Стаза Православ
NO. 2
Bishop Atanasije Jevtic visits America
By the Grace of God, we had another wonderful visit
On Friday, October 29, on the occasion of the Feast-day
this autumn season of 2010: at the invitation of the organiz- of the Holy Martyr Longinus the Centurion, which is Bishop
ers of a Festschrift event honoring the 40 years of academic Longin’s name day – both hierarchs and Fr. Dimitrije went to
achievements by Fr. Paul Tarazi, one of the most renowned New Gracanica Monastery where they served Divine Liturgy
Biblical scholars in the Orthodox world, His Grace retired with His Grace Bishop Longin of the Diocese of New GraBishop of Zahum and Herzegovina Dr Atanasije (Jevtic) canica Midwestern America and His Grace Bishop Peter of
came to the United States. This great event was held at St. the Russian Orthodox Church Outside Russia, many priests
George Antiochian Orthodox Church in New Jersey with and deacons and the faithful flock. In his sermon, Bishop
Bishop Atanasije as a keynote speaker.
Atanasije offered inspiring words of evangelical wisdom,
Among nearly 50 participants, His Grace Bishop Maxim reflecting upon the Gospel’s story of the awakening birth of
of the Western Diocese was also invited to contribute with the faith of the Roman centurion Longinus. After the service,
his presentation at the gathering.
an agape meal was served for all present. With brotherly
Using this as an opportunity, Bishop Maxim extended his love and respect, the visiting bishops and all the clergy
hospitality to Bishop Atanasije by organizing visits to many and faithful wished Bishop Longin many good and healthy
parishes throughyears of archpastoral
out America.
Later that day,
During his stay
Bishop Atanasije
on the East Coast,
spent some time visitVladika Atanasije,
ing ailed Prota Milan
accompanied by
Savic in the hospital.
Fr. Dimitrije from
In the company of
Tvrdos Monastery,
his children and dear
together with Vlabishop friend, Prota
dika Maxim, visited
Savic expressed great
St. Sava Cathedral,
joy for this visit and
St.Vladimir’s Semfellowship.
inary, and PrincAs a part of adeton University
vanced planning,
in the New York
Bishop Atanasije gave
area. Also, due to
a public lecture that
the proximity, they
was hosted by Holy
paid a visit to the
Resurrection Cathefamous Dumbarton
dral in Chicago on
Oaks Library for
October 29 at 7:00
Byzantine studies
in Washington, DC
Bishops Atanasije and Maxim are seen at St. Paisius Serbian Orthodox
A video of this
and explored some
of the rich inven- Monastery in Safford, Arizona, with clergy, monastics, and homeschooled presentation is availtory that this facil- children. Bishop Atanasije visited America in November as guest of His able on the official
Grace Bishop Maxim.
website of the Western
ity has to offer.
American Diocese of
With the blessing of Bishop Mitrophan of the Eastern American Diocese, the Serbian Orthodox Church at: www.westsrbdio.org.
This well received lecture in Chicago concluded this
Bishop Atanasije served the Holy Liturgy on Sunday, October
24, at St. Sava Cathedral in New York with Fr. Djokan and part of the trip on the East Coast and Midwest, and marked
the beginning of the West Coast tour.
Fr. Vladislav and the faithful flock.
On Thursday, October 28, Their Graces Bishop AtaBishop Maxim, Vladika Atanasije, and Fr. Dimitrije
nasije and Bishop Maxim, as well as Fr. Dimitrije arrived spent Saturday, October 30 and Sunday, October 31 in Southin Chicago, the largest Serbian community in the States. ern California, in the San Diego and San Marcos parishes,
Upon a warm welcome at the airport, our dear guests went celebrating a parish Slava and enjoying pastoral visits with
to Saint Sava’s monastery in Libertyville where they were the faithful flock, which was happy to see Vladika Atanasije
greeted by professors and students of the theological school again, three years after his last visit.
and some visitors.
During their stay in Southern California, they all visited
Their Graces Bishop Atanasije and Bishop Maxim, Sretenje Monastery in Escondido, where Vladika held a small
along with faculty students and professors, held a pomen for moleban in the monastery chapel.
On Tuesday, November 2, Vladika Atanasije addressed
Metropolitan Christopher of blessed memory at his grave on
continued on p. 4
the monastery grounds.
Archimandrite Metodije, abbot of the Royal Lavra of
Hilandar on Mount Athos, served vespers during a visit
to St. George Church in Schererville. His Grace Bishop
Longin was also present. The Archimandrite brought a
copy of the Icon of the Theotokos “of Three Hands” to
the New Gracanica-Midwest American Diocese.
Hilandar Abbot
visits St. George
For the first time in the history of the Serbian
Orthodox Church, the Abbot of Hilandar Monastery,
the Most Venerable Archmandrite Metodije, guided by
the miraculous “Three-Handed” icon of the Most Holy
Mother of God, paid a visit to the Orthodox Serbs in
America. During this journey, his visit included St. George
Parish in Schererville, Indiana. For the faithful of our
parish, this was an event of great significance.
Although it was a working day, pious people from
Northwest Indiana and South Chicago eagerly filled the
holy house with immense joy to welcome the Abbot of the
Royal Lavra Hilandar on Mount Athos. Our delight was
further heightened because he was accompanied by our
Hierarch, Bishop Longin of New Gracanica-Midwestern
America. It is to his credit, as well as to the generosity of
the dedicated members of the Circle of Serbian Sisters,
that the true image of the miraculous “Three-Handed”
icon of the Most Holy Mother of God was made and
brought to the New Gracanica Monastery, where it was
continued on p. 4
Fifth Annual
Eastern Diocese
Winter Retreat
“Behold the virgin shall be with child,
and bear a Son, and they shall call His
name Immanuel” was the theme of the
Fifth Annual Winter Retreat at St. Sava
Camp Shadeland, December 27-30, 2010.
Shadeland is the perfect place for a winter's
retreat. Sponsored by the Department of
Christian Education of the Eastern Diocese,
attendance has tripled since the first retreat
in 2005.
See story on page 2.
English Section Editors
V. Rev. Rade Merick, Senior Editor
530 North Fourth Street
Steubenville, OH 43952
email:[email protected]
Rev. Milovan Katanic
65 South Keel Ridge Road
Hermitage, PA 16148
email: [email protected]
V. Rev. Dr. Bratislav Krsic
3025 Denver Street
San Diego, CA 92117
Phone: 619-276-5827
email: [email protected]
Serbian Editor
V. Rev. Nedeljko Lunich
300 Stryker Ave
Joliet, IL 60437
Fax: 815-741-1883
email: [email protected]
Contributing Editor
V. Rev. Thomas Kazich
P.O. Box 371,
Grayslake, IL 60030-0371
Phone: (847) 223-4300
Technical Editor
Vesna R. Meinert
email: [email protected]
Business and Circulation Address
The Path of Orthodoxy
P. O. Box 883
Bridgeport, WV 26330
email: [email protected]
The Path of Orthodoxy is a monthly publication with a double issue printed for the
months of July and August. Subscriptions are $12.50 per year for U.S. residents and $15.00
per year (U.S. funds only) for Canadian subsribers.
Letters to the editor are welcomed and encouraged. All letters and manuscripts submitted for publication must be signed and contain the author's name and address. Please
send materials through email or MS Word format.
Americans seem to take little notice of Saints. And when they do they
end up depicting them as cartoon characters. On St. Patrick’s Day, for
instance, we’re bombarded with silly leprechauns while matchmaking cupids
on St. Valentine’s day are seen flapping their wings. Perhaps this all falls in
line with the mindset of many who are of a more practical opinion that the
real reason for all the seasons and holidays is for no other reason than to
make a profit. Subsequently, we end up observing commercially sponsored
holidays without knowing anything about the actual person whose very name
they bare. Eventually the general public, dare I say, begins believing more in
the myth than the real person.
For starters St. Valentine was not a matchmaker. He was a third century
priest during the rule of the Roman Emperor Claudius II. The emperor waged
many bloody and unpopular military campaigns. According to one legend,
when he encountered difficulties in finding volunteers to go to war he blamed
it on the fact that men did not want to leave their loves and families behind.
In response to this the emperor canceled all marriages in Rome. But the good
priest Valentine, not heeding the royal decree, continued marrying couples
in secret. Word spread that, amidst a strict ban, there was a priest who dared
defy the emperor. Eventually it even reached the emperor’s ears and he sent
his men to find this Valentine and have him arrested. According to medieval
lore, when St. Valentine was imprisoned he wrote to the daughter of the jailer,
who had become his friend, and signed the note “from your Valentine”.
During the trial the emperor demanded that Valentine renounce his faith,
which he naturally refused. Thus, he was beaten by clubs and beheaded.
His martyrdom, then, was not so much as a result of him secretly marrying
couples as it was his refusal to obey the emperor. That is to say, he was
martyred because he was obedient to Christ and His holy Gospel.
Yet I suppose the real question regarding St. Valentine’s Day should
be - is it Orthodox? Strictly speaking the answer would be, no. In fact, in
Russia Patriarch Alexei II of blessed repose helped spread the celebration
of Ss. Pyotr and Fevronia on July 8 (the day of married love and happiness)
to overshadow Valentine’s Day, which the Russian church sees “as purely a
commercial holiday that promotes promiscuity.” Also, February 14 is the
day we commemorate St. Tryphon the martyr according to the Old Calendar.
Although it’s not as popular as St. Nicholas or St. George, it is the Krsna
Slava of a number of Serbian families. Yet, even though many Serbs know
very well of St. Tryphon Day they are also quite aware of the fact that it is
the international “day of lovers." Indeed, St. Valentine’s Day has seemingly
spread worldwide, and by that I mean the exchanging of Valentine’s and not
the commemoration of the Christian martyr.
If I may impart my most humble opinion, I honestly think there is
little harm in buying a box of candy or a dozen roses on this day that
the commercial world has clearly highjacked. But this doesn’t mean we
forfeit our faith as well. After all, this holiday, regardless of how much
it’s drifted from the original, traces its roots to a Christian man, a priest
named Valentine, who more than anything else expressed his love for Christ.
When we set out on that day to affectionately find that one who will “be my
Valentine,” hopefully we will bear in mind that the only true, genuine and
pure love can be found in the very same place St. Valentine himself found it
— in Christ who is our Lord and Savior.
Fr. Milovan Katanic
Fr. Zivojin
Jakovljevic earns
The vision of Bishop Dr. Sava (Vukovic)
of Eastern America and later of Sumadija
in founding St. Sava Theological School in
Libertyville, IL has largely been realized. As
a leading hierarch of the Serbian Orthodox
Church and a well-known professor, academic and visionary, he knew well the situation
of the Serbian Orthodox Church and people
in North America and put his prestigious
authority behind the founding of the School.
Many obstacles had to be overcome, as the
writer of these lines well knows. In his thinking, the Theological School at Libertyville
had the mission of preparing excellently,
university-level trained clergy for the needs
of the Church in America, workers to carry on
theological scholarship, the most successful
of whom would be able to take professorial
positions at the School and so contribute to
our Church, School and theological studies.
The School has to date largely succeeded
in doing this, at least as far as the preparation of parish clergy. It is also impressive
that nearly twenty students of our School
have gone on to earn master’s degrees at
St. Vladimir’s Academy in New York, Holy
Cross in Boston, and other universities. A
smaller number, the most accomplished and
with an inclination to pursue advanced studies, have earned their doctoral degrees. These
have included Rev. Miroslav Simijonovic,
awarded his doctorate at the University
in Freiburg, Switzerland; Ivan Budisin at
Loyola University in Chicago, and the most
recent, V. Rev. Zivojin Jakovljevic, priest of
St. Sava Cathedral in Cleveland, Ohio, who
was awarded his doctorate by The Ohio State
University in Columbus.
Prota Zivojin Jakovljevic was born on
May 4, 1968 to his parents Zivota and Stana
in the village of Vragocanica, near Valjevo,
Serbia. After his primary schooling he entered the five year program at St. Sava Seminary in Belgrade in 1983, and in 1988 entered
the Theological School at Libertyville with
the blessing of His Grace Bishop Dr. Sava.
He continued his studies from 1992-1994 at
the Lutheran school in Chicago, from which
he received his master’s degree.
On completing his master’s degree in
1994 he married Djurdjica Jaksic. They
have been blessed with two children, Marta
and Marko.
In 1995 he was ordained a priest and
assigned as pastor of St. George Church in
Lorain, Ohio. Here he found it possible to
follow his desire of continuing his studies
at The Ohio State University in Columbus.
He enrolled in the master’s program in the
Department of Slavic Studies there in 1997,
and completed that course in 1999. He concontinued on p. 5
Fifth Annual Eastern Diocese
Winter Retreat
The Fifth Annual Winter Retreat at St.
Sava Camp Shadeland took place December
27-30, 2010 with the blessing of His Grace
Bishop Dr. Mitrophan. The retreat was intended to bring together young people from
throughout the Diocese to strengthen their
relationships with each other and God’s Holy
Church. The retreat was a time of spiritual
preparation while at the same time provided
learning activities that were enjoyable.
Ample time was available to enjoy the scenic
grounds of St. Sava Camp. The theme for this
retreat was “Behold the virgin shall be with
child, and bear a Son, and they shall call His
name Immanuel” which is translated, “God
with us.”(Mt.1:23)
The schedule included clergy talks on
themes related to the forthcoming Feast of
the Nativity. The Old and New Testament
references to Christ’s birth, hymnography
of the feast and the iconography of the Feast
of the Nativity were discussed. Serbian
customs regarding the celebration of Christmas were reviewed in detail. Clergy giving
talks included Father Rodney Torbic, Father
Dragomir Tuba, Father Rajko Kosic, Father
Djokan Majstorovic, Father Mioljub Matic,
Father Dejan Obradovic, Father Milovan
Katanic and Father Milan Pajic. Robert
Marshall gave lectures on the Christmas star.
Retreat attendees learned songs for the feast
including the troparion. Each attendee was
given an icon of the feast.
Afternoon activities included letterwriting, coloring an icon of the Feast of the
Nativity, and sorting Bible verses related to
the Feast of the Nativity. On Monday evening a movie was shown of St. Catherine’s
Monastery, site of the Burning Bush. On
Tuesday evening the attendees wanted to
watch the movie Ostrov. On Wednesday
evening confessions were heard, a bonfire
was held and the attendees performed a
Christmas-related play.
His Grace Bishop Dr. Mitrophan met
with the young people on Wednesday. During His Grace’s visit, the youths had the
opportunity to ask His Grace questions and
also to tell His Grace what they had learned at
the retreat. Diocesan attendance at the retreat
has more than tripled in size from the first
retreat five years ago. The two dorms were
filled to capacity.
Morning and evening prayers and daily
Vespers were part of the schedule. On Thursday, the Divine Liturgy brought the retreat to
its conclusion with many of the participants
partaking of the Precious Body and Blood
of Christ.
Counselors for the retreat included
Nikola Vranesevic, Robert Marshall, Nick
Jovanovich, Greg Yovetich, Mila Vranesevic,
Dragana Masic, Mirjana Ruzicic, Danielle
Vucelich,and Kristin Jovanovic.
Including adults and youths, at least a
hundred people were a part of the retreat.
Food preparation was a big undertaking,
The Eastern Region KSS-Circle of Serbian
Sisters has prepared the food for each of the
five retreats. KSS President Millie Radovick
was joined by her daughters Janice, Michelle,
and Matsa. KSS Vice-President Dee Dee
Baskot oversaw the advance retreat application process in addition to helping with
food preparation. The following individuals helped with food preparation: Protinica
Vera Kosic, Protinica Mirjana Majstorovic,
Martha Springborn, Zeljka Vignevich, Slavic
and and Ziko, Millie Vignevic, Janet Frye,
Elaine Vucelich, Dusanka Knezevic.and
Lorrie Felix.
Millie Radovick and DeeDee Baskot did
advance work in preparation for the large
incoming group participating in the retreat.
Scott and Lorrie Felix prepared the buildings
and assisted with their use.
Thanks to God for the large number
of young people participating in the retreat
and for the contributions of the clergy, the
counselors and adults who prepared the food.
Thanks to His Grace Bishop Dr. Mitrophan
for continuing to bless the holding of the
retreat and ensuring that it is held each year.
Thanks to the parents for sending their sons
and daughters, and thanks to the parishes
supporting the retreat.
Father Rodney Torbic
Bishop Maxim of Western America
Treasures New and Old
Writings by and about St. Nikolai Velimiriovich
he Western American Diocese is pleased to announce the publication of an outstanding book
about a theologian, a minister, a missionary, a writer, a
poet, an apostle, a saint, a man of dialogue; this book,
Treasures New and Old (Sebastian Press 2010), is about
Nikolaj Velimirović, Bishop of Ohrid and Žiča, who with
his many other attributes is also regarded as an Enlightener
of the Americas with good reason. The renewed interest
in this man and his works has resulted in the materialization of this book for English-speaking readers who wish
to become acquainted with this extraordinary person. The
collected texts provide an extensive overview of his life,
present important testimonies about his personality, and
offer essential insights into his theology. The authors penetrate the depths of his thought with remarkable precision
and also elaborate his actions. The authors agree that the
appearance of Nikolaj Velimirović (1880-1956) marks a
theological era of change in the ecclesiastical and theological paradigm as a result of his spirituality, ecclesiastical
work, and his theological position. The volume of his
written work on its own is awe-inspiring (it comprises
thirty volumes), and the task in specifying the content of
the various themes is quite complex. The significance and
relevance of his books are time resistant; they, moreover,
gain in importance each day.
The manner in which the person of Nikolaj is perceived is another special feature of this present book. The
authors in this collection of texts declare that it is high
time to stop speaking about him in a journalistic manner
with a pious-ethnic rhetorical tone. This, acutally, inaugurates oblivion and undermines the spiritual, theological, and philosophical magnitude of Nikolaj as a thinker.
Nikolaj has bequeathed a singular theological legacy that
exceeds the established perceptions of his time. The events
that took place in Serbia after Nikolaj, that is in the second
half and particularly at the end of the twentieth century, led
to the emergence of a contemporary and creative Orthodox
self-consciousness following a complex and painful period
of “Babylonian slavery” with all its repercussions. We say
“slavery” because Florovsky’s anatomic analysis of the
impact of the longstanding subjugation of Orthodox ecclesiastical consciousness to Western “religionization” of the
Church is very convincing. Its result is tragic: renunciation
is followed by a submission to rationalism, individualism,
and to the ideologization and secularization of the faith. It
is clear that the new political and economical conditions
of 20th century mankind have exerted relentless pressures
on Orthodox life, compelling its adaptation to the new
circumstances. And so, the Orthodox Church has wandered
into unfamiliar developmental currents hitherto unknown
in its history; the effects still need to be examined.
This book is of particular significance to the Western
hemisphere of our planet Earth. As Metropolitan Amfilohius, one of the authors of this book, observes: “From
the very beginning Bishop Nikolaj was a European, well
inclined toward all Slavs and toward all men equally. He
closely followed the theological, spiritual, scientific, and
social events of his time”. Hence, he showed a genuine
concern for the whole universe, which his entire life attests
to and which is exemplified by the following important
words about America shortly before his death: “I came
from the Old World to this New World. Which one of
the two is better, the New one or the Old one? I cannot
tell. However, the One Who revealed all the truths told
both you and me that a wise host brings both new and old
things out of his treasury (Matt. 13:52). Not just the new
or merely the old, but both. Our Lord Jesus Christ honored
the Old Testament and at the same time He revealed the
New Testament to us. Now, we, His followers safeguard
the one and the other as a singular Holy Book. The greatest wisdom consists in protecting the old and the new
treasures alike. The separation of one from the other only
leads to poverty, insecurity and confusion”.
Nikolaj’s work in North America has not been sufficiently studied. From the fall of 1921, he was the administrator of the newly established Serbian diocese (with
all the Church organs and in accordance with the Church
canons) of the United States and Canada remaining in
America until 1923. He returned to America, and spent the
final years of his life – his longest sojourn - in the United
States, following World War II until his death. During the
course of his many visits he participated in peace conferences, church ecumenical meetings and gatherings (at
the meeting of the World Council of Churches WCC in
St. Sava Icon in Crimea
An icon of St. Sava
of Serbia at the Monastery of St. Sabbas the
Sanctified in the Diocese
of Simferopol and the
Crimea in the Ukraine
has been found to be
exuding myrrh and giving off a sweet smell.
The icon began to exude
myrrh on the Sunday
after Pascha 2010.
After being investigated by a diocesan commission, Metropolitan Lazar
of the Diocese proclaimed
the occurrence genuine
and ordered a special
service of thanksgiving to
God to be served, where
the faithful were anointed
with the myrrh from the
Evanston in 1952), at conferences of the Christian world
youth, and at Pan-Orthodox councils. He participated in
Christian heterodox Church events, like, for example, the
ordination and installation of his old friend (since 1915),
Rev. William Manning as the tenth Episcopalian bishop of
New York.
As an unfathomable humanist, Nikolaj wrote the
“Word on the All-Man” as an attempt to unite the ideas of
pan-anthropism and pan-humanism. P. Bigović observes,
“The All-Man was the counterpart to Nietzsche’s notion
of the “Übermensch”, i.e. superman. While Nietzsche’s
Übermensch incorporated the deepest aspirations of the
Western European Cartesian metaphysical subjectivism,
the all-man incorporated the deepest aspirations of the Balkans and Mediterranean man, of the Slavic man and of the
man from the Far East…The goal was the establishment
of a world upon Christian foundations, an introduction and
a demonstration of Orthodoxy as the catholic Truth in its
fullness, that is, in short its deconfessionalization”. The
text “To Be and to Work” which was, in fact, a sermon
delivered at the Anglican Church of Mercy in New York
on May 6, 1946, discusses the East-West relation with utmost discernment, reconciling ontology and ethics: “Look
at our Lord and Savior. The East and the West met in Him
in an extraordinary way. He was a perfect Easterner and at
the same time a perfect Westerner. He was both a perfect
Asian and a perfect American”. He optimistically adds: “I
hope that America will astonish the world by its spiritual
awakening and by its Christian strength and greatness, just
as it has astonished the world by its material development
and scientific inventions” (p. 98). And this all-Orthodox
American saint (and therefore Western), this Easterner full
of compassion for his Western brethren, ends his sermon
with the following words of encouragement and Christian
hope: “May our Merciful God grant you the mercy to go
from glory to glory; may the Holy Spirit inspire you to be
and to work according to the teachings of our Lord Jesus
Christ” (p. 98).
Nikolaj left his American counterparts an impression
of himself as an unbiased man, a man who was free of
prejudice. According to the Canon N. West, prior to the
arrival of Archimandrite Nikolaj in 1915, the Anglican
community had regarded the “exotic Orthodox faith” as
something very remote. In his “Recollections of Bishop
Nikolai”, he writes that it was actually Bishop Nikolaj who
revealed Orthodoxy to the other branches of Christianity in
both England and America.
An eloquent example of Nikolaj’s frankness and of
his Pan-Orthodoxy is his willingness to view the Serbian
Orthodox Church in America within the context of the
ancient all-Orthodox Canonical Tradition, which is most
eloquently exemplified by his prophetic words: “A time
may not be far off when there will be a United Orthodox
Church in America, which will include all the present
Eastern national Churches in this country, a Church with
one central administrative authority. I see in each of our
now individual Churches a tendency toward such an end…
continued on p. 5
Troy Polamalu speaks on his
Orthodox faith
By Ann Rodgers, Pittsburgh Post-Gazette
PITTSBURGH, Jan. 7: The most famous Orthodox Christian in Pittsburgh, if
not the nation, has a greeting for his fellow
believers today:
“Kala Christougena!” said Steelers
safety Troy Polamalu. That’s Greek for
“Merry Christmas!”
Mr. Polamalu and his wife, Theodora,
actually celebrated Christmas 13 days ago,
but they keep the same Orthodox traditions
as those who observe today. Many Orthodox celebrate on Dec. 25, but many Slavic
churches tie liturgy to the old Julian calendar,
which is 13 days behind the Gregorian calendar. The Greek Orthodox Church and some
others have adopted the Gregorian calendar
-- except at Easter.
“We all celebrate Easter on the same
day,” said Mr. Polamalu, 29. Orthodoxy is the
Eastern wing of the earliest Christian church,
which split into the Orthodox and Catholic
churches in 1054.
He and Theodora converted to Orthodoxy about five years ago. His background
was Catholic and Protestant, hers Muslim
and Protestant. They were Christians in
search of a deeper, more consistent experience of God.
“Orthodoxy is like an abyss of beauty
that’s just endless,” he said. “I have read
the Bible many times. But after fasting, and
being baptized Orthodox, it’s like reading a
whole new Bible. You see the depth behind
the words so much more clearly.”
That fasting is a Christmastime difference between Eastern and Western Christians. While many Americans pile on the food
from Thanksgiving to Christmas, Orthodox
Christians start fasting Nov. 15 or 28.
“Christmas Lent” or “Winter Lent” lasts
40 days, broken by a feast on Christmas, said
the Rev. Stelyios Muksuris, administrative
assistant to Metropolitan Maximos of the
Greek Orthodox Diocese of Pittsburgh and
professor of liturgy and theology at Ss. Cyril
& Methodius Byzantine Catholic Seminary.
Slavic Orthodox keep a strict fast, abstaining
from meat, dairy products, oil and fish for 40
days. Greeks usually permit fish, cheese and
oil for the first few weeks, then fast strictly
for the last two, he said.
continued on p. 4
Troy Polamalu speaks on his
Orthodox faith
continued from p.3
Mr. Polamalu is of Samoan heritage,
and belongs to the Greek church, but fasts
like a Russian.
His consists of a “fast from dairy, from
meat and from oil for 40 days -- as well as
from sex,” he said. “It’s to prepare you for
the birth of Christ, of God incarnate.”
Fasting doesn’t affect his football fitness, he said. “When you fast, you can eat
extremely healthy by eating a lot of light
food, like fruits and vegetables.”
There are other aspects to fasting.
“Maybe not watching as much TV, or
not getting caught up in idle talk or different things, in order to keep you spiritually
healthy,” he said.
The most important Orthodox fast is
Great Lent, for 50 days before Easter.
When he has kept longer fasts “I have
never felt more spiritually strong,” he
said. Referring to great theologians of the
early church, he said, “The church fathers
have said that when you eat gluttonously
or you eat a lot of meat, your passions get
stronger, so your inclination toward sinning becomes stronger. ... [Fasting] really
does soften your passions. It gives you
spiritual insight.”
In Orthodox theology “passions” are
negative impulses -- such as sadness or
greed -- that can harm the soul.
He doesn’t claim that practicing the
faith improves athletics. The player known
for crossing himself on the field has seen
his faith grow more from his injuries than
his interceptions.
“When I got injured, I learned so much
from it spiritually, just thanking God for
the health that I had when I was healthy,”
he said.
“People have this idea that the more
pious and devout I am, the more successful
I am. Which is very dangerous. If you look
at faith in that way, you’re bound to fail at
both -- spiritually and in your career.”
As the Polamalus build Christmas
traditions for their children, Paisios, 2,
and Ephraim, 3 months, “It’s become less
about Santa Claus and more about the birth
of Christ and the celebration of the Virgin
birth,” he said.
They spent Christmas Eve at an
Orthodox monastery. The service lasted
several hours, ending at 1 a.m. It was
entirely chanted.
“Orthodox chanting is non-emotional, it’s very monotone,” said Mr.
Polamalu, who also calls it “the most
beautiful thing.”
“It’s the perfect environment for
prayer,” he said. “Chanting in Greek ...
is like a beautiful opera, but way better.
You have candles, not [electric] lights.
It’s dark. You have the women sitting on
the left and the men sitting on the right.
Everything is to keep your mind focused
on God. ... To me the most beautiful thing
anyone on earth can experience, other
than maybe marriage and child-bearing,
would be the Orthodox Liturgy.”
Before he became Orthodox, he said,
songs in church sometimes moved him
to tears. He now distrusts those passing
“I’d start crying and feel ‘This is
awesome.’ If I’d had a Red Bull, I’d feel
it even more. If I’d had breakfast, I’d feel
good. If I didn’t have breakfast, I didn’t
feel anything, I was grumpy,” he said.
“It was a very superficial experience.
I was thinking, ‘God, why did I not feel
you today?’ because I wasn’t feeling the
music today. Orthodoxy is very sensitive
to that, to take the emotion out of it, to
really go after the heart.”
The difference between the heart and
emotion, he said, is like the difference
between the deep love he has for his wife
and their daily ups and downs.
“I could say, emotionally, I’m mad
and sad with my wife. But that has nothing to do with how much I love my wife
within my heart,” he said.
“Before we were Orthodox we were
able to separate our spiritual lives and our
daily lives. Now that we’re Orthodox,
because of the prayer life that is required
... and the fasting, it consumes your life.
It’s the number one thing in your life.”
Bishop Atanasije Jevtic visits
continued from p. 1
parishioners from St. Steven’s Cathedral
in Alhambra. In an inspiring lecture on the
theme “From Revelation to the Heavenly
Kingdom,” everyone who attended were
enlightened by his fatherly wisdom and deep
knowledge of our Tradition, but also with
his unique way of relaying crucial points of
our ecclesial life in the most dynamic and
convincing fashion.
In the next five days, the whole group
went on a long journey to northern California,
visiting San Francisco and the Bay area.
On November 5, the St. Herman of Alaska Serbian Orthodox Monastery in Platina,
California, had the honor of welcoming Their
Graces Bishop Maxim and Bishop Atanasije,
Rev. Dr. Vladan Perisic (Professor of Patrology, former Dean of the Theological Faculty,
University of Belgrade, Serbia), Popadija
Gordana Perisic, and Hieromonk Dimitrije of
Tvrdos Monastery, Herzegovina. The visitors
arrived in the evening to the ringing of bells,
and were escorted to the candlelit church
of the forested monastery. At the meal, His
Grace Bishop Atanasije shared with the
monastic brothers his rich experience in the
Orthodox Church, speaking of the witness
of the Faith in such traditional Orthodox
lands as Georgia, as well as in missionary
territories such as Japan, Uganda, Kenya, and
South Africa. When asked about his spiritual
father, St. Justin of Celije, Bishop Atanasije
began to relate stories from the Saint’s life.
He spoke much about St. Justin’s balanced
view of ecumenism. St. Justin, he said, was
against “the ecumenism of Geneva and
Rome;” however, the Saint affirmed that the
Orthodox Church is truly ecumenical in that
it is for all the peoples of the world; it is open
to dialogue with everyone as it shares the true
Faith given to the Apostles and offers salvation to all. This true ecumenism was termed
“theanthropic ecumenism” by St. Justin.
Their Graces Bishop Atanasije and
Bishop Maxim then went to Arizona, visiting St. Anthony Greek Orthodox Monastery
and St. Paisius Serbian Orthodox Monastery
in Safford.
During those visits, they met with elder
Ephraim and the monastics in a brotherly fellowship and Christ-loving spirit, conversing
on various topics.
In Safford, both Vladikas were greeted
by the St. Paisius community, spending a
wonderful time together, serving the Liturgy
in the newly built church and talking with
Abbess Michaila and the nuns about the
spiritual journey of the ascetic life of the
Christian. Home-schooled children that live
at the monastery gladdened the bishops by
singing spiritual songs and joyfully sharing
their school experience with them.
The blessed visit of His Grace Bishop
Atanasije was most amazing and an inspiring event that gave great joy to so many, and
will be remembered and engraved in our
hearts eternally! May our Lord and Savior
grant him many years! Mnogaja ljeta, dragi
Vladiko i Oce!
Our deepest gratitude belongs to Bishop
Maxim who was instrumental in facilitating
this journey, and feeding those who are hungry and thirsty for the Living Word.
The world’s oldest monastery St. Antony’s in Egypt was recently renovated.
World’s oldest monastery renovated
The world’s oldest monastery of Saint
Antony near Egypt’s coast town of Al-Zaafarana has opened its doors for pilgrims after
almost five years of renovation, the head of
the country’s Supreme Council of Antiquities has said.
The monastery was founded in 356 AD
immediately after the saint’s death, and is
now the world’s oldest Christian monastery.
Some 2 km (1.24 miles) away from the monastery, there is St. Anthony’s cave, where he
lived as a hermit.
Saint Antony, also known as Anthony
the Great and Father of All Monks, was the
first known ascetic to go into the wilderness.
He was born in 250 AD to a Christian family
in Egypt. After the deaths of his parents, he
sold his property, distributed money among
the poor and became a hermit. St. Antony
spent 85 years in the desert and died in 356
AD. After his death, his followers built cells
near his hermit and created the world’s first
Christian monastery.
Located in a desert and surrounded by
massive rock cliffs, the monastery hosts
seven churches, including the church of St.
Antony, where his remains are held. It is
home to ancient church paintings and more
than 1000 ancient manuscripts.
Hilandar Abbot visits St. George
church in Schererville
continued from p. 1
blessed. Its presence and importance in the
future historical existence and spiritual life
and growth of our Diocese and the Serbian
Church in this part of the world in general
is priceless.
It was as if the Serbian Orthodox faithful
had a “foretaste” of the greatness of the shrine
that was coming to visit, and being inspired
by their love for one of our most significant
and oldest monasteries, they turned out in
great numbers and prayerfully attended the
vesper service celebrated by Archmandrite
Metodije. Responses were sung by the
local Bishop Stefan Lastavica Choir, while
sticheras were chanted by visiting clergy
led by V. Rev. Milos Vesin and Protodeacon
Milovan Gogic. Following the service, Prota
Dobrivoje, with esteemed and warm words,
greeted Abbot Metodije and extended a very
cordial welcome to him and his entourage.
Afterward, the faithful people received
a blessing from the Hilandar Abbot and
venerated his hand.
The celebration continued in the church
hall with the agape meal. The esteemed
guests were first greeted by Mr. Ray Vukas,
president of the church-school congregation.
On behalf of our parish, Mr. Vukas presented
a donation of $5,000.00 for the project of
the Renovation of Hilandar Monastery. Mr.
Milivoj Randjic, Director of the Hilandar
Foundation in Belgrade, spoke in detail about
the destruction of the monastery following
a devastating fire which happened on the
night of March 3-4, 2004. During the entire
duration of the program, the faithful had an
opportunity to view on a large screen TV
numerous pictures of Hilandar Monastery
prior, during and after the tragic fire. The
slide show was generously prepared by
brother Zeljko Kostadinovic, whose cousin,
Fr. Dositej, is one of the monks at Hilandar.
Archmandrite Metodije, Abbot of the
Monastery, spoke about the spiritual renewal
of the Royal Lavra. Although the fire which
occurred almost seven years ago destroyed
half of the monastery complex, the number of
monastics has grown. The Monastery strictly
adheres to, keeps and follows the Typikon
established by St. Sava, the father of our
autocephalous Serbian Orthodox Church.
The faithful very attentively listened to the
wise words of the Abbot, who today walks,
labors and prays on the same holy ground
where St. Sava and his father, St. Simeon
Nemanja, walked, labored and prayed eight
centuries earlier for the salvation of our
Serbian people.
Our host hierarch, His Grace Bishop
Longin, concluded by greeting the Hilandar
Abbot, extending sincere gratitude to him
for bringing the miraculous “Three-Handed”
icon of the Mother of God, and referring
to this event as an act of great mercy and
blessing from God. His Grace thanked the
faithful for their magnificent response, and he
praised the St. George Parish in Schererville
for numerous acts of benevolence during
the last few decades which were offered for
the well-being of our Holy Church and our
suffering Serbian people.
The program was beautifully conducted
by Prota Dobrivoje, the host priest. He
thanked everyone for coming and helping,
especially Mr. Tihomir Petkovic, who
served his finest home-made wine to our
esteemed guests. The faithful people once
again showed their dedication and love
toward our Mother Church and Hilandar
Monastery, and the total contribution for the
Hilandar renovation project reached over
$11,000. May the blessing of the miraculous
“Three-Handed” icon of the Most Holy
Mother of God protect our suffering Serbian
people, and may our lips exult her with the
w w w. s e r b o r t h . o r g
• Read the newest issue of the Path • News and Upcoming Events
• Standing Committees updates!
World blind to Christianity’s evaporating roots in Holy Land
By Paul Stanway, For The Calgary Herald December 28, 2010
One of the staples of television news over the Christmas
holiday is coverage of celebrations in the Holy Land, providing a
familiar and comforting nod to the ancient roots of Western civilization. Even in our increasingly secular society, images of Christians
worshipping in Nazareth and Bethlehem provide welcome confirmation that we have a long and substantial history — even if we’re
fuzzy on the details. It all looks so traditional and Christmassy.
Unfortunately this comforting image depends to a large extent
on a dwindling number of embattled Christian communities. We
are, in fact, witnessing the twilight of Christianity across much of
the Middle East.
Not so long ago Bethlehem was a majority Christian town
— about 80 per cent — and now is down to less than a third. Nazareth, too, has seen its Christian population almost halved in recent
decades, and in Jerusalem itself the Christian community has fallen
from a slight majority 80 years ago to below two per cent today.
Christians are leaving the West Bank, in particular, to escape the
instability and a long-standing Muslim boycott of Christian businesses that has ravaged the community’s economic foundations.
Thankfully this modern day exodus is mostly peaceful, which
puts it in marked contrast to much of the history of Christian depopulation in the Middle East.
This is history the West has largely forgotten and ignored.
Your average European or North American will certainly be more
familiar with the story of the Palestinians and the much-publicized
grievances of the Arab world in general.
Yet we’re not talking ancient history here.
Many people will have heard something of the Armenian
genocide in Turkey in the years following the First World War, but
few would know it was part of a larger religious and ethnic cleansing
that also saw the mass slaughter of Greek and Assyrian Christians.
Almost three million Armenian, Greek and Assyrian Christians
perished in what are now Turkey, Syria, Lebanon and Iraq. In the
first quarter of the 20th century Christians represented about onethird of the Syrian population, but now they account for less than
10 per cent. In Turkey there were about two million Christians in
1920, now reduced to just a few thousand.
Even more recently, the campaign of violence and persecution
against Iraqi Christians is surely one of the most under-reported
Treasures ....
continued from p.3
And when by God’s Providence the time will be ripe
for the accomplishment of such a unity, I do not dare
to doubt that the venerable heads of all our Orthodox
Churches in Europe, Asia and Africa, always led
by the Holy Spirit, will give their blessing for the
organization of a new autonomous sister Church
in America” (“The Eastern Orthodox Church in
America and Its Future”, Orthodoxy, Herald of the
Serbian Orthodox Church in USA, 1961, No 3).
Nikolaj’s awareness of the need for the
“enculturalization”, that is, to preach and witness the
Gospel in ways which meet the cultural needs of the
people, led him to the creation of most exemplary
and contemporary works, significant even in our
postmodern era. His entire life struggle was a process
of contextualizing the Evangelical messages of the
Resurrected Christ. His ardent desire was for the
whole world to recognize the Orthodox salvific truth
of the Resurrected God-Man Christ, Who is revealed
and given in His Body, the Church.
On the feast of St. Justin Popovic the New of Celije,
stories since the invasion of 2003. Iraq’s Christians once made
up three per cent of its population, and now account for half of its
About 500,000 Iraqi Christians have fled that country over the
past seven years, and it’s not hard to see why. As recently as the end
of October, 52 people were killed when security forces tried to free
more than 100 Catholics taken hostage during a Sunday mass in
Baghdad. Little wonder, then, at the news that only one church in
Baghdad was planning to celebrate Christmas this year.
London’s Daily Telegraph newspaper recently quoted Archbishop of Canterbury Rowan Williams on the stunning lack of
interest in the West over the decline of Christianity in its homeland.
Most people are unaware that it was the faith of millions across the
region before Islam, and has clung on tenaciously through many
centuries of persecution.
“The level of ignorance about Middle-Eastern Christianity in
the West is very, very high”, he said. “A good many people think
the only Christians in the Middle East are converts or missionaries.
I have heard some quite highly placed people, who ought to know
better, saying that.”
Indeed. The notion that Christianity is a foreign, Western
implant in the Middle East — and a pretty recent one at that — is
very apparent. That also happens to be the excuse used by militant
U.S. must seek the truth about wrongdoing in Kosovo
The Washington Post, January 8, 2011
by Chuck Sudetic
THE HAGUE—Americans should feel betrayed by the contents
of the Council of Europe’s report on organized crime in mostly
Albanian-populated Kosovo, a country that owes its existence to
the United States. The report, authored by Swiss prosecutor Dick
Marty, includes allegations that Kosovo leaders have committed heinous crimes and allegations that American and European
diplomats and U.N. officials in Kosovo overlooked wrongdoing to
preserve “political stability.”
Kosovo’s leaders have waged an ugly media campaign to
discredit Marty and his findings and have threatened to launch a
witch-hunt against Albanians who aided the inquiry. Washington’s
voice is needed now to stop the incitement in Kosovo and to turn
public opinion toward an international criminal investigation and,
if necessary, prosecutions.
The report draws upon Albanian eyewitnesses and insiders as
well as Western intelligence and police agencies, and not upon the
Albanians’ foe, the government of Serbia. The findings speak of
the trafficking of drugs and women. They include accounts of the
abduction in Kosovo of almost 500 Serbs, Albanians and members
of other ethnic groups; the delivery of these kidnapping victims
to secret camps in Albania; and the murder of almost all of those
abducted, including some whose internal organs were allegedly
sold for profit. The report alleges that these killings occurred from
mid-1999 to mid-2000, after NATO’s bombing campaign drove
Serbia’s forces from Kosovo. The report names Prime Minister
Hashim Thaci, who has for years been America’s golden boy in
Kosovo, and a number of Thaci’s former comrades in the Kosovo
Liberation Army (KLA), an amalgam of local insurgencies that
rose against Serbia.
Washington knew of the kidnappings weeks after NATO occupied Kosovo in June 1999. U.S. diplomats quickly responded to
Serb appeals for help by demanding that KLA commanders halt the
kidnappings. The abductions tapered off. But nothing was heard of
the victims. Afterward, political stability became the top priority
in Kosovo for the United States and the United Nations, which
refrained from launching criminal inquiries into the kidnappings.
According to Albanian and U.S. sources, during the spring of 2008
Fr. Zivojin Jakovljevic earns doctorate
continued from p.2
tinued on in the doctoral program and successfully defended
his dissertation, entitled “Editing in a Sixteenth Century
Serbian Manuscript (HM.SMS.280) A Lexical Analysis
with Comparison to the Russian Original” on November
24, 2010. The examining panel included well-known names
in Slavistics: his mentor, Dr. Daniel Collins, an authority in
Slavic linguistics and medieval manuscripts who received his
doctorate from the University of California at Los Angeles;
Dr. Charles Gribble, longtime professor and editor in chief
of the publication Folia Slavica who received his doctorate
from Harvard; Dr. Predrag Matejic, professor and a leading
personality, (together with his father Protopresbyter-Stavrophor Dr. Mateja Matejic and Dr. Leon Twarog, in founding
the Hilandar Library at Ohio State, which is unique in the
world for the number of Slavic manuscripts it contains on
microfilm), who earned his doctorate from the Slavic Department at the University of Sofia, Bulgaria, and from Ohio
State University.
In working on his doctoral dissertation Fr. Jakovljevic’s
research was based on the study of medieval manuscripts,
linguistics and literature, including the history of the Serbian
Church and people in the 12th to 16th centuries. The essence
of the dissertation was based on research into the Hilandar
Monastery Serbian manuscript of the “History of the Jewish
Wars” by Josephus Flavius, which was copied by Hilandar’s
Iguman Grigorije (the Great Schema Monk Vasilije) in 1585
from a Russian manuscript. This manuscript is considered the
Islam to persecute the region’s remaining Christians, so they suffer as surrogates of a society that barely knows they exist. So with
time, it seems Christians are destined to effectively disappear from
the region that produced the faith. As one report puts it, “there are
today more Christians from Jerusalem living in Sydney, Australia,
than in Jerusalem itself.”
Perhaps the one place a significant number of Christians may
remain is Egypt, where Coptic Christians still live in large numbers.
Accurate figures from the Egyptian government seem deliberately
hard to come by, but it’s likely the Copts — the Christian remnant
of Egypt’s pre-Islamic people — still make up somewhere between
12 and 18 per cent of the population.
Apart from Egypt, Christians now make up about five per cent
of the population in the Middle East, sharply reduced from 20 per
cent in the early 20th century. At the present rate of decline, the
Middle East’s 12 million Christians will likely drop to six million
by 2020. With so much of our news and current affairs concentrated
on the world’s embattled minorities, it seems strange indeed that we
are so unfamiliar with the plight of these ancient Christian peoples
of the Middle East. Perhaps they are inconvenient reminders of a
religious and cultural past we would rather forget.
Except for those fleeting images at Christmas.
first South Slavic copy. Beside the linguistic and semantic
analysis of the text, specifically the lexicon which throws
light on the recensional differences between the Serbian and
Russian recensions at the end of the 16th century, V. Rev.
Dr. Jakovljevic gives careful consideration to the question
of Hilandar Monastery during Turkish rule as well as to
Hilandar’s ties with Russia and its rulers. The dissertation
also reconstructs the biography of Iguman Grigorije-Vasilije
as a scribe, ascetic, iguman and representative Hilandar
Monastery. It also identifies a second scribe who helped
Grigorije-Vasilije, who was unknown to researchers before
now. That scribe by all evidence is Hieromonk Dionisije,
who is indicated by the style and lexical characteristics of
his manuscripts.
His research and arguments are based on scholarly
sources from Serbian, Russian and American scholarship
dealing with these problems. A part of the material used
comes from the scholarly publications of the Serbian and
Russian Acadamies of Sciences, and the Byzantine Institute
and the Philosophical Faculty in Belgrade and Novi Sad.
In addition to his research work and his work on his
doctoral dissertation, Prota Jakovljevic gained experience
as an assistant and a lecturer, first at the Theological School
in Libertyville in 1994 where he lectured on Serbian Church
History, and later at The Ohio State University. In Columbus
during his master’s and later during his doctoral studies, he
lectured in Serbian language and in Russian Culture. His
work there was very capable, so that the University awarded
– after a former U.N. war crimes prosecutor, Carla Del Ponte of
Switzerland, published a memoir that mentioned these killings
and reported credible assertions of organ harvesting – senior U.S.
diplomats in Kosovo advised Thaci and other Kosovo leaders to do
nothing except wait out the storm. Kosovo’s and Albania’s governments have since issued only blanket denials of wrongdoing.
Marty’s report does not attack Kosovo’s legitimacy. Many, if
not most, Albanians know this but are too terrified to say so in public.
This is in part because corruption and violence are so prevalent in
Kosovo and in part because Thaci and other leaders have condemned
the report as an assault on Kosovo’s sovereignty, the Albanian people
and the KLA’s legacy. On Christmas Day, Kosovo’s press reported
a threat by Thaci to name every Albanian who assisted Marty. In a
land where witnesses to crimes are killed to silence them, Thaci’s
words could incite attacks on members of minority groups, political
opponents, journalists and foreigners.
This danger and the long-term need to foster rule of law in
Kosovo and Albania make it incumbent upon the United States to
make a forceful public statement and conduct tough closed-door
diplomacy. The United States should question every detail of the
Council of Europe report and demand a briefing with Marty to discuss the sources he cannot publish for security reasons. If it finds
the evidence and sources to be credible, the United States should
join the European Union in establishing an entity capable of carrying out a criminal investigation and, if necessary, prosecutions;
this entity should be capable of protecting witnesses. Washington
should demand that Kosovo and Albania cooperate fully. If they fail
to, the United States and its allies should use their leverage to force
the resignation from public office of those responsible for the lack
of cooperation. Washington should also ensure that Serbia, Russia
and other countries do not misuse the Council of Europe report to
undermine Kosovo’s legitimacy.
Chuck Sudetic reported from the Balkans during the 1990s and
worked for the U.N. war crimes tribunal for Yugoslavia from 2001
to 2005. He co-authored Carla Del Ponte’s memoirs, “Madame
him a full scholarship for the period 1997-2000. In addition to
this financial aid, Fr. Jakovljevic was named as a finalist for
the Distinguished Teaching Award at Ohio State in 2000.
In addition to the research work needed for his master’s
and doctoral dissertations, Fr. Jakovljevic wrote two professional papers, Linguistic Problems of Hilandar Slavic
Manuscript 314 and Structure of the Documents Involving
Donations of Serbian Rulers to Monastery Hilandar, showing
his talent for academic work.
Finally, we wish to say that all this is only a portion of
the biography of V. Rev. Dr. Zivojin Jakovljevic which gives
only the basic outline of his work towards his doctorate.
Here we must point out something else, which is that
Fr. Jakovljevic is an excellent priest of the Serbian Orthodox
Church, who carries out his pastoral responsibilities with
great dedication to his priestly calling and with love for his
Church and his flock .
We congratulate V. Rev. Dr. Zivojin Jakovljevic on his
successful defense of his dissertation and his earning of his
doctorate with prayers to God and St. Sava that this high
scholarly award will be a stimulus to further work for the
benefit of his Serbian Church and the School of Theology.
We would take this opportunity to remind Fr. Jakovljevic
to never forget that this high scholarly achievement does
not so much bring honor to the Serbian Orthodox Church,
but rather that the Serbian Orthodox Church honors us by
making us worthy to be her clergymen, pastors and faithful
members. We congratulate Dr. Zivojin Jakovljevic, and wish
him Many Years!
Protodeacon Dr. Stanimir Spasovic
Preparing for Lent
ith Great Lent starting on March 7th, the four
preparatory weeks will begin next month. If Lent
prepares us for Easter/Pascha, then why do we need to
be prepared for Lent? Lent gives us the opportunity to turn
within ourselves, take a step back from our earthly cares,
reconnect with Christ, and change our ways. This is not an
easy task—this is a huge, daunting task— and thus it helps
us to start preparing for Lent in order to make the most out
of the time before we celebrate the Resurrection of Christ.
Sunday of the Tax Collector and Pharisee
(February 13, 2011)
The Church designated the first Sunday of preparation to the Parable of the Tax Collector and Pharisee (John
1:43-52). This Parable teaches us about the danger of
arrogance. Arrogance can take many forms: we can feel
more attractive than others, better at school or in sports,
smarter or more deserving of praise and recognition
than others. In the Parable, the Pharisee gives thanks
to God publically, taking the opportunity to discuss
his own greatness. He claims that he is not like other
people, especially not like the tax collector, as he
donates a great amount of money and keeps the fasts.
He considers all of the others sinners, but believes
that he himself is superior and without sin.
On the other hand, the tax collector does not view
himself above other people. Instead, he asks: “God be
merciful to me a sinner.” In Biblical times, tax collectors
were considered to be sinful, selfish and
greedy people. Yet, here the tax collector breaks the stereotype and shows that
he is humble and that his intentions are
pure, whereas the Pharisee, who keeps
all of the fasts and donates his money, is
only acting to receive attention. Here we
learn that earthly titles and ranks have
little meaning, as what is in our hearts
reveals more than any status, title or
public gesture.
This Parable shows us the importance of humility and repentance. As
we begin preparing for Lent, we are
reminded of our arrogance. From time to
time, we are all prone to see ourselves
as better than others. This
Sunday teaches us that, when
we allow ourselves to become
arrogant, we distance ourselves
not only from friends and family,
but from God. We are to try to be
humble like the tax collector, as
humility brings us closer to other
people as well as to God. As we
pray on this Sunday: “Let us not
pray Pharisee-like. . . . Open to
me the doors of repentance.”
Sunday of the Prodigal Son
(February 20, 2011)
This Parable is about a
father who has two sons (Luke
15:11-32). His younger son asks for his share of his inheritance. After he receives this wealth, he travels abroad and
spends all of his money in “wild living.” In current times,
we can think of a teenager who runs away and maxes out
his parents’ credit card. After he spends all of his money,
a famine hits the land and he is forced to go to work on
a farm, looking after pigs. He had become so poor and
desperate that he became envious of the pigs that he was
feeding, as at least they had food to eat.
The son then decides to return to his father. We can
assume that the son was embarrassed and afraid of being
rejected or even punished. When he is on his way home,
he rehearses what he is going to say to his father again
and again: “Father, I have sinned against heaven and
before you.” Today we might say, “Dad, I really messed up.
I disappointed you and God.” Even though he rehearses
his apology in his mind, when he sees his father in front
of his home, he runs to him. The father embraces his son,
and so the son does not have the opportunity to tell his
father what he had intended to say. This Parable not only
shows us the humility of the son to return to his father, but
the father’s ability to forgive. He neither holds a grudge nor
punishes the son, but rather he forgets the son’s mistakes
and focuses on the fact that he has returned home.
The father has a welcome home party for his son.
When his brother discovers this party, he is hurt and upset.
He feels betrayed, as he had stayed home, helped his
father and done the right thing all along, whereas it seems
that his brother is being rewarded for running away and
spending all of his money. The father explains that the
celebration is not to reward his mistakes, but to celebrate
his redemption. The father is not dwelling on the errors in
his past, but is rejoicing that he has repented and is starting anew.
This Parable reminds us to hold onto this spirit of
forgiveness and recognize the faults of others not as flaws,
but as simple human mistakes that we all make. Furthermore, this Parable reminds us of the love of God. No matter how badly we mess up, we know that we can always
return home and ask for forgiveness.
Sunday of the Last Judgment/Meatfare Sunday
(February 27, 2011)
The commemoration for
this Sunday is taken from the
parable concerning the Second
Coming and the Last Judgment
of all, both the living and the
dead, and reminds us that we
will all be judged based upon
our actions in this life (Matthew
25:31-46). As we approach Lent,
we should take a step back and
evaluate our own behaviors and
sins. On the past two Sundays,
the Church teaches us that God
is patience, compassionate
and forgiving. On this Sunday,
however, we are reminded that, as merciful as
God remains, we must repent to be forgiven and
strive to live a righteous life.
In this particular Gospel reading, we are
reminded of the importance of loving others.
Since people are the living icons of Christ, by
helping others we are helping Christ himself.
Christ says, “Assuredly, I say to you, inasmuch
as you did it to the least of these My brethren,
you did it to me.” At all times, and especially
during Lent, we should remember these words.
Helping others can take on many different
meanings. Maybe it is having sympathy with a
friend who broke up with his girlfriend, maybe it
means babysitting for a sick neighbor, or maybe it means
making a donation to those in need. While God does not
expect us to save a million lives, He does expect to do
whatever we can, whenever we can. We must, however,
understand and take in what we are doing. Doing good
works simply because “we are supposed to” is not the
same as doing so out of genuine love for a fellow human,
a fellow icon of Christ.
This Sunday is the last day before Lent that Orthodox
Christians should eat meat. For the following week, dairy
is still permitted.
Sunday of Forgiveness/Cheesefare Sunday
(March 6, 2011 )
The Sunday of Forgiveness, the last Sunday before Great Lent, has two themes: Adam’s expulsion from
Paradise, and our need for forgiveness. In terms of the first
theme, we are reminded that, because of their disobedience, the Lord expelled Adam and Eve from the Garden of
Eden. While sin takes us away from God, we are reminded
that the Resurrection brings us back to God. As we enter
Lent, we struggle with our sins and repent, remembering
the consequence of sin and the immense mercy of God.
The Gospel passage of this day refers to the manner
of praying, fasting, almsgiving and all good works (Matthew 6:14-21). These are to be done without boasting. If
we brag about these things, then we are acting just like the
Pharisee. The meaning of this Sunday is the way in which
God forgives sin: “for if you forgive men their trespasses,
your heavenly Father also will forgive you; but if you do not
forgive men their trespasses, neither will your Father forgive your trespasses (14-15).” This reminds us to evaluate
the way that we treat others. Serbs tend to joke about how
adamantly we hold a grudge, but in reality this trait is very
dangerous. If we do not forgive others, who are just as
imperfect as we are, how do we expect God to forgive us?
The name of this Sunday tells us that the fast of this
week is the gradual transition from eating meat to the strict
fast of Lent, which starts the next day, Monday.
Questions and Answers
about the Publican and the
Pharisee Gospel story, Luke
Q. 1: The story of the publican and Pharisee
is read at which time church’s the liturgical
cycle? What liturgical book is used for its services for the first time in the liturgical year?
A. 1: The story of the Publican and Pharisee is read as the first part of a four Sunday
sequence which prepares us for Great Lent.
The “Triodion”, which contains service texts
and rubrics (directions for the services), is
used for the first time in the church year for
this Sunday.
Q. 2: Why is it read at this time?
A. 2: Since Great Lent is the quintessential
time of the year for us to attempt to repent of
our sins, the church presents us examples of
repentance just before and throughout Great
Q. 3: Why did Jesus tell the parable?
A. 3: St Luke introduces the parable with the
following words: “And he spoke this parable
unto certain which trusted in themselves that
they were righteous, and despised others:”
The parable teaches us by good and bad example how we should (should not) pray, and
if we look more deeply at the story, it teaches
us much more.
From Aliquippa, PA —
The Gift of Advent
For many years, the St. Elijah parish in Aliquippa, PA
has used the teachings of the Nativity Fast to help others
in our community, especially children and older people.
On St. Nicholas Day, December 19, our Sunday
School families collected gifts for 72 foster children under
the care of Beaver County Children & Youth Services
(CYS). Each foster child made 3 requests for toys, clothes,
or gift cards. Our families picked a child’s name and wish
list from a tree at the church and purchased and wrapped
the gifts, which were then delivered to the CYS office for
distribution to the children in time for Christmas morning.
While St. Elijah has participated in this program for several
years, CYS told it was especially appreciated this year, as
there are more foster children and fewer organizations able
to donate.
During the school’s Christmas break, our teens continued a tradition that was begun several decades ago by
the Youth Group. Each December, Fr. Stevan Stepanov
prepares a list of homebound parishioners that are visited
by Youth Group members. In 2010, 43 people were visited
in their homes and given gift bags with treats from our
teens. Many of these homebound parishioners were some
of the most devoted and hardest working members of the
parish when they were younger and truly treasure these
visits from the newest generation of church leaders.
Like many Serbian Orthodox Christians, the Sunday
School families in Aliquippa are blessed to have family and
friends surrounding and supporting them throughout the
year, especially at Christmas. We believe that it is important that they learn to share these gifts both within the
church and greater community.
Want to share youth news from your community?
Email Our View at [email protected]
His Royal Highness Crown Prince Alexander and Her
Pascha, the Royal Couple is directly confronting prejudices
Royal Highness Crown Princess Katherine of Serbia spent
and stereotypes. They demonstrate to Serbia, and to the
Christmas Eve and Christmas Day in western Pennsylvaworld, that people should not be judged on the basis of relinia. The Crown Prince, as an adamant supporter of young
gion, ethnicity, family history, wealth or mental and physical
people, made it a priority to speak to the Path of Orthodoxy
abilities. Crown Princess Katherine addressed the specific
with a message specifically for the Serbian Orthodox youth
case of her guests: “They had nothing to do with the war,
in North America.
they had nothing to do with the conflict. Those are innocent
Crown Prince Alexander is the son of the last king of
children who were caught in the middle of a tragic conflict.”
Serbia, King Peter II. As a result of the communist takeThis reception is a project of Lifeline, Crown Princess
over of Yugoslavia, decades of ravishing war and political
Katherine’s humanitarian organization. Registered as a
turmoil, the Crown Prince had no choice but to work for the
charity since 1993, this organization focuses on mediSerbian people from abroad. Growing
up in London, his thoughts and prayers
remained with Serbia. After the ousting
of Milosevic in 2001, he was finally able
to move to his homeland. He and his
wife have been living in Belgrade since
their return, and they dedicate their time,
energy and resources to bringing democracy, peace and stability to Serbia.
Both the Crown Prince and Princess
recognize that the Serbian Diaspora
plays a vital role in the future of Serbia,
and, while working diligently as, with and
for the leaders of today, they strive to
prepare both the Serbian and SerbianAmerican leaders of tomorrow.
Land of our Heritage
Crown Prince Alexander urges
Serbian-American young people to
get to know Serbia as the land of their
ethnic and religious heritage. Speaking of the monasteries, the Cathedral
Above, Aliquippa, PA, Januof St. Sava in Belgrade and the church
ary 6, 2011: HRH Crown
and mausoleum at Oplenac, the Crown
Prince and HRH Crown
Prince emphasizes that the young
Princess Katherine take the
people have much to gain from contact
stage with His Grace Bishop
with their ancestral homeland. “It is so
Mitrophan and youth after a
important that they find out what is goChristmas play at St. Elijah
ing on in Serbia,” His Royal Highness
Serbian Othodox Church.
said. “Serbia is a new democracy, has
Right: The youth of St. Elijah
had its ups and downs, good moments
parish also had the opportuand bad moments.” By visiting Sernity to meet with the Royal
bia, young people would gain a better
Couple on Christmas Eve,
understanding of their personal hisJanuary 6, 2011.
tory while making contact with Serbian
people, in particular with Serbian youth,
living in the country. This contact would
create a better relationship between
Serbia and North America, helping to change the perceptions of Serbia. The Crown Prince confirmed that “it is very
important that we have dialogue,” as dialogue is the basis
for understanding, development and lasting peace. The
Crown Princess added that, by having contact with people
in Serbia, Serbian-Americans can affirm what they already
know: “the people [of Serbia] are very special and they are
nothing like what one reads in the papers.”
The Crown Prince spoke about the King’s Youth. This
organization, officially registered in Serbia in May, 2008,
As with other religious ordinances and observances,
brings together young people in support of a parliamentary
the Christian Church adopted fasting from Judaism where
Constitutional Monarchy in Serbia. While under the pait was enforced vigorously. Christ Himself observed fasting
tronage of the Crown Prince, the King’s Youth is a grassand recommended it by teaching (Matthew 6:16, Mark
2:20, and 9:29). The Apostles also observed fasting (Acts
roots organization founded and run by the young people
13:2,14:23; II Corinthians 2:27). In the early Church, reguthemselves. The 17,000 members hold events, work with
lar fast days were soon established, two of them - Wednescharities and broaden the message of the Crown Prince’s
days and Fridays - being mentioned in the very ancient
efforts to strengthen and stabilize democracy in Serbia.
document Didache. The fast called Lent, associated from
Crown Prince Alexander explained that the members
the beginning with Easter, was originally of only two days’
“believe that a constitutional monarchy is a solution which
duration. But by the end of the 4th century it had been
will unify the country and make the country even more
extended in many places to forty days. Hence the name of
democratic.” Through this organization, the youth are comthis fast, Tessarakoste, meaning in Greek of forty days’ duing together to affect change in Serbia. When asked if a
ration. But later other fasts as the one preceding Christmas
Diaspora chapter of the King’s Youth would benefit Serbia,
(Advent) and others were also called Tessarakoste thus
the Crown Prince stated, “absolutely.”
giving to this term the meaning of ‘fast’ in general. In the
Humanitarian Works
Orthodox Church there are three other periods of fasting:
Even while spending Christmas in Pennsylvania,
the Christmas fasting beginning on November 15, the fast
Crown Prince Alexander and Crown Princess Katherine
preceding the feast day of the Apostles Peter and Paul - of
were planning a special celebration in Belgrade. On Januvariable duration depending on the movable feast of the
ary 10, the Royal Couple, along with His Grace Bishop
Holy Trinity - and fifteen days before the feast of the DormiLavrentije of Sabac, received 1,200 children without pation of the Mother of God, August 15.
Fasting originally meant complete abstinence from
rental care at their home, the White Palace, and provided
food for the entire day. But as the periods of fasting
them with Christmas gifts. Affirming their belief that all hubecame more and more numerous and of much longer
man beings are born equal, they did not limit this reception
duration than a day or two, the type of fasting changed.
to Serbian children, but accepted all children regardless of
The prescribed fasting now in force within the Orthodox
religious and ethnic origin. Many of the children are Roma,
Church is that observed in monasteries. Obviously, its
refugees and those living in poverty. Furthermore, children
rigorous character is difficult to observe by working people
with physical and cognitive disabilities also came to the
needing definite and ample sustenance. Hence, perhaps,
Palace to celebrate with the Crown Prince and Princess.
the haphazard observance to which Lent periods have
By inviting these guests every year at Christmas and
cal relief and development; however, its social projects
simultaneously work to change harmful perceptions and
behaviors. For instance, by focusing on disadvantaged
children on the holidays, the Crown Prince and Princess
are mainstreaming a segment of the population that is
often socially marginalized by pop culture and politics.
“It is not only what we take there,” explained the Crown
Princess. “What is very important is that they haven’t been
forgotten. We need to continue the feeling of hope because
that’s all they have.”
The Crown Prince asserts his
strong belief in tolerance. Serbia,
as a country still recovering from
political turmoil and war, struggles
with stereotypes, prejudices and
hatreds of other religious and ethnic groups. As Orthodox Christians,
the Serbian people must remember
the importance of forgiveness and
tolerance. “It is very important that
we all get along with each other,”
stressed the Crown Prince. “It is
up to our youth, our future, to get
together and mend things. It is all
in the name of the same God.”
The Crown Prince has faith that
the young people both in Serbia
and in the Diaspora are able to
place themselves above religious,
ethnic and political differences. By
accepting each other and dispelling
the hatreds of the past, Serbians across the globe change the
course of history. Reminding us
that there are Serbian people living
throughout the former Yugoslavia,
he stressed the need to begin seeing those with different beliefs and
heritages not as enemies, but as
individuals deserving of respect.
“Until we get rid of the hatreds and
revenge we will not go forward
very much,” said the Crown Prince.
“And so I come back to the young
people: the young people are the
key to the future.”
A Dictionary of Orthodox
fallen among the majority
of Orthodox, apart from fasting
during the Holy Week and the one
preparatory to receiving Holy Communion. Nonetheless, it
is good to have the strict abstinence of the fasting rules as
a goal and a challenge for every Christian, with the understanding that doing something, and striving to do more, is
better than doing nothing.
Obviously, the value of fasting lies in its penitential
character designed to strengthen the spiritual life by weakening the attractions of the senses, and helping us put our
spiritual faculties in charge, allowing them to harness and
limit our physical desires. It is also valuable for teaching
us obedience to the will of God, helping us to bring our will
into harmony with God’s will. Coupled with self-reflection
and prayer, fasting can prove a powerful ally to a believer
in his struggle to raise himself above gluttony and other
carnal and material urges. However, fasting is not of the
nature of banking credits in heaven, as some seem to believe. St. John Chrysostom, in an eruption against fasting
taken by some to be the embodiment of Christian living,
said the famous, ‘more attention should be paid to things
that come out of one’s mouth rather than the things that go
in it.’ Still, fasting can prove invaluable to those who take
it seriously and not merely as an expression of outer piety
which they feel they should observe.
Welcome Ashley Lakovich, our new Youth
Pages contributor!
Our View is the official publication of The Serbian Orthodox Youth Ministry Committee and is a regular feature of The Path of Orthodoxy.
Comments can be directed to the committee via e-mail at: [email protected]
Стаза Православља
БР. 02
У Призрену устоличен нови Епископ Рашко-Призренски и Косовско-Метохијски Теодосије
Када је у новембру месецу на Светом архијерејском сабору
у Београду на катедру епископâ Рашко-призренских једнодушно
изабрала Епископа Теодосија, Српска Црква је тим чином свима
ставила до знања да јој је више од свега стало до народа, светиња
и црквеног рада на Светој српској земљи, а нимало до идеологије,
политике, конфронтирања и изазивања подела. А када је на
његовом устоличењу у граду Призрену, 26. децембра, после
одслужене Литургије и увођења у трон, нови Епископ изговорио
своју приступну беседу, свима присутнима је било јасно да је
православни Српски народ на Косову и Метохији добио архијереја
коме ће на првом месту бити служење ближњима по узору на
Христа Спаса и његове Светитеље. “Узносећи благодарност
Господу Богу Творцу нашем, у Светој Тројици слављеном и
обожаваном, Оцу и Сину и Духу Светоме, изабран промислом
Божијим и благовољењем Светог Архијерејског Сабора Српске
Православне Цркве, са страхом и трепетом улазим у овај
свештени трон Епископа Рашко-призренских”.
Нови Епископ је до сада показао саборни и саборски дух
тиме што је у последњих шест година жртвеном љубављу на овом
епархијском терену спроводио одлуке Сабора и Синода када је
сам Патријарх са Синодом морао да предузме одлучније мере да
спасава црквени поредак тамо где је он био угрожен.
Повратак седишту
Свечани чин увођења у трон новоизабраног Епископа
Рашко-призренског Теодосија обављен је у обновљеном саборном
храму Св. Великомученика Георгија у Призрену. Епископа
Теодосија у трон Епископа Рашко-призренског увео је Његова
светост Патријарх српски Иринеј на Светој Литургији на којој
му саслуживало четрнаест отачаствених архијереја и преко
седамдесет свештенослужитеља наше и других православних
помесних Цркава. Вест о избору Епископа Теодосија за
Епархијског архијереја Рашко-призренске Епархије примљена је
са великом радошћу међу свештенством, монаштвом и верним
народом ове богоспасаване Епархије као и на нивоу целе наше
помесне Цркве, што се могло и видети на свечаности устоличења
у којој је учествовало око две хиљаде верника, велики број
монаштва и целокупан клир Епархије Рашко-призренске и
Повратак историјског и духовног седишта Епархије рашкопризренске у град на Бистрици, после једанаест година одсуства
и избеглиштва, јесте јасан позив Србима да се врате тамо где
припадају. Тако је у свом интервјуу Вечерњим новостима, 9.
јануарa 2011. год. (“Вратимо се на огњишта”) новоустоличени
епископ рашко-призренски Теодосије рекао да је oбнова
порушених храмова дугорочни задатак Цркве и истакао дијалог
као јеванђелски пут ка решењу проблема.
Његово Преосвештенство Епископ
Рашко-призренски и Косовско-метохијски Теодосије
”Црквено устројство је икона светотројичнога постојања”
Епископ Теодосије је одмах по устоличењу кренуо у
подвиг делатног служења вернима, пружајући руку благослова
и преносећи јеванђелску поруку вере, наде и љубави. Сличну
поруку народу у овој освештаној земљи он је упутио и на божићној
литургији у храму светог Ђорђа у Призрену. Услови за повратак
Срба на Косово и Метохију далеко су од добрих и носе велике
тешкоће и ризике, али нови Епископ истиче да ми не можемо да
чекамо да нам други стварају боље околности. Свако би требало
да дође на своје огњиште и тако допринесе повратку. Примери
појединаца који су то учинили, иако малобројни, уливају наду да
ће њиховим стопама кренути и остали расељени Срби. Теодосије
свесрдно и пастирски позива своје стадо на врлински живот
у Христу, указујући на опасности које вребају у овој напаћеној
епархији, али и на истински, прави пут којим треба постојано да
ходимо. Истину да је ”црквено устројство икона светотројичнога
постојања”, он поново истиче у својој Божићној посланици, у
напомену да “свака самовоља, непослушност и стварање раздора
у Цркви Божијој, нарушава ову хармонију, и удаљује виновнике
ових недела од вечнога живота и благодатних дарова, који се
од Христа једино преко Цркве предају и поверавају на мудро
Следујући Христове речи ”будите мудри као змије, а
безазлени као голубови”, Владика Теодосије позива народ: чувајмо
јединство, које нам је поверено у Њему, као извор личног и
заједничког спасења”.
Црквено-пастирски рад
”Епархија ће уложити све напоре да помогне опстанку Срба
на Космету. За разлику од претходне епархијске управе, када се
много причало о патриотизму, а мало радило са народом, ми ћемо
да јачамо духовни живот нашег народа. Неће нам бити боље ако
смо огорчени на све око себе. Вера у распетог Христа, међутим,
учи нас да се зло побеђује добротом, мржња љубављу, а безнађе
надом у Господа. Повратак нашег народа вери, отвориће му нове
изворе снаге”.
Као искусни монах и потом дечански игуман, Владика има реч
за савременог човека који је често дезоријентисан пред понудама
овога света и лажним добрима која се промовишу као истинска.
Стога он каже: ”Човеку је од Бога дат дар слободе, али да га
користи разумно и одговорно, а не ради личног уживања и похоте.
Када душом и телом овладају страсти, човек постаје неспособан
за заједницу са Богом. Уместо бића заједнице, постаје усамљеник
који се гуши у сопственим амбицијама да нађе неку овоземаљску
срећу. Истинска радост и срећа постоје само када схватимо да је
служење ближњем у љубави не губитак, већ једино добро. То је и
суштина Цркве и живота у њој”.
Нови Владика je отпочетка снажно нагласио верност
следовања Цркви и потребу разликовања спасоносне Цркве од
душегубне секте. У ово друго се претворила група рашчињених,
a ултра-радикaлних, монаха који следују рашчињеног епископа,
сада монаха, Артемија. О њима је је Црква рекла своју реч и тиме
избила адут свим пакосним и злонамерним, срећом малобројним,
присталицама ових распопова који служе религиозно-политичкој
идеологији са антицрквеном свешћу, којој нико није ”свет” сем
једино њихов покровитељ и гуру. Као што је Синод и Сабор наше
Цркве саопштио, реч је о секти, која је, срећом, без подршке
народа. ”Ако буде потребно, предузећемо додатне црквеноканонске и законске мере, како би Српска Црква на Косову
сачувала своје име, интегритет и имовину. На подручју Епархије
нећемо дозволити секташке активности. Међусобне поделе сада
нам најмање требају. Најважније је да наш народ уме да разликује
цркву од секте, свештеника од распопа, а веру у Христа од
религиозно-политичке идеологије”.
Приписујући само себи изворни црквени дух Православља,
од Цркве одметнути људи, у суштини, оспоравају каноничност
continued on p. 10
Божићне посланице епископа СПЦ у Северној и Јужној Америци
Епископ канадски Г. Георгије
‘’И Ријеч постаде тијело и настани се
међу нама, и видјесмо славу Његову,
славу јединородног од Оца, пуног
благодати и истине.’’(јн 1, 14)
Ево радости, ево спасоносног
поздрава: Христос се роди!
Бог се роди у тијелу и постаде човјек – да бисмо и ми постали
Његова браћа и облагодатили се Њиме.
Да ли смо свјесни те истине? Да ли смо свјесни шта тај
сверадосни поздрав значи? Христос Бог силази у свијет и рађа се
од Пресвете Дјеве, долази међу нас огријеховљене и смртне. Бог
поста човјек – да би човјек по благодати постао бесмртан, вјечан,
раван Богу.
У давнини, пророк је рекао: ‘’Што је било, то ће бити, што се
чинило, то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем’’ (Проп.
1, 9). Ништа под сунцем не бива ново сем ваплоћења и рођења
Сина Божијег (Јован Дамаскин). Ево те новине, ево нечега новог
и вјечно освјежавајућег за цјелосну творевину, ево нашег Творца
који узе тијело, настани се међу нама и постаде један од нас.
Савршени Бог постаје савршени човјек, а тиме од палога
Адама добијамо новог Адама, од изгубљеног раја – нови рај. Из
туге и безнађа рађа се нова нада и општа радост.
Браћо и сестре, у овим смутним и бурним временима, када
је човјек заборавио да се радује, ево му прилике да се зарадује
дјечијом радошћу, јер Богомладенац радост с неба доноси у свијет.
Зато се анђели и поздрављају ријечима: ‘’Радујте се, јер вам се
данас роди Спас.’’
Ево нам прилике да се бар о Божићу зарадујемо вјечном
радошћу, да животне одложимо бриге, баш као што пјевамо
на Литургији – ‘’Житејскоје отложим попеченије’’ – јер се Бог
оваплотио, постао човјек. Управо ту неизмјерну утјеху, тај
свесмисао, изражавамо у Символу вјере: ‘’Који је ради нас људи
и ради нашег спасења сишао с небеса и оваплотио се од Духа
Светога и Марије Дјеве, и постао човјек.’’ Дакле, ‘’ради нас људи и
ради нашег спасења’’ дошао је Онај који изражава најузвишенију
реалност нашег постојања – израз вјечности у Њему, тј. у
заједници са Њим, у чему се и састоји наше спасење.
Спасење се добија вјером, а ‘’вјера је основ чему се надамо,
потврда ствари невидљивих’’ (Јев. 11, 1). Ми Њему нарочито
о Божићу славословимо, јер нам Он дарова живот, јер нам Он
даде љубав, и вјеру, и вјечност, и изобиље добра – кроз свесвето
Оваплоћење Своје, благовољењем Бога Оца у Духу Светоме.
Христос нас све позива да учествујемо у Тајни Његовог
Царства. Он, сладчајши Господ, дошао је да нам дарује радост и
опроштај грјехова, да нас обожи. ‘’Он се очовјечио, да бисмо се
ми обожили; Он се открио у тијелу, да бисмо ми примили спознају
невидљивога Бога Оца; Он је претрпио увреде од људи, да бисмо
ми наслиједили бесмртност’’ (Св. Атанасије Велики).
Христос заиста нас обожује својим очовјечењем, дарује нам
живот у изобиљу. Долази ради радости, како каже Достојевски:
‘’Он (Христос) је страшан нама величином својом и висином својом,
али је због безграничне милости и љубави своје постао нама
сличан и весели се с нама, претвара воду у вино да не би престала
радост међу гостима, чека нове госте и непрестано их дозива,
досад и на све вјекове’’ (Браћа Карамазови).
Такву радост донесе Христос нама и остави у Цркви Својој, да
се кроз њу спасавамо и вјечни живот задобијамо. Ето нам прилике,
браћо и сестре. Радујмо се у Господу!
Поздрављам Вас све, драги моји епархиоти, клицањем
радосним, љубављу Богомладенца и утјехом нашег спасења кроз
Сина Божијег:
Мир Божији, Христос се Роди! Ваистину се Роди!
Ваш молитвеник пред Богомладенцем Христом,
Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ, с.р.
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички
Г. Лонгин
‘’Христос се роди, славите Га. Христос са неба, изађи да Га
сретнеш. Христос на земљи; будите узвишени. Певајте Господу
сви на земљи...’’ (Св. Григорије Ниски)
Овим речима, драга браћо и сестре, Св. Григорије Ниски,
један од великих отаца Цркве, почиње своје размишљање о овом
светом дану опште радости и милости Божије, која се тако јасно
види у Божанској одлуци да се Друго Лице Свете Тројице оваплоти
од Духа Светога и Марије Дјеве, поставши човек ради нас и
нашега спасења.
Зато и ми, Ваш духовни вођа и молитвени представник пред
Тројичним Богом, позивамо све Вас да славите Бога у ове дане
општег славља, да спремни изађете у сусрет Новорођеном и да
у Његовом присуству стојите узвишени и обрадовани радошћу
Узвишено стоји пред Господом она душа која се труди на
путу Његовом. Наша је жеља да се сви предано молимо у ове
освештане дане, да праштамо и тражимо опроштај, да помажемо
онима којима је наша помоћ потребна, да будемо у свему достојни
следбеници Новорођеног Богомладенца Христа, те да, руковођени
свим светима у роду српском, будемо уписани у небеску књигу
‘’Онога који јесте’’ и коме је ‘’власт на рамену.’’
Мир Божији! Христос се Роди!
Срећна и Богом благословена Нова 2011. Година!
Ваш молитвеник перд Богомладенцем Христом
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички
continued on p. 12
Посета светогораца - игумана архимандрита Методија и јерођакона Арсенија Србима у Америци
Посета игумана манастира Хиландара високопреподобног
поздравио узвишене госте и пожелио им добродошлицу. Позвао је
архимандрита Методија Србима у Америци уследила је поводом
све присутне да дођу у дворану на послужење, које су припремиле
доласка, освећења и устоличења иконе ‘’Тројеручице’’ Пресвете
вредне чланице Кола Сестара, на челу са председницом сестром
Богородице у манастиру Новој Грачаници, код Чикага, седишту
Јелком Мајсторовић. Председник црквене Управе брат Никола
Епархије новограчаничке-средњезападноамеричке. Ова посета
Борота поздравио је уважене госте истакавши да су својом
великодостојника српске царске лавре манастира Хиландара
посетом указали част Србима Кливеланда. Прота Живојин је
пропраћена је величанственим молитвеним свечаностима у
такође поздравио госте и присутне вернике и најавио главног
неколико знаменитих црквено-школских општине, центара српског
госта и говорника високопреподобног архимандрита Методија.
верског и националног живота, колико је временски период
Говор и поздрав високопреподобног архимандрита Методија био
боравка великодостојника дозвољавао.
је посвећен ктиторима манастира Хиландара Св. Сави и оцу му
Дакле, Епархија новограчаничко-средњезападноамеричка
Светом Симеону Мироточивом (Стевану Немањи, родоначалнику
најавила је ову високу посету светогораца и доласка ове велике
лозе Немањића). Говорио је о напорима кроз дуге векове да се
светиње иконе Богородице ‘’Тројеручице’’ у манастир Нову
одржи и сачува ова српска светиња, која је одиграла велику
Грачаницу следећим расписом и распоредом посете, што ћемо
улогу у националном, верском и духовном животу Срба и Србије.
у наставку и у кратким цртама
описати, према дописима из
центара посете.
22. децембар 2010 – дочек на
аеродрому; вечера са Владиком у
7:00 сати.
23. децембар у 9::00 кафа; у
10:00 посета манастиру Св. Саве; у
1:00 ручак у Грачаници; од 3:00 до
5:00 одмор; вечерње у 5:00 сати.
25. децембар – у 8:00 јутрење;
у 9:00 св. Литургија; полазак за
манастир Св. Марка у Охају.
26. децембар – св. Литургија
у Кливеланду; после св. Литургије
ручак и кратак програм духовне
садржине; повратак на конак у
манастир Св. Марка.
27. децембар – одлазак
за Колумбус, Охајо; посета
Хиландарској соби у 10:00; ручак
и одлазак за Индијанаполис; акатист
Богородици у цркви Св. Николе и
сусрет са парохијанима; одлазак за
Top: Света Литургија у храму
манастир Нови Карлајл, Индијана, на
св. Саве у Кливеланду
Holy Liturgy in St. Sava Church
28. децембар – Литургија у
in Cleveland
манастиру Пресвете Богородице и
Center: Акатист у храму св.
ручак; одлазак у обилазак цркава
Николе у Индијанаполису
у Индијани и Јужном Чикагу; радио
Akathist in St. Nicholas Church
програм код Равасија; духовно вече у
in Indianapolis
цркви Св. Ђорђа у Шерервилу.
Bottom: Вечерње
29. децембар – одмор у Новој
богослужење у храму св.
Георгија у Шерервилу
30. децембар – јутрење у
Vespers in St. George Church
7:00, кафа у 9:00; посета Саборном
in Schererville
храму у Милвоки; ручак у 1:00 сат у
Милвоки; вечерње у 5:00 у Грачаници;
донаторска вечера у манастиру Нова
Грачаница у 7:00 увече.
31. децембар – слободан дан – могућа посета
01. јануар 2011 – јутрење у 9:00; Литургија
у 10:00; освећење иконе ‘’Тројеручице’’ у 11:30;
свечани ручак у 1 после подне; бденије у Руској
цркви (сви свештеници из Чикашког и Милвошког
намесништва треба да учествују).
02. јануар 2011 – у 10:00 ујутро св. Литургија
у саборном храму Васкрсења Христовог (Redwood
Drive); повратак за Грачаницу и кратак одмор;
вечерње у 5:00.
03. јануар 2011 – повратак гостију.
Овај распоред доследно је извршен. Јесте,
било је заморно, али не долазе нам високи
гости често из наше велике светиње, манастира
Хиландара, па је требало уложити максимум снаге
и моћи да се благослов Хиландара и његових
ктитора, Светог Саве и Светог Симеона, пронесе
кроз што више српских верских центара, што је
заиста и остварено, што ћемо видети из дописа,
где је делегација боравила и где су српски
молитвени скупови одржани.
Посета Кливеланду, Охајо
Из Кливеланда својим дописом о посети великодостојника
свете царске лавре Хиландара, високопреподобног архимандрита
Методија, игумана манастира Хиландара и јерођакона Арсеније
и њиховог пратиоца Миливоја Ранђића, управника задужбине
‘’Хиландар’’ у Београду, јавио нам је уважени брат и господин Боро
Карапанџић, који је и сам повереник за обнову Хиландара при
храму Св. Саве у Кливеланду, Охајо.
У пратњи протојереја-ставрофора Милорада Лончара
великодостојници су стигли у Охајо, најпре у манастир Св.
Марка, код Лорејна, а одатле су са архимандритом о. Леонтијем
дошли у Кливеланд, где их је дочекао старешина саборног храма
протојереј др. Живојин Јаковљевић. У недељу, 26. децембра
високопреподобни архимандрит Методије, игуман манастира
Хиландара, чинодејтвовао је на светој Литургији у храму Св. Саве.
Саслуживали су о. Милорад Лончар, о. Леонтије и о. Живојин
Јаковљевић са ђаконом о. Арсенијем. Присутни су били и о.
Василије Соколовић и о. Ђуро Мајерле, умировљени свештеници
кливеландски. На јектеније је одговарао хор ‘’Његош’’ под управом
протинице Зобенице...На крају свете Литургије о. Живојин је
Трагедија која је задесила манастир Хиландар 2004. године, када
је у пожару изгорело 50% манастирског здања, погодила је цео
српски народ. Манастир се обнавља, али су потребна огромна
финансијска средства. О. Методије верује да ће помоћу Божјом и
дарежљивошћу српског народа, уз помоћ српске државе, манастир
опет засијати у свом пуном сјају. Високопреподобни архимандрит
Методије је срдачно поздрављен. Г. Миливоје Ранђић је показао
присутнима слике радова који се изводе на манастиру. После
Кливеланда, гости су посетили манастир Марчу у Ричвилду, а
одатле су отпутовали у манастир Св. Марка на преноћиште.
У Колумбусу, Охајо боравили су 27. децембра, где су
посетили Хиландарску собу на Универзитету Охајо. После посете
Хиландарској соби одпутовали су за Индијанаполис.
Посета цркви Св. Николе у Индијанаполису
О посети Индијанаполису у свом допису протонамесник
Драган Петровић и ђакон Марко Бојовић на епархијској интернет
страници доносе следеће:
После скорашњих посета великог мисионара у Индонезији,
архимандрита о. Данијела Бјантура, па владике Лонгина за
црквену славу, црква Св. Николе у престоном граду Индијане
удостојена је у понедељак, 27./14. децембра увече још једног
великог благослова – посете делегације манастира Хиландара,
Игумана хиландарског о. Методија, јерођакона Арсенија и
директора ‘’Хиландарске задужбине’’ у Београду г. Миливоја
Ранђића. У Индијанаполис их је довео епархијски секретар о.
Милорад Лончар. Високо цењене госте дочекао је радосни бруј
звона, погача са сољу и усхићена срца стотинак парохијана ове
цркве, као и неколицина из других православних цркава у граду и
три монахиње из градског метоха Св. Ксеније Петровградске.
По облачењу свештених одежди, најпре је читан
Акатист икони Пресвете Богородице Тројеручице на српском,
црквенословенском и енглеском језику, уз саслужења и
свештеника и ђакона, рођених Американаца, из цркве која припада
Бугарској патријаршији. Након Акатиста, домаћин, свештеник
Драган Петровић, који је летос предводио групу парохијана
у поклоничкој посети Хиландару, видно ганут и узбуђен,
са страхопоштовањем је заблагодарио Хиландарцима на
готово нестварној прилици да узврате гостопримством и
на неисказивој части коју су својим доласком указали овој
цркви, а у склопу прве, историјске посете једног хиландарског
игумана америчком континенту. ‘’Са собом донели сте
нам Хиландар, Свету Гору, Пресвету Мајку Божију и
њенога Сина’’, нагласио је о. Драган и поверио да ‘’никада
Тројеручица која краси нашу цркву, није сијала као што сија
ове ноћи’’.
Реч је затим предао високопреподобном игуману,
архимандриту о. Методију, који је заблагодарио на
веома топлом пријему и изразио радост што је црквена
заједница етнички шаролика, а јединствена у светој вери
православној. У духу монашког смирења, рекао је и да
његова скромна делегација не може донети више од
благослова њихових светих претходника у манастиру, али
и сведочанства да ништа што је могло да се чује те вечери
у Акатисту о чудесима
Пресвете Богомајке
није ни нестварно, ни
измишљено, ни увеличано,
већ је свакодневна
реалност Светогораца и
Хиландараца. Истакао је
велико поштовање које
Хиландарци посебно указују
Пречистој Дјеви као својој
Игуманији, од које, уз
велике поклоне које пред
њеном Тројеруком иконом
чине, ишту благослов пред
свако монашко послушање.
Затим је навео пример
кроз врло интересантну
причу о чудесном исцелењу
једне непокретне Гркиње
из Солуна након што јој се
Мати Божија јавила у сну, у
којем је поменула и манастир
Хиландар и своју икону Тројеручице у њему. Игуман Методије је
закључао да сва поменута чудеса имају за циљ да оснаже у нама
православну веру, коју смо дужни да очувамо за будућа поколења
у истој чистоти и лепоти у каквој смо је и примили од наших
светих отаца и предака, што је у наше доба, можда, већи изазов
него икада до сада. На крају обраћања Игуман хиландарске
обитељи је благосиљао све присутне и даривао им иконице, као
и једну велику књигу о Хиландару на енглеском језику за црквену
библиотеку. Сабрани народ је затим предао гостима значајан
прилог, прикупљен на позив и молбу о. Драгана да, по угледу на
свете краљеве и цареве српске који су изградили Хиландар буду
царског и краљевског срца ‘’не би ли се Хиландар сада обновио и
опет засијао пуним сјајем, а са њим и ми’’...
Иако су били већ позни вечерњи сати, иако је и госте чекао
дуг пут до манастира Рођења Пресвете Богородице код Саут
Бенда у Индијани и домаћине напоран радни дан, тешко је било
и једнима и другима растати се и узајамну љубав и радост због
величанственог и незаборавног сусрета на пречац склонити од
очију и похранити их у срца и молитве.
Духовно вече у парохији Св. Ђорђа у Шерервилу
Први пут у историји Српске православне цркве игуман
манастира Хиландара, високопреподобни архимандрит Методије,
вођен светом чудотворном иконом ‘’Тројеручицом’’, посетио је
православне Србе и Српкиње у Америци. На том путешествију,
у уторак 28. децембра 2010. године, обишао је и парохију св. вмч
Георгија у Шерервилу, Индијана. За вернике наше парохије ово је
био догађај од највећег значаја.
Иако је био радни дан, побожни народ северозападне
Индијане и јужног Чикага испунио је свети храм и са великом
радошћу дочекао игумана царске лавре Хиландара. Наша
радост била је утолико већа што је заједно са њим дошао и наш
првојерарх, епископ новограчаничко-средњезападноамерички Г.
Лонгин. Његовом заслугом, а добротом благочестивих чланица
Кола српских сестара, је и израђена и у манастир Нова Грачаница
донета и освештана верна слика чудотворне иконе ‘’Тројеручице’’.
Њен значај и присуство у будућем историјском трајању и духовном
животу и узрастању наше епархије и Српске цркве уопште на овим
просторима је непроцењив.
Православни српски народ је ‘’предокусио’’ величину светиње
continued on p. 11
У Призрену устоличен нови Епископ...
continued from p. 8
српскога патријарха и саборских отаца (тј. епископа) наше
најсветије Цркве. Епископ Теодосије такође критикује
антицрквено, противсаборно деловање његовог претходника.
”Уместо извора живе воде, који се вернима даје у Литургији, а
која се канонски служи по благослову надлежног Епископа и уз
помињање Патријарха Српског као првоначалника наше помесне
Цркве, ова наша посрнула браћа траже неку своју правду и своју
истину, копајући бунаре испроваљиване, у којима ништа нема до
горчине и мржње, којом се без стида и страха Божијег обрушавају
на све што је у Цркви свето и поштовано”.
Теодосије у свом раду гледа на савест црквене пуноће, а
не осврће се на фарисејске приговоре ”каноничара-буквоједа” и
осталих ”ојађених и забринутих” веб-сајт-виртуелних ”бораца за
веру” из којих избија метафизичко безнађе које би да пренесу и на
остале. Одговорност његовог претходника, сада монаха Артемија,
увећава се чињеницoм да је он – свесно или несвесно, небитно
је – увео у јавност, а делимично и у Цркву, праксу оспоравања а
често и омаловажавања институција Патријарха, Синода и Сабора
из чисто идеолошких побуда које ни најмање везе нису имале са
црквеношћу и теологијом.
Разлика у приступу се огледа и у вестима које сада долазе
са страдалног Косова. Док смо пре слушали вести о борби
против глобализма, екуменизма и сл., од фебруара 2010. вести
говоре о служењима Свете Литургије у обновљеним и освећеним
храмовима. На тај начин обнова храмова постаје део свецрквене и
свенародне обнове и добија свој пуни смисао у Светој Евхаристији
која се сада редовно врши у овим светињама. Са делатношћу
новоустоличеног Епископа, све ће мање бити невиних жртава
медијске обмане злонамерних псеудо-зилотских група које шире
дезинформације и петиције против Мајке Цркве, нeдопустиво
политизујући случај и нарушавајући углед једине компетентне
установе, чиме несвесно проузрокују расколничко расположење
не само у многострадалној епархији
Рашкопризренској него и у целој нашој
Обнова светиња
Новом Епископу предстоји рад на
обнови и изградњи порушених православних
светиња на Космету, што је свакако
дугорочни задатак. Стога он истиче да
подижући светиње, ми радимо на обнови
црквеног и духовног живота. Уз обновљене
храмове у Приштини, Истоку и Призрену,
последњих месеци удахнут је нови живот и
угашеним парохијама, тако што су у њима
постављени млади свештеници. Он планира
и обнову парохије у Пећи, као и наставак
обнове комплекса Богословије у Призрену,
где планира да, уз Божију помоћ, поново
покрене црквено-просветни рад.
Будући да је Црква увек била
стожер опстанка српског народа на
Космету и у најтежим временима, њену
улогу у данашњим околностима не треба
другачије посматрати. ”Најважнији
задатак биће јачање духовног рада и
наставак хуманитарне помоћи угроженом
становништву. Важно је и да народне
кухиње које води НВО „Мајка девет Југовића“
наставе да раде. Уколико буде услова,
њихов број биће повећан. Црква треба да
гради општу слогу, јер само јединствени и
солидарни можемо да опстанемо”.
И та порука звучи сасвим
освежавајуће у односу на оно што смо
навикли да слушамо у последње време. Жалосна је чињеница
да је Теодосијев претходник са својом идеолошком парадигмом
нашао своје природне савезнике у ултра-десничарским (али
и ултра-левичарским, јер крајности се додирују) групама и
медијима који са лакоћом све уклапају у теорије завере и друге
(пост)комунистичке идеолошке флоскуле. A најтрагичније је да за
тај, срећом веома мали али бучни, део јавности ништа не значи
деценијска запостављеност парохијског свештенства и верног
народа (осим у безбеднијем северном делу Косова) на рачун
формирања некакве етнархије политичког типа или монахократије
идеолошког кова.
Стога треба одати признање досадашњим епископимаадминистраторима, Атанасију и Амфилохију, а сада и
новоустоличеном Теодосиjу, на великом делу јачања црквеног
живота и присуства у српским срединама чиме су повратили
наду у Цркву, подстакли повратак прогнаних, обновили здраву
црквеност и показали да се Српска Црква не одриче свог древног
црквеног и историјског седишта.
Eпископ Теодосије зна да брига о Косову није само његово
право и задатак, него и свеукупне Цркве, па је спреман да на том
пољу настави сарадњу са Патријархом и Сабором. Он ће то чинити
у духу максиме коју је сам исковао: ”У Цркви нема саборности
без поштовања началства, као ни богоподобног началства без
боголике саборности”.
Подсећајући своју паству о спасоносном значају заједницу у
Христу и Његовој и нашој Цркви, он мудро вели: “Добро знајте, да
све оно, што се чини Бога ради, а без заједнице у Цркви, не служи
спасењу, већ још више удаљује од вечнога живота и благослова
Сарадња са институцијама
Међу Србима на Космету присутне су и поделе, нарочито
око признавања институција такозване државе Косово. Како
превазићи разлике које постоје? ”Улога Цркве јесте да чини да
поделе нашег народа буду што мање и да Срби, без обзира на
политичку припадност, осећају да су један народ Божји. Она
не делује као политичка институција, јер се тако своди на пуку
идеологију. Али, мора да учи и народ и његове вође о свести
да лични интереси не смеју бити изнад користи заједнице. Не
очекујмо да нас други разумеју и подрже, ако то сами не умемо”.
По питању ситуације у манастирима које више не обезбеђују
снаге Кфора и сарадње са Косовском полицијом, Владика
Теодосије сматра да није сазрело време да обезбеђење наших
најважнијих и најугроженијих светиња буде у рукама Косовске
полиције. ”У њу немамо поверење, какво смо имали у војнике
Кфора, који су били професионалнији, али и боље разумевали
међуљудске односе. Нисмо, међутим, у стању да бирамо, већ смо
принуђени да прихватајући понуђено, чувамо наше светиње и
Косово и Србија
Будућност Космета у Србији посматра се различито. Већина
сматра да се покрајине нико не сме одрећи, али се чују и гласови
да је неповратно изгубљено. По том питању Теодосије каже:
”Косово није само политичко и територијално питање. То је место
нашег завета са Богом. Нашим повратком том завету, на основама
хришћанске вере и наде, немогуће га је одузети. Политичке
ситуације су се мењале кроз историју, и тако ће бити и убудуће.
Ако Космет гледамо само као питање националне идеологије и
територије, изгледа као изгубљено. Уколико, међутим, укључимо
своје срце, одговор је сасвим супротан”.
По питању пак најављиваног компромиса између два народа
дијалогом Београда и Приштине, Владика је такође јасан: ”Дијалог
је једини пут ка решавању проблема на КиМ. Други не могу да
нађу решење за наше проблеме. Већина косовских Албанаца
тренутно не види будућност у било каквој вези са Србијом.
Српски народ, међутим, прва је адреса на којој би они требало да
потраже саговорника за своје дугорочне интересе. У предстојећим
преговорима Београда и Приштине приоритет треба да буде
стварни интерес народа и мир, а не пролазне идеологије. Зато је
важно да људи добре воље буду на дистанци од свих који мисле да
се насиљем остварује срећа”.
Порука српском народу на Космету
Владика Теодосије подсећа да је Христос једина узданица
хришћанима. Зато треба да се вежемо уз Цркву и сачувамо
међусобну љубав и слогу. Он такође истиче да Господ пројављује
у слабости и страдању и зато не смемо да губимо наду у њега.
”Останимо верни својим огњиштима и светињама и изнад свега
чувајмо нашу веру”.
Нашу енергију треба усмерити на оно што живот значи, и
ево како то мудро и молитвено изражава Епископ Теодосије: “И
поред свих разлика, не заборављајте никада да сте једно стадо
Христово, које је позвано, да у заједници Тела и Крви Господње,
живи једним срцем и једном душом, и да је Црква изнад сваке
политике и дељења, као духовна мајка, која прима све оне који јој
долазе и никога не одвраћа.”
У овом смислу, став Епископа Теодосија поводом
антиекуменизма и екуменизма, иде с ону страну сваке лажне
дилеме. Владика следи пут Цркве, а он се не своди на неко
„средње поље“ између два екстрема: црквеног изолационизма
и еклисиолошког релативизма. Просто, треба избегавати ту
упрошћену и искривљену слику екуменисти vs. антиекуменисти.
Православна Црква, не бојећи се дијалога јер има Истину, улази у
њега са најдубљим убеђењем да верност властитој православној
традицији и активни екуменски ангажман нису некомпатибилни
и да једно захтева друго. Kaо што неко рече, зилоти се понашају
као да је Православље неко слабо људско стакло које ће се
разбити и које треба ми слаби људи да спасавамо. Напротив, свето
Православље и његова истина се неће разбити, али без њега и
ван њега разбићемо се ми сами. Треба рећи ради неупућених, да
је зилотизам и антиекуменизам (и изјашњавање за тзв. „истинско
православље“) више један социјални феномен (ментални проблем
једног друштвеног слоја), или ти борба против савременог света,
модернизма и глобализма и страх од њиховог утицаја, а мање, или
готово нимало, питање вере-религије и њене одбране.
У име Епископског савета (чији је председник Патријарх
Српски), а тиме и у име свих верних Православних Срба и
Американаца са северноамеричког континента, Епископ Максим
Западноамерички је новоустоличеном Епископу Теодосију пренео
поздраве и свесрдну подршку дијаспоре и уручио му поклон
– архијерејске одежде. Епископ Максим је истакао да свеукупна
дијаспора стоји уз своју Цркву и уз Епископа Теодосија као јединог
канонско-благодатног прејемника и наследника Апостолског
Предања и христоликог служитеља на Трону богоспасаване
Епархије Рашкопризренске. Стога га православна Америка очекује
да дође у скору посету и донесе благослове косовско-метохијских
Епископ Западноамерички Максим
Биографија Епископа Теодосија
Епископ Теодосије, на крштењу Живко Шибалић, рођен
је 29. јуна 1963. године у Чачку, од оца Милана и мајке Биљане
(рођене Јовић), сада у монаштву монахиње Марте. После
завршене основне и средње школе у Горјанима и Ужицу, студирао
је теологију на Богословском факултету у Београду, где је и
дипломирао. Од младости је имао велику љубав према цркви и
богослужењу, и као седамнаестогодишњак први пут је посетио
манастир Високи Дечани, где га је са очинском љубављу дочекао
блаженопочивши архимандрит Јустин, игуман ове свете лавре.
Млади Живко тада је и донео одлуку да се посвети монашком
животу и преда себе на службу Богу. Као студент теологије у
Београду Живко је слушао предавања наших уважених богослова
и будућих Епископа Амфилохија, Атанасија и Иринеја, који су
својим духовним и богословским радом направили дубок утицај на
младог студента Живка и читаву генерацију тадашњих студената
на Богословском факултету у Београду.
Ипак, Живково срце је чезнуло за монашким подвигом па
6. јануара 1987. године одлучује да постане
искушеник у манастиру Црна Река код
Новог Пазара и настави духовни живот под
руководством тадашњег игумана, а будућег
Епископа рашко-призренског г. Артемија.
У манастиру Црна Река замонашен је у
малу схиму на манастирску славу, Светих
Архангела, 21. новембра 1989. године,
добивши монашко име Теодосије, по Светом
Теодосију Великом, зачетнику општежића.
Ново монашко име указало је и на његов
даљи животни и монашки пут, који ће бити
посвећен духовној изградњи једног од највећих
општежитељних манастира, Високих Дечана.
У чин јерођакона рукоположио га је
тадашњи Епископ рашко-призренски г. Павле
на Светлу среду 1990. године у Саборном
храму Светог Георгија у Призрену. Видећи
његов труд и духовне дарове, Епископ
Артемије га је по Сретењу 1992. године
рукоположио у чин јеромонаха у манастиру
Ђелије код Ваљева. Ово је још више продубило
његову духовну везу са Св. авом Јустином
Ћелијским на чијим ће се делима годинама
напајати и учити љубави и страху Божијем.
Пошто је било неопходно да се ојача
активност Цркве на овом простору, Свети
архијерејски сабор Српске православне
цркве, на свом редовном заседању од 10. до
19. маја 2004. године доноси одлуку о избору
игумана Теодосије, настојатеља царске лавре
манастира Високи Дечани, за Епископа
липљанског, викара Епархије рашко-призренске, са седиштем у
манастиру Високи Дечани.
Kао викарни Епископ Липљански и игуман манастира Високи
Дечани Владика Теодосије још је посебно наставио са радом на
помоћи народу, посебно у Метохији. Одлуком Св. Архијерејског
Сабора из маја 2005. године Владики Теодосију је поверена
брига око обнове храмова и манастира који су уништени у
Мартовском погрому 2004. године. Од јесени те године започиње
процес обнове који се спроводи уз сарадњу са Заводом за
заштитом споменика културе Србије и привременим косовским
институцијама под надзором Мисије УН и Савета Европе, а у
складу са Меморандумом о обнови који је у марту те године у
име СПЦ потписао Патријарх Павле. У току наредних пет година
обновљено је око двадесетак објеката СПЦ, међу којима су и
Саборна црква Св. Великомученика Георгија са Владичанским
двором и старом зградом Богословије у Призрену, храм Св.
Николе у Приштини, цркве у Пећи, Вучитрну, Подујеву, Истоку и
др. Обнова порушених светиња СПЦ вршена је уз сталну подршку
Његове светости Патријарха српског г. Павла и Св. Архијерејског
синода СПЦ са циљем да након обнове порушених објеката уследи
и духовна обнова парохијског и богослужбеног живота. Од 2005.
год. Владика Теодосије активно учествује и у раду Косовског
одбора Св. Архијерејског сабора СПЦ као подпредседник одбора.
Истовремено је по одлуци Св. Архијерејског синода ангажован и
као један од представника СПЦ у преговорима о статусу Косова и
Метохије, нарочито 2007. и 2008. године, када је посебан допринос
дао на дефинисању мера заштите српске духовне и културне
баштине и очувања идентитета светиња наше Цркве у јужној
Покрајини. Од тада је Владика Теодосије имао више сусрета са
бројним међународним представницима, којима је континуирано
указивао на тешку ситуацију у којој живи српски народ и Црква на
Косову и Метохији.
continued from p. 9
која му је долазила у походе, па је вођен љубављу према једном
од наших најзначајнијих и најстаријих манастира у великом броју
молитвено присуствовао вечерњем богослужењу које је служио
архимандрит Методије. Одговарао је локални хор Владика Стефан
Ластавица, а појали су присутни свештеници предвођени протом
Милошем Весиним и протођаконом Милованом Гогићем. По
вечерњој служби, прота Добривоје је бираним и топлим речима
поздравио о. Методија и пожелео му срдачну добродошлицу, након
чега је верни народ примио благослов хиландарског игумана и
целивао му руку.
Свечаност је настављена у црквеном дому уз трпезу љубави.
Високе госте најпре је поздравио г. Рајко Вукас, председник
црквеношколске општине. У име наше парохије, а за обнову
манастира Хиландара, г. Вукас је уручио
прилог у износу од $5,000.00. О штети
коју је манастиру нанео трагични пожар
који је избио у ноћи између 3. и 4.
марта 2004. године, као и обнови која
је потом уследила, детаљно је говорио
г. Миливој Ранђић, директор Фондације
манастира Хиландара у Београду. За
све време трајања програма, верници
су на великом екрану посматрали
фотографије манастира Хиландара пре,
за време и после пожара. Благодарност
за ово припада брату Жељку
Костадиновићу чији је брат од тетке, о.
Доситеј, сабрат манастира Хиландара.
О духовној обнови царске
лавре манастира Хиландара говорио
је архимандрит Методије, игуман
хиландарски. Иако је пожар који је
избио пре готово седам година уништио
половину манастирског комплекса,
број монаха се после тога умножио. У
манастиру се строго држи и поштује
типик Св. Саве, оца наше самосталне
Српске православне цркве. Верни
народ је са великом пажњом
слушао поучне речи игумана
Top: Света Литургија у манастиру
који ходи, дела и моли се
Нова Грачаница
тамо где је осам векова пре
Holy Liturgy in New Gracanica
њега ходио, делао и за спас
српског народа се молио
Bottom: Света Литургија у
свети отац Сава и отац му
Саборном храму Христовог
Симеон Немања.
Васкрсења у Чикагу
На крају, као што и
Holy Liturgy in Holy Resurrection
приличи, присутнима се
Cathedral in Chicago
обратио наш домаћин,
Његово Преосвештенство
Г. Лонгин, епископ
новограчаничко-средњезападноамерички. Поздрављајући игумана
хиландарског, епископ је изразио велику благодарност што нам
је донео чудотворну икону ‘’Тројеручицу’’, сматрајући тај чин
великом милошћу и благословом Божијим. Владика је захвалио
верном народу на величанственом одзиву и похвалио парохију
св. Георгија у Шерервилу за многа доброчинства која су њени
добри парохијани чинили за добробит наше Свете Цркве и нашег
страдалног српског народа деценијама уназад.
Програм је веома лепо, мудро и зналачки водио прота
Добривоје, домаћи свештеник. Захваливши се свима, прота је
посебно истакао породицу Тихомира Петковића који је за наше
госте приложио најбоље домаће вино. Верни народ је поново
показао оданост и љубав према својој Мајци Цркви и хиландарској
обитељи, па је укупан прилог за обнову Хиландара био перко
$11,000.00. Нека благослов чудотворне иконе ‘’Тројеручице’’
чува наш страдални род српскуи, а са наших усана нека се чује
песма: Радуј се, помоћнице наша,Пересвета Богородице, која нам
помажеш иконом својом ‘’Тројеручицом’’.
(Допис из Шерервила)
Освећење иконе Богородице Тројеручице
у манастиру Нова Грачаница
У суботу, 1. јануара 2011. године, Његово Преосвештенство
епископ новограчаничко-средњезападноамерички Г. Лонгин и
Његово Преосвештенство епископ кливеландски и чикашки Г.
Петар (Руска загранична црква) служили су свету архијерејску
Литургију у манастиру Нова Грачаница поводом освећења
иконе Богородице Тројеручице коју је донео у манастир
високопреподобни архимандрит Методије, игуман манастира
Хиландара на Светој Гори.
Саслуживали су осамнаест епархијских свештеника и осам
ђакона. На крају свете Литургије епископи су осветили икону
Тројеручице која је постављена на левој страни у унутрашњости
храма, код стуба, у за то прекрасно припремљеном карвираном
трону. Икона је дар Кола сестара раније Епархије Новограчаничке.
Украшена је златом, сребром и драгим камењем, као што то и
доличи овој чудотворној икони Богородице Тројеручице. Лепота
иконе не може се речима описати. Биће то украс и благослов
Божији, а мајка Божија биће заштитница рода нашег у генерације
и генерације. Ова света Икона доноси благослов Свете Горе
нашој Епархији, са првом посетом Игумана манастира Хиландара
Северној Америци, који доноси благослов нашој Епархији његових
претходника, Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог.
После освећења иконе Тројеручице Његово Преосвештенство
епископ Лонгин проповедао је о значају ове чудотворне Иконе за
нашу Епархију, као и о значењу Тројеручице, не само за српски
народ већ за цело Православље.
После свете Литургије одржан је банкет у манастирској
сали. Присуствовало је преко 450 верника, поклоника чудотворној
икони Богородице Тројеручице. За време ручка г. Миливоје Ранђић
говорио је о манастиру Хиландару, трагичном пожару и данашњој
обнови. Цитирао је светог владику Николаја који је повезао
судбину Хиландара са судбином српског народа. Морамо обновити
Хиландар да би он обновио и нас.
Високопреподобни архимандрит Методије, игуман манастира
Хиландара говорио је о обнови манастира Хиландара, повезавши
физичку обнову са духовном. Рече, да ако не буде духовне обнове
и узраста онда нам је физичка обнова узалуд, јер манастир
Хиландар није музеј, већ место живота и духовности.
Са завршетком ове молитвене свечаности присутни су
осећали благослов који је Пресвета Богородица преко чудотворне
иконе Тројеручице излила на све поклонике. Још једном,
наш манастир Нова Грачаница, наша светиња, украшен је са
лепотом, лепотом која једино достоји Мајци Господа Бога нашег и
Спаситеља Исуса Христа.
(Извор- Епархија НГСЗА)
Хиландарски благослов парохијанима
Саборне цркве у Чикагу
У духовној радости наступајућег празника Христовог Рођења,
парохијани Саборне цркве Светог Васкрсења Христовог у Чикагу
испунили су свој храм у недељу, 02. јануара 2011. год., да би
примили благослов из светогорског манастира Хиландара, колевке
српске духовности и места непрестане молитве за род српски.
Светом архијерејском Литургијом началствовао је
Преосвећени епископ новограчаничко-средњезападноамерички Г.
Лонгин, чијом љубављу је уприличена историјска посета Игумана
српске царске лавре Хиландара, високопреподобног архимандрита
Методија, на ово литургијско сабрање. Високим гостима су
саслуживали протојереј-ставрофор Драгољуб Павићевић, јереј
Дарко Спасовић, старешина храма, јереј Василије Вранић,
протођакон Милован Гогић, протођакон Павле Старчевић, ђакон
Дамјан Божић, јерођакон Арсеније из манастира Хиландара.
Велики број верника је овом свечаном приликом приступио
Светој Чаши Причешћа.
У надахнутој беседи, Преосвећени владика Лонгин је тумачио
јеванђелско чтеније о родослову Господа Исуса Христа, рекавши
да је Христос Бог наш, рођен пре времена од Бога Оца, примио
људску природу од Пресвете Богородице и увек Дјеве Марије да
би постао приступачнији човеку, да би постао Син Човечји, како
би осветио праведнике и искупио грехове људске. Тако је Бог
свуда присутан, а посебно тамо где и када нам је најпотребнији, јер
саосећа са човеком и дели његове патње.
Преосвећеног епископа Лонгина, Високопреподобног игумана
Методија и преподобног јерођакона Арсенија у име свештеника и
парохијана Саборне цркве поздравио је јереј Дарко Спасојевић,
старешина храма.
На крају свете Литургије Преосвештени владика Лонгин
заклео је новоизабране чланове Управног одбора, и пожелио им
успешан и истрајан рад у наступајућој години. Након богослужења
стотине верника је пришло да прими благослов игумана
архимандрита Методија.
Добротом донатора Милутина и Мире Ђорђевић и помоћу
чланица Кола српских сестара, као и многих волонтера, у црквеној
сали је послужена трпеза љубави на којој је директор Завода
за Хиландар г. Миливој Ранђић говорио о току радова и значају
Хиландара за све Србе, док је др. Милорад Чупић, парохијанин
Саборног храма, у изузетно осећајном обраћању говорио о свом
личном искуству у Хиландару. Г-ђа Биљана Шевић, председница
Управног одбора је такође пожелела добродошлицу драгим
гостима и позвала све присутне да помогну обнову манастира
На крају се парохијанима Саборног храма обратио игуман
Методије који је описао како изгледа један просечан дан у
Хиландару, рекавши да је обнова изгорелог дела манастира
битна само уколико буде пропраћена и духовном обновом српског
народа, за кога се хиландарски монаси свакодневно моле Господу
Христу и Богородици.
Овом приликом парохијани Саборног храма Светог
Васкрсења су се прикључили акцији сакупљања средстава за
обнову манастира Хиландара.
(Извор – Саборни храм Васкрсења Христовог).
Високопреподобни архимандрит Методије са својом
делегацијом посетио је и храм Св. Саве у Милвоки, где је
припремљен дочек од стране црквеношколске општине. ( Допис о
тој посети немамо).
Једна од најлепших и најпознатијих икона, и то не само
код Срба, већ уопште у православном свету данас, названа
‘’Тројеручица’’. Ова светиња чува се на Светој Гори, у српској
царској лаври – манастиру Хиландару. Позната је као Тројеручица
јер има трећу, од сребра исковану, руку. Ову трећу руку додао
је свети Јован Дамаскин, коме је за време владавина цара Лава
III Исавријанина одсечена шака десне руке. Свети Јован је био
велики поборник икона, док се сам Цар борио против поштовања
икона. Када су св. Јована затворили у тамницу и одсекли му руку,
он се молио Пресветој Богородици током ноћи, тражећи од ње
милост и помоћ. Заспавши на молитви
видео је у сну Богородицу и чуо речи:
‘’Ево, рука ти је сада здрава, не тугуј
више, него се усрдно труди...’’ Из
захвалности за чудо које је учинила
Пресвете Богородица, Светитељ је
насликао њену икону и додао ову
трећу руку. Икона се чувала у његовом
манастиру св. Саве Освећеног у
Палестини, а предана св. Сави, првом
архиепископу српском, на једном од
његових путовања у Свету земљу.
Монаси овог светог Манастира, дали
су икону св. Сави српском као поклон,
а у складу са пророчком визијом,
оснивача њиховог манастира, св. Саве
Освећеног. Наиме, св. Сава Освећени
је оставио предање да братство
његовог Манастира преда ову икону
принцу са Балкана који је постао монах
Сава, када једног дана посети њихов
Манастир. После неколико векова, када
се св. Сава српски нашао у овој светој
обитељи, монаси, схвативши од куда
долази и како му је име, предали су му
Тројеручицу на поклон. Наш светитељ је донео икону у Србију, а
она се касније, на чудесан начин обрела у манастиру Хиландару,
где има свој трон. Све доскора најугледнији хиландарски монах
био је проигуман док је Тројеручица сматрана Игуманијом, и од
ње се свакодневно узимао благослов за све што се у Хиландару
ради. Иако је манастир од недавно почео да бира игумане, икона
Тројеручице и даље благосиља и Братство и ходочаснике са свога
узвишеног трона. Долазак копије ове чудотворне иконе у манастир
Нову Грачаницу заиста представља догађај од посебног значаја за
српски народ, нашу Епархију, целу Српску православну цркву, а и
шире! Пресвета Богородица, којој је иначе посвећен наш манастир,
чуваће ову светињу још успешније преко ове своје иконе. А Икона
ће на најбољи могући начин повезивати све нас са св. Савом,
Србијом и манастиром Хиландаром, извором наше духовности и
светосавске мисли.
(Саопштење Епархије НГСЗА)
Приредио: о. Н.Л.
(Summary: In this article we have included visits of the delegation
from the Monastery Hilandar, Mount Athos, Greece, to the following
Serbian Church School Congregations: Cleveland, Ohio, Indianapolis,
Indiana, Schererville, Indiana, New Gracanica Monastery (Consecration
of the Icon Three Hand Theotokos) and Holy Resurrection Cathedral,
Chicago. In all those places church services were held followed by
a reception. A good number of the faithful attended the services and
receptions. Donations for rebuilding Monastery Hilandar were accepted.
The crown of this visit was Consecration of the miraculous Three Hand
Bogorodica Icon in New Gracanica Monastery. Two Bishops, twentyfour priests and eight deacons officiated at the services. Following
day church services were held in the Holy Resurrection Cathedral in
Chicago with Bishop Longin and Archmandrite Metodije, Abbott of
the Monastery Hilandar officiating and with local pastors and deacons
assisting at Holy Liturgy. The delegation departed on Monday, January
3, 2011 with the good feelings about Serbian people in this part of the
Божићне посланице епископа СПЦ у Северној и Јужној Америци
continued from p. 8
Епископ источноамерички Г.Митрофан
‘’Јер као што је тијело без духа мртво, тако је и вјера без дијела мртва’’ (Јаков 2, 26)
Драга браћо и сестре,
Ове речи, иако изговорене скоро пре двадесет векова, увек су савремене. Њихова
вредност је вечна. Св. апостол Јаков, брат Господњи по телу (Гал. 1, 19), саветује
својим савременицима и саплеменицима да је вера само на устима и речима, мртва је
сама по себи. Одлази у ветар. Насупрот томе, ‘’вјера која кроз љубав ради’’ (Гал. 5, 6),
спасоносна је.
И нама су ове речи упућене. Јер ако стварно хоћемо да јеванђелски дочекамо
свете празнике Христовог Рођења, онда то можемо учинити само кроз делотворну веру.
Томе ће се Рођени Богомладенац највише радовати. Ми то не чинимо Њему, него ради
Њега нашој браћи и сестрама. Он има све и ништа му не недостаје. Али тражи од нас да
имамо милости и љубави према Његовој малој браћи: сиромашнима, беднима, сиротима,
напаћенима, болеснима и утамниченима (Мт. 25, 40).
Као што сте до сада, љубљени моји, показали своју веру кроз добра дела према
нашој Епархији, парохијама и манастирима, како овде тако и у старом крају, молимо Вас да исто
сада покажете, нарочито према нашем народу који је ове јесени претрпео велику материјалну
штету у поплавама и земљотресу. Сетимо се речи великог црквеног учитеља Климента
Александријског: ‘’Греси се истерују милостињом и делима вере’’.
Шаљући Вам свој очински благослов, од срца Вас поздрављамо радосним речима: Христос се
Роди! Ваистину се Роди! Срећна и Богом благословена 2011.
Ваш молитвеник пред Богомладенцем Христом
Епископ источноамерички
Епископ западноамерички Г. Максим
Ево на почетку овогодишњег празновања најрадоснијег празника рођења
Сина Божијег, Господа нашег, Исуса Христа, упућујемо Вам поруку небеског
мира, радости и љубави. Рођење Христово је, изнад свега, чин Божије љубави
која се открила цела и потпуна у оваплоћеном и рођеном Христу Исусу.
Њен циљ је да се дар Вечнога Живота усели у наша срца, душе и животе,
као што оне благословене ноћи Рођења Емануилова уђе у срца и душе
витлејемских пастира.
Божићни мир за нас постаје литургијска стварност, ‘’милост мира, жртва
хвале’’. Из евхаристијског прослављања Богочовека ми задобијамо истински
мир Божији који значи мир са Богом, са човеком, са свеукупном творевином,
Данас нас Богомладенац Христос сабира у свете храмове да се
мирбожимо, сложимо, и обожимо, не сводећи Божић на људско, тржишнопотрошачко, слављење које потискује суштину празника.
Поздрављајући Вас још једанпут, позивамо Вас и све људе добре воље да празник Рођења
Христовога прославимо у миру, радости и духовном расположењу. Нека светлост витлејемске
пећине обасја све људе и све народе света, дарујући Вишњи Мир сваком дому, свима и свакоме.
Мир Божији – Христос се Роди!
Благословена Нова 2011. Година!
О Божићу, 2010.
Ваш молитвеник пред Богомладенцем Христом
†МАКСИМ, с.р.
Епископ западноамерички
Address Service Requested
The Path of Orthodoxy
Official Publication of the Serbian
Orthodox Church in the USA and Canada
P. O. Box 883
Bridgeport, WV 26330
Non-Profit Organization
U.S. Postage Paid
Indiana, PA 15701
Permit No. 12
Визија Саве (Вуковића) Епископа
шумадијског, најзначајније личности за оснивање
Богословског факултета Српске православне
цркве у манастиру Светог Саве у Либертивилу,
Сједињене Државе Америке, на најбољи начин
се у потпуности остварује. Као угледни Ахијереј
Српске цркве којој је био несебично одан, затим
као професор богословских школа, академик,
научник и визионар, одлично је уочио свеукупно
стање Православне цркве на Североамеричком
континенту, претензије појединих православних
јурисдикција, као и положај наше дијаспоре
изрођених делове Српске цркве на Америчком
континенту, заложио је свој веома престижни
ауторитет око оснивања Факултета. Требало је
савладати многе препреке, које нису биле тако
мале, а које су писцу ових редова биле веома
познате. По његовој замисли, Факултет је имао
задатак да превасходно припреми факултетски
образовано свештенство за потребе наше Цркве
на просторима Америчког континента, посленике
за рад на богословској науци од којих би
најуспешнији могли заузети место на Факултету
као професори и тиме допринети угледу
наше Цркве, Факултета и богословске науке.
Факултет је до сада добрим делом испунио
очекивања, барем што се тиче парохијског
свештенства. Импонује и чињеница да је скоро
двадесет свршених студената нашег Факултета
стекло магистарска звања на Академији
Светог Владимира у Њујорку, Светог Крста у
Бостону и другим универзитетима. Мањи број,
највреднијих и смислом за науку опредељених,
стекли су научни степен доктора наука као
свештеник Мирослав Симијоновић, докторирао
на Универзитету у
Фрибургу, Швајцарска,
Иван Будишин на Лојола
Универзитету, Чикаго, и
најновији доктор наука,
протојереј Живојин
Јаковљевић, парох храма
Светог Саве у Кливланду,
докторирао 24. новембра
ове године на Државном
Универзитету Охајо,
Протојереј Живојин
Јаковљевић рођен је 4.
маја 1968. године од оца
Животе и мајке Стане у
селу Врагочаница, недалеко од Ваљева, Србија.
После завршеног основног образовања 1983.
године, уписао је Богословију Светог Саве у
Београду и након петогодишњег школовања и
положеног матурског испита 1988. године, са
благословом епископа Саве, уписује студије
теологије на Богословском факултету Светог
Саве у Либертивилу. Даље школовање од 1992.
до 1994. године наставља на постдипломским
студијама на Лутеранској школи у Чикагу, које
крунише научним степеном магистра.
Након завршених магистарских студија,
1994. године склапа брак са Ђурђицом, рођеном
Јакшић. Божијим благословом из овог брака
рођени су ћерка Марта и син Марко.
Године 1995. рукоположен је у чин
презвитера и постављен за пароха при храму
Светог Георгија у Лорену, Охајо. Овде му се
указала повољна прилика с обзиром на његову
жељу, а и околност да је био у непосредној
близини Државног Универзитета Охајо у
Колумбусу, да на њему допуни своје образовање.
Користећи ту околност 1997. године уписује
магистарске студије на поменутом Универзитету,
на одсеку славистике, које са успехом завршава
1999. године. На истом Универзитету уписује
докторске студије које је крунисао одбраном
докторске дисертације 24. новембра 2010.
године под називом: Editing in a Sixteenth
Century Serbian Manuscript (HM.SMS.280) A
Lexical Analysis with Comparison to the Russian
Original, пред комисијом коју су сачињавали
позната имена славистике: ментор, др Данијел
Колинс, стручњак за словенску лингвистику
и средњевековне рукописе, докторирао на
Калифорнија Универзитету, Лос Анђелос,
др Чарлс Грибл, дугогодишњи професор и
главни едитор часописа Фолиа Славика,
који је студије и докторат стекао на одсеку
славистике на Харварду, др Предраг Матејић,
професор, инструментална личност са својим
оцем протојерејем-ставрофором др Матејом
Матејићем, и др Лионом Тварогом, при оснивању
Хиландарске библиотеке при Државном
Универзитету Охајо, јединственој у свету по
броју словенских рукописа на микрофилмовима,
докторирао на одсеку славистике у Софији,
Бугарска, и Државном Универзитету Охајо у
У изради докторске дисертације протојереј
Јаковљевић свој истраживачки рад заснива
на изучавању средњевековних рукописа,
лингвистике, књижевности, укључујући историју
Српске цркве и српског
народа у периоду од
12. до 16. века. Језгро
дисертације базирано је
на истраживању српског
хилендарског рукописа
Историја јудејског рата
од Јосифа Флавија којег
је 1585. године преписао
хилендарски игуман
Григорије, односно
великосхимник Василије
са руског рукописа.
Овај рукопис сматра се
првим јужнословенским
преписом. Поред
лингвистичке и семантичке обраде текста,
конкретно, лексике која осветљава редакционе
разлике између српске и руске рецензије крајем
шеснаестог века, протојереј др Јаковљевић
пуно пажње посвећује питању манастира
Хилендара у доба турске владавине као и везе
Хилендара са Русијом и њеним владарима. У
раду је реконструисана и биографија игумана
Григорија-Василија као писара, аскете, игумана
и представника манастира Хилендара. Такође,
идентификован је и други писар који је помагао
игуману Григорију Василију, који до сада у науци
није био познат. Тај писар по свему судећи јесте
јеромонах Дионисије на кога указују стил и
лексичка својства његових рукописа.
Његова истраживања и аргументи
засновани су на научним изворима из српске,
руске, и америчке научне грађе која се бави овом
проблематиком. Део коришћене грађе се заснива
на научним публикацијама Српске и Руске
Академије Наука, Византолошког института и
Филозофског факултета у Београду и Новом
Протојереј Јаковљевић поред истраживчког
рада и рада на докторској дисертацији упоредо је
стицао искуство и као предавач, асистент, најпре
на Богословском факултету у Либертивилу 1994.
године при катедри Историје Српске Цркве,
а затим на Државном Универзитету Охајо
у Колумбусу. На Универзитету у Колумбусу
за време магистарских, а по том и за време
докторских студија држао је предавања из
српског језика и руске културе. На том послу био
је веома запажен због чега му је Универзитет
доделио потпуну стипендију за школовање за
период од 1997 до 2000 године. Изузев новчане
награде, протојереј Јаковљевић се истакао и као
финалиста Најбољи Студент Предавач Државног
Универзитета Охајо 2000. године (Distinguished
Teaching Award).
Упоредо са истраживачким радом
неопходним за израду магистарске и докторске
дисертације, протојереј Јаковљевић је на
основу других чланака од којих између осталих
наводимо: Linguistic Problems of Hilandar Slavic
Manuscript 314 затим Structure of the Documents
Involving Donations of Serbian Rulers to Monastery
Hilandar у довољној мери показао смисао за
бављење научним радом.
На крају желимо да нагласимо да су
ово само сегменти из биографије протојереја
др Живојина Јаковљевића који показују
најелементарнији пут до стицања научног
степена доктора наука.
Овде морамо да нагласимо још једну
чињеницу, а то је да је протојереј Живојин
Јаковљевић одличан свештеник Српске цркве
који своју свештенопастирску дужност обавља
са великом посвећеношћу своме свештеничком
позиву и љубављу према својој Цркви и својој
Честитамо протојереју др Живојину
Јаковљевићу на успешно одбрањеној дисертацији
и стицање научног степена доктора наука уз
молитве Богу и Светом Сави да му овај високи
научни степен буде подстрек у даљем раду
на корист своје Српске цркве и Богословског
факултета. Овом приликом желимо да
потсетимо протојереја др Јаковљевића да никада
не заборави да овим високим научним звањем
не чини част Српској цркви, већ да Српска
црква свима нама чини част која је удостојила
да будемо њени свештенослужитељи, пастири и
верни чланови.
Честитамо др Живојину Јаковљевићу на
многаја љета!
Протођакон др. Станимир Спасовић
(Жал за Србијом)
Беловиште село моје мило,
увек с тобом весело је било.
Богато си са шумом и водом
и зато се народ дичи с тобом.
Јелика је тебе украсила,
ој Бејлоште, лепота си била.
Један народ и једна врлина,
благо оном који тебе има.
Ту је народ, јунак до јунака,
што их роди, часна српска мајка.
Краљевина тебе посетила,
Петровића, цела околина.
Са Турцима водила се битка;
Ој Војводо, ти си наша дика.
Историја памтиће док живи,
да су Срби увек овде били.
Часни људи у њему су живели,
за слободу Срби су гинули;
На бојишт’ма изгубише главе,
Ради вере и Божије славе.
Рогачево село, не далеко;
Старо село, све лепо и лепо;
Вратница је најголемо било,
Беловиште, моје село мило.
И Одри је увек с нама било,
раставит се нећемо Србијо.
Живели смо заједно у слози,
остаћемо, Боже нам помози!
Недај ником с нама да се диви,
јер смо твоји, докле год смо живи.
Србија је отаџбина била,
зато нам је околина мила.
Живели смо скупа и браћом се звали,
неће нико да те заборави.
Враћамо се теби сваког лета,
Америке, из далеког света..
Живко Петровић
(Србин из Беловишта, Македонија)

February 2011 Path.indd - Serbian Orthodox Church in North and