sssssssssssssssssssssssssssssssssssssssssss
STVARNA VERA
Charles S. Price
sssssssssssssssssssssssssssssssssssssssssss
Sadržaj
O KNJIZI................................................................................................1
PREDGOVOR........................................................................................2
SVEDOCANSTVO DEMOSA SAKARIJANA.......................................3
I. U KOJOJ JA PRIZNAJEM.................................................................4
II. SVE DOK SVA NASA NAPREZANJA NE PRESTANU.................10
III. BOLJI PUT....................................................................................23
IV. POREKLO VERE...........................................................................32
V. SNAGA ZA TVOJ TRUD................................................................41
VI. VASE GORE SU PREMESTENE..................................................50
VII. BOG ZELI DA TO UCINI LAKIM..................................................59
VIII. DAROVANA VERA......................................................................68
IX. VERA JE JEDAN DAR..................................................................76
X. VERA JE JEDAN ROD...................................................................86
XI. ZEMLJANA POSUDA....................................................................94
XII. ZIVE VODE.................................................................................102
i
Sadržaj
XIII. ZIVA REC...................................................................................112
ii
O KNJIZI
O KNJIZI
Knjiga STVARNA VERA (The Real
Faith) Dr. Čarlsa Prajsa (Charles S.
Price, 1887−1947) je prvi put bila
objavljena 1940. godine. Prajs je za
svoga života imao veoma moćnu
službu, kakva nije bila viđena.
U ovoj knjizi su opisana neka čuda koja je Bog učinio
kroz ovog svoga slugu. Dr. Parjs se godinama borio sa
pitanjem: "Zašto neki ljudi bivaju isceljenji a neki ne?"
Posle duge potrage za odgovorom, on je dobio odgovor
na ovo pitanje, i tako je napisao ovu knjigu.
1
PREDGOVOR
PREDGOVOR
Uvek prisutni i snažni zahtev za jedno dublje razumevanje "Stvarne
vere" učinio je potrebnim štampanje ovog šestog izdanja ove knjige.
Nadahnuta jednostavnost njene poruke donela je novu nadu i
razumevanje mnogim čitaocima. Oni su se uhvatili za obećanja i kao
rezultat, bilo je načinjeno jedinstvo sa Bogom kroz Hrista, i jedno
spokojno pouzdanje je utvrđeno − a plodno svojevoljno poslušanje je
sledilo. Životi su bili promenjeni, tela isceljena, i sa mnoge − jedan novi
život je otpočeo kroz čitanje ove čudnovate knjige.
Sa okončanom borbom sa nerazumevanjem, ovaj novi život u Hristu
može biti doživljen, a ta radost Gospodnja učinjena stvarnom. Kao što
On živi zbog Oca, tako mi živimo zbog Njega!
Ta vera Božija − "STVARNA VERA" može, i delovaće u vama − za
vaše dobro i za Božiju slavu.
−− Evelyn Carvell
2
SVEDOCANSTVO DEMOSA SAKARIJANA
SVEDOČANSTVO
DEMOSA ŠAKARIJANA
Pronašao sam da je služba dr Prajsa drugačija... Moja sestra Florence
imala je sudar sa vozilom koje je nosilo vruć asfalt. Dobila je opekotine
trećeg stepena. Njezina karlica je bila slomljena na sedam mesta i
njena noga bila je pokidana. Kada je sastavljena , bila je oko deset
santimetara kraća. Ona je bila primorana da leži na postelji od pomasti,
jer su njene opekotine bile tako bolne da nije mogla podneti dodir
pidžame.
Snimanje na X−zracima pokazivalo je da su oštri vrhovi od polomljenih
kostiju upirali u važne organe... Sledeće snimanje X−zracima pokazalo
je da se njeno stanje pogoršava... Ako bi živela, bila bi bogalj.
U očajanju, pozvao sam dr Prajsa. I on je pristao da dođe. Sedmog
dana posle njenog nesretnog slučaja, dr Prajs je stigao k njoj. Dok se
molio za nju, Bog je stavio svoju moćnu ruku na njeno telo i potpuno je
iscelio, a čuđenje doktora i bolničarki je bilo veliko.
Izvršeno je ponovno snimanje; svaka se kost vratila na mesto, a i noga
je bila povraćena na svoju normalnu dužinu.
Moja sestra je bila u stanju da dođe iz bolnice potpuno zdrava...
"Dr Prajsova pisana ili govorena služba imala je duboki uticaj na daljnji
pravac mog vlastitog života."
−− Demos Shakarian
3
I. U KOJOJ JA PRIZNAJEM
I. U KOJOJ JA PRIZNAJEM
Godinama sam znao da nešto nije u redu. Šta je to "nešto" bilo, otkrio
sam kada je sam Sveti Duh otkrio pred mojim očima jednu viziju o
preuzvišenoj milosti koju mi nazivamo VEROM. Ja je nazivam milost,
jer to je upravo šta je ona. U našoj slepoći srca i uma mi smo uzeli veru
iz duhovne oblasti i bez da smo shvatili šta činimo, stavili smo je u
metafizičku, to jest jednu apstraktnu oblast. Jedno mnoštvo osećanja i
želja proteralo je veru iz odaje srca u hladne i neplodne tunele uma.
Zašto su naše molitve ostale bez odgovora? Zašto ima toliko mnogo
bolesnih, uprkos tome što se za njih molilo takozvanom molitvom vere?
Zašto su naše crkve pune sa kljastim i bogaljima, gluvim i slepim, koji
sede slušajuči propovedi o božanskom isceljenju, koji su odani Reči, i
odani obećanjima našega Gospođa, a ipak nisu isceljeni.
Ne jednom sam otišao kući iz neke crkve sa poklicima radosti koji su
odzvanjali u mojim ušima... ali sam i otišao kući sa jednim razočaranim
srcem da plačem i vapim Gospodu.
Mnoštvo je klicalo radi nekoga koji je bio isceljen; ali ja sam plakao radi
onih koji su vukli svoje umorno bolesno telo natrag svojoj kući, upravo
sa takvom istom potrebom kao što su iMali i pre nego što su došli na tu
službu.
Zar nema balzama u Galadu? Zar nema samilosti i saosećanja u srcu
toga čoveka sa ožiljcima klinova na svojim rukama? Zašto su neki bili
izlečeni na tako jedan čudnovat način, a drugi raspušteni sa jednim
apelom da nastave verovati i vrate se kasnije.
4
Mi se moramo suočiti sa činjenicama. To nije ugodno Duhu Svetome
da ne uvažavamo tu očiglednu razliku između teologije i iskustva sa
sleganjem ramena, i odbijamo da tražimo svetlo i uputstvo o ovom tako
važnom problemu. Jedino nas istina može osloboditi od okova straha i
sumnje i tog obeshrabrenja koje konačno dolazi na kraju tog puta
razočarenja. Jedini način da shvatimo istinu jeste da dođemo Isusu u
iskrenosti i potpunom poštenju srca i uma. Naš Gospod je rekao da je
On sam ta Istina, i kad mu mi otvorimo vrata srca činimo mogućim ta
slatka otkrivenja koja jedino Njegova prisutnost može doneti.
Tako ću biti vrlo, vrlo otvoren. Neki put, možda, čak bolno otvoren. Ne
mogu razložiti svoje srce preko ovih stranica a da učinim drugačije; jer
nikad ranije u mojoj službi kao pisac nisam bio tako uznemiren u
mojem najdubljem biču kao što sam sada. Ova slavna i divna istina
preplavila je moju dušu, toliko da me je to podiglo u duhu do vrata tog
slavnog sveta. Ja verujem i molim se da i vi pre nego što pročitate ove
stranice, vidite ta vrata milosti gde se otvaraju i vi gde hodite duž tih
staza vere ka mestu gde ćete sresti vašeg Spasitelja u tom vrtu
odgovorene molitve.
Ja ne dolazim kao neki dogmatista, noseći odeću nepogrešivosti; niti
dolazim kao onaj koji upotrebljava pero sarkazma umočeno u tintu
kriticizma; nego radije kao jedno zahvalno dete Božije, kome je Sveti
Duh dao svetlo o jednom predmetu koji je u prošlim godinama bio
posmatran kroz mračno staklo. Ali sada, po ljubavi tog Davaoca
svakog dobrog i savršenog dara, dobio sam razumevanje barem
delimično, o tom stvarnom i pravom značenju te divne vere o kojoj je
Isus ne samo govorio, već je i udeljuje ljudima.
To otkrivenje je odgovorilo na moja pitanja. To je rešilo moje dileme.
To je produbilo moju ljubav k mome Gospodu, i učvrstilo moje predanje
srca i života Njemu. To je revolucioniralo moju isceljujuću službu, jer to
mi je otkrilo moju bespomoćnost, i potrebu prisutnosti ljubavi, milosrđa i
vere Isusove.
5
Tako ja želim da priznam. Želim da priznam, da mi je srce bilo teško,
čak i kada su mase klicale, pevale i objavljivale pobedu. Mogao sam
videti Suda... slučajeve isceljenja na dodir ruke Isusove... Što su bile
manifestacije Njegove natprirodne sile. Kako sam bio radostan radi
njih. Ona stoje danas kao prožimajuća svedočanstva sile Gospodnje.
Ona su neosvojiva tvrđava u toj oblasti iskustva, nad kojom se vijori
slavna zastava Istine.
Postoje hiljade i hiljade ovih čuda; i ona dokazuju uverljivo da je Isus
stvarno taj isti juče, danas i do veka. Ne da bi smo se trebali oslanjati
na iskustvo da dokažemo Reč, ali to je blagosloveno doista kada
možemo videti manifestacije odgovorene molitve. Ipak sam sa tih
crkvenih sastanaka odlazio kući sa licima sirotog molećeg naroda pred
očima, koja su me progonila. Ja sam ih video kako se trude najbolje
što mogu, da ostanu sa kolica, da bi ponovo utonuli u žalost i
razočarenje. Bio sam dirnut stenjanjem, plačem i umoljavanjem oko
oltara, tako da su mi lebdeli pred očima još danima posle tih službi.
I vi ste dirnuti takođe. U vašoj crkvi postoji mnoštvo bolesnog naroda i
u potrebi. Oni ljube Gospoda... oni su mu posvećeni... ipak izgleda da
postoji jedna takva potreba za većim skidanjem tih fizičkih bremena
života kao odgovor na molitvu. Propovednici Evanđelja bi me često
puta odveli na stranu i rekli mi o njihovim obeshrabrenjima zbog
njihove očigledne nesposobnosti da prakticiraju aktivnu veru u Boga.
Kada ne bi bilo činjenice da uvek s vremena na vreme neka pateća
duša se probije i svede slavu dole, mnogi bi se propovednik osećao da
bi pobegao kada bi mu bio upućen zahtev za molitvu. Ne da ti ljudi nisu
Božiji ljudi − oni to jesu! Oni su posvećeni svom pozivu i Gospodu, ali
oni stoje zapanjeni pred onim Što izgleda da je neka kontradikcija
između reči i iskustva.
To se ne čini potpuno ispravnim pevati, "Isus nikad ne izneveri", a
onda posmatrati bolesne gde odlaze sa svojim bolovima, bolestima i
6
patnjama, posle tog propovedanja i pevanja. Jedna je stvar otpustiti
molitelje sa rečima: "Samo veruj" ali je sasvim druga stvar otkloniti taj
slučaj i sa svojih misli i srca, ako ste stvarno iskreno pošteni pred
Bogom.
Svedočiti o isceljenju na osnovu vere ili obećanja, pre nego što se to
dogodilo, nije uopšte mudro, i uvek bez izvinjenja, osim ako vera
stvarno postoji. Čak i kad postoji, daleko je bolje biti u stanju svedočiti
sa dvostrukim glasom... jednim artikulisanim glasom slavljenja i
zahvaljivanja, i tim drugim neartikulisanim glasom same te fizičke
manifestacije.
Setite se te vere... težine jednog gorušičnog semena... koja će učiniti
više nego jedna tona volje, ili uma punog odluke. Prava vera ne može
da se manifestuje bez rezultata, kao što ni sunce ne može sijati bez
svetla i toplote. Znajući ovo, i verujući da je to istina, Šta je to što smo
mi bili pogrešno nazivali verom, jer prava vera nikad ne propusti doneti
rezultat? U mom vlastitom srcu, ja sam zadovoljan što mnoga deca
Božija su propustili da uvide razliku između vere i intelektualne vere.
Verovati u iscellenje je jedna stvar; a imati veru za to je sasvim nešto
drugo. To je zašto tako mnogo potrebitog naroda, koji veruju
(intelektualno), dolaze ka Gospodu na osnovu Njegovih obećanja u
Reči i pokušavaju i pokušavaju i pokušavaju da potvrde da su isceljeni.
NAŠA POTEŠKOĆA
U tome je bila naša poteškoća. Mi smo učinili veru prirodom uma, dok
je ona Božanski udeljena vrlina srca. Braćo, mi smo uvek iznova i
iznova pravili greške u našem stavu i praksi.
Kada to zlatno sunce Božije veličanstvene milosti i istine preplavi naša
srca i misli, i kada blaženom silom Svetoga Duha sagledamo ta
7
staranja Njegove ljubavi; onda će biti kraj našem naprezanju i borenju,
i ovi naši životi će biti okruženi odećom Njegovog mira. Tog sretnoga
časa doći ćemo do saznanja da mi možemo primiti veru jedino kad On
daje. Više se nećemo ludo naprezati da pokušamo verovati. Umesto te
bure na Galilejskom jezeru života, biće slatka i divna tišina.
Učenici su mogli dovoditi sebe u jedan emocionalni zanos,
pokušavajući stišati bes bure. Ali na Isusove dve reci i vetar se stišao
sa urlika u šapat, a ti morski valovi u momentu kao vrišteće dete u
naručju svoje majke su se smirili i zaspali na grudima prirode. Dve
male reči od Isusa i vetar i more poslušaju Ga! Ta bura bi se smejala
učenicima u lice, iako bi izgovorili milion reči zapovesti i ukoravanja u
toj volji da veruju, jer bura je znala da je veća nego oni.
Dve male reci Isusove... jedan dodir Njegove Božanske ruke... i više je
izvršeno u vremenu bleska munje nego sva naša naprezanja i
mentalna nastojanja što bi mogla učiniti za hiljadu godina. Mi smo
načinili to teškim, dok je On hteo da učini to lakim. Kako je moje srce
krvarilo kad sam video neku sirotu potrebitu dušu gde su napreže tako
mučno da prakticira ono što je ona mislila da je vera... dok sam duboko
u mom srcu znao da to ne dolazi na taj način. Štaviše, znao sam da
vera ne deluje u procesu ili rezultatima u načinu u kojem se on tako
dugo naprezao u svojoj žudnji da je zadobije.
U takvim momentima kao ti bilo je tako mučno reči bilo šta, jer je to
značilo odbacivanje tih utvrđenih sistema i metoda. To je značilo
kvarenje izvesnih manifestacija koje su godinama bile nepotrebno
združene sa prakticiranjem vere. To znači, da pošto smo stigli na kraj
tog puta iskrenog nastojanja bez te stvari za koju smo se molili i
pokušavali i pokušavali da primimo, da ćemo biti primorani doći do
zaključka da tu nešto nije bilo u redu u našem stavu duše i uma, ili bi
inače pobeda bila zadobita.
U čemu smo pogrešili? Zašto ih je toliko mnogo smetenih i zbunjenih u
8
sred njihovih sopstvenih pogrešaka, sve dok se možda sumnja ne
uvuče i ta vrata se tiho zatvore ka tom mestu pouzdanja u Isusa, u tom
vrtu srca.
Ja mislim da znam odgovor! Siguran sam u svom srcu da sam otkrio
gde je bila greška. Sada mogu videti gde su tako mnogi promašili put.
Jedina stvar da se učini jeste da zamolimo Duha da nas povede natrag
k tom narodu na putu gde smo, radi naše slepoće, napustili trag. Tada
opet iznova možemo hoditi po Carskom Putu milosti i dokazati u srcu i
iskusiti da je ta Knjiga istinita i da naš Isus nikad ne izneveri.
Opomenite se toga! Ako je bilo razočarenja i neuspeha, to je bilo do
nas; a ne Njegov propust.
9
II. SVE DOK SVA NASA NAPREZANJA NE PRESTANU
II. SVE DOK SVA NAŠA
NAPREZANJA NE PRESTANU
Jedna od glavnih poteškoća jeste naš propust da bi uvideli da vera
može biti primljena jedino kada je darovana srcu od samoga Boga. Vi
ili imate veru ili je nemate. Vi je ne možete proizvesti... ne možete je
izraditi. Vi možete verovati neko obećanje, a u isto vreme da nemate
veru da ga prisvojite. Ali mi smo formirali tu naviku da pokušavamo da
prisvajamo pomoću umne vere; zaboravljajući dotle da umna vera je
mentalnog kvaliteta, i da kada mi pokušavamo uveriti sebe u neko
iskustvo, mi dospevamo u jednu metafizičku oblast.
Ali vera je duhovna... topla i vitalna... ona živi i kuca, i njezina je sila
neodoljiva, kada je darovana srcu od Gospoda. To jeste da se srcem
veruje za pravdu ili opravdanje. Vera srca otvara vrata komuniciranja
između nas i Gospoda i jedna božanski udeljena vera postaje moguća.
Nije li to činjenica da kod većine nas naša koncepcija o Veri se
rezultirala u pokušaju da verujemo? Može biti da smo sa svim našim
naprezanjem, konačno došli do toga da verujemo; i onda smo bili
zbunjeni činjenicom da nismo primili to za čega smo se molili. Mi
moramo prosuditi da takva vera nije automatski ona što nadahnuta
Reč naziva verom. U kasnijim poglavljima daćemo vam mnoge citate
koji potvrđuju bez i senke sumnje istinitost ove alarmne izjave.
Prema Reči Božijoj, sve što mi trebamo jeste vera kao zrno gorušično,
i dve stvari koje ovaj svet naziva neverovatnim i nemogućim da će se
događati. Koliko smo puta tokom crkvenih skupština koje smo
održavali videli ponovljene biblijske priče pred našim očima!
10
Seđamnaesta glava po Mateju je glava kontrasta. Penje se do visina a
onda se spušta do dubina. Ona govori o gorušičnom semenu i gorama
očajanja i preobraženja; ali kakvu li lekciju je Sveti Duh hteo doneti
vama i meni o ovoj velikoj temi vere kroz njezine neprocenjive reči.
Dole, sa vrha te gore preobraženja sišao je naš blagosloveni Gospod.
Dole, sa vrata samoga neba, gde su veličanstveni povetarci ljubili
Njegove obraze a anđeli ogrnuli preko njegovih ramena odeću koja je
bila otkana na razbojima svetla. Dole, sa mesta svetog zajedništva i
ohrabrenja ka mestu ljudskog poraza i možda očajanja; jer u podnožju
te slavne gore bila je jedna dolina, i kroz nju vijuga jedna staza ljudske
zbunjenosti.
Tamo je bila bolest. Tamo je bilo jedno slomljeno i krvareće srce. Tamo
je bio otac koji je naišao na prepreku koja ga je skršila u duhu i u srcu.
Propovednici su isto bili tamo. Oni su prošli kroz tu formulu. Oni su
ukorili đavola. Oni su vikali i ječali baš kao što smo i mi činili stotinu
puta, a ipak stvari za koje su se molili nisu se nikad dogodile. Isto kao
što je sa vama i sa mnom.
ONDA JE ISUS PROGOVORIO
Onda je progovorio Isus. O, slavnih značajnih reči! Neuporedive reči
božanske vlasti! Kod njega nije bilo naprezanja. Nije bilo stenjanja i
nikakve borbe ljute i duge, da bi postigao odgovor na skrušenu očevu
molbu. On je progovorio. Đavo je pobegao. Srećni dečak privio se u
naručju očevom, jecajući svoju zahvalnost Bogu. Srećni otac zagrlio je
svog dečaka i pogledao sa suznim očima i sa ljubavlju i obožavanjem
na lice toga čoveka pred kojim su đavoli bežali.
Onda je opet Isus govorio! U odgovor na njihovo pitanje u pogledu
njihovog poraza, reče: "Radi neverstva vašega: jer zaista vam kažem,
kad bi ste imali veru kao zrno gorušično, rekli bi ste gori ovoj, "Premesti
11
se odavde tamo;" i premestila bi se; i ništa vam ne bi bilo nemoguće".
Kakve li izjave! Sve što trebamo jeste vera kao zrno gorušično i gore
će drhtati od straha kad mi prilazimo.
Da li shvatate šta je Isus govorio? On je objavio da i najmanja suma
vere koju bi on mogao dati je moćnija nego najveći skup sile đavola.
Ovde beše Davidovo i Golijatovo iskustvo u oblasti duše. Gorušično
seme išlo je da se bori protiv jedne gore i pogubilo je; ali to je
zahtevalo veru koju je samo On mogao udeliti kao dar.
Jesu li ti učenici verovali? Da, jesu. Oni su verovali u Isusa. Oni su
verovali u Njegova obećanja. Oni su verovali u božansko isceljenje, ili
ne bi nikad držali tu isceljujuću skupštinu toga dana. Verujući baš tačno
kao vi i ja što smo verovali u isceljujuće službe i u našim crkvenim
sastancima, oni su se molili i trudili; ali ništa se nije dogodilo. Ono što
su oni trebali, prema Isusovim rečima, bilo je vera − ne puna kola, već
upravo nešto malo vere − kao jedno zrno gorušičnog semena. To bi
bilo dosta! To bi bilo sve što je potrebno... ako bi to bila stvarna vera.
Kada mi je jedne večeri, jedna žena rekla da ona ima svu veru na
svetu za svoje isceljenje, bilo mi je žao što sam joj morao reći da kad bi
ja imao veru kao zrno gorušičnog semena... upravo toliko vere u mog
Učitelja... koliko veća čudesa bi bila učinjena u to moćno ime Isusa te
večeri!
Hajde suočimo to sporno pitanje izravno. Hajde sa otvorenim,
predanim srcima molimo da Sveti Duh pošalje svetlo i istinu da nas
vodi na tu svetu goru. Nije li očigledno da kad smo se molili to što smo
mislili da je bila molitva vere i ništa se nije dogodilo, da mora biti da
ono što smo mislili da je bila vera nije bila vera u opšte? Je li Isus
rekao da će vera kao zrno gorušično neki put delovati a neki put neće?
Dali je on izjavio da će ona biti delotvorna u nekim prilikama a u drugim
nedelotvoma? Čitajte taj tekst. Njegova izjava je bila čista, sažeta i
jasna. Nema ništa dvojbenog o tome. To je bio jasan iskaz činjenice sa
12
usana i srca samoga večnoga Boga; a ko može govoriti sa večnim
autoritetom nego On?
Kad god i gde god je ova vera na delu, mi više nećemo stajati oko
sirotog bolesnog naroda satima, ukoravajući, zapovedajući, naprežući
se i umoljavajući kao u nekadašnjim danima. Može biti jedno mesto za
posredovanje, ali to nije u prakticiranju vere. Posredovanje i vapaj srca
može prethoditi tom delovanju vere; ali kada je vera Božija udeljena,
bura se stišava i postaje velika tisina i duboko uspostavljen mir u duši.
Jedini će zvuk biti glas zahvaljivanja i slavljenja. To potpuno shvatanje
− da to nije bila naša sposobnost da verujemo koja je učinila da bolest
ode, nego pre da je to ta vera koja je od Boga bila nam udeljena −
preuzeće našu dušu kao jutarnja zora, da naredi noćnim senkama da
beže.
Onda je to jutro − slavno jutro u našoj duši. Mi možemo verovati toga
jutra... mi možemo ljubiti toga jutra... mi možemo imati pouzdanje toga
jutra... ali jedino Bog može poslati to jutro. On sam može to učiniti. Mi
možemo verovati u našeg blagoslovenog Izbavitelja i njegovu silu da
isceljuje... ali jedino On, Gospod Isus Hristos, može učiniti to delo koje
će nas podiči do planinskih vrhova pobede.
ISTINSKI PUT
Greška kod mnogih ljudi je da su pobrkali njihovu vlastitu sposobnost
da veruje sa tom verom koja je od Boga. Sesti dole i ponavljati (tj.
ispovedati) iznova: "ja sam isceljen − ja sam isceljen − ja sam isceljen"
ne samo da je nebiblijski.već krajnje opasno duhovno.Priznajem da bi
takva jedna duhovno nezdrava procedura mogla pomoći nekolicini
neurotičara, ali to nikada ne bi premestilo gore o kojima je Učitelj
govorio. Kako se dobro sećam toga čoveka bogalja u kolicima čiji
slučaj bi najbolje ilustrovao mnoštvo drugih sa kojima smo kontaktirali s
13
vremena na vreme. Oko njega je bilo skupljeno jedna grupa ljudi koji
su činili sve što im je u moći da ga podignu iz te stolice. Bile su tamo
molitve i suze smešane sa zapovestima i pretnjama; i svako iskreno
nastojanje bilo je uloženo da bi on prohodao.
Kada sam sa njim tiho razgovarao, rekao mi je sa takvom dubokom
iskrenošću da je tako snažno pokušavao da veruje. Obavestio me je
da je bio imao silnu veru ali sada je bio zbunjen i smeten, nije više
znao šta da čini. Ja sam uskoro otkrio da je imao krajnje pogrešno
mišljenje šta je stvarno vera. On je mislio da će biti isceljen ako bi
samo mogao verovati da je isceljen. On se sam naprezao i pokušavao
da to učini − proivede.
On je verovao to obećanje u Reči. On je verovao u silu Isusovu da
izvrši to čudo. On je verovao tako mnogo, mnogo stvari − divne i
slavne da ih se veruje u ovim danima sumnje i straha − ali on je
pokušavao da učini nemoguće.On je pripisivao činjenje čuda njegovoj
sposobnosti da veruje umno da je to učinjeno.
Rekao sam mu tu priču o jednoj poseti koju sam učinio u toj kući gde je
Isus pretvorio vodu u vino. Rekao sam mu kako je Sveti Duh govorio
ovom mom nedostojnom srcu dok sam stajao pred tim sudovima. Pitao
sam ga da li on veruje tu biblijsku priču o tom čudu koje je Učitelj učinio
u Kani Galilejskoj. Rekao mi je da veruje. Dok su mi se misli vraćale
unazad k tome popodnevu u Kani, osetio sam taj topli ushit prisutnosti
Svetoga Duha.
Ovo je lekcija koju sam primio tog dana. Iako je mati Isusova, kao i
učenici, bila tamo, bi li se ta voda promenila u vino? To je zahtevalo
zapovest koja je napustila božanske usne! To je zahtevalo dodir
samoga Boga. Oni su mogli napuniti te sudove sa vodom; oni su ih
mogli napuniti do vrha. Oni su mogli učiniti te stvari koje im je on rekao
da učine; jer On nikad nije tražio od ljudi da učine nemoguće. Tu silu
on drži za sebe.
14
Sve su stvari moguće sa Bogom. Ali Marko (9:23) kaže nam, "Ako
možeš verovati, sve je moguće onome koji veruje." Ta vera o kojoj Isus
govori ovde nije vera glave ili mentalna privola, već ta vera srca je ta
vera. Ovo je dokazano pomoću izlaganja koje Matej daje u toj prici o
tom dečaku padavičaru, koju smo već spominjali.
U izlaganju preko Mateja, Isus je rekao, "Ako imate VERU kao zrno
gorušično;" dok u izlaganju po Marku, "Ako VERUJEŠ." Tako te dve
reči za veru iz Marka i Mateja su identične. To je što sam hteo da
istaknem. To je što je Duh Božiji učinio da moje sirote oči sagledaju. Ta
vera nije intelektualna, već duhovna. Ona je prvenstveno od srca − ne
od uma. Prava, duhovna vera nije naša sposobnost da "računamo to
učinjenim", već je to duboka svest božanski udeljena čovečijem srcu
da je to učinjeno. To je ta vera koju jedino Bog može dati.
Tako sam rekao moju priču tom čoveku u kolicima. Da li ste ikad videli
neki cvet otvoren na osmeh i poljubac jutarnjeg sunca? Ja sam video
jedan toga dana, dok sam gledao u lice tog dragog čoveka. Otišao je
kući da strpljivo čeka sve dok neki anđelski glas ne bi šapnuo u
njegovoj dusi da Isus iz Nazareta prolazi na Jerihonskom putu
njegovog života.
Nekoliko večeri kasnije vratio se natrag u svojim kolicima. Ja sam ga
sreo."Ja ću hodati večeras", izjavio je. Njegove oči su se sijale od
nečega što sam znao da je bila vera. "Kako znaš to?" pitao sam ga.
"Tako je tiho i mirno u mojoj duši; ja sam tako sretan u svesnosti
Njegove prisutnosti, da sve Sto trebam sada jeste da poslušam
Njegovu reč i budem pomazan u Njegovo blagosloveno Ime." Nije bilo
naprezanja; cak ni posredovanja molitvom, jer to je prošlo ranije.
Ne treba tama, kada se sunce popelo iznad brda; nema potrebe za
borbom između tame i svetla, koje mi zovemo jutarnji sumrak, kada su
zraci sunčanog svetla već poljubili zemlju.
15
Ustao je iz svojih kolica i hodao uzduž ispred platforme; a onda na
svojim kolenima u obožavanju, slavljenju i štovanju, da izlije svoje
zahvalno srce u zahvaljivanju za tu veru srca koja dolazi jedino od
Boga.
POSETA UČITELJA
Poštar je upravo bio na mojim vratima. Ostavio je jedno pismo koje ja
želim da podelim sa vama. To je priča o jednoj ženi koja je bila bogalj
iznad onoga što sam ja ikad video za mnogo godina što sam
predstavljao moga Gospoda kao Spasitelja duše i lekar tela. Kada sam
je prvi put video, sažaljivo je tražila molitvu. Tražila je da je iscelim. Ja
nisam mogao... i ja sam to znao. Ja sam mogao proći kroz jednu seriju
zapovedanja, ukoravanja i umoljavanja ... ali nisam. Ja sam bio upravo
jedan učenik u podnožju te gore; i znao sam da mi oboje trebamo
našeg Gospoda da siđe.
Ja sam verovao u Isusa, i u Njegovu silu da podiže pale. Ja sam
verovao Njegovom obećanju, i ja sam stajao na Njegovoj reči. Ali dok
sam gledao u lice žene koja je puzala na svojim ruka ma deset godina i
koja je bila bespomoćna od struka na dole, moje srce mi je govorilo da
ja trebam vise nego upravo da verujem da je ona isceljena. Ja sam
trebao udelenje te vere koja nadilazi razum; ja sam trebao taj duhovni
kvalitet vere srca što nikakvo mentalno potvrđenje uma ne bi moglo
pridoneti.
Tako sam je zamolio da se obrati na Isusa. Molio sam je da strpljivo
čeka na Gospoda.Njezin čas će doći... osećao sam to u mom srcu. Ja
sam znao da Isus nikad ne izneveri.
Ali, oh kako mnogo puta, mi sprečimo Njegovo delovanje našim ludim
16
nastojanjima da učinimo ono što On jedini ima silu da izvrši. Tako, dan
za danom, njezin muž i prijatelji donosili su je na crkvene sastanke.
Dan za danom ona je tražila lice Gospodnje. Veče za večerom oni su
podizali njeno bespomoćno telo i stavljali je pred tu staru drvenu klupu
gde je bilo uobičajeno da se mole.
Dani su prolazili. U duhu ona se popela stepenicama hrama u šator
Gospodnji. Ona je prešla preko oltara predanosti i žrtve, i jedne večeri
ona je ušla u Svetinju nad Svetinjama. Kakve li večeri! Bila je Nedelja.
Isceljenje nije bilo na crkvenom programu koji je bio naštampan
ljudskim rukama. Ali Bog čini dela čudesa kada Isus iz Nazareta
prolazi; i Sveti Duh može učiniti da se mi uzdignemo iznad naših
formalnosti, rituala i planova.
Jedan divan duh prožimao je tu nedeljnu večernju službu. Dole kod
toga oltara, gđe je bila doneta od njezinog muža, ona se pognula na
molitvu, jer ona nije mogla kleknuti. Onda je došao Isus. On joj je dao
viziju o Njemu. Ona ga je videla na kraju puta. On se nasmešio. Ona je
bila svesna vere koja je plavila kao reka preko polja njezinog srca. Pre
nego se to dogodilo, ona je znala to! Kako, ili zašto, ona nije mogla
reći; ali je znala da je to bila jedna božanska infuzija vere koja je ta
vera Sina Božijega.
U tom istom momentu je Spasitelj udelio isto i mome srcu veru.
Okrenuo sam se tom metodističkom propovedniku na platformi i rekao:
"Večeras ćemo videti slavu Gospodnju." I videli smo. Kada je ruka
Gospodnja bila položena na nju, ona se ispravila. Njezini zgrčeni udovi
ispravili se i izrasli su do normalne veličine brže nego što se to može
reči.
Ustala je na svoje noge! Hodala je! Nije više bilo potrebe da bude
nošena, osim u naručje ljubljenog Isusa.
Dole u podnožju krsta hitali su grešnici da traže Spasitelja! Zgrada je
17
odjekivala od slavljenja koje dolazi iz sretnih srca, i odzvanjala je
poruka:
"Samo Isus, samo Isus,
Samo On može dati zadovoljstvo.
Svako breme postaje blagoslov,
Kad znam da je moj Gospod blizu."
JEDINO ISUS
Razlog sto vam govorim ovu priču jeste što želim da vidite tu razliku
između ljudskog nastojanja da veruje, i te vere koja je dar Božji. Koliko
je mnogo bolje i više po pismu čekati sve dok Isus iz Nazareta ne
prode i progovori reč vere tom napaćenom srcu, nego da pogrešno
upotrebimo našu veru u isceljenje za veru koju samo On može dati.
Otvoreno, toga prvoga dana kada su doneli tu sirotu bespomoćnu ženu
za molitvu, bio sam svestan tri stvari. Ja sam znao da ona nije imala
veru; ja sam znao da ni ja nisam imao tu veru; i znao sam da ju je
jedino Isus imao. Tako sasvim očigledno nama je poruka bila da se
približimo Isusu. To je naša privilegija da predamo naše nevolje i naše
brige Njemu u molitvi; i u našem nasleđu je to sveto mesto zajednice,
gde se nebo spušta dole... naše duše da pozdravi... i slava kruniše
presto milosti.
To je šta smo mi učinili! Mi bi smo mogli usmeriti naše misli i našu volju
da radimo upravo tada i tamo. Mi bi smo mogli zapovedati, podsticati i
umoljavati... i ona bi se mogla naprezati da ustane, kao što su drugi
činili, u sili volje umesto u veri. Ali ne... postoji jedan bolji i miliji način.
To je Božji način! To je biblijski način. To je bio jedan dugi put za tog
bogatog čoveka da ide iz Kapernauma u Kanu; ali pošto se sreo sa
18
Isusom nije nikad požalio taj put.
Ono može biti da će staza biti strma preko planine posvećenja i kroz
dolinu predanoga srca; ali nada će dati snagu našim nogama i, dok mi
hodamo sa Isusom na tom putu, te muke na putu izgledaće kao ništa;
jer On i samo On je davalac i udelitelj te vere koja je u stanju da
uklanja planine.
Želeo bih da podelim sa vama pismo naše sestre.
"Laurel, Ontario
12. oktobar, 1940.
Dragi brate Prajs:
Hriščanski pozdrav! O, Haleluja, zvona radosti zvone u
mome srcu radi Isusa!
Dok se vreme približuje još jednoj godišnjici tog velikog
čuda učinjenog na mome telu, misli i toplina srca moga
muža i mojega srca odlaze k vama na jedan poseban
način. Hvala Bogu, blagosloveni Hristos došao je k
nama i manifestovao njegovu silu i prisutnost tako
dragoceno te večeri, 19. oktobra 1924.
Kako dobru meru nam je On dao! On je spasio moju
dušu isto kao što je iscelio i moje telo, upotrebljavajući
tebe kao svog učenika. Zaista ja sam bila u bednom
stanju, zar ne, brate Prajs? Ja sam bila u velikoj potrebi
i duhovnoj i telesnoj.
Duhovno, ja sam mislila da sam spašena, ali san bila
stvarno nekako na rubu, imajući i suviše mnogo od
Gospoda da bih uživala taj svet, a i suviše mnogo od
19
toga sveta da bih imala pravu radost u Gospodu.
Kroz tvoje propovedanje punog Evanđelja, ta prava
radost od Gospoda došla je u moje srce, i u srce moga
muža takođe da prebiva sa sigurnošću da su naši mnogi
gresi bili oprani u Isusovoj očiščujućoj krvi.
Telesno, ta ti jako dobro znaš moje stanje u tom
pogledu, kao što si sam mogao videti moju
bespomoćnost kada sam bila donešena na tvoje službe,
nisam bila u stanju hodati niti stajati, čak ni da spustim
svoje noge na patos da se odmore kad sam na
uobičajeni način sedela u mojoj stolici. Deset dugih
godina bespomoćnosti, nošena u naručju svojega
vernog muža, sa neprestanom pažnjom. A onda, Isus je
opet išao Jerihonskim putem i prišao meni. Oh da, ti si
me mnogo puta čuo da govorim o tome, ali ja ti to ipak
opet želim reči. Ta priča nikada ne postaje zastarela
mome mužu ili meni, jer vidiš, to je Isus. Dragi Isus!
Moje srce je preplavljeno dok ti o tome govorim, a
takođe i suze teku, jer Isusova ljubav rastapa me u
slavljenju zahvaljivanja pred Njim. Da, Isus i danas
isceljuje bolesna tela! Nastavi govoriti tu dobru vest,
brate Prajs, jer postoji toliko mnogo bolesnih i nemoćnih
oko nas svugde. Božija Reč nam kaže da je Isus
isceljivao hrome, slepe, gubave i svakovrsne nemoći,
kada je On hodao po ovoj zemlji mnogo godina ranije, i
mi doista znamo da On čini to isto i u danima u kojima
mi živino. Njegova sila nije umanjena. Ono krvarenje, i
isceljujuće rane koje je On nosio na Golgoti u upravo
tako efikasne sada kao i onda, hvala Bogu.
Subota, 19. oktobar 1924. Isus me je postavio na moje
20
bespomoćne noge i omogućio mi da hodam bez bola i
muke; i poslao me na moj put radujući se. I zaista smo
se ja i moj muž radovali sve od onda − u Isusu!
Šesnaest godina zdravlja snage i aktivnosti. Imala sam
neke doista kušnje u mome telu tokom tih godina.
Slomljene kosti i različite ispite vere, ali ti opet želim reči
ponovo, čak iako to znaš jako dobro, da Božija obećanja
stoje čvrsto i sigurno. Bogu našem neka je sva slava, jer
niti moj muž niti ja nismo nikad upotrebili ni najblaži lek
bilo kakve vrste od kada se Isus tako zauzeo za nas u
Parisu, gđe smo našli tog veličanstvenog Lekara u tim
evanđeoskim crkvenim skupštinama.
U zahvalnosti i slavi Isusu, mi opet želimo zahvaliti i
tebi, brate Prajs, za udeo koji si ti imao u tom
veličanstvenom delu. Kao i Pavle, ti nisi bio neposlušan
toj nebeskoj viziji jer nisi učinio kompromis na bilo koji
način, već si objavio celu istinu, ne izostavljajući da Isus
isceljuje bolesne danas.
Moj muž i ja smo tako dobro u telu, sva slava i čast
Isusu našem Lekaru. Nikada, nikakve potrebe za
pilulama ili lekovitim mastima sada; obećanja su
dovoljna. Haleluja! Isus nikada, nikada ne izneveri.
Mi se i dalje molimo za tebe, da bi ti uvek bio vođen od
Svetoga Duha i pomazan od gore za čak veću službu
nego u prošlim godinama, da objaviš neistraživa
bogatstva Hristova.
Kako me Sveti Duh ispunjava toplinom dok pišem, i sila
Božja me prožima i ispunjava. Haleluja! Isus živi! Kako
znamo? Hvala Bogu, jer On živi u nama.
21
Iskrena hrišćanska ljubav svima vama, od uvek
zahvalnih prijatelja u Isusu,
br. i ses. Johnson."
22
III. BOLJI PUT
III. BOLJI PUT
Ja verujem da postoji razlika između vere Staroga zaveta pod
zakonom i vere Novoga zaveta pod milošću. Ključna reč Pavlove
poslanice Jevrejima je "bolji", i ovo je posebno interesantno u svetlu te
pete glave ove značajne poslanice. On pokušava da oni uvide tu istinu
Hrišćanstva pomoću kontrasta. On ne ukida prošlost, već im pokazuje
da je Hrišćanstvo izraslo iz Judaizma upravo kao što cvet raste iz
korena.
Sakriveni u ritualu korena bili su ta boja, miris i lepota cveta milosti koji
je trebao doći kasnije. Ne beše li cvet bolji nego koren? Ne beše li kraj
bolji nego početak? Ne beše li krv Hristova bolja nego krv zaklanog
jagnjeta na jevrejskim oltarima? Ne beše li Isus bolji od anđela koji su
posetili njihove oce s vremena na vreme u spomen danima njihove
nacionalne istorije? Ne beše li glas Sina Božijeg bolji nego glas
proroka?
Ovo je onda zlatna žila te poslanice. Kad on dolazi do te glave vere,
postoji li bilo koji razlog za napuštanje namere toga pisma i motiva te
poslanice? Ne mislim. Ta tema je još uvek "bolji" i namera je da
pokaže lepotu vere Isusa u poređenju sa onim delima i rečima
patrijarha i proroka koje je njima bilo uračunato kao vera. To je bila
vera. To je bila vera tadašnja. To je bila vera za to vreme. Setite se da
Pavle završava tu glavu vere sa rečima: "Jer Bog za nas nešto bolje
odredi, da ne prime bez nas savršenstva".
Drugim rečima, ta dela i svedočanstva tih predaka bila su držana kao
slike u jednoj galeriji za hrišćane Jevreje da ih posmatraju i dive im se.
Tu je bila priča o Avelju i Enoju. Noje, Avraam, Sara, Isak i Jakov
23
ugrađeni u jednu sliku poslušnosti toj božanskoj reci. Onda su došli
Mojsije i Isus Navin propraćeni jednom veličanstvenom smotrom slave
dana iz starine, pre nego što je Isus bio rođen u Vitlejemskoj štali. Ali
sada je Isus bio rođen − i nigde im u celoj poslanici Pavle ne kaže, a
niti nama, da bi naša vera danas trebala biti ograničena po svom obliku
i delovanju k veri naših otaca. Umesto toga, on govori o nečem boljem.
On uvodi taj cvet koji je izrastao iz korena.
Vera u tim starim danima bila je manifestovana rečju i delom u
poslušnosti k zapovesti. Ali postoji više. Reč i delo su samo jedan deo,
i to jedan mali deo od toga što nas Novi Zavet uči šta stvarno je vera.
Naravno, da će tu biti delo i da će biti svedočanstvo. Ali samo to nije
vera. Ne Novozavetna vera.
U vezi s ovim, interesantno je zapaziti da ako se okrenete k
Starozavetnom izlaganju o životima ljudi i žena predstavljenih u
jedanaestoj glavi Jevrejima, ta reč VERA nije uopšte nikad spomenuta
u vezi njihovih života. Ta reč VERA nalazi se samo dva puta u Starom
zavetu i u jednom od tih primera je proročka a u drugom je
upotrebljena u negativnom smislu u pogledu te bezbožne generacije.
Ta dva mesta su 5. Moj. 32,20 i Avakum 2,4.
Tako onda moramo doći do nepogrešivog zaključka da Pavle ne
uzdiže živote tih slavnih Patrijarha kao uzorak za njih da slede, već pre
kao izvrstan početak u Božijoj volji nečega divnijeg koje su oni trebali
otkriti u Isusu. Ta vera koju su oni trebali posedovati trebala bi biti sva
ta od njihovih otaca i još više. Videći da su bili okruženi tako velikim
oblakom svedoka, i oni su isto trebali odložiti svako breme i greh i sa
strpljenjem trčati tu novu trku koja je postavljena pred njih. Šta su oni
trebali činiti? Gledati na Isusa koji je Načelnik i Svršitelj njihove vere.
Ako je On bio Načelnik i Svršitelj njihove vere i vere Pavlove, onda je
On Načelnik i Svršitelj i moje vere isto. Drugim recima, sva istinska
vera počinje i završava u Njemu. Ono ne kaže da je On Načelnik i
24
Svršitelj samo Njegove vere, već izjavljuje da je On Načelnik ili Autor i
Svršitelj moje vere a i vaše.
VERA I PRETPOSTAVKA
Ne postoji ništa pre Alfe i ništa posle Omege. On to započinje i to
započinje u Njenu. On završava to i to završava u Njemu. Kada ja
želim to, ja moram potražiti Njegovo lice! Ne nogu dobiti to nigde
drugde, već od samo od Njega, o kome je rečeno. On je Autor i
Svršitelj naše vere. Ne Njegove samo već vaše i moje.
Da li smo učinili grešku, da posmatrajući jedanaestu glavu Jevrejima i
videći šta su oni učinili onda, pa da zasučemo naš rukave da
pokažemo i dokažemo našu veru onim Što mi činimo? Jeste li to ikad
učinili? Ako jeste, onda ste stajali u zbunjenosti onim što je izgledalo
da je neodgovorena molitva i nedelotvorna sila, a o čemu ste vi mislili
da je bila vera! Setite se da vera deluje, ali ta dela dolaze od vere, a ne
vera od dela. To je ono zašto je veoma lako prekoračiti graničnu liniju
od vere koju Bog udeljuje u oblast pretpostavke. To mi je bilo
ilustrirano nedavno na jedan veoma jasan i divan način.
U Viktoriji, B.C., pre nekoliko godina, ulazio sam u
metropolitan−metodističku crkvu u društvu sa nekoliko propovednika.
Kod vrata te zgrade videli smo jednu ljubaznu staru gospođu Koju su
skinuli sa kamiona u kolicima. Podigao sam svoj šešir i pozdravio je sa:
"Bog te blagoslovio". Suze su navirale u očima kad je odgovorila: "On
mi je bio blagoslov, dr. Prajs. On je tako ljubazan i milosrdan i ja mogu
osećati Njegovu prisutnost sada".
"Da li ste došli za isceljenje?" ispitivao sam. "Da jesam," odgovorila je,
"i slava Njegovom Imenu, ja znam da su vode zaljuljane". Upravo tada
taj vozač kamiona se nagnu i kaže: "Treba li da se vratim gospođo, da
25
vas odvezem kući posle bogosluženja?"
Ona je prešla prilično mnogo milja i jedini način da se vrati kući u
kolicima bilo je pomoću kamiona, jer su kolica bila prevelika za neki
automobil. Ona je oklevala. Onda je jedno svetlo došlo preko njezinog
lica kad je odgovorila: "Ne, ja neću trebati kamion. Ja ću ostaviti moja
kolica i ići ču kući vozom". Vozač je počešao njegovu zbunjenu glavu i
osmehnuo se na to, misleći da je ovo neka luckasta žena. Odjurio je. I
ona ga nije trebala! Otišla je svojoj kući radujući se i otišla je vozom!
Rekao sam tu priču u jednoj skupštini koju sam držao na srednjem
zapadu. Tog sledećeg dana jedna gospoda poručila je da me želi videti
za trenutak u njezinoj maloj vili. Našao sam je gde leži na kauču sa
jednom grupom osoba oko nje koji su pevali neku himnu. Ona je
pogledala na mene i kaže: "Brate Prajs, ja sam poslala ta kolica kući".
Očekivala je na usklik od mene. Ali nije došao. Umesto toga moje srce
je klonulo.
Tu nije bilo vere i ja sam to znao. Ona je prosudila da nisam bio
ushićen nad njezinim delom, tako se okrenula od mene i kaže: "Ako
Bog može to učiniti za jednu ženu, može i za drugu".
Kada sam napustio tu zgradu te ve6eri ona je opet bila centar jedne
grupe koji su insistirali da ona ustane i da hoda; ali je otišla žalosna. O
njoj bi Gospod mogao reči: "Samo ti jedno nedostaje". Ta dva dela bila
su upravo ista. Dvoje kolica bila su poslana kući. U jednom slučaju to
je bila vera; a u drugom to je bila pretpostavka. U Novozavetnoj veri
delo se može roditi od vere; ali vera ne može biti rođena od dela. Delo
može doći od vere, ali ta vera mora doći od Boga.
Ovo je onda taj bolji put Pavlove poslanice Jevrejima. To je svrha i
razlog onoga što mi nazivamo Glava vere te Knjige. Nisi li ti već stajao
začuđen pred čovekoljubljem i velikodušnošću Gospoda? Zar ne znaš
da On neće ni jedne dobre stvari uskratiti od onih koji hode pravedno?
26
Imaš li neku potrebu? Obrati se s tim k Isusu. Imaš li nekakav
problem? Stavi ga kod Učiteljevih nogu. Počni se uzdati u Njega, i dok
stavljaš svoje pouzdanje i poverenje u Njega, pronaći ćeš da će
Njegova Vera biti delotvorna u tebi. Zašto se igrati sa Sašom naših
naprezanja i nastojanja kada je Njegova vera neizmerna kao okean?
On ne gleda ko je ko. On ljubi najslabijeg i najprostijeg od nas sviju, ali
mi postajemo tako važni u našim vlastitim očima i tako ponositi na
naša duhovna dostignuća da naša svedočanstva pokazuju samo tu
pravednost koja je ohola. On gleda na to − tu pravednost koja je prljava
odeća! Mi trebamo doći u bezazlenom duhu male dece: doći sa tim
zvonima ljubavi koja bruje u zvoniku naših srca! Nekorisno je čekati
sve dok ne osećamo da smo dostojni, jer to nećemo nikad biti. Dođite
kao malo dete k Onome koji je nekada postavio malo dete usred njih i
rekao Farisejima: "Ako se... ne povratite i ne postanete kao mala deca,
nećete uči u Carstvo Nebesko".
Privijte se nežno Isusu. U ovim danima milosti, vera za Hrišćana može
biti nađena jedino u Hristu; ali u našem blagoslovenom Gospodu vi
ćete naći dovoljno sve što trebate. Što je Noje imao bilo je dobro, ali
što mi imamo je bolje. Noje je imao Božiju Reč, ali mi imamo Božijeg
Sina. Noje je gradio na Božijoj Reči, ali naš temelj je sam Isus. Tako mi
to nalazimo u toj celoj značajnoj glavi; jedino ponavljanje Božije slave
koja se manifestuje u delima ljudi koji su verovali Bogu i koji su s Njim
hodili u poslušnosti. Jedan od njih, imenom Enoh išao je s Njim jednog
dana i zaboravio se vratiti natrag. Kada ta vera koja je od Boga, je
došla na zemlju u obliku Sina Božijeg, Pavle je bio primoran da kaže
Jevrejima: "To je bila ta stara vera, ali ovde je nova. To je bio dobar
put, ali ovo je bolji".
27
PRIČA O MILERU
Hristos treba biti u svemu. I ta ljubav Očevog srca je pokazana u
činjenici da On ne samo da je u stanju, već je i voljan da ispuni svaku
našu potrebu. Čitao sam život Džordža Milera. Pastor Čarli Parsons
govori jedno iskustvo sa Milerom sledećim rečima:
"Jednog toplog letnjeg dana šetao sam polako
hladovinom luga Ashley Hill, Bristol. Na vrhu tog brda
oci su mi pale na goleme zgrade koje daju zaklon preko
dve hiljade siročadi, sagrađene od čoveka koji je dao
svetu najsnažniju objektivnu lekciju o veri koju je svet
ikad video. Ta prva zgrada je na desnoj strani i ovde,
među decom, u jednostavnim skromnim odajama, živi
jedan sveti patrijarh, Džordž Miler. Prošavši kroz kapiju,
zastao sam na momenat da pogledam zgradu br. 3
pređa mnom. Samo jedna od tih pet podignutih koštala
je 600.000 dolara.
Na zvono je odgovorilo jedno siroče, sprovelo me
jednom uzvišenom kamenom terasom i u jednu od tih
privatnih prostorija toga uvaženog osnivača G. Miler je
dostigao značajan vek od devedeseti dve godine. Dok
sam stajao u njegovoj prisutnosti, poštovanje je
ispunjavalo moje misli. "Pred sedom glavom ustani i
poštuj lice starčevo". (3. Moj. 19:32)
On me je primio srdačnim rukovanjem i poželeo mi
dobrodošlicu. To je nešto, videti čoveka pomoću koga je
Bog izvršio jedan silan posao, a još je više čuti ton
njegovog glasa; a daleko više od oboje je biti doveden u
neposredni kontakt sa njegovim duhom i osećati taj topli
dah njegove duše udahnut u svoju sopstvenu. Razgovor
toga časa biće zauvek urezan u mome sećanju.
28
Čitao sam o vašem životu mr. Miler i primetio kako je
veoma, neki put, vaša vera bila isprobana. Da li je sa
vama tako i sada kao i ranije? Najčešće on bi se
nagnuo napred, pogledom uprtim na pod. Ali sada je on
sedeo uspravno i gledao nekoliko trenutaka u moje lice,
sa jednom ozbiljnošću koja je izgledalo da prodire i moju
samu dušu. Jedno veličanstvo i sjaj bilo je u tim
nepomućenim očima, tako naviknutim na duhovna
viđenja i gledanja u te duboke stvari Božije. Nisam znao
da li je to pitanje izgledalo neumesno ili se dotaklo
nekog poslednjeg ostatka tog staroga 'ja' na koje on
aludira u svojim propovedima. Bilo kako, bez sumnje to
je uzbudilo celo njegovo biće. Posle kratke pauze,
tokom koje je njegovo lice bila jedna propoved i dubine
njegovih čistih očiju se zasvetlucale, raskopčao je kaut i
izvukao iz svog džepa neki stari novčanik sa pregradom
u sredini odeljujući novčanice od metalnog novca.
Položio mi ga je u ruke, govoreći: 'Sve što posedujem je
u tom novčaniku − svaka para! Osim za mene? Nikada!
Kada mi je poslat novac za moju vlastitu upotrebu, ja
predam to dalje Bogu. Čak 1000 funti je tako bilo
poslato jednom; ali ja ne smatram ove darove kao da
pripadaju meni; oni pripadaju Njemu, čiji sam i ja i kome
služim. Da zadržim za sebe? Ne usuđujem se; to bi
uvredilo moga ljubljenog, milosrdnog i dobrostivog Oca.
Ta velika odlika jeste nikad ne odustajati sve dok
odgovor ne dođe. Ja sam se pedeset i dve godine molio
svakog dana za dve osobe, sinove jednog prijatelja iz
mladosti. Oni još nisu obraćeni, ali će biti! Kako i može
drugačije. Postoji nepromeljivo obećanje Gospodnje i na
tome ja počivam. To je velika greška dece Božije što ne
ustraju u molitvi; oni nisu uporni. Ako žele bilo šta za
29
Božiju slavu, trebali bi se moliti sve dok ne dobiju to. O,
kako dobar, ljubazan, milosrdan i snishodljiv je Onaj
kome se obraćao. On mi je dao, nedostojnom kao što
jesam, neizmerno iznad onoga što sam iskao ili mislio!
Ja sam samo jedan siroti bedni grešni čovek; ali On je
uslišao moje molitve desetine hiljada puta i upotrebio
me kao sredstvo za dovođenje na desetine hiljada na taj
put Istine. Ja kažem desetine hiljada u ovoj i u drugim
zemljama. Ove nedostojne usne objavile su spasenje
velikom mnoštvu i veoma mnogo je uzverovalo u večni
život."
Tako je govorio Džordž Miler. Tako je govorio čovek naših vremena, jer
ja sam bio u Bristolu kao dečak dok je Miler bio još živ. Tako je govorio
čovek koji je naučio tu lekciju da vode dolaze iz planine, a da cvetovi
dolaze iz korena. On se naučio da vera Božija dolazi samo od Boga i
da nigde više ne može biti nađena. On se naučio da Onaj koji beše
tako obilan u tom milosrđu davanja će naučiti svoje učenike kako da
budu dovoljni u tom milosrđu primanja. Kada je on treba novac, on nije
išao k čoveku koji ga je imao, već ka Hristu koji ima silu da govori srcu
toga čoveka koji ga je imao. Njegova vera je došla radi njegovog
dnevnog živog kontakta sa njegovim Gospodom; i budući u volji
Božijoj, dato mu je više nego što je dovoljno za svaku potrebu.
Ljudi su ga običavali nazivati "apostol vere devetnaestog veka". Ja
pretpostavljam da je morao čuti da to govore za njega. Pitam se dali je
ikada čitao jedanaestu glavu Jevrejima. Pitam se dali je ikad bio
svestan činjenice da su ljudi pridavali njegovo ime k toj listi heroja vere.
Ako jeste, ja mislim da se morao nasmešiti kad je došao do poslednjeg
stiha te jedanaeste glave Jevrejima i čitao: "Jer Bog nešto bolje za nas
odredi". I on mora da je pronašao šta je to bolje bilo kada je samo za
dva kratka stiha udaljeno našao te reči: "Gledajući na Isusa, autora i
svršitelja naše vere".
30
Tako pođite sada Isusu. Naučite se pouzdati u Njega, da bi vam On
mogao udeliti Njegovu veru! Upoznajte Ga sa vašom potrebom. Recite
mu o vašim jadima. Tada, u svetinji Njegove prisutnosti, naći ćete
počinak i slobodu od panike i teskoba koje vas opkoljavaju spolja i
iznutra.
31
IV. POREKLO VERE
IV. POREKLO VERE
Ja sam krajnje neraspoložen prema negativnom propovedanju i
pisanju. To nije dovoljno za jednog propovednika ili pisca da raspravlja
o bolesti, već da bi zadovoljio moju dušu i um on mi mora dati lek. To
je lako pokazati na ono što je krivo, ali ja želim znati šta je pravo. Neki
put to je malo veća poteškoća nego što bi neko pretpostavljao. Ipak,
kada su neželjene greške ispravljene i kada smo ponovo na stazama
Istine, ono može biti da po providnosti Božijoj i ta pogrešna staza će
nam ostaviti jedno nasleđe blagoslova.
Mnogo godina ranije bio sam na jednoj od mojih poseta planinskim
vencima koji se granice na stenovitim obalama Aljaske. Jedan
posetilac ovoj zemlji veličanstvene bele tišine, bio se izgubio i ja sam
mu rekao stazu koja će ga odvesti u dolinu gde bi mogao dospeti do
njegovog prtljaga. Posle jedno dva sata, vratio se natrag u moj kamp.
Rekao mi je da se zbunio i potpuno okrenuo; i zamolio me ako bi bio
ljubazan da pođem s njim sve dok ne bude siguran u kom pravcu treba
da ide. Učinio sam to, jer to je jedno opasno mesto lutati sam tamo ako
ne poznaje taj kraj i staze po njemu. Nekoliko nedelja kasnije primio
sam jedno pismo od tog zahvalnog čoveka u kojem kaže pored
ostalog: "Znati da si na pravom putu je divna stvar, ali povratiti se na
njega, pošto se bude na krivom, umnožava blagoslov".
O, kako je to istina! To jest da posle kiše mi cenimo te rascvetale
pupoljke i fino zelenilo ranog proleća. Posle burnih oblaka mi cenimo
tišinu vedroga dana. Ako budem mogao kroz ove stranice voditi tu
dragu decu Božiju, koji nisu videli taj potpuni rod pobede vere, natrag k
jasnom učenju te Knjige i do krajnje pobede, onda će ovo moje srce biti
sretno i ove stranice, napisane u molitvi, neće promašiti svoju misiju.
32
Najvažnije od svega drugog, ja želim da uvidite da vi ne možete
proizvesti veru; ne možete je izraditi, ne možete je napraviti. Vera je
udeljena i ulivena od samoga Boga. Vi ne možete sedeti u vašoj kući i
naprezati se da imate veru i tvrditi da nešto jeste, niti možete okrenuti
vašu nadu i želju u veru pomoću vaše vlastite sile. Jedino gde je
možete dobiti to je od Gospoda, jer ta Reč jasno i izrazito izjavljuje da
vera je jedno od ovo dvoje. Ona je ili dar Božji ili je ona rod Duha.
Rečeno nam je u Pavlovoj poslanici Korinćanima: "A sada ostaje vera,
nada i ljubav, ali najveća od ovih je ljubav". Dok ljubav može biti ta
najveća, ali ona zaista nije prva. Ona mora biti prethođena verom.
Pogledajte kroz vaš prozor tamo na drvo. Kakva stvar simetrija i
ljupkost je ono. Jedino Bog može načiniti jedno drvo. Postoji lepota u
njegovim spletenim granama. Postoji ljupkost u njegovim
podrhtavajućim listovima. Svaki list je jedan mali svet za sebe, sa
njegovim tankim žilicama prenoseći život koji Bog daje, koji daje tom
drvetu sve što ono poseduje u svojoj prirođenoj oblasti. Ipak postoji
nešto iza tog drveta. Ispod površine toga tla postoji jedan veličanstveni
sistem korenja koje je sakriveno. Vi ih nikada ne opažate, a ipak bez
njih to drvo bi umrlo. Ono uopšte ne bi imalo život.
VERA JE TAJ ŽIVOT
To korenje je ružno i daleko da se uporedi sa lepotom zelenila krošnje
iznad tla. Ipak to zelenilo postoji delimično radi tog korenja. Dakle,
nazovimo vrh krošnje toga drveta "Ljubav". Vi to možete videti. Vi se
možete doticati toga. Vi možete uživati u njegovom mirisu. Vi gledate
njegovu lepotu. Ono postoji radi nečega što je iza toga nečega
skrivenog koje ga prouzrokuje. To nešto je to korenje. A sada vi
očekujete od mene da kažem da to korenje je korenje vere. Ne! Vera je
taj život koji teče u to korenje. To je taj tajanstveni kvalitet koji samo
33
Bog može proizvesti i dati. Postoji korenje koje vi možete usaditi koje
nikad, nikad neće rasti.
Vi, sami, i vaša nutarnja priroda su ono korenje. Vaša čula, vaši prvaci
pristupanja k izražavanju samoga života su pohranjeni ispod površine
gde ih ljudi ne mogu videti. Sve što svet vidi jeste ono sto vi (radite)
proizvodite a ne vas same. Šta je Isus mislio kad je rekao: "Po
rodovima njihovim poznaćete ih?" Poznaćete ih. Proizveden rod je
jedan pokazatelj kakvo je stvarno to drvo.
Da ponovim. Korenje drveta nisu vera. To korenje ne proizvodi život,
ali taj život proizvodi korenje. To je taj život koji je vera. To je ta
predivna i slavna kvaliteta koja je jedan dar od Božanskog srca i koja
nas održava. Ovaj život ili vera će biti manifestovana svetu po rodu koji
donosimo po ispruženim rukama ljubavi, po stvarima milosrđa i lepote
koje su kroz Boga manifestovane dan za danom na drvetu naših
života.
Kako bi ludo bilo za to drvo da se napreže u pokušaju da stvori život
koji teče u njemu. Ono ne treba naprezanje. Sve što ono treba da čini
jeste da funkcioniše u poslušnosti Božanskih zakona. Pošto je život
tamo, ono jednostavno manifestuje taj život u rodu koji nosi i tu lepotu
sa kojom dariva svet oko sebe.
Tako je sa verom. Ljubav može biti ta najveća stvar u svetu, ali vera
mora biti nužno ta prva. Bez vere nije moguće ugoditi Bogu. Ali vi mi
kažete da imate veru. Ja vas pitam gđe ste je dobili? Ja uberem jednu
rumenu jabuku sa drveta. Ja je čujem da svedoči iz dubine maloga
srca. Govori mi da je rumena. Ona mi šapće u uho da je jako dobra po
ukusu. Poziva me da probam njezin miomiris. Ona svedoči da ima tako
mnogo plemenitih i divnih kvaliteta. Onda je ja pitam gde ih je sve
dobila.
Od grane? Da li od lišća, kiše i sunca? Da, sve je istina; ali ja znam da
34
čak dole u tom skrivenom sistemu, koje vi ne možete videti, to korenje
je primalo nešto od Boga, što ni jedno drvo na licu zemlje nije nikad
bilo u stanju proizvesti samo od sebe.
ATEISTA I BOG
Jednom ranije sedeo je jedan ateista u crkvi gde sam ja služio. On je
bio krajnje tvrd i ciničan. On je živeo sam u sobi jednog hotela i
njegova usamljenost samo je dodala njegovoj tvrdoj, kritičnoj, nevernoj
prirodi. Ja sam propovedao te večeri na temu "Shvatanje
neshvatljivog". Izjavio sam da je to moguće verovati, to neverovatno,
poznati tu ljubav Božiju koja prevazilazi razum. Sledećeg jutra on je
došao u moju sobu i zamolio me za razgovor. Bio je prilično sklon
prepirci, dok ja nisam imao vremena za prepirku i ja sam mu rekao:
"biće mi drago da odgovorim na bilo koje iskreno, pošteno pitanje koje
bi mogao staviti pred mene".
On je rekao: "Ja nemam bilo kakvu veru. Ja ne verujem Bibliju, i ja ne
znam da li postoji Bog. Ja zaista vidim jedan zakon reda u prirodi i u
svemiru, ali šta prouzrokuje ili odakle je to došlo, ja ne znam. A sada,
dr. Prajs, vaša propoved prošle večeri bila je izazov za moje
razmišljanje. Ovo je što želim da znam: kako može čovek potrošiti
dolar ako ga nema? Kako vi možete voziti kola ako ih ne posedujete?
Kako vi možete verovati kada nemate nikakve vere? Kako Bog može
očekivati da čovek prakticira veru kad je on uopšte nema? Gde je tu
neka pravda u tako jednoj postavci?"
Jesi li ti jedan iskren čovek, i da li ti želiš znati istinu?
"Šta je istina?" Bio je odgovor. "Koje marke, misliš? Ja još nikad nisam
bio u stanju naći je, iako sam celo vreme svog života potrošio u
traganju za njom".
35
Na zidu moje sobe visela je slika Isusa u Getsimanskom vrtu. Njegove
ruke su bile sklopljenje a njegove oči podignute prema nebu u molitvi.
Ja sam prišao toj slici i gledao je za trenutak ili dva ćuteći. Podsvesno
sam znao da će i on gledati na tu sliku takođe. Kad sam se najzad
okrenuo da ga suočim, rekao sam: "On je Istina. On je taj Put. On je
tvoj život i vera. On ima u izobilju ono što ti kažeš da nemaš. Ti si
pokušavao da zadobiješ to iz uma, misli i intelekta. On je može staviti
tamo, kad ta reka Njegove milosti poteče kroz tvoje srce. To je zašto je
On došao. On je došao da ljude oslobodi... oslobodi od sumnji kao što
su tvoje... oslobodi od straha i zabrinutosti... oslobodi od neverstva i
oslobodi od greha..."
"To mi zvuči kao bajka", prekinuo me je."Divno, ako ti to možeš
verovati, ali kako može čovek ili Bog očekivati od nekog čoveka da
veruje ono što on ne može da veruje?"
Otišao je. Jednu nedelju kasnije došao je k meni i pružio mi ruku. Kad
sam pogledao na njegovo lice, znao sam da se dogodilo čudo. U
njegovo srce tada nije došla samo svest saznanja oproštenih greha,
već jedna manifestacija te miline i ljubavi Božije koja ga je učinila
novim stvorenjem u Hristu Isusu. Kao u hiljadugodišnjem carstvu,
umesto čkalja rastiče mirta, tako i u životu ovoga čoveka iznikao je
dokaz nastanjene prisutnosti Božije.
"Znate li šta se dogodilo?" rekao je. Rekao sam Gospodu da
manifestuje sebe, ako On postoji. Tražio sam od Njega da učini nešto
što bi otkrilo Njegovu prisutnost, ako uopšte postoji. Postao sam
svestan da je bio blizu mene. Shvatio sam da postoji Bog − da postoji
duša koja treba biti spašena. Ja to nisam razumeo svojim umom, ali
sam znao to u mom srcu. Onda sam mu rekao da ja nemam vere da
verujem. Tako mi je On dao Njegovu veru, i ja sam (uz)verovao. Delo
je bilo učinjeno".
36
Zašto ne? To je Božiji put spasenja. "A koji ga primiše, dade im vlast
da buđu sinovi Božiji oni koji veruju u ime Njegovo". Kada ja zovem k
obraćenju, ja pozivam svakog čoveka i svaku ženu da predaje svoje
srce i svoj život Hristu. Ako smo mi spašeni po veri, kako ja znam da
svi mogu primiti tu Veru? Kako ja znam da svaki onaj koga ja pozivam
može naći večni život? Neki bi mogli imati veru, a drugi biti potpuno
lišeni nje. Činjenica da ljudi veruju ono sto vi kažete ne znači da oni
imaju tu veru da prenesu to verovanje u jedno iskustveno znanje o
oproštenim gresima.
Ipak ja vičem: "Ko god hoće može doći", jer ja znam da će On udeliti tu
veru koja je potrebna svakom iskrenom srcu. Ja citiram taj dvanaesti
stih prve glave Jovanovog Evanđelja: "A koji ga primiše njime dade
vlast da postanu Sinovi Božiji, oni koji veruju u Njegovo ime". Dopustite
da vam citiram sledeće. Ovako glasi: "Koji se rodiše (to jest, nanovo
rodiše) ne od krvi, niti od volje telesne, niti od volje muževljeve, već od
Boga".
Taj isti Sveti Duh koji uverava grešnika o njegovom grehu, paziće na to
da kao što je grešniku dano dovoljno uverenja da ga uveri o njegovom
grehu, tako će mu sada biti dano dovoljno vere da ga uveri o njegovom
spasenju. Ali ni jedan čovek u sebi ne poseduje tu veru. Zar nam nije
rečeno, "Milošću ste spaseni, kroz veru; i to nije od vas; dar je Božiji".
Siroto, bedno, jadno, u neznanju, neverno čovečanstvo ne bi moglo
nikad uzgojiti ili razviti u tako pokvarenim srcima neverstva dovoljnu
veru u Spasitelja, a kamo li primiti Ga. Tako Sveti Duh ne samo da
udeljuje uverenje o potrebi Spasitelja, već takođe udeljuje veru primiti
Ga.
Nikad ne mislite da je to bila vaša vera da ste primili Hrista kao svog
Spasitelja. Nikad ne recite da je bilo koje vaše delo bilo osnova za
vaše otkupljenje. To je Isus koji udeljuje tu vodu o kojoj je On govorio
toj ženi kod samarijskog studenca. Isus je taj koji stavlja svoje ruke
ljubavi ispod bremena na važim leđima i skida ga sa vašeg umornog,
37
iscrpljenog tela. To je Isus koji uliva u to razdrto, slomljeno srce ulje
nebeske radosti. To je Isus koji rasteriva bore od briga sa blagim
dodirom majčinske ruke i to je Isus koji vas izvodi iz tame noći u svetlo
Njegovog sopstvenog slavnog i predivnog dana.
"Oh, to je Isus; da, to je Isus;
Da, to je Isus u mojoj duši;
Jer ja sam se dotakao Njegova skuta,
Njegova me je krv iscelila".
Pevajte to i kličite. Objavite to i razglasite to i blizu i daleko. Njegovu
krv − Njegovo milosrđe − Njegovu silu − Njegovo oproštenje − Njegovu
veru!
ŽIVA VERA
Kada ćemo prestati sa našim ludim i bespotrebnim naprezanjem i
početi verovati? Kada ćemo učiniti kraj našem nebiblijskom mentalnom
i intelektualnom okretanju u krugu u pokušaju da nađemo veru koju ne
posedujemo; jer ako je mi ne dobijemo od Boga, nikada nećemo
posedovati tu Veru! Mi smo sposobni za umnu veru a u isto vreme smo
apsolutno nesposobni za prakticiranje biblijske vere. Hiljadama su lutali
u toj zabludi što su mislili da je umna vera ta Vera. Ona to nije. Postoji
umna vera u veri, bez sumnje, ali "i đavoli veruju takođe". Vera uma je
hladna − intelektualna. Ona deluje tako daleko koliko čovek ide daleko
u oblastima intelekta. Mnogi grešni ljudi veruju Bibliju, ali takva vera
njih ne spasava.
Vera je živa. Ona se kreće i deluje i zbriše te neprijatelje duše pred
svojim neprekidnim maršom. Zar sva vera na svetu? Ne! Vi trebate
samo toliko koliko je zrno gorušično, ako je to Božija vera! Onda će
gora biti pokrenuta. Vaša grehom − bolesna duša ugledaće slavu
38
Gospodnju.
Ali to mora biti Božija vera. Ona mora doći od Njega On je mora udeliti.
I On to želi. To je Evanđelje milosti koje ja verujem.
Taj Jerihonski put i bez Isusa je taj Jerihonski put. Sa Njim on je
blistavi carski put spasenja i isceljenja. I samo njegovo kamenje kliče
Njegovu u slavu. Bez Njega, njegov prah je jadan, njegove suze su
stvarne, i njegova slepoća je tako mračna, ali sa Njim njegov prah
počinje da uzgaja cvetove milosti i slave, njegove suze se obraćaju u
bisere, njegova slepoća i mrak je obraćen u svetlo. To zahteva Isusovu
prisutnost da učini to čudo menjanja Jerihonskog Puta.
Taj slepi čovek nije sedeo u pesku i rekao sebi: "Ja sam isceljen − ja
mogu da vidim − dakle, ako ja samo mogu da verujem da sam isceljen
i da mogu da vidim, onda ću i biti!..." Ne. On je čuo da Isus iz Nazareta
prolazi. Povikao je: "Isuse! Isuse! Pomozi mi! Molim te pomozi mi, jer ja
ne mogu sebi pomoći!" A onda ne zaboravite te reči Isusove: "Šta
hoćeš da ti učinim?" Zapazite, da to nije bilo "Šta hoćeš da bi si ti
činio", već "Šta hoćeš da ti ja učinim?"
Istina, On je rekao, "Idi, vera tvoja pomaže ti". "Tvoja vera", kaže Isus.
Gde ju je taj slepi čovek dobio? Ko mu je dao? Ako je to bila njegova
vera svo vreme, zašto nije bio isceljen pre nego sto je Isus naišao tim
putem? Ako mi vi date sat, to je moj sat. Ali sam ga dobio od vas.
Postoji vera u mom srcu dok pišem, ali ja znam gde sam je dobio. Ne
potvrđujem − ne od volje − ne od ubeđenja uma − ne od mentalnog
shvatanja ili razumevanja − već od Isusa. On je Autor i Svršitelj naše
vere. O, neuporedive milosti! O, ljubavi božanske, koja svaku ljubav
nadilazi! Tako se ta radost nebeska spustila na zemlju!
S vremena na vreme bilo je neko malo slabašno seme posejano u
zemlju. To beše jedan žir. Posle nekog vremena zbacio je svoj mali
ogrtač i privio se u naručju majke prirode, tako da bi moglo biti
39
hranjeno i da raste. Svo vreme tokom duge zimske noći ona je čuvala
to malo seme da mu bude toplo, i kada je izašlo proletnje sunce, to
malo žirovo srce se rastvorilo s radošću i s uživanjem. Počelo je da
raste. Onda je naišao neki čovek i stavio neki veliki teški kamen preko
tog malog semena. Ono se počelo zabrinjavati i jediti bojeći se da
nikada neće biti u stanju podiči svoju malu glavu gde bi moglo videti
svetlo dana. Ono je želelo nositi venac od lišća kao svoju kosu i da
raste da bude lepo i jako.
Jednoga dana njegove slabašne ruke dotakle se tog kamena. One su
bile takve slabašne, nežne, male ruke. To malo rastuće drvo osećalo
se tako bespomoćno. Ono se nije naprezalo ili pokušavalo da smakne
kamen koji je bio neprijatelj njegovoga srca i života. Ono je upravo
raslo. Jednog dana taj kamen je bio podignut. Bio je odguran s puta i
male lisnate ruke tapšale su od radosti. Ko je podigao taj kamen? To
seme? Ne! To je bilo nešto unutar toga semena koje ni jedan čovek na
svetu još nikad nije bio u stanju da reprodukuje. To je bila Božija sila
koja je odgurala taj kamen.
Prijatelju moj, ti si to malo seme. Ti isto možeš rasti u nešto plemenito i
divno za Boga. Ta; sila vere moče biti manifestovana u tvom životu
tako da će se ljudi i anđeli čuditi. Ipak, kada je bitka završena i pobeda
zadobita, ne reci: "Pogledaj šta sam ja učinio kroz Gospoda", radije
klekni u podnožju krsta i reci, "Zar nije divno da se Njegova milost i
Njegova vera objavila u meni!"
40
V. SNAGA ZA TVOJ TRUD
V. SNAGA ZA TVOJ TRUD
Taj snažni poticaj koji me je naveo da napišem ove reči je ta želja u
mom srcu da vam pokažem potrebu oslanjanja i uzdanja u Isusa u
svim potrebama vašeg života. Koliko puta mi u životu vidimo tragediju
sloma nekog hrišćanina, koji mora biti ponižen da bi mogao opet
prepoznati svoj pravi položaj u milosti Božijoj. Samo pravednost je
često rođena od neprestanih pobeda. Zato jer nadvlađujemo Božjom
silom i pokretani smo Njegovom milošću, to osećanje počinje da se
razvija u srcu da smo dostigli jedno stanje neosvojivosti, i ponos
započinje da neguje taj duh samo pravednosti. Mi postajemo tako
sigurni o sebi i o našem stanju tako da smo doista na opasnom
području. "A koji misli da stoji neka se čuva da ne padne". (l.
Kor.10,12)
Posvećenom detetu božijem stavljen je na raspolaganju izvor snage
kojom samo Bog može opskrbiti. To je spoznaja čuda tog živog
kontakta, sa svojim neograničenim mogućnostima, a to znači pobeda
nad grehom i nad samim sobom dok putujemo na tom putu prema
kući. Izgubite taj kontakt i vi gubite ne samo nadu, već i mogućnost
pobedo−nosnog života. Vi zavisite od Isusa u svemu. On daje obilno.
Da li se vi koristite tim mogućnostima ili ne, što nam daje Njegova
prisutnost, to zavisi potpuno da li ste ili ne naučili tu lekciju: kako da
crpite snagu iz Učitelja.
Vratite se nazad po stranicama te svete Reči i zapazite to zapanjujuće
otkrivenje u Božijem postupanju sa vernim Avraamom. Taj prvi stih
sedamnaeste glave Postanka dovodi nas do jednog razumevanja te
verne namere Božanskog srca u jednoj tako divnoj lekciji da ljudi
moraju stajati u strahopoštovanju, a anđeli se čuditi. Ta vera Avrama je
41
bila iskušana. Bog mu je dao obećanje. A nikada Bog nije dao neko
obećanje koje ne bi bio u stanju ispuniti! Iz bedara tog drevnog
patrijarha trebalo je doći seme kroz čiji život i službu trebaju biti
blagosloveni svi narodi na zemlji. Nebrojeni kao zvezde nebeske
trebaju biti njegovi potomci. Na tom detetu trebala je počivati ruka
Gospodnja sa blagodaću i silom.
Noć iza noći taj stari čovek sanjao je o srećnom danu kad će ispunjeno
biti to obećanje. Ali pesak u peščanom časovniku po ljudskom gledanju
je davno iscureo. Godine su sporo prolazile, i oh, kako su izgledale
duge i beskrajne. Sin se nije rodio. A stari Avraam bio je već
devedeset, a još nikakvog ispunjenja Božanskog obećanja. Devedeset
i pet a još uvek su Sara i njezin muž uzalud čekali.
Onda je došla godina u kojoj je trebao preći u drugi vek. Bio je
devedeset i devet; a ipak nije bilo sina. Razlozi su počeli šaptati stvari
straha u njegove uši. To tlo se počelo tresti pod nogama staroga
čoveka. Njegova je vera požela klizati. Sve do ovoga vremena njegova
je vera bila savršena − ne u sebi − već u svom Gospodu. Sada je
postajao bedan. Ja pretpostavljam da je više nego jednom morao
posmatrati te iste zvezde, koje je video te noći u kojoj mu je Bog dao to
obećanje; i magličaste suze raširile su se kao magla preko njegova
viđenja, sve dok te zvezde nisu izgledale da se rastapaju u moru tuge i
razočarenja. Razum je govorio: "Avraame ta stvar je nemoguća". Mislio
je o Sarinom dobu. Zamislio se nad svojim vlastitim poodmakli
godinama. Kako bi ta stvar mogla biti? A ipak − ipak − postojalo je to
obećanje! Dugi i ljuti boj je besnio u srcu i misli tog starog čoveka. Ali
postojalo je obećanje − od samoga Boga.
EL−ŠADAJ
Jedne noći jedan glas je govorio Avraamovom srcu. On je poznavao taj
42
glas. Podigao je svoje oci i u slabosti i slušao svojim iznemoglim ušima
tu punu strahopoštovanja intonaciju glasa koji mu je govorio godinama
ranije. Onda je Bog rekao "Ja sam Bog Svemogući; hodi preda mnom,
i budi savršen". Kakve reči! Rečeno mi je da mnogi Jevreji izbegavaju
da spominju to veličanstveno ime Božije, "El−Šadaj", već se odnose k
toj reci kao "To Ime". Šta to znači?
Reč "El" znači "Bog" ili "Silni". Avraam je mogao biti slab, ali Bog je bio
silan. Ljudi bi mogli biti pokolebani silom okolnosti i silama nepravde u
životu. Ali Bog nikad. On je taj Silni. Ali šta mi imamo od toga? Šta nam
vredi kazati, "Bog je silan", dok mi smo tako slabi? Sedeti u našoj
slabosti, bedi i nedostatku i gledati na Njegovu jakost, samo pogoršava
naše izgubljeno stanje. Bog je silan − nema sumnje o tome − ali šta je
sa našom jadnom slabošću i potrebom? Onda je Bog govorio
Avraamu. On mu je rekao slavne i divne reči koje su kao jedna duga
slave premostile tu provaliju između bespomoćnog čoveka i
svemogućeg Boga. On reče: "Ja sam El−Šadaj..."
Ta reč, "Šad" znaci na jevrejskom "grudi". Ona je u celom Starom
zavetu bez razlike upotrebljena za ženske grudi. To je mesto na kojem
dečija usta primaju svoju prvu hranu kroz koju se osnažuju. Nema na
svetu umiljatijeg pogleda nego kad je dete u naručju svoje majke. I
nema lepše muzike za majku nego smeh njene bebe. Ono je deo
majčinog života; telo od njezina tela i kosti od njezinih kosti. Taj majčin
život teče u tu bebu. Njezina snaga, ljubav, revnost i briga sve teče u
život i telo toga malog svežnja koji je jedan deo nje. Ovako je večni
Bog ogrnuo jednu neograničenu istinu u zemaljski rečnik i dao kao dar
Avraamu i vama i meni.
Ono što je Bog mislio jeste: Avraam, crpi iz mene. Ja sam tvoja snaga,
ja sam tvoja hrana. Ja sam El, taj Silni, ali ja sam takođe Šadaj taj
Hranitelj i Života − davalac. Nema potrebe da se kolebaš, Avraame,
nema potrebe da drhtiš i da se treseš u svojoj veri. Crpi za svoju
slabost iz izvora moje snage, čak kao što beba crpi iz grudi svoje
43
majke to mleko života. Nema potrebe spoticati se na neverstvo
Avraame "nego hodi pređa mnom i budi savršen". Tako govori
Gospod.
To je ta lekcija. Bog je taj izvor, taj nepresušivi izvor potpore koji je više
nego dovoljan za sve naše potrebe, milost da pokrije sve naše grehe,
ljubav koja oprašta sve naše nepravde, rane i modrice koje su dovoljne
za sva naša isceljenja, snaga za sve naše slabosti. Mi verujemo to, ali
u ovome smo promašili. Mi verujemo da Bog daje to, ali mi nismo
naučili kako da primimo to. To ulivanje Božanske snage i prirode ovisi
o dve stvari: vašeg saznanja da je Bog voljan dati i vašeg poučavanja
kako da primite. Tako nepromašujuće kao što je zakon vremena za
seme i žetvu; tako neopozivo kao što je tog dana i noći u njihovom
redosledu tako je i ta veličanstvena istina da je Bog uvek spreman da
udovolji svaku vašu potrebu, samo ako ste vi spremni primiti.
Slava Njegovom Imenu, On je još uvek El−Šadaj! Zar nas ne
napominje ap. Pavle da budemo "sudionici te božanske prirode?" Nije
li nam sam Bog rekao, "Dosta ti je moja milost?" Ali iza sve naže
prazne slave, našeg mizernog duhovnog ponosa i gnusne
samopravednosti čeka Bog koji nas ljubi i koji je dao sebe za nas i koji
žudi da nas nauči tu lekciju da crpimo od Njega sve što trebamo
dnevno svakog trena.
KO?
Nekada unazad vidimo Iliju gde sedi poražen i u duhovnoj sramoti. Bio
se povukao. On koji je bio lavovskog srca bio je potučen na bojnom
polju duše; i to posle toga kad je "uočio jednu vojsku! Onda se nešto
događa. Posmatramo ga gde ide četrdeset dana i noći bez hrane, ka
Horivu, toj gori Božijoj. U čijoj sili je on išao? Ko je rekao Davidu da
istupi u njegovoj prirodnoj slabosti protiv diva Golijata iz Gata? Ko je
44
upravio kamen koji je jurio nepogrešivo na svom putu? Ko je dao
njegovoj ruci snagu i njegovom srcu hrabrost? Ko je srušio zidove
Jerihonske; i ko je pobio vojsku Senahirima kad su Sirci navalili tada
kao vuk na tor?
Ko je izbavio Izrailja i ko ih je vodio pri tom izlasku? Ko je otvorio vrata
tamnice Petru i ko je podigao zavese slave za Stefana i dao mu
milosrđe da se moli za svoje ubice? Ko je brisao suze Marte i izlio ulje
na slomljeno srce Marije?
Ko je to bio spasio našu grešnu dušu kad smo klecali u podnožju
krsta? Ko je obratio našu tamu u dan? Ko stoji ovog momenta pored
nas, spreman i voljan da nam da milost i slavu? Ko ima snagu za mašu
slabost − isceljenje za našu bolest − silu za naša iskušenja − slobodu
za naše ropstvo − i milosrđe dovoljno za svaku potrebu? Ko to može
ako ne Isus?
El−Šadaj još uvek možemo pevati: "Gospod će se pobrinuti za snagu
za tvoj trud" Čitaoče, crpi iz Njegovog života. Uzmi to milosrđe koje On
tako obilno i radosno udeljuje. On je više nego dovoljan za vaše
potrebe i moguće je hoditi pred njim i biti savršen, ne u sebi, već u
Hristu. Ja znam o čemu govorim. To je moja privilegija da sam pozvan
od Gospoda da propovedam Njegovo Evanđelje po celoj zemlji.
Največa je radost mojega života pridobijati duše, kao što me On vodi i
daje mi snagu za taj zadatak. Mnoge od mojih evangelizacija trajale su
od osam do deset nedelja. I neki put telo postane veoma iscrpljeno.
Jedne večeri sedeo sam u jednoj sporednoj prostoriji u uglu šatora,
osećajuči se umoran i na kraju moje izdržljivosti. U šatoru je mnoštvo
slušalaca čekalo da služba počne i kroz tanku pregradu mogao sam
čuti poluglasne molitve naroda. Onda su se vrata otvorila. Na njima je
stajao jedan propovednik i kaže: "Brate Prajs, ima oko pet stotina ljudi
ovde večeras koji čekaju da budu pomazani u ime Gospodnje za
isceljenje."
45
Pet stotina. A ja nisam imao ni snagu potrebnu za propovedanje. A tu
je trebalo susresti to mnoštvo u Ime moga Gospoda. U srcu sam se na
trenutak osećao kao da bi mogao da pobegnem. Onda sam se pitao da
li mogu otpustiti bolesne i reči im da se vrate neko drugo veče.
Pogledao sam kroz pukotinu pregrade unutra i video te sirote paćenike
gde čekaju na jednog bednog čoveka kao što sam ja, da dođe i kaže
im o Isusu. Iznenada je izgledalo da će mi nervi popucati. Pao sam na
pod na moja kolena i plakao. "Oh, Isuse", vapio sam, "ja ne mogu. Ja
nemam snage. Ja sam tako umoran i iscrpljen. Ja želim, Gospode, ali
ja sam nemoćan za ovaj zadatak."
Onda sam čuo taj tihi, mali glas u dubini moga srca. "Ti nemaš snage...
Zašto ne uzmeš moju?" Za momenat sam mislio, može li to stvarno
biti? Zašto ne? Nije li Gospod i u starim danima davao svoju silu
ljudima? Zašto ne i sada? "Hvala ti, Gospode," rekao sam dok sam
čekao šta će učiniti. Onda sam osetio jedno toplo strujanje gde dolazi
preko mojeg tela. Izašao sam na podijum. Mnogo puta ja sam
propovedao iz zabeleški, ali te večeri ne. Nije bilo iscrpljenosti nikakve
malaksalosti; ničega već svesno poznanje Njegove snage.
U veri sam tvrdio bolesnim da će svi biti isceljeni te večeri. Kada je
došao ponoćni čas još uvek sam polagao ove moje nedostojne ruke na
ljudske glave, u Ime Gospoda Isusa. Sila Gospodnja bila je prisutna da
ih isceljuje jer je sam Gospod bio tamo. Onda je došao poslednji.
Pomolio sam se; izjavio sam blagoslov i otišao kući. Kada sam već
hteo da idem na počinak, opet sam postao svestan velike iscrpljenosti.
Ali nisam bio suviše umoran da bih kleknuo na svoja kolena i zahvalio
mu za sve Šta je učinio te večeri. On je još uvek bio El−Šadaj. Ja sam
znao da je On udelio Njegovu snagu da odgovori na moju slabost On
će odgovoriti i na vašu slabost. On će odgovoriti i na vašu slabost,
takođe. On će odgovoriti i na svaku potrebu i neće uskratiti ni jednoga
dobra od onih koji hode u pravdi.
Jedna velika neophodnost za primanje te snage koju On može dati
46
jeste da osećate vašu potrebu za tom snagom. Naše uzdanje u Njega
je osobno poverenje: i kad mi dolazimo na osnovu Njegove zasluge,
On nam daje Njegovu veru. Mi ne gledamo za Isusom već u Isusa.
Tako mnogi slede Njega iz daleka. Oni gledaju za Njim; ali nisu
dovoljno blizu da gledaju u Njega. Oni zaostaju natrag dok dele
veroispovesti, bave se dogmama, prepiru se sa drugima oko
tumačenja, i time gube svesnost Njegove prisutnosti.
Dva čoveka su jednom došli k meni sa jednim spornim pitanjem i upitali
me za moje mišljenje u pogledu toga. Slušao sam njihove navode; i
kada su završili, morao sam priznati da nisam znao odgovor. Tako sam
rekao: "Braćo, to nije važno šta verujete, već u koga verujete." Vi čete
možda u početku biti naklonjeni da se ne slažete sa tom izjavom na
temelju toga da ono što vi verujete je od strahovite važnosti. Ipak, kada
jednom stignete do "vrata nebeske domovine", vi nećete reči anđelima
da ste se popeli na nebo po prečkama merdevina veroispovesti, nego
čete svedočiti da ste dospeli kući kroz Onoga koji je umro za vas na
krstu Golgote.
KOJI BI STE VI BILI?
Da li ste već naučili tu lekciju da crpite od Isusa za sve potrebe vašeg
života. Jesi li našao tu milinu prebivati u Isusu? Jeste li dospeli do toga
da ste svesni vaše velike potrebe, i vašeg bednog nedostatka snage
sa kojom da nadvladate? Zar ne bi radije bio u koži carinika na
stepenicama hrama, nego u koži toga fariseja koji se osećao tako jak u
svojoj pravednosti i tako ponosan na svoja dela? Samo toliko koliko se
mi umanjujemo može Isus rasti. To znači umanjivati se.
Kuća sagrađena na pesku osećala se ponosna sobom, sve dok vetar
nije počeo da duva i bura da besni. A kuća sagrađena na steni nije
marila za buru, srdite vetrove i valove; i kada se oluja okomila na nju
47
da je tresne, ona je bila u stanju, svršivši sve, održati se u zli dan.
Snaga nije bila u kući, nego u steni. To nije bilo da je kuća dala svoju
snagu steni, već je to bila stena koja je dala snagu kući.
Hristos može biti vaš sve u svemu, ne samo na slici zasnovanoj u
granicama neke divne teologije, već takođe u praksi i stvarnosti svakog
trenutka u svakom danu sledom godina. On te poziva da Ga proveriš.
On nas napominje da Ga isprobamo. Zašto biti prazan kad možeš biti
pun do prelivanja? Zašto biti gladni kad možete biti siti? Zašto lutati
kao izgubljeno dete na pustinji života, plačući zato što ne znate put na
dalje. Daleko bolje je da stavite vašu ruku u Njegovu i da slušate taj
šapat Njegovog božanskog glasa: "Sledi mene; ja ću te voditi kući."
Onda i ta nemoguća stvar postaje moguća u Hristu. Pustinja se
pretvara u cvetne staze; a u srcu bruje nebeska zvona sve dok se
nebeska muzika ne čuje opet smrtnim ušima. Stenovita brda su tek
staze koje vode gore ka gori preobraženja, zajedno sa svetima; pošto
mi ljubimo Njega, koji nas vodi i upravlja, više i više na svakom koraku
tog puta.
Oh, dušo moja, ne hvali se sada − niti u večnosti − sa svojim
dostignućima u mislima i delima. Zvezda slabašnog sjaja koja je
zasenjena svetlom koje blešti sa krsta. Trud naših ljudskih ruku
zaboravlja se kada pogledam kroz naše suze na ruke koje su bile
ranjene na tom drvetu. Te titule i zvanja koje mi ponosito nosimo
oboriće svoje glave sa stidom, kada ugledaju taj natpis na vrhu tog
Krsta. Stvari koje smo mi učinili izgledaće tako male u poređenju sa
onim koje je On učinio. Kako je davno Njegovo vodstvo! Koliko je
daleko izvan dohvata uma koji nije bio prosvetljen Svetim Duhom ta
istina da ovde i sada On je voljan udeliti više nego što je dovoljno da bi
odgovorio na svaku našu potrebu. On će to učiniti sada. On je još uvek
El−Šadaj, taj Bog koji je dostatan.
Na nedavnoj evangelizaciji jedna starija gospođa slušala je tu istinu
48
iznetu na ovoj štampanoj stranici. Ona je bila tako jako bolesna! Uvek
iznova i iznova bila je pomazivana: a opet ponovo beskorisno. Na kraju
te službe video sam je gde mirno sedi, ali izraz njenog lica mi je
govorio o toj unutrašnjoj borbi. Iznenada je sklopila svoje ruke u molitvi
i rekla tako usrdno "Oh, Isuse! Ja sam tako dugo pokušavala sa ovom
mojom siromašnom verom. Molim te, daj mi malo Tvoje." I On je to
učinio!
To je tajna Hrišćanske pobede. To je tajna nadvlađivanja. Položiti vaša
bremena kod Njegovih nogu − ostaviti ih tamo i nikad ih više ne nositi
ponovo kao neku otrcanu odeću − to je pouzdanje koje Gospod želi da
mi uživamo. To je ta poruka o Bogu koji je Dostatan. Dostatan za
koga? Ta, i za vas, naravno. Dostatan za kada? Za sada, naravno. To
je staranje El−Šadaj! I onda dok dnevno putuješ tom stazom vremena
k vratima večnosti, vi čete biti svesni neba na zemlji. Dok se
približavate bliže i bliže tom danu kada budete mogli reći anđelima da
dolazite, te pesme milosti i slave odjeknuće zemljom na putu domovini
− o Njegovoj prisutnosti − o Njegovoj snazi − o Njegovoj sili − o
Njegovoj ljubavi − o Njegovoj veri − o Njegovoj milosti− i dok ideš
napred i prema gore pevaćeš:
Isus me vodi na svim putevima,
daje mi snagu u svakoj nevolji,
podupire me verno u tamnom dolu,
hrani me hlebom života.
Kad moj duh obuče besmrtnost
i upravi svoj let u oblasti dana,
Ovo će biti moja pesma kroz vekove,
Isus me je verno vodio.
O, ta čuda El−Šadaja, Boga koji je dovoljan!
49
VI. VASE GORE SU PREMESTENE
VI. VAŠE GORE
SU PREMEŠTENE
Put iz Betanije mota se i savija oko padina i brda, penjući se u Jednom
pravcu sve više i više i završava skoro strmo prema zidovima
Jerusalima U drugom pravcu on se mota nadole prema uskom klancu,
stenovitog i neprijatnog predela koji se prostire prema Gilgalskim
ravnicama i Mrtvom moru. Jednog dana je Isus sa učenicima hodao
duž toga puta prema Jerusalimu. Isus je bio gladan. To jedva izgleda
moguće, a ipak, bilo je tako.
Zamislite, Bog gladan u svetu u kojem sve što je raslo, postojalo je radi
Njegove sopstvene sile i stvaralačkog genija. Ali Isus je bio takođe i
čovek. Kada je On ostavio svoj tron i Njegovu carsku krunu, to je bilo
da bi sa ljudima podelio radosti i žalosti, čak i probleme svakidašnjeg
života. On ne samo da zna sve o našim nevoljama, nego ih isto i deli
sa nama.
Na obronku tog brda bila je jedna smokva puna lišća. Učitelj sa
Njegovim učenicima prišli su tom drvetu da vide ima li neka smokva na
njemu. Nikakve smokve nisu našli, To je bilo smokvino drvo bez
smokvi. Tako ga je Gospod prokleo i izjavio da u buduće ni jedan
čovek neće jesti njezina roda za uvek, jer više nikad neće ni roditi. A
sada, zašto je to Isus učinio? On je znao da tamo nije bilo smokvi na
njemu. Ako je mogao videti Natanaila pod drvetom smokve kad je ovaj
bio daleko od Njega, ne bi li On mogao videti i smokve na drvetu, ako
bi bila neka tamo?
Isus nikada nije činio stvari bez neke svrhe. Postojao je motiv iza svih
Njegovih reči i dela. Moralo je biti neko značenje u tom događaju.
50
Postojala je jedna lekcija u tom događaju, koju je On želeo staviti pred
učenike, jer kad u njemu ne bi bilo poučenja, on se nikada ne bi ni
dogodio. Postojala je jedna lekcija koju je On hteo da sačuva za vas i
za mene, jer ako ne bi postojao u tom takav motiv, zar bi to zauzimalo
tako dragocen prostor između korica te Knjige? Šta je bila ta lekcija i
zašto je njom poučavao?
Gospod i učenici otišli su dalje u Jerusalim. Izagnali su iz Hrama one
koji su skrnavili to sveto mesto sa njihovom trgovinom. Sledećeg dana
bili su opet na Betlehemskom putu. Petar je video smokvu. Primetio je
da je bila mrtva, usahla i osušila se. U čuđenju je iznenada povikao:
"Gle, Učitelju!" i pokazao na smokvu i skrenuo pažnju na činjenicu da
se osušila. Onda je Isus rekao − ne samo Petru, već svima njima. Evo
svrhe. Ovde je bila jedna očevidna lekcija koju je Bog, koji je postao
čovek, nameravao upotrebiti da bi ljudi mogli razumeti Boga u njihovoj
ljudskosti. Postojao je motiv iza tog proklinjanja drveta. Tako je Isus
rekao: "Imajte veru u Boga".
Pored mene je grčki tekst. Dopustite da vam citiram doslovno reč po
reč celu rečenicu po redu kojim reči idu, sećajući se da struktura grčkih
rečenica je različita od naših. Evo te rečenice na grčkom: "I
odgovarajući Isus reče im: 'Imajte veru Božju!'" To je zapravo, reč za
reč, doslovno prevedena sa originala.
Onda je Učitelj nastavio da im govori da kad bi imali takvu veru, ne
samo da bi se malo smokvino drvo osušilo pri prakticiranju takve vere.
A to je ta vera od Boga. To je bila zaista vera koja pokreće gore. Jedan
od zahteva, kao što ćete videti čitajući u Marku 11,22−26, jeste da ne
bude sumnje u srcu o izvršenju tog čuda − ni−šta osim vere da će ta
stvar koju želimo i za koju se molimo, i dogoditi. Kad su ti uslovi
ispunjeni, onda to čudo − šta god da je to − mora se dogoditi; jer je iza
toga Reč Božja, a iza Njegove Reči je Njegova sila. To je Njegova sila
koja je i stvorila tu smokvu, tu goru, i sve što postoji; to je to
stvaralačko svojstvo Večnoga. On je doveo u postojanje sve što
51
postoji. Njegova reč je načinila od haosa kosmos.
Molimo Boga da pošalje Svetoga Duha sa božanskom istinom i da
nam donese to prosvetljujuće svetlo Njegove prisutnosti našem umu i
srcima. Obično mi tumačimo ovaj stih, "Imajte veru u Boga", da znači
da imamo poverenje u Božju silu da premešta gore, Mi kažemo u
našim srcima, "samo da mogu dovoljno čvrsto verovati, samo da imam
dosta vere u Boga, tada će Bog premestiti tu goru."
JEDNA NEMOGUĆNOST
Vi pokušavate učiniti nemoguće. Vaša vera neće nikad biti dovoljno
jaka ili dovoljno čista za to, pa da se borite i milion godina. Kakve li
greške uzeti našu umnu veru u Boga i nazvati to verom. Kako mi je
srce krvarilo kad sam video neke od dece Božje (a i vi ste videli) gde
se naprežu da veruju u pobedu nad bolešću, jer ne primećuju razliku
između umne vere u silu Božju da isceljuje (koju veru čak i đavoli
imaju) i te vere Božije koja donosi pobedu. Postoji jedna velika razlika
između onoga što mi nazivamo čovečijom verom u Boga, i tom Božjom
verom koja je udeljena čoveku. Takva vera nije "dete nastojanja", niti je
rođena od naprezanja.
Ako ke to vera Božja, onda je mi dobijamo od Njega, a ne od naših
umnih stavova i tvrdnji. Isus nije rekao, "Ako imate silu da verujete da
ce Bog premestiti tu goru, onda će On to učiniti". Niti je On rekao: "Ako
možete dovoljno čvrsto verovati da je to učinjeno, onda će to biti
učinjeno." Već je rekao: "Imajte veru Božju." Drugim rečima, pribavite
malo nešto Božje vere; i onda kada nju imate, imaćete i tu jedinu silu s
kojom gore mogu biti premeštene i bačene u more.
Ali vi mi kažete da u drugom delu Njegove izjave On govori, o
verovanju srcem i ne sumnjati. Ovo drugo je nemoguće bez tog prvog.
52
Vi jednostavno ne možete verovati bez primese sumnje sve dok
nemate tu veru Božju. To zahteva Božju veru da očisti naša ljudska
srca od svih ruševina, straha, strepnji i sumnji.
Ta stenjanja i naprezanja smo čuli da dolaze od ljudi koji su pokušavali
da veruju da je to učinjeno a bez da su imali Božju veru! Oni su mogli
imati pouzdanje u Njegovu silu i verovati Njegovo obećanje, ali
posedovati Njegovu veru je nešto drugo.
Sve ovo je vodilo da verujem da je daleko isceljenje. U toj tajni Njegove
prisutnosti nalazi se jedno utočište duši. Dok se taj život prazni od tog
sveta i njegovih veza, pravi se prostor za stvari koje Bog može udeliti.
Jeste li zapazili da na kraju tog govora našeg blagoslovenog Spasitelja
svojim učenicima o toj veri koja će premeštati gore, da On kaže njima
da opraštaju svima ako bi imali protiv nekoga neku zlovolju ili zla
osećanja? Nije li to radi činjenice, da kada nam Bog udeli Njegovu
veru, On ne želi da nade neki kanal zagušen mržnjom i nekim
neopraštajućim duhom?
Slabosti ljudske prirode okružuju nas na sve strane; a naš dobri
Gospod zna to. Sa kakvim strpljenjem i brigom On postupa sa nama i
pazi na nas i kako mnogo, mnogo puta On nas uvija u Njegovu milost
kao u ćebe koje pokriva našu nesavršenost i mi slušamo Njegov glas
ljubavi kada to ne zaslužujemo. Kao što otac žali svoju decu, tako
Gospod žali one koji ga se boje. Ne mislim da kažem da On zahteva
savršenost života i vladanja pre nego što udeli tu milost Njegove vere,
ali verovatno će biti stvari koje će on zahtevati od nas da bi nam
mogao udeliti Njegove blagoslove. Bog bezgranične i večne ljubavi ne
želji nikakve zlobe u srcima naše dece. Kako možemo mi, kojima je
bilo toliko mnogo oprošteno, odbiti da oprostimo onima koji su, može
biti, nama naneli neko zlo.
53
PRIČA JEDNE ŽENE
Koliko se dobro sećam jedne žene koja je pre nekoliko godina došla u
zajednicu sa potrebom isceljenja i molitve. Ona je izgledala tako
plemenitog karaktera i u familiji su je veoma voleli. Jedne večeri smo
se molili za nju u Ime Gospoda Isusa i ona je otišla naizgled sretna.
Rekla je da stoji na obećanjima Božjim, ali nije bila isceljena. Dok su
dani prolazili, njezine dve kćeri došle su da me posete i molile me da
se ponovo molim za nju. U stvari, bile su skoro nekontrolisane u svojoj
zabrinutosti i očajanju. One su volele svoju majku i znale su da je Bog
njihova jedina nada. Molile su me da joj još jednom pomognem. Učinio
sam to.
Nikada neću zaboraviti te usrdne molitve, to saletanje molbama i
izbezumljeno plakanje tih dragih osoba dok su navaljivala na tron
milosti. Oni su okušavali verovati, ali sve je izgledalo uzalud. Ta sirota,
bolesna žena, brisala je suze sa svojih očiju dok smo pevali: "Isus lomi
svaki okov". Otišla je kući iz crkve bez bilo kakvog vidnog odgovora na
našu molitvu. Prošla su dva dana. A onda je došla rano, pre službe, u
moju kancelariju. Bila je to jedna sasvim drukčija žena! Njezino lice je
bilo rasvetljeno žarom te slave u njezinoj duši.
"Vi ste isceljeni!" uzviknuo sam. Nasmešila se dok je odgovarala: "Ne,
ne još, ali ću biti večeras. Za mene se molilo javno, (pred celom
crkvom) i ja verujem da moj Gospod želi da me se dotakne sa Svojom
silom na toj službi večeras, tako da svi mogu videti da je On veran". Tu
nije bilo nikakve usiljene, napete atmosfere; nikakvog naprezanja; već
pre slatko i divno odmaranje u Gospodu. Onda mi je rekla svoju priču.
Slomljena i jadna − skoro u očaju − kada je došla kući sa
bogosluženja, došla je i na kraj sa samom sobom. Dok je klečala pored
svoje postelje, molila se jecajući: "Isuse dragi, ja sam pokušavala tako
snažno da verujem i ne mogu. Ja sam tako razočarana, dragi
Gospode, a ipak ja verujem u tvoje obećanje i tvoju Reč. Brat Prajs je
54
pokušavao i nije uspeo. Narod u toj skupštini je pokušavao i nije
uspeo. Gde mogu ići? Šta mogu učiniti? Reci mi, Gospode. Moja
jedina nada je u Tebi."
Onda je pred nju došla misao o jednoj ženi koja je nju smenila kao
učiteljica omladinske grupe. Duboko u njenom srcu razvilo se neko
osećanje prema toj ženi koja je pridobila srca mladih, dok je jednom
njihova ljubav i naklonost bila izlivana na nju. Da li je to bila zavist? Da
li ljubomora? Nije znala; ali je znala da kako su meseci prolazili to
osećanje je postalo napetije. Sada je ona mislila o njoj. I tu je uvidela
pravo stanje njezinog srca. Verovatno je čula Učitelja gđe kaže: "A
kada stojite na molitvi, praštajte."
Tog istog popodneva ona je provela ceo čas na molitvi sa tom ženom i
Bog je stavio u njeno srce jednu divnu hrišćansku ljubav prema njoj.
Kakav blaženi čas molitve! Kakvo divno mesto zajedništva, gde mi
govorimo Bogu, i gde Bog govori nama! Rane su zaceljene! Zavist se
rastopila, a ljubav se Isusova ulila.
Kada je najzad stigla kući, rekla je familiji za stolom kod večere da će
biti isceljena te večeri. Znala je to; ali nije znala kako to zna. Svesnost
toga bila je tako stvarna kao sam život. Nije bilo sumnje o tome. Nije
bilo nikakvog posredovanja za nju u molitvi. To je bio posao prošlosti.
Tada nije bilo očajnog naprezanja i umoljavanja. To je bilo učinjeno, a
ipak još nije! Isceljena, ali ne još! To je paradoks vere. Tada mi je
rekla: "Brate moj, znaš li šta je Isus učinio?"
"Znam da moj Gospod sve dobro čini" bio je moj odgovor.
"On mi je dao Njegovu veru", rekla je. Iskreno, ja ne znam trenutak kad
sam je primila; ali slava Njegovom Imenu, ja znam da je tu." I bila je.
Te večeri dunuli su nebeski povetarci. Te večeri Hristos se dotakao sa
SVEMOGUĆOM silom tog bolesnog iscrpljenog tela Njegovog deteta u
potrebi. Te večeri rak se rastopio božanskim dodirom. Gora je
55
premeštena verom Božjom koja je bila udeljena bolesnoj ženi od
samoga Gospoda slave.
TRAŽITI ISCELITELJA − NE ISCELJENJE
Naša glavna poteškoća je da mi tražimo isceljenje umesto Iscelitelja.
Od kakve je koristi tražiti svetlo, a prezirati sunce? Ta žena, koja se
spominje u Pismu, koja je imala tečenje krvi, nije se naprezala da se
uhvati životnog užeta izbavljenja po sili umnog razumevanja. Sve što je
ona želela učiniti bilo je doći Isusu. Sve što je taj slepi, mizerni bednik
na Jerihonskom putu učinio bilo je da vapajem koji cepa srce pokaže
svoju vlastitu nemoć i svoju veru u ljubav, silu i sažaljenje Isusa iz
Nazareta. Čak i ako mu je naš blagosloveni Gospod rekao da je to bila
njegova vera koja ga je iscelila, ipak ja sam siguran da veru koju je
imao, data mu je od samoga Gospoda.
Može li čovek proizvesti dovoljno vere za svoje isceljenje pošto bi
prešao nekoliko stopa po prašnjavom Jerihonsko, Putu? Ta prisutnost
Nazarećanina bila je izvor vere u starim danima; i to je ta prisutnost
Isusova koja je izvor naše vere u ovim danima sumnje i neverstva; kao
sto je Isus i rekao: "A bez mene ne možete činiti ništa." Zaista učenici
Isusovi rado čitaju dvanaestu glavu Pos. Rimljanima. Ona uzdiže takve
divne mogućnosti po uzoru odeljenog, posvećenog hrišćanskog
življenja! To je svakako deo Evanđelja sa kojim telesni Hrišćanin ne
vole da imaju veze Pavle umoljava Hrišćane − i napominjući decu
Gospodnju − da idu od dobrog ka boljem i odande još još ka boljem. I
ne poravnjavaj te se sa ovim svetom; nego se promenite − doslovno
"preobrazite". To treba da se postigne obnovljenjem uma. Grčka reč je
"renovirati". Kada vi renovirate jedan travnjak mora se stara trava
skinuti i posejati nova. To obnovljenje je potrebno u hriščanskom životu
pre nego spoznamo koja je ta dobra, ugodna i savršena volja Božija
(Rim. 12,2).
56
Kada se to dogodi, kakav bi onda trebao biti naš stav? Pavle nastavlja
u svom pisanju: "Jer kroz milost koja je meni dana, kažem svakom
čoveku koji je među vama, da ne misli o sebi više nego što valja misliti,
nego mislite u smernosti KAO ŠTO JE KOME BOG UDELIO meru
vere". Ovde je jedno objavljenje! Bog udeljuje svakom čoveku njegovu
meru vere. Kakvu meru? Koliko? To zavisi na prvom i drugom stihu.
Oni dolaze pre trećeg stiha. Ono značajno je da BOG DAJE VERU. On
je razmerava! Na grčkom, doslovno od reči do reči kaže: "Svakome je
Bog podelio meru vere". Weymouth u svakom prevodu po
savremenom govoru kaže: "U skladu sa količinom vere koju je Bog
svakome dodelio".
Zar ne vidite kako smo glupi kada se naprežemo i pokušavamo da
verujemo umno, dok trebamo − prema Reči − da verujemo duhovno?
Ono će biti vera glave, jer um će prećutno odobravati; ali obnovljeni um
će reći "Amen" na sva dela milosti, po veri. U stvari, vera je rođena u
srcu. Srce će prihvatiti to neshvatljivo. Ono veruje to što on kaže da je
nemoguće. Ono smatra stvari koje jesu, kao da ipak nisu; i stvari koje
nisu, kao da ipak jesu.
Vera je dala snagu Nojevoj ruci da gradi sto godina, kada još nije bilo
nikakvog znaka poplave. Ono šalje armiju koja maršira oko Jerihonskih
zidova, dok razum kaže da će trebati milion godina da se razdrmaju
temelji od tutnjave marširajućih nogu. Vera dovodi narod do ruba
dubokog i neprobojnog mora, jedino da uvide da se kapije "okeana"
širom rastvaraju na vodenim šarkama svemoguće sile i da se staze
ljudi prostiru u dubinama mora. Vera šalje ljude, bez uzmicanja u
užarenu peć i štiti ih u jami lavovskoj. Vera odgoni smrt od tela i vrača
nazad život koji je otišao. Vera! BOŽJA VERA! Ne bedna, slabačka
naprezanja da verujemo; ne jalova nastojanja da shvatimo sile
Večnoga.
Može li šolja smestiti okean? Može li zrno peska obaviti planetu? Može
57
li moj siromašni razum shvatiti slavu nemogućeg Boga? Samo kada mi
je Njegova božanska ljubav obilno dana, samo kada On hoće da mi
sebe objavi, mogu razumeti, a i onda samo delimično. Jer, kad bi smo
videli puninu Njegove slave, ni jedno telo ne bi obstalo u Njegovoj
prisutnosti. Samo kada on daje svoje oproštenje, ja sam spašen. Samo
kada On udeli Njegovu snagu, mogu se boriti u dobroj borbi vere.
Samo kada on da Njegovu ljubav, mogu oprostiti svojim neprijateljima.
Samo kada me On izdigne, možem se podiči iznad sveta tuge i greha.
Velika je tajna pobožnosti i divna, iznad naših snova je plan Njegovog
otkupljenja!
Ti koji si u potrebi, na kraju puta samog sebe, naći ćeš Ga gde te čeka.
Začetnik i Svršitelj tvoje vere želi te tu sresti. Iza tebe su suze, žalosti,
bol srca, razočarenja koje su darovi sveta lišenog vere i bez poverenja
u Boga; a taj sunčani put gde Isus stoji, je sjajan i slavan od svetla
Njegove prisutnosti! Pouzdaj se u Njegovu milost. Osloni se na
Njegova obećanja. On je Davalac svakog dobrog i savršenog dara; i taj
put kojim ćeš hoditi, zajedno sa Njim, svetliće više i više do u savršeni
dan.
Ako si spašen, to je zato jer ti ga je On udelio. Ako si isceljen, to je zato
jer je to Njegova moć. Ako imaš veru, to je zato jer je Vera istekla od
Njegovog srca u tvoje. To je ta jedina vera koja može premestiti tvoju
planinu.
Možeš imati; jer On će ti je dati! Onda ćeš sigurno poznati da ta Vera −
tvoja vera, koja ti je pomogla − JE DAR BOGA.
58
VII. BOG ZELI DA TO UCINI LAKIM
VII. BOG ŽELI
DA TO UČINI LAKIM
Ja verujem da je lakše doći Hristu i moliti ga za primanje Njegove vere,
nego što je pokušavati izraditi je i proizvesti. Ako mi ne pogledamo i
drugu stranu izjava, koje bi nas pogrešno vodile kad bi smo ih izolirali i
u velikoj smo opasnosti da im damo pogrešno tumačenje. Mi moramo
priznati da u primeru za primerom, Učitelj je spomenuo veru ljudi koji
su došli k Njemu; i u nekim slučajevima On ih je pohvalio na svoj osobit
način, zato što su je posedovali. Moje pitanje nije dali su je imali ili ne,
već gde su je dobili?
Samson je imao snagu. Sa njom je on izvršavao junačka dela koja su
bila bez sumnje nadljudska. Ali gde je on dobio tu snagu? On je bio
jedan primer, na telesan način, a što se nama napominje da budemo
na duhovan način. "Budite jaki u Gospodu i u sili jačine Njegove".
Pavle za sebe izjavljuje da je jak; ipak on neprestano priznaje svoju
slabost. Ali ne beše li on taj čovek koji je izjavio, "Sve mogu u Hristu
Isusu koji mi moć daje".
Da li se sećate tog divnog događaja o čudesnom ulovu riba? Rana
zora toga jutra počela se nadvijati nad plavim vodama Galileje. Učenici
su se svu noć mučili u svojoj vlastitoj snazi i ništa nisu uhvatili. Dok su
se primicali prema obali, taj Galilejski Stranac stajao je kao silueta
naspram zelenila brežuljka, čekajući na dolazak tih neuspešnih ljudi.
Onda je odjeknuo Njegov glas: "Deco, imate li što za jelo? Nisu imali
ništa. Vračali su se nakon mukotrpne duge noći − potpuno praznih
ruku. On je to znao. On je znao da nisu čak ni belice uhvatili da bi im
dalo bar neku malu nagradu za duge mračne sate muke i truda. Tada
im je rekao da bace mrežu na drugu stranu. Kađ su poslušali, oči mora
59
da su im se širom otvorile od zapanjenosti ođ mnoštva riba koje su bile
zahvaćene u mrežu. Nisu ih mogli izvući u lađu. Za jednu minutu
uhvatili su više ribe, poslušavši Isusovo uputstvo, nego što su za jednu
noć njihovim vlastitim nastojanjem. Divna priča, kažete? Da, ali ja još
nisam došao do njezinog najdivnijeg mesta! Najneverovatniji, a slavno
istiniti deo te celokupne priče dolazi u sledećoj Isusovoj rečenici. Kakva
širokogrudnost! Kakve li dobrostivosti! Kakve ljubaznosti! Kaže:
"Donesite od riba što sada uhvatiste". Ko je uhvatio te ribe? Isus je
rekao da su oni. Ali ja vas opet pitam, "ko je uhvatio te ribe?" Vi znate,
isto kao i ja, ko ih je uhvatio. To je bio ISUS. Ipak On je rekao da su ih
oni ulovili. Ovako On govori i o našoj veri i o našoj ljubavi, o našem tom
i ovom − kao da bi smo mi uopšte nešto bili − osim u Njemu!
NJEGOVA SAVRŠENSTVA
Marko 5,27−28 daje nam jednu divnu ilustraciju ove veličanstvene
istine. Alexander Maclaren kaže: "Glavni deo ove priče izgleda da je ta
ilustracija koju ona daje o iskrenosti i sili jedne nesavršene vere i
Hristovog milostiva načina odgovaranja na nju i ojačavanje takve jedne
vere". Pogledajte na tu ženu. Ona dopušta prvo da Isus prođe. Tada,
plašljivo i pažljivo, ona krči sebi put kako bi se mogla dotaći Njegove
odeće. Da li je ona verovala da neka naročito čarobna snaga je u vezi
sa Njegovom haljinom?
Nakon što se dotakla, rado bi se pokusala izgubiti u tom mnoštvu. Taj
celokupan način njezinog pristupa je dokaz da ona nije imala to što m i
naviknuti nazivati "verom". Ona ga nije molila da kaže neku reč! Ipak, u
svojoj bedi i neznanju, pristupila je Gospodu i dotakla Ga se. Bila je
iscrpljena! U taj mah. Taj izveštaj kaže da je sila izašla iz Isusa da bi se
isceljenje i to čudo izvršilo.
Cela poruka te priče je činjenica da takvo isceljenje ne ovisi uopšte o
60
razvijanju jedne savršene vere po bilo kakvim procesima od samog
sebe; već pre na vezi sa Isusom, koji je Začetnik i Svršitelj naže vere i
davalac svakog dobrog i savršenog dara.
Dopustite da opet citiram dr Maclaren−a: "Sila i životna moć vere nisu
bili mereni po obimnosti i njezinoj jasnoći. I najbogatije tlo može nositi
mršave i jalove klasove; a na neplodnom pesku sa najtanjim slojem
zemlje, mogu cvetati raskošni kaktusi. I mesnati aloji podižu svoje
grane sa rezervama vlage koja im pomaže da podnesu vrućine. Nije
naše da kažemo koji stepen neznanja je poguban (destruktivan) za
stvarno pouzdanje u Isusa Hrista. (Ili drukčije prevedeno: "Nije naša
stvar, da sudimo o tome, koliko mora čovek znati da bi imao pravo
pouzdanje Isusa Hrista.) Već za nas, osećajući kako kratko dopire naš
vid i kako malo, najzad, od te velike mase ljudi u hrišćanskim zemljama
zna o teološkoj istini i kako su velike razlike u mišljenjima među nama i
kako brzo dolazimo do podizanja barijera iz kojih naše jadne duševne
sposobnosti ne mogu niti proći niti videti, to bi nam trebalo biti radost
da vera i ako je pomračena nedovoljnim znanjem ipak može biti vera
koju Isus prihvata".
To je ono što želim reči. On popunjava naš nedostatak. On smiruje
naže potrebe. Kada je Isus sišao sa gore posle tog prizora Njegove
slave preobraženja, našao je jadnog, nesretnog oca i grupu nemoćnih
učenika pokušavajući da učine svojom verom ono što je moglo biti
učinjeno jedino verom Sina Božijega. Taj čovek je bio iskren kada je
rekao: "Verujem Gospode; pomozi moju neveru". Zar se ovaj prizor sa
učenicima koji se naprežu i bore, viču i zapovedaju, pokušavajući
isterati đavola, a bez uspeha, ne ponavlja opet iznova i iznova u našim
danim? Ali kada je Isus pristupio kako se brzo i divno celokupna
atmosfera izmenila i preokrenula.
Od bure nastala je tišina. Od oluje rodio se krasan mir. Isus je bio
Gospodar situacije i sretan je bio taj čovek koji je video toga dana
pristup jednog nežnog, saosećajnog srca koje je bilo ganuto
61
sažaljenjem i prelivajući se božanskom ljubavlju. Od velike je važnosti
da govorimo sa Isusom; prestanemo sa našim naprezanjem i
okrenemo se od naših zalaganja i molbama ka uzdanju i poverenju u
Njega koji će udeliti tu veru koju samo On može dati.
Tokom dvadeset godina i više ja sam vodio skupštinu u kojima je
istaknuto mesto bilo davno molitvi za bolesne i nevoljne. Ka toj službi
me je moj Gospod pozvao i tom pozivu sam se ja odazvao sa celim
svojim srcem. Ja to pripisujem Njegovoj slavi i hvali da sam video oči
slepih otvorene. Čudo božanske sile podiglo je bogalje i paralizovane
iz njihovih kolica i postelja i rakovi i tumori su se rastopili isceljujućom
silom našeg predivnog Gospoda.
Ali znate li šta sam primetio? Sve veličanstvene isceljujuće službe bile
su prethodene noćima posvećenja i razdobljima molitve. Kada je
mnoštvo jurnulo napred, tražeći isceljenje, te skupštine su bile mučne i
teške. A kada su tražili Iscelitelja, radije nego iscelenje, tada je ipak,
milina Njegove prisutnosti slomila tu silu neprijatelja i svetlost Njegove
prisutnosti rastopilo je to ledeno osećanje što je ščepalo srce. To može
biti samo sažaljenje ili čak samoljublje, koje nas dovodi do Njegovih
nogu; ali naže celokupno gledište je izmenjeno kada smo jednom tamo
kada najzad vidimo Njega!
SIROMAH 1 BOGATAŠ
To je bio siromah kojem je dato tako mnogo dobrih stvari, a to je bio
bogati kojega je otpustio praznog. Nekoliko godina ranije donešen je
jedan hromi čovek u moju crkvu. Oni koji su ga doneli rekli su mi da je
to veoma veran čovek i koji je poznat u toj zajednici po svom dobrom
životu i delima... On je bio pobožan čovek i bez sumnje da je ljubio
svog Gospoda; ali je morao otiči ne sa jedne službe neisceljen radi
jedne stvari što mu je nedostajala i koju mu je njegov Učitelj na kraju
62
otkrio.
Kako su se ljudi molili za tog hromog! I sada mogu da ga vidim gde se
napreže da ustane u odgovor na navaljivanje ljudi da ustane u veri i
ide. Mnogo puta sam klečao pored njegove stolice i ukoravao silu koja
ga je svezala. Dani su prolazili a ipak nije bilo znaka njegova isceljenja
− nikakva privola nije došla s neba u odgovor na molitvu. Jednog
poslepodneva odgurali su ga u ugao te prostorije. Zamolio je te ljude
da nas ostave nasamo i onda je rekao nešto što je ostalo u mom
sećanju.
"Kakav sam ja bednik", objasnio je. Ja sam došao ovamo jak u onom
što sam ja mislio da je moja vera u Gospoda. Dok gledam duboko u
moje srce nalazim nešto što bih hteo da priznam. Kakav jedan
mizeran, promašen čovek sam bio. Ja sam bio duhovno ponosan na
činjenicu da su ljudi pokazivali na mene kao čoveka koji je patio, a nije
se žalio. Oni su me isticali kao čoveka koji se nikad nije jadikovao, iako
je morao da nosi krst. Ja sam postao ponosan na moj ugled i ja sada
mogu da vidim da ono što sam ja smatrao mojom pobožnošću bila je
samo − pravednost u očima mog Gospoda.
Stavio je svoje ruke na lice i plakao. Bilo je nečeg tako dirljivog kod tog
hromog čoveka, da su i meni isto navrele suze na oči. Ispružio sam
ruke i stavio ih na njegovu glavu i započeo se moliti. Molio sam se za
njegovo isceljenje. I dok sam se molio, on me je zaustavio. "Brate
Prajs", rekao je, "ja ne trebam isceljenje ni pola toliko kao što trebam
Isusa. Ja sam tako gladan Njegove prisutnosti. Više nego bilo šta
drugo u mom životu, ja želim Njega bolje upoznati i ja sam zadovoljan
da provedem moje dane u ovim kolicima samo kad bi mi On ovo moje
samopravedno srce preplavio Njegovim mirom i ljubavlju". Tako sam
posmatrao tog hromog čoveka u kolicima gde nestaje iza ugla te
zgrade.
Tiho je otišao, a moje srce je pošlo s njim, dok su ga gurali na kolicima
63
iz te zgrade. Celim putem kući srce mi je pevalo radi njega tu himnu:
"Spase, Spase, čuj sad molbe glas;
Kada druge k sebi zoveš,
Ne ostavi nas!"
Jedno skrušeno i slomljeno srce On neće prezreti! Kako je to ugodno
doći na kraj sebe! Kako je divno, pošto smo se mučili svu noć i ništa
nismo uhvatili, da se On spustio da nas čeka na obali! Kako je ljubak
taj glas koji nam kaže da bacimo svoje mreže na desnu stranu lađe, da
bi naša radost bila potpuna. Šta određuje koja je ta desna strana lađe?
Pa, pravac vožnje, naravno Vi ćete ubrzo pronaći gde je desna strana,
ako vaša lađa plovi prema Isusu; i ta lađa mora biti prazna, ako bi ste
hteli uzeti tog Nazarećanina na lađu.
Nekoliko dana kasnije napuštao sam tu zgradu sa dr Manchester−om,
čovekom koji je sahranio propovednika McKinley−a. Pred vratima
sedeo je taj čovek u svojim kolicima, čekajući strpljivo da se vrata
otvore za večernju službu. Ta popodnevna služba bila je završena.
Manchester je pogledao u lice tog hromog čoveka i zaustavio se. Onda
je prišao k njemu, a ja sam ga sledio. "Jeste li vi došli za molitvu?"
pitao je. "Za molitvu i da primim isceljenje." Tu je nešto bilo drugačije
sa tim čovekom. Njegov glas − njegove oči − takav jedan pogled kojim
se slava odražavala na njegovom licu. Znao sam da se nešto dogodilo.
"Recite mi", kažem, šta se dogodilo. Brate moj, ja opažam da ste vi
nešto divno proživeli, mogu da osećam slavu toga, iako ne znam šta je
to."
Onda mi je rekao da je bio sa Isusom. On je proveo tu noć u molitvi −
ne samo u umoljavanju, već i slavljenju i hvaljenju. Pričao mi je da oko
četiri sata ujutro obuzela ga je jedna svesnost prisutnosti Gospodnje.
Kaže da je onda postao svestan jednog ulivanja tog Božanskog života.
Nešto je prešlo od Isusa k njemu; on je osetio kao da se magla razišla
64
sa njegovog srca i uma. Od toga momenta i nadalje, znao je da su
njegove borbe prošle; a jedan ugodan i sveti mir obavio je njegovu
dušu. Rekao je da je sada znao, da kada još jednom dođe da posluša
svog Gospoda u pomazanju sa uljem, da će snaga poteći od Isusa i da
će mu božanski život biti dat da ga obnovi u zdravlju i snazi.
Kad sam pogledao u lice dr Manchester−a, primetio sam da su suze
stajale u njegovim ocima. Onda je on progovorio: "Zašto bi ovaj čovek
morao čekati do večeri?"
"Ne mora", odgovorio sam. "Taj veliki Lekar je tu. Isus iz Nazareta
prolazi."
Trenutak kasnije bilo je gotovo. Taj čovek je ustao iz svojih kolica.
Trčao je i skakao i slavio Gospoda za svoje izbavljenje. Bilo je to čudo
božanske sile. Oko njega se, na snežnoj ulici, skupili ljudi i žene prvo
da slave Gospoda, a onda da se mole. Srca nespasena bila su
slomljena i mnogo je pokajničkih suza bilo proliveno!
Ne jednom sam ja bio sa nekom grupom učenika koji se upinju u
podnožju neke gore; i oh, kako moje srce može posvedočiti o toj razlici
kad u sred naše bespomoćnosti dođe sam Isus!
ODGOVORENO NA VAŠE MOLITVE
Zar ne znate da vaše molitve mogu biti uslišene. Zar ne znate da vaša
bremena mogu biti ostavljena kod Njegovih nogu i da više nikad ne
morate pognuti vaša ramena pod teretom žalosti i briga? I ja se molim,
o Bože, da bi hiljade onih koji budu čitali ove redove napustili taj put
samonastojanja, shvatajući da ih je on vodio u sumnju i strah što je
uništavalo poverenje i uzdanje u Boga.
65
Ne znate li da vera dolazi slušanjem i to slušanjem te Reči Božije? U
grčkom zavetu to se čita: "a čuvanjem pomoću reči Božije". Postoji
jedno osetljivije uvo od onoga kojim slušamo muziku orgulja u crkvenoj
službi. Postoji i još drugo uvo od onoga koje upotrebljavamo kad
slušamo čitanje te stare veličanstvene Knjige. To nije samo intonacija
ljudskog glasa koji govori dok se Biblija čita, jer ljudi čuju tu Knjigu, a
ipak ne čuju taj glas Božiji. Biblija je Knjiga kroz koju Bog govori; a ipak
svi ne čuju Njegov glas u tim redovima!
Vera dolazi Slušanjem i to slušanjem pomoću reči Božije. Neka Isus
progovori ovom mom srcu i sumnja će odleteti kao na krilima zore.
Neka Isus udahne jednu malu reč u ovaj moj siromašni um i nebo je
spušteno na zemlju. Strah je nestao kao senka u svetlu Njegove
slavne istine. Neka On kaže: "Dovedite mi ga ovamo", a onda dolazi
vera − Božija vera − Njegova vera − i moje siroto srce će vapiti:
"Gospode, da progledam". Neka Isus dune na mene svojom ljubavlju i
prisutnošću i planine će se početi tresti i temelji popustiti!
To je kako vera dolazi! Ne kroz kanale ljudskih zamisli. Ne po stazama
ljudskih razumevanja. Ne po sposobnosti uma da shvati ili sili intelekta
da potvrdi. Ispruži ruku kao za mesecom i ti ćeš se napinjati i stenjati
uzalud da bi ga posedovao. Ali neka Isus progovori i duša je
podignuta. Jedna mala reč od Isusa vredi za sve reči u rečniku
ljudskog govora.
Ima nade za današnjeg slepog Bartimeja sa Jerihonskog puta kad Isus
Nazarećanih prolazi putem. "Nadanje", da li sam rekao? Da, nadanje −
i više nego nadanje; jer kad On čuje naš vapaj bespomoćnosti, On nas
neće proći... Kad On progovori, nadanje je zapaljeno sve dok ne
postane vatra koja sagoreva sve sumnje i neverstvo, a ta toplina
božanske i divne vere donosi isceljenje duši.
O, Učitelju, govori! U našoj potrebi i bespomoćnosti, hteli bi smo podiči
naša srca i glas k tebi. Reci reč − to će biti sve što trebamo. Mi smo
66
pokušali, sa isprovaljivanim studencima naše vere i nastojanja, da
verujemo; ali su te vode presušile!
Spase, Spase, čuj nam molbe glas;
Kad druge k sebi zoveš,
Ne ostavi nas.
67
VIII. DAROVANA VERA
VIII. DAROVANA VERA
Zvona moga srca zvone zato jer znam da je moj Gospod u stanju
ispuniti sve naše potrebe. Riznice milosti su pune do presipanja i
količina je tako obimna da je to našem umu i srcima nezamislivo. Mi
imamo posla sa zemaljskim i privremenim granicama, dok Bog ima
posla sa onim što je bezgranično i večno. Mera Božijeg davanja je
uvek do presipanja. Apostol izjavljuje: "Koji daje svim ljudima
preobilno" i nema kraja Njegovoj dobrotvornosti niti bilo kakvog
nedostatka u Njegovoj neiscrpljivoj punini.
Ne izgleda li to onda žalosno, da pored svega toga, postoji takvo
duhovno siromaštvo? Nije li to stvar koja bi nas trebala pokrenuti da se
molimo i da tražimo Njegovo lice, da bismo mogli pronaći kariku koja
nedostaje na tom lancu otkrivene i prepoznate istine? Sigurno da kada
On ima dovoljno, a to dovoljno je potkrepljeno Njegovim obećanjem,
onda bez sumnje negde nešto nedostaje, kada smo i dalje u našim
jadima i potrebama.
U ovom razdoblju milosti sa jednim otvorenim vratima u prisutnost
samoga Boga, možemo stići tek do jednog zaključka: vera je to
svojstvo ili sila kojom stvari željne postaju stvari u posedu. Vera je
osnova stvari kojim se nadamo i dokaz za neviđene stvari. To je
najbliže objašnjenje o tom šta je vera − čak u toj nadahnutoj Reči. U
prkos njezine moči, ona je nešto nedodirljivo, neuhvatljivo. Ne možete
je vagati, niti je ograničiti sa nekom posudom. To je skoro kao pokušati
definisati energiju u oblasti fizike u jedan shvatljiv opis.
Kaže se da je atom jedan svet za sebe i da potencionalna energija
sadržana unutar tako jednog majušnog "univerzuma" je tako velika da
68
to zbunjuje razum običnog čoveka. Ali definišite ga − ili pokušajte to − i
naići će te na poteškoće. Vera je isto takva. Bila su takva vremena
kada sam osećao da vera osvaja dušu, tako da sam se usudio reći i
učiniti stvari koje, da sam dopustio razumu da se umeša, ja bi se
ustručavao reči i učiniti. lako je, možda, došla tek samo toliko koliko je
zrno gorušično, prostrujala je kroz reč i delo sa neodbojnom silom, da
je narod stajao u čudu nad silnim delima Gospodnjim.
Jednu stvar znam, a to je, da ja ne mogu proizvesti veru. Niti je meni −
niti u vama − ne postoji sastojak ili svojstva koji kad se pomešaju ili
stave zajedno, da bi načinili bar toliko biblijske vere kao jedno
gorušično seme. Ako je ovo istina, zar nismo glupi da pokušavamo da
bez nje postižemo rezultate? Ako ja želim da pređem neko jezero i
nalazim da nema drugog načina da dospem na drugu stranu, osim
pomoću čamca; zar to ne bi bilo glupo od mene da se borim da
dospem preko bez nekog čamca? Ta stvar koju trebam tražiti je čamac
− a ne ta druga strana jezera! Dobavite čamac i on će vas preneti
tamo.
Postoje izvesne stvari koje mi primamo verom i jedino verom. Nema ni
najmanje dvosmislenosti u pogledu toga u Reči. Radije ona iznosi
jasnu objavu istine. Dakle, gde mi dobijamo tu veru koja će nas preneti
preko naših "jezera"? Odgovor na ovo pitanje je pouzdan i siguran!
Unutar korica te svete Knjige nalazi se spomenuto o veri da je kao dar
Božiji i vera kao rod Duha. Bilo da je dar ili rod, ipak, izvor i poreklo
vere ostaju isti! Vera dolazi od Boga. Ne postoji neki drugi izvor vere;
jer to je ta "vera od Boga"!
Pretpostavimo da bi ste mogli pribaviti veru pomoću bilo kakvih
duhovnih svojstva, koje bi ste želeli spomenuti u tim teškim probama
života. Pretpostavimo da je ta vera nešto što vi posedujete.
Dakle, mi svi znamo o njezinoj sili! Ne bi li ona bila jedan opasan
posed? Recimo da bi smo je mogli upotrebiti da pređemo to "jezero" a
69
dok Bog nas želi imati na ovoj strani. Recimo da vi ili ja imamo
dovoljno vere ovoga jutra da podignemo svakog nevoljnog među
nama. Kad bi smo trebali upotrebiti takvu silu, kako znamo da ne
kršimo božansku volju odbacujemo božanski plan?
SKRIVENA OPASNOST
Jednom ranije neka gospođa dovela je k meni malu devojčicu koja je
bila bolesna. Bila je veoma slatka i lepuškasta, tiha i skromna; ali
ozbiljna bolest je zahvatila njezino malo telo. Otac te male devojčice,
iako ju je veoma voleo, bio je buntovan protiv Gospoda. Godinama se
njegova žena molila za njega da bi se obratio, ali je uvek nalazio neki
izgovor. Mi smo se molili zajedno. Tri puta je ta mala bila dovođena na
molitvu. Da je tu bila vera, bila bi isceljena. Ali nije bila.
Ta majka je i dalje molila! Kasnije me je pozvala na telefon i kaže:
"Brate Prajs, ja osećam da Bog radi oko mog muža. On toliko mnogo
voli našu malu devojčicu da ja mislim da Gospod može kroz nju
dosegnuti do njegovog srca. Zar to ne bi bilo divno kad bi ga mogla
pridobiti da dođe sa nama kad se budeš molio opet? Možda, ako ga
možemo pridobiti na svoja kolena da se moli za nju, da neće dugo
potrajati da se moli i za sebe".
Sledeći put kad su došli u crkvu, i on je došao s njima. On je bio
uslužan, ljubazan i veoma zabrinut za njegovu malu devojčicu; ali kada
sam ga pozvao da se moli, rekao je:
"Ne, ja ne želim da budem licemer".
Sveti Duh me je vodio u tome da mu napomenem: "Brate, spusti se na
svoja kolena i podignimo svoj pogled ka Gospodu zajedno.Ako to
učiniš, ja verujem da ćeš odneti devojčicu kući isceljenu dodirom
70
Spasiteljeve ruke". Pogledao me je zadivljeno i kaže: "Da li stvarno
verujete u to?" Rekao sam mu, "Da!" Taj čovek je kleknuo dole na
svoja kolena! A onda se blago spustila preko tela te male devojčice
isceljujuća moć Gospođa Isusa; i ona je podigla svoje izražajne oči k
Bogu u molitvi hvaljenju i zahvaljivanju. Dok je otac otvarao i predavao
svoje srce, Spasitelj mu je govorio reči koje jednom još
nepreporođenom srcu donose mir.
Pretpostavimo da sam ja imao dovoljno vere i da sam je mogao
upotrebiti po volji. Da li bi to pridonelo toliko slave imenu Gospodnjem
− a da ne govorim o saznanju oproštenog greha jednom ocu gladnog
srca − koliko ta darovana vera koja je dana u vremenu kada je bila
potrebna?
Mnogo godina ranije, dok sam evangelizirao u Vankuveru, dogodilo se
nešto što me je držalo budnim skoro celu noć sa srcem otvorenim pred
Gospodom. Molio sam se za stotine noći. Bila je tada u toj crkvi veoma
stvarna svesnost prijatne i divne prisutnosti Gospodnje. Mnoga
iznemogla, iscrpena tela bila su obnovljena dodirom ruke Gospodnje.
Oni su našli izbavljenje od svojih muka i bolesti, dok su klečali u
podnožju krsta. Ja sam se okrenuo ka dr Gabriel Maguire, pastoru te
Prve Baptističke Crkve i rekao:"Gospod udeljuje veru večeras; sila
Gospodnja je prisutna da isceljuje". On je odgovorio da nikad više nije
bio svestan dejstva sile Božije u celom svom životu.
Trenutak kasnije, oboje smo stavili naše ruke na glavu jednog čoveka.
Jedno osećanje slično vakumu došlo je preko mene. Osećao sam se
tako prazan. Prisutnost je Gospodnja bila sa mnom, ali nisam imao
nikakvog pouzdanja niti vere da se molim za tog čoveka. 1 ništa mu se
nije dogodilo! Molio sam se opet. Onda sam se osećao tako prazan da
mi je bilo skoro da vičem Gospođu i pitam zašto izgleda da nas je
napustio kada je bio tako divno manifestovan malo pre. Umesto toga,
ja sam se okrenuo tom čoveku i rekao: "Brate, zašto si ti ovde? Ko si
ti? Iz kojeg razloga si došao na podijum?"
71
On je pobledeo. Onda je priznao! Rekao mi je da je on profesionalni
hipnotizer. On je tvrdio da je ta sila u toj crkvi sila hipnoze. On je
raspravljao sa drugim ljudima o tome i odlučio je da upotrebi sebe za
probu; pošto je hteo da to lično ispita. Onda je planirao da održi jedan
javni skup i raskrinka celi taj pokret božanskog isceljenja. Međutim,
ovaj čovek je zaista imao neku bolest. On je trebao isceljenje; ali
pretpostavimo da sam ja imao veru za njega. Zar to ne bi bilo užasno
doneti isceljenje tom čoveku? Jer, setite se, ako je vera bez sile − ona
prestaje biti vera. Vi ne možete imati veru bez rezultata kao što ne
možete imati kretanje bez pokreta.
To što mi neki put nazivamo "verom" je jednostavno uzdanje. Mi se
uzdamo u Gospoda; ali vera ima noge i krila i silu. Čovek ne bi mogao
imati veru za spasenje, a ne biti spašen. On bi se mogao uzdati u
Gospoda i obećavati da će jednog dana doći Hristu, ali kada on ima
veru za spasenje, to znaci da je on spasen.
Tako je to bilo sa tim čovekom čiji slučaj sam upravo spomenuo. Bilo
kolika vera što mi je bila data tokom toga večera bila je povučena od
mene sve dok se nisam molio za nekog drugog koji je u providnosti i
volji Božijoj bio spreman da primi od Njega taj blagoslov koji samo On
može udeliti. To se tako i dogodilo da upravo sledeća osoba za koju
smo se molili, jedna žena, bila je jedno od istaknutih čuda te celokupne
evangelizacije.
Ni jedan hrišćanin nije sasvim bez vere. Ona je usađena u srce kao dar
ili kao rod − vera koja je dovoljna da održava spasenje; vera koja je
dovoljna da slušamo Gospoda i da činimo stvari koje su mu ugodne; ali
vi ste neprestano ovisni o Njemu radi njezine trajnosti. Vi ne možete
zadržati svetlo, a otpustiti sunce. Vi ne možete imati veru u Boga, dok
nemate veru od Boga. To je zašto Pismo kaže: "Milošću ste spašeni,
kroz veru; i to nije od vas; dar je Božiji".
72
Milost i vera su tako blisko srodne da ih ne možete razdvajati. Čudo
toga leži u činjenici da vera mnogo puta darovana kada se osećamo
najmanje zaslužni. Ona nije proizvod zasluge. Nije li dar vere divan
cvet milosti? Ta vera koja utišava naše nemirno more života, čini
sretnim srce u saznanju da će nas taj kormilar sprovesti do kraja. Da li
je taj neprocenjivi posed došao radi onoga što smo mi učinili ili dali?
Ta vera − data mi da se dotaknem Njegove haljine i da budem
podignut i izvađen iz moje muke i patnje − da li se i za trenutak
usuđujem reči da sam je primio na osnovu mojih dela i reči? Ta vera
koja je bila vaša u času vaše kušnje − to otvaranje neba u viziji pored
tog otvorenog groba − ta anđeoska muzika brujeći kroz srce dok je
žalost tištala, i to siroto srce u bolu i skoro slomljeno − kako je ona
došla? I zašto? Kada ja posmatram taj predivni krst, počinjem
delimično da razumevam zašto se milost smeši na veru dok ona ide na
svaku misiju i životnu službu.
KAKAV LI ČOVEK
Učenici i Učitelj nalaze se na vođama galilejskim. Jezero koje je bilo
tako mirno, razbesnelo se od dolazeće oluje. To isto jezero te iste
vode, i − otprilike − tog istog dana! Preplašene učenike je spopao užas
od bešnjenja bure i urlanja vetra, isto kao što bi i nas. Kako se brzo
prizori života mogu izmeniti! Ne treba dugo da se smeh utopi u suzama
a sretno srce da se previje od bola ščepano okrutnom žalošću. Taj
događaj bure i tišine nije bio samo za njih; to se dogodilo jer je Bog
hteo kroz to da govori isto vašem srcu i mojem. Kad su učenici najzad
probudili Hrista koji je spavao On im je postavio jedno pitanje. Vi se
toga dobro sećate! To je bilo: "Gde je vera vaša?" A gđe je bila? Je li
potonula u dubine mora gde su plovili? Je li odletela na krilima te bure?
Da li se rastopila u talasima koji su zapljuskivali brodić? Njihova Vera
bila je sa njima sve to vreme. Grešku koju su oni napravili bila je što su
73
zaboravili tu činjenicu Njegove prisutnosti, dok su zapažali činjenicu
bure! Njihova vera nije bila tako daleko. Setite se tih reči našega
Gospoda: "A bez mene ne možete činiti ništa".
Onda se Isus okrenuo k vetru i moru i dao zapovest. Talasi su
poslušali. Vetar se utišao. Isus je progovorio i učenici su stajali sa
strahopoštovanjem u prisutnosti Njegove sile. Gde je bila njihova vera?
Zar ne znate? Zar ne možete videti? Bila je upravo tako blizu njih kao
što je tebi i meni; jer vam tvrdim da to što je nastala bura ne znači da je
od nas otišao Isus! Biti u nevolji nije nikakav dokaz da ste napušteni.
To mogu biti vrata koja vode ka nekom čudu! To može biti Božiji način
da učini da kažete: "Kakav je to čovek da Ga čak i vetar i more
slušaju?"
Možete li zamisliti Petra gde stoji u tom brodiću i kaže tim valovima da
prestanu? Ja mogu − ako bi mu Gospodar toga mora udelio veru za to
čudo, a to u saglasnosti sa Njegovom voljom. Bio je to Petar koji je
pouzdano poslužio sa divnom duhovnom hrabrošću tom čoveku kod
krasnih vrata. Taj čovek je bio isceljen i,on je sledio Petra i Jovana u
Hram, kličući i slaveći Boga dok je išao. "Ono što imam dajem ti,"
rekao je Petar, i dokazao je da je imao. Ali gde je to dobio? On je
upravo došao iz gornje sobe, a ta gornja soba je sadržavala tajnu koja
je stajala iza tog isceljenja kod Krasnih Vrata. Tako je svestan bio
Petar te činjenice Božanskog udeljivanja, da je utrošio veći deo svoje
propovedi, posle tog isceljenja, govoreći kako je on slab a kako je silan
njegov Spasitelj. I da to nisu bili om; da to nije bila njihova sila; to je bio
njihov Gospod.
Kako se razlikuje ova istina od naših slabašnih pokušaja da
premestimo veru iz srca k umu; da okrenemo veru od udeljene milosti
ka hladnom intelektualnom povlađivanju ili veri; i tražimo je u tim
neposvećenim tunelima volje, radije nego u tom svetlu koje zrači s
neba kroz prozore duše. Postoji velika razlika između hromog koji se
upinje i pokušava da ide i hromog koji očekuje i moli se za veru s
74
pomoću koje će hodati. I u mom vlastitom srcu ja znam da takva vera
je dana dok ta duša čeka pred Bogom u tom tihom i divnom stavu
pouzdanja i počivanja u Njegovoj prisutnosti radije nego u mučnoj
atmosferi našeg bučnog naprezanja i nastojanja. "Čekajte, kažem, na
Gospoda. Odmarajte u Gospodu! Čekajte strpljivo na Njega i On će
učiniti."
Valjajte se plavi talasi Galileje! Duvajte i zavijajte vetrovi što besnite i vi
oluje, udarajte! Vi se smejete mojoj bespomoćnosti. Vi se rugate mojim
nastojanjima da stojim u sred ljuljajućeg brodića. Vi me pitate gde je
moja vera. Vi mi se podrugujete radi moga položaja. Moja vera nije
jako daleko! Ona samo malo spava, da bi pouzdanje u sebe moglo biti
okrenuto u uzdanje u Njegovo obećanje i u silu Njegove prisutnosti.
Ne, moja vera nije daleko! Ona samo malo spava, da me nauči da se
oslonim na Njega. Ona spava, da bi pouzdanje u sebe moglo biti
okrenu−to u uzdanje u Njegovo obećanje i u silu Njegove prisutnosti.
Ne, moja vera nije daleko. Ja gledam na Njega i smešim se; jer Njegov
glas šapće ovom mom sirotom srcu i kaže mi da kad On može počivati
u sred bure i oluje, onda i ja možem prijatno počivati u Njega.
75
IX. VERA JE JEDAN DAR
IX. VERA JE JEDAN DAR
Vera je jedna od dve stvari. Ona je ili dar od Boga ili je rod Duha. O
tome ne može biti ni najmanje sumnje. Pretražite puteve razuma i naći
ćete na isti odgovor. Ako je to istina da vera "kao zrno gorušičino"
sadrži silu koja premešta planine, da li mislite da bi nam Bog poverio u
posed jedno oružje tako moćno kao što je ona? Imati je drugačije,
nego kao što je Bog odredio, ne bi samo uništilo celokupno održavanje
i sistem po kojem Hrišćani mogu hoditi u harmoniji i zajednici sa
Bogom, već bi stavilo u ruke slabih ljudi, takvih kao što ste vi i ja, jedan
instrumenat koji bi mogao biti upotrebljen za naše uništenje.
Ja ne mislim da bi smo mi hteli upotrebiti veru samo za fizičke
manifestacije; već da duhovne reakcije bi dokazale da su prokletstvo
umesto blagoslova i smetnja za rast pre nego li pomoć. Više nego
jednom sam ja pokušavao primeniti veru i borio sam se da dobijem
odgovor koji sam želeo na moju molitvu; jedino da primetim u svetlu
sledećih događaja, da je to bilo daleko bolje što molitva nije bila
odgovorena kao što sam ja želeo.
To je zašto Bog udeljuje svakom čoveku meru vere koju on treba da bi
hodio u harmoniji sa božanskom voljom. Dalje od te mere vera neće
biti udaljena. Ova lekcija je za mene tako divna da budi u mom srcu
pesmu zahvalnosti i slave Gospodu kojeg ljubim i služim. Možda ne
razumem namere Božje, ali se i dalje držim uzdanja kad vera nije
udeljena. I sretan sam što sam svestan da On čini u mome životu ono
što je najbolje.
Mi se trebamo uzdati u Njega i kada ne možemo videti i razumeti.Ipak,
da ne učinimo grešku da nazovemo uzdanje "verom". Vera radi, kreće
76
se, deluje, i izvršuje stvari prema njezinoj meri i sili. Naravno, svakome
od nas je data vera po kojoj mi sebe nazivamo decom Božijom. Data
nam je ili udeljena vera pomoću koje dnevno znamo da smo prešli iz
smrti u život.
Vera je izmerena po merilima Božijim isto kao što mi merimo artikle u
svetu. Ne jednom je naš blagosloveni Gospod govorio o maloj veri i o
velikoj veri. On je spominjao slabu veru i jaku veru. Kad mi trebamo dar
ili rod vere, ona bude udeljena od Gospoda, da bi Božija volja, rade
nego naša, bila učinjena na zemlji i u nama isto kao što je na nebu.
Ima mnogo puta kada su naše želje suprotne volji Božjoj. Mnogo puta
u našem neznanju mi bi učinili nešto što bi donelo žalost umesto
radosti. Kad bi mi posedovali tu veru da je upotrebimo bilo kad i svaki
put da bi postigli naše vlastite želje, jasno se vidi da bi ti rezultati bili
užasni.
Hrišćanski svet posmatra život Džordža Milera kao jedan primer iz
kasnijih dana o sili vere u srcu čoveka koji je verovao Bogu. Takav
jedan život bio je veličanstveni niz čudesnih odgovora na molitvu. U
čitanju njegove biografije, zar niste svakako zapazili činjenicu da je on
znao da je u središtu Božje volje? Tamo su bila gladna mala ustašca
koja je trebalo nadahnuti, a Miler je verovao da Gospod koji ga je
pozvao u tu službu će i ispuniti svaku potrebu. Tako, kada je potreba
nastala, vera je data.
Nije tu bilo naprezanja, nikakvog samoubeđivanja, nikakve borbe protiv
sumnje. Jedino manifestacija jedne udeljene vere. On je bio jedan
vatreni vernik u ustrajnoj, delotvornoj molitvi. Mnogo puta on nam
otkriva dubinu njegove službe u posredovanju. Razlog, kaže on, što
tako mnogo ljudi ne uspeju dobiti odgovor na svoje molitve je radi toga
što nisu naučili vrednost navaljivanja i ustrajnosti u molitvi. Ipak, kad
god je on došao u krizu, rekao bi Gospodu svoju potrebu na jedan
sasvim činjeničan način, i jednostavno smatrao to učinjenim po veri.
Ako trebamo verovati njegovom pisanju, bilo je to skoro tako
77
jednostavno kao kad žena priđe telefonu, nazove piljarnicu, i zamoli za
isporuku njenih potrebnih namirnica. Tako se Miler molio Bogu.
Možeš li imati takvu veru sam od sebe? Možeš li imati takvu
sposobnost, a odvojeno od dara i pomazanja Svetoga Duha? Nastojati
primenjivati nešto što nemamo vodi k prekoračenju u oblast tog
duhovnog. Često taj pokušaj da upotrebimo veru koju nemamo izgoni
ono malo uzdanja koje i−mamo u Boga. Da vam prikažem šta mislim,
time "udeljenje vere".
GOSPOD JE ZNAO
Pre nekoliko godina vodio sam jednu skupštinu u nekoj
prezbiterijanskoj crkvi u Medfordu, Oregon. Gospod nas je tako vodio
da držimo isceljujuću službu jednog popodneva. Sala je bila prepuna i
mnogi su stajali napolju i po prozorima gledajući unutra. Jedan od tih
bio je i jedan mali hromi dečak koji je hodao pomoću štaka. Srce mi je
krvarilo radi tog mališana, jer je imao takav jedan pogled pun patnje u
njegovim plavim očima da mi je srce bilo pokrenuto. Tiho sam podigao
svoje srce Gospodu i molio za veru za isceljenje toga dečaka.
Onda je na podijum došlo više dece za molitvu. Najviše njih je bilo u
pratnji svojih roditelja. Jedna mala devojčica stajala je ispred mene.
Njezina majka je plakala. Ja sam položio svoje ruke na njenu glavu i
molio se. Ništa se nije dogodilo; ali duh (raspoloženje) te zajednice
izgledalo je da se menjao. Bilo je tu neko mrtvilo i neki teret koji me je
snažno pritiskao. Ja sam se opet molio i to osećanje izgledalo je da se
povećalo.
Zbunjeno sam pogledao majku koja je plakala. Jecala je. Najzad je
povikala skoro histerično: "Zašto neće Isus da isceli moju devojčicu?"
"Gde ti služiš Gospodu?" pitao sam je. "Ja idem u metodističku srkvu,"
78
bio je njen odgovor.
Ja sam je dobro pogledao. Onda mi je u srce došla neka sumnjičavost.
Upravo tog momenta Gospod je udelio dar raspoznavanja duhova
jednom od onih pored mene koji je upitao tu ženu ovo pitanje: "Da li si
ikad bila u misticizmu ili okultizmu?"
Priznala je da je bila. Njezina mala devojčica nije išla u metodističku
crkvu. Ona sama nije bila tamo mesecima. Ona je nedelju za nedeljnim
prisustvovala jednoj spiritističkoj seansi. Onda sam znao zašto je moj
Gospod uskratio Njegov blagoslov i Njegovu veru. Ta majka je
nastavila da plače u agoniji svoje duše govoreći: "Druge je iscelio;
molim te, zamoli Ga da isceli moju malu devojčicu."
Ja sam rekao: "Sestro, da li ti znaš štagod o spasenju? Kroz Isusovu
prolivenu krv na Golgoti?"
Ona je rekla da je jednom znala, ali je neka nesreća došla u njezin
život i umesto da se još čvršće uhvati za Božju ruku, ona se okrenula
od Boga. U odgovor na moj apel, rekla je da bi želela dati svoje srce
Hristu tamo i tada i zamolila me da se pomolim za nju. Ona je
ponavljala za mnom molitvu predanja i onda sam završio sa rečima:
"Ja se uzdam u Isusa kao mog osobnog Spasitelja i držim to obećanje
krvi kao izmirenje za sav moj greh."
U moje srce, isto i u njezino došao je tada jedan talas slave sa neba.
Kada sam još jednom ponovo ispružio moje ruke na njezinu malu
devojčicu znao sam da su njezini dani kao bogalja bi−li završeni. Ona
je skočila na svoje noge. Bila je isceljena! Tada sam pogledao na tog
sirotog malog hromog dečaka i pružio sam mu ruku da se pokuša
popeti kroz prozor i da dođe na podijum za molitvu. On nije došao.
Umesto toga, on je skočio kroz prozor, ostavljajući štake napolju! Bio je
takođe isceljen.
79
Sveti Duh vodio je tako tu službu da sam ja retko video tako nešto. Ne
samo da je narod bio isceljen, već su mnogi bili spašeni. Od nazad je
došla jedna draga stara gospođa koja je bila godinama u kolicima. Ona
je skakala, klicala i slavila Boga kao što su činili kada je Spasitelj
hodao ulicama sa ljudima. Kakve li skupštine! Kakvo li vreme koje čini
da Ga ljudi uzvišuju i anđeli da se raduju.
Međutim, recimo da sam ja posedovao veru za isceljenje te male
devojčice. Recimo da kada sam prvi put stavio ruke na nju, da je otišla
zdrava. Njezina majka bi uzela to kao znak da ta spiritistička seansa je
u redu pred Gospodom i od toga vremena ona bi bila duboko
zaglibljena u spiritizam za koji ja ne verujem da je od Boga. Tako, kada
sam se ja molio u nedostatku moga ramumevanja, taj duh vere i
sigurnosti bio je podignut sa mene. Kako sam se osećao prazan. A
onda, kada je majka primila Isusa kao svog ličnog Spasitelja, vera je
bila darovana i delo je bilo učinjeno. Umesto da se upinjemo da
budemo isceljeni, koliko je mnogo prijatnije, a i bogatiji život bi bio,
kada bi očekivali na Isusa koji je "Začetnik i Svršitelj naše vere."
JEDNO SRETNO JUTRO
Jednog martovskog jutra, nekoliko godina ranije, pošao sam od kuče
osećajući ljubav i prisutnost Nazarećanina u svom srcu. Bio sam na
putu da se molim za jednu sirotu ženu koja je izgubila svoj razum i koja
je bila zadržana u jednom institutu za takve nevoljnike. Mogu još da
čujem jecanje njezinog muža, dok je plakao u očajanju radi stanja
njegova srca. Užasna nesreća iznenada, bez opomene pogodila je
jedan divan dom brzinom munje. Bog je bio njihova jedina nada i oni su
to znali. Ja sam se želeo moliti za tu čenu i otišao sam sa pouzdanjem
da će Gospod čuti i odgovoriti na molitvu. Ona je bila u tako
bespomoćnom stanju i ščepana od jednog zlog duha! Kada sam
najzad stigao u njezinu sobu, ona je tako gadno vikala i hulila sa
80
jednim glasom koji nije bio njen vlastiti.
Toga jutra nismo videli nikakav vidljivi odgovor na našu molitvu; ali taj
siroti, rastrojen čovek zgrabio me je za revere moga kaputa i promuklo
umoljavao da ne odustanemo nego da nastavimo vapiti i zauzimati se
pred tronom milosti za isceljenje koje samo Isus može dati. Prema
tome, ja sam pozvao moju crkvu na molitvu. Pozvao sam i druge crkve
isto. Mi smo se složili da se molimo jedan ceo dan za izbavljenje te
sirote jadnice i više molitvenih boraca rešilo je ostati na svojim
kolenima sve dok ta žena ne bude izbavljena.
Oko četiri sata toga popodneva, dok sam se molio, osetio sam da Duh
Gospodnji dolazi na mene. Pod uticajem toga pomazanja, ja sam stao
na svoje noge i drhteći od uzbuđenja i od slave Njegove prisutnosti
objavio sam da su naše molitve prodrle i da taj odgovor koji želimo je
na putu. Prišao sam telefonu i rekao mužu te žene da ja verujem da
smo primili pobedu. I jesmo! Tog sledećeg dana, posle kratke molitve i
pomazanja, ona je ustala u pobedi i slavljenju i ponovo se vratila kući
svom voljenom mužu i deci. Ja sam znao taj momenat kada je zli duh
napustio njezino telo. Bio sam svestan trenutka kada je pustio njezinu
sirotu dušu.
Ja sam spoznao da je Vera Gospoda Isusa Hrista bila data − darovana
u tom trenutku pobede. Ja nisam mogao sam uzeti Njegovu veru; kada
bih mogao, u mom ograničenom razumevanju Božije namere, ona bi
bila isceljena tog prvog puta kad sam se molio. Ali to nije bilo, sve dok
Gospod nije po Njegovom sveznanju pustio u mene veru koju mi je
udelio po svojoj ljubavi i milosti, da se čudo isceljenja dogodi. Naše
posedovanje te vere, kao gorušičnog semena, je uvek podložno ne
samo Njegovom udeljivanju već tako isto i Njegovoj kontroli.
Neka žena mi je jednom rekla: "Molim te, pomoli se za mene. Ja imam
svu veru na svetu". Ja sam znao šta ona misli. Mi čujemo taj izraz tako
mnogo, mnogo puta. Moj je odgovor bio: "Sestro, ako imaš toliko vere,
81
zašto si bolesna?" Ona me je čudno pogledala. A onda posle nekoliko
trenutaka razmišljanja, otišla je da se moli za veru "kao što je zrno
gorušično".
Ja stojim sada u duhu, čak i ako pišem, sa jednim osvrtom na prošlost.
Ja posmatram unazad put kojim me je moj Spasitelj vodio. Ja mogu da
vidim te evangelizacije u Kanadi, u SAD, na kojima sam po milosti
Božijoj imao mogućnost da se molim čak za deset hiljada ljudi u
jednom jedinom mesecu. Ne može to neko učiniti, a da nema neka
iskustva neizbrisivo utisnuta na svom umu. U nekoj skupštini atmosfera
bi bila napeta i mučna; molitva je izgledala zaludna i naša nastojanja
da donesemo pobedu naišla su na očevidan neuspeh. A onda bi jedan
talas slave i pramen sile Svetoga Duha podigao celokupno
slušateljstvo do samih vrata Neba.
I onda bih osetio milovanje Nebeskog povetarca na svom obrazu i
video sam slušateljstvo tako preneseno i podignuto u duhu da su
pevali odista "ovo mi je kao Nebo". Takve skupštine su samo
naglašavale tu veliku istinu da čovek sam po sebi je bespomoćan pred
"tim silama ispod Neba" (to jest, tim vazdušnim silama) i da tada mora
biti jedna manifestacija i dokaz prisutnosti i sile samog Gospoda.
"A bez mene", kaže Spasitelj, "ne možete činiti ništa". Mi neki put glupo
uzvraćamo: "O, da, ja mogu, jer ja imam veru. Ja je mogu upotrebiti,
prakticirati i dovesti stvari u zbivanje sa njom, jer Reč kaže da kad
imamo veru, mi možemo planine premeštati". Takvima, ja bih hteo reći:
"Produži, pokušaj to i pogledaj rezultat".
Sve je moguće onima koji veruju, ali to je važno šta vi verujete.
Verovati da vi, odvojeno od milosti i božanskog udelenja, ste posednik
sile koja može premeštati planine je zaista opasno. Ja znam mnoge
koji su pokušali takvo nešto u svojoj vlastitoj sili, i verovatno na osnovu
samopravednosti, ali doživeli su žalost, umesto radosti.
82
NAMESNIKOVA KĆI
Kad vi verujete Isusa, to je jedna stvar! Kad vi verujete u Njegovu
prisutnost i obećanje, Njegovu silu, Njegovu milost i Njegovu snagu,
onda vi marširate na pobedonosnom putu prema gorama odgovorne
molitve. Dok se vi umanjujete On raste. Što manje od sebe, to više od
Njega. Što više razapinjanja sebičnog života sa njegovim duhom
ponosa to više zraci uskrsenja Njegovog života će udeliti silu i zdravlje
vašoj duši i telu.
Jedan skup neću nikad zaboraviti. Bio je održan u areni u Winnipeg−u
pre nekoliko godina. Na toj evangelizaciji pomagao je naš dragi
prijatelj, arhiđakon Fair, iz anglikanske crkve. On je doveo u skupštinu
jednog od njegovih namesnika, dobrog duhovnika, po imenu Hoobs.
Ovaj dragi brat je imao kćer koja je bila poslata kući iz najslavnije
klinike u Americi da bi umrla. Nije bilo nikakve nade u isceljenje što se
tiče ljudi.
Tako su ova dva čoveka doneli tu ženu u crkvu kada je bila u takvim
nesnosnim bolovima da je bila pod uticajem opijuma. Ona je to morala
uzimati da bi uopšte živela.
Patnje i bolovi bili su nepodnošljivi. Sedela je u nekoj prostranoj stolici
okružena jastucima.
Prostor je bio pun, ne samo narodom, već prisutnošću Gospodnjom.
Pri završetku službe, osetio sam jedno neobično, ali sada dobro
poznato osećanje gde dolazi u moje srce. Ja sam bio doslovno
istopljen u Njegovoj božanskoj prisutnosti. Ja sam se okrenuo k
jednom propovedniku koji je sedeo blizu i kažem: "Gospod je na ovom
mestu i mislim da će On učiniti jedno čudo večeras koje će protresti
ovu skupštinu sa manifestacijom Njegove sile". Čim sam rekao te reči,
osetio sam udeljenje vere za tu bolesnu ženu.
83
Nisam oklevao. Prišavši do arhiđakona Faira, zamolio sam ga da se
moli sa mnom za kćer tog namesnika. On je ščepao moju ruku i kaže:
"Brate ja osećam Isusovu prisutnost u ovoj crkvi kao što Ga nikad
nisam osećao ranije u celom svom životu. Ja osećam da će On učiniti
ovo čudo večeras". I učinio je! Na to siroto, iscrpljeno i bolesno telo ove
devojke, bila je položena božanska ruka, i ona je odahnula u večnom
naručju. Mogli smo videti rumenilo zdravlja gde se vrača u njezine
obraze. Ona nije umrla. Živela je i živi danas kao živo svedočanstvo
sile našeg predivnog Gospoda.
Godinu dana kasnije, kad sam još jednom posetio tu istu zgradu,
stajao sam na tom mestu gde me je Gospod posetio te večeri. Dok
sam sta−jao tamo, sećao sam se sta sam činio i šta se dogodilo tog
momenta kada mi je On darovao tu veru što je mom vlastitom sirotom
srcu nedostajala. To je zašto ja kažem da je vera jedan dar od Boga.
Vi je ne posedujete da bi je upotrebili po volji, već za svrhu za koju je
On daje i dopušta vam da je držite.
Da ponovim. On nam daje nužnu veru za sve stvari koje su u
saglasnosti sa Njegovom blagoslovenom voljom. Ta vera je prvo data,
a onda raste kao rod Duha. Ali vera za premeštanje planina, vera koja
otklanja bolesti i obara sve barijere čudotvornom silom, ja još uvek
tvrdim da je takva vera moguća samo kad je darovana a to kada je
Spasitelju volja.
Tako, stavite sve svoje pouzdanje u Isusa, jer vaša pomoć dolazi samo
od Njega. Privijte se čvrsto na grudi Učitelja, jer samo kad ste sa Njim
u kontaktu možete piti od miline Njegove prisutnosti. I neka vas đavo
ne prevari da verujete u silu vaših sopstvenih duhovnih postignuća −
jer bez toga Čoveka sa Golgote vi ništa ne možete učiniti.
Uzdajte se u Njega kada je vera povučena i slavite Ga kada je data.
Setite se da "On sve dobro čini". Vi i ja bi pogrešili i zabludili duž puta,
84
kad ne bi bilo Njegove ruke koja nas zadržava i održava, isto kao i
Njegova obilna staranja za sve naše potrebe. Stvar koja vam izgleda
dobra danas bi mogla nositi odeću žalosti u vašem sutra. (Ili, stvar koja
vam se čini dobra danas, sutra može biti žalosna.) Koliko je mnogo
bolje da dopustimo Njemu da nas On vodi na svoj način, nego li da
uvek pokušavamo imati svoj put sa Njim.
To je moja poruka. Ta poruka je Isus! Jedino Isus. Taj Hristos sa
Golgote koji je davalac svakog dobrog i savršenog dara je takođ i
Začetnik i Svršitelj vaše vere. Radujte se u toj ljubavi koja vas neće
pustiti! Budite sretni u blizini vašeg Prijatelja koji vas zna bolje nego što
vi znate sebe. Tada jednog dana kada patnje života budu najveće, vi
ćete pevati:
Isus me vodi na svim putevima,
jača me na putu nevolje,
dajte mi milost u kušnji,
hrani me nebeskom hranom.
I kakva veća radost može postojati nego posed te vere koja je ta vera
Božija!
85
X. VERA JE JEDAN ROD
X. VERA JE JEDAN ROD
Hrišćansko iskustvo je jedan veličanstveni doživljaj. Mi nikada ne
stižemo na kraj toga iskustva. Ne menja stvar na koji se planinski vrh
penjemo danas, postoji uvek još neki drugi na koji se treba popeti malo
više. Budućnost je veličanstvenija nego prošlost, jer postoje Jelisejska
polja i livade slave koje još nikad nisu bile korištene. To je ta
veličanstvena istina koja stavlja pred nas takav jedan izazov, a kojim
sledimo Gospoda Isusa. Pod Njegovim vodstvom − jer on nikad ne
nagoni niti prisiljava − mi imamo privilegiju da se popnemo u duhu
veoma blizu vratima sveta koji ljudske oči ne mogu videti; i održani
smo mirom Božjim koji prevazilazi svaki um, kroz Hrista Isusa. To je
onda, da mi počinjemo shvatati neshvatljivo i posmatramo otkrivenje
tajni koje su tako mnogim sakrivene.
O jednoj stvari, među mnogima, Biblija govori ne sa nekim neizvesnim
glasom. Ona određeno izjavljuje da duhovne stvari treba rasuđivati
jedino sa Duhovnim umom. Taj ograničeni um čoveka je nesposoban
da razume, ne samo tog Neograničenog, već takođe ni stvari koje
pripadaju Neograničenome. Razlog ovome je što su one dve odeljene i
različite oblasti. Ne postoje vrata koja vode od jedne ka drugoj, a
odvojeno od samog Gospoda; i ne postoji neki metod po kojem bi
čovek ikad bio u stanju da razume ili da pristupi Bogu, osim kroz našeg
Spasitelja.
On kaže o Sebi: "Ja sam vrata; niko ne dolazi k Ocu, do kroza me".
Ako bi to bilo mogučće za čoveka da uđe u oblast duhovnog kroz vrata
uma i putevima intelekta, on bi uskoro gradio Kulu vavilonsku koja bi
dopirala do nebesa. A sledeća stvar, znate, on bi pokušao da svrgne
sa trona i samoga Boga. I u stvari to i jeste šta je on pokušavao učiniti.
86
Skoro svi naši savremeni filozofi, koji nude zamenu za tu "staru pravu
veru", pokušavaju da Boga učine čovekom, a čoveka Bogom, (to jest,
da počoveče Boga a obogotvore ili obožavaju čoveka). Sprečeni u
svim pokušaju da razumeju tog Neograničenog sa svojim ograničenim
umovima, oni su tražili da materijalizuju sve stvari koje se odnose na
Duha i koje su povezane sa tom silom Božjom.
Šta je ovo učinilo? Radi čovečjeg uskog, ograničenog razumevanja, on
je pokušao da okrene to "spasenje po milosti, kroz veru", u jedno
spasenje po vladanju. On je tražio da stavi naglasak na ono što on čini
radije nego šta je on. U njegovim očima, zato, karakter je postao taj
"krst" na kojem je to JA razapeto i ti niski nagoni su osuđeni da se grče
i previjaju i pate ali nikad ne umru. Kao rezultat, taj Krst na kojem je
Spasitelj umro postaje njemu nepotreban i zastareo.
Sve ovo je od jako velike važnosti u svetlu onoga što sada želi reči.
Zašto je taj prirodni čovek učinio veru produktom jednog ograničenog
uma, kad je sve druge rodove Duha pripisao Bogu? Mnogim i mnogim
hrišćanima vera je još uvek njihova vlastita sposobnost da veruju neko
obećanje ili neku istinu i često je zasnovana na njihovom naprezanju
da odagnaju sumnju i neverstvo kroz jedan proces neprestanih tvrdnji.
Neki dan čuo sam jednog propovednika gde prikazuje šta je vera.
Rekao nam je da je ona jedan nužan faktor u razvoju svake faze našeg
života.
Sa time sam se slagao − donekle, svakako. Rekao je da kada mi
ulazimo u autobus mi prakticiramo (upotrebljavamo) veru. Mi imamo
veru u auto, veru u šofera i veru u silu koja će okretati točkove duž
puta. Išao je u mnoštvo odeljaka našeg svakodnevnog života i
upotrebio mnoge svakodnevne ilustracije u potkrepi ono što je rekao
da su manifestacije naše vere. Zaključio je sa ovim pitanjem: "Kad mi
imamo veru u vozača, zar ne bi smo trebali imati veru u Boga?"
87
Ta vera o kojoj je on govorio nije bila uopšte novozavetna vera. Ona
čak nije ni srodna njoj Reči da "vera koja gore pokreće", o kojoj je Isus
govorio, je odrastao brat "vere u vozača", za mene je smešno. Ne
menja stvar koliko vi pojednostavljujete i obrađujete "tog duha" kojeg
svet tumači kao "vera", to nikad neće uzrasti u tu veru koja je bila
predstavljena od Isusa u nekadašnjim danima. Hajde, budimo iskreni!
Zar nismo i mi, takođe, pokušavali da učinimo tu istu stvar?
Nismo li rekli: "Ja ču verovati da je to učinjeno i ako ja mogu verovati
da je to učinjeno, onda će to biti učinjeno"? Nismo li pogledali na neko
obećanje i onda se naprezali i borili sa svom našom umnom snagom
da postignemo rezultat pomoću naše sopstvene sposobnosti da
verujemo? Jednom je neki siroti obmanuti čovek, koji je bez sumnje
ljubio svog Gospoda turio ruku u košaricu sa zmijama da dokaže svoju
veru u Boga. Više nedelja je bolovao lebdeći između života i smrti.
Najzad je preboleo i nije umro, ali to je bio žalostan događaj koji je
mnogo doprineo da uništi pouzdanje mnogih u pravo hrišćansko
iskustvo i jedno po Pismu hodanje s Bogom. On je bez sumnje verovao
Boga; ali ono što je on nazivao verom mirisalo je na grešnu drskost.
Jednog dana nekih ranijih godina, imao sam jedan dugi razgovor sa
jednom od sekretarica Pandita Ramabai koji je bio omiljeni duhovni
vođa u Indiji. Rekla mi je tu priču kako su "kobre došle u Mukti", posle
jednog divnog i slavnog pohođenja blaženog Svetog Duha na tim
devojkama u toj kući i školi. To je bilo tokom noći, kad su se te kobre
pojavile i ujele mnoge od tih devojaka. Bez sumnje za trenutak ili dva
nastao je veliki strah; ali tako divno je Duh Gospodnji udelio veru za taj
slučaj, da umesto stenjanja, plakanja i smrtnih muka, tamo se podizalo
k nebu veliko klicanje pobede i slave. Ni jedna devojka nije umrla od tih
smrtnih ujeda! Svaka je bila isceljena. Sila Gospodnja ih je izbavila! To
je bila ta darovana vera od Boga koja ih je spasila.
Postoji poverenje u veri, ali vera je više nego poverenje! Postoji i
kamen na planini, ali planina je više nego taj kamen. Treba li kamen
88
tvrditi da je on planina, onda bi mu ja rekao: "Ti si suvise uobražen". Ta
istina koja treba biti naglašena jeste ovo: da ti sastojci nečije sopstvene
umne izrade ne mogu biti pomešani u duhovni apotekarski lonac za
topljenje i proizvesti veru. Još malo poverenja, još malo uzdanja
pomešano sa malo jačom umnom verom − plus nekoliko drugih stvari
− neće nikada proizvesti tu veru koja gore premešta. Vi ste najbliže
manifestaciji ove udeljene vere kada shvatite vašu sopstvenu
bespomoćnost i potpunu ovisnost o Gospodu!
BOŽJA LJUBAV
Galatima 5, 22 piše da je vera rod Duha. Zar nije vreme da to počnemo
verovati? Pogledaj te na druge blažene rodove koji rastu na tom drvetu
krvlju opranog srca i života. Prvo, tu je ljubav. Čija je to ljubav sa kojom
mi ljubimo? Je li to naša vlastita ljubav koja je bila učinjena čistija i
prijatnija radi nečega što se dogodilo u našim srcima? Ne i deset
hiljada puta ne! To je ta ljubav Božja koja se izlila u srca naša Duhom
Svetim. To je divna ljubav Božja koja ispunjava prostore našeg srca i
jedino posed te Božanske ljubavi čini nam to mogućim da ljubimo naše
neprijatelje.
Kada je Stefan bio kamenovan okrutnošću nepavednih ljudi, šta je
učinio da vapio: "Gospode ne primi im ovo za greh?" To nije bilo
rečeno radi efekta! Niti je to bilo neko lažno pokazivanje herojstva u
momentu krize. To je bila ta ljubav Božja izlivena u njegovom srcu
Duhom Svetim koji ga je osposobio da blagosilja one koji su ga
proklinjali u iskrenoj ljubavi prema svojim ubicama! Taj svet bi mogao
reči da je to smešno za čoveka da se ponaša na taj način. I smešno
jeste za neko ne preporođeno srce, ali ne za hrišćanina, ne za
otkupljene koji su po milosti postali sudionici te božanske prirode.
To je bila ljubav, Božja ljubav koja je navirala kroz Stefanovo srce, koja
89
je tekla kao reka iz Izvora milosti. Zar to nije bilo jako slično našem
Spasitelju koji je govorio u tim mukama na Golgoti: "Oče, oprosti im jer
ne znaju šta čine"? To je bila ljubav koja je učinila da Isus to kaže.
Božja ljubav! To je Bila ta nebeska ljubav u Isusu koja je malo posetila
zemlju.
To nije bilo slučajno da su oboje, i Stefan i Isus, rekli praktično tu istu
stvar. Stefan nije pokušavao imitirati svog Učitelja; niti je Isus držao
sebe samo kao jedan uzor za ljude da se bore da ga dostignu.
Činjenica da su oni obo−je imali tu istu stvar? jeste, jer su oboje ima−li
tu istu ljubav. To je bila ljubav Božja u oba srca. Isus je nju imao, jer je
bio Bog; Stefan ju je imao jer je imao Boga u svom srcu.
Ljudska ljubav može se poboljšavati. Ona može biti poboljšana
povećavanjem kvaliteta i kvantiteta; ali ako bi čovek živeo i milion
godina on je nikada ne bi mogao poravnati sa ljubavlju Božjom. Kako
mi dobavljamo Božju ljubav? Bog je daje i taj Duh je udeljuje. Ne samo
da je ovo istinito o ljubavi Božijoj već je takođe istinito i o veri Božjoj.
RADOST OD GORE
Onda, imamo radost! Radost je drugi rod Duha spomenut od Pavla u
njegovoj poslanici Galatima. To nije drugi po važnosti, već je drugi po
listi vrlina koje Duh uzgaja i omogućava da rastu u srcu krvlju opranih.
Šta je ova radost? Ili kakva je ta radost? Da li ona zavisi od okoline i
okolnosti da bi se manifestovala i izrazila? Da li mnoge druge stvari
treba da budu sređene da bi ona delovala u oblasti iskustva?
Neku godinu ranije ja sam govorio na jednoj šatorskoj evangelizaciji u
nekom predelu gde je bilo mnogo vrlo siromašnog naroda. Jedne
večeri upravo pre vremena za službu, ja sam se vozio duž puta u
svojim kolima da se izdvojim od naroda da bih imao priliku malo
90
razmišljati pre nego što stanem za propovedaonicu da govorim. Za
savremeni automobil ne treba mnogo vremena da se pređe nekoliko
milja i uskoro ja sam bio pet milja udaljen od tog šatora. Dok sam
prolazio jednim šumovitim predelom, video sam jednog čoveka i ženu
sa četvoro dece gde izlaze iz šume i uputili se tim putem. Svi su bili
bosonogi. Oni su nosili njihove cipele u rukama; to jest, oni koji su imali
dovoljno sreće da poseduju cipele.
Ja sam zaustavio svoj auto i pozdravio ih. Smešeći se, ali sa
očevidnom stidljivošću, prihvatili su moju ponudu da ih povezem. Bili
su na putu za to šatorsko bogosluženje. Kod ulaza u kamp šatora oni
su posedali na travu i obuli svoje cipele. Za svega nekoliko minuta oni
su prešli tri milje u mojim kolima što bi im trebalo ići više od jednog
časa. Sledeće večeri dogodilo se da sam prolazio tim putem opet i dao
im prevoz. To se tako dogodilo da sam ja bio u toj okolini svake večeri i
zamolio ih da se voze sa mnom na službe.
Na putu, pošto je stidljivost nestala, oni bi svedočili i pevali i pevali i
svedočili! Njihova radost je bila tako obilna da je postala prelazna i na
moju dušu. To mi je pomoglo da bolje propovedam! Oni su bili
siromašni i živeli su mnogo mnogo milja tamo u tim planinama; ali oni
su bili daleko bogatiji od mnogih koji su živeli u velikim kućama i koji su
imali više nego dovoljno bogatstva ovog prolaznog sveta.
Jedne večeri, pred kraj tih evangelizacija, rekao sam mu: "možda će,
brate moj, doći dan kada će ti Gospod dati jedan bolji i prostraniji dom.
Ti znaš da On često daje da uznapredujemo i u ovom privremenom
isto kao i u duhovnom. Biblija kaže da..." Taj brat me je prekinuo.
Jedan smešak sreće prešao je preko njegovog lica i počeo je pevati:
"Šator ili koliba, zašto bi se brinuo?
Gradi mi se palata tamo gore;
Iako izgnan od kuće, ipak ja mogu pevati,
Sva slava Bogu, ja sam dete Cara."
91
I drugi su mu pomogli da peva i njegova dobra žena pevala je takođe.
Kad je završio, počešao je svoju prosedu glavu i rekao: "Brate Prajs,
nije mi potrebno da mi govoriš kako trebam imati veliku kuću da me
učini sretnim. Ako mi je Gospod da, ja ču mu zahvaliti, ali ja imam
nešto u mom srcu što ne bi prodao za sav novac u svetu. To je ta
radost Svetoga Duha."
To je ono što mislim. Vi ne možete ustati ujutru i reči: "Ovoga dana ču
biti pun radosti. Ja nameravam biti veoma sretan danas, jer ja sam
zamislio da ču imati obilnu radost." Vi ili je imate, ili je nemate. Svetski
čovek može imati svoju veštačku radost koja je igračka okoline i rob
okolnosti. Ali hrišćanin može imati darovanu radost u Duhu Svetome i
radovati se u njezinom manifestovanju pod svim uslovima života. Ona
ni−je ovisna od okoline; niti je rob okolnostima. To je dar od Boga!
MIR! SAVRŠENI MIR!
Onda, tu je mir. Oh, ta prijatnost divnoga mira koji Bog usađuje u srca
sviju koji ga ljube! Kakav li je to divan dan bio za učenike kad je Isus
rekao: "Mir svoj dajem vam!" To nije trebao biti taj mir za koji svet zna,
jer to je lažni mir, slab i mlitav i može se obratiti u buru svakog
momenta duvanjem vetrova nevolje...
Taj mir koji On daje prevazilazi sav ljudski um. On je tako dubok, da ni
sve zemaljske nevolje ne mogu uticati na njega; tako božanski da ga
ljudska ruka ne može dosegnuti da ga oduzme; to je duboko
uspostavljeni mir u duši! To je taj mir koji je Isus imao kada je u svom
sjajnom veličanstvu ostao miran pred urlajućom svetinom ispred
Pilatove sudnice.
Da vas upitam nešto (jer to je važno da mi prepoznamo i primimo ovu
istinu). Da vas opet upitam: "Možete li vi stvoriti taj mir? Možete li ga vi
92
uspostaviti prekidačem stava vašeg uma, ili jednom promenom u
izgledu? Možete li bar toliko da opširno razjasnite taj Mir koji samo On
može dati?" I vi i ja znamo odgovor! Upravo smirite se u naručju ljubavi
kada je bura u srcu i znajte: "On. daje mir, savršen mir, iako nevolje
sevaju okolo. U naručju Isusovom ništa se ne oseća nego samo mir."
To je Njegov mir darovan Duhom. Sve što mi trebamo učiniti jeste da
primimo. To je ta lepota Hristocentričnog života − života koji je sakriven
sa Hristom u Bogu.
Tako je to i sa verom. On je ne daje kao neku igračku da rukujemo
njome na našu sopstvenu propast i u stvarima na drugi način suprotni
Njegovoj volji. On zna moje potrebe. On zna i vaše, isto. On je dao
svoje obećanje da ni jednu dobru stvar neće uskratiti od onih koji hode
pravedno. Tako mi počivamo u tom obećanju; i prebivamo u Njemu,
isto kao sto On prebiva u nama.
Znati da je On prisutan − da On razume i brine se − to je dovoljno za
mene da bi poznao radost koja večno izvire u saznanju da sve stvari
idu na dobro onima koji su pozvani po Njegovoj nameri. Onda ćemo
znati za počinak koji dolazi od okretanja od samopouzdanja u Hrista −
pouzdanje, kad bacimo sve naše brige na Njega.
U tom razvoju Njegove volje u vašem životu, dopustite da vas uverim
da kada je vera potrebna, ona neće biti zadržana; jer taj Davalac
svakog dobrog i savršenog dara je taj Začetnik i Svršitelj naše vere.
93
XI. ZEMLJANA POSUDA
XI. ZEMLJANA POSUDA
Malo ljudi shvata tu blisku srodnost između prirodnog i natprirodnog −
između tela i duha. Mi smo pogrešno razdelili to dvoje i stavili ih u
oblasti tako daleko odvojene da mnogi misle o Gospodu da je u stanju
udovoljiti samo našim duhovnim potrebama. Kada je to gde god idemo,
mi neizbežno previđamo te slavne, krvlju stečene privilegije koje su
naše i za telesnog čoveka (fizičkog).
To veličanstveno otkupljujuće delo našega Gospoda obuhvata
CELOKUPNOG ČOVEKA − telo, dušu i duha! Ono čak seže u oblast
fizičkih (telesnih) potreba. Isus je rekao svojim učenicima: "Ne brinite
se, govoreći: Šta ćemo jesti? Ili, šta ćemo piti? Ili u čega ćemo se
obući? Jer vaš nebeski Otac zna da vi trebate sve ove stvari. Nego
tražite najpre carstva Božjega i pravde Njegove; a sve će vam se ovo
dodati." (Mt. 6:31−34). Ovo nisu zaključivanjem izvedene izjave već
direktna i definitivna izjava. Ne samo da je rekao da naš nebeski Otac
zna da imamo potrebu za tim stvarima, već je nedvosmisleno obećao
da će ih ispuniti.
Postoji vrlo bliska veza između duhovnog i prirodnog. Njegovi učenici
nisu trebali tražiti to prirodno, nego ono natprirodno. Oni su prvo trebali
naći to Carstvo, a onda, ulazeći u to Carstvo, oni bi našli jedno obilje
koje bi udovoljilo svakoj potrebi njihovog života. To je bilo to direktno
obećanje našega Gospoda!
Stotinama godina ranije pre nego što je Isus došao na ovu zemlju,
jedan prorok Božji našao se udaljen od bilo kakve ljudske potpore −
pored nekog potoka − i tamo mu je Bog potvrdio svoju Reč šaljući mu
gavrane sa hranom jutrom i večerom. Udovičina posuda se nije mogla
94
isprazniti, jer je u nju Bog dosipao iz svoje riznice. On nije dopunjavao
to brašno zato što je ona tražila to − već zato Što GA JE POSLUŠALA!
"
Taj redosled je uvek bio "TRAŽITE NAJPRE CARSTVA BOŽJEGA!"
Eto zašto je naglasak na predanju tog prirodnog duhovnom i naše
polaganje na oltar te cele naše Adamove prirode; da bi nam Hristos
mogao biti duhovno, a onda i fizički (telesno), sve ono što je On
obećao da će nam biti.
Taj redosled Gospodnji je bio STVARANJE, a onda "PONOVNO
STVARANJE" Prvo je bilo to što je PRIRODNO, a posle toga to što je
DUHOVNO. U 18−toj glavi Jeremije čitamo: "Reč koja dođe Jeremiji
proroku od Gospoda, govoreći: Ustani i idi u kuću lončarevu i onde ču
ti kazati reči svoje. Tada siđoh u kuću lončarevu i gle on rađaše posao
na svom kolu, i pokvari se u ruci lončaru sud koji građaše od kala, pa
načini iz nova od njega drugi sud, kako bijaše volja lončaru da na čini.
Tada dođe mi reč Gospodnja govoreći: "Ne mogu li činiti od vas kao
ovaj lončar, dome Izrailjev? govori Gospod; gle što je glina u ruci
lončarevoj, to ste vi u mojoj ruci dome Izrailjev."
To nije nikad bila namera Stvoritelja da učini neko "krpljenje"! Ti najgori
grešnici postaju nova stvorenja kada stave sebe u Njegove ruke.
Ta bolest može biti od tela, ali ISCELENJE JE OD DUHA! Ta razbijena
posuda mora biti još jednom stavljena u ruke večnoga Lončara, da bi je
mogao učiniti ponovo neki drugi sud, već kako se to dopada Lončaru
da oblikuje!
KOMPLETNO DELO
Koliko mnogo ljudi dolaze za isceljenje, tražeči samo jedan fizički dodir,
95
jedino! Oni žele tražeći samo jedan fizički dodir, jedino! Oni žele da se
Gospod dotakne tela, dok Gospod želi da se dotakne DUHA! Ta fizička
manifestacija će doći; ali Bog je Duh i to izlivanje vaskrslog života mora
doći kroz Duha prvenstveno, a ne tek samo kroz to fizičko telo. Kad je
Isus rekao: "Ja sam došao da bi vi mogli imati život i da bi ga mogli
imati izobilnije"; On nije govorio samo o duhovnom životu, već o tom
životu koji bi doslovno prožimao svaki atom naših bića i zasititi nas
slavom Života koji ne zna za neki kraj, to jest nema kraja.
Postoje oni koji dolaze tražeći isceljenje, ali ne ISCELITELJA! Oni
očekuju fizičko ushićenje. Molitva neki put može izgledati uzaludna, ali
ni jedna usrdna molba ne može biti nikad uzaludna. I ne odgovorena
molitva danas ne znači nužno da će biti neodgovorena i sutra.
"Ljubazni, želim iznad svega da možeš napredovati i da budeš zdrav,
kao što je tvojoj duši dobro." (3. Jn. 2).
Ta promena spolja je često puta zamenjena tom promenom iznutra −
učinjena od Svetoga Duha u unutrašnjeg čoveka pre nego što je ta
manifestacija prenošenja viđena na spoljašnjem čoveku! Zaista, taj
citirani citat iz pera nadahnutog Jovana, baca jedno božansko svetlo
na taj predmet. Tu je NAPREDAK ZA CELOKUPNOG ČOVEKA, ali, da
bi napredovao i bio u zdravlju ovisilo je o napredovanju koje je bilo
iznutra! (Engleski prevod gore spomenutog citata kaže... i da budeš
zdrav isto kao što tvoja duša napreduje, − tj. hoće reči da koliko duša
napreduje, toliko i zdravlje).
To je zašto ljudi koji kažu: "Ako me Gospod isceli, ja ću mu služiti dok
god živim," time "stavljaju kola ispred konja". Oni traže to pokazivanje
Njegove sile spolja pa unutra, dok u stvarnosti Njegova sila deluje
IZNUTRA, pa NAPOLJE! Naša tela nisu samo školjke u kojima mi
živimo; nego su takođe i hram Najvišega! Zar ih On ne želi imati zdrave
i jake? Isceljujući zraci Njegovog vaskrslog života ne sijaju na nas
spolja, nego sijaju kroz nas iznutra.
96
Gospodnji zakon (ili pravilo) je NAPREDOVANJE! Mi napredujemo iz
slave u slavu, ali rast prema savršenstvu nije nikada savršenstvo sve
dok krajnjost nije dostignuta. Nema ništa savršenog u ljudskoj oblasti,
jer savršenstvo se nalazi jedino u Božanstvu. Mi dolazimo k Njemu da
bi mogli imati život, i da bi ga mogli imati u izobilju. Njegov život! Taj
vaskrsli Život koji preplavljuje sve dok nismo preplavljeni njegovim
tokom!
Dobro je kad pevamo "Dođi k Isusu!" No, bolje je kada kažemo: "Isus
je došao k meni." To je daleko bogatije, svakako, kada izjavljujemo:
"On živi u mom srcu!" To je po Pismu za ljude koji su u potrebi da
pozovu starešine i traže molitvu sa usana nekog posvećenog čoveka,
ali to nije krajnji Božji cilj. U Njemu mi ne trebamo nikakvog sveštenika,
jer On je zaista naš Prvosveštenik. u Njemu mi ne trebamo nikakvog
posrednika, jer On je taj Jedini Posrednik između Boga i čoveka.
Zavesa Hrama je bila rascepljena od vrha do dna; i Svetinja nad
svetinjama je postala dostupna svemu Adamovom pokolenju koji,
umirući sa Njim u Njegovoj zastupničkoj smrti, će takođe ustati sa Njim
u slavi i sili Njegovog vaskrslog Života!
To je onda da mi sa celim bičem dolazimo ka ONOME KOJI GA JE
NAČINIO! Mi dolazimo u posvećenju i predanosti. Mi dolazimo u
pokornosti. Onda tu posudu koja je načinjena od zemlje mi ostavljamo
nebeskom Lončaru koji od nje čini jednu drugu posudu već kakva je
Njemu ugodna. Iako je razbijena, On je ne odbacuje. Sa nežnošću i
ljubavlju On nas oblikuje, i udeljuje Sebe kao naše isceljenje u telu,
duši i duhu.
HRANJENJE IZNUTRA
To nije evanđelista niti pak propovednik koji "spasava". Bog može
97
upotrebiti nekog pomazanog čoveka da bi objavio Njegovu istinu, ali ni
jedne ruke − druge osim ruku Samoga Gospoda − nisu nikad nosile krv
večnoga zaveta u njezinoj primeni na ljudsko srce. Starešine crkve bi
mogle pomazati sa uljem i položiti svoje ruke u ime Gospoda Isusa. Taj
propovednik bi mogao dati odlomljeni hleb i prineti čašu zajedništva; ali
to ne znači obavezno da je primalac primio slomljeno Telo i prolivenu
Krv Gospoda Isusa. Taj zajedničar ne sme samo "jesti hleb" i "piti iz
čaše" od Večere Gospodnje već mora stvarno sudelovati u Duhu te
žrtve njegovog Gospoda, da bi ispunio pravu svrhu ove najsvetije i
dragocene Tajne.
Ne postoji pravilo za iscelivanje; niti postoji neka formula ili pravilo po
kojem bi neko mogao rasti u milosti. Kada najzad dođemo na kraj
sebe; kada u osuđivanju naše telesne prirode u preziru i odvratnosti
prema tom adamskom životu koji nam je doneo duhovne žalosti i
telesne boli − mi potpuno predamo sebe, ne tek samo naše ponašanje
već SEBE PREDAMO Poglavarstvu našeg slavnog Gospoda; onda
počinje taj NATPRIRODNI ŽIVOT. To nije imitiranjem već
učestvovanjem da mi postajemo SLIČNE PRIRODE − SLIČNE
SUŠTINE, "jer kao što je On i mi smo na svetu ovom. (1. Jn. 4, 17).
Ovo preobraženje tako prožima celokupnog čoveka, da patnje tela su
otklonjene zajedno sa bolom i patnjom srca; jer koga Sin oslobodi, taj
je zaista slobodan! (Jn. 8,36). Njegova preobražavajuća slava se
odražava u nama dok mi sami se menjamo iz slave u slavu, sve dok se
ne PROBUDIMO U NJEGOVOM BLAŽENOM OBLIČJU!
Zar nije naš Gospod rekao: "Idi i više ne gresi da te nešto gore ne
zadesi? Iznova i iznova On je povezivao spoljašnje bolesti sa stanjem
unutrašnjeg čoveka. On nije rekao, "Kako si bolestan?" ili "Koliko te
boli?" već "Da li veruješ? Imaš li živu veru u sebi?" On nije bio
zainteresovan za stanje spolja, već je uvek proveravao to unutrašnje
stanje tog "ponosnog tela".
98
Umesto naprezanja i borbe da postignemo isceljenje pomoću
propisanog načina, ili čime, mnogo je ugodnije − i neizmerno efikasnije
− da stavimo tu posudu natrag u ruke Stvoritelja.
Čovek je uvek sklon da prenaglasi male stvari i zanemari veću radi
manje. Gde mi jedemo i spavamo, isto kao i druge zemaljske stvari,
mogu imati i božansko vodstvo, ali one nisu taj KRAJNJI CILJ za Boga.
On želi da mi poznamo Njega, a poznati Njega je upravo Život večni.
On želi da nas vodi u nebeske oblasti. Tako mnogo nas je
zainteresovano za geografski aspekt poslušnosti. "Hoću li ići u taj grad,
Gospode?" "Hoćemo li živeti ovde ili tamo?" To može biti savršeno
istina da Gospod ima neko određeno mesto za nas, ali je daleko
važnije da MI ŽIVIMO U DUHU! Za Isusa je najuzvišenija stvar bila, ne
da li je bio u Judeji ili u Samariji, već da bude u centru volje njegovog
Oca.
MOJ DOM, JE MOJ BOG
Neko je jednom pitao Njega: "Učitelju, gde stanuješ?" Isus je
odgovorio: "Dođi i vidi." To je ipak bilo tako srazmerno nevažno, da
nikakav zapis nije sačuvan o mestu gde je stanovao Isus. Mi upravo ne
znamo gde je On stanovao. Ulica nije data, niti broj kuče. Da li je to bilo
u gradu, ili u okolini? Možda je to bilo pod nekim razgranatim šumskim
drvetom, jer nam je rečeno da nije imao gde da nasloni glavu. Mi ne
znamo gde; ali znamo da NJEGOV DOM JE BIO BOG! On je došao da
učini Volju Očevu; a Očeva Volja bila je Njegova Volja!
Mi znamo da je On živeo u mestu BEZUSLOVNE POSLUŠNOSTI, "jer
iako beše Sin, ali od onoga što postrada, nauči se poslušnosti" (Jev.
5:8); "i na oči nađe se kao čovek, ponizio je sam sebe, postavši
poslušan do smrti, a to do smrti krstove". (Fil. 2:8). Nećemo li i mi
takođe reči da neki put naše nevolje dolazi da nas vođe u to mesto
99
poslušnosti? Ako je to tako, zar ne bi smo trebali tražiti našeg Iscelitelja
pre nego naše isceljenje?
To može biti po ljudskom za nas da se borimo sa posledicama i da
stalno gledamo na njih i molimo se za njih, ali to nije tako ugodno
našem Ocu kao kad tražimo milost da ISPITAMO UZROK. To je zašto
ono šta smo mi je daleko važnije nego ono što mi činimo. "Podižemo
oci svoje ka gorama! "POMOĆ JE MENI OD GOSPODA KOJI JE
STVORIO NEBO I ZEMLJU!
Mi čitamo o veri koja će pokrenuti planine, i odmah počinjemo gledati
na planine, umesto da tražimo veru koja će ih pokrenuti. On je
započinje i ona završava u Njemu, zašto bi se mi upinjali da je
fabrikujemo, kad samo On može udeliti veru! Oh, kako je prijatna
Njegova mila Prisutnost i kako čudesno − da se ne da opisati − je
primenjivanje NJEGOVE VERE i to manifestovanje NJEGOVE SILE.
Od sebe, mi ne možemo učiniti ništa! Apsolutno ništa!
Mi smo tako pretrpani pažnjom na spoljašnje pojedinosti i tako
iscrpljeni u našim neprestanim mukama da ne uspevamo čuti taj glas
gde Isus kaže: "Dođite k Meni i počinite!" Počini ti umorna dušo, položi
tvoju glavu na Moje grudi!" I onda mi otkrivamo da to nije naša vera u
Njega, već NJEGOVA VERA koja deluje u nama. To nije po moči naše
molitve, niti našim silnim gromovnim vapajima, već divnim delovanjem
Njegove drage deteta koji je bilo isceljeno u telu, duši i duhu i koje je
bilo živo čudo stvaralačke sile našega Gospođa, rekao je: "To je bilo da
kada sam JA STAO, ISUS JE KRENUO!" kako je to blaženo doći do
tog mesta da kažemo: "Ja ne mogu, ali ON MOŽE!"
Osloni se na Boga! PREPUSTI SVE NJEMU! On je rekao Reč − i
Svemir je bio rođen! On je rekao: "Neka..." i okeani su bili na svom
mestu! On je rekao, i zvezde su bile na svodu! Sve je bilo učinjeno na
Njegovu zapovest. On je uvek bio Suveren (Svevišnji)! On je taj i
danas! On poziva svoju decu na potpuno odricanje svega sto imaju i
100
svega sto jesu! I onda kad se tama povlači, SVETLO NASTUPA! Kad
"ja" odlazi, ON DOLAZI! Iz nas tada počinju teći "Reke žive vode" −
isceljenje navire u pustinji naših života. Ta pustinja, koja smo mi,
počinje se radovati; i ta pustoš, koja smo mi bili, počinje cvetati kao
ruže!
101
XII. ZIVE VODE
XII. ŽIVE VODE
Posle vrućine i napornog dana, mi nalazimo odmor i oporavak u snu. Iz
toga sna budimo se sa novom snagom za zadatke koji su pred nama.
Tako se isto budimo i iz smrti! Naš slavni Gospod je rekao: "Ako zrno
pšenično padne u zemlju i ne umre, ostaje samo; ali ako umre mnogo
roda rodi." (Jn. 12,24).
Tako je iz Njegove smrti slavna žetva Večnoga života procvetala! On
sam je postao PRVINA RODA onih koji su usnuli. Bez smrti ne može
biti Uskrsenja. On nam ne udeljuje svoj uskrsli život zato što mi živimo
za Njega; već zato što smo radi Njega voljni umreti i dopuštamo Njemu
da živi svojim uskrslim životom u nama.
Bog je video da ljudska rasa ne bi mogla biti božanski nastanjena u
svom palom stanju; da ne bi jedenjem sa drveta života čovek živeo za
uvek u svom palom stanju. Smrt je morala doći. Naredba vladara je
izašla: "Koja duša zgreši poginuće." To je bilo jedino u novom
stvaranju da je Hristos mogao useliti se u svoj narod ili da je Sveti Duh
zauzeo opet svoje prebivalište unutar granica bića zvanog "čovek".
Tako ta tipična žrtva Staroga zaveta i ta prava žrtva prinešena, jednom
i za sve, iz Novoga zaveta uvela nas je ne samo u smrt − već kroz smrt
− ka sili Njegova vaskrsnuća!
To je bilo zastupnički što je On patio na tom krstu Golgote. To je bilo u
zamenu što je On umro na prokletom drvetu. On nas je poveo sa
sobom na krst, a onda nas je poveo sa sobom u Njegov grob.I kroz taj
grob, mi smo išli sa Njim ka svanuću prvog uskršnjeg jutra i ka toplom,
večnom sjaju Njegovog vaskrslog života. Položajno, mi sada sedimo
sa Njim na nebeskim mestima, jer mi smo u Njemu, isto kao što je On
102
u nama, taj Hristos!
U vreme Njegovog prvog dolaska, nije bilo mesta za Njega u gostionici.
Pre utelovljenja Njegova slava je ispunjavala nebesa; a ipak, kada je
trebao uzeti na sebe obličje čoveka, kroz čudo utelovljenja i biti rođen
od device majke, tada se nije našlo mesta za Njega u gostionici. Vidite,
tamo nije bilo mesta jer su sve sobe bile već zauzete! Tako je čak i u
ovim danima u vreme Njegovog dolaska kao Prebivajući u nama
Hristos, koji želi učiniti naša tela svojim hramom i želi da stanuje u tim
zemljanim sudovima; a ako su sve prostorije zauzete, On neće naći ni
jedno mesto za svoje prebivanje!
Kad bi smo samo mogli shvatiti da Njegov dolazak će doneti: život,
svetlo i zdravlje, ne bi smo bili tako prezauzeti dajući mesta našim
sebičnim, telesnim željama i namerama tako da je On potisnut napolje.
Onaj koji je nosio naše bolesti i naše nemoći hteo bi doći da nam da
Njegov mir, odmor i radost.
Kada On dođe, hoće li naći veru na zemlji? I jedan korak dalje − hoće li
naći veru u toj "zemlji" koja smo mi? Kada bi smo mi bili manje
zainteresovani našim stvarima koje činimo, i zaboravili naša omiljena
gloženja oko Biblijskih tumačenja, a otvorili širom vrata našeg bića da
pustimo unutra Cara slave. Onda bi ponovo pokrenuli muziku radosti
anđeoskih horova tog slavnog sveta. Celo nebo bi se radovalo u
takvom jednom predanju! Da li Ga vi dovoljno verujete da napravite
mesta za Njega?
IZNUTRA PREMA NAPOLJE
On ne dolazi kao neki poštar, donoseći darove od Oca, ostavljajući ih
kod naših vrata i onda odlazi! Neki ljudi bi hteli upotrebiti Bibliju kao
jedan narudžbeni katalog. Oni mole Oca da im da što žele i onda
103
očekuju anđeoske poslanike da im donesu ovo, da im donesu ono; da
bi njihove vlastite želje mogle biti zadovoljene i njihove potrebe
ispunjene na način kako oni to žele.
To svetlo, koje Isus donosi, ne sija spolja unutra; već ono zrači:
IZNUTRA PREMA NAPOLJE! Darove koje On daje, On sam njima i
rukuje i kroz njih deluje. On doslovno ne "daje" svetlo. On je to svetlo!
On ne udeljuje zdravlje. On je zdravlje. To je neprestana spoznaja
Njegovog prebivanja u nama − prepoznavanje da život koji živimo u
telu, mi živimo verom Sina Božjega, koji dade sebe za nas, i koji sada
prebiva u nama − to nas dovodi u jedno životno jedinstvo sa Njim.
Prostor je načinjen unutar nas, POMOĆU DUHA, za ulaženje Hrista!
Srazmerno sa našim predanjem i našom smrću sebi, Njegovo svetlo,
Njegov život i Njegova ljubav prožima svaki delić našeg bića!
Možda to preobraženje je upravo samo duhovno. Moguće da je to
preobraženje postignuto delovanjem toga Duha na naš duh, donoseći
nam svetlo, razumevanje i duboko uspostavljeni mir koji uvek
preplavljuje naš život kada On prebiva unutra.
Sledeći ovo iskustvo Njegove milosti, manifestovano unutar naših
života, čaša Njegovog milosrđa se preliva i to telesno telo počinje da
oseća Njegov vaskrsli život! Umesto borbe, tada je počivanje. Umesto
patnje, tada je MIR. Ta svesnost da Hristos prebiva unutra i da je On
uzeo vlast u Svoje ruke, dovodi nas u jedan blaženi mir pred
Gospodom. Kako mnogo puta, kad bi samo mogli čuti Njegov glas u
naše uši dospeli bi ti najnežniji tonovi: "Smirite se i poznajte da sam ja
Bog."
Neko bi mogao reči: "Da, ja verujem u to." To nije dovoljno da veruješ
"u to". Naše poteškoće u prošlim danima su bile baš "to". Mi smo
prihvatili doktrinu (nauku) kao istinu, dok nas On poziva da prihvatimo
NJEGA kao ISTINU. To nije dovoljno tek samo da "znamo" da je u
104
Hristu zdravlje, čudotvorna moć i spasavajuća sila. Mi neophodno
moramo biti NASTANJENI NJIME! On ne udeljuje moć, odeljeno od
Sebe. To čudo isceljenja nije nikad odeljeno od Iscelitelja. Kada su
naša sirota, bolesna tela i životi preobraženi, to je jedino to da je naša
tama PROGUTANA U NJEGOVOM SVETLU! On − kao naše zdravlje
− savlađuje našu bolest. On − kao naša Snaga − apsorbuje (upija) svu
našu slabost. Mi smo snažni u NJEMU jer On, kad konačno
analiziramo (razgledamo) i ne čini nas snažnim, već On daje nama
Njegovu Snagu. Njegova prisutnost to čini. Ne mi! Postoji ŽIVOT u
Isusu i ni u kome drugom! Hristos i Adam neće nikada biti sustanari.
Pre nego što će se drugi Adam useliti, prvi Adam se mora iseliti. Kada
Svetlo dolazi, tama je oterana.
VELIKI LEKAR
Kada bolest poseti domove, mnogi pozovu lekara koji dolazi kući i daje
dijagnozu bolesti. Ta prva stvar koju lekar čini jeste da pronađe, ako
može, u čemu je uzrok obolenja. Kada stigne do zaključka, on
prepisuje lek. On uzima notes, ispisuje recept i neko odlazi u apoteku
da se vrati sa nekim pilulama, − ili već kakav drugi propisani lek.
Bolesnik očekuje delovanje tih pilula. Ta vera i pouzdanje koje pacijent
polaže u lekara ide samo toliko daleko, da se nada da on zna lek i da
zna šta radi kad piše recept. Kad je pilula uzeta, svakako, pacijent se
smiruje i čeka da ta pilula učini svoj posao.
Kako je to drugačije kod Gospoda Isusa! Ta moć nije u onome što On
propisuje; nije u činjenju onoga ili činjenju ovoga. Ona nije čak ni u
znanju − kako primiti isceljenje − već je on ta OSOBA Gospoda Isusa
Hrista, lično. On nas vidi u našem bolesnom i grešnom stanju
nečistote. On zna da taj jedini lek je svetost. Mi smo to čitali, takođe i
načinili smo grešku upinjući se da postanemo sveti. Nema svetosti
odvojeno od Njega. On ne ostavlja svetost kod vrata naših srca, a
105
onda odlazi od nas tražeći da je upotrebljavamo u životu!
Mi idemo k oltaru i molimo se za posvećenje i neki put skočimo na
naše noge i kažemo: "Slava Gospodu, delo je učinjeno." Ipak, On ne
daje nikome posvećenje. ON JE NAŠE POSVEĆENJE. Kada njegovo
posvećenje preplavi naš život, onda smo mi odista posvećeni u Njemu!
"Iz kojega ste vi u Hristu Isusu, koji nam posta premudrost od Boga i
pravda i posvećenje i izbavljenje. Da, kao što se piše, ko se hvali,
Gospodom da se hvali." (1. Kor. 1,30−31).
Tako je isto i sa Božanskim isceljenjem. Mi ne uzimamo neku "pilulu".
Mi ne prepisujemo pacijentu: "Dakle moraš učiniti ovo i moraš učiniti to
i onda će te se Gospod dotaći sa isceljujućom silom". Nije u pitanju da
mi budemo učinjeni pravednima u našoj sopstvenoj pravednosti ili
spremni sa našom sopstvenom spremnošću, jer u Jakovu 5,15 čitamo:
"...i ako je grehe učinio, oprostiće mu se." Ono što siroti, slomljeni
nevoljnik treba, u svoj svojoj nedostojnosti − čak u svome grehu, jeste
da dođe u potpunom predanju Gospodu − da PUSTI ISUSA UNUTRA!
Nije to do toga šta On daje − već šta je On! On je vaskrsli život! Kao
što je On jednom odveo roblje, On će to opet učiniti u vama i u meni!
Kao što je u nekadašnjim danima sila tekla od Njega u tu ženu koja je
imala tečenje krvi − tako opet − mi isto možemo osećati tu isceljujuću
toplinu toga slavnog strujanja. Ta moć nije u tom šta mi činimo za
Njega. Ona ne ide od nas k Njemu. ONA TEČE OD NJEGA KROZ
NAS!
NAŠA POBEDA
Ovo je onda razlog zbog čega neizbežno mora biti smrt samoga sebe.
I mora biti priznavanje Njegovog Gospodarstva i Poglavarstva. U
Adamu − pre pada − postojao je večni život. Bog ga je stvorio − živu
106
dušu! Kada je Adam prekinuo svoju vezu sa Začetnikom života, pao je
pod smrtnu osudu; i bila je potrebna najuzvišenija žrtva da plati kaznu
za greh i smrt. Naš blagosloveni Gospod je izabrao da uzme na sebe
obličje čoveka i da uzme celo čovečanstvo koje leži pod Adamovim
prokletstvom sa sobom u smrt. Sišao je dole u pakao; ali je onda
izašao na visinu − u slavnom vaskrslom, životu!
Pošto je učinio ovo veličanstveno otkupljujuće delo, glas je odjeknuo
po svim ostrvima i kontinentima sa pozivom da se ljudi okrenu od
svojih grešnih puteva i da VERUJU U GOSPODA ISUSA HRISTA!
Prihvatajući Ga kao svog Spasitelja oni su bili spaseni! Priznavajući Ga
kao svog Otkupitelja, oni ulaze u otkupljenje. On je uzeo njihovu smrt
sa sobom u grob i slavno izlazeći iz mračne grobnice, Njegov glas se
zaorio − odjekujući duž tih hodnika vremena − "JA SAM USKRSNUĆE
I ŽIVOT: ONAJ KOJI VERUJE U MENE, AKO I UMRE ŽIVEĆE: I KOJI
ŽIVI I VERUJE MENE NEĆE NIKADA UMRETI."
Da bi smo imali uskrsli život, mi moramo "verovati" da. bi smo NJEGA
primili. Mi ne možemo imati uskrsli život odvojeno od Njega!
Poslušnost novozavetnim propisima neće ništa više koristiti nego li
poslušnost Zakonu Mojsijevom. Niti će nam koristiti naše navike, čineći
ovo ili čineći ono! Uskrsli život je jedino PRIMANJEM HRISTA!
To je taj veličanstveni temelj! To je ta večna istina! Ne postoji drugi put.
Mi moramo primiti Njega! Kad mi primimo Njega, taj sebični život mora
nestati; jer ne mogu biti dva poglavarstva u jednom telu. Dvoglavo
stvorenje je uvek neko čudovište i tamo će biti beskrajna zbrka i
konačno nestati sa dve protivne vlasti. Kada je naše predanje sebe
učinjeno i mi primimo Hrista kao Vođu ili Načelnika našega spasenja,
više to dete otkupljenja ne viče: "Dušo, imaš mnogo imanja na mnogo
godina; jedi, pij i veseli se"; već radije: "Za mene je život Hristos!" i "JA
sam razapet sa Hristom: ipak ja živim; ali ne živim ja, već Hristos živi u
meni: a život kojim sada živim u telu, živim VEROM SINA BOŽJEGA,
koji me je ljubio i predao sebe za mene." Onda dolazi to naviranje i
107
prožimanje tog slavnog božanskog života. On nije isceljenje; a isto tako
i Sila. Ne sila razarajućeg, uništavajućeg eksploziva − već neodoljiva
sila Njegova života, radosti i mira.
Ljudi nerazumno zamišljaju da se oni moraju boriti i naprezati, uzdisati i
vapiti; da dostignu život toga gornjega zvanja Božjega u Hristu Isusu,
Gospodu našemu! Da li se reka napreže da teče niz brdo? Da li se
njezina vođa bori i napreže dok dalje teče mirno tamo gde je to
veličanstveno naručje mora sirom otvoreno da je primi? Mi smo samo
tek to korito reke, a Njegov život je ta reka. On teče kroz nas,
neprestano dajući, udeljujući, zračeći i natapajući sve dok sam naš
život nije sakriven s Hristom u Bogu! Naša priroda se preobražava
Njegovom božanskom prirodom! Naše bolesti, patnje i boli mogu li se i
dalje održati pred toplom bujicom Njegove Božanske ljubavi?
U Božijem izbavljenju, mi nalazimo da On može biti strog, isto kao i
ljubazan; ali i u Njegovoj strogoći postoji uvek ljubav. "On nam neće
dopustiti da učinimo nešto polovično. Već Njegova zapovest glasi:
"POGUBI SASVIJEM!" Ne postoji drugi način. To predanje ne sme biti
polovično; ono mora biti BEZUSLOVNO! Na SVIM − SVIM − našim
putevima, da bi smo Ga imali na umu, da bi On mogao upravljati
koracima našim! Ako to činimo upravo radi koristi, ili da primimo
isceljenje, to nije čudo što ta stvar za koju se molimo je tako mnogo
puta zadržana?
Lekari ne uživaju da režu divlje meso ali ga moraju odstraniti potpuno
pre nego što bi moć isceljenja došla na bilo koju ranu na telu. U
postupku sa ženom koja je došla iz krajeva Asirskih i Sidonskih,
površno razmišljanje moglo bi izjaviti da je Isus postupio prilično grubo
sa njom! Njegove reči mora da su joj se duboko zabole i neko bi
prirodno očekivao da će ona biti uvređena u duhu radi onoga što je On
rekao. Ali kada pogledamo dalje na to što je On učinio, nalazimo da je
Njegova naizgled grubost bila u ljubavi i prožeta Njegovom ljubaznožću
i nežnim milosrđem! Mi nalazimo da ne postoji nikakvog polovičnog
108
oslobađanja od te Adamove prirode, da bi ta božanska priroda mogla
nastupiti!
PUT KA POBEDI
Pod razgranatim drvećem u Vrtu, molio se naš Gospod vapeći: "AKO
je moguće, neka me ova čaša mimoiđe." A onda u potpunoj predanosti
Bogu i toj nameri i volji svoga Oca, dovršio je: "Ipak, ne moja volja
nogo Tvoja neka bude učinjena." Jedini put ka uskrsenju je kroz taj Vrt.
Jedini put ka Njegovoj pobedi nad grobom bio je taj put krsta. I On nas
mora dovesti do tog mesta! "Jer ja živim", rekao je On, "I vi ćete živeti
isto". Ali mi jako dobro znamo da Njegov vaskrsli život u nama može
doći jedino posle naše smrti!
Čak ta naizgled dobra strana naše Adamove prirode mora biti
žrtvovana sa priznavanjem kao rđave. Isak je bio sin obećanja. Ipak je
on morao biti "žrtvovan" u poslušnosti Božje zapovesti. Zar ne možete
čuti vapaj srca tog ljubećeg oca − sa dubokim bolo:n iz dna duše? Nije
li Isak bio njegovo dete obećanja? A ipak, Gospod je rekao: "Pogubi ga
na žrtvenom oltaru." Pogubiti njegovog "dobrog" Isaka! Pogubiti čak to
dete obećanja! Ali tu je bio čovek koji je verovao Bogu i TO MU JE
BILO URAČUNATO U PRAVEDNOST. On je uzeo tu ljubljenu živu
žrtvu i penjao se sa njim na vrh gore. To je bilo u poslušnosti i kroz
njegovu poslušnost da je to otkrivenje došlo! TAJ OVAN U GRMU JE
BIO OTKRIVEN! To je bilo otkrivenje o jednoj ZAMENI, za koju se
pobrinuo sam Bog i zato je bila ugodna pred njim. To je širom otvorilo
vrata jednom iskustvu koje je tako ogromno da samo Sveti Duh može
nam to, pojedinačno, otkriti sa svim svojim večnim,sadržajem.
Taj otkupljujući plan našeg blaženog Gospođa, da očisti čovečanstvo
za njegovo prebivanje nije neki "na brzinu" sistem! Čak postoje "niti
lekari" koji obećavaju ozdravljenje za određeni iznos u određenom
109
vremenu. Tako postoje takođe takozvane religiozne vođe koji imaju
posvećeni način i sistem božanskog isceljenja kako ga oni zovu,
izmišljen na drugi način nego što je Božji način, ali obećavaju da
donosi oslobođenje. Postoji samo jedan put, a taj put je HRISTOS!
Mnogo puta u istoriji mi nalazimo pometnju jezika i blebetanje glasova
dok su demagozi vikali ovo ili ono! Ta kula vavilonska nije to jedino
mesto gde je takva pometnja vladala.
ŽIVI PUT
U dane Isusovog zemaljskog hođenja fariseji su vikali, "Gle, ovde je
istina!" a sadukeji na suprot su govorili, "Ne, nego je ovde." Grčki
filozofi su davno objavili da oni poseduju istinu. Ipak naš blagosloveni
Gospod ih je sve ućutkao svojom izjavom: "Ja sam Put, Istina i Život.
Niko ne dolazi k Ocu do kroza me." Nema razlike danas. On je naš
Put. On je naša Istina. On je naš život! Ne postoji drugog Puta! Ne
postoji drugog života! Ne postoji druge Istine! To je sve jako dobro kad
se peva: "Isus će vladati svugde gde to sunce dopire..."
To je istina do izvesne mere i taj dan nije jako daleko kada će biti
slavno ispunjen! Ali iznad toga i dalje od toga, naša srca trebala bi
neprestano pevati: "Hristos živi u meni. Hristos živi u meni! O, kakvog li
ovog Spasenja − da Hristos živi u meni!" Telo umire; i ta Adamova
priroda mora biti razapeta. To može zaboleti da bi došli u potpuno
predanje, ali to je gde bi nas nas Gospod hteo dovesti u Duhu i Istini
pre nego što se on sam može spustiti da nastani ovu zemljanu posudu.
Jedna osoba je u velikoj kušnji vapila: "Ja ne mogu nositi ovaj krst!" Taj
božanski glas je odgovorio: "Da li želiš da uklonim ovaj krst?"
Razumevajući, duhovno probuđena, bilo joj je otkriveno da ako bi taj
bio uklonjen, da bi možda neki teži ili neki na koji ona nije bila
naviknuta, mogao biti zamenjen za ovaj; tako nije tražila da joj se ovaj
110
ukloni. Posle kratkog vremena, ipak, došao je taj isti prijatan Glas: "a
SADA MI GA PREDAJ". I onda, sa tim predavanjem, to svetlo je sinulo
− to slavno svetlo otkrivenja da se sam Bog PODIGAO DA SE
ZAUZME! Od dole, ti večni mišići su podizali − podizali − podizali,
olakšavajući nositi taj krst i sa izviranjem uskrslog života, taj krst je
postao KRUNA!
Kakva privilegija je to predanje! Kako blaženo je to biti pozvan da sve
naše položimo kod Učiteljevih nogu! Kako je siromašno naše
razumevanje u poređenju sa Njegovim! Kako pogrešna je naša
Adamska volja u svetlu te božanske volje koja bese ispunjena u
samom Hristu. Braćo, ne može biti polovičnosti! Ta nadahnuta Reč
izjavljuje da ako bi se bilo ko penjao nekim drugim putem, a ne ulazi
kroz vrata, taj je lopov i hajduk; jer Gospod Isus Hristos je ta jedina
vrata k Bogu! Niko ne može doći k Ocu osim kroz Njega! Kako je
ugodno sećati se toga, a i svedočiti: Kako divnog prijatelja sam našao!
On me je ljubio, pre nego ga spoznadoh! On me je privukao sa
svezama ljubavi, i tako me je vezao za Njega.
Mi volimo da kažemo − doktrinalno − da nas Otac vidi u Hristu; ali
mome srcu je šapnuta ta istina da bi on hteo prvo da vidi HRISTA U
NAMA.
111
XIII. ZIVA REC
XIII. ŽIVA REČ
Pre nego što je Isus bio rođen u Vitlejemu Judejskom, pobožni ljudi
toga vremena gledali su u pisanu Reč. To je bilo tako da je Bog
objavljivao Sebe na natprirodan način izabranoj nekolicini, da bi oni
mogli napisati ta nadahnuta Pisma za druge da čitaju i da vide u tom
svetlu ovako date pisane Reči.
Došao je dan kada je ta REČ POSTALA TELO i prebivala medu nama!
Kao što je ta pisana Reč bila MISAO Božja, tako je ta živa Reč postala
UTELOVLJENJE TE MISLI, izražena kroz to čudo utelovljenja, u osobi
našeg Gospoda i Spasitelja, Isusa Hrista.
To je zašto je svaka uzbudljiva i životna iz−java koja je napustila
Isusove usne bila prožeta ovom istinom: "JA DOĐOH DA IMAJU
ŽIVOT I IZOBILJE." (Jn. 10,10). Te reči koje je On govorio bile su DUH
i bile su ŽIVOT. On je bio to "pravo Svetlo koje obasjava svakoga
čoveka koji dolazi na svet." (Jn.. 1,9), jer Bog je svetlo i tame u Njemu
nema nikakve;" (1. Jn. 1,5) i oni koji za Njim idu neće hoditi po tami,
nego će imati SVETLO ŽIVOTA!
Mi čitamo ono što je On rekao i smatramo to divnim! Mi čitamo ono što
je On činio i nazivamo to predivnim! Da jeste − ali, oh, da bi naše oči
mogle videti tu božanski određenu svrhu Njegove službe i kad bi mogli
prigrliti svojim srcima tu puninu Njegove otkupljujuće milosti! Ta pisana
reč ne može nikad biti čitana ispravno bez otkrivajućeg svetla te žive
Reci − Reci učinjene telom. Ta Reč koja je jednom došla da živi MEĐU
nama sada je došla da prebiva u nama!
Sretan je taj dan za nas kada je u istoriji večnosti Bog posegnuo za
112
četiri ugla nebeskih oblasti − večnosti i neograničenosti − i obuhvatio
svu slavu, svu milost, svu ljubav, milosrđe i istinu i onda čudom
utelovljenja, umotao ih sve zajedno i stavio ih u naručje jedne device u
jednom svežnju vrhunskog detinjstva i nazvao Njegovo ime ISUS, jer je
On trebao spasti izgubljeni svet od njegovih greha!
On je nas život. On je naše Isceljenje. On je naša snaga. Ne ta reč
štampanih stranica; ne naša pogrešna tumačenja te pisane reči; već ta
REČ UČINJENA TELOM − TA ŽIVA REČ − ta Reč Božja koja je
jednom prebivala među nama, ali sada je ta živa Reč koja prebiva u
nama! To je ta Reč koja je On i koja i mi možemo isto postati kad On
živi u nama; jer strujanjem Njegovog božanskog života mi se menjamo
iz slave u slavu. Kada se probudimo, bićemo kao i On!
Mnogi su uzeli nekoliko Njegovih rečenica i izgradili čudesne propovedi
od njih. On je postao u velikoj meri jedan ideal − jedan Uzor za naše
življenje i jedan primer za naše vladanje. Međutim, to je jako dobro
dokle to ide, ali tome zaista nedostaje taj znak gornjega zvanja
Božjega u Hristu Isusu. Ono što je On rekao bilo je božansko otkrivenje
šta je On. Stvari koje je On govorio i činio bile su samo spoljašnje
manifestacije te blistave slave veličanstvenog dinamičnog uzroka, što
je On sam.
Pavle nije molio za mudrost da zna više o Njemu; nego je iz dna duše
vapio: "Sve držim za štetu... da bi mogao poznati Njega i silu Njegovog
uskrsenja!" To je ono ŽIVOTNO JEDINSTVO SA HRISTOM koje je
nužno u našim životima. Mi moramo stati sa našim naprezanjem da
postanemo "kao On" Nije potrebno provoditi duge sate u čitanju
životopisa jednog cara kada ste vi, najzad, u njegovoj vladarskoj
prisutnosti.
Ta žena kod samarjanskog studenca bila je veoma zainteresovana
koja je to gora na kojoj su se oni trebali moliti Bogu. Da li je to na gori
jerusalimskoj, po Jevrejskom; ili na gorama Samarjanskim, kako su
113
tvrdili Samarjani? Isus joj je rekao..." Ide čas kad se nećete moliti Ocu
ni na ovoj gori ni u Jerusalimu..." ide čas i već je nastao kada će se
pravi bogomoljci moliti Ocu duhom i istinom; jer Otac hoće takovih
bogomoljaca. Bog je Duh; i oni koji mu se mole, duhom i istinom treba
da se mole."
ON JE NAŠ ŽIVOT
On sam je taj život! To nije umno razumevanje, ili intelektualno
odobravanje ove činjenice, koja donosi neizrecivu radost srcu hrišćana.
To je ISPROBANA stvarnost toga što prožima naš duh sa
oslobađanjem Njegove božanske sile i života. To je preplavljenje toga
duha, života predanih Hristu sa tim Svetlom sveta, koje je sam Hristos!
Sva stvorenja uzdišu za svojim obećanim oslobođenjem! "Jer čekanje
tvari čeka da se jave sinovi Božji... Jer će se i samo stvorenje
osloboditi od ropstva raspadljivosti na slobodu slave dece Božje." (Rim.
8,19−23). Kada na kraju naši "krčazi" budu razbijeni, Njegovo svetlo će
se zasjati još slavnije nego svetlo podnevnog sunca! To će biti to
otkrivenje o Svetlu sveta, koje je Isus, manifestovan kroz živote
Njegove predane i odane dece!
Bilo je vreme kada je prisutnost i sila Božja simbolizirana
(predstavljena) jednim drvenim kovčegom. Ti su dani prošli. GOSPOD
je napisao svoj zakon u našim srcima. Utelovljeni Hristos je stupio na
tron u životima dece poslušnosti. Klicanje je već počelo da navire
iznutra i kada na kraju taj poklik izađe, jerihonski zidovi ovoga sveta će
se survati! Upravo kao što je tamo bila zapanjenost i užas na licima
jerihonskih stanovnika, tako će i svet stajati u čudu i stravi na pojavu
sinova Božjih.
Ta pojava nije od njih; ona je od Hrista! Ta pisana Reč izjavljuje to i
114
svaki simbol i senka objavljuju to! Taj drevni prorok video je to pomoću
nadahnuća kao kroz teleskop i govori na čistom i jasnom jeziku o tom
trijumfu Gospođa i o toj slavi javljanja sinova Božjih. Jovan u Otkrivenju
video je to kada je bio u duhu u dan Gospodnji na tom usamljenom
ostrvu Patmos. Otkrivenje koje gori unutar duha čoveka neizmerno
prevazilazi bilo kakvu slavu ili javljenje rođeno spolja, zato jer to svetlo
iznutra sija! Bog je sam svoj tumač i On to čini jasnim!
Ta obećanja u pogledu Isusa ne samo da uključuju šta će On činiti, već
takođe šta će On biti. To čudo Njegove milosti nije tek samo šta će On
učiniti za nas, već šta će On učiniti u nama. To bi bilo predivno, zaista,
da je On došao da nam pokaže plan po kome bi mi mogli naći
spasenje, ali to je neizrecivo dragoceno kada mi shvatimo da je ON
UMRO DA POSTANE TO SPASENJE! Zar bi mogao čovek primiti
spasenje, a odbaciti Spasitelja? Postoji li tako nešto kao hrišćanstvo
bez Hrista? Zar bi neko mogao nekad biti duhovan, bez Duha? To je
ono zašto nam naši crkveni obredi ne koriste ništa; iako ih je čovek
učinio zamenom za Njegovu prijatnu prisutnost i pokušao je da nađe
svetinju svom ranjenom duhu u toj ceremoniji. On je često puta time
zatvorio vrata za ulaz Cara slave!
Jedna istina, koja stoji veoma istaknuta u službi i životu našega
Gospoda je ta privilegija napredovanja i rasta u milosti i poznavanju
stvari Božjih! Apostol Pavle u čijem duhu je prebivao taj živi Hristos,
objavio je tu istu slavnu istinu i napominje nas da se damo na
savršenstvo. To savršenstvo nije razvoj ljudskog razumevanja; niti je to
neko umnožavanje intelektualnog znanja što se tiče proroštva. To je,
svakako, to nezadrživo naviranje poznavanja samoga Hrista dajući
nam razumevanje srca srazmerno sa našom duhovnom sposobnošću
da Ga primimo.
Rast hrišćanskog života je, u stvarnosti, povećavajuća manifestacija
NJEGOVOG ŽIVOTA. Kao i u prirodnom svetu identitet neveste se
gubi u ženiku. Tako je to sa Nevestom Hristovom! Ona doslovno
115
postaje sudeonik te božanske Prirode. "Onaj koji veruje u mene, iz
njegovog tela poteći će reke žive vode."
Talasi ove božanske bujice uskrslog života preplaviće telo, dušu i duh.
I te božanske vrline našeg ljubljenog Gospoda će poništiti i ukloniti
apsolutno sve što smo primili pod prokletstvom zakona. Ovo proviđenje
uključuje i ISCELJENJE.
Ono znači više nego ISCELJENJE, to je besprekidno ZDRAVLJE! Ono
znači neprestano delovanje BOŽANSKOG ŽIVOTA U NAMA.
HRISTOS JE SVE
O da bi ovce Njegove paše, koje su tako okrutno bijene silama
okolnosti i okoline, mogle još jednom čuti glas tog dobrog Pastira gde
govori: "Dodite k meni!" Kako nas jedna nebrojena vojska "raznih
verovanja" okružuje, i sa kakvim nastojanjem oni proklamiraju njihove
dogme i svoja lična tumačenja! "Božanski iscelitelji" reklamiraju svoju
robu; i svoje metode, ovakve ili onakve. Kao da se naš Gospod može
tačno ubuhvatiti, proračunati i klasifikovati u svom delovanju − ti ljudi su
poput onih koji žele prodavati sunčano svetlo zapakovano u konzerve.
Nije li neko lepo zbunjen sa tim mnoštvom nametljivih glasova koji
odjekuju sa svih strana, objavljujući čas ovu, čas onu moć!
Kakve su zahteve u stara vremena postavljali sadukeji i fariseji pred
narod pre nego što bi bili primljeni od tih sila koje su postojale! Od njih
se zahtevalo da daju desetke gde bi to moglo biti dokazano da su dali.
Moraju se javno moliti, moraju učiniti ovo i moraju učiniti ono. Sa
propisima oni su ih svezali i sa lancima obreda oni su ih zarobili. Ali
kada je Isus došao, On je raščistio njihovo tradicionalno verovanje. On
je izvrnuo puna kola tih njihovih propisa i predrasuda koja su natovarili.
On je pokazao kako ne uvažava njihove subotnje zakone i iscelio je
116
ljude, jer su oni trebali da ih se On dotakne bilo to na ovaj ili na onaj
dan. Njegov nežni poziv bio je upravljen srcima patnika, grešnika i
potištenih!
"Dođite k meni!" rekao je On. To je bilo sve. Oni su trebali položiti svoje
glave na Njegove grudi. Nije bilo potrebno da idu kroz ova vrata ili kroz
ona vrata, jer tada su bila samo jedna Vrata od kad je Isus došao. Bio
je samo jedan put. Bio je samo jedan život. Bilo je samo jedno
spasenje i to je bilo u tom Spasitelju! Oni su došli direktno k Njemu.
Tada se izlilo iz Njega u njih, iz Njegovih neograničenih izvora sile taj
život, zdravlje, snaga, radost i mir! On je bio njihovo sve! Oni nisu
trebali ništa pored Njega. Bilo da je neko bio samopravedni Nikodem,
ili jedna bedna, slomljena Marija Magdalena, On je bio taj neograničeni
izvor večne potpore. I u Njemu oni su nalazili svoje potrebe!
Kako smo mi samo pokušali biti intelektualni! Sa kakvim
dostojanstvenim frazama i beznačajnostima smo ogrtali Osobu našeg
blagoslovenog Gospoda! A onda sa kavom naizgled oštroumnošću i
darovitošću smo kopali naše sopstvene studence jedino da bi smo
otkrili da su vode u njima bile gorke i nisu se mogle piti. Mi smo
izgradili napuknute cisterne i gle, njihove vode su presahnule!
U toj "daljnjoj zemlji" ni jedan bludni sin ne može nikad shvatiti
ugodnost počivanja i mira koji mi uživamo u Očevoj kući. Pustiti čoveka
da boravi u svinjcu, iako mu damo časopis ili priručnik sa naslovom
"Kako biti sretan, zdrav, dobar, itd.", neće ga nikad izvući iz tog smrada
njegove okoline, niti doneti u njegovo najdublje biće taj mir za kojim on
u svom srcu žudi! Niti će njemu to što god koristiti da sedi u pokornosti
i sluša predavanja o lepoti tog sveta napolju, pomešano sa malo
žestokog karanja radi toga što je dospeo u škripac u kojem se nalazi.
Ne, samo jedna stvar postoji! On, što kao vi i ja, mora odlučiti u srcu i
izjaviti: "Ustaću i idem k mome Ocu!" A onda kao ta žena koja je imala
tečenje krvi, progurala se kroz to mnoštvo naroda do njenog Gospoda,
117
i mi moramo se brobiti kotz gomilu naroda koji se prepire i gloži, dok
krčimo svoj put kroz ovu ili onu grupu, sve dok ne stanemo licem k licu
pred tim večnim mirom − samim Gospodom Isusom Hristom! Ta
svetlost sa Njegovog milog lica greje srce i vrata našeg duha širom se
otvaraju da puste "TO SVETLO SVETA" unutra.
A SVI KOJI GA PRIMIŠE
On kaže: "Daj mi svoj jadni, slomljeni i upropašteni život, a za uzvrat ja
ću ti dati moj. Daj mi svoju slabost − izgažen i izobličen čovekovom
nečovečnošću prema čoveku i tom okrutnošću grešne okolnosti − daj
to meni, a ja ču ti dati moju hrabrost, moju snagu, i moju silu! "Ja sam
umro da bi ti mogao živeti; i sada kad ti umreš sebi, ja živim u tebi! Ja
sam se predao volji Božjoj za tebe; a sada ti se možeš predati −
apsolutno i potpuno − volji Oca kroz mene!"
Mi smo napustili Boga u neposlušnosti (po Adamu svi umiru) i vraćamo
se u poslušnosti (po Hristu će svi oživeti). Mi se vraćamo natrag pod
direktno staranje i čuvanje našeg Stvoritelja! Na tom slavnom i večnom
Božjem cilju − u toj Zemlji beskrajnog dana − neće biti potrebno sunce
niti mesec, jer je samo Jagnje tamo Svetlo! To svetlo koje rasvetljuje
Nebo je to Svetlo koje rasvetljuje Duha. Mi trebamo tražiti − ne
"neonsko svetlo" − već "Svetlo Jagnjetovo!"
U krajnjem razmatranju, mi možemo izbaciti − ili na drugi način
odgurnuti − većinu tih st−vari koje smo bili uceni da činimo − činimo!
Zašto se trudimo da zapalimo naše male fenjere dok sunce žarko
svetli? Zašto mi pokušavamo da odguramo okean natrag kada je naš
nebeski Otac odredio da sila gravitacije i privlačnost meseca će to
učiniti sa savršenom lakoćom? To je poznata volja Božja da Njegove
ovce ne lutaju u slepom sujeverju, tražeći prvo ovo, a onda ono kao
izvor isceljenju. Njegova je zelja da svaki pojedini od Njegovih malih
118
dođe u izravan kontakt i živi u jedinstvu sa Hristom da svi mogu doći
Ocu.
Ipak − kako žalosno zvuči taj izveštaj! Ka svojima dođe i svoji ga ne
primiše. On je bio to svetlo koje sija u tami i tama ga ne obuze. On je
bio ispunjenje svake proročke izjave, a ipak ti proučavatelji proroštava
nisu Ga prepoznali. On je pozivao ljude koji su bili u potrebi, ali oni su
se oglušili o Njega i pošli za sujeverjem i izmišljotinama. On je dao
sebe u otkup za mnoge; ali je bio prezren i odbačen od ljudi − bolnik i
vičan patnjama.
Nije li to čudo da je On stajao pod razgranatim drvećem Vitfage i
plakao: "O Jerusalime, Jerusalime, ti što ubijaš proroke i zasipaš
kamenjem poslane ka sebi, koliko puta htedoh da skupim čeda tvoja,
kao što kokos skuplja piliće pod krila i ne hteste! Gle, ostavlja se vaša
kuća pusta. Jer vam kažem, da me nećete videti od sada, dok ne dođe
da rečete: Blagosloven da je Onaj koji ide u ime Gospodnje." (Mt.
23,37−39).
U svom slepom neznanju i sujeverju oni su znali šta je On rekao, a
kamoli šta je mislio. On je govorio o Hlebu koji je On bio, a sve o čemu
su oni mogli misliti bila je ta mana koja je padala sa neba na taj užareni
pustinjski pesak vekovima ranije. On je govorio o Rekama žive vođe −
ta voda koja je On sam bio − ali oni nisu mogli sebi zamisliti ništa osim
izlivanja malo vođe na gomilu kamenja koje su oni zvali oltar. Kako
slično čovek − čak i danas − u6iniče bilo šta osim jednostavno PRIMITI
GA!
IZVOR SLAVE
Primanje Njega znači davati Njemu pravo nad svojim pravom! Srce
koje se otvara VLADAVINI HRISTOVOJ stupa u stvarnost Njegove
119
prisutnosti. To je, kao što je to bilo, da u tom srcu lav i jagnje leže
zajedno. Mi hodimo sa Njim u nebeskim mestima. On govori i zvuk
Njegova glasa je tako milozvučan, da ptice prestanu pevati! Ta živa,
uzbudljiva stvarnost Njegovog božanskog prebivanja izvire iz našeg
najdubljeg bića kao neki izvor nebeske slave! To je bez naprezanja,
ona upravo TEČE. Ona prožima svaki delić naše prirode; i mi ne
moramo čekati dok se biserna vrata ne otvore pre nego što budemo
zahvaćeni divljenjem, hvaljenjem i slavljenjem! Kada duh čovekov
podigne zastavu bezuslovnog predanja, telo je kapituliralo i Gospod
života je Vladar. Hristos je sve u svemu; i kroz naše biće sve što je
Hristos bio, On sada postaje u nama!
Mi pijemo od Njegovog života, Njegovog isceljenja, Njegove milosti, i
Njegove snage.
Njegova savršena ljubav je izbacila sav strah napolje i mi se učimo
poznavati NJEGA kao jedinoga premudroga Boga, pravog posrednika
između Boga i ljudi, čoveka Isusa Hrista!
U njemu mi nalazimo našu potpunost; i mi se okrećemo od tog očajnog
upinjanja, umoljavanja ka shvatanju da u nalaženju Njega nije samo
život i mir, već da to takođe donosi neprestanu sigurnost, da onaj u
kome prebiva ovaj Hristos Božji, poznaje Njegovo blagostanje,
blaženstvo, i nebesku radost, kad iz njegovog najdubljeg bića on ima
prednost da uživa to strujanje reke žive vode koja izlazi od trona
Božjega, a čiji krajnji cilj je da teče natrag u Boga.
Ako, možda, iskušenja na tom putu postanu teška; mi se učimo da
nalazimo našu dovoljnost − ne u ljudskom dostignuću − već u toj veri,
VERI GOSPODA ISUSA HRISTA, koja kroz ljubav radi; i koja će
savladati svaku poteškoću, bilo to telesnu, materijalnu ili duhovnu. Ova
dovoljnost se može naći samo u delovanju unutar prebivajućeg Hrista,
jer u Njemu su i kroz Njega ispunjene sve naše potrebe.
120
Onima, koji imaju interes za Reč, dela i puteve Božije…
Nadamo se, da će ova i druge knjige ispuniti našu viziju i želje za vas:
"Za poznanje mudrosti i vaspitanja,
za shvatanje izraza razuma
i primanje nauke pameti,
pravičnosti, pravde i poštenja;
za davanje prostima razbora,
znanja i razmišljanja mladome čoveku.
(Poslovice 1:2−4)
OVAJ FAJL JE BESPLATAN,
I JEDINO TAKO MOŽE DA SE DALJE DISTRIBUIŠE!
121
Download

STVARNA VERA / Charles S. Price