BIBLIOTEKA
SAZVEŽĐA
106
UREDNIK
MILOŠ STAMBOLIC
CRTEŽ NA KORICAMA: DUŠAN RISTIĆ • TEHNIČKI UREDNIK: ŽARKO ROŠUU • IZRADA KORICA: SNEŽANA NECIĆ • KOREKTOR: DRAGI BUGARČIĆ
• IZDAVAČ: NOLIT, BEOGRAD, TERAZIJE 27 • GLAVNI I ODGOVORNI
UREDNIK: MILOŠ STAMBOLIC • ZA IZDAVAČA: RADIVOJE NEŠIĆ, GENERALNI DIREKTOR • ŠTAMPA: VOJNA ŠTAMPARIJA, BEOGRAD • ŠTAMPANO
U 2.000 PRIMERAKA.
DŽON SERL
GOVORNI
ČINOVI
Ogled iz filozofije jezika
NOLIT • BEOGRAD
1991
SADRŽAJ
Nenad Miščević: Predgovor ........................................................
7
GOVORNI ČINOVI
Predgovor ..................................................................................
39
PRVI DEO: TEORIJA GOVORNIH ČINOVA
2. METODI I OBIM
1.1. Filozofija jezika .........................................................
1.2. Lingvistička određenja .................................................
1.3. Versifikacija lingvističkih određenja ............................
1.4. Zašlo proučavamo govorne Činove..............................
1.5. Princip izrazivnosti ......................................................
2. IZRAZI, ZNAČENJE I GOVORNI ČINOVI
2.1. Izrazi i vrste govornih činova .......................................
2.2. Predikacija .................................................................
2.3. Referenca kao govorni čin ...........................................
2.4. Iskazi..............................................................................
2.5. Pravila .........................................................................
2.6. Značenje.........................................................................
2.7. Razlika između sirovih i institucionalnih Činjenica ......
3. STRUKTURA ILOKUTORNIH ČINOVA
3.1. Kako dati obećanje: složeni način ...........................
3.2. Neiskrena obećanja .......................................................
3.3. Pravila za upotrebu sredstva za pokazivanje ilokutorne snage .................................................................
3.4. Proširivanje analize .......................................................
4. REFERENCA KAO GOVORNI ČIN
4.1. Upotreba i spominjanje............................................... .
4.2. Aksiomi reference .........................................................
4.3. Vrste određenih referirajućih izraza .........................
4.4. Nužni uslovi za referiranje ........................................
4.5. Princip identifikacije .....................................................
4.6. Odlike principa identifikacije .......................................
4.7. Neke posledice principa identifikacije .......................
4.8. Pravila reference............................................................
43
45
55
60
64
68
73
74
77
83
95
105
114
120
121
124
135
139
144
145
150
155
159
162
5. PREDIKACIJA
5.1. Frege o pojmu i predmetu ............................................
5.2. Nominalizam i postojanje univerzalija ........................
5.3. Ontološke obaveze........................................................
5.4. Teorija iskaza sa stanovišta termina .........................
5.5. Predikati i univerzalije..................................................
5.6. Da li je predikacija govorni Čin? ...............................
5.7. Pravila predikacije ....................................................
166
175
178
187
196
199
201
DRUGI DEO: NEKE PRIMENE TEORIJE
6. TRI POGREŠKE U SAVREMENOJ FILOZOFIJI
6.1. Pogreška naturalimčke pogreške ..............................
6.2. Pogreške govornog čina ...............................................
6.3. Pogreške potvrđivanja ................................................
6.4. Poreklo ovih pogrešaka: značenje kao upotreba . . .
6.5. Alternativna objašnjenja ...............................................
7. PROGLEMI REFERENCE
7.1. Teorija opisa ..............................................................
7.2. Vlastita imena.............................................................. ..
8. IZVESTI „TREBA" IZ „JESTE"
8.1. Kako to učiniti..............................................................
8.2. Priroda sporova o kojima je reč ..............................
8.3. Primedbe i odgovori.....................................................
210
216
222
228
232
242
249
268
274
282
CIP -
800.1
Govorni Činovi : ogled iz filozofije jezika / Džon Serl ; [prevela
Mirjana Đukić], - Beograd : Nolit, 1991 (Beograd : Vojna štamparija).
- 294 str. ; 20 cm. - (Biblioteka Sazvežđa ; 106)
Prevod dela: Speech Acts / John R. Searle. Tiraž 2000. - Str. 9-35; Predgovor / Nenad Miščević.
ISBN 86-19-01910-4
929:801
(20) b)
3432972
Naslov originala
JOHN R. SFARLE
SPEECH ACTS: An Essay in the Philosophy of Language
Cambridge. Universirv Press, 1970.
PREVHLA
MIRJANA D U K I Ć
PREDGOVOR
Djelo „Govorni činovi" što ga upravo imate u
rukama, sigurno je jedno od najuspješnijih djela analitičke filozofske tradicije, ako pod uspjehom podrazumjevamo čitanost i prihvačenost od strane ne samo
filozofa, već i mnogo šire publike. „Govorni činovi"
privukli su lingviste i komunikologe, teoretičare književnosti i analitičare političkog diskursa, sociolingviste
i mnoge druge, učinivši Johna Searla „zvijezdom"
suvremene intelektualne scene.
John R. Searle je danas profesor na prominentnom
sveučilištu Berkelev u Kaliforniji. Čest je gost u Evropi,
gdje njegova predavanja pune auditorije.
Searle je, kako i sam spominje u predgovoru
knjizi, započeo kao učenik J. L. Austina i P. F.
Strawsona, dvojice oksfordskih filozofa (prvi je preminuo početkom šezdesetih, drugi je još aktivan). Postao
je poznat objavljivanjem „Govornih činova" 1969.
Nakon uspjeha te knjige posvetio se odnosu misli i
jezika i sve više se okretao filozofiji psihologije. Danas
opet privlači pažnju žestokom kritikom kompjutorskog
modela ljudskog uma. Iz tih je područja objavio knjige
„Intentionalitv" i „Minds, B r a i n s and Programs" (nedavno izišla u Beogradu u prijevodu Ž. Lazovića).
10
DŽON SERL
Bliska temama govornih činova mu jc zbirka članaka
„Meaning and Expression".
Searle je poznat kao izvanredan predavač. Predavanja su mu živa i gotovo glumački uvjerljiva, a u
raspravi je neobično brz i žestok. Njegova samouvjeronost i oštrina, ili, kako to njegove kolege kolokvijalni,
kažu „hutzpah", postali su legendarni u američkim
filozofskim krugovima. Neki mu zbog tih karakteristika
odriču ozbiljnost i filozofsku promišljenost, ali mu one
sigurno donose popularnost. U politici Searle je konzervativan, i poznat je kao žestoki kritičar šezdesetosmaškog pokreta.
Djelo „Govorni činovi" umnogome predstavlja
sistematizaciju, originalnu razradu i filozofsku primjenu
teorije govornih činova, kako su je razvili prije Searlea
njegovi učitelji Austin i Strawson. Sam Searle u djelu
ne govori mnogo o pozadini nastanka te teorije. Njegov
je cilj da teoriji dade sustavni oblik, i da pomoću nje
pokuša riješiti neke klasične filozofske zagonetke problem govora o nepostojećim stvarima (Hamlct,
Pegaz), problem univerzalija, pitanje jaza između činjenica i vrijednosti. Sistematizacija i rasprava o filozofskim pitanjima izložene su vrlo tečno i jasno. Mi ćemo
stoga u ovom predgovoru najviše pažnje posvetiti
onome što u knjizi pomalo nedostaje i što se pretpostavlja - nastanku teorije govornih činova i motivaciji koja
je uopće dovela filozofe do toga da se tom temom bave.
Teorija govornih činova nastala je u posljeratnom
valu filozofskog interesa za „obični jezik", valu kojeg
su potakli spisi kasnog Wittgensteina. Njezin tvorac,
oksfordski filozof John Langshaw Austin koji je umro
početkom Šezdesetih, imao je filološko obrazovanje i
interese, ali je njegovo proučavanje jezika bilo primarno filozofsko. Proučavanje jezika, drži on, treba
da bude okrenuto svijetu kojeg promatramo „kroz"
jezik. Zbog toga nisu sve vrste diskursa podjednako
GOVORNI ČINOVI
JJ
isplative kao predmet analize, niti podjednako pouzdane kao vodič za filozofa - svakodnevni jezik je
pouzdan tamo gdje je riječ o praktičnim problemima
radi kojih je i nastao, nepouzdan kad su u pitanju
problemi znanosti ili ontologije. Austin predlaže naziv
„jezična (lingvistička) fenomenologija" kao prikladniji
od uobičajene etikete „filozofija svakodnevnog jezika".
Svakodnevni jezik, kaže dalje Austin, nije posljednja
riječ za filozofa. Međutim, ističe on, „to je p r v a
r i j e č " (Phil. papers, str. 185).
Ova slika važnosti proučavanja pruža dojam da je
filozofija jezika samo propedeutika u nešto važnije - u
proučavanje svijeta na kojeg se naš govor odnosi. U
Austinovim Harvardskim predavanjima, međutim, jezik nije samo preliminarni ni provizorni predmet proučavanja. Što je još važnije, u njima se jezik i govor ne
istražuju kao nosioci informacije o svijetu, „odvojeni
od svijeta i njemu suprotstavljeni", već se govorenje
analizira kao djelatnost ravnopravna, analogna i bliska
ostalim „svjetovnim" djelatnostima, a jezik kao sredstvo te djelatnosti. Tvrdnja da je govor djelatnost je
opće mjesto novije filozofije jezika. Spominjemo tri
varijante ove tvrdnje da bismo ih suprotstavili Austinovoj i Searleovoj, kako bimo istakli njezinu specifičnost:
Govorenje je djelatnost koja se sastoji u aktiviranju
govornih organa, djelatnost koja počiva na stanovitoj
navici koju se stiče i vještini koju se uči.
Govor i jezik su „energeia" djelatnost u kojoj
subjekt oblikuje svoju sliku svijeta, ili, još odlučnije,
„svoj svijet". U toj djelatnosti susreću se subjekt i
objekt u jezičnom medijumu koji posreduje medu
njima, ne kao mrtva stvar niti kao oruđe, već kao
„energeia", živa, aktivna zbilja koja se onda opredmećuje u jeziku kao sistemu.
Govor je karika u lancu činjenja: Jezik i govor
(kao i manipuliranje znakovima uopće) služe formira-
12
DŽON SERL
nju, učvršćenju i prenošenju navika koje se tiču naših
budućih akcija, preciznije, koje sudjeluju u formiranju
općih načela i pravilnosti našeg činjenja.
Searlea, kao ni prije njega Austina, ne zanima niti
jedan od navedenih smislova u kojima bi govor mogao
biti smatran djelatnošću. Njegovo polazište je na izgled
jednostavnije i bira situacije u kojima je izricanje izjave
ujedno i obavljanje neke radnje koju se ne može
normalno ocijeniti kao verbalnu - obećanje, zakletva,
davanje imena. Uzimajući te slučajeve kao centralne,
on razvija teoriju koja se razlikuje od navedenih po
tome Što nije trivijalna i ne svodi govor na fizičko
ponašanje, nije epistemologijski usmjerena i ne gleda
na jezik kao na „medijum" i analizira govor neposredno
kao cjelovit čin, a ne kao dio ili aspekt nekog drugog
činjenja. Važno je istaći ove razlike, budući da se u
recepciji često susreću sumarne izjave o tome da je za
teoretičara govornih činova govor isto što i činjenje, i
čak se spominju „konvergencije" između njihovih pogleda i, primjerice, Humboldtove filozofije jezika.
Rekli smo da Searle na tragu Austina bira kao
centralni predmet proučavanja ona izjavljivanja za koje
je jasno da se njima vrši neka radnja i koja čak
eksplicitno upućuju na tu radnju. To su izjave poput
„Izvinjavam se što kasnim"
„Upozoravam vas da se maknete"
„Obećajem da ću doći"
„Krstim ovaj brod ,Kraljica Elizabeta'".
U prikladnom kontekstu, a na kontekstu će stalno
i biti naglasak, izjaviti prvu rečenicu znači izviniti se,
izjaviti drugu upozoriti. Ove izjave tako reći nose svoj
djelatni, izvršni karakter javno i otvoreno. Stoga su i
nazvane „performativimu". Izdavanje skupa tih eksplicitnih performativnih izjava zapravo je bilo neka vrst
otkrića novog jezičnog fenomena. Dojam je bio dubok
GOVORNI ČINOVI
J^
i važnost fenomena je bila toliko velika da se teorija
govornih akata naprije zvala performativna analiza.
Pogledajmo izjavu, Searleov primjer,
„Obećajem da ću doći".
Radnja se ovdje vrši ovom konkretnom izjavom,
koja se ne da zamijeniti apstraktnim „sudom" niti
tipom rečenice. Ona se vrši ovdje i sada i vrši je
određen govornik. Drugim riječima, važi slijedeće:
Performativan je pojedini primjerak iskaza, a ne
tip. O performativnosti tipa iskaza može se govoriti
samo u prenesenom značenju, podrazumijevajući pod
tim da se pojedinačni izrazi danog tipa mogu upotrijebiti kao performativi.
Izricanje performativnog iskaza nije impersonalno,
iskaz nije nešto neutralno u odnosu na onog koji ga
iskazuje, performativni iskazi nisu atemporalni.
Teško je prevesti ove negativne i metaforične
navode u eksplicitniji oblik. Moglo bi se reći da
performativni iskaz uključuje okolnosti izjavljivanja u
svoje značenje mnogo tješnje nego li to Čini konstativni
iskaz. Ovo „mnogo tješnje" dalo bi dalje se prikazati
slijedećim razmatranjima:
Iskaz „Večeras je ovdje lijepo vrijeme" može se
parafrazirati npr. kao „22. IV u 22 h u Zadru je lijepo
vrijeme", a da se pritom ne mijenja njegov konstativni
karakter, njegova istinosna vrijednost i njegov smisao.
Iskaz „Ja obećajem da ću sutra doći" ne može se
parafrazirati u trećem licu jednine i u obliku u kojem
je prezent zamijenjen atemporalnim izrazom i oznakom
datuma, a da i dalje ostane performativ.
Vezanost za uvjete izjavljivanja i za karakter primjerka čini da se cijeli okvir analize u kojem se iskaz
kao performativ bitno razlikuje od okvira klasične
semantičke analize (u kojem se prije svega razmatraju
klase izjava primjeraka, odnosno izjave - tipovi, gdje
se izjave tretiraju kao ekvivalentne parafrazama u
J4
DŽON SEKL
kojima su sve goccntričke riječi zamijenjene objektivnim koordinatama, i u kojima se iskaz ocjenjuje prvenstveno u njegovu odnosu spram neke ralnosti modela).
Ovaj okvir je zadan činjenicom da se izricanje tretira
kao pojedinačni čin.
Govorit ću o detaljima performativne analize kad
budemo prikazali Searleovu analizu tipičnog performativa, obećanja.
Spomenuli smo da teorija govornih činova historijski polazi od otkrića eksplicitnih performativa, kao što
je „Obećanjem da ću doći".
Ubrzo je bilo uočeno da se pojam performativa
može proširiti. Rečenica. „Doći ću" isto tako može
poslužiti kao obećanje, kao i „Obećajem da ću doći".
„Makni se, inače ću te skloniti silom" je upozorenje,
iako ne počinje sa „Upozoravam vas..."
Tako je uočeno da vrlo velika skupina izjava ima
sličan karakter kao i prvouočeni eksplicitni perfromativi, oni koji sadrže početak tipa „Obećajem d a . . . "
kojim se precizira kakva se radnja njima vrši. U
izjavljivanju rečenice „Doći ću" implicitno je sadržano
obećanje. Prema tome, zašto i to izjavljivanje ne bismo
smatrali performativnim.
Tako je pojam performativa proširen na golem
broj izjava (a prvoučena podgrupa dobila je naziv
„eksplicitni" peformativi, jer je u njima eksplicitno
naglašeno kakva se radnja vrši).
Ostale su malobrojnijc, ali važne izjave tipa „Lijepo je vrijeme", „Dva i dva su četiri" koje ne izgledaju
posebno „aktivno" ni performativno. Austin ih je
nazvao „konstativi" jer se njima nešto konstatira. Oni
su na početku izgledali kao trn u oku performativne
analize, ali su i njih pokušali nekako približiti performativima.
Ako glavno svojstvo performativa nije to da oni
preciziraju i ekspliciraju radnju koja se njima vrši, već
GOVORNI ČINOVI
15
to da oni mogu biti upotrebljeni za vršenje određene
radnje, onda je doista plauzibilno reći da svi izrazi koji
mogu biti upotrebljeni analogno nekom danom performativu i sami jesu performativi. Pritom se onda ranije
spomenuto svojstvo eksplicitnosti može shvatiti kao
oznaka jedne uže grupe performativa, egzemplarne
grupe koja biva nazvana, prema tom svojstvu, eksplicitnim performativima.
Ovaj prvi korak povući će daljnja poopćavanja.
Prije negoli krenemo dalje pravcu generalizacije uvest
ćemo termin govorni čin (čiji ćemo točan smisao
precizirati kasnije) da bismo označili obavljanje onih
radnji za koje se obično služimo performativima: govorni akt naređivanja, molbe, imenovanja itd. Možemo
onda postaviti pitanje koliko je Široka domena govornih
činova - što točno razgraničuje tu domenu od eventualnih drugih zona, onih koje bi trebale biti rezervirane
za „konstative'1?
Tako postavljeno pitanje sugerira daljnji pravac
analize. Kad smo jednom proširili pojam performativa
tako da ovaj obuhvati svako institucionalizano činjenje
unutar služenja jezikom, konstativi se čine izuzetkom,
nekim neuobičajenim i defektnim vidom funkcioniranja
jezika. Performativi nisu izuzetak, nego su konstativi
ti kojima nedostaje normalna dimenzija funkcioniranja,
koji su na neki značajni način nepotpuni. No, oni su
vrlo važni.
Prije svega, konstativi su nosioci teorijske dimenzije jezika. Zahvaljujući njima naš govor govori 0
stvarima, i bitno se razlikuje od gesta i od ekspersivnog
ponašanja uopće. U centru te teorijske dimenzije stoji
pojam istinosne vrijednosti, ili kako to formulira Austin, dimenzija istinitosti ili lažnosti. Centralna važnost
istinitosne vrijednosti za konstative sastoji se i u tome
da ona daje konstativima stanovitu neodvisnost od
konteksta izjavljivanja: ako je sud izrečen konstativom
|£
DŽON SERI.
istinit, njegova istinitost ostaje netaknutom pri promjeni okolnosti. (Ova konzervirajuća snaga konstativa
nije samo stvar teoretiziranja o teorijama, već često
služi kao oslonac nekim praktičnim doktrinama: učenje
o univerzalizmu znanosti sa svojim etičkim implikacijama, počiva upravo na pretpostavci da je istina invarijant
u odnosu na pragmatički determinirane aspekte značenja).
Teoretičar koji zastupa tezu da analizu performativa treba generalizovati tako da ona obuhvati i konstative - zvat ćemo ga, kratkoće radi, „performativist" mora pokušati relativirati ovu neovisnost o kontekstu,
ili, što ima više izgleda na uspjeh, tvrditi da je ona
samo idealan, granični slučaj na koji ne možemo i ne
smijemo računati kad proučavamo stvarno funkconiranjc jezika.
Teorija govornih činova doista i kreće tim putem.
S njezinoga stajališta lista, dosljedno uzetog, tvrdnje
izgledaju kao pseudoperformativi, iskazi kojima nešto
nedostaje do punog statusa govornog akta.
Započinjući s očiglednim, Austin spominje da je
„konstativan" vezan uz tvrđenje i tvrdnju, a da se
tvrđenje po svojem karakteru ne razlikuje mnogo od
govornih akata kao što je upozoravanje ili protestiranje.
Nadalje, kaže on, lako je naći primjere u kojima
„tvrditi" nastupa u kontekstima opisivanja govornih
radnji ravnopravno opisima spomenutih akata: Kada
sam rekao da kiši, nisam se kladio, ni dokazivao ni
upozoravao, jednostavno sam nešto tvrdio o činjenicama. Tu je tvrđenje shvaćeno kao nešto što je govornik
činio, kao što je to slučaj i s klađenjem i upozoravanjem. Ne samo da su „tvrditi" i „upozoravati" ovdje u
odnosu komplementarne distribucije, već je odnos
između dimenzije činjenja, pa time uspješnosti i neuspješnosti spram dimenzije istinitosti i lažnosti analogan
iako ne sasvim isti za oba akta, „Tvrdim da će padati
GOVORNI ČINOVI
17
kiša" i „Upozoravam te da će padati kiša" oba posjeduju dvije dimenzije, jednu u kojoj ih se ocjenjuje kao
akte, i drugu u kojoj ih se ocjenjuje u odnosu spram
Činjenica, u ovom slučaju spram padanja kiše, iako je
kod tvrdnje odnos dimenzije akta i dimenzije istinitosti—
lažnosti tješnji: tvrdnja je uspješna u prvom redu onda
kad je istinita. A fortiori onda važi da nema nužnog
sukoba između
a) toga daje naše emitiranje izjave činjenje nečeg,
b) da je naša izjava istinita ili lažna.
Dojam da je tvrđenje govorni akt kao što je to
upozoravanje ili klađenje pojačava se kad razmotrimo
grupu performativa koja stoji negdje između „konstatiranja" i onih govornih akata koje smo dosad razmatrali
kao tipično performativne. Izjave ove grupe nazivaju
se ekspozitivima:
Svjedočim da
Dokazujem da —
Zaključujem da
Predviđam da ....
Teorija ističe da korpus ekspozitivne izjave ima
oblik čiste tvrdnje ali da je ta tvrdnja prefiksirana
eksplicitnim performativnim glagolom koji pokazuje
„kako ta tvrdnja treba da se uklopi u kontekst konverzacije razgovora, dijaloga i općenito izlaganja. Uloga
koju te vrste izjave igraju u izlaganju, ekspoziciji,
donijela im je naziv. Nisu, međutim, svi glagoli koji
služe uklapanju tvrdnji u kontekst izlaganja podjednako
čisti performativi (npr. „Ja postuliram da..." ima čisto
performativno ponašanje, dok „Pretpostavljam da ..."
nema).
Ekspozitivi često obilježuju stav govornika prema
vlastitim riječima, služe za to da se naglasi pravac
izlaganja, poterta ono Što govornik smatra važnim (ili,
obratno, sakrije ono što ne želi isticati).
18
DŽON SERL
Ekspozitivi su „riječi dijaloga", koji često markiraju važnije točke u dijalogu, usmjereni su na to da
sugovorniku olakšaju (ili, katkad, otežaju) sudjelovanje
u razgovoru, prepoznavanje komunikacijske namjere i
da ga potaknu na precizno razumijevanje rečenog.
Ovo spominjanje ekspozitiva samo je predzadnji
korak - na kraju konstativi su shvaćeni kao podvrste
performativa - upravo performativi kojima se nešto
tvrdi. U tradiciji performativne analize ima mnogo
zanimljivih pokušaja da se fundamentalni filozofski
pojmovi pojasne ovom performativnom interpretacijom
izjava u kojima nastupaju (npr. da se pojam znanja
pojasni polazeći od toga da Čovjek koji kaže „Znam da
to-i-to" zapravo vrši čin, daje jamstvo za istinitost
toga-i-toga itd.). Performativna analiza tako je proopćena na sve izjave. U svim izjavljivanjima identificiran
je poseban nivo - na kojem se nešto čini izjavom, i to
baš samim izjavljivanjem, ne kroz neke njegove daljnje
posljedice. Taj nivo je, čini se, posebno vezan uz
okolnosti, napose uz društvena pravila i konvencije.
To je nivo kojim se bavi teorija govornih činova (akata).
Da rezimiramo:
Govorenje je jezična djelatnost samo na jednom
od nivoa - taj nivo nije neposredno prepoznatljiv, on
zahtijeva analizu, rasuđivanje po analogiji s nekim
slučajevima koji u prvi mah izgledaju kao izuzetak a
ne kao pravilo (eksplicitni performativi), nivo na kojem
se govorenje može smatrati specifičnom jezičnom djelatnošću definiran je zahtjevom za konvencionalnošću
(uvrijediti nekog, prevariti nekog, jesu radnje koje se
obično obavljaju upotrebom riječi, ali Searle restringira
pojam jezične djelatnosti i isključuje te slučajeve).
Searle ne samo da izlaže teoriju govorne djelatnosti
u kojoj ni „govor" ni „djelatnost" nisu trivijalizirani,
već pruža istodobno i stanoviti model, paradigmu koja
treba da rukovodi proučavanjem govorne djelatnosti.
GOVORNI ČINOVI
19
Tu paradigmu osiguravaju, naravno, cksplicitni performativi, i proučavanje govorne djelatnosti očito je na
početku kod Austina bilo zamišljeno kao postupna
generalizacija koja bi pošla od uvjeta opisanih na
primjeru eksplicitnih performativa.
Završni korak u analizi bio je zacrtan kod Austina,
a dovršen sa Searleom: jedinstvena teorija govornih
aktova. Razlikovanja performativa i konstativa u takvoj
teoriji se javljaju samo kao razlikovanja pojedinih
dimenzija unutar jedinstvenog govornog akta. Treba
naglasiti da je filozofski odlučan korak učinjen poopćavanjem performativa. Analiza govornog akta je razrada
onih pretpostavki koje figuriraju već u definiranju
performativa i u poopćavanju definicije.
Ukratko smo skicirali sadržajnu i historijsku pozadinu Scarleove glavne zamisli, pozadinu koju on sam
valjda pretpostavlja kao poznatu.
Izostavili smo sve misaone niti osim glavne da ne
bismo opterećivali izlaganje. Čitatelj će se sam u
važnom i teškom poglavlju „Značenje" upoznati s
drugom niti koju smo ovdje morali ostaviti po strani projektom svođenja značenja na govornikove namjere.
Scarle tu navodi svoje izvore i polemizira sa svojim
prethodnicima, tako da će čitatelj moći sam rekonstruirati ovu komponentu Searlcove teorije. Treba, međutim, napomenuti slijedeće: tradicija performativne analize je orijentirana na ideju pravila i konvencije, tako
da Često ima jasne sociološke konotacije. Druga komponenta, svođenje značenja na namjeru, zapravo je
psihologistička - ona hoće svesti semantiku jezika na
semantiku namjera, lako reći psihosemantiku. Ova
komponenta doživjela je posljednjih desetak godina
priličnu afirmaciju i prošla neke neočekivane obrate.
Stoga je dobro na nju obratiti pažnju.
Teorija govornih akata je analitička u tom smislu
da radi na razlikovanju pojedinih a spe kata govornih
20
DŽON SERL
akata, polazeći od cjeline govornog akta i istražuje sve
jednostavnije i jednostavnije njegove sastavne dijelove.
Sada treba da se pozabavimo tom detaljnijom analizom.
Mnogi aspekti govornog akta mogu biti shvaćeni
kao radnje: izgovaranje glasova, izjavljivanje, davanje
izjavom do znanja nekog sadržaja, poticanje sugovornika na neku reakciju. Searle se ne zadovoljava eklektičkom primjedbom da su sve to „radnje", već traži
nivo na kojem je činjenje specifično govornog ili
jezičnog tipa. Drugim riječima, temeljno metodologijsko pitanje glasi:
Ako u govornom aktu razlikujemo više aspekata
koji je od njih nosilac specifično govornog karaktera,
a istodobno dovoljno širok da na paradigmatski način
obuhvati momenat činjenja?
Analiza performativa bila je pružila već dovoljno
naznaka. Kod tipičnog performativa, zapovijedi, lako
je izdvojiti nivo na kojem imamo posla s radnjom koja
se obavlja egzemplarno jezičnim sredstvima, gdje je
radnja imanentna samom govorenju, gdje je lako odrediti doseg radnje upravo zbog ovog svojstva imanentnosti i gdje u igru ulazi većina momenata koje normalno
susrećemo u opisu radnje: namjera, okvir društvenih
konvencija, intersubjektivnost.
Nivo izgovaranja glasova ne posjeduje sva navedena svojstva. Izgovaranje glasova, doduše, može biti,
a najčešće i jest neka radnja, ali to je radnja koja tek
rezultira govornom tvorbom a ne obavlja se pomoću
nje, njoj nedostaje eksplicitna intersubjektivna dimenzija, ona ne pretpostavlja postojanje namjere ni za
svoju uspješnost, niti za njezino vrednovanje.
Na drugom kraju ljestvice, po općenitosti, nalazi
se nivo ukupnih učinaka zapovijedi. Onaj tko izdaje
zapovijed može svojim zapovijedanjem htjeti postići
različite stvari: navići vojnike na disciplinu, uvrijediti
onog kome zapovijeda, praviti se važan pred svojom
GOVORNI ČINOVI
21
suprugom, skrivati kompleks inferiornosti. Filozofija
jezika koja bi za sebe revandicirala stanovitu totalnost.
lako bi došla u iskušenje da ovaj nivo proglasi primjerenim predmetom analize. On, međutim, trpi od važnih
nedostataka: tu se uvode parametri koji daleko izlaze
iz domena govora, te se time krši zahtjev imanentnosti,
doseg radnje je posve neodređen jer se bilo koja
konzekvenca može pokazati kao relevantna i predmet
istraživanja postaje beznadno neodređen.
Analiza se zadržava na razini koja je na sredini
između navedenih dviju krajnosti. Njezin predmet je u
danom slučaju zapovijed kao rezultat govorne radnje
zapovijedanja. Zapovijedanje je radnja koja je, na neki
način, imanentna izricanju zapovijedi - ona ne ovisi o
neodređenom nizu kontingentnih okolnosti, već o razmjerno dobro određenom skupu uvjeta koji je ujedno
i definiraju, ona je naglašeno intersubjektivna, uključuje i moment namjere i splet društvenih i grupnih
konvencija.
Dva navedena nivoa, nivo ukupnih posljedica
govorne radnje i nivo imanentnog govornog činjenja
obilježuju se terminima perlokucije i ilokucije.
Perlokutorni akt je akt kojim se proizvode učinci
izvanjski samoj govornoj radnji, i to učinci koji proizlaze iz kazivanja, iz izjavljivanja neke izjave. (Ako
nekog prestrašim samim svojim glasom, to nije perlokutorni učinak.)
Ilokutorni akt obuhvaća ono što činimo time Što
izjavljujemo nešto, pri čemu je narav učinka određena
konvencijama koje definicijski vezuju ilokutorni akt i
njegov učinak. (Učinak zapovijedanja je po definiciji
to da nekome nešto biva naređeno.)
Tri su značajke po kojima se ilokutorni akti razlikuju od perlokutornih. Ilokutorni akti ovise o osiguranju prijema tako da se za ilokutorni akt ne može reći
da je uspio ako sugovornik nije razumio što se njime
22
DZON SFRL
htjelo učiniti. Ova značajka omogućuje Searleovo intencionalističko tumačenje govornog akta: izvršiti ilokutorni akt je po definiciji ovisno od posjedovanja
namjere da govornik razumije taj akt u smislu u kojem
je ovaj bio intendiran.
Slijedeća značajka tiče se načina na koji ilokutorni
akt „uspijeva", odnosno djeluje (takes cffcct): imenovanje broda čini da brod stiče i ima ime.
Konačno, ilokutorni akti konvencijski zahtijevaju
stanovit nastavak: pitanje po definiciji traži odgovor,
zapovijed po definiciji traži izvršenje, pri čemu je ovo
„po definiciji" vezano uz konvencije koje definiraju
ilokutorni akt pitanja ili zapovijedi.
Searle je naslijedio obrise teorije ilokutornih akata
i predložio inovacije. Nećemo ovdje slijediti njegovo
važno razlikovanje ilokutornc i propozicijske komponente, već se okrećemo konkretnom primjeru - njegovoj analizi jednog govornog čina.
Obećavanje je, kaže Searle, radnja rukovođena
stanovitim konvencionalnim pravilima. Tek zahvaljujući tim pravilima ona je uopće moguća - pravila tu
čine nešto više od pukog upravljanja, ona ispostavljaju
radnju, tvrdi Searle. (Ovu tvrdnju je, čini nam se, dosta
teško ispravno razumijeti ako ne raspolažemo razrađenom i nezavisno provjerenom teorijom o tomu Sto za
radnju znači da bude „konstituirana".) Pravila posjeduju ponešto specifičan oblik. Prikazat ćemo Searlcovu
konstrukciju i popratiti je kritičkim primjedbama.
Obećanje se grana na svojem značenjskom planu
na dvije sastavnice. Pretpostavimo da je Pero obećao
da će doći. Jedna sastavnica je Perin akt obećavanja,
druga je sadržaj obećanja, naime obećani „Perin dolazak". Obećanje je korelirano s ilokutornom silom
Perine izjave. Sto je s „Perinim dolaskom"? U analizi
on dobiva standardni oblik suda, odnosno propozicije.
„Pero će doći". Drugim riječima, obećavanje se sastoji
GOVORNI ČINOVI
23
iz barem dvije komponente, od kojih je prva nesamostalni propozicijski akt, kojim se iznosi neki sud, a
druga dovršeni ilokutorni akt u kojem se tim sudom
nešto čini.
Searle drži da se ovo semantičko razlikovanje
mora ponoviti na planu izgradnje rečenica, u sintaksi.
Negdje je ono vidljivo na površini rečenice: „Obećajcm
da ću doći" jasno se grana u „obećajem" i u „...da ću
doći". Negdje je, kaže Searle, ono naznačeno naglaskom i intonacijom. Negdje ga pak moramo pretpostaviti u „dubinskoj strukturi" rečenice^ U svakom slučaju
ovaj sintaksički analogon ilokutorne sile specifira narav
govornog akta. Searle će ga nazvati „pokazateljem
ilokutorne sile".
Pokazatelj ilokutorne sile - mi ćemo ga obilježavati
kraticom PIS - j e teorijski konstrukt, analogon performativnom prefiksu, realiziran u govoru na različitie
načine.
Searle nadalje tvrdi da je moguće i da se isplati
formulirati pravila obavljanja govornih radnji (pravila
koja preciziraju uvjete, smisao i način vršenja govornih
radnji) kao pravila upotrebe PIS-a (točnije kao pravila
upotrebe onih oznaka koje u danom slučaju realiziraju
zadani PIS). Ova tvrdnja izgleda ispravnom, pogotovu
ako je se shvati posve doslovno, međutim, ona može
dovesti do stanovitih nesporazuma načelne naravi.
(Searle prezentira svoja pravila kao značenjska, semantička pravila. Neka od njih, međutim, teško da mogu
biti neposredno značenjska. Tako on, posve ispravno,
drži da se sugovorniku normalno obećaju stvari do kojih
mu je stalo, a ne stvari koje želi izbjeći. Ovakva tvrdnja
mogla bi se bez daljnjega izložiti kao praktično pravilo
o tomu pod kojim uvjetom ima smisla nešto obećati.
Searle je, međutim, izlaže kao značenjsko pravilo koje
rukovodi upotrebom PIS-a kojim obećajemo. Takvo
neposredno semantiziranje razgovorne situacije vodi
24
DŽON SERL
onda do nejasnoće kad je u pitanju konvencionalnost
pravila. Još gore stoji stvar s drugim pravilima. Scarle
tu stoji na stajalištu sličnom stajalištu čovjeka koji bi
tvrdio da je zapovijed „Ne ubij" dio mačevalačke
vještine - zapovijed naime specificira jedan važan vid
reguliranja upotrebe mača.)
Izvođenje pravila obavlja se u dvije etape. U prvoj
se navode uvjeti za uspješno obavljanje ilokutornog
akta, a u drugoj se onda zahtjev za ispunjenjem ovih
uvjeta formulira kao pravilo upotrebe PIS-a.
1. Postoje normalni ulazni i izlazni uvjeti obavljanja
radnje. Ulazni uvjet radnje je sve ono što uvjetuje
normalno govorenje, a izlazni ono što uvjetuje normalno razumijevanje. Ovaj uvjet, kaže Searle, isključuje „kako fizičke smetnje komunikacije, kao npr.
gluhoću, kao i namctničke oblike komunikacijske kao
što je pričanje viceva ili glumljenja'1 (pod „nametničkim" se ovdje podrazumijeva one oblike komunikacije
koji ovise o primarnim, ozbiljnim oblicima komunikacije, u smislu u kojem npr. ne bi bilo moguće glumiti
obećavanje da ne postoji stvarno, neglumljeno obećavanje. Nije posve jasno po čemu pričanje viceva spada u
naznačenu kategoriju).
2. Govornik G izriče sud s izgovarajući rečenicu
R. („Izricanje" pritom nije pobliže definirano, ali u
analizi propozicionalnog akta Searle naznačuje da bi
se moglo raditi o tomu da govornik u sudu s na stanovit
način čini relevantnim pitanje njegove istinitosti primjerice, ako kažem „Doći ću sutra" time povlačim,
činim relevantnim pitanje mog sutrašnjeg dolaska,
odnosno istinitosti suda „Ja sutra dolazim").
3. Izričući to da s, Gproriče buduću radnju B G-u.
4. Slušalac S više voli da G učini B negoli da ne
učini, i G vjeruje da bi S-u bilo draže da G učini G
negoli da ne učini. (Searle, diskutirajući o ovom pravilu
odbacuje slučajeve kad se izraz „Obećajem" upotreb-
GOVORNI ČINOVI
25
ljava kao sinonim za „Dajem riječ..." a kontekst čini
jasnim da se radi o prijetnji kao u „Ako ne naučiš,
obećajem ti da ćeš dobiti batina". Njegova argumentacija, međutim, unosi dodatne nejasnoće oko teorijskog
statusa pojma PIS-a, jer se po njegovim formulacijama
Čini da jedan PIS može služiti za označavanje više
ilokutornih sila, dok je pojam PIS-a bio uveden kako
bi se jednoznačno definiralo ilokutorne sile).
5. Govorniku G i slušatelju S nije očito da će G
učiniti B u normalnom tijeku događaja.
6. G namjerava učiniti B (uvjet iskrenosti).
1. G namjerava da ga izgovaranje Ra obveze da
učini B (bitan uvjet).
8. G namjerava (n-I) proizvesti kod S-a znanje (Z)
da se izgovaranje Ra računa kao obvezivanje Ga da
učini B. S namjerava proizvesti znanje Z putem prepoznavanja namjere i-1, i hoće da i-1 bude prepoznato
zahvaljujući S-ovom poznavanju značenja R-a.
Napomenut ćemo da je uvjet vrlo teško zadovoljiti.
Pretpostavimo da Pero u mojem prisustvu kaže „Obećajem da ću doći". Da bih znao što je Pero učinio ovom
izjavom treba da se izjava računa kao obećanje samo
ako je obojici sudionika jasno da govornik ne bi ionako
izvršio naznačenu radnju. Drugim riječima, ako mi nije
poznato drži li Pero da bi on, Pero, tu došao i da mi
to nije obećao, ne mogu znati je li njegova izjava
obećanje. Isto tako, pravilo „6" mi kaže da moram
znati je li Pero iskreno obećao da bih znao je li uopće
obećao. Sama riječ „obećajem" mi ovdje ne pomaže
zbog višeznačenosti PIS-a).
9. Semantička pravila jezika (narječja) koje govore
G i S su takva da je R izgovorena ispravno i iskreno
jedino ako su navedeni uvjeti zadovoljeni.
Iz navedenih uvjeta Searle izvodi pravila upotrebe
PIS-a. PIS kojim se obećaje označit ćemo skraćeno sa
,,Ob":
26
DŽON SERL
1. Pravila, ili pravilo o propozicijskom sadržaju
propisuje da Ob treba izgovoriti samo u kontekstu
rečenice ili govora T čije izjavljivanje pririče govorniku
G buduće radnju B.
2. Pravilo propisuje da Ob treba izgovoriti samo
ako slušatelj S više voli da G izvrši radnju B nego da
je ne izvrši.
3. Pravilo propisuje da se Ob izgovara samo ako
niti jednom od sudionika nije očevidno da će B proizići
u normalnom tijeku događaja.
Drugo i treće pravilo su pripremna pravila.
4. Pravilo iskrenosti tvrdi da Ob treba izgovoriti
samo ako G namjerava učiniti B.
5. Pravilo kaže da izricanje Ob-a važi kao obvezivanje na činjenje radnje B. Ovo pravilo nosi naslov
„bitnog pravila".
U slijedećem koraku Searle poopćuje pravila tako
da njima onda nastoji obuhvatiti glavne vrste ilokutornih akata. Filozofijski važne pretpostavke njegove
analize vidljive su, međutim, već na primjeru obećavanja.
Searle pretpostavlja, prije svega, da se svaka izjava
dade prevesti u kanonski oblik, s eksplicitnim PIS-om
i određenim propozicijskim sadržajem. Ova pretpostavka o prevodljivosti igra ključnu ulogu u izgradnji
teorije govornih radnji. Zahvaljujući njoj Searle može
preslikati pravila koja karakteriziraju situacije u kojima
ima smisla obećavati u značenjska pravila za upotrebu
Ob-a. Kad bi, npr. postojali načini da se obećaji koji
nisu ekvivalentni obećanjima danima u kanonskoj formi, tada bi između globalnih pravila za situaciju obećavanja i semantičkih pravila upotrebe Ob-a postojalo
lako provjcrljiva nepodudarnost u dosegu, postojali bi
slučajevi na koje se prva pravila primenjuju a druga ne.
Searle prezentira svoju pretpostavku o prevodljivosti pod nazivom „načela izrazivosti" (ekspresibilnosti).
GOVORNI ČINOVI
27
koja tvrdi da se sve što se može intendirati može i reći.
Tako formulirano, načelo nije novo niti posebno teorijski efikasno - ono postaje važno tek ako se iskazivost
shvati kao eksplicitnost, a ova poistovjeti s određenim
tipom prevodivosti. Tek ako se izražavanje obećanja
shvati kao eksplicitno obećavanje, a svako eksplicitno
obećavanje kao ekvivalentno kanonskoj formi, kao
njezina parafraza, može načelo izrazivosti igrati onu
ulogu koju mu namjenjuje Searle. Tada je ono u stvari
pretpostavka prevodljivosti.
Drugi važan moment u vrednovanju pretpostavke
o prevodljivosti je njezina uloga da osigura primat
doslovnom govoru. Ova uloga potvrđuje našu raniju
tvrdnju da se načelo ne odnosi na iskazivost već na
prevodljivost u kanonski oblik. Neizravni govor (kao
stoje upotreba metafore i ironije) nije iskazivanje. Ono
što smo iskazali metaforom nije zapravo iskazano.
Načelo iskazivosti se primenjuje na takve sadržaje, i
onda ono tvrdi da značenje koje je nagovješteno u
metafori možemo uvijek izraziti eksplicitno, tako da
metaforični oblik prevedemo u normalni. Iz ovog
primjera je vidljivo da se načelo ne odnosi toliko na
sklop mišljenje-govor kao što to iz naziva izgleda, već
na sklop eksplicitno-i-normirano iskazivanje prema
implicitnom, zaobilaznom i aluzivnom. Searle sam
formulira kritičku točku:
„Ono (načelo - nap. prev.) povlači za sobom
činjenicu da su slučajevi kad govornik ne kaže točno
što misli - a glavne su vrste takvih slučajeva nedoslovnost, neodređenost, dvosmislenost i nepotpunost teorijski nebitni za jezičko komuniciranje" (Speech
acts, str. 20).
Načelo izrazivosti (prevodljivosti u kanonski oblik)
dobiva nadopunu u Scarlcovu shvaćanju semantičkih
pravila. Načelo izrazivosti tvrdi da su značenjska pravila
pravila eksplicitnog iskazivanja. U Searleovoj interpre-
28
DŽON SERL
taciji to uključuje dodatnu jednakost: pravila iskazivanja su pravila ponašanja u danoj situaciji. Semantička
struktura jezika, kaže Searle je realizacija u skladu s
konvencijama, temeljnih konstitutivnih pravila. Ova
konstitutivna pravila su, kao što smo vidjeli na primjeru
obećavanja, pravila o tomu kad je primjereno učiniti
neku radnju. Semantička struktura je zadana pravilima
činjenja, pravilima koja nas uče u kojim je uvjetima
dopušteno i uopće smisaono nešto obećati, nekome
zaprijetiti itd,
Searleova analiza govornih činova očito je namjenjena i filozofima i proučavaocima jezika. Njezini
tehnički detalji posebno su zanimljivi ovim drugima.
Teorija govornih akata ima mnogo uspjeha u lingvistici
i proučavanju diskursa. Sam Searle ju je uspješno
primjenio i na teme kao što je metafora i fikcijski
govor. U samoj filozofiji jezika danas je tema govornih
činova manje u središtu negoli je bila u šezdesetim i
sedamdesetim godinama, ali daleko od toga da bi bila
irelevantna.
Izloživši u prvom dijelu knjige opću teoriju, Searle
je u drugom dijelu primjenjuje na filozofske probleme
iz više filozofskih područja.
Teme kao što je odnos između biti i treba, fundamentalan za etiku, ili pak ontološki problem univerzalija, bivaju obrađivane sredstvima analize govornih
činova. Searleova riješenja izazivala su kontroverze, a
njegova prezentacija je uvijek jasna, zaključci hrabri i
od tih se njegovih analiza uvijek može mnogo naučiti.
Ostat ćemo sasvim kratko na području filozofije
jezika da bismo prikazali u nekoliko naznaka jednu
temu.
Pogledajmo kako Searle primjenjuje rezultate
svoje analize govorne djelatnosti na klasičan problem
teorije značenja, pitanje referencije. Referencija je
odnos između jezika-govora i realnosti. Kad kažem
„Ovaj stol je smeđ" referirao sam na stol. Kako?
GOVORNI ĆJNOVI
29
Searle polazi od pretpostavke da je referiranje
govorni akt, i to ne potpun ilokutorni akt, već autonoman aspekt ilokutornog akta, i ugrađuje spomenute
naznake u svoju teoriju akata.
Ostavljajući po strani drugorazredne i nametničke
vrste diskursa, Searle se koncentrira na ozbiljne i
doslovne izjave. Kod njih važi kao pretpostavka uspješnosti akta referiranja ili referentnog akta da ono na
što se govornik referira mora postojati i da je istinitost
i neistinitost priricanja nezavisna od (vrste) izraza koji
se koristi u referiranju. Ovim zahtjevima za koje tvrdi
da su općeprihvaćeni, Searle dodaje treći, koji se tiče
znanja i sposobnosti govornikovih: ako se hoćemo
uspješno referirati nekim iskazom na neki predmet,
onda ili samim iskazivanjem dotičnog iskaza dajemo
na znanje sugovorniku koji je to predmet, preciznije,
priopćujemo mu takav opis po kojemu ovaj može
prepoznati predmet, ili, ako to nismo eksplicitno učinili, moramo biti u stanju naš prvobitni iskaz nadopuniti,
odnosno zamijeniti takvim koji će mu omogućiti prepoznavanje. Drugim riječima, da bismo se uspješno referirali na neko X treba da posjedujemo opis koji važi
jedino za X, koji ga na isključiv način identificira.
Searle tvrdi da ovaj treći uvjet slijedi iz načela
izrazivosti. Osnovna je zamisao jasna: ako govorimo o
nekom ili nečem, i hoćemo da naša izjava bude
uspješna, da bude, dakle, shvaćena doista kao izjava
o tome o čemu govori, onda moramo biti u stanju
precizirati na što mislimo. Svako implicitno referiranje
mora biti prevodivo u eksplicitni oblik, takav u kojem
je jasno o kome ili Čemu je riječ.
Uvjeti koje Searle navodi zanimljivi su po tomu
što u slučaju referiranja imamo posla s „radnjom" za
koju uopće nije sigurno da je radnja, i čije izvršenje
nije regulirano društvenim konvencijama kao što je
regulirano obećavanje ili prijetnja.
30
DŽON SERI.
U analizi ilokutornih akata Searle se oslanja na
pretpostavku daje upotreba PIS-a izomorfna izvršenju
akata, a da je domena izvršenja govornog akta koekstenzivna s domenom obavljanja sinonimne radnje. U
analizi referiranja otpadaju uvjeti koji se tiču poželjnosti, obostrane obavještenosti o znanjima sugovornika i
o normalnom tijeku događaja. Poseban problem predstavlja status sugovornika: obećajem nešto nekomu ali
kad tvrdim, pa se tvrdeći referiram na neki predmet
nije očevidno da je činjenica da referirajući mogu
eventualno uzeti u obzir spoznaje i sposobnosti sugovornika dio semantičkih pravila koja reguliraju upotrebu referentnih izraza.
Searle navodi slijedećih sedam uvjeta:
1. Izlazne i ulazne okolnosti moraju biti normalne.
2. Iskazivanje referencijalnog izraza I mora biti
dio iskazivanja rečenice R.
3. Iskazivanje R je (barem po namjeri) izvršenje
nekog ilokutornog akta.
4. Treba da postoji neki predmet X, za kojeg bilo
izraza I sadrži identifikantni opis bilo postoji takav
izraz kojeg govornik G može upotrebiti.
5. G intendira da iskazivanje I-a izdvoji ili identificira X za slušatelja S.
6. G intendira da iskazivanje I-a identificira X za
S putem S-ovog prepoznavanja G-ove namjere da
identificira X, a on namjerava da postigne to prepoznavanje putem S-ovog poznavanja pravila koja upravljaju
I-om, i putem S-ovog poznavanja konteksta izjavljivanja K.
7. Semantička pravila koja upravljaju I-om su
takva da je on ispravno izgovoren u rečenici R u
kontekstu C samo ako je zadovoljeno prvih šest navedenih uvjeta.
Searle nudi razlog za osobiti oblik ovih uvjeta,
tvrdeći da on potječe iz općenitosti pojma referiranja
GOVORNI ČINOVI
31
- kako referiranje obuhvaća i upotrebu opisa, i imena
i ličnih i pokaznih zamjenica, pravila upotrebe moraju
biti vrlo apstraktna, apstraktnija negoli za obećavanje.
Držimo da razlog nije valjan, budući da bi svako
preciziranje moglo učiniti popis uvjeta samo ograničenijim, ali ne konkretnim u onom smislu u kojem su to
pravila za obećavanje - nikakvo pravilo o upotrebi
osobnih imena ne može uključivati pretpostavke o
interesima govornika, o iskrenosti namjere ili o obavezama koje govornik preuzima.
Danas su opisne teorije referencije, po kojima
govornik mora posjedovati opis da bi uopće referirao,
prilično nepopularne. Glavni im je prigovor to da ljudi
referiraju na osobe o kojima znaju vrlo malo ili ništa,
a u svakom slučaju ne posjeduju nikakav identifikatorni
iskaz. Tada centralni uvjet, onaj pod brojem 4 nije
zadovoljen, a da govornik ipak referira. Mnogi se stoga
priklanjaju suprotnoj teoriji referencije (iz pera Saula
Kripkca) po kojoj je dovoljno da postoji prikladni lanac
prenošenja (gdje ranije karike uzrokuju kasnije) između
prvih i sadašnjih upotrebljivača imena, da bi ovi sadašnji posve uspješno referirali na nosioca imena. Searieovo izlaganje ima tu vrlinu da lijepo uvodi u problematiku, i da je opisna teorija izložena i branjena na
visokoj razini.
Searleove preokupacije nakon „Govornih činova"
i jedne knjige studija sve se više okreću filozofiji
psihologije. Zamisao iz „Govornih činova" po kojoj
značenje proizlazi iz govornikovih namjera i vjerovanja,
dovela ga je do razmatranja problema odakle vjerovanjima i uopće mentalnim stanjima to da se odnose na
vanjski svijet. U knjigama što su uslijedile on brani
stajalište da je to odnošenje prema svijetu intencionalnost, nesvodljivo svojstvo ljudskog mozga. Searle je
tako materijalist posebnog kova. Najviše rasprave izazvale su njegove kritike suvremene kognitivne psiholo-
32
DŽON SERL
gije, napose zamisli po kojoj je računar dobar model
za ljudski um.
Naime, Searle se suprotstavio vrlo moćnom istraživačkom programu u suvremenoj psihologiji i filozofiji
psihologije koja uzima za ozbiljno računarsku metaforu. Čak je cijeli program umjetne inteligencije po
njegovu sudu beznadno pogrešan.
Stroj ne može misliti, tvrdi Searle. St roj-racu nar
slijedi program, ali ga ne razumije. On nudi sliku koja
je postala slavna: Zamislite da ste u sobi u kojoj je
nekoliko košara s kineskim pismenima. Ne znate kineski, ali imate na raspolaganju knjigu koja vam objašnjava pravila upotrebe tih pismena, ne navodeći njihova značenja. Kinezi komuniciraju preko vas - vi
dobivate uputu koji znak da uzmete, a knjiga vam kaže
koji onda drugi znak šaljete dalje, i tako Kinezi preko
vas izmenjuju poruke, pitanja i odgovore, a vi ste vrlo
uspješni u rukovanju pismenima, rukovodeći se isključivo obavijestima o njihovu obliku. Naravno, ovako
nikad nećete naučiti kineski. No, kaže Searle, računar
je točno u analognom položaju kao i vi. On prima
impulse određene programom i manipulira tim impulsima nemajući dostupa značenju tih impulsa, kao što
vi nemate dostupa značenju kineskih pismena dok ste
zatvoreni u Kineskoj Sobi. Računar ne razumije značenja, i ne može ih razumjeti.
Searle izvodi dalekosežne konzekvence, cijelu kritiku umjetne inteligencije iz primjera o Kineskoj Sobi.
Dapače, kako je velik dio suvremene psihologije, tzv.
kognitivistički pravac, izgrađen na pretpostavci da je
ljudski um poput kompjutora, Searle smatra da svoju
kritiku može proširiti na čitav taj pravac. Samo mozak
može misliti, tvrdi on, a kako mozak to Čini nećemo
moći shvatiti oslanjajući se na računare.
Daljnji Searleov argument počiva na slijedećoj
ideji: Računari nemaju svijesti. Međutim, samo svijest
GOVORNI ČINOVI
33
može posjedovati intencionalnu usmjerenost na predmet. Intencionalnost je toliko posebna po svojim značajkama da je samo svjesna stanja mogu imati. Prema
tome, računari ne posjeduju intencionalnost, njihova
stanja nemaju sadržaje i ne referiraju bez svjesnosti,
onda ni ljudski nesvjesni „misaoni" procesi nisu intencionalni, pa dakle ni mentalni.
Naravno, glavna premisa argumenta jeste da nema
intencionainosti bez svjesnosti. Intencionalnost je posebna.
Po Čemu je intencionalnost tako posebna?
Prvo, i to je klasični problem relacije medu fizičkim
predmetima su relacije medu postojećim predmetima,
a mnogi drže da je svaka relacija takva. No usmjerenost
misli na predmet nije te vrste, barem na prvi pogled.
Prvo, možemo misliti o predmetima koji više ne postoje
(pokojnicima, lanjskom snijegu itd.), drugo 0 predmetima koji nikad nisu ni postojali (o jednorogu ili o Vili
Ravijojli). Kakav je to odnos spram nepostojećeg
objekta?
To ne može biti realna relacija, budući da joj
nedostaje vanjski (ko)-relat.
Pored toga, intencionalni „odnos" prema predmetu pokazuje stanovite anomalije.
Uzmite primjer jadnog Edipa. Edip je htio spavati
s tebanskom kraljicom za koju nije znao da je njegova
majka. Zaboravite psihoanalizu i pretpostavite da Edip
na pitanje „Želiš li spavati sa svojom majkom?" užasnuto i iskreno odgovara „Ne".
Tada je istinito slijedeće:
Edip hoće spavati s tebanskom kraljicom.
Tebanska kraljica je Edipova majka.
Edip neće spavati sa svojom majkom.
Slikovito se situacija može opisati uz pomoć metafore „vida" (aspekta). Edip hoće spavati s Jokastom,
34
DZON SERL
ali to hoće pod vidom Jokaste kao tebanske kraljice.
Drugi njezin aspekt, naime da je ona njegova majka
posve mu je stran. Dostupnost odnosno nedostupnost
aspekta iskorištena je u sofizmu „Pokriveni" („Poznaješ
li pokrivenog čovjeka?" Ne. „Ali to je tvoj otac. Dakle,
ne poznaješ svojeg oca").
Uočite da ova aspektnost pripada intencionalnom
odnosu htijenja, a ne samoj radnji. Spavajući s tebanskom kraljicom, Edip spava sa svojom majkom i u tom
je njegova nesreća. Samo je htijenje aspektno, čin nije.
Searle onda iznosi ključnu zamisao:
Samo stanja kojih smo svijesni ili ih možemo
postati svjesni, imaju karakteristična svojstva intencionalnosti, napose, samo stanja kojih smo svijesni imaju
aspektnost.
„.. mi nemamo pojma intrinsične intcncionalnosti osim u terminima njezine dostupnosti svijesti" (Consciousness, explanatory inversion and
cognitive science, Behavioral and Brain Sciences,
13/1990. str. 585 /rezime/).
Searle najprije razlikuje intrinsičnu od „posuđene"
intencionalnosti (tekst ima posuđenu intencionalnost,
moja misao dok ga pišem intrinsičnu). Zatim uvodi
drugi korak:
„Drugi korak. Intrinsično intencionalna stanja, bilo svijesna bilo nesvjesna, uvijek imaju
aspektni oblik" (isto, str. 587).
Slijedeći je korak ključan:
„Treći korak. Ovu aspektnu crtu ne može se
iscrpno niti potpuno karakterizirati u terminima
predikata trećeg lica, ponašanja ili neurofiziologije. Niti jedan od tih nije dovoljan da dade potpuno
objašnjenje aspektnog oblika" (Isto).
Searle iz trećeg koraka izvodi dalekosežan zaključak. Suprotno uvjeravanjima psihologa, nesvjesna vje-
GOVORNI ČINOVI
35
rovanja i želje nisu ni prava vjerovanja odnosno želje,
niti su bitna ili prva za proučavanje. Treba poći od
složenog slučaja, naime svjesnog vjerovanja, da bi se
objasnilo nesvjesno. Golem dio psihologije je naprosto
pogrešan.
Teza je vrlo hrabra. Mnogi se s njome neće složiti,
uključno i autor ovih redaka. No, ona predstavlja
ozbiljan izazov. Searle nikad nije prestao biti provokativan i zanimljiv mislilac.
Nenad MIŠČEVIĆ
GOVORNI ČINOVI
Dagmaru
PREDGOVOR
Osim što tako očigledno dugujem dvojici mojih
učitelja, J. L. Ostinu (J. L. Austin) i P. F. Strosnu (P.
F. Strawson), ova knjiga je nastala i uz mnoge korisne
savete i kritičke primedbe velikog broja onih koji su
je pročitali i komentarisali pojedine odcljkc rukopisa;
naročito sam zahvalan Džulijanu Bojdu (Julian Boyd),
Noamu Čomskom (Noam Chomskv), R. M. HarniŠu
(R. M. Harnish), Bcnsonu Mejtsu (Bcnson Mates) i
Hansu Slugi (Hans Sluga).
Jezgro ovoga rada bila je moja doktorska teza o
smislu i referenci, koju sam podneo Oksfordu 1959.
Nekoliko ovde zastupljenih ideja javljalo se i u mojim
člancima, i stoga bih želeo da zahvalim urednicima i
izdavačima Časopisa Mind, The Philosophical Review,
The Encydopedia of Philosophy, kao i onima iz izdavačkih kuća Rautlidž & Kigen Paul (Routledge &
Kcgan Paul) i Alen & Anvin (Allen & Unwin), koji
su mi dopustili da neke od tih materijala ponovo
koristim.
Zahvalnost takođe dugujem i Američkom savetu
učenih društava za stipendiju koja mi je omogućila da
radim na ovoj i srodnoj građi tokom 1963-64, gospođici
4()
DŽON SERL
Rut Anderson (Ruth Anderson) za nadgledanje kucanja, R. M. Harnišu (R. M. Harnish) i M. Šapiri (M.
Shapira) za rad na indeksu pojmova, D. Parfitu za
pomoć kod korekture i R. B. Kitaju za likovno rešenje
naslovne strane. A najviše od svega želim da zahvalim
svojoj supruzi za neprekidnu pomoć i savet.
DŽ.R.S.
PRVI DEO
Teorija govornih činova
Prvo poglavlje
METODI I OBIM
1.1. Filozofija jezika
Kako se reci odnose prema svetu? Kako je moguće
da se, kada govornik stoji pred slušaocem i proizvodi
neke zvuke, zbivaju ovi začuđujući događaji koje se
spremam da nabrojim: govornik nešto misli; glasovi
koje on proizvodi znače nešto; slušalac razume na šta
se misli; govornik nešto tvrdi, pita, naređuje. Kako je
moguće da kada kažem, na primer, „Džons je otišao
kući", što je na kraju krajeva samo jedan skup glasova,
ono što tada podrazumevam jeste da je Džons otišao
kući? Kakva je razlika između sledeće dve stvari: reći
nešto i to podrazumevati i reći nešto, a to ne podrazumevati? I šta se sve dešava kada mislimo na jednu
određenu stvar, a ne na neku drugu? Na primer, kako
dolazi do toga da kada kažem, „Džons je otišao kući",
gotovo uvek pomislimo samo da je Džons otišao kući,
a ne, recimo, da je Braun otišao na igranku, ili da se
Grin napio? I kakav je odnos između onoga što ja
podrazumevam* kada nešto kažem i onoga šta to, bez
obzira da li je izgovoreno ili ne, znači? Kako zapravo
reci zamenjuju stvari? Kakva je razlika između smisle• Glagol to mean prevodimoovde kan podrazumrvatt. rede kao mitliii. (Prim. prev.)
44
DŽON SERL
nog i besmislenog skupa reci? Šta mislimo kada kažemo
da je nešto istinito ili lažno?
Ovakva pitanja predmet su proučavanja filozofije
jezika. Nikako ne smemo pretpostaviti da u obliku u
kome ih ovde navodim ona uopšte imaju nekog smisla.
Ali u ovom ili onom obliku ovakva pitanja moraju imati
smisla; naime, znamo da ljudi međusobno komuniciraju, da govore razne stvari, da ponekad podrazumevaju
ono što kažu, da ih bar ponekad neko razume, da oni
pitaju, naređuju, obećavaju i izvinjavaju se, da se
njihovi izričaji prema svetu odnose na načine koje
možemo da opišemo određujući te izričaje kao istinite
ili lažne, besmislene, glupe, ili kao preterivanja, itd.
A ako se ovakve stvari zaista događaju, onda sledi da
je moguće da se one dogode; ako je to moguće, onda
bi trebalo da bude moguće postaviti pitanja kojima se
ta mogućnost istražuje, a i na njih odgovoriti.
Filozofiju jezika ću ovde razlikovati od lingvističke
filozofije. Lingvistička filozofija je pokušaj da se razmatranjem uobičajene upotrebe pojedinačnih reci ili drugih elemenata u nekom jeziku rese određeni filozofski
problemi. Filozofija jezika je pokušaj da se filozofski
razjasne i opišu izvesne opšte odlike jezika kao što su
referenca, istina, značenje i nužnost; filozofija jezika
se samo uzgred bavi pojedinim elementima nekog
određenog jezika. Naravno, njen metod istraživanja,
tamo gde je on empirijski i racionalan, a ne a priori i
spekulativan, nateraće nas da obratimo pažnju i na
činjenice o postojećim prirodnim jezicima.
„Lingvistička filozofija" prvenstveno je ime metoda; „filozofija jezika" je ime predmeta. Mada ću se
povremeno služiti metodima lingvističke filozofije, ova
knjiga je ogled iz filozofije jezika, a ne iz lingvističke
filozofije.
Ova knjiga nije ni ogled iz lingvistike. Lingvistika
pokušava da opiše postojeće strukture - fonološke,
GOVORNI ČINOVI
45
sintaktičke i semantičke - prirodnih, ljudskih jezika.
Filozofija jezika uzima „podatke" iz prirodnih jezika,
ali mnogi njeni zaključci - recimo o tome šta znači biti
istinit, ili biti tvrđenje, ili biti obećanje - ako su valjani,
treba da važe za svaki mogući jezik na kome se mogu
praviti tvrđenja, obećanja ili istine. U tom smislu ova
knjiga nije ogled o jezicima - francuskom, engleskom
ili svahili - već ogled o jeziku uopšte.
1.2. Lingvistička određenja
Proučavanju problema filozofije jezika pristupiću
razmatranjem onog Što nazivam govornim, lingvističkim ili jezičkim činovima. Kasnije ću izložiti i razloge
zbog kojih sam izabrao baš ovakav pristup. U ovom i
sledećem poglavlju pokušaću da objasnim i obrazložim
metode koje ću u ovom istraživanju primenjivati.
Tokom Čitavog rada izložiću niz zapažanja o jeziku.
Ova zapažanja mogu se podeliti u dve grupe. Prvu
grupu čine određenja lingvističkih elemenata; na primer, reći ću da se taj i taj izraz upotrebljava da bi
referirao, ili da ta i ta kombinacija reci nema nikakvog
smisla, ili da je takav i takav iskaz analitički. Ponekad
će izraz koji koristim u svrhe ovakvih određenja biti
termin koji sam sam izmislio. Sve to zajedno nazvaćemo
lingvističkim određenjima. Druga grupa ovih zapažanja
obuhvatiće objašnjenja činjenica izloženih u lingvističkim određenjima i uopštavanja koja se na tim činjenicama zasnivaju. Na primer, reći ću da to i to ne kažemo
zato što postoji neko pravilo po kome je to tako i tako.
Ovakva tvrđenja nazvaću lingvističkim objašnjenjima.
Ovo razlikovanje ne treba uzimati tako oštro i isključivo, ali će ono biti dovoljno za naše potrebe.
Sada se prirodno postavlja pitanje kako znam da
je ono što imam da kažem istinito. Nedoumica filozofa
46
DŽON
SERL
u vezi sa ovim problemom često se usredsredivala na
lingvistička određenja i uzimala sledeća dva oblika:
prvo, javljao se čitav niz skeptičkih sumnji o kriterijima
primene izraza kao što su „analitički", „smislen",
„sinoniman", i slično.1 Drugo, postojale su uopštene
sumnje u pogledu načina proveravanja tvrđenja o
jeziku.2 Ova dva oblika sumnje su povezana i razmotriću ih onim redom kako su ovde dati. Od navedenih
spornih termina najviše pažnje privukli su „analitički"
i „sinoniman". Zato ću započeti razmatranjem ovih
termina, mada bi oblik argumenta - za i protiv - mogao
uspešno da se primenjuje i na ostale sporne izraze.
Često se tvrdi da nema odgovarajuće analize pojma
analitičnosti i da nam shodno tome nedostaju odgovarajući kriteriji za odlučivanje da li je neko tvrđenje
analitičko. Dalje, tvrdi se da zbog odsustva analize i
kriterija mi tu reč i ne razumemo, te je sam pojam
nelegitiman, neispravan i nedosledan, neempirijski i
slično. U spisima analitičkih filozofa posleratnog perioda često se javlja upravo ovaj oblik argumenta:
nedostaju nam analiza i kriterij za neki pojam P, stoga
mi P ne razumemo pravilno i sve dok ne obezbedimo
analizu i kriterije za P, taj pojam je na neki način, ili
u nekom smislu, nelegitiman. Pošto ga nalazimo kod
velikog broja filozofa, ovaj argument zaslužuje da bude
detaljnije ispitan.
Prvo, nije dovoljno reći prosto da nam nedostaju
kriteriji za analitičnost ili sinonimnost. Definicija koju
bismo mogli dati za ove termine pruža nam, u stvari,
neki kriterij u jednom, (dosta čudnom) smislu reci
„kriterij", koji se u ovakvim razmatranjima koristi.
1 Vidcti na primer. W. Ouine. „Two dugmas of empiricism", Phtlosophicai Review,,
January, 1951. pre-Siampano u W. Ouinc: prom u Logica! Point ofVietv, Cambridgc. 1%1,
i Morlori White: „The analviic and synthetic, ,in untcnahle dualism", u L. Linsk (ed.):
Srmaniu s and ihe Phdosophy of Language, Urbana. 1952.
2 Vultsti, na primer, B. Males; ..On Ihe vcnfication of stalcmenLs jln.ni urdinarv
language". lnguiry, I lom, 1958. <""lanak je preStampan u V. C. Chappell ( e d . ) ; Ordinary
Langimgf, Engclwood Clitts. 1964.
GOVORNI ČINOVI
47
Sinonimnost se definiše na sledeći način: dve reci su
sinonimne ako i samo ako imaju isto značenje. Analitičnost se definiše ovako: tvrđenje je analitično ako i
samo ako je istinito po svome značenju ili po definiciji.
Ovakva određenja tih termina su upravo ona vrsta
odgovora koji bi bio dat nekome ko baš ništa ne zna
0 značenju ovih reci, a želeo bi da zna. Da bi naš
učenik ovladao tehnikom upotrebe tih reci, nema
sumnje da bi iz pedagoških razloga bilo preporučljivo
dodati i nekoliko primera. Ali kriterij koji smo dali
sasvim je jasan: ako želite da znate da li su dve reci
sinonimi, zapitajte se da li one znače isto; ako želite
da znate da li je neko tvrđenje analitičko, zapitajte se
da lije ono istinito po definiciji ili po svome značenju.
Ali, reći ćemo dalje, da ovakve definicije nisu
dobre, jer se one zasnivaju na pojmu značenja, koji je
1 sam isto toliko nerazjašnjen, pa kao i pojmovi
sinonimnosti i analitičnosti tek treba da bude ekspliciran. Ono što je nama ovde potrebno jeste kriterij
sasvim druge vrste - ekstenzionalne, formalne ili bihejvioralne, kriterij pomoću kojeg se na osnovu mehaničkih operacija sa rečenicama, ili posmatranja govornikovog ponašanja, može odlučiti da li je neko tvrđenje
analitičko. Prosto parafraziranje uz korišćenje podjednako nejasnih pojmova nije dovoljno. Ono Što nama
treba jeste objektivna provera analitičnosti ili sinonimnosti. Ovi pojmovi i izgledaju nedostatni upravo zbog
odsutva takve provere.
U poslednjih nekoliko godina načinjeni su razni
pokušaji da se na sve ove prigovore odgovori. Ja se
ovde neću baviti tim prigovorima, ali smatram da oni
počivaju na nekim uopštenim i pogrešnim pretpostavkama o odnosu između našeg razumevanja nekog
pojma i naše sposobnosti da pružimo kriterije određene
vrste za njegovu primenu.
Za početak, izložićemo kriterij određene vrste i
videti zašto je on neprimeren. Pretpostavimo da smo
4g
DŽON SERL
kao kriterij analitičnosti uzeli sledeće: jedno tvrđenje
je analitičko ako i samo ako prva reč rečenice kojom
se to tvrđenje iskazuje počinje slovom ,,A". Ovaj
kriterij poseduje svu formalističku objektivnost do koje
drže kritičari pojma analitičnosti. Ali on je očigledno
apsurdan i oko toga bi se složile sve strane u sporu.
Zašto je, u stvari, ovakav kriterij apsurdan? Mi svi
znamo da jeste apsurdan, jer znamo da prvo slovo prve
reci u rečenici koju u određenoj prilici koristimo da
bismo izrekli neko tvrđenje nema nikakve veze sa
analitičnošću tog tvrđenja. Ako se od nas dalje traže
razlozi zbog kojih mislimo da je to tako, mogli bismo
navesti bezbroj primera analitičkih tvrđenja koja ne
počinju slovom „A"\ kao i bezbroj ne-analitičkih tvrđenja koja počinju slovom „A". Možemo čak otići i dalje
ukazujući da bi taj kriterij vodio apsurdnom rezultatu
- da jedno isto tvrđenje dato izgovaranjem različitih
rečenica (na primer, u različitim jezicima) može biti i
analitičko i ne-analitičko. Ukratko rečeno, ovakav
kriterij, kao i svi do sada predlagani ekstenzionalni
kriteriji za utvrđivanje analitičnosti, neće biti od neke
velike pomoći. Ali sada, pošto znamo da je taj kriterij
neprimeren i u stanju smo da obrazložimo svoju tvrdnju
daje on neprimeren, prirodno se postavlja pitanje kako
smo do tog saznanja došli? Kako mi, u stvari, znamo
da su razlozi koje dajemo uopšte relevantni za ovaj
problem? Moj odgovor bi bio da mi sve ovo znamo
upravo zbog toga što znamo šta reč „analitičko" znači.
Dalje, mi to ne bismo mogli znati da ne znamo šta
znači „analitičko". Mi znamo koja vrsta razmatranja
utiče na odluku da li da neko tvrđenje označimo kao
analitičko ili ne, i znamo da raspored slova tu nikako
ne spada. Ali upravo ova vrsta znanja uključena je u
saznavanje o tome šta ta reč znači i zapravo čini
saznavanje značenja te reci. Daleko od toga da naš
neuspeh u nalaženju kriterija određene vrste pokazuje
GOVORNI ČINOVI
49
da mi ne razumemo pojam analitičnosti - on upravo
pretpostavlja da mi pojam analitičnosti već razumemo.
Istraživanje ne možemo započeti ako prethodno nismo
razumeli sam pojam, jer samo pomoću tog razumevanja možemo da procenimo primerenost predloženog
kriterija.
O svakom kriteriju analitičnosti mora se suditi
prema rezultatima koje on pruža. On, na primer, mora
dati ovaj rezultat: tvrđenje „Moj sin sada jede jabuku"
nije analitičko tvrđenje, a „Kvadrati su četvorougaoni"
jeste. Svako koje upoznat sa ovim terminima može da
nastavi listu primera u beskraj i ta sposobnost je ono
što Čini razumevanje pojma „analitičko". U stvari, ova
sposobnost je pretpostavka traganja za formalnim kriterijima eksplikacije pojma „analitičko". Ova dva primera, „Kvadrati su četvorougaoni" i „Moj sin sada jede
jabuku", izabrao sam zato Što ih do sada nisam našao
ni na jednoj listi analitičkih ili sintetičkih tvrđenja.
Izabrao sam ih, dakle, da bih pokazao da naše saznanje
uslova primerenosti predloženog kriterija za pojam
analitičnosti spada u projektivnu vrstu znanja. „Analitičko" ne označava zatvorenu klasu tvrđenja. Taj termin nije skraćenica za neku listu, već se može projektovati, što je odlika opštih termina. Mi, dakle, znamo
kako da ga primenjujemo na nove slučajeve.3
Zatim, nijedan predloženi kriterij ne isprobavamo
prosto na osnovu njegove sposobnosti da se pomoću
njega klasifikuju neki već oveštali primeri (kao što je,
recimo, „Sve neženje su neoženjene"), nego na osnovu
provere da li je njegova projektivna snaga jednaka
snazi termina „analitičko", Što opet pretpostavlja razumevanje opšteg termina „analitičko".
Stoga, paradoksalna odlika nekih napada na pojmove sinonimnosti i analitičnosti jeste da oni dobijaju
3 ViSe o značaju projeklivnog svojstva videti u P. (irice i P. F. Slrawwn: ,.In defcnsc
of a dogma", Philoaopkical Rnitw. April, 1965.
50
DŽON SERL
željenu snagu samo ako se pretpostavi da su pojmovi
sinonimnosti i analitičnosti primereno shvaćeni. Ovo
ću ilustrovati još jednim primerom. Napadajući analitičnost Kvajn (Ouine) kaže: „Ja ne znam da li je tvrđenje
.Sve što je zeleno, prostire se' analitičko tvrđenje." 4
Da Kvajn koristi baš ovaj primer, samo po sebi već
dosta govori. On ne kaže, recimo, „Ja ne znam da li
je tvrđenje ,Svi okulisti su očni lekari' analitičko", niti
„Ja ne znam da li je tvrđenje 'Sad pada kiša' analitičko".
Hoću da kažem da je primer koji je on izabrao granični
slučaj. Granični, zato što neki ljudi tvrde da postoje
stvari kao Što su čulni podaci, koje mogu biti zelene,
ali poriču da čulni podaci mogu biti prostorno rasprostrti. Primer ima ovakav efekat upravo zato što se radi
o graničnom slučaju. Nismo sasvim sigurni kako da ga
klasifikujemo - da li kao analitičko ili kao ne-analitičko. 5 Ali to što priznajemo da je ovo zbunjujući slučaj
nikako ne pokazuje da nam nedostaje odgovarajući
pojam analitičnosti. Njime se dokazuje upravo suprotno. Granične slučajeve nekog pojma ne možemo da
prepoznamo kao granične ako najpre nismo shvatili
sam taj pojam. To što se kod ljudi javljaju sumnje u
pogledu prirnene pojma zeleno na staklo iz Širtreza isto
je toliko provera njihovog ovladavanja tim pojmom
koliko i odsustvo svake sumnje kada ga primenjuju na
negovani travnjak ili kada ga isključuju govoreći o
snegu. Ni ja nisam siguran da li je tvrđenje da je 'sve
zeleno je rasprostrto' analitičko tvrđenje, što pokazuje
(mada ništa više od toga) da i ja sasvim dobro razumem
pojam analitičnosti.
Jedan drugi autor 6 , razmatrajući sinonimnost, nudi
analizu po kojoj ne postoje dve reci koje mogu biti
4 W Ouine, tip. cit., tfr, 32.
5 Ne radi se o lome da tvrđenje možda nije istinito, kao iio Grajs i Strosn ukazuju.
već o lome da nije jasno kako IM treba uzeti.
ft N Gootfman: „On iikencss of meaning,' Ana!ysi\, October, 1949. Prerađena
verzija danka objavljena je u L. Linskv (ed.)'. Semantici and the Philosophy uf Language.
Urbana, 1952.
GOVORNI ČINOVI
51
potpuno sinonimne. 7 Pošto se, na primer, izraz ..očni
lekar koji nije okulista" može odrediti kao opis očnog
lekara, ali ne i kao opis okuliste, on tvrdi da to
pokazuje kako u „sekundarnoj ekstenziji" „očnog lekara" ima nečeg što nije sadržano u „sekundarnoj ekstenziji" reci „okulista". 8 I pošto se slično može tvrditi i 0
bilo kom drugom paru reci, on tvrdi da ne postoje dve
različite reci koje bilo kad mogu imati „sasvim isto
značenje". 4 Ali, razmislimo sada šta zapravo pokazuje
jedan ovakav argument. Nije li sasvim jasno da on
pokazuje da takve činjenice o sekundarnim ekstenzijama jednostavno nemaju nikakvog uticaja na to da li
su dva termina sinonimna. Polazna tačka svakog traganja za kriterijima sinonimnosti jesu (i moraju biti) takve
činjenice kao što je ona da „okulista" znači očni lekar.
Svaki ekstenzionalni kriterij za pojam kao što je sinonimhost morao bi se najpre proveriti kako bi se
osiguralo da on pruža ispravne rezultate; u protivnom,
izbor kriterija bio bi proizvoljan i neopravdan. Predloženi kriterij ne daje ispravne rezultate niti postoji bilo
koji a priori razlog zbog kojeg bi trebalo to da čini. te
ga stoga moramo napustiti.
7 Izgleda da su i Kvajn (Quine) i Gudmen (Goodman) izmenili svoja stunuuM.i u
n d o v u u ko|i su usledili posle dva klasična članka koja sitin naveo i UfltO |t VCTOvuu lia
nm i d i n u Moje na potpuni) Kl im stanovištima iznetim u tim člancima Međutim. \.\ -.e
ovde ne bavim razvojem njihovog mišljenja kao pojedinačnih (Ikmfh, \ee iivcirtm
moik'lmiu nnaKzc u filnaofiji, A on dva rada su poznati i ulitajni primcri tili mnikl:i
Na faricnM. neke od uvedenih promutl nisu značile i poboljšanje anali/e. Kvojn nudi
UVtfkvu definiciju pojmi „fttlffiulin nn.ikticity": ..Neku rečenicu nazvat u slimulus muliMnUH
a subjekt u r n o oko \c Huhjckl prihvati posle svakog slimulusa (unutar miidulus.i)' , i Wttd
umi Ol'ifit, Cumbftdge. \lH*). sir. 55). Onda, po svoj prilici, LA većinu BH ne bi putltipk'
Miniultis analitičke teCvnuv, jer. n;i pnmer. ako stimulus ukljućuje piStolj u ćelo i narvdhu
„Ne smet ila prihvmiiS "Svi neoženjeni nulkard su neženje' ili ču ti raznen mouk", sojna
hi'fitj N >c usudm i\;\ s<' s lakvoni reCenicom složi. SetnanliCka inlormaii|,i piuž.i s.im<i
K i hi LI mt mnogih vrsta molive /a pnhvatanjc i/ričaja ili uskraćivanje tOf prihvilunjn. ti1
••iii'-.i spreiiiiiiisi da se I/IK'.I| prihvati -.mu po sehi ne predNtMvljii UMIUHI m definiranje
icntBniiCfcih pojmova.
K Ova) par reet sam |.i i^ihrao kito primei. ali on duti kao iliniraciJB (luifanconviif
trpumenu.
>> linskv (cd.), np tu .
52
DŽON SERL
Tvrđenje da „okulista" znači očni lekar nije tvrđenje koje mora da zadovolji bilo koji kriterij sinonimnosti koji filozofi mogu da predlože, već pre svaki
predloženi kriterij sinonimnosti treba da bude u skladu
sa takvim činjenicama kao što je ona da je „očni lekar'"
sinonimno sa „okulista'1. Mancvrisanje pojmom tačnosti nije od neke velike pomoći, jer kao što je Vitgenštajn (Wittgenstein) ukazao, tačnost je relativna u
odnosu na neku svrhu; za svrhu za koju upotrebljavamo
sinonime, „okulista" je upravo sinonimno sa „očni
lekar". Na primer, moje dete koje zna značenje reci
„očni lekar", a ne zna značenje reci „okulista", pita
me „Šta znači okulista?" i ja mu kažem: „Okulista znači
očni lekar". Zar mu ovim nisam rekao upravo ono što
on želi da zna?
U stvari, meni se čini da pojmovi analitičnosti i
sinonimnosti i nisu od velike koristi u filozofiji. 1 suviše
je graničnih slučajeva, a premalo onih koji su jasni. U
slučaju analitičnosti toliko vrsta iskaza uključeno je u
denotaciju i ima i suviše nerazjašnjenih pitanja (na
primer, da li su tvrđenja u aritmetici uistinu dovoljna
kao paradigma analitičnosti da bi se mogla nazvati
„analitičkim"?) da bi taj termin postao nešto više do
prilično tupo oruđe filozofske analize. Ali opet, samo
otkrivanje njegove nedovoljne oštrine i sledstvene sumnje u pogledu njegove korisnosti pretpostavljaju shvatanje tog pojma i razlikovanje između analitičkih i
ne-analitičkh iskaza.
Sve u svemu, oblik argumenta koji uzima jedan
pojam (projektivne vrste) - pojam koji je već u upotrebi
i o čijoj primcnljivosti postoji opšte slaganje - i za taj
pojam kaže da je na neki način manjkav, jer ne postoje
nikakvi određeni kriteriji njegove primenljivosti, nikada sam po sebi ne može da utvrdi da taj pojam nije
shvaćen ili da nije valjan. Najviše što taj argument
III Ludwig Wingcnstcin: Philmophtcal Investigation, Ncw York, 1153. par. 88.
GOVORNI ČINOVI
53
može da pokaže jeste da je neumesno tražiti kriterije
predložene vrste.
Iza ovih prigovora leži, izgleda, jedna prikrivena
ideologija po kojoj ne-ekstenzionalne eksplikacije uopšte i nisu eksplikacije, a svaki pojam koji se ne može
ekstenzionalno eksplicirati je nedostatan. Ja tvrdim da
je ovaj argument tako napravljen da samome sebi
protivreči. Ne možete znati da je dati ekstenzionalni
kriterij neuspešan ako već niste shvatili šta ga čini
uspešnim ili neuspešnim. A imati to shvatanje znači,
uopšte uzev, razumeti taj pojam. Naravno, ne kažem da je nemoguće na bilo koji
način pokazati da je upotreba pojma u pogledu kojeg
postoji projektivno slaganje nedostatna. Na primer
pripadnici nekog plemena mogu postići opštu saglasnost oko toga ko jeste, a ko nije veštica, ali se još
uvek može pokazati da je ono što oni govore na razne
načine nejasno i neempirijski. Razmislimo sada kako
da resimo ovaj problem. Moralo bi se, na primer, naći
šta oni podrazumevaju pod „veštica" i onda pokazati
da se proverama koje oni koriste da bi odredili ko je
veštica - na primer, stara žena koju je neko optužio
da jeste veštica - nikada ne bi moglo dokazati da
je neko stvarno veštica, odnosno da ima razne natprirodne moći koje su obuhvaćene značenjem reci
„veštica".
Na sličan način se ponekad dešava da nekome
objašnjavamo da neki iskaz za koji smo mislili da je
analitički u stvari nije analitički, ili da dva izraza za
koje smo mislili da su sinonimi u stvari to nisu.
Razmislimo sad o ovome. Na primer, kada student koji
upravo počinje da studira filozofiju kaže ,,X" je dobro",
znači „X mi se sviđa11; da bi mu se pokazalo da on
greši, navode se primeri stvari koje se sviđaju ljudima
ali za koje se ne bi reklo da su dobre, ili mu se pokazuje
da izvesni oblici reci dobijaju smisao koji inače ne bi
54
DŽON SERI.
imali ako ,,X je dobro" znači samo „X mi se sviđa",
kao na pri me r: „Meni se to sviđa, no da li je to zaista
dobro?" U narednom odeljku ispitaćemo intelektualnu
potporu ovakvih rasprava.
Pošto je moj maternji jezik engleski, ja znam da
je ..okulista" upravo sinonimno sa „očni lekar", da
„banka" ima bar dva značenja, daje „mačka" imeniea,
da je „kiseonik" jednoznačna reč, da „Sekspir je bio
bolji kao dramski pisac nego kao pesnik" ima smisla,
da je ..lakni rukvi bili krugi" besmisleno, da je „Mačka
je na prostirci"' rečenica, itd. A ipak, ja nemam
operacijske kriterije za sinonimnost. dvosmislenost,
imeničnost, smislenost ili rečeničnost. Staviše, svaki
kriterij za bilo koji od ovih pojmova treba da bude u
skladu sa mojim (našim) znanjem ili će pak biti odbačen
kao neprimeren. Tako je polazna tačka ovog istraživanja da ovakve činjenice o jeziku znamo nezavisno od
svake sposobnosti da navedemo poželjne kriterije za
takvo znanje.
Pozivati se na neki kriterij uvek pretpostavlja
njegovu primerenost, a ona se može ustanoviti jedino
proveravanjem samog tog kriterija na primerima kao
što su ovi i slični. Ne radi se o tome da se tvrđenja o
lingvističkim određenjima ne mogu opravdati bez ovih
poželjnih kriterija; stvar je više u tome da se nijedan
predloženi kriterij ne može opravdati bez prethodnog
znanja izraženog samim lingvističkim određenjima.
Razume se, moja namera nije da ovim primedbama umanjim značaj traganja za kriterijima. Mislim,
u stvari, da su pokušaji nalaženja kriterija za naše
pojmove, ako su ispravno izvedeni, u stvari pokušaji
ekspliciranja pojmova, što je, po meni, jedan od
središnih zadataka filozofije. U ovom trenutku želim
da kažem samo to da kada izvesni poželjni modeli
objašnjenja ne uspevaju da objasne neke pojmove,
onda su modeli ti koje treba odbaciti a ne pojmovi.
GOVORNI ČINOVI
55
1.3. Verifikacija lingvističkih određenja
Sve što sam do sada rekao pokreće prethodno
pitanje: kako znam sve ove stvari o jeziku koje tvrdim
da znam? Čak i ako pretpostavimo da je izlišno moje
intuicije braniti pozivanjem na kriterije izvesne vrste,
ipak kada treba pokazati da su oni valjani, nemamo li
onda i obavezu da nađemo nešto na čemu ćemo ih
zasnivati? Koju bih vrstu objašnjenja, razloga ili opravdanja mogao da ponudim za tvrdnju da je takav i takav
skup reči rečenica, ili da „okulista", znači „očni lekar",
ili da je analitički istinito da su žene ženskog roda?
Ukratko, kako se takva tvrđenja mogu verifikovati?
Ova pitanja nam se nameću posebno kada ih uzmemo
kao izraz osnovnog problema: „Da li se sve takvo
znanje, ako je uistinu valjano, mora zasnivati na
empirijskom uvidu u jezičko ponašanje ljudi?" Kako
se takve stvari mogu znati ako nije načinjen zaista
iscrpan statistički pregled verbalnog ponašanja onih
koji govore engleski i ako se tako nije otkrilo kako oni
u stvari upotrebljavaju reči? Dok se ne načini takav
pregled, nije li čitava ta priča samo prednaučna spekulacija?
Kao korak u pravcu pružanja nekog odgovora na
ove izazove, želeo bih da predložim i razradim sledećc:
govoriti neki jezik znači uključiti se u (veoma složen)
oblik ponašanja određen raznim pravilima. Učiti neki
jezik i ovladati njime znači (inter alia) naučiti ova
pravila i njima ovladati. Ovo je poznato stanovište u
filozofiji i lingvistici, ali posledice tog stanovišta nisu u
potpunosti sagledane. Što se tiče ove rasprave, jedna
od tih posledica bila bi da kada ja, govoreći kao neko
kome je engleski maternji jezik, pravim lingvistička
određenja one vrste o kojoj sam malopre govorio, ja
tada ne prenosim ponašanje grupe već opisujem
aspekte mog vladanja veštinom koja je regulisana
56
DŽON SERL
nekim pravilima. I - što je takode važno - pošto su i
sama lingvistička određenja, ako su data na istom
jeziku na kome i elementi koji se određuju, izričaji u
skladu sa pravilima, onda su takva određenja manifestacija tog ovladavanja.11
Razmišljajući o jezičkim elementima, mogu da
dam lingvistička određenja koja se ne odnose na
posebne izričaje već imaju opšti karakter, koji proizlazi
iz činjenice da su ti elementi uređeni prema nekim
pravilima. Opravdanje za moje lingvističke intuicije
izražene u ovim lingvističkim određenjima sastoji se
prosto u tome daje moj maternji jezik određeni dijalekt
engleskog jezika, te sam tako ovladao pravilima toga
dijalekta; to ovladavanje je opisano đelimično mojim
lingvističkim određenjima elemenata tog dijalekta, a
istovremeno se u tim određenjima ispoljava. Jedini
način da odgovorim na pitanje - kako znate? (na
primer, da je tvrđenje „Sve žene su ženskog roda"
analitičko) jeste da dam druga lingvistička određenja
(„žena" znači odrasla ženka ljudskog roda); ili, ako me
i dalje uporno pritiskaju pitanjem -kakoznate? i izvan
lingvističkih određenja, mogu jednostavno da kažem:
„ja govorim engleski".
Moguće je (u smislu: nije samo-protivrečno) da
drugi ljudi koji pripadaju istoj dijalekatskoj grupi usvajaju neka druga pravila, pa stoga moja lingvistička
određenja ne odgovaraju njihovim. Ali nije moguće da
su moja lingvistička određenja, koja sam gore opisao,
mog sopstvenog govora, pogrešne statističke generalizacije načinjene na osnovu nedovoljnog broja empirijskih podataka, jer te generalizacije nisu ni statističke
niti bilo koje druge empirijske vrste. Da ovaj moj
idiolekt odgovara datoj dijalekatskoj grupi jeste jedna
II Naravno, postoje i druge vrste lingvističkih karakterizacija za koje ovaj opis ne
važi, na primer: „prosećan Amerikanac izgovori 2432 reći dnevno". Ovo tvrđenje je
empirijska generalizacija koja se odnosi na verbalno ponaSanjc jedne određene grupe ljudi.
Ja se ovde ne bavim lom vrsiom lingvističkih pcneralizacija.
GOVORNI ČINOVI
5-7
empirijska pretpostavka (za koju celog života skupljam
'dokaze')- Ali to da u mom sopstvenom idiolektu
„okulista" znači očni lekar ne može da porekne svedočanstvo dato u vezi sa ponašanjem drugih (mada ću ja,
ako se uverim da moja pravila ne odgovaraju pravilima
drugih, biti spreman da promenim svoja pravila, kako
bih se uskladio sa drugima). Ukratko, mogućnost
saznavanja i tvrđenja činjenica zabeleženih u lingvističkim određenjima one vrste koju razmatramo ne sledeći
neke ortodoksne paradigme empirijske verifikacije
može se objasniti na sledeći način. Moje znanje kako
da govorim jezik uključuje ovladavanje sistemom pravila koja moju upotrebu toga jezika čine ispravnom i
sistematskom. Razmišljajući o mojoj upotrebi elemenata toga jezika, ja mogu da saznam činjenice zabeležene u lingvističkim određenjima. I ta određenja mogu
imati opštost koja prevazilazi pojedinačne slučajeve
upotrebe datih elemenata, čak i ako se ova određenja
zasnivaju na nedovoljno velikom ili statistički beznačajnom uzorku u kome se ti elementi javljaju, jer pravila
su ta koja obezbeduju opštost.
Uzimamo sličan slučaj: poznato mi je da u igri
bezbola batman, pošto udari loptu, trči u pravcu prve
linije, a ne prema trećoj liniji, ili, recimo, prema levoj
strani glavne tribine. Koja je to sad vrsta znanja? Na
čemu se ono zasniva? Kako je to znanje moguće?
Obratite pažnju da se radi o opštem tvrđenju i da se
ono ne ograničava na neki pojedinačni slučaj ponašanja
nekog od igrača bezbola. Ja se, doduše, nikada nisam
bavio proučavanjem ponašanja igrača bezbola niti sam
o tome čitao knjige. Štaviše, znam da bi, čak i ako u
knjizi o samim pravilima ove igre piše išta suprotno,
to bilo pogrešno, ili bi to bila knjiga koja opisuje neku
drugu igru. Moje znanje zasnovano je na tome što sam
upoznat sa igrom bezbola, a to je inter aha usvajanje
skupa pravila. Želim da kažem da je moje znanje
lingvističkih određenja znanje slične vrste.
58
D/ON SI Kl
Ako je ovo tačno, tada odgovor na pitanje filozofa
„Šta bismo rekli ako...?" neće biti predviđanje o
budućem verbalnom ponašanju već hipotetičko tvrđenje o namerama [intencijama] u okviru sistema pravila,
gdc ovladavanje pravilima nalaže odgovor (naravno,
pod uslovom da su i pravila i pitanja dovoljno određena
da bi mogla da diktiraju određeni odgovor, a taj uslov
nije uvek zadovoljen).
Zbog toga, kada se radi o lingvističkim određenjima, nema nepogrešivih rešenja; poznato je da intuicije
govornika nisu uvek nepogrešive. Nije uvek lako odrediti nečiju veštinu; uz to, činjenica da u ovim slučajevima veština čini deo davanja određenja ne pomaže
nam da pojednostavimo ovaj problem. 1 " U isrpavnom
formulisanju znanja koje neko ima prc bilo koje formulacije, i nezavisno od nje, javlja se još jedna poteškoća,
a to je pretvaranje znati kako u znati da. U jednom
važnom smislu mi svi znamo šta znači „uzrok", „nameravati" i „misliti", ali nije lako tvrditi šta ove reći tačno
znače. Greške koje pravimo u lingvističkim određenjima i koje ću praviti u ovom svom radu biće posledica
sledećeg: nedovoljan broj primera uzetih u razmatranje, ili pogrešno opisivanje datih primera, a da i ne
govorim o nepažnji, ncosctljivosti i netačnosti; ali
ponavljam - ove greške neće biti posledica brzopletog
uopštavanja na osnovu nedovoljnog broja empirijskih
podataka o verbalnom ponašanju datih grupa, jer niti
će biti takvih uopštavanja, niti takvih podataka.
Potrebno je da pravimo razliku između (a) govora,
(b) govora u kome se daju određenja i (c) govora u
kome se daju objašnjenja. Na primer, potrebno je da
pravimo razliku između (a) „Ovo je jedna jabuka"; (b)
14
„Jabuka je imenica" i (c) „Pravilo za neodređeni član*
uz imenicu koja počinje samoglasnikom zahteva ,,n"
• U engleskom jeziku ,,a~. (Prim. prev.)
IZ Sličnu primrdbu. dtiduie dalu u drugačijem konlekslu. nalazimo ktxl NM,im,i
(hunskog (Chomsky): Aspetls of Theory of Synlax, Cambridge, 1965, sir. 21-24.
GOVORNI ČINOVI
5<J
kao što imamo u „jedna jabuka"* Ovde su (b) i (c)
lingvističko određenje i objašnjenje. Naglašavam da
sposobnost da se da (a) leži u osnovi saznanja izvesnih
vrsta tvrđenja koja pripadaju vrsti (b), a što, u stvari,
objašnjava kako su ona moguća. Podaci vrste (a)
zabeleženi su u tvrđenjima vrste (b), a ona su objašnjena objašnjenjima vrste (c). Filozofski sporovi nastali oko tvrđenja vrste (b) naterali su me da razmatram
epistemološki status ovih tvrđenja. Tvrđenja vrste (c)
nisu podigla toliku prašinu, te ću o njima reći samo to,
da su ona predmet uobičajenih (nejasno izraženih i
teško izloživih ograničenja) koja postoje kod objašnjenja, bilo u egzaktnim, bilo u drugim naukama. Da bi
služila nečemu, kao i sva druga objašnjenja, ona
moraju đa objasne podatke a da ne protivreče drugim
podacima; uz to moraju imati samo ovlaš naznačene
odlike, kao što su jednostavnost, opštost i proverljjvost.
U eri krajnje razrađenih metodologija, metodologija korišćena u ovoj knjizi mora izgledati naivno
jednostavna. Ja se služim jednim jezikom kao svojim
maternjim jezikom. Hoću da dam i izvesna određenja
i objašnjenja upotrebe elemenata toga jezika. Pretpostavka od koje u svome istraživanju polazim jeste da
u osnovi moje upotrebe jezičkih elemenata leže neka
pravila. Stoga nudim lingvistička određenja i zatim,
formulisanjem datih osnovnih pravila, objašnjavam
podatke sadržane u tim određenjima.
Hteo bih đa naglasim da ovaj metod stavlja težište
na intuicije onih kojima je taj jezik maternji. Ali sve
što sam ikada pročitao o filozofiji jezika, pa čak i radovi
autora koji najviše naginju bihejviorizmu i empirizmu,
oslanjaju se na sličan način na intuiciju govornika. U
stvari, teško je i zamisliti drugačije, pošto bi ozbiljan
zahtev za opravdavanjem intuicije da „neženja" znači
neoženjen muškarac, dosledno primenjen, uključivao i
* U engleskom jeziku ,.an apple". (Prim. prev.)
DŽON SERL
zahtev da opravdam svoju intuiciju da dato pojavljivanje reći „neženja" znači isto što i neko drugo pojavljivanje te iste reci. Takve intuicije se mogu opravdati,
ali samo pozivanjem na druge intuicije.
1.4. Zašto proučavamo govorne činove
U prethodnom odeljku rekao sam da pretpostavljam da govoriti neki jezik znači uključiti se u neki
oblik ponašanja kojim upravljaju određena pravila. Tu
pretpostavku nisam ni pokušavao da dokažem, već sam
je nudio više kao objašnjenje činjenice da je vrsta
znanja izražena u dalim lingvističkim određenjima
moguća. U izvesnom smislu, ćela ova knjiga može se
shvatiti kao jedan pokušaj da se ova pretpostavka
ispita, da se iskažu neke od posledica te pretpostavke
i da se ona tako proveri. U ovom postupku nema
cirkularnosti, jer ja pretpostavku jezika kao intencionalnog ponašanja, koje je uređeno nekim pravilima,
koristim da bih objasnio mogućnost postojanja lingvističkih određenja, a ne da bih obezbedio dokaze za
ova određenja. Ova pretpostavka dobiće sledeći oblik:
govoriti neki jezik znači izvršavati govorne činove kao
što su čin tvrđenja, naređivanja, postavljanja pitanja,
davanja obećanja i tako dalje. I rečeno još apstraktnijim
jezikom, govoriti neki jezik znači izvršavati činove kao
što su činovi referencije i predikacije; drugo, ti činovi
se vrše u sklada sa nekim pravilima upotrebe jezičkih
elemenata i, najzad, ta pravila i omogućuju izvođenje
ovih činova.
Razlog zbog kojeg istraživanje usredsređujem na
govorne činove ja ovaj: svaka jezička komunikacija
uključuje jezičke činove. Jedinica jezičke komunikacije
nije, kao što je opšteprihvaćeno, simbol, reč ili rečenica, ili čak znaci kojima su simboli, reci ili rečenice
GOVORNI ČINOVI
61
označeni, već proizvođenje ili izdavanje simbola, reci
ili rečenica pri izvođenju govornog čina. Uzeti znak
kao neku poruku, znači uzeti ga kao znak koji je
proizveden ili izdat. Tačnije rečeno, proizvođenje ili
izdavanje rečeničnog znaka pod određenim uslovima
je govorni čin, a ovi govorni činovi (određenih vrsta
koje ćemo kasnije objasniti) osnovne su ili minimalne
jedinice jezičke komunikacije. Način da se u to uverimo
jeste da se zapitamo kakva je razlika između sledeće
dve stvari: smatrati jedan predmet primerom jezičke
komunikacije i ne smatrati ga timć? Suštinska razlika
sastoji se u sledećem. Kada neki zvuk ili znak na
parčetu papir uzmem kao primer jezičke komunikacije,
kao poruke, jedna od stvari koju moram da prihvatim
je da je taj zvuk ili znak proizvelo neko biće (ili više
njih) slično meni i da su oni proizvedeni sa izvesnom
namerom [intencijom]. Ako taj zvuk ili taj znak smatram prirodnom pojavom - kao Što je, recimo, šum
vetra u granama, ili mrlja na parčetu papira - ja ih
onda isključujem iz klase jczičkth komunikacija, čak i
ako se taj šum ili znak ne mogu razlikovati od izrečene
ili napisane reci. Štaviše, ne samo da znam da su i zvuk
i znak proizvedeni kao rezultat intencionalnog ponašanja već moram da pretpostavim da se ovde radi o
intencijama |namerama] posebne vrste, svojstvene govornim činovima. Na primer, sa drugim ljudima možemo da opštimo i tako što ćemo komade nameštaja
razmestiti na određeni način. Stav koji bih imao prema
takvom rasporedu nameštaja, ukoliko mogu da ga
razumem, bio bi sasvim različit od stava koji imam,
recimo, prema rasporedu nameštaja u sobi u kojoj sada
sedim, mada se u oba slučaja može reći daje raspored
rezultat nekog intencionalnog ponašanja. Samo neke
vrste intencija odgovaraju ponašanju koje ću nazivati
govornim Činovima. (Te vrste intencije |nameravanja]
ispitaću u Drugom poglavlju ove knjige).
62
DŽON SERL
Ovakvom pristupu može se prigovoriti da se on
bavi samo onim dclovima u kojima se teorija jezika
preseca sa teorijom akcije. Moj odgovor na tu vrstu
prigovora bio bi sledeći: ako je moje shvatanje jezika
ispravno, teorija jezika je deo teorije akcije, prosto
zato Što je govor vrsta ponašanja kojom upravljaju
određena pravila. Sada, pošto njime upravljaju pravila,
to ponašanje ima formalne odlike koje omogućuju da
se ono proučava nezavisno od bilo čega drugog. Ali
proučavati samo ove formalne odlike, a ne i njihovu
ulogu u govornim činovima bilo bi isto Što i formalno
proučavati monetarni i kreditni sistem raznih ekonomija, a ne i ulogu koju novac i krediti igraju u ekonomskim
transakcijama. Mnogo toga se može reći u oblasti
proučavanja jezika a da se ne proučavaju govorni
činovi, ali svaka takva čisto formalna teorija nužno je
nepotpuna. I da se poslužim poređenjem koje sam već
ranije uveo, to bi bilo isto kao kada bismo bezbol
proučavali samo kao formalni sistem pravila, a ne kao
igru.
Još uvek može izgledati da je moj pristup, rečeno
jezikom Sosira (Saussur), više proučavanje „parole"
nego proučavanje „langue". Međutim, ja želim da
pokažem da je primereno proučavanje govornih Činova
u stvari proučavanje jezika u smislu langue. To je
istinito i iz jednog važnog razloga koji prcvazilazi
prosto tvrđenje da komunikacija nužno uključuje govorne činove. Uzimam kao analitičku istinu o jeziku
da sve što se može podrazumcvati može i reći. Neki
dati jezik možda nema sintaksu ili dovoljno bogat
rečnik da bih mogao na tom jeziku da kažem sve što
mislim [podrazumevam] ali, u principu, nema nikakvih
prepreka da se siromašan jezik obogaćuje, ili da ono
što mislim kažem na nekom bogatijem jeziku.
Stoga ne postoje dva sasvim različita semantička
proučavanja - j e d n o koje se bavi značenjem rečenica,
GOVORNI ČINOVI
63
a drugo izvođenjem govornih činova. Jer isto tako kao
što u pogledu značenja rečenice shvatamo da bi doslovni izričaj te rečenice s tim značenjem u određenom
kontekstu bilo izvođenje posebnog govornog čina, tako
isto. kada se radi o govornom činu shvatamo da postoji
jedna moguća rečenica (ili rečenice) čiji bi izričaji u
određenom kontekstu po svome značenju predstavljali
izvođenje nekog govornog čina.
Govorni činovi ili Činovi izvedeni u izričaju neke
rečenice su, uopšte uzev, funkcija značenja rečenice.
Značenje rečenice ne određuje jedinstveno i u svim
slučajevima koji govorni Čin se izvršava u datom izričaju, jer govornik može podrazumevati više nego Što u
stvari kaže, ali u principu je uvek moguće da kaže
upravo ono što podrazumeva. Stoga, u principu je
moguće da svaki govorni čin koji neko izvodi, ili koji
bi mogao da izvede, bude jedinstveno određen datom
rečenicom (ili skupom rečenica) pod pretpostavkom da
govornik upotrebljava reci doslovno i u odgovarajućem
kontekstu. Iz ovih razloga proučavanje značenja rečenice se u principu ne razlikuje od proučavanja govornih
činova. Ako ih pravilno shvatimo, radi se zapravo o
istom. Pošto svaka smislena rečenica po svome značenju može da se upotrebi u izvođenju posebnog govornog čina (ili niza govornih činova), i pošto svaki mogući
govorni čin može u principu biti tačno formulisan
nekom rečenicom ili rečenicama (pod pretpostavkom
da se one izriču u odgovarajućem kontekstu), proučavanje značenja rečenica i proučavanje govornih činova
nisu dva nezavisna proučavanja sa dva različita stanovišta.
U savremenim radovima iz oblasti filozofije jezika
možemo razlikovati bar dve struje - jednu koja se
usredsreduje na upotrebu izraza u govornim situacijama, i drugu, koja se usredsreduje na značenje rečenica.
Zastupnici ova dva pristupa ponekad govore kao da su
64
D2ON SERL
njihova stanovišta nepomirljiva; to se potkrepljuje i
činjenicom da su, istorijski gledano, ta dva pravca
povezana sa protivrečnim stanovištima o značenju.
Tako, na primer, u Vitgenštajnovim ranijim radovima,
koji pripadaju ovoj drugoj struji, nalazimo jedno shvatanje značenja koje on odbacuje u svojim kasnijim
radovima; ti njegovi kasniji radovi mogu da se svrstaju
u prvi pravac. Ali, iako je, istorijski gledano, između
zastupnika ova dva pristupa bilo oštrih neslaganja,
važno je uočiti da se oni, uzeti ne kao teorija već kao
dva pristupa istraživanju, u stvari ne nadmeću, već se
uzajamno dopunjuju. Pitanje svojstveno drugom pristupu bilo bi: „Kako značenja pojedinih delova rečenica
određuju značenje ćele rečenice?" 13 Pitanje koje nalazimo u prvom pristupu pak glasi: „Koje su različite
vrste govornih činova koje govornici izvode kada izriču
neke izraze?" 14 Da bismo imali jednu potpunu filozofiju
jezika, potrebno je da odgovorimo na oba ova pitanja.
Sta je još važnije, ta dva pitanja su nužno međusobno
povezana, pošto za svaki mogući govorni Čin postoji
moguća rečenica ili skup rečenica, a doslovni izričaji
te rečenice (rečenica) u određenom kontekstu činili bi
izvođenje tog govornog čina.
1.5. Princip izrazivosti
Princip da sve ono Što možemo zamisliti možemo
i reći, a koji ću nazvati „principom izrazivosti", značajan je za argumente koje izlažem u ovom radu. Ja ću
ga sada malo proširiti, posebno zbog toga što se on
može pogrešno shvatiti tako da izgleda lažan.
Mi često više podrazumevamo nego što kažemo.
Ako me zapitate „Ideš li u bioskop?", ja mogu da
13 Uporedi: J. Kal?.. The Philosophy of Language, Htm York, 1966.
14 Uporedi: J. L. Austin, Hi>w to Po Things wah Words, Oxford. 1962.
GOVORNI ČINOVI
55
odgovorim „Da", ali iz čitavog konteksta je jasno da
ono što ja podrazumevam jeste „Da, ja idem u bioskop", a ne „Da, dan je bio lep", ili, „Da, nemamo
banana". Slično, ja mogu da kažem, „Doći ću", podrazumevajući to kao davanje obećanja da ću doći, to jest,
izričući datu rečenicu, ja doslovno podrazumevam ono
što kažem, što bi značilo isto kao da sam rekao
„Obećavam da ću doći". U takvim slučajevima, čak i
ako ne kažem tačno ono što podrazumevam, uvek je
moguće da to učinim i ako postoji ma kakva sumnja
da me slušalac ne razume, ja ću to i učiniti. Ali često
nisam u stanju da kažem sve što podrazumevam, čak
i kada to želim, jer, ako, na primer, hoću da kažem
nešto na španskom, ne znam jezik dovoljno dobro da
bih rekao šta mislim, ili još gore, ako dati jezik ne
sadrži reci ili druga sredstva kojima mogu da kažem
ono Što mislim. Ali čak i u slučajevima gdc je stvarno
nemoguće reći tačno ono što podrazumcvam, u principu je moguće da u jednom tenutku budem u stanju
da to učinim. U principu, iako ne i stvarno, ja mogu
da povećam svoje znanje nekog jezika ili, što je još
radikalnije, ako postojeći jezik (ili jezici) nije dorastao
datom zadatku, ako mu jednostavno nedostaju sredstva
kojima mogu da kažem ono što podrazumevam, ja
mogu, bar u principu, da obogatim taj jezik uvođenjem
novih termina ili nekih drugih sredstava. Svaki jezik
stavlja nam na raspolaganje ograničeni skup reci i
sintaktičkih oblika za izražavanje svega onoga što
mislimo. Ali kada se u datom jeziku ili u bilo kom
jeziku pojavi neka gornja granica onoga što se može
izraziti i kada uvidimo da postoje i misli koje se na
datom ili bilo kom jeziku ne mogu izraziti, onda to
treba uzeti ne kao nužnu istinu već kao kontingentnu
činjenicu.
Ovaj princip može se izraziti i na sledeći način: za
svako značenje X i svakog govornika G, uvek kada G
ffo
DŽON SERL
podrazumeva (namerava da prenese, želi da komunicira u nekom izričaju, itd.) X, moguće je da postoji
jedan izraz / takav da je / tačan izraz ili formulacija
A"-a. Izražen simbolima, ovaj princip bi glasio:
(G) (X) (G podrazumeva X -> P (3 /) (/ je tačan
izraz *-a). 1 5
Da bismo izbegli dve vrste nesporazuma, treba
naglasiti da princip izrazivosti ne povlači da je uvek
moguće naći ili izmisliti neki oblik izraza koji bi kod
slušaoca proizvodio onaj efekat koji govornik misli da
proizvede; na primer, literarni ili poetski efekat, osećanja, verovanja, itd. Potrebno je da ono što govornik
misli razlikujemo od nekih vrsta efekata koje on
namerava da proizvede kod slušaoca. O ovome će biti
više reci u drugom delu knjige. Drugo, princip da sve
što se može misliti [podrazumevati] može se i reći, ne
povlači da sve Što se može reći, drugi mogu i da
razumeju; jer, to bi isključilo mogućnost privatnog
jezika, jezika koji bi svakome, izuzev samom govorniku, logički bilo nemoguće da razume. Može se pokazati
da je takav jezik u stvari logički nemoguć, ali ja se u
svom istraživanju neću baviti tim pitanjem.
Princip izrazivosti se grana i ima široke posledice.
Na primer, (u Četvrtom poglavlju) on nam omogućuje
da objasnimo neke značajne odlike Fregeove teorije o
smislu i značenju. On ima za posledicu to da slučajevi
u kojima govornik ne kaže tačno ono što podrazumeva
- glavne vrste ovih slučajeva su nedoslovnost, neodređenost, dvosmislenost i nepotpunost - nisu teorijski
gledano bitni za jezičku komunikaciju. Ali najvažnije
za svrhe ovog istraživanja jeste to da nam taj princip
omogućuje da pravila za izvođenje govornih činova
izjednačimo sa pravilima upotrebe izvesnih jezičkih
15 Ovakva formulacija uključuje eksplicitnu upotrebu kvantifikatura putem modalnog
konteksta. Ali poSto je vrsi« eiitilcta koja je kvantifikovana ionako .intenzionalna'. modni ni
kontekst ne predstavlja neki naročit problem.
GOVORNI ČINOVI
£7
elemenata, pošto za svaki mogući govorni čin postoji
mogući jezički element čije je značenje (u datom
kontekstu) dovoljno da se odredi da je njegov doslovni
izričaj izvođenje upravo tog govornog čina. Da bismo
proučavali govorne činove davanja obećanja ili izvinjenja, potrebno je samo ispitati rečenice čiji bi doslovni
i ispravni izričaji činili davanje obećanja ili izvinjenja.
Pretpostavka da je govorni čin osnovna jedinica
komunikacije, zajedno sa principom izrazivosti, ukazuje na to da postoje nizovi analitičkih veza između
pojma govornih Činova, onog što govornik misli, onog
što izražena rečenica (ili drugi jezički element) znači,
onog što govornik namerava da saopšti, onog što
slušalac razume i onog što pravila koja upravljaju
elementima jezika predstavljaju. Cilj naredna četiri
poglavlja biće da se ispitaju neke od ovih navedenih
veza.
Drugo poglavlje
IZRAZI, ZNAČENJE I GOVORNI
ČINOVI
U ovom radu polazi se od pretpostavke da govoriti
neki jezik znači učestvovati u jednom obliku ponašanja
uređenog nekim pravilima. Jasnije rečeno, govor je
izvođenje činova u skladu sa nekim pravilima. Da
bismo potkrepili ovu pretpostavku, navešću neka od
pravila kojima se služimo pri govoru. Najpre ću navesti
skup nužnih i dovoljnih uslova za izvođenje posebne
vrste govornih činova, a zatim ću iz ovih uslova izvesti
skup semantičkih pravila za upotrebu jezičkih sredstava
pomoću kojih se izričajima daju obeležja govornih
činova određene vrste. To je možda mnogo zamašniji
poduhvat nego što nam može izgledati, te će ovo
poglavlje biti posvećeno pripremanju terena za uvođenje razlika između različitih vrsta govornih činova, i
razmatranju pojmova iskaza, pravila, značenja i činjenica.
2.1. Izrazi i vrste govornih činova
Ovu fazu istraživanja započećemo ukazivanjem na
neke razlike koje nam se same nameću čim počnemo
da razmišljamo o jednostavnim govornim situacijama.
GOVORNI ČINOVI
69
(Jednostavnost rečenica navedenih u našim primerima
ne treba da nas navede da zaboravimo na opštost
razlika na koje želimo da ukažemo). Zamislimo da
imamo govornika i slušaoca i pretpostavimo da u
odgovarajućim uslovima govornik izriče sledeće rečenice:
1. Sem puši iz navike.
2. Da li Sem puši iz navike?
3. Seme, puši iz navike!
4. Kad bi Sem pušio iz navike!
Zapitajmo se sada kako možemo da odredimo ili
opišemo izričaj govornika jedne od ovih rečenica. Šta
govornik čini kada izriče jednu od njih.
Jedna stvar je očigledna: za svakog ko izriče jednu
od ovih rečenica može se reći da izriče rečenicu
sastavljenu od reci koje pripadaju engleskom jeziku.
Naravno, to je samo početak opisa, jer govornik,
izričući jednu od ovih rečenica, ne ispušta prosto neke
reci iz usta već kaže nešto određeno. Izgovarajući prvu
rečenicu, govornik (kako to filozofi kažu) nešto tvrdi,
u drugoj on postavlja pitanje, u trećoj naređuje, a u
četvrtoj (u nešto arhaičnom obliku) izažava htenje iH
želju. Izvodeći svaki od ova četiri različita čina, govornik izvodi i izvesne druge činove koji su svima njima
zajednički. Izričući bilo koju od ovih rečenica, govornik
referira na neki objekt - na Sema - ili ga pak spominje,
ili ga označava i pridaje mu kao predikat izraz „puši
iz navike" (u jednom od glagolskih vremena i oblika).
Reći ćemo onda da su u izričaju sve četiri rečenice
referenca i predikacija iste, mada se u svakom od
slučajeva ista referenca i predikacija pojavljuju kao deo
potpunog govornog čina koji je različit od druga tri.
Tako pojmove reference i predikacije odvajamo od
pojmova takvih potpunih govornih činova kao što su
tvrđenje, postavljanje pitanja, naređivanje, itd. Ovo
odvajanje opravdava se činjenicom da ista referenca i
-.r.
DŽON SERL
predikacija mogu da se jave u izvođenju različitih
potpunih govornih činova. Ostin (Austin) je ove potpune govorne činove nazvao „ilokutornim činovima" i
u ovom radu ja ću se nadalje služiti tom terminologijom.1 Evo nekih od glagola engleskog jezika koji
označavaju ilokutorne činove: „tvrditi", „opisivati'',
„potvrđivati", „upozoravati", „primetiti", „komentarisati", „naređivati", „tražiti", „zahtevati", „kritikovati",
Jzvinjavati se", „cenzurisati", „odobravati", „pozdraviti", „obećavati", „prigovarati", „zahtevati" i „argumentisati". Ostin tvrdi da u engleskom jeziku postoji
preko hiljadu takvih izraza.2
Stoga, prvi zaključak naših preliminarnih razmišljanja je da u izričaju bilo koje od četiri rečenice date
u našem primeru govornik izvodi najmanje tri različite
vrste činova: (a) Izričaja reci (morfema, rečenica); b)
referiranja i predikacije; c) tvrđenja, postavljanja pitanja, naređivanja, davanja obećanja, itd.
Sve ovo što smo sada naveli nazvaćemo jednim
opštim imenom - govorni činovi:
a) Izričaj reci, morfema, rečenica = izvođenje
izričajnih činova.
b) Referiranje i predikacija • izvođenje iskaznih
činova.
c) Tvrđenje, postavljanje pitanja, naređivanje, davanje obećanja, itd. = izvođenje ilokutornih činova.
Naravno, ja ne kažem da su sve to odvojene radnje
koje govornik vrši istovremeno, kao što neko, recimo,
istovremeno puši, čita i češka se po glavi. Ja želim da
kažem da izvodeći neki ilokutorni čin, govornik izvodi
i iskazne i izričajne činove. To opet ne znači da je
odnos izričajnih i iskaznih činova prema ilokutornim
1 J. L. Austin: How to do Things tvith Words, Oiiford, 19(12, Izraz „ilokulumi čin"
upotrebljavam sa izvrsnim ustezanjem. poSto ne pri hvatam Oslimivo razlikovanje između
lokuiornih i ilokutornih Činova O ovome uporedi J. R. Scarlc, „Austin on Locutionary
and Ulocutionary Acts", PhUosophica! Revieui.
2 Austin. tip. cil. str. 14V.
GOVORNI ČINOVI
7]
jednak odnosu između kupovanja vozne karte i penjanja na voz, s jedne strane, i putovanja vozom, s druge.
Ovi činovi, dakle, nisu sredstva za postizanje nekog
cilja. lzričajni činovi stoje prema iskaznim i ilokutornim
činovima u odnosu u kome, na primer, stavljanje znaka
,,X" na glasački listić stoji prema glasanju.
Ove tri vrste činova odvajamo zato što je ,kriterij
identiteta' u svakome od tri slučaja različit. Već smo
videli da isti iskazni činovi mogu biti zajednički različitim ilokutornim činovima. Isto tako, očigledno je da
se jedan izričajni čin može izvesti bez izvođenja iskaznog ili ilokutornog čina (neko može izreći reci ne
rekavši ništa). Slično, ako razmotrimo izričaj rečenice:
5. Gospodin Semjuel Martin je redovni pucač
duvana, možemo naći razloge da kažemo da bi u
izvesnim kontekstima govornik koji izriče ovu rečenicu
izvodio isti iskazni Čin koji nalazimo u rečenicama od
1 do 4 (referenca i predikacija bi bile iste), i isti
ilokutorni čin kao onaj u rečenici 1 (daje se isto
tvrđenje ili potvrđivanje). Međutim, izričajni čin različit
je od onog koji je dat u sve četiri rečenice pošto se
izriče rečenica koja ne sadrži one iste reci već samo
neke od morfema sadržanih u prethodnim rečenicama.
Tako, izvodeći različite izričajne činove, govornik može
izvoditi iste iskazne i iste ilokutorne činove. Naravno,
treba imati u vidu da ni izvođenje istog izričajnog čina
od strane dva različita govornika, ili čak od strane
jednog istog govornika u različitim situacijama, ne
mora da bude izvođenje istih iskaznih i ilokutornih
činova. Na primer, ista rečenica može se upotrebiti za
pravljenje dva različita tvrđenja. Izričajni Činovi sastoje
se prosto u izricanju skupa reci. Ilokutorni i iskazni
činovi sastoje se u izricanju reci u rečenicama u
određenim kontekstima, pod odredenjim uslovima i,
kao što ćemo kasnije videti, sa određenim namerama
[intencijama].
72
DŽON SKRL
Za sada neću uvoditi dalje podele, iako dato
razlikovanje može izgledati pomalo neodređeno. Što
je još važnije, ja ne tvrdim da je to jedini način na koji
se ovi činovi mogu podeliti. Na primcr, možda ćemo
hteti da, za određene svrhe, podelimo Činove koje ja
nazivam izričajnim, na fonetske, fonemskc i morfemske
Činove, itd. Naravno, u lingvistici kao nauci Često
uopšte i nije neophodno govoriti o činovima. Može se
ostati samo kod razmatranja fonema, morfema, rečenica i tako dalje.
Ovim pojmovima koje sam naveo želeo bih još da
dodam Ostinov pojam perlokutornih Činova. Sa pojmom ilokutornili činova povezan je pojam posledica ili
uticaja koje ti Činovi imaju na delanje, mišljenje ili
verovanjc slušaoca. Na primer, zastupajući neko mišljenje, ja mogu slušaoca da ubedim ili uverim u nešto;
izričući upozorenje, ja mogu da ga uplašim ili uzbunim;
postavljajući neki zahtev, ja mogu da ga nateram da
nešto učini; dajući mu neko obaveštenje, ja mogu da
ga uverim (prosvetlim, poučim, inspirišem, navedem ga
da shvati). Podvučeni iskazi predstavljaju perlokutorne
činove.
Pojmovima iskaznih i ilokutornih činova odgovaraju određene vrste izraza izgovorenih pri izvođenju
tih činova. Tipičan gramatički oblik ilokutornog čina
je potpuna rečenica (napominjem da to može biti i
rečenica koja se sastoji od samo jedne reci). Tipičan
gramatički oblik iskaznih činova su delovi rečenica:
gramatički predikati odgovaraju Činu predikacije, a
vlastita imena, zamenice i druge vrste imeničnih izraza
odgovaraju referenci. Iskazni činovi ne mogu da stoje
sami za sebe; to jest, ne može se samo referirati ili
predicirati a da se ne pravi neko tvrđenje, postavlja
neko pitanje, ili izvodi neki drugi ilokutorni čin. Ovome
stavu odgovarao bi stav u lingvistici da kada nešto
hoćemo da kažemo, mi koristimo rečenice, a ne reci.
GOVORNI ČINOVI
73
I to je upravo ono što je Frege mislio kada je rekao
da reci imaju referencu samo u kontekstu neke rečenice: „Nur im Zusammenhang eines Satzes bedeuten die
NVorter ctwas." 3 Koristeći se svojom terminologijom,
ja bih to ovako rekao: referiranje je samo deo izvođenja
nekog ilokutornog čina, a gramatička odežda ilokutornog čina je potpuna rečenica. Izričaj izraza kojim se
na nešto referira važi kao referiranje samo ako se nešto
kaže.
Naravno, neispravno je porediti vrste izraza sa
iskaznim činovima. Ako ja, na primer, kažem „Ostavio
me je na cedilu", ja ne referiram na neko određeno
cedilo na kome sam ostavljen, mada se izrazi ovog
oblika, uopšte uzev, koriste za referiranje.
2.2. Predikacija
Moja upotreba glagola „predicirati" znatno se
razlikuje od tradicionalne filozofske upotrebe, a to,
mislim, zahteva neko obrazloženje. Prvo, o predmetima prediciramo izraze, a ne univerzalije.4 Prihvatam
ovu konvenciju jer mi u davanju objašnjenja upotrebe
predikatskih izraza (vidi Peto poglavlje) uvođenje univerzalija izgleda i zbunjujuće i nepotrebno. Isto tako
pokušaću da naznačim vezu između pojmova predikacije i istine; za izraze, a ne univerzalije, može se reći
da su istiniti ili lažni kada ih prediciramo o nekim
objektima. Drugo, opet koristim svoju terminologiju,
u rečenicama od 1 do 5 javlja se ista predikacija, dok
mnogi filozofi govore kao da se predikacija javlja samo
kod tvrđenja i da stoga u izričajima rečenica od 2 do
4 predikacije uopšte i nema. Ova terminologija ne
3 G Frcgc. Die Grundlagen ikr Ariihmttik. Brcslau, 1SS4, str. 73
4 Ali identitet pređi ci ranog izraza nije nužan uslov /.t identitet predikacije. K.i/liun
ih •.monimni izrazi mogu se upotrebiti kako bi se izvrtila ista pređikanja; na primer J e
pu&C iz navike" i ,.pu£i iz navike".
74
DŽON SERL
samo da mi se čini nepodesnom - jer nas sprečava da
označimo upotrebu promena običnih predikatskih izraza u različitim vrstama ilokutornih činova - već ona
otkriva potpuno pogrešno shvatanje sličnosti između
tvrđenja i drugih ilokutornih Činova i razlikovanja svih
ilokutornih Činova od iskaza (razlikovanja o kome će
biti više reci u odcljku 2.4.).
2.3. Referenca kao govorni čin
Sada ću pokušati da bar delimično objasnim pojam
referiranja. Primeri izraza koje ću nazivati pojedinačnim određenim referirajućim izrazima ili, skraćeno,
„referirajućim izrazima", jesu: „ti", „bitka kod Vaterloa", „naš primerak jučerašnjih novina", „Cezar",
„sazvežde Orion". Svojstveno svakom od ovih izraza
je to da njihov izričaj služi da se neki 'objekat' ili
'entitet1 ili 'pojedinačno' o kome govornik hoće da kaže
nešto ili postavi neko pitanje, itd., identifikujc ili
izdvoji od drugih objekata. Referirajućim izrazom nazivaću svaki izraz koji služi da se nešto identifikuje,
bilo da je to neki predmet, neki proces, događaj, čin
ili "bilo koja druga vrsta 'individualnog1 ili 'pojedinačnog1. Referirajući izrazi ukazuju na pojedinačne stvari
i oni odgovaraju na pitanja „Ko?", „Sta?", „Koji?".
Referirajuće izraze razaznajemo po njihovoj funkciji,
a ne uvek po njihovom spoljašnjcm gramatičkom obliku
ili po načinu na koji oni vrše svoju funkciju.
Ovo će nam možda postati nešto jasnije ako jedan
paradigmatični, pojedinačni određeni referirajući izraz
uporedimo sa nekim drugim vrstama izraza. Za izraze
koji počinju neodređenim članom* kao Što je, na
primer, „neki čovek"**, kada se javljaju u izričaju
• U engleskom jeziku a i an (Prim. prev.)
•" U engleskom: a man (Pnm. prev.)
GOVORNI ČINOVI
75
rečenica oblika „Neki čovek je došao", može se reći
da referiraju na određenog Čoveka5, ali oni nikako ne
služe za identifikovanje ili naznačavanje govornikove
namere da identifikuje neki objekat na način na koji
se to čini upotrebom izraza sa određenim članom, kao
na primer „taj Čovek" (the man). Stoga, moramo
praviti razliku između pojedinačnih određenih referirajućih izraza i pojedinačnih neodređenih referirajućih
izraza. Na sličan način moraćemo da pravimo razliku
između određenih referirajućih izraza u množini (na
primer, „ti ljudi")*, i neodređenih-referirajućih izraza
u množini (na primer, „neki ljudi"** kao u rečenici
„Neki ljudi su došli").
Takođe, kod izraza sa neodređenim Članom moramo praviti razliku između referirajuće i nereferirajuće
upotrebe: na primer, pojavu izraza „jedan čovek"***
u izričaju rečenice „Jedan čovek je došao" treba razlikovati od javljanja ovog izraza u izričaju rečenice
„Džon je jedan Čovek". U prvoj rečenici izraz se
upotrebljava za referiranje, dok se u drugoj njime
predicira. Rasi 6 (Russell) je neko vreme smatrao da su
obe ove upotrebe u svrhe referiranja referirajuće upotrebe i da se druga rečenica koristi za pravljenje
tvrđenja o identitetu. To je očigledno pogrešno, jer
ako bi druga rečenica bila tvrđenje o identitetu, tada
bi za negativan oblik tog tvrđenja koji glasi „Džon nije
jedan čovek" moglo da se postavi pitanje koji je to
Čovek koji nije Džon, što je apsurdno.
Takođe bismo mogli praviti razliku između onih
izraza koji se koriste da referiraju na neku individuu
* U engleskom: the men, (Prim. prev.)
** U engleskom: some men, (Prim. prev.)
*•• U engleskom: a man. Ovile je ,jednn" sinonim za „neki".(Prim. prev.).
5 Ima razloga da uopSte ni- prihvatimo tla izričaje ove vrsie nazivamo referencom
Ja o lome neću ovde govoriti, jer je moj cilj samo da pokažem kontrast između pojedinačnih
referirajućih izraza i drugih vrsta izraza.
6 B. Russell: Introduilion Hi Mathematiral Philnsophy, London. IM9, sir. 172.
7(j
DŽON SERL
ili na neku pojedinačnu stvar, i onih koji se upotrebljavaju da referiraju na ono što filozofi nazivaju univerzalije. Na primer, treba praviti razliku između izraza
kao što su „Mont Everest" i „ova stolica" i izraza kao
što su „broj tri", „crvena boja" i „pijanstvo". Termin
„referirajući izrazi" ograničiću, ako nije drugačije naznačeno, na izraze koji se upotrebljavaju da referiraju
na pojedinačno, a raspravu o referiranju na univerzalije
odložiću za Peto poglavlje ove knjige. Termin „referirajući izrazi" koristiću kao srkaćenicu za „određeni
izrazi u jednini koje se koriste za referiranje na pojedinačnosti". Napominjem da termin „referirajući izrazi"
ne povlači da izrazi referiraju. Naprotiv, kao što je
ranije naglašeno, referiranje je govorni čin, a govorne
činove izvode govornici izricanjem reci, a ne recima.
Reći, služeći se mojom terminologijom, da neki izraz
referira (predicira, tvrdi, itd.) jeste ili besmisleno ili
pak samo skraćeni način da kažemo da govornik
upotrebljava neki izraz da bi referirao (predicirao,
tvrdio, itd). Tu skraćenicu ću i ja često koristiti u ovom
svom radu.
Za pojmove određene reference i određenog referirajućeg izraza još nisu određene precizne granice. Da
bi se ilustrovali paradigmatični slučajevi određene reference, može se dati skup rečenica koje sadrže takve
izraze, ali još uvek će se u mnogim slučajevima zadržati
sumnja da li se data upotreba reci može opisati kao
primer reference ili ne. Na primer, kada potpisujemo
neki dokument, da li mi tada referiramo na sebe? Da
li glagoli dati u različitim vremenima referiraju na
vreme njihovog izričaja. Ovim primerima, izgleda,
nedostaju mnoge odlike koje daju obeležje paradigmatičnim slučajevima određene reference. Uobičajena
pogreška koju prave filozofi je pretpostavka da na
takva pitanja može da se da ispravan i nedvosmislen
odgovor. Ili još gore, da je pojam referiranja bezvredan
GOVORNI ČINOVI
77
ukoliko se ne može dati ispravan i nedvosmislen
odgovor. Smatram da je pravi pristup ovom problemu
da se ispitaju oni slučajevi koji čine jezgro varijacija
pojma referiranja i da se zatim, u svetlu njihovih
sličnosti sa paradigmama i razlika sa njima, ispitaju
granični slučajevi. Uostalom, sve dok smo svesni i
sličnosti i razlika, možda i nije toliko važno da li ćemo
takve slučajeve nazivati referirajućim ili ne.
Sve u svemu, govorni čin referiranja treba da bude
objašnjen davanjem primera paradigmatičnih referirajućih izraza, objašnjavanjem funkcije koju izričaji ovih
izraza vrše u potpunom govornom činu (ilokutornom
činu) i uporedivanjem upotreba ovih izraza sa upotrebama drugih. Paradigmatični referirajući izrazi u engleskom jeziku mogu se, bar Što se tiče spoljašnje strukture
rečenice u ovom jeziku, podeliti u tri klase: (1) vlastita
imena, (2) imcnični izrazi koji se sastoje od određenog
člana ili prisvojne zamenice ili imenice u prisvojnom
obliku i imenice u jednini, i (3) zamenice. Izričaju
referirajućih izraza svojstveno je da služi za izdvajanje
nekog predmeta od drugih i njegovo identifikovanje.
Upotrebu ovih izraza treba razlikovati ne samo od
upotrebe predikatskih izraza i potpunih rečenica već i
od upotrebe nereferirajućih izraza, zatim od upotrebe
izraza koji referiraju na univerzalije ili određenih referirajućih izraza u množini. Ne smemo se zanositi da su
granice pojma određene reference oštro naznačene.
2.4. Iskazi
Svuda gde dva ilokutorna čina sadrže istu referencu i predikaciju, a pod uslovom da je značenje
referirajućeg izraza isto, reći ću da je izražen isti iskaz .
7 Ovim se daje dovoljan ali ne i nužan usjuv. Kgzistencijalna ivrdenja. na primci,
nemaju referencu.
78
DŽON SERL
Prema tome, u izričaju rečenica od 1 do 5 izražen je
isti iskaz. Na isti način u izričaju sledcćih rečenica:
6. Ako Sem puši iz navike, on neće dugo živeti.
7. Iskaz da Sem puši iz navike je nezanimljiv,
izražen je isti onaj iskaz koji je izražen i u rečenicama
od 1 do 5, mada se u rečenicama 6 i 7 taj iskaz javlja
kao deo jednog drugog iskaza. Tako iskaz treba strogo
razlikovati od potvrđivanja ili tvrđenja tog iskaza, pošto
se u izričajima od 1 do 7 javlja isti iskaz, ali samo u
rečenicama 1 i 5 taj iskaz se potvrđuje. Tvrđenje i
potvrđivanje su činovi, ali iskazi nisu činovi. Iskaz je ono
Što se potvrđuje u aktu potvrđivanja i ono što se tvrdi u
činu tvrđenja. Drugim recima: potvrđivanje je (sasvim
posebna vrsta) obavezivanja na istinitost nekog iskaza.
Izraz iskaza je iskazani a ne ilokutorni čin. Kao
što smo videli, iskazni činovi ne mogu stojati sami za
sebe. Iskaz se ne može izražavati, a da se pri tom ne
čini još nešto i time izvodi govorni čin. Da napravimo
još jedno poredenjc sa gramatikom: rečenice koje
počinju sa >,da", što je tipičan oblik prcdloga kojima
se nešto izdvaja, nisu potpune rečenice. Kada se neki
iskaz izražava, on se uvek izražava izdvajanjem jednog
8
ilokutornog čina.
Samo ja ne kažem da rečenica izražava neki iskaz
i ne znam kako bi rečenice i mogle da izvode činove
ove (ili bilo koje druge) vrste. Ali, ja kažem da
govornik u izričaju rečenice izražava neki iskaz.
Ukratko, ja pravim razliku između ilokutornog
čina i iskaznog sadržaja ilokutornog čina. Naravno,
neki ilokutorni činovi, na primer, izričaji „ura" i ,,oh",
nemaju iskazni sadržaj. Poznavalac ove literature prepoznaće ovo kao varijaciju razlikovanja koje uvode
razni autori, recimo, Frcge, Šefer (Scheffer), Luis
(Lewis), Rajhenbah (Reichenbach) i Har (Hare).
8 Tako razlikovanje između ima izražavanja nekog iskaza i samog tog iskaza odgovara
razlikovanju između (ina tvrđenja i marnog tog tvrđenja.
GOVORNI ČINOVI
79
Sa semantičke tačke gledišta u sintaktičkoj strukturi rečenice možemo razlikovati dva (ne nužno odvojena) elementa koje ćemo nazvati iskazni pokazatelj i
pokazatelj ilokutorne snage. Pokazatelj ilokutorne
snage upućuje nas kako da posmatramo dati iskaz ili,
drugačije rečeno, pokazuje koju ilokutornu snagu taj
izričaj treba da ima, to jest, koji ilokutorni Čin govornik
izvodi u izričaju te rečenice. Sredstva kojima se u
engleskom jeziku naznačava ta ilokutorna snaga su:
red reci, naglasak, intonacija, znaci interpunkcije, glagolski oblik i takozvani performativni glagoli9. Vrstu
ilokutornog čina koji izvodimo možemo da naznačimo
tako Što ćemo rečenicu započeti sa „Izvinjavam se",
„Upozoravam vas", „Tvrdim", itd. U stvarnim govornim situacijama često sam kontekst razjašnjava ilokutornu snagu izričaja, bez uvođenja odgovarajućeg eksplicitnog pokazatelja ilokutorne snage.
Ako ovo razlikovanje u semantici ima bilo kakav
značaj, onda se može očekivati da i u sintaksi postoji
slično razlikovanje, iako se sintaktičko predstavljanje
semantičkih činjenica neće uvek očitovati u spoljašnjem
obliku te rečenice. Na primer, u rečenici „Obećavam
da ću doći" spoljašnja struktura nas sprečava da pravimo razliku između pokazatelja ilokutorne snage i
pokazatelja iskaznog sadržaja. U tom pogledu, ona se
razlikuje od „Ja obećavam da ću ja doći", gde se razlika
između pokazatelja ilokutorne snage („ja obećavam")
i pokazatelja iskaznog sadržaja („da ću ja doći") očituje
u samom spoljašnjem obliku rečenice. Ali ako dublje
prodremo u samu strukturu prve rečenice, naći ćemo
da naznačnik fraze koji leži u osnovi prve i takode u
osnovi druge rečenice sadrži sledeće: „Ja obećavam +
ja ću doći". U dubljoj strukturi rečenice ove elemente
koji odgovaraju pokazatelju ilokutorne snage često
nalazimo sasvim odvojeno od elemenata koji odgova9 Objašnjenje ovog pojma videli u Austin, op. cit. sir. 4. i dalje.
80
DŽON SERL
raju pokazatelju iskaznog sadržaja, Čak i u onim slučajevima gde, na primer, na površini strukture, izostavljeni elementi koji se ponavljaju skrivaju tu razliku.
Naravno, ja time ne kažem da, uopšte uzcv, u naznačniku fraze koji leži u osnovi svake rečenice postoji
jedan jedini element koji označava ilokutornu snagu te
rečenice. Naprotiv, meni se čini da se u prirodnim
jezicima ta ilokutorna snaga naznačava pomoću mnogih
raznih sredstava. Neka od tih sredstava su sintaktički
veoma složena.
Ovo razlikovanje između pokazatelja ilokutorne
snage i iskaznih pokazatelja biće nam od velike koristi
u Trećem poglavlju, kada budemo analizirali ilokutorni
čin. Pošto različite vrste ilokutornih činova mogu imati
zajednički iskaz, analizu iskaza odvojićemo od analize
vrsta ilokutornih činova. Postoje pravila za izražavanje
iskaza, pravila za referencu i predikaciju, ali mislim da
se ta pravila mogu razmatrati odvojeno od pravila za
naznačavanje ilokutorne snage, pa ću tu raspravu
odložiti za Četvrto i Peto poglavlje.
Ova razlikovanja mogu se simbolički predstaviti
na sledeći način:
OpŠti oblik (mnogih vrsta) ilokutornih činova jeste
F(p)
gde se kao vrednosti promenljivc ,,F" javljaju razna
sredstva za određivanje ilokutorne snage, dok ,,p"
10
predstavljaju izrazi za iskaze . Tako različite vrste
ilokutornih činova možemo simbolički izraziti u ovim
oblicima:
(p) za potvrđivanja
! (p) za komande
Ob (p) za obećanja
U (p) za upozorenja
l(p) za da-ne pitanja,
10 U ovaj model ne mogu se smestiii svi ilokutorni Činovi. Na prime r. ..Ura za
Manfcsler Junajied" ili „Dole Cezar", imali bi oblik Fin) gde se umesto ..«" slavlja
referirajući izraz.
GOVORNI ČINOVI
gl
i tako dalje. Izuzev za pitanja tipa da ili ne, simboli
moraju predstavljati iskazne funkcije, a ne potpune
iskaze, jer izuzev u pitanjima tipa da-ne, govornik koji
postavlja neko pitanje ne izražava potpuni iskaz. Tako
se pitanje „Koliko je ljudi bilo na zabavi'1 predstavlja
kao
?(* broj ljudi je bio na zabavi), a
„Zašto je on to učinio?" predstavlja se kao
? (On je to učinio zato...).
Ali, „Da li si ti to učinio?", dakle pitanje tipa da-ne,
predstavlja se kao
? (Ti si to učinio).
Sve dotle dok naše razmatranje ograničavamo na
jednostavne iskaze tipa subjekat-predikat, gde je subjekat određeni referirajući izraz u jednini, ova razlikovanja možemo da predstavimo u obliku
F(RP)
gde je ,,R" referirajući izraz a „P" predikatski izraz.
Ova razlikovanja uvodimo i zbog toga što nam ona
omogućavaju da objasnimo i predstavimo razlikovanje
koje se obično previda, a to je razlikovanje između
ilokutorne negacije i iskazne negacije, dakle razlike
između
~F(P)
Tako na primer, rečenica „Obećavam da ću doći" ima
dve negacije: „Ne obećavam da ću doći" i „Obećavam
da neću doći". Prvo je ilokutorna negacija, dok je
drugo iskazna negacija. Iskazne negacije ne menjaju
karakter ilokutornog čina, jer je njihov rezultat drugi
iskaz koji ima istu ilokutornu snagu. Ilokutorne negacije, uopšte uzev, menjaju karakter ilokutornog čina.
Tako, izričaj „Ne obećavam da ću doći" nije obećanje
već odbijanje da se da obećanje. Izričajem „Ne tražim
82
DŽON SERL
od vas da to učinite" negira se da je postavljen neki
zahtev, što je sasvim različito od izričaja negativnog
zahteva „Nemojte to činiti". Isto razlikovanje važi i
za tvrđenje. Razmotrimo sledeće tvrđenje - „Konji
postoje".
(X je konj)
Uobičajenom razlikovanju između Konji ne postoje,
(X je konj)
i „Postoje stvari koje nisu konji",
(^Vje konj),
treba dodati i „Ne kažem da konji postoje",
(X je konj).
U iskušenju smo da pomislimo da nam negacija sredstva
za naznačavanje ilokutorne snage daje negativno tvrđenje o govorniku koje se tiče njegovog izvođenja nekog
ilokutornog čina. Ali, to je pogrešno. Da
u stvari uvek ima oblik
Na osnovu toga, odbijanje izvođenja nekog ilokutornog
čina uvek bi bilo tvrđenje autobiografske vrste: to da
on nije izveo takav i takav čin je empirijska činjenica.
Ali, na primer, „Ja ne obećavam da ću doći" isto je
toliko autobiografska tvrdnja koliko i „Ja obećavam"
u rečenici „Ja obećavam da ću doći".
Pošto smo veliki broj tipova ilokutornih činova
podelili na elemente predstavljene simbolima u notaciji
„F(RP)", možemo onda odvojeno da analiziramo ilokutornu snagu (F), referiranja (R) i predikacije (P). Ove
tri teme razmatraću tim redom u Trećem, Četvrtom
i Petom poglavlju. No važno je da ukazem na sva
GOVORNI ČINOVI
^
ograničenja ovakvog jednog poduhvata. Bavićemo se
veoma jednostavnim ilokutornim činovima one vrste
koja uključuje referiranje na pojedinačne predmete
(obično u izričaju imeničnih izraza u jednini) i predikaciju jednostavnih izraza. Pri tom ću izostaviti složenije
tipove subjekatskih izraza, relacione predikatske izraze
i molekularne iskaze. Sve dok ne raščistimo s jednostavnim slučajevima, teško da možemo objasniti složenije.
2.5. Pravila
Želeo bih da razjasnim razliku između dve različite
vrste pravila koje ću nazvati regulativnim i konstitutivnim. Prilično sam siguran da razlika između njih
postoji, ali je dosta teško da tu razliku objasnim. Za
početak reći ćemo da regulativna pravila uređuju oblike
ponašanja koji već postoje nezavisno od ovih pravila.
Na primer, pravila lepog ponašanja uređuju međuljudske odnose koji postoje nezavisno od pravila. Ali
konstitutivna pravila ne samo da određuju nove oblike
ponašanja. Pravila u fudbalu ili u šahu, na primer, ne
samo da određuju igranje fuđbala ili šaha već određuju
samu mogućnost igranja takvih igara. Aktivnosti igranja fudbala ili šaha sastoje se u delovanju u skladu sa
odgovarajućim pravilima (bar većim podskupom ovih
11
pravila) . Regulativnim pravilima uređuje se aktivnost
U Ovo tvrđenje treba razumeli na određeni niu'-in Kad;i kažem tla se igra, recimo
Šaha. sastoji od postupanja u skladu sa pravilima, numera mi je da u to uključim mnogo
vise od pravila koja određuju moguće kretanje Šahovskih figura. Mi možemo da sledimo
ova pravila a da opet ne igramo šah ako je. na primer. pomeranjc figura dco religioznog
obreda ili ako je pumeranje šahovskih figura uključeno u neku veću. složeniju igru. U
pojam 'postupanja prema pravilima' nameravam da uključim pravila koja objaSnjavaju
svrhu igre'. StaviSc, mislim da postoje neka pravila koja su od ključnog značaja za sve
takmičarske igre. a nisu specifična za ovu ili onu igru. Na primer. mislim da je stvar pravila
ti svakoj takmičarskoj igri da se svaka strana obavezuje da pokusa da pobedi, U vezi s tim,
obratite pažnju na to da je nas stav prema limu ili igraću koji namerno izgubi utakmicu
isti kao nas stav prema igraću koji podvaljuje u igri. I jedan i drugi postupak idu protiv
pravila, iako se radi o pravilima različite vrste.
84
DŽON SERI.
koja je već postojala, aktivnost čije je postojanje logički
nezavisno od pravila. Konstitutivna pravila konstituišu
(i tako ureduju) jednu aktivnost čije postojanje je
logički zavisno od tih pravila.
Odlika regulativnih pravila je da ona imaju oblik
zapovesti ili se mogu izraziti kao zapovesti. Na primer,
„Kada sečeŠ hranu, nož drži u desnoj ruci" ili, „ZvaniČnici moraju da nose kravate kada idu na večeru". Neka
konstitutivna pravila imaju sasvim drugačiji oblik. Na
primer, „Kada je kralj napadnut tako da ga nijedan
potez ne može odbraniti, onda imamo šah-mat", „Gol
je kada je igrač, za vreme igre, u posedu lopte na
krajnjoj tački protivničke polovine". Ako regulativna
pravila kojima se izdaju zapovesti uzmemo kao uzrok,
ova ne-zapovedna konstitutivna pravila će nam verovatno izgledati krajnje čudna i čak ih možda i nećemo
smatrati pravilima. Obratite pažnju na to da su ona po
svom karakteru gotovo tautološka, jer ono Što nam
takvo pravilo na izgled nudi jeste definicija „šah-mata"
ili „gola". Da se šah-mat u šahu može postići na takav
i takav način, izgledaće nam čas kao pravilo, čas kao
analitička istina zasnovana na značenju izraza „Šah-mat
4
u šahu' . Da se takva tvrđenja mogu prikazati kao
analitička, objašnjava činjenicu da je dato pravilo
konstitutivno. Pravila za Šah-mat ili gol moraju da
'definišu7 šah-mat u šahu ili gol u američkom fudbalu
na isti način na koji pravila fudbala definišu „fudbal"
ili pravila šaha definišu „šah". To, naravno, ne znači
da ih promena u nekim sporednim pravilima čini
nekom drugom igrom. Naime, u svakom sistemu konstitutivnih pravila postoji izvestan stepen centralnosti.
Odlika regulativnih pravila je da su ona data ili mogu
biti data u sledećim oblicima „Učini A"' ili „Ako Y,
učini X". U sistemu konstitutivnih pravila neka će imati
ovakav oblik, ali će druga biti data u sledećem obliku
,,X važi kao V", ili „X važi kao Y u kontekstu C".
GOVORNI ČINOVI
05
Sa filozofskog stanovišta važno je shvatiti da konstitutivna pravila postoje i kakva je njihova priroda.
Tako, na primer, neki filozofi, postavljaju pitanje
„Kako davanje obećanja može da stvori neku obavezu?" Slično bi bilo i pitanje „Kako se postizanjem gola
dobija 6 poena?" Pošto su postavljena na ovaj način,
na ova pitanja se može odgovoriti navođenjem pravila
oblika „X važi kao Y". To, naravno, ne znači da se
oba pitanja ne mogu izraziti i na drugi način tako da
se njima dotakne i problem institucije obećanja ili pak
igre fudbala.
Razlika koju sam pokušao da naznačim je još uvek
prilično neodređena i pokušaću dalje da je objasnim
razmatrajući dve formule koje sam koristio da bih
okarakterisao konstitutivna pravila: „Stvaranje konstitutivnih pravila, dakle, stvara mogućnost za nove
oblike ponašanja", i „Konstitutivna pravila često imaju
oblik: X važi kao Y u kontekstu C".
„Novi oblici ponašanja": u trivijalnom smislu stvaranje bilo kog pravila stvara mogućnost novih oblika
ponašanja, naime ponašanja koje se izvodi u skladu s
tim pravilom. Međutim, ovu primedbu ne možemo
uzimati u tom trivijalnom smislu. Ono što podrazumevam najbolje se može izraziti jednim formalnim oblikom. Tamo gde je pravilo čisto regulativno, ponašanju
koje je u skladu s tim pravilom može se pridati isti opis
ili specifikacija (isti odgovor na pitanje „Šta je on
učinio?") bez obzira da li pravilo postoji ili ne, pod
uslovom da opis ili specifikacija ne referiraju izričito
na to pravilo. Ali tamo gde imamo konstitutivno
pravilo (ili sistem pravila), ponašanju koje je u skladu
s tim pravilom mogu se pridati takve specifikacije i
opisi koji inače ne bi mogli da se daju kada to pravilo
(ili pravila) ne bi postojalo. Da bismo to bolje razumeli,
navešćemo nekoliko primera.
ftfo
DŽON
SERI.
Pretpostavimo da je u krugu mojih poznanika
pravilo lepog ponašanja da se poziv na zabavu mora
poslati bar dve nedelje unapred. Ovakva specifikacija
delanja: „On je poslao pozivnice bar dve nedelje
unapred" može se dati bez obzira na postojanje tog
pravila. Pretpostavimo dalje da je u mojim sportskim
krugovima fudbal igra koja se igra po određenim
pravilima. Specifikacija, „Oni su igrali fudbal" ne može
se dati ako takva pravila ne postoje. Moguće je da 22
čoveka čine iste telesne pokrete koje izvode dva tima
na fudbalskoj utakmici. Ali, kada ne bi postojala
pravila fudbala, to jest, već postojeća igra fudbala, mi
ni u kom smislu ne bismo mogli to njihovo ponašanje
opisati kao igranje fudbala.
Uopšte uzev, društvenom ponašanju mogu se dati
iste specifikacije čak i ako ne postoje pravila lepog
ponašanja. Ali konstitutivna pravila, kao Što su pravila
pojedinih igara, pružaju osnovu za određenja ponašanja
koja ne bi mogla biti data kada ta pravila ne bi
postojala. Naravno, regulativna pravila često pružaju
osnovu za procenu ponašanja. Na primer, ocene „On
je nepristojan", „On je nemoralan", „On je učtiv", ne
bi mogle biti date da iza njih ne stoje neka pravila. Ali
ove ocene nisu specifikacije ili opisi u onom smislu u
kome ja sada upotrebljavam ove izraze. „On je glasao
za Vilkija" ili „On je postigao pogodak"*, specifikacije
su koje ne bi mogle biti date bez konstitutivnih pravila.
Ali, „On je imao kravatu na prijemu", „On je držao
nož u desnoj ruci", „On je seo", određenja su koja se
mogu davati bez obzira da li pravila koja zahtevaju
nošenje kravate na svečanostima ili držanje viljuške u
12
desnoj ruci uopšte postoje.
* U originalu: ..homc run", (Prim. prev.)
12 Moguće je da pribori uopStc zahtevaju konstitutivna pravila koja bi se prc svega
mofla opisali kao, »a primer. „kravata" ili ..viljuSka". Ja ne mislim da je to slučaj, ali tim
problemom se livde neću baviti, poito je on za sada nevažan.
GOVORNI ClNOVT
87
Svrha formule ,,X važi kao Y u kontekstu C" nije
da bude formalni kriterij za razlikovanje konstitutivnih
pravila od regulativnih. Svako regulativno pravilo može
se izokrenuti tako da se izrazi u ovakvom obliku: na
primer, „Nenošcnje kravate za večerom važi kao pogrešno ponašanje zvanica". Ali imenični izraz koji dolazi
posle „važi kao" upotrebljava se ovde kao termin
procene, a ne kao termin određenja (specifikacije).
Tamo gde se pravila prirodno mogu izraziti u ovom
obliku i gde je termin Y neka specifikacija, pravilo će
verovatno biti konstitutivno. Ali potrebno je dati još
dva određenja. Prvo, pošto konstitutivna pravila dolaze
u sistemu, može se desiti da je čitav sistem, a ne
pojedinačna pravila u okviru tog sistema, ono što
predstavlja primer ovog oblika. Tako, mada prvo
pravilo košarke - svaka strana u igri ima po pet igrača
- nema ovaj oblik, delanje u skladu sa svim ili sa
dovoljno velikim podskupom pravila, važi kao igranje
košarke. I drugo, u okviru ovih sistema izraz koji je
termin Y neće biti prosto jedan naziv. On će označiti
nešto što ima posledice. Tako „ofsajd"*, „home
run"**, ,,touchdown"*** i ,,šah-mat" nisu prosto etikete za stanje stvari specifikovano terminom X, već
oni dalje uvode posledice, na primer, putem penala,
bodova, pobede ili gubljenja utakmice.
Već sam rekao da je pretpostavka od koje polazi
ovaj moj rad da govoriti neki jezik znači izvoditi činove
u skladu sa pravilima. Oblik koji ova pretpostavka
dobija jeste da se semantička struktura jezika može
smatrati konvencionalnom realizacijom niza skupova
osnovnih konstitutivnih pravila i da su govorni činovi,
činovi koji se odlikuju time što se izvode izricanjem
izraza u skladu sa ovim skupovima konstitutivnih pra• U lu.lh.ilu (Prim. prev.)
*• U bezbolu. (Prim. prev.)
*** U ragbiju. (Prim. prev.)
gg
DŽON SERL
vila. Jedan od ciljeva narednog poglavlja jeste da
formuliše skupove konstitutivnih pravila za izvođenje
određenih vrsta govornih Činova. Ako je ono što sam
rekao o konstitutivnim pravilima ispravno, ne treba da
nas iznenadi ako sva ova pravila ne dobiju oblik
zapovednih pravila. U stvari, videćemo da pravila
mogu da se podele u nekoliko različitih kategorija od
kojih nijedna nije jednaka pravilima lepog ponašanja.
Pokušaj postavljanja pravila za izvođenje govornih
činova može se takodc smatrati proverom hipoteze da
u osnovi govornih činova leže konstitutivna pravila.
Ako ne budemo u stanju da damo zadovoljavajuću
formulaciju pravila, naš neuspeh treba shvatiti delimično kao opovrgavanje ove hipoteze.
Smisao u kome želim da kažem da su konstitutivna
pravila uključena u govorenje nekog jezika može se
učiniti jasnijim ako razmotrimo sledeće pitanje. Kakva
je razlika između davanja obećanja i, recimo, pecanja,
koja me tera da kažem da je dati obećanje na nekom
jeziku moguće zbog postojanja konstitutivnih pravila
koja se odnose na elemente jezika, dok pecati ne
zahteva postojanje sličnog skupa konstitutivnih pravila?
Najzad, i pecanje i davanje obećanja su ljudske aktivnosti; i jedno i drugo su ponašanja koja imaju neki cilj
i u oboma se može pogreški. Ključna razlika je u
ovome: u slučaju pecanja odnosi između cilja i sredstava, to jest odnosi koji olakšavaju ili omogućuju postizanje cilja, stvar su prirodnih, fizičkih činjenica; takvih
činjenica, na primer, kao što su da riba ponekad zagrize
mamac, ali retko praznu udicu; da udice napravljene
od čelika mogu da zadrže ribu, a udice napravljene,
recimo, od putera, ne mogu. Postoje, doduše, tehnike,
procedure, pa čak i strategije koje uspešni ribolovac
sledi. Nema sumnje da su u svemu tome sadržana neka
regulativna pravila. Ali da se pod tim i tim uslovima
hvata riba nije stvar konvencije ili bilo čega sličnog
GOVORNI ČINOVI
gg
konvenciji. S druge strane, u slučaju govornih činova
koji se izvode u okviru jezika, stvar je konvencije - a
ne strategije, tehnike, procedure ili prirodnih činjenica
- da li izričaji takvih i takvih izraza pod određenim
uslovima važe kao davanje obećanja.
„Ali", može se prigovoriti, „vi ste nam samo rekli
kako se stvari kao stoje davanje obećanja razlikuju od
stvari kao što je pecanje, a to nije dovoljno da osvetli
smisao primedbi o pravilima". Mislim da je ovaj prigovor na mestu i pokušaću da dalje objasnim šta podrazumevam kada kažem da ova knjiga polazi od pretpostavke da je govoriti neki jezik stvar izvođenja govornih
činova u skladu sa sistemom konstitutivnih pravila.
Počeću razlikovanjem triju pitanja na koje se odnosi
ova primedba. U grubim crtama, ta pitanja se mogu
izraziti na stedeći način: prvo, da li su jezici uopšte (ne
jedan određeni jezik) konvencionalni? drugo, da li
ilokutornim činovima upravljaju pravila? i treće, da li
jezikom upravljaju pravila? Nadam se da će odgovori
koje ću predložiti malo pojasniti ova pitanja. Odgovor
na prvo pitanje je očigledno potvrdan. Ja sada pišem
u skladu sa pravilima engleskog jezika a ne, recimo,
francuskog, nemačkog ili svahili. U tom su smislu
jezici, (za razliku od jednog određenog jezika), konvencionalni. Ali drugo pitanje je teže i važnije. Pokušajmo
da ga malo izmenimo. Da li u jeziku (francuskom,
engleskom ili bilo kom drugom) moraju postojati neke
konvencije da bi se mogli izvoditi ilokutomi činovi,
kao što su tvrđenje, obećanje, zahtevanje? Želeo bih
da kažem da je odgovor na ovo pitanje, uopšte uzev,
potvrdan.
Neke vrlo jednostavne vrste ilokutornih Činova
mogu se izvoditi nezavisno od upotrebe bilo kakvih
konvencionalnih sredstava, jednostavno tako Što govornik određenim ponašanjem postiže da slušaoci prepo-
9()
DŽON SERL
znaju neke od njegovih intencija.13 I ta mogućnost
ukazuje na slabost uporedenja sa igrama jer se, na
primer, ni ,,touchdown" ne može dobiti nezavisno od
pozivanja na neke konvencije (pravila). Ali, činjenica
da neko može izvoditi ilokutorne činove izvan nekog
prirodnog jezika ili bilo kog drugog sistema konstitutivnih pravila ne treba da zamrači činjenicu da se ilokutorni činovi, uopšte uzev, izvode u okviru jezika po
nekim pravilima i da, u stvari, ne bi ni mogli da se
izvode kada upravo jezik ne bi dozvoljavao mogućnost
njihovog izvođenja. U nekim posebnim uslovima možemo od nekog 'tražiti' da napusti sobu, ne upotrebljavajući nikakvu konvenciju, ali bez jezika ne bismo
mogli da zahtevamo od nekoga i da, na primer,
započne istraživački projekat o problemu dijagnoziranja i lečenja mononukleoze kod studenata američkih
univerziteta. Štaviše, želim da ukazem, da je za postojanje izvesnih tipova govornih činova, kao što su
davanje obećanja ili tvrđenje, neophodan određeni
sistem elemenata kojim upravljaju neka pravila. Moj
pas može izvesti neke jednostavne ilokutorne činove.
On može da pokaže da je nečim zadovoljan i može
pitati (tražiti) da ga pustim napolje. Ali njegov dijapazon je veoma ograničen, te je i opis onih tipova činova
koje on može da izvodi kao ilokutornih činova delom
metaforičan.
Da bih dopunio svoj odgovor na drugo pitanje i
počeo da dajem odgovor na treće, navešću dva zamišljena slučaja kako bih ilustrovao neke odnose između
pravila, činova i konvencija.
Prvo, zamislimo da se šah u različitim zemljama
igra u skladu sa različitim konvencijama. Zamislimo,
na primer, da je u jednoj zemlji kralj predstavljen
velikom figurom, a da je u drugoj manji od piona. U
]3 Ovakvi slučajevi su mnogo ograničeniji nego Sto pretpostavljamo. Izrazi lica i
pokreti, kao Sto je pokazivanje prstom, sadrže uveliko element konvencije.
GOVORNI ČINOVI
9J
jednoj zemlji šah se igra na tabli, a u drugoj ta tabla
je predstavljena brojevima od kojih je svaki dodeljen
jednoj od figura koja se 'kreće' ka tom broju. O ovim
različitim zemljama možemo reći da istu igru Šaha
igraju u skladu sa različitim konvencionalnim oblicima.
Napominjem još jednom, da bi se neka igra uopšte
mogla igrati, neophodno je sledenje pravila u nekom
obliku. Nešto, a to Čak i ne mora da bude neki
materijalni predmet, mora predstavljati ono Sto nazivamo kraljem ili tablom.
Drugo, zamislimo društvo sadista koji vole da,
vičući jedan drugome u uvo, proizvode bol. Pretpostavimo da, zato što im je tako zgodno, oni prihvataju
konvenciju da za tu svrhu uvek proizvode buku „bang,
bang". O ovom slučaju, kao i o slučaju igranja šaha,
možemo reći da se radi o praksi koja uključuje neku
konvenciju. Ali, za razliku od šaha, ta konvencija nije
ostvarivanje nekog osnovnog konstitutivnog pravila.
Za razliku od šaha, konvencionalno sredstvo je sredstvo
za postizanje prirodnog efekta. Nema pravila koje bi
potvrdilo da reČ 'bang' važi kao uzrokovanje bola; bol
se može osetiti bez obzira da li se za tu konvenciju zna
ili ne. Bol se može izazivati bez znanja ikakve konvencije.
Da vidimo šta se dešava sa jezicima, jezikom i
ilokutornim činovima. Kao i slučajevi šaha i buke, i
jezici uključuju konvenciju. Ovo je moj odgovor na
prvo pitanje. Ali što se tiče drugog i trećeg pitanja,
reći ću da su govorenje nekog jezika i izvođenje
ilokutornih činova slični šahu po načinu na koji se
suštinski razlikuju od slučaja buke. U meri u kojoj su
međusobno prevodivi, različiti ljudski jezici mogu se
smatrati različitim konvencionalnim realizacijama istih
osnovnih pravila. Činjenica da na francuskom neko
može davati obećanje rekavši „je promets", a na
engleskom ,,I promise", stvar je konvencije. Ali činje-
92
DŽON SERL
nica da izričaj sredstava za davanje obećanja (pod
odgovarajućim uslovima) važi kao preuzimanje obaveze jeste stvar pravila, a ne stvar konvencija francuskog ili engleskog jezika. Kao i u gore navedenom
primeru, igru šaha u jednoj zemlji možemo prevesti u
igru šaha u drugoj, jer one imaju zajednička osnovna
pravila. (Neobična je činjenica, koja zahteva dodatno
objašnjenje, da rečenice date u jednom jeziku mogu
da se prevedu u rečenice u drugom jeziku).
Štaviše, da se opet vratimo drugom pitanju, za
mnoge vrste ilokutornih činova mora postojati neko
konvencionalno sredstvo za izvođenje tih činova, jer
se oni mogu izvoditi samo u okviru pravila. Uz to mora
postojati neki način pozivanja na ta osnovna pravila.
U slučaju davanja obećanja i tvrđenja, da bi uopšte
bilo moguće izvoditi takve govorne činove, moraju
postojati neki konvencionalni elementi Čiji izričaj važi
kao preuzimanje neke obaveze ili prihvatanje postojanja nekog stanja stvari. Stvari određene nekim pravilima nisu prirodne posledice kao Što je osećanjc bola,
koje se može izazivati bez pozivanja na pravila. U tom
smislu želeo bih da kažem sledeće; ne samo da su jezici
konvencionalni već i da izvesnim vrstama ilokutornih
činova upravljaju pravila.
Tako se tri moja pitanja mogu izraziti na sledeći
način: prvo, da li postoje konvencije za jezike? Drugo,
da li moraju postojati pravila (ostvarena na neki način)
da bi bilo moguće izvoditi ovaj ili onaj ilokutorni čin?
I treće, da li su konvencije realizacije pravila?
Moj odgovor na prvo pitanje je potvrdan kao i
odgovor na drugo pitanje, to jest, da većinom ilokutornih činova upravljaju neka pravila i da većinom drugih
činova takode upravljaju neka pravila. Moj odgovor na
treće pitanje, uopšte uzev, takode je potvrdan.
Svrha poredenja je da slučajem buke ilustrujemo
šta to u praksi znači imati konvencionalni oblik izvode-
GOVORNI ClNOVJ
93
nja, bez konstitutivnih pravila i bez postavljanja pravila
i konvencija za izvođenje čina. Slučaj šaha pokazuje
nam Šta u praksi znači imati konvencionalne oblike
izvođenja, gde su konvencije realizacije osnovnih pravila i gde su za izvođenje činova neophodna pravila ili
neke konvencije.
Kada kažem da je govorenje nekog jezika uključivanje u neki oblik ponašanja kojim upravljaju pravila,
mene ne zanimaju toliko posebne konvencije na koje
se pozivamo govoreći ovaj ili onaj jezik (i upravo je to
razlog što se moje istraživanje u osnovi razlikuje od
lingvistike shvaćene kao istraživanje postojeće strukture prirodnih, ljudskih jezika). Mene zanimaju
osnovna pravila koja realizuju ili manifestuju konvencije u onom smislu u kome one to čine u primeru sa
šahom. Kada kažem da je govorenje jezika uključivanje
u neki oblik ponašanja kojim upravljaju pravila, onda
tu primedbu treba uzeti u smislu odgovora na treće
pitanje. Čak i ako bi se ispostavilo da grešim u pogledu
drugog pitanja, da se i ilokutorni činovi mogu izvoditi
izvan svakog" sistema konstitutivnih pravila, još uvek
ne sledi da njihovo izvođenje u jeziku nije deo oblika
ponašanja kojim upravljaju pravila. Ja zastupam oba
gledišta, ali samo odgovor na treće pitanje je od
ključnog značaja za ovaj moj ogled, jer je to ono
gledište koje izražava hipotezu po kojoj govoriti jedan
jezik znači uključiti se u oblik ponašanja kojim upravljaju pravila.
1 konačno dva odgovora o pravilima: prvo, da li
mora postojati i kazna za kršenje pravila ako je to
pravilo ono pravo? Da li sva pravila moraju biti
normativna? Moj odgovor je - ne moraju. Ne povlači
svako konstitutivno pravilo kaznu. Na kraju krajeva,
kakva je kazna za kršenje pravila po kome se bezbol
igra sa po devet igrača na svakoj strani? U stvari, teško
je videti kako se u šahu može prekršiti pravilo o
94
DŽON SERL
šah-matu ili u fudbalu pravilo o golu. Drugo, da li se
može slediti neko pravilo, a da se to i ne zna? Nekim
ljudima smeta što ja tvrdim da postoje pravila u jeziku
koja mi otkrivamo kao nova za nas čak i ako smo ih
se sve vreme pridržavali. Uzmimo jedan očigledan
fonološki primer: u mom dijalektu „linger" se ne
rimuje sa „singer", niti.se „anger" rimuje sa „hanger",
iako se po načinu pisanja čini da ovi parovi treba da
se rimuju. Međutim „linger" i „anger" sadrže glas (g)
iza glasa (t|), dok „singer" i „hanger" imaju samo glas
(n) čime se u izgovoru dobija (siT]3r) i (lirjgSr). Ako
uzmete listu primera sličnih ovim, videćete da postoji
sledeće pravilo: svuda gde je reč izvedena iz glagola,
glas (g) je izostavljen u izgovoru, a tamo gde nije tako
izvedena, glas (g) se izgovara. Tako imamo „sing":
„singer"; „hang": „hanger"; „bring": „bringer"; ali,
„linger", „anger", „finger, „longer" nisu izvedene od
glagola „ling" ,,ang", „fing" i „long". Štaviše, želim da
tvrdim da je to pravilo, a ne samo pravilnost, kao što
se može videti, kako iz činjenice da svako odstupanje
prepoznajemo kao pogrešan izgovor, tako i iz činjenice
da pravilo, po svom projektivnom karakteru, pokriva
i nove slučajeve. Zamislimo, na primer, da smo izmislili
imenicu „longer" izvodeći je iz glagola „to long"
(čeznuli). „Longer" = (po definiciji) one who longs
(onaj koji čezne). Tada bi u rečenici „This longer longs
longer than that longer" kod izgovaranja prvog i
poslednjeg „longer" bio izostavljen glas (g) dok bi se
to oštro (g) zadržalo u izgovoru reci „longer" koja je
u sredini. Ovo pravilo nije sadržano u svim dijalektima
engleskog jezika i ja ne tvrdim da nema izuzetaka - ali
i pored toga to je dobro pravilo. Izgleda mi očevidno
da to jeste pravilo i to takvo da ga sledimo čak i ako
ne znamo da to činimo (u smislu da možemo da ga
formulišcmo).
Ovakvi primeri u našem istraživanju imaju sledećc
implikacije. Ponekad, da bismo na odgovarajući način
GOVORNI ČINOVI
95
objasnili neko ljudsko ponašanje, moramo da pretpostavimo daje ono izvedeno u skladu sa nekim pravilom,
čak i ako sam delatelj nije u stanju da navede pravilo
po kome dela i možda čak nije svestan činjenice da on
dela u skladu sa tim pravilom. To što on zna kako da
čini nešto može se objasniti na odgovarajući način samo
pomoću pretpostavke da on zna (daje zadobio, usvojio,
naučio) pravilo po kome je to tako i tako, čak i ako u
jednom značajnom smislu on možda ne zna da mu je
to pravilo poznato, ili da ono Što on čini - čini delom
zbog tog pravila. Dva obeležja ponašanja kojim upravljaju pravila, za razliku od prosto uobičajenog ponašanja jesu da mi odstupanje od uzora prepoznajemo kao
na neki način pogrešno ili nedostatno ponašanje i da
pravilo, za razliku od uobičajenog ponašanja u prošlosti, automatski pokriva sve nove slučajeve ponašanja.
Suočen sa slučajem koji ranije nikada nije iskusio,
delatelj zna šta treba da uradi.
2.6. Značenje
Ilokutorni činovi se izvode u izričaju zvukova ili
pravljenju znakova. Kakva je razlika između izricanja
glasova ili označavanja znakova, i izvođenja jednog
ilokutornog čina? Jedna od razlika je ta da se za glasove
ili znakove koje neko proizvodi u izvođenju ilokutornog
čina kaže da imaju značenje; druga razlika, koja je
povezana s ovom prvom, jeste da se za nekoga kaže
da izričajem ovih zvukova ili znakova nešto podrazumeva (misli). Odlika govorenja je da kada neko nešto
kaže, onda on sa onim što kaže nešto podrazumeva; i
za ono što neko izgovara, za skup zvukova koje neko
emituje kaže se da ima značenje. Dolazimo sada do
druge tačke na kojoj se slama naše poredenje između
izvođenja govornih činova i igranja igara. Za figure u
96
DŽON SERL
igri, kao što je šah, ne kaže se da imaju značenje i,
štavišc, kada neko vuče potez u šahu, za njega se ne
kaže da on time bilo šta podrazumeva ili misli već samo
da on povlači određeni potez.
Ali šta u stvari znači kada kažemo da neko nešto
podrazumeva time što nešto kaže i šta to znači kada
kažemo da nešto ima značenje? Da bismo odgovorili
na prvo od ova dva pitanja predlažem da pozajmimo
neke ideje od Pola Grajsa (Grice), s tim što ćemo ih
malo izmeniti. U svom članku pod naslovom Značenje14, Grajs analizira pojam ,,ne-prirodno značenje" 15 i
to na sledeći način. Reći da govornik G podrazumeva
nešto sa X znači reći da G želi da izazivajući kod
slušaoca S prepoznavanje njegove namere (intencije),
izričajem X kod slušaoca S proizvede neki efekat.
Mada ne mislim da je ovo objašnjenje sasvim adekvatno, i to iz razloga koje ću kasnije i objasniti, mislim
da je ono dobro kao uvod u objašnjavanje značenja,
prvo zato Što uspostavlja vezu između značenja i
intencije, i drugo, zato što obuhvata sledeće suštinske
odlike jezičke komunikacije. Govoreći, ja pokušavam
da saopštim nešto svome slušaocu, navodeći ga da
prepozna moju nameru (intenciju) da mu upravo to
saopštim. Nameravani efekat kod slušaoca postižem
tako što ga navodim da prepozna moju intenciju da
postignem taj efekat i čim slušalac prepozna šta je moja
intencija, šta želim da postignem, ta moja intencija je
već postignuta. On razume šta ja govorim čim u izričaju
onoga što ja govorim prepoznaje moju intenciju kao
intenciju da upravo to kažem.
Ovo ću ilustrovati jednim veoma jednostavnim
primerom. Kada kažem „Zdravo", moja intencija je da
kod slušaoca proizvedem znanje da je on pozdravljen.
14 l'hilmophical Revirw. juli. 1957. str. 377-388.
15 Grajs pravi razliku umedu ..meaning nn" (to jesi 'non-natuial' - „neprirodnu
značenje") od smisla reci ..mean" u „Oblaci znače kiSu" i ..Ove tačkice znače boginji".
GOVORNI ČINOVI
97
Ako on to prepozna kao moju nameru da kod njega
proizvedeni to znanje, tada on tim prepoznavanjem
zadobija to znanje.
Ma koliko ono bilo vredno, ovo objašnjenje značenja mi izgleda nedostatno bar u dva suštinska pogleda.
Prvo, ono uspeva da objasni obim u kome značenje
može biti stvar pravila ili konvencija. Ovaj prikaz
značenja ne pokazuje vezu između onog šta to što on
kaže stvarno znači u jeziku. Drugo, definisanjem značenja preko nameravanog efekta kod slušaoca, on
ilokutorne činove brka sa perlokutornim. Grubo rečeno, Grajs, u stvari, definiše značenje putem intencije
da se izvede perlokutorni čin, ali reći nešto i nešto
podrazumevati jc stvar intencije izvođenja ilokutornog
a ne pcrlokutornog čina. Sada ću objasniti oba ova
prigovora i pokušaću da popravim Grajsovo objašnjenje
kako bi ti prigovori bili otklonjeni.
Da bih ilustrovao prvi prigovor daću jedan protivprimer ovakvoj analizi značenja. Svrha navođenja tog
protivprimera biće da pokažem vezu između onoga što
govornik podrazumeva i onoga što reci koje on izriče
znače.
Pretpostavimo da sam američki vojnik u II svetskom ratu i da su me zarobile italijanske jedinice.
Pretpostavimo takode da ja želim da oni poveruju da
sam ja, u stvari, nemački vojnik, kako bi ih naveo da
me oslobode. Ono što bih ja želeo da učinim jeste da
im na nemačkom ili italijanskom kažem da sam ja
nemački vojnik. Ali, pretpostavimo da ja ne znam
dovoljno ni nemački ni italijanski da bih takvu rečenicu
mogao da izgovorim. Tako ja pokušavam da izvedem
čitavu predstavu kako bih im nekako saopštio da sam
ja nemački vojnik, recitujući ono malo nemačkog Što
znam, verujući da ni oni nemački ne znaju dovoljno da
bi prozreli moj plan. Pretpostavimo da znam samo
jedan redak nemačkog, kojeg se sećam iz neke pesme
yg
DŽON SERL
koju sam morao da naučim napamet u srednjoj školi
na času nemačkog jezika. Stoga se ja, zarobljeni Amerikanac, obraćam mojim italijanskim zarobljivačima
sledcćom rečenicom: „Kennst du das Land wo die
Zitronen bliihen?"{t* Opišimo sada ovu situaciju koristeći grajsovske termine. Ja namcravam da kod italijanskih vojnika proizvedeni izvestan efekat, naime to da
oni poveruju da sam ja nemački vojnik. Taj cfckat
nameravam da proizvedeni pomoću njihovog prepoznavanja moje intencije. Moja intencija je da oni treba da
pomisle da je ono što pokušavam da im kažem to da
sam ja nemački vojnik. No da li iz ovog prikaza sledi
da, kada ja kažem „Kennst du das Land... Ud., ono
što ja podrazumcvam jeste ,,Ja sam nemački vojnik?"
Ne samo da to ne sledi, već u ovom slučaju ja čak
nisam sklon reći da kada izričem rečenicu na nemačkom, ono što podrazumevam jeste „Ja sam nemački
vojnik41 ili čak, „Ich bin ein deutscher Soldat1', jer ono
što te reči znače i što se ja sećam da one znače jeste
„Znaš li zemlju u kojoj cvetaju limuni?" Naravno, ja
želim da zavaram moje progonitelje i navedem ih da
pomisle da ono što ja podrazumevam jeste: „Ja sam
nemački vojnik", ali deo moje namere jeste da ih
navedem da misle da je to ono što reči koje ja izričem
znače na nemačkom jeziku. U „Filozofskim istraživanji17
ma" Vitgenštajn (razmatrajući jedan drugi problem)
piše: „Reci" 'ovde je hladno' i misli 'ovde je toplo"."
Razlog zbog kojeg nismo u stanju to da učinimo (izuzev
u pozorišnoj predstavi) jeste u tome da je ono što
možemo podrazumevati bar ponekad funkcija onoga
16 Ako n.ini se i im neverovntnim tla neko takvim izričajem u takvim okolnostima
teH da proizvede Željeni efekat, možda će nekoliko imaginativnih dodataka učinili ovaj
1
sluihij niStn u'rovMiTHjim. Na primci , ja /nam tla moji gonitelji znaju da u toj oblasti ima
ii.ni;it'kih vojnika obučenih u američke uniforme. Ja znam daje njima skrenula painja na
HM- V iiuv i da je uputstvo da se oni puste čim kažu ko su. Ja znam da su oni lagali svog
komandanta kada su mu rekli da znaju da govore nemački, dok u stvari oni Ione znaju,, itd,
17 Paragraf 510.
GOVORNI ĆINOVJ
yy
što govorimo. Značenje je nešto više od namere (intencije), a uz to, ono je, bar ponekad, stvar konvencije.
Može se reći da bi, po Grajsovom objašnjenju, izgledalo
da se svaka rečenica može izreći sa bilo kakvim
značenjem pod uslovom da okolnosti omogućuju odgovarajuće intencije. Ali, ovo ima za posledicu to da
značenje rečenice i samo postaje još jedna okolnost.
Grajsovo gledište se da popraviti tako da izdrži
suočavanje sa protivprimerima ove vrste. Uzmimo
slučaj u kome je moja intencija da proizvedeni izvestan
efekat tako što ću slušaoca navesti da prepozna moje
numere da kod njega proizvedeni taj efekat, ali sredstvo
koje ja koristim u proizvođenju tog efekta se konvencionalno - prema pravilima koja upravljaju upotrebom
tog sredstva - koristi za proizvođenje sasvim različitih
ilokutornih efekata, a nema ni pozornice niti uslova
koji bi nam dozvoljavali da kažemo jedno a da podrazumevamo nešto drugo. Stoga Grajsovo objašnjenje
moramo da prepravimo tako kako bismo objasnili da
je ono što neko podrazumeva kada izriče neku rečenicu
više nego slučajno povezano sa onim što ta rečenica
znači u jeziku kojim on govori. Našom analizom
ilokutornih činova moramo obuhvatiti i njihovu intencionalnu i konvencionalnu stranu, a posebno odnos
između ovih dveju strana. U izvođenju nekog ilokutornog čina u doslovnom izričaju neke rečenice govornik
namerava da proizvede izvesni efekat putem navođenja
govornika da prepozna njegovu intenciju da proizvede
taj efekat. Štaviše, ako on reci upotrebljava doslovno,
njegova intencija je da ovo prepoznavanje bude postignuto pomoću činjenice da pravila upotrebe izraza koje
on izriče povezuju te izraze sa proizvođenjem tog
efekta. I u našoj analizi ilokutornog čina treba da
pokažemo upravo ovu kombinaciju elemenata.
Vratimo se sada drugom prigovoru na Grajsovo
objašnjenje. Po njemu, reći nešto i nešto podrazumevati
10()
DŽON SERL
stvar je namere (intencije) da se izvede neki perlokutorni čin. U primerima koje Grajs daje, navedene
posledice su uvek perlokutornc. Ja pak tvrdim da je
reći nešto i nešto podrazumcvati stvar intencije da se
izvede ilokutorni čin. Prvo, nemoguće je da nameravani
efekti izričaja koji se podrazumeva bude perlokutorni;
jer mnoge vrste rečenica koje se koriste za izvođenje
ilokutornih činova imaju značenje koje nije povezano
sa njihovim perlokutornim efektom. Na primer, nikakav prclokutorni efekat nije povezan sa pozdravljanjem. Kada kažem 'Zdravo' i to podrazumevam, moja
intencija nije nužno da proizvedeni ili izazovem bilo
koje stanje ili akciju kod mog slušaoca, izuzev njegovog
znanja da je pozdravljen. Ali to znanje je prosto
njegovo razumevanje onog Što sam ja rekao, a ne
dodatni odgovor ili efekat. Štaviše, nema, na primer,
perlokutornog efekta koji bi razlikovao obećanje od
čvrstog tvrđenja namere (intencije) i proricanja. Sva
tri teže da kod slušaoca stvore neka očekivanja o
budućnosti, ali „Ja obećavam" ne znači isto što i „Ja
proričem" ili „Ja nameravam". Svako objašnjenje značenja mora pokazati da kada kažem „Ja obećavam" ili
„Zdravo" i to podrazumevam, ja to činim u onom
smislu reci „podrazumevati" kao kada kažem „Izlazi"
i to podrazumevam. Pa ipak, Grajsovo objašnjenje
primereno je samo poslednjoj od tri navedene rečenice.
Naime, to je jedina rečenica čije je značenje takvo da
u uobičajenim slučajevima govornik koji je izriče i to
podrazumeva, namerava da proizvede kod slušaoca
1
'efekat one vrste koju Grajs razmatra. Značenje rečenice „Izlazi" povezuje tu rečenicu sa jednim određenim
nameravanim perlokutornim efektom, naime, navođenjem slušaoca da izađe. Značenja rečenica „Zdravo" i
„Ja obećavam11' to ne čine.
Drugo, čak i tamo gde postoji korelativni perlokutorni efekat, ja mogu da kažem nešto i da to podrazu-
GOVORNI ClNOV]
101
mevam, a da, u stvari, ne nameravam da proizvedeni
taj efekat. Tako, na primer, ja mogu da izjavim nešto
ne vodeći računa o tome da li moji slušaoci u to veruju
ili ne, već prosto zato što smatram da je moja dužnost
da to učinim.
Treće, obično nije slučaj da onaj koji govori
nekom sa određenom namerom - da mu, na primer,
saopšti neki podatak - ima nameru da slušaočev razlog,
ili samo jedan od tih razloga zbog kojih mu slušalac
veruje ono što mu govori, bude upravo namera onoga
koji govori da mu se poveruje. Kada čitam, recimo,
filozofsku knjigu, postoje mnogobrojni razlozi da verujem odnosno ne verujem u ono što autor kaže, ali medu
razlozima za moje verovanje u ono što autor kaže ne
može biti i moje prepoznavanje njegove namere da mu
ja poverujem ono što piše. Niti će, naravno ukoliko
autor nije sam krajnje egocentričan, njegova namera
biti da me navede da u to verujem samo zato Što
prepoznajem njegovu nameru da me navede da u to
verujem. Grajsovska refleksivna intencija ne može se
primeniti na perlokutorne efekte.
Ali, gde se onda ona može primeniti? Podsetimo
se na neke činjenice koje pokušavamo da razjasnimo.
Opštenje medu ljudima ima neka izuzetna svojstva koja
se ne javljaju kod većine drugih oblika ljudskog ponašanja. Jedno od njegovih najneobičnijih svojstava jeste
sledeće: ako ja pokušavam da nekom nešto kažem,
tada (pod pretpostavkom da su zadovoljeni izvesni
uslovi) čim on prepozna da ja pokušavam nešto da mu
kažem i prepozna šta je to što pokušavam da mu
kažem, ja sam već uspeo da mu to kažem. Štaviše, ako
on ne prepoznaje da ja pokušavam da mu nešto kažem
i šta pokušavam da mu kažem, ja ne uspevam u
potpunosti da mu to kažem. U slučaju ilokutornih
činova mi uspevamo da učinimo ono što pokušavamo
102
DŽON SERL
da učinimo, navodeći naše slušaoce da prepoznaju šta
je to što pokušavamo da učinimo. Ali 'efekat' na
slušaoca nije njegovo verovanje ili njegov odgovor. Taj
efekat se sastoji prosto u slušaočevom razumcvanju
govornikovog izričaja i ja ga nazivam ilokutornim
efektom. Dakle, preliminarno rečeno, refleksivna intencija deluje na sledeći način: govornik G namerava
da kod slušaoca 5 proizvede jedan ilokutorni efekat IE
time što će navesti 5-a da prepozna G-ovu nameru da
proizvede / £ 1 8 .
Tipičan nameravani efekat značenja je razumevanjc, ali razumevanje nije ona vrsta efekta koju nalazimo
u Grajsovim primerima efekata. Razumevanje nije
perlokutorni efekat. Niti se Grajsovo objašnjenje može
prikazati tako da se značenje analizira preko razumevanja. Takvo objašnjenje bilo bi krajnje cirkularno, jer
je značenje i suviše tesno povezano sa razumcvanjem
da bi razumevanje moglo poslužiti kao osnova za
analizu značenja. Zato ću u svojoj analizi ilokutornih
činova razlikovati ono što čini razumevanje doslovnog
izričaja preko (nekih od) pravila koja se tiču elemenata
izrečene rečenice i preko slušaočevog prepoznavanja
rečenice kao predmeta ovih pravila.
Moj prvi i drugi prigovor Grajsovom objašnjenju
idu zajedno, a ako su oba valjana, dobićemo ovakvu
sliku: na strani govornika reći nešto i to podrazumcvati.
tesno su povezani sa namerom da se kod slušaoca
proizvede izvestan efekat; na strani slušaoca pak,
razumevanje govornikovog izričaja tesao je povezano
18 Ova formulacija slučajno i/btgnva protiv-pri more onog lipa koje uvodi Strosn.
(V'ideti, P. F. Strawson, 'Intenlion and convention in spcech acts', Philosophical Revien.
oktobar. IW>4. sir. 4M-46I)). U Strosnovnm primeru Govornik u n m n da Mutanta
navede da verujc u Mita time tto če navesii .VluSaoca da prepozna njegovu - Govornikovi]
nameru da on u lo poverujc. Ali Govornik ne izvodi nikakav ilokutorni Hu. Oim se
speci li kuje da ju namera da se obe/.bedi ilokutorni efckat, ova vrsta proiiv-prime ra je
eliminisana Naravno, oslaje dalje da se spi-cifikuje Sta je ilokutorni efekal bez zapadanja
u cirkiilamost i beskrajne regresije intencija. Ali laj problem ćemo ostavili za kasnije.
GOVORNI ČINOVI
1()3
sa prepoznavanjem njegovih intencija. Kod doslovnih
izričaja, most između govornika i slušaoca čini njihov
zajednički jezik. Taj most ih povezuje na sledeći način:
1. Razumevanje rečenice jeste saznavanje njenog
značenja.
2. Značenje rečenice određeno je pravilima i ta
pravila određuju uslove izričaja rečenice i za šta taj
izričaj važi.
3. Izričaj rečenice i značenje su stvar (a) namere
(i-1) da se slušalac navede da zna (prepozna, postane
svestan) da izvesno stanje stvari, određeno izvesnim
pravilima važi, (b) namere da se slušalac navede da
sazna (prepozna, postane svestan) ove stvari putem
navođenja slušaoca da prepozna i-1 19 , i (c) namere da
se slušalac navede da pomoću svog znanja pravila za
izrečene rečenice prepozna i-1.
4. Rečenica onda obezbeđuje konvencionalna
sredstva postizanja intencije da se kod slušaoca proizvede izvestan ilokutorni efekat. Ako govornik izriče
rečenicu i to podrazumeva, on će imati intencije opisane u prethodnoj tački pod (a), (b) i (c). Slušaočevo
razumevanje izričaja će se jednostavno sastojati u
postizanju ovih namera. I, uopšte uzev, njegove intencije će biti postignute ako slušalac razume rečenicu,
odnosno ako zna njeno značenje, odnosno, ako zna
pravila koja upravljaju njenim elementima.
Ove Četiri tačke prikazaćemo na veoma jednostavnom primeru koji smo već naveli - izričajem rečenice
„Zdravo". 1. RaZUmeVanje rečenice „ZdraVO" je SaZna19 l.i.i li se ihi truj/c sasvim izoMavitl? Ja mislim da ne može. Ne samo da G mur.i
da namerava da proizvede ilokutorni efekat pomoću 5(luSaočcviig) znanja autenja
rečenice, već C uz lo mora da namerava da S razume izričaj rečenice kan izričaj čul u
numerom da se proizvede ilukulorni elekal IE. U to je uključena i numera da .SluSalac laku
razume laj izričaj, Ako ne razume nametu 1, MuSalac neće razume li Ciovornika. Cim
VluSalae hude r;i7umeo namcru 1 im će razumeti Govornika. Tako izgleda Ua nunen il.i
se proizvede razumevanje uključuje namcni da TlnMir treba da razume namcru 1.
]()4
DŽON SERL
vanje njenog značenja. 2. Njeno značenje određeno je
semantičkim pravilima koja određuju uslovc njenog
izričaja i za šta taj izričaj važi. Pravilima je naznačeno
da pod određenim uslovima izričaj „Zdravo" važi kao
govornikovo pozdravljanje slušaoca. 3. Izricati rečenicu
„Zdravo" i to podrazumevati stvar je (a) namere da se
slušalac navede da prepozna da je pozdravljen, (b)
namere da se slušalac navede da prepozna da je
pozdravljen time što se on navodi da prepozna govornikovu intenciju da ga pozdravi i (c) namere da se
slušalac navede da pomoću svog znanja značenja rečenice „Zdravo" prepozna govornikovu intenciju da ga
pozdravi. 4. Rečenica „Zdravo" tada obezbeduje konvencionalno sredstvo za pozdravljanje. Ako govornik
kaže „Zdravo" i to podrazumeva, on će imati namere
(a), (b) i (c). Slušaočevo razumevanje tog izričaja
sastojaćc se prosto u postizanju ove govornikove intencije. Uopšte uzev, govornikove intencije biće postignute ako slušalac razume rečenicu ,,Zdravo"> odnosno,
ako razume njeno značenje, odnosno, ako razume da
pod određenim uslovima njen izričaj važi kao pozdravljanje. U određenju ovog primera upotrebio sam reč
„pozdravljanje" što je naziv za jedan ilokutorni čin.
Stoga bi taj primer bio cirkularan ako bi sam za sebe
bio predstavljen kao analiza značenja, jer je već u
samom pojmu pozdravljanja sadržan pojam njegovog
značenja. Ali to je samo odlika ovog primera, a ne
same analize, postoje najzad analiza data preko pravila
i slušaočevog znanja pravila i stoga u analizansu nije
sadržan nijedan termin koji kao deo svog sopstvenog
značenja uključuje pojam „znači" (means).
Razliku između originalne grajsovske analize značenja nn i moje prepravljene analize različitog shvatanja
kazivanja i podrazumevanja nečega možemo ukratko
predstaviti na sledeći način:
GOVORNI ČINOVI
JQ<J
1. Grajsova originalna analiza:
Govornik G podrazuvema nn nečega sa X =
(a) G namerava (i-1) da izričaj / A'-a proizvede kod
slušaoca S izvestan perlokutorni efekat PE.
b) <7-ova namera je da / proizvede PE putem prepoznavanja /-/.
2. Prepravljena analiza:
G izriče rečenicu R i to podrazumeva, (odnosno, misli
doslovno ono što kaže) =
G izriče R i
(a) Govornik G namerava (/-/) da izričaj / rečenice R
proizvede kod slušaoca S znanje (prepoznavanje,
svest o tome) da važe stanja stvari, određena
(nekim od) pravila za R. (Nazovimo ovaj efekat
ilokutornim efektom JE).
(b) G namerava da izričaj / putem prepoznavanja i-1
proizvede IE.
(c) Namera govornika G je da se i-1 prepozna pomoću
slušaočevog znanja nekih pravila koja upravljaju
(elementima) rečenice R.
2.7. Razlika između sirovih i institucionalnih Činjenica
Mi imamo neku određenu predstavu o tome Šta
čini svet, pa tako i o tome šta čini znanje o svetu. Tu
predstavu lako možemo prepoznati, ali teško je možemo i opisati. To je slika sveta koji se sastoji od sirovih
činjenica i znanja kao znanja tih sirovih činjenica. Pod
tim podrazumevam i to da postoje izvesne paradigme
znanja koje se uzimaju kao model svakog znanja.
Razlike između tih paradigmi su ogromne, recimo, od
znanja da "Ovaj kamen stoji pored tog kamena" do
znanja da se „Tela privlače silom koja je u obrnutoj
srazmeri kvadratu njihovog rastojanja, i u direktnoj
1(J5
DŽON SERL
srazmeri sa proizvodom njihovih masa" ili znanja da
„Osećam bol". Međutim, sve ove različite paradigme
imaju neke zajedničke odlike. Jedna od njih je, može
se reći, i ta da su pojmovi koji čine znanje u suštini
fizički ili, u njihovoj dualističkoj verziji ili fizički ili
misaoni. Model za sistematsko znanje ove vrste su
prirodne nauke, a osnova za sve znanje te vrste su, po
opštem slaganju, jednostavna empirijska opažanja zabeležena u našem čulnom iskustvu.
Očigledno je da se veliki jezički skupovi kojim se
na izgled tvrde činjenice ne služe pojmovima koji su
deo ove predstave. Poznato je da tvrđenja u etici i
estetici ne mogu jednostavno da se uklope u ovu
predstavu, a filozofi koji su je prihvatali težili su da sa
tim tvrđenjima postupaju tako što su govorili da ona
uopste ne postoje, već da su to samo izrazi osećanja,
ili da su ona čisto autobiografska tvrđenja psihološke
vrste koja, kako Hjum (Hume) kaže, beleže osećanja.
Ne može se reći da je nedoslednost ovakvog načina
postupanja sa problemima koje postavljaju etika i
estetika umanjila njihovu popularnost, ali ta popularnost je, ako ništa drugo, bar dokaz snage ove predstave.
Ostavljajući po strani pitanje statusa tvrđenja u
etici i estetici, koje se ionako smatraju kontroverznim
disciplinama, mora se ponoviti da postoje mnoge vrste
činjenica. Među njima su Činjenice koje su očigledno
objektivne, a ne stvar našeg mišljenja, osećaja ili
osećanja uopšte, a koje bi bilo teško ili čak nemoguće
uključiti u ovu predstavu. Činjenice te vrste nalazimo
svakog dana u novinama, na primer. „Gospodin Smit
se oženio gospođicom Džons"; „Ekipa 'Plavih' pobcdila
je 'Žute' rezultatom 3 prema 2 u 11 ininga"*; „Grin
optužen za krađu"; „Kongres usvojio Zakon o nacionalizaciji". Sigurno postoji neki lak način pomoću koga
20 Uporedi E. M. Anscombe: ..On Brute Facts", Analj/sis, tom 18. br 3. 1958.
• U bezholu slično onome Sto je set u tenisu (Pnm. prev.)
GOVORNI ClNOVl
jQy
bi klasična predstava mogla da objasni ovakve činjenice. To jest, ne postoji jednostavan skup tvrđenja o
fizičkim ili psihološkim svojstvima stanja stvari na koje
bi se mogla svesti tvrđenja o Činjenicama ove vrste.
Venčanje, utakmica bezbola, suđenje i donošenje zakona uključuju niz raznih fizičkih pokreta, stanja i
sirovih osećanja. Ali određenje jednog od ovih događaja samo u takvim terminima nije za sada i određenje
toga kao venčanja, igre bezbola, suđenja ili donošenja
zakona. Fizički događaji i sirova osećanja važe kao
delovi takvih događaja samo ako-su ispunjeni drugi
uslovi i ako u njihovoj osnovi leže neke vrste institucija.
Predlažem da činjenice kao što su one koje sam
naveo u prethodnom pasusu zovemo institucionalnim
činjenicama. One su stvarno činjenice, ali njihovo
postojanje, za razliku od postojanja sirovih činjenica,
pretpostavlja postojanje izvesnih ljudskih institucija.
Neki oblici ponašanja važiće kao ženidba gospodina
Smit gospođicom Džons samo ako postoji institucija
braka. Na sličan način, samo postojanjem institucije
bezbola izvesni pokreti nekih ljudi čine pobedu 'Plavih'
nad 'Žutim' sa 3 prema 2 u 11 ininga. I da upotrebimo
prostiji primer, samo na osnovu postojanja institucije
novca ja sada u ruci držim novčanicu od pet dolara.
Oduzmite instituciju i sve što ja imam u ruci je samo
komad papira sa raznim sivim i zelenim znacima21.
Ove „institucije" su sistemi konstitutivnih pravila.
U osnovi svake institucionalne činjenice leži (sistem)
pravilo(a) oblika „X važi kao Y u kontekstu K". Naša
pretpostavka da govoriti neki jezik jeste izvoditi Činove
u skladu sa konstitutivnim pravilima dovodi nas do
sledeće pretpostavke: činjenica da ljudi izvode izvesne
21 Sirovi' činjenice, kao šio je, recimo, činjenica da sam ja težak INI funti, zahtevaju.
naravno, izvesne konvencije merenja ležim; kao i neke lingvističke institucije da bi mogli
da se izraze u jeziku. Ali lime činjenica koja se Ivrdi je ipak sirova činjenica M razliku od
činjenice da se ona tvrdi, i koja je institucionalna činjenica.
J()g
DŽON SERL
govorne činove, na primer, daju obećanja, institucionalna je činjenica. Stoga mi ne pokušavamo da takve
činjenice analiziramo pomoću sirovih Činjenica.
U vezi s tim, sada ćemo ispitati neprimerenost
shvatanja saznanja po kome se pomoću znanja sirovih
Činjenica mogu objasniti institucionalne činjenice. Ispitaćemo moju postavku da pojmovi koji čine klasičnu
predstavu o znanju nisu dovoljno bogati da opišu
institucionalne činjenice. Da bi se slikovitije prikazala
ta neprimerenost, zamislimo kako bi to izgledalo kada
bismo institucionalne činjenice opisivali samo pomoću
sirovih termina. Zamislimo grupu dobro obučenih
posmatrača koji igru američkog fudbaia opisuju tvrđenjima o sirovim Činjenicama. Kako bi izgledao njihov
opis ove igre? U nekim disciplinama prostim korišćenjem statističkih tehnika može se dosta toga reći, a
mogu se čak formulisati i neki 'zakoni*. Na primer,
možemo zamisliti da bi naši posmatrači posle izvesnog
vremena otkrili zakon periodičnog zbijanja redova
igrača koji bi glasio otprilike ovako: u statistički pravilnim intervalima organizmi u majicama iste boje skupljaju se zajedno u krug. Uz to, u isto tako pravilnim
vremenskim razmacima kružno okupljanje sledi linijsko
okupljanje (timovi se svrstavaju za igru), a posle
linijskog okupljanja dolazi do pojave linijskog međusobnog prodiranja. Takvi zakoni bi po svojoj prirodi
bili statistički ali to ne bi umanjivalo njihovu vrednost.
Međutim, bez obzira koliko će podataka ove vrste
sakupiti naši posmatrači i bez obzira koliko se induktivnih generalizacija može napraviti na osnovu tih podataka, oni još uvek ne daju opis američkog fudbaia. Šta
tom njihovom opisu nedostaje? Nedostaju mu pojmovi
iza kojih stoje neka konstitutivna pravila, pojmovi kao
Što su gol, ofsajd, igra, poeni, prva kućica, prekid igre,
itd. Stoga ono što tom opisu nedostaje jesu sva ona
istinita tvrđenja koja se mogu napraviti o igri fudbaia
GOVORNI ČINOVI
109
pomoću ovih pojmova. Tvrđenja koja nedostaju su
upravo ono što događaje na igralištu opisuje kao igru
fudbala. Drugi opisi, opisi sirovih činjenica mogu se
objasniti pomoću institucionalnih činjenica. Ali institucionalne činjenice mogu biti objašnjene samo pomoću
konstitutivnih pravila koja leže u njihovoj osnovi.
Verujem da niko ne bi ni pokušao da opiše fudbal
pomoću sirovih činjenica. Pa ipak, zanimljivo je da su
neki ljudi pokušavali da daju semantičku analizu jezika
koristeći samo pojmovnu strukturu sirovih činjenica, a
zanemarujući semantička pravila koja leže u osnovi tih
sirovih činjenica. Neke od tih analiza poseduju jednu
vrstu uvcrljivosti prima facie jer kao i u našoj zamišljenoj naučnoj studiji o pravilnostima u fudbalu, i u našem
jezičkom ponašanju postoje pravila. Međutim, pravilnosti koje se javljaju bilo kao pravilna korelacija
stimulusa i odgovora (na primer, ako proizvodim sledeće zvuke „Ima li tamo soli?", na šta, kada soli ima,
subjekat proizvodi zvuk „Da"), ili kao korelacija između izričaja i stanja stvari (na primer, zvuči, „Molim
vas, dodajte mi so" proizvode se jedino kada ima soli
i tamo gde je ima), moraju svakome ko zastupa ovakvo
shvatanje semantike izgledati potpuno neobjašnjene.
Očigledno objašnjenje za sirove pravilnosti u jeziku (to
jest, da glasovi koje ljudi proizvode teže da se javljaju
u nekim stanjima stvari ili u prisustvu izvesnih stimulusa) jeste da se oni koji govore neki jezik uključuju u
oblik intencionalnog ponašanja kojim upravljaju pravila. Pravilima se objašnjava pravilnost na isti onaj način
na koji se pravilima fudbala objašnjavaju pravilnosti u
igri fudbala. Bez pravila, izgleda, ne bi bilo ni objašnjenja ni ove pravilnosti.
Treće poglavlje
STRUKTURA ILOKUTORNIH ČINOVA
Sada smo pripremili osnovu za potpuniju analizu
ilokutornih činova. Počeću sa davanjem obećanja, jer
kako stvari stoje sa ilokutornim činovima, baš ovaj je
i prilično formalan i dobro uobličen. Kao i na brdovitom terenu, i na njemu se dobro vide njegove geografske crte. Videćcmo još da je značaj ilokutornog čina
davanja obećanja mnogo opštijc prirode, i da ono što
na njegovom primeru naučimo ima opštiju primenu.
Da bismo analizirali ilokutorne činove davanja
obećanja zapitajmo se najpre koji su uslovi nužni i
dovoljni da bi se čin davanja obećanja izveo uspešno i
potpuno u izričaju date rečenice. Na ovo pitanje
pokušaću da odgovorim navođenjem tih uslova kao
niza iskaza tako da konjukcija članova tog skupa
povlači iskaz daje govornik napravio uspešno i potpuno
obećanje, a iskaz da je govornik napravio takvo obećanje povlači ovu konjukciju. Tako će svaki od uslova
biti nužan uslov za uspešno i potpuno izvođenje čina
davanja obećanja, a uzeti zajedno kao niz uslova biće
dovoljan uslov za takvo izvođenje. Postoje razne vrste
mogućih nedostataka ilokutornih činova, ali nije svaki
od ovih nedostataka dovoljan da taj čin u potpunosti
poništi. U nekim slučajevima uslov može biti sadržan
GOVORNI ČINOVI
JJJ
u samom pojmu čina o kojem je reč, a da ne bude
ispunjen u nekom konkretnom slučaju, pa ipak će taj
Čin biti izveden. U takvim slučajevima reći ću daje čin
„nedostatan". Moj pojam nedostatnosti ilokutornog
Čina tesno je povezan sa Ostinovim (Austinc) pojmom
„nesrećnosti" +. Nisu svi uslovi logički nezavisni jedan
od drugog. Ponekad je važno da se svaki od njih
postavlja odvojeno, čak i ako se, strogo uzev, oni
međusobno povlače.
Ako dobijemo takav skup uslova, onda iz njega
možemo izdvojiti skup pravila za upotebu sredstava
kojima se naznačava ilokutorna snaga. Metod koji se
tom prilikom koristi može se uporediti sa otkrivanjem
pravila šaha time što ćemo se zapitati koji su nužni i
dovoljni uslovi pod kojima možemo reći da je neko
povukao potez lovcem, ili matirao protivničkog igrača,
itd. Mi smo, u stvari, u istom položaju u kome se nalazi
neko ko je naučio da igra šah a da nikada nije
formulisao pravila i sada želi neku formulaciju. Naučili
smo, dakle, da igramo igru ilokutornih činova, ali smo
to učinili bez izričitog formulisanja pravila. Prvi korak
u dobijanju takve formulacije jeste postavljanje uslova
za izvođenje određenog ilokutornog čina. Stoga će ovo
istraživanje imati dvostruku filozofsku svrhu. Postavljanjem skupa uslova za izvođenje određenog ilokutornog
čina daćemo objašnjenje tog pojam, a uz to ćemo
prokrčiti put i za drugi korak - formulisanje pravila.
Možda će posle ovog opisa čitav moj poduhvat u
ovom radu izgledati pomalo arhaičan i zastareo. Jedan
od najznačajnijih uvida novijih radova u filozofiji jezika
jeste to da mnogim ne-tehničkim pojmovima u običnom
jeziku nedostaju apsolutno stroga pravila. Pojmovi
igre, stolice ili obećanja nemaju apsolutno dovoljne i
* U originalu _in Pclicity". (Prim, prev.)
I i I .Nizini '/.'i. ><• /'•• tluw\ wnh \\i>ith. Oxford, 1926; videti posebno
prcdiiidnjii N. NI. i IV.
112
DŽON SERL
nužne uslove u smislu da ako ti uslovi nisu zadovoljeni,
onda nešto ne može biti igra, stolica ili obećanja, a ako
jesu zadovoljeni u datom slučaju, onda to mora biti
igra, stolica ili obećanje. Ali ovo uviđanje neodređenosti pojmova kojima se služimo i žargon „porodične
sličnosti" koji je prati 2 ne treba da nas navede na
odustajanje od pokušaja filozofske analize. Naprotiv,
iz toga treba izvesti zaključak da bi neki oblici analize,
posebno analize nužnih i dovoljnih uslova, trebalo da
(u različitim stepenima) uključe idealizaciju analiziranog pojma. U ovom slučaju naša analiza biće usredsređena na samu srž pojma obećanja. Zanemariću, dakle,
sva ona marginalna, uzgredna i delom nedostatna
obećanja. Poslcdica ovakvog pristupa biće da se za
uobičajenu upotrebu reči „obećanje" mogu dati protivprimeri koji se neće uklapati u ovu analizu. Razmotriću
samo neke od tih protivprimera. Njihovo postojanje ne
'pobija' analizu, međutim, ti primeri iziskuju objašnjenje, kako i zašto oni odstupaju od paradigmatičnih
slučajeva davanja obećanja.
U početnoj analizi ja ću se ograničiti na potpuna
izričita obećanja, a zanemariću ona obećanja koja su
data u skraćenim frazama, ona koja su samo natuknuta,
ona koja su data u metaforama, itd. Takode ću izostaviti obećanja data u izričaju rečenica koje sadrže
elemente od sporednog značaja za pravljenje obećanja.
Govoriću samo o kategoričkim obećanjima, a hipotctička obećanja ostavljam po strani, jer ako dođemo na
kraju do nekog objašnjenja kategoričkih obećanja,
onda ćemo ga lako proširiti tako da bude primenljivo
i na hipotetička. Ukratko, baviću se samo jednostavnim
i idcalizovanim slučajevima. Ovaj metod izgrađivanja
idealizovanog modela može se uporediti sa nekom
vrstom konstituisanja teorije koje nalazimo u mnogim
2 Uporedi Luilwig Wittgcns[cin: i'hilosophiail Investigations, Ntw Y»rk, 1953.
paragrafi 66, 67.
GOVORNI ČINOVI
JJ3
naukama. Uzmimo, na primer, konstrukciju ekonomskih modela ili prikaze Sunčevog sistema u kojima su
planete predstavljene kao tačke. Bez apstrakcije i
idealizacije nema sistematizacije.
U ovoj analizi javlja se još jedna poteškoća i to
usled moje želje da postavim neke uslove, a da ne
upadnem u neku vrstu cirkularnog objašnjenja. Ja,
naime, hoću da dam listu uslova za izvođenje nekih
ilokutornih činova koji uopšte ne bi pominjali samo
izvođenje tih činova. Da bih dao model za ekspliciranje
ilokutornih činova uopšte, potrebnd je da zadovoljim
ovaj uslov. Inače, ono Što bih ja tada činio bilo bi
prosto pokazivanje odnosa između različitih ilokutornih
činova. Iako se neću pozivati na ilokutorne činove,
neki institucionalni pojmovi, kao što je na primer
„obaveza", pojavljivaće se i u analizansu [onome pomoću čega se analiza vrši] i u analizandumu [onome
što se analizira]. Ja ne pokušavam da institucionalne
činjenice svedem na sirove činjenice, te iza moje
analize ne stoje nikakvi redukcionistički motivi. Pre se
može reći da ja želim da izvesna tvrđenja institucionalnih činjenica koja se javljaju u obliku „X je dao
obećanje" razložim u tvrđenja koja sadrže takve pojmove kao što su namere, pravila i stanja stvari određena
pravilima. Ponekad će sama ova stanja stvari u sebi
3
sadržati institucionalne činjenice.
U predstavljanju tih uslova prvo ću razmotriti
slučaj iskrenog obećanja, a onda ću pokazati kako da
se izmene uslovi koji dozvoljavaju neiskrena obećanja.
Pošto je ovo istraživanje više semantičko nego sintaktičko, ja ću poći od pretpostavke da imamo gramatički
pravilne rečenice,
3 AKinji u stvari pokušava da analizira ilokutorne činove koristeći samo sirove
pojmove (izmev pojma pravila). Kan Sto i on sam ukazuje, «VH njegova analiza nije uspela.
Li smatram da ona i ne može ila bude uspešnii bez uvođenja inM i (učiona Inih pojmova.
Uporedi W. P. AUton: „Lingui.stic Acts". Ameriran Philosofikieat Quartertv, (nm I, br. 2.
1 [4
DZON SERL
3.1. Kako dati obećanje: složeni način
Pod uslovom da govornik G izriče rečenicu R u
prisustvu slušaoca S, G u doslovnom izričaju R iskreno
i potpuno obećava slušaocu S da p, ako i samo ako su
ispunjeni dole navedeni uslovi od 1 do 9:
1. Vaie normalni uslovi inputa i autputa.
Termine 'input' i 'autput' koristim da bih obuhvatio veliki i beskrajan raspon uslova koji omogućuju
svaku ozbiljnu i doslovnu 4 jezičku komunikaciju. 'Autput' bi obuhvatao uslove za razumljiv govor, a 'input'
uslove razumcvanja. Oba ova uslova uključuju i to da
govornik i slušalac znaju kako da govore određenim
jezikom, zatim da su obojica svesni onoga što Čine, da
ne postoje nikakve fizičke prepreke za komunikaciju,
kao što su, recimo, gluvoća, afazija ili upala glasnih
žica. Isto tako, uslov je da govornik i slušalac nisu
glumci u nekom pozorišnom komadu niti jedan drugome pričaju viceve, itd. Treba posebno istaći da ovi
uslovi iksljučuju prepreke za komunikaciju kao što je
gluvoća, a isto tako i parazitske oblike komunikacije
kao Stoje pričanje viceva ili gluma u nekom pozorišnom
komadu.
2. G izražava iskaz da p u izričaju R.
Ovaj uslov izdvaja iskaz od ostalih govornih činova
i omogućuju nam da se u drugom dclu analize usredsredimo na specifične oblike davanja obećanja kao vrste
ilokutornog čina.
3. Izražavajući dap, Gpredviđa budući G-ovčin A.
U slučaju davanja obećanja obim sredstava za
pokazivanje ilokutorne snage uključuje izvesne odlike
iskaza. U obećanju o govorniku se predicira neki Čin,
a to ne može biti čin izvršen u prošlosti. Ja ne mogu
4 Ja pravim razliku između ..ozbiljnih" izričaja i glume, učenja nekog jezika, vežbanja
izgovora, ild. Takode pravim razliku između ..doslovnog" izričaja i metaforičnog, sarkastič
nog. itd.
GOVORNI ČINOVI
] J5
da obećam da sam nešto uradio, kao što ne mogu da
obećam da će neko drugi učiniti nešto (mada mogu da
obećam da ću svakako gledati da on to učini). Pojam
jednog čina, onako kako ga ja shvatam za potrebe ovog
istraživanja, uključuje i uzdržavanje od čina, izvođenja
niza činova kao i neka stanja i uslove. Na primer, ja
mogu da obećam da neću učiniti nešto, ili da ću nešto
učiniti ponovo, nekoliko puta uzastopno, ili da ću ostati
u nekom stanju ili u određenim uslovima. Uslove date
pod 2 i 3 nazvaću uslovima iskaznog sadržaja. Strogo
uzev, pošto se objektima prediciraju.izrazi a ne činovi,
ovaj uslov trebalo bi formulisati na sledeći način:
Izražavajući da P, govornik G o sebi predicira neki
izraz, a značenje tog izraza je takvo da ako jc taj izraz
istinit o tom objektu, onda je istina da će taj objekat
izvesti neki budući čin A"\ Postoje to jedna podugačka
formulacija, ja sam se odlučio za gore navedenu stilsku
figuru.
4. Slušalac S bi voteo da govornik G učini A, više
nego da to ne učini, i G veruje da bi S radije da on
učini A nego da ne učini.
Suštinska je razlika između obećanja na jednoj i
pretnje na drugoj strani da je obećanje zavet da će
neko nešto učiniti za tebe, a ne tebi. Pretnja je zavet
da će neko učiniti nešto tebi, a ne za tebe. Obećanje
jc nedostatno ako je ono što se obećava nešto što onaj
kome se obećanje daje ne želi da bude učinjeno. Zatim,
obećanje je nedostatno ako onaj ko obećava ne veruje
da onaj kome se to obećanje daje želi da to bude
učinjeno, pošto potpuno obećanje mora da bude nameravano kao obećanje, a ne kao pretnja ili upozorenje.
Uz to, obećanje, za razliku od pozivanja, obično
zahteva neku vrstu prilike ili situacije koja iziskuje
obećanje. Suštinska odlika takve prilike ili situacije,
izgleda, jeste da onaj kome se obećanje daje želi
5 Vidi raspravu i> predikariji u Drugom poglavlju.
H6
DŽON SERL
(potrebno mu je, priželjkuje, itd.) da nešto bude
učinjeno, a da je onaj ko obećava svestan ove želje
(potrebe, Čežnje, itd.). Mislim da su za izbegavanje
očiglednih protivprimera nužne obe polovine ovog
dvostrukog uslova.6
Međutim, mogu se naći primeri koji na izgled
protivreče ovom uslovu. Pretpostavimo da jednom
lenjom studentu kažem: „Ako ne predaš rad na vreme,
obećavam da ću ti za ovaj predmet dati negativnu
ocenu". Da li je ovaj izričaj obećanje? Ja mislim da
nije i da je prirodnije da ga opišemo kao upozorenje,
ili možda Čak kao pretnju. Ali zašto se onda u jednom
takvom slučaju može upotrebiti izraz „ja obećavam"?
Mislim da taj izraz ovde koristimo zato što „Ja obećavam" i „Ja ovim obećavam" padaju u najjača sredstva
koja postoje u engleskom jeziku u svrhu pokazivanja
ilokutorne snage za obavezivanje na nešto. Stoga ove
izraze često koristimo u izvođenju govornih činova
koji, strogo uzev, nisu obećanja, ali u kojima želimo
da naglasimo stepcn našeg obavczivanja. Da bismo to
slikovitije prikazali, razmotrićcmo još jedan primcr
koji na izgled protivreči ovoj analizi, ali na jedan drugi
način. Ponekad čujemo ljude kako, kada žele da nešto
odlučno tvrde, kažu, „Ja obećavam"*. Pretpostavimo,
na primcr, da vas ja optužujem da ste ukrali neki novac
i kažem „Vi ste ukrali taj novac, zar ne?" a vi na to
odgovarate „Ne, nisam. Dajem vam reč [obećavam]*
da nisam". Da li ste u ovom slučaju dali obećanje? Ja
smatram da bi bilo krajnje neprirodno opisati vaš izričaj
kao obećanje. Primerenije bi bilo da se on opiše kao
odlučno poricanje. Javljanje sredstva za pokazivanje
ilokutorne snage „Ja obećavam" možemo opisati kao
* U srpsk»hrvatskom jeziku, međutim, ne postiiji takva upotreba glagola „obećali",
(Prim. prev.)
6 Zanimljivu raspravu o ovom uslovu naći ćele u ćlanku Jeromc-a Schncewinei-a:
,,A note mi pronbring", Phdmophicat Siudies, lom 17, br. 3, april, l%*i. sir. 33-35.
GOVORNI ČINOVI
117
izvedeni oblik stvarnih obećanja koji ovde služi kao
izraz dodatnog naglašavanja vašeg poricanja.
U uslovu pod 4 tvrdi se, u stvari, sledeće: da bi
obećanje bilo potpuno, ono što se obećava mora da
bude nešto što bi slušalac hteo da bude učinjeno, ili
Što on smatra da je u njegovom interesu, ili što bi radije
da bude učinjeno nego da ne bude, itd. S druge strane,
govornik mora biti svestan svega toga, verovati u to ili
znati da je to tako, itd. Čini mi se da bi jedna
primerenija formulacija ovog uslova verovatno zahtevala uvođenje tehničkih termina poput onih koje nalazimo u ekonomiji.
5. Ni G(ovorniku) ni S(lušaocu) nije očigledno da
će G u normalnom toku događaja učiniti A.
Ovaj uslov je primer opšteg uslova koji važi za
mnoge vrste ilokutornih činova. Posledica tog uslova
je da čin mora imati nekog smisla. Na primer, ako ja
od nekog zahtevam da učini nešto za Šta je očigledno
da on to već čini ili se sprema da učini nezavisno od
mog zahteva, onda je taj moj zahtev besmislen, nepotreban i utoliko nedostatan. U nekoj stvarnoj govornoj
situaciji, slušalac će, poznajući pravila izvođenja ilokutornih činova, pretpostaviti daje ovaj uslov zadovoljen.
Pretpostavimo, na primer, da se u toku javnog nastupa
obratim nekom iz publike i kažem: „Gledaj ovamo,
Smite, obrati pažnju na ono što kažem". U tumačenju
ovog izričaja publika će morati da pretpostavi da Smit
nije slušao, ili da to nije bilo očigledno, te da se stoga
na neki način postavlja pitanje njegove pažnje. Jer
uslov za pravljenje zahteva bez nedostatka je taj da
nije očigledno da slušalac čini, ili se sprema da učini,
ono što se od njega zahteva.
Slično je i sa obećanjima. Nije u redu da obećam
nešto za šta je svima koji su zainteresovani očigledno
da ću u svakom slučaju to učiniti. Ako dajem takvo
obećanje, jedini način na koji slušaoci mogu da protu-
118
DŽON SERL
mače moj izričaj jeste slcdcća pretpostavka: ja verujem
da nije očigledno da ja nameravam da učinim stvar
koju sam obećao. Srećno oženjeni čovek koji svojoj
ženi obećava da jc neće napustiti u toku naredne
nedelje, prc će kod nje izazvati strepnju nego što će je
umiriti.
Uzgred, mislim da je ovaj uslov primer one vrste
pojava koje su navedene u Zipfovom zakonu. U jeziku,
kao i u većini oblika ljudskog ponašanja, deluje princip
najmanjeg napora - u ovom slučaju, princip maksimuma ilokutornih ciljeva sa minimumom fonetskog
napora. I uslov 5 je primer za ovaj zakon.
Uslove 4 i 5 nazvaću pripremnim uslovima. Mada
se u njima ne tvrde nikakve suštinske odlike, i oni su
sine quibus non srećnog obećanja.
6. G namerava da izvrši A.
Razlika između iskrenih i neiskrenih obećanja jc
ta da kod prvih govornik namerava da izvrši obećani
čin, dok kod neiskrenog obećanja ne namerava. Uz to,
u iskrenim obećanjima govornik veruje da jc moguće
da izvrši taj čin (ili da se od njega uzdrži). Ali, pošto
mislim da njegova namera da izvrši taj Čin povlači
njegovo verovanje da je to moguće učiniti (ili se od
toga uzdržati), ja ovo ne postavljam kao poseban uslov.
Uslov 6 nazvaću uslovom iskrenosti.
7. Kada izriče rečenicu R> G(ovornikova) intencija
je da preuzme obavezu da će izvršiti A.
Preuzimanje obaveze da se izvrši neki čin je
suštinska odlika obećanja. Mislim daje upravo taj uslov
ono po čemu se obećanje (kao i drugi Članovi te
porodice činova, kao što je, recimo, zakletva) razlikuje
od drugih vrsta ilokutornih činova. Naglašavam da se
postavljanjem ovog uslova samo određuje govornikova
namera. Drugi uslovi će razjasniti kako se ta namera
ostvaruje. Jasno je, međutim, da je imanje namere
(intencije) nužan uslov za davanje obećanja, jer ako
GOVORNI ČINOVI
119
govornik može da pokaže da u datom izričaju nije imao
takvu nameru, onda on može pokazati da njegov izričaj
nije bio obećanje. Znamo, na primer, da gospodin
Pikvik, nije stvarno obećao da će se oženiti tom i tom
ženom, jer znamo da nije imao odgovarajuću nameru.
Ovaj uslov nazvaću suštinskim uslovom.
8. G(ovornik) namerava (i-1) da kod S(lušaoca)
proizvede Z(nanje) da izričaj rečenice R treba da vati
kao G(ovornikovo) preuzimanje obaveze da učini A.
G namerava da pomoću (i~l) proizvede Z i njegova
namera (intencija) je da i-1 bude prepoznato pomoću
S(lušaočevog) znanja značenja rečenice R.
Ovaj uslov obuhvata (popravljenu) Grajsovu analizu sledećeg: šta za govornika znači to da neki izričaj
podrazumeva kao obećanje. Govornikova namera je
da proizvede izvestan ilokutorni efekat putem navođenja slušaoca da prepozna njegovu nameru da proizvede
taj efekat. Uz to, govornik ima nameru (intenciju) da
se to prepoznavanje postigne zahvaljujući činjenici da
značenje rečenice koju on upotrebljava konvencionalno
povezuje to prepoznavanje sa proizvođenjem tog efekta. U ovom slučaju govornik pretpostavlja da su semantička pravila (koja određuju značenje) izrečenih izraza
takva da se taj izričaj smatra preuzimanjem neke
obaveze. Ukratko, kao što ćemo videti u sledećem
uslovu, pravila omogućuju da se pravljenjem ovog
izričaja postigne namera postavljena u suštinskom uslovu 7. Izražavanje tog postizanja, način na koji govornik obavlja svoj posao, opisan je u uslovu 8.
9. Semantička pravila dijalekta kojim G i S govore
takva su da je rečenica R ispravno i iskreno izrečena
ako i samo ako su ispunjeni uslovi od 1 do 8.1
7 Ovo može da bude zbunjujući- u odnosu na LMov broj 1. Uslov broj 1 je opSli
uslov ivake ozbiljne jezičke komunikacije i pije svojstven samo ovom ili onom dijalektu.
Uz to. upotreba dvostrukog kondicionala u ovom uslovu isključuje dvosmislene rečenice.
Moramo, dakle, poći od to^a da je /( nedvosmisleno.
|2()
DŽON SERL
Svrha ovog uslova je da objasni da je izrečena
rečenica ona rečenica koja se prema semantičkim
pravilima upotrebljava za pravljenje obećanja. Zajedno
sa uslovom 8, on otklanja protivprimere, kao što je,
recimo, onaj sa zarobljenim vojnikom koji smo ranije
naveli. Značenje neke rečenice je u potpunosti određeno značenjem njenih elemenata, kako leksičkih tako
i sintaktičkih. Drugim recima, pravila za izričaj rečenice
određena su pravilima njenih sastavnih delova. Kasnije
ćemo pokušati da formulišemo pravila za sastavne
delove rečenice koji pokazuju da je ilokutorna snaga,
snaga obećanja.
Uslov t se uzima dosta široko, tako da zajedno sa
drugim uslovima on obezbeđuje da S(lušalac) razume
dati izričaj. Odnosno, zajedno sa uslovima od 2 do 9,
uslov 1 povlači da se kod S(lušaoca) proizvodi ilokutorna posledica Z(nanje) putem S(lušaočevog) prepoznavanja G(ovornikove) namere da tu posledicu proizvede; to prepoznavanje postiže se pomoću 5(lušaočevog) znanja značenja rečenice R. Ovo se uvek može
navesti i kao poseban uslov. Pogotovu ako čitalac misli
da i suviše tražim od uslova o 'inputu' i 'outputu',
rekavši da on treba da garantuje da će slušalac razumeti
izričaj, ovaj uslov treba uzeti kao poseban uslov.
3.2. Neiskrena obećanja
Do sada smo razmatrali samo slučajeve iskrenog
obećanja. Ali i neiskrena obećanja su isto tako obećanja,
te ćemo sada pokazati u kojim uslovima su takva
obećanja moguća. Kod neiskrenih obećanja govornik
nema sve one namere koje ima kada daje iskreno
obećanje. Posebno nedostaje namera izvođenja obećanog čina. Međutim, govornik tvrdi da ima tu nameru.
I upravo zbog toga što on tvrdi da ima namere koje u
stvari nema, mi njegov čin opisujemo kao neiskren.
GOVORNI ČINOVI
12^
Obećanje uključuje izražavanje namere, bilo iskrene bilo neiskrene. Da bi se napravilo mesto i za
neiskrena obećanja, treba samo da izmenimo naše
uslove tako da se njima tvrdi da govornik preuzima
odgovornost za imanje takve namere, a ne da on tu
nameru stvarno i ima. Nagoveštaj da govornik uzima
takvu odgovornost je činjenica da on ne može reći, na
primer, „Ja obećavam da. ću učiniti A, ali ja ne
nameravam da učinim v4" a da to ne bude apsurdno.
Reći „obećavam da ću učiniti A" znači preuzeti odgovornost za nameravanje da se učini A i ovaj uslov važi
bez obzira da li je taj izričaj bio iskren ili neiskren. Da
bi neiskreno obećanje bilo moguće, morali bismo
izmeniti uslov 6 tako da on traži ne da govornik ima
nameru da učini A, već da preuzima odgovornost za
nameravanje da učini A. Da bismo izbegli primedbu
da je ovo objašnjenje cirkularno, izrazićemo ga na
sledeći način:
6a. Namera G(ovornika) je da ga izričaj rečenice
R učini odgovornim za nameravanje da učini A.
Kada tako izmenimo uslov 6 (a iz analizanduma i
uslova 9 izostavimo reč „iskreno") naša analiza je
neutralna u pogledu pitanja da li je obećanje iskreno
ili neiskreno.
3.3. Pravila za upotrebu sredstva za pokazivanje
ilokutorne snage
Naš sledeći zadatak je da iz skupa datih uslova
izvučemo skup pravila za upotrebu pokazatelja ilokutorne snage. Očigledno je da nam za ovaj zadatak nisu
podjednako važni svi dati uslovi. Uslov 1 i uslovi oblika
8 i 9 važe uopšte za sve vrste normalnih ilokutornih
činova, a ne samo za obećanja. Pravila za pokazivanje
ilokutorne snage davanja obećanja odgovaraju uslovima od 2 do 7.
122
DŽON SERL
Semantička pravila za upotrebu bilo kojeg sredstva
za pokazivanje ilokutorne snage Ob za davanje obećanja jesu:
Pravilo I. Ob se izriče samo u kontekstu neke
rečenice R (ili dužeg govora) čiji izričaj o govorniku G
predicira neki budući čin A. Ovo pravilo nazivam
pravilom iskaznog sadržaja. Ono se izvodi iz iskaznog
sadržaja uslova 2 i 3.
Pravilo 2. Ob se izriče samo ako slušalac 5 želi da
G učini A više nego da to ne učini, a G veruje da S
želi da on učini A više nego da ne učini.
Pravilo 3. Ob se izriče samo ako i G(ovorniku) i
S(lušaocu) već nije očigledno da će G učiniti A u
normalnom toku događaja. Pravila 2 i 3 nazivam
pripremnim pravilima i ona su izvedena iz pripremnih
uslova 4 i 5.
Pravilo 4. Ob se izriče samo ako G namerava da
učini A. Ovo pravilo nazivam pravilom iskrenosti i ono
je izvedeno iz uslova iskrenosti 6.
Pravilo 5. Izričaj O6(cćanja) važi kao preuzimanje
obaveze da se učini A. Ovo pravilo nazivam suštinskim
pravilom.
Navedena pravila idu određenim redom: pravila
od 2 do 5 važe samo ako je zadovoljeno pravilo 1, a
pravilo 5 važi samo ako su zadovoljena i pravila 2 i 3.
Kasnije ćemo videti da su, kod davanja obećanja, neka
od ovih pravila na izgled samo posebne manifestacije
najopštijih pravila koja leže u osnovi ilokutornih činova. Ona bi se u krajnjoj liniji mogla isključiti tako da
ne budu shvaćena kao pravila koja se primenjuju
isključivo na sredstva za pokazivanje ilokutorne snage
davanja obećanja, različita od drugih sredstava za
pokazivanje ilokutorne snage.
Obratimo pažnju na to da dok pravila od 1 do 4
uzimaju oblik kvazi-imperativa, to jest, ona glase:
izreci Ob samo ako x, pravilo 5 ima oblik: izričaj Ob
GOVORNI ČINOVI
123
važi kao y. Tako pravilo 5 pripada onoj vrsti koja je
svojstvena sistemima konstitutivnih pravila razmatranih
u Drugom poglavlju ovog ogleda.
Takode treba obratiti pažnju na to da se naša
analogija sa igrama i dalje dobro drži. Ako se zapitamo
pod kojim uslovima za igrača može da se kaže da je
ispravno povukao potez lovcem, naći ćemo prvo pripremne uslove - na primer, da je na njega red da
povuče potez - kao i suštinski uslov kojim se određuje
način povlačenja poteza lovcem. Kod takmičarskih
igara postoje čak i uslovi iskrenostr- na primer, da se
ne srne varati ili pokušavati da se igra 'namesti'.
Naravno, odgovarajuća 'pravila' iskrenosti nisu pravila
koja su svojstvena ovoj ili onoj igri, već ta pravila važe
za takmičarske igre uopšte. Kod igara obično ne
nalazimo pravilo iskaznog sadržaja, jer igre, uopšte
uzev, ne predstavljaju stanja stvari.
Sa kojim bi elementima u stvarnom lingvističkom
opisu nekog jezika bila povezana pravila od 1 do 52?
Za svrhe ove rasprave pretpostavimo da su opŠte crte
objašnjenja sintakse i semantike koje daju Comski 8
Fodor - Kac - Postal ispravne. Tada mi izgleda krajnje
neverovatno da bi se pravila o ilokutornim činovima
vezivala direktno za elemente (sklopove, morfeme)
stvorene sintaktičkom komponentom, izuzev u nekoliko slučajeva, kao što su, na primer, imperativi. U
slučaju obećanja, više je verovatno da se pravila vezuju
za neke proizvode kombinatornih operacija semantičkih komponenti. Deo odgovora na ovo pitanje bi
zavisio od toga da li sve ilokutorne činove možemo da
svedemo na veoma mali broj osnovnih ilokutornih
tipova. Ako bismo mogli, onda bi postojala veća
verovatnoća da će duboka struktura rečenice imati
jednostavnu predstavu svog ilokutornog tipa.
8 Videli na primer. J. KatziP. Pnslal: An Intrgrated 1heory of Linguhik Pfsrriplion,
("ambridge. Mass. 1964.
|24
DŽON SERL
3.4. Proširivanje analize
Ako ova analiza ima neki opšti značaj i izvan
slučaja davanja obećanja, onda bi ova razlikovanja
trebalo da važe i za druge tipove ilokutornih činova.
Ako malo bolje razmislimo, videćemo da to u stvari
jeste tako. Razmotrimo, na primer, izdavanje naredbe.
Pripremni uslovi za taj čin uključuju i to da govornik
mora imati neki autoritet u odnosu na slušaoca. Uslov
iskrenosti je da govornik želi da naređeni čin bude
izvršen, a suštinski uslov se odnosi na Činjenicu da je
govornikova namera da pokuša da svojim izričajem
navede slušaoca da učini dati čin. Pripremni uslovi za
tvrđenja uključuju Činjenicu da slušalac mora imati
neku osnovu da pretpostavlja da je potvrđeni iskaz
istinit. Uslov iskrenosti je da on mora verovati da je
taj iskaz istinit, a suštinski uslov bi se odnosio na
činjenicu da je iskaz dat tako da predstavlja stvarno
stanje stvari. Pozdravljanje je mnogo jednostavniji
primer govornog čina, ali neka od razlikovanja važe
čak i ovde. U izričaju rečenice „Zdravo" nema iskaznog
sadržaja, niti uslova iskrenosti. Pripremni uslov je da
se govornik tek susreo sa slušaocem, a suštinsko pravilo
je da izričaj važi kao učtivo pokazivanje prepoznavanja
slušaoca. Ovakvo obaveštenje možemo dati i o čitavom
nizu ilokutornih činova prikazanih na tabeli, datoj na
stranicima 126 i 127.
Na osnovu ove tabele mogu se formulisati i proveriti izvesne opšte pretpostavke koje se tiču ilokutornih
činova:
1. Gde god postoji psihičko stanje naznačeno u
uslovu iskrenosti, izvođenje činova važi kao izraz tog
psihičkog stanja. Ovaj zakon važi bez obzira da li je
čin iskren ili neiskren, to jest, bez obzira da li je
govornik stvarno u određenom psihičkom stanju ili ne.
Tako, tvrditi, potvrđivati, postavljati (da /?), važi kao
GOVORNI ČINOVI
125
izraz verovanja (da p). Zahtevati, tražiti, naređivati,
moliti, preklinjati, moliti se ili zapovedati (da se učini
A) važi kao izraz želje ili težnje (da se učini A).
Obećavati, uzimati obavezu, preliti ili zaklinjali se (da
će se učiniti A) važi kao izraz namere (da se učini A).
Zahvaljivati, pozdravljati, čestitati, važi kao izraz zahvalnosti, zadovoljstva (zbog dolaska 5[lušaoca]) ili
radovanja (£[lušaočevoj] sreći) 9 .
2. Kada preokrenemo prvi zakon, onda je neiskrenost moguća jedino tamo gde čin važi kao izraz
psihičkog stanja. Ne može se, na- primer, neiskreno
pozdravljati ili krstiti, ali se može neiskreno tvrditi ili
obećavati.
3. Tamo gde nam uslov iskrenosti kaže šta govornik izražava pri izvođenju čina, pripremni uslov nam
kaže (bar delom) šta on u izvođenju čina implicira.
Uopšte uzev, govornik u izvođenju bilo kog ilokutornog
Čina implicira da su zadovoljeni pripremni uslovi tog
čina. Tako, na primer. kada nešto tvrdim, ja implicirani
da tu tvrdnju mogu da obrazložim. Kada dajem obećanje, ja impliciram da je stvar koju sam obećao u
interesu slušaoca. Kada nekome zahvaljujem, ja impliciram da sam od onoga na čemu zahvaljujem imao
koristi (ili bar, da je postojala namera da to za mene
bude od koristi), itd.
Bilo bi zgodno kada bismo još mogli govor objasniti preko suštinskih pravila, kao što smo to učinili sa
i/npliciranjem i izražavanjem. U iskušenju smo da
kažemo sledeće; govornik implicira da (su zadovoljeni)
pripremni uslovi, izražava (stanje naznačeno) u uslovima iskrenosti i kazuje suštinski uslov, (bez obzira
čime je on određen). Razlog zbog kojeg to nije moguće
sastoji se u tome što postoji tesna veza između govore9 Ovaj zakon uzgred pruža i reSenjc za Murov (Moore) paradoks, paradoks da ne
mogu istovremeno tvrdili p i tvrdili da ne verujem da p. iako iskaz da p nije nckonzistenian
\j iskazom da ja ne verujem da p,
Tipovi ilokutornih činova
Zahtevaii
Potvrđivali tvrdili (da)
Pitali11
Budući čin (akt) A sluSaoca 5
Neki Ukaz p
Bilo koji iskaz ili iskazna funkcija
Pripremno
1. i'je u stanju da izvriSM. C veru/e
da je S u Mamu da izvrii A.
2, Ni G-> ni 5-u nije očigledno da će
S izvršiti A svojom voljom u normalnom toku događaja.
1. G ima dokaze (razloge, itd )
za istinitost p-a.
2. NL G-U ni i-u nije očigledno
da 5 zna (da nije potrebno podsećati ga na, itd.) p.
Kkrenosti
(i zeli da 5 izvrši A-
G veruje da p.
1. G ne zna odgovor, to jest ne zna
da li je iskaz istini! ili. u slučaju
iskazne funkcije, nema informaciju
koja je potrebna da se istinski upolpuni iskaz (videti komentar).
2. Ni G-u ni 5-u nije očigledno da će
S pružiti informaciju u određenom
trenuiku i bez postavljenog pitanja.
G želi (u informaciju.
Suštinsko
Važi kao pokuiaj da se S navede da
izvrši A.
Važi kao preuzimanje obaveze
da p predstavlja pravo stanje
stvari.
Za razliku od argumentisonja,
ovi činovi nisu suštinski povezani sa pokušajem ubeđivanja.
Tako se ..Ja prosto tvrdim da p
L ne pokuSavam da vas ubedim"
može prihvatiti. Ali „Ja argumentiiem da p i ne pokušavam
da vas ubedim" zvuči nedosledno.
Kkaznog
sadržaja
Tipov:
praMl-i
kmnentar:
Naredba i zapovest imaju i dodamo
pripremno pravilo da G mora imati
autoriteta nad .S-om. Zapovest verovatno nema 'pragmatički' uslov koji
zahteva nc-ociglednost. Uz to. kod
obe vrste suštinski uslov zaražen je
odnosom auioriteta. pošto izričaj
važi kao pokušaj da se 5 navede da
izvrti A pomoću G-ovog autoriteta
nad 5-om.
I) U smislu „postaviti pitanje" a ne „sumnjati'
Važi kao pokuiaj da se iz .V-a izvuče
neka informacija.
PuMoje dve vrste pitanja, a) stvarna
pitanja i b) ispitna pitanja. U stvarnim pitanjima G želi da zna odgovor.
Kod i&pitnih piianja G želi da zna da
li 5 zna (odgovor na pitanje).
I s ka/nog
-adržaja
Pripremno
Zahvaljivali na
Akt (čin) A koji je 5 izvršio u proilosli.
A je dobro za S-a i S veruje da je A
dobro za njega.
G se oseća zahvalnim zbog A.
Tiptn I
pravih
Suštinsko
Važi kao izraz zahvalnosti.
komentar:
SuStinsko i pravilo iskrenosti se donekle poklapaju. Zahvaljivanje je
samo izražavanje zahvalnosti rta način na koji obećanje, na primer, nije
samo izražavanje namere,
Iskaznog sadržaja
Pripremno
Tipo\i
pravi I; i
Kkrenosli
S uš unsko
Kinncntar:
Upozoravan
Budući dopada] D ili stanje itd.
Sa vetu vati
Budući akt 5-a.
1. G ima razloga da veruje da
će A biti dobro za 5-a.
2. Ni G-u ni 5-u nije očigledno
da će 5 izvršili A u normalnom
loku događaja.
G veruje da će A biti dobro za
S-a.
Važi kao preuzimanje obaveze
da je A u 5-ovom najboljem
interesu.
1. 5 ima razloga da veruje da će se
dogodili D i da on nije u 5-ovom
interesu.
2. Ni G-u ni 5-u nije očigledno da će
se D dogoditi.
0 veruje da D nije u interesu S-».
Nasuprot onome Sto pretpostavljamo, savet nije vrsta upućivanja zahteva. Zanimljivo je uporediti „sa veto vati" sa „urgirati",
„zastupati" i „preporučivati"
kada vam neko daje savet da
ućinitc nešto u onom smislu u
kome to čini zahtevajući. Savetovati je pre govorili vam ila je
bolje za vas.
-
Upozoravanje je kao savctovimje a
ne kao upućivanje zahteva. Mislim
da upozoravanje nije nužno pokušaj
teranja da se preuzme akcija u cilju
izbegavanja D. Obratite pažnju da
se u gornjem prikazu daje kategoričko a ne hipotetiČko upozorenje.
Većina upozorenja su verovatno hipotetska: ..Ako ne učiniš" X desiće
se V".
Pozdravljan
Ne postoji.
0 se tek susreo (ili se upoznaje, itd.) sa
5-ora.
Ne postoji.
Važi kao G-ovo učtivo prepoznavanje
5-a.
Važi kao preuzimanje obaveze da D
nije u interesu 5-a.
Čestitali
Neki događaji. D činovi, itd. povezani sa
S-om.
D je u interesu 5-a i G veruje da je D u
5-ovom interesu.
G je zadovoljan zbog D.
Važi kao izražavanje zadovoljstva zbog t>.
„Ocstn:iii" je slično ..zahvaljivati" po tome Sto
je izraz sopstvenog uslova iskrenosti.
12#
DŽON SERL
nja i konstativne klase ilokutornih činova. Govorenje
se poklapa sa tvrđenjima, ali ne sa pozdravima. U
stvari, Ostinovo originalno shvatanje performativa je
da neki izričaji nisu govorenje već činovi druge vrste.
Ali, ova primedba je možda malo preterana. Čovek
koji kaže „Ja ovim obećavam" ne samo da obećava,
već kale da on obećava 10 . To jest, između govorenja i
konstativa postoji stvarna veza, ali ona nije tako tesna
kao što mislimo.
4. Tamo gde je iz konteksta i izričaja jasno da je
zadovoljen suštinski uslov, izvođenje Čina je moguće
bez izričitog pozivanja na sredstvo za pokazivanje
ilokutorne snage. Na primer, ja mogu da kažem „Učiniću to za tebe", ali će taj izričaj važiti samo kao
obećanje i uzimaće se kao obećanje u svakom kontekstu
u kome je sasvim očigledno da izgovarajući tu rečenicu
ja prihvatam (ili preuzimam, itd.) neku obavezu. U
stvari, retko se dešava daje neophodno reći eksplicitno
„Ja obećavam". Slično, može se reći samo „Želim da
to ne činiš", ali ovaj izričaj će u nekim kontekstima
biti više do prosto izražavanje želje. To će onda biti
zahtev i to u onim kontekstima gde je smisao izricanja
te rečenice da navede nekoga da prestane da nešto
čini, odnosno tamo gde je zadovoljen suštinski uslov
za postavljanje zahteva.
Odlika govora - da jedan izričaj u nekom kontekstu može značiti zadovoljavanje suštinskog uslova bez
izričite upotrebe sredstva za pokazivanje ilokutorne
snage za taj suštinski uslov - izvor je bezbrojnih učtivih
fraza. Tako se, na primer, rečenica, „Da li bi mogao
da učiniš to za mene?" obično ne izriče kao konjunktivno pitanje u vezi nečijih sposobnosti, uprkos značenju leksičkih delova i upitnog sredstva za pokazivanje
ilokutorne snage.
10 Kao ilo je m Oslin (J. L, Auslin) ukazao u svome članku: „Othcr minds".
Proceedingu af the Arutoielian Society. dodatni tom za 1964: preStampano u J. L. Auslin:
Phttoiophkul Pupers, Onfonl, 1961.
GOVORNI ČINOVI
129
5. Ilokutorna snaga nekog izričaja uvek se može
naznačiti cksplicitno u svim slučajevima u kojima to
nije učinjeno. Ovo je primer principa izrazivosti kojim
se tvrdi da sve što se može zamisliti može se i reći.
Naravno, dati jezik može biti nedovoljno bogat da bi
govorniku omogućio da kaže sve što podrazumeva, ali
u principu nema nikakvih prepreka da se taj jezik
obogati. Druga je primena ovog zakona da sve što se
može implicirati može se i reći, mada, ako je moje
objašnjenje pripremnih uslova ispravno, to se ne može
reći a da se ne impliciraju druge stvari.
6. Poklapanje uslova u tabeli pokazuje nam da su
neke vrste ilokutornih činova, u stvari, posebni slučajevi drugih vrsta. Tako je postavljanje pitanja, u stvari,
poseban slučaj zahtevanja - zahtevanje informacija
(stvarno pitanje), ili zahtevanje da slušalac pokaže
znanje (ispitno pitanje). Ovo objašnjava našu intuiciju
da je izričaj u obliku zahteva „Kaži mi ime prvog
predsednika SAD" po svojoj snazi jednako izričaju
pitanja „Kako se zvao prvi predsednik SAD?*'. Time
se takode delimično objašnjava zašto glagol ,,ask"
obuhvata i zahteve i pitanja*, na primer, „On me je
zamolio da to učinim" (zahtev) i „On me je pitao zašto"
(pitanje).
I ovo pitanje je od suštinskog značaja: Da li
postoje neki osnovni ilokutorni činovi na koje se mogu
svesti svi ili većina drugih činova? Ili, drugačije rečeno,
„Koje su osnovne vrste ilokutornih činova?" i „Koji je
princip jedinstva tih vrsta?" Odgovoriti na ovo pitanje
teško je i zbog toga što ima raznih principa razlikovanja
koji nas navode da kažemo prvo, da je ta i ta vrsta
ilokutornog čina različita od tog i tog Čina (videti tačku 8 ) " .
* U engleskom jeziku glagol ,,a\k" itiiići i molili i pilali. (l'mii prcv.)
II U tom poglavlju Ostinova klasifikacija ik>kutormh činova u pel kategorija izgledu
pomalo ad hoc. Vidi: How tn Do Things wiih Words. str. 150 i dalje.
1 3()
DŽON SRRL
7. UopŠte uzev, suštinski uslov određuje druge
uslove. Na primer, postoje suštinsko pravilo za postavljanje zahteva da izričaj važi kao pokušaj da se S(lušalac) navede da učini nešto, onda pravilo o iskaznom
sadržaju treba da uklj uči slušaočevo buduće ponašanje.
Ako je istina da su druga pravila funkcija suštinskog pravila i ako neka od njih teže da se javljaju u
stalnim vezama sa drugim pravilima, onda ona pravila
koja se stalno ponavljaju mogu jednostavno biti uklonjena. Pripremni uslov ne-očiglcdnosti javlja se u toliko
vrsta ilokutornih činova, da mislim da se uopšte ne radi
o odvojenim pravilima za izričaj posebnih sredstava za
pokazivanje ilokutorne snage, već da je ovaj uslov,
opšti uslov za ilokutorne činove (i slično, za druge vrste
ponašanja) u tom smislu da je Čin nedostatan ako je
ono što treba postići zadovoljenjem suštinskog pravila
već postignuto. Na primer, nema nikakvog smisla
nekome reći da učini nešto ako je sasvim očigledno da
će on to ionako učiniti. Ali ovo je u istoj meri posebno
pravilo za izricanje zahteva ukoliko je i pravilo da
šahista može da povuče potez lovcem samo ako je na
njega red da povlači potez, posebno pravilo za povlačenje poteza lovcem.
8. Pojmovi ilokutorne snage i različitih ilokutornih
činova uključuju, u stvari, nekoliko sasvim različitih
principa razlikovanja. Prvo i najvažnije, postoji smisao
ili svrha činova (na primer, razlika između tvrđenja i
pitanja); drugo, relativni položaj G(ovornika) i 5(lušaoca) (razlika između zahteva i naredbe); treće, stepen
preuzete obaveze (razlika između prostog izražavanja
namere i obećanja); četvrto, razlika u iskaznom sadržaju (razlika između predikacijc i izveštavanja); peto,
razlika u načinu na koji se iskaz vezuje za interese
C(ovornika) i .V(lušaoca) (razlika između hvalisanja i
jadanja, između upozorenja i predviđanja); šesto, različita izražena moguća psihička stanja (razlika između
GOVORNI ČINOVI
131
obećanja koje je izraz namere i tvrđenja koje je izraz
verovanja); sedmo, različiti načini na koje se jedan
izričaj odnosi prema ostatku razgovora (razlika između
prostog davanja odgovora na nešto što je neko rekao
i upućivanja prigovora onome što je rečeno). Tako ne
smemo pretpostaviti, na Šta bi metafora „snaga" mogla
da nas navede, da različiti ilokutorni glagoli označavaju
tačke u jednoj jedinoj ravni. Pre se može reći da ima
nekoliko različitih ravni ilokutorne snage i činjenica da
se ilokutorni glagoli u engleskom jeziku zaustavljaju na
izvesnim tačkama tih raznih ravni-, a ne na nekim
drugim tačkama, sasvim je slučajna. Na primer, možemo imati ilokutorni glagol „ocrveniti", podrazumevajući da kažemo za nešto da je crveno. Tako bi, „Ja to
ovim ocrvenjujem" prosto značilo „To je crveno".
Slično je sa jednim arhaičnim glagolom „macarize" koji
označava da nekoga nazivamo srećnim 12 .
Ali, upavo zbog toga što postoji više različitih
dimenzija ilokutorne snage i što izričajni čin može da
se izvede sa raznolikošću intencija, važno je imati u
vidu da se jednim istim izričajem može izvesti nekoliko
različitih ilokutornih činova. Može postojati nekoliko
nesinonimnih ilokutornih glagola koji na ispravan način
opisuju neki izričaj. Na primer, pretpostavimo da na
nekoj zabavi nečija žena kaže „Zaista je kasno". Izričaj
na jednom nivou može biti tvrđenje činjenice: njenom
sagovorniku, koji je upravo rekao da je stvarno još
rano, može izgledati (i biti upućeno) kao prigovor;
njenom mužu to može izgledati (i biti upućeno) kao
predlog, ili čak kao zahtev („Idemo kući)" ili kao
upozorenje („Ako ne odemo sada, ujutru ćeš sav biti
nikakav").
9. Neki ilokutorni glagoli mogu se definisati putem
nameravanog perlokutornog efekta, a neki ne. Tako,
12 Prvi od ovih pnmera dugujem Polu Grajsu (Paul Grice). a drugi Pilcru OiCu
(Peter Geach): „Ascriplivism", Philosnphuut ttmttm, ioni (W. l%0, str. 221-226.
132
DŽON SERL
postavljanje zahteva je, prema suštinskom uslovu, pokušaj da se slušalac navede da nešto učini, ali obećanje
nije suštinski povezano sa izazivanjem takvog efekta
kod slušaoca ili sa njegovim odgovorom. Kada bismo
mogli da preko perlokutornih efekata dobijemo analizu
svih (ili većine) ilokutornih činova, mogućnost da
ilokutornc činove analiziramo bez pozivanja na pravila
bi se umnogome povećala. Jezik bi se onda mogao
smatrati samo konvencionalnim sredstvom za obezbedenje, ili pokušaj obezbedenja prirodnih reakcija ili
efekata. Tada ilokutorni čin uopšte ne bi uključivao
nikakva pravila. Teoretski gledano, u jeziku ili van
jezika, može se izvršiti neki čin. Ali izvršiti neki čin u
jeziku, znači koristiti konvencionalno sredstvo za nešto
što se može činiti bez ikakvog konvencionalnog sredstva. Ilokutorni činovi bi onda bili (neobavezno) konvencionalni, ali njima uopšte ne bi upravljala pravila.
1 kat> što je jasno iz svega ovoga što sam do sada
rekao, mislim da ovo svođenje ilokutornog na pcrlokutorno i eliminisanje pravila koje sledi iz te redukcije,
verovatno nije izvodljivo. I upravo povodom tog pitanja, razilaze se teorije koje se mogu nazvati institucionalne teorije komunikacije, kao što su Ostinova, moja
i mislim Vitgenštajnova, sa naturalističkim teorijama
značenja kao što su, na primer, teorije koje se oslanjaju
na objašnjenje značenja pomoću relacije stimulus-odgovor.
Četvrto poglavlje
REFERENCA KAO GOVORNI ČIN
U ovom i narednom poglavlju zaci ćemo u samu
unutrašnjost iskaza kako bismo razmotrili iskazne činove reference i predikacije. U tome ćemo se ograničiti
na pojedinačne određene reference. Stoga, rezultat
našeg razmatranja biće jedna nepotpuna teorija reference. Kao što ćemo videti, i ove reference zadaće nam
dosta muke, ali sve dok njih ne razjasnimo, teško da
ćemo moći bolje da razumemo druge vrste reference.
Pojam pojedinačne određene reference je krajnje
nezadovoljavajući, ali se bez njega ne može. tjajočigledniji slučajevi izraza kojima se na nešto referira jesu
vlastitu imena. Ali kada budemo razmotrili i druge
vrste izraza, kao što su pojedinačni određeni opisi, naći
ćemo da su neki od njih referirajući izrazi dok drugi
očigledno nisu, a postoje i oni koji spadaju negde
između. Uz to, neka javljanja vlastitih imena nisu
referencijalni izrazi kao na primer: „Kerber ne postoji".
Filozofi koji razmatraju ove određene opise uvek će se
zalepiti za primere kao što su „Kralj Francuske" ili
„čovek", a retko za one kao što su „vremc", „savremeni
način života" ili „zašto volim pasulj". To izgleda
pomalo sumnjivo. Razmotrimo, na primer, poteškoće
koje se javljaju kod primene Raslove teorije opisa (bez
134
DŽON SERL
parafraziranja originala) na rečenice kao što su „Vremc
je dobro": (3x) (x je vreme • (y) (y je vreme —> y =
x) • x je dobro)" jedva da uopšte ima nekog smisla.
Ipak, skloni smo da kažemo da izraz „vreme" u rečenici
„Vreme je dobro" vrši ulogu sličnu onoj koju ima izraz
„čovek" u rečenici „Čovek je dobar".
Razmotrimo sada neka javljanja određenih opisa
za koje je sasvim jasno da nisu referencijalna javljanja.
U izričaju „Ostavio me je na cedilu"* izraz „cedilo"
nije upotrebljen da bi referirao na nešto. Slično,
„Učinio sam to zbog njega"** izraz „zbog njega" nije
upotrebljen da referira1. Ovo je još očiglednije ako
primere javljanja izraza „cedilo" i „zbog njega" uporcdimo sa rečenicama u kojima se umesto ovih iraza
javljaju reci „zgrada" i „njegov brat" - „Ostavio me je
u zgradi" i „Učinio sam to za njegovog brata". Ali,
kako znam da prvi par izraza ne referira, a da drugi
par to čini? Tako što poznajući svoj maternji jezik ja
znam da prvi par ne služi za izdvajanje i identifikaciju
nekog predmeta ili entiteta, a da drugi par to čini. Ova
činjenica sadrži izvesne zanimljive lingvističke posledice
i ukazivanje na te posledice može da bude od koristi
onima koji ne mogu da vide očigledan nedostatak
reference za „cedilo" i „zbog njega". Na primer, prvi
par nije odgovor na određene upitne oblike „Za koga
ili zašto sam to učinio?" ili „Gde me je on ostavio?",
dok drugi par jasno odgovara na ta pitanja. Uz to u
ovim vrstama konteksta 'zbog njega' i 'cedilo' ne trpe
oblik množine za razliku od izraza 'zgrada' i 'brat'. Sa
stanovišta generativne sintakse možemo da kažemo da
„zbog njega" i „cedilo", uopšte nisu imenični izrazi i
da u ovim javljanjima nisu ni imenice.
• „... in Ihe lureh." (Prim. prev.)
**
for his sakc." (Prim. prev.)
1 Ovaj primer uzet je \i. Kvajnovog (W. Ouinc) rada Word and Object, Cambridge,
1960. str. 236.
GOVORNI ČINOVI
135
Drugi izvor poteškoća je to što javljanja pojedinačnih referirajućih iraza sa svrhe referiranja nisu uvek
kategorička. Neka su, naime, hipotetička. Tako u
izričaju „On će naslediti novac" izraz „on" se koristi
da referira na kagetorički način. Ali, u izričaju, „Ako
oni budu imali sina, onda će on naslediti novac", „on"
samo uslovno referira u zavisnosti od istinitosti antecedentnog iskaza. Slični primeri mogu se konstruisati sa
vlastitim imenima. Na primer, „Ako kraljica Engleske
bude imala sina koji će se zvati Henri, onda će Henri
biti najmlađi od petoro dece". Dalje, u ovom radu ja
ću se baviti ispitivanjem kategoričke reference isto kao
što sam u slučaju davanja obećanja istraživao samo
kategorička a ne hipotetička obećanja.
4.1. Upotreba i spominjanje
Kao što smo videli u prethodnom odeljku, javljanje
referirajućeg izraza u raspravi nije uvek referirajuće
javljanje. Uz to, ponekad se u razgovoru javljaju izrazi,
bilo da su referirajući ili ne, kao izrazi o kojima se u
tom razgovoru govori, a ne u svojoj uobičajenoj upotrebi. Razmotrimo razliku između ova dva javljanja reči
„Sokrat":
1. Sokrat je bio filozof,
i
2. „Sokrat" ima šest slova.
Kod uporedenja ovih rečenica očigledne su dve činjenice: prvo, obe rečenice počinju istom rečju „Sokrat" i
drugo, u izričajima dveju rečenica ta reč igra sasvim
različite uloge. Naime, u prvoj rečenici ona je data u
normalnoj upotrebi - da referira na pojedinačnog
čoveka. U drugoj rečenici reč „Sokrat" se ne upotrebljava na uobičajeni način već se o samoj toj reči govori,
što je i naznačeno navodnicima. Nastojeći da objasne
]36
DŽON SERI.
razlike u ovakvim slučajevima, filozofi i logičari su čak
bili skloni da poriču očiglednu istinu da ove rečenice
počinju istom rečju.
Opšte je prihvaćeno jedno prilično nejasno objašnjenje razlike između upotrebe i pominjanja izraza i
bilo bi dobro da malo razjasnimo čitavu stvar. Filozofi
i logičari tvrde da se u slučajevima kao što je naša
druga rečenica uopšte i ne pojavljuje reč „Sokrat", već
jedna potpuno nova reč - u stvari, vlastito ime te reci.
Vlastita imena reci ili drugih izraza, tvrde dalje oni,
prave se tako što se dati izraz (ili, pre se može reći,
ono što bi predstavljalo taj izraz kod upotrebe izraza,
a ne samo dco novog vlastitog imena) stavi pod
navodnike. Prema tome, reč kojom počinje druga
rečenica nije, kao što bi se moglo pomisliti, „Sokrat"
već „„Sokrat"", a reč koju sam upravo napisao nije
„„Sokrat"", već „„„Sokrat""", stoje opet sasvim nova
reč, još jedno vlastito ime vlastitog imena, vlastitog
imena, naime „„„„Sokrat"""", i tako dalje u hijerarhiji
imena, imena, imena...
Ovakvo objašnjenje smatram besmislenim. Ono
po sebi nije štetno, ali ono počiva na potpuno pogrešnom shvatanju načina na koji funkcionišu vlastita
imena, navodnici i drugi elementi jezika. Pored toga,
ovakvo objašnjenje je uticalo i na druge oblasti filozofije jezika. Na primer, za rečenice koje počinju rečju
„da" ponekad se, po analogiji sa ortodoksnim objašnjenjem upotrebe i pominjanja, pogrešno kaže da su
vlastita imena iskaza.
Ima najmanje dva načina da se pokaže da je
ortodoksno objašnjenje upotrebe i pominjanja pogrešno. Prvi je da se ukaže na neke opšte odlike institucije
vlastitih imena koje su u suprotnosti sa tim objašnjenjem. Drugi način je da se napravi upoređenje između
referiranja na izraze vlastitim imenima ili određenim
opisima i načina na koji koristimo navodnike da bismo
predstavili same te izraze.
GOVORNI ČINOVI
137
Ako se zapitamo zašto uopšte postoji institucija
vlastitih imena, deo odgovora bio bi da nam je za
pravljenje identifikujuće reference potrebno podesno
sredstvo na koje se obično referira kao na objekte kada
sami objekti nisu prisutni. Ali to sredstvo nema nikakvog smisla kada je objekt o kome želimo da govorimo
i sam deo rasprave, te da bi se na njega referiralo nije
potrebno neko posebno jezičko sredstvo. Sa nekoliko
izuzetaka kao što su izrazi iz religije ili nepristojne reci,
kada želimo da govorimo o takvoj reči, ne moramo da
je posebno imenujemo ili referiramo na nju na neki
drugi način; jednostavno možemo da pokažemo (znak)
te reči. Neuobičajeni slučajevi su oni u kojima je
zabranjeno, ili neumesno, ili nezgodno da damo samu
tu reč. U pisanom govoru postoje neke konvencije: na
primer, navodnici naznačavaju činjenicu da reč nije
upotrebljena na uobičajeni način već kao predmet
rasprave. Ukratko, da bismo recima govorili o stvarima
koje same nisu reči i koje ne moraju da budu prisutne
kada o njima govorimo, imamo instituciju vlastitih
imena. Čitava ta institucija dobija svoj značaj kada
imamo u vidu činjenicu da za referiranje na druge
objekte mi upotrebljavamo reči. Vlastito ime može biti
vlastito ime samo ako postoji stvarna razlika između
imena i imenovane stvari. Ako su one iste, onda se
pojam imenovanja i referiranja ne može primeniti.
Uporedimo sada stvarno referiranje na neku reč
sa načinom na koji govorimo o reči u rečenici 2.
Pretpostavimo da smo ovu rečenicu prepravili tako da
ona sada glasi:
Reč koja je ime čuvenog Platonovog učitelja ima
šest slova.
Za razliku od rečenice broj 2, ovde, da bismo referirali
na neku reč, mi u stvari upotrebljavamo određeni opis.
Zamislimo sada da smo nekoj reči dali vlastito ime, na
138
DŽON SERL
primcr neka „Džon" bude ime reci „Sokrat". Tada će
naša rečenica broj 2 glasiti:
Džon ima šest slova.
Ovde je ime Džon upotrcbljeno kao pravo vlastito ime
sa ciljem da referira na neki drugi objekat, naime na
reč „Sokrat".
Ali, skoro uvek je moguće da, kada želimo da
govorimo o nekoj reci, pokažemo samu tu reč kao što
smo učinili u rečenici broj 2. Suvišno bi bilo tražiti i
ime za tu reč, a bilo bi pogrešno tu reč smatrati imenom
ili delom imena same te reci. Kako ćemo onda okarakterisati izričaj prve reci u rečenici 2? Odgovor je sasvim
jednostavan: reč je ovde izrečena ali ne u svojoj
uobičajenoj upotrebi. Sama reč je predstavljena, a onda
se o njoj govori. Znacima navoda je naznačeno i to da
tu reč treba uzeti kao predstavljenu reč i reč o kojoj
se govori, a ne kao reč koja je na općeprihvaćeni način
upotebljena da referira. Ali na reč se ne referira niti
ona referira na sebe.
Onda se može reci - „pa zašto ne bismo mogli da
usvojimo samo kao konvenciju to da navodnici ispred
i iza neke reči prave od nje novu reč - vlastito ime
originala?" Možemo se zapitati i sledeće: zašto ne
bismo usvojili, prosto kao konvenciju, to da u rečenici
,,Sncg je beo" reč „je" predstavlja ime moje babe?
Činjenica je da već postoji konvencija o upotrebi
navodnika. Jedna (samo jedna) od njih je da reči u
navodima treba uzeti kao reči o kojima se govori (koje
se navode itd.), a ne kao da ih je govornik upotrebio
na uobičajeni način. Svako ko želi da uvede neku novu
konvenciju dužan je da najprc objasni kako to utiče na
već postojeće konvencije, i drugo, koji su motivi za
uvođenje nove konvencije. Međutim, pošto već imamo
sasvim primerene konvencije o upotrebi i pominjanju,
nije jasno kako se nova konvencija koja se predlaže
dosledno uklopila u taj skup. Drugo, ako u literaturi
GOVORNI ČINOVI
139
potražimo motive za uvođenje konvencije da navodnici
oko rcči ili nekog drugog izraza čine potpuno novo
vlastito ime, naći ćemo samo razna pogrešna stanovišta
o jeziku. Na primer, „osnovne konvencije u pogledu
upotrebe bilo kog jezika zahtevaju da u svakom izričaju
koji pravimo o nekom objektu mora biti upotrebljeno
ime tog objekta, a ne sam taj objekat. Stoga, ako
želimo da kažemo nešto o nekoj rečenici - na primer,
da je ta rečenica istinita - moramo upotrebiti ime ove
rečenice, a ne samu rečenicu." 2 Jecjino što možemo na
to odgovoriti jeste da takva osnovna konvencija ne
postoji. Delovi govora, ili drugi predmeti koji se mogu
predstavljati usmeno ili vizuclno, lako se mogu javiti
u govoru kao predmet govora. Na primer, orintolog
može da kaže: „Zvuk koji pravi kalifornijska kreja
j e . . . " a zatim rečenicu završi samim zvukom a ne
vlastitim imenom tog zvuka.
4.2. Aksiomi reference
Imajući na umu činjenicu da nije svako javljanje
referirajućeg izraza javljanje u svrhe referiranja, želeo
bih da dam analizu određene reference koja bi išla
uporedo sa analizom ilokutornih činova izloženom u
prethodnom poglavlju. Za razliku od većine govornih
činova, referenca ima dugu istoriju u filozofskim razmatranjima - još od Fregea (u stvari još od Platonovog
Teajteta, ako ne i ranije). Zato ćemo morati pažljivo
da postupamo u našoj analizi, dajući usput jedan
poduži pregled filozofskih gledišta. Teorija koju ću
predstaviti je u onoj tradiciji koja počinje sa Fregeom,
a nastavlja se sa Strosnovim (Strawson) Individuals i
2 A. Tnrski; ..The semantir cnnceplion »>f Iruth", Phi!osophy and Phenomenotoptal
Research, lom 4. 1944; preštampano u H. Feigl * W. Si-llan. (eds.): Reaili/iKi m
Philntophkul Anatysis. Ncw York, 1M9,
140
DZON SERL
kao što će čitalac i sam videti, pod velikim je uticajem
ova dva autora.
U vezi sa referiranjem i referirajućim izrazima
imamo 4va opštepriznata aksioma. Oni bi glasili otprilike ovako:
1. Sve na šta se referira mora da postoji.3
Ovaj aksiom nazvaćemo aksiomom egzistencije.
2. Ako je predikat istinit o jednom objektu, onda
je on istinit o svemu Što je identično tom objektu
bez obzira koji su izrazi upotrebljeni za referiranje
na taj objekat.
Ovaj aksiom nazvaćemo aksiomom identiteta.
Oba ova aksioma mogu se predstaviti i kao tautologijc. Prvi je očigledna tautologija jer nam kaže da se
na neku stvar ne može referirati ako ne postoji stvar
na koju bi se referiralo. I drugi se može interpretirati
kao tautologija tako da glasi: sve što je istinito o
jednom objektu, istinito je o tom objektu.
Oba aksioma dovode do paradoksa, prvi zbog
zabune oko toga šta znači referirati, a drugi zato što
neke od njegovih interpretacija nisu tautologije već
laži. Prvi dovodi do paradoksa kod tvrđenja kao što
je, na primer, „Zlatna planina ne postoji". Ako pretpostavimo aksiom egzistencije i pretpostavimo da su prve
dve reci ove rečenice upotrebljcnc da referiraju, onda
to tvrđenje samo sebe pobija, jer da bih negirao
postojanje nečega, to nešto mora postojati.
Rasi4 je ovaj paradoks rešio pokazujući da se izraz
„Zlatna planina" u stvari ne upotrebljava da referira
kada predstavlja gramatički subjekt egzistencijalnog
iskaza. Uopšte uzev, subjekatski izrazi u egzistencijalnim rečenicama ne mogu se upotrebljavati da referiraju
3. ..Postojati" Ireba shvatiti bezvremeno. Može- se. naime, referirati na neSlo Slo je
postojalo. Sto će postojati ili Slo sada poMoji.
4 B, Russell: „On denoting". Mind, tom 14. 1905: preštampano u potnenutoj knji/i
Fejgla i Sdara (Feigl & Sellars} <eds.). <>/' cil.
GOVORNI ČINOVI
141
- što se podrazumeva kada se kaže da postojanje nije
svojstvo - te stoga i ne dolazi do paradoksa. Aksiom
egzistencije ne važi, jer nema reference. Na žalost, u
svom oduševljenju, Rasi je negirao upotrebu svakog
određenog opisa u svrhe referiranja. Ovaj deo njegovog
argumenta kritikovaću kasnije5. Zahvaljujući Raslu
niko više ove paradokse ne uzima ozbiljno.
Ali verovatno nam se još uvek čini da se za ovaj
aksiom mogu naći protivprimeri. Zar ne možemo
referirati na Deda Mraza, ili na Šerloka Holmsa, mada
nijedan od njih ne postoji niti je postojao? Referiranje
na fikcionalne (ne legendarne, mitske, itd.) entitete
nisu protivprimeri za ovaj aksiom. Na njih se može
referirati kao na fikcionalne ličnosti upravo zbog toga
što one postoje u fikciji. Da bismo ovo objasnili,
potrebno je da napravimo razliku između normalnog
govora o stvarnom svetu i parazitskih oblika govora
kao što su fikcija, gluma itd. U normalnom govoru o
stvarnom svetu, ja ne mogu da referiram na Šerloka
Holmsa jer takva osoba nikada nije postojala. Ako u
tom univerzumu govora ja kažem „Šerlok Holms je
nosio lovački šešir" je ne referiram, kao što ne referiram ni kada kažem „Šerlok Holms dolazi večeras kod
mene na večeru". Nijedno od ova dva tvrđenja ne može
biti istinito. Ali, pretpostavimo sada da sam prešao na
fikcionalni oblik govora, glumu i igru. I ako sada
kažem „Serlok Holms je nosio lovački šešir", ja u stvari
referiram na jednu fikcionalnu ličnost (to jest na ličnost
koja ne postoji, ali koja postoji u fikciji) i ono Što sam
rekao, istinito je. Obratimo pažnju na to da u ovom
obliku govora ja ne mogu da kažem „Šerlok Holms
dolazi večeras kod mene kući na večeru" jer me
referenca „moja kuća" vraća u govor stvarnog sveta.
Pored toga, ako u fiktivnom načinu govora kažem
„Gospoda Šerlok Holms je nosila lovački šešir" ja ne
5 U Sedmom poglavlju.
142
DŽON SERL
referiram, jer ne postoji fikcionalna gospođa Šerlok
Holms. Rečeno fikcionalnim jezikom, Holms se nikada
nije ženio. Ukratko, u govoru stvarnog sveta i „Šerlok
Holms'" i „Gospoda Šerlok Holms" nemaju referencu
jer takvi ljudinikada nisu postojali. U fikcionalnom
govoru izraz „Šerlok Holms" referira, jer takva ličnost
zaista postoji u fikciji, ali „Gospoda Serlok Holms" ne
referira, jer ne postoji takva fikcionalna ličnost. Aksiom egzistencije važi, dakle, u oba sveta: u govoru
stvarnog sveta može se referirati na nešto što stvarno
postoji: u govoru fikcije može se referirati samo na ono
što postoji u fikciji (plus stvari iz stvarnog sveta i
događaji koji su uključeni u izmišljene priče).
Sve ovo što smo do sada rekli mora izgledati
sasvim očigledno, ali u filozofskoj literaturi nalazimo
razne zabune u vezi s tim. Da bi se predupredile još
dve moguće zabune, naglašavam da moj prikaz parazitskih oblika govora ne uključuje stanovište da u fikcionalnom govoru postoje neke promene u značenjima
reci ili drugih jezičkih elemenata. Ako konvencije o
značenju jezičkih elemenata zamišljamo (bar delom)
kao vertikalne konvencije koje povezuju rečenice sa
svetom, onda je najbolje one nevidljive, prećutne
konvencije fikcionalnog govora posmatrati kao lateralne ili horizontalne konvencije koje kao da uzdižu
govor izvan sveta. Ali najvažnije je shvatiti da čak i u
rečenici „Mala Crvenkapa" „crveno" znači crveno.
Konvencije fikcionalnog govora ne menjaju značenja
reci ili drugih jezičkih elemenata. Drugo, činjenica da
postoje takve fikcionalne ličnosti kao što je Šerlok
Holms ne obavezuje nas da prihvatimo stanovište da
on postoji u nekom natčulnom svetu, ili da on ima
poseban način postojanja. Šerlok Holms uopšte ne
postoji, Sto ne znači da se negira njegovo postojanje u
fikciji.
Aksiom identiteta (kao i aksiom egzistencije) dovodi do daljih paradoksa i zagonetki u onim kontek-
GOVORNI ČINOVI
] 4^
stima u kojima reference nisu jasno vidljive. Ovaj
aksiom može se izložiti i na sledeći način6. Ako dva
izraza referiraju na isti predmet, oni mogu salva veritatc
zamenjivati jedan drugog u svim kontekstima. Izražen
u ovom obliku, taj aksiom nije tautologija već laž, što
predstavlja jednu novu poteškoću. Mislim da su ove
zabune isto toliko trivijalne koliko i one koje proističu
iz aksioma egzistencije, ali trebalo bi dosta prostora da
se one i objasne. Međutim to prevazilazi okvire ove
rasprave.
Cilj ovog poglavlja nije samo nastavak razmatranja
ova dva aksioma već i uvođenje trećeg aksioma i
ispitivanje njegovih posledica.
3. Ako govornik referira na neki predmet,
tada on identifikuje ili je u stanju da, ako se to od
njega traži, identifikuje taj predmet.
Ovaj aksiom nazvaćemo aksiomom identifikacije.
I on je takode tautologija pošto služi samo za svrhe
izlaganja pojma (pojedinačne, određene) reference.
Taj aksiom može se izraziti i na sledeći način:
3a. Nužan uslov za uspešno izvođenje određene reference u izričaju jednog izražaje da izričaj
tog izraza mora da saopštava 7 slušaocu istinit opis
ili činjenicu o jednom jedinom objektu. Ili, ako taj
izričaj to ne čini, onda govornik mora biti u stanju
da ga zameni izrazom čiji izričaj to čini.
Postoje samo tri načina na koje govornik može
garantovati da će takva činjenica biti saopštena: [1J
izrečeni izraz mora da sadrži predikate koji su istiniti
6 Na primer, R. Cartiiip: Meaning and Htautlf, str. VS i dalje.
7 „Saopćavali" nije uvek najprimercmji glagol. Reći Ja govornik (komunicira
siopstava sluiaocu neku činjenicu, nagoveslava da lllltllll nije prethodim OBU BI Bi
Činjenicu koja mu je saopćena. Ali cesto kod referiranja, rečenica koja je saopSlena
(kiimunicirana) sluSaocu je rečenica za koju on već zna da je istinita. Možda bi trebalo reći
da M u takvim slučajevima govornik poziva na tu rečenicu ili sluSaoca podseca na nju
Međutim, ja ću i dalje koristili glagol ..saopćavati" ili ..prcneti" pixl uslovom da se ove
reći ne uzimaju kao ukazivanje na to da sluialđc nije znao niSta o onome ita mu je saopSreno
ili prenelo.
14-1
DŽON SERL
samo o jednom objektu; ili [2] njegov izričaj zajedno
sa kontekstom mora da pruži neko ostenzivno ili
indeksno predstavljanje jednog jedinog objekta; ili [3]
njegov izričaj mora da pruži mcšavinu indeksnih pokazatelja i opisnih termina koji su dovoljni za identifikovanje jednog jedinog objekta. Ako izrečeni izraz ne
spada ni u jednu od ovih vrsta izraza, referenca može
biti uspešna samo pod uslovom da je govornik u stanju
da, ako se to od njega traži, ponudi jedan od takvih
izraza. Ovaj princip nazvaćemo principom identifikacije.
Nije sasvim očigledno da je taj princip tautološki.
U stvari, na prvi pogled se čak čini da on nije ni
plauzibilan. Neophodno je da ga podrobnije objasnimo
kako bi nam on postao sasvim razumljiv. Meni se čini
da on sadrži jednu značajnu istinu sa dugom istorijom,
jer taj princip nije ništa drugo do generalizacija Fregeovog diktuma da svaki referirajući izraz mora imati
smisla.
Ovaj princip pokušaću da postavim ispitujući
nužne uslove za izvođenje govornog čina određene
reference. Uz to ću pokušati da pokažem logičke veze
između aksioma egzistencije i aksioma identifikacije.
4.3. Vrste određenih referirajućih izraza
PoČećemo podclom izraza koje razmatramo. Gramatički, ovi izrazi se grubo mogu podeliti u Četiri
kategorije:
1. Vlastita imena; na primer, „Sokrat", „Rusija".
2. Složeni imenični izrazi u jednini.
Ova druga vrsta izraza često sadrži relativnu zavisnu rečenicu i često, mada ne uvek, počinje određenim
članom*; na primer, „Čovek koji me je pozvao",
• U engleskom jeziku _the". (Prim. prev.)
GOVORNI ČINOVI
^45
„najviša planina na svetu", „sadašnja kriza u Francuskoj". Pozajmljujući i donekle proširujući Raslov termin, ove izraze ću dalje zvati „određeni" opisi. Izraze
koji slede određeni član zvaću „deskriptori". Tamo gde
nema određenog člana deskriptorom ću nazivati Čitav
izraz. Ova terminologija ni u kom smislu nema za cilj
uvođenje filozofske analize ili teorije o pojmovima
„opisivati" i „opisi". To su samo arbitrarni termini koji
su izabrani zato što je tako bilo najzgodnije. Treba
imati na umu da određeni opisi mogu sadržati druge
referirajuće određene izraze, ili drugi određeni opis, ili
drugi tip izraza, kao Što je, recimo, vlastito ime u, na
primer, „Džonov brat", „žena koja je udata za čoveka
koji je pijan". U takvim slučajevima, referent Čitavog
izraza nazivaću primarnim referentom, a referent dela
tog izraza, sekundarnim referentom.
U gramatičke izraze dalje spadaju i:
3. Zamenicc: na primer, „ovaj", „onaj", „ja",
„on", „ona" i „ono".
4. Zvanja: na primer, „predsednik vlade",
„papa".
Ova četvrta klasa izraza jedva da zaslužuje neku pažnju
pošto se ona inače preliva, s jedne strane, u određene
opise, a sa druge, u vlastita imena.
4.4. Nuini uslovi za referiranje
Prvo pitanje koje bih postavio o izrazima bilo bi:
koji su nužni uslovi za izričaj jednog od ovih izraza da
bi se napravila uspešno izvedena kategorička određena
referenca? Ali pre nego što damo neki odgovor na ovo.
postaviću još jedno pitanje: Kakva je svrha određene
reference, koju funkciju ima iskazni čin referiranja u
ilokutornom činu? Kao što sam rekao, svrha određene
reference je da njome govornik izdvaja ili identifikuje
146
DŽON SF.RI.
neki pojedinačni predmet o kome on dalje govori, ili
o kome nešto dalje pita, itd. Ali, ovaj odgovor je
nepotpun, jer on još uvek ne tvrdi da li je ta identifikacija prenesena slušaocu ili ne. Da bismo otklonili ovaj
dvosmisao potrebno je da napravimo razliku između
potpuno usvojene reference i uspešne reference. Potpuno
usvojena referenca je ona u kojoj je neki objekat
nedvosmisleno identifikovan za slušaoca, to jest, tamo
gde je slušaocu ta identifikacija saopštena. Ali referenca može biti uspešna - u tom smislu da govornika
ne možemo optužiti da nije uspeo da referira - čak i
ako za slušaoca ne identifikuje nedvosmisleno neki
objekt, pod uslovom da govornik može to da učini ako
se to od njega zahteva. Do sada smo se bavili samo
pojmom uspešne reference, ali lako je videti da je
potpuno usvojena referenca još osnovniji pojam pošto
je uspešna referenca ona koja, iako nije, da kažemo,
potpuno usvojena, bar potencijalno može da bude
takva.
Sada, u svetlu ovih razlikovanja, pokušajmo da
prepravimo naše početno pitanje tako da ono glasi:
Kako je moguće da izričaj nekog izraza bude potpuno
usvojena referenca. Koji su nužni uslovi da izričaj izraza
bude dovoljan da za slušaoca identifikuje baš onaj
objekt koji govornik namerava da identifikuje? Najzad,
govornik samo izgovara neke reči\ kako onda te reci
identifikuju stvori za slušaoca? Sam način na koji smo
formulisali ovo pitanje, pružiće nam ključ za odgovor.
Pošto govornik za slušaoca identifikuje neki predmet,
da bi identifikacija bila uspešna mora postojati neki
predmet koji govornik pokušava da identifikuje, a
govornikov izričaj izraza mora biti dovoljan da bi se
taj predmet identifikovao. Ova dva uslova već sam
preliminarno formulisao kao aksiome egzistencije i
identifikacije. U svetlu ovog razmatranja iskazaćemo
ih u obliku uslova za potpuno usvojenu referencu.
GOVORNI ClNOVJ
J47
Nužni uslovi za izvođenje potpuno usvojene određene reference u govornikovom izričaju izraza su
sledeći:
1. Mora postojati jedan i samo jedan predmet
za koji govornikov izričaj izraza važi (reformulacija
aksioma egzistencije), /
2. Slušaocu mora biti dato dovoljno sredstava
da identifikujc predmet iz govornikovog izričaja
izraza (reformulacija aksioma identifikacije).
Pogledajmo sada kako izričaj određenog opisa
može da zadovolji ovakve zahteve. Pretpostavimo, na
primer, da je izraz „taj čovek" izrečen kao dco rečenice
„Taj čovek me je uvredio". Kako ovakav jedan izričaj
zadovoljava dva navedena uslova?
Prvi uslov može se podeliti u dva dela:
1 (a) Mora postojati bar jedan predmet na
koji se odnosi govornikov izričaj datog izraza.
1 (b) Ne srne postojati više predmeta već samo
jedan, na koji se govornikov izričaj datog izraza
8
odnosi .
Kod određenih opisa, ispunjavanje uslova 1 (a)
sasvim je jednostavno. Pošto izraz sadrži opisnik i pošto
taj opisnik sadrži opšti opisni termin, ili je i sam jedan
od njih, nužno je još samo to da postoji bar jedan
predmet o kome se opisnik može izreći kao predikat.
Da bi uslov \{a) bio zadovoljen u slučaju izraza „taj
čovek" nužno je samo da postoji bar jedan čovek.
Sledeći korak je mnogo složeniji. Naravno, u
iskušenju smo da odemo i suviše daleko u izjednačavanju uslova 1 (a) i 1 (b) i da tvrdimo da kao što je uslov
8 ReC ..odnosili" ovde je namerno neulralna i sloga, bojim se, sasvim nenamirno
neodređena. Ako uul.n ima bilo kakvih primtdhi na to - napominjem da je i ja sa
oklcvanjem korislim jednostavnu umesto ,.na koje se odnosi govornikov izričaj izraza'
čitajte ..na koji govornik namerava da referira izričajem tog izraza" i mulatis mutmdls u
Čitavom tekstu. Ovde ciljam na lo kđkn glasovi kU-ntilikuju pndOMto. Ono tto mora da •*•
nBliti j«te sta je to oameravati ili poiirazumevali poseban predmet. Ali niiia u ovom
mom argumentu ne zavisi od neodređenosti termina „odnositi se".
148
DŽON SERL
\(a) zadovoljen postojanjem bar jednog objekta kome
se opisnik može istinito pridati kao predikat, tako je i
uslov \(b) zadovoljen ako postoji najviše jedan predmet
o kome je opisnik istinit. Ovo iskušenje je posebno
jako ako se uspešna određena referenca smatra jednom
vrstom prerušenog tvrđenja istinitog pojedinačnog egzistencijalnog iskaza, to jest iskaza kojim se tvrdi
postojanje jednog i samo jednog predmeta koji zadovoljava određeni opis. Takvo stanovište prihvata Rasi u
svojoj teoriji opisa. Analiziran u skladu sa njegovom
teorijom opisa, izričaj gore navedene rečenice trebalo
bi da bude shvaćen kao tvrđenje postojanja samo
jednog čoveka na svetu.
Ne čini li nam se da je ova kritika nepravedna?
Naravno da jeste, onako kako je mi ovde vidimo, jer
Rasi, kada je formulisao svoju teoriju opisa nije imao
na umu kontekste kao što je ovaj koji smo naveli. Ali
ma kako ta kritika bila nepravedna, daleko od toga da
je ona besmislena, jer treba imati na umu i način na
koji on takve kontekste isključuje. Naime, on kaže da
u onim kontekstima za koje, prema pretpostavci, teorija opisa važi, određeni član* se koristi „strogo uzev
9
za naznačavanje pojedinačnosti" . Ali koju snagu reč
„strogo" ima u ovom razgraničavanju konteksta za koje
teorija važi i onih za koje ne važi? U navedenoj rečenici
nema ničeg neodređenog ili ne-strogog - ona je doslovna i stroga kao i bilo koja druga rečenica te vrste.
Jasno je da snaga reci „srogo" u naznačavanju „pojedinačnosti" mora biti:
(a) ili, strogo u smislu da naznačava govornikovu nameru da identifikujući referira na jedan
određeni predmet,
(b) ili, strogo, tako da povlači da je opisnik
koji sledi istinit samo o jednom predmetu.
' U engleskom jeziku ,,thc". (Prim. prev.)
9. l'nncipiu Mmhematica. Cambrklge. 1925. tom 1 str. 30.
GOVORNI ĆINOV]
Dalje, (a) ne može da bude ono što se podrazumcvalo pošto naš primer zadovoljava (a) i tako teoriju
opisa ostavlja otvorenom napadu za apsurdnost koji
sam upravo izneo. Ali, ako je (b) ono što se podrazumeva pod strogom upotrebom određenog Člana, onda
je to objašnjenje pogrešno. Ne samo da upotrebe
određenog člana sa nejedinstvenim opisnikom nisu
sasvim stroge već zapravo i nema takve upotrebe
određenog člana u kojoj je po sebi dovoljno na bilo
koji način implicirati ili naznačavati da je opisnik koji
sledi istinit samo o jednom predmetu..Postoje upotrebe
određenog člana sa opisnicima koji su istiniti samo o
jednom objektu i one su od suštinskog značaja u
govornom činu određene reference - kao što se tvrdi
u principu identifikacije - ali dco snage određenog
člana nije to da on povlači jedinstvenost opisnika koji
sledi. To nije funkcija određenog člana. Njegova funkcija (u ovim slučajevima) jeste da naznači govornikovu
nameru da referira jedinstveno, a funkcija (opisnika)
je da u posebnom govornikovom kontekstu identifikuje
onaj predmet koji za slušaoca predstavlja predmet na
koji govornik namerava da referira u datom kontekstu.
Nasuprot tome, ja nudim kao objašnjenje određenog
člana [the], sledeće: određeni član upotrebljen u sklopu
određene reference (a napominjem daje to samo jedna
od njegovih upotreba) predstavlja konvencionalno
sredstvo kojim se naznačava namera [intencija] govornika da referira na pojedinačni predmet, a ne da je
opisnik koji sledi istinit samo o jednom predmetu.
Važno je napomenuti da u nekim jezicima, na primer
u latinskom i ruskom, nema određenog člana već
naznačavanjc govornikove namere da napravi određenu referencu zavisi od konteksta i drugih sredstava"1.
Ovo objašnjenje još uvek nije dovoljno da pokaže
kako izričaj određenog opisa kao što je gore navedeni
10. Teorija deskripcije biće razmolrcnii detaljnije u Sedmom poglavlju,
150
DŽON SERL
zadovoljava zahtev iznet u l(b). Do sada sam rekao
samo to da mora postojati bar jedan predmet koji
odgovara opisniku i da govornik pomoću određenog
člana naznačava svoju nameru da identifikuje pojedinačni predmet. Ali pošto opisnik kao opšti termin
može biti istinit o mnogim predmetima, šta je onda to
što čini da govornikov izričaj tog izraza važi samo za
jedan predmet? Očigledan odgovor koji nam, na žalost,
ne kaže ništa novo, jeste da je pri izričaju tog izraza
govornikova namera da obim opisnika obuhvati samo
jedan predmet. Taj odgovor nam ne kaže ništa novo,
jer se njime ne objašnjava šta je uključeno u nameravanje (intencionalnu usmerenost na predmet) ili podrazumevanje tog pojedinačnog predmeta. Da bih dao potpuniji odgovor na ovo pitanje, razmotriću sada zahteve
za ispunjavanje uslova 2, a zatim ću se vratiti razmatranju uslova i(b) i odnosa između referiranja i nameravanja.
4.5. Princip identifikacije
Drugim uslovom (koji je dat u jednoj od formulacija aksioma identifikacije) od slušaoca se traži da bude
u stanju da na osnovu govornikovog izričaja nekog
izraza identifikuje određeni predmet. Pod terminom
„identifikovati" ovde podrazumcvam otklanjanje svake
sumnje ili dvosmislenosti u pogledu onoga o čemu se
govori. Na najnižem nivou identifikovanjem se odgovara na pitanja kao što su ona koja počinju sa „Ko?",
„Šta?" ili „Koji?". Naravno, na jednom drugom nivou,
ova pitanja još uvek ostaju otvorena: čak i kada smo
nešto identifikovali, još uvek se mogu postavljati dalja
pitanja koja počinju sa „Šta?" u smislu „Reci mi nešto
više o tome", ali ne više u smislu „Ne znam o čemu ti
govoriš'4. Idcntifikovanje, u onom smislu u kome taj
termin ovde koristim, znači davanje odgovora samo na
GOVORNI ČINOVI
15|
to pitanje. Na primer, može se reći da u izričaju
rečenice „Taj čovek* koji me je opljačkao bio je visok
preko 180 santimetara", ja referiram upravo na čoveka
koji me je opljačkao čak iako u jednom smislu reči
„identifikovati" ja možda ne bih bio u stanju da
identifikujem tog čoveka. Na primer, možda ne bih bio
u stanju da ga izdvojim iz grupe ljudi koju mi jc policija
pokazala, niti da kažem bilo šta drugo o njemu. Pa
ipak, pod pretpostavkom da me jc samo jedan jedini
čovek opljačkao, ja sam uspeo da izričajem navedene
rečenice napravim identifikujuću referencu.
Vidcli smo da kod drugog slučaja određenog opis;i
kao što je "taj čovek" [,,the man"] govornik naznaČava
svoju nameru da referira na pojedinačni objekt i daje
opisnik za koji smatra da će biti dovoljan da za slušaoca
identifikuje predmet na koji on u posebnom kontekstu
svog izričaja namerava da referira. Čak i ako taj opisnik
može da predicira istinito o mnogim predmetima,
govornik smatra da će njegov izričaj u datom kontekstu
biti dovoljan da identifikuje baš taj predmet na koji on
misli. Ako je to zaista dovoljno, onda jc uslov 2
zadovoljen. Ali, pretpostavimo da to nije dovoljno.
Pretpostavimo da slušalac još ne zna na kog čoveka se
referira. U takvom slučaju, još uvek se mogu postavljati
pitanja koja počinju sa „Ko?", „Sta?", „Koji?" i tvrdim
da jc za potpuno usvojenu određenu referencu nužan
uslov to da govornik može da pruži nedvosmislen
odgovor na ova pitanja. Ako govornik nije izrekao
izraz koji pruža odgovor na ova pitanja, onda on nije
uspeo da za slušaoca identifikuje neki predmet. Slušalac
nije usvojio referencu jer identifikaciju čine nedvosmisleni odgovori na ova pitanja, a identifikovanje je
nužan uslov za potpuno usvojenu određenu referencu.
Koju vrstu odgovora možemo dati na ovakva
pitanja? Ako pođemo od krajnosti, ovi odgovori se
* U engleskom jeziku ,,the man". (Prim. prev.)
J52
DŽON SERL
mogu podcliti u dvc grupe. Na jednoj strani je pokazivanje datog predmeta, na primer „onaj tamo", a na
drugoj su opisi dati samo pomoću opštih termina koji
su istiniti samo o jednom jedinom predmetu - na
primer, „prvi čovek koji je pretrčao milju za manje od
3 minuta i 53 sekunde". I čisto pokazivanje i čisto
opisivanje ovog tipa su. naravno, samo krajnji slučajevi.
U praksi, međutim, najveći broj identifikacija počiva
na mešavini pokaznih sredstava i opisnih predikata na primer, „onaj čovek „koga smo juče videli" - ili pak
na nekim drugim oblicima sekundarnih referenata koje
govornik mora biti u stanju da identifikuje - na primer,
„autor Veverlija" ili „glavni grad Danske". Staviše,
govornik mora biti u stanju da svaki odgovor pomoću
pokazivanja uz reci „ovaj" ili „onaj" dopuni nekim
opisnim opštim terminom, jer kada pokazuje na neki
fizički predmet i kaže „ovo", možda nije nedvosmisleno
jasno da li on pokazuje boju, oblik, sam predmet i
njegovu neposrednu okolinu, središte tog predmeta i
tako dalje. Ali ovim vrstama identifikujućih izraza pokazivanjem, jedinstvenim opisima, kao i identifikacijama koje se zasnivaju i na pokazivanju i na opisivanju
- obuhvaćeno je čitavo polje. Tako identifikacija i
otuda zadovoljavanje uslova 2 počivaju na govornikovoj
sposobnosti da pruži izraz jedne od ovih dveju vrsta
koji se odnosi na jedan jedini predmet na koji govornik
namerava da referira. Od sada pa nadalje svaki takav
izraz zvaću identijikujućim opisom. Naše razmatranje
uslova 2 možemo, dakle, zaključiti rekavši da iako
govornik u odgovarajućem kontekstu i uz odgovarajuće
znanje slušaoca može i bez izricanja identifikujućeg
opisa da zadovolji ovaj uslov, on može garantovati da
će taj uslov biti zadovoljen samo ako je njegov izraz
neki identifikujući opis ili je dopunjen takvim jednim
opisom. I pošto se izričajem bilo kog referirajućeg
izraza govornik obavezuje da identifikuje jedan jedini
GOVORNI ČINOVI
153
predmet, on se obavezuje na ispunjavanje jednog od
ovih zahteva.
Sada se možemo vratiti razmatranju uslova \(b).
Setićemo se da smo stali kod toga da uslov po kome
mora postojati samo jedan jedini predmet koji zadovoljava izričaj jednog izraza, izgleda, povlači i to da mora
postojati samo jedan jedini predmet na koji izricanjem
tog izraza govornik namerava da referira. I baš tu
padamo u iskušenje da pomislimo da je o uslovu i(b)
dovoljno reći da je govornikova namera [intencija] da
referira na pojedinačni objekt nezavisna od njegove
sposobnosti da zadovolji uslov 2, 'to jest, nezavisna je
od njegove sposobnosti da slušaocu identifikuje taj
predmet. On, naime, veoma dobro zna šta podrazumeva, ali to nikome ne može da objasni! Međutim, ja
želim da pokažem da su ova dva zahteva - zahtev za
jedinstvenošću namere [intencije] i zahtev za sposobnošću da se predmet identifikuje - u osnovi identični.
Jer šta znači podrazumevati ili intencionalno biti usmeren [ciljati] na jedan jedini predmet, isključujući sve
druge predmete. Neke činjenice teraju nas da mislimo
da se tu radi o kretanju duše. Međutim, da li je moguće
ciljati samo na jedan jedini predmet nezavisno od
svakog opisa ili nekog drugog oblika identifikacije tog
predmeta koji sam u stanju da pružim? Ako je tako,
šta moju nameru čini intencionalnom usmerenošću
[ciljanjem] baš na taj predmet, a ne na neki drugi?
Jasno je da nas pojam namere referiranja na jedan
jedini predmet vraća ponovo pojmu identifikacije putem opisa, pa ovaj uslov možemo uopŠteno izraziti na
sledeći način: nužan uslov za govornikovu nameru da
izričajem nekog izraza referira na jedan jedini predmet
jeste njegova sposobnost da pruži identifikujući opis
tog predmeta. Tako su ispunjenje uslova \(b) i sposobnost zadovoljenja uslova 2 isti. Svaki od dva zahteva
traži da govornikov izričaj bude identifikujući opis ili
da se može dopuniti takvim opisom.
154
DŽON SERL
Drugim recima, aksiom identifikacije (u svom
prvobitnom obliku) posledica je aksioma egzistencije
(u njegovom prepravljenom obliku). Jer nužan uslov
postojanja samo jednog jedinog predmeta za koji važi
govornikov izričaj nekog izraza je taj da je govornik u
stanju" da identifikuje taj predmet. Aksiom identifikacije sledi iz aksioma egzistencije a - čim se uvede
razmatranje o sredstvima identifikacije - princip identifikacije sledi i iz jednog i iz drugog.
Staviše, kao što sam ukratko i nagovestio u Prvom
poglavlju, princip identifikacije je poseban slučaj principa izrazivosti. Grubo rečeno, princip izrazivosti glasi:
sve što se može misliti može se i reći. Primenjen na
slučaj određene reference koji nam kaže da kad god
je istinito da govornik podrazumeva jedan jedini predmet (u ovom slučaju „podrazumeva" znači isto što i
..namerava da referira'') mora takode biti istinito daje
on u stanju da kaže tačno koji je to predmet koji on
podrazumeva (na koji on referira). Ali, ovo je samo
nešto grublja formulacija principa identifikacije, jer
princip identifikacije tvrdi samo to da je nužan uslov
za referencu sposobnost da se da neki identifikujući
opis, a taj identifikujući opis obezbeduje sredstvo za
kazivanje onog što se u referenci podrazumeva. Važno
je naglasiti da je granični slučaj kazivanja, kazivanje
koje uključuje pokazivanje. To jest, granični slučaj
zadovoljavanja principa identifikacije, i odatle principa
izrazivosti, jeste pokazivanje predmeta na koji se referira.
Jedan od ciljeva sistematskog proučavanja jezika.
kao i svakog drugog sistematskog proučavanja, jeste
smanjivanje maksimalne količine podataka na minimalan broj principa.
11 Ovde i u čitavom radu, podnizumevam da su ispunjeni uslovi inputa i lUtpuuV
Činjenica da R može dogoditi da govornik nije u stanju da zadovolji neki u^lov 8MO štn
mu se, na primer. ukiićila vilica, je irelevantna,
GOVORNI ("'INO VI
155
Pošto smo dali definiciju potpuno usvojene i uspešne reference i izložili argumente koji pokazuju da
sposobnost potpunog usvajanja reference zavisi od
sposobnosti obezbeđivanja identifikujućeg opisa, princip identifikacije bismo mogli (uz odlike do kojih ćemo
doći kasnije) izložiti na sledeći način:
3(b) Nužan uslov za uspešno izvođenje određene reference izričajem nekog izraza jeste da taj
izraz mora da bude identifikujući opis ili da govornik mora biti u stanju da, ako se to od njega traži,
pruži taj identifikujući opis. 4.6. Odlike principa identifikacije
Princip identifikacije naglašava povezanost između
određene reference i govornikove sposobnosti da pruži
identifikujući opis predmeta na koji se referira. Ova
veza morala bi sada biti već prilično očigledna: pošto
je svrha određene reference da tako identifikuje neki
predmet da svi ostali predmeti budu isključeni i posto
se takva identifikacija može obezbediti samo identifikujućim opisom, sledi zaključak. Ali, mada ovaj teorijski
stav izgleda besprekoran, potrebno je navesti još neke
odlike i objašnjenja kojima bi se pokazalo kako on
funkcionišc u upotrebi prirodnih jezika.
1. U svakodnevnom govoru, slušalac možda uopšte
neće tražiti identifikujući opis i možda će se zadovoljiti
samo upotrebom nekog ne-identifikujućeg izraza. Pretpostavimo da govornik izriče neko vlastito ime, recimo
„Džons". Razgovor se može nastaviti bez davanja
identifikujućeg opisa, pošto slušalac pretpostavlja daje
govornik u stanju da takav opis da, ako se to od njega
traži. Slušalac i sam može upotrebiti ime „Džons" da
bi referirao, na primer, postavljajući pitanja o Džonsu.
U tom slučaju, slušaočeva referenca je parazitska u
[56
DŽON SERL
odnosu na govornikovu, jer jedini identifikujući opis
koji bi on mogao da pruži bio bi „Osoba na koju moj
sagovornik referira kao na ,Džonsa\" Takav izraz nije
pravi identifikujući opis jer, da li se njime nešto
identifikujc ili ne, zavisi od toga da li prvi govornik
ima nezavisni identifikujući opis koji nije dat u ovom
obliku. Ovom problemu vratiću se ponovo u Sedmom
poglavlju gde ću zaključke do kojih sam došao u ovom
poglavlju pokušati da primenim na vlastita imena.
2. Čak i kada slušalac traži da mu se da neka
identifikacija, on se može zadovoljiti nejedinstvenim
opisnikom čime sporazumcvanje ne. bi nužno bilo
ugroženo. Proširujući već navedeni primer, pretpostavićemo da slušalac pita: „Ko je Džons?" I jedan
neidentifikujući opis, kao na primer „Džons je vazduhoplovni major" mogao bi pružiti dovoljnu identifikaciju za nastavljanje razgovora; naravno, čak i u takvom
slučaju slušalac uvek mora da pretpostavi da bi govornik mogao da razlikuje Džonsa od drugih vazduhoplovnih majora. Da bismo opisali takve slučajeve, moraćemo da uvedemo i pojam delimično usvojene reference.
Uspcšnost identifikacije može biti i stvar stepena u
kome je neki predmet identifikovan.
3. Može se desiti da se opisnik ne može istinito
pripisati predmetu na koji referira a da referenca ipak
bude uspešna. Vajthed (A. N. Whitehead) nudi dobar
primer: „Onaj lopov je tvoj prijatelj". Slušalac: „On
jeste moj prijatelj i ti vredaš . U ovom slučaju slušalac
veoma dobro zna na koga se referira, ali referirajući
izraz je daleko od toga da bude identifikujući opis i
sadrži opisnik koji nije istinit o datom predmetu. Kako
se taj primer slaže sa principom identifikacije? Ako
nismo dovoljno pažljivi, takvi primeri će nas verovatno
navesti da pretpostavimo da je referiranje nešto više
od prostog davanja identifikacije, da ono mora sadržati
poseban misaoni čin, ili bar da svaka uspešna referenca
12 Alfred North VVhilchead: The Concept of Nature. Cambridge, 1920- sir 10.
GOVORNI (""1NOVI
157
pored egzistencijalnog tvrđenja pretpostavlja i tvrđenje
o identitetu: „Predmet koji je opisan opisnikom identičan je upravo onom predmetu koji ja podrazumevam".
Ali sve ovo bilo bi netačno. U gore navedenom slučaju
nema ničeg tajanstvenog i jasno je da sam kontekst
obezbeduje identifi kujući opis, jer reč „onaj" u izrazu
„onaj lopov" ukazuje da je dati predmet ili prisutan ili
se na njega već referiralo nekim drugim referirajućim
izrazima, a da je sadašnja referenca parazitska u
odnosu na raniju. Opisnik „lopov" nije od suštinskog
značaja za identifikaciju i mada je u datom slučaju
lažan, on ne ugrožava identifikaciju koja se postiže
drugim sredstvima.
često čujemo i neke sumnjive opisnikc koji su
Čisto zbog nekog retoričkog efekta prikačeni za inače
zadovoljavajuće referirajuće izraze. Na primer, u izrazu
..naš slavni voda", reč „slavni" je irelevantna za govorni
čin određene reference - naravno ukoliko ne postoji
veći broj voda od kojih neki nisu baš slavni.
4. Treba ponovo naglasiti da bi u graničnom
slučaju jedini „identifikujući opis" koji bi govornik
mogao da pruži bilo to da kada vidi neki predmet, on
pokaže da ga je prepoznao. Deca, na primer, često
najprc nauče vlastita imena i jedini način provere
ispravne upotrebe imena jeste njihova sposobnost da
pokažu da su prepoznali predmet kada im se ovaj
pokaže. Deca nisu u stanju da zadovolje princip identifikacije izuzev u prisustvu samog predmeta.
Ove činjenice ne treba da nas navedu da mislimo
da je čin referiranja jednostavan; psa možemo dresirati
da laje samo u prisustvu svog gospodara, ali kada laje.
on time ne referira na njega, iako to njegovo lajanje
možemo upotrebiti kao sredstvo za identifikovanje
njegovog gospodara 13 .
13 U čemu se sa* toj i razlika'.' Dcli>m u lome Sto govornik, za razliku od psa.namerava
dt svojim izričajem idcnlifikuje lako Sto Će slu&ioca navesti da prepozna ovu njegovu
utrinu |iiir,-in-][ii| Videti raspravu o značenju u odeljku 2.6.
|53
DŽON SERL
5. Nisu svi identifikujući opisi podjednako korisni
za identifikaciju. Ako, na primer, neko kaže „Senator
iz Montane želi da postane predsednik", referirajući
izraz u ovoj rečenici može nam više koristiti u identifikaciji nego ..Čovek iz Montane koji ima 8432 dlake na
glavi želi da postane predsednik". Čak iako ova druga
rečenica zadovoljava formalne zahteve principa identifikacije, a prva ne, pošto u Montani postoje dva
senatora. Zašto je to tako? Dco snage principa identifikacije sastoji se u tome što je referenca koja se izvodi
izričajem određenog opisa uspešna zahvaljujući činjenici da dati izraz ukazuje na odlike objekta na koji se
referira. Ali, pošto je smisao određene reference da
identifikuje, a ne da opiše određeni predmet, upotrebIjeni izraz najbolje služi svojoj svrsi ako su njime
naznačene odlike važne za identitet predmeta na koji
se referira i to važne, kako za govornika tako i za
slušaoca u kontekstu njihovog razgovora: i u tom
pogledu ne možemo za sve identifikujuce opise reći da
su podjednako korisni. Naravno, važno je ono što mi
smatramo da je važno i lako je zamisliti situaciju u
kojoj hroj dlaka na glavi nekog čoveka može biti od
ključnog značaja - na primer, ako se u nekom plemenu
smatra da to ima poseban religijski značaj. U takvim
okolnostima ljudi bi se trudili da budu što bolje
obavešteni o broju dlaka na glavi svakog Čoveka, a ne
toliko o tome šta oni sada rade. U navedenim primerima drugi izraz kojim se referira na broj dlaka na glavi
može tada biti korisniji od prvog. Međutim, želim da
naglasim da je sasvim moguće da neki izraz zadovoljava
ove formalne zahteve identifikacije, odnosno da jeste
identifikujući opis, ali da opet ne uspeva da bude
koristan referirajući izraz. Upotreba takvog izraza još
uvek može biti dočekana pitanjem ,,o kome (o čemu)
govoriš?", a određena referenca je zamišljena upravo
tako da pruži odgovor na ovo pitanje.
GOVORNI ČINOVI
|59
4.7. Neke posledice principa identifikacije
U odeljcima 4.4. i 4.5 pokušao sam da utvrdim
princip identifikacije i da pokažem odnos između aksioma identifikacije i aksioma egzistencije. Sada predlažem da razmotrimo neke od posledica principa identifikacije. Pokušaću to da učinim postepeno, tako da
moje razmatranje bude sasvim jasno. Sve pretpostavke,
ako ih ima, biće jasno izražene i biće lakše da se otkriju
pogreške. Počnimo sa aksiomom identifikacije.
1. Ako govornik referira na neki objekt, onda on
za slušaoca identifikujc taj objekt odvojeno od svih
drugih ili je spreman da ga identifikuje ukoliko se to
od njega traži. Polazeći od ovoga i uz još neka razmatranja o jeziku sledi da:
2. Ako govornik izričajem nekog izraza referira
na neki objekt tada taj izraz mora
a) sadržati opisne termine koji su istiniti samo
0 tome objektu; ili
b) predstavlja ga demonstrativno; ili
c) obezbediti neku kombinaciju demonstrativnog predstavljanja ili opisa koja je sama dovoljna
da ga identifikuje.
Ili, ako izraz nije ni jedna od ove tri stvari, govornik
mora biti spreman da, ako se to od njega traži, zameni
jednu od njih (princip identifikacije).
3. U svakom slučaju, referenca je data zahvaljujući
činjenicama o objektu na koji se referira, a izričaj
referirajuceg izraza služi za usvajanje reference zato i
samo zato što on ukazuje na ove činjenice - saopštava
ih slušaocu. I na to je, izgleda, ciljao Frege kada je
istakao da referirajući izraz mora imati smisla. U
izvesnom smislu, da bi govornik uspešno referirao
izričući neki izraz, taj referirajući izraz mora imati
'značenje', neki opisni sadržaj. Jer, ako njegovim
izričajem govornik ne uspeva da saopšti slušaocu neku
160
DŽON SERL
činjenicu ili neki istiniti iskaz, referenca nije u potpunosti usvojena. Rečeno fregeovskim jezikom - značenje
prethodi referenci; referenca se postiže preko značenja.
Iz principa identifikacije neposredno sledi da ako je
referenca usvojena, svaki izričaj referirajućeg izraza
mora slušaocu da saopštava istinit iskaz ili neku činjenicu. (Ovo je, kao što smo već videli, primer slučaja
principa izrazivosti koji smo razmotrili u Prvom poglavlju.)
4. Potrebno je da napravimo razliku - što je Frege
propustio da učini - između smisla referirajućeg izraza
i iskaza koji se njegovim izričajem saopštava. Smisao
takvog jednog izraza dat je opisnim opštim terminima
koji su ili sadržani u samom izrazu, ili ih taj izraz
povlači. Ali, u mnogim slučajevima smisao izraza nije
sam po sebi dovoljan za saopštavanje nekog iskaza, već
se prc može reći da se izričajem tog izraza u određenom
kontekstu saopštava iskaz. Tako, na primer, u izričaju
„taj čovek" [the man] jedini deskriptivni sadržaj koji
taj izraz u sebi nosi dat je jednostavnim terminom
„čovek", ali ako je referenca usvojena, govornik je
morao saopštiti neki jedinstveno ekstenzionalni iskaz
(ili činjenicu), na primer, „postoji jedan i samo jedan
čovek koji stoji levo od. govornika, kraj prozora, u
vidnom polju govornika i slušaoca". Tako, praveći
razliku između smisla jednog izraza i iskaza koji je
saopšten njegovim izričajem, u stanju smo da vidimo
kako dva izričaja istog izraza sa istim smislom mogu
referirati na dva različita predmeta. Izraz „taj čovek"
[the man] može se upotrebiti da referira na mnoge
ljude, ali nije samim tim homoniman.
5. Zaista, pogrešno je stanovište po kojem bi
mogla postojati klasa logički vlastitih imena, to jest
izraza čije je samo značenje predmet na koji oni
referiraju. Ne samo da takvi izrazi ne postoje, već oni
i ne mogu postojati, jer ako izričaj izraza ne saopštava
GOVORNI ČINOVI
j^l
nikakav opisni sadržaj, tada nema načina za utvrđivanje
veze između izraza i predmeta. Kako onda ovaj izraz
referira na taj predmet? Slično stanovište po kome su
vlastita imena „neznačenjski znaci" 1 4 , da ona imaju
'denotaciju' ali ne i 'konotaciju', mora biti u osnovi
pogrešno. O tome ću opširnije govoriti u Sedmom
poglavlju.
6. Pogrešno je smatrati da su činjenice koje se
moraju imati da bi se referiralo, u stavu Činjenice o
predmetu na koji se referira, jer se time sugerira da su
to činjenice o nekom nezavisno identifikovanom predmetu. U zadovoljavanju principa identifikacije ključnu
ulogu igraju egzistencijalni iskazi. Mogućnost zadovoljavanja principa identifikacije davanjem identifikacije
u ne-egzistencijalnom obliku, na primer, .„čovek koji
je takav i takav", zavisi od istinitosti egzistencijalnog
iskaza oblika „postoji jedan i samo jedan Čovek koji je
takav i takav". Može se reći: u osnovi našeg shvatanja
bilo kog pojedinačnog objekta jeste istinit, jedinstveno
egzistencijalni iskaz.
Čim činjenice shvatimo kao nešto što je uvek u
nekom smislu o predmetima, i čim izgubimo iz vida
predmet egzistencijalnog iskaza, naći ćemo se na tradicionalnom putu ka suštini. Vitgcnštajn je u svome
Traktatu napravio takvo jedno nesvodljivo metafizičko
15
razlikovanje između činjenica i predmeta rekavši da
se predmeti mogu imenovati nezavisno od činjenica, a
da su Činjenice kombinacije predmeta. Cilj ovog poglavlja je delimično i da se pokaže da je jezik koji bi bio
u skladu sa ovom teorijom nemoguć: predmeti se ne
mogu imenovati nezavisno od činjenica.
Tako tradicionalni metafizički pojam nesvodljivog
razlikovanja između činjenica i predmeta izgleda kon14 J. S. Mili: System of Logu:, London & Colch«lcr, 1949, knjiga I. poglavlje 2,
paragraf 5.
15 Na primer. u 2. 01. 3.202, 3.203. 3.21 itd. u L. Wiitgcnsiein: Tročlana
Logico-Philosophicus. London, 1961.
162
DŽON SERL
tužan. Imati pojam pojedinačnog predmeta znači poscdovati istinit, jedinstveno egzistencijalni iskaz, odnosno
činjenicu određene vrste.
7. Svako kvantifikovanje u pogledu ovoga je pogrešno, jer nas dovodi u iskušenje da smatramo da zavisna
promenljiva u iskazu oblika (3;E)(JJ<:) 'obuhvata' prethodno identifikovane predmete i navodi nas da pretpostavimo da egzistencijalni iskaz u stvari tvrdi da jedan
ili više predmeta koji se nalaze u skupu već identifikovanih predmeta, ili predmeta koji se mogu identifikovati, ima takve i takve odlike. Da bi se izbegle ove
metafizičke sugestije, koje nas samo mogu dovesti u
zabludu, iskazi oblika (3*)($X) takođe se mogu tumačiti
kao: „postoji bar jedan slučaj predikata / ' umesto
uobičajene interpretacije „Neki objekat je / ' .
8. Iz ovih razloga referenca nije logički interesantna, u jednom smislu reci 'logički'. Svaki iskaz koji
sadrži neku referencu možemo zameniti egzistencijalnim iskazom koji ima iste istinitosne uslove kao i
prvobitna rečenica. 1 baš ovo je. Čini mi se, stvarno
otkriće koje se krije iza teorije deskripcije. To, naravno, ne znači da se svi pojedinačni termini mogu
eliminisati ili da između prvobitnog iskaza i njegove
izmenjene egzistencijalne formulacije nema nikakve
razlike. To samo treba da kaže da su okolnosti u kojima
je prvobitni iskaz istinit istovetnc okolnostima u kojima
je drugi iskaz istinit.
4.8. Pravila reference
Sada možemo pristupiti analizi iskaznog čina reference koja bi bila paralelna analizi ilokutornog čina davanja
obećanja, izloženoj u Trećem poglavlju. Koristiću isti
model upotrebljen u toj analizi, postavljajući najpre njene
uslove. Zatim ću iz ovih uslova izvući skup pravila za
(IOVORNI ČINOVI
J ^3
upotrebu referirajućih iraza. Treba naglasiti da se i
ovdc radi o građenju jednog idealizovanog modela.
Uzimamo da govornik G u kontekstu K izriče neki
izraz / u prisustvu slusaoca S; tada doslovnim izričajem
izraza / G uspešno i potpuno izvodi govorni Čin
pojedinačne identifikujuće reference ako i samo ako
su zadovoljeni sledeći uslovi:
1. Zadovoljeni su normalni uslovi za input i output.
2. Izričaj izraza I javlja se kao deo izričaja neke
rečenice (ili dela razgovora) R.
3. Izričaj rečenice (ili dela razgovora) R je (nameravano) izvođenje nekog ilokutornog čina.
Čin može biti i neuspešan. Ja mogu uspešno referirati
na nešto i kada je moj izričaj kao celina potpuno
nejasan, ali izričaj ne srne biti apsolutno trtljanje.
Moram bar da nameravam da izvedem ovaj ili onaj
ilokutorni čin 16 .
4. Postoji takav jedan predmet X da izraz I ili sadrži
identifikujući opis tog predmeta, ili je govornik u stanju
da izraz I dopuni identifikujućim opisom X-a.
Prema analizi datoj u odcljcima 4.4. i 4.5, ovim
aksiomom obuhvaćeni su i aksiom egzistencije i principa identifikacije.
5. Izričući izraz I govornik G ima nameru da
izdvoji ili identifikuje predmet X za slusaoca S.
6. Izričući izraz I, G, ima nameru da za slusaoca
S identifikuje X i to pomoću S-ovog prepoznavanja
G-ove namere da identifikuje X. G-ova namera je da
se ovo prepoznavanje postigne pomoću S-ovog poznavanja pravila koja važe za izraz I i toga što je S svestan
postojećeg konteksta K.
Ovi grajsovski (Grice) uslovi omogućuju nam da pravimo razliku između referiranja na neki predmet i
16. Ovo je [ii inirri.i Fregeovog diktuma ..Nur in Zusammcntiang cincs Salzcs
Kilt'uien die WOrter ettvas" (Rcii znate nešto »amo u sklopu jedne rečenice) na govorni
flO, ViJeli poglavlje 2, iznad p, 25.
J64
DtON SERL .
drugih načina na koji bismo mogli da skrenemo pažnju
na taj predmet. Na primer, slušaočevu pažnju na neki
predmet mogu da skrenem tako što ću taj predmet
baciti na slusaoca ili ga njime udariti po glavi. Međutim,
u ovakvim slučajevima ne radi se o referiranju jer se
nameravani efekat ne postiže na osnovu slušaočevog
prepoznavanja mojih namera.
7. Semantička pravila za izraz I su takva da je izraz
I izrečen pravilno u rečenici R, u kontekstu K, ako i
samo ako su zadovoljeni uslovi od 1 do 6 .
Čitaocu se ova analiza, u obliku u kome je data,
može učiniti malo zbunjujućom, i to iz bar nekoliko
razloga. Pošto je reč o analizi reference uopšte i pošto
je ona neutralna, bez obzira da li se radi o referenci u
kojoj se koriste vlastita imena, određeni opisi ili nešto
drugo, ona ima jedan krajnje apstraktan karakter što
je izbegnuto u analizi čina davanja obećanja. Pravila
koja iz te analize slede imaće isti taj apstraktni karakter,
to jest u njima će biti dato sve što je zajedničko svim
izrazima koji se koriste za pojedinačnu identifikujuću
referencu. Čitalac treba da ima na umu da u jednom
prirodnom jeziku kao što je engleski, posebna pravila
vezuju se ili za elemente u dubinskoj strukturi rečenice,
ili, što je još češći slučaj, za neke proizvode kombinatornih operacija semantičke komponente. Slučajno postoji i jedan broj sintaktičkih dokaza koji ukazuju na
to da u dubinskoj strukturi rečenica na engleskom
jeziku, imenični izrazi nisu toliko raznoliki kao Što se
pokazuje u površinskoj strukturi. Neka novija istraživanja ukazuju na to da su u dubinskoj strukturi rečenica
18
sve engleske zamenice oblici određenog člana .
Semantička pravila upotrebe bilo kog izraza / za
pravljenje pojedinačne određene reference jesu:
17, Može nam H učiniti iki upotreba dvostrukog kondicionala ide i suviše daleko u
nit<ilizaciji. Šta se, na primer. dešava sa javljanjem u egzistencijalnoj rečenici, ^dt se / ne
koristi da referira? Uzmimo da će se dodavanjem određenja ,,u R" lakvi slučajevi eliminisati.
18 P. Posta): „OnsocaUed pronouns in English', mimeo. (Oueen'sCollege. N.Y).
GOVORNI ČINOVI
165
Pravilo 1: / s e izriče samo u kontekstu rečenice
(ili sličnog dela razgovora) čiji izričaj može da bude
izvođenje nekog ilokutornog čina. (Ovo pravilo otclovIjuje uslove 2 i 3 koje smo prethodno izneli.)
Pravilo 2: I se izriče samo ako postoji takav
predmet X da izraz / ili sadrži identifikujući opis X-a,
ili je G (govornik) u stanju da izraz / dopuni identifikujućim opisom X-a, i to takvim da izričajem izraza / G
namerava da za sluŠaoca S izdvoji X od drugih predmeta ili da ga identifikuje.
Ovo je prilično složeno pravilo, ali mi se čini da
je najbolje postaviti ga upravo kao jedno jedinstveno
pravilo, jer mora postojati samo jedan jedini predmet
za koji važi dati izraz / i koji govornik želi slušaocu da
izdvoji od ostalih predmeta. Ovo pravilo, izvedeno iz
uslova 4 i 5, tvrdi da aksiom egzistencije i princip
identifikacije važe za svaki referirajući izraz. Ono
istovremeno objašnjava da je referenca jedan intencionalni čin.
Pravilo 3: Izričaj izraza / važi kao identifikacija ili
izdvajanje predmeta X za slušaoca S.
Treba imati u vidu da kao i u drugim sistemima
koji sadrže suštinska pravila, i ova pravila se javljaju
u određenom redu; naime, Pravilo 2 važi samo ako je
zadovoljeno prethodno pravilo - Pravilo 1, a Pravilo 3
važi samo ako su zadovoljena pravila 1 i 2.
Peto poglavlje
PREDIKACIJA
U ovom poglavlju pokušaćemo da upotpunimo
opis ilokutornog čina dajući analizu iskaznog čina
predikacije. Predikacija, kao i referenca, stara je (i
dosta teška) filozofska tema i pre nego što pokušam
da dam analizu govornog čina predikacije, ja ću razmotriti neke poznatije teorije predikacije kao i probleme
preuzimanja „ontološke obaveze" sa kojima su te
teorije povezane. Počeću Fregeovim objašnjenjem predikacije.
5.1. Frege o pojmu i predmetu1
U tvrđenju koje je načinjeno rečenicom „Sem je
pijan" šta bi zamenjivalo deo rečenice „je pijan" na
način na koji Scm zamenjuje deo - „Sem"? Ili je to
sasvim neumesno pitanje? Frege, koji nije smatrao da
je to pitanje neumesno, daje sledeći odgovor: upravo
kao što „Sem" ima smisao i preko tog smisla ima neku
referencu, naime Sema, tako i „je pijan" ima smisao i
preko tog smisla ima i referencu. Ali šta je referenca
1 Fregeova teorija pojmova deo je njegove op5ic teorije funkcija. U ovom odeljku
ogramčiču svoje razmatranje na teoriju pojmova, mada mislim da će moji zaključci moći
da se pri me ne uopSte i na teoriju funkcija.
GOVORNI ČINOVI
167
za „je pijan"? Fregeov odgovor na ovo pitanje je: „neki
pojam". Prirodno je da dalje pitamo: ,,A koji pojam?".
Odgovor koji smo u iskušenju da damo na ovo pitanje
jeste „pojam pijanstva". Ali naravno, kao što i sam
Frege uviđa, ovaj odgovor nije zadovoljavajući, jer bi
onda rcčeniea „Sem je pijan" nužno morala biti prevodiva u „Sem pojam pijanstva" ili bi morala imati istu
istinosnu vrednost kao „Sem pojam pijanstva", i to baš
prema onoj verziji aksioma identiteta koju Frege prihvata, a to je da uvek kada dva izraza referiraju na isti
predmet, jedan se u rečenici može zameniti drugim a
da se ne promeni istinosna vrednost datog tvrđenja.
(Ovaj aksiom se ponekad naziva i Lajbnicovim zakonom.) Međutim, ova druga rečenica ne samo da ni u
kom slučaju nije prevod prethodne već je sasvim
besmislena ili prosto niz reci. Otuda ono na šta se
referira recima „je pijan" ne može biti isto što i ono
na šta se referira sa „pojam pijanstva". Stoga, ili reci
„je pijan" ne referiraju na pojam o kome se radi ili,
ako to čine, onda „pojam pijanstva" ne može referirati
na to isto. Čudno je da se Frege opredeljuje za ovo
drugo rešenje. On, na primer, kaže: „pojam konja nije
pojam"; to je jedan predmet 2 . To je, očigledno, protivrečno ali Frege to prosto uzima kao nepodobnost
jezika.
Nasuprot Fregeu, ja ću tvrditi da to nije nepodobnost jezika već zbrka koja se javlja kao posledica
dvosmislenosti njegove reci „pojam". Ako za reč pojam
damo samo jedno jedino značenje, to bi onda bila prava
proti vrečnost. Ali Frege ovoj reci daje dva značenja.
Kada se ta dvosmislenost prizna i kada se naznače još
neke razlike koje je Frege predvideo, očigledna protivrečnost se može otkloniti kao bolesni deo Fregeove
teorije, bez nanošenja ozbiljnije štete njenim ostalim
2 P. Gcachi M. Black (eds.): Traratations from ihe Phihsophical Wrilings of Gotllnh
Frege (Oxford, l%0), sir. 46.
168
DŽON SLRL
delovima. Započcću analizom rasuđivanja koje ga je
odvelo u očiglednu protivrečnost.
Očigledna protivrečnost nastaje usled toga što se
Frege kreće u dva filozofska pravca koja su u osnovi
nespojiva. On želi (a) da proširi razlikovanje između
smisla i reference i na predikate, to jest, on tvrdi da
predikati imaju neku referencu. Istovremeno on želi
(b) da objasni razliku u funkciji između referirajući i
predikatskih izraza. On koristi reč „pojam'1 da bi
označio rezultate oba pravca - (a) i (b). Upravo u tome
leži izvor protivrečnosti, pošto ova dva argumenta vode
različitim i nekonzistentnim zaključcima. Pokušaću
sada da to malo bolje objasnim.
Zašto Frege ide u pravcu (a), to jest, zašto on
kaže da predikati imaju referente? Radovi u kojima on
razmatra predikaciju su veoma nejasni u pogledu razloga za ovakav njegov stav, ali ako se ovaj problem
razmotri u svetlu njegovih opštih filozofskih ciljeva,
izgleda da želja da se razlikovanje između smisla i
reference (značenja) proširi i na predikate nije prosto
proizvod njegove opčinjenosti jednim analitičkim oruđem - razlikovanjem između smisla i reference - već
proizlazi iz fundamentalne nužnosti njegove teorije
aritmetike - iz potrebe da se svojstva kvantifikuju.
Izgleda da Frege misli da upotreba predikatskog izraza
obavezuje na postojanje nekog svojstva. I ako upotreba
predikatskog izraza zaista obavezuje na postojanje
nekog svojstva, zar onda ne sledi da se u izričaju datog
3
izraza refirira na neko svojstvo ? Neki od Fregeovih
4
sledbenika , mada ne i sam Frege, predstavljaju ovaj
argument na sledeći način:
1. Pretpostavimo da su Sem i Bob pijani.
3 Ovakvo mmačenje je prilično uobičajeno, na primer M, Dummett: „Frcgc OM
funetions", l'hdosophica! Revietv (1955). str. *)»); H, Sloga: „On sensc", l>ri>ceedinx* ,>J tfie
Arisivttlutn Sociel\ (1%4), br. 6. sir. 31.
4 Na primer, P. Oradi: ..Classandconcept", PhilotophicalRevie** (1955), sir. 562.
GOVORNI ČINOVI
jf,y
2. Tada sledi da postoji nešto Što i Sem i Bob jesu.
Drugim recima, postoji neko svojstvo koje obojica, i
Sem i Bob imaju.
3. Stoga u rečenici 1 izraz „su pijani" referira; on
referira na to svojstvo koje obojica - i Sem i Bob imaju. Nazovimo to rečju pojam.
Nazovimo ovaj argument argumentom (a), a njegov zaključak, zaključkom (a). Sta ovom argumentu
nedostaje? On sadrži očigledno non segitur. Naime 3
ne sledi iz 1 i 2. Iz činjenice da me neko tvrđenje koje
izričem obavezuje na postojanje nekog svojstva, ne
sledi da sam ja u tom tvrđenju referirao na neko
svojstvo.
Uprkos opštem slaganju među Fregeovim sledbenicima i tumačima da se on oslanjao na neke verzije
argumenta (a), uopšte mi ne izgleda sasvim jasno da
je on to uistinu činio. Ali, izgleda mi sasvim jasno da
je on, iz bilo kojih razloga, prihvatao zaključak (a).
Jer on kaže i to da je pojam „referenca gramatičkog
predikata" 5 i kaže još „Ja pojmom nazivam ono u šta
6
spadaju svojstva nekog objekta" . Ali uzeto zajedno sa
ostalim njegovim gledištima, ovo povlači da predikatski
izrazi referiraju na svojstva. Zaključak (a) je nekonzistentan sa jednim drugim argumentom koji on sasvim
jasno koristi, a Što ću sada pokušati da pokažem.
Argument (b) usredsreduje se na Fregeovo uporno
tvrđenje da je pojam „predikativan" i na njegovo
uporno naglašavanje razlike između funkcije referirajućeg izraza (Eigenname) i funkcije gramatičkog predikata. Ovu razliku u funkciji on naznačava pomoću jednog
tipa razlikovanja između predmeta na koje se nikada
ne može referirati predikatima i pojmova za koje on
kaže da su „suštinski predikativni". On dopušta da
ovakvo shvatanje pojmova ne može biti definisano na
S Omtl i Black (cds.). np.cii. sir. 43.
(i Ibid. str. 51.
170
DŽON SERL
odgovarajući način, ali se nada da će moći da ga objasni
dajući nam primere upotrebe predikatskih izraza kao
i metaforičkim opisima pojmova u kojima kaže da su
oni „nepotpuni", nasuprot predmetima koji su potpuni
i da su oni „nezasićeni" u odnosu na predmete.
Fregeovi sledbenici smatrali su da ove metafore mistifikuju7 ali i osvetljavaju* njegovo shvatanje. U svakom
slučaju, Damet y kaže da je sam Frege u poznijim
godinama bivao sve nezadovoljniji ovim svojim metaforama. Meni su one, bar tako mi se čini, bile od pomoći
da razumem razlikovanje u funkcijama između ,,Sem"
i „je pijan" u tvrđenju „Sem je pijan". Ali, opet mi se
čini, da sve dok sami ne uvedemo još nekoliko drugih
neophodnih razlikovanja, nećemo moći da razumemo
ona razlikovanja koja Frege pokušava da načini. Dakle,
treba da pravimo razliku između:
1.
2.
3.
nekog
Predikatskog izraza;
Nekog svojstva;
Upotrebe predikatskog izraza u pripisivanju
svojstva.
Tada se sva izvođenja, metafore itd. koje nazivam
argumentom (b) ne odnose na rečenicu 2 već na onu
datu pod 3 - dakle na upotrebu predikatskog izraza u
pripisivanju nekog svojstva. To jest, prema argumentu
(b) teza „gramatički predikat referira na neki pojam"
jednaka je tezi „gramatički predikat pripisuje svojstvo"
(treba imati na umu da ovde izraz „pripisuje" nema
snagu potvrđivanja), stoga izraz „referira na pojam"
znači samo „pripisuje svojstvo". Referenca na neki
pojam je samo pripisivanje nekog svojstva. Prema
argumentu (b), odgovor na pitanje „Koju ulogu igra
'gramatički predikat'" je podjednako i: „on pripisuje
neko svojstvo" i „on referira na neki pojam" (naravno,
7UporeiliM. Black: ..Frege on Functions", Problems of Anatysis. (Lontlon. 1V54).
8 Uporcdi. na primer Geach, op, cil.
•i Neobjavljeni izveStaj Lit. Hum. Board (Oaford, 1955).
GOVORNI ČINOVI
171
u oba slučaja predikatski izraz ujedno izražava smisao).
Važno je uočiti da se prema ovakvoj upotrebi reci
„pojam" to tako reći ne isključuje. Ne postoji rečenica
koja počinje sa „Pojam je..." a kojom bi se odgovorilo
na pitanje „Šta je pojam?" izuzimajući odgovor kao što
je „Pojam je referenca nekog gramatičkog predikata".
1 upravo nemogućnost shvatanja reči „pojam" navela
je Fregea da kaže, na primer, da su pojmovi nepotpuni
ili nezasićeni.
Ova analiza objašnjava tip razlikovanja između
pojmova i predmeta. Za Fregea, predmet je sve na šta
se može referirati imenicom ili imeničnom frazom u
jednini, bez obzira da li je to svojstvo neka pojedinačna
stvar, broj ili nešto drugo. Ali referiranje na neki pojam
je samo pripisivanje svojstva upotrebom gramatičkog
predikata.
Sada nam izvor prividne protivrečnosti postaje
očigledan. U zaključku (a) Frege koristi reč „pojam"
da bi označio „svojstvo" i otuda izraz „referira na
pojam" znači „referira na svojstvo". U argumentu (b)
„referira na pojam" znači „pripisuje neko svojstvo
upotrebom gramatičkog predikata". Gotovo u jednom
dahu on reč „pojam" koristi na ova dva nekonzistentna
načina: „Pojmom nazivam ono pod šta spadaju svojstva
nekog predmeta; ponašanje pojma je suštinski predikativno . Jasno je da su ove dve primedbe nekonzistentne, jer svojstva predmeta nisu suštinski predikativna.
Na njih se može referirati imenicom u jednini a isto
tako, u izričaju predikatskih izraza, možemo ih pripisivati predmetima. Izrazu „pojam" data su dva različita
značenja i sledi, odjednom, prividna protivrečnost.
„Pojam konj nije pojam". Sasvim je jasno da je pojam
konj, odnosno neko svojstvo, ono na šta - u skladu sa
zaključkom (a) - izraz konj referira. Ali, referiranje
na neko svojstvo, odnosno pripisivanje nekog svojstva
10 Geach i Black (cds.>. op.cil. str, 51 i SD.
]J2
DŽON SERL
ne može biti referiranje na pojam, kao Što se tvrdi u
argumentu (b). Referenca „pojma konj1' ne može biti
jednaka referenci gramatičkog predikata, jer „pojam
konja", iako mogući gramatički subjekt, ne može biti
gramatički predikat.
Pošto smo videli da argument (a) ionako nije
valjan i pošto smo otkrili dva sasvim različita značenja
termina „pojam", ostavićemo po strani taj termin i
pokušati da, služeći se samo drugačijom terminologijom, kažemo isto ono što je Frege tvrdio. Fregeovo
tvrđenje ,,pojam konja nije pojam" jednostavno znači
„svojstvo konjstva nije samo po sebi pripisivanje nekog
svojstva", ili, rečeno još jasnije u formalnom obliku:
„Izraz 'svojstvo konjstva' se ne koristi za pripisivanje
svojstva već se pre upotrebljava da referira na neko
svojstvo". 1 u ovakvoj interpretaciji, Fregeova prividna
protivrečnost pretvara se u očiglednu istinu.
Ali, naravno, Frege zbog zaključka (a) nije mogao
pribaviti rešenje koje ja predlažem. On je izgleda mislio
da se u cilju kvantifikovanja svojstva mora tvrditi da
predikatski izrazi referiraju na svojstva. Tako je, prema
ovom stanovištu, pojam prosto jedno svojstvo. Ali
istovremeno, pošto je priznao prirodu razlikovanja
između reference i predikacije, Frege je pokušao da
podesi tako da referiranje na neko svojstvo vrši posao
predikacije, a jedini način na koji je to mogao da učini
bio je da reČ „pojam" upotrebljava dvosmisleno. Entitet
na koji se predikatskim izrazom referira nije svojstvo,
kao što se na prvi pogled činilo, već takav entitet da
je referenca koja se odnosi na njega samo pripisivanje
svojstva nekom objektu. I otuda proističe prividna
protivrečnost.
Ali da ponovim, svi problemi biće rešeni onda
kada savladamo nagon da tvrdimo da predikatski izrazi
moraju referirati. Razlika između reference i predikacije i dalje važi i ispravno je reći da se predikatski izrazi
GOVORNI ČINOVI
I73
koriste za pripisivanje svojstava. Ne tvrdim, naravno
da ovakav opis ima bilo kakvu moć objašnjenja. Kao
što ćemo videtu (u odeljku 5.5), niko ko prethodno
nije razumeo šta znači koristiti predikatski izraz ne
može da razume ovu primedbu. Za sada ja samo tvrdim
da je opis koji nudim istinit u doslovnom smislu i da
on samo preslikava jedan element Fregeovog objašnjenja koji ostaje na snazi posle otklanjanja pogreške koja
je proizvodila protivrečnost.
Otklanjanje pogrešnog stava da predikatski izrazi
referiraju na svojstva ni na koji način ne utiče na
mogućnost kvantifikacije svojstava. To je bio samo
privid jer se činilo da kvantifikacija argumenta (a)
povlači referiranje i otuda je negiranje reference izvođenjem antiteze na izgled uključivalo i negiranje kvantifikacije.
Može se pomisliti da se teškoće koje zadajem
fregeanskoj teoriji predikacije uglavnom zasnivaju na
neprimerenoj upotrebi engleskog i drugih sličnih jezika
i da bi uz neke ispravke sve moje primedbe pale u
vodu. Međutim, meni se Čini da su ove primedbe
valjane bez obzira na sve promene u jeziku koje bi se
mogle uvesti. Sada, pošto je stanovište da predikati
referiraju prilično rašireno , možda bi trebalo sve
argumente protiv tog stanovišta izraziti u jednom opštem obliku.
Ako su date dve premise koje svi ovi filozofi
prihvataju, bilo prećutno bilo eksplicitno, iz teze da je
funkcija predikata da referira može se izvesti reduetio
ad absurdum. Evo tih premisa:
1, Paradigmatični slučajevi reference su kada upotrebe referirajućih izraza u jednini referiraju na svoje
referente.
11 Uporedi. na primer, R. Carnap, Foundatums of Logic and Mathemuiicis (C'hicago.
1939), str. 9.
174
DŽON SERL
2. Lajbnicov zakon: ako dva izraza referiraju na
isti predmet, onda se oni mogu međusobno zamenjivati
salva veritate.
Kombinujte sada ove dve primese sa tezom:
3. Funkcija predikatskih izraza kao i referirajućih
izraza u jednini jeste da referiraju.
Potom u svakom iskazu oblika subjekt-predikat
,,fa" referenci predikata sasvim proizvoljno pripišite
neko vlastito ime ,,b"; zamenom, prvobitnu rečenicu
možemo svesti na listu ,,b a" koja uopšte i nije rečenica.
Na ovoj tački moguće je manevrisati u dva pravca.
Može se reći:
(a) Smisao reci „referira" (a otuda i „stoji umesto",
„označava", itd.) za predikate različit je od smisla u
kome se termin „referira" koristi za referirajuće izraze
u jednini. Otuda nije valjano svođenje na listu.
(b) Entitet na koji se referira nekim predikatom
je veoma neobičan, toliko neobičan da uvek kada
pokušamo da na njega referiramo pomoću nekog referirajućeg izraza (Eigenname) vidimo da smo referirali
na entitet jedne druge vrste. Otuda je nemoguće
pripisivati tom entitetu neko ime i svođenje na listu
nije valjano.
Frege je u stvari prihvatio (b). Nijedan od ova dva
pokušaja izbegavanja prigovora ne zadovoljava. Uzeti
(a) kao odstupnicu ostavlja pojam referiranja u slučaju
predikata potpuno ncobjašnjenim i završava potpunim
porazom date teze, pošto je u samoj njenoj postavci
odnos referirajućeg izraza u jednini prema njegovoj
referenci predstavljen kao paradigma referiranja. Pokušaj odstupanja u (b) okružen je tajanstvenošću i
nerazumljivošću. Uz to, (b) vodi i u formalnu protivrečnost Čim se na vrstu stvari na koje se referira predikatom primeni neki opšti termin - na primer, „pojam
konj nije pojam". Čini mi se da čak ni izmenom jezika
ne možemo izbeći sve ove posledice i stoga veru je m
GOVORNI ČINOVI
175
da treba sasvim napustiti gledište po kome je odnos
entiteta prema predikatu istovetan odnosu predmeta
prema referirajućem izrazu u jednini.
Međutim, može li se sada odvojeno od pitanja da
li predikati referiraju ili ne, opravdati kvantifikacija
svojstava? Da li postoje univerzalije?
5.2. Nominalizam i postojanje univerzalija
U današnje vreme, nominalizam se obično javlja
u obliku odbijanja da se entiteti koji su različiti od
pojedinačnih stvari, „nabrajaju" ili „kvantifikuju", odbijanja da se preuzme bilo kakva ontološka obaveza
prema nepojedinačnim entitetima. Univerzalije, kao
vrsta nepojedinačnih entiteta, potpadaju pod ovu nominalističku zabranu. Ali prc nego što razmotrimo nominalistički prigovor univerzalijama želimo da znamo
kakva je zapravo priroda prihvatanja postojanja univerzalija. Na koji način ja prihvatam univerzalije ako, na
primer, iz činjenice da je Scm ćelav zaključujem da
postoji nešto što Sem jeste, a iz toga da postoji neko
svojstvo, naime svojstvo ćelavosti. St a ja u stvari Činim
kada ćelavost uvodim u svoju ontologiju. Nije dovoljno
naprosto objaviti da ja time platonišem, tupim Okamovu oštricu praveći se da razumem nerazumljive
entitete, i da se, uopšte uzev, odvajam od onih skromnih filozofa koji izbegavaju univerzalije, jer bismo
želeli da znamo koliko su teške sve ove optužbe.
Da bismo to saznali, zapitajmo se najprc sledeće:
ako dva čoveka, saglasna inače u tome da je Sem ćelav,
ne mogu da se slože oko toga da li ćelavost da uvedu
u svoju ontologiju ili ne, o kakvoj se onda vrsti
neslaganja radi? To nikako nije neslaganje oko činjenice pošto bi osoba koja je donela svoj zaključak na
osnovu toga što je Sem ćelav mogla isti zaključak da
] 76
DŽON SERL
izvede iz tvrđenja da Sem nije ćelav. Nikakva promena
činjenica u svetu ne utiče na ovaj zaključak. U tom
pogledu, upotreba ovakvih rečenica u govoru filozofa
ponekad se razlikuje od obične upotrebe rečenica kao
što je „ćelavost postoji", jer bar u jednoj uobičajenoj
upotrebi tvrđenje dato u rečenici bilo bi jednako
tvrđenju da je bar jedna stvar ćelava. Ukratko rečeno,
za onu vrstu realizma ili platonizma o kojoj se ovde
raspravlja, tvrđenje da data univerzalija postoji može
se izvesti iz tvrđenja da odgovarajući opšti termin ima
značenje. Svaki opšti termin koji ima značenje može
da proizvede tautologije. Na primer, „ili je nešto ćelavo
ili ništa nije ćelavo", a iz ovakvih tautologija može se
izvesti postojanje odgovarajućih univerzalija. Tako je
spor oko toga da li kvantifikovati univerzalije ili ne,
bar u jednom tumačenju lažan, jer snaga kvantifikatora
sastoji se naprosto u tome što on potvrđuje da dati
predikat ima značenje oko čega se oba učesnika razgovora slažu.
Ali, može se prigovoriti da je ovo samo navlačenje
pitanja u prilog realizma. Nije li spor između realista
i nominalista (bar u jednom od svojih mnogobrojnih
oblika) upravo spor oko pitanja da li se postojanje
univerzalija može izvoditi na ovaj način? Kao odgovor
na ovo pitanje razmotrite primere one vrste o kojoj
smo ranije raspravljali. Što se tiče uobičajenih značenja
ovih tvrđenja (i kada govorim o ovim elementima,
onda mislim na uobičajena značenja), tvrđenje da su i
Scm i Bob pametni ne povlači u stvari tvrđenje da
postoji nešto što obojica jesu, naime pamet. Drugi
način izražavanja ovog tvrđenja jeste da se kaže da
obojica imaju kvalitet (osobinu, atribut, svojstvo) inteligencije, odakle sledi da postoji bar jedan kvalitet koji
obojica imaju. Ali, pomoću sličnog argumenta iz tvrđenja da nijedan od njih nije inteligentan, sledi da postoji
bar jedan kvalitet koji obojici nedostaje. Naravno
GOVORNI ClNOV]
^77
realisti su izgovorili more gluposti o univerzalijama, a
one i jesu takve da se o njima može reći dosta
besmislica (na primer, gde su te univerzalije, da li ih
možemo videti, koliko su one teške, itd.) ako ih
uzimamo prema modelu naših paradigmi materijalnih
predmeta stvarnosti. Ali, činjenica da je moguće izgovarati besmislice, ne diskvalifikuje izvođenja koja smo
gore naveli kao primere valjanog rasuđivanja izvedenog
u uobičajenom govoru na engleskom jeziku.
Ako nominalista tvrdi da postojanje pojedinačnih
predmeta zavisi od činjenica stvarnog sveta, a postojanje univerzalija samo od značenja reci, on je sasvim u
pravu. Ali do pometnje i nepotrebnih grešaka dolazi
ako ga njegovo otkriće navodi da poriče takve trivijalno
istinite stvari, na primer, da postoje svojstva kao što
je svojstvo crvenosti i da postoji kentaurstvo. Jer da
bismo sve ovo tvrdili, moramo u najmanju ruku prihvatiti da neki predikati imaju značenje. Zašto bi neko
želeo da izbegne takvu jednu ontološku obavezu ako
nas ona obavezuje samo na ono što smo već inače
prihvatili samim prihvatanjem takvih očiglednih istina
kao što je, na primer, ona, da izraz „je kentaur" ima
značenje? Naravno, nominalista se lako može izgubiti
u prašini koju podižu njegovi protivnici platonisti. On
možda nije u stanju da razume šta je Frege, na primer,
mislio kada je tvrdio da postoji „treće carstvo" entiteta.
On može prigovoriti i platonističkim tezama koje nas
obavezuju da prihvatimo činjenice u koje možda sumnjamo, kao što su, na primer, matematička teorija koja
tvrdi sledeće: da bi postojao beskonačan niz prirodnih
brojeva, mora postojati beskonačan niz pojedinačnih
predmeta. Ali platonizam se ne javlja uvek u ovakvom
obliku i nominalista je u nedoumici da li da odbaci
platonizam i u onim oblicima u kojima je on očigledno
istinit i u kome ne nanosi nikakvu štetu njegovom
gledištu.
178
DŽON SERL
Ovde možemo uvesti sledeće tvrđenje: ako se dva
filozofa slažu u pogledu istinitosti tautologije kao što
je, na primer, „sve što je obojeno ili je crveno ili nije
crveno" i iz ovog jedan zaključuje da svojstvo crvenosti
postoji, a drugi odbija da izvede takav zaključak, onda
ne dolazi i ne može doći ni do kakvog spora. Radi se
samo o nemoći razumevanja. Ili oni pod izvedenim
iskazima podrazumevaju nešto drugo ili, nasuprot hipotezi, oni prvobitni iskaz ne razumeju na isti način.
Druge mogućnosti nema. Ali ako se oni slažu da je
prvi iskaz tautologija, tada se ne može dogoditi da
postoji nešto Što je ovaj drugi prihvatio a prvi nije i
pošto nas tautologije ne obavezuju na prihvatanje
vanjezičke činjenice, ni drugi iskaz ne obavezuje na
prihvatanje takve činjenice. Iz tautologije slede samo
tautologije.
Uopšte uzev, može se reći da ako neko želi da zna
šta se prihvata kada se tvrdi da neki entitet postoji, on
treba da ispita na osnovu čega se njegovo postojanje
dokazuje. (Ovo je samo poseban slučaj pravila: da biste
znali šta dokaz dokazuje, pogledajte sam dokaz.)
Verujem da je praznina koja zjapi u raspravi o
ovim pitanjima dobrim delom rezultat zanemarivanja
tog principa, kao što ćemo već videti u narednom
odeljku.
5.3. Ontološke obaveze
U ovom odeljku želeo bih dalje da ispitam pojam
ontološke obaveze, bar onako kako se on javlja u
novijim filozofskim radovima.
(Neke filozofe, posebno Kvajna, privlači stanovište da je moguće naći kriterij preuzimanja ontološke
obaveze, kriterij koji bi omogućio da kažemo koji su
to entiteti na čije nas prihvatanje ta teorija obavezuje.
U jednom od svojih ranijih radova Kvajn ovaj kriterij
GOVORNI ČINOVI
J7y
postavlja pomoću promenljivih u računu kvantifikacije.
„Uzimati nešto kao entitet, čisto i jednostavno, jeste
uzimati to kao vrednost promenljive". 12 U novije vreme, ovo stanovište izražava se na slcdeći način:
Ako prihvatamo ovakav način [kvantifikacije], objekti za koje se podrazumeva da ih priznajemo
upravo su oni objekti koje mi svrstavamo u red vrednosti kojima upravljaju zavisne promenljive kvantifikacije 13 .
Smatram da je ovaj kriterij krajnje zbunjujući.
Mene uistinu zbunjuje dobar deo riovijih rasprava o
preuzimanju ontološke obaveze i zaključak koji mi se
nameće jeste da za ovaj kriterij, u stvari za čitav
problem, nema mnogo osnova. Počnimo razmatranje
jednog alternativnog kriterija.
Kriterij 2. Teorija se obavezuje na prihvatanje
postojanja onih i samo onih entiteta za koje ta teorija
kaže da postoje.
Ovom kriteriju se odmah može prigovoriti zbog
neodređenosti reci „kaže". Ponekad neka teorija možda ne kaže izričito da neki entitet postoji, ali još uvek
može da implicira ili da povlači da on postoji. Pokušaću
zato da prepravim ovaj kriterij tako da on glasi:
Kriterij 3. Teorija se ontološki obavezuje na prihvatanje onih i samo onih entiteta za koje ta teorija
14
kaže da postoje ili povlači da postoje .
Ali sada se može prigovoriti da je ovaj kriterij
trivijalan. Odgovor na taj prigovor biće da on jeste
trivijalan, ali uprkos tome, i svaki netrivijalan kriterij
mora dati iste rezultate kao i trivijalan. Uslov primerenosti svakog netrivijalnog kriterija je da rezultat njegove primene zadovoljava trivijalni kriterij. Kakva je
onda svrha netrivijalnog kriterija? Pa ne-trivijalni krite12 W. Ouinc: From a Logiral Poin: uf View (Camhritlgc, lWil). str. 13.
13 W. Ouine: Vford and Objed (Camhridgc, 1960), sir- 241.
14 Uporcdi A. Church: ..Onloingical lommitmcnt". Journut cf Philtisopbv (1V5H).
)g()
DŽON SERL
rij, kao što je Kvajnov, može nam pružiti objektivnu
proveru ili kriterij prihvatanja ontološke obaveze, Kriterij 3 oslanja se na takve pojmove kao što je povlačenje. Poznati su sporovi o tome Šta neka teorija povlači
a šta ne. Ali dalje se može tvrditi da nam Kvajnov
kriterij pruža objektivan način za reŠavanje ovakvih
sporova. Ako je naš sagovornik voljan da svoju teoriju
izrazi u „kanoničkoj notaciji" teorije kvantifikacije,
onda se ispitivanjem upotrebe zavisnih promenljivih u
njegovoj teoriji može objektivno razgraničiti koji su to
entiteti čije postojanje ta teorija prihvata. Ali u ovom
pogledu ima nečeg što zbunjuje i to iz sledećih razloga:
ponekad neko tvrđenje rečeno u jednom notacijskom
obliku može uključivati prihvatanje postojanja koje je
u nekom intuitivno verovatnom smislu upravo jednako
prihvatanju sadržanom u tvrđenju rečenom u sasvim
različitom notacijskom obliku. Što se tiče prihvatanja
obaveza, u njima nema ničeg između čega treba birati.
Štaviše, možda i ne postoji postupak parafraziranja po
kome bi jedan način izražavanja bio bolji od drugog ili
imao prednost nad njim. Pa ipak, prema datom kriteriju, ta dva tvrđenja bi uključivala različite obaveze,
mada u stvari sadrže iste obaveze.
Argument ovog oblika nalazimo kod Vilijama
15
Alstona (Alston) . Da bih izložio sažeto smer rasprave, počeču Kvajnovim stavom.
Pošto nisam u stanju da tačno reprodukujem misli
stvarnog Kvajna i stvarnog Alstona ja ću ovde razmatrati stanovišta dva zamišljena filozofa K i A.
K: Prividno prihvatanje nepoželjnih entiteta može
se otkloniti pomoću parafraza u kojima se
javljaju naznake koje eksplicitno izražavaju
naše stvarne ontološke obaveze. Na primer,
prividno prihvatanje postojanja milje koje se
8-17.
15 W.P. Alstun: „Ontological cummitmeiU". Philosophtcat Sludies, lom 9 (1958) str
GOVORNI ČINOVI
1^|
javlja u tvrđenju „Između Nupliona i Tolona
ima četiri milje" može se otkloniti slcdećom
formulacijom: „Razdaljina u miljama između
Nupliona i Tolona = četiri" lf> .
A: U prvom tvrđenju nema prihvatanja obaveze
koja nije prihvaćena i u drugom tvrđenju.
Kako bi i moglo biti? Drugo tvrđenje je samo
parafraza prvog. Tako, ako smo sa prvim
prihvatili postojanje milje, učinili smo to i sa
drugim. Šta neko prihvata kao postojeće, zavisi
od tvrđenja koje on pravi a Re od rečenice koju
je upotrebio da bi to tvrđenje izrazio.
K: Ovaj prigovor je promašaj. Parafrazirajući pomoću druge rečenice mi dokazujemo da je
prihvatanje u prvoj bilo prividno i nepotrebno.
Ne znači da prva rečenica sadrži obavezu koja
nije sadržana u drugoj već pre da se samo čini
da ona takvu obavezu sadrži i parafraziranjem
prvobitne rečenice mi pokazujemo da je to bio
samo privid. Prednost datog kriterija je da nam
on omogućuje sagledavanje tačnog obima našeg obavezivanja. Samo po sebi taj kriterij je
ontološki neutralan u pogledu različitih obavezivanja. Pored toga, parafraza ne tvrdi nikakvu
sinonimnost. Ne smeta ako ona kaže isto što
(bez obzira Šta to znači) i tvrđenje koje se
njome parafrazira.
A: Ova rasprava je krajnje zbunjujuća. Prema
K-ovom kriteriju izgleda kao da se bilo koje
tvrđenje može parafrazirati u jednako ali notacijski različito tvrđenje koje bi prema ovom
kriteriju dalo različite rezultate, čak i ako su
preuzete obaveze bile iste. Razmotrimo obavezu „Postoji bar jedna stolica", to jest,
1. (3x) (x je stolica).
16 Uporedi W. Ouine: W W and Objcct. str. 245.
282
DŽON SERL
Parafrazirajmo to sada u sledećem obliku:
„Postoji bar jedan primer svojstva stoličnosti", odnosno
2. (3P) (P = stoličnost i ima bar jedan
slučaj P-a).
Prema K-ovom kriteriju čini se da obaveze
koje se prihvataju u ovim dvema tvrdnjama
moraju biti različite, ali pošto je drugo samo
parafraza prvog, teško je videti k a k o može biti
bilo kakve razlike u obavezi.
K: Sledeći prvobitni odgovor A-a razmotren ranije, treba samo da formulišemo novi odgovor.
Prihvatanje apstraktnih entiteta u drugom od
gornja dva tvrđenja je nepotrebno. N e m a potrebe za preuzimanjem takve obaveze jer rečenica kao što je ova druga može da se parafrazira
i rečenicom kao što je prva. Nije li to samo
jedan od načina da se kaže da su obaveze s a m o
prividne a ne stvarne? Ili, drugim recima, ako
A tvrdi da su one stvarne nije li jedna od
prednosti izričitog formulisanja to da možemo
da ih se otarasimo a da time ne žrtvujemo
blagodeti koje ta teorija pruža? Ovaj kriterij
nam pokazuje da smo se u prvoj rečenici
oslobodili nepoželjnih obaveza uzetih u drugoj
rečenici.
A: K-ova primedba puca u prazno. U drugoj
rečenici ne može biti nikakvih obaveza koje
nisu date u prvoj, jer upravo isto stanje stvari
po kome je prva rečenica istinita čini i drugu
istinitom. Obavezivanje je prihvatanje postojanja tog stanja stvari bez obzira koje naznake
ste izabrali da biste to stanje stvari tvrdili.
Želeo bih sada da proširim A-ov odgovor K-u i
da ujedno napadnem čitavo shvatanje čisto objektivnog
ili značenjskog kriterija ontološkog obavezivanja, poka-
GOVORNI ČINOVI
183
zujući da ako ga zaista uzimamo ozbiljno možemo
prosto, parafrazirajući tvrđenje u duhu K-ove parafraze
primera sa miljama, pokazati da je svaka ontološka
obaveza samo prividna. Želim da pokažem da ako
pokušamo da se složimo sa ovim kriterijumom, ontološke obaveze postaju krajnje varljive, jer uz uslov da je
data sloboda upotrebe naznaka u parafraziranju koju
nalazimo u K-ovoj raspravi primera sa miljama, možemo reći sve što nam je volja, a što se tiče kriterija
možemo se obavezati na šta god hoćemo.
Ovo ću dokazati dokazujući da što se kriterija tiče
možemo potvrđivati sve postojeće naučno znanje i opet
ostati samo kod prihvatanja postojanja ove olovke .
Neka ,,Z" bude skraćenica za (skup tvrđenja koja
tvrde) sve postojeće naučno znanje .
Predikat ,,P" definisaćemo na sledeći način:
P (x) = df • x = ova olovka • Z
Dokaz:
1. Ova olovka = ova olovka (aksiom)
2. Z (aksiom)
3. .". Ova olovka = ova olovka • Z
4. .•. P (ova olovka)
5. .'. 3x (Px)
Tako u duhu K-ove ontološke redukcije dokazujemo da, prema K-ovom kriteriju ontološke obaveze,
jedina obaveza koja je potrebna za potvrđivanje postojećih naučnih istina u cclini je prihvatanje postojanja
ove olovke 1 9 . Ali ovo izvođenje je reductio an absurdum
datog kriterija. Ova tvrdnja predstavljena skraćenicom
,,Z" sadržaće ogroman broj obaveza koje bi prirodno
17 Hilariju Patnamu (Hilary Putnani) sam zahvalan Sto mi je pokazao ovakav način
na koji bih izrazio laj stav, ali ja ne znam da li bi se on sada sa njim složio.
18 Ako se pojmu „sve postojeće naučno znanje" zamera da je i suviSi- *uok i sloga
neshvatljiv, možemo se poslužiti bilo kojim dclom znanja; uzmimo, na primer, da „Z"
prt-dslavlja skraćenicu za „Posluje piti, mačke i prosti brojevi".
19 Obratile pažnju da 5, tvrđenje „teorije", zadovoljava A'-nv uslov, naime, da je
data u obliku zakona, to jest u njemu se koriste samo kvantifikatorska logika i pri;i1ik;iii
1^4
DŽON SERL
bile opisane kao ontološke, a svaka parafraza kao što
je gore navedena mora sadržati potpuno iste obaveze
kao i original. Stipulativna definicija Ž(nanja) garant ujo
upravo to da sveukupno naučno znanje sadrži iste
obaveze. Ali, prema kriteriju naše ontološke obaveze
izražene u našem pravilu, možemo tvrditi da mi u stvari
ne preuzimamo sve te obaveze. Stoga nas primena
kriterija u ovom slučaju vodi u protivrečnost, jer
protivrečno je tvrditi (a): Potvrđivanjem svog postojećeg naučnog znanja preuzimamo obavezu da prihvatamo postojanje više predmeta, a ne samo postojanje
ove olovke (koje je očigledno istinito) i (b): Potvrđivati
sve postojeće naučno znanje nameće nam samo obavezu da prihvatimo postojanje ove olovke (a to je ono
što dokazujemo koristeći ovaj kriterij). Pošto nas tako
taj kriterij navodi da protivrečimo očiglednim činjenicama, on kao kriterij preuzimanja ontološke obaveze
mora biti napušten.
Skrećem pažnju da reći k a k o tvrđenja obuhvaćena
skraćenicom „ Z " moraju biti izražena formulama iz
kojih se vidi da se njima preuzimaju razne ontološke
obaveze, nije sasvim zadovoljavajući odgovor, jer kriterij ontološke obaveze ne određuje i način na koji neka
teorija treba da bude formalno izražena. Mislim daje
formula data pod brojem 5 apsurdna formulacija naučnog znanja, ali u našem kriteriju nema ničeg što bi tu
formulu isključivalo kao potvrđivanje teorije.
Ovaj dokaz zamišljen je kao reduetio ad absurdum
našeg kriterija za sve one koji pate od nominalističke
predrasude. Za one koji se drže platonističke predrasude dovoljan je i jednostavniji dokaz.
Uzmimo da je „ g " vlastito ime iskaza dobijenog spajanjem svih poznatih istinitih iskaza 2 ". Tada
20 Nuino je ,,q" uzeli kao vlastito ime. a ne kao skraćenicu, kako bi M 'abefi
varijacija pogreške upotrebe-pominjanja.
GOVORNI ČINOVI
185
bismo sve znanje mogli izraziti simbolički na sledeći način (uzimajući da „/?" pokriva iskaze):
(3p) (p = q-p je istinito).
Tako prema ovom kriteriju jedina stvar na Čije se
postojanje obavezujemo jeste jedan iskaz.
Na ove argumente može se odgovoriti da oni
počivaju na pojmu sinonimnosti koji Kvajn inače odbacuje. Ali prvo, (i ne najvažnije), ovaj odgovor neprimercn je i stoga što bi Kvajnov navodno neutralan kriterij
ontološke obaveze učinio zavisnim od samih kontroverznih stanovišta o sinonimnosti. Drugo, što je još važnije, sinonimi na kojima počiva gore navedeni dokaz
uvedeni su eksplicitnim postavkama i otuda ne podležu
Kvajnovim prigovorima čak i kada bi ovi prigovori bili
stvarno valjani.
Ovom prvom dokazu može se uputiti još jedan
prigovor. Može se naime reći da 'predikati' kao što je
„/*" nisu koherentni ili da su besmisleni, itd. Ne znam
tačno kako bi takav jedan prigovor prošao, ali u
svakom slučaju Kvajn ga ne bi mogao upotrebiti jer on
sam koristi ovakva sredstva 2 ' u svojoj raspravi o modalnosti. Zaključujem da je Kvajnov kriterij neuspešan
kao kriterij preuzimanja ontološke obaveze. Bilo bi
uistinu krajnje iznenađujuće ako bi on bio uspešan, jer
onda bi zaključak bio da su značenjski oblici bili siguran
vodič ka egzistencijalnim obavezama, a to izgleda
nemoguće. Jer, poslužiću se Alstonovim stavom, čoveka obavezuje ono Što on kaže, a ne način na koji to
kaže.
Ali, ako je to tako, možemo se zapitati da li je
pojam ontološke obaveze uopšte uzev jasan onoliko
koliko smo prvobitno pretpostavljali. Pouk iz ove
rasprave je, izgleda, da ne postoji tako nešto kao što
je klasa egzistencijalnih ili ontoloških obaveza. Sve što
21 W. Quinc: From a Logica! Potm of View (drugo izdanje), str. 153 i dalje
186
DŽON SERL
je rečeno u obliku egzistencijalne rečenice može se reći
i u nekom drugom obliku. Reći da parafraze ne polažu
pravo na sinonimnost nije nikakav odgovor na tu
primedbu jer se radi o tome da neke parafraze sadrže
iste obaveze kao i prvobitna tvrđenja koja se njima
izražavaju na drugačiji način - naime za istinitost i
jednih i drugih potrebno je isto stanje stvari. Filozofi
su, mislim, odavno odustali od stava da postoje negativne rečenice koje se ne mogu dalje svoditi na druge
oblike. Zašto bi onda morali prihvatiti da postoje
egzistencijalne rečenice koje se ne mogu dalje svoditi
na neke druge oblike? Zamislite samo besplodnost
kriterija za negacijsko obavezivanje (i 'nauke poricanja1
koja bi bila povezana sa tim kriterijom).
Pošto je to tako, izgleda da problem ontološke
obaveze i ne postoji kao poseban problem. U stvari,
postoji problem saznavanja činjenica na čije nas postojanje obavezuju naši izričaji. Medu njima će biti i onih
koje su prirodno izražene u egzistencijalnom obliku.
„Da li postoji život na drugoj planeti?", „Da li postoji
strašni snežni čovek?". Problem koji je navodno ontološki, gubi se tako u opštoj problematici saznanja, jer
oblik izražavanja (notacija) nije siguran vodič ka obavezivanju. Tako naš trivijalni kriterij 3 preuzimanja
ontološke obaveze (vidi str. 179) kaže u stvari sledeće:
čovek se obavezuje na istinitost svega što tvrdi 22 .
Možda u prethodna dva odeljka nisam dovoljno
objasnio da u osnovi pometnje na koju pokušavam da
ukazem leži jedno još dublje nerazumevanje, a to je
pretpostavka da je govor o univerzalijama nekako
22 IzveStaCena i na mahove arhaična terminologija, koja je kori$ćena u ovim
raspravama, ukazuje da u njoj ima nečeg sumnjivog. Ja. na primer, znam kako da se
uzdržim od alkohola i duvana. ali kako ću se analogno lome uzdržavati od univerzalijaV
Ja mogu da trpim bezobrazno ponašanje moje (teče ili da odbijem da ga trpim, ali kako
tu da Irpim brujeve ili klase? Ni upotreba reCi „prepoznali" nije niSta bolja. Ako me neko
najozbiljnije obaveStava da prepoznaje postojanje materijalnih predmeta, zapitaćemo se
„Pa kako i ne bi?" (ilcpilo'.' amnezija?) ili kan Karlajl (Oarlvle) („1 ireba da ih prepoznaje").
GOVORNI ČINOVI
zbunjujući, nepoželjan ili metafizički i da bi bilo mnogo
bolje kada bismo nekako mogli i bez toga (naravno
pod uslovom da sve ostalo ostane isto). Ali reći
„Svojstvo svetosti je nešto što niko od nas ne poscdujc"
samo je malo čudan način da se kaže „Niko od nas
nije svetac". Velika je greška ne videti da je prvi način
izražavanja tog tvrđenja bezopasan 23 .
Evo na kraju zaključaka koje možemo izvući iz
ovog dela petog poglavlja:
1. Frege je bio u pravu kada je naglasio krucijalnu
razliku između funkcija referirajućih i predikatskih
izraza.
2. Njegovo objašnjenje završava se protivrečnošću
jer je on pokušao da tvrdi da i predikatski izrazi služe
za referiranje. Uobičajeni argumenti koji se koriste u
prilog ovoj tvrdnji su nevaljani i ona na kraju protivreči
ispravnom zaključku 1. Otuda tvrdnju da i predikatski
izrazi mogu služiti u svrhu referiranja moramo napustiti.
3. Odustajanje od te tvrdnje ne dovodi u pitanje
Fregeovo objašnjenje aritmetike pošto to odustajanje
ne znači i poricanje postojanja univerzalija.
4. Prema bar jednom tumačenju, univerzalije postoje i iskaz da neka data univerzalija postoji jeste (ili
se može postaviti kao) tautologija.
5. Kvajnov kriterij ontološke obaveze je neuspeŠan.
6. Ne postoji takva klasa kao što su egzistencijalne
obaveze koje se ne mogu svoditi na nešto drugo.
5.4. Teorija iskaza sa stanovišta termina
Zasada, na pitanje kojim je započeta ova rasprava,
a koje glasi „Šta stoji naspram predikata 'je pijan' na
način na koji Sem stoji naspram imena 'Sem'?" odgo23 Što ne znati da ljudi mogu lia govore besmislice o univcrzalijama. kao Sto mogu
i o bilo čemu drugom.
l^g
DŽON SERL
vorićemo - „Ništa". Ali možda je ovakvo zaključivanje
brzopleto. Možda je Fregeov neuspeh da pronađe
simetriju između subjekta i predikata samo rezultat
njegovog pokušaja da otkrije simetriju u jednom ekstremnom obliku. Moguće je možda naći simetrično
objašnjenje ali nešto skromnije vrste.
Strosn24 je pokušao da opiše iskaz oblika subjekt-predikat koristeći neutralnije termine od onih kojima
se služi Frege, ali ipak su oni još uvek fregeanski. (No
ja ne želim da kažem da je za to inspiraciju našao u
Fregeu.) Strosn kaže da i subjekt i predikat identifikuju
„nejezičke stvari" ili „termine" i uvodi ih u iskaze gde
se oni javljaju spojeni ,,ne-relacijskom vezom". Tako,
na primer, u tvrđenju izraženom rečenicom „Ruža je
crvena" izraz „ruža" identifikuje pojedinačan predmet
-jednu određenu ružu, a izraz „je crvena" identifikuje
univerzaliju - svojstvo crvenosti, ili, jednom reci, crvenost. U ovom iskazu univerzalija i pojedinačni predmet
spojeni su ne-relacijskom vezom. Time se izbegavaju
dve slabosti Fregeove teorije pojma i objekta. Strosn
najpre izbegava da kaže da predikati referiraju usvajajući (na izgled) neutralan termin „identifikuju". On
takode izbegava da kaže da je rečenica u stvari lista
reci ne upadajući u protivrecnost pozivanjem na nc-relacijske veze. U dijagramu koji sledi pokušaćemo da
objasnimo razliku između Strosnovog i Fregeovog objašnjenja. Nadalje, u tekstu teoriju predstavljenu na
slici 2 nazivaću „teorijom termina".
Da li je Strosnova teorija bolja od Fregeove?
Važno je napomenuti da je Strosn onakvu kakva jeste
ne smatra objašnjenjem razlike između subjekta i
predikata, već samo jednim od mogućih opisa koji
obezbeđuje neutralnu terminologiju za razmatranje
izvesnih
filozofskih
problema.
Ja
želim
da
24 P.F. Strawson: Inđividuats, (London, 1959).
GOVORNI ČINOVI
189
pokažem da je taj opis pogrešan i da on neminovno
iskrivljuje svaku raspravu o tim problemima.
Shka
1:
rečenica
pojedinačni termin
univerzalni termin
Ako smo radi da teoriji iskaza kao termina pristupimo sa zluradošću, moći ćemo da ukažemo da pojam
ne-relacijske veze, uzet doslovno, izmiče svakom objašnjenju. Dalje, može se ukazati i na sledeće: reći da
se pojedinačni predmeti uvode u iskaz, da se oni
javljaju u iskazu, u svakoj doslovnoj interpretaciji mora
biti besmisleno. Ali ove primedbe počivaju na nesklonom pristupu samim tim što se izrazi koji treba da budu
shvaćeni metaforično uzimaju doslovno. No nisu svi
izrazi upotrebljeni metaforično. Primedbu da oba izraza
identifikuju ne-jezičke entitete, ne treba uzimati doslovno. Razmotrimo pažljivo ovu opasku.
U kom je smislu termin identifikovan sa ,,jc crven"
ne-jezički? Lako je videti u kom smislu je termin
identifikovan subjekatskim izrazom „ruža" ne-jezički to je materijalni predmet i njegovo postojanje je kontingentna činjenica. No da li je i univerzalija u nekom
190
DZON SERI.
sličnom smislu ne-jezička? U našoj raspravi o nominalizmu videli smo da postojanje univerzalija sledi iz toga
što odgovarajući opšti termin ili predikatski izraz ima
značenje. No da li je značenje predikatskog izraza
jezički ili ne-jezički entitet? U sasvim običnom smislu,
to jeste nc-jezički entitet. Da li postojanje ne-jezičkog
entiteta može slediti iz postojanja nekog jezičkog entiteta? Ili je naša rasprava o nominalizmu bila pogrešna,
ili su univerzalije isto toliko nc-jezičke koliko i značenje
reci. Kod univerzalija, suština i postojanje (da se
poslužim ovim staromodnim žargonom) jeste isto, a to
je samo drugi način da se kaže da su (uopšte uzev)
iskazi koji tvrde postojanje univerzalija tautologije (ili
to mogu postati). Ali tvrditi da postoje neki ne-jezički
entiteti, ne može biti tautološki. Entiteti kao što su
univerzalije ne nalaze se u svetu već u načinu na koji
svet predstavljamo, to jest u jeziku. Istina, univerzalije
nisu jezički entiteti na način na koji reci (uzete kao
zvučni slogovi) to jesu: one su jezičke na način na koji
su značenja reci jezički entiteti i otuda na način na koji
su reci koje imaju značenje jezički entiteti.
Tako je prema svakom običnom kriteriju za razlikovanje jezičkih od ne-jezičkih entiteta ova primedba
pogrešna. Naravno, kada univerzalije nazivamo ne-jczičkim entitetima, možda samo hoćemo da kažemo da
one nisu reci (skupovi glasova ili znakova). Ali po
ovom stanovištu mnoge stvari za koje obično mislimo
da su jezičke postaju ne-jezičke. U svakom slučaju
strelica na desnoj strani na slici 2 ne treba da ide izvan
iskaza jer je strelica na levoj strani usmerena izvan
iskaza na predmete u svetu, dok se, da ponovimo,
univerzalije ne nalaze u svetu.
Ovakva razmatranja mogu nas navesti da posumnjamo u doprinos primedbe da i predikati i subjekti
indentifikuju ne-jezičke entitete. Ova sumnja će, čini
mi se, biti još veća ako naše ispitivanje skrenemo sa
(K)VORNI ČINOVI
19j
termina ,,ne-jezički" na termin „identifikuje". Videli
smo da u potpuno usvojenoj referenci govornik identifikuje neki predmet za slušaoca saopštavajući neku
činjenicu o tom predmetu. Ali izričući predikatski
izraz, govornik ni u kom smislu ne identifikuje univerzaliju na način sličan ovom. Da bismo to još bolje
objasnili, ispitaćemo kako bi to u stvari izgledalo kada
bismo pokušali da 'identifikujemo' neku univerzaliju
na način na koji se identifikuje neki pojedinačni predmet. Napišimo ponovo:
1. Ruža je crvena
1 drugačije, tako da glasi:
2. Ruža je iste boje kao ova knjiga.
Ako pretpostavimo da je data knjiga crvena, tada će
istinosna vrednost druge rečenice biti jednaka istinosnoj
vrednosti prve. I ovde je univerzalija 'identifikovana1
na način sličan onome na koji se identifikuje neki
pojedinačni predmet: predstavljanjem neke činjenice o
njemu. No da li postoji neki jedinstveni smisao reci
„identifikuje" u kome i 1 i 2 identifikuju crvenosti
Odgovarajući na ovo pitanje, podsetimo se da rečenica
2 kaže u stvari samo ovo:
3. Ruža i knjiga su iste boje.
Mislim da je jasno da u smislu u kome 1 identifikuje
svojstvo crvenosti, 3 ne uspeva da ga identifikuje jer
naša treća rečenica ne daje odgovor na pitanje koje
boje. (Naravno, ako slušalac već zna da je knjiga
crvena, onda će on biti u stanju da iz rečenica 2 i 3
zaključi da je ruža crvena. Ali to ne pokazuje da nam
2 i 3 identifikuju svojstvo crvenosti u smislu u kome
to čini rečenica data pod brojem 1; treba, naime,
praviti razliku između onog što je identifikovano u
iskazu ili samim iskazom od onoga što se iz tog iskaza
i dodatnih premisa može zaključiti.) Jedini slučaj u
kome bi govornik mogao izričajem rečenice kao što je
ona data pod rednim brojem 2 da identifikuje svojstvo
192
DZON SERL
crvenosti, bio bi onaj u kome se primer svojstva
crvenog nalazi u vidnom polju i govornika i slušaoca
u vreme i na mestu izričaja. U takvom slučaju 2 bi se
moglo napisati na sledeći način:
4. Ruža je te boje (uz pokazivanje, recimo, na
neku crvenu knjigu).
Izuzimajući ovakve slučajeve, rečenice k a o Što su 2 i 3
ne uspevaju da identifikuju neku univerzaliju, dok
izričaji rečenica kao što je ona data pod 1 to čine. Ne
kažem da ne postoji smisao reči „identifikuje" u kome
2 i 3 identifikuju svojstvo crvenosti, već samo to da u
punom smislu reci „identifikovati" u kome rečenica 1
identifikuje, one to ne Čine.
Drugim recima, jedini način na koji možemo
identifikovati pojedinačne predmete bez njihovog prisustva nije i način za p o t p u n o identifikovanje univerzalija bez prisustva nekog od primera njihovog javljanja.
Zašto je to tako? Da bismo odgovorili na ovo pitanje,
moramo se vratiti nekoliko pasusa unazad. Univerzalije, naime, nisu predmeti u svetu već u načinu na koji
mi predstavljamo svet. O n e se stoga ne identifikuju
pozivanjem na činjenice ovog sveta, već izričajem
izraza koji imaju odgovarajuća značenja. Ukratko rečeno, možemo reći da se univerzalije ne identifikuju
preko Činjenica već p r e k o značenja. Jedini izuzetak su
slučajevi gde govornik slušaocu predstavlja stvarne
primere javljanja univerzalija, ali ovi slučajevi neće
izgledati i suviše izuzetni ako se podsetimo da upravo
preko njih učimo značenje empirijskih opštih termina
- to je takozvani ostenzivni način učenja. Najzad, naše
objašnjenje kaže da se univerzalija može identifikovati
u punom smislu samo tako Što ćemo slušaocu predstaviti relevantno značenje (rečeno na manje metafizički
način - izricanjem odgovarajućeg izraza), ili time što
ćemo ga staviti u situaciju u kojoj se značenje može
naučiti.
GOVORNI ČINOVI
193
Cilj ove rasprave bio je da se pokaže da teorija
termina koristi izraz „identifikuje" u dva sasvim različita smisla ili, rečeno obazrivije, da su sredstva za
identifikovanje univerzalija sasvim različita od sredstava za identifikaciju pojedinačnih predmeta i daje to
posledica činjenice da su univerzalije delovi našeg
načina opisivanja sveta, a ne delovi sveta.
Za sada naša rasprava o „identifikaciji" ipak ne
predstavlja neki novi prigovor teoriji termina. Ona,
međutim, krči put za jednu ozbiljnu primedbu.
Teorija termina započinje tako-što kao paradigmu
identifikacije uzima identifikaciju pojedinačnih predmeta izričajem referirajućih izraza u jednini. Zatim se
u njoj ovaj smisao reci „identifikovati" ublažava i
menja tako da ona dopušta i identifikovanje univerzalija pomoću predikatskih izraza. Ali, kao što ću sad
pokušati da pokažem, čim mi prilagodimo svoju terminologiju tako da nam ona omogućuje da kažemo da
predikatski izrazi identifikuju univerzalije, moramo u
skladu s tim reći i da subjekatski izrazi identifikuju
univerzalije i to u istom smislu reci „identifikovati".
Uopšteno govoreći, svaki dokaz koji nam pokazuje da
predikatski izraz identifikuje neku univerzaliju morao
bi nam takode pokazati i da subjekatski izraz identifikuje neku univerzaliju. Ako u rečenici 1 „je crvena"
identifikuje svojstvo crvenosti, tada „ruža" identifikuje
svojstvo biti ruža, ili kraće, ružstvo. Ako ovo nije
odmah očigledno, setimo se da 1 možemo drugačije
napisati kao:
5. Stvar koja je ruža je crvena.
I ovim se isto toliko identifikuje univerzalija koliko i
rečenicom
6. Stvar koja je crvena je ruža.
Ne pada mi na pamet nijedan argument koji bi pokazao
da „je crvena" bilo u rečenici 5, bilo u rečenici 6
identifikuje neku univerzaliju a da istovremeno poka-
194
DŽON SERI.
zuje da „je ruža" takode identifikuje neku univerzaliju.
Jasno je da neće biti dovoljno da se pozovemo na
pojam „oosti"*, jer za svaki kontekst u kome bismo
želeli da kažemo da 5 govori o crvcnosti može se naći
podjednako plauzibilan kontekst u kome bismo želeli
da kažemo da 5 govori o ružstvu.
Moj argument protiv teorije termina bio bi da ona
ne ide dovoljno daleko. Ona počinje zapažanjem da
referirajući izrazi identifikuju predmete, a onda pita:
„Šta identifikuju predikatski izrazi?" i posle odgovarajućeg prilagodavanja pojma identifikovanja, nudi sledeći odgovor: „univerzalije". Međutim, Čim se naprave
izmene koje omogućuju ovakav odgovor, sledi da
subjekatski izrazi moraju identif i kovati i univerzalije.
Tako simetrije i asimetrije iskaza tipa subjekt-predikat,
kao što je iskaz dat pod 1, ne možemo opisivati tako
Što ćemo reći da oba izraza identifikuju termine, jedan
pojedinačni a drugi univerzaliju. Jer, ako jedan termin
identifikuje univerzaliju, onda oba to čine. Vlastita
imena i pokazni izrazi neće biti izuzetak iz ovog
razloga: ako prema principu identifikacije njihov izričaj
konstituišc potpuno usvojenu referencu, oni moraju
slušaocu prenositi iskaz koji će imati opisni sadržaj i
koji će stoga identifikovati univerzalije.
Moj zaključak je da je slika koju nudi teorija
termina pogrešna. Prvo, zato što univerzalije nisu
ne-jezički predmeti, i drugo, ako predikatski izrazi
identifikuju univerzalije, kao što ova teorija tvrdi, onda
to čine i subjekatski izrazi, što teorija termina ne uvida.
Ako želimo da opis paradigmatičnih iskaza oblika
subjekt-predikat ispravno formulišemo upotrebljavajući takve intencionalnc pojmove kao što su svojstva,
pojmovi i slično, morali bismo u fregeanskom stilu reći
da se u izrazu iskaza iražavaju jedan subjekatski i jedan
predikatski pojam. Nijedan od njih nije ne-jezički
* U originalu „atmutnens". (Pritn. prev.)
GOVORNI ČINOVI
195
entitet. U izrazu subjckt-pojma referira se na neki
predmet, naravno pod uslovom da postoji takav predmet koji zadovoljava taj pojam.
Grafički predstavljeno, to bi izgledalo ovako:
Slika 3:
i s k a z
predmet
Ne mislim da je ova slika neophodna, jer ne smatram
da je neophodno uvoditi pojam pojma, ali u svakom
slučaju, nas" dijagram je ispravan.
Teorija termina pokušava da ovoj slici nametne
simetriju prvo, vađenjem predikatskog pojma iz iskaza
(univerzalije su Mne-jczičke stvari") i, drugo, pokušajem
da pojedinačni predmet shvati tako kao da je on u
iskazu u istoj meri u kojoj je i univerzalija (i univerzalije
i pojedinačni predmeti uvedeni u iskaz) što za rezultat
ima pogrešnu sliku prikazanu prethodno na si. 2.
Ovaj problem možemo izraziti i na sledeći način:
teorija termina shvata predikaciju kao posebnu vrstu
reference. Ali, ako se već insistira na simetriji, ispravnije bi bilo referencu shvatiti kao posebnu vrstu predikacije. Može se smatrati da princip identifikacije kaže
da je referenca u stvari identifikacija putem predikacijc.
U izričaju rečenice kao što je 1 i subjekt i predikat
prenose slušaocu neki opisni ili predikativni sadržaj.
Razlika između subjekta i predikata leži u njihovim
funkcijama. Naime, subjekt služi za identifikovanje
nekog predmeta, dok predikat - ako se radi o potpunom ilokutornom činu, činu opisivanja ili karakterizacije - služi da opiše ili okarakteriše predmet koji se
identifikuje. I ovo bi bio ispravan opis čitave stvari.
]96
DŽON SERL
5.5. Predikati i univerzalije
Ovde bih želeo da iznesem jedno zapažanje koje
mi se čini ključnim za razumcvanje odnosa predikatskih
izraza i univerzalija. Već smo videli da postojanje ma
koje univerzalije sledi iz toga što odgovarajući opšti
termin ima značenje. Da bih ovo proširio, reći ću da
je za shvatanje pojma neke univerzalije nužno znati
značenje odgovarajućeg opšteg termina'i imati sposobnost za korištenje tog termina (i otuda odgovarajućeg
predikatskog izraza). To jest, za razumcvanje imena
univerzalije nužno je razumevanje upotrebe odgovarajućeg opšteg termina. Ali ne i obrnuto. „Ljubaznost"
je parazitski pojam u odnosu na „je ljubazan": „je
ljubazan" prethodi „ljubaznosti". Neki jezik ne bi
mogao sadržati pojam „ljubaznosti" ako ne sadrži izraz
koji ima funkciju izraza „je ljubazan", ali može sadržati
„je ljubazan" bez „ljubaznosti".
Ovo prvenstvo predikatskih izraza nad imenima
svojstava pokazano je i činjenicom da je moguće
zamisliti neki jezik na kome se mogu praviti tvrđenja
(i izvoditi drugi ilokutorni činovi) koja sadrže jedino
izraze korišćene za referiranje na pojedinačne predmete
i predikatske izraze u raznim vremenskim oblicima, a
nije moguće zamisliti takav jezik koji sadrži samo one
izraze koji se koriste da referiraju na svojstva. Mi
možemo govoriti jezikom koji sadrži izraze kao što su
„Sokrat" i „ruža" zajedno sa „je čovek" i „je crvena",
ali ne i jezikom koji uz prvu vrstu izraza sadrži samo
izraze kao što su „mudrost" ili „crvenost". Sa ovim
drugim izrazima čak ne bismo mogli naše znanje
preneti drugima, ako naši učenici prethodno nisu razumeli šta znači biti crven ili biti mudar, a da bi to
razumeli potrebno je da razumeju upotrebu odgovarajućih predikata.
GOVORNI ČINOVI
197
Naravno, kada ovladamo upotrebom predikatskih
izraza lako ćemo izvesti odgovarajuća imena svojstava.
Ponekad želimo da govorimo o onom što je zajedničko
svim stvarima za koje su opšti termini istiniti i pošto
je paradigmatično sredstvo govora gramatički oblik
referirajućeg izraza, prirodno je iskovati takve referirajuće izraze kao Što su „mudrost", „ljubaznost", itd.
Otuda hipostatizacija takvih apstraktnih entiteta i otuda
neštetnost hipostetizacije kao što smo videli u našoj
raspravi o nominalizmu.
Ključ za razumevanje ove zavisnosti imena svojstava od opštih termina jeste da su imena svojstava
gotovo uvek srodna odgovarajućim opštim terminima,
na primer, „mudar" proizvodi „mudrost", „ljubazan"
proizvodi „ljubaznost", itd. U jeziku bez sintakse
ovakvo razlikovanje ne bi bilo moguće, pa bismo iz
konteksta morali da pogađamo da li je neki izraz
upotrebljen za referiranje odnosno predikaciju, ili ne.
U jeziku kao što je engleski, imena svojstava se grade
poimenjavanjem osnovnih delova izraza koji sadrže
odgovarajuće predikatske izraze. Semantički primat
predikatskog izraza sintaktički se odražava i u prvenstvu ovih izraza u generativnoj gramatici.
Kada utvrdimo da je zadobijanjc pojma neke
univerzalije parazitsko u odnosu na naše poimanje
načina upotrebe odgovarajućeg predikata, jednom reci,
kada shvatimo da su univerzalije parazitske u odnosu
na predikatske izraze, a predikatski izrazi primarni u
odnosu na univerzalije, neki filozofski problemi postaće
nam mnogo jasniji. Na primer, očigledno je da se
nikakvi
kriteriji
za
razlikovanje
subjekt-predikat ne mogu dobiti pozivanjem na razlikovanje
između univerzalija i pojedinačnih predmeta. Može
nam se učiniti da teorija termina daje takve kriterije
ali oni bi bili beznadežno cirkularni pošto se pojam
neke univerzalije ne može shvatiti bez prethodnog
[Qg
DŽON SERL
razumevanja odgovarajućeg predikatskog izraza, te
nam stoga pojam univerzalije ne pruža i kriterije za
razlikovanje između subjekta i predikata 25 . (Ne bih
želeo da se ovo shvati kao neko uopštavanje, naime da
bez govornih činova referiranja i predikacije ne možemo imati opšti pojam „posebnog" i „univerzalnog"
- već samo kao tvrđenje da ne možemo imati pojam
neke univerzalije ako ne znamo upotrebu opšteg termina iz koga je ta univerzalija izvedena.)
Štaviše, ovakvo objašnjenje univerzalija pokazuje
kako semantički uslovi za referiranje na univerzalije
nisu sasvim različiti od semantičkih uslova za referiranje
na pojedinačne predmete. Da bi se zadovoljio aksiom
identifikacije za pojedinačne predmete, govornik mora
posedovati kontingentne Činjenice kao što su one date
uz princip identifikacije. Da bi zadovoljio princip analogan principu identifikacije za univerzalije nije neophodno takvo znanje o činjenicama. Aksiom identifikacije za univerzalije zahteva samo to da govornik zna
značenje opšteg termina koji leži u osnovi apstraktnog
termina u jednini a koji se koristi za referiranje na
univerzaliju.
I da ponovimo, naš uvid u izvedenu prirodu
univerzalija obezbeduje opravdanje za staru metafizičku doktrinu da se predikati mogu pridavati samo
univerzalijama, ali ne i pojedinačnim terminima 26 . Uzgred bih ukazao i na to da se svakome ko prihvata
teoriju termina može učiniti da ova doktrina predstavlja
poseban filozofski problem; upravo zbog toga što ova
teorija tvrdi simetriju subjekta i predikata mora mu se
učiniti da takve asimetrije zahtevaju objašnjenje27. Ali,
čim uvidimo da predikati imaju primat nad univerzali25. Suprotno stanovište naći ćele u Sirawson: Individuak, drugi deo.
26 Aristotel; Kategorije. (Ne kažem d;i bi sam Aristotel prihvatio moju formulaciju
ovog gledišta).
27 Sirosci pokušava da da jedni) od ovih objašnjenja, loc. cit.
GOVORNI ČINOVI
jgg
jama, doktrina će se svesti na trivijalnosti gramatike:
reći da govornik „predicira svojstvo" može značiti
samo to da je on u izvođenju nekog uspešnog ilokutornog čina upotrebio predikatski izraz. Ali tada metafizičko stanovište po kome se samo svojstva mogu
pojaviti u ulozi predikata svodi raspravu na to da samo
predikatski izrazi mogu biti predikatski izrazi. Ono što
je možda izgledalo kao metafizički uvid, svodi se na
gramatičku tautologiju.
5.6. Da li je predikacija govorni čin?
Do sada je argumentacija u ovom poglavlju morala
izgledati uglavnom negativna. Pokušavao sam da donekle bacim sumnju na primerenost dvaju načina opisivanja singularnih iskaza oblika subjekt-predikat kao što
je iskaz broj 1 (str. 191). Oba ova načina imaju neke
zajedničke osobine. Oba shvataju predikatsku stranu
kao analognu subjekatskoj strani i oba prave analogije
tvrdeći da apstraktni entiteti stoje prema predikatskim
izrazima na način sličan onome na koji konkretni
entiteti stoje prema subjekatskim izrazima. Mislim da
ova analogija ne stoji. To što sam toliko prostora
posvetio napadima na ove teorije, smatram da je
opravdano time Što je težnja da se predikacija shvati
kao vrsta reference ili kao analogna referenci, jedna
od najpostojanijih pogreški u istoriji zapadne filozofi28
je . Da bi se ona otklonila, nijedan napor nije i suviše
veliki. Uz to, mislim da nema nade da će se shvatiti
razlika između reference i predikacije sve dok se ova
greška ne otkloni.
Šta je onda priroda govornog čina predikacije?
Odgovor na ovo pitanje započeću time Što ću reći da
28 Veoma upečatljiv primer za ovo naći <^te, na primer, u V Lenjin: Atanc-Engeb
Marxism (Moskva, 1951), str. 334.
200
D2ON SERL
predikacija u veoma važnom smislu te reci u kome su
referenca i razni ilokutorni činovi govorni činovi, uopšte i nije poseban govorni čin. Ovo se može ilustrovati
razmatranjem sledećih primera. „Vi ćete otići", „Idite!", „Hoćete li da odete?", „Predlažem vam da odete".
Izričaj svake od ovih rečenica predicira vam „otići" u
nizu različitih ilokutornih činova. Izraženo u kanoniČR P
\
ti odlaziš;
gde različite vrednosti promenljive „F* označavaju
različite ilokutorne snage. Ali, obratite pažnju na jednu
zanimljivu odliku odnosa između različitih ,,P'-ova i
„otišao" koja ne važi između tih „F'-ova i „ti". Različita
sredstva za pokazivanje snage određuju oblik u kome
„otići" predicira 0 vama. Termin Foperiše na predikatskom terminu tako što određuje način na koji se taj
predikat odnosi na predmet na koji se referirajućim
terminom referira: ako je rečenica upitna, njen upitni
karakter (F-termin) određuje da je snaga izričaja da se
pita da li je predikat (f-termin) istinit o predmetu na
koji se referira subjektom (7?-termin). Ako je rečenica
u zapovednom obliku, njeno sredstvo za pokazivanje
zapovedne ilokutorne snage (F-termin) određuje da
predmet na koji se referira /?-terminom jeste da se
izvede čin koji je specifikovan terminom P i tako dalje
u svim drugim primerima.
(
Po ovoj analizi, u svakom od slučajeva sredstvo
za pokazivanje ilokutorne snage operiše na neutralnom
predikatskom izrazu tako što određuje izvestan način
na koji se postavlja pitanje istinitosti predikatskih
izraza vis-a-vis predmeta na koji se referira subjekatskim izrazom. S druge strane, uočavamo da F termin
ne utiče na ulogu R termina. Njegova uloga je uvek
da identifikuje, i to sasvim neutralno (čak i ako vrsta
objekta koji je identifikovan može da bude funkcija F
termina). Ova razlika se može izraziti time što ćemo
GOVORNI ČINOVI
201
reći da je referenca uvek neutralna u odnosu na njenu
iiokutornu snagu; predikacija se nikada ne javlja neutralno već uvek u ovom ili onom ilokutornom obliku.
Iako je referenca apstrakcija iz potpunog ilokutornog
čina, ona je ipak poseban govorni čin. Po analogiji,
povlačenje poteza lovcem je apstrakcija iz igre šaha
(jer samo ako igrate šah to važi kao potez lovcem), ali
to je još uvek odvojeni Čin. Predikacija je takode jedna
apstrakcija, ali to nije odvojeni čin. To je deo potpunog
ilokutornog čina; isto kao Što ni pokazivanje ilokutorne
snage nije poseban čin, već deo ilokutornog čina. Zašto
nam je onda uopšte potreban taj pojam? Pojam nam
je potreban zato što različiti ilokutorni činovi mogu
imati zajednički sadržaj, kao što smo videli u prethodno
izloženom skupu primera. Uz to, potreban nam je i
neki način da analizu ilokutorne snage sveukupnog
ilokutornog čina odvojimo od iskaznog sadržaja. Ako
se selimo u kom je sve smislu predikacija (a otuda i
iskazni čin) samo apstrakcija iz sveukupnog ilokutornog
čina, onda slobodno na to možemo referirati kao na
„govorni čin predikacijc". Ipak, ono o čemu govorimo
jeste taj deo sveukupnog ilokutornog čina koji određuje
sadržaj primenjen na predmet na koji se referira
subjekatskim izrazom, ostavljajući po strani ilokutorni
oblik na koji se taj sadržaj primenjuje. Tako analiza
koja sledi neće biti paralelna analizi reference i ilokutornih činova. Ono Što analiziramo je kao i u Trećem
poglavlju - ilokutorni čin - s tim što ćemo analizirati
deo tog čina koji se tiče sadržaja u smislu koji smo
upravo naznačili.
5.7. Pravila predikacije
Pre nego što pristupimo analizi, potrebno je bar
ukratko objasniti neka pitanja. Prvo, rekao sam da
predikacija predstavlja izvestan sadržaj i način na koji
202
DŽON SERI.
je taj sadržaj predstavljen, određen je ilokutornom
snagom rečenice. Da li sada postoji neki manje metaforičan način od prethodnog na koji bi se okarakterisalo
to predstavljanje, ali kojim bi se sačuvala apstrakcija
predikacijc iz bilo koje posebne vrste ilokutornog Čina?
Odgovor na ovo pitanje, ako on uopšte postoji, obezbediće analogom suštinskog uslova predikacijc Mislim
da boljeg odgovora na ovo pitanje od onog što je
naznačen u prethodnom paragrafu nema. Da bi se
nekom objektu R pridao izraz ,,P" znači postaviti
pitanje istinitosti predikatskog izraza za predmet na
koji se referira. Tako u izričajima svake od rečenica
„Sokrat je mudar", „Da li je Sokrat mudar?", „Sokrate,
budi mudar!" govornik pokreće pitanje istinitosti „mudar" o Sokratu. Ova formulacija je malo čudna 2 9 , ali
ona ima nekih prednosti. „Pokretanje pitanja o...",
kako je ovde shvaćeno, nije ilokutorni čin. To će pre
biti ono što je zajedničko širokom nizu ilokutornih
činova. Tako, da ponovimo, za onog koji potvrđuje da
je Sokrat mudar, za onog koji pita da li je on mudar,
i za onog koji od njega zahteva da bude mudar, za sve
njih se može reći da pokreću pitanje da li je Sokrat
mudar (ili da li je „mudar" - a u slučaju zahteva da li
će biti-istinito o Sokratu). Na sličan način može se
samo pokrenuti pitanje i ništa drugo. Tako, čak i ako
je govornik rekao „Ja ovim pokrećem pitanje da li je
Sokrat mudar (o tome da je Sokrat mudar, o tome da
li je „mudar" istinito o Sokratu, itd.)" mislim da bismo
njegov izričaj protumačili kao zapitkivanje da li je
Sokrat mudar. Pitanje se postavlja samo u izvođenju
ovog ili onog ilokutornog čina. Ili, drugačije rečeno,
pitanje se ne može postaviti a da se ne postavi u ovom
ili onom obliku, upitnom, potvrdnom, davanjem obeća29 Ta formulacija posebno je nezgrapna kod sapovesli, jer je njihov cilj da sivari u
svetu dovedu u sklad H reCima. dok rcC „istina", kada se pripisuje ilokutivima, pripisuje
usprSnost u usklađivanju reci sa stvarima iz sveta.
GOVORNI ČINOVI
203
nja, itd. I sve ovo odslikava činjenicu da predikacija
nije čin koji se može javiti sam za sebe, već je to čin
koji se može javiti samo kao deo nekog ilokutornog
čina.
Zahvaljujući ovom određenju predikacije mogu se
objasniti neke činjenice koje je inače teško objasniti.
Na primer, filozofi su od objavljivanja Vitgenštajnog
Traktata često govorili da izričaji kao što je „Ili pada
kiša ili ne pada" ne kažu ništa ili da su prazni. Ništa
ne može biti dalje od istine. Ogromna je razlika kada
o nekom političaru kažemo „Ori je fašista ili nije
fašista" i kada kažemo „On je komunista ili on nije
komunista". Oba ova tvrđenja su tautologije, ali razliku
medu njima treba objasniti razlikom u predikaciji. Prva
rečenica pokreće pitanje o tome da li je on fašista, a
druga pitanje o tome da li je on komunista. Doslovni
ilokutorni čin tvrđenja ovde ne nosi u sebi nikakav
rizik, postoje iskaz koji se tvrdi tautologija, ali u okviru
iskaza sam čin predikacije takvih stvari može biti
opravdan ili neopravdan. Ovakve vrste predikacije
mogu uzgred uvesti nove i prilično slabe vrste ilokutorne snage koju ne nosi nijedno sredstvo za pokazivanje ilokutorne snage. Tako, na primer, u nekim kontekstima prva rečenica se može delimično parafrazirati
kao „Ja bih rekao da može biti da je on fašista" što
ima ilokutornu snagu sugestije. Sama činjenica predikacije takvog jednog izraza može uvesti nove ilokutorne
snage.
Značajno je naglasiti da je sva upotreba glagola
„predicirati" i srodne imenice „predikacija" stvar izbora
i u toj meri sasvim proizvoljna. U ovom slučaju, kao
što se često dešava, sam izbor taksonomije daje izvesno
usmerenje u analizi. Čini mi se da je ova terminologija
bolja od drugih koje sam upotrebljavao, ali time ne
želim da poričem daje moguće koristiti i neke druge.
204
D Ž O N SERI
-
Odnos između predikacijc i istine može se, možda,
malo bolje objasniti. Znati značenje opšteg termina, i
otuda predikatskog izraza, jeste znati pod kojim uslovima je on istinit ili lažan o datom predmetu. On je
istinit pod nekim uslovima a lažan pod drugim - kao
što ćemo već videti. A k o govornik iskazuje neku
tvrdnju u vezi nekog predmeta, on se obavezuje na
postojanje takvog stanja stvari u svetu u kome je taj
predikat istinit o predmetu (mutatis mutandis važi za
druge vrste govornih činova). Predikat naznačava koje
stanje stvari u vezi sa predmetom govornik priznaje.
Stariji filozofi nisu grešili kada su govorili: znati značenje iskaza jeste znati pod kojim je uslovima on istinit
ili lažan. Ali to njihovo objašnjenje bilo je n e p o t p u n o ,
jer oni nisu razmatrali različite ilokutorne činove u
kojima se može javiti neki iskaz.
Tokom čitave analize ilokutornih činova mi smo
pravili razliku između onoga što se može nazvati
sadržaj i funkcija. U potpunom ilokutornom činu sadržaj je iskaz: funkcija je ilokutorna snaga kojom je taj
iskaz predstavljen. U činu identifikujuće reference
sadržaj je smisao referirajućeg izraza ili identifikujući
opis koji je povezan njegovim izričajem; funkcija je
uloga identifikovanja nekog predmeta u kome je taj
smisao predstavljen. Kao što sam i pokušao da objasnim, ovo razlikovanje se ne može primeniti i na
predikaciju. Predikacija obezbeđuje samo sadržaj, a
uloga u kojoj je sadržaj predstavljen - barem u vrstama
jednostavnih govornih Činova koje smo razmatrali određena je u potpunosti ilokutornom snagom izričaja.
Određivanje predikacije pomoću „pokretanja pitanja"
ne naznačuje neki poseban čin, već samo o n o što je
zajedničko svim ilokutornim činovima u kojima može
da se javi dati sadržaj.
Ovaj apstraktni karakter pojma predikata neizbežno izaziva poteškoće u nastavljanju analize posve-
GOVORNI CINOV]
2()5
ćene baš predikatu; međutim, ne možemo znati da li
je analiza valjana ili ne ako ne pokušamo da je
izvedemo. Stoga razmotrimo sledeće.
Ako govornik G izriče neki izraz P u prisustvu
slušaoca 5, tada u doslovnom izričaju P-a G uspešno i
ispravno predicira P o nekom predmetu X ako i samo
ako su zadovoljeni sledeći uslovi od 1 do 8:
1. Važe normalni uslovi inputa i autputa.
2. Izričaj P-a javlja se kao deo izričaja neke rečenice
(ili sličnog dela govora) R.
3. Izričaj R-e je izvođenje ili'tobožnje izvođenje
nekog ilokutornog čina.
4. Izričaj R-e uključuje uspešnu referencu na X,
Da bi govornik mogao da predicira neki izraz o nekom
predmetu, on mora uspešno da referira na taj predmet.
5. X je takvog tipa ili kategorije da je logički
moguće da P bude istinito ili lažno o X.
Predmet mora biti takve vrste ili kategorije da predikatski izraz o njemu ili njegova negacija mogu biti ili
istiniti ili lažni. Korelativan pojmu bilo kog datog
predikata jeste pojam kategorije ili tipa predmeta
kome taj predikat može biti istinito ili lažno pridat. Na
primer, korelativ predikata „je crvena" jeste pojam
obojenih ili obojivih predmeta. „Je crvena" može se
predicirati samo o predmetima koji su obojeni ili koji
mogu biti obojeni. Predikat „crven" možemo istinito
ili lažno predicirati o prozorima ali ne o prostim
brojevima. Ovo možemo izraziti i tako Što ćemo reći
da „je crveno" pretpostavlja „je obojeno" prema Strosnu, gde se „pretpostavlja" definiše kontekstualno kao:
neki izraz a pretpostavlja neki izraz b ako i samo ako
bi a bilo istinito ili lažno o nekom predmetu X, b mora
biti istinito o X*°.
30 Za dalju raspravu o ovome uporedi J,K. Scarle: ..On deti-rminable& and
resemblance". Proceedings uf Arislotelian Sncifly. vanredni tom (1959).
DŽON SERL
Tako uslove 4 i 5 za predikaciju možemo zajedno
izraziti na sledeći način: Za bilo kog govornika G bilo
koji predmet X i predikat P nužan uslov za G-a da
predicira P o X-u u nekom izričaju rečenice koja sadrži
P jeste da se u tom izričaju na X uspešno referira i da
sve pretpostavke o P treba da budu istinite o X-u.
6. Govornik G namerava da izričajem R pokrene
pitanje istinitosti ili lainosti Pa o X-u (na neki ilokutorni način, a taj način biće naznačen sredstvom za
pokazivanje ilokutorne snage u rečenici).
7. G namerava da proizvede kod slušaoca S znanje
da izričaj P-a pokreće pitanje istinitosti ili neistinitosti
P-a o X-u (na neki ilokutorni način) pomoću S-ovog
prepoznavanja ove namere; uz to, G-ova namera je da
se ovo prepoznavanje postigne pomoću S-ovog znanja
značenja P-a.
8. Pravila koja upravljaju P-om su takva da je on
ispravno izrečen u R ako i samo ako su zadovoljeni
uslovi od I do 7.
Pravila za upotrebu bilo kog sredstva za predikaciju P (predicirati P o nekom predmetu X) jesu sledeća:
Pravilo 1. P se može upotrebiti samo u kontekstu
neke rečenice ili nekog drugog dela govora R čiji izričaj
može biti izvođenje nekog ilokutornog čina.
Pravilo 2. P treba izreći u R samo ako izričaj /?-a
uključuje uspešnu referencu na X.
Pravilo 3. P treba izreći samo ako pripada takvom
tipu ili kategoriji daje logički moguće da /'bude istinito
ili lažno o X.
Pravilo 4. Izričaj P-a važi kao pokretanje pitanja
istinitosti ili lažnosti P-a o A*-u (u izvesnom ilokutornom
obliku koji je određen sredstvom za pokazivanje ilokutorne snage date rečenice).
DRUGI DEO
Neke primene teorije
Šesto poglavlje
TRI POGREŠKE U SAVREMENOJ
FILOZOFIJI
U ovom poglavlju žcleo bih da izložim tri međusobno povezane pogreške u savremenoj filozofiji, i da
potom - koristeći pojam ove i metode iz prvog dela
ove knjige - ponudim njihovu dijagnozu, kao i alternativno objašnjenje relevantnih jezičkih podataka. Ove
tri pogreške, kao što ću pokušati da pokažem, međusobno su prepletene i sve proističu iz zajedničkog
nedostatka, neuspeha da se konkretne jezičke analize
utemelje na bilo kakvom doslednom opštem pristupu
jeziku, odnosno na nekoj teoriji jezika. Filozofi jezika
iz razdoblja koje sada možemo nazvati klasičnim razdobljem lingvističke analize, periodom otprilike od
kraja drugog svetskog rata pa do ranih šezdesetih,
ispoljili su istančan sluh za jezičke prelive i razlike, ali
malo ili nikakvu teorijsku opremljenost da izađu na
kraj sa činjenicama već utvrđenih lingvističkih razlika.
Jedan od ciljeva ovoga rada jeste da nam pruži početke
izvesne teorije govornih činova. Takva jedna teorija,
ukoliko je primerena, mora biti u stanju da se pozabavi
izvesnim vrstama lingvističkih razlika na mnogo primereniji način nego što su to bili u stanju ad hoc metodi
klasičnog razdoblja. Prema tome, ovo poglavlje -osim
što će predstavljati izlaganje pomenutih pogreški -
2{()
DŽON SERL
predstavljaće i primenu ovakve teorije na tekuće filozofske probleme, a biće i - u meri u kojoj je takva
teorija u stanju da izađe na kraj sa ovim problemima
- dalja potvrda ovakve teorije.
Pošto se spremam da donekle kritikujem savremenu lingvističku filosofiju, možda je ovo zgodno
mesto da primetim kako smatram da je doprinos
ovakve vrste filosofije uistinu izuzetan. Tek je neznatno
preterivanje reći da je takav doprinos doveo do određene filozofske revolucije, revolucije čija je jedna mala
posledica i ova knjiga. Napor koji ću uložiti da ispravim
nekoliko pogrešaka ne treba uzeti kao odbacivanje
lingvističke analize.
6.1. Pogreška naturalističke pogreške
Prvu pogrešku nazvaću pogreškom naturalističke
pogreške. Reč je o pogrešci po kojoj se pretpostavlja
da je logički nemoguće da bilo koji skup tvrđenja, one
vrste koju obično nazivamo opisnim, povlači tvrđenje
vrste koju obično nazivamo vrednosnim. Lingvistički
filosofi koji su se bavili moralnim kategorijama iz
klasičnog razdoblja izuzetno su isticali pretpostavku da
nijedan skup opisnih tvrđenja ne može da povlači neko
vrednosno tvrđenje; i ogrešivši se, možda samo malo,
o Mura (Moore), oni su uverenje da je takva logička
veza moguća - nazvali naturalističkom pogreškom 1 .
Gledište da opisna tvrđenja ne mogu da sadrže vređnosna tvrđenja, premda od značaja za etiku, nije specifično etička teorija; to je opšta teorija o ilokutornim
snagama izričaja, od kojih su etički samo poseban
slučaj.
1 Mada ću i dalje koristili ovu terminologiju. lo finim sa izvesmm oklevanjem. pošlo
•*• savremeno gledište zaisla potpun« razlikuje od Murovog. Uporcdi l'rincipia Ethiia
{London. 1903), poglavlje 1. Neću si- baviti M u rov im shvatanje m „naturalističke pogreSke".
GOVORNI ČINOVI
211
Argumente koji su trebalo da pokažu da nijedan
opisni sud ne može da povlači vrednosne sudove nije
Iako strpati u jedan koš, ali na sreću postoji jednostavniji način za njihovo pobijanje nego što bi bilo ići korak
po korak kroz sve argumente. Najjednostavniji način
da se pokaže kako su oni pogrešni jeste dati protiv-primere, u okviru kojih sudovi, koji su jasni slučajevi
onoga što bi pomenuti teoretičari nazvali ..opisnim",
očito i nedvosmisleno povlače sudove koji su jasni
slučajevi onoga što bi pomenuti teoretičari nazvali
„vrednosnim". Kako ne bi bilo sumnje o tome da li su
primeri koje iznosim uistinu primeri onoga što autori
podrazumevaju pod vrednosnim i opisnim sudovima,
svešću svoje primere na one koje je koristio jedan
istaknuti autor, predstavnik grupe o kojoj je reč.
Naime, nameravam da pokažem kako su izvesni primeri, izneti da bi se ilustrovala nemogućnost izvođenja
vrednosnih sudova iz opisnih, upravo primeri gde su
vrednosni sudovi izvodljivi iz opisnih sudova. Otpočinjem sa dobro poznatim člankom Dž.O. Armsona
1
(J.O. Urmson) „Neka pitanja valjanosti' („Some questions conecrning validitv") .
Armson kaže: „Držim da kada se već potvrdi,
onda je očigledno da je izraz 'valjan' vrednosni izraz.
Govoriti o dobrom argumentu znači u najvećem broju
konteksta govoriti o valjanom argumentu... Izgleda mi
da bi bilo kakav podrobniji argument o ovome bio
izlišan"3.
ŠtaviŠe, on kaže: „Nazvati jedan argument valjanim ne znači samo klasifikovati ga logički - kao kad
kažemo da je to silogizam ili modus ponens; to u
najmanju ruku bar delimično predstavlja vrednovanje
ili procenu; to znači označiti da ga odobravamo. Isto
2 Revu* Inlernatutnale de Phitosaphie (1953); pre štampano u A.G.N. Flew (od):
I'.MU?i ni Conceptual Aiuilyiii (London, 1V56), sir. 120 i dalje.
3 Ibid. str. 127.
212
DŽON SERL
tako, nazvati jedan argument nevaljanim znači kritikovati odnosno odbaciti". 4 On, štaviše, smatra da to što
su sudovi koji tvrde daje neki argument valjan vrednosni, ne znači i da oni slede iz skupa tvrdnji koje su
opisne ili „klasifikacione", ili da su im istovetni po
značenju. Nema definicija „valjanog" u čisto opisnim
terminima, jer je „valjan" vrednosni termin i, shodno
tome, nijedan opisni sud ne može da povlači sud u
obliku „Ovo je valjan argument".
Ovakav zaključak ilustrovaćemo pomoću deduktivnih argumenata. Ovdc, u stvari, imamo dvc tvrdnje.
Prva, ne može biti definicije izraza „valjani deduktivni
argument" u čisto opisnim terminima; drugo, ni iz
jednog opisa deduktivnog argumenta ne može da sledi
da je to valjan deduktivni argument. Obe ove tvrdnje
čine mi se neistinitim, i sada bih želeo da ponudim
protiv-primere koji će ilustrovati njihovu neistinitost.
U smislu „definicije" u kojem definicija obezbeduje
logičku ekvivalentnost, tj. niz logički nužnih i dovoljnih
uslova, dajemo ovu definiciju izraza „valjan deduktivni
argument":
X je valjan deduktivni argument = df-X]c deduktivni argument a premise X-a povlače zaključak
oJSr-n.
Dalje, evo i opisa argumenta iz kojeg sledi da je
to valjan deduktivni argument:
X je deduktivni argument kod kojeg iz premisa
sledi zaključak.
Neko može tvrditi (mada ja ne vidim kako) da je
„povlači" vrednosni izraz, ali u tom slučaju mogli bismo
koristiti izvesni broj drugih opisa koji bi bili dovoljni
da povlače vrednosni iskaz „X je valjan deduktivni
argument". Na primer, „Premise su logički dovoljne
za zaključak"; „Zaključak logički sledi iz premisa";
4 Hrid. str. 12h.
GOVORNI ČINOVI
213
„Nedosledno je potvrditi premise a poreći zaključak",
itd\ Ovakve rečenice se koriste da bi se dali opisi
argumenata, i svaki ovakav opis je dovoljan da povlači
vrednosni zaključak da je ovaj argument valjan argument. Tako pobijamo gledište da ni iz jednog opisnog
suda ne sledi vrednosni.
Osnovno načelo teorije jezika koje leži u osnovi
pogreške naturalističke pogreške jeste da postoji logički
jaz između značenja vrednosnog izraza i kriterija za
njegovu primenu 6 . Problem sa takvim učenjem u našem
slučaju jeste u tome da čim tvfdite kako je neki
argument deduktivan, onda ste time već dali i kriterije
njegove valjanosti. Pa čak ukoliko, uopšteno govoreći,
postoji jaz između značenja „valjan" i kriterija valjanosti, ne može biti jaza između značenja „valjanog deduktivnog argumenta" i kriterija valjanosti, jer reč „deduktivan" nosi u sebi deduktivne kriterije. Da ovo formulišemo na drugi način: vrednosni sudovi prema ovoj
teoriji nikada ne mogu biti u potpunosti stvar objektivne činjenice, jer je uvek u načelu moguće ne složiti
se u pogledu kriterijuma koje treba koristiti kod vrednovanja. U krajnjoj liniji, treba izabrati izvesne kriterije, a takav izbor uvodi nesvodivo subjektivni elemenat
u svaki vrednosni sud. Ali u sadašnjem slučaju nema
mesta takvom izboru. Kad se jednom ustanovi da je
taj argument deduktivan, nema logičkog prostora da
biramo neki spoljni skup merila kako bismo vrednovali
odnosno procenili njegovu valjanost. Okarakterisati ga
kao deduktivan, znači speeifikovati deduktivne kriterije
za njegovu procenu. Nije stvar uverenja da je argument
„Svi ljudi su smrtni, a Sokrat je čovek; prema tome
Sokrat je smrtan" valjan deduktivni argument.
5 Neki od upisa koji bi se mogli dali uzrokuju Uskoće koje se odnose na takozvane
paradokse stroge implikacije, ali to je slučaj i sa pojmom sami' vuljanosli, stoga ove
paradokse smatram ncvajjiim /;i našii trenutna razmatranja.
6 Uporedi R.M. Harc: The Language uf Morats, (Oxford. 1952). poglavlje 2
214
I ) / U \ Sl-.RI
Da na drugi način iskažcmo našu pocntu: Armson
smatra iskaze u obliku „X je valjan deduktivni argument" očiglednim primerima vrcdnosnih sudova - i
verovatno je u pravu; pošto kod izricanja takve rečenice
sa namerom da napravimo takvo tvrđenje, mi obično
vrednujemo (dajemo procenu) određeni argument. To
pred nas postavlja dva pitanja: prvo, je li moguće dati
definiciju „valjanog deduktivnog argumenta" u opisnim
terminima; i drugo, ima li opisa koje možemo dati o
nekom argumentu, a koji će povući za sobom iskaz u
obliku »X je valjan deduktivni argument". Moj je
odgovor na oba pitanja - da. Koristeći termine koji se
tipično koriste pri opisivanju logičkih veza, termine
kao što su „analitički", „sledi iz", „logički nužan i
dovoljan", „istinit", „samo-protivrcČan", itd., možete
obrazovati bilo koji broj definicija izraza „valjani deduktivni argument; i shodno tome, postoji neki broj
opisa izvesnog argumenta X koji koristi ove termine
koji će sadržati vrednosni sud u obliku „X je valjan
deduktivni argument". Dakle, imamo jasan slučaj gde
takozvani opisni sudovi povlače takozvane vrednosne
sudove, a slučaj je utoliko zanimljiviji jer nam je upravo
on prvobitno dat kao ilustracija nemogućnosti ovakve
logičke veze.
Kad smo se jednom oslobodili dogme da nijedan
skup deskriptivnih sudova ne može da povlači nijedan
vrednosni sud, druge primere nije teško naći. Razmotrimo neke primere koje smo izabrali iz jednog drugog
poznatog članka istoga autora ,,O ocenjivanju"7. Ovde
Armson razmatra vezu između termina ocenjivanja
koje je uvelo britansko Ministarstvo poljoprivrede i
ribolova, kako bi ocenilo jabuke, i kriterijuma koje je
za primenu ovih termina dalo to isto Ministarstvo. Na
primer. Ministarstvo uvodi i izraz „ekstra fini kvalitet"
7 'On Grading'. Logic and Language, A.G.N. Flew (ed.). druga serija (Ncw York.
1953).
GOVORNI ČINOVI
215
i obrazlaže određena merila za njegovu primenu, koja
ću ja, sledeči Armsona, označiti skraćenicama A, B i
C. A sada, pita Armson, kakva je veza između suda
„Ova jabuka je 'ekstra finog kvaliteta'" i suda „Ova
jabuka ima karakteristike A, B i C". Po njemu, veza
između njih ne može biti veza povlačenja, jer „ekstra
fini kvalitet" kao ocena predstavlja vrednosni termin,
a „A**, ,,B" i ,,C" su opisni termini. Tvrđenje „Sve što
je A, B i C jeste 'ekstra finog kvaliteta'" ne može biti
analitično zbog razlike između opisivanja i vrednovanja. A sada bih želeo da zapitam: je" li zaista osnovano
pretpostaviti da sud „Ova jabuka je 'ekstra finog
kvaliteta'" ne može da se logički izvede iz „Ova jabuka
je A, B i C". Važno je napomenuti da je vladin
dokument koji Armson navodi naslovljen „Definicije
kvaliteta" (podvukao autor) 8 . Ministarstvo nudi definicije, a imajući na umu definicije koje ono nudi, tvrđenje
„Bilo koja jabuka koja je A, B i C jeste 'ekstra finog
kvaliteta7", analitičko je koliko i svaki drugi analitički
sud. Čovek koji kaže: „Ove jabuke su A, B i C", ali
i poriče da su 'ekstra finog kvaliteta' ili ne razume
izraze koje koristi ili ih koristi drugačije od načina na
koji su definisani, ili protivreči sam sebi. A to su upravo
znakovi da postoji logička povezanost između ova dva
tvrđenja.
Naravno, karakteristična ilokutorna snaga izričaja
„Ova jabuka je 'ekstra finog kvaliteta'", nesumnjivo je
sasvim različita od tipično ilokutorne snage izričaja
„Ova jabuka ima karakteristike A, B i C". I kao što
Armson ukazuje, karakteristična snaga prvog izričaja
jeste da oceni kvalitet jabuke, dok je karakteristična
snaga drugog da je opiše. Ali činjenica da ova dva
izričaja imaju karakteristično različite ilokutorne snage
nije dovoljna da dokaže kako iskaz izražen u prvom
8 ibid. str. 166.
216
DŽON SERL
izričaju ne povlači za sobom iskaz izražen u drugom.
Blisko povezana sa ovom razlikom između iskaza
izraženog u određenom izričaju i ilokutornc snage
izričaja jeste razlika između značenja ove rečenice i
snage njenog izricanja, a isto tako i, hteo bih to da
tvrdim, razlika - a ne istovetnost - između značenja i
upotrebe. Da bismo dobili jasnu sliku o pogrešci
naturalistićke pogreške, moraćemo da kasnije ispitamo
neke od ovih razlika, ali sada hoću samo da ukazem
na to kako je u ovom slučaju priroda pogreške u tome
Što iz činjenice da dva izričaja imaju različite ilokutome
snage zaključujemo da iskaz izražen u jednoj ne može
da povlači iskaz izražen u drugoj.
Tako još jednom konstatujemo da primeri koji su
izloženi da ilustruju nemogućnost izvođenja vrednosnih
sudova iz opisnih predstavljaju, kad ih bolje razmotrimo, upravo primerc u okviru kojih opisni iskazi u stvari
povlače za sobom vrednosne.
Do sada nisam pokušavao da objasnim poreklo i
karakter pogreške naturalističke pogreške, već sam
samo želeo da ukazem na nju. Kasnije ću razmatrati
njeno poreklo i pokušati da ga potpunije odredim.
6.2. Pogreške govornog čina
Okrećem se sada drugoj i sa prvom povezanoj
pogrešci koju ću nazvati pogreška govornog čina.
U klasičnom razdoblju lingvističke analize, filozofi
su često govorili sledeće stvari:
Reč „dobar" koristi se da se nešto pohvali (Her) y .
Reč „istinit" koristi se da se potvrde ili priznaju
tvrđenja (Strosn) 10 .
V R.M. Hare, op. čil.
10 „Truth", Anatvsis, sv.9. br. ti (1949); preštampano u Margarel Macdonald (ed.).
rhiiosophy and Analvsis (Oxford, 1954).
GOVORNI ČINOVI
217
Reč „znati" koristi se da se daju garancije (Ostin) 1 1 .
Reč „verovatno" koristi se da se kvalifikuju opredeljenja (Toulmin) 12 .
Svaka od ovih ima oblik: ,,ReČ R koristi se da se
izvrši govorni akt (čin) A". Osim toga, bio je rasprostranjen slučaj13 da su filozofi koji su govorili ovako nudili
ove tvrdnje kao (bar delimične) eksplikacije značenja
reči: oni su nudili ova tvrđenja u obliku „/? se koristi
da bi se izvršio akt (Čin) /4" na način filozofskog
ekspliciranju pojma R. Obratite pažnju takode da su,
učinivši to, izvlačili - u većini slučajeva čak izričito analogiju između reči o kojima su govorili i takozvanih
performativnih glagola. Kao Što se „obećanje" koristi
da bi se nešto obećalo, a „opklada" da bi se na nešto
kladilo, oni su smatrali i da se „dobro" koristi da bi se
nešto pohvalilo, a „istinito" da bi se nešto potvrdilo, itd.
Nazovimo ovakav vid analize analizom govornog
Čina. Dakle, postoji izvestan uslov primerenosti koji
bilo koja analiza značenja izvesne reči mora da zadovolji, a koji analiza govornog čina ne zadovoljava. Bilo
koja analiza značenja određene reči (ili morfema) mora
biti u skladu sa činjenicom da ista reč (odnosno
morfem) može da znači istu stvar u svim gramatički
različitim rečenicama, u okviru kojih može da se javi.
Sintaktičke transformacije rečenica ne nalažu neminovno promene značenja sastavnih reči morfema takvih
rečenica. Reč „istinit" znači ili može da znači istu stvar
u upitnim, pokaznim, pogodbenim, odrečnim, isključnim, optativnim oblicima, itd. Kada to ne bi bio slučaj,
razgovor bi bio nemoguć, jer „To je istina" ne bi bio
11 „Olhcr Minds", Prm-gedings of ihe ArisUnelian St>ciely. vanredna sv. 20 (1946);
preStampano u Logic and ljinguage, dniRa serija (Ntw York, 1953) i drugile.
12 ,,Probability", Proceedings of the AnstOlelian Smiety, vanredna sv. 24 (195(1):
prL-Stampano u Essays in t'onceptuat Ana!ysu (London, 1956).
13 Mada ne uvek. Oslin je posebno Jučan u pogledu toga da li njegova analizu ireba
da da značenja „znali"
218
DŽON SRRL
odgovor na pitanje „Je li to istina?", kad bi „istinit"
mcnjao svoje značenje od upitnih do pokaznih rečenica.
To je očigledan uslov primerenosti, ali analiza
govornog čina ne uspeva da ga zadovolji. Postoje dva
načina tumačenja analize i u oba, ona ne uspeva da
zadovolji ovaj uslov primerenosti. Grub način je da
pretpostavimo da kada analitičari tipa govornog čina
kažu „/? se koristi da bi se izvršio čin (akt) v4*\ oni
podrazumevaju da jc svako doslovno izricanje reci R
izvršenje čina A. Ako je to ono što su mislili, onda se
to suviše lako može pobiti, jer čak i da je izricanje
rečenice „ovo je dobro" izvršenje čina preporuke,
izricanje rečenice „Učini to dobrim" nije izvršenje čina
preporuke; to je izvršenje čina stavljanja zahteva odnosno davanja naredbe. Očigledno, postoji veliki broj
takvih protiv-primera. Malo je verovatno da bi analitičari govornog čina napravili tako grubu grešku, stoga
moramo da se okrenemo ka onom drugom, mnogo
tananijem tumačenju. Često su analitičari govornog
Čina kvalifikovali svoje iskaze u obliku ,,R se koristi da
se izvrši čin Au% govoreći da je osnovna upotreba R-a
da se izvrši čin A. Tako se nisu opredelili za gledište
da je svako doslovno izricanje R~a izvođenje čina A,
već da izričaji koji nisu izvođenje ovoga čina treba da
se objasne u terminima izričaja koji to jesu.
Preciznije, da bi zadovoljili uslov primerenosti,
analitičari govornog čina ne moraju da dokažu kako jc
svako izricanje R-a izvođenje A-a, već pre treba da
dokažu kako doslovni izričaji koji nisu izvršenje čina
A-a stoje u vezi sa izvršenjem A-a na način koji je čista
funkcija načina na koji izrečene rečenice stoje u vezi
sa standardnim pokaznim rečenicama, čijim se izricanjem čin i izvršava. Ako su u prošlom vremenu, onda
se o takvom činu izveštava kao da se dogodio u
prošlosti; ukoliko su hipotetične, onda se taj čin pretpostavlja, itd. Oni moraju da to dokažu, kako bi
GOVORNI ČINOVI
219
pokazali kako jedna reČ na isti način doprinosi svakoj,
ma koliko različitoj rečenici, pri tom tvrdeći da je
izvršna upotreba osnovna upotreba.
Sada je jasno da analiza govornog čina performativnih glagola zadovoljava ovaj uslov14. Na primer,
kada neko kaže nešto u obliku „Ukoliko on obeća da
ot onda to i to", onda pretpostavlja izvršenje čina koji
izvršava kada kaže nešto u obliku „Obećavam da o".
Ali, podjednako je jasno da analiza govornog Čina
drugih reći - „dobar", „istinit", „verovatan", itd. - ne
zadovoljava ovaj uslov. Razmotrimo sledećc primere:
„Ako je ovo dobro, onda treba da to kupimo", nije
ekvivalentno „Ako ja to hvalim, onda treba da to
kupimo". „To je obično bilo dobro" nije ekvivalentno
„Ja sam to obično hvalio". „Pitam se je li ovo dobro"
nije ekvivalentno sledećem: „Pitam se da li to hvalim",
itd. Slični protiv-primeri pobiće i analize govornog čina
reČi „istinit", „znati", „verovatan", itd.
Tvrđenje „R se koristi da se izvrši Čin A" - do
kojeg se stiglo izučavanjem pokaznih rečenica u prostom sadašnjem vremenu koje sadrže R - ne objašnjava
javljanje R-a u mnogim vrstama rečenica koje nisu
pokazne rečenice u prostom vremenu sadašnjem. Pa
ipak, očigledno R znači isto i u tim rečenicama, kao
Što znači i u pokaznim rečenicama u prostom vremenu
sadašnjem, te stoga tvrđenje „/? se koristi da se izvrši
čin A" ne može biti objašnjenje značenja R-a, čak i
kada se da mnogo tananije tumačenje ovog tvrđenja.
Opšta priroda pogreške govornog čina može se
izraziti na sledeći način, koristeći kao primer reč
„dobar". Nazvati nešto dobrim, predstavlja tipičnu
pohvalu odnosno, izraz je veličanja, odnosno poreporuke, itd. Ali, pogrešno je zaključiti iz ovoga da se
značenje „dobrog" objašnjava time što ćemo reći kako
se ono koristi da bi se izvršio čin hvaljenja. A dokazu14 Ona može, naravno, biti neistinita na osnovu sasvim drugih stvari.
220
DŽON SERL
jcmo da je to pogreška pokazavši da postoji beskrajan
broj protiv-primera rečenica gde „dobro" ima doslovno
javljanje, a ipak doslovni izričaji ovih rečenica ne
predstavljaju izvršenje govornog čina hvaljenja; niti su
ovakvi izričaji objašnjivi pomoću načina na koji ostatak
rečenice povezuje izričaj sa izvršenjem govornog čina
hvaljenja.
Analitičari govornog čina ispravno su uvideli da
nazvati nešto „dobrim" predstavlja tipično hvaljenje
(odnosno pozitivnu procenu, izražavanje odobravanja,
itd.) te stvari; no ova greška - koja bi mogla tek stvoriti
polazište za analizu reči „dobar" - shvaćena je kao da
je sama po sebi bila analiza. A veoma je lako dokazati
da ta analiza nije primerena prostim navođenjem raznih
vrsta rečenica koje sadrže reč „dobar", a čiji se izričaji
ne mogu analizirati pomoću pohvale (ili veličanja, itd.).
Ono na šta hoću ovde da ukazem nije samo vezano
za reč „dobar", već je posredi opšta opaska koja se
odnosi na jedan obrazac analize u filozofiji. Uobičajeni
analitički obrazac bio je ponuditi eksplikacije ili bar
delimičnu eksplikaciju, značenja filozofski važnih reči,
tvrđenjima u obliku „Reč R koristi se da se izvrši čin
4 " . Dakle, ako neko ponudi analizu značenja neke
reči, onda ono što nudi mora biti istinito za sva
doslovna javljanja te reči, u okviru kojih ona ima to
doslovno značenje; inače ta analiza nije primerena.
Ova analiza govornog čina reči koju smo upravo
razmatrali, nije primerena, jer te reći imaju veliki broj
doslovnih javljanja, u okviru kojih izričaji tih reči nisu
povezani sa izvršenjem čina kako bi trebalo da su
povezani, tako da analiza nema za posledicu promenu
značenja reči izazvanu promenama sintaktičkog tipa
rečenica u okviru kojih se javlja. Konkretno: (a) postoji
veliki broj doslovnih javljanja onih reći koje nisu
izvršenje govornih činova i, što je još važnije, (b) ta
javljanja nisu izloživa isključivo pomoću načina na koji
GOVORNI ČINOVI
221
ostatak rečenice povezuje reč sa izvršenjem govornog
čina. Važno je ponoviti da ovaj prigovor ne važi kod
analize govornog čina performativnih glagola (kao, uostalom, ni kod analize govornog čina uskličnih rečenica).
Do sada sam malo govorio o porcklu ove pogreške,
ali volco bih da pokažem u kakvoj je ona vezi sa
pogreškom naturalističke pogreške. Ako pretpostavimo da značenje reci kao što je „valjan" vezuje ovu
za konkretan raspon govornih činova - kao što je
stepenovanje i procenjivanje - onda će nam izgledati
nemoguće - pošto je povlačenje stvar značenja - da
reci koje označavaju logičke povezanosti - za koje se
ne pretpostavlja da su suštinski vezane za govorne
činove kao Što su stepenovanje odnosno procenjivanje
- mogu da se koriste za definisanjc „valjanog". Takode
će nam izgledati nemoguće da tvrđenja koja sadrže
samo izraze ove druge vrste mogu biti dovoljna da
povlače tvrđenje da je neki argument valjan. Opšte
uzev, ukoliko uzmemo ,,R se koristi da se izvrši A"
kao deo analize R-a, onda će nam za bilo koje reći,
XtY,Z - gde pretpostavljamo da se ni A" ni Y ali ni Z
ne koriste da se izvrši A - izgledati nemoguće da R
treba da bude odredljivo pomoću X, Y i Z-a, kao što
će nam se učiniti nemogućim da iskazi u obliku ,,A je
veliko R" mogu da slede iz iskaza u obliku „A je
X,Y,Z". Tako je pogreška govornog Čina jedno od
sredstava koje potkrepljuje pogrešku naturalistićke pogreške. Delom, zato što su se držali pogrešne analize
govornog čina izvesnih reci, lingvistički filosofi iz klasičnog razdoblja koji su se bavili moralnim kategorijama
smatrali su neodrživim izvesne vrste logičkih veza koje
su uključivale ove reci. U mom razmatranju pogreške
govornog čina pokušao sam da pokažem da je ovakva
analiza pogrešna; a u svojoj raspravi 0 pogrešci naturalističke pogreške, pokušao sam da pokažem da su se
u izvesnim slučajevima održale baš logičke relacije.
222
DŽON SERL
6.3. Pogreške potvrđivanja
Sada prelazim na treću pogrešku, koja je blisko
povezana sa drugom i koju ću nazvati pogreškom
potvrđivanja. To je pogreška koja se javlja kada pobrkamo uslovc za izvršenje govornog Čina potvrđivanja
sa analizom značenja pojedinih reci koje se javljaju u
izvesnim tvrdnjama.
Lingvistički filozofi žele da analiziraju značenje
takvih tradicionalno problematičkih pojmova kao što
su znanje, pamćenje ili voljna akcija. Da bi to učinili,
obraćaju se upotrebi takvih izraza kao što su „znati",
„pamtiti", „slobodan", „voljan", itd. Nevolja sa ovakvom metodom jeste da se u praksi ona gotovo uvek
svede na pitanje kada bismo mogli da damo tvrdnju u
obliku „Znam da to i to" ili „On se seća toga i toga",
ili „On je to i to učinio voljno". Ali, nije lako reći
koliko odgovori na ova pitanja zavise od toga šta u
stvari znači potvrđivati nešto, a koliko to zavisi od
pojmova koje filozof nastoji da analizira.
Filozof dobro primećuje da bi bilo veoma čudno
odnosno neobično reći izvesne stvari u izvesnim situacijama; stoga zaključuje da izvesni pojmovi nisu primenljivi na takve situacije. Na primer, Vitgenštajn
ističe da bi pod normalnim okolnostima, kada osećam
bol, bilo čudno reći: „Znam da sam u bolovima" 15 . Još
je jedan filozof jezika 16 istakao da bi bilo veoma čudno
za normalnog odraslog Engleza u običnim okolnostima
da kaže: „Pamtim sopstveno ime", ili „Sećam se kako
treba govoriti engleski". Doduše, zaključuje da se ovo
odnosi na pojmove saznavanja i pamćenja; kao i da su
ovi pojmovi primenljivi samo pod izvesnim uslovima.
15 Lutiwig Wittgenstcin: Phifotophkal Invntigation (Ncw York, 1955), na primer,
paragraf 246.
16 B.S. Bcnjamin: „Rememhcring", Mind (1956): preltampano u Essays in Philoutpliual Fjyetofagy, (New York, 1964). (ed.) Donald F. Gustalson.
GOVORNI ClNOVJ
223
Ja ću, pak, tvrditi da je razlog što je neobično reći
ovakve stvari to što su one suviše očigledne da bi uopšte
bile vredne pomena. Očigledno je istina da kada imam
bolove, ja znam da ih imam, kao što je očigledno i da
pamtim sopstveno ime, pa i to kako se govori engleski,
a razlog što je čudno objavljivati ovakve stvari pod
normalnim okolnostima jeste upravo to što su suviše
očigledne da bi bile vredne da se o njima javno
izjašnjavamo.
No, pre nego što razvijemo ovo gledište pomoću
uslova za davanje tvrdnji, želeo bih da razmotrim neke
druge primere iste pogreške. U svom delu »Concept of
Mind
Raji (Ryle) kaže da se u svojoj svakodnevnoj
upotrebi pridevi „voljan" i „nevoljan" koriste kao
pridevi koji se odnose samo na akeije koje ne treba
učiniti. On kaže: „Dakle, u okviru ovako obične
upotrebe apsurdno je raspravljati da li su zadovoljavajući, ispravni ili zadivljujući postupci voljni ili nevoljni"18.
19
U svome članku ,,A plea for excuses" , Ostin daje
sličnu a mnogo opštiju tezu. Kaže da u standardnom
slučaju obuhvaćenom bilo kojim normalnim glagolom,
nijedan od raspona izraza koji kvalifikuje akcije - izraza
kao što su „voljan", „svrhovit", „nameran", „sa predumišljajem", itd. - kao ni bilo koja od njihovih negacija,
nisu neophodni. „Samo ukoliko imenovani čin izvršavamo na neki poseban način ili pod uslovima različitim
od onih pod kojima se čin normalno izvršava... potreban je modifikujući izraz, pa je čak i obavezan""". On
rezimira ovu tezu parolom „Nema modifikacije bez
odstupanja" 21 . Ukoliko sama akcija nije odstupajuća,
nije primenljiv nikakav modifikujući pojam.
17G. Ryle: Concept of Mind (London, 19«),
18 G. Ry!e: Ibid. sir. 69.
19 PreStampano u Phitosophicai Papers (Oxford. IVfil)
20 Ibid. str. 138.
21 Ibid. str. 137.
224
DŽON SERL
Proširujući Rajlovu tvrdnju, Ostin primećuje da
bi, u običnim okolnostima, bilo čudno reći „Dobrovoljno sam kupio kola", odnosno „Pišem ovu knjigu
od sopstvene volje", te oba filozofa potom zaključuju
da su izvesni uslovi nužni za primenljivost izvesnih
pojmova. U svakom slučaju, kao i u slučajevima koje
smo ranije razmatrali, autor tvrdi da izvestan pojam,
odnosno niz pojmova, jeste neprimcnljiv na izvesno
stanje stvari, jer takvo stanje stvari ne uspeva da
zadovolji uslov za koji autor kaže da je pretpostavka
za primenljivost toga pojma. Štaviše, razlozi zašto ovi
filozofi izriču takve tvrdnje slični su u svakom pogledu.
Oni primećuju da bi u normalnim okolnostima bilo
veoma čudno reći „Sećam se sopstvcnog imena", „Kupio sam kola voljno", „Pišem ovo od sopstvene volje".
Ističu da je primereno reći ovako nešto samo pod
izvesnim uslovima, a zatim zaključuju da su takvi uslovi
uslovi primenljivosti pojmova tipa pamtiti, voljno, slobodna volja itd. i shodno tome da su oni deo analize
ovih pojmova. Tako prećutno pretpostavljaju da uslovi
za uspešno (i tačno) iznošenje tvrdnje - na primer, da
se sećam sopstvcnog imena ili da pišem knjigu od
sopstvene volje - čine deo analize pojmova pamćenja,
odnosno slobodne volje.
Ovakve pretpostavke predstavljale su važna metodološka načela koja su ležala u osnovi mnogih savremenih filozofskih razmatranja. Da bih dokazao da su one
neistinite, želim sada da razmotrim i neke druge stvari
koje bi bilo neobično reći. Obratite pažnju na sledeće
rečenice: „On diše", „On ima pet prstiju na levoj ruci".
Zapitajte se pod kojim uslovima bi bilo primereno
izreći ove rečenice, kako bismo izneli tvrdnje koje ove
rečenice izražavaju, i mislim da ćete se složiti da bi u
uobičajenim odnosno normalnim okolnostima bilo
veoma čudno izreći bilo koju od njih. Kao što je sasvim
primereno reći: „On se seća sopstvenog imena", kad
GOVORNI ČINOVI
225
postoji neki razlog za pretpostavku daje neko, recimo,
mogao da zaboravi sopstveno ime, tako je neobično
reći „On diše", ukoliko ne postoji neki razlog za
pretpostavku da je neko, recimo, mogao da prestane
da diše, odnosno da su naši slušaoci mogli pretpostaviti
da je neko mogao da prestane da diše, ili da ih je
potrebno iz nekog drugog razloga podsetiti da određena
osoba diše. Isto tako, ne bismo rekli: „On ima pet
prstiju na levoj ruci" ukoliko ne postoji takva abnormalna odlika određene situacije kao, na primer, da
neko ima šest prstiju na desnoj ruci, ili ukoliko ne
želimo da nekoga oslobodimo sumnje da je levoruki
ubica sa četiri prsta.
Ali imaju li ovakve opaske (o tome šta je primereno reći) ikakve veze sa analizom pojmova disanja
odnosno prstiju? Treba da se pažljivo krećemo po
ovom terenu. Možemo da konstruišemo čitav niz rečenica: „On se seća sopstvenog imena", „On zna da je
u bolovima", „Voljno je kupio svoja kola", „Piše ovu
knjigu od sopstvene volje", „Diše", „Ima pet prstiju
na levoj ruci". Smatramo da je primereno izreći ove
rečenice kao tvrdnje samo pod izvesnim okolnostima.
Samo ako je situacija odstupajuća - da se poslužimo
Ostinovim izrazom - primereno je reći ove stvari.
Dakle, kakvo je objašnjenje ove činjenice? Autori
koji uzimaju u razmatranje one prve primere smatraju
da ovo objašnjenje ima veze sa pojmovima pamćenja,
voljnosti, slobodne volje, itd. Dcluje nam neubedljivo
pretpostavka da bi slična objašnjenja bila delotvorna
kod pojmova disanja ili prsta; sada želim da ponudim
sledeće, mnogo opŠtije objašnjenje: postoje standardne
odnosno normalne situacije. Ljudi se obično sećaju
sopstvenih imena, znaju da li nešto boli ili ne, voljno
kupuju kola, pišu filozofska dela od sopstvene volje,
dišu i imaju pet prstiju na svakoj ruci. Uopšte uzev,
neprimerno je tvrditi za uobičajenu odnosno normalnu
226
D 2 O N SERL
situaciju da je ona uobičajena odnosno normalna,
ukoliko ne postoji neki razlog za pretpostavku - odnosno ukoliko ne pretpostavljamo da je neko drugi mogao
pretpostaviti, itd. - da je ona mogla biti neuobičajena
odnosno abnormalna. Jer, primctiti d a j e ona uobičajena, znači sugerisati da to što je uobičajeno jeste na
neki način izuzetno, a implicirati odnosno sugerisati da
postoji neki razlog da se pretpostavi da situacija može
biti i neuobičajena odnosno da su slušaoci mogli pretpostaviti da takva situacija ne mora biti uobičajena,
odnosno u najmanju ruku da je slušaoce možda potrebno podsetiti da je situacija uobičajena. Ukoliko
govornik koji opisuje neku situaciju ne zna razlog zašto
bi bilo ko mogao pretpostaviti da je situacija neuobičajena odnosno odstupajuća ili da nekoga treba podsetiti
da su takve okolnosti uobičajene, onda tvrditi da je
situacija uobičajena jednostavno predstavlja nešto
neuobičajeno.
Dakle, objašnjenje nema nikakve veze sa analizom
konkretnih reci; ono leži u objašnjenju tog šta znači
izneti neku tvrdnju. Takva tvrdnja - na primer, da se
sećam sopstvenog imena - jednostavno je izlišna ukoliko je sam kontekst ne nalaže. Ali takva izlišnost nema
nikakve veze sa pojmom pamćenja već sa pojmom
procesa iznošenja tvrdnje. Opšti karakter pogrešnog
potvrđivanja, prema tome, sastoji se u zameni uslova
iznošenja ispravnih tvrdnji za uslove neprimenjivosti
izvesnih pojmova. Poenta nije u „nema modifikacije
bez odstupanja" već „bez izuzetnosti nema izuzimanja".
U čemu je, u stvari, ovde neslaganje? O b e se
strane slažu o postojanju izvesnih podataka, podataka
u obliku: „Bilo bi čudno i nedopustivo reći to i t o " .
Ali postoji neslaganje o objašnjenju tih podataka.
Kažem da podatke treba objasniti pomoću onoga Što
je uopšte na snazi kod iznošenja tvrdnji; gledište koje
napadam kaže da podatke treba objasniti u svetlu
GOVORNI ČINOVI
227
uslova primcnjivosti izvesnih pojmova. Do sada jedine
prednosti koje mogu da iznesem u prilog svoje analize
jesu veća jednostavnost, opštost i možda uverljivost.
Ali, sada bih želeo da iznesem postojeće protiv-primere
nekima od tih drugih analiza kako bih pokušao da ih
mnogo određenije pobijem.
Tvrdi se da izvesni uslovi primenljivosti - to jest
pretpostavke - izvesnih pojmova daju pod određenim
uobičajenim uslovima, izvesne tvrdnje, koje nisu ni
istinite ni lažne. A sada obratimo pažnju na to da
negacije odnosno suprotnosti takvih tvrdnji nisu „ni
istinite ni lažne" pod normalnim okolnostima već
jednostavno lažne. Razmotrimo: „On ne zna da ga
nešto boli"; „On se ne seća svoga imena"; ,.On više
ne diše"; „Nije kupio kola voljno; prisilili su ga"; „Ne
piše ovu knjigu od sopstvene volje; prisiljavaju ga";
„Nema pet prstiju na levoj ruci već šest", itd. Pod
uobičajenim uslovima, ne postoji ništa besmisleno u
takvim tvrdnjama; one su jednostavno lažne, jer upravo
njihova neistinitost čini situaciju uobičajenom odnosno
normalnom u relevantnim slučajevima. Ali, ukoliko su
neistinite, nisu li onda njihova poricanja istinita?
Štaviše, ukoliko se udaljimo od veoma jednostavnih primera, kao što smo to učinili u slučaju pogreške
govornog Čina, videćemo da su ovakvi pojmovi primenljivi bez ikakvih do sada pominjanih uslova. Razmotrite
sledeće primere: „Sistem dobrovoljnog regrutovanja
potpuno je neuspeo u Kaliforniji"; „Sposobnost da se
setimo tako jednostavnih stvari kakvi su vlastito ime i
broj telefona, jedan je od temeljaca organizovanog
društva"; „Mnogo je prijatnije raditi stvari od slobodne
volje, nego kad je čovek prisiljen da ih obavi". Ove
rečenice sadrže reci „voljan", „pamtiti" i „slobodna
volja", a njihovo izricanje bilo bi primereno i bez bilo
kakvih posebnih odstupajućih uslova, za koje filozofi
kažu da su nužni uslovi za njihovu primenljivost.
228
DŽON StRL
Dakle, kao i u slučaju pogreške govornog čina, usredsređivanje na nekoliko veoma jednostavnih primera
pokazanih rečenica dovelo je do neispravne analize.
Mogli bismo da istu stvar kažemo na nešto drukčiji
način. Priroda greške koju navodim ukazuje na to da
je došlo do zamene uslova pod kojima se nešto može
tvrditi sa pretpostavkama pojmova. Većina pojmova
zaista ima pretpostavke koje određuju raspon njihove
smislene primenljivosti. Na primer, pojam deljiv sa
sedam primenljiv je samo na (izvesne vrste) matematičkih entiteta. Iz toga razloga čudno je pa i besmisleno
tvrditi: „Burski rat je deljiv sa sedam". Ali isto je tako
neobično tvrditi - u sadašnjem normalnom, neodstupajućem kontekstu - „Pišem ovu knjigu od sopstvene
volje'1. Ali činjenica da je takva tvrdnja čudna, osim u
abnormalnim odnosno odstupajućim situacijama, nije
dovoljna da pokaže kako je odstupanje, odnosno abnormalnost pretpostavka primenljivosti pojma činjenja
nečega slobodno odnosno od sopstvene slobodne volje
na isti onaj način na koji je numerički entitet pretpostavka primenljivosti pojma deljiv sa sedam. Naravno,
„namera", „uverenje", „znati", itd. - kao i većina
zanimljivih reci - zaista imaju složenu mrežu pretpostavki, ali metode klasične lingvističke analize nisu
uvek pogodne da ih razvrstamo i da ih razlikujemo od
uslova za iznošenje ispravnih tvrdnji.
6.4. Poreklo ovih pogrešaka: značenje kao upotreba
Želim sada da ponudim nekoliko opaski u vidu
objašnjenja kako je uopšte došlo do ovih pogreški.
Lingvistički filozofi iz razdoblja o kome je reč nisu imali
opštu teoriju jezika, na kojoj bi temeljili svoje konkretne pojmovne analize. Ono što su imali umesto nje
jeste nekoliko krilatica, od kojih je najupečatljivija bila
GOVORNI ClNOVl
229
„Značenje je upotreba". Ova krilatica oličavala je
uverenje da se značenje reci ne može naći traganjem
za nekim povezanim mentalnim entitetom u introspektivnom domenu, kao ni traganjem za nekim entitetom
koji ta reč zamenjuje - pa bi ovaj apstraktan ili
konkretan, mentalan ili fizički, poseban ili opšti - već
pre pažljivim razmatranjem kako se ta reč u stvari
koristi u jeziku. Kao beg od tradicionalnih platoničarskih odnosno empirističkih ili Traktatu sličnih teorija
značenja, krilatica „značenje je upotreba" bila je krajnje blagotvorna. Ali kao samosvojno sredstvo analize,
pojam upotrebe je toliko neuhvatljiv da je donekle
uzrokovao zabune na koje sam pokušao da ukazem.
A evo kako je njegova nejasnost, po mom mišljenju,
uzrokovala odnosno pomogla nastajanju ovih zabuna.
Neki filozof želi da analizira određeni pojam,
recimo, pojam znanja odnosno pamćenja. Sledcći navedenu krilaticu, on se okreće upotrebi glagola „znati"
odnosno „pamtiti". Da bi ovo učinio, uzima određen
broj rečenica, gotovo uvek onih koje pripadaju pokaznim rečenicama sa prostim vremenom sadašnjim;
potom postavlja sebi pitanja kao Što su: pod kojim
uslovima bi izrekao te rečenice; i kad bi ih izrekao,
kakvu bi vrstu govornog čina izvršio. No pošto mu
nedostaje opšta teorija značenja, odnosno sintakse,
odnosno govornih činova, postavlja se pitanje kako će
protumačiti dobijene odgovore na ova pitanja. U slučaju pogreške potvrđivanja izvesni opšti uslovi za izvršenje govornog čina tvrđenja pogrešno su pripisani
određenim recima, jer se tokom istraživanja upotrebe
ovih reci i došlo do takvih rezultata. Ova krilatica nije
pružila filozofu način na koji će razlikovati upotrebu
reČi i upotrebu rečenice koja je sadrži. Ova je krilatica
tako začela pogrešno uverenje da - zato što pod
određenim uslovima ne kažemo to i to - pod takvim
230
DZON SERL
uslovima ne mole biti slučaj da to i t o . Primenjujući
krilaticu „značenje je upotreba"' filozof se pita: „Pod
kojim uslovima bismo rekli da pamtimo to i to odnosno
da je takav i takav čin izvršen voljno?" Ali, kako će
on znati da odgovor na takva pitanja ne zavisi mnogo
od čina govorenja koliko od pojmova pamćenja odnosno voljnosti?
Poreklo pogreške govornog čina p o t p u n o je slično.
Lingvistički filozof uzima pitanje: „Šta 'dobar' odnosno
'znati' znači?" kao da je ono isto kao i pitanje: „Kako
se 'dobar' odnosno 'znati' upotrebljava?" i ograničava
svoju raspravu na nekoliko jedinstvenih rečenica koje
sadrže ove reci. Potom ustanovljuje da kod izricanja
tih rečenica mi u stvari izvršavamo izvesne govorne
činove. Krilatica „značenje je u p o t r e b a " ne pruža način
za razlikovanje karakteristika izricanja koje se mogu
isključivo pripisati javljanju reci koju analizira od karakteristika koje se mogu pripisati nekim drugim odlikama rečenice odnosno nekim drugim spoljnim činiocima; stoga pogrešno zaključuje da se reč „ d o b a r " sama
po sebi koristi kako bi se izvršio govorni čin pohvale;
i došavši do takvog zaključka, prilikom ispitivanja
takozvane upotrebe reci „ d o b a r " , zaključuje da je
analizirao značenje „ d o b a r " , pošto su prema njegovoj
krilatici značenje i upotreba istovetni. Do ovakvog
prenošenja izgleda da dolazi na sledeći način. Filozof
želi da pita:
1. Sta znači reč /??
Pošto je značenje upotreba, on uzima da je ovo pitanje
isto kao i:
2. Kako se R upotrebljava?
za koje se onda prećutno uzima da znači:
3. Kako se R upotrebljava u pokaznim kategoričkim rečenicama u jednostavnom vremenu sadašnjem, a u obliku, recimo, „X je R".
GOVORNI ČINOVI
231
a to se smatra da je isto pitanje kao i:
4. Kako se upotrebljavaju ove rečenice koje sadrže
/??
što se uzima kao:
5. Kakav se ilokutorni čin vrši kod izricanja ovakvih rečenica?
ili:
6. Kakvi su uslovi za izvođenje ispravnih tvrdnji
kod izricanja ovakvih rečenica? To jest, kad
bismo zaista rekli nešto u obliku „A'je /?"?
Ako pretpostavimo da odgovori na 5 neminovno odgovaraju i na 1, onda to dovodi do pogreške govornog
čina; a ako pretpostavimo da odgovori na 6 neminovno
odgovaraju i na 1, onda to dovodi do pogreške potvrđivanja. Obe pogreške proističu iz toga što smo pretpostavili da 1 znači isto što i 2.
Poreklo pogreške naturalističke pogreške mnogo
je složenije, ali čak i ono - u nekim od svojih novijih
verzija - delimično se može pripisati krilatici „značenje
je upotreba". Lingvistički filozofi iz klasičnog razdoblja
bili su pod snažnim utiskom činjenice da se izvesne
pokazne rečenice ne upotrebljavaju kako bi se opisalo
stanje stvari već da bi se dala vrednovanja, procene,
ocene, prosuđivanja, rangiranje, itd. Uvidcvši da je
upotreba - u smislu ilokutorne snage izricanja ovih
rečenica - različita od upotrebe odnosno ilokutorne
snage izricanja izvesnih opisnih rečenica, oni su zaključili da značenje mora biti takvo da ni iz jednog skupa
opisnih tvrđenja ne proizlazi vrednosno. Ali takav
zaključak ne sledi, jer iz činjenice da je svrha odnosno
ilokutorna snaga izricanja rečenice „vrednosna", ne
sledi da izražena tvrdnja ne može biti izvučena iz
tvrdnje izražene izricanjem neke rečenice čija bi ilokutorna snaga odnosno namena izricanja bila „opisna".
Istinosni uslovi jednoga stava mogu biti dovoljni za
istinosne uslove drugoga - i pored toga Što svrha
232
D2ON SERL
izricanja jedne rečenice može da se razlikuje od svrhe
izricanja druge. Usiovi istinitosti jednoga stava pomešani su sa svrhom, odnosno snagom izricanja rečenice,
zato što je reč „upotreba" tako nejasna da uključuje i
uslove istinitosti izraženog stava ali i namenu odnosno
ilokutornu snagu izricanja odgovarajuće rečenice.
Kao sredstvo analize, teorija značenja na osnovu
upotrebe pruža nam samo određene podatke, što će
reći, sirovu gradu za filozofsku analizu; na primer,
podatak da prilikom izricanja rečenice u obliku „X je
dobar" mi tipično nešto hvalimo, ili da se rečenica
„Pamtim svoje ime" izriče samo pod jednim ali ne i
pod drugim uslovima. A kako će se ovakvi podaci
sistematski analizirati, objasniti i protumačiti, zavisiće
od toga koja smo druga gledišta odnosno teorije jezika
primenili na takve podatke, jer nam sama teorija
upotrebe ne obezbedujc sredstva za takvu analizu i,
čak (kao što sam nastojao da pokažem), može da stvori
pometnju.
6.5. Alternativna objašnjenja
Da vidimo sada u kojoj će meri naša teorija
govornih činova razrešiti ove poteškoće. Ova bi teorija
trebalo da nam pruži jezička objašnjenja za lingvističke
karakterizacije klasičnih lingvističkih analitičara, a ta
objašnjenja ne bi trebalo da su podložna vrstama
prigovora koje smo mi već uputili njihovim objašnjenjima.
Najlakši je slučaj pogreške potvrđivanja, te ću
stoga njega prvo i razmotriti. Vidcli smo u našoj analizi
ilokutornog čina da je medu pripremnim uslovima za
veliki broj vrsta činova i uslov koji daje namenu
odnosno svrhu određenom činu u sveukupnoj govornoj
situaciji. U slučaju informacije koja nosi klasu ilokutor-
GOVORNI ČINOVI
233
nih činova (izveštaji, opisi, potvrđivanja, itd.) uslov se
javlja u ovom obliku: da bi tvrdnja da p bila ispravna,
ni G(ovorniku) ni 5(lušaocu) ne srne biti i suviše
očigledno da p. Štaviše, pošto G uvek u izvođenju bilo
kog ilokutornog čina podrazumeva zadovoljenost pripremnih uslova, to u izvođenju bilo kojeg od činova
sa nekom informacijom G podrazumeva odsustvo očiglednosti.
Podaci koji su nam potrebni da bismo dali objašnjenje sadrže se u karakterizacijama kao što je ta da je
neobično reći: Pamtim sopstveno ime", „Voljno sam
kupio kola", ili „Pišem ovo od sopstvene volje", pod
uslovom da situacija nije na neki način odstupajuća od
normalne, kao i u toj da kada neko kaže „Pamtim
sopstveno ime", itd., onda on implicira daje situacija
čudna odnosno odstupajuća.
Ova teorija na sledeći način objašnjava ove podatke. Pošto je uopšte očigledno da ljudi pamte sopstvena
imena, voljno kupuju kola i pišu knjige od sopstvene
volje, itd., ova tvrdnja bi u svakom datom slučaju bila
neispravna, ukoliko kontekst nije neobičan i to tako
da dovodi u pitanje očiglednost ovih stvari. Isto tako,
tvrđenje bilo kojeg od ovih stavova impliciraće da se
stav inače ne uzima kao očigledno istinit, i otuda će
implicirati da je situacija neobična, pošto samo u
donekle neobičnim situacijama ovakvi stavovi neće biti
očigledno poznati kao istiniti.
Moram ponovo da naglasim da ove moje primedbe
nemaju za cilj da ponude bilo kakvo opšte objašnjenje
uslova primenljivosti ovih pojmova. Ali ne kažem da
„voljan", „slobodna volja", itd. nemaju pretpostavke,
kao ni da se svaka akcija može smisleno okarakterisati
kao voljna. Naprotiv, mislim da pojmovi koji modifikuju akciju imaju prilično složenu mrežu pretpostavki.
Štaviše, neki od tih pojmova su po mom mišljenju
234
DŽON SLRL
isključioci". Izgleda da se naročito „voljan" javlja kao
isključilac. On svoje značenje dobija kontrastom sa
„pod prinudom", „prisiljen", „prinuđen" itd. Da bi
stvar bila još složenija, neki su od ovih modifikatora
ugrađeni u značenje izvesnih akcionih glagola. Tako.
na primer, „On se dobrovoljno javio u dobrovoljce"
jeste (u najmanju ruku) pleonazam, a „On je nevoljno
dobrovoljac" jeste samo-protivrečno (ovaj mi je primer
predložio Gilbcrt Raji). Ukratko, bilo koje objašnjenje
javljanja ovih reci u izričajima - čak i kada su svedene
na rečenice koje se koriste da bi se iznele jednostavne
tvrdnje - moralo bi da uključi ne samo (a) uslove za
tvrđenje već i (b) pretpostavke, (c) isključioca, (d)
činjenicu da ovi pojmovi obrazuju dco definicije nekih
glagola, a možda i neke druge stavke. Pokušavam samo
da pokažem kako je Ostinova opšta tvrdnja - nema
modifikacije bez odstupanja - pogrešna, kao i da su i
pogrešni neki drugi primeri iste pogreške potvrđivanja,
kao stoje Rajlova, i da njihove podatke bolje možemo
objasniti mojom opštom teorijom govornih činova.
Podaci koje moramo da objasnimo a koji su doveli
do pogreške govornog čina, sledeće su vrste: nazvati
nešto „dobrim" predstavlja tipično pozitivno ocenjivanje, hvaljenje, preporučivanje, odnosno odobravanje
stvari koju smo tako nazvali. Štaviše, to nije samo
kontingentna Činjenica, kao što se vidi na osnovu
činjenice da se sama reč „dobar" opisuje kao izraz
hvale. Isto tako, reći za neku tvrdnju da je istinita,
predstavlja tipično odobravanje, povlađivanje, prihvatanje i slično. Kako je moguće u ovim i nekim drugim
primerima da nazvati nešto R predstavlja u stvari
izvršenje govornog čina A, a da istovremeno kad
kažemo da se R koristi da bi se izvršio čin A to ne
22 Uporedi k.il.uul Hali, ,,Exduders". Aruifysis, IV. 20 (1959); preilampano u
Philosuphy and Ordinarv LanguaRf (Urbana. 1963) sa potpunijim objašnjenjem ovog pojma,
(ed.) Charles E. Calon.
GOVORNI ČINOVI
235
objašnjava značenje /?-a? Ili da nešto drukčije formulišem ovo pitanje, koristeći „dobar" kao primer, kako
može teorija jezika kao što je ova koju ja zagovaram
da objasni na koji način reč „dobar" doprinosi značenju
pokaznih rečenica, koje je takvo da nazvati nešto
dobrim znači - kao stvar pojmovne istine - tipično
hvaljenje, itd., a da se pri tom ne upadne u pogrešku
govornog čina. Slično pitanje može se postaviti o
„istinitom", „znati", itd.
Da bismo odgovorili na ovo pitanje povodom reci
„dobar", najpre bih želeo da napravim razliku između
dve klase ilokutornih glagola: u grupu X uključujem
takve glagole kao što su „stepenovati", „procenjivati",
„ocenjivati", „prosuđivati", „vrednovati", „rangirati" i
„odmeriti". U grupu Y uključujem takve glagole kao
što su „hvaliti", „uznositi", „veličati", „izraziti odobravanje", „izraziti zadovoljstvo" i „preporučiti". Ove dve
klase se ponekad trpaju u jednu, ali ja mislim da je
jasno da su one različite. Mogu da vrednujem nešto u
povoljnom pa i nepovoljnom smislu, ali ne mogu da
nekog nepovoljno uznosim. Mogu nešto da ocenim u
smislu da je odlično ili rđavo, ali ne mogu da hvalim
kao rdavo. Članovi grupe Y stoje tako prema članovima
grupe X u odnosu sličnom onome između određenja i
onog što se određuje. Hvaliti nešto znači često, a
možda i tipično, vrednovati ga. Ali to ne znači bilo
koju vrstu vrednovanja, već samo povoljno vrednovanje. A nisu sva vrednovanja povoljna.
A da bismo izvršili činove u odredljivom rasponu
- procenjivanja, stepenovanja, itd. - postoji, zavisno
od prirode stvari koje se vrednuju, izvestan raspon
termina koji se mogu koristiti. Tako, na primer, kod
ocenjivanja studenata koristimo slova „A", ,,B", ,,C",
,,D" i ,,F". Jedan od najrasprostranjenijih nazivnika
ocena - kako ih Armson zove -jeste „dobar". Drugi
najčešći nazivnici u ocenjivanju su „odličan", „slab".
236
DŽON SERL
„dobar", „dovoljan" i „graničan". Dati ocenu nečega
obično podrazumeva (između ostalog) i pridavanje
nazivnika ocene i obrnuto, pridavanje jednoga od onih
nazivnika obično znači davanje procene, vrednovanja
i sličnog. A termin koji se pripisuje ukazaće na vrstu
izvršene procene, povoljne ili nepovoljne, visoke ili
niske, itd.
To što je nekontingentna činjenica da je nazivanje
nečega „dobrim" ujedno i vrsta pohvale, razlog je
sledeći: nazvati nešto „dobrim", znači pridati mu određeni rang na skali procene odnosno vrednovanja, ali
pridavati mu rang na toj skali znači samo proceniti
odnosno vrednovati to nešto; to znači pridati mu
konkretnu vrstu vrednovanja. U slučaju „dobrog", to
znači dati mu (prilično) visoko odnosno povoljno vrednovanje. Ali pridati mu visoko vrednovanje predstavlja
tipično (kao što sam već napomenuo) hvaljenje odnosno pozitivno ocenjivanje i slično - a to je situacija u
kojoj se vrši izricanje koje određuje šta je od svega
ovoga posredi.
Tako kvazi-nužna istina da nazvati nešto „dobrim"
predstavlja, u stvari, hvaljenje tog nečeg, ne govori
nam kakvo je značenje „dobrog" već nam govori o
načinu na koji je ta reč smeštena u institucije grupe X,
kao i kakve su veze između tih institucija i govornih
činova u grupi Y. Veza između značenja reći „dobar"
i izvršenja govornog čina hvaljenja, ili kakvog sličnog,
premda je nužna, predstavlja u stvari srodstvo drugog
stepena.
Dakle, šta uopšte „dobar" znači? Iscrpan odgovor
na ovo pitanje je van domašaja ovog razmatranja. Kao
što je Vitgenštajn isticao, „dobar", kao i „igra", ima
čitavu porodicu značenja. Istaknuto među njima je
ovo: zadovoljava merila odnosno standarde procene ili
vrednovanja. Drugi članovi ove porodice jesu: „zadovoljava izvesne interese", „zadovoljava izvesne potrebe"
GOVORNT ČINOVI
237
i „ispunjava izvesne svrhe". (A ovi su članovi međusobno povezani; to što imamo merila za procenu koja
imamo, zavisićc od takvih stvari kao što su naše
potrebe i interesi.)
Analiza govornog Čina ispravno ukazuje na to da
reći da nešto zadovoljava kriterijume odnosno merila
vrednovanja to jest ocenjivanja, znači izvršiti određeno
vrednovanje ili izvesno procenjivanje, što će reći vrstu
preporučivanja. Ali netačan zaključak da je značenje
„dobrog" prema tome, nekako objašnjivo pomoću
hvaljenja, sprečava nas da vidimo ono što sam pokušavao da istaknem, a to je da „dobar" znači isto bez
obzira da li izričem sumnju u to da li je nešto dobro
ili pitam je li nešto dobro, ili kažem da je to nešto
dobro. Iz tog razloga pitanje „Šta je to nazvati nešto
'dobrim'?" različito je od pitanja „Kakvo je značenje
'dobrog'?"?
Ovaj zaključak, čini mi se, može se i dalje razviti
ukoliko uzmemo u razmatranje reći koje imaju upotrebu sličnu upotrebi „dobrog" i koje sadrže relevantne
pojmove ilokutornog čina kao morfološke konstituente. Mislim na rcči kao što su „dostojan hvale", „hvale
vredan" i „za preporuku". Nazvati nešto hvale vrednim
tipično je hvaljenje toga. Ali na osnovu ovoga reći da
se „hvale vredan" koristi da bi se izrekla pohvala, ne
pruža nam značenje te rcči odnosno ne objašnjava reč
„hvale vredan". Kaže nam jedino da tvrditi da je nešto
hvale vredno znači izvršiti izvesnu vrstu ilokutornog
čina. Ali to je posledica činjenice da „hvale vredan"
znači ono što znači, to jest „da nešto vredi pohvaliti";
to nije objašnjenje tog značenja. Veza između „hvale
vrednog" i govornog čina hvaljenja ni najmanje ne
nalikuje na vezu između glagola „hvaliti" i govornog
čina hvaljenja. „Dobar", tvrdim, slično je „hvale vrednom" a nije kao „hvaliti".
238
DŽON SERL
Razmotrimo sada kako bismo se na sličan način
pozabavili rečju „istinit". Problem je sledeći: kako je
moguće - kao što ukazuje analiza govornog čina - da
nazvati nešto istinitim predstavlja njegovo tipično odobravanje, priznavanje, prihvatanje ili slično, a da ipak
takve primedbe ne rešavaju ili razrešavaju ono Što
Strosn naziva „filozofski problem istine"? Odgovor se,
smatram, može potražiti u sledećem pravcu. Obično
nazivamo nešto istinitim, kao stoje to primetio Strosn,
samo ako je već učinjen ili se na neki način razmatra
neki komentar, primedba, tvrdnja, iskaz ili pretpostavka; ukratko, samo ukoliko je već dat neki iskaz.
Ukoliko vam kuća gori, ne jurnem k vama i kažem
vam: „Istina je da vam kuća gori", pre ću jednostavno
reći: „Kuća vam gori". Prethodnu rečenicu koristim
samo kada se već razmatra stav da vaša kuća gori, i
gde je ovakvo pitanje postavljeno već prc moje objave.
Ali, ako je to tako, onda moja objava koja obuhvata
i reč „istina" poslužiće da ukaže ne samo na to da vaša
kuća gori već i na to da je pitanje već bilo prethodno
postavljeno, a moje potvrđivanje (za razliku od poricanja) da je ovaj stav istinit poslužiće da ukaže na to
kako se ja slažem sa govornim činom nekog drugog
govornika, priznajem ili odobravam govorni čin u
okviru koga je on na samom početku i postavio ovo
pitanje. To jest, zbog toga što mi obično reč „istinit"
upotrebljavamo samo kada je određeni stav u razmatranju, i zbog toga što se određeni stav obično uzima u
razmatranje iznošenjem nekih od ilokutornih činova
kao što su tvrđenje, izjavljivanje ili pretpostavljanje upravo zbog ove dve činjenice - nazvati nešto istinitim
staviće nas u određenu vezu sa tim početnim ilokutornim činom (u relaciju, na prtmer, slaganja odnosno
odobravanja i obrnuto, u slučaju „ne-istinitosti", u
odnos neslaganja). Sve nam ovo kaže kakve vrste
ilokutornih činova izvršavamo (medu ostalima) kada
GOVORNI ČINOVI
239
izreknemo rečenicu, na primer, „Istina je da vaša kuća
gori". Ali iz razloga koje smo več naveli, to nam ipak
ne daje rešenje filozofskog problema istinitosti. Ova
dva primera trebalo bi da su dovoljna da pokažu da je
moguće objasniti vrstu podataka koji čine osnovu
pogreške govornog čina a da se pri tom izbegnu greške
takve analize.
Pogreške naturalističke pogreške takode ukazuje
na preostali problem kojim bih sada želeo da se
pozabavim. Kako je moguće da opisne tvrdnje mogu
da povlače vrednosne tvrdnje a da istovremeno ilokutorne snage budu različite? Nije li to kršenje osnovnog
načela da u zaključku deduktivnog argumenta ne može
biti više toga nego što se nalazi u premisama? Da bismo
ovo objasnili, moramo uvesti razliku između značenja
i upotrebe, i to u jednom smislu „značenja" i jednom
smislu „upotrebe". Ilustrovaćemo ovo primerom jabuka. Značenje „ekstra fine klase" kao stručnog termina
u klasifikovanju jabuka datoje definicijom Ministarstva
poljoprivrede i ribolova, u okviru njihove tablice definicija'3.Kad upotrebimo naše skraćenice „izvesna vrsta
jabuka je ekstra finog kvaliteta", značiće „izvesna vrsta
jabuka ima svojstva A, B i C". No, naravno, upotreba
izraza „ekstra finog kvaliteta" po svoj prilici će biti
sasvim različita od upotrebe 'opisnih' izraza „A, B i
C , upravo stoga što je izraz „ekstra finog kvaliteta"
uveden kako bi oni koji razvrstavaju jabuke imali
poseban izraz koji će koristiti pri ocenjivanju jabuka.
Filozofi ponekad govore tako kao da je jedini cilj
uvođenja nekog novog izraza na osnovu stipulativne
definicije dobijanje izvesne 'skraćenice', ali to je potpuno netačno; skraćenica je samo jedan od motiva
medu mnogima koji stoje iza stipulativne definicije.
„Ekstra finog kvaliteta" znači ,,A, B i C" ali to nije
samo puka skraćenica. To znači da razlika između
23 J.O. Urmson, op. cil. str. 166.
740
DŽON SELRL
značenja i upotrebe ovde uključuje i razliku između
uslova istinitosti s jedne i svrhe odnosno funkcije s
druge strane. Da iz tvrdnje kako je ova jabuka A,B i
C sledi tvrdnja da je ova jabuka ekstra finog kvaliteta
- a da je ipak karakteristična ilokutorna snaga izricanja
rečenice upotrebljene za iznošenje druge tvrdnje ocenjivanje - dok je karakteristična ilokutorna snaga
izricanja rečenice upotrebljene za iznošenje prve tvrdnje - opisivanje - razlog je jednostavno taj da je
ovakva logička veza povlačenja - stvar značenja; a
ilokutorna snaga u drugom slučaju stvar je upotrebe
specijalnih izraza koje ta rečenica sadrži. Ilokutorna
snaga može se u načelu uvek pretvoriti u stvar značenja,
ali u ovom slučaju to se nije dogodilo.
Moglo bi se pomisliti da je ovo varljiv primer, jer
koristi izvestan poseban odnosno stručan termin, ali se
ista opaska može napraviti i kod nekih drugih primera.
Tvrdnja P izneta kroz izricanje rečenice R može da
povuče tvrdnju Q iznetu izricanjem rečenice 7", čak i
kad izricanje R-d ima jednu tipično ilokutornu snagu
a izricanje 7-a ima drugu ilokutornu snagu. Pretpostavimo da neki čovck daje iscrpan iskaz o svojim kriterijima procene kola. Pretpostavimo, nadalje, da on daje
i iscrpan opis svojih kola. Pretpostavimo takode da je
spoj kriterijuma i opisa dovoljan da povuče za sobom
kako kola zadovoljavaju navedene kriterijume, to jest,
obe tvrdnje dovoljne su da iz njih sledi kako su, po
govornikovim merilima, njegova kola dobra. Pa ipak,
dajući pomenute kriterijume i pomenuti opis, čovck
još uvek nije rekao da su njegova kola dobra: niti se
- ne praveći dalje pretpostavke o čovekovim namerama
- može reći da je dajući kriterijume i opise on čak
hvalio svoja kola. Ovaj se čovek, u stvari, opredelio za
gledište kako su to dobra kola, jer iz onoga Što on kaže
sledi da su, na osnovu njihovih kriterijuma, to dobra
kola; ali takvo oprcdcljenje nije isto kao i kad se uistinu
tvrdi kako je reč o dobrim kolima.
GOVORNI ĆINOVI
241
Možda su najbolji primcri razlike između značenja
(u smislu koji uključuje uslove istinitosti) i upotrebe
psovke u engleskom. Skaredne reci su sinonimne - to
jest imaju isto značenje - s a svojim kliničkim ekvivalentima. Štaviše, smisao odnosno jedna od svrha kliničkih
ekvivalenata jeste i to da posluže kao učtivi sinonimi.
No, naravno, upotreba skarednih reci je sasvim drukčija od upotrebe njihovih učtivih sinonima. Tako, izvesna
osoba može biti krajnje voljna da iznese određeni stav
koristeći se kliničkim eufemizmima a potpuno nespremna
da iznese istu tvrdnju, dakle onu koja sledi, koristeći
skarednu reč. Uzmimo bilo koju englesku skarednu reč S
i njen učtivi klinički ekvivalent K. Stav „Ako Kx onda
SxM jeste analitički, ukoliko smo spremni da uopšte
koristimo skaredni izraz. Stav „Kx" povlači stav „.SJC",
ali izneti taj stav terminologijom ,,Kx"-d sasvim je nešto
drugo nego izneti ga u obliku ,,Sjr"-a jer javno izneti
„Sx" može da nas odvede i u zatvor 2 .
Primer reci koja je postala neka vrsta skarednosti
jeste „crnja". „Crnja" je prostački (neučtiv, „skaredan") izraz za crnca. Kaže se ponekad da „crnja" ima
i deskriptivno i vrednosno značenje, ali očigledno je
posredi zabuna; jer da je to tačno, onda ne bi trebalo
da bude ničeg nedoličnog u izricanju rečenice „On nije
crnja", pošto bi posredi bilo puko poricanje negativne
vrednosne snage „crnje"; kao kad bismo rekli „On nije
hulja". Ali izricanje „On nije crnja" isto je tako
nedolično kao i izricanje „On jeste crnja"; samo izricanje te konkretne reci predstavlja pokazatelj neprijateljstva, prezira, itd. prema crncima, te je prema tome,
zabranjeno.
Nikako nismo iscrpli temu pogreške naturalističke
pogreške, te ćemo joj se vratiti u kontekstu sasvim
drugačijih slučajeva, slučajeva koji uključuju institucionalne činjenice, u Osmom poglavlju.
24 People v. Gotdberg ei al. neobjavljen sudski slučaj, Berkclcv Suptrior Courr,
< .ililomia, 1965.
Sedmo poglavlje
PROBLEMI REFERENCE
A sada bih želeo da razmotrim kako se teorija
reference koju smo izložili u Četvrtom poglavlju može
primeniti na dva tradicionalna problema u filozofiji
jezika - Raslovu (Russell) teoriju određenih opisa i na
značenje vlastitih imena.
7.1. Teorija opisa
Raslova poznata teorija određenih opisa ima
mnogo različitih aspekata, a izgleda da je i tokom
Raslovog pisanja prošla kroz različite stupnjeve. Želeo
bih da razmotrim samo jedan elemenat Raslove teorije.
Rasi kaže da bilo koja rečenica u obliku ,/je g" (gde
, / ' ima „primarno" javljanje) može da se tačno prevede
ili analizira kao rečenica u obliku.
(3x) (fx • (y) (fy-+y = x)-gx)
Prema tome, kada pomenem teoriju opisa, onda upravo
razmatram ovu tezu 1 .
Kako ćemo izgraditi ovu teoriju? Kao minimalnu
tezu mogli bismo da teoriju opisa tumačimo kao pred1 Ovde se neću bavili javljanjem konačnih opisa u i menzu ma Inim kontekstima.
GOVORNI ČINOVI
243
log za prevođenje izvesnih izraza u predikatski račun,
prevođenje čija je jedina prednost u tehničkoj pogodnosti. Mogli bismo da vezu između određenih opisa u
običnom govoru i njihovog raslovskog prevođenja smatramo analognom odnosu „ako" u običnom govoru
naspram znaka za materijalnu implikaciju u iskaznom
računu istinosnih funkcija. Ni u jednom od ovih slučajeva, potonji izraz ne treba tumačiti kao analizu prethodnog, već samo kao analogon koji je zadržavao
izvesna a žrtvovao neka druga obeležja. Ukoliko teoriju
opisa zasnujemo na ovaj način, onda nemam primedbi.
Tamo gde nema tvrdnji nema ni pobijanja.
S druge strane, mogli bismo da tumačimo teoriju
opisa, shodno njenoj prvobitnoj nameni, kao analizu
običnog jezika. Fregcova teorija smisla i reference bila
je prvobitno namenjena analizi jezika, kao izvestan opis
načina na koji dejstvuju referirajući izrazi; a istorijska je
činjenica da je Rasi nameravao da njegova teorija bude
alternativa i takmac Fregeovom stanovištu. Frege je postavio pitanje: kakva je veza između referirajućeg izraza i
onoga na šta se izraz odnosi? A odgovor mu je bio:
smisao referirajućeg izraza obezbeduje „način predstavljanja" onoga na šta se izraz odnosi. Referenca se ovde
dobija samim smislom. Rasi odbacuje ovo pitanje. Za
njega ne postoji veza između određenih opisa i onoga
na šta se oni odnose; štaviše, rečenica koja sadrži
ovakav izraz predstavlja prikriveni oblik rečenice koja
2
tvrdi da postoji određeni predmet . Na ovakvoj osnovi
razmotriću sada postavke teorije opisa.
Teoriju opisa je silovito i uverljivo napadalo nekoliko autora, među kojima naročito Strosn3 i Gič
(Geach) 4 . Zašto, prema tome, smatram da je vredno
2 On je lakođe stnairao da je Frtgcovo objašnjenje iznutra HlMlirilllllllt Uporedi
J. Scarlc: „Russell's objeetions lo Frcgc's llici>ry uf sensc and reference". Anatysis, 1958.
3 ..On referring", Mind, 1950.
4 „Russell's Theorj' of Dcscriptions", Analysis, 1950.
244
DZON SERL
ponovo pokrenuti ovo pitanje? Z a r ne kucam na
otvorena vrata? Problem je osnovano ponovo pokrenuti zato što se najveći d e o neslaganja u literaturi
usmerio na pretpostavke koje su Rasla uopšte i navele
na ovu teoriju; a to je, pak, dovelo do usredsredcnja
na pitanje: kako pojmovi negacije i neistinitosti dejstvuju kada je reć o tvrdnjama u pravcu isključenja svih
drugih ilokutornih činova. Ova usredsređenost na tvrdnju ostavila je onima koji napadaju da se b o r e
najmanje delotvornim oružjem, a onima koji se brane
da, pobedivši u jednoj ili dve beznačajne rasprave,
misle kako su odneli konačnu pobedu. Štaviše, neki
od učesnika ovog spora pogrešno misle da se čitava
rasprava može razrešiti ukoliko se nagode oko jednog
pitanja: hoće li biti prirodnije reći za neuspele referirajuće tvrdnje (na primer „Francuski kralj je ćelav") da
su lažne, ili ćemo uopšte oklevati da kažemo da su ili
istinite ili lažne? Ako bismo rekli da su lažne, teorija
opisa je, navodno, tačna; ako kažemo da nisu - onda
nije. Privid da je suština čitave rasprave u stvari o
ovome, začeo je erističko traganje za zavaravajućim
primerima, nauštrb ozbiljnijeg ispitivanja načina na
koji teorija opisa ne uspeva da se saobrazi bilo kojoj
koherentnoj opštoj teoriji ilokutornih činova.
Nije važno da li za tvrdnju „Kralj Francuske je
ćelav" kažemo da je lažna odnosno bespredmetna ili
šta već, dokle god razumemo na kakvu grešku navodi.
Činjenica da u običnom govoru možemo oklevati da
takvu tvrdnju opišemo prosto k a o lažnu, jeste samo
simptom da nešto nije u redu sa bilo kojom teorijom
koja, slično teoriji opisa, prisiljava da je u z m e m o k a o
izravno lažan iskaz. Jedan način da tvrdnja koja se
sastoji od subjekatsko-predikatskog izraza u jednini
bude lažna, jeste da predikatski izraz ne bude tačan za
objekat na koji se odnosi subjekatski izraz. Sasvim
drugi način jeste da nema objekta na koji se odnosi
(iOVORNI ČINOVI
245
subjekatski izraz kako bi predikatski izraz za njega bio
bilo istinit bilo lažan. Mogli bismo, ako želimo, posmatrati oba slučaja kao primere neistinitosti i shodno tome
razlikovati „spoljnju" i „unutrašnju" negaciju. Ali ako
to učinimo, mada to nije pogrešno, postoji opasnost
da zamaglimo duboku razliku između ove dve kategorije. I da ovdc iznesem najsnažniji vid svoga gledišta:
čak i kad bismo otkrili, contra Strosn, da bi većina onih
koji govore engleski odredili gore pomcnutu tvrdnju
kao lažnu, to se ne bi ni najmanje odrazilo na prigovore
upućene teoriji opisa.
Možemo da procenimo ovu teoriju i tako što ćemo
je preispitati u kontekstu opšte teorije govornih činova,
izloženih u Poglavljima od jedan do pet. Tako preispitanoj, može joj se uputiti jedna suštinska primedba:
predstavlja iskazni čin određene reference, kada je
izveden određenim opisima (ili, prema Raslu, čak
običnim vlastitim imenima), kao ekvivalenat ilokutornom Činu tvrdnje jedinstveno egzistencijalnog stava, a
nema doslednog načina da ovakvu teoriju uključimo u
teoriju ilokutornih činova. Ni pod kojim uslovima
iskazni čin nije istovetan sa ilokutornim činom tvrđenja,
jer iskazni čin može da se javi samo kao deo nekog
ilokutornog čina, a nikada sam po sebi. A izneti
tvrdnju, pak znači, izvršiti potpuni ilokutorni čin.
Pokušaj kao što je Raslov, da pripoji vrstu iskaznog
Čina tvrdnjama, završava se pravim slomom, kao što
ćemo videti, čim uzmemo u obzir javljanje ovakvih
činova u vrstama ilokutornih činova koji nisu tvrdnje.
Kako je došlo do toga da se referenca predstavi
kao ekvivalenat vrsti tvrdnje? Iskaz u obliku ,/je g"
pretvara se u Raslovom prevodu u
(3JT) (fx • (?) (/y-»y = x)-gx)
Osim predikata, u originalu imamo samo referirajući
izraz koji nije rečenica i nije dovoljan da se izvrši
246
DŽON SERL
ilokutorni čin. Ali ovaj prevod sadrži dovoljno toga i
mimo dela sa prvobitnim predikatskim izrazom da bi
se izvršio čin tvrđenja; a to mora, da bi zadovoljio
Raslovu želju da se za svakog ko tvrdi iskaz koji nema
uspešnu referencu kaže da tvrdi jedan lažan iskaz. U
izricanju rečenice mora da se izvrši potpuno tvrđenje,
čak i kad ne postoji objekat za koji bi originalni
predikat bio istinit ili lažan.
Moglo bi se, doduše, reći da ovo nije primedba
upućena Raslu; možda je referiranje samo vrsta tvrđenja a mi izvrdavamo problem pretpostavljajući da ono
to nije. Način da se suprotstavimo ovakvoj primedbi
jeste da najpre pokažemo slabost argumenta koji bi nas
mogao navesti na to da prihvatimo Raslovu analizu; i
drugo, da prikažemo nesrećne posledice takvog prihvatanja kada pokušamo da ga uopštimo.
Čitava uverljivost teorije opisa, kada se konačno
otklone sve protivrečnosti, proističe iz činjenice da je
preduslov svake uspeŠno izvedene reference postojanje
objekata na koji se ona odnosi (aksiom egzistencije).
I sledstveno tome, iskaz koji sadrži referencu ne može
biti istinit ukoliko iskaz da objckat postoji takođe nije
istinit. Ali, kao svršeno opšti stav, ona nikada jednostavno ne sledi iz činjenice da se jedna vrsta čina može
izvršiti samo pod određenim okolnostima, da je izvršenje tog Čina samo po sebi tvrdnja da su ti uslovi
zadovoljeni. Niko ne bi pretpostavio da to što sam
udario X-a predstavlja tvrdnju da X postoji, premda je
postojanje A'-a isto toliko uslov moga uspešnog udaranja X-a, kao što je uslov moje uspešne referencije na
X-a. Kada jednom shvatimo da ono što na izgled
potkrepljuje teoriju opisa - naime, da je nemoguće
istinito tvrditi nešto u obliku , / je g" ukoliko nema
objekta na koji se odnosi,/' - u stvari tu teoriju ničim
ne podržava, preostaje nam jedino da posmatramo
GOVORNI ČINOVI
247
posledice uopštavanja ovakve analize kroz sve vrste
ilokutornih činova.
Referenca, kao što smo videli, može biti zajednička širokom rasponu međusobno raznorodnih ilokutornih činova; i to ne samo tvrdnjama, već i pitanjima,
naredbama, obećanjima, itd. Svakako da bi nas dosledno zastupanje teorije opisa navelo da prihvatimo
istu analizu istih referirajućih izraza u svim ovim
slučajevima. Ali hoćemo li zaista da kažemo da onaj
ko pita: „Je li francuski kralj ćelav?" ili onaj ko naloži:
„Odncsitc ovo francuskom kralju!" iznosi u stvari lažnu
tvrdnju; i to na osnovu toga što ne postoji kralj
Francuske? Ili ćemo, pak, reći, isto tako besmisleno,
da onaj ko pita: „Je li francuski kralj ćelav?" u stvari
pita, između ostalog, postoji li ili ne postoji kralj
Francuske? U stvari, pokušavam da pokažem da čim
pokušamo da generalno primenimo ovu teoriju na sve
vrste govornih činova, njene mane postaju očigledne,
i to očigledne na način koji ne opažamo kad se bavimo
tvrdnjama ili iskazima.
Trebalo bi da bliže razmotrimo primenu raslovske
analize na sve vrste ilokutornih činova. Čim pokušamo
da raščlanimo pitanja, naredbe, itd., u skladu sa ovom
teorijom, suočavamo se sa nedoumicom: ili moramo
da svaki ilokutorni čin koji podrazumeva određeni opis
shvatimo u stvari kao dva govorna čina - tvrdnja stava
o egzistenciji plus neko pitanje, odnosno naredba o
nekom predmetu za koji se tvrdi da postoji - ili kao
onaj tip govornog čina koji je originalna rečenica vršila
dok je pokrivala čitav prevod, uključujući i rečenicu o
egzistenciji. Na primer, ili ćemo morati da „Da li je
kralj Francuske ćelav?"1 protumačimo kao „Postoji
jedna i samo jedna stvar koja je kralj Francuske. Je li
stvar ćelava?" ili „Postoji li jedna i samo jedna stvar
koja je kralj Francuske i je li ta stvar ćelava?".
Simbolički rečeno, ako je „[•"
pokazatelj ilokutorne
"i
248
D?.ON SERL
snage za tvrdnje, a „?" pokazatelj ilokutorne snage za
pitanja; i ako srednje zagrade označavaju domašaj
pokazatelja ilokutorne snage, onda možemo da biramo
između:
l.h RH«) (fx-(y) (fy->y - *)] - ? [gx)f i
2. ?[(3* (/5r.(y) (fy^y = x) • gx)\
No, oba ova tumačenja navode na apsurdnosti. Uzmimo u obzir opštu primenu druge navedene mogućnosti. Možemo li verodostojno pretpostaviti da svako ko
postavlja pitanja, a koristi određeni opis, postavlja, u
stvari, pitanje o postojanju onoga na šta se određeni
opis odnosi. No nisu tu pitanja najviše oštećena;
naredbe postaju nešto što se ne može protumačiti. Niko
ne može da pretpostavi da „Odnesite ovo kralju Francuske!" nalaže postojanje kralja Francuske. Štaviše,
izvesni savršeno razumni iskazi počinju da protivreče
sami sebi; na primer, rečenica „Pretpostavite da autor
Veverlija nikada nije napisao Veverli" koja se u običnom govoru može reći da bi se izrazila neka smisaona
pretpostavka, mora u skladu sa ovim tumačenjem biti
prevedena kao „Pretpostavite da je postojala jedna
jedina stvar koja je napisala Veverli i da ta stvar nije
napisala Veverli" Sto nije smislena pretpostavka već
protivrečnost. Stoga ovakvo tumačenje ne funkcioniše,
te prema tome moramo pokušati neko drugo moguće
tumačenje.
Svaki ilokutorni čin u okviru kojeg se koristi
određeni opis u smislu reference, treba tumačiti kao
tvrđenje egzistencijalnog iskaza plus neki drugi govorni
čin o objektu za koji se tvrdi da postoji. Ali ovo opet
ima svoje apsurdne posledice. Bilo bi nam besmisleno
5. Broj 1 pretpostavlja da kvantifikaiori ponekad mogu da dopru do indikatora
ilokutorne snage. Ovo deluje kao razumna pretpostavka jer k> zamenice čine u prirodnim
jezicima; na primer, „Čovek je do£ao. Jeste li ga videli?"
GOVORNI ČINOVI
249
da na naredbu „Odnesite ovo kraljici Engleske1' odgovorimo sa „To što kažete je istina, kraljica zaista
postoji". Ovakvo odvraćanje je besmisleno zato što
naredba nije tvrdnja, niti sadrži tvrdnju. Isto tako,
apsurdno je pretpostaviti da neko ko pita „Da li kraljica
Engleske zna kralja Francuske?" izriče dve tvrdnje:
jednu istinitu a drugu lažnu. Svakako da bismo nekome
ko postavlja ovakvo pitanje ukazali na to da je njegov
iskaz pogrešan kao i pitanje, da ne dopušta odgovor;
ali to je sasvim nešto drugo nego optužiti ga da je
izrekao neistinitu tvrdnju, pošto u stvari ništa nije
tvrdio; postavio je, ili je nameravao da postavi pitanje.
Čitava kategorija reference predstavlja sasvim drugačiju vrstu institucije od tvrđenja, odnosno pitanja,
odnosno naređivanja. Referenca nije na istoj ravni sa
ovim institucijama, jer je deo uspešnog ilokutornog
čina, a ne sama po sebi ilokutorni čin. Otuda i
besmislenost pokušaja da se interpretira svaki ilokutorni čin koji uključuje i konačan opis kao da sadrži i
tvrdnju.
Ovo su samo dva uverljiva načina na koje možemo
teoriju opisa primeniti na sve vrste ilokutornih činova.
I ni jedan ne funkcioniše. Teoriju bi, prema tome,
trebalo odbaciti.
7.2. Vlastita imena
Na prvi pogled nije ništa lakše u oblasti filozofije
jezika nego razumeti način na koji koristimo vlastita
imena: eto imena; i eto objekta. Ime se odnosi na
obje kat.
I mada je ovakvo tumačenje očigledno tačno, ono
ništa ne objašnjava. Šta znači to „označava"? I kako
je uopšte uspostavljena relacija „označavanja"? Da li i
vlastita imena „označavaju" na isti način kao što
250
DŽON SERL
„oznavačaju" određeni opisi? Ova i druga pitanja kojih
želim da se poduhvatim u ovom odeljku mogu se
rezimirati pitanjem: „Da li vlastita imena imaju neki
smisao?" Kao prvo, ovo pitanje pokreće nedoumicu:
kakva uopšte sličnost postoji između načina na koji
određeni opis izdvaja svoga referenta i načina na koji
vlastito ime izdvaja svoga referenta. Je li vlastito ime,
u stvari, skraćeni opis? Videćemo da dva međusobno
oprečna odgovora na ovo pitanje proističu iz sukoba
između, s jedne strane, toga što se vlastita imena
koriste gotovo isključivo za to da bi se izveo govorni
čin reference, i s druge strane, sredstava i preduslova
za izvođenje onakvog govornog čina koji smo razmatrali u Četvrtom poglavlju, naročito uslova izraženog
načelom identifikacije.
Prvi odgovor glasi otprilike ovako: vlastita imena
nemaju smisao, ona su bez smisla; imaju denotaciju ali
ne i konotaciju (Mili) 6 . Argument za ovakvo gledište
jeste: određeni opis odnosi se na objekat utoliko što
je činjenica da on opisuje izvestan aspekt tog objekta,
vlastito ime uopšte ne opisuje objekat. Znati da određeni opis pristaje određenom objektu, znači znati
izvesnu činjenicu o tom objektu, ali znati njegovo ime
ne znači i znati bilo kakvu činjenicu o njemu. Ova
razlika između vlastitih imena i određenih opisa može
se dalje ilustrovati činjenicom da često određeni opis
(referirajući izraz) možemo pretvoriti u obični predikatski izraz jednostavno zamenivši neodređeni član određenim; na primer, „neki čovek" sa „taj čovek". Nijedno
takvo pomeranjc nije u načelu moguće kod vlastitih
imena. Kada stavimo neodređeni član ispred vlastitog
imena, to je ili skraćeni način da izrazimo dobro
poznate odlike nosioca tog imena (na primer, „on je
6 J.S. Mili: A Sytsiem of Logic, London and Colchesicr, 1949, lom 1, poglavlje 2,
pasus 5.
GOVORNI ČINOVI
251
NapoleorT znači „on je po mnogo čemu sličan Napoleonu"), ili je to skraćeni oblik izraza u formalnom
modusu o samom imenu (na primcr, „On je neki
Robert" što znači „On se zove Robert"). Ukratko,
koristimo vlastito ime da bismo referirali na nešto, a
ne da bismo ga opisali; vlastito ime ne pripisuje ništa
i, shodno tome, nema nikakvog smisla.
Zdrav razum navodi nas da pomislimo kako ovakav odgovor može biti ispravan, no iako ima ogromnu
uverljivost, videćemo da ne može biti ispravan, bar ne
onakav kakav jeste, jer se previše činjenica zaverilo
protiv njega. Najpre, razmotrimo nekoliko metafizičkih
zamki koje nam, po svoj prilici, postavlja takvo nekritičko prihvatanje ovog gledišta. Vlastito ime, skloni
smo da kažemo, nije povezano sa bilo kojim aspektom
samoga objekta, kao što je slučaj kod opisa. Ono je
povezano sa samim objektom. Opisi označavaju
aspekte odnosno odlike nekoga objekta, a vlastita
imena označavaju samu stvar. To je prvi korak na putu
koji vodi ka supstanci, jer prianja za ono što bi trebalo
da bude osnovna metafizička razlika između objekata
i odlika odnosno aspekata objekata, te ovakvu razliku
crpe iz navodne razlike između vlastitih imena i određenih opisa. Ovakvu zbrku možemo naći i u Tractatusu:
„Ime znači objekat. Objekat je njegovo značenje"
7
(3.203) . Ali obratite pažnju do kakvih nas zanimljivih
protivrečnosti ovo neposredno vodi: značenje reci, čini
mi se, ne može zavisiti od bilo kojih kontingentnih
činjenica na svetu, jer smo u stanju da opišemo svet
čak i kad se činjenice izmene. Pa ipak je postojanje
običnih objekata, ljudi, gradova, itd. - neizvesno, te
je otuda kontingentno i postojanje bilo kog značenja
7 M ilova tvrdnja: vlastita imena nemaju značenje, mnfc se učinili nesaglasna sa
Vitgenštajnovom: objekti su njihovo značenje. Ali nisu nesaglasnc. (Dvosmislenost termina
..mean" i ..bedeuten".) Obojica kažu: vlastita imena imaju referente ali ne i smisao.
252
DŽON SERL
za njihova imena. Dakle, njihova imena i nisu prava
imena. Mora postojati klasa objekata čije postojanje
nije kontingentna činjenica, te su upravo njihova imena
ta prava imena8. A šta to znači? Ovde vidimo jednu
drugu ilustraciju iskonskog greha čitave metafizike,
pokušaj da se u svet učitaju stvarne ili navodne odlike
jezika.
Uobičajeni dodatak tezi da postoji osnovna metafizička razlika između objekta i svojstva jeste da su
objekti samo zbir svojstava9. Prva teza je proizašla iz
razlike između referiranja i pripisivanja; a druga teza
iz tautologije da sve što može da se kaže o jednom
objektu može da se kaže opisima tog objekta. Ali, obe
su ove teze podjednako besmislene. Besmislica je
pretpostaviti da je neki objekat spoj svoga svojstava
lišenog sopstva i svojih svojstava, a besmisleno je
pretpostaviti i da je neki objekat gomila odnosno zbir
svojstava. Osim toga, oba gledišta imaju zajedničko
ishodište u metafizičkoj grešci izvlačenja ontoloških
zaključaka iz lingvističkih teza.
Postoje tri primedbe gledišta da vlastita imena
nemaju smisao:
1. Koristimo vlastita imena u egzistencijalnim
tvrdnjama, na primer: „Postoji takvo mesto kao stoje
Afrika1', „Kcrbcr ne postoji". Ovde se ne može reći
da vlastita imena referiraju, jer je nemoguće ukazati
na subjekat ovakvog jednog egzistencijalnog iskaza. Da
jeste, preduslov njegove istinosne vrednosti jamčio je
njegovu istinitost, kad bi bio potvrdan, a njegovu
neistinitost kad bi bio odrečan. (Drugim recima, „postoji" nije predikat.) Svako egzistencijalno tvrđenje
tvrdi da je određeni predikat instancionalizovan. (Kao
što kaže Frege, egzistencija je pojam drugoga reda.1")
8 Uporedi lakode. Plamti: Theaetelus.
9 Na primer. Russcll An lnquiry into Meaning and Truih. Londtin. 1940. Mr. STI.
10 Grundge.telze der Arilhmelik. Jena 18W, mm 1, odcljak 21.
GOVORNI ČINOVI
253
Egzistencijalno tvrđenje ne referira na objekat i ne
tvrdi da on postoji, ono pre izražava neki pojam i tvrdi
da je taj pojam instancionalizovan. Tako, ukoliko se
vlastito ime javi u egzistencijalnom tvrđenju, ono mora
imati izvestan pojmovni odnosno opisni sadržaj. Pokušaji kao što je Raslov 11 , da se izbegne ova stavka, javili
su se u obliku tvrdnje da ovakvi izrazi u stvari nisu
vlastita imena, očajnički manevar koji pokazuje da
nešto sigurno nije u redu sa pretpostavkama koje nas
na njega navode.
2. Rečenice koje sadrže vlastita imena mogu se
koristiti za tvrđenja identiteta koja nose činjeničnu a
ne samo jezičku informaciju. Tako, na primer, rečenica
„Everest je Čomolungma"* može se upotrebiti za
tvrdnju koja ima geografski a ne samo leksikografski
smisao. Pa ipak, kad bi vlastita imena bila bez smisla,
onda takva tvrdnja ne bi mogla da prenese više podataka nego tvrdnja izneta rečenicom „Everest je Everest". Izgleda, tako, da vlastita imena moraju imati
opisni sadržaj, te da moraju imati smisla. U tome je
suština Fregeovog argumenta da vlastita imena imaju
1
smisla ".
3. Načelo identifikacije zahteva da izricanje vlastitog imena mora da saopšti opis baš kao što to mora i
izricanje određenog opisa, ukoliko želimo da referenca
bude usvojena. A iz ovoga izgleda da sledi kako je
vlastito ime vrsta skraćenog opisa.
Sve ove tri primedbe ukazuju na isti zaključak;
naime, da su vlastita imena skraćeni konačni opisi.
11 „The Philosophv of Logical Alomism' , R. Marsh (ed.): Logic and Knoivltdgt.
London, 1956. str. 200 i dalje.
• Tibetanski naziv Evercsia, (Prim.prev.)
12 Premda, su tipičnom pcrvcrznoSću. i>n nije video Ja ovakvo nhjaSnjcnjc iskava »
iik-milctu omogućava objaSnjetijt upotrebe vlastitih imena u (.g/Mcncijalnim iskazima.
Smatrao je da je besmislica koristiti vlastita imena u efAUacfaftlftl iskazima. l)bcr dic
(i rundi u gen dcr Geometrie 11', Jahrfsbrrnhl drr DtuKihtrt Malhemaliker~Vrmntxuni>,
1903, str. 373.
254
D2ON SERL
Ali izgleda da ovakav zaključak ne može biti
ispravan, jer nije u skladu sa suviše velikim brojem
očiglednih istina, na stranu njegova groteskna neverovatnost. Prvo, kad bi zaista bilo istina da je vlastito
ime skraćeni opis, onda bi opisi bili po definiciji
ekvivalentni vlastitim imenima; ali mi, opšte uzev,
nemamo definicije vlastitih imena. U takozvanim rečnicima vlastitih imena, nalazimo opise nosioca imena, ali
u većini islučajeva ovi opisi nisu po definiciji ekvivalenti
tih imena, pošto su samo kontingentno istiniti za
određene nosioce.
Ne samo da nisu po definiciji ekvivalentni, već nije
jasno šta da preduzmemo da u svim slučajevima budu
zamena vlastitih imena. Ako pokušamo da potpuni
opis objekta predstavimo kao smisao imena, slediće
neobične posledice; na primer, bilo koji istiniti iskaz o
objektu koji koristi ime kao subjekat biće analitički, a
svaki lažan - protivrečiće sam sebi, značenje imena (a
možda i identitet objekta) menjaće se svaki put kad
dođe do bilo kakve promene u objektu, ime će imati
različita značenja za različite ljude, itd. Dakle, izgleda
da gledište po kojem su vlastita imena opisi takođe ne
može biti istinito.
Imamo ovde lep primer jednog filozofskog problema. S jedne strane, zdrav razum nas navodi na zaključak da vlastito ime ne pripada vrsti opisa, da je ono
mi generis, ali s druge strane, čitav niz teorijskih
elemenata navodi nas na zaključak da ono mora biti
skraćeni određeni opis. Ali i protiv toga možemo da
iznesemo ozbiljne argumente. Ova antinomija omogućuje zaključak ka kojem ću sad usmeriti raspravu.
Mogli bismo da naše prvobitno pitanje „Imaju li
vlastita imena neki smisao?" preformulišemo kao „Da
li referirajuća upotreba vlastitih imena povlači za sobom bilo koji opisni predikat?", ili jednostavno: „Da
li je analitički bilo koji iskaz u kojem je subjekat vlastito
GOVORNI ČINOVI
255
ime a predikat neki deskriptivni izraz?" 13 Ali ovakvo
pitanje ima svoj slabiji i svoj jači oblik: (a) slabiji „Jesu li takvi iskazi uopšte analitički?''; i (b) jači „Jesu li iskazi gde je subjekat vlastito ime, a predikat
identifikujući opis, analitički?"
Razmotrimo prvo pitanje. Karakteristično je za
vlastito ime da ga koristimo kako bismo ukazali na isti
objekat u različitim prilikama. Korisćenje istog imena
u različitim vremenima u istoriji objekta pretpostavlja
daje objekat isti; nužni uslovi referencijalnog identiteta
jeste identitet objekta na koji referiramo. Ali pretpostavka da je objekat isti uvodi, pak, pretpostavku o
kriterijumu identiteta, tj. pretpostavlja se da je onaj
koji govori sposoban da odgovori na pitanje: „Na
osnovu čega je objekat u vreme t.l koji smo označili
imenom N, identičan sa objektom u vremenu t.2, koji
smo označili istim imenom?"; ili da to jednostavnije
kažemo: „Objekat u vremenu t.l jeste isto ono što je
objekat u vremenu t.2?" a jaz na koji ukazuje „ono"
treba popuniti opisnim opštim terminom; u pitanju je
ista planina, ista osoba, ista reka, a opšti termin koji
u svakom od ovih slučajeva daje vremenski kriterijum
identiteta. Ovo nam daje potvrdni odgovor na ono
blaže formulisano pitanje. Neki opšti izraz analitički je
vezan za bilo koje vlastito ime: Everest je planina;
Misisipi je reka; De Gol je osoba. Bilo šta drugo što
nije planina ne može biti Everest, itd.; jer da bismo
osigurali kontinuitet reference potreban je kriterijum
identiteta, a opšti termin povezan sa određenim imenom daje nam takav kriterijum. Čak i za one koji bi
13 Naravno, u jednom smislu „analitičkog" ni jedan subjekatsko-prcdikatski iskaz
ne može bili analitičan, jer je opSic Bff komingentna činjenica da subjekaiski izraz ima
referenta, a otuda je konlingcnt.no da takav iskaz ima islinosnu vrednost. Da bismo udovoljili
ovoj primedbi. možemo ili redefinisati ..analitički" kao: „/i je analitičko =- df. ako p ima
islinosnu vrednost. onda je lo islina po definiciji"; ili možemo da preformuliSemo prvobitno
pitanje kao: „Je li bilo koji iskaz u obliku ..ukoliko je bilo tu V onda je P" analitičan, gde
je .,5" zamenjeno vlastitim imenom a ../•" opisnim predikatom?"
256
DŽON SF.RL
žcleli da tvrde kako se De Gol može pretvoriti u drvo
ili konja a da i dalje bude De Gol, mora postojati
nekakav kriterijum identiteta: De Gol ne može da se
pretvori u bilo šta - na primer, u prost broj - a da i
dalje ostane Dc Gol; a to reći znači reći da je izvestan
termin odnosno skup termina analitički vezan za ime
„De Gol".
Da predupredimo jedan prigovor: jedno od iskušenja je i reći da ukoliko nastavimo da neki objekat
zovemo „Everest", svojstvo biti zvan „Everest" dovoljno je jemstvo da je u pitanju isti objekat. Ali smisao
gornje analize jeste da imamo prava da ga nazivamo
„Everest" samo onda ako smo u stanju da navedemo
razlog zašto pretpostavljamo da je istovetan sa onim
što smo imali običaj da nazivamo „Everest", a da kao
razlog navedemo da se zove „Everest" bilo bi cirkularno. Bar u tom smislu vlastita imena imaju „konotacije".
AH odgovor „da" na blaži oblik pitanja ne povlači
isti odgovor kao i na onaj jači, te je upravo taj jači
oblik ključan da bismo odlučili da li vlastito ime ima
ili nema neki smisao, onako kako Frcge i ja koristimo
tu reč. Jer, prema Frcgcu, smisao vlastitog imena
sadrži „način predstavljanja" koji identifikuje referenta, a, naravno, jedan jedini opisni predikat ne daje nam
način predstavljanja; on nam ne pruža identifikujuci
opis. Da je Sokrat čovek možda je analitički tačno, ali
predikat „čovek" nije identifikujuci opis Sokrata.
Razmotrimo onu jaču formulaciju našeg pitanja u
svetlu načela identifikacije. Prema ovom načelu, svako
ko koristi vlastito ime mora da bude spreman da
zameni identifikujuci opis (imajući pri tom na umu da
identifikujuci opisi uključuju ostenzivna predstavljanja)
objekta na koji referiramo vlastitim imenom. Ukoliko
nismo u stanju da to učinimo, trebalo bi da kažemo da
takva osoba nije znala o kome ili o čemu priča, te nas
upravo ovaj elemenat navodi - kao što je, pored još
GOVORNI ČINOVI
257
nekih elemenata naveo i Fregca - da kažemo da
vlastito ime mora imati izvestan smisao, i da identifikujući opis čini taj smisao. Razmislite šta podrazumeva
naučiti vlastito ime. Pretpostavite da vi kažete: „Uzmite
u obzir Taklejksa. Recite mi šta mislite o Taklejksu."
Ako nikada pre nisam čuo za to ime, mogu jedino da
odgovorim: „Ko je on?" odnosno „Šta je to?" A zar
vaš sledeći potez - koji se shodno načelu identifikacije
sastoji u tome što ćete mi dati ostenzivnu prezentaciju
ili niz opisa - zar mi to ne daje smisao imena, kao što
biste mogli da mi date i smisao opšteg termina? Zar
to nije definicija imena?
Već smo razmotrili nekoliko primedbi upućenih
ovom gledištu; sledeća je da opis kojim jedan čovek
zamenjuje ime ne mora biti isti kao opis koji je neko
drugi spreman da ponudi u zamenu. Hoćemo li da
kažemo da je ono, što je po definiciji istinito za
jednoga, samo kontigentno za drugoga? Obratite pažnju na kakve je manevre Fregc ovde prisiljen:
„Pretpostavimo nadalje da Herbert Garncr
zna da je dr Gustav Lauben rođen 13. septembra
1875, u N.H., i da to nije istina za bilo kog drugog;
za razliku od ovoga, pretpostavite da on ne zna
gde dr Lauben sada živi ili da, štaviše, ne zna ništa
0 njemu. S druge strane, pretpostavite da Leo
Peter ne zna da je dr Lauben rođen 13. septembra
1875. u N.H.-u. U tom slučaju, kad je u pitanju
vlastito ime ,,dr Gustav Lauben", Herbert Garncr
1 Leo Peter ne govore isti jezik, pošto - premda
u stvari referiraju na istog čoveka, sa tim imenom
- oni i ne znaju da to čine". 1 4
Tako, prema Fregeu, ukoliko naša opisna osnova
za ime nije ista, mi čak i ne govorimo isti jezik. Ali,
za razliku od ovoga, obratite pažnju kako retko smal4„ThcThniJi!hl: ali>giciil inquiry",prevod A. i M. Ouinmna, Mmd. 1<)56. Mr. 297.
258
DŽON SERL
tramo vlastito ime delom jednoga jezika, potpuno
suprotstavljenog drugom.
Štaviše, mogao bih otkriti da moj identifikujući
opis nije istinit za objekat o kome je reč a da ipak ne
odbacim njegovo ime. Mogu da naučim da koristim reč
„Aristotel" ako mi kažu da je to ime grčkog filozofa
rođenog u Stagiri, ali ukoliko me učenjaci uvere da
Aristotel uopšte nije rođen u Stagiri već u Tebi, ja ih
neću optužiti da proti vreće sami sebi. No, da to pobliže
razmotrimo: učenjaci mogu otkriti da je ovo posebno
verovanje koje obično važi za Aristotela - lažno. Ali,
ima li smisla pretpostaviti da je sve ono što smo do
sada verovali da je istinito o Aristotelu bilo, u stvari,
lažno kad je u pitanju pravi Aristotel? Svakako da ne,
i to nam omogućava začetak odgovora na naše pitanje.
Pretpostavite da zamolimo korisnike imena „Aristotel" da navedu šta smatraju za suštinske i potvrđene
činjenice o njemu. Njihovi odgovori bi obrazovali niz
idenfitikujućih opisa i ja bih sada želeo da tvrdim kako,
mada ni jedan od njih nije analitički tačan kad jc u
pitanju Aristotel, njihova disjunkcija jeste. Da to formulišcmo na ovaj način: pretpostavite da imamo nezavisna sredstva kojima možemo identifikovati neki objekat; kakvi su onda-uslovi pod kojima mogu da kažem:
„Ovo je Aristotel?" Želeo bih da kažem da jc uslov,
opisna snaga iskaza, to da je dovoljan mada do sada
nespecifikovan broj ovih iskaza (odnosno opisa) istinit
za objekat. Rečju, ukoliko se nijedan od identifikujući h
opisa za koje korisnici imena toga objekta veruju da
je istinit, ne pokaže istinitim i za neki drugi nezavisno
lociran objekat, onda taj objekat ne može biti identičan
sa nosiocem tog imena. Neophodan je uslov za određeni objekat da bi ovaj bio Aristotel da zadovolji bar
neke od tih opisa. To je još jedan način da kažemo
kako jc disjunkcija ovih opisa analitički vezana za ime
„Aristotel" - što je kvazi-potvrdan odgovor na pitanje:
GOVORNI ČINOVI
259
„Imaju li vlastita imena smisao?" u onom njegovom
snažnijem obliku.
Moj odgovor, dakle, na pitanje „Imaju li vlastita
imena smisao?" - ukoliko time pitamo da li se vlastita
imena koriste da opišu odnosno spccifikuju obeležja
objekata - glasi: „Ne". Ali ako pitanje glasi da li su
vlastita imena logički povezana sa obeležjima objekta
na koji referiraju, onda je odgovor: „Da, ali na slab
način".
Neki filozofi pretpostavljaju da je primedba na
ovakvu vrstu objašnjenja kako se ista reč nekad koristi
kao ime za više nego jedan objekat. Ali to je potpuno
nevažna činjenica i uopšte nije prigovor mome objašnjenju. To da se različiti objekti zovu „Džon Smit" nije
ništa relevantnije za pitanje ,.Da li vlastita imena imaju
smisao?" nego stoje činjenica da se i obale reke i centri
finansijskog poslovanja nazivaju na engleskom „bank"
relevantna za pitanje „Da li opšti termini imaju smisla?"
I „bank" i „Džon smit" pate od izvesne homonimije,
ali da je neka reč besmislena ne dokazuje se time što
ćemo istaći kako ona ima nekoliko značenja. Smatrao
bih daje ova opaska suviše očigledna i da nije potrebno
razlagati je, da nije činjenice da je gotovo svaki filozof
kome sam izložio ovo objašnjenje dao upravo ovakvu
primedbu.
Ono što sam upravo rekao predstavlja vrstu kompromisa između Mila i Frcgea. Mil je bio u pravu
smatrajući da vlastita imena ne sadrže bilo kakav
poseban opis, da nemaju definicije; a Frege je bio u
pravu kada je pretpostavljao da bilo koji singularni
termin mora da ima neki način prezentacije i otuda,
na neki način, izvestan smisao. Njegova greška je bila
u tome Stoje identifikujući opis kojim se može zameniti
ime shvatio kao njegovu definiciju.
Uzgred, želeo bih da istaknem da opis „Čovek
zvani X" naravno ne zadovoljava, ili u svakom slučaju
26()
DŽON SERL
ne može da zadovolji sam po sebi, kada je u pitanju
zadovoljenje načela identifikacije. Jer ako me pitate:
„Koga podrazumevate pod XT\ a ja odgovorim: ,,Čoveka zvanog X\ čak i kad bi bilo tačno da postoji
samo jedan čovek koji se zove X, time jednostavno
kažem da je to čovek na koga drugi referiraju imenom
„X". Ali ako oni referiraju imenom ,,A"', onda moraju
biti spremni i da ,,A"' zamene identifikujućim opisom,
a ako pak, zamene „Čovek zvani X", onda se postavljanje pitanja samo produžava, pa ako se tako nastavi,
pada se u cirkularnost odnosno u beskonačnu regresiju.
Moje referiranje na nekog pojedinca može se parazitski
oslanjati na nečije drugo, ali ovaj se parazitizam ne
može beskrajno produživati ukoliko želimo da uopšte
dođe do referiranja.
Zbog toga ne možemo odgovoriti na pitanje o
tome šta, ako išta, predstavlja smisao vlastitog imena
„A"', rekavši da njegov smisao odnosno deo njegovog
smisla jeste „biti zvan X". Mogli bismo takode reći da
je to značenje „konja" - „biti zvan konj". Zaista,
15
zapanjuje Čoveka koliko je ova greška česta .
Moja analiza vlastitih imena omogućava nam da
objasnimo sva na izgled nesaglasna stanovišta sa početka ovog odeljka. Kako je moguće da se neko vlastito
ime javi u egzistencijalnom iskazu? Iskaz kao što je
„Aristotel nikada nije postojao" tvrdi da je dovoljan,
ali do sada nespecifikovan broj deskriptivnih osnova
„Aristotela" neistinit. Za koji se od njih tvrdi da je
lažan još nije jasno, pošto deskriptivna osnova za ime
„Aristotel" nije još precizirana. Pretpostavite da je od
stavova za koje se verovalo da su istiniti za Aristotela
polovina istinita za jednog a polovina za nekog drugog
čoveka; da li bismo onda rekli da Aristotel nikada nije
postojao? Odgovor na ovo pitanje ne može se unapred
dati.
15 Na |u inu'i. A. Church: Introduclum tš MiUhemutii-alLogic, Princcton. 15(56, sir. 5
GOVORNI ČINOVI
261
Slično, lako je objasniti iskaze o identitetu koji
koriste vlastita imena. „Everest je Čomolungma" tvrdi
da je deskriptivna osnova obaju imena istinita za isti
objekat. Ukoliko je deskriptivna osnova ovih dvaju
imena za osobu koja izriče tvrdnju ista, ili ukoliko
jedna sadrži drugu, tvrđenje je analitičko, a ako to nije
slučaj, onda je sintetičko. Fregea je vodio zdrav instinkt
kada je, iz činjenica da donosimo činjenično informativno tvrđenje identiteta koristeći vlastita imena, zaključio da ona moraju imati smisao; ali je pogrešio kada
je zaključio i da je ovaj smisao neposredan kao što je
i u određenom opisu. Zaveo ga je njegov poznati
primer „zvezda Zornjača - zvezda Večernjača", jer
mada je smisao ovih imena prilično neposredan, ovi
izrazi nisu paradigme vlastitih imena, već su na granici
između određenih opisa i vlastitih imena.
Štaviše, vidimo sada kako izricanje vlastitih imena
zadovoljava načelo identifikacije: ako i govornik i
slušalac vezuju uz određeno ime neki identifikujući
opis, onda je izricanje imena dovoljno da zadovolji
načelo identifikacije, jer su i govornik i slušalac u stanju
da zamene identifikujući opis. Izricanje određenog
imena saopštava slušaocu određeni stav. Nije neophodno da oboje daju isti identifikujući opis, pod uslovom da su njihovi opisi zaista istiniti za isti objekat.
Videli smo da je, ukoliko za vlastita imena možemo uopšte reći da imaju smisla, onda to prilično
neprecizan smisao. Moramo sada da istražimo razloge
ove nepreciznosti. Je li nepreciznost u pogledu toga
koja to obeležja tačno čine nužne i dovoljne uslove za
primenu vlastitog imena puka slučajnost, proizvod
jezičkog nehata? Ili proističe iz funkcija koje vlastita
imena obavljaju za nas? Tražiti kriterijume za primenu
imena ..Aristotel" znači u formalnom obliku pitati Sta
je to Aristotel; znači tražiti niz kriterijuma identiteta
za objekat Aristotel. „Šta je Aristotel?" i „Koji su
262
DŽON SERI,
kritcrijumi za primenu imena 'Aristotel'?' 1 postavljaju
isto pitanje; s tim što prva formulacija to čini u
materijalnom obliku, a druga u formalnom obliku
govora. Dakle, ako smo se - pre no što upotrebimo
neko ime - složili o preciznim obeležjima koja tvore
identitet Aristotela, naša pravila za korišćenje toga
imena biće precizna. Ali do ove će se preciznosti stići
samo po cenu da se bilo kojom upotrebom ovog imena
obuhvate neki specifični opisi. Staviše, samo ime bi
tako logički postalo ekvivalentno ovom skupu opisa.
Ali ako bi se to dogodilo, mogli bismo da određeni
objekat referiramo jednostavno opisujući ga. A vlastita
imena nam omogućavaju da upravo to izbegnemo i to
je ono što vlastita imena razlikuje od određenih opisa.
Ukoliko bi kriterijumi za vlastita imena u svim slučajevima bili izrazito kruti i specifični, onda bi vlastito ime
bilo samo puki rezime ovih kriterijuma, funkcionisalo
bi baš kao složeniji određeni opis. Ali jedinstvenost i
ogromna pragmatička pogodnost vlastitih imena u
našem jeziku leži upravo u činjenici da nam ona
omogućavaju da javno referiramo na objekte a da
nismo prisiljeni da pokrenemo problematiku i složimo
se u pogledu toga koja opisna obeležja precizno tvore
identitet objekta. Ona ne funkcionišu kao opisi, već
kao klin o koji treba obesiti opise. Stoga je rastegljivost
kriterijuma za vlastita imena nužan uslov za izdvajanje
funkcija referiranja od opisne funkcije jezika.
Da bismo sve ovo izložili na drugi način, pretpostavite da smo postavili pitanje: „Zašto uopšte imamo
vlastita imena?" Očigledno da bismo referirali na
pojedince. „Da, ali i opisi to mogu da nam obave".
Ali samo po cenu da svaki put kada referiramo specifikujemo i uslovc identiteta; pretpostavimo, recimo, da
smo se složili da odbacimo „Aristotel" i da koristimo,
recimo, „Aleksandrov učitelj", onda je analitička istina
da čovek na koga referiramo jeste Aleksandrov učitelj
GOVORNI ČINOVI
263
- ali je kontingentna činjenica da se Aristotel uopšte
bavio pedagogijom. (Premda je, kao što rekoh, nužna
istina da Aristotel ima logički zbir jinkluzivna disjunkcija] svojstava koje mu se obično pripisuju"1.)
Ne treba misliti da je jedina vrsta rastcgljivosti
kriterijuma identiteta za subjekte ona koju sam opisao
kao specifičnu za vlastita imena. Kod referirajućc
upotrebe određenih opisa mogu nastati problemi identiteta sasvim druge prirode. Za „Ovo je čovek koji je
podučavao Aleksandra" može se takode reći da povlači
za sobom, na primer, da je ovaj objekat prostorno-vremenski kontinuiran sa čovekom koji podučava Aleksandra u nekoj drugoj tačci prostora-vremena; ali neko
bi takode mogao primetiti da je prostorno-vremenski
kontinuitet ovoga čoveka kontingentna karakteristika,
a ne kriterijum identiteta. A logička priroda veze
ovakvih karakteristika sa identitetom toga čoveka može
biti takode labava i neizvesna pre no što se povede
rasprava. No to je sasvim druga dimenzija neodređenosti od one koju sam naveo kao rastegljivost kriterijuma
za primenu vlastitih imena, i ne utiče na razliku u
funkciji između određenih opisa i vlastitih imena;
naime, konačni opisi referiraju samo zahvaljujući činjenici da ti kriterijumi nisu rastegljivi u pravom smislu,
jer referiraju dajući eksplicitan opis objekta. A vlastita
imena referiraju a da pri tom ne daju ovakvu vrstu
opisa.
Mogli bismo da razjasnimo neke od opaski koje
smo dali u ovom poglavlju, uporedivši paradigmu
vlastitih imena sa iskvarenim vlastitim imenima kao što
su „Engleska banka". Što se tiče ovih graničnih slučajeva vlastitih imena, čini nam se da je smisao dat isto
toliko neposredno kao i kod određenih opisa; ovde se,
naime, na površinu već pomaljaju pretpostavke. A i
16 Ako ne obratimo pažnju na protivručna svojstva pv~p <x logički zbir učiniti
trivijalno istinitim.
264
DZON SERL
vlastito ime može steći krutu upotrebu a da nema
verbalni oblik opisa: Bog je pravedan, svemoćan,
sveznajući, itd.; i sve to po definiciji za vernike. Za
nas, „Homer" znači samo „autor Ilijade i Odiseje".
Forma često može da nas zavede: Sveto Rimsko
carstvo nije bilo ni sveto niti rimsko, itd., pa ipak je
bilo Sveto Rimsko carstvo. Isto tako, može biti pitanje
konvencije što se ime „Marta" daje samo devojkama,
ali kad bih svome sinu dao ime „Marta", mogao bih
da usmerim u pogrešnom pravcu, ali to ne znači i da
lažem. Ali naravno, nisu sva paradigmatska vlastita
imena slična u pogledu prirode svoga „opisnog sadržaja". Tako, na primer, postoji razlika između imena
živih ljudi kada sposobnost korisnika određenog imena
da prepozna osobu može biti važan „identifikujući
opis", i imena istorijskih ličnosti. Ali suštinska činjenica
koju treba imati na umu kada se bavimo ovim problemima jeste da imamo instituciju vlastitih imena kako
bismo izvršili govorni čin identifikujućeg referiranja.
Postojanje ovih izraza proističe iz naše potrebe da
odvojimo referiranje od predikativnih funkcija jezika.
Ali nikada nismo u stanju da referiranje potpuno
odvojimo od predikacije, jer da bismo to učinili, morali
bismo da prekršimo načelo identifikacije, a ukoliko se
njemu ne priklonimo, uopšte nismo u stanju da referiramo.
Osmo poglavlje
IZVESTI „TREBA" IZ „JESTE"
Jedna od najstarijih metafizičkih razlika jeste ona
između činjenice i vrednosti. U osnovi ovakvog verovanja u tu razliku jeste opažanje da vrednosti nekako
potiču od osoba i ne mogu se nalaziti u svetu, bar ne
u svetu kamenja, reka, drveća i sirovih činjenica. Jer
da je tako, one bi prestale da budu vrednosti i postale
bi prosto još jedan deo sveta. Sa stanovišta istorije
filozofije, jedna od teškoća sa ovom razlikom jeste da
je bilo mnogo načina njenog određivanja, a da svi ti
načini nisu ekvivalentni. Rašireno je mišljenje da u
svome poznatom odlomku Rasprave Hjum aludira
upravo na ovu razliku kada govori o nevoljama prelaska
1
sa „jeste" na „treba" . Mur (Moorc) je sagledao ovu
razliku u svetlu razlike između „prirodnih" svojstava
kao Što je žuto, i onoga što je nazvao ,,ne-prirodnim"
svojstvima, kao što je dobrota 2 . Ironično, Murovi
sledbenici, obrnuvši uobičajeni redosled metafizičkog
rasuđivanja, učitali su ovu metafizičku razliku natrag
u jezik kao tezu o logičnim vezama u jeziku. Tako
1 D. Hume: A TfcMto of Human Nature (L.A.Selby-Bigge, U . ) , Onford. 1KNS.
sir. 469. Nije- sasvim jušno da je ovakvo tumačenje lljuma opravdano. Uporedi A.C.
M;u'[myre: 'Hume on ..is" and ..ougtif", The Philosophical Jbvinr, sv. 67. 1959.
2 G.E. Moore: Principia Ethica, Cambridgc, 1903.
266
DŽON SERL
formulisana, to je teza da ni iz jednog skupa opisnih
iskaza ne sledi nijedan vrednosni iskaz. Kažem „ironično", jer je upravo jezik prepun protivprimera gledištu
da vrednosti ne mogu da slede iz opisa. Kao što smo
videli u Šestom poglavlju, nazvati neki argument valjanim već znači proceniti ga; pa ipak, tvrdnja o njegovoj
valjanosti sledi iz izvesnih „opisnih" iskaza o njemu.
Pa čak i sami pojmovi valjanog argumenta, uverljivog
argumenta i dobrog rasuđivanja vrednosni su u relevantnom smislu, jer uključuju i pojmove o tome šta je
opravdano odnosno ispravno zaključiti kada su date
određene premise. Ukratko, ironija leži u činjenici da
je i sama terminologija kojom je teza izražena terminologija logičkog sleda i valjanosti - pretpostavlja
neistinitost ovakve teze. Na primer, iz iskaza da p
povlači q sledi, između ostalog, da je svako ko tvrdi p
obavezan da prihvati i istinitost q\ te da ako se zna da
je p istinito, onda je opravdano zaključiti da je i q.
Pojmovi preuzimanja obaveze i opravdanosti u takvim
slučajevima nisu ni manje ni više „vrednosni" nego što
su kada govorimo o preuzimanju obaveze, opredeljenosti da nešto učinimo ili kada kažemo da je opravdano
da objavimo rat.
U ovom poglavlju želim da dublje istražim navodnu nemogućnost izvođenja vrednosnog iz skupa
opisnih iskaza. Koristeći zaključke analize ilokutornih
Činova u Trećem poglavlju, pokušaću da prikazem još
jedan protivprimer ovoj tezi".
Teza da „treba" ne može da se izvede iz jeste
obično se smatra samo još jednim načinom da se tvrdi,
ili da je to samo poseban slučaj stanovišta, da opisna
tvrđenja ne mogu da povlače vrednosna. Protivprimer
ovoj tezi mora da krene od uzimanja jednog ili nekoliko
tvrđenja koje bi zagovornik teze smatrao čisto činjenič3 U svojoj modernoj verziji. Neću iznositi pnmerc prolivne predivima Iljuma, Mur;i
ili metafizičkim ra?likovanju činjenice i vreiinosti.
GOVORNI ČINOVI
267
nim, odnosno opisnim (oni i ne moraju da zaista sadrže
reč „jeste") i pokaže kako su logički povezani sa
tvrđenjem koje bi zagovornik teze smatrao vrednosnim
(u ovom slučaju, takav bi iskaz sadržao jedno „treba'*)4.
Podsetimo se na samo početku da je u engleskom
jeziku „treba" skromni modalni pomoćni glagol; daje
„jeste" kopula u engleskom; i daje pitanje da li „treba"
može da se izvede iz „jeste" isto toliko skromno kao i
same reci. Jedna od prepreka da se ova materija jasno
sagleda jeste i ono što je Ostin (Austin) nazvao Jvresse
des grands profondeurs". Ukoliko je neko unapred
uveren da važni problemi vise o pitanju da li „treba"
može da se izvede iz „jeste", onda on može imati
ozbiljnih teškoća da stekne jasnu sliku o logičkim i
lingvističkim problemima koji su ovde posredi. Naročito moramo izbegavati, bar na početku, da upadnemo
u kolotečinu priče o etici ili moralu. Bavimo se sa
„treba", a ne sa „moralnim treba". Ukoliko prihvatimo
ovakvu razliku, mogli bismo reći da se ja trenutno
bavim određenom tezom iz filozofije jezika, a ne tezom
iz oblasti filozofije morala. Smatram da pitanje da li
„treba" može da se izvede iz „jeste" zaista nosi_teret
filozofije morala, ali ću o tome raspravljati tek pošto
iznesem svoj protivprimer. Ko čita standardne autore
koji su pisali na temu „treba" i „jeste", impresioniran
je sa kojim stepenom potcenjivanja gledaju na moralna,
pa i politička pitanja, samo zato da bi se bavili
modalnim pomoćnim glagolima i ilokutornim snagama.
Ono što sledi je u priličnoj meri slično dokazu koji
sam objavio ranije*. Objavljene kritike toga prethodnog
4 Ukoliko ovaj poduhvat uspe. ponovo ćemo premostili jaz između „vrcdnnMH>n" i
„upisnog" i shodno tome pokazati jednu drugu slabost ovi1 terminologije. Za sada, međutim.
moja Mniii'f.ija je da se pridržavam ove terminologije, pretvarajući se da su pojmovi
vrudnusnog i opisnoj; prilično jasni. Kasnije u ovom poglavlju, izneću u kom pogledu
smatram tla su i oličenje zbrke a ne samo neistinitosti okuiiij smo govorili u Šestom poglavlju.
5 ).R- Searle: 'How to dcrivc „ought" from ..is"\ The l'hilimiphical Review. januar.
U64.
268
DŽON SFRL
rada pojasnile su mi potrebu da se taj dokaz ponovo
iznese kako bi se razjasnili nesporazumi, odgovorilo na
primedbe i kako bismo njegove zaključke uklopili u
opšte objašnjenje govornih činova.
8.1. Kako to učiniti
Razmotrite sledeći niz tvrđenja:
1. Džons je izrekao reči: „Ovim obećavam da ću
ti, Smite, platiti pet dolara".
2. Džons je obećao da će Smitu platiti pet dolara.
3. Džons je sebe stavio u obavezu (preuzeo) da
Smitu plati pet dolara.
4. Džons je u obavezi da Smitu plati pet dolara.
5. Džons treba da plati Smitu pet dolara.
Razviću svoje izlaganje s obzirom na ovu listu,
tvrdeći da veza između bilo kog od ovih iskaza i onog
koji dolazi iza njega, iako u svakom od slučajeva nije
veza logičkog sleda, ipak nije slučajna ili potpuno
kontingentna relacija; a dodatni iskazi i neka druga
prilagodenja neophodna da bi se uspostavila relacija
logičkog sleda ne moraju uključivati bilo kakve vrednosne iskaze, moralna načela ili bilo šta tome slično.
Otpočnimo! Kako je 1 povezano sa 2? U određenim okolnostima, izustiti reči pod znacima navoda u
stavci 1 jeste čin obećavanja. A deo odnosno posledica
značenja reči iz iskaza 1 jeste da u takvim okolnostima
izustiti ih znači obećati. „Ovim obećavam" predstavlja
paradigmatično sredstvo u engleskom jeziku da bi se
izvršio Čin identifikovan u 2 - obećavanje.
Iskažimo sada empirijsku činjenicu o engleskoj
govornoj praksi u obliku jedne dodatne premise:
\a. Pod izvesnim uslovima, U, svako ko izriče reči
(rečenicu) „Ovim obećavam da ću ti platiti, Smite, pet
dolara*' obećava da plati Smitu pet dolara.
GOVORNI ČINOVI
269
Šta je sve podvedeno pod rubriku „uslovi £/"?
Uslovi će biti oni specifikovani u Trećem poglavlju,
nužni i dovoljni uslovi za izricanje reci (rečenice), kako
bi se izvršilo uspešno i ne-manjkavo izvođenje čina
obećavanja. To uključuje uslove inputa i autputa,
različite namere i verovanja govornika, itd. (Vidcti
odeljak 3.1 .)• Kao što sam istakao u Trećem poglavlju,
granice pojma obećanja su, kao i granice većine pojmova u prirodnom jeziku, pomalo neprecizne. Ali
jedna stvar je jasna; ma koliko da su te granice
rastegljive, i ma koliko može biti teško suditi o marginalnim slučajevima, uslovi pod kojima se za Čoveka
koji izriče „ovim obećavam" može s pravom reći da je
nešto obećao, jesu u savršeno uobičajenom smislu te
reci empirijski uslovi.
Stoga dodajemo, kao još jednu premisu, empirijsku pretpostavku da su ovi uslovi zadovoljeni.
lb. Uslovi U su zadovoljeni.
Iz 1, la. i lb. izvodimo 2. Argument ima oblik:
Ako U onda (ako / onda O): U za uslove, / za izričaj,
O za obećanje. Dodajući premise / i U ovom hipotetičkom stavu izvodimo 2. I koliko vidim, u ovoj logičkoj
hrpi ne pomaljaju se nikakve vrednosne premise. Više
toga treba reći o vezi 1 prema 2, ali to ću ostaviti za
kasnije.
Kakva je veza između 2 i 3? Iz naše analize
obećavanja u Trećem poglavlju sledi daje obećavanje,
po definiciji, čin preuzimanja obaveze. Ni jedna analiza
pojma obećavanja ne može biti potpuna ako ne sadrži
okolnost da onaj koji obećava stavlja sebe u, ili
preuzima, prihvata, odnosno priznaje, obavezu onome
kome je obećanje upućeno da će izvršiti neki budući
stner akcije, obično u korist onoga kome je obećanje
upućeno. Možemo se naći u iskušenju da pomislimo
kako se obećavanje može analizirati u svetlu stvaranja
određenih očekivanja kod slušalaca i njima sličnih, ali
270
DŽON SERI.
samo je malo razmišljanja dovoljno da vidimo kako je
ključna razlika između iskaza kojim se saopstava namera s jedne, i obećavanja, s druge strane, upravo u
prirodi i stcpcnu primoranosti odnosno obaveze preuzete obećavanjem. Prema tome, mislim da 2 neposredno povlači 3, ali nemam nikakvih prigovora ukoliko
bi neko želeo da doda - zarad formalne pedanterije tautološku (analitičku) premisu:
2a. Sva obećanja su činovi stavljanja sebe u (preuzimanje) obavezu da se uradi obećana stvar.
Ovo izvođenje ima oblik modus ponens: ukoliko
O onda SUO: O za obećanje, SUO za stavljanje u
obavezu, a dodajući premisu O ovom hipotetičkom
stavu, izvodimo 3 .
Kako je 3 povezan sa 4? Ukoliko se neko stavio
u obavezu, onda je u vreme čina koji obavezuje, taj
neko u obavezi. To je, držim, takođe tautologija
odnosno analitička istina; to jest, neko ne može da
uspešno sebe stavi u obavezu ukoliko nema tačke u
kojoj je bio u obavezi. Naravno, moguće je da se
naknadno desi nešto što može da subjekta oslobodi
obaveza koje je preuzeo, ali ta je činjenica nevažna za
ovu tautologiju, po kojoj kad subjekat stavi sebe u
obavezu, onda je u toj tački u obavezi. Da bismo dobili
neposredni logički sled između 3 i 4, dovoljno je da 4
konstruišemo tako da isključimo bilo kakav vremenski
jaz između tačke dovršenja čina u kojoj je preuzeta
obaveza, 3, i tačke u kojoj se tvrdi da je subjekt u
obavezi, 4. Tako formulisan 3 direktno povlači za
sobom 4. Formalisti mogu poželeti da ispred svakog
1-5 stave frazu ,,u vreme f", i da, kao kod prelaza sa
3 na 4, dodaju tautološku premisu:
3a. Svi oni koji stave sebe u obavezu, jesu (u vreme
u koje su se tako postavili) u obavezi.
6 Već sada smo izveli 'vrednirani' isk;iz iz 'opisnih' iskaz«, pošto je ..obaveza"
'vri-dntiMia' rcč.
GOVORNI OlNOVI
271
Tako zasnovan, prelaz sa 3 na 4 je u istom obliku
kao i prelaz sa 2 na 3. Ako (u /) SUO onda (u t) UO:
t za određeno vrcme, SUO za staviti se u obavezu, UO
u obavezi. Dodajući (u r) SUO ovom hipotctičkom
stavu, izvlačimo (u t) UO.
Glagolsko vreme u kopuli iskaza 4 tumačim tako
što ga Čvrsto povezujem s vremenom čina obećavanja.
Ali, da ponovim, drugi način da se postigne ista stvar
jeste da pred svako tvrđenje od 1 - 5 stavim frazu „u
vreme f". U ranijoj verziji ovoga dokaza 7 , tumačio sam
„jeste" iz 4 kao pravi prezent i dozvolio vremenski jaz
između dovršenja čina obećavanja i „jeste" iz „Džons
je u obavezi". A onda sam dodao ceteris paribus
pretpostavku kako bih uvažio činjenicu da se u međuvremenu mogu dogoditi razne stvari koje će osloboditi
Džonsa obaveze koju je preuzeo obećavanjem; na
primer, Smit ga može razrešiti te obaveze, ali on može
da se od takve obaveze iskupi plaćanjem. Slična ceteris
paribus pretpostavka između 4 i 5 bavila se mogućnošću
konfliktnih obaveza, mogućim rdavim karakterom, ili
rdavim posledicama obećanog čina, itd. Mislim da je
ovakva formulacija bliža stvarnosti po tome što je
izričito uzela u obzir to da iskazi kao što su 4 i 5 podležu
osporavanju. Ali ta podložnost osporavanju je povezana sa činjenicom da se izvesni elementi koji su van
čina obećavanja odražavaju na to kakve obaveze subjekt ima odnosno šta treba da učini. Ti elementi ne
utiču na logičke odnose koje ovde pokušavam da
uobličim, te su stoga irelevantni za naše trenutno
razmatranje.
Štaviše, u sadašnjoj klimi filozofskog mišljenja,
zadržavanje ceteris paribus elemenata u izvođenju,
predstavlja otvoren poziv na raznorazne irelevantne
prigovore. Jedna grupa mojih kritičara je čak tvrdila
da je uvercnje u nemogućnost izvođenja vrednosnih iz
7 J.R, Searle: op. dl. str. 46 i dalje.
272
DZON SERL
opisnih iskaza zasnovano na potrebi za ceteris paribus
pretpostavkom u izvođenjima. I tako, da bismo izbegli
uvođenje ovakvih irelevantnosti, u ovom kao i u
sledećem koraku, primcćujem - ali samo u prolazu a
izostavljam iz dokaza - svako eksplicitno razmatranje
o tome kako spoljni činioci oslobađaju od obaveze ukidaju ili prevazilaze obavezu preuzetu obećavanjem.
Suštinska tačka prclaza sa 3 na 4 jeste tautologija da
kada stavite sebe u obavezu onda ste tada i t a m o u
obavezi, čak iako ste u stanju da se od nje kasnije
izbavite, Što može imati konfliktne i preklapajuće
obaveze u isto vreme, itd.*
Kakva je veza između 4 i 5? Analogno tautologiji
koja eksplicira vezu između 3 i 4, ovde postoji tautologija da ukoliko je neko u obavezi da učini nešto, onda,
što se tiče te obaveze, taj treba da uradi ono što je u
obavezi da učini. Naravno, da ponovim, može postojati
gomila drugih razloga da kažemo kako subjekt ne treba
da izvrši čin koji je u obavezi da izvrši; na primer,
subjekt može imati i konfliktnu obavezu da ne izvrši
taj čin, ili taj čin može biti tako rdav po svom karakteru
ili imati tako rdave posledice da je subjektova obaveza
da izvrši čin nadvladana ovakvim elementima i da stoga
subjekt ne treba, kad se sve uzme u obzir, da izvrši
takav Čin. Konačno, subjekt može preuzeti obavezu da
učini i neke užasne stvari koje ne bi trebalo da učini.
Stoga treba da uklonimo sve mogućnosti, precizirajući
u kom smislu 5 sledi 4. T r e b a da razlikujemo:
H MiI/J,I je važno nagla\iti da činjenica da jednu moli: il;i nadjača druga obaveza di
činjenica da • od obaveze može oslobodili odnosno razrešiti čak i no kvalifikuje tu obavezu,
a nema ni govora da poriče njeno postojanje. Prc svega, mora da već postoji neka obaveza
da bismo mogli da joj suprotstavimo neku drugu, podjednako snažnu obavezu, ili da se od
nje oslobodimo. Mo^u *e naći u konfliktu koju od dve sukobljene obavezu treba da izvrSim,
kojoj da udovoljim ;i koju da prekršim. Mogu imali opravdanje što nisam učinio ne*lo Mu
je trebalo da učinim, shodno nekoj specifičnoj obavezi. Cak se moje krsenjt- mo?.e opravdati,
sankcinmsiUi pa i podsiaći. Svemu ovome logički prethodi činjenica da treba da uradim
ono Sto sam preuzeo kao obavezu <la učinim.
GOVORNI ČINOVI
273
5'. Što se tiče njegove obaveze da plati Smitu pet
dolara, Džons treba da plati Smitu pet dolara
i
5". Kad se sve uzme u obzir, Džons treba da plati
Smitu pet dolara.
Jasno je da ukoliko protumačimo 5 kao 5" ne možemo
da ga izvedemo iz 4 bez dodatnih premisa. No, isto
tako je jasno da - ukoliko ga protumačimo kao ekvivalent za 5', što je možda verovatnije tumačenje kada se
ima na umu njegovo javljanje u raspravi - možemo da
ga izvedemo iz 4. I bez ozbira na to da li želimo da 5
tumačimo kao 5', možemo da jednostavno izvedemo
5' iz 4, što je sasvim dovoljno za naše trenutne namere.
Ovdc, kao i u dva prethodna koraka, možemo da dodamo,
radi formalne preciznosti, tautološku premisu:
4a. Ukoliko je subjekt u obavezi da učini nešto,
onda što se tiče te obaveze, subjekt treba da učini ono
što je u obavezi da učini.
Ovaj argument je u obliku: ako UO onda (što se
tiče UO) T, gde je UO - u obavezi, a T - treba.
Dodajući premisu UO, izvodimo (što se tiče UO) T.
Tako smo izveli (u strogom smislu reci „izvesti",
onako kako bi to dopustio prirodan jezik) jedno „treba"
iz jednog „jeste". A dodatne premise, potrebne da bi
ovakvo izvođenje uspelo, nisu ni u kom slučaju bile
moralne odnosno vrednosne prirode. One su se sastojale od empirijskih pretpostavki, tautotogija i opisa
jezičke upotrebe. Treba takođe istaći da čak i kad 5
protumačimo kao 5', ovo „treba" je u Kantovom smislu
„kategoričko" a ne „hipotetičko" treba. 5' ne kaže da
Džons treba da plati ukoliko želi to i to. Ono kaže da
on treba, s obzirom na svoju obavezu, da plati. Obratite
pažnju i na to da su koraci izvođenja dati u trećem
licu. Ne zaključujemo „ja treba" iz „ja sam rekao: 'Ja
obećavam'", već „on treba" iz „on je rekao: 'Ja
obećavam'".
274
DŽON SERL
Ovaj dokaz razvija vezu između izricanja izvesnih
reci i govornog čina obećavanja, a zatim razvija obećavanje u obavezu i prelazi sa obaveze na „treba". Korak sa
1 na 2 je korenito različit od ostalih i zahteva poseban
komentar. U okviru 1, tumačimo „ovim obećavam" kao
englesku frazu koja ima izvesno značenje. Poslcdica tog
značenja jeste da izricanje te fraze pod izvesnim uslovima
predstavlja čin obećavanja. Tako, predočavajući izraze
koji su pod znakom navoda u okviru 1 i opisujući njihovu
upotrebu u \a., imamo, pošlo je već bila uvedena,
instituciju obećavanja. Mogli bismo otpočeti i sa još
prizemnijom premisom nego što je 1, rekavši:
lb. Džons je izrekao fonetski niz: „Ovim ti obećavam, Smite, da ću ti platiti pet dolara.*
U tom slučaju bi nam bile neophodne empirijske
premise koje tvrde da je ovaj fonetski niz bio, na
izvestan način, povezan sa izvesnim jedinicama značenja, koje se odnose na izvesne dijalekte.
1
Prelazi sa 2 na 5 su relativno laki, jer je svaki
korak formalno posredovan tautologijom. Oslanjamo
se na definicijske veze između „obećati", „obavezati"
i „treba"; tako imamo samo problem da se obaveze
mogu preklapati odnosno ukloniti na niz načina, a to
je činjenica koju treba da uzmemo u obzir. Rešavamo
svoju teškoću specifikujući da je postojanje obaveze
bilo u vreme preuzimanja obaveze, a da se „treba"
odnosi na postojanje te obaveze.
8.2. Priroda sporova o kojima je reč
Čak i pod pretpostavkom da je sve što sam do
sada rekao istina, ipak će čitaoci odgajani u duhu
savremene filozofije osetiti izvesnu nelagodnost. Mi* U engleskom originalu iskaz je napisan fonetskim znakovima, shodno prirodi
cnfklkog jezika, gde ne važi pravilo: jednu slovo - jedan glas: ai* hirbai* pramis* tapci*
\u* &mie' faiv" dalarz. (Prim. prev.)
GOVORNI ČINOVI
275
sliće da je posredi neka varka. Mogli bismo da njihovu
nelagodnost formulišemo ovako: kako moje priznavanje obične činjenice o čoveku, kao što je činjenica da
je izrekao izvesne reci ili da je dao neko obećanje,
može da oprcdeli mene na gledište da on treba da nešto
učini. Sada bih želeo da ukratko razmotrim kakav širi
filozofski značaj može imati izvođenje koje sam pokušao; i to tako da nam ono omogući skicu odgovora na
ovo pitanje.
Otpočeću razmatranjem o zasnovanosti pretpostavke da se na to pitanje uopšte ne može odgovoriti.
Sklonost da se prihvati strogo razlikovanje između
„jeste" i „treba" kao i između opisnog i vrednosnog,
počiva na izvesnoj predstavi o prirodi veza reci sa
svetom. To je veoma privlačna predstava, toliko privlačna (bar meni) da nije potpuno jasno koliko može
da je ugrozi puko iznošenje ovakvih protivprimera koje
sam iznco u Šestom poglavlju. Neophodno je i objašnjenje kako i zašto ova klasična empirijska predstava ne
uspeva da izađe na kraj sa ovakvim protivprimerima.
Ukratko, takva je predstava konstruisana otprilike
ovako: najprc damo primere takozvanih opisnih iskaza
(„Moja kola idu 80 milja na sat", „Džons je visok 6
stopa", „Smit ima smeđu kosu"), a zatim im suprostavimo takozvane vrednosne iskaze („Moja kola su dobra
kola", „Džons treba da plati Smitu 5 dolara", „Smit je
zao Čovek"). Svako može videti da su to različite vrste
iskaza. Uobličavamo razliku tako što ukazujemo da je
za opisne iskaze pitanje istinitosti odnosno neistinitosti
moguće objektivno utvrditi, zato što znati značenje
opisnih izraza znači znati pod kojim su objektivno
utvrdljivim uslovima iskazi koji ih sadrže istiniti odnosno lažni. Ali u slučaju vrednosnih iskaza, situacija je
potpuno drukčija. Znati značenje vrednosnih izraza
nije samo po sebi dovoljno da bi se znalo pod kojim
uslovima su iskazi koji ih sadrže istiniti odnosno lažni.
276
DŽON SERL
pošto je značenje tih izraza takvo da ovi iskazi uopšte
nisu sposobni za objektivnu odnosno činjeničnu istinitost odnosno neistinitost. Govornik može da da bilo
koje obrazloženje za bilo koji od svojih vrednosnih
iskaza, ali ono uvek suštinski sadrži i pozivanje na
stavove koje on ima, kriterijumc procene koje je
prihvatio, ili moralna načela po kojima je odabrao da
živi i prosuđuje druge ljude. Opisni iskazi su tako
objektivni, a vrcdnosni subjektivni, a ta je razlika
posledica upotrebe različitih termina.
Osnovni razlog ovakvih razlika jeste u t o m e što
vrcdnosni iskazi obavljaju potpuno drukčije zadatke od
opisnih. Njihov posao nije da opisuju svojstva ovoga
sveta, već da- izraze osećanja lica koje govori, da izraze
njegove stavove, da pohvale ili pokude, da uzdižu ili
vredaju, da osude, da preporuče, da savetuju, da
narede, itd. Jednom kada uvidimo ove različite ilokutorne snage koje imaju ove dve vrste izričaja, videćemo
da između njih mora postojati logički jaz. Vrednosni
iskazi moraju biti različiti od opisnih, kako bi obavili
svoj zadatak; jer kada bi bili objektivni, ne bi više mogli
funkcionisati u smislu vrednovanja. Metafizički gledano, vrednosti se ne mogu nalaziti u svetu, jer da je
tako, prestale bi da budu vrednosti i postale samo još
jedan deo sveta. Formalno gledano, to znači da vrednosnu reč nije moguće definisati pomoću opisne reci,
jer kada bi to bio slučaj, više ne bi bilo moguće koristiti
vrednosnu reč za pohvalu već samo za opisivanje.
Formulisano još na jedan način, nastojanje da se
„treba" izvede iz „jeste" neminovno je traćenje vremena, jer jedino može da pokaže, čak i ako uspe, da
„jeste" nije stvarno „jeste" već samo prikriveno „treba"; i obrnuto - da „ t r e b a " nije stvarno „ t r e b a " već
samo prikriveno „jeste".
Ovakva predstava začinje izvestan model o vezi
vrednosnih i opisnih tvrdnji. Prema klasičnom modelu,
zaključak izveden iz jednog ili više opisnih tvrđenja ka
GOVORNI ČINOVI
277
vrednosnom tvrđenju, ukoliko je valjan, neminovno je
posredovan dodatnim vrednosnim tvrđenjem. Racionalna rekonstrukcija ovakvih argumenata ima oblik:
Vrednosna velika premisa:
Opisna mala premisa:
Prema tome, vrednosni zaključak:
na primer, subjekt treba da
održi obećanje;
na primer, Džons je obećao da će učiniti A1;
Prema tome, Džons treba
da učini X.
Suštinski je za ovaj model da- kriteriji na osnovu
kojih odlučujemo da je tvrđenje vrednosno ili opisno
moraju biti nezavisni od pomenutih relacija logičkog
sleda. A to znači, pretpostavlja se da smo u stanju da
nezavisno identifikujemo klasu opisnih tvrđenja i klasu
vrednosnih tvrđenja o kojima potom pravimo dalje i
nezavisno otkriće da članovi prethodne klase ne mogu
sami povlačiti Članove potonje klase. Ako definišemo
„vrednosno" i „opisno" tako da ova teza stoji, ona
postaje potpuno trivijalna. Pominjem ovo zato Što u
ovakvim raspravama osoba koja smatra da opisna
tvrđenja ne mogu da povlače vrednosna često dolazi u
iskušenje da učini trivijalnim sopstveno stanovište pozivajući se na klasični model u ovako trivijalnom vidu.
A svome protivniku kaže: „Tvrdite da ova opisna
tvrđenja povlače ova vrednosna tvrđenja, ali to samo
pokazuje da ova na izgled opisna tvrđenja ne mogu biti
uistinu opisna odnosno da ova na izgled vrednosna
tvrđenja ne mogu biti zaista vrednosna". Ovakav odgovor je priznanje poraza.
Suština moga protivprimera jeste da pokažem
kako klasičan model ne mora da se izbori sa institucionalnim činjenicama. Često je posredi upravo to da
subjekat ima izvesne obaveze, opredeljenja, prava i
odgovornosti, ali je to pitanje institucionalne a ne
sirove činjenice. Upravo sam jedan takav instituciona-
278
DŽON SERL
lizovan oblik obaveze, obećavanja uveo maloprc kako
bih izveo „treba" iz „jeste". Počeo sam sa sirovom
činjenicom da je neki subjekt izrekao izvcsne reci, a
zatim sam uveo instituciju kako bih dobio institucionalne činjenice pomoću kojih smo stigli do zaključka
da, shodno svojoj obavezi, taj subjekt treba da nekom
drugom čoveku plati pet dolara. Čitav ovaj dokaz
počiva na uvođenju konstitutivnog pravila, po kojem
obećati nešto znači preuzeti obavezu, i ovo pravilo je
pravilo značenja 'opisne' reci „obećanje". Umesto
starog: „Ni iz jednog skupa opisnih iskaza ne sledi
vrednosni zaključak a da se pri tom ne doda bar jedna
vrednosna premisa", mogli bismo da stavimo: „Nijedan
skup iskaza sastavljen od sirovih činjenica ne može da
povuče iskaz sastavljen od institucionalne činjenice, a
da se ne doda bar jedno konstitutivno pravilo". Nisam
sasvim siguran da je ovo poslednje istina, ali sam sklon
da to verujem; bar je u skladu sa Činjenicom o gore
pomenutom procesu izvođenja.
Sada smo u situaciji da vidimo kako možemo da
izvedemo beskonačan broj ovakvih dokaza. Razmotrite
sledeći prilično različit primer. Na svojoj smo polovini
sedmoga ininga i ja uveliko napredujem ka drugoj bazi.
Bacač lopte se zavrti a onda ispaljuje loptu do zaklona
za kratko zaustavljanje, i ja sam izvučen dobrih 10
stopa niz liniju. Sudija dovikuje: „Napolje!" Ja se,
međutim, kao pozitivista, držim svog uverenja. Sudija
mi kaže da se vratim u zaklon za one koji ne učestvuju
u igri. Ja mu dokazujem da je nemoguće izvesti „treba"
iz „jeste". Ni jedan skup opisnih tvrdnji koji opisuju
činjenično stanje, kažem, ne povlači za sobom bilo
kakav vrednosni sud u smislu da moram ili da treba
da napustim teren. „Ne mogu se vršiti vrednovanja
samo na osnovu činjenica. Neophodna je i vrednosna
velika premisa." Prema tome, vraćam se i ostajem na
drugoj bazi (sve dok me, neminovno je, po kratkom
postupku ne uklone sa terena). Mislim da svi smatraju
OOVORN1 ČINOVI
279
kako su moje tvrdnje bile ovde naopakc, i to naopakc
u smislu logički besmislene. Naravno da je moguće
izvući „treba" iz „jeste" i premda je pokrenuti izvođenje
u ovom slučaju komplikovanije nego u slučaju obećavanja, ono, u načelu nije ništa drukčije. Upuštajući se u
igru bezbola, preuzimam obavezu da se pridržavam
izvesnih konstitutivnih pravila.
Sada smo u stanju da vidimo kako je tautologija
da neko treba da održi svoja obećanja samo jedna iz
klase sličnih tautologija koje se odnose na institucionalizovane oblike obaveze.
Na primer, izreka „Ne treba krasti" može se
razumeti (mada nema potrebe) kao da tvrdi da priznati
nešto za tuđe vlasništvo nužno podrazumeva priznanje
da on ima pravo da ga proda. To je konstitutivno
pravilo institucije privatne svojine9. „Ne treba lagati"
može se protumačiti kao da kaže da tvrditi nešto nužno
podrazumeva preuzimanje obaveze da se govori istinito. Još jedno konstitutivno pravilo! „Treba vraćati
dugove" može se protumačiti kao da kaže da nešto što
je priznato kao dug mora nužno da se prizna i kao
obaveza da će biti plaćeno. Naravno, da ponovimo,
postoje i drugi načini da se protumače ove rečenice a
koji neće tvrdnju izraženu u njihovom izricanju pretvoriti u tautologiju. Lako je videti kako će sva ova načela
stvoriti protivprimer tezi da je nemoguće izvesti „treba"
iz „jeste".
9 Prudon (Proudhon) je rekao: „Svojina je krađa", Ukoliko pokušamo da ovo
protumačimo kao internu pnnicdl'u. cm.i nema smisla. Izrečena je kao primedba spolja,
koja tnbl da napadne i odbitci ustanovu lične svojine. Ona svoj izgled i snagu paradoksa
crpe konMcći termine koji su svojstveni inslituciji kako bi napala lu istu instituciju.
Stojeći na palubi nekih institucija, moguće je petljali izvesnim konstiruiivnun
pravilima, pa čak i neke druge institucije bacili u more. Ali, može li čovek da zavitla we
institucije preko palube (kako bi možda izbegao okolnosti u kojima će morati da izvede
..treba" iz ,jeste")? Ne može. ukoliko hoće cia i dalje uprainj.iva one oblike ponašanja koje
smatramo tipično ljudskim. Pretpostavimo da je Prudon dodao (i pokusan da se drži tog
pravila u životu): „Istina je laž; brak je ncversrvo; jezik je nekomunikativan; zakon je
zločin, itd.", sa svim mogućim institucijama.
2go
DŽON SERL
Moji okvirni zaključci su, prema tome, sledeći:
1. Klasična slika ne uspeva da objasni institucinalnc činjenice.
2. Institucionalne činjenice postoje unutar sistema
konstitutivnih pravila.
3. Neki sistemi konstitutivnih pravila podrazumevaju obaveze, oprcdeljenja i odgovornosti.
4. Unutar nekih od ovih sistema, možemo izvesti
„treba" iz „jeste" po ugledu na prvo izvođenje.
Uz ovakve zaključke vraćamo se sada pitanju
kojim sam i otpočeo ovaj odeljak: kako me moje
iznošenje činjenice o čoveku, kao što je činjenica da je
dao obećanje, opredeljuje za gledište o tome šta čovek
treba da uradi? Mogli bismo otpočeti odgovor na ovo
pitanje rekavši da je za mene tvrđenje jedne ovakve
institucionalne činjenice gotovo što i uvođenje konstitutivnog pravila te iste institucije. I upravo ta pravila daju
smisao reci „obećanje". Ali ta su pravila takva da
opredelivši se za gledište da je Džons nešto obećao
podrazumeva i da moram da se opredelim i šta on treba
da uradi, bar kad je u pitanju obaveza koju je preuzeo
obećavanjem. Ako baš hoćete, pokazali smo da je
„obećavanje" vrednosna reč, pošto smo pokazali da je
pojam obećavanja logički povezan sa vrednosnim pojmom obaveze, ali pošto je on takode i čisto „opisan"
(jer je pitanje objektivne Činjenice da li je neko nešto
obećao ili nije), mi smo u stvari pokazali da je takvo
razlikovanje potrebno iz osnova preispitati. Navodna
razlika između opisnih i vrednosnih iskaza u stvari je
spoj bar dveju razlika. S jedne strane, postoji razlika
između raznovrsnih ilokutornih činova; s tim što jedna
porodica ilokutornih činova uključuje vrednovanja, a
druga - opise. S druge strane, postoji razlika između
izričaja koji sadrže objektivno odlučive tvrdnje u pogledu njihove istinitosti ili neistinitosti i onih koje
sadrže tvrdnje koje nisu objektivno odlučive već su
'stvar lične odluke' odnosno 'stvar ličnog uvercnja".
GOVORNI ČINOVI
281
Pretpostavili smo da ova prva razlika jeste (mora biti)
samo poseban slučaj ove druge, te da ukoliko nešto
ima ilokutornu snagu vrednovanja, ono ne može slediti
iz Činjeničnih premisa. Ako sam u pravu, onda je
navodna razlika između opisnih i vrednosnih izričaja
korisna samo kao razlika između dve vrste ilokutornih
snaga, opisivanja i procenjivanja, a nije čak ni tu od
velike koristi pošto su, ako strogo upotrebljavamo ove
termine, oni samo dve medu stotinama vrsta ilokutornih snaga; a izričaji rečenica u obliku 5 - „Džons treba
da plati Smitu pet dolara" - karakteristično neće
spadati ni u jednu od ovih dveju klasa.
Ali kako se sve ovo odražava na filozofiju morala?
Bar ovoliko: često se tvrdi da nijedan etički iskaz ne
može nikada da sledi iz skupa Činjeničnih iskaza.
Razlog za ovo je, navodno, to što su etički iskazi
potklasa vrednosnih iskaza, te nijedan vrednosni iskaz
ne može da sledi iz niza činjeničnih iskaza. Naturalistička pogreška primenjena na etiku samo je poseban
slučaj opšte naturalističke pogreške. Tvrdio sam daje
opšta tvrdnja kako je nemoguće izvući vrednosne iz
opisnih iskaza - neistinita. A nisam tvrdio, pa čak ni
razmotrio, stav da se specifično etički odnosno moralni
iskazi ne mogu izvoditi iz činjeničnih iskaza. Međutim,
iz mog objašnjenja u stvari sledi da, ukoliko treba
dokazati tu specijalnu tvrdnju, treba je dokazati na
nezavisnim razlozima, a ne može se dokazati na osnovu
opšte tvrdnje, pošto je - ukoliko je moja analiza
ispravna - opšta tvrdnja lažna.
Uzgred, smatram da obaveza da se održi obećanje
verovatno nema nužnu povezanost sa moralom. Često
se tvrdi da je obaveza da se održi obećanje paradigmatičan slučaj moralne obaveze. Ali razmotrite sledeću,
veoma raširenu vrstu primera. Obećavam da ću doći
na vašu zabavu. Međutim, te večeri mi se jednostavno
ne ide. Naravno, da treba da idem; konačno, obećao
sam i nemam valjano opravdanje za izostanak. Ipak,
282
D 2 O N
SERL
ne odlazim. Jesam li nemoralan? Komotan, bez sumnje.
Da je bilo izuzetno važno da odem, onda bi moglo biti
nemoralno da ostanem kod kuće. Ali, u tom slučaju
bi nemoralnost proistekla iz važnosti moga odlaska a
ne neposredno iz obaveze koju sam preuzeo obećavanjem.
8.3. Primedbe i odgovori
Čitalac koji nije upoznat sa filozofskom kontroverzom koja okružuje ovaj problem može steći utisak da
su tvrdnje koje smo izneli u odeljku 8.1. bezazlene i
dovoljno očigledne. Pa ipak, nema tvrdnje u ovoj knjizi
koja će izazvati i koja je izazvala tolike kontroverze
kao izvođenje u tom odeljku. Objavljene kritike ovoga
izvođenja mogu se podcliti u dve kategorije. One koje
su napale ceteris paribus pretpostavku i one koje su
napale navodnu logičku vezu između obećavanja, obaveze i „treba". Prvi skup sam zaobišao isključivši iz
razmatranja unutar dokaza različite vrste elemenata
kojima je ceteris paribus pretpostavka po svojoj strukturi trebalo da se pozabavi. Drugi skup zadire u samu
srž problematike o kojoj je reč i zaslužuje podrobnije
razmatranje. Ove primedbe na izvođenje otkrivaju
mnoge probleme, ne samo u filozofiji jezika već i šire.
U ovome što sledi, izložiću i odgovoriti u dijaloškom
obliku na ono što smatram da su najiskrenije primedbe
upućene ovom dokazu.
Prva primedba: Čitavo izlaganje implicitno sadrži
izvestan konzervativizam. Kao da kažete daje logički
nedosledno da bilo ko misli kako uopšte ne treba držati
obećanje, odnosno da je rdava i sama institucija obećavanja.
Odgovor: Ovakva primedba je u stvari neshvatanje
Čitavog dokaza, štaviše, nerazumevanje čitave knjige.
Savršeno je u skladu sa mojim objašnjenjem da neko
GOVORNI ČINOVI
283
tvrdi: „Nikada ne treba održati obećanja". Pretpostavimo, na primer, da anarhistički nihilista tvrdi da obećanje nikada ne treba održati jer, na primer, neprikladna
briga oko obaveza ometa samoispunjenje. Ovakav
argumenat može biti luckast ali nije logički besmislen,
bar kad je u pitanju moje objašnjenje. Da bismo
razumeli ovu tvrdnju, potrebno nam je da napravimo
razliku između onoga što je stvarno i onoga što je
svojstveno instituciji obećanja. Svojstveno je pojmu
obećavanja da obećavanjem subjekt preuzima obavezu
da nešto učini. Ali, da li je čitava institucija obećavanja
dobra ili rdava, i da li su obaveze preuzete obećavanjem
prevladane drugim spoljnim sadržajima, pitanja su koja
su strana samoj instituciji. Nihilistički argument koji
smo malopre pomenuli predstavlja jednostavno napad
spolja na instituciju obećavanja. Naime, on kaže da je
obaveza da se održi obećanje uvek prevladana zbog
navodno rđavog karaktera same institucije. Ali, on ne
poriče da obećanja obavezuju, već samo insistira na
tome da obaveze ne treba izvršavati zbog spoljnjeg
elementa „samoispunjenja".
Ništa u mom objašnjenju ne obavezuje na konzervativno gledište da su institucije logički neosporive
odnosno na gledište da subjekt treba da odobrava ili
ne odobrava ovu ili onu instituciju. Poenta je samo u
tome da kada se neko uputi u određenu institucionalnu
aktivnost uvodeći pri tome pravila institucije, onda se
on neminovno opredeljuje za takav i takav način, bez
obzira da li povoljno ili nepovoljno gleda na tu instituciju. U slučaju jezičkih institucija, kao stoje obećavanje
(ili izricanje tvrdnji) ozbiljni izričaji reci opredeljuju
subjekt na način određen značenjem reci. U izvesnim
izricanjima u prvom licu, izričaj znači preuzimanje
obaveze. U izvesnim izricanjima u trećem licu, izričaj
je izveštaj o preuzetoj obavezi.
Druga primedba: Odgovor na prvu primedbu sugeriše sledeći reduetio ad absurdum. Prema takvom
284
DŽON SERL
objašnjenju, svaka institucija može arbitrarno da obaveže bilo koga, zavisno samo koliko neko arbitrarno
odluči da ustanovi tu instituciju.
Odgovor: Ova se primedba zasniva na netačnom
poimanju obaveza koje nije implicirano ovde datim
objašnjenjem. Pojam obaveze blisko je povezan sa
pojmom prihvatanja, priznavanja, preuzimanja, itd.,
obaveza na takav način da se pojam obaveze suštinski
zasnuje kao ugovorni pojam 10 . Pretpostavimo da meni
potpuno nepoznata grupa ljudi u Australiji ustanovi
'pravilo' kojim se ja 'obavezujem' da ću im plaćati sto
dolara nedeljno. Ukoliko nisam nekako uvučen u taj
početni dogovor, njihovi zahtevi su nerazumni. Ne
može bilo kakva proizvoljna odluka A"-a da stavi K-a
u obavezu.
Treća primedba: Sada počinje da polako biva
jasno kako je početna vrednosna odluka u stvari odluka
da se prihvati ili odbaci institucija obećavanja. Po
vašem objašnjenju, čim neko ozbiljno upotrebi reč
„obećanje", on se obavezuje na takav i takav način.
Što samo pokazuje da je vrednosna premisa \a. To
pokazuje da je [a. u stvari suštinski moralno načelo.
Odgovor: Ova primedba počinje da se približava
srži čitave materije. \a. je zaista ključna premisa, jer
upravo nas ona odvodi od sirovog do institucionalnog
nivoa, nivoa koji sadrži obaveze. Ali njeno 'prihvatanje7
je sasvim različito od odluke da prihvatimo izvesno
moralno načelo. \a. iskazuje činjenicu o značenju
opisne reci „obećanje". Štaviše, svako ko koristi tu reč
u ozbiljnom doslovnom govoru obavezuje se njenim
logičkim posledicama koje uključuju i obavezivanjc. I
u tom smislu nema ničeg posebnog sa obećanjima;
slična pravila su ugrađena u stavove, upozorenja,
savete, izveštaje, a možda i naređenja. Ovde stavljani
pod znak pitanja određen model opisivanja jezičkih
1(1 Uportrdi E J . Ummon: Mornl Dilemmas", Phihsaphical Reviev.-, l%2.
GOVORNI ČINOVI
285
činjenica. Prema tom modelu, jednom kad ste opisali
činjenice u bilo kojoj situaciji, pitanje svih 'procena' je
i dalje apsolutno otvoreno. Naime, hoću da tvrdim
kako u slučaju izvesnih institucionalnih činjenica, procene koje obuhvataju obaveze, opredeljenja i odgovornosti nisu više potpuno otvorene, jer iskaz o institucionalnim činjenicama uključuje i ove pojmove.
Silno me očarava činjenica da autori, koji su inače
„anti-naturalisti", kad o tome razmišljaju, prećutno
prihvataju izvođenje vrednosnog iz opisnog, upražnjavajući filozofiju i ne obraćajući pažnju na svoju ideologiju. Razmotrimo sledeće pasuse iz R.M. Hera (Hare): 1 1 „Ako neko kaže da je neka stvar crvena, on se
opredelio (moje podvlačenje) za gledište da će bilo šta
drugo što je u relevantnim vidovima slično toj stvari
biti isto tako crveno." Her takođe kaže 12 da se taj neko
opredelio „da to zove crvenim" (moje podvlačenje); i
da je to opredeljenje isključivo proisteklo iz značenja
odgovarajućih reči. Ostavljaiući po strani pitanje da li
je ono što Her govori istina 3 , ono je istog oblika kao
i moj argument. I ja kažem da ukoliko neko obeća,
onda se on obavezuje da učini ono što je obećao, a to
isključivo proističe iz značenja „obećanja".
Jedina važna razlika između ovih dveju teza jeste
što je u Hcrovom primeru reč o obavezivanju u pogledu
budućeg jezičkog ponašanja. U mom, opredeljenje nije
svedeno na jezičko ponašanje. Po ovoj strukturi, oni
su istovetni. Ali, pretpostavimo da neko može da
pokaže kako nisu isti. Vrlo dobro, onda ću ja svoje
izvođenje obaviti na sledećem primeru. „On je to
nazvao crvenim" jeste neposredni činjenični iskaz (kao,
na primer, „on je obećao"). „On se opredcljuje da
izvrši određeni čin" jeste vrednosno postoje opredeljc11 R.M. Hare: Freedom and Reason, Oxford, 1V63, sir, I I .
12 Ikid. str. 15.
13 Ne bi bilo inslinito u svojoj jačoj verziji na str. 15. ć o v e k može da neki prcilmei
nazove crvenim a da ništa ne ka*e o sledećom crvenom predmetu koji ugleda.
286
DŽON SERI
nje {iako šire) član iste porodice kao i obavezivanje.
Otuda je upravo sama teza iz Herovog primera da
vrednosni slede iz opisnih iskaza. Hera uznemirava ono
što on smatra tvrdnjom da tautologije dovode do
obaveza14. Ali on, izgleda, previđa da su tautologije
hipotetički stavovi i da otuda one same po sebi ne
dovode do bilo kakvih obavezivanja. One kažu, na
primer, „Ako on to nazove crvenim, onda se on
opredelio". Stoga nam je potrebna empirijska premisa:
„on je to nazvao crvenim" da bismo stigli do zaključka:
„On se opredelio". Niko ne tvrdi da tautologije 'propisuju' ponašanje kategorički, već samo uslovno, shodno
nekoj institucionalnoj činjenici (kao što to ilustruje
Herov primer).
U odgovoru na ovu stavku, može se reći da Her
pod „opredeljenjem" podrazumcva to da govornik koji
se ne pridržava ovih opredeljenja protivreci sam sebi.
I tako su opredeljenja zasnovana 'opisno'. Ali to samo
čitavo pitanje vraća korak unazad. Zašto bi se govornik
uopšte bavio time da li njegovi iskazi protivreče sami
sebi? A odgovor je jasan: svojstveno je pojmu iskaza
(opisna reč) da je samo-protivrečnost (opisna reč)
mana (vrednosna reč). To znači da se onaj koji tvrdi
opredelio {ceteris paribus) da izbegne protivrečenjc
samom sebi. Ne odlučuje najpre subjekt da produkuje
iskaze, a tek potom donosi posebnu vrednosnu odluku
da će oni biti bolji ako ne protivreče sami sebi. Stoga
smo i dalje na stanovištu da su opredeljenja suštinski
uključena u činjenice.
Četvrta primedba: Odgovor na treću primedbu u
stvari premašuje sopstveni cilj. Vašim izvođenjem jedino ste pokazali daje „obećati" (i bez sumnje „tvrditi",
„opisati") u stvari vrednosna reč. Možda je korisno
istaći da su neki pojmovi koje smo ranije smatrali
opisnim u stvari vrednosni; ali tako se ne prevazilazi
14 ..The promiNing game". Revtte Inlernatinnale ite Phitnsophie, 1VM. str. 403 i dalje.
GOVORNI ČINOVI
287
opisno-vrcdnosni jaz. Pošto pokažemo da je 2 vrednosno, iz toga uistinu sledi samo to da \a. mora biti
vrednosno, s obzirom da su opisne premise 1 i \b.
nedovoljne da povuku i 2.
Odgovor: Nemamo nikakvog nezavisnog razloga
da 2 nazovemo vrednosnim, osim činjenice da ono
povlači i vrednosnu tvrdnju 3. Tako sada teza da opisi
ne mogu da povuku vrednovanja postaje trivijalna, jer
će kriterij da li je ili ne izvestan iskaz opisan biti:
obuhvata li on ili ne nešto vrednosno. Ali, ako nema
nezavisno ustanovljenih klasa opisnih i vrednosnih
iskaza o kojima možemo zatim otkriti da članovi
prethodne povlače ili ne članove ove druge, naša
definicija opisnog uključiće i „ne obuhvata bilo kakve
vrednosne tvrdnje", a to će našu tezu učiniti trivijalnom. 2 je intuitivno neposredan činjenični iskaz. Ukoliko nas naša lingvistička teorija prisiljava da to poreknemo i da tvrdimo kako je posredi subjektivno vrednovanje, onda sa tom teorijom nešto nije u redu.
Peta primedba: Četvrtu primedbu treba samo
preformulisati. Stvar je u tome da reći kao Što je
„obećanje" imaju i svoj vrednosni i svoj opisni smisao.
U opisnom smislu (smisao 1), „obećati" znači jednostavno reći određene reci. U vrednosnom smislu (smisao
2) „obećati" znači preuzeti obavezu. Dakle, ukoliko je
\a. uistinu opisno, onda čitav naš prelaz sa 1 na 2
dokazuje jedino to da je Džons izvršio obećanje u
smislu 1; a da bi se sa 2 prešlo na 3, treba dokazati da
je dao obećanje u smislu 2, a to zahteva dodatnu
vrednosnu premisu.
Ukratko, postoji jednostavna pogreška dvosmislenosti kad je reč o „obećati". Dokazujete da je Džons
dao obećanje u smislu 1, a potom pretpostavljate da
ste dokazali da je dao obećanje u smislu 2, netačno
pretpostavivši da su ova dva smisla ista. Razlika između
smisla 2 i smisla 1 jeste razlika između oprcdcljenog
288
DŽON SERL
učesnika i neutralnog posmatrača. Stoga je i neophodno, i od ključne važnosti, praviti ovu razliku između
opredeljenog učesnika i neutralnog posmatrača, jer
samo neutralni posmatrač daje prave činjenične odnosno opisne iskaze. Čim protumačite reč „obećanje" sa
stanovišta opredeljcnog učesnika, prećutno ste skliznuli
u vrednovanje, ali dokle god to ne učinite, dokazivanje
neće funkcionisati. Zaista, ne bi trebalo pretpostaviti
da se svaka reč javlja već obeležena kao vrednosna ili
opisna. Neke na izgled opisne reci mogu imati vrednosni smisao, kao kod smisla 2 „obećanja", ali i opisan
smisao. Samo kod smisla 1 „obećanja", smisao je čisto
opisan.
Odgovor: Ne postoji smisao 1. To jest, nema
doslovnog značenja „obećanja" po kojem ono jedino
znači izricanje određenih reci. Štaviše, „obećanje"
označava govorne činove koji se karakteristično vrše
izricanjem određenih reci. Ali „obećanje" nije leksički
dvosmisleno, s tim da jednom znači izricanje reci a
drugi put preuzimanje obaveza. Navedeni prigovor
pokušava da pruži smisao obećanja u okviru kojeg će
iskaz „obećao je" tvrditi sirovu a ne institucionalnu
činjenicu; no takav smisao ne postoji. Rezonovanje u
okviru ovog prigovora isto je kao i u okviru 4. Sastoji
se od uvođenja klasičnog modela, s tim što se dovodi
u pitanje upravo taj klasični model.
Pokušaću da ovo još malo razradim. Jezičke činjenice, onakve kako su date u jezičkim karakterizacijama,
nameću ograničenja svakoj lingvističkoj teoriji. U najmanju ruku, teorija mora biti saglasna činjenicama; isto
tako, prihvatljiva teorija mora da obrazloži ili objasni
Činjenice. U sadašnjem primeru, sledeće lingvističke
karakterizacije tvrde izvesne činjenice:
L. Tvrđenje u obliku „X je dao obećanje" tvrđi
jednu objektivnu činjenicu i nije, osim u graničnim
slučajevima, subjektivno niti je stvar ličnog uverenja.
GOVORNI OlNOVI
289
2. Po definiciji, obećanje je preuzimanje obaveze
odnosno opredcljenjc, itd., da se nešto učini.
3. Rečenica u obliku „X je obećao" nije leksički
dvosmislena u pravcu ,,X je izrekao neke reci" i ,,Xje
zaista obećao". „Obećati" nije na taj način homonimno.
4. Obećavanje se tipično vrši tako Što se izreknu
određeni izrazi u izvesnim kontekstima i sa izvesnim
namerama.
5. Tvrđenje u obliku ,,X )c preuzeo obavezu" jeste
vrednosno, pošto takvo tvrđenje vrši predikaciju takozvanog vrednosnog pojma, obligacije.
Saglasnost sa ovim činjenicama predstavlja uslov
adekvatnosti bilo koje lingvističke teorije koja teži da
se pozabavi ovom oblašću. Primedba 4 je saglasna sa
iskazom 1, Primedba 5 uspeva da „zagladi" ovu poentu
time Stoje nesaglasna sa iskazom 3. Oba ova manevra
motivisana su ncuspehom klasičnog modela da objasni
1 i 2 zajedno kada je dato 5. Gotovo sve ove primedbe
na naše dokazivanje sastoje se od napora da se poreknu
jedna ili više ovakvih jezičkih karakterizacija.
Primedba koja je upravo upućena (5) jeste pokušaj
da se uvede smisao „obećanja", u okviru kojeg obećanje nije preuzimanje obaveze, već je potpuno definisano u kontekstu iskaza 4. Ali ne postoji takav doslovni
smisao. Navedeni ste na takav potez jer vaša teorija
ne može da uklopi i činjenicu da obećanje obavezuje i
činjenicu da je neko uistinu dao obećanje.
Šesta primedba: Dakle, još me niste uverili, pa da
još jednom pokušamo. Čini mi se da ne cenite dovoljno
moje razlikovanje opredeljenog učesnika i neutralnog
posmatrača. Doduše, mogu da se složim sa vama da
čim doslovno i bez rezerve upotrebimo reč „obećanje",
na scenu stupa vrednosni element, jer doslovnom i
bezrezervnom upotrebom te reci opredelili smo se za
instituciju obećanja. No to uključuje vrednovanje tako
da čim specifikujemo koja je od onih prethodnih
29()
DŽON SERL
upotreba doslovna i opredeljena, možemo vidcti da je
u stvari vrednosna.
Odgovor: U izvesnom smislu, ovde navodite moj
argument kao da je on primedba koja me pobija. Kada
reć upotrebimo doslovno i bez rezerve, zaista se oprcdeljujemo za logička svojstva te reći. U slučaju obećanja, kada tvrdimo „On je obećao", oprcdeljujemo se
za stav da je on preuzeo obavezu. Na doslovce isti
način, kada upotrebimo reč „trougao" opredeljujemo
se za njena logička svojstva. Pa tako, kada kažemo, na
primer, „A" je trougao", opredeljujemo se za stav da
X ima tri strane. A činjenica da oprcdcljivanje u prvom
licu uključuje i pojam obavezivanja, pokazuje da smo
u stanju da iz nje izvedemo 'vrednosni' zaključak; ali
ne pokazuje ni da postoji bilo šta subjektivno (nešto
što je stvar ličnog uverenja, a ne stvar činjenice,
odnosno nešto što je stvar moralne odluke) u iskazu
„On je obećao", kao što ni činjenica da iskaz „X je
trougao" ima logičke posledice, ne pokazuje da postoji
moralna odluka u opredeljenoj upotrebi reći „trougao".
Mislim da je razlog zašto ste ovde zbunjeni jednostavno sledeći: postoje dva korenito različita načina
tumačenja fraze „opredelite se za (prihvatiti) instituciju
obećavanja". U izvesnom smislu to znači nešto kao (a)
„preuzeti da se reč 'obećanje' koristi u skladu sa njenim
doslovnim značenjem, koje je doslovno značenje određeno konstitutivnim pravilima svojstvenim toj instituciji". A sasvim različit način da se protumači ova fraza
jeste uzeti da ona znači (b) „založiti se za ovu instituciju
kao dobru i prihvatljivu". Dakle, kada doslovno tvrdim
da je neko dao obećanje, ja se zaista opredcljujem za
instituciju u smislu (a); štaviše, izvođenje je moguće
upravo zato što me ovo doslovno značenje i navodi na
takvo oprcdcljenje. AH ja se ne opredeljujem za smisao
(b). Sasvim je moguće da neko ko se gnuša institucije
obećavanja kaže sasvim doslovno „Džons je obećao",
GOVORNI ČINOVI
291
te se tako opredeljuje za gledište da je Džons preuzeo
obavezu. Smisao (b) opredeljivanja uistinu je stvar
ličnog uverenja (bar što se tiče trenutne rasprave), ali
nema ničeg subjektivnog u iskazima koji koriste opredeljivanje u smislu (a). Da bismo ovo razjasnili, zapazićemo kako sasvim ista razlika važi za geometriju.
Neko ko smatra da je čitavo izučavanje geometrije i
njen predmet rdav, ipak se opredeljuje za logičke
posledice „X je trougao", kada tvrdi „A'je trougao".
Ni u jednom slučaju ne postoji ništa vrednosno - u
smislu subjektivnosti - u vezi ovakvog opredeljivanja.
I ,,On je obećao" i „A'je trougao" jesu činjenični iskazi.
(Naravno, logički je moguće da ljudi pokušaju da
obesnaže obećanje - ili geometriju - koristeći reci na
nepovezan način, ali to u oba slučaja nije od značaja
za valjanost ovog izvođenja.)
Dakle, kad kažete da na scenu stupa vrednosni
element, kada doslovno i bez rezerve okarakterišemo
nešto kao obećanje, to može da znači jedno od dveju
stvari; ili:
1. Iskaz „On je obećao", dat doslovno i bezrezervno, povlači za sobom iskaz „On je preuzeo obavezu";
ili
2. Iskaz „On je obećao" uvek je subjektivan ili
stvar ličnog uverenja, jer dati ga podrazumeva uvcrenje
da je institucija obećavanja dobra stvar.
U prvom slučaju, ono što kažete je zaista tačno i
uistinu je ključna stavka moga argumenta, a počiva na
malopredašnjem tumačenju (a). Ali, ukoliko je ono što
mislite izraženo drugom tvrdnjom, koja se zasniva na
tumačenju (b), onda je to što ste rekli očigledno lažno.
Očigledno je lažno i da je ,.On je obećao" subjektivno
i stvar ličnog uverenja, a neistinito je i to da kad želite
da bezrezervno kažete „On je obećao", morate misliti
da je institucija obećavanja dobra stvar.
292
DŽON SERL
U klasičnoj teoriji 'vrednosnih' sudova postoje dva
elementa: jedan, priznavanje klase sudova za koje se
intuitivno oseća da su vrednosni (na nesreću ispostavlja
se da je ovo veoma raznorodna klasa); i drugo, teorija
da svi takvi sudovi moraju biti subjektivni ili stvar
ličnog uverenja. Ja ne dovodim u pitanje prvu polovinu
ovoga; mislim da postoje bar izvesne paradigme vrednosnih izričaja, te sam sklon da se složim sa ortodoksnim teoretičarima da je i „ O n je pod obavezom" jedna
od njih. Ali ono što dovodim u pitanje jeste druga
polovina, teorija da svaki član ove klase mora biti
subjektivan i da nijedan činjenični odnosno objektivni
sud ne može da povlači bilo kojeg člana ove klase.
Sedma primedba: I dalje nisam uveren. Zašto ne
bih mogao da govorim u distanciranom antropološkom
smislu? Za mene je očigledno da neko može da kaže
.,On je o b e ć a o " , misleći otprilike „on je dao ono Sto
oni - ljudi ovog anglosaksonskog plemena - zovu
obećanje". I to je taj čisto opisni smisao obećanja koji
ne podrazumeva nikakvo opredeljivanjc za vrednosne
iskaze. Tako da kada pravim razliku između opredeljcnog učesnika i neutralnog posmatrača, pokušavam da
izrazim upravo ovo antropološko stanovište.
Odgovor: Naravno, možete govoriti oratio obliqua
i tako izbeći opredeljenost da direktno govorite. Mogu
se čak koristiti oblici govora namenjeni normalnom
govoru a ipak govoriti prikrivenim oratio obliqua ili
onim što ste nazvali 'distancirani antropološki smisao'.
Ali obratite pažnju da je to uistinu sasvim irelevantno
i da ne pokazuje kako su posredi različiti smislovi reći,
niti da je originalni iskaz prikriveno vrednovanje. Jer,
primetićete, da je to isto moguće učiniti sa bilo kojom
drugom reči. Moguće je zauzeti distanciran antropološki stav prema geometriji, a skeptičan antropolog sa
neke druge planete mogao bi takode da zauzme takav
GOVORNI ČINOVI
293
stav 15 . Kada kaže „A" je trougao" ne mora misliti ništa
više nego „X je ono što oni, Anglosaksonci, zovu
trougao"; ali to ne dokazuje da postoje dva smisla
„tTOUgla", opredeljujući, odnosno vrednosni smisao, i
distancirani, odnosno opisni smisao. Niti to dokazuje
da je Euklid bio prikriveni moralista zato što njegovi
dokazi zahtevaju 'opredeljujuće' korišćenje izraza koje
upotrebljava. Činjenica da se prema svemu može zauzeti distanciran stav nevažna je za valjanost deduktivnih
argumenata koji podrazumevaju opredeljujuću upotrebu izabranih reci. Da je zaista valjana primedba
izvođenju u odeljku 8.1. kada se kaže da reinterpretacijom reci u distanciranom antropološkom smislu možemo da dobijemo netačan argument, onda bi ta ista
primedba obesnažila sve moguće deduktivne argumente, pošto svaki valjani argument počiva na opredeljujućem javljanju izraza koji su ključni za ovakvo izvođenje.
No, ova primedba jedina kaže da za bilo koji deduktivni
argument možete da konstruišete i naporedni argument
u oratio obliqua, iz kojeg se ne može valjano izvesti
zaključak o originalnom argumentu. Pa šta! Ovakva
činjenica uopšte ne može da utiče na valjanost bilo
kojeg originalnog argumenta. Moj argument - kao i
svaki drugi valjani argument - zahteva ozbiljno, doslovno, ne oratio ohliqua javljanje ključnih reci koje sadrži.
Činjenica da postoje druga moguća ne-ozbiljna javljanja
ovih reći potpuno je irelevantna.
Od svih argumenata koji su korišćeni protiv prvobitnog dokaza, argument iz antropologije je najrašireniji16 i najslabiji. On ima sledeću strukturu: uzmite bilo
koje valjano izvođenje zaključka iz premisa. Uzmite
15 Primetićete, uzgred, da antropolozi govore n religijama na dodođ način: na
primer, ..Postoje dva boga, od kojih je bog kiSe važniji jer on stvara kiSu". Ovo ne pokazuje
da postoje r.i/liiiiH značenja hilo koje upotrebljive reći. lo samo pokazuje da je u UVMUiU
kontekstima moguće govorili oratut oblU/ua, a da se pri tome ne korete oblici orati'i iihhi/uu
16 Uprkos činjenici da je o lome bilo reci i da se na to odgovorilo u prvobitnom
izlaganju. Uporcdi J.R. Searle, op.cit. str. 51 i 52.
D Z O N SERl
294
-
potom bilo koju ključnu reč R u premisama, pa neka
je to „obećanje", „trougao", „crven", bilo koju reč
ključnu za argument. Re interpret i raj te R tako da ona
više ne znači R već znači, na primer, „ono što neko
drugi naziva Ru. A sada ponovo napišite izvođenje tako
rcinterpretiranom R i vidite je li vaša tvrdnja i dalje
valjana. Svi su izgledi da nije; ali ako jeste, nastavite
da ponavljate istu proceduru samo sa drugim recima,
sve dok ne dobijete verziju u kojoj više nije valjana.
Zaključak: Sve vreme izvođenja nije bilo valjano.
Činjenica da kritičari ovakvog izvođenja stalno i
nanovo ističu argument, koji bi, da je valjan, mogao da
ugrozi sva valjana izvođenja samo je ilustrativna za ironiju
pomenutu na početku ovoga poglavlja. Nagon da se
ponovo u jezik učita metafizička razlika između Činjenice
i Vrednosti kao teza o valjanim logičkim sledovima mora
neminovno da se suoči sa svojim protivmerama, jer
upotreba jezika je svuda prožeta činjenicama o prihvaćenim opredeljenjima, preuzetim obavezama, iznetim uverljivim argumentima, itd. Suočeni sa ovakvim protivprimerima, često smo prevladani snažnim iskušenjem da
reinterpretiramo terminologiju tih protivprimera u ,.opisnom" smislu, da prihvatimo „distancirano antropološko stanovište". Ali cena toga je da reci više ne znače
ono što inače znače, a cena uistinu dosledne primene
„distanciranog antropološkog stanovišta" bila bi ukidanje svake valjanosti i logičke doslednosti. Pokušaj da
se izbegnu protivprimeri i da se nedoslednost ispravi
odstupanjem od opredeljene upotrebe reci motivisan
je željom da se držimo teze, ma šta se desilo. Ali
izbegavanjc opredeljene upotrebe reci neminovno vodi
ka konačnom izbegavanju samog jezika, jer govorenje
jezika - što je i glavna tema ove knjige - sastoji se od
izvršenja jezičkih činova shodno određenim pravilima,
a nemoguće je odvajati te govorne činove od opredeljenja
koja
su
njihovi
suštinski suštinski delovi.
1. Frih From; BEKSTVO OD SLOBODE
2. Lešek Kolakovski: FILOZOFSKI ESEJI
3. Pjer Frankastel: UMETNOST I TEHNIKA
4. Sergej M. AjzenStajn: MONTAŽA ATRAKCIJA
5. ČOVEK DANAS, zbornik ogleda
6. H. Rajhenbah: RAĐANJE NAUČNE FILOZOFIJE
7. Nikola Milosević; ANTROPOLOŠKI ESEJI
8. Suzuki, From: ZEN BUDIZAM 1 PSIHOANALIZA
9. Norbcrt Viner: KIBERNETIKA I DRUŠTVO
10. Rože Kajoa: IGRE I LJUDI
11. Dejvid Risman: USAMUENA GOMILA
12. Klod Levi-Stros: DIVUA MISAO
13. Bertoli Brecht: DIJALEKTIKA U TEATRU
14. M. Friehand: ETIČKA MISAO MLADOG MARKSA
15. Ernst Bloch; TUB1NGENSKI UVOD U FILOZOFIJU
16. Roman Jukobson: LINGVISTIKA I POETIKA
17. M. Bahlin: PROBLEMI POETIKE DOSTOJEVSKOG
IH. Adam Šaf; MARKSIZAM I LJUDSKA JEDINKA
19- Teodor Adorno; FILOZOFIJA NOVE MUZIKE
20. Karl Manhajm: IDEOLOGIJA I UTOPIJA
21- Zan Pijaže: PSIHOLOGIJA INTELIGENCIJE
22. Jovan Hristić: OBLICI MODERNE KNJIŽEVNOSTI
23. Sreten Mari«?; GLASNICI APOKALIPSE
24. F. de Sosir: OPŠTA LINGVISTIKA
25. Ž. P. Sam: EGZISTENCIJALIZAM I MARKSIZAM
26. Luj Altise: ZA MARKSA
27. R. Bari: KNJIŽEVNOST. MITOLOGIJA. SEMIOLOGIJA
28. Žan Pijaže; MUDROST I ZABLUDE FILOZOFIJE
29. Fung Ju-Lan; ISTORIJA KINESKE FILOZOFIJE
30. MiSel Fuko: RIJEČI I STVARI
31. Noam Čomski: GRAMATIKA i UM
32. D. Bom: UZROČNOST I SLUČAJNOST U SAVREMENOJ FIZICI
33. Verner Hajzenberg: FIZIKA I METAFIZIKA
34. Ranko Bugarski: JEZIK I LINGVISTIKA
35. Boris Ejhenbaum: KNJIŽEVNOST
36. Mikel Difren: ZA ČOVEKA
37. Štetan Barker: FILOZOFIJA MATEMATIKE
38. Jan Kot: JEDENJE BOGOVA
39. P. Francastel: STUDIJE" IZ SOCIOLOGIJE UMJETNOSTI
40. Tumas Kuri: STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA
41. WalterBenjamin: ESEJI
42. Stelan Moravski; PREDMET I METODA ESTETIKE
43. Fredrik DŽejmson: MARKSIZAM I FORMA
44. Anri Lcfcvr: URBANA REVOLUCIJA
45. Pol de Man: PROBLEMI MODERNE KRITIKE
46. G. H. von Wright: OBJAŠNJENJE I RAZUMEVANJE
47- FENOMENOLOGIJA, zbornik
48. Jirgen Habermas: SAZNANJE 1 INTERES
4«. Roman Ingardcn; DO2.IVUAJ. UMETNIČKO DELO I VREDNOST
50. G. della Volpe: KRITIKA UKUSA
51. Žan Bemar: VELIČINA I ISKUŠENJA MEDICINE
S . Aleksandar Kožev; KANT
53. P. Medvedev: FORMALNI METOD U NAUCI O KNJIŽEVNOSTI
54. V. E. Mejerholjd: O POZORIŠTU
55. A. R. Luna: OSNOVI NEUROPSIHOLOGIJE
56. A. N. Vajthed: NAUKA I MODERNI SVET
57. R. D. Laing: PODELJENO JA, POLITIKA DOŽIVLJAJA
58. H. L. Dreyfus: ŠTA RAČUNARI NE MOGU
59. Lav Vigotski: MIŠLJENJE I GOVOR
60. Ivan D. Ivić; ČOVEK KAO ANIMAL SYMBOLICUM
61. Nikos Pulancas: KLASE U SAVREMENOM KAPITALIZMU
62. Dušan Kecmanović: DRUŠTVENI KORJENI PSIHIJATRIJE
63. Fransoa Žakob: LOGIKA ŽIVOG
64. Theodor Adorno: ŽARGON AUTENTIČNOSTI
65. Davor Rodin: DIJALEKTIKA I FENOMENOLOGIJA
66. B. A. Uspenski: POETIKA KOMPOZICIJE, SEMIOTIKA IKONE
67. Žan Pijaže: EPISTEMOLOGIJA NAUKA O ČOVEKU
68. Ernst Bloh: EXPERIMENTUM MUNDI
69. Mihail Bahtin: MARKSIZAM I FILOZOFIJA JEZIKA
70. Mišel Fuko: ISTORIJA LUDILA U DOBA KLASICIZMA
71. SVEST I SAZNANJE, zbornik
72. MARKSISTIČKA FILOZOFIJA XX VEKA, zbornik
73. Ivan Focht: SA VREMENA ESTETIKA MUZIKE
74. Radomir Konstantinović: FILOSOFIJA PALANKE
75. Aleksandar Koare: NAUČNA REVOLUCIJA
76. Ferenc Feher: PESNIK ANTINOMIJA
77. Đuzepe Tuči: ISTORIJA INDUSTRIJSKE FILOZOFIJE
78. G. C. Argan: STUDIJE O MODERNOJ UMETNOSTI
79. Martin Hajdeger: MIŠLJENJE I PEVANJE
80. A. R. Luria: OSNOVI NEUROLINGVISTIKE
81. KarI Korš: KARL MARKS
82. Lučio Colletti: MARKSIZAM I HEGEL
83. Teodosijus Dobžanski: EVOLUCIJA ČOVEČANSTVA
84. E. D. Hirš: NAČELA TUMAČENJA
85. M. Merlo-Ponti: STRUKTURA PONAŠANJA
86. Milan Kangrga: ETIKA ILI REVOLUCIJA
87. E. Fink: OSNOVNI FENOMENI LJUDSKOG POSTOJANJA
88. Milan Kangrga: PRAKSA, VRIJEME, SVIJET
89. Ginter Anders: ZASTARELOST ČOVEKA
90. Niels Bohr: ATOMSKA FIZIKA I UUDSKO ZNANJE
91. Volfgang Keler: GEŠTALT PSIHOLOGIJA
92. Milivoj Solar: MIT O AVANGARDI I MIT O DEKADENCIJI
93. Ivan Colović: DIVU A KNJIŽEVNOST
94. Lisjen Goldman: MARKSIZAM I HUMANISTIČKE NAUKE
95. Danko Grlić: IZAZOV NEGATIVNOG
96. Žan-Pjer Šanže: NEURONSKI ČOVEK
97. Zvonko Marić: OGLED O FIZIČKOJ REALNOSTI
98. Piter i Džin Medavar: NAUKA O ŽIVOTU
99. Pjer Vilar: ZLATO I NOVAC U POVIJESTI
100. Mihail Bahtin: O ROMANU
101. NOVIJA FILOZOFIJA MATEMATIKE, zbornik
102. Miodrag Pavlović: POETIKA ŽRTVENOG OBREDA
103. Nikola Milošević: PSIHOLOGIJA ZNANJA
104. Lajonel Triling: ISKRENOST I AUTENTIČNOST
105. Ričard Rorti: KONSEKVENCE PRAGMATIZMA
106. Džon Seri: GOVORNI ČINOVI
Download

Dzon Serl – GOVORNI cINOVI