2
Српске студије V / Serbian studies V
Издавач:
Центар за српске студије
Филозофски факултет
Универзитет у Београду
Главни и одговорни уредник:
Радош Љушић
Уредник броја:
Сузана Рајић
Редакција:
Др Радош Љушић, Др Војин Дабић, Др Сузана Рајић, Др Милош Јагодић – (Филозофски факултет,
Универзитет у Београду); Др Дејан Микавица, Др Владан Гавриловић – (Филозофски факултет,
Универзитет у Новом Саду)
Инострани чланови редакције:
Др Људмила Васиљевна Кузмичева (Историјски факултет, Московски Државни универзитет
М. В. Ломоносов, Москва), Др Венди Брејсвел (Школа за словенске и источноевропске студије,
Лондон), Др Константин Владимирович Никифоров (Институт за славистику, Руска кадемија
наука, Москва), Др Иван Парвев (Историјски факултет, Универзитет Св. Климент Охридски,
Софија), Др Јан Пеликан (Филозофски факултет, Карлов универзитет, Праг), Др Иван Балта
(Филозофски факултет, Свеучилиште Ј. Ј. Штросмајера, Осијек)
Секретар редакције:
Данко Леовац
Адреса редакције:
Центар за српске студије, Филозофски факултет, Одељење за историју, Чика Љубина 18–20,
11000 Београд
Телефон: 0113206293
e-mail: [email protected]
Publisher:
Center for Serbian Studies
Faculty of philosophy
University of Belgrade
Еditor in Chief
Radoš Ljušić
Editor of Volume:
Suzana Rajić
Editorial Board:
Dr Radoš Ljušić, Dr Vojin Dabić, Dr Suzana Rajić, Dr Miloš Jagodić – (Faculty of Philosophy, University
of Belgrade); Dr Dejan Mikavica, Dr Vladan Gavrilović –(Faculty of Philosophy, University of Novi Sad)
Foreign members of the Editorial Board:
Dr Ljudmila Vasiljevna Kuzmičeva (Faculty of History, Moscow State University M. V. Lomonosov, Moscow), Dr Wendy Bracewell (School of Slavonic and East European Studies, London), Dr Konstantin
Vladimirovič Nikiforov (Institute of Slavic Studies, Russian academy of sciences, Moscow), Dr Ivan
Parvev (Faculty of History, University St. Kliment Ohridski, Sofia), Dr Jan Pelikan (Faculty of Arts,
Charles University, Prague), Dr Ivan Balta (Faculty of humanities and social sciences, J. J. Strossmayer
University, Osijek)
Secretary of the Editorial Board:
Danko Leovac
Address:
Center for Serbian Studies, Department for history, Faculty of philosophy, Čika Ljubina Street 18–20,
11000 Beograd
Telephone: +381113206293
e-mail: [email protected]
Прихваћено за штампу на седници Редакције 20. новембра 2014. године.
УДК: 94(=163.41)
ISSN 2217­5687
СрПСке СтУДиЈе
seRBiaN sTUDies
књ. 5, 2014 / Vol. 5, 2014
Београд
2014.
САДРЖАЈ / CONTENTS
Демографска истраживања / Demographic Research
Војин Дабић
МОРТАЛИТЕТ И СТАРОСНА СТРУКТУРА СРПСКОГ СТАНОВНИШТВА
У ХАБЗБУРШКОЈ МОНАРХИЈИ У XVIII ВЕКУ: ПРИМЕР ПРАВOСЛАВНИХ
ПАРОХИЈА ВУКОВАР, ИТЕБЕЈ И ДЕРОЊЕ---------------------------------------------------- 13
Vojin Dabić
MORTALITY AND THE AGE STRUCTURE OF THE SERBIAN POPULATION IN THE
HABSBURG MONARCHY IN THE 18th CENTURY: EXAMPLES OF THE VUKOVAR,
ITEBEJ AND DERONJE ORTHODOX PARISHES------------------------------------------------ 13
Јелена Радосављевић
ДЕМОГРАФСКЕ ПРИЛИКЕ У СЕЛУ ЧЕНЕЈ ОД 1779. ДО 1800. ГОДИНЕ-------------- 35
Jelena Radosavljević
DEMOGRAPHIC ENVIRONMENT IN THE VILLAGE OF ČENEJ FROM 1779 TO 1800--- 35
Нино Делић
СРПСКО ПРАВОСЛАВНО СТАНОВНИШТВО ДАЛМАЦИЈЕ И ВОЈНЕ КРАЈИНЕ
(1828–1848) – БРОЈ, НАТАЛИТЕТ, МОРТАЛИТЕТ, НУПЦИЈАЛИТЕТ,
ПРИРОДНИ И МЕХАНИЧКИ ПРИРАШТАЈ---------------------------------------------------- 55
Nino Delić
THE SERBIAN ORTHODOX POPULATION OF DALMATIA AND THE MILITARY
FRONTIER (1828–1848) – NUMBER, NATALITY, MORTALITY, NUPTIALITY,
POPULATION GROWTH AND MIGRATION RATES-------------------------------------------- 55
Урош Шешум
УТИЦАЈ СЕОБЕ МУХАЏИРА НА ПРОМЕНУ ЕТНИЧКЕ И ВЕРСКЕ СТРУКТУРЕ
НАСЕЉА СЕВЕРНЕ И ЗАПАДНЕ СТАРЕ СРБИЈЕ (1878–1910)-------------------------- 79
Uroš Šešum
THE EFFECT OF THE MUHAJIRUN MIGRATION ON CHANGING
THE ETHNIC AND CONFESSIONAL STRUCTURE OF THE SETTLEMENTS
IN THE NORTH AND WEST OLD SERBIA (1878–1910)------------------------------------- 79
Сто година од Првог светског рата / The First World War Centenary
Радош Љушић
РЕВОЛУЦИОНАРНА СРЕДЊОШКОЛСКА ОМЛАДИНА-----------------------------------139
Radoš Ljušić
REVOLUTIONARY HIGH SCHOOL YOUTH------------------------------------------------------139
Мирослав Радивојевић
КРАЉЕВИНА СРБИЈА И АЛБАНИЈА УОЧИ ЈУЛСКЕ КРИЗЕ-------------------------------153
Miroslav Radivojević
KINGDOM OF SERBIA AND ALBANIA ON THE EVE OF THE FIRST WORLD WAR----- 153
Јелена Пауновић–Штерменски
СРБИЈА И БАЛКАНСКА ФЕДЕРАЦИЈА 1914. И 1915. ГОДИНЕ--------------------------173
Jelena Paunović–Štermenski
SERBIA AND THE BALKAN FEDERATION DURING 1914 AND 1915---------------------173
Божица Младеновић
ПЕСМЕ ЧЕТНИЧКОГ ВОЈВОДЕ КОСТЕ ВОЈИНОВИЋА КОСОВЦА----------------------187
Božica Mladenović
POEMS OF KOSTA VOJINOVIĆ KOSOVAC, THE CETNIK VOIVODE-------------------------187
Ненад Лајбеншпергер, Ђорђе Мамула
СПОМЕНИЦИ ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ ИЗМЕЂУ ДРЖАВЕ,
ЗАКОНА И ПОЈЕДИНЦА – НЕКОЛИКО ЗАПАЖАЊА И ПРИМЕРА---------------------207
Nenad Lajbenšperger, Djordje Mamula,
MEMORIALS TO THE FIRST WORLD WAR BETWEEN STATE,
LAW AND AN INDIVIDUAL – SOME OBSERVATIONS AND EXAMPLES------------------ 207
Чланци / Papers
Љиљана Чолић
ОСМАНСКО, ОТОМАНСКО ИЛИ ТУРСКО ЦАРСТВО – ОСМАНЛИЈЕ,
ОТОМАНЛИЈЕ, ТУРЦИ-----------------------------------------------------------------------------225
Ljiljana Čolić
OSMAN, OTTOMAN OR TURKISH EMPIRE – OSMANLIES, OTTOMANS OR TURKS----- 225
Славиша Недељковић
ХАЈДУЧКЕ ЧЕТЕ У НИШКОМ ПАШАЛУКУ У ПРВИМ МЕСЕЦИМА
НАКОН СЛАМАЊА НИШКЕ БУНЕ (МАЈ–АВГУСТ 1841)---------------------------------235
Slaviša Nedeljković
HAIDUK COMPANIES’ IN THE NIŠ PASHALIK IN THE FIRST MONTHS
AFTER THE NIŠ REVOLT SUPRESSION (MAY–AUGUST 1841)-----------------------------235
Данијел Радовић
НАЦИОНАЛНИ РОМАНТИЗАМ ЈОВАНА РИСТИЋА
У СТУДЕНТСКИМ ДАНИМА (1847–1854)----------------------------------------------------253
Danijel Radović
JOVAN RISTIĆ’S NATIONAL ROMANTICISM IN HIS STUDENT DAYS (1847–1854)----- 253
Радосав Микић
АХМЕД ЏЕВДЕТ-ПАША У СРПСКОЈ ИСТОРИОГРАФИЈИ----------------------------------267
Radosav Mikić
AHMED CEVDET PASHA IN SERBIAN HISTORIOGRAPHY----------------------------------267
Андрей Л. Шемякин
НИКОЛА ПАШИЧ: ЧЕЛОВЕК, ПОЛИТИК, НАЦИОНАЛЬНЫЙ ЛИДЕР
(К 170-ЛЕТИЮ СО ДНЯ РОЖДЕНИЯ)---------------------------------------------------------275
Andrej L. Šemjakin
NIKOLA PAŠIĆ: A FIGURE, POLITICIAN, NATIONAL LEADER
(THE 170th BIRTH ANNIVERSARY)------------------------------------------------------------275
Радомир Ј. Поповић
ЗАДУЖБИНА СТЕВАНА МАГАЗИНОВИЋА---------------------------------------------------315
Radomir J. Popović
THE STEVAN MAGAZINOVIĆ’S FOUNDATION-------------------------------------------------315
Виктор Косик
РУСОФИЛЬСТВО И РУСОФОБСТВО НА БАЛКАНАХ XIX-XXI ВВ.
(БОЛГАРИЯ, СЕРБИЯ, РОССИЯ)----------------------------------------------------------------337
Viktor Kosik
RUSSOPHILIA AND RUSSOPHOBIA AT THE BALKANS IN XIX-XX CENTURIES
(BULGARIA, SERBIA, RUSSIA)--------------------------------------------------------------------337
Милорад Вукановић
ГРАДСКИ НАРОДНИ ОДБОР ПРОТИВ ОТВАРАЊА МУЗЕЈА ИКОНА
И ПОРТРЕТА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ОПШТИНЕ У ДУБРОВНИКУ-------------------355
Milorad Vukanović
CITY PEOPLE’S COMMITTEE AGAINST OPENING OF THE MUSEUM OF ICONS
AND PORTRAITS OF THE SERBIAN ORTHODOX MUNICIPALITY IN DUBROVNIK------ 355
Грађа / Unpublished Documents
Сузана Рајић
ДВОРСКА ПРАВИЛА ЗА ВРЕМЕ ДРУГОГ НАМЕСНИШТВА (1868–1872)------------369
Suzana Rajić
COURT RULES DURING THE SECOND REGENCY (1868–1872)---------------------------369
Боривоје Милошевић
ВИДОВДАНСКИ АТЕНТАТ И ГРУПА СОЦИЈАЛИСТА ОКО ЛИСТА „ЗВОНО”---------- 379
Borivoje Milošević
THE SARAJEVO ASSASSINATION AND THE SOCIALIST GROUP AROUND
THE JOURNAL „ZVONO“----------------------------------------------------------------------------379
Погледи, критике и прикази / Views, Critics and Reviews
Немања М. Калезић, Дигитална библиотека „Велики рат”-------------------------389
Čedomir Antić, A Historical Context of the Srebrenica Resolution-----------------------393
1914: Austria-Hungary, the Origins, and the First Year of World War I,
Günter Bischof, Ferdinand Karlhofer (Eds.), Samuel R. Williamson,
Jr. (Guest Editor), Innsbruck, New Orleans, 2014. (Чедомир Антић)---------------402
Олег. Р. Айрапетов, Участие Российской империи в Первой мировой войне
(1914–1917). Том. 1. 1914 год. Начало, Том.2. 1915 год., Москва, 2014.
(Мирослав Радивојевић)---------------------------------------------------------------------408
Christopher Clark, The Sleepwalkers. How Europe Went to War in 1914,
London, 2012. (Јелена Пауновић–Штерменски)---------------------------------------412
Радош Љушић, Принцип Гаврило (1895–1918). Оглед о националном хероју,
Београд: Новости, 2014. [Radoš Ljušić, Princip Gavrilo (1895–1918). Ogled o
nacionalnom heroju, Beograd: Novosti, 2014.] (Danko Leovac)------------------------420
Ђорђе Микић, Политички крај Турског царства на Балкану и отомански Срби:
насилни и необављени парламентарни избори 1912, Бања Лука, 2013.
(Боривоје Милошевић)-----------------------------------------------------------------------423
Јасмина В. Милановић, Апостоли радикализма. Живот и дело Павла Паје
Михаиловића (1845–1915), Београд, 2013. (Данијел Радовић)---------------------426
Аника Момбауер, Узроци Првог светског рата: спорења и сагласности,
Београд, 2013. (Данко Леовац)-------------------------------------------------------------428
Политические и культурные отношения России и Сербии в 30–50-е годы
XIX века. Документы российского МИД, ответственный редактор
и составитель Е. П. Кудрявцева, Москва, 2013. (Радомир Ј. Поповић)-----------430
Недељко В. Радосављевић, Ужице, град и нахија – окружје у времену
страха (1788–1862), Ужице 2013. (Радомир Ј. Поповић)----------------------------432
Љубодраг П. Ристић, Србија у британској политици (1889–1903),
Београд, 2014. (Данко Леовац)-------------------------------------------------------------435
Рудник. Шапат висина, Група аутора, Београд: Службени гласник, 2014.
(Александра Вулетић)------------------------------------------------------------------------438
Ольга В. Соколовская, Великий остров Средиземноморья, Греция и
миротворческая Европа 1897–1909 гг.: К 100-летию присоединения
Крита к Греции, Москва, 2013. (Данко Леовац)----------------------------------------440
Милош Тимотијевић, Саша Савовић, Равна гора, Службени гласник,
Београд 2014. (Александра Вулетић)- ---------------------------------------------------443
Демографска истраживања /
Demographic Research
УДК: 94:314.14(=163.41)(436)"17"(093.2)
Рад примљен: 12. 11. 2014.
Рад прихваћен: 17. 11. 2014.
Др Војин С. Дабић
ванредни професор
Универзитет у Београду
Филозофски факултет
[email protected]
МОРТАЛИТЕТ И СТАРОСНА СТРУКТУРА СРПСКОГ
СТАНОВНИШТВА У ХАБЗБУРШКОЈ МОНАРХИЈИ У XVIII ВЕКУ:
ПРИМЕР ПРАВOСЛАВНИХ ПАРОХИЈА ВУКОВАР,
ИТЕБЕЈ И ДЕРОЊЕ
Апстракт: У раду су дате основне информације о увођењу парохијалних књига и
прописивању образаца за њихово вођење у православним парохијама у Хабзбуршкој
монархији. На основу матичне књиге умрлих анализиран је морталитет српског
становништва у Вуковару у деветој деценији XVIII века, као и његово повећање у гладним
годинама и за време екстремно хладних зима. Посебна пажња посвећена је морталитету
деце до напуњене десете године живота. На основу домовног протокола (Status animarum) анализирана је величина просечног домаћинства и старосна и полна структура
становништва у два српска села – Итебеју у Банату (1754) и Дероњама у Бачкој (1783).
Кључне речи: српска насеља, становништво, Хабзбуршка монархија, парохијалне
књиге, обрасци за вођење парохијалних књига, морталитет, смртност одојчади у
неонаталном и постнеонаталном периоду, старосна и полна структура становништва.
***
Српска историографија није још увек препознала историјску
демографију као важну научну дисциплину, која може да битно унапреди
наша досадашња, врло скромна знања о историји српског народа под отоманском и хабзбуршком влашћу. Свакако да је то у великој мери последица
14
Српске студије V / Serbian studies V
околности што се овим периодом наше историје бави изузетно мали број
истраживача, јер су историјска истраживања код нас, због непостојања
промишљене научне политике, првенствено усмерена на историју Срба и
српске државе у средњем или у XIX и XX веку. Ова околност онемогућава
сваки покушај да се сачини озбиљнији синтетички преглед историје
српског народа.
Историјски извори не представљају препреку за истраживање демографских прилика и промена на српском етничком простору у периоду
од краја XV до краја XVIII века, јер је сачуван довољан број разних врста
пописа, па чак и парохијалних књига (књиге крштених, венчаних и умрлих
и домовних протокола). Овај рад, чији је обим ограничен, писан је на основу парохијалних књига и има првенствено за циљ да на примерима три
српске, православне, парохије Карловачке митрополије укаже само на неке
проблеме демографског развоја српског народа у Хабзбуршкој монархији,
али и на потребу и могуће правце његовог истраживања.1 Такође, његов
циљ је и да укаже на парохијалне књиге као историјски извор, који није
важан само за историјску демографију, већ и за истраживање историје
привреде, друштва, здравствених прилика и свакодневног живота.
Парохијалне књиге и њихово увођење у православним парохијама у
Хабзбуршкој монархији
Парохијалне књиге настале су из потребе да се евидентирају крштења,
венчања и смрт припадника једне верске заједнице, просторно ограничене
међама парохије, која је могла да обухвата једно или више насеља. Пошто
су обреди крштења, венчања и сахране настали у оквиру хришћанских
цркава и били у надлежности парохијалних свештеника, само су они могли
да воде евиденцију о њима. Међутим, црквене власти све до раног модерног доба нису налазиле за потребно да организују потпуно и једнообразно
бележење података о крштеним, венчаним и умрлима. Због тога је развој
матичних књига тесно повезан са настојањима државних власти да посредством парохијалних свештеника дођу до ове врсте података, што је,
на крају, довело до тога да парохијалне књиге и изводи из њих постану
јавне исправе.
1 Рад је настао као део незваничног пројекта истраживања демографских прилика у српским
насељима у Хабзбуршкој монархији у XVIII веку. У рад на пројекту укључено је троје студената
на мастер студијама на Филозофском факултету у Београду (Лидија Ђурашевић, Данијела Бајић
и Марија Краљ), чији ће радови бити ускоро објављени. Као део овог пројекта настао је и рад
Јелене Радосављевић, студента на докторским студијама, који је приређен за објављивање у
часопису Српске студије.
МОРТАЛИТЕТ И СТАРОСНА СТРУКТУРА СРПСКОГ СТАНОВНИШТВА У ХАБЗБУРШКОЈ МОНАРХИЈИ У XVIII ВЕКУ
15
Преломни моменат у развоју парохијалних књига била је наредба
коју је у име енглеског краља издао Томас Кромвел 5. септембра 1538.
и њоме обавезао парохијалне свештенике да под претњом глобе воде
и чувају парохијалне књиге.2 Следеће године, и француски краљ Франсоа I (1494–1547) наредио је да се обавезно морају водити парохијалне
књиге и то на француском језику, премда је службени језик и језик
богослужења у Римокатоличкој цркви био латински.3 Вероватно је да
је све то у одређеној мери допринело да се на дневном реду Триденског
сабора (1545–1563) нађе питање парохијалних књига, али и уређења
норми о брачним односима. Сабор је донео неке начелне одлуке, које нису
имале већи утицај на развој парохијалних књига.4 У том погледу пресудан значај имало је објављивање Римског обредника (Rituale Romanum)
папе Павла V од 17. јуна 1614. године, јер су у њему садржани обрасци за
вођење књига крштених, венчаних, умрлих и регистра парохијана (Status
animarum).5 Тиме je створенa основa за унификацију парохијалних књига
у римокатоличком свету, али је њен степен у великој мери зависио од
спремности парохијалног свештенства да се придржава образаца. Није
постојала санкција за несавесно вођење књига. Римски обредник утицао
је и на развој парохијалних књига код Срба.
Најстарија сачувана српска парохијална књига потиче из Београда, а
вођена је при саборном храму Св. архистратига Михаила и Гаврила. Први
запис у њој је од 5. октобра 1718. године, када је крштен Јаков, син бакала
Максима и жене му Живане. Последњи запис је од 20. марта 1727. године,
када је, претпоставља се, замењена другом књигом, која није сачувана.6
Наиме, митрополит Мојсије Петровић наредио је да се од 1. јануара 1727. у
свим парохијама у његовој архидијецези (Београдска и Сремска епархија)
почну уписивати крштени, венчани и умрли у протоколе који ће бити
подељени свештеницима. У писму карловачком протосинђелу Василију,
који је свештеницима требало да пренесе његову вољу, навео је шта ће
се уносити у протоколе, али није приложио обрасце за њихово вођење.7
2 J. Southerden Burn, Registrum Ecclesiae Parochialis. The History of Parish Register in England, London,
1862, 17–18.
3 P. Delsalle, Histoires de familles – Les registres paroissiaux et d’état civil, du Moyen Âge à nos jours.
Démographie et généalogie, Besançon, 2009, 32.
4 H. Jedin, Das Konzil von Trient und der Anfänge der Kirchenmatrrikeln, Zeitschrift der Savigny Stiftung für Rechtsgeschichte, Kanonistische Abteilung, 32 (1943), 419–494.
5 Rituale Romanum Pauli V. P. M. iuessu editum, Roma, 1617, 378–384.
6 Архив за историју Српска православне Карловачке митрополије, II, 1912, 193–196.
7 Архив Српске академије наука и уметности у Београду (даље: АСАНУ), КИ, 1703.
16
Српске студије V / Serbian studies V
Прве обавезујуће обрасце за уписивање крштених, венчаних и умрлих
у српским насељима у Хабзбуршкој монархији садржала су Правила за
свештенике и ђаконе карловачко–београдског митрополита Вићентија
Јовановића из 1732. године. Они представљају превод образаца из Римског
обредника из 1614. године.8 Како су државне власти тада вршиле притисак
и захтевале да се у православним парохијама воде парохијалне књиге,
претпоставља се да је Земаљска администрација Краљевине Србије у
Београду понудила митрополиту наведене обрасце, који су већ били у
широкој употреби у Хабзбуршкој монархији. Мала је вероватноћа да их
је Вићентије Јовановић преузео непосредно из Римског обредника, јер га
митрополијска библиотека у Београду, која је пописана 1. марта 1733.
године, није поседовала, премда је у њој постојао већи број римокатоличких
теолошких књига.9
У инструкцији коју је егзарх Вићентије Стефановић, у митрополитово
име, дао свештеницима приликом визитације и пописа парохија Сремске
епархије 1732. године посебно је наглашено „от сего дне (ашче не досље)
протокул во всјаком мјестје да будет, тј. книга велика бјела, и в неј
вписовати, когда кое отроча родитсја и родителие, когда же креститсја
и восприемник кто бил; в које времја кто вјенчат, обое вписати, кума и
свјашченика“. У инструкцији се не инсистира на вођењу књига умрлих, јер
очигледно није још увек сагледана потреба да се и о томе чувају подаци.
Како су многе парохијалне књиге у Срему уништиле усташе за време тзв.
Независне државе Хрватске, није могуће поуздано утврдити у којој мери
су надлежни свештеници поштовали наредбу о њиховом вођењу. Према
нашим истраживањима сачувано је неколико књига крштених, венчаних и
умрлих из четврте деценије XVIII века, што показује да су оне у појединим
сремским парохијама тада вођене. Такође се зна да су у неким местима
вођене, премда нису сачуване. У селу Бешки, на пример, митрополитов
егзарх је приликом визитације парохијалне цркве 18. новембра 1733.
године забележио у свом извештају да тамошњи свештеници бележе
крштења деце, венчања и сахрану парохијана.10
У Хабзбуршкој монархији за време царице Марије Терезије и Јозефа II
извршене су крупне промене у начину вођења парохијалних књига, јер
су државне власти желеле да помоћу њих дођу до поузданих података о
8 Архив САНУ у Сремским Карловцима, МП Б, 1732/58; Старине из живота нашег црквеног,
школског и народног, Беседа, I , 1868, 224, 231–232, 240.
9 Р. Грујић, Прилози за историју Србије у доба аустријске окупације (1718–1739), Споменик
СКА, LII (1914), 113–116.
10Д. Руварац, Српска митрополија Карловачка око половине XVIII века, С. Карловци, 1902, 9–10,
21–22.
МОРТАЛИТЕТ И СТАРОСНА СТРУКТУРА СРПСКОГ СТАНОВНИШТВА У ХАБЗБУРШКОЈ МОНАРХИЈИ У XVIII ВЕКУ
17
становништву. Нису биле заинтересоване само за књиге крштених, венчаних
и умрлих, већ и за пописе парохијана (Status animarum, домовни протокол),
јер су им обезбеђивали потпуни увид у бројно стање становништва парохија
и њихову полну и старосну структуру, што је било важно приликом
планирања и спровођења пореских реформи и регрутације војника, али
и за друге сврхе. Због тога су владаревим указом од 13. октобра 1753.
године обавезани сви свештеници у унутрашњоаустријским земљама да
сачине регистре парохијана и да их доставе својим надређеним црквеним
старешинама.11 Пошто су угарски сталежи пружали отпор спровођењу
државних пописа, јер су зазирали од тога да добијени подаци буду основа
за повећавање државних пореза, Марија Терезија је 1766. решила да и у
Угарској искористи парохијалне књиге за прикупљање потребних података о
становништву.12 Поузданост података из матичних књига зависила је од тога
да ли су савесно вођене, што често није био случај, како у римокатоличким,
тако и у православним парохијама. Због тога су старије парохијалне књиге
готово неупотребљиве за озбиљније демографске студије. Најнепоузданије
су књиге умрлих, јер у њима нису најсавесније уписивани сви преминули, а
посебно је то био случај са малом децом. Уколико се користе подаци из њих,
постоји ризик да се добије сасвим искривљена слика демографских прилика
у неком насељу.13 Управо је непоузданост дотадашњих парохијалних књига
подстакла државне власти у другој половини XVIII да донесу обавезујуће
прописе о њиховом вођењу.
11H. Pirchegger, Die Pfarren als Grundlage der politisch - militärichen Einteilung der Steiermark, Archiv
für österreichische Geschichte, 102 (1913), 1–81; M. Straka, Die Seelenzählung des Jahres 1754. in
der Steiermark, Zeitschrift des historischen Vereines für Steiermark, 51 (1960), 95–117. L. Artel i
J. Šilc, Rekonstrukcija statusa animarum župnije Šmartno pod Šmarno goro za leto 1754, Drevesa
VIII/4 (2001), 4; I. Filipovič, Zapisniki duš v Škofijskem arhivu Maribor, Arhivi, 26, Ljubljana, 2003,
303–310.
12R. Skenderović, Popis stanovništva hrvatskih i slavonskih županija iz 1773. godine, Povijesni prilozi
39 (2010), 77–78.
13Тако су, на пример, Геза Цекуш и Рита Хорак на основу података из књиге умрлих у Суботици
1718–1729. закључили: „Анализирајући смртност по старосним категоријама констатује се,
да је смртност деце, нарочито женског пола ниска, док је проценат старих особа, особа изнад
60 година живота висок“. Они су израчунали да je удео женске деце млађе од 10 година у
укупном броју умрлих у Суботици износио 0,72%, а мушке деце истог узраста 1,27%. Разумљиво
је да ови подаци нису тачни, јер је смртност деце у то време била изузетно велика у свим
европским земљама. Матичне књиге умрлих, које су настале после терезијанских и јозефинских
реформи, показују то уверљиво – на пример у неким римокатоличким парохијама у Хрватској
(Загреб, Брдовец) од укупног броја умрлих крајем XVIII и почетком XIX века скоро половина
је отпадала на децу млађу од 15 година. Види: G. Cekuš i R. Horak, Prikaz najstarijih matičnih
knjiga Subotice – biodemografska analiza, Glasnik Antropološkog društva Srbije, 45 (2010), 59; A.
Gabričević, Prirodno kretanje stanovništva na području župe sv. Vida u Brdovcu između 1672. i 1981.
godine, Starine JAZU 59 (1984), 259.
18
Српске студије V / Serbian studies V
Православна јерархија у Карловачкој митрополији обавештена је о
решености државних власти да уреде питање вођења парохијалних књига
1767. године посредством Илирске дворске депутације. Митрополит и
епископи били су од тада одговорни за поштовање ове владареве наредбе.
Десет година касније уведени су протоколи са штампаним формуларима у
које су свештеници само уносили тражене податке о крштеним, венчаним
и умрлим. Како су ови протоколи остајали у својини парохија, оне су
биле дужне да их о свом трошку набављају. Њиховом продајом бавио
се тада у Сремским Карловцима трговац Јефтимије Матић. Увођењем
штампаних протокола створене су претпоставке да парохијалне књиге
и изводи из њих буду проглашени за јавне исправе, што се и догодило
1. јануара 1782. године. Потом је уследио рескрипт цара Јозефа II од
20. фебруара 1784. године, којим је извршено уједначавање образаца и
одређено које све податке морају да забележе парохијални свештеници
у протоколе приликом крштења, венчања и сахране својих парохијана.
Тиме су парохијалне књиге постале важан извор статистичких података
о демографским променама, јер су свештеници обавезани да световним
властима достављају на крају сваке године податке о броју рођених,
венчаних и умрлих у својој парохији.14
Морталитет: Вуковар (1780–1790)
Подаци о броју рођених и умрлих у неким српским насељима, које
су прикупили и објавили истраживачи локалне историје, указују да је
природни прираштај становништва у XVIII био мали или да га уопште
није било, првенствено због велике смртности. Проучавање проблема
морталитета отежава чињеница што у већини нама познатих матичних
књига није бележена старост покојника. Правилима за свештенике
Вићентија Јовановића било је предвиђено да се у протоколе умрлих уноси и
овај податак, али само „аште вестно сије бити может“. Тиме су свештеници
били унапред ослобођени одговорности за неуношење у протоколе
података о старости покојника, па није чудно што су их ретко бележили,
поготово што са црквеног становишта они нису били значајни. Најчешће
су се ограничавали на то да направе разлику између одраслих и деце, па
14A. Griessl, Kirchliche Vorschriften und österreichische Gesetze und Verordnungen in den Matriken
– Angelegenheiten, Graz, 1891, 9–11; А. Ruhri, Die pfarrlichen Altmatriken in der Steiermark, Mitteilungen des Steiermärkischen Landesarchivs, 47 (1997), 118–120; Архив за историју Српска
православне Карловачке митрополије, II, 196; К. Петровић, Порекло, економско стање и
занимање карловачког становништва у XVIII веку, Рад војвођанских музеја 4 (1955), 171–176.
МОРТАЛИТЕТ И СТАРОСНА СТРУКТУРА СРПСКОГ СТАНОВНИШТВА У ХАБЗБУРШКОЈ МОНАРХИЈИ У XVIII ВЕКУ
19
су уз дечија имена бележили да је у питању - „младенец“. Према тадашњим
схватањима, која се препознају и у парохијалним књигама, под дететом је
подразумавана особа до навршених 15 година живота. Подаци о старости
умрлих уредније су уношени у протоколе тек од краја XVIII века, када су
на томе почеле да инсистирају државне власти. Вуковарска православна
парохија била је једна од малог броја парохија у Карловачкој митрополији,
чији су се свештеници трудили да сазнају и убележе у протокол старост
свих умрлих парохијана. Око савесног вођења парохијалних књига посебно
су се старали тамошњи протопрезвитери Мосјеј Лукић (1768–1781) и
Игњатиј Михаиловић (1782–1804). Због тога смо се у овом раду определили
да анализирамо податке из књиге умрлих православних житеља Вуковара,
која обухвата период од 25. октобра 1779. до 6. октобра 1784. године.15
У православној парохији Вуковар умрле су од 25. октобра 1779. до 6.
октобра 1784. године укупно 534 особе – 530 природном и 4 насилном
смрћу (3 су се утопиле, а једна је убијена). Умрло је више мушкараца (284),
него жена (250), што је разумљиво, јер је нашим крајевима у XVIII веку удео
жена у укупном становништву био мањи, него удео мушкараца. За 513
умрлих наведени су у парохијалном протоколу подаци о њиховој старости,
а за 21 умрлог може се само утврдити да је реч о 8 одраслих и 13 дечака
и девојчица. У протокол нису уписивана мртворођена деца, а најмлађа
уписана особа био је Јован, син Антонија Стефанова (дом бр. 367.), који је
живео, како је забележено, само пола сата. Како је он убележен под својим
крштеним именом, претпоставља се да је крштен непосредно по рођењу,
јер се наслућивало да неће бити дугог века. Анализом старосне структуре
умрлих особа (види графикон бр. 1) за које постоје убележени подаци о
старости (513) утврђено је да су већину њих (315) чинила деца – 261 дете
(50,87%) умрло је до навршене пете године, 38 (7,41%) између навршене
пете и десете и 16 (3,12%) између навршене десете и петанаесте године
живота. Мушкараца и жена способних за рад, односно особа између навршених 15 и 65 година, умрло је 167 (32,55%), а старијих од 65 година 31
(6,04%).16
15Hrvatski državni arhiv u Zagrebu (даље: HDA), Zbirka matičnih knjiga (даље: ZMK), knj. br. 1669
(Parohija Vukovar, MK umrlih, 1779–1784). Није познато када је она однета из вуковарске
парохијалне канцеларије, али се основано претпоставља да није била у њој већ 1936. године.
Тада је парох Јован Козобарић сачинио и објавио један табеларни преглед броја рођених,
венчаних и умрлих у Вуковару од 1768. до 1935. године и у њега нису укључени подаци о
умрлима за 1780, 1781, 1782. и 1783, док су подаци за 1779. и 1784. непотпуни. То се сигурно
не би догодило да му је ова књига била доступна. Види: Ј. Козобарић, Споменица Српске
православне цркве у Вуковару, Вуковар, 1936, 45–47.
16HDA, ZMK, knj. br. 1669.
20
Српске студије V / Serbian studies V
Графикон 1. Старосна структура умрлих у православној парохији Вуковар
од 25. октобра 1779. до 6. октобра 1784. године
Велика смртност деце неповољно је утицала на природни прираштај
становништва, због чега се њеном истраживању мора посветити
посебна пажња. Анализом података из књиге умрлих (види графикон
бр. 2) утврђено је да су у вуковарској парохији од 25. октобра 1779. до 6.
октобра 1784. године умрла 152 детета пре навршене прве године живота,
што чини 29,63% укупног броја умрлих. Од укупног броја деце умрле
до краја прве године живота, њих 67 (44,08%) умрло је у неонаталном
периоду (до краја првог месеца живота), а 87 (55,92%) у постнеонаталном
периоду (од навршеног првог месеца до навршене прве године живота).
У првом периоду на смртност утичу ендогени узроци (генетски фактори,
конституција, превремени порођај и др.), а у другом већином егзогени
узроци, најчешће разне инфекције.17 Међу узроцима смртности одојчади
у Вуковару у постнеонаталном периоду вероватно су значајан утицај
такође имали потхрањеност и лоше загревање стамбених просторија.
Не постоји могућност да се смртност деце у вуковарској парохији пореди
са смртношћу у некој другој православној парохији на нашем простору,
јер таква истраживања нису вршена. Компарације ће бити могуће тек
када буде прикупљена довољно велика серија података. Међутим, треба
нагласити да велика смртност деце у првој години живота није била
17HDA, ZMK, knj. br. 1669; J. Milanković, Smrtnost odojčadi prema uzrocima smrti, Stanovništvo
36/1–2 (1998), 105–124.
МОРТАЛИТЕТ И СТАРОСНА СТРУКТУРА СРПСКОГ СТАНОВНИШТВА У ХАБЗБУРШКОЈ МОНАРХИЈИ У XVIII ВЕКУ
21
специфична само за Вуковар, јер је она у XVIII веку била уобичајена појава
у Европи. На њену величину утицао је већи број узрока, због чега је у
неким областима била већа, а у другима мања. Тако је, на пример, у Бечу
још око 1800. године умирало око 62% деце пре навршене прве године
живота, док је у северноевропским земљама умирало свако четврто
дете у првој години живота. У граду Талину у другој половини XVIII века
била је половина укупног броја умрлих млађа од 12 година. Захваљујући
детаљним проучавањима на великој серији података уочено је да су у овом
граду постојале разлике у смртности у немачкој, шведској и естонској
заједници међу чијим припадницима нису постојале само етничке, већ и
социјалне разлике.18 У вуковарској парохији између 1780. и 1783. године
умирало је у просеку свако треће дете до навршене прве године живота,
па је смртност одојчади у њој била ближа северноевропским просецима,
него просечној смртности у Бечу. Међутим, одступања од вишегодишњег
просека смртности била су доста изражена – 1781. умрло је пре навршене
прве године живота 26,88% новорођене деце, а 1782. године чак 49,33%.19
Графикон 2. Број и старост умрле деце до навршених 10 година живота у парохији
Вуковар од 25. октобра 1779. до 6. октобра 1784. године
18P. Csendes, F. Opll, Wien. Geschichte einer Stadt, Band 3, Wien – Köln – Weimar, 2006, 21; R. Pullat,
Die Struktur und die saisonmässige Verteilung der Sterblichkeit der Tallinner Bevölkerung im 18. Jahrhundert basierend auf Kirchenbüchern der Heiligengeistkirche, Tod und Trauer, Todeswahrnehmung
und Trauerriten in Nordeuropa, Kiel, 2006, 196.
19HDA, ZMK, knj. br. 1669.
22
Српске студије V / Serbian studies V
У вуковарској парохији од почетка 1780. до краја 1790. умрла су укупно 1334 парохијана (види графикон бр. 3), односно у просеку по 121,27
годишње. За једну малу заједницу, која је тада имала око 1500 припадника,
представљао је то велики демографски губитак. Он није могао да буде
надокнађен природним прираштајем, јер је у истом периоду рођено само
1036 новорођенчади, што значи да се родило 298 особа мање, него што
их је умрло. Анализа података из књиге умрлих показује да се појединих
година број смртних случајева у парохији драматично повећавао, а потом се смањивао и падао испод вишегодишњег просека. У раздобљу од
1780. до 1790. године постојала су два периода повећане смртности – први
1782–1783. и други 1787–1789. године. У исто време дошло је до пада
наталитета, што упућује на закључак да су повећана смртност и пад наталитета изазвани неким нередовним приликама у парохији.20
Графикон 3. Број рођених и умрлих у православној парохији Вуковар од почетка
1780. до краја 1790. године
Оскудица хране и глад, поред повремених епидемија заразних болести, били су један од најважнијих узрока демографских промена. Неродне и гладне године лако се уочавају у серијама података у парохијалним
књигама – оне су увек имале за последицу смањење просечног броја
рођених и броја склопљених бракова, а повећање смртности. Током XVIII
20HDA, ZMK, knj. br. 1669; Ј. Козобарић, нав. дело, 45.
МОРТАЛИТЕТ И СТАРОСНА СТРУКТУРА СРПСКОГ СТАНОВНИШТВА У ХАБЗБУРШКОЈ МОНАРХИЈИ У XVIII ВЕКУ
23
века било је у Европи, али и на нашим странама, већи број неродних година. Најтеже последице изазивале су узастопне неродне године, које су, по
правилу, биле последица већих поремећаја временских прилика, као што
је то био случај 1738–1742. и 1771–1774. године. Обе ове кризе изазвале
су драстично повећање морталитета – у Енглеској је он 1741–1742. године повећан за 35% у односу на ранији вишегодишњи тренд. Захваљујући
променама у аграрној производњи, Енглеска после 1742. није више трпела
кризу морталитета „старог типа“, а исто тако и Немачка после 1771–1774.
године.21
Неродне године 1781–1782. и 1786–1788. такође су изазвале велику
оскудицу и поскупљење житарица у целој Европи, али нису имале за последицу веће демографске поремећаје. На нашим просторима оне су изазвале глад, пораст морталитета и пад наталитета. У Далмацији, Лици и
западним деловима Хрватске и Ердељу почела је глад већ 1781. године,
али се на властелинствима у панонским равницама тада још увек могло
наћи жита за продају. Међутим, следеће године поново је била слаба жетва,
па jе оскудицу хране трпело и становништво у Славонији, Срему и Банату.
У славонска и сремска села, бежећи од глади, дошле су тада на прехрану
многе крајишке породице из Карловачког генералата, па чак и житељи
Далмације. Један фрањевац у манастиру у Макарској оставио је о томе у
јесен 1782. године забелешку у манастирској хроници – pobiže sve u Posavinu za ranom, ali ji neće da primaju, zašto je i onamo gladno. Глад је трајала све
до жетве 1783, а потом је 1786. дошла нова криза аграрне производње,
која је трајала до 1788. године. На њу се надовезала изразито хладна зима
1788/1789. године. Она је, према извештају жупанијског службеника Јосипа
Хајноција, повећала смртност становништва у Сремској жупанији за једну
трећину. Он је такође запазио да је морталитет био највећи у фебруару и
априлу 1789. године.22
21W. Abel, Massenarmut und Hungerkrisen im vorindustriellen Europa, Hamburg–Berlin, 1974, 179–183;
191–257; В. С. Дабић, Војводство (властелинство) Подборје: привредне прилике (1702–1750),
Зборник Матице српске за историју 87 (2013), 14–15; J. D. Post, The mortality crises of the early
1770s and European demographic trends, Journal of Interdisciplinary History 21/1 (1990), 29–62; T.
Sokoll und R. Gehrmann, Historische Demographie und quantitative Methoden, Aufriss der Historischen Wissenschaften, Band 7, Stuttgart, 2003, 190–191.
22Архив Војводине у Новом Саду, Тамишка жупанија, кутија 8, док. 14; J. Bösendorfer, Diarium
sive prothocollum venerabilis conventus s. Crucis Inventae Essekini intra muros ab anno 1686. usque
ad annum 1851., Starine JAZU, XXXV, 1916, 99; Š. Peričić, Gladne godine u mletačkoj Dalmaciji
XVIII stoljeća, Radovi Zavoda JAZU u Zadru, XXVII – XXVIII (1981), 188–189; С. Гавриловић,
Миграције из Горње Крајине у Славонију и Срем од почетка XVIII до средине XIX века, Зборник
о Србима у Хрватској, 2 (1991), 15–16; S. Gavrilović, Bilješke Josipa Hajnocija o Srijemu 1789.
godine, Starine JAZU, br. 53, Zagreb, 1966, 188; Белешка из Макарског летописа преузета из: K.
Kužić, Atmosferski utjecaj erupcije vulkana Lakija na Hrvatsku 1783. godine, Geoadrija 11 (2006), 8.
24
Српске студије V / Serbian studies V
Демографске промене у православној парохији у Вуковару у деветој
деценији XVIII века, које су, због повећаног морталитета, довеле до
смањења броја становника за око 20%, биле су последица смањене аграрне
производње, несташице хране и неповољних временских прилика у већем
делу Европе. Фрагментарно и некритички објављени подаци из матичних
књига села Бешке у Срему и Баранде у Банату потврђују да је и у овим
насељима, у исто време када и у Вуковару, дошло до пада наталитета,
повећања морталитета и негативног природног прираштаја.23 Постоји
велика вероватноћа да су се сличне демографске промене догодиле
и у насељима у ширем окружењу. Ради провере ове претпоставке, коју
би ваљало детаљније истражити, аналазирали смо објављене податке
о броју рођених и умрлих од 1780. до 1790. године у римокатоличкој
парохији Брдовец, удаљеној око 300 км од Вуковара. Утврђено је да је у
њој забележена у деветој деценији XVIII века повећана смртност, а највећа
одступања од вишегодишњег просека била су 1781, 1782, 1787. и 1789.
године. При томе у Брдовецу је теже последице имала глад 1781–1782,
него глад и зима 1787–1789. године.
Старосна и полна структура становништва:
село Итебеј у Банату 1745. године
Морталитет је имао пресудан утицај на обликовање старосне структуре
становништва, а његова величина била је различита у појединим старосним
групама. Овa чињеницa давно je уоченa, па је математичар Едмунд Халеј
(1656–1742) на основу података из парохијалних књига сачинио 1693.
прве таблице за прорачунавање морталитета по старосним групама.
Због ограниченог броја коришћених података, његови прорачуни немају
практичну вредност, али су значајни по томе што су указали на могућност
конструисања математичких модела за демографска истраживања.24 У
данашњој демографској статистици постоје већ широко прихваћени
модели за прорачунавање старосне структуре становништва, прилагођени
регионалним посебностима.25 Разумљиво је да они дају мање поуздане
резултате од оних који се могу добити пописима, које повремено проведе
23Љ. Иванчевић, Матичне књиге села Бешка из друге половине XVIII века, Зборник Матице
српске 5 (1953), 99–100; Баранда. Прилози за монографију, Панчево, 2010, 95.
24J. Graetzer, Edmund Halley und Caspar Neumann. Ein Beitrag zur Geschichte der Bevölkerungs –
Statistik, Breslau, 1883; James E. Ciecka, Edmond Halley’s Life Table and Its Uses, Journal of Legal
Economics, 15/1 (2008), 65–72.
25A. J. Coale, P. Demeny, Regional model life tables and stable populations, Princeton Univ. Press, 1966.
МОРТАЛИТЕТ И СТАРОСНА СТРУКТУРА СРПСКОГ СТАНОВНИШТВА У ХАБЗБУРШКОЈ МОНАРХИЈИ У XVIII ВЕКУ
25
модерне статистичке службе. Незамењиви су тамо где није могуће
спровести периодичне пописе, као и код израде такозваних актуарских
таблица, које користе осигуравајућа друштва у пословима животног
осигурања.
Истраживање старосне и полне структуре становништва у предстатистичко доба, односно пре настанка државних статистичких служби
у XIX веку, представља једну од важних тема историјске демографије.26
Међутим, могућности за њено истраживање су ограничене, посебно када
је реч о нашим крајевима под турском влашћу, јер за то практично нема
извора. Покушаји да се старосна и полна структура становништва у Отоманском царству у XVI и XVII реконструише уз помоћ модерних метода и
модела демографске статистике добијају се непроверљиви и самим тиме
непоуздани подаци. 27
Парохијали пописи (Status animarum), премда нису без недостатака,
представљају један од највреднијих извора за демографска истраживања.28
Њихово вођење у римокатоличким парихијама прописано је Римским обредником из 1614. године, а на простору Карловачке митрополије Правилима за свештенике и ђаконе карловачко – београдског митрополита Вићентија Јовановића из 1732. године. Препоручени формулар за пописивање
парохијана у православним парохијама преузет је из Римског обредника,
исто као и формулари за вођење других парохијалних књига. Он је остао
у употреби све до краја XVIII века, односно до увођења штампаних протокола.29 У домовне протоколе, како се код нас обично називани пописи
парохијана (Status animarum), уписивана су сва домаћанства и њихови чланови са навођењем података о њиховој старости и сродству са домаћином.
Премда нису били у сродничким везама са домаћином, уписивани су у домовне протоколе као чланови домаћинстава слуге, слушкиње, усвојеници
и други. Због тога они садрже и вредне податке о величини и структури
породица.
26J. Ehmer, Altersstrukturen im historischen Wandel. Demographische Trends und gesellschaftiche Bewertung, Geschichte der Alters- und Armenverorgung der Stadt Salzburg, Salzburg, 1998, 11–30.
27L. Erder, The Measurement of Preindustrial Population Changes: The Ottoman Empire from the 15th
to the 17th Century, Middle Eastern Studies, 11/3 (1975), 284–301.
28A. Bellettini, Gli „Status animarum“: caratteristiche e problemi di utilizzazione nelle ricerche di demografia storica, Le fonti della demografia storica in Italia, I, Roma, 1974, 3–42; Carlo Corsini, Gli
„Status animarum“. Fonte per le ricerche di demografia storica, Le fonti della demografia storica in
Italia, I, Roma, 1974, 85–126.
29Rituale Romanum Pauli V. P. M. iuessu editum, Roma, 1617, 383; Архив САНУ у Сремским
Карловцима, МП Б, 1732/58.
26
Српске студије V / Serbian studies V
Слика 1. Факсимил препорученог обрасца за вођење прототокола парохијана у
Правилима за свештенике Вићентија Јовановића
Старосна и полна структура српског становништва у Хабзбуршкој
монархији пре краја XVIII века може се поузданије реконструсати само у
десетак насеља, јер је већина домовних протокола православних парохија
временом пропала, а многи су спаљени током Другог светског рата. У овом
раду, због његовог ограниченог обима, биће анализирани подаци само из
два пописа парохијана. Први потиче из села Итебеј у Темишварском Банату,
а саставио га је 1745. године прота Илија (Милошев) Црњански.30 У другоме
су пописани парохијани села Дероње у Бачкој, а попис су извршили 1783.
године тамошњи пароси Василије Поповић и Георгије Георгијевић.31 Обе
парохије била су релативно мале и свештеници су добро познавали све
парохијане, што је важно због поузданости података.
У селу Итебеј постојала су 1745. године 62 домаћинства и 588 становника.
Просечно домаћинство имало је 9,48 чланова, јер су у селу, поред инокосних
породица, постојале породице сложеније структуре и неколико кућних
задруга. Становника женског пола било је 277 (47,11%), а мушког пола
311 (52,89%) - на 1000 мушкараца долазило је само 890 жена.32 Несразмера
између броја жена и мушкараца била је једно од обележја демографских
прилика на територији Угарске и јозефинским пописима становништва,
спроведеним између 1784. и 1787. године, утврђено је да су на 1000
мушкараца у просеку долазиле 972 жене.33 Проблем диспропорције између
30Д. Поповић, нав. дело, 303–313.
31Ж. Сечански, Пописи становништва Бачке током осамнаестог века. Грађа за историју насеља
и становништва, Београд, 1952, 399–408.
32Д. Поповић, Срби у Банату до краја осамнаестог века, Београд, 1955, 303–313.
33T. Faragó, Az első magyarországi népszámlálás fennmaradt forrásanyaga (Egy forráskiadási munka
tanulságai), Demográfia, 53/4 (2010), 362.
МОРТАЛИТЕТ И СТАРОСНА СТРУКТУРА СРПСКОГ СТАНОВНИШТВА У ХАБЗБУРШКОЈ МОНАРХИЈИ У XVIII ВЕКУ
27
броја жена и мушкараца на нашим просторима требало би детаљније
анализирати у посебној студији, али у овој прилици може се указати само
на чињеницу да је она била првенствено изражена у популацији у доби
0–15 година, док је међу старијом популацијом много мања или је уопште
и нема. Тако је, на пример, у Итебеју на 140 мушкараца у старосној групи
од 16-45 година долазило чак 145 жена исте старости. Просечна старост
становника Итебеја износила је 21,60 година, јер је у селу била доста бројна
млађа популација – девојчица и дечака до навршених петнаест година било је
252 или 42,86% укупног становништва.34 Овако високи удео деце у укупном
становништву, чини се, није представљало особеност Итебеја. Истраживања
Золтана Давида, заснована на грађи црквеног порекла, показала су да је
удео деце до навршених 15 година у укупном становништву на територији
Веспремске бискупије половином XVIII века износио 42,33%.35 Становника
у доби између 16 и 64 годинe, било је у Итебеју укупно 327 или 55,61%.
Најмању групу чинили су сељани, који су имали 65 или више година. Њих
је било 9 или 1,53% укупног становништва.36
Графикон 4. Старосна и полна структура становништва села Итебеј 1745. године
34Д. Поповић, нав. дело, 303–313.
35Z. Dávid, A családok nagysága és összetétele a veszprémi püspökség területén, 1747–1748, Budapest,
1973, 40.
36Д. Поповић, нав. дело, 303–313.
28
Српске студије V / Serbian studies V
Старосна и полна структура становништва:
село Дероње у Бачкој 1783. године
Село Дероње настало је на истоименој пустари око 1764. године,
пресељавањем Срба из Бача.37 Према урбару и урбаријалном попису из
1772. године било је у селу укупно 144 сељачких кућа – 106 домаћинстава
сесионалиста и 38 инквилина. Пописана су и 4 субинквилина, који нису
поседовали куће, нити земљу.38 Наредних година сачињено је неколико
пореских и црквених пописа села, али они због своје намене садрже
ограничени број података за демографска истраживања.39 Изузетак
је домовни протокол (Status animarum) из 1783. године, који је, по
свој прилици, сачињен због учесталих захтева надлежног епископа и
жупанијских власти да им се доставе подаци о броју кућа и становника у
селу.40 Није искључено да је непосредни повод за састављење домовног
протокола био попис Угарске из 1782. године, који је претходио познатим
јозефинским пописима (1784-1787).41
Свештеници Василије Поповић и Георгије Георгијевић утврдили
су 1783. године да у Дероњама има укупно 147 домаћинстава и 797
становника. Просечно домаћинство у селу имало је 5,42 члана, односно
4,06 чланова мање него просечно домаћинство у Итебеју. Међутим, по
просечној величини породице нису се Дероње битније разликовале од
осталих насеља у Бачкој, где је просечно домаћинство имало 1785. године
5,54 члана.42 Становника мушког пола било је у Дероњама 423, а женског
пола 374, па су на 1000 мушкараца долазиле само 884 жене. Домовни
протокол не садржи податке о старости пет становника (2 мушка и три
женска), због чега ће они бити изостављени у графичком приказу старосне
структуре становништва. Просечна старост 792 становника Дероња, чије
су године живота свештеници забележили приликом пописа, износила
је 23,03 годинe. Међу њима било је 338 или 42,68% девојчица и дечака
до навршених петнаест година живота, 448 или 56,56% становника
старих између 16 и 64 године и 6 или 0,76% са 65 или више година.
37Архив Војводине у Новом Саду, Бачко-бодрошка жупанија, док. 1771/358–359.
38Историјски архив Сомбор, фонд 8, инв. бр. 404 (Deronya szela urbarium).
39И. Точанац Радовић, Бачка епархија у другој половини XVIII века: реформисање мреже парохија,
Зборник Матице српске за историју 87 (2013), 87–104.
40Ж. Сечански, нав. дело, 399–408.
41I. Erceg, Stanje i struktura stanovništva u hrvatsko-slavonskim županijama godine 1782, Starine JAZU
59 (1984), 309–310.
42Израчунато према: T. Faragó, нав. дело, 365 (Függelék III/1).
МОРТАЛИТЕТ И СТАРОСНА СТРУКТУРА СРПСКОГ СТАНОВНИШТВА У ХАБЗБУРШКОЈ МОНАРХИЈИ У XVIII ВЕКУ
29
Пропорције међу старосним групама не би биле промењене ни у случају
да су свештеници забележили податке и за преосталих пет становника
Дероња, јер су троје од њих били одрасли (старији од 15 година), а двоје
деца, чија се старост може приближно утврдити на основу података о
годинама живота њихових родитеља.43
Графикон 5. Старосна и полна структура становништва села Дероње 1783. године
Завршна разматрања: проблем модела старосне структуре
становништва и његове примене у демографским прорачунима
Поуздани подаци о величини просечне породице, полној и старосној
структури становништва у српским насељима могли би да буду корисни
за интерпретацију непотпуних података из пореских пописа из XVI–XVIII
века. У њима су углавном уписивани број домаћинстава, кућне старешине
(hospes) и њихова ожењена или неожењена браћа и синови старији од 15 година (adulti 15 annorum), пошто су по тадашњим схватањима деца са навршених петанаест година постајала пунолетна и подложна опорезивању. У
пописе су понекад уписиване и удовице са поседом, пошто су и оне биле
обавезне да плаћају порезе. Слична је била и структура турских пореских
пописа, али у Отоманском царству граница пунолетства није јасно дефи43Ж. Сечански, нав. дело, 399–408.
30
Српске студије V / Serbian studies V
нисана. Због непотпуности извора историчари су најчешће процењивали
укупно становништво множећи број домаћинстава са претпостављеном
величином просечног домаћинства. Произвољност у избору множитеља
била је неизбежна, а добијени резултати непоуздани и непроверљиви.
Разлог за то је једноставан – величина и структура породице била је у нашим крајевима до XVIII века изузетно подложна променама, јер се мeњала
зависно од пореске политике, аграрних односа и низа других чинилаца.
Културни обрасци, сасвим сигурно, нису на то утицали. Становништво
српских села Итебеј и Дероње припадало је истом културном кругу,
а просечна домаћинства у њима (види графикон 6) била су различите
величине и структуре.
Графикон 6. Број чланова и старосна структура просечне српске породице у
Итебеју (1745) и Дероњама (1783)
Подаци о броју одраслих мушкараца у пореским пописима, чини се,
представљају поузданију полазну тачку за израчунавање укупног становништва у некој области или на феудалном поседу, јер је удео појединих
старосних и полних група у укупном становништву, ако се може судити на
основу примера Итебеја и Дероња (види графикон бр. 7), био мање подложан променама. Уколико су се неке веће промене и догоде због повећаног
морталитета у ванредним приликама (епидемија заразних болести, глад,
велике хладноће), временом су поново успостављани устаљени односи. На
МОРТАЛИТЕТ И СТАРОСНА СТРУКТУРА СРПСКОГ СТАНОВНИШТВА У ХАБЗБУРШКОЈ МОНАРХИЈИ У XVIII ВЕКУ
31
такав закључак упућују и истраживања на другим странама у којима су на
основу пописа парохијана (Status animarum) праћене промене старосне и
полне структуре становништва у дужем временском периоду.44 Битније
промене почеле су тек у XIX веку, јер се тада, у односу на ранији период,
постепено мењају здравствене и хигијенске прилике, услови становања,
квалитет исхране и друго. Због тога постоји вероватноћа да ће нови резултати у проучавању старосне и полне структуре српског становништва до
краја XVIII века омогућити стварање доста поузданог модела за процене
броја становника у појединим насељима и областима на основу оскудних
података из пореских пописа. Тиме би они постали много вреднији извор
за историјску демографију, него што је то сада случај.
Графикон 7. Поређење старосне и полне структуре становништва у Итебеју
(1745) и Дероњама (1783)
44F. Gemini, Due parrocchie romane nel Settecento: aspetti di storia demografica e sociale, Roma, 1992,
78-85.
32
Српске студије V / Serbian studies V
MORTALITY AND THE AGE STRUCTURE OF THE SERBIAN
POPULATION IN THE HABSBURG MONARCHY IN
THE 18th CENTURY: EXAMPLES OF THE VUKOVAR, ITEBEJ
AND DERONJE ORTHODOX PARISHES
Summary:
The study of the population mortality and age structure was based on the data
from the parochial records which were introduced in the Habsburg monarchy
Orthodox parishes in the third decade of the eighteenth century. Since the state
authorities gave an important role to parishes in collecting statistical data for the
government, they exerted strong pressure on the Orthodox bishops to ensure that
the parochial books in their bishoprics were kept properly and conscientiously.
The mortality issue was processed on the case of the Vukovar Orthodox parish. According to the state census of 1783, there were 1,475 and of 1791, there
were 1,559 parishioners. An increase in the number of parishioners between
the two censuses was not the result of a natural increase, but of immigrations
of new inhabitants. In fact, since the beginning of 1780 until the end of 1790,
1,036 children were born in the parish, and 1,334 died. The highest mortality
(see Figure 3), which significantly deviated from the trend of many years, was
in 1783, 1788 and 1789, and its causes were years of bad harvest and hunger,
as well as a cold 1788/1789 winter.
The age structure at death was treated according to the registers of deceased,
which covered the period from 25 October 1779 to 6 October 1784. During
this period, 534 people died, and the priest recorded the age for 513 of them.
The youngest deceased person was half an hour old, which means that it was
baptized shortly after birth, assuming that it would not live long. The analysis of
the age structure of the deceased persons (see Figure 1), for which the age was
recorded (513), found that most of them (315) were children – 261 children
(50.87%) died by the age of five, 38 (7.41%) of the age between five and ten,
and 16 (3.12%) were aged between ten and fifteenth. In the group of deceased
there were 167 (32.55%) work capable man and women, i.e. age between 15
and 65, and 31 (6.04%) older than 65 years.
We particularly analyzed mortality of children (see Figure 2) and found that
in the parish of Vukovar, from 25 October 1779 to 6 October 1784, 152 children
died before the age of one, which makes 29.63% of the total of the deceased. Of
the total number of children who died within the first year of life, 67 (44.08%)
died in the neonatal period (before the end of the first month of life) and 87
(55.92%) in the post-neonatal period (from the first month until they reached
the first year of life). In the former period, the mortality was influenced by
endogenous causes (genetic factors, constitution, premature birth, etc.), and
MORTALITY AND THE AGE STRUCTURE OF THE SERBIAN POPULATION IN THE HABSBURG MONARCHY IN THE 18th
33
in the latter, they were mostly exogenous causes, the most common variety of
infections. Among the causes of infant mortality in Vukovar in the post-neonatal
period, poor diet and insufficient heating of residential premises probably also
had a significant impact. There is no possibility for the mortality of children in
the Vukovar parish to be compared with the mortality in another Orthodox parishes in the area, because such studies have not been conducted. Comparisons
will be possible only when enough series of data are collected.
The age and sex structure of the population was analyzed on the basis of the
statements of census of parochians (Status animarum) in two Serbian villages
– Itebej in Banat (in the year 1745) and Deronje in Bačka (in the year 1783).
In both villages there were fewer females than males. In Itebej, on 1,000 men
came 890 women and in Deronje only 884 women. The disproportion between
the number of women and men was primarily expressed in the population aged
0–15, while among the older population it was much less (Deronje) or did not
exist (Itebej).
The average age of the population in Itebej was 21.6 and 23.03 years of age
in Deronje. The age and sex structure of the population of the mentioned settlements is shown in Figure 4 and 5. The results show that in both villages the
proportion of the children aged 0–15 (see Table 1) was higher than the average
in Hungary (37.5%), determined from the 1784 to 1787 censuses.45
Table 1. Comparison of age and sex structure of the population in the settlements Itebej
(in the year 1745) and Deronje (in the year 1783)
Age
Itebej
Deronje
Women 16 +
29.25
28.23
Children age 0–15
Men 16+
42.86
27.89
42.66
29.11
The sources also helped us to compare the average size and age structure
of an average household in Itebej and Deronje (see Figure 6). It was found that
the average household in Itebej had 9.48 members – 4.06 children aged 0–15
years, 5.23 adults (16–60) and 0.19 persons over 60 years of age. That was
due to the fact that in Itebej there were large households with more complex
structures. The average household in Deronje was smaller and had only 5.42
members (2.31 children aged 0–15 years, 3.02 adults (16–60) and only 0.09
persons over 60 years of age).
45Az első magyarországi népszámlálás, 1784–1787, ed. D. Desző, D. Zoltán, Budapest, 1960, 39.
УДК: 94:314.116/.117(=163.41)(436)"1779/1800"(093.2)
Рад примљен: 15. 07. 2014.
Рад прихваћен: 01. 09. 2014.
MA Јелена Радосављевић
историчар
[email protected]
ДЕМОГРАФСКЕ ПРИЛИКЕ У СЕЛУ ЧЕНЕЈ
ОД 1779. ДО 1800. ГОДИНЕ1
Апстракт: На основу матичних књига села Ченеј у Банату, које се чувају у Архиву
Војводине у Новом Саду, урађена је анализа демографских прилика у том селу од
1779. до 1800. године. Приказан је ритам венчавања, умирања и рађања. Ради јаснијег
приказивања података, направљени су графикони који илуструју пад и пораст
смртности, односно венчавања и рађања. Добијени резултати су упоређени са подацима
из матичних књига села Овсенице, такође у Банату, као и са подацима из домаће и
стране литературе који се односе на шири простор.
Кључне речи: Банат, Ченеј, Овсеница, демографија, матичне књиге, рођења, венчања,
смртност.
***
Насеље и парохија Ченеј у XVIII веку
Банатско насеље Ченеј данас се налази у Републици Румунији, у близини
границе са Републиком Србијом.2 Први пут село је у писаним документима
поменуто 1221. године.3 У прошлости је често било власништво различитих
1 Рад настао као резултат истраживања на пројекту Министарства просвете, науке и технолошког
развоја Републике Србије „Историја политичких идеја и институција на Балкану у XIX и XX
веку“ (Ев. бр. OИ 177011), који се реализује у Балканолошком институту САНУ у Београду.
2 С. Јашин, Подаци о Србима у Ченеју са краја XIX и почетка XX века у архиви Српске православне
цркве у Ченеју, Гласник Историјског архива Кикинда 8 (2011), 99.
3 Љ. Милован, Домаћинства у атарима Ченеја, Бобде и Кече, Прилог за монографије места,
Темишвар, 2013, 8.
36
Српске студије V / Serbian studies V
властелинских породица. Становништво села бавило се пољопривредом,
виноградарством и воћарством.4 У Катастигу Пећке Паријаршије се 1660.
године помиње као једно од српских села у Банату.5 Патријарх и његова пратња,
који су тада ишли да прикупљају средства за помоћ Патријаршији, у Ченеју
су срели попа Недељка и домаћине Јована и Крсту.6 У непосредној околини
села током 1696. године одвијале су се борбе хабзбуршке и османске војске.7
Село је након Пожаревачког мира 1718. године, као саставни део Баната,
било под влашћу Хабзбуршке Монархије. Године 1717. имало је укупно
45 домова, а 1727. број домова се смањио – било их је 28. Пораст броја
становника забележен је 1773. године – село је тада имало 126 домова.8
Године 1753. означено је као српско9 насеље.10
У Ченеју је 1776. године основана српска школа. Зграда школе саграђена
је поред цркве, где се и данас налази.11 У попису Темишварске епархије
из 1797. године, означено је као село које има школу.12 Време када је
парохијална црква саграђена не може се са сигурношћу одредити. Матичне
књиге ченејске цркве, посвећене Светом Архистратигу Михајлу, вођене су
редовно од 1779. године.13 У парохији су крајем 18. века увек службовала
два свештеника. То је, према Деклараторији из 1779. године, било правило
за сва села која имају више од 150 кућа.14 Од 1779. службовали су свештеници Мојсеј Поповић15 и Филип Јовановић.16 У попису из 1797. године,
4 С. Јашин, нав. дело, 100.
5 Д. Ј. Поповић, Срби у Банату до краја 18. века, историја насеља и становништва, Београд,
1955, 40.
6 Поп Недељко је тада платио „Општи лист“ за себе.
7 Вероватно је да су тада уследиле миграције становника у нека сигурнија места, јер гувернер
Баната постављен 1718. од стране Хабзбуршке Монархије, гроф Мерси, у својим списима
наводи Ченеј као напуштено место. С. Јашин, нав. дело, 101.
8 Д. Ј. Поповић, нав. дело, 100.
9 Јохан Јакоб Ерлер је означио село Ченеј као насељено претежно Румунима. Ј. Ј. Ерлер, Банат,
Панчево, 2004, 91.
10Д. Ј. Поповић, нав. дело, 207.
11Б. Ранков, Настава на српском језику у нашем селу, Ченејски благовесник 1 (2007), 11.
12Архив САНУ у Сремским Карловцима, Митрополијско-патријаршијски архив (=АСАНУК,
МПА), Фонд Б, 1793/33.
13М. Косовац, Српска православна митрополија Карловачка, Сремски Карловци, 1910, 710.
14Ј. Радонић, М. Костић, Српске привилегије од 1690. до 1792, Београд, 1954, 139.
15Мојсеј Поповић рукоположен је 13. маја 1755. године од епископа Георија Поповића. Године
1797, за време пописа, забележен је као удовац: АСАНУК, МПА, фонд Б, 1793/33.
16Архив Војводине у Новом Саду, Збирка матичних књига Војводине 1826–1895, Ф. 402. 929.
ДЕМОГРАФСКЕ ПРИЛИКЕ У СЕЛУ ЧЕНЕЈ ОД 1779. ДО 1800. ГОДИНЕ
37
свештеник Мојсеј Поповић забележен је као удовац. У православној цркви
постојао је обичај да се свештеници који остану удовци замонаше, и из
службе у мирској цркви оду у манастир. Деклараторија из 1779. ово правило је осудила као неканонско, и наређено је да удови свештеници остају
у својим парохијама. Пример свештеника Мојсеја Поповића показује да је
ово правило било поштовано, јер је он и даље остао у служби.17 Од 1795.
године свештеника Филипа Јовановића заменио је Гаврил Јовановић.18 У
попису из 1797. године наведени су свештеници Мојсеј Поповић и Гаврил
Јовановић. Оба свештеника знала су српски и румунски језик.19 Од 1800.
године у цркви су службовали свештеници Гаврил Јовановић и Стефан
Живковић.20
Према катастарској карти села Ченеј (секција 57), сачињеној приликом
јозефинског премера Баната 1769–1772. године21, село је имало 171 кућу и
атар површине 8.663 јутара земље.22 На основу тога можемо израчунати да
је површина села била укупно 49,85 km². У попису Темишварске епархије
из 1797. године, Ченеј је забележен као село у Темишварском презвитерату, насељено Србима, са укупно 160 кућа, од чега 150 „платежних“ и 10
„неплатежних“. Брачних парова је било 294. Број становника износио је
укупно 927, од чега су 553 мушкарци а 374 жене.23 Године 1797, када је попис рађен, густина насељености села била је 18,6 становника по квадратном километру. По истом попису, број брачних парова био је 254, дакле
одраслих становника је било најмање 508, односно 54,8%.
У попису из 1797. године забележено је и да село није имало цркву, јер
је она недавно изгорела, као и то да се почело са градњом нове цркве.24
О томе када је црква изгорела немамо тачан податак, али је свештеник
Анђелко Грбић у другој половини 19. века записао: „Црква је била од дасака
и изгорела, после једне са[x]ране су заборавили угасити једну свећу која
17Ј. Радонић, М. Костић, нав. дело, 143.
18У матичним књигама села Ченеја овај свештеник се потписивао као Гаврил Јовановић, а у
попису свештенства епархије Темишварске као Гаврил Поповић.
19АСАНУК, МПА, фонд Б, 1793/33.
20Архив Војводине у Новом Саду, Збирка матичних књига Војводине 1826–1895, Ф.402.929.
21О јозефинском премеру види: J. Paldus, Die militärischen Aufnahmen im Bereiche der Habsburgischen Länder aus der Zeit Kaiser Josephs II, Wien, 1919.
22Катастарско јутро, мера за површину земљишта. Једно јутро = 5754,64 m².
23У попису је наведен укупан број становника од 1.127, што је вероватно грешка у сабирању,
јер збир мушких и женских становника даје бројку од 927 становника. АСАНУК, МПА, фонд
Б, 1793/33.
24АСАНУК, МПА, фонд Б, 1793/33.
38
Српске студије V / Serbian studies V
је пламеном дохватила један убрус и тако изгоре читав храм. На месту ове
зидана је данашња црква а за време њеног постанка не зна се поуздано“.25
У попису је забележено да је 1797. године била већ започета градња нове,
али су радови на цркви настављени и током 19. века. Учитељ Јован Ракић
је 1854. године оставио запис о Ченејској цркви да се 1840. године „после многог времена темпло правило“ а да је „молање и златање темпла“
урађено 1848. године. 26
Деклараторијом из 1779. године објављено је да „треба водити парохијалне протоколе или матрикуле: крштени, смртни, венчани и исповедни,
у свим парохијама по уведеним штампаним књигама“.27 У Ченеју је то од
1779. године уредно рађено. Према истој наредби, владике и протопрезвитери морали су, при обиласку епархија, „најтачније прегледати“ матичне књиге.28 То је учинио епископ темишварски Софроније Кириловић 7.
априла 1785. године, о чему сведочи његов потпис на матичним књигама.
У Архиву Војводине у Новом Саду налазе се матичне књиге села Ченеја,
у Збирци матичних књига Војводине 1826–1895, и то: књиге венчаних за
период од 1779. до 1822. године; књиге умрлих од 1779. до 1793. и књиге
крштених од 1779. до 1789. године. На основу ових матичних књига, урађено је истраживање демографских прилика у овом селу током 18. века.29
Венчања у селу Ченеј
Да бисмо истражили ритам венчавања, анализирали смо књиге венчаних од 1779. до 1800. године. Током двадесет и једне године, било је 275
венчања. Пре сваког венчања, вршило се такозвано „трекратно оглашење“,
односно објављивање будућег венчања током црквене службе у претходна
три недељна или празнична дана.30 Било је обавезно, што можемо видети
у тексту Деклараторије из 1779. године, „да се пре венчања по три пута
25С. Јашин, Ченејска црква кроз векове, Ченејски благовесник 1 (2007), 8.
26Исто.
27Ј. Радонић, М. Костић, нав. дело, 146.
28Исто.
29Подаци о датуму крштења, венчања или смрти уношени су у протоколе по јулијанском
календару, па су они у раду прерачунати у датуме по грегоријанском календару. Само су код
венчања подаци изложени и по једном и другом календару, јер је ритам венчања зависио од
постова, који су упражњавани по јулијанском календару.
30А. Таушев, Литургика, Београд, 2007, 311.
ДЕМОГРАФСКЕ ПРИЛИКЕ У СЕЛУ ЧЕНЕЈ ОД 1779. ДО 1800. ГОДИНЕ
39
оглашује“.31 Ово правило уведено је и у штампане обрасце књига венчаних,
на којима пре имена заручника стоји „по трекратном оглашенију“. Бракови су углавном склапани у зимском периоду, о чему говоре графикони
који приказују ритам венчавања по месецима. По јулијанском календару,
највише венчања је било током јануара, фебруара и новембра, односно
јануара и октобра по грегоријанском календару. Месец мај је, такође имао
нешто већи број венчања него остали месеци. Овакав распоред венчања
јасно указује на чињеницу да се поштовало црквено правило према
коме није било венчања током поста, а посебно током великих постова
– Божићног, Ускршњег, Петровског и Госпојинског.32 Месеци у које падају
постови, имали су најнижи број венчања. Пре свега то су били децембар и
март, што се јасно види на графикону рађеном према јулијанском календару. У неколико случајева начињен је изузетак од овог правила, и то: једном
у Петровском, једном у Госпојинском и три пута током Божићног поста.
За једно венчање није уписан датум, па смо у графикону по јулијанском
календару приказали једно венчање мање, односно укупно 274 венчања.
Због разлике у календарима, графикон број 2 садржи још један брак мање,
односно укупно 273 венчања.
Графикон 1: Број венчања месечно по јулијанском календару
Б
31Ј. Радонић, М. Костић, нав. дело, 141.
32А. Таушев, нав. дело, 311.
40
Српске студије V / Serbian studies V
Графикон 2: Број венчања месечно по грегоријанском календару
Најзаступљенији је био улазак у први брак, али има и оних који су иза
себе већ имали један или два брака.
Табела 1: Број парохијана који су ступили у први, други или трећи брак
Први брак
Други брак
Трећи брак
Број мушкараца
Број жена
47
45
226
2
228
2
Венчања су се одвијала у младином селу, те су све невесте у књигама
венчаних из Ченеја.33 Ово је била устаљена пракса, о чему говори текст
Деклараторије из 1779. године, где се наводи: „по стародавном обичају нека
се венчава само у оним парохијама из којих су заручнице“.34 Младожење
су биле претежно из околних села, углавном из Темишварске епархије, а
мањи број њих је из Ченеја. У највећем броју потицали су из села Ченеја,
Кече, Кларије, Сен Мартона, Фабрике, Дињаша, Кикинде, Црње (Церна),
Бечкерека и Варјаша. Ова села била су насељена углавном српским и
румунским становништвом.35 Већина девојака, њих 192 (70 %), удале су
се у околна села, а 83 (30%) удало се у своје село. У ову динамику уклапају
33Изузетак је била једна млада из Кикинде.
34Ј. Радонић, М. Костић, нав. дело, 311.
35Ј. Ј. Ерлер, нав. дело, 91.
41
ДЕМОГРАФСКЕ ПРИЛИКЕ У СЕЛУ ЧЕНЕЈ ОД 1779. ДО 1800. ГОДИНЕ
се и жене које су ступиле у други или трећи брак. Већина њих се удала у
околна села, а мањи број у своје село.
Табела 2: Број младожења по селима (без Ченеја)
Назив села
Број младожења
Проценат младожења
Кеча
21
7,6%
Кларија
Црња
Варјаш
Бечкерек
Дињаш
Сен Мартон
Кикинда
Фабрика
26
15
14
9,5 %
5,4%
5%
13
4,7%
10
3,6%
10
7
5
3,6%
2,5%
1,8%
У мањем броју, младожење су били пореклом из села Липова, Пардана,
Сен Миклеуша, Берекасова, Парца, Сен Петра, Сен Михаила, Побде,
Личеда, Моноштора, Кенеза, Немете, Иванде, Сараволе, Кетвела, Махале
и Валкана.
Ономастика књига венчаних
На основу података из матичних књига венчаних, издвојили смо
најчешћа имена млади и младожења. Посебно смо издвојили имена
младожења који нису били из Ченеја, већ из других села. На основу табела
можемо видети да су жене у то време највише носиле имена Ана, Марта
и Марија. Мушкарци су у највећем броју имали име Јован, без обзира на
то да ли су били из Ченеја, или из неких других села. За шест млада и пет
младожења имена су била нечитка, па се не налазе у табелама.
42
Српске студије V / Serbian studies V
Табела 3: Најчешћа женска имена у књигама венчаних
Ана, Аница, Анушка
Марија
Марта
Стана, Станка
Јована, Јоана, Јованка
Живана, Живка
Евра
Савка
Елена
Анћелија, Анђелина, Анђа
Кумрија
Сара
Јелисавета
Дмитра, Демитра,
Петра
Иконија
25
20
20
15
12
8
7
7
6
6
6
6
6
6
6
6
9%
7.3%
7.3%
5.4%
4.4%
2.9%
2.5%
2.5%
2.2%
2.2%
2.2%
2.2%
2.2%
2.2%
2.2%
2.2%
Остала, мање заступљена женска имена у књигама венчаних су: Алка
(5), Ева (5), Екатерина, Ката, Каталина (5), Мара (5), Ђула (4), Јелка, Јелица
(4), Неда (4), Цвета (4), Ела (3), Опра, Оприца (3), Ружа (3), Симеона, Симена
(3), Тода (3), Десанка (2), Јана, Јанка (2), Јула, Јулијана (2), Косана (2), Мирта,
Дмирта (2), Наста (2), Пелагија (2), Пауна (2), Разумка, Разумена (2), Рокса
(2), Софија (2), Стојанка, Стојна (2), Филипа, Вилипа (2), Фира (2), Босиљка,
Веза, Вета, Вема, Вида, Дамњанка, Дивна, Дока, Добра, Дринка, Ена, Илка,
Инћа, Јагода, Јерина, Косана, Марина, Марица, Мила, Милица, Нера,Огњана,
Пава, Параскева, Пана, Стојна, Теодосија, Теодора.
Табела 4: Најчешћа мушка имена у књигама венчаних, ченејске младожење
Јован
13
15.7%
Алексије, Алекса
4
4.8%
3
3.6%
Стефан, Степан
Петар
Георгије
Симеон, Симо
Никола
5
5
4
3
6%
6%
4.8%
3.6%
43
ДЕМОГРАФСКЕ ПРИЛИКЕ У СЕЛУ ЧЕНЕЈ ОД 1779. ДО 1800. ГОДИНЕ
Остала, мање заступљена имена младожења из села Ченеј била су: Андреј
(2), Мартин (2), Михајло (2), Марко (2), Дамјан (2), Димитрије (2), Живан (2),
Павел (2), Ранко (2), Спасоје (2), Аксентије, Аким, Антоније, Арсеније, Боград,
Гаврил, Груја, Давид, Деспот, Добра, Илија, Исаија, Јанко, Јанош, Јевтимије,
Константин, Недељко, Нинко, Паскил, Ранко, Станиша, Теодор, Тома, Траил.
Табела 5: Најчешћа мушка имена у књигама венчаних, младожење из околних села
Јован, Јоан
Никола, Николај, Николае
Павел, Паул, Паја
Михајло
Теодор
Симеон, Симо
Георгије
Живан
Живојин
Петар
Лазар
18
8
7
7
7
7
6
6
5
5
5
9.4%
4.2%
3.6%
3.6%
3.6%
3.6%
3.1%
3.1%
2.6%
2.6%
2.6%
Остала, мање заступљена мушка имена у околним селима: Арсеније (4),
Илија (4), Марко (4), Стефан, Степан (4), Траил (4), Атанасије, Танасије (3),
Давид (3), Јевтимије (3), Тома (3), Урош (3), Григорије, Григор, Глигор (3),
Јосиф (3), Сава (3), Аврам (2), Алексије (2), Антоније, Антон (2), Василије
(2), Гаврил, Гаврило (2), Дамљан (2), Димитрије (2), Захарије (2), Јосим, Јоса
(2), Коста (2), Матеј (2), Максим (2), Мојсеј (2), Пантелија (2), Ранко (2),
Тимотеј (2), Филип (2), Цвеја (2), Игњат (2), Александар, Богосав, Војин,
Вуја, Ђурађ, Ђурка, Иван, Константин, Кирил, Корнилије, Крста, Кузман,
Милић, Милош, Недељко, Ненад, Никифор, Нинко, Остоја, Пана, Прокопије,
Путник, Риста, Стојан, Стојић, Стока.
Смртност у селу Ченеј
За разматрање смртности становништва, користили смо књиге
умрлих вођене од 1779. до 1793. године. У том периоду, преминуло је
укупно 474 становника, од чега је за једног посебно забележено да се
удавио у реци. Такво посебно бележење умрлих који су се утопили није
случајно. Утопљеници су често сахрањивани поред река, а не у гробљу.
Деклараторијом из 1779. године регулисано је и ово питање, уз опомену
44
Српске студије V / Serbian studies V
да је сахрањивање ван гробља погрешно, те је наређено да се утопљеници
сахрањују на гробљима, као и остали верници.36
Као и венчања, размотрили смо ритам умирања по месецима и годинама.
Посматрајући графиконе смртности по месецима, видљива је нешто нижа
смртност од јула до новембра. Током зимских и пролећних месеци било је
више умрлих становника.
Графикон 3: Број умрлих по месецима
Занимљиву слику даје и ритам умирања по годинама. Ту се види велики
пораст броја умрлих током 1784. и 1785. године, а затим у периоду од
1787. до 1789. године.
Графикон 4: Број умрлих од 1779. до 1793. године
36Исто.
45
ДЕМОГРАФСКЕ ПРИЛИКЕ У СЕЛУ ЧЕНЕЈ ОД 1779. ДО 1800. ГОДИНЕ
Графикони показују да је године 1789. смртност достигла врхунац. Стога
смо издвојили графикон смртности за 1789. годину, који нам даје јаснију
слику. Види се да је стопа смртности била виша у зимским месецима, а
посебно у марту месецу.
Графикон 5: Број умрлих по месецима 1789. године
Да бисмо утврдили да ли је овај карактеристичан пораст смртности
случајан, искористили смо матичне књиге још једног села у Банату, села
Овсеница.37 На располагању смо имали књиге умрлих села Овсеница почев
од 1784. године.38 Ради поређења, урадили смо упоредну анализу смртности
ова два села. Резултат је веома сличан ритам умирања.
Графикон 6: Број умрлих од 1784. до 1793. године у Ченеју и Овсеници
37Село Овсеница се налази у близини Ченеја, у истој, Тамишкој жупанији.
38Архив Војводине у Новом Саду, Збирка матичних књига Војводине 1826–1895, Ф. 402. 587.
46
Српске студије V / Serbian studies V
Графикон 7: Поређење годишње смртности у Ченеју са просеком
Графикон 8: Поређење годишње смртности у Овсеници са просеком
Период од 1784. до 1789. имао је повећану смртност у оба села. У овом
периоду смртност је углавном била натпросечна. Ова два села нису усамљен
случај. Многи записи из овог периода сведоче о глади, суши, скупоћи и
хладним зимама. Тако је године 1784. забележено да је род жита био
ДЕМОГРАФСКЕ ПРИЛИКЕ У СЕЛУ ЧЕНЕЈ ОД 1779. ДО 1800. ГОДИНЕ
47
веома мали39 као и да су житарице (пшеница, кукуруз, просо, јечам) биле
веома скупе.40 После сушне 1784. године, наступила је хладна зима која је
трајала све до марта 1785. године. Након тога је и читава 1785. година била
година оскудице и скупоће. Због лоших временских прилика, оскудевало
се у храни за људе и за стоку, што је вероватно за последицу имало високу
смртност током 1784. и 1785. године. Током поменутих година, због глади
је дошло до великих миграција становништва Карловачког генералата.41
Временске неприлике наставиле су се и 1787. године, када је забележена
глад и обилна киша.42 Писмо српских протојереја из Лике и Кордуна из
1787. године сведочи о томе да је зима трајала од септембра до маја.43
Наредна година, 1788. била је неродна и сушна44, а зима 1788/1789. била
је посебно хладна. Један запис из Призрена о овој зими бележи: „бист снег
велики и бист мраз велики и много људије помреша и скоти и птице без
числа погибоша“.45 Смртност током зиме 1788/1789. године илустрована
је графиконом бр. 5, где је пораст смртности током зимских месеци
очигледан. Након ове зиме, уследила је сушна и неродна 1789. година.46
Зима 1788/1789. године била је веома хладна и у Средњој Европи.47 Лоше
временске прилике довеле су до застоја и пољопривредној производњи, а
након хладне зиме у пролеће 1789. су уследиле бројне поплаве.48 Овакве
климатске неприлике имале су, вероватно, удела и у незадовољству народа
у Француској пред избијање Револуције 1789. године. Наиме, у Француској
је у периоду од 1785. до 1789. године забележено велико поскупљење
животних намирница, а пре свега пшенице и јечма. У овом периоду и огрев
39„Не роди жито веће врло мало, ђе би сијеме, ђе не сијемо.“ Љ. Стојановић, Стари Српски
записи и натписи II, Београд, 1903, запис бр. 3539, 270.
40С. Гавриловић, Миграције из Горње Крајине у Славонију и Срем од почетка XVIII до средине
XIX века, у: Зборник о Србима у Хрватској 2, Београд, 1991, 13.
41Исто.
42„И тада би глад велика и киша многа от гладни годину.“ Љ. Стојановић, нав. дело, запис бр.
3587, 278.
43С. Гавриловић, нав. дело, 24.
44Исто.
45Љ. Стојановић, нав. дело, запис бр. 3618, 284.
46С. Гавриловић, нав. дело, 24.
47W. L. Steinbrenne, Der Rathgeber bey dem Studieren auf die Sonn- und Festtags-Evangelien und
Episteln: eine Sammlung, theils von blossen Hauptsässen, theils von Dispositionen oder zergliederten
Thematen, Magdeburg, 1821, 7.
48W. Behringer, Kulturgeschichte des Klimas: von der Eiszeit bis zur globalen Erwärmung, München,
2007, 216.
48
Српске студије V / Serbian studies V
је поскупео.49 Из свега наведеног можемо закључити да су суше, поплаве
као и хладне и дуге зиме имале утицаја на смртност становништва, пре
свега због мањка људске и сточне хране, али и због изложености ниским
температурама.
На основу књига умрлих села Ченеј, може се одредити стопа смртности
деце. Наиме, свештеници су у књиге умрлих уписивали децу са назнаком
„младенац“ поред имена. Смртност деце била је веома висока. У периоду
од 1779. до 1793. године, у Ченеју је умрло 239 деце, односно 50,4% умрлих била су деца. Ипак, број умрле деце вероватно је био нешто већи, јер
су у књиге умрлих убележена само крштена деца. С обзиром да је након
рођења пролазило по неколико дана пре него што се дете крсти, остаје
претпоставка да је било још умрле деце, која су умрла пре свог крштења.
Ово село није било јединствено по високој смртности деце. У немачким
градовима и селима, осамнаести век се сматра периодом високе смртности
деце, која почиње да опада тек у другој половини 19. века.50
Графикон 9: Смртност деце и одраслих по годинама
49A. Soboul, Francuska Revolucija, Zagreb, 1966, 17.
50J. E. Knodel, Demographic Behavior in the Past – A Study of 14 German Village Populations in the
Eighteenth and Nineteenth Centuries, Cambridge, 2002, 39.
49
ДЕМОГРАФСКЕ ПРИЛИКЕ У СЕЛУ ЧЕНЕЈ ОД 1779. ДО 1800. ГОДИНЕ
Графикон 10: Број умрлих и крштених по годинама
Рођења и зачећа у селу Ченеј
У периоду од 1779. до 1788. године рођено је укупно 445 деце, од чега
237 (53,26%) девојчице и 207 (46,51%) дечака. За једно дете не може
се утврдити којег је било пола. Три трудноће су биле близаначке, па у
графиконима има три крштења, рођења и зачећа мање, односно укупно 442.
Графикон 11: Број рођених месечно по јулијанском календару
50
Српске студије V / Serbian studies V
Када се од сваког датума рођења одбије просечно трајање трудноће од
266 дана, добије се поредак зачећа. Из графикона се види да је стопа зачећа
била највиша у пролећним и летњим месецима, а посебно у мају и јулу.
Графикон 12: Број зачећа месечно по јулијанском календару за децу рођену од
1779. до 1788. године
Ономастика књига рођених
На основу књига рођених можемо видети и која имена су се највише
давала деци крајем 18. века. За девојчице то су Стана, Јована, Марта и
Марија, а најчешће мушко име остало је Јован. Четири имена деце је
нечитко, па се не налазе на овим табелама.
Табела 6: Најчешћа имена женске деце
Јована, Јованка, Јока
Стана, Станка
Марта
Марија
Живана
Алка
Ђула
Анђелина, Анђелија, Анђа
Ана
Петра
Елена
17
17
14
12
12
11
11
10
9
8
8
7.2%
7.2%
5.9%
5%
5%
4.6%
4.6%
4.2%
3.8%
3.4%
3.4%
51
ДЕМОГРАФСКЕ ПРИЛИКЕ У СЕЛУ ЧЕНЕЈ ОД 1779. ДО 1800. ГОДИНЕ
Остала, мање заступљена имена су: Алексија (6), Пава (6), Софија (6),
Тода (6), Дивна (4), Теодора (4), Дмитра, Митра (3), Јелисавка, Јелисавета
(3), Круна (3), Кумрија (3), Наста (3), Пелагија (3), Утва (3), Јерина (2),
Ковинка (2), Макрена(2), Неда (2), Рокса (2), Сара (2), Тодора(2), Фема
(2), Алинка, Анастасија, Божана, Варнава, Веза, Вета, Вилипа, Дока,
Ђервасија, Ђерманка, Ђурђа, Ева, Иконија, Илинка, Илка, Јана, Јегда,
Јевдокија, Јекатерина, Јулијана, Косана, Латинка, Марија Магдалена,
Неранџа, Огњана, Отнана, Разумена, Ружа, Савка, Севда, Сена, Сосана,
Смиља, Стојанка, Цвета.
Табела 7: Најчешћа имена на крштењу дечака
Јован
25
Живан
9
Димитрије
Павел
Лазар
Михаил
Гаврил
Георгије
Илија
Петар
Андреј
12%
12
5.8%
9
4.3%
10
8
7
5
5
5
5
4.8%
4.3%
3.9%
3.4%
2.4%
2.4%
2.4%
2.4%
Остала имена су: Атанасије (4), Сава(4), Симеон (4), Теодор (4), Јаков (3),
Кирил, Кира (3), Милош (3), Недељко (3), Спасоје (3), Тома (3), Аксентије
(2), Василије (2), Герасим (2), Григорије (2), Добра (2), Јелисеј (2), Јосиф
(2), Кузман (2), Милосав (2), Николај (2), Панта, Пантелија (2), Путник
(2), Самуил (2), Софроније (2), Станивук (2), Тимотеј (2), Филип (2), Урош
(2), Авакум, Алекса, Алимпије, Антоније, Арон, Арсеније, Васан, Витомир,
Војин, Влајко, Дамњан, Живојин, Захарија, Јевта, Јеремија, Костандин,
Лепоје, Мартин, Милован, Милутин, Момир, Нестор, Никифор, Никодим,
Прокопије, Радован, Ранко, Станимир, Стефан, Траило, Теофан, Трифон,
Тадија, Тома, Ћира, Угрин, Филип.
52
Српске студије V / Serbian studies V
Презимена становника
На основу књига венчаних, начињен је списак презимена становника
села. Четири презимена су била нечитка, па су изостављена са овог списка.
Табела 8: Презимена младожења из Ченеја
Јовановић
Петров, Петровић
Павловић
Гаврилов, Гавриловић
Мартинов, Мартиновић
Теодоров, Теодоровић
7
5
4
4
3
3
8.4%
6%
4.8%
4.8%
3.6%
3.6%
Арсенијевић, Арсеновић (2), Драганов (2), Путник, Путников(2),
Скајушанов (2), Аврамовић, Акимовић, Ангелов, Белулов, Воденичар,
Георгијевић, Гравлов, Грујић, Ђурђевић, Живанов, Жутор, Игњатијевић,
Јевтимијевић, Јојић, Јосимов, Јосифковић, Капларовић, Кириловић, Костин,
Константинов, Лазић, Марковић, Миклевић, Мирин, Михајловић, Мицоков,
Мишков, Мунтјан, Николић, Нинков, Нићин, Обрад, Пауновић, Первулов,
Перов, Поповић, Предин, Путников, Савић, Симин, Симеуновић, Славић,
Стануловић, Стефановић, Стојшић.
DEMOGRAPHIC ENVIRONMENT IN THE VILLAGE OF ČENEJ
FROM 1779 TO 1800
Summary:
The paper gives a brief overview of the history of the Čenej village from 1779 until
the end of the 18th century. Based on the registers of births, marriages and deaths,
census of the Timisoara Diocese in 1797 and relevant literature, we show the dynamics
of births, marriages and deaths. In order to facilitate the presentation of the processed
data from registers we designed graphic charts that follow monthly and annual rate of
these phenomena. In the analysis of registers of marriage, the correlation of dynamics
of marrying with the canons of the Orthodox Church was demonstrated and thus, for
example, weddings were absent at the time of the Great Lent. Since the Orthodox Church
used the Julian calendar, we show the rate of marrying by the graphs done according to
that calendar. For the analysis of death certificates, charts were made in the Gregorian
calendar, so that the results could be comparable with the data from other sources used
ДЕМОГРАФСКЕ ПРИЛИКЕ У СЕЛУ ЧЕНЕЈ ОД 1779. ДО 1800. ГОДИНЕ
53
in that calendar. The analysis of death certificates pointed to the high mortality rate from
1785 to 1789. Particularly high mortality was determined for the years 1788 and 1789.
The chart that shows the mortality rate on a monthly basis, pointed to a higher mortality
rate in winter, spring and autumn months, and less in the summer. Comparison with the
mortality in the village of Ovsenica in Banat showed similar results. There is a potential
link between the high mortality rate and the unfavorable climate conditions – cold winters and droughts, as well as a shortage of human and animal food. We compared the
mortality rates of children and adults, where it was determined that more than half of
the deaths were children. Based on the number of births, we determined the number
of pregnancies by months of the year, which showed a high number of conceptions in
warmer months, especially in May and July. We also give an insight into the onomastic
picture of Čenej and villages in its immediate surroundings, based on the first and last
names of their inhabitants.
УДК: 314.116/.117(=163.14)(436)"1828/1848"(093.2)
Рад примљен: 14. 07. 2014.
Рад прихваћен: 01. 09. 2014.
МА Нино Делић
истраживач приправник
Историјски институт, Београд
[email protected]
СРПСКО ПРАВОСЛАВНО СТАНОВНИШТВО ДАЛМАЦИЈЕ
И ВОЈНЕ КРАЈИНЕ (1828–1848) – БРОЈ, НАТАЛИТЕТ,
МОРТАЛИТЕТ, НУПЦИЈАЛИТЕТ, ПРИРОДНИ
И МЕХАНИЧКИ ПРИРАШТАЈ
Апстракт: У раду је приказано кретање православног становништва Далмације и Војне
крајине у периоду 1828–1848. Коришћењем претежно аустријских статистичких извора,
приказани су главни демографски показатељи: број, наталитет, морталитет, нупцијалитет,
природни и механички прираштај укупног, православног и неправославног становништва
у обе аустријске круновине. Анализом су утврђене велике структуралне разлике измећу
две области и различити узроци опадања удела православног становништва.
Кључне речи: Срби, Далмација, Војна крајина, наталитет, морталитет, нупцијалитет,
демографија, 19. век.
***
Један од феномена, огледом српског становништва у Хабзбуршкој монархији
у 19. веку, представља постепено смањивање удела православних српских
становника у Далмацији и Војној крајини. Према расположивим подацима,
православно становништво је 1828. чинило 20.04% укупног становништва у
Далмацији и 50.58% у Војној крајини. Удео се смањио на 19.18% (Далмација)
и 48.99% (Војна крајина) у 1848.51 Историографија је тражила узроке за ову
51Н. Делић, „Tafeln zur Statistik der Oesterreichischen Monarchie“ / Табеле за статистику Аустријске
царевине 1828–1848 као извор за историју српског народа у Хабзбуршкој монархији, Српске
студије 2 (2011), 189, 195.
56
Српске студије V / Serbian studies V
појаву у процесима природне и насилне асимилације, исељавању, последицама
разних епидемија и природних непогода, али и менталитетским особеностима
српског народа. Лекар и педагог Ђорђе Натошевић је 1866. године тврдио да
један од највећих проблема представља чињеница да Срби немају довољно
деце за природну репродукцију становништва. Узрок томе је видео у одређеној
врсти комоције српских грађанских породица у Угарској, које нису биле спремне да поднесу терет и жртве неопходне за васпитавање већег броја деце.52
Сличном темом се бавио и начелник статистичког одељења у Кнежевини
Србији Владимир Јакшић.53 На питање да ли је смањење удела православног
српског становништва у Хабзбуршкој монархији у 19. веку више последица
природног кретања или вештачких притисака (асимилација, прекрштавање
итд.) тешко је са сигурношћу одговорити. Проучавањем статистичког
материјала који се тиче наталитета (родности) и морталитета (смртности)
становништва, могуће је реконструисати демографске структуре појединих
заједница у прошлости. Прворазредни извор за такве студије представљале би
матичне књиге рођених (крштених), умрлих и венчаних које су на територији
Војне границе и Далмације у 19. веку водиле црквене власти. Због великог
обима таквих извора и њихове честе недоступности, историјска демографија
је принуђена да се користи и изворима другог реда, попут статистичких
годишњака, прегледа и разних извештаја који су прављени на темељу
веродостојних података. Аустријска државна статистичка служба добијала
је статистичке извештаје од различитих државних и локалних органа али и
црквених власти. Стечени подаци коришћени су за састављање прегледа о
кретању становништва у статистичким годишњацима (тзв. Табелама) који
су испрва служили само за службену употребу.54 Од 1829. до 1853. изашао је
укупно 21 том Табела које се односе на период 1828–1848.55 Публиковани су
52Ђ. Натошевић, За што наш народ у Аустрији пропада, Летопис Матице Српске 110 (1866),
77–129.
53В. Јакшић, Нестајање српскога народа у Унгарској, Гласник СУД 33 (1872), 38–134.
54Н. Делић, „Tafeln... , 182–184.
55Versuch einer Darstellung der Oesterreichischen Monarchie in statistischen Tafeln, I Jahrgang, 1828, Wien,
1829; Darstellung der Oesterreichischen Monarchie in statistischen Tafeln, II Jahrgang, 1829, Wien, 1830;
Tafeln zur Tafeln zur Statistik der Oesterreichischen Monarchie, III Jahrgang, 1830, Wien, 1831; Tafeln
zur Statistik der Oesterreichischen Monarchie, IV Jahrgang, 1831, Wien, 1832; Tafeln zur Statistik der
Oesterreichischen Monarchie, V Jahrgang, 1832, Wien, 1833; Tafeln zur Statistik der Oesterreichischen
Monarchie, VI Jahrgang, 1833, Wien, 1834; Tafeln zur Statistik der Oesterreichischen Monarchie, VII
Jahrgang, 1834, Wien, 1835; Tafeln zur Statistik der Oesterreichischen Monarchie, VIII Jahrgang, 1835,
Wien 1836; Tafeln zur Statistik der Oesterreichischen Monarchie, IX Jahrgang, 1836, Wien 1837; Tafeln
zur Statistik der Oesterreichischen Monarchie, X Jahrgang, 1837, Wien 1838; Tafeln zur Statistik der
Oesterreichischen Monarchie, XI Jahrgang, 1838, Wien, 1839; Tafeln zur Statistik der Oesterreichischen
Monarchie, XII Jahrgang, 1839, Wien, 1840; Tafeln zur Statistik der Oesterreichischen Monarchie, XIII
Jahrgang, 1840, Wien, 1841; Tafeln zur Statistik der Oesterreichischen Monarchie, XIV Jahrgang, 1841,
СРПСКО ПРАВОСЛАВНО СТАНОВНИШТВО ДАЛМАЦИЈЕ И ВОЈНЕ КРАЈИНЕ (1828–1848)
57
подаци о броју становника према вероисповести и броју рођених, умрлих и
венчаних према вери у круновинама царства. Ови подаци су веома драгоцени
пошто је помоћу њих могуће сазнати нешто више о структури наталитета и
морталитета различитих верских заједница, и упоредити стопе прираштаја
исказаних пописима са резултатима израчуна природног прираштаја.
Узимајући у обзир да је православно становништво у овим областима било
углавном српско (с изузетком источних делова Војне крајине) могуће је
искористити расположиве податке за анализу демографских структура
српског православног становништва.
Осим статистичких података аустријске провенијенције, од велике
користи за израчун стопа прираштаја су и објављени пописи Српске
православне цркве у Далмацији за период 1835–1850.56
Статистички подаци
У првој половини 19. века у Аустријском царству још увек нису постојали
прави модерни пописи одржавани према унифицираним правилима и у
истом тренутку на читавој територији Царства. У Војној крајини, пописи
су по правилу спровођени на сваких 5 година уз ревизије сваке године.
У Далмацији је сваке године вршена специфична врста установљавања
текућег стања, али не и прави пописи. Из наведених, али и других разлога,
информације о броју становника треба узимати са резервом.57
Аустријска статистика тога времена бележила је више врста присутног
становништва. Исти појам је у различитим круновинама могао означавати
различите категорије. Под домаћим становништвом (Einheimische) у Војној
Wien, 1844; Tafeln zur Statistik der Oesterreichischen Monarchie, XV Jahrgang, 1842, Wien, 1846; Tafeln
zur Statistik der Oesterreichischen Monarchie, XVI Jahrgang, 1843, Wien, 1847; Tafeln zur Statistik der
Oesterreichischen Monarchie, XVII Jahrgang, 1844, Wien, 1848; Tafeln zur Statistik der Oesterreichischen
Monarchie, I Teil, XVIII und XIX Jahrgang, 1845/46, Wien, 1850; Tafeln zur Statistik der Oesterreichischen
Monarchie, II Teil, XVIII und XIX Jahrgang, 1845/46, Wien, 1851; Tafeln zur Statistik der Oesterreichischen
Monarchie, I Teil, XX und XXI Jahrgang 1847/48, Wien, 1853; Tafeln zur Statistik der Oesterreichischen
Monarchie, II Teil, XX und XXI Jahrgang, 1847/48, Wien, 1853.
56Н. Делић, Православно становништво Далмације према пописима Српске православне
цркве (1835–1850), Зборник Матице српске за историју 87 (2013), 109–128.
57Посебно су упитни подаци за године у којима су у Војној граници вршене само ревизије
(тада су заправо вршене и пројекције становништва). На темељу информација које садрже
Табеле, знамо да је 1838. и 1843. у Војној крајини одржан попис. У Далмацији су пописивање
становништва сваке године (Erhebung) вршиле политичке власти али у квалитет тих података
(поготово о имовинском стању становништва) сумњали су и неки савременици (Франц Петер).
Н. Делић, „Tafeln…”, 182–183; F. Petter, Dalmatien in seinen verschiedenen Beziehungen I, Gotha
1857, 11–12. Tafeln... 1838, Tafel 1; Tafeln... 1843, друго (ненумерисано и непагинирано) поглавље.
58
Српске студије V / Serbian studies V
крајини подразумевани су грађани дате круновине. Појединци из других
делова Хабзбуршке монархије су означавани као туђинци (Fremde) а
страни држављани као странци (Ausländer). Припадници војске бележени
су одвојено. Ефективно, тј. присутно цивилно становништво, статистика
је делила на домаће (домаћи присутни) и апсолутно (домаћи, туђинци
и странци присутни). У Далмацији се под појмом домаће становништво
подразумевало целокупно присутно цивилно становништво (домаћи,
туђинци и странци присутни) без припадника војске. Ова разлика у
категоризацији је битна, пошто се подаци о верској разноликости увек
односе на целокупно присутно цивилно становништво (у Далмацији
домаће, а у Војној крајини апсолутно становништво). Под појмом укупно
становништво (Total) најчешће је означавано целокупно присутно
становништво (присутни домаћи, туђинци, странци и војска). Постоје
и малобројни изузеци од овог правила који се односе на прва годишта
Табела.58 Подаци о броју становника се званично увек односе на почетак
године за коју су наведени (по правилу потичу са краја претходне године).59
Број присутних припадника војске је наведен за скоро сваку годину, мада
није увек сасвим прецизан.60 Структуру војске према вероисповести није
58Изузеци се односе на 1827, 1828, 1829. и 1830. У издањима Табела за 1828. и 1829: подаци о
домаћем становништву Далмације и Војне крајине се у овим случајевима односе на домаће
присутно и одсутно становништво без странаца који су бележени одвојено. Није сасвим јасно да
ли су прибројани туђинци али је то веома вероватно. То је и разлог зашто су подаци за наведене
године виши него у 1830. и 1831. Статистичари су у издању Табела за 1830. навели кориговане
бројеве за 1827. али без верске структуре. Наводи о броју становника према вероисповести за
1828. и 1829. настали су као производ пројекције статистичког бироа који је применио познате
податке о наталитету и морталитету становништва и калкулације о усељењима и исељењима на
пописе из 1827. За Војну крајину 1829. коришћени су и подаци конскрипционог сажетка за 1828.
Из наведених разлога постоји више различитих података за 1827,1828. и 1829. Верска структура
становништва Далмације и Војне крајине дата је само у издањима Табела за 1828. и 1829, и стога
се не односи на укупно присутно цивилно становништво, већ на домаће становништво (домаћи
присутни и одсутни) заједно са туђинцима без странаца и војске. Слично се поступало и са
подацима за Војну крајину за 1830. годину: верска структура становништва се односи на домаће
становништво (домаћи присутни и одсутни) упркос томе што су познати и бројеви домаћих
одсутних, туђинаца и странаца. Versuch... 1828, Tafel 7, 8; Darstellung... 1829, Tafel 5; Tafeln... 1830,
Tafel 4, 5.
59Аустријска статистика је број становника установљавала према рачуноводственим
годинама (31. октобар) крајем сваке године. Очигледно је статистичком бироу било
сврсисходније да те податке презентује за почетке календарских, пошто се Табеле углавном
односе управо на календарске године. За наше математичке израчуне, податке о броју
становника третираћемо као за почетак сваке календарске године.
60У табелама се наводи да одређени број супруга и малолетне деце аустријских војника (око
75.000 на нивоу читаве Монархије) није обухваћен ни у категорији домаћег присутног
становништва, нити су бележени као припадници војске. Tafeln... 1842, Табела о становништву
(ненумерисано и непагинирано поглавље).
СРПСКО ПРАВОСЛАВНО СТАНОВНИШТВО ДАЛМАЦИЈЕ И ВОЈНЕ КРАЈИНЕ (1828–1848)
59
могуће реконструисати према расположивим изворима.61
Пописи Српске православне цркве у Далмацији за период 1835–1850.
садрже податке о укупном броју православних становника у Далмацији.
По правилу, у црквеним шематизмима исказан је нешто већи број
православних житеља него у Табелама, што може бити последица другачије
методологије (урачунати припадници војске и/или одсутни) и хронолошке
неусаглашености са аустријским подацима (подаци Табела се односе
искључиво на почетак календарске године. За црквене пописе није јасно
на које доба године се односе.).62
До сазнања о броју рођених (крштених), умрлих и венчаних, аустријска
званична статистика долазила је посредством обавештења од надлежних
црквених власти, и за разлику од верске структуре становништва, ови
подаци у Табелама се односе на целокупно присутно становништво
(укључујући и војску). Из тог разлога није могуће израчунати стопе
наталитета, морталитета и нупцијалитета за поједине верске заједнице а да
се не узме у обзир одређени опсег грешке који зависи од удела војних лица
у укупном становништву. Према расположивим статистичким подацима
војска у Далмацији је чинила приближно 2% укупног становништва, а у
Војној крајини 4–5% током читавог периода:
Табела 1.1: Удео војске у целокупном присутном становништву Далмације и Војне
крајине 1828–1848.63
Година
1828.
1829.
1830.
1831.
1832.
1833.
1834.
1835.
1836.
Целокупно
присутно
становништво
ДалмаВојна
ција
крајина
346.556 1.126.952
350.588 1.129.948
355.866 1.097.124
358.294 1.093.202
364.933 1.101.281
367.587 1.110.703
375.846 1.144.983
Целокупно
присутно цивилно
становништво
ДалмаВојна
ција
крајина
338.599 1.071.551
344.311 1.075.687
348.200 1.049.853
350.388 1.041.675
356.883 1.048.456
359.610 1.059.474
366.160 1.074.590
Војска
Удео војске у %
Далма- Војна Далма- Војна
ција
крајина
ција крајина
8.160
55.000
8.053
56.001
7.957
55.401
2.30
4.92
6.277
54.261
1.80
4.80
7.666
47.271
2.15
4.31
7.906
51.527
2.21
4.71
8.050
52.825
2.21
4.80
7.977
51.229
2.17
4.61
9.686
70.393
2.58
6.15
61Н. Делић, „Tafeln…, 185–186.
62Само попис за 1835. годину је датиран (децембар 1835). Архив САНУ у Сремским
Карловцима (=АСАНУК), Митрополијско-патријаршијски архив (=МПА), фонд „А“, 1836/461.
63Извори: Tafeln... 1830–1847/48, за сваку годину табеле о становништву (Tafeln1–5); Tafeln...
1847/48, II Teil, Tafel 24, 29.
60
Српске студије V / Serbian studies V
Година
1837.
1838.
1839.
1840.
1841.
1842.
1843.
1844.
1845.
1846.
1847.
1848.
Целокупно
присутно
становништво
ДалмаВојна
ција
крајина
382.285 1.170.153
386.373 1.179.281
392.703 1.192.759
394.028 1.203.605
398.607 1.205.209
401.541 1.220.503
405.854 1.235.466
407.792 1.248.708
1.260.166
418.063 1.282.309
422.901 1.293.593
424.711 1.293.282
Целокупно
присутно цивилно
становништво
ДалмаВојна
ција
крајина
373.479 1.113.091
378.917 1.122.972
384.104 1.137.289
384.572 1.147.283
390.381 1.149.364
391.618 1.162.813
397.051 1.178.241
400.777 1.190.028
403.454 1.205.255
410.988 1.226.408
417.110 1.237.643
416.803 1.237.853
Војска
Удео војске у %
Далма- Војна Далма- Војна
ција
крајина
ција крајина
8.806
57.062
2.30
4.88
7.458
56.309
1.93
4.77
8.599
55.470
2.19
4.65
9.456
56.322
2.40
4.68
8.226
55.845
2.06
4.63
9.923
57.690
2.47
4.73
8.803
57.225
2.17
4.63
7.015
58.680
1.72
4.70
54.911
4.36
7.075
55.901
1.69
4.36
5.791
55.950
1.34
4.33
7.908
55.429
1.86
4.29
У случају Далмације могуће је још прецизније одредити утицај војних
породица на наталитет, морталитет и нупцијалитет становништва. Према
расположивим подацима, војне породице су исказивале знатно нижи удео
у поменутим демографским показатељима у односу на пропорционални
удео у становништву:
Табела 1.2: Удео војних породица у броју рођених, умрлих и венчаних у Далмацији
1830, 1838, 1848.64
Рођених
Умрлих
Венчања
Удео
Удео
Удео
Година
Укупно Војних војних Укупно Војних војних Укупно Војних војних
у%
у%
у%
1830.
9.768
19
0.19
6.822
100
1.47
2.669
3
0.11
1838.
11.565
32
0.28
7.533
116
1.54
2.874
21
0.73
1848.
9.525
29
0.30
9.825
128
1.30
2.766
9
0.33
Могуће је применити и метод процене укупног присутног становништва
према вероисповести под претпоставком да је верска структура војске била
идентична као код цивилног становништва.65 Узимајући у обзир чињеницу
да је војска у Далмацији имала генерално низак удео у укупном броју
становника (око 2%) и још нижи у посматраним демографским показатељима,
64Извор: Tafeln... 1830, Tafel 105; Tafeln... 1838, Tafel 58; Tafeln... 1847/48, II Teil, Tafel 24.
65Пропорционалне односе различитих вероисповести у укупном цивилном становништву
за поједине године применили смо и на војску.
61
СРПСКО ПРАВОСЛАВНО СТАНОВНИШТВО ДАЛМАЦИЈЕ И ВОЈНЕ КРАЈИНЕ (1828–1848)
могуће је констатовати да, применом ових података на процењене бројеве
целокупног присутног становништва према вероисповести, стопа грешке
није велика. Резултати наших израчуна по квалитету би морали бити сасвим
задовољавајући како би се сагледала општа слика и тенденције у демографским
кретањима. Такав метод смо применили и у случају Војне крајине, пошто је
удео војске у тој области достизао значајних 4–5% укупног становништва.
За Војну крајину не располажемо подацима о броју рођених, умрлих или
венчаних за војне породице што би свакако омогућило бољу процену утицаја
ове категорије становништва на анализиране демографске показатеље.
Старосна струкура родитеља или преминулих лица према вероиспо­
вестима није обухваћена публикацијама, што значи да није могуће
утврдити просечну старост родитеља или просечан животни век људи
различите верске припадности.
Бројно стање становништва
Да бисмо израчунали приближне стопе наталитета, морталитета и
нупцијалитета православног становништва у Далмацији и Војној крајини
за период 1830–1848, потребно је најпре утврдити податке о бројном стању
становништва који ће бити коришћени за наше анализе:
Табела 2.1: Удео православног становништва у целокупном присутном и
целокупном присутном цивилном становништву Далмације 1830–1848.66
Целокупно присутно цивилно
Целокупно Православно
становништво (према Табелама)
Удео
присутно
становн.
правосл.
Година становн.
према
Удео
у%
(према
црквеним
Укупно Правосл. Неправосл. правосл.
Табелама) пописима67
у%
1830.
1831.
1832.
1833.
1834.
1835.
1836.
1837.
346.556
350.588
355.866
358.294
364.933
367.587
375.846
382.285
71.42368
-
19.43
-
338.599
344.311
348.200
350.388
356.883
359.610
366.160
373.479
66.197
66.041
68.356
68.712
69.441
69.459
69.746
71.264
272.402
278.270
279.844
281.676
287.442
290.151
296.414
302.215
19.55
19.18
19.63
19.61
19.46
19.32
19.05
19.08
66Извори: Tafeln... 1830–1847/48, за сваку годину табеле о становништву (Tafeln1–5); Н.
Делић, Православно..., 123–124.
67Без Пероја у Истри који није припадао Далмацији.
68Попис је датиран крајем 1835. (децембар 1835) и подаци би стога могли бити поређени и са
подацима Табела за 1836. Разлика би и у том случају остала слична. АСАНУК МПА „А“ 1836/461.
62
Српске студије V / Serbian studies V
Целокупно присутно цивилно
Целокупно Православно
становништво (према Табелама)
Удео
присутно
становн.
правосл.
Година становн.
према
Удео
у%
(према
црквеним
Укупно Правосл. Неправосл. правосл.
Табелама) пописима67
у%
1838.
1839.
1840.
1841.
1842.
1843.
1844.
1845.
1846.
1847.
1848.
386.375
392.703
394.028
398.607
401.541
405.854
407.792
418.063
422.901
424.711
73.287
73.225
74.023
75.574
76.068
78.636
80.550
81.495
79.183
18.60
18.37
18.43
18.62
18.70
19.27
19.27
18.64
378.917
384.104
384.572
390.381
391.618
397.051
400.777
403.454
410.988
417.110
416.803
71.498
72.684
71.992
73.675
73.907
74.876
75.440
78.858
79.769
79.983
307.419
311.420
312.580
316.706
317.711
322.175
325.337
332.130
337.341
336.820
18.87
18.92
18.72
18.87
18.87
18.86
18.82
19.19
19.12
19.19
Табела 2.2: Удео православног становништва у укупном присутном цивилном
становништву Војне крајине 1830–1848.69
Година
1830.
1831.
1832.
1833.
1834.
1835.
1836.
1837.
1838.
1839.
1840.
1841.
1842.
1843.
1844.
1845.
1846.
1847.
1848.
Целокупно присутно цивилно становништво (према Табелама)
Удео православ.
Укупно
Православно
Неправославно
у%
1.071.551
1.075.687
539.917
535.770
50.19
1.049.853
522.576
527.277
49.78
1.041.675
517.820
523.855
49.71
1.048.456
522.124
526.332
49.80
1.059.474
528.056
531.418
49.84
1.074.590
533.168
541.422
49.62
1.113.091
553.419
559.672
49.72
1.122.972
556.774
566.198
49.58
1.137.289
563.101
574.188
49.51
1.147.283
568.585
578.698
49.56
1.149.364
569.000
580.364
49.51
1.162.813
575.660
587.153
49.51
1.178.241
578.663
599.578
49.11
1.190.028
582.236
607.792
48.92
1.205.255
1.226.408
598.603
627.805
48.81
1.237.643
605.462
632.181
48.92
1.237.853
605.565
632.288
48.92
69Извори: Tafeln... 1830–1847/48, за сваку годину табеле о становништву (Tafeln1–5).
63
СРПСКО ПРАВОСЛАВНО СТАНОВНИШТВО ДАЛМАЦИЈЕ И ВОЈНЕ КРАЈИНЕ (1828–1848)
Како бисмо што веродостојније израчунали стопе наталитета, морта­
литета и нупцијалитета, проценили смо целокупно присутно ста­но­в­ни­штво
према вероисповести, тако што смо применили познате пропорционалне
односе цивилног становништва према вери:
Табела 2.3: Процена целокупног присутног становништва према вероисповести
у Далмацији 1830–1848.70
Година
1830.
1831.
1832.
1833.
1834.
1835.
1836.
1837.
1838.
1839.
1840.
1841.
1842.
1843.
1844.
1845.
Православно ст.
Целокупно
Укупно
присутно
Укупно Процењено присутно
становни- цивилно
укупно
према
штво
присутно присутно црквеним
пописима
346.556
66.197
67.753
-
355.866
68.356
69.861
-
350.588
358.294
364.933
367.587
375.846
382.285
386.375
392.703
394.028
398.607
401.541
405.854
407.792
-
66.041
68.712
69.441
69.459
69.746
71.264
71.498
72.684
71.992
73.675
73.907
74.876
75.440
-
67.245
70.262
71.007
72.944
-
71.591
72.905
74.311
-
73.287
75.780
74.023
75.227
76.536
76.760
73.225
75.574
76.068
-
78.636
80.876
81.495
80.216
1848.
424.711
79.983
81.501
70Извори: Табела 2.1.
-
73.762
78.858
79.769
-
71.423
418.063
422.901
-
71.000
1846.
1847.
-
Неправославно ст.
Укупно
цивилно
Процењено
укупно
присутно
278.270
283.343
272.402
279.844
281.676
287.442
290.151
296.414
302.215
307.419
311.420
312.580
316.706
317.711
322.175
325.337
-
278.803
286.005
288.032
293.926
296.587
304.255
309.341
313.468
318.392
320.266
323.380
325.761
329.318
331.032
-
80.550
332.130
337.847
79.183
336.820
343.210
337.341
342.025
64
Српске студије V / Serbian studies V
Табела 2.4: Процена целокупног присутног становништва према вероисповести
у Војној крајини 1830–1848.71
Година
1830.
1831.
1832.
1833.
1834.
1835.
1836.
1837.
1838.
1839.
1840.
1841.
1842.
1843.
1844.
1845.
1846.
1847.
1848.
Целокупно
присутно
становништво
1.126.952
1.129.948
1.097.124
1.093.202
1.101.281
1.110.703
1.144.983
1.170.153
1.179.281
1.192.759
1.203.605
1.205.209
1.220.503
1.235.466
1.248.708
1.260.166
1.282.309
1.293.593
1.293.282
Православно ст.
Укупно
Процењено
цивилно
укупно
присутно
присутно
539.917
567.156
522.576
546.103
517.820
543.434
522.124
548.431
528.056
553.588
533.168
568.089
553.419
581.790
556.774
584.692
563.101
590.564
568.585
596.498
569.000
596.643
575.660
604.217
578.663
606.760
582.236
610.942
598.603
625.883
605.462
632.822
605.565
632.670
Неправославно ст.
Укупно
Процењено
цивилно
укупно
присутно
присутно
535.770
562.792
527.277
551.021
523.855
549.768
526.332
552.850
531.418
557.115
541.422
576.894
559.672
588.363
566.198
594.589
574.188
602.195
578.698
607.107
580.364
608.566
587.153
616.286
599.578
628.706
607.792
637.766
627.805
656.426
632.181
660.771
632.288
660.612
На темељу поређења података црквених пописа и процењених вредности
укупног присутног православног становништва у Далмацији, наше процене
исказују нешто виши број православних становника покрајине. Могући узрок,
поред хронолошке неусаглашености два пописа, вероватно треба тражити и
у мањем уделу православних војника у оружаним снагама. Током прве половине 19. века у Далмацији није била обавезна регрутација, те је упитно да ли
је војска у тој круновини одражавала и конфесионалне односе домицилног
становништва. Упркос мањим разликама, црквени пописи и наше процене
исказују веома сличан удео православног становништва у укупном присутном
становништву, што сведочи да су процењене вредности доброг квалитета и
подобне за анализу других показатеља. У случају Војне крајине, регрутација
је била обавезна и војска је чинила значајних 4–5% укупног становништва.
Упркос чињеници да не располажемо изворима који би указивали на верску
структуру оружаних снага, велика је вероватноћа да је војска у Војној краји71Извори: Табела 1.1; Табела 2.2.
СРПСКО ПРАВОСЛАВНО СТАНОВНИШТВО ДАЛМАЦИЈЕ И ВОЈНЕ КРАЈИНЕ (1828–1848)
65
ни имала верски састав бар приближно пропорционалном уделу разних вероисповести у домицилном становништву. Сходно таквим претпоставкама,
и на темељу расположивих извора, могуће је израчунати приближне стопе
наталитета, морталитета и нупцијалитета за обе области.
Наталитет, морталитет и нупцијалитет становништва
Основ за израчун стопа прираштаја православног становништва чине
подаци о броју рођених (крштених), умрлих и венчаних у Далмацији и Војној крајини према вероисповестима за период 1828–1848 публикованим
у Табелама. Упркос чињеници да је статистика бележила пол и старост
рођених и преминулих лица, ови подаци су објављени само сумарно за
целокупно становништво, што нас спречава да сагледамо и полну и старосну структуру према различитим верским групама:
Табела 3.1: Број рођених (крштених) и умрлих у Далмацији 1828–1848.72
Рођених (крштених)
Удео
Година
НепраПравослав. правосл. Укупно
Укупно
восл.
у%
1828. 10.867 9.262
1.605
14.77
6.705
1829.
9.941
8.527
1.414
14.22
9.034
1830.
9.768
8.201
1.567
16.04
6.822
1831. 11.739 9.588
2.151
18.32
7.753
1832.
9.970
8.292
1.678
16.83
7.496
1833. 12.136 10.128
2.008
16.54
7.715
1834. 13.193 10.917
2.276
17.25
7.581
1835. 12.062 9.963
2.099
17.40
7.579
1836. 12.335 10.215
2.120
17.19
9.668
1837. 12.521 10.376
2.145
17.13
8.740
1838. 11.565 9.683
1.882
16.27
7.533
1839. 12.182 9.711
2.471
20.28
9.131
1840. 11.635 9.620
2.015
17.32
9.789
1841. 11.394 9.501
1.893
16.61
9.462
1842. 13.048 10.605
2.443
18.72
8.937
1843. 12.623 10.468
2.155
17.07
8.569
1844. 13.305 10.896
2.409
18.11
9.769
1845. 12.902 10.351
2.551
19.77
8.495
1846. 12.265 9.947
2.318
18.90
8.736
1847. 11.106 9.138
1.968
17.72
10.494
1848.
9.525
7.658
1.867
19.60
9.825
Умрлих
Удео
НепраПравосл. правосл.
восл.
у%
5.661
1.044
15.57
7.452
1.582
17.51
5.602
1.220
17.88
6.368
1.385
17.86
6.170
1.326
17.69
6.397
1.318
17.08
6.403
1.178
15.53
6.455
1.124
14.83
8.193
1.475
15.26
7.196
1.544
17.67
6.271
1.262
16.75
7.431
1.700
18.62
8.036
1.753
17.91
7.787
1.675
17.70
7.355
1.582
17.70
7.216
1.353
15.79
8.401
1.368
14.00
6.999
1.496
17.61
7.273
1.463
16.75
8.904
1.590
15.15
8.098
1.727
17.58
72Извори: Tafeln... 1830–1847/48, за сваку годину табеле о становништву (Tafeln1–5).
66
Српске студије V / Serbian studies V
Табела 3.2: Број рођених (крштених) и умрлих у Војној крајини 1829–1847.73
Рођених (крштених)
Удео
Година
НепраПравослав. правосл.
Укупно
восл.
у%
1829. 47.166 25.122
22.044
46.74
1830. 47.300 24.789
22.511
47.59
1831. 46.556 24.030
22.526
48.38
1832. 42.468 21.333
21.135
49.77
1833. 49.903 25.201
24.702
49.50
1834. 49.593 25.076
24.517
49.44
1835. 54.216 27.861
26.355
48.61
1836. 61.460 30.885
30.575
49.75
1837. 52.762 27.459
25.303
47.96
1838. 55.493 27.644
27.849
50.18
1839. 54.134 26.897
27.237
50.31
1840. 51.625 26.317
25.308
49.02
1841. 58.010 29.465
28.545
49.21
1842. 56.585 29.097
27.488
48.58
1843. 54.966 27.492
27.474
49.98
1844. 59.130 29.335
29.795
50.39
1845. 61.560 31.214
30.346
49.29
1846. 56.751 28.301
28.450
50.13
1847. 54.000 27.660
26.340
48.78
Укупно
43.575
44.176
54.336
45.522
40.389
39.150
40.853
47.356
40.457
40.051
47.311
49.024
40.910
44.992
44.333
39.362
43.459
47.115
54.079
Умрлих
НепраПравосл.
восл.
20.452
22.405
26.292
23.427
20.688
19.011
19.769
25.021
18.932
20.247
22.832
23.236
20.412
20.265
21.372
19.165
20.238
23.004
24.919
23.123
21.771
28.044
22.095
19.701
20.139
21.084
22.335
21.525
19.804
24.479
25.788
20.498
24.727
22.961
20.197
23.221
24.111
29.160
Удео
правосл.
у%
53.06
49.28
51.61
48.54
48.78
51.44
51.61
47.16
53.20
49.45
51.74
52.60
50.11
54.96
51.79
51.31
53.43
51.17
53.92
На основу поређења удела православног становништва у овим областима са уделом православних рођених и умрлих у укупном броју рођења и
смрти, видљиве су различите структуре. У Далмацији, православно становништво је према броју новорођених и преминулих готово увек заостајало за уделом у укупном становништву. Удео у укупном броју преминулих
је био знатније испод удела у становништву што указује на ниску стопу
морталитета. Само 1829. године број преминулих православних житеља
премашивао је број новорођених. У Војној крајини, православно становништво је према броју рођених и умрлих углавном премашивало удео у
укупном становништву. Удео у укупном броју преминулих је углавном био
изнад удела у укупном становништву што указује на високу стопу морталитета. Број умрлих премашивао је број новорођених 1829, 1831, 1832,
1840. и 1847. године. Различитост у структури наталитета и морталитета
постаје видљивија када се подаци прикажу у графичкој форми:
73Подаци о броју рођених, умрлих и венчаних за 1848. су у потпуности идентични са онима
за 1847. што упућује на то да су бројеви једноставно преписани и не одговарају стварном стању.
Из наведеног разлога их нисмо ни користили за наше анализе. Извори: Tafeln... 1830–1847/48,
за сваку годину табеле о становништву (Tafeln1–5).
СРПСКО ПРАВОСЛАВНО СТАНОВНИШТВО ДАЛМАЦИЈЕ И ВОЈНЕ КРАЈИНЕ (1828–1848)
67
Графикон 1. Број рођених и умрлих у Далмацији 1828–1848 (укупно, православно
и неправославно становништво).74
Графикон 2. Број рођених и умрлих у Војној крајини 1829–1847 (укупно, православно
и неправославно становништво)75
74Извор: Табела 3.1.
75Извор: Табела 3.2.
68
Српске студије V / Serbian studies V
Кривуље рођених и умрлих у Далмацији углавном прате једна другу. Само
1829. и пред сам крај периода, број преминулих се приближава или чак премашује број рођених. У Војној крајини осцилације су знатно веће. Уочљиво
је да постоје периоди изузетно високог морталитета и ниског наталитета
(1830–1832, 1840, 1847), уједначеног развоја оба индекса (1833–1837) и
раздобље високог наталитета и ниског морталитета (1838, 1841, 1844–1845).
Применом података о броју рођених и умрлих на израчунате процењене
бројеве укупног присутног становништва, добијамо и приближне стопе наталитета и морталитета (бројеве живорођених и умрлих на 1000 становника):
Табела 3.3: Приближне стопе наталитета и морталитета становништва Далмације 1829–1847 (према Табелама)76
Стопе наталитета у ‰
Година Укупно Неправо- Православно
ст.
славно ст.
ст.
1829.
28.69
30.58
20.87
1830.
27.86
28.94
23.30
1831.
32.99
33.52
30.79
1832.
27.83
28.79
23.88
1833.
33.26
34.46
28.28
1834.
35.89
36.81
32.06
1835.
32.09
32.75
29.32
1836.
32.27
33.02
29.06
1837.
32.41
33.10
29.42
1838.
29.45
30.41
25.33
1839.
30.92
30.32
33.50
1840.
29.19
29.75
26.79
1841.
28.38
29.17
24.98
1842.
32.15
32.20
31.92
1843.
30.96
31.62
28.07
1844.
1845.
30.86
30.64
31.80
1846.
29.00
29.08
28.66
1847.
26.15
26.63
24.15
Укупно
ст.
26.07
19.46
21.79
20.92
21.14
20.62
20.17
25.29
22.62
19.18
23.17
24.56
23.56
22.02
21.01
20.32
20.66
24.71
Стопе морталитета у ‰
НеправоПравославно
славно ст.
ст.
26.73
23.35
19.77
18.14
22.27
19.83
21.42
18.87
21.76
18.56
21.59
16.59
21.22
15.70
26.49
20.22
22.96
21.18
19.70
16.98
23.20
23.05
24.85
23.30
23.90
22.10
22.33
20.67
21.80
17.63
20.72
18.65
21.26
18.09
25.94
19.51
76 Стопа наталитета се израчунава према формули (
) где N означава број ново­рођених,
P број становника средином посматране године. Пошто у нашем случају пописи бележе број
становника који се заправо односи на последње месеце претходне године а подаци о броју
рођених, умрлих и венчаних се односе на календарске године, било би излишно посебно
рачунати P као разлику између броја становника једне и друге године. За наше калкулације
користили смо под P број који се односи на следећу годину пошто се подаци, заправо, односе на
последње месеце године за коју располажемо бројевима рођених и умрлих. Таквом формулом
добијамо резултате који су ближи реалним (мада су по логици наше израчунате стопе нешто
ниже него у случају када би био коришћен
непознат број за средину године). Нпр: стопу
=
наталитета за 1840. рачунамо: (
применили смо и на израчун
). Исти принцип
=
стопа морталитета: уместо оригиналне формуле (
) користили смо приспособљену
). Извор: Табела 2.3; Табела 3.1.
(
СРПСКО ПРАВОСЛАВНО СТАНОВНИШТВО ДАЛМАЦИЈЕ И ВОЈНЕ КРАЈИНЕ (1828–1848)
69
Табела 3.4: Приближне стопе наталитета и морталитета становништва Војне
крајине 1829–1847 (према Табелама)77
Стопе наталитета у ‰
Стопе морталитета у ‰
Година Укупно
НеправоПравославно Укупно
НеправоПравославно
ст.
славно ст.
ст.
ст.
славно ст.
ст.
1829.
41.85
38.67
1830.
41.86
44.05
39.69
39.10
39.81
38.39
1831.
42.43
43.61
41.25
49.53
47.72
51.35
1832.
38.85
38.80
38.89
41.64
42.61
40.66
1833.
45.31
45.58
45.04
36.67
37.42
35.92
1834.
44.65
45.01
44.29
35.25
34.12
36.38
1835.
47.35
48.29
46.39
35.68
34.27
37.11
1836.
52.52
52.49
52.55
40.47
42.53
38.39
1837.
44.74
46.18
43.28
34.31
31.84
36.81
1838.
46.52
45.91
47.16
33.58
33.62
33.53
1839.
44.98
44.30
45.66
39.31
37.61
41.04
1840.
42.83
43.24
42.42
40.68
38.18
43.22
1841.
47.53
47.81
47.24
33.52
33.12
33.92
1842.
45.80
46.28
45.30
36.42
32.23
40.75
1843.
44.02
43.11
44.97
35.50
33.51
37.58
1844.
46.92
31.24
1845.
48.01
47.55
48.49
33.89
30.83
37.10
1846.
43.87
42.83
44.96
36.42
34.81
38.10
1847.
41.75
41.87
41.63
41.82
37.72
46.09
Израчунате стопе наталитета и морталитета потврђују велику различитост
у структури анализираних демографских показатеља између Далмације и Војне крајине. Број рођених и умрлих на хиљаду становника у Војној крајини знатно превазилази стопе забележене у Далмацији. Православно становништво
у Далмацији бележи ниже стопе наталитета и морталитета од просека (што
може да показује вишу просечну старост ове популације од просека). По структури, Војна крајина одговара моделима карактеристичним за неразвијена
друштва. Високим наталитетом се компензује висока смртност становништва.
У појединим периодима, када стопе морталитета знатно опадају, наталитет
остаје висок, што сведочи о неприлагођености на нове прилике. Честе осцилације у демографским показатељима, узроковане епидемијама или лошим
приносима у пољопривреди (епидемија колере 1831; суша 1845/46), сведоче
о основним и нестабилним економским структурама, релативно заосталим
технологијама привређивања и очигледно слабијим условима хигијенске
77За метод и формуле коришћене за израчун стопа, види напомену 26. Извори: Табела 2.4; 3.2.
70
Српске студије V / Serbian studies V
превентиве и здравствене неге.78 Православно становништво Војне крајине
бележи углавном ниже стопе наталитета и више стопе морталитета од просека, што неминовно води ка смањењу удела у становништву.
На наталитет становништва утиче и структура и стопе нупцијалитета,
односно број новосклопљених бракова на хиљаду становника. Аустријска
статистика је бележила број нових бракова према вероисповестима:
Табела 3.5: Број новосклопљених бракова према вероисповести и приближне стопе
нупцијалитета у Далмацији 1829–1848.79
Број склопљених бракова
Година Укупно Неправо- Православно
ст.
славно ст.
ст.
1828.
2.623
2.279
344
1829.
1.995
1.634
361
1830.
2.669
2.210
459
1831.
2.318
1.856
462
1832.
2.935
2.352
583
1833.
2.982
2.413
569
1834.
3.182
2.615
567
1835.
2.466
2.063
403
1836.
3.082
2.524
558
1837.
2.845
2.320
525
1838.
2.874
2.339
535
1839.
2.669
2.161
508
1840.
2.687
2.251
436
1841.
2.727
2.197
530
1842.
2.656
2.101
555
1843.
2.977
2.398
579
1844.
2.918
2.320
598
1845.
2.925
2.398
527
1846.
2.846
2.315
531
1847.
2.206
1.803
403
1848.
2.766
2.111
655
Стопе нупцијалитета у ‰
Укупно
НеправоПравославно
ст.
славно ст.
ст.
5.76
5.86
5.33
7.61
7.80
6.83
6.51
6.49
6.61
8.19
8.17
8.30
8.17
8.21
8.01
8.66
8.82
7.99
6.56
6.78
5.63
8.06
8.16
7.65
7.36
7.40
7.20
7.32
7.35
7.20
6.77
6.75
6.89
6.74
6.96
5.80
6.79
6.74
6.99
6.54
6.38
7.25
7.30
7.24
7.54
7.00
7.10
6.57
6.73
6.77
6.57
5.19
5.25
4.94
-
78Различите фазе у кретању становништва према основним показатељима (број, натали­тет,
морталитет и нупцијалитет) код већине становништва на свету, утицали су на стварање
теорија о демографским циклусима и демографској транзицији. На основу анализе параметара
поменутих показатеља, уочене су сличности у социо-економским системима и степену
технолошког развоја заједница са идентичним демографским структурама. Неке од чешће
коришћених и једноставних система категоризације модела демографских структура изнели
су Френк Нотенштајн и Карлос Блекер. Види например: C. P. Blacker, Stages in population
growth, Eugenics Review 39-3 (1947), 88–101; доступно преко: www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/
PMC2986440/pdf/eugenrev00245-0008.pdf.
79За израчун стопа нупцијалитета се користи формула: (
) где B је број нових бракова
а P број становништва средином посматране године. За наше потребе смо модификовали
формулу према моделу: (
). За метод и формуле коришћене за израчун стопа, види
напомену 26. Извори: Tafeln... 1830–1847/48, за сваку годину табеле о становништву (Tafeln1–5).
СРПСКО ПРАВОСЛАВНО СТАНОВНИШТВО ДАЛМАЦИЈЕ И ВОЈНЕ КРАЈИНЕ (1828–1848)
71
Табела 3.6: Број новосклопљених бракова према вероисповести и приближне
стопе нупцијалитета у Војној крајини 1829–1847.80
Година
1829.
1830.
1831.
1832.
1833.
1834.
1835.
1836.
1837.
1838.
1839.
1840.
1841.
1842.
1843.
1844.
1845.
1846.
1847.
Број склопљених бракова
Укупно
Неправо- Православно
ст.
славно ст.
ст.
12.667
6.282
6.385
12.547
6.052
6.495
10.643
5.196
5.447
12.488
6.633
5.855
13789
7.118
6.671
14.220
6.814
7.406
13.128
6.640
6.488
13.288
6.795
6.493
12.739
6.793
5.946
14.909
7.288
7.621
13.167
6.338
6.829
14.484
7.077
7.407
14.409
7.081
7.328
14.233
7.088
7.145
14.996
7.390
7.606
15.125
7.427
7.698
14.300
7.283
7.017
14.630
7.513
7.117
12.917
6.685
6.232
Стопе нупцијалитета у ‰
Укупно
НеправоПравославно
ст.
славно ст.
ст.
11.24
11.10
10.75
11.45
9.70
9.43
9.97
11.42
12.07
10.77
12.52
12.88
12.16
12.80
12.23
13.38
11.47
11.51
11.42
11.36
11.55
11.16
10.80
11.42
10.17
12.50
12.10
12.90
10.94
10.44
11.45
12.02
11.63
12.41
11.81
11.49
12.13
11.52
11.27
11.78
12.01
11.59
12.45
12.00
11.15
11.09
11.21
11.31
11.37
11.25
9.99
10.12
9.85
Између Далмације и Војне крајине постоји видљива разлика у погледу
стопа нупцијалитета. У Војној крајини су стопе знатно више што указује
на скорији улазак у брак. Стопе нупцијалитета православног и неправославног становништва у Далмацији и Војној крајини су углавном веома
сличне (разлике између два индекса су на нивоу статистичких грешака).81
Осцилације између појединих година нису претерано видљиве, с изузетком
1829, 1835. и 1847. године у Далмацији, и 1831. (колера), 1838. и 1847.
(после суше 1846.) године у Војној крајини:
80Подаци за 1848. су у потпуности идентични са онима за 1847. што упућује на то да су само
механички преписани и стога неупотребљиви. Извори: Tafeln... 1830–1847/48, за сваку годину
табеле о становништву (Tafeln1–5).
81Нешто ниже стопе нупцијалитета православног становништва од просека у Далмацији могу
лако бити последица наших процена укупног присутног становништва са војском. За Далмацију смо свакој верској групи приписали удео у војсци који је пропорционалан уделу у
цивилном присутном становништву што посебно у Далмацији не мора бити случај (у Далмацији нема регрутације). Пошто је удео војске мали, тако је и стопа статистичке грешке
веома мала и теоретски би одговарало незнатним разликама у стопама нупцијалитета између
православног и неправославног становништва.
72
Српске студије V / Serbian studies V
Графикон 3: Кретање броја склопљених бракова (укупно, неправославних, православних) у Далмацији 1828–1848.82
Графикон 4: Кретање броја склопљених бракова (укупно, неправославних, православних) у Војној крајини 1829–1847.83
82Извор: Табела 3.5.
83Извор: Табела 3.6.
СРПСКО ПРАВОСЛАВНО СТАНОВНИШТВО ДАЛМАЦИЈЕ И ВОЈНЕ КРАЈИНЕ (1828–1848)
73
Нупцијалитет у Далмацији очигледно има директне везе са наталитетом, пошто годинама са високим бројем рођених по правилу претходе
године са високим бројем нових бракова (1830/31, 1833/34, 1843/44), или
низак број венчаних претходи ниском броју рођених (1831/32, 1837/38,
1847/48). Сличне структуре уочљиве су и у Војној крајини: висок нупцијалитет и наталитет (1834–1836, 1844/45); низак нупцијалитет и наталитет
(1831/32). Оваква структура указује на веома високе стопе рођених у првој години брака. Специфичност представља период 1838–1840 у Војној
крајини, када висок број нових бракова није био праћен високим бројем
новорођених, што је очигледно последица веома високе стопе морталитета 1839/40 (или су нове породице одложиле добијање потомства, или
су стопе побачаја и мртворођених биле веома високе).
Сви демографски показатељи (број, наталитет, морталитет, нупцијалитет) упућују на доста висок степен осетљивости кретања становништва
на текуће неприлике, попут епидемија или суша у обе области. Структуре у Далмацији и Војној крајини се разликују, при чему Далмација исказује нешто модернији и стабилнији модел од граничарских области.
Православно становништво бележи углавном ниже стопе наталитета од
неправославног, а у Војној крајини више стопе морталитета од просека
током четрдесетих година 19. века. Судећи по израчунатим подацима,
смањење удела православног становништва током периода 1828–1848
било је последица нижих стопа природног прираштаја. Како бисмо ову
тезу подвргнули додатној провери, потребно је узети у обзир и механички
прираштај становништва.
Природни и механички прираштај
Верска разноликост становништва позната нам је за целокупно цивилно
присутно становништво и процене за целокупно присутно становништво.
Поређењем ових података са израчунатим укупним бројем рођених и
умрлих за поједине категорије, могуће је бар приближно одредити однос
природног и механичког прираштаја (који представља разлику између
апсолутног и природног прираштаја):
74
Српске студије V / Serbian studies V
Табела 4.1: Апсолутни прираштај целокупног присутног становништва (процена)
у Далмацији (1830–1848) и Војној крајини (1831–1848)84
Апсолутни прираштај у
Далмацији
Период
1830/39
1839/48
1830/48
Укупно
Неправосл.
32.008
24.818
46.147
78.155
39.589
Период
Правосл.
6.558
1831/39
7.190
64.407
1839/48
13.748
1831/48
Апсолутни прираштај у Војној
крајини
Укупно
62.811
Неправосл.
Правосл.
97.820
65.514
39.403
100.523
58.417
163.334
23.408
42.106
Табела 4.2: Природни прираштај у Далмацији 1830–1848.85
Период
Рођ.
1830/38 105.289
1839/47 110.460
Укупно
Умрл.
Природни прираштај становништва
Разл.
Неправосл. ст.
Рођ.
70.887 34.402 87.363
83.382 27.078 90.237
Умрл.
Разл.
Рођ.
Правосл. ст.
Умрл.
59.055 28.308 17926 11.832
Разл.
6.094
69.402 20.835 20223 13..980 6.243
1830/47 215.749 154.269 61.480 177.600 128.457 49.143 38149 25.812 12.337
Табела 4.3: Природни прираштај у Војној крајини 1831–1848.86
Период
Рођ.
Укупно
Умрл.
Природни прираштај становништва
Разл.
Неправосл. ст.
Рођ.
Умрл.
Разл.
Рођ.
Правосл. ст.
Умрл.
Разл.
1831/38 412.451 348.114 64.337 209.489 173.387 36.102 202.962 174.727 28.235
1839/47 506.761 410.585 96.176 255.778 195.443 60.335 250.983 215.142 35.841
1831/47 919.212 758.699 160.513 465.267 368.830 96.437 453.945 389.869 64.076
84Извори: Табела 2.3, 2.4.
85Подаци за 1848. нису узимани у обзир пошто се попис за исту односи на почетак године.
Извор: Табела 3.1.
86Подаци за 1848. нису узимани у обзир пошто се попис за исту односи на почетак године.
Извор: Табела 3.2.
СРПСКО ПРАВОСЛАВНО СТАНОВНИШТВО ДАЛМАЦИЈЕ И ВОЈНЕ КРАЈИНЕ (1828–1848)
75
Табела 4.4: Разлика између апсолутног и природног прираштаја у Далмацији
1830–1848.87
Укупно становништво
Прираштај
Апсол. Природ. Разл.
1830/38 46.147 34.402 11.745
1839/47 32.008 27.078 4.930
1830/47 78.155 61.480 16.675
Период
Неправосл. ст.
Правосл. ст.
Прираштај
Прираштај
Апсол. Природ. Разл. Апсол. Природ. Разл.
39.589 28.308 11.281 6.558
6.094
464
24.818 20.835 3.983 7.190
6.243
947
64.407 49.143 15.264 13.748 12.337 1.411
Табела 4.5: Разлика између апсолутног и природног прираштаја у Војној крајини
1831–1848.88
Укупно становништво
Прираштај
Апсол. Природ. Разл.
1831/38 62.811 64.337 1.526
1839/47 100.523 96.176 4.347
1831/47 163.334 160.513 2.821
Период
Неправосл. ст.
Прираштај
Апсол. Природ. Разл.
39.403 36.102 3.301
58.417 60.335 1.918
97.820 96.437 1.383
Правосл. ст.
Прираштај
Апсол. Природ. Разл.
23.408 28.235 4.827
42.106 35.841 6.265
65.514 64.076 1.438
У Далмацији нема претеране разлике између апсолутног и природног
прираштаја православног становништва. Резултат може бити и последица неадекватне процене броја православних војника (број православних
становника за 1848. према црквеним пописима још више одговара исказаном природном прираштају). Са друге стране, разлика од чак 15.264
неправославних становника исказана поређењем апсолутног и природног
прираштаја, тешко да је последица статистичке грешке. Или су бројеви у
пописима преувеличани, или се у периоду 1830–1848 у Далмацију уселио
значајнији број неправославних становника.89 Осим тога, битно је напоменути да је у истом периоду увећан и број унијата (1828: 0; 1838: 820; 1848:
915) што уједно смањује број православних.90 Судећи према резултатима
истраживања, смањење удела православног становништва у Далмацији,
87Извори: Табела 4.1, 4.2.
88Извори: Табела 4.1, 4.3.
89Историчар Франц Петер је приликом поређења података између 1846. и 1851. закључио да
знатно нижи број становника Далмације у 1851. мора бити последица грешке једног или
другог пописа. Чини нам се мало вероватно да су државни органи грешили у толикој мери
током периода од 20 година. Вероватније је да попис из 1851. није добро спроведен, али и да
је Далмација можда заиста изгубила велики број становника на шта упућују и подаци о апсо­
лутном броју и наталитету/морталитету за период 1847/50. F. Petter, Нав. дело, 11-12.Види и
: Н. Делић, Православно... , 123–128.
90Н. Делић, „Tafeln..., 189.
76
Српске студије V / Serbian studies V
било је у знатној мери последица усељавања неправославног становништва
(механичког прираштаја неправославног становништва).
У Војној крајини апсолутни и природни прираштај су скоро идентични,
а разлике су на нивоу статистичке грешке. Такво стање указује на веома
ниске стопе усељавања и исељавања. Судећи према резултатима истраживања, смањење удела православног становништва је било искључиво
последица високих стопа морталитета и нешто нижих стопа наталитета од
просека. Евентуални механички прираштај, скоро да није могуће одредити
због веома малих разлика између апсолутног и природног прираштаја.
***
Постепено опадање удела православног становништва Далмације и
Војне крајине у периоду 1828–1848, имало је различите узроке. У Далмацији, православно становништво углавном бележи нешто ниже стопе
наталитета и морталитета од неправославног, што указује на нешто мању
репродуктивну активност и вероватно нешто старију структуру становништва. Главни узрок за смањење удела у укупном присутном становништву према пописима је висока стопа апсолутног прираштаја неправославног становништва што је последица, или неке велике грешке пописа
или значајног механичког прираштаја – усељавања. Додатан узрок треба
потражити и у увећаном броју унијата (1828: 0; 1848: 915). По структури,
становништво Далмације не бележи екстремно високе стопе наталитета
и морталитета као у случају Војне крајине, и исказује нешто модернији
демографски модел. У Војној крајини, опадање удела православног становништва треба тражити пре свега у нижим стопама наталитета и вишим
стопама морталитета православних житеља у односу на исказани просек
код укупног становништва. Значајног механичког прираштаја у граничарским областима, према расположивим изворима, очигледно није било.
Целокупно присутно становништво Војне крајине исказује изузетно високе
стопе наталитета и морталитета са честим осцилацијама. Таква структура
је типична за заостала друштва, демографски веома осетљива на епидемије, несташице хране и сличне неприлике, што сведочи и о заосталијим
формама економије, социјалног и здравственог система.
СРПСКО ПРАВОСЛАВНО СТАНОВНИШТВО ДАЛМАЦИЈЕ И ВОЈНЕ КРАЈИНЕ (1828–1848)
77
THE SERBIAN ORTHODOX POPULATION OF DALMATIA AND
THE MILITARY FRONTIER (1828–1848) – NUMBER, NATALITY,
MORTALITY, NUPTIALITY, POPULATION GROWTH AND MIGRATION RATES
Summary:
According to the population data, published in the official Austrian statistical
yearbooks in the 19th century, the share of the Serbian Orthodox population in Dalmatia
and the Military Frontier decreased during the 1828–1848 period. Historians tried
to understand this phenomenon, and found various possible causes for this process.
Analysing data about the number of births, deaths and new marriages, the demographic
structures and natural population increase in the different religious communities in
both of the former Austrian provinces could be estimated. The results show different
patterns in Dalmatia and the Military Frontier. With rates around 45‰ (natality)
and 35–40‰ (mortality), and huge oscillations from year to year, the results for the
Military Frontier indicate a much more basic economic and demographic structure.
The population of this province seems to be highly vulnerable to short term economic
woes (droughts) or epidemics (cholera). In Dalmatia, the rates (around 30‰ natality
and 20–25‰ mortality) show a much more stable structure with a constant population
growth. Due to data analysis, the population growth of the Serbian Orthodox population
in both provinces and of the non-Orthodox population in the Military Frontier (shown
by population censuses) is fully compatible with the known birth and death rates.
Regarding those facts, immigration or emigration did not have much influence on the
population change in the Military Frontier. Still, the population growth of the nonOrthodox population in Dalmatia shows much higher figures than natural increase
would indicate. It seems that only the immigration of a significant number of nonOrthodox believers to this province could explain the difference. The decrease of the
Orthodox share in the total population in Dalmatia is obviously caused by settlement
of non-Orthodox believers. Meanwhile the cause for the same process in the Military
Frontier is identified in the structure of birth and death rates.
УДК: 314.151.3-054.72(497.11-13+497.115)"1878/1910"
314.117(497.11-13+497.115)"1878/1910"
323.1::28(497.11-13+497.115)"1878/1910"
Рад примљен: 10. 06. 2014.
Рад прихваћен: 01. 09. 2014.
MA Урош Шешум
историчар
[email protected]
УТИЦАЈ СЕОБЕ МУХАЏИРА НА ПРОМЕНУ
ЕТНИЧКЕ И ВЕРСКЕ СТРУКТУРЕ НАСЕЉА СЕВЕРНЕ
И ЗАПАДНЕ СТАРЕ СРБИЈЕ (1878–1910)*
Апстракт: У раду су приказане промене у етничком и верском саставу руралних
насеља Старе Србије након ратова 1876–1878. Представљене су последице насељавања
муслиманског и исељавања српског православног становништва на овим просторима
до Првог балканског рата 1912. Анализиран је и табеларно приказан утицај миграција
становништва на етничко-конфесионалну слику микрообласти и целог простора северног и западнoг дела Старе Србије. Рад је написан на основу објављених наративних
и документарних извора, архивске грађе српског порекла и релевантне литературе.
Кључне речи: Стара Србија, Косово и Метохија, Рашка област, Полимље, миграције,
мухаџири, Албанци, антропогеографија.
***
Увод
О сеобама мухаџира из Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине у Стару
Србију1 1878–1912, написано је од почетка 20. века неколико специјали-
* Рад је настао као резултат истраживања на пројекту Министарства про­све­те, науке и технолошког
развоја Српска нација – интегративни и дезинтегративни процеси ( Ев. бр. 177014).
1 Под географским термином Стара Србија крајем 19. и почетком 20. века подразумеване су
територије које су у Средњем веку чиниле језгро државе Немањића: данашња Рашка област,
80
Српске студије V / Serbian studies V
зованих научних радова.2 Ови радови су у први план стављали откривање
броја одсељених муслимана и места одакле су се исељавали. У ретким
случајевима је утврђиван број и тачан распоред мухаџирских насељеника
у областима Старе Србије и утицај њиховог насељавања на промену етничко–верске структуре становништва. У том погледу изузетак чине радови
Јована Трифуноског, Маноле Пандевске и Милоша Јагодића. Пандевска је на
основу турских извора представила број и распоред усељених мухаџира у
политичкој и географској Македонији, док је Трифуноски дао преглед насеља у које су мухаџири усељени и приказао последице њиховог усељавања
на емиграцију православног становништва. Милош Јагодић је у студији
о српско-албанским односима у Косовском вилајету 1878–1912, дао увид
у укупну промену броја муслиманског и православног становништва као
директне последице имиграције мухаџира у Косовском вилајету, али се с
обзиром на ширину студије није задржавао на анализи промене етничке
структуре насеља.3
Наука је до сада дала одговор на питање колико је мухаџира укупно насељено у Старој Србији и како је то утицало на укупни бројчани однос Срба
и Арбанаса, односно православних и муслимана у овој области. Ипак, до
данас је остало непознато како је досељавање мухаџира утицало на промену
етничке и верске структуре насеља, а тиме и микрообласти Старе Србије
северно од Качаника, у Рашкој области и Полимљу. Наредни редови имају
за циљ да попуне ту постојећу празнину у историографији.
Полимље, Косово, Метохија и делови данашње републике Македоније. Стара Србија, као
целина, је због својих етничких, географских и политичких специфичности, у научним радовима и дипломатском жаргону дељена на јужну, западну и северну. Западна Стара Србија
поклапа се са Рашком облашћу и Полимљем, Јужна са данашњом Републиком Македонијом,
северно од Штипа и Прилепа, док је под називом Северна Стара Србија сматрана данашња
покрајина Косово и Метохија са областима Прешево и Бујановац.
2 Ј. Цвијић, О исељавању босанских мухамеданаца, Српски књижевни гласник, књ. 24
(1910), 906–917; Г. Гравије, Исељавање мусломана из Босне и Херцеговине, Дело, књ. 58 (1911),
116–126; М. Костић, Из историје колонизације Јужне Србије крајем прошлог века, Гласник
скопског научног друштва 12 (1933), 235–241; Исти, Преглед босанско–херцеговачких мухаџира
и њихових првака по Косовском вилајету 1883. године, Историјски часопис 1 (1948), 252–253;
Е. Мушовић, Никшићани и Колашинци у Санџаку, Новопазарски зборник 7 (1983), 89–99; А.
Авдић, Општи поглед на миграциона кретања муслиманског становништва на Балкану од
краја 19. века до закључења Југословенско–турске конвенције (11. Јула 1938. год.), Новопазарски
зборник 9 (1985), 147–167; М. Пандева, Присилни миграции во Македонија во годините на
Голема источна криза: 1875–1881, Скопје, 1993; Р. Љ. Павловић, Сеобе Срба и Арбанаса у
ратовима 1876. и 1877–1878. године, гласник етнографског института САНУ 4–6 (1956–1957).
(=Сеобе Срба и Арбанаса); Ј. Трифуноски, Мухаџири из Србије 1878. г. насељени у Македонији,
Лесковачки зборник 18 (1978), 203–206; V. Bogićević, Emigracije Muslimana Bosne i Hercegovine
u Tursku u doba austro–ugarske vladavine 1878–1918 god, Historijski zbornik 1–4 (1950).
3 М. Јагодић, Српско–албански односи у Косовском вилајету 1878–1912, Београд, 2009.
УТИЦАЈ СЕОБЕ МУХАЏИРА НА ПРОМЕНУ ЕТНИЧКЕ И ВЕРСКЕ СТРУКТУРЕ НАСЕЉА
81
Извори и литература у којима се могу наћи подаци о етничкој и верској слици насеља у Старој Србији непосредно пре и након 1878. године
разликују се по пореклу и квалитету. Најбројнија литература је настала
као резултат антропогеографских истраживања. У тим радовима су обрађене географске области: Косово, Горња Морава, Изморник, Новобрдска
Крива Река, Ибарски Колашин, Дреница, Лаб, Врховина, Копаоник, Штавица, Пештер, Полимље, Потарје, сјенички и новопазарски крај, Моравица,
Пчиња, Врњска Котлина и Прешевска Црна Гора.4 Највећи део ових истраживања обављен је између два светска рата захваљујући труду Атанасија
Урошевића, Татомира Вукановића, Радослава Љ. Павловића,5 Милосава
Лутовца, Петра Ж. Петровића и Јована Трифуноског. Резултати ових истраживања у погледу етничких промена након 1876. не дају пуно разлога
за сумњу, будући да су анкетирања становништва вршена обично педесет или шездесет година након миграција, па су учесници миграција или
њихова деца као испитаници могли да дају прилично тачне информације.
Изузетак представљају истраживање Јована Хаџи Васиљевића,6 вршено
двадесетак година након насељавања мухаџира, као и истраживања Јована Трифуновског, Косовке Ристић и Ејупа Мушовића, вршена педесетих и
шездесетих година 20. века.
4 А. Урошевић, Новобрдска Крива Река, Београд, 1935. (=Новобрдска Крива Река); Исти, Горња
Морава и Изморник, Београд 1931. (=Горња Морава и Изморник); Исти, Косово, Приштина,
2006. (=Косово); Исти, О Косову, антропогеографске студије и други списи, Приштина, 2001.
(=О Косову); Исти, Етнички процеси на Косову током турске владавине, Београд, 1987. (=Етнички процеси); К. Ристић, Мало Косово, Приштина, 1971. (=Мало Косово); Т. Вукановић,
Дреница, друга српска Света Гора, антропогеографска и етнолошка разматрања вршена на
терену и у народу вршена 1934–1937, Приштина, 1998. (=Дреница); Ј. Трифуноски, Моравица,
Скопје, 1948. (=Моравица); Исти, Врањска Котлина, антропогеографска испитивања књ.
2, посебни део, Скопје, 1963. (=Врањска Котлина); Исти, Кумановско–прешевска Црна Гора,
Београд, 1951. (=Кумановско–прешевска Црна Гора); П. Ж. Петровић, Рашка, антропогеографска истраживања, књ. 2, Нови Пазар, 2010.(=Рашка); М. Лутовац, Рожаје и Штавица,
антропогеографскапроучавања, Београд, 1960; Исти, Ибарски Колашин, антропогеографска
испитивања, Београд, 1954. (=Ибарски Колашин)
5 Резултате антропогеографског истраживања Копаоника, Сјенице и Пештера Радослав
Љ. Павловић није објавио за живота. Копаоник је истраживао неколико година пре и након
Другог светског рата, док је истраживања у околини Сјенице и у Пештеру вршио педесетих
година двадесетог века. Резултати његових истраживања ових области у виду студија, чланака
и бележака чувају се у архиву Српске академије наука и уметности. Архив Српске академије
наука и уметности (=АСАНУ), Етнографска збирка, бр. 476.
6 Ј. Хаџи Васиљевић, Јужна Стара Србија, историјска, етнографска и политич­каистраживања,
Књига 2,Прешевска област, Београд, 1913. (=Јужна Стара Србија). Ово дело не може се назвати
антропогеографском студијом. Хаџи Васиљевић је у своја дела уносио податке о географији,
хидрографији, историји, демографији, просвети, економији, језику и обичајима. Његови подаци
о етничком стању насеља и миграцијама у другој половини 19. века су поуздани, будући да
је те области обилазио и скупљао податке непосредно пред Први балкански рат.
82
Српске студије V / Serbian studies V
Други тип извора представљају путописи Пантелије Срећковића, Милоша С. Милојевића, Тодора Станковића, Ивана Иванића и Бранислава
Нушића, који су настали као резултати путовања по Старој Србији у
другој половини 19. века.7 Милојевић је путовао пре 1870, и његови
подаци су у неким случајевима незаменљиви за сагледавање етничких
односа у насељима пре 1878. године. Потребно је истаћи, да су подаци
које даје, бар у погледу етничке структуре насеља, у ретким случајевима у несагласју са другим изворима и да се поклапају са резултатима
антропогеографа. Путопис Тодора Станковића настао је као резултат
путовања 1873. и 1896. године. Користан је за стварање слике о стању
непосредно пре и неколико година после ратова 1876–1878. и колонизације која је уследила. Станковићев путопис је у толико значајнији,
будући да потпуно потврђује резултате антропогеографских истраживања а негде их и допуњује.
Поред путописа, који добрим делом омогућавају контролу тачности антропогеографских студија, корисни су и извештаји свештеника и учитеља
из Старе Србије, слати Јовану Цвијићу и српском Министарству иностраних
дела почетком 20. века.8
Извор користан за реконструкцију етничке структуре насеља пре 1878.
је и карта Јозефа фон Хана и Фрање Заха, настала као резултат њиховог
путовања од Алексинца до Качаника 1858. године. Хан и Зах су својим путописом9 хтели да покажу етничку превагу Арбанаса и Бугара у области
коју су назвали Бугар Моравом. Њихова карта у појединим крајевима има
уцртана само арбанашка насеља, док су српска игнорисана (као у Лабу и
Врховини), а у крајевима око Гњилана и Феризовића српска села су означавали као бугарска. Ипак, ако се изузму ове две, вероватно намерне
грешке, може се закључити да су етничке карактеристике убележених
насеља тачне. Закључак о тачности етничке слике насеља коју дају Хан и
Зах потиче из поређења њихових података и оних које даје путопис Милоша
7 П. Срећковић, Путничке слике, 3, Подрим и Метохија, Летопис матице српске 130
(1882); М. С. Милојевић, Путопис дела Праве–Старе Србије, књ. 1–2, Београд, 1871–1872.
(=Путопис дела Старе Србије); Т. Станковић, Путне белешке по Старој Србији 1871–1896,
Београд, 1910; Б. Нушић, Косово, опис земље и народа, св. 1–2, Нови Сад,1902–1903; И. Иванић,
На Косову, са Шара по Косову на Звечан, Београд, 1903.
8 Ј. Цвијић, Основе за географију и гологију Македоније и Старе Србије, сабрана дела,
књ. 12, Београд, 1996 (=Основе); В. Шалипуровић, Попис становништва Сјеничке казе 1912,
Београд 1971; Архив Србије (=АС), Министарство иностраних дела (=МИД), ППО–1905, ред
20, Статистика српских школа у Маћедонији и Старој Србији, пп. бр. 2473, сно. 5627/04. 4./17.
4. 1905. (=Статистика српских школа)
9 J. G. Hahn, Reise von Belgrad nach Salonik (1858), Wiene, 1868. Карта је изашла у оквиру
путописа као његов прилог под насловом: Croquis des westlichen Gebietes der Bulgarichen Morava,
von J. G. Von Hahn und F. Zach.(=Bulgarichen Morava).
УТИЦАЈ СЕОБЕ МУХАЏИРА НА ПРОМЕНУ ЕТНИЧКЕ И ВЕРСКЕ СТРУКТУРЕ НАСЕЉА
83
Милојевића, као и резултата антропогеографије. Упоређивање Милојевићевог путописа са картом Хана и Заха и њихова готово потпуна подударност,
поред делимичне рехабилитације Милојевићевих исказа показује да на
географском Косову, у Лабу и Врховини, ако се изузме колонизација Черкеза, није било етничких промена у руралним насељима између 1858. и
1870, односно 1876. године.
Архивски документи, објављени и необјављени, из периода 1878–1912,
који дају податке о мухаџирским сеобама и потискивању Срба из појединих насеља у Старој Србији, у великој мери омогућавају контролу исказа
у антропогеографској и историографској литератури.
Нужно је истаћи и проблеме који су отежавали истраживања, али и
објаснити приступ изворима и самом методу. Највећи проблем при закључивању представљала је несагласност резултата антропогеографских
истраживања и документарних извора, и то у корист антропогеографије. Наиме, извештаји учитеља и свештеника о етничкој слици сеоских
насеља њиховог завичаја, често не дају тачне податке о томе да ли су
њихови суседи Арбанаси и муслимани староседеоци или мухаџири, док
антропогеографске студије дају и време насељавања и место из ког су се
мухаџири населили. Митрополијски спискови и епархијалници су проблематични и због саме природе ових извора. Они пописују православне
домове без обзира да ли су православци Цигани или Срби. Попис Скопске епархије из 1903. у случају Моравице и Прешевске Црне Горе такође
показује нетачности, пошто за разлику од антропогеографије игнорише
постојање Арбанаса мухаџира у селима која су до 1880. била потпуно
српска. Могуће је да ове нетачности потичу од тога што су информатори, свештеници и учитељи, надлежнима слали старе или недовољно
проверене спискове. Истраживач се ретко среће са мањом поузданошћу
старијег и документарног извора од података насталих на основу породичног или локалног предања, али у овом случају опредељење мора бити
на страни антропогеографије, с обзиром на малу временску удаљеност
између миграције и анкетирања. Неслагања понекад постоје и између
резултата антропогеографа. Резултати Атанасија Урошевића и Радослава
Љ. Павловића често се не слажу са резултатима Косовке Ристић. Поверење се по правилу поклања првој двојици, будући да су истраживања
вршили тридесетих и четрдесетих година, док је Косовка Ристић на терену била шездесетих, а при томе су Павловић и Урошевић истраживали
шире географске области и самим тим имали и више испитаника. Сама
класификација руралних насеља и етничке и конфесионалне слике такође носи извесне проблеме. На простору Старе Србије, као и у осталим
деловима Балкана, рурална насеља дељена су на села и засеоке. Посма-
84
Српске студије V / Serbian studies V
трање насеља селом или засеоком често није имало везе са бројем кућа.
Насеље је могло бити сматрано селом само због старине или традиције,
па је „село“ у неким случајевима бројало три или пет кућа, док је засеок
имао 20 кућа, али, пошто је настао на атару „села“ сматран је махалом
или засеоком. У овом раду, због напред наведеног, избегаваћемо називе
село и засеок, а користићемо обухватни термин насеље.
Чињеница о којој се мора водити рачуна је и мали број кућа по руралним насељима Старе Србије у другој половини 19. века. Просечно насеље
у приштинском крају је тако, чак и након насељавања мухаџира, бројало
32 куће, у околини Феризовића 36, у околини Гњилана и Новог Брда
нешто више од 46,10 док је у Прешевској кази, за коју имамо најпотпуније
податке, просечно рурално насеље бројало нешто изнад 53 куће.11 Број
кућа по насељу пре мухаџирске сеобе свакако је био знатно мањи, што
се може видети на примеру српских насеља у Врховини. Тако су Беласица, Белоше и Речица имали по 13, 4 и 6 кућа.12 По свој прилици слично
је стање било и са арбанашким селима у Лабу и Врховини, будући да су
антропогеографска испитивања показала пораст броја Арбанаса у ове
две области након доласка мухаџира за више од четвртине.13 Мали број
кућа и становника по насељима диктирао је и етничку категоризацију,
па је тако село са једном српском кућом у насељу у коме су сви остали
становници били Арбанаси, или потпуно српско насеље са једном кућом
Арбанаса,у овом раду посматрано као мешовито. Исти је случај и са досељавањем минималног броја мухаџира у село које је било потпуно насељено православним Србима, из простог разлога што је потпуно српско
насеље од пет кућа, досељавањем једне мухаџирске породице због своје
величине постајало видно мешовито насеље. И мала, потпуно арбанашка
10Основе, 428–436. Просечна величина села добијена је поделом броја кућа са бројем насеља
које даје Јован Цвијић на основу података које је добио од информатора са терена. Бројеви
кућа свакако нису потпуно тачни али барем дају увид у величину насеља.
11Статистика српских школа. Просечан број кућа по насељу добијен је поделом укупног броја
домова из наведене статистике и броја насеља, са изузетком варошица Прешева и Бујановца
и села Кончеља које географски спада у Новобрдску Криву Реку. Мора се рећи да просек
кућа по насељу може да завара, што је управо случај са Прешевском казом, где су два велика
арбанашка насеља Трновац и Миратовце имала 400 и 350 кућа док 27 руралних насеља од
113, колико је каза бројала, није прелазило број од 20 кућа.
12Сеобе Срба и Арбанаса, 57.
13По Истраживањима Косовке Ристић из 1961. године, у укупно 32 арбанашка насеља
на Малом Косову родови Арбанаса потомака мухаџира чинили су 27, 8 становништва (Мало
Косово, 75). По истраживањима Атанасија Урошевића број кућа потомака мухаџира у Лабу
износио је тридесетих година 28,28 % од укупног броја арбанашких кућа (Етнички процеси,
28).
УТИЦАЈ СЕОБЕ МУХАЏИРА НА ПРОМЕНУ ЕТНИЧКЕ И ВЕРСКЕ СТРУКТУРЕ НАСЕЉА
85
села, досељавањем и минималног броја мухаџира су била демографски
освежена. Мора се нагласити, да је насељавање минималног броја мухаџира по насељу било ретко у Старој Србији, али је због прегледности
и у циљу што веће тачности узето у обзир.14
Северни и западни део Старе Србије су у другој половини 19. века представљали етнички и верски мозаик. У руралним насељима су живели православни, исламизовани и католички Срби, Арбанаси муслимани, католици15 и крипто католици16, словенизовани Арбанаси муслимани српског
језика, исламизовани Срби арбанашког језика, Турци, Черкези и Цигани,
муслимани и православни. Упркос овој етничкој и верској шароликости,
национална свест код становништва, осим у случају православних Срба,
није била присутна. Арбанасе различитих вера, у истом етничком корпусу
одржавали су припадност фису, крвна освета и језик. То је видљиво по
томе што словенизовани Арбанаси српског језика у Рашкој области нису
имали фисну организацију, па нису сматрали себе Арнаутима. Посматрано
у целини, Арбанасима су једина два идентитета били фисни и религијски.
Срби католици су имали бледу српску етничку свест, али су себе углавном
сматрали и називали Латинима.17 Муслимани српског језика и етничког
порекла сматрали су себе Турцима, односно, поистовећивали су верску
припадност са етничком, мада су осећали сопствену различитост и анимозитет у односу на етничке Турке, које су називали Туркушама. Православне Србе сматрали су потчињеном рајом са којом нису желели да имају
додирних тачака у етничком смислу.18 Исламизовани Срби на Косову и у
Косовском Поморављу су након уласка у фис и прихватања арбанашког
језика, постајали Арбанаси у сваком смислу19
Цигани, муслимани и православни насељавали су бројна насеља на
Косову и у Косовском Поморављу. Међутим, верска припадност везивала
14Под минимумом се подразумева једна породица.
15Арбанаса католика у Старој Србији ван Метохије није било.
16Крипто католици или Љармани (алб. Шарени), јавно су исповедали ислам док су тајно
били католици. А. Урошевић, О Косову, 84–95.
17J. G. Hahn, Reise von Belgrad nach Salonik (1858), Wiene, 1868, 139; Т. Станковић, нав. дело,
94; М. Јагодић, Нови Крајеви Србије (1912–1915), Београд, 2013, 139; Исти, Српско–албански
односи у Косовском вилајету (1878–1912), 249.
18М. Јагодић, Нови Крајеви Србије (1912–1915), 139; Исти, Српско–албански односи у
Косовском вилајету (1878–1912), 248.
19Исти, Српско–албански односи у Косовском вилајету (1878–1912), 248–249; Основе,
421. Исламизовани поарбанашени Срби–арнауташи нису при статистичком израчунавању
третирани као посебна етничка заједница већ су убрајани у Арбанасе. То је учињено због
тога што нигде нису чинили посебно насеље, па би њихово издвајање само усложнило
категоризацију насеља.
86
Српске студије V / Serbian studies V
их је за ону етничку групу са којом су делили обред, па је свуда присутна
њихова идентификација са етносом исте вере. Стога су у већини случајева
Цигани муслимани живели у муслиманским насељима, а православни у
православним. Будући да они често нису били седелачко становништво
и да су у насељима у којима их је било стално насељених, формирали посебне засеоске –махале, које су се код становништва рачунале као посебна
насеља, у овом раду неће бити узети у обзир као етничка компонента у
саставу насеља.
***
Османско Царство се након ратова са Црном Гором, Србијом и Русијом
1876. и 1877/1878. године суочило са озбиљним територијалним губицима. Царство је у корист Србије изгубило делове Нишког санџака, односно
будућа српска четири округа: Топлички, Нишки, Врањски и Пиротски, а у
корист Црне Горе, Подгорицу са Зетским пољем, Спуж, Жабљак и Никшић са
околином и Колaшин са територијама на север до реке Таре. На територији
од Дунава до планине Балкан формирана је вазална Кнежевина Бугарска,
што је заправо представљало трајни територијални губитак Царевине, без
обзира на статус Кнежевине. Поред ових потпуно изгубљених територија,
Порта је изгубила и Босну и Херцеговину и Источну Румелију. Прву провинцију окупирале су аустроугарске трупе 1878, док је Источна Румелија
исте године установљена као аутономна покрајина, да би већ 1885. била
припојена Бугарској .20
Неке од области које су припале Србији и Црној Гори биле су пре 1878.
насељене претежно муслиманским становништвом: Топлица, Јабланица,
Пуста Река и Масурица (припале Србији), претежно Арбанасима, док су
Никшић, Колашин и Зетска равница око Подгорице (припале Црној Гори)
биле настањене муслиманима српског језика и етничког порекла. Ратничка
прошлост муслимана са дојучерашњих граница, односно њихово традиционално непријатељство према православним Србима преко и унутар некадашњих граница, као и сукоби са војском и хришћанским становништвом
током ратова 1876. и 1877/1878. године, уз непријатељски однос нових
власти према њима, довели су до масовног покрета ка исељавању у Турску. Покрет ка исељавању у Турску захватио је и муслимане из Бугарске
и Босне и Херцеговине.
20S. J. Shaw, E.K. Shaw, History of the Ottoman Empire and Modern Turkey II, Cambridge, 1977,
191; Балкански уговорни односи 1876–1996 I (1876–1918), приредио М. Стојковић, Београд,
1998, бр. 32; Историја Османског царства, приредио Р. Мантран, Београд, 2002, 631.
УТИЦАЈ СЕОБЕ МУХАЏИРА НА ПРОМЕНУ ЕТНИЧКЕ И ВЕРСКЕ СТРУКТУРЕ НАСЕЉА
87
Османска пракса колонизације муслимана уз границе Царства, или у
конфесионално мешовитим областима спровођена је и раније. 21 Након
1878. та пракса нови и систематичнији облик. Циљ Порте био је да бројне
избеглице искористи за стварање појаса муслиманских насеља уз нове границе према Србији и Црној Гори и тако „живим штитом од муслиманског
живља” заштити своје територије од евентуалних устаничких покрета Срба
у будућности. Поред насељавања мухаџира уз саму границу, Порта је прибегавала и насељавању муслимана у оним областима које су биле етнички
компактније у корист Срба, као и колонизацијом у српско-арбанашким
и православно-муслиманским мешовитим областима, како би етнички
или конфесионални тас померила у корист лојалног муслиманског или
арбанашког становништва.
Поред колонијалне политике централних власти, била је присутна и
тежња муслиманских земљопоседника, читлук сахибија, да своја имања
населе обескућеним мухаџирима. Ова „приватна колонизација” није била
преовлађујућа и забележена је само на Пештеру и у околини Сјенице. Варијанту читлуксахибијског насељавања чини и протеривање српских чифчија након 1910. године и продаја њихових имања мухаџирима у области
Пљеваља и Пријепоља.
Упоредо са колонизацијским мерама Турске у циљу јачања муслиманског
становништва насељавањем, текао је процес исељавања Срба. Насиље над
Србима током ратова или компромитовање Срба устаничким покретима,
притисак мухаџира, озлојађених на Србе због губитка имовине у Србији,
али и привлачност повољних услова за насељавање у Топличком округу у
Србији, као и насиља над Србима у периоду од 1878. до 1912. године, довели
21Претходна планска колонизација муслиманског становништва у Старој Србији извршена
је 1859–1864. године. На географском Косову, Лабу и у Горњој Морави и Изморнику формиране
су колоније Черкеза избеглих са Кавказа. М. Јагодић, Насељавање Кнежевине Србије 1861–1880,
Београд, 2004, 38–44. Черкези обично нису колонизовани у постојећа насеља већ су за њих
најчешће формиране нове колоније. У Северној Старој Србији формирали су или попунили
насеља: Черкез Садовину, Дробеш, Доњи Ливоч, Пожарање, Мазгит, Ајвалију, Слаковац,
Велику Реку, Горње Становце, Велику и Малу Слатину, Бивољак, Азизију (Милошево),
Хамидију, Велики и Мали Белаћевац, Горње и Доње Добрево, Добрање, Магуру, Малу Реку,
Турски Суви До (Звечан), Думош, Горњи Сибовац, Помазетин, Черкез Бабуш, Черкез Прелез,
Черкез Талиновац, Мало Рибаре, Доње Годанце, Сазлију, Врницу и Врело. У Јужној Старој
Србији Черкези су били насељени у Черкеско Село, Слатину и Косматац у кумановском крају,
Хасанбегово код Скопља, Радоињу код Штипа, у Вештину код Тиквеша и Ново Село код
Крушева. Били су насељени и у градовима: Нишу, Феризовићу, Прокупљу, Скопљу, Тетову,
Велесу, Прилепу, Демир Хисару и Ђевђелији. N. Županić, Etnološki značaj kosovskih Čerkeza, Ljubljana, 1933, 223–224; Мало Косово, 72; Косово, 57–59; Рашка, 329–330; Ј. Трифуноски, Кумановска
област, сеоска насеља и становништво, Скопје, 1974, 55–57; А. Урошевић, Етнички процеси,
17, 22, 28, 39, 56, 79; О Косову, 93–95; Т. Ђорђевић, Наш народни живот, књ. 3, Београд, 1984,
153–154; М. Филиповић, Нови подаци о Черкезима у Јужној Србији, Гласник скопског научног
друштва 14 (1935), 267–268.
88
Српске студије V / Serbian studies V
су до значајне емиграције Срба из сеоских насеља Старе Србије. Срби су се
повлачили у градове где је сигурност била нешто већа, у потпуно српска
околна насеља или су напуштали Стару Србију и прелазили у Србију.22 Поједина села, групе села па и читаве области су након 1878. потпуно изгубиле
српски карактер и у случају појединих области у суседству географског
Косова, постале арбанашка етничка упоришта, или су изгубила бројчану
превагу православног становништва у корист муслимана српског језика
и етничког порекла, као што је било у случају Рашке области и Полимља.
Да би промене у етничкој структури насеља биле што прегледније, резултати истраживања су представљени табеларно по областима:
Табела 1: Промене етничке слике насеља у областима Новобрдске Криве Реке,
Горње Мораве и Изморника након досељавања мухаџира
Број
Насеље
Етничка
структура пре
1878
1.
Ајкобила
Арбанашко насеље Арбанашко насеље23
3.
Беривојце
Мешовито српско- Мешовито српско-арбанашко
арбанашко насеље насеље25
2.
4.
5.
6.
Ајновце
Блато
Божевце
Бољевац
Етничка структура након
досељавања мухаџира
Српско насеље
Мешовито српско-арбанашко
насеље24
Основано 1878.
Арбанашко насеље26
Српско насеље
Мешовито српско-арбанашко
насеље28
Српско насеље
Мешовито српско-арбанашко
насеље27
22Тако су се Срби из Бутовца после доласка мухаџира у њихово село раселили у околна српска
села Грачаницу, Златаре и Мотичане док је мањи део отишао у Србију (Косово, 44). Из села
Пе­стова, Брусника и Тараџе Срби су се иселили у Топлицу.
23А. Урошевић, Новобрдска Крива Река, Београд, 1935, 80–81; Bulgarichen Morava; Сеобе
Срба и Арбанаса, 84.
24Т. Станковић, нав. дело, 34; Новобрдска Крива Река, 99–100; Bulgarichen Morava.
25Новобрдска Крива Река, 88–89; Bulgarichen Morava.
26Т. Станковић, нав. дело,33–34; Новобрдска Крива Река, 110.
27Новобрдска Крива Река, 105–106.
28Т. Станковић, нав. дело, 33; Новобрдска Крива Река, 86.
УТИЦАЈ СЕОБЕ МУХАЏИРА НА ПРОМЕНУ ЕТНИЧКЕ И ВЕРСКЕ СТРУКТУРЕ НАСЕЉА
Број
Насеље
Етничка
структура пре
1878
Етничка структура након
досељавања мухаџира
7
Бостане
Српско насеље
Мешовито српско-арбанашко
насеље29
9
Брасиљце
Љарманско насеље
Мешовито насеље љармана и
арбанаса муслимана31
8
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
Босце
Бративојце
Брезница
Бузовик
Буковик
Бушинце
Вагнеш
Веља Глава
Власе
Врбица
Врућевце
Српско насеље
Српско насеље
Мешовито српско-арбанашко
насеље30
Мешовито српско-арбанашко
насеље32
Арбанашко насеље Арбанашко насеље33
Основано 1878.
Арбанашко насеље34
Српско насеље
Мешовито српско-арбанашко
насеље36
Арбанашко насеље Арбанашко насеље35
Мешовито српско- Мешовито српско-арбанашко
арбанашко насеље насеље37
Арбанашко насеље Арбанашко насеље38
Арбанашко насеље Арбанашко насеље39
Арбанашко насеље Арбанашко насеље40
Арбанашко насеље Арбанашко насеље41
29Новобрдска Крива Река, 75; Bulgarichen Morava.
30Т. Станковић, нав. дело, 34; Новобрдска Крива Река, 90–91.
31Новобрдска Крива Река, 66.
32Т. Станковић, нав. дело, 34; Новобрдска Крива Река, 88–89.
33Bulgarichen Morava; Новобрдска Крива Река, 128–129; Основе 434.
34Горња Морава и Изморник, 186.
35Горња Морава и Изморник, 240–241.
36Новобрдска Крива Река, 102.
37Т. Станковић, нав. дело, 35; Новобрдска Крива Река, 84–85.
38Новобрдска Крива Река, 119–120.
39Новобрдска Крива Река, 76–77.
40Горња Морава и Изморник, 220.
41Новобрдска Крива Река, 119.
89
90
Српске студије V / Serbian studies V
Број
Насеље
Етничка
структура пре
1878
20
Глоговица
Арбанашко насеље Арбанашко насеље42
22
Гоголовце
Српско насеље
Мешовито српско-арбанашко
насеље44
Основано 1878.
Арбанашко насеље46
Српско насеље
Мешовито српско-арбанашко
насеље48
21
23
24
25
26
27
28
29
30
Гминце
Горње
Карачево
Горње
Рамњане
Горњи Ливоч
Горњи
Макреш
Горњо Кусце
Гошица
Грађеник
Гризиме
Етничка структура након
досељавања мухаџира
Арбанашко насеље Арбанашко насеље43
Арбанашко насеље Арбанашко насеље45
Мешовито српско- Мешовито српско-арбанашко
арбанашко насеље насеље47
Српско насеље
Мешовито српско-арбанашко
насеље49
Арбанашко насеље Арбанашко насеље50
Српско насеље
Српско насеље
Мешовито српско-арбанашко
насеље51
Мешовито српско-арбанашко
насеље52
42Т. Станковић, нав. дело, 33; Bulgarichen Morava.
43Новобрдска Крива Река, 95–96.
44Новобрдска Крива Река, 102–103.
45Новобрдска Крива Река, 124.
46Горња Морава и Изморник, 173–174.
47Горња Морава и Изморник, 222–224;Bulgarichen Morava.
48Новобрдска Крива Река, 71–72; Bulgarichen Morava. Хан и Зах су пермутовали села. Код њих
је Горњи Макреш арбанашко а Доњи српско насеље.
49Горња Морава и Изморник, 227–228.
50Горња Морава и Изморник, 162.
51Т. Станковић, нав. дело, 35; Новобрдска Крива Река, 78.
52Новобрдска Крива Река, 90–91.
УТИЦАЈ СЕОБЕ МУХАЏИРА НА ПРОМЕНУ ЕТНИЧКЕ И ВЕРСКЕ СТРУКТУРЕ НАСЕЉА
Број
Насеље
Етничка
структура пре
1878
Етничка структура након
досељавања мухаџира
31
Грнчаре
Српско насеље
Мешовито српско-арбанашко
насеље53
33
Дабишевце
Арбанашко насеље Арбанашко насеље55
32
34
35
36
37
38
39
40
41
42
Гумниште
Десивојце
Доња
Будрига
Доње
Карачево
Доњи Ливоч
Доњи
Макреш
Дреновце
Дробеш
Ђерекаре
Ђуришевце
Основано 1878.
Арбанашко насеље54
Арбанашко насеље Арбанашко насеље56
Српско насеље
Мешовито српско-арбанашко
насеље57
Арбанашкочеркеско насеље
Арбанашко насеље59
Српско насеље
Мешовито српско-арбанашко
насеље61
Арбанашко насеље Арбанашко насеље58
Арбанашко насеље Арбанашко насеље60
Черкеско насеље
Арбанашко насеље62
Арбанашко насеље Арбанашко насеље63
Арбанашко насеље Арбанашко насеље64
53Горња Морава и Изморник, 193–194.
54Горња Морава и Изморник, 199.
55Bulgarichen Morava; Новобрдска Крива Река, 80–81.
56Новобрдска Крива Река, 121–122.
57Горња Морава и Изморник, 197–198; Bulgarichen Morava; Основе, 435.
58Новобрдска Крива Река, 125.
59Горња Морава и Изморник, 224–225; Bulgarichen Morava.
60Т. Станковић, нав. дело, 17; Bulgarichen Morava.
61Т. Станковић, нав. дело, 33; Новобрдска Крива Река, 78–79; Основе, 435.
62Горња Морава и Изморник, 181.
63Горња Морава и Изморник, 194.
64Новобрдска Крива Река, 116.
91
92
Српске студије V / Serbian studies V
Број
Насеље
Етничка
структура пре
1878
43
Житиња
Мешовито српско- Мешовито српско-арбанашко
арбанашко насеље насеље65
45
Жуја
Арбанашко насеље Арбанашко насеље67
44
46
47
48
49
50
51
52
53
54
Жегра
Зајчевце
Зарбинце
Зарид
Извор
Јасеновик
Каменица
Клобукар
Кметовце
Кончуљ
Етничка структура након
досељавања мухаџира
Мешовито српско- Мешовито српско-арбанашко
арбанашко насеље насеље66
Арбанашко насеље Арбанашко насеље68
Арбанашко насеље Арбанашко насеље69
Основано 1878.
Арбанашки засеок70
Српско насеље
Мешовито српско-арбанашко
насеље72
Српско насеље
Српско насеље
Српско насеље
Српско насеље
Мешовито српско-арбанашко
насеље71
Мешовито српско-арбанашко
насеље73
Мешовито српско-арбанашко
насеље74
Мешовито српско-арбанашко
насеље75
Арбанашко насеље Арбанашко насеље76
65Горња Морава и Изморник, 175–176.
66Горња Морава и Изморник, 208–210.
67Новобрдска Крива Река, 117.
68Bulgarichen Morava. Новобрдска Крива Река, 83.
69Новобрдска Крива Река, 132–133.
70Горња Морава и Изморник, 174–175.
71Т. Станковић, нав. дело, 34; Bulgarichen Morava; Новобрдска Крива Река, 70–71.
72Т. Станковић, нав. дело, 33; Новобрдска Крива Река, 75.
73Т. Станковић, нав. дело, 34; Bulgarichen Morava; Новобрдска Крива Река, 89–90.
74Т. Станковић, нав. дело, 33; Новобрдска Крива Река, 73–74.
75Т. Станковић, нав. дело, 33; Горња Морава и Изморник, 220–221.
76Горња Морава и Изморник, 232–233.
УТИЦАЈ СЕОБЕ МУХАЏИРА НА ПРОМЕНУ ЕТНИЧКЕ И ВЕРСКЕ СТРУКТУРЕ НАСЕЉА
Број
Насеље
Етничка
структура пре
1878
Етничка структура након
досељавања мухаџира
55
Костадинце
Српско насеље
Мешовито српско-арбанашко
насеље77
57
Криљево
Арбанашко насеље Арбанашко насеље79
56
58
59
60
61
62
63
64
65
66
Кременита
Лисоцка
Љајчић
Љештар
Малешево
Мало
Ропотово
Маревце
Мешина
Мигановце
Могила
Српско насеље
Мешовито српско-арбанашко
насеље78
Арбанашко насеље Арбанашко насеље80
Арбанашко насеље Арбанашко насеље81
Српско насеље
Мешовито српско-арбанашко
насеље82
Српско насеље
Мешовито српско-арбанашко
насеље84
Српско насеље
Мешовито српско-арбанашко
насеље86
Арбанашко насеље Арбанашко насеље83
Арбанашко насеље Арбанашко насеље85
Српско насеље
Мешовито српско-арбанашко
насеље87
Мешовито српско- Мешовито српско-арбанашко
арбанашко насеље насеље88
77Новобрдска Крива Река, 93–94.
78Т. Станковић, нав. дело, 35; Новобрдска Крива Река, 83–84.
79Bulgarichen Morava; Новобрдска Крива Река, 78–79.
80Новобрдска Крива Река,117–118.
81Новобрдска Крива Река, 120–121.
82Т. Станковић, нав. дело, 33; Новобрдска Крива Река, 88–89.
83Горња Морава и Изморник, 218–219; Bulgarichen Morava.
84Т. Станковић, нав. дело, 17; Горња Морава и Изморник, 230–231.
85Bulgarichen Morava; Новобрдска Крива Река, 77–78.
86Т. Станковић, нав. дело, 35; Новобрдска Крива Река, 98–99.
87Т. Станковић, нав. дело, 33; Новобрдска Крива Река, 103–104.
88Горња Морава и Изморник, 186.
93
94
Српске студије V / Serbian studies V
Број
Насеље
Етничка
структура пре
1878
Етничка структура након
досељавања мухаџира
67
Мочаре
Српско насеље
Мешовито српско-арбанашко
насеље89
69
Одевце
Српско насеље
Мешовито српско-арбанашко
насеље91
Српско насеље
Мешовито српско-арбанашко
насеље93
Српско насеље
Мешовито српско-арбанашко
насеље95
68
70
71
72
73
74
75
76
Одановце
Огоште
Ораховица
Пасјак
Пасјане
Паралово
Петровце
Плавица
Мешовито српско- Мешовито српско-арбанашко
арбанашко насеље насеље90
Арбанашко насеље Арбанашко насеље92
Основано 1878.
Српско насеље
Српско насеље
Српско насеље
Арбанашко насеље94
Мешовито српско-арбанашко
насеље96
Мешовито српско-арбанашко
насеље97
Мешовито српско-арбанашко
насеље98
89Новобрдска Крива Река, 92–93.
90Новобрдска Крива Река,127–128;Bulgarichen Morava.
91Т. Станковић, нав. дело, 33; Новобрдска Крива Река, 107–108. Урошевић не налази потомке
мухаџира у овом насељу нити говори о исељавању. Биће да су се мухаџири иселили након
1912. године.
92Новобрдска Крива Река, 114–115.
93Т. Станковић, нав. дело, 35.
94Горња Морава и Изморник, 226. Сеобе Срба и Арбанаса, 83.
95Горња Морава и Изморник, 203–205; Bulgarichen Morava.
96Новобрдска Крива Река, 69–70.
97Т. Станковић, нав. дело, 33; Горња Морава и Изморник, 238–239. Исти случај као са насељем
Одевцем.
98Т. Станковић, нав. дело, 31–32; Новобрдска Крива Река, 75.
УТИЦАЈ СЕОБЕ МУХАЏИРА НА ПРОМЕНУ ЕТНИЧКЕ И ВЕРСКЕ СТРУКТУРЕ НАСЕЉА
Број
Насеље
Етничка
структура пре
1878
77
Поличка
Арбанашко насеље Арбанашко насеље99
79
Понеш
Мешовито српско- Мешовито српско-арбанашко
арбанашко насеље насеље101
81
Радивојце
78
80
82
83
84
85
86
87
Пожарање
Прековце
Рајановце
Рибник
Робовац
Рогачица
Сапар
Свирце
95
Етничка структура након
досељавања мухаџира
Мешовито српскоМешовито српско-арбанашко
арбанашконасеље100
черкеско насеље
Српско насеље
Мешовито српско-арбанашко
насеље102
Српско насеље
Мешовито српско-арбанашко
насеље104
Српско насеље
Мешовито српско-арбанашко
насеље106
Мешовито српско- Мешовито српско-арбанашко
арбанашко насеље насеље103
Арбанашко насеље Арбанашко насеље105
Арбанашко насеље Арбанашко насеље107
Арбанашко насеље Арбанашко насеље108
Арбанашко насеље Арбанашко насеље109
99 Новобрдска Крива Река, 118–119; Основе, 434.
100 Горња Морава и Изморник, 168–170; Bulgarichen Morava.
101 Т. Станковић, нав. дело, 4; Bulgarichen Morava; Новобрдска Крива Река, 65–66.
102 Bulgarichen Morava. Новобрдска Крива Река, 68.
103 Горња Морава и Изморник, 200–201.
104 Т. Станковић, нав. дело, 33; Новобрдска Крива Река, 107. И ово насеље су мухаџири по свој
прилици напустили у неком тренутку акон 1896, пошто их Станковић наводи као становнике
док их Урошевић не помиње.
105 Горња Морава и Изморник, 195–196.
106 Т. Станковић, нав. дело, 33; Новобрдска Крива Река, 104–105.
107 Bulgarichen Morava; Новобрдска Крива Река, 126.
108 Т. Станковић, нав. дело, 33; Горња Морава и Изморник, 219–220.
109 Новобрдска Крива Река, 96–97.
96
Српске студије V / Serbian studies V
Број
Насеље
Етничка
структура пре
1878
88
Седларе
Арбанашко насеље Арбанашко насеље110
90
Стрезовце
Српско насеље
89
91
92
93
94
95
96
97
98
99
Станишор
Стублина
Суарна
Тиринце
Трнићевце
Трстена
Трстеник
Етничка структура након
досељавања мухаџира
Српско насеље
Мешовито српско-арбанашко
насеље111
Основано 1878.
Арбанашко насеље113
Мешовито српско-арбанашко
насеље112
Арбанашко насеље Арбанашко насеље114
Српско насеље
Српско насеље
Мешовито српско-арбанашко
насеље115
Мешовито српско-арбанашко
насеље116
Арбанашко насеље Арбанашко насеље117
Арбанашко насеље Арбанашко насеље118
Туђевце
Арбанашко насеље Арбанашко насеље119
Фирићеје
Српско насеље
Угљаре
Арбанашко насеље Арбанашко насеље120
Мешовито српско-арбанашко
насеље121
110 Bulgarichen Morava; Новобрдска Крива Река, 123.
111 Bulgarichen Morava;Горња Морава и Изморник, 226–227;
112 Т. Станковић, нав. дело, 34; Bulgarichen Morava; Новобрдска Крива Река, 100–101.
113 Горња Морава и Изморник, 233–234.
114 Новобрдска Крива Река, 131–132.
115 Т. Станковић, нав. дело, 33; Новобрдска Крива Река, 101–102.
116 Т. Станковић, нав. дело, 31; Bulgarichen Morava.
117 Новобрдска Крива Река, 122–123.
118 Горња Морава и Изморник, 165.
119 Новобрдска Крива Река, 96–97.
120 Горња Морава и Изморник, 218;Bulgarichen Morava.
121 Т. Станковић, нав. дело, 34; Новобрдска Крива Река, 95.
УТИЦАЈ СЕОБЕ МУХАЏИРА НА ПРОМЕНУ ЕТНИЧКЕ И ВЕРСКЕ СТРУКТУРЕ НАСЕЉА
Број
Насеље
Етничка
структура пре
1878
Етничка структура након
досељавања мухаџира
100
Царовце
Српско насеље
Мешовито српско-арбанашко
насеље122
102
Шаић
Арбанашко насеље Арбанашко насеље124
101
103
104
Черкез
Садовина
Шашаре
Шилово
Черкеско насеље
Насеље Срба
католика
Насеље Срба
католика
97
Арбанашко насеље123
Мешовито католичкомуслиманско
Арбанашко-српско насеље125
Мешовито католичкомуслиманско српско-арбанашко,
насеље126
122 Т. Станковић, нав. дело, 33; Новобрдска Крива Река, 86–87.
123 Горња Морава и Изморник, 158–159.
124 Новобрдска Крива Река, 116–117.
125 Bulgarichen Morava; J. G. Hahn, ReisevonBelgradnachSalonik (1858), Wiene, 1868, 139; Горња
Морава и Изморник, 190–191; О Косову, 44–46.
126 Т. Станковић, нав. дело, 33; Горња Морава и Изморник, 221–222.
98
Српске студије V / Serbian studies V
Табела 2: Промене етничке слике насеља у области Косова након досељавања
мухаџира
Број
Насеље
Етничка
структура пре
1878
Етничка структура након
досељавања мухаџира
1.
Аде
Мешовито српскоарбанашко насеље
Арбанашко насеље127
3.
Андровац
Арбанашко
насеље
Арбанашко насеље129
2.
4.
5.
6.
7.
8.
Ајвалија
Бадовац
Бакшија
Бандулић
Бариљево
Бачка
Черкеско насеље
Српско насеље
Мешовито српскоарбанашко насеље
Арбанашко
насеље
Арбанашко
насеље
Српско насеље
Арбанашко насеље128
Арбанашко насеље130
Мешовито српско-арбанашко
насеље131
Арбанашко насеље132
Арбанашко насеље133
Арбанашко насеље134
127 Bulgarichen Morava; Косово, 44, 139; Путопис дела Старе Србије 1, 214. По Милојевићу насеље
је било потпуно „потуричко“, међутим Урошевић зна за један исељен српски род 1880. године.
128 Путопис дела Старе Србије 1, 193; Основе, 430; Косово, 139–140.
129 Путопис дела Старе Србије 1, 215; Основе, 430; Косово, 140–141. Цвијић за ово насеље наводи
да су сви становници мухаџири, што судећи по Милојевићу и Урошевићу није тачно.
130 Срби се након доласка мухаџира распршили по околним селима. Почетком 20. века у селу
је по Цвијићу било 10 кућа мухаџира. Мухаџири су се 1912. повукли у Турску а Срби су
се вратили у насеље. Bulgarichen Morava; Путопис дела Старе Србије 1, 215; Преписка о
арбанаским насиљима у Старој Србији 1898–1899, Београд 1899, 141; Косово,144–145; Основе,
430.
131 Путопис дела Старе Србије 1, 109, 192; Bulgarichen Morava; Косово, 146. Хан и Зах наводе
насеље као арбанашко. У њему је по Урошевићу био један стариначки српски и један
арбанашки род.
132 Косово, 147; Путопис дела Старе Србије1, 198; Bulgarichen Morava; Основе, 431.
133 Путопис дела Старе Србије 1, 214; Сеобе Срба и Арбанаса, 78–79, 81; Косово, 148–149.
Милојевић наводи да је Бариљево чинило 5 српских и 12 потуричких кућа. „Срби“ које
Милојевић наводи су заправо православни Цигани.
134 Косово, 226; Етнички процеси, 54.
УТИЦАЈ СЕОБЕ МУХАЏИРА НА ПРОМЕНУ ЕТНИЧКЕ И ВЕРСКЕ СТРУКТУРЕ НАСЕЉА
Број
Насеље
Етничка
структура пре
1878
Етничка структура након
досељавања мухаџира
9.
Бесиње
Арбанашко
насеље
Арбанашко насеље135
11.
Брезница
Арбанашко
насеље
Арбанашко насеље137
10.
12.
13.
14.
15.
16.
17.
18.
Бивољак
Бресје
Брус
Брусник
Буковица
Бујанце
Букош
Бусиње
Мешовито српскоарбанашко насеље
Српско насеље
Љарманско
насеље
Мешовито српскоарбанашко насеље
Српско насеље
Мешовито српскоарбанашко насеље
Српско насеље
Мешовито српскоарбанашко насеље
99
Мешовито српско-арбанашко
насеље136
Мешовито српско-арбанашко
насеље138
Мешовито насеље љармана и
арбанаса муслимана139
Арбанашко насеље 140
Арбанашко насеље141
Мешовито српско-арбанашко
насеље142
Арбанашко насеље143
Арбанашко насеље144
135 Bulgarichen Morava; Косово, 151–152.
136 Косово, 152–153.
137 Сеобе Срба и Арбанаса, 78, 80; Косово, 154.
138 Путопис дела Старе Србије 1, 193; Bulgarichen Morava; Косово, 154–155;
139 Косово, 155–156; О Косову, 84; И. Иванић, На Косову, са Шара по Косову на Звечан, Београд,
1903, 41. Иванић ово село наводи као арбанашко, мада су Срби опстали у малом броју све
до ослобођења 1912.
140 Косово, 45, 156–157.
141 Основе, 431; Косово, 157.
142 Косово, 44,157.
143 Путопис дела Старе Србије 1, 213. Косово, 157–158.
144 Косово, 44, 158–159; Основе, 430.
100 Српске студије V / Serbian studies V
Број
Насеље
Етничка
структура пре
1878
Етничка структура након
досељавања мухаџира
19.
Бутовац
Српско насеље
Арбанашко насеље145
21.
Велика
Слатина
Черкеско насеље
Арбанашко-черкеско насеље147
20.
22.
23.
24.
25.
26.
27.
Велика
Добрања
Велики
Белаћевац
Велико
Кичиће
Весковце
Враголија
Врани дол
Врбица
Арбанашко
насеље
Черкеско насеље
Арбанашко
насеље
Српско насеље
Мешовито српскоарбанашко насеље
Арбанашко
насеље
Арбанашко
насеље
Арбанашко насеље146
Арбанашко насеље148
Арбанашко насеље149
Арбанашко насеље150
Арбанашко насеље151
Арбанашко насеље152
Арбанашко насеље153
145 Путопис дела Старе Србије 1, 190; Косово, 44, 159; Преписка о арбанаским насиљима у Старој
Србији 1898–1899, Београд, 1899, 141.
146 Косово, 161.
147 Черкези су се иселили 1878. али су са мухаџирима Арбанасима из Топлице у село дошли
и Черкези из Топлице. Косово, 162–163; Путопис дела Старе Србије 1, 212, Милојевић
ово место назива Черкеским селом али је по друштву осталих села свакако мислио на ово
место.
148 Косово, 163.
149 Сеобе Срба и Арбанаса, 82; Косово, 164–165; Путопис дела Старе Србије 1, 214. Ово насеље
се пре доласка Черкеза који су формирали Мало Кичиће звало само Кичиће па га Милојевић
под тим именом и наводи.
150 Косово, 166–167; Сеобе Срба и Арбанаса, 78, 80; Писма српских конзула из Приштине 1890–
1900, приредио Б. Перуничић, Београд, 1985, 520.
151 Косово, 44, 169;Bulgarichen Morava; Путопис дела Старе Србије 1, 213. По Милојевићу ово
место је било насељено Србима и потурицама.
152 Косово, 169; Путопис дела Старе Србије 1, 109, 212; Bulgarichen Morava.
153 Косово, 170; Bulgarichen Morava.
УТИЦАЈ СЕОБЕ МУХАЏИРА НА ПРОМЕНУ ЕТНИЧКЕ И ВЕРСКЕ СТРУКТУРЕ НАСЕЉА
Број
Насеље
Етничка
структура пре
1878
Етничка структура након
досељавања мухаџира
28.
Врело
Черкеско насеље
Арбанашко насеље154
30.
Гадиш
Арбанашко
насеље
Арбанашко насеље156
29.
31.
32.
33.
34.
35.
36.
37.
Врница
Главица
Главотина
Гланица
Горња
Брњица
Горња
Гадимља
Горња
Дубница
Горња
Судимља
Мешовито српскоарбанашко насеље
Основано након
1878.
Српско насеље
Основано након
1878.
Српско насеље
Арбанашко
насеље
Арбанашко
насеље
Српско насеље
101
Мешовито српско-арбанашко
насеље155
Арбанашко насеље157
Мешовито српско-арбанашко
насеље158
Арбанашко насеље159
Мешовито српско-арбанашко160
Арбанашко насеље161
Арбанашко насеље162
Мешовито српско-арбанашко
насеље163
154 Косово, 170; Путопис дела Старе Србије 1, 197, Милојевић ово место назива Черкеским
селом, али је по друштву осталих села свакако мислио на ово место.
155 Косово, 171–172; Путопис дела Старе Србије, 214. Милојевић ово насеље назива Врбицом,
али под друштву осталих села које наводи и по верској структури ради се о селу Врници.
156 Косово, 173–174.
157 Исто, 174–175.
158 Косово, 175, Путопис дела Старе Србије 1, 214; Bulgarichen Morava.
159 Косово, 175.
160 Косово, 177–178; Путопис дела Старе Србије 1, 191, 212;Bulgarichen Morava.
161 Косово, 178–179.
162 Исто, 180–181.
163 Исто, 183; Путопис дела Старе Србије 1, 214; Сеобе Срба и Арбанаса, 79, 82; Милојевић наводи
Горњу и Доњу Судимљу сумарно и наводи да је поред Срба у насељу било и 4 куће „потурица“.
Могуће је да су муслимани у селу били субаше односно службеници сеоског господара..
102 Српске студије V / Serbian studies V
Број
Насеље
Етничка
структура пре
1878
Етничка структура након
досељавања мухаџира
38.
Горње
Добрево
Черкеско насеље
Мешовито арбанашко-черкеско
насеље164
40.
Горње
Становце
Арбанашко
насеље
Арбанашко насеље166
39.
41.
42.
43.
44.
45.
Горње
Слаковце
Грабовац
Граце
Граштица
Гумно Село
Добра Лука
Черкеско насеље
Арбанашко
насеље
Арбанашко
насеље
Арбанашко
насеље
Арбанашко
насеље
Мешовито српскоарбанашко насеље
насеље
Арбанашко насеље165
Арбанашко насеље167
Арбанашко насеље168
Арбанашко насеље169
Арбанашко насеље170
Арбанашко насеље171
164 Косово, 184–185; Путопис дела Старе Србије, 193. Милојевић ово место назива Черкеским
селом али је по друштву осталих села свакако мислио на ово место.
165 Косово, 185–186.
166 Исто, 186, Путопис дела Старе Србије 1, 214; Сеобе Срба и Арбанаса, 81. Милојевић наводи
Горње и Доње Становце као места са 12 српских, 15 арбанашких и 4 потуричке куће. „Срби“
су православни Цигани које је и Урошевић затекао у Горњем Становцу.
167 Косово, 186–187; Путопис дела Старе Србије 1, 214; Сеобе Срба и Арбанаса, 78.
168 Косово, 187–188; Основе, 430, 432; Сеобе Срба и Арбанаса, 78, 82, 83; Путопис дела Старе
Србије 1, 214.По Милојевићу у селу је било 5 српских и осам потуричких кућа. „Срби“
које Милојевић наводи су изгледа православни Цигани којих је било у селу и тридесетих
година 20. века. Јована Цвијића нису збунили различити подаци које је имао. На једном
месту наводи да у селу живе Арбанаси староседеоци и мухаџири, док на другом месту
наводи да је у митрополитском списку убележено 17 српских кућа, не улазећи у проблем
контрадикторности. Ти „Срби“ су свакако православни Цигани.
169 Косово, 191; Bulgarichen Morava; Путопис дела Старе Србије 1, 198.
170 Косово, 193–194; Путопис дела Старе Србије 1, 198.
171 Косово, 195; Путопис дела Старе Србије 1, 214; Сеобе Срба и Арбанаса, 79, 82, 83. По
Милојевићу у насељу је било 12 српских и осам потуричких кућа. Будући да је Милојевић
једини извор за етничку структуру овог насеља пре 1878, а да је Урошевић 30. година 20. века,
нашао Србе пореклом из овог села у Вучитрну (не наводи време одсељавања), поклониће
се поверење Милојевићу.
УТИЦАЈ СЕОБЕ МУХАЏИРА НА ПРОМЕНУ ЕТНИЧКЕ И ВЕРСКЕ СТРУКТУРЕ НАСЕЉА
Број
Насеље
Етничка
структура пре
1878
Етничка структура након
досељавања мухаџира
46.
Добри Дуб
Српско насеље
48.
Доња
Брњица
Мешовито српско-арбанашко
насеље172
Српско насеље
47.
49.
50.
51.
52.
53.
54.
55.
Дољак
Доња
Судимља
Доње
Годанце
Доње
Добрево
Дрваре
Дреновац
Загорје
Зборце
Српско насеље
Српско насеље
Черкеско насеље
Мешовито српскоарбанашко насеље
Арбанашко
насеље
Арбанашко
насеље
?
Арбанашко
насеље
103
Арбанашко насеље173
Мешовито српско-арбанашко
насеље174
Арбанашко насеље175
Арбанашко насеље176
Арбанашко насеље177
Арбанашко насеље178
Арбанашко насеље179
Арбанашко насеље180
Арбанашко насеље181
172 Косово, 196; Путопис дела Старе Србије 1, 213; Bulgarichen Morava; Основе, 430. Хан и Зах наводе
насеље као српско–арбанашко, Милојевић као потпуно српско. Према Цвијићевим подацима
насеље почетком 20. века има 3 српске и 27 мухаџирских кућа, док Атанасије Урошевић не налази
потомке других Арбанаса осим мухаџира. По свој прилици у случају овог села греше Хан и Зах.
173 Косово, 45, 198–199.
174 Исто, 199;Путопис дела Старе Србије 1, 191, 212; Bulgarichen Morava; Хан и Зах су Горњу и
Доњу Брњицу уцртали као једно и то арбанашко насеље, што је грешка.
175 Косово, 203–204; Путопис дела Старе Србије, 214; Сеобе Срба и Арбанаса, 79, 81, 82; Етнички
процеси, 54.
176 Косово, 204–205.
177 Исто, 150, 205–206; BulgarichenMoravа.
178 Косово, 208.
179 Исто, 209; Путопис дела Старе Србије 1, 192; Сеобе Срба и Арбанаса, 82.
180 Косово, 213–214; Сеобе Срба и Арбанаса, 78, 81, 82, 84. Тридесетих година 20. века у насељу
је најстарији род био један род мухаџира Арбанаса из Топлице, међутим претходна етничка
структуру према расположивим изворима није могуће утврдити.
181 Косово, 215.
104 Српске студије V / Serbian studies V
Број
Насеље
Етничка
структура пре
1878
Етничка структура након
досељавања мухаџира
56.
Кишнопоље
Арбанашко
насеље
Арбанашко насеље182
58.
Коњух
Српско насеље
Мешовито српско-арбанашко
насеље184
57.
59.
60.
61.
62.
63.
Коњско
Косин
Крушевац
Кузмин
Курилово
Куновик
182 Исто, 217–218.
Основано након
1878.
Мешовито српскоарбанашко насеље
Српско насеље
Српско насеље
Српско насеље
Основано након
1878.
Арбанашко насеље183
Мешовито српско-арбанашко
насеље185
Мешовито српско-арбанашко
насеље186
Мешовито српско-арбанашко
насеље187
Арбанашко насеље188
Арбанашко насеље189
183 Исто, 219–220.
184 Исто, 220–221; Етнички процеси, 54; Путопис дела Старе Србије 1, 193; Bulgarichen Morava;
Б. Нушић, Косово, опис земље и народа, св. 2, Нови Сад, 1903, 49; Основе, 429; Милојевић
наводи да је пре 1870. у овом селу било 20 српских кућа, Нушић је 1903. нашао 5 кућа Срба и
20 Арбанаса мухаџира, док је Цвијић, вероватно по подацима свештеника Дене Дебељаковића
навео број од 8 српских и 24 мухаџирске куће.
185 Косово, 221; Путопис дела Старе Србије 1, 199. Милојевић изгледа није знао за два потуричка
рода или их није узео у обзир. Ова три рода са традицијом насељавању свакако пре 1878,
живела су у овом насељу тридесетих година 20 века. У време анкете Атнасија Урошевића
ова два рода слабо су се разгранала па су бројала свега три дома.
186 Косово, 224–225; Путопис дела Старе Србије 1, 193; Bulgarichen Morava.
187 Косово, 225–226; Путопис дела Старе Србије 1, 213; Основе, 430; Године 1899. у овом насељу
је било 14 српских кућа које су трпеле притисак мухаџира из села Добри Дуб. Мухаџири
су захватили пашњак овог села али су сељаци своје право на пашњак доказали пред судом.
Мухаџири су зато решили да раселе ово насеље. Писма српских конзула из Приштине 1890–
1900, приредио Б. Перуничић, Београд, 1985, 61. Срби су се ипак одржали у овом насељу до
ослобођења.
188 Косово, 226; Етнички процеси, 54; Основе, 432.
189 Косово, 227; Сеобе Срба и Арбанаса, 80.
УТИЦАЈ СЕОБЕ МУХАЏИРА НА ПРОМЕНУ ЕТНИЧКЕ И ВЕРСКЕ СТРУКТУРЕ НАСЕЉА
Број
Насеље
Етничка
структура пре
1878
Етничка структура након
досељавања мухаџира
64.
Лабљане
Мешовито српскоарбанашко насеље
Мешовито српско-арбанашко
насеље190
65.
Лашкобара
66.
Лепина
Српско насеље
Мешовито српско-арбанашко
насеље192
68.
Лугаџије
Основано након
1878.
Арбанашко насеље194
67.
69.
70.
71.
72.
Лесковчић
Луг Дубница
Лукаре
Мазгит
Мазгит
Бошњачки
Мешовито
насеље љармана
и арбанаса
католика
Српско насеље
Арбанашко
насеље
Арбанашко
насеље
Арбанашко
насеље
Основано након
1878.
105
Мешовито насеље љармана
арбанаса муслимана191
Мешовито српско-арбанашко
насеље193
Арбанашко насеље195
Арбанашко насеље196
Арбанашко насеље197
Насеље муслимана српског
језика (из Никшића)198
190 Косово, 227; Путопис дела Старе Србије 1, 215; По Милојевићу село је имало 10 кућа
Арбанаса, док је антропогеографско истраживање Атанасија Урошевића хронолошки
одредило досељавање једина два српска рода у месту на око 1830 и око 1860. Могуће је да је
Милојевић то превидео или није био добро обавештен.
191 Косово, 229–230; О Косову, 84; Путопис дела Старе Србије, 199; Bulgarichen Morava. Милојевић
село наводи као мешовито са 5 српских кућа, док је Хану и Заху ово арбанашко насеље.
Будући да антропогеографија није нашла ни успомену о Србима у овом селу, Милојевићу
ће се отказати поверење.
192 Косово, 230–231; Путопис дела Старе Србије 1, 198.
193 Косово, 231; Путопис дела Старе Србије, 214; Bulgarichen Morava; Основе, 430.
194 Исто, 232.
195 Косово, 232–233; Сеобе Срба и Арбанаса, 81.
196 Косово, 233; Bulgarichen Morava.
197 Косово, 235.
198 Исто, 235–236; Етнички процеси, 32; И. Иванић, На Косову, са Шара по Косову на Звечан,
Београд, 1903, 111.
106 Српске студије V / Serbian studies V
Број
Насеље
Етничка
структура пре
1878
Етничка структура након
досељавања мухаџира
73.
Маковац
Мешовито српскоарбанашко насеље
Арбанашко насеље199
75.
Мали
Белаћевац
Арбанашко
насеље
Арбанашко насеље201
74.
76.
Мала
Слатина
Мали
Бивољак
77.
Мало Кичиће
78.
Мало Рибаре
80.
Милошево
(Азизија)
79.
81.
Манастирце
Мираш
Арбанашко
насеље
Основано након
1878. од Черкеза
из Топлице.
Арбанашко насеље200
Черкеско насеље202
Арбанашко
насеље
Мешовито насеље Арбанаса
и муслимана српског језика
(Колашинци)203
Арбанашко
насеље
Арбанашко насеље205
Черкеско насеље
Черкеско насеље
Арбанашко
насеље
Мешовито арбанашко-черкеско
насеље204
Мешовито арбанашко-черкеско
насеље206
Арбанашко насеље207
199 Косово, 236; Путопис дела Старе Србије 1, 190; По Милојевићу у селу је било 6 потуричких
и 2 српске куће. Хан и Зах на својој карти не дају етничку ознаку села, па је могуће да су две
српске куће које је затекао Милојевић исељене по доласку мухаџира. Антропогеографско
истраживање није нашло податке о животу Срба у селу, што је природно пошто их је било
мало а одсељени су давно пре антропогеографских истраживања.
200 Косово, 237–238.
201 Исто, 238; Путопис дела Старе Србије 1, 214.
202 Косово, 238.
203 Косово, 239–240; Путопис дела Старе Србије 1, 214; Сеобе Срба и Арбанаса, 79.
204 Косово, 240–241; Путопис дела Старе Србије 1, 198; Основе, 429. Милојевић ово место назива
Черкеским селом али је по друштву осталих села свакако мислио на ово место.
205 Косово, 241.
206 Исто, 243; Путопис дела Старе Србије 1,193.
207 Косово, 244–245; Путопис дела Старе Србије 1, 199; Bulgarichen Morava.
УТИЦАЈ СЕОБЕ МУХАЏИРА НА ПРОМЕНУ ЕТНИЧКЕ И ВЕРСКЕ СТРУКТУРЕ НАСЕЉА
Број
Насеље
Етничка
структура пре
1878
Етничка структура након
досељавања мухаџира
82.
Михалић
Арбанашко
насеље
Арбанашко насеље208
84.
Мрамор
Арбанашко
насеље
Арбанашко насеље210
83.
85.
86.
87.
88.
Мотичане
Муаџер
Бабуш
Муаџер
Прелез
Муаџер
Талиновац
Мужичане
89.
Невољане
91.
Ново Село
Бегово
90.
92.
Недаковац
Ново Село
Мађунско
Српско насеље
Черкеско насеље
Черкеско насеље
Черкеско насеље
Мешовито српско-арбанашко
насеље209
Арбанашко насеље211
Арбанашко насеље212
Арбанашко насеље213
Мешовито српскоарбанашко насеље
Мешовито српско-арбанашко
насеље214
Српско насеље
Арбанашко насеље216
Мешовито српскоАрбанашко
насеље
Мешовито српскоарбанашко насеље
Мешовито српскоарбанашко насеље
107
Мешовито српско-арбанашко
насеље215
Мешовито српско-арбанашко
насеље217
Мешовито српско-арбанашко
насеље218
208 Косово, 245–246.
219 Косово, 246–247; Bulgarichen Morava; Путопис дела Старе Србије, 191.
210 Косово, 247; Путопис дела Старе Србије 1, 215; Bulgarichen Morava.
211 Косово, 248.
212 Исто, 248–249.
213 Исто, 249–250.
214 Косово, 250; Путопис дела Старе Србије 1, 198; Bulgarichen Morava; Основе, 431.
215 Косово, 251–252; Путопис дела Старе Србије 1, 214; Основе, 432.
216 Сеобе Срба и Арбанаса, 82; Етнички процеси, 54; Косово, 252–253.
217 Косово, 255; Путопис дела Старе Србије 1, 213; Bulgarichen Morava.
218 Косово, 256–257; Сеобе Срба и Арбанаса, 79, 84; Bulgarichen Morava. Хан и Зах наводе ово насеље
као потпуно арбанашко, док Ново Село Бегово наводе као српско. Заправо, оба села су била
мешовита па су картописци изгледа то схватили тако да је једно било српско, а друго арбанашко.
108 Српске студије V / Serbian studies V
Број
Насеље
93.
Окраштица
95.
Пантина
94.
96.
97.
98.
99.
100.
101.
102.
Ошљане
Папаз
Пестово
Пирча
Племетина
Помазатин
Пруговце
Радево
Етничка
структура пре
1878
Арбанашко
насеље
Арбанашко
насеље
Мешовито српскоарбанашко насеље
Љарманско
насеље
Српско насеље
Основано након
1878.224
Српско насеље
Черкеско насеље
Арбанашко
насеље
Српско насеље
Етничка структура након
досељавања мухаџира
Арбанашко насеље219
Арбанашко насеље220
Мешовито српско-арбанашко
насеље221
Мешовито насеље љармана и
арбанаса муслимана222
Мешовито српско-арбанашко
насеље223
Насеље насељено Арбанасима
и муслиманима српског језика
(Колашин)225
Мешовито српско-арбанашко
насеље226
Арбанашко насеље227
Арбанашко насеље228
Мешовито српско-арбанашко
насеље229
219 Косово, 260–261.
220 Косово, 261–262.
221 Косово, 262–263.
222 Косово 263–264; Путопис дела Старе Србије 1, 199; Bulgarichen Morava. По Хану и Заху српско насеље,
могуће да су ту категоризацију дали због због љарманства. По Милојевићу било је арбанашко.
223 Косово, 264–265; Етнички процеси, 54; Путопис дела Старе Србије, 212–213; Сеобе Срба и
Арбанаса, 79, 81. Милојевић два пута наводи ово место, једном као српско, други пут као
арбанашко. Свакако је реч о грешци.
224 Насеље је опустело непосредно пре досељавања мухаџира али није познато ко су били
претходни становници стога ће се третирати као новонастало насеље.
225 Косово, 266–267.
226 Исто, 267; Путопис дела Старе Србије 1, 193.
227 Косово, 270–271; Путопис дела Старе Србије 1, 198. По Милојевићу је арбанашко село.
Милојевић свакако греши у овом случају.
228 Косово, 274; Путопис дела Старе Србије 1, 109, 192.
229 Путопис дела Старе Србије 1, 198; Косово, 274–275; Bulgarichen Morava; Б. Нушић, нав. дело,
63; Основе, 429.
УТИЦАЈ СЕОБЕ МУХАЏИРА НА ПРОМЕНУ ЕТНИЧКЕ И ВЕРСКЕ СТРУКТУРЕ НАСЕЉА
Број
Насеље
Етничка
структура пре
1878
Етничка структура након
досељавања мухаџира
103.
Радошевце
Арбанашко
насеље
Арбанашко насеље230
105.
Раховица
104.
106.
107.
108.
109.
110.
111.
112.
Расково
Робовачке
Појате
Робовце
Ропица
Рујце
Реткоцер
Сазлија
Свињаре
Српско насеље
Арбанашко
насеље
Арбанашко
насеље
Мешовито српскоарбанашко насеље
Мешовито српскоарбанашко насеље
Српско насеље
Основано након
1878.
Черкеско насеље
Мешовито српскоарбанашко насеље
109
Арбанашко насеље231
Арбанашко насеље232
Арбанашко насеље233
Мешовито српско-арбанашко
насеље234
Арбанашко насеље235
Мешовито српско-арбанашко
насеље236
Арбанашко насеље237
Арбанашко насеље238
Мешовито српско-арбанашко
насеље239
230 Косово, 275.
231 Исто, 276–277; Путопис дела Старе Србије 1,192; По Милојевићу је у селу било 8 српских и
7 кућа „потурица.“ Антропогеографија није нашла Арбанаса пре мухаџира у овом месту, па
или Милојевић греши или су се Арбанаси у међувремену, пре доласка мухаџира, иселили.
232 Косово, 277–278.
233 Исто, 281.
234 Исто, 281–282; Путопис дела Старе Србије 1,198; Писма српских конзула из Приштине 1890–1900,
приредио Б. Перуничић, Београд, 1985, 47; По Милојевићу ово село је потпуно српско док је по
антропогеографији село било српско са три арбанашка рода од којих је један био на почетку у
служби код Срба а други насељен као чифчијски. Могуће да је ово, поред малог броја Арбанаса,
определило Милојевића или његовог информатора да село представи као потпуно српско.
235 Косово, 282–283; Етнички процеси, 54; До 1878. насеље било насељено Србима и једним
арбанашким родом. Након доласка мухаџира сви Срби су се одселили. Имајући у виду
величине насеља на Косову, ово насеље је окарактерисано као мешовито.
236 Косово, 283–284; Путопис дела Старе Србије 1, 198; Bulgarichen Morava.
237 Косово, 284–285; Путопис дела Старе Србије 1, 198.
238 Косово, 284–285; Путопис дела Старе Србије 1, 200; Bulgarichen Morava. Изгледа да је на потесу
села било Арбанаса пре насељавања Черкеза пошто Хан и Зах наводе насеље као арбанашко.
239 Косово, 286–287
110 Српске студије V / Serbian studies V
Број
Насеље
Етничка
структура пре
1878
Етничка структура након
досељавања мухаџира
113.
Сврчина
Мешовито српскоарбанашко насеље
Арбанашко насеље240
115.
Сићево
Арбанашко
насеље
Арбанашко насеље242
114.
116.
117.
118.
119.
120.
Сибовац
Слатина
(Вучитрнска)
Сливово (на
Грачанки)
Смолуша
Старо Село
Суви До
Мешовито српскоарбанашко насеље
Мешовито српскоарбанашко насеље
Српско насеље
Арбанашко
насеље
Основано након
1878.
Мешовито српскоарбанашко насеље
Мешовито српско-арбанашко
насеље241
Мешовито српско-арбанашко
насеље243
Мешовито српско-арбанашко
насеље244
Арбанашко насеље245
Арбанашко насеље246
Мешовито насеље арбанаса
и муслимана српског језика
(Колашинци)247
240 Исто, 287–288; Bulgarichen Morava. По Хану и Заху бугарско (односно српско насеље).
Атанасије Урошевић тврди да су муслимани у селу исламизовани Срби, конвертити након
1830. године. Могуће да је то навело Хана и Заха да наведу насеље као потпуно српско. Нушић
наводи ово насеље првих година двадесетог века као арнаутско насеље од 7 кућа. Б. Нушић,
Са Косова на Сиње Море, Коло, књ. 3, св. 6, (1902), 343.
241 Косово, 289–290; Путопис дела Старе Србије 1, 214. Милојевић пре досељавања мухаџира
налази у селу једну кућу „потурица“. Атанасије Урошевић је тридесетих година поред Срба
и потомка мухаџира затекао и исламизовани српски род Фазлијевића.
242 Косово, 290.
243 Исто, 292; Сеобе Срба и Арбанаса,78; Путопис дела Старе Србије 1, 213; Б. Нушић, нав.
дело, 90. По Нушићу насеље је 1903. имало 18 кућа: 10 српских и 8 арбанашких.Четири куће
биле су куће мухаџира. По Цвијићу насеље је имало 22 куће, осам српских, 9 кућа Арбанаса
староседелаца и 5 мухаџира.
244 Косово, 293–294; Bulgarichen Morava. Путопис дела Старе Србије 1, 215; По Милојевићу
насеље је било мешовито, по Хану и Заху и Урошевићу српско. Могуће да је Милојевић
пермутовао два села Сливова. Друго је заиста било мешовито.
245 Косово, 296–297; Путопис дела Старе Србије 1, 198; Милојевић наводи 3 српске и 18
арбанашких кућа. Срби које наводи Милојевић заправо су православни Цигани.
246 Косово, 300.
УТИЦАЈ СЕОБЕ МУХАЏИРА НА ПРОМЕНУ ЕТНИЧКЕ И ВЕРСКЕ СТРУКТУРЕ НАСЕЉА
Број
Насеље
Етничка
структура пре
1878
Етничка структура након
досељавања мухаџира
121.
Сушица
Мешовито српскоарбанашко насеље
123.
Тећа
Основано након
1878.
Мешовито српско-арбанашко
насеље248
Трудна
Арбанашко
насеље
122.
124.
125.
126.
127.
128.
129.
130.
Тараџа
Топличане
Српско насеље
Мешовито српскоарбанашко насеље
Арбанашко насеље249
Арбанашко насеље250
Мешовито српско-арбанашко
насеље251
Арбанашко насеље252
Цецилија
Арбанашко
насеље
Арбанашко насеље253
Црнило
Основано након
1878.
Арбанашко насеље255
Црни Брег
Штимља
Штитарица
Основано након
1878.
Мешовито српскоарбанашко насеље
Арбанашко
насеље
111
Арбанашко насеље254
Мешовито српско-арбанашко
насеље256
Арбанашко насеље257
247 Косово, 301–302; Етнички процеси, 32; Путопис дела Старе Србије,197; Основе, 20; Милојевић
каже да је пре 1870. у селу било 18 „потуричких“ и две српске куће, Урошевић није нашао
трагове Срба непосредно пре мухаџира, док су по Цвијићевим подацима у селу живели
сами мухаџири. Поверење се овај пут поклања Милојевићу, будући да су две српске куће
вероватно представљале једну породицу која би се тешко лоцирала антропогеографијом.
248 Косово, 302–303; Путопис дела Старе Србије 1, 193.
249 Косово, 45, 304–305.
250 Исто, 305; Када је Милош Милојевић пролазио кроз овај крај пре 1870, будуће насеље Тећа
била је само једна пропала муслиманска Текија. Путопис дела Старе Србије, 178–179.
251 Косово, 306–307; Путопис дела Старе Србије 1, 198; Bulgarichen Morava; Основе, 429.
252 Косово, 309.
253 Исто, 311–312
254 Исто, 313.
255 Исто, 313–314.
256 Исто, 318–320; Путопис дела Старе Србије 1, 198; Милојевић ово место назива Штиљом и
карактерише га као арбанашко–потуричко место. Можда је транскрипција погрешна или
подаци које је имао.
257 Косово, 320–321.
112 Српске студије V / Serbian studies V
Табела 3: Промене етничке слике насеља у Лабу и Врховини након досељавања
мухаџира
Број
Насеље
Етничка
структура пре
1878
Етничка структура након
досељавања мухаџира
1.
Бајчина
Мешовито српскоарбанашко насеље
Арбанашко насеље258
3.
Баловац
Арбанашко насеље
Арбанашко насеље260
2.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
Беласица
Бела Стена
Бело Поље
Белоше
Брадаш
Бресце
Буринце
Велика Река
Главник
Српско насеље
Српско насеље
Арбанашко насеље
Српско насеље
Арбанашко насеље
Мешовито српскоарбанашко насеље
Арбанашко насеље
Арбанашко насеље
Арбанашко насеље
Арбанашко насеље259
Арбанашко насеље261
Арбанашко насеље262
Арбанашко насеље263
Арбанашко насеље264
Арбанашко насеље265
Арбанашко насеље266
Арбанашко насеље267
Арбанашко насеље268
258 Мало Косово, 75; А. Поповић, Врхлаб–Беласица и жупа Врховина, Годишњица Николе Чупића
19 (1899), 254; Путопис дела Старе Србије 1, 108. По Милојевићу насеље је потпуно српско.
259 Сеобе Срба и Арбанаса, 57, 78.
260 Мало Косово, 75.
261 Путопис дела Старе Србије 1, 110; Сеобе Срба и Арбанаса, 57, 80.
262 Bulgarichen Morava; Путопис дела Старе Србије, 109, 132; Мало Косово, 75.
263 Сеобе Срба и Арбанаса, 57, 80; АСАНУ, Заоставштина Радослава Љ. Павловића, бр. 476–2–42;
А. Поповић, нав. дело, 254; Мало Косово, 71.
264 Сеобе Срба и Арбанаса, 80; Мало Косово, 75.
265 Сеобе Срба и Арбанаса, 57; А. Поповић, нав. дело, 254; Мало Косово, 71; Путопис дела Старе
Србије, 108; По Милојевићу ово је било потпуно српско насеље.
266 Сеобе Срба и Арбанаса, 83; Мало Косово, 75.
267 Сеобе Срба и Арбанаса, 81, 84; Мало Косово, 75, 203–205. Черкези из овог села су се иселили
1871. и формирли село Велику Реку на Косову. До те године у насељу су живели Арбанаси
и Черкези а закључно са њом само Арбанаси.
268 Bulgarichen Morava; Сеобе Срба и Арбанаса, 81–84; Путопис дела Старе Србије, 108; Мало
Косово, 75.
УТИЦАЈ СЕОБЕ МУХАЏИРА НА ПРОМЕНУ ЕТНИЧКЕ И ВЕРСКЕ СТРУКТУРЕ НАСЕЉА
Број
Насеље
Етничка
структура пре
1878
Етничка структура након
досељавања мухаџира
12.
Годишњак
Арбанашко насеље
Арбанашко насеље269
14.
Горња
Пакаштица
Арбанашко насеље
Арбанашко насеље271
13.
15.
16.
17.
18.
19.
20.
21.
Горња
Дубница
Горња Репа
Горња
Трновица
Арбанашко насеље
Арбанашко насеље
Српско насеље
Арбанашко насеље270
Атбанашко насеље272
Арбанашко насеље273
Горњи
Сибовац
Черкеско насеље
Арбанашко насеље274
Добротин
Мешовито српскоарбанашко насеље
Арбанашко насеље276
Грдовац
Доња
Дубница
Доња
Пакаштица
Арбанашко насеље
Арбанашко насеље
Арбанашко насеље
113
Арбанашко насеље275
Арбанашко насеље277
Арбанашко насеље278
269 Мало Косово, 75.
270 Сеобе Срба и Арбанаса, 78, 80;
271 Исто, 78, 80, 84; А. Поповић, нав. дело, 254; Мало Косово, 71.
272 Сеобе Срба и Арбанаса, 78.
273 Путопис дела Старе Србије, 108; Сеобе Срба и Арбанаса, 57; А. Поповић, нав. дело, 254;
АСАНУ, Заоставштина Радослава Љ. Павловића, бр. 476–2–42; Мало Косово, 71.
274 Bulgarichen Morava; Сеобе Срба и Арбанаса, 77, 79–84; Мало Косово, 73, 75,212–214; Хан и
Зах наводе само село Сибовац. Свакако да је Горњи Сибовац настао насељавањем Черкеза,
чиме је старо село названо Доњим Сибовцем.
275 Bulgarichen Morava; Мало Косово, 75; Путопис дела Старе Србије 1, 132. По Милојевићу ово
је насеље настањено потурицама.
276 Сеобе Срба и Арбанаса, 78, 84; Етнички процеси, 28.
277 Bulgarichen Morava; Сеобе Срба и Арбанаса, 80; Мало Косово, 75.
278 Сеобе Срба и Арбанаса, 78; А. Поповић, нав. дело, 254; Мало Косово, 71.
114 Српске студије V / Serbian studies V
Број
Насеље
Етничка
структура пре
1878
Етничка структура након
досељавања мухаџира
22.
Доња
Трновица
Српско насеље
Арбанашко насеље279
24.
Думош
23.
25.
26.
27.
28.
29.
30.
Доњи
Сибовац
Арбанашко насеље
Арбанашко насеље280
Житиња
Мешовито српскоарбанашко насеље
Арбанашко насеље282
Качибег
Кисела
Бања
Коњушевац
Кокоровица
Ладовац
Черкеско насеље
Основано након
1878.
Мешовито српскоарбанашконасеље
Арбанашко насеље
Арбанашко насеље
Арбанашко насеље
Мешовито арбанашко черкеско
насеље281
Арбанашко насеље283
Арбанашко насеље284
Арбанашко насеље285
Арбанашко насеље286
Арбанашко насеље287
279 Сеобе Срба и Арбанаса, 57, 78, 81, 84;АСАНУ, Заоставштина Радослава Љ. Павловића, бр.
476–2–42; А. Поповић, нав. дело, 254; Мало Косово, 71.
280 Мало Косово, 75; Bulgarichen Morava.
281 Мало Косово, 73, 75, 223–224.
282 Сеобе Срба и Арбанаса, 57.
283 Мало Косово, 75, 225.
284 Сеобе Срба и Арбанаса, 79; Мало Косово, 65–66,75, 225–226; Косовка Ристић у овом насељу
није нашла потомке мухаџира док Радослав Павловић јесте. Поверење ће се поклонити
другом аутору будући да је поуздан за сва остала насеља. У погледу раније етничке структуре
насеља такође постоји неслагање. Милојевић ово насеље назива Бањиштем и наводи да је
српско сем мало потурица. Путопис дела Старе Србије 1,132. Косовка Ристић наводи да је
насеље Киселу Бању основао један арбанашки род који је у време њених испитивања 1961.
био једини род у селу од 35. кућа. Није немогуће да је у време Милојевићевог путовања у
селу било Срба иако то непотврђују свештеничке синђелије Лаба и Врховине. Стога ћемо
поклонити поверење Милојевићу будући да се информације о етничком саставу које он даје
са ретким изузецима поклапају са другим изворима и антропогеографским истраживањима,
док је истраживање Косовке Ристић вршено 90 година након вероватног одсељења Срба и
будући да је поверење поклонила исказу само једног мештанина Албанца.
285 Сеобе Срба и Арбанаса, 77, 80, 81, 84; Мало Косово, 75.
286 Сеобе Срба и Арбанаса, 80, 81.
287 Мало Косово, 75.
УТИЦАЈ СЕОБЕ МУХАЏИРА НА ПРОМЕНУ ЕТНИЧКЕ И ВЕРСКЕ СТРУКТУРЕ НАСЕЉА
Број
Насеље
Етничка
структура пре
1878
Етничка структура након
досељавања мухаџира
31.
Лапаштица
Мешовито српскоарбанашко насеље
Арбанашко насеље288
33.
Лужане
Арбанашко насеље
Арбанашко насеље290
32.
34.
35.
36.
37.
38.
39.
40.
41.
42.
Летанце
Маринце
Мировац
Мургула
Обранџа
Пендуха
Перане
Полатна
Попово
Речица
Арбанашко насеље
Српско насеље
Арбанашко насеље
Српско насеље
Арбанашко насеље
Арбанашко насеље
Арбанашко насеље
Мешовито српскоарбанашко насеље
Арбанашко насеље
Мешовито српскоарбанашко насеље
115
Арбанашко насеље289
Арбанашко насеље291
Арбанашко насеље292
Арбанашко насеље293
Арбанашко насеље294
Арбанашко насеље295
Арбанашко насеље296
Арбанашко насеље297
Арбанашко насеље298
Арбанашко насеље299
288 Етнички процеси, 28;Сеобе Срба и Арбанаса, 78, Мало Косово, 75.
289 Bulgarichen Morava; Мало Косово, 75.
290 Bulgarichen Morava; Сеобе Срба и Арбанаса, 79, 81; Путопис дела Старе Србије, 109, 132;
Мало Косово, 75.
291 Сеобе Срба и Арбанаса, 57, 80; Путопис дела Старе Србије 1, 110; АСАНУ, Заоставштина
Радослава Љ. Павловића, бр. 476–2–42.
292 Мало Косово, 75.
293 Путопис дела Старе Србије, 108, 110; Сеобе Срба и Арбанаса, 57, 78, 80; АСАНУ, Заоставштина
Радослава Љ. Павловића, бр. 476–2–42.
294 Bulgarichen Morava; Сеобе Срба и Арбанаса, 80, 81, 83, 84; Мало Косово, 75.
295 Сеобе Срба и Арбанаса, 84; Мало Косово, 75.
296 Сеобе Срба и Арбанаса, 80, 81, 82; Мало Косово, 75.
297 Сеобе Срба и Арбанаса, 57, 84; А. Поповић, нав. дело, 254; Мало Косово, 71.
298 Сеобе Срба и Арбанаса, 81, 84.
299 Сеобе Срба и Арбанаса, 57; Путопис дела Старе Србије, 108; АСАНУ, Заоставштина Радослава
Љ. Павловића, бр. 476–2–42; А. Поповић, нав. дело, 254; Мало Косово, 71; По Милојевићу насеље
је пре доласка мухаџира било потпуно српско насеље а по Павловићу мешовито. У овом случају
се поверење поклања Павловићу будући да закључке даје на основу архивских докумената.
116 Српске студије V / Serbian studies V
Број
Насеље
Етничка
структура пре
1878
Етничка структура након
досељавања мухаџира
43.
Светље
Арбанашко насеље
Арбанашко насеље300
45.
Турски
Тачевац
Основано након
1878.
Арбанашко насеље302
44.
46.
47.
48.
49.
50.
Слатина
Мешовито српскоарбанашко насеље
Арбанашко насеље301
Турско
Мердаре
Основано након
1878.
Арбанашко насеље303
Шајковац
Арбанашко насеље
Арбанашко насеље305
Угљаре
Шегач
Штедим
Мешовито српскоарбанашко насеље
Арбанашко насеље
Арбанашко насеље
Арбанашко насеље304
Арбанашко насеље306
Арбанашко насеље307
300 Мало Косово, 75; Путопис дела Старе Србије 1, 109, 132; Милојевић ово насеље на једном
месту назива Веља Свеља, на другом само Свеља.
301 Сеобе Срба и Арбанаса, 57; А. Поповић, нав. дело, 254; Мало Косово, 71
302 Сеобе Срба и Арбанаса, 84; АСАНУ, Заоставштина Радослава Љ. Павловића, бр. 476–2–42.
303 Мало Косово, 75., 236–237.
304 А. Поповић, нав. дело, 254; АСАНУ, Заоставштина Радослава Љ. Павловића, бр. 476–2–42;
Мало Косово, 71.
305 Мало Косово, 75.
306 Сеобе Срба и Арбанаса, 81, 84.
307 Мало Косово, 75.
УТИЦАЈ СЕОБЕ МУХАЏИРА НА ПРОМЕНУ ЕТНИЧКЕ И ВЕРСКЕ СТРУКТУРЕ НАСЕЉА
117
Табела 4: Промене етничке слике насеља у Копаонику, Бањској, Ибарском Колашину,
Шаљии Дреници након досељавања мухаџира
Број
Насеље
Етничка
структура пре
1878
Етничка структура након
досељавања мухаџира
1.
Копорић
Српско насеље
Насељемуслимана српског
језика
3.
Кијевчић
Српско насеље
Насеље муслимана српског
језика
2.
4.
5.
Заврата
Граничане
Лозно
Српско насеље
Српско насеље
Српско насеље
Насељемуслимана српског
језика
Насеље муслимана српског
језика
(из Колашина)
Насеље муслимана српског
језика308
6.
Сељанце
Мешовито српскоарбанашко насеље
Мешовито српско-арбанашко
насеље309
8.
Кочаница
Арбанашко
насеље
Арбанашко насеље311
7.
9.
Липа (Звечан)
Горње Љупче
Основано након
1878.
Арбанашко
насеље
Арбанашко насеље310
Арбанашко насеље312
308 Копорић, Кијевчић, Заврата, Граничане и Лозно српско становништво је напустило 1878.
Турске власти населиле су 1883. Око 500 породица муслимана српског језика из Колашина.
Сеобе Срба и Арбанаса, 85; Т. Станковић, нав. дело, 113; А. Поповић, Горњи Ибар средњега
века или садашња средњоибарска долина с подгорином јужнога Копаоника, Годишњица Николе
Чупића 25 (1906), 202.
309 АСАНУ, Заоставштина Радослава Љ. Павловића, бр. 476–2–42; АСАНУ, Заоставштина
Радослава Љ. Павловића, бр. 476–2–26; Сеобе Срба и Арбанаса, 78.
310 Сеобе Срба и Арбанаса, 80.АСАНУ, Заоставштина Радослава Љ. Павловића, бр. 476–2–26.
311 АСАНУ, Заоставштина Радослава Љ. Павловића, бр. 476–2–9.
312 Путопис дела Старе Србије, 213; Сеобе Срба и Арбанаса, 77; Bulgarichen Morava; Заоставштина
Радослава Љ. Павловића, бр. 476–2–9.
118 Српске студије V / Serbian studies V
Број
Насеље
Етничка
структура пре
1878
Етничка структура након
досељавања мухаџира
10.
Лисица (Шаља)
11.
Шесане
Арбанашко
насеље
Арбанашко
насеље
Мешовито насеље Арбанаса
и муслимна српског језика
(Колашин)313
Арбанашко насеље314
13.
Драјчиновић
Српско насеље
Мешовито насеље Срба и
муслимана српског језика
(Босна)316
12.
Крлигате
Српско насеље
14.
Турски Суви До
(Звечан)
Черкеско насеље
16.
Врбовце
Арбанашко
насеље
15.
17.
18.
Васиљево
Гладно Село
Глобаре
Арбанашко
насеље
Арбанашко
насеље
Мешовито српскоарбанашко насеље
Арбанашко насеље315
Арбанашко насеље317
Арбанашко насеље318
Арбанашко насеље319
Арбанашко насеље320
Арбанашко насеље321
313 АСАНУ, Заоставштина Радослава Љ. Павловића, бр. 476–2–42; АСАНУ, Заоставштина
Радослава Љ. Павловића, бр. 476–2–9.
314 Заоставштина Радослава Љ. Павловића, бр. 476–2–9.
315 Ибарски Колашин, 128; Срби су се иселили 1880. из овог села и из села Јелића, Врапча и
Јабланице (Ибарски Колашин, 155, 158–159). Тиме је Срба потпуно нестало из клисуре Црне
Реке, између Ибарског Колашина и Штавице.
316 Срби Драјчиновићи из овог села су се иселили у Србију 1880. Власти су у село населили
мухаџире из Босне али се у село населила и једна српска породица из околине. Ибарски
Колашин, 150.
317 Рашка, 329–330.
318 Дреница, 101.
319Исто.
320Исто.
321 Исто, 101; Путопис дела Старе Србије 2, 63; По Милојевићу насеље је имало 10 арбанашких,
2 „потуричке“ и две српске куће.
УТИЦАЈ СЕОБЕ МУХАЏИРА НА ПРОМЕНУ ЕТНИЧКЕ И ВЕРСКЕ СТРУКТУРЕ НАСЕЉА
Број
Насеље
Етничка
структура пре
1878
Етничка структура након
досељавања мухаџира
19.
Годанце
Арбанашко
насеље
Арбанашко насеље322
119
20.
Градица
Арбанашко
насеље
Арбанашко насеље323
22.
Доња Преказа
Арбанашко
насеље
Мешовито насеље Арбанаса и
муслимана српског језика325
21.
23.
24.
25.
26.
27.
28.
Доброшевце
Доњи Забел
Дубовце
Кишња Река
Красалић
Крушевац
Лауша
322 Дреница, 101.
323 Исто, 101.
Арбанашко
насеље
Арбанашко
насеље
Арбанашко
насеље
Мешовито српскоарбанашко насеље
Арбанашко
насеље
Арбанашко
насеље
Aрбанашко
насеље
Арбанашко насеље324
Арбанашко насеље326
Арбанашко насеље327
Арбанашко насеље328
Арбанашко насеље329
Арбанашко насеље330
Арбанашко насеље331
324 Исто, 101; У Жалби пећких Срба султану из 60. година 19. века помиње се опљачкани Србин
из овог села. Х. Ристић, Плач Старе Србије, Београд, 2004, 31.
325 Дреница, 103.
326 Исто, 101–102.
327 Исто, 102.
328Исто; Путопис дела Старе Србије 2, 63; По Милојевићу насеље је имало 15 „потуричких“ и
две српске куће.
329 Дреница, 102.
330Исто.
331 Исто, 102.
120 Српске студије V / Serbian studies V
Број
Насеље
Етничка
структура пре
1878
Етничка структура након
досељавања мухаџира
29.
Ликошане
Арбанашко
насеље
Арбанашко насеље332
30.
Марина
Арбанашко
насеље
Арбанашко насеље333
32.
Русиновце
Арбанашко
насеље
Арбанашко насеље335
31.
33.
34.
35.
Овчарево
Станковце
Турићевац
Ћирез
Мешовито српскоарбанашко насеље
Арбанашко
насеље
Арбанашко
насеље
Арбанашко
насеље
Арбанашко насеље334
Арбанашко насеље336
Арбанашко насеље337
Арбанашко насеље338
332Исто.
333Исто.
334Исто; Путопис дела Старе Србије 2, 63. По Милојевићу насеље је имало 10 арбанашких и
пет српских кућа.
335 Дреница, 102.
336Исто.
337Исто.
338Исто.
УТИЦАЈ СЕОБЕ МУХАЏИРА НА ПРОМЕНУ ЕТНИЧКЕ И ВЕРСКЕ СТРУКТУРЕ НАСЕЉА
121
Табела 5: Промене етничке слике насеља у Прешевској Црној Гори,Моравици и
турском делу Врањске Котлине (односно Прешевској Кази) након досељавања
мухаџира
Број
Насеље
Етничка структура
пре 1878
Етничка структура након
досељавања мухаџира
1.
Боровац
Српско насеље
Мешовито српскоарбанашко насеље339
3.
Букуревац
Мешовито српскоарбанашко насеље
Мешовито српскоарбанашко насеље341
2.
4.
5.
6.
7.
Бујановац
Буштрање
(Турско)
Велики
Трновац
Жујанце
Крајмировце
Мешовито српскоарбанашко насеље
Мешовито српскоарбанашко насеље
Арбанашко насеље
Мешовито српскоарбанашко насеље
Српско насеље
Мешовита српскоарбанашконасеље340
Мешовито српскоарбанашко насеље342
Арбанашко насеље343
Мешовито српскоарбанашко насеље344
Мешовито српскоарбанашко насеље345
339 Моравица, 277–278; Јужна Стара Србија, 132, 198–200; Статистика српских школа;
Интересантно је да статистика српског скопског конзулата из 1903. у овом месту не наводи
муслиманске куће којих је до 1903. свакако било.
340 Јужна Стара Србија, 35, 136; Статистика српских школа; Јован Хаџи Васиљевић наводи
да непосредно пред Први балкански рат у Бујановцу није било Срба. Међутим, статистика
српског скопског конзулата за Бујановац даје број од од 200 српских и 100 муслиманских кућа.
341 Моравица, 247, 266–268; Статистика српских школа; По статистици скопског конзулата
ово насеље је 1903. имало 6 српских и 45 арбанашких кућа.
342 Моравица, 268–270; Статистика српских школа; По статистици скопског конзулата ово
насеље је 1903. имало 17 српских и 65 арбанашких кућа.
343 ВрањскаКотлина, 44–47; Статистика српских школа; По статистици скопског конзулата
ово насеље је 1903. имало 400 арбанашких кућа.
344 Моравица, 266–267; Јужна Стара Србија, 200–203; Статистика српских школа; По
статистици скопског конзулата ово насеље је 1903. имало 18 српских и 55 арбанашких кућа.
345 Врањска Котлина, 14–15; Јужна Стара Србија 132, 133; Статистика српских школа; По
статистици скопског конзулата ово насеље је 1903. имало само две српске куће. Као да
конзулат није водио рачуна о насељавању мухаџира у ово насеље, односно као да је користио
неки стари пописни списак.
122 Српске студије V / Serbian studies V
Број
Насеље
Етничка структура
пре 1878
Етничка структура након
досељавања мухаџира
8.
Летевица
Мешовито српскоарбанашко насеље
Арбанашко насеље346
10.
Лучане
Мешовито српскоарбанашко насеље
Арбанашко насеље348
9.
11.
12.
13.
14.
15.
Леосоје
Мали
Трновац
Мало Рујанце
(Муаџер
Махала)
Српско насеље
Основано након 1878.
Основано 1908.
Мешовито српскоарбанашко насеље347
Насеље муслимана српског
језика (Босна)349
Арбанашко насеље350
Неговац
Арбанашко насеље
Арбанашко насеље351
Осларе
Мешовито српскоарбанашко насеље
Мешовито српскоарбанашко насеље353
Несалце
Мешовито српскоарбанашко насеље
Арбанашко насеље352
346 Кумановско–прешевска Црна Гора, 97, 104, 178–179; Јужна Стара Србија, 134; Статистика
српских школа; По статистици скопског конзулата ово насеље је 1903. имало 68 арбанашких
кућа.
347 Кумановско–прешевска Црна Гора, 97, 99, 188–189; Јужна Стара Србија, 132; Статистика
српских школа; Ни у овом насељу српски скопски конзулат незна за мухаџире већ наводи
60 српских кућа.
348 Кумановско–прешевска Црна Гора, 97, 101, 104, 188–190; Јужна Стара Србија, 132;
Статистика српских школа; Скопски конзулат наводи 40 арбанашких кућа у овом селу
1903. године.
349 Врањска Котлина, 47–48.
350 Кумановско–прешевска Црна Гора, 174–175;Статистика српских школа.
351 Моравица, 275; Статистика српских школа; Конзулат наводи 40 арбанашких кућа у овом
насељу.
352 Кумановско–прешевска Црна Гора, 97, 183–185; Јужна Стара Србија, 132; Статистика
српских школа; Конзулат бележи ово насеље као искључиво арбанашко са 80. Кућа.
353 Кумановско–прешевска Црна Гора,102, 185–188; Статистика српских школа; По статистици
скопског конзулата насеље је имало 50 српских и 35 арбанашких кућа.
УТИЦАЈ СЕОБЕ МУХАЏИРА НА ПРОМЕНУ ЕТНИЧКЕ И ВЕРСКЕ СТРУКТУРЕ НАСЕЉА
Број
Насеље
Етничка структура
пре 1878
Етничка структура након
досељавања мухаџира
16.
Ораховица
Мешовито српскоарбанашко насеље
Мешовито српскоарбанашко насеље354
18.
Рељан
Мешовита српскоарбанашко насеље
Мешовито српскоарбанашко насеље356
17.
19.
20.
21.
Прешево
Трнава
Црнотинце
Шушаја
Мешовито српскоарбанашко насеље
Арбанашко насеље
Арбанашко насеље
Арбанашко насеље
123
Арбанашконасеље355
Арбанашко насеље357
Арбанашко насеље358
Арбанашко насеље359
354 Кумановско–прешевска Црна Гора, 97, 165–168; Статистика српских школа; Године 1903.
село је имало 8 српских и 120 арбанашких кућа.
355 Јужна Стара Србија, 32; Статистика српских школа. По Хаџи Васиљевићу у Прешеву пред
Балкански рат 1912 није било Срба. Могуће је да је 40 „српских“ кућа, поред 400 муслиманских
које наводи конзулат у статистици у ствари број кућа православних Цигана.
356 Моравица, 263–265; Статистика српских школа; Године 1903. насеље је имало 16 српскох
и 60 арбанашких кућа.
357 Кумановско–прешевска Црна Гора,159–161; Статистика српских школа.
358 Кумановско–прешевска Црна Гора,59, 97, 172–174; Статистика српских школа.
359 Кумановско–прешевска Црна Гора, 59, 97, 101, 171–172;Статистика српских школа.
124 Српске студије V / Serbian studies V
Табела 6: Промене етничке слике насеља у околини Пећи
Број
Насеље
Етничка
структура
пре 1878
Етничка структура након
досељавања мухаџира
1.
Белица
Српско насеље
Мешовито српско-арбанашко насеље360
3.
Верић
Српско насеље
Мешовито српско-арбанашко насеље362
2.
4.
5.
6.
7.
Бича
Долац
Дреновац
Жач
Јошаница
8.
Кијево
(Пећ)
10.
Подграђе
9.
Леочина
Српско насеље
Српско насеље
Српско насеље
Српско насеље
Мешовито
српскоарбанашко
насеље
Мешовито српско-арбанашко насеље361
Мешовито српско-арбанашко насеље363
Мешовито српско-арбанашко насеље364
Мешовито српско-арбанашко насеље365
Мешовито насеље Срба, Арбанаса и
муслимана српског језика из Босне.366
Српско насеље
Мешовито српско-арбанашко насеље367
Српско насеље
Мешовито српско-арбанашко насеље369
Српско насеље
Мешовито српско-арбанашко насеље368
360 Основе, 438; Писма српских конзула из Приштине 1890–1900, приредио Б. Перуничић, Београд,
1985, 69.
361 Основе, 438.
362 У српско село Вериће доселила се једна арбанашка породица на купљену земљу 1893. године. У
следећих шест година злостављали су 11 српских кућа у селу али и околне муслимане. Њихови
противници Арбанаси запалили су из освете њихову кулу 1899 али је пожар уништио цело село.
На згариште села на које су се Срби вратили насељени су мухаџири који су протерани 1903.
године. Писма српских конзула из Приштине 1890–1900,408–414; Сведочанство о Косову 1901–1913,
приредио Б. Перуничић, Београд, 1988, 185; Цвијић ово село наводи као српско. Основе, 437.
363 Задужбине Косова, Београд–Призрен, 1987, 696.
364 Основе, 440.
365 П. Срећковић, Путничке слике, 3, Подрим и Метохија, Летопис матице српске 130 (1882),
13; Преписка о арбанаским насиљима у Старој Србији 1898–1899, Београд, 1899, 139; Писма
српских конзула из Приштине 1890–1900, 352.
366 Основе, 439.
367 Дреница, 102. Поред мухаџира у село су се населили и локални Арбанаси.
368 Основе, 438.
369 Основе, 439; Задужбине Косова, 674; Поред мухаџира у ово село су се населили и Арбанаси
католици.
125
УТИЦАЈ СЕОБЕ МУХАЏИРА НА ПРОМЕНУ ЕТНИЧКЕ И ВЕРСКЕ СТРУКТУРЕ НАСЕЉА
Табела 7. Промене етничке слике насеља у Северној Старој Србији
5
6
7
8
%
4
Збир
3
Околина Пећи
2
Потпуно српско насеље које је
доласком мухаџира постало
потпуно арбанашко насеље.
Потпуно српско насеље које је
доласком мухаџира постало
мешовито.
Потпуно српско насеље које су
након доласка мухаџира српског
језика Срби напустили.
Потпуно српско насеље које је
доласка мухаџира српског језика
постало верски мешовито.
Мешовито српско-арбанашко
насеље које су након доласка
мухаџира Срби напустили.
Мешовито српско-арбанашко
насеље које је опстало као
мешовито.
Арбанашко насеље које је
доласком мухаџира бројчано
појачано.
Черкеска насеља која су Черкези
напустили а попунили Арбанаси
мухаџири.
Моравица, Прешевска Црна Гора и Врањска Котлина
1
Копаоник, Ибарски Колашин и Дреница
Лаб и Врховина
Косово
Етничке промене у насељима
Северне Старе Србије 18781911. године.
Горња Морава и Изморник
12
7
0
1
0
0
20
5,7
17
0
42
0
3
9
71
20,3
0
0
0
5
0
0
5
1,4
0
0
0
1
0
0
1
0,3
9
10
0
3
4
0
26
7,4
18
0
9
1
7
0
35
10,0
41
28
39
20
5
0 133
38,0
10
2
2
1
0
0
15
4,3
126 Српске студије V / Serbian studies V
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
Черкеска насеља у којима су
Черкези опстали а доселили се и
арбанашки мухаџири.
Село Срба католика које је
доласком Арбанаса муслимана
постало насеље мешовито у
верском погледу.
Новоосновано насеље мухаџира
Арбанаса.
Новоосновано насеље мухаџира
Српског језика из Босне,
Херцеговине, Никшића и
Колашина.
Новоосновано насеље Черкеза
Новоосновано насеље Арбанаса
и муслимана српског језика
Арбанашко-черкеско насеље
које су доласком Арбанаса
Черкези напустили
Љарманско насеље које је
постало насеље љармана и
арбанаса муслимана
Мешовито српско-арбанашкочеркеско насеље које су Черкези
напустили
Арбанашко насеље које је
постало мешовито насеље
арбанаса и муслимана српског
језика
Мешовито српско-арбанашко
насеље које је постало
мешовито насеље арбанаса и
муслимана српског језика
Неутврђено
Укупно
4
0
0
0
0
0
4
1,1
0
0
2
0
0
0
2
0,6
10
3
7
1
1
0
22
6,3
1
0
0
0
1
0
2
0,6
1
0
0
0
0
0
1
0,3
1
0
0
0
0
0
1
0,3
0
0
1
0
0
0
1
0,3
3
0
1
0
0
0
4
1,1
0
0
1
0
0
0
1
0,3
1
0
0
2
0
0
3
0,9
1
0
0
0
0
1
2
0,6
1
0
0
0
0
0
1
0,3
130
50
104
35
21
10 350
100
Поред насеља која су етничку, верску или бројчану структуру изменила
након 1878. године због насељавања мухаџира, што је приказано у табелама, треба навести и насеља која су изгубила српско становништво због
зулума суседа мухамеданаца, привлачности насељавања у Србију или новог
непријатељског суседства мухаџира. Тако су мешовитa српско-арбанашкa
села Ржане, Сиљевица и Ракитница на Копаонику и у Лабу и Ресник на
Косову након исељавања Срба 1879, односно око 1900. постала потпуно
арбанашка насеља.370 Срби су, по Милошу Милојевићу, били измешани са
370 Етнички процеси, 28; Косово, 280–281.
УТИЦАЈ СЕОБЕ МУХАЏИРА НА ПРОМЕНУ ЕТНИЧКЕ И ВЕРСКЕ СТРУКТУРЕ НАСЕЉА
127
Арбанасима и у дреничким селима: Мирушу, Крајмировцу, Седлару, Коморану, Коратици, Поклеку, Грабовцу и Белошевцу. Срба је у Дреници пре 1878.
године било и у мешовитим селима Кућану,371 Котару и Радишеву, можда и
у Преказу. Срби Котара и Радишева су као једини српски становници ове
области дочекали ослобођење 1912. године.372 У свим наведеним насељима
Срби су живели у мешовитим селима као изразита мањина у броју од 2 до
5 кућа по насељу. Само су у Грабовцу били заступљени са 15 кућа према 5
арбанашких.373 Српска села Јелиће, Јабланица и Врапче у Ибарском Колашину потпуно су изгубила српско становништво након 1880. године, али
су њихово место заузели локални Арбанаси, а не мухаџири.374 За разлику
од осталих области Северне Старе Србије, Горња Морава, Изморник и Новобрдска Крива Река показивали су завидну етничку отпорност. Наиме, у
ове три области ни једно насеље у коме је било Срба пре доласка мухаџира није остало без српског становништва. Етничкој отпорности Срба, ма
колико то деловало парадоксално, погодовало је постојање арбанашког
етничког зида на Голаку, у Лабу и Врховини. Ове компактне арбанашке
области делили су Новобрдску Криву Реку од српске границе, па је сеоба без погибије или потпуне пљачке била немогућа.375 Арбанаси су тако
несвесно очували српски етнос у Косовском Поморављу.
На основу напред изнесених табела може се стећи увид о размерама
промена у етничкој и конфесионалној структури насеља које је донело
371 Године 1900 дренички Арбанаси су ухватили два брата Коцића из „Кучије“, односно Кућице
при покушају бекства у Србију. Враћени су у село и мучени, вероватно и убијени. Задужбине
Косова, 656.
372 У Котару и Радишеву је Срба било и у време истраживања Татомира Вукановића. Милојевић
је Србе из Радишева сматрао православним Циганима, што они нису били. Са друге стране
Милојевић је православце у Лауши тачно навео као православне Цигане, док су их Јован Цвијић
и Мирко Поповић навели као Србе. Милојевић уопште не помиње села Преказу и Котаре док
Вукановић не затиче Србе у Прекази. Мирко Поповић наводи 1914. да у последњем селу има 14
српских домова али не наводи Србе у Котару и Радишеву. Остаје зато неизвесно да ли су „Срби“
у Прекази заиста били Срби или православни Цигани. Дреница, 281–282, 298–299, 324–326;
Путопис дела Старе Србије 2, 111–112; М. Поповић, Белешке о местима и становништву по
Косову и Дреници, Гласник Српског географског друштва 3 (1914), 251; Основе, 432.
373 Путопис дела Старе Србије 2, 111–112; Милојевићу треба поклонити поверење у случају
Дренице иако непостоји извор којим се може контролисати, будући да за готово сва остала
насеља у другим областима даје тачне податке. Татомир Вукановић није нашао трагове Срба
у овим насељима што је и природно са обзиром на мали број Срба у Милојевићево време
и на само време када је Вукановић вршио истраживање.
374 Косово, 180–181; АСАНУ, Заоставштина Радослава Љ. Павловића, бр. 476–2–42; М. Лутовац,
нав. дело, 155, 158–159.
375 Јанићије Поповић у приповести о бекству његовог брата у Србију 1884. наводи следеће:
„Царским друмом не то не, а преко долина , шума и брда–само ако те послужи одвећ велика
срећа да те нико не опази. А јели то било могуће? Готово не!“ Ово бекство посматрано је на
Косову као нарочити подвиг. Ј. Поповић, нав. дело, 75–82.
128 Српске студије V / Serbian studies V
насељавање мухаџира у Северној Старој Србији.376До етничких и демографских промена, односно до досељавања мухаџира дошло је у насељима
на простору од српске границе на северу до Качаника на југу и од клисуре
Црне Реке и Руговске Клисуре на западу до долине Моравице на истоку.
Српски етнички корпус био је значајно погођен. Из 51 насеља погођеног
насељавањем мухаџира потпуно је нестало српског становништва, док је
76 потпуно српских села постало мешовито. Број потпуно српских православних насеља смањио се за 127, рачунајући два насеља Срба католика,
за 129, реципрочно за 78 је порастао број мешовитих српско-арбанашких
насеља. Ако се овом збиру дода нестанак Срба из 12 мешовитих и три
потпуно српска села у суседству мухаџирских насеобина добија се број од
66 обесрбљених насеља у Северној Старој Србији.
Географски посматрано, српско становништво је готово потпуно ишчезло у Дреници и Шаљи,377 док је Срба из Лаба и Врховине потпуно нестало. Уместо одсељених Срба у овим областима дошли су Арбанаси, па
је тако створен арбанашки етнички зид од српске границе на Мердару,
дијагонално до Метохијског Подгора на југу. Истовремено, као последица
насељавања Арбанаса мухаџира у селу Крлигате на западу Ибарског Колашина дошло је до расељавања неколико српских села у клисури Црне Реке,
на граници Штавице и Ибарског Колашина, чиме је Метохија и на западу
потпуно етнички одсечена од области са потпуно или претежно српским
становништвом на северу. На истоку Северне Старе Србије је компактна
група од тридесетак српских насеља у подножју Голака, односно у долини Криве Реке, насељавањем Арбанаса мухаџира у готово свако насеље
претворена у мешовиту област. Насељавањем мухаџира у долини Моравице и у Прешевској Црној Гори, односно источном делу Прешевске казе,
покушано је раздвајање арбанашким етничким зидом Скопске Црне Горе
са Пчињом, односно Срба у унутрашњости Турске од српске границе. Само
Косово вертикално је етнички пресечено насељавањем Арбанаса уз Лаб,
Ситницу и Неродимку а водоравно уз долину Приштевке и Грачанице. Тиме
су раздвојене компактније, Србима насељене микрообласти у околини
Грачанице од оних у Горњој Морави, као и Ибарски Колашин од области
на југу. Околина Пећи, у којој је било доста потпуно српских насеља и где
373 Потребно је нагласити да је нужно задржати одређену резерву у погледу изнесеног
опсега етничких промена у насељима, посебно у случају Метохије. Изнети подаци врло
вероватно нису коначни будући да у већем делу ове области нису вршена антропогеографска
истраживања, а подаци које пружа архивска грађа на основу извештаја конзулата у Приштини
готово сигурно имају мањкавости због удаљености конзулата од места догађаја и брзине
којом су се промене одвијале.
377 У Шаљи су Срби опстали до 1912. само у селима Сељанцу, Шупковцу и Бољетину. АСАНУ,
Заоставштина Радослава Љ. Павловића, бр. 476–2–33.
УТИЦАЈ СЕОБЕ МУХАЏИРА НА ПРОМЕНУ ЕТНИЧКЕ И ВЕРСКЕ СТРУКТУРЕ НАСЕЉА
129
су Срби у етничком смислу одолевали, постала је насељавањем мухаџира
видно мешовита област.378 Поменути дијагонални арбанашки етнички зид,
хомогенизован одсељавањем Срба, ојачан је тако што су у већ постојећа
арбанашка насеља на обронцима Копаоника, Голака и Чичавице, у Шаљи,
Дреници, Лабу и Врховини насељени бројни мухаџири, чиме су дотадашња мала планинска насеља постала у демографском смислу значајнија.
Табеле показују да је најинтензивније насељавање мухаџира у арбанашка
села присутно баш у наведеним областима. Брига власти о популационом
ојачавању малих арбанашких насеља видљива је и по томе што највећи
број колонизованих насеља представља категорија арбанашких насеља.
Од укупно 350, колонизацијом обухваћених насеља у Северној Старој Србији, Арбанаси мухаџири су насељени у 130 већ арбанашких насеља, што
представља већину колонизованих насеља. Арбанаси су формирали и 22
нова и попунили 19, до тада черкеских насеља. Нове колоније мухаџира и
Арбанасима попуњена бивша черкеска насеља налазила су се на важним
комуникацијама: у сливу Лаба, Ситнице и Неродимке. У сливу последње
реке, Арбанаси су попунили седам черкеских насеља и формирали пет нових чиме је простор на путу Липљан-Феризовић постао потпуно арбанашка
област која се наслањала на такође потпуно арбанашку област Качаника.
Промена етничке и верске структуре насеља након 1878. одразила се на
укупну демографску структуру области, односно на бројчани међуоднос
хришћана и муслимана. Велико увећање броја муслимана евидентно је у
три граничне казе: Приштинској, Гњиланској и Вучитрнској. У Приштинској кази се број муслимана од око 25.527 у 1874. попео на 52.614 у 1881.
години, односно порастао је за 27.087 или за 106 посто. У Гњиланској кази
број муслимана порастао је од око 23.834 у 1874. години на око 35.055 у
1881. Дакле, увећао се за 11.221, односно за 47%. У Вучитрнској кази број
муслимана је у периоду 1874–1881. порастао са око 12.829 на око 26.967,
односно за 14.138, или 110 %. У Приштинској кази муслимани су од 70%
становништва, колико су чинили у 1874. години, повећали свој удео за 5%,
у Гњиланској са 48% на 63%, а у Вучитрнској са 72% на 87%.379 Приштинска
каза се увелико поклапала са Лабом, Врховином и географским Косовом,
Гњиланска са Горњом Моравом и Изморником,380 а Вучитрнска у великој
378 Сами метохијски Арбанаси тешко су подносили анархију коју су мухаџири доносили па се 1895.
код Арбанаса јавио покрет да се „мухаџирски олош“ протера. Косовски бегови видели су у томе
прилику да увећају број својих чифчија па су по косовским чифлуцима припремали куће за њихов
пријем. Писма српских конзула из Приштине 1890–1900, 177–178; М. Јагодић, Српско–албански
односи у Косовском вилајету 1878–1912, 300. Остаје неизвесно да ли је до протеривања дошло,
али је држање пећких Арбанаса и косовских бегова свакако утицало на појаву миграције.
379 М. Јагодић, Српско–албански односи у Косовском вилајету (1878–1912), 258–259, 262.
380 Изузев села Кончуља које је улазило у састав Прешевске казе.
130 Српске студије V / Serbian studies V
мери са Дреницом, Шаљом и Копаоником.381 Према горе изнетом прорачуну Милоша Јагодића, укупно је у Приштинском санџаку, без Прешевске
казе, за коју нема података о ранијем стању, број муслимана порастао за
око 49.617 становника.
Турска статистика Косовског вилајета за 1880. године даје као посебну
пописну категорију број мухаџирских нуфуза. Број муслиманских мухаџирских нуфуза, односно број мушкараца мухаџира, по том попису износи за
казе: Приштинску – 9.852, за Вучитрнску – 5.167 и за Гњиланску – 7.750.382
Када се збиру претходних бројева, дода број женских мухаџирских нуфуза (тај број се добија множењем мушких нуфуса са бројем који осликава
међуоднос мушкараца и жена, а који за Приштински санџак износи 1:1383)
добија се број од око 45.538 нових муслиманских становника. Овом броју
треба додати и турске податке податке из 1880. године о броју мухаџирских нуфуза у Прешевској кази од 1.658 мушкараца, односно укупно око
3.316 нових муслиманских становника.384
Према томе, број новодосељених муслимана у Приштинском санџаку
износио је по турским подацима из 1880. године око 48.854.385 У Призренском санџаку, односно у Пећкој кази, имиграција мухаџира била је знатно
слабија као што табела бр. 6 и показује. У овој кази турске власти су 1880.
године забележиле 1.846 мушких мухаџирских нуфуза,386 односно око 3.692
нова муслиманска становника. Укупно, у Северној Старој Србији је према
турским подацима из 1880. године усељено око 52.546 мухаџира, што је
извршило значајан поремећај дотадашњих међуетничких односа, како у
погледу укупног становништва тако и у погледу етничке слике читавих
области.
381 И део географског Косова спадао је у Вучитрнску казу.
382 Y. Sarinay, M. Budak, Ö. Bayr, Y. Ağanoğlu, A. Zeki Izgöer, Osmanlı arşiv belgelerinde Kosova
vilayeti: Vilajeti i Kosovës në dukumentet arkivore Osmane, Istanbul, 2007, 333.
383 М. Јагодић, Нови крајеви Србије (1912–1915), 128.
384 Osmanlı arşiv belgelerinde Kosova vilayeti: Vilajeti i Kosovës në dukumentet arkivore Osmane, 333.
385 Када се број који даје турски попис упореди са бројевима до којих је дошао М. Јагодић
приметно је извесно одступање. Ипак, када се имају на уму све мањкавости турске статистике
и по правилу битно различити резултати до којих се долази при изучавању историјске
демографије Османског Царства, ово одступање се може окарактерисати као минимално.
386 Osmanlı arşiv belgelerinde Kosova vilayeti: Vilajeti i Kosovës në dukumentet arkivore Osmane, 333.
УТИЦАЈ СЕОБЕ МУХАЏИРА НА ПРОМЕНУ ЕТНИЧКЕ И ВЕРСКЕ СТРУКТУРЕ НАСЕЉА
131
***
Западни део Старе Србије, односно области Рашке и Полимља су се у
етничком погледу знатно разликовале од косовско-поморавског дела Старе Србије. У ове две области је муслиманско становништво по етничком
пореклу било српско или арбанашко, и са изузетком Пештера говорило је
српским језиком. Етничко порекло и језик ипак нису играли видну улогу
у њиховом односу према православним Србима и у изградњи њиховог
идентитета. Као што је речено, муслимани су у ове две области имали
искључиво верски идентитет и сматрали су себе Турцима. Поред другачије
етничке слике, карактеристика која Рашку и Полимље у погледу насељавања мухаџира разликује од косовско-метохијско-поморавских предела
је постојање два битно различита периода насељавања мухаџира. Први,
слабији, од 1878. до 1883. године је више представљао спонтано насељавање муслиманских избеглица, већином из Колашина и Никшића, а у мањој
мери из Босне и Херцеговине, и други, јачи у периоду од 1908. до 1910.
године, искључиво из Босне и Херцеговине, плански спровођен од стране
младотурских османских власти. Да је насељавање мухаџира у првом периоду било добрим делом ван контроле власти сведочи и појава неке врсте
„приватне колонизације“. Наиме, у сјеничком селу Увцу,387 у пештерским
селима Сувом Долу, Набоју, Бољару, Бороштици, Биоцу и Рамошеву,388 и у
рожајском селу Буковици, 389 сеоске аге су примамљивале и насељавале
мухаџире из Босне и Херцеговине и Колашина као чифчије.390
У првом периоду насељавања, мухаџири из Колашина и Никшића настанили су се у мухамеданским насељима: Бањи, Бараковцу, Пашином Гувну
и Охољу у околини Новог Пазара, муслиманским арбанашким насељима
Долићу и Углу у Пештеру,391 и у муслиманском насељу Детини у Штавици.392
387 АСАНУ, Заоставштина Радослава Љ. Павловића, бр. 476–4–9.
388 Е. Мушовић, Пештер и његово становништво, гласник ЕИ САНУ, бр. 39, (1980), 82. У свим
овим селима живели су исламизоване и словенизоване Клименте, осим Суводола у коме је
и 1912. било Срба.
389 М. Лутовац, Рожаје и Штавица, антропогеографска проучавања, Београд, 1960, 368–369.
390 Буковица и Увац била су пре насељавања мухаџира чифчија српска насеља док су пештерска
села сем Сувог Дола које је било мешовито, била села словенизованих арбанашких Климента.
Мотив ага за насељавање мухаџира није било повећавање броја муслимана, али је у случају
прва два села и једног пештерског променио конфесионалну слику насеља, од потпуно
српских православних у мешовито православно–мухамеданска насеља.
391 Е. Мушовић, Становништво сјеничког и тутинског краја, Београд, 1989, 21.
392 Рашка област, 20–21, 32, 72; М. Лутовац, Рожаје и Штавица, антропогеографска проучавања,
Београд, 1960, 383–384.
132 Српске студије V / Serbian studies V
Мухаџири истог порекла настанили су се и у мешовитим православно-муслиманским насељима: Кошкову, Алуловићу, Пострмцу, Шару и Осаоници у
новопазарском,393 у Кладници, Урсулама и Горњој Вапи 394 у сјеничком крају
и Долову и Рудници у Штавици. 395 Колашинци и Никшићани су насељени и у потпуно православном насељу Кањевини код Сјенице,396 одакле су
Срби убрзо потпуно потиснути,397 а једна њихова нова колонија је у истом
крају формирана на српској граници под именом Караула.398 Муслимани
из Босне и Херцеговине населили су се у муслиманска насеља у области
Новог Пазара: Војниће, Велику и Малу Трнаву, Ујниче, Глухавицу и Моране.
У истој области босанско-херцеговачки мухаџири су основали колонију
под именом Шавци и заселили опустела селишта Бујаке и Рогатац. У мешовита села босанско-херцеговачки мухаџири нису насељавани, а само
је потпуно православно српско село Белуће добило нове суседе у лицу
босанско-херцеговачких мухаџира.399 И потпуно српско насеље Лопиже
код Сјенице добило је један дом мухаџира, али је неизвесно ког порекла.400
Други талас насељавања након анексије Босне и Херцеговине који су
спроводили Младотурци 1908–1911. године био је реакција на две аграрне
побуне Срба ових области, у периодима 1903–1905. и 1907–1908. године,
познатих као Раоничка буна. Младотурци су насељавањем мухаџира настојали да спрече будуће побуне на осетљивом месту тромеђе Црне Горе,
Србије и аустроугарске Босне и Херцеговине, из оправданог страха од
интервенција суседа. Други, младотурски талас колонизације мухаџира
393 Рашка, 157, 168, 198.
394 АСАНУ, Заоставштина Радослава Љ. Павловића, бр. 476–4–9; АСАНУ, Заоставштина
Радослава Љ. Павловића, бр. 476–4–20. У селу Горњој Вапи у статистици српских села Сјеничке
казе муслимани су забележени као староседеоци. В. Шалипуровић, Попис становништва
Сјеничке казе 1912, Београд, 1971, 36.
395 М. Лутовац, Рожаје и Штавица, антропогеографска проучавања, Београд, 1960, 383–386.
396 Е. Мушовић, Никшићани и Колашинци у Санџаку, Новопазарски зборник, 7 (1983), 92.
397 У статистици српских села Сјеничке казе из 1912. Срби нису забележени у Кањевини.
398 Заоставштина Радослава Љ. Павловића, бр. 476–4–20.
399 Рашка, 24–25, 38–39, 41–42, 79–80, 93, 142–143, 179–180, 281–282. По подацима Оскара
Мецлера аустроугарског капетана из пљеваљског гарнизона у Новопазарском санџаку,
у казама Сјеничкој, Новопазарској, Нововарошкој, Бјелопољској и Митровачкој је 1883.
било укупно 136 породица мухаџира пореклом из Босне и Херцеговине. М. Костић, Преглед
босанско–херцеговачких мухаџира и њихових првака по Косовском вилајету 1883. године,
Историјски часопис 1 (1948), 252–253. Мали број насеља у која су досељени босанско–
херцеговички мухаџири у складу је са малим бројем насељеничких породица. Треба имати
у виду да су се мухаџири насељавли и у варошка насеља Нови Пазар, Сјеницу, Нову Варош,
Пријепоље, Пљевља и Бијело Поље.
400 В. Шалипуровић, Попис становништва Сјеничке казе 1912, Београд, 1971, 35.
УТИЦАЈ СЕОБЕ МУХАЏИРА НА ПРОМЕНУ ЕТНИЧКЕ И ВЕРСКЕ СТРУКТУРЕ НАСЕЉА
133
карактеристичан је и по томе што су искључиво стварана нова насеља
на утринама српских села, чиме су ова остајала без пашњака или шума и
тиме била приморавана на расељавање. Ово насељавање је иначе вршено
у областима где уопште није било муслиманског становништва или где је
чинило изразиту мањину. Изузетак чине села Комина, Видаре и Потпеће.
У прва два села мухаџири су купили куће и имања отераних чифчија Срба
од господара читлук-сахибија док је Потпеће било муслиманско село.401
Босанско-херцеговачки мухаџири су након 1908. године настањени у новооснованим насељима на Тикви, Кривој Калдрми, Мангури, Међугорју,
у Друглићима, Дражевићима, Бистрици, Босању, Јововцу, Плужњи, Чуваркућу и Голешком Брду у околини Нове Вароши, Прибоја и Пријепоља. У
Бучју, Бременици, Оћевини, Боровачи, Голом Брду, Малом Брду, Бољанићу и
Потпећу у Пљеваљском крају.402 У другом таласу насељавања 1909-1911 је
на простору Сјеничког и Пљеваљског санџака насељено око 500 мухаџирских породица у двадесет сеоских насеља и 4 варошице.403
Очито је да је први период колонизације био прилично стихијски и да је
захватио укупно 38 руралних насеља. По претходном етничком и конфесионалном стању насеља и последицама миграције стање је изгледало овако:
1. 18 муслиманских насеља је освежено насељавањем мухаџира.
2.У 8 мешовитих православно-муслиманских насеља мухаџири су ојачали муслиманску популацију али су опстали и православни становници.
3.Из 3 мешовита православно-муслиманска насеља, православни су
се иселили након насељавања мухаџира
4.Једно потпуно православно насеље је изгубило православно становништво након доласка мухаџира.
5. Четири потпуно православна насеља су постала мешовита након
доласка мухаџира.
6. Основане су две мухаџирске колоније и засељена два пуста селишта.
401 М. Ф. Петровић, Документа о Рашкој области 1900–1912, Београд, 1995, бр. 247; Архив
Југославије (=АЈ), Збирка Јована Јовановића Пижона, Ф 22, Сретен Вукосављевић, Спис о
санџаку, део III. Померање становништва 1911.
402 АЈ, Збирка Јована Јовановића Пижона, Ф 22, Сретен Вукосављевић, Спис о санџаку, део III.
Померање становништва 1911; М. Ф. Петровић, Документа о Рашкој области 1900–1912,
Београд, 1995, бр. 214; В. Шалипуровић, Раоничка буна, аграрни покрет у западним крајевима
Старе Србије 1906 и 1907, друга књига, Прибој 1970, 14–15; М. Ђуковић, М. Обућина, В.
Суботић, Д. Пејатовић, М. Стевовић, Нововарошки крај кроз историју, од Неолита до 1941,
Нова Варош, 1991, 184–186; И. Косанчић, Новопазарски санџак и његов етнички проблем,
Београд, 1912,64–66.
403 М. Јагодић, Српско–албански односи у Косовском вилајету (1878–1912), Београд, 2009, 304.
134 Српске студије V / Serbian studies V
Када се овом броју дода колонизација мухаџира у периоду 1908–1911.
године у 19 нових колонија и једно муслиманско сеоско насеље, добија
се збир од 58 миграцијом погођена насеља од 1878. до 1911. године. У поређењу са Северном Старом Србијом, западни крајеви претрпели су знатно
мање етничких и верских промена након доласка мухаџира, посебно из
перспективе српског етничког корпуса.
Закључак
Сеобе мухаџира у периоду 1878–1911. године значајно су измениле
етничку и конфесионалну равнотежу међу становништвом Старе Србије.
Колонизација мухаџира спровођена државном интервенцијом, ређе приватном иницијативом, изменила је етничку структуру великог броја сеоских насеља а тиме и микрообласти Старе Србије. Ново муслиманско
становништво населило је укупно 408 руралних насеља на територији
од Качаничке и Руговске Клисуре на југу и западу, до српске границе на
северу, док је на истом простору Срба нестало из 70 сеоских насеља, посредно или непосредно погођених миграцијом. Српског становништва готово
потпуно је нестало у Штавици, Дреници, Пештеру и Шаљи, док га је у Лабу
и Врховини потпуно нестало. До тада компактне српске микрообласти у
околини Гњилана, Пећи и у сливу Грачанке постале су мешовите области,
а Срби су као једино становништво, компактно и у већем броју опстали
само областима Врањске Пчиње и Ибарског Колашина. Утицај мухаџирских
сеоба на српски етнички корпус био је изразито негативан, у случају неких области фаталан. Ослобођење 1912. године, затекло је Стару Србију у
битно другачијем етничком саставу него што је то био случај 1878. године.
УТИЦАЈ СЕОБЕ МУХАЏИРА НА ПРОМЕНУ ЕТНИЧКЕ И ВЕРСКЕ СТРУКТУРЕ НАСЕЉА
135
THE EFFECT OF THE MUHAJIRUN MIGRATION ON CHANGING
THE ETHNIC AND CONFESSIONAL STRUCTURE OF THE
SETTLEMENTS IN THE NORTH AND WEST OLD SERBIA (1878-1911)
Summary:
Migration of the Muhajirun from 1878 to 1911, significantly changed the ethnic and
religious balance of the population in the Old Serbia. Colonization of the Muhajirun,
conducted by the state intervention, rarely by private initiative, changed the ethnic
composition of a large number of villages and thus micro-regions of the Old Serbia. The
new Muslim population settled a total of 408 rural settlements in the territory from the
Kačanik and Rugova valleys in the south and west, to the Serbian border in the north. In
the same area, the Serbian population vanished from 70 rural settlements, directly or
indirectly affected by the migrations. Also, they almost completely disappeared in the
border areas between Serbia and the Ottoman Empire, and diagonally in the direction
of the Serbian border to the northern and southwestern Metohija. The total effect of
Muhajirun migration for the Serbian ethnic composition was adverse, and in some areas,
totally detrimental. The 1912 Liberation found the Old Serbia with a very different
ethnic composition than was the case in 1878.
Сто година од Првог светског рата /
The First World War Centenary
УДК: 329.73(=163.4)(439.55)"1875/1914"
323.1(=163.41):061(439.55)"1908/1914"
94(439.55/.56)"1878/1914"
Рад примљен: 05. 09. 2014.
Рад прихваћен: 15. 09. 2014.
Др Радош Љушић
редовни професор
Универзитет у Београду
Филозофски факултет
[email protected]
РЕВОЛУЦИОНАРНА СРЕДЊОШКОЛСКА ОМЛАДИНА1
Апстракт: У раду су анализирали бројна, често погрешно тумачена, питања везана за
Младу Босну и њене припаднике. Постоје различита мишљења о овом српском покрету на просторима Босне и Херцеговине. Неспорна је чињеница да Млада Босна није
постојала као организација под овим именом, али је изван сваке сумње да је постојала
као покрет босанскохерцеговачке омладине, без посебног програма и јасне идеолошке
оријентације, у времену од Анексије до избијања Првог светског рата (1908–1914). Део
учесника покрета и део писаца оценили су га као српски, док су други његови учесници,
као и писци после 1918. године тражили и истицали у њему југословенску оријентацију.
Неспоран је известан национални преокрет од српства ка југословенству, али он није
однео превагу, те је покрет и даље задржао српско обележје. Важно је нагласити и то да
Иво Андрић није био непосредни учесник младобосанског покрета, иако су га скоро
сви који су се бавили Младом Босном, сврставали у овај покрет.
Кључне речи: Млада Босна, покрет, омладина, Видовдански атентат, Гаврило Принцип, Иво Андрић.
***
Млада Босна – организација или покрет
Све што се дешавало у Босни и Херцеговини било је успорено и долазило
је са великим закашњењем. Ово закашњење односи се и на појаву Младе
1 Поглавље из књиге Принцип Гаврило (1895–1918). Оглед о националном хероју.
140 Српске студије V / Serbian studies V
Босне, која је настала по угледу на Младу Италију (1831), Младу Немачку,
Младу Хрватску...
Млада Босна највише је наликовала Младој Хрватској, временски се
са њом подударала, а за разлику од ње она је окупљала само ђачку, не и
студентску омладину. Требало би разликовати хрватску напредну омладину окупљену око часописа „Хрватски ђак“ (1907–1911) блиску младобосанцима и правашку омладину окупљену око гласила „Млада Хрватска“,
франковце, који су били аустрофилски оријентисани, те самим тим удаљени
од младобосанаца.
Млада Босна је имала српског претечу – Уједињену омладину српску
(1866–1871). Носиоци Уједињене омладине српске били су Срби пречани и Срби из Србије, док су Срби из Босне и Херцеговине учествовали у
њеном раду, али знатно мање. И док је Уједињена омладина српска била
организација свих Срба, без обзира на географски простор и државну припадност, Млада Босна је била далеко скромнији покрет и по територији
– захватала је само Босну и Херцеговину, и по присталицама – искључиво
средњошколци и понеки студент.
Синтагму „Млада Босна“ први је употребио књижевник Петар Кочић још
1907. године, што није без значаја јер је он представник старије аутономне
а не младобосанске генерације.
Постоје различита мишљења о овом српском покрету на просторима
Босне и Херцеговине. Неспорна је чињеница да Млада Босна није постојала
као организација под овим именом, али је изван сваке сумње да је постојала као покрет босанскохерцеговачке омладине, без посебног програма и
јасне идеолошке оријентације. Видовдански атентата (1914) спречио је да
ова жилава институција српске омладине прерасте из покрета у организацију и постане експозитура још увек младе али у свем Српству познате
Народне одбране.
У Босни и Херцеговини није било високих школа (универзитета), па су
средњошколци одлазили на студије у Беч, Праг, Загреб и Београд. Стога се
овај покрет могао ширити искључиво међу средњошколцима – ученицима
виших разреда гимназија, препарандија и трговачких школа. Само су ове
три средње школе постојале у Босни и Херцеговини и оне су се разликовале
од данашњих по броју разреда. Ондашња гимназија имала је осам разреда,
четири нижа и четири виша, и данас би јој био еквивалент основна школа
од петог до осмог и четвороразредна гимназија. Омладински покрет, који
није сав припадао Младој Босни, и који је у много чему био хетероген,
захватио је ученике виших разреда средњих школа, што би одговарало
данашњим средњим школама. Дакле, средњошколци су носиоци младобосанског покрета. Најбољу потврду овом мишљењу нашли смо у телеграму
РЕВОЛУЦИОНАРНА СРЕДЊОШКОЛСКА ОМЛАДИНА
141
министра Билинског Поћореку од 30. јуна 1914: „Главни темељ политичке
иредентистичке организације јесу за Србе наше средње школе“.
Омладински покрет развио се у градовима, у којима је било средњих
школа: појавио се у Мостару, највише се осећао у Сарајеву, а било га је у
Тузли и Бања Луци.
У Мостарској гимназији учили су Димитрије Митриновић, Богдан Жерајић,
Владимир Гаћиновић, Перо Слијепчевић, Љубо Мијатовић, Шпиро Солдо и
други, сам врх младобосанског покрета. Док је Митриновић осмишљавао
младобосанску идеологију, Гаћиновић је у бројне омладинске организације
и кружоке унео подземни рад и тајанственост. Уверен, као и многи младобосанци, да се у Босни не може доћи до слободе посредством просвете, давао
је предност задаху крви а не азбуци. Рођени конспиратор, он је омладину
усмерио ка руској револуционарној и социјалистичкој литератури. Следио
га је у великој мери Данило Илић. Један од првих тајних кружока основао
је Лазар Бркић, а његов назив убедљиво казује о сврси и циљу постојања
– Српска свијест (1895). Поред српских постојале су и хрватске тајне ђачке
организације; и док су српске окупљале представнике све три вере, хрватске
су биле искључиво римокатоличке. На суђењу у Сарајеву Божидар Томић је
описао рад свог гимназијског кружока, који је у почетку био састављен од српских православних ђака, а реорганизован 1914. године тако што су у његове
редове примани и Хрвати (муслимани су увек били пожељни), чиме је дата
предност идеји народног, српско-хрватског уједињења. И Боривоје Јевтић
описује рад једног сарајевског кружока. На састнацима се много пушило, и у
димној атмосфери жустро се дискутовало: „Илић је ковао планове, у машти
рушио железнице, динамитском експлозијом затрпавао тунеле. Дизао нас на
барикаде.“ У овај кружок Гаћиновића, Илића, Јевтића, Видаковића, приступили су још и Гаврило Принцип и Драгутин Мрас, „готово деца“. „Поседали би и
ћутали. У Гаћиновића су видели бога“, уверава нас Јевтић, али и износи једно
мишљење сасвим супротстављено раније цитираној Илићевј замисли. С њом
се сагласио Милош Видаковић који „није хтео да се мисли на смрт са двадесет
и две године“, али у томе није био постојан. Код немирних и необузданих
Срба, људи са оваквим погледима увек су били усамљени или су припадали
мањини. Јевђевић, уз Гаћиновића, високо уздиже улогу Мраса у раду кружока:
„Био нам је у Сарејеву неприкосновен ауторитет у свима питањима духа.“
Револуционарних удружења било је више, али она су имала мали број
чланова, јер „револуционарне масе у Босни није било“, револуционарност
се осећала само код појединих омладинаца. Учитељ такве омладине био је
Гаћиновић, који је „у Принципу нашао најсавршеније оличење својих идеја
и намера. Али Принцип је био један.“ Претеривали су сви који су тврдили
да је Принцип имао свој кружок, тзв. „Принципова група“.
142 Српске студије V / Serbian studies V
Уз извесна ограничења могло би се рећи да су идеолози Младе Босне
били Димитрије Митриновић и Јован Скерлић. У чланку „Демократизација
науке и филозофије“ (Босанска вила, 1908) Митриновић је ставио нагласак на културном уздизању српског народа, као и на моралну и на интелектуалну страну народног живота. Срби су народ који не воли много да
мисли, а када мисли то најчешће чини после свршеног чина. Скептичан је
и према српској политици у којој „влада неки ауторитативни дух, те наша
политика најчешће и није политика разлога и мудрости него политика
ауторитета и крилатих речи“. Ништа се плански не ради, већ од данас до
сутра. Због многих нерешених националних брига, Срби су заостали у култури, те захтева: „Мање каприца, више принципа!“ У тексту „Низ напомена“
(Босанска вила, 1909) залаже се за зближење Срба и Хрвата („један једини
двоимени народ“), један језик, а ипак потребно је време за остварење овог
циља. Хрвате треба сматрати својим а не братским народом. Пошто се
Босанска вила приближила Словенцима и Бугарима могла би да створи
„мало и лијепо југословенство у Сарајеву“. „Ја то искрено желим“ истицао
је у тексту „За наш књижевни рад“ (Босанска вила, 1910). Митриновић је
заборавио да је две године раније писао да не постоји клерикализам код
Срба, а да је јак код Хрвата (“Национално тло и модерност“ Босанска вила,
1908). Вредна је пажње његова опомена Србима да напусте круте ставове
у политици „можда и преслављеног Српства“. Рано је напустио балканско
тло, и од српства прибегао космополитизму!
Утицај Јована Скерлића на културни, духовни, па и политички живот у
Србији и у васцелом Српству, нарочито почетком друге деценије 20. века,
добро је познат, те се на њега нећемо освртати. И његове идеје о духовном
и културном јединству, језику и писму, такође су знане и на велико претресане. Овом приликом истичемо мишљење двојице младобосанаца, од којих
је један непосредан а други посредан учесник Видовданског атентата. На
саслушању у полицији Боривоје Јевтић је изјавио да је Скерлићев национализам битно утицао на њих, „и дозвољавам да је он учитељ ове омладине“, а на другом месту написао је: „да је отац и учитељ и први и најдражи
указивач путева.“ Цветко Поповић је исто тако изричит када тврди да је
Скерлић један од главних идеолога младобосанаца. Јован Скерлић је, после Вука Караџића, духовни вожд српског народа, и као такав оставио је у
идеологији младобосанаца битан траг, колико и Димитрије Митриновић,
с том разликом што је његов утицај растао а Митриновићев опадао, како
се примицало време Видовданском атентату.
Митриновићеве погледе следило је још неколико културних и политичких посленика у Босни и Херцеговини: Владимир Гаћиновић, Боривоје
Јевтић и Милош Видаковић. Постоје само два програмска текста са на-
РЕВОЛУЦИОНАРНА СРЕДЊОШКОЛСКА ОМЛАДИНА
143
словом „Млада Босна“, аутора Владимира Гаћиновића и Боривоја Јевтића.
Гаћиновићев текст објављен је у календару Просвјета 1911. године, а по
садржини је празњикав и безидејан. Ради увида у његово национално опредељење истичемо да текст започиње тврдњом да је Босна „стара српска
земља“ и да аутор ниједном речју не наговештава да ће напустити српско национално уверење. Трагови ропства понизили су босанску душу и
створили друштвени тип који је примитиван, суров и варварски. У такав
свет и земљу, култура улази на парче, па њој ваља обратити сву пажњу
јер она омогућује настанак новог света. Цео тај покрет је врло млад, али
ће из њега изнићи нова босанска душа, хумана и топла. „Млади босански покрет за онбнову своје земље мора се темељити на дубокој, огромној
љубави према народу и великој творачкој вери у самог себе“, истакао је и
подвукао Гаћиновић. Појам Млада Босна, осим у наслову, није ниједном
употребљен, чиме нас уверава да нема организације али има нечег што
назива „млади босански покрет“. И после анализе свих осталих његових
текстова, не може се коракнути даље од ове констатације.
Боривоје Јевтић био је најначитанији младобосанац и тиме неспорни
литерарни ауторитет, „првак на перу у кругу Младе Босне“. Четири године
млађи од Гаћиновића, написао је више програмских текстова, од којих је
један насловљен са „Млада Босна“ и објављен у Босанској вили 1913. године.
За њега је Млада Босна књижевни покрет који се јавио 1908. године на
страницама Босанске виле. Оцењујући петогодишњи период, Јевтић истиче
мале успехе врелог и пламеног националног идеализма. Три су његова
запажања битна: 1) да покрет још није ништа ново унео у српску књижевност, 2) да младе запенушане снаге још нису пронашле себе и 3) да је
младобосанска генерација дала резултате мање вредности, упоређујући их,
вероватно, са претходном генерацијом Кочића, Шантића и Дучића. Поред
Босанске виле још четири часописа битна су за њен развој – бечка Зора,
сарајевски Народ, Српска омладина и Српска ријеч. Она је дала књижевна
имена: Владимир Гаћиновић, Димитрије Митриновић, Јово Варагић, Перо
Слијепчевић, Велимир Јелић, Милош Видаковић, Драгутин Мрас, Драго
Радовић и Драгутин Радуловић. У другим текстовима сместио је и себе у
овај покрет.
Јевтић је, само две године после Гаћиновића, могао да квалификује
Младу Босну као књижевни покрет, да издвоји њене књижевнике и дâ
кратку оцену њихових остварења. У другим радовима Јевтић не користи
овај појам, већ: „нова омладина“, „нас нових који смо долазили“. Као уредник листа Српска омладина он не крије да је своју делатност усмерио у
корист српске нације. Тек у књизи Сарајевски атентат, написао је поглавље
„Млада Босна“. И у наслову и касније он овај појам ставља под наводнике,
144 Српске студије V / Serbian studies V
што се може тумачити као нешто што је постојало, а име добило касније.
Вреди истаћи да је хвалио уредника Српске омладине Ђорђа Пејановића,
који је окупљао најмлађи младобосански нараштај. Јевтић се потрудио
да укаже, поред књижевне, и на националну и социјалну страну покрета
(„...Српство и србовање није све што млади нараштај жели“), с посебним
нагласком на руски утицај. Напослетку, он је цео њен програм свео у две
речи – „национална слобода“, која је оглашена Принциповим револуционарним пуцњима. Вредно је помена запажање Боже Черовића – да није било
Јевтића не би било ни Принципа, али он није објаснио ову мисао те се она
може схватити само као утицај даровитог књижевника на формирање
будућег атентатора.
Трагична личност Милоша Видаковића, као и већине младобосанаца,
није искључиво била наклоњена идеји саможртвовања. Он је истицао да је
циљ нове омладине у безидејно доба борба за нацију и националне идеале,
односно уједињење српског народа. То се може постићи само радикалном
„борбом до жртвовања – у томе смеру има да прође цело наше васпитање
и спремање“, истицао је у тексту „На почетку дела“ (Српска омладина,
1912). У његовој болешљивој песничкој души често је провејавала тежња
за животом, уз негацију смрти, што је било у противречности са претходно
изнетим ставом („Вечито само живот. Чујте! Нема смрти“ – Народ, 1914).
И Гаћиновић, и Јевтић, и Видаковић сматрали су младобосански покрет
српским, али га ни временски ни садржински нису довољно јасно одредили.
Сличног мишљења био је и Перо Слијепчевић, који се упитао по чему
је покрет Младе Босне познат и ко су његови припадници? Он је разликовао три фазе омладинског покрета: прва коју чине старије генерације
омладине, друга која негује слогу и јединство српско-хрватске коалиције
и трећа која усваја „интегрално југословенско јединство“ са одликом бунтовности, између 1911. и 1914. године. Сам термин Млада Босна користи
само у наслову, и то због тога што није био сигуран у оправданост овог
термина, дајући предност синтагми босанска омладина. Он је био први
који јој је приписао југословенско обележје.
Слијепчевић се чешће освртао на питање односа Младе Босне и владе
Краљевине Србије. Његово мишљење је кратко и садржајно: „Омладина
је радила без владе, тајно од владе и против владе.“ Омладину је захватио
бунт и терор, а ако се хтело доћи до уједињења са Србијом, то се могло само
ратом. Пишући после 1918. године, Слијепчевић је још више истицао југословенство у односу на српство младобосанаца, чак и када је очигледно био
контрадикторан – Срби су били иницијатори, организатори и извршиоци
Видовданског атентата, а само су по један римокатолик (југословенски
опредељен) и муслиман (српски опредељен) били саучесници. Омладина
РЕВОЛУЦИОНАРНА СРЕДЊОШКОЛСКА ОМЛАДИНА
145
је своје српске идеале примакла југословенским. Он, чак, сматра да су свих
шест атентатора, два у Босни и Херцеговини и четири у Хрватској, били
понети истом идејом југословенског национализма. У овоме је очигледно
претеривао.
И Драго Љубибратић посматрао је овај покрет са становишта југословенког национализма. Једно од поглавља у биографији Гаврило Принцип
(Београд, 1959) јесте „Прва уједињена југословенска омладина“, у којем
скоро да је занемарио српство босанскохерцеговачке омладине. Он и временски и појмовно посматра Младу Босну широким покретом, као део
општег југословенског омладинског покрета оног времена, који није носио посебно име. Колико је у овоме претеривао види се из више његових
тврдњи, а понајвише из следеће реченице: „У Босни и Херцеговини, тој
Скерлићевој Шпанији, сви су постали Југословени“, што је, благо је рећи,
неистинито (подв. РЉ). Сличан став као Слијепчевић и Љубибратић имали
су већина младобосанаца: Цветко Поповић, Васа Чубриловић, Војислав
Богићевић и други, и сви су у томе претеривали.
Веселин Маслеша је дао у књизи Млада Босна (Београд 1945, Сарајево
1964) најпотпунији преглед и реалну представу о младобосанцима, непревазиђену до данас. Жерајићев атентат (1910) био је „конститутивна
скупштина ‘Младе Босне’, израда и примена њеног програма“. Жерајић није
убио Варешанина али је надахнуо Принципа. Покрет је поникао из супротности према чаршији, која је завршетком борбе за аутономију постала
конзервативна. Младобосанци сматрају да су речи недовољне, они хоће
акцију и то револуционарну. Југословенство није самоникло, унето је споља,
док је Млада Босна у почецима „чисто српска“. Она се стога никада није
одрекла идеје да је Босна српска земља, да би касније, постепено, прелазила
на југословенске позиције, које су, после Првог светског рата, неосновано
пренаглашаване. Она нема програм и нема изграђену јединствену политику, те су се ломили око ситног револуционарног рада, исказиваног идејом:
прво национално ослобођење па социјално. Када се касније Слијепчевић
сећао расправе на тему: „еволуција или револуција“, обузео га је смех. „Без
националног ослобођења није могло бити никаквог другог великог успеха,
у томе смо се сви слагали, и тај рад, тај народни устанак сви смо сматрали
првом потребом.“ Прво је требало решити национално питање (српско),
па потом социјално (аграрно), али ово друго им није било јасно. Међутим,
Срби су веровали да се са решењем националног питања решава и социјално, као у Србији, и као што се десило 1918. године. Маслеша верује да је то
била једна од заблуда младобосанаца. Политичка делатност Младе Босне
била је усмерена против Аустро-Угарске и за присаједињење Србији. „Они
су по свом социјалном пореклу били кметовска или сиротињска деца и
146 Српске студије V / Serbian studies V
нису имали шта да изгубе, као прва генерација интелигенције.“ Маслеша се
потрудио да извуче карактерне одлике целе групе: 1) нису имали приватан
живот (иузетак Недељко Чабриновић) и живели су оскудно као револуционари и апостоли борбе. 2) Сви су били спремни на жртве, већина је
била у добровољцима. 3) Сви су били жељни образовања (читали, писали
песме, чланке...). „Као људи и као борци они представљају врхунац онога
што један човек може да дâ.“ Уједињењем 1918. године остварен је рад
Младе Босне. На „друге форме борбе“ (социјална) младобосанци нису били
спремени, јер су сматрали да су свој задатак испунили.2
Међу младобосанцима, па и атентаторима, биле су раширене: анархистичке, социјалистичке и републиканске идеје.
Појам Млада Босна сматрали су поетском крилатицом – Цветко Поповић,
Ђуро Шурмин, Милан Ћурчин и други. Они су истицали њене идеје: напредњаштво, србохрватство, југословенски национализам и револуционарни став према аустроугарској владавини у Босни, све до борбе за оснивање
једне јужнословенске државе под вођством Србије.
Војислав Богићевић наглашава да је после саслушавања у вези са
Видовданским атентатом ухапшен као „члан тајне ђачке националистичке
револуционарне организације“, а не као младобосанац, пошто појам Млада
Босна нису споменули ни он, ни оптужени, ни власти током сарајевског судског процеса, што речито сведочи о његовој до тада неукорењености, које
је дошло тек после 1918. године. Ово мишљење, с благим претеривањем,
први је изнео судац-истражитељ Лео Фефер: „Једноставно зато што она
као таква није ни постојала; а национална омладина, ђаци напредњаци и
националисти имали су разна своја, понајвише ђачка, удружења и кружоке, у које су продирале политичке и револуционарне идеје, али које нису
биле у вези – ни у посредној ни у непосредној – са Сарајевским атентатом.“
Неспорно је да је постојање и рад револуционарне средњошколске омладине, чији мањи део чини младобосански покрет, тек у повоју. Не помиње
се у сарајевском судском процесу зато што није био укорењен и зато што
није доминирао омладински покретом. Назив Млада Босна заживео је тек
после рата.
2 Последњу књигу посвећену Младој Босни (Београд 2014) написао је Радослав Гаћиновић.
Наслов књиге не одговара садржају, будући да се понајмање односи на ову тему. Аутор разматра стање у Босни и Херцеговини пре, током и после Сарајевског атентата, сам атентат и
улогу Србије у њему. Књига је површна и не задире дубље ни у један од проблема, чак ни оних
који би се могли односити на младобосански покрет. И за њега је Млада Босна и покрет и
организација! Представа о Владимиру Гаћиновићу је нереална.
РЕВОЛУЦИОНАРНА СРЕДЊОШКОЛСКА ОМЛАДИНА
147
Андрић и српско-хрватска омладина
Српска омладина раслојила се на два огранка, на радикалану и напредњачку омладину. Прва је била бројнија од друге, која се од ње разликовала само по томе што је била за сарадњу са Хрватима. Најпотпуније одсликавају њено национално опредељење речи Боривоја Јевтића и Гаврила
Принципа. Јевтић је изрекао на ислеђењу да је српски националиста али
и присталица слоге Срба и Хрвата, одн. народног јединства, уз неговање
националног и културног духа код Срба. Његова жеља била је подизање
националног духа у Срба путем просвећивања.
Принцип је изнео у писму Маглову од 17. априла 1912. свој поглед на
национално питање. Српски ђаци су били подељени на радикале и напредњаке, он је припадао другима, којима су први пребацивали да нису
Срби. Националисти су основали Централни одбор са представницима свих
ђачких друштава, док су напредњаци започели сарадњу са целокупном
омладином, без обзира на националну припадност. Они су се солидарисали
са Хрватима, „да учинимо крај безумној и ништавној мржњи“. Жалио се
на страначке односе и личне интриге, који су били препрека успешнијем
раду. У судском процесу Пјанић-Љубибратић лажно је сведочио да није
ништа знао о српско-хрватској напредној омладини, одн. о револуционарној омладини, нити о било каквом програму Митриновића, а још мање о
ширењу разних списа револуционарног садржаја, међу којима је истицана
брошура Народна одбрана, а све то ради заштите сарајевских другова. На
суђењу 1914. је још више подвлачио српско-хрватску слогу и југословенско
опредељење.
Уз српску, радила је и хрватска омладина. Далеко већи део Хрвата био
је конзервативан, они су покорни поданици Аустрије и римског папе, васпитавани у клерикалном и шовинистичком духу, пише атентатор Цветко
Поповић. Он признаје да је на његово југословенско опредељење утицало
то што му је мајка била Хрватица. Међу Србохрватима било је више Срба
него Хрвата, до Балканских ратова било је Хрвата једва десетак. Хрватска
напредна омладина била је малобројнија и мање утицајна од Хрватске
католичке клерикалне организације, али је основана пре српске, а водили
су је Иво Андрић и Џемал Дрљевић. Из српске средњошколске омладине
издвојила се мања група и основала Српску напредну омладину (1911),
напуштајући искључив српски став и прихвативши сарадњу са Хрватском
напредном омладином. Исте године дошло је до уједињења у Српскохрватску напредну омладину, чији је председник постао Иво Андрић, секретар Боривоје Јевтић, а књижничар Садија Никшић. Она је од наредне
године прихатила Програм народног уједињења београдских и загребачких
148 Српске студије V / Serbian studies V
студената. Број напредњака, и Срба и Хрвата, био је знатно мањи од броја
националиста ђака оба народа.
Иво Андрић, Хрват, није непосредни учесник младобосанског покрета, али је посредно његов припадник. То се запажа из следећег његовог
дневничког записа, насталог напосредно после атентата Јукића на Цуваја
(1912): „...Без чедности и доброте и жртава пролази мој живот... Нека живе
они који умиру по тротоарима онесвештени од срџбе и барута, болни
од срамоте заједничке... А ја то нисам...“ (подв. Р. Љ.).3 Чак ни касније, до
своје смрти, Андрић никада није изјавио да је био младобосанац и да је
на било који начин припадао Младој Босни. Он је то могао да уради да
је хтео и, што је битније, о томе није дао никакав наговештај. У једном
занимљивом интервјуу (1934) чак и не помиње Младу Босну ни у ком
контексту, али јасно демантује све који су писали о његовом учешћу у
младобосанском покрету: „Моје учешће у акцији предратне националистичке омладине било је у исто време врло значајно и врло скромно.
Значајно и важно по моју индивидуалну судбину и духовни развитак, а
скромно и малено по стварној активности и по тежини личне жртве“
(подв. Р. Љ.).
Андрић је, ипак, оценио младобосанце као генерацију кристално чистог
карактера, жедну и жељну свега, а понајвише „праве отаџбине“. Био је то
„нараштај побуњених анђела“, који се још 1913. године истицао „смелим
али неодређеним наговештајима“. Реч је о поколењу које много машта о
слободи и животу, а тога је понајмање имало. „Најдаровитији међу њима
презирали су оно што је требало да уче и потцењивали оно што могу да
ураде, а поносили се оним што не знају и заносили оним што је изван
њихове моћи“, реална је представа о младобосанцима уочи Првог светског
рата. Демантоваће га једино Принцип, тај неухватљиви метеор српских
средњошколских омладинаца.
Вредан је помена Андрићев текст „У улици Данила Илића“, у којем слави
свог старијег школског друга као хероја, али и упућује молбу свевишњем:
„Не дај да нас туђин више злим задужује. Доста нам је крви и ратничке ватре. Мирног хлеба смо жељни.“ Он није написао ниједан текст о Принципу
и осталим атентаторима, а на ислеђењу и суђењу нико од њих није ни у
ком погледу поменуо касније славног књижевника. Андрић је целог жи-
3 Скоро сви који су се бавили Младом Босном сврставају Иву Андрића у младобосанце:
Палавестра, Слијепчевић, Парежанин, Дедијер, Грујичић, Перишић, Баздуљ, Гаћиновић... П.
Палавестра и Р. Парежанин цитирају овај навод, али изостављају кључну реченицу – „А ја
то нисам“! А и они који наводе цео цитат, ова им реченица није ништа говорила. Сасвим је
неоснована тврдња Т. Куљића: „Не може се Принцип бранити ни истицањем његовог дружења
са светски чувеним Ивом Андрићем као аутентичним Југословеном.“ Не постоји ни један
докуменат о њиховом дружењу!
РЕВОЛУЦИОНАРНА СРЕДЊОШКОЛСКА ОМЛАДИНА
149
вота био опрезан и никада није био спреман да гази набујалу реку попут
српских завереника.
Слијепчевић је био одмерен у оцени југословенства младобосанаца у
односу на Милорада Екмечића и Предрага Палавестру. Југословенство младобосанског покрета и у географском и у националном погледу најшире
је представио Екмечић, назвавши га – „револуционарни југословенски
националистички покрет“, који се простирао „докле су досезале етничке
границе југословенских народа“! Ово неодмерено претеривање сметало
је чак и младобосанцу Цветку Поповићу, који га је жустро критиковао.
Проучавајући књижевност Младе Босне, Палавестра је истицао само њихово
југословенство, сасвим и неоправдано занемарујући српску идеју.
Југословенство се много више декларативно испољавало („Живела
Југославија“, „Живела Југословенска република“), него што је осмишљавано
и доживљавано у стварности. И тада, оно је подстицано и неговано више
од Срба него од Хрвата и муслимана скупа. Цветко Поповић наглашава да је
1913. и 1914. године напредњаштво прерасло у југословенство, али је њега
чинио мањи део српске, хрватске и муслиманске омладине, већи део остао
је у верски и национално раздељеним заједницама. Најреалнију слику о
југословенству младобосанаца оставили су Хрват Иван Крањчевић и Србин
Цветко Поповић. Крањчевић је био лишен римокатоличког клерикализма и
искрен пријатељ Срба и српско-хрватске слоге, а учешће Срба напредњака у
ђачким демонстрацијама определило га је за југословенство, којем је остао
веран до краја живота. Поповић је такође изричит: „Тад сам постао Југословен
и остаћу то до краја живота.“ Чврсто српско-хрватско и југословенско опредељење исказаће на суђењу Гаврило Принцип и Васа Чубриловић.
Како се примицала судбоносна 1914. година српски младобосанци су
све више прихватали идеју југословенства, не размишљајући довољно о
остале две конфесије и њиховом определењу. Истакли смо да су се само
напредни младохрвати придружили српским напредњацима и створили
нову организацију (српско-хрватску, одн. југословенску). Сви истраживачи
ове епохе занемарују снагу муслиманских и хрватских конзервативаца.
Испровоциран писањем Јосипа Вријанина, Хрвата, Цветко Поповић пише
да је клерикална римокатоличка организација била најјача и признаје,
можда несвесно, да је српско-хрватска организација била од ње слабија,
додајући – „нити је у њој број Срба и Хрвата био подједнак, а није имала
ни много муслимана“. Дакле, Срби су јој дали обележје, својом широкогрудошћу и југословенском опредељеношћу. Најсликовитији пример овој
тврдњи јесте сведочење Хрвата, римокатолика, праваша, Фрање Садила,
кума саучесника у атентату, Хрвата, Ивана Крањчевића, код кога је сакрио
бомбу и револвер једног атентатора. Он је на питање судије: – „Волите
150 Српске студије V / Serbian studies V
ли Србе“, недвосмислено одговорио: „Кад их не видим. Мене Нијемци у
радионици зову – Groskroat!“ Ево шта, насупрот великохрвату изјављује
један Србин, Вукашин Бабуновић: „За југословенску идеју нијесам још ни
сад охладнио крај свих разочарења“ (1914), оптужујући Хрвате за добар
апетит према Босни и Херцеговини.
У ђачким демонстрацијама 1912. учествовали су Срби и Турци, односно
српски и муслимански ђаци, исказујући симпатије према Хрватима.
Неспорно је да Млада Босна није била организација већ књижевни и
политички покрет босанско-херцеговачке омладине у времену од Анексије
до избијања Првог светског рата (1908–1914). Део учесника покрета и
део писаца оценили су га као српски, док су други његови учесници, као
и писци после 1918. године тражили и истицали у њему југословенску
оријентацију. Неспоран је известан национални преокрет од српства ка
југословенству, али он није однео превагу, те је покрет и даље задржао
српско обележје.
Иако је толеранција српских младобосанаца према муслиманима евидентна, они за њих користе термин „Турци“, „турске насеобине“, у чему се
највише истицао Трифко Грабеж.
И младобосанци и потоњи историописци, уз ретке изузезетке, тумачили
су и најмању подршку Хрвата југословенском оданошћу и придавали јој
незаслужено претеран значај. О томе су писали нашироко, занемарујући
српска национална осећања истих тих људи или њихових најближих сарадника и пријатеља, те су тако стварали нереалну слику о југословенству.
Занимљиво је верско опредељивање видовданских атентатора и саучесника. Председник суда није све атентаторе питао за веру, али оне које је
упитао, изјаснили су се овако. Тројица Срба казали су да су православне,
једанаест да су српско-православне (међу њима је Принцип), а један, Митар
Керовић, да је српске вере! Три Хрвата изјаснили су се да су римокатоличке
вере, а Иван Момчиловић да је Хрват-католик! Атентатори и саучесници
полагали су на своје и верско и национално опредељење, а појединци су,
више Срби него Хрвати, поистовећивали веру и нацију. Упитан од председника суда: „У омладине нема вјере?“ Грабеж одговара: „Има, националне
вјере, много!“ Један Србин, Недељко Чабриновић, иако се изјаснио да припада православној вери, нагласио је своје атеистичко опредељење, док је
Трифко Грабеж истакао да је верујућа особа. Осталима нису постављана
слична питања, те не знамо поуздано каквог су били верског опредељења.
151
REVOLUTIONARY HIGH SCHOOL YOUTH
REVOLUTIONARY HIGH SCHOOL YOUTH
Summary:
All that was going on in Bosnia and Herzegovina was rather slow and with
a great delay. The delay relates to the emergence of the Young Bosnia, which
was created in the tradition of the Young Italy (1831), Young German, Young
Croatia... There are different opinions on this Serbian movement in Bosnia
and Herzegovina. It is an undeniable fact that the Young Bosnia existed as an
organization under this name, but it is beyond doubt that it was a movement
of the Bosnian youth, but without a special program and a clear ideological
orientation. The Sarajevo assassination (1914) prevented this resilient institution
of the Serbian youth to get transformed from a movement into an organization
and to become a branch of a still young, but among all the Serbs known as the
National Defense.
There were no universities in Bosnia and Herzegovina and high school
students went to study in Vienna, Prague, Zagreb and Belgrade. Therefore,
this movement could spread only among the high school students. So, those
students were the carriers of the Young Bosnia Movement. The Youth Movement
developed in cities, where there were high schools: it appeared in Mostar, was
quite strong in Sarajevo, and also in Tuzla and Banja Luka. Dimitrije Mitrinovic,
Bogdan Zerajic, Vladimir Gacinovic, Pero Slijepcevic, Ljubo Mijatovic, Spiro Soldo
and others attended the Mostar high school and were at the top of the Young
Bosnia Movement. While Mitrinovic was composing the Young Bosnia ideology,
Gacinovic introduced underground activities and conspiracy in a number of
youth organizations and circles. There were many revolutionary associations,
but they had few members, because „there wasn’t a revolutionary masses in
Bosnia” – only a few number of young people possessed a revolutionary spirit.
It is undisputed that the Young Bosnia was not an organization but a literary
and political movement of the Bosnian-Herzegovinian youth in the period from
the Annexation to the outbreak of the First World War (1908–1914). Some
of the participants of the movement and some authors considered it to be a
Serbian organization, while some other participants and authors after 1918
sought there and emphasized its Yugoslav orientation. There is undoubtedly a
certain national turn from being Serbian to being Yugoslav, but it did not prevail,
and the movement retained its Serbian character. Also, I believe it is necessary
to emphasize that Ivo Andric was not an active participant in the Young Bosnia
Movement, although almost all who studied the Young Bosnia, identified him
as a participant in the movement.
УДК: 327(497.11:496.5)"1913/1914"
Рад примљен: 15. 07. 2014.
Рад прихваћен: 01. 09. 2014.
MA Мирослав Радивојевић
историчар
[email protected]
КРАЉЕВИНА СРБИЈА И АЛБАНИЈА
УОЧИ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА*
Апстракт: Рад се бави међународним аспектом српско–албанских односа у предвечерје Великог рата. Посебну специфичност овом проблему даје контролна улога
великих сила у Албанији и пресудан утицај спољног фактора у одлукама које су се ње
непосредно тицале. За Краљевину Србију, у том контексту, посебан интерес имало
је остваривање повољнијег разграничења, питање Јадранске железнице и луке, али
и решавање албанских унутрашњих сукоба, који су претили да се пренесу и на њено
тло. Због карактеристичне ситуације, Пашићева влада често је прибегавала алтернативним потезима ради одбране границе. Уједно, покретала је дипломатске иницијативе
за другачије оквир односа, путем припајања дела територије са очувањем одређеног
степена аутономије или интернационализацијом албанског питања. Избијање Првог
светског рата прекинуло је бројне акције Краљевине, али и убрзало поједине процесе.
Кључне речи: Србија, Албанија, међународни односи, Јадранска железница, разграничење, албанско питање, интервенција, Никола Пашић.
***
Проглашење независне албанске државе у Валони 28. новембра 1912, умногоме под покровитељством Аустро–Угарске, као природна препрека изласку
Краљевине Србије на море, добило је међународно признање одлукама Конфе-
* Рад је настао као резултат истраживања на пројекту Министарства просвете, науке и технолошког
развоја Српска нација – интегративни и дезинтегративни процеси (Ев. бр. 177014)
154 Српске студије V / Serbian studies V
ренције амбасадора у Лондону (децембар 1912 – јул 1913). Иако је првобитно
планирано да нова држава буде аутономна под формалним сизеренством
султана, на основу пројекта Аустро–Угарске и Италије, као „заинтересованих
сила“, на заседању од 29. јула 1913. утврђен је статус Албаније као аутономне,
суверене и наследне кнежевине, под гаранцијом шест великих сила и десетогодишњом контролом управе и финансија од стране Међународне контролне
комисије. Компромисом између сила предложено је да владар нове државе
буде капетан пруске војске Вилхелм Вид, у рођачким везама са немачком и
румунском владарском породицом, који је и поред савета Вилхелма II да то
не чини, под одређеним условима прихватио понуду.1
Ситуација у Албанији после повлачења српске војске октобра 1913.
била је врло нестабилна. Насупрот влади аустрофилски настројеног Исмаил Кемала у Валони, наступао је Есад-паша Топтани, бивши турски
генерал и један од најмоћнијих и најбогатијих феудалних господара у
Албанији, који је формирао посебну управну област у Драчу. Анархија
и међусобне борбе између два такмаца достигле су кулминацију у јануару 1914, када су чланови Међународне контролне комисије, користећи
умешаност Исмаил Кемала у младотурску заверу, преузели власт над
његовом територијом у своје руке, а њега приморали на одрицање од положаја. Под притиском чланова Комисије, и Топтани је фебруара пристао
да укине драчку владу и прихвати избор кнеза Вида за владара. Као део
компромиса, Есад-паша стао је на чело делегације која је ишла у Немачку,
по кнеза, а у новој влади је заузео најважније ресоре, унутрашњих дела
и одбране. Без обзира што је потајно и даље одржавао везе са народним
покретом против хришћанског владара, као и са младотурцима, велики
део вођа и становништва одвојили су се од њега, означавајући га као
„издајника мухамеданства”.2
1 Архив Србије (=АС), Министарство иностраних дела (=МИД), Политичко одељење
(=ПО), 1914, ролна 423, Фасцикла IX, досије 7, 582; Balkanski ugovorni odnosi 1876–1996. Dvostrani
i višestrani međunarodni ugovori i drugi diplomatski akti o državnim granicama, političkoj i vojnoj
saradnji, verskim i etničkim manjinama. T. 1, (1876–1918), priredio Momir Stojković, Beograd, 1998,
документ број 126; British documents on the origins of the war 1898–1914. Vol. 10. Part 1, The Near
and Middle East on the eve of war (=BD), edited by G. P. Gooch and Harold Temperley with the
assistance of Lillian M. Penson, London, 1936, док. бр. 104, 137; Б. Храбак, Статут Кнежевине
Албаније 1914, Арбанашке студије, књ. V, Београд, 2007, 185–186; Г. Л. Арш, Возрождение Албанского государства. За балканскими фронтами Первой мировой войны, Москва, 2002, 45–46;
П. А. Искендеров, Серия, Черногория и Албанский вопрос в начале XX века, Санкт-Петербург,
2013, 306; Душан Батаковић, Есад-паша Топтани и Србија (1912–1915), Косово и Метохија у
српско-арбанашким односима, Београд, 2006, 201.
2 АС, МИД, Албански одсек (=АРБ), 1914, А ред 3, Ф. I, д. 4, Пов. А. бр. 807; BD, док. бр. 111,
113; Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903–1914 (=ДСПКС), књига VII, свеска
1 (1/14. јануара–30. априла/13. маја), приредили Владимир Дедијер, Живота Анић, Београд,
1980, док. бр. 18, 24, 51, 136, 271, 330; М. Јагодић, Нови крајеви Србије (1912–1915), Београд,
КРАЉЕВИНА СРБИЈА И АЛБАНИЈА УОЧИ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА*
155
Преокрет је настао 19. маја, када су након краће борбе, припадници
жандармерије по наредби кнеза Вида ухапсили Есад-пашу. Иако се он још
раније сукобио са холандским официрима због држања приватне војске,
као узрок хапшења узета је његова наводна веза са протурским устанком,
који је избио у околини Шијака, Каваје и Тиране. Стварни разлог акције,
међутим, лежао је у аустроугарској жељи да се ослободи опасног италијанског експонента.3 Раније супротности између два савезника око утицаја
у Албанији, поред свих договора о споразумном раду, тиме су изашле на
видело. Након хапшења, Топтанију је, на италијанско тражење, дозвољен
одлазак из Албаније, одакле је отпутовао за Рим, где га је примио и министар иностраних дела маркиз Антонио ди Сан Ђулијано.4
Несређене прилике у Албанији представљале су перманентну опасност
за Краљевину Србију. Прекид веза пограничног становништва са залеђима, онемогућавање сезонских миграција, утицај бугарске и аустроугарске
пропаганде, али и идеја о „Великој Албанији“, показали су се, у држави
чија власт није контролисала целокупну своју територију, као претња за
њене суседе. Након великог упада, септембра–октобра 1913, који је одбијен
тек након додатне мобилизације војске и уласка на албанску територију,
почетком 1914. до српске владе долазили су гласови о спремању нових
напада. Крајем марта код села Бање у Подримском срезу, под вођством
одметника из Албаније, избила је побуна, која је захватила околна места.
Покрет је овог пута брзо угушен интервенцијом војске са артиљеријом,
док је већина качака, заједно са вођама, уз делимичну помоћ црногорских
власти, при покушају бекства у Албанију ухваћена.5
2013, 267; Б. Храбак, Унутрашњеполитички сукоби у Албанији 1912–1914. са верским обличјем,
Арбанашке студије, књ. II, Београд, 2005, 311–325; П. А. Искендеров, Серия, Черногория и
Албанский вопрос, 176–177.
3 Занимљиво да је Есад средином априла дипломатског представника Краљевине
Србије у Драчу, Панту Гавриловића, уверавао да је „српски човек“ и како је његово тренутно
држање уствари тактичке природе. Упоредо, долазили су и гласови да Топтани одржава везе
са косовским пребеглицама у Албанији и има посебно добре односе са министром пошта
и телеграфа, исељеником са српске територије и једним од вођа албанског упада септембра
1913, Хасан-бег Приштином. (АС, МИД АРБ, 1914, А ред 3, Ф. I, д. 4, Пов. А. бр. 693; ДСПКС,
VII-1, док. бр. 566)
4 АС, МИД ПО, 1914, р. 421, Ф. VIII, д. 1, 52 и об-53, 56 и об-57; АС, МИД АРБ, 1914, А
ред 3, Ф. I, д. 4, Пов. А. бр. 151; ДСПКС, VII-1, док. бр. 77, 94, 469; BD, док. бр. 130, 131; ДСПКС,
књига VII, свеска 2 (1/14. мај–22. јули/4. август), приредили Владимир Дедијер, Живота Анић,
Београд, 1980, док. бр. 30, 37, 50, 59, 92, 107, 114; Г. Л. Арш, Возрождение Албанского государства,
55; М. Јагодић, Нови крајеви Србије, 272.
5 АС, МИД ПО, 1914, р. 423, Ф. IX, д. 8, 663 и об. ДСПКС, VII-1, док. бр. 196, 423, 425, 433, 440,
456; М. Јагодић, Нови крајеви Србије, 256–263, 270–271; Б. Храбак, Арбанашки упади и побуне
на Косову и у Македонији од краја 1912. до краја 1915, Врање, 1988, 52–70, 90–98.
156 Српске студије V / Serbian studies V
Председник Министарског савета и министар иностраних дела Краљевине Србије, Никола Пашић, преко Дипломатског заступништва у Драчу,
тражио је од председника албанске владе, Турхан-паше, да изложи мере
које планирају да предузму, како се слични догађаји не би поновили. И
поред изјављене воље за пријатељским односима и обећања у погледу предузимања енергичних корака на граници, у одговору је кривица за побуну
нађена у „свирепостима“ српских власти према албанском становништву
на њеној територији, а војним властима замерена је прекомерна употреба
силе. На основу изјава качака, међутим, сазнало се да је у Албанији неколико хиљада људи чекало да пређе Дрим и упадне у Србију, без икаквих
спречавања од стране албанске владе, али их је енергичан одговор српске
власти одвратио од тога. Побуњеници су представљали пробни балон за
већи устанак, чији је крајњи циљ била међународна интервенција и припајање ових крајева Албанији, пошто се на пролеће 1914. очекивао долазак
Међународне комисије за разграничење.6
Ранији рад Комисије на терену, од октобра до децембра 1913. није био
превише успешан због супротности између њених чланова, па осим малог
простора у рејону села Лин, код Охридског језера, разграничење није извршено. Наиме, док су представници Русије и Француске захтевали граничну
линију повољнију за Краљевину Србију, делегати Аустро–Угарске, Немачке
и Италије, којима се прикључио и британски члан, тежили су ка што већим
уступцима Албанији. Због несигурности и честих упада наоружаних чета,
Србија је тражила да се разграничење на терену изврши у складу са потребом за добијање стратегијске и природне границе, која би омогућила бољу
одбрану њене територије.7 Након последњих немира, акцију у овом правцу,
посебно за Призрен и Дебар, где граница „није била ни на пушкомет од вароши“, Пашић је покренуо преко дипломатских представника у Петрограду,
Риму, Паризу, Берлину и Лондону, циркуларом од 23. априла 1914.8
Рачунајући на ранију подршку у питању Албаније, главна адреса на коју
се обратило Министарство иностраних дела Србије био је Певчески мост.
Од руске и француске дипломатије, тражена је интервенција у Лондону,
како би државни секретар за иностране послове Велике Британије Едвард
Греј, дао инструкције британском представнику у Комисији за разграничење потпуковнику Гренету, у правцу заједничког деловања са француским
6 АС, МИД АРБ, 1914, О ред 12, Ф. III, д. 2, Пов. А. бр. 764; ДСПКС, VII-1, док. бр. 386,
419, 457, 483, 498; М. Јагодић, Нови крајеви Србије, 270–271.
7 АС, МИД АРБ, 1914, А ред 3, Ф. I, д. 8, Пов. А. бр. 1394; ДСПКС, VII-1, док. бр. 141;
ДСПКС, VII-2, док. бр. 93; М. Војводић, Разграничење Србије и Црне Горе са Албанијом,
Историјски часопис, 36 (1989), 159–160; М. Јагодић, Нови крајеви Србије, 264–265;
8 ДСПКС, VII-1, док. бр. 547.
КРАЉЕВИНА СРБИЈА И АЛБАНИЈА УОЧИ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА*
157
и руским члановима, пуковником Фурнијеом и генералом Потаповим, а у
складу са српским захтевима.9 Помоћник министра иностраних дела Русије,
Анатоли Нератов је 11. маја позитивно одговорио на иницијативу и дао
упутства руском амбасадору у Лондону Александру Бенкендорфу, да заједно
са француским колегом Полом Камбоном, учини представку Форин офису.10
Своје захтеве Краљевина Србија детаљно је представила у два меморандума упућеним великим силама, са изузетком Аустро–Угарске, 15. маја 1914.
Овај корак оправдан је указивањем на неприродност границе одређене
решењима Лондонске конференције. Истакнута је и стална опасност и изложеност од арбанашких упада, као и економско–саобраћајна непогодност,
због транспортног правца у долини реке Дрима, пресеченог границом
између две државе. Позивајући се на одлуке у Лондону, које дају простора
за овакво тумачење, али и на извесне картографске и топономастичке непрецизности, тражено је повољније разграничење у околини Дебра (око 20
квадратних километра северозападно од вароши) и Призрена (припајање
стратегијски важних села Бела и Лојма Србији). Као аргумент истакнуте
су и жеље становништва ових области да припадну Србији.11 Други меморандум, како је наведено, иако није био у сагласности са текстом решења
амбасадора, базирао се на већ учињеним одступањима у његовој примени,
пре свега у поправци грчко–албанске границе код Аргирокастра. Њиме
је тражена додела планинског виса Паштрик, у околини Призрена, као
стратегијске тачке првог реда, која „потпуно доминира овом вароши“, врло
важног за његову одбрану. Уз меморандуме су дате географске карте, са
тачно уцртаним линијама граница које су се предлагале.12
Русија и Француска су у начелу повољно примиле аргументацију из
меморандума. Мада су изразиле сумњу у успех ректификације границе
код Паштрика, дале су интрукције својим делагатима да раде у складу са
потребом да стратегијске тачке припадну Србији.13 Што се тиче позиције
9 Русија се још раније успротивила аустроугарском и италијанском предлогу да Комисија
за разграничење одлуке доноси на основу просте већине гласова њених чланова, због варљивог
држања британског делегата. (Международные отношения в эпоху империализма. Документы
из архивов царского и временного правительств 1878–1917 (=МО), Серия III, Том второй (14
марта–13 мая 1914 г), Москва/Ленинград, 1933, док. бр. 197)
10 АС, МИД ПО, 1914, р. 413, Ф. II, д. 3, 229; ДСПКС, VII-1, док. бр. 638; Международные отношения
в эпоху империализма. Документы из архивов царского и временного правительств 1878–1917,
Серия III, Том третий (14 мая–27 июня 1914 г), Москва/Ленинград, 1933, док. бр. 10.
11ДСПКС, VII-2, док. бр. 13.
12ДСПКС, VII-2, док. бр. 14.
13Упоредо са акцијом за побољшање границе, у преговорима са Васељенском патријарш­ијом
око поделе сфера црквених утицаја, Пашић је инсистирао путем формуле „да све територије
северно од српско–грчке пограничне линије и западно од српско–бугарске границе по Бу-
158 Српске студије V / Serbian studies V
Велике Британије, након неколико разговора са руским и француским
амбасадором и тежње Греја за компромисом између гледишта делегата
Тројног савеза и Србије, државни секретар за иностране послове на крају
је ипак пристао да Гренету пошаље налог да свој став усагласи са руским
и француским чланом Комисије, уз услов да Краљевина Србија строго поштује решење Лондонског договора о слободном приступу пограничног
становништва потребним пијацама.14
У одговору Вилхелмштрасеа, који је врло интересовао и руску дипломатију, државни подсекретар за иностране послове Артур Цимерман, изразио је пријатељско држање према Србији, али и дужности и обавезе према
Аустро–Угарској и Италији. Наводећи да Немачка нема никаквих интереса
у Албанији, и да би се, што се њих тиче, допустило Србији да узме и већи
део њене територије, истакао је да због интереса савезника, по том питању
најпре морају да се споразумеју са њима.15 Са друге стране, Сан Ђулијано
је у разговору са руским амбасадором Крупенским истакао спремност да
Италија подржава захтеве Црне Горе у спорним областима, док је за Србију
рекао да би хтео помоћи, али пошто она не жели да учини никакав уступак
са њене стране, он „размену земљишта сматра немогућом“.16 Избијање Првог
светског рата оставило је питање о дефинисању граница између Краљевине
Србије и Албаније нерешеним, пошто Комисија више није излазила на терен.
Питање у коме је италијанска страна била много наклоњенија Србији
јесте изградња железничке линије и пристаништа у Албанији. Наиме, јуна
1908. потписан је споразум између српске владе и конзорцијума италијанских, француских и руских банака, у коме је италијанско учешће било 35%
у железници и чак 55% у предузећу за изградњу пристаништа. Бурни догађаји који су уследили неколико месеци након почетног договора, одуговлачење од стране Порте у вези дозволе, италијанско–турски и балкански
ратови, онемогућили су извођење пројекта. Одлукама Лондонске конференције, ипак, Краљевини Србији гарантован је слободан излаз на море
преко једне од јадранских лука, која би била повезана са српским пругама.17
курешком уговору припадну под српску цркву“, православна села у Албанији остану под
управом епархија Српске православне цркве, иако се то не би изричито наводило. (АС, МИД
ПО, 1914, р. 423, Ф. IX, д. 9, 723 и об; р. 424, Ф. IX, д. 10, 838об)
14АС, МИД ПО, 1914, р. 413, Ф. II, д. 3, 229об, 234; АС, МИД ПО, 1914, р. 424, Ф. X, д. 2,
102; д. 3, 202–203, 257; BD, док. бр. 128, 129; ДСПКС, VII-2, док. бр. 71, 93,125, 130, 150; МО,
III-2, док. бр. 344, 355, 469, 403; МО, III-3, док. бр. 167, 251, 252, 291.
15ДСПКС, VII-2, док. бр. 127, 231.
16МО, III-3, док. бр. 33, 110.
17ДСПКС, VII-2, док. бр. 80, 123; Љиљана Пејковић-Алексић, Италија и Јадранска железница, Историјски часопис, 34 (1987), 255–270.
КРАЉЕВИНА СРБИЈА И АЛБАНИЈА УОЧИ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА*
159
Прилику која се указала тежили су да искористе италијански трговачки
и индустријски кругови, са циљем даљег економског продирања у Албанији и на Балкану. Остваривши већ раније контакте са Посланством Србије у Риму, а у договору са италијанском владом, априла 1914, централно
Трговинско–индустријско удружење Италије тражило је од Сан Ђулијана
да предузме радње, како би се одлуке Лондонске конференције о српској
прузи и пристаништу на Јадрану што пре реализовале. Иницијативу, која
је изазвала и позитивну реакцију јавности, Министар је прихватио, истакавши да италијанска влада активно ради на спровођењу наведених
решења.18
Консулта је, уистину, држала чврсту позицију у корист остварења раније
варијанте јадранске линије, насупрот свим тешкоћама које је Аустро–Угарска чинила. Са циљем да се на перфидан начин укљешти Србија, из Балхаусплаца је потекао пројекат пруге, која би из Далмације ишла кроз Црну
Гору, албански Скадар, Драч и Валону, све до Јањине на Калабаку и једним
краком до Лерина, где би се повезала са грчким железницама. Иако је руској
и италијанској влади та вест најпре била „невероватна“, због ранијих неслагања заинтересованих сила, испоставило се да је Аустро–Угарска заиста
почетком маја 1914. тражила концесије од грчке и албанске владе, под
изговором да жели да избегне српске железнице на путу до Солуна. Грчка
је у начелу дала пристанак на предлог, али је решење ограничила захтевом
да на својој територији не пристаје на приватна аустријска друштва. Са
друге стране, како би је одвукла од трасе и луке у Албанији, Аустро–Угарска је Краљевини Србији нудила везу са Јадранским морем преко Босне и
Херцеговине, у продужетку пруге од Ужица до Вардишта, или Митровице
преко Увца, до малог далматинског пристаништа у Метковићу. Поред ниског капацитета предлагане луке, проблем је представљала и могућност
да аустроугарске власти имају моћ да прекидају транспорте српске робе.
Због тога, иако је пристала на спајање са железницом Двојне монархије,
српска влада је била врло скептична према овој идеји и тежила је линији
кроз Албанију, као сигурнијој варијанти.19
Како би осигурала своје трговачке интересе, Србија је покренула иницијативу за укључивање у Органски статут, тј. нови устав Албаније, обавезе за изградњу железнице и слободан приступ мору. Русија и Француска,
које су имале дискретну подршку Италије, и у овом случају преузеле су
заступање интереса Краљевине Србије. На проблем су наишли поново код
18АС, МИД ПО, 1914, р. 415, Ф. III, д. 4, 397, 401об; р. 424, Ф X, д. 2, 96–98; ДСПКС, VII-1,
док. бр. 382, 467, 558; ДСПКС, VII-2, док. бр. 3, 56.
19BD, док. бр. 323, 354; ДСПКС, VII-1, док. бр. 110, 325, 342, 620, 650; ДСПКС, VII-2, док.
бр. 1, 8, 23, 57, 145; МО, III-3, док. бр. 1, 283.
160 Српске студије V / Serbian studies V
Едварда Греја, који одлуци Амбасадорске конференције није дао пуну обавезну вредност. Као разлог навео је да она Србији није саопштена, што се
показало као неспоразум, пошто је решење написмено прослеђено српској
влади од стране посланика свих великих сила, па и британског. Помоћник
државног секретара Велике Британије Едвард Кроу, 30. маја, у ноти Бенкендорфу оправдавао је неупућеност свог претпостављеног „тек недавним
доспећем пројекта“ од британског члана у Међународној контролној комисији, пристајући да, након неколико измена које је предложила француска
влада, одобри, у суштини, руски предлог. Русија је нарочито инсистирала
да у текст новог албанског устава уђе целокупно решење Конференције
о овом питању, како евентуалне непрецизности не би биле искоришћене
да цела ствар буде изиграна.20
Заинтересованост Руске империје за пројекат Јадранске железнице била
је видна и у преговарању око друштва за њихову изградњу. Представници
Руско–азијске банке, укључени у ранији пројекат, тражили су објашњење
преко дипломатских представника своје земље, пошто је Србија радила
на формирању новог конзорцијума. Имајући у виду посредно учешћа аустроугарског капитала у претходном пројекту, а самим тим и могућности
за опструкцију, она је предузела овај корак уз помоћ Ке Д`Орсеја и Француско–српске банке. Циљ је био да се, макар на српском земљишту, пошто
је Лондонски уговор предвиђао да изградњу пруге у Албанији врши стари
конзорцијум, држава ослободи опасног мешања северног суседа. Након
преговора и интервенције из Петрограда, Руско–азијска банка прихватила
је понуду да уђе у ново предузеће, где се поред француског и српског, предвиђало учешће и италијанске и румунске банке. Пред сам рат, италијанска дипломатија, указујући на значај будућег трговачког пута на српској
територији, све више је показивала интересовање и захтевала заједнички, најпре, тајни рад Италије, Француске и Русије. Како је то проницљиво
закључио руски амбасадор у Риму, само је жеља Италије да не улази у
размирице са Аустро–Угарском због албанских послова, спречавала Сан
Ђулијана у намери да отворено заступа пројекат за изградњу железнице
и пруге на Јадрану.21
У међувремену, након одласка Есад-паше, стање у Албанији постајало је све озбиљније. Сељачки покрет, са центром у Шијаку, ширио се као
пожар по целој земљи, а борбе су се водиле и у околини Драча. Главни
захтеви побуњеника били су одлазак хришћанског кнеза и постављање
20АС, МИД ПО, 1914, р. 424, Ф X, д. 3, 175 и об; ДСПКС, VII-2, док. бр. 8, 71, 123; МО,
III-3, док. бр. 124.
21ДСПКС, VII-2, 16, 80, 117, 207; МО, III-3, док. бр. 41, 89, 124, 145, 183, 295, 326, 327; МО,
III-4 (28 июня–22 июля 1914 г), Москва/Ленинград, 1931, док. бр. 61, 217.
КРАЉЕВИНА СРБИЈА И АЛБАНИЈА УОЧИ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА*
161
турског принца на чело државе, а уколико се они не испуне, претили су да
ће тражити српску управу. Ситуацију су додатно компликовали догађаји у
Северном Епиру. Без обзира на фебруарски договор о повлачењу из Албаније, уз измену граничне линије и повољно решавање острвског питања, и
бројних интервенција великих сила, Грчка је покрет активно подржавала
и помагала.22 Ни потписивање Крфског протокола, између епирских вођа
и представника Међународне контролне комисије 17. маја 1914, о широкој
административној, културној и верској аутономији две јужне албанске
области, није спречило наставак крваве борбе. Лепезу потпуног хаоса употпунила је међународна управа у Скадру, на челу са заповедником војне
посаде града, британским пуковником Филипсом, која је била потпуно
независна од албанске владе.23
Недостатак људи на граници и стални немири на супротној страни,
приморали су српску владу да налази алтернативна решења ради одбране своје територије. Још децембра 1913. у Београду је, приликом боравка
Арифа Хикмета, изасланика Есад-паше, постигнут први споразум о заштити границе од стране упада из Албаније. Временом је Ариф-паша постао
главни ослонац српских пограничних власти, а веза са њим одржавала се
преко начелника охридског округа, Јована Ћирковића. На новом сусрету у
Београду, крајем марта 1914, председник српске владе и Хикмет су потврдили стари договор, уз обавезу да се Србија не меша у унутрашње албанске
ствари. У својој области, заједно са Мухтар-пашом, Хикмет је прогласио
„Народну месну државу Малесију“, са широко разгранатом мрежом жандарма, које је одржавао уз помоћ српског оружја, муниције и новца. Због
опасности од гушења, овог Србији наклоњеног покрета, Пашић му је више
пута саветовао да склопи договор са владом, уз право да остане нека врста
намесника северне Албаније, који би имао ингеренције да поставља локалне чиновнике, али је он пристајао само на обавезу да штити границу.24
22Бивши грчки министар иностраних дела Зографос је 28. фебруара 1914. у Ђирокастри
прогласио стварање Аутономне републике Северног Епира. Пошто је стао на чело Привремене владе приступио је формирању „светих дружина“, у коју су ушли многи регуларни грчки
официри и војници.
23АС, МИД АРБ, 1914, А ред 3, Ф. I, д. 6, Пов. А. бр. 1150, 1156; д. 7, Пов. А. бр. 1171, 1172,
1190, 1191, 1207; МИД ПО, 1914, р. 424, Ф X, д. 2, 129; Balkanski ugovorni odnosi, I, док. бр. 157,
159, 162; ДСПКС, VII-2, 28, 94, 146, 218; МО, III-3, док. бр. 75, 81, 112, 132, 176, 346, 360, 378,
380, 398; МО, III-4, док. бр. 18, 63, 116, 273, 295, 326; Г. Л. Арш, Возрождение Албанского государства, 52–53; О. Айрапетов, Внешняя политика Российской империи 1801-1914 гг, Москва,
2006, 581; П. Бартл, Албанци од средњег века до данас, Београд, 2001, 166; Б. Храбак, Питање
Северног Епира, Арбанашке студије V, 86–87, 93–94, 99–128, 147–150, 160–172; Б. Храбак,
Унутрашњеполитички сукоби у Албанији, 339–350;
24АС, МИД ПО, 1914, р. 424, Ф. X, д. 2, 109 и об-110; АС, МИД, Строго поверљива архива
(СПА), 1914, Ф. VI, д. 3, бр. 3, 4, 9, 14, 15, 16, 17, 18, 19, 21, 22, 25, 37, 38; ДСПКС, VII-1, док. бр.
162 Српске студије V / Serbian studies V
Гласови о српској повезаности са Арифом дошле су и до Драча, где их је
највише ширила аустроугарска агитација, која је и устанак у централној
Албанији представљала као дело Краљевине Србије. У томе се истицао
представник Аустро–Угарске при Међународној контролној комисији,
Аугуст Крал, износећи наводне податке о количини новца и спремању
побуне у Скопљу. Сумње је још више побуђивао сам Ариф Хикмет, који се
хвалио како има уговоре са Србијом и Русијом. Дипломатски заступник
Краљевине Србије имао је врло непријатан задатак да демантује гласине,
у чему је имао помоћ руског делегата при Комисији, Александра Петрајева.
Пашић је и Хикмету саветовао да буде обазривији и не прелази на српску
територију, осим у крајњем случају – потреби за емиграцијом.25
Изузетно тешка ситуација у Албанији, и позив кнеза Вилхелма Вида,
побудили су у дипломатским круговима великих земаља разматрање
могућности за међународну интервенцију. Залагање за ову иницијативу
посебно је показала Италија, која није желела да у албанским пословима
остане сама са Аустро–Угарском, због лоших искустава у претходном периоду. Док је Француска своје решење везивала за одлуке осталих заинтересованих сила, Форин офис није пристао на слање британске војске
у Драч, али се није противио интервенцији сила других држава. Русија
је свој негативан став везивала за раније одлуке да не шаље трупе у
међународни корпус у Скадру, али није имала ништа против да Велика
Британија и Француска своју војску ставе на расположење Комисији. Немачки цар је био много оштрији у ставу према овом питању, циљајући на
неспособност кнеза Вида. Он се противио како прелазу трупа из Скадра,
тако и било каквом слању додатне војне снаге из Немачког царства. Све
силе, ипак, пристале су на хитно слање својих војних бродова у драчку
луку почетком јуна, у циљу заштите чланова Међународне комисије и
владарске породице.26
У Атини и Београду били су узнемирени развојем догађаја, пошто су са
разних страна долазили гласови да Аустро–Угарска и Италија намеравају
да самостално окупирају и поделе Албанију. Бојазан је подгрејао чланак
271, 358; ДСПКС, VII-2, док. бр. 29, 32, 42, 46, 51, 64, 118, 119, 146; М. Јагодић, Нови крајеви
Србије, 265–266, 266–268, 271–272; Б. Храбак, Арбанашке „Османлије“ и Србија уочи избијања
рата 1914. године, Арбанашке студије II, 457–460; Б. Храбак, Унутрашњеполитички сукоби
у Албанији, 325, 330.
25АС, МИД АРБ, 1914, А ред 3, Ф. I, д. 6, Пов. А. бр. 1129, 1141; д. 7, док. бр. 1218; АС,
МИД ПО, 1914, р. 424, Ф X, д. 2, 139; ДСПКС, VII-1, док. бр. 613; ДСПКС, VII-2, док. бр. 42.
26АС, МИД АРБ, 1914, А ред 3, Ф. I, д. 6, Пов. А. бр. 1143; д. 7, Пов. А. бр. 1170, 1212, 1229;
АС, МИД ПО, 1914, р. 421, Ф. VIII, д. 1, 45–47; р. 424, Ф. X, д. 2, 90, 105–106, 118, 157 и об-158
и об; BD, док. бр. 134, 137, 138; ДСПКС, VII-2, док. бр. 114, 116; МО, III-3, док. бр. 58, 87, 95,
125, 149, 151, 168, 172, 185, 190, 195, 255, 256, 257, 291.
КРАЉЕВИНА СРБИЈА И АЛБАНИЈА УОЧИ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА*
163
у Будапешти Напло, под насловом „Хоћемо ли умарширати у Албанију“,
у коме је наведено да постоје индиције о спремању акције две силе Тројног савеза. Упозорење Греја руском отправнику послова у Лондону, да у
случају аустроугарско–италијанске интервенције, Србија мора да остане
мирна, само је повећало сумње. Французи, Немци и Руси, с друге стране,
умиривали су српске дипломате изјавама да нема опасности од било какве
интервенције, због несугласица између савезника. Из Консулте, такође,
дошло је обавештење да таква акција није предлагана, те да су они против заједничке, а сасвим искључују и могућност самосталне аустроугарске
окупације. На крају, и аустроугарски представници демантовали су вести
о намерама за интервенцију у Албанији.27
Ускоро, међутим, појавила се информација да је аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд на састанку у Конопишту, јуна 1914,
непосредно пре фаталног одласка на маневре у Босну, тражио од немачког
цара Вилхелма II подршку за окупацију Албаније. Кајзер је наводно тај
захтев одбио, јер је поред могућности европског сукоба, због противљења
Италије, тај корак носио опасност и од распада Тројног савеза. Због свих
ових гласина, српска и грчка влада још раније су се сложиле да је у њиховом
интересу да траже међународну окупацију. Пашић је руској влади пренео
како је најбоље да силе изврше интервенцију и тако постану гарант очувања мира и сигурности у Албанији. У супротном, ако би дошло до самосталне акције Аустро–Угарске и Италије, прва би, у савезу са Бугарском, од
албанске државе направила сталну опасност за Србију и Грчку.28
У дипломатским круговима Краљевине Србије током јуна 1914. пуно
се говорило и о могућности поделе Албаније између две балканске савезнице. Целу причу покренуо је отправник послова Посланства у Цариграду, Милан Вл. Ђорђевић, на основу изјава које је добијао од појединих
представника великих сила, пре свих италијанског и руског амбасадора,
маршала Гаронија и Михаила Гирса, румунског посланика Маноа, саветника енглеске амбасаде Бонома, али и великог везира. Пашић је на кратко
прихватио иницијативу и од дипломатских представника у иностранству,
6. јуна, тражио да испитају мишљење страних амбасадора у земљама где
су акредитовани о могућности за припајање северне Албаније Србији. Као
аргументе наводио је тешкоће које Европа има са стварањем нове државе,
а прихватао је и обавезу да се Србија одрекне грађења војних пристаништа
27АС, МИД АРБ, 1914, А ред 3, Ф. I, д. 6, Пов. А. бр. 978; АС, МИД ПО, 1914, р. 424, Ф. X,
д. 2, 91–92, 93, 96–98, 99, 100, 101, 103–104, 105 и об-106, 107 и об-108, 153, 137; BD, док. бр.
135, 136; ДСПКС, VII-2, док. бр. 98, 129, 152, 175; МО, III-3, док. бр. 168;
28АС, МИД ПО, 1914, р. 421, Ф. VIII, д. 1, 43–44; ДСПКС, VII-2, док. бр. 98, 105, 110; МО,
III-3, док. бр. 239; Б. Храбак, Унутрашњеполитички сукоби у Албанији, 345.
164 Српске студије V / Serbian studies V
и флоте на Јадрану. Врло брзо се предомислио, па је већ наредног дана
захтевао да се његов телеграм занемари, те да се само пажљиво прати
„све што се говорило о арбанашком питању“.29
Ђорђевић, иако је био свестан да би се овом плану противила Аустро–
Угарска, пропагирао га је као најбоље решење за албанско питање. Руски
амбасадор Михаил Гирс, сматрајући да његова идеја има изгледа на успех,
15. јуна, саветовао му је да је изнесе лично министру иностраних дела
Русије, Сергеју Сазонову, који је боравио у посети Букурешту. План је био
да иницијатива крене од Француске, за коју је веровао да би на захтев Русије предложила осталим силама поделу Албаније између Србије и Грчке.
Пашић, који се очигледно нашао пред дилемом да ли је акција потекла од
руског државног врха или царског дипломате, од посланика у Букурешту,
Михаила Ристића, тражио је да извиди „има ли шта Сазонов да нам поручи“.
Није нам познат одговор руског министра, али је карактеристично да је
и италијански посланик у Атини, гроф Боздари, додуше као своје лично
мишљење, српском дипломатском представнику Живојину Балугџићу,
неколико дана пре атентата у Сарајеву, говорио да упркос противљењу
Аустро–Угарске, Италија не би имала ништа против српско–грчке поделе
Албаније.30
У размену мишљења укључио се и српски посланик у Бечу, Јован Јовановић Пижон, који је у својим депешама истицао да у тамошњим академским разговорима више нико не верује у опстанак Албаније. Решење
ове бриге за Европу и опасности по мир због италијанско–аустроугарских
супротности, све чешће је виђено у подели Албаније између Србије и Грчке
и неутрализовању албанске обале. И поред тога, што је Аустро–Угарска
имала интерес у независности Албаније, Пижон је веровао да ће ускоро
све силе да буду противног мишљења. За врло важан фактор у повољном
решавању овог питања сматрао је држање Румуније, уз чију је подршку
Вилхелм Вид ступио на кнежевски престо. Сличну аргументацију употребио је и у разговору са британским амбасадором сер Морисом Бунсеном,
почетком јула, истичући да би задовољење Србије у овом питању ишло
у корист Аустро–Угарске, јер онда две државе „не би више били непријатељи“. Србија би се одрекла територијалних претензија према северном
суседу, а међународна неутрализација и „искључиво комерцијална употреба“ јадранских лука спречила би опасност њиховог војног коришћења
од стране Русије.31
29АС, МИД ПО, 1914, р. 424, Ф. X, д. 2, 111–112, 113-114 и об, 115 и об, 119 и об-121 и об,
157-158 и об, 164–165, 166; д. 3, 190 и об-191; ДСПКС, VII-2, док. бр. 157, 162.
30АС, МИД ПО, 1914, р. 424, Ф. X, д. 2, 134, 145-146 и об, 167–168.
31АС, МИД ПО, 1914, р. 424, Ф. X, д. 3, 171 и об-172, 179 и об-180; BD, док. бр. 140.
КРАЉЕВИНА СРБИЈА И АЛБАНИЈА УОЧИ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА*
165
Са резоновањем Јовановића, да би задовољењем Србије и Грчке могле да
се реше и поједине претензије Бугарске, територијалним уступцима прве
две државе, није се слагао посланик у Цариграду.32 У његовом извештају
од 4. јула, Пашић је обавештен о гласовима у тамошњим дипломатским
круговима да су силе Тројног споразума решиле да предузму акцију за поделу Албаније између Србије и Грчке. Већ поменути представници Италије,
Велике Британије и Румуније, питали су Ђорђевића да ли би Краљевина
Србија пристала да Бугарској уступи Штип и Кочане, у случају остварења
поменуте иницијативе.33 Његово „лично и сасвим необавезно мишљење“,
пошто се ограничио да нема инструкције из Београда, било је „да би за
сваку српску Владу, уступање Брегалничке долине, засејане гробовима
најбољих наших јунака, а ти су гробови сад једна народна светиња, било
страховито тешка жртва“.34 Пашић је, у већ сложеној међународној ситуацији, упозорио Ђорђевића да званично више не треба да улази у третирање овог питања. У случају евентуалних разговора, саветовао му је да се
ограничи на слушање и изјаву да не зна шта српска влада мисли, али да
не верује како би она улазила у оцену таквих преговора.35
На категоричан став председника српске владе можда су утицала и
упозорења држава да се не улази ни у какве авантуре око Албаније, због
могућности сукоба са Аустро–Угарском. Представници Велике Британије,
Италије, Француске и Русије36 препоручивали су српским дипломатама
стрпљење, уверавајући их да време ради за Србију, јер би свака отворена
акција могла да послужи као изговор Двојној монархији. Немачки амбасадор у Цариграду, Ханс Вангенхајм, Ђорђевићу је предочио да би и само
покретање питања поделе Албаније представљало директно изазивање
32АС, МИД ПО, 1914, р. 424, Ф. X, д. 3, 171 и об-172; BD, док. бр. 140
33Готово у исто време, аустроугарски амбасадор у Цариграду, маркиз Палавичини, у
разговору са бугарским послаником Тошевим изразио је бојазан од уједињења Србије и Црне
Горе и узимања севера Албаније од стране заједничке српске државе. Палавичини је сматрао
да са Србијом треба енергично и радикално да се поступи, а на тај начин би и Бугарска добила
територије на које претендује. Б. Храбак, Унутрашњеполитички сукоби у Албанији, 120–121.
34АС, МИД ПО, 1914, р. 424, Ф. X, д. 3, 190 и об.
35Исто, д. 3, 191.
36У руској јавности и међу појединим дипломатским представницима на страни
појављивале су се изјаве да је срећа што северна Албанија није потпала под српску управу,
због тешкоћа које би Србија имала са немирним арбанашким племенима. Званичници
Краљевине деловали су против оваквих тумачења, наводећи одлагање изградње железничке
линије и пристаништа као доказ да тренутно стање није добро, те да би у случају српске управе
остваривост пројекта, сигурност пруге и корист од излаза на море били далеко већи. (АС,
МИД ПО, 1914, р. 416, Ф. IV, д. 6, 388; р. 421, Ф. VIII, д. 4, 271; р. 424, Ф. X, д. 3, 182 и об-183 и
об; ДСПКС, VII-1, док. бр. 340)
166 Српске студије V / Serbian studies V
северног суседа и опасност по европски мир. Пашићу је препоручивао да
сачека коначну одлуку великих сила, у случају да се егзистенција Албаније
као самосталне државе покаже као неодржива.37
Краљевина Србија имала је тешкоће и у успостављању дипломатских
односа са Албанијом. Одлука о слању представника донета је већ крајем
новембра 1913, када је за изасланика при Међународној контролној комисији и влади Исмаил Кемала одређен Панта Гавриловић, а код Есад-паше у
Драчу, Јеврем Симић. Проблем је настао одмах на почетку, пошто је Топтани
одбио акредитовање Симића, како би пред Аустро–Угарском показао да не
одржава никакве тајне везе са Краљевином Србијом. Гавриловић је остао у
Валони све до распуштања Кемалове владе, а након избора кнеза, прешао је
у Драч. Кнез Вид и албанска влада, међутим, нису показали интересовање
да формално успоставе дипломатске односе. Након интервенције преко
Букурешта, активност на овом питању покренута је тек крајем маја 1914,
када је уједно тражен агреман за постављање Фазил-паше Топтанија за
министра–резидента у Београду. Предају акредитива председнику владе,
Турхан-паши, Гавриловић је извршио тек крајем јула 1914, непосредно
пре предаје аустроугарског ултиматума, када се очекивао и скори полазак
Топтанија за престоницу Краљевине Србије.38
Ништа мање компликовано било је и постављање конзула у Скадру.
Потреба заштите српског становништва у вароши и околини, постојање
посебне међународне управе, али и контролисање покрета аустроугарских и бугарских агитатора и локалног арбанашког живља, уверили су
Пашића у нужност отварања дипломатског представништва. Привремено
је предлагано да српски изасланик буде у форми чиновника посланства
Црне Горе, али је њено незадовољство, пошто је Скадар сматрала за своју
сферу утицаја, пресудило да се у Драчу интервенише ради отварања српског
конзулата. Почетком јуна, на ово место, упркос противљењу Гавриловића,
због евентуалних протоколарних непријатности, јер се и сам водио као
приватно лице, постављен је Милан Ракић. Албанска влада је, међутим,
егзекватуру српског конзула условљавала договором о реципроцитету.
Заступник министра иностраних дела, Муфид-бег, тражио је право за отварање конзулата у новим крајевима, где год би њени интереси захтевали,
што је умногоме могућност договора довело у питање. Ракић се тако, поред
врло тешког задатка да контролише кретање на немирном пограничном
37АС, МИД АРБ, 1914, А ред 3, Ф I. д. 8, Пов. А. бр. 1349; АС, МИД ПО, 1914, р. 424, Ф.
X, д. 2, 96–98, 124-127 и об, 135–136, 139, 143–144; ДСПКС, VII-2, док. бр. 136, 380; МО, III-3,
док. бр. 256.
38АС, МИД ПО, 1914, р. 414, Ф. II, д. 7, 655 и об-656, 657 и об, 658–659, 660; р. 422, Ф. IX,
д. 1, 16–19, 61 и об-62; ДСПКС, VII-1, док. бр. 26, 67, 404; М. Јагодић, Нови крајеви Србије, 265;
П. А. Искендеров, Серия, Черногория и Албанский вопрос, 173–174.
КРАЉЕВИНА СРБИЈА И АЛБАНИЈА УОЧИ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА*
167
појасу и обавештава српску владу о евентуалним опасностима, нашао и у
неодређеном положају.39
Озбиљан проблем за српске власти, у том правцу, настао је почетком
јуна 1914. када је Ариф-паша, несрећним случајем, пао са коња и убрзо
преминуо у скопској болници. Целокупан систем одбране границе тиме
је дошао у питање, а одбијена је понуда Арбанаса из Хаса да се дозволи
прелазак добровољаца преко границе и под српским покровитељством
поведе борба против Вида, уз вршење пропаганде за припајање Србији међу
пограничним становништвом. Привремено решење нађено је у плаћању
десетак првака из Албаније, а Пашић је поред месечне суме за пропагандни
рад, одобрио и даљу доделу оружја и муниције. Намеру српског капетана Џемал-бег Љубовића, да преузме Арифово место у покрету, Пашић је
условио давањем оставке на положај у војсци.40 Убрзо се српској влади
отворила могућност за ослонац на много снажнији фактор у албанској
унутрашњој политици.
Као вођа устаничког покрета у Албанији, временом се показао младотурчин Хаџи Ћамил Фејза. Послат директно из Цариграда, заједно са још
шест турских официра, он је око себе окупио бројне главаре и контролисао
велики део албанске територије. Као циљеве покрета истакао је потпуну
независност Албаније, без икаквог страног утицаја, немешање у избор
владара и унутрашње ствари, социјалне промене и слободу вероисповести.
Француски и руски представници у Драчу, преко повереника, достављали
су му информације о свим кретањима против његове војске. Фејза је изјављивао да према Краљевини Србији гаји симпатије, а тражио је и везу са
начелником охридског округа Ћирковићем. Између њих двојице почетком
јула је договорена сарадња и обећано посредовање Србије у измирењу са
Грцима.41
У игру је упоредо ушао и Есад-паша, који је најпре због сарадње са Видом изгубио подршку присталица, али је након протеривања из земље
постао у њиховим очима муслимански мученик. Почетком јула, изразио је
жељу да преко посланика у Паризу, Миленка Веснића, постигне договор са
српском владом за његов повратак у Албанију и заједничку борбу против
39АС, МИД ПО, 1914, р. 422, Ф. IX, д. 1, 16–19, 24 и об; ДСПКС, VII-1, док. бр. 556; ДСПКС,
VII-2, док. бр. 72, 164, 308, 316.
40АС, МИД СПА, 1914, Ф. VI, д. 3, бр. 40, 50, 54; д. 4, бр. 60, 62, 84, 94, 121; ДСПКС, VII-2,
док. бр. 156, 157, 161, 163, 168, 179, 191, 215, 264, 269, 321, 322; М. Јагодић, Нови крајеви Србије,
272–273.
41АС, МИД АРБ, 1914, А ред 3, Ф II. д. 1, Пов. А. бр. 1452; Ф. IV, д. 1, Пов. А. бр. 52; АС,
МИД СПА, 1914, Ф. VI, д. 4, бр. 88; д. 5, 138; ДСПКС, VII-2, док. бр. 302, 374, 391, 411, 429, 443,
453, 491, 668; М. Јагодић, Нови крајеви Србије, 273–274; Б. Храбак, Арбанашке „Османлије“ и
Србија, 466–467, 470, 472–478, 481–482.
168 Српске студије V / Serbian studies V
аустроугарског и италијанског утицаја, због чега је Пашић послао тумача
у француску престоницу. Нешто раније, и његов повереник Шахин Бадин,
успоставио је из Црне Горе везу са српским властима, а преко Призрена
се упутио у Албанију. Његова агитација за Есад-пашу наишла је на врло
погодно тло међу арбанашким главарима. Због несугласица са Ћамил-пашом, за Топтанија је радио и капетан Љубовић, упркос Пашићевој забрани
преласка у Албанију. Новац, оружје и муницију добијао је од Србије, којој
је у промењеним околностима и извесности рата са Аустро–Угарском, одговарало да има свог човека на граници.42
Почетак светског рата дозволио је Пашићу, да у новом дипломатском
односу снага, дефинише циљеве према Албанији. Шахину и албанским
племенима предложено је да ступе у одређен облик државне заједнице
са Србијом, са засебном управом једног племенског савета. Модалитети
повезаности кретали су се од царинског, политичког и одбрамбеног савеза, преко персоналне–царинске уније, до формирања реалне уније, са
заједничком војском, царином и саобраћајним средствима. На Шахиново
писмо са нешто скраћеним текстом Пашићевог пројекта, Есад је одговорио пристанком на све услове. И Ћамил-ефендији, на његов подстицај да
би у случају немогућности избора турског принца примили власт Србије,
понуђена је најшира аутономија. Даљи разговори у овом правцу, и поред
плана да Фејза дође у Ниш нису настављени, што не чуди, с обзиром на то
да је Ћамил као турски експонент инструкције добијао из Цариграда.43
Што се тиче позиције Вилхелма Вида, у дипломатским круговима све
више се говорило о могућности да се он одрекне положаја, а власт у Албанији пређе под ингеренцију Међународне контролне комисије. Противник
ове, у суштини италијанске иницијативе, била је једино Аустро–Угарска,
под чијим је саветима кнез и даље тврдоглаво држао своју позицију. Други план, покренут крајем јуна 1914, чији је идејни творац била Двојна
монархија, а коју је подржала и Италија, био је да Румунија, као једина
балканска држава без интереса у албанском питању, интервенише својом
војском. Делимично и због упозорења Русије, Букурешт је овај корак одбио,
пошто је постојала опасност од несугласица са Србијом и Грчком, што је
побуђивало сумњу да је то и била намера Аустро–Угарске. Могућност да
42АС, МИД АРБ, 1914, А ред 3, Ф. I, д. 7, Пов. А. бр. 1236; АС, МИД СПА, 1914, Ф. VI, д. 4,
бр. 94, 121, 124, 129; д. 5, бр. 141, 142, 151, 152; ДСПКС, VII-2, док. бр. 246, 257, 313, 333, 365, 398,
402 425, 426, 443, 524, 665, 668, 697, 773; М. Јагодић, Нови крајеви Србије, 275–276; Б. Храбак,
Арбанашке „Османлије“ и Србија, 462–463, 467–469, 485; Б. Храбак, Унутрашњеполитички
сукоби у Албанији, 348, 362–363. 365–366.
43АС, МИД СПА, 1914, Ф. VI, д. 4, бр. 124; д. 5, бр. 139, 143, 145, 146; ДСПКС, VII-2, док.
бр. 453, 691; М. Јагодић, Нови крајеви Србије, 274–276; Б. Храбак, Арбанашке „Османлије“ и
Србија, 482.
КРАЉЕВИНА СРБИЈА И АЛБАНИЈА УОЧИ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА*
169
евентуално промени мишљење, Румунија је везивала за давање мандата
од свих великих сила или у склопу међународне интервенције, што није
имало изгледа на остварење. Због тога, одреди „националиста“ свели су се
само на католичке Малисоре и Миридите, косовске Арнауте44 и поједине
групе добровољаца из Аустро–Угарске, Немачке и Румуније. Упркос аустроугарској идеји да се од придошлих образује једне међународна легија,
према извештајима Панте Гавриловића, крајем јула њихов број није био
већи од 500 људи.45
Суморну свакодневицу последњих предратних дана у Албанији чинили су стални сукоби различитих оружаних формација, освајања Епираца,
разна насиља, маса избеглица и аустроугарско–италијанске несугласице.46
Дан након аустроугарске објаве рата, Међународна контролна комисија
је, имајући у виду међународну неутралност Албаније, захтевала да сви
страни поданици треба да напусте земљу, а током августа велике силе
повукле су већину својих представника. Рачунајући на своје јаке позиције
код кнеза Вида, једино је Аустро–Угарска гајила наде да ће преко Албаније
моћи да створи помоћни фронт против Србије.47
44Поред раније исељених, постојале су индиције да је драчка влада намеравала да позове
око 1000 косовских Арнаута из Србије. Како је посланику Гавриловићу пренео отправник
послова Италије, холандски мајор Крон ову иницијативу оправдавао је високом њиховим
„ратничким особинама“, које су они показали под командом Исе Бољетинца. АС, МИД АРБ,
1914, А ред 3, Ф I. д. 7, Пов. А. бр. 1296, 1321.
45Архив Југославије (=АЈ), Фонд 80, Јован Јовановић Пижон (=ЈЈП), Фасцикла 7, Опис
39, 319 и об, 324–325; АС, МИД АРБ, 1914, А ред 3, Ф I. д. 7, Пов. А. бр. 1170, 1171, 1172, 1187,
1190, 1191, 1205, 1206, 1207, 1246, 1295, 1298; д. 8, Пов. А. бр. 1321, 1357, 1358, 1407; Ф. IV, д. 1,
Пов. А. бр. 4, 5, 6, 7, 11; АС, МИД ПО, 1914, р. 412, Ф. II, д. 1, 17 и об-19 и об; р. 422, Ф. VIII, д.
8, 631 и об-632; р. 424, Ф. X, д. 2, 155, 161 и об-162; д. 3, 182 и об-183 и об, 185 и об-186, 187 и
об, 195 и об-196, 197 и об-198, 206–210; BD, док. бр. 137, 142; МО, III-3, док. бр. 256, 300, 308,
310, 323, 337, 339, 347, 394; МО, III-4, док. бр. 30, 41, 45, 68, 80, 117, 163, 175, 205, 211, 213, 260,
324, 335.
46Новоименовани немачки посланик у Драчу, Фон Луциус, преузео је улогу посредника
како би се изузетно напети односи између два савезника побољшали. Крајем јуна, у том
правцу, планирано је опозивање појединих дипломатских представника Аустроугарске и
Италије из Драча, између осталих и самих посланика, Фон Левентала и Алиотија, који су
због личне узајамне антипатије сматрани главним кривцима за сталне свађе. С друге стране,
у појединим дипломатским круговима говорило се да Тројном споразуму одговара ривалство
Аустроугарске и Италије у Албаније, у чему можда делимично леже разлози за одбијање
међународне интервенције. (АЈ, Ф. 80 ЈЈП, Ф. 7, о. 39, 319 и об; АС, МИД АРБ, 1914, А ред 3,
Ф I. д. 7, Пов. А. бр. 1246, 1261, 1303; АС, МИД ПО, 1914, р. 424, Ф. X, д. 3, 195 и об-196; МО,
III-3, док. бр. 337, 350, 396; МО, III-4, док. бр. 27, 28)
47АС, МИД АРБ, 1914, А ред 3, Ф I. д. 7, Пов. А. бр. 1205, 1206, 1298; д. 8, Пов. А. бр. 1367,
1399; Ф. II, д. 1, Пов. А. бр. 1448; Ф. IV, д. 1, Пов. А. бр. 5, 9, 10, 14; ДСПКС, VII-2, док. бр. 377,
447; МО, III-4, док. бр. 18, 318; док. бр. 70, 333, 386; П. Бартл, Албанци, 169; Б. Храбак, Арбанашки упади и побуне, 108, 125.
170 Српске студије V / Serbian studies V
И раније, током 1914. до српских власти стизали су извештаји о делатностима аустроугарских и бугарских агената у Албанији, али је, након што
је постало извесно да ће Аустро–Угарска напасти Краљевину Србију, њихов
рад интензивиран.48 Акцијом је руководио аустроугарски члан Међународне контролне комисије, Аугуст Крал, који је још раније успоставио добре
везе са косовским исељеницима Хасаном Приштином, Бајрамом Цуријем
и Исом Бољетинцем. План је био да се из Албаније изврши упад, који би у
новим крајевима Србије изазвао устанак, и у ту сврху масовно су дељени новац, оружје и муниција. Активну улогу у покрету узеле су и бугарске комите,
под командом аустроугарског капетана Гиљарда. Протести Гавриловића
код председника албанске владе, због немогућности драчког кабинета да
спроведе ефикасне мере ван Драча и Валоне, нису имали ефекта. Обећања
Турхан-паше да ће учинити све како би како би задржао Бољетинца и Цура
и обраћање италијанском посланству, нису представљали велику утеху
српској влади. Информација да се око Пишкопеје појавило преко 3500
наоружаних Арбанаса, само је додатно узнемирила Пашића.49
Краљевина Србија је током последњих месеци мира 1914. године покушавала да у Албанији оствари своје легитимне интересе, пре свега у циљу
бољег стратегијског осигурања граница и трговинског изласка на море. У
томе је имала велику подршку Русије и Француске, док је у свим питањима
наилазила на тешкоће и непријатељство Аустро–Угарске. Велику Британију
и Немачку, без директног интереса, више је занимало одржавање добрих
односа између савезника у два супротстављена блока, те су показивале
начелну незаинтересованост за Албанију. Приметно је, такође, како су се
интереси Србије и Италије, између осталог и због ривалства потоње са
Двојном монархијом, временом све више подударали. Влада нове, албанске
државе показала се као врло слаба, те је она постала арена за разне утицаје са стране, на шта је Србија морала да рачуна. И поред тога, иако није
48Слање официра из Аустроугарске и Бугарске, агитација и дељење новца арбанашким
поглаварима за нападе на Србију, бугарска просветна делатност, само су неке од акција које су
две државе покретале. Ради координације дејстава маја 1914. основан је Бугарско–арнаутски
комитет у Драчу, док је главни центар за аустроугарску пропаганду био Скадар. Постојале су,
такође, и индиције о договору између Македонског и Младотурског комитета о заједничком
раду, између осталог и у Албанији, а под покровитељством Аустроугарске. АС, МИД АРБ,
1914, А ред 3, Ф. I, д. 6, Пов. А. бр. 1161; О ред 12, Ф. III, д. 1, Пов. А. бр. 468, 487, 492, 542, 576;
д. 2, Пов. А. бр. 741, 775, 826, 841, 871, 884; АС, МИД ПО, 1914, р. 425, Ф. X, д. 9, 526 и об-527 и
об; АС, МИД СПА, 1914, Ф. VI, д. 3, бр. 16, 20; ДСПКС, VII-1, док. бр. 205, 240, 271, 330; ДСПКС,
VII-2, док. бр. 36, 146, 248, 374, 391, Б. Храбак, Арбанашки упади и побуне, 103–105, 111–120.
49АС, МИД АРБ, 1914, А ред 3, Ф I. д. 8, 1399; Ф. IV, д. 1, Пов. А. бр. 14, 41, 45, 47, 49, 50,
51, 52. 60, 64; АС, МИД СПА, 1914, Ф. VI, д. 4, бр. 126; д. 5, бр. 138, 141, 142, 144, 146, 147, 152,
167; ДСПКС, VII-2, док. бр. 689, 769, 770, 771; М. Јагодић, Нови крајеви Србије, 276; Б. Храбак,
Арбанашки упади и побуне, 105–108, 121–123, 124–127.
KINGDOM OF SERBIA AND ALBANIA ON THE EVE OF THE FIRST WORLD WAR
171
одустао од територијалних претензија према северу Албаније, Београд је
прихватио решавање спорних питања договором између великих сила
и успоставио дипломатске односе са Драчем. Озбиљну промену држања,
Пашић је учинио тек након почетка рата, увиђајући повољан тренутак
за остварење државних циљева. Због ратног сукоба, ипак, многа питања
остала су нерешена, а анархија на граници и недостатак међународне контроле оставили су простор за евентуалне компликације.
KINGDOM OF SERBIA AND ALBANIA ON THE EVE
OF THE FIRST WORLD WAR
Summary:
Establishment of the Albanian state under a crucial influence of the Austro-Hungary,
so that Serbia would be cut off from sea resources, forced the latter to find alternative
ways to achieve its interests. Because of permanent problems at its border and incursions
of Albanian companies, Serbia called for the major powers to pay attention to the
delimitation between the two countries and to focus on the need for a strategic security
of Debar and Prizren. Also, according to the decisions of the London Conference of the
Ambassadors, Serbia sought for a faster construction of ports on the Adriatic and the
railway links with them. In this matters, Serbia had the support of Russia and France,
and Italy in part, while United Kingdom showed a deceitful attitude towards the Serbian
interests. Germany, and especially Austro-Hungary, would not hear of its wishes.
Internal instability in Albania forced the Serbian authorities, in order to protect its
own lands, to establish links with certain Albanian chiefs, the most important being
Arif Hikmet, as well as with the leader of the uprising against the central government
and the Vido Island Prince, Hajji Chamil Feysa. Besides the uprising, the situation was
made worse by the rebels of Epirus, who were indirectly being supported by Greece.
The international intervention in Albania, which was discussed in diplomatic circles,
was not achieved due to a disagreement between the Great Powers. As a solution to the
Albanian question, the Serbian side supported the internationalization, but at the same
time, did not give up a possibility of dividing the Albanian lands with Greece, in a case it
was an international decision. At the beginning of the war, complications with Albania
harassed the Serbian government, especially because the Austro-Hungary planned to
establish there an auxiliary front against the Serbian Kingdom.
УДК: 94:327(497)"1914/1915"
327(497.11)"1914/1915"
Рад примљен: 27. 06. 2014.
Рад прихваћен: 01. 09. 2014.
Др Јелена Пауновић–Штерменски
научни сарадник
Универзитет у Београду
Филозофски факултет
[email protected]
СРБИЈА И БАЛКАНСКА ФЕДЕРАЦИЈА 1914. И 1915. ГОДИНЕ
Апстракт: Балканска федерација се појавила као идеја у првој половини 19. века.
Први пут је остварена током Првог балканског рата. Силе Антанте и Централне силе
безуспешно су покушавале, током прве две године Првог светског рата да ову идеју
обнове на основама Балканског савеза из 1912. године. На крају је Бугарска ушла у рат
на страни Централних сила, а ова идеја је напуштена у корист југословенског програма.
Кључне речи: Први светски рат, Србија, Балкан, силе Антанте, Централне силе,
балканска федерација, дипломатија.
***
Покушај стварања Балканске федерације у Првом светском рату, као
и сви други догађаји у Великом рату, истражен је у литератури,1 али до
сада није обрађен као издвојен проблем. Намера овог рада је да поменуто
питање представи као посебан феномен који су европске силе покушале
да остваре 1914. и 1915. године.
1 А. Митровић, Србија у Првом светском рату, Београд, 1984; Исти, Продор на Балкан, Београд,
1981; P. Kenedi, Uspon i pad velikih sila, Podgorica–Beograd, 1999; В. Ћоровић, Борба за независност
Балкана, Београд, 2007; Ч. Антић, Неизабрана савезница: Србија и Велика Британија у Првом
светском рату, Београд, 2012; Љ. Димић, М. Радојевић, Србија у Великом рату 1914–1918, Београд,
2014; M. Glenny, The Balkans 1804–1999. Nationalism, War and the Great Powers, London, 2000.
174 Српске студије V / Serbian studies V
Процес стварања савеза међу великим сила започет је још 1879. године,
када је Бизмарк установио аустријско–немачку алијансу. Тиме се Немачка обавезала да ће притећи у помоћ Аустро–Угарској у случају руског напада. Италија
се овом савезу придружила 1882. године, да би се одбранила од евентуалног
француског напада. Пред крај 19. века постало је очигледно да Француска
тежи да поврати Алзас и Лорену, а Русија да оствари своје тенденције према територијама источне Европе и изласку на топла мора. У тим намерама
спречавало их је јачање Немачке. Тако су међу европским силама створена
два супротстављена савеза. Због стварања блокова међу европским силама
порастао је притисак на Велику Британију да одустане од своје политике „сјајне изолације“ и придружи се једном од блокова. Немачка светска политика
представљала је озбиљну претњу хегемонији Велике Британије, која је крајем
19. и почетком 20. века и даље била највећа империјална сила. Немачка претња
је била толико велика да је на крају натерала Британију да склопи савезе са
Француском и Русијом, упркос чињеници да је Британија и даље била умешана
у озбиљне сукобе са обе силе, посебно са Русијом у другим крајевима света.2
Савез између Британије и Француске склопљен је 1904. године, а англо–руска
антанта 1907. године. Први тест за оба савеза на Балкану био је приликом
аустроугарске анексије Босне и Херцеговине 1908. године, а потом у време
првог и другог Балканског рата, када су балканске државе најпре потиснуле
Турску из Европе, а онда поново заратиле око новоосвојених територија. У
том тренутку, а ни касније велике силе нису могле да успоставе контролу над
сукобима балканских држава. Аустро–Угарска није могла да прихвати јачање
Србије и увећање њене територије, док Русија није могла да прихвати јачање
утицаја Немачке у Турској. Било је јасно да је до отвореног ратног, европског
сукоба могло доћи најпре на Балкану. Атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, од стране младића српске националности
био је искра која је Европу увела у Велики рат. Био је то незнатан, појединачни
догађај, који је довео до опште кризе.3
*
Балкански савез први пут је споменут у Начертанију,4 спољнополитичком програму који је 1844. године осмислио српски политичар
Илија Гарашанин. Ову замисао први је покушао да оствари кнез Михило
Обреновић, склапањем уговора са Црном Гором, Грчком, Румунијом,
2 M. Glenny, nav. delo, 309.
3 P. Kenedi, nav. delo, 284–289.
4 Види: Р. Љушић, Књига о Начертанију, Крагујевац, 2003.
СРБИЈА И БАЛКАНСКА ФЕДЕРАЦИЈА 1914. И 1915. ГОДИНЕ
175
Бугарским комитетом и Хрватском Народном странком. Други пут је питање савеза доживело примену током Првог и Другог Балканског рата.
Велике силе су на почетку Првог светског рата веровале у могућност да
савез балканских држава може да замени доминацију Османског и Аустро–
Угарског царства, на путевима који су повезивали Европу и Азију. Савезу
балканских држава био је супротсављен југословенски програм.5
Рад великих сила на стварању савеза Балканских држава започео је још
пре избијања Првог светског рата. Могу се наћи подаци да је Русија радила
на зближавању Србије, Бугарске, Румуније и Грчке још јануара 1914. године.
Пашић и Венизелос су у то време били у заједничкој посети Петрограду,
одакле су отишли у Букурешт, па у Београд. Тада су се Србија, Румунија и
Грчка обавезале да ће остати верне одредбама Букурештанског мира.6 Циљ
сила Антанте је био да овом постојећем савезу прикључе и Бугарску и на
тај начин добију уједињени Балкан против Централних сила. Насупрот овој
идеји, Централне силе су настојале да спрече стварање новог Балканског
савеза под покровитељством Русије, па су гледале да Грчка изглади односе
са Турском и Бугарском и да се са Румунијом створи нови Балкански савез,
али под вођством Тројног савеза, из кога би Србија била искључена као политички чинилац на Балкану.7 Главна препрека стварању Балканског савеза
била је коалиција између Турака и Бугара, уперена против Србије, а у циљу
стварања независне Македоније. Банде Бугара и Турака непрестано су прелазиле на српске новоослобођене територије у Македонији и терорисале становништво. Пашић се ипак надао да је могуће утврдити и осигурати односе
између Србије, Румуније и Бугарске уз помоћ Русије да би се спречили турско–бугарски планови. Русија се такође надала да ће бугарски цар Фердинанд
абдицирати, што је могло да доведе до поновног обнављања идеје првобитног Балканског савеза под окриљем Русије.8 Ипак још тада се од Србије очекивало да приликом помирења са Бугарском учини територијалне уступке.
5 Југословенска идеја је рођена у Аустро–Угарској. После анексионе кризе 1908. године
постојали су планови, да се од Србије одузму територије да би се образовала Велика Бугарска.
Ерентал је имао намеру да са остатком Србије и другим јужнословенским областима унутар
Хабзбуршке монархије створи нову југословенску државу, што је била и тријалистичка идеја
престолонаследника Фердинанда. В. Ћоровић, нав. дело, 131–138.
6 Букурешки мир, којим је окончан Други балкански рат, потписан је 10. августа 1913.
године. Србија је овим споразумом добила Вардарску Македонију, Грчка Егејску Македонију,
Румунија Јужну Добруџу, Турска је успела да поврати Једрене, док је Бугарској остављена
Пиринска Македонија.
7 The National Archives (=TNA), PRO, FO 371/2099, Mr. Cranckanthorpe to Sir Edward Grey,
Belgrade, January 25, 1914; В. Ћоровић, нав. дело, 170–174.
8 TNA, PRO, FO 371/2099, Mr. Cranckanthorpe to Sir Edward Grey, Belgrade, January 28,
1914.
176 Српске студије V / Serbian studies V
Однос Србије према силама Антанте променио се пред сам почетак
Првог светског рата. Да би се задовољиo званично прокламовани ратни
циљ – одбране слободе малих народа, касније начела народности, силе
Антанте су устале у одбрану Србије. Политичарима у Великој Британији,
Француској и Русији постало је јасно да је ултиматум Аустро–Угарске значио потпуно уништење Србије. Месец дана након Сарајевског атентата,
28. јула 1914. године, Аустро–Угарска је објавила рат Србији.9 Званични
Лондон је сукоб Беча и Београда занимао само у односу на утицај Британије
на политику великих сила и очување мира, што је почетак сукоба између
Двојне монархије и Србије јасно изменио.10
Силе Антанте су своју дипломатску активност на Балкану усмериле
ка обнављању Балканског савеза из 1912. године, настојећи да успоставе
доминацију над Цариградом и мореузима који су представљали кључ за
превласт на Блиском Истоку. Истовремено, Централне силе су покушавале да убеде младе Балканске силе да им се прикључе.11 Силе Антанте су
од Србије најпре тражиле да изврши територијалне уступке Бугарској.
Савезничке владе су очекивале да ће пошто добије задовољење за пораз
у Другом балканском рату, Бугарска пристати да склопи савезнички уговор са Србијом, сличан ранијем Балканском савезу. Српска влада је ипак,
бугарске захтеве сматрала неприхватљивим.12 Британски посланик у
Софији је предлагао Греју да силе Антанте учине уступке Бугарском цару
Фердинанду I13 гарантујући му његову царску титулу, док би он пристао
на неутралност или приклањање Бугарске силама Антанте.14 Уместо те-
9 Аустроугарски напад на Србију, крајем јула 1914. године, имао је за циљ да елиминише
узнемирујући утицај Србије на Словене који су живели у Хабзбуршкој царевини, док је
Немачка желела да покори Краљевину Србију из стратешких разлога. M. Glenny, nav. delo,
310; Љ. Димић, М. Радојевић, нав. дело, 136–139.
10Иако је рат врло брзо превазишао локалне, балканске оквире, Едвард Греј, британски шеф
дипломатије, је и даље покушавао да га у споразуму са савезницима заустави. После ступања
Француске у рат против Немачке, Велика Британија је одлучила да уђе у рат, 4. августа 1914.
године и то након што је Немачка угрозила независност Белгије. Русија и Аустро–Угарска,
заратиле су тек 6. августа 1914. године. Ч. Антић, нав. дело, 48–51.
11M. Glenny, nav. delo, 312.
12TNA, PRO, FO 371/1901, Mr. Des Graz to Sir Edward Grey, Nish, August 30, 1914; Иако је
српска влада показала спремност на поновно успостављање савеза хришћанских балканских
држава, укључујући и Бугарску, у допису силама Антанте ипак је истакнуто да се српски
народ неће одрећи ни једног парчета своје очевине без обзира на друге веће територијалне
компензације. TNA, PRO, FO 371/1901, Mr. des Graz to Sir Edward Grey, Nish, September 1, 1914.
13Фердинанд I Бугарски (1861–1848) владао је Бугарском од 1887. до 1918. године, као
кнез од 1887 . до 1908. године, а затим као цар од 1908. до 1918. године.
14TNA, PRO, FO 371/1901, Sir H. Bax Ironside to Sir Eduard Grey, Sophia, September 1,
1914; Русија није била задовољна гаранцијама које је Велика Британија дала бугарском цару
СРБИЈА И БАЛКАНСКА ФЕДЕРАЦИЈА 1914. И 1915. ГОДИНЕ
177
риторијалних уступака и гаранција цару Фердинанду да ће остати на престолу Бугарске, силе Антате су, уз подршку Британије, Румунији за улазак
у рат нудиле новац.15 Међутим, ни Грчка ни Румунија нису показивале
спремност да ступе у нови Балкански савез.
Дипломатски представници сила Антанте су наставили агитацију и
покушали су да преко гаранције Софији, да ће Бугарској, уколико остане
неутрална, бити присаједињене одређене територије, на рачун Србије и
Грчке, односно на рачун држава које у рату учествују на страни Централних
сила.16 Србија је упозорена да силе савезнице задржавају право да у време
закључивања мира самостално процене напоре и жртве које је учинила
Србија као и компензације које јој на основу тога следују.17 Представник
Велике Британије у Цариграду је сматрао да је Бугарска кључ мира на
Балкану и да мир неће бити могућ, све док Бугараска не добије територијално проширење.18 Чини се да су савезнице, пре свега Велика Британије,
на јесен 1914. године, све више тежиле Балканској федерацији.
Притисак Антанте да се Бугарској уступи део територије у Македонији
био је толико јак на почетку рата, да Србија није могла да се одбрани само
обичним одбијањем.19 Британски посланик, Де Грац је септембра 1914.
године из Ниша, проценио да тежње Бугарске да одмах добије територијалну компензацију у замену за неутралност, није могуће задовољити у
моменту када се „Србија снажно бори за свој опстанак против много јачих
сила”. Де Грац није веровао да би се Србија у том тренутку одрекла било
ког дела своје територије очекујући територијалне добитке на другом
месту.20 Британска влада је ишла корак даље, показујући спремност да самостално пошаље српској влади помоћ у износу од 800.000 фунти у злату
за наставак ратних операција, под условом да Србија учини територијалне уступке Бугарској.21 Одупирући се притиску представника Антанте у
Нишу, Пашић је морао да одговори на захтев да Србија уступи Бугарској
територије по завршетку рата. У одговору је захтевао да Србији буду усФердинанду. TNA, PRO, FO 371/1901, Sir G. Buchanan to Sir. Edward Grey, Petrograd, September
4, 1914.
15TNA, PRO, FO 371/1901, Sir G. Barclay to Sir Edward Grey, Bucharest, September 1, 1914.
16Исто, Sir Edward Grey to Sir F. Eliot, Foreign Office, September 7, 1914.
17Исто, Исти–Истом, Foreign Office, September 7, 1914.
18Исто, Sir L. Mallet to Sir Edward Grey, Constantinople, September 8, 1914.
19Ч. Антић, нав. дело, 143.
20TNA, PRO, FO 371/1901, Mr. des Graz to Sir Edward Grey, Nish, September 5, 1914.
21Исто, FO 371/1903, Sir Edward Grey to Mr. Des Graz, Foreign Office, September 7, 1914.
178 Српске студије V / Serbian studies V
тупљене српско–хрватске територије и морска обала која им припада.22
Бугарска влада је пак, инсистирала да се бугарској војсци одмах дозволи
да окупира територију до Вардара.23 Велика Британија је била спремна да
испуни тај захтев Софије, а да Србији гарантује добијање територије Босне
и захтеве за далматинским лукама.24 Залажући се за интересе Бугарске,
Британија је истицала да је Србија основни узрок рата и да мора да се покори жељама сила Антанте.25 Трпећи велики притисак да испуни захтеве
Бугарске, Никола Пашић је октобра 1914. године, када је Турска напала
Русију, објавио да све словенске државе које своју слободу дугују Русији
треба да је подрже. Када би Бугарска одабрала да стане на исту страну као
и Србија, тј. да се прикључи силама Антанте, Србија је обећала сву помоћ
коју може да пружи и потврдила да ће искористити свој утицај у Румунији
и Грчкој да би Балканско питање било решено на крају рата.26
Без обзира на своју жељу о стварању Балканске федерације (односно
савеза), Велика Британија је настојала да се не меша у расправе око територијалних уступака, које су Балканске државе захтевале једне од других. Да
би се убрзали договори и стварање савеза Балканских држава, сер Едвард
Греј је предлагао следеће:
1) Грчкој је требало потврдити власништво над територијом Епира и
острвима које је освојила од Турске;
2) Бугарској је требало потврдити власништво над територијама које
је освојила од Турске после другог Балканског рата, а силе би требало да затраже од Србије да учини територијалне уступке на основу
споразума између Србије и Бугарске склопљеног 1912. године.
3) Србији треба осигурати пролаз до Јадранског мора, уз територијалне
компензације у Северној Албанији и Босни и Херцеговини.
4)Румунији треба потврдити добијање Трансилваније и Јужне Буковине.
5) Велика Британија је била спремна да балканским државама пружи
сваку финасијску помоћ.27
Тражећи узроке за тренутне односе држава на Балкану, британске дипломате су закључивале да је забрана приступа Србији Јадранском мору
довела до Другог Балканског рата, а да је аустријски притисак на Србију
22Исто, FO 371/1902, Mr. des Graz to Sir Edward Grey, Nish September 12, 1914 and October
3, 1914.
23Исто, FO 371/1901, Sir L. Mallet to Sir Edward Grey, Foreign Office, October 12, 1914
24Исто, Sir G. Barclay to Sir Edward Grey, Bucharest, October 21, 1914
25Исто, Sir G. Buchanan to Sir Edward Grey, Petrograd, October 31, 1914.
26Исто, Mr. des Graz to Sir Edward Grey, Nish, October 31, 1914.
27TNA, PRO, FO 371/1902, Sir Edward Grey to Sir F. Bertie, Foreign Office, November 7, 1914.
СРБИЈА И БАЛКАНСКА ФЕДЕРАЦИЈА 1914. И 1915. ГОДИНЕ
179
проузроковао Европски рат. Притисак на Србију да Бугарској уступи целу
теритирију Македоније могао је довести до трећег Балканског рата, јер ни
Србија, ни Грчка, ни Румунија у будућности не би могле да толеришу тако
велику територију Бугарске.28 Британски посланик де Грац је у својим
извештајима истицао да се у Србији осећа велика нетрпељивост према
Бугарима. Због великих територијалних уступака који су гарантовани
Бугарској, „национални понос“ Србији не би дозволио да прихвати Бугарску
помоћ у борби против Аустро–Угарске.29 Извештаји британских посланика
из других Балканских држава били су још суздржанији што се тиче намера
Србије. Цитиране су Пашићеве изјаве да је спреман да препусти Београд
Аустријанцима и да крене у одбрану Македоније од Бугара. Французи су
сматрали да су Грци и Срби на таквом степену свести да је просто невероватно да ће бити постигнута било каква погодба са Бугарима.30 Русија је
отворено подржавала интересе Србије. Руси су већ новембра 1914. године
исправно сматрали да је потпуно немогуће наговорити Бугарску да покрене војску против Турске и заступали су мишљење да треба избећи да се
Срби у свом тешком стању наведу да примене одређене, очајничке мере.31
Што је притисак на Србију јачао одговори из Ниша били су све оштрији.
Српска влада је истицала да би дозвола Бугарској да окупира Македонију
била тумачена као да су силе Антанте напустиле Србију, без обзира на њен
јуначки отпор који је трајао већ три месеца. Британски посланик је сматрао
да би утицај сила Антанте у Србији у том случају потпуно нестао што би
омогућило даљи успех Аустрије.32 Почетком новембра 1914. године, Никола
Пашић је силама савезницама нагласио да се Србија бори, не само за себе
већ и да би све остале балканске државе сачувале своју самосталност. Са
друге стране велике силе нису ушле у рат да би одбраниле Србију, већ зато
што су се њихови интереси поклапали са српским. Дефанзивно офанзивни
програм Србије чинила су два гледишта: право на независност Србије и
право на југословенско уједињење.33 Ипак, положај Србије постајао је све
тежи, будући да је аустријска војска почетком децембра освојила Београд,
а Беч је вршио притисак на Бугарску да што пре уђе у рат са Србијом.34
28Исто, Sir H. Bax-Ironside to Sir Edward Grey, Sophia, November 7, 1914.
29Исто, Mr. Des Graz to Sir Edward Grey, Nish, November 7, 1914.
30Исто, Sir F. Bertie to Sir Edward Grey, Bordeaux, November 10, 1914.
31Исто, Sir Buchanan to Sir Edward Grey, Petrograd, November 18, 1914 and November 19,
1914.
32Исто, Mr. des Graz to Sir Edward Grey, Nish, November 18, 1914.
33А. Митровић, Србија у Првом светском рату, 97–100.
34TNA, PRO, FO 371/1902, Mr. des Graz to Sir Edward Grey, Nish, December 6, 1914.
180 Српске студије V / Serbian studies V
Српска победа у Колубарској бици довела је до тога да захтеви о уступцима
Бугарској привремено утихну.35
Специјална, званична мисија браће Бакстон открила је све слабости британске политике на Балкану. Док је британски премијер, сер Едвард Греј, сматрао да мисија браће Бакстон треба да буде усмерена пре свега ка очувању
неутралности суседа Србије, Лојд Џорџ и Винстон Черчил предлагали су да
се балканским државама понуде кредити ако ступе у рат на страни Антанте.
Бекстонови су током три месеца обишли Софију, Букурешт, Београд и Атину.
Крајем новембра и почетком децембра 1914. године браћа Бекстон су боравила у Србији. Ноел Бекстон је присуствовао седници Народне скупштине 7.
децембра на којој је обнародована Нишка декларација, у којој је наглашено
да југословенски програм одређује циљ за који се бори Србија.36 У извештају
из јануара 1915. године, који се тицао стања у балканским државама, браћа
Бекстон су истакла да су силе Антанте страховале да би несређени национални односи који су постојали између балканских држава могли да доведу до
још једног рата у најскорије време. Сматрали су да се стање на Балкану може
решити само уз притисак споља. Такође, британски изасланици су уочили
да су многи водећи Срби спремни да задрже привилегије које су добили као
„Уједињена Србија“, него да се одрекну дела Македоније, због евентуалних,
будућих територијалних проширења.37 Силе Антанте и неутрална Италија
имале су своје посебне планове са територијама на којима су били насељени
Јужни Словени. Због тога је остварење југословенског програма још увек било
неизвесно.38 Остваривање овог програма наишло на две врсте проблема. С
једне стране су били спољнополитички проблеми, који су се односили на
ратне борбе, међународно признање и утврђивање граница југословенске
државе. На другој страни су били проблеми у вези са уређењем односа унутар
уједињење државе. Ови проблеми никада нису до краја разрешени.
Упоредо са погоршањем стања на фронтовима односи међу балканским
државама постајали су све сложенији. Грчка није сматрала да је рат између
Србије и Аустро–Угарске довољан разлог да ступи у рат на страни Србије. У
Софији су сматрали да Србија треба да учини уступке да би Бугарска остала
неутрална.39 Почетком 1915. године ситуација се није променила. Силе
35Ч. Антић, нав. дело, 84.
36Ч. Антић, нав. дело, 67–69; А. Митровић, Србија у Првом светском рату,157–163
37TNA, PRO, FO 371/2242, N. Baxton, C.R. Baxton, Notes on the Balkan States, January 1915;
Ч. Антић, нав. дело, 67–69.
38А, Митровић, Србија у Првом светском рату, 151.
39TNA, PRO, FO 371/1902, Sir Edward Grey to Sir H. Bax-Ironside, Foreign Office, December
17, 1914.
СРБИЈА И БАЛКАНСКА ФЕДЕРАЦИЈА 1914. И 1915. ГОДИНЕ
181
Антанте су почеле да инсистирају да Србија Бугарској уступи Битољ, који
се налазио западно од линије Вардара, док су Србији нудили територије
које би јој помогле да оствари своју идеју о „Великој Србији“, укључујући и
део Јадранске обале.40 Од Грчке су захтевали да Бугарској уступи Кавалу у
замену за територијалне компензације у Малој Азији, исправљање границе
према Епиру и Додеканеска острва.41
Савезници су показали спремност да изврше озбиљнији притисак на
Србију када су добили назнаке да је Грчка, као једна од првих балканских
земаља, спремна да прихвати територијалне уступке да би се осигурала
неутралност или чак улазак Бугарске у рат на страни сила Антанте.
Руски министар спољних послова и француски амбасадор у разговору
са британским амбасадором у Петрограду сложили су се да је дошло
време да се изврши одлучујућа акција у Нишу. Три силе су одлучиле да
притисну српску владу да учини неопходне територијалне уступке и
да, ако српска влада одбије, почну да прете да ће ствари узети у своје
руке и понудити територије Бугарској без обзира на неслагање српске
владе. Српска територија јужно од линије Крива Паланка–Велес–Охрид
била би препуштена Бугарској, када после склапања мира Србија анектира Босну и Херцеговину, добије широк прилаз јадранској обали и део
Албаније који би осигурао заједничку границу између Грчке и Србије.
Од Бугарске очекивало да, за овакве уступке, нападне Турску чим силе
Антанте то од ње затраже. Такође захтевало се да Бугарска задржи
пријатељски став према Србији, Грчкој и Румунији све до краја рата
чиме би били постављени темељи Балканске федерације. Представници
сила Антанте су се договорили да ако српска влада, у шта су представници ових сила сумњали, не буде умела да цени политичке мотиве
за ову понуду, и даље наставе притисак за територијалне концесије у
корист Бугарске.42
Србија и даље није била спремна да направи било какве територијалне
уступке пре завршетка рата, јер би такви уступци довели до пада морала у српској војсци. Српска влада је посебно подвлачила да Бугарска
гарантује само неутралност, а не и улазак у рат на страни сила Антате.
Посланик де Грац је сматрао да би било врло тешко да Антанта убеди
40Исто, FO 371/2242, Sir G. Buchanan to Sir Edward Grey, Petrograd, January 21, 1915.
41TNA, PRO, FO 371/2242, Sir G. Buchanan to Sir Edward Grey, Petrograd, January 22, 1915;
Sir Edward Grey to Mr. Des Graz, Foreign Office, 23 January, 1915.
42Исто, Sir G. Buchanan to Sir Edward Grey, Petrograd, January 28, 1915; У Бугарској нису
веровали да ће силе Антате бити у могућности да натерају Србију на територијалне уступке
уколико она победи у рату. Исто, Sir Bax-Ironside to Sir Edward Grey, Sophia, January 29, 1915;
Ч. Антић, нав. дело, 94–102.
182 Српске студије V / Serbian studies V
Србију да учини било какве уступке Бугарској, пре него што се српска
влада убеди да ће Бугарска ставити своје трупе у службу сила Антанте.
Посланици сила Антанте били су у том тренутку спремни да од Србије
затраже да прихвати мање болно решење, тј. да уступи линију Вардара са
Битољем.43 Као и увек, опрезни Енглези нису били спремни да званично
пошаљу демарш српској влади, већ је Греј предлагао да се прво приватно
разговара са Пашићем, али је сматрао да је у сваком случају неопходно
да се Бугарској понуди нешто што би је привукло на страну савезника.44
Преговори нису имали успеха. Британском премијеру Греју је фебруара
1915. године коначно постало јасно да је бесмислено нудити Бугарској
уступке који је неће привући на страну сила Антанте. Такви захтеви су
са друге стране могли да проузрокују оставку Пашића и униште морал
српске војске.45 Убрзо је ово гледиште на ствари усвојио и француски
министар спољних послова наглашавајући да више нема смисла нудити
територијалне уступке ни Бугарској ни Србији.46
Спорадични сукоби између Србије и Бугарске у Македонији почели су
крајем фебруара 1915. године. Српски министар у Софији је тада од владе
добио инструкције да разговара са бугарским председником владе и да
пита да ли је намера бугарске владе и даље остала иста, да задржи неутралност у рату и да се према томе обуставе поменути сукоби.47 У априлу
исте године британски посланик у Атини, Елиот, је послао извештај војног
аташеа у којем је упозорио на растућу опасност од Бугарске. Нагласио је
велики значај уједињења Румуније, Бугарске и Грчке против Турске у циљу
да се Босфор и Дарданели интернационализују.48 Почетком маја британски посланик у Софији, Бекс Ајронсајд, напокон је успео да од бугарског
председника владе извуче обећање да ће се Бугарска прикључити силама
Антанте ако јој се уступе и спорне и неспорне области у Македонији, зајед43TNA, PRO, FO 371/2242, Mr. Des Graz to Sir Edward Grey, Nish, January 29, 1915.
44Исто, Sir Edward Grey to Mr. Des Graz, Foreign Office, January 30, 1915; Исто, Mr. Des
Graz to Sir Edward Grey, Nish, February 1, 1915.
45Исто, Sir Edward Grey to Sir F. Bertie, Foreign Office, February 2, 1915.
46Исто, Sir F. Bertie to Sir Edward Grey, Paris, February 3, 1915; Ипак, силе Антанте су,
преко руских посредника, обећале Србији да за уступке у Македонији, поред већ наведених
територија добије део Баната и Мачве где су били насељени Срби, а који су били неопходни
за одбрану Београда. Српски посланик у Лондону је, одолевајући британском и савезничком
притиску истицао да је Србија једина од свих балканских држава поднела велике жртве за
заједничку ствар у текућем рату. Исто, FO to Mr. Des Graz, February 6, 1915; Исто, Sir G. Buchanan to Sir Edward Grey, Petrograd, February 9, 1915.
47Исто, FO 371/2243, Mr Des Gradz to Sir Edward Grey, Nish, February 25, 1915.
48TNA, PRO, FO 371/2243, Military Attaché to Sir Eliot, Athens, April 10, 1915.
СРБИЈА И БАЛКАНСКА ФЕДЕРАЦИЈА 1914. И 1915. ГОДИНЕ
183
но са Кавалом, Сересом и Драмом. Спорне зоне укључивале су и Куманово,
Ускуб и Дибру. Настојање британског посланика да наговори Бугаре да
умање захтеве није успело.49
Силе Антанте су потом, крајем маја 1915. године, одлучиле да поново
изврше заједнички притисак на Србију да прихвати бугарске захтеве, те да
њихови представници регулишу политичке и дипломатске односе између
Београда и Софије. Никола Пашић је отпутовао из Ниша за Крагујевац како
би се консултовао са регентом Александром. Иако је српска влада одбила
захтев почетком јуна, Велика Британија и даље није одустајала. Француска
је истакла ново решење, по коме би се испунили територијални захтеви
Румуније, чиме би Србија добила гаранције да Београд неће бити угрожен, тако што би у Банату било забрањено подизање утврђења. Србија би
добила уступке у Босни и Херцеговини и на јадранском приморју, док се
силе Антанте не би противиле евентуалној жељи Хрвата да се прикључе
Србији.50 Нови проблеми искрсли су са Румунијом, која је истицала да је
граница на Дунаву и Тиси и она на Пруту, основни услов за сигурност и
развој Румуније. Да би задржала неутралност Румунија је захтевала од
Русије гаранције за територијално проширење на Трансилванију и Банат
користећи етнографске принципе.51
Августа 1915. године силе Антанте су поново покушале да придобију
Србију да се одрекне дела Македоније и добије проширење у Албанији,
Босну и Херцеговину, уједињење са Хрватском, Славонију, Бачку, Срем
и Банат.52 Од Србије је 4. августа затражено уступање „неспорне зоне“
Бугарској, на шта је српска влада донела тешку одлуку да је спремна да
се одрекне својих територија на основу споразума са Бугарском из 1912.
године. Србији је понуђено проширење на Бачку, Срем, Босну и Херцеговину,
обалу од рта Планка до Конавла, евентуално и запоседање обалског појаса
на југу, све до ушћа реке Дрим. Да би се повећао притисак на српску владу, предочено јој је да Банат неће бити укључен у понуду, док ће судбина
Хрватске зависити од воље хрватског народа.53 Ситуација се врло брзо
променила, будући да је Бугарска објавила рат Србији 14. октобра 1915.
године. Уласком Бугарске у рат Србија је доведена у још тежи положај.
49Исто, Sir H. Box Ironside to FO, Sofia, May 10, 1915.
50Ч. Антић, нав. дело, 129–130.
51Природна граница на Пруту била је једина граница која је штитила Румунију од Русије
од како је Русија одузела од Румуније Бесарабију. Буковина је била одузета Молдавији још
1777. године од стране Аустрије и због је Румунија захтевала њено враћање. TNA, PRO, FO
371/2243, Sir G. Barclay, Bukurest, May 27, 1915; Ч. Антић, нав. дело, 131.
52TNA, PRO, FO 371/2243, The Balkan Situation, Jun 11, 1915, 159.
53Исто, 171–173.
184 Српске студије V / Serbian studies V
Замисао савезника о Балканској федерацији у Првом светском рату коначно је пропала.54
SERBIA AND THE BALKAN FEDERATION
DURING 1914 AND 1915
Summary:
The Balkan Federation was first mentioned in the Nachertanije, a foreign
policy program which was designed by a Serbian politician, Ilija Garasanin, in
1844. Prince Michael Obrenovic first tried to realize this idea when he ruled
in Serbia for the second time from 1860 to 1868. The Balkan Federation was
actualized during the First Balkan war. At the beginning of the First World War
the great powers started to believe that the Balkan Federation could replace the
domination of the Ottoman and Austro-Hungarian Empires on the crossroads
to the East. For the Entente powers the idea of the Balkan Federation was
opposed to the Yugoslav program or the Great Serbian Program, as it was called
at the time. Russia and other great powers started to use their influence in
rapprochement between Serbia, Bulgaria, Romania and Greece in the early 1914,
even before the First World War broke out. The Entente Powers directed their
diplomatic activity in the Balkans towards the renewal of the Balkan Alliance
of 1912 striving to establish their domination over Istanbul and the Turkish
Straits which were the key to the Near East. The Serbian government was ready
to establish once again the alliance of the Christian Balkan states including
Bulgaria. Still, in the report to the Entente powers it was clearly stated that the
54Идеја о Балканској федерацији поново се појавила у међуратном периоду. Краљевина
Југославија је 9. фебруара 1934. године склопила Балкански пакт са Грчком, Румунијом и
Турском, који је гарантовао узајамну безбедност граница држава потписница. Из перспективе
савременика ово је био спољнополитички успех далековиде политике, који је обезбедио
координацију интереса чланова савеза и помогао им је да изграде свој став према Европи.
(В. Ћоровић, нав. дело, 189.) Замисао о стварању Балканске федерације није била заборављена
ни после Другог светског рата. Јосиф Висарионовић Стаљин је 1. марта 1948. године пред ЦК
КПЈ изнео захтев стварањe фeдeрацијe Југославијe, Бугарскe и Албанијe. Централни комитет
је захтев размотрио и одбио га са образложeњeм да би то прeдстављало опасност за јeдинство
Југославијe, њeн сувeрeнитeт и приврeдни развој. А. Животић, Југославија, Албанија и Велике
силе 1945–1961, Београд, 2011, 301.
SERBIA AND THE BALKAN FEDERATION DURING 1914 AND 1915
185
Serbian people would not give up any piece of their fatherland despite other
greater territorial compensations in Bosnia, Croatia or elsewhere.
It was quite probable that in the fall of 1914 the Entente powers were more
inclined to accept the formation of the Balkan Federation than the Yugoslav state.
But the pressure that was exercised on Serbia to give up the complete territory
of Macedonia could lead to the Third Balkan war because neither Serbia nor
Greece and Romania could tolerate a Great Bulgarian state. In the midst of the
First World War, in the second half of 1815 the great powers tried to create
the Balkan Federation and to resolve interior relations of the Balkan states in
order to prevent future Balkan wars. The Balkan Federation, composed from
independent Balkan states, would be an unstable formation, easy to manipulate
with and influence on than it would be with an actually formed Kingdom of SHS,
a union with the ruling dynasty accepted by all the Yugoslav nations.
УДК: 355:929 Војиновић К.
821.163.41.09-94 Војиновић К.
Рад примљен: 09. 06. 2014.
Рад прихваћен: 01. 09. 2014.
Др Божица Б. Младеновић
редовни професор
Универзитет у Нишу
Филозофски факултет
[email protected]
ПЕСМЕ ЧЕТНИЧКОГ ВОЈВОДЕ
КОСТЕ ВОЈИНОВИЋА КОСОВЦА*
Апстракт: У раду су објављене три песме Косте Војиновића Косовца и извршена
њихова анализа. На основу одломка из дневника четничког војводе Војиновића приказано је време и услови настанка песама, које чине саставни део овог историјског
извора важног за проучавање српског покрета отпора у Великом рату.
Кључне речи: Коста Војиновић Косовац, песме Косте Војиновића Косовца, Велики
рат, српски покрет отпора, 1916.
***
Док је трајао Велики рат песници су писали поезију у складу са приликама у којима су живели. У Србији су настајале родољубиве песме, са
превасходним циљем да подигну борбени дух војника и ободре народ да
издржи све недаће. Стихови су углавном писани у славу јунака – ратника
и величали борбу за одбрану и очување Отаџбине. Тон поезији давали су
пуцњи пушака и митраљеза и детонације бомби и граната. Песници Јован
Дучић и Милутин Бојић написали су песме антологијске вредности. Дучићева Ave Serbia посвећена је херојству и страдању Срба у Великом рату.
* Студија представља резултат рада на пројекту Ев. бр. 177030 Од универзалних царстава
ка националним државама. Друштвене и политичке промене у Србији и на Балкану, чију
реализацију финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја.
188 Српске студије V / Serbian studies V
Бојићева Плава гробница представља парадигму страдања српског народа
од 1914. до 1918. године.
Коста Војиновић је у историјској науци познат као организатор четовања у окупираној Србији за време Великог рата и један од предводника
Топличког устанка.1 Мање је познато да је, поред тога што је био на челу
борбеног и спонтано насталог дела покрета отпора, Војиновић налазио
слободне тренутке у којима је писао песме. Личност и дело Косте Војиновића одавно су заинтригирали истраживаче историје и публицисте.2
У наративним изворима – причама учесника и савременика Топличког
устанка, наилазили смо на податке да је војвода Војиновић деци причао
приче и рецитовао песмице.3 До сада се није знало за песме чији је аутор
био Коста Војиновић. Стога су предмет обраде ове студије стихови написани пером Косте Војиновића Косовца.
У Централном државном архиву у Софији, у фонду Министарства
спољних послова и вера углавном се чува документација коју је бугарска
држава спремала за Париску мировну конференцију 1919. године. Осим
историјске грађе бугарског порекла која преовлађује, у фонду се налази и
грађа српске провенијенције под називом „СрΞбске жестокости“ (српски
злочини).4 То су дневници војвода Косте Војиновића5 и Тошка Влаховића
и архиве Ибарско-копаоничког и Крајинског одреда. Дневнике Војиновића и Влаховића запленила је бугарска војска после рањавања војводе
Војиновића 16. октобра 1917. године на Ливадицама-Ивљаку и погибије
млађег Влаховића 2. новембра исте године у близини села Власова. Том
1 О Топличком устанку детаљније видети: А. Митровић, Устаничке борбе у Србији 1916–
1918, Београд, 1987; М. Перовић, Топлички устанак 1917, Београд, 1971; Ј. Дерок, Топлички
устанак и оружани отпор у окупираној отаџбини 1916–1918, Београд, 1940.
2 Коста Војиновић (Смедерево 1891 – Гргуре 1917). Школовао се у Смедереву, Београду и
Бечу, где је завршио Трговачку академију. Војни рок одслужио у 7. кадровском пуку у Београду
1911/1912. Учествовао је у Првом балканском и Првом светском рату. Добио чин потпоручника
1914. године. Рањен у бици на Косову пољу 1915. и остао код свог оца у Косовској Митровици.
Први започео рад на стварању организације покрета отпора у окупираној Србији. Јуна 1916.
у Лепосавићу окупио групу бораца, језгро будућег одреда. У Топличком устанку командант
Ибарско–копаоничког одреда. (М. Перовић, нав.дело, 83–85; А. Митровић, нав. дело, 113–119)
3 Казивања о Топличком устанку, прир. Б. Младеновић, Нови Сад, 1995.
4 Намера Бугарске је била да на конференцији у Паризу прикаже да су у Топличком устанку
1917. године страдали њихови војници и чиновници и због тога се 14 фасцикли са грађом
српског порекла воде под називом „српски злочини“. Представници Бугарске су намеравали
да уз помоћ грађе српске провенијенције илуструју бугарске губитке у току устанка на југу
Србије и тиме оправдају репресалије које су њихова војска и комитске чете примењивале
према цивилном становништву и устаницима.
5 Централен државен архив (ЦДА), Ф. 176 К, Министерство на вншите работи и изповеданиβта
(МВРИ) Опис (ОП.) 4а, архивна единица (а.е.) 27, лист (л.). 39–275, a.e. 18, л. 133–182.
ПЕСМЕ ЧЕТНИЧКОГ ВОЈВОДЕ КОСТЕ ВОЈИНОВИЋА КОСОВЦА*
189
приликом су плен бугарске војске постале и архиве два четничка одреда,
Ибарско-Копаоничког и Крајинског.
Коста Војиновић је свој дневник писао у пет различитих бележница,
како по величини тако и по броју страница. Песме се налазе у свесци
коју је Војиновић водио под бројем два. На корици је написао: Дневник
Ибарско–Копаоничког четничког одреда војводе Косте Косовца 1916.
године.6 Коста Војиновић је записао три своје песме: Комитска чета,
Моме милом барјактару Јови и Копаоник планина. Може се приметити да песме нису забележене хронолошким редом којим су настајале.
Војиновић је прво ”спевао’” песму Копаоник планина, у рано пролеће
1916. године, односно 14. марта по старом календару.7 Друга по реду
настанка је Комитска чета, од 20. новембра. Последња је написана Моме
милом барјактару Јови, 7. децембра 1916. године. Дакле, песме су настале треће године Великог рата, када је Војиновић, пошто је залечио
ране, кренуо у извиђање терена и упознавање са приликама које су
владале у окупираној Србији.
Генерација којој је припадао Коста Војиновић (генерација 1903–1918) позната је у српској историографији под више имена. Најчешћи назив је био „ујединитељска“, али је била позната и као „Пашићева“ - „радикалска“ - „ратничка“.
Доминантно обележје ове генерације били су ратови, чак три, два балканска и
један светских размера. Припадници су били различитог друштвеног порекла,
али сличног степена образовања. У мирнодопским условима на политичкој
сцени је преовладавао бујан политички живот, па је то време названо „златно
доба српске демократије“. Као приоритети људи који су припадали политичкој
генерацији од 1903. до 1918. године убрајају се спољни проблеми и национална идеја, који су потиснули у други план све остале присутне проблеме и
идеје. Водећи мотив био је рад на националном питању, односно спровођење
националне идеје у дело. Патриотизам је давао тон раду припадника ове генерације, а оквир живота није била партија него нација.8
Академик Андреј Митровић је већ констатовао да је Коста Војиновић
припадао пословном, предузимачком грађанству, са чијим је настанком,
видљивијим од 80-их година 19. века, српска национална мисао проширила видике и стекла одлике сагласно западноевропским стремљењима
за интеграцијом раздробљених простора, у складу са потребом модерног
6 ЦДА, Ф. 176 К., МВРИ, ОП. 4а, а.е. 27, л. 202.
7 Датуми у дневнику Косте Војиновића су по старом календару, а преводе се на нови календар
тако што се дода 13 дана.
8 М. Милићевић, „Генерација 1903–1918”, у: Зборник радова Српске политичке генерације
1788–1918, Београд, 1998, 113–121.
190 Српске студије V / Serbian studies V
привредног развитка и демократског уређења државе.9 Након успешног
окончања академије Војиновић се вратио у Србију и настанио у Врању,
где му је тада отац службовао. У том граду је са зетом Душаном Калчићем
основао комисионарско-шпедитерску фирму. Због пословних обавеза је
често путовао у Скопље и Солун. На једном путовању се упознао са четницима и одушевио њиховом борбом. По завршетку Првог балканског
рата отворио је трговачке канцеларије у Солуну, Ђевђелији, Скопљу и
Косовској Митровици. Успешну трговачку каријеру Косте Војиновића
прекинуо је Велики рат. Он се пријавио као добровољац и био упућен у
Јадарски одред којим је командовао Војин Поповић – војвода Вук. Под
командом војводе Вука, Војиновић је стекао своје прво четничко искуство.
У првој ратној години учествовао је у борбама на Дрини, у Мачви и у
одбрани Београда и за испољену храброст добио чин резервног потпоручника. Од јесени 1915. године поново је био у ратном строју. У борби
на Косову пољу је тешко рањен. Зато је највероватније и одлучио да не
одступа са српском војском. Остао је у очевој кући, који је био председник
општине у Косовској Митровици. У град су ускоро ушле аустроугарске
трупе и завеле војну управу. Када је прездравио, Војиновић је одлучио
да пронађе посао. Захваљујући знању немачког језика и познанству са
командантом аустријске жандармерије у Митровици (становао је у кући
Јована Војиновића), Коста Војиновић се понудио окупационој власти да
ради на лиферовању шљунка за потребе аустријских инжињеријских јединица. Мало касније успео је да добије посао лиферанта – добављача
робе за војне потребе.
Испод маске војног лиферанта аустроугарских трупа крио се резервни
официр српске војске, који је желео да у условима окупације допринесе
ослобођењу Отаџбине. Војиновић је већ у пролеће 1916. године имао јасно дефинисане приоритете у даљем раду. Свакако је најважније било да
на путовањима стекне утисак о стању у окупираној Србији. Радећи посао
војног лиферанта упознавао се са српским војницима који се нису повукли
преко Црне Горе и Албаније. Они су Војиновићу били битни као будући
борци у четама које је планирао да створи. Главни задатак чета био би
спречавање окупационе власти да врши насиље над окупираним становништвом. У исто време Коста Војиновић је визионарски четама наменио
улогу и да помогну српској војсци када пробије јужни фронт и крене у
коначно ослобођење Отаџбине.
На основу бележака Косте Војиновића Косовца приближићемо околности које су владале у Србији 1916. године. На дан настанка песме о пла-
9 А. Митровић, Топлички устанак – место у српској историји, Српска академија наука и уметно­
сти, Споменице књ. XI, Одељење историјских наука, књ. I, Београд, 1993, 26.
ПЕСМЕ ЧЕТНИЧКОГ ВОЈВОДЕ КОСТЕ ВОЈИНОВИЋА КОСОВЦА*
191
нини Копаонику, Војиновић је забележио да се упознао са командантом
жандармерије „за Ново-ослобођене крајеве“, оберлајтнантом Ернтером,
који је становао у кући његовог оца Јована Војиновића у Косовској Митровици.10 Вероватно да је ово познанство утицало да је Коста Војиновић као
образован човек и зналац немачког језика добио посао од аустроугарске
војне власти. Од априла 1916. Војиновић је набављао месо за исхрану трупа
Двојне Монархије. Ради успешног обављања посла, тражио је дозволу да
месо купује на целокупној територији Србије „да би могао добити објаву
да се могу слободно свуда кретати по Србији.“11 Захваљујући томе што је
имао „веома јаке објаве од аустријских власти“, Коста Војиновић се слободно кретао и на путовањима се упознавао са командантима постаја и
жандармима: „Путовање по целој Србији у виду лиферанта допринело ми
је доста те сам се могао довољно упознати са приликама у свима крајевима
које је непријатељска војска заузела (посела).“12
Кости Војиновићу је објава за слободно кретање више била потребна ради „подизања комитских чета и да би створио прибежиште оним
војницима, које су аустријске жандармеријске патроле хватале ради интернирања, да би после са четама спречавао убиства над нашом браћом,
од стране аустр./оугарских/ жандара, Бугара и Арнаута, као и пљачкања
имовине истих Срба, и других задатака.“13
У Војиновићевом дневнику занимљива је следећа забелешка: „Од 4.
марта 1916. па до данас, успео сам да убедим српски народ да Србија није
пропала и да ће она опет постојати и убудуће много већа, као и да сви треба оружје пажљиво да чувају јер ће нам доцније бити од велике потребе.
Позивао сам на тајна места виђене људе и говорио им у ком циљу ја идем
/.../.“14 На путовањима је, када се сретао са војним обвезницима који су
остали у Србији, саветовао да се склањају у шуме и тако избегну интернирање од стране војне окупационе власти. Такође их је стално подсећао и
објашњавао „как/в/е дужности требају имати као Срби и српски војници“.15
Коста Војиновић је убеђивао људе да скривају оружје и да се спремају
за борбу против окупатора. Његов рад није остао непримећен од стране
окупационе власти и њихове обавештајне службе. Војна власт је започела
10ЦДА, Ф. 176 К., МВРИ, ОП. 4а, а.е. 27, л. 223.
11Исто.
12Исто.
13Исто.
14Исто.
15ЦДА, Ф. 176 К., МВРИ, ОП.4а, а.е. 27, л. 225.
192 Српске студије V / Serbian studies V
са припремама за хапшење Косте Војиновића. Он је био брзо обавештен и
успео да избегне хапшење, тако што се одметнуо у планине. На Копаонику
није био усамљен. У то време, планином је крстарило више наоружаних,
међусобно неповезаних група. Најбројнија је била група Уроша Костића
Рудинца. Почетком августа 1916. године ова скупина је дочекала Војиновића у близини Лепосавића. Косовац и Рудинац формирали су најпре чету,
а онда средином августа Ибарско–Копаонички одред. Одред је за десетак
дана од пет нарастао на 50 бораца. Они су имали лично наоружање, а одред
је добио свој печат и заставу.16
У белешкама Косте Војиновића сагледава се сва тежина живота цивилног становништва и у бугарској и у аустроугарској окупационој зони:
„У том времену готово сви општинари, а и мештани сељани и варошани
служили су као слепо оруђе аустријске жандармерије и за исте шпијунирали. Али сам доцније постигао да их из заблуде отргнем и изведем
на прави пут. Такође и сељани под територијом бугарском били су се
просто претворили у праве Бугаре и постали су били већи Бугари него
ли они у Софији.“17 Војиновић је почео да позива председнике и кметове
из „појединих заблуделих општина“ и саветовао их да „стану на пут злу
које је било народ обузело“. То „зло“ биле су раширене појаве да су Срби
оптуживали своје сународнике да крију оружје и муницију, што је окупациона власт најстрожије забрањивала и претила смртним казнама, као
и пријављивање војних обвезника. Када је било неопходно, Војиновић
је умео да повиси тон и резултати нису изостали. „За кратко време“ он
је успешно сузбио немиле појаве и констатовао: „/.../ улио сам свима
страх и у кратком времену спречио сам то велико зло.“18 Као негативне
појаве, које су се рашириле, Војиновић је наводио прошење испрошених
(”препрошених”) девојака и жена чији су мужеви у животу (али су највероватније били на фронту) и женидбе малолетне мушке деце са старијим
девојкама. Осим тога, успевао је спречи пљачку „несавесних председника
општина и деловођа над сељанима“, којима су одузимали новац па га
потом делили са бугарским командантима и војницима. Становништво
је много пљачкано у реквизицијама, када је непријатељска војска одузимала вуну, храну и стоку. На терену су то радили Срби, председници
општина и кметови који су „пола давали непријатељу а другу половину
себи узимали.“19
16А. Митровић, нав. дело, 113–119; М. Перовић, нав. дело, 83–85.
17ЦДА, Ф. 176 К., МВРИ, ОП. 4а, а.е. 27, л. 225.
18Исто.
19Исто.
ПЕСМЕ ЧЕТНИЧКОГ ВОЈВОДЕ КОСТЕ ВОЈИНОВИЋА КОСОВЦА*
193
Некада је разговор са људима који су чинили разне преступе утицао на
њих да престану са ранијим радом. Некада, међутим, разговор и убеђивање нису доносили резултате. Војиновић је у таквим случајевима био
принуђен да примењује репресалије како би постигао успех: „Извршеним
убиствима над неколико Срба издајника и зликоваца – пљачкаша, успео
сам да спречим пљачке за новац, печење појединих богатијих људи, као и
многе крађе стоке, које су се готово сваке ноћи дешавале.“20
У колективном памћењу четнички војвода Коста Војиновић Косовац оставио је трага као велики и неустрашиви јунак, борац за слободу и достојанство свога народа. Иако се није школовао за војнички позив, Војиновић је
показао велику способност да се сналази у датој ситуацији. Као официр
српске војске и предводник покрета отпора умео је да на делу примени
народну традицију и делање у складу са насталим историјским потребама. Белешке из дневника се јасно огледају у песмама Косте Војиновића.
Оне су реално приказивале стање духа, како окупираног становништва
Србије, тако и одважних људи који су се одметнули од окупационе власти
и у планини тражили заштиту.
Песма Комитска чета подсећа на песму Дека се чуло, разбрало. Читава
једна строфа је преузета, са разликом што се помиње село Блажево, место
на коме је Војиновићев одред водио борбе против потера у позну јесен
1916. године. У песми се помињу двојица четничких војвода, Војиновић
и Пећанац. Наведене су бројне тешкоће присутне у ратовању и четовању,
жртве које су се свакодневно подносиле, али је истовремено наглашена
потреба да чете заштите народ који је страдао од окупационих трупа.
Моме милом барјактару Јови, песма посвећена барјактару Јовану Јовановићу, настала је четири дана после погибије првог заставника Ибарско–
Копаоничког одреда. Из садржаја песме се може приметити да је Војиновић
био везан за свог борца Јована Јовановића и да је дубоко патио због његове
погибије. Јовановић је погинуо у сукобу између Војиновићевих бораца и
потерне чете од осам жандарма и једног Србина. Како је Војиновић записао,
„примили смо борбу“. После три сата жестоке борбе губици непријатеља
су били: четворица погинулих жандарма и четворица заробљених. Било
је губитака и на српској страни: „Са наше стране храбро је погинуо увек
смео и веселог лица поднаредник Јован Јовановић из Митровице Косовске,
а рањен је наредник Дража Јовановић из Домишевине.“21 О свом заставнику Војиновић је написао: „Поднаредник Јован пао је као заставник који
је храбро пун пожртвовања за слободу српскога народа, носио заставу и
20ЦДА, Ф. 176 К., МВРИ, ОП. 4а, а.е. 27, л. 225.
21Исто, л. 205.
194 Српске студије V / Serbian studies V
није /је/ напустио ни онда када је смртно у чело непријатељским зрном
погођен. Дужност ће бити Српске Државе да му на видном месту леп и
велики споменик подигне, и његову породицу материјално помогне.“22
Јован Јовановић је представљен као човек идеалиста који је зарад слободе
жртвовао свој живот. Приказан је као храбар, неустрашив, велики јунак,
човек кога су саборци поштовали и волели. Уосталом, да ли је могао другачији човек да буде први барјактар Ибарско–Копаоничког одреда којим
је командовао Коста Косовац? Истовремено, из сваког стиха провејава сета
и понос. Коста Војиновић је овом песмом подигао надгробни споменик
достојан барјактара Јове.
Песма Копаоник планина настала је марта месеца 1916. године. У њој
је такође осликана реалност Србије у другој години окупације, страдање
и патње српског народа. Жеље народа изговорене су у дијалогу две планине, Копаоника и Рогозне. Копаоник дозива војводу Косту Косовца да
дође и поведе чету која ће се борити против окупатора. Ако се зна да је
ово период када је Коста Војиновић тек започео рад на стварању српског
покрета отпора, онда је јасно да се ова песма може доживети и као нека
врста програмске песме о „раду“ у будућности. Српска планина позива
војводу да дође са својим борцима и започне немилосрдну борбу против
непријатеља који убијају и малтретирају српски народ. Планина ће им
бити други дом, који су они свесно изабрали.
У песмама које је четнички војвода Коста Војиновић Косовац спевао, односно саставио,23 доминантни појмови су „слобода“ и „народ“ кроз које је
он исказивао политичке идеале које је поштовао као врхунске, а такође и
његови саборци. Они су себе сматрали слободним људима и борцима за
ослобођење. Своју борбу су доживљавали као саставни део борбе који је
српска војска наставила на Солунском фронту. Са нестрпљењем и жељно
су очекивали повратак српске војске и стално ослушкивали да ли се приближава тутањ топовске паљбе са јужног фронта. Слобода је давала смисао делатности српског покрета отпора и истовремено била израз тежњи
ка обнављању независне српске државе. Како је наводио академик Андреј
Митровић, Војиновић је писао да се он и његови другови сматрају „искреним и правим Србима“, а герилским четовањем настојао је пружити доказ
окупираном становништву и непријатељу „да Србија није заувек пропала“.24
Песме Косте Војиновића су углавном родољубиве, настале са тежњом да
славе учеснике и предводнике српске гериле. По стилу и темама подсећају
22Исто.
23Изрази ‘’спевао’’ и ‘’саставио’’ су преузети из Дневника.
24А. Митровић, Топлички устанак, 28.
ПЕСМЕ ЧЕТНИЧКОГ ВОЈВОДЕ КОСТЕ ВОЈИНОВИЋА КОСОВЦА*
195
на четничке песме које су настале у част јунака који су водили борбе од
1903. до 1912. године. Ако бисмо процењивали уметничку вредност песама
Косте Војиновића Косовца, не бисмо могли рећи да је велика. То је пренет
шаблон песама које су настајале у народу и величале борбу за независност
и слободу нововековне српске државе, са препознатљивим детаљима и
песничким сликама. Али, ове песме су и настале са циљем да становнике
окупиране Србије подстакну да издрже и истрају. Оне су настале као израз тренутка и тренутног стања, из пера човека који се налазио на челу
људи одметнутих од окупационе власти. Човека који по вокацији није био
песник, него ратник. Управо у складу са изнетим је и сврха тих песама.
Није се желело стећи ловорике славе због уметничке вредности песама,
него пробудити патриотизам, борбеност и све највредније у човеку ради
постизања врхунског идеала коме се тежило – слободе.
Песме Косте Војиновића Косовца објављујемо са незнатним изменама.
У дневнику су песме Комитска чета и Копаоник планина записане двостубачно, што се може видети из факсимила који су саставни део ове студије.
[235 стр.]
„КОМИТСКА ЧЕТА“
1
Српска ми труба трубаше
Комитска чета иђаше,
Напред пред четом иђаше
Коста Војвода Косовац25
2
Коста Косовац26 говори
Тешка га туга сад мори
Четници браћо млађани
Жалител живот слађани
Ил стару мајку јађену
Жалите милу драгану
3
Пећанче друже мили мој
Жалиш ли море живот твој27
Жалите кућу миљену
Поља и њиву шарену.
25У дневнику је прво написано Коста Војвода Пећанац, па је прежврљано. Два реда су
прежврљана, од којих је један потпуно нечитљив, па написано Коста Војвода Косовац.
26Прво је написано Пећанац, па исправљено Косовац.
27Ова два стиха су прецртана.
196 Српске студије V / Serbian studies V
4
Пећанче брате премили
Чујеш ли српство где цвили
Видиш ли како робује
и дан за даном тугује
Маџар и Татар пирују
А наша браћа гладују
5
Маџари Србе вешају
Бугар и Турчин пљачкају
Жене и старце вешају
А мала деца страдају
6
Спремте се спремте четници
Силна ће борба да буде
Силна ће борба да буде
У оно село Блажево
Освану зора пребела
И земља поста сва бела
7
Сељани раку копају
Душмане у њу трпају
[236 стр.]
Незнаше море бедници
Шта чине српски четници
Шта раде српске војводе
Да браћи даду слободе
%
Српска ми труба трубаше
Комитска чета иђаше
Спево сам на дан 20/XI//1/916
К./оста/ Јов./ана/ Војиновић28
28Потпис војводе Војиновића, калиграфски исцртана слова.
ПЕСМЕ ЧЕТНИЧКОГ ВОЈВОДЕ КОСТЕ ВОЈИНОВИЋА КОСОВЦА*
Моме милом
Барјактару Јови
Погинулом славно у борби са ауст./ријским/ жандармима 3/
XII//1/916.год./ине/
Ти смртно рањен паде
Јоване мили мој,
За српску идеју
Жртвова живот свој.
%
Носећи светињу српску
Полете у крвав бој
И са њом заједно паде;
А живот преста твој.
%
Срце ти беше мушко
А око увек ведро.
Увек насмејан весо,
Воло си другове редом.
%
[238 стр.]
%
Воло те беше свако,
Јер Србин бејаше прави,
И Војводу срце заболе
Кад мртав паде к, трави.
%
Кад цело Српство паде
Под јарам душмана вечног
И нејач српска подлеже
Страстима Маџара бесног.
%
С пушком у руци пошоси
Да браниш народ свој
И душмана си ништио,
Из боја, у бој.
%
Пао си мили Јово
Више међ нами ниси,
197
198 Српске студије V / Serbian studies V
Четници за тобом туже
Војвода непита где си.
%
Пример си дао сваком
За слободу како се мре,
Погибе, ал ниси хтео
Душман да те тре.
%
Јер ће ти име остат гласно29
А мрети се једном мора,
Па бар гинимо часно.
спевао
Спевао сам на дан 7/XII/ /1/916 г./одине/ К./оста/ Јов./ана/ Војиновић
„КОПАОНИК ПЛАНИНА“
Шума ми шуми ромори
Копаоник планина говори
Сестру Рогозну дозива
А грозне сузе пролива
У Ибар брзи салива.
%
Тешка га туга сад мори
Кости војводи говори
Косовче млади јуначе
Ах Коста брате рођени
Дођи ти српској планини.
%
Брзометку српску понеси
Капу на око занеси
%
Притисни коњу колане
Дођи ми дођи драгане.
%
Многи ме јади ах море
Јер душмани сада говоре
Српско је време нестало
А наше царство настало.
29Прво написано вечно, па преправљено.
ПЕСМЕ ЧЕТНИЧКОГ ВОЈВОДЕ КОСТЕ ВОЈИНОВИЋА КОСОВЦА*
%
Покласмо српске попове
Побисмо нејач још горе
Комита српска сва неста
И слава њина већ преста
%
Па тужна плачем јадујем
Што многе јаде сад чујем.
%
[240 стр.]
Шваба, Турчин и Татар свуд газе
И сербез море пролазе.
%
Комита српских зар нема
Да им ја дадем мелема.
Зар душмане више не ниште
Јер српска деца свуд пиште.
%
Дођите српске војводе
Жељан сам жељан слободе
%
Рогозно сестро премила
Дуго си у ропству цвилела
Много си суза пролила
Док ниси слободу добила.
%
Кријући чете комитске
Прве веснике слободе српске.
%
Дођите мени војводе
Жељан сам жељан слободе.
Зове вас сестра планина
Зове вас мајка једина.
%
Нек Српско сунце огране,
Комитска пушка кад плане.
Комите децо ах мила
Зове вас љуба планина.
%
Дођоше српске војводе
199
200 Српске студије V / Serbian studies V
Жељни премиле слободе
Под заставу српску свету
Скупише комитску чету.
%
Комитска труба затруби
Зора се српска пробуди
И шума шуми говори
А Ибар брзи ромори.
%
Дођоше српске војводе!
Планино мајко планино
Планино стара рудино
Прими ах своје синове
У кршне твоје падине.
Брани их својим прсима
Да жао врате тим псима
Душмане да би побили
И народ мили бранили.
%
Да душмана са земље нестане
Србину сунце да гране
Слобода златна нек сване
Доста нас неслога тиштила
Дуго је нејач пиштала.
%
Већ бољи дани настају
Душмани са земље нестају
Сад боље доба долази
Комитска чета пролази.
%
Саставио сам ову песму
14/III//1/916. год./ине/
К./оста/ Јов./ана/ Војинови
ПЕСМЕ ЧЕТНИЧКОГ ВОЈВОДЕ КОСТЕ ВОЈИНОВИЋА КОСОВЦА*
201
202 Српске студије V / Serbian studies V
ПЕСМЕ ЧЕТНИЧКОГ ВОЈВОДЕ КОСТЕ ВОЈИНОВИЋА КОСОВЦА*
203
204 Српске студије V / Serbian studies V
POEMS OF KOSTA VOJINOVIĆ KOSOVAC, THE CETNIK VOIVODE
205
POEMS OF KOSTA VOJINOVIĆ KOSOVAC,
THE CETNIK VOIVODE
Summary:
This article is based on the diary of Kosta Vojinović Kosovac, a historical
source of the first order that came about during the Great War. It shows one of
„activities” of the leader of the Serbian resistance movement that culminated in
the Toplica uprising in 1917. Vojinović wrote verses describing the very moments
they were created in. The second volume of his diary includes three of his poems
written in 1916, from the late winter to the late autumn.
This paper is an analysis of the Kosta Vojinović Kosovac’s poetry. The
poem A Guerilla Company points to a number of difficulties and sacrifices that
accompany war and guerrilla warfare, and it stresses the need to protect the
people who suffered from the occupation troops. It also mentions two cetnik
voivode – Vojinović and Pećanac. To My Beloved Standard-Bearer, Jova, is a poem
dedicated to Jovan Jovanović, the first standard-bearer of the Ibar-Kopaonik
detachment. Jovanović is presented as a man of ideals who sacrificed his life
for freedom. The third poem, Kopaonik Mountain illustrates the suffering of the
Serbian people. The poem was written when Kosta Vojinović was starting his
work on the formation of the Serbian resistance movement, and in this sense
represents a kind of a program about „the work” in the future.
Kosta Vojinović Kosovac wrote patriotic poems with the intention of honoring
Serbian soldiers and leaders of the resistance. They repeat recognizable poetic
figures and motifs from folk songs with a tendency to extol the struggle for
independence and freedom of the modern Serbian state. Their artistic value
is not very high. They emerged from the pen of a leader of people resisting
the occupying authorities with the aim to arouse patriotism and militancy
in occupied Serbia. The dominant terms in these poems are „freedom” and
„nation” which express author’s top political ideals. Serbian guerrillas regarded
themselves as free men and fighters for liberation. They perceived their struggle
as an integral part of the struggle that the Serbian army resumed on the Salonika
front in order to restore the independent Serbian state.
Three poems of Kosta Vojinović Kosovac are published in their entirety, with
comments relating to the physical layout of this historical source. The given
illustrations are the photographs of the diary pages with the Vojinović’s poems.
УДК: 94(100) "1914/1918"]:316.75(497.1)"1918/1941"
725.94:355.48(497.1)"19"
Рад примљен: 15. 07. 2014.
Рад прихваћен: 01. 09. 2014.
МА Ненад Лајбеншпергер
Републички завод за заштиту
споменика културе, Београд
[email protected]
Ђорђе Мамула
Републички завод за заштиту
споменика културе, Београд
[email protected]
СПОМЕНИЦИ ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ ИЗМЕЂУ ДРЖАВЕ,
ЗАКОНА И ПОЈЕДИНЦА – НЕКОЛИКО ЗАПАЖАЊА И ПРИМЕРА
Апстракт: У овом раду представићемо поједине аспекте подизања споменика, спомен костурница и гробаља посвећених Првом светском рату у Краљевини Југославији.
Анализирали смо законска акта која су донесена како би се регулисало очување гробаља
и зидање споменика, а затим приказали однос државе, разних организација и појединца
према споменицима и њиховом подизању. Држава је законски и политички обезбедила услове за подизање споменика, али због економских прилика често није имала
средстава да њихово подизање реализује. У таквој ситуацији приватна иницијатива и
лични допринос појединаца највише су допринели да се у релативно кратком временском периоду, од само двадесетак година, подигне велики број споменика посвећених
ратовима 1912–1918. У раду смо се осврнули и на симболе који су коришћени на споменицима, као и на однос државе и друштва према њима после Другог светског рата.
Кључне речи: гробови, гробља, споменици, костурнице, војници.
***
Подизање споменика (историјат и симболика)
Споменици су још од античког доба подизани како би сведочили о догађајима који су обележили одређени период, глорификовали монархе,
војсковође, државнике или одали почаст истакнутим грађанима, уметни-
208 Српске студије V / Serbian studies V
цима, научницима и другим. Подизани су и постављани на централним
градским трговима, парковима, испред важних државних и административних зграда, школа и других јавних установа, на местима на којима би били
виђени и са којих би слали поруку посматрачима. За разлику од осталих
европских држава, традиција подизања споменика у Србији је дошла са
закашњењем, јер под турском влашћу није било услова ни могућности.
Тек по доношењу Хатишерифа 1830. године, Кнежевина Србија је стекла
аутономију и многе повластице које није имала до тада, а између осталог и
право да подиже споменике.30 Током 19. века јавни споменици су подизани
широм Србије, али тек после Првог светског рата долази до интензивније
изградње, у знак сећања на жртве ратова, али и у оквиру тежњи за јачањем
националног идентитета и подстицања историјске свести српског (и југословенског) народа31. Поред класичних споменика, у овом периоду долази
до подизања бројних спомен-капела и спомен-костурница у склопу или ван
цивилних и војничких гробаља. Дух времена, победе у рату и велика жртва
коју је Србија поднела у ослободилачким ратовима 1912–1918 изискивали су потребу да се ти догађаји овековече, док се кроз њихов уметнички
приказ и симболику скретала пажња посматрача и слала јасна порука о
жртви која је дата у „Рату за ослобођење и уједињење“ (оба балканска и
Први светски рат).32 Отуда је и већина спомен-обележја посвећена свим
ратовима између 1912. и 1918. године. Основна симболика свих споменобележја у Краљевини СХС/Југославији је била да прикаже ту жртву и њен
значај. Поред војничке жртве, на споменицима у Србији, приказивана је
и државна и владарска идеологија оличена у чињеници да је рат донео
двоструко уједињење – оно помињано, троименог народа (Срба, Хрвата и
Словенаца), и оно непомињано, свих Срба у једну државу.
Законски оквири
Краљевина СХС/Југославија је одржавање војничких гробаља уредила
преко неколико законских аката, при чему су одређене обавезе произашле
и из међународних уговорних односа.
30У. Рајчевић, Затирано и затрто, О уништеним српским споменицима, Нови Сад, 2011,
5.
31З. М. Јовановић, Зебрњак, у трагању за порукама једног споменика или о култури сећања
код Срба, Београд, Горњи Милановац, 2004, 35–36.
32В. Недељковић, Споменик Српским ратницима 1912–1918. у Краљеву, Простори
Памћења, том 1 (Архитектура), Београд, 2013, 187.
СПОМЕНИЦИ ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ ИЗМЕЂУ ДРЖАВЕ, ЗАКОНА И ПОЈЕДИНЦА
209
Прво је, на самом крају 1919. године, донета Уредба о уређењу и одржавању наших војничких гробаља и гробова у домовини и на страни. Њом је
било одређено да се сва војничка гробља, а по могућству и појединачни
гробови, свих палих бораца за слободу и уједињење уреде и редовно
одржавају (при томе се мислило на српске, југословенске и савезничке
војнике). Сва гробља су проглашена за привремена са намером да се сви
посмртни остаци пренесу у посебне костурнице изнад којих би били
подигнути одговарајући споменици у виду капела, цркава или маузолеја. У њима би сваки војник познатог идентитета био посебно положен и обележен. Бригу и надзор над одржавањем гробова и подизање
костурница вршило је Министарство вера, као највиши орган. Чување
и одржавање гробова на терену било је поверено црквеним општинама
и свештеницима на чијим парохијама се ти гробови налазе. О гробљима
и гробовима у иностранству је требало да се брину посланства и конзулати Краљевине СХС, а било је предвиђено и постављање свештеника
да воде бригу о највећим гробљима у иностранству. Породице су могле
извршити пренос посмртних остатака својих сродника. Одређено је и да
свештеници врше помене на гробљима за сваке задушнице и Видовдан,
као и да изврше попис свих гробова.33
Током 1919. и 1920. године извршено је потписивање мировних уговора између победничких Савезничких и удружених влада и поражених
држава у Првом светском рату. У оквиру Версајског мировног уговора са Немачком, Сенжерменског са Аустријом, Нејског са Бугарском и
Тријанонског са Мађарском, нашла су се по два истоветна члана која
су се односила на одржавање гробова непријатељских војника. Њима
је одређено да ће свака држава чувати и одржавати гробове војника,
ратних заробљеника и интернираних грађана сахрањених на њиховим
територијама и допуштаће комисијама других земаља да идентификују,
пописују, одржавају и подижу споменике на тим гробовима. Све земље
су се обавезале да ће размењивати информације о местима гробова,
идентитетима сахрањених и да ће допустити пренос посмртних остатака
војника и морнара у њихову отаџбину, и при томе пружити и одређене
олакшице.34
33Уредба о уређењу и одржавању наших војничких гробља и гробова у домовини и на
страни од 12. децембра 1919, Службене новине Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца бр. 3,
3. јануар 1920.
34Чланови 225 и 226 Версајског мировног уговора, Treaty of Peace between the Allied and
Associated Powers and Germany, and Protocol (Treaty of Versailles), Australian Treaty Series 1920,
No 1, Department of Foreign Affairs and Trade Canberra, http://www.austlii.edu.au/au/other/dfat/
treaties/1920/1.html [08. јул 2014]; чланови 171 и 172 Сен Жерменског мировног уговора, Treaty
of Peace between the Allied and Associated Powers and Austria; Protocol, Declaration and Special
210 Српске студије V / Serbian studies V
Током априла 1922. године, поменуту Уредбу је заменио Закон о уређењу
наших војничких гробаља и гробова у отаџбини и на страни, као и гробова
изгинулих војника и морнара, ратних заробљеника и интернираних лица,
држављана: Немачке, Аустрије, Угарске и Бугарске, сахрањени на нашој
државној територији. Овим законом су потврђене и додатно разрађене
одредбе из Уредбе које се тичу гробаља и гробова у земљи и иностранству,
уз допуне произашле из поменутих мировних уговора да се мора водити
брига и о гробљима и гробовима непријатељских војника. Гробови војника савезничких земаља су третирани на исти начин као и домаћи, али
је истакнуто да ће се склопити посебни споразуми са сваком државом.
Законом су јасније дефинисане обавезе Министарства вера и нижих органа (подручне верске и политичке управне власти у земљи и посланства,
конзулати и свештеночувари у иностранству) који треба да му помажу
у вођењу бриге о гробљима. Одређено је да сви гробови треба да добију
трајно обележје у облику бетонског или каменог крста са јасно исписаним
подацима о сахрањеном, као и да се сва гробља ограде. Мања гробља, испод
200 гробова, и све појединачне гробове је требало концентрисати на једно,
већ постојеће, веће гробље. Иако је Законом одређено понашање са појединачним гробним обележјима и прегруписавање у већа гробља, задржана је
и одредба о њиховој привремености и намери да се, када наступе одговарајуће могућности, сва преместе у посебно изграђене костурнице. Поврх
тога, изражена је и намера да се након 1928. године изврши пренос свих
посмртних остатака у једну општу костурницу. За пренос посмртних остатака породицама погинулих војника је остављена могућност добијања неких
олакшица. Законом је дефинисано да издатке за одржавање и уређење
гробаља подноси Министарство вера, али и обласне и општинске управе.35
Declaration (St. Germain-en-Laye), Australian Treaty Series 1920, No 3, http://www.austlii.edu.au/
au/other/dfat/treaties/1920/3.html [08. јул 2014]; чланови 116 и 117 Нејског мировног уговора,
Balkanski ugovorni odnosi 1876–1996. Dvostrani i višestrani međunarodni ugovori i drugi diplomatski akti o državnim granicama, političkoj i vojnoj istoriji, verskim i etničkim manjinama, II tom
(1919–1945), prir. Momir Stojković, Beograd, 1999, 80 – 81; Treaty of Peace between the Allied and
Associated Powers and Bulgaria, and Protocol (Neuilly-sur-Seine), Australian Treaty Series 1920,
No 4, http://www.austlii.edu.au/au/other/dfat/treaties/1920/4.html [08. јул 2014]; чланови 155 и
156 Трианонског мировног уговора, Службене новине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца,
бр. 140 од 25. јуна 1921; Treaty of Peace between the Allied and Associated Powers and Hungary,
Protocol and Declaration (Trianon), Australian Treaty Series 1921, No 8, http://www.austlii.edu.au/
au/other/dfat/treaties/1921/8.html [08. јул 2014].
35Закон о уређењу наших војничких гробаља и гробова у отаџбини и на страни, као и гробова
изгинулих војника и морнара, ратних заробљеника и интернираних лица, држављана: Немачке, Аустрије, Угарске и Бугарске. сахрањени на нашој државној територији, Службене новине
Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, бр. 87, 22. април 1922; Овај закон је остао главни оквир
за поступање са местима вечног починка погинулих српских војника у Краљевини СХС/
Југославији. До почетка Другог светског рата допуњен је са још једним законом и две измене.
СПОМЕНИЦИ ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ ИЗМЕЂУ ДРЖАВЕ, ЗАКОНА И ПОЈЕДИНЦА
211
Закон о народном признању заслужнима за отаџбину донесен је 23.
августа 1925. године. Између осталог, њиме је одређено да се, у завичај,
изврши пренос посмртних остатака посебно заслужних лица (војних и
цивилних). При томе је посебно поменут војвода Радомир Путник (чији
су се посмртни остаци налазили у Француској). Остављена је могућност
преноса у отаџбину и сваког другог војника, уколико то његова породица
жели, при чему би држава сносила трошкове преноса. Одређено је и да
се подигне „Храм Споменик ослободиоцима“ у који би се пренели кости
ратника палих у ратовима за ослобођење и уједињење.36 Наведени Закон о
народном признању је измењен и допуњен 31. децембра 1928. године. Том
приликом је дефинисано да се преноси посмртних остатака не врше појединачно, већ у већим транспортима. Ближе су објашњени услови преноса
и могућност губљења остваривања тог права о трошку државе, уколико
се сродници на време не пријаве за њега. Одредба о преносу у „Храм Споменик ослободиоцима“ је ограничена само на пренос посмртних остатака
заслужних грађана и војних лица.37
Оба закона (Закон о народном признању заслужнима за отаџбину и Закон
о народном признању) и поменута измена су измењени и допуњени 20. септембра 1931. године. Овом изменом укинути су свештеночувари гробаља
у иностранству и извршен је пренос њихових овлашћења на краљевска
посланства и конзулате.38
На основу решења Министарског Савета од 24. децембра 1923. године,
основана је Комисија за чување и одржавање националних споменика. Комисија је требало да делује првенствено на територији Србије, Војводине,
Црне Горе, а у случају потребе и на целој територији Краљевине. Посао
Комисије је на првом месту био да се стара о архитектонским, вајарским
и сликарским радовима насталим до краја 18. века. Министарство Вера је
Комисији већ наредне године поверило још један задатак, који се тицао
старања о војничким гробљима изгинулих и умрлих у ратовима 1912–1918.
године, чиме је Комисија проширила поље деловања.39
36Закон о народном признању заслужнима за Отаџбину, Службене новине Краљевине
Срба, Хрвата и Словенаца, бр. 195, 29. август 1925.
37Закон о изменама и допунама у Закону о народном признању заслужнима за Отаџбину,
Службене новине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, бр. 10–V, 12. јануар 1929.
38Службене новине Краљевине Југославије, бр. 225 – LXXI, 28. септембар 1931.
39Архив Југославије (=АЈ), Фонд Министарство Правде Краљевине Југославије (63), 7,
Правилник Комисије за чување и одржавање националних споменика.
212 Српске студије V / Serbian studies V
Финансирање и подизање
Обезбедивши законски оквир за уређење војничких гробаља и подизање споменика и спомен-костурница, Краљевина СХС/Југославија
није имала снаге да финансијски подупре тај посао. Због тога је њихово
подизање било осигуравано добровољним прилозима. Међутим, те прилоге није скупљала држава, него орган који је на себе преузео обавезу
да подигне неки споменик или костурницу. То је могло да буде неко од
многобројних борачких удружења која су тада постојала, или посебно
формирани Одбор за подизање неког спомен-обележја. Прилози су стизали из целе земље, од појединаца, привредних организација, хуманитарних и ратничких удружења. На примеру подизања спомен-костурнице
на Мачковом камену и цркве са спомен–костурницом у Крупњу, видело
се да је већина прилога стизала из крајева насељених Србима.40 Држава ове органе (одборе) није остављала потпуно саме, већ је и сама донирала одређена средства. То је најчешће рађено преко Министарства
Вера, односно Правде, али и преко Министарства војске и морнарице.
Прилоге су, такође, давали окрузи, бановине, срезови и општине, као и
сам краљ.41 Скоро да нема округа у Србији где локално становништво
на неки начин није обележило и неговало сећање на Први светски рат.
Сачувана архивска грађа Министарстава Вера, Правде и Двора Краљевине
СХС/Југославије пружа нам увид у преписку која се водила између њих и
представника разних удружења и одбора, а тицала се тражења помоћи
за подизање споменика.42 У молбама су постојала општа места у којима
се истицало како су становници краја у коме се жели подићи споменик,
спомен-црква или костурница дали допринос у минулим ратовима, те
желе да се сећање на њихове изгинуле земљаке и славна победа Србије
никад не забораве. Често су мештани села тражили помоћ за спомен-капеле локалног карактера. Тако је Одбор из села Трнавац у тимочком срезу
1936. године добио помоћ од 10.000 динара, а исту суму су добили Одбори
у Бачини (срез темнићки), Љутовници (срез таковски) и Стублици (срез
тамнавски).43 Молбе су слате и краљици Марији. Православни грађани
40Н. Лајбеншпергер, Подизање спомен-костурнице на Мачковом камену и спомен-цркве
са костурницом у Крупњу, Саопштења XV (2008), 318–319.
41Исто, 316–317.
42АЈ, 63, 7; АЈ, 63, 227; АЈ, Фонд Министарства Вера (69), 127, 128; АЈ, Фонд Двор (74),
105, 496.
43АЈ, 63, 227, Решење Министарства Правде бр. 32773/XII од 27. маја 1936; Решење
Министарства Правде бр.45247/XII од 13. јуна 1936; Решење Министарства Правде бр. 72333
од 13. јула 1936. Решење Министарства Правде бр. 82498/XII од 24. септембра 1937; Решење
СПОМЕНИЦИ ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ ИЗМЕЂУ ДРЖАВЕ, ЗАКОНА И ПОЈЕДИНЦА
213
Ђаковице молили су краљицу да издејствује подизање спомен-цркве са
костурницом у Ђаковици, где би биле сакупљене кости погинулих на тлу
Метохије током ратова 1912–1918. Одбор за подизање је истицао да је од
велике национале важности рад на прикупљању костију умрлих, те да
су грађани Ђаковице још пре осам година покренули питање подизања
цркве у којој би били сахрањени ослободиоци Косова, Метохије и Рашке.
За подизање цркве било је потребно 650.000 динара, а они су прикупили
само 100.000, те су наводили да би се, због сиромаштва и кризе, пројекат
подизања храма продужио у недоглед, ако држава не помогне. Краљица
Марија се одазвала позиву, а Министарство Правде је обећало новчану
помоћ. Краљица је, такође, обећала да ће подарити иконостас кад црква
буде завршена. Одбору је 23. септембра 1937. године одобрена сума од
60.000 динара44.
Помоћ се није огледала само у виду прилога везаних за подизање неког
објекта, већ је могла да буде и у виду финансирања прослава или свечаности поводом неког јубилеја и неговања ратничких традиција које су
ишле у корист државној политици. Ту помоћ је углавном пружао краљ, те
је за потребе прославе коју је 1925. године приредио Одбор инвалидског
удружења издвојено 10.000 динара, а за прославу Одбора савеза добровољаца 1926. године 5.000 динара.45
Од важности и величине споменика зависило је и колико ће новца донирати државне институције или краљ. Само за три споменика постоји
оправдана претпоставка да су подигнути средствима која нису сакупљена
преко добровољних прилога. Први је споменик на Авали, за који је остало
сведочанство да је краљ Александар Карађорђевић желео да га подигне
својим средствима.46 Други је Победник на београдској тврђави, кога је
финансирала општина београдска, а трећи Храм славе у Скопљу, који је
финансирала војска.
Поред новца, чести су били и материјални прилози, који су се огледали
или у грађевинском материјалу или у опремању костурница (или цркви у
оквиру којих су биле костурнице). Својим прилозима су се истицала разна
удружења, попут Соколског друштва Краљевине Југославије, Кола Српских
сестара, Друштва Српкиња „Кнегиња Зорка”, Друштва „Кнегиња Љубица”
Министарства Правде бр. 72333 од 13. јула 1936.
44АЈ, 74, 105.
45АЈ, 74, 496, Управа Двора, Решење бр. 5240; Управа Двора, Решење бр. 1082.
46A. Ignjatović, Od istorijskog sećanja do zamišljanja nacionalne tradicije: Spomenik Neznanom
junaku na Avali, Istorija i sećanje, Studije istorijske svesti, Beograd, 2006, 229; В. Обреновић,
Српска меморијална архитектура 1918–1955, докторска дисертација у рукопису одбрањена
на Филозофском факултету у Београду 2013. године, 89.
214 Српске студије V / Serbian studies V
итд, али и многобројни појединци.47 Највећи број споменика подигнут је
захваљујући удруживању на локалном нивоу и личној иницијативи, која је
била свеприсутна.48 Постојали су и примери када је са приватне иницијативе неки пројекат подизања споменика прелазио у надлежност државе,
ако је био процењен као важан. То се догодило током организације подизања споменика код Куманова.49 Иницијативу за обнову Цркве Ружице
покренуле су београдске госпође, те су основале посебни Одбор за обнову
цркве Ружице.50 Споменик Трећепозивцима у Карађорђевом парку постављен је захваљујући иницијативи Друштва за улепшавање Карађорђевог
споменика, парка и околине 1923. године.51
Занимљив пример иницијативе која је потекла од појединца догодио се
у Сврачковици. Извесни Милован Миловановић, мештанин села Велеречи
у Сврачковачкој општини, упутио је октобра месеца 1929. године молбу
и предлог властима да о свом трошку направи једну малу костурницу
и споменик палим и насумице сахрањеним војницима 1915. године, за
чија је гробна места знао. Власти су одобриле ову иницијативу, те су тако
ексхумирани посмртни остаци седам непознатих војника. Костурница и
споменик су свечано откривени 5. октобра 1930. године, при чему се број
ексхумираних војника из атара села попео на 15.52
Гробови, гробља и костурнице
Након завршетка Првог светског рата остало је мноштво војничких
гробова и гробаља. Већина њих је била по бојиштима, али и у њиховој
позадини. Како о расутим гробовима нису могле да брину породице,
Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је одредила да се о гробовима брину
свештеници. Брига о војничким гробљима и гробовима била је у надлежности Министарства вера Краљевине СХС. Да би целисходније бринуло
47Тако је Друштво Српкиња „Кнегиња Зорка” даривало звоно, полијелеј и два чирака за Цркву
са спомен-костурницом у Крупњу; Савез сокола краљевине Југославије звоно за спомен-костурницу на Мачковом камену. Н. Лајбеншпергер, Подизање спомен-костурнице на Мачковом
камену, 319.
48Меморијали ослободилачких ратова Србије, књига I, том 1, Београд, 2006, 20.
49У. Рајчевић, нав. дело, 11.
50Д. Иванчевић, Београдска тврђава и његове светиње, Капела Свете Петке и црква
Ружица, Београд, 2010, 131.
51Политика 29. јул 1923.
52АЈ, 63, 227, Министарство Правде, Решење бр. 18308 од 5. октобра 1929.
СПОМЕНИЦИ ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ ИЗМЕЂУ ДРЖАВЕ, ЗАКОНА И ПОЈЕДИНЦА
215
о гробовима, али и да би се добио преглед постојања гробова и гробаља,
Министарство вера је током 1921. године наложило свим свештеницима
да доставе своја сазнања о сахрањеним и погинулим српским војницима.
Од свештеника се очекивало да доставе податке прикупљене са две стране. Једни подаци су се тицали њиховог ангажмана током рата и њиховим
записима о војницима које су током рата сахранили или им одржали опело.
Други подаци је требало да дођу са територије парохије која им је била
поверена. Министарство вера је ове податке сабирало и правило спискове страдалих по срезовима, али их никад није званично објавило. Разлог
томе нам није познат, али се може претпоставити да су били свесни да се
великом броју војника не зна гроб. Приликом достављања информација,
свештеници су саопштавали број сахрањених, познатих и непознатих српских или непријатељских војника. Мали број свештеника је доставио и
имена сахрањених.53
Иако је законски све било регулисано и држава је формално стајала иза
војничких гробаља и спомен-костурница, постојао је велики број војничких гробаља, готово у свакој општини, који су били запуштени и зарасли
у коров и то већ у првим годинама после рата. Овим проблемом се 1927.
године позабавило Министарство вера и наредило свим великим жупанима да утврде где се на територији њихове надлежности налазе војнички
гробови, у каквом су стању и да у што хитнијем року иста доведу у ред. Са
овим у вези Министарство је, будући да државна каса није могла да подмири све расходе, затражило да локалне самоуправе издвајају одговарајућа
средства за санацију и одржавање гробова, при чему би за суму већу од
10.000 динара морале да траже дозволу Министарства.54
Увођењем диктатуре и укидањем Министарства вера 1929. године,
брига о војничким гробовима и гробљима прешла је на Министарство
правде, тачније његово Верско одељење. Да би се организовало преношење преосталих српских војних гробова у посебно изграђене костурнице,
Министарство је наложило поновну проверу података на терену 1931.
године. Посао је поверен начелствима срезова, а они општинама. Поред
провере података, било је предвиђено да се евидентирају гробови који
су пропуштени десет година раније. За попис је био припремљен посебан
формулар, под називом Листа података. На њему су се налазили следећи
подаци: локација (прецизно место, варош, општина, срез и бановина), информација о самом гробу (појединачно, заједничко) или гробљу са бројем
сахрањених војника (подељених по народности), о стању хумке/и и над53Грађа о тим пописима чува се у АЈ, 63, фасцикле од 210 до 229.
54АЈ, 69, 128, Министарство Вера, Наредба бр. 15851 од 10. децембра 1927. упућена свим
жупанима.
216 Српске студије V / Serbian studies V
гробног/их споменика, натпису на надгробницима, постојању регистра
о сахрањеном/им и о уређивању гроба/гробља. Међутим, формулар није
предвиђао да се на њему напише и име војника који је сахрањен у пописаном гробу.55 Било је наложено и да се нацрта скица простора на ком
је гроб или гробље, али поједине територијалне јединице нису могле да
направе исте, пошто нису имале запослене особе које би могле да обаве
тај посао. Ипак, већина података је пристигла, али су они били донекле
поражавајући. Из достављених спискова и вођене преписке на релацији
Министарство – начелства – општине види се да је одређени број гробова у
међувремену нестао.56 Приликом ексхумација ради преноса у костурнице
видело се и да постоји проблем губитка идентитета сахрањених војника,
пошто се са многих надгробних споменика више није могао ишчитати
текст на њима.57
Костурнице за смештање посмртних остатака српских војника су подизане на просторима на којима се одиграло највише ратних операција,
највише у западној Србији и у Македонији, с обзиром на то да су се највеће
битке 1914. године водиле у западној Србији, а на југу Македоније се простирао Солунски фронт. Најчешћа замисао приликом подизања костурница
је била да се подигне укопана костурница и изнад ње капела или црква.
Спомен-цркве са костурницама подигнуте су у Лазаревцу, Крупњу, Врбовцу,
Делиграду, Скопљу, Прилепу, Штимљу..., а капеле са спомен-костурницама
на Церу (у Текеришу), Мачковом камену, Гучеву, затим у Прњавору, Аранђеловцу, Сурдулици, Штипу... Ређи случај је био да се изнад костурница подигне споменик. Таква обележја се налазе у Београду (на Новом Гробљу),
Шапцу, пољу Легет код Сремске Митровице... Још ређи случај је био да се
костурница остави без икаквог обележја изнад ње, као на Кајмакчалану.58
Законом из 1922. године било је предвиђено да се све кости пренесу у
костурнице, али због сталних финансијских проблема то није извршено
до Другог светског рата. Исто тако, предвиђено похрањивање посмртних
остатака у костурнице тако да им се сачува идентитет није било поштовано, посебно током двадесетих година.
55Н. Лајбеншпергер, „Поносни оклопници“ у спомен-костурници на Зебрњаку, Балкански
ратови 1912–1913: Нова виђења и тумачења, Београд, 2013, 414.
56Грађа о тим пописима се чува у АЈ, 63, фасцикле од 210 до229.
57Н. Лајбеншпергер, „Поносни оклопници“ у спомен-костурници на Зебрњаку, 414.
58В. Обреновић, нав. дело, 111–347.
СПОМЕНИЦИ ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ ИЗМЕЂУ ДРЖАВЕ, ЗАКОНА И ПОЈЕДИНЦА
217
Споменици и спомен-плоче
Војничка жртва није представљана само на простору смрти или гробног
места. Осећала се потреба да се она обележи и у насељима из којих су ти
војници пошли у рат. Из тог разлога подизани су споменици и споменплоче страдалим српским војницима. Споменици су најчешће подизани у
центру или централним деловима неког насеља. Такве споменике имамо
у Јагодини, Параћину, Ћуприји, Нишу, Крагујевцу, Пожаревцу, Лесковцу,
Зајечару, Краљеву, Прокупљу итд. Постоје и случајеви подизања споменика ван насељених места, као на пример у долини реке Ибар, код места
Полумир. На њима је најчешће представљен српски војник како мирно
стоји у пуној ратној опреми (Лесковац, Младеновац...). Поред тога, имамо
споменичке фигуре на којима су приказани војници у покрету (Зајечар,
Прокупље...), споменике у облику обелиска или стеле (Топола, Пријепоље...)
итд. Споменици су обавезно садржавали текстове који су говорили о томе
коме је посвећен, понегде употпуњени и са именима погинулих војника
из тог места. Поред тога, на њима су се често налазили и други елементи,
попут крста, који је био веома чест, али и грба који је могао да буде српски
(на већини), или грб Краљевине (у мањем броју).59
Имена погинулих војника су доста често исписивана на спомен-плоче
које су постављане на унутрашње или спољне зидове цркава. Већином
су те плоче садржавале само посвету страдалим војницима (понегде Косовским осветницима, а још ређе Сливничким покајницима) и њихова
имена. Међутим, понегде су и оне биле обогаћене уметничким приказима
војника.
Споменик незнаном јунаку представља посебан вид споменика. Подигнут над гробним местом једног војника са намером да тај војник симболизује све погинуле војнике којима се не зна гроб, имао је јаку симболичку
и идеолошку функцију. У Краљевини Југославији је симболизовао палу
жртву за уједињење и ослобођење, али и више од тога – постао је и херој
који симболизује новог Југословена.60 Насупрот овом државном представљању гроба непознатих војника стајала је приватна пракса истог типа,
оличена у подизању крајпуташа – својеврсног надгробног споменика за
познате војнике којима је гроб био непознат. Ови споменици су подизани
у разним облицима, али најчешће као и сви други надгробни споменици у
том крају. Распростањено је било њихово украшавање фигурама војника
и другим детаљима који су могли да буду прикази: оружја, биљака, животиња или различити орнаменти.
59Исто, 111–112, 399–416.
60A. Ignjatović, нав. дело, 231–232.
218 Српске студије V / Serbian studies V
Између два светска рата, широм Краљевине СХС/Југославије подизани
су споменици краљeвима династије Карађорђевић, Петру I и Александру.
Иако је подизање њихових споменика било више повезано са њиховом
владарском улогом, чињеница да су као владари били на челу Србије током балканских и Првог светског рата учинила је да и ови споменици у
себи садрже ратничке атрибуте и самим тим и они буду део обележавања
величине српске улоге у току ратних сукоба и уједињења. Тако је на простору целе Краљевине постојало преко 190 споменика подигнутих краљу
Петру и краљу Александру. Занимљиво је да су новоослобођене и присаједињене територије, попут Војводине и Босне и Херцеговине предњачиле
у подизању краљевских биста и споменика.61 Најчешће су представљени
на коњу, како и доликује владару – ратнику, док су понегде на постаменту приказивани војници који су ратовали под њиховом командом. Тако
се на постаменту споменика краља Петра у Панчеву нашао и рељеф који
приказује српске војнике у наглашеном покрету.62
Симболи и њихово значење (неколико примера)
Велики број новоподигнутих споменика је, преко елемената приказаних на њему, слао поруку посматрачима. Постојао је читав низ симбола
(крст, грб, ловоров венац...) и представа (војника, орла...) преко којих је
та порука слата.
Крст је био најзаступљенији симбол на свим врстама спомен-обележја.
То и не треба да чуди ако се зна колико је народ био религиозан и колико му
је свакодневни живот био повезан са вером и црквом. Смрт, као завршетак
овоземаљског живота, по учењу цркве, није могла да прође без верског
обреда и постављања крста на надгробно обележје. С обзиром на то да
су и споменици обележја мртвих, и на њих су стављане представе крста.
О јакој повезаности са вером и црквом не говори само крст као симбол,
него и чињеница да су на многобројне цркве постављене спомен-плоче
са именима погинулих, да се у многим црквеним портама широм земље
нашао споменик посвећен страдалим војницима, као и да су над костурницама подизане цркве и капеле.
Испред цркве Ружице на Београдској тврђави, односно на њеном северном улазу налазе се две фигуре ратника: средњевековног копљаника
61У. Рајчевић, нав. дело, 5–6.
62Д. Ружић, Д. Љ. Маринковић, Петар Палавичини: споменик краљу Петру првом у
Панчевву – могућности реконструкције, Простори памћења, том 1, Архитектура, Београд,
2013, 140.
СПОМЕНИЦИ ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ ИЗМЕЂУ ДРЖАВЕ, ЗАКОНА И ПОЈЕДИНЦА
219
и ратника из ратова 1912–1918. Ове фигуре, чији је аутор руски вајар
Николај Краснов, симболизују историјски континуитет и повезују два
периода српске историје – средњевековно царство и ослобођено и уједињено Српство након 1918. године, алудирајући на обновљено Душаново царство.63
Представе војника победничке српске војске биле су веома распрострањен симбол. Тако на пример, Споменик трећепозивцима у Београду,
кога чине два дела, рустични камени блокови и фигура старијег мушкарца, представља идеализацију српског средовечног/старог војника који
је изнео рат на својим плећима – мирољубиви старац мирног и нежног
погледа, али увек спреман да брани отаџбину.64
Споменик захвалности Француској у себи садржи више порука које се
међусобно прожимају, јер све предстваљају захвалност српског народа
Француској, која је током рата пружила велику помоћ Србији. Бронзана
фигура представља Француску како са подигнутим мачем прискаче Србији у помоћ, док се на бочним странама постамента налазе два рељефа
– представа српских и француских војника заједно у борби и жена односно
Сорбона са српском децом, симболизујући француску просветну помоћ
током и после рата.65
Споменик Победника, који је првенствено био израђен као симбол победе у Балканским ратовима, након Првог светског рата симболизује победу
над свим завојевачима. Петостепени постамент означава пет векова под
влашћу Османског царства, док смела фигура мушкарца држи спуштени
мач у једној руци и сокола који осматра у другој. Овом представом Мештровић је желео да представи Србију као мирољубиву земљу, са спуштеним
мачем, али увек спремну да се брани.
На појединим споменицима истицани су војни реквизити као што
су ђулад, гранате или топови. Примери оваквог типа споменика су они
подигнути у Ћуприји, Великом Шиљеговцу и Споменик браниоцима
Београда над костурницом на Новом гробљу у Београду, где је чак постављен цео топ. Ратни материјал је, такође, био искоришћен приликом
обнове цркве Ружице.66 Наиме, три полијелеја, три чирака за свеће и
иконе Успења Богородице и Св. Ђорђа у лунетама изнад улазних врата
су израђени од муниције, делова топова и сабљи. Од истог војног ма-
63Д.Шаренац, Топ, војник и сећање, Први светски рат и Србија 1914–2009, Београд, 2014,
190.
64У. Рајчевић, нав. дело, 48.; Политика, 29. јул 1923.
65Б. Шекарић, Споменик захвалности Француској, Споменичко наслеђе Србије, Београд,
2006, 214.
66Д. Иванчевић, нав.дело, 131.
220 Српске студије V / Serbian studies V
теријала је израђен крст и ловоров венац на Костурници у Јакшићевој
кули.67
Бели двоглави орао и ловоров венац такође су чест коришћени симбол.
Неретко је долазило до синтезе више симбола, како би се још више појачала порука која се шаље. На споменику на Церу се то веома лепо уочава.
У облику стене је велики српски грб и натпис „18. VIII 1914 Ваша дела су
бесмртна“. Оборене пушке са бајонетима истичу да је битка окончана. На
врху стене је постављен орао са ловоровим венцем, алудирајући на војнике
који су извојевали победу.68
У социјалистичкој Југославији
Ратничке традиције и величање српског војника нису нашле одговарајуће место у социјалистичкој Југославији. Комунистичке власти су
скрајнуле сећања на Први светски рат, док је величање народно-ослободилачке борбе и слављење победа партизанског покрета над окупатором
и фашизмом истицано у први план.69 Држава више није придавала велики
значај споменицима посвећеним палима у Првом светском рату, који се
карактерисао као искључиво српски, а обележавање значајнијих датума и
церемоније поводом истих су сведене на минимум. Нова идеологија, федерализација земље и настанак нових нација на простору бивше Краљевине
утицали су и на однос према споменицима и традицији ратова 1912–1918.70
Током Другог светског рата уништен је велики број српских споменика,
капела и костурница, посебно од стране бугарског окупатора на простору
бивше Вардарске бановине, односно Социјалистичке Републике Македоније. Држава у највећој мери није учинила ништа како би обновила тада
уништене споменике, јер нису одговарали новонасталој политичкој клими.
У периоду социјалистичке Југославије споменици, попут оних на Зебрњаку
или Кајмакчалану, дуго су остали руинирани или скромно конзервирани, а један број никад није обновљен.71 Држава се трудила да што брже и
ефикасније уклони било какво сећање на краљевски дом Карађорђевића
и Краљевину Југославију, прозвану „тамница народа“. Велики број споме67Д. Шаренац, нав. дело, 190.
68В. Обреновић, нав. дело, 134.
69Д. Шаренац, нав. дело, 242.
70Исто, 242.
71У. Рајчевић, нав. дело, 10.
СПОМЕНИЦИ ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ ИЗМЕЂУ ДРЖАВЕ, ЗАКОНА И ПОЈЕДИНЦА
221
ника посвећен Краљу Петру „Ослободиоцу“ и Краљу Александру „Ујединитељу“ је још током рата био уништен, а власти су после рата наставиле
да уклањају преостале.72 Слике напуштених и у коров зараслих српских
гробаља у Македонији можда најбоље говоре о политичком забораву и
идеолошкој искључивости према жртвама које су пале за слободу своје
земље.73 Ситуација на том терену била је утолико тежа, с обзиром на то да
је део Македонаца сматрао, најчешће без гласног изговарања, Србе окупаторима, а не ослободиоцима од Турске власти. Обнова спомен-костурнице
у Лазаревцу шездесетих година је један од малобројних примера у којима
је држава завршила започету костурницу из тридесетих година. У том
периоду започиње и стављање спомен-обележја посвећених Првом светском рату под заштиту државе, као споменика културе, али им то често
није обезбеђивало одговарајући третман. Већ седамдесетих, а поготово
осамдесетих година, са променом политичке климе, мења се и однос према
Првом светском рату.74 Тада почињу и озбиљније обнове одређеног броја
споменика, како у Србији и Македонији, тако и у иностранству (Грчка,
Тунис, Алжир). Након смрти Јосипа Броза, попустили су сви механизми
дотадашње идеологије, па тако и антагонизам према Првом светском рату.
На Дунавском кеју у Београду, 1988. године, подигнут је Споменик браниоцима Београда, али наведене промене ипак нису произвеле подизање
великог броја нових споменика.
72Исто, 12.
73Документација Републичког Завода за заштиту споменика културе, Регистратори:
Македонија
1–12.
74O. Manojlović Pintar, Tradicija Prvog svetskog rata u Srbiji, Kultura sećanja, Povjesni lomovi
i svladavanje prošlosti, Zagreb, 2007, 161.
222 Српске студије V / Serbian studies V
MEMORIALS TO THE FIRST WORLD WAR BETWEEN STATE, LAW
AND AN INDIVIDUAL – SOME OBSERVATIONS AND EXAMPLES
Summary:
The Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes (and subsequently the Kingdom
of Yugoslavia) was trying to keep the military graves of the Serbian soldiers from
disappearing. Furthermore, it marked the victory in the First World War and its casualties
with numerous memorials. These memorials were to point to the sacrifices of the soldiers
in the war for liberation and unification. Preservation of the warriors’ graves and the
erection of the monuments were incorporated in the legal system with several legal
acts. The most important was the Law on Organization of our warrior cemeteries and
graves in the fatherland and in abroad from 1922. These acts included Serbian, allied
and enemy warriors’ graves. Preservation of the enemy warriors’ graves was part of
the peace treaties made after the war. The said law stipulated who would take care of
the monuments and that all graves would be considered as temporary. It was specified
that all the mortal remains should be transferred to newly built ossuaries over which
appropriate churches, chapels and monuments would be built.
Most of the monuments, ossuaries and memorial churches were erected through
private initiatives, or through the work of different warrior or humanitarian organizations.
Most of the funds for the erection of monuments were gathered by the donations, while
the state government and the king gave some contribution, as well.
On several occasions, the competent ministries of Religion and Justice organized
inventory of all graves. While the work was underway, it turned up that many of the
graves were lost and that there were many graves with unknown names of the Serbian
soldiers. Ossuaries were erected mostly in the parts of the country where the biggest
fights took place – in Western Serbia and in Macedonia. Ossuaries were usually dug in
the ground, and it was a common thing to have a church built above them.
To honor the fallen soldiers from some town or village, monuments were erected on the
main squares, or somewhere in the center of a settlement. Most of those monuments are
statues showing a Serbian soldier standing still, or is in some combative position. Rarely,
those monuments were in a form of a pyramid. The names of the fallen soldiers were
inscribed on a commemorative plaque, which could be on a monument, or on a church
wall. A monument to the Unknown Soldier was built on Avala Mountain near Belgrade,
and represented all of the fallen soldiers without a known grave. It was also a hero that
represented new Yugoslav men. Similar to that, families of the soldiers that died and were
buried far away, put up tombstones over an empty grave, called the „Krajputaši”, so they
could commemorate them. Monuments to Kings Petar and Aleksandar Karadjordjevic
were erected all over the country, often with warrior insignia on them.
Symbols were a very important part of the monuments, because they conveyed
messages to observers. A cross was the most common symbol on a monument because of
the Orthodox Christian faith of Serbian soldiers. There were a lot of ideological symbols
– coat of arms, laurel wreaths, parts of weapons, two headed eagle, etc.
In the Socialistic Yugoslavia period, monuments dedicated to the First World War
were not observed, but not totally forgotten. In that period, some of the monuments were
completed but some got relocated in that period, but for some there was no political
will to be . After the death of Josip Broz Tito, some better times for these monuments
came, but not many new ones were built.
ЧЛАНЦИ / PAPERS
УДК: 811.163.41'373.234
811.512.161'373
Рад примљен: 15. 07. 2014.
Рад прихваћен: 01. 09. 2014.
Др Љиљана Чолић
редовни професор
Универзитет у Београду
Филолошки факултет
[email protected]
ОСМАНСКО, ОТОМАНСКО ИЛИ ТУРСКО ЦАРСТВО
– ОСМАНЛИЈЕ, ОТОМАНЛИЈЕ, ТУРЦИ*
Апстракт: У раду је указано на различите називе за турску државу/царевину у османском језику и у водећим европским језицима, током османске епохе њеног постојања.
Увидом у изворе и историографску литературу различите провенијенције може се
закључити да Турци Османлије нису поседовали свест о својој држави као царевини,
и то по нашем мишљењу, не само због тога што империја као терминолошка позајмица
до XIX века није била присутна у турском језику.
Кључне речи: Османско/турско царство, османски језик, Турци, историјски извори.
***
Tерминолошко појмовно питање назива османске (отоманске; турске)
државе/царевине у чијем се готово полумиленијумском принудном подаништву налазио српски народ још увек изазива недоумице не само у широј
јавности, већ и у стручним круговима, упркос чињеници да је од стране
оријенталних филолога једним делом већ одавно разрешено.
То нас је подстакло да се поново осврнемо на ову тематику, настојећи да
укажемо на довољно разложних аргумената, намењених онима чији се ста* Чланак представља резултат рада на пројекту Српска нација – интегративни и
дезинетегративни процеси, (Ев. бр. 177014) чију реализацију финансира Министарство
просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.
226 Српске студије V / Serbian studies V
вови у вези с тим још увек крећу између колебања или чак тврдог и упорног
залагања за облике и формулације које османисти никако не могу да прихвате.
У нашем критичком осврту размотрићемо практично трослојно питање
– одреднице за поменуту државу, језик и оног дела становништва који се
сматрао њеним аутохтоним припадницима.
Да Османско царство своју идентификациону одредницу дугује Осман–
бегу, вођи племена Каји које је у једном тренутку крајем 12. века успело
да заузме водеђе место међу турским беглуцима опште је познат и научно
прихваћен податак. Такође је неспорно да се име родоначелника династије
која ће у непрекидном наследном ланцу владати моћном империјом од
њеног настанка па до краја, како на самом османском турском, тако и у
другим, па и у индоевропским језицима, увек и свугде изговара „Осман”.
Међутим, када је реч о турској царевини, мимо сваке логике и аналогије, као придевска одредница јавља се језички сасвим неутемељен облик
отомански који је у овом облику прихваћен нпр. у енглеском и у француском језику као Ottoman Empire, односно l’Empire Ottoman, док је у немачкој
стручној литератури присутан облик – osmanichen Reisches, дакле без нелогичног и непринципијелног преласка гласа с у глас т, до ког не долази ни
у неким другим језицима, као што су нпр. бугарски, пољски, румунски и др.
Да видимо шта о томе каже турска речничка литература, а пре свега
Турски речник Турског језичког друштва, свакако најреферентнији приручник ове врсте.
Као првa међу одредницама које се односе на наше питање протумачена
је именица Osmanlı - Османлија: „Име које се давало држављанима велике
турске царевине, која је основана у 13. веку од стране Османа Газија у Анадолији а распала се после Првог светског рата.” (Прев. Љ.Ч.)1
Следи реч Osmanlıca као назив за турски језик који је коришћен у Анадолији и у свим земљама османске државе између 13. и 20. века, а који је
био, како стоји „оптерећен утицајима” арапског и персијског.2
Занимљиво је тумачење речи Osmanlılık за коју немамо употребљиви
еквивалент у српском језику, али ради појашњења овде ћемо је превести
као „османство” (нпр. по аналогији са српством), за коју је дат цитат класика турске књижевности Омера Сејфедина: „Osmanlılık ne yalnız Türklük
ne de yalnız Müslümanlık demektir”3, што у адаптираном преводу гласи: „Османско не значи само турско нити само муслиманско.” Дакле, по оцени
поменутог класика турске књижевности коју и Турско језичко друштво
1 Türkçe Sözlük, 2, Yeni baskı, Türk Dil Kurumu, Ankara, 1988, 1120.
2Исто.
3Исто.
ОСМАНСКО, ОТОМАНСКО ИЛИ ТУРСКО ЦАРСТВО– ОСМАНЛИЈЕ, ОТОМАНЛИЈЕ, ТУРЦИ*
227
као крунска научна институција уважава и прихвата, одредница османско
има другачије тојест специфично значење у односу на горе поменуте речи
турско и муслиманско.
Готово истим речима објашњена је одредница „Osmanlı” у капиталном
стручном приручнику Мехмеда Зекија Пакалина Османски изрази и терминологија (Osmanlı Deyimleri ve Теrimleri).4
Као што смо на почетку нагласили, наша језичко-терминолошка анализа не представља никакав новитет у српској науци, поготово имајући у
виду да је најпозванији живи српски оријенталисте др Дарко Танасковић
у више наврата дао свој допринос разрешењу постојећих дилема чија нас
је увреженост навела да поновимо већ познате чињенице.
Поводом вести да је „Београд обележио 555 година од победе над ‘Отоманском (сиц!) империјом” објављене у листу Политика, издвајамо неколико реченица из чланка професора Танасковића ‘Ко су били Отомани’:
Одиста похвалан пример сећања на прошлост која би морала бити поука
и за садашњост и будућност. А у тој прошлости тешко ћемо пронаћи некакаве „отомане” по којима је ваљда добила име и Отоманска империја,
о којој се говори у вести Политике. Наглашавајући чињеницу да је назив
царевине изведен из имена оснивача династије Османа, на коју смо и ми
претходно у нашем тексту указали, др Дарко Танасковић даље каже: „Нема
дакле никакавог смисла давати предност придеву ‘отомански’ у односу на
придев ‘османски’ јер је примљен посредним путем, односно преузимањем
адаптација назива Османског царства у неким европским језицима.”5
У вези с тим, можда није безразложно прихватити једноставну чињеницу да било коју страну реч, уколико њен изворни гласовни склоп не
одудара од фонетике другог језика у коме се употребљава, треба задржати у изворном виду без непотребних адаптација. Као што видимо, у
конкретном случају обе речи – и османски и отомански у потпуно истој
мери одговарају фонетском систему и корпусу српског језика.
Откуд облик отомански кратко и јасно објашњење гласи: ”Реч Отоман је
историјска англизација имена Османа I, оснивача империје и њене једине владалачке династије, куће Османа (познате такође као османске династије)”.6
Ту се отвара још једно питање, о коме такође у предметном чланку говори професор Танасковић, а то је употреба придева османлијски уместо
османски.
4 M. Z. Pakalin, Osmanlı Deyimleri ve Теrimleri, II, Istanbul, 1983,738.
5 Д. Танасковић, „Ко су били отомани”, Политика, 27.7.2011.
6 http://en.wikipedia.org/wiki/Names_of_the_Ottoman_Empire (The word „Ottoman” is a historical Anglicization of the name of Osman I, the founder of the Empire and its sole ruling dynasty, the House
of Osman (also known as the Ottoman dynasty).
228 Српске студије V / Serbian studies V
Основни аргумент против додатка ли јесте чињеница да се ради о
аутентичном турском суфиксу за грађење речи које означавају припадност. У српском језику то је један од елемената граматичког утицаја османског језика који се у потпуности одомаћио у нашем говору. Међутим,
иако сматрамо да нема никакве потребе инсистирати на поменутом позајмљеном граматичком елементу уколико то није неопходно, у случају
придева османлијски то се може сматрати савим оправданим, имајући у
виду различиту асоцијативнист поменутих двеју верзија истог придева
код припадника турске националности и код Срба. За прве се придев
османски везује за владара Османа са којим Срби нису имали непосредни
контакт нити били изложени његовом личном утицају, док су Османлије
као поданици његових наследника итекако утицали на судбину српског
народа.
Уместо појединачне употребе придева османски и турски често се користе сложенице османско-турски и Турци Османлије, што омогућује већи
степен прецизности. Овај вид формулације присутан je како у савременом
турском, тако и у страним језицима. Сходно томе, сасвим је прихватљива
и употреба сложенице османлијски Турци, коју је у својим радовима користила др Душанка Бојанић Лукач, без сумње најугледнији османиста ког је
изнедрила наша научна средина.
Код Ахмеда Рефика, једног од пионира критичке турске историографије,
који је живео и стварао управо на размеђи османске и савремене турске
државности, најчешће се среће управо синтагма Osmanlı Türkler.7
Навешћемо неколико примера из стручне литературе других језика:
– osmanisch-türkiche – немачки8
– Osmansko-tureckiej – пољски 9
– Turco-osmana – румунски10
– Османотурска – бугарски11
Мада у вези с тим треба нагласити да у ранијим текстовима и турској
историографској литератури придев османски готово да уопште није био
у употреби. У приручнику Франца Бабингера Османски историографи и
њихова дела (Osmanlı Tarih Yazarları ve Eserleri) које садржи основне податке
7 A. Refik, Âlimler ve Sana’atkârlar, İstanbul, 1924, Kadınlar Saltanatı, İstanbul, 1932.
8 F. Ludvig, Einführung in die osmanisch-türkiche Diplomatik der türkichen Botmäsigkeit in
Ungarn, Budapest, 1926, LXVIII + 35.
9 J. Zajaczkowski, A. J. Reychman, Zarys dyplomatyki osmansko-tureckiej, Warszava, 1955, 167.
10G. Mübahat, Paleografia si diplomatica turco-osmana, Bukaresti, 1958, 351.
11Б. Недков, Османотурска дипломатика и палеография, София, 1966.
ОСМАНСКО, ОТОМАНСКО ИЛИ ТУРСКО ЦАРСТВО– ОСМАНЛИЈЕ, ОТОМАНЛИЈЕ, ТУРЦИ*
229
о готово четири стотине аутора и још већег броја текстова њихове писане
оставштине, колико смо запазили пре XIX века, у насловима набројаних
дела реч Оsmaniyye се среће тек у пар случајева и то углавном у текстовима
насталим на арапском језику.12
О томе можда најупечатљивије сведочи готово потпуна одсутност придева османски у Путопису Евлије Челебије насталом током XVII века, у
време када је Османско царство још увек било у пуној снази и моћи, што
поткрепљује нашу мишљење да је, не наравно сама реч већ њена употреба
‘увозни артикл’ који је стигаo са запада.
Што се тиче самог назива османске државе/царевине, сматрамо да неће
бити излишно, дати кратак осврт на то како су пре свега сами Турци називали своју земљу, притом намерно користимо реч ‘земља’ (yurt) зато што
је то једина именица изворне турске етимологије са ширим значењем
‘држава’, док све друге речи којима се турска/османска царевина називала
исходе из других језика.
Најчешћи званични називи те државе је били су Висока држава (Devlet-i
Âliyye –
), Висока османска држава ( Devlet-i Âliyye- Osmâniyye –
), или у каснијој фази Osmanlı Devleti – Османска држава,
да би се даљом језичком генезом, а под утицајем запада стигло до Османског царства – Osmanlı İmparatorluğu. Доста ретко коришћени су и називи
Memâlik-i Osmanî или Memâlik-i Mahrûse-i Osmanî – у дословном преводу
Османске земље/земља, тј. Заштићене (Богом чуване) османске земље.
Прилично је занимљива и илустративна чињеница да на интернет упит
на турском језику: Osmanli devletin ismi – име османске државе, следи одговор уз позивање на старе западне географске карте, а као прва приказана
је мапа из 1600. године на којој пише: Turcici imperii imagio.13
Како даље штампани и електронски приручници наводе, а што је и
опште познато, у неким западним текстовима одреднице „османски” и
„турски” користе се наизменично. Ова дихотомија је официјелно окончана
1920–1923. када је нова власт увела званични назив Република Турска
(Тürkiye Cumhuriyeti).
„У дипломатским круговима царство је често називано Високом портом или само Портом, што је потекло од француског превода османске
речи Bab’i ‘ali (тур. Bâb-i-âlî), што значи „висока капија“, према церемонији
добродошлице за стране амбасадоре коју је султан приређивао на улазу у
палату. Ова церемонија је тумачена и као интерпретација позиције царства
12Види: F. Babinger, Osmanlı Tarih Yazarları ve Eserleri, Ankara, 1982; (Muhammad B. Muhammad B. Ömer B. Sultan, el-Cevahir el-muziyye fi eyyam el-devlet el-Usmaniyye) 62.
13http:// cukurovastrateji.blogspot.com/ 2014//14
230 Српске студије V / Serbian studies V
на прелазу из Европе у Азију. Kаснији je назив порта коришћен за османску
владу у Цариграду“.14
Потврду горњег навода о употреби назива Висока порта у дипломатској
комуникацији срећемо у Мемоарима проте Матеје Ненадовића, о чему ће
касније бити више речи.
Сасвим је јасно да и назив Висока (османска) држава има своје исходиште у називу Висока порта.
У својој широко познатој књизи Османско царство, тумачећи схватање
државе у Историји османске династије Дурсуна бега, турског историчара из XV века, Халил Иналџик закључује: „Дурсун бег изједначује државу
с апсолутном влашћу суверена”, да би касније додао: „Основни принципи
блискоисточне теорије о држави остали су непромењени и у османским
временима.”15
Да сами Турци османске епохе нису имали свест ни о сопственој државности, а камо ли некаквом царству, као ни о сопственом националном бићу,
довољно указује чињеница да нису тежили да у своме изворном турском
језику изнађу/измисле именицу са значењем држава, задовољавајући се
речима наведеног значења преузетим из арапског. Своју колективну идентификацију препознавали су у именици Турци, односно газије, како стоји у
приповестима из догађајне историје у богатој писаној оставштини наративних извора. Ваља нагласити да ова дела у већини случајева имају наслов
Tarih-i Al-i Osman – Историја османске династије, што указује на чињеницу
да је султан био синоним за државу, о чему говори и професор Иналџик.
Са становишта лигвистичке логике занимљиво је да се ниједан османски
султан нигде не назива императором, а на челу Османске империје – како
ју је прозвала политичка номенклатура тадашње западне Европе, као што
знамо налазило се тридесет и седам суверена исте владарске лозе.
Како видимо из обилне сачуване документарне грађе, једина изворна
турска, реч за народног првака или владара јесте именица beg ( ) , заједничка имовина не само турског, већ групе туркијских језика и ту једину
аутентичну реч потиснуле се позајмице из арапског и персијског језика –
sultan (
); hünkâr (
); padişah (
). Као што је опште познато,
од султана Бајазита I (1389–1402) сви османски владари имали су титулу
han (
), али сем што се јавља као наизоставни елемент њиховог пуног
званичног имена и потписа, тј. монограма/тугре, ова титула није спадала
у вид ословљавања, за шта су служиле горе поменута арапска именица
султан и персијске именице хункар и падишах.
14http://en.wikipedia.org/wiki/ Ozgur Ansiklopedisi
15Х. Иналџик, Османско царство. Класично доба 1300–1600, Београд, 1974, 96.
ОСМАНСКО, ОТОМАНСКО ИЛИ ТУРСКО ЦАРСТВО– ОСМАНЛИЈЕ, ОТОМАНЛИЈЕ, ТУРЦИ*
231
Османски или турски? Може се поставити питање шта је шири, а шта
ужи појам у историјском, етничком и уопште стручном смислу. Мислимо
да нећемо погрешити ако кажемо да се на то питање не може дати јединствени и универзални одговор.
У једном свом изразито критичком тексту, у коме износи став да је Османско царство ставило тачку на културни и цивилизацијски утицај истока на
запад, Жак Пирен (Jackues Pirenne) наглашава да као што није било турске
нације тога доба, тако није било ни аутохтоне културе турског народа која
је ширењем царевине могла извршити утицај у освојеним областима.
Без упуштања у вредносни аспект горње парафразе и изреченој оцени
о којој би се могло дискутовати, скрећемо пажњу на употребу придева османски и турски коју сматрамо сасвим разложном јер упућује на неспорну
чињеницу да је османска државност само деоница у историјском постојању
једне племенске, беглучке заједнице која ће својим постепеним јачањем и
преузимањем примата над осталим беглуцима, у освит 13. века изнедрити моћну империју. Укратко речено Турака, ових или неких других, било
је и пре и после Османске царевине, а време њеног трајања је истекло и
тешко да ће се, упркос неким савременим тенденцијама, поново вратити.
Но, независно од веће или мање обухватности горепоменутих појмова,
што ипак остаје у домену индивидуалне процене и осећања, неће бити
згорег да се осврнемо на то којим речима су у српском усменом предању,
књижевности и историографији из епохе османске/турске владавине, или
непосредно по њеном крају, на нашим просторима, називани турска држава, њен званични језик и поданици.
Одговор на ово питање прво смо потражили у два приручника која спадају у пионирске подухвате српске лексикографије. Сем одредница Турак;
Турчин; Турска и Турћија Српски рјечник Вука Караџића других речи које
се односе на предметну тематику нема.16
У Елезовићевом Речнику косовско-метохиског дијалекта, поред поменутих
записана је и општа, а не лична, именица османлија, за коју је дато следеће тумачење: „Човек фини, лукав, вешти који постиже циљ финоћом, а не бруталном
силом; Јарега је османлија, он није кај ти; Зар не знаш какав је он османлија.”17
Његошев Горски вијенац, свакако најзначајније српско књижевно XIX
века посвећено борби нашег народа против турског ропства, не садржи
помен ни Османског царства нити Османлија.
Ако смо добро успели да запазимо, трудећи се да пажљиво прегледамо цео текст, у Мемоарима проте Матеје Ненадовића, „Отоманска порта”
16В. Стефановић, Српски рјечник, Беч, 1818, 835.
17Г. Елезовић, Речник косовско-метохиског дијалекта, II, Друго издање, Приштина, 1998,
38.
232 Српске студије V / Serbian studies V
помиње се тек у другом делу где су описани сусрети са страним државницима које је српска депутација обилазила тражећи помоћ за устанике и
то први пут од стране руског министра иностраних дела Чарторијског, а
затим и приликом каснијих разговора са ађутантом енглеског министра
и представницима аустријског цара.18
Исти је случај и са терминологијом у Историји Српског устанка Лазара
Арсенијевића Баталаке19
Јован Томић, наш историчар који се, како наглашава др Радош Љушић
„упустио у проучавање доба турске превласти, а да није имао претходника”,
у својим радовима такође користи само називе Турска, Турска царевина
и Турци. 20
Занимљиво је да се и у написима листа Цариградски гласник који је излазио у самом средишту оновременог турског говорног подручја, поред придева османско у називу турске царевине среће и деформисана западњачка
одредница отоманско, што је пре свега до српских интелектуалних кругова
у престоници морало доћи посредним путем преко Београда, да би затим
ушло у масовну употребу, како тамо тако и у српском језику уопште, да би
се као такво задржало до данашњег времена. С обзиром на то да је лист
излазио у условима најстроже цензуре, индикативно је такође често коришћење једноставног назива Турска, чак и приликом објављивања различитих законских одредби и званичних државних билатералних уговора
између, како се често наводи, Турске и Србије.21
У сачуваним и публикованих писмима аустријског посланика у Турској
Огиера Гиселина де Бусбека који је своју дипломатску мисију у Цариграду
обављао између 1554. и 1562. године, помињу се једино Турци и придев
турски. Једна од занимљивости овог живописног штива јесте готово редовно помињање Бајазита II (1481–1512) и Сулејмана I (1512–1566) без
њихових султанских титула.22
Поставља се питање откад датира назив Османско царство и ко га је
уопште увео у историографију, имајући у виду чињеницу да сами Турци
Османлије нису тим именом називали своју државу чак, ни у време великог
историчара, државника и реформатора Ахмеда Џевдет – паше (1823–1895),
аутора „Mecelle” – османског грађанског законика сукцесивно објављиваног
у периоду од 1870. до 1877. године.
18Прота Матија Ненадовић, Мемоари, Београд, 2009 , 155, 265, 267 и др.
19Л. Арсенијевић Баталака, Историјa Српског устанка, Београд, 1899.
20Ј. Н. Томић, О Арнаутима у Старој Србији и Санџаку, Београд, 1913, 79.
21Нпр: Цариградски гласник, Трговински уговор између Турске и Србије, бр. 20, 19.5.1906, 1.
22О. Ghiselin de Busvecq, Türkyeyi böyle gördüm, Istanbul, 1982.
ОСМАНСКО, ОТОМАНСКО ИЛИ ТУРСКО ЦАРСТВО– ОСМАНЛИЈЕ, ОТОМАНЛИЈЕ, ТУРЦИ*
233
Неспорно је да су под идеолошком потком ширења ислама османски
владари предузимали освајачке походе и да је верски рат био мотивациони покретач њихових војника који су сами себе једноставно сматрали и
називали газијама. Биће да за своју идентификацију као Османлије захвалност дугују западним изворима. Међутим, у време када су дошли у додир
с поменутим списима, већ су силазили са историјске позорнице.
Аустријски дипломата и оријенталиста Јозеф вон Хамер 1815. године
објавио је дело Државно устројство и управљање у Османском царству23, а
у периоду између 1827–1835. и капиталну Историју Османског царства.24
Тиме је на велика врата увео у историографију назив империје која до тада
ни сама није имала пуну свест о себи као таквој.
Успеху реформе турског језика и писма коју је 1928. године започео Мустафа Кемал Ататурк, према прилично уверљивим тумачењима, допринела
је чињеница да је само 1–10% (подаци варирају) становништва било писмено. Ако у претходној империјалној епохи тако мали проценат писменог
грађанства није имао уврежену свест о турској држави као империји, колико
је појам царевине тек морао бити далеко од широког необразованог слоја.
Но, иако накнадно прихваћен у самој Турској, назив Османска империја,
као званични и службени (иако то у стварности никада није био!), данас
користи не само турска и светска наука, већ читава међународна јавност,
на челу са водећим турским политичарима и државницима који носталгично призивају стару славу и моћ.
23J. v. Hammer-Purtsgall, Des osmanischen Reiches Staatsverfassung und Staatsverwaltung, Bd.
I-II Wien, 1815.
24Исти, Geschichte des osmanischen Reiches, Bd. I-X, Pest, 1827–1835.
234 Српске студије V / Serbian studies V
OSMAN, OTTOMAN OR TURKISH EMPIRE
– OSMANLIES, OTTOMANS OR TURKS
Summary:
The study focuses on different variations of the name for the Ottoman state and
the people in the Ottoman Turkish language and historical sources, as well as in some
western European languages, especially underlining the fact that Ottoman Turks
themselves did not have the mature feeling about their country and were not aware of
the necessity to form a specific national identity. Special attention is given to the various
terms in Serbian historiography related to the Turkish/Ottoman state, its inhabitants
and autochthon representatives of the Turkish population during the past centuries. Our
conclusion is that the definition of the Turkish Ottoman state as an empire was born in
the western political and intellectual circles and then imported in Turkey.
УДК: 94(497.11)"1841"
Рад примљен: 23. 06. 2014.
Рад прихваћен: 01. 09. 2014.
Др Славиша Недељковић
ванредни професор
Универзитет у Нишу
Филозофски факултет
[email protected]
ХАЈДУЧКЕ ЧЕТЕ У НИШКОМ ПАШАЛУКУ У ПРВИМ
МЕСЕЦИМА НАКОН СЛАМАЊА НИШКЕ БУНЕ
(МАЈ–АВГУСТ 1841)*
Апстракт: Рад се бави деловањем српских хајдучких чета у Нишком пашалуку непосредно након сламања Нишког устанка 1841. године. После слома Нишке буне српски
народ у Нишком пашалуку нашао се у веома тешкој ситуацији. Турске репресалије биле
су страховите и погодиле су целокупну устаничку територију и њено становништво.
Жесток терор турских власти имао је за циљ да у корену уништи сваку мисао о новом
подизању буне и пружању отпора турским властима. Међутим, свега неколико дана
по сламању устанка Срби су поново почели да се окупљају, да организују хајдучке чете
и да се одмећу у планине. Жеља да се настави са отпором јавила се у оним областима
где су турско–арбанашке репресалије над српским народом биле најаче.
Кључне речи: Арбанашки башибозлук, зулуми, Нишки пашалук, Срби, оружани
сукоби, турска војска, хајдуци.
***
Гилхански хатишериф, донет новембра 1839. године, свечано је прокламовао три основна начела: равноправност свих поданика османске Порте
у начину разрезивања и сакупљања пореза, неповредивост личности и
* Рад је настао као резултат истраживања на пројекту Министарства просвете, науке и технолошког развоја Српска нација – интегративни и дезинтегративни процеси (Ев. бр. 177014).
236 Српске студије V / Serbian studies V
имања и нови систем војне службе у Турском царству, којим су били обухваћени и хришћански поданици. Објављивање овог првог уставног акта
реформне Турске, омогућило је хришћанима да добију све законске могућности да развију и унапреде свој друштвени, културни и верски живот
и да се пред законима Турског царства појављују као његови пуноправни
грађани. Доношењем Хатишерифа од Гилхане, турске власти су желеле
да донекле поправе стање хришћанских поданика и да их бар формално
изједначе са муслиманима, како би се из руку великих сила избили аргументи који би им послужили за мешање у унутрашње прилике у Турској.1
Од Гилханског хатишерифа највише су очекивали потчињени хришћани,
јер је то био први акт у историји Турског царства, који је јавно изједначио
обавезе и права хришћанског становништва. И поред очекивања турских
великодостојника да ће доношење хатишерифа поправити прилике у држави, догађаји који су уследили показали су супротно. Царска прокламација
не само што није ништа учинила на стабилизацији политичких и економских прилика у земљи и побољшању положаја хришћанских поданика,
већ је донела негативне резултате. Проглашење Гилханског хатишерифа
изазвало је велику озлојеђеност муслимана широм Османског царства, који
су оштро реаговали на давање права дотадашњој хришћанској раји. Све
је то довело до великог прогона и притиска хришћанског становништва,
као и до појачане аграрне и пореске експлоатације хришћанског становништва на селу.2
Велика политичка и економска криза која је погодила Турску након
1839. године још више је продубила несређене односе између турских
власти и хришћанског становништва, што се нарочито осетило на селу,
где су аграрно–правни односи чинили основу незадовољства турском
управом. Због зулума, великих пореза и економске експлоатације живот
српског народа у Нишком пашалуку постао је тежак и несигуран, изложен
бруталној самовољи не само турских власти већ и локалног муслиманског
становништва. На подручју читавог Нишког пашалука харале су бројне арбанашке и друге башибозлучке чете које су систематски пустошиле читаве
области.3 У таквим околностима, код српског становништва у Нишком
1 В. Поповић, Источно питање, Београд, 1996, 167.
2 В. Стојанчевић, Јужнословенски народи у Османском царству од Једренског мира 1829.
до Париског конгреса 1856. године, Београд, 1971, 146–150; Исти, „Обновљена српска држава
и Арбанаси 1804–1876. године”, у: Зборник радова Србија и Албанци у XIX и почетком XX
века, САНУ, научни скупови, књига 15, Београд, 1990, 20–22.
3 Архив Србије (=АС), Министарство унутрашњих дела (=МУД), Полицајно одељење (=П),
1841, ф. VIII, р. No 95, No 234, Помоћник Попечитељства внутрених дела Милош Богићевић
– Високославном Попечитељству внутрених дела, Алексинац, 16. јуни 1841 (датуми у тексту
наведени су по новом календару, док су у напоменама дати у оригиналу).
ХАЈДУЧКЕ ЧЕТЕ У НИШКОМ ПАШАЛУКУ У ПРВИМ МЕСЕЦИМА НАКОН СЛАМАЊА НИШКЕ БУНЕ
237
пашалуку јавила се идеја о подизању великог ослободилачког устанка
против Турака.4 Устанак је избио 5/17. априла 1841. године. Захватио је
широку територију од српске границе до Грделичке клисуре и од северног
дела Врањске нахије до пиротске Лужнице, Високог и Власине, а делимично
је обухватио и области Берковачке, Белограчичке, Кулске и Ломпаланачке
казе Видинског санџака. У првим данима буне устаници су постигли велике успехе. За кратко време су ослободили скоро сву територију на десној
обали Јужне Мораве, са изузетком Ниша и ужег подручја Пирота, до српске
границе и даље према горњем току Нишаве. На југу је та територија обухватала Власину, Грделичку Клисуру, део Пољанице као и побрђа планине
Кукавице.5 Међутим, устаничка територија није дуго остала слободна. Сви
успеси устаника десили су се у првих неколико дана када је устанак био
у замаху. На позив нишког мухафиза Мустафа Сабри-паше, опкољеном
Нишу кренули су у помоћ Арбанаси из Топлице и горње Јабланице, као и
војни одреди врањског и приштинског паше. До правих битака дошло је
на ушћу Власине у Мораву код места Ћурлинце, затим код Еминове Кутине
у Заплању и најзад код Каменице 12/24. априла, где је после херојског
отпора погинуо Милоје Јовановић са бројним устаницима. Пораз српских
устаника код Каменице и погибија Милоја Јовановића означили су крај
Нишког устанка.6 После слома Нишке буне српски народ у Нишком пашалуку нашао се у
веома тешкој ситуацији. Турске репресалије биле су страховите и у појединим областима пашалука чак и драстичније него пре избијања устанка.
Оне су погодиле не само устанике већ и целокупну устаничку територију
и њене становнике. По писању српских пограничних власти, читаве области су биле потпуно опустошене.7 Турске власти нису могле лако да пређу
преко устанка хришћанске раје, која је морала да буде сурово кажњена. Тај
„посао“ је по замисли Мустафа Сабри-паше поверен Арбанасима. Нишки
4 АС, Збирка Мите Петровића, бр. 8003, XXIV/233, П No 1737, Извештај о ситуацији у
Нишком пашалуку, Крагујевац 5. децембар 1840.
5 С. Недељковић, „Учешће Арбанаса у гушењу Нишке буне 1841. године”, у: Зборник
радова, Устанци и побуне Срба у Турској у XIX веку (поводом 170. година од избијања Нишке
буне), Ниш, 2012, 20–21.
6 В. Стојанчевић, Устанак 1841. у Југоисточној Србији, Лесковац, 1991, 30–35; Историја
српског народа, књига V-I, Београд, 1994, 245–246; Б. Андрејевић, Записи о Нишкој буни 1841.
године и другим покретима против Турака на маргинама црквене књиге Пентикостар, Лесковачки зборник, бр. XXVIII (1988), 254–255.
7 АС, МУД-П, 1841, ф. V, р. No 22, П No 455, Попечитељство внутрених дела –
Попечитељству иностраних дела, Београд, 15. април 1841; Исто, П No 656, Попечитељство внутрених дела – српском кнезу Михаилу, Београд, 7. мај, 1841; Исто, П No 1761, Попечитељство
внутрених дела – Попечитељству финансија, Београд, 19. август 1841.
238 Српске студије V / Serbian studies V
мухафис Мустафа Сабри-паша био је киван на Србе за које је говорио „да
су се на оружје подигли због ратлука и беснила и зато што нису по старом
обичају хтели да дају харач и кулук“, те је желео да их сурово казни.8 После
слома устаничких снага код Каменице, арбанашки башибозлук кренуо је
према српској граници прогонећи српске устанике. Арбанашке чете „размилеле” су се по српским селима чинећи притом монструозне злочине. У
својим нападима на српска села нарочито су се истицали Идриз барјактар
са својом групом од 170 Арбанаса, Сејди Менџе, који је предводио чету од
250 људи и надалеко по злу чувени Ружди-бег са својих 150 Арбанаса.9
Њима се, на позив нишког паше, почетком маја 1841. године, придружио
и чувени зулумћар Хусеин хајдук, који се са одредом од 200 људи налазио
у области Белограчика.10 Мустафа Сабри-паша је овим башибозлучким
четовођама дао потпуну слободу да у српским селима раде шта желе, а
Идриз барјактару чак и новац, не би ли га додатно стимулисао да „пали,
пљачка, роби и којејаква друга насиља над хришћанима чини“.11 Пошто су
потпуно опљачкали преко хиљаду српских села и само у нишком и лесковачком крају до темеља спалили 225 српских села, арбанашке башибозлучке
чете су спровеле опсежну рацију над српским сељацима.12 Многи Срби су
убијени а велики број жена и деце био је одведен у ропство и никада се
више није вратио својим кућама. Таквих примера било је много. Арбанас
Осман Спахија из Куршумлијске нахије одвео је у свој дом и насилно исламизовао једну младу Српкињу са малим дететом. У село Придворица била
је одведена једна Српкиња, у село Ргањ две српске девојке итд.13 Извештавајући о арбанашко–турским злоделима српски погранични
чиновници су писали: „Турци су од робља разна насиља чинили, жене, девојке и децу су силовали, па неке потом поубијали, а неке собом одводили.
Паша је нишки по цео дан предаво српско робље пратњи његовој и пратња
је његова непрестано из реченог робља бирала младе жене и девојке и
8 Исто, ф. III, р. No 120, П No 2199, Попечитељство внутрених дела – Попечитељу иностраних дела, пуковнику кавалиру Ђорђу Протићу, Крагујевац, 28. април 1841.
9 С. Недељковић, нав. дело, 22–23.
10АС, МУД-П, 1841, ф. VIII, р. No 36, П No 8, Члан Савета пуковник кавалир Стеван
Стојановић –Попечитељству внутрених дела, Зајечар, 5. мај 1841.
11Исто, ф. VIII, р. No 95, No 234, Помоћник Попечитељства внутрених дела, мајор Милош
Богићевић –Попечитељству внутрених дела, Алексинац, 16. јун 1841.
12В. Стојанчевић, Јужнословенски народи у Османском царству од Једренског мира 1839.
до Париског конгреса 1856. године, 156–160.
13АС, МУД-П, 1841, ф. IV, р. No 265, П No 483, Алексиначки карантин – Попечитељству
внутрених дела, Алексинац, 7. мај 1841.
ХАЈДУЧКЕ ЧЕТЕ У НИШКОМ ПАШАЛУКУ У ПРВИМ МЕСЕЦИМА НАКОН СЛАМАЊА НИШКЕ БУНЕ
239
себи одводила“.14 Задовољан улогом коју су Арбанаси имали у сламању
Нишке буне, Мустафа Сабри-паша им је дозволио да српско робље, стоку и
све што су опљачкали задрже и отерају у своја села. Са друге стране, имао
је сасвим другачији став према нишким Турцима. Незадовољан њиховим
држањем, пре и за време устанка, он им је наредио, да робље и плен који
су уграбили предају војним властима. Изузетак је учињен само у случају
нишког Ћерим-бега, који је био велики зулумћар и као такав веома близак
Мустафа-паши. Ћерим-бег је са својим наоружаним одредима годинама
терорисао бројна српска села у околини Ниша, што је на крају и довело
до избијања оружане побуне Срба.15
Број укупно убијених Срба у овом устанку није се могао тачно утврдити
и он је свакако износио неколико хиљада. Број избеглих Срба, такође је био
веома велики. У страху од арбанашко–турских одреда у Кнежевину Србију
је избегао велики број људи. Тако је на граничном прелазу код Алексинца,
само у периоду од 24. априла до 3. маја, у Србију прешло 1363 фамилије са
9460 душа.16 Српски збегови појављивали су се на граници свакодневно.
Примера ради, код Суповачког ђумрука 4. маја се појавио српски збег од
100 фамилија са 1200 људи, да би два дана касније, на истом граничном
прелазу у Србију прешло 86 избеглих Срба из Куршумлијске нахије. Укупан
број избеглих Срба са подручја захваћеним устанком био је веома велики
и он је у првим недељама после сламања устанка, сасвим сигурно износио
неколико десетина хиљада људи.17
Убрзо након сламања Нишког устанка, у Кнежевину Србију су почеле да пристижу вести о великим покретима турске војске из суседних
пашалука. По султановој наредби све паше из суседних пашалука кренуле су са војском у Ниш. Посебним султановим указом за команданта
свих војних снага у Нишу постављен је Јакуб-паша, главни заповедник
румелијске низамске војске.18 У правцу Ниша кренило је: 10.000 низама из
Цариграда, 3.000 војника под командом скопског Хивзи-паше, 600 низама
из Белогарчика под командом тамошњег ајана, 3.000 војника под командом
видинског паше, 3.000 војника под командом врањског Хусеин паше и 5.000
14Исто, Алексиначки карантин – Попечитељству внутрених дела, Алексинац, 25. мај 1841.
15Исто, ф. VII, р. No 9, П No 1644, Начелник Алексиначког округа мајор кавалир Петар
Радојковић –Попечитељству внутрених дела, Алескинац, 14. август 1841.
16Исто, ф. III р. No 120, П No 2199, Попечитељство внутрених дела – Попечитељству
иностраних дела, пуковнику кавалиру Ђорђу Протићу, Крагујевац, 28. април 1841.
17Исто, ф. VIII, р. No 27, П No 18, Члан Савета пуковник кавалир Милета Радојковић –
Попечитељству внутрених дела, Суповачки ђумрук, 21. април 1841.
18Исто, ф. VIII, р. No 29, П No 1624, Попечитељство внутрених дела – Члановима Државног Савета, Крагујевац, 29. април 1841.
240 Српске студије V / Serbian studies V
војника којима је командовао Јакуб-паша. Када се овим снагама додају
и јединице које су се већ налазиле у Нишу, као и јединице приштинског
паше и вучитрнског ајана, долазимо до цифре од око преко 30.000 војника
и башибозлука.19 Концентрација бројне турске силе на граници изазвала
је велику забринутост код пограничних српских власти. Извештавајући
кнеза Михаила о гомилању турских трупа, пуковник Милета Радојковић
је тражио да му се хитно пошању појачања у људству, јер он у пограничном појасу, у Алексиначком, Крушевачком и Гургусовачком округу има
само око 400 људи.20 Истовремено је и на западној граници Србије, према
Босни, дошло до великог покрета турске војске. Према подацима који су
стигли у Србију, турске власти су у Сребреничкој и Зворничкој области
концентрисале 12.000 низама, 12.000 Тоски (плаћеничке јединице) и око
5.000 спахија.21 О томе да су ове гласине биле веома озбиљно примљене у
Србији, говори наређење кнеза Михаила Попечитељству внутрених дела
„да пограничним властима препоручи да народ оног краја буде приправан
силу силом одбити на случај тај, ако би Турци покушали нашу границу
напасти“.22 Шаљући значајне контигенте војске на српску границу, Турска
је почела да врши притисак на Србију претећи јој да ће употребити војску
против ње, како би повратила своје поданике који су пребегли на српску
територију. Поједини турски великодостојници директно су оптужили кнеза Михаила, говорећи да до побуне никада не би дошло да устаници нису
подстрекивани и тајно снабдевани од Србије. Овакав став Порте изазвао је
узнемирење код великих сила, у првом реду Русије и Француске. Желећи
да стекне потпунији увид у стварно стање у устаничким областима, Русија
је послала своје емисаре, барона Ливена и барона Кодинеца да на лицу
19Исто, ф. VIII, р. No 56, No 129, Члан Савета пуковник кавалир Милета Радојковић
– Попечитељству внутрених дела, Алексинац, 16. мај 1841; Исто, No 165, Начелник Алексиначког округа Петар Радојковић –Попечитељству внутрних дела, Алексинац, 28 мај 1841;
Исто, ф. VIII, р. No 29, П No 1624, Крагујевачко начелство – Члановима Државног Савета,
Крагујевац, 29. април 1841; Исто, ф. VIII, р. No 49, No 113,Члан Савета пуковник кавалир
Милета Радојковић – Попечитељству внутерних дела, Алексинац, 10. мај 1841; Исто, ф. VIII, р.
No 85, П No 2526, Пoпечитељство внутрених дела – српском књазу Михаилу, Београд, 12. јун
1841; Исто, ф. VIII, р. No 95, No 234, Помоћник Попечитељства внутрених дела, мајор Милош
Богићевић – Попечитељству внутрених дела, Алексинац, 16. јун 1841; Исто, ф. VIII, р. No 134,
No 233, Помоћник Попечитељства внутрених дела мајор Милош Богићевић – Попечитељству
внутрених дела, Алексинац, 16. јун 1841.
20Исто, ф. VII, р. No 49, No 113, Члан Савета пуковник кавалир Милета Радојковић –
Попечитељству внутрених дела, Алексинац, 10. мај 1841.
21Исто, ф. VIII, р. No 84, в No 619, Кнез Михаило М. Обреновић – Попечитељству внутрених дела, Београд, 10. јун 1841.
22Исто, ф. VIII, р. No 17, в No 422, Кнез Михаило М. Обреновић – Попечитељству внутрених дела, Београд, 16. април 1841.
ХАЈДУЧКЕ ЧЕТЕ У НИШКОМ ПАШАЛУКУ У ПРВИМ МЕСЕЦИМА НАКОН СЛАМАЊА НИШКЕ БУНЕ
241
места прикупе све податке о последицама устанка, разарањима устаничких
села и неделима турске војске. Слично је урадила и Француска, која је у
побуњене области послала свог емисара Ж. А. Бланкиа.23
Средином јуна у Ниш је приспео Јакуб-паша, који је са собом донео царски ферман о давању амнестије (рај-бујурулдија) учесницима Нишког устанка. Овај ферман читан је окупљеним Србима на Грамадском, Суповачком
и Алексиначком састанку. Поред фермана прочитана је и свечана изјава
Јакуб-паше и новоизабраног нишког мухафиса Ћамил-паше, да ће се у
Нишком пашалуку завести законитост и да ће бити надокнађена штета
свим лицима која су пострадала у устанку.24 У складу са том изјавом Јакубпаша је оформио комисију која је имала задатак да обиђе пашалук и попише
штету коју су направиле арбанашке башибозлучке јединице. Састављена
од турских официра, ова комисија је обишла пар српских села која нису
много пострадала након гушења устанка и на основу тога је закључила да
су гласине о разарањима српских села углавном преувеличане и неистините. Да би се пред емисарима великих сила показало да турска власт брине
о својим српским поданицима, по наређењу Јакуб-паше седам удовица из
околине Ниша, чије је мужеве посекао Ћерим-бег, добило је 500 чаршијских
гроша и 700 ока кукуруза.25 Истовремено, Јакуб-паша је у правцу српске
границе послао коџобаше Јована из Доње Малче и Миљка из Врежине,
који су добили задатак да обиђу српске збегове и приволе их на повратак
у своја села.26 И поред датих обећања да ће у Нишком пашалуку завести
ред „а мирољубиву рају од зулума избавити“ Порта је мало шта од тога
спровела у дело. Осим смењивања Мустафа Сабри-паше и хапшења Идриз
барјактара није учињено готово ништа.27 Намера Јакуб-паше да натера
арбанашке старешине да врате робље и сву опљачкану имовину и стоку
није донела никакве резултате. Револтирано оваквим захтевом нишког
паше, неколико хиљада наоружаних Арбанаса је на пола пута између Ниша
и Лесковца направило утврђени шанац, одакле су послали позив Јакубпаши да им изађе на мегдан уколико жели да их примора да врате све
23В. Стојанчевић, Јужнословенски народи у Османском царству од Једренског мира 1829.
до Париског конгреса 1856. године, 161–168.
24АС, МУД-П, 1841, ф. VIII, р. No 114, No 328, Помоћник Попечитељства внутрених дела
мајор Милош Богићевић – Попечитељству внутрених дела, Алексинац, 30. мај 1841.
25Исто, ф. VIII, р. No 56, No 129, Члан Савета пуковник кавалир Милета Радојковић –
Попечитељству внутрених дела, Алексинац, 16. мај 1841.
26Исто, ф. IV, р. No 265, П No 1762, Попечитељство внутрених дела – српском кнезу
Михаилу М. Обреновићу, Београд, 19. август 1841.
27Исто, ф. VIII, р. No 95, No 234, Помоћник Попечитељства внутрених дела, мајор Милош
Богићевић – Попечитељству внутрених дела, Алексинац, 16. јун 1841.
242 Српске студије V / Serbian studies V
оно што су од Срба опљачкали. Истовремено је у знак незадовољства, око
1.000 Арбанаса самовољно напустило нишки гарнизон и вратило се у своја
села, како би се тамо организовали за случај, да их турске власти силом
натерају да врате опљачкане ствари и стоку.28 Турске власти у Нишу имале
су проблема и са контролом локалних власти у Куршумлији, Прокупљу,
Врању и Лесковцу, где се тамошњи ајани нису много обазирали на Јакубпашине наредбе, већ су радили онако како су хтели. Све то јасно указује
да се ауторитет румелиског сераскера Јакуб-паше није простирао даље од
зидина нишке тврђаве.
Жесток терор турских власти који је погодио српски народ у Нишком
пашалуку имао је за циљ да у корену уништи сваку мисао о новом подизању буне и пружању отпора турским властима. Међутим, свега неколико
дана по сламању Нишког устанка Срби су почели поново да се окупљају, да
организују хајдучке чете и да се одмећу у планине. Многи устаници који су
након слома код Каменице избегли по шумама, нису могли да се помире са
поразом већ су, организовани у мање хајдучке дружине, пресецали важне
саобраћајнице и нападали Турке и Арбанасе. Према старом традиционалном српском јунаштву били су спремнији да положе живот него да допусте
да Турци, Арбанаси и Цигани насрћу на њихове домове и породице. Жеља
да се настави са отпором јавила се у оним областима где су репресалије
над српским народом биле најаче. Мада је народ у маси остао без оружја,
мржња на Турке била je веома велика, тако да се устаничко расположење
није много изгубило у народу. Веома слаба јавна сигурност, нерегулисано
питање одштете и стални упади пљачкашких башибозлучких одреда директно су подстицали појаву хајдучије код српског живља. И поред тога
што се у то време у Нишу, налазио велики број турских војника, српске
хајдучке дружине су релативно брзо успеле да постигну значајне резултате.
Српски хајдуци су зауставили бројне пљачкашке походе арбанашко–турског
башибозлука и протерали их из многих српских села.
На територији Нишког пашалука деловао је већи број хајдучких дружина. То су биле мале покретљиве оперативне групе које су изводиле
борбене дејства по герилској тактици. Овакав начин деловања разарао
је турску власт у српским селима и наносио значајне губитке турским и
арбанашким одредима. Само неколико дана након пораза устаника код
Каменице, нишки мухафиз Мустафа Сабри-паша се жалио „да су хајдуци
потпуно затворили Цариградски друм и да их толико има да се лако истребити не могу“.29 Ове хајдучке групе деловале су самостално, без шире
28Исто, ф. VIII, р. No 130, No 357, Помоћник Попечитељства внутрених дела, мајор Милош
Богићевић – Попечитељству внутрених дела, Алескинац, 7. јун 1841.
29Исто, ф. III, р. No 120, П No 2199, Попечитељство внутрених дела – Попечитељу ино-
ХАЈДУЧКЕ ЧЕТЕ У НИШКОМ ПАШАЛУКУ У ПРВИМ МЕСЕЦИМА НАКОН СЛАМАЊА НИШКЕ БУНЕ
243
координације и обједињене команде. Акције српских хајдука у Нишком
пашалуку нарочито су интензивиране крајем јула, када су након одласка
видинског, скопског, приштинског и врањског паше, у нишкој тврђави
остали само Арапи и цариградски низами. Деловање хајдучких чета унело
је велико неспокојство код турских власти у Нишу и у неким деловима
Нишког пашалука потпуно блокирало деловање арбанашког башибозлука. Према проценама турских власти, које су можда мало преувеличане,
средином августа 1841. године на простору Нишког пашалука деловало је
око 1.000 побуњеника.30 Са приближавањем јесени број српских хајдучких
чета почео је да опада, да би доласком зиме хајдучки покрет у Нишком
пашалуку скоро потпуно стао.
За разлику од мањих хајдучких група које су биле несталне и релативно се лако осипале, постојали су и хајдучки одреди који су дејствовали
као праве војне формације. Један од првих хајдучких одреда који се јавио
одмах након слома устанка, био је одред Ристе Илијића. Риста је био родом
из Ћустендила и у Србију је дошао након слома Белограчичког (1836)
и Берковачког устанка (1836/37), када је дошло до појачане миграције
становништва из западне Бугарске у Србију.31 Чим су почеле устаничке
припреме, Илијић је ступио у контакт са Милојем Јовановићем и Ђорђем
Јанковићем и пружио им је драгоцену помоћ приликом сакупљења новца
за куповину оружја и муниције.32 Када је избила Нишка буна, Илијић се
придружио српским устаницима и од Милоја Јовановића добио команду
над одредом од 700 бораца. Том приликом Риста Илијић је положио заклетву да „ће се часно борити против Турака и да народ неће оставити и
изневерити“.33 Илијић се са својим устаницима борио срчано. Нарочито
је показао велику храброст у сукобу код Бреснице, када су његови борци
одбили јаке нападе топличких Арбанса, наневши им при томе значајне
губитке.34 После слома српских устаника код Каменице и погибије Милоја
Јовановића, Риста Илијић се са четом од 70 бораца повукао у правцу
страних дела, пуковнику кавалиру Ђорђу Протићу, Крагујевац, 28. април 1841.
30Исто, ф. I, р. No 184, П No 1634, Начелство Алексиначког округа – Попечитељству
иностраних дела, Алексинац 19. септембар 1841.
31Исто, ф. VI, р. No 66 К No 169, Начелник Алексиначког округа мајор Петар Радојковић
– Попечитељству внутрених дела, Алексинац, 30. мај 1841. године,
32С. Недељковић, нав. дело, 18, С. Андрејевић, Нишке буне, ослободилачки покрети од
1833 до 1842. године, Ниш, 2003, 70–72.
33АС, МУД-П, 1841, ф. VI, р. No 66, К No 169, Начелник Алексиначког округа мајор Петар
Радојковић –Попечитељству внутрених дела, Алексинац, 30. мај 1841.
34Исто, ф. VIII, р. No 27, П бр. 18, Начелство Алексиначког округа – Попечитељству внутрених
дела, Алексинац, 21. април 1841.
244 Српске студије V / Serbian studies V
Корвин града, изнад села Малошишта у близини Јужне Мораве. Иако је терен око Корвин града због брдовитог терена и неприступачних шума био
погодан за одбрану и герилско ратовање, Риста је због бројних турских
одреда био приморан да крене ка обронцима планине Јастребац. Пошто је
код села Лалинца прешао Јужну Мораву, Риста је са својом четом отишао
у село Сечаница. Ристини хајдуци се у овом месту нису дуго задржали.
Недостатак хране приморао је хајдуке да пређу на десну страну Јужне
Мораве и оду у село Топоница, где је Риста направио војни логор из кога
је вршио препаде на Турке и Арбанасе. У тим препадима, Ристина хајдучка
чета била je веома успешна и за кратко време успела је да нанесе значајне
губитке Арбанасима и Турцима.35 Једна од првих акција коју су извели
Ристини хајдуци, био је напад на турске сејмене који су обезбеђивали
пренос поште која је из Цариграда преко Ниша ишла за Аустрију. У нападу
који се догодио у близини села Дражевца, хајдуци су убили три сејмена
и заробили татарина који је преносио пошту. Заробљеног татарина су
неповређеног пустили да оде у Ниш говорећи му „иди ти мирно твојим
путем, ми знамо да они који пошту носе да су то царски и краљевски
људи које ми не дирамо, јер ми само хоћемо да наше зулумћаре убијамо“.36
Убрзо после напада код Дражевца, Ристи Илијићу се придружила хајдучка
дружина коју је преводио Стеван Стрелић-Цека. Родом из села Јасике из
Крушевачког округа, Стрељић је активно учествовао у Нишком устанку.
Нарочито се истакао у борбама код Еминове Кутине, где је са својим борцима пружио жесток отпор јединицама Мустафа Сабри-паше и нишког
Ћерим-бега.37 После слома Нишке буне, Стрељић је попут многих устаника
желео да настави са борбом против Турака и Арбанаса. Почетком маја,
Стрељић је са групом од шест људи (сви из крушевачког краја) отишао у
место Дреновачки кључ које се налазило у близини српско–турске границе и у које је било смештено више збегова Срба из Нишког пашалука.
Ту је Стрељић, према извештају српских пограничних органа, наоружао
своју групу, која је нарасла на 13 бораца, а потом се скелом пребацио преко
Мораве и отишао дубље у Турску.38 Прва заједничка акција Ристиних и
35Исто, ф. VI, р. No К No 169, Начелник Алексиначког округа мајор Петар Радојковић –
Попечитељству внутрених дела, Алексинац, 30. мај 1841.
36Исто, ф. IV, р. No 265, No 377, Карантин Алексиначки – Попечитељству внутрених
дела, Алексинац, 19. април 1841; Исто, ф. VIII, р. No 41, No 398, Карантин Алексиначки –
Попечитељству внутрених дела, Алекиснац, 28. април 1841.
37Исто, ф. VI, р. No 66, K No 169, Начелник Алексиначког округа мајор Петар Радојковћ
– Попечитељству внутрених дела, Алексинац, 30. мај 1841.
38Исто, ф. I, р. No 42, No 415, Карантин Алексиначки – Попечитељству внутрених дела,
Алексинац, 24. април 1841.
ХАЈДУЧКЕ ЧЕТЕ У НИШКОМ ПАШАЛУКУ У ПРВИМ МЕСЕЦИМА НАКОН СЛАМАЊА НИШКЕ БУНЕ
245
Стрељићевих хајдука био је напад на групу Турака у селу Крајковцу, које
се налазило у непосредној близини Прокупља. У оштром сукобу хајдуци
су убили два турска низама, а више њих ранили. Док је у овом сукобу
Ристина чета прошла без губитака, Стрељићева група имала је три рањена
хајдука. То су били Симон Шукић, Андреја Поповић и Велисав Вучковић.39
После сукоба код Крајковца, Стрељићева група се раздвојила. Група од
осам бораца, међу којима су била и четири рањeника отишла је у правцу
српске границе где се предала тамошњим српским властима. Решен да
настави борбу, Стрељић је са преосталим хајдуцима још пар дана провео
у војном логору Ристе Илијића, а потом се запутио даље низ Мораву.40
После одласка Стељићевих хајдука, Риста Илијић је наставио нападе на
Турке и Арбанасе. Ристини хајдуци су најпре напали Арбанасе који су у
селу Билеку пљачкали српске куће и пленили заосталу стоку. У овој акцији, хајдуци су успели да разбију Арбанасе који су побегли из села и том
приликом су им преотели знатан број грла крупне и ситне стоке. Након
сукоба у Билеку уследио је напад на турски башибозлук у селу Палини.
И овога пута хајдуци су успели да изненаде Турке који су пљачкали и
палили српске куће. Поред стоке коју су преотели од пљачкаша, хајдуци
су ослободили и два Србина које су Турци водили као робље.41 Желећи
да стекну потпуну доминацију над друмом који је из Прокупља водио
ка Нишу, Ристини хајдуци су напали турску посаду која је стражарила
на друму код Топоничког хана. У изненадном ноћном нападу хајдуци су
потпуно разбили Турке који су се у нереду повукли. Након повлачења
Турака, хајдуци су запалили хан и остале пратеће зграде, међу којима се
налазила и кафана Махмуд-паше из Ниша, које су изгореле до темеља.42
Убијање царских војника код Дражевца и напад на Топонички хан
изазвали су снажну реакцију турских власти у Нишу. По наређењу Јакубпаше из нишке тврђаве је у правцу Топонице био послат одред од 200
коњаника и пешака, који је добио задатак да елиминише хајдуке и от39Исто, ф. IV, р. No 265, No 404, Карантин Алексиначки – Попечитељству внутрених дела,
Алексинац, 23. април 1841.
40Исто, ф. III, р. No 120, П No 2199, Попечитељство внутрених дела – Попечитељу иностраних дела, пуковнику кавалиру Ђорђу Протићу, Крагујевац, 28. април 1841. У делу Нишке
буне, ослободилачи покрети од 1833. до 1842. године, аутор Севделин Андрејевић напомиње
да је Стрељић боравио у Турској веома кратко и да се вратио у Србију већ почетком маја
месеца. Међутим, архивска документација даје другачије податке. На основу њих видимо да
је Стеван Стрељић остао у Турској знатно дуже, односно до краја јула 1841. године.
41Исто, ф. VI, р. No 66, К No 169, Начелник Алексиначког округа мајор Петар Радојковић
– Попечитељству внутрених дела, Алексинац, 30. мај 1841.
42Исто, ф. III, р. No 163, No 549, Карантин Алескиначки – Попечитељству внутрених
дела, Алескинац, 20. мај 1841.
246 Српске студије V / Serbian studies V
вори саобраћајницу Ниш–Прокупље. Ова јединица турске војске прво
је кренула на село Дражевац, којe је спалила је у знак одмазде. После
кратког пушкарања са четом Јована Ђорђевића, турски одред је кренуо
ка Топоници, добијајући успут додатна појачања која су пристизала из
Ниша.43 Поред велике бројчане надмоћи, турске снаге су имале и велику предност у наоружању. За разлику од турских и арбанашких одреда
који су били наоружани до зуба и који су често имали и артиљеријску
подршку, српски хајдуци су имали јако слабо наоружање. То је углавном било лично наоружање које се састојало од понеке дуге пушке, пар
пиштоља и јатагана. Не ретко су поједини српски борци били наоружани
само ножевима. Када је крајем августа 1842. године, бежећи од турских
потера, на српску страну прешла чета Јована Ђорђевића која је бројала
око 30 бораца и која је важила за једну од јачих чета, од њих је одузето
само 5 дугих пушака и 5 пиштоља са 160 фишека. Остали борци били су
„наоружани“ ножевима и дрвеним моткама.44
Видевши да испред себе има велику турску силу, Риста је са својом
четом кренуо у подножје Јастребца са намером „да тамо Турке растерују
ако би ови дошли села палити и пљачке чинити“.45 До првог јачег сукоба
дошло је у селу Бресници, где су хајдуци из заседе напали одред Турака
који је у том селу силом сакупљао порез. У оштром сукобу хајдуци су разбили турски одред и том приликом убили су три турска војника.46 После
сукоба у Бресници, српски хајдуци су од Турака очистили села: Сечаницу,
Азбресницу, Дудулајце, Бели Брег, Миљковац, Доњу Трнаву и Мезграју,
стварајући неку врсту слободне територије. Желећи да искористи чињеницу да је после слома буне на подручју Нишког пашалука заостао велики
број устаника и њихових вођа, Риста Илијић је донео одлуку да поново
подигне Србе на оружје. Илијић је сматрао да заостале српске устанике
треба што пре окупити и организовати их против Турака. Како су бројна
српска села још увек била ван контроле турских власти, Илијић је сматрао да ће релативно лако подићи нову буну. Добивши подршку од неколико бивших устаничких вођа, међу којима се нарочито истицао Никола
Петковић-Циција који је након слома устанка, крстарио са својом четом од
43Исто, ф. VIII, р. No 74, No 171, Начелник Алескиначког округа мајор кавалир Петар
Радојковић –Попечитељству внутрених дела, Алексинац, 22. април 1841.
44Исто, 1842, ф. IV, р. No 29, No 1550, Начелник Алексиначког округа пуковник кавалир
Петар Радојковић –Попечитељству внутрених дела, Алескинац, 12. август 1842.
45Исто, 1841, ф VI, р No 66, К No 169, Начелник Алескиначког округа мајор Петар
Радојковић –Попечитељству внутрених дела, Алексинац, 30. мај 1841.
46Исто, ф VIII, р No 27, No 118, Члан Савета пуковник кавалир Милета Радојковић –
Попечитељству внутрених дела, Алексинац, 21. мај 1841.
ХАЈДУЧКЕ ЧЕТЕ У НИШКОМ ПАШАЛУКУ У ПРВИМ МЕСЕЦИМА НАКОН СЛАМАЊА НИШКЕ БУНЕ
247
Сићевачке клисуре до српске границе, Риста је на оружје почео да подиже
српска села у Прокупачкој нахији.47
Међутим, упркос жељи Ристе Илијића и његових хајдука, изгледи за
успех били су веома мали. Прилике које су владале у Нишком пашалуку
након сламања буне, биле су веома неповољне за избијање новог устанка. Прва ствар на коју су заговорници покретања нове буне морали да
рачунају, била је велика концентрација турске војске. Желећи да што пре
ликвидира последице Нишке буне, Порта је у ове области послала јаке
одреде турске војске, чија се снага процењивала на око 30.000 војника. То
је била и сувише јака сила за раштркане и слабо наоружане хајдучке чете
које су самостално деловале без јединствене команде и организације. Да
би могли да подигну устанак и воде успешне акције против турске војске,
хајдуци су морали да обезбеде масовни прилив добровољаца у своје чете,
што је у то време било практично немогуће. Велики број мушког становништва способног за борбу је, или настрадао за време или после устанка,
или је пребегао у Србију. Многи који су остали у својим домовима, били
су застрашени репресалијама турских власти које су биле видљиве на
сваком кораку. Свака намера хајдука да ове људе мобилишу и присилно
их натерају да им се придруже, доносила је само негативне резултате.
Иако су хајдуци као борци против турских и арбанашких зулумћара имали
све симпатије и подршку тамошњег српског становништва, притисак на
сељаке да се прикључе оружаној борби довеo је до нових збегова и прелазака у Србију. Када је Риста Илијић одлучио да одузимањем стоке казни
сељаке који нису желели да се придруже хајдуцима, поједини од њих су
напустили своје куће и пребегли у Србију.48 Идеја о подизању новог устанка
није одговарала српским властима, које су желеле смиривање ситуације у
Нишком пашалуку. Одмах након слома Нишког устанка Порта је започела
енергичну дипломатско–политичку активност око испитивања узрока
устанка и евентуалне одговорности српске владе око припреме устанка.
Крајем априла и у току маја 1841. године, турске власти су изнеле бројне
оптужбе на рачун српске владе, да је отворено помагала и подстрекивала
турске поданике на оружану побуну против султана и Порте.49 Гомилање
турских трупа, вести о турским репресалијама, као и велики број избеглих
47Исто, ф. VI, р. No 66, No 137, Члан Савета пуковник кавалир Милета Радојковић –
Попечитељству внутрених дела, Алексинац, 20. мај 1841.
48Исто, No 2123, Попечитељсвто внутрених дела – Члану Савета пуковнику кавалиру
Милети Радојковићу, Београд, 20. мај 184; Исто, No 169, Начелник Алексиначког округа мајор
кавалир Петар Радојковић –Попечитељству внутрених дела, Алексинац, 30. мај 1841.
49Исто, ф. III, р. No 120, П No 2199, Попечитељство внутрених дела – Попечитељу иностраних дела, пуковнику кавалиру Ђорђу Протићу, Крагујевац, 28. април 1841.
248 Српске студије V / Serbian studies V
Срба додатно су заоштрили и онако напету ситуацију на српско–турској
граници. Не желећи да се ситуација отргне контроли и претвори у велики
српско–турски сукоб, српске власти су предузеле адекватне мере да би се
избегао конфликт на граници. Српским пограничним органима било је
издато строго наређење да у односима са турским властима буду веома
опрезни и тактични, те да им не дају ниједан повод који би им послужио за
оружану акцију против Србије.50 Крајем априла у Алексинац је по наређењу
српске владе дошао члан Државног Савет, пуковник Милета Радојковић.
Његов задатак био је да успостави контакте са турским војним властима
у Нишу и смири тензије, као и да консолидује српске снаге на граници и
припреми их за евентуални турски удар.51 Намера Ристе Илијића и његових хајдука да поново подигну Србе на оружје изазвала је забринутост
код српских власти. Ако су српске пограничне власти, револтиране репересалијама Турака и Арбанаса које су се не ретко дешавале у непосредној близини српске пограничне линије, могле да „прогледају кроз прсте”
појединим хајдучким четама, које су се пред турским потерама склањале
у Србију, подизање устанка је била сасвим друга ствар.52 Због тога је пуковник Милета Радојковић више пута упозоравао Илијића да одустане од
таквих планова, да распусти чету и да се врати у Србију. Када је Илијић то
одбио, по наређењу пуковника Радојковића из Србије је на турску страну
послата група наоружаних људи, која је ухватила Ристу Илијића и везаног
га превела на српску територију. По доласку у Кнежевину Србију, Риста
Илијић је био окован и послат на саслушање у Алексинац.53 Државни Савет
и Попечитељство внутрених дела похвалили су акцију пуковника Милете
Радојковића и препоручили му да будно прати даља дешавања у пограничним деловима Нишког пашалука.54
Након хапшења Ристе Илијића, главни носиоци борбе против турских
и арбанашких одреда биле су хајдучке чете бивших вођа Нишког устанка:
Николе Петковића–Циције, Николе Срндаковића и Стевана Стрељића–Цеке.
50Исто, ф. IV, р. No 265, П No 3121, Попечитељство внутрених дела-Окружним начелствима у Крушевцу, Алексинцу и Гургусовцу, Београд, 20. април 1841.
51Исто, ф. VIII, р. No 325, No 1404, Попечитељство внутрених дела – Алексиначком
карантину, Београд, 23. април 1841.
52Исто, ф. IV, р. No 265, No 407, Алексиначки карантин – Попечитељству внутрених дела,
Алексинац, 24. април 1841.
53Исто, ф. VI, р. No 66, П No 2123, Државни Савет – Члану Савета пуковнику Милети Радојковићу, Београд, 20. мај 1841; Исто, К П No 4161, Члан Савета пуковник Милета
Радојковић – Члановима Државног Савета, Попечитељству внутрених дела, 17 јуни 1841.
54Исто, К П No 4161, Попечитељство внутрених дела – Државном Савету, Београд, 17.
септембар 1841.
ХАЈДУЧКЕ ЧЕТЕ У НИШКОМ ПАШАЛУКУ У ПРВИМ МЕСЕЦИМА НАКОН СЛАМАЊА НИШКЕ БУНЕ
249
Не желећи да своје хајдуке увуче у сукобе са јаким одредима турске војске, који су почели да систематски крстаре Нишким пашалуком, Никола
Петковић–Циција је своје деловање преместио у рејон Грамаде, односно у
непосредну близину српске границе. Ту је Петковићева чета која је бројала
17 бораца наставила са препадима на Турке и Арбанасе. Један од већих сукоба десио се у близини села Ореовац где је Петковић разбио групу Турака
и од њих запленио значајну количину оружја.55 Петковићеви хајдуци су у
том нападу убили три Турчина. Акције Петковићеве групе биле су уперене
како против арбанашко–турских зулумћара, тако и против Срба који су од
раније били турски сарадници, или су то постали након пропасти Нишке
буне. Према таквим особама, које су зарад личне користи потказивали
турским властима своје саплеменике хајдуци нису имали милости и са
њима су се сурово разрачунавали. Петковићева група се у пограничном
појасу задржала до средине јула а онда се под притиском турских снага
пребацила на територију Кнежевине Србије.56
Нешто раније, на српску територију пребацила се и хајдучка група коју
је предводио Никола Срндаковић. За време Нишког устанка, Срндаковић је
комaндовао устаничким снагама у Заплању и околини Ниша. Након боја код
Еминове Кутине, Срндаковић је, увидевши да су Турци надвладали устанике, положио оружје и предао се „на веру“ турском команданту Пири-бегу. У
турском заточеништву био је врло кратко, свега неколико дана. Користећи
се непажњом турских стражара, у пратњи неколико заробљених Срба, успео
је да побегне. Чим се домогао слободе, окупио је заостале устанике, којих
је било по шумама и планинама и оформио хајдучку чету. Срндаковићева
чета дејствовала је на подручју Заплања и десне обале Јужне Мораве, где
се углавном сукобљавала са арбанашким башибозлуком који је нападао
и пљачкао српско становништво на том подручију. Срндаковић је на том
подручју остао до средине јуна, када је распустио одред и са пар блиских
сарадника прешао у Србију.57
После одласка из хајдучког логора код Топонице, Стеван Стрељић је са
својим борцима продужио даље низ Мораву, сукобљавајући се повремено
са арбанашким башибозлуком и турским потерним одељењима. До већег
сукоба између Стрељићеве групе и Турака дошло је крајем јуна у селу
Цер, у коме су српски хајдуци напали Турке који су пљачкали напуштене
55Исто, ф VII, р No 9, No 1701, Начелник Алексиначког округа мајор кавалир Петар
Радојковић –Попечитељству внутрених дела, Алексинац, 21. август 1841.
56Исто, 1842, ф IV, р No 29 No 1536, Начелник Алексиначког округа подпуковник кавалир
Петар Радојковић – Попечитељству внутрених дела, Алескинац, 11. август 1842.
57Исто, 1841, ф. VIII, р. No 74, No 763, Начелство Крушевачког округа – Попечитељству
внутрених дела, Крушевац, 18. jун 1841.
250 Српске студије V / Serbian studies V
српске куће. Иако су Турци били знатно бројнији од Срба, хајдуци су их
у изненадном нападу потпуно разбили наневши им значајне губитке у
живој сили.58 После овог сукоба Стрељић се неко време задржао на простору између Ниша и Лесковца, где је заједно са харамбашом Здравком и
његовом четом пресретао Турке и Арбанасе.59 Како је притисак турских
војних снага био све јачи, а код српских бораца се све више осећао хронични
недостатак оружја и муниције, Стрељић је крајем јула распустио свој одред
и са неколико најближих сарадника је прешао у Кнежевину Србију. Чим
је ступио на српско тло, Стрељић је био ухапшен и „по издржању прописа
карантинског послат суду у Јагодини“.60
Крајем августа и почетком септембра оружани покрет Срба у Нишком
пашалуку почео је да слаби. У жељи да потпуно сломи хајдучки покрет,
Порта је у ове крајеве послала значајне војне снаге које су вршиле интензивне војне активности на простору читавог пашалука. Све је то довело
до осипањa хајдучких чета, које више нису биле спремне да улазе у веће
ризике и борбене окршаје. Са доласком јесени, интензитет хајдучких акција
је нагло опао, да би са првим зимским данима скоро потпуно стао. Деловање
хајдучких чета у Нишком пашалуку 1841. године било је од великог значаја
за даљи континуитет оружане борбе српског народа на овом простору, и
представљало је увертиру за масовни хајдучки покрет и покушај подизања
новог устанка до којег је дошло наредне, 1842. године.
58Исто, ф. VIII, р. No 104, No 279, Помоћник Попечитељства внутрених дела мајор Милош
Богићевић –Попечитељству внутрених дела, Алексинац, 22. јун 1841.
59Исто, 1842, ф. I, р. No 184, No 1864, Начелство Алексиначког округа – Попечитељству
внутрених дела, Алексинац, 1. октобар 1842.
60Исто, 1841, ф. VIII, р. No 42, No 944, Начелник Крушевачког округа пуковник кавалир
Петар Лазаревић –Попечитељству внутрених дела, Крушевац, 18. јул 1841.
ХАЈДУЧКЕ ЧЕТЕ У НИШКОМ ПАШАЛУКУ У ПРВИМ МЕСЕЦИМА НАКОН СЛАМАЊА НИШКЕ БУНЕ
251
HAIDUK COMPANIES’ IN THE NIŠ PASHALIK IN THE FIRST
MONTHS AFTER THE NIŠ REVOLT SUPRESSION
(MAY–AUGUST 1841)
Summary:
After the collapse of the Niš uprising, the Serbian people in the pashalik found
themselves in a very difficult situation. Turkish reprisals were terrible and even in some
parts of the pashalik harsher than before of the uprising outbreak. The aim of intense
terror of the Turkish authorities that struck the Serbian people in the Niš pashalik
was to destroy and uproot any thought of a new revolt and resistance to the Turkish
authorities. However, a few days after the crush of the Niš uprising, Serbs once again
started to gather, organizing haiduk companies and taking to the mountains. After the
collapse in Kamenica, many of the rebels fled to the woods, and not being able to come
to terms with the defeat, they organized some small haiduk companies, cutingt off major
roads and attacking the Turks and Arnauts. The desire to continue with the resistance
arose in areas where reprisals against the Serbian population were strongest. Although
the people largely ran out of weapons, their hatred towards the Turks was profound, so
the rebellious disposition was not lost among the population. Very poor public security,
unregulated issue of compensation and constant looting raids of bashi-bazouk troops
directly encouraged the emergence of banditry in the Serbian population. Despite the
fact that in Niš at the time there was a large number of Turkish soldiers, Serbian haiduk
troops pretty quickly achieved significant results. In 1841, the activities of the haiduk
troops in the Niš Pashalik had a great importance for further continuation of the armed
struggle of the Serbian people in this area, and were a prelude to a mass guerrilla
movement and the attempt to raise a new rebellion that was to occur in the following
year.
УДК: 32:929 Ристић Ј.
821.163.41.09-95 Ристић Ј.
821.163.41.02РОМАНТИЗАМ
Рад примљен: 01. 07. 2014.
Рад прихваћен: 01. 09. 2014.
МА Данијел Радовић
историчар
[email protected]
НАЦИОНАЛНИ РОМАНТИЗАМ ЈОВАНА РИСТИЋА
У СТУДЕНТСКИМ ДАНИМА (1847–1854)
Апстракт: Јован Ристић (1831–1899), српски државник и једна од најистакнутијих
личност политичке сцене Србије друге половине 19. века, био је у својим ђачким данима на Лицеју, члан Дружине младежи српске. Национални романтизам је био једна
од главних карактеристика чланова овог ђачког удружења. Ристић ту идеју није напушао ни у периоду када су као државни питомци наставили своје студије на страним
универзитетима. Акценат у овом раду стављен је на два Ристићева списа из периода
његових студентских дана – Кратка карактеристика моралног и духовног стања Србије,
која је објављена у Хајделбергу 1850. године, и Новија књижевност у Срба, објављена
у Берлину 1852. године. Новија књижевност била је предмет научних интересовања,
пре свега због њеног значаја за историју књижевности, док Кратка карактеристика
није заокупљала пажњу истраживача.
Кључне речи: Јован Ристић, Хајделберг, Дружина младежи српске, национални
романтизам, Јеврем Грујић
***
Дружина младежи српске
Крајем јуна 1847. године група младих лицејаца основала је Дружину младежи српске, чије је основни циљ био ,,управљање у србском слогу, писменом
и устменом, спјевном и простом“. Свој рад је интезивирала септембра исте
254 Српске студије V / Serbian studies V
године, када је порастао број нових чланова и када су почели да одржавају
састанке једном седмично који су имали, првенствено, књижевни карактер.
Међу новим члановима нашао се тада и, један од најталентованијих лицејаца,
Јован Ристић, који је уз Јеврема Грујића и Милована Јанковића играо најзначајнију улогу у поменутом ђачком удружењу. Док је Грујић обављао функцију
председника, Јован Ристић је био секретар Дружине младежи српске. 61
Сама Дружина бројала је двадесет чланова од педесетак ђака уписаних
на Лицеју. Важно је нагласити да се ради о младићима који су рођени крајем
двадесетих и почетком тридесетих година 19. века. Самим тим, чињеница да
нису имали прилику да искусе турско ропство, те да су одрастали у аутономној
Србији, довела је до тога да имају више националне самосвести и поноса него
њихови родитељи.62 На њихове ставове, добрим делом су утицали и поједини
професори који су били припадници прве генерације државних питомаца, које
је почетком четрдесетих година 19. века Кнежевина Србија слала на студије
у иностранство. Либералне и националне идеје стечене на Западу, пре свега
на немачким универзитетима и Паризу, они су преносили својим ученицима,
развијајући код њих понајвише осећај за ,,родољубље и частољубље“.63 Многи
од њих, попут Димитрија Матића, Косте Цукића или Јована Илића, често су
као почасни чланови присуствовали састанцима Дружине.
Ипак, оно што је пресудно утицало на идејно формирање ове генерације
била је револуција која је избила у Европи 1848. године. Револуционарна
грозница која је захватила скоро читав континент није мимоишла ни лицејце. Важно је нагласити да у самој Кнежевини Србији слободоумне идеје,
које је Револуција са собом носила, у том периоду нису наишле на велики
одазив. Оне су утицале само на лицејце и њихове поједине професоре. Либералне идеје су, у тој генерацији биле тек у зачетку, а њих ће уобличити
тек када се као државни питомци буду школовали у иностранству. Иако
су имали намеру да делују у смеру проширења народних права, њихове
тежње су имале минималан одјек.64
61Поред Ристића, Грујића и Јанковића, међу члановима Дружине нашла су се и имена
Владимира Јовановића, Стојана Бошковића, Радивоја Милојковића. Ради се о личностима који
су чинили окосницу либерала као политичке групе. Многи од њих били су чланови Народнолибералне странке основане 1881. године. Лицеј 1838–1863, зборник докумената, приредио Р.
Љушић, Београд, 1988, 339; Ј. Скерлић, Омладина и њена књижевност (1848–1871), изучавања
о националном и књижевном романтизму код Срба, Београд, 1966, 31–33; Аутобиографија
Димитрија Матића, приредио В. Крестић, Споменик САНУ, CXXII, одељење историјских
наука, Београд, 1981, 201.
62С. Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада (1838–1858), Београд, 1933, 206.
63Ј. Скерлић, нав. дело, 29; Б. Бешлин, Европски утицаји на српски либерализам у XIX
веку, Сремски Карловци–Нови Сад, 2005, 133.
64Представници Дружине младежи српске покушали су активније да раде у циљу
НАЦИОНАЛНИ РОМАНТИЗАМ ЈОВАНА РИСТИЋА У СТУДЕНТСКИМ ДАНИМА (1847–1854)
255
Револуција је значајније утицала на младе лицејце због њеног националног карактера. Она је непосредно захватила српско становништво
које је живело на просторима Хабзбуршке монархије, што је резултирало
стварањем једног националног покрета који се супростављао, пре свега,
мађарским аспирацијама. Припадници Дружине младежи српске стајали
су у тесној вези и координирали су свој рад са многим српским ђачким
организацијама у Хабзбуршкој монархији, које су осниване по угледу на
немачке буршеншафте.65 Патриотска осећања и национални занос довео
је многе представнике Дружине у сам центар збивања – прво на Мајску
скупштину,66 а многи од њих су узели и директно учешће у борбама прекосавских Срба. Јован Ристић је био један од лицејаца који није могао да
сакрије одушевљење борбом српског народа у Хабзбуршкој монархији за
остварење својих права, те је на пут за Сремске Карловце кренуо са Милованом Јанковићем, Јевремом Грујићем, Димитријем Матићем, Радивојем
Милојковићем и Јованом Илићем. На Мајској скупштини, Ристић је први
пуцњем из пиштоља поздравио избор Стевана Шупљикца за војводу, узео
је учешће у једном мањем окршају, а када се вратио у Београд због испитних обавеза пред професорима се појавио са сабљом заденутом за појас.67
Своје ставове припадници Дружине младежи српске изнели су у зборнику радова који носи назив Невен слоге. Ако изузмемо Грујићев Обзор
државе, садржај зборника чине песме родољубивог карактера. Припадни-
проширивања политичких слобода. Међутим, и поред чињенице да су се на Петровској
скупштини, одржаној 12. јула 1848. у Крагујевцу, могли чути поједини захтеви у циљу
проширивања политичких слобода, они нису имали већег одјека. Иако се у Кнежевини Србији
1848. године чуло о ,,реформама и слободама у смислу западном“ нико није схватао њихово
право значење, писао је Ристић. Обзор државе Јеврема Грујића се често посматра као прва
декларација либерализма у Србији, али је важно нагласити да поред жеље за унутрашњом и
спољашњом слободом, либералини ставови нису разрађени. Идејно сазревање либерализма ове
генерације уследиће педесетих година 19. века када се као државни питомци буди школовали
на немачким универзитетима и Паризу. Ј. Скерлић, нав. дело, 38–39; Ј. Ристић, Спољашњи
одношаји Србије новијега времена (1848–1860), књ I, Београд, 1887, 9–10.
65Ј. Скерлић, нав.дело, 29; Б. Бешлин, нав.дело, 176–177.
66Мајска скупштина, као сабор Срба у Угарској и Хрватској, имала је политичко-расправни
карактер и одржана је од 13. до 15. маја 1848. у Сремским Карловцима. Окупљена на основама
демократских начела, скупштина је донела одлуке које су постављале темељне захтеве српског
народа у Хабзбуршкој монархији. На скупштини је проглашена Српска Војводина, која као
засебна круновина ступа у ,,политички савез“ са Троједном краљевином. Митрополит Јосиф
Рајачић је изабран за патријарха српског, а Стеван Шупљикац за војводу. Програми и статуути
српских полтичких странака до 1918. године, приредили В. Крестић и Р. Љушић, Београд,
1991, 11–15; Р. Љушић, Српска државност 19. века, Београд, 2008, 458–459.
67Записи Јеврема Грујића, Књига прва, (Пред Светоандрејску скупштину), Београд, 1922,
15; Успомене и доживљаји Димитрија Маринковића, приредио Д. Страњаковић, Београд, 1939,
28; Аутобиографија Димитрија Матића, 197; С. Јовановић, Влада Милана Обреновића I,
Београд, 1934, 22.
256 Српске студије V / Serbian studies V
ци Дружине су себе видели као будуће носиоце уједињења и ослобођења
српства. Код њих је био јако био развијен култ прошлости. Заносили су се
идејом обнове ,,Душановог царства“ и ,,освете Косова“, а Јован Ристић је
једну од својих песама посветио управо цару Душану.68 Сматрали су да ће
револуционарни талас који је захватио скоро читав континент, изнедрити
једну нову, препорођену Европу, а у њој су видели место и за Србију. Мотив
,,свитања српске зоре“ приметан је и у Ристићевим песмама родољубивог
карактера које је објавио у Невену и које носе назив Славија, Српски брод,
Пут ка Жичи.69 Романтичарски дух и национална освешћеност били су
једни од главних карактеристика припадника Дружине младежи српске.70
Кратка карактеристика моралног и духовног стања Србије
Године 1849. Јован Ристић је као државни питомац наставио студије на
једном од најчувенијих и најстаријих европских универзитета у Хајделбергу, са задатком да изучи историјске науке и да се ,,спреми за професора на
Лицеју“.71 На Филозофски факултет тамошњег универзитета уписао се 8.
октобра 1849. године.72 Хајделберг је био једна од важних прекретница у
фомирању идеја Јована Ристића.73 Либерални – ,,хајделбершки дух“, који су
подржавале власти Војводства Баден, био је отворен према новим, слободо-
68Највећи део грађе Дружине младежи српске који се чувао у Народној библиотеци
Србије страдао је приликом бомбардовања Београда 1941. године. Том приликом уништене
су и Ристићеве песме Дух Душанов, Сан и Храм славе. Ј. Милићевић, Рани књижевни радови
Јована Ристића, Живот и рад Јована Ристића, Зборник прилога са научног скупа одржаног
17. и 18. XI 1981. године, Београд, 1985, 240.
69Поред наведених Јован Ристић је објавио и песму Невера која се односи на Косовски
бој - Невен слоге, Београд, 1849, 10-17, 32-36, 44-47, 64-67.
70В. Јовановић, Успомене, приредио В. Крестић, Београд, 1990, 42; Ј. Скерлић, нав.
дело, 34, 75-77; Љ. Трговчевић, Планирана елита, о студентима из Србије на европским
универзитетима у 19. веку, Београд, 2003, 241.
71Лицеј 1838-1863, 332.
72Љ. Трговчевић, нав. дело, 270.
73Јован Ристић се у студентским данима није превише оглашавао као присталица
слободоумних идеја када су у питању политичке слободе и унутрашње уређење Кнежевине
Србије. Ипак, његови првобитни ставови се, највероватније, нису много разликовали од
оних изнетих у Обзору државе. Разлог због чега се није оглашавао може лежати и у чињеници
да су Јеврем Грујић и Милован Јанковић, који су јавно истицали своје слободоумне идеје у
погледу државног уређења и често осуђивали тадашњу српску владу, долазили у ситуацију
да изгубе државну стипендију – Б. Бешлин, нав. дело, 289; Јован Ристић је своје ставове по
питању унутрашње политике изнео 1860. године, и то анонимно, у два списа који носе називе
Реформе у Србији и Законитост.
НАЦИОНАЛНИ РОМАНТИЗАМ ЈОВАНА РИСТИЋА У СТУДЕНТСКИМ ДАНИМА (1847–1854)
257
умним идејама, те је на тај начин привлачио студенте из читаве Европе. Због
идеја које су се у њему развијале и личности које су студирале у Хајделбергу,
често је називан и ,,тајном престоницом Немачке“.74 Хајделберг је, такође, на
самом почетку 19. века био један од престоница романтичарског покрета.
Утицај хајделбершких романтичара, међу којима је најпознатији био Ахим
фон Арним, осећао се на овом универзитетском центру и средином 19. века.75
Државни питомци озбиљно су схватали своје студије. Били су свесни
чињенице да држава улаже у њих, те су настојали да оправдају поверење
које им је дато. Са разлогом су видели себе као настајућу интелектуалну
елиту, те су сматрали, како је Ристић у једном писму Министарству просвете нагласио, да су носиоци ,,регенерације“ Србије.76 За њих, студирање
у најпознатијим универзитетским центрима није значило само стицање
темељних знања из области које су изучавали, већ и упознавање са политичком праксом развијених европских држава. ,,Плодове науке“ које
су убирали на својим студијама настојали су да примене у пракси у циљу
развоја Кнежевине Србије. ,,У филозофским, правним, теолошким и административним наукама траже само оно што духу народа и духу новог
времена одговара“, записао је Јован Ристић 1850. године, анализирајући
студирање српских питомаца у иностранству.77 Управо у том духу је и његова намера да изучава историјске науке.78
Српски студенти су били одушевљени слободоумним идејама које су се
могли чути на западним универзитетима. Међутим, чињеница да су многи од
протагониста тих идеја сматрали да та иста права не важе за српски, али и остале словенске народе, није импоновала питомцима.79 На многим предавањи-
74Љ. Трговчевић, нав. дело, 92–94; Значај Хајделберга је био велики и у револуционарном
периоду 1848–1849. године. Либерални Баден је био често место одржавање састанака и
окупљања немачких либерала. У којој мери су професори са хајделбершког универзитета
учествовали у револуционарним догађима показује и молба Рајка Јовановића, државног
питомца, који је тражио да се из Хајделберга пресели у Берлин, пошто су многи његови
професори делегирани за парламент у Франкфурту, где се одлучивало о исходима тамошњих
револуционарних догађаја. Архив Србије (=АС), Министарство просвете (=МПс), ф. I, л.
351/1849; D. Langewieche, Liberalism in Germany, Princeton, 2000, 30, 68.
75Ј. Скерлић, нав. дело, 275.
76АС, МПс, ф. IV, л. 284/1854; Љ. Трговчевић, нав. дело, 81.
77J.Ristic, Kurze Charakteristik des geistligen und sittlichen Zustands von Serbien, Heidelberg,
1850, 17.
78Јован Ристић је сматрао да су ,,историчне науке прве, које развити морамо, јер је ово
најпречи пут да расејано племе наше барем у свести здружимо, и јер ћемо предака наших
само онда достојни бити кад спомен њиов из гробова њиови васкрсне, када збаци љагу, кају
су страни историци на сјен њиову наметнули и тако света имена њиова праведно призивали
будемо.“ АС, МПс, ф. IV, л. 284 / 1854.
79Аутобиографија Димитрија Матића, 203.
258 Српске студије V / Serbian studies V
ма су слушали како се уз словенске народе везују негативне квалификације
– ,,глупост, суровост, порочност“, или да су предмет исмевања хумористичких
листова. Овакви ставови нагнали су поједине питомце да делују у правцу побољшања слике Србије у иностранству путем списатељства. У историографији
је, у овом смислу, најпознатије дело Јеврема Грујића и Милована Јанковића Les
Slaves du Sud које је настало у Паризу јануара 1853. године.80 И Јован Ристић је
,,војевао против сваке повике“ колико год је могао.81 Из тог војевања настала
су два списа – Кратка карактеристика моралног и духовног стања Србије у
Хајделбергу 1850. и Новија књижевност у Срба у Берлину 1852. године. Ристић
их је написао на немачком јер је сматрао да ће на тај начин, на језику којим
се многи у Европи служе, знатно ефикасније утицати на промену негативне
слике Србије. Новија књижевност у Срба била је предмет научног интересовања, пре свега због њеног значаја за српску књижевност, док Ристићев спис
из Хајделберга није заокупљао пажњу истраживача.82
Основни мотив писања Кратке карактеристике био је управо одговор
на констатације да је српски народ ,,сиров и варварски“, а које је Ристић
често могао да чује на предавањима, трибинама или да прочита у штампи.
У младалачком заносу, и са повређеним националним осећањем Ристић је
овај спис, који броји осамнаест куцаних страна, написао у изузетно еуфоричном тону. Нагласили смо да је код Ристића и његових вршњака било
присутно уверење да ће у новој, препорођеној Европи важно место припасти Србији. Ристић је свом спису отишао и корак даље. Он пише како
цивилизована Европа у свом егоизму не жели да упозна ,,себе саму“, да
игнорише Србију и поред тога што је једна од њених ,,најскупљих перли“, и
подвлачи да она није део Оријента. Истицао је,,тромост и старост“ Европе,
али и предодређеност Србије да буде носилац једне нове културе и препорода читавог човечанства. Као извориште те нове културе Ристић види
српски народни дух, који се тек ослободио од вековног турског ропства.83
Сви словенски романтичари су се строго држали идеје народног духа,
који је као морална карактеристика једног народа преузет од Јохана Готфрида Хердера. У свом делу Идеје за филозофију повести човечанства из
80Грујића је, такође, на писање овог дела директно мотивисала негативна констатација
једног професора у Хајделбергу, да су словенски народи ,,варвари без икакве вредности“. Дело у
преводу носи назив Јужни Славени или народ српски са Хрватима и Бугарима. Преглед њиховог
историјског, политичког и друштвеног живота. Ј. Милићевић, Јеврем Грујић, Историјат
светоандрејског либерализма, Београд, 1964, 36.
81Ј. Ристић, Одговор на претресивање мога дела:,,Die neuere Literatur der Serben“, Србске
новине, 11/24. децембар 1852, 524.
82Краткој карактеристици моралног и духовног стања Србије једино је Јован Милићевић
посветио један краћи пасус – Рани књижевни радови Јована Ристића, 248.
83J. Ristić, Kurze Charakteristik, 3–5, 18.
НАЦИОНАЛНИ РОМАНТИЗАМ ЈОВАНА РИСТИЋА У СТУДЕНТСКИМ ДАНИМА (1847–1854)
259
1791. године Хердер је дао доста идиличну слику Словена, те је на тај начин
подстакао национално буђење словенских народа. Хердер је хвалио благу
нарав Словена, њихову питомост и складан дух, али је и додао да су управо
због своје мирољубивости временом постали маса робова Гераманима,
Мађарима или Турцима. Ипак, изражавао је и веровање да ће се тих ропских
ланаца ослободити и прилагодити цивилизацији.84 Код првих генерација
српских питомаца изузетан одјек имале су и панславистичке идеје.85 Јован
Скерлић је закључио, да је за генерацију која се окупљала око Дружине младежи српске карактеристичан био национализам, из кога је произилазио
и њихов либерализам, али и космополитско славенофилство. За њих је, у
њиховим младалачким данима, ,,славјанство“ било исто што и српство.86
Управо у славенофилском духу је и Славија, песма коју је Ристић штампао
у Невену, као и изгубљена песма под називом Храм славе.87 Ипак, важно
је нагласити да панславистичке идеје нису дуго држале ову генерацију и
да се оне биле карактеристичне само за њихове студентске дане.
Јован Ристић се у Краткој карактеристици моралног и духовног стања
Србије надовезује на већ изречене Хердерове судове о Словенима примењујући их на српски народ. Као главне карактеристике Ристић наводи
питомост, мирољубивост и гостољубивост. Природу, као један од најчешћих
романтичарских мотива, Ристић види као извор из кога произилази ,,свеж,
пробуђен и живахан дух“ народа. Њу је посматрао као саборца српске слободе и извориште јунаштва и витештва.88 Као једну од основа српског карактера Ристић наводи и хришћанску врлину. Као што је карактеристично
и за све словенске романтичаре, тако и Ристић одраз народног духа види у
народној поезији. Она је за њега ,,ваздух коју српство удише“ и ,,огледало у
коме се огледа“. Истиче да у народним песмама о Краљевићу Марку српски
народ види сопствени карактер и судбину.89
84Ј. Г. Хердер, Идеје за филозофију повести човечанства, Сремски Карловци, Нови Сад,
2012, 245–246; P. Drews, Herder und die Slaven, Materialen zur Wirkungsgeschichte bis zur Mitte des
19. Jahrhunderts, München, 1990, 41–44, 50–52.
85Панславистичке идеје су до српских питомаца дошле преко чешких и словачких слависта,
пре свих, Јана Колара и Људевита Штура - Ј. Скерлић, нав. дело, 160-161; И Јован Ристић је по
завршетку својих студија у Паризу 1854. године изразио жељу да на месец дана обиђе Праг,
на чијем је универзитету предавао Штур, са циљем да упозна тамошње професоре и прегледа
знамениту прашку библиотеку – АС, МПс, ф. IV, л. 284/1854; В. Павловић, Српски студенти
у Паризу 1839–1856. Историјски часопис 33 (1986), 196.
86Ј. Скерлић, нав. дело, 163.
87С. Милутиновић, Рад Јована Ристића на књижевности, Прилози КЈИФ, XVIII (1938),
205.
88J. Ristić, Kurze Charakteristik, 6–8.
89Исто, 12–14.
260 Српске студије V / Serbian studies V
Ипак, као основну црту моралног и духовног живота Срба, Ристић наводи његову тежњу за слободом. Наглашава да су Карађорђе и његови
војници у Српској револуцији на прво место ставили идеју слободе, те
да су показали да је сама идеја јача и од ,,најуређеније војске“.90 Од тренутка када је освојена политичка слобода, ослободио се и народни дух,
те је Србија веома брзо кренула да се развија путем уставности, истакао
је Ристић. Ипак, да би српски народ могао да напредује и да се приближи
просвећеној Европи, народном духу била је потребна нега, а њу Ристић
види у образовању.91
Са романтичарским заносом, јаким, ђачки наивним и претераним утиском о историјској величини сопственог народа, Ристић и његови вршњаци
су кренули на студије у иностранство. Међутим, њихове представе се нису
косиле са оним што су имали прилике да чују на универзитетским центрима, пре свега у немачким државама. Управо због тога овај Ристићев спис,
написан након неколико месеци проведених у Хајделбергу, представља импулсивну, идеализовану и преувеличану представу српског народа. Он нема
велику научну вредност, али је значајан јер представља одраз размишљања
Јована Ристића као деветнаестогодишњег младића, али, добрим делом, и
већине тадашњих српских питомаца у иностранству. Сличну слику српског
народа дали су Јеврем Грујић и Милован Јанковић у Јужним Словенима.92
Важно је нагласити, да овај спис Ристић није навео у библиографији својих
радова приликом пријема у Српску краљевску академију 1887. године, а
готово да га никада није ни помињао, што указује да је и сам био свестан
исхитрености његовог настанка.93 И поред чињенице да је ово Ристићево
дело штампано у хајделбершкој универзитетској штампарији, оно није
имало одјека ни у немачкој ни у српској јавности.
Новија књижевност у Срба
Јован Ристић се већ 9. априла 1851. уписао на Хумболтов универзитет
у Берлину, где је наставио да студира филозофске науке. Пут Хајделберг–
Берлин био је уобичајен када је реч о студирању српских студената у немачким државама. Берлински универзитет је био први који је напустио
90Исто, 6–7.
91Исто, 17.
92Ј. Милићевић, Јеврем Грујић, 40–45.
93Грађа о именовању првих чланова Српксе краљевске академије, приредио М. Станић,
Београд, 2010, 329-332.
НАЦИОНАЛНИ РОМАНТИЗАМ ЈОВАНА РИСТИЋА У СТУДЕНТСКИМ ДАНИМА (1847–1854)
261
схоластичко учење и у њему је студент био активни истраживач, а међу
српским студентима је био популаран и због тога што су на њему предавали: Леополд фон Ранке, писац ,,Српске револуције“, и Адалберт Војћех
Цибулски, оснивач катедре за славистику и поборник панславистичких
идеја. Такође, посебан утисак на српске студенте је остављао Карл Лудвиг
Мишле, који је био познат по својим либералним идејама.94
Ристић након писања Кратке карактеристике није одустајао од своје
намере да путем списатељства, на немачком језику, ради на промоцији
Србије у иностранству. Одлучио је да о карактеру народа пише анализирајући српску књижевност, јер је на тај начин желео да покаже да Србија
има више самосталности ,,но што се мисли“, те да се њен ,,душевни ход“
почео ослобађати туђинског утицаја.95 Важно је истаћи да, према Ристићевим схватањима, књижевност, као одраз културног развоја, кореспондира
са борбом за слободу.
На ову идеју дошао је већ на самом почетку 1851. године. Њу је изложио професору хајделбершког универзитета, Едуарду Максимилијану Роту, човеку, који је по сопственом Ристићевом признању, извршио
огроман утицај на његово образовање.96 Рот се сложио са Ристићевом
констатацијом да је неопходно да се Србија боље прикаже, пре свега у
немачкој штампи. Похвалио је његову намеру као ,,племениту и достојну“
једног младића и додао да је књижевност одличан одабир за тако нешто.
Међутим, Едуард Рот је саветовао Ристићу да је прави начин да служи
својој отаџбини тај да се првенствено посвети својим студијама, те да
писање историје српске књижевности остави за период након њиховог
завршетка. Указао му је да је неопходно да прво боље упозна Немачку и
Србију и да стекне одговарајуће научне компетенције, да би на адекватан
начин могао да одговори на зацртану тему.97 Иако је у првом тренутку
одложио писање Новије књижевности у Срба, Јован Ристић није у потпуности послушао савет Едуарда Рота, јер је дело објавио у току студија,
почетком 1852. године.
94Љ. Трговчевић, нав. дело, 74–75.
95Ј. Ристић, Одговор на претресивање мога дела, 524.
96Едуард Макслимилијан Рот (1807-1858) био је професор на хајделбершком универзитету,
и писац Geschichte unserer Abendländichen Philosophie. Јован Ристић је у једном писму из 1891.
године Хајнриху Роту, истакао да је његов отац, Едуард, извршио огороман утицај на Ристићево
образовање док је био питомац. Нагласио је да га је код професора Рота посебно одушевљавао
његов ,,разум, искуство и реалистични правац“ као и жеља за истином. Ристић је у истом
писму додао да је Едуард Рот био његов велики пријатељ и саветник, те да га је професор
често држао покрај себе. Архив Српске академије наука и уметности (=АСАНУ), Фонд Јована
Ристића, XXVI/6 – 410.
97Исто, XXXIII–28, 1357.
262 Српске студије V / Serbian studies V
За разлику од еуфоричног тона којим је писао Кратку карактеристику
моралног и духовног стања Србије, Ристић је Новију књижевност написао
много озбиљније, у знатно смиренијем тону, а само дело има и знатно
већу научну вредност.98 Он више не пише о Европи која пропада или пионирској улози Србије у њеном препороду, већ жели да нагласи да Србија
није непросвећена у оној мери колико се мисли те да корача напред у свом
развоју. Чињеница да је епилог револуционарних догађаја из 1848–1849.
године био такав да је реакција вратила своје старе позиције, произвела
је код Ристића и његових вршњака утисак да неће доћи до препорода
Европе каквим су се они надали.99 Наравно, и даље је код Ристића приметан изузетан оптимизам у погледу народне будућности, али се више није
усуђивао да говори о Србији као предводику једне нове културе. Његов
поглед је постао знатно уравнотеженији.
Новија књижевност у Срба изазвала је и знатно веће интересовање
јавности. Српске новине поздравиле су ,,од свег срца“ настанак овог дела
чије је писање диктирала ,,чиста љубав к народу српском и његовом
напретку“.100 Према Ристићевим речима дело је наишло на позитивну
критику код два немачка листа, Allgemeine Zeitung и Blätter für literariche
Untehandlung. Пољски панслависти из Берлина су у скраћеној верзији
превели дело на пољски и француски језик. Постојала је и једна негативна
и оштра критика у Србско-народном вестнику, где се као најозбиљнија
оптужба наводило да је Јован Ристић плагирао дело Јована Суботића. На
поменуте критике Јован Ристић је одговорио из Париза децембра 1852.
године.101
Поред већ наведене првобитне намере да презентује Србију у иностранству, дело је имало за циљ и да подстакне даљи развој српске књижевности на основу критике, јер се, према Ристићевом схватању, на тај начин
98Према Драгиши Живковићу, овим делом ударени су темељи националне књижевне
критике, док Миодраг Поповић сматра да је Јован Ристић својим списом из Берлина извршио
еманципацију књижевне историје од историографије и филологије. М. Поповић, Историја
српске књижевности, Романтизам II, Београд, 1972, 226; Д. Живковић, Почеци српске књижевне
критике (1817–1860), Београд, 1957, 331.
99Ј. Милићевић, Јеврем Грујић, 38; Такав утисак је посебно произвело проглашење Другог
француског царства 1852. године, јер је Француска у очима тадашњих питомаца била држава
чији је политички живот био ,,знаменит, важан и самосталан“, а уздизање Наполеона III за
цара су доживели као укидање ,,слободе, братства и једнакости“. АС, МПс, ф. IV, л. 284/1854;
АСАНУ, Историјска збирка (=ИЗ), 8160/1.
100 Србске новине, 25. мај/7. јун 1852, 215.
101 Јован Ристић јесте познавао и користио Einige Grundzüge aus der Geschichte der Serbischen
Literatur од Јована Суботића, али то није злоупотребио. Ј. Ристић, Одговор на претресање
мога дела, 524; Ј. Милићевић, Рани књижевни радови Јована Ристића, 242.
НАЦИОНАЛНИ РОМАНТИЗАМ ЈОВАНА РИСТИЋА У СТУДЕНТСКИМ ДАНИМА (1847–1854)
263
развила и немачка књижевност.102 Анализирајући књижевну еволуцију
Србије, Ристић се није устручавао да, према сопственој перцепцији, изнесе
позитивне и негативне примере и да сагледа њихове узроке и значај. У том
смислу приметан је и утицај Хегелове дијалектике. Идеја Георга Фридриха
Хегела биле су доминантне на универзитету у Берлину средином 19. века,
тако да су у знатној мери утицале и на Ристића и његову Новију књижевност.103 Тај утицај биће видљив и у његовима каснијим делима, која је
писао у позним годинама као искусан државник.104
Према Јовану Ристићу српска књижевност је до средине 19. века дала
доста скромне резултате јер се тек ослободила турског ропства. Сматрао
је да је на неоргиналност и несигурност почетака много утицала и чињеница да су први школовани Срби некритички узимали идеје са Запада, а
да при томе нису познавали народни дух. За Ристића је интелектуални и
хумани напредак био могућ само у оквиру нације и њеног менталитета.
Истицао је да се ниједна цивилизација, а самим тим ни књижевност, није
развила самостално без подстрека и утицаја са стране, али је сматрао да
те утицаје треба применити на сопствене прилике. Управо због тога је као
највећи допринос српске књижевности до средине 19. века означио њено
приближавање националном карактеру.105
Ристић је истицао да никада не пропада оно што лежи у народном духу.
Осуђивао је присталице старог правописа јер нису хтели да прихвате народни језик, те да су на тај начин одбијали и да спусте науку на ниво читалачке публике. Управо из таквог става произилази изузетно позитивна
слика Вука Стефановића Караџића и његовог правописа у Новијој књижевности. Ристић је након повратка са студија у иностранству, 1854. године,
био један од најагилнијих „вуковаца” у Кнежевини Србији. У периоду док
је обављао функцију уредника Српских новина, децембра 1855. године,
јавно је истицао предности Вуковог правописа.106 Такође, 1857. године,
102 Ристић је критику видео као основу сваког развоја. У једном писму Министарству просвете
нагласио је да ће по повратку у Србију у Лицеју држати лекције ,,по суду критике“. АС, МПс,
ф. IV, л. 284/1854.
103 М. Поповић, нав. дело, 228.
104 С. Јовановић, Јован Ристић, писац и историчар, у: Ј. Ристић, Историски списи I, Београд,
1940, 12.
105 Ј. Ристић, Новија књижевност у Срба, Књижевна историја, 1-4 (1969), 951-952, 959, 962.
106 ,,Филолози, ето вам речника, па тражите у њему скривени ход језика, образујте му правила
и пронађите тајну угрожене благогласности његове! Филозофи, ето вам богатства сваћања
народне, филозофије популарне, откријте нам тајну душе! Судије и учитељи, ето вам књиге,
па тражите имена за све, што је народу право, што мило што красно!“, писао је Ристић о
изласку Српског ријечника Вука Стефановића Караџића 1852 – Србске новине, 13/26. децембар
1855, 607.
264 Српске студије V / Serbian studies V
када је избио сукоб између Друштва српске словесности и тадашње Владе
око употребе правописа у службеној преписци, Јован Ристић је саставио
одговор у име Друштва.107 Готово сви Ристићеви вршњаци били су присталице Вукове реформе српског језика.108 У току својих студија уочили су
да се ближи уједињење Немачке, и да ће једна од најважнијих основа бити
језик, као хердеровска традиција. Самим тим, они су у Вуковој реформи
видели средство за национално уједињење. Према Ристићу, један од већих
проблема спорог развоја књижевности био је тај, што је нација политички
и духовно разједињена, те што не постоји одговарајући договор између
њених чинилаца. Као политички разједињену нацију он није видео само
Србе ван тадашње Кнежевине, већ и Хрвате које није посматрао као посебан, одвојен народ, и у том смислу је имао унитарна схватања.109
Као романтичар према схватању књижевности, Ристић је ценио таленат
и стваралачку индивидуалност, лирско и субјективно. Управо зато, Бранко
Радичевић као ,,песник коме се увек као неисцрпном извору задовољства
враћамо“, заузима истакнуто место у Ристићевом спису. Такође, доста хвали и лирику Јована Илића, те истиче да се много може очекивати и од
Светозара Милетића и Љубомира Ненадовића. Ипак, на самом врху српске књижевности, Ристић види црногорског владику, Петра II Петровића
Његоша, чији Горски вијенац слави идеју слободе.110
***
Након завршетка студија у Берлину, августа 1852. године, и стицања доктората из филозофије у Хајделбергу, Јован Ристић је тражио од Министарства просвете да, у циљу даљег усавршавања, настави студије у Паризу, на
Сорбони. Како је сам истакао било му је потребно још теоријског искуства,
да себе, као историчара још више приближи ,,правди и истини“. Други мотив одласка у Париз било је упознавање са тамошњом политичком прак107 Ј. Ристић, Распра између пређашње владе и Друштва србске словесности, Београд, 1859, 3-5.
108 Ј. Скерлић. нав.дело, 297-298.
109 ,,Становници југозападне Угарске одрекли су се свог националног имена. Час су Славонци,
час Илирци, а час Хрвати, а притом су им и дух и оквир живота - српски“ – Ј. Ристић, Новија
књижевност у Срба, 958; Миливоје Петровић Блазнавац је 1853. године као државни питомац
у Паризу, у једном писму Вуку Стефановићу Караџићу, осуђивао Јужне Словене Грујића и
Јанковића јер су представили Хрвате ,,као сасвим други народ“. Обзиром да је Блазнавац
писао у своје, али и у Ристићево име, из контекста се може закључити да се и Јован Ристић
слагао са поменутим ставом Миливоја Петровића – АСАНУ, ИЗ, 8160/3.
110 Ј. Ристић, Новија књижевност у Срба, 960; М. Поповић, нав. дело, 228–230.
НАЦИОНАЛНИ РОМАНТИЗАМ ЈОВАНА РИСТИЋА У СТУДЕНТСКИМ ДАНИМА (1847–1854)
265
сом.111 Париз је дао финални печат идејном обликовању Јована Ристића.
У француској престоници Ристић је остао до средине 1854. године, када
се преко Прага вратио у Кнежевину Србију. Иако је на студије у иностранство послат са намером да се спреми за професора историје, приликом повратка није добио место на Лицеју. Немогућност да добије место професора
усмерила је Јована Ристића ка државној администрацији и политичком
животу. Ристић је, према речима Владимира Јовановића, сматрао да су
српски народ и влада улагали у њихово образовање у иностранству, пре
свега, да би они као интелектуална елита једног дана преузели државну
управу на себе, а не да читају ,,лекције у Лицеуму“.112
Кроз политичку праксу Ристић је добио на стрпљењу, умерености и
опрезности. За разлику од његових вршњака, попут Владимира Јовановића, Милована Јанковића или Јеврема Грујића, Јован Ристић је много пре
напустио национални романтизам у оном облику каквим се испољавао у
младалачком заносу у њиховим студентским данима. Као државник наступао је крајње обазриво према великим идејама и плановима везаним за
ослобођење и уједињење српског народа, мада није напуштао многе идеале
из своје младости. Док се потпуно охладио од панславистичких идеја, он
је и даље иза хладног и дипломатског става, дубоко у себи остајао ,,национални револуционар из 1848, са непоколебљивом вером у народну
будућност“, како је закључио Слободан Јовановић.113
111 АС, МПс, ф. IV, л. 284/1854; В. Павловић, нав. дело, 191.
112 В. Јовановић, нав. дело, 72.
113 С. Јовановић, Влада Милана Обреновића I, 22.
266 Српске студије V / Serbian studies V
JOVAN RISTIĆ’S NATIONAL
ROMANTICISM IN HIS STUDENT DAYS
(1847–1854)
Summary:
Jovan Ristić was as a young lycée student, a member of a student association called
”The Fellowship of the Serbian Youth”, which was established in 1847. He and his peers
were members of the first generation born in the autonomous Serbia. Romantic fervor
and national awareness were one of the main characteristics of the members of ”The
Fellowship of the Serbian Youth”.
Jovan Ristić continued his studies aboard. In the 1849-1854 period, he studied in
Heidelberg, Berlin and Paris. The ideas that Serbian students took with them aboard,
about the historical greatness of the Serbian people, were in contradiction with what
they heard at European universities. They could hear that Serbian people were presented
as „barbaric and primitive”. That spurred many of them to work towards improving the
picture of Serbia aboard. As a result of these intentions came two Jovan Ristić’s papers
– Short Characteristics of the Moral and Spiritual Conditions of Serbia and The Recent
Literature of the Serbs.
Short characteristics was written in Haidelberg in 1850. In this work, which was
written in an euphoric tone, Jovan Ristić presented Serbia as a leader of a new and
regenerated Europe. Ristić and his peers believed that a new Europe would be born
in the 1848-1849 revolution and that Serbia would play an important role there. The
Recent Literature of the Serbs Jovan Ristić wrote in Berlin in 1852. It was written in a
much calmer tone and this book has a much greater scientific value, especially for the
history of the Serbian literature.
УДК: 930 Џевдет-Паша А.
930(497.11)
Рад примљен: 05. 09. 2014.
Рад прихваћен: 15. 09. 2014.
Радосав Микић
aсистент
Универзитет у Београду
Филолошки факултет
[email protected]
АХМЕД ЏЕВДЕТ-ПАША У СРПСКОЈ ИСТОРИОГРАФИЈИ
Апстракт: За афирмацију Џевдетове историје (Tarih-i Cevdet), дела чувеног османског државника и аналисте из друге половине 19. века Ахмед Џевдет-паше, заслужан је
пионир српске османистике Глигорије Глиша Елезовић. Настојећи да представи личност
и дело припадника улеме, који је пре једног и по века освајао симпатије османских модернизатора, док данас инспирише турске конзервативце, Елезовић је показао необично
широк дијапазон личних утисака, од помпезно срочених похвала до готово потпуног
омаловажавања, износећи притом више неоснованих оцена и нетачних података. И поред тога, у српској науци, ни више од пола века касније, није се појавио значајнији рад у
целости посвећен овој свестраној личности и њеној улози у стварању једног новог доба.
Кључне речи: Глиша Елезовић, турска историографија, Ахмед Џевдет-паша, османски модернизатори, турски конзервативци
***
Припремајући се за прву од својих шест служби великог везира, Мустафа Решид-паша обратио се мешихату у потрази за просвећеним младим
алимом широких погледа и са добрим разумевањем потреба времена, који
ће му, у стању сталне напетости у односима са конзервативном улемом,
својим познавањем шеријатског права помагати у деликатном процесу
спровођења реформи.1 Препоруке су упућивали на Ахмеда Џевдета. Овај
1 E. J. Brill, The Encyclopaedia of Islam, Volume I A-B, Leiden, 1986, 284.
268 Српске студије V / Serbian studies V
младић, родом из Ловеча у данашњој Бугарској, у Цариград је стигао 1839.
године, неколико месеци пре него што ће Решид-паша, касније кључна
личност у његовом животу, прокламовати хатишериф од Гулхане и тиме
ознaчити почетак Танзимата, епохе реформи чији ће сам Ахмед-ефендија
бити један од најзначајнијих учесника.2
Млади провинцијалац, не само да је испуњавао очекивања Решид-паше, већ је практично постао станар његовог дома где је подучавао самога
пашу, његову децу, али и известан број других Мустафа Решид-пашиних
штићеника, што ће чинити све до његове смрти. Ахмед Џевдет је, радећи
као Решид-пашин секретар и правни саветник, под надзором свог ментора
стицао знања из области политике и државне управе. У то време упознао је
Фуад-пашу и Али-пашу са којима је у наредним годинама постао оличење
ере Танзимата.3
Иако није стасавао у канцеларијама Високе порте, што је било уобичајено за државнике танзиматског доба, већ је у цивилну бирократију прешао
из слоја улеме и важио за најконзервативнијег актера процеса реформи,
Ахмед Џевдет био je један од оних који су одиграли најважнију улогу у
европеизовању управне структуре Царства.4 Током пола века државне
службе, почевши као мудерис и кадија, а настављајући као чиновник, члан
више државних комисија и муфетиш, напредује до положаја валије и везира. У пет наврата обављао је функцију министра правде, три пута министра
просвете, два пута министра вакуфа и по један пут министра унутрашњих
послова, трговине и пољопривреде. Својим политичким деловањем, али
и прегалаштвом на пољима науке и културе, значајно је утицао на ток
догађаја времена о коме је оставио и богато писано сведочанство.
Историографска и енциклопедијска литература Џевдет-паши не оспоравају статус једног од најзначајнијих турских државника и научника 19.
века. Ипак, за Стенфорда Шоа, он је један од најпотцењенијих учесника ере
Танзимата.5 На сличан начин, имајући у виду његову перцепцију у српској
и југословенској јавности, размишља Глигорије Глиша Елезовић, који свој
рад посвећен Џевдетовој мисији на Балкану започиње следећом оценом:
„У нас ће бити мало људи који су икад ово име чули, а да је овај паша био
2 R. L. Chambers, The Education of a Nineteenth-century Ottoman Âlim, Ahmed Cevdet Paşa,
International Journal of Middle East Studies, 4/4 (1973), 443; A. Cevdet Paşa, Tezâkir: 1–12 (yayınlayan:
Prof. Cavid Baysun), Ankara, 1953, 5.
3 S. J. Shaw and E. K. Shaw, History of the Ottoman Empire and Modern Turkey: The Rise of
Modern Turkey, 1808–1975. Volume II: Reform, Revolution and Republic, Cambridge, 2002, 64–65.
4 И. Ортајли, Најдужи век империје, Београд, 2004, 24.
5 S. J. Shaw and E. K. Shaw, nav. delo, 64.
АХМЕД ЏЕВДЕТ-ПАША У СРПСКОЈ ИСТОРИОГРАФИЈИ
269
некад крупна политичка и културна личност у Турској, да је био један од
угледних историописаца, јамачно ће их знати још мање. Међутим, он је за
свога живота од 72 године, у току своје разноструке каријере, долазио у
прилике да и непосредно утиче на судбину наших народа и да заједно са
целим државним апаратом турским омета њихов национални и културни
развитак, па ми то даје повода да овде кажем неколико речи о њему“.6
Дело чији се пун назив може превести као Историја догађаја Османске
царевине (Tarih-i Vaka-yi Devlet-i Aliyye), мада се оно углавном помиње као
Џевдетова историја (Tarih-i Cevdet) заузима посебну пaжњу у Елезовићевом
уводу поменутог рада. Пошто је табеларно представио редослед издања
једанаест од дванаест свезака по хиџретским и хришћанским годинама,
Глиша Елезовић каже: „Као што се види, једна читава библиотека! Није
потребно нарочито истицати значај Џевдетове историје Турског царства.
Један поглед на горњу таблицу довољан је да се уочи да се у њој говори
о периоду времена кад је наш народ још једном иступио на позорницу
светског збивања. То је време кад се искристалисала била мисао у души
народној да поново уложи све своје силе да створи себи кутак, своју државу. Писати историју стварања нове Србије, без осврта на ово, за наше
прилике огромно дело Џевдетове историје, може се допустити само, што
рекли наши Врањанци ‘од немај куда’! Ни Кочина Крајина, ни Буна на дахије у Београдском пашалуку, ни Карађорђева ни Милошева Србија не
могу се озбиљно и свестрано проучити, нити о њима дати коначан суд, без
темељног коришћења турских архива и турских извора, па међу њима и
Џевдетове историје о којој горе рекосмо неколико речи“.7
Управо је писање Историје отворило пут напредовању Џевдет-паше, који
је две године након што је предао прве три свеске постављен на положај
ваканувиса. Глиша Елезовић сматра да је тиме и турска историографија
начинила значајан искорак, те да иза чувених Мустафе Наиме и Рашидефендије звање државног летописца није понео способнији од Ахмед Џевдет-паше.8 Током година које је провео на тој дужности настало је и дело
мемоарског типа Џевдетова сећања (Tezakir-i Cevdet) у којима исказује
најличнији став према османској стварности тога времена.
У духу Елезовићевих сугестија, проф. др Љиљана Чолић истиче Џевдетову
историју као неизбежан извор за период Српске револуције и, чинећи осврт
на њене томове од четвртог до десетог, посвећује јој једно поглавље своје
6 Г. Елезовић, Из посмртних рукописа Ахмед Џевдет Паше: Побуњене нахије у Херцеговини. Завођење редовне службе у Босанском вилајету, ПОФ, 2 (1951), 259.
7 Исто, 261.
8 Исто, 260.
270 Српске студије V / Serbian studies V
магистарске тезе. Уз констатацију да, без обзира на то што у овом случају
Ахмед Џевдет не само да није био сведок догађаја о којима је писао, већ
готово да није био ни савременик,9 она наглашава да вредност овог дела
почива на чињеници да се аутор служио изворном грађом која до данас није
објављена и чува се у турским архивима, те да представља систематизовану
компилацију тешко доступног архивског материјала. По њеној оцени, попут других службених турских хроничара тога доба, Џевдет-паша је „успео
у великој мери да задржи објективност излагања познатих му чињеница.
Извесне неподударности са другим изворима, о чему ће се моћи више рећи
након објављивања критичко-научног превода одломака ове историје, нису
резултат ауторове жеље да глорификује прошлост свог народа“.10
Надовезујући се касније на Елезовићеву оцену Џевдетове историје, др
Чолић каже: „Иако је поменуто дело Ахмеда Џевдета већ готово осамдесет
година присутно у нашој историографији, будући да га је поменуо још
Сејфудин Фехми Кемура у Уводу своје збирке Први српски устанак под
Карађорђем […] оно још увек не заузима место које му припада и пред
османистима стоји задатак да из њега направе избор одломака који се
тичу наше прошлости и да их објаве“.11
Као што се из до сада изложеног могло видети, Глиша Елезовић, који је
заслужан за афирмацију Џевдетове историје, о њеном аутору, и то не само
као историописцу, говори са извесним усхићењем. Из тог разлога, поједини
Елезовићеви коментари, које такође износи у уводном делу поменутог
рада, такорећи на истим страницама на којима изриче наведене похвале,
читаоца, најблаже речено, збуњују. Наиме, говорећи о наклоности Решидпаше коју је Ахмед Џевдет уживао, Елезовић констатује да је симпатије
тада најзначајнијег османског државника „овај амбициозни паланчанин
обилато користио“ и подсећа на то да је Џевдет, поред Решид-пашине заштите, у Мехмед Фуад-паши имао „истог таквог, ако не и већег пријатеља,
који је код новога султана Абдула Азиза уживао неограничено поверење”.
Коначно: „Поред Џевдетове марљивости, вредноће и удворства, рекло би
се да ту треба тражити објашњење за успех у животу оваквог једног малограђанина из унутрашњости, ни богата ни од рода голема, па искрено
говорећи, судећи по овим посмртним списима његовим ни неке нарочито
велике памети“.12
9 Џевдетова историја обухвата догађаје између 1774. и 1826. године, док је њен аутор
рођен 1823. и преминуо 1895.
10Љ. Чолић, Објављени турски дипломатички и наративни извори о Првом српском
устанку 1789–1815, Рукопис необјављеног магистарског рада, Београд, 1986, 65.
11Љ. Чолић, Оријенталистичко дело Глише Елезовића, Београд–Приштина, 1996, 86.
12Г. Елезовић, нав. дело, 260.
АХМЕД ЏЕВДЕТ-ПАША У СРПСКОЈ ИСТОРИОГРАФИЈИ
271
У жељи да попунимо празнине у познавању личности Ахмед Џевдетпаше, потрудили смо се да за српску стручну јавност систематизујемо
извесне податке које овде саопштавамо. Познато је да је у пет генерација његових предака било оних који су вршили значајне војне, административне и верске дужности, те заузимали истакнута места у редовима
локалне елите и одржавали везе са владајућим круговима у Цариграду.
Његов деда хаџи Али-ефендија, унук ловечког муфтије Исмаил-ефендије,13
важио је за просвећену личност и радио као секретар и ћехаја локалних
ајана. Отац, хаџи Исмаил-ага, био је члан управног савета (meclis-i idare),
док је Ахмедова мајка Ајше Сумбул-ханума потицала из угледне куће Топузоглу. Неспоран је и Џевдетов пут успона до личности без чије подршке
његов живот свакако не би био исти, на чему инсистира Глиша Елезовић.
Током својих медресантских дана, поред врхунских резултата, истицао се
интересовањима која надилазе оквире исламских наука и дух учмалости
османске медресе 19. века.14 Захваљујући позамашном следовању које је
од породице добијао сваког месеца, не само да је био лишен егзистенцијалних брига, већ је могао да приушти и то да за одржавање своје собе
и припремање хране плати неком од сиромашних ученика.15 Псеудоним
Џевдет добија од песника Сулејмана Фехима који, верујући да ће млади
Ахмед и сам израсти у великог песника, настоји да осигура препознатљивост свог пулена.16 Коначно, прва искуства као мудерис стиче још као још
као ученик медресе и пре завршетка школовања ступа у интелектуалне
кругове престонице.17 Он истиче: „Међу улемом и писцима имао сам пуно
познаника и пријатеља. Ако увече не бих дошао у медресу нико ме не би
тражио, нити за мене питао. [...] у коју год текију да дођем с радошћу би
ме дочекивали“.18 Можда најупечатљивију слику Ахмеда Џевдета на почетку каријере даје шејхулислам Сахип Мола који је присуствовао његовом
представљању новом великом везиру Решид-паши и касније сећање на
овај догађај пренео писцу Ахмеду Мидхату: „Слика првог сусрета са Џев13A. Cevdet Paşa, Tezâkir: 40-tetimme (yayınlayan: Ord. Prof. Cavid Baysun), Ankara, 1967,
3–4.
14Сам Глиша Елезовић наводи: „Турци који су о њему писали тврде да је узимао часове
математике, филозофије, космографије, па је, веле, проучавао чак и неке гране природних
наука, које они из класе којој је он припадао никако нису марили“ (Г. Елезовић, нав. дело,
259).
15R. L. Chambers, nav. delo, 446; А. Cevdet Paşa, Tezâkir: 40-tetimme, 5–6.
16The Encyclopaedia of Islam, Volume I A-B, 284.
17R. L. Chambers, nav. delo, 440–464.
18А. Cevdet Paşa, Tezâkir: 40-tetimme, 17–18.
272 Српске студије V / Serbian studies V
дет-пашом никако не напушта моје сећање. Нашли смо се у чуду видевши
да је за тако важну ствар послат тако млад човек. Међутим, искре памети
које су избијале из његових сјајних плавих очију, које и данас као да видим,
пружиле су објашњење“.19
Имајући у виду само овде изнете податке о Ахмед Џевдет-паши и породици из које је он потекао, јасно је да су оцене његове личности које
даје Глиша Елезовић крајње неутемељене. Изузимајући необразложени
суд о његовој интелигенцији изречен на основу Џевдетових посмртних
рукописа које је превео и приредио, Елезовић ничим не упућује на извор
својих закључака. Истина је да ови списи, који представљају сведочанства самог аутора, док је Џевдетова историја настала на основу забележених казивања других,20 читаоцу приближавају Џевдет-пашу не само
као историјску личност већ откривају и особености његовог карактера.
У том смислу можемо се сложити са Елезовићевом констатацијом да ова
забелешка „има сврху да истакне Џевдетову незаменљивост, способност
и, бар на речима, неизмерни његов патриотизам“.21 Тако, говорећи о дужностима које је обављао током своје мисије на Балкану, било да је реч о
чифлучком питању, смиривању побуњених нахија и враћању изгубљених
територија, спровођењу војне реформе или олакшавању ступања девојака
у брак, Џевдет-паша настоји да се прикаже као главни, каткад и једини,
фактор решавања проблема или унапређења прилика, као мајстор комбиновања учености и политичке вештине са локалним законитостима чији
значај никада не потцењује, као државни службеник који има исти однос
према царској ризници и сопственом џепу. У једном случају напомиње да
„из државне благајнице није узета ни једна пара. Сви су ти издаци покривени из вишка плате овога вашег немоћног слуге“.22 Уколико пак нека од
његових иницијатива не би заживела, било би то јер „нема никога који
схвата танчине питања“ конкретне врсте.23
И поред недовољно јасне слике Џевдет-ефендије коју је Глиша Елезовић
оставио српској историографији, настале на поменутим противречностима и недореченостима, у српској науци, ни после више од пола века, није
се појавио значајнији рад у целости посвећен овој свестраној личности
19A. Şimşirgil, ve E. B. Ekinci, Ahmed Cevdet Paşa ve Mecelle, Istanbul, 2008, 19; E. Mardin,
Medeni Hukuk Cephesinden Ahmet Cevdet Paşa, Ankara, 1996, 29.
20Међу изворима које је Џевдет користио, Франц Бабингер помиње дела чувених турских
летописаца попут Васифа, Енверија, Едиба, Нурија и Пертева. (Љ. Чолић, Оријенталистичко
дело Глише Елезовића, 86).
21Г. Елезовић, нав. дело, 264.
22Исто, 292.
23Исто, 314.
AHMED CEVDET PASHA IN SERBIAN HISTORIOGRAPHY
273
и њеној улози у стварању једног новог доба.24 У Турској пак, од почетка
деведесетих година прошлог века, име Џевдет-паше све чешће се среће у
насловима тема научних скупова, књига, чланака и документарних филмова. Може се приметити да специфичности његовог животног пута и
дела, развијане у изразито драматичној фази историје Османског царства
и народа данас, у републици избледелих симбола кемализма претежно инспиришу интелектуалце носталгично загледане у империјалну прошлост.
У времену промена које на дневном плану исписују нове странице турске
историје и, рекло би се, дају подстрек макрорегионалним амбицијама званичне Анкаре, Џевдет-паша често се препознаје као носилац идеја и духа
чији рок политичке употребе, макар симболички, није сасвим истекао.
Елементи који данашње турске конзервативце, често препознатљивог
стила, у многоме блиског епохи Ахмеда Џевдета, спајају са припадником
улеме који је пре једног и по века освајао умове и срца реформатора, намећу
се као теме даљих истраживања на пољу туркологије, али и друштвених
наука у ширем контексту.
AHMED CEVDET PASHA IN SERBIAN HISTORIOGRAPHY
Summary:
Glisa Elezovic promoted the works of several Turkish historiographers, one of whom
is Ahmed Cevdet Pasha, a famous statesman and analyst who authored The History
of Cevdet, written in the second half of the 19th century. In an effort to present the
influence and significance of the works of Pasha who was a member of the ulama, who
won the praise of Ottoman modernizers more than 150 years ago, and who inspires
Turkish conservatives of today, Elezovic seems to offers some perfunctory words of
praise, however, and quickly launches into illogical criticism of Cevdet Pasha, making
unfounded assessments and presenting inaccurate data. Nevertheless, in Serbian science,
more than half a century later there appears no significant work entirely dedicated to
Ahmed Cevdet Pasha and his role in the creation of a new age.
24И. Ортајли, нав. дело, 193.
УДК: 32:929 Пашић Н.
94(497.11)"18/19"
Рад примљен: 20. 05. 2014.
Рад прихваћен: 01. 09. 2014.
Др Андрей Л. Шемякин
Ведущий научный сотрудник
Институт Славяноведения РАН, Москва
[email protected]
НИКОЛА ПАШИЧ:
ЧЕЛОВЕК, ПОЛИТИК, НАЦИОНАЛЬНЫЙ ЛИДЕР
(к 170-летию со дня рождения)
„Национальная свобода всего сербского народа
всегда была для меня более высоким идеалом,
чем гражданская свобода сербов Королевства”
(Никола Пашич)
„Сербы учились гражданским свободам и правам,
они их принимали, осознавая их ценность,
но, тем не менее, национальная свобода
всегда оставалась для них ближе гражданской”
(Добрица Чосич)
Апстракт: Заинтересованост истраживача за личност Николе Пашића, највећег политичара независне Србије и творца прве Југославије расла је на прелазу из 20. у 21. век.
Његовим именом називане су улице и тргови, откривани споменици, а у Зајечару је основана
и активно ради његова задужбина. У овом раду покушали смо да прикажемо личност и дело
Николе Пашића, од његових најранијих политичких активности до смрти. Кроз најважније
фазе његовог живота, покушали смо да прикажемо и слику српског друштва у целини.
Кључне речи: Никола Пашић, Србија, друштво, политика, идеје.
***
Введение: кто есть кто?
На белградском Новом кладбище, справа по аллее Великанов, высится памятник: потемневшая мраморная плита, стела с бюстом пожилого господина
276 Српске студије V / Serbian studies V
с окладистой „толстовской” бородой – работы ученика знаменитого Родена,
хорватского скульптора Ивана Мештровича. На плите надпись: „Никола П.
Пашич. 1844-1926”. Камень спас могилу от заброса, чем грозило ей почти
полувековое табу, наложенное на имя упокоенного здесь человека – все
эти годы его именовали не иначе, как „самым выдающимся представителем консервативной сербской буржуазии”1, что, уже само по себе, звучало
приговором. Запрет в эпоху „Братства и единства” был тотальным. Редкие
прохожие сворачивали в аллею Великанов… Но постепенно приходили новые времена, извлекая со дна забвения многие, казалось бы, навсегда „погребенные” там имена. Одним из первых, кого востребовала „проснувшаяся”
память народа, оказался именно он – пожилой господин с бородой.
Особенно интерес к личности Н. Пашича – этого самого крупного политика независмой Сербии и „строителя” Первой Югославии, еще при жизни
доказавшего свою явную незаурядность в масштабе Балкан и Европы,
вырос на рубеже XX – XXI вв. Его именем названы улицы и площади, ему
открываются памятники, на родине – в Заечаре основана и активно действует Задужбина, а стопятидесятилетний юбилей отмечался на высоком
международном уровне.2
„Возвращение” Пашича на подобающее ему место в сербской истории
происходит на фоне всплеска внимания к его персоне со стороны исследователей.3 Без их кропотливой и совместной работы трудно вынести о
1 В. Чубриловић, Историја политичке мисли у Србији XIX века, Београд, 1958, 463.
2См.: Никола Пашић. Живот и дело, Зборник радова, Београд, 1997.
3 Состояние „пашичеведения” на конец XX в. проанализировано нами в статье: А. К. Шемякин,
Идеология Николы Пашича. Формирование и эволюция (Обзор литературы), Токови историjе,
бр. 1-4 (1999), 271–311. С начала XXI в. труды о нем в мире продолжают выходить. См.: М.
Зечевић, Краљ Никола Петровић-Његош и Никола Пашић, Династија Петровић-Његош, Т. 2,
Подгорица, 2002; М. Јагодић, Никола Пашић, Владе Србије 1805–2005, ур. Р. Љушић, Београд,
2005, 165–167; Ђ. Станковић, Никола Пашић. Прилози за биографију, Београд, 2006; Д. В. Пархоменко, Никола Пашич против напредняков. Две модели сербской модернизации 1880-х гг., История и историография зарубежного мира в лицах, Самара, 2007, 123–132; М. Пешић, Никола
Пашић од социјалисте до радикала, Браничевски гласник 6 (2009), 66–79; D. Djukic, Nikola Pasic
and Ante Trumbic: The Kingdom of Serbs, Croates and Slovеnes, London, 2010; Г. Кривокапић-Јовић,
Никола Пашић 1918–1926: крај једне карјере, Токови историје бр. 1 (2011), 32–45; И. Ристић,
Никола Пашић и Бугари. Генеза идеолошких и политичких ставова, Зборник Матице Српске
за историју 84 (2012), 87–109, а также наши работы: Русофильство Николы Пашича: оценки исследователей и подлинная природа, Славяноведение, № 3 (2000), 63–70; Никола Пашић: човек и
политичар (поводом 75-годишњице смрти), Архив, бр. 2 (2001), 80–95; Никола Пашић и Народна
радикална странка, Рзвитак, бр. 207–208 (2002), 42–47; Никола Пашич, Вопросы истории №. 2
(2002), 62–90; Митрополит Михаило у емиграцији (Заједно са Николом Пашићем против Милана
Обреновића), Зборник историјског музеја Србије, св. 31 (2003), 219–238; Nikola Pašić u uspomenama
ruskog putnika (prilog proučavanju idejnog porekla Srpske narodne radikalne stranke), Tokovi istorije,
br. 3–4 (2004), 99–109; Неостварени преврат: Српска емиграција, Црна Гора и Русија 1885–1887.
г., Историјски записи, бр. 1–4 (2005), 301–316; Никола Пашич в Румынии (1885–1889), Revue des
НИКОЛА ПАШИЧ:ЧЕЛОВЕК, ПОЛИТИК, НАЦИОНАЛЬНЫЙ ЛИДЕР(к 170-летию со дня рождения)
277
нем праведный суд. Слишком уж велика фигура. Ее подлинный „калибр”
очертил Джордже Станкович: „По тому, что он внес в исторический процесс, какой след оставил после себя, и сколь велик объем сохранившейся о нем информации, Никола Пашич больше походит на общественную
институцию, чем на отдельно взятое историческое явление”4. И далее о
том же, но еще более концентрированно: „Как историческая личность,
он представляет собой научный вызов, которому трудно найти аналог в
историографии развитых стран…”5.
Несмотря на то, что в последнее время появилось немалое число сочинений о Пашиче, литература о нем еще далека от сбалансированности – в
ней наблюдаются по крайней мере три тематических крена. Во-первых,
большинство историков и публицистов традиционно концентрирует
свое внимание „на известных событиях, в которых Пашич принимал непосредственное участие”, пытаясь „показать его истинную роль в них”6.
Богатейшая политическая практика, таким образом, почти полностью
затмевает в качестве объекта научного интереса все остальные грани
etudes sud-est europeennes, Tome XLV, № 1–4, Bucarest, 2007, 315–333; Идеологија Николе Пашића.
Формирање и еволуција (1868–1891), Београд, 2008; Характер Сербской народной радикальной
партии по письмам Николы Пашича, Российские и славянские исследования, Выпуск 3, Минск,
2008, 195–204; Почеци Радикалне партиjе. Никола Пашић у Пожаревцу (1879–1880), Браничево у
историjи Србиjе. Зборник радова. Пожаревац–Београд, 2009, 305–314; Никола Пашич: на стыке
унитаристских и федералистских устремлений, До и после Версаля. Политические лидеры и идея
национального государства в Центральной и Юго-Восточной Европе, Москва, 2009, 34–67; Никола
Пашич в Болгарии (1883–1885), Studia Balkanica. К юбилею Р. П. Гришиной, Москва, 2010, 96–117;
Дунайское закулисье „братоубийственной” войны. Сербы и болгары в 1885 г., Родина № 11 (2010),
99–103; „Святой Владимир” за Дунаем: российские награды Николы Пашича, Науковий вiсник
Iзмаiльского державного гуманiтарного унiверситету, Вип. 30, Iзмаiл, 2011, 206–213; Болгарские
письма Николы Пашича (сентябрь 1885 г.). Проблема интерпретации, О чем поведают архивы…
Российско-болгарские отношения и связи, Москва, 2011, 208–223; Никола Пашич, русские социалисты и восстание в Герцеговине в 1875 г., Креветска битка и српско-турски ратови 1876–1878.
Зборник радова, Београд–Крушевац, 2012, 91–102; У истоков Сербской Народной радикальной
партии: Пера Тодорович и Никола Пашич – „друзья-соперники”, Историки-слависты МГУ, кн.
10, Славянский мир профессора Матвеева, Москва, 2013, 121–138. Кроме того, издаются новые
источники. См.: Митрополит Михаило и Никола Пашић. Емигрантска преписка (1884–1888),
приредио, уводну студију и напомене написао А. Шемјакин, Београд, 2004; Никола Пашић –
председнику владе. Пашићева писма са конференције мира, приредили Б. Димитријевић и М.
Милошевић, Зајечар, 2005; Сто говора Николе Пашића, приредио Ђ. Станковић. књ. 1–2, Београд,
2007; Никола Пашић. Заоставштина из Торонта 1876–1903, приредили Б. Димитријевић и Ј.
Илић, Зајечар, 2012; М. Ристовић, Никола Пашић. Слике са летовања, Годишњак за друштвену
историју св. 3 (2012), 125–129… Наконец, составлена первая фундаментальная библиография
сочинений, касающихся Николы Пашича в контексте политической истории Сербии и Югославии (см.: Т. Недин, Никола Пашић. Библиографија, Зајечар, 2002).
4 Đ. Stanković, Iskušenja jugoslovenske istoriografije, Beograd, 1988, 245.
5 Ђ. Станковић, Никола Пашић. Прилози за биографију, Београд, 2006, 285.
6 А. Драгнић, Србија, Никола Пашић и Југославија, Београд, 1994, 13.
278 Српске студије V / Serbian studies V
личности „вечного” вождя Народной радикальной партии; в первую очередь, – его мысль. Мало того, и ныне весьма распространено мнение, что
говорить о наличии у него хоть какого-нибудь идейного багажа вообще
не приходится7. „Идеи стесняют действие, – совершенно серьезно утверждает Милан Протич-младший, – а Пашич мог добиваться успехов только
тогда, когда имел неограничеснный простор для маневра”8. И, следовательно, „идейную основу сербского радикализма создавали другие”9. И это
о человеке, который бессменно возглавлял партию, длительно и почти
монопольно влиявшую на развитие сербского общества, следы чего, заметим, ощущаются в Сербии и поныне. Во-вторых, специфика хронологии.
То место, которое он занимал в истории страны после прихода к власти и
до Первой мировой войны, а также роль, сыгранная им в процессе образования Югославии и ее государственной консолидации, привели к тому,
что поздний Пашич по сути вытеснил из историографии Пашича раннего.
И в-третьих (что логично вытекает из первых двух позиций), политик в
научных поисках заслонил собой человека, с его характером, воспитанием,
частной жизнью.
К тому же, современные авторы нередко грешат субъективностью – в
смысле „объяснения” мотивации деяний Пашича и их (не) моральности.
Так, например, нередко можно услышать, что „он был готов на все, лишь бы
дорваться до власти”10, ставя при этом „личный интерес над партийным и
государственным”11. Что, якобы, „лез наверх и добивался успехов разными
способами, не брезгуя и предательством соратников”, а „ради политической выгоды легко отрекался от принципов”12. И даже в солидных трудах
его упрекают в „непатриотизме” и „недостатке „государственной идеи”“13.
Мы уже имели возможность подробно исследовать идеологию Николы
Пашича, придя к заключению, что „в социальном (партийном) измерении” она „была реакцией сербского аграрного общества на вызов новой
эпохи”14. Такой вывод во многом помог нам в дальнейших размышлениях,
7 М. Свирчевић, Локална управа и развој модерне српске државе, Београд, 2011, 334.
8 М. Протић, Идеологија Народне радикалне странке и Никола Пашић, Никола Пашић. Живот
и дело, 154.
9Исти, Радикали у Србији. Идеје и покрет (1881–1903), Београд, 1990, 155.
10С. Турлаков, Водич за Србе почетнике (1804–1941), Београд, 2001, 50.
11М. Јагодић, Никола Пашић, у: Владе Србије 1805–2005, ур. Р. Љушић, Београд, 2005, 165.
12П. Марковић, Лишће и прашина, Београд, 2012, 226.
13Р. Љушић, Никола Пашић и Обреновићи (Борба за опстанак), Никола Пашић. Живот и дело,
296.
14А. Шемјакин, Идеологија Николе Пашића. Формирање и еволуција (1868–1891), Београд, 2008,
НИКОЛА ПАШИЧ:ЧЕЛОВЕК, ПОЛИТИК, НАЦИОНАЛЬНЫЙ ЛИДЕР(к 170-летию со дня рождения)
279
которые легли в основу настоящей статьи. В ней мы пытаемся представить
Пашича как человека, глядя на него сквозь призму частной жизни и частных же пристрастий, не забывая при этом соотнести наши наблюдения
с весьма специфическими свойствами его характера. С другой стороны,
нам показалось важным затронуть проблему Пашич и власть, но опятьтаки не в чисто политическом, но, скорее, в социально-психологическом
ключе. Спрашивается – в чем причина его вошедшей в легенду „непотопляемости” и мощной харизмы? Наконец, нас занимает и вопрос о смысле
власти в представлении Пашича. Действительно, поставим его совсем
по-дилетантски, – а зачем, для выполнения какой-такой сверхзадачи, она
была ему вообще нужна?
Как нам думается, эти „дихотомии” (человек и власть, отношение к ней
и ее смысл) имеют в случае с Пашичем органичную связь, коренящуюся в
его собственной природе, каковую мы и хотели бы показать, совершенно
не претендуя, разумеется, на бесспорность наших суждений.
Весна „Патриарха”15
Известно, что на формирование человека больше всего влияет среда,
где он родился и вырос. Никола Пашич происходил из провинциального
городка Заечар, что расположен на берегах Тимока (приток Дуная). Именно
здесь, в благотворном полиэтническом окружении восточной Сербии, и
закладывались совсем „не сербские” черты его характера – хладнокровие
и выдержка, молчаливость и предпочтение дела слову, рассудительность
и предшествие мысли делу…
Поскольку отец большую часть времени проводил вне дома, в трудах
и заботах, воспитание детей (а в семье, кроме Николы, росли младшие
Найдан и Ристосия) оказалось полностью в руках матери. Неграмотная,
как и большинство сербских женщин середины XIX в., Петрия Пашич тем
не менее обладала острым умом и житейской мудростью. Ее влияние позитивно сказалось на развитии всех троих чад, но особо благотворную роль
она сыграла в становлении старшего сына. Рассудочность и терпеливость, поистине культовое отношение к семье и близким – все эти качества
19.
15«Господин Пашич, – со своей белой бородой и живыми глазами, – выглядит настоящим патриархом” («Temps”. 1.X.1913). Приведено по: Архив Србије. Заоставштина Ристе Одавића.
Фасц. XI. Бр. 16. Л. 1.
М. Световски, Пашић у интимном животу. По причању своје кћери, „Пашић”. Илустровани
радикални алманах. Грађа за педесетогодишњу историју Народне радикалне странке и
политичку историју Србије, књ. 4, Београд, 1927, 63.
280 Српске студије V / Serbian studies V
он перенял от матери. Петрия умерла в 1870 г., когда ее первенцу было
двадцать шесть. Успев, в отличие от младшей сестры, до дна испить чашу
материнской любви, он на протяжении всей жизни платил ей тем же. Его
дочь Дара вспоминала, что „отец всегда с величайшим пиететом относился
к памяти покойной матери…”16. Кстати, именно после ее смерти, в знак
траура, он и отпустил знаменитую „пророческую” бороду.
Пронизанная вниманием и уважением друг к другу атмосфера семьи,
здоровая и консервативная обстановка глубинки, в которой прошли детство
и отрочество Пашича, способствовали его гармоничному развитию – он рос
физически и психически крепким человеком. Особое значение имело то,
что жизнь семейства протекала как бы на стыке города и села. Его глава,
кроме ремесла и торговли, занимался еще земледелием, владея нивами и
виноградниками в окрестностях Заечара. Такое сочетание городских занятий и чисто крестьянского труда было в те времена в Сербии явлением
типичным.17 Патриархальная, почти сельская среда, таким образом, являлась
тем социальным фоном, на котором шло формирование личности Пашича.
Именно сербское село, как сообщество свободных и равных сограждан,
со своим устоявшимся укладом жизни и традиционной этикой, придавало ему уверенность и устойчивость. С ранних лет оно раскрывало перед
ним отлаженный веками механизм общинного самоуправления, опираясь на который шумадийский крестьянин только и смог освободиться
от турок в начале XIX в. Воспоминания же о недавнем прошлом на заре
юности Пашича были свежи, поскольку оставались в живых непосредственные участники эпопеи Карагеоргия и Милоша. По замечанию одного
из самых проницательных современников – итальянского графа Карло
Сфорца, „Никола Пашич имел великое счастье провести свое детство в
прямом контакте с миром, который уже через одно-два поколения стал
для многих принадлежностью легенды”18. Из общения с ним в подростке
и зародилось сперва весьма смутное, но постепенно становившееся все
более осмысленным, желание достроить то, „что отцы не достроили”, а
именно – всесербский национальный дом (см. эпиграф).
16М. Световски, Пашић у интимном животу. По причању своје кћери, „Пашић”. Илустровани
радикални алманах. Грађа за педесетогодишњу историју Народне радикалне странке и политичку историју Србије, књ. 4, Београд, 1927, 63.
17В городе Пожаревац, к примеру, в 1896 г. имелось 800 лошадей, 900 коров, 4900 свиней, 2600
овец и 250 пчелиных ульев (Каниц Ф. Србија. Земља и становништво. Београд, 1985. Књ. 1.
С. 171). А 2 декабря 1897 г. в Белграде «электрический трамвай № 56 столкнулся с волом и
сломал ему ногу” (Живети у Београду. 1890-1940. Документа управе града Београда. Књ. 6.
Београд, 2008. С. 503).
18К. Сфорца, Никола Пашић и уједињење Југословена. Дипломатске и ратне успомене, Београд,
1937, 27.
НИКОЛА ПАШИЧ:ЧЕЛОВЕК, ПОЛИТИК, НАЦИОНАЛЬНЫЙ ЛИДЕР(к 170-летию со дня рождения)
281
С другой стороны, город, каким бы он ни был, сконцентрировав в себе
все элементы той культурной инфраструктуры (церковь, школу, рынок),
провоцировал интерес. Грамотный священник, учитель и приехавший
издалека купец расширяли детский кругозор. В почву аграрного статичного мира Город бросал семя познания. Отец, Петр Пашич, как человек
по тем временам относительно просвещенный и обладавший известным
материальным достатком, понимал все значение образования, направив
старшего Николу по его стезе. Младшему же Найдану был уготован иной
путь: он был отдан в учение к дядюшке Йовану, дабы затем продолжить
семейное дело.
Успешно завершив начальную школу и полугимназию у себя на родине, Никола Пашич для завершения гимназического курса отправился
в бывшую сербскую столицу – Крагуевац. И вот тут-то настали трудные
времена: в 1862 г. отец неожиданно умер, а мать, оставшись с двумя детьми на руках, не могла его содержать. Но тяга к знаниям у Пашича была
столь велика, что победила свалившиеся на него финансовые невзгоды.
Подрабатывая репетиторством, он блестяще окончил гимназию. Именно
тогда впервые проявилась важнейшая черта его характера – стремление
к цели и достижение ее во что бы то ни стало. Следом настала очередь
столичной Великой школы – в 1865-1867 гг. он учился на ее Техническом
факультете. Учился, и опять весьма прилежно, несмотря на все те же материальные проблемы. Впрочем, иначе и быть не могло – привыкший
рассчитывать исключительно на свои силы, Пашич студенческой поры
был уже человеком житейски зрелым, хорошо знающим, чего он хочет.
Трудно точно определить, когда закончилась его юность. В ноябре 1867
г., окончив Технический факультет, Никола Пашич обратился к министру
просвещения Сербии Косте Цукичу с „покорнейшей просьбой” включить его в число государственных стипендиатов и направить в Европу. В
феврале следующего года министерство удовлетворило прошение Пашича
и определило для завершения образования Высшую политехническую
школу в Цюрихе – знаменитый Политехникум.19 Уже в начале марта он
выехал в Швейцарию…
С каким же внутренним „настроем” наш герой покинул родину?
Очевидно, что из детства и отрочества он вынес укорененность в традицию и чувство принадлежности к роду (как в узком, так и широком смысле),
житейскую крепость и достоинство свободного человека; а кроме того, так
свойственные взрастившему его патриархальному миру авторитаризм и
19По своему общепризнанному научно-педагогическому уровню, цюрихская Hoch Polytechnische Schulle по-прежнему «держит марку” – в списке лучших вузов мира (на 2013 год)
она делит 9-10-е место!
282 Српске студије V / Serbian studies V
одномерность мышления. Присовокупим ко всему отличное психическое
здоровье и железные нервы. Хотя последнее может быть отнесено к заслугам природы. Выпавшие в раннем возрасте невзгоды – смерть отца и
связанные с ней денежные затруднения – научили его преодолевать их и
только усилили присущую ему с ранних лет целеустремленность, которая
позднее нередко принимала черты не агрессивного, но стойкого фанатизма.
Весь этот набор личных качеств позволил Пашичу со временем стать
крупнейшим сербским политиком и при том избежать судьбы многих
иных политических „звезд” на непредсказуемом балканском небосклоне
– бурно вспыхнувших, но столь же быстро погасших. Один из немногих,
он так и остался на нем долгожителем. Как заметил Слободан Йованович,
„его успех, возможно, объясняется именно тем, что он заметно отличался
от своей среды”20.
Но, спрашивается, что же конкретно отличало Пашича от его коллег по
„цеху”? В поисках ответа снова обратимся к размышлениям графа Сфорца.
Они для нас тем более бесценны, что происходят от человека, во-первых,
глубоко заинтересованного, а во-вторых, – иностранца, который Николу
Пашича наблюдал со стороны, оценивая рационально, в отличие от многих
земляков, лишенных такой возможности, поскольку они его скорее чувствовали изнутри, что давало их взгляду немалый субъективный заряд.
Итак, слово итальянскому дипломату: „Я очень быстро понял, почему меня
так притягивал духовный лик Пашича – он представлял собой какую-то
странную смесь из, казалось бы, взаимоисключающих элементов: одну половину составляла лихорадочная и целенаправленная активность Запада,
а другую – фаталистическое и углубленное в себя спокойствие Востока”21.
Правы их сиятельство, – именно этот „сплав”, на первый взгляд, никак
не соединимых начал (вспомним хрестоматийно-киплинговское: „Запад
есть Запад, Восток есть Восток, и вместе им не сойтись…”) помогал Пашичу
успешно довести до конца многие свои планы и, в конце концов, оказаться
„на коне”, а с другой стороны, – относительно спокойно переживать неудачи
и опасности, непонимание и клевету, чем также была богата его бурная жизнь. Особенно ярко данное свойство Пашича проявлялось в экстремальных
ситуациях. И, в частности, в эмиграции, куда он отправился после поражения
Тимокского восстания осенью 1883 г. Этот пример особенно показателен.
Но для начала вспомним, что же, собственно, привело его к бегству за
границу?
20С. Јовановић, Никола Пашић, Србија и коментари, Београд, 1989, 248.
21К. Сфорца, Никола Пашић и уједињење Југословена, 281.
НИКОЛА ПАШИЧ:ЧЕЛОВЕК, ПОЛИТИК, НАЦИОНАЛЬНЫЙ ЛИДЕР(к 170-летию со дня рождения)
283
***
Как известно, начинал Никола свою „карьеру” с барабанным боем, как
„левак”, заговорщик и бунтарь. Друг русских „нигилистов” (коих в Цюрихе
было несть числа), он взял от них идею неповторения пути Западной Европы, чреватого для его земляков разрушением традиционной культуры
и отчуждением от национального бытия22. Первые сербские социалисты,
как он сам признавал, „страшились европейского духа и выступали за сохранение и развитие народных особенностей, дабы не идти во всем по пути
Европы”23. Защита исконных начал по формуле: „сербский народ – сообщество равных”; общинного, коллективистского духа (в противовес идущему
с Запада агрессивному индивидуализму) объявлялась первейшей задачей.
Однако, сама по себе, эта традиционная модель не была самоцелью. В условиях незавершенного процесса сербского освобождения и объединения
она оказывалась средством (и формой) консолидации сербов – единство
интересов в „нерасколотом” пока обществе позволяло сохранять устойчивость народного духа и высокую степень мобилизационной готовности,
как важнейшие внутренние предпосылки будущего Освобождения, что
отныне и навсегда становилось главной целью в жизни (см. эпиграф).
Таким образом, уже в Цюрихе, студентом, Никола Пашич сформулировал основной вопрос (имманентно присущий традиционному способу
мышления) – как измениться, оставаясь в то же время самим собой?24
Или, говоря словами Джеймса Биллингтона о русских, „найти такой исторический рецепт, который позволил бы им что-то перенять от Запада
и в то же время сохранить свое отличие от него”25. В различных его вариациях, вопрос этот всегда оставался стержнем общественной философии
Радикальной партии, основанной им в январе 1881 г.
Потому-то Пашич, вместе со своими партийцами, и вступил в жесткий клинч с князем Миланом Обреновичем, когда тот в начале 1880-х гг.
перевел вектор внешней политики Сербии с Петербурга на Вену, олицетворявшую „ненавистный” Запад. „Мы совсем не бережем того, что серба
22Подробнее о пребывании Н. Пашича в Цюрихе и его отношениях с русскими революционными эмигрантами см.: А. Шемјакин, Идеологија Николе Пашића. Формирање и еволуција,
50–94.
23Архив Српске Академије наука и уметности (далее – АСАНУ), Бр. 14924/76, Н. Пашић – П.
А. Кулаковском, 18. марта 1884, Софија, Нацрт.
24Н. Пашић – министру просвете и црквених дела, Цирих, март 1872, Н. Пашић, Писма, чланци
и говори (1872–1891), Приредили Л. Перовић и А. Шемјакин, Београд, 1995, 27–29.
25Д. Биллингтон, Икона и топор. Опыт истолкования истории русской культуры, Москва,
2001, 26.
284 Српске студије V / Serbian studies V
делает сербом, – чеканил радикальный гуру, – но, следуя моде, стремимся
к тому, чем так кичатся иностранцы”26.
Конфликт завершился неудачным Тимокским восстанием27, и Пашич
был вынужден шесть лет скрываться за границей. Но и монарх не смог
умиротворить страну. После поражения в войне с болгарами (1885) кризис
в Сербии обострился – в 1888 г. была принята „парламентская” конституция, а в феврале 1889-го Милан отрекся от престола. Месяц спустя беглец
триумфально вернулся в Белград, сразу же заняв одно из ключевых мест
в иерархии новой власти28…
Пока же, готовя за границей новое восстание против Милана Обреновича, Пашич наладил контакты с болгарскими юнионистами и жившими
на Балканах русскими эмигрантами; предводителем московских славянофилов И.С. Аксаковым и всегда готовыми к драке черногорцами. Не
раз он обращался за помощью и к официальному Петербургу. Всего им
было сделано четыре попытки организовать заговор29. И хотя все они, в
силу разных причин, провалились, активность и фанатичная целеустремленность беглеца поражает: все годы изгнания он оставался для сербского монарха каким-то слепым наваждением, вызывающим страх. Так,
во время решающей битвы с болгарами под Сливницей, когда маятник
военного успеха еще колебался, у того случился нервный срыв – королю
вдруг привиделось, что в первых рядах штурмующего сербские позиции
противника обретается сам Пашич со своими боевиками. Верховный главнокомандующий бежал, за ним потянулась в отступление вся армия. „Я
не хотел, чтобы Пашич и его люди провели меня связанного по Софии”,
– оправдывался он потом30… А Пашич, ничего не ведая, скрывался тогда
от румынской полиции в городке Тульча у своего русского приятеля из
бывших „нигилистов” Василия Ивановского.
Вместе с тем, гонимый вождь радикалов и сам пережил в эмиграции
немало: крах собственных усилий и гонения местных властей; тотальное
26АСАНУ, Пашићеве хартије, Бр. 14615-1-27.
27Подробнее о внутреннем конфликте в Сербии, приведшем в 1883 г. к Тимокскому восстанию,
см.: А. Л. Шемякин, Радикальное движение в Сербии. Зарождение, становление, первые шаги
(1875–1883), Москва, 1993.
28В сентябре 1889 г. Н. Пашич был избран председателем Народной скупщины Сербии.
29См.: А. Шемјакин, Никола Пашић у емиграцији (1883–1889). Бугарска, Румунија, Русија, Никола
Пашић. Живот и дело, 215–226.
30Не только Милан Обренович боялся Пашича. Его «тихая, скрытная энергия”, как о том выразился сербский посланник в России Димитрие Попович (см.: Поповић Д. Борба за народно
уједињење. 1908-1914 // Српски народ у XIX веку. Књ. 7. Београд, б/г. С. 47), пугала и сильных
мира сего. Например, посланника Австро-Венгрии в Белграде Константина Думбу, или министра иностранных дел России А.П. Извольского.
НИКОЛА ПАШИЧ:ЧЕЛОВЕК, ПОЛИТИК, НАЦИОНАЛЬНЫЙ ЛИДЕР(к 170-летию со дня рождения)
285
безденежье и голод; лживые обвинения белградского режима и разочарование в прежних друзьях. Нередко жизнь его висела на волоске. Любой
другой, наверное, сошел бы „с дистанции”, но не он. Остаться на плаву
ему помог второй – восточный компонент его натуры. „Если бы природа не одарила меня таким характером, – признавался беглец соратнику,
Пайе Михайловичу, – я бы давно уже кончился”31. Вот уж действительно,
„его можно было согнуть, но нельзя сломать”32, как с емкостью формулы
выразился Милан Протич-старший.
В качестве промежуточного вывода воспроизведем определение Латинки Перович: „Пашич принадлежал к категории закрытых и хладнокровных людей, которые очень быстро выбиваются из своей среды и
становятся ее лидерами. Они рано фиксируют личные и общие цели,
как правило отождествляя их. Это люди одной-единственной идеи и
исключительно высокой концентрации”33 Все точно! Никола Пашич по
природе своей не был дилетантом, что являлось, пожалуй, его главной
функциональной чертой. Чем бы он в жизни не занимался, он везде добивался успеха, вследствие отмеченного выше умения „концентрироваться”.
Малоизвестный факт – по окончании цюрихского Политехникума ему
предлагали остаться за границей и работать по специальности34. Что это,
как не свидетельство уровня его инженерной подготовки. О политике,
второй и главной профессии, мы и не говорим. Личная жизнь также не
стала исключением.
Человек и политик
Принятие конституции 1888 г., по разумению Пашича, открыло „новую
эру” в истории Сербии. К власти в стране пришла совсем еще недавно гонимая Радикальная партия. Причем положения парламентского Устава,
как это не парадоксально звучит, обеспечивали ей по сути вечную власть.
Ведь присущая сербскому социуму однородность, при запуске „чистого”
парламентского механизма (свободные выборы и ответственность кабинета перед народным представительством), не могла не „конвертироваться”
в политическую монополию „народной партии”, выражавшей интересы
подавляющего большинства населения. Новый порядок, таким образом,
31Архив Србије (далее – АС), Заоставштина Николе Пашића (несређена грађа), Фасц. 8.
32М. Протић, Пашић и Протић пре 1914. Скице ликова, Историјски гласник 1 (1971), 83.
33Л. Перовић, Млади Никола Пашић, Развитак бр. 3–4 (1993), 54.
34См.: Рукописно Одељење Матице Српске (Нови Сад), Бр. 36.164.
286 Српске студије V / Serbian studies V
обеспечивал радикалам полную гегемонию в скупщине, что превращало ее в партийный парламент. Суверенная же власть такой скупщины и
самому государству придавала партийный характер… Все так и было – в
1889-1892 гг. Сербия являла собой типичное „радикальное царство”, как
высказался о характере установившегося режима сам некогда активный
радикал Пера Тодорович35.
В 1891 г. Никола Пашич впервые занял кресло премьер-министра. Но
все-таки, думается, значение этого года для него состояло в другом. В мае, в
возрасте 46 лет, он, наконец, женился. Почему так поздно? Уже отмеченные
редкая последовательность и высочайшая концентрация духа приводили
к тому, что он отдавал себя избранному делу целиком, не размениваясь
ни на что другое, даже на брак. А потому и задумался о семье лишь тогда,
когда удалось „одолеть” монарха. По крайней мере, в годы первого триумфа
(1889-1892) ему так казалось. „Пока борьба за изменение конституции не
завершилась, – объяснял „молодожен“ мотивы столь долгого холостячества,
– я избегал жениться, полагая, что в той борьбе меня могут подстерегать
всякие опасности, и не желая, чтобы, наряду со мною, лишения терпела
моя семья. Когда же я решил, что борьба завершена, я и вступил в брак, с
намерением посвятить себя основанию семьи и заботе о ней”36.
Все у него было разложено по полочкам, в определенной иерархии, как
у всякого человека, у кого воля превалирует над чувствами…
В середине пятого десятка вообще трудно возгореться с юношеской
страстью, а уж человеку с „темпераментом” и миссией Николы Пашича
тем более. Его женитьба потому и не стала следствием романа; мало того,
в ней изначально было заложено куда больше патриархальности, чем романтики.
Но для начала приведем еще один неизвестный факт – в первый раз
Пашич решил жениться в 1889 г., т.е. в год отречения Милана Обреновича.
Он уже и сватов заслал (своего партийного друга Светозара Милосавлевича) к купцу Живко Давидовичу с тем, чтобы просить его дочь Софию37. По
свидетельству Милана Миличевича, „Давидович готов дать за дочь 10.000
дукатов, только, как он говорит, молодая еще совсем не знает Пашича”38.
Ситуация вполне типичная для традиционного общества. Тогда помолвка почему-то не состоялась, однако и в следующий раз, два года спустя,
Пашич вел себя практически также.
35П. Тодоровић, Огледало. Зраке из прошлости, приредила Л. Перовић, Београд, 1997, 206.
36Н. Пашић, Моја политичка исповест, Сербиа и коментари, Београд, 1989, 140.
37П. Михајловић, Дневници, приредила Ј. Милановић, Београд, 2010, 71.
38АСАНУ, Бр. 9327/XIV, Дневник Милана Милићевића, св. XIV, л. 2277.
НИКОЛА ПАШИЧ:ЧЕЛОВЕК, ПОЛИТИК, НАЦИОНАЛЬНЫЙ ЛИДЕР(к 170-летию со дня рождения)
287
Его новая избранница – Джурджина – была на 22 года моложе и происходила из семьи богатого сербского купца из Триеста Александра Дуковича,
имевшего активные связи с южно-русскими регионами. Она и родилась в
России, в Бердянске, 17 апреля 1866 г. Их знакомство и вступление в брак произошли на удивление быстро. Впрочем, зная Пашича, иначе и быть не могло.
Итак, решив создать семью, он посвятил в свои личные планы ближайших друзей. Один из них, житель Триеста Лаза Аничич, оперативно
проверил слух, будто в городе проживает красивая сербка-триестинка с богатым приданым. Через настоятеля местной сербской церкви была добыта
ее фотография и послана в Белград. Пашичу избранница понравилась,
и, не долго думая, он отправился во Флоренцию, к ее брату, известному
скульптору Стевану Дуковичу. Здесь, в ресторане на берегу реки Арно и
состялась их встреча. На первый взгляд, между ними было мало общего:
она – европейка с образованием и манерами, он – сербский selfmademan;
она – богата, он – нет; она – склонна к искусству, он, посвятивший жизнь
единственно политике, – и в театр-то не выбирался, а на придворных
балах и церемониях присутствовал только тогда, когда к тому обязывал
протокол. И все же, их связывало что-то самое важное для брака – обоюдное желание домашнего тепла и приверженность семье.
Они венчались в русской церкви во Флоренции, где Пашич молил
Бога, чтобы „она была счастлива”39. Свадьбу сыграли тут же, на Piazza
Independenza, 22. В середине июня, не завершив свадебного путешествия
по Европе, молодые вернулись в Белград. „Государственные дела позвали
меня назад”40, – оправдывался новоиспеченный супруг в письме теще.
Семейная жизнь Пашича сложилась счастливо. Жена смогла создать ему
ту тихую заводь, где он мог отдохнуть от политических бурь. В отличие
от многих своих коллег, по-балкански горячих, продолжавших партийные
споры в белградских кафанах, лидер радикалов проводил досуги дома,
в кругу семьи, которая с годами росла. В 1892 г. у Пашичей родился сын
Радомир, год спустя на свет появилась Даринка, а в 1894 г. – младшая
Пава. В 1900 г. родилась третья дочь – Даница, но она умерла младенцем.
К детям отец относился любовно, но без особой сентиментальности.
Дочери, по стародавнему обычаю, целовали ему руку и говорили „Вы”.
Значительно большую снисходительность он проявлял к своему первенцу, причем к концу жизни черта эта усилилась. Сам всегда щепетильный в денежных вопросах, старый Пашич, казалось, закрывал глаза
на сомнительные операции сына, что подрывало его собственный образ
в народе.
39К. Сфорца, Никола Пашић и уједињење Југословена, 284.
40АСАНУ, Заоставштина Николе Пашића, Бр. 11868/5.
288 Српске студије V / Serbian studies V
Взращенный в патриархальной среде сербской глубинки, он, как уже
говорилось, впитал в себя поистине культовое отношение к семье, родственникам, друзьям и весь был пропитан каким-то задружным духом.
Потому он и Сербию воспринимал как одну большую задругу, а сербов
– как единый род. Когда в 1898 г. скончался младший брат Найдан, старший Никола принял старательство над его детьми (их мать умерла еще
раньше). Помогая оставшимся в Заечаре, он устроил одну племянницу
в женский пансион в Киеве, а старшим племянникам – Петру и Николе
выхлопотал возможность учиться в Киевском кадетском корпусе. Впоследствии, закончив корпус и выйдя юнкером в Константиновское артиллерийское училище, Петр писал ему: „Да, милый дядя, не легко сознавать,
что мы – птенцы, сиротинки, покинутые отцом и матерью, разбросаны
по всему миру, что все мы живем, благодаря Вам”41. Кстати, к этому сыну
своего брата – будущему артиллеристу-академику и полковнику русской
царской армии, отсидевшему после Октябрьского переворота почти два
года в большевистской тюрьме и освобожденному в 1920 г. в результате
его личного обращения к Г.В. Чичерину, Никола Пашич относился с особой
теплотой.
И это не случайно. Ведь он сам был связан с Россией глубокой внутренней связью. Можно привести немало деталей, которые обычно ускользают от внимания историков, толкующих об исключительно политическом
интересе Пашича к Петербургу, чтобы показать ее наличие.
В 1925 г. – на закате поздней осени „Патриарха”, его супруга Джурджина писала своей родственнице: „Никола всегда чувствует себя хорошо
за границей”. Все точно, но особенно справедлива данная констатация
применительно к России. Пашич любил Россию, любил в ней бывать,
всегда чувствуя себя здесь своим – к нему и обращались там не иначе,
как „Николай Петрович”. Любил общаться с русскими, иногда, правда,
перегибая палку, – во время официальных приемов нередко здоровался за руку с лакеями в ливреях. Любил говорить по-русски, что, бывало,
тоже приводило к казусам. Как вспоминал посланник Сербии в России
Димитрие Попович, однажды на приеме по случаю приезда в Петербург
короля Петра Карагеоргиевича (1910) Пашич разговаривал без переводчика с русским генералом В.К. Максимовичем. Но так, что, по окончании
разговора, тот удивленно заметил: „А я и не знал, что сербский язык так
похож на русский”42. В бытность же его самого сербским посланником в
Петербурге (1893-1894), он, расписываясь в книгах посещения важных
41Архив Југославије (далее – АЈ), Ф.143 (заоставштина Николе Пашића), Фасц. 3.
42Д. Поповић, Никола Пашић и Русија. Из мојих личних сећања, Годишњица Николе Чупића,
књ. XLVI, Београд, 1937, 144.
НИКОЛА ПАШИЧ:ЧЕЛОВЕК, ПОЛИТИК, НАЦИОНАЛЬНЫЙ ЛИДЕР(к 170-летию со дня рождения)
289
особ, всегда старательно выводил: „Николай Петрович Пашич”43. И даже
позднее, во время официальных визитов данная практика не менялась. 28
апреля 1916 г., к примеру, подтверждая получение от Московской городской думы ста тысяч рублей для сербской армии, гость начертал: „Николай
Петрович Пашич. Министр Председатель Сербский”. Эта его расписка44
тиражировалась газетами – русским было приятно… Мелочи, скажет ктото. Детали, ответим мы, говорящие куда больше о подлинном состоянии
души, чем долгие официальные заклинания.
И в быту, о чем уж совсем редко упоминается при описании жизни политиков, Никола Пашич был каким-то полу-русским. Летом, например,
любил носить чесучевую пару, как помещик средней руки. На кухне у него
стоял большой тульский самовар из меди, а рядом – еще один маленький
самоварчик. Среди столового серебра в хозяйстве Пашичей имелось 12
русских ложек с инкрустациями, чайный сервиз и 6 чарок для водки, которую он, правда, не пил. А в кабинете был особый шкафчик с собраниями
сочинений И.А. Гончарова, Л.Н. Толстого – с его произведениями он познакомился еще в 80-е годы, в бытность в России эмигрантом – и других
русских классиков. На стенах, в доме на Теразиях, висели картины художника Байкова и русские иконы в старых окладах. И в церкви он обычно
крестился, отбивая поклоны в пояс, что также было нетипично для серба.
Кстати, о вечном. В июле 1918 г. он выдавал замуж свою младшую
дочь Паву. Так вот, венчание происходило в русской церкви в Ницце45.
Год спустя, в августе, сообщая ему о рождении внучки Катарины, Джурджина Пашич писала из Лондона: „Пава чувствует себя хорошо, так же,
как и девочка. Крестить ее будет русский священник, поскольку сербского здесь нет. Я пишу тебе об этом, поскольку знаю, что тебе будет
приятно”46. Есть, наверное, какая-то связь между самим фактом „русского крещения” и всей последующей судьбой Катарины Рачич – в 1940 г.
она вышла замуж за князя Теймураза Багратион-Мухранского. Венчали
молодых в Топчидерской церкви русские священники. Присутствовала
при сем и старая Джурджина. Стоя сзади, она, должно быть, вспоминала
своего Николу – несомненно, ему было бы приятно. Ведь только она знала
этого скрытного и молчаливого балканца до конца. А потому совсем не
43Государственный Архив Российской Федерации, Ф. 601, Оп. 1, Д, 1587, Л. 33 об.
44Центральный Исторический Архив Москвы, Ф. 179, Оп. 21, Д. 3453, Л. 10. Цветное факсимиле
документа опубликовано в: Москва–Сербия, Белград–Россия. Сборник документов Т.
3. Общественно-политические и культурные связи. 1878–1917, Москва – Белград, 2012
(иллюстрации).
45АЈ, Ф. 143 (заоставштина Николе Пашића), Фасц. 3.
46АСАНУ, Заоставштина Николе Пашића, Бр. 11571/14.
290 Српске студије V / Serbian studies V
случайно, что, когда в конце 1926 г. Пашича хоронили, у него на груди
лежала русская икона Св. Спиридона в серебряном окладе, к которой
прикладывались все пришедшие проститься, а „в отпевании и погребении покойного приняло участие русское духовенство и русский хор”. Все
это – „по желанию супруги”, как сообщало эмигрантское „Новое время”47
… Пашич лежал в ореховом гробу, усыпанном красными гвоздиками и
белыми розами. У его одра стояло 128 венков. Среди наград, что несли
курсанты Военной академии, в первом ряду были русские – орден Белого
Орла с бриллиантами и Св. Владимир I степени.
Но вернемся к Пашичу живому. Познав нужду и привыкши преодолевать лишения, он был экономным хозяином (иногда даже слишком!) и
умел считать деньги. Причем, получив за супругой изрядное приданое,
он не изменил ни образа жизни, ни привычек – его стол, как всегда, был
традиционным и скромным, он никогда не курил, пил мало, разбавляя
любимое неготинское вино водой. Мог по десять лет не снимать один и
тот же редингот, но на приемах носил фрак, обрамленный орденскими
звездами и длинной седой бородой, столь элегантно и с достоинством,
что на это обращали внимание даже европейские аристократы. Всегда
скрупулезно следил за своим здоровьем, регулярно посещая европейские
курорты – Карлсбад, Мариенбад, Эвиан, а также проводя время на Ядране
(обычно в Опатии и Цавтате) или в сербских банях с их горным воздухом.
Эта ревнивая забота о здоровье, в совокупности с крайне умеренным образом жизни и умением полностью отключиться от политических и иных
баталий, способствовали тому, что до глубокой старости он сохранил свежесть тела и мысли и потрясающую работоспособность. А отключаться
Пашич умел. После ужина любил уйти к себе и сидеть в темноте, закрыв
глаза. Или разглядывать географические карты Балкан, которые собирал с упоением. Или смотреть на звезды – астрономия была его страстью
со студенческих лет. А когда, бывало, семья собиралась перед камином,
ее глава пел песни своей восточной Сербии. Знаменитый молчальник,
оказывается, имел красивый голос48.
Известно, что русские баре, получив приданое, нередко проматывали
его вместе с собственным состоянием. Цена богатства не зналась. В бедной
же Сербии, где всякий, невзирая на положение, происходил из крестьян
с их этикой и традиционной моралью, представить такое было трудно. И
действительно, оказавшись в связи со смертью брата в серьезных финансовых затруднениях, Никола Пашич был вынужден обратиться к приданому жены. Но как! „Если бы это имущество было моим, – писал он, – я бы
47Новое время (Белград), № 1689, 14 декабря 1926.
48М. Световски, Пашић у интимном животу, 62.
НИКОЛА ПАШИЧ:ЧЕЛОВЕК, ПОЛИТИК, НАЦИОНАЛЬНЫЙ ЛИДЕР(к 170-летию со дня рождения)
291
и не волновался особо: сам получил, сам и растратил. Но это имущество
моей супруги, на которое я не имею прав до той меры, чтобы поставить
его под вопрос. Конечно, она меня не укорила и словом, но эти ее внимание и сдержанность были для меня еще горше, поскольку я ощущал себя
униженным уже тем, что попал в положение, когда она меня не только
кормит и содержит, но и тратит то имущество, которое отец оставил в
наследство ей и ее детям (выделено нами. – А.Ш.)”49.
В конечном итоге ситуация разрешилась. Пашич устроил свои дела. К
концу его жизни недвижимое имущество семьи состояло в собственном
двухэтажном особнячке на Театральной (ныне Французской) улице – с 1921
г., еще одном доме на Теразиях, где жили прежде, и небольшой гостинице
„Националь” вблизи Калемегдана, которые сдавались в аренду. Арендные
платежи, вкупе с премьерским жалованьем, составляли основу семейного
бюджета. В письмах жене, которая часто проводила время с детьми на море,
в Опатии (там находилась дача – часть наследства покойного Александра
Дуковича), постоянно звучит мотив: „Хватает ли вам денег и не прислать
ли еще?”50. Самому же Пашичу, весьма умеренному в личных потребностх,
нужно было очень немного. „Чистый воротничок, да кусок хлеба”, – как
говаривал один из героев Артура Конан-Дойля. Потому и политику он
воспринимал не как бизнес, что стало типичным в XX-XXI веках, но как
свою единственную страсть и миссию…
Никола Пашич был настоящим сербским хозяином: в его доме на углу
Теразий и Скоплянской (ныне Нушичевой) улицы – знаменитое „Пашићево
ћоше” – имелся винный погреб (у какого уважающего себя серба его не
было?), о содержании которого мы можем судить по педантичным записям владельца. Приведем содержащиеся в них данные полностью. Итак, в
1918 г. Пашич вспоминал, что у него было „более трехсот бутылок старого
неготинского вина”. Далее. Когда рождался каждый ребенок, он, по старому сербскому обычаю, оставлял 200-литровую бочку вина, урожая того же
года (соответственно 1892, 1893 и 1894), с тем, чтобы открыть оную в день
его свадьбы. Далее. Он „годами хранил две бочки, в 700 и 800 литров каждая, старого доброго вина, примерно пятнадцатилетней выдержки”. Далее.
„Было в подвале и другое неготинское вино – самое малое 200 литров”, а
также „вино из Кладова особого вкуса и запаха. Не менее 800 бутылок”. И
далее: „Имелось несколько малых бочонков вина из разных краев Сербии
– из Тимокской краины, с Жупских виноградников, что под Алексинцем,
из Прокупля, – всего около 1000 литров, которые я держал для текущего
использования”, чтобы „показать гостям, а особенно иностранцам, какие
49Н. Пашић, Моја политичка исповест, 140.
50АСАНУ, Заоставштина Николе Пашића, Бр.11623/5; 11623/15; 11623/22; 11623/23.
292 Српске студије V / Serbian studies V
вина есть в Сербии”. И еще: „В подвале находился один большой баллон
старой и крепкой сливовицы не менее, чем тридцатилетней выдержки”. И,
наконец, там же „хранилось около 100 литров старой виноградной водки”51.
Слов нет, количество, а главное – качество напитков, содержавшихся
у Пашича в погребе, впечатляет. Очевидно, что в случае чего он мог бы
управлять своим немалым хозяйством вполне профессионально, как привык делать все в жизни. Судьба, однако, повела другой стезей, и природа
„практичного заечарца” проявилась с тем же блеском, но в иных сферах.
Прочная укорененность Николы Пашича в традицию, что ясно просматривается в его взгляде буквально на все: от быта и человеческих отношений до идеологии и политики, рождала вполне понятный консерватизм.
Он „очень редко менял однажды приобретенные убеждения и привычки”
– заметил хорошо его знавший современник52. И навсегда (а главное, во всем)
остался человеком XIX века, закончим мы эту мысль. Удивительно, но до самой своей кончины Пашич сохранил язык и стиль 70-х годов позапрошлого
столетия, практически никак не обогатив его за полвека. Он говорил на
каком-то архаичном „наречии”, пересыпая сербские слова русизмами и галлицизмами, давно уже вышедшими из употребления53. Время внутри него
как будто остановилось, что, увы, не могло не проявиться и на политическом
поле. Как справедливо заметил не слишком к нему благосклонный Предраг (Пеђа) Маркович, „Пашич, как и большинство сербиянских политиков
его поколения, был не в состоянии осознать, что в объединенном сербскохорватско-словенском государстве правила политической игры, каковые
были в ходу в национально гомогенной предкумановской Сербии, уже не
действуют”54. В конечном итоге, это стало одним из факторов, приведших
к краху Первой Югославии. Правда, уже без него.
„Народ и власть”: истоки харизмы
Мы упоминали, что ответа на вопрос – в чем причина беспрецедентно
долгой для Балкан и успешной политической карьеры Пашича? – традиционная историография не содержит. Но без объяснения этого феномена
крайне сложно, если вообще возможно, расшифровать „иероглиф по име51АЈ, Ф.143 (заоставштина Николе Пашића), Фасц. 3.
52М. Јовановић-Стојимировић, Силуете старог Београда, Београд, 1987, Предговор, Никола
П. Пашић (10. децембар 1926. – 10. децембар 1936.), Београд, 1937, 22.
53Исто, 21.
54П. Марковић, Лишће и прашина, 226.
НИКОЛА ПАШИЧ:ЧЕЛОВЕК, ПОЛИТИК, НАЦИОНАЛЬНЫЙ ЛИДЕР(к 170-летию со дня рождения)
293
ни Никола Пашич”55, как выразился старый друг и кум Раша Милошевич.
Попробуем хотя бы кратко разобраться в проблеме Пашич и власть. Но
прежде, для пользы дела, следует прояснить, как вообще воспринималась
власть в условиях традиционного общества, и что нового привносил в это
восприятие процесс модернизации.
Известно, что характерной чертой истории новой Сербии являлось опережающее развитие государства и его институтов по сравнению с темпами изменения общества56. Патриархальные крестьянские представления о
собственной государственности, как органичном „продолжении общинных
традиций, когда государство воспринимается в виде многократно увеличенной копии своего микромира”57, очень скоро столкнулись с жесткой
логикой реально формирующегося Княжества, которая проявлялась в его
централизации и институционализации. И действительно, объективная
потребность внутренней консолидации государства стягивала всю его
территорию единой волей центра, что имело последствием постепенное
выдавливание избираемых населением и отвечающих перед ним местных
старейшин (своих) назначаемыми сверху чиновниками – проводниками этой
самой воли (чужими). Сбор и договор, как основа прежнего порядка, все
более заменялись прямыми указаниями из столицы. На смену патриархальной авторитарности „семейного” типа, когда крестьянин лично выбирал
старейшину, которому верил, а потому и подчинялся, приходила безликая
тирания государственного аппарата. Процесс политической модернизации,
таким образом, рвал узы привычной интимности в отношениях верхов и
низов, возводя между ними глухую бюрократическую стену, что вызывало
в народе открытый протест58. Его патриархальное сознание не успевало за
переменами, пытаясь их затормозить. Многочисленные восстания, на что
был столь богат сербский XIX век, прекрасное тому подтверждение.
Прав немецкий коллега Ханс-Михаэль Мидлих, чутко уловивший эту
константу Новой сербской истории: „Негативное отношение народа к
власти, государству и монарху росло ровно настолько, насколько их деятельность была направлена на модернизацию государственных и общественных структур…”59.
55Р. Милошевић, Никола Пашић, Политика, бр. 6693, 11. децембар 1926.
56Д. Ђорђевић, Огледи из новије балканске историје, Београд, 1989, 198.
57Л. В. Данилова, В. П. Данилов, Крестьянская ментальность и община, Менталитет и аграрное
развитие России (XIX–XX вв.), Москва, 1996, 23.
58См., например: Т. Ђорђевић, Наш народни живот, Београд, 1923, 42–48.
59Х-М Мидлих, Патријархални менталитет као сметња државне и друштвене модернизације
у Србији XIX века, Историјски часопис, Књ. XXXVIII (1992), 115.
294 Српске студије V / Serbian studies V
Впрочем, говоря о негативном отношении сербского крестьянства к
своему государству, изжитом лишь после смены династий в мае 1903 г.,
следует подчеркнуть, что во многом оно было спровоцировано самой властью – вольно или невольно, но модернизирующаяся элита усугубляла
раскол. И если Милош Обренович – этот неграмотный и деспотичный правитель, но все-таки свой, умевший с народом обходиться, ладить и даже
идти навстречу в ущерб собственной бюрократии (“обращение его с ним
было патриархальное, доступное”60, – как отмечали русские), имел право
патетически воскликнуть: „О народ, ты моя сила!”, то его наследники, принадлежавшие к категории „просвещенных” монархов, были людьми уже
другого склада. В своей политике они мало прислушивались к бившемуся
в сербской глубинке пульсу общественного бытия, полагаясь в основном
на силу государства и рационалистических доктрин, что в традиционном
обществе отнюдь не гарантировало успешного и гармоничного правления. Им не хватало, как когда-то выразился известный русский публицист
Н.Н. Страхов, „признания за жизнью большего смысла, чем тот, который
способен уловить наш разум”61. Трагическая судьба, постигшая каждого
из них, не кажется нам случайностью.
По определению С.Н. Трубецкого, „сила государства – в его жизненных
принципах, во внутреннем единстве духа, которое обуславливает его политический и культурный строй”62. В независимой Сербии при двух последних Обреновичах такого „внутреннего единства” не было, ибо не было
порождавшей его сбалансированности отношений между государством и
обществом, т.е. „политическим и культурным строем”. И в результате, когда
король Милан выражал неудовольствие своим „безумным народом”63 за непонимание и саботаж его „государственнических” устремлений, последний
через своих представителей в скупщине отвечал ему тем же, кляня за то, что
он вел страну „путем чуждым и глубоко противным сербским традициям”64.
Очевидно, что при столь взаимоисключающих посылках надеяться на
компромисс не приходилось. Тимокское восстание, несмотря на его подавление, и последовавшие за тем события, прозвучали для Обреновичей
похоронным звоном. Переворот 29 мая 1903 г. покончил с ними.
60Сербия, Русский сборник, Т. 2, СПб., 1877, 133.
61Н. Н. Страхов, Критические статьи об И.С. Тургеневе и Л.Н. Толстом, СПб., 1885, 215–216.
62С. Н. Трубецкой, О природе человеческого сознания, Вопросы философии и психологии, № 2.
(1891), 152.
63Подлинное выражение Милана Обреновича, См.: АС, Ф. Милутина Гарашанина, Бр. 1058, л.
18.
64Никола Пашић у Народној скупштини, књ. 2, приредила Л. Перовић, Београд, 1997, 543
(документ 114, примечание 20).
НИКОЛА ПАШИЧ:ЧЕЛОВЕК, ПОЛИТИК, НАЦИОНАЛЬНЫЙ ЛИДЕР(к 170-лет