Мр Васко Спасов
КУЛТУРНЕ ВРЕДНОСТИ И
ПРИРОДНЕ СТВАРНОСТИ У
ОПШТИНИ ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ
Издавачка кућа
ДОСИТЕЈ
2011
Серија
НАСЛЕЂЕ
Мр Васко Спасов
За издавача
Драган Миловановић, директор
КУЛТУРНЕ ВРЕДНОСТИ И
ПРИРОДНЕ СТВАРНОСТИ У
ОПШТИНИ ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ
Уредник
Драган Миловановић
Језички уредник
Ружа Пурић
Технички уредник и дизајнер корица
Наставник ликовне културе
Душан Јелесијевић
Штампарија
''ДОСИТЕЈ''
Горњи Милановац
Издавачка кућа
ДОСИТЕЈ
2011
РЕСУРСИ КУЛТУРНОГ ТУРИЗМА У
ГОРЊЕМ МИЛАНОВЦУ И ПРИРОДНЕ
РЕАЛНОСТИ У ОПШТИНИ ГОРЊИ
МИЛАНОВАЦ
УВОД
Балканске државе имају богато културноисторијско наслеђе. Њихова столетна историја сведочи о
присуству, тј. постојању великог броја културних
споменика, који би могли да заинтересују и привуку
пажњу како домаћим, тако и страним гостима.
Због изузетно лоше популаризације низа културних
објеката, о њима се мало зна, што доводи до слабог развоја
и појаве културног туризма.
Културни туризам је вид сазнајног туризма, који
има за циљ да обогаћује знање из историје, археологије,
архитектуре, уметности, музике, занатства, религије и
обичаја непознатих народа.
Општина Горњи Милановац се одликује посебним
могућностима за развој туризма. Створена је и
функционише материјално-техничка база, но она није још
образац по коме би се у перспективи развијала струка у
овом региону.
Да би овај вид туризма био развијенији у
будућности, потребно је да се активизира његов значај
ради придобијања великог броја туристичких посетилаца
из ближих и даљих дестинација.
Очекује се да у следећој деценији културни туризам
постане водећи облик туризма. У току је разрада циља да
се помогне развоју туризма у општини Горњи Милановац,
зато се пласирају информације које изазивају
интересовање за културне споменике у региону и указује
1
на повољну средину која позитивно утиче на комфор
туриста.
То је део мог мотива за избор ове теме.
Проблем природних и антропогених туристичких
ресурса горњомилановачког краја био је циљ делимичних
проучавања, али у целости разрада није направљена.
Природни и антропогени ресурси којима је
проучавани регион богат имају веома важан значај за
развој туризма. Проблеми повезани са развојем туризма у
горњомилановачком туристичком региону одавно ме
интересују. То је разлог мог интересовања у разради ове
теме, а у име природноресурсних потенцијала и
антропогених богатстава општине Горњи Милановац.
Велике политичке, економске и културне промене,
настале последњих година, негативно су утицале на те
објекте, који, у принципу, доприносе, као места за одмор и
рекреацију, патриотском васпитању, емоционалној
уравнотежености личности.
Досадашња проучавања природних и антропогених
ресурса туризма су материјални докази да је
горњомилановачки туристички реон богат антропогеним
ресурсима, но, има и довољно природних ресурса, зато сви
ми морамо да створимо могућност да буду заштићени и
сачувани, конзервисани, обезбеђени, како за нас, тако и за
будућа поколења, генерације. Наиме, антропогено
деловање према природи јесте разлог нарушавања
еколошке равнотеже и да се спречи нерационално
искоришћавање природе, а и антропогених ресурса.
Антропогени туристички ресурси су они објекти и
догађаји који су неприродног карактера, који представљају
непосредан, природан циљ сазнајног путовања. За разлику
од природних, антропогени ресурси имају, углавном,
спознајни, сазнајни, а ређе рекреативни ефекат.
2
Циљ разраде је да дâ упоредно тј. компаративно
верну слику стања природних и антропогених ресурса у
општини Горњи Милановац, а истовремено да покаже
могућности правог одмора, као и патриотског и осећајног
васпитавања омладине, тј. младих поколења.
Конкретна реализација циља је остварљива преко
решења следећих основних задатака:
1. Израда детаљне библиографске информације и
упознавање са изворима литературе;
2. Упознавање са местима која располажу природним и
антропогеним туристичким ресурсима;
3. Консултације са руководиоцима културно-историјских
споменика;
4. Анализа степена материјално-техничке изграђености и
туристичке посећености.
5. Моја истраживачка активност је прошла следеће етапе:
− информационе;
− анализе прикупљених информација и актуелних
проблема који се односе на:
− истраживачку територију,
− давање предлога и решења,
− закључну етапу.
Изражавам захвалност научном руководиоцу
доценту др Николају Мончеву за помоћ и пружену
подршку при изради рада; персоналу музеја – Таковски
крај, јер су се односили са потребном озбиљношћу према
мом послу; свим професорима магистарског програма, а и
професорима Катедре “Географија” за стварање гледишта
и идејних ставова за различите регионалне проблеме, и то
посебно у сфери културног туризма.
3
ГЛАВА I
СУШТИНА КУЛТУРНОГ ТУРИЗМА
1. КУЛТУРА
Термин “култура” јавља се током 18. века. На
почетку је повезан са етнографијом. Од средине 18. века,
када су предузети покушаји за научно-филозофско
обједињавање, даје се сагласност за грађанску употребу.
Постоје многе дефиниције појма култура. Још
током 1953. године у Караберовој књизи “Култура” наводи
се око 150 објашњења појма култура. Заједничко свим тим
дефиницијама је то да је култура људско васпитање које се
материјализује у симболе и убеђења.
Реч “култура” је латинског порекла и прво се
користила као ознака за активност повезану са обрадом
земље. Тај смисаони значај је очуван је и до данас, а у
ширем смислу тумачи се као развој, образовање, духовно
усавршавање.
Први пут Цицерон објашњава у теоретском смислу
термин “култура” и означава га као духовни развој. У
савременој научној литератури има преко 250 објашњења.
Значење појма “култура” је груписано око два
објашњења: свест (духовне вредности) и владање, тј.
понашање. Судећи по култури, може да се одреди начин
живота на одређеној индивидуи и друштву у целини.
Култура, по својој суштини, истовремено је процес и
резултат. Као јединствена својина људског облика,
култура је процес симболизма у коме се стварају нове
4
комбинације и синтезе, при томе сам процес је културно
значајан у сразмери према другим симболима. Тако да је
култура зависна од употребе и пре свега од начина
интерпретације симбола.
Има много одређења појма “култура”, но
обједињујућа теза је то што је продукт стваралачког
деловања више индивидуа.
У том смислу целокупни културни процес треба да
се објашњава кроз индивидуалност преко његовог
стваралачког акта, продукције његовог индивидуалног
сазнања.
Култура се састоји од модела за владање и
преношење кроз симболе представљана карактеристична
достигнућа људских група.
Суштина културе се састоји од традиционалне идеје
и вредности које поседују људи. Култура је сложена
целина коју чине знање, вера, уметност, морал, право,
обичаји и све остале навике и људске тековине.
Она је специфичан начин организације и развоја
људске активности у систему социјалне норме духовне
вредности у целокупном односу људи према природи.
млада грана,
привреде.
делимично се развија као грана светске
2. 1. ИСТОРИЈА
Савремени туризам се развија кроз 19. век у
Западној Европи. У почетку је био доступан ограниченом
броју људи у развијеним државама у оно време, као што су
државе: Велика Британија, Француска, Швајцарска и
друге. После Другог светског рата туризам постаје
масован. Од 1950. године до почетка 1990. године број
туриста је порастао од десет милиона људи на четиристо
милиона људи, а данас их је неколико милијарди.
Савремени туризам је масовна социјално –
економска појава. Зарад високог темпа развоја, он се
одређује као једна од водећих грана новог века.
2. 2. ЗНАЧАЈ
2. ТУРИЗАМ
Појам туризам потиче од француске речи “tour”
што значи обилазак. Класична одређеност за туризам је
путовање са циљем одмора и разоноде, забаве, а
последњих година овај појам се проширује и
једнакозначан је за било која путовања ван родног места
или места сталног боравка, тј. пребивалишта.
Туризам може да се посматра и као привредна грана
која опслужује туристичка путовања. У том смислу, то је
5
Туризам има велики социјални, економски,
политички и еколошки значај. Он доприноси јачању
здравља и успостављању радне способности код људи;
обогаћује њихова сазнања; повећава њихову језичку
културу; отвара нова радна места; осигурава доходак
запосленима у њему, мења изглед насеља и територија, у
којима се разија; повећава стандард живота месном
становништву.
6
2. 4. ФАКТОРИ
2. 3. ВРСТЕ ТУРИЗМА
Непрестан пораст квантитета, квалитета и
потражње људи води ка разноврсним формама туризма.
Оне се деле према:
– Пореклу и националној припадности туриста –
унутрашњи (месни), регионални и национални и
међународни (активан и пасиван).
– Циљу путовања и карактеру рекреационих
активности – рекреативни, сазнајни, здравствени,
културносазнајни,
конгресменски,
службени,
научни, култни, транзитни, куповни туризам
(шопинг).
– Социјално-демографској карактеристици туриста –
омладински, ђачки (ученички), индивидуалан,
породични, групни.
– Економском ефекту туризма – привредни и
социјални.
– Организационом облику – организован и
неорганизован.
– Саобраћајним
средствима
–
аутомобилски,
железнички,
водени
(речни),
авионски,
мототуризам и пешачење.
– Географској средини – планински, морски, сеоски,
градски, покрај реке.
– Дуготрајности – краткотрајан и дуготрајан
(непрекидан).
7
Фактори развоја туризма су:
1.ПРИРОДНИ:
- географски положај и рељеф (облици: надморска
висина, обалска линија, плажне ивице и друго),
- клима (падавине, број сунчаних дана, ветрови и
друго),
- воде (минерални извори, мора, водопади, језера и
други),
- биљни и животињски свет (резервати, газдинства са
дивљачима, тј. ловишта и друго).
2. СОЦИЈАЛНО-ЕКОНОМСКИ:
темпо социјално-економског развитка и социјална
политика државе
- материјална база (хотели, ресторани, казина,
спортске хале, одмаралишта, пливачки базени и
друго)
- становништво (број, старосна структура, етничка
структура, стручни састав, зараде, животни
стандард, слободно веме, образовање, постојање
приватних превозних средстава, висина плаћеног
годишњег одмора, цене ваздушног саобраћаја и
друго)
- урбанизам
- организација и структура туризма
- спокојство и мирољубиви односи у држави
8
КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКИ
ЕКОЛОШКИ
3. КУЛТУРНИ ТУРИЗАМ
2. 5. РЕСУРСИ
Туристички ресурси су створени човековим радом и
залагањем. На основу чинилаца за развој створене су две
велике групе туристичких ресурса: природне и културно-историјске (антропогене).
Природни туристички ресурурси су и сва доминирајућа
места са туристима.
Природна средина укључује: географски положај,
границе и величину, рељеф, климу, воде, земљиште (тло),
биљни и животињски свет.
Антропогени туристички ресурси су сви елементи
материјалне и духовне културе, који служе за задовољење
туристичких потреба и атрактивне су за туристе. Таква су
светилишта, архитектурни објекти, хришћанске цркве,
манастири, џамије, музејски експонати и споменици.
Антропогени туристички ресурси на основу своје
генезе деле се на:
-историјско-археолошке, архитектурне и етнографске,
религиозне, културне и спортске, забавне паркове.
МАТЕРИЈАЛНА БАЗА
Уједињење два појма “култура” и “туризам” не
чине “културни туризам”. Неопходно је да се одгонетне
њихова узајамна веза и условљеност. Културни туризам
представља кретање људи према културним атракцијама,
удаљене од њиховог сталног места живљења са циљем
прикупљања нових информација и доживљаја за
задовољавање културних потреба. Има се у виду кретање
људи до специфичне културне атракције као историјски
објекти, уметничке и културне манифестације, драма.
Према стратегији културни туризм се узима као
путовање мотивисано културним наслеђем. У време тих
путовања туристи сазнају о историји, традицији,
фолклору, архитектури, сценској и визуелној уметности,
музејима и галеријама, фестивалима, литератури, као и о
начину размишљања и живљења других људи.
Културни туризам се развија као једна од
најуспешнијих индустрија у различитим државама света.
Основа његовог утврђивања, пре свега, јесте потенцијал у
културно-историјском наслеђу, које се узима као један од
стратегијских извора за општи социјално-економски развој
издвојених реона. Према међународним статистичким
истраживањима, култура је један од основних
мотивационих фактора туристичких путовања у свету.
У специфичној литератури се издвајају следеће
класификације у врстама културног туризма:
Материјална база туризма укључује средства
(објекте) са кровом над главом и храном (хотели, кампови,
туристичке куће, ресторани), као и сву опрему и
делатности повезане са туристичком услугом.
9
10
3. 1. УТИЦАЈ КУЛТУРЕ НА ТУРИЗАМ
3. 2. УТИЦАЈ ТУРИЗМА НА СОЦИОКУЛТУРНУ
СРЕДИНУ
Туризам је у директној зависности од дешавања у
култури – стваралачке снаге човека, његове знатижеље,
стремељења ка усавршавању, потребе за друштвеним
животом.
Зависност се изражава кроз опште услове и факторе
за развој туризма – мирно унутрашње уређење, слободно
време, повећање броја становника, побољшање његове
структуре, развијеност саобраћаја и комуникација, као и
свеукупни социјално - економски потенцијал друштва.
Највише туристичких путовања реализују становници
развијених економских држава. Развој нових туристичких
потреба, туристичких услуга се стимулише од стране
туриста са вишим образовањем.
КУЛТУРНИ
РЕЛИГИОЗНИ
Тај утицај може да се представи у следећим
правцима:
3. 2. 1. КУЛТУРНИ ТУРИЗАМ И АРХИТЕКТУРА
Архитектура игра веома важну улогу у развоју
културног туризма, зато што се благодарећи њој
пројектују и изграђују туристички комплекси. Са друге
стране културни туризам кроз наруџбенички систем
стимулише архитектуру и гређевинарство.
Брзи развој приватног туристичког бизниса оставља
утисак на архитектуру, тј. недостаје комплетна
урбанистичка одлука и то води до архитектурне
једноличности.
ОБРАЗОВНИ
3. 2. 2. КУЛТУРНИ ТУРИЗАМ И ИНДУСТРИЈА
СУВЕНИРА
КОНГРЕСНИ
ФЕСТИВАЛНИ
Занатски производи су основни предмети који се
предлажу туристима као сувенири. Овај вид стваралаштва
јесте суштински део културног наслеђа. У прошлости
народни уметнички занати су обухватали целокупну
индустријску сферу. Она је испуњавала две основне
функције – начин живота и естетику.
ФЕРИЈАЛНИ
ЕКОТУРИЗАМ
Туризам, повезан са културно-историјским наслеђем
11
12
Данашњи културни туризам препорађа старе
уметничке занате. Велики успех је постигнут у
дрворезбарству, грнчарству, народном ткању, шивењу,
ковању гвожђа, новинарству и др. Свака дестинација која
прима туристе је дужна да предложи велики асортиман
сувенира, које су израдили месни мајстори. Сувенири су
добра успомена на државу. Сувенир који није произведен
у држави, губи своју вредност и тетира се као фалсификат.
Све врсте сувенирске продукције требало би да буду
доступне и да се продају у комфорним продавницама. У
неким туристичким центрима отварају се специјалне
продавнице у националном стилу, где месни мајстори
израђују производе у присуству купаца. Оваква форма
трговине сувенирске продукције изазива велико
интересовање туриста.
3. 2. 3. КУЛТУРНИ ТУРИЗАМ И МУЗИКА
Музички потенцијал у дестинацији је основни
фактор за привлачење туриста. Уколико су туристи
радозналији, утолико више месно становништво
разоткрива вредности властите музике. Популарни
музички фестивали годишње скупљају хиљаде учесника.
Многа одмаралишта и хотели упознају своје госте са
националном музиком у времену разоноде, забавних
програма, фолклорних вечери и концерата. Записи народне
музике, продаја, која је распрострањена у више
туристичких центара, на непоновљив начин упознаје
туристе са културом народа.
13
3. 2. 4. КУЛТУРНИ ТУРИЗАМ И ОДЕЋА
Многи
туристи
после гледања културно-атрактивних програма, желе да се фотографишу у
националној ношњи. Велики интерес код туриста изазива
одећа (ношња) која садржи броделију, без или са ручним
радом. У неким туристичким комплексима се стварају
атељеи за националне тканине и везове у којима туристи
уче ту уметност.
4. КАРАКТЕРНЕ ЦРТЕ КУЛТУРНОГ ТУРИЗМА
4. 1. КУЛТУРНЕ ВРЕДНОСТИ
Културне вредности, као карактерна црта културног
туризма, јесу сви предмети материјалне и духовне културе
из прошлости, који имају вредности и у данашњици.
Културна вредност је целокупност објеката и појава
чији сазнајни и осећајни ефекат је усмерен ка задовољењу
социокултурне потребе.
Разликујемо неколико видова културних вредности:
– Културно-историјски споменици – су такве
архитектурне
знаменитости,
архитектурни
споменици и комплекси, манастири, етнографске
знаменитости, музеји и друго.
– Производне уметности од старине до данашњих
дана – укључују колекције уметничких предмета,
производе ликовне уметности и скулптуре, народни
уметнички занати, култни предмети и ремек-дела
биоскопа, телевизије, позоришта и др.
– Сувенири
14
4. 2. ТУРИСТИЧКИ ПРОИЗВОДИ
Културни туризам се карактерише одређеним
туристичким производима. Он представља својеврсно
спремање предмета за туристичке и социокултурне
потребе.
Туристички производи обично се представљају као
назив за комплет туристичких услуга и робе, који се
предлажу за једну општу целину.
Туристички производ је свеукупност материјалне и
нематеријалне компоненте:
ресурси и атракције
+
услови и инфраструктура
+
услуге
+
занимања
+
имагинарне представе и вредности, које носе
користи и који су привлачни за конкретне групе
потрошача до задовољавања њихових мотивација и
очекивања, односно провода у слободном времену.
Први елеменат производа су културне атракције.
Оне су специфичан социокултуран производ, кроз кога се
15
остварују трговинске реализације културне вреднсти у
туризму.
Употребна вредност се претвара кроз трговине
специфичне робе. Она је производ интелектуалног
стваралачког деловања човека. Конзумација културне
вредности је под формама посете различитих културних
знаменитости које се преокрећу у елеменат туристичког
производа. То је могуће узајамним напорима културних
институција и туристичких фирми. Културни туризам не
може да егзистира без развоја културних апстракција. Оне
су основа за оцену производа.
Као и сваки други бизнис, разрађивање туристичког
производа није лак посао. У данашње време у борби са
конкурентима је неопходан допунски напор. Кључ
успешне разраде туристичких производа јесу иновације. У
процесу разраде туристичког производа постоје четири
типа иновација:
- Иновација процеса – како функционише систем
туризма
- Иновација производа – побољшање, развој и
комерцијализација
- Иновација маркетинга – узајамност (подударност)
специфичних карактеристика производа према
трговинским сегментима
- Иновација управљања – улога Организације у
управи дестинацијама (ОУД) и рецептивност
туристичких форми на нивоу дестинације као и
приватни предузимачи на нивоу туристичких
предузећа. Туристички производ треба стално да
буде обнављан у свакој појединачној области да би
сачувао свој успех. При занемаривању у некој од
тих сфера, цео производ ће претрпети негативан
утицај.
16
ГЛАВА II
ПРИРОДНИ РЕСУРСИ ТУРИЗМА У ОПШТИНИ
ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ
Природно туристички ресурси су објекти и појаве
из окружења. Спољашњи изглед природе, њени пејзажи
делују директно, посредством провоцирања емоција, док
ресурси из рода климе, лековите воде и блата утичу
непосредно релаксирајуће. Природно-туристички ресурси
су: рељеф, клима, воде, биљни и животињски свет у
одређеном туристичком месту. Таковски крај је
уобичајени назив за Таково као предеону област у
централном делу Србије, на граници Шумадије и Западне
Србије. Таково чини највећи део општине Горњи
Милановац, која се граничи са општинама: Крагујевац,
Топола, Аранђеловац, Љиг, Мионица, Пожега, Чачак и
Кнић. Због тога је за територију општине Горњи
Милановац уобичајен назив таковски крај, мада она у себи
садржи и делове предеоних области: Моравице, Груже,
Качера, Погорине и Црне Горе ( ужичке).
17
Кроз таковски крај пролази Ибарска магистрала
правцем север – југ и пут Крагујевац – Горњи Милановац
– Пожега, правцем исток – запад.
Горњи Милановац је град на 44. степену и 0,2.
минуту северне географске ширине и 20. степену и 29.
минуту источне географске дужине и на надморској
висини од 332 метра (у центру града). Површина општине
Горњи Милановац износи 836 квадратних километара.
18
1. РЕЉЕФ
Рељеф је једна од најважнијих компонената
природне средине, на ладшафе, усред које се спроводи
сама рекреација. Он врши утицај на остале туристичке
ресурсе: климу, воду, биљни и животињски свет. Значење
рељефа се не исцрпљује само као улога на
ландшафтообразујући фактор. Он се оцењује и од гледне
тачке могућности, које он представља за рекреационо
искоришћавање одређене територије. У великој мери од
њега зависи врста и дуготрајност рекреационе делатности,
а исто и од могућности за изградњу неопходних елемената
за циљ техничке инфраструктуре: путева, канализације и
снабдевености водом, привредних зграда, рекреационе
опреме, паркова и др. Према географији туризма,
туристички ресурси су полазни објекти и појаве,
привлачни за туристичке контигенте.
На основу њиховог постојања врше се туристичке
активности,
при
чему
се
оне
искоришћавају
трансформисане у робу или услуге. Издвајају се природни
и антропогени туристички ресурси. Природни ресурси су
објекти и појаве из окружујуће географске средине и
њених компонената: рељеф, клима, вода, флора и фауна.
Природни туристички ресурси су она тела и снага
природе, која изазивају код људи директан рекреациони
или индиректан ефекат. То је једна од најосновнијих
компонената природне средине у којој се одвија
рекреација. Рељеф је најважнија компонента природне
средине, он врши утицај на све остале компоненте.
Рељеф општине Горњег Милановца је резултат
комбинације сила тектонских кретања и флувијалне
ерозије. Рељеф таковског краја је брдско-планински.
Рашчлањен је речним долинама. Додирује западну Србију,
19
Шумадију, Гружу и Поморавље. Ова предеона целина се
налази између Маљена, Сувобора и Рајца, на западу,
Рудника, на северу, Јешевца, на истоку, и Вујна на југу.
Најпознатија планина читавог подручја и Шумадије јесте
масив Рудника. Он има доминантан положај у Шумадији.
По постанку Рудник припада веначним планинама.
Најмаркантнији и највиши врх масива је Цвијићев врх
(1132 m). Посебну привлачност представљају врхови
Рудника са којих се за време ведрих дана, нарочито после
кише, пружају незаборавни видици према југу до Голије и
северу до Саве и Дунава. Са ове површине као посебан
облик рељефа истиче се купасто узвишење Острвица
(758 m) северозападно од насеља и планине Рудник.
20
На источној страни Горњег Милановцас пружа се
планински масив Јешевца који дубоко продире у Гружу.
Јешевац је громадна планина, вулканског порекла. Има
више врхова. Посебно се истичу: Црни врх (902 m),
Безимени врх, Велики врх, Треска и др.
Јужно од Горњег Милановца се простире Вујан чије
су планине благе изузев према западу где се стрмо
спуштају према западу и са Илијаком граде Брђанску
клисуру.
Западни део подручја покривају Рајац, Сувобор и
делом Маљен. Овде доминантну улогу има планина
Сувобор (864 m), а северно се налази Рајац (848 m).
преко 30 степени, док се у зимском периоду спушта и
испод 18 степени Целцијуса. Просечна облачност износи
96 дана годишње и јавља се, углавном, у јесен и зиму.
Најчешће, први дан са снежним покривачем је 6. децембар,
а последњи 21. март. Клима таковског краја је веома
пријатна. Нема екстремно високих нити ниских
температура, ретка су сушна лета и још ређе зиме са много
снега. Ипак, свега има за целодневни боравак ван куће,
шетњу, летње купање на рекама и зимске спортове у
брдима.
3. ВОДЕ
2. КЛИМА
Клима као компонента природне средине јесте врло
важан фактор за одмор и туризам, нарочито са оним
његовим цртама, које се означавају термином „биокали“ и
имају утицај на људски организам. Проучавање је
неопходно да би се могао регулисати проток
адаптационих, терапеутских и профилактичних процеса у
човечијем организму. Специфични климатски услови у
одређеном месту за одмор и околина играју важну улогу у
формирању рекреационих процедура у решавању
технолошких проблема, као и одређивање рекреационе
територије, тип изградње, продужење активности сезоне.
Положај и рељеф условили су да таковски крај има
умереноконтиненталну климу, нешто мало хладнију него у
нижим пределима Шумадије и западног Поморавља.
Средња годишња температура у граду Горњи Милановац
је 9,8 степени Целзијуса. Најхладнији месец је јануар, а
најтоплији јул. Током лета дневна температура прелази
21
Велики је значај воде као туристичког ресурса, који
се као одређена врста туризма јавља као основни мотив за
посету одређеног туристичког места. Нарочито се то
односи на минералне воде и језера, садржај лековитог
блага. Хидролошке одлике имају велики значај за живот
људи, биљног и животињског света, као и за развој
привреде, у смислу искоришћавања воде.
Хидрографска мрежа је састављена од уливајућих,
суседних река: Каменице, Чемернице, Дичине и Груже.
Хидрографска мрежа се користи за заливање биљака, за
добијање шодера и песка, као и за спортове на води. У
прошлости је имала значај у покретању воденица и
ваљарице за ваљање сукна.
Пошто општина Горњи Милановац има крашке
површине, она располаже са доста извора који се користе у
насељима за пијаћу воду. Општина Горњи Милановац је
богата и минералним водама – топле и хладне. Већина
минералних вода има лековита својства, али нема
изграђену материјалну основу, па да се у њима могу
22
спроводити одговарајуће терапије. Према потребама,
минералне воде могу се користити не само као лековите,
већ и као пијаћа вода. Постојање минералних вода
омогућава привредни развој. Према физичко-хемијским
квалитетима, оне могу бити коришћене у неколико
праваца:
- за лечење,
- за пијаће потребе (нарочито је перспективан извор
у селу Млаковац, на око 6 km од града),
- за хигијенско-народне потребе,
- за стаклене баште и поврће.
На нашем подручју има више термоминералних
вода. Њихово постојање је везано за раседне линије и
најмлађи вулканизам. Познати извори су: Сврачковачка
бања, Брђанска бања, Млаковац, Бања Трепча и Савина
вода.
Сврачковачка бања (Лашита бања) се налази на око
6 km од Горњег Милановца у Сврачковцима, на подручју
Рудника, у подножју брда Лашита на 660 m надморске
висине. Извор је још 1835. године испитивао Х. Хердер
руководилац рударства у Саксонији. Има два издашнија
извора. Још има 0,3 l/сек. и температуру воде 21 степен
Целзијуса. Вода садржи биолошки активне елементе
натријума, радиоактивна је више од осталих у околини,
слабо сумпоровита – флуоросилицијумска. Користи се за
лечење кожних и стомачних обољења. Близу је Ибарске
магистрале.
Барутљива вода (Брђанска бања) се налази у селу
Брђани. Извор је удаљен 10 km од Горњег Милановца и 1,2
km од магистралног пута Чачак – Београд. Налази се у
подножју брда Зранац (407 m) на 290 m надморске висине.
Ова сумпоровита вода позната је била још у кнежевини
Србији, помиње се 1856. године као „ладна сумпоровача“.
То је алкално-сумпорска вода, силицијумска, изразито
борног карактера. Садржи цезијума 0.070−0,20 mg/l.
Изразито је издашна, 0,2-0,6 l/сек, а температура воде је
14,5 – 18 степени Целзијусa. Народ је воде овог извора
користио за лечење скрофулозе и реуматизма. Коришћено
је и блато. Вода је каптирана, на самом извору је
подигнута чесма 1938. године у спомен С. Спасојевића,
београдског трговца из Брђана.
Млаковац се налази у Брусници, уз саму
Деспотовицу и Ибарски пут подно Вујна. Извор је на 304m
надморске висине. Температура воде је 18−28 степени
Целзијуса, а издашност је 4 l/сек. Вода је сумпоровито-борна-силицијумска. Садржи цезијума од 0,2−0,5 mg/l.
Спада у радиоактивне воде. Слична је води Г. Трепче, обе
су у оквиру Вујна. Новија истраживања су показла да се на
дубини од 50 метара може добити 30 l/сек. са
температуром од 32 степена Целзијуса. Народ ову воду
користи од лета 1927. године када је повећан њен
капацитет што је узроковано тадашњим земљотресом.
Користи се за лечење реуматизма.
Атомска бања Горња Трепча налази се на Вујну уз
речицу Бања (Бесни поток) у близини манастира Вујан.
Бању су открили калуђери и променили име потоку.
Територијално припада Чачку, али захвата и наше
подручје. Према легенди ову воду су користили ради
лечења ратници Косовског боја. Спада у старије бање у
Србији. Температура воде је 29,8 степени Целзијуса, има 6
извора, издашна је 20.3 l/сек. Спада у слабе земно-алкалнесумпоровите воде. Има радиоактивна својства, лечи кожне
болести, реуматизам, костобољу, чир, неурозу.
Савина вода је у Савинцу. У долини реке Дичине
налази се неколико извора, два у самом кориту на 340 m н.
в. Извор на стеновитој обали се зове „Светине“. Легенда
каже да је ову воду користио Милош Обилић пре поласка
на Косово. Температура воде је 20 степени, а издашност 10
23
24
l/сек. Вода је слабо суморовита-силицијумско-борна,
садржи 0,2 mg/l. Припада радиоактивним водама. Савинац
је са веома лепим пејзажним вредностима па постоје
услови да се ове воде знатно боље користе.
4. ЗЕМЉИШТЕ
Аналогно разноврсности матичног супстрата
подручје општине Горњи Милановац је покривено са више
типова земљишта насталих у зависности од врсте
матичног супстрата, климе, вегетације и осталих фактора.
Кисела смеђа земљишта различитог стадијума развоја су
најраспрострањенија. То су шумска земљишта. Простиру
се у пределу Рудника, од Груже ка западу до Бољковаца,
затим у делу Такова, Бруснице, Г. Бранетића и Озрема.
Смеђа земљишта на серпентину су доста
заступљена. Покривају већи део подручја Сувобора и
Маљена, затим Вујна и Рожња. Налазе се тамо где је
серпентинска подлога. Гајењаче су у пределу Липовца,
Прњавора, Доње Црнуће и Белог Поља.
Смеђа земљишта на кречњаку налазе се на
локалитету Равна гора, смеђа на дијабазу у атару села
Гојна Гора, а смеђе земљиште на андезиту покрива атаре
села у оквиру Јешевца: Бело Поље, Горњу и Доњу Врбаву,
Грабовицу и Јабланицу. Ова земљишта налазимо у
централном делу Рудника (Горња Црнућа, Мајдан), затим
у атарима села Брезовица, Рудник, Заграђе, Горњи и Доњи
Бранетићи и Озрем.
Ерозивни процеси на подручју су били, делом су и
данас, веома развијени, што је основни узрок деградације
великих површина земљишта. Ове површине, са некада
богатим и дубоким земљиштем, постале су делом
25
неплодне, а у већем делу њихова продуктивност је
смањена, зависно од интензитета процеса ерозије.
Земљиште је искључиво важна компонента природне
средине. Без њега је незамислив развој ратарске
производње, а одатле је и исхрана становништва.
Земљиште је једно од највећих богатстава природе. Али,
обрадиви земљишни фонд је ограничен, зато треба
рационално да се искоришћава – да се чува од загађења и
уништавања.
5. БИЉНИ И ЖИВОТИЊСКИ СВЕТ
Флора и фауна немају само улогу за стварање
одређених територија као рекреационих, већ и за
спровођење рекреационе наставе у њима. Од шумског
дрвећа, најзаступљеније су врсте из породице храста,
букве и граба. Веома су чести липа, јасен и клен. У
долинама поред река и потока расту разне врбе, док се у
вишим пределима сусрећу јавор, мечја леска и бреза.
Ливадска вегетација зхвата ниже планинске пределе и у
њој преовладјују траве и лептирњаче.
Од шумских воћкарница, чести су лешник, купина,
малина, шипурак, дрен, дивље јабуке, крушке и трешње.
26
ГЛАВА III
СОЦИЈАЛНО-ЕКОНОМСКИ ПРЕДУСЛОВ ЗА
РАЗВОЈ КУЛТУРНОГ ТУРИЗМА
1. СТАНОВНИШТВО И НАСЕЉА
Животињски свет може да се разматра као објекат
спортско-рекреативне делатности и као објекат сазнајног
туризма. Представници животињског света исто могу да се
разматрају и као туристички ресурси. Као такви се
разматрају у два аспекта – као објекти за спортско-рекреативну делатност (лов, риболов), као и објекат са
сазнајним циљем. Постоји светска тенденција да туристи
са пушкама и удицама буду замењени са туристима са
фотоапаратима, камерама и двогледима. У таковском крају
живе готово све животињске врсте карактеристичне за
унутрашњост Балканског полуострва. Регистровано је
преко 60 врста птица карактеристичних за јужну и средњу
Европу. Велики број врста певачица, врана, голубова, кока
и грабљивица. Најинтересантнији за лов су препелице,
јаребице и фазанке. Од сисара су најзаступљенији зец,
срна и лисица. У вишим пределима има куна, јазаваца и
дивљих свиња.
Флора и фауна су јако погођене нерационалним
привредним активностима – сечом шума, другоразредно
искоришћавање добијених сировина и др.
27
Горњи Милановац је велико насеље и има све
карактеристике модерног града. То је млад град. Настао је
1853. године, пресељењем административног седишта
Рудничког округа из раније варошице, Бруснице, удаљене
неколико километара на југозапад. Од самог почетка је
грађен према претходно утврђеном урбанистичком плану.
Карактеришу га широке улице које се секу под правим
углом и простран трг у самом центру.
У њему нема много старих зграда, из периода пре
Другог светског рата. Црква, Стари суд и још неколико
грађевина јесу једини остаци архитектуре из друге
половине 19. века и прве половине 20. века. Разлог овоме
је тај што је 1941. године, 15. октобра, једна немачка
казнена експедиција успела да уђе у слободни град и
потпуно га спали. И поменуте старе зграде су тада знатно
оштећене, али су након рата обновљене према првобитним
пројектима. Данашњи Горњи Милановац је потпуно нов
град настао после тог кобног октобарског дана 1941.
године. Становништво, распоређивање и исоришћавање
радних ресурса и мрежа насеља су значајан социјални
предуслов за развој индустријске структуре и привреде
града.
28
селима су изнад радно способног доба. Жене су и даље
већи део становништва у граду, а као основа служи дужи
људски век.
СТАНОВНИШТВО ПО ПОПИСУ ОД 2002.
ГОДИНЕ
0−4
5−9
10−14
15−19
20−24
25−29
Лица
Укуп.
бр.
47 641
1 858
2 318
2 757
3 131
3 284
3 030
Мушка
23 391
927
1 193
1 448
1 605
1 740
1 533
Женска
24 249
931
1 125
1 309
1 526
1 544
1 497
30−34 35−39 40−44 45−49
50−54 55−59 60−64
65−69
2 833
2 943
3 430
4 347
3 512
2 350
2 860
3 193
1 407
1 433
1 657
2 158
1 716
1 115
1 369
1 483
1 426
1 510
1 773
2 198
1 796
1 235
1 491
1 710
ПОЛ
Тренутно на територији града Горњег Милановца
живи око 25 000 становника. Према последњем
статистичком попису становништва 2002. године, на
територији општине Горњи Милановац живи 47 641
становник. По броју становника, град је међу мањим
центрима у држави. Од 1981. године број становника града
се стално смањује.
Природно кретање становника се одликује са много
малим наталитетом и упоредо великим морталитетом.
Миграциона кретања становника града су значајна.
Преовлађују миграције становништва ка Београду и оне
према иностранству са циљем налажења посла.
Насељавање у граду се, углавном, одвија од стране
људи који долазе из околних села у град. Град има велики
демографски проблем. Застаревање становника је један од
основних проблема. Повећава се број радно способних
лица. Смањење броја сеоског становништва у општини
Горњи Милановац се одражава на погоршавање његове
узрасне структуре – више од половине становника у
29
П.
95
И ВИШЕ
70−74
75−79
80−84
85−89
90−94
Л.
2 705
1 682
665
179
63
12
489
М.
1 287
726
255
77
24
3
236
Ж
.
1 418
956
410
102
39
9
253
ОСТАЛИ
Смањење броја становника у граду дешава се, са
једне стране, због негативног природног прираштаја, а са
друге стране због механичког кретања које је усмерено
30
претежно у правцу изван општине и то према престоници
или другим већим градовима, у којима постоје веће
могућности за реализацију младих људи, налажење посла
и професионалног усавршавања. Развој параметара
становништва општине Горњи Милановац кроз последњих
неколико година улази у чврсту алармантну фазу. Ако се
ништа не промени у социјалноекономском стању у
региону, кроз следећих неколико година се очекује:
- наталитет да се колеба око 2−3 промила
- смртност да се повећава као резултат садашње
старосне структуре
- појачава се процес емиграције младих људи из
општине (близина града до престонице увек је била
атрактивни центар за младе људе)
- убрзање темпа смањивања становника у општини
Горњи Милановац
На територији општине Горњи Милановац живи
компактно српско становништво.
2. ПРИВРЕДА ОПШТИНЕ ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ
2. 1. ПОЉОПРИВРЕДА
Биљна производња је основна грана пољопривреде.
Зрнене културе заузимају највећи део од засејаних
површина у општем обиму продуктивне области.
Ратарство се специјализује у гајењу пшенице,
кукуруза, ражи, јечма. Структуроодређујућа грана у гајењу
стоке је говедарство, свињарство и овчарство. Засад ова
грана се развија и у приватном сектору. Основни проблеми
су повезани са падом у индустријској и пољопривредној
производњи, јако изражен негативан природни прираштај
код становништва и убрзана миграција.
2. 2. ИНДУСТРИЈА
а) МАШИНСКА ИНДУСТРИЈА
Од машинске индустрије је заступљена производња
ауто делова „ФАД“ и „МЕТАЛАЦ“ који производи
претежно посуђе.
б) ЕЛЕКТРОНСКА И ЕЛЕКТРОТЕХНИЧКА индустрија
нису заступљене, нема фабрика.
ц) ОБОЈЕНА МЕТАЛУРГИЈА – експлоатација оловоцинкане
руде.
д) ХЕМИЈСКА индустрија производи комплексне
амбалажне материјале од целофана, пластичних филмова,
алуфолије, папира „ТИПОПЛАСТИКА“ и „ZVEZDA
HELIOS“ производи различите врсте боја и лакова.
е) ДРВОПРЕРАЂИВАЧКА индустрија ради претежно за
потребе домаћих купаца, а делимично и за извоз.
ф) ПРЕХРАМБЕНА индустрија се ослања на локалне
производе. Условљеност и део у индустрији производње у
општини Горњи Милановац се смањује. У општини је
развијена млинарска, месна и млекопрерађивачка
производња, производња безалкохолних и алкохолних
пића „SWISSLION TAKOVO“ као и конзервирање воћа и
поврћа.
г) ТЕКСТИЛНА И КРОЈАЧКА индустрија – ангажује
значајни део женске радне снаге у општини Горњи
Милановац. Кројачка делатност се развија брзо и
доприноси повећању степена запослености женске радне
снаге. Програм производње је лака и тешка, женска,
32
31
мушка и дечија конфекција, женске блузе, сукње, дечје
блузе, дечје кошуље, дечје сукње, панталоне и јакне.
2. 3. ГРАНЕ ТЕРЦИЈАЛНОГ СЕКТОРА
2. 3. 1. САОБРАЋАЈ И ИНФОРМАЦИЈЕ
Ради функционисања општинског центра Горњи
Милановац бележи развој терцијалног сектора. Већи
значај имају области трговине, саобраћаја, туризма,
обавештења и комуникације, образовања и здравства.
Саобраћај је добро развијен. Репрезентован од
аутомобилског и природно унутрашњег градско
саобраћаја. Кроз таковски крај пролази Ибарска
магистрала правцем север – југ и пут Крагујевац – Горњи
Милановац – Пожега, правцем исток – запад. Ова два
пута се укрштају у самом граду, Горњем Милановцу, који
лежи у југоисточном делу таковског краја. У последњих
годину-две саобраћајна инфраструктура је побољшана.
Више друмских путева у и око града су изнова
асфалтирани, град је снабдевен природним гасом из
гасовода. У структури унутрашњег градског саобраћаја
такси превоз. Информације заузимају важно место у
животу општине и града Горњег Милановца, а посебно у
животима становника. Најразвијеније су поштанско- телеграфско-телефонске услуге. Широка примена у свим
сферама друштвеног живота имају интернет, радио и
телевизија. У граду постоје и приватне радиостанице
„Гоги“, „Имиџ“, „Стари Милановац“ и друге, као и
приватна телевизија.
33
2. 3. 2. ТУРИЗАМ
Географски положај и богато историјско, културно
и природно наслеђе у општини Горњи Милановац важни
су чиниоци за развој туризма. Туризам је идентификован
као преимућство за њен развој и то наилази на широки
ослонац, како у друштвеној, тако и у локалној и државној
власти. Упркос томе што општина Горњи Милановац није
традиционално развијен туристички реон, она има
потенцијалне могућности за развој планинског, сеоског,
еко, бањолековитог и културног туризма, који није још у
потпуности експлоатисан.
У последње време развија се сеоски туризам.
Велики број породичних хотела и приватних станова
погодни су за сеоски туризам и предлажу маршруте по
природним стазама и др. Пријатна клима и природни
услови, развијена путна (друмска) мрежа, изграђени
инфраструктурни објекти, као и велики број савремено
сређених кућа, станова и соба за закуп су предуслов за
богату понуду и одмор у селу. Таквих објеката има на
целој територији општине, а највише на Руднику,
Савинцу, Коштунићима, Мајдану, Велеречи, Каменици,
Гојној Гори, Брђанима и осталим селима. У сеоским
кућама у региону и малим соским газдинствима чине све
да се осети сеоска атмосфера.
Развој ловног и риболовног туризма. На територији
општине Горњи Милановац има ловно-туристички реон од
88 623 hа, где могу да се сретну ретке и тражене дивљачи
за одстрел – срне, јелени, дивље свиње, лисице, јазавци,
вуци и друго. Птичји свет даје велику разноврсност.
Објекти за лов су: јаребице, фазани, препелице и др.
Велики број вирова на рекама пружају услове за
риболовни туризам.
34
У општини Горњи Милановац постоје прикладни
природни услови и добро изграђена материјална база за
развој различитих врста туризма – планинског,
бањолечилишног,
сазнајног.
Познатих
планинско-туристичких комплекса има на Сувобору – Рајцу и на
Руднику. Привлачни са својим знаменитостима су Таково,
познато по Другом српском устанку, музеју, манастири
Враћевшница и Вујан. Транзитни поток се формира
углавном од ђачких екскурзија у пролеће и у јесењем
периоду. Развој културно-сазнајног, ловног и сеоског
туризма, довешће до целогодишњег искоришћавања
материјалне базе и до повећања економске ефективе у
области привреде.
2. 3. 4. ЗДРАВСТВЕНА ЗАШТИТА
Здравствена заштита је на средњем нивоу.
Функционише велики општински здравствени центар,
болница, стоматологија и мање поликлинике у граду. Све
већи развој бележи и здравствена заштита у приватном
сектору.
2. 3. 5. ОБРАЗОВАЊЕ
2. 3. 3. СОЦИЈАЛНЕ ДЕЛАТНОСТИ
Социјално-сазнајни објекти и догађаји могу да се
разматрају у два правца: привредне знаменитости – као
објекти сазнајног туризма и националне карактеристике
становништва. Привредне знаменитости, то су значајни
објекти из индустрије, грађевинарства, пољопривреде и др.
гране националне привреде. У случају они представљају
објекте маршрутно-сазнајног путовања унутрашњих
туриста (ученика, омладински колективи, специјалисте у
датој области).
Основни део радних ресурса је запослено у
привреди и условно у терцијалном сектору. Велики
проблем је незапосленост. Она изазива сталну миграцију
са циљем проналажења посла. Повећава се број лица у
радноспособна и оних који су изнад тог доба.
35
На територији општине Горњи Милановац ради
седам основних школа, матичних школа од којих су
четири у граду. Поред њих у граду се налазе и три средње
школе: Гимназија, Економска и Техничка. Годинама, из
наше средине велики број младих, после завршене средње
36
школе, одлази да студира на разним факултетима, вишим
школама.
Последњих година у основном и средњем
образовању настају промене: разрађују се нови школски
програми, алтернативни уџбеници, могућност за избор при
обуци ученика кроз профилисање школа, уводи се
слободна изборна припрема и др.
У исто време економска криза у држави негативно
утиче на школовање ученика и њихов однос према школи.
37
ГЛАВА IV
АНТРОПОГЕНИ РЕСУРСИ У ОПШТИНИ ГОРЊИ
МИЛАНОВАЦ, РЕПУБЛИКА СРБИЈА
Антропогени туристички ресурси јесу они објекти и
догађаји, који представљају непосредан циљ за сазнајна
путовања. Обично су створени од човека и повезани су
претежно са маршрутно-спознајним конгресменским
туризмом, путовања ради одмора, спортски туризам и др.
Ове врсте туристичких ресурса има у изобиљу на подручју
општине Горњи Милановац, али се слабо искоришћавају.
Њихов значај све више расте. Они не зависе од
метеоролошких услова и играју важну улогу у
превазилажењу снажне изражености сезонског ђачког
туризма. Антропогени туристички ресурси се карактеришу
са етапним деловањем, тј. утицајем. Прво туристи добијају
опште кратке информације о антропогеним објектима.
После тога они имају директан визуелни контакт са
објектом и улазе у суштину садржаја, као и давање оцене.
Особеност антропогених туристичких ресурса услед
долажења, претежно, из већих градова. Приступачност
њима је веома добра, а и приликом посете може се
користити постојећа материјална база у насељима.
Антропогени туристички ресурси са којима је
проучавана територија богата су вредан национални
капитал који има важан значај за развој туризма. Њене
културно-историјске вредности привлаче пажњу основним
туристичким потоцима.
38
1. КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКИ СПОМЕНИЦИ
Богата је историја и прелепе су револуционарне и
културне традиције таковског краја. У њих убрајамо
историјско-археолошке
објекте,
архитектурне
и
етнографске знаменитости, манастире и цркве. Оне су
непосредно повезане са историјом одговарајућег
туристичког места.
1. 1. АРХЕОЛОШКИ СПОМЕНИЦИ
Врбави, на јужним падинама Рудника у самом Руднику,
пронађена су бронзана копља, урне, српови, игле и
украсне спирале.
Данас нико поуздано не говори о етничком пореку
првобитних становника таковског краја, мада се
истраживачи слажу да је једна насеобина откривена у
Горњој Црнући несумњиво припадала Трибалима које ће у
халштатској епохи (1 000 – 500 година пре нове ере) на
Руднику заменити Илири. До данашњих дана је остала
тајна који су то народи у старогрчким писаним изворима
остали под називом Трибали и Илири, јер се у имену
Трибали препознаје име Србали, а име Илири само у
српском језику има значење и то „земљаци“ (ила, иловача).
Трибале и њиховог краља Сарба, поменуће
хроничари ратовања Александра Македонског. У трећем
веку пре нове ере на планину Рудник стижу Келти, да би и
њихово име замрло најездом Римљана у првом веку нове
ере.
Са својим добрим географским положајем у срцу
Шумадије, добрим условима за живот, које предлаже
брдско-равничарски пејзаж, она много рано привлачи
пажњу човека. Праисторија таковског краја није у
потпуности истражена. Почетком деведесетих година, под
окапинама потока Јованице, седам километара северно од
Горњег Милановца, откривено је станиште праисторијских
људи, старо више од 150 000 година. Камено оружје и
оруђе са овог археолошког налазишта, испитани су у
институтима у Новом Саду, Милану и Лондону и предмет
су даљег научног истраживања.
У селу Горњи Бранетићи, недалеко од Такова,
пронађен је брушени камени чекић из раног бронзаног
доба. Из тог доба, нађени су остаци керамике у Драгољу,
селу са северне стране Рудника, камени чекић у
Коштунићима и бакарна секира у Прањанима. У Горњој
39
40
Римски период
У римско доба таковски крај је припадао њиховој
провинцији Далмацији. Према бројним и богатим
траговима материјалне културе, може се закључити да је
на Руднику било велико римско насеље. Поред старих
рударских окана, пронађени су остаци римског храма
посвећеног богињи Мајци Земљи – terra matertea. Храм је
раније био порушен, па га је цар Семпитије Север обновио
у 3. веку. На мраморној плочи, остао је запис: „Император,
Цезар, Луције, Септимије Север, Истрајни. Узвишени,
обнови храм Мајке Земље, старањем Касија Лигуриница
царског намесника...“ Богатство предмета из римске епохе
употпуњавају, поред осталог и статуа богиње Гаје и
предмети од керамике, светиљке, једна стаклена боца за
мирис, остава сребног посуђа тешког 18 килограма и, на
много места пронађени, римски новчићи.
Средњи век
У периоду раног средњег века скоро да нема
података о таковском крају. Непозната је даља судбина
римског насеља на Руднику, које је, вероватно, страдало у
најезди Гота и Хуна почетком петог века и није значајно
обновљено ни касније, у време аварско-словенских
освајања Балканског полуострва. Судећи према називима
села на северним падинама Рудника, Драгољ, Трудељ и
Варнице, може се закључити да су прва словенска племена
на ово подручје дошла са Балтичког мора.
Потврда о северном пореклу словенког становништва
данашњег таковског краја крије се у именима села
Бруснице и реке Дичине: биљка брусница је воћкарица
северних шума, а реке Дичине и Диђице теку
41
североисточном Немачком и Померенијом, том старом
српском земљом Бојића (БОИЦИ).
Таковски крај је свакако делио историјску судбину
северног дела Балканског полуострва где су се у средњем
веку сукобљавали Бугари и Византинци, а касније и
Мађари, Срби и Византинци. Један од првих српских
писаних извора који се донекле односи на ово подручје,
налази се у Жичкој повељи из 1220. године, где се поред
других жупа, помиње и жупа Борач. У историјским
изворима из средњег века највише се помиње Рудник, који
је због свог рудног богатства имао изузетан значај. У
оквиру „српске земље“, Рудник је као мираз припао краљу
Драгутину и тиме је словенски живаљ северне Србије
ушао у састав српске државе.
За време рата између Срба и Мађара 1354. године, у
ове крајеве са војском долази и сам цар Душан. Он је ту,
на Брусници под Рудником (на данашњој реци
Деспотовици) потписао једну хрисовуљу као „Благоверни
Стефан, цар свих српских и грчких земаља, приморја и
западних страна“.
После смрти цара Уроша 1371. године, у време
великих борби између српских феудалаца, од Николе
Алтамановића, Рудник, као и све поседе до Дрине и Лима,
преотима Лазар Хребељановић.
Када су Турци 1441. године заузели Ново Брдо,
деспот Ђурађ Бранковић посвећује посебну пажњу
Руднику. Он је ту имао летњиковац и ковницу новца у
којој је, као и Немањићи почев од краља Драгутина, ковао
динаре и аспре.
О томе сведоче многобројни писани извори,
археолошки налази као и народно памћење преточено у
легенде и називе географских објеката (легенда о градњи
Острвице и име реке Деспотовице). На двору Ђурађа
Бранковића, као челник, био је Радич Поступовић, који је
42
у своме поседу имао многа села у подножју Рудника и
Јешевца.
Поступовић
је
изградио
два
манастира,
Враћевшницу, посвећену светом Ђорђу и Велико
благовештење у Грабовици. Овај, други, манастир
уништили су Турци.
Турски период
Падом српске деспотовине, 1459. године, таковски
крај улази у дуги период економске и сваке друге
стагнације. Турци су увели свој феудално-војни систем у
коме је Рудник постао седиште острвичког кадилука у
оквиру смедеревског санџака. Разорен је утврђени град на
врху Острвице, спаљени дворови Бранковића, а приморски
трговци су се раселили.
За
време
владавине
султана
Сулејмана
Величанственог (1520−1566), обновљена је експлоатација
руде и за те потребе прописан је и посебан „Закон за
мајдан Рудник“. У другој половини 16. века долази до
наглог повећања муслиманског становништва на Руднику,
те Рудник под турском влашћу постје поново важно
средиште овог краја.
У то време, после обнове Пећке патријаршије
(1557), Рудник постаје и седиште епархије, што је
допринело обнови манастира Враћевшнице и Обровина
(Вујна). За време бечког или великог рата између Турске и
Аустрије (1683−1699), који се делом одвијао и на
територији јужно од Саве и Дунава, дошло је до тешких
разарања, крупних промена и померања становништва. У
Великој сеоби под патријархом Арсенијем Чарнојевићем
1690. године, преко Саве и Дунава се иселило готово сво
становништво таковског краја.
43
Аустријска окупација
Према одлукама Пожаревачког мира 1718. године,
Турци су били приморани да Аустрији уступе део Србије.
Доласком Аустријанаца, престало је да постоји острвички
кадилук, а уместо њега, створен је руднички дистрикт, у
оквиру кога су се нашла скоро сва таковска села. После
периода дуготрајних ратовања и пустошења, аустријска
окупација је значила извесно смирење и стабилизацију. У
опустеле крајеве, неселиле су се многе српске породице из
Црне Горе и Херцеговине. Засновале су се многољудне
кућне задруге бавећи се, углавном, сточарством и
пчеларством извозећи у Аустрију стоку, мед и восак.
Аустријанци су улагали велике напоре да на
Руднику обнове рударство. Експлоатацију су отпочели
1724. године, али без великог успеха. Настојећи да што
више богатства извуку из окупиране Србије, Аустријанци
су према становиштву били веома окрутни, често гори од
Турака, па су се многе досељене породице вратиле у
Турску, или наставиле сеобу у друге крајеве, у данашњу
Војводину и Славонију.
За време аустријске окупације, у таковском крају су
изграђене прве цркве брвнаре: у Такову и у Прањанима
1724, а у Лозњу 1733. године.
44
1. 2. АРХИТЕКТУРНИ СПОМЕНИЦИ
Горњи Милановац, налик великом броју српских
градова, има хиљадугодишњу историју. Трагови првих
насељавања ове територије датирају још из периода
неолита. Пронађени праисторијски налази говоре о
постојању насеља са високом, за тај период, материјалном
културом.
Још у праисторијско доба људи су открили рудно
богатство планине Рудник и започели рударство у њеној
утроби. Вероватно да су најстарији становници овог краја,
Трибали, на прелазу из каменог у метално доба, знали су
за рудно благо ове планине, јер су откривени стари
рудокопи који указују да су у то време ископавани горски
кристали (кремене и силикатне оштрице за врхове оружја
и алата) и руда бакра. Поуздано је утврђено да су се овде
рударством бавили Илири, Келти, а за њима, у историјско
доба и Римљани, Срби и Турци.
Рудник је најстарије насеље таковског краја.
Најзначајнији трагови прошлости огледају се у остацима
утврђења и богомоља на више места у подножју планине.
Најочуванији су остаци града – тврђаве коју народ назива
„Градови“. Налази се на око три километара од данашње
варошице Рудник, на северној планинској коси, на
изоришту реке Јасенице. Према својој основи, подсећа на
римске коструме, а први пут се у писаним документима
помиње у 14. веку. Касније су га држали Турци, а потом
Аустријанци. Принц Еуген Савојски га је поправио и
утврдио 1737. године, али су га Турци преотели 1739. и
спалили. Карађорђе га заузима 1804. године, а Милошеви
устаници 1815. га спаљују у потпуности. Град није уређен
за посете. Недалеко од Градова стоји развалина исламске
45
богомоље коју су руднички муслимани и Турци звали
„Миса“, па је међу хришћанима настало веровање да је то
била џамија саграђена на темељима средњовековне
католичке (саске или дубровачке) цркве. Како за то нема
археолошких ни историјских доказа, вероватније је да се
ту не ради о некадашњој џамији, већ о богомољи другог
реда – мошје (арапски: мосвид) чији је локални изговор
могао да буде у облику „мола“ или „миса“. Ни овај објекат
није уређен за туристичке посете.
Рудник обилује многобројним остацима старих
цркава, утврђења, вароши и рударских постројења, али
они, нажалост, нису ни истражени ни уређени за
туристичке посете.
ОСТРВИЦА
Острвица или Островица је мали жупски град у
подножју истоименог каменог виса и војно утврђење на
самом врху (758 m). Удаљен је од варошице Рудник око
пет километара.
По претпоставкама тврђава на врху је настала још у
античко доба. У историји се помиње први пут у 14. веку,
када се у време ратних пустошења у њој склањају
дубровачки трговци из вароши Рудник. Стари српски
летописци кажу да је Острвица два пута заузимана и
разарана од Турака, 1438. и 1458. године. Вероватније је да
су Турци прво освојили и спалили подграђе у подножју, а
потом, 16 година касније и саму тврђаву на врху.
Острвица је приступачна планинарима и веома
атрактивна за алпинистички спорт. Нарочито београдским
алпинистима, ова стена је познат и радо коришћен објекат
за тренинге и такмичења. Неопремљени туристи тешко
могу да допру до врха стене и остатка утврђења на њему.
46
ГРАДИЋ НА ТРИЈЕСЦИ
На врху вулканске стене Тријеске, на западним
падинама Јешевца, шест километара од Горњег Милановца
на исток, налазе се остаци средњовековног утврђења кога
народ назива „Градић“. Постанак овог утврђења, као и
постанак тврђаве на Острвици, народ приписује Проклетој
Јерини (деспотици Ирини, жени деспота Ђурађа
Бранковића).
Ово утврђење је, вероватно, служило као заштита
некадашњим манастирима Благовештење и Јешевац. Ни
ова тврђава није доступна туристима, али је Тријеска, сама
по себи, и са својом околином, веома атрактивна и лако
савладива, не само за планинарење, већ за све љубитеље
природе и поклонике излетничког туризма.
ПОЈАВА „РЕЛИГИОЗАН ТУРИЗАМ“
Религиозан туризам је специјално туристичко
путовање,
мотивисано
делимично
или
потпуно
религиозним потребама, задовољење кроз уечшће у
религиозним атракцијама. Производ религиозног туризма
укључује више религиозних атракција, које се могу
груписати на следећи начин:
а) света места и религиозни центри, испуњавају
циљеве религиозно мотивисаних поклоничких посета
б) религиозне грађевине и споменици, које имају и
историјску и архитектурно-уметничку вредност
ц) религиозни догађаји и празници (фестивали,
процеси, обреди, службе и др)
д) култни предмети, сувенири, звуконосци, књиге и
други предмети са религиозном тематиком.
47
У зависности од религиозних потреба и карактера
атракција, постоји неколико врста религиозног туризма:
а) мисионарство
б) ходочашће до религиозних центара и светих
места
в) образовни (наставни) религиозни туризам
г) фестивалски религиозни туризам
Мисионарство је специјализовано путовање са
циљем ширења хришћанског учења. Прва мисионарска
путовања су повезана са Светим Павлом. Како је познато,
он је створио четити путовања. Карактеристично за
мисионарска путовања је убеђеност у правно хришћанско
дело. Зато је потребна висока религиозна култура и
озбиљне припреме за путовање у удаљене државе. Не
може да се говори о мисионарству, а да се не помене
значајан допринос браће Ћирила и Методија. Они су били
међу најписменијим људима у то време.
Поклоништво
(ходочашће)
је
најшире
распрострањена форма религиозног туризма. Оно се
карактерише низом особености:
1. Повезано је са другим врстама туризма. То су
вишефункционална путовања и чак када религиозни
фактори докминирају у индустријским државама више
него ли у земљама у развоју. У земљама у развоју масовни
туризам је у почетном стадијуму развоја и на више
друштвених класа религиозни туризам предлаже
јединствену могућност путовања.
2. За учеснике организованог поклоништва
(ходочашћа) често се планира слободан дан у програму да
би могли да остваре једнодневни обилазак околине.
3. Религиозни туризам има исто тако јаку сродност
са социјалним и групним туризмом. Данас за многе
туристе је нарочито важно да путују у групи од поверења,
који мисле једнако или су од једне исте старосне групе.
48
4. Многе религиозне празнике и обреде туристи
схватају као вид фолклора. Љубитељи музике оргуља не
пропуштају место у париској цркви Нотр-Дам у катедрали
Салцбург или у храму Свете Тројице у Оливе, Пољској. Са
великим интересом се посећују „позоришне представе
страсти господње“ у Оберамергауну у Немачкој.
5. Често се за туристе организују „ферије у
манастире“.
6. Религиозни туризам има и политички аспект.
Велики број религиозних места су и национални објекти.
Религиозно мотивациони туризам је, вероватно,
толико стар, колико и сама религија и важи за најстарији
вид туризма. Он није искљичива црта хришћанства, од
недавно светска појава на религиозној историји.
У древном (старом, античком) свету религиозни
туризам доживљава прави препород, напредак. У
централној, јужној и западној Европи, свете планине и
погребна места били су центри великих скупова и
церемонијала, пред којима су свештеници доносили своје
жртве.
За хришћанство места из Свете земље, повезана су
са значајним догађајима из живота и делатношћу Исуса
Христа, а то су претпостављени објекти за одавање поште
– ходочашће. Хришћанство са великим бројем присталица
– изнад једне милијарде, данас обухвата највећи део
религиозног туризма у свету. Различити протестантски
токови су брига религиозних центара у Европи и Северној
Америци, који су центри за привлачење великог броја
религиозно мотивисаних туриста.
Религиозни туризам је светска појава, који може да
се пронађе у свакој високоразвијеној религији, као и у
великом броју малих религиозних друштава. Само број
учесника
у
интернационалним,
националним
и
надрегионалним ходочашћима је изнад двеста милиона
људи годишње.
КРАТКОРОЧНИ
РЕЛИГИОЗНИ
ТУРИЗАМ
одликује се као просторно ограничено путовање на кратке
раздаљине. Циљ путовања је да се посете религиозни
центри са локалним, регионалним и надрегионалним
обухватањем, или да се учествује у религиозним
празницима, религиозним конференцијама или црквеним
саборима.
Данас, као и пре, удаљеност, раздаљина до
поклоничког центра се прелази пешице, путем или преко
поља. Ретко да ко користи аутомобиле или друштвени
превоз. Около центра изграђена је инфраструктура са
парковима,
местима
за
пикник,
ресторанима,
продавницама са религиозним артиклима. Према тој врсти
туризма је и учешће у религиозним церемонијама и
конференцијама, које се одржавају годишње или као
јубилеји у одређеним временским интервалима.
ДУГОРОЧНИ РЕЛИГИОЗНИ ТУРИЗАМ укључује
посете религиозних центара за неколико дана или
седмица. Није ограничен само за посете националним и
међународним поклоничким центрима (тако представља
само проширену варијанту за WALLFAHRT TURIZAM),
већ укључује посете и другим националним и
интернационалним верским центрима. Постоје агенти за
путовања свих врста и на локалном и на регионалном
пољу, који имају удео у организовању религиозно
оријенталног путовања.
49
50
САОБРАЋАЈНА СРЕДСТВА
До средине 19. века, верници целог света раздаљине
су савладавали пешице, или комбинацијом, јахањем или
лађом. Данас, пешачење у циљу поклоничког путовања
још постоји у свим регионима и културним срединама.
Комбинована путовања често су била како у
средњем веку у Свете земље или до Сантјага ди
Компостела. Развој железнице одиграо је важну улогу у
повећању броја поклоника и проширења и обухватања
више центара. Постепено аутомобили потискују возове као
средство за долазак на поклоњење. Најважнија средства
религиозног туризма су аутобуси и аутомобили. После
Другог светског рата на сцени се појављује и ваздушни
туризам.
МАНАСТИР ВРАЋЕВШНИЦА
51
Манастир Враћевшница са црквом светог Ђорђа,
налази се на јужним падинама планине Рудник, 18
километара далеко од Горњег Милановца, поред пута за
Крагујевац. Са свих страна је окружен шумом, тако да га је
тешко уочити све док му се сасвим не приближите.
Подигао га је 1431. године велики челник Радич
Поступовић.
Манастир има веома бурну историју. Када су 1438.
године пали градови Борач и Острвица, запаљен је први
пут и манастир Враћевшница и делимично порушен. Сто
четрдесет једну годину манастир је био пуст и у
развалинама. По обнови Пећке патријаршије, обновио га
је, уз велике тешкоће, 1579. године, руднички епископ
Диомидије.
Око 1862. године, пред слом турске војске под
Бечом, Враћевшница је поново порушена и запустела и
остала пуста 55 година.
Тек 1737. године, манастир је поново обновљен и
живописан, али само две године касније, 1739, Турци су га
и по трећи пут спалили и опљачкали. Братство је тада
пребегло на Фрушку гору и није познато да ли су се отуда
вратили.
1806. године, у манастир Враћевшницу су избегли
монаси манастира Студеница и са собом донели мошти
Светог Симеона – првог српског краља, Стефана
Немањића Првовенчаног. Студенички монаси су се у
Враћевшници задржали седам година, све до слома Првог
српског устанка, када су свете мошти пренели у Срем, у
манастир Фенек.
У току Првог и Другог српског устанка, манастир
Враћевшница је имао значајну улогу. Ту је 1812. године
Карађорђе одржао скупштину народних вођа на којој су, у
присуству руског конзула, грофа Ивелића, прочитане
52
одредбе Букурешког мира. После слома Првог српског
устанка 1813. године, Турци су четврти пут похарали и
запалили неке делове манастира.
Манастир је обновљен 1815. године. Исте те
године, у њему је, уочи празника Цвети, у ноћи, игуман
Мелентије Павловић и више народних вођа и устаника
одатле отишло преко планине у Таково, где их је пред
црквом брвнаром чекао народ. После јутарње литургије,
недалеко од цркве, у пољу, под старим храстом – записом,
Мелентије Павловић је под барјаком крсташем заклео
устанике на верност Милошу Обреновићу. По окончаном
устанку, 1818. године, и Милош је овде одржао значајну
скупштину народних првака на којој је одлучено да
престоница ослобођене Србије буде Крагујевац.
Архитектура цркве Светог Ђорђа представља сажет
тип грађевина моравске школе. То је једнообразна
грађевина, без кубета, са апсидом, унутра полукружном, а
споља петостраном. Црква је споља обложена квадратима
тесаног камена и украшена двоструким низом аркада.
Првобитни живопис није сачуван. Преко њега је група
зографа на челу са Андрејом Андреовићем урадила нов
1737. године. Ни стари иконостас није сачуван. Постојећи
се састоји из икона насталих у 18. веку и престоних икона
сликаних за време кнеза Милоша. Манастирски комплекс
употпуњавају три конака подигнута у разним временским
периодима. Најстарији је из времена градње манастира,
обновљен 1834. а потом Милошев конак из 1860. године.
У манастирској ризници се чувају значајни предмети,
иконе, бакрописна плоча са представом манастира из 18.
века, делови намештаја породице Обреновић и неколико
портрета чланова династије Обреновић, међу којима и
радови знаменитог српског сликара и песника Ђуре
Јакшића. У дворишту овог манастира је сахрањена Баба
Вишња, мајка кнеза Милоша.
53
МАНАСТИР ВУЈАН
Смештен на шумовитој, јужној падини планине
Вујан, овај манастир се у прошлости звао Обровин, а
касније Вујан. Није познато када је основан, али свакако
потиче из средњег века. Према једном запису, манастир је
запустео, па га је, као и манастир Враћевшницу, 1579.
године, обновио руднички епископ Диомидије. Вероватно,
да је крајем 17. века и овај манастир поново порушен и
опустео. Данашњу цркву светог арханђела Гаврила,
обновио је 1805. године, Никола Милићевић Луњевица.
Поред ктитора чији се гроб налази уз јужни зид
наоса у овој цркви је сахрањен и истакнути војвода Првог
српског устанка, Лазар Мутап. Црква је једнобродна
грађевина засведена сегментичним свододвима. Уместо
куполе над припратом озидана је непропорционална кула
– звоник октоугаоног облика. Споља је дограђен дрвени
нартекс.
54
Испод профилисаног кровног венца, цркву опасује
декоративни низ слепих аркада.
Првобитни живопис из 1805. године није сачуван, а
део старог иконостаса који су радили зографи Стојан и
Јеремија Михајловић, премештен је у цркву која се налази
у Горњој Трепчи. Садашње фреске су без веће уметничке
вредности и потичу из 1939. и 1943. године.
ЦРКВА БРВНАРА У ТАКОВУ
У Такову, месту историјског Другог српског
устанка, на једном благом брежуљку, у хладу столетних
липа и храстова, лежи малена црква саграђена од дрвета. У
време аустријске окупације Србије, почетком 18. века,
новодосељени Срби, изградили су на овом месту, 1724.
године, прву цркву брвнару у овом крају. У наредним
ратним вихорима, није забележено када, црква је спаљена,
па су 1795. године, Марко Булбул и његов стриц Радивоје
55
изградили нову, садашњу цркву, брвнару. Саградивши
цркву, побринули су се да за њу нађу и првог свештеника.
То је био онај стари прота Јанко, који је 1815. године, на
Цвети, дочекао Милоша Обреновића и устанике и са
архимандритом враћевшничким, Мелентијем Павловићем,
одржао свету литургију. На самом почетку Првог српског
устанка, хитајући у помоћ команданту рудничке тврђаве,
Сали-аги, кроз Таково је прошао ужички Алил-ага. И као
већина Турака, и њему се прохтело да учини пакост
Србима, па је одлучио да преноћи у црквици брвнари и
тиме је оскрнави. Ушао је наоружан, са напуњеном
пушком. Вероватно због страха, у непознатој богомољи и
нервозе због тога, случајно је опалио из пушке. Три
куршума и данас се могу видети, заривени у дрвене греде
у унутрашњости цркве. Сујеверни Алил-ага те ноћи није
смео да преноћи у цркви.
Темељи цркве су од камена на којима су
постављена брвна. Кров је стрм, прекривен је кратким
храстовим дашчицама – шиндром или клисом. Цела зграда
је једноставна, али и прецизна. Црквена врата су богатије
обрађена и украшена дуборезом. У цркви се чувају делови
иконостаса који је даривао господар Јован Обреновић. У
таковском крају је било више цркава брвнара. Зна се да је
исте године када је грађена првобитна црква у Такову,
саграђена слична и у селу Лозањ. До данашњег дана је
сачувано неколико цркава брвнара од којих, поред
таковске богослужи још и она у Љутовници.
56
ЦРКВА НА САВИНЦУ
Цркву посвећену светом Сави, као прву зидану
задужбину у новоослобођеној Србији, непосредно после
великих успеха Другог српског устанка, 1819. године,
подигао је кнез Милош Обреновић као гробну цркву
Вукомановића, породице кнегиње Љубице. Прича се да је
Милош, полазећи из Такова у Бој на Љубић, уморан легао
и заспао у хладу јасена на месту где се сада налази црква.
Спавајући, сањао је бој и победу српских устаника, па се,
пробудивши се, зарекао да ће на том месту, ако му се сан
обистини, да сагради цркву. Савинац је живописно место
удаљено три километра од Такова, низводно на реци
Дичини. Име места је везано за првог српског
архиепископа и просветитеља, Светог Саву, који је некада
овде долазио у канонску посету манастиру чији темељи
постоје недалеко одатле. Верује се да је том приликом
освештао топле изворе који извиру у самом речном кориту
57
Дичине. За цилиндрична удубљења у камењу око топлих
извора, народ верује, да су отисци Савиног штапа и копита
и његовог коња. Још једна савиначка легенда може се
везати за Светог Саву. Изнад самог Савинца, над десном
обалом Дичине, уздиже се шумовит брег. У тој шуми, на
зарављеном врху, растурено је мноштво камених гробница
и народ то место зове Маџарско гробље верујући да су ту
сахрањени мађарски војници који су се некада давно,
казном божијом, на том месту посмрзаваше усред лета, на
сам Петровдан. Историјска је чињеница да је Свети Сава, у
дипломатској активности преговарао, негде у Срему, са
угарским краљем Андријом, како би га одвратио од
намереног војног похода против рашког владара Стефана
Немањића. За тај историјски догађај је везана и
општепозната легенда да је Сава проклео мађарског краља
коме се војска сутрадан смрзла, усред лета. У време
Светог Саве, данашњи таковски крај је био део сремске
земље у угарској краљевини. Сасвим је могуће да се сусрет
Светог Саве и мађарског краља збио у средњовековној
рударској вароши Шаренграду, чији археолошки остаци
леже недалеко од данашњег Савинца.
Црква на Савинцу је саграђена 1819. године и
проширена 1860. године. Озидана је тесаним каменом без
обиља декоративних елемената. Занимљивом обрадом
истичу се једино камени оквири прозора са довратника.
Иконостас потиче из времена градње. Рађен је у дуборезу
и обојен златном и сребрном бојом. Престоне иконе, које
је радио молер Јања, цркви је даривао кнез Милош, 1822.
године.
Ради постизања добре акустичности у цркви,
познати неимар Милошевог доба, Милутин Гођовац,
уградио је у зидове велике земљане лонце. Нашавши
пукотину у камену, до једног од ових лонаца допрле су
пчеле и ту се дивље легу више од сто година. У цркви на
58
Савинцу, поред Алексе Вукомановића сахрањена је његова
жена, Милица Мина Вукомановић, кћи Вука Стефановића
Караџића..
Данас је ова светиња претворена у манастир.
ЦРКВА У ГОРЊЕМ МИЛАНОВЦУ
ЦРКВА У БРУСНИЦИ
Од Првог српског устанка, седиште Рудничке
нахије је пресељено у Брусницу, па је ова варош постала
веома значајна за даљи развој таковског краја. Унапређењу
овог места највише су допринели Милан, Милош и Јован
Обреновић. У овом административном, политичком и
привредном центру нахије, Јован Обреновић је 1836.
године подигао цркву, као једнообразну грађевину,
правоугаоног облика са полукружном апсидом и високим
звоником. У декоративном погледу истичу се северни и
западни портал са својом богатом пластиком. Од
пресељења окружних надлештава и изградње цркве у
Горњем Милановцу, црква све до 1974. године није
обновљена. У порти ове цркве сахрањени су посмртни
остаци Милана Обреновића, војводе рудничког, једног од
најзнаменитијих људи из времена Првог српског устанка,
коме се гроб, више од 180 година, налазио у граду
Херештију у Румунији. Црква је посвећена Светом
Николи.
59
Црква Свете Тројице у Горњем Милановцу је
задужбина кнеза Милоша Обреновића. Градња је почела
1860. године, али пошто је стари кнез умро исте године,
градњу је окончао његов син кнез Михаило, 1862. године.
За изградњу цркве кнез Милош је ангажовао познатог
неимара тога доба Настаса Ђорђевића (претка знамените
браће Настасијевића). Црква је складних пропорција,
зидана тесаним каменом и обогаћена декоративним
елементима које воде порекло из старог српског
стваралаштва. Стари иконостас, дело Николе Марковића,
који има већу уметничку вредност него нови, сачуван је
изложен у парохијском дому. У цркви се чува и део стабла
60
таковског грма под којим је оглашен почетак Другог
српског устанка. За време Другог светског рата, као и
већина зграда у Горњем Милановцу, и горњомилановачка
црква је тешко страдала: Немци су је најпре погодили
авионском бомбом, а потом и запалили 15. октобра 1941.
године.
ЗГРАДА ОКРУЖНОГ НАЧЕЛСТВА
Зграда Окружног начелства и Окружног суда
најстарија је зграда у Горњем Милановцу и најстарија
зграда у Србији зидана за потребе суда. Налази се у самом
центру града и граду даје печат препознатљивости и
особености.
Саграђена је 1856. године. Не зна се ко јој је
пројектант, док је на основу сачуваних докумената
познато да ју је градио „инжилир Шуле (SCHULZ) из
Панчева“. Својим обликом и ентеријером представља
пример средњовековне архитектуре типичне за доба њеног
настанка. Поред архитектонског значаја, зграда поседује и
историјске вредности. Војвода Живојин Мишић је у њој
израдио оперативни план и из ње издао наредбу 3.
децембра 1914. године за почетак Рудничке офанзиве, у
оквиру које је кроз Сувоборску и Колубарску битку
извојевана сјајна победа. На зеленом простору испред
зграде, постављене су две мермерне скулптуре: војводе
Милана Обреновића по коме град носи име и кнеза
Александра Карађорђевића, потписника указа о оснивању
вароши Деспотовице, данашњег Горњег Милановца, а на
платоу, пред улазом и спомен-биста Живојину Мишићу.
Живојин Мишић – српски војвода, рођен у Струганику
1855. године, из таковског краја је по мајци Анђелији, која
је рођена у Коштунићима, био је почасни грађанин Горњег
Милановца. Заслугама у Колубарској бици, унапређен је у
61
чин војводе. Војвода Мишић је умро у Београду 1921.
године.
ШКОЛА У ТАКОВУ
Приликом посете историјском месту Таково, ради
откривања споменика Другом српском устанку 1887.
године, краљ Милан Обреновић је ђацима Такова обећао
да ће им као своју задужбину изградити нову школу.
Стари краљ није доживео завршетак градње. Довршио ју је
његов син, краљ Александар Обреновић. Школа је имала
три учионице и наставничку канцеларију и била је у
функцији све до прве половине осамдесетих година
минулог века, када је изграђена нова школска зграда. У
старој школској згради у Такову данас се налази стална
музејска поставка посвећена Другом српском устанку.
КОНАК КНЕЗА МИЛОША У ЦРНУЋИ
62
У селу Горња Црнућа, недалеко од манастира
Враћевшнице, налази се Конак кнеза Милоша, кућа
изграђена од камена и дрвета и покривена дрвеном
шиндром.
Изграђена је на закошеном терену тако да има два
нивоа: подрум и стамбени део изнад њега. Основа
стамбеног дела је у облику слова г, ћирилчног. У кући
доминантан простор заузима соба за госте – оџаклија, са
огњиштем типа „камин“ у зиду. Три године, од 1815. до
1818. ова кућа је представљала српски владарски двор.
СПОМЕНИЧКИ КОМПЛЕКС У ТАКОВУ
Стари таковски грм, под којим су се 1815. године
окупили устаници, дуго је одолевао зубу времена. Срушио
се 1901.године. Његово дебло је мерило 360 центиметара у
пречнику, а било је дуго 23 метра. Делови тога стабла
данас се налазе у Музеју Другог српског устанка у Такову,
цркви у Горњем Милановцу и Милошевом конаку у
Београду. Друго стабло, удаљено 17 метара од
историјског, старо је око 260 година. И овај горостас је
сув, последње листове је одбацио у јесен 1992. године. У
непосредној близини овог места расте још неколико
стабала храста старих више од 200 година.
Наследник историјског таковског грма – нови
сеоски запис је знатно млађе дрво (30–40 година)
самоникло из жира под некадашњом разгранатом
крошњом свог претходника.
У знак захвалности кнезу Милошу и сећању на
устанак 1815. године, народ Рудничког округа подигао је
споменик поред грма, 1887. године. Камен од кога је
изграђен, извађен је у селу Марковици (бивши
Драгачевски срез), а обрадио га је предузимач Михаило
63
Чебинац из Краљева. На споменику, поред осталог,
урезани су стихови:
„Овај грм ће време да осуши,
И камени стуб ће да поруши,
ал’ Србија вечито стајаће,
и Милоша име спомињаће“.
На узвишењу изнад грмова и споменика уздиже се
монументална бронзана композиција „Таковска скупина“,
дело првог српског академског вајара, Петра Убавкића,
створено на прелазу из 19. у 20. век. Посвећена је Другом
српском устанку, његовом вођи Милошу Обреновићу и
архимандриту Мелентију Павловићу.
СПОМЕН-ПАРК БРДО МИРА
64
Спомен-парк Брдо мира заузима доминантан
положај у Горњем Милановцу. Захвата око четири и по
хектара засађених са преко 3 000 стабала више од 50
различитих врста четинара, листопадног дрвећа и украсног
шибља. Засадила га је горњомилановачка средњошколска
омладина у периоду од 1961. до 1996. године.
Брдо мира нема дефинитиван облик – остављена је
могућност да се стално изграђује и допуњава са новим
садржајим историјске и културно-уметничке вредности.
Као споменички комплекс и ботаничка башта, представља
посебну пејзажну вредност која украшава град и привлачи
бројне посетиоце.
Костурница бораца таковског краја, припадника
народноослободилачког покрета, погинулих током Другог
светског рата на бојиштима широм Југославије. Играђена
је 1956. године и у њему су сахрањени посмртни остаци 33
првоборца из састава Друге пролетерске бригаде, од којих
су четворица проглашени за народне хероје. На споменобележју, поред имена сахрањених, уписан је и податак да
су током рата са територије таковског краја погинула 842
партизанска борца и 295 жртава фашистичког терора.
Костурница палих црвеноармејаца ја дограђена уз
костурницу палих бораца таковског краја 1962. године. У
њу су пренети посмртни остаци 408 бораца и официра
Црвене армије, погинулих у овом крају током септембра и
октобра 1944. године.
Споменик интернирцима страдалим у Норвешкој
изграђен је 1973. године. Симболише страдање 3 500
југословенских интернираца у немачким концентрационим
логорима у Норвешкој. Недалеко од овог споменика, на
посебном обележју, уписана су и 33 имена Таковаца
страдалих у Норвешкој.
Планинска кућа је копија планинске „српске куће“
са планине Стјерн у Норвешкој, у коју су се склањали
одбегли логораши на путу ка неутралној Шведској.
Споменик инжењерцима страдалим у Маутхазену је
једини споменик у свету изграђен ван територије
Аустрије, а посвећен погинулим и умрлим заточеницима
концентрационих логора Маутхаузен. Међу
120 000
убијених људи у овим логорима, било је 13 000
Југословена, углавном Срба. Споменик на Брду мира
симболише „степенице смрти“ каменолома Винерграбен
са уграђеним комадом гранита, из тог каменолома.
Споменик браниоцима српске слободе подигнут је
2000. године и на њему су уписана имена 18 бораца из
таковског краја, погинулих од 1991. до 1999. године у
ратним сукобима на простору Југославије и у агресији
НАТО пакта на Савезну Републику Југославију.
65
66
СПОМЕНИК ПОБЕДЕ
На Тргу кнеза Михаила, у центру Горњег
Милановца, подигнут је споменик који симболише
јединствену борбу народа против окупатора. Изграђен је
од белог мермера у облику отворене књиге, а поред њега је
бронзана муња која симболише стремљење ка будућности
и прогресу.
СПОМЕНИК – ТЕНК
На раскрсници путева који из Горњег Милановца
воде ка Београду и Крагујевцу, постављен је стари ратни
тенк, као споменик, а у знак сећања на борбе које су
Таковци водили против Немаца у јесен 1941. године, када
су заробили два немачка тенка.
ПУТОКАЗ 1300 КАПЛАРА
У подножју Брда мира, поред улице која се
продужава у пут ка Такову и Сувобору, постављен је
спомен-путоказ са основним подацима о борбеном путу
ратне заједнице питомаца скопске војне школе који су,
драматичне 1914. године, из школских клупа, упућени на
фронт Сувоборске битке у Рудничкој офанзиви.
пријатељства. Саграђена је од дрвета у Норвешкој, према
пројекту архитекте Александра Ђокића, пренета у
елементима и монтирана на месту где јесте. Својим
обликом симболише јединство викиншког брода и српске
традиционалне куће. У њој је смештена музејска поставка
са експонатима из логора у Норвешкој.
1. 3. МУЗЕЈИ
СПОМЕНИК АРСЕНИЈУ ЛОМИ
Грађани Рудника подигли су 1926. године, код
зграде основне школе, споменик изгинулим ратницима у
Првом светском рату. Том приликом, у постеље
споменика, покопане су кости војводе Арсенија Ломе. У
доњем делу споменика пише: „У ПОСТОЉУ ОВЕ
ПИРАМИДЕ
ПОЧИВАЈУ
ПОСМРТНИ
ОСТАЦИ
АРСЕНИЈА ЛОМЕ, ВОЈВОДЕ КАЧЕРСКОГ“.
КУЋА ЈУГОСЛОВЕНСКО-НОРВЕШКОГ
ПРИЈАТЕЉСТВА
Током Другог светског рата, Немци су са
југословенског простора у концентрационе логоре у
Норвешкој интернирали око 4 500 заробљених бораца. Од
тог броја, у веома тешким условима живота, убијено је или
умрло више од 3 500 људи. Норвежани и сами под
немачком окупацијом, помагали су заробљеницима,
појединачно и организовано, колико су могли. Створена су
многа лична пријатељства, и та пријатељства настављена
су и после рата.
У знаку пријатељства на источном улазу у Горњи
Милановац, изграђена је Кућа југословенско-норвешког
67
За почетак музејског дела у Србији се узима крај 19.
и прва половина 20. века. Први музеји отворени за посете
изграђени на научним принципима специјалиста
уметнички и архитектурно обликовани јесу Народни музеј
(1903), Педагошки музеј у Београду, Завичајни музеј у
Земуну и Војно-историјски музеји у Крагујевцу, Нишу,
Чачку, Краљеву и у другим градовима у Србији. Они су и
родоначелници три специјализоване врсте историјских
музеја у држави: археолошке, етнографске и војно-историјске. Мада, за војно-историјске постоји низ
публикација, а тек предстоји комплетна научна историја
њиховог пута и развоја, да би се искористила велика
архивска база. Млади радници музеја требало би да се
прихвате рада на музејским фондовима и научно-популарним публикацијама.
Музеј рудничко-таковског краја основан је
одлуком Скупштине општине Горњи Милановац 15.
априла 1994. године, као установа у области културе која
обавља делстност заштите културних добара на територији
општине. Велики број значајних споменика културе и
историје, од којих је двадесетак проглашено културним
68
добрима и заштићено законом, условило је оснивање
Музеја у циљу даље заштите и научно-истраживачког рада
на територији са изузетно богатом историјом и културом
од најстаријих времена до данас. Седиште Музеја
рудничко-таковског краја је у Горњем Милановцу у
Синђелићевој улици број 7, у такозваној Брковића кући.
Зграда Брковића куће саграђена је 1938. године као
породична кућа познатог горњомилановачког трговца
Ивана Брковића, родом из Теочина. Кућа има елементе
модерне предратне градске архитектуре и једна је од
ретких сачуваних зграда из тог периода. После рата
постала је власништво општине, а 1977. адаптирана за
потребе територије Културног центра, да би касније била
претворена у Завичајни музеј. Од 1994. године зграду
користи новоосновани Музеј за своје потребе. Поред
главне зграде у којој се смештени легати – поклон збирке
браће Настасијевића, породице Лазић, Боже Продановића,
Сретена Љубеновића Конкордија, затим сталне поставке
„Поклони и откупи – време династије Обреновића“;
галерија; у саставу Музеја су и стална поставка у Такову
„Други српски устанак и српска револуција 1804−1839“,
стална поставка у Милошевом конаку у Горњој Црнући
посвећена Другом српском устанку и историји зграде –
конака, и стална поставка у Брајићима посвећена периоду
НОР-а и револуцији од 1941. до 1945. године.
Обреновића, документа из тог времена, репродукције
уметничких дела, копије фотографија, грбове владарских
породица и велики број оригиналних експоната који су
припадали овој знаменитој породици или су из тог
времена. Кроз поставку је дат и општи преглед живота у
Србији оног доба са посебним освртом на владарске
породице и њихов значај за развој Србије у периоду у коме
су владали. Један део поставке посвећен је породици
Николе Милошевића Луњевице, блиског сарадника
Обреновића, из чије је куће Драга, прва краљица Србије.
СТАЛНА ПОСТАВКА „ДРУГИ СРПСКИ УСТАНАК И
СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА 1804–1939“
СТАЛНА ПОСТАВКА „ПОКЛОНИ И ОТКУПИ – ВРЕМЕ
ДИНАСТИЈЕ ОБРЕНОВИЋА“
Стална поставка „Поклони и откупи – време
династије Обреновића“ смештена је у поткровљу зграде
Музеја. Историјски део поставке обухвата период 19. века
у коме су живели, радили, ратовали и владали чланови
династије Обреновића. Поставка садржи портрете
69
Стална поставка „Други српски устанак и српска
револуција 1804–1839“, налази се у месту подизања
устанка, у селу Такову, у некадашњој основној школи,
задужбини Обреновића.
70
Изложба представља комплетну историју и
најзначајније догађаје и тековине нововековног периода
српске историје. Кроз поставку је оригиналним
експонатима, репродукцијама, документима, копијама
докумената и уметничким сликама, дат преглед догађаја у
Србији од Првог српског устанка, преко његове пропасти
и Хаџи-Проданове буне до Другог устанка, стицања
независности и стварања Кнежевине Србије.
СТАЛНА ПОСТАВКА У МИЛОШЕВОМ
КОНАКУ У ГОРЊОЈ ЦРНУЋИ
Стална поставка у Милошевом конаку у Горњој
Црнући садржи историјат самог објекта и кратак преглед
догађаја из Првог и Другог српског устанка, уједно и
причу о кнезу Милошу, његовом руковођењу устанком.
Познато је да је Милошева кућа управо била, на неки
начин, први српски двор у нововековној Србији, а Горња
Црнућа нова српска престоница, која је 1818. године
пресељена у Крагујевац.
Милошева кућа – конак је занимљива и као
изузетно добро очуван примерак дрвене куће из тог
периода. Стална поставка садржи копије фотографија,
докумената, слика и неколико оригиналних експоната
везаних за време устанка. Један део конака има очуван
аутентични амбијент, огњиште са делом покућанства и
зидану каљеву пећ.
71
СТАЛНА ПОСТАВКА „НОР И РЕВОЛУЦИЈА
1941–1945“ У БРАЈИЋИМА
Стална поставка „НОР и револуција 1941–1945“ у
Брајићима била је смештена у спомен-зграду у којој су се
1941. године састали Дража Михаиловић и Тито,
приликом преговора о заједничком деловању четника и
партизана у ослобођењу земље од немачког агресора.
Садржала је копије фотографија и докумената из тог
времена и пратила догађаје од почетка рата са посебним
освртом на Четнички покрет и његово упориште на Равној
гори. Од оригиналних експоната у поставци су сто и
столице, аутентични сведоци сусрета Драже и Тита.
Поставка је пре неколико година скинута ради реализације
новог пројекта – сталне поставке посвећене Равногорцима
и историји Равногорског покрета.
ИЗДАВАЧКА ДЕЛАТНОСТ
У оквиру издавчке делатности Музеја у првих десет
година изашао је велики број историјских публикација и
књига, монографија села, уметничких монографија и
других публикација уско везаних за културу и историју
рудничко-таковског краја.
Пре свега кроз низ издања обрађена је историја
династије Обреновића („Родослов Обреновића“, „Војвода
Милан Обреновић“, „Кнегиња Љубица“, „Рудничка
нахија“), а кроз пет монографија села (Савинац, Брусница,
Прањани, Леушићи, Прњавор), изузетно занимљиве
хронологије сеоског живљења на подручју општине Горњи
Милановац.
Треће издање књиге „Стари Милановац“, поводом
150. годишњице града комплетирало је готово сва знања о
72
старом Милановцу и Милановчанима. Музеј је и издавач
бројних музејских публикација, као што су разгледнице,
каталози, новогодишње честитке и новогодишњи
календари са мотивима рудничко-таковског краја и
његовог културно-историјског и споменичког наслеђа.
Музеј рудничко-таковског краја је у десетогодишњем
раду, остварио низ значајних изложбених, издавачких,
програмских и других активности, прикупио значајан број
музејских експоната и започео теренска истраживања у
неколико села општине. Без обзира на досадашњи рад
Музеју рудничко-таковског краја тек предстоје активности
на пољу истраживачког рада и заштите културних добара
као основне делатности. То се, пре свега, односи на
најважније и најстарије споменике културе на подручју
општине као што су манастирска здања у Враћевшници и
на Вујну, рушевине цркве на Јешевцу, затим цркве
брвнаре у Такову, Прањанима, Коштунићима и
Љутовници, на дрвене чардаке на Савинцу и Прањанима.
Поред осталих Музеј је надлежан за проучавање и заштиту
двадесетак зиданих цркава на подручју 63 села општине из
19. и 20. века, за бројне археолошке локалитете, за
заштиту старих, ретких објеката сеоске и градске
архитектуре.
Једна од најважнијих делатности Музеја је
превентивна заштита и конзервација музејских експоната
и непокретних добара којима је заштита неопходна.
Музејско конзераторско одељење извршило је чишћење и
заштиту првобитног иконостаса цркве Свете Тројице у
Горњем Милановцу, затим чишћење и заштиту
надгробних споменика код цркве брвнаре у Такову, код
цркве Светог Николе у Брусници и цркве Светог Саве на
Савинцу.
73
2. ПАНОРАМА „ТАКОВСКА ЕПОПЕЈА“ – СИМБОЛ
СРПСКЕ НЕЗАВИСНОСТИ
После познате сече кнезова, народни прваци су
одлучили да се подигне устанак, и то су учинили на збору
у Орашцу, на Сретење 1804. године. За вођу устанка је
изабран Ђорђе Петровић Карађорђе. Устанак се веома
брзо ширио, нарочито у Шумадији. Међу првим местима
ослобођен је Рудник. Опколио га је Карађорђе са својим
Шумадинцима, којима су у помоћ дошли Таковци под
вођством Милана Обреновића. Наравно, ту је са својим
Рудничанима чекао Арсеније Лома који је први и започео
бој. У нападу на тврђаву Рудник, употребљен је дрвени
топ који је по Карађорђевој наредби израђен за ову
прилику. Срби су задобили велики ратни плен, разорили
тврђаву и спалили двор Сали-аге, јаничарског команданта
Рудничке нахије.
После ослобођења Рудничке нахије, Карађорђе је
дао налог истакнутим вођама Такова и Моравице:
Арсенију Ломи, Милићу Дринчићу и Лазару Мутапу да
нападну Чачак и одатле отерају Турке. Током Првог
српског устанка, поред Милана Обреновића који је постао
руднички војвода, у борбама су се истакли Арсеније Лома,
Милић Дринчић, Никола Луњевица, Лазар Мутап и
Милош Обреновић. Сви су они проглашени војводама.
Свакако, најхрабрији и најспособнији био је Арсеније
Лома, војвода који је са својим Рудничанима остао
последњи на утврђењу Делиград, бранећи одступницу
Карађорђу и народу који су се после слома устанка 1813.
године повлачили преко Саве и Дунава у Аустрију. Са
војничким поразом устанка није угушена започета
ослободилачка борба српског народа под Турском. Већ,
74
следеће 1814. године, букнула је Хаџи-Проданова буна, а
1815. дигнут је и Други српски устанак.
Поновним доласком Турака у Србију, заведен је
поредак сличан ономе уочи Првог устанка. Много домова
је запаљено, становништво је одвођено у ропство, а не
мали број је налзио уточиште у збеговима по шумама и
планинама. Тек када је Куршид-паша дао општу амнестију
свим Србима, стање се почело поправљати. Велики број
породица се вратио својим кућама, истакнуте личности
које су остале у Србији – Милош Обреновић, Арсеније
Лома, Милић Дринчић и други предали су се Турцима и
добили опроштај. Привреда је почела да оживљава.
Милош Обреновић се, код цркве брвнаре у Такову, предао
Али-аги Серчесми кога је Куршид-паша послао да покори
Рудничку нахију. Серчесма је том приликом од Милоша
узео само сабљу, као знак предаје, а остало оружје му
вратио, признавши га уједно за кнеза Рудничке нахије.
Милош се тада зарекао да ће, као именовани старешина,
све учинити како би опстао мир између Срба и Турака.
Обавезан датом речју, Милош је организовао
гушење Хаџи-Проданове буне, мада је то изазвало
подозрење међу Турцима, без обзира што су је сами Срби
угушили, па су нарочито по доласку Сулејман-паше
Скопљака за београдског везира, поново започели терор
над народом. Завели су нове облике феудалне
експлоатације, а истакнуте народне вође су хапсили и
држали их као таоце у тврђавама.
Предосећајући нове немире, Милош је одмах после
Хаџи-Проданове буне, 1814. године, преселио породицу у
село Горњу Црнућу у конак изграђен дубоко у планинској
шуми, недалеко од манастира Враћевшнице. Сам је морао
да оде у Београд где су га Турци задржали као таоца.
Ту, у београдској тврђави, видео је погубљење истакнутог
народног вође Станоја Главаша и схватио да је таква
судбина намењена и њему самом.
У међувремену почињу тајни састанци народних
првака и први договори за дизање новог устанка.
На састанку у Рудовцима, главну реч је водио
Арсеније Лома, залажући се да за устанак треба приволети
и Милоша Обреновића, да би били сигурни да неће и овај
устанак угушити као што је угушио Хаџи-Проданову буну.
Арсеније Лома је тада морао да се закуне да ће: „...гледати
да Милоша народњем устанку приволи, а ако не хтедне, да
ће га он као Турчина сматрати и у првој згодној прилици
убити, да не служи ни Турцима, кад неће свом народу“.
Када је Милош Обреновић лукавством успео да
изађе из Београда, у јануару 1815. године. Арсеније Лома
га је сачекао у његовој кући у Горњој Црнући и изложио
му договор из Рудоваца и план за дизање устанка „чим
гране пролеће“. Милош је нерадо пристао страхујући од
турске одмазде, али је ипак пристао да се одржи народни
збор и на њему донесе таква одлука. Договорено је да се
коначна одлука донесе на Цвети, када је у селу Такову
велики, народни сабор, а свет долази из многих крајева.
Припреме за устанак су одржане у највећој тајноси
и агитација је у почетку била ограничена на Рудничку,
Крагујевачку и Чачанску нахију. Огорчен на Турке, народ
није ни сачекао Цвети. Три дана раније, Арсеније Лома је
у Јасеници растерао харачлије, а уочи Цвети, Јован
Обреновић, Симо Паштрмац и Благоје из Кнића, убили су
харачлију у селу Коњуша. Устанак је тиме практично
почео.
На Цвети, у недељу 11. априла
(23. по новом
календару), у Такову су се окупили већ наоружани
устаници, спремни да крену у бој. Након службе у цркви,
Милош се пред јужним црквеним вратима попе на камен
са кога се на коње узјахивало и присутним домаћинима и
75
76
главарима поче говорити: „Слушајте, браћо! Чујте
свеколики Срби! Чуј велико и мало, мушко и женско који
сте год дошли, ево овде, данас. Ако сте мене ради имати с
вама и пред вама, од сада за свагда у општем послу и
руководиоца за народ и завичај, и ако сте ради да сви наши
труди буду напредни, а ви сад сви из једног грла пред
овим божјим домом то изреците!“ Пошто су сви присутни
једногласно узвикули: „Све на нашу душу, и врат, и
образ!“ Милош са главарима оде одавде на сабориште,
мало даље, где су велики грмови и Таковски запис, те
учини смотру устаника, а одатле кући, у Горњу Црнућу,
где се преобуче у најсвечаније одело и изневши свој
војводски барјак из Првог српског устанка, предаде га
Сими Паштрмцу, а окупљеном народу изрече ону чувену
поруку: „Ево мене, ево вам рата с Турцима!“
Други српски устанак је тако и званично отпочео.
Ток Другог српског устанка је познат, Србија је добила
аутономију, а касније и потпуну самосталност.
Горња Црнућа, село подно Рудника, све до 1818.
године, била је престоница нове, устаничке Србије. Те
године, престоница је пресељена у Крагујевац, а одатле у
Београд.
Много је споменика и музеја у нашој држави који
популаришу подвиге и саможртвовање ослободилаца.
Међу њима посебно место заузимају горњомилановачки са
архитектурно-живописним
комплексом
„Панорама
Рудничко-таковске епопеје“ који се издваја по својој
размери и утицају, тј. деловању. Он је симбол српске
независности.
ПОСЕТА ПАНОРАМЕ
„ГОРЊОМИЛАНОВАЧКА ЕПОПЕЈА”
1995 − 2005.
Посетиоци
ГОДИНА
1995.
1996.
1997.
1998.
1999.
2000.
2001.
2002.
2003.
2004.
2005.
УКУПНО
77
Укупно
Странци
10 000
1 450
13 100
1 900
4 900
900
5 010
313
3 000
100
15 000
1 200
19 000
600
17 850
2 000
14 200
1 330
11 113
2 000
20 000
3 150
99 873
16 943
78
ГЛАВА V
ЗАКЉУЧЦИ И ПРЕПОРУКЕ
Туризам као привредна грана у Србији добија
сразмерни развој током шездесетих година прошлог века.
Захваљујући повољном саобраћајно-географском положају
државе, постојање непоновљивих природних ресурса и
знаменитости великог броја антропогених објеката.
Државу посећују инострани туристи. Туристичке
знаменитости представљају одређен интерес и за локалне
туристе, чији број се непрестано повећава. Економски
туризам и убудуће ће наставити да буде приоритет и
високо продуктивна привредна грана у Србији.
Један од просперитетних туристичких реона у
држави јесте онај који је богат природним богатством,
историјским,
архитектурним,
археолошким
знаменитостима и музејима. А, такав је, сигурно,
горњомилановачки туристички реон.
Горњи Милановац је познат као град са два музеја и
великим бројем споменика из свих историјских периода,
тј. епоха. У реону има предуслова за развој пословног и
сазнајног туризма. Рушење, које је захватило и српску
културу током задњих деценија и година, већ је дало свој
одраз и у музејском послу. Постали су жртва трговаца
секундарних сировина биста – споменика, скулптурних
фигура, оруђа.
Историја ће објективно и категорички дати свој суд.
Срамота и проклетство ће стићи преступнике и вандале.
Војно-историјски музеји имају и увек ће имати своје место
у српској музејској мрежи. Они нису још оживели своје
време. Требало би да се стално присећамо заветованих
речи на споменику у Такову:
79
„Овај грм ће време да
осуши,
и камени стуб ће да
поруши,
ал’ Србија вечито стајаће,
и Милоша име
спомињаће“.
80
СВОЈЕВРСТАН ЛЕТОПИС
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Васко Спасов рођен је у Дукату, општина
Босилеград, 1960. године. Четвороразредну школу
завршио је у ОШ ''Христо Ботев'' у Дудиној махали, а
остале разреде основне школе у Доњој Љубати. Похађао је
и завршио Гимназију у Босилеграду. Педагошку
академију, група историја-географија завршио је у Скопљу.
Радио је као наставник у Моштаници и Мемићима,
а данас ради као наставник историје и географије у ОШ
''Таковски устанак'' у Такову и ОШ ''Свети Сава'' у Горњем
Милановцу. Од 1994. до 2001. године обавља и дужност
руководиоца школе у Бољковцима.
У току 2006. године завршава Историјско-правни
факултет на Универзитету ''Св. Св. Кирил и Методиј'' у
Великом Трнову, специјалност географија. Током 2007.
године положио је магистарски испит.
81
Лепо је када се пише монографија о завичајном
крају. То је и дужност према коренима и сведочанство
културног наслеђа и природне стварности.
Мр Васко Спасов је урадио нешто још лепше.
Написао је научно-популарни рад културне вредности и
природне стварности општине Горњи Милановац, у којој
није рођен, а живи и ради већ неколико деценија.
На основу истраживања и проучавања написао је
својеврстан летопис којим ће бити сачувана културна
вредност, природне знаменитости и начин живота
општине Горњи Милановац.
Ова књига је извор сазнања, документује и
објашњава прошлост на том интересантном реону, али је и
туристички инструктор у условима када развој тако
названог културног туризма постаје туристичка и
економска потреба.
Она је и посланица људству, а нарочито омладини
тог реона – да чувају све природне и културне вредности
свога краја које су описане у овој књизи и да с поносом и
достојанством све то репрезентују поштоваоцима
културних вредности.
Денко Рангелов
82
ЛИТЕРАТУРА
БАН,
Българска
енциклопедия,
Енциклопедия
“България”, Том 4, София, 1984г.
БАН,
Българска
енциклопедия,
Енциклопедия
“България”, Том 6, София, 1988г.
БАН, География на България, Том 3, София, 1989г.
БАН, География на България, София, 2002г.
БАН, География на България, Физическа и социалноикономическа география, Географски институт,
София, 2000г.
Маринов, В., Бъчваров, М., Антропогенни условия и
ресурси на отдиха и туризма, София, 1993г.
Чавръков, Г., Български манастири и паметници на
историята, културата и изкуството, София, 1974г.
Лекции “Разработване и управление на културнотуристически проекти” – доц.д-р. Стела Дерменджиева
1. Вуловић, мр Р. и Павловић, М., „Упознај своју
државу”.
2. Гачић, Радош (1994–2004), „Музеј рудничкотаковског краја”, Горњи Милановац.
3. Група аутора, (1975), „Водич кроз таковски крај”,
НИРО „Дечје новине“, Горњи Милановац.
4. Група аутора, (1987), „Горњи Милановац и
таковски крај”, НИРО „Дечје новине“, Горњи
Милановац.
5. Група аутора, (2003), „Стари Милановац”, Музеј
рудничко-таковског краја, Горњи Милановац.
6. Перишић, Живко (2002), „Време названо
запамћено”, Музеј рудничко-таковског краја,
Чачак.
7. Поњавић, Вањка (2003), „Водич кроз општину
Горњи Милановац”, ДОСИТЕЈ, Горњи Милановац.
83
84
8. Филиповић, Миленко (1997), „Насеља и порекло
становништва”, ГРАФИКА, Горњи Милановац.
9. Филиповић, Миленко (1972), „Таковци (етнолошка)
посматрања”, САНУ, Београд.
http://www.nsi.bg
http://www.dir.bg
http://www.bulgaria.domino.bg
http://bno.hrdc.bg/ipb/bg/index.php?page=result
http://www.tova-e-bulgaria.com/
http://www.ncrda.bg/strategies/
http://purebulgaria.com/bg_version/cities.php?city_id=47
http:// alternativi.unwe.acad.bg/br1/statia-T.Parusheva.doc
http://bg.wikipedia.org/
http://bg.wikipedia.org/wiki
ИЗВОРИ:
1. Подаци добијени у Музеју рудничко-таковског краја у
Горњем Милановцу
2. Младенов Марин, „Бугарско-српски речник”
3. Подаци из Републичког завода за статистику Србије
4.Подаци добијени у Библиотеци „Браћа Настасијевић“ у
Горњем Милановцу.
85
САДРЖАЈ
У В О Д ................................................................................. 1
ГЛАВА I ............................................................................... 2
СУШТИНА КУЛТУРНОГ ТУРИЗМА................................ 2
1. КУЛТУРА......................................................................... 2
2. ТУРИЗАМ......................................................................... 3
2. 1. ИСТОРИЈА ............................................................... 6
2. 2. ЗНАЧАЈ..................................................................... 6
2. 3. ВРСТЕ ТУРИЗМА .................................................... 7
2. 4. ФАКТОРИ................................................................. 8
2. 5. РЕСУРСИ.................................................................. 9
3. КУЛТУРНИ ТУРИЗАМ ................................................. 10
3. 1. УТИЦАЈ КУЛТУРЕ НА ТУРИЗАМ ...................... 11
3. 2. УТИЦАЈ ТУРИЗМА НА СОЦИОКУЛТУРНУ
СРЕДИНУ....................................................................... 12
3. 2. 1. КУЛТУРНИ ТУРИЗАМ И АРХИТЕКТУРА . 12
3. 2. 2. КУЛТУРНИ ТУРИЗАМ И ИНДУСТРИЈА
СУВЕНИРА ................................................................ 12
3. 2. 3. КУЛТУРНИ ТУРИЗАМ И МУЗИКА............. 13
3. 2. 4. КУЛТУРНИ ТУРИЗАМ И ОДЕЋА................ 14
4. КАРАКТЕРНЕ ЦРТЕ КУЛТУРНОГ ТУРИЗМА .......... 14
4. 1. КУЛТУРНЕ ВРЕДНОСТИ..................................... 14
4. 2. ТУРИСТИЧКИ ПРОИЗВОДИ ................................. 8
ГЛАВА II .............................................................................. 9
ПРИРОДНИ РЕСУРСИ ТУРИЗМА У ОПШТИНИ..............
ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ ....................................................... 9
1. РЕЉЕФ ........................................................................... 10
2. КЛИМА........................................................................... 21
3. ВОДЕ .............................................................................. 22
4. ЗЕМЉИШТЕ .................................................................. 13
5. БИЉНИ И ЖИВОТИЊСКИ СВЕТ ............................... 26
ГЛАВА III........................................................................... 28
СОЦИЈАЛНО-ЕКОНОМСКИ ПРЕДУСЛОВ ЗА РАЗВОЈ
КУЛТУРНОГ ТУРИЗМА .................................................. 28
1. СТАНОВНИШТВО И НАСЕЉА .................................. 28
2. ПРИВРЕДА ОПШТИНЕ ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ ....... 31
2. 1. ПОЉОПРИВРЕДА ................................................. 31
2. 2. ИНДУСТРИЈА........................................................ 32
2. 3. ГРАНЕ ТЕРЦИЈАЛНОГ СЕКТОРА ...................... 33
2. 3. 1. САОБРАЋАЈ И ИНФОРМАЦИЈЕ ................. 33
2. 3. 2. ТУРИЗАМ ....................................................... 34
2. 3. 3. СОЦИЈАЛНЕ ДЕЛАТНОСТИ ....................... 35
2. 3. 4. ЗДРАВСТВЕНА ЗАШТИТА .......................... 36
2. 3. 5. ОБРАЗОВАЊЕ................................................ 36
ГЛАВА IV .......................................................................... 38
АНТРОПОГЕНИ РЕСУРСИ У ОПШТИНИ ГОРЊИ
МИЛАНОВАЦ, РЕПУБЛИКА СРБИЈА ........................... 38
1. КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКИ СПОМЕНИЦИ ................ 39
1. 1. АРХЕОЛОШКИ СПОМЕНИЦИ ........................... 39
1. 2. АРХИТЕКТУРНИ СПОМЕНИЦИ ........................ 45
1. 3. МУЗЕЈИ .................................................................. 68
2. ПАНОРАМА „ТАКОВСКА ЕПОПЕЈА“ – СИМБОЛ
СРПСКЕ НЕЗАВИСНОСТИ ............................................. 74
ГЛАВА V............................................................................ 79
ЗАКЉУЧЦИ И ПРЕПОРУКЕ............................................ 79
БЕЛЕШКА О АУТОРУ ..................................................... 81
СВОЈЕВРСТАН ЛЕТОПИС .............................................. 82
............................................................................................ 83
ЛИТЕРАТУРА ................................................................... 84
Download

Преузмите књигу на српском језику!