ДА ЛИ СРБИЈА ИМА КАПАЦИТЕТ ЗА ОДРЖИВИ РАЗВОЈ?
Концепт одрживог развоја, једно је од најактуелнијих питања данашњице и припаду му
средишње место у остварењу дугорочног опстанка и прогреса друштва. Уколико бисмо
покушали да симплификујемо значај ове теме, узимајући у обзир све њене сегменте, свакако
би се начинила круцијална грешка у разумевању истинске потребе за дефинисањем свих
проблема који се доводе у везу са појмом одрживог развоја.
Концепт се пре свега заснива на резултатима каузално - консекутивних процеса, који настају
деловањем појединаца, друштва и привреде. Другим речима, негативне последице нормалног
функционисања или лоших навика нашег окружења, па и нас самих, делујући по принципу
бумеранг ефекта, повратно се одражавају у вишеструко негативном смислу. Било да
посматрамо економски, социјални или еколошки сегмент концепта, централна идеја је да се
будућим генерацијама морају омогућити подједнаке шансе за пристојан живот и
просперитетно функционисање.
Имајући на уму горе наведено, у овом раду ћу се пре свега фокусирати на еколошки значај
термина „одрживи развој“.
Проблем загађења околине и прекомерне употребе природних ресурса, званично се почео
разматрати у другој половини, а у озбиљнијим размерама, у задњој деценији прошлог века.
Прекретница у односу држава и овог реалног проблема, био је самит у Рио де Жанеиру,
одржан 1992. године. Доношење „Агенде 21“, прихватање разних конвенција о климатским
променама и биодиверзитету, као и чувени говор девојчице Северн Сузуки, протагонисткиње
борбе за очување природе, била су нека од дешавања на том самиту. За то време, на другом
крају света, у нашој, проблемима захваћеној држави, тешко да је било времена и воље за
овакве теме. Ратна ситуација, оставила је небројив низ друштвених, моралних, економских и
еколошких консеквенци. Данас, двадесет година касније, можемо бити срећни што рата више
нема, али се мора имати у виду да је борба за очување природе одавно почела и траје.
У теорији менаџмента постоји метод бенчмарка, који служи за упоређивање перформанси и
прогреса предузећа, помоћу кога се може увидети где се посматрано предузеће налази у
односу на конкуренцију.1 Уколико бисмо покушали да упоредимо начин, интезитет и
квалитет борбе за очување природе у неким развијеним земљама и код нас, показало би се да
поприлично каснимо са реализацијама идејних и технолошких пројеката модерних друштава.
Уважавајући оно што сам научио проучавајући ову тему, пресудни фактор у овој тенденцији
кашњења за имплентацијом нових програма и технологија, јесте финансијске природе. Други
разлог јесте време, односно потребан период прилагођавања друштвене свести на нове
стандарде, било да су они прописани од стране државе или да имају извор у моралу, односно
да су наметнути као друштвено пожељно понашање. Увођење нових технологија у сектор
индустрије или истраживачки сектор, изискује висока издвајања из буџета државе. Нажалост,
у буџету државе за ову годину, за ову намену су предвиђена јако скромна средства у односу
на она која су потребна. И поред чињенице да су издвајања за ову намену ниска, имајући на
уму тренутну економску ситуацију, неминовно се поставља питање, да ли и та мала количина
расположивог новца треба да буде убризгана у неке „важније“ друштвене секторе, или се са
друге стране треба водити политиком прогресивног улагања у очување друштвене средине.
Случај Румуније, свакако би требало да буде узор. Румуни су вољно или невољно, дуго
одлагали потребан ниво инвестиција у сектор очувања природе, те су им се проблеми на
разним нивоима амплификовали. Напослетку, дошли су у обавезу, услед притисака из ЕУ, да
сада морају да издвајају и до 5% бруто домаћег производа за ове сврхе. Када директно
упоредимо податак, да се у Србији за ове намене донедавно одвајало 0,3% бруто домаћег
производа, добијамо увид у не баш сјајну политику креатора еколошке политике, била она
оправдана или не. Пре неколико година, од стране надлежних државних органа а у сарадњи
са стручњацима из ЕУ, донешена је веома квалитетна и обимна „Национална стратегија
одрживог развоја“. Овом стратегијом, регулише се низ питања везаних за ову тематику, од
начина на који ће се програми реализовати, предвиђених рокова, до извора финансирања
активности. Тако је и предвиђено да се у наредном периоду, проценат издвајања средстава из
БДП-а за ове сврхе повећа на 2,5%, што је свакако пожељно, нужно и прихватљиво.
Поједини аутори наводе да је неки систем одржив у еколошком смислу, ако има тенденцију и
могућност успешног уравнотежења. Тиме се свака активност која доводи до смањења
степена уравнотежености сматра потенцијалним узроком неодрживости. Из тог разлога,
потенцијални нивои угрожености система, унапред се одређују помоћу одређених
индикатора попут промене броја аутохтоних врста, дегенерације биосфере или промене
минералног састава на одређеној локацији.2 Образовање и знање ће свакако представљати
главни елемент борбе за очување природе. Још један проблем који би требало нагласити,
јесте прекомерна потрошња необновљивих природних ресурса. Алтернатива оваквој
бихејвиористичкој матрици јесте улагање у нове технологије и употребу савремених
енергетских извора, нарочито у производњу биогорива.
Поред овога, у последњих пар година, у Србији се могу уочити приметни резултати
ангажовања средстава за сврху одрживог развоја и заштите околине. Мене лично ова тема
знатно инересује, па са великом дозом расположења прихватам сваку добру вест о неком
новом улагању у „зелену“ индустрију. Од позитивних примера пионирског зачетка свести о
одрживом развоју у нашој земљи, издвајају се следећи примери: отворен је погон за
рециклажу коришћених аутомобилских акумулатора, погон за рециклажу старих
аутомобилских гума, организована акција замене старих аутомобила за новопроизведене у
Крагујевцу, чиме се између осталог оживео центар за рециклажу у Железнику, као и
организоване бројне акције заштите и чишћења животне средине. Такође, у Београду су
отворени погони за рециклажу отпада, сортираног према материјалу. Позитиван пример је и
једна приватна породична компанија (продаја рачунара), која је отворила погон за рециклажу
електронског отпада. Једна од последњих вести је и најава изградње соларне електране на
југоистоку Србије, што је апсолутно за похвалу из енергетских, еколошких и економских
разлога. Кинеска инвестиција од 300 милиона евра у овај подухват, свакако је значајан помак
и подстицај за привреду и политику одрживог развоја. Наглашавам, напредак је уочљив, али
би његова динамика свакако требало да буде на већем нивоу него што је сада случај.
Поред тога што је процес рециклирања и финансијски исплатив, важно је нагласити још један
индиректни вид финансијских прилива од улагања у очување животне средине. Наиме, реч је
о еко туризму. Туризам је иначе сектор привреде који бележи константан раст и игра значајну
улогу у формирању буџета многих земаља. Еко туризам је већ достигао велику популарност
међу туристима, а тенденција раста његове заступљености у укупним туристичким
кретањима, недвосмислено се наставља. За појединце који туризам у Србији не сматрају
финанансијски битном граном привреде, стоји на располагању чињеница везана за
коефицијент обрта девизних прилива потеклих од туриста. Према неким истраживањима,
његова вредност се креће и до 13 пута, што би значило да се одређена количина новца
унешена у земљу од стране иностраног туристе, наведени број пута обрне у привреди док
опет не напусти тржиште домицилне земље.3
Непобитна чињеница је да избор лежи на свакоме од нас. За оне који су у мањој могућности,
да свакодневним, друштвено и еколошки самосвесним животом, доприносе овој борби
колико могу. Насупрот њима, креатори националне политике и реалних инвестиционих
подухвата, као и приватни инвеститори, апсолутно морају бити свесни колики је истински
значај у улагања у очување животне средине, гледајући са много различитих аспекта. На
самом крају, навео бих један алармантан податак који показује да један литар коришћеног
моторног уља, загади чак милион литара воде за пиће.4
Изјављујем да је овај рад моје ауторско дело, при чему је литература коју сам користио а у
највећој мери је имала утицаја на моје ставове у вези ове теме, наведена у библиографији.
Милош Иваниш
БИБЛИОГРАФИЈА:
1. Радосављевић Гордана, Менаџмент у туризму, Економски факултет, Крагујевац, 2009.
2. Пешић Радмило, Економија природних ресурса и животне средине, Пољопривредни
факултет, Београд, 2002.
3. Унковић С., Зечевић Б., Економика туризма, Економски факултет, Београд, 2007.
4. http://www.odrzivi-razvoj.gov.rs/
Download

ДА ЛИ СРБИЈА ИМА КАПАЦИТЕТ ЗА ОДРЖИВИ РАЗВОЈ