, домаћинстава и станова у 2011. години. Београд: РЗС
*** (2004). У Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002. години (св.
10). Београд: Републички завод за статистику
Општине у Србији. Београд: Републички завод за статистику,
Стаменковић, С., Бачевић, М. (1992). Географија насеља. Универзитетски уџбеник, Београд.
Живановић, З., Тошић, Б., Ђорђевић Ј. (2010). Типови региона у Србији и њихова
територијална неусклађеност. Гласник српског географског друштва. (XC/2).
Рудић, В. (1978). Становништво Топлице. Београд: Српска академија наука и
уметности, Етнографски институт, Посебна издања, књига 17.
Николић-Стојанчевић, В. (1985). Топлица, етнички процеси и традиционална култура. Београд: Српска академија наука и уметности, Етнографски институт,
Посебна издања, књига 28.
Вукоичић, Д., Николић, М. (2009). Промене броја становника, домаћинстава и густине насељености општине Куршумлија. У Зборник радова Територијални
аспекти развоја Србије и суседних земаља. Београд: Географски факултет,
Универзитет у Београду.
Вукоичић, Д., Пунишић, М., Николић М. (2011). Демографске промене и процеси
у мрежи насеља општине Куршумлија. Географска истраживања бр. 3. Природно – математички факултет, Одсек за Географију, Косовска Митровица.
Вукоичић, Д., Пунишић, М., Николић, М. (2012). Значај и улога развоја градских
насеља контактних зона са аутономном покрајином Косова и Метохије на
примеру Куршумлије. "Локална самоуправа у планирању и уређењу простора
и насеља". Београд: Географски факултет, Београд: АППС
Вукоичић, Д. (2008). Бањски туризам у функцији развоја општине Куршумлија.
Београд: Српско географско друштво, Посебно издање.
____________
195
Данијела Вукоичић, Милена Николић
Danijela Vukoičić
Milena Rikolić
CHARGES IR POPULATIOR, HOUSEHOLDS, ARD POPULATIOR DERSITY
IR TOPLICA DISCRICT IR THE SECORD HALF OF THE XX ARD
BEGIRRIRG OF XXI CERTURY
Summary
Changes in population, households and population density are caused by the natural,
historical, political and geographical factors-traffic location. Violent negative changes
that marked the second half of the 20th century and the first decade of the 21st century
as a result of weak economic development, which has resulted in a permanent and
massive outflow of population from the higher mountain villages to the city and other
major urban centers in Serbia. As it is almost impossible to stop further exodus of the
very bad economic situation, the revitalization of once powerful industrial enterprises
would reduce the current trend of emigration. Considering real opportunities for
economic development was to further discharge Toplica region. Priority would be to
encourage the development of agriculture and tourism development of industries based
on natural resources, small businesses, and all necessary infrastructure development.
____________
196
ДЕМОГРАФИЈА, књ. X, 2013.
DEMOGRAPHY vol. X 2013
UDK 331.5(497.11)"2004/2013"
Original scientific work
Оригиналaн научни рад
Наталија Мирић
„СКРИВЕНА НЕЗАПОСЛЕНОСТ“ У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ –
ОБЕСХРАБРЕНИ ЗА ТРАЖЕЊЕ ПОСЛА
Извод: У условима тешке економске ситуације у нашој земљи обесхрабрена лица,
категорија неактивног становништва, добија на значају. Пошто су уверени да им
није доступан, обесхрабрени уопште не траже посао и самим тим не одговарају
дефиницији незапослености. Међутим они желе да раде и у могућности су да раде
кад би им посао био понуђен, односно представљају неискоришћени део радних
ресурса па се могу посматрати у контексту „скривене незапослености“. Анализа
динамике и структурних карактеристика обесхрабрених омогућује сагледавање
потпуније слике незапослености у Србији.
Кључне речи: незапосленост, обесхрабрено (у тражењу посла) становништво,
„скривена незапосленост“, Србија
Abstract: In conditions of difficult economic situation in our country, discouraged
persons, the category of inactive population, are gaining in significance. Because the job
seekers are convinced that the jobs are not available, not all the discouraged job seekers
do meet the definition of unemployment. But they want to work and are able to work
when the job is offered, and an unused portion of labor resources can appear in the
context of "hidden unemployment".
Key words: unemployment, discouraged population, „hidden unemployment“, Serbia
Увод
Привреду Србије током последњих двадесет година карактерише
транзиција ка тржишној економији и низак ниво привредних активности.
Светска економска криза је током последњих година изазвала додатни
притисак на неконкурентну и на тржиштима слабо позиционирану српску
привреду. Низак ниво привредних активности исказан је и високом стопом
незапослености. Како наводи Стојановић (2006) незапосленост у Србији
није фрикциона, која представља последицу одлука радника да промене
посао. Оваква врста незапослености сматра се нормалном на свим тржиштима рада. Будући да није фрикциона, незапосленост у Србији није краткорочна. Незапосленост је по својој природи структурна и стога дугорочна.
Највећи проблем за смањење незапослености представља велика
неусклађеност између понуде и потражње радне снаге. Тако промене у
____________
197
Наталија Мирић
производној структури које су проузроковане технолошким напретком,
као и променама у структури међународне трговине добара и услуга, доводе до смањења тражње за радом у појединим секторима и регијама, односно за радом застарелих квалификација, да би у исто време дошло до паралелног пораста тражње рада у новим секторима, односно појава нових занимања. На тај начин се ствара ткз. Mismatch (Шуковић, 2009) односно неравнотежа, неусклађеност између понуде и потражње рада.
Под незапосленошћу се често погрешно подразумевају све особе
без посла. Прецизна анализа тржишта рада захтева раздвајање особа без
посла на две групе које се знатно разликују: незапослене и неактивне. Док
су незапослени особе без посла које активно траже посао и спремне су да
прихвате понуђено запослење, неактивне особе радног узраста су оне које
немају, али и не траже посао. Другим речима, док нам индикатори незапослености говоре о немогућности проналажења посла за особе које активно
траже посао, индикатори неактивности говоре о неискоришћености потенцијалне радне снаге. Поред тога што има једну од највиших стопа незапослености у Европи, Србија има једну од највиших стопа неактивности.
Стопа неактивности у Србији 2013. године износи 39%, што значи да је од
пет милиона становника радног узраста, њих скоро два милиона неактивно. Арандаренко, Жарковић-Ракић и Владисављевић (2012) истичу да највећи број неактивних лица у Србији жели да ради. Основни узроци неактивности оних који не желе да раде су пензија, образовање, болест и неспособност. Са друге старне, међу онима који желе да раде разликујемо
оне који могу да почну да раде у наредном периоду и оне који не могу. За
оне који могу да почну да раде нaјчешћи узрок неактивности је обесхрабреност у погледу немогућности за проналажење посла, док за оне који
желе, али не могу да почну са радом најзначајнији узрок неактивности
представљају школовање и породичне обавезе.
„Обесхрабреност“ се поистовећује са избором одговора „изгубили
сте наду у могућност проналаска посла“ у упитнику Анкете о радној снази.
Ова категорија представља растућу категорију неактивног становништва,
док транзициона криза, услови на тржишту рада, дугорочна незапосленост
још више повећавају њихов значај. Уколико би се редефинисали критеријуми незапослености, ова категорија становништва би била сврстана у радну снагу и стога их можемо сматрати „скривено незапосленима“. Рад се
бави управо обесхрабреним лицама у контексту „скривене незапослености“ односно ефекта који би имали на слику незапослености уколико би
тражили посао.
Међутим сам појам „скривене (прикривене) незапослености наилази на различита тумачења код других аутора. Тако на пример, Крстић,
Стојановић (2002) под прикривеном незапосленошћу подразумевају вишак
запослених. Заправо, прилагођавање запослености опадајућем нивоу еко____________
198
Eatalija Mirić
номске активности није извршено одговарајућим отпуштањем вишка запослених, већ кроз оштар пад реалних зарада, кроз повећање броја запослених на плаћеном или неплаћеном одсуству, затим кроз повећано пензионисање, као и кроз повећање учешћа запослених на неформалном тржишту
рада. Тако је ублажен пад животног стандарда и избегнуте социјалне тензије. Међутим социјални мир је плаћен великим падом продуктивности рада у формалном сектору и огромним растом прикривене незапослености.
Извори података и методологија истраживања
Као извор података о незапосленом и обесхрабреном становништву
у раду је искоришћена Анкета о радној снази. Главна предност Анкете је
што је организована у складу са међународним стандардима и омогућава поређење. Анкета о радној снази се спроводи од 1994. године. Године 2004. извршена је ревизија упитника којом је боље обухваћено незапослено становништво, док су 2008. уведена нова питања чиме су боље обухваћене граничне категорије запосленог становништва. Ове методолошке измене треба узети у обзир приликом анализе кретања броја незапослених у Србији. За разлику од административних извора података (Национална служба за запошљавање) у анкети се не узима у обзир формални статус лица које се анкетира, него се његов радни статус одређује на основу активности коју је обављало у посматраној седмици. Према методологији Анкете о радној снази,
становништво се према економској активности дели на: економски активно
и економски неактивно. Активно становништво (радна снага) представља
само понуду рада а не стварну запосленост, и обухвата поред запослених
лица и незапослена лица. Под незапосленим лицем се сматра оно које у посматраној седмици није обављало ни један плаћени посао, нити је имало посао са којег је одсуствовало и на који је могло да се врати након истека тог
одсуства, под условом да је задовољавало следеће критеријуме:
– да су у последње четири седмице предузимале активне кораке у
налажењу посла, и да су, уколико би им посао био понуђен, било у могућности да почне да ради у наредне две седмице;
– и да у последње четири седмице није тражило посао, јер је нашло
посао на које је требало да почне да ради након истека седмице, а најкасније за три месеца (РЗС, 2010).
Неактивно становништва чине сва лица која нису сврстана у активно. Изгубљена нада у могућност проналаска посла, као разлог због кога
лице не тражи посао јавља се први пут у анкети 2004. године. На основу
овог критеријума, категорија обесхрабреног становништва је одређена као
лица која желе да раде и у могућности су да почну да раде уколико би им
посао био понуђен, али посао не траже зато што су уверена да га не могу
наћи, односно да им ни један посао није доступан (РЗС, 2010).
____________
199
Наталија Мирић
Временски оквир истраживања обухвата период након 2004. године, с обзиром да се те године обесхрабрени појављују као категорија неактивног становништва. Анализа регионалних разлика незапослености и
обесхрабрености дата је на нивоу централне Србије, Војводине и регион
Београда. У првом делу рада представљене су основне карактеристике незапослености у Србији. Поред динамике и просторно-демографских карактеристика, указано је и на проблем дугорочне незапослености. Дугорочна
незапосленост је незапосленост која траје годину дана и дуже. С обзиром
на тематику, поред већ напоменутих карактеристика, у другом делу рада
анализиране су и структурне особине обесхрабрених лица (пол, старост,
образовни ниво). Пошто нису сврстана у незапослене, указано је на ефекат
који би обесхрабрена лица имала уколико би тражила посао.
Незапослености у Републици Србији
Мерена методологијом Анкете о радној снази незапосленост у
Србији, и у апсолутном и релативном износу, је веома висока (Табела 1.).
Стопа незапослености је порасла за око 6 процентних поена од 2004. до
данас. Број незапослених варира током посматраног периода. Период
трогодишњег побољшања незапослености са минимумом у 2008. години
је карактеристичан за Републику Србију. Овај тренд се може приписати
првенствено великом преласку радне снаге из активност у неактивност.
Смањење незапослености у овом периоду само је делимично резултат новог запошљавања, будући да је велики број обесхрабрених постао неактиван (Арандаренко, 2010). У обзир треба узети и извршене методолошке
измене које су свакако утицала на кретање броја незапослених. Ситуација и криза у земљи, као и светска економска криза која је погодила и тржиште рада у Србији, утичу на погоршање показатеља незапослености у
последњем петогодишњем периоду. Последње три године посебно указују на алармантност проблема незапослености због изузетно високих
вредности, и преко 27%. Тренд је неповољан у оба региона али је интензивнији у Војводини (број незапослених у централној Србији се увећао за
око 5%, а у Војводини за 11% у посматраном периоду). Треба споменути
утицај избегличке популације која је значајније деловала на незапосленост у Војводини него централној Србији (Радивојевић, 2006). Уочавају
се разлике у висини показатеља незапослености у региону Београда у односу на остатак Србије. То се може објаснити нешто већом покретљивошћу запослености у главном граду, као центру модерне економије, у односу на друге регионе (Матковић, Мијатовић, Петровић, 2010). Регион
Београд карактерише стопа незапосленост која је за преко 5 процентних
поена нижа у односу на остале регионе.
____________
200
Eatalija Mirić
Табела 1. – Број и стопа незапослености у регионима Републике Србије од 2004– 2013.
Укупно
Година
2004.
2005.
2006.
2007.
2008.
2009.
2010.
2011.
2012.
2013.
Број
665436
719881
693024
585472
445383
502982
568723
671143
736802
708688
Централна Србија
%
18,5
20,8
20,9
18,1
13,6
16,1
19,2
23,0
25,5
24,1
Свега
Број
491648
533727
528030
421564
329888
368374
415801
490382
530082
515855
Без Београда
%
18,4
21,2
21,9
17,7
13,6
16,8
20,4
21,9
24,3
22,5
Број
359573
393549
409903
324073
236081
278066
317995
365564
386074
389147
%
18,8
21,6
26,5
21,2
13,4
20,1
26,8
24,1
25,9
26,1
Војводина
Београд
Број
132075
140178
118127
97491
93807
90308
97806
124818
144008
126708
%
17,3
20,2
17,3
14,2
13,8
13,5
14,0
19,8
22,7
19,0
Број
%
173788
186154
164994
163909
115496
134608
152922
180762
206721
192833
18,8
19,9
18,0
19,1
13,8
16,9
20,0
23,5
27,2
24,8
Извор: Анкета о радној снази од 2004. до 2013. године
Транзициони процеси у нашој земљи најбоље се осликавају у структури незапослених према полу и старости. Промене у структури привреде и
приватизација утицале су на неповољније кретање незапослености код мушкараца у односу на жене, односно код старијих у односу на млађе старосне
категорије радног контингента. Изразито повећање незапослености мушког
становништва је највећа цена привредне транзиције. Тако су стопе незапослености мушкараца и жена након 2010. године готово изједначене, што је феномен који до сада није био изражен. Може се говорити о „новом моделу незапослености у Србији“ кога карактерише одсуство родног јаза што је резултат
пораста незапослености мушкараца. Арандаренко (2010) овакав тренд незапослености према полу објашњава већом заштићеношћу запослености у јавном
сектору у коме је однос између запослених мушкараца и жена у просеку виши
у корист жена. Са друге стране дошло је до заокрета у доминацији младих ка
старијим старосним категоријама међу незапосленима. Старији од 35 година
пре две деценије учествовали су са 17%, а данас са 55%, док старији од 45 година чине трећину незапослених у Србији (Мирић, 2013).
Веома неповољна карактеристика незапослености у Србији јесте то
што је дугорочног карактера. Дугорочна незапосленост годинама обухвата
преко три четвртине незапослених мушкараца и жена у Србији. Према подацима Анкете о радној снази из 2013. године 76% незапослених траже посао дуже од годину дана. Дугорочна незапосленост је један од проблема и
Европске уније (43,5% незапослених у ЕУ су дугорочно незапослени 2013.
године1), али не тако горући као у Србији. Заправо 25,9% незапослених
тражи посао дуже од пет, док 16,8% дуже од десет година.2
1
2
Еуростат
Анкета о радној снази 2013. година
____________
201
Наталија Мирић
Међународно искуство показује да се вероватноћа налажења посла
смањује пропорционално дужини незапослености, што може довести до
трајног искључивања са тржишта рада (Национална стратегија запошљавања за период од 2011. до 2020. године). Управо дуго безуспешно трагање
може довести до губитка наде у могућност проналаска посла тј. обесхрабрености. Матковић, Мијатовић и Петровић (2010) као главни разлог дугорочне незапослености (а у крајњој линији и обесхрабрености) наводе слабо
стварање нових радних места, посебно у мање развијеним деловима Србије. Следећи је мањак тражених квалификација код многих незапослених.
Трећи разлог је известан мањак подстицаја за запошљавање код незапослених, и због постојања државних механизама за обезбеђење преживљавања
на средњи рок: знатних примљених отпремнина, накнада за незапослене и
социјалне помоћи сиромашнима.
Графикон 1. – Стопа незапослености у Србији и чланицама Европске уније,
2013. године (%)3
На величину проблема незапослености са којим се суочава наша земља указује поређење стопа незапослености у Србији и чланицама Европске
уније. Заједно са Грчком и Шпанијом, иначе највише погођене кризом и незапосленошћу, Србија бележи рекордну стопу у Европи. Одступања од земаља
са нижим стопама су веома велика, чак и до 20 процентних поена.
„Скривена незапосленост“ – Обесхрабрени за тражење посла
Економски неактивна лица радног узраста су потенцијални, алтернативни извор радне снаге која не задовољавају дефиниције ни запослених
ни незапослених лица. За разлику од незапослених лица, која тренутно не
обављају занимање али су у потрази за послом или су пронашли посао и
треба да почну да раде најкасније за три месеца, неактивна лица из одређених разлога уопште не траже посао. Стопа неактивности лица радног узраста је порасла са 33,6% на 40,2%, од 2004. до 2012.4 Раст неактивности
3
Према подацима Еуростат-а и Анкете о радној снази 2013. године
Анкета о радној снази 2004. и 2012. године
____________
4
202
Eatalija Mirić
узрокован је пре свега растом броја неактивних особа старијих од 55 година, који сада чине око три петине неактивних, тако да проблем неактивности последњих година постаје све више проблем реактивације старијег
становништва. За разлику од незапослености која је примарно одређена
обимом и структуром тражње за радом, неактивност је подједнако битно
одређена и аутономним факторима који утичу на понуду рада, односно на
одлуке појединаца да не нуде своје радне услуге на тржишту рада (Арандаренко, Жарковић-Ракић, Владисављевић, 2012). Све док постоји висока
стопа неактивност присутан је и велики неискоришћени потенцијал за српску привреду, као и за сваку другу земљу.
Контингент неактивног становништва је веома хетероген, па су и
разлози неактивности многобројни. Почев од природне спречености за рад
у виду инвалидитета и болести, преко самог опредељења за неке друге активности (чување деце, породични разлози…) до губитка наде у могућност
проналаска посла, разлози неактивности су разноврсни. Разлога може бити
и више, али је ипак један доминантан, одлучујући.
Не тражи
посао на
активан начин
32,6
29,6
Остали
разлози
18,5
14,0
Служење
војног рока
12,2
9,5
Пензија
0,2
0,3
Изгубљена
нада у
могућност
проналаска
посла
1,5
0,5
Школовање и
обука
2004.
2012.
Лични и
породични
разлози
Очекујете да
се вратите на
посао
Већ сте
пронашли
посао
Болест или
неспособност
за рад
Табела 2. – Структура неактивног становништва радног узраста према разлозима неактивности 2004. и 2012. године (%)
22,1
28,8
2,5
9,5
1,8
0,02
2,7
6,3
5,4
1,3
Извор: Анкета о радној снази 2004. и 2012. године
Скоро 60% неактивног становништва не тражи посао зато што је
пензионисано или зато што се још увек школује. Сходно старењу укупне
популације ова два разлога неактивности карактеришу супротни трендови,
школовање или обука бележи смањење а пензионисање пораст удела у
структури неактивног становништва према разлозима неактивности. Подаци указују на то да изгубљену наду у могућност проналаска посла тј. обесхрабреност карактерише најинтензивнији пораст у односу на све остале
разлоге неактивности, што је свакако вредно пажње и анализе. У том смислу треба напоменути да тешка економска ситуација и мали број слободних радних места делују обесхрабрујуће на сво становништво. Стога обесхрабреност, као разлог неактивности, најбоље осликава општу ситуацију у
Србији. Зато се може претпоставити да се опција изгубљене наде у могућност проналаска посла у анкети „намеће“ сама по себи. Али са друге стране, овај израз је превише „јак“ да би се са њиме нека лица сложила или не
____________
203
Наталија Мирић
описује довољно њихов положај, па се опредељују за неки од других понуђених одговора попут „лични и породични разлози“ или „остали разлози“
(Арандаренко, Жарковић-Ракић, Владисављевић 2012). Зато се може говорити о прикривеној обесхрабрености у тражењу посла код неких неактивних лица. У посматраном периоду број обесхрабрених се увећао преко четири пута. Најинтензивнији раст ове категорије становништва забележен је
у последњем петогодишњем периоду.
Табела 3. – Број и удео обесхрабрених лица у укупном неактивном становништву
(2004-2012)
Година
Број
%
2004
2005.
2006.
2007.
2008.
2009.
2010.
2011.
2012.
42 883
43 410
43 030
50 236
149 188
173 589
186 752
172 154
180 662
2,5
2,4
2,3
2,7
8,1
9,0
9,6
8,8
9,5
Извор: Анкета о радној снази 2004. и 2012. године
Најмањи удео обесхрабрених има регион Београда. Нешто повољнији показатељи незапослености у односу на остатак Србије, говоре о бољој могућности за запослење која оставља мање простора за обесхрабреност у региону Београда. Ситуација је другачија у осталим регионима, посебно у јужној и источној Србији, код којих је удео обесхрабрених за 2
процентна поена изнад просека за целу Србију.
Графикон 2. – Удео обесхрабрених у укупном неактивном становништву у
регионима Републике Србије, 2012. године (%)5
5
Према подацима Анкете о радној снази 2012. године
____________
204
Eatalija Mirić
У просеку око 60% обесхрабрених лица је са подручја централне
Србије без Београда. Међутим подаци Анкете показују „обрнуте трендове“
у структури обесхрабрених према регионима Србије у посматраном периоду. Број обесхрабрених лица са подручја Београда и Војводине се увећава,
док се са подручја централне Србије без Београда смањује.
Графикон 3. – Структура обесхрабрених лица према према
регионима Републике Србије, 2004. и 2012. године (%)6
Међу обесхрабренима су заступљеније жене. Промене које су се
одвијале у посматраном периоду су неповољније код мушкараца него код
жена, иако је обесхрабреност и даље израженија код жена. Учешће мушкараца у укупном обесхрабреном становништву је порасло са 35,5% 2004. на
40% 2012. године, док је код жена опало са 64,5% на 60%.7 Без обзира на
још увек изражене разлике може се говорити о тренду смањења родног јаза обесхрабрености.
Обесхрабрености су склоније старије старосне категорије радног
узраста, односно 74% обесхрабрених је старије од 45, а 61% старије од 50
година. За веровати је да је обесхрабреност код ових старосних група у корелацији са претходних радним статусом, привредном кризом у земљи и
губитком посла. Старији радници, погођени транзиционим процесима, губитком посла из статуса незапослености након безуспешног трагања за новим и губитком наде да ће га уопште пронаћи, прелазе у статус неактивности односно обесхрабрености. Веома мали удео младих међу обесхрабренима се може тумачити тиме што се ради о лицима која се још увек шко6
7
Према подацима Анкете о радној снази 2004. и 2012. године
Исто
____________
205
Наталија Мирић
лују и која нису изашла на тржиште рада у потрагу за послом, што би
евентуално узроковалу њихову обесхрабреност (Мирић, 2012). При том, у
студији о транзицији младих од образовања ка запошљавању, закључује се
да је екстензивно школовање више последица слабих изгледа за запошљавање, него стварне жеље да стекну виши степен образовања (Крстић,
2010). Дакле, млади су свесни проблема који би произишли након њиховог
изласка на тржиште рада, па се пре одлучују за наставак школовања и „одлагање проблема“. Говорећи о обесхрабрености старијих старосних категорија, у својој студији Арандаренко, Жарковић-Ракић и Владисављевић
(2012) указују на неколико могућих узрока њиховог таквог статуса. Најпре
истичу изузетну осетљивост на иницијалне неуспехе у тражењу посла, без
обзира на начин на који је посао тражен (преко пријатеља, службе за запошљавање или директним тражењем посла). Суочени са новим правилима
на тржишту рада, ови неуспеси у тражењу посла у несигурном окружењу
доживљавају се као индикатор немогућности за запошљавање. Иницијални
период је веома важан, јер губљење посла представља изузетно стресан догађај након обављања сигурних послова. Јавља се свест о томе да ће за
проналажење посла бити неопходна преквалификација и можда обављање
знатно лошијих послова него што је то био случај у прошлости. Аутори такође наводе да ова лица немају јасан план тражења посла, тако да њихови
напори често резултирају обесхрабривањем и пре него што је процес тражења посла заиста и отпочео. Додатно се као разлог обесхрабрености јавља и снажно уверење да су способности које они имају на тржишту рада
мање вредне од других особа које траже посао или чак и безвредне. Дакле
утисак је да особе из ове групе потцењују своје снаге и могућности за проналажење посла.
Графикон 4. – Структура обесхрабрених лица према старости, 2012. године (%)8
8
Исто
____________
206
Eatalija Mirić
Најзаступљенији међу обесхрабренима су средњеобразовани
(58%), с обзиром да су они иначе најбројнија категорија становништва.
Најмање учешће бележе лица без школе, свега 1,1%. На алармантност проблема који наша земља има указује веома висок удео високообразованих
међу обесхрабренима, скоро 9%. Генерално високо образовање јесте најбоље осигурање од незапослености и у крајњој линији обесхрабрености и искључености са тржишта рада. Међутим, аутономни процеси који се одвијају у Србији и економска криза доприносе томе да је и положај високообразованих на тржишту рада погоршан.
С обзиром да обесхрабрена лица нису сврстана у категорију незапослених, битно је указати на ефекат који би ова лица имала на незапосленост у Србији уколико би тражила посао. Поређење броја незапослених
регистрован Анкетом о радној снази и „скривеног“ броја незапослених
(број незапослених плус обесхрабрена лица) указује на незанемарљиве
разлике. Те разлике су нарочито изражене од 2008. године до данас, када
категорија обесхрабрених бележи интензивнији пораст. Од почетка посматраног периода до 2007. године незапосленост би у просеку била већа за
око 7 процентних поена, а од 2008. скоро и за трећину, уколико би обесхрабрена лица тражила посао.
Графикон 5. – Регистрован број незапослених и „скривени број незапослених“
у Републици Србији од 2004. до 2012. године (у хиљадама)9
Може се говорити о негативном ефекту обесхрабрених на привреду
и слику рада у Србији. Непотпуна слика незапослености, која је резултат
чињенице да обесхрабрени иако желе и могу да раде не припадају незапосленима, представља карактеристику свих региона Србије. Сходно регионалном размештају обесхрабрених, „обим незапослености би, у региону
Београда најмање (за 22,2%) а у региону источне и јужне Србије највише
(за 30,2%), био повећан уколико би обесхрабрени тражили посао.10
9
Исто
Исто
10
____________
207
Наталија Мирић
***
На крају рада треба истаћи да је ситуација на тржишту рада сасвим
у складу са кретањима нашег друштва у време кризе. Као и у другим транзиционим земљама, Србију карактерише веома висока стопа незапослености, која временом бележи узлазни тренд. Велики проблем на српском тржишту рада представља, поред тога што је веома висока, и дугорочна незапосленост. Дуго чекање на запослење доводи до губитка мотивације, знања и смањивања могућности за запошљавање. Са социјалног и психолошког аспекта дугорочна незапосленост ствара ризик од западања у стање
беизлазности, доводи до социјалне искључености и обесхрабрује лице да
уопште тражи запослење.
Незапосленост је деструктивна за психу незапослене особе јер изазива фрустрације, комплексе ниже вредности, осећај маргинализованости,
сувишности и безперспективности, што доводи до психичких ломова и
кризе како персоналног тако и групног и друштвеног идентитета (Шијаковић, Ђукић 2011). Стога Марић закључује (2005) да се обесхрабреност у
тражењу посла може сматрати једном од психолошких последица незапослености, с обзиром да интензивније тражење посла може деловати на повишење депресивних симптома јер је обично повезана са бројним неуспесима и одбијањима, која могу бити разлог обесхрабрености. Реинтеграција
обесхрабрених на тржиште рада представља веома сложен задатак пре свега због застаревања знања и вештина и губљена радних навика услед одвојености од рада. Обесхрабреност, и уопште искљученост са тржишта рада,
доводи до психолошких проблема и погоршања социјално-економског положаја тих лица. Сходно томе, Арандаренко, Жарковић-Ракић и Владисављевић (2012) наводе да је основна стратегија активације обесхрабрених
становника управо њихово охрабривање за укључивање у понуду рада и
мењање постојећих уверења везаних за тражење посла кроз детаљну анализу њихових могућности и мапирање послова за које су они способни, а
коју треба, као и помоћ у стратегијама за тражење посла, обавити у иницијалним месецима након изласка из радног односа. Обесхрабрена лица често имају негативан став према држави, и као једини стимулишући фактор
јесте понуда радних места и запошљавање.
Повећање запослености и смањење незапослености се поставља
као главни (стратешки) циљ у Националној стратегији запошљавања за период од 2011. до 2020. године. Подршка страним директним инвестицијама и извозно оријентисаним програмима су мере које треба да буду посебно подржане у циљу отварања нових радних места. Приоритетне активности које треба да допринесу повећању запослености јесу подршка отварању нових радних места у малим и средњим предузећима и подстицање
предузетништва. Сектор малих и средњих предузећа је најважнији елеме____________
208
Eatalija Mirić
нат развоја Републике Србије и одрживости њеног раста. Нови модел раста
и развоја Србије очекује се и у области развоја социјалног предузетништва, задруга и др. Подршка развоју предузећима и организацијама које
делују у области «трећег сектора» и «непрофитних организација» је неопходна јер њихове специфичности произилазе из обављања економске активности и пружања услуга са циљем унапређења квалитета живота нарочито најугроженијих. Опредељена средства Републике Србије за спровођење активних мера политике запошљавања су десетоструко мања у поређењу са развијеним земљама. У просеку та издвајања износе свега 0,1%
БДП-а, што је веома ниско и недовољно. Тако да је од приоритетног значаја да искоришћеност средстава намењена спровођењу активних мера политике запошљавања буду оптимална. Ради постизања општег (стратешког)
циља, у стратегији су дефинисани појединачни циљеви који кроз спровођење различитих програма, мера и активности треба да допринесу повећању запослености и смањењу незапослености у Републици Србији.
Један од циљева јесте децентрализација политике запошљавања.
Кроз развој регионалних и локалних политика запошљавања, мере политике запошљавања се прилагођавају потребама окружења. Тиме се обезбеђују услови за већи локални утицај на тржиште рада пошто се „ствари узимају у своје руке“, а и због близине проблема лако дефинишу одговарајуће
стратегије и планове на лицу места, као и прати напредак на лицу места
(Милошевић, 2010).
Поред реформе образовања, која је веома ургентна како би се понуда прилагодила тражњи на тржишту рада, истиче се потреба и реформе радног законодавства уводећи концепт флексигурности. Концепт флексигурности је комбинација лаког запошљавања и отпуштања (флексибилност за послодавце) и сигурности за запослене. Увођењем концепта флексигурности
редукују се дуалности, односно пружају се једнаке шансе за све на тржишту
рада. Флексибилније радно законодавство деловаће подстицајно и на смањење „сиве економије“, с обзиром да је она један од највећих изазова са којима
се суочава привреда Србије. Крстић, Schneider, Арандаренко, Арсић, Радуловић, Ранђеловић, Јанковић (2013) говоре да је у Србији, као и многим земљама у транзицији, „сива економија“ значајна препрека за развој снажног
сектора предузећа и за изградњу функционалне тржишне привреде.
Стојановић (2006) истиче битност унапређења квалитета људског
капитала, које се одвија кроз процесе стручног оспособљавања, преквалификације и доквалификације. Циљ свих облика едукације јесте подизање
вредности људског капитала и подстицање његове територијалне и професионалне покретљивости. Прихватање начела доживотног образовања
представља једину стратегију која гарантује флексибилност и прилагођавање радног ресурса динамичном окружењу. Важно је да овај процес буде
ближи послодавцима и њиховим потребама.
____________
209
Наталија Мирић
Мишљење многих аутора је да упорност у тражењу посла највише
зависи од мотивисаности људи да буду запослени. На мотивисаност незапослених да траже посао одлучујуће могу утицати висина накнаде за незапослене, као и дужина периода у коме се бенефиције исплаћују. Мада су
накнаде одраз социјалне свести и широко распрострањене потребе за солидарношћу, оне смањују мотивацију да се тражи посао (Шуковић, 2009). На
тај начин незапослени „упадају у клопку неактивности“. Суочени са турбулентним условима на тржишту рада и високим ризицима везаним за губљење посла, неактивни се често одлучују да, уместо да траже посао, остану при примању социјалног трансфера. У том смислу треба охрабрити прелазак из система социјалне заштине у запосленост обезбеђивањем сигурности да ће особе које добију посао, у случају његовог (поновног) губитка,
моћи релативно лако да се укључе у ове системе (Арандаренко, ЖарковићРакић, Владисављевић 2012).
ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ
Арандаренко, М., Жарковић-Ракић, Ј., Владисављевић, М. (2012). Од неактивности ка запослености, Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва,
Кабинет потпредседнице Владе за европске интеграције, Београд
Арандаренко, М. (2010). Помоћне стратегије за опоравак од кризе у југоисточној
Европи Студија процене: Србија, Међународна организација рада, Тим за техничку подршку достојанственом раду и Канцеларија за централну и источну
Европу
Крстић, Г., Стојановић, Б. (2002). Анализа формалног и неформалног тржишта
рада у Србији, Прилози за јавну расправу о институционалним реформама у
Србији уредник Д. Хибер, Центар за либерално-демократске студије, Београд
Крстић, Г., Schneider, F., Арандаренко, М., Арсић, М., Радуловић, Б., Ранђеловић,
С., Јанковић, И. (2013). Сива економија у Србији Нови налази и препоруке за
реформе, Фонд за развој економске науке
Крстић, Г. (2010). Young people’s transition from school to work in Serbia, ILO, Budapest
Марић, З. (2005). Ментално здравље и незапосленост: предикција симптома депресије код незапослених особа, Психологија, Друштво психолога Србије, Београд
Матковић, Г., Мијатовић, Б., Петровић, М. (2010). Утицај кризе на тржиште
радне снаге и животни стандард у Србији, Центар за либерално-демократске
студије, Београд
Милошевић, Д. (2010). Израда локалног акционог плана запошљавања, UNDP Србија, Београд
Мирић, Н. (2012). Обесхрабрени (у тражењу посла) – растућа категорија неактивног становништва, Дипломски рад, Географски факултет, Београд
Мирић, Н. (2013). Незапосленост у Републици Србији, Мастер рад, Географски факултет, Београд
Национална стратегија запошљавања за период од 2011. до 2020. године, Влада
Републике Србије, Београд
____________
210
Eatalija Mirić
Радивојевић, Б. (2006). Економске структуре становништва Србије, Становништво и домаћинства према попису 2002. године, уредник Г. Пенев, Републички завод за статистику, ИНД, ЦДИ, ДДС, Београд
Стојановић, Б. (2006). Тржиште рада у Србији 1990-2005, Социолошки преглед,
Социолошко друштво Србије, Београд
Шијаковић, И., Ђукић, Н. (2011). Узроци, врсте и посљедице незапослености, Незапосленост-зборник радова, Клуб интелектуалаца 123, Бања Лука, Европски
дефендологија центар за научна, политичка, економска, социјална, безбједносна, социолошка и криминолошка истраживања, Бања Лука
Шуковић, Д. (2009). Становништво Србије у фокусу тржишта рада, Становништво, Институт друштвених наука, Центар за демографска истраживања, Београд
Анкета о радној снази – Методолошко упутство 2010., Републички завод за статистику (РЗС), Београд
Анкета о радној снази 2013 – саопштење за јавност, Републички завод за статистику (РЗС), Београд
Билтени Анкете о радној снази (2004-2012), Републички завод за статистику
(РЗС), Београд
www.eurostat.com
www.rsz.gov.rs
Eatalija Mirić
„HIDDEE UEEMPLOYMEET“ IE SERBIA – DISCOURAGED POPULATIOE
Summary
Serbia's economy over the last twenty years has been characterized by the transition to a
market economy and the low level of economic activity. The global economic crisis in
recent years has caused additional pressure on non-competitive markets and poorly
positioned Serbia. The low level of economic activity is present and there is a high
unemployment rate. The labor market in Serbia, as well as in most transition countries,
it is characterised for following the trend of unemployment and the huge gap between
supply and demand for labor.
Measured by the methodology of the Labour Force Survey, unemployment in Serbia is
very high, and over time an upward trend. Via surveys from 2013, the unemployment
rate is 24.1%. The very unfavorable characteristics of unemployment in Serbia is the
one of long-term character. Long-term unemployment is included over ¾ of
unemployed men and women in Serbia.
Besides having one of the highest unemployment rates in Europe, Serbia has one of the
highest rates of inactivity. The inactivity rate in Serbia in 2013 is 39%, which means
that among five million people of working age, almost two million are inactive. Starting
from a natural inability to work, considering the disability and illness, through the
commitment of the individual to other activities (childcare, family reasons...) so that
discouragement, loss of hope in the possibility of finding a job, the reasons for inactivity
are varied. The reasons may be more, but it is still dominant and decisive. The data on
____________
211
Наталија Мирић
Labour Force Survey suggest that characterized discouragement has its highest increase
compared to all the other reasons for inactivity. Share discouraged has increased by
more than 4 times since 2004 until 2012. Among the more common targets are
discouraged women, although the changes that take place over time are worse for men .
Discouragement are prone in older age groups of working age, and 74% of the
discouraged are older than 45, and 61% were older than 50 years. This model
discouraged by sex and age (it is present in the unemployment rate) represent changes in
the structure of the economy and privatization, which are a stronghold of the transition
process that is taking place in Serbia. Given that people are not discouraged, classified
as unemployed, it is important to point out the effect that these people had to
unemployment in Serbia if their search for work. The comparison between the number
of unemployed registered by the Labour Force and the "hidden unemployment" (
registered number of unemployed plus discouraged individuals) indicate negligible
differences. Since 2008, the number of unemployed would be for 1/3 higher if
discouraged people from inactivity status moved to the status of unemployment. We can
talk about the negative impact on the economy and discouraged the image of Serbia.
Analysis of dynamics and structural characteristics of discouraged also enables the
complete picture of unemployment in our country.
____________
212
ДЕМОГРАФИЈА, књ. X, 2013.
Оригиналaн научни рад
DEMOGRAPHY vol. X 2013
UDK 314.114:612.663(497.11)"1961-2011"
Original scientific work
Урош Живановић
РАЗЛИКЕ У ФЕРТИЛИТЕТУ СТАНОВНИШТВА ИЗМЕЂУ
ГРАДСКИХ И ОСТАЛИХ НАСЕЉА СРБИЈЕ
Извод: Циљ овог рада је да се истражи ниво фертилитета и промене у репродуктивном понашању становништва у градским и осталим насељима у Србији. Чињеница је да постоје значајне разлике у нивоу остварене плодности у зависности
од места становања. Зато је анализом обухваћена дуга серија статистичких података о фертилитету према типу насеља за период након Другог светског рата, са
идејом да се утврди у којој мери су различите друштвено-економске околности
и правци развоја у овим насељима утицали на различито репродуктивно понашање испитиваних популација. Полази се од претпоставке да један овакав компаративни приступ истраживању фертилитета може допринети бољем разумевању бројних фактора који утичу на висину фертилитета. Диспропорције, настале
под одређеним закономерностима, могу бити јасније схваћене преко анализе
нивоa достигнутог фертилитета између различитих група становништва. Оно
што карактерише анализирано временско раздобље је константно опадање нивоа
фертилитета. Данас је у Србији (изузимајући простор Косова и Метохије) вредност стопе укупног фертилитета далеко испод нивоа неопходног за просту замену генерација.
Кључне речи: диференцијални фертилитет, популациона динамика, градска/остала насеља, Србија
Abstract: The aim of this paper is to investigate fertility levels and changes in
reproductive behavior of the population in urban and other settlements in Serbia. The
fact is that there are significant differences in the level of actual fertility, depending on
their place of residence. Therefore, the analysis included a long series of statistical data
fertility by type of settlements for the period after the Second World War, with the idea
to establish the extent to which different socio-historical circumstances and directions of
development influenced the different reproductive behavior between studied
populations. It started with the assumption that such a comparative approach research
fertility can contribute to a better understanding of the many factors that affect the
fertility level. Disproportions arising under certain regularities can be more clearly
understood through an analysis of the achieved level of fertility among different
population groups. What characterizes the analyzed time period is continuous decline in
fertility. Today in Serbia (excluding Kosovo and Metohija) the total fertility rate is far
below the level needed for generation replacement.
Key words: differential fertility, population dynamics, urban/other settlements, Serbia
____________
213
Урош Живановић
О диференцијалном фертилитету – теоријско-методолошка полазишта
Задатак овог рада је да се утврде промена у динамици кретања фертилитета становништва градских и осталих насеља1 на територији Републике Србије, као и њихово међусобно упоређивање за области централне
Србије и Војводине, у периоду 1953-2011. године. Пописна и витална статистике омогућавају праћење и упоређивање динамике демографских процеса у различитим територијалним и временским оквирима. Међутим, пошто се не располаже одговарајућим подацима за израчунавање специфичних стопа фертилитета, временски оквир биће сужен на период 1983-2011.
године, а за праћење укупног броја живорођених и стопа наталитета по наведеним областима подаци ће се односити на период 1961-2011. У последње две деценије, када је демографска поларизација све израженија на територији Републике Србије, велики удео у укупном рађању, нарочито у градским насељима, остварује подручје главног града. Из тог разлога, у раду ће
бити приказане и вредности општих, специфичних и стопа укупног фертилитета на подручју Београда, за године последња два пописа.
Из теорије је познато да постоје разлике у фертилитету између различитих група. Бројна су истраживања у страној и домаћој литератури која
упућују на то да разлике у фертилитету недвосмислено произилазе из различитог схватања о величини жељене породице између појединих популационих група. Диференцијални фертилитет се испитује према разним карактеристикама становништва, представљајући посебан интерес у демографији. Присутне су веће или мање варијације између појединих група
становништва, које можемо класификовати према неким карактеристикама, као што су: образовање, етничка припадност, занимање и сл. Разлике
су израженије у периоду демографске транзиције, а утврђивање одређених
закономерности омогућава да се јасније схвате разлике у висини плодности одређеног дела популације. У раду ће бити скренута пажња на истраживања домаћих аутора и на њихове закључке у погледу фактора који детерминишу разлике у фертилитету.
У оквиру студије Мирослава Рашевића „Детерминанте фертилитета становништва Југославије“ (1971) у посебном поглављу дата је анализа
диференцијалног фертилитета женског становништва према карактеристикама народност, школска спрема, активност и занимање, на основу подата1
У пописима током друге половине 20. века примењивали су се различити критеријуми за дефинисање насеља, па су у једном случају делови одређене територије
сматрани насељем, а у другом делом насеља. Различите дефиниције насеља довеле су и до промене броја становника у појединим местима. Тако су се у пописима
у периоду 1953-1981. насеља делила на три типа: градска, сеоска и мешовита, а од
1991. године, методолошким изменама, подељена су на градска и остала.
____________
214
Uroš Živanović
ка пописа становништва из 1961. године. У анализу је био укључен просечан број живорођене деце за кохорте жена 35-39 и 60-64 године, за бивше
југословенске републике, али и за подручје Србије на нивоу централне Србије, Војводине и Косова и Метохије. Резултати наведеног истраживања
указали су на разлике у нивоу остварене плодности жена према свим анализираним обележјима. Међутим, издиференцираност је присутна посматрано и са регионалног аспекта, али и између старије и млађе старосне кохорте, што указује на константно опадање нивоа фертилитета у целини.
Различити социјални обичаји, морални кодекси и религиозне доктрине,
усађени у идентитет одређеног народа, могу посредно или непосредно бити у вези са формирањем става о фертилитету. Остварени фертилитет
умногоме зависи и од достигнутог нивоа образовања, тј. степена школске
спреме. По правилу, највећа стопа кумулативног фертилитета свих старосних кохорти које су изашле из прокреативног периода бележи се код жена без школске спреме, те се логично намеће закључак да најмањи број деце рађају високо квалификоване жене. Економски активне жене имају
знатно мање времена за бригу и негу деце него домаћице, јер су по правилу знатно више ангажоване изван породице. Најмање разлике у висини
фертилитета према активности жена присутне су у слабије развијеним,
аграрним друштвима, а највеће у друштвима која су захваћена јаким процесом индустријализације и урбанизације, где постоје значајне разлике у
погледу образовања, економског и социјалног статуса женског дела популације. Занимање, односно врста занимања коју обављају жене, један је од
битнијих фактора који утичу на плодност. Ниже вредности се бележе код
жена из групе непољопривредних занимања. Значајне диференцијације постоје у оквиру ове групе занимања, јер неквалификовани радници и друго
особље имају већи фертилитет чак и од пољопривредница. У оквиру групе
непољопривредна занимања најнижи фертилитет остварују уметници и
стручњаци (Рашевић, М., 1971).
Временска поређења указују на различите тенденције у кретању
фертилитета по професионалним групама. У том погледу постоје извесна
ограничења, због могућности промене занимања за време или после репродуктивног периода. Ово се нарочито односи на последице које су могле
настати услед промене занимања (укључујући и издржаваоца), али и с обзиром на велике миграције становништва у послератном периоду из сеоских у градска насеља. Ипак се довољно поуздано може констатовати да је
плодност смањена у свим групама занимања. Највише смањење је утврђено у групи стручњаци и канцеларијски службеници, а најмање код жена
пољопривредница, рударских занимања и неквалификованих радника
(Брезник, Д., 1971).
Снажна миграциона кретања и социјална покретљивост становништва осталих насеља окарактерисали су послератно друштво бивше Југо____________
215
Урош Живановић
славије и довела до промена у просторном размештају, виталним карактеристикама и структурама становништва ових насеља. Депопулациони трендови су ојачани миграцијама на релацији село-град, постајући један од највећих структурно развојних проблема нашег друштва (Радовановић, С., 1999).
У контексту ових размишљања значајна су и истраживања Гордане
Тодоровић која указују на разлике кохортног фертилитета у Србији према
различитим обележјима. У раду су испитани начини којима жене контролишу рађања и ставови по питање величине породице, као и импликације
тих ставова на контроли рађања (Тодоровић, Г., 1991).
Утврђивањем правилности у повезаности између појединих категорија становништва, у овом случају становника градских и осталих насеља,
на посредан начин доприноси се бољем разумевању фактора фертилитета у
једној посматраној популацији. Из свега се може извести општи закључак да
је плодност становништва комплексна појава која је под утицајем већег броја фактора различите врсте и да добра анализа истих може расветлити одређене недоумице везане за кретање фертилитета одређене популације.2
Основне карактеристике популационе динамике
у градским и осталим насељима
Масовни преразмештај људи и активности на релацији село-град,
односно пољопривредне-непољопривредне делатности, имао је низ конкретних, негативних, демографских, социолошких, културолошких, економских, па и политичких последица, пре свега зато што се суштинска решења нису тражила кроз изграђивање и дугорочно планско спровођење такве развојне политике становништва која ће санирати деструктивне последице деаграризације и урбанизације (Радовановић С., 1999). Последице су
продубљивање кризе у пољопривредним делатностима, а самим тим и демографско пражњење и опустошење руралних предела. Пољопривредна
производња стагнира већ неколико деценија, и поред чињенице да је постигнут изузетан напредак на пољима технолошких достигнућа чија би
примена довела до превазилажења економске кризе и ревитализације становништва. Међутим, подручја изван града бивају погођена интензивни2
Детаљније видети: Благојевић, М. (1997): Родитељство и фертилитет, Србија деведесетих. Београд: Институт за социолошка истраживања Филозофског факултета; Девеџић, М. (2004). Значај брачности за ниво фертилитета, Демографија, 1, 7391; Петровић, М. (1993/1994). Проблем недовољног рађања из интердисциплинарне перспективе, Становништво, 3(4) и 1(2), 13-28; Радушки, Н. (1993/1994). Непосредни фактори фертилитета становништва, Становништва, 3(4) и 1(2), 29-43;
Ранчић, М. (1984/1985). Миграције, урбанизација и природно кретање становништва, Становништво, 1(4), 5-13.
____________
216
Uroš Živanović
јим процесом старења и проблемима недовољног рађања. На другој страни, под утицајем наведених процеса, деловање специфичних културолошких и психолошких фактора постаје све присутније и огледа се у усвајању одређених модела понашања који мењају и репродуктивне норме градског становништва. Настале промене резултат су ширења индивидуализма,
односно жеље човека за самоостваривањем. Људи желе да реализују што већи степен својих потенцијала и зато све више усвајају материјалне, а не духовне вредности, што свакако доводи до дубоких демографских последица.
У периоду 1953-2011. године укупан број становника градских насеља Централне Србије увећан је више него троструко (индекс 330,2), док
је у осталим насељима смањен за око 40% (индекс 60,6). У апсолутном износу то би значило да је у градским насељима на истој територији, од времена пописа спроведеног 1953. године, закључно са последњим (2011),
број становника порастао са око 950 хиљада (21,2% укупног становништва
територије) на 3,1 милион (59,5%). У осталим насељима број становника
се смањио са око 3,5 милиона (78,2%) на 2,1 милион (40,5%).
Број становника градских насеља на територији Војводине у периоду од скоро шест деценија је више него дуплиран (индекс 228,2), док је у
осталим насељима умањен за око 35% (индекс 65,6). То значи да је број
становника порастао са око 500 хиљада (29,5% укупног становништва територије Војводина) на 1,1 милион (59,4%). У осталим насељима број становника је опао са око 1,2 милиона (70,5%) на око 785 хиљада (40,6%).
Нагли пад броја становника осталих насеља, са тенденцијом наставка овог негативног тренда, под утицајем је биолошке и миграционе
компоненте, али и промене у дефинисању типа насеља у попису из 1991.
године. На територији Централне Србије у периоду 1981-1991. године,
због промене типа насеља, 64740 становника је аутоматски променило статус у градско, а да се притом нису померили из места сталног становања
(Пенев Г., Стефановић Р., 1996). Од једне претежно руралне територије,
интензивирањем процеса урбанизације, Србија временом постаје територија са изразито великим учешћем градског становништва у укупном.
Број живорођених у Србији био је највећи 1950-тих година услед
компензације изосталог рађања током рата. Након стабилизације, у међупописном периоду 1961-1971, бележи се константан пад укупног броја живорођених. Нагли пад укупног броја живорођених уследио је већ током
осамдесетих (Табела 1.), пре свега, као последица драстичног смањивања
броја живорођених у насељима ван градског подручја. Укупан број живорођених на подручју Централне Србије у последњем међупописном периоду је за око 281 хиљаду мањи него у првом анализираном раздобљу, док су
на територији Војводине исте вредности ниже за око 104 хиљаде. У збирном износу то би значило да се за период 2002-2011. родило око 385 хиљада мање деце него у међупописном периоду 1961-1971.
____________
217
Урош Живановић
Табела 1. – Број живорођених према типу насеља у Централној Србији и Војводини
1961-1971.
1971-1981.
1981-1991.
1991-2002.
2002-2011.
укупно
градска
остала
укупно
градска
остала
укупно
градска
остала
укупно
градска
остала
укупно
градска
остала
Централна Србија
778986
306758
472228
817522
438939
378583
745025
431810
313215
656657
385701
270956
497602
324073
173529
%
100
39
61
100
54
46
100
58
42
100
59
41
100
65
35
Војводина
283932
139364
144568
280888
166229
114659
258840
146966
111874
227171
131721
95450
180281
112637
67644
%
100
49
51
100
59
41
100
57
43
100
58
42
100
62
38
Извор: За период 1961–1991.– „Светлана Радовановић (1999)“; период 1991–
2011.– РЗС (1992–2012), РЗС (2003) и РЗС (2012)
Са око 470 хиљада, колико је забележено у периоду 1961-1971, у
последњем међупописном периоду у насељима Централне Србије која не
припадају категорији градских број живорођених опао је на око 170 хиљада; 300 хиљада мање него почетком посматраног периода. У Војводини су
исте вредности преполовљене, број живорођених је смањен са око 145 на
68 хиљада. Број живорођених у градским насељима на територији Централне Србије растао је у раздобљу 1961-1981, да би након десетогодишњег периода стагнације (1981-1991) почео константно опадати. Међутим,
иако се број живорођених у овим насељима константно смањује током последње две деценије, у периоду 2002-2011. рођено је око 18 хиљада деце
више него у временском раздобљу 1961-1971. На територији Војводине,
након константног раста у периоду 1961-1981. године, број живорођених
на подручју градских насеља почео се смањивати, а од претпоследњег међупописног периода и испод нивоа него с почетка времена посматрања. Од
раздобља 1971-1981. у градским насељима се константно рађа већи број
деце него у осталим, како на територији Војводине, тако и у Централној
Србији. У релативном износу ове разлике се константно продубљују, а на
појаву оваквог тренда у највећој мери утицале су миграције на релацији
село-град, преносећи биолошку снагу из села у град и реметећи постојећу
равнотежу демографског развоја. Значи, удео броја живорођења на територији Централне Србије увећан је са 39 на 65% за градска, односно умањен
са 61 на 35% живорођених у осталим насељима. У Војводини,на почетку
периода градска насеља су учествовали са 49%, а у последњем анализираном раздобљу са 62% од укупног броја рођених.
____________
218
Uroš Živanović
На територији Републике Србије евидентна је снажна просторнодемографскa поларизација, па док поједини градски центри и насеља око
њих представљају зоне које бележе позитиван природни прираштај и миграциони салдо, друга насеља прате негативне тенденције, где долази до демографског пражњења. Сенилизација села у Централној Србији и Војводини
креће се убрзаним током и извесно је да су стална емиграција и дугорочни
пад плодности главни узроци тог демографског процеса. То је условило да
градови постану главни центри привредног, културног, социо-економског, а
сада и демографског развоја, остављајући дубок траг на рурална подручја.
Највећа стопа наталитета на подручју градских насеља Централне
Србије забележена је у раздобљу 1971-1981. (18,1‰), да би након тога почела константно опадати до вредности 11‰. У насељима из категорије остала
стопа наталитета спустила се са 14,4 на 8,1‰. Константан пад забележен је
и у градским насељима на територији Војводине са 16,8 на 10,3‰, док је у
осталим насељима за исти временски период она смањена са 13,5 на 8,5‰,
имајући у виду занемарљив пораст забележен у раздобљу 1981-1991. у односу на претходни десетогодишњи период (Табела 2.). Поредећи стопе наталитета према типу насеља на територија Централне Србије и Војводине, евидентне су разлике у корист градских насеља током целокупног анализираног периода, с тим што су оне најизраженије на централном српском подручју за период 1971-1981. године, 18,1 према 12,5‰, односно 13,2 према
12,3‰ на територији АП Војводине у међупописном раздобљу 1981-1991.
Поредећи податке за градска насеља на територијама анализираних
макро целина, стопе наталитета у Централној Србији током читавог периода бележе нешто више вредности у односу на подручје Војводине. У осталим насељима Централне Србије опште стопе наталитета, у поређењу са
вредностима у Војводини према истом типу насеља, веће су за период прва
два анализирана међупописна периода, да би у периоду 1981-2011. оне биле веће у Војводини.
Табела 2. – Стопе наталитета према типу насеља у Централној Србији и Војводини
1961-1971.
1971-1981.
1981-1991.
1991-2002.
2002-2011.
Централна Србија
градска
остала
17,42
14,42
18,05
12,45
14,81
11,05
11.34
9.68
11.01
8.08
градска
16,76
16,20
13,23
10.53
10.31
Војводина
остала
13,48
11,85
12,25
9.79
8.55
Извор: За период 1961–1991.– „Светлана Радовановић (1999)“; период 1991–
2011.–РЗС (1992–2012), РЗС (2003) и РЗС (2012)
Према најновијим подацима виталне статистике Републичког завода за статистику, у Републици Србији, без Косова и Метохије, је у 2012.
____________
219
Урош Живановић
години рођено 67257 деце, 10844 мање него што је регистровано деценију
раније. На подручју градских насеља бележи се 45869 живорођених, 1917
мање него у 2002. години, док је у осталим насељима у истом периоду дошло до смањења од чак 8927, тачније са 30315 на 21388 живорођених. За
исто временско раздобље број новорођенчади у централној делу Републике Србије смањио се са 58071 на 49325 или са 35550 на 34370 у градским,
односно са 22521 на 14955 у осталим насељима ове области. На територији
Војводине такође је уследило смањење броја новорођенчади, како за читаву територију, тако и према типу насеља. Наиме, број живорођених смањен је са 20030 на 17932 или са 12236 на 11499 у насељима градског типа,
односно са 7794 на 6433 живорођених у осталим насељима. С обзиром на
то да се процес опадања апсолутног годишњег броја живорођених интензивније одвија у деловима земље који представљају рурални ареал, онда се
логички може закључити да се постојеће разлике у укупном и броју живорођених према старосним групама жена константно продубљују.
На основу најновијих података, за потребе ове студије, извршена је
и анализа броја живорођених за најфертилније кохорте на простору Централне Србије и Војводине према типу насеља. Од укупног броја живорођених у градским насељима на подручју ове две макро целине, у 2012. години рођено је: 31,8% или 14588 деце у кохорти 30-34, а одмах затим
31,7% или 18739 рођених у кохорти 25-29 и 15,9% или 7310 у старосној
групи 20-24. За жене становнице осталих насеља важи следеће: 32,6% или
6971 рођених у старосној групи 25-29, потом 29% или 6203 за кохорту 2024 и 19,4% или 4151 у групи 30-34. Данас у градским насељима Републике
Србије процентуално највећи број деце роде мајке старости 30-34, док су у
2002. години то биле жене старе између 25 и 29 година, а потом узраста
20-24 године код којих је за протекли десетогодишњи период забележено
смањење. У осталим насељима примат преузима старосна група 25-29, у
односу 2002. годину када је најфертилнија кохорта била 20-24. За протекли
период забележено је благо смањење броја живорођених код жена старих
30-34, са 4467 на 4151. Када се сагледају најфертилније кохорте жене парцијално за ниво Централна Србија и Војводина, нема сумње да су слични
трендови присутни и у овим областима. Још се једино у старосној кохорти
15-19 година већи број деце рађа у осталим насељима, како на подручју
Централне Србије, тако и на северном делу територије Републике Србије,
али се свакако поставља питање колико ће се још задржати овакав тренд.
Од укупног броја живорођених у 2012. години, у градским насељима Републике Србије (без Космета) рођено је 68.2% деце, наспрам 31,8% у
осталим насељима. Анализирајући податке за Централну Србију и Војводину, ситуација је следећа: 69,7% у градским, односно 30,3% у осталим насељима Централне Србије, а затим и у Војводини 64,1% у градским, односно 35,9% живорођених у осталим насељима.
____________
220
Uroš Živanović
Разлике у фертилитету становништва градских и осталих насеља
Истражујући фертилитет становништва почетком деведесетих на
територији тадашње СР Југославије, Горан Пенев у свом раду, кроз анализу постојећих разлика у фертилитету становништва према типу насеља,
указује да прецизније одређивање утицаја места сталног боравка на овај
феномен није могуће без анализе и низа других чинилаца. Посебно наглашава да разлике у нивоу остварене плодности ове две испитиване субпопулације нису само последица њиховог различитог репродуктивног понашања, већ и изразитих диференцијација у био-демографским структурама
(пол и старост), интензитету и смеру природног, односно механичког кретања (Пенев Г., 1999).
Трендови рађања се могу прецизније сагледати преко стопа општег
и укупног, а нарочито специфичног фертилитета (Табела 3.).
Табела 3. – Опште стопе фертилитета према типу насеља у Централној Србији
и Војводини од 1971. до 2011. године
Ц. Србија
Војводина
градска
остала
градска
остала
45,98
57,76
50,59
55,59
1971.
56,66
55,24
56,40
51,57
1981.
53,00
55,21
51,79
56,46
1991.
51,78
44,04
41,62
38,47
2002.
45,45
33,23
41,60
36,60
2011.
Извор: За период 1961–1991.– „Светлана Радовановић (1999)“; период 1991–
2011.–РЗС (1992–2012), РЗС (2003) и РЗС (2012)
Према подацима пописа из 1971. године, женско становништво из
насеља категорије „остала“ остваривале су већу општу стопу фертилитета
од женског становништва из градских насеља: 57,8‰ према 46‰ на територији Централне Србије, односно 55,6 према 50,6‰ на територији северне
српске покрајине. Већ у попису становништва из 1981. године забележене
су више вредности истих стопа на територији градских насеља за оба анализирана подручја. У области Централне Србије најизраженије разлике присутне су у последња два пописа, 51,8 према 44‰ (2002) и 45,5 према 33,2‰
(2011). Међутим, на подручју Војводини у време спровођења пописа 1991.
године већу стопу фертилитета поново остварују жене из осталих насеља, да
би у последња два пописа веће стопе поново биле забележене у насељима
градског типа, 41,6 према 38,5‰ (2002) и 41,6 према 36,6‰ (2011).
Поредећи стопе фертилитета у градским насељима анализираних
подручја, треба истаћи да су оне у периоду 1981-2011. константно веће у
Централној Србији, с тим да су се до пописа 2002. године разлике непре____________
221
Урош Живановић
стано продубљивале. Тада је забележена стопа фертилитета у градским насељима Централне Србије од 51,8‰, за око 10 промилних поена већа него
на подручју Војводине (41,6‰). У последњем раздобљу разлика је смањена искључиво због пада стопе фертилитета у градским насељима Централне Србије, са 51,8 на 45,5‰, јер су у Војводини забележене готово идентичне вредности (41,6‰). Једини пут када је у градским насељима на северном подручју територије Србије забележена виша стопа фертилитета,
бар када је реч о периоду за који су анализирани подаци, било је 1971. године (50,6 према 46‰). У осталим насељима више стопе фертилитета бележе се у Централној Србији у пописима 1971, 1981. и 2002. године, односно у Војводини у 1991. и 2011. години. Највеће разлике биле су присутне
2002. године, првенствено због драстичног пада фертилитета на подручју
осталих насеља у Војводини за период 1991-2002, са 56,5 на 38,5‰, док је
у Централној Србији стопа фертилитета износила 44‰.
У поређењу са подацима за 1971. годину, стопе фертилитета у
осталим насељима за оба анализирана подручја у 2011. години су драстично ниже. Забележено је константно смањење, са 57,8 на 33,2‰ у Централној Србији, које се најинтензивније одвијало у последње две деценије. У
Војводини за исти временски интервал стопа је смањена са 55,6 на 36,6‰,
с тим да је 1991. године забележен пораст у односу на претходни попис
(1981), са 51,6 на 56,5‰.
Анализом специфичних стопа фертилитета (Слика 1. и 2.) за период 1983-1991. (1990-1992. просек) долази се до низа закључака. Наиме, највећи удео у укупном фертилитету, како почетком посматраног периода,
тако и с почетка деведесетих, у Централној Србији и Војводини, остваривале су жене старости 20-29, са већим уделом млађе кохорте (20-24). У периоду 1983-1991. градска насеља Централне Србије карактерише константан пад нивоа фертилитета жена старих 15-39, посебно у узрасту 20-24 (са
146,6 на 118,2‰). Забeлежен је и благи пораст у кохорти 40-44 са 2,4 на
3,3‰ као последица одлагања рађања. Вредности су снижене и у осталим
насељима, те се изузетни пад и наставак овакве тенденције могу првенствено приписати нижем нивоу рађања жена млађе старостне доби (15-24),
код којих је забележено укупно смањење од око 30 промилних поена.
За разлику од Централне Србије, пад нивоа плодности жена градских насеља Војводине је нешто нижи, а највећа смањења остварена су у
кохортама 15-19 (39,8 на 31‰) и 20-24 (са 135,2 на124,7‰). У осталим насељима северног дела територије Републике Србије, за исти временски период, ниво плодности је умањен у свим фертилним кохортама, посебно
код жена старих 20-29, где је укупна специфична стопа смањена за око 55
промилних поена.
____________
222
Uroš Živanović
Слика 1. – Централна Србија и Војводина, специфичне стопе према типу насеља, 1983.
Слика 2. – Централна Србија и Војводина, специфичне стопе према типу насеља, 1990–1992.
Најфертилнија старосна кохорта на нисконаталитетним подручјима
Републике Србије почетком деведесетих година била је 20-24 године, са
вишим вредностима у корист осталих насеља, у Централној Србији 145,5
наспрам 118,2‰, у Војводини 137,4 у осталим, односно 124,7‰ у градским насељима. Нешто мање диспропорције у нивоу специфичног фертилитета у Војводини само су назнака да је становништво овог дела српске
територије раније почело усвајати ставове које намеће модернизација друштва. Због присутности тренда одлагања рађања виши ниво плодности у
осталим насељима Централне Србије и Војводине, у поређењу са градским, остварен је код кохорти жена 15-19 и 20-24 године.
У последњој деценији становништво наше престонице остварује
велики удео у укупно оствареном фертилитету, што првенствено утиче на
још већу издиференцираност демографског простора Србије.
____________
223
Урош Живановић
Слика 3. – Централна Србија, Војводина и град Београд, специфичне стопе према типу
насеља, 2002.
На простору Централне Србије и Војводине највећи утицај на достигнути ниво плодности у 2002. години имале су старосне кохорте жена 20-34 у
градским, односно 20-29 година у осталим насељима. Међутим, дошло је до
знатног смањења нивоа фертилитета код жена старости 15-29 година, нарочито у прве две кохорте, па се као последица одлагања рађања евидентирају следеће вредности: у Централној Србији стопа фертилитета за кохорту 15-19 година у периоду 1991-2002. опала је са 28,5 на 19,4‰, односно са 118,2 на
84,3‰ за старосну групу 20-24, а затим и у Војводини са 31 на 20,3‰ и са
124,7 на 80,25‰ за жене старе 15-19 и 20-24 године. Повећање у односу на
1991. годину забележено је за жене узраста 30-44 године, јачим интензитетом
у млађе две кохорте, како код становница градских насеља у Централној Србији, исто тако и у северном делу територије наше земље. Специфичне стопе
за петогодишта 30-34 и 35-39 године у градским насељима Централне Србије
увећане су са 54,1 на 74,76‰, односно са 17 на 26,75‰. У Војводини исте стопе су порасле са 49,8 на 69,02‰ и са 14,3 на 22,3‰.
Поредећи податке за 1991. и 2002. годину, на подручју осталих насеља Централне Србије и Војводине дошло је до смањења специфичних
стопа фертилитета код жена узраста 15-24, односно до повећања за кохорте 25-39 година. Смањење је забележено у Централној Србији, са 60,1 на
35,55‰ и са 145,5 на 117,69‰, за старосне кохорте 15-19 и 20-24, док су на
територији Војводине у истим старосним групама стопе смањене са 52,9
на 29,2‰, односно са 137,4 на 99,21‰. У односу на деценију која је претходила, у 2002. години забележено је повећање специфичних стопа фертилитета жена старости 25-39 у осталим насељима Републике Србије, са најинтензивнијим порастом за корохту 30-34 године на територији Централне
Србије, са 34,1 на 48,72‰.
____________
224
Uroš Živanović
Почетком новог миленијума на територији Централне Србије и
Војводине према типу насеља бележе се веће специфичне стопе у осталим
насељима за жене старости 15-24, односно 25-49 за становнице градских
насеља. Евидентно је да су забележене стопе укупног фертилитета у 2002.
години далеко испод нивоа који обезбеђује просту замену, али је прихватање савремених репродуктивних норми, под утицајем модерне културе и
различитих економских и социјалних услова, далеко раширеније у градским центрима, док је у осталим насељима такав тренд првенствено последица интензивнијег одвијања негативних демографских процеса. У односу
на Централну Србију, где је највиши достигнути ниво плодности остварен
од жена становница осталих насеља, старих између 20. и 24. године
(117,69‰), на територији АП Војводине најфертилнији контингент представљају жене 25-29 година у градским насељима са специфичном стопом
од 107,29‰. Највиши ниво плодности у градским насељима Централне
Србије остварен је у кохорти 25-29 (108,84‰), а у осталим насељима Воводине 99,21‰ за жене старости 20-24 године.
Слика 4. – Централна Србија, Војводина и град Београд, специфичне стопе према
типу насеља, 2011.
Тренд одлагања рађања се наставља и у другој деценији ХХI века,
а највећи утицај на достигнути ниво фертилитета у градским насељима
имају жене старости 25-34, односно 20-29 година у осталим насељима. У
поређењу са подацима из 2002. године, на територији Републике Србије,
како на оба нисконаталитетна подручја, тако и на подручју Београдског региона, константно смањење специфичних стопа фертилитета градских и
осталих насеља, са тенденцијом даљег пада, присутно је код жена старих
између 15. и 29. године, а нарочито за узраст 20-24 године у насељима
градског, односно 20-24 и 25-29 неградског типа. Анализирајући поменути
____________
225
Урош Живановић
пад, најдрастичније опадање евидентирано је у осталим насељима Централне Србије за кохорту 20-24, са 117,7 на 73,4‰, и не само то, већ и смањење са настављањем истог тренда у групама 30-34 и 35-39.ж година, такође у осталим насељима. Аутоматски се поставља питање како надоместити ниво плодности који су ранијих година остваривале жене у млађем
репродуктнивном добу, ако је чињеница да се српско село сусреће са многобројним проблемима. Поредећи податке два велика подручја, у Војводини је ситуација у осталим насељима нешто повољнија. Не само да су вредности специфичних стопа фертилитета за петогодишта у опсегу од 25 до
44 године веће, уз приближно исте вредности за кохорте 15-19 и 20-24, већ
је за разлику од централног, у осталим насељима северног дела српске територије присутна тенденција раста за исте вредности. Специфичне стопе
фертилитета за старосне групе 30-34 и 35-39 у насељима која нису градског типа Војводине, у односу на 2002. годину увећане су са 42,6 на
59,8‰, односно са 15,3 на 18,9‰. Међутим, остаје да се види да ли ће исти
тренд бити настављен у скоријој будућности.
У 2011. години најфертилиније кохорте жена у граду у обе анализиране области Републике Србије исте су као и 2002. године, 25-29 и 30-34
године. Међутим, ако би се осврнули на податке из претходног периода
(2002), уведели би да, иако процентуално мање учествују у остваривању
укупне плодности, као и 2002. године, специфичне стопе фертилитета
остварене у кохорти 30-34, за разлику од узраста 25-29 године, имају тенденцију раста. Хипотетички гледано, у неколико наредних година могло
би се очекивати да остварени ниво плодности буде највиши баш у овој кохорти. Најрепрезентативнији пример за то је урбано подручје града Београда, где се у односу на протеклу деценију бележи раст специфичних стопа фертилитета код жена узраста 30-34 године (сада најфертилније кохорте) са 84,75 на 99,92‰, односно смањење за кохорту 25-29 (раније најфертилнија) са 100,9 на 91‰.
У последњој пописној години највише вредности специфичних
стопа забележене су: у кохортама 25-29 у градским насељима Централне
Србије (96,8‰) и Војводине (92,3‰), затим 30-34, 87,6‰ за Централну Србију и 77,6‰ за Војводину, док су у осталим насељима ових области жене
старости 25-29 година, са 77,8‰ за централни и 87,6‰ за северни део Републике Србије, а потом и жене старости 20-24 са 73,4‰ и 71,9‰, оствариле највиши ниво плодности. Иако недовољан да обезбеди просту замену
генерација, ниво плодности у градским далеко је изнад оствареног фертилитета у осталим насељима. Данас, осим за подручје Београдског региона,
како на територији Републике Србије, тако и у Централној Србији и Војводини, још се једино за жене на самом почетку репродуктивне доби (15-19
година) бележи већа стопа специфичног фертилитета у осталим насељима.
____________
226
Uroš Živanović
На територији града Београда у последњем међупописном периоду
долази до крупних промена у погледу достигнутог фертилитета према типу насеља. Разлике у нивоу плодности на релацији градска-остала насеља
сада су још драстичније. У градским насељима наше престонице забележен је незнатан пораст стопе општег и укупног фертилитета, увећавањем
прве са 43,7 на 49‰, односно друге са 1,53 на 1,56 (Табела 4.). Међутим,
таква слика нимало није задовољавајућа ако су у Централној Србији забележене знатно ниже вредности истих показатеља, у чију укупну површину
и популацију улази подручје и број становника Београдског региона, али и
у Војводини где је такође настављен пад опште и стопе укупног фертилитета градских насеља. На другој страни не само да је у осталим насељима
великих подручја Републике Србије дошло до смањења нивоа плодности,
него се у насељима истог типа на територији главног града може констатовати следеће: смањење опште стопе фертилитета са 31 (2002) на 22,6‰
(2011) и стопе укупног фертилитета са 1,09 на 0,77.
Табела 4. – Стопе укупног фертилитета према типу насеља у Централној Србији, Војводини и Граду Београду
Ц. Србија
Војводина
Град Београд
градска
остала
градска
остала
градска
остала
1,87
1,90
1,71
2,03
1983.
1,67
1,72
1,67
1,66
1991.
1,60
1,60
1,52
1,42
1,53
1,09
2002.
1,53
1,20
1,4
1,33
1,56
0,77
2011.
Извор: За период 1961–1991.– „Светлана Радовановић (1999)“; период 1991–
2011.– РЗС (1992–2012), РЗС (2003) и РЗС (2012)
У Централној Србији и Војводини у 2011. години у оба типа насеља
забележене су изузетно ниске стопе укупног фертилитета. Иако је некад
град по својој репродуктивној моћи био у сенци села, данас се у њему рађа
просечно већи број живорођене деце на једну жену. Највишом стопом укупног фертилитета одликује се становништво градских насеља у Београду, док
је најнижа забележена код становиштва осталих насеља на истом подручју.
Просечно најмањи број живорођене деце у градским насељима Републике
Србије у 2011. години оствариле су жене у Војводини (1,4), док су најниже
вредности од 1,33 забележене на подручју осталих насеља исте области.
Стога се може извести закључак да су највеће диспропорције у погледу достигнуте стопе укупног фертилитета присутне на територији града Београда,
а затим и у Централној Србији, а најмање у северном делу наше земље.
Закључак
На читавој територији Републике Србије у последњих педесет година десиле су се крупне демографске промене. Феномен недовољног ра____________
227
Урош Живановић
ђања је проблем са којим се сусреће готово читава Европa. Рађање као позитивна природна компонента непосредно утиче на ревитализацију обима
становништва и његове старосне структуре. Настали губици у укупној популацији не могу се надокнадити обезбеђивањем просте репродукције уколико достигнути ниво плодности не буде присутан дужи низ година. Док
су са једне стране наша села временом западала у кризу, град је морао да
се избори са проблемима недовољне инфраструктурне опремљености, која
није могла испратити позитиван миграциони салдо. Данас урбану мрежу
градских насеља у Србији карактерише не тако повољан размештај градских насеља са концентрацијом већег дела становништва у највећим градским центрима (Београд, Ниш и Нови Сад).
Насеља која не припадају категорији градских одликују се знатно
негативнијим миграционим салдом и природним прираштајем, претежно
због исељавања репродуктивно и радно способног становништва. Интензивирање процеса феминизације и сенилизације још неки су од проблема
са којима се суочавају рурална подручја у Србији. Регионална демографска поларизација је последица бројних друштвених и економских фактора.
Популациони дисбаланс у Србији резултат је позитивног кретања становништва искључиво у већим градским центрима, док су поједини делови територије потпуно девастирани. То је резултирало значајним променама у
сфери фертилитета женског становништва које се огледају у драстичном
смањењу укупног броја живорођених и смањењу специфичних стопа фертилитета код жена свих узраста у обе анализиране области, рађањем знатно већег броја деце у градским него у осталим насељима, али и све већим
уделом броја живорођених на подручју главног града у односу на укупан
број живорођених у Србији. Виши фертилитет у осталим насељима Централне Србије и Војводине данас остварују жене старости 15-24 године,
док у градским насељима веће стопе фертилитета остварују жене старости
25-49 година. Највеће диспропорције у погледу стопе укупног фертилитета, према типу насеља, присутне су на територији главног града, затим
Централне Србије, док су разлике најмање на подручју Војводине.
ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ
Антоновић, Ј. (1999). Старење сеоског становништва Југославије, Становништво,
1(4), 73–92.
Брезник, Д., Мојић, А., Рашевић, М., Ранчић, М. (1972). Фертилитет
становништва у Југославији, Београд: Центар за Демографска Истраживања,
Институт Друштвених Наука.
Брезник, Д. (1991): Становништво Југославије. Tитоград: Конзорцијум института
друштвених наука у Југославији.
Благојевић, М. (1997): Родитељство и фертилитет, Србија деведесетих.
Београд: Институт за социолошка истраживања Филозофског факултета.
____________
228
Uroš Živanović
Девеџић, М. (2004). Значај брачности за ниво фертилитета, Демографија, 1, 73–91.
Пенев, Г., Стевановић, Р. (1996). Кретање становништва по типу насеља,
Југословенски преглед, 40(1).
Пенев, Г. (1999). Природно кретање сеоског становништва Југославије са посебним
освртом на фертилитет почетком 1990-их, Становништво, 1(4), 45–72.
Петровић, М. (1993/1994). Проблем недовољног рађања из интердисциплинарне
перспективе, Становништво, 3(4) и 1(2), 13–28.
Радовановић, С. (1999). Основне тенденције у демографском развитку сеоског
становништва и неки проблеми његове ревитализације, Становништво, 1(4),
9–24.
Радушки, Н. (1993/1994). Непосредни фактори фертилитета становништва,
Становништва, 3(4) и 1(2), 29–43.;
Ранчић, М. (1984/1985). Миграције, урбанизација и природно кретање
становништва, Становништво, 1(4), 5–13.
Рашевић, М. (1971). Детерминанте фертилитета становништва Југославије,
Београд: Центар за Демографска Истраживања, Институт Друштвених Наука.
Стевановић, Р. (1999). Сеоска насеља Југославије: број, просторни размештај и
структура према демографској величини, Становништво, 1(4), 25–44.
Тодоровић, Г. (1991). Репродукција и плодност становништва Србије–II део,
Становништво, 3(4), 7–44.
РЗС (1992-2012). Демографска статистика Републике Србије. живорођени,
према полу, старости мајке и типу насеља. Београд: Републички завод за
статистику Србије.
РЗС (2003). Пол и старост према попису 2011. Књига 2. Старост и пол.
Становништво према старости и полу, по насељима. Београд: Републички
завод за статистику Србије.
РЗС (2012). Пол и старост према попису 2011. Књига 2. Старост и пол.
Становништво према старости и полу, по насељима. Београд: Републички
завод за статистику Србије.
РСЗ (2013). Витални догађаји у Републици Србији, 2012, Саопштење, 197(40).
Београд: Републички завод за статистику Србије.
Uroš Živanović
DIFFEREbCES Ib POPULATIOb FERTILITY BETWEEb URBAb AbD
OTHER SETTLEMEbTS Ib SERBIA
Summary
Throughout the territory of the Republic of Serbia in the last fifty years there have been
major demographic changes. Incurred losses in the general population can not be
compensated by providing a simple reproduction, if the achieved level of fertility is not
present for many years. Population disbalance in Serbia is the result of a positive
migration of population exclusively in major urban centers, while some parts of the
territory are completely devastated. It resulted in significant changes in the field of
fertility of the female population which reflect in a drastic reduction of the total number
____________
229
Урош Живановић
of live births and in a reduction of specific fertility rates for women of all ages in both
analyzed areas, the birth of a vastly larger number of children in urban setllements, in
comparison to other settlements, and the ever-increasing trend in number of live births
in the capital compared to the total number of live births in Serbia. Higher fertility in
other setllements of Central Serbia and Vojvodina nowadays is achieved by women 1524 years old, while in urban settlements, higher fertility rates are achieved by women
25-49 years old. The largest disproportion of the total fertility rate, by type of
settlement, is present on the territory of the capital, then Central Serbia, while the
disproportion is the smallest in Vojvodina.
____________
230
ДЕМОГРАФИЈА, књ. X, 2013.
Оригиналaн научни рад
DEMOGRAPHY vol. X 2013
UDK 314.116/.117(497.11)"1953/2011" ;
911.37(497.11)
Original scientific work
Тереза Нанаши
СТАНОВНИШТВО КАО ОСНОВА ПРОСТОРНОФУНКЦИОНАЛНОГ РАЗВОЈА ОПШТИНЕ ГРОЦКА
Извод: У раду је дата анализа релевантних демографских показатеља који су детерминисали просторно-функционални развој насеља општине Гроцка. Настанак
и развој насеља општине Гроцка током историје био је условљен природним и социо-економским факторима. Насеља су мењала своја демографска, функционална
и физиономска обележја. Циљ рада је сагледавање просторно-функционалне трансформације насеља. Демографском анализом (промене у кретању, размештају и
структурама становништва) дошло се до сазнања о квантитативним и квалитативним карактеристикама становништва општине, битним за сагледавање просторнофункционалног развоја.
Кључне речи: функционални развој, просторни размештај, Гроцка, становништво
Abstract: This paper discusses the analysis of relevant demographic indicators that had
determined spatio-functional development of settlements in the municipality of Grocka.
The formation and development of settlements in the municipality of Grocka during the
history has been conditioned by natural and socio-economic factors. The settlements
have been changing their demographic, functional and physionomic characteristics. The
aim of this work is an overview of spatio-functional transformation of the settlements.
With demographic analysis (changes in movement, deployment and structures of
population), we came to the knowledge of qualitative and quantitative characteristics of
the population of the municipality, important for the overview of spatio-functional
development.
Key words: functional development, spatial distribution, Grocka, population
Увод
Општина Гроцка географски припада Београдском подунављу, а
административно и функционално региону Београда. Територија општине
захвата источни део београдске територије, на десној обали Дунава (24 km
обале), који обухвата басене речних сливова Бегаљице и Болечице. Са површином од 289,24 km2 и 15 насеља општина Гроцка се налази у источном
делу административног подручја града Београда, a граничи се са 7 општина: Палилулом и Звездаром на северу, Вождовцем на западу, Сопотом на
југозападу, Младеновцем на југу, Смедеревом на југу и југоистоку, Кови____________
231
Тереза Нанаши
ном на истоку и Панчевом на истоку и североистоку. Општина Гроцка има
повољан географски положај, на шта утиче међународна пловна река Дунав, град Београд, као и контакт Шумадијског побрђа и Панонског басена.
Општина има и веома повољан саобраћајни положај (два европска коридора X и VII). Аутопут Београд-Ниш и железничка пруга Београд-Пожаревац
главне су саобраћајнице које од Београда прелазе у Моравску долину, пролазе кроз подручје општине долинама Завојничке реке и реке Раље. Насеља општине су међусобно добро саобраћајно повезана дуж пута БеоградСмедерево и Београд-Младеновац. Територија општине Гроцка чини 9,0%
територије града Београда, а са 83907 становника према попису 2011. године има учешће од 5% у укупној популацији главног града. Густина насељености становништва општине Гроцка од 290 ст./ km2, што је за 1,7 пута
мање у односу на укупну густину насељености становништва града Београда 2011. године (517,9 ст./ km2).
Близина Београда, односно административна и функционална припадност његовој територији, положај на десној обали Дунава, добра саобраћајна повезаност насеља општине Гроцка са многим регионалним центрима у Републици Србији, бројни природни и антропогени ресурси, пружају велике могућности просторно-функционалног развоја насеља општине Гроцка у односу на насеља других општина Србије. Општина Гроцка у
свом саставу има 15 насеља: Бегаљица, Болеч, Брестовик, Винча, Врчин,
Гроцка, Дражањ, Живковац, Заклопача, Калуђерица, Камендол, Лештане,
Пударци, Ритопек и Умчари.
Мрежа насеља општине
Просторнo-функционални развој мреже насеља условљен је демографским и социо-економским факторима доведених у контекст функција
насеља и насељског система. Процес урбанизације деловао је на демографски и просторнo-функционални развој насеља општине Гроцка у последњих неколико деценија. Повољан географски, посебно саобраћајни положај, такође је утицао на развој насеља општине. Територија данашње општине Гроцка има далеку историјско-демографску прошлост. Демографски развитак био је под директним утицајем природних карактеристика географског положаја и историјских дешавања. Повољне физичко-географске карактеристике утицале су да овај крај буде насељен још у најстарија
времена. Насеља општине Гроцка су се кроз историју формирала још око
7000. година пре наше ере, у доба раног неолита, о чему сведоче археолошка налазишта у насељу Дубочају, Винчи и Брестовику. Први пут се насеља званично јављају у турским пописима становништва 1528. и 1564. године, Болеч под називом Болечица, Врчин под називом Хрчин, ЛештанеЛештани, Пударци, Ритопек, Умчари-Умчар.
____________
232
Tereza Canaši
Прво помињање општинског центра Гроцка у писаној форми било
је у деветом веку под именом Градец. Она је за време турске владавине
имала важан стратегијски и саобраћајни значај, као прва постаја од Београда на Цариградском друму. Гроцка је у то време била средиште про-визора
(управитеља) и припадала је београдском дистрикту. Аустријском окупацијом 1717. године Гроцка је, осим Београда, добила снажно залеђе директним повезивањем преко Дунава са Аустријом. То је било од значаја за
њен економски и културни успон.
Просторно-функционална повезаност насеља општине Гроцка током различитих историјских периода се мењала, на шта су утицали бројни
фактори развоја. Промене територијалне организације односиле су се на
прикључивање насеља или делова насеља већ постојећим насељима, спајањем насеља или променом назива насеља. Мрежа насеља настала је на
основу економских, социјалних, функционалних и просторних веза и односа чинећи органску целину.
Демографски развитак насеља
Кретање укупног броја становника општине Гроцка карактерише
константан пораст са 28297 (1948. год.) на 83907 становника (2011. год.).
Процес индустријализације од 1971. године захвата уже градско подручје
Београда и његов приградски прстен, у чији састав улазе насеља на крајњем северу општине Гроцка. То доводи до удвостручавања броја становника у поменутим насељима општине тј. популационе експанзије. Градско
насеље Гроцка карактерише тренд пораста броја становника од 1948. год.
са 2927 на 8632 становника 2002. год. и благи пад у последњем међупописном периоду на 8441 становника. Учешће градског у укупном становништву незнатно је опало са 10,3% 1948. на 10,1% становника 2011. године.
Међутим, чињеница је да је раст градског станoвништва био константан и
усклађен са растом укупног броја становника општине Гроцка. Број становника у осталим (сеоским) насељима порастао је са 25370 (1948. год.) на
75466 (2011. год.). Учешће становништва осталих насеља у укупном износило је 1948. године 89.6% а 2011. 89.9%.
На кретање броја становника, поред апсолутних вредности, указаћемо подацима индекса пораста становништва. Они потврђују да су од
1948. године насеља општине Гроцка пролазила кроз просторно груписање. У јужном делу општине, где су насеља удаљенија од општинског центра, вредности индекса пораста су знатно ниже, док насеља северног дела,
која гравитирају ка централним општинама Београда (језгро-периферија) и
која се налазе око општинског центра, имају највише вредности индекса
пораста. Насеља са највећим индексом пораста током читавог периода, јесу она која припадају поменутој групи северног дела општине: Калуђери____________
233
Тереза Нанаши
ца, Лештане и Болеч, са индексом вишим од 500,1. Насеља Винча, Врчин и
Гроцка у 2011. години бележе нешто ниже вредности индекса (140,1500,0). Диспропорционални њима су насеља Умчари, Пударци, Камендол,
Дражањ и Бегаљица, са вредностима истог показатеља у интервалу 60,1100,0, који су последица положаја на крајњем југу општинске територије.
Слика 1. – Индекси пораста броја становника општине Гроцка, по насељима,
1953/48. и 2002/2011. година
Кретање броја становника општине Гроцка у временском периоду
1971-1981. године објашњава се интензивном идустријализацијом Београда и премештањем становника у насеља око индустријских центара. Од
1981. године природни приштај је негативан у девет насеља, док је миграциони салдо позитиван у свим насељима општине. Вредности природног
прираштаја прате просторни положај насеља, највише су у најсевернијим
____________
234
Tereza Canaši
насељима (Калуђерица 14,5‰,) а најниже тј. негативне у најјужнијим насељима (Камендол -3,9‰.). Ове промене нису утицале на пад броја становника, јер кретање је било позитивно у свих петнаест насеља. Прираштај
имиграцијом је у овом периоду био кључан за раст и позитиван демографски развитак општине Гроцка.
Слика 2. – Типови кретања становништва општине Гроцка, 1971/81, 1981/91,
1991/02. и 2002/11. година
Деведесетих година под утицајем имиграционих процеса, који су у
фази слабљења, и негативног природног прираштаја, у већини насеља општине Гроцка долази до демографског пражњења (укупно 7). Због лошијих
економских услова 6 насеља има негативни миграциони салдо. Слабљење
____________
235
Тереза Нанаши
имиграционог импулса настављено је и у 2011. години када се бележи знатно нижи механички прилив у односу на предходних десет година. Укупан
миграциони салдо осталих насеља општине је износио 6.4 ‰ у периоду
2002-2011. године, а за раздобље 1991-2002. године (13.8 ‰), док је у градском насељу након позитивног миграционог салда (4.2 ‰) забележена негативна вредност овог показатеља (-11.6 ‰) за исти временски период.
Довођењем у везу промена у укупном кретању становништва са променама у његовим природним и миграционим компонентама, одређује се
тип кретања становништва општине у целини и појединих насеља посебно.1
Компонента демографског раста која преовлађује у популационој
динамици општине Гроцка у последњем анализираном периоду је миграциона, са негативним билансом. У овом међупописном периоду 6 насеља
је претрпело драстичне промене и из имиграционог прешло у емиграциони
тип кретања становништва. Депопулациони простори обухватају центар
општине и насеља њеног јужног дела. Разлог за емиграцију у централним
насељима општине, која по правилу не би требало да буду захваћена овим
процесима, је стагнација у развоју урбаних насеља. Интензивна депопулација је заступљена у насељима која захватају јужни део општине: Дражањ,
Пударци, Умчари и Камендол, у којима је негативни природни прираштај
имао више удела од константног исељавања у последњем међупописном
периоду. Калуђерица и Лештане се одликују констатним интензивирањем
процеса имиграције, који траје још од 1971. године. Истим процесом, али
нешто слабијег интензитета, одликују се и следећа насеља: Заклопача, Врчин, Винча, Брестовик и Болеч. Она се налазе у зони конвергентних дневних миграцији због близине Београдском ноду коме гравитирају, што их
чини привлачним за живот. У Брестовику и Врчину број становника је
опао под утицај негативног тренда природног прираштаја, иако је у овим
насељима миграциони салдо позитиван.
Демографске детерминанте мреже насеља
Процес социо-економског преображаја Србије, заснован на динамичним променама у просторној и социјалној покретљивости становништва из сеоских у градска насеља, из слабије развијених у више развијена
подручја и из примарних у секундарне и терцијарне делатности, у периоду
1971-2011. године, утицао је на промену у структури насеља према демо1
За одређивање општих модела кретања становништва користи се типологија М.
Фригановића и Р. Павића (1973.), на основу које се може се издвојити осам категорија општег кретања становништва: емиграција (Е1), депопулација (Е2), изразита
депопулација (Е3), тотална депопулација (Е4), експанзија имиграцијом (И1), регенерација имиграцијом (И2) и врло слаба регенерација имиграцијом (И4).
____________
236
Tereza Canaši
графској величини. Административна и функционална припадност територији града Београда и подунавским општинама, којима се даје шири значај
будућег економског развоја, утицала је на промене у демографској величини насеља општине Гроцка.
Према демографској величини издвајају се три категорије сеоских
насеља: Мала насеља (мање од 500 становника); Средња насеља (500-1000
становника) и то у варијантама: Средња мања (500-749 становника), Средња
већа (750-999 становника); и Велика насеља са више од 1000 становника.
Општину Гроцка чини 1 градско и 14 осталих насеља. Градско насеље Гроцка карактерише апсолутни пораст броја становника у периоду 19712011. године (са 4956 на 8441), али смањено учешће у укупном становништу
општине, са 14,0% на 10,1%. Од 14 осталих насеља једино је у насељу Живковац у интервалу 1971-2011. године забележен број становника мањи од
500. У последњем међупописном периоду опадањем броја становника са
1213 на 964 насеље Камендол сврстано је у категорију насеља од 750-999
становника. Осталих 12 насеља броје више од 1000 становника. Ова насеља
карактерише апсолутни пораст, са 29916 на 74131 становника, и повећано
учешће у укупном становништу општине, са 84,8% на 88,8%. Рецесија учешћа градског и скок учешћа становништва осталих насеља у укупном, резултат је позитивног природног и миграционог кретања у овим насељима.
Табела 1. – Структура насеља по демографској величини, 1971-2011. година
Остала насеља
Градска
Укупно
0-499
500-749
750-999
1000 и више
Год.
Бр.
нас.
Бр.
ст.
%
Бр.
нас.
Бр.
ст.
%
Бр.
нас.
Бр.
ст.
%
Бр.
нас.
Бр.
ст.
%
Бр.
нас.
Бр.
ст.
%
Бр.
нас.
Бр.
ст.
%
1971
1
4956
14,0
1
404
1,1
0
0
0
0
0
0
13
29916
84,8
15
35276
100
1981
1
6394
11,7
1
420
0,8
0
0
0
0
0
0
13
47785
87,5
15
54599
100
1991
1
7642
11,0
1
438
0,6
0
0
0
0
0
0
13
61368
88,4
15
69448
100
2002
1
8632
10,7
1
387
0,5
0
0
0
0
0
0
13
71252
88,8
15
80271
100
2011
1
8441
10.1
1
371
0.4
0
0
0
1
964
1.1
12
74131
88.3
15
83907
100
Извор: Документациони материјал Републичког завода за статистику, Београд
Разлог што се број великих насеља смањио на рачун повећања броја
средњих насеља је демографско уситњавање. Репрезентативан пример за то
је насеље Камендол, које је 2011. године сврстано у насеља средње насељености, док је 2002. године припадало насељима са преко 1000 становника.
Разлог његовог преструктуирања је негативни природни прираштај и негативни салдо миграција, што је условило и депопулацију у овом месту. У популационој анализи уочавају се насеља са већим бројем становника од про____________
237
Тереза Нанаши
сечног. По попису 1971. године просечна величина насеља износила је 2352
становника. Само 4 насеља од 15 имала су већи број становника од просечног (Бегаљица, Врчин, Гроцка и Умчари). По пописима број становника је
растао, као и просечне величине насеља. Узимајући у обзир попис 2011. године (просек 5593.8 становника), насеља приградског подручја Београда Болеч, Винча, Врчин, Калуђерица и Лештане, као и сам центар Гроцка, имала
су током задња 3 пописа већи број становника у односу на просек. То су насеља са значајним централним функцијама у оквиру општине.
Процес редистрибуције становништва и успостављање просторно-демографских односа, посматрано преко промена у густини насељености у периоду 1948-2011. године, има за последицу зонални распоред становништва.
Слика 3. – Густина насељености становништва општине Гроцка,
1971–2011. година
Густина насељености показује зоне концетације становништва око
општинског центра у насељима на северу општине и смањену концентрацију крећући се од центра општине ка југу. Од 1971. године, у зони слабе
насељености до 50,1 ст./km2, није издвојено нити једно насеље. Зона сред____________
238
Tereza Canaši
ње насељености можда и најбоље указује на карактерисрике кретања становника, те се до 2002. године у овој зони број насеља смањивао на рачун
зоне велике насељености, која је бројала сваких десет година све већи број
насеља. Међутим, са 2 насеља 1991. године у зони средње насељености,
број се повећава на 3 насеља у 2002. години, а затим и на 6 насеља 2011.
године. Пад броја становника у насељима на југу општинске територије,
негативни природни прираштај и изложеност емиграционим процесима,
условљава пораст насеља са смањеним бројем становника и густином насељености у интервалу од 50,1 до 100. Насупрот овоме, тренд пада броја
становника условљава смањење броја насеља у зони велике насељености,
којој 1971. године припада десет насеља, а 2011. године само четири. Зони
суперконцентрације од 1991. до 2011. године припада 5 насеља која имају
више од 200,0 ст./km2. У насељу Калуђерица током анализираних пописних година бележи се највећа густина насељености: 212,1 ст./km2 (1971),
2036,2 ст./km2 (1991) и 2989.3ст./km2 (2011). Концентрација становништва
у насељима општине Гроцка се до сада кретала ка централним и северним
деловима општинске територије услед процеса урбанизације, развоја делатности, саобраћајне повезаности са београдским општинама, док је са
друге стране услед процеса деаграризације и депопулације у јужним насељима општине број становника опадао, па је долазило до њихове трансформације. Поларизација између насеља постаје све већа, а близина београдског центра утиче на смањење просечне густине насељености у осталим насељима југа општине. Исто тако, зато што се општина ипак налази у
приградској зони београдског нодуса, иако ће се тренд демографског пражњења сигурно наставити и у наредном периоду, не би требало да дође до
гашења неког од ових насеља (Тошић, Д., Невенић, М., 2007).
Функционална детерминаната мреже насеља
Функционалне детерминанте чине другу групу битних чинилаца
мреже насеља општине. Насеља на територији општине Гроцка прошла су
кроз различите фазе функционалног развоја, јер су природни услови и друштвено-историјска кретања утицали су на развој пољопривреде овог подручја. Положај у приобаљу Дунава, брежуљкаст рељеф са доста присојних
падина, повољни климатски услови, повољан педолошки састав земљишта
и близина Београда и Смедерева, пружају велике погодности за специјализовану аграрну производњу. На развој воћарства и виноградарства, које
представља традицију Грочанског подунавља, снажан утицај имао је и популациони раст Београда, који се испољава кроз врсту, обим и ефекат пољопривредне производње. Развој непољопривредних делатности, смањене
потребе за радном снагом у пољопривреди услед осавремењивања рада,
недовољно економско улагање у ову грану делатности, неповољан социо____________
239
Тереза Нанаши
економски статус становништва које се бави и живи од пољопривреде,
утицали су на трансфер знатног дела пољопривредног становништва у непољопривредне делатности најинтензивније у периоду 1991-2011. године.
Као и у великом делу Србије, тако и на територији општине Гроцка, у време индустријске урбанизације, концентрације становништва и
функција у општинском центру, дошло је до процеса функционалне трансформације насеља појединачно и њихове мреже у целини. До седамдесетих година прошлог века само је општински центар имао полифункционални карактер, док су остала насеља била већином монофункционална, са
доминацијом активног становништва у примарним делатностима. Мали
број села имао је развијене спољне тј. централне функције. Из домена јавносоцијалне инфраструктуре развијано је основно образовање са релативно дисперзним размештајем школских објеката у складу са размештајем
школообавезног контингента становништва. Села се данас функционално
трансформишу под директним или индиректним утицајима развоја функција општинског центра, условљеног регионалним положајем. Функционална диференцијација општинске територије и диверзификација функција
насеља одвија се у условима запошљавања становништва у непољопривредним делатностима, те постепеног развоја и нешто дисперзнијег распореда објеката јавносоцијалне инфраструктуре у сеоским подручјима (Тошић, Д., Крунић, Н., Милијић, С., 2009).
Функционална трансформација насеља базирана је на промени у
структури делатности становништва које обавља занимање. Модел по коме
се прате промене функцијских односа и веза заснован је на утврђивању промена у структури активног становништва према делатности и насељу. Применом модела можемо издвојити девет функционалних типова насеља, на
основу учешћа активног становништва у појединим секторима делатности.
У општини Гроцка седамдесетих година преовладавала су насеља
аграрног типа. Од 1981. године смањује се број аграрних, а повећава број
аграрно-услужних и услужно-индустријских насеља. Сукцесија броја чисто
аграрних усклађена је преласком урбанизације из примарне у секундарну
развојну етапу (Тошић, Д., 1999). Трансфер становништва ка делатностима
услужног сектора (терцијаризација) од 1991. године утицао је да се број насеља која припадају услужном типу повећа (насеља северног дела општине).
У овом периоду издваја се градски центар општине који је из типа аграрноиндустријки прешао у чисто аграрни тип. Београдска метрополитенска периферија постаје изузетно привлачна за привредне активности због могућих
дневних флуктуација радне снаге. Управо су у граничном појасу београдске
агломерације са суседним општинама, које имају боље саобраћајне и комуникационе везе са окружењем, ефикасну предузетнички и инвестиционо
оријентисану локалну управу, концентрисане значајне економске активности (Војковић, Г., Милетић, Р., Милановић, Д., 2010). Деаграризација у по____________
240
Tereza Canaši
четној фази, каква је у овом периоду, има за последицу депопулацију насеља јужног дела општине. Део становништва који живи у осталим насељима
приградских општина поседује пољопривредна газдинства од којих стиче
одређену врсту додатног дохотка и економске сигурности. Разлози оваквог
тренда виде се у погоршаним условима привређивања, значајном паду развијености српске привреде, смањењу броја запослених на територији београдског подручја, социо-економским приликама друштва у целини и др
(Невенић, М., 2009). На основу уочене промене у структури активног становништва према делатности и трендова функцијских типова до 2002. године, у 2011. години можемо очекивати поделу општине на две целине: северну, чија насеља припадају услужним типовима, и јужну, у којој преовлађује
становништво запослено у примарном сектору. Оваква поларизација се може избећи уколико се развије мрежа саобраћајница која би насеља на југу
боље повезала како међусобом тако и са београдским центром. То би допринело и лоцирању економских активности које би деловале на преразмештај
становништва у насеља на југу општине.
Слика 4. – Функцијски типови насеља 1971–2002. године
На основу модела заснованог на индикаторима о учешћу пољопривредног становништва у укупном, запосленог становништва у активном ста____________
241
Тереза Нанаши
новништву и уделу домаћинстава са и без пољопривредног газдинства,
идентификује се карактер и степен урбанизованости насеља, али се идентификују и типови социоекономског преображаја геопростора. По том моделу
подручја се деле на: она са градским обележјима, насеља која имају прелазана обележја између града и урбанизованог простора, затим подручја која чине прелаз између урбанизованог простора и села, као и сеоска подручја.
Слика 5. – Насеља према нивоу урбанизованости 1991–2002. године
Реиндустријализација ових подручја резултирала је појачаном урбанизацијом насеља приградске зоне општине Гроцка и рурализацијом осталих насеља ове општине. Премештање производње из Београдског центра ка
периферним насељима и њихова инфрастуктурна опремљеност доводе до
транформације изазване смањењем удела пољопривредног становништва.
Прво насеље које је било под утицајима стихијске урбанизације је насеље
Калуђерица у периоду седамдесетих година. Дакле, прва фаза процеса урбанизације и њен утицај на трансформацију насеља општине Гроцка и промене у структурама становништва почела је седамдесетих година XX века. Жариште развоја градских функција насеља северног дела општине постаје
привлачно за шире окружење, што доводи до раста броја становника на рачун општина у њиховом окружењу. Резултати добијени применом наведеног модела и параметра, према попису из 1991. године, показују да се на
____________
242
Tereza Canaši
основу степена урбанизације могу издвојити: 3 градска насеља (Болеч, Калуђерица и Лештане) која су у овој фази урбанизације представљала полове
развоја општине, једно мање урбанизовано насеље (Дражањ), 6 насеља на
прагу урбаности (Винча, Живковац, Заклопача, Камендол, Пударци и Ритопек) и 5 сеоских (Брестовик, Бегаљица, Врчин, Гроцка и Умчари). Пописом
2002. године, ширењем урбаног утицаја са северног дела општине, долази
до промене степена урбаности насеља централног и јужног дела општине
услед: смањеног учешћа пољопривредног становништва у укупном, повећања учешћа домаћинстава без пољопривредног газдинства и смањења учешћа запосленог становништва у активном. Гравитациони утицај градских
насеља има за последицу рурализацију насеља јужног дела општине. У том
моменту рурално-сеоском типу припадало је 7 насеља (Дражањ, Живковац,
Заклопача, Камендол, Пударци, Ритопек и Умчари), 3 насеља на прагу урбаности (Бегаљица, Брестовик и Врчин) и 5 градских насеља (Болеч, Винча,
Гроцка, Калуђерица и Лештане, као потенцијални полови развоја).
Мрежа насеља општине Гроцка још увек пролази кроз процесе преструктуирања из руралног у градски степен. Ти процеси су у насељима ближим Београдском центру завршени, док се у наредном периоду на основу
изнетих чињеница очекује прогнозирани општи тренд транформацијe околних руралних насеља, односно смањење активног становништва које обавља
пољопривредно занимање. Процес урбанизације иде заједно са преласком
становништва у непољопривредне делатности, али је уз то неопходан развој
саобраћајне мреже, што би довело до повезивања насеља аграрног окружења са општинским центром и насељима суседних општина. Овакав сплет
околности утицао би и на дисперзију насеља Гроцке.
Закључак
Повољан географски положај, добра саобраћајна повезаност, административна и функционална припадност територији града Београда, утицали су на степен и правце трансформације насеља општине Гроцка, посебно током последње четири деценије. Демографски показатељи анализирани у овом раду указују да је примарни утицај на просторно-функционални развој општине Гроцка имао развој Београда, који је ширио своју зону
утицаја у зону руралних насеља непосредног окружења. Преструктуирањем активног становништва у неаграрне делатности, интензивирањем
дневних миграција становништва, као и променама у начину коришћења земљишта, сеоска насеља губе рурални идентитет. Савремени демографски,
функционални и просторни развој насеља, посебно сеоских, у непосредној
је вези са њиховим географским положајем, саобраћајном повезаношћу и
близином већих градских насеља.
____________
243
Тереза Нанаши
ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ
Војковић, Г., Милетић, Р., Миљановић, Д. (2010): Савремени демографско-економски процеси у простору београдске агломерације, Гласник Српског географског друштва, 90 (1), 215–235.
Војковић, Г. (2007). Становништво као елемент регионализације Србије, Београд:
Српско географско друштво.
Девеџић, М. (2006). О природном кретању становништва, Београд: Завод за уџбенике, 1, 1–225.
Живковић, Д., Јовановић, Ј. (2005): Концентрација укупног пољопривредног становништва на територији града Београда. Демографија, 2, 69–79.
Живковић, Д., Јовановић, Ј. (2007): Метод компарације у картографском моделовању демографских показатеља. Демографија, 2, 29–36.
Јаковљевић, Д. (2008). Мрежа насеља у функцији израде просторног плана општине Гроцка. Београд: Географски факултет, дипломски рад
Јанчић, М. (2001). Гроцка. Група аутора, Географска енциклопедија насеља
Србије. Географски факултет.
Јовановић, Ј., Живковић, Д. (2008): Картографска унификација демографских показатеља, Демографија, 5, 35–42.
Јовановић, Ј., Живковић, Д. (2009): Картографско моделовање густина насељености. Демографија, 4, 109–118.
Невенић, М. (2009): Значај Београда у социо–економском развоју Србије, Зборник
радова, Географски факултет Универзитета у Београду, 57, 123–138.
Републички завод за статистику Србије (2009). Демографска статистика 1971-2008. Београд
Пописне књиге. (1973). Миграциона обележја према попису 1971. Републички завод за статистику Србије. Београд.
Пописне књиге. (1973). Делатност према попису 1971. Републички завод за
статистику Србије. Београд.
Пописне књиге. (1973). Пољопривредно становништво према попису 1971. Републички завод за статистику Србије. Београд.
Пописне књиге. (1973). Величина поседа и извори прихода домаћинстава према
попису 1971. Републички завод за статистику Србије. Београд.
Пописне књиге. (2004). Активност и пол према попису 2002. Републички завод за
статистику Србије. Београд.
Пописне књиге. (2004). Делатност и пол према попису 2002. Републички завод за
статистику Србије. Београд.
Пописне књиге. (2004). Пољопривредно становништво према попису 2002. Републички завод за статистику Србије. Београд.
Пописне књиге. (2004). Миграциона обележја према попису 2002. Републички завод за статистику Србије. Београд.
Пописне књиге. (2004). Упоредни преглед броја становника и домаћинстава 1948,
1953, 1961, 1971, 1981, 1991 и 2002. Републички завод за статистику Србије. Београд.
____________
244
Tereza Canaši
Пописне књиге. (2004). Домаћинства према поседовању пољопривредног газдинства и броју чланова према попису 2002. Републички завод за статистику
Србије. Београд.
Стаменковић, С., Гатарић, Д. (2008): Неки просторно-демографски ацпекти
дневне интеракције Београда и околине, Гласник Српског географског друштва, 88(2), 45–50.
Стаменковић, С., Гатарић, Д. (2009): Дневна интеракција радне снаге, ученика и
студената Београда и шумадијског округа, Демографија, 4, 149–156.
Танић, Ж. (1989). Београдска предграђа и приградска насеља. Београд Центар за социјална истраживања, Институт друштвених наука.
Тошић, Д. (1999). Просторно-функцијски односи и везе у нодалној регији Ужица.
Београд: Географски факултет, докторска дисертација
Тошић, Д. (2007): Дневни урбани систем-просторни израз дневне миграције становништва, Демографија, 4, 163–176.
Тошић, Д., Крунић, Н., Милијић, С. (2009): Истраживање просторне организације
мреже насеља Јужног Поморавља у функцији израде просторног плана, Демографија, 6, 173–194.
Тошић. Д., Невенић, М. (2007). Нодална регија инструмент просторно-функционалне организације. У Зборник радова (књ. 57). Београд: Српска академија наука
и уметности–Географски институт „Јован Цвијић“
Фенцарош, М. (2011). Демографске детерминанте развоја насеља општине Рума.
Београд: Географски факултет, дипломски рад.
Фригановић, М., Павић, Р. (1973). Узроци и последице демографских промена у
Хрватској 1961-1971. Загреб: Институт за Друштвена истраживања у Загребу
Tereza Canaši
POPULATIOC AS THE MAIC SPATIO-FUCCTIOCAL DEVELOPMECT
MUCICIPALITY OF GROCKA
Summary
Favorable geographical location, good transport connection , administrative and
functional affiliation to the Belgrade area, have influenced the level and direction of
transformation of settlements in the municipality of Grocka, especially during the last 4
decades. Demographic indicators that were analyzed in this paper point out that
Belgrade had the primary influence in the spatio-functional development of the
municipality of Grocka, and that it was spreading its zone of affect to the rural
settlements in its immediate environment. With restructuring of population to nonagricultural activity, intensification of daily migrations, as well as changes in land use,
rural settlements lose their rural identity. Contemporary demographic, functional and
spatial development of settlements, particularly rural (areas), is directly related to their
geographical location, transport connection and vicinity of urban settlements.
____________
245
ДЕМОГРАФИЈА, књ. X, 2013.
DEMOGRAPHY vol. X 2013
БИБЛИОГРАФИЈА РАДОВА ОБЈАВЉЕНИХ У ЧАСОПИСУ
ДЕМОГРАФИЈА (од броја I–IX)
КЊИГА I/2004.
Srboljub Đ. Stamenković: ON SCIENTIFIC ASPIRATIONS OF THE MAGAZINE
DEMOGRAPHY (стр. 9-12).
Живадин Јовичић: ЦВИЈИЋЕВА АНТРОПОГЕОГРАФСКА МИСАО – ИДЕЈНА
ОСНОВА
САВРЕМЕНЕ
ГЕОГРАФИЈЕ
(стр.
13-23).
CVIJIC’S
ANTROPOGEOGRAPHIC IDEA – A BASIC THOUGHT FOR THE
CONTEMPORARY GEOGRAPHERS
Мирко Грчић: ГНОСЕОЛОШКИ МОДЕЛ АНТРОПОГЕОГРАФИЈЕ ПРЕМА
КОНЦЕПЦИЈИ ЈОВАНА ЦВИЈИЋА И ЊЕГОВА НАУЧНА АКТУЕЛНОСТ
(стр. 25-48). GNOSEOLOGICAL MODEL OF THEANTHROPOGEOGRAPHY
ACCORDING TO THE CONCEPT OF JOVAN CVIJIC AND HIS SCIETIFIC
PRESENTNESS
Миломир Степић: ДЕМОГРАФСКИ ЕЛЕМЕНТИ КЉУЧНИХ ГЕОПОЛИТИЧКИХ ТЕОРИЈА (стр. 49-72). DEMOGRAPHIC ELEMENTS OF THE KEY GEO
POLITICAL THEORIES
Мирјана Девеџић: ЗНАЧАЈ БРАЧНОСТИ ЗА НИВО ФЕРТИЛИТЕТА (стр. 7392). THE IMPACT OF MARRIAGE ON THE LEVEL OF FERTILITY
Jелена Срећковић: ФЕРТИЛИТЕТ СТАНОВНИШТВА СРБИЈЕ У ПОСЛЕДЊОЈ
ДЕЦЕНИЈИ XX ВЕКА (стр. 93-104). BIRTH RATES IN SERBIA IN THE LAST
TEN YEARS IN THE 20TH CENTURY
Светлана Радовановић: РЕЛИГИЈА КАО ЧИНИЛАЦ ДИНАМИЧКИХ
ПРОЦЕСА У СТАНОВНИШТВУ И ЊЕГОВИХ ЕТНИЧКИХ И КУЛТУРНОЦИВИЛИЗАЦИЈСКИХ ОБЕЛЕЖЈА (стр. 105-114). RELIGION AS THE
FACTOR OF DУNAMIC PROSESSES FOR THE POPULATION AND IT’S
ETHNIC AND CULTURAL AND CIVILIYATION MARKS
Србољуб Ђ. Стаменковић: НЕКА АКТУЕЛНА ПИТАЊА ПРОСТОРНЕ
ОРГАНИЗАЦИЈЕ МРЕЖЕ НАСЕЉА И РЕЛЕВАНТНИ ДЕМОГРАФСКИ
ПРОБЛЕМИ У СРБИЈИ (стр. 115-134). SOME ACTUAL QUESTIONS OF THE
SPATIAL ORGANIZATION OF THE NETWORK OF SETTLEMENTS AND THE
RELEVANT DEMOGRAPY PROBLEMS IN SERBIA
Драгица Р. Гатарић: ДУЈАКОВЦИ – Антропогеографска проучавања насеља и
порекла становништва (стр. 135-146). DUJAKOVCI – Anthrop geographical
investigations of the settlement аnd the origin of the people
Марија Мартиновић: ПРОСЕК – Миграције становништва и трансформација
насеља (стр. 147-164). PROSEK – Migration of population and the transformation
of settlements
Даница Миличић: ОСВРТ НА ДЕМОГРАФСКЕ ТОКОВЕ УРБАНИЗАЦИЈЕ
КОД НАС И У СВЕТУ (стр. 165-171). A REFERENCE TO THE DEMOGRAPHIC
WAYS OF URBANIZATION IN OUR COUNTRY
____________
247
ДЕМОГРАФИЈА, књ. X, 2013.
DEMOGRAPHY vol. X 2013
КЊИГА II/2005.
Мирко Грчић: ПРОМЕНЕ У РАЗМЕШТАЈУ СТАНОВНИШТВА СВЕТА УЗРОКОВАНЕ ГЕНОЦИДОМ И ЕТНИЧКИМ ЧИШЋЕЊИМА (стр. 7-32).
CHANGES IN DISTRIBUTION OF THE WORLD POPULATION CAUSED BY
GENOCIDE AND ETHNIC CLEANSINGS
Светлана Радовановић: ДВА ВЕКА ПОПИСНЕ СТАТИСТИКЕ У СРБИЈИ (стр.
33-43). TWO CENTURIES OF CENSUS IN SERBIA
Тони Трайков: ЖИЗНЕНО РАВНИЩЕ И РЕПРОДУКТИВНО ПОВЕДЕНИЕ НА
НАСЕЛЕНИЕТО НА БЪЛГАРИЯ ПРЕЗ ПЕРИОДА НА ПРЕХОД КЪМ
ПАЗАРНА ИКОНОМИКА (стр. 45-54). ЖИВОТНИ СТАНДАРД И
РЕПРОДУКТИВНО ПОНАШАЊЕ СТАНОВНИШТВА БУГАРСКЕ У
ПЕРИОДУ ПРЕЛАСКА НА ТРЖИШНУ ЕКОНОМИЈУ
Valentin Mihailov: GEOGRAPHY AND HUMAN RESOURCES MANAGEMENT
IN BULGARIA: IN SEARCHING FOR POINTS OF INTERSECTION (стр. 5568). ГЕОГРАФИЈА И УПРАВЉАЊЕ ЉУДСКИМ РЕСУРСИМА У БУГАРСКОЈ: У ПОТРАЗИ ЗА ЗАЈЕДНИЧКИМ ИМЕНИТЕЉЕМ.
Драгица Живковић, Јасмина Јовановић: КОНЦЕНТРАЦИЈА УКУПНОГ И ПОЉОПРИВРЕДНОГ СТАНОВНИШТВА НА ТЕРИТОРИЈИ ГРАДА БЕОГРАДА (стр.
69-80). CONCENTRATION OF TOTAL AND AGRICULTURAL POPULATION AT
THE TERRITORY OF CITY OF BELGRADE
Србољуб Ђ. Стаменковић, Драгица Р. Гатарић: ДНЕВНЕ МИГРАЦИЈЕ УЧЕНИЧКЕ СЕОСКЕ ОМЛАДИНЕ ПРЕМА СВИЛАЈНЦУ КАО ИНДИКАТОР
ПЕРСПЕКТИВЕ РУРАЛНОГ РАЗВОЈА (стр. 81-94). DAILY MIGRATIONS OF
VILLAGE SCHOOLCHILDREN TOWARDS SVILAJNAC AS AN INDICATOR OF
THE RURAL DEVELOPMENT PERSPECTIVE
Марија Мартиновић: УТИЦАЈ МИГРАЦИОНЕ КОМПОНЕНТЕ НА ТРАНСФОРМАЦИЈУ БРЗОГ БРОДА. (стр. 95-108). THE INFLUENCE OF
MIGRATION’S COMPONENTS ON THE TRANSFORMATION OF BRZI BROD
Иван Раткај: ПОСТ-ЕКОЛОШКИ ПРИСТУПИ У ПРОУЧАВАЊУ УРБАНИХ
СТРУКТУРА (стр. 109-122). POST-ECOLOGICAL APPROACHES IN URBAN
STRUCTURE RESEARCH
F. E. Ian Hamilton, Francis W. Carter and Nataša Pichler – Milanović: IMPACT
OF FOREIGN DIRECT INVESTMENTS ON CITY TRANSFORMATION IN
CENTRAL AND EASTERN EUROPE (стр. 123-162). УТИЦАЈ ДИРЕКТНИХ
СТРАНИХ ИНВЕСТИЦИЈА НА ТРАНСФОРМАЦИЈУ ГРАДА У ЦЕНТРАЛНОЈ И ИСТОЧНОЈ ЕВРОПИ
Драгутин Тошић, Марија Невенић: ПРОСТОРНО ПЛАНЕРСКЕ ОСНОВЕ РАЗВОЈА МРЕЖЕ НАСЕЉА ОПШТИНЕ ТУТИН (стр. 163-182). SPATIAL
PLANNING BASIS OF SETTLEMENT NETWORK DEVELOPMENT IN TUTIN
COMMUNITY
Дејан Шабић, Мила Павловић: НЕКИ АСПЕКТИ ПРОСТОРНОГ РАЗВОЈА КРУПЊА (стр. 183-198). SOME ASPECTS OF SPATIAL DEVELOPMENT OF KRUPANJ
Александар Кнежевић: ДЕМОГРАФСКИ АСПЕКТ HIV ПАНДЕМИЈЕ (стр. 199206). THE DEMOGRAPHIC ASPECT OF THE AIDS PANDEMICS
____________
248
ДЕМОГРАФИЈА, књ. X, 2013.
DEMOGRAPHY vol. X 2013
КЊИГА III/2006.
Мирјана Девеџић: ДВА ПРИМЕРА РАПИДНОГ ПАДА ФЕРТИЛИТЕТА (стр. 722). TWO CASES OF RAPID FERTILITY TRANSITION
Биљана Радивојевић: АКТУЕЛНИ ПРОБЛЕМИ СМРТНОСТИ СТАНОВНИШТВА СРБИЈЕ (стр. 23-32). ACTUAL MORTALITY PROBLEMS OF THE
POPULATION IN SERBIA
Слободан Ћурчић: ИЗБЕГЛИЦЕ У ВОЈВОДИНИ (стр. 33-42). REFUGEES IN
VOJVODINA
Мирјана Рашевић: ФЕНОМЕН СТАРЕЊА СТАНОВНИШТВА СРБИЈЕ (стр. 4358). PHENOMENON OF AGEING POPULATION OF SERBIA
Љиљана Живковић, Славољуб Јовановић: ПРОМЕНЕ У СТАРОСНОЈ
СТРУКТУРИ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ НЕГОТИН (стр. 59-72).
CHANGES IN POPULATION AGE STRUCTURE IN NEGOTIN MUNICIPALITY
Валентин Михайлов: ПАЗАР НА ТРУДА В СЕВЕРОЗАПАДНА БЪЛГАРИЯ
– ОБЩИ ТЕНДЕНЦИИ И ВЪТРЕШНОРЕГИОНАЛНИ РАЗЛИЧИЯ (стр. 7390). ТРЖИШТЕ РАДА У СЕВЕРОЗАПАДНОЈ БУГАРСКОЈ – ОПШТИ
ТРЕНДОВИ И УНУТРАШЊИ ДИСПАРИТЕТИ
Mehar S. Gill: SITUATION OF TRIBAL POPULATION IN INDIA (стр. 91-104).
СИТУАЦИЈА У ПЛЕМЕНСКОМ СТАНОВНИШТВУ ИНДИЈЕ
Љубомир Гиговић: ЕТНИЧКИ САСТАВ СТАНОВНИШТВА ЦРНЕ ГОРЕ (стр.
105-114). ETHNIC COMPOSITION OF THE POPULATION OF MONTENEGRO
Tijana Živanović, Dejan Đorđević: GESTION DES VILLES EN CRISE –
BELGRADE DANS LES ANNÉES 1990 ÉTUDE DÉMOGRAPHIQUE, SOCIAL
ET ÉCONOMIQUE (стр. 115-138). УПРАВЉАЊЕ ГРАДОВИМА У КРИЗИ –
БЕОГРАД
90-их
ГОДИНА
XX
ВЕКА
–
ДЕМОГРАФСКА
И
СОЦИОЕКОНОМСКА СТУДИЈА
Јасмина Јовановић, Драгица Живковић: КОРЕЛАТИВНОСТ ГЕОГРАФСКОГ
ПОЛОЖАЈА
И
ДЕМОГРАФСКОГ
РАЗВИТКА
БЕОГРАДА
У
ПРОМЕНЉИВИМ ДРУШТВЕНО-ИСТОРИЈСКИМ КОНСТЕЛАЦИЈАМА (стр.
139-152). CORRELATIVITY OF THE GEOGRAPHICAL LOCATION AND THE
DEMOGRAPHICAL DEVELOPMENT OF BELGRADE IN THE CHANGEABLE
SOCIO–HISTORICAL CONSTELLATIONS
Марија Мартиновић: ГЛАВНА ПРОСТОРНО-ДЕМОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА
СТАРАЧКИХ ДОМАЋИНСТАВА У НАСЕЉИМА ЗАПЛАЊА (стр. 153-160).
THE MAIN SPATIAL-DEMOGRAPHIC ATTRIBUTES OF THE OLD-PEOPLE
HOUSEHOLDS IN THE SETTLEMENTS OF ZAPLANJE
Драгица Р. Гатарић, Србољуб Ђ. Стаменковић: РАДМАНИЋИ – РАСЕЉЕНО
СЕОСКО НАСЕЉЕ КОД БАЊА ЛУКЕ (стр. 161-172). RADMANIĆI –
EXPATRIATED (DEPOPULATED) VILLAGE NEAR BANJA LUKA
____________
249
ДЕМОГРАФИЈА, књ. X, 2013.
DEMOGRAPHY vol. X 2013
КЊИГА IV/2007.
Стеван М. Станковић: ПАТРИОТИЗАМ ЈОВАНА ЦВИЈИЋА (стр. 9-28). PATRIOTISM OF JOVAN CVIJIĆ
Драгица Живковић, Јасмина Јовановић: МЕТОД КОМПАРАЦИЈЕ У КАРТОГРАФСКОМ МОДЕЛОВАЊУ ДЕМОГРАФСКИХ ПОКАЗАТЕЉА (стр. 2936). METHODS OF COMPARISON IN CARTOGRAPHIC MODELLING OF
DEMOGRAPHIC INDICATORS
Петар Васић: ВАНБРАЧНИ ФЕРТИЛИТЕТ У ЦЕНТРАЛНОЈ СРБИЈИ И ВОЈВОДИНИ ОД ПОЧЕТКА 90-ИХ ГОДИНА XX ВЕКА (стр. 37-54). NON-MARITAL
FERTILITY IN CENTRAL SERBIA AND VOJVODINA SINCE THE BEGGINING
OF 1990s
Мирко Грчић: ДЕМОГРАФСКЕ ПОСЛЕДИЦЕ РАТНИХ ГУБИТАКА (стр. 5572). DEMOGRAPHIC CONSEQUENCES OF WAR VICTIMS
Јелена Срећковић: ИНТЕРНО РАСЕЉЕНА ЛИЦА У СВЕТУ (стр. 73-80).
INTERNALLY DISPOSED PERSONS IN THE WORLD
Зора Живановић: МАКРОРЕГИОНАЛНИ ЦЕНТРИ СРБИЈЕ КАО ОДРЕДИШТА
МИГРАЦИЈА СТАНОВНИШТВА (стр. 81-90). MACROREGIONAL CENTRES
IN SERBIA AS DESTINATIONS OF POPULATION MIGRATIONS
Даница Шантић: РАСЕЉЕНА ЛИЦА СА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ НА ТЕРИТОРИЈИ ГРАДА БЕОГРАДА (стр. 91-102). INTERNALLY DISPLACED PERSONS
FROM KOSOVO AND METOHIJA IN BELGRADE
Милка Бубало – Живковић, Анђелија Ивков, Тамара Ковачевић: МИГРАЦИЈЕ
У БАЧКОЈ ОД ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА ДО 2002. ГОДИНЕ (стр. 103-116).
MIGRATIONS IN BAČKA FROM THE SECOND WORLD WAR TO 2002
Драшко Маринковић, Бранка Маринковић: ПРОСТОРНО-ДЕМОГРАФСКЕ
ПОСЉЕДИЦЕ ПРОЦЕСА ИЗБЈЕГЛИШТВА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ (стр.
117-128). SPACE-DEMOGRAPHIC CONSEQUENCES REFUGEES PROCESS
OF REPUBLIC OF SRPSKA
Светлана Радовановић: ЕТНИЧКА СТРУКТУРА КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ
У КОНТЕКСТУ НАЦИОНАЛНЕ ПОЛИТИКЕ ЈУГОСЛОВЕНСТВА (стр. 129140). ETHNIC STRUCTURE IN THE KINGDOM OF YUGOSLAVIA REGARDING
NATIONAL POLICY OF YUGOSLAV NATIONALITY
Dorin Lozovanu: ETHNOHISTORIC AND ETHNOGEOGRAPHIC CHARACTERIZATION
OF THE POPULATION OF MOLDOVA (стр. 141-154). ЕТНОИСТОРИЈСКЕ И ЕТНОГЕОГРАФСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ СТАНОВНИШТВА МОЛДАВИЈЕ
Анђелија Ивков, Бранислав Ђурђев, Александра Драгин: ПРОМЕНЕ У БРОЈУ
И СТРУКТУРИ ДОМАЋИНСТАВА И ПОРОДИЦА ВОЈВОДИНЕ У ДРУГОЈ
ПОЛОВИНИ XX ВЕКА (стр. 155-162). CHANGES IN STRUCTURE AND
NUMBER OF HOUSEHOLDS AND FAMILIES IN VOJVODINA IN THE
SECOND HALF OF 20TH CENTURY
Драгутин Тошић, Марија Невенић: ДНЕВНИ УРБАНИ СИСТЕМ –
ПРОСТОРНИ ИЗРАЗ ДНЕВНЕ МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА (стр. 163176). DAILY URBAN SYSTEMS – SPATIAL DIMENSION OF DEVELOPMENT
AND DURATION OF POPULATION’S DAILY COMMUTING
____________
250
ДЕМОГРАФИЈА, књ. X, 2013.
DEMOGRAPHY vol. X 2013
Србољуб Ђ. Стаменковић, Драгица Р. Гатарић: ДНЕВНЕ МИГРАЦИЈЕ РАДНЕ СНАГЕ, УЧЕНИКА И СТУДЕНАТА СВИЛАЈНЦА ПО ПОПИСУ СТАНОВНИШТВА 2002. ГОДИНЕ (стр. 177-186). DAILY MIGRATIONS OF
ACTIVE POPULATION, AND PUPILS AND STUDENTS OF SVILAJNAC
ACCORDING TO THE POPULATION CENSUS IN 2002
Мила Павловић, Дејан Шабић: МОГУЋНОСТИ ДЕМОГРАФСКЕ РЕВИТАЛИЗАЦИЈЕ НАСЕЉА НА ТЕРИТОРИЈИ ОПШТИНЕ ЧАЧАК (стр. 187-194).
SOME POSSIBILITIES OF DEMOGRAPHIC REVITALIZATION OF THE
SETTLEMENTS IN THE MUNICIPALITY OF ČAČAK
Снежана Вујадиновић, Мирјана Гајић: ДЕМОГРАФСКА И ФУНКЦИОНАЛНА
ОБЕЛЕЖЈА РУДНИЧКИХ НАСЕЉА (стр. 195-206). DEMOGRAPHIC AND
FUNCTIONAL CHARACTERISTICS OF RUDNIK SETTLEMENTS
Љиљана Димитријевић, Александар Радивојевић: БЕЛА ВОДА – САВРЕМЕНИ ДЕМОГРАФСКИ ПРОЦЕСИ И ПРОБЛЕМИ (стр. 207-216). BELA VODA –
MODERN DEMOGRAPHIC PROCESES AND PROBLEMS
Зубаревич Наталья Васильевна, Сафронов Сергей Геннадьевич:
ДЕМОГРАФИЧЕСКОЕ ПРОСТРАНСТВО РОССИИ (стр. 217-234).
ДЕМОГРАФСКИ ПРОСТОР РУСИЈЕ
Владимир А. Ионцев, Иван А. Алешковский: ПРИРОДА И ФАКТОРЫ
ДЕМОГРАФИЧЕСКОГО КРИЗИСА В СОВРЕМЕННОЙ РОССИИ (стр. 235250). ПРИРОДА И ФАКТОРИ ДЕМОГРАФСКЕ КРИЗЕ У САВРЕМЕНОЈ РУСИЈИ
Драган Петровић: ДЕМОГРАФСКА СИТУАЦИЈА У САВРЕМЕНОЈ РУСИЈИ. (стр.
251-264). DEMOGRAPHIC SITUATION IN RUSSIA TODAY
ЭЛЬДАРОВ Эльдар Магомедович: ДИНАМИКА СИСТЕМЫ РАССЕЛЕНИЯ
ДАГЕСТАНА В ПОСТСОВЕТСКИЙ ПЕРИОД (стр. 265-292). ДИНАМИКА
СИСТЕМА НАСЕЉА ДАГЕСТАНА У ПОСТСОВЈЕТСКОМ ПЕРИОДУ
André–Louis Sanguin: ORGANISER ET REORGANISER L’ESPACE ENTRE
CENTRE ET PERIPHERIE: MODERNITE DE LA GEOGRAPHIE POLITIQUE
DE JEAN GOTTMANN (стр. 293-302). ОРГАНИЗАЦИЈА И РЕОРГАНИЗАЦИЈА ПРОСТОРА ИЗМЕЂУ ЦЕНТРА И ПЕРИФЕРИЈЕ: САВРЕМЕНОСТ ПОЛИТИЧКЕ ГЕОГРАФИЈЕ JEAN-a GOTTMAN-a
Невена Ћурчић, Жељко Бјељац: НАВИКЕ И ПОНАШАЊА ТУРИСТА ВЕЗАНО ЗА ПУТОВАЊА – АНАЛИЗА ПРЕМА ПОЛУ (стр. 303-314). HABITS
AND BEHAVIOUR OF TOURISTS WHILE TRAVELLING – ANALYSIS
ACCORDING TO GENDER DIFFERENCE
Сања Павловић: ПРИВРЕДНЕ ОДЛИКЕ ПРИСЛОНИЦЕ У ПРОШЛОСТИ, ТРЕНУТНО СТАЊЕ И МОГУЋНОСТИ РЕВИТАЛИЗАЦИЈЕ (стр. 315-324).
ECONOMIC EXCELLENCES OF PRISLONICA IN THE PAST, MOMENTARY
CASE AND POSSIBILITIES FOR REVITALIZATION
____________
251
ДЕМОГРАФИЈА, књ. X, 2013.
DEMOGRAPHY vol. X 2013
КЊИГА V/2008.
Мирко Грчић: СТАНОВНИШТВО КАО ДЕМОГРАФСКИ СИСТЕМ (стр. 7-34).
POPULATION AS A DEMOGRAPHIC SYSTEM
Јасмина Јовановић, Драгица Живковић: КАРТОГРАФСКА УНИФИКАЦИЈА
ДЕМОГРАФСКИХ
ПОКАЗАТЕЉА
(стр.
35-42).
CARTOGRAPHIC
UNIFICATION OF DEMOGRAPHIC CHARACTERS
Србољуб Ђ. Стаменковић, Драгица Р. Гатарић: КОНВЕРГЕНТНЕ И ДИВЕРГЕНТНЕ ДНЕВНЕ МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА БЕОГРАДА – ПРОСТОРНА ДИСТРИБУЦИЈА ПО НАСЕЉИМА У ГРАНИЦАМА ГРАДА БЕОГРАДА (стр. 4352). CONVERGENT AND DIVERGENT DIURNAL MIGRATIONS OF THE
POPULATION OF BELGRADE AND ITS SURROUNDING – SPATIAL DISTRIBUTION
IN SETTLEMENTS WITHIN THE BOUNDARIES OF THE CITY OF BELGRADE
Марија Мартиновић: МИГРАЦИЈЕ И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА СИЋЕВАЧКЕ КЛИСУРЕ (стр. 53-62). MIGRATIONS AND ORIGIN OF THE
POPULATION OF THE SIĆEVAČKA GORGE
Олгица Бошковић, Емилија Манић: КАРАКТЕРИСТИКЕ ТРЖИШТА РАДА У СЕВЕРНО-БАНАТСКОМ ОКРУГУ СА ОСВРТОМ НА ЊЕГОВЕ ГЛАВНЕ ИНДИКАТОРЕ (стр. 63-80). CHARACTERISTICS OF THE LABOUR MARKET IN NORTH
BANAT REGION WITH SPECIAL REFERENCE TO ITS MAIN INDICATORS
Николай
А.
Слука:
ПРОБЛЕМЫ
РЕВИТАЛИЗАЦИИ
ВЕДУЩИХ
ГЛОБАЛЬНЫХ ГОРОДОВ (стр. 81-106). ПРОБЛЕМИ РЕВИТАЛИЗАЦИЈЕ
ВОДЕЋИХ ГЛОБАЛНИХ ГРАДОВА
Мила А. Павловић, Александар Радивојевић, Љиљана Димитријевић: ДЕМОГРАФСКЕ ПРОМЕНЕ У НАСЕЉИМА ОПШТИНЕ СОКОБАЊА TOKOM
ДРУГE ПОЛОВИНE XX ВЕКА (стр. 107-116). DEMOGRAPHIC CHANGES IN
THE SETTLEMENTS OF SOKOBANJA COMMUNE DURING THE SECOND
HALF OF XX CENTURY
Љиљана Живковић, Славољуб Јовановић: ПРОСТОРНО-ФУНКЦИОНАЛНИ
РАЗВОЈ НЕГОТИНА (стр. 117-128). SPATIAL-FUNCTIONAL DEVELOPMENT
OF NEGOTIN
Тања Мишлицки: ТРНОПОЉE – НАСЕЉЕ СА УКРАЈИНСКИМ СТАНОВНИШТВОМ КОД ПРИЈЕДОРА (стр. 129-140). TRNOPOLJE – A SETTLEMENT
NEAR PRIJEDOR WITH UKRAINIAN POPULATION
Снежана Вујадиновић: ОСНОВНЕ ТЕНДЕНЦИЈЕ У ДЕМОГРАФСКОМ РАЗВОЈУ ВИТАНОВЦА И ОКОЛИНЕ (стр. 141-152). BASIC TENDENCIES OF
DEMOGRAPHIC OF VITANOVAC AND SURROUNDINGS
Александар Крајић: ОСНОВНЕ ДЕМОГРАФСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ОПШТИНЕ ПЕЋИНЦИ (стр. 153-162). ELEMENTARY CHARACTERISTICS OF
DEMOGRAPHY IN THE MUNICIPALITY OF PECINCI
Дејан Шабић: РЕГИОНАЛНИ ПРИСТУП ПРОУЧАВАЊУ КУЛТУРА И МУЛТИКУЛТУРАЛИЗАМ (стр. 163-170). REGIONAL APPROACH IN THE STUDY
OF CULTURE AND MULTICULTURALISM
Драгутин Тошић, Марија Невенић: ГНОСЕОЛОГИЈА РЕГИОНАЛНЕ ГЕОГРАФИЈЕ (стр. 171-193). GNOSEOLOGY OF REGIONAL GEOGRAPHY
____________
252
ДЕМОГРАФИЈА, књ. X, 2013.
DEMOGRAPHY vol. X 2013
КЊИГА VI/2009.
Мирко Грчић: ТЕОРИЈСКИ КОНЦЕПТ ЗА ПРОУЧАВАЊЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈА
КАО ДРУШТВЕНО-ГЕОГРАФСКИХ СИСТЕМА (стр. 7-32). THEORETICAL
CONCEPT
FOR
RESSEARCH
OF
CIVILIZATIONS
AS
HUMAN
GEOGRAPHICAL SYSTEMS
Мирјана Девеџић, Јелена Стојилковић: УЛОГА ДЕМОГРАФИЈЕ У ИСТРАЖИВАЊУ И ДИМЕНЗИОНИРАЊУ СИРОМАШТВА (стр. 33-50). THE ROLE
OF DEMOGRAPHY IN THE RESEARCH AND MEASUREMENT OF POVERTY
Анкица Шобот: РАЗУМЕВАЊЕ ДЕМОГРАФСКЕ СТВАРНОСТИ ИЗ РОДНЕ
ПЕРСПЕКТИВЕ (стр. 51-64). UNDERSTANDING DEMOGRAPHIC REALITIES
FROM THE GENDER PERSPECTIVE
Драшко Маринковић: АНАЛИЗА ФЕРТИЛНИХ КАРАКТЕРИСТИКА, СОЦИОЕКОНОМСКОГ СТАТУСА И СТАВОВА О ПЛАНИРАЊУ ПОРОДИЦЕ КОД
ПОРОДИЉА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ (стр. 65-76). ANALYSIS OF FERTILE
CHARACTERISTICS, SOCIO-ECONOMIC STATUS AND ATTITUDES ON
FAMILY PLANNING AT WOMEN WHO HAVE JUST GIVEN BIRTH IN THE
REPUBLIC OF SRPSKA
Петар Васић: ДА ЛИ МАЊИ БРОЈ ДЕЦЕ ЗАИСТА ПРЕДСТАВЉА УШТЕДУ?
(стр. 77-88). DOES LESS CHILDREN REALLY COST LESS?
Денисенко Михаил Борисович, Кириллов Павел Линардович, Махрова Алла
Георгиевна: МЕТОДИКА И РЕЗУЛЬТАТЫ ПРОГНОЗИРОВАНИЯ
ЧИСЛЕННОСТИ НАСЕЛЕНИЯ РЕГИОНА И ЕГО МУНИЦИПАЛЬНЫХ
ОБРАЗОВАНИЙ (НА ПРИМЕРЕ МОСКОВСКОЙ ОБЛАСТИ) (стр. 89-108).
МЕТОДОЛОГИЈА И РЕЗУЛТАТИ ПРОГНОЗИРАЊА БРОЈА СТАНОВНИКА
РЕГИОНА И ОПШТИНА (НА ПРИМЕРУ МОСКОВСКЕ ОБЛАСТИ)
Јасмина Јовановић, Драгица Живковић: КАРТОГРАФСКО МОДЕЛОВАЊЕ
ГУСТИНА НАСЕЉЕНОСТИ (стр. 109-118). CARTOGRAPHIC MODELING
OF THE POPULATION DENSITY
Вера Глигоријевић: ДЕМОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА РАДНЕ СНАГЕ У БЕОГРАДУ ПОЧЕТКОМ XXI ВЕКА (стр. 119-132). DEMOGRAPHIC PARAMETERS
OF WORK FORCE IN BELGRADE DURING EARLY 20TH CENTURY
Љубомир Гиговић: ЕТНИЧКИ ПРОЦЕСИ СТАНОВНИШТВА НОВОГ ПАЗАРА
У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XX ВЕКА (стр. 133-148). ETHNIC PROCESSES IN
NOVI PAZAR MUNICIPALITY IN THE SECOND HALF OF XX CENTURY
Србољуб Ђ. Стаменковић, Драгица Р. Гатарић: ДНЕВНА ИНТЕРАКЦИЈА РАДНЕ СНАГЕ, УЧЕНИКА И СТУДЕНАТА БЕОГРАДА И ШУМАДИЈСКОГ
ОКРУГА (стр. 149-156). DAILY INTERACTION OF LABOUR, PUPILS AND
STUDENTS BETWEEN BELGRADE AND THE SUMADIJA DISTRICT
Љиљана Василевска: ДЕМОГРАФСКЕ И ПРОСТОРНО ФУНКЦИОНАЛНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ НИШАВСКОГ ОКРУГА (стр. 157-172). DEMOGRAPHIC
AND SPATIAL-FUNCTIONAL CHARACTERISTICS OF THE NISAVA DISTRICT
____________
253
ДЕМОГРАФИЈА, књ. X, 2013.
DEMOGRAPHY vol. X 2013
Драгутин Тошић, Никола Крунић, Саша Милијић: ИСТРАЖИВАЊЕ
ПРОСТОРНE ОРГАНИЗАЦИЈЕ МРЕЖЕ НАСЕЉА ЈУЖНОГ ПОМОРАВЉА
У ФУНКЦИЈИ ИЗРАДЕ ПРОСТОРНОГ ПЛАНА (стр. 173-194). SPATIAL
ORGANIZATION PROSPECTING OF JUŽNO POMORAVLJE SETTLEMENTS
NETWORK IN THE FUNCTION OF SPATIAL PLAN DEVELOPMENT
Тања Мишлицки: УКРАЈИНСКО СТАНОВНИШТВО И ЊИХОВА НАСЕЉА У
ЈУЖНОМ ПОТКОЗАРЈУ (стр. 195-208). UKRAINIAN POPULATION AND
THEIR VILLAGES IN SOUTH POTKOZARJE
Светлана Радовановић: СЕЛО ХРТКОВЦИ И ОСТАЛА НАСЕЉА НА НЕКАДАШЊОЈ ДОЊОЈ САВСКОЈ ВОЈНОЈ ГРАНИЦИ У СВЕТЛУ ПРОМЕНА
ЕТНИЧКЕ СТРУКТУРЕ (стр. 209-232). HRTKOVCI VILLAGE AND OTHER
SETTLEMENTS ON THE FORMER LOWER SAVA MILITARY BORDER IN THE
LIGHT OF CHANGES IN ETHNIC STRUCTURE
Снежана Вујадиновић, Mирјана Гајић: СЕКУРИЧ – ОСНОВНЕ ДЕТЕРМИНАНТЕ ДЕМОГРАФСКОГ РАЗВОЈА (стр. 233-244). SEKURIC – BASIC
DETERMINANTS OF DEMOGRAPHIC DEVELOPMENT
Љиљана Живковић, Славољуб Јовановић: ОСНОВНЕ ОДЛИКЕ АНТРОПОГЕОГРАФСКОГ РАЗВОЈА НЕГОТИНСКЕ КРАЈИНЕ ДО XX ВЕКА (стр. 245260).
BASIC
CHARACTERISTICS
of
ANTHROPOGEOGRAPHIC
DEVELOPMENT of NEGOTINSKA KRAJINA TILL XX CENTURY
Дејан Шабић, Мила Павловић: РЕГИОНАЛНИ ПРИСТУП ПРОУЧАВАЊУ СОЦИОКУЛТУРНИХ РАЗЛИКА МЕЂУ СТАНОВНИШТВОМ МЕТРОПОЛИТЕНСКОГ ПОДРУЧЈА МУМБАЈА (стр. 261-270). REGIONAL APPROACH IN
THE STUDY OF SOCIO-CULTURAL DIFFERENCES AMONG THE
POPULATION OF THE MUMBAI METROPOLITAN AREA
КЊИГА VII/2010.
ЖИВОТ И ДЕЛО ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА (1951–2010), стр.
7-26.
Мирко Грчић: КОНЦЕПЦИЈА РИТМОВА ЕТНОГЕНЕЗЕ Л. ГУМИЉОВА (стр.
27-44). CONCEPTION OF RITMS OF ETHNOGENESIS BY L. GUMILJOV
Горан Пенев: НОВИЈЕ ПРОМЕНЕ У ПОПУЛАЦИОНОЈ ДИНАМИЦИ СРБИЈЕ И
БАЛКАНСКИХ ЗЕМАЉА (стр. 45-78). RECENT TRENDS OF POPULATION
DYNAMICS IN SERBIA AND OTHER BALKAN COUNTRIES
Иван А. Алешковский, Владимир А. Ионцев: ТЕНДЕНЦИИ МЕЖДУНАРОДНОЙ
МИГРАЦИИ НАСЕЛЕНИЯ В СОВРЕМЕННОЙ РОССИИ В УСЛОВИЯХ
ГЛОБАЛИЗАЦИИ (стр. 79-104). ТЕНДЕНЦИЈЕ МЕЂУНАРОДНЕ МИГРАЦИЈЕ
СТАНОВНИШТВА У САВРЕМЕНОЈ РУСИЈИ У УСЛОВИМА ГЛОБАЛИЗМА
Светлана Радовановић, Љубомир Гиговић: ДЕМОГРАФСКИ ПРОЦЕСИ У ПОГРАНИЧНОМ ПОДРУЧЈУ СРБИЈЕ ПРЕМА БУГАРСКОЈ (стр. 105-128).
DEMOGRAPHIC PROCESSES IN THE BORDER REGION SERBIAN TO
BULGARIA
____________
254
ДЕМОГРАФИЈА, књ. X, 2013.
DEMOGRAPHY vol. X 2013
Љиљана Живковић, Славољуб Јовановић: УТИЦАЈ ДЕПОПУЛАЦИЈЕ НА ПРОМЕНУ СТРУКТУРЕ АГРАРНОГ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ НЕГОТИН (стр.
129-142). THE INFLUENCE OF DEPOPULATION ON THE CHANGE IN THE
STRUCTURE OF AGRARIAN POPULATION IN NEGOTIN MUNICIPALITY
Мирољуб А. Милинчић, Тијана Ђорђевић: ОБРАЗОВНА СТРУКТУРА СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ АЛЕКСАНДРОВАЦ (стр. 143-152). EDUCATIONAL
STRUCTURE OF THE POPULATION OF ALEKSANDROVAC MUNICIPALITY
Микица Сибиновић, Марија Мартиновић: ТЕРИТОРИЈАЛНО-ДЕМОГРАФСКЕ ПРОМЕНЕ ОПШТИНЕ КЊАЖЕВАЦ (стр. 153-160). TERRITORIALDEMOGRAPHIC CHANGES OF KNJAŽEVAC MUNICIPALITY
Александар Лугоња, Драгица Р. Гатарић: ДЕМОГРАФСКЕ ПРОМЕНЕ И ТЕРИТОРИЈАЛНЕ ИМПЛИКАЦИЈЕ НА ПРОСТОРУ КУПРЕШКЕ ВИСОРАВНИ
(стр. 161-176). DEMOGRAPHIC CHANGES AND TERRITORIAL IMPLICATIONS IN
THE SPACE OF THE KUPRES PLATEAU
Александар Лугоња, Марија Невенић: ОГРАНИЧЕЊА ДЕМОГРАФСКОГ И
ПРОСТОРНО-ФУНКЦИОНАЛНОГ РАЗВОЈА МРЕЖЕ НАСЕЉА КУПРЕШКЕ ВИСОРАВНИ (стр. 177-188). LIMITATIONS OF DEMOGRAPHIC AND
SPATIAL-FUNCTIONAL DEVELOPMENT OF SETTLEMENTS NETWORK IN
THE KUPRES PLATEAU
Тања Мишлицки: КИЈЕВЦИ – НАСЕЉЕ КОД ГРАДИШКЕ СА АРХЕОЛОШКИМ
НАЛАЗИШТЕМ МАНАСТИРИШТЕМ (стр. 189-198). KIJEVCI – SETTLEMENT
NEAR GRADIŠKA WITH ARCHAEOLOGICAL SITE MANASTIRIŠTE
Драгица Р. Гатарић: АНТРОПОГЕОГРАФСКА ПРОУЧАВАЊА НАСЕЉА И
ПОРЕКЛА СТАНОВНИШТВА ГОРЊЕГ РАТКОВА (стр. 199-206).
ANTHROPOGEOGRAPHIC ANALYSIS OF THE SETTLMENT AND
POPULATION ORIGIN OF GORNJE RATKOVO
Милимир Лојовић, Обрен Гњато: СТАНОВНИШТВО ИСТОЧНЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ
У ФУНКЦИЈИ РЕГИОНАЛНОГ РАЗВОЈА (стр. 207-224). POPULATION OF
EASTERN HERZEGOVINA IN FUNCTION OF REGIONAL DEVELOPMENT
Анђелија Ивков–Џигурски, Смиљана Ђукичин, Јелена Миланковић: СВАДБЕНИ ОБИЧАЈИ ЕТНИЧКИХ ГРУПА У ОПШТИНИ КИКИНДА (стр. 225-242).
WEDDING CUSTOMS OF ETHNIC GROUPS IN THE KIKINDA MUNICIPALITY
КЊИГА VIII/2011.
Милена Спасовски, Даница Шантић: СЕДАМ МИЛИЈАРДИТИ СТАНОВНИК
СВЕТА – ПОЛАРИЗОВАНОСТ ДЕМОГРАФСКОГ РАЗВИТКА НА ПОЧЕТКУ XXI ВЕКА (стр. 7-26). SEVEN BILLION PEOPLE LIVE ON THE EARTHPOLARIZATION OF DEMOGRAPHIC DEVELOPMENT AT THE BEGINNING
OF 21ST CENTURY
Эльдаров Эльдар Магомедович: ПРОГНОЗИРОВАНИЕ ДЕМОГРАФИЧЕСКОГО
РАЗВИТИЯ РОССИИ И ДАГЕСТАНА (стр. 27-42). ПРОГНОЗИРАЊЕ ДЕМОГРАФСКОГ РАЗВИТКА РУСИЈЕ И ДАГЕСТАНА
____________
255
ДЕМОГРАФИЈА, књ. X, 2013.
DEMOGRAPHY vol. X 2013
Valentin Mihaylov: CONTEMPORARY TRENDS IN THE DEMOGRAPHIC AND
SOCIO-ECONOMIC DEVELOPMENT OF THE CITIES IN BULGARIA. A
GEOGRAPHICAL REVIEW (стр. 43-62). САВРЕМЕНИ ТРЕНДОВИ У ДЕМОГРАФСКОМ И ДРУШТВЕНО-ЕКОНОМСКОМ РАЗВОЈУ ГРАДОВА У БУГАРСКОЈ – ГЕОГРАФСКИ ПРЕГЛЕД
Бранко Ћупурдија: СТАНОВНИШТВО СУБОТИЦЕ ПРЕМА ВЕРОИСПОВЕСТИ И МАТЕРЊЕМ ЈЕЗИКУ 1869–1910. (стр. 63-100). POPULATION OF
SUBOTICA BY RELIGION AND NATIVE LANGUAGE 1869–1910.
Љубица Рајковић: ТУРСКИ ПОПИС КРУШЕВАЧКЕ ОБЛАСТИ ИЗ 1444–1446.
ГОДИНЕ (стр. 101-114). TURKISH CENSUS OF THE KRUŠEVAC AREA OF
1444–1446 YEAR
Мирјана Девеџић, Марија Муцић: ПРОМЕНЕ ОБИМА И СТАРОСНОГ САСТАВА ФЕРТИЛНОГ КОНТИНГЕНТА У СРБИЈИ (стр. 115-128). CHANGES
IN SIZE AND AGE COMPOSITION OF THE FERTILE CONTINGENT IN SERBIA
Александар Кнежевић: МЕТОДОЛОШКИ ПРОБЛЕМИ ЕТНОСТАТИСТИЧКЕ
ЕВИДЕНЦИЈЕ И ЕТНОДЕМОГРАФСКИХ ПРУОЧАВАЊА СТАНОВНИШТВА СРБИЈЕ (стр. 129-144). METHODOLOGICAL PROBLEMS OF ETHNOSTATISTICAL EVIDENCE AND ETHNO-DEMOGRAPHIC RESEARCH OF
POPULATIN OF SERBIA
Драго Тодић: ЕТНО-ДЕМОГРАФСКИ ПРОЦЕСИ У ДОЊЕМ ПОУЊУ (стр. 145154). ETHNO-DEMOGRAPHIC PROCESSES IN THE LOWER POUNJE
Милена М. Николић, Данијела Вукоичић, Ивана Пењишевић: ДЕМОГРАФСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ОПШТИНЕ ВРЊАЧКА БАЊА (стр. 155-166).
DEMOGRAPHIC CHARACTERISTICS OF THE MUNICIPALITY OF VRNJACKA
BANJA
Микица Сибиновић: АГРАРНЕ ГУСТИНЕ НАСЕЉЕНОСТИ СТАНОВНИШТВА
У СЕОСКИМ НАСЕЉИМА РЕГИОНА БЕОГРАДА (стр. 167-180).
AGRICULTURAL POPULATION DENSITIES IN THE VILLAGES OF BELGRADE
REGION
Ивана Пењишевић, Алекса Попадић: ПРОМЕНЕ БРОЈА СТАНОВНИКА, ГУСТИНЕ НАСЕЉЕНОСТИ И ДОМАЋИНСТАВА У НАСЕЉИМА ОПШТИНЕ
РАШКА 1948–2002. ГОДИНЕ (стр. 181-196). CHANGES IN NUMBER OF
POPULATION, POPULATION DENSITY AND HOUSEHOLDS IN THE
SETTLEMENTS OF RASKA MUNICIPALITY 1948–2002 YEAR
Марија Ивковић: ЕТНО-ДЕМОГРАФСКА СЛИКА СУДАНА (стр. 197-210).
ETHNO-DEMOGRAPHIC PICTURE OF SUDAN
Драган Петровић: ДЕМОГРАФСКА СИТУАЦИЈА САВРЕМЕНОГ КАЗАХСТАНА (стр. 211-222). DEMOGRAPHIC SITUATION OF MODERN KAZAKHSTAN
Нина
Лојовић–Милинић:
ЕТНОГРАФСКЕ
КАРАКТЕРИСТИКE
ХЕРЦЕГОВAЧКИХ ХУМИНА (стр. 223-233). ETHNOGRAPHIC FEATURES
HERZEGOVINIAN HUMIN
____________
256
ДЕМОГРАФИЈА, књ. X, 2013.
DEMOGRAPHY vol. X 2013
КЊИГА IX/2012.
Иван А. Алешковский, Владимир А. Ионцев: ДЕМОГРАФИЧЕСКИЙ ФАКТОР В
РАЗВИТИИ РОССИИ В УСЛОВИЯХ ГЛОБАЛИЗАЦИИ (стр. 7-26).
Драшко Маринковић, Александар Мајић: ПРОМЈЕНЕ У MОРТАЛИТЕТУ
СТАНОВНИШТВА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ У ПЕРИОДУ 1996–2010. ГОДИНЕ – ФАКТОРИ И ПОСЉЕДИЦЕ (стр. 27-44). CHANGES IN MORTALITY OF
THE REPUBLIKA SRPSKA POPULATION IN THE PERIOD 1996 TO 2010 –
CAUSES AND CONSEQUENCES
Горан Пенев, Иван Маринковић: ПРВИ РЕЗУЛТАТИ ПОПИСА СТАНОВНИШТВА СРБИЈЕ 2011. И ЊИХОВА УПОРЕДИВОСТ С ПОДАЦИМА ПРЕТХОДНА ДВА ПОПИСА (стр. 45-68). FIRST RESULTS OF THE CENSUS OF
POPULATION OF SERBIA 2011 AND THEIR COMPARABILITY WITH RESULTS
OF PRIOR TWO CENSUSES
Игор Зекановић: ДЕМОГЕОГРАФСКЕ ОСНОВЕ ГЕОПОЛИТИЧКИХ КАРАКТЕРИСТИКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ (стр. 69-84). DEMOGEOGRAPHIC
BACKGROUND OF GEOPOLITICAL CHARACTERISTICS OF REPUBLIKA
SRPSKA
Олгица Бошковић, Емилија Манић: АНАЛИЗА ТРЖИШТА РАДА У КОНТЕКСТУ РЕГИОНАЛНОГ РАЗВОЈА – ПРИМЕР РЕГИОНА ЈУЖНА И ИСТОЧНА СРБИЈА (стр. 85-98). LABOR MARKET ANALISYS IN THE CONTEXT OF
REGIONAL DEVELOPMENT – SOUTH AND EAST SERBIA REGION CASE
Љубомир Гиговић: СТАРОСНА СТРУКТУРА СТАНОВНИШТВА РАШКЕ
ОБЛАСТИ (стр. 99-108). AGE STRUCTURE OF THE POPULATION IN THE
RASKA REGION
Ibrahim O. Sabri: THE CONCEPT OF ILLEGAL IMMIGRATION AND ITS
CAUSES IN THE MAGHREB REGION (стр. 109-120).
Никола Крунић: ДЕМОГРАФСКИ АСПЕКТИ САВРЕМЕНЕ ПРОСТОРНОФУНКЦИЈСКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ МРЕЖЕ НАСЕЉА ВОЈВОДИНЕ (стр. 121146). DEMOGRAPHIC ASPECTS OF RECENT SPATIO-FUNCTIONAL
ORGANIZATION OF THE SETTLEMENT SYSTEM OF VOJVODINA
Зора Живановић, Александар Ђорђевић: O МЕТОДОЛОГИЈИ ДЕФИНИСАЊА
(ГРАНИЦА) ФУНКЦИОНАЛНО УРБАНИХ ПОДРУЧЈА У СРБИЈИ, ПРИМЕР: КРАГУЈЕВАЦ (стр. 147-166). ON THE MEANS OF DEFINING THE
(BORDERS OF) FUNCTIONAL URBAN AREA IN SERBIA, EXAMPLE OF
KRAGUJEVAC
Mира Мандић: КАРАКТЕРИСТИКЕ САВРЕМЕНОГ УРБАНОГ РАЗВОЈА
БАЊЕ ЛУКЕ (стр. 167-180). CHARACTERISTICS CONTEMPORARY OF URBAN
DEVELOPMENT OF BANJA LUKA
Биљана Станковић, Горан Пенев: РАЂАЊЕ ВАН БРАКА: НЕКИ ПРОСТОРНИ
АСПЕКТИ (стр. 181-200). BIRTHS OUTSIDE MARRIAGE: SOME SPATIAL
ASPECTS
____________
257
ДЕМОГРАФИЈА, књ. X, 2013.
DEMOGRAPHY vol. X 2013
Ирена Медар-Тањга: БЕЛА КРАЈИНА – СРПСКА АУТОХТОНА ОАЗА У СЛОВЕНИЈИ (стр. 201-220). BELA KRAJINA – SERBIAN INDIGENOUS OASIS IN
SLOVENIA
Aleksandar Lugonja: RURAL TOURISM SUSTAINABLE DEVELOPMENT AND
RURAL DEVELOPMENT OF BOSNIA AND HERZEGOVINA (стр. 221-236).
РУРАЛНИ РАЗВОЈ И ОДРЖИВИ РУРАЛНИ ТУРИЗАМ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ
Петар Васић: КОЛИКО СОЦИОЛОШКЕ И ЕКОНОМСКЕ ТЕОРИЈЕ МОГУ ОБЈАСНИТИ ДУГОТРАЈНИ ПАД ФЕРТИЛИТЕТА У СРБИЈИ? (стр. 237-256).
IN WHAT EXTENT SOCIAL AND ECONOMIC THEORIES CAN EXPLAIN
LONG-TERM DECREASE OF FERTILITY IN SERBIA?
Марија Муцић: ОПШТИНЕ СРБИЈЕ ПРЕМА ВЕЛИЧИНИ ФЕРТИЛНОГ КОНТИНГЕНТА (стр. 257-274). MUNICIPALITIES IN SERBIA BY THE SIZE OF
REPRODUCTIVE AGE WOMEN
Дринка Пековић, Андријана Мирковић: ПОУЗДАНОСТ И МЕЂУНАРОДНА
УПОРЕДИВОСТ ИЗВОРА СТАТИСТИЧКИХ ПОДАТАКА О МИГРАЦИОНИМ ТОКОВИМА (стр. 275-288). RELIABILITY AND INTERNATIONAL
COMPARABILITY OF THE SOURCES OF MIGRATION FLOWS STATISTICAL DATA
Biljana Apostolovska Toshevska, Mirjanka Madzevik: DEMOGRAPHIC
COMPONENTS OF THE PELAGONIA REGION AS BENCHMARKS IN THE
FORMATION OF THE LABOR CONTINGENT (стр. 289-300).
Марија Невенић: ГЕОГРАФСКИ ПРИСТУПИ ИСТРАЖИВАЊА УЛОГЕ ГРАДОВА У ФУНКЦИОНАЛНОМ ОРГАНИЗОВАЊУ ПРОСТОРА (стр. 301310). GEOGRAPHICAL APPROACHES FOR RESEARCHING THE ROLE OF
CITIES IN THE FUNCTIONAL ORGANIZATION OF SPACE
Ивана Пењишевић, Милена М. Николић, Алекса Попадић: ПРОМЕНЕ У БИОЛОШКИМ И ЕКОНОМСКИМ СТРУКТУРАМА СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ РАШКА (стр. 311-324). CHANGES IN THE BIOLOGICAL AND
ECONOMIC STRUCTURES OF THE POPULATION IN MUNICIPALITY OF
RAŠKA
Марија Анђелковић: СТАНОВНИШТВО КАО ДЕТЕРМИНАНТА РАЗВОЈА
ГОЛЕМОГ СЕЛА (ОПШТИНА ВРАЊЕ) (стр. 325-339). POPULATION AS A
DETERMINANT OF DEVELOPMENT OF THE GOLEMO SELO
(MUNICIPALITY VRANJE)
Др Драгица Р. Гатарић
____________
258
ДЕМОГРАФИЈА, књ. X, 2013.
АУТОРИ
DEMOGRAPHY vol. X 2013
AUTHORS
Др МИРЈАНА БОБИЋ, редовни професор, Универзитет у Београду – Филозофски
факултет, Чика Љубина 18–20, Београд, тел. 011/328550, e-mail:
[email protected]
MIRJANA BOBIĆ, Ph.D., full professor, University of Belgrade – Faculty of Philosophy,
18–20 Čika Ljubina St., Belgrade, phone + 381 11 328550, e-mail:
[email protected]
Др ГОРДАНА ВОЈКОВИЋ, ванредни професор, Универзитет у Београду – Географски факултет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail:
[email protected]
GORDANA VOJKOVIĆ, Ph.D., associate professor, University of Belgrade – Faculty of Geography, Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail: [email protected]
Мр РАЈКО ВРАЊЕШ, дипломирани демограф, Републички завод за статистику,
Репубика Српска, Бања Лука, тел. 00381 51/332729, е-mail: [email protected]
RAJKO VRANJEŠ, M.Sc., demograph, Institute od Statistics, Republic of Srpska,
Banja Luka, phone + 387 51 332729, е-mail: [email protected]
Msc АНА ВРБНИК, демограф, Универзитет у Београду – Географски факултет,
Студентски трг 3/III, Београд, e-mail: [email protected]
ANA VRBNIK, Msc., demograph, University of Belgrade – Faculty of Geography, Studentski trg 3/III, Belgrade, e-mail: [email protected]
Др НЕБОЈША ВУКОВИЋ, професор, Гимназија ”Светозар Милетић“, Трг
Младости 4, Србобран, тел. 064/3037909, e-mail: [email protected]
NEBOJŠA VUKOVIĆ, Ph.D., professor, high school ”Svetozar Miletic“, Trg Mladosti
4, Srbobran, phone + 381 64 3037909, e-mail: [email protected]
Др ДАНИЈЕЛА ВУКОИЧИЋ, доцент, Природно-математички факултет Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, тел. 064
8675224, е-mail: [email protected]
DANIJELA VUKOIČIĆ, Ph.D., senior lecturer, Faculty of Mathematics and Sciences,
University of Pristina with temporary seat in Kosovska Mitrovica, phone + 381 64 8675224,
е-mail: [email protected]
Др ДРАГИЦА Р. ГАТАРИЋ, доцент, Универзитет у Београду – Географски факултет,
Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail: [email protected]
DRAGICA R. GATARIĆ, Ph.D., senior lecturer, University of Belgrade – Faculty of Geography, Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail:
[email protected]
Др ВЕРА ГЛИГОРИЈЕВИЋ, асистент, Универзитет у Београду – Географски факултет,
Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail: [email protected]
Dr VERA GLIGORIJEVIĆ, Ph.D., assistant, University of Belgrade – Faculty of Geography,
Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail: [email protected]
Др МИРКО ГРЧИЋ, редовни професор, Универзитет у Београду – Географски факултет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail: [email protected]
MIRKO GRČIĆ, Ph.D., full professor, University of Belgrade – Faculty of Geography,
Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail: [email protected]
____________
259
ДЕМОГРАФИЈА, књ. X, 2013.
DEMOGRAPHY vol. X 2013
Др МИРЈАНА ДЕВЕЏИЋ, редовни професор, Универзитет у Београду – Географски факултет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail:
[email protected]
MIRJANA DEVEDŽIĆ, Ph.D., full professor, University of Belgrade – Faculty of Geography,
Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail: [email protected]
Др ЗОРА ЖИВАНОВИЋ, доцент, Универзитет у Београду – Географски факултет,
Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail: [email protected]
ZORA ŽIVANOVIĆ, Ph.D., senior lecturer, University of Belgrade – Faculty of Geography,
Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail: [email protected]
Msc УРОШ ЖИВАНОВИЋ, демограф, студент докторских студија на Географском факултету, Универзитет у Београду – Географски факултет, Студентски трг
3/III, Београд, e-mail: [email protected]
UROŠ ŽIVANOVIĆ, Msc., demograph, student of doctoral studies at the Faculty of Geography, University of Belgrade – Faculty of Geography, Studentski trg 3/III, Belgrade,
e-mail: [email protected]
Мср ФИЛИП КРСТИЋ, истраживач-приправник, Универзитет у Београду – Географски факултет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 060 2244653, e-mail:
[email protected]
FILIP KRSTIĆ, Msc., researcher, University of Belgrade – Faculty of Geography, Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 60 2244653, e-mail: [email protected]
ЭЛЬДАР
МАГОМЕДОВИЧ
ЭЛЬДАРОВ,
д.г.н.,
профессор
кафедры
государственного и муниципального управления Дагестанского государственного
университета; тел. +7 8722 62 31 07, эл. почта: [email protected]
ELDAR MAGOMEDOVICH ELDAROV, Doctor geogr. sc, Professor, Cathedra of
State and Municipal Management, Dagestan State University, phone + 7 8722 623107,
e-mail: [email protected]
Др ДРАШКО МАРИНКОВИЋ, ванредни професор, Универзитет у Бањалуци,
Природно-математички факултет, Младена Стојановића 2, Бања Лука, тел. + 387
51 319142, е-mail: [email protected]
DRAŠKO MARINKOVIĆ, Ph.D., associate professor, University of Banja Luka, Faculty
of Sciences, 2 Mladena Stanojevića St., Banja Luka, phone + 387 51 319142, е-mail:
[email protected]
Msc НАТАЛИЈА МИРИЋ, демограф, студент докторских студија на Географском
факултету, Универзитет у Београду – Географски факултет, Студентски трг 3/III,
Београд, тел. 065/9999591, e-mail: [email protected]
NATALIJA MIRIĆ, Msc., demograph, student of doctoral studies at the Faculty of Geography, University of Belgrade – Faculty of Geography, Studentski trg 3/III, Belgrade,
phone + 381 65 9999 591, e-mail: [email protected]
Msc ТЕРЕЗА НАНАШИ, демограф, студент докторских студија на Географском
факултету, Универзитет у Београду – Географски факултет, Студентски трг 3/III,
Београд, e-mail: [email protected]
TEREZA NANAŠI, Msc., demograph, student of doctoral studies at the Faculty of Geography, University of Belgrade – Faculty of Geography, Studentski trg 3/III, Belgrade, email: [email protected]
____________
260
ДЕМОГРАФИЈА, књ. X, 2013.
DEMOGRAPHY vol. X 2013
Др МИЛЕНА М. НИКОЛИЋ, доцент, Природно-математички факултет Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, тел. 066 811
0001, е-mail: [email protected]
MILENA M. NIKOLIĆ, Ph.D., senior lecturer, Faculty of Mathematics and Sciences, University of Pristina with temporary seat in Kosovska Mitrovica, phone + 381 66 8110001, еmail: [email protected]
Др МИЛА ПАВЛОВИЋ, редовни професор, Универзитет у Београду – Географски факултет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 060 2244510, e-mail: [email protected]
MILA PAVLOVIĆ, Ph.D., full professor, University of Belgrade – Faculty of Geography,
Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 60 2244510, e-mail: [email protected]
Др ДРАГАН ПЕТРОВИЋ, виши научни сарадник, Институт за међународну политику и привреду, Београд, e-mail: [email protected]
DRAGAN PETROVIĆ, Ph.D., Senior Research Fellow, Institute for International
Politics and Economy, Belgrade, e-mail: [email protected]
Др МИЛОВАН ПЕЦЕЉ, редовни професор, Универзитет у Београду – Географски факултет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail:
[email protected]
MILOVAN PECELJ, Ph.D., full professor, University of Belgrade – Faculty of Geography,
Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail: [email protected]
Др МИЛИЦА М. ПЕЦЕЉ, доцент, Универзитет у Источном Сарајеву, Филозофски
факултет, Одсјек за географију, Пале, e-mail: [email protected]
MILICA M. PECELJ, Ph.D., senior lecturer, University of East Sarajevo, Faculty of
Philosophy, Department of Geography, Pale, e-mail: [email protected]
ДМИТРИЙ СЕРГЕЕВИЧ ИВАНОВ, Студентки 5 курса кафедры географии
мирового хозяйства географического ф-та МГУ им. М.В. Ломоносова, тел. 8 915
246 24 36, e-mail: [email protected]
ДМИТРИЙ СЕРГЕЕВИЧ ИВАНОВ, Студент 5. године географије светске
економије географског факултета Московског државног универзитета. М.В.
Ломоносов, phone + 8 915 246 24 36, e-mail: [email protected]
НИКОЛАЙ АЛЕКСАНДРОВИЧ СЛУКА, доктор географических наук, висший
научнийсотрудник Кафедри географии морового хозяйства МГУ им. М. В.
Ломоносова, член експертского совета Исполнительхого бюроа Программы ОУН
для населенних пунктов (ХАБИТАТ) в Москве. Москва, e-mail: [email protected]
Др НИКОЛАЙ АЛЕКСАНДРОВИЧ СЛУКА, виши научни сарадник Катедре за
географију светке привреде Московског државног универзитета М. В. Ломоносов,
члан експертског савета Извршног бироа Програма ОУН за насељена места (ХАБИТАТ) у Москви. Москва, e-mail: [email protected]
ЗОЯ АЛЕКСЕЕВНА ТРИФОНОВА, кандидат географических наук, доцент
кафедры экономической и социальной географии Чувашского государственного
университета им. И.Н. Ульянова, тел. 89053432782, е-mail: [email protected]
ZOYA ALEKSEEVNA TRIFONOVA, Ph.D of Geography. As. Professor of
economical and social geography of the Chuvash State University, phone +
89053432782, е-mail: [email protected]
Напомена редакције: Сви радови су примљени до 1. 12. 2013. године и рецензирани су
на Географском факултету Универзитета у Београду.
____________
261
ДЕМОГРАФИЈА, књ. X, 2013.
DEMOGRAPHY vol. X 2013
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
314 (497.11)
ДЕМОГРАФИЈА: међународни часопис за демографска
и остала друштвена истраживања = Demography:
international Journal for Demographic and Other Social Studies
/ главни и одговорни уредник Мирко Грчић. – 2004, књ. 1– .
– Београд (Студентски трг 3/III): Географски факултет
Универзитета у Београду, 2004 – (Београд: Планета принт).
– 29 cm
Годишње
ISSN 1820 – 4244 = Демографија
COBISS. SR – ID 118674444
____________
262
Download

Demografija, knj. X - Географски факултет