приручник ЗА СТЕЧАЈНЕ УПРАВНИКЕ ЗА ПРИМЕНУ
НАЦИОНАЛНИХ СТАНДАРДА И КОДЕКСА ЕТИКЕ
Београд, 2010.
Издавачи:
Агенција за лиценцирање стечајних управника и
Европска банка за обнову и развој
Штампа:
Графолик, Београд
Тираж:
500
САДРЖАЈ
Предговор
5
Увод
8
Стручне смернице за примену националних
стандарда за управљање стечајном масом
11
Стручне смернице за примену кодекса етике
129
Правилник о утврђивању националних стандарда
за управљање стечајном масом
174
Кодекс етике
220
Лондон, aвгуст 2010. године
ПРЕДГОВОР
Овај приручник о националним стандардима и Кодексу етике за
стечајне управнике је у припреми већ неколико година и представља резултат изузетно продуктивне сарадње између Агенције за лиценцирање
стечајних управника (АЛСУ) и Министарства економије и регионалног
развоја Републике Србије и Европске банке за обнову и развој (ЕБРД).
Реформатори често потцењују труд потребан за успостављање
ефикасних јавних институција. Иако стечајни прописи неке земље могу
да предвиде да се стечајним поступцима баве специјализовани управници, успостављање квалификованог стручног тела које ће обављати
тај посао захтева визију, одлучност и трајни напор. Република Србија
је рано увидела ове потребе, што је резултирало улагањем значајних
ресурса, финансијских и људских, у обуку и контролу рада стечајних
управника.
ЕБРД има задовољство што је, кроз свој Програм за правну
транзицију, учествовала у развоју професије стечајних управника у
Србији путем вишегодишње сарадње са АЛСУ. Та сарадња се одвијала
у фазама, и то: прво, кроз припрему националних стандарда и кодекса етике (који су првобитно донети 2004. године, а затим незнатно
измењени 2009. године); затим, кроз допринос у значајној реформи
прописа у области стечаја (окончаној 2009. године), и на крају, кроз
сарадњу са АЛСУ и њеним партнерима у изради овог приручника. Ова
нова публикација представља спој осам националних стандарда и Кодекса етике за стечајне управнике са смерницама за сваки национални
стандард и Кодекс појединачно. Циљ Смерница је да усмере и пруже
стручне савете стечајним управницима у примени закона.
Сваки стандард се бави врло конкретним задатком који је Законом
о стечају поверен стечајном управнику на извршење или у ком стечајни
управник има одређену улогу. На пример, управљање банковним рачунима и новчаним средствима стечајног дужника представља основни
део посла једног доличног стечајног управника одмах по покретању
стечајног поступка, како би могао да управља рачуноводством стечајног
дужника. Релевантна одредба закона прописује да банке код којих
стечајни дужник има рачун предузму низ мера на захтев организације
5
која спроводи принудну наплату (конкретно, да блокирају рачуне и
прекину права лица која су била овлашћена да располажу средствима
са тих рачуна). Закон такође обезбеђује стечајном управнику потребна
овлашћења да управља рачунима и преузме контролу над средствима
на тим рачунима.
Циљ националног стандарда је да додатно утврди предузимање
радњи предвиђених тим чланом да би се осигурало да су банковни
рачуни стечајног дужника заиста блокирани. Њиме се истиче потреба да стечајни управник предузме посебне мере за обавештавање релевантних банака, достављањем писменог обавештења најкасније наредног дана од дана доношења решења о именовању. Међутим, потребно је детаљније објаснити начин обавештавања и управо ту се огледа
непроцењива корист смерница кроз пружање добрих примера о садржини таквог обавештења, као и о захтевима које би стечајни управник
могао да постави у истом писменом обавештењу – конкретно, захтев за
добијање података о свим редовним исплатама (трајни налози или директна задужења) са рачуна стечајног дужника, јер они могу да предоче
и другу имовину као што су полисе осигурања, моторна возила и машине и постројења.
Смернице не пружају само практичне информације о примерима
добре праксе. Оне такође утврђују и шта се очекује од стечајног управника. На пример, закон предвиђа да се, од отварања стечајног поступка, све уплате и исплате новца које се односе на стечајног дужника и његово пословање врше искључиво преко рачуна којима управља
стечајни управник. Ако је стечајни управник именован у више стечајних
поступака, ова смерница потпуно разјашњава да се за сваки поступак
мора водити посебан банковни рачун. Стечајни управник не сме ни у
ком случају да врши пренос средстава између тих рачуна (осим када
је стечајни дужник поверилац другог стечајног дужника, а при том се
врши исплата средстава повериоцима). Стечајни управник треба такође
да обезбеди да целокупна документација везана за пословање са банком,
књиге рачуна (евиденција налога за исплату/уплату) и одговарајуће лозинке или шифре за електронско банкарско пословање буде физички
осигурана.
Стављањем овог приручника на располагање свим учесницима у
стечајном сектору, АЛСУ изражава заслужену захвалност стручњацима,
6
домаћим и страним, који су радили на његовој изради. Уверен сам да ће
ова књига помоћи унапређењу ефикасности стечајног поступка у Републици Србији.
Емануел Морис
Генерални правни саветник
Европска банка за обнову и развој
7
УВОД У ПРИРУЧНИК
Зашто су стручним лицима потребна правила и смернице да би
обављали свој посао? Ако стручна лица која су радно ангажована имају
потребне квалификације, односно стручну спрему, професионално су
оспособљена и доброг карактера, зашто им не би било дозвољено да самостално просуђују и једноставно чине оно што сматрају да је најбоље
у околностима сваког појединог случаја?
Постоје два разлога за то.
Прво, иако препуштање стручним лицима да одлучују шта и
на који начин треба да раде може бити примерено у мањем броју
случајева, у већини случајева то није примерено. Ниво знања, искуства
и способности значајно варира. Јасно дефинисане дужности и обавезе представљају предност за стручна лица. А чак и најобразованијим,
најискуснијим и најспособнијим стручњацима је некада потребно да
се позову на правила у ситуацијама са којима се током претходног искуства нису суочавали.
Друго, професионални стандарди рада и етичке норме доприносе
изградњи и очувању поверења јавности у оне којима су поверене дужности, овлашћења и обавезе. Стандарди постављају ниво очекиваног
понашања и поступања стручних лица. То се посебно односи на све
стечајне управнике, без изузетака. Стечајни управници у Србији се не
разликују од својих колега у свету. Они су од кључног значаја за успешну примену стечајног законодавства. Они имају обавезе према суду,
повериоцима, укључујући и запослене, стечајном дужнику и другим лицима на које утиче стечај дужника.
Те обавезе се на најбољи начин испуњавају према јасним стандардима рада и етичким нормама, тако да сви знају шта се очекује. У Србији
су се професионални стандарди у области стечаја први пут појавили
2004. године. Након тога, били су предмет значајних измена, поновне
разраде и унапређења и усвојени су крајем 2009. године, заједничким радом Агенције за лиценцирање стечајних управника (АЛСУ), Европске
банке за обнову и развој (ЕБРД) и великог броја стечајних управника из
Србије. Стандарди и кодекс етике који се помињу у овом Приручнику
донети су у марту 2010. године.
Ради бољег разумевања предмета и области примене стандарда,
АЛСУ и ЕБРД су наставиле сарадњу у циљу припреме и израде стручних смерница за кодекс етике и за сваки стандард појединачно. Као и
8
рад на успостављању стандарда, рад на изради стручних смерница помогли су стечајни управници Србије.
Резултат тог рада сада представљамо у овом приручнику, који у
једној књизи обједињује текстове кодекса етике, националних стандарда и стручних смерница.
Ове стручне смернице, наравно, немају правну снагу нити производе правно дејство. Међутим, може се очекивати да ће пружити одговарајући основ који ће омогућити стечајним управницима да
схвате шта се од њих тражи, а судијама референтну основу за примену
стандарда.
Иако је припреми текста и представљању стручних смерница била
посвећена велика пажња, оне немају намеру да опширно описују кодекс
и стандарде, нити да пруже коначне савете стечајним управницима.
Примена кодекса и стандарда се мора разматрати у односу на околности
сваког појединог случаја и, без обзира на садржај смерница, стечајни
управници морају да формирају сопствено мишљење и суд приликом
примене кодекса и стандарда.
АЛСУ и ЕБРД желе овим путем да се захвале стечајним управницима на учешћу и времену које су издвојили да би допринели изради
предлога стручних смерница.
АЛСУ - ЕБРД
9
СТРУЧНЕ СМЕРНИЦЕ
ЗА ПРИМЕНУ НАЦИОНАЛНИХ СТАНДАРДА
11
СТРУЧНЕ СМЕРНИЦЕ ЗА НАЦИОНАЛНИ СТАНДАРД БРОЈ 1
о управљању банковним рачунима и новчаним средствима
стечајног дужника и вођењу рачуноводствене евиденције стечајног
дужника
1. УВОД
1.1 Важна дужност
Једна од најважнијих дужности стечајног управника (СУ) је да:
• преузме одговорност за управљање свим банковним рачунима
стечајног дужника;
• преузме одговорност за управљање свим новчаним средствима
дужника, а након тога
• чува и води рачуноводствену евиденцију о свим новчаним средствима остварених наплатом потраживања стечајног дужника
или уновчењем имовине стечајног дужника.
1.2 Преузимање контроле над банковним рачунима
Члан 79. Закона о стечају предвиђа да по пријему решења о отварању стечајног поступка:
• организација која спроводи поступак принудне наплате “…то
решење доставља свим банкама…”
• “…банка блокира рачуне стечајног дужника”
• “…престају права лица која су била овлашћена да располажу
средствима са тих рачуна”
• “..новчана средства са блокираних рачуна, на захтев стечајног
управника преносе се на нови рачун, а рачуни стечајног дужника
се гасе”.
Овај члан се, дакле, односи на банке и обавезује их да поступају у
складу са његовим одредбама. Поред тога, обезбеђује стечајном управнику потребна овлашћења да управља рачунима и преузме контролу
над средствима на рачуну.
Основни циљ НС 1 је да додатно утврди радње које би према овом
члану требало да се предузму да би се осигурало да су банковни рачуни
стечајног дужника заиста блокирани. Ослањање на организацију која
спроводи поступак принудне наплате може бити недовољно и управо
из тог разлога НС 1 истиче потребу да СУ независно од тога предузме
мере за обавештавање релевантних банака, и слично.
12
1.3 Управљање банковним рачунима
Закон о стечају захтева да стечајни управник преузме у државину
и управља новчаним средствима из стечајне масе, без обзира да ли су
то средства са рачуна дужника или приходи од пословања, средства
остварена наплатом потраживања или продајом имовине (чланови 27,
105. и 133.). НС 1 прописује правила којима се обезбеђује испуњење
тог захтева кроз вођење банковних рачуна. Ово је важно не само због
правилне заштите готовине и новчаних прилива, већ и да би се омогућило достављање одговарајућих прописаних извештаја суду, одбору
поверилаца и АЛСУ. Члан 29. Закона о стечају предвиђа, на пример, да
тромесечни извештаји стечајног управника обавезно садрже “...списак
готовинских прилива и одлива” и “...почетно и крајње стање на рачуну
стечајног дужника”.
1.4 Строго разликовање банковних рачуна дужника од рачуна СУ
Још један циљ НС 1 је да обезбеди да никада не дође до мешања новчаних средстава једног дужника са средствима других дужника или са
личним средствима стечајног управника. Овај захтев додатно утврђује
положај СУ као фидуцијара и етички захтев да СУ мора строго да одваја
послове стечајног дужника од послова СУ. У том погледу, релевантан је
коментар Кодекса етике.
Национални стандард број 1 прописује следеће:
Предмет овог стандарда је управљање банковним рачунима, новчаним средствима и рачуноводством стечајног дужника, у складу са одредбама Закона о стечају и овим националним стандардом.
Циљ овог стандарда је да обезбеди да:
1. банковни рачуни и новчана средства стечајног дужника буду:
• заштићена од покушаја поверилаца и свих трећих лица да се
из истих намирују супротно одредбама намирења прописаним
Законом о стечају;
• издвојена од осталих средстава којима управља стечајни управник, као и од личних средстава стечајног управника; и
2. рачуноводствена евиденција стечајног дужника коју води стечајни
управник буде у складу са законом.
Стечајни управник мора да обезбеди строго поштовање одредби
Националног стандарда број 1. Веома је важно да стечајни управник у
сваком тренутку разуме и поштује кључне разлике између рачуна сте-
13
чајне масе и свог личног или пословног рачуна. Први део овог коментара бави се рачунима стечајног дужника и рачунима стечајног управника утврђеним редоследом.
Стечајни управник је обавезан да обезбеди да средства са рачуна стечајног дужника буду заштићена од наплате од стране поверилаца, укључујући све банке које имају потраживања према стечајном
дужнику.
Располагање готовинским средствима представља веома осетљиво
питање у стечајном поступку, те стечајни управник мора да води рачуна
да пажљиво води евиденцију о томе. Зато је битно да финансијска евиденција коју води стечајни управник буде увек тачна и потпуна.
2. РАДЊЕ КОЈЕ СТЕЧАЈНИ УПРАВНИК ПРЕДУЗИМА ОДМАХ ПО
ИМЕНОВАЊУ
2.1 Почетне радње
Национални стандард број 1 прописује следеће:
Одмах по именовању, а најкасније наредног дана од дана ступања
на дужност, стечајни управник о отварању стечајног поступка писаним путем обавештава све банке, преко којих стечајни дужник
обавља платни промет, ради спречавања преноса средстава и других
трансакција стечајног дужника које су у супротности са одредбама Закона о стечају. Уз обавештење, стечајни управник доставља решење о
отварању стечајног поступка.
На почетку сваког поступка, стечајни управник вероватно неће
бити довољно упознат са финансијским стањем и актуелним начином пословања стечајног дужника. Зато је стечајни управник дужан да
поступа што опрезније и да узме у обзир да целокупна имовина може
бити под ризиком пада вредности. То укључује предузимање свих разумних мера за заштиту средстава која се налазе на рачунима стечајног дужника. Предузећима која се налазе у финансијској кризи се често
лоше управља, а то може да укључује и банкарске аранжмане. Према
томе, постоји ризик да имовина буде изгубљена, украдена или одузета,
оправдано или неоправдано, од стране трећих лица, укључујући и повериоце или запослене.
14
2.2 Претходно обавештавање банака
Као што је раније напоменуто, иако Закон о стечају предвиђа да о
отварању стечајног поступка банке обавештава организација која спроводи поступак принудне наплате, НС 1 захтева да и СУ то чини. У том
погледу, одредбе Закона о стечају и одредбе НС 1 нису у супротности.
Обавештење које предвиђа члан 79. Закона о стечају се најбоље описује као опште обавештење свим банкама. Одговарајући захтев НС 1
претпоставља да ће СУ моћи да утврди одређене банковне рачуне и,
ради веће сигурности, захтева да СУ обавести предметну банку/банке
у складу са тим.
У складу са НС 1, одмах (што треба тумачити у смислу „без непотребног одлагања“) по пријему решења о именовању, стечајни управник је дужан да контактира банке код којих се сматра да стечајни дужник има или је имао рачун. Иако то НС 1 изричито не захтева, било
би разумно да стечајни управник успостави комуникацију са банкама
најпре путем телефона, како би се избегло кашњење у комуникацији
путем поште.
Приликом разговора са надлежним лицем из банке, стечајни управник треба да обавести о доношењу решења о отварању стечајног
поступка и именовању стечајног управника. Стечајни управник треба да обавести банку да је припрема детаљног писменог обавештења у
току, али и да укаже на то да се банка од тог момента сматра обавештеном о доношењу решења о отварању стечајног поступка и да не сме да
врши пренос средстава, осим по његовом налогу.
2.3 Писмено обавештавање банака
Национални стандард број 1 прописује следеће:
“Стечајни управник...писаним путем обавештава”
НС 1 захтева да стечајни управник достави писмено обавештење
најкасније наредног дана од дана доношења решења о именовању. Пример добре пословне праксе би био да стечајни управник обавести банку
о томе да је:
• суд донео решење о покретању стечајног поступка;
• именован стечајни управник;
• дужнику и његовим заступницима престају овлашћења за вршење преноса средстава са рачуна стечајне масе у тој банци; и
15
•
све уплате у корист рачуна стечајног дужника треба да буду
пренете стечајном управнику без одбитака.
• Истовремено, у истом писменом обавештењу, стечајни управник треба да упути захтев за добијање:
• најновијег извештаја о стању на рачуну;
• података о било којој документацији или хартијама од вредности
стечајног дужника које банка има у својој евиденцији; као и
• података о свим редовним исплатама (трајни налози или директна задужења) са рачуна дужника.
Стечајни управник треба да има последње од ових извештаја и података јер они могу да предоче и другу имовину као што су полисе осигурања, моторна возила и машине и постројења.
Да би се уштедело време и допринело ефикасном раду стечајног управника, препоручује се да стечајни управник сачини стандардни образац обавештења које ће слати банкама и финансијским институцијама
одмах по именовању у сваком стечајном поступку.
2.4 Решења која се достављају банкама
Национални стандард број 1 прописује следеће:
Уз обавештење, стечајни управник доставља решење о отварању
стечајног поступка.
У складу са НС 1, стечајни управник мора уз обавештење да приложи и копије релевантних решења. Међутим, уколико решење није
доступно у том моменту, то не сме да задржава поступање у складу са
одредбама НС 1. У таквим ситуацијама, стечајни управник ће у обавештењу навести да ће копије тих решења доставити одмах по пријему
из суда.
2.5 Провера стања на рачуну стечајног дужника
Препоручује се да стечајни управник провери да ли салда на рачунима реално одражавају износ средстава која би требало да буду на
рачуну у то време. Да би то урадио, стечајни управник треба да испита
банкарске изводе за период који је претходио стечају дужника и да их
усагласи са стањем у књиговодственој евиденцији стечајног дужника.
Ако постоји и дуговни и потражни салдо на рачунима код исте банке, стечајни управник мора да обезбеди да банка на одговарајући начин
остварује право на пребијање дуговног и потражног салда. То је сло-
16
жена ствар код које треба узети у обзир питања јемства, накнаде штете
и друге обавезе и због које стечајном управнику може бити потребан
савет суда.
3. РАЧУНИ КОЈИМА УПРАВЉА СТЕЧАЈНИ УПРАВНИК
3.1 Отварање рачуна
Национални стандард број 1 прописује следеће:
Стечајни управник отвара нови рачун у банци која испуњава потребне критеријуме у погледу финансијске стабилности и општих
услова пословања. Новчана средства са угашених рачуна стечајног дужника преносе се
на нови рачун без одлагања.
Стечајном управнику ће бити потребни банковни рачуни на које ће
се вршити уплате средстава и са којих ће се вршити исплате трошкова
и исплате повериоцима. На одлуку стечајног управника о томе у којој
банци ће отворити рачун треба да утичу следећи критеријуми:
• увереност стечајног управника у погодност банке;
• финансијска стабилност и солидност банке (тј. добар углед и
добар финансијски положај);
• независност банке у односу на стечајног управника, и
• услови које банка нуди – каматне стопе, трошкови/провизије,
олакшице, итд.
Препоручује се да СУ отвори рачун без обзира на вредност или висину стечајне масе, посебно ако је то неопходно за пренос средстава на
депозитни рачун суда.
3.2 Број отворених рачуна
Национални стандард број 1 прописује следеће:
У случају постојања девизних новчаних средстава стечајног дужника, као и у случају очекиваних девизних прилива, стечајни управник
отвара и девизни рачун у истој банци. Стечајни управник отвара и рачуне посебне намене у случају потребе о чему без одлагања обавештава
стечајног судију и одбор поверилаца.
Број рачуна које треба отворити зависиће од природе поступка: у
17
већини случајева биће потребан само један рачун. Околности у којима
може да буде неопходно отварање више рачуна укључују:
• ако постоји потреба за управљањем девизним средствима;
• ако стечајни дужник настави са пословањем при чему је целисходно и неопходно да се отвори посебан пословни рачун; и
• ако се касни са исплатом поверилаца при чему је целисходно да
се отворе депозитни рачуни који ће остваривати камату.
У зависности од околности поступка, стечајни управник може да
захтева да банкарске олакшице буду доступне одмах по покретању
поступка. Овај фактор може да утиче на одлуку стечајног управника да
убрза поступак отварања рачуна стечајне масе.
4. УПРАВЉАЊЕ НОВЧАНИМ СРЕДСТВИМА СТЕЧАЈНОГ
ДУЖНИКА
4.1 Банкарски аранжмани
Национални стандард број 1 прописује следеће:
Од отварања стечајног поступка, све уплате и исплате новца везане за стечајног дужника и његово пословање врше се искључиво преко
рачуна којима управља стечајни управник.
Ако је стечајни управник именован у више стечајних поступака,
дужан је да за сваки поступак води посебан банковни рачун. Ни у ком
случају не треба да врши пренос средстава између тих рачуна (осим
када је стечајни дужник поверилац другог стечајног дужника, а при том
се врши исплата средстава повериоцима).
Стечајни управник треба да обезбеди да целокупна документација
везана за пословање са банком, књиге рачуна (евиденција налога за
исплату/уплату) и одговарајуће лозинке или шифре за електронско банкарско пословање буде физички осигурана.
4.2 Лица овлашћена за потписе у банкарском пословању
Национални стандард број 1 прописује следеће:
Стечајни управник је овлашћен за потписивање налога за исплате са рачуна стечајног дужника. У изузетним околностима, стечајни
управник ово овлашћење може пренети на друга лица, уз посебно писме-
18
но одобрење суда. Стечајни управник ово овлашћење може пренети на
друга лица, која су запослена или ангажована код стечајног дужника или
у канцеларији стечајног управника. У оваквом овлашћењу мора бити
наведена сврха плаћања за коју се оно издаје. За сва плаћања које овлашћено лице изврши односно наложи, стечајни управник одговара као
да их је сам извршио односно наложио. Копија овлашћења добијена од
стечајног управника мора бити приложена у евиденцији пословања коју
води стечајни управник.
Приликом отварања рачуна стечајне масе, стечајни управник мора
да назначи лица овлашћена за потписивање финансијске документације. Уобичајено је да овлашћење за потписивање налога за исплату
средстава са рачуна стечајне масе има искључиво стечајни управник,
али у неуобичајеним околностима, као на пример када стечајни дужник
настави да послује, уз сагласност поверилаца или суда, након доношења
решења о покретању стечаја, стечајни управник може то овлашћење да
пренесе на лице запослено у његовој канцеларији или лице запослено
код стечајног дужника.
Стечајни управник треба да обезбеди да његово осигурање од професионалне одговорности покрива свако противзаконито присвајање
или коришћење новчаних средстава које може да наступи као резултат
преноса овлашћења за потписивање на треће лице.
Национални стандард број 1 прописује следеће:
У случајевима у којима је располагање новчаним средствима стечајног дужника од стране стечајног управника условљено претходним
прибављањем одобрења, односно сагласности других органа у стечајном
поступку, стечајни управник тим новчаним средствима може да располаже само уколико је за овакво поступање добио законом прописано
претходно одобрење, односно сагласност.
У случајевима када је стечајни управник у обавези да прибави законом прописану сагласност или одобрење, он ту сагласност, односно
одобрење, мора да обезбеди пре предузимања било које радње која је
предмет одобрења, без обзира на то да ли је такво одобрење добио раније у сличним ситуацијама.
19
5. УЛАГАЊЕ НОВЧАНИХ СРЕДСТАВА
5.1 Улагање вишка средстава
Национални стандард број 1 прописује следеће:
Стечајни управник новчана средства која неће одмах бити
расподељена повериоцима стечајног дужника или која нису неопходна
за свакодневно управљање стечајном масом држи на рачуну који доноси
камату или други вид депозитног приноса, осим када се учини вероватним
да трошкови услуге и остали повезани банкарски трошкови износе
више од камате на износ депонованих новчаних средстава стечајног
дужника.
Стечајни управник треба да орочи сваки вишак средстава пре деобе средстава повериоцима. Средства која представљају вишак могу се
орочити код друге банке у односу на ону код које се води рачун стечајне
масе ако је то у интересу поверилаца. Уопштено узев, банке ће понудити привлачне каматне стопе једино када су у питању значајна новчана
средства, док национални стандард захтева да стечајни управник узме
у обзир и припадајуће трошкове и каматну стопу. Према томе, ако је
износ депозита релативно мали или је период орочења ограничен, онда
орочавање вишка средстава неће бити у интересу поверилаца.
Национални стандард број 1 прописује следеће:
Стечајни управник не може да улаже новчана средства стечајног
дужника у друге финансијске инструменте, нити може та средства да
користи у сврхе које нису повезане са његовим дужностима стечајног
управника.
Иако је опште познато да велики број финансијских институција
нуди веома привлачне каматне стопе у односу на привредне банке,
средства из стечајне масе се ни под којим условима не могу орочавати
нити позајмљивати било којој другој институцији, осим лиценцираној
банци, без обзира на каматне стопе које те институције могу да понуде.
Национални стандард број 1 прописује следеће:
Стечајни управник обавезан је да обезбеди најповољнију могућу каматну стопу на уложена новчана средства стечајног дужника. У слу-
20
чају орочења износа од преко 50.000 евра стечајни управник је дужан да
прибави понуде од најмање три банке.
Стечајни управник мора да прибави понуде од најмање три банке и
размотри не само основну каматну стопу, већ и све провизије, односно
накнаде и пенале који би могли да се примене. Сама висина каматне
стопе не треба да буде једини нити опредељујући фактор приликом избора банке.
Национални стандард број 1 прописује следеће:
Камата добијена од новчаних средстава стечајног дужника чини
део стечајне масе.
Све камате које банка плаћа морају бити евидентиране у рачуноводственим књигама које стечајни управник води за тог стечајног
дужника.
6. РАЧУНОВОДСТВЕНА ЕВИДЕНЦИЈА СТЕЧАЈНОГ ДУЖНИКА
6.1 Пословне књиге и евиденција коју води стечајни управник
Национални стандард број 1 прописује следеће:
Стечајни управник континуирано и уредно води рачуноводствену
евиденцију стечајног дужника, и то:
1. одговарајућу евиденцију рачуноводствених исправа;
2. евиденцију реализованих налога за исплату и сагласности стечајног судије на планиране и настале месечне трошкове;
3. евиденцију свих уплата и исплата са изводима пословних банака код којих су отворени рачуни стечајног дужника.
Национални стандард не прецизира у ком облику треба да буде
евиденција коју води стечајни управник. Већина стечајних управника
ће се највероватније одлучити за електронски облик рачуноводствене евиденције, односно за чување рачуноводствене евиденције у компјутеру. У том случају, стечајни управник може за потребе евиденције
прилива и одлива да изабере или стандардни рачуноводствени пакет
за стечајне управнике (што је препоручљиво) или, уколико такав пакет
није инсталиран, прилагођен табеларни прорачун заснован на компјутерском програму као што је Excel.
21
Стечајним управницима са стечајевима код којих се очекује веома
мали број трансакција би могло више да одговара да евиденцију чувају
у штампаном облику и то или у рачуноводственим књигама или регистраторима. Без обзира који од ових облика користи, стечајни управник мора да примењује иста основна правила и процедуре.
6.2 Евиденција прилива
Стечајни управник мора да евидентира све приливе. Најбоља пракса укључује евидентирање следећих података:
• датум пријема,
• име уплатиоца,
• природу имовине по основу које је извршена уплата,
• укупан износ уплате,
• проверу усаглашености рачуна,
• место за коментар.
6.3 Евиденција одлива
Слично томе, приликом евидентирања одлива стечајни управник
треба да узме у обзир следеће податке:
• датум плаћања,
• име примаоца,
• сврху плаћања,
• износ нето исплате,
• износ пореза на промет,
• укупан износ исплате,
• проверу усаглашености рачуна,
• место за коментар.
На најчешће грешке стечајних управника наилази се у анализи прилива и одлива. Уобичајене грешке су:
• исказивање уплата од стране корисника услуга стечајног дужника под продајама, јер је стечајни дужник на тај начин исказивао такав прилив пре наступања стечаја;
• неразликовање прихода од пословања од прихода од продаје
имовине стечајног дужника;
• стечајни управник није евидентирао сврху уплате;
• износи нето уплата нису исказани у бруто износу у евиденцији
прилива и одлива, што за последицу има то да се чини да је стечајни управник уновчио имовину за мањи износ у односу на
износ који је стварно остварен.
22
7. УСАГЛАШАВАЊЕ И КОНТРОЛА СТАЊА НА РАЧУНУ
7.1 Усаглашавање стања на рачуну
Национални стандард број 1 прописује следеће:
Стечајни управник врши периодично усаглашавање стања новчаних средстава на рачунима у банци, како би се обезбедило да рачуноводствени систем несметано функционише.
Стечајни управник мора да врши периодично усаглашавање стања
на банковним рачунима како би се обезбедила тачност рачуноводственог система и усаглашеност стања евиденције прилива и одлива са
стањем на рачуну стечајне масе.
Да би то постигао, стечајни управник треба да утврди следеће:
• све уплате које на рачуну још нису приказане као приливи;
• све трошкове камата који нису евидентирани, као и
• све издате чекове који нису поднети на наплату са рачуна који
води стечајни управник.
Корекцијом за ове износе, стечајни управник може да усагласи
стање евиденције прилива и одлива са стањем рачуна и на тај начин
испуни захтеве НС 1 у погледу тачности, односно уредности рачуноводствене евиденције.
У случају да уплате остану непрокњижене у року дужем од недељу
дана, стечајни управник треба да упути захтев банци ради утврђивања
разлога за то, а уколико примљени чек није наплаћен, стечајни управник треба да размотри предузимање одговарајућих мера за наплату
тог износа.
Уобичајена рачуноводствена пракса предвиђа да се стање на рачунима у банци усаглашава на месечној основи, премда у поступку над
дужником који послује може бити неопходно и чешће усаглашавање.
7.2 Контрола
Национални стандард број 1 прописује следеће:
Стечајни управник дужан је да обезбеди доступност података из
рачуноводствене евиденције лицу које врши надзор над његовим радом,
укључујући и евиденцију о начину обрачуна свих исплата које су извршене Агенцији за лиценцирање стечајних управника у складу са тарифом
23
коју прописује та агенција.
Завршен извештај о усаглашавању стања рачуна у банци треба да
буде потписан од стране стечајног управника, да садржи датум израде
и да се чува у финансијској евиденцији стечајног дужника. Ова евиденција је доступна за контролу од стране одбора поверилаца и Агенције
за лиценцирање стечајних управника.
7.3 Чување рачуноводствене евиденције
Национални стандард број 1 прописује следеће:
Стечајни управник води рачуноводствену евиденцију и након правноснажног закључења стечајног поступка, уколико је решењем о закључењу стечајног поступка одређена исплата и/или резервација новчаних
средстава након закључења стечаја. По испуњењу услова, стечајни управник ће стечајном судији доставити допунски извештај о извршеним уплатама и исплатама након закључења стечајног поступка над
стечајним дужником.
Ова одредба се односи на околности које су уређене члановима
146.-149. закона, а у којима је неопходно задржавање одређених средстава након завршног рочишта и закључења стечајног поступка. Ово
правило је само по себи сасвим јасно.
24
СТРУЧНЕ СМЕРНИЦЕ ЗА НАЦИОНАЛНИ СТАНДАРД
БРОЈ 2
o попису имовине, процени вредности и почетном стечајном
билансу стечајног дужника
1. УВОД
Национални стандард број 2 се углавном бави утврђивањем и
пописом имовине (укључујући и потраживања стечајног дужника) и
обавеза стечајног дужника, проценом вредности те имовине и листом
поверилаца стечајног дужника. Он предвиђа да ће СУ предузети све потребне мере за утврђивање и лоцирање имовине. То обухвата физички
попис имовине (на пример, имовине која се односи на делатност стечајног дужника) и утврђивање имовине кроз пословне књиге и евиденцију стечајног дужника (књижна задужења, евиденција нематеријалних
улагања).
Сврха пописа је да пружи свеобухватан списак имовине и настоји
да додели вредност тој имовини. Попис има бројне функције, и то:
• прво, утврђује имовину која улази у стечајну масу и имовину
над којом СУ преузима контролу (члановима 105. и 106. Закона о стечају је прописано да СУ преузима контролу над имовином стечајног дужника),
• друго, утврђује имовину која би могла да буде предмет продаје
(или наплате, у случају књижних задужења),
• и треће, пружа слику потенцијалне вредности имовине за потребе продаје и друге сврхе.
Очекује се да СУ започне и оконча попис имовине (укључујући и
процену њене вредности) у року од 30 дана од дана ступања на дужност
(члан 27, став 3) и сачини биланс стања те имовине (члан 27, став 4).
Ове одредбе додатно утврђује члан 106, који, у вези са тим, предвиђа
следеће: “Стечајни управник пописује ствари које улазе у стечајну масу,
уз назначење њихове процене у висини очекиваног уновчења.”
Уновчењем имовине бави се Национални стандард број 5. Овај
коментар НС 2 је посебно релевантан за НС 5 зато што СУ треба да
формира мишљење о вредности имовине за потребе продаје. У вези са
тим, НС 5 предвиђа следеће: „Пре него што приступи продаји, стечајни
управник врши процену вредности имовине или стечајног дужника као
правног лица“.
25
Национални стандард број 2 прописује следеће:
Стечајни управник:
1. израђује потпун и свеобухватан попис имовине стечајног дужника у роковима које прописује Закон о стечају, који обухвата и:
• листу дужника стечајног дужника;
• листу поверилаца стечајног дужника;
2. утврђује процењену вредност имовине стечајног дужника у
циљу израде почетног стечајног биланса.
Припрема пописа има неколико сврха, и то:
• информише стечајног управника о вредности имовине стечајног дужника;
• помаже у процени изводљивости реорганизације стечајног
дужника;
• пружа основу за процену вредности имовине за потребе почетног стечајног биланса;
• наговештава повериоцима износе које би стечајни управник
могао да оствари уновчењем имовине.
Зато је неопходно да се тачан и потпун попис имовине изврши на
самом почетку спровођења стечајног поступка.
У случајевима незадовољства поверилаца поступањем директора
или стечајног дужника, уредна евиденција о имовини коју преузима
стечајни управник је од великог значаја за утврђивање обима незаконитог поступања директора или самог стечајног дужника.
У случају доношења одлуке да се над стечајним дужником не спроведе поступак реорганизације, стечајни управник ће се руководити
проценама вредности имовине које је добио, путем сопствене процене
или уз помоћ стручног проценитеља (видети у продужетку), приликом
свих преговора о продаји стечајног дужника као правног лица или, уколико то није могуће, приликом продаје појединачних делова имовине
(видети смернице о Националном стандарду број 5).
2. ВРШЕЊЕ ПОПИСА ИМОВИНЕ
Национални стандард број 2 обавезује стечајног управника да:
...изврши попис целокупне имовине и то:
1. сваког појединачног дела имовине који је затечен на локацији
26
или локацијама стечајног дужника, без обзира на власнички
статус исте;
2. сваког појединачног дела имовине која је у власништву стечајног
дужника али се у тренутку отварања стечаја не налази у државини стечајног дужника;
3. дужника стечајног дужника;
4. удела или акција код других правних лица;
5. лиценци, патената.
Члан 27. прописује да стечајни управник започне попис у року од 10
дана од дана именовања и оконча га у року од 30 дана. Ове захтеве није
тешко испунити, под условом да стечајни управник брзо реагује и да је
реалан у погледу количине података из пописа. Сврха пописа је да помогне стечајном управнику у припреми извештаја за прво поверилачко
рочиште, а потом и приликом продаје имовине у случају да повериоци
одлуче да се поступак настави банкротством стечајног дужника.
Током вршења пописа, стечајни управник треба да размотри сачињавање видео или фото доказа о имовини која се налази у пословним просторијама предузећа. То може имати и доказно и превентивно
дејство, а на тај начин се имовина штити уз ниске трошкове. Фотографски докази могу да буду од помоћи и овлашћеним проценитељима
које ангажује стечајни управник, посебно у случајевима када је имовина
физички удаљена од главних просторија предузећа.
Иако ће стечајни управник обично бити усредсређен на имовину
веће вредности која се налази у просторијама предузећа, он мора да
води рачуна да обухвати и следеће:
• залихе сировина,
• роба у транзиту,
• отпадни материјал,
• имовина која се налази код трећих лица,
• имовина продата по основу права задржавања, а није плаћена,
• имовина која је у законитој државини директора и запослених
у предузећу,
• нематеријална улагања, као што су: • патенти,
• заштитни знак,
• лого,
• закуп или други уговорни интереси,
• повољни купопродајни уговори,
27
• потраживања према трећим лицима, укључујући и парнице.
Национални стандард број 2 прописује следеће:
Попис имовине стечајног дужника спроводи комисија коју образује
стечајни управник. Број пописних комисија зависи од обима и структуре имовине коју стечајни дужник користи.
Обрасци за попис имовине стечајног дужника, листе дужника, листе
поверилаца и почетног стечајног биланса дати су на Обрасцу 1. Попис
имовине стечајног дужника, Обрасцу 2. Листа дужника стечајног дужника, Обрасцу 3. Листа поверилаца и Обрасцу 4. Почетни стечајни биланс, који су одштампани уз овај стандард и чини његов саставни део.
3. КОЛИЧИНА ПОТРЕБНИХ ПОДАТАКА У ПОПИСУ
Национални стандард број 2 прописује следеће:
Стечајни управник приликом пописа имовине врши и процену ликвидационе вредности сваког појединачног дела имовине, осим у случају
када је природа имовине таква да се не може продавати појединачно, већ
само заједно са другом имовином стечајног дужника, у ком случају се ликвидациона вредност такве имовине процењује као целина.
Често се дешава да стечајни управници нису сигурни да ли треба да
покушају да опишу сваки део имовине до најситнијих детаља. Национални стандард даје упутство које допушта рационално груписање имовине
мале вредности. Заправо, количина података садржаних у попису треба
да одрази значај, односно вредност имовине, а најбоље мерило за то је да
попис садржи довољно података на основу којих стечајни управник може
да оствари уновчење које ће бити најповољније за повериоце. То значи да
се, у пракси, имовина мале вредности може груписати за потребе пописа,
док се имовином веће вредности треба детаљније бавити.
Већина афирмисаних предузећа ће имати евиденцију која може да
помогне стечајном управнику у обављању ових задатака и која ће му, ако
је пажљиво користи, помоћи да открије имовину која недостаје. У зависности од величине предузећа, може бити доступна следећа евиденција:
• листе које поткрепљују страну активе биланса стања у годишњим финансијским извештајима;
28
•
регистар сталних средстава и план амортизације, посебно за
предузећа за чију финансијску евиденцију је била потребна
ревизија;
• евиденција залиха и радова у току;
• полисе осигурања.
Стечајни управник ће осигурати да органи управљања изврше предају целокупне имовине стечајног дужника. Ако је имовина која се налази
у пословним просторијама стечајног дужника у време именовања стечајног управника значајно мања у односу на стање које приказује евиденција стечајног дужника, стечајни управник треба да установи разлог тог
мањка. Изузетак је да ће предузеће које је у финансијској кризи обично
имати смањене залихе и радове у току у односу на “здраво” предузеће.
Стечајни управник такође треба да буде спреман и на могућност да
су вредности имовине у финансијским извештајима за године које претходе стечају предимензиониране како би се пословање стечајног дужника лажно представило као успешно. У том случају, стечајни управник треба да буде опрезан и у погледу других евентуалних кривичних
дела од стране тог стечајног дужника. У таквим околностима, стечајни
управник треба да обавести повериоце о неправилностима, у складу са
одредбама Националног стандарда број 3.
4. ПРОЦЕНА ВРЕДНОСТИ ИМОВИНЕ
Национални стандард број 2 прописује следеће:
Ликвидациона вредност представља новчани износ који би се
остварио продајом имовине на датом тржишту у разумном року.
Ако стечајни дужник не настави да послује, или ако се његово пословање не може учинити довољно рентабилним да се за њега може наћи
потенцијални купац, процена вредности стечајног дужника као правног
лица не мора бити примерена јер би то повериоцима наговестило да имовина има већу потенцијалну вредност него што је то ства-рно случај.
Процена вредности се врши приносном и ликвидационом методом
Опште је познато да се вредност имовине стечајног дужника као
целине, односно као правног лица, може потпуно разликовати од ликвидационе вредности те имовине. Та разлика ће знатно варирати у зависности од врсте имовине. На пример, процењена вредност моторног
29
возила ће бити готово иста код обе методе. Са друге стране, једна наменска машина може имати велику приносну вредност али готово никакву ликвидациону вредност. Све док се не утврди да продаја стечајног
дужника као правног лица није целисходна зато што нема реалних изгледа да се предузеће реорганизује под претпоставком да ће наставити
да послује, најбоље је да стечајни управник добије процену вредности
применом обе методе.
Процена вредности имовине стечајног дужника може да представља веома осетљиво питање за самог дужника, а понекад и за повериоце
који оспоравају те процене. Често се дешава да странама није јасна историјска вредност или трошкови замене сличне имовине, што не мора
да има утицаја ни на ликвидациону ни на приносну вредност предметне имовине. Будући да ће се поступање стечајног управника у одређеној
мери оцењивати по новчаном износу који он може да оствари продајом
имовине стечајног дужника, важно је да процена вредности буде заснована на реалној основи. Нижа од ове две вредности, односно ликвидациона вредност, представља новчани износ који би стечајни управник
могао да оствари продајом имовине у „разумном временском периоду
за продају те имовине“. Национални стандард не прецизира који је то
разуман временски период, али уопштено, за имовину, осим непокретне
имовине, период продаје од, рецимо, три месеца се генерално сматра разумним роком. Продајом имовине бави се Национални стандард број 5.
Процена вредности стечајног дужника као правног лица
Вредност стечајног дужника као правног лица представља процењену вредност имовине предузећа које наставља да послује. У тој
мери, процењује се приносна вредност тог предузећа и та процена се
приписује референтној, односно основној активи. Из тога следи да не
би било целисходно вршити процену вредности појединачних делова
имовине који не улазе у целину предузећа које наставља да послује приносном методом.
Метода израчунавања вредности предузећа као правног лица обично обухвата збир обрачунатих вредности. Најважнији обрачун захтева да се израчуна рентабилност редовног годишњег пословања и да се
мултипликатор те вредности договори са купцем. То представља дугогодишњу добит која се остварује и купује приликом продаје предузећа.
Вредност мултипликатора може варирати од релативно мале, као нпр. 3
до 5, за предузеће које може сасвим лако да се оснује уз релативно ниска
30
улагања, па до вредности од, рецимо 20, за већ дуго афирмисано јавно
комунално предузеће где би улазна цена конкурента била релативно
висока. Дакле, вредност предузећа са процењеном нето добити из редовног пословања од 1.000 годишње може се проценити на између 3.000
(или трогодишњи период продаје) за неки кафић мање вредности, па до
10.000 (период продаје од 10 година), или чак и више, за већ дуго афирмисан ресторан високе класе који се налази на јединственој локацији.
Вредност мултипликатора се добија на основу поређења са другим
предузећима која послују, а која су сличне величине и делатности и са
истим препрекама у пословању. Уопштено узев, предузећа која се котирају на берзи диригују значајно већу вредност мултипликатора у односу
на она које се не котирају на берзи, а слично томе и већа предузећа ће
дириговати већу вредност мултипликатора. Ако је, на пример, ефективна вредност ланца хотела који се котирају на берзи процењена на износ
који је 15 пута већи од његовог годишњег прихода, предузеће из сличне
делатности које се не котира на берзи може имати вредност у износу
који је само 10 пута већи од његових прихода, а мање предузеће које се
не котира на берзи само седам или осам пута.
Приликом израчунавања основне добити (или зараде) на којој се
процена може заснивати, важно је да се на пријављену добит предузећа
остварену у претходном периоду додају сви износи за које се не очекује
да ће предузеће бити у обавези да плати у будућности, као што су зараде
директора (осим ако су те зараде стекли као запослени), трошкови финансирања, опорезивања и ванредни трошкови.
Основна добит се такође може утврдити као просек, на пример, резултата пословања у последње три године ради изједначавања екстремних резултата.
Такав обрачун се упоређује са вредностима које су у претходном
периоду остварила друга предузећа која послују. То су обично питања
евиденције и иако може постојати само мали број идентичних предузећа, уколико уопште постоје, биће пријављених продаја у сличним гранама индустрије и предузећа сличних величина на основу којих ће стечајни управник моћи да израчуна приближну вредност мултипликатора добити. Приликом израчунавања вредности стечајног дужника као
правног лица, стечајни управник ће готово сигурно морати значајно да
смањи вредност имовине да би изразио чињеницу да се над предузећем
спроводи стечајни поступак.
На процену стечајног дужника приносном методом утицаће и низ
31
других фактора, и то:
• друга предузећа која се баве истом делатношћу или се налазе на
истом подручју, а која су предмет продаје;
• стопа повраћаја коју би инвеститор могао да оствари полагањем
новчаних средстава у банку или другим стабилним улагањем
које не носи никакав ризик;
• трошкови замене основних средстава;
• да ли је предузеће стабилно али остварује ниску добит и захтева минимална будућа улагања (“крава музара”) или ризично
али са потенцијалом остваривања велике добити које захтева
значајна додатна улагања;
• да ли предузеће зависи од одређених битних појединаца који се
и даље баве тим послом.
Пре него што стечајни управник почне са утврђивањем вредности приносном методом, важно је да буде утврђено да је предузеће истински способно да настави са пословањем и да остварује приходе у
краткорочном периоду. Поред тога, предузеће мора да буде у стању да
оствари довољан ниво прихода да се инвеститори адекватно исплате.
5. АНГАЖОВАЊЕ ПРОЦЕНИТЕЉА
Национални стандард број 2 прописује следеће:
После именовања, стечајни управник може за потребе процене вредности имовине стечајног дужника ангажовати стручно лице, уз сагласност стечајног судије, руководећи се критеријумом њихове стручности
и поузданости.
Сачињавање процена представља ствар вештине за коју стечајни
управници обично нису обучени. Према томе, осим у случају када је
имовина минималне вредности у смислу да је потребно, на пример, само
њено преношење до места на коме се врши продаја или слично, стечајни
управник мора озбиљно да размисли о ангажовању стручних лица за
вршење процене. Већина стручних проценитеља су чланови стручних
тела чије чланство захтева обученост, квалификацију и осигурање од
професионалне одговорности. Накнаде за рад стручних проценитеља
представљају трошак стечајног поступка. Према томе, стечајни управник може сматрати да је целисходно да позове више фирми које се баве
проценама да доставе понуде за вршење процене. Уколико стечајни
32
управник није сигуран да ли постоји потреба за ангажовањем стручног
проценитеља, он може сматрати примереним да се о томе консултује
са одбором поверилаца. Ово обично не би било примерено у случају да
било ко од поверилаца изрази интересовање за куповину било код дела
имовине стечајног дужника.
У прилог томе, члан 106. Закона о стечају предвиђа да: “... Ако је то
потребно, стечајни управник ће, уз сагласност стечајног судије, процену вредности ствари поверити вештаку.” Препоручује се да стечајни
управник не занемарује овај захтев и да примењује ову одредбу у свакој
ситуацији у којој има недоумицу у погледу вредности.
Још прецизније, члан 132. предвиђа да: “... Уз сагласност одбора поверилаца стечајни управник може ангажовати домаћа или страна лица
стручна за вршење продаја јавним надметањем ако је предмет продаје
уметничко дело, односно други специфичан предмет продаје за који
постоји специјализовано тржиште или ако сматра да ће се таквим
ангажовањем остварити већа јавност продаје и повољније уновчење.”
Иако се ова одредба углавном односи на “лица стручна за вршење продаје
јавним надметањем”, то би обуватило и ангажовање истих или сличних
стручних лица за савете у погледу оглашавања продаје генерално.
Ако стечајни управник одлучи да користи услуге проценитеља, важно је да у опису послова буде јасно назначено да ли се захтева вршење
процена применом обе методе, односно и приносне и ликвидационе.
Приликом избора проценитеља и лица која спроводе продају,
стечајни управник треба да узме у обзир следеће:
• најважније, њихову стручност у предметној делатности;
• њихову доступност, поузданост и углед на тржишту, јер ће њихов попис и процена бити од значајне помоћи за продају имовине по фер вредности;
• њихове понуде у погледу накнада.
Приликом упућивања проценитеља, стечајни управник треба
да осигура да проценитељ буде упознат са кодексом етике стечајних
управника. Стечајни управник би могао да одговара за свако кршење
кодекса.
Стечајни управници такође треба да поштују одредбе Националног
стандарда број 5 који се односи на продају имовине.
33
6. РЕЛЕВАНТНОСТ КЊИГОВОДСТВЕНИХ ВРЕДНОСТИ
Национални стандард број 2 прописује следеће:
Књиговодствена вредност имовине стечајног дужника се не узима у
обзир, осим у случају када је та вредност од значаја за утврђивање ликвидационе вредности. Процена ликвидационе вредности треба да буде
заснована на најпоузданијим расположивим подацима у тренутку процене. Имовини којом се не тргује на предметном тржишту и за коју се
не очекује да се за њу може наћи заинтересовани купац може се доделити
вредност нула.
Ова корисна смерница из националног стандарда указује да
књиговодствене вредности, које су могле да буду потпуно валидне у тренутку процене вредности имовине по рачуноводственој претпоставци
наставка пословања, немају много значаја приликом утврђивања вредности имовине за потребе стечаја.
Дужнике и повериоце често збуњује права вредност имовине под
претпоставком да ће књиговодствене или билансне вредности предузећа
као правног лица бити релевантне у стечајном поступку. Књиговодствена
вредност имовине је вредност која је додељена некој имовини у пословним
књигама стечајног дужника, обично израчуната као набавна вредност
те имовине умањена за укупну амортизацију током њеног процењеног
века трајања. Тако би се, на пример, вредност штампача чији је очекивани век трајања 10 година и чија је цена коштања 20.000, са резидуалном
вредношћу од 5.000 након 10 година, смањивала за 1.500 годишње. Таква машина стара две године би, дакле, имала књиговодствену вредност
од 17.000 (20.000 мање два пута 1.500). Ова књиговодствена вредност не
мора имати никаквог значаја за препродајну вредност неког појединачног
дела имовине.
7. ИЗВЕШТАВАЊЕ ПОВЕРИЛАЦА
Национални стандард број 2 прописује следеће:
На основу процене вредности имовине стечајног дужника, стечајни
управник израђује извештај о економско-финансијском положају
стечајног дужника за потребе првог поверилачког рочишта, у циљу
изјашњавања поверилаца о начину окончања поступка банкротством
34
или реорганизацијом.
Овај захтев разјашњава да је један од основних циљева процене
вредности и почетног стечајног биланса да омогући повериоцима да
одлуче да ли да подрже предлог за реорганизацију или да ли над имовином дужника треба спровести поступак банкротства. Извештајем за
потребе првог поверилачког рочишта се детаљније бави Национални
стандард број 3. Познато је да многи повериоци нерадо троше време за
наплату својих потраживања кроз стечајни поступак. Извештај који се
доставља повериоцима је од изузетног значаја за објашњење узрока инсолвентости дужника и давање наговештаја повериоцима о томе да ли
постоје било какви изгледи за намирење њихових потраживања, било
деобом средстава у поступку банкротства или кроз реорганизацију
стечајног дужника.
8. ПРИПРЕМА ПОЧЕТНОГ СТЕЧАЈНОГ БИЛАНСА
Почетни стечајни биланс
Национални стандард број 2 прописује следеће:
Почетни стечајни биланс се сачињава на основу процене целокупне
пописане имовине стечајног дужника и њихових обавеза на дан отварања
стечајног поступка као и предрачуна трошкова стечајног поступка и
обавеза стечајне масе.
Почетни стечајни биланс даје преглед стања имовине и обавеза
стечајног дужника, уз умањење за потраживања поверилаца по исплатним редовима, како би се приказао износ за који је процењено да ће бити
расположив за намирење сваког исплатног реда. Важно је да стечајни
управник припреми биланс одмах на почетку стечајног поступка како
би суд, повериоци и он сам имали представу о обиму имовине стечајног
дужника. Кључне ствари које стечајни управник треба да има у виду су:
• да ће припрема почетног стечајног биланса захтевати процену
низа вредности које се у тој фази не могу прецизно израчунати;
• да почетни стечајни биланс мора да се заснива на процењеним
вредностима имовине стечајног дужника, а не на књиговодственој вредности или билансним вредностима имовине, јер те основе могу бити неважне за процену износа средстава располо-
35
живих за намирење поверилаца.
Стечајни управник може допунити почетни стечајни биланс напоменама како би повериоцима разјаснио саставне делове било које класе
имовине или обавеза.
Разлучни повериоци
Национални стандард број 2 прописује следеће:
Приликом припреме почетног стечајног биланса, потраживања
разлучних поверилаца не укључују се у укупну суму потраживања.
Потраживање сваког разлучног повериоца одузима се од процењене вредности имовине која је предмет обезбеђења.
Почетни стечајни биланс треба да прикаже вредност сваког дела
имовине на ком постоји терет и од тог износа одузме износ главнице и
камате која следује разлучном повериоцу.
Национални стандард број 2 прописује следеће:
Уколико су потраживања разлучних поверилаца мања од процењене
вредности имовине која је предмет обезбеђења, преостали износ улази у стечајну масу за намирење стечајних поверилаца. Ако је висина
потраживања разлучних поверилаца већа од висине процењене вредности имовине или права која су предмет обезбеђења, разлучни повериоци
за ту разлику остварују права намирења као стечајни повериоци.
Неопходно је да разлучни повериоци буду приказани појединачно,
а не групно, због тачности и транспарентности података. Ако након исплате разлучног потраживања преостану средства, та средства ће бити
расположива необезбеђеним повериоцима, осим ако на предметној
имовини постоје накнадна разлучна права. Према томе, уколико постоји
више разлучних поверилаца, потраживање сваког повериоца треба да
буде посебно приказано, и то на следећи начин:
Вредност имовинеИзнос обавезе према повериоцу Вишак /(мањак)
Потраживање повериоца А
Фабрика 1000
1500
(500)
2000
3000
Потраживање повериоца Б
Дужници 5000
36
У наведеним примерима, мањак у износу од 500 који се дугује повериоцу А третира се исто као и остала необезбеђена потраживања,
док вишак у износу од 3000 улази у средства расположива за намирење
необезбеђених поверилаца.
Значај обухватања или изостављања са листе поверилаца
Веома је важно да стечајни управник у потпуности узме у обзир и
буде спреман да повериоцима саопшти следеће:
• чињеница да се поверилац налази на листи поверилаца у почетном стечајном билансу не потврђује његово потраживање
ако суд и стечајни управник формирају мишљење да не постоји
ниједно основано потраживање;
• изостављање повериоца са листе не утиче штетно на његово
потраживање;
• обухватање или изостављање предмета обезбеђења не утиче на
право повериоца да задржи право на обезбеђење нити на право
стечајног управника да оспори то потраживање.
Потраживања у погледу камате
Национални стандард број 2 прописује следеће:
При сачињавању листе дужника и листе поверилаца стечајног дужника, потраживања у погледу камате на износ главног дуга, као пратећа
потраживања уз главни дуг, треба да буду посебно приказана.
Ова одредба захтева да стечајни управник осигура да потраживања
по основу камате буду уредно приказана у листи дуговања према
стечајној маси, односно листи дужника стечајног дужника, и листи
дуговања према повериоцима, односно листи поверилаца стечајног
дужника.
9. ПРОМЕНЕ НА ИМОВИНИ ТОКОМ СТЕЧАЈНОГ ПОСТУПКА
Национални стандард број 2 прописује следеће:
У случају накнадно пронађене имовине стечајни управник врши
накнадни попис и процену на исти начин као и приликом пописа по
37
преузимању дужности, а промену приказује у извештају о току стечајног
поступка и о стању стечајне масе за период у ком се промена десила.
Ово је разуман и једноставан захтев који прихвата чињеницу да ће
се врло често дешавати да попис који се врши на почетку стечајног поступка не буде потпун, из оправданих и неоправданих разлога. На пример, одређено предузеће може да прими уплату доспелог дуга који је
претходно био предвиђен као ненаплатив, или повраћај пореза који није
био очекиван. Средства повраћена из неоправданих разлога обухватају
средства остварена у случају када стечајни управник има обавезу да
предузме мере за издвајање средстава за радње које се могу побијати,
или за вођење парнице у односу на потраживања, а која нису евидентирана. Стечајни управник може та средства да наведе у извештају који
доставља повериоцима, чиме показује да је савесно и професионално
поступао приликом повраћаја средстава.
У случају умањења имовине стечајног дужника, стечајни управник приказује промену у извештају о току стечајног поступка и о
стању стечајне масе за период у ком се промена десила. У случају да је
до умањења имовине дошло радњама стечајног управника за које је неопходна сагласност других органа стечајног поступка, пре предузимања
овакве радње, стечајни управник мора имати сагласност наведеног органа, у складу са одредбама Закона о стечају.
Да поновимо, постоје разлози због којих може доћи до пада вредности имовине пре њеног уновчења. Многи производи имају уобичајен
рок до ког треба да буду продати да би била реализована њихова пуна
вредност. Сасвим је могуће да се за неку имовину неће појавити понуда
чак иако се стечајни управник водио мишљу да та имовина има значајну
вредност. Поред тога, чак и сасвим обична имовина, као што су моторна
возила, губи вредност што је старија.
Ако је, са друге стране, губитак вредности настао услед непоступања
стечајног управника у складу са одредбама прописа којима се уређује
стечај, стечајни управник ће оправдано бити забринут по питању да
може да одговара за такве губитке. Уколико схвати да се налази у таквој
ситуацији, стечајни управник треба да предузме мере да о томе обавести релевантне органе у најкраћем могућем року.
38
ОБРАЗАЦ 1.
ПОПИС
ИМОВИНЕ СТЕЧАЈНОГ ДУЖНИКА
Стечајни
дужник:
р.б.
Број предмета:
Опис
Количина
Ликвидациона
Вредност (дин.)
Основ потенцијалног
разлучног или излучног
права
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
страна ____ од _____ стране
Чланови пописне комисије
Стечајни управник:
39
40
Тип
(О, Н)
Главни
дуг
камата до
отварања
стечаја
Укупна
обавеза
ЛИСТА ДУЖНИКА
Ствари на којима постоји обезбеђено
потраживање
Број предмета
Стечајни управник
страна ____ од _____ стране
Правни
основ
Чланови пописне комисије: 18.
О – Обезбеђено, Н – Необезбеђено
17.
16.
15.
14.
13.
12.
11.
10.
9.
8.
7.
6.
5.
4.
3.
2.
Стечајни дужник:
Вредност у динарима:
Дужник (назив/
име, седиште/
р.б.
пребивалиште и
адреса)
1.
ОБРАЗАЦ 2.
41
Поверилац (назив/име,
седиште/ пребивалиште и
адреса)
Главни
дуг
камата до
отварања
стечаја
Укупна
обавеза
Обезбеђено
потраживање
Трећи
исплатни
ред
Правни
основ
Стечајни управник:
Ствари на
којима постоји
обезбеђено
потраживање
Број предмeта:
страна ____ од _____ стране
Први
Други
исплатни исплатни
ред
ред
Износ вероватних потраживања (дин.)
Чланови пописне комисије: 1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
17.
р.б.
Стечајни дужник:
ЛИСТА ПОВЕРИЛАЦА
ОБРАЗАЦ 3.
ОБРАЗАЦ 4.
ПОЧЕТНИ СТЕЧАЈНИ БИЛАНС
Стечајни
дужник:
Број предмета
Вредност у 000 динара
Ликвидациона
вредност
р.б.
ИМОВИНА СА ТЕРЕТИМА
1. 2. 3. р.б.
1. 2. 3. УКУПНО:
ОБАВЕЗЕ ПРЕМА РАЗЛУЧНИМ ПОВЕРИОЦИМА
Износ обавезе
УКУПНО:
А) ЛИКВИДАЦИОНА ВРЕДНОСТ ИМОВИНЕ КОЈА ПРЕОСТАЈЕ
ПО НАМИРЕЊУ РАЗЛУЧНИХ ПОВЕРИЛАЦА
ИМОВИНА БЕЗ ТЕРЕТА
1. Готовина и готовински еквиваленти
2. Дати аванси
3. Потраживања
4.
Залихе
5.
Удели или акције код других лица
6.
Лиценце и патенти
7.
Некретнине, постројења, опрема и биолошка средства
8.
Остало
Б) УКУПНО ИМОВИНА БЕЗ ТЕРЕТА
В) ЛИКВИДАЦИОНА ВРЕДНОСТ РАСПОЛОЖИВЕ ИМОВИНЕ ЗА
НАМИРЕЊЕ ТРОШКОВА СТЕЧАЈНОГ ПОСТУПКА,ОБАВЕЗА
СТЕЧАЈНЕ МАСЕ И СТЕЧАЈНИХ ПОВЕРИЛАЦА (А+Б)
р.б.
ОБАВЕЗЕ
0
р.б.
Ликвидациона
вредност
Износ обавезе
1. Предрачун трошкова стечајног поступка
2. Предрачун обавеза стечајне масе
Г) УКУПНО (ТРОШКОВИ СТЕЧАЈНОГ ПОСТУПКА И ОБАВЕЗЕ
СТЕЧАЈНЕ МАСЕ):
42
Д) ЛИКВИДАЦИОНА ВРЕДНОСТ РАСПОЛОЖИВЕ ИМОВИНЕ ЗА
НАМИРЕЊЕ СТЕЧАЈНИХ ПОВЕРИЛАЦА (В-Г)
р.б.
ОБАВЕЗЕ
1.
Први исплатни ред
3.
Други исплатни ред
4. Трећи исплатни ред
5. Трећи исплатни ред – Разлучни као стечајни
Ђ) УКУПНО ОБАВЕЗЕ ПРЕМА СТЕЧАЈНИМ ПОВЕРИОЦИМА
Е) ПРЕЗАДУЖЕНОСТ (УКОЛИКО ЈЕ Д < Ђ)
Ж) ПРЕОСТАЛА СРЕДСТВА ЗА ВЛАСНИКЕ КАПИТАЛА
(УКОЛИКО ЈЕ Д > Ђ)
Датум:
Стечајни управник:
43
Износ обавезе
СТРУЧНЕ СМЕРНИЦЕ ЗА НАЦИОНАЛНИ СТАНДАРД
БРОЈ 3
о састављању извештаја стечајног управника о економскофинансијском положају стечајног дужника
1. УВОД
Национални стандард број 3 прописује следеће:
Предмет и циљ овог националног стандарда је да дефинише обавезан садржај извештаја о економско-финансијском положају стечајног
дужника (у даљем тексту: Извештај) који стечајни управник припрема
за потребе одржавања првог поверилачког рочишта.
Извештај обухвата информације о економско-финансијском стању
стечајног дужника на дан отварања стечајног поступка на основу којих
стечајни повериоци одлучују о начину спровођења стечајног поступка.
Стечајни управник израђује извештај и одговоран је за тачност
и свеобухватност унетих података. Стечајни управник израђује
извештај на основу свих расположивих информација којима располаже
у моменту израде извештаја.
Једна од најважнијих одлука коју повериоци треба да донесу је
одлука о томе да ли стечајни управник треба да спроведе поступак
реорганизације, уколико је то изводљиво, или поступак банкротства
над стечајним дужником. Ова одлука ће у великој мери бити заснована
на извештају који припрема стечајни управник за потребе првог поверилачког рочишта. Иако је познато да постоји могућност да стечајни
управник у тој фази не добије све релевантне информације, веома је
важно да све информације које су расположиве у том моменту буду доступне повериоцима, како би могли да донесу исправну одлуку.
Уколико постоје значајне нејасноће у погледу било којих
информација које су од суштинског значаја, препоручује се да се то
јасно стави до знања повериоцима.
Национални стандард број 3 прописује да извештај припрема
искључиво стечајни управник. Према томе, није прихватљиво да се
стечајни управник у потпуности ослони на информације које пружи
стечајни дужник или органи управљања стечајног дужника, без икаквог
покушаја да те информације провери.
44
Овај стандард предвиђа одговорност стечајног управника и за
свеобухватност информација које доставља повериоцима. Уколико одрживост пословања стечајног дужника зависи од информација које у
том моменту нису доступне, стечајни управник треба повериоцима да
скрене пажњу на то.
2. САДРЖИНА ИЗВЕШТАЈА
Извештај треба да садржи:
1. основне податке о стечајном дужнику:
1. кратак историјат стечајног дужника;
2. податке о постојећој и претходној власничкој структури и одговорним лицима стечајног дужника;
3. број запослених и квалификациону структуру на дан
отварања стечаја;
4. узроке који су довели до отварања стечаја;
5. мере које је предузело руководство како би решило
проблеме који су довели до неспособности плаћања;
6. историјски приказ финансијског пословања стечајног
дужника за период од пет година пре отварања стечаја;
7. коментар стања пословних књига и документације
стечајног дужника;
8. информацију о степену поузданости и ажурираности
података у пословним књигама и документацији стечајног дужника;
2. опис првих мера и активности које је стечајни управник предузео у циљу заштите имовине стечајног дужника, и то:
1. податке о спроведеном попису имовине стечајног дужника;
2. податке о степену сарадње руководства и запослених са
стечајним управником;
3. опис мера које су предузете ради обезбеђења имовине
стечајног дужника;
4. опис радњи предузетих у циљу завршетка започетих
послова стечајног дужника, са описом очекиваних резултата
спровођења тих мера;
5. друге мере заштите имовине стечајног дужника (обавешта
вање лица код којих се налази имовина стечајног дужника 45
о отварању стечајног поступка, затварање старих и отварање
нових рачуна, обавештавање надлежних судова о отварању
стечајног поступка у циљу прекида свих парничних и
извршних поступака, обавештавање полиције о отварању стечајног поступка);
3. приказ имовине која је у власништву или коју користи стечајни
дужник, укључујући и имовину која је у власништву стечајног
дужника, али се у тренутку отварања стечаја не налази у државини стечајног дужника:
1. списак непокретне имовине са подацима о површинама, власничком статусу, теретима и процењеним вредностима;
2. списак покретне имовине са подацима о власничком статусу,
теретима и процењеним вредностима;
3. потраживања од дужника стечајног дужника са предвиђеним
степеном наплате;
4. удели или акције код других правних лица са подацима о процењеним вредностима;
5. износ затечених новчаних средстава на дан отварања стечаја;
6. приказ постојећих или потенцијалних проблема у вези са управљањем имовином стечајног дужника;
4. приказ обавеза стечајног дужника на дан отварања стечаја према врсти и исплатном реду, на основу расположивих података,
уз навођење извора података и са напоменама;
5. опис очекиваног исхода за случај банкротства стечајног дужника, који садржи:
1. коментар почетног стечајног биланса, уз приказ очекиваног
намирења поверилаца,
2. опис правних радњи стечајног дужника за које стечајни
управник сматра да се могу побијати, као и
3. мишљење стечајног управника о изводљивости
реорганизације који обухвата:
• мишљење о изводљивости реорганизације у конкретном
случају;
46
•
ако стечајни управник процени да постоји могућност реорганизације, потребно је да опише кључне услове које треба испунити у циљу успешног спровођења реорганизације, укључујући и
податке о потребним финансијским средствима за њено спровођење, као и могућим изворима тих средстава и да представи
мере којима би се могло постићи повољније намирење поверилаца у односу на намирење које би повериоци остварили у
поступку банкротства;
6. закључак са предлогом стечајног управника о наставку стечаја
банкротством или реорганизацијом;
7. почетни стечајни биланс, који је припремљен у складу са Националним стандардом број 2, попуњене обрасце који су садржани у том националном стандарду, као и план тока стечајног
поступка са предрачуном трошкова и листу судских, управних
и других поступака у којима учествује стечајни дужник на дан
отварања стечајног поступка.
Да би поступио у складу са овим националним стандардом и помогао повериоцима да се упознају са расположивим могућностима,
препоручује се да извештај стечајног управника садржи наслове, и то
напред утврђеним редом. Објашњење наведених делова националног
стандарда које следи може бити од помоћи стечајним управницима.
•
•
•
Одељак 1 – Основни подаци о стечајном дужнику
Већину ових информација ће пружити стечајни дужник, али
стечајни управник треба да утврди да ли се те информације поклапају са јавно доступним информацијама, као што су објављени извештаји, а уколико то није случај, стечајни управник
треба да захтева од стечајног дужника да објасни све значајне
разлике које постоје.
Узрок који је довео до отварања стачајног поступка односи се
на основ по ком је суду поднет предлог за отварање стечајног
поступка.
Често постоји велики број фактора који могу да допринесу инсолвентности дужника, те стечајни управник треба да настоји
да утврди који од тих фактора имају приоритет – уопштене
47
•
•
•
•
•
констатације као што је приписивање узрока инсолвентности
негативним условима на тржишту не помажу повериоцима да
схвате разлог изостајања реакције директора на променљиве
(нове) тржишне услове.
Преглед финансијског пословања у претходних пет година пре
стечаја треба да садржи и кратак преглед пословних резултата
исказаних кроз биланс успеха и анализу биланса стања стечајног дужника на крају сваке године. Стечајни управник треба да
има у виду који од тих финансијских извештаја је био предмет
независне ревизије, ако је уопште био, и да води евиденцију о
томе да ли су ревизори издали потврду (извештај) о извршеној
ревизији у сваком случају. Финансијска анализа такође треба
да покаже разлику између прихода (добити) из редовног пословања стечајног дужника и ванредних прихода или расхода (губитака), посебно ако ће на тај начин повериоци боље разумети
зашто је дошло до губитка у пословању стечајног дужника.
Подаци о стању пословних књига и документације могу се изразити кроз прилоге који пружају преглед рачуноводствене
евиденције стечајног дужника и датума њене израде.
Стечајни управник треба да размотри обавештавање поверилаца у случају да се стање евиденције прилива и одлива стечајног
дужника не може усагласити са стањем банковних рачуна (видети Национални стандард број 1).
Стечајни управник такође треба да прикаже повериоцима да
ли су подаци у пословним књигама и документацији стечајног
дужника тачни и ажурирани. Уколико није извршена ревизија у
складу са рачуноводственим стандардима, не очекује се да стечајни управник категорично тврди да су пословне књиге уредне, али ће се на основу датума последњег уноса јасно видети да
ли су подаци уношени у пословне књиге до датума покретања
стечајног поступка.
Стечајни управник ће такође моћи да прикаже да ли се износи
пријављених потраживања поверилаца у великој мери слажу
са износима који су у евиденцији стечајног дужника приказани као доспели. Мора се ипак признати да и код најуспешнијих
предузећа често постоје рачуни код добављача које је врло тешко усагласити са евиденцијом предузећа и за то не треба критиковати органе управљања. Било би погрешно претпостави-
48
ти да су све неправилности изазване само од стране стечајног
дужника.
Одељак 2 – Прве мере које стечајни управник предузима
То обухвата податке о спровођењу пописа и процене имовине
стечајног дужника, у складу са Националним стандардом број
2.
• Подаци о степену сарадње органа управљања треба да буду
чињенични и треба да одражавају одзив појединаца у случају
када стечајни управник затражи одређену помоћ. Нарочито,
стечајни управник треба да обавести повериоце ако сматра да
органи управљања нису обелоданили сву имовину стечајног
дужника.
• Ако стечајни управник настави пословање стечајног дужника,
целисходно је да обухвати и процену пословних прихода и расхода за предметни период.
• Извештај о другим мерама заштите имовине стечајног дужника треба да садржи детаљне податке, уз навођење свих достављених обавештења, лица којима су та обавештења достављена
и датуме достављања. Стечајни управник може да обухвати и
листу свих радњи које је предузео.
•
•
•
Одељак 3 – Имовина стечајног дужника
Подаци о покретној и непокретној имовини која је у власништву
или коју користи стечајни дужник се могу добити из било ког
извештаја стручног проценитеља. Подаци о разлучним правима треба посебно да прикажу да ли су та права призната и потврђена или да ли постоје било какве нерешене ствари са повериоцем који захтева остваривање тих права.
Са подацима о дужницима стечајног дужника треба бити
пажљив, јер уколико стечајни управник наведе да не очекује
наплату дуга у целости, то може пружити предност стечајном
дужнику у смислу преговарања. С друге стране, стечајни управник мора да води рачуна да повериоцима не наговести да
сва потраживања могу да се наплате, осим ако сматра да је то
могуће. Уопштено узев, начин да се ово избегне је да се наведу
општа резервисања за ненаплаћена и спорна потраживања, а не
посебна резервисања за појединачна потраживања, осим ако су
49
•
•
•
•
•
•
•
све стране препознале та потраживања као спорна.
Код података о акцијама код других правних лица треба посебно
приказати акције које се котирају на отвореном тржишту (берзи) и акције код приватних предузећа која нису на листингу и за
која може постојати само врло ограничено тржиште, посебно
ако стечајни дужник поседује само мањински пакет акција.
Приказ постојећих и потенцијалних проблема мора посебно
да обухвати податке о свим појединостима које могу да утичу
на одлуку повериоца о спровођењу поступка реорганизацијом
или банкротством стечајног дужника.
Одељак 4 Обавезе стечајног дужника
Анализа обавеза не мора детаљно да опише сва потраживања,
већ треба да прикаже повериоце сврстане у исплатне редове,
као што су повериоци на основу члана 54, став 4 ЗоС, потраживања запослених, набавке, кредити за управљање и друго, према врсти делатности стечајног дужника.
Одељак 5 Очекивани исход по повериоце
Очекивани износ намирења сваког исплатног реда треба да
буде изведен из почетног стечајног биланса који се припрема у
складу са Националним стандардом број 2.
То ће се углавном састојати од понављања износа приказаних у
почетном стечајном билансу. На пример, податак о очекиваном
намирењу необезбеђених поверилаца може да се прикаже на
следећи начин: “Почетни стечајни биланс показује да ће средства у вредности од 500 бити расположива за деобу необезбеђеним повериоцима чија је вредност потраживања процењена на
1000, што је једнако намирењу од 50%”.
Стечајни управник треба да нагласи да сва предвиђања зависе
од трошкова стечајног поступка.
У случају да стечајни управник током испитивања открије послове који могу бити предмет побијања, о томе треба да обавести повериоце. Мала је вероватноћа да ће стечајни управник
у овој фази завршити испитивање послова и радњи које могу
бити предмет побијања – често је примереније да стечајни управник наговести да ће наставити са испитивањем послова и
радњи које се евентуално не могу побијати и да су сви предлози
повериоца о стварима које је потребно испитати добродошли.
50
•
•
•
•
•
Често се дешава да постоје и други важни фактори који могу
значајно да утичу на исход по повериоце и њих треба објаснити.
Иако је најочигледнији случај вероватно покушај стечајног управника да располаже средствима стечајног дужника у случају
наставка његовог пословања, могу постојати и други фактори,
као што је парница о имовини која улази у стечајну масу (која
може имати за исход повраћај значајних средстава повериоцима) или парница коју су покренули повериоци против стечајног
дужника (која може имати за исход смањење средстава расположивих за намирење преосталих повериоца). Такве ствари
треба приказати у извештају који се доставља повериоцима, уз
адекватне напомене којима се објашњавају последице таквих
спорних ситуација.
Ако стечајни управник сматра да треба да се припреми план реорганизације, он може да приложи прелиминаран план пословних прихода и расхода, план новчаних токова и друге важне
податке који документују његово мишљење.
У том случају, извештај треба да истакне најважније карактеристике из прилога, као што је скретање пажње на адекватност
или, пак, обезбеђење додатног обртног капитала који ће бити
потребан за пословање.
Национални стандарди 6 и 7 предвиђају обавезу обавештавања
поверилаца о плану реорганизације. Уколико стечајни управник формира мишљење да припрема плана реорганизације у
складу са овим националним стандардима није у најбољем интересу поверилаца, о томе треба да обавести повериоце у овој
фази. Стечајни управник треба да истакне главне разлоге за
формирање таквог мишљења.
Приликом формирања мишљења о основаности предвиђања
која органи управљања стечајног дужника ставе на располагање стечајном управнику, стечајни управник ће узети у обзир
следеће:
• историјски приказ пословних резултата предузећа;
• расположиве сировине;
• потенцијално тржиште за пласирање производа стечајног дужника;
• захтеве у погледу обртног капитала приказане у пројекцијама
промета;
51
• расположив обртни капитал предузећа;
• оцену квалитета органа управљања да оствари планиране резултате;
• све остале кључне факторе који ће утицати на рентабилност
или нерентабилност пословања.
Одељак 6 – Закључци о банкротству и плану реорганизације
• Важно је да извештај садржи мишљење стечајног управника о
томе да ли је план реорганизације примерен у датим околностима и да није под утицајем стечајног дужника, чија процена
може да се разликује од процене стечајног управника.
• Стечајни управник ће водити рачуна о томе да не спречава
стварне покушаје да се сачини изводљив пословни план ако
постоји потенцијално одрживо пословање и вероватноћа да ће
се повериоци намирити у већем степену кроз поступак реорганизације у односу на намирење које би се остварило једноставним уновчењем имовине, односно банкротством. Из тог разлога, стечајни управник мора да буде спреман да документује
своје мишљење.
• Оно што је најважније, међутим, је да стечајни управник осигура да се средства поверилаца не “расипају” приликом узалудних
покушаја израде планова реорганизације предузећа која нису
способна за заокрет или се не могу учинити рентабилним у догледној будућности. У већини таквих случајева фактори који су
неопходни за спровођење реорганизације ће престати да постоје
и банкротство ће бити у најбољем интересу поверилаца.
•
Одељак 7 – Почетни стечајни биланс
Подаци који су потребни за испуњење овог захтева долазе директно из биланса стања који се припрема у складу са Националним стандардом број 2 и који садржи и предрачун трошкова
стечајног поступка.
52
СТРУЧНЕ СМЕРНИЦЕ ЗА НАЦИОНАЛНИ СТАНДАРД
БРОЈ 4
о извештавању и обавештавању Агенције за лиценцирање
стечајних управника
1. УВОД
Саопштавање информација заинтересованим странама у стечајном
поступку је веома битно. То је обично једини начин, на пример, да се
повериоци информишу о томе шта се дешавало или се дешава током
спровођења стечајног поступка. Суд, који је дужан да врши општи надзор над сваким стечајним поступком, такође треба да буде обавештен о
току поступка. Агенција за лиценцирање стечајних управника (АЛСУ),
која спроводи општи надзор над радом стечајних управника такође има
одговарајући интерес за добијање информација о спровођењу сваког
стечајног поступка.
Закон о стечају предвиђа да се наведена лица и тела обавештавају
путем кварталних извештаја. Члан 29. Закона о стечају прописује
следеће:
Стечајни управник доставља тромесечне писане извештаје о
току стечајног поступка и о стању стечајне масе одбору поверилаца,
стечајном судији и овлашћеној организацији.
На захтев одбора поверилаца или поверилаца чија су укупна
утврђена или оспорена потраживања већа од 20% од укупног износа
пријављених потраживања стечајних поверилаца, стечајни управник
је дужан да доставља и месечне и друге извештаје.
Трошкове припреме и достављања извештаја из става 2. овог члана сноси подносилац захтева, а у случају одбора поверилаца стечајна
маса.
Писани извештај може се доставити поштом, факсом, електронским путем или личном доставом.
Тромесечни извештај нарочито садржи:
1) списак имовине која је продата, пренесена или на други начин
отуђена;
2) списак готовинских прилива и одлива учињених у току претходна три месеца;
3) почетно и крајње стање на рачуну стечајног дужника;
4) списак обавеза стечајног дужника;
53
5) списак ангажованих стручњака и износа који су им исплаћени.
Привремени стечајни управник доставља посебан писани извештај
о току претходног стечајног поступка лицима из става 1. овог члана,
који нарочито садржи податке из става 5. тач. 1) до 4) овог члана.
Стечајни управник доставља завршни рачун стечајном судији, одбору поверилаца и овлашћеној организацији.
Образац и начин достављања извештаја из става 1. овог члана
ближе прописује овлашћена организација.
Овај стандард се бави извештавањем АЛСУ. Њиме се постављају
захтеви у погледу месечних и других извештаја, података које сваки извештај треба да садржи и рокова за подношење појединачних
извештаја.
Национални стандард број 4 прописује следеће:
Овај стандард обухвата минимум захтева које стечајни управник
треба да испуни приликом достављања извештаја и других информација
Агенцији за лиценцирање стечајних управника.
Овај стандард дефинише списак извештаја, обавештења, одлука
надлежних органа и другу релевантну документацију који је стечајни
управник у обавези да, по пријему или изради, доставља Агенцији за
лиценцирање стечајних управника.
Основни циљ овог стандарда је да омогући спровођење стручног надзора над радом стечајног управника од стране Агенције за лиценцирање
стечајних управника.
Закон о стечају и овај национални стандард садрже бројне одредбе које обавезују стечајног управника да припрема и доставља разне
извештаје (нпр. извештај о раду стечајног управника у претходном
стечајном поступку), обавештења (нпр. обавештење одбору поверилаца о продаји имовине), одлуке и решења (нпр. решење о отварању
стечајног поступка) и осталу релевантну документацију у утврђеним
роковима (видети у продужетку).
Поступање у складу са овим одредбама представља фундаментални
аспект транспарентности стечајног поступка и одговорности стечајног
управника којег суд именује да управља имовином стечајног дужника.
Поред тога, достављање ове документације пружа АЛСУ свеобухватан
увид у ток стечајног поступка и тиме јој олакшава да врши своју надзорну функцију.
54
Да би поступао у складу са овим одредбама, стечајном управнику ће
користити компјутеризован систем вођења евиденције, који садржи испланиране релевантне датуме за сваки појединачан стечајни поступак
којим управља. Такође је веома битно да стечајни управник у што већој
мери усаврши своје искуство у раду у систему аутоматизованог вођења
стечајних поступака и електронског извештавања који се помиње у
даљем тексту, како би кварталне извештаје могао да доставља у складу
са захтевима члана 29. Закона о стечају.
Стечајни управник треба да буде свестан свих аспеката управљања
за које је неопходна сагласност, одобрење или мишљење било ког повериоца, суда или АЛСУ, као што је захтев за добијање сагласности суда
за ангажовање стручних проценитеља или сагласност пре предузимања
било којих радњи које значајно утичу на стечајну масу, а које су ближе
утврђене чланом 28, као на пример, узимање зајма или кредита или набавка опреме веће вредности.
2. ДОКУМЕНТАЦИЈА КОЈА СЕ ДОСТАВЉА АГЕНЦИЈИ ЗА
ЛИЦЕНЦИРАЊЕ СТЕЧАЈНИХ УПРАВНИКА
Национални стандард број 4 прописује следеће:
Стечајни управник доставља Агенцији за лиценцирање стечајних
управника следећу документацију:
Бр.
Предмет достављања
1. Решење о покретању претходног стечајног поступка, уколико је
као мера обезбеђења одређено именовање привременог стечајног
управника (члан 60. Закона о стечају);
2. Извештај о раду привременог стечајног управника у претходном
стечајном поступку, уколико је као мера обезбеђења одређено
именовање привременог стечајног управника (члан 66. став 4. Закона о стечају);
3. Решење о отварању стечајног поступка (члан 69. став 3. Закона о
стечају);
4. Почетни стечајни биланс са извештајем о економско финансијском положају стечајног дужника (члан 109. став 3. Закона о
стечају);
55
5. Тромесечне извештаје о току стечајног поступка и стању стечајне масе у електронској форми применом система за аутоматско
вођење предмета и електронско извештавање на образцу који је
дат на Образцу 1, који је одштампан уз овај стандард и чини његов
саставни део (члан 29. став 1 Закона о стечају), уз који доставља
и обрачун обавеза према Агенцији за лиценцирање стечајних
управника у складу са њеном тарифом;
6. Извештај разрешеног стечајног управника о току стечајног поступка и стању стечајне масе од дана отварања стечајног поступка до дана разрешења;
7. Копију судске одлуке о банкротству и уновчењу имовине стечајног дужника, са обавештењем о правноснажности (члан 36. став
4. и члан 131. став 1. тачка 2) Закона о стечају);
8. Обавештење о намери, плану, начину и роковима продаје имовине стечајног дужника и обавештење стечајног управника стечајном судији да се кварљива роба изложи продаји (члан 133. став 1.
и члан 137. став 1. Закона о стечају);
9. Обавештење које по извршеној продаји стечајни управник доставља одбору поверилаца, а које садржи податке о продаји, условима продаје и постигнутој цени (члан 133. став 7. Закона о
стечају);
10. Копију судске одлуке о потврђивању усвајања Плана реорганизације, као и усвојени План реорганизације са обавештењем о правноснажности (члан 155. став 3. и члан 166. Закона о стечају);
11. Све сагласности и одобрења које је стечајни управник дужан да
прибави у складу са Законом о стечају;
12. Одлуке суда о деобама у стечајном поступку (чл. 138.-149. Закона
о стечају);
13. Обавештење о намирењу разлучних поверилаца са обрачуном у
прилогу (члан 133. став 10. Закона о стечају);
14. Обавештење о прихватању захтева за излучење са доказом о праву својине (члан 112. став 2. Закона о стечају);
15. Копију завршног рачуна стечајног управника (члан 27. став 1. тачка 16. Закона о стечају);
56
16. Копију судске одлуке о закључењу/обустављању стечајног
поступка са обавештењем о правноснажности (члан 13. и члан
148. Закона о стечају);
17. Осталу документацију и информације по захтеву Агенције за лиценцирање стечајних управника у складу са Законом о стечају.
Изузев документације под бројем 5. која се помиње у наставку
текста, овај захтев за извештавањем обавезује стечајног управника да
АЛСУ доставља копије документације коју је обавезан да доставља
суду, као и копије судских решења и одлука донетих у складу са одредбама Закона о стечају.
3. РОКОВИ ЗА ДОСТАВЉАЊЕ ДОКУМЕНТАЦИЈЕ
Месечни извештаји
Национални стандард број 4 прописује следеће:
Стечајни управник наведену документацију доставља Агенцији за
лиценцирање стечајних управника у року од десет дана од дана пријема
или израде сваког појединачног документа.
Документа која по пријему доставља Агенцији за лиценцирање
стечајних управника, стечајни управник може доставити скенирана у
електронској форми, при чему је одговоран за верност скениране копије
оригинала.
Тромесечни (квартални) извештаји
Национални стандард број 4 прописује следеће:
Тромесечни (квартални) извештаји о току стечајног поступка и
стању стечајне масе се израђују и достављају за периоде: јануар-март;
април-јун, јул-септембар; октобар-децембар.
Уколико се отварање стечајног поступка не поклапа са почетком
квартала, стечајни управник израђује извештај за период од отварања
стечајног поступка до краја квартала у коме је стечајни поступак
отворен.
Тромесечни (квартални) извештај о току стечајног поступка и
57
стању стечајне масе се израђује до 20. у месецу за претходни квартал.
Документа која по пријему доставља Агенцији за лиценцирање
стечајних управника, стечајни управник може доставити скенирана у
електронској форми, при чему је одговоран за верност скениране копије
оригинала.
Отварање већине поступака се неће поклопити са почетком квартала, тако да је неизбежно да се први извештај односи на краћи период.
Стечајни управник мора да води рачуна о поштовању овог прописаног
захтева, јер се може указати потреба за израдом извештаја за релативно
кратак период у стечају.
Заједнички референтни датум за све стечајне поступке које води
један стечајни управник подразумева да у случају да стечајни управник
води више поступака који се налазе у истој фази, он мора да поднесе
извештаје о сваком поступку истог дана. То захтева пажљиво планирање
од стране стечајног управника, што ће очигледно бити много лакше
уколико су пословне књиге и евиденција потпуне и ажуриране. Иако
ће електронско достављање документације које је омогућено путем система за аутоматизовано вођење предмета значајно помоћи стечајном
управнику, стечајни управник ће морати да проверава да ли су подаци
у систему потпуни и ажурирани и да обрачунава и накнаде по тарифи
Агенције за лиценцирање стечајних управника.
4. ЕВИДЕНЦИЈА СТЕЧАЈНОГ УПРАВНИКА
Препоручује се да стечајни управник у својој документацији чува
копије свих докумената које доставља АЛСУ, као и да води евиденцију
о датумима достављања тих докумената. У случају да АЛСУ врати
достављена документа ради измена или допуна, стечајни управник треба да чува и оригинал и исправљени документ, с тим што на оригиналу
треба да назначи “видети исправљену верзију”.
Као пример доброг пословног обичаја, сви извештаји треба да буду
сачињени стручно и благовремено. То захтева да стечајни управник има
дисциплинован приступ чувању документације, са ажурираном и уредном евиденцијом о предметима.
58
образац 1
59
60
61
62
63
64
СТРУЧНЕ СМЕРНИЦЕ ЗА НАЦИОНАЛНИ СТАНДАРД
БРОЈ 5
o уновчењу имовине
1. УВОД
Већина стечајних поступака захтева продају имовине стечајног
дужника и деобу прихода од продаје. Члан 27. Закона о стечају захтева
да СУ, између осталих послова: “...13) уновчи ствари и права стечајног
дужника, у складу са овим законом”. Чланови 105. и 106. обавезују СУ
да преузме контролу над имовином стечајног дужника.
Ово је кључни део послова које обавља СУ. У том делу, СУ поступа у фидуцијарном својству и има дужности, обавезе и одговорности
у складу са том функцијом. То, између осталог, укључује да ће СУ поступати независно и поштено и избегавати сукоб интереса (видети Кодекс етике СУ и Коментар Кодекса). СУ мора да осигура извршење тих
дужности.
1.1. Примарне одговорности и прописи
Члан 2. Закона о стечају додељује главну одговорност стечајног
управника у погледу уновчења имовине. Он наводи, у виду “начела”,
да је “циљ стечаја …остваривање највеће могуће вредности стечајног
дужника, односно његове имовине”.
У смислу рока за продају имовине, упутство даје Члан 32, који
прописује да СУ може бити разрешен ако: “4) по протеку једне године
од рочишта за испитивање потраживања није предузео одговарајуће
мере ради уновчења имовине која улази у стечајну масу”.
Чланови 132. и 133. уређују поступак продаје, док је Национални стандард број 5 усмерен на начин и поступак уновчења имовине
стечајног дужника. Према томе, НС 5 је од кључног значаја за поступак
продаје.
1.2 Уновчење имовине у поступку банкротства
Начин уновчења имовине у поступку банкротства уређен је чланом 132. Закона о стечају.
По доношењу решења о банкротству, члан 132. обавезује СУ да
“…започне и спроведе продају целокупне имовине или дела имовине
стечајног дужника”.
65
Приликом спровођења такве продаје, члан 132. прописује да се “…
имовина… прода јавним надметањем, јавним прикупљањем понуда или
непосредном погодбом, у складу са овим законом и у складу са националним стандардима за управљање стечајном масом”.
1.3. Објашњење појмова
Појмови “јавно прикупљање понуда” и “непосредна погодба”
нису дефинисани нити објашњени законом, као ни НС 5. Међутим, можемо се руководити следећим објашњењем:
Јавно прикупљање понуда је метод продаје имовине стечајног дужника који се спроводи тако што заинтересовани понуђачи истичу своје
понуде писменим путем у затвореним ковертама које се отварају на
јавно објављеном месту и у присуству представника понуђача и чланова одбора поверилаца.
Непосредна погодба је метод продаје имовине стечајног дужника
који се спроводи тако што стечајни управник директно обавештава
потенцијалне купце о условима продаје и по обављеним директним преговорима закључује купопродајни уговор.
1.4 Уновчење имовине у поступку реорганизације
Ако је у поступку реорганизације неопходна продаја имовине, начин и поступак продаје се углавном уређују планом реорганизације.
Члан 156. Закона о стечају прописује да план треба да садржи “… опис
поступка продаје имовине, уз навођење имовине која ће се продавати...”
План може детаљније да опише поступак продаје имовине
прописивањем сопствених правила продаје (чиме се искључује примена закона и НС 5). С друге стране, може једноставно да захтева да се
имовина прода на начин и у поступку који је прописан законом и НС
5. Према томе, у релеватном делу, овај коментар се односи и на продају
имовине у поступку реорганизације.
2. ПРЕДМЕТ ЧЛАНОВА 132. И 133. ЗАКОНА И НАЦИОНАЛНОГ
СТАНДАРДА БРОЈ 5
Целисходно је најпре размотрити предмет ових чланова закона:
Члан 132. представља примарну одредбу која:
• предвиђа начине продаје који се помињу у претходном делу
(јавно надметање, јавно прикупљање понуда, или непосредна
погодба),
66
•
предвиђа оглашавање продаје које је неопходно ако се продаја
спроводи јавним надметањем или јавним прикупљањем понуда
(као и случајеве на које се ови захтеви не примењују),
• уређује када се продаја може вршити непосредном погодбом.
Члан 133. описује општи поступак продаје, који обухвата:
• претходно обавештавање о намери СУ да спроведе продају
имовине. Обавештење се доставља стечајном дужнику, суду,
одбору поверилаца и разлучним повериоцима;
• могућност да лица којима је достављено обавештење о продаји
уложе приговор на предложену продају,
• обавештавање о извршеној продаји,
• стављање приговора на извршену продају,
• решавање питања разлучних права на имовини и деобе средстава остварених продајом,
• обезбеђење права својине и сличних права купцу имовине.
Национални стандард број 5 утврђује “…смернице за поступање
и даје упутства стечајним управницима да…изврше продају имовине”,
што обухвата:
• активности које претходе продаји, укључујући процену вредности, оглашавање продаје, обезбеђење једнаког приступа релеватним информацијама за потенцијалне купце, обелодањивање
оштећења на имовини уколико су позната у тренутку продаје,
и др.;
• поступање са поверљивим информацијама у вези са продајом
имовине;
• продају путем јавног надметања (укључујући, на пример, начин
полагања депозита, учешћа на јавном надметању, почетну цену
јавног надметања, окончање поступка продаје, и др.);
• продају јавним прикупљањем понуда (укључујући, на пример,
начин достављања понуде, уплате депозита од стране понуђача,
утврђивање процењене вредности, и др.),
• продају непосредном погодбом;
• продају дужника као правног лица или продају појединачних
делова имовине;
• поступак уновчења имовине у случају када је вредност имовине
мања од висине трошкова стечајног поступка.
У овом коментару потребно је да повежемо и позовемо се на
заједничке захтеве закона и НС 5.
67
3. МАРКЕТИНГ
3.1 Оглашавање продаје имовине
Овај коментар нема за циљ да пружи савете или смернице о томе
који је најбољи начин оглашавања продаје различитих врста имовине.
Члан 132. садржи само једну одредбу која је од значаја за то питање.
Та одредба обавезује СУ “…да изврши процену целисходности продаје
стечајног дужника као правног лица, односно целокупне имовине
стечајног дужника у односу на продају имовине стечајног дужника у
деловима...”
Иначе, ни Закон о стечају ни НС 5 не садрже ниједну одредбу којом
се уређује оглашавање продаје имовине стечајног дужника. Међутим,
требало би да буде јасно да би о питању о томе да ли предузеће или
имовина треба да се прода у целини или у деловима било добро да СУ
добије мишљење независног стручног лица у погледу оглашавања те и
друге специфичне имовине. У вези са тим, члан 132. посебно предвиђа
ангажовање “..лица стручних за вршење продаја јавним надметањем”
у одређеним околностима. Видети такође и смернице о Националном
стандарду број 2 о ангажовању стручних проценитеља.
Дешава се да дужници и повериоци сматрају да су оштећени јер
је уновчењем имовине постигнута цена много мања од њене стварне
вредности, све из разлога што стечајни управник није ваљано огласио
продају. Зато је веома важно да СУ аргументовано образложи повериоцима, суду и Агенцији за лиценцирање стечајних управника да су о расположивости имовине за продају обавештена сва лица за која се сматра
да су потенцијално заинтересована и да је оглас о продаји примерен за
врсту и вредност имовине која је предмет продаје.
3.2 Економски и други фактори који утичу на тржиште на ком се
имовина продаје
Овај коментар такође не покушава да пружи савет нити упутство о
томе како се прилагодити или носити са економским условима или другим факторима који би могли да утичу на продају (и цену) имовине, као
што су потенцијална понуда и потражња, стање опште економије, доступност извора (и трошкови) финансирања, и други. И у овом случају,
добра пракса је да СУ затражи стручно мишљење о тим факторима.
Ово је посебно осетљиво питање у земљама у развоју које често
немају активно тржиште за имовину предузећа у финансијској кри-
68
зи, које би нормално постојало у развијеним земљама. На пример, у
развијеним земљама, СУ обично има личну базу података свих лица за
које зна да су заинтересована за куповину одређене врсте имовине, а
уобичајена је пракса и да се купци обраћају СУ са захтевом да их информише о расположивости одговарајуће имовине за продају. У недостатку таквих база података, СУ ће обично морати да се ослони на
интензивније оглашавање у штампи, укључујући и дневне листове и
стручне публикације.
3.3 Преговори о продаји имовине
Иако у већини случајева продаја имовине не би требало да буде
спорна, увек постоји могућност да стечајни дужник, његови заступници, повериоци (а посебно они чија су потраживања обезбеђена имовином) имају мишљење о томе на који начин је најбоље извршити продају
имовине, о методи продаје, итд. Ако СУ има сазнања да постоји такво
мишљење, добра пракса би била да провери да ли се питања о којима
постоје различити ставови могу разрешити пре него што се приступи
продаји.
3.4 Продаја имовине која је предмет обезбеђења
Потенцијална потреба за преговарањем посебно долази до изражаја
у случају разлучног повериоца који има значајан интерес од продаје
имовине која је предмет обезбеђења његовог потраживања. Такав разлучни поверилац би могао да очекује да ће његово потраживање (или
део потраживања) бити исплаћено из средстава остварених продајом.
Сасвим је разумно (а и добра је пословна пракса) да СУ унапред размотри и договори поступак продаје са разлучним повериоцем, иако не
постоји законска обавеза да то учини.
3.5 Избор момента продаје
Уопштено говорећи, СУ је дужан да уновчи имовину без непотребног одлагања (у погледу рокова видети претходно наведени члан 32.). СУ
може да одложи продају ако дође до промењених околности. То се може
десити када постоје недоумице које имају значајан негативан утицај
на вредност имовине или због којих имовина не може да се прода. Као
пример се може навести случај када за неко грађевинско земљиште није
добијена сагласност за пројектовање или када треће лице тврди да има
правни интерес у некој имовини. У таквим околностима, СУ треба да
води рачуна да даље држање имовине укључује одређене трошкове.
69
СУ такође треба да узме у обзир ризике пада цена у случају
одлагања продаје и потребу да уновчи имовину да би могао да исплати
повериоце.
Такође, треба имати у виду да ако се за имовину која је предмет
продаје генерално сматра да би могла да увећа своју вредност, СУ неће
имати пуно потешкоћа да је одмах уновчи.
СУ треба да води рачуна приликом одређивања времена излагања
имовине за коју не постоји регуларно тржиште.
ПРОДАЈА ИМОВИНЕ
Као што је напоменуто, закон предвиђа три методе продаје. Само
једна од тих метода, и то продаја непосредном погодбом, захтева претходну сагласност или одобрење одбора поверилаца. У том погледу, члан
132. предвиђа да се “продаја непосредном погодбом може извршити
искључиво ако је такав начин продаје унапред одобрен од стране одбора поверилаца”. Према томе, може се претпоставити да избор између
продаје јавним надметањем и продаје јавним прикупљањем понуда
може вршити стечајни управник.
Закон не диктира који метод продаје мора или треба да се примени.
О томе одлучује СУ. Међутим, приликом одлучивања треба узети у обзир метод за који је вероватно да ће остварити најповољније уновчење.
На пример, продаја непосредном погодбом је посебно значајна када
СУ сматра да постоје реални изгледи да ће моћи да уновчи целокупну
имовину стечајног дужника процењену приносном методом и оствари
значајно већи износ у односу на ликвидациону вредност или укупну
вредност појединачних делова имовине.
НС 5 прописује прецизне захтеве у погледу продаје јавним
надметањем и продаје јавним прикупљањем понуда које СУ мора да
поштује, и то:
• Продаја јавним надметањем
1. оглашавање продаје;
2. регистровање учесника јавног надметања;
3. спровођење јавног надметања;
4. вођење записника;
5. проглашење за купца учесника који је прихватио највишу понуђену цену;
6. закључење купопродајног уговора са најбољим понуђачем.
70
•
Продаја јавним прикупљањем понуда
1. оглашавање продаје имовине јавним прикупљањем понуда;
2. прикупљање понуда;
3. отварање понуда;
4. рангирање понуђача према висини достављених понуда;
5. проглашавање најбољег понуђача, уколико је понуђена цена изнад 50% од процењене вредности предмета продаје;
6. достављање понуде најбољег понуђача одбору поверилаца на
изјашњење уколико је иста нижа од 50% од процењене
вредности предмета продаје;
7. закључење купопродајног уговора са проглашеним купцем;
8. информисање понуђача о резултатима јавног прикупљања понуда.
Овај део коментара се преплиће са релевантним одредбама Закона
о стечају и НС 5 како би се хронолошки и постепено (корак по корак)
описао поступак продаје (детаљно следећи напред наведене захтеве)
било којом прописаном методом.
1. ФАЗА КОЈА ПРЕТХОДИ ПРОДАЈИ
КОРАК 1: ПОПИС ИМОВИНЕ, ПРОЦЕНА ВРЕДНОСТИ,
УТВРЂИВАЊЕ ПОЧЕТНЕ ЦЕНЕ
1.1 Иницијални корак
Први корак који се очекује да СУ предузме у вези са продајом имовине стечајног дужника је да започне и изврши попис имовине у року
од 30 дана од дана његовог именовања и припреми биланс стања те
имовине (видети члан 27, ставови 3 и 4 Закона о стечају). Ово додатно
утврђују следеће одредбе:
• члан 106. који, с тим у вези, предвиђа следеће: “Стечајни управник пописује ствари које улазе у стечајну масу, уз назначење
њихове процене у висини очекиваног уновчења”, и
• НС 5 који, с тим у вези, предвиђа: “Пре него што приступи продаји, стечајни управник врши процену вредности имовине или
стечајног дужника као правног лица. За потребе израде процене
вредности стечајни управник може ангажовати стручна лица,
уз сагласност стечајног судије. Процена вредности имовине или
71
стечајног дужника као правног лица може се разликовати од
процене вредности појединачне имовине или стечајног дужника
као правног лица, која је утврђена приликом пописа за потребе
израде Извештаја о економско финансијском положају стечајног дужника. За потребе утврђивања процењене вредности у
поступку продаје, поред ликвидационе вредности могуће је користити и друге методе које су у складу са Међународним рачуноводственим стандардима. Метод процене који обезбеђује
највећу вредност за повериоце биће опредељујући приликом
одређивања процењене вредности за потребе продаје“.
1.2 Релевантност Националног стандарда број 2 о вршењу пописа и
процени вредности имовине
Радом на вршењу пописа имовине и процени вредности детаљније
се бави НС 2 (Попис имовине, процена вредности и почетни стечајни
биланс стечајног дужника), те је, сходно томе, потребно упућивање
на тај стандард и Коментар Националног стандарда број 2. Овај део
коментара о продаји имовине настоји да представи питање процене
вредности са аспекта могућности утврђивања почетне цене на јавном
надметању и јавном прикупљању понуда и продајне цене код продаје
непосредном погодбом.
1.3 Стицање слике о вредности и цени
Национални стандард број 2 захтева следеће:
Стечајни управник приликом пописа имовине врши и процену ликвидационе вредности сваког појединачног дела имовине, осим у случају
када је природа имовине таква да се не може продавати појединачно,
већ само заједно са другом имовином стечајног дужника, у ком случају се
ликвидациона вредност такве имовине процењује као целина.
Ликвидациона вредност представља новчани износ који би се остварио продајом имовине на датом тржишту у разумном року.
Помоћ или савет при одређивању вредности (цене) такође може
да се добије и од лица стручних за вршење продаја јавним надметањем
(посебно оног кога ће СУ највероватније да ангажује за продају имовине), искусних агената за продају некретнина (у случају земљишта), као
и трговаца који тргују истим или сличним производима као стечајни
дужник.
72
Поред тога, у прилог томе иде и члан 106. Закона о стечају, који
предвиђа да: “Ако је то потребно, стечајни управник ће, уз сагласност
стечајног судије, процену вредности ствари поверити вештаку”.
Препоручује се да СУ не занемарује, већ да примењује ову одредбу у
свакој ситуацији у којој има недоумица у погледу вредности имовине.
1.4 Почетна цена
Оно што је овде важно, посебно када се продаја врши јавним
надметањем или јавним прикупљањем понуда, јесте утврђивање почетне цене (минимални износ за који би имовина могла да се прода).
Наравно, цена која може да се постигне за имовину зависи од тога колико је вољан купац спреман да плати, а то ће се стварно знати једино по
окончању продаје. Под условом да је имовина изложена на продају на
отворен и праведан начин, највиша цена се постиже током саме продаје.
Управо зато је, у већини случајева, продаја јавним надметањем обично
најсигурнији метод продаје, упркос трошковима.
1.5 Процена вредности и маркетинг одређених средстава (имовине)
Национални стандард број 2 прописује следеће:
После именовања, стечајни управник може за потребе процене вредности имовине стечајног дужника ангажовати стручно лице, уз сагласност стечајног судије, руководећи се критеријумом њихове стручности
и поузданости.
Ово је, уопштено, основ по ком ће СУ, пре покретања самог поступка продаје, донекле одредити цену по којој би имовина могла да
се прода. Иако, као што је већ напоменуто, овај коментар не покушава да пружи смернице у погледу процене вредности имовине (видети
НС 2 и Коментар) нити у погледу начина оглашавања, треба напоменути да ће одређена имовина захтевати детаљнији приступ у погледу
одређивања вредности (цене) и најцелисходнијег начина продаје ради
остваривања највише могуће цене. Закон о стечају предвиђа могућност
да СУ добије помоћ, и то:
• уопштено, кроз члан 106, као што је напоменуто, тако што
предвиђа ангажовање стручних лица за вршење процене вредности (што укључује и експерте за маркетинг), уз сагласност
стечајног судије;
• прецизније, кроз члан 132, тако што предвиђа, као што је већ
73
напоменуто, да: “Уз сагласност одбора поверилаца стечајни
управник може ангажовати домаћа или страна лица стручна
за вршење продаја јавним надметањем ако је предмет продаје
уметничко дело, односно други специфичан предмет продаје
за који постоји специјализовано тржиште или ако сматра да
ће се таквим ангажовањем остварити већа јавност продаје и
повољније уновчење”. Иако је ова одредба углавном усмерена
на “лица стручна за вршење продаје јавним надметањем”, она
обухвата и ангажовање таквих и сличних стручњака за савете у
вези маркетинга уопштено.
1.6 Продаја акција и производа
Најзад, треба напоменути да члан 133. предвиђа продају акција и
производа којима се уобичајено тргује на берзанском (контролисаном)
тржишту по берзанској, односно тржишној цени. Акције и производи
који немају уобичајену тржишну или берзанску цену могу се продати
непосредном погодбом уз сагласност одбора поверилаца.
КОРАК 2: ОБАВЕШТЕЊЕ О НАМЕРИ ПРОДАЈЕ
1.7 Обавештење
Члан 133. захтева да СУ мора да обавести “…стечајног дужника,
стечајног судију, одбор поверилаца, све повериоце који имају обезбеђено
потраживање на имовини која се продаје и свим оним лицима која су исказала интерес за ту имовину …о намери продаје”.
Обевештење мора такође да садржи и план продаје, начин продаје,
рокове продаје и, ако је релевантно, одлуку СУ о продаји стечајног
дужника као правног лица или продаји појединачних делова његове
имовине.
1.8 Обавештење о јавном надметању
Ако се продаја врши јавним надметањем, обавештење мора такође
да садржи:
• место и адресу на којој се налази имовина која се продаје;
• детаљан опис имовине и почетну цену;
• услове под којима ће се извршити јавно надметање.
Од наведених података потребно је објаснити и протумачити
“услове под којима ће се извршити јавно надметање”. Ово се односи на
74
начин спровођења самог поступка јавног надметања. То би, на пример,
могло да подразумева ангажовање стручног лица за спровођење јавног
надметања, прикупљање понуда путем телефона или на други начин,
лица која имају право учешћа и начин на који ће се надметање спровести.
Такође, односи се и на уговорне услове који ће се применити, као на
пример: како ће бити утврђен најуспешнији понуђач, какав “уговор” ће
бити закључен са лицем које буде проглашено најуспешнијим понуђачем
и шта мора да се предузме након објављивања огласа о продаји.
НС 5 у одређеној мери предвиђа неке од ових услова, као што се
може видети у наставку овог коментара, али СУ треба да прихвати
савете искусних лица која се баве спровођењем јавног надметања и
других стручних лица приликом утврђивања ових услова.
1.9 Обавештење о јавном прикупљању понуда
Ако се продаја врши јавним прикупљањем понуда, обавештење
мора такође да садржи:
• место и адресу на којој се имовина налази;
• детаљан опис имовине и њене функције;
• процену вредности имовине;
• процедуру и услове за избор понуда.
Од наведених података потребно је објаснити процедуру и услове
за избор понуда. Ово се односи на начин на који ће заинтересовани
потенцијални купци моћи да дају своје понуде, укључујући и полагање,
на пример, банкарске гаранције уз понуду. НС 5 описује и ово питање.
1.10 Обавештење о продаји непосредном погодбом
У случају продаје непосредном погодбом, обавештење мора да
садржи:
• место и адресу на којој се имовина налази;
• процену вредности имовине;
• податке о купцу који се предлаже;
• све услове продаје која се предлаже, укључивши и цену и начин
плаћања.
1.11 Рокови за достављање обавештења
Обавештење се доставља најкасније 30 дана пре предложеног датума одржавања јавног надметања, односно 15 дана пре предложеног датума продаје јавним прикупљањем понуда или непосредном погодбом.
75
1.12 Достављање обавештења “другим” лицима
На први поглед је јасно која су то лица којима обавештење мора да
се достави, али требало би размотрити ко све чини “сва друга лица која
су исказала интерес за имовину”. Може се тврдити да се то односи на
лица која имају неки облик власничког интереса или права на имовини, а то укључује лица као што су закупци имовине, лица која имају
опције или право на куповину имовине и слично.
1.13 Продаја непосредном погодбом захтева одобрење одбора
поверилаца
Уколико СУ намерава да примени метод непосредне погодбе, он/
она мора, поред достављања поменутог обавештења, да добије претходно одобрење одбора поверилаца.
За ово није потребно објашњење, али именовање одбора поверилаца неће у сваком поступку бити могуће. На пример, због недостатка
адекватног броја (или непостојања) поверилаца који би били спремни
да буду чланови одбора. Број поверилаца би могао да буде превише
мали.
У таквим околностима, закон у члану 38. предвиђа да уколико се
не формира одбор поверилаца, дужност тог одбора врше 5 поверилаца
чија су необезбеђена потраживања највећа. Ако је број поверилаца 5
или мање, члан 35. предвиђа да ће заправо ти повериоци чинити састав
одбора (скупштина поверилаца ће имати улогу одбора поверилаца).
КОРАК 3: ПОСТУПАЊЕ ПО ПРИГОВОРИМА/ ПРЕДЛАГАЊЕ
ДРУГОГ НАЧИНА УНОВЧЕЊА
1.14 Приговори на предложену продају
Ово наступа једино ако стечајни дужник или поверилац стави приговор на предложену методу продаје, или слично. Члан 133. дозвољава
улагање приговора од стране било ког од ових лица, који се суду подноси
најкасније у року од 10 дана пре предложеног датума продаје. Члан 133.
прописује да о овим приговорима одлучује суд. Као што је раније напоменуто, добри пословни обичаји налажу да, у одговарајућем случају, СУ
може незванично да разговара са власником и повериоцима о својим
намерама и дође до узајамно прихватљивог предлога пре достављања
обавештења.
76
1.15 Алтернативни предлог разлучног повериоца
Поверилац који има обезбеђено потраживање на имовини може у
року од 10 дана од дана пријема обавештења о намери продаје, да предложи и други начин продаје (видети члан 133.). Ако СУ и поверилац не
могу да постигну договор, обавезни су да се обрате суду да одлучи о том
питању (видети коментар у продужетку о члану 135. Закона о стечају).
У сваком случају, и овде, као што је напоменуто, добри пословни
обичаји и логика налажу да СУ о продаји имовине разговара са свим
разлучним повериоцима и настоји да постигне узајамно прихватљиво
решење у погледу начина, услова продаје и слично, пре достављања
обавештења из члана 133. Међутим, треба препознати да, ако предмет
обезбеђења има значајно већу вредност у односу на потраживање
разлучног повериоца, тај разлучни поверилац може да се намири “брзом”
продајом којом се остварују средства за исплату тог повериоца, при чему
ће СУ такође бити дужан да води рачуна и о осталим повериоцима.
КОРАК 4: ОГЛАШАВАЊЕ И ОБЈАВЉИВАЊЕ
1.16 Оглашавање продаје
Под претпоставком да су добијена неопходна одобрења, односно
сагласности, да је достављено обавештење и да су решени сви евентуални приговори, СУ је дужан да огласи продају. У вези са тим:
• члан 132. предвиђа: “Ако се продаја врши јавним надметањем
или јавним прикупљањем понуда, стечајни управник је дужан да
огласи продају у најмање два високотиражна дневна листа који
се дистрибуирају на целој територији Републике Србије и то
најкасније 30 дана пре дана одређеног за јавно надметање или
достављање понуда”.
• НС 5 предвиђа: “Независно од начина уновчења, стечајни управник припрема стратегију продаје (подела имовине, груписање
имовине) којом се предвиђа остваривање највеће вредности“.
Члан 132. даље предвиђа да оглас мора да садржи рокове и услове
продаје и податке о томе када и где потенцијални купци могу да виде
имовину која се продаје.
Члан 132. на тај начин предвиђа минималну јавност поступка. НС
5 допуњује ову одредбу тако што захтева следеће:
„Стечајни управник продају имовине стечајног дужника оглашава
у дневним листовима који се дистрибуирају на целој територији Репу-
77
блике Србије. Стечајни управник предузима све потребне радње у циљу
оглашавања продаје на начин који ће обезбедити да се о планираној
продаји обавести што је могуће већи број заинтересованих купаца.
Према околностима конкретног случаја, стечајни управник би требало да размотри потребу оглашавања на страном језику, потребу
оглашавања у средствима информисања изван територије Републике
Србије, оглашавање путем интернета, као и директно обавештавање
потенцијалних купаца о продаји. Стечајни управник је дужан да размотри и друге начине оглашавања продаје.“
Повремено, СУ ће морати да се бави имовином која има “посебну
вредност”. Имовина може имати посебну вредност ако је јединствене
врсте и ако је за њу заинтересован велики број потенцијалних купаца,
као на пример нека грађевина на кључној локацији, или ако се ради о
имовини за коју је заинтересован само један или два потенцијална купца, или ако је у питању уметничко дело за које постоји специјализовано
тржиште. У тим околностима, СУ би могао да размотри прикупљање
предлога од више стручних проценитеља и лица која се баве спровођењем
јавних надметања о начину на који би та имовина требало да се прода. СУ би затим могао да достави такве предлоге одбору поверилаца на
одобрење.
1.17 Случајеви на које се не примењује одредба о оглашавању или у
којима се мењају услови оглашавања
Једини изузетак од примене начина оглашавања који прописују
члан 132. и НС 5 представља случај када су трошкови оглашавања “несразмерно високи у односу на вредност предмета продаје”, у ком случају
стечајни управник може, уз сагласност одбора поверилаца, да огласи
продају на начин другачији од прописаног. На пример, у случају када
након продаје преостане мала количина робе.
1.18 Приступ информацијама
Треба напоменути и захтеве НС 5 у погледу једнаког приступа
информацијама, и то:
„Стечајни управник свим потенцијалним купцима пружа једнак
приступ свим информацијама везаним за имовину стечајног дужника, као и једнак приступ имовини стечајног дужника која је предмет
продаје.“
Ова одредба је у складу са етичким правилом које обавезује СУ да
обезбеди једнак третман и поступа непристрасно. НС 5 такође захтева
78
једнак третман свих учесника на јавном надметању:
„Стечајни управник обезбеђује једнак положај свих учесника на
јавном надметању и несметан поступак истицања понуда.“
1.19 Припрема продајне документације
НС 5 обавезује СУ да припреми “продајну документацију” под
којом се могу подразумевати услови под којима се продаја спроводи.
Будући да део захтева овог дела НС дотиче правна и уговорна питања,
СУ би требало да тражи правни савет о тим условима.
Одредба НС 5 која се на то односи гласи:
„За потребе продаје стечајни управник израђује продајну
документацију која садржи све информације о предмету продаје. и
Саставни део Продајне документације чине: образац пријаве за
учешће у поступку продаје, изјава о губитку права на повраћај депозита, као и нацрт купопродајног уговора.“
1.20 Гаранције
НС 5 захтева да СУ не пружа никакве гаранције, као саставни део
продајне документације, у вези са имовином која је предмет продаје и
обавезује га да обелодани све недостатке на имовини. Одредба НС 5
која се на то односи гласи:
„Стечајни управник је у обавези да потенцијалног купца обавести
о свим недостацима на имовини која је предмет продаје који су му
познати у тренутку продаје. Продајна документација обавезно садржи
обавештење потенцијалним купцима да се имовина купује у виђеном
стању без пружања гаранција и да стечајни управник не одговара за
недостатке које купци утврде по извршеној продаји.“
Овим се штити не само СУ већ и имовина стечајног дужника.
Међутим, СУ мора добро да пази приликом навођења недостатака. Добар приступ овом задатку може бити давање изјаве у смислу: “недостаци које је СУ утврдио након спроведеног испитивања су (…), али купци
треба да изврше лични увид и донесу лични суд”.
1.21 Поверљиве информације
НС 5 обавезује СУ да у случају потребе за обелодањивањем
поверљивих информација потенцијалним купцима имовине захтева од
купаца да потпишу уговор о чувању поверљивих података. Одредба НС
5 која се на то односи гласи:
„Ако продајна документација садржи поверљиве информације,
79
стечајни управник ће од потенцијалних купаца пре преузимања продајне
документације захтевати потписивање уговора о чувању поверљивих
података, према коме се сваки од њих обавезује на коришћење преузетих података само у сврху предметне продаје.”
О поверљивим информацијама уопштено, видети релевантне
одредбе етичких правила о откривању повериљивих информација и
коментар тих одредби.
1.22 Посебни захтеви у погледу оглашавања – јавно надметање
Ако се продаја врши јавним надметањем, релевантне одредбе НС 5
предвиђају следеће:
Оглас о продаји садржи:
1. назив стечајног дужника;
2. кратак опис предмета продаје;
3. начин и услове продаје;
4. време и место на коме се имовина може разгледати;
5. време и место одржавања јавног надметања;
6. почетну цену јавног надметања;
7. износ депозита који су заинтересовани купци дужни да положе
најкасније три дана пре дана одржавања продаје, као и датум
полагања депозита у новцу или полагањем банкарске гаранције
са детаљним условима, укључујући и обавештење о начину и
месту преузимања Продајне документације;
8. опис поступка продаје;
9. рок у коме је купац дужан да плати купопродајну цену;
10. рок за повраћај депозита;
11. име и презиме стечајног управника и контакт особу, са контакт подацима;
12. друге податке које стечајни управник сматра битним за успешну продају имовине на јавном надметању.
Овим се обезбеђују неопходни подаци које оглас треба да садржи и
такође помаже у дефинисању услова на којима ће се заснивати продаја
јавним надметањем.
СУ не би требало да превиди евентуалну потребу за пружањем и
“других информација” које ће бити од значаја за неку одређену имовину, као што је на пример, најбоља локација за изградњу некретнина,
ретко и скупоцено уметничко дело и слично.
80
1.23 Посебни захтеви у погледу оглашавања – јавно прикупљање
понуда
У случају продаје јавним прикупљањем понуда, релевантне одредбе
НС 5 предвиђају следеће:
Оглас о продаји јавним прикупљањем понуда садржи:
1. назив стечајног дужника;
2. кратак опис предмета продаје;
3. начин и услове продаје;
4. време и место на коме се имовина може разгледати;
5. место и рок за достављање понуде;
6. процењену вредност предмета продаје са назнаком да процењена вредност није минимално прихватљива вредност, нити је на
било који други начин обавезујућа или опредељујућа за понуђача
приликом одређивања висине понуде;
7. износ депозита или банкарске гаранције који су понуђачи дужни да положе, најкасније три дана пре дана одржавања продаје,
као и датум полагања депозита или банкарске гаранције са детаљним условима, укључујући и обавештење о начину и месту
преузимања Продајне документације;
8. обавезне елементе понуде;
9. обавештење да се отварање понуда врши 15 минута по истеку
рока за достављање понуда на назначеном месту, као и позив
понуђачима и члановима одбора поверилаца да присуствују отварању приспелих понуда;
10. име и презиме стечајног управника и контакт особу са контакт подацима;
11. друге податке за које стечајни управник сматра да су битни за
успешну продају имовине јавним прикупљањем понуда.
И у овом случају, оглас помаже у утврђивању рокова и услова на
којима ће се заснивати јавно прикупљање понуда.
Коментари под ставком “други подаци” у погледу продаје јавним
надметањем су једнако прикладни и у овом случају.
2. ПОСТУПАК ПРОДАЈЕ
КОРАК 5: СПРОВОЂЕЊЕ ПРОДАЈЕ
Сам поступак спровођења продаје није уређен законом. Међутим,
81
НС 5 детаљније описује овај процес, и то:
2.1 Продаја јавним надметањем
Најпре, у погледу продаје јавним надметањем:
Стечајни управник спроводи јавно надметање тако што:
1. региструје лица која имају право учешћа на јавном надметању;
2. отвара јавно надметање читајући правила надметања;
3. позива учеснике да прихвате понуђену цену према унапред
утврђеним корацима увећања, при чему апсолутни износ
увећања не може бити већи од износа депозита;
4. одржава ред на јавном надметању;
5. проглашава за купца учесника који је прихватио највишу понуђену цену.
6. потписује записник.
Веома је битно да СУ води записник о току јавног надметања у
случају да дође до било каквог проблема или спора. Записник се води
истовремено са поступком.
НС 5 прописује следеће захтеве у погледу записника:
Стечајни управник одређује лице које води записник о јавном
надметању. Записник садржи:
1. списак регистрованих учесника;
2. почетну цену;
3. ток јавног надметања;
4. коначну продајну цену постигнуту у надметању;
5. податке о проглашеном купцу;
6. податке о другом најбољем понуђачу и износу понуђене цене;
7. презиме и име стечајног управника и записничара;
8. датум и време почетка и завршетка јавног надметања.
Треба напоменути да су учесници на јавном надметању обавезни, у
складу са другом одредбом НС 5 (у продужетку), да потпишу записник
о јавном надметању.
НС 5 обавезује СУ да на отварању јавног надметања:
1. оглашава имовину која се нуди на продају;
2. оглашава почетну цену и објашњава даљи поступак спровођења
82
јавног надметања;
3. позива учеснике да траже објашњење у вези са имовином која је
предмет продаје, почетне цене, као и даљег поступка пре отпочињања јавног надметања.
Иако се ова обавеза односи на СУ, овај посао може да обавља и лице
које се бави спровођењем јавног надметања, а које у ту сврху ангажује
СУ.
У вези самог поступка спровођења јавног надметања, НС 5 предвиђа
следећа правила:
• Учешће
Сматра се да су испуњени услови за спровођење јавног надметања
ако је најмање једно лице испунило све наведене услове, и то:
1. откупило продајну документацију;
2. у предвиђеном року уплатило износ депозита;
3. потписало изјаву о губитку права на повраћај депозита;
4. потписало уговор о чувању поверљивих података, уколико је
неопходно да стечајни управник у поступку продаје открије поверљиве информације;
5. регистровано као учесник на јавном надметању.
Депозит за учешће на јавном надметању износи 20% од процењене
вредности предмета продаје.
Подносилац депозита губи право на повраћај депозита уколико:
1. се не региструје, или
2. не приступи продаји, или
3. као једини учесник на надметању не прихвати почетну цену,
или ако нико од учесника јавног надметања не прихвати почетну цену, или
4. не потпише записник о јавном надметању, или
5. као проглашени купац не закључи купопродајни уговор у прописаном року или по прописаној процедури, или
6. као проглашени купац не уплати купопродајну цену у назначеном року, или
7. као други најбољи понуђач, након одустајања проглашеног купца, не закључи купопродајни уговор у назначеном року, или
8. као други најбољи понуђач, након одустајања проглашеног купца, не уплати купопродајну цену у назначеном року.
83
Почетна цена је вредност којом почиње поступак јавног надметања.
На првом јавном надметању почетна цена износи 50% од процењене
вредности предмета продаје.
Ова последња одредба пружа корисно упутство за одређивање најниже вредности почетне цене. Међутим, СУ треба да формира сопствено
мишљење и одреди већу почетну цену у одговарајућим околностима.
• Случај са једним учесником
Јавно надметање може да се спроведе ако на њему учествује само
један учесник. У том случају, НС 5 предвиђа следеће:
Ако је само једно лице стекло статус учесника на јавном надметању
и то лице прихвати почетну цену, проглашава се купцем, а почетна
цена се проглашава купопродајном ценом.
• Више учесника
Ако на јавном надметању учествује више од једног лица, НС
предвиђа следеће:
Ако је више од једног лица стекло статус учесника јавног надметања,
стечајни управник оглашава почетну цену и утврђује свако наредно
увећање које не може бити веће од износа депозита.
Утврђивање нове цене понавља се све док учесници истичу понуде на
увећане цене. Стечајни управник оглашава да је јавно надметање завршено када ни после трећег позива није истакнута понуда на увећану
цену, а купцем проглашава учесника који је први понудио највишу цену,
а прихваћена цена се проглашава купопродајном.
• Случај када нема пријављених учесника
Уколико нема регистрованих учесника, јасно је да се поступак
јавног надметања не може спровести.
• Случај када нико од учесника не прихвати почетну цену
Слично томе, ако нико од учесника не прихвати почетну цену,
јавно надметање не може да се настави. У вези са тим, НС 5 предвиђа
следеће:
Почетна цена је вредност којом почиње поступак јавног надметања.
На првом јавном надметању почетна цена износи 50% од процењене
вредности предмета продаје.
Ако нико од учесника не прихвати почетну цену, јавно надметање
84
се проглашава неуспелим, а учесници губе право на враћање депозита.
•
Поступак након неуспелог јавног надметања
НС 5 предвиђа следеће:
Ако продаја на првом јавном надметању буде неуспешна, стечајни
управник може, без сагласности одбора поверилаца, да прода имовину
на поновљеном јавном надметању или на неки други законом прописани
начин.
Почетну цену поновљеног јавног надметања одређује стечајни управник и она не може бити нижа од износа депозита.
•
Успешно јавно надметање
У случају успешног јавног надметања, НС 5 предвиђа следеће:
Стечајни управник са проглашеним купцем саставља уговор о купопродаји и након тога записник о примопредаји предмета
купопродаје.
Проглашени купац је дужан да уплати цео износ купопродајне цене
у року који не може бити краћи од осам нити дужи од 30 дана дана од
дана потписивања уговора о купопродаји. За уплату купопродајне цене
у року дужем од 30 дана од дана потписивања уговора, стечајни управник мора имати сагласност одбора поверилаца.
Као што је претходно напоменуто, рокови и услови уговора који
се закључује након успешног јавног надметања морају да буду унапред
припремљени и објављени. Уплата купопродајне цене представља један
од тих услова. Овај конкретан захтев мора бити обухваћен.
• Неуспешно окончање продаје
У случају да проглашени купац не закључи купородајни уговор, НС
предвиђа следеће:
Ако проглашени купац не закључи купопродајни уговор или не уплати купопродајну цену у прописаним роковима и на прописан начин, губи
право на повраћај депозита, а за купца се проглашава други најбољи
понуђач у поступку јавног надметања. Други најбољи понуђач је лице
које је у односу на проглашену купопродајну цену прво понудило претходно увећану цену. Други најбољи понуђач има иста права и обавезе као
проглашени купац.
85
• Повраћај депозита
НС 5 предвиђа да се депозит за учешће на јавном надметању
враћа свим неуспешним учесницима у року од 8 дана од дана јавног
надметања.
2.2 Продаја јавним прикупљањем понуда
Као друго, у погледу продаје јавним прикупљањем понуда релевантне одредбе НС 5 предвиђају следеће:
•
Понуде у писаној форми
НС 5 предвиђа:
„Све понуде се достављају у писаној форми, у запечаћеним ковертама уз назнаку да се понуда односи на продају имовине одређеног стечајног дужника на коју се односи оглас за прикупљање понуда.“
и да
„Усмене понуде стечајни управник не узима у разматрање.“
• Поступање са понудама
НС 5 предвиђа да “стечајни управник на свакој коверти уписује тачно време пријема и издаје потврду потенцијалном купцу о пријему“.
•
Минимум услова за спровођење јавног прикупљања понуда
НС 5 предвиђа следеће:
„Сматра се да су испуњени услови за спровођење јавног
прикупљања понуда ако је најмање једно лице испунило све наведене
услове:
1. откупило продајну документацију;
2. у предвиђеном року уплатило износ депозита; [депозит ‘…износи 20% од процењене вредности предмета продаје’]
3. потписало уговор о чувању поверљивих података, уколико је
неопходно да стечајни управник у поступку продаје открије поверљиве информације;
4. потписало изјаву о губитку права на повраћај депозита;
5. доставило понуду.“
• Отварање понуда
Стечајни управник отвара понуде у време, на месту и на начин као
што је то прецизирано јавним огласом о прикупљању понуда и води за-
86
писник о отварању понуда. Отварању понуда приступиће се и ако чланови одбора поверилаца или неко од понуђача не присуствују продаји.
• Записник о поступку спровођења јавног прикупљања понуда
Као и код јавног надметања, СУ мора да води записник о прикупљању
и отварању понуда
• Неисправне понуде
Стечајни управник неће разматрати понуде које не садрже јасно
одређен износ на који понуда гласи, које се позивају на неку другу понуду,
понуде дате под условом, или се позивају на услове који нису предвиђени
у продајној документацији и огласу, као и понуде уз које није положен
депозит у предвиђеном року.
• Прихватање понуда
Стечајни управник је дужан да прихвати највишу достављену понуду, уколико је иста изнад 50% од процењене вредности предмета продаје. Ако највиша достављена понуда износи мање од 50% од процењене
вредности предмета продаје, стечајни управник је дужан да пре прихватања такве понуде добије сагласност одбора поверилаца.
• Обавештење о резултату продаје
Стечајни управник у року од 15 дана од дана отварања понуда,
свим понуђачима доставља обавештење о проглашеном најуспешнијем
понуђачу и висини прихваћене понуде.
• Повраћај депозита и губитак права на повраћај депозита
Стечајни управник ће вратити депозит сваком понуђачу чија понуда не буде прихваћена у року од три радна дана од дана одржавања
јавног прикупљања понуда.
Понуђач губи право на депозит у следећим случајевима:
Понуђач губи право на повраћај депозита уколико:
1. не поднесе понуду или поднесе понуду која не садржи обавезне
елементе;
2. не потпише купопродајни уговор, или
3. буде проглашен купцем, а не уплати купопродајну цену у предвиђеном року и на прописан начин.
87
• Купопродајни уговор
Проглашени купац је дужан да уплати цео износ купопродајне цене
у року који не може бити краћи од осам нити дужи од 30 дана дана од
дана потписивања уговора о купопродаји. За уплату купопродајне цене
у року дужем од 30 дана од дана потписивања уговора, стечајни управник мора имати сагласност одбора поверилаца.
• Одсуство ваљаних понуда
Ако у року одређеном у огласу за јавно прикупљање понуда није достављена ниједна ваљана понуда или ако највиша достављена понуда
садржи цену мању од 50% од процењене вредности, а одбор поверилаца
одбије давање сагласности, стечајни управник може предметну имовину да прода на неки други законом предвиђен начин.
2.3 Продаја непосредном погодбом
НС 5 предвиђа следеће:
По добијању сагласности од стране одбора поверилаца за продају
непосредном погодбом, стечајни управник директно обавештава
потенцијалне купце о условима продаје и по обављеним преговорима
закључује купопродајни уговор.
3. АКТИВНОСТИ НАКОН ИЗВРШЕНЕ ПРОДАЈЕ
КОРАК 6: ПОТЕНЦИЈАЛНИ ПРИГОВОРИ НА ПРОДАЈУ
3.1 Приговори на продају
Члан 133. предвиђа да, по основу преваре, пристрасног понашања
стечајног управника, непотпуног обавештења и сличних разлога, повериоци могу ставити приговор на извршену продају. Међутим, такав
приговор не може да утиче на продају, већ само може да има за исход
захтев за накнаду штете против стечајног управника.
88
КОРАК 7: ОБАВЕШТЕЊЕ О ИЗВРШЕНОЈ ПРОДАЈИ
3.2 Обавештење стечајном судији, понуђачима и осталим
странама
Члан 133. предвиђа да СУ мора, у року од 10 дана од дана извршене
продаје, да о извршеној продаји, условима продаје и постигнутој цени
обавести стечајног судију и одбор поверилаца.
КОРАК 8: НАМИРЕЊЕ РАЗЛУЧНИХ ПОВЕРИЛАЦА
3.3 Расподела средстава остварених продајом
Члан 133. захтева да се у случају да је имовина предмет обезбеђења
потраживања једног или више поверилаца, средства остварена
уновчењем првенствено користе за намирење директних трошкова
продаје, у које спада и награда СУ, затим за потраживања разлучних
поверилаца и на крају за стечајну масу.
КОРАК 9: ЕВИДЕНЦИЈА СРЕДСТАВА ОСТВАРЕНИХ ПРОДАЈОМ
3.4 Дужност СУ да води евиденцију
Члан 133. прописује да се средства остварена продајом уплаћују на
рачун стечајне масе (видети смернице за Национални стандард број 1).
Члан 138. прописује посебна правила о продаји стечајног дужника
као правног лица.
КОРАК 10: СВОЈИНСКО ПРАВО КУПЦА
3.5 Право својине и упис права у регистар
Члан 133. предвиђа да се по извршеној исплати купопродајне
цене у целости на купца преноси право својине. Овај члан такође
предвиђа упис купца у регистар као власника, када то одговара датим
околностима.
Иако то није наведено, од СУ се може очекивати да учини све што
је у разумној мери неопходно да олакша пренос и упис права својине и
других права у одговарајући регистар.
89
4. ПОСЕБНЕ ПРОДАЈЕ
4.1 Продаја стечајног дужника као правног лица
Члан 135. предвиђа да уколико, приликом разматрања продаје
стечајног дужника као правног лица, разлучни поверилац предложи
другачији начин уновчења имовине у односу на начин који предлаже
СУ и између њих не дође до договора, о том предлогу мора да одлучи
суд који мора да испита следеће:
• да ли је процена вредности имовине која је предмет разлучног
права извршена у складу са националним стандардима, и
• да ли би се том продајом постигло неповољније намирење разлучних поверилаца у односу на намирење које би се постигло
продајом појединачних делова имовине стечајног дужника.
Ако суд усвоји предлог разлучног повериоца, он може да наложи
одлагање продаје, вршење нове процене вредности, издвајање имовине
на којој постоји разлучно право или друге мере у циљу обезбеђења заштите интереса тог разлучног повериоца.
У вези са тим, НС 5 предвиђа следеће:
Пре него што приступи продаји стечајног дужника као правног
лица, стечајни управник мора имати сагласност одбора поверилаца.
У случају продаје стечајног дужника као правног лица процена мора
да прикаже да је овај вид продаје повољнији, односно да је процењена
вредност правног лица већа од процене укупне вредности појединачних
делова имовине.
У случају продаје стечајног дужника на чијој имовини постоје разлучна права, стечајни управник ће ангажовати лице стручно да изврши процену вредности стечајног дужника као правног лица и процену
вредности имовине стечајног дужника која је предмет разлучног права.
У овом случају стечајни управник је дужан да објави оглас којим позива
стручна лица да доставе понуде за вршење процене у најмање једном
високотиражном листу који се дистрибуира на територији Републике
Србије. Листу свих достављених понуда стечајни управник доставља
одбору поверилаца који у року од петнаест дана одлучује о избору понуђача узимајући осим финансијске понуде у обзир и стручност, референце и друге елементе понуде који су од значаја за вршење адекватне
процене. Одбор поверилаца врши избор понуђача искључиво са листе
достављених понуда и не може позивати друге понуђаче да доставе понуде, нити налагати стечајном управнику да понови објављивање ог-
90
ласа. У случају да одбор поверилаца не донесе одлуку у прописаном року
избор понуђача врши стечајни управник.
4.2 Продаја кварљиве робе
Члан 137. предвиђа да СУ може да продаје кварљиву робу уз
одобрење стечајног судије и да се члан 133. не примењује на такву
продају.
4.3. Продаја имовине у случају када је њена вредност мања од висине
трошкова стечајног поступка
НС 5 у том случају предвиђа следеће:
Уколико се по отварању стечајног поступка утврди да је вредност имовине стечајног дужника мања од висине трошкова стечајног поступка или је имовина стечајног дужника незнатне вредности,
стечајни управник о томе без одлагања обавештава стечајног судију
уз предлог за закључење стечајног поступка у складу са чланом 13.
став 2. Закона о стечају. Уз предлог за закључење, стечајни управник
доставља:
1. процену вредности имовине стечајног дужника;
2. план тока стечајног поступка са предрачуном трошкова,
којим доказује да је имовина стечајног дужника недовољна за
спровођење стечајног поступка;
3. предлог начина, рокова и услова за уновчење имовине стечајног
дужника.
91
92
93
94
95
СТРУЧНЕ СМЕРНИЦЕ ЗА НАЦИОНАЛНИ СТАНДАРД
БРОЈ 6
о подацима које треба да садржи план реорганизације који подноси
стечајни управник
УВОД
Реорганизација као законско средство се спрема да постане средиште пажње система стечајног законодавства у Србији. То се посебно потврђује након недавног усвајања Закона о стечају 2009. године
и увођења поступка познатог под називом “поступак реорганизације
у складу са унапред припремљеним планом реорганизације”. Тиме је
омогућено подношење унапред припремљеног плана реорганизације
(“УППР”) истовремено са предлогом за покретање стечајног поступка од стране дужника који је инсолвентан или којем прети инсолвентност (члан 158. Закона о стечају). Тиме се допуњује постојећи,
“конвенционалнији”, облик поступка реорганизације који захтева да
се план реорганизације (“ПР”) подноси у року од 90 дана од отварања
стечајног поступка над инсолвентним дужником.
Основи услов за реорганизацију је да је предузеће намењено тржишту, односно да план реорганизације има комерцијалну сврху, као на пример, продаја пословања предузећа као правног лица, одржање пословања
или, чак, у ретким случајевима, исплата дугова предузећа у целости.
Национални стандард број 6
Стандард који се односи на реорганизацију (“НС6”) првобитно има
за циљ да обезбеди да се повериоцима (и осталим заинтересованим
странама) пруже све потребне и поуздане информације у вези плана
реорганизације (“план”) и обавештења о плану реорганизације.
Овај коментар се бави анализом садржине плана реорганизације и
садржине обавештења о плану реорганизације. Он такође препоручује
да СУ узимају у обзир “Модел садржине плана реорганизације” (“Модел плана”) који је приложен уз овај коментар. Иако се не предлаже
да се модел обавезно примењује, уколико се ваљано следи (у смислу обухватања информација наведених у моделу које су релевантне и
материјално значајне за план), повериоцима би се пружиле све потребне информације и такав план би био у складу са законом.
96
Према томе, иако примена модела није обавезна, стечајнима управницима се саветује да га примењују, зато што:
• пружа “контролну листу” минимум података које план треба
да садржи,
• има смисла, и
• зато што је вероватно да ће суд приликом оцене усклађености
садржине плана са законом узети у обзир овај модел плана.
Потреба за информацијама
Информације су од пресудног значаја за повериоце када се предлаже план реорганизације. Повериоцима се мора омогућити да донесу исправну одлуку о прихватању или одбацивању плана. Поверилац обично
не поседује пуно, ако уопште поседује, информација о финансијском
пословању дужника. Понекад највећи финансијер дужника може имати значајне информације о дужнику. Међутим, те информације нису
доступне и просечном повериоцу а, у сваком случају, оне које су доступне банци или финансијеру не представљају потпуне информације
о стечајном дужнику.
Према томе, повериоцима (укључујући банке и финансијске
институције) су неопходне информације. У контексту предлагања
реорганизације, повериоцима је потребно пружити податке о:
• самом плану реорганизације, а посебно о њиховом намирењу,
• рочишту за разматрање плана,
• праву поверилаца на гласање,
• гласању (искоришћавању права на гласање),
• евентуалним изменана у плану пре његовог разматрања и
изгласавања.
Информације садржане у плану су од пресудног значаја јер на основу њих повериоци морају да донесу исправну процену или одлуку о
многим питањима, као што су:
• шта могу да очекују исплатом потраживања према плану,
• да ли би се намирили у већој мери у односу на намирење у банкротству дужника,
• да ли се чини вероватним да ће се намирити у складу са
предлогом.
Прва два питања су прилично фундаментална и те информације
не би било тешко пружити. Међутим, треће покреће више питања него
97
што може да одговори и то из разлога што ће у великој мери зависити
од тога на чему се план заснива. План, рецимо, може да буде заснован
на наставку пословања стечајног дужника и намирењу поверилаца (у
потпуности или делимично) из добити од пословања. Али колико је вероватно да ће пословање остваривати добит? На којим критеријумима
се заснива очекивана добит? Или, да ли исплата потраживања зависи
од продаје целокупног или само неких делова пословања? Ако зависи,
колика је вероватноћа да ће предузеће да се прода? По којој цени? Када?
Шта ако предузеће не може да се прода?
Ово су питања на која пружањем информација у плану треба одговорити код релативно једноставног поступка реорганизације. Али шта
је са сложенијим поступком? Шта се дешава ако се планом предлаже да
ће повериоци (или неко од поверилаца) добити акције у предузећу које
је стечајни дужник на име “исплате” њихових потраживања (конверзија
дуга у акцијски капитал)? Како се то решава? Која ће бити вредност тих
акција? Како се врши та процена?
На основу наведеног, подразумеваће се да ће информације које
могу бити и релевантне и материјално значајне за повериоце у поступку реорганизације зависити од тога шта се предлаже планом
реорганизације и управо зато је информисање поверилаца важно.
Разматрање и одбацивање плана услед недостатка информација
План се подноси суду који га темељно разматра пре достављања
повериоцима. Члан 163. Закона о стечају предвиђа да стечајни судија
може да одбаци план ако план не испуњава прописане услове у погледу
садржине (детаљније о томе у продужетку).
Према томе, обим и квалитет информација садржаних у плану или
као део плана представљају фактор који утиче на одлучивање о томе
да ли се план може доставити повериоцима. Међутим, стечајни судија
не би требало да буде једини одговоран за оцену обима и квалитета
тих информација. Стечајни управник који је учествовао у припреми
и предлагању плана треба да сноси основну одговорност и поступа у
складу са тим.
НС 6 се искључиво примењује на план који подноси стечајни
управник
Важно је схватити да се НС 6 примењује искључиво на предлог
98
плана реорганизације који подноси стечајни управник. Предлог плана
реорганизације могу да поднесу и друга лица, на пример:
• план реорганизације, у складу са чланом 161. Закона о стечају, могу да поднесу “…стечајни дужник, стечајни управник,
разлучни повериоци…стечајни повериоци…као и (лица која су
власници) … капитала дужника.”
Међутим, НС 6 је усмерен искључиво на план реорганизације који
подноси стечајни управник (“СУ”). Дакле, не односи се на предлог плана који подносе друга лица. Разлог томе је да националне стандарде као
што је НС 6 предлаже Агенција за лиценцирање стечајних управника
(“АЛСУ”) у складу са Законом о Агенцији за лиценцирање стечајних
управника (“Закон о АЛСУ”), а усваја Министар у складу са Законом о
стечају (видети чл. 3 и чл. 11. Закона о АЛСУ и чл. 27. Закона о стечају).
Надлежност АЛСУ за предлагање стандарда је ограничена на стандарде
који се примењују на СУ. АЛСУ не може да предлаже стандарде који се
односе на друга лица.
Према томе, ако план поднесе друго лице, овај стандард се не
примењује на тај план. Постоји могућност, међутим, да стечајни судија
узме у обзир Национални стандард број 6 приликом оцењивања обима
информација садржаних у том плану или обавештењу о плану.
Правни статус и примена НС 6 и његова повезаност са Законом о
стечају
НС 6 спада у подзаконске акте и правни основ за његово доношење
представљају одредбе поменутих Закона о АЛСУ и Закона о стечају. Неопходно је размотрити однос између НС 6 и Закона о стечају.
И сам Закон о стечају се бави садржином плана реорганизације.
Члан 156. предвиђа да план мора да садржи значајан обим информација
и осталих докумената, као на пример:
• опште објашњење делатности коју стечајни дужник обавља и
околности које су довеле до финансијских тешкоћа;
• попис мера и средстава за реализацију плана
• висину новчаних износа или имовину која ће служити за потпуно или делимично намирење поверилаца
• опис поступка продаје имовине
• финансијске пројекције за период извршења плана
реорганизације.
99
НС 6 је најбоље посматрати као “допуну” и “додатак” те законске
одредбе, којим се додаје (или разрађује) велики број прецизних правила о пружању информација. Узмимо као пример поменуте “мере
и средства” за реализацију плана. Ако те “мере” обухватају наставак
пословања дужника, препоручује се (иако закон то изричито не захтева) да план садржи информације о томе на који начин ће се вршити
финансирање даљег пословања. Предложени модел плана (који је, као
што је напоменуто, приложен уз овај коментар) се такође може сматрати релевантним. Он предлаже да план треба да садржи информације о
“…5.7 начину вођења пословања ... стечајног дужника“.
Из тога се може видети да у случају плана којим се предвиђа наставак пословања, НС 6 прецизира захтев за детаљним информацијама
о том аспекту плана. Дакле, допуњује закон. Наравно, ако се планом не
предлаже наставак пословања стечајног дужника, те одредбе НС 6 нису
релевантне те се могу игнорисати.
И у овом контексту треба напоменути члан 163. Закона о стечају. У
вези са тим, он предвиђа следеће:
“Стечајни судија ће … одбацити предлог плана реорганизације ако:
1) нису поштоване одредбе овог закона о... садржини…плана
реорганизације;
2) план није у складу са другим прописима.”
Према томе, ако план или обавештење о плану не садржи информације предвиђене НС 6, а план је предложио или поднео СУ, тај план није
у складу са законом, односно са “другим прописима” (при чему се НС 6
сматра делом закона у ту сврху, или прописом). У сваком случају, план
ће бити мањкав због недостатка материјално значајних информација.
Значај Кодекса етике СУ
Као што је напоменуто у коментару на Кодекс етике стечајних управника (“Кодекс”), етичка правила обезбеђују свеобухватан оквир у
погледу понашања стечајног управника у обављању дужности и обавеза. Правило које је најважније у смислу НС 6 јесте правило којим се
захтева да СУ буде објективан, непристрасан и независан (видети члан
4. Кодекса и одговарајуће стране коментара). Ако стечајни управник
учествује у предлагању плана (било као предлагач, стручњак или коментатор), он мора да поступа потпуно независно и да избегава утицаје
на било који начин. Веома је могуће, на пример, да ће лица која су пове-
100
зана са дужником покушати да утичу на стечајног управника приликом
сачињавања предлога плана, на информације које се чине доступним
повериоцима или на очекивани исход или резултат плана. Они ће желети да се о плану формира врло позитивно мишљење. СУ је дужан да
такве ствари оцењује независно од било каквих утицаја.
Следеће етичко правило које може бити релевантно јесте дужност
чувања поверљивости информација (видети члан 5. Кодекса). План би,
на пример, могао да обухвати располагање пословним тајнама стечајног
дужника. Ако СУ учествује у предлагању таквог плана, он треба да води
рачуна да поступа у складу са правилима о поверљивости информација
(видети коментар Кодекса).
101
ТЕКСТ НАЦИОНАЛНОГ СТАНДАРДА БРОЈ 6
ДЕО I – ПРЕДМЕТ И ЦИЉ
Први део НС 6 почиње навођењем да је циљ стандарда да дефинише
садржину плана реорганизације у случају када план предлаже стечајни
управник. Тиме се препознаје законско ограничење поменуто у претходном делу.
Као што је претходно наведено, план реорганизације може бити
различитог облика и садржине. То све зависи од намере, суштине и
структуре плана. Ово се јасно разазнаје у члану 157. Закона о стечају у
ком се наводи низ мера за реализацију плана реорганизације. План би
могао да предвиди, на пример:
• намирење потраживања у потпуности, делимично, у ратама,
итд.,
• претварање потраживања у капитал,
• продају пословања стечајног дужника.
Ово су само неке од мера. Из тога следи да ће сваки план бити различит и зато НС 6 треба тумачити тако да он прописује само обавезу
пружања информација ако су те информације релевантне и материјално
значајне за план.
Први део стандарда потврђује одредбе члана 156. Закона о стечају
у погледу садржине плана. У њему се јасно наводи намера да стандард
има за циљ да допуни садржину, а не да на било који начин утиче на њу.
Није у сукобу са законом и у складу је са свеобухватним циљем закона
да пружи информације.
ДЕО II – САДРЖИНА ПЛАНА РЕОРГАНИЗАЦИЈЕ
У другом делу НС 6, детаљно се описује садржина плана под различитим насловима који следе у продужетку. За потребе овог коментара,
за те одредбе је употребљен израз “правила”.
Правило 1 – план који предвиђа наставак пословања стечајног
дужника
У случају да план реорганизације предвиђа наставак пословања
стечајног дужника, ово правило захтева да план садржи:
102
•
информације о начину на који се узроци који су довели до инсолвентности стечајног дужника могу отклонити. То захтева да
се најпре наведу узроци инсолвентности (у складу са чланом
156. закона). Уколико су ти узроци значајни за пословање стечајнг дужника, информације које треба пружити у складу са
НС 6 могу да обухвате:
• опис начина за унапређење рентабилности пословања;
• да ли пословање треба да се рационализује,
• да ли су потребна нова улагања у пословање,
• да ли део пословања треба да се затвори, прода, и томе
слично.
Укратко, потребно је пружити све материјално значајне информације о вођењу даљег пословања стечајног дужника.
• Информације о начину финансирања пословања стечајног
дужника, укључујући и изворе додатног финансирања и услове
таквог начина финансирања.
Наведене врсте информација су релевантне и важне, јер, на основу
њих, повериоци треба да оцене и дају мишљење о изгледима за опстанак пословања, а у случају да пословање не опстане, о томе да ли ће то
имати неповољан исход по њих (услед, на пример, већег задуживања, уз
обезбеђење на имовини стечајног дужника и сл.).
Уколико стечајни управник не може да објасни повериоцима на који
начин ће узроци губитака који су довели до инсолвентности стечајног
дужника бити отклоњени, будући губици ће неизбежно довести до
смањења износа средстава расположивих за намирење поверилаца.
Међутим, ово је вероватно најважнији део сваког плана реорганизације:
већина планова је усмерена на опрост дуга од стране повериоца и иако
се тиме може повратити билансна солвентност пословања, то неће од
предузећа које послује са губитком направити рентабилно предузеће.
Према томе, већина планова реорганизације захтева известан степен
оперативног реструктурирања, као и финансијско реструктурирање.
Разлог из ког већина предузећа не предузима мере оперативног
реструктурирања пре почетка стечаја су обично трошкови који се односе, на пример, на:
• смањење броја запослених,
• раскид штетних (оптерећујућих) уговора о закупу или других
уговора,
• премештање пословања.
103
Поред тога, предузећу у поступку реорганизације је обично потребан додатан обртни капитал, и то из следећих разлога:
• потребе да се спроведу одређене или све од горенаведених
уштеда, што укључује капиталне издатке,
• добављачи ће омогућавати исте услове набавке које омогућавају
и предузећима која су платежно способна,
• због тога што повериоци могу тражити откупнину ради
смањења претходних губитака, као услов за наставак услуга
снабдевања,
• због тога што су банкарске олакшице у виду позајмице по текућем рачуну ретко доступне.
Предузећа у поступку реорганизације могу да се суоче са проблемима и приликом наплате доспелих потраживања од својих корисника
који нису уверени да је дужник способан да измирује своје текуће обавезе (као што су осигурање или гаранције за квалитет).
Из тих разлога, предузећима у поступку реорганизације ће често
бити потребан значајан додатан обртни капитал ради предвиђања негативних последица на приливе и одливе. Национални стандард захтева
да стечајни управник утврди изворе таквог додатног финансирања и
детаљно обавести повериоце о условима таквог финансирања.
Правило 2 – обезбеђење реалног предлога за намирење
потраживања
Главни интерес и центар пажње просечног повериоца који мора да
размотри и гласа о плану ће вероватно бити мере које план предвиђа
у погледу исплате потраживања. Ово правило се не бави питањем
најбољег начина за пружање тих информација, већ захтева да СУ “на
реалним основама” заснује своје мишљење (или “одмери”) о:
• начину намирења поверилаца,
• о томе да ли ће се планом постићи повољније намирење у односу на намирење које би се остварило банкротством стечајног
дужника, и
• свим ризицима повезаним са овим циљевима.
Нагласак је на реалној процени коју даје СУ. Бити реалан значи бити
практичан и судити о стварима онаквим какве оне заправо јесу. То би,
у најмању руку, захтевало да СУ ваљано оцени и одреди количину наведених “мера” на чије предлагање га овај стандард обавезује.
104
Тиме се стечајном управнику намеће значајна одговорност.
Наметање такве одговорности стечајном управнику је оправдано јер
се од њега очекује да је професионално оспособљен да је обавља. А
ако он не може, ко може? Ако неке од наведених процена врше друга
лица, стечајни управник мора да води рачуна да су оне засноване на
реалној основи. Уколико их он врши, дужан је да то чини на основу
одговарајућих чињеница и критеријума.
Нарочито, стечајни управник мора да осигура да план реорганизације
одражава следеће:
• опрезно предвиђање исхода (резултата) пословања, узимајући
у обзир опрезан преглед појединачних променљивих у предвиђању пословних прихода и расхода и у плану реализације пословања дужника,
• реалну процену трошкова спровођења стечајног поступка,
• реалну процену трошкова обезбеђења финансијских средстава
из претходног правила број 1.
Овај стандард прописује да план који предлаже СУ не сме да буде
заснован на “неизвесним будућим догађајима”. Оно што то заправо
значи јесте да, ако, на пример, постоји било који ризик да ће у поступку реорганизације повериоци бити неповољније намирени у односу
на намирење које би се остварило банкротством стечајног дужника,
СУ мора да узме у обзир и ту могућност. Врло је могуће да ће овај ризик у извесној мери постојати чак и код добро припремљеног плана
реорганизације и зато стечајни управник мора да скрене пажњу повериоцима на те ризике.
Правило 3 – предуслови или рокови за спровођење плана и
последице неиспуњења предуслова и рокова
Велика је вероватноћа да ће многи планови реорганизације бити
условљени испуњењем одређених услова. Такав услов може бити претходни услов или одложни услов. Претходни услов је обично онај од ког
зависи почетак спровођења плана. Ако тај услов није испуњен, план се
не може спровести и обуставља се. Одложни услов је онај који мора да
буде испуњен након или током спровођења плана. Ако тај услов није
испуњен, то може да подразумева да се спровођење плана не можете
наставити, већ се обуставља.
На пример, ако план предвиђа наставак пословања стечајног дуж-
105
ника, то може да зависи од финансијских средстава обезбеђених за
подршку раду предузећа. Према томе, сматра се да је план “условљен”
појавом таквих околности - да ће потребан износ финансијских средстава, према наведеним условима и роковима, заправо бити обезбеђен.
Испуњење тог услова се обично везује за неки временски рок (или
рок). Ако се услов не испуни, односно ако се премаши рок за његово
испуњење, план пропада и обуставља се.
У вези са таквим стварима, повериоци морају да буду упознати са
следећим:
• да ли план подлеже неким условима,
• са природом и суштином тих услова, и
• са роковима за испуњење тих услова.
Доступност тих података обезбеђује већу сигурност у план.
Уобичајени претходни услови са којима стечајни управник може да
се суочи су:
• пристанак главних добављача да наставе са снабдевањем по повољним условима;
• ангажовање кључних кадрова, евентуално укључујући рокове
за исплату њихове накнаде;
• сагласност закуподавца да се одрекне одређених права у погледу заосталих плаћања на име закупа.
Предлагач таквог плана може настојати да приложи нереалне предуслове или рокове и зато је важно да повериоци буду обавештени о последицама неиспуњења свих таквих предуслова или рокова, укључујући
и казне као што су губитак депозита или губитак права, што може
да доведе до смањења износа средстава расположивих за намирење
поверилаца.
Правило 4 – намирење поверилаца и друго
Ово правило се бави питањем исплате трошкова и потраживања.
Правило захтева да план:
„...мора да садржи детаљан опис начина намирења:
1) неизмирених трошкова насталих у стечајном поступку,
укључујући и награду за рад и накнаду трошкова стечајног
управника;
2) потраживања која су настала у периоду пре отварања стечаја,
у оквиру формираних класа поверилаца;
106
3) поверилаца чија су потраживања оспорена;
4) потраживања која ће настати по усвајању плана
реорганизације.
Ове одредбе су релативно једноставне и саме по себи јасне. У већини случајева неке од њих неће бити заступљене. На пример, може се
десити да трошкови стечајног управника буду већ намирени, и слично.
Једна категорија која ће увек бити заступљена је она под тачком 2)
- призната потраживања. Претходни коментар под правилом број 2 је
битан за ово питање.
Правило 5 – случај када план предвиђа да надзор над спровођењем
плана врши стручно лице
Спровођење плана може да изазове забринутости међу повериоцима. Ако се спровођење плана повери само дужнику, повериоци могу да
буду забринути у погледу његове способности да спроведе план, као и
да ли ће он поступати у доброј намери. У већини случајева је вероватно
да ће повериоци захтевати да се над дужником врши надзор или да надзор над спровођењем плана врши независно лице, односно “стручњак”,
а то може бити стечајни управник. Врста и степен надзора разликоваће
се од случаја до случаја, као и награда или накнада трошкова тог стручног лица. Обе категорије треба прецизно описати. Управо о томе говори
ово правило.
Ако план предвиђа именовање или ангажовање стручног лица за
вршење надзора над спровођењем плана, овим правилом се захтева
пружање следећих података:
• опис очекиваних обавеза стручног лица које врши надзор,
• начин извештавања поверилаца о спровођењу плана,
• “динамика” исплата накнада стручном лицу, што обухвата услове по којима ће се вршити свака исплата награде и накнаде,
начин исплате и извор средстава из којих ће се те награде и накнаде исплаћивати.
Потребно је пружити информације о пословима и радњама које
је стручно лице дужно, или се од њега очекује, да предузме током
спровођења плана. То обухвата:
• својство у ком ће стручно лице вршити надзор или пратити
спровођење плана,
• овлашћења, одговорности и дужности стручног лица,
107
•
право стручног лица на информисање и његова способност да
проверава добијене информације,
• послови које је стручно лице дужно да обавља,
• време које ће бити утрошено,
• период вршења надзора,
• могућност стручног лица да закаже поверилачко рочиште у
случају да сматра да се не поступа у складу са усвојеним планом реорганизације или да његово успешно извршење није
изводљиво.
Опис начина на који ће стручно лице обавештавати повериоце треба да обухвати предмет, садржај, рокове и начин достављања таквих
извештаја.
“Динамика” исплата награде и накнаде стручног лица треба да прикаже, на пример, следеће податке:
• на који начин ће се вршити обрачун награде и накнаде,
• када ће награда или накнада бити исплаћена,
• да ли у виду привремене исплате или на други начин,
• поступак одобравања исплате награда и накнада.
Правило 6 - побијање правних послова и радњи предузетих пре
покретања стечаја
Последње правило овог стандарда захтева да се у плану опишу све
правне радње које би могле или које ће бити предмет побијања, а које
су предузете пре покретања стечаја. Ти правни послови и радње су наведени у члановима 119.-130. Закона о стечају.
Врста и појава таквих послова и радњи може бити предмет
интересовања и забринутости поверилаца јер постоји могућност да се,
на пример, пре покретања стечајног поступка, другим повериоцима
даје погодније намирење или да “службеници/упућена лица” стекну од
дужника корист на коју немају право или под неправедним условима
којима се наноси штета повериоцима. Постоје послови и радње које чак
могу да проузрокују инсолвентност дужника.
Намера овог правила је да информише повериоце о томе да ли су
такве радње откривене и ако јесу, које мере намеравају да се предузму
поводом тога.
Разлог због којег је неопходно прецизирање ових информација је да
повериоци могу правилно да схвате, на пример, да:
108
•
план може да зависи од успешности таквих радњи и ако зависи,
које су шансе за успех плана;
• се покретањем поступка за побијање тих радњи средства расположива за намирење поверилаца могу увећати;
• не постоји намера за покретање таквих поступака;
• се од побијања може одустати у корист спровођења плана (на
пример, против управе односно власника стечајног дужника
могу бити покренуте тужбе, али због њиховог пристанка да дају
допринос или друге погодности повериоцима, од намере да се
води поступак по тим тужбама се одустаје);
• трошкови покретања и вођења тих поступака представљају релевантну околност.
Зато СУ треба да:
• идентификује све такве радње,
• пружи детаљан опис врсте и дејства тих радњи,
• наведе лица која су учествовала у тим радњама,
• опише шта предлаже у погледу тих радњи (углавном у складу са
горенаведеним), и да
• образложи такве предлоге.
Ако се планира покретање тужбе ради побијања таквих радњи, од
стечајног управника се може захтевати да пружи додатне информације
о изгледима за успех таквих поступака, њиховом трајању, процењеним
трошковима и добитима. Уколико се не намерава покретање таквих
тужби, повериоци морају о томе да буду обавештени.
Не постоји захтев за детаљним описом радњи у погледу побијања.
То се, по потреби, може учинити на поверилачком рочишту. Међутим,
важно је да се напомену, како би повериоци у сваком случају могли да
се информишу.
Правило 7 – случај када план подносе друга лица
Последње правило прописује да је у случају када план реорганизације
није поднео СУ, већ други предлагач, СУ “дужан да стечајном судији и
одбору поверилаца достави мишљење о изводљивости плана...“
Закон о стечају садржи одредбе које могу бити релевантне за ово
правило, и то:
• прво, члан 156. који предвиђа да унапред припремљен план реорганизације садржи “…изјаву ревизора или лиценцираног сте-
109
чајног управника да је унапред припремљен план реорганизације
изводљив”
• члан 163. којим се предвиђа да стечајни судија “…може … наложити стечајном управнику … да утврди тачност података из
предлога плана реорганизације…”
Није јасно да ли је правни основ правила 7 Националног стандарда број 6 само једна или обе ове одредбе. Прва одредба (члан 156.)
јасно предвиђа давање мишљења о “изводљивости” плана а правило
обавезује на њену примену. Друга одредба не говори о изводљивости
плана, већ о “тачности података”. Може се покренути питање да ли се
НС 6 примењује.
У сваком случају, СУ мора строго да води рачуна приликом давања
мишљења о изводљивости плана или тачности података у плану у чијој
припреми је имао мало или уопште није имао учешћа. Он мора или да
буде потпуно сигуран да може да изрази такво мишљење без икаквог
уздржавања, услова или резерве, или, уколико то не може, мишљење
мора да буде исказано са резервом, условима, или уздржано, као на
пример:
“…на основу података који су ми стављени на располагање, а који
обухватају (описати), формирао сам мишљење…(итд.)…Међутим,
нисам могао делимично или у потпуности да проверим и потврдим
овде описане информације и у складу са тим изражавам мишљење са
резервом.”
МОДЕЛ САДРЖИНЕ ПЛАНА РЕОРГАНИЗАЦИЈЕ
У продужетку се налази предложени модел садржине плана реорганизације. Овај модел није саставни део националних стандарда
и, према томе, нема обавезујући карактер, али би могао да користи
стечајним управницима приликом израде плана реорганизације.
Овај модел плана углавном понавља захтев из члана 156. Закона о
стечају (као што је претходно напоменуто), али уз прецизнији опис.
Модел плана реорганизације је подељен на шест области, и то:
1. Статусни подаци о стечајном дужнику
2. Поступак који је претходио покретању поступка
реорганизације
3. Финансијски положај стечајног дужника субјекта у реорганизацији
110
4. Спецификација уплата и исплата од почетка поступка
реорганизације
5. Стратегија реорганизације и предлози
6. Очекивани исход реорганизације по повериоце
Уз план треба приложити релевантне прилоге, и то:
1. Кратак приказ пословања стечајног дужника на дан [унети
датум]
2. Уплате и исплате које је вршио стечајни управник од [датум] до
[датум]
3. Процена очекиваног намирења поверилаца на дан [унети
датум]
Овај модел прецизно описује минимум података које свака од ових
области треба да садржи, иако ће стечајни управник често морати да
допуни податке у свакој области како би повериоцима пружио све потребне информације које ће им омогућити да донесу одлуку о томе да
ли је усвајање плана реорганизације у њиховом интересу. Као што је
претходно напоменуто у овом коментару, модел плана је истакнут као
пример “најбоље праксе”.
Садржина модела плана
1. Статусни подаци о стечајном дужнику
1.1. Број регистрације стечајног дужника
1.2. Регистровано седиште и пословне адресе
1.3. Регистровано пословно име
1.4. Подаци о директору и члановима управе и датуми њиховог
именовања
1.5. Подаци о суду/Агенцији у којој је извршена регистрација и
седиште овог органа
2. Околности које су претходиле реорганизацији 2.1. Кратак опис пословања и власничке структуре стечајног
дужника
2.2. Кратак опис околности које су довеле до покретања стечајног
поступка
3. Финансијски положај стечајног дужника
3.1. Кратак приказ пословања стечајног дужника са стањем на
111
дан покретања стечајног поступка који се прилаже уз предлог
плана реорганизације;
3.2. Годишњи извештаји за последњих 5 пословних година које су
претходиле покретању стечајног поступка;
3.3. Финансијске пројекције пословања стечајног дужника за
наредних 5 пословних година;
3.4. Запажања и коментари у вези извештаја о пословању стечајног
дужника.
4. Уплате и исплате које ће бити извршене од дана примене Плана
реорганизације
4.1. Кратак приказ свих уплата и исплата које се очекују од
дана примене Плана реорганизације доставља се уз план
реорганизације.
5. Стратегија реорганизације и предлози
5.1. Детаљни подаци о начину вођења и финансирања послова и
пословања стечајног дужника.
5.2. Разлози за свако располагање средствима/имовином стечајног
дужника и услови по којима ће ова располагања бити
извршена
5.3. Могућности које стоје на располагању повериоцима
5.4. Детаљни предлози учињени повериоцима о начину, степену и
роковима намирења њихових потраживања
5.5. Назначење чињенице да ће се намирењем у поступку
реорганизације повериоци намирити у већој мери у односу на
намирење у поступку банкротства уз процену новчаног износа
који би се добио продајом имовине у стечајном поступку
банкротства
5.6. Опис поступка планиране продаје било ког дела имовине
стечајног дужника
5.7. Начин вођења пословања и финансирања стечајног дужника у
случају да план реорганизације буде усвојен.
5.8. Подаци о стручним лицима која ће бити ангажована у поступку
реорганизације и о износу њихових накнада
5.9. Предлог који се односи на накнаду за рад стручном лицу које
буде пратило спровођење поступка реорганизације у интересу
112
свих поверилаца као и начин обавештавања поверилаца.
5.10.Предлог за именовање стечајног управника или одбора
поверилаца као и њихова овлашћења уколико је ово предвиђено
планом.
5.11.Датум почетка примене плана реорганизације.
6. Очекивани исход реорганизације по повериоце
6.1. Процена исхода спровођења плана реорганизације прилаже се
уз предлог плана
6.2. Детаљан приказ предлога повериоцима о томе на који начин
ће њихова потраживања бити намирена и у ком проценту/
сразмери
6.3. Процењена вредност имовине која служи намирењу разлучних
поверилаца и стечајних поверилаца
113
СТРУЧНЕ СМЕРНИЦЕ ЗА НАЦИОНАЛНИ СТАНДАРД
БРОЈ 7
о завршном рачуну стечајног управника
1. УВОД
Национални стандард број 7 прописује следеће:
Овим стандардом се прописује садржај завршног рачуна и допунског
завршног рачуна стечајног управника за потребе одржавања завршног
рочишта.
Завршни рачун у стечају представља објашњење стечајног управника свим заинтересованим странама, које обухватају повериоце, суд
и Агенцију за лиценцирање стечајних управника, о томе да ли је и у
којој мери имовина стечајног дужника довољна за измирење његових
обавеза. Он такође одражава неефикасност или ефикасност стечајног
поступка у уновчењу имовине и деоби средстава од уновчења повериоцима зато што обично постоји значајна разлика између средстава
остварених уновчењем и укупних средстава расположивих за деобу повериоцима. Та разлика се може обрачунати и мора бити детаљно приказана у завршном рачуну.
По закључењу сваког стечајног поступка, стечајни управник је дужан да поднесе завршни рачун са спецификацијом свих прилива и одлива са рачуна који води за предметни поступак. То је рачун који стечајни
управник доставља суду за потребе завршног рочишта које се заказује у
складу са чланом 145. Закона о стечају. На том рочишту се расправља о
исплати коначне награде стечајног управника.
Завршни рачун стечајног управника се попуњава и доставља свим
органима стечајног поступка, као и АЛСУ, без обзира на стање имовине
и промета на рачуну стечајног дужника. Уколико није било прилива и
одлива средстава стечајног дужника (иако их је морало бити уплатом
предујма на рачун стечајног дужника), завршни рачун се доставља са
“нулама”.
Обавеза достављања завршног рачуна важи и за стечајног управника који се повлачи са дужности или који је разрешен (Члан 33. Закона
о стечају).
114
САДРЖАЈ ЗАВРШНОГ РАЧУНА
Национални стандард број 7 прописује следеће:
Уз попуњен образац завршног рачуна, стечајни управник доставља
и завршни извештај у коме су детаљније описане остварене активности у току стечајног поступка. Наведени извештај нарочито садржи:
1) детаљан опис прилива остварених у току стечаја;
2) податке о испитним рочиштима и износе утврђених потраживања по исплатним редовима;
3) детаљан опис одлива насталих у стечајном поступку, и то:
- по основу трошкова стечајног поступка;
- по основу обавеза стечајне масе;
- по основу намирења поверилаца у поступцима деоба;
4) обрачун коначне награде за рад стечајног управника;
5) износе резервисаних средстава са предвиђеним условима за њихову исплату.
Ово је сложен рачун који обухвата следеће податке:
• износ средстава остварених уновчењем обезбеђене имовине и
обрачун средстава за намирење поверилаца,
• финансијске резултате пословања дужника у периоду након
именовања стечајног управника,
• обрачун трошкова стечајног поступка укључујући награду и
накнаду стечајног управника у износу који је одобрен,
• обрачун свих аспеката опорезивања стечајне масе,
• исплату накнада по тарифи Агенције за лиценцирање стечајних
управника.
Приликом попуњавања завршног рачуна, стечајни управник мора да:
• испуни све обавезе на име накнада стручних лица и других трошкова стечајне масе осим награде за рад стечајног управника;
• осигура уредно усаглашавање рачуна стечајне масе и евиденције прилива и одлива (и да нема издатих чекова који нису поднети на наплату, неизмирених банкарских трошкова, и сл.);
• адекватно предвиди све неизмирене трошкове, провизије и
накнаде доспеле по окончању поступка;
• резервише средства које одобри суд у складу са чланом 146.
закона.
Веома је важно да завршни рачун повериоцима пружи тачне и
115
транспарентне податке о исходу стечајног поступка. У том циљу:
• стечајни управник може да одлучи да прелиминарну награду за
рад и накнаду трошкова прикаже посебно;
• стечајни управник може да дода напомене да разјасни било који
део имовине, трошкове или категорије обавеза ако је вероватно
да ће то помоћи повериоцима и суду да схвате начин вођења
одређеног поступка.
Национални стандард број 7 прописује следеће:
Завршни рачун обухвата спецификацију свих прилива и одлива насталих од дана отварања стечајног поступка, без обзира на промене
стечајног управника током поступка, а према Образцу завршног рачуна који је дат на Образцу 1, који је одштампан је уз овај стандард и
чини његов саставни део.
У пракси, уколико током поступка дође до промене стечајног
управника, стечајни управник који води поступак до његовог окончања
ће обично сматрати да је боље да пружи образложења која посебно
приказују награду за рад и накнаду трошкова сваког управника који је
био именован у том поступку. Међутим, завршни рачун мора да садржи
ставке консолидованих укупних прилива и укупних одлива свих именованих управника у поступку.
Допунски завршни рачуни
Национални стандард број 7 прописује следеће:
Образац завршног рачуна примењује се и код допунског завршног
рачуна који стечајни управник доставља у случају накнадно пронађене
имовине, по закључењу стечајног поступка.
У случају да се по закључењу стечајног поступка пронађе имовина, образац завршног рачуна који се доставља надлежним органима је
потпуно исти. У том случају, вредност имовине биће исказана само у
висини накнадног уновчења а расходи ће обично одразити трошкове
стечајног управника. Стечајни управник припрема и доставља допунски завршни рачун у складу са члановима 147.-149. Закона о стечају.
116
ОБРАЗАЦ 1
117
118
119
СТРУЧНЕ СМЕРНИЦЕ ЗА НАЦИОНАЛНИ СТАНДАРД
БРОЈ 8
o вођењу и чувању евиденције
1. УВОД
1.1. Дужност и одговорност вођења и чувања пословних књига,
евиденције и документације
Стечајни управник је дужан и одговоран за вођење и чување пословних књига, евиденције и документације која се односи на управљање стечајним поступком. Та дужност почиње одмах по именовању
у стечајном поступку.
То је стална дужност и обавеза која не престаје до окончања периода за чување такве евиденције прописаног законом којим се уређује
архивска грађа.
То се не односи само на пословне књиге, евиденцију и документацију
стечајног дужника, већ и на евиденцију и документацију која се сачини у току спровођења стечајног поступка, а која обухвата, на пример,
евиденцију и документацију о:
• састанцима поверилаца;
• извештавању поверилаца, суда и Агенције за лиценцирање
стечајних управника;
• потраживањима поверилаца, разматрању и одлучивању о тим
потраживањима;
• вођењу пословања стечајног дужника;
• радним односима и запосленима приликом наставка пословања
стечајног дужника;
• продаји имовине;
• спровођењу мера за побијање правних радњи предузетих пре
стечаја, итд.
Закон о стечају садржи релевантне одредбе које се морају узети у обзир истовремено са правилима прописаним НС 8. Преглед тих одредби
дат је под насловима који следе.
1.2. Приступ документацији и право на информисање
Закон о стечају промовише опште начело да је: “Стечајни поступак
јаван и сви учесници у стечајном поступку имају право на благовремени
120
увид у податке везане за спровођење поступка“ (видети члан 10. Закона
о стечају). Ову констатацију додатно утврђује члан 27, који предвиђа
да је: „Стечајни управник дужан да..обезбеди неопходне податке и документацију....“ током спровођења стечајног поступка.
1.3. Последице отварања стечајног поступка
По отварању стечајног поступка именовани СУ је дужан да “...води
послове и заступа стечајног управника”. (видети члан 19. Закона о
стечају).
Даље, члан 74. предвиђа да: “Даном отварања стечајног поступка
престају заступничка и управљачка права ...стечајног дужника и та
права прелазе на стечајног управника.”
На крају, члан 110. предвиђа да после отварања стечајног поступка
“...пословне књиге стечајног дужника води стечајни управник”.
Наведене дужности и одговорности су дефинисане у НС 8 који
предвиђа да: “ИИ 1 Стечајни управник преузима контролу над целокупном документацијом која се односи на својину и пословање стечајног
дужника, као и сву документацију која пружа податке о финансијском и
правном положају стечајног дужника“.
1.4. Одговорност за пружање информација и обезбеђење приступа
документацији
СУ има сталну одговорност да евиденцију и документацију учини
доступном разним странама. Одбор поверилаца има право да “…прегледа и … прибавља фотокопије из целокупне документације” (видети
члан 40. Закона о стечају).
Ако је СУ именован да врши надзор над извршењем плана
реорганизације, он има дужност и обавезу у складу са чланом 171. који
прописује следеће: “Током спровођења усвојеног плана реорганизације
сви повериоци … имају право на информисање и приступ актима
субјекта реорганизације...”
У случају разрешења или повлачења СУ са дужности, члан 33.
предвиђа да разрешени СУ мора новоименованом СУ да преда “…без
одлагања…целокупну…документацију стечајног дужника”.
1.5. Чување документације након закључења поступка
Као што се у наставку детаљније описује, обавеза чувања евиденције траје и након закључења стечајног поступка.
121
2. ПРЕДМЕТ И ПРИМЕНА НС 8
НС 8 има следећи предмет и примену:
Овим националним стандардом уређује се врста евиденције коју је
стечајни управник дужан да води у сваком стечајном поступку. Евиденција обухвата:
1) пословне књиге, евиденцију и документацију о пословању стечајног дужника из периода пре отварања стечајног
поступка, као и пословне књиге, евиденцију и документацију
која се сачини у току спровођења стечајног поступка, укључујући и целокупну евиденцију која је настала у току спровођења претходног стечајног поступка;
2) евиденцију и документацију стечајног управника, која се односи на стечајну масу, као и на комуникацију са судским органима
и другим учесницима у стечајном поступку.
2.1. Пословне књиге, евиденција и документација стечајног дужника
Најпре би требало утврдити шта се подразумева под “пословним
књигама”, “евиденцијом” и “документацијом”. Закон о стечају не дефинише ове појмове. У неким земљама појам “пословне књиге” се често дефинише у најширем смислу и односи се и на евиденцију и на
документацију, као на пример у следећој дефиницији из аустралијског
Закона о стечају.
“… било који извештај, акт власничког карактера, административни акт или документ и било која евиденција информација без обзира на који је начин сачињена, забележена или сачувана, било у писменој
форми, електронској форми или на други начин”.
Ова врста ширег описа ће вероватно важити и у Србији, јер НС 8
предвиђа слично правило, и то:
„Обавеза стечајног управника у погледу пословних књига и евиденције, укључујући и компјутерску евиденцију, односи се на оне пословне
књиге и евиденцију које су од значаја за:
- утврђивање имовине, утврђивање власничког статуса и имовинских права стечајног дужника и одлучивање о својинскоправним захтевима трећих лица;
- отварање и вођење поступака за наплату потраживања стечајног дужника;
- побијање правних радњи стечајног дужника;
- утврђивање, односно, оспоравање потраживања поверилаца.“
122
Ови појмови се затим прецизније описују следећом “дефиницијом”
садржаном у НС 8:
Пословне књиге, евиденције и документација, које су основ стечајном управнику за извршавање послова из става 3. овог поглавља, зависи од врсте делатности стечајног дужника. Минимум документације
стечајни управник утврђује и обезбеђује је:
1) документација која се односи на пословање стечајног
дужника:
- статут, акти о оснивању, престанку друштва, спајању и свим другим статусним променама;
- књига акционара или чланова привредног друштва;
- шематски приказ организационе структуре;
- подаци о избору и именовању органа управљања;
- одлуке скупштине, управног и надзорног одбора;
- подаци о овлашћеним заступницима и пуномоћницима;
- архивска књига;
- евиденција печата, жигова и штамбиља;
- сва документација која се односи на радне односе, запослена
и друга ангажована лица, и то: платни спискови, уговори о
раду, уговори о делу, подаци о пензијско-инвалидском осиг рању, колективни уговори и други општи акти о радним од носима, подаци о здравственом осигурању и подаци о прес танку радног односа.
2) документација о својинским правима, обавезама и пословању
стечајног дужника:
- аналитика пословања – листе купаца/клијената, добављача,
пословних партнера;
- документација о основу стицања заложних права на имовини
– непокретној и покретној
- уговори проистекли из пословања;
- документација о стицању својинских права;
- документација о судским поступцима
- евиденција права интелектуалне својине;
- документација о инвестицијама у друга привредна друштва;
- уговори о закупу и финансијском лизингу;
- пословни планови;
- финансијско-рачуноводствени извештаји, документација о
платном промету, као и акти пореских и других државних
123
органа;
- базе података у електронској форми похрањене у рачунарима
стечајног дужника.
Наведени попис представља корисну листу врсте евиденције коју
треба чувати. Будући да чување, односно складиштење евиденције
може изискивати релативно велике трошкове у случају великих предузећа, стечајни управник треба да води рачуна да чува само релевантну
документацију. На пример, међу евиденцијом стечајног дужника се често могу наћи бројни записи који се односе на маркетиншки материјал,
застареле ценовнике, неискоришћене празне папире и слично. Иако
са тим треба пажљиво поступати, овакве ствари и евиденцију мањег
значаја не треба чувати. Примери евиденције мањег значаја обухватају
евиденцију о организовању друштвених активности, о радном времену
запослених и о рутинским пословним упитима који нису за исход имали закључење уговора.
2.2. Пословне књиге и евиденција обухватају и оне пословне књиге и
евиденцију која се саставља и чува у електронским уређајима
Из наведеног се може закључити да су у претходном опису
обухваћени сви облици “пословних књига”, укључујући компјутерску
евиденцију и друге облике електронске евиденције.
Због примене метода савремене технологије у вођењу евиденције, посебно је важно да СУ предузме неопходне мере за заштиту и
спречавање неовлашћеног приступа тој евиденцији.
Поред заштите медијума за пренос електронских података, било да
се ради о дисковима, пакетима дискова, касетама или чврстим дисковима (хард дривес), неопходно је да стечајни управник сачува изворне
кодове и шифре неопходне за приступ подацима који се налазе на том
медијуму.
Са аспекта економичности коришћења простора за чување података, било би логично да сви системи предузећа и евиденција похрањена
у рачунарима буду пренети на онај облик медијума ком стечајни управник има приступ. При томе је неопходно осигурати да подаци нису
оштећени или промењени у смислу да не могу да буду прихватљив доказ на суду. Из тог разлога, иако стечајни управник може да преузме
копије целокупних података из система на дан именовања, обично је
бесмислено да се систем ослободи док се не испитају сва потраживања
и окончају поступци за наплату потраживања.
124
2.3. Пословне књиге, евиденција и документација стечајног
дужника која се води по отварању стечајног поступка
Евиденција, пословне књиге и документација после отварања
стечајног поступка обухвата сву евиденцију у вези наставка пословања
дужника и пратећих активности (као што су запошљавање радника,
трговински послови и др.). Релевантна одредба НС 8 предвиђа следеће:
„У случају да се пословање стечајног дужника наставља након отварања стечајног поступка стечајни управник по преузимању документације стечајног дужника наставља да води уредну рачуноводствену
евиденцију везану за пословање стечајног дужника, у складу са Националним стандардом бр. 1, добрим пословним обичајима и прописаним
захтевом за поступање са пажњом доброг привредника.“
СУ би истовремено требало да има у виду НС 1 и захтев за поступањем са “пажњом доброг привредника”.
2.4. Пословне књиге, евиденција и документација стечајног
управника
Током рада, СУ ће, наравно, сачинити и своју евиденцију. Као што
је напред наведено, та евиденција ће обухватити податке о стечајном
поступку, о поступању са потраживањима поверилаца, наплати
потраживања дужника, продаји имовине, комуникацији са одбором
поверилаца и слично. И овде, НС 8 прецизније прописује следеће:
Стечајни управник обезбеђује уредно вођење и чување евиденције о
току стечајног поступка и то:
1) документације која се односи на стечајну масу:
- документације која се односи на именовање стечајног
управника;
- документације која се односи на попис и процену вредности
имовине стечајног дужника;
- почетни стечајни биланс;
- изводе са рачуна стечајног дужника, рачуноводствену
евиденцију и извештаје пореских органа из којих се јасно
виде сви приливи и одливи стечајног управника, као и осталу
документацију која пружа доказ о платном промету који
се врши са рачуна стечајног дужника којима управља
стечајни управник;
- копије пореских пријава и финансијских извештаја које
припрема стечајни управник;
125
- документацију која се односи на продају имовине стечајног
дужника, као и продају стечајног дужника као правног
лица;
- пријаве потраживања и листе утврђених и оспорених
потраживања;
- завршни рачун стечајног управника;
2) документације о комуникацији са судским органима и другим
учесницима у стечајном поступку, и то:
- све поднеске суду, стечајном судији, скупштини и одбору
поверилаца;
- копије свих одлука стечајног судије;
- копије свих обавештења, захтева за одобрење, мишљења
или сагласности, као и друге преписке са одбором поверилаца,
укључујући и добијена мишљења или сагласности, односно
одобрења;
- копије свих званичних обавештења, извештаја и обавеште ња достављених Агенцији за лиценцирање стечајних
управника;
- евиденције о свим поступцима који се воде пред судом и
другим државним органима.
За ово није потребно никакво објашњење. Сваки од ових докумената се може лако утврдити. Ако се већина документације може претворити и похранити у електронском облику, онда је добра пракса да
СУ то и учини.
Без обзира на медијум који се користи, важно је да се целокупна
евиденција чува најмање онолико дуго колико то захтевају прописи
којима се уређује опорезивање и застарелост.
2.5. Чување документације у складу са законом којим се уређује
архивска грађа
Треба напоменути да НС 8 захтева и чување пословних књига и
документације наведених у претходном делу.
У погледу евиденције стечајног дужника (видети одељак 2.1.), наставка пословања дужника и вођења стечајног поступка од стране СУ,
НС 8 прописује следеће:
„Када се за то обезбеде законски услови, а најкасније по закључењу
стечајног поступка, стечајни управник предаје државном архиву сву документацију стечајног дужника којом располаже која се чува у складу
126
са законом којим се уређује чување архивске грађе. Ако стечајни управник не располаже свом документацијом стечајног дужника дужан је да
о томе обавести надлежни архив.“
У погледу евиденције стечајног управника (видети претходни
одељак 2.4), НС8 прописује:
“Документацију из става 1. овог поглавља стечајни управник чува
три године од дана престанка вршења дужности стечајног управника,
након чега ову документацију доставља државном архиву, у складу са
законом којим се уређује архивска грађа.“
2.6. У случају поступка реорганизације
Ако се стечајни поступак наставља реорганизацијом, НС 8 предвиђа
следеће:
“У случају да се стечајни поступак наставља у правцу реорганизације стечајни управник предаје овлашћеним лицима целокупну преузету
документацију уз добијање потврде о извршеној примопредаји.“
Под овим се подразумева евиденција стечајног дужника и
евиденција о наставку пословања стечајног дужника и току спровођења
стечајног поступка од стране СУ (као што је прописано у претходним
одељцима 2.1 и 2.3), али не и евиденција стечајног управника наведена
у одељку 2.4. А СУ мора да осигура добијање потврде о извршеној испоруци или примопредаји те документације.
2.7. Примопредаја евиденције по разрешењу или повлачењу СУ са
дужности
Иако НС 8 то не предвиђа, сматра се добром праксом да СУ
који је разрешен или који се повлачи са дужности добије потврду о
примопредаји релевантне документације новоименованом СУ, у складу
са чланом 33. Закона о стечају.
127
128
стручне смернице за примену кодекса етике
129
УВОД
Овај део Приручника представља коментар Кодекса етике стечајних управника (у даљем тексту: Кодекс). Етичка правила садржана у
Кодексу се редом појединачно разматрају. Коментар се везује за одговарајуће делове закона, тачније, Закона о стечају из 2010. године и Закона
о Агенцији за лиценцирање стечајних управника (у даљем тексту: Закон о АЛСУ). Коментар се истовремено односи и на одговарајуће националне стандарде (у даљем тексту: НС).
Пре свега, међутим, корисно је пружити неке основне информације о месту које етика заузима у оквиру једне професије, јединственој
природи дужности и обавеза стечајног управника (у даљем тексту: СУ),
последичном дејству на врсту етичких правила која би требало да се
примењују на професију СУ, основу за кодекс у оквиру стечајне професије у Србији и његовом значају за СУ у Србији.
Шта је професионална етика?
Етика се односи на понашање и поступање. У контексту једне професије, етика се односи на понашање или поступање које је својствено
тој професији.
Правила етике се могу разликовати од стандарда рада. И правила и
стандарди се односе на рад стручног лица и настоје да пруже смернице стручном лицу у обављању послова. Стандарди су, заправо, правила
која се односе на рад и праксу и којима се стручно лице упућује или
усмерава у испуњавању овлашћења, дужности и обавеза. Кодекс етике
има ширу примену у смислу да се састоји од више општих свеобухватних правила, која имају за циљ да пруже смернице стручним лицима о
томе како да се понашају и поступају у обављању послова.
Настанак једне професије се углавном заснива на жељи појединаца
да постану признати и уважени као лица која стручно и ефикасно обављају свој посао и праксу. Углед се обично стиче обављањем послова у
вези са професијом:
• ефикасно и правилно (што укључује стандарде рада), и
• на праведан и достојан начин (што укључује радну етику).
Друга улога кодекса етике је да помогне у свођењу проблема на најмању могућу меру, јер се етичким правилима прописује у ком степену
одређено понашање треба да буде обавезно или да се избегне, као и шта
треба предузети у одређеним околностима. Тиме се спречава стручно
130
лице које се не придржава кодекса да тврди да је његово/њено понашање етичко, а ризик од дисциплинске мере за кршење кодекса етике
доприноси додатном смањењу неправилног поступања.
Шта је етика стечајних управника?
У контексту професије стечајног управника, етичка правила треба
посебно да одразе јединствен положај стечајног управника. Узмимо у
обзир, на пример, да, по именовању у стечајном поступку, стечајни управник има својство:
• “јавног” представника, и то ни једне ни друге стране, већ поступа
у интересу свих учесника у стечајном поступку или лица на које
исти утиче. Ова “јавност” (или сви учесници у поступку) у чијем
интересу СУ поступа подразумева стечајног дужника, повериоце стечајног дужника, лица запослена код стечајног дужника,
снабдеваче, акционаре, директоре и остале службенике стечајног
дужника, регулаторна тела и судове. Из овога проистичу бројни аспекти професионалног поступања. Један од тих аспеката је
да стечајни управник мора да поступа објективно, независно и
непристрасно према једном или више учесника у поступку. У
контексту Србије, треба напоменути да чланови 2, 3. и 5. Закона
о стечају говоре о начелу “колективног намирења”. Члан 4. захтева “једнак третман поверилаца”.
• “фидуцијара” (или положај старатеља), као чувар и управник
имовине стечајног дужника. СУ је дужан да поступа са имовином на начин сличан обавезама и дужностима фидуцијара. И из
овога проистичу бројни аспекти професионалног поступања,
укључујући и да, на пример, стечајни управник мора да поступа
поштено у управљању имовином и да избегава сукоб интереса.
Поређење са другим професијама
Ради поређења, припадници других професија имају следеће:
• већ познатог “клијента” који их је изабрао и у чије име су пристали да поступају;
• уговор о пружању професионалних услуга које могу бити разне
и које се могу прекинути у било које време, према уговору;
• уговорене аранжмане у вези потраживања и исплата накнада.
Стечајни управник именован у стечајном поступку и учесници у
131
том поступку не могу да имају погодности ни од једне од тих врста “индивидуализованих” уговорних аранжмана.
Свеобухватна примена
На основу или због ових јединствених својстава у којима је СУ дужан да поступа, етичка правила су неопходна за утврђивање основних,
свеобухватних и универзалних начела којима ће се СУ руководити по
питању обавезног поступања.
Стечај може да представља мучну околност за оне на које се односи. Стечајни поступак обично са собом носи, на пример, финансијски
губитак за повериоце, губитак радних места за запослене и општи поремећај и емотивни стрес. Систем стечајног законодавства тежи да успостави контролу над тим поремећајем како би поступак могао да тече
уравнотежено. Стечајним управницима су дата широка овлашћења за
обављање послова, укључујући и заштиту и чување имовине, као и одлучивање о потраживањима различитих странака у поступку.
Управљање стечајним поступком обично укључује сложено међусобно преплитање елемената рачуноводства, финансија, пословања и
права. Стечајни управник се упознаје са великим бројем различитих
привредних и пословних активности. То захтева вештине, способност
расуђивања и савесност.
Примери свеобухватног карактера етичких правила
•
Пример 1 – продаја имовине/сукоб интереса: Овај пример
претпоставља да одредба релевантног закона или стандарда
рада захтева да СУ уновчи имовину из стечајне масе по најбољој могућој цени. Једно од етичких правила захтева да СУ
обавља послове без икаквог сукоба интереса. Највиша понуда
за ту имовину у износу од X долара добијена је од трећег неповезаног лица. Лице повезано са СУ нуди већу цену. Иако је
ово повезано лице спремно да плати већи износ у односу на
највишу понуду за предметну имовину коју је доставило треће
лице, етичко правило се мора тумачити тако да забрањује СУ
да тргује имовином или да има било какав сукоб интереса у
продаји имовине. Сходно томе, етичко правило у извесној мери
мења законско правило или правило радне праксе. Комбиновано дејство ова два прописа би захтевало да СУ добије нај-
132
•
•
•
•
бољу могућу цену од купца који је неповезано лице. СУ не сме
да прода имовину повезаном лицу без, у најмању руку, давања
изјаве о могућем сукобу интереса и без одобрења суда, односно
поверилаца.
Пример 2 – именовање: Овај пример претпоставља да закон
предвиђа да суд именује лиценцираног СУ са листе лиценцираних СУ. X, стечајни управник, је следећи на листи и, према томе,
потенцијални именовани стечајни управник у поступку над
стечајним дужником. Етичко правило захтева да СУ мора да
поступа непристрасно и независно у обављању послова СУ. X је
близак пријатељ са Y који је највећи поверилац стечајног дужника. Да ли X може да прихвати именовање у том поступку?
На први поглед, може се учинити да X може да прихвати именовање. Закон то изричито не забрањује, а етичко правило не
предвиђа посебно такве околности. У сваком случају, X сматра
да његово пријатељство са Y неће утицати на његово вођење
стечајног поступка. Међутим, етичко правило се тумачи тако
да захтева непристрасност и независност у поступању како у
погледу чињеница тако и у погледу изгледа (перцепције других). У овом случају, неко непристрасно треће лице ће највероватније сматрати да не би постојала независност када би X
био именован, због повезаности X и Y. Према томе, X не треба
да прихвати именовање без обавештавања суда о таквим околностима и захтева да суд одлучи да ли он може да прихвати
именовање.
Пример 3 – благовремено испуњавање обавеза: Овај пример
претпоставља да закон предвиђа обављање различитих врста послова у прецизно одређеним роковима, али да не говори
ништа о року у ком стечајни поступак треба да се оконча. Етичко
правило захтева да СУ послове обавља савесно и благовремено.
СУ поверава послове вођења стечајног поступка свом запосленом. Запослени је оптерећен другим пословима и превиди овај
поступак. На крају, поверилац се жали на одлагање послова.
Иако не постоји конкретан временски рок у вези са тим, СУ није
благовремено поступио. Поред тога, СУ не може да се крије иза
грешака својих запослених, јер следеће етичко правило захтева да СУ обезбеди да се над радом лица које он запосли врши
одговарајући надзор. Као последица тога, овом СУ би могла да
133
уследи дисциплинска мера због одлагања послова.
Пример 4 – поверљивост информација: У овом примеру, СУ је
именован у поступку над несолвентним предузећем чије пословање укључује извршење уговора о пружању услуга. Вредност
тих уговора је утврђена на основу осетљивих критеријума за
одређивање вредности. Током неформалног разговора на некој
забави, СУ спомене неке од тих информација свом пријатељу,
уз напомену да су му саопштене “у најстрожијем поверењу”. Та
информација је касније преко овог пријатеља дошла до конкурента стечајног дужника.
Закон не помиње ништа о поверљивости информација, али етичко
правило предвиђа да СУ не сме да открива поверљиве информације о
стечајном поступку. СУ је прекршио то правило и не може да избегне
последице тврдњом да је његов пријатељ пристао да се према тим информацијама опходи као према строго поверљивим.
Ови примери показују да стечајни управник за све време обављања
те дужности мора да узима у обзир етичка правила. Просто “радити
по закону”, укључујући и стандарде, не може бити довољно. Приликом
примене етичких правила, одређене ситуације ће захтевати да стечајни
управник донесе суд, као у свим горе наведеним примерима. Ако је СУ,
у настојању да донесе такав суд, и даље у недоумици, најсигурније би
било да да изјаву о могућем сукобу интереса и консултује се са повериоцима или тражи савет од суда.
•
Шта би кодекс професионалне етике требало да обухвати у случају
стечајног управника?
Кодекс етике стечајних управника би могао да обухвати општа начела понашања и поступања која се односе на:
• поштено поступање – ово пре свега следи из тога да је СУ поверена имовина стечајног дужника, али такође треба да регулише све пословне и привредне трансакције приликом обављања
послова СУ;
• непристрасност – ово пре свега следи из потребе за усклађивањем интереса, понекад и конкурентних, странака у стечајном
поступку. Међутим, такође би требало да се примењује на разне
околности, као што су именовање у стечајном поступку, одлучивање о потраживањима поверилаца, продаја имовине, итд.;
134
•
•
•
•
професионална оспособљеност – ово начело се не односи
нарочито на рад у области стечаја, већ се уопштено односи на
свако стручно лице, али ипак има одређену примену на рад СУ,
као што су вештине неопходне за, на пример, вођење или надзор над пословањем, предлагање плана спасавања предузећа, и
друго;
сукоб интереса – за посао стечајног управника у својству повереника, основно правило је да лични интереси не смеју да утичу
на обављање дужности и обавеза СУ;
поверљивост информација – ово је у складу са чињеницом да
СУ долази код стечајног дужника као непознато лице и добија
информације о дужнику и његовом пословању које су у суштини приватне и пословно осетљиве и познате само онима са
којима стечајни дужник послује;
професионално поступање – између стечајних управника се
може очекивати (и подстицати) конкуренција по питању именовања у стечајном поступку, али та конкуренција треба увек
да буде часна и не сме се дозволити да почне да нагиње, на пример, ка претеривању у пружању информација о својој професионланој оспособљености или ка давању нетачних информација
о својим конкурентима.
Правни основ Кодекса у Србији
Правни основ доношења Кодекса етике стечајних управника су
чланови 3. и 11. Закона о АЛСУ и члан 27. Закона о стечају. Ови чланови гласе:
Члан 3. Закона о АЛСУ: “Агенција обавља стручне и регулаторне послове…5) припрема предлог националних стандарда за управљање
стечајном масом и предлог кодекса етике стечајних управника”.
Члан 11. Закона о АЛСУ: “Подзаконски акти који се доносе на основу овлашћења из овог закона биће донети у року од 30 дана од дана
ступања на снагу овог закона.”
Члан 27. Закона о стечају: “Министар, на предлог овлашћене организације, доноси националне стандарде за управљање стечајном масом
и кодекс етике.”
Предлог Кодекса је припремљен од стране АЛСУ, а затим одобрен
и усвојен од стране Министра, дана 16.02.2010. године.
135
Правни статус кодекса етике
Кодекс етике већином доносе професионалне организације уз одобрење својих чланова. У том случају, иако има обавезујуће дејство на чланове професионалног тела, кодекс нема правни статус, у смислу да непоступање по кодексу нема за последицу непоштовање закона. Међутим,
чак и у том случају, непоштовање може имати за исход изрицање дисциплинске мере од стране професионалног удружења. Поред тога, кодекс
може бити веома значајан аргумент у било ком судском поступку који се
води против стечајног управника за наводну повреду дужности.
У случају Србије, ово питање је донекле академско будући да кодекс
има снагу закона. Кодекс има статус подзаконског акта који је усвојен
као део важећег законодавства, као што је већ наведено. Непоступање
у складу са Кодексом се сматра повредом закона и веома је битно у дисциплинском и другим поступцима (парнични, кривични) који се воде
против стечајног управника.
Колико је Кодекс важан?
Кодекс је изузетно важан. У том контексту треба посебно напоменути да:
• члан 23. Закона о стечају предвиђа да се лиценца за обављање
послова стечајног управника издаје лицу које је “…достојно
поверења за обављање послова стечајног управника” и, даље, да
се “…достојност поверења за обављање послова стечајног управника утврђује нарочито у складу са кодексом етике стечајних управника…”
• Члан 24. предвиђа да се лиценца за обављање послова стечајног
управника:
• “може обновити” ако је, између осталог, стечајни управник
“…у претходном периоду важности лиценце савесно обављао послове стечајног управника у складу са … кодексом
етике”;
• ”може одузети и пре истека рока важења лиценце у случају…
(у поступку)… утврди да стечајни управник није савесно
обављао послове у складу са…кодексом етике”.
Према томе, важност кодекса не треба потцењивати. Свакако га не
треба сматрати као промовисање једне праксе у области односа с јавношћу. Кодекс је од суштинске важности за добијање, обнављање и одузи-
136
мање лиценце за обављање послова стечајног управника.
Закон је примаран
Кодекс стечајних управника нема првенство над законом. Закон
увек има првенство уколико дође до било каквог сукоба између закона
и Кодекса. Међутим, у случајевима када закон не предвиђа или када су
одредбе нејасне, кодекс може да пропише или појасни жељено поступање или понашање.
На кога се Кодекс примењује?
Кодекс се примењује на сва лица именована у својству стечајног управника. Члан 27. Закона о стечају прописује да: “Стечајни управник
обавља своје послове самостално и с пажњом доброг стручњака, у складу са овим законом, националним стандардима за управљање стечајном масом и кодексом етике.”
Шта обухвата Кодекс?
Кодекс обухвата следеће опште категорије понашања и поступања:
• професионална оспособљеност (стандард поступања у складу
са законима и прописима – члан 3.);
• објективност (објективно, независно и непристрасно поступање – члан 4.);
• поверљивост информација (чување поверљивих информација
– члан 5.);
• професионално поступање (без било каквог сукоба интереса
– члан 6.);
• интегритет (поштење, без елемента корупције – члан 7.).
Узимајући у обзир, у складу са наведеним, јединствену природу
посла стечајног управника, требало би да је очигледно да су ове категорије понашања од великог значаја.
Међутим, будући да је стечајна пракса многострана и често сложена, немогуће је створити идеју сваке ситуације у којој би СУ могао да
се нађе. Зато су и правила углавном широка и уопштена. Сходно томе,
пожељне су смернице са објашњењем.
137
Шта ако је СУ стручњак из друге професије која такође има кодекс
етике?
У оној мери у којој Кодекс етике стечајних управника намеће СУ
више или различите стандарде поступања, правни је став да, ако то
стручно лице обавља послове СУ, овај Кодекс ће преовладати и имати
дејство без обзира на правила било ког другог етичког кодекса.
Циљ и статус овог дела коментара
Основни циљ овог коментара је да омогући лакше разумевање и
практичну примену Кодекса од стране стечајних управника. Коментар
може да помогне и учесницима у стечајном поступку да схвате шта се
може очекивати од СУ и која су ограничења правила, како не би имали
нерационална очекивања у погледу тога шта је СУ у обавези да предузме. Такође се очекује да коментар примењују и регулаторно тело и
судови, као помоћ у разумевању да ли је понашање и поступање СУ у
конкретном случају било прихватљиво.
Међутим, коментар нема намеру да буде обавезујућег карактера
нити да представља меродаван савет стечајном управнику. Нема ничег
што би спречило да његов садржај буде оспорен или одобрен.
Значење одређених појмова у Кодексу
Кодекс користи групу формулација да опише степен поштовања
који се очекује од стечајног управника, и то:
• речи “обавезан/у обавези” и “мора/дужан” (употребљене у позитивном или негативном смислу) користе се да ближе утврде
обавезу поштовања одредби (као нпр. правило члана 3. – професионална оспособљеност и члана 4. – објективност и независнот у раду);
• реч “може” се користи да означи препоручене или допуштене
радње (као нпр. код правила члана 3, тачка 2 – одржавање нивоа професионалног знања и вештина).
Уколико СУ одлучи да не поступи у складу са препоруком, исти би
морао да оправда зашто није поступио у складу са препоруком и зашто
је предузета радња била у складу са Кодексом и оправдана у датој ситуацији. У том случају, СУ треба да сачини писмену белешку о следећем:
• разлогу непоступања у складу са препоруком,
138
•
•
зашто предузета радња није била или није у супротности са
Кодексом,
зашто предузета радња није била или није штетна по учеснике
у стечајном поступку.
Примена Кодекса – добијање упутстава или одлуке суда
Од СУ се очекује да добро упозна и разуме Кодекс етике стечајних
управника. Правила Кодекса треба узимати у обзир и примењивати у
свим аспектима рада стечајног управника. Она су, у великој мери, ствар
рационалног размишљања и принципа “радити оно што је исправно”.
Требало би да се релативно лако примењују у пракси. Међутим, као што
ће коментар који следи показати у неким примерима, чак иако може
бити релативно лако утврдити и усмерити се на етичка питања, нека од
њих ће покренути теже проблеме у погледу налажења најбољег начина
за њихово разјашњење.
У таквој ситуацији се не очекује да се СУ бави нагађањем. Јасно је
да стечајни управник треба да тражи стручни савет у погледу сложенијих спорних питања. И, најважније, треба имати у виду чињеницу да
у вези спорних питања која могу да буду тешка за решавање стечајни
управник може да се обрати суду за евентуалне смернице и упутства.
У одређеним случајевима, обавештавање суда о спорним питањима
у вези етике је обавезно (као нпр., као што се наводи у даљем тексту,
у члану 4, став 2 Кодекса – пословни и други облици повезаности са
стечајним дужником и слично, и у члану 7, став 3 – сукоб интереса). У
другим, требало би да постоји могућност обраћања суду ради тражења
смерница и упутстава у погледу радњи које СУ треба да предузме у конкретним околностима. Члановима 6. и 18. Закона о стечају обезбеђено
је право на приступ суду у ту сврху.
Овим се, међутим, не предлаже да СУ треба да покуша да пребаци
своје обавезе и овлашћења за доношење одлука суду. То није функција
суда. Од стечајног управника се очекује да одлучује о етичким и другим
стварима без оптерећивања суда. Суду се треба обратити само у случају
тешко решивих спорних питања.
Поред тога, стечајни управник може да се обрати одбору поверилаца (ако је формиран) и суду (видети, на пример,одредбе чланова 27.
и 28. Закона о стечају) ради, најмање, покретања и разматрања етичких питања и добијања мишљења одбора поверилаца о тим питањима.
139
Међутим, крајњу одговорност за све одлуке и радње које могу да уследе
сноси стечајни управник. Одбор поверилаца не може да му служи као
заклон у вршењу дужности.
140
ЕТИЧКА ПРАВИЛА
ЧЛАН 1 - ПРЕДМЕТ
Текст правила
Кодексом етике за стечајне управнике (у даљем тексту : Кодекс)
прописују се правила понашања по којима су стечајни управници дужни
да поступају у обављању послова из делокруга стечајног управника.
Коментар правила
Ово правило описује циљ и намеру Кодекса етике стечајних управника. Њиме се наглашава да се од СУ очекује да поштује Кодекс у
обављању послова стечајног управника и констатује да се Кодекс примењује на све СУ. Ово додатно утврђују обавезујући захтеви сваког правила које следи.
ЧЛАН 2 - ОСНОВНА НАЧЕЛА ПОСТУПАЊА
Текст правила
Стечајни управник обавља своје послове у складу са начелима поступања и у складу са професионалном праксом, а који се односе на:
1. професионалну оспособљеност, савесно и благовремено испуњавање обавеза прописаних законом, одговарајућим подзаконским
актима, као и овим кодексом;
2. објективно, независно и непристрасно поступање у стечајном
поступку у коме је именован за стечајног управника;
3. поштовање поверљивости информација о којима стечајни управник има сазнања;
4. професионално поступање без било каквог сукоба интереса;
5. искључење сукоба интереса.
Коментар
И ово правило додатно утврђује одговорност СУ да поступа у складу са начелима поступања и стандардима професионалне праксе. Њиме
141
се прописује област примене и широк спектар области које конкретна
правила која следе покривају.
ЧЛАН 3 – ПРОФЕСИОНАЛНА ОСПОСОБЉЕНОСТ
Текст правила
Стечајни управник је у обавези да послове обавља на професионалан
начин, савесно и благовремено, као и да одржава ниво професионалног
знања и вештина потребних за обављање тих послова.
Ниво професионалног знања и вештина стечајног управника се одржава кроз ангажовање у непосредној пракси и кроз обавезу континуираног усавршавања учешћем на стручним скуповима и обукама које организуе Агенција за лиценцирање стечајних управника (у даљем тексту:
Агенција), или судови, домаће и међународне професионалне асоцијације
и удружења стечајних управника, а које препоручи Агенција.
Стечајни управник је дужан да обезбеди да се над радом лица која он
запосли ради спровођења активности из делокруга послова стечајног управника врши одговарајући надзор и за иста спроведе одговарајућа обука.
Коментар
Ово правило се бави општим стандардом вештина, знања и искуства за СУ. Треба га разматрати у односу на одредбе закона које се такође баве тим стандардима. Пре тога, потребно је размотрити неке од
појмова који се користе у овом правилу.
Област примене правила
Ово правило поставља три захтева, и то:
• прво, да СУ послове обавља на професионалан начин, савесно и
благовремено.
• Други захтев је да СУ одржава ниво професионалног знања и
вештина потребних за обављање тих послова. Овај захтев се
детаљније описује у ставу 2) тог члана.
• Трећи захтев је да је СУ “дужан да обезбеди да се над радом лица
која он запосли ... врши одговарајући надзор и за иста спроведе
одговарајућа обука“.
142
Први захтев правила
Ово укључује разматрање оспособљености, савесности и благовремености.
Оспособљеност
Оспособљеност дефинише потребу да се употребе вештине и
знања у обављању послова. У погледу професионалне оспособљености,
члан 27. Закона о стечају је од изузетне важности. Он предвиђа следеће:
“Стечајни управник обавља своје послове самостално и с пажњом доброг стручњака...”
Тиме се поставља висок стандард у погледу оспособљености и
етичко правило треба третирати као потпору, а не ни на који начин одступање од одредби закона. Од стечајног управника се очекује да буде
“стручњак” за управљање стечајним поступком. То захтева потребан
ниво знања (без обзира да ли теоријско или неко друго) и, најважније,
практичних вештина и искуства.
Знања, вештине и искуства СУ варирају, па су, према томе, неки
стручнији од других, неки су способни да воде веће и сложеније предмете,
док су други способни да решавају само мање поступке банкротства.
Важно је да стечајни управник буде свестан својих предности, мана
и ограничења и спреман да на основу тога процени да ли да прихвати
именовање или не (и наравно, да ли да се повуче са случаја који постане неочекивано сложен и тежак и превазилази његове способности
управљања).
Још један фактор који може бити релевантан за “професионалну оспособљеност” је обим праксе СУ (или групе стечајних управника) која
има везе са ресурсима. Да ли СУ има довољан број запослених и довољно вештина да преузме, на пример, један већи и сложен предмет који
подразумева вођење велике фирме и евентуално реструктурирање? Да
ли место у ком СУ обавља праксу спречава СУ да прихвати именовање
у поступку који ће изискивати провођење превише времена ван места
обављања праксе? Ови фактори се несумњиво узимају у обзир приликом разматрања да ли је СУ обављао или да ли је способан да обавља
послове квалитетно у неком конкретном поступку.
Још један елемент који треба узети у обзир приликом разматрања
нивоа оспособљености је члан 5. Закона о стечају који се наводи као
“начело” закона, а то је: “Стечајни поступак се спроводи тако да омо-
143
гући остваривање највеће могуће вредности имовине стечајног дужника и највећег могућег степена намирења поверилаца у што краћем
времену и са што мање трошкова.” Ово начело може бити релевантно
при разматрању оспособљености, посебно у погледу продаје имовине и,
евентуално, одлука о наставку пословања стечајног дужника.
Савесно поступање
Савесно поступање истиче потребу за пажњом и бригом у обављању послова. Стечајни управник може да буде способан и да поседује
сва знања и вештине, али да не води рачуна да те вештине примени са
дужном пажњом. Као последица тога, може доћи до грешака у раду, доношења погрешних одлука и једноставно необављања неког посла.
Али захтев за савесним поступањем не треба схватити као позив за
посвећивање прекомерне бриге и пажње. Треба напоменути да наведени
члан 5. закона предвиђа да СУ треба да обавља послове “са што мање
трошкова”. Према томе, савесност треба да буде у складу са способношћу стечајног управника да послове обавља делотворно и ажурно.
Осим наведеног, заиста нема пуно питања која би могла да буду
обухваћена смерницама. Овај захтев је сам по себи јасан и не захтева
било какво детаљније тумачење или објашњење.
Благовремено обављање послова
Благовременост, изражена као опште правило, дефинише потребу
да се посао обави у право време. Постоје добри разлози за ово правило.
У интересу је, посебно, оних који учествују и на које стечајни поступак
има последице. Постоји потреба за дефинисањем и решавањем права
и обавеза странака у стечајном поступку у што краћем могућем року.
Време је такође важно и за смањење ризика (што дуже проблеми стоје
нерешени, јавља се пратећи ризик) и свођење трошкова на минимум
(време обично представља трошак – што је време дуже, то је трошак
већи; обратите пажњу на трошкове из члана 5. Закона о стечају, који се
помињу у даљем тексту).
Питање времена проведеног у управљању стечајним поступцима
мора да претпостави да је СУ професионално оспособљен, савестан
и предузимљив. Тврдња стечајног управника да није у могућности да
послове обавља благовремено због смањене способности или ефикасности не може да буде изговор нити олакшавајућа околност у случају
144
оптужби за наводно прекомерно трајање неких радњи или за непоштовање рокова.
Ово правило, међутим, није једино којим се штити благовременост.
Постоји општи захтев у погледу благовремености у члану 5. Закона о
стечају, и то: “Стечајни поступак се спроводи тако да омогући остваривање највеће могуће вредности имовине стечајног дужника и највећег
могућег степена намирења поверилаца у што краћем времену и са што
мање трошкова.”
Ова одредба је у закону изражена као “начело економичности”.
Захтев у погледу експедитивности је, према томе, у вези са економичношћу. И етичко правило се такође може сматрати релевантним за
економичност.
Али у каквој је вези ова одредба закона са етичким правилом? Вероватно је да ће се тај члан закона и правило тумачити као да означавају
исто – обављати послове на време.
Термин “у најкраћем могућем” у закону не треба тумачити или схватити буквално. Тиме се не захтева брзина или хитност без обзира на све
остало. Треба га тумачити у смислу да означава временски елемент који
се може правилно измерити једино сагледавањем конкретних околности случаја. Не треба га тумачити као интензивирање временског елемента у већој мери у односу на оно што је рационално за дате околности. А тако се тумачи и захтев за “благовременим обављањем послова”
утврђен етичким правилом. Веома је спорно да би између та два појма
могао да постоји било какав сукоб.
Могућност изрицања дисциплинске мере за одлагање послова
Друга важна одредба закона која се односи на “време” је дисциплинска мера. Сходно томе, члан 32. предвиђа следеће: “стечајни судија...
разрешава стечајног управника ако утврди да стечајни управник...не
поштује рокове одређене овим законом”.
Овим се једноставно наводе могуће последице непоштовања конкретних рокова које закон прописује.
Строго утврђени рокови
Ово води ка другој групи одредби Закона о стечају којима се прописују прецизни рокови за обављање различитих послова.
Неки примери се могу наћи у следећим члановима:
145
•
члан 27. који, између осталог, прописује обавезу СУ да изврши попис имовине стечајног дужника у року од 30 дана од дана
именовања и подноси кварталне извештаје;
• члан 109. који прописује обавезу СУ да поднесе почетни стечајни биланс и извештај о економско-финансијском стању стечајног дужника.
Ниједна од ових врста одредби није у сукобу са етичким правилима
о благовремености јер се оне баве конкретним захтевима по питању рокова. Поступање СУ у погледу одређених питања се процењује у односу
на ова конкретна правила, а не на опште временске захтеве из закона
или етичких правила. Изјава да етичко правило једино захтева да се
посао одради на време сигурно не би била одбрана у поступку по члану 32. Стечајни управник који не поступи у складу са тим конкретним
законским захтевом ризикује да се над њим покрене поступак за непоступање, укључујући и евентуални дисциплински поступак, на основу
наведеног члана 32.
Још једна важна одредба је члан 32, став 1, тачка 4, којим се предвиђа да СУ може бити разрешен уколико није предузео одговарајуће
мере ради уновчења имовине која улази у стечајну масу у року од годину
дана од рочишта за испитивање потраживања.
Национални стандарди такође садрже временска ограничења и
рокове. На пример, Национални стандард број 1 (Управљање банковним рачунима) захтева да “одмах по именовању, а најкасније наредног
дана од дана ступања на дужност, стечајни управник је дужан да обавести све банке...и, итд”. Ово се тумачи као законска дужност, односно
обавеза стечајног управника. За етичко правило се не сматра да је у
сукобу или у супротности са овом одредбом, а непоштовање може довести до евентуалне санкције у складу са законом.
Други захтев правила
Овим се СУ обавезује да одржава ниво знања и вештина. Заправо,
правило захтева да:
• стечајни управници буду активни, информисани и да настоје да
усавршавају своја знања, вештине и искуства, као и да
• обезбеде да се над лицима која они запосле врши одговарајући
надзор и за исте спроведе одговарајућа обука.
146
Одржавање нивоа знања и вештина
У погледу одржавања нивоа знања и вештина, ово правило дефинише бројне начине за поступање стечајних управника у складу са овим
захтевом. То укључује континуирано ангажовање у непосредној пракси,
обавезу континуираног усавршавања учешћем на стручним скуповима
и обукама које организују бројне агенције, асоцијације и удружења.
Правило не прописује у којој мери, односно количини стечајни управник треба да буде ангажован у пракси или да похађа обуку и не треба
га схватити тако да искључује друге методе и обуке намењене стручном
усавршавању.
Важно је напоменути да члан 24. Закона о стечају предвиђа да “стечајни управник може обновити лиценце ако: 2) приложи доказ да је у
последње две године обављао послове стечајног управника или друге
стручне послове везане за стечајни поступак”
Тиме се подразумева да стечајни управник треба да приложи доказ
о континуираном ангажовању у пракси или обављању “других стручних послова”. Ово друго укључује рад на пословима у вези са стечајним
поступком, као на пример, рад код СУ на стечајним поступцима или на
месту запосленог релевантне стечајне регулаторне или друге агенције,
кроз континуирано образовање, подучавање, итд. Према томе, постоји
јасна мотивација за поштовање овог правила.
Трећи захтев правила
Надзор над лицима које СУ ангажује
Овај део правила једноставно захтева да се над лицима запосленим
код СУ (на пословима у вези са стечајним поступком) врши надзор и за
исте спроведе обука.
Одговарајући надзор обухвата правилно упућивање запослених у
погледу њихових задатака, надзор над извршењем тих задатака и опште
управљање радом запослених. Две одредбе Закона о стечају су посебно
важне за ово питање.
Прва је одредба члана 27, којом се прописује следеће: “...стечајни
управник може да ангажује стручна лица...Над радом ангажованих лица
надзор врши стечајни управник.”
Друга одредба је одредба члана 31. којом се предвиђа да: ”за ште-
147
ту коју учине стручна лица која је ангажовао стечајни управник, стечајни управник одговара ако је штета настала услед пропуштања
стечајног управника да изврши надзор над њиховим радом”.
Дакле, последица пропуштања вршења одговарајућег надзора
представља повреду и закона и етичког правила, што може да доведе до
изрицања евентуалне дисциплинске мере и грађанскоправне одговорности за штету насталу услед пропуштања вршења надзора.
Захтев за одговарајућом “обуком” запослених је повезан са надзором у смислу да, пре свега, захтева да се запосленом дају правилна упутства и смернице за обављање послова који су му поверени. Уколико запослени има амбиција да касније постане стечајни управник, стечајни
управник послодавац би могао да омогући и подстакне ту амбицију, али
правило о обуци не треба тумачити тако да се њиме нужно захтева да
запослени похађа обуку да постане стечајни управник.
ЧЛАН 4 – ОБЈЕКТИВНОСТ И НЕЗАВИСНОСТ У РАДУ
ТЕКСТ ЧЛАНА
Стечајни управник обавља послове из свог делокруга објективно,
непристрасно и независно.
Пре прихватања именовања или најкасније одмах по именовању
у стечајном поступку, стечајни управник је дужан да обавести суд о
постојању пословних, финансијских, друштвених или других облика повезаности који би могли битно да утичу на његову објективност, непристрасност или независност, а које је имао, или има, непосредно или
посредно, са:
a) стечајним дужником,
b) било којим лицем које је повезано са стечајним дужником у смислу одредби закона којим се уређује област повезаних лица, или
c) било којим лицем које има материјални интерес у стечајној
маси дужника (укључујући и повериоце стечајног дужника и
дужнике стечајног дужника).
Стечајни управник је такође дужан да обавести суд ако он или његов брачни друг, као и сродници по крви у правој линији без обзира на
степен сродства, или у побочној линији до четвртог степена сродства
148
и сродници по тазбини до другог степена сродства, имају учешће у капиталу стечајног дужника.
КОМЕНТАР ЧЛАНА
Ово је важно правило, које погађа срж положаја који заузима стечајни управник. Вреди поновити део онога што је наведено у уводном
делу овог коментара, ради наглашавања тог положаја:
“Стечајни управник има својство “јавног” представника, и то ни
једне ни друге стране, већ поступа у интересу свих учесника у стечајном поступку или лица на које исти утиче. Ова “јавност” (или сви учесници у поступку), у чијем интересу СУ поступа, подразумева стечајног
дужника, повериоце стечајног дужника, лица запослена код стечајног
дужника, снабдеваче, акционаре, директоре и остале службенике стечајног дужника, регулаторна тела и судове.
Ово правило говори управо о том својству стечајног управника –
поступање у интересу свих страна, на “јавном” положају. За правилно
вршење те дужности апсолутно је непходна објективност и независност
у раду.
Послови стечајног управника могу бити сложени и подложни сукобу интереса. Ово етичко правило то предвиђа. Одредба Закона о стечају
је такође релевантна. Члан 32. предвиђа да “...стечајни судија... разрешава стечајног управника ако утврди да стечајни управник...поступа
пристрасно”.
Следећи примери помажу да се прикаже значај објективности и
независности.
Пример 1
Стечајни управник је дужан да разматра и доноси одлуке о потраживањима поверилаца којима прихвата или одбацује та потраживања.
У вршењу те дужности, стечајни управник заправо поступа у својству
квази-судског органа. Он доноси одлуке о потраживањима, које подлежу евентуалној ревизији од стране суда, и треба да буде свестан потребе за објективношћу.
Стечајни управник може да подлегне разним утицајима приликом
испитивања потраживања. На пример, стечајни дужник (или његови
службеници) може да покуша да утиче на прихватање или одбацивање
неког потраживања.
149
Може се очекивати да ће СУ испитати основ за потраживање и чак
питати стечајног дужника о предметном потраживању. Стечајни дужник би могао да тврди да потраживање треба да буде прихваћено, евентуално прикривајући чињеницу да је подносилац пријаве потраживања
његов пријатељ или сродник.
С друге стране, стечајни дужник може да покуша да утиче на одбацивање потраживања, евентуално зато што сматра да поверилац који је
пријавио потраживање није на одговарајући начин испунио уговор на
ком је потраживање засновано.
Потраживања могу да буду потпуно ваљана и неспорна и стечајни
управник не треба да се ослања на мишљења и савете стечајног дужника. Стечајни управник мора, на основу објективних доказа, да утврди
испуњеност услова за прихватање или одбацивање пријаве.
Још један пример могла би да буде ситуација када остали повериоци
сматрају да наводна пријава потраживања другог повериоца треба да буде
одбачена јер сумњају да то може бити лажно потраживање или да постоји
блиска веза између тог повериоца и стечајног дужника. Ни у овом случају, иако би као резултат таквог сазнања био упозорен на могућност да је
потраживање лажно или спорно, стечајни управник не сме да се ослони
на то мишљење. Стечајни управник мора да испита потраживање независно од тог мишљења, без утицаја тих навода или сугестија.
Пример 2
Стечајни управник ће морати да наплати потраживања од трећих
лица. У том делу, стечајни управник мора да води рачуна да обезбеди
све потребне доказе који потврђују основаност потраживања од трећег
лица и да стечајни дужник није једноставно “измислио потраживање”
или да је потраживање стварно спорно. Као и у случају одлучивања о
признавању потраживања, стечајни управник треба да узме у обзир да
мора да поступи независно и објективно приликом доношења одлуке о
томе да ли да води поступак за наплату тог потраживања.
Правило
Правило се састоји из два дела.
Први део правила утврђује свеобухватно основно начело да у обављању послова из свог делокруга, стечајни управник мора да поступа
објективно, непристрасно и независно.
150
Други део правила бави се посебним захтевом за објективним, непристрасним и независним поступањем у погледу именовања стечајног управника у стечајном поступку.
Правило објективности и независности – први део правила
За ове три кључне речи (објективност, непристрасност и независност) се, на први поглед, може учинити да означавају исто или да имају
исто значење, али међу њима постоје неке важне разлике, и то:
• објективност захтева да СУ представи или сагледа чињенице
без утицаја осећања, мишљења или личних жеља;
• непристрасност захтева да СУ не показује већу наклоност једној страни или лицу у односу на другу, и да поступа без предрасуда и пристрасности;
• независност захтева да СУ не подлеже деловању или утицајима
других лица.
Колективно они представљају захтев да стечајни управник мора да
доноси одлуке на основу чињеница које не подлежу личним осећањима, предрасудама или пристрасности и на које не утичу мишљења нити
статус било ког лица. Из тога следи захтев да приликом доношења одлуке или просуђивања стечајни управник мора да предузме разумне мере
за утврђивање неопходних чињеница како би се обезбедило доношење
ваљаног суда.
Неопходно је размотрити потенцијална тумачења израза употребљених у овом првом делу правила. Најбољи начин за то је разматрање “провера” које би могле да се примене.
Шта је то провера објективности?
Објективност је способност представљања или сагледавања чињеница, поступања, предузимања радњи и доношења одлука независно од
осећања, мишљења или личне пристрасности. То значи поступати без
личног интереса. Супротно од “бити објективан” је бити “субјективан”,
што значи посматрати чињенице, итд. са становишта личних осећања
или мишљења. Стечајни управник мора да остави своја лична осећања
и мишљења по страни и не допусти да она утичу на његово просуђивање или одлуку.
У погледу “личне пристрасности”, треба напоменути да члан 133.
Закона о стечају предвиђа да приговор на извршену продају имовине
коју је спровео стечајни управник може да се уложи по основу, између
151
осталог,“...пристрасног понашања стечајног управника”.
Да бисмо то приказали, претпоставимо, на пример, да је СУ у
поступку продаје имовине стечајног дужника. Постоје два понуђача,
А и Б. Објективно посматрано, између њих не постоји реална разлика.
Међутим, у стечајном поступку који је претходно водио, стечајни управник је имао посла са лицем А од ког је, после неког времена, добио
поклон “у знак захвалности”. Из тог разлога СУ прихвата понуду лица
А. На први поглед, стечајни управник није објективно поступио. Дозволио је да се његов субјективни суд испречи објективном суду. Поступио
је пристрасно у корист лица А. Требало је да стечајни управник одлучи
на основу жребања или предузимања неке сличне мере.
“Пристрасност”, успут речено, може бити у корист или на штету
некога или нечега.
Шта је то провера непристрасности?
Бити непристрасан значи не показивати наклоност (фаворизовање)
према једном ставу (лицу, тврдњи, итд.) у већој мери него према неком
другом. То значи бити правичан и без предрасуда.
На пример: стечајни управник тренутно испитује потраживање неког повериоца од ког је тражио да достави додатне информације. Поверилац сматра да то није неопходно, те се тако стечајни управник и овај поверилац упусте у жучне разговоре и преписку. На крају, поверилац попусти
и достави те информације. Стечајни управник је узнемирен због начина
опхођења повериоца и одлучује, без основа, да призна, односно одобри
само део потраживања тог повериоца. Стечајни управник је поступио
пристрасно према овом повериоцу и прекршио етичко правило.
Шта је то провера независности?
Бити независан значи бити ослобођен притисака или контроле
било ког лица које би могло да покуша да утиче на поступање и одлучивање. То значи поступати без утицаја и деловања других (осим, наравно, када се ово “други” односи на вишу инстанцу у односу на стечајног
управника, као што је, на пример, суд или судија).
Независност је од виталног значаја, јер ако стечајни управник приликом обављања послова није у стању да износи мишљења на која се не
може утицати, он може да постане пристрасан и да поступа под утицајем предрасуда.
152
Независност (или недостатак независности) мора да се оцени применом две врсте провера. Прва се односи на фактичку, односно стварну
независност стечајног управника. То значи да на стечајног управника не
може да се утиче. Стечајни управник може да буде повезан, рецимо, са
неким повериоцем стечајног дужника, акционаром стечајног дужника
или директором предузећа дужника, при чему ниједан од ових односа
нема, заправо, за исход никакав утицај на стечајног управника. Сходно
томе, стечајни управник себе посматра као независно лице.
С друге стране, друга провера мора да покаже да је стечајни управник “виђен” као независно лице и од стране неког рационалног
посматрача.
То има слично значење једном изразу који правници често користе,
а то је: “Правда мора не само да буде задовољена, већ и да буде виђена као
задовољена”. То значи да ако постоји нешто што указује на могућност
недостатка независности (на пример, да је СУ у скорије време давао савете директору стечајног дужника без обзира да ли се ради о стварима
које су у вези са стечајним дужником или не), то може да буде довољно
да се учини да СУ није независан, чак и ако он себе сматра независним и
поступа без обзира на директора или савете које је дао том директору.
Рационални посматрач ће закључити да би, на први поглед и у одсуству свега чиме би се доказало супротно, стечајни управник могао
да буде угрожен због претходног контакта са директором. Оно што рационални посматрачи могу разумно да закључе се мора узети у обзир
приликом разматрања провере независности (а у том случају, и објективности и непристрасности)
Дакле, важно је не само да постоји или је постојао контакт између
СУ и заинтересоване стране, већ природа односа који такав контакт
укључује. Друга важна ствар је да могућност настанка сукоба из таквог
односа не поремети независност (видети коментар у продужеку о сукобу интереса).
Стечајни управник мора увек да буде спреман да предвиди, утврди
и открије све околности које могу да изазову недостатак независности.
Независност по именовању – други део правила
Као што је наведено, овај део правила примењује захтев за независним поступањем на именовање стечајног управника у стечајном
поступку.
153
Њиме се прописује да стечајни управник, пре или након именовања
у стечајном поступку (то заправо значи у било које време након предлагања за именовање или именовања), мора да обавести суд о постојању
“повезаности” између њега и стечајног дужника или лица повезаних са
стечајним дужником, која би могла да утиче на његову независност у
поступању.
Ова “повезаност” означава неку врсту везе или односа између лица.
Правило утврђује пословне, финансијске и социјалне облике повезаности, као и “све друге облике повезаности”. Овај потоњи израз може да
означава било какав однос или везу, без обзира на то како је настао и на
основ који чини ту повезаност.
Ово правило се најпре мора размотрити упоредо са неким релевантним одредбама Закона о стечају.
Прва је члан 20, који предвиђа:
“Стечајног управника именује стечајни судија решењем о отварању
стечајног поступка...Избор стечајног управника врши се методом случајног одабира са листе активних стечајних управника...
Изузетно, избор стечајног управника може се вршити одабиром
са листе...ако делатност стечајног дужника, сложеност случаја, или
потреба за специфичним искуством стечајног управника то захтева.”
Иако се ова одредба не бави изричито и директно потребом за независним поступањем, важно је да буде узета у обзир, јер истиче објективан начин на који се СУ обично именују – случајним одабиром са
листе активних СУ.
Овај начин избора је делимично осмишљен у циљу проглашења и
заштите независности стечајних управника. Заснива се на претпоставци
да оваквим начином именовања не може да дође до утицаја (било од
стране стечајног дужника, поверилаца или било ког другог заинтересованог лица) на избор стечајног управника.
Једини изузетак од примене методе случајног одабира је ситуација
када суд сматра да би због природе делатности или сложености стечајног поступка било примерено да се заобиђе тај метод и именује СУ са
искуством и знањем које би највише одговарало датом случају.
На именовање конкретним избором могу да утичу стечајни дужник, повериоци и остали учесници у поступку. Један или више њих могу
да поднесу захтев суду за избор неког конкретног стечајног управника.
Сходно томе, стечајни управник је дужан да посвети већу пажњу у
обезбеђењу независности и објективности у том случају. Ако стечајног
154
управника предложи, рецимо, поверилац, стечајни управник мора да
обезбеди да не дође до покретања питања независности током вођења
поступка као последице осећања неке врсте “обавезе” према том повериоцу који му је обезбедио именовање.
Метод случајног одабира може да отклони могућност било каквог
утицаја на то ко ће бити именован у стечајном поступку. Тиме се, међутим, не спречава могућност да ће именовани управник ипак бити повезан са лицем или странком у поступку.
Овим се бави следећи члан 21, који значајно предвиђа да:
“За стечајног управника не може бити именовано лице које је:
2) сродник по крви ….. стечајног судије, односно директора или
члана органа управљања стечајног дужника;
3) солидарни дужник са стечајним дужником;
4) било директор …стечајног дужника …;
5) било запослено код стечајног дужника …;
6) поверилац стечајног дужника или је код таквог лица било запослено у последњих шест месеци …;
7) дужник стечајног дужника или је код таквог лица било запослено у…;
8) предузетник који се бави делатношћу која је конкурентска
делатности стечајног дужника…;
9) радило као саветник стечајног дужника ….”
Ово је основна одредба закона о независности која се захтева од
стечајног управника у вези са именовањем у стечајном поступку. Етичко
правило се, наравно, примењује супсидијарно у односу на ову одредбу.
Постоји велика разлика између одредби ова два прописа.
Члан 21. не допушта или забрањује именовање стечајног управника у стечајном поступку ако се било који од односа прописаних овим
чланом односи на конретан случај. Не постоје изузеци од строгих услова одредби овог члана. Тиме се искључује именовање неког лица у
поступку уколико је оно на било који од наведених начина повезано са
стечајним дужником.
Етичко правило, са друге стране, захтева да стечајни управник обавести суд ако, и поред или осим односа наведених у члану 21, постоји
неки облик повезаности који није обухваћен чланом 21. Облици повезаности које правило утврђује су:
„...сви пословни, финансијски, друштвени или други облици повезаности ... које је (СУ) имао, или има, непосредно или посредно, са сте-
155
чајним дужником, било којим лицем које је повезано са стечајним дужником у смислу одредби закона којим се уређује област повезаних лица,
или било којим лицем које има материјални интерес у стечајној маси
дужника (укључујући и повериоце стечајног дужника и дужнике стечајног дужника).“
Ово ни на који начин не треба посматрати као ближе одређивање
члана 21, већ као његову детаљну разраду. Ово правило разматра да могу
постојати додатни или неки други облици повезаности који би могли (а не “који ће”) да утичу на објективност и независност стечајног
управника.
Правило прописује да се о сваком таквом односу обавести суд. Суд
би, потом, могао да третира тај однос као безначајан или би морао детаљније да размотри околности како би утврдио да ли су те околности
и степен повезаности такве да постоји реалан ризик по независност и
објективност стечајног управника, као чињенице или онако како би то
могло да изгледа једном рационалном случајном “посматрачу”. Међутим,
са становишта стечајног управника, важно је да стечајни управник мора
да обавести суд.
Сврха и циљ овог коментара није да утврди да ли би околности
одређеног случаја захтевале искључење стечајног управника (или разрешење). О томе одлучује суд. Међутим, корисно је дати неке примере хипотетичких ситуација које могу или не могу да имају за исход дисквалификацију стечајног управника по етичком правилу. Могући исход било
ког конкретног случаја би морао да се процени у погледу тога да ли се та
повезаност може сматрати неследственом, даљом или једноставно случајном. Да ли је “тривијална”, па самим тим нема ни последице?
Пример 1
Стечајни управник је члан голф клуба. Директор стечајног дужника
је такође члан клуба. Да ли је тај однос такав да се може сматрати тривијалним? Без додатних информација, одговор би вероватно био “да”.
Међутим, ако би се стечајни управник и директор у значајној мери здружили као последица њиховог заједничког чланства, одговор би могао да
буде “не”. У сваком случају, суштина је да суд мора да буде обавештен о
том односу.
156
Пример 2
Стечајни управник има рачун код исте банке код које стечајни дужник има рачун. И овог пута, без више информација, нема очигледне опасности по независност стечајног управника у смислу да може да буде компромитован. Међутим, ако би стечајни управник често обављао послове
за ту банку и ако би она била главни поверилац дужника, тај однос би
морао додатно да се размотри.
Повезана лица
Ово правило се позива на “закон којим се уређује област повезаних
лица”. Одредба Закона о стечају која може да буде релевантна у овом контексту је члан 125. којим се дефинишу “повезана лица”.
Резиме
Три основне смернице којима се треба руководити и које произилазе из овог правила су да:
• као прво, стечајни управник не може да донесе “одлуку” о томе
да ли он треба или не треба да открије свој однос и не треба да
просуђује да ли је тај однос занемарљивог значаја. Постоји обавеза да се такве информације обелодане и о томе информише суд.
• Друго, стечајни управник не може да зна или не може да увиди
повезаност пре или одмах након именовања (или, заправо, до неког извесног времена након именовања). Битно је да када тај однос настане или постане очигледан суд буде о томе обавештен.
• Треће, правило не узима у обзир само однос који је постојао у
тренутку именовања. Оно се односи и на однос који би касније
могао да се успостави. О томе треба обавестити суд.
Последња одредба овог правила прописује обавезу обавештавања
суда и у случају да стечајни управник “или његов брачни друг, као и сродници по крви у правој линији без обзира на степен сродства, или у побочној линији до четвртог степена сродства и сродници по тазбини до
другог степена сродства, имају учешће у капиталу стечајног дужника“.
То се односи на поседовање удела или акција у основном капиталу
стечајног дужника, однос или интерес који није обухваћен чланом 21.
Према томе, тиме на наступа аутоматско изузеће од именовања.
157
ЧЛАН 5 – ПОВЕРЉИВОСТ ИНФОРМАЦИЈА
ТЕКСТ ЧЛАНА
Стечајни управник је обавезан да чува поверљиве информације о
стечајном поступку, изузев у случају да:
1. постоји законска обавеза или законско право стечајног управника да открије овакве информације, или
2. је стечајни управник претходно прибавио писмену сагласност
субјекта на кога се односе ове информације да може да их учини
доступним јавности.
Стечајни управник не сме да користи поверљиве информације о
стечајном поступку ради стицања личне користи, нити да омогућава
коришћење тих информација у корист трећег лица.
Стечајни управник чини све што је у његовој моћи да обезбеди да
лица која су код њега запослена или које је ангажовао по било ком основу
не открију поверљиве информације које су им стављене на располагање,
не користе те информације ради стицања личне користи, нити омогућавају коришћење тих информација у корист трећих лица.
КОМЕНТАР
Од именованог стечајног управника се може очекивати да сазна
доста информација о стечајном дужнику, повериоцима стечајног дужника, снабдевачима стечајног дужника и другим лицима која су на неки
начин повезана са стечајним дужником. У погледу стечајног дужника,
стечајни управник ће доћи до сазнања о његовим пословним и дугим
делатностима, његовим производима, начину рада, будућим плановима, снабдевачима, корисницима услуга, клијентима и условима по којима послује са тим лицима. Приликом доласка до тих информација, стечајном управнику ће често бити доступне “поверљиве” информације.
Шта су то поверљиве информације?
“Информација” се најбоље може описати као знање или чињенице
о одређеној теми. Може бити у писаном или било ком другом облику,
укључујући и гласине, или чак сазнање о “виђеном” (као, на пример,
праћење производне линије у произвођачкој фирми).
158
Информација је “поверљива” ако није намењена да се стави на
увид јавности и доступна је само онима који имају овлашћен приступ.
Безначајне и бескорисне информације нису поверљиве. Обично та информација мора да буде тајна, битна и посебна.
У примере таквих информација спадa тајни поступак производње,
тајни састојци од којих је одређени производ сачињен, идентитет и
специфичности листе корисника услуга, односно клијената компаније,
“интерно” финансијско стање компаније, незаштићена права интелектуалне својине и тако даље.
Када поверљива информација дође до јавности, она престаје да
буде поверљива.
Поверљиве информације не могу да се односе на ауторска права,
патентиране материале или ствари или материјале и ствари које су робне марке зато што се те информације обично јавно објављују и заштићене су комбинацијом својих посебних квалитета и применом релевантних закона (као што су закон о ауторским правима, закон о робним
маркама или закон о патентима). Ови закони забрањују коришћење или
умножавање таквих материјала без сагласности носиоца ауторског права, власника робне марке или патента, итд. Не забрањују приступ тим
материјалима.
Закони који се односе на приватност, интелектуалну својину и поверљиве информације могу бити релевантни за ово етичко правило.
Али задатак овог коментара није да коментарише те законе.
Иако препознавање поверљивих информација може, у већини случајева, да буде релативно лако, стечајни управник не треба на себе да
преузме формирање мишљења на један или други начин у случају недоумице. Стечајни управник треба да тражи стручни савет у таквим
ситуацијама и, у неким случајевима, може бити неопхoдно да се обрати
суду за инструкције. У том погледу члан 10. Закона о стечају предвиђа
да “...закључак о подацима који представљају пословну....тајну доноси
стечајни судија, на предлог стечајног управника”. Чини се да се овим
предлаже да стечајни управник може да се обрати суду да утврди да ли
ти “подаци” представљају пословну тајну и, евентуално, да ли стечајни
управник може слободно да их објави/открије јавности.
Област примене и садржај правила
Ово правило забрањује стечајном управнику да открива поверљиве
159
информације “које се односе на стечајни поступак”. Прво што треба
напоменути је да иако ово правило очигледно укључује информације о
стечајном дужнику, оно није ограничено на стечајног дужника. Отуда
следи да оно може да се протеже и на поверљиве информације о повериоцу стечајног дужника до којих стечајни управник може доћи или које
је открио (а, исто тако, и на поверљиве информације о снабдевачима
стечајног дужника, корисницима услуга стечајног дужника, и друго).
Важно је да стечајни управник узме у обзир да правило има ту “област
примене”.
Запазимо, такође, употребу речи “открити”. Ова реч има значење
“учинити познатим или открити на било који начин или у било ком
облику – усмено, писмено, итд.
Забрана се не примењује ако стечајни управник има “законско право или обавезу да открије” такве информације. Тиме се покреће питање
који је одговарајући тренутак за откривање поверљивих информација.
Најуобичајеније околности би биле у вези са продајом или маркетингом пословања стечајног дужника, робом или услугама којима стечајни дужник тргује или прикупљањем средстава ради обезбеђења пословне имовине стечајног дужника (и било која врста посла која може
захтевати објављивање поверљивих информација о стечајном дужнику). Ако у вези са пословањем стечајног дужника постоје изузетно
вредне поверљиве информације, стечајни управник треба да постави
себи следећа питања:
• да ли он те информације може да открије, и ако може,
• коме, и
• на који начин се може најбоље заштитити откривање таквих
информација?
Јасно је да ће те информације морати да се саопште потенцијалним купцима или финансијерима ако је то од значаја за вредност или
одређивање вредности пословања. Према томе, у том погледу, може се
рећи да стечајни управник има законско право да их открије. Ако их
не открије, то може да има последица на утврђивање цене или процену
вредности, што би довело у питање дужност стечајног управника да постигне најбољу цену.
Информације треба открити свим потенцијалним купцима или
финансијерима који су, према процени стечајног управника, стварно
и озбиљно заинтересовани. Процену “добронамерности” тих купаца
160
или финансијера врши стечајни управник.
Међутим, обелодањивање информација је једна ствар, а постављање
заштитних услова под којима се то обавља сасвим друга. Услове треба
поставити тако да је примаоцу таквих информација:
• јасно стављено до знања да су информације поверљиве,
• да је упознат са обимом и садржајем информација које се сматрају поверљивим,
• да схвата да треба да чува поверљивост информација,
• да је сагласан да онај ко прима те информације ни под којим
околностима не може да их користи нити да их открива трећем
лицу, без писмене сагласности стечајног управника (а и тада
само под условима које може да постави стечајни управник).
Опет, међутим, сврха овог коментара није да пружи правни текст
на тему обелодањивања информација и о најбољем начину заштите коришћења поверљивих информација. У сваком случају, стечајни управник би требало да тражи одговарајући правни савет.
Следећи део правила такође допушта откривање информација, али
у овом случају након “...претходно прибављене писмене сагласности
субјекта на кога се односе ове информације“.
Ово правило се не односи на стечајног дужника. Стечајни управник
не треба да брине о добијању сагласности стечајног дужника. Он заступа стечајног дужника (видети члан 19. Закона о стечају). Ово правило
се заправо односи на поверљиве информације које су власништво неког другог лица.
Ради објашњења, размотримо пример снабдевача робе или услуга
стечајног дужника који је са стечајним дужником закључио “екслузивни” уговор о набавци и који је вредан за дужника. Снабдевач, као страна
таквог уговора, има интерес да тај уговор буде поверљив (без тог снабдевача не би уопште било набавке). Стечајни управник који би могао да
тражи да о предностима тог уговора обавести купца пословања стечајног дужника, мора да тражи сагласност или овлашћење снабдевача за
откривање информација о том уговору неком трећем лицу.
Још један пример је ситуација када лице које је запослено код стечајног дужника или је кооперант стечајног дужника развије, заједно са
стечајним дужником, неку врсту производа или поступка који је, по
уговору, “у власништву” или се чува у корист стечајног дужника и тог
запосленог, односно кооперанта. Свако откривање таквих информација
161
се може вршити само уз сагласност или овлашћење запосленог, односно
кооперанта.
Откривање поверљивих информација повериоцима, одбору
повериоца и судовима
Ван очигледних околности у вези са продајом имовине које могу
да покрену питање откривања поверљивих информација, треба такође
узети у обзир да је стечајни управник у обавези да, између осталог, подноси извештаје повериоцима и одбору повериоца, АЛСУ и судовима
(видети, на пример, чланове 39, 40. и 109. Закона о стечају). Стечајни
управник може такође да очекује да ће морати повериоцима да пружи
информације у вези са планом реорганизације (видети, на пример, члан
171. Закона и стечају).
Стечајни управник може доћи у ситуацију да мора да размотри да
ли је неопходно да у тим извештајима наведе врсту поверљивих информација које се помињу у горњем тексту. Дакле, једном када се обелодане,
те информације су у јавном домену и више нису поверљиве. Стечајни
управник мора да буде пажљив пре откривања тих информација (или,
бар, појединости). Може доћи до ситуација у којима он то мора да учини, али у већини случајева он није дужан да открије више од самог спомињања тих информација, са назнаком да су веома важне и поверљиве
и да се не могу учинити доступним јавности.
Осим ових примера, једина друга околност у којој би стечајни управник био у обавези да открије те информације је ако му то суд наложи.
Други део правила
Следећи део правила прописује да стечајни управник не сме да користи поверљиве информације ради стицања личне користи нити да
омогућава коришћење тих информација у корист трећих лица. Први део
овог правила је у потпуности у складу са етичким правилима из члана
7. Кодекса етике стечајних управника (сукоб интереса). Ово правило
се помиње у коментару тог члана. Оно говори само за себе. Стечајни
управник не може да стиче корист од имовине или информација које су
у поседу стечајног дужника.
Други део правила прописује да стечајни управника не сме да омогући коришћење поверљивих информација у корист трећих лица.
Тиме се истиче потреба, у сваком случају у ком би стечајни управник
162
могао да открије поверљиве информације трећем лицу, за правоснажним уговором између стечајног управника и трећег лица о основу по
ком се поверљиве информације чине доступним (у складу са напред
наведеним).
Без заштите таквог уговора стечајни управник би могао да подлегне одговорности за губитак или штету проузроковану коришћењем информација од стране трећег лица. Треба такође рећи да, ако стечајни
управник сазна да треће лице користи те информације ради стицања
личне користи, без обзира да ли кршењем уговора или на други начин,
стечајни управник мора да размотри подношење захтева суду ради забране трећем лицу да користи те информације.
Трећи део правила
Од стечајног управника се може очекивати да запосли или на други
начин ангажује лица да помогну у обављању послова стечајног управника и од тих лица се може очекивати да чувају поверљиве информације.
Према томе, ово правило захтева да стечајни управник учини све што
је у његовој моћи да обезбеди да та лица не откривају поверљиве информације, не користе те информације ради стицања личне користи,
нити омогућавају коришћење тих информација у корист трећих лица.
Ово правило је нужна последица правила које се примењује на стечајне управнике и такође одражава потребу за надзором над запосленима од стране стечајног управника (као што прописује члан 3. Кодекса
који се помиње у претходном делу). И у овом случају, правило говори
само за себе и не захтева додатно објашњење или коментар.
ЧЛАН 6 – ПРОФЕСИОНАЛНО ПОСТУПАЊЕ
ТЕКСТ ЧЛАНА
Стечајни управник не сме да обавља активности које могу да га
компромитују у вршењу дужности или које могу да угрозе његов лични
или професионални интегритет.
Стечајни управник не може да прихвати именовање од стране суда
уколико није у могућности да професионално и благовремено извршава
своје дужности због других, већ преузетих обавеза
163
Приликом свог представљања као стечајног управника, стечајни
управник је дужан да истинито и тачно прикаже које је послове способан да преузме и изврши, као и да пружи истините информације о својој
професионалној оспособљености.
Стечајни управник не може давати лажне или нетачне информације о раду других стечајних управника.
КОМЕНТАР
Област професионалног понашања или поступања углавном није
регулисана законом, у смислу да закон не прописује услове о трима областима којима се бави овај члан. Те области су:
• активности СУ које могу да компромитују или угрозе његову
професионалну оспособљеност и интегритет;
• прихватање именовања у стечајном поступку у околностима
које би се одразиле на његову способност да професионално и
благовремено обавља своје дужности;
• примерено понашање у вези именовања у стечајном поступку.
Поступање се у великој мери бави моралним понашањем.
Први део правила
Овај део се бави врло широком, али важном, облашћу супротстављених интереса и непожељних других интереса.
СУ треба да избегава комерцијалну повезаност са било којим послом
који би могао да буде део стечајног поступка. Као пример, размотримо
једну фирму која се бави спровођењем јавних надметања или проценом
вредности имовине. Ако СУ има комерцијални интерес у таквој фирми,
он би могао да буде склон или приморан да ангажује ту фирму приликом
продаје или процене вредности имовине стечајног дужника.
Слично томе, СУ треба да избегава “нежељене” интересе који имају
тенденцију да га “увуку” у незаконите активности и компромитују за
непрофесионално поступање. Пример овога може бити случај када се
за СУ везује коцкање као активност високог ризика. То може навести да
би СУ за ту активност могао да користи средства из имовине стечајног
дужника. Пример непрофесионалне активности била би активност која
је предузета супротно високо моралном поступању које се од СУ очекује, као што је учешће у пословима у вези са дрогом, проституцијом и
другим сличним пословима.
164
Други део правила
Други део правила је у вези са чланом 3. (професионална оспособљеност), а посебно са захтевом да СУ мора послове да обавља на
професионалан начин и благовремено.
Ово потправило захтева да СУ мора, пре прихватања именовања
у стечајном поступку, да размотри да ли ће бити у могућности да професионално и благовремено извршава своје дужности у том поступку,
имајући у виду остале обавезе. Ови одломци из претходног коментара
на члан 3. су релевантни:
“Важно је да стечајни управник буде свестан својих предности,
мана и ограничења и да је спреман да на основу тога процени да ли да
прихвати именовање или не (и наравно, да ли да се повуче са случаја који
постане неочекивано сложен и тежак и превазилази његове способности управљања).
Још један фактор који може бити релевантан за “професионалну оспособљеност” је обим праксе СУ (или групе стечајних управника)
која има везе са ресурсима. Да ли је стечајни управник има довољан
број запослених и довољно вештина да преузме, на пример, један већи и
сложен поступак који подразумева вођење велике фирме и евентуално
реструктурирање? Да ли место у ком СУ обавља праксу иде науштрб
прихватању именовања у поступку који ће изискивати провођење превише времена ван места обављања праксе? Ови фактори се несумњиво
узимају у обзир приликом разматрања да ли је СУ обављао или може
способно да обавља послове у неком конкретном случају.”
У погледу благовременог поступања, следећи одломак такође треба
узети у обзир:
“Благовременост, изражена као опште правило, дефинише потребу да се посао обави у право време. Постоје добри разлози за ово правило. У интересу је посебно оних који учествују у стечају или на које
стечај има последице. Постоји потреба за дефинисањем и решавањем
правма и обавеза страна у стечајном поступку у што краћем могућем
времену. Време је такође важно и за смањење ризика (што дуже проблеми стоје нерешени то се јавља пратећи ризик) и свођење трошкова на
минимум (време обично представља трошак – што је време дуже, то је
трошак већи; обратите пажњу на трошкове из члана 5. Закона о стечају, који се помињу у даљем тексту).”
165
Трећи део правила
Трећи део правила бави се професионалним понашањем стечајног управника приликом његовог представљања као “будућег именованог” стечајног управника.
Може се очекивати да ће се у оквиру професије стечајног управника појавити елементи конкуренције и ривалства. Ту ће бити надметања за посао и то ће довести до тога да стечајни управници спроведу
сопствени маркетинг на тржишту тих послова. Маркетинг подразумева
приказивање знања, искуства и стручне оспособљености. Прво од ових
правила се бави управо овим захтевима.
Правило захтева да све информације које СУ може да пружи у
погледу послова које он може да преузме и изврши, као и у погледу његове професионалне оспособљености, морају бити истините и тачне.
Ово правило ће се вероватно тумачити тако да се примењује само
ако постоји могућност да стечајни управник буде именован у стечајном
поступку. Чини се јасним да је намера да се обухвати само та околност.
Сходно томе, ово правило се неће односити на евентуално ангажовање
стечајног управника на пословима пружања професионалних услуга
повериоцу.
Осим тог питања, правило заиста говори само за себе. Оно једноставно захтева “истинито приказивање”. То значи да СУ не сме да даје
лажне, нетачне или обмањујуће изјаве или тврдње.
Друго правило заправо говори о поштеном и професионалном
поступању стечајног управника. Њиме се захтева да СУ не даје лажне
или нетачне информације о раду других стечајних управника. Ово
се односи и на маркетинг, јер се стечајни управник налази у искушењу
не само да промовише своју професионалну оспособљеност и вештине,
већ и да се пореди са својим конкурентима у циљу именовања.
Не постоји забрана о поређењу или критичком поређењу, ако је то
поређење коректно и тачно. Једном када се то схвати, даљи коментар
правила заиста није потребан.
166
ЧЛАН 7 – ИСКЉУЧЕЊЕ СУКОБА ИНТЕРЕСА
ТЕКСТ ЧЛАНА
Стечајни управник је дужан да послове обавља тако да њихово обављање не подреди сопственом интересу, нити да тим пословима изазове сукоб интереса.
Сматра се да постоји сукоб интереса у ситуацији када стечајни
управник има лични интерес који утиче или може утицати на обављање послова стечајног управника.
У случају постојања околности које указују на потенцијални сукоб интереса, стечајни управник је дужан да обавести суд о постојању
таквих околности.
Стечајни управник не може захтевати или примати било какву
врсту накнаде, нити остваривати право на другу добит или корист за
обављање послова из делокруга стечајног управника, изузев награде за
рад и накнаде трошкова које одобри суд.
Стечајни управник не може, у циљу обезбеђивања свог професионалног ангажовања, исплаћивати или нудити, непосредно или посредно,
накнаде, провизије или било какве друге погодности.
Стечајни управник не може куповати, непосредно или посредно,
имовину стечајног дужника у поступку у коме је именован за стечајног
управника.
Стечајни управник не може у поступку продаје имовине стечајног
дужника непосредно или посредно ту имовину да прода својим запосленима или лицима која имају друге личне или пословне односе са стечајним управником, као ни лицима повезаним са овим лицима, ако су му ове
околности познате.
Стечајни управник мора да поступа поштено и у доброј намери у
свим аспектима свог рада и не сме да буде укључен у послове који имају
обележја корупције.
КОМЕНТАР
Ово правило се бави професионалним поступањем у погледу четири важне области:
• сукоб интереса;
• неодговарајуће користи и неодговарајући подстицаји;
167
•
•
продаја имовине самом СУ и другим повезаним лицима;
поштено поступање.
Први део правила – сукоб интереса
Ово је главни и најважнији део правила. Одредбе 1), 2) и 3) као
потправила усмерене су на сукоб интереса и професионално поступање које се, као резултат, очекује од стечајног управника у вези са избегавањем или ограничавањем настанка сукоба и, ако сукоб ипак настане, давањем упутстава о даљем поступању.
Шта је сукоб интереса?
Само правило број 1 донекле дефинише или описује овај израз. У
њему се разматра ситуација у којој стечајни управник подређује (спушта
на нижи ниво) обављање послова СУ свом личном интересу. Он ставља
свој лични интерес испред свог професионалног ангажовања. “Сукоб
интереса” означава управо то – ситуацију у којој је једно лице у позицији да искористи професионално ангажовање ради стицања личне користи (укључујући и породицу, пријатеље и пословне сараднике).
У уобичајене примере сукоба интереса спада:
• управљање, за свој рачун, имовином над којом се спроводи
контрола;
• заузимање положаја у ком лице може да се суочи са одлукама
које се односе на интересе тог лица;
• коришћење положаја ради довођења до исхода који доноси корист том лицу.
Ако је то “лице” именовани стечајни управник, јасно је да су сви
ови примери могући током стечајног поступка.
“Лични интерес”
Овај део правила не треба мешати са етичким правилом (члан 4.)
које се бави захтевом за независним поступањем (видети претходни
коментар). Може се десити да, ако стечајни управник поступа и настави
да поступа независно, изгледи за настанак сукоба интереса буду знатно
смањени. Међутим, правило о сукобима интереса се бави другачијом
концепцијом.
Правило о сукобу, као што ћемо образложити, разматра да стечајни
168
управник има “лични интерес” у стечајном поступку и, евентуално, његовом исходу. Правило независности бави се очувањем објективности.
Објективност нема никакве везе са постојањем личног интереса.
Један релативно једноставан пример би могао да помогне да се ово
објасни на најбољи начин. Претпоставимо да је стечајни управник који
је именован у неком стечајном поступку истовремено и акционар конкурентског предузећа стечајном дужнику. Овај стечајни управник може да
тврди да је независан, без обзира на повезаност, али не може да тврди да
нема сукоба, јер је јасно да би могао да искористи своје професионално
ангажовање ради стицања личне користи увећањем вредности свог удела. То може да се изврши тако што ће, између осталог, “средити” да стечајни дужник престане са пословањем (чиме се уклања конкуренција) или
да се пословање прода конкурентском предузећу. Потенцијални исход би
био увећање вредности овог другог предузећа, као и његових акција.
Суштина правила о сукобу интереса се може додатно илустровати
позивањем на етичко правило (члан 5.) којим се забрањује коришћење
поверљивих информација ради стицања личне користи стечајног управника. Класичан пример сукоба интереса по основу пословања за сопствени рачун је ситуација када стечајни управник користи свој положај
да дође до информација и те информације користи (на пример, чинећи
их доступним конкуренту стечајног дужника, без икакве накнаде) ради
стицања личне користи.
Сматрање да сукоб интереса постоји
Етичка правила једне професије обично покушавају да наведу ситуације у којима настаје сукоб интереса. То се може учинити настојањем
да се појединачно наведу примери постојања сукоба интереса. Проблем
са овом методом је да она често не може да обухвати све ситуације. Кодекс етике СУ уопштено описује околности у којима “се сматра” да сукоб постоји.
“Сматрати” нешто заправо значи одлучити да то постоји, што много прецизније одређује у односу на “претпоставку” да нешто постоји.
Ово друго се може “одбацити”. Етичко правило сматра да сукоб интереса постоји “…у ситуацији када стечајни управник има лични интерес
који утиче или може утицати на обављање послова стечајног управника“. Ово није дефиниција. Ово је констатација и ако таква околност
стварно постоји, онда постоји сукоб интереса.
169
То може да отежа рад стечајног управника. Постоји могућност да
стечајни управник (нити било ко други) није свестан да постоји сукоб
интереса. Он може да буде скривен, непрепознатљив или се може превидети из више разлога. Као у наведеном примеру о уделу стечајног управника у конкурентском предузећу, стечајни управник сазна или постане
свестан ове повезаности тек након извесног времена по именовању.
Како стечајни управник треба да поступи у случају сукоба интереса?
Изјава којом се сматра да постоји сукоб интереса нема намеру да
осуди стечајног управника. Тиме се, на пример, стечајни управник не
искључује из стечајног поступка. Али следеће потправило захтева да
СУ предузме радње за обавештавање суда о постојању тог сукоба. Не
постоје изузеци од ових потпуно обавезујућих правила. Закон каже да
сукоб постоји и захтева да СУ о томе обавести суд. Закон не прецизира
“степен” сукоба предвиђањем, рецимо, да о сукобима интереса занемарљивог значаја СУ не мора да обавештава суд, а да о другим мора.
Према томе, није дужност стечајног управника да разматра у којој мери
сукоб интереса постоји.
Шта ако стечајни управник препозна сукоб интереса и одлучи да ће
водити рачуна да се то не наметне и не утиче на обављање његових дужности и обавеза? Да ли СУ може да избегне обавезу обавештавања суда?
Кратак одговор је да не може. Правило, као што је напред наведено, не
допушта никакве изузетке. Правилима није прописано да је постојање
сукоба интереса погрешно, већ да ће се необавештавање суда о томе
сматрати “погрешним”. Оно што је важно јесте чин “обавештавања” јавности о постојању сукоба интереса.
Шта би суд могао да предузме?
Сваки појединачан случај ће несумњиво зависити од својих специфичних чињеница и околности. Суд је дужан да учини све што је у
његовој моћи да утврди да ли постоји могућност да СУ спречи своје
компромитовање због сукоба интереса.
Ако суд сматра да је сукоб интереса занемарљив, безначајан и да
неће компромитовати стечајног управника, он доноси одлуку сходно
томе. Али ће, у сваком случају, чињенице бити откривене и суд ће одлучити да није непримерено да СУ настави да обавља послове СУ.
170
Суд може да наложи СУ да предузме мере да уклони или реши оно
што ствара лични интерес. Ако се вратимо на горенаведени пример о
уделу СУ у конкурентском предузећу, суд може да наложи да СУ, под
условом да прода акције, може да настави да обавља послове СУ у том
поступку.
У другим околностима, суд може да захтева да СУ повери послове
другом лицу како би избегао сукоб интереса. На пример, у поступку у
ком СУ има интерес у имовини стечајног дужника, суд може да захтева
да СУ пристане да ангажује независно треће стручно лице за спровођење
продаје те имовине, уз захтев да СУ не учествује у продаји.
Са друге стране, суд би могао да именује још једног СУ у том
поступку (поред СУ који је на дужности) који би посебно или искључиво био задужен за послове у вези са предметом у ком постоји сукоб
интереса.
Још један начин за решавање сукоба интереса је да суд захтева да
или суд или неко треће лице “изврши процену” послова у којима СУ
има интерес како би се осигурало да су ти послови коректни.
Али биће случајева у којима ће једино решење или “лек” за сукоб
интереса бити захтев за повлачење СУ са дужности и именовање новог
СУ.
Други део правила
Други део правила је, опет, усмерен на лични интерес и фокусира
се на две ствари:
• прво, на добити и користи које се могу нудити СУ (или које би
СУ могао чак активно да захтева) у вези са обављањем послова
из делокруга стечајног управника, и
• друго, на подстицаје које би СУ могао да нуди да би био именован, у циљу обезбеђења свог професионалног ангажовања.
Први сегмент ових правила забрањује стечајном управнику, именованом у стечајном поступку, да прима било какву врсту накнаде,
добити или користи за обављање послова из делокруга стечајног управника, изузев награде за рад и накнаде трошкова које одобри суд
(видети члан 34. Закона о стечају) у том поступку.
Ово правило се јасно односи на улогу СУ у обављању послова стечајног управника. У потпуности је у складу са општим правилом које
има за циљ одбацивање личног интереса. Закон не захтева да СУ ради
171
без икакве накнаде и признаје да СУ мора у извесној мери да има лични
интерес у стечајном поступку тако што описује и предвиђа награду и
накнаду трошкова стечајног управника. Међутим, закон регулише то
право тако што прописује основ за награду и накнаду, висину и рокове
за исплату. Дозволити било какву другу погодност или право једноставно би значило повећати лични интерес који би стечајни управник имао
у стечајном поступку.
Други сегмент правила не допушта СУ да исплаћује нити да нуди
било какве погодности у циљу обезбеђивања свог “професионалног
ангажовања”.
Прво што треба размотрити је шта се подразумева под појмом
“професионално ангажовање”? Иако није спорно да правило обухвата
ангажовање СУ на обављању послова стечајног управника, да ли оно
обухвата и друга ангажовања у вези са стечајним поступком? Размотримо околност да СУ није именован у стечајном поступку, већ да се од
њега тражи да пружи савете или заступа, на пример, неког повериоца,
или директора, односно акционара стечајног дужника у том поступку.
Да ли је ово правило намењено да се примењује на такве околности?
Сматра се да одговор мора бити негативан. Стечајни управник не
захтева да буде именован за стечајног управника и нема ничег недопуштеног у томе да он предложи, на пример, да ће пружати саветодавне
услуге или поступати у име повериоца или било ког лица уз одређену
накнаду ако га поверилац ангажује. Ако СУ понуди да обавља предметне послове по нижој цени или без накнаде, то је ствар између њега и његовог “клијента”. Он то не чини да би обезбедио сопствено именовање
у стечајном поступку.
Дакле, ово конкретно правило треба тумачити тако да се њиме
забрањује стечајном управнику да предлаже погодности којима он
утиче на сопствено именовање у стечајном поступку.
Трећи део правила
Трећи део правила бави се учешћем, непосредним или посредним,
у продаји имовине стечајног дужника. То у великој мери представља
проширење правила које је усмерено против располагања имовином из
стечајне масе за сопствени рачун. То је једноставна забрана која означава да СУ не може за сопствени рачун да купује имовину из стечајне масе
нити да је продаје својим запосленима, као ни повезаним лицима.
172
Од овога нема ништа јасније, имајући у виду да СУ поступа у фидуцијарном својству (као и обавезе које уз то долазе).
Четврти део правила
Последњи део правила говори о поштеном поступању, поступању
у доброј намери и избегавању учешћа у пословима који имају обележје
корупције.
Поступати “поштено” значи поступати:
• отворено,
• коректно,
• непосредно,
• истинито и
• без преваре.
То такође значи да је та радња легитимна и правна.
Израз “бона фиде” значи поступати у доброј вери, што је важно за
статус СУ као “фидуцијара” (о томе је претходно било речи). Као фидуцијар, стечајни управник мора да поступа у доброј вери, што значи са
добрим и поштеним намерама.
Избегавање учешћа у пословима који имају обележја “корупције”
представља природно понашање које поштење и добра вера захтевају.
Одређене одредбе Закона о стечају имају везе са овим етичким правилом, и то:
• Члан 23. - један од услова које кандидат за лиценцу за обављање
послова стечајног управника мора да испуни је да је то лице
“достојно поверења”, а такође је прописано да се “достојност
поверења…утврђује нарочито у складу са кодексом етике стечајних управника”.
• Члан 133. обухвата, између осталих основа за подношење приговора на продају имовине стечајног дужника, и “превару” као
основ.
Ово правило је у складу са осталим етичким правилима којима се
забрањује коришћење поверљивих информација ради стицања личне
користи стечајног управника (члан 5.) и правилом којим се захтева непристрасно и независно поступање (члан 4.). Оба ова правила су веома
битна за питање поштења.
Порука је једноставна: Будите поштени!
173
На основу члана 27. став 9. Закона о стечају („Службени гласник
РС”, број 104/09), на предлог Агенције за лиценцирање стечајних управника, Министар економије и регионалног развоја доноси
ПРАВИЛНИК1
О УТВРЂИВАЊУ НАЦИОНАЛНИХ СТАНДАРДА ЗА
УПРАВЉАЊЕ СТЕЧАЈНОМ МАСОМ
(„Службени гласник РС“ бр. 13 од 12. марта 2010. године)
Члан 1.
Овим правилником утврђују се национални стандарди за управљање стечајном масом.
Члан 2.
Национални стандарди за управљање стечајном масом су:
1. Национални стандард о управљању банковним рачунима и
новчаним средствима стечајног дужника и вођењу рачуноводствене евиденције стечајног дужника - Национални стандард
број 1;
2. Национални стандард о попису имовине, процени вредности и
почетном стечајном билансу стечајног дужника - Национални
стандард број 2;
3. Национални стандард о састављању извештаја стечајног управника o eкономско финансијском положају стечајног дужника Национални стандард број 3;
4. Национални стандард о извештавању и обавештавању Агенције за лиценцирање стечајних управника - Национални стандард број 4;
5. Национални стандард о начину и поступку уновчења имовине
стечајног дужника - Национални стандард број 5;
6. Национални стандард о подацима које треба да садржи план
реорганизације - Национални стандард број 6;
7. Национални стандард о завршном рачуну стечајног управника
- Национални стандард број 7;
1
Правилник о утврђивању националних стандарда за управљање стечајном масом
ступио је на снагу 20. марта 2010. године
174
8. Национални стандард о начину вођења и чувању евиденције
стечајног дужника и стечајног управника - Национални стандард број 8.
Национални стандарди из става 1. овог члана одштампани су уз
овај правилник и чине његов саставни део.
Члан 3.
Даном ступања на снагу овог правилника престаје да важи Правилник о утврђивању националних стандарда за управљање стечајном масом („Службени гласник РС”, број 43/05).
Члан 4.
Овај правилник ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у
„Службеном гласнику Републике Србије”.
Број 119-01-84/2008-02
У Београду, 2. марта 2010. године
МИНИСТАР
Млађан Динкић, с.р
175
НАЦИОНАЛНИ СТАНДАРД БРОЈ 1.
НАЦИОНАЛНИ СТАНДАРД
О УПРАВЉАЊУ БАНКОВНИМ РАЧУНИМА И НОВЧАНИМ
СРЕДСТВИМА СТЕЧАЈНОГ ДУЖНИКА И ВОЂЕЊУ
РАЧУНОВОДСТВЕНЕ ЕВИДЕНЦИЈЕ СТЕЧАЈНОГ
ДУЖНИКА
I. ПРЕДМЕТ И ЦИЉ СТАНДАРДА
Предмет овог стандарда је управљање банковним рачунима, новчаним средствима и рачуноводством стечајног дужника, у складу са одредбама Закона о стечају и овим националним стандардом.
Циљ овог стандарда је да обезбеди да:
1. банковни рачуни и новчана средства стечајног дужника буду:
1) заштићени од покушаја поверилаца и свих трећих лица да се
из истих намирују супротно одредбама намирења прописаним
Законом о стечају;
2) издвојени од осталих средстава којима управља стечајни управник, као и од личних средстава стечајног управника;
2. рачуноводствена евиденција стечајног дужника коју води стечајни управник буде у складу са законом.
II. УПРАВЉАЊЕ БАНКОВНИМ РАЧУНИМА СТЕЧАЈНОГ
ДУЖНИКА
Овим делом стандарда прописује се управљање динарским и девизним банковним рачунима стечајног дужника.
Радње које стечајни управник предузима одмах по именовању
Одмах по именовању, а најкасније наредног дана од дана ступања
на дужност, стечајни управник о отварању стечајног поступка писаним
путем обавештава све банке, преко којих стечајни дужник обавља платни промет, ради спречавања преноса средстава и других трансакција
стечајног дужника које су у супротности са одредбама Закона о стечају.
176
Уз обавештење, стечајни управник доставља решење о отварању стечајног поступка.
Отварање рачуна
Стечајни управник отвара нови рачун у банци која испуњава потребне критеријуме у погледу финансијске стабилности и општих услова пословања. Новчана средства са угашених рачуна стечајног дужника
преносе се на нови рачун без одлагања. У случају постојања девизних
новчаних средстава стечајног дужника, као и у случају очекиваних девизних прилива, стечајни управник отвара и девизни рачун у истој банци. Стечајни управник отвара и рачуне посебне намене у случају потребе
о чему без одлагања обавештава стечајног судију и одбор поверилаца.
Затварање рачуна
Након правноснажног закључења стечајног поступка, а по исплати
новчаних средстава у складу са решењем о закључењу, стечајни управник затвара рачуне у банкама.
III. УПРАВЉАЊЕ НОВЧАНИМ СРЕДСТВИМА СТЕЧАЈНОГ
ДУЖНИКА
Од отварања стечајног поступка, све уплате и исплате новца везане
за стечајног дужника и његово пословање врше се искључиво преко рачуна којима управља стечајни управник.
Стечајни управник је овлашћен за потписивање налога за исплате
са рачуна стечајног дужника. Стечајни управник ово овлашћење може
пренети на друга лица, која су запослена или ангажована код стечајног
дужника или у канцеларији стечајног управника. У оваквом овлашћењу
мора бити наведена сврха плаћања за коју се оно издаје. За сва плаћања
које овлашћено лице изврши односно наложи, стечајни управник одговара као да их је сам извршио односно наложио. Копија овлашћења
добијена од стечајног управника мора бити приложена у евиденцији
пословања коју води стечајни управник.
У случајевима у којима је располагање новчаним средствима стечајног дужника од стране стечајног управника условљено претходним
прибављањем одобрења, односно сагласности других органа у стечајном поступку, стечајни управник тим новчаним средствима може да
177
располаже само уколико је за овакво поступање добио законом прописано претходно одобрење, односно сагласност.
Стечајни управник врши периодично усаглашавање стања новчаних средстава на рачунима у банци, како би се обезбедило да рачуноводствени систем несметано функционише.
Улагање новчаних средстава
Стечајни управник новчана средства која неће одмах бити расподељена повериоцима стечајног дужника или која нису неопходна за
свакодневно управљање стечајном масом држи на рачуну који доноси
камату или други вид депозитног приноса, осим када се учини вероватним да трошкови услуге и остали повезани банкарски трошкови износе више од камате на износ депонованих новчаних средстава стечајног
дужника.
Стечајни управник обавезан је да обезбеди најповољнију могућу
каматну стопу на уложена новчана средства стечајног дужника. У случају орочења износа од преко 50.000 евра стечајни управник је дужан да
прибави понуде од најмање три банке.
Камата добијена од новчаних средстава стечајног дужника чини
део стечајне масе.
Стечајни управник не може да улаже новчана средства стечајног
дужника у друге финансијске инструменте, нити може та средства да
користи у сврхе које нису повезане са његовим дужностима стечајног
управника.
IV. РАЧУНОВОДСТВЕНА ЕВИДЕНЦИЈА СТЕЧАЈНОГ ДУЖНИКА
Стечајни управник континуирано и уредно води рачуноводствену
евиденцију стечајног дужника, и то:
1. одговарајућу евиденцију рачуноводствених исправа;
2. евиденцију реализованих налога за исплату и сагласности стечајног судије на планиране и настале месечне трошкове;
3. евиденцију свих уплата и исплата са изводима пословних банака код којих су отворени рачуни стечајног дужника.
Стечајни управник води рачуноводствену евиденцију и након правноснажног закључења стечајног поступка, уколико је решењем о закључењу стечајног поступка одређена исплата и/или резервација новчаних
средстава након закључења стечаја. По испуњењу услова, стечајни уп-
178
равник ће стечајном судији доставити допунски извештај о извршеним
уплатама и исплатама након закључења стечајног поступка над стечајним дужником.
Стечајни управник дужан је да обезбеди доступност података из
рачуноводствене евиденције лицу које врши надзор над његовим радом, укључујући и евиденцију о начину обрачуна свих исплата које су
извршене Агенцији за лиценцирање стечајних управника у складу са
тарифом коју прописује та агенција.
179
НАЦИОНАЛНИ СТАНДАРД БРОЈ 2.
НАЦИОНАЛНИ СТАНДАРД
О ПОПИСУ ИМОВИНЕ, ПРОЦЕНИ ВРЕДНОСТИ И
ПОЧЕТНОМ СТЕЧАЈНОМ БИЛАНСУ СТЕЧАЈНОГ
ДУЖНИКА
I. ПРЕДМЕТ И ЦИЉ СТАНДАРДА
Стечајни управник:
1. израђује потпун и свеобухватан попис имовине стечајног дужника у роковима које прописује Закон о стечају, који обухвата
и:
1) листу дужника стечајног дужника;
2) листу поверилаца стечајног дужника;
2. утврђује процењену вредност имовине стечајног дужника у
циљу израде Почетног стечајног биланса.
II. ПОПИС ИМОВИНЕ СТЕЧАЈНОГ ДУЖНИКА
Стечајни управник врши попис целокупне имовине и то:
1) сваког појединачног дела имовине који је затечен на локацији
или локацијама стечајног дужника, без обзира на власнички
статус исте;
2) сваког појединачног дела имовине која је у власништву стечајног дужника али се у тренутку отварања стечаја не налази у
државини стечајног дужника;
3) дужника стечајног дужника;
4) удела или акција код других правних лица;
5) лиценци, патената;
Попис имовине стечајног дужника спроводи комисија коју образује
стечајни управник. Број пописних комисија зависи од обима и структуре имовине коју стечајни дужник користи.
Поред пописа имовине, стечајни управник дужан је да изврши попис обавеза на дан отварања стечајног поступка, којом приликом саста-
180
вља листу поверилаца.
Обрасци за попис имовине стечајног дужника, листе дужника, листе
поверилаца и почетног стечајног биланса дати су на Обрасцу 1. Попис
имовине стечајног дужника, Обрасцу 2. Листа дужника стечајног дужника, Обрасцу 3. Листа поверилаца и Обрасцу 4. Почетни стечајни биланс, који су одштампани уз овај стандард и чини његов саставни део.
III. ПРОЦЕНА ВРЕДНОСТИ
Стечајни управник приликом пописа имовине врши и процену ликвидационе вредности сваког појединачног дела имовине, осим у случају
када је природа имовине таква да се не може продавати појединачно,
већ само заједно са другом имовином стечајног дужника, у ком случају
се ликвидациона вредност такве имовине процењује као целина.
Ликвидациона вредност представља новчани износ који би се
остварио продајом имовине на датом тржишту у разумном року.
Књиговодствена вредност имовине стечајног дужника се не узима
у обзир, осим у случају када је та вредност од значаја за утврђивање
ликвидационе вредности. Процена ликвидационе вредности треба да
буде заснована на најпоузданијим расположивим подацима у тренутку
процене. Имовини којом се не тргује на предметном тржишту и за коју
се не очекује да се за њу може наћи заинтересовани купац може се доделити вредност нула.
После именовања, стечајни управник може за потребе процене
вредности имовине стечајног дужника ангажовати стручно лице, уз сагласност стечајног судије, руководећи се критеријумом њихове стручности и поузданости.
Уколико је делатност стечајног дужника таква да би продаја
стечајног дужника као правног лица, омогућила повољније намирење
поверилаца, за потребе израде Извештаја о економско финансијском
положају стечајног дужника, поред процене појединачних делова
имовине, врши се и процена стечајног дужника као правног лица. У
овом случају, за потребе процене користи се приносни метод (метод
дисконтованих новчаних токова), као и друге методе које су у складу са
Међународним рачуноводственим стандардима.
На основу процене вредности имовине стечајног дужника, стечајни управник израђује извештај о економско-финансијском положају
стечајног дужника за потребе првог поверилачког рочишта, у циљу
181
изјашњавања поверилаца о начину окончања поступка банкротством
или реорганизацијом у складу са Националним стандардом број 3.
IV. ПОЧЕТНИ СТЕЧАЈНИ БИЛАНС
Почетни стечајни биланс се сачињава на основу процене целокупне
пописане имовине стечајног дужника и њихових обавеза на дан отварања стечајног поступка као и предрачуна трошкова стечајног поступка
и обавеза стечајне масе.
Приликом припреме почетног стечајног биланса, потраживања
разлучних поверилаца не укључују се у укупну суму потраживања.
Потраживање сваког разлучног повериоца одузима се од процењене
вредности имовине која је предмет обезбеђења. Уколико су потраживања разлучних поверилаца мања од процењене вредности имовине
која је предмет обезбеђења, преостали износ улази у стечајну масу за
намирење стечајних поверилаца. Ако је висина потраживања разлучних поверилаца већа од висине процењене вредности имовине или
права која су предмет обезбеђења, разлучни повериоци за ту разлику
остварују права намирења као стечајни повериоци.
При сачињавању листе дужника и листе поверилаца стечајног дужника, потраживања у погледу камате на износ главног дуга, као пратећа
потраживања уз главни дуг, треба да буду посебно приказана.
V. ПРОМЕНЕ НА ИМОВИНИ У ТОКУ СТЕЧАЈНОГ ПОСТУПКА
У случају накнадно пронађене имовине стечајни управник врши
накнадни попис и процену на исти начин као и приликом пописа по
преузимању дужности, а промену приказује у извештају о току стечајног поступка и о стању стечајне масе за период у ком се промена
десила.
У случају умањења имовине стечајног дужника, стечајни управник
приказује промену у извештају о току стечајног поступка и о стању стечајне масе за период у ком се промена десила. У случају да је до умањења
имовине дошло радњама стечајног управника за које је неопходна сагласност других органа стечајног поступка, пре предузимања овакве
радње, стечајни управник мора имати сагласност наведеног органа, у
складу са одредбама Закона о стечају.
182
ОБРАЗАЦ 1.
ПОПИС
ИМОВИНЕ СТЕЧАЈНОГ ДУЖНИКА
Стечајни
дужник:
р.б.
Број предмета:
Опис
Количина
Ликвидациона
Вредност (дин.)
Основ потенцијалног
разлучног или излучног
права
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
страна ____ од _____ стране
Чланови пописне комисије
Стечајни управник:
183
184
Тип
(О, Н)
Главни
дуг
камата до
отварања
стечаја
Укупна
обавеза
ЛИСТА ДУЖНИКА
Ствари на којима постоји обезбеђено
потраживање
Број предмета
Стечајни управник
страна ____ од _____ стране
Правни
основ
Чланови пописне комисије: 18.
О – Обезбеђено, Н – Необезбеђено
17.
16.
15.
14.
13.
12.
11.
10.
9.
8.
7.
6.
5.
4.
3.
2.
Стечајни дужник:
Вредност у динарима:
Дужник (назив/
име, седиште/
р.б.
пребивалиште и
адреса)
1.
ОБРАЗАЦ 2.
185
Поверилац (назив/име,
седиште/ пребивалиште и
адреса)
Главни
дуг
камата до
отварања
стечаја
Укупна
обавеза
Обезбеђено
потраживање
Трећи
исплатни
ред
Правни
основ
Стечајни управник:
Ствари на
којима постоји
обезбеђено
потраживање
Број предмeта:
страна ____ од _____ стране
Први
Други
исплатни исплатни
ред
ред
Износ вероватних потраживања (дин.)
Чланови пописне комисије: 1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
17.
р.б.
Стечајни дужник:
ЛИСТА ПОВЕРИЛАЦА
ОБРАЗАЦ 3.
ОБРАЗАЦ 4.
ПОЧЕТНИ СТЕЧАЈНИ БИЛАНС
Стечајни
дужник:
Број предмета
Вредност у 000 динара
Ликвидациона
вредност
р.б.
ИМОВИНА СА ТЕРЕТИМА
1. 2. 3. р.б.
1. 2. 3. УКУПНО:
ОБАВЕЗЕ ПРЕМА РАЗЛУЧНИМ ПОВЕРИОЦИМА
Износ обавезе
УКУПНО:
А) ЛИКВИДАЦИОНА ВРЕДНОСТ ИМОВИНЕ КОЈА ПРЕОСТАЈЕ
ПО НАМИРЕЊУ РАЗЛУЧНИХ ПОВЕРИЛАЦА
ИМОВИНА БЕЗ ТЕРЕТА
1. Готовина и готовински еквиваленти
2. Дати аванси
3. Потраживања
4.
Залихе
5.
Удели или акције код других лица
6.
Лиценце и патенти
7.
Некретнине, постројења, опрема и биолошка средства
8.
Остало
Б) УКУПНО ИМОВИНА БЕЗ ТЕРЕТА
В) ЛИКВИДАЦИОНА ВРЕДНОСТ РАСПОЛОЖИВЕ ИМОВИНЕ ЗА
НАМИРЕЊЕ ТРОШКОВА СТЕЧАЈНОГ ПОСТУПКА,ОБАВЕЗА
СТЕЧАЈНЕ МАСЕ И СТЕЧАЈНИХ ПОВЕРИЛАЦА (А+Б)
р.б.
ОБАВЕЗЕ
0
р.б.
Ликвидациона
вредност
Износ обавезе
1. Предрачун трошкова стечајног поступка
2. Предрачун обавеза стечајне масе
Г) УКУПНО (ТРОШКОВИ СТЕЧАЈНОГ ПОСТУПКА И ОБАВЕЗЕ
СТЕЧАЈНЕ МАСЕ):
186
Д) ЛИКВИДАЦИОНА ВРЕДНОСТ РАСПОЛОЖИВЕ ИМОВИНЕ ЗА
НАМИРЕЊЕ СТЕЧАЈНИХ ПОВЕРИЛАЦА (В-Г)
р.б.
ОБАВЕЗЕ
1.
Први исплатни ред
3.
Други исплатни ред
4. Трећи исплатни ред
5. Трећи исплатни ред – Разлучни као стечајни
Ђ) УКУПНО ОБАВЕЗЕ ПРЕМА СТЕЧАЈНИМ ПОВЕРИОЦИМА
Е) ПРЕЗАДУЖЕНОСТ (УКОЛИКО ЈЕ Д < Ђ)
Ж) ПРЕОСТАЛА СРЕДСТВА ЗА ВЛАСНИКЕ КАПИТАЛА
(УКОЛИКО ЈЕ Д > Ђ)
Датум:
Стечајни управник:
187
Износ обавезе
НАЦИОНАЛНИ СТАНДАРД БРОЈ 3.
НАЦИОНАЛНИ СТАНДАРД
О САСТАВЉАЊУ ИЗВЕШТАЈА СТЕЧАЈНОГ УПРАВНИКА
О ЕКОНОМСКО ФИНАНСИЈСКОМ ПОЛОЖАЈУ
СТЕЧАЈНОГ ДУЖНИКА
I. ПРЕДМЕТ И ЦИЉ СТАНДАРДА
Предмет и циљ овог националног стандарда је да дефинише обавезан садржај извештаја о економско-финансијском положају стечајног
дужника (у даљем тексту: Извештај) који стечајни управник припрема
за потребе одржавања првог поверилачког рочишта.
II. САДРЖИНА ИЗВЕШТАЈА
Извештај обухвата информације о економско-финансијском стању
стечајног дужника на дан отварања стечајног поступка на основу којих
стечајни повериоци одлучују о начину спровођења стечајног поступка.
Стечајни управник израђује извештај и одговоран је за тачност и
свеобухватност унетих података. Стечајни управник израђује извештај
на основу свих расположивих информација којима располаже у моменту израде извештаја.
Извештај о економско-финансијском положају стечајног дужника
садржи:
1. основне податке о стечајном дужнику:
1) кратак историјат стечајног дужника;
2) податке о постојећој и претходној власничкој структури и одговорним лицима стечајног дужника;
3) број запослених и квалификациону структура на дан отварања
стечаја;
4) узроке који су довели до отварања стечаја;
5) мере које је предузело руководство како би решило проблеме
који су довели до неспособности плаћања;
188
6) историјски приказ финансијског пословања стечајног дужника
за период од пет година пре отварања стечаја;
7) коментар стања пословних књига и документације стечајног
дужника;
8) информацију о степену поузданости и ажурираности података
у пословним књигама и документацији стечајног дужника;
2. опис првих мера и активности које је стечајни управник предузео у циљу заштите имовине стечајног дужника, и то:
1) податке о спроведеном попису имовине стечајног дужника;
2) податке о степену сарадње управе и запослених са стечајним
управником;
3) опис мера које су предузете ради обезбеђења имовине стечајног дужника;
4) опис радњи које је предузео стечајни управник у циљу завршетка започетих послова стечајног дужника, са описом очекиваних резултата спровођења тих мера;
5) друге мере заштите имовине стечајног дужника (обавештавање
лица код којих се налази имовина стечајног дужника о отварању стечајног поступка, затварање старих и отварање нових
рачуна, обавештавање надлежних судова о отварању стечајног
поступка ради прекида парничних и извршних поступака, обавештавање полиције о отварању стечајног поступка);
3. приказ имовине која је у власништву или коју користи стечајни
дужник, укључујући и имовину која је у власништву стечајног
дужника, али се у тренутку отварања стечаја не налази у државини стечајног дужника:
1) списак непокретне имовине са подацима о површинама, власничком статусу, теретима и процењеним вредностима;
2) списак покретне имовине са подацима о власничком статусу,
теретима и процењеним вредностима;
3) потраживања од дужника стечајног дужника са предвиђеним
степеном наплате;
4) удели или акције код других правних лица са подацима о процењеним вредностима;
5) износ затечених новчаних средстава на дан отварања стечаја;
6) приказ постојећих или потенцијалних проблема у вези са управљањем имовином стечајног дужника.
189
4. приказ обавеза стечајног дужника на дан отварања стечаја према врсти и исплатном реду, на основу расположивих података,
уз навођење извора података и са напоменама;
5. опис очекиваног исхода за случај банкротства стечајног дужника, који садржи:
1) коментар почетног стечајног биланса, уз приказ очекиваног
намирења поверилаца,
2) опис правних радњи стечајног дужника за које стечајни управник сматра да се могу побијати, као и
3) мишљење стечајног управника о изводљивости реорганизације
који обухвата:
- мишљење о изводљивости реорганизације у конкретном
случају;
- ако стечајни управник процени да постоји могућност реорганизације, потребно је да опише кључне услове које треба испунити у циљу успешног спровођења реорганизације, укључујући и
податке о потребним финансијским средствима за њено спровођење, као и могућим изворима тих средстава и да представи
мере којима би се могло постићи повољније намирење поверилаца у односу на намирење које би повериоци остварили у
поступку банкротства;
6. закључак са предлогом стечајног управника о наставку стечаја
банкротством или реорганизацијом;
7. почетни стечајни биланс, који је припремљен у складу са Националним стандардом број 2, попуњене обрасце који су садржани у том националном стандарду, као и план тока стечајног
поступка са предрачуном трошкова и листу судских, управних
и других поступака у којима учествује стечајни дужник на дан
отварања стечајног поступка.
190
НАЦИОНАЛНИ СТАНДАРД БРОЈ 4.
НАЦИОНАЛНИ СТАНДАРД
О ИЗВЕШТАВАЊУ И ОБАВЕШТАВАЊУ АГЕНЦИЈЕ ЗА
ЛИЦЕНЦИРАЊЕ СТЕЧАЈНИХ УПРАВНИКА
I . ПРЕДМЕТ И ЦИЉ СТАНДАРДА
Национални стандард о извештавању и обавештавању Агенције
за лиценцирање стечајних управника обухвата минимум захтева које
стечајни управник треба да испуни приликом достављања извештаја и
других информација Агенцији за лиценцирање стечајних управника.
Овај стандард дефинише списак извештаја, обавештења, одлука
надлежних органа и другу релевантну документацију који је стечајни
управник у обавези да, по пријему или изради, доставља Агенцији за
лиценцирање стечајних управника.
Основни циљ овог стандарда је да омогући спровођење стручног
надзора над радом стечајног управника од стране Агенције за лиценцирање стечајних управника.
II. ДОКУМЕНТАЦИЈА КОЈА СЕ ДОСТАВЉА АГЕНЦИЈИ ЗА
ЛИЦЕНЦИРАЊЕ СТЕЧАЈНИХ УПРАВНИКА
Стечајни управник доставља Агенцији за лиценцирање стечајних
управника следећу документацију:
Бр.
Предмет достављања
1. Решење о покретању претходног стечајног поступка, уколико је као мера обезбеђења одређено именовање привременог стечајног управника (члан 60. Закона о стечају);
2. Извештај о раду привременог стечајног управника у претходном стечајном поступку, уколико је као мера обезбеђења
одређено именовање привременог стечајног управника
(члан 66. став 4. Закона о стечају);
3. Решење о отварању стечајног поступка (члан 69. став 3. Закона о стечају);
191
Бр.
Предмет достављања
4. Почетни стечајни биланс са извештајем о економско финансијском положају стечајног дужника (члан 109. став 3.
Закона о стечају);
5. Тромесечне извештаје о току стечајног поступка и стању
стечајне масе у електронској форми применом система за
аутоматско вођење предмета и електронско извештавање
на обрасцу који је дат на Обрасцу 1. који је одштампан уз
овај стандард и чини његов саставни део (члан 29. став 1
Закона о стечају), уз који доставља и обрачун обавеза према
Агенцији за лиценцирање стечајних управника у складу са
њеном тарифом;
6. Извештај разрешеног стечајног управника о току стечајног
поступка и стању стечајне масе од дана отварања стечајног
поступка до дана разрешења;
7. Копију судске одлуке о банкротству и уновчењу имовине стечајног дужника, са обавештењем о правноснажности (члан 36. став 4. и члан 131. став 1. тачка 2) Закона о
стечају);
8. Обавештење о намери, плану, начину и роковима продаје
имовине стечајног дужника и обавештење стечајног управника стечајном судији да се кварљива роба изложи продаји
(члан 133. став 1. и члан 137. став 1. Закона о стечају);
9. Обавештење које по извршеној продаји стечајни управник
доставља одбору поверилаца, а које садржи податке о продаји, условима продаје и постигнутој цени (члан 133. став 7.
Закона о стечају);
10. Копију судске одлуке о потврђивању усвајања Плана реорганизације, као и усвојени План реорганизације са обавештењем о правноснажности (члан 155. став 3. и члан 166.
Закона о стечају);
11. Све сагласности и одобрења које је стечајни управник дужан да прибави у складу са Законом о стечају;
12. Одлуке суда о деобама у стечајном поступку (чл. 138-149.
Закона о стечају);
192
Бр.
Предмет достављања
13. Обавештење о намирењу разлучних поверилаца са обрачуном у прилогу (члан 133. став 10. Закона о стечају);
14. Обавештење о прихватању захтева за излучење са доказом
о праву својине (члан 112. став 2. Закона о стечају);
15. Копију завршног рачуна стечајног управника (члан 27. став
1. тачка 16. Закона о стечају);
16. Копију судске одлуке о закључењу/обустављању стечајног
поступка са обавештењем о правноснажности (члан 13.
члан 148. Закона о стечају);
17. Осталу документацију и информације по захтеву Агенције
за лиценцирање стечајних управника у складу са Законом
о стечају.
Стечајни управник наведену документацију доставља Агенцији за
лиценцирање стечајних управника у року од десет дана од дана пријема
или израде сваког појединачног документа.
Тромесечни (квартални) извештаји о току стечајног поступка и
стању стечајне масе се израђују и достављају за периоде: јануар-март;
април-јун, јул-септембар; октобар-децембар.
Уколико се отварање стечајног поступка не поклапа са почетком
квартала, стечајни управник израђује извештај за период од отварања стечајног поступка до краја квартала у коме је стечајни поступак
отворен.
Тромесечни (квартални) извештај о току стечајног поступка и
стању стечајне масе се израђује до 20. у месецу за претходни квартал.
Документа која по пријему доставља Агенцији за лиценцирање
стечајних управника, стечајни управник може доставити скенирана у
електронској форми, при чему је одговоран за верност скениране копије оригинала.
193
Образац 1.
194
195
196
197
198
199
НАЦИОНАЛНИ СТАНДАРД БРОЈ 5.
НАЦИОНАЛНИ СТАНДАРД
О НАЧИНУ И ПОСТУПКУ УНОВЧЕЊА ИМОВИНЕ
СТЕЧАЈНОГ ДУЖНИКА
I. ПРЕДМЕТ И ЦИЉ СТАНДАРДА
Овим националним стандардом утврђују се смернице за поступање
и дају упутства стечајним управницима да на што ефикаснији и транспарентнији начин изврше продају имовине стечајног дужника или
стечајног дужника као правног лица у поступку који обезбеђује исти
третман свих учесника у продаји.
II. ОДЛУКА О НАЧИНУ УНОВЧЕЊА
Закон о стечају предвиђа три начина уновчења имовине стечајног
дужника или стечајног дужника као правног лица:
1. продају јавним надметањем;
2. продају јавним прикупљањем понуда;
3. продају непосредном погодбом.
Одлуку о начину уновчења доноси стечајни управник, уважавајући
специфичности предмета продаје у оквирима конкретног тржишта.
III. АКТИВНОСТИ КОЈЕ ПРЕТХОДЕ ПРОДАЈИ НЕЗАВИСНО ОД
НАЧИНА УНОВЧЕЊА
Пре него што приступи продаји, стечајни управник врши процену вредности имовине или стечајног дужника као правног лица. За
потребе израде процене вредности стечајни управник може ангажовати стручна лица, уз сагласност стечајног судије. Процена вредности
имовине или стечајног дужника као правног лица може се разликовати од процене вредности појединачне имовине или стечајног дужника
као правног лица, која је утврђена приликом пописа за потребе израде
Извештаја о економско финансијском положају стечајног дужника. За
потребе утврђивања процењене вредности у поступку продаје, поред
200
ликвидационе вредности могуће је користити и друге методе које су у
складу са Међународним рачуноводственим стандардима. Метод процене који обезбеђује највећу вредност за повериоце биће опредељујући
приликом одређивања процењене вредности за потребе продаје.
Независно од начина уновчења, стечајни управник припрема стратегију продаје (подела имовине, груписање имовине) којом се предвиђа
остваривање највеће вредности.
За потребе продаје стечајни управник израђује продајну документацију која садржи све информације о предмету продаје. Стечајни управник је у обавези да потенцијалног купца обавести о свим недостацима на имовини која је предмет продаје који су му познати у тренутку
продаје. Продајна документација обавезно садржи обавештење потенцијалним купцима да се имовина купује у виђеном стању без пружања
гаранција и да стечајни управник не одговара за недостатке које купци
утврде по извршеној продаји. Саставни део Продајне документације
чине: образац пријаве за учешће у поступку продаје, изјава о губитку
права на повраћај депозита, као и нацрт купопродајног уговора.
Стечајни управник свим потенцијалним купцима пружа једнак
приступ свим информацијама везаним за имовину стечајног дужника, као и једнак приступ имовини стечајног дужника која је предмет
продаје.
Стечајни управник продају имовине стечајног дужника оглашава
у дневним листовима који се дистрибуирају на целој територији Републике Србије. Стечајни управник предузима све потребне радње у
циљу оглашавања продаје на начин који ће обезбедити да се о планираној продаји обавести што је могуће већи број заинтересованих купаца.
Према околностима конкретног случаја, стечајни управник би требало
да размотри потребу оглашавања на страном језику, потребу оглашавања у средствима информисања изван територије Републике Србије,
оглашавање путем интернета, као и директно обавештавање потенцијалних купаца о продаји. Стечајни управник је дужан да размотри и
друге начине оглашавања продаје.
IV. ЗАШТИТА ПОВЕРЉИВИХ ИНФОРМАЦИЈА
Ако продајна документација садржи поверљиве информације, стечајни управник ће од потенцијалних купаца пре преузимања продајне
документације захтевати потписивање уговора о чувању поверљивих
201
података, према коме се сваки од њих обавезује на коришћење преузетих података само у сврху предметне продаје.
V. ПРОДАЈА ЈАВНИМ НАДМЕТАЊЕМ
Продају јавним надметањем организује и спроводи стечајни управник или лица која он овласти или ангажује.
Приликом продаје имовине јавним надметањем стечајни управник
је дужан да:
1. огласи продају;
2. региструје учеснике јавног надметања;
3. спроведе јавно надметање;
4. води записник;
5. прогласи за купца учесника који је прихватио највишу понуђену цену;
6. закључи купопродајни уговор са најбољим понуђачем.
Оглас о продаји садржи:
1) назив стечајног дужника;
2) кратак опис предмета продаје;
3) начин и услове продаје;
4) време и место на коме се имовина може разгледати;
5) време и место одржавања јавног надметања;
6) почетну цену јавног надметања;
7) износ депозита који су заинтересовани купци дужни да положе најкасније три дана пре дана одржавања продаје, као и
датум полагања депозита у новцу или полагањем банкарске
гаранције са детаљним условима, укључујући и обавештење о
начину и месту преузимања Продајне документације;
8) опис поступка продаје;
9) рок у коме је купац дужан да плати купопродајну цену;
10) рок за повраћај депозита;
11) име и презиме стечајног управника и контакт особу, са контакт
подацима;
12) друге податке које стечајни управник сматра битним за успешну продају имовине на јавном надметању.
Сматра се да су испуњени услови за спровођење јавног надметања
ако је најмање једно лице испунило све наведене услове, и то:
1) откупило продајну документацију;
202
2) у предвиђеном року уплатило износ депозита;
3) потписало изјаву о губитку права на повраћај депозита;
4) потписало уговор о чувању поверљивих података, уколико је
неопходно да стечајни управник у поступку продаје открије
поверљиве информације;
5) регистровано као учесник на јавном надметању.
Депозит за учешће на јавном надметању износи 20% од процењене
вредности предмета продаје.
Подносилац депозита губи право на повраћај депозита уколико:
1) се не региструје, или
2) не приступи продаји, или
3) као једини учесник на надметању не прихвати почетну цену,
или ако нико од учесника јавног надметања не прихвати почетну цену, или
4) не потпише записник о јавном надметању, или
5) као проглашени купац не закључи купопродајни уговор у прописаном року или по прописаној процедури, или
6) као проглашени купац не уплати купопродајну цену у назначеном року, или
7) као други најбољи понуђач, након одустајања проглашеног купца, не закључи купопродајни уговор у назначеном року, или
8) као други најбољи понуђач, након одустајања проглашеног купца, не уплати купопродајну цену у назначеном року.
Почетна цена је вредност којом почиње поступак јавног надметања. На првом јавном надметању почетна цена износи 50% од процењене вредности предмета продаје.
Стечајни управник спроводи јавно надметање тако што:
1) региструје лица која имају право учешћа на јавном надметању;
2) отвара јавно надметање читајући правила надметања;
3) позива учеснике да прихвате понуђену цену према унапред
утврђеним корацима увећања, при чему апсолутни износ
увећања не може бити већи од износа депозита;
4) одржава ред на јавном надметању;
5) проглашава купца учесника који је прихватио највишу понуђену цену.
6) потписује записник.
Стечајни управник обезбеђује једнак положај свих учесника на јавном надметању и несметан поступак истицања понуда.
203
У време које је одређено као време почетка јавног надметања, стечајни управник отвара јавно надметање и:
1) оглашава имовину која се нуди на продају;
2) оглашава почетну цену и објашњава даљи поступак спровођења јавног надметања;
3) позива учеснике да траже објашњење у вези са имовином која
је предмет продаје, почетне цене, као и даљег поступка пре отпочињања јавног надметања.
Ако је само једно лице стекло статус учесника на јавном надметању
и то лице прихвати почетну цену, проглашава се купцем, а почетна цена
се проглашава купопродајном ценом.
Ако је више од једног лица стекло статус учесника јавног надметања, стечајни управник оглашава почетну цену и утврђује свако наредно увећање које не може бити веће од износа депозита.
Утврђивање нове цене понавља се све док учесници истичу понуде на увећане цене. Стечајни управник оглашава да је јавно надметање
завршено када ни после трећег позива није истакнута понуда на увећану цену, а купцем проглашава учесника који је први понудио највишу
цену, а прихваћена цена се проглашава купопродајном.
Ако нико од учесника не прихвати почетну цену, јавно надметање
се проглашава неуспелим, а учесници губе право на враћање депозита.
Стечајни управник одређује лице које води записник о јавном
надметању.
Записник садржи:
1) списак регистрованих учесника;
2) почетну цену;
3) ток јавног надметања;
4) коначну продајну цену постигнуту у надметању;
5) податке о проглашеном купцу;
6) податке о другом најбољем понуђачу и износу понуђене цене;
7) презиме и име стечајног управника и записничара;
8) датум и време почетка и завршетка јавног надметања.
Стечајни управник враћа депозит свим учесницима јавног надметања осим проглашеном купцу и другом најбољем понуђачу у року од
осам дана од дана завршетка јавног надметања.
Стечајни управник са проглашеним купцем саставља уговор
о купопродаји и након тога записник о примопредаји предмета
купопродаје.
204
Проглашени купац је дужан да уплати цео износ купопродајне цене
у року који не може бити краћи од осам нити дужи од 30 дана дана од
дана потписивања уговора о купопродаји. За уплату купопродајне цене
у року дужем од 30 дана од дана потписивања уговора, стечајни управник мора имати сагласност одбора поверилаца.
Ако проглашени купац не закључи купопродајни уговор или не уплати купопродајну цену у прописаним роковима и на прописан начин,
губи право на повраћај депозита, а за купца се проглашава други најбољи понуђач у поступку јавног надметања. Други најбољи понуђач је
лице које је у односу на проглашену купопродајну цену прво понудило
претходно увећану цену. Други најбољи понуђач има иста права и обавезе као проглашени купац.
Ако продаја на првом јавном надметању буде неуспешна, стечајни
управник може, без сагласности одбора поверилаца, да прода имовину
на поновљеном јавном надметању или на неки други законом прописани начин.
Почетну цену поновљеног јавног надметања одређује стечајни управник и она не може бити нижа од износа депозита.
VI. ПРОДАЈА ЈАВНИМ ПРИКУПЉАЊЕМ ПОНУДА
Продају јавним прикупљањем понуда спроводи стечајни управник
или лица која он овласти или ангажује.
У поступку продаје имовине јавним прикупљањем понуда стечајни
управник:
1) оглашава продају имовине јавним прикупљањем понуда;
2) прикупља понуде;
3) отвара понуде;
4) рангира понуђаче према висини достављених понуда;
5) проглашава најбољег понуђача, уколико је понуђена цена изнад
50% од процењене вредности предмета продаје;
6) доставља понуду најбољег понуђача одбору поверилаца на изјашњење уколико је иста нижа од 50% од процењене вредности
предмета продаје;
7) закључује купопродајни уговор са проглашеним купцем;
8) информише понуђаче о резултатима јавног прикупљања
понуда.
Оглас о продаји садржи:
205
1)
2)
3)
4)
5)
6)
назив стечајног дужника;
кратак опис предмета продаје;
начин и услове продајe;
време и место на коме се имовина може разгледати;
место и рок за достављање понуде;
процењену вредност предмета продаје са назнаком да процењена вредност није минимално прихватљива вредност, нити
је на било који други начин обавезујућа или опредељујућа за
понуђача приликом одређивања висине понуде;
7) износ депозита или банкарске гаранције који су понуђачи дужни да положе, најкасније три дана пре дана одржавања продаје,
као и датум полагања депозита или банкарске гаранције са детаљним условима, укључујући и обавештење о начину и месту
преузимања Продајне документације;
8) обавезне елементе понуде;
9) обавештење да се отварање понуда врши 15 минута по истеку
рока за достављање понуда на назначеном месту, као и позив
понуђачима и члановима одбора поверилаца да присуствују
отварању приспелих понуда;
10) име и презиме стечајног управника и контакт особу са контакт
подацима;
11) друге податке за које стечајни управник сматра да су битни за
успешну продају имовине јавним прикупљањем понуда.
Све понуде се достављају у писаној форми, у запечаћеним ковертама уз назнаку да се понуда односи на продају имовине одређеног стечајног дужника на коју се односи оглас за прикупљање понуда. Стечајни
управник на свакој коверти уписује тачно време пријема и издаје потврду потенцијалном купцу о пријему. Усмене понуде стечајни управник не узима у разматрање.
Сматра се да су испуњени услови за спровођење јавног прикупљања
понуда ако је најмање једно лице испунило све наведене услове:
1) откупило продајну документацију;
2) у предвиђеном року уплатило износ депозита;
3) потписало уговор о чувању поверљивих података, уколико је
неопходно да стечајни управник у поступку продаје открије
поверљиве информације;
4) потписало изјаву о губитку права на повраћај депозита;
5) доставило понуду.
206
Депозит износи 20% од процењене вредности предмета продаје.
Понуђач губи право на повраћај депозита уколико:
1) не поднесе понуду или поднесе понуду која не садржи обавезне
елементе;
2) не потпише купопродајни уговор, или
3) буде проглашен купцем, а не уплати купопродајну цену у предвиђеном року и на прописан начин.
Стечајни управник отвара понуде у време, на месту и на начин као
што је то прецизирано јавним огласом о прикупљању понуда и води записник о отварању понуда. Отварању понуда приступиће се и ако чланови одбора поверилаца или неко од понуђача не присуствују продаји.
Стечајни управник неће разматрати понуде које не садрже јасно
одређен износ на који понуда гласи, које се позивају на неку другу понуду, понуде дате под условом, или се позивају на услове који нису предвиђени у продајној документацији и огласу, као и понуде уз које није
положен депозит у предвиђеном року.
Стечајни управник ће вратити депозит сваком понуђачу чија понуда не буде прихваћена у року од три радна дана од дана одржавања
јавног прикупљања понуда.
Стечајни управник је дужан да прихвати највишу достављену понуду, уколико је иста изнад 50% од процењене вредности предмета продаје. Ако највиша достављена понуда износи мање од 50% од процењене
вредности предмета продаје, стечајни управник је дужан да пре прихватања такве понуде добије сагласност одбора поверилаца.
Стечајни управник у року од 15 дана од дана отварања понуда, свим
понуђачима доставља обавештење о проглашеном најуспешнијем понуђачу и висини прихваћене понуде.
Проглашени купац је дужан да уплати цео износ купопродајне цене
у року који не може бити краћи од осам нити дужи од 30 дана дана од
дана потписивања уговора о купопродаји. За уплату купопродајне цене
у року дужем од 30 дана од дана потписивања уговора, стечајни управник мора имати сагласност одбора поверилаца.
Ако у року одређеном у огласу за јавно прикупљање понуда није
достављена ниједна ваљана понуда или ако највиша достављена понуда
садржи цену мању од 50% од процењене вредности, а одбор поверилаца
одбије давање сагласности, стечајни управник може предметну имовину да прода на неки други законом предвиђен начин.
207
VII. ПРОДАЈА ИМОВИНЕ НЕПОСРЕДНОМ ПОГОДБОМ
Пре продаје имовине стечајног дужника или стечајног дужника
као правног лица непосредном погодбом, стечајни управник мора имати сагласност одбора поверилаца за овај начин продаје. У свом захтеву
за добијање сагласности одбора поверилаца, стечајни управник је наводи и образлаже разлоге због којих предлаже продају непосредном
погодбом.
По добијању сагласности од стране одбора поверилаца за продају
непосредном погодбом, стечајни управник директно обавештава потенцијалне купце о условима продаје и по обављеним преговорима
закључује купопродајни уговор.
У случају продаје непосредном погодбом одбор поверилаца даје сагласност и на:
1) минималну цену коју предлаже стечајни управник, ако је износ
минималне цене нижи од 50 % од процењене вредности предмета продаје;
2) конкретну понуду достављену од стране потенцијалног купца,
уколико је та понуда нижа од 50% од процењене вредности
предмета продаје.
VIII. ПРОДАЈА СТЕЧАЈНОГ ДУЖНИКА КАО ПРАВНОГ ЛИЦА
Пре него што приступи продаји стечајног дужника као правног
лица, стечајни управник мора имати сагласност одбора поверилаца.
У случају продаје стечајног дужника као правног лица процена
мора да прикаже да је овај вид продаје повољнији, односно да је процењена вредност правног лица већа од процене укупне вредности појединачних делова имовине.
У случају продаје стечајног дужника на чијој имовини постоје разлучна права, стечајни управник ће ангажовати лице стручно да изврши процену вредности стечајног дужника као правног лица и процену
вредности имовине стечајног дужника која је предмет разлучног права.
У овом случају стечајни управник је дужан да објави оглас којим позива
стручна лица да доставе понуде за вршење процене у најмање једном
високотиражном листу који се дистрибуира на територији Републике
Србије. Листу свих достављених понуда стечајни управник доставља
одбору поверилаца који у року од петнаест дана одлучује о избору понуђача узимајући осим финансијске понуде у обзир и стручност, рефе-
208
ренце и друге елементе понуде који су од значаја за вршење адекватне
процене. Одбор поверилаца врши избор понуђача искључиво са листе
достављених понуда и не може позивати друге понуђаче да доставе понуде, нити налагати стечајном управнику да понови објављивање огласа. У случају да одбор поверилаца не донесе одлуку у прописаном року
избор понуђача врши стечајни управник.
IX. УНОВЧЕЊЕ У СЛУЧАЈУ ДА ЈЕ ИМОВИНА СТЕЧАЈНОГ
ДУЖНИКА МАЊА ОД ВИСИНЕ ТРОШКОВА СТЕЧАЈНОГ
ПОСТУПКА ИЛИ ЈЕ ИМОВИНА НЕЗНАТНЕ ВРЕДНОСТИ
Уколико се по отварању стечајног поступка утврди да је вредност имовине стечајног дужника мања од висине трошкова стечајног
поступка или је имовина стечајног дужника незнатне вредности, стечајни управник о томе без одлагања обавештава стечајног судију уз предлог за закључење стечајног поступка у складу са чланом 13. став 2. Закона о стечају. Уз предлог за закључење, стечајни управник доставља:
1) процену вредности имовине стечајног дужника;
2) план тока стечајног поступка са предрачуном трошкова, којим
доказује да је имовина стечајног дужника недовољна за спровођење стечајног поступка;
3) предлог начина, рокова и услова за уновчење имовине стечајног дужника.
209
НАЦИОНАЛНИ СТАНДАРД БРОЈ 6.
НАЦИОНАЛНИ СТАНДАРД
О ПОДАЦИМА КОЈЕ ТРЕБА ДА САДРЖИ ПЛАН
РЕОРГАНИЗАЦИЈЕ
I. ПРЕДМЕТ И ЦИЉ СТАНДАРДА
Циљ овог националног стандарда је да детаљније дефинише садржај плана реорганизације.
II. САДРЖИНА ПЛАНА РЕОРГАНИЗАЦИЈЕ
План реорганизације садржи основне податке о стечајном дужнику
са посебним освртом на разлоге који су довели до погоршања финансијског положаја. У оквиру плана реорганизације потребно је описати
мере које су предузете од стране управе и/или оснивача стечајног дужника у циљу отклањања узрока који су довели до финансијских потешкоћа, као и резултате спроведених мера.
У случају да план реорганизације предвиђа наставак пословања
стечајног дужника, тај план мора да садржи детаљно објашњење о томе
на који начин ће разлози који су довели до инсолвентности стечајног
дужника бити отклоњени и на који начин ће се у међувремену вршити
финансирање пословања стечајног дужника укључујући и изворе додатног финансирања у ком случају тај план обавезно треба да садржи
и податке о износу и условима финансирања, као и условима враћања
зајма.
План реорганизације мора бити заснован на реалним основама. У
плану реорганизације се јасно и прецизно описује начин намирења сваке класе поверилаца, као и у ком степену ће свака класа поверилаца усвајањем плана реорганизације постићи повољније намирење у односу
на намирење које би се остварило у поступку банкротства. План реорганизације не сме бити заснован на неизвесном будућем догађају.
План реорганизације мора да садржи податке о свим предусловима
за његово спровођење, роковима за спровођење појединачних мера за
реализацију плана реорганизације, роковима за његово извршење и о
210
последицама неиспуњења тих предуслова и непоштовања рокова.
План реорганизације мора да садржи детаљан опис начина
намирења:
1) неизмирених трошкова насталих у стечајном поступку,
укључујући и награду за рад и накнаду трошкова стечајног
управника;
2) потраживања која су настала у периоду пре отварања стечаја, у
оквиру формираних класа поверилаца;
3) поверилаца чија су потраживања оспорена;
4) потраживања која ће настати по усвајању плана
реорганизације.
Као додатак садржини плана реорганизације стечајни управник
сачињава и прелиминарну листу правних радњи које би могле бити
предмет побијања у стечајном поступку. У случају да стечајни управник није утврдио да ли постоје такви правни послови и радње који би
могли да буду предмет побијања дужан је да о тој чињеници обавести
повериоце.
План реорганизације садржи детаљан опис дужности независног
стручног лица које ће у име поверилаца пратити спровођење плана реорганизације, начин на који ће то лице обавештавати повериоце о спровођењу плана реорганизације, као и износ и динамику исплате награде
за његов рад.
Ако план реорганизације није поднет од стране стечајног управника већ од стране других овлашћених предлагача, стечајни управник
је дужан да стечајном судији и одбору поверилаца достави мишљење о
изводљивости плана реорганизације.
211
НАЦИОНАЛНИ СТАНДАРД БРОЈ 7.
НАЦИОНАЛНИ СТАНДАРД
О ЗАВРШНОМ РАЧУНУ СТЕЧАЈНОГ УПРАВНИКА
ПРЕДМЕТ И ЦИЉ СТАНДАРДА
Овим стандардом се прописује садржај завршног рачуна и допунског завршног рачуна стечајног управника за потребе одржавања завршног рочишта.
I. САДРЖАЈ ЗАВРШНОГ РАЧУНА
Завршни рачун обухвата спецификацију свих прилива и одлива
насталих од дана отварања стечајног поступка, без обзира на промене
стечајног управника током поступка, а према Обрасцу завршног рачуна
који је дат на Обрасцу 1, који је одштампан је уз овај стандард и чини
његов саставни део.
Образац завршног рачуна примењује се и код допунског завршног
рачуна који стечајни управник доставља у случају накнадно пронађене
имовине, по закључењу стечајног поступка.
Уз попуњен образац завршног рачуна, стечајни управник доставља
и завршни извештај у коме су детаљније описане остварене активности
у току стечајног поступка. Наведени извештај нарочито садржи:
1) детаљан опис прилива остварених у току стечаја;
2) податке о испитним рочиштима и износе утврђених потраживања по исплатним редовима;
3) детаљан опис одлива насталих у стечајном поступку, и то:
– по основу трошкова стечајног поступка;
– по основу обавеза стечајне масе;
– по основу намирења поверилаца у поступцима деоба;
4) обрачун коначне награде за рад стечајног управника;
5) износе резервисаних средстава са предвиђеним условима за
њихову исплату.
212
Образац 1.
213
214
215
НАЦИОНАЛНИ СТАНДАРД БРОЈ 8.
НАЦИОНАЛНИ СТАНДАРД
О НАЧИНУ ВОЂЕЊА И ЧУВАЊУ ЕВИДЕНЦИЈЕ
СТЕЧАЈНОГ ДУЖНИКА И СТЕЧАЈНОГ УПРАВНИКА
I. ПРЕДМЕТ И ЦИЉ СТАНДАРДА
Овим националним стандардом уређује се врста евиденције коју је
стечајни управник дужан да води у сваком стечајном поступку. Евиденција обухвата:
1) пословне књиге, евиденцију и документацију о пословању стечајног дужника из периода пре отварања стечајног поступка,
као и пословне књиге, евиденцију и документацију која се сачини у току спровођења стечајног поступка, укључујући и целокупну евиденцију која је настала у току спровођења претходног стечајног поступка;
2) евиденцију и документацију стечајног управника, која се односи на стечајну масу, као и на комуникацију са судским органима и другим учесницима у стечајном поступку.
II. ПОСЛОВНЕ КЊИГЕ, ЕВИДЕНЦИЈА И ДОКУМЕНТАЦИЈА
СТЕЧАЈНОГ ДУЖНИКА
Стечајни управник преузима контролу над целокупном документацијом која се односи на својину и пословање стечајног дужника, као и
сву документацију која пружа податке о финансијском и правном положају стечајног дужника.
Преузимање контроле подразумева да стечајни управник преузме
и обезбеди све документе, електронску пошту, базе података и програме који се налазе на рачунарима које користи стечајни дужник, како
би сачувао податке који се односе на пословање стечајног дужника Да
би заштитио интегритет ових података, стечајни управник ограничава
приступ рачунарском систему само на себе и своје сараднике, а у циљу
онемогућавања сваке промене, брисања или измештања дужникове
евиденције.
216
Обавеза стечајног управника у погледу пословних књига и евиденције, укључујући и компјутерску евиденцију, односи се на оне пословне
књиге и евиденцију које су од значаја за:
1) утврђивање имовине, утврђивање власничког статуса и имовинских права стечајног дужника и одлучивање о својинскоправним захтевима трећих лица;
2) отварање и вођење поступака за наплату потраживања стечајног дужника;
3) побијање правних радњи стечајног дужника;
4) утврђивање, односно, оспоравање потраживања поверилаца;
5) друге радње од значаја за вођење стечајног поступка.
Пословне књиге, евиденције и документација, које су основ стечајном управнику за извршавање послова из става 3. овог поглавља, зависи од врсте делатности стечајног дужника. Минимум документације
стечајни управник утврђује и обезбеђује је:
1) документација која се односи на пословање стечајног
дужника:
- статут, акти о оснивању, престанку друштва, спајању и свим
другим статусним променама;
- књига акционара или чланова привредног друштва;
- шематски приказ организационе структурe;
- подаци о избору и именовању органа управљања;
- одлуке скупштине, управног и надзорног одбора;
- подаци о овлашћеним заступницима и пуномоћницима;
- архивска књига;
- евиденција печата, жигова и штамбиља;
- сва документација која се односи на радне односе, запослена и
друга ангажована лица, и то: платни спискови, уговори о раду,
уговори о делу, подаци о пензијско-инвалидском осигурању,
колективни уговори и други општи акти о радним односима,
подаци о здравственом осигурању и подаци о престанку радног односа.
2) документација о својинским правима, обавезама и пословању
стечајног дужника:
- аналитика пословања – листе купаца/клијената, добављача, пословних партнера;
- документација о основу стицања заложних права на имовини
– непокретној и покретној
217
-
-
-
-
-
-
-
-
уговори проистекли из пословања;
документација о стицању својинских права;
документација о судским поступцима
евиденција права интелектуалне својине;
документација о инвестицијама у друга привредна друштва;
уговори о закупу и финансијском лизингу;
пословни планови;
финансијско-рачуноводствени извештаји, документација о
платном промету, као и акти пореских и других државних
органа;
- базе података у електронској форми похрањене у рачунарима
стечајног дужника.
У случају да се пословање стечајног дужника наставља након отварања стечајног поступка стечајни управник по преузимању документације стечајног дужника наставља да води уредну рачуноводствену
евиденцију везану за пословање стечајног дужника, у складу са Националним стандардом бр. 1, добрим пословним обичајима и прописаним
захтевом за поступање са пажњом доброг привредника.
У случају да се стечајни поступак наставља у правцу реорганизације стечајни управник предаје овлашћеним лицима целокупну преузету документацију уз добијање потврде о извршеној примопредаји.
Када се за то обезбеде законски услови, а најкасније по закључењу
стечајног поступка, стечајни управник предаје државном архиву сву документацију стечајног дужника којом располаже која се чува у складу
са законом којим се уређује чување архивске грађе. Ако стечајни управник не располаже свом документацијом стечајног дужника дужан је да
о томе обавести надлежни архив.
III. ЕВИДЕНЦИЈА И ДОКУМЕНТАЦИЈА СТЕЧАЈНОГ
УПРАВНИКА
Стечајни управник обезбеђује уредно вођење и чување евиденције
о току стечајног поступка и то:
1) документације која се односи на стечајну масу:
- документације која се односи на именовање стечајног
управника;
- документације која се односи на попис и процену вредности
имовине стечајног дужника;
218
-
-
почетни стечајни биланс;
изводе са рачуна стечајног дужника, рачуноводствену евиденцију и извештаје пореских органа из којих се јасно виде сви
приливи и одливи стечајног управника, као и осталу документацију која пружа доказ о платном промету који се врши са рачуна стечајног дужника којима управља стечајни управник;
- копије пореских пријава и финансијских извештаја које припрема стечајни управник;
- документацију која се односи на продају имовине стечајног
дужника, као и продају стечајног дужника као правног лица;
- пријаве потраживања и листе утврђених и оспорених
потраживања;
- завршни рачун стечајног управника;
2) документације о комуникацији са судским органима и другим
учесницима у стечајном поступку, и то:
- све поднеске суду, стечајном судији, скупштини и одбору
поверилаца;
- копије свих одлука стечајног судије;
- копије свих обавештења, захтева за одобрење, мишљења или
сагласности, као и друге преписке са одбором поверилаца,
укључујући и добијена мишљења или сагласности, односно
одобрења;
- копије свих званичних обавештења, извештаја и обавештења
достављених Агенцији за лиценцирање стечајних управника;
- евиденције о свим поступцима који се воде пред судом и другим државним органима.
Документацију из става 1. овог поглавља стечајни управник чува
три године од дана престанка вршења дужности стечајног управника,
након чега ову документацију доставља државном архиву, у складу са
законом којим се уређује архивска грађа.
219
На основу члана 27. став 9. Закона о стечају („Службени гласник
РС”, број 104/09), на предлог Агенције за лиценцирање стечајних управника, Министар економије и регионалног развоја доноси
КОДЕКС ЕТИКЕ ЗА СТЕЧАЈНЕ УПРАВНИКЕ
1
(„Сл.Гласник РС“ број 11/10 од 05.марта 2010. године)
Предмет
Члан 1.
Кодексом етике за стечајне управнике (у даљем тексту : Кодекс)
прописују се правила понашања по којима су стечајни управници дужни да поступају у обављању послова из делокруга стечајног управника.
Основна начела поступања
Члан 2.
Стечајни управник обавља своје послове у складу са начелима
поступања и у складу са професионалном праксом, а који се односе на:
1. професионалну оспособљеност, савесно и благовремено испуњавање обавеза прописаних законом, одговарајућим подзаконским актима, као и овим кодексом;
2. објективно, независно и непристрасно поступање у стечајном
поступку у коме је именован за стечајног управника;
3. поштовање поверљивости информација о којима стечајни управник има сазнања;
4. професионално поступање без било каквог сукоба интереса;
5. искључење сукоба интереса.
Професионална оспособљеност
Члан 3.
Стечајни управник је у обавези да послове обавља на професионалан начин, савесно и благовремено, као и да одржава ниво професионалног знања и вештина потребних за обављање тих послова.
Ниво професионалног знања и вештина стечајног управника
се одржава кроз ангажовање у непосредној пракси и кроз обавезу
1
Кодекс етике је ступио на снагу 13.марта 2010. године
220
континуираног усавршавања учешћем на стручним скуповима и
обукама које организује Агенција за лиценцирање стечајних управника
(у даљем тексту: Агенција), или судови, домаће и међународне
професионалне асоцијације и удружења стечајних управника, а које
препоручи Агенција.
Стечајни управник је дужан да обезбеди да се над радом лица која
он запосли ради спровођења активности из делокруга послова стечајног
управника врши одговарајући надзор и за иста спроведе одговарајућа
обука.
Објективност и независност у раду
Члан 4.
Стечајни управник обавља послове из свог делокруга објективно,
непристрасно и независно.
Пре прихватања именовања или најкасније одмах по именовању
у стечајном поступку, стечајни управник је дужан да обавести суд о
постојању пословних, финансијских, друштвених или других облика
повезаности који би могли битно да утичу на његову објективност, непристрасност или независност, а које је имао, или има, непосредно или
посредно, са:
1. стечајним дужником,
2. било којим лицем које је повезано са стечајним дужником у
смислу одредби закона којим се уређује област повезаних лица,
или
3. било којим лицем које има материјални интерес у стечајној
маси дужника (укључујући и повериоце стечајног дужника и
дужнике стечајног дужника).
4. Стечајни управник је такође дужан да обавести суд ако он или
његов брачни друг, као и сродници по крви у правој линији без
обзира на степен сродства, или у побочној линији до четвртог степена сродства и сродници по тазбини до другог степена
сродства, имају учешће у капиталу стечајног дужника.
Поверљивост информација
Члан 5.
Стечајни управник је обавезан да чува поверљиве информације о
стечајном поступку, изузев у случају да:
1. постоји законска обавеза или законско право стечајног управника да открије овакве информације, или
221
2. је стечајни управник претходно прибавио писмену сагласност
субјекта на кога се односе ове информације да може да их учини доступним јавности.
Стечајни управник не сме да користи поверљиве информације о
стечајном поступку ради стицања личне користи, нити да омогућава
коришћење тих информација у корист трећег лица.
Стечајни управник чини све што је у његовој моћи да обезбеди да
лица која су код њега запослена или које је ангажовао по било ком основу не открију поверљиве информације које су им стављене на располагање, не користе те информације ради стицања личне користи, нити
омогућавају коришћење тих информација у корист трећих лица.
Професионално поступање
Члан 6.
Стечајни управник не сме да обавља активности које могу да га
компромитују у вршењу дужности или које могу да угрозе његов лични
или професионални интегритет.
Стечајни управник не може да прихвати именовање од стране суда
уколико није у могућности да професионално и благовремено извршава своје дужности због других, већ преузетих обавеза
Приликом свог представљања као стечајног управника, стечајни
управник је дужан да истинито и тачно прикаже које је послове способан да преузме и изврши, као и да пружи истините информације о
својој професионалној оспособљености.
Стечајни управник не може давати лажне или нетачне информације о раду других стечајних управника.
Искључење сукоба интереса
Члан 7.
Стечајни управник је дужан да послове обавља тако да њихово
обављање не подреди сопственом интересу, нити да тим пословима
изазове сукоб интереса.
Сматра се да постоји сукоб интереса у ситуацији када стечајни
управник има лични интерес који утиче или може утицати на обављање
послова стечајног управника.
У случају постојања околности које указују на потенцијални сукоб
интереса, стечајни управник је дужан да обавести суд о постојању таквих околности.
222
Стечајни управник не може захтевати или примати било какву врсту накнаде, нити остваривати право на другу добит или корист за обављање послова из делокруга стечајног управника, изузев награде за рад
и накнаде трошкова које одобри суд.
Стечајни управник не може, у циљу обезбеђивања свог професионалног ангажовања, исплаћивати или нудити, непосредно или посредно, накнаде, провизије или било какве друге погодности.
Стечајни управник не може куповати, непосредно или посредно,
имовину стечајног дужника у поступку у коме је именован за стечајног
управника.
Стечајни управник не може у поступку продаје имовине стечајног
дужника непосредно или посредно ту имовину да прода својим запосленима или лицима која имају друге личне или пословне односе са
стечајним управником, као ни лицима повезаним са овим лицима, ако
су му ове околности познате.
Стечајни управник мора да поступа поштено и у доброј намери у
свим аспектима свог рада и не сме да буде укључен у послове који имају
обележја корупције.
Завршне одредбе
Члан 8.
Даном ступања на снагу овог кодекса престаје да важи Кодекс етике за стечајне управнике објављен у „Службеном гласнику РС”, број
43/05.
Члан 9.
Овај кодекс ступа на снагу осмог дана од дана обављивања у „Службеном гласнику Републике Србије”.
Број: 119-01-84/2008-02
У Београду, 16. фебруарa 2010. године
МИНИСТАР
Млађан Динкић, с.р.
223
cip
Download

приручник ЗА СТЕчАЈнЕ упрАВникЕ ЗА приМЕну нАЦиОнАЛниХ