Impressum
Izdavači:
PARAGRAF Co d.o.o.
11000 Beograd
Takovska 42
Tel: 011/3290-498
PARAGRAF LEX d.o.o.
21000 Novi Sad
Jovana Boškovića 5
Direktor:
Bratislav Milovanović
Glavni i odgovorni urednik:
Dušan Pavlović
Pomoćnik glavnog
i odgovornog urednika:
Marija Galetić-Lazarević
Odgovorni urednik:
Snežana Zvonarić
Saradnik u redakciji:
Mile Orlović
Redakcija:
Snežana Radović
Mara Cvetković
Zoran Kilibarda
Sekretar redakcije:
Lidija Bogojević
Autor časopisa:
Ljiljana Pjevač Pejović
Tehnički urednik:
Ivan Fišer
Dizajn:
Olgica Fišer
Štampa:
Beograf, Nova Pazova
Copyright ©
Ljiljana Pjevač Pejović
www.paragraf.rs
Broj izašao iz štampe:
24.9.2012. godine
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
34
PRAVNI instruktor : časopis za pravnu
teoriju i praksu / glavni i odgovorni urednik
Dušan Pavlović. - 2011, br. 1/6 (31.
oktobar)- . - Beograd (Takovska 42) :
Paragraf Co ; Novi Sad (Jovana Boškovića 5) :
Paragraf lex, 2011 (Nova Pazova : Beograf). 30 cm
Dvonedeljno
ISSN 2217-7027 = Pravni instruktor
COBISS.SR-ID 186958860
ISSN 2217-7027
Zainteresovani ste za
reklamiranje u časopisu
Pravni instruktor?
Više informacija na:
011/3292-067, 2750-024;
[email protected]
ili www.paragraf.rs
i
INFORMACIJE ZA PRETPLATNIKE
KALENDAR SAVETOVANJA U ORGANIZACIJI KOMPANIJE PARAGRAF U 2012. GODINI
DATUM I MESTO
REDAKCIJA ČASOPISA
TEMA
Svakog meseca
Redakcije svih časopisa
(u zavisnosti od
aktuelnosti tema)
Savetovanje na temu
najaktuelnijih propisa
donetih ili izmenjenih u mesecu
Urednici časopisa, saradnici-predavači, kao i eminentni stručnjaci iz datih
oblasti
“PRAKTIČNA PRIMENA OPŠTIH
I FINANSIJSKIH PROPISA
KORISNIKA BUDŽETSKIH
SREDSTAVA I JAVNIH
PREDUZEĆA” - VIŠEDNEVNO
SAVETOVANJE
• Radmila Bukumirić-Katić, pomoćnik ministra rada i socijalne politike,
• prof. dr Zlatko Stefanović, redovni profesor Pravnog fakulteta univerziteta
Union,
• Biljana Antić, prosvetni inspektor grada Beograda,
• Ivana Atanacković, načelnik Odeljenja za kapitaciju u RFZO,
• Tamara Mikić, viši savetnik u Republičkoj komisiji za zaštitu prava u
postupcima javnih nabavki,
• Zoran Kilibarda, glavni i odgovorni urednik časopisa Budžetski instruktor i
• Mila Pejčić Jovanović, pomoćnik glavnog i odgovornog urednika časopisa
Budžetski instruktor.
• dr Dejan Vidojević, pomoćnik direktora Poreske uprave,
• prof. dr Zlatko Stefanović, redovni profesor pravnog fakulteta univerziteta
Union,
• mr Milica Bjelić, ovlašćeni revizor i konsultant,
• Olica Pješčić, grupa za poreze na potrošnju (PDV), Ministarstvo finansija,
• Milan Stefanović, pravni savetnik za regulatorne reforme u privredi,
USAID projekat za bolje uslove poslovanja,
• Nada Gajić, ekspert u oblasti obračuna zarada,
• Ivana Bučkić, dipl. ecc, portfolio menadžer, direktor Biznis centra Beograd
Vojvođanske banke AD - member of NBG group,
• Branka Đorđević, rukovodilac Grupe za platni sistem u Ministarstvu
finansija,
• Tamara Mikić, viši savetnik u Republičkoj komisiji za zaštitu prava u
postupcima javnih nabavki i
• dr Marina Protić, odgovorni urednik časopisa Poresko-računovodstveni
instruktor.
23-27.
septembar 2012.
Palić
BUDŽETSKI INSTRUKTOR
23-27.
septembar 2012.
Palić
PORESKORAČUNOVODSTVENI
INSTRUKTOR
“NOVINE I PRIMENA
AKTUELNIH PORESKIH I
RAČUNOVODSTVENOFINANSIJSKIH PROPISA
KOD PRIVREDNIH DRUŠTAVA”
- VIŠEDNEVNO SAVETOVANJE
decembar
2012. godine
Kompanija Paragraf
Godišnji kongres
Kompanije Paragraf
PREDAVAČI
Predstavnici zakonodavstva u saradnji sa redakcijama stručnih časopisa
Kompanije Paragraf
Poštovani pretplatnici,
Posredstvom našeg sajta možete pristupiti različitim vrstama modela u elektronskom obliku,
koji se odnose na pravne oblasti kojima se bavi Pravni instruktor.
Uputstvo:
Posetite www.paragraf.rs, kliknite na „Korisnički kutak“, kliknite na „Pravni instruktor“, unesite šifru (šifra je broj zaključnice putem
koje ste postali pretplatnik na štampano izdanje Pravnog instruktora) i otvoriće Vam se spisak svih modela koje možete da preuzmete.
Za više informacija kao i za pomoć oko preuzimanja modela pozovite – 011/6301-149, 011/2750-024 ili nas kontaktirajte putem e-maila
na [email protected]
AKTUELNI STATISTIČKI PODACI
Na adresi www.paragraf.rs možete pratiti aktuelne statističke podatke iz oblasti zarada, osnovica doprinosa, kamata, indeksa potrošačkih cena i ostalog.
KONTAKT SA REDAKCIJOM
Pitanja, sugestije i predloge možete dostaviti redakciji časopisa Pravni instruktor putem e-maila ili faxa u vremenu od 7:30 - 15:30h.
• Fax: 011/ 3290-498 • e-mail: [email protected]
SVE DNEVNE PRAVNO-EKONOMSKE VESTI NA JEDNOM MESTU
Na www.paragraf.rs možete svakodnevno pratiti najnovije poslovne i pravno-ekonomske vesti, kao i druge informacije od značaja za
poslovanje. Umesto Vas, na jednom mestu, pratimo preko stotinu različitih veb sajtova, dnevne novine, vesti sa Tanjuga i druge izvore.
Izdvajamo najinteresantnije i najaktuelnije informacije i na taj način štedimo Vaše vreme.

Služba komercijale (za sva pitanja vezana za pretplatu, obnovu pretplate i sl.)
Beograd - 011/275-2171, 011/275-0296 • Novi sad - 021/457-421, 021/557-505 • Niš - 018/511-839, 018/528-808
Služba pretplate (za sve informacije u vezi sa plaćanjem pretplate)
011/2750-024, 011/2750-035
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
│
1
REDOVNE RUBRIKE U ČASOPISU PRAVNI INSTRUKTOR
Redovne rubrike u časopisu Pravni instruktor
I Ustavno pravo
I-1 Državno uređenje
I-2 Organi vlasti i teritorijalnog uređenja
I-3 Odbrana, bezbednost i unutrašnji poslovi
II Pravosudno organizaciono pravo
II-1 Sudstvo
II-2 Tužilastvo
II-3 Advokatura
III Građansko pravo
III-1 Svojinsko pravo
III-2 Obligaciono pravo
III-3 Nasledno pravo
III-4 Porodično pravo
III-5 Autorsko pravo i pravo industrijske svojine
III-6 Zastarelost
IV Parnični, vanparnični i izvršni postupak
IV-1 Parnični postupak
IV-2 Vanparnični postupak
IV-3 Izvršni i postupak obezbeđenja
IV-4 Arbitražno pravo
IV-5 Medijacija
V Krivično pravo i krivični postupak
V-1 Krivična dela
V-2 Krivična odgovornost pravnih lica
V-3 Krivični postupak
V-4 Privredni prestupi
V-5 Prekršaji i prekršajni postupak
V-6 Zastarelost
VI Upravno pravo i upravni postupak
VI-1 Upravni postupak
VI-2 Upravni spor
VI-3 Posebni upravni postupci
VII Radno, penzijsko i medicinsko pravo
VII-1 Prava iz radnog odnosa
VII-2 Prava van radnog odnosa
VII-3 Mobing
VII-4 Zapošljavanje invalida
VII-5 Bezbednost i zdravlje na radu
VII-6 Prava na penzijsko i invalidsko osiguranje
VII-7 Pravo na zdravstvenu i socijalnu zaštitu
VIII Trgovinsko i kompanijsko pravo
VIII-1 Osnivanje i statusne promene
VIII-2 Privredne delatnosti
VIII-3 Vanprivredne delatnosti
VIII-4 Preduzetnici
VIII-5 Zastupanje
VIII-6 Stečajno pravo i likvidacija
VIII-7 Pravo osiguranja
VIII-8 Pravo medija
VIII-9 Pravo informacionih tehnologija
VIII-10 Bankarsko i berzansko pravo
IX Međunarodno i uporedno pravo
IX-1 Međunarodno krivično pravo
IX-2 Međunarodno privatno pravo
IX-3 Međunarodno javno pravo
IX-4 Međunarodno privredno pravo
IX-5 Pravo EU
X Poresko pravo
XI Ostalo kazneno zakonodavstvo
XII Zastarelost
XII-1 Opšti rokovi
XII-2 Posebni rokovi
XIII Stavovi sudske prakse
XIII-1 Pravna shvatanja
XIII-2 Pitanja i odgovori na zajedničkim
sednicama sudova
XIII-3 Aktuelni primeri
XIII-4 Sporna pitanja
PRETPLATOM NA ŠTAMPANO IZDANJE PRAVNI INSTRUKTOR STIČETE PRAVO NA:
• 24 BROJA ČASOPISA kod godišnje pretplate.
• POSTAVLJANJE PITANJA pisanim putem iz oblasti koje su tema časopisa.
• PARAGRAF LEX ONLINE PROPISE - dnevno ažurni propisi u online bazi.
• ONLINE PRISTUP MODELIMA AKATA usaglašenih sa novim zakonima.
• 4 ULAZNICE ZA JEDNODNEVNA SAVETOVANJA u organizaciji kompanije Paragraf.
• 2 PRIRUČNIKA za primenu aktuelnih propisa sa pripadajućim džepnim izdanjem teksta propisa, ukoliko
se nude uz priručnik.
• SVE BROJEVE objavljene u godini u kojoj je zaključena pretplata, u pdf formatu.
• BESPLATNO REKLAMIRANJE - jedna besplatna reklama u nekom od izdanja kompanije Paragraf.
• POPUSTE NA PRETPLATU na ostala izdanja i stručne skupove kompanije Paragraf.
• POVOLJNE USLOVE PLAĆANJA - mogućnost godišnje i kvartalne pretplate, kao i mogućnost plaćanja
godišnje pretplate u 4 rate.
2 │
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
Sadržaj
Pravni instruktor 28 • septembar 2012.
I USTAVNO PRAVO
POSTUPANJE POKRAJINSKOG
OMBUDSMANA PO
PREDSTAVKAMA GRAĐANA
I AKTUELNI PRIMERI IZ PRAKSE..........7
Primeri iz prakse Pokrajinskog
ombudsmana u radu po
predstavkama građana.........................................7
▶ Pitanje i odgovor
Visina plate policijskog službenika
- ratnog vojnog invalida posle
njegovog raspoređivanja u skladu sa
novim Pravilnikom o sistematizaciji
radnih mesta...........................................................10
III GRAĐANSKO PRAVO
OSVRT NA DOSADAŠNJU
PRIMENU ZAKONA O
VRAĆANJU ODUZETE IMOVINE
I OBEŠTEĆENJU ....................................... 11
Prvi potezi Agencije za restituciju.................. 11
Agencija i Direkcija za restituciju................... 12
Poslovi Agencije.................................................... 12
Organi i akti Agencije......................................... 12
Postupak i odluke Agencije.............................. 12
Ispravljanje nepravdi iz 41 propisa............... 13
Načelo vraćanja u naturalnom obliku........... 13
Obveznici vraćanja.............................................. 13
Izuzeci od vraćanja u naturalnom obliku.... 13
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
Načelo zaštite sticaoca....................................... 14
Šta se sve vraća..................................................... 14
Vraćanje objekata................................................ 14
Pravila o koristima i teretima.......................... 15
Podnošenje i urednost zahteva,
sadržaj i dokumenta........................................... 15
Dokumenta Republičke direkcije
za imovinu ............................................................. 15
Postupak za vraćanje imovine ........................ 16
Posebni uslovi za strane državljane
i lica čija je imovina konfiskovana................. 16
Podnošenje zahteva i rešenje Agencije......... 16
Osporavanje i dejstva rešenja.......................... 16
STRUČNI OSVRT NA
ALTERNATIVNA REŠENJA U
PREDNACRTU GRAĐANSKOG
ZAKONIKA REPUBLIKE SRBIJE O
OBLIGACIONIM ODNOSIMA................. 17
Ugovor o delu........................................................ 17
Ugovor o građenju............................................... 18
Izdavački ugovor.................................................. 19
Ugovor o ortakluku............................................. 20
POSLOVI JAVNIH BELEŽNIKA U
PRAVNOM SISTEMU KRALJEVINE
JUGOSLAVIJE............................................. 20
Delatnost notara prema Zakonu
o javnim beležnicima Kraljevine
Jugoslavije.............................................................. 21
Slučajevi posvedočenja (potvrde)
i overe...................................................................... 21
Javni beležnici kao sudski poverenici........... 21
│
3
SADRŽAJ
Javni beležnici i advokatska delatnost.......... 22
▶ Pitanja i odgovori
Pravo korišćenja zemljišta
u državnoj svojini..................................................23
Značenje izraza „pravo upravljanja
na nepokretnosti” ranije korišćenog
u ugovorima............................................................23
Regulisanje međusobnih prava i
obaveza između koautora filmskog
dela, interpretatora i filmskog
producenta...............................................................25
Zaloga potraživanja i ispunjenje
obaveze založnom poveriocu.............................26
Novac kao individualno određena stvar........27
IV PARNIČNI, VANPARNIČNI
I IZVRŠNI POSTUPAK
VIDOVI SARADNJE I SUDSKE
KONTROLE RADA IZVRŠITELJA.......... 28
Sudska praksa u vezi sa ništavošću
sporazuma o arbitraži ....................................... 39
Nadležnost suda .................................................. 40
Sudska praksa u vezi sa
nadležnošću suda ................................................ 40
Nadležnost za donošenje
privremene mere ................................................ 41
Organizovanje arbitraže ................................... 41
Arbitražni sud ...................................................... 42
Arbitar .................................................................... 42
Troškovi arbitraže .............................................. 42
Nadležnost arbitražnog suda .......................... 42
Prigovor nenadležnosti arbitraže ................. 42
Prigovor prekoračenja ovlašćenja
i sudska kontrola odluke .................................. 42
Sudska praksa....................................................... 43
Određivanje privremene mere ....................... 43
Postupak pred arbitražnim sudom ............... 43
Saradnja suda i izvršitelja u toku
sprovođenja izvršenja ....................................... 28
Sudska kontrola rada izvršitelja .................... 31
Zaključak................................................................ 34
Mesto arbitraže .................................................... 44
▶ Pitanja i odgovori
Obustava parničnog postupka u slučaju
zaključenja sudskog poravnanja.....................35
Utvrđivanje troškova postupka
u slučaju zaključenog sudskog
poravnanja .............................................................35
Okončanje arbitražnog postupka .................. 45
ULOGA SUDA U ARBITRAŽNOM
REŠAVANJU SPOROVA
I SUDSKA PRAKSA................................... 37
Sudska praksa u vezi sa primenom
Zakona o arbitraži .............................................. 37
Predmet i obim regulisanja ............................. 38
Sporazum o arbitraži ......................................... 38
Forma sporazuma ............................................... 38
Dejstvo cesije i subrogacije
na sporazum ......................................................... 39
Ništavost sporazuma o arbitraži .................... 39
4 │
Jezik arbitraže ...................................................... 44
Postupak pred arbitražom i uloga pomoć suda ........................................................... 44
Uloga suda u postupku poništaja
Arbitražne odluke ............................................... 46
Razlozi poništaja ................................................. 46
Rok za poništaj arbitražne odluke ................ 46
Posledice poništaja arbitražne odluke ........ 46
Sudska praksa u vezi sa poništajem
arbitražnih odluka ............................................. 47
Uloga suda u postupku za priznanje
i izvršenje arbitražnih odluka ........................ 47
Nadležnost i postupak za priznanje
i izvršenje po Zakonu ......................................... 47
Sudska praksa u vezi sa postupkom
priznanja stranih arbitražnih odluka .......... 48
Uloga suda u arbitražnom
rešavanju sporova ............................................... 51
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
V KRIVIČNO PRAVO I
KRIVIČNI POSTUPAK
PREPORUKE ZA IZMENU
KRIVIČNOG ZAKONIKA SA
POSEBNIM OSVRTOM NA
KRIVIČNO DELO ZLOUPOTREBE
SLUŽBENOG POLOŽAJA......................... 52
KZ i zloupotreba službenog položaja ........... 52
Treći evaluacioni izveštaj Grupe
zemalja za borbu protiv korupcije
(GRECO) za Republiku Srbiju inkriminacije ........................................................ 54
Zaključna razmatranja ...................................... 56
VI UPRAVNO PRAVO I
UPRAVNI POSTUPAK
UTVRĐIVANJE ČINJENICA
U UPRAVNOM SPORU............................. 57
Utvrđivanje činjenica po
prethodnom Zakonu .......................................... 57
Utvrđivanje činjenica po ZUS .......................... 58
Održavanje rasprave po ZUS ............................ 60
Odnos rasprave po ZUS i ZPP .......................... 61
Aktuelna praksa Upravnog suda .................... 62
Zaključak................................................................ 63
VII RADNO, PENZIJSKO
I MEDICINSKO PRAVO
NEDOSTACI ZAKONA O RADU
I MOGUĆE MERE ZA NJIHOVO
UBLAŽAVANJE ILI OTKLANJANJE........ 64
Zašto je nestao pojam „radnog mesta”? ....... 64
Zloupotrebe instituta privremenog
i fleksibilnog radnog angažovanja ................ 65
Posebna zaštita trudnica na radu .................. 67
Disciplinska odgovornost ................................. 67
Kvaziudaljenje sa rada ...................................... 68
Višak zaposlenih ................................................. 68
Rad van prostorija poslodavca ....................... 69
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
SADRŽAJ
Zaštita od diskriminacije i pojam
zaposlenog lica ..................................................... 70
▶ Pitanja i odgovori
Nemogućnost poslodavca da opštim
aktom ograniči pravo na naknadu
troškova prevoza zaposlenom..........................71
Mogućnost produženja probnog rada
sa tri na još tri meseca samo ako je
predviđeno opštim aktom poslodavca...........72
Radno angažovanje zaposlenog
za obavljanje poslova van prostorija
poslodavca, odnosno od kuće............................73
MEDICINSKO PRAVO.............................. 74
Pojam medicinskog prava................................. 74
Zastupljenost medicinskog prava................... 74
Specifičnosti medicinskog prava.................... 75
Izvori medicinskog prava i njihova
primena................................................................... 76
Zaključak................................................................ 78
▶ Pitanja i odgovori
Dokumentacija neophodna za
podnošenje zahteva za ostvarivanje
prava na novčanu naknadu
za lica kojima je prestao radni odnos............78
Rešavanje zahteva za ostvarivanje
prava na starosnu penziju korisnika
invalidske penzije..................................................79
VIII TRGOVINSKO I
KOMPANIJSKO PRAVO
▶ Pitanja i odgovori
Obaveza ponovnog imenovanja
prokuriste u slučaju promene
pravne forme društva..........................................80
Promena poslovnog imena jednog
privrednog društva ugovorom o
poslovnoj saradnji uz saglasnost
drugog društva......................................................81
│
5
SADRŽAJ
Promena sedišta iz kojeg preduzetnik
upravlja obavljanjem delatnosti......................81
Okončanje likvidacionog postupka.................82
Uslovi za bavljenje osposobljavanjem
kandidata za vozače
i obavljanje vozačkog ispita...............................83
Dokazivanje prava privrednog društva
na obavljanje određene delatnosti..................84
Povlačenje dostavljene i registrovane
menice i izdavanje druge sa novim
osnovom izdavanja između istih
ugovornih strana...................................................85
Uslovi za naplatu različite cene
za istu robu ili usluge različitim
učesnicima na tržištu...........................................86
Obaveza pružaoca usluga da pruži sve
informacije u komercijalnoj poruci
(na internet stranici) pre zaključenja
ugovora sa potrošačem.......................................87
Stručna sprema zaposlenog koji je
zadužen za tehničku ispravnost
vozila u pravnom licu...........................................88
Konverzija prava korišćenja u pravo
svojine uz naknadu na izgrađenom
građevinskom zemljištu......................................89
▶ Pitanja i odgovori
JAVNA PREDUZEĆA - OCENA
STANJA, PRAVNI OKVIR I
PERSPEKTIVE........................................... 90
ZAŠTITA PRONALAZAKA
U EVROPSKOJ UNIJI..............................107
Postojeće stanje ................................................... 91
Pravni okvir .......................................................... 94
Perspektive, zaključci i preporuke ................ 95
6 │
Uslovi za obavljanje delatnosti
iznajmljivanja vozila (rent-a-car)...................98
Prebijanje potraživanja
u stečajnom postupku..........................................99
Raspolaganje imovinom stečajnog
dužnika nakon zaključenog stečaja............. 101
IX MEĐUNARODNO I
UPOREDNO PRAVO
ISKUSTVA REPUBLIKE SRBIJE
U VEZI SA KRŠENJEM LJUDSKIH
PRAVA U KRIVIČNIM SUDSKIM
PREDMETIMA KOJI SU
RAZMATRANI OD STRANE
EVROPSKOG SUDA ZA
LJUDSKA PRAVA.....................................102
Povreda pretpostavke nevinosti ..................102
Povreda procesnog aspekta
zabrane mučenja ...............................................103
Povreda prava na slobodu
i bezbednost ........................................................104
Povreda prava na pravično suđenje ............105
Zaključak..............................................................107
Evropski patent .................................................108
Umesto zaključka ..............................................109
•
VESTI������������������������������������ 110
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
USTAVNO PRAVO
POSTUPANJE POKRAJINSKOG OMBUDSMANA
PO PREDSTAVKAMA GRAĐANA
I AKTUELNI PRIMERI IZ PRAKSE
U
Autonomnoj Pokrajini Vojvodini, institucija Pokrajinskog ombudsmana uređena je:
- Statutom Autonomne Pokrajine Vojvodine („Sl.
list AP Vojvodine”, br. 17/2009) i
- Pokrajinskom skupštinskom odlukom o Pokrajinskom ombudsmanu („Sl. list AP Vojvodine”, br.
23/2002, 5/2004, 16/2005 i 18/2009 - promena naziva akta - dalje: Odluka).
Pokrajinskom ombudsmanu može da se obrati svako
ko smatra da mu/joj je aktom ili radnjom organa uprave
povređeno neko ljudsko pravo. U ime ovih lica može da se
obrati i naslednik, staratelj ili punomoćnik.
Treće lice, nevladine organizacije, udruženja ili druge
organizacije mogu da se obrate uz pismeno ovlašćenje lica koje smatra da su mu/joj ljudska prava povređena.
Pokrajinski ombudsman postupa kada mu se građanin obrati predstavkom jer smatra da su aktom ili radnjom organa uprave povređena njegova ljudska prava,
ili po sopstvenoj inicijativi kada iz drugih izvora dođe do
informacija na osnovu kojih ceni da postoji verovatnoća
da je došlo do povrede ljudskih prava od strane organa
uprave.
Primeri iz prakse Pokrajinskog
ombudsmana u radu po
predstavkama građana
• Primeri prakse kada organ uprave na čiji se rad predstavka odnosila, tokom istrage nije otklonio povredu
ljudskih prava, tako da se postupak završio upućivanjem mišljenja, odnosno preporuke (član 32. Odluke):
nicama gradske uprave da se izjasne u vezi sa navodima
iz predstavke i o tome da li je pre postavljanja predajnika
sproveden postupak procene uticaja radio bazne stanice
za mobilnu telefoniju na životnu sredinu propisan Zakonom o proceni uticaja na životnu sredinu („Sl. glasnik
RS”, br. 135/2004 i 36/2009).
Na osnovu izjašnjenja nadležnih organa Pokrajinski
ombudsman je našao da nadležni organ opštinske uprave
u postupku rešavanja po zahtevu o potrebi procene uticaja na životnu sredinu za projekat - radio bazna stanica
za mobilnu telefoniju nije postupao u skladu sa ovim zakonom, jer suprotno članu 29. stav 1. Zakona o proceni
uticaja na životnu sredinu, o donetoj odluci nije obavestio
javnost oglašavanjem donetog rešenja prema kojem je
utvrđeno da za navedeni projekat nije potrebna procena
uticaja projekta na životnu sredinu.
Pokrajinski ombudsman nadležnom organu uputio
je preporuku za otklanjanje nepravilnosti ukazavši na
zakonsku obavezu organa da o svojim odlukama obavesti javnost putem najmanje jednog lokalnog lista na
svakom od službenih jezika koji izlazi na području koje
će biti zahvaćeno uticajem planiranog projekta, odnosno
aktivnosti.
Organ uprave je nakon prijema preporuke obavestio Pokrajinskog ombudsmana da je postupio po
istoj, odnosno da je u skladu sa Zakonom o proceni
uticaja na životnu sredinu obavestio javnost. Objavljivanjem odluke, stekli su se uslovi da u zakonskom
roku od 15 dana nosilac projekta kao i građani (zainteresovana javnost) mogu izjaviti žalbu protiv odluke
nadležnog organa.
Pritužba na rad gradskog
inspekcijskog organa
Pritužba na rad organizacione jedinice
opštinske uprave koja je nadležna za
urbanizam i građevinsko zemljište
Građanin se pismeno obratio Pokrajinskom ombudsmanu pritužbom na rad gradonačelnika i gradskih inspekcijskih organa jedne jedinice lokalne samouprave na
teritoriji AP Vojvodine, zbog toga što nije postupljeno
po zahtevu grupe građana da se radio bazna stanica
za mobilnu telefoniju zbog štetnog uticaja na životnu
sredinu sa određene katastarske parcele premesti na
mesto gde neće proizvoditi štetan uticaj.
Po prijemu predstavke, Pokrajinski ombudsman se
obratio gradonačelniku i nadležnim organizacionim jedi-
U predstavci se građanka žali na rad organizacione jedinice jedne opštinske uprave, nadležne za
oblast urbanizma i građevinskog zemljišta, tvrdeći
da je svoje obaveze na osnovu zaključenog ugovora o
obračunavanju i plaćanju naknade za uređivanje građevinskog zemljišta uredno izmirivala, ali da visinu
mesečne obaveze nije usklađivala sa eskontnom stopom
Centralne emisione banke primenom komforne metode
obračuna na mesečnom nivou, zbog toga što ovu svoju
obavezu iz ugovora nije razumela jer za to nije stručna.
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
│
7
USTAVNO PRAVO
Organ uprave po tom osnovu izvršio je obračun kamate i
insistira na uplati.
Nadležni organ u izjašnjenju ukazao je na odredbu
ugovora, koja uređuje ovu obavezu, tvrdeći da je praksa da se prilikom zaključenja ugovora građanima ukaže
na mogućnost da se tokom trajanja ugovornog odnosa
konsultuju sa zaposlenima u organu i vrše sravnjivanje
kartica.
Pokrajinski ombudsman je po ovoj predstavci zauzeo
stav i opštinskom organu uputio mišljenje da je usklađivanje mesečnih rata po osnovu ugovora o obračunu naknade za uređivanje građevinskog zemljišta sa eskontnom
stopom Centralne emisione banke na mesečnom nivou
primenom komforne metode obračuna obaveza službe
za utvrđivanje i naplatu javnih prihoda opštinske uprave,
a ne građanina-investitora. Ombudsman je stava da je
potrebno da nadležna služba opštinske uprave svakog meseca pre dospeća rate obavesti investitora o
iznosu rate. Po mišljenju Pokrajinskog ombudsmana
potrebno je izvršiti otpis kamate obračunate po navedenom osnovu.
Nakon što je mišljenje dostavljeno, opštinska
uprava je obavestila Pokrajinskog ombudsmana da je
postupila u skladu sa upućenim mišljenjem.
Kako je nepravilnost u radu tokom istrage otklonjena,
postupak je obustavljen.
Pritužba na rad visokoškolske ustanove
Pokrajinskom ombudsmanu obratio se građanin
pritužbom na rad visokoškolske ustanove koja je odbila da izda novu javnu ispravu-diplomu o završenoj
visokoj školi sa novim imenom i prezimenom nakon
promene imena u matičnoj knjizi rođenih. Ovo je bila
druga promena imena koja je usledila kao posledica promene pola. Visokoškolska ustanova je udovoljila prvom
zahtevu građanina i jednom mu izdala diplomu zbog promene pola i imena, međutim drugi put je ustanova bila
stava da nema osnova za izdavanje nove diplome.
Iako propisima Republike Srbije nije posebno regulisana obaveza visokoškolske ustanove da zbog promene
pola i imena izdaje novu javnu ispravu, diplomu, Pokrajinski ombudsman se obratio visokoškolskoj ustanovi
zahtevom da se izjasni o navodima iz predstavke, istovremeno sugerišući da se odredba Zakona o visokom obrazovanju („Sl. glasnik RS”, br. 76/2005, 100/2007 - autentično tumačenje, 97/2008 i 44/2010) koja propisuje
postupak izdavanja nove javne isprave tumači u smeru
udovoljavanja zahtevu transpolne osobe, imajući u vidu
da nijedan propis ne zabranjuje izdavanje nove diplome.
Ombudsman se dopisom slične sadržine obratio i
pokrajinskom sekretarijatu nadležnom za obrazovanje
koji je prihvatio argumente. Visokoškolskoj ustanovi je
upućeno mišljenje nadležnog sekretarijata sa stavom
da je potrebno udovoljiti zahtevu kako bi se završio
postupak prilagođavanja pola ostalim promenama,
a imajući u vidu društveni položaj transpolnih osoba i to da je za njih od izuzetne važnosti da nakon
promene pola imaju mogućnost da promene i svoj
8 │
pravni i socijalni status i usklade ga sa svojim rodnim
identitetom.
Visokoškolska ustanova će u najkraćem mogućem
roku postupiti po dopisu nadležnog sekretarijata i izdati
novu diplomu.
Pritužba na rad građevinske inspekcije
Podnosilac predstavke žali se na rad građevinske
inspekcije koja je rešenjem naložila uklanjanje nezakonito izgrađene nadstrešnice koju je izgradio sused
bez pribavljene zakonom propisane dokumentacije
(zahtev za izdavanje rešenja o odobrenju izgradnje pomoćnog objekta-nadstrešnice je odbijen), a da ona ipak
nije uklonjena.
Pokrajinski ombudsman zatražio je od nadležnog
organa da se izjasni o navodima iz predstavke i obrazloži razloge nesprovođenja donetog rešenja o uklanjanju
objekta. Nadležni organ je odgovorio da neće biti izvršeno
prinudno uklanjanje dok se u opštinskoj upravi ne formira posebna organizaciona jedinica za izvršenje rešenja o
uklanjanju objekta.
Završavajući istragu, Pokrajinski ombudsman nadležnom organu uputio je preporuku, da građevinski inspektor bez odlaganja donese zaključak o dozvoli izvršenja
rešenja kojim je naloženo uklanjanje bespravno dograđenog objekta, kao i da se ukoliko izvršenik ne izvrši obavezu sprovede administrativno izvršenje. Kako je podnosilac predstavke obavestio Pokrajinskog ombudsmana da
preporuka nije izvršena, a organ nije dostavio obaveštenje o preduzetim merama, u skladu sa članom 34. Odluke, Pokrajinski ombudsman je o nepravilnosti obavestio
Gradsko veće kao organ koji vrši nadzor nad radom gradske uprave.
Pokrajinskom ombudsmanu je nakon toga dostavljeno obaveštenje građevinskog inspektora da
je donet zaključak o dozvoli izvršenja rešenja kojim
se susedu nalaže uklanjanje bespravno dograđenog
objekta, te da će se u slučaju nepostupanja po zaključku uklanjanje izvršiti prinudnim putem, pri čemu je
određen i datum eventualnog prinudnog izvršenja.
• Primeri prakse kada je organ uprave na čiji se rad
predstavka odnosila, otklonio povredu ljudskih prava tokom istrage, tako da se postupak po tom osnovu
obustavlja (član 30. Odluke):
Pritužba na rad službe za
katastar nepokretnosti
Građanka se obratila Pokrajinskom ombudsmanu pritužbom na rad jedne od službi za katastar nepokretnosti
Republičkog geodetskog zavoda, na teritoriji AP Vojvodine tvrdeći da, iako je zahtev za upis prava svojine
na stanu zajedno sa kompletnom dokumentacijom
podnela još sredinom 2011. godine, ni nakon godinu
dana o zahtevu nije rešeno, već joj je dostavljen zaključak tog organa, da je dokumentaciju potrebno
dopuniti.
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
Nakon što je od službe za katastar zatraženo da se
izjasni na navode iz predstavke, u kratkom roku Pokrajinski ombudsman je obavešten da je zahtev podnositeljke predstavke rešen, a da je do kašnjenja došlo
zbog velikog broja podnetih zahteva.
Postupak je obustavljen, a podnositeljka predstavke se
pismenim putem zahvalila Pokrajinskom ombudsmanu.
Pritužba na rad gradske uprave za
urbanizam i stambene poslove
Predstavkom se obratila građanka nezadovoljna radom gradske uprave za urbanizam i stambene poslove
jer ni nakon isteka zakonskog roka nije odlučeno
po njenom zahtevu, i nije doneto rešenje o izdavanju upotrebne dozvole za stan u višeporodičnom
stambenom objektu, iako je uz zahtev priložena sva
potrebna dokumentacija. Umesto da je organ rešio o
zahtevu, od podnositeljke je zatraženo da dokumentaciju
vezanu za zahtev ponovo dostavi jer se prethodna zagubila. Za podnositeljku predstavke pribavljanje upotrebne
dozvole bilo je od izuzetne važnosti jer je stan obuhvaćen
rešenjem o dozvoli izvršenja po predlogu poverilaca investitora koji nije ishodovao upotrebnu dozvolu, a licitacija
zakazana.
Na poziv Pokrajinskog ombudsmana da se nadležni
organ izjasni o navodima iz predstavke dostavljeno je
obaveštenje da je doneto rešenje o izdavanju upotrebne dozvole za stan u vlasništvu podnositeljke
predstavke.
Kako je nepravilnost u radu tokom istrage otklonjena,
postupak je obustavljen.
Pritužba na rad javnog preduzeća
Podnositelj predstavke, penzioner žali se na rad bivšeg poslodavca, javnog preduzeća koje je propustilo
da uplaćuje dodatne doprinose za staž osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem (beneficirani radni
staž), a u skladu sa Zakonom o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje („Sl. glasnik RS”, br. 84/2004,
61/2005, 62/2006, 5/2009, 52/2011, 101/2011 i
7/2012 - usklađeni din. izn.).
Iako se pritužba odnosi na pitanje radnopravnog karaktera, Pokrajinski ombudsman je pozvao javno preduzeće da se izjasni na navode iz predstavke, i dobio izjašnjenje da nema opredeljenih finansijskih sredstava za ovu
namenu, te da će uplatu izvršiti samo na osnovu sudske
presude. Pokrajinski ombudsman je nastavio sa istragom
i insistirao na detaljnim podacima o godinama za koje je
prema zapisniku Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje staž trebalo da se računa sa uvećanim
trajanjem za određena radna mesta, na odluci o poslovima na kojima se obračunava i plaća dodatni doprinos,
te na detaljnom obrazloženju razloga neuplaćivanja ovih
doprinosa prema njihovom dospeću.
Javno preduzeće je dostavilo tražene informacije,
a potom i obaveštenje o tome da je uplata dodatnog
doprinosa izvršena. Uz obaveštenje dostavljena je i
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
USTAVNO PRAVO
kopija izvoda sa tekućeg računa, kao dokaz o izvršenom prenosu sredstava na odgovarajući račun javnih
prihoda.
Kako je nepravilnost u radu tokom istrage otklonjena,
postupak je obustavljen.
Pritužba u vezi sa inkluzivnim
obrazovanjem
Građanin, roditelj deteta, koristeći se pravom iz
Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Sl. glasnik RS”, br. 72/2009 i 52/2011)sredinom
2011. godine putem izabranog lekara obratio se komisiji za procenu potrebe dodatne obrazovne, zdravstvene i socijalne podrške detetu/učeniku, a u vezi
sa procenom potrebe za pružanje dodatne podrške
obezbeđivanjem pedagoškog asistenta. Ni nakon isteka roka od blizu godinu dana, nije dobio odgovor.
Pokrajinskom ombudsmanu, nakon prepiske sa više
organizacionih jedinica gradske uprave od kojih je zatražio da se izjasne o navodima iz predstavke, dostavljeno
je izjašnjenje sa informacijom da je zahtev usvojen,
tako da će u novoj školskoj godini učeniku biti obezbeđen pedagoški asistent. Nadležna uprava će nakon
izrade odgovarajućeg obrasca o ovome obavestiti roditelje i školu koju dete pohađa.
Kako je nepravilnost u radu tokom istrage otklonjena,
postupak je obustavljen.
Pritužba na rad srednjoškolske ustanove
Pokrajinskom ombudsmanu obratio se roditelj pritužbom na rad jedne srednje škole u jednoj od opština
u Autonomnoj pokrajini Vojvodini, tvrdeći da su njegova
deca izložena pritiscima od strane nastavnog osoblja
i dugih učenika, zbog toga što su roditelji prigovarali na rad nekih nastavnika, a u vezi sa ocenjivanjem.
Roditelji su se obraćali školi, školskom odboru, nadležnoj
školskoj upravi, prosvetnoj inspekciji i Ministarstvu prosvete, a na osnovu pouke o pravnom leku iz odluke školskog odbora po prigovoru i Pokrajinskom sekretarijatu za
obrazovanje, upravu i nacionalne zajednice zahtevom za
zaštitu prava učenika. Predstavci su priložene kopije prigovora i dobijenih odgovora.
Na zahtev upućen Sekretarijatu da se izjasni o navodima iz predstavke i o preduzetim merama, Pokrajinski
ombudsman je obavešten da je Sekretarijat postupao
po zahtevu, i zamolnicom tražio od opštinskog prosvetnog inspektora da proveri navode iz zahteva, a
potom, na osnovu nalaza inspektora i uvida u dokumentaciju direktoru škole uputio upozorenje povodom zahteva za zaštitu prava učenika i naložio mere
za otklanjanje propusta, pošto je ocenio da je zahtev u
delu žalbe osnovan. O istom je obavešten i roditelj, podnosilac predstavke.
Postupak po predstavci je obustavljen jer je nepravilnost u radu tokom istrage otklonjena.
│
9
USTAVNO PRAVO
Pritužba na rad opštinskog
javnog pravobranilaštva
Ombudsmanu se obratilo jedno udruženje građana pritužbom na rad opštinskog javnog pravobranioca jedne opštine, koji je odbio da primi podnesak
udruženja. Podnesak koji je poslat preporučenom pošiljkom vraćen je na adresu pošiljaoca bez zabeležbe o razlogu neuručivanja. U poslovnoj prostoriji opštinskog javnog
pravobranilaštva pravobranilac je odbio da izda potvrdu
o prijemu podneska.
U izjašnjenju opštinskog javnog pravobranioca datom na zahtev Pokrajinskog ombudsmana stoji da su
podnosioci predstavke insistirali na prijemnom štambilju, a da opštinsko javno pravobranilaštvo nema prijemni štambilj, da se pošta kompjuterski zavodi i rukom
stavlja oznaka „OJP” sa datumom prijema i po potrebi
parafom.
Pokrajinski ombudsman je zauzeo stav da su prekršene odredbe Uredbe o kancelarijskom poslovanju
organa državne uprave („Sl. glasnik RS”, br. 80/92) i
Uputstva o kancelarijskom poslovanju organa državne uprave („Sl. glasnik RS”, 10/93 i 14/93 - ispr.), tako
da je uputio preporuku, da opštinsko javno pravobranilaštvo u buduće postupa u skladu sa navedenim
propisima i da pribavi prijemni štambilj.
•
▶ Pitanje i odgovor
Visina plate policijskog službenika
- ratnog vojnog invalida posle njegovog raspoređivanja
u skladu sa novim Pravilnikom o sistematizaciji radnih mesta
◊ Pitanje:
• Da li policijski službenik - ratni vojni invalid koji je posle ranjavanja 1999. godine bio raspoređen na drugo
radno mesto uz zadržavanje plate predviđene za prethodno radno mesto, može i posle donošenja novog
pravilnika o sistematizaciji radnih mesta i raspoređivanja na radno mesto za koje je predviđena manja
plata, ponovo (i dalje) da zadrži platu i uvećanje staža predviđene na prvobitnom radnom mestu?
◊ Odgovor:
U skladu sa odredbama (čl. 47, 48. i dr) ranije važećeg Zakona o unutrašnjim poslovima („Sl. glasnik RS”, br. 44/91, 79/91,
54/96 i „Sl. list SRJ”, br. 27/2000 - odluka SUS i 5/2001 - odluka SUS i „Sl. glasnik RS”, br. 106/2003 - odluka USRS) i ranijih podzakonskih akata donetih u skladu s tim zakonom bilo je moguće da ovlašćeno službeno lice i radnik na određenim dužnostima,
u određenim slučajevima promeni radno mesto, zadrži primanja koja su za njega povoljnija, odnosno ostvaruje naknadu u visini
razlike između dveju plata predviđenih na dva različita radna mesta, njegovog prethodnog i novog. To nije isto što i pravo na
jednaku visinu plate koje nije bilo predviđeno ili je bilo i izričito isključeno tim zakonom (član 36).
Sada važećim Zakonom o policiji („Sl. glasnik RS”, br. 101/2005, 63/2009 - odluka US i 92/2011 - dalje: Zakon) ni navedena
rešenja, poput sadržanih u ranijem Zakonu o unutrašnjim poslovima, nisu predviđena. U ovom pravcu izvesnu mogućnost pruža,
i to u slučaju premeštaja, odnosno promene radnog mesta privremenog ili trajnog karaktera, rešenje iz člana 148. stav 4. Zakona,
prema kome se prava i obaveze po osnovu premeštaja bliže uređuju aktom ministra unutrašnjih poslova. Slično je i rešenje iz
člana 149. stav 5. Zakona, prema kome se prava i obaveze po osnovu upućivanja zaposlenog u drugu organizacionu jedinicu bliže
uređuju aktom ministra unutrašnjih poslova.
Prema tome, plata zaposlenih u policiji je u navedenom smislu i po ranijim i po sada važećim propisima bila neodvojiva
od radnog mesta. Plata prethodnog radnog mesta se, dakle, ne može zadržati na novom radnom mestu. Ovo tim pre što posle
donošenja novog pravilnika o sistematizaciji radnih mesta prethodno radno mesto više i ne postoji. Raspoređivanje po novom
pravilniku zasniva se na premisi da su sva radna mesta koja su bila sistematizovana ranijim pravilnikom ukinuta, a da su sva
radna mesta koja su sistematizovana novim pravilnikom nepopunjena, kao i da su pod jednakim uslovima dostupna svim policijskim službenicima koji su bili raspoređeni po ranije važećem pravilniku. Dostupnost pod jednakim uslovima podrazumeva da je
odluka o raspoređivanju i u konkretnom slučaju morala biti doneta primenom istih kriterijuma i međusobnim upoređivanjem, uz
obavezu donosioca odluke da vodi računa o tome na kojim poslovima su policijski službenici radili pre raspoređivanja.
Međutim, činjenica da na novom radnom mestu nije moguće zadržati visinu plate sa ranijeg (nepostojećeg) radnog mesta
nije od uticaja na korišćenje prava koja policijskom službeniku - ratnom vojnom invalidu pripadaju po odredbama Zakona o
osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca („Sl. list SRJ”, br. 24/98, 29/98 - ispr. i 25/2000 - odluka SUS i
„Sl. glasnik RS”, br. 101/2005 - dr. zakon i 111/2009 - dr. zakon), Zakonu i drugim zakonima i podzakonskim aktima. •
Slobodan Miletić
10 │
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
GRAĐANSKO PRAVO
OSVRT NA DOSADAŠNJU PRIMENU
ZAKONA O VRAĆANJU
ODUZETE IMOVINE I OBEŠTEĆENJU
Do 31.8.2012. godine primljeno 69.920 zahteva za vraćanje i obeštećenje
oduzete imovine, a može se očekivati i do 300.000 zahteva
O
d početka marta pa do kraja avgusta 2012. godine na šaltertima 150 poštanskih ekspozitura
u Srbiji primljeno je ukupno 69.920 zahteva
za vraćanje i obeštećenje oduzete imovine. Agencija
za restituciju donela je već prva rešenja o povraćaju
imovine u naturalnom obliku, tako su svoja prava već
ostvarili Jevrejska opština u Novom Sadu, porodica Vasić u Beogradu na Zvezdari. Neke od prognoza govore
da bi se do februara 2014. godine kada ističe rok za
podnošenje prijava moglo stići i do brojke od 300.000
zahteva.
Denacionalizacija je pravni fenomen, svojstven
državama koje su, u procesu tranzicije, prešle iz
socijalističkog društva sa zatvorenom privredom
u društva sa demokratskim uređenjem i tržišnom
privredom, a obično se definiše i kao ispravljanje
nepravdi. Ovo poslednje je samo delimično tačno.
Dakle, razlozi denacionalizacije su istorijski, otelotvoreni kroz različite, zakonodavne i realne poduhvate
države, identifikovane kao nacionalizacija, konfiskacija, agrarna reforma, i ko zna kako sve još, a zajedničko za sve njih je nepravedno oduzimanje imovine, bez
pravične ili ikakve nadoknade.
Denacionalizacija se u Srbiji sprovodi znatno kasnije nego u većini drugih država. To otvara mogućnost da
se iskoriste tuđa iskustva, pozitivna i negativna, zakonodavna i praktična. Pri tom se mora imati u vidu da
su razlozi denacionalizacije, u svakoj državi i društvu
imali svoj autentični pečat, pa je recepcija zakona i nekritičko preuzimanje rešenja nemoguće, ali tuđe iskustvo svakako može biti korisno u istinskoj nameri da
se ovaj civilizacijski proces uspešno okonča.
Da li ovakva namera zaista postoji? Da li Srbija u
denacionalizaciju ulazi iskreno, ili je to samo kopiranje naprednijih, deklarativno ispunjenje zahteva jačih,
i izigravanje pravednih? Da li će se ispravljanje nepravPravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
di pretvoriti u svoju negaciju i izazvati nove nepravde? Razloga za bojazan ima: zašto isključiv zahtev za
originalnim dokumentima ili overenim kopijama; zašto izopštavanje sudova i opštinskih organa uprave iz
procesa denacionalizacije; zašto poveravanje ključnih
funkcija i ovlašćenja novim ili neverziranim službama;
da li je dve milijarde evra dovoljno; da li je pet stotina
hiljada evra pravičan maksimum obeštećenja?
Odgovore na ova i druga pitanja još uvek je preuranjeno davati, ali se nadamo da ćemo ih dobiti uskoro.
Prvi potezi Agencije za restituciju
Dugo očekivana denacionalizacija u Republici Srbiji, kao i njena efikasnost i uspešnost, ponajviše će zavisiti od Agencije za restituciju (dalje: Agencija), čija
će najveća boljka verovatno biti - zavisnost od izvršne vlasti. Ne treba smetnuti sa uma ni činjenicu da je
drugostepeni organ ministarstvo nadležno za poslove
finansija.
Na osnovu člana 51. Zakona o vraćanju oduzete
imovine i obeštećenju („Sl. glasnik RS”, br. 72/2011
- dalje: Zakon) osnovana je Agencija za restituciju,
radi vođenja postupka i odlučivanja o zahtevima za
vraćanje imovine, kao i radi isplate novčane naknade
i obeštećenja. Agencija je izvršila svoju prvu obavezu:
da objavi u zakonski zadatom roku od 120 dana od
dana stupanja na snagu zakona koji uređuje restituciju, poziv za podnošenje zahteva za vraćanje imovine
u najmanje dva dnevna lista, koji se distribuiraju na
celoj teritoriji Republike Srbije, kao i na zvaničnom
veb sajtu ministarstva nadležnog za poslove finansija
i Agencije.
Agencija se osniva kao posebna državna, javna,
upravna organizacija, koja obavlja zakonom po│
11
GRAĐANSKO PRAVO
verene zadatke na osnovu javnih ovlašćenja, ali je
odmah uočljivo da će ista biti zavisna od Vlade Republike Srbije, jer ona je ta koja imenuje članove
Upravnog odbora i direktora Agencije. Bolje rešenje
je bilo da to čini Skupština Srbije, jer to bi značilo za
nijansu veću nezavisnost i samostalnost u radu tako
bitnog organa. Iz prakse se zna da kada zakonodavna
vlast imenuje i razrešava funkcionere upravnih organizacija, one su znatno efikasnije, hrabrije i bolje rade,
nego kada nad njima neposrednu kadrovsku vlast ima
Vlada. Uticaj izvršne vlasti nad njoj zavisnim organima
je, prema iskustvima iz prakse, nedopustivo veliki, što
neretko dovodi do raznih nezakonitosti i zloupotreba.
Agencija posluje u skladu sa propisima o javnim agencijama, ima svojstvo pravnog lica, sa pravima, obavezama i odgovornostima utvrđenim zakonom
i Statutom, kao najvišim pravnim aktom ovog pravnog
lica.
Sedište Agencije je u Beogradu, a ima područne
jedinice u Beogradu, Kragujevcu, Nišu i Novom Sadu,
koje se osnivaju za teritoriju opština prema propisima
kojima se uređuje regionalni razvoj.
Agencija i Direkcija za restituciju
U skladu sa odredbama Zakona Agencija je preuzela sve nadležnosti Direkcije za restituciju osnovane
Zakonom o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i
verskim zajednicama („Sl. glasnik RS”, br. 46/2006),
usvojenim 2006. godine. Osnivanjem Agencije za restituciju prestala je potreba za postojanjem pomenute
Direkcije, jer je u Zakonu (kojim se uvodi opšta denacionalizacija), predviđeno da Agencija obavlja poslove
koji se odnose na sprovođenje ovog zakona i zakona
kojim se uređuje vraćanje imovine crkvama i verskim
zajednicama. Zajedno sa preuzimanjem ingerencija
Agencija je preuzela predmete, sredstva za rad, arhivu i zaposlene u Direkciji za restituciju, koja se
do sada bavila samo povraćajem imovine crkava i
verskih zajednica.
Poslovi Agencije
Zakon precizira da Agencija obavlja sledeće
poslove:
1) vodi postupak i odlučuje o zahtevima za vraćanje
imovine, odnosno obeštećenje;
2) pruža stručnu pomoć podnosiocima zahteva i obveznicima vraćanja;
3) vodi evidencije propisane zakonom;
4) izveštava Vladu godišnje, preko ministarstva nadležnog za poslove finansija, o obavljenim poslovima
iz svoje nadležnosti;
5) obavlja druge poslove propisane zakonom.
12 │
Sredstva za rad i osnivanje Agencije obezbeđuju se
iz: budžeta Republike Srbije, donacija i drugih oblika
bespovratnih sredstava i drugih izvora.
Organi i akti Agencije
Organi Agencije su: upravni odbor i direktor.
Članove Upravnog odbora i direktora imenuje i razrešava Vlada na period od pet godina.
Lice koje može ostvariti pravo na vraćanje imovine
i obeštećenje, u skladu sa ovim zakonom, ne može biti
direktor, odnosno član Upravnog odbora Agencije, čime je isključen eventualni sukob interesa.
Upravni odbor ima predsednika i četiri člana.
U nadležnosti Upravnog odbora nije izbor direktora
Agencije, koga imenuje Vlada, pa je njegov najvažniji
posao donošenje Statuta Agencije. Osim ovoga, u članu 57. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, propisano je da Upravni odbor usvaja i finansijske
izveštaje i akte i donosi planove rada Agencije.
Osnovni opšti akt Agencije je Statut, kojim se
uređuju sledeća pitanja: delatnost Agencije, način
obavljanja poslova, a sadrži i odredbe o organima,
organizacionim jedinicama i njihovom delovanju, zastupanju, pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih, postupku saradnje sa organima teritorijalne
autonomije i lokalne samouprave, i drugim pitanjima
od značaja za rad Agencije.
Postupak i odluke Agencije
U prvostepenom postupku o zahtevima za vraćanje
imovine, Agencija će postupati po odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Sl. list SRJ”, br.
33/97 i 31/2001 i „Sl. glasnik RS”, br. 30/2010). Pravila opšteg upravnog postupka su manje efikasna od,
na primer, pravila parničnog postupka. Upravni organi
i organizacije, često odredbe iz upravnog postupka voluntaristički tumače i primenjuju, pa je stoga opravdana i primedba da je postupak povraćaja imovine
trebalo poveriti sudskim organima, na primer vanparničnim odeljenjima, u kojima se shodno primenjuju procesna pravila iz Zakona o parničnom postupku
(„Sl. glasnik RS”, br. 72/2011), kao što je to slučaj kod
određivanja pravične naknade kod eksproprijacije.
Prvi utisci o radu Agencije, su zadovoljavajući, jer
se evidencija o podnetim zahtevima uredno vodi. Rešenja koja donosi Agencija, a koja su bila dostupna
autoru ovih redova, su vrlo profesionalno urađena, uz
poštovanje zakonske procedure i materijalnog prava,
uz solidnu primenu i tumačenja pravnih normi. Ostaje,
međutim, ozbiljan strah od uplitanja izvršene vlasti u
rad Agencije. I posebno, ostaje pitanje, kako će postupati po žalbama resorno ministarstvo finansija, kao
drugostepeni organ.
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
Iako je najavljeno preispitivanje postojanja većine
od 160 postojećih agencija u Srbiji, može se zaključiti
da Agencija za restituciju sasvim sigurno opstaje. Jer,
bilo bi izuzetno štetno po pravnu sigurnost i pravnu
državu, sada kada je postupak restitucije započet i pored svih manjkavosti pred jednom upravnom organizacijom, menjati „pravila igre” i utvrđivati nadležnost
nekog novog organa.
Sudska kontrola zakonitosti odluka u postupku
restitucije moguća je tek u takozvanom „trećem
koraku” i to posle drugostepene odluke Ministarstva. Protiv odluka Agencije moguće je izjaviti žalbu
Ministarstvu, a tek potom podneti upravnu tužbu. Na
kraju, protiv odluka Upravnog suda, koje su pravnosnažne, uvek je moguće podneti ustavnu žalbu,
a potom i predstavku Evropskom sudu za ljudska
prava u Strazburu. Dakle, put do pravde i pravičnog
rešenja u pojedinim slučajevima može biti vrlo dugačak I „trnovit”.
Ispravljanje nepravdi iz 41 propisa
U Zakonu, zakonodavac je decidirano propisao, da
pravo na vraćanje imovine može da se ostvari za imovinu oduzetu po osnovu primene odredbi iz 41 istorijskog propisa, među kojima su zakoni o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, konfiskaciji, sekvestraciji.
Zakonom se uređuju uslovi, način i postupak
vraćanja oduzete imovine i obeštećenja za oduzetu imovinu, koja je na teritoriji Republike Srbije,
primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji,
sekvestraciji, kao i drugih propisa, na osnovu akata o
podržavljenju, posle 9.3.1945. godine oduzeta od fizičkih i određenih pravnih lica i prenesena u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu.
Ovaj zakon se primenjuje i na vraćanje imovine
čije je oduzimanje posledica Holokausta na teritoriji koja danas čini teritoriju Republike Srbije. U
članu 2. ovog Zakona pobrojani su svi revolucionarni
zakoni i propisi na osnovu kojih je vršena otimačina
privatne imovine. Tako je zakonodavac decidirano
propisao, da pravo na vraćanje imovine po odredbama
pomenutog zakona može se ostvariti za imovinu oduzetu primenom propisa pobrojanih ovim članom.
Načelo vraćanja u naturalnom obliku
Oduzeta imovina vraća se bivšem vlasniku u
svojinu i državinu, a ako to prema Zakonu nije moguće, bivši vlasnik ima pravo na obeštećenje.
Na ovaj način odredbom iz člana 8. stav 1. Zakona
proklamovano je načelo prioriteta vraćanja u naturalnom obliku, ali je izostavljena mogućnost supstitucije imovine. Zamena, posebno kada je u pitanju
povraćaj gradskog građevinskog zemljišta i poljopriPravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
GRAĐANSKO PRAVO
vrednog zemljišta je često rešenje u uporednom pravu. S druge strane, praksa je pokazala da otvara i razne
probleme i neretko stavlja u neravnopravan položaj
građane, te je teško reći, koliko je izostavljanje ove
mogućnosti iz pozitivnog srpskog zakonodavstva dobro ili loše rešenje. Kada postoji mogućnost zamene,
restitucija se efikasnije i brže odvija, ali mogu nastati i
problemi zbog neosnovanog bogaćenja i raznih drugih
zloupotreba.
Ako vraćanje državine na oduzetoj nepokretnosti nije odmah moguće, bivšem vlasniku vratiće se
svojina na oduzetoj stvari, a sa licem koje je držalac u vreme stupanja na snagu ovog zakona, uspostaviće se zakupodavni odnos po tržišnim uslovima, ako zakonom nije drugačije uređeno.
U poslednje vreme, mnogo se priča da je upravo
nepostojanje mogućnosti za zamenom imovine
najveća mana zakona o opštoj denacionalizaciji i
celokupnog postupka restitucije. Najave pojedinih
ljudi iz nevladinog sektora da bi moglo doći do izmene
i dopune odredbi pomenutog zakona, odnosno uvođenja mogućnosti supstitucije podržavljene imovine, zasad, je samo ostalo kao ideja.
Obveznici vraćanja
Zakonodavac je u članu 9. Zakona pobrojao sve obveznike vraćanja podržavljene imovine u naturalnom
obliku. To su: Republika Srbija, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave, javno preduzeće,
privredno društvo ili drugo pravno lice čiji je osnivač
Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave, privredno društvo sa većinskim
društvenim kapitalom i zadruga, uključujući i privredna društva i zadruge u postupku stečaja i likvidacije, a
koji je, na dan stupanja na snagu ovog zakona, vlasnik,
držalac ili nosilac prava korišćenja, odnosno raspolaganja na podržavljenoj imovini - u odnosu na pravo
koje mu pripada.
Izuzeci od vraćanja u
naturalnom obliku
U članu 18. Zakona propisani su izuzeci od načela
vraćanja u naturalnom obliku.
Ne vraća se pravo svojine na nepokretnostima koje
na dan stupanja na snagu zakona imaju sledeću namenu, odnosno status:
1) nepokretnosti koje su po Ustavu i zakonu isključivo
u javnoj svojini;
2) službene zgrade i poslovne prostorije koje služe
za obavljanje zakonom utvrđene nadležnosti državnih organa, organa autonomne pokrajine, or│
13
GRAĐANSKO PRAVO
gana jedinice lokalne samouprave i organa mesne
samouprave;
3) nepokretnosti koje služe za obavljanje delatnosti
ustanova iz oblasti zdravstva, vaspitanja i obrazovanja, kulture i nauke ili drugih ustanova, kao javnih
službi, osnovanih od strane nosilaca javne svojine, a
čijim bi vraćanjem bio bitno ometen rad i funkcionisanje tih službi;
4) nepokretnosti koje su neodvojivi sastavni deo mreža, objekata, uređaja ili drugih sredstava koja služe
za obavljanje pretežne delatnosti javnih preduzeća,
društava kapitala osnovanih od strane nosilaca javne svojine, kao i njihovih zavisnih društava, iz oblasti energetike, telekomunikacija, saobraćaja, vodoprivrede i komunalnih delatnosti;
5) nepokretnosti čije bi vraćanje bitno narušilo ekonomsku, odnosno tehnološku održivost i funkcionalnost u obavljanju pretežne delatnosti subjekta
privatizacije koji nije privatizovan, kao i subjekta
koji se prodaje u postupku stečaja kao pravno lice, a
u čijoj se imovini nalaze;
6) nepokretnosti koje su namenjene za reprezentativne potrebe Narodne skupštine, predsednika Republike i Vlade;
7) nepokretnosti u vlasništvu Republike Srbije namenjene za smeštaj stranih diplomatsko-konzularnih
predstavništava, vojnih i trgovinskih predstavništava i predstavnika pri diplomatsko-konzularnim
predstavništvima;
8) Dvorski kompleks na Dedinju, čiji se status uređuje
posebnim zakonom, kao i druga nepokretna kulturna dobra od izuzetnog značaja u državnoj svojini;
9) nepokretna imovina koja je prodata, odnosno stečena u postupku privatizacije kao imovina ili kapital
subjekata privatizacije, u skladu sa zakonom kojim
se uređuje privatizacija;
10) n
epokretnosti koje su prodate u postupku stečaja
nad preduzećima u većinskoj društvenoj, odnosno
državnoj svojini, kao i nepokretnosti koje predstavljaju imovinu stečajnih dužnika u većinskoj
društvenoj, odnosno državnoj svojini koja su kao
pravna lica prodati u postupku stečaja;
11) u
drugim slučajevima utvrđenim ovim zakonom.
Ne vraćaju se podržavljena preduzeća.
Obveznik obeštećenja u vidu državnih obveznica i
u novcu je Republika Srbija.
Načelo zaštite sticaoca
Drugo, vrlo bitno načelo za pravnu sigurnost, proklamovano u Zakonu je načelo zaštite sticaoca. U članu 10. propisano je da sticalac imovine koji je, nakon
podržavljenja imovine, u skladu sa zakonom, stekao
pravo svojine, ostaje vlasnik i držalac stvari, i njegova
stečena prava ne smeju biti povređena. Na ovaj način
14 │
se poštuje princip da svi oni koji su savesno i zakonito
stekli imovinu mogu da nastave sa njenim nesmetanim i mirnim uživanjem. U njihova stečena prava se ne
dira, što je dobro rešenje, jer se ispravljanjem jedne
nepravde ne sme činiti nova.
Šta se sve vraća
Ovim zakonom vraćaju se nepokretne i pokretne stvari u javnoj svojini Republike Srbije, autonomne
pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave, u
državnoj, društvenoj i zadružnoj svojini, osim stvari u
svojini zadrugara i društvenoj i zadružnoj svojini koje
je imalac stekao uz naknadu.
Predmet vraćanja su podržavljene nepokretnosti: građevinsko zemljište, poljoprivredno zemljište,
šume i šumsko zemljište, stambene i poslovne zgrade,
stanovi i poslovne prostorije i drugi objekti koji postoje na dan stupanja na snagu ovog zakona.
Predmet vraćanja su i podržavljene pokretne
stvari upisane u javni registar, kao i druge pokretne
stvari koje prema propisima o kulturnim dobrima
predstavljaju kulturna dobra i kulturna dobra od velikog i izuzetnog značaja, a koja postoje na dan stupanja
na snagu ovog zakona.
Odredbe ovog zakona primenjuju se i na imovinu koja je konfiskovana posle 9.3.1945. godine,
pod uslovom da je bivši vlasnik rehabilitovan do dana
stupanja na snagu ovog zakona, ili bude rehabilitovan
na osnovu zahteva za rehabilitaciju iz člana 42. stav 6.
ovog zakona, u skladu sa posebnim zakonom.
Bivši vlasnik ima pravo na vraćanje imovine,
odnosno obeštećenje, u skladu sa ovim zakonom za
imovinu oduzetu na osnovu propisa o eksproprijaciji
koji su se primenjivali do 15.2.1968. godine, ako bivšem vlasniku na ime naknade za eksproprisanu imovinu nije ustupljena druga nepokretnost u svojinu, stanarsko pravo ili drugi oblik najšire pravne vlasti.
Bivši vlasnik nema pravo na vraćanje imovine,
odnosno obeštećenje, u skladu sa ovim zakonom za
imovinu oduzetu na osnovu propisa o eksproprijaciji
koji su se primenjivali posle 15. februara 1968. godine,
za koju je određena naknada u novcu ili drugim stvarima ili pravima.
Vraćanje objekata
Objekat se, u smislu Zakona, smatra uvećanim
ukoliko je dograđen ili nadzidan u skladu sa zakonom, čime je uvećana bruto površina. Sa druge strane, izvođenje građevinskih radova unutar postojećeg
gabarita i volumena ne smatra se uvećanjem objekta u
smislu ovog zakona.
Ako je nakon podržavljenja uvećan objekat, bivšem vlasniku se vraća svojina na delu nepokretnoPravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
sti u površini koja mu je oduzeta, a državina mu se
vraća na osnovu sporazuma ili sudske odluke, odnosno vlasnik uvećanog dela i bivši vlasnik mogu sporazumno regulisati svoje međusobne odnose na predmetnom objektu, a ako se takav sporazum ne postigne,
njihove međusobne odnose urediće nadležni sud.
Pravila o koristima i teretima
Od značaja je i pravno pravilo prema kojem se naknada, koja je na osnovu zakona isplaćena u novcu
ili hartijama od vrednosti bivšem vlasniku, ne uzima u obzir pri utvrđivanju prava na vraćanje imovine, odnosno obeštećenje.
Zakonodavac je, takođe, propisao da se ne može zahtevati vraćanje plodova, niti naknada štete po osnovu
izgubljene dobiti zbog nemogućnosti korišćenja, odnosno upravljanja podržavljenom imovinom, kao i po
osnovu njenog održavanja u periodu od dana podržavljenja do vraćanja imovine.
Zakon sadrži i pravilo prema kojem se nepokretnosti vraćaju bez tereta nastalih posle podržavljenja, što
može imati veliki praktičan značaj. Nekretnine se moraju vratiti oslobođene hipotekarnih tereta koji su
ustanovljeni od momenta njihovog podržavljenja.
Za potraživanja koja su bila obezbeđena hipotekom garantuje Republika Srbija, uz pravo regresa
prema hipotekarnom dužniku.
Postojeće stvarne službenosti, konstituisane u
korist ili na teret nepokretnosti ne prestaju.
Postojeće lične službenosti u korist trećih lica
se gase.
Podnošenje i urednost zahteva,
sadržaj i dokumenta
Zahtev za vraćanje imovine mogu podneti svi
bivši vlasnici oduzete imovine, odnosno njihovi
zakonski naslednici i pravni sledbenici.
Zahtev mogu podneti zajedno svi zakonski naslednici bivšeg vlasnika ili svaki od njih pojedinačno.
Pravo na podnošenje zahteva imaju svi bivši vlasnici oduzete imovine, njihovi zakonski naslednici ili
pravni sledbenici, bez obzira da li su podneli prijavu
u skladu sa Zakonom o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine („Sl. glasnik RS”, br. 45/2005 i
72/2011 - dr. zakon).
U članu 42. Zakona, taksativno su nabrojani svi elementi koje mora da sadrži zahtev i koja se sve dokumenta uz njega podnose.
Ministarstvo finansija je u skladu sa odredbom iz
člana 42. stav 8, objavilo u „Službenom glasniku RS”,
broj 94/11 Pravilnik o obrascu zahteva za vraćanje
oduzete imovine, odnosno obeštećenje, načinu i poPravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
GRAĐANSKO PRAVO
stupku prijema i obrade zahteva, spisku pošta u kojima će se vršiti podnošenje zahteva i obliku i sadržini izvoda iz zahteva („Sl. glasnik RS”, br. 94/2011).
Obrazac zahteva za vraćanje oduzete imovine, odnosno obeštećenje je relativno dobro formulisan, ali ostaje utisak da je oznaka * (zvezdica) koja podrazumeva
obaveznost unošenja traženih podataka i dostavljanja
dokaza stavljana i štampana neobazrivo i nasumično
uz neke rubrike suprotno odredbama Zakona. Postoji upravo i opasnost da neoprezna upotreba oznake *
u nekoliko rubrika u pomenutom obrascu dovede do
uvođenja prakse da se traže i dokumenti koje Zakon ne
propisuje kao obavezne.
Zahtev koji ne sadrži podatke iz gore citiranog člana 42. Zakona i uz koji nisu priloženi dokazi iz tog člana, odbaciće se kao neuredan i to po pravilima opšteg
upravnog postupka.
Lice čiji je zahtev odbačen ima pravo da novi
zahtev podnese do isteka roka od dve godine od
objavljivanja javnog poziva. Protiv rešenja o odbacivanju žalba nije dopuštena, ali se može pokrenuti upravni spor.
Zahtev za pokretanje postupka za vraćanje
imovine i obeštećenje mora se podneti u roku od
dve godine od dana objavljivanja javnog poziva
Agencije, koji će bit objavljen u najmanje dva dnevna
lista koja se distribuiraju na celoj teritoriji Republike
Srbije, kao i na zvaničnom sajtu ministarstva nadležnog za poslove finansija, te na sajtu Agencije. Javni poziv, Agencija je dužna da objavi u roku od 120 dana od
dana stupanja na snagu Zakona.
Posebno važno, u vezi sa postupkom za vraćanje
imovine i obeštećenje, je to da se zahtev podnosi isključivo na propisanom obrascu i sa potrebnim dokazima, takođe striktno propisanim zakonom. Ukoliko nije ispunjen navedeni uslov, odnosno, ukoliko zahtev nije podnet na propisanom obrascu i ne sadrži sve
propisane podatke, te ukoliko nisu dostavljeni svi neophodni dokazi, podneseni zahtev će se odbaciti kao
neuredan, a protiv odluke kojom se zahtev odbacuje
nije dozvoljena žalba.
U slučaju odbacivanja zahteva, zakonitost ovakve odluke Agencije može se ispitivati u upravnom
sporu, a može se i podneti novi zahtev do isteka
predviđenog roka od dve godine od objavljivanja
javnog poziva Agencije.
Dokumenta Republičke
direkcije za imovinu
Inače, veliki broj građana dobio je dokumenta o
oduzetoj imovini od Republičke direkcije za imovinu.
Na taj način Republička direkcija za imovinu ispunila
je svoju obavezu iz člana 64. Zakona. Prijave sa pratećom dokumentacijom koje su podnete Republičkoj di│
15
GRAĐANSKO PRAVO
rekciji za imovinu Republike Srbije na osnovu Zakona
o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, Republička direkcija za imovinu Republike Srbije morala je,
u roku od tri meseca od dana stupanja na snagu Zakona, dostaviti podnosiocima prijava preporučenom
pošiljkom na adresu navedenu u prijavi.
U slučaju kada više lica poseduje potvrde o izvršenom evidentiranju oduzete imovine pod istim brojem,
prijava sa pratećom dokumentacijom se dostavlja prvom potpisniku prijave.
Postupak za vraćanje imovine
Postupak za vraćanje imovine i obeštećenje pokreće se zahtevom, koji zakonom ovlašćeno lice, podnosi Agenciji za restituciju, odnosno, nadležnoj područnoj jedinici Agencije. Ovaj zahtev mogu podneti
bivši vlasnici oduzete imovine ili njihovi zakonski
naslednici i pravni sledbenici. Ukoliko zahtev podnose zakonski naslednici bivšeg vlasnika, oni to mogu
učiniti zajedno ili svaki od njih pojedinačno.
Pravo na podnošenje zahteva, bez obzira ko od legitimisanih lica ga podnosi, ne zavisi od toga da li je
prethodno podnesena prijava u smislu Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine.
Kada se kao podnosilac zahteva ili korisnik vraćene imovine ili obeštećenja pojavljuje zakonski naslednik, za ostvarivanje prava iz Zakona, bez uticaja je
ranije data naslednička izjava. Drugim rečima, pravo
na restituciju imaju i lica koja su dala negativnu
nasledničku izjavu, odnosno, odrekli se prava na
nasledstvo.
Posebni uslovi za strane državljane
i lica čija je imovina konfiskovana
Pored opštih dokaza koje mora da sadrži svaki zahtev, posebni uslovi su propisani za lice koje ima strano
državljanstvo, kao i za lice čija je imovina konfiskovana posle 9.3.1945. godine, koje takođe može imati
pravo na restituciju. Tako, strani državljanin dužan
je da dostavi dokaze o postojanju reciprociteta,
odnosno uzajamnosti sa zemljom čiji je državljanin,
osim kada su u pitanju dokazi i činjenice koje Agencija
utvrđuje po službenoj dužnosti. S tim u vezi, zakon sadrži pretpostavku da je uslov reciprociteta ispunjen
sa državom koja nije uređivala vraćanje imovine,
ako državljanin naše zemlje može u toj državi steći
pravo svojine i nasleđivati nepokretnosti. Kada su u
pitanju lica kojima je imovina konfiskovana pre zakonom utvrđenog datuma, uslov za povraćaj imovine
ili obeštećenje je da su rehabilitovani do dana stupanja na snagu zakona koji uređuje restituciju, ili
budu rehabilitovani na osnovu zahteva podnetog
16 │
pre ovog roka, pa uz zahtev za povraćaj imovine i
obeštećenje, moraju podneti i pravnosnažnu odluku o rehabilitaciji ili dokaz da je podnesen zahtev
za rehabilitaciju.
Podnošenje zahteva i rešenje Agencije
Zahtev kojim se inicira postupak, podnosi se
područnoj jedinici Agencije, određenoj prema prebivalištu, odnosno, boravištu bivšeg vlasnika u Republici Srbiji u vreme oduzimanja imovine. Ukoliko
pak nije moguće odrediti mesnu nadležnost prema navedenom kriterijumu, nadležna je područna jedinica
Agencije koju odredi direktor Agencije.
O podnetom zahtevu, Agencija je dužna da odluči najkasnije u roku od šest meseci, a izuzetno
kod posebno složenih predmeta, godinu dana od
prijema urednog zahteva.
Rešenjem Agencije utvrđuje se korisnik, imovina koja se vraća, odnosno za koju se daje obeštećenje i visina osnovice obeštećenja, kao i akontacija
koja se isplaćuje odmah po pravnosnažnosti rešenja, a
koja iznosi do deset procenata utvrđenog obeštećenja.
Još se utvrđuju i obveznik i način i rokovi ispunjenja
obaveza
Osporavanje i dejstva rešenja
Protiv rešenja agencije, moguće je izjaviti žalbu
ministarstvu nadležnom za poslove finansija, u roku od 15 dana od objavljivanja rešenja. Žalbu mogu
izjaviti podnosilac zahteva, obveznik i republički
javni pravobranilac, a odluku po žalbi postupajući
organ dužan je da donese u roku od 90 dana. Protiv drugostepenog rešenja moguće je pokrenuti
upravni spor, pri čemu se postupak po podnesenoj
tužbi ima smatrati hitnim.
Na osnovu pravnosnažnog rešenja o vraćanju
imovine vlasnik ima pravo da upiše svojinu na
predmetnoj nepokretnosti. Ukoliko je, pak, obveznik vraćanja imovine društvo kapitala ili zadruga u
postupku stečaja, odnosno, likvidacije, bivši vlasnik
ima pravo da zahteva izlučenje iz stečajne, odnosno,
likvidacione mase.
Rešenje kojim je određeno obeštećenje smatra se
izvršenim upisom vlasništva korisnika na obveznicama u Centralni registar.
•
Predrag Savić
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
GRAĐANSKO PRAVO
J
STRUČNI OSVRT NA ALTERNATIVNA REŠENJA
U PREDNACRTU GRAĐANSKOG ZAKONIKA
REPUBLIKE SRBIJE O OBLIGACIONIM
ODNOSIMA
Ugovori o delu, građenju i ortakluku i izdavački ugovor
edna od bitnih karakteristika Prednacrta Građanskog zakonika o obligacionim odnosima (dalje:
Prednacrt) jeste veliki broj predloženih alternativa
za pojedina rešenja. Ta karakteristika ima svoje prednosti. Pre svega, alternativna, kao varijanta rešenja, omogućuju lakše izjašnjavanje pri komparaciji predloženih
solucija. Drugo, različita rešenja mogu da deluju podsticajno na učesnike stručne javne rasprave, a istovremeno
mogu da podstaknu njihove kreativne sposobnosti u traženju što boljih rešenja.
Alternative su formulisane ako je za određeno zakonsko rešenje predložena samo jedna drugačija solucija.
Ugovor o delu
Prema Prednacrtu, kao i prema Zakonu o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89
- odluka USJ i 57/89, „Sl. list SRJ”, br. 31/93 i „Sl. list
SCG”, br. 1/2003 - Ustavna povelja - dalje: ZOO, član
600), ugovorom o delu obavezuje se poslenik (preduzimač, izvođač radova) da obavi odrešeni posao, kao što je
izrada ili popravka neke stvari ili izvršenje nekog fizičkog ili intelektualnog rada i slično, a naručilac se obavezuje da mu za to plati naknadu (član 755. Prednacrta).
U odnosu na važeće rešenje iz ZOO o roku za skrivene
nedostatke (iz člana 615) kojim je propisano da posle
isteka dvogodišnjeg roka od prijema obavljenog posla
naručilac gubi pravo da se poziva na skrivene nedostatke, alternativnim rešenjem je u interesu, pre svega,
naručioca omogućeno produženje navedenog dvogodišnjeg roka.
Naime, u alternativi je predloženo da se dvogodišnji rok može produžiti zakonom ili ugovornom
odredbom o garancijskom roku. To znači da zakon za
određene ugovore o delu, odnosno o izradi određenih
proizvoda može da utvrdi rok duži od dvogodišnjeg, kao
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
što mogu ugovorne strane, ako to procene da je u obostranom interesu, da produže garantni rok za skrivene
mane, što u uslovima konkurencije na tržištu može biti
povoljna mogućnost. Zato dopunsku mogućnost produženja garantnog roka (koju sadrži alternativno rešenje
treba prihvatiti kao osnovno rešenje) verovatno u budućem Građanskom zakoniku.
Još jedno alternativno rešenje ima svoj ratio legis.
Važeće zakonsko rešenje (iz člana 625. ZOO), o prelasku
rizika u slučaju oštećenja ili propasti izrađene stvari od
materijala koji je dao poslenik, dopunjeno je alternativnim predlogom. Naime, prema važećem rešenju ako je
naručilac pao u docnju zbog neprimanja ponuđene
stvari, rizik slučajne propasti ili oštećenja stvari
prelazi na naručioca. Alternativom se navedeno pravilo dopunjuje rešenjem koje u navedenom slučaju
konstituiše i odgovornost poslenika, ali samo ako
se utvrdi njegova krivica. Čini se da je i ova dopuna
racionalna, jer sankcioniše nedopušteno ponašanje
poslenika.
Na trasi savremene tendencije pojačane moralizacije
poslovnih odnosa je i alternativno rešenje koje se odnosi na posledice raskida ugovora voljom naručioca (član
629. ZOO). Alternativnim rešenjem se sasvim opravdano štiti moralni kredibilitet poslenika predlogom
da se konstituiše pravo poslenika na naknadu moralne štete ako bi mu bio povređen ugled u slučaju
raskida ugovora o delu bez osnovanog razloga (član
784. Prednacrta).
Prednacrtom se korpus važećih odredbi iz ZOO o
ugovoru o delu dopunjuju regulisanjem dve životne situacije. Jedna se odnosi na slučaj kada u toku trajanja
ugovora o delu nastupi smrt poslenika ili izgubi radnu
sposobnost da izvrši ugovoreno delo, a druga na regulisanje posledica nepreuzimanja popravljene pokretne
stvari od strane naručioca.
│
17
GRAĐANSKO PRAVO
Prema alternativnom predlogu, ugovor o delu
prestaje smrću poslenika, kao i kad poslenik postane nesposoban za rad, ako su ličnost poslenika i njegove sposobnosti bili odlučujući pri zaključenju ugovora.
U tim slučajevima naručilac ima pravo da zahteva da
mu se vrati materijal koji je predao posleniku, kao i ostale stvari koje mu je predao u vezi sa njegovim radom.
Ako je poslenik bio započeo rad na materijalu naručioca, ovaj je dužan da isplati odgovarajući deo ugovorene
naknade, ako izvršeni rad ima neku vrednost za njega.
U slučaju kad je poslenik bio dužan dati materijal,
poslenik odnosno njegovi naslednici mogu zadržati nezavršeno delo, a ako pristanu da ga predaju naručiocu,
ovaj je dužan da im isplati vrednost materijala, kao i
vrednost rada.
Predložena alternativa može da doprinese da se izbegnu nepotrebni sporovi i nesporazumi, jer dovoljno
precizno razrešava navedene životne situacije.
Prema drugoj alternativi, poslenik kome je predata pokretna stvar u rad, a naručilac od kada je posao obavljen nije ništa preduzeo da stvar preduzme,
ima pravo da, držeći se načela savesnosti i poštenja,
istu stvar proda sa pažnjom dobrog domaćina odnosno privrednika.
Od iznosa dobijenog prodajom i odbitkom troškova
prodaje, poslenik ima pravo da zadrži deo po osnovu
ugovorene naknade, a ostatak da preda naručiocu, odnosno da ga deponuje kod suda u korist naručioca.
Čini se da je u alternativi utvrđen predlog zakonskog
rešenja koje pravično štiti interese poslenika, ali i naručioca u slučaju da zanemari svoju obavezu da preuzme
predatu pokretnu stvar na osnovu ugovora o delu.
Ugovor o građenju
Centralno pitanje kod ugovora o građenju, koji predstavlja jedan specijalizovani ugovor o delu, jeste mogućnost izmene ugovorene cene. Tom pitanju je posvećena
alternativa u odnosu na važeći član 636. ZOO.
Promena ugovorene cene
građevinskih radova
Naime, prema važećem zakonskom rešenju, ako
ugovorom u pogledu izmene cene nije predviđeno što
drugo, izvođač koji je svoju obavezu ispunio u predviđenom roku može zahtevati povećanje cene radova ako
su se u vremenu između zaključenja ugovora i njegovog
ispunjenja povećale cene elemenata na osnovu kojih je
određena cena radova, tako da bi trebalo da ta cena bude veća za više od dva procenta.
U slučaju da izvođač svojom krivicom nije izveo radove u roku predviđenom ugovorom on može zahtevati
povećanje cene radova ako su se u vremenu između zaključenja ugovora i dana kad je prema ugovoru trebalo
da radovi budu završeni povećale cene elemenata na
18 │
osnovu kojih je određena cena radova, tako da bi trebalo
da ona, prema novim cenama tih elemenata, bude veća
za više od pet procenata.
U navedenim slučajevima izvođač može zahtevati samo razliku u ceni radova koja prelazi dva, odnosno pet
procenata.
Izvođač se ne može pozivati na povećanje cene elemenata na osnovu kojih je određena cena radova, ako
je do povećanja cene došlo nakon njegovog dolaska u
docnju.
Prema navedenom važećem zakonskom rešenju promena ugovorene cene građevinskih radova je uslovljena
urednim ispunjenjem obaveze izvođača radova i relevantnim procentom povećanja cena građevinskog materijala. Prema odredbama člana 636. ZOO ako ugovorom
u pogledu izmene cene nije predviđeno što drugo, izvođač koji je svoju obavezu ispunio u predviđenom roku
može zahtevati povećanje cene radova ako su se u vremenu između zaključenja ugovora i njegovog ispunjenja
povećale cene elemenata na osnovu kojih je određena
cena radova, tako da bi trebalo da ta cena bude veća za
više od dva procenta.
U slučaju da izvođač svojom krivicom nije izveo radove u roku predviđenom ugovorom on može zahtevati
povećanje cene radova ako su se u vremenu između zaključenja ugovora i dana kad je prema ugovoru trebalo
da radovi budu završeni povećale cene elemenata na
osnovu kojih je određena cena radova, tako da bi trebalo
da ona, prema novim cenama tih elemenata, bude veća
za više od pet procenata.
Međutim, u navedenim slučajevima izvođač građevinskih radova može da zahteva samo razliku u ceni radova koja prelazi dva odnosno 5%. Važeći ZOO isključuje
mogućnost povećanja cene ako je do toga došlo posle
njegovog dolaska u docnji tj. ako nije poštovao ugovorene rokove za obavljanje građevinskih radova.
Prema alternativnom predlogu važeće zakonsko rešenje bi se promenilo tako da ono bude fleksibilnije (da
ne zavisi od fiksnog procenta, već da se respektuju ugovorena volja, građevinske uzanse ili običaji građevinske
struke) i pravičnije (da se omogući naručiocu radova i
sniženje cene u slučaju da se smanje cene građevinskog
materijala). Prema alternativi uz član 793. Prednacrta
predloženo je da izvođač ima pravo na povećanje
ugovorene cene radova, ako u ugovorenom roku izgradnje objekta ili izvršenja ugovorenih građevinskih radova dođe do povećanja cene elemenata na
osnovu kojih je određena cena građevine ili radova,
u skladu sa ugovorom, građevinskim uzansama ili
običajima građevinske struke.
Analogno pravilo bi važilo i u slučaju smanjenja cene
građevinskog materijala.
Međutim, prema alternativnom rešenju izvođač
se ne može pozivati na povećanje cene elemenata na osnovu kojih je određena cena radova, ako je
do povećanja cene došlo nakon njegovog dolaska u
docnju.
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
U slučaju docnje izvođača radova naručilac ima
pravo na srazmerno sniženje cene radova za svako
sniženje cene elemenata na osnovu kojih je cena
radova određena, u skladu sa ugovorom, građevinskim uzansama ili pravilima građevinske struke.
Bilo bi vrlo dragoceno da se o primeni važećeg zakonskog rešenja i o predloženom alternativnom rešenju
saznaju mišljenja učesnika građevinskih radova i njihova iskustva iz prakse obavljanja građevinskih radova.
Sudbina ugovorne odredbe o
nepromenjivosti cena građevinskih radova
Prema važećem zakonskom rešenju (član 637. ZOO)
ako je ugovoreno da se cena radova neće menjati u slučaju da se posle zaključenja ugovora povećaju cene elemenata na osnovu kojih je ona određena, izvođač može,
i pored ovakve odredbe ugovora, zahtevati izmenu cene
radova ako su se cene elemenata povećale u tolikoj meri
da bi trebalo da cena radova bude veća za više od deset
procenata.
Ali, i u ovom slučaju izvođač može zahtevati samo razliku u ceni koja prelazi deset procenata, osim ako je do
povećanja cene elemenata došlo posle njegovog dolaska
u docnju.
Alternativno rešenje je i u ovom slučaju motivisano istim ciljevima kao i u alternativnom predlogu kad
nije ugovorom isključeno povećanje cena građevinskih
radova.
Prema alternativnom predlogu, ako je ugovoreno da se cena radova neće menjati u slučaju da se
posle zaključenja ugovora povećaju cene elemenata
na osnovu kojih je ona određena, izvođač može, i pored ovakve odredbe ugovora, zahtevati izmenu cene radova ako su se cene elemenata povećale iznad
procenta utvrđenog ugovorom, građevinskim uzansama ili običajima građevinske struke.
Treba naglasiti i da prema alternativnom rešenju
izvođač može da zahteva samo razliku u ceni koja prelazi
utvrđeni procenat i ne može da zahteva povećanje ugovorene cene zbog povećanja cena elemenata na osnovu
kojih je određena cena radova ako je do povećanja cene
došlo nakon dolaska izvođača u docnji. Analogno pravilo o mogućnostima promene ugovorene cene važilo bi i
za naručioca u slučaju sniženja cene građevinskog materijala na osnovu kojih je odrešena cena građevine ili
radova.
Alternativnim predlogom je u slučaju ugovora u
kome je uneta odredba o nepromenjivosti cena formulisano rešenje prema kome u slučaju docnje izvođača radova naručilac ima pravo na srazmerno sniženje cene radova za svako sniženje cene elemenata
na osnovu kojih je cena određena, u skladu s ugovorom, građevinskim uzansama ili običajima građevinske
struke.
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
GRAĐANSKO PRAVO
Svakako i navedena rešenja zaslužuju izjašnjavanje
specijalizovanih stručnjaka, ali i zainteresovanih investitora i naručioca građevinskih radova.
Raskid ugovora o građenju
zbog povećane cene
ZOO omogućuje raskid ugovora o građenju ako bi se
zbog povećanja cena građevinskog materijala morala
„znatno” povećati. U slučaju raskida ugovora naručilac
je dužan da isplati izvođaču odgovarajući deo ugovorene cene za izvršene radove do raskida ugovora, ali i
pravičnu naknadu za učinjene „neophodne” troškove.
Alternativnim predlogom pravo na raskid ugovora
predviđeno je ne samo za naručioca, već i za izvođača radova.
Prema alternativi i kad je promena cena moguća,
ali i kad je njena promena ugovorom isključena u slučaju znatnog povećanja, odnosno smanjenja cena koje
predstavlja relevantne promenjene okolnosti i naručilac i izvođač mogu raskinuti ugovor o građenju.
Alternativnim rešenjem u članu 800. Prednacrta
predloženo je da se briše važeći član 643. Zakona o
obligacionim odnosima prema kome zakupac stana
ili nosilac stanarskog prava na stan u društvenoj ili
javnoj svojini ima pravo da zahteva od izvođača otklanjanje nedostataka u granicama njegove odgovornosti za nedostatke građevine prema naručiocu.
Opravdano se postavlja pitanje da li treba lišiti zakupce stanova prava da zahtevaju neposredno od izvođača građevinskih radova otklanjanje nedostataka u
granicama njegove odgovornosti za nedostatke na izvedenim građevinskim radovima koje on inače ima prema
naručiocu (investitoru).
Izdavački ugovor
Kao što je poznato, izdavački ugovor je u važećem
pravnom sistemu Republike Srbije regulisan čl. 73. do
78. Zakona o autorskom i srodnim pravima („Sl. glasnik RS”, br. 104/2009 i 99/2011). U Prednacrtu je
unet tekst tog ugovora koje je nešto detaljnije regulisan,
naročito u pogledu pitanja koja se postavljaju u praktičnoj primeni sa namerom da se u javnoj diskusiji, komparacijom pojedinih odredaba, dođe do što boljih zakonskih rešenja, bez obzira u kom zakonskom aktu će biti
locirana.
Osnovna rešenja o izdavačkom ugovoru su već bila obrađena u jednom prethodnom već objavljenom stručnom
prikazu, zato se u ovom tekstu obrađuju sva tri predložena alternativna rešenja (Stručni komentar - e-Press:
Novine koje sadrži Prednacrt građanskog zakonika Republike Srbije o obligacionim odnosima: • Izdavački ugovor
•, objavljen u časopisu e-Press 2011 / 349.)
Prva alternativa se odnosi na formu izdavačkog
ugovora, prema kojoj se predlaže da se on zaključu│
19
GRAĐANSKO PRAVO
je u pismenom obliku, osim ako je njegov predmet
objavljivanje nekog članka, crteža ili drugog autorskog priloga u novinama, časopisima ili drugim
periodičnim izdanjima. Čini se da je alternativno rešenja dosta fleksibilno formulisano tako da ne ugrožava
osnovno načelo ugovornog prava o konsensualnosti.
Druga alternativa se odnosi na izdavanje sabranih dela. Naime, prema osnovnom rešenju izdavač
sabranih dela ne bi imao pravo na izdavanje i prodaju pojedinih delova koji ulaze u sastav sabranih dela.
Alternativom je predloženo da se ovo ograničenje ne
unosi u zakonski tekst. Racionalnost predložene alternative je očigledna, jer povećava slobodu izdavača koju
može da koristi u skladu sa svojim interesima, tržišnim
potrebama korisnika pojedinih delova sabranog izdanja
i opravdanom zaštitom moralnog integriteta autora čiji
su sabrani radovi predmet objavljivanja.
Poslednji amandman se odnosi na način utvrđivanja
cene izdatog dela. Prema osnovnom rešenju, izdavač ne
bi mogao bez autorove saglasnosti da poveća ugovorenu
cenu, kao ni cenu koju je sam odredio, ali je može sniziti.
Alternativom je predloženo da ovo imperativno
pravilo bude izmenjeno i formulisano kao dispozitivno, na taj način što bi se prepustilo ugovornim
stranama da drugačije ugovore mogućnost povećanja ili smanjenja cene. Na taj način može se, što je
najčešće slučaj u poslovnoj praksi, dati veća sloboda izdavaču, da bez saglasnosti autora poveća ili smanji ugo-
N
Ugovor o ortakluku
Ugovor o ortakluku je takođe, kao novoimenovani ugovor (koji bi se prvi put zakonski regulisao u okviru našeg
budućeg pravnog sistema), bio celovito obrađen u prethodno objavljenom stručnom osvrtu (Stručni komentar
- e-Press: Novine koje sadrži Prednacrt građanskog zakonika Republike Srbije o obligacionim odnosima: • Ugovor
o ortakluku •, objavljen u časopisu e-Press 2011 / 351). U
ovom tekstu izlaže se samo jedno predloženo rešenje u
vidu alternative. Reč je o pravu na nagradu ortaku koji
vodi poslove ortakluka.
Prema osnovnom rešenju, ortak (poslovođa ortakluka) ima pravo na zakonom specificiranu naknadu,
ali nema pravo na posebnu nagradu. Međutim, amandmanom je predviđeno da ortak koji vodi poslove
ortakluka ima pravo na posebnu nagradu za lično
uloženi trud u skladu sa postignutim rezultatima.
Smatramo da je alternativni predlog racionalniji. Pri tome treba imati u vidu da će konkretni iznos nagrade biti
stvar zajedničke odluke ortaka, kojima je u interesu da
se realno valorizuju postignuti rezultati i stimulišu kreativni napori poslovođe ortakluka.
•
POSLOVI JAVNIH BELEŽNIKA U PRAVNOM
SISTEMU KRALJEVINE JUGOSLAVIJE
akon višegodišnje polemike o potrebi postojanja
javnog beležnika u srpskom pravnom sistemu,
od 1.9.2012. godine trebalo je da počne sa primenom Zakon o javnom beležništvu („Sl. glasnik RS”, br.
31/2011 i 85/2012) čija je primena u poslednjim danima avgusta meseca 2012. godine pomerena za mart mesec 2013. godine.
Rasprave koje su vođene u našoj pravničkoj javnosti u
vezi sa ovim zakonom, odnosno u vezi sa institucijom notara (javnog beležnika) postojale su iz razloga praktične
potrebe za njima. Potrebno je napomenuti da od gotovo
svih zemalja u okruženju, javni beležnici nisu pronašli uporište samo u našem pravnom sistemu. Pored
praktične strane, jednim manjim delom o potrebi za javnim beležnicima govorilo se i sa aspekta tradicije, jer je do
okončanja Drugog svetskog rata na prostorima Kraljevine
Jugoslavije važio Zakon o javnim beležnicima („Sl. No-
20 │
vorenu cenu. Takvo rešenje je adekvatnije dinamičnim
tržišnim oscilacijama, ali i potrebama potencijalnih korisnika izdavačkih dela.
vine Kraljevine Jugoslavije”, br. 20/30, 22/31 i 72/31
- dalje: Zakon)
Međutim, pre analiziranja pojedinih odredaba i zanimljivosti Zakona iz perioda Kraljevine moramo istaći
da se podozrenje prema javnim beležnicima u srpskom
pravnom sistemu (što zaključujemo iz činjenica da taj institut još nije u funkciji) danas ipak, u značajnijoj meri, ne
nadovezuje na zakon iz Kraljevine Jugoslavije, makar kada je u pitanju polje njegove primene na ovom prostoru.
Naime, Zakon iz 1930. godine u Kraljevini Jugoslaviji je ostvarivao svoju funkciju na području gde
je uticaj imalo austrougarsko pravo, dok na teritoriji
Srbije južno od Dunava, zatim Crne Gore i Makedonije
uglavnom nije imao većeg uspeha. Takođe, potrebno je
naglasiti diskontinuitet s obzirom na veliki protek roka
od njegove primene do danas.
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
Delatnost notara prema
Zakonu o javnim beležnicima
Kraljevine Jugoslavije
Prema ovom zakonu, javne beležnike postavljala je
država koja im je i dala javna ovlašćenja da bi mogli da
vrše jedan deo sudske vanparnične vlasti, odnosno da bi
obavljali određene poslove kao sudski poverenici. U širokom dijapazonu poslova koje su javni beležnici obavljali
možemo detektovati tri klasifikacije delatnosti notara
koje su učinjene samim Zakonom.
U prvu grupu ovlašćenja javnih beležnika, poznatu i
kao sopstveni delokrug ovlašćenja svrstavaju se ovlašćenja javnog beležnika koja su se odnosila na sastavljanje isprava, overu isprava i potvrdu isprava.
Dužnost javnog beležnika ogledala se u njegovoj
obavezi da sastavlja javne isprave na zahtev stranke,
ali i da zastupa stranku u nespornim stvarima pred
sudovima.
U okviru delatnosti sastavljanja privatnih isprava,
sa današnjeg stanovništva interesantan je član 52. Zakona
koji određuje pravne poslove za koje je potreban javnobeležnički akt:
1) za bračne imovinske ugovore u smislu građanskog
prava;
2) za ugovore sklopljene između bračnih drugova o kupnji, promeni, renti i zajmu, kao i priznanje duga što ga
jedan bračni drug učini drugom;
3) za potvrde o prijemu miraza, bilo da su izdane ženi ili
kojem drugom licu;
4) za ugovore o darivanju bez prava predaje;
5) za sve isprave o pravnim poslovima među živima, koje
lično preduzimaju slepi ili koje lično preduzimaju gluvi, koji ne znaju čitati, ili nemi koji ne znaju pisati.
Želeći da određenim privatnopravnim poslovima, tačnije, pojedinim izjavama u okviru tih poslova dâ na značaju, pored pomenutog bračnog ugovora, javni beležnik je
sastavljao akt i o ugovorima koji sadrže raspoloženje
za slučaj smrti, zatim ugovore o usvojenju, kao i o primanju u kućnu zadrugu „o uzadruženju” (član 55. Zakona). Ove izjave javni beležnik mogao je sastaviti samo u
istovremenom prisustvu svih ugovarača.
Da predmetni Zakon nije zaostajao za današnjim Zakonom o javnom beležništvu u pogledu angažovanja i
profesionalnosti javnog beležnika ukazuje nam član 56.
Zakona koji nalaže javnom beležniku da prilikom
sastavljanja izjave ispita sposobnost i ovlašćenost
stranaka za sklapanje posla, ali i da iste upozori na
posledice sklapanja posla, te da se na kraju uveri da
njihova volja odgovara sadržini javnobežničkog akta.
Javni beležnik imao je mogućnost solemnizacije
(potvrđivanja) privatnih isprava. Osim poslova iz člana 52. Zakona, privatne isprave su radnjama javnog
beležnika mogle da dobiju snagu javnobeležničkog
akta, koji je uz to, mogao biti i izvršan, ukoliko su u
ispravama koje javni beležnik izda ili potvrdi navedu podaci (recimo tačan iznos duga, dužnik i datum dospeća
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
GRAĐANSKO PRAVO
predmetnog duga) na osnovu kojih je moguće sprovesti
izvršenje.
Slučajevi posvedočenja
(potvrde) i overe
Pored izdavanja isprava, javni beležnik bio je ovlašćen i za izdavanje potvrda, koje su uz poštovanje određenih propisa prilikom njihovog izdavanja (čl. od 85. do
92. od 94. do 102. i član 111. stav 1. Zakona) imale dokaznu snagu javne isprave. Prilikom overe „vidimiranja”
potrebno je da se prepis isprave slaže sa izvornikom,
u potpunosti, te ukoliko postoje i minimalna odstupanja - ista je potrebno navesti u overi akta. Od različitih mogućnosti overa koje je Zakon predviđao (overa
izvoda iz trgovačkih i poslovnih knjiga, prevoda, potpisa,
vremena kada je isprava predočena i sl.) uočljiv je član
92. koji ovlašćuje javnog beležnika da posvedoči da
je neko živ. On, naime može posvedočiti da je neko lice
živo ukoliko ga lično i po imenu poznaje ili ukoliko mu je
istovetnost utvrđena prilikom sprovođenja mera za Utvrđivanje istovetnosti (čl. 59. i 60. Zakona). U ispravi da je
lice živo, javni beležnik navešće dan, mesec i godinu, a po
zahtevu i sat kada je javni beležnik utvrdio da je lice živo.
Međutim, Zakonodavac je članom 100. Zakona omogućio javnom beležniku da može na zahtev zainteresovanih lica potvrditi i druge činjenice (osim pomenutih)
koje su se pred njim dogodile, kao što su rasprave o
ponudama, dražbe, žrebanja, izjave lica o činjenicama i stanje za koje je javni beležnik sam ili uz učestvovanje stručnih lica saznao.
Pored dužnosti javnog beležnika da izda potvrde o zapisnicima i upisima u registar, bilo da su potpune ili samo
u izvodu, on ima posebnu obavezu da preuzme na čuvanje isprave svake vrste. Od obaveze čuvanja isprava
(član 120), Zakon u velikoj meri razlikuje čuvanje novca
i papira od vrednosti (član 123) te navodi da gotov novac, menice, čekove, javne zadružnice i druge papire od
vrednosti javni beležnik mora preuzeti samo kada su mu
povodom sastavljanja javnobeležničkog akta predati u cilju da ih izruči izvesnom licu ili da ih položi kod vlasti. U
suprotnom, ne postoji njegova obaveza da ih preuzme, ali
to može učiniti.
Javni beležnici kao sudski poverenici
Javni beležnik je u značajnoj meri rasteretio pravni sistem Kraljevine, a za to rasterećenje u velikoj meri
zaslužna je i glava XI Zakona u kojoj centralno mesto pripada „Provođenju ostavinskih rasprava” za koje je predviđeno da po pravilu spadaju u nadležnost javnih beležnika
kao sudskih poverenika.
Članom 221. Zakona predviđeno je da javni beležnik vrši sve poslove oko ostavinskog postupka,
izuzev:
│
21
GRAĐANSKO PRAVO
1) saslušanja svedoka usmenih naredaba poslednje volje
pod zakletvom,
2) donošenja rešenja o primanju nasledničkih izjava;
3) donošenja rešenja o upućivanju stranaka na parnicu, u
slučaju protuslovnih nasledničkih izjava;
4) odobrenja otuđenja zaostavštine ili pojedinih parametara iz zaostavštine;
5) odobrenja ostavinske rasprave
6) donošenja odluke o uručenju (predaji) zaostavštine.
Napred nabrojane radnje javni beležnik ipak može
izvršiti ukoliko za to nije potrebna prethodna sudska
odluka.
Zakonodavac je za sud (iz važnih razloga) zadržao
pravo da sam može da provede ostavinsku raspravu,
kao i da može oduzeti javnom beležniku dalje provođenje ostavinske rasprave. Takođe, pored suda, zakonodavac je omogućio i naslednicima da sporazumom,
sami, mimo suda i javnog beležnika sprovedu ostavinsku raspravu.
Ostavinska rasprava je značajan, ali ne i jedini pravni
posao koji je javnom beležniku poveren od strane suda;
tako je članom 223. Zakona određeno da sud može javnom beležniku poveriti:
1) pečaćenje i intervenisanje stečajne mase;
2) procenu dražbe pokretnih stvari i nepokretnina u vanparničnom postupku, naročito sprovođenje dobrovoljne dražbe;
3) u stvarima od veće vrednosti rasprave o razdeobi kupovine, prihoda prinudne uprave i stečajne mase;
4) sastavljanje ili ispitivanje tačnosti računa položenih od
staralaca, prinudnih i ostalih upravitelja većih imovina
i
5) sve poslove koji se prema drugim zakonima mogu
poveriti.
S obzirom na položaj javnog beležnika u pravnom
sistemu Kraljevine, poslovi koji su se drugim zakonima
mogli poveriti javnom beležniku nisu bili mali. Tako je
Zakonom o vanparničnom postupku iz 1934. godine
predviđeno da javni beležnik shodno ovom zakonu
može da sastavi smrtovnicu, da stavi zaostavštinu
pod pečat, popiše zaostavštinu, izvrši javnu prodaju
pojedinih predmeta iz zaostavštine, odnosno da proceni pokretne i nepokretne stvari, gde je praktično
stavljen u ulogu veštaka, odnosno da obavi dobrovoljnu
javnu prodaju, te da sastavi ili ispita račune položene
od strane staraoca ili raznih upravitelja.
Javni beležnik je takođe mogao da proglasi i testament, u slučaju da mu je kao sudskom povereniku bilo
povereno sprovođenje ostavinske rasprave. Posebno je
za taj period bio interesantan izvršni postupak u kome je
javnom beležniku poveravan posao izvršenja ukoliko
nije bilo postavljenih izvršnih činovnika. Vidimo kod
izvršenja, a videćemo kasnije i kod zastupanja, da su javni beležnici popunjavali faktičke nedostatke u pravnom
sistemu. U njima je država svakako imala veliki oslonac,
te im je zbog toga i proširila delatnosti, među kojima je
bio i postupak za podizanje protesta menice i čeka. Protest menice kao potvrda o sačinjavanju menične izjave
22 │
podizali su prvenstveno javni beležnici, dok su sudovi
proteste podizali samo u slučajevima kada u mestu nisu
postojali javni beležnici, odnosno kada su oni bili zakonom isključeni.
Stečajnim zakonom Kraljevine Jugoslavije od
1929. godine (članom 127) sud je mogao da javnom
beležniku u stečajnom postupku poveri raspravu o
deobi stečajne mase, u okviru koje je mogao da ispita
račun upravnika stečajne mase. Po nalogu suda javni
beležnik bi upravljao stečajnom masom do trenutka njenog raspoređivanja između stečajnih poverilaca.
Javni beležnici i advokatska delatnost
Jedna od delatnosti koje nisu izazvale oduševljenje
pravničke (advokatske) javnosti nakon donošenja Zakona
je mogućnost da javni beležnici zastupaju određena lica
pred sudom. Već je članom 3. Zakona predviđeno da su
javni beležnici ovlašćeni da u nespornim stvarima pred
sudovima i ostalim vlastima zastupaju stranke i upućuju
podneske kao punomoćnici kada su te stvari u neposrednoj vezi sa nekim od njih sastavljenim aktom ili posvedočenjem. Takođe, Zakon je predvideo i da javni beležnik ne
može zastupati stranku u postupku u kojem se u celini
ili delimice pobija isprava, pravni posao ili druga radnja
kod koje je on sudelovao kao javni beležnik ili kao sudski
poverenik. Ukoliko, pak, bude zastupao stranke, javni
beležnik će imati ista prava i dužnosti kao i advokat.
Advokati, tradicionalno nespremni da tolerišu bilo kakve opasnosti koje ugrožavaju njihovu profesiju, na ove
odredbe brzo su i burno reagovali. Pismo koje je Advokatska komora u Zagrebu uputila Predsedništvu Vrhovnog
zakonodavnog saveta u Beogradu, a koje je pronašao u Arhivu prof. dr Nebojša Šarkić, između niza kritika na račun
moralnosti zakona, pisci u poslednjem pasusu sumiraju:
„Advokati su i onako dovoljno oštećeni što im u krivičnom postupku mogu otimati kruh branitelji (a da i nisu
advokati, što im u administrativnome postupku, carinskome itd.), isto čine i druga lica, koja nisu advokati, pa bi bila
prevelika mera nepravednosti, da im sada jednako zlo čine
i njihovi po pravničkome zvanju drugovi. Svakome svoje: mi
advokati ne želimo zlo našim drugovima javnim bilježnicima, ali mislimo da je najpravednije i za međusobne odnose
najlojalnije, ako svako ostane u svome djelokrugu. Time, će
biti najbolje udovoljeno opštoj svrsi njihova djelovanje i ni
jedan od stališa neće živjeti na račun i štetu drugoga...”
Godinu dana nakon ovog pisma, Ministarstvo pravde
je donelo Uredbu o ukidanju prava vršenja advokature pored javnog beležnika, s obzirom na to da je na prostoru Hrvatske postojala mogućnost vršenja advokature
pored javnog beležništva. Međutim, četiri godine kasnije 1935. godine Zakonom o parničnom postupku predviđeno je da javni beležnici mogu da zastupaju u parnici svog
bračnog druga, maloletnu decu i stranke.
•
Nikola Pantelić
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
▶ Pitanje i odgovor
GRAĐANSKO PRAVO
Pravo korišćenja zemljišta u državnoj svojini
◊ Pitanje:
• Da li jedinica lokalne samouprave može da oduzme pravo korišćenja pravnom licu, koje je upisano u
list nepokretnosti sa pravom korišćenja na parceli koja se vodi kao građevinsko zemljiše u državnoj
svojini?
◊ Odgovor:
Nosilac prava korišćenja ima pravo da koristi zemljište na kome ima pravo korišćenja, u skladu sa zakonom i planskim
aktima. On ima pravo i da raspolaže svojim pravom korišćenja, u skladu sa zakonom. Vezano za Zakon o javnoj svojini („Sl.
glasnik RS”, br. 72/2011), bitno je utvrditi i to da li predmetno zemljište možda spada u neku od kategorija zemljišta na
kome može postojati isključivo pravo javne svojine, bez mogućnosti da pravno ili fizičko lice ima pravo korišćenja ili da ga
ima samo ako je stečeno na neki od načina predviđen posebnim zakonom.
Jedinica lokalne samouprave ne može da, bez pravnog osnova, oduzme pravo korišćenja, odnosno zemljište na kome je
neko lice upisano kao korisnik. Da bi pravo korišćenja moglo da se oduzme potrebna je ili sudska odluka ili odluka organa uprave, i za jedno i za drugo potreban je pravni osnov. Na primer, moguće je da bude doneta sudska odluka kojom se
utvrđuje ništavost sticanja prava korišćenja, što bi značilo i obavezu nosioca prava korišćenja da zemljište preda jedinici
lokalne samouprave ili drugom licu kome to zemljište pripada. Kada je reč o aktu organa uprave, moguće je da, u slučajevima predviđenim zakonom, bude pokrenut postupak eksproprijacije, te da u tom postupku, uz plaćanje odgovarajuće
naknade, zemljište bude oduzeto.
Nije isključeno ni da postoje neke druge specifične okolnosti koje ne mogu da se pretpostave bez ukazivanja na njih ili
bez ispitivanja sticanja, kao i statusa predmetne parcele. •
prof. dr Zlatko Stefanović
▶ Pitanje i odgovor
Značenje izraza „pravo upravljanja na nepokretnosti”
ranije korišćenog u ugovorima
◊ Pitanje:
• Koja ovlašćenja stiče novi titular prava upravljanja na nepokretnosti kojem je to pravo preneseno ugovorom šezdesetih godina dvadesetog veka?
◊ Odgovor:
Kada je reč o značenju izraza upotrebljenih u ugovorima, bez obzira na vreme iz koga ugovor potiče, treba biti oprezan prilikom tumačenja izraza i, po pravilu, ne treba izvlačiti dalekosežne zaključke samo iz upotrebljenih reči. Glavno
pravilo je da se ugovor tumači imajući u vidu celinu ugovora, a naročito opise međusobnih prava i obaveza, uz nastojanje
da se utvrdi prava volja ugovarača. Ako to nije moguće, ugovor treba tumačiti onako kako bi iskaze u njemu razumeo
neko koje je u položaju u kakvom su ugovarači (običan čovek, stručnjak, privrednik i slično). Ako se ni posle primenjenih
metoda tumačenja koji imaju u vidu celinu ugovora, volju ugovarača i uobičajeno značenje izraza kod učesnika te grupe,
ne može doći do značenja, može se i preko izraza koji su upotrebljeni tražiti pravo značenje.
Kada je reč o izrazu „pravo upravljanja” koji je upotrebljavan u ugovorima zaključenim šezdesetih godina dvadesetog
veka, a koji se odnosi na nepokretnost (poslovni prostor), ovaj izraz nije bio definisan nijednim propisom koji je važio u
to vreme. Treba imati u vidu da su se tadašnji propisi pisali na sasvim drugačiji način i da nisu sadržavali definicije pojmova upotrebljenih u zakonu ili drugom propisu, već su jednostavno uređivali materiju, a pojmovi su se izvlačili iz normi,
tumačenjem teksta propisa. Treba imati u vidu da je prvi propis koji je uredio svojinskopravne odnose na, koliko-toliko,
celovit način bio Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa („Sl. list SFRJ”, br. 6/80 i 36/90, „Sl. list SRJ”, br. 29/96 i „Sl.
glasnik RS”, br. 115/2005 - dr. zakon), tada Zakon o osnovnim svojinskopravnim odnosima, koji je donet tek 1980. godine.
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
│
23
GRAĐANSKO PRAVO
Pre njega, bio je na snazi Zakon o prometu zemljišta i zgrada („Sl. list SFRJ”, br. 43/65, 57/65, 17/67 i 11/74). Ovaj
zakon je uređivao promet nepokretnosti, uključujući i promet između subjekata kao što su opštine (društvenopolitičke
zajednice, kako su se tada generički nazivale i opštine i grad Beograd i pokrajine i republike). Pre njega, materija je bila
uređena različitim propisima, parcijalno, od kojih su neki bili zakoni, a neki podzakonski akti. Cilj uređenja je uglavnom
bio da se promet nepokretnosti stavi pod kontrolu društvenopolitičkih zajednica, kako bi se sprečilo sticanje prava svojine
preko propisanih maksimuma, s jedne strane i obezbedila „pravičnija” raspodela ograničenih resursa nepokretnosti (reč
je o periodu posle Drugog svetskog rata u kome su razoreni mnogi objekti).
Treba imati u vidu i to da je opštinama tada pripadala društvena, a ne državna svojina. Koncepcija društvene svojine, sažeto rečeno, glasila je: niko nije vlasnik stvari u društvenoj svojini (vlasnik je društvo, a ono nema subjektivitet), a
subjektima pripada pravo korišćenja. Ovde je pravo korišćenja bilo, u stvari, sinonim za svojinu. Onaj ko je imao pravo
korišćenja na stvari u društvenoj svojini imao je i pravo da njome raspolaže (osim ako je stvar bila isključena iz prometa),
tako da je imao sve atribute svojine, ali ne i svojinu koja je ostajala u režimu društvene svojine.
Prenosom prava korišćenja između dva društvenosvojinska subjekta (npr. između opštine i društvenog preduzeća),
tumačilo se da ne dolazi do prometa prava svojine (svojina je bila i ostala društvena i pored prometa), već samo prava
korišćenja. Međutim, to nije bilo privremeno ustupanje prava korišćenja u današnjem smislu reči, već trajno ustupanje
koje je podrazumevalo i pravo otuđenja iz društvene svojine i pravo da se primi novac na ime prodaje. Iako je stvar bila u
društvenoj svojini, prilikom otuđenja iz društvene svojine, novac koji je primljen nije pripadao društvu, već subjektu koji
je stvar otuđio iz društvene svojine. Zbog toga, kada se u ugovorima iz tog doba koristio izraz prenos „prava korišćenja”
na stvari u društvenoj svojini, to nije bio prenos prava na korišćenje uz zadržavanje svojine, već prenos koji odgovara
današnjem prenosu prava svojine. Naročito je mnogo zbrke bilo prilikom tumačenja u prelaznom periodu, kada je izraz
„pravo korišćenja” počeo da poprima današnje značenje, jer se nije znalo na šta se misli - na svojinu ili samo na ovlašćenje
korišćenja.
Za razliku od prava korišćenja - izraza koji je često korišćen šezdesetih godina prošlog veka, ali i znatno kasnije, za
izraz „pravo upravljanja” se to ne može reći. Ovaj izraz je korišćen, ali neuporedivo ređe od izraza „pravo korišćenja”. Imajući u vidu upotrebu izraza „pravo upravljanja” u to doba, može se o upotrebi zaključiti nekoliko stvari.
1. Pravo upravljanja nije podrazumevalo ovlašćenje raspolaganja. Ako je prenosilac u to vreme želeo da prenese ovlašćenje raspolaganja, onda bi u ugovoru bio upotrebljen izraz „pravo korišćenja” ili „pravo svojine”, ako se stvar otuđivala
iz društvene svojine i prelazila u režim svojine.
2. Prenos „prava upravljanja” je u to vreme (ako nije reč o pogrešnoj upotrebi izraza, a ni to ne treba isključiti), podrazumevao jedan od dva režima:
a) Ustupanje na korišćenje u današnjem smislu te reči, bez prenosa prava raspolaganja.
Reč je o situacijama kada je prenosilac želeo da ustupi stvar na korišćenje drugom subjektu, ali da ostane titular društvene svojine. Da bi to mogao, nije smeo da upotrebi izraz „pravo korišćenja”, odnosno da mu ustupa pravo korišćenja jer
bi to značilo da mu prenosi i pravo raspolaganja, odnosno da ga čini titularem društvene svojine. U nedostatku preciznog
termina, zbog toga mu je poveravao stvar na „upravljanje”, a po tom osnovu je sticalac dobijao stvar u državinu, mogao
je da stvar koristi, za uzvrat je plaćao ili nije plaćao nikakvu naknadu. U stvari, to je bio režim zakupa ili posluge. Samo
vreme na koje se pravo ustupa je moglo biti određeno ugovorom ili nije bilo određeno. Čak i ako nije bilo određeno, iz toga
ne treba izvlačiti dalekosežne zaključke (npr. da je zbog toga preneto i pravo raspolaganja) jer je ustupilac (opština) imao
dovoljno moći da vrati stvar u svoju državinu, čak i ako vreme na koje se stvar ustupa nije bilo određeno.
b) Poveravanje na upravljanje, bez prava korišćenja i raspolaganja, a često i bez predaje u državinu.
U ovom značenju je upravljanje podrazumevalo odlučivanje o stvari, ali i preduzimanje različitih radnji u odnosu na
stvar u cilju njenog održavanja (očuvanja svojstava, a nekada i radi poboljšanja). Npr. dobra u opštoj upotrebi (kao npr.
putevi) su se poveravala na upravljanje nekim subjektima koji su donosili odluke o merama za održavanje, naplaćivali
određene naknade, ulagali u poboljšanja i slično. I kada je reč o poslovnom prostoru, to je bilo moguće. Opštine često nisu
želele da one neposredno organizuju upravljanje poslovnim prostorom zbog čega su ga poveravale nekom subjektu na
upravljanje. Ovde je pravo upravljanja značilo da subjekt kome je povereno pravo upravljanja neće koristiti tu stvar neposredno, niti će je dobiti u državinu. On će odlučivati o njenom korišćenju i ustupati je trećim licima na korišćenje, ubirati
naknadu (zakupninu za korišćenje), održavati stvar (radovi vanrednog, investicionog održavanja), otkazivati korišćenje,
u svoje ime voditi sporove povodom stvari i slično. Obično je opština bila osnivač ovakvih subjekata kojima je poveravano
pravo upravljanja, ali to nije uvek nužno bio preduslov za poveravanje. Ustupilac prava upravljanja (ovde opština) je
mogao svakog momenta da ukine pravo upravljanja subjektu kome je ono bilo ustupljeno, a on je bio dužan da podnese
račun za vreme dok je vršio pravo upravljanja. U mnogim slučajevima su se podaci o načinu ustupanja „izgubili”, a subjekti
kojima je preneto pravo upravljanja su se ponašali kao da im je preneto „pravo korišćenja”, odnosno kao da stvar pripada
njima, što im ustupioci obično nisu ni osporavali. •
prof. dr Zlatko Stefanović
24 │
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
▶ Pitanje i odgovor
GRAĐANSKO PRAVO
Regulisanje međusobnih prava i obaveza između koautora
filmskog dela, interpretatora i filmskog producenta
◊ Pitanje:
• Na koji način filmski producent, koji ulaže sredstva, organizuje, rukovodi i snosi odgovornost za
prvo snimanje filmskog dela, treba da reguliše pravne odnose sa koautorima i glumcima, odnosno
interpretatorima filmskog dela?
◊ Odgovor:
Prema odredbama Zakona o autorskom i srodnim pravima („Sl. glasnik RS”, br. 104/2009 i 99/2011 - dalje: Zakon), filmski producent (proizvođač videograma) može biti fizičko ili pravno lice (član 130. Zakona). Međutim, da bi
fizičko ili pravno lice imalo svojstvo filmskog producenta, odnosno proizvođača videograma, a samim tim i svojstvo
nosioca srodnog prava proizvođača videograma, važno je da je to fizičko ili pravno lice u svoje ime dalo inicijativu,
prikupilo finansijska sredstva, organizovalo, rukovodilo i preuzelo odgovornost za prvo snimanje filmskog dela ili
niza pokretnih slika praćenih zvukom ili bez zvuka (videogram). Zakon ne pravi razliku između fizičkog i pravnog
lica sve dok su ispunjeni gore nabrojani uslovi iz člana 130. Zakona.
Nastanak filmskog dela iziskuje velike troškove, a samo investiranje u filmsko delo je visoko rizično jer zahteva
ulaganja još i pre nego što je samo delo nastalo. Zato, pre nego što otpočne sa snimanjem filmskog dela, interes je
svakog producenta da pribavi autorska prava koautora filmskog dela. Prema odredbama člana 11. Zakona, koautorima filmskog dela smatraju se pisac scenarija, režiser i glavni snimatelj. Ako je muzika bitan elemenat filmskog dela
(na primer muzički film) ili je komponovana za to filmsko delo onda je i kompozitor koautor filmskog dela. Takođe,
ako se radi o crtanom, odnosno animiranom filmu ili su crtež ili animacija bitan elemenat filmskog dela, onda je i
glavni animator koautor filmskog dela. Na ovom mestu vredi napomenuti da Zakon ne smatra koautorima filmskog
dela druga lica koja često daju određeni stvaralački doprinos nastanku filsmkog dela, kao što su to na primer: autor
maske, autor kostima, autor koreografije i dr.
To dalje znači da je u interesu onog fizičkog ili pravnog lica koje ulaže sredstva, organizuje, rukovodi i snosi odgovornost za prvo snimanje filmskog dela, da pre nego što otpočne snimanje filma reguliše pravne odnose prvenstveno
sa koautorima filmskog dela, a zatim i da reguliše svoje pravne odnose sa glumcima, odnosno interpretatorima čije
interpretacije će biti zabeležene na filmskom delu. Shodno odredbama čl. 111. do 122. Zakona, interpretatori (muzičari, glumci, igrači, pevači, dirigenti i dr.) su nosioci srodnog prava interpetatora i pripadaju im određena moralna
i imovinska prava na njihovim interpetacijama. Shodno odredbi člana 113. stav 2. Zakona lica koja pružaju samo
tehnički doprinos interpretaciji nisu interpretatori.
I autori i interpretatori raspolažu sa lično-pravnim ovlašćenjima (takozvanim, moralnim pravima) i imovinsko-pravnim ovlašćenjima (imovinskim pravima). U skladu sa odredbama Zakona moralna prava nisu u prometu,
odnosno ne mogu se prenositi ugovorom. Predmet autorskog odnosno interpretatorskog ugovora mogu biti samo
imovinska prava.
Preporučljivo je da se sa autorima zaključuje autorski ugovor kojim se autorska prava ustupaju ili u celini prenose, odnosno, s obzirom da je u ovom slučaju reč o snimanju filmskog dela, preporučljivo je da se zaključi ugovor
o filmskom delu (čl. 88. do 94. Zakona), kojim se jedno ili više lica obavezuje proizvođaču filmskog dela da stvaralački sarađuju na izradi filmskog dela i ustupaju mu svoja imovinska prava na delu. Ono što karakteriše ugovor o
filmskom delu jeste činjenica da u trenutku zaključenja ugovora samo delo još ne postoji. Kod ovog ugovora jedna
ugovorna strana je filmski producent koji je i budući korisnik tog dela, budući nosilac srodnog prava proizvođača videograma na prvom snimku pokretnih slika ali i naručilac tog dela. Dok se kao druga ugovorna strana pojavljuju koautori budućeg filmskog dela, ali i lica koja prema Zakonu nemaju status stvaralaca, odnosno autora filmskog dela.
Ovim ugovorom filmski producent pribavlja autorska imovinska prava od koautora filmskog dela, ali tim ugovorom
filmski producent može da reguliše i pravne odnose sa licima koja daju određeni stvaralački doprinos filmskom delu.
Kada je reč o glumcima, odnosno interpretatorima, preporučljivo je zaključiti interpretatorski ugovor. Tim ugovorom se imovinsko-pravna ovlašćenja interpretatora (utvrđena čl. 116. i 117. Zakona), ustupaju ili prenose na
drugu ugovornu stranu ali i uređuje obaveza interpretatora da izvrši interpretaciju koja će biti zabeležena.
Nakon zaključenja napred navedenih ugovora i nakon završenog snimanja igranog filma, filmski producent kao
nosilac srodnog prava proizvođača videograma, raspolaže sa isključivim imovinskim pravima propisanim odredbaPravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
│
25
GRAĐANSKO PRAVO
ma člana 131. Zakona, ali i sa određenim autorsko pravnim ovlašćenjima, kao i pravima interpretatora i to u onoj
meri koliko je to ugovorom sa autorima, odnosno koautorima filmskog dela, odnosno interpretatorima predviđeno.
Tako se u praksi najčešće, filmski producent pojavljuje i kao izvorni nosilac srodnog prava proizvođača videograma
ali i kao derivativni sticalac (nosilac prava) određenih autorskih, odnosno interpretatorskih prava. •
Zorica Gulas
▶ Pitanje i odgovor
Zaloga potraživanja i ispunjenje obaveze založnom poveriocu
◊ Pitanje:
• U slučaju kada je pravno lice "B" aktiviralo zalogu o upisanom založnom pravu na potraživanja
pravnog lica "A" koje je evidentirano u registar založnog prava na pokretnim stvarima i pravima
kod Agencije za privredne registre, da li pravno lice "C" koje treba da plati svoje obaveze pravnom
licu "A" može prijemom "Obaveštenja kupcu" o aktiviranoj zalozi da plaća direktno pravnom licu
"B" i time izmiruje svoje finansijske obaveze?
◊ Odgovor:
Kada je reč o zalozi potraživanja, i to registrovanoj zalozi, odnosno zalozi koja se upisuje u registar založnog
prava koji vodi Agencija za privredne registre, zaloga potraživanja se donekle razlikuje od zaloge stvari.
Prema članu 11. Zakona o založnom pravu na pokretnim stvarima upisanim u registar ("Sl. glasnik RS", br.
57/2003, 61/2005, 64/2006 - ispr. i 99/2011 - dr. zakoni), od dana dostavljanja obaveštenja o postojanju založnog
prava dužnik založenog potraživanja može ispuniti dug samo založnom poveriocu a ne i zalogodavcu, osim ako je
založni poverilac dao drugačija uputstva.
Dužnik potraživanja koje je založeno može ispuniti svoju obavezu zalogodavcu samo do momenta prijema obaveštenja o zasnivanju založnog prava. Posle toga, on svoju obavezu može ispuniti samo založnom poveriocu. Ako
dužnik ispuni svoju obavezu založnom poveriocu, založni poverilac je dužan da čuva ono što je primio, sve dok
založno pravo postoji, odnosno dok se ne ugasi zbog ispunjenja obaveze od strane zalogodavca ili lica za čiju je
obavezu založno pravo zasnovano, odnosno do momenta kada založni poverilac aktivira svoje založno pravo, čime
potraživanje postaje njegovo.
U primeru koji je naveden u pitanju, pravno lice ʺCʺ, ne samo da može da svoju obavezu ispuni pravnom licu ʺBʺ
posle obaveštenja o tome da je aktivirana zaloga, nego pravno lice ʺCʺ posle prijema tog obaveštenja i ne sme da
ispuni svoju obavezu pravnom licu ʺAʺ, već je mora ispuniti pravnom licu ʺBʺ.
Obaveza pravnog lica ʺCʺ da svoju obavezu koju je imalo prema pravnom licu ʺAʺ ispuni pravnom licu ʺBʺ nastala
je već u momentu prijema obaveštenja da je ta obaveza založena u korist pravnog lica ʺBʺ. Od tog momenta, pravno
lice ʺCʺ nije više smelo da svoju obavezu ispuni pravnom licu ʺAʺ, već isključivo pravnom licu ʺBʺ, bez obzira da li je
založno pravo aktivirano, odnosno da li je u registar upisan početak realizacije založnog prava.
Jedino ako pravno lice ʺCʺ uopšte nije bilo obavešteno o zasnivanju založnog prava sve do momenta upisa početka realizacije založnog prava, onda je obaveštenje o otpočinjanju sa realizacijom založnog prava, u stvari, prvo
obaveštenje koje je pravno lice ʺCʺ dobilo i od tog momenta ono više ne sme da ispuni svoju obavezu pravnom licu
ʺAʺ, već je ispunjava isključivo pravnom licu ʺBʺ.
Ako bi pravno lice ʺCʺ, ipak, ispunilo svoju obavezu pravnom licu ʺAʺ i pored primljenog obaveštenja o zasnivanju
založnog prava na obavezi koju pravno lice ʺCʺ ima prema pravnom licu ʺAʺ, pravno lice ʺCʺ moglo bi da odgovara
za štetu koju pravno lice ʺBʺ trpi zbog nemogućnosti naplate potraživanja koje je bilo obezbeđeno zasnivanjem založnog prava na potraživanju koje pravno lice ʺAʺ ima prema pravnom licu ʺCʺ. •
prof. dr Zlatko Stefanović
26 │
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
▶ Pitanje i odgovor
GRAĐANSKO PRAVO
Novac kao individualno određena stvar
◊ Pitanje:
• Da li novac može postati individualno određena stvar?
◊ Odgovor:
Novac je specifična vrsta stvari koja služi u pravnom prometu kao opšti ekvivalent vrednosti. Zbog toga se prihvata kao sredstvo plaćanja, odnosno mera vrednosti, a tu funkciju vrše novčanice štampane u papirnom obliku ili
kovani novac.
Kada je reč o papirnom novcu, novčanice imaju svoja obeležja koja omogućavaju njihovo razlikovanje. Svaka novčanica ima svoj serijski broj koji je čini individualno određenom stvari. Kovani novac redovno nema takve oznake,
tako da se određena jedinica kovanog novca ne može identifikovati po obeležjima koja ima.
Ukoliko se novac posmatra kao rod, u okviru roda novca se razlikuju uži rodovi. Npr. novac kao dinar, dolar, evro
i drugo. Sve je to novac, ali sa različitim svojstvima, odnosno obeležjima. Bez obzira što se novac, bar kada je reč o
jedinicama papirnog novca, može razlikovati, to se ne čini u praksi jer za time nema potrebe. Sve novčanice iste vrednosti i iste vrste novca imaju jednaka svojstva, iako se međusobno razlikuju po serijskom broju. U plaćanjima, svaka
novčanica iste vrednosti i vrste se podjednako prihvata tako da se novac zaista pojavljuje kao generički određena
stvar u pravnom prometu.
Eventualna oznaka koju novac ima je potpuno nebitna iz ugla pravnog prometa jer od nje ništa ne zavisi. Zbog
toga novac funkcioniše kao generički određena stvar, iako ima svojstvo pomoću koga se može individualizovati
(makar kada je reč o papirnom novcu). Kao generički određena stvar u potpunom smislu te reči, novac se pojavljuje
kao žiralni novac, odnosno novac na tekućim računima, gde ne postoji kao stvar, već mu se samo označava vrednost.
Kada je reč o mogućnosti individualizacije novčanih jedinica, ovu mogućnost treba ispitati iz ugla propisa i iz
ugla volje lica koja učestvuju u pravnom prometu novca. Kada je reč o propisima, oni ne sadrže odredbe o tome da
će se neka novčana jedinica individualizirati u pravnom prometu, kada se novac koristi kao sredstvo plaćanja. Međutim, novac može postati individualno određena stvar i na osnovu samih propisa, u nekim situacijama. Jedna od
takvih jeste novac kao deo kolekcija, odnosno zbirki. Reč je o numizmatičkom novcu koji je istorijski novac i koji je
postao deo zbirki (npr. muzeja ili privatnih kolekcija), koji je time individualizovan, bez obzira da li ima neke oznake
koje bi ga mogle razlikovati od drugih takvih novčanih jedinica ili ih nema. On ne služi više kao sredstvo plaćanja,
izgubivši svoju karakteristiku kao meru vrednosti, čime je postao stvar i to individualno određena stvar koja čini deo
neke zbirke takvih stvari. To se može desiti i u nekim drugim situacijama. Npr. novčanica koju je astronaut nosio sa
sobom na mesec je dobila i neka posebna obeležja zbog te činjenice. Ona je i pre toga imala svoj serijski broj koji ju je
individualizovao, ali je posle puta na mesec dobila još jedno važno svojstvo individualizacije. Ovakav stav bi mogao
da se izvuče iz propisa, i pored toga što ne postoji eksplicitna odredba o tome.
Kada je reč o volji učesnika nekog pravnog odnosa, odnosno pravnog posla, moguće je da se voljom učesnika
određene novčane jedinice individualiziraju. Zakon ne sadrži zabrane ili ograničenja, tako da se to može učiniti
pravnim poslom u kome se novac pojavljuje kao jedan od predmeta. Npr. moguće je založiti i novac, kao i druge stvari, ali sa obavezom da se po ispunjenju obaveze zbog koje je zaloga zasnovana, vrate upravo one novčane jedinice
koje su založene. Ako je reč o papirnom novcu, to će se obezbediti navođenjem njihovog serijskog broja, a ako je reč
o kovanom novcu, na neki drugi odgovarajući način (npr. zatvaranjem sa zaštitnom trakom, tako da se ne može doći
do novca bez povrede zaštitne trake). Ako se to ne ugovori, podrazumevaće se da zalogoprimac može da vrati bilo
koje novčane jedinice u vrednosti koja je data. Individualizovane novčanice mogu biti i predmet kupovine, upravo
kao individualizovane. Npr. novčanice sa kojima se desilo nešto specifično (kao što je to bila novčanica koja je letela
do meseca). Svojom voljom učesnici jednog pravnog odnosa mogu i iz drugih razloga da individualiziraju novčanice
ili kovani novac, ako im to odgovara.
Ne postoje ni specijalno propisana ograničenja da se novac individualizira voljom učesnika jednog pravnog odnosa. To znači da onda dolaze u obzir samo opšta ograničenja, tako da individualizacija ne sme biti protivna prinudnim propisima, ne sme se raditi o zloupotrebi prava, ne sme postojati protivnost moralu ili javnom poretku. •
prof. dr Zlatko Stefanović
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
│
27
PARNIČNI, VANPARNIČNI I IZVRŠNI POSTUPAK
P
VIDOVI SARADNJE I SUDSKE KONTROLE
RADA IZVRŠITELJA
rema konceptu novog Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Sl. glasnik RS”, br. 31/2011 i 99/2011
- dr. zakon - dalje: Zakon), izvršenje i obezbeđenje određuje sud, a sprovodi ga sud ili izvršitelj. Pravo izbora organa koji će sprovoditi izvršenje pripada
izvršnom poveriocu, koji je dužan da u predlogu za
izvršenje navede da li će izvršenje sprovoditi sud ili
izvršitelj. Odlučujući o predlogu za izvršenje sud ujedno odlučuje i o predlogu izvršnog poverioca o načinu
sprovođenja izvršenja, odnosno ispituje da li su ispunjeni zakonski uslovi da izvršenje sprovede izvršitelj ili
sud uzimajući u obzir vrstu izvršenja. Izvršenje odluka
u vezi sa porodičnim odnosima i izvršenje radi vraćanja zaposlenog na rad su u isključivoj nadležnosti
suda, te se kod ovih vrsta izvršenja ne može predložiti
da izvršenje sprovede izvršitelj.
Od pravila da izvršenje određuje sud, postoje
dva izuzetka. U postupku za namirenje potraživanja po
osnovu izvršenih komunalnih i sličnih usluga u isključivoj je nadležnosti izvršitelja da određuje i sprovodi
izvršenje, a izvršitelj je nadležan da određuje izvršenje i
radi naplate troškova izvršenja koji su pred njim nastali.
Postupak sprovođenja izvršenja pred izvršiteljem
pokreće se predlogom izvršnog poverioca za sprovođenje izvršenja uz koji je izvršni poverilac dužan da priloži
rešenje suda kojim je određeno izvršenje, odnosno rešenje o izvršenju u originalu ili overenoj kopiji.
Prema zakonskoj definiciji izvršitelj je fizičko lice
koje imenuje ministar nadležan za pravosuđe da u
statusu službenog lica sprovodi izvršenje u granicama rešenja o izvršenju i da vrši druga ovlašćenja
koja su mu ovim zakonom poverena. Javna ovlašćenja
izvršitelja da sprovodi izvršenje se, pre svega, sastoje u
ovlašćenju da preduzima izvršne radnje predviđene Zakonom i pri tome, po potrebi, preko organa unutrašnjih
poslova koristi prinudu. Izvršitelj preduzima izvršne
radnje, odnosno sprovodi izvršenje na isti način kao i
sud. Međutim, Zakon preduzimanje nekih radnji i
donošenje nekih odluka ostavlja u isključivoj nadležnosti suda i kada izvršenje sprovodi izvršitelj.
Stoga je neophodna aktivnost suda u postupcima izvršenja pred izvršiteljem. Nekada se uloga suda ogleda
u kontroli rada izvršitelja, a nekada u međusobnoj sa-
28 │
radnji suda i izvršitelja bez koje se ne može sprovesti
izvršenje. Navedena uloga suda je apsolutna novina Zakona, koja je početkom rada izvršitelja aktuelizovana. U
tekstu Zakona nije sumirana na jednom mestu, pa ju je
moguće prepoznati samo pažljivom analizom celog zakonskog teksta.
Saradnja suda i izvršitelja u
toku sprovođenja izvršenja
Izvršitelj sprovodi izvršenje na osnovu rešenja suda
za čije je područje imenovan i privremene mere suda,
a izvršitelj i sud ne mogu istovremeno sprovoditi
izvršenje na osnovu istog rešenja o izvršenju. Zato
je odluka suda u rešenju o izvršenju o tome ko će sprovoditi izvršenje - sud ili izvršitelj - obavezna sadržina
rešenja.
Odredba člana 9. stav 4. Zakona propisuje obavezu
izvršitelja da predmete uzima u rad redom kako ih
je primio, osim ako priroda potraživanja ili posebne
okolnosti zahtevaju da se postupi drugačije o čemu je
dužan da sačini službenu belešku i zatraži pismenu saglasnost predsednika suda. Izvršitelj ne sme odstupiti
od propisanog redosleda rada po predmetima bez
izričite saglasnosti predsednika suda za čije je područje imenovan. Međutim, važno je napomenuti da je
u Zakonu izostala disciplinska sankcija za povredu ove
dužnosti.
Najvažniji vid saradnje suda i izvršitelja prisutan je kod dostavljanja pismena u izvršnom postupku. Naime, odredba člana 29. Zakona predviđa da se dostavljanje svih pismena u izvršnom postupku, u slučaju
neuspele dostave na adresama stranaka upisanih kod
organa nadležnog za vođenje evidencije o ličnim kartama, odnosno adresama sedišta pravnog lica ili preduzetnika koje je upisano u registru Agencije za privredne
registre, vrši isticanjem pismena na oglasnu tablu nadležnog suda. Odredba člana 29. stav 7. Zakona izričito
propisuje da se smatra da je dostava pismena izvršena
protekom roka od pet radnih dana od dana isticanja pismena na oglasnu tablu suda. U postupcima pred izvršiteljem dostava se mora vršiti na propisani način, usled
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
čega se nameće potreba da sudovi organizuju efikasno
postupanje po zahtevima izvršitelja za isticanje njihovih pismena na oglasnu tablu suda.
Kada je u pitanju dostavljanje, potrebno je obratiti
pažnju na odredbu člana 325. stav 1. tačka 3) Zakona,
koja daje ovlašćenje sudu da poveri izvršitelju dostavljanje podnesaka i sudskih odluka. Sud bi ovo
ovlašćenje trebao da koristi u svakoj situaciji kada izvršenje sprovodi izvršitelj, a naročito:
- kada je rešenjem o izvršenju određeno izvršenje na
pokretnim stvarima izvršnog dužnika i sprovođenje
izvršenja povereno izvršitelju (kako bi izvršnom dužniku izvršitelj predao rešenje neposredno pre nego
što pristupi radnji popisa, kako to predviđa član 84.
Zakona). Preduslov je da izvršni poverilac u predlogu
za izvršenje to predloži i označi izvršitelja koji će sprovoditi izvršenje. U ovoj situaciji predlog za sprovođenje izvršenja od strane određenog izvršitelja bi bio sastavni deo predloga za izvršenje i sud bi mogao odmah
izvršitelju dostaviti predlog izvršnog poverioca i svoje
rešenje o izvršenju, što bi ubrzavalo postupak;
- kada je rešenjem o izvršenju određeno izvršenje na
potraživanju izvršnog dužnika, s obzirom da zabrana
izrečena izvršnom dužniku da naplati zaplenjeno potraživanje dejstvuje trenutkom prijema rešenja i ujedno predstavlja prvu izvršnu radnju;
- kada rešenje sa nalogom izvršnom dužniku da dostavi
izjavu o imovini donosi po zahtevu koji podnese izvršitelj koji sprovodi izvršenje, a po ovlašćenju izvršnog
poverioca;
- kada rešenje o izricanju novčane kazne donosi na
predlog izvršitelja koji sprovodi izvršenje
- kada dostavlja prigovor trećeg lica i odluku o tom prigovoru, a izvršenje sprovodi izvršitelj;
- kada dostavlja rešenje o zahtevu za otklanjanje nepravilnosti pri sprovođenju izvršenja od strane izvršitelja.
Ako se ima u vidu način sprovođenja izvršenja od
strane izvršitelja kod svih vrsta izvršenja, nameće se
zaključak da je nekada obavezno, a uvek ekonomično i
celishodno, da sud dostavljanje rešenja o izvršenju izvršnom dužniku poveri izvršitelju koji će i da sprovodi
izvršenje. Kod izvršenja na pokretnim stvarima izvršnog dužnika i izvršenja na potraživanju izvršnog dužnika, korišćenje ovlašćenja izvršitelja iz člana 325. stav 1.
tačka 3) Zakona se čini obaveznim, jer se jedino takvim
postupanjem može ispoštovati zakonska regulativa ovih
vrsta izvršenja. U ostalim slučajevima sud može, ali ne
mora da koristi ovu zakonsku mogućnost. Međutim, ako
se izvršitelju koji sprovodi izvršenje poveri i dostavljanje rešenja o izvršenju izvršnom dužniku, omogućava
se izvršitelju da odmah ima saznanja o tome da li je i kada izvršnom dužniku uručeno rešenje o izvršenju, što je
naročito važno kod izvršenja radi namirenja nenovčanog potraživanja, kada se izvršenje ne može sprovoditi
pre nego što se izvršnom dužniku uruči rešenje. Pored
toga, na ovaj način se sprečava mogućnost da izvršni
dužnik raspolaže novčanim sredstvima na svom računu
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
PARNIČNI, VANPARNIČNI I IZVRŠNI POSTUPAK
u periodu od prijema rešenja o izvršenju do dostavljanja rešenja o izvršenju i zaključka o sprovođenju izvršenja organizaciji za prinudnu naplatu od strane izvršitelja, jer se daje mogućnost izvršitelju da dostavu izvrši
istovremeno. U prilog ovakvom načinu dostavljanja se
može istaći i očekivana efikasnost dostave od strane izvršitelja kao profesionalnog lica u čijem je interesu da
ovaj posao obavi na brz i profesionalan način, čime se
postiže i ekonomičnost u postupku. Troškove dostavljanja mora predujmiti izvršni poverilac, a konačno
ih snosi izvršni dužnik.
Nadalje, poseban vid saradnje suda i izvršitelja predstavlja korišćenje oglasne table i internet
stranice suda radi isticanja zaključaka izvršitelja.
Odredba člana 96. stav 6. Zakona predviđa da se oglas
o prodaji pokretnih stvari javnim nadmetanjem mora
objaviti na oglasnoj tabli i internet stranici nadležnog
suda najkasnije osam dana pre dana održavanja prodaje, dok odredba člana 119. stav 1. Zakona predviđa
da se zaključak o prodaji nepokretnosti objavljuje na
oglasnoj tabli i internet stranici nadležnog suda, pri čemu od dana objavljivanja zaključka o prodaji do dana
prodaje ne sme proći manje od 15 niti više od 30 dana.
Postavlja se pitanje načina primene ovih odredbi kada
prodaju stvari sprovodi izvršitelj, odnosno pitanje obaveze izvršitelja da oglas, odnosno zaključak o prodaji
javnim nadmetanjem objavi na oglasnoj tabli i internet
stranici suda za čije je područje imenovan.
Da bi se dao odgovor na ovo pitanje mora se poći
od cilja koji je zakonodavac hteo da postigne propisivanjem ovih odredbi. Za područje jednog suda, po pravilu, se imenuje veći broj izvršitelja, pri čemu izvršitelji
nemaju zakonsku obavezu da imaju svoju internet stranicu. Zainteresovani kupci, odnosno lica koja žele da
učestvuju na javnom nadmetanju moraju imati mogućnost da dođu do saznanja o održavanju prodaje javnim
nadmetanjem. Ukoliko bi svi izvršitelji oglas o javnoj
prodaji objavljivali na internet stranici suda (opšte je
poznata činjenica da svi privredni i redovni sudovi u
Republici Srbiji imaju svoje internet stranice) za čije su
područje imenovani, zainteresovana lica bi se uvidom
u oglasnu tablu i internet stranicu suda mogli upoznati
sa svim javnim prodajama koje se na području tog suda
održavaju od strane suda i izvršitelja. Čini se da je to
i bio cilj zakonodavca, pri čemu treba imati u vidu da
su izvršitelji, kao nova pravnička profesija koja se tek
uvodi ovim Zakonom, na samom početku svog rada.
Koncepcija Zakona kada je u pitanju relacija suda i izvršitelja je postavljena tako da u njoj provejava težnja
ka sudskoj kontroli rada izvršitelja, ali i pomoći suda u
konstituisanju nove pravničke profesije. Stoga se čini
opravdanim da se u početku primene odredbi Zakona
koje se tiču rada izvršitelja iste tumače u tom duhu. Dok
se ne stvore uslovi da se svi oglasi o javnim prodajama
koje sprovode izvršitelji objavljuju na njihovim internet
stranicama ili eventualno internet stranici Komore Izvršitelja (što pretpostavlja postojanje internet veze i je│
29
PARNIČNI, VANPARNIČNI I IZVRŠNI POSTUPAK
dinstvene umrežene informaciono komunikacione tehnologije među svim učesnicima ove profesije), nameće
se obaveza izvršitelja, ali i suda da u potpunosti ispoštuju ovu zakonsku odredbu onako kako ona glasi. Obaveza
izvršitelja da oglas, odnosno zaključak o javnoj prodaji
objavi na oglasnoj tabli i internet stranici nadležnog
suda ne predstavlja smetnju da izvršitelj, koji za to ima
tehničkih mogućnosti, oglas o prodaji javnim nadmetanjem objavi i na svojoj oglasnoj tabli ili internet stranici.
U postupku sprovođenja izvršenja se često mora
odlučivati i o imovinskopravnim zahtevima trećih
lica i učesnika u postupku. Izvršitelju nije Zakonom
povereno ovlašćenje da odlučuje o ovim zahtevima, već
je Zakon ovo ovlašćenje stavio u isključivu nadležnost
suda. Naime, odredbom člana 50. Zakona dato je pravo
trećem licu koje tvrdi da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje, da može sve do
okončanja izvršnog postupka da izjavi prigovor kojim traži da se izvršenje na tom predmetu proglasi
nedopuštenim. Prigovor trećeg lica se izjavljuje sudu i
o njemu odlučuje sud i kad izvršenje sprovodi izvršitelj,
a sud ima obavezu da izvršitelju dostavi i prigovor i odluku o prigovoru. Isto tako, odredba člana 140. Zakona
predviđa da izvršni poverilac ili drugo lice koje se namiruje iz prodajne cene, ako je to od uticaja na njegovo
namirenje, može drugom osporiti postojanje potraživanja, njegovu visinu i red po kom ima pravo da se namiri.
Izvršni poverilac osporavanje vrši pred nadležnim sudom i kada izvršenje sprovodi izvršitelj, a kopiju zahteva dostavlja izvršitelju. Ukoliko sud uputi izvršnog
poverioca na parnicu, na predlog lica čije je potraživanje osporeno, može odložiti donošenje zaključka
o namirenju ili namirenje tog lica pod uslovom davanja obezbeđenja za štetu koju bi to lice moglo pretrpeti
zbog odlaganja. U tom slučaju iznos koji se odnosi na
osporeno potraživanje položiće se u sudski depozit
ili namenski račun izvršitelja.
Kada je izvršenje sproveo izvršitelj, pa nastupe zakonski uslovi za protivizvršenje, sud u smislu
člana 78. stav 4. Zakona ima obavezu da predlog za
protivizvršenje dostavi i njemu ukoliko to izvršni
dužnik već nije učinio.
Zakon ne predviđa obavezu izvršitelja da postupa po
ovom predlogu, ali svakako bi izvršitelj trebalo da sudu,
kada dužnik njemu podnese ovakav predlog isti dostavi
sudu zajedno sa spisima predmeta i eventualno svojim
izjašnjenjem o činjenicama da li je izvršenje u celosti
sprovedeno i koji je iznos izvršni poverilac tačno dobio.
Saznanje o imovini izvršnog dužnika je svakako najvažniji činilac u procesu uspešnog sprovođenja izvršenja. Izvor podataka o ovoj imovini je, između ostalih, i
izjava izvršnog dužnika o tome. Nalog izvršnom dužniku za dostavljanje izjave o imovini, kao i za dostavljanje dopune te izjave, kao i isprava o stvarima
i pravima navedenim u izjavi može dati samo sud.
Međutim, izvršni poverilac može ovlastiti izvršitelja
da u njegovo ime podnese zahtev za dobijanje izjave
30 │
o imovini (član 54. stav 3. Zakona). Dakle, izvršitelj nema izvorno, odnosno zakonsko ovlašćenje da sudu podnosi zahtev za izjavu o imovini izvršnog dužnika ali to
ovlašćenje mu može preneti izvršni poverilac. Izvršitelj
tada postupa na osnovu ovlašćenja izvršnog poverioca,
odnosno kao njegov punomoćnik. Bilo bi uputno da
takvim ovlašćenjem izvršni poverilac ovlasti izvršitelja
da može zahtevati i dopunu izjave, kao i dostavljanje
isprava o stvarima i pravima navedenim u izjavi, premda bi se moglo smatrati da ovlašćenje za podnošenje
zahteva za izjavu o imovini uključuje i ostala ovlašćenja.
Javnost Knjige izvršnih dužnika i zbirke isprava
koju vodi sud, kao i javnost jedinstvenog registra
izvršnih dužnika koji vodi Ministarstvo pravde i
državne uprave su, takođe, važan izvor saznanja o
imovini izvršnog dužnika koji stoji na raspolaganju
izvršitelju (čl. 65. i 66. Zakona). Ukoliko dokaže sudu da
je izvršni poverilac protiv određenog izvršnog dužnika
podneo predlog za sprovođenje izvršenja, izvršitelj ima
opravdan interes da mu sud dozvoli razgledanje, prepisivanje i fotokopiranje podataka iz zbirke isprava u kojoj se nalazi izjava o imovini iz koje se može utvrditi da
li izvršni dužnik poseduje neku imovini i koju. Izvršitelj
ovo pravo ima i po članu 332. Zakona.
U postupku sprovođenja izvršenja, ovlašćenje za
izricanje novčane kazne je izričito ovlašćenje suda.
Stoga izvršitelj ne može sprovesti izvršenje bez učešća
suda kada je za određenu vrstu izvršenja novčano kažnjavanje jedino sredstvo izvršenja. Međutim, novčano
kažnjavanje lica koja ometaju ili sprečavaju izvršenje,
kao i lica koja postupaju suprotno zabrani ili nalogu izvršitelja je važno ako se želi obezbediti uspešno sprovođenje izvršenja. Stoga Zakon daje ovlašćenje izvršitelju da sudu podnese predlog za izricanje novčane
kazne izvršnom dužniku ili drugom licu.
Prema odredbi člana 33. Zakona sud će kazniti
stranku, učesnika i svako drugo lice koje svojim ponašanjem vređa sud, stranke ili učesnike u postupku, ometa
ili sprečava izvršenje, dok se po članu 51. Zakona novčana kazna može izreći i izvršiti prema izvršnom dužniku, dužniku izvršnog dužnika, banci i drugim fizičkim i
pravnim licima, kao i odgovornom licu u pravnom licu
ili državnom organu u slučaju da ne postupe po nalogu
ili zabrani izrečenim u izvršnom postupku.
Odredba člana 73. Zakona propisuje da će sud izreći
novčanu kaznu odgovornom licu u nadležnoj organizacionoj jedinici policije, ako policija nije postupila u skladu sa dužnostima da prisustvuje sprovođenju
izvršenja i preduzme mere i sredstva prinude u skladu
sa Zakonom o policiji („Sl. glasnik RS”, br. 101/2005,
63/2009 - odluka US i 92/2011).
Nadalje, po članu 153. Zakona sud izriče novčanu
kaznu dužniku izvršnog dužnika ako postupi suprotno
zabrani da potraživanje izmiri izvršnom dužniku, a po
članu 179. Zakona sud će kazniti izvršnog dužnika ako
se ne izjasni kod kog je poslodavca zaposlen.
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
Odredba člana 213. Zakona predviđa da će sud izreći novčanu kaznu svakom licu koje ometa sprovođenje
izvršenja ispražnjenjem i predajom nepokretnosti, a
odredba člana 219. Zakona, da će sud izreći novčanu
kaznu izvršnom dužniku koji u ostavljenom roku ne izvrši obavezu koja predstavlja radnju koju samo on može učiniti.
U svim navedenim situacijama izvršitelj je ovlašćen
da sudu podnese predlog, odnosno zahtev za izricanje
novčane kazne. Novčanu kaznu koju izrekne sud naplaćuje po službenoj dužnosti zajedno sa troškovima postupka prinudne naplate. Mora se primetiti da
Zakon neopravdano izvršenje rešenja o novčanom kažnjavanju stavlja u isključivu nadležnost suda, umesto
da otvori mogućnosti sudu da sprovođenje izvršenja
radi naplate novčane kazne poveri izvršitelju.
Sudska kontrola rada izvršitelja
Pritužbe stranaka predsedniku
suda na rad izvršitelja
Nadzor nad zakonitošću rada izvršitelja vrši Ministarstvo pravde i državne uprave po službenoj dužnosti ili na predlog predsednika suda za čije je područje
izvršitelj imenovan, predsednika Komore ili na inicijativu stranaka i učesnika u postupku (član 346. stav 1.
Zakona).
Nadzor nad radom izvršitelja obavlja i Komora izvršitelja (član 347. stav 1. Zakona).
Izvršitelj odgovara ako svojim postupcima u vršenju svoje delatnosti krši odredbe ovog zakona i drugih
propisa, ako ne ispunjava svoje obaveze propisane Statutom i drugim aktima Komore i ako bilo kojim svojim
postupkom vređa čast i ugled profesije izvršitelja (član
349. stav 1. Zakona).
Predlog za pokretanje disciplinskog postupka mogu
podneti Ministarstvo pravde i državne uprave, predsednik suda za čije je područje izvršitelj imenovan i predsednik Komore, a na osnovu izvršenog nadzora, kao i
pritužbi i inicijativa stranaka u postupku, njihovih zastupnika i punomoćnika (član 355. stav 1. Zakona).
Iz navedenih odredbi proizlazi ovlašćenje predsednika suda da po pritužbama i inicijativama stranaka
nadzire rad izvršitelja i da prilikom vršenja tog nadzora
predloži da nadzor izvrši i Ministarstvo pravde i državne uprave, kao i da podnese predlog za pokretanje disciplinskog postupka protiv izvršitelja.
Zakon bliže ne određuje način vršenja nadzora nad
radom izvršitelja od strane predsednika suda, osim što
proizlazi iz zakonske odredbe da po pritužbi ili inicijativi stranke može podneti predlog za pokretanje disciplinskog postupka, pa se postavlja pitanje da li se u ovoj
situaciji supsidijarno imaju primeniti odredbe Sudskog
poslovnika koje regulišu postupanje po pritužbama
stranaka.
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
PARNIČNI, VANPARNIČNI I IZVRŠNI POSTUPAK
Osim po pritužbama stranaka, predsednik suda o radu izvršitelja dolazi do saznanja i povodom odluka suda
o zahtevima za otklanjanje nepravilnosti pri sprovođenju izvršenja, jer to proizlazi iz člana 74. stav 6. Zakona.
Kada prilikom odlučivanja o zahtevu za otklanjanje
nepravilnosti sudija smatra da je nepravilnost na koju
se ukazuje ovim zahtevom ujedno i disciplinska povreda, obavestiće o tome predsednika suda, što takođe
može biti osnov za podnošenja predloga za pokretanje
disciplinskog postupka protiv izvršitelja.
Odlučivanje suda o pravnom leku
protiv odluke izvršitelja
Poseban vid sudske kontrole rada izvršitelja
ogleda se i u nadležnosti suda da odlučuje o prigovoru protiv zaključka izvršitelja u postupku namirenja potraživanja po osnovu komunalnih i sličnih
usluga. Naime, u postupku za namirenje potraživanja
po osnovu komunalnih i sličnih usluga o predlogu za
izvršenje odlučuje izvršitelj zaključkom. Izvršitelj zaključkom može odbaciti ili odbiti predlog za izvršenje,
u kom slučaju protiv takvog zaključka izvršitelja izvršni
poverilac može izjaviti prigovor. Zatim, izvršitelj može
zaključkom usvojiti predlog za izvršenje i u tom slučaju nalaže izvršnom dužniku da izmiri potraživanje i
određuje izvršenje radi naplate potraživanja. Protiv tog
zaključka izvršni dužnik može izjaviti prigovor iz razloga propisanih članom 254. Zakona, i to:
- da se verodostojna isprava ne odnosi na izvršnog
dužnika,
- da obaveza iz verodostojne isprave nije dospela, odnosno da uslov nije ispunjen,
- da je obaveza izvršena ili na drugi način prestala u celini ili delimično, kao i
- da je potraživanje zastarelo.
Uz prigovor izvršni dužnik je dužan da dostavi pismene isprave kojim dokazuje navode iz prigovora. Zakon izričito propisuje da prigovor ne odlaže izvršenje.
Primećuje se da su razlozi zbog kojih se prigovor
može izjaviti slični razlozima zbog kojih se može izjaviti
prigovor na rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne
isprave. Osim navedenih razloga, prigovor se i u ovom
slučaju može izjaviti iz razloga propisanih odredbama
člana 373. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik
RS”, br. 72/2011), koje se supsidijarno primenjuju.
O prigovoru izjavljenom protiv zaključka izvršitelja
odlučuje sud, i to veće suda na čijem području se nalazi
sedište izvršnog poverioca.
Postupak po prigovoru je propisan odredbom članom 256. Zakona, koja predviđa da po prigovoru izvršitelj spise dostavlja sudu uz nacrt odluke o prigovoru, u roku od pet radnih dana od prijema prigovora.
Ukoliko je nacrt odluke tako sastavljen da potpuno odgovara rešenju koje bi se imalo doneti, sud će na nacrt
│
31
PARNIČNI, VANPARNIČNI I IZVRŠNI POSTUPAK
odluke o prigovoru staviti otisak štambilja kojim se
predloženi nacrt odluke usvaja.
Odredba člana 256. stav 3. Zakona propisuje da nacrt odluke sa otiskom štambilja suda ima pravnu snagu rešenja o izvršenju.
Odredba člana 256. stav 4. Zakona upućuje da se
na dalji tok postupka pred sudom shodno primenjuju
odredbe čl. 48. i 49. Zakona.
Odredba člana 48. Zakona nabraja pisane isprave
koje je izvršni dužnik dužan da priloži uz prigovor, dok
odredba člana 49. Zakona reguliše postupak po prigovoru na rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne
isprave, tako što reguliše nadležnost za odlučivanje o
prigovoru i odluke koje sud po prigovoru donosi.
Čini se da su navedene odredbe člana 256. Zakona
veoma nejasne i kontradiktorne i da će stvoriti velike
probleme u primeni. Naime, odredba prvo kaže da o
prigovoru protiv zaključka izvršitelja odlučuje veće suda, a zatim da odluka veća ima pravnu snagu rešenja o
izvršenju.
Da li ovakva regulativa znači da će o prigovoru uvek
odlučivati veće, zatim da se protiv ove odluke veća može
izjaviti prigovor, poput prigovora na rešenje o izvršenju
na osnovu verodostojne isprave?
Ako je tako, dalje se nameću nova pitanja - ko onda o
tom prigovoru odlučuje, kakvu odluku donosi, itd.
Da bi se shvatilo značenje ove odredbe definitivno
nije dovoljno pristupiti njenom jezičkom tumačenju.
Ona je jezički potpuno nejasna i nelogična, te njeno pravilno tumačenje zahteva sistemski pristup.
Ako se celovito posmatraju sve odredbe koje regulišu postupak za namirenje potraživanja po osnovu komunalnih i sličnih usluga i iste dovedu u vezu sa ostalim
odredbama Zakona, logično se nameće zaključak da postupak po ovom prigovoru mora odgovarati postupku
po prigovoru na rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave koji je propisan članom 49. Zakona.
Naime, odredbom člana 251. Zakon propisuje da se
u postupku za namirenje potraživanja po osnovu komunalnih i sličnih usluga shodno primenjuju ostale odredbe Zakona, ako odredbama čl. 252. do 256. Zakona nije
drugačije propisano, pri čemu kada govori o postupku
po prigovoru odredba člana 256. stav 4. direktno upućuje na shodnu primenu odredbi čl. 48. i 49. Zakona.
Zaključak izvršitelja u ovom postupku sadržinski
odgovara rešenju o izvršenju na osnovu verodostojne
isprave. Tim zaključkom se odlučuje o predlogu za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, pri čemu izvršitelj može zaključkom odlučiti na isti način kao i sud
rešenjem, odnosno može predlog za izvršenje odbaciti,
odbiti ili usvojiti. Prigovor na zaključak suštinski se može izjaviti iz istih razloga kao i prigovor na rešenje suda.
Povodom tog prigovora, odluka suda može biti da se
prigovor odbacuje, odbija ili usvaja. Zakon u odredbama čl. 252. do 256. ne reguliše odluku suda o prigovoru,
već upućuje na odredbu člana 49. Zakona koja govori o
32 │
odlukama suda povodom izjavljenog prigovora na rešenje o izvršenju.
Shodnom primenom odredbe čl. 45. i 49. Zakona
proizlazi da će sud neblagovremen, nepotpun ili
nedozvoljen prigovor odbaciti, da će sud prigovor
odbiti ako izvršni dužnik ne priloži dokaze ili iz
priloženih dokaza nije učinio verovatnim osnovanost njegovih navoda iz prigovora, kao i da će sud,
ako izvršni dužnik učini verovatnim navode iz prigovora kojim zaključak pobija u delu kojim je obavezan
da namiri potraživanje, staviti van snage zaključak u
delu u kome je određeno izvršenje i odrediti da se
postupak nastavlja kao povodom prigovora protiv
platnog naloga.
Sporno je pitanje nadležnosti veća ili sudije pojedinca za odlučivanje o prigovoru. Moguća su različita tumačenja. Odgovor bi zavisio od toga da li se
zaključak pobija u celini ili samo u delu kojim je određeno izvršenje. Naime, ako se zaključak pobija u celini,
odnosno samo u delu kojim je izvršni dužnik obavezan
da namiri potraživanje, o prigovoru odlučuje sudija pojedinac, analogno situaciji iz člana 49. stav 2. Zakona
kada u ovoj situaciji o prigovoru odlučuje sudija koji
je doneo rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne
isprave. Ukoliko donese rešenje kojim prigovor odbija,
na to rešenje se može izjaviti prigovor veću, a sve shodnom primenom člana 49. stav 3. Zakona. Ukoliko sudija
prigovor usvoji, odnosno donese rešenje kojim stavlja
van snage zaključak izvršitelja u delu kojim je određeno
izvršenje i odredi da se postupak nastavlja kao povodom prigovora protiv platnog naloga, protiv tog rešenja
nije dozvoljen prigovor, a sve shodnom primenom člana
49. stav 4. Zakona.
U situaciji u kojoj se zaključak izvršitelja pobija samo
u delu kojim je određeno izvršenje ili ako izvršni dužnik
učini verovatnim postojanje razloga kojim rešenje pobija u delu kojim je određeno izvršenje, o prigovoru će
odlučivati veće suda, a shodnom primenom člana 49. st.
1. i 5. Zakona. Samo u toj situaciji o prigovoru odlučuje
veće suda, pa bi odredba člana 256. stav 1. Zakona za
ovu situaciju bila primenljiva.
Kada se odlučuje o prigovoru izvršnog poverioca
protiv zaključka kojim se predlog za izvršenje odbacuje
ili odbija, tada sudija pojedinac može prigovor usvojiti,
ukinuti zaključak i odlučiti o predlogu, odnosno o troškovima postupka (ukoliko je izvršni poverilac izjavio
prigovor protiv odluke o troškovima), a na koje rešenje se može izjaviti prigovor veću suda, a sve shodnom
primenom člana 44. st. 2. i 3. Zakona. U ovoj situaciji
rešenje suda može imati pravnu snagu rešenja o izvršenju, jer i sadržinski odgovara rešenju o izvršenju. Zakonodavac je verovatno imao u vidu ovu situaciju, kada je
odredbom člana 256. stav 3. predvideo da nacrt odluke
sa otiskom štambilja suda ima pravnu snagu rešenja o
izvršenju. Ukoliko sudija pojedinac smatra da prigovor
izvršnog poverioca nije osnovan, spise dostavlja veću
na dalje odlučivanje.
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
Postupanjem na opisani način stranke se stavljaju
u isti položaj bez obzira na to da li o predlogu za izvršenje odlučuje sud ili izvršitelj, odnosno imaju jednaka
prava kako u postupku izvršenja na osnovu verodostojne isprave pred sudom, tako i u postupku namirenja
potraživanja na osnovu komunalnih i sličnih usluga, što
kao obavezu nameće i ustavom garantovano pravo na
pravično suđenje.
Međutim, moguće je i tumačenje da o prigovoru
uvek odlučuje veće suda u skladu sa članom 256. stav
1. Zakona, pri čemu veće ima donositi odluke u skladu
sa članom 49. Zakona.
Osim ovog prigovora, odredba člana 177. Zakona
nameće još jednu situaciji u kojoj će sud odlučivati o
prigovoru protiv zaključka izvršitelja. Ova odredba reguliše situaciju kada se sprovodi izvršenje na zaradi
izvršnog dužnika radi namirenja novčanog potraživanja izvršnih poverilaca po osnovu prava na zakonsko
izdržavanje, odnosno prava na rentu za izgubljeno izdržavanje usled smrti davaoca izdržavanja, koje prema
istom izvršnom dužniku ima više lica, a ukupni iznos
njihovog potraživanja prelazi deo zarade koji može biti
predmet izvršenja. Zakon predviđa da se u ovoj situaciji izvršenje određuje i sprovodi u korist svakog od takvih poverilaca srazmerno visini njihovih potraživanja.
Ukoliko se posle započetog sprovođenja izvršenja na
zaradi podnese novi predlog za izvršenje na zaradi sud,
odnosno izvršitelj će ranije doneseno rešenje, odnosno
zaključak izmeniti i odrediti iznos koji će se ubuduće
isplaćivati izvršnim poveriocima i to rešenje, odnosno
zaključak će dostaviti i ranijem izvršnom poveriocu
koji može izjaviti prigovor. Zakon doduše izričito kaže da raniji izvršni poverilac prigovor može izjaviti na
rešenje, ali nesumnjivo misli i na zaključak izvršitelja
u kome se odlučuje o istim pitanjima. Nedopustivo je
u ovoj situaciji dati pravo prigovora samo na rešenje
suda, obzirom da stranke moraju imati jednak položaj
u postupku bez obzira da li izvršenje sprovodi sud ili
izvršitelj.
Odlučivanje suda o zahtevu za
otklanjanje nepravilnosti
Pravno sredstvo koje stoji na raspolaganju učesnicima u postupku, pa i trećem licu, ali i samim
strankama u postupku je zahtev za otklanjanje nepravilnosti pri sprovođenju izvršenja regulisan
odredbom člana 74. Zakona.
Postavka ovog pravnog sredstva u prethodnim zakonima je direktno uslovljena obavezom suda da odlučuje o svim važnijim pitanjima u postupku rešenjem
i dozvoljenošću pravnog leka protiv svakog rešenja
suda, tako da protiv procesnih radnji suda izraženih
u formi odluke strankama i učesnicima u postupku su
stajali na raspolaganju pravni lekovi.
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
PARNIČNI, VANPARNIČNI I IZVRŠNI POSTUPAK
Druge, prevashodno faktičke radnje, koje su uglavnom preduzimali sudski izvršitelji, kao službena lica,
su bile prevashodno pripremnog karaktera i činile podlogu za dalje procesne radnje suda - odluke. Zato je bilo
potrebno obezbediti pravno sredstvo zaštite interesa
stranaka i drugih učesnika u postupku koje se može
uložiti odmah, neposredno na preduzetu izvršnu radnju, bez čekanja na donošenje odluke i vršenje daljih
izvršnih radnji, kako nepravilna izvršna radnja ne bi
dovela do daljih nepravilnosti, već odmah bila ukinuta.
Dakle, domašaj ovog pravnog sredstva isključivo je bio
ograničen na izvršne radnje, odnosno faktičke radnje
sudskog izvršitelja pri sprovođenju izvršenja. To nije
bio pravni lek u procesno pravnom smislu, već procesno sredstvo usmereno na to da se stvore uslovi da bi
se uložio pravni lek, odnosno žalba na rešenje suda.
Zakon, međutim, ovo pravno sredstvo stavlja u sasvim nove okvire. Odredbom člana 74. Zakon predviđa
da stranka i učesnik mogu podneskom zahtevati od
suda, odnosno izvršitelja da otklone nepravilnosti
učinjene u toku i povodom sprovođenja izvršenja, a
da će sud, ako nađe da je zahtev osnovan, rešenjem
utvrditi, a ako je to moguće otkloniti, odnosno naložiti otklanjanje nepravilnosti nastalih odlukama i radnjama sudskog izvršitelja ili izvršitelja.
Pažljivom analizom ove odredbe nameće se zaključak da se ovo pravno sredstvo stavlja u mnogo šire
okvire nego što je to u prethodnoj zakonskoj regulativi
bio slučaj. Krug lica koja ga mogu koristiti je ostao isti.
Međutim, sada ovo pravno sredstvo može biti usmereno na svaku nepravilnost u toku i povodom sprovođenja izvršenja, bez obzira da li je ona nastala
faktičkom radnjom ili odlukom suda, odnosno izvršitelja. Zakonodavac, doduše, nespretno govori o
nepravilnostima nastalim odlukama sudskog izvršitelja, ali se nesumnjivo misli na odluke suda koje može
donositi samo sudija. Sudski izvršitelj nema ovlašćenje
da donosi bilo kakve odluke, već samo da faktički dela,
odnosno preduzima faktičke radnje po nalogu i uputstvu sudije.
Dakle, zahtev za otklanjanje nepravilnosti pri sprovođenju izvršenja se može izjaviti protiv svake odluke
suda donete u fazi sprovođenja izvršenja a protiv koje nije dozvoljen pravni lek, kao i protiv svake odluke
izvršitelja, počev od zaključka o sprovođenju izvršenja pa do zaključka o zaključenju ili obustavi izvršnog
postupka. Zahtev se prvo podnosi izvršitelju koji je
dužan da po njemu postupi u roku od pet radnih dana. Ukoliko izvršitelj ne postupi po zahtevu u roku
od pet radnih dana, stranka ili učesnik u postupku
obratiće se nadležnom sudu.
Zakon neprecizno reguliše pravo podnošenja zahteva za otklanjanje nepravilnosti sudu, kada izvršenje
sprovodi izvršitelj. Jasno je da se zahtev mora prvo
podneti izvršitelju, ali obaveza izvršitelja da „postupi
po zahtevu” je podložna različitom tumačenju. Naime,
da li se ima smatrati da je izvršitelj postupio po zah│
33
PARNIČNI, VANPARNIČNI I IZVRŠNI POSTUPAK
tevu za otklanjanje nepravilnosti samo ako je zahtev
usvojio, odnosno otklonio nepravilnost na koju se zahtevom ukazuje, ili izvršitelj postupa po zahtevu i kada zahtev odbije. Kako je postupanje po zahtevu od
strane izvršitelja stavljeno u okvir od pet radnih dana,
nesumnjivo je da se zahtev može podneti sudu ukoliko
izvršitelj u roku od pet radnih dana ne razmotri zahtev,
odnosno ne dostavi svoju odluku o zahtevu strankama,
odnosno učesnicima u postupku. Tada, nakon isteka
roka od pet radnih dana, stranka i učesnik u postupku
zahtev za otklanjanje nepravilnosti mogu podneti sudu. Podnošenje zahteva sudu pre njegovog podnošenja
izvršitelju i isteka navedenog roka od pet radnih dana,
zahtev čini preuranjenim i sud će ga odbaciti. Ukoliko
izvršitelj podneti zahtev usvoji i otkloni nepravilnosti,
podnosilac zahteva nema pravni interes da se obraća
sudu. Međutim, ukoliko izvršitelj smatra da zahtev nije osnovan, postavlja se pitanje da li ima ovlašćenje da
takav zahtev odbije i da li u tom slučaju stranka ili učesnik imaju pravo da se obrate nadležnom sudu. Davanje
pravilnog odgovora na ovo pitanje zahteva da se pođe
od prirode i svrhe zahteva za otklanjanje nepravilnosti.
Zahtev za otklanjanje nepravilnosti je pravno
sredstvo zaštite prava i interesa stranaka i učesnika u postupku koja mogu biti ugrožena nepravilnim radom izvršitelja. Propisivanje mogućnosti da se
ovo pravno sredstvo podnese sudu ukazuje na intenciju
zakonodavca da se korišćenjem ovog pravnog sredstva
obezbedi sudska kontrola nad radom izvršitelja. Ako se
pođe od ovog cilja čini se da konačnu reč o osnovanosti
zahteva za otklanjanje nepravilnosti treba da da sud. U
prilog tome govore i odredbe člana 74. st. 5. i 6. Zakona koje propisuju kakvu će odluku sud doneti i na koji
način će sud postupiti u slučaju osnovanosti zahteva,
što posredno ukazuje na isključivu nadležnost suda da
odluči o tome da li je podneti zahtev osnovan ili ne.
Dakle, može se zaključiti da izvršitelj postupa po
zahtevu za otklanjanje nepravilnosti samo na taj način
što otklanja nepravilnost na koju zahtev ukazuje. U suprotnom, o zahtevu odlučuje sud.
Na ovakav zaključak o nadležnosti za odlučivanje
o zahtevu za otklanjanje nepravilnosti nadovezuje se
obaveza izvršitelja da ukoliko ne otkloni nepravilnost
na koju se zahtevom ukazuje u roku od pet radnih dana, dostavi nadležnom sudu original spisa predmeta,
a sprovođenje izvršenja nastavi na osnovu kopije tih
spisa, obzirom da, po slovu Zakona, zahtev za otklanjanje nepravilnosti ne zadržava sprovođenje izvršenja. Ukoliko izvršitelj u roku od pet radnih dana
ne dostavi sudu original spisa predmeta sa zahtevom
za otklanjanje nepravilnosti sudu, čini nepravilnost u
radu i stranka ili učesnik u postupku obratiće se nadležnom sudu.
Odredba člana 74. stav 6. Zakona nameće sudu
obavezu da obavesti nadležno ministarstvo za poslove pravosuđa i Komoru izvršitelja o nepravilnostima u radu izvršitelja. Odredbu treba tumačiti
34 │
tako da sud ima obavezu obaveštavanja ministarstva i
Komore izvršitelja samo o značajnijim nepravilnostima
u radu izvršitelja, a ne o svakom rešenju kojim utvrdi nepravilnosti po podnetom zahtevu. Značajnija nepravilnost u radu se može ogledati u postojanju većeg
broja usvojenih zahteva za otklanjanje nepravilnosti u
radu određenog izvršitelja, ali nekad može biti dovoljan i samo jedan osnovan zahtev ukoliko se radi o težoj
nepravilnosti u radu, što će biti predmet ocene suda u
svakom konkretnom slučaju. Teža nepravilnosti u radu
će uvek postojati ako predstavlja neku od disciplinskih
povreda navedenih u članu 350. Zakona, kao što je preduzimanje radnji u postupku i pored postojanja uslova za isključenje, prekoračenje ovlašćenja poverenih
zakonom, naplata veće nagrade ili naknade troškova
nego što je to propisano, vođenje postupka na jeziku
koji nije u službenoj upotrebi, postupanje sa stvarima
i novčanim sredstvima u postupku suprotno zakonu
ili ovlašćenju stranaka. Svakako je na budućoj sudskoj
praksi da izgradi pojam znatnije, odnosno teže nepravilnosti u radu izvršitelja.
Osim odredbe člana 74. Zakona koja reguliše opšta
pravila za otklanjanje radi o nepravilnostima u sprovođenju izvršenja na nepokretnosti izvršnog dužnika,
odredbom člana 131. Zakon posebno propisuje da se
protiv zaključka o predaji nepokretnosti kupcu može
podneti zahtev za otklanjanje nepravilnosti o kome sud
odlučuje rešenjem u skladu sa članom 74. Zakona. Rešenje suda kojim je odlučeno o ovom zahtevu se može
pobijati prigovorom, koji ne odlaže izvršenje. Međutim, Zakon izričito navodi da rešenje o osnovanosti zahteva za otklanjanje nepravilnosti ne utiče na izvršenu
prodaju, već samo može biti osnov za naknadu štete.
Dakle, u konkretnom slučaju, sud ne može rešenjem
ukinuti zaključak o predaji nepokretnosti kupcu čak i
kada nađe da je prilikom njegovog donošenja učinjena
nepravilnost, već će rešenjem samo utvrditi nepravilnost na koju se zahtevom ukazuje.
Zaključak
Vidovi saradnje i sudske kontrole rada izvršitelja ukazuju na složenost interakcijskog odnosa dva
organa kojima je Zakon poverio sprovođenje izvršenja. Sudovi su i dalje nosioci glavne uloge u ovom
procesu. Od kvaliteta na koji će sudovi odigrati svoju zakonom poverenu ulogu zavisi uspešnost rada u
postupku izvršenja ne samo sudova, već i izvršitelja.
Stoga je na budućoj sudskoj praksi da hrabro prihvati
svoju ulogu i zajedno sa izvršiteljima izgradi novi put
ka efikasnijem izvršenju i time opravda nova zakonska rešenja. •
Mirjana Dimitrijević
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
▶ Pitanje i odgovor
PARNIČNI, VANPARNIČNI I IZVRŠNI POSTUPAK
Obustava parničnog postupka u slučaju zaključenja
sudskog poravnanja
◊ Pitanje:
• Kako će postupiti parnični sud u situaciji kada je pred istim sudom, kod različitih sudija, pokrenuto
više parničnih postupaka po istovetnim zahtevima, a stranke žele da zaključe sudsko poravnanje u
vanparničnom postupku kojim bi svi zahtevi bili rešeni na isti način?
◊ Odgovor:
Prema odredbi člana 336. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS”, br. 72/2011 - dalje: Zakon), stranke
mogu pred sudom u toku celog postupka do njegovog pravnosnažnog okončanja da zaključe sudsko poravnanje.
O zahtevu o kojem teče parnica, stranke mogu da zaključe poravnanje, ne samo u tom parničnom postupku, već i
u vanparničnom postupku kod istog suda, s obzirom da takva mogućnost nije isključena niti novim, niti prethodnim
zakonom.
Stoga, u situaciji kada pred istim sudom i kod različitih sudija, teče veći broj parnica sa istovetnim zahtevima (na
primer po tužbama zaposlenih protiv istog poslodavca radi isplate zarada), a stranke hoće, bilo van ročišta, dok prvostepena presuda još nije doneta, bilo po njenom donošenju (član 336. stav 3. Zakona), da zaključe jedno poravnanje kojim bi
svi zahtevi bili rešeni na isti način, pa u tom cilju podnesu predlog istom sudu za zaključenje poravnanja u vanparničnom
postupku, vanparnični sud ne može da uskrati strankama takvu mogućnost, samo zbog toga što o predmetu poravnanja
pred istim sudom već teku parnice, već će strankama omogućiti zaključenje sudskog poravnanja.
Kada je u vanparničnom postupku već zaključeno sudsko poravnanje kojim su rešena sva sporna pitanja u parnici
koja teče pred istim sudom, parnični sud ne može ignorisati takvo poravnanje, samo zato što po njegovom mišljenju
vanparnični sud nije bio nadležan da u toku parnice zaključi poravnanje.
U tom slučaju, parničnom sudu ostaje samo da postupi po članu 338, odnosno po članu 336. stav 3. Zakona i tako reši
parnični predmet. •
Dušan Živković
▶ Pitanje i odgovor
Utvrđivanje troškova postupka u slučaju
zaključenog sudskog poravnanja
◊ Pitanje:
• Da li se sudsko poravnanje može zaključiti u vanparničnom postupku i na koji način se utvrđuje ko
snosi troškove postupka ukoliko stranke ne postignu sporazum o troškovima poravnanja, a ipak zaključe poravnanje?
◊ Odgovor:
Dana 1.2.2012. godine, stupio je na snagu novi Zakon o parničnom postupku ("Sl. glasnik RS", br. 72/2011 - dalje:
novi Zakon) koji u vezi sa sudskim poravnanjem, sadrži novine u odnosu na Zakon o parničnom postupku ("Sl. glasnik
RS", br. 125/2004 i 111/2009 - dalje: Zakon iz 2004. godine).
Bitna novina zakona je da se sudsko poravnanje može zaključiti samo pred parničnim sudom, jer je izostavljena
odredba člana 323. Zakona iz 2004. godine, po kojoj je lice koje je nameravalo da podigne tužbu moglo, preko nižeg suda
prvog stepena na čijem području protivna strana ima prebivalište, da pokuša da postigne poravnanje. I ranije se samo
u toj situaciji poravnanje moglo zaključiti pred sudom po pravilima vanparničnog postupka. Ukoliko je postupak već
bio pokrenut (a pokrenut je podnošenjem tužbe), zaključenje poravnanja je bilo u nadležnosti i ovlašćenjima suda pred
kojim se vodi parnični postupak.
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
│
35
PARNIČNI, VANPARNIČNI I IZVRŠNI POSTUPAK
Po novom Zakonu poravnanje se može zaključiti isključivo u toku postupka koji je pokrenut tužbom, pa nema zakonske mogućnosti da se zaključi u vanparničnom postupku ni pre pokretanja spora, a naravno ni ako je isti pokrenut.
Dok se ranije poravnanje moglo zaključiti u toku postupka do zaključenja glavne rasprave, novi Zakon propisuje da
se poravnanje može zaključiti sve do pravnosnažnog okončanja spora. Zato propisuje kako se postupa ako poravnanje
bude zaključeno nakon što je doneta prvostepena presuda. U tom slučaju će sud rešenjem utvrditi da je prvostepena
presuda bez pravnog dejstva i obustaviće postupak.
Poravnanje je zaključeno kada posle pročitanog zapisnika o poravnanju, stranke potpišu zapisnik bez primedbi. Ako
je o zahtevu zaključeno sudsko poravnanje, to predstavlja procesnu smetnju za vođenje nove parnice i sud o tome vodi
računa po službenoj dužnosti.
Poravnanje je po svojoj prirodi ugovor kojim stranke uzajamnim popuštanjem rešavaju spor koji se između njih vodi.
Stranke slobodnom voljom uređuju svoja prava i obaveze, odnosno popuštanja u odnosu na iste, ali je njihova slobodna
volja ipak ograničena prinudnim propisima, javnim poretkom, pravilima morala i dobrim običajima. Zato je dužnost
suda pred kojim se poravnanje zaključuje da vodeći o tome računa, rešenjem odbije zaključenje poravnanja koje je u
suprotnosti sa navedenim.
Sporazum o troškovima spora je u domenu autonomije volje stranaka. Popuštanja u vezi sa troškovima mogu biti u
skladu sa popuštanjima u vezi sa glavnim zahtevom tužbe ili sa sporednim traženjima, ali i ne moraju. Moguće je i da se,
suprotno tome, stranke sporazumeju da troškove snosi strana kojoj je popušteno u pogledu glavne stvari. Ako stranke
sporazumom predvide da neka od strana ima obavezu da plati troškove protivnoj strani, u određenom roku, i u tom delu
će sudsko poravnanje imati svojstvo izvršne isprave na osnovu koje se može, o dospelosti obaveze plaćanja troškova, a
ona dospeva protekom roka za ispunjenje, pokrenuti postupak prinudnog izvršenja.
Ako stranke ne postignu sporazum o troškovima poravnanja, a ipak zaključe poravnanje (potpisivanjem pročitanog
zapisnika bez primedbi), sud će o troškovima odlučiti rešenjem. Ako posebnim propisom nije drugačije propisano, odrediće da svaka stranka snosi svoje troškove postupka kako je predviđeno članom 158. stav 1. novog Zakona. S obzirom na
to da poravnanjem stranke vrše uzajamna popuštanja, da je zaključenje poravnanja u obostranom interesu, smatra se
da su njegovim zaključenjem jednako i uspele u sporu, pa to opravdava ovo zakonsko rešenje po kome same snose svoje
troškove.
U zavisnosti od toga koliko je parnica dugo trajala, koliko iznose troškovi svake od stranaka, da li su srazmerno
jednaki ili ne, u praksi nepostizanje sporazuma u vezi sa troškovima, povremeno rezultira odustajanjem od zaključenja
poravnanja. Zato nije čest slučaj da sud na prednji način odlučuje o troškovima.
Za sudsko poravnanje zaključeno u toku prvostepenog postupka, prema Zakonu o sudskim taksama ("Sl. glasnik RS",
br. 28/94, 53/95, 16/97, 34/2001 - dr. zakon, 9/2002, 29/2004, 61/2005, 116/2008 - dr. zakon, 31/2009 i 101/2011)
Taksena tarifa Tarifni broj 3, taksa se plaća prema vrednosti na koju su se stranke poravnale, i to polovina takse iz stava
(1) tarifnog broja 1, odnosno u privrednim sporovima polovina takse iz stava (2) tarifnog broja 1.
Saglasno članu 2. stav 3. ovog zakona, taksu za sudsko poravnanje su dužne da plate obe strane, ukoliko u poravnanju nije drugačije ugovoreno.
Zato ako stranke nisu uredile poravnanjem troškove, sud će pored odluke da svaka snosi svoje troškove, dati nalog
obema strankama da plate po polovinu takse obračunate na prednji način. •
Jasmina Stamenković
36 │
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
PARNIČNI, VANPARNIČNI I IZVRŠNI POSTUPAK
P
ULOGA SUDA U ARBITRAŽNOM REŠAVANJU
SPOROVA I SUDSKA PRAKSA
rednosti arbitražnog rešavanja sporova u odnosu
na sudski postupak su značajne i ogledaju se pre
svega u daleko široj dispoziciji volje stranaka koja
se sastoji u pravu stranke da ugovaraju pravo na osnovu
kojih će se njihov spor rešiti, instituciju koja će ga rešiti, mesto sedišta institucije arbitraže, pravila postupka,
sastav suda odnosno izbor arbitara, pa čak i mogućnost
ugovaranja donošenja odluke po pravdi i pravičnosti.
Sve ove prednosti treba iskoristiti i umesto dugog formalnog i skupog sudskog postupka sporazumno predvideti rešavanje spornih odnosa arbitražom.
Način rešavanja sporova arbitražom regulisan je Zakonom o arbitraži („Sl. glasnik RS”, br. 46/2006 - dalje: Zakon), koji je stupio na snagu 10.6.2006. godine i
usled čijeg stupanja na snagu su prestale da važe odredbe čl. 97. do 100. Zakona o rešavanju sukoba Zakona
sa propisima drugih zemalja („Sl. list SFRJ”, br. 43/82
i 72/82 - ispr., „Sl. list SRJ”, br. 46/96 i „Sl. glasnik RS”,
br. 46/2006 - dr. zakon) kao i odredbe XXXI Glave Zakona o parničnom postupku („Sl. list SFRJ”, br. 4/77,
36/77 - ispr., 6/80 - dr. zakon, 36/80, 43/82 - dr. zakon, 69/82, 72/82 - ispr. dr. zakona, 58/84, 74/87,
57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Sl. list SRJ”, br. 27/92,
31/93, 24/94, 12/98, 15/98 - ispr. i 3/2002 i „Sl. glasnik RS”, br. 125/2004 - dr. zakon - dalje: prethodni
Zakon o parničnom postupku).
Sudska praksa u vezi sa
primenom Zakona o arbitraži
Iz obrazloženja:
"Poništaj arbitražnih odluka u pozitivnom pravu
Republike Srbije je uređen unutrašnjim izvorima normi.
Do stupanja na snagu Zakona o arbitraži, unutrašnji izvor normi kojim se uređuje mogućnost poništaja
arbitražne odluke jeste Zakon o parničnom postupku
(čl. 484. i 485.). Nakon stupanja na snagu Zakona o arbitraži („Sl. glasnik RS”, br. 46/2006), koji je stupio na
snagu dana 10.6.2006. godine, unutrašnji izvor normi
kojim se uređuje mogućnost poništaja arbitražne odluke jeste Zakon o arbitraži (čl. 57.-63.).
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
Tužba za poništaj je procesnopravne prirode, jer su
norme materijalnog prava na temelju kojih će se odlučiti o osnovanosti tužbenog zahteva procesno - pravnog
sadržaja.
Odredba čl. 69. Zakona o arbitraži je potpuno jasna. Danom stupanja na snagu tog zakona prestaju
da važe odredbe trideset i prve glave (čl. 468a. - 487.)
Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ”, br.
4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84,
74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ”,
br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02).”
(Rešenje Višeg trgovinskog suda,
Pž. 9434/2008 od 10.4.2008. godine)
Iz obrazloženja:
„Tužilac u žalbi osnovano navodi da nije bilo mesta
primeni Zakona, jer je u članu 2. i stav 1. Zakona propisano da se odredbe Zakona primenjuju na arbitražu i
arbitražni postupak kada je mesto arbitraže na teritoriji Republike Srbije.
Osnovano tužilac u žalbi navodi da su stranke Ugovorom od 27.07.2006. godine u članu 10. ugovorile, da
se svi sporovi između strana iz ovog ugovora rešavaju
sporazumno, a u slučaju da se ne postigne sporazumno rešenje spor će se podneti na arbitražu prema ICC
pravilima jednom arbitru u Nemačkoj ili Švajcarskoj,
koje će strane sporazumno odrediti. Odredbe iz citiranog ugovora važe i za ugovore od 05.05.2006. godine i
11.08.2006. godine.
Međutim, iz sadržine ugovora proizlazi da stranke
nisu ugovorile arbitražu odnosno mesto arbitraže na
teritoriji Republike Srbije, već su ugovorile, da će se
ako sporazumno ne reše spor, spor podneti na arbitražu prema ICC pravilima jednom arbitru u Nemačkoj ili
Švajcarskoj, koje će strane sporazumno odrediti.
Iz dopisa u spisu predmeta od 08.05.2007. godine,
koji je tužilac uputio tuženom proizlazi da je tužilac
predložio tuženom da u roku od tri dana od prijema dopisa predloži arbitra u smislu člana 10. osnovnog ugovora, te ako se postigne sporazum o izboru arbitra da
će tužilac podneti arbitražnom sudu arbitražnu tužbu
radi dostavljanja arbitru. Takođe, iz sadržine dopisa
│
37
PARNIČNI, VANPARNIČNI I IZVRŠNI POSTUPAK
proizlazi da je tužilac u istom naveo da u slučaju da u
roku od sedam dana od dana ovog pisma ne dobije od
tuženog predlog arbitra, smatraće da ne postoji dogovor oko arbitra u smislu člana 10. nema sporazumnog
rešenja spora, te će podneti redovnu tužbu Trgovinskom
sudu u Beogradu.
Kako iz odredbe člana 10. ugovora od 27.07.2006.
godine, proizlazi, nadležnost arbitra u Nemačkoj ili
Švajcarskoj, to nema mesta primeni Zakona, protivno
članu 2. Zakona br. 46/2006, te je iz tog razloga prvostepeno rešenje ukinuto.
Viši trgovinski sud nalazi da stranke u konkretnom
slučaju nisu postigle sporazum o arbitraži, te je iz tog
razloga tužilac pravilno podneo tužbu nadležnom trgovinskom sudu, s obzirom da su za suđenje pred trgovinskim sudom ispunjeni i subjektivni i objektivni kriterijum za zasnivanje stvarne nadležnosti.”
(Rešenje Višeg trgovinskog suda,
Pž. 3618/2008 od 28.1.2009. godine)
Predmet i obim regulisanja
Zakon po prvi put celovito reguliše i uređuje arbitražno rešavanje sporova i to kako u pogledu organa koji su nadležni za rešavanje sporova tako i
u pogledu samog postupka arbitražnog rešavanja
sporova.
Zakonom je uređeno arbitražno rešavanje sporova:
- bez stranog elementa - unutrašnja arbitraža, kao i
- sporova sa stranim elementom - međunarodna
arbitraža.
Određujući oblast primene Zakona, posebno je naglašeno da se odredbe Zakona primenjuju na arbitražu i arbitražni postupak kada je mesto arbitraže
na teritoriji Republike Srbije.
Stranke mogu drugačije da predvide kada je u pitanju međunarodna arbitraža.
Međunarodna arbitraža je definisana samim Zakonom, kao arbitraža koja za predmet ima sporove
iz međunarodnih poslovnih odnosa.
Zakon u članu 3. nabraja da je arbitraža Međunarodna arbitraža, uvek kada:
1. stranke u vreme zaključenja sporazuma o arbitraži
imaju poslovna sedišta u različitim državama;
2. se izvan države u kojoj stranke imaju svoja poslovna
sedišta nalazi mesto:
a) arbitraže (ako je određeno u sporazumu o arbitraži
ili na osnovu njega), ili
b) u kome treba da se izvrši bitan deo obaveza iz
poslovnog odnosa ili mesto sa kojim je predmet
spora najuže povezan;
3. s u se stranke izričito sporazumele da je predmet
sporazuma o arbitraži vezan za više država.
38 │
Način na koji je formulisan ovaj član ukazuje da
su moguće i druge situacije od ovih koje su izričito
navedene.
Navedeno ukazuje da bi se na sve unutrašnje arbitraže morale primeniti odredbe Zakona. Ukoliko je u
pitanju međunarodna arbitraža stranke mogu da predvide drugačiju primenu propisa.
Postoje međutim i odredbe čiju primenu po samom
Zakonu stranke ne mogu isključiti i one se moraju poštovati kada je mesto arbitraže u Srbiji, bez obzira da li
se radi o međunarodnoj arbitraži ili unutrašnjoj arbitraži. Arbitraža se može ugovoriti samo za arbitražne
sporove.
Arbitrabilnost spora, znači da se radi o sporu koji
se po zakonu može rešiti arbitražom, a to znači da se
radi
- o imovinskom sporu
- o pravima kojima stranke mogu slobodno raspolagati
- o sporu za čije rešenje nije određena isključiva nadležnost suda.
Arbitražu može da ugovori svako fizičko i pravno
lice (uključujući i državu, njene organe, ustanove i preduzeća u kojima ona ima svojinsko učešće), odnosno
svako lice koje po odredbama Zakona o parničnom
postupku („Sl. glasnik RS”, br. 72/2011), ima stranačku sposobnost.
Sporazum o arbitraži
Prema izričitim odredbama Zakona, spor može da
se rešava putem arbitraže, samo na osnovu sporazuma stranaka. Sporazumom o arbitraži stranke poveravaju arbitražnom sudu na rešavanje svoje buduće
sporove ili sporove već nastale iz određenog pravnog
odnosa.
Sporazum o arbitraži za rešavanje budućih sporova može biti sadržan u odredbi ugovora (kao arbitražna klauzula) ili, sačinjen kao poseban ugovor (član 9.
Zakona).
Forma sporazuma
Zakonom je predviđena obavezna pismena forma sporazuma, ali je zakonodavac dosta fleksibilan u
tumačenju kada je navedena forma ispunjena.
Tako je predviđeno da je Sporazum o arbitraži zaključen u pismenoj formi, ako je sadržan u ispravama
koje su stranke potpisale.
Takođe, predviđeno je da se smatra da je Sporazum
o arbitraži zaključen u pismenoj formi ako je zaključen
razmenom poruka putem sredstava komunikacije
koja omogućavaju pismeni dokaz o sporazumu stranaka bez obzira da li su te poruke stranke potpisale.
Pored navedenog Zakon predviđa da se Sporazum o
arbitraži smatra zaključenim u pisanoj formi, i ako se
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
stranke u pisanom ugovoru pozovu na drugo pismeno koje sadrži Sporazum o arbitraži, ako je cilj tog
pozivanja da Sporazum o arbitraži postane sastavni
deo ugovora.
Smatra se takođe da postoji Sporazum o arbitraži zaključen u pisanoj formi ako tužilac pismenim putem
pokrene arbitražni spor, a tuženi izričito prihvati
arbitražu i s tim se saglasi u pisanoj formi ili u izjavi
na zapisniku sa ročišta.
Sporazum postoji i ako tuženi uzme učešća u arbitražnom postupku i do upuštanja u raspravljanje
o predmetu spora ne istakne prigovor da ne postoji
Sporazum o arbitraži odnosno ne ospori nadležnost
arbitražnog suda.
Navedeni način na koji Zakon precizira kada je ispunjena pisana forma arbitražne klauzule odnosno
sporazuma, ukazuje da je Zakon imao za cilj da sva
sredstva moderne komunikacije uzme u obzir kao
i mogućnost postizanja sporazuma davanjem saglasnosti odnosno pisanih izjava o saglasnostima volja
pojedinačno od strane svake od stranaka, te da se
nije držao stroge pisane forme koja bi podrazumevala
potrebu istovremenog davanja pisane saglasnosti za rešavanje spora pred arbitražom.
Dejstvo cesije i subrogacije
na sporazum
Važno je takođe ukazati da je snaga Sporazuma o arbitraži pojačana i odredbama Zakona, kojima je predviđeno da Sporazum o arbitraži ostaje na snazi i u slučaju ustupanja - cesije ugovora ili potraživanja osim
ako nije drugačije ugovoreno kao i da Sporazum o
arbitraži ostaje na snazi u slučaju subrogacije osim
ako nije drugačije ugovoreno.
Važnost Sporazuma o arbitraži ostaje na snazi i
u svim drugim slučajevima prenosa potraživanja,
osim ako nije među strankama drugačije ugovoreno.
Navedene odredbe ukazuju da je u označenoj situaciji prednost data dispoziciji volje stranaka odnosno da
one mogu ugovarati i drugačije od Zakonom propisanog
ali ukoliko ne dogovore ništa, onda se po Zakonu podrazumeva da Ugovor o arbitraži ostaje na snazi čime se
rešava i svaka moguća sporna situacija u slučaju prenosa potraživanja.
Zakon predviđa i mogućnost zaključenja naknadnog sporazuma o arbitraži, predviđajući u članu
11. da se Sporazum o arbitraži može zaključiti iako je
nastali spor već iznet na rešavanje sudu.
Ništavost sporazuma o arbitraži
Izuzetno važno pitanje je pitanje ništavosti Sporazuma o arbitraži pa je upravo iz navedenih razloga isto
Zakonom regulisano.
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
PARNIČNI, VANPARNIČNI I IZVRŠNI POSTUPAK
Tako je prema odredbama člana 10. Zakona Sporazum o arbitraži ništav ako:
1. vrsta sporova na koje se odnosi nije podobna za arbitražu - spor nije arbitrabilan;
2. nije zaključen u formi propisanoj Zakonom;
3. stranke nisu imale potrebna svojstva i sposobnost za njegovo zaključenje ili
4. zaključen je pod uticajem prinude, pretnje, prevare ili zablude.
Posebno je naglašeno da Sporazum o arbitraži ne
proizvodi dejstvo u odnosu na rešavanje spora koji nije
podoban za arbitražu, što je u suštini propisana posledica ništavosti ovog Sporazuma prema samim odredbama Zakona.
Sudska praksa u vezi sa ništavošću
sporazuma o arbitraži
Iz obrazloženja:
"Prelaznim i završnim odredbama Zakona o parničnom postupku koji je stupio na snagu 23.2.2005.
godine je predviđeno da danom stupanja na snagu tog
Zakona prestaje da važi prethodni Zakon o parničnom
postupku, osim odredaba XXXI Glave, (čl. 468a-487),
prema čl. 492. Zakona o parničnom postupku. Završnim odredbama Zakona o arbitraži i to član 69. stav 1.
je regulisano da danom stupanja na snagu tog Zakona
prestaju da važe odredbe XXXI Glave Zakona o parničnom postupku. Zakon o arbitraži je objavljen u „Sl. glasniku RS”, br. 46/06 dana 2.6.2006. godine i stupio je
na snagu 10.6.2006. godine, prema čl. 70. Zakona, što
znači da se primenjuje i u konkretnom slučaju. Tim Zakonom je uređeno arbitražno rešavanje sporova (arbitraža) bez stranog elementa (unutrašnja arbitraža)
i sporova sa stranim elementom (međunarodna arbitraža). Međunarodna arbitraža je ona arbitraža koja
za predmet ima sporove iz međunarodnih poslovnih
odnosa, a naročito ako se izvan države u kojoj stranke
imaju svoja poslovna sedišta nalazi mesto arbitraže,
ako je određeno u sporazumu o arbitraži ili na osnovu
njega, po čl. 3. stav 1. tačka 2. pod a) citiranog Zakona.
Stranke u ovom sporu su ugovorile nadležnost arbitraže sa sedištem u Parizu, što je u skladu sa prethodno
navedenim odredbama Zakona. Prema čl. 5. Zakona
arbitraža se može ugovoriti za rešavanje imovinskog
spora o pravima kojima stranke slobodno raspolažu
osim sporova za koje je određena isključiva nadležnost
suda. Sporazumom o arbitraži stranke poveravaju arbitražnom sudu na rešavanje svoje buduće sporove ili
│
39
PARNIČNI, VANPARNIČNI I IZVRŠNI POSTUPAK
sporove nastale iz određenog pravnog odnosa, i taj
sporazum može biti sadržan u odredbi ugovora (arbitražna klauzula) ili u posebnom ugovoru, prema čl.
9. Zakona. Sporazum o arbitraži je ništav ako vrsta
sporova na koje se odnosi nije podobna za arbitražu,
ako nije zaključen u formi propisanoj Zakonom, ako
stranke nisu imale potrebna svojstva i sposobnost za
njegovo zaključenje, ili je zaključen pod uticajem prinude, pretnje, prevare ili zablude, koja ništavost je regulisana čl. 10. Zakona.
S obzirom da se radi o pravima kojima parnične
stranke kao ugovorne strane mogu slobodno da raspolažu i u skladu sa tim su arbitražnom klauzulom u zaključenim ugovorima predvidele nadležnost arbitraže
u Parizu kao izabranog suda, to je pravilan zaključak
prvostepenog suda da se radi o pravno valjanoj arbitražnoj klauzuli, pri tom imajući u vidu da ne postoji
osnov za ništavost sporazuma o arbitraži po čl. 10. Zakona o arbitraži. Stoga su neosnovani žalbeni navodi
tužioca i pozivanje na odredbe člana 469a Zakona o
parničnom postupku, s obzirom da su iste prestale da
važe, a da je Zakonom o arbitraži drugačije rešeno pitanje ugovaranja međunarodne arbitraže, što proizilazi iz citiranih odredbi tog Zakona.”
(Rešenje Višeg trgovinskog suda,
Pž. 9058/2006 od 22.3.2007. godine)
Nadležnost suda
Nadležnost suda i uloga suda u slučaju postojanja
Sporazuma o arbitraži, definisani su članom 7. Zakona. Državni sud može u vezi sa arbitražom da preduzima samo one radnje koje su izričito određene samim
Zakonom.
S obzirom na odredbe navedenog člana, da bi se
moglo zaključiti koje radnje može preduzimati državni
sud, neophodno je analizirati kako je regulisana uloga
suda po Zakonu.
Prema odredbama člana 14. Zakona predviđeno je
da se sud, kome je podneta tužba, u sporu koji je predmet Sporazuma o arbitraži, oglašava nenadležnim i odbacuje tužbu, po prigovoru stranke, koji mora da bude
podnet pre upuštanja u raspravljanje o predmetu spora,
osim ako utvrdi da je sporazum o arbitraži očigledno ništav, da je bez dejstva ili da ga nije moguće izvršiti.
Odredba citiranog člana očigledno ukazuje da se
sud bez prigovora stranke ne može oglasiti nenadležnim i odbaciti tužbu pozivajući se na postojanje
arbitražnog sporazuma. Naprotiv samo po prigovoru
nenadležnosti usled ugovaranja arbitražnog sporazuma podnetog od strane stranke i to u tačno određenoj
fazi postupka odnosno, pre upuštanja u raspravljanje
40 │
o predmetu spora, sud se može, a u toj situaciji i mora
oglasiti nenadležnim i odbaciti tužbu.
Izuzetak je situacija u kojoj bi i pored prigovora
nenadležnosti suda zbog ugovaranja nadležnosti arbitraže, odnosno postojanja Sporazuma o arbitraži i bez
obzira što je isti podnet blagovremeno, odnosno pre
upuštanja u raspravljanje, sud utvrdio da je navedeni
Sporazum o arbitraži očigledno ništav imajući u vidu
kriterijume o ništavosti Sporazuma o arbitraži iz člana
10. Zakona ili da je isti bez dejstva u smislu stava 2. istog
člana kao i da ga nije moguće izvršiti.
U tim situacijama bez obzira na postojanje prigovora i njegovu blagovremenost, sud se ne može oglasiti
nenadležnim i odbaciti tužbu.
Sudska praksa u vezi sa
nadležnošću suda
"… Domaći sud ne pazi po službenoj dužnosti na
postojanje takvog ugovora, i ne može se po službenoj
dužnosti oglasiti nenadležnim i odbaciti tužbu, već je
dužan da tužbu dostavi tuženom, i tek po prigovoru
tuženog može se oglasiti nenadležnim i odbaciti tužbu
zbog ugovorene nadležnosti stranog suda. Ovo proizilazi iz odredbe člana 16. stav 3. Zakona o parničnom
postupku, odredbe člana 50. i člana 81. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja,
odredbe člana 64. Zakona o parničnom postupku, te
odredbe člana 14. Zakona o arbitraži (ranije član 473.
Zakona o parničnom postupku).
Kako je tuženi u odgovoru na tužbu istakao prigovor nenadležnosti domaćeg suda, stekli su se uslovi da
sud odbaci tužbu. Ako je sud pogrešio i propustio da
tužbu odbaci u ovoj fazi postupka saglasno članu 81.
Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, može je odbaciti i docnije.”
Odgovor utvrđen na sednicama
Odeljenja Privrednog apelacionog suda
održanim 9. i 10.11.2010. godine
Iz obrazloženja:
„Kod takvog stanja stvari, pravilno je prvostepeni
sud zaključio da je prigovor mesne i apsolutne nenadležnosti suda neblagovremen. Odredbom člana 14. Zakona o arbitraži predviđeno je da će se sud kome je
podneta tužba u stvari koja je predmet sporazuma o
arbitraži oglasiti nenadležnim i odbaciti tužbu po prigovoru stranke, koji mora da bude podnet pre upuštanja u raspravljanje o predmetu spora, dok se prigovor
mesne nenadležnosti, u smislu člana 20. stav 1. Zakona
o parničnom postupku, mora istaći najdocnije na pripremnom ročištu, a ako ono nije održano do upuštanja
tuženog u raspravljanje o glavnoj stvari.
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
PARNIČNI, VANPARNIČNI I IZVRŠNI POSTUPAK
U konkretnom slučaju tuženi se u samom prigovoru koji je izjavio protiv rešenja o izvršenju upustio
u raspravljanje o glavnoj stvari i na taj način izgubio
pravo da u nastavku postupka istakne prigovor apsolutne i mesne nadležnosti prvostepenog suda.”
(Rešenje Privrednog apelacionog suda,
Pž. 1013/2011 od 18.1.2012. godine)
Iz obrazloženja:
„Ne može se prihvatiti revizijska tvrdnja da tuženi trećeg reda nije istakao prigovor apsolutne, već stvarne nenadležnosti Trgovinskog suda u Beogradu. Tačno je da u
zapisniku sa prvog ročišta za glavnu raspravu stoji da se
ističe prigovor stvarne nenadležnosti, ali se on obrazlaže
postojanjem ugovora o arbitražnom rešavanju spora.
To nesumnjivo predstavlja i razlog istaknutog prigovora. Stoga pogrešno označenje prigovora ne može
derogirati osnov na kome se isti temelji, a to je postojanje ugovorene arbitražne nadležnosti.
Nije od značaja revizijska tvrdnja o postojanju bitne povrede zbog propusta prvostepenog suda da odluči
o prejudicielnom zahtevu. Istaknutim prejudicielnim
zahtevom se spori valjanost - punovažnost arbitražne
klauzule. Međutim, sud je odluku o usvajanju prigovora
apsolutne nenadležnosti zasnovao upravo na činjenici
da između parničnih stranaka postoji pravno valjana
arbitražna klauzula. Time se odlukom o glavnoj stvari
konzimira i odluka o istaknutom prejudielnom zahtevu. U tom smislu su u prvostepenoj odluci dati i valjani
razlozi o punovažnosti arbitražne klauzule. Osim toga, prihvatanjem prigovora apsolutne nenadležnosti
trgovinskog suda daje se legitimnost ugovorenoj arbitražnoj klauzuli. To znači da je prvostepeni sud utvrdio
pravnu valjanost arbitražne klauzule. Zbog toga je isključena mogućnost donošenja suprotne odluke po prejudicielnom zahtevu.”
(Rešenje Vrhovnog suda Srbije,
Prev. 373/2006 od 6.12.2006. godine)
Iz obrazloženja:
„Polazeći od činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi
su se pravilnom primenom procesnog prava oglasili nenadležnim za rešavanje ovog spora, ukinuli sprovedene
radnje te odbacili tužbu. Odredbama člana 16. stav 3.
Zakona o parničnom postupku predviđeno je da kada
sud u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud republike Srbije po službenoj dužnosti
oglasiće se nenadležnim, ukinuće sprovedene radnje u
postupku i odbaciti tužbu. U konkretnom slučaju, stranke su se u Ugovoru o ulaganju sredstava stranog lica
u domaću organizaciju udruženog rada, zaključenog
1985. godine u članu 15. saglasile da će sve sporove u
toku izvršavanja odredbi ovog Ugovora izneti na rešavanje pred Međunarodnu trgovinsku arbitražu u Cirihu
- Švajcarska, iz čega proizilazi da su stranku ugovorile
arbitražnu klauzulu, Aneksom ugovora koji su kasnije
zaključile stranke nisu ukinule navedenu arbitražnu
klauzulu. Takođe, Sporazum iz 2004. godine stranke
nisu utvrđivale nove obaveze već su utvrdile obavezu
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
tuženog po osnovu već zaključenog ugovora. Pored toga, nesporno je da se tužilac izjasnio da sporno potraživanje potiče iz ranije zaključenih ugovora koji nisu izvršeni. Stoga je pravilno stanovište nižestepenih sudova
da se pitanje postojanja spornih obaveza tuženog imaju
raspraviti pred arbitražom u Cirihu, čija je nadležnost
određena punovažnim arbitražnim sporazumom.
Sadržina Sporazuma iz 2004. godine ne upućuje da se
radi o novom ugovornom odnosu. Naprotiv, predmet tog
Sporazuma su obaveze tuženog nastale po ugovoru iz
1985. godine kojim je ugovorena nadležnost arbitraže.
Stoga je neosnovan navod revizije da Sporazum iz 2004.
godine predstavlja novi ugovor koji derogira ranije ustanovljenu nadležnost arbitraže.”
(Rešenje Vrhovnog suda Srbije,
Prev. 409/2006 od 20.12.2006. godine)
Nadležnost za donošenje
privremene mere
Izuzetno značajna uloga suda određena je i u članu
15. Zakona gde je predviđeno da pre pokretanja arbitražnog postupka ili u toku postupka svaka stranka
može da podnese sudu zahtev za donošenje privremene mere a sud može da odredi takve mere.
Navedena odredba se primenjuje i kada se Sporazum o arbitraži odnosi na arbitražu čije je mesto u drugoj državi. Citiranom odredbom zapravo je definisana
mogućnost postupanja suda u situacijama u kojima se
spor već rešava pred arbitražom ili je ugovoreno arbitražno rešavanje istog spora. Sud i tada može odrediti
privremene mere na zahtev stranke (naravno ceneći
ispunjenost opštih uslova za određivanje privremenih
mera kao mera obezbeđenja). Arbitražni sud takođe
može odrediti privremene mere, ali je zbog potrebe
zaštite interesa stranaka i pre pokretanja ugovorenog
arbitražnog postupka kao i u toku samog postupka bilo
potrebno predvideti i način na koje bi se sprečilo osujećenje izvršenja, a to je svakako mogućnost suda da u
navedenim situacijama odredi privremene mere na zahtev svake od stranaka. Moglo bi se zapravo reći da je to
neka pomoćna uloga suda.
Organizovanje arbitraže
Arbitražno rešavanje sporova organizuje stalna
arbitražna institucija osnovana od privredne komore,
profesionalnih ili strukovnih udruženja i udruženja građana, ako je to u skladu sa njihovim aktima i delatnošću,
ili ad hoc arbitraža koje se organizuju u skladu sa sporazumom stranaka.
Kada je ugovorena arbitraža spor rešava arbitražni
sud koji čine arbitri.
│
41
PARNIČNI, VANPARNIČNI I IZVRŠNI POSTUPAK
Arbitražni sud
Spor za koji je ugovorena arbitraža uvek rešava
arbitražni sud. Broj arbitara ovog suda određuju
same stranke. Arbitražni sud mogu sačinjavati jedan
arbitar kao arbitar pojedinac ili tri odnosno više arbitara kao arbitražno veće, s tim što ukoliko se radi o
veću, broj članova mora uvek biti neparan. Ako stranke
ne odrede broj arbitara njihov broj određuje arbitražna
institucija koju su stranke sporazumom odredile - organ imenovanja, a ako ni njega nema ili on to ne učini,
broj arbitara može odrediti i nadležni sud što je takođe još jedna od uloga suda u arbitražnom rešavanju
sporova. Ukoliko arbitražu organizuje stalna arbitražna
institucija, ona vrši funkciju organa imenovanja odnosno određuje broj i imenuje arbitre ukoliko oni nisu
određeni.
Pri imenovanju arbitara Zakon prednost daje
volji stranaka predviđajući da se one mogu sporazumeti o postupku imenovanja arbitara, a samo ako takvog sporazuma nema, arbitri se imenuju u skladu sa
samim zakonom.
Arbitar
Prema odredbama člana 19. Zakona, arbitar može
biti svako fizičko lice koje je poslovno sposobno bez
obzira na državljanstvo.
Arbitar mora imati svojstva koja su stranke sporazumom utvrdile i mora biti nepristrasan i nezavisan u
odnosu na stranke i predmet spora. Arbitar ne može
biti lice koje je osuđeno na bezuslovnu kaznu zatvora (dok traju posledice osude) što je zakonsko ograničenje pri izboru arbitara.
Izabrani arbitar mora dati pisanu izjavu o prihvatanju dužnosti arbitra, a pre davanja iste, dužan
je da saopšti činjenice koje mogu opravdano izazvati sumnju u njihovu nepristrasnost i nezavisnost.
Ukoliko su iste činjenice nastupile ili ih je arbitar saznao
po prihvatanju dužnosti arbitra, on je obavezan da ih
odmah, bez odlaganja, saopšti strankama čim ih dozna.
Obaveza arbitra je da savesno i efikasno obavlja
dužnost arbitra.
Razlozi i postupak izuzeća arbitra propisan je samim Zakonom, kao i prestanak dužnosti arbitra (čl. 23.
do 25. Zakona).
Po prestanku dužnosti arbitra imenuje se novi prema istoj zakonskoj proceduri.
Troškovi arbitraže
Zakon odredbama člana 18. reguliše da troškove
arbitraže snose stranke u iznosu koji utvrđuje arbitražni sud. Stranke su dužne da na zahtev arbitraž-
42 │
nog suda unapred plate troškove. Stalna arbitražna
institucija sama uređuje troškove arbitraže i tarifu istih.
Nadležnost arbitražnog suda
Arbitražni sud je pre svega dužan da odluči o
svojoj nadležnosti što podrazumeva da odlučujući o
svojoj nadležnosti odlučuje po prigovoru o postojanju ili punovažnosti Sporazuma o arbitraži, jer je
upravo navedeni sporazum i osnov nadležnosti arbitražnog suda, pa je stoga u slučaju prigovora svakako
neophodno pre svega rešiti da li takav Sporazum postoji
i da li je punovažan.
Kako shodno ranije iznetom, Sporazumu o arbitraži može biti zasebni sporazum stranaka ili arbitražna
klauzula o ugovoru, to zakonodavac predviđa da, ako je
Sporazum o arbitraži zaključen kao arbitražna klauzula,
arbitražni sud prilikom odlučivanja po prigovoru o postojanju ili punovažnosti Sporazuma o arbitraži, smatra navedenu arbitražnu klauzulu nezavisnom od
ostalih odredaba ugovora. Navedeno znači da bi se pri
oceni postojanja i punovažnosti Sporazuma o arbitraži
cenila navedena klauzula potpuno zasebno od ostalih
odredaba ugovora, te da eventualna ništavost ugovora
ili neke od odredbi ugovora ne bi automatski povukla i ništavost ugovorene arbitražne klauzule.
Posebno je naglašeno da odluka arbitražnog
suda o proglašenju ništavim ugovora koji sadrži
arbitražnu klauzulu ne povlači i ništavost same klauzule što je u skladu sa stavom da se radi o posebnom
Sporazumu koji je samo fizički pripojen ugovoru.
Prigovor nenadležnosti arbitraže
Prigovor da arbitražni sud nije nadležan za rešavanje određenog spora tuženi mora da podnese
najkasnije kada i odgovor na tužbu, s tim što on pravo podnošenja navedenog prigovora ima i kad je imenovao arbitra ili je učestvovao u njegovom imenovanju. To
znači da se učešće u imenovanju arbitra ili imenovanja
arbitra ne smatra konkludentnom radnjom kojom bi se
dala saglasnost na ugovaranje arbitražne klauzule, već
i u toj situaciji tuženi ima prava da ističe prigovor nenadležnosti arbitraže i ona prevashodno o tom prigovoru mora odlučiti, pre no što se upusti u raspravljanje o
predmetu spora.
Prigovor prekoračenja ovlašćenja
i sudska kontrola odluke
Tuženi takođe može podneti i prigovor da arbitražni sud prekoračuje granice svojih ovlašćenja
- prigovor prekoračenja ovlašćenja. Navedeni prigovor stranka mora da podnese čim pitanje za koje se
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
tvrdi da prelazi granice ovlašćenja arbitražnog suda bude izneto u arbitražnom postupku, jer se time sprečava
odugovlačenje samog arbitražnog postupka. Arbitražni
sud međutim može da dozvoli da se i prigovor nenadležnosti arbitraže kao i prigovor prekoračenja ovlašćenja podnesu i kasnije, ako oceni da je do zakašnjenja
došlo iz opravdanih razloga.
O prigovorima nenadležnosti i istaknutom prigovoru prekoračenja ovlašćenja arbitražni sud može odlučiti kao o posebnom prethodnom pitanju (a
to znači uz donošenje posebne odluke) ili odlukom
o predmetu spora. Ukoliko arbitražni sud o prigovoru nenadležnosti ili prekoračenju nadležnosti arbitraže
odluči kao o posebnom pitanju svaka stranka može u
roku od 30 dana od dana dostavljanja odluke da zahteva
od suda određenog Zakonom, da odluči o tom pitanju.
To je još jedna od uloga sudova kojom se prema odredbama samog Zakona zapravo vrši kontrola pravilnosti
odluke arbitražnog suda o prigovoru nenadležnosti odnosno prigovoru prekoračenja ovlašćenja i protiv navedene odluke suda prema izričitim odredbama člana 30.
stav 3. Zakona, žalba nije dozvoljena.
Arbitražni sud međutim ne zastaje sa postupkom
dok navedeni postupak pred sudom traje, već postupak
nastavlja i donosi arbitražnu odluku. Navedeno zakonsko rešenje uneto je u cilju efikasnosti i brzine postupka
ali istovremeno i kontrole pravilnosti postupanja.
Sudska praksa
Iz obrazloženja
"Nadležnost arbitraže ceni se na taj način što će
se ispitati da li postoji punovažan arbitražni sporazum (kompromis ili kompromisorna klauzula). Ako su
stranke povrgle arbitražni sporazum pravu neke druge države, potrebno je da budu ispunjeni uslovi za punovažnost arbitražnog sporazuma prema tom pravu,
kao i prema pravu Republike Srbije.
Da bi arbitražni sporazum bio punovažan, neophodno je da se ispune određeni uslovi. Te uslove ceni
pre svega sama arbitraža, a eventualno i sud, najčešće
u postupku za poništaj ili za priznanje i izvršenje arbitražne odluke. Postavlja se pitanje kako se ceni punovažnost arbitražnog sporazuma u slučaju da se pitanje pojavi pred sudom Republike Srbije. Prvo pitanje
koje se postavlja je, prema kome pravu valja ceniti arbitražni sporazum. Odgovor na ovo pitanje zavisi pre
svega od toga da li se u datom slučaju primenjuje neka
međunarodna konvencija ili ne. Ako se ne primenjuje
specijalan konvencijski režim, treba primeniti merila
našeg prava, a ako bi stranke ugovorile merodavno
pravo, onda je za punovažnost arbitražnog sporazuma neophodno da budu ispunjeni uslovi i po našem
pravu i prema izabranom pravu.
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
PARNIČNI, VANPARNIČNI I IZVRŠNI POSTUPAK
Naše pravo postavlja sledeće uslove za punovažnost podvrgavanja spoljno-trgovinskoj arbitraži: 1.
barem jedna od stranaka treba da je inostrano pravno
ili fizičko lice; 2. može da se radi samo o takvom sporu
u kome bi stranke mogle da se poravnaju, tj. u kojem
mogu slobodno da raspolažu svojim materijalno-pravnim ovlašćenjima. To je tzv. Uslov „arbitrabiliteta”; 3.
ne može se zaključiti punovažan arbitražni sporazum,
ako je reč o sporu za koji je predviđena isključiva nadležnost našeg pravosuđa; 4. određivanje broja arbitara nije uslov punovažnosti arbitražnog sporazuma; 5.
pretpostavka za punovažnost arbitražnog sporazuma
je i pismena forma.”
(Rešenje Višeg trgovinskog suda,
Pvž. 118/2007(2) od 16.2.2007. godine)
Određivanje privremene mere
Arbitražni sud može u toku postupka na predlog
jedne od stranaka odrediti privremenu meru, a može istovremeno odrediti da protivna strana položi odgovarajuće obezbeđenje. Imajući u vidu navedeno treba se
podsetiti da pored arbitražnog suda, u toku arbitražnog
postupka na zahtev stranaka privremenu meru može
odrediti i državni sud.
Postupak pred arbitražnim sudom
Izuzetno je značajno da su stranke slobodne da same sporazumno odrede pravila postupka po kojima
će arbitražni sud postupati ili da upute na određena arbitražna pravila u skladu sa odredbama samog
Zakona.
Ako je arbitraža međunarodna stranke se mogu
sporazumeti da se na arbitražni postupak primeni
strano pravo.
Iz navedenog je evidentno da stranke mogu uticati
kod arbitražnog postupka ne samo na pravo koje će se
kao merodavno primeniti, a što je moguće kao ugovaranje merodavnog prava i u parničnom postupku pred
sudom, već i na određivanje pravila postupka, po kojima će se sprovesti sam postupak odnosno, po kojima
će postupati arbitražni sud, a što u sudskom postupku
svakako nemaju mogućnosti.
Zakon reguliše i situaciju u kojoj stranke ne iskoriste svoje pravo i mogućnost i ne postignu sporazum
odnosno sporazumno ne odrede pravila postupka, pa
predviđa da u toj situaciji arbitražni sud može voditi
postupak na način koji smatra celishodnim u skladu sa odredbama Zakona.
Ovlašćenje arbitražnog suda obuhvata i pravo da
odlučuje o dopuštenosti, značaju i dokaznoj snazi
predviđenih i izvedenih dokaza.
│
43
PARNIČNI, VANPARNIČNI I IZVRŠNI POSTUPAK
Bitna načela postupka ipak su izričito Zakonom
propisana, a to su ravnopravnost stranaka pred arbitražnim sudom i obaveza arbitražnog suda da svakoj
stranci omogući da iznese svoje stavove i dokaze
kao i da se izjasni o radnjama i predlozima protivne
strane.
Navedena bitna načela postupka svakako predstavljaju onaj minimum koji se mora ispuniti i pri ugovaranju određenih pravila postupka odnosno koji ne može
biti povređen - isključen, ni sporazumom strana.
Mesto arbitraže
Izuzetno je značajno da stranke mogu u arbitražnom Sporazumu odrediti i mesto arbitraže, a ukoliko to nisu učinile, prema samom Zakonu, mesto arbitraže određuje arbitražni sud, vodeći računa o okolnostima slučaja koje obuhvataju i pogodnost određenog
mesta za stranke.
Ukoliko su se stranke sporazumele da organizaciju
arbitraže povere stalnoj arbitražnoj instituciji, mesto
arbitraže se određuje u skladu sa njenim pravilima, a
ukoliko ni jedno od navedenih pravila ne daje mogućnost određivanja mesta arbitraže, smatra se da je mesto
arbitraže, mesto koje je u arbitražnoj odluci označeno
kao mesto njenog donošenja.
Zakonom je predviđena mogućnost i da se arbitražni sud sastane u bilo kom mestu kad oceni prikladnim,
radi većanja arbitara ili radi saslušanja svedoka veštaka
ili stranaka, kao i radi pregleda robe, drugih predmeta
i isprava.
Jezik arbitraže
Velika pogodnost arbitražnog postupka je što stranke sporazumom mogu da odrede i jezik ili jezike
na kojima će se voditi arbitražni postupak, a Zakon
samo reguliše na kom jeziku će se arbitražni postupak
voditi ukoliko takvog sporazuma stranaka nema. Zakon
u toj situaciji predviđa da će o tome odlučiti arbitražni sud, vodeći računa o mestu arbitraže i jeziku koji su
stranke koristile u svom pravnom odnosu.
Stalne arbitražne institucije svojim pravilima
mogu da urede pitanje jezika u arbitražnom postupku, što one redovne i čine.
Zakon definiše da se jezik arbitraže primenjuje na
sve pismene izjave stranaka, na usmenu raspravu, na
arbitražne odluke i druge akte arbitražnog suda, osim
ako se stranke drugačije sporazumeju ili ako u nedostatku takvog sporazuma arbitražni sud nije drugačije
odlučio.
Arbitražni sud može odrediti da se uz pismene dokaze priloži i prevod na jezik ili jezike koje su stranke
sporazumno odredile ili koje je odredio sam arbitražni
sud.
44 │
Do određivanja jezika postupka tužba, odgovor
na tužbu i drugi podnesci mogu se podneti na jeziku ugovora ili na jeziku sporazuma o arbitraži ili na
srpskom jeziku. (član 35. Zakona).
Postupak pred arbitražom
i uloga - pomoć suda
Još jedna pogodnost arbitražnog rešavanja sporova
je što rokove za podnošenje tužbe i odgovora na tužbu određuju same stranke ili arbitražni sud, a stranke mogu prema izričitim odredbama člana 36. Zakona,
da u toku postupka izmene ili dopune tužbe odnosno
odgovore na tužbu, osim ako se nisu drugačije sporazumele ili ako arbitražni sud radi efikasnosti postupka ne
odluči drugačije. Navedena mogućnost uticaja stranaka
na sam tok i rokove postupka ne postoji u sudskom postupku, jer je tu sve izričito definisano Zakonom.
Važno je naglasiti da se u arbitražnom postupku
može isključiti mogućnost podnošenja protivtužbe,
jer je članom 37. Zakona predviđeno da tuženi može da
podnese protivtužbu, ako se stranke nisu drugačije sporazumele, a što nedvosmisleno ukazuje da postoji i mogućnost sporazuma o nemogućnosti podnošenja protivtužbe, a što takođe u sudskom postupku nije moguće.
Sam arbitražni postupak od samog inicijalnog akta
- tužbe sve do donošenja odluke, kao i sve njegove faze usmenog i pismenog postupanja, obaveze obaveštavanja, način dostavljanja i prijema pismena, posledice
propuštanja, gubitak prava na prigovor, svedoci veštaci
i druga dokazna sredstva kao i pomoć suda u izvođenju dokaza mogu biti među strankama sporazumno
regulisani, a ako to nije slučaj regulisani su odredbama
Zakona.
Izuzetno je važno naglasiti da Zakon reguliše i posledice propuštanja u članu 42.
Predviđeno je da ako se stranke nisu drugačije
sporazumele i ako bez navođenja opravdanih razloga tužilac posle podnošenja zahteva za arbitražu ne
podnese tužbu u skladu sa članom 36. stav 2. arbitražni sud obustavlja postupak.
Takođe je predviđeno da ako tuženi ne podnese
odgovor na tužbu u skladu sa članom 36. stav 3. Zakona, arbitražni sud će nastaviti postupak, pri čemu se
ne smatra da propuštanje znači da tuženi priznaje
navode i zahteve tužbe.
Treća zakonom regulisana situacija je izostanak jedne od stranaka - ako jedna od stranaka, ne dođe na
usmenu raspravu iako uredno pozvana ili ne podnese pismene dokaze. Tada arbitražni sud može
da nastavi postupak i donese arbitražnu odluku na
osnovu dokaza koji su podneti.
Navedene posledice propuštanja očigledno su sasvim različite od posledica koje predviđa Zakon o parničnom postupku, za slučaj istog ponašanja odnosno
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
propuštanja u toku parničnog postupka, a posebno je
potrebno ponovo podsetiti da sve one važe samo u slučaju ako same stranke nisu drugačije ugovorile odnosno ukoliko se nisu drugačije sporazumele, jer su pravila postupka u dispoziciji volje stranaka.
Radi efikasnosti arbitražnog postupka, regulisano je
i pitanje gubitka prava na prigovor, tako što je predviđeno da stranka koja, iako zna da neka odredba zakona od čije primene stranke mogu da odustanu, nije
poštovana ili da neki uslov koji proističe iz Sporazuma o arbitraži, nije poštovan, nastavi da učestvuje u
arbitražnom postupku, a da bez odlaganja nije stavila prigovor ili da nije stavila prigovor u predviđenom roku, gubi pravo na prigovor kojim se poziva
na nepoštovanje te zakonske odredbe ili tog uslova.
Kod regulisanja dokaznih sredstava, takođe, ima
mnogo razlike u odnosu na parnični postupak. Svedoci
se po pravilu saslušavaju na raspravi, ali mogu biti
saslušani i van rasprave ako na to pristanu i stranke se tome ne protive. Treba uočiti, međutim, da nema
mogućnosti prilaganja pisane overene izjave svedoka,
koja je Zakonom o parničnom postupku koji je u primeni od 1.2.2012. godine predviđena.
Važno je kod svedoka uočiti i da prema svedocima,
arbitražni sud ne može da izriče procesne mere ili
kazne, što je takođe drugačije rešenje od rešenja Zakona o parničnom postupku.
U pogledu veštačenja kao dokaznog sredstva, važno
je uočiti da ukoliko se stranke nisu drugačije sporazumele, arbitražni sud može da imenuje jednog ili
više veštaka radi davanja nalaza i mišljenja dok je
mogućnost imenovanja veštaka po službenoj dužnosti
od strane parničnog suda gotovo isključena, odnosno
ograničena na izuzetno mali broj situacija (postupanje
suprotno članu 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku
i u slučaju neuspeha usaglašavanja nalaza više veštaka).
Analizirajući postupak pred arbitražnim sudom i
postupanje samog suda, treba uočiti da arbitražni sud
može zatražiti u toku arbitražnog postupka pomoć
suda radi izvođenja dokaza, i da dokaze koji su izvedeni pred sudom, arbitražni sud ceni kao dokaze
koje je sam izveo. Pregledom sudske prakse nisu nađeni primeri za ovakvo postupanje.
Okončanje arbitražnog postupka
Pravilo je da se Arbitražni postupak okončava
donošenjem arbitražne odluke kojom se rešava
o svim zahtevima stranaka (konačna arbitražna
odluka).
Arbitražni sud može doneti delimične odluke ili
među odluke.
Arbitražni postupak može biti okončan bez donete odluke.
To će se desiti u slučajevima:
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
PARNIČNI, VANPARNIČNI I IZVRŠNI POSTUPAK
1. Povlačenja tužbe od strane tužioca, osim ako se tuženi tome protivi a arbitražni sud oceni da tuženi ima
opravdani interes da se donese konačna arbitražna
odluka;
2. Ako stranke sporazumno odluče o okončanju
postupka;
3. Arbitražni sud oceni da je arbitražni postupak
postao nemoguć i
4. Ako je arbitražni postupak obustavljen u skladu
sa Zakonom.
Arbitražna odluka se donosi primenom prava
odnosno pravnih pravila ugovora i običaja. Arbitražni sud, međutim, može da donese i odluku na osnovu pravde i pravičnosti, ako su se stranke o tome
izričito sporazumele. Ovo je pravo i dispozicija koje
stranke imaju samo u arbitražnom postupku, jer državni sudovi ne mogu nikada donositi odluku na osnovu
pravde i pravičnosti, niti stranke imaju slobodu da se
o tome sporazumevaju. Državni sudovi odluke donose
na osnovu prava odnosno uz njegovu primenu, dok su
pravna pravila i običaji samo pomoćni korektivni faktor
pri tumačenju.
Merodavno pravo pri donošenju arbitražne odluke u međunarodnoj arbitraži je pravo koje su
stranke same sporazumno odredile.Ako stranke nisu odredile merodavno pravo ili pravna pravila arbitražni sud u međunarodnoj arbitraži to pravo, odnosno pravila, određuje na osnovu kolizionih normi
koje oceni prikladnim vodeći uvek računa o odredbama
ugovora i običajima.
Arbitražna odluka se uvek donosi u pisanoj formi i sadrži uvod i izreku o predmetu spora, troškove arbitraže i obrazloženje, ako ga stranke sporazumom nisu isključile. Iz navedenog je evidentno da
postoji mogućnost da stranke isključe potrebu pisanja
obrazloženja arbitražne odluke, što je takođe potpuno
drugačije, jer je obaveza obrazloženja pri izradi sudske
odluke van dispozicije volje stranaka.
Predviđeno je takođe, da ako se stranke u toku postupka poravnaju o predmetu spora arbitražni sud
na njihov zahtev donosi odluku na osnovu poravnanja, ako navedeno poravnanje nije suprotno javnom
poretku.
Takva arbitražna odluka ima snagu kao i svaka druga arbitražna odluka odnosno predstavlja konačnu arbitražnu odluku.
Odluka arbitražnog suda je odmah po donošenju
- konačna, odnosno nema zakonom predviđene dvostepenosti, pa je stoga ista odmah i pravnosnažna.
Zakon međutim upravo iz navedenih razloga predviđa da se pred redovnim sudom može podneti tužba za poništaj arbitražne odluke, što je još jedna od
izuzetno značajnih uloga suda u arbitražnom rešavanju
sporova.
│
45
PARNIČNI, VANPARNIČNI I IZVRŠNI POSTUPAK
Uloga suda u postupku
poništaja Arbitražne odluke
Tužba za poništaj arbitražne odluke može se
podneti samo protiv domaće arbitražne odluke, što
znači da će naši sudovi biti nadležni samo za poništaj
arbitražnih odluka kojima je sedište arbitraže pri donošenju bilo na teritoriji Republike Srbije. Domaća arbitražna odluka je zapravo odluka koja je doneta u
unutrašnjoj ili međunarodnoj arbitraži u Republici
Srbiji, a za odlučivanje o tužbi za poništaj mesno je
nadležan sud mesta arbitraže.
Postupak po tužbi za poništaj arbitražne odluke
sprovodi se po odredbama Zakona o parničnom postupku, što znači da je dozvoljena žalba kao redovni
pravni lek, a revizija i dr. vanredni pravni lekovi.
Stranke ne mogu unapred da se odreknu prava
na tužbu za poništaj arbitražne odluke.
Razlozi poništaja
Domen postupanja i ispitivanja suda po tužbi za poništaj arbitražne odluke, zakonom je određen.
Tako je u članu 58. Zakona predviđeno da će sud
usvojiti tužbeni zahtev za poništaj samo ako tužilac
pruži dokaze da:
1) sporazum
o arbitraži nije punovažan po pravu koje su stranke sporazumno odredile ili po pravu Republike Srbije ako se stranke nisu drukčije
sporazumele:
2) stranka
protiv koje je arbitražna odluka doneta
nije bila uredno obaveštena o imenovanju arbitra ili o arbitražnom postupku ili iz nekog drugog
razloga nije mogla da iznese svoje stavove;
3) je arbitražnom odlukom rešen spor koji nije bio
obuhvaćen sporazumom o arbitraži ili su odlukom prekoračene granice tog sporazuma. Ako se
utvrdi da se deo odluke kojim su prekoračene granice sporazuma o arbitraži može odvojiti od ostalog
dela odluke, može da se poništi samo taj deo odluke;
4) sastav
arbitražnog suda ili arbitražni postupak
nisu bili u skladu sa sporazumom o arbitraži, odnosno sa pravilima stalne arbitražne institucije kojoj
je poverena organizacija arbitraže, osim ako taj sporazum nije u suprotnosti sa nekom odredbom Zakona od čije primene stranke ne mogu odstupiti ili, ako
takvog sporazuma nema, da sastav arbitražnog suda
ili arbitražni postupak nisu bili u skladu sa odredbama istog zakona, ili
5) se arbitražna odluka zasniva na lažnom iskazu
svedoka ili veštaka ili se zasniva na falsifikovanoj ispravi ili je do odluke došlo usled krivičnog
dela arbitra ili stranke, ako se ovi razlozi dokažu
pravnosnažnom presudom.
46 │
Važno je skrenuti pažnju, još jedanput, da je teret
dokazivanja nastupanja nekog od navedenih razloga za poništaj arbitraže odluke, na tužiocu, a to dalje
znači da će ako ne dostavi dokaze odluke biti doneta
primenom pravila o teretu dokazivanja, jer se spor vodi
po pravilima Zakona o parničnom postupku.
Ima međutim situacija kada i sud ima ovlašćenje da,
iako tužilac nije dostavio dokaze o postojanju zakonskih razloga poništaja, poništi arbitražnu odluku.
Poništaj odluke sud će izreći ako utvrdi da:
1) po
pravu Republike Srbije predmet spora nije podoban za arbitražu, (spor nije arbitrabilan) ili
2) su
dejstva odluke u suprotnosti sa javnim poretkom Republike Srbije.
Rok za poništaj arbitražne odluke
Rok za podnošenje tužbe za poništaj arbitražne odluke, izričito je zakonom propisan na period
od tri meseca od dana kada je tužilac primio arbitražnu odluku, a ukoliko je stranka podnela zahtev
za ispravku tumačenje ili dopunu odluke rok je tri
meseca od dana kada je odluka o ovim zahtevima
dostavljena strankama.
Postupak po tužbi za poništaj arbitražne odluke vodi se prema odredbama Zakona o parničnom postupku,
a prava na ovu tužbu stranke ne mogu se odreći. Navedeno je važno i zbog dozvoljenosti pravnih lekova na
presude kojima se poništavaju arbitražne odluke, odnosno odlučuje u navedenim parnicama.
Ako je preduzimanjem nekih radnji od strane Arbitražnog suda moguće otkloniti razloge za poništaj, parnični sud će u postupku zastati da bi arbitražni sud iste
radnje preduzeo.
Posledice poništaja arbitražne odluke
Posledice poništaja arbitražne odluke zavise od razloga poništaja.
Ako je sud poništio odluku iz razloga koji se ne odnose na postojanje i punovažnost Sporazuma o arbitraži u kome nisu bila navedena imena arbitara, taj sporazum i dalje obavezuje stranke, sve dok se one drugačije
ne sporazumeju, pa će za rešavanje navedenog spornog
odnosa i dalje ostati nadležna arbitraža.
Međutim ako između stranaka postoji sumnja o razlozima poništaja, na zahtev stranaka, o tome odlučuje
sud.
Posle poništaja arbitražne odluke od strane suda, novi arbitražni postupak između istih stranaka i
u vezi sa istom stvari može se voditi samo na osnovu
novog Sporazuma o arbitraži.
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
Sudska praksa u vezi sa
poništajem arbitražnih odluka
Iz obrazloženja:
"Odredbom člana 44. tada važećeg Pravilnika
o spoljnotrgovinskoj arbitraži pri Privrednoj komori Srbije propisano je da se na postupak pred
arbitražom primenjuju odredbe ovog Pravilnika,
osim ako Pravilnik ne sadrži odredbu koja se odnosi na pitanje koje se postavlja kada se primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako su
u skladu sa nadležnostima i načelima arbitražnog
postupka. Pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da
nema povrede arbitražnog postupka u smislu člana
34. i 36. Pravilnika o spoljnotrgovinskoj arbitraži
pri Privrednoj komori Srbije budući da tuženom u
arbitražnom postupku nije bilo onemogućeno da
raspravlja i odgovori na navode suprotne strane.
U granicama svojih ovlašćenja arbitražno veće je
slobodno odlučivalo o izvođenju dokaza i na osnovu slobodne ocene istih zaključilo da naknadno
dostavljeni dokazi tuženog u arbitražnom postupku nisu od značaja za konačnu odluku zbog čega
je odluka doneta na nejavnoj sednici. Nedonošenje
odluke arbitražnog veća u roku propisanom odredbom člana 47. stav 4. Pravilnika, na šta ukazuje
revident, nije razlog za poništaj iste, jer se radi o
instruktivnom roku.
Razlog za poništaj arbitražne odluke u smislu
člana 58. stav 1. tačka 3. je prekoračenje granica
arbitražnog sporazuma odlukom arbitraže ili rešavanje spora koji nije bio obuhvaćen sporazumom.
Arbitražnim sporazumom stranke su regulisale rešavanje pitanja spora iz ugovora, što jeste bio predmet spora pred arbitražom, te se eventualno prekoračenje tužbenog zahteva pred arbitražom ne
može podvesti pod navedeni razlog za poništaj arbitražne odluke. U zahtevu tužioca u arbitražnom
postupku za plaćanje kamate označena je zatezna
kamata, te dosuđivanje arbitražnog veća tužiocu u
arbitražnom sporu kamate po stopi od 2,8% godišnje predstavlja odluku arbitražnog veća u granicama zahteva. Povreda javnog poretka ne postoji
ukoliko je arbitražnom odlukom samo povređena
bilo koja materijalno-pravna odredba domaćeg
prava, već je potrebno nešto više, a to je da se sadržinom povređene norme pogađaju neke osnovne
vrednosti društvenog sistema, što ovde nije slučaj.”
(Rešenje Vrhovnog kasacionog suda,
Prev. 483/10 od 8.12.2011. godine)
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
PARNIČNI, VANPARNIČNI I IZVRŠNI POSTUPAK
Uloga suda u postupku za priznanje
i izvršenje arbitražnih odluka
Domaća arbitražna odluka odnosno arbitražna odluka koja je doneta od arbitraže sa sedištem na
teritoriji Republike Srbije ima snagu domaće pravnosnažne sudske odluke i izvršava se u skladu sa
odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Sl.
glasnik RS”, br. 31/2011 i 99/2011 - dr. zakon). Ona je
u potpunosti izjednačena sa pravnosnažnom sudskom
odlukom i ima jednaku pravnu snagu. Imajući u vidu
navedeno, domaće arbitražne odluke se izvršavaju
isto kao i presude domaćih sudova i nema potrebe
za njihovim priznanjem pred sudom.
Strana arbitražna odluka kao odluka doneta od
strane arbitražnog suda sa sedištem van teritorije
Republike Srbije ima snagu domaće pravnosnažne
sudske odluke, samo ako je ista priznata od strane
nadležnog suda Republike Srbije.
Stranom arbitražnom odlukom smatra se i odluka koju je doneo arbitražni sud u Republici Srbiji
ako je na arbitražni postupak primenjeno strano
pravo. Tako je i za navedene odluke uslov priznanje od
strane nadležnog suda Republike Srbije, odnosno iste
tek po priznanju imaju istu snagu kao i domaće pravnosnažne sudske odluke.
Za postupak priznanja stranih arbitražnih odluka
pored Zakona koji reguliše navedeni postupak od značaja je i da li postoji konvencija potpisana od strane
zemlje arbitraže i zemlje priznanje, jer prema Ustavu
Republike Srbije („Sl. glasnik RS”, br. 98/2006) konvencije predstavljaju deo našeg prava. Za priznanje
arbitražnih odluka važna je njujorška Konvencija o
priznanju i izvršenju inostranih arbitražnih odluka
(„Sl. list SFRJ - Međunarodni ugovori”, br. 11/81) od
10.6.1958. godine koju je potpisala i ratifikovala i naša
zemlja kao i veliki broj zemalja. Uslovi priznanja iz ove
konvencije o priznanju i izvršenju inostranih arbitražnih odluka su uneti u Zakon.
Nadležnost i postupak za
priznanje i izvršenje po Zakonu
O priznanju i izvršenju strane arbitražne odluke
odlučuje sud određen Zakonom, a mesno je nadležan sud na čijem području treba sprovesti izvršenje.
O priznanju strane arbitražne odluke, sud može da rešava kao o prethodnom pitanju u izvršnom
postupku, a znači u postupku sa zahtevom za izvršenje
strane arbitražne odluke. Može, međutim, rešavati i po
izričitom - odvojenom zahtevu za priznanje iste.
Postupak priznanja i izvršenja pokreće se pred
sudom, zahtevom, jer se radi o vanparničnom postupku i u istom stranka mora priložiti prema izričitim
odredbama člana 65. stav 4. Zakona:
│
47
PARNIČNI, VANPARNIČNI I IZVRŠNI POSTUPAK
1. Izvornu arbitražnu odluku ili njen overeni prepis;
2. Sporazum o arbitraži ili dokument o njenom prihvatanju u izvorniku ili overenom prepisu i
3. Overeni prevod strane arbitražne odluke i Sporazuma o arbitraži na jezik koji je u službenoj upotrebi
pred nadležnim sudom.
Donoseći odluku o priznanju strane arbitražne odluke ili odluku o priznanju iste kao prethodnom pitanju
za njeno izvršenje nadležni, sud je, shodno odredbama
Zakona, ovlašćen da odbije priznanje izvršenja, samo iz
strogo Zakonom navedenih razloga.
Tako se priznanje i izvršenje strane arbitražne
odluke može odbiti samo ako stranka protiv koje se
ono traži izvršni dužnik podnese dokaz da:
1. s porazum o arbitraži nije punovažan po pravu koje su stranke sporazumom odredile ili po pravu
države u kojoj je ta odluka doneta;
2. s tranka protiv koga je arbitražna odluka doneta
nije bila uredno obaveštena o imenovanju arbitara ili o arbitražnom postupku ili iz drugih razloga
nije mogla da iznese svoja sredstva;
3. a
ko se odluka odnosi na spor koji nije bio obuhvaćen sporazumom o arbitraži ili su odlukom
prekoračene granice tog sporazuma;
4. a
rbitražni sud ili arbitražni postupak nisu bili u
skladu sa sporazumom o arbitraži ili ako takvog
sporazuma nema u skladu sa pravom države u kojoj je mesto arbitraže;
5. o
dluka još nije postala obavezujuća za stranke ili
je tu odluku poništio ili obustavio od izvršenja
sud države u kojoj ili na osnovu čijeg prava je odluka doneta.
I ovde je potrebno posebno naglasiti da je teret dokazivanja da je postojanje razloga za odbijanje priznanja
strane arbitražne odluke po zakonu izričito predviđen
na strani izvršnog dužnika, pa će zato on morati da dostavi dokaze o ispunjenju jednog od navedenih razloga.
Izuzetak od navedenog je u ovlašćenju i obavezi
suda da odbije priznanje i izvršenje arbitražne odluke ako utvrdi da:
1. p
o pravu Republike Srbije predmet spora nije podoban za arbitražu ili
2. a
ko su dejstva arbitražne odluke u suprotnosti sa
javnim poretkom Republike Srbije.
Ako stranka protiv koje se izvršenje traži nije dostavila dokaze o ispunjenosti uslova za odbijanje priznanja odnosno izvršenja strane sudske odluke i ako sud
pred kojim se priznanje i izvršenje arbitražne odluke
traži, nije utvrdio da je odluka doneta u sporu koji nije
podoban za arbitražu po pravu Republike Srbije ili da
su dejstva arbitražne odluke u suprotnosti sa javnim
poretkom Republike, doneće odluku o priznanju i izvršenju strane arbitražne odluke. Navedena odluka
suda mora sadržati obrazloženje, a protiv iste se
može izjaviti žalba u roku od 30 dana od dana njenog dostavljanja.
48 │
Odredbe Zakona o izvršenju i obezbeđenju primenjuju se i na priznanje strane arbitražne odluke kada je
o priznanju odlučeno kao o prethodnom pitanju u izvršnom postupku.
Činjenica da se postupak priznanja vodi po odredbama vanparničnog odnosno izvršnog postupka, uslovljava i pravne lekove na navedene odluke. Tako npr.
Revizija nije dozvoljena protiv odluke o priznanju
strane arbitražne odluke.
Sudska praksa u vezi sa postupkom
priznanja stranih arbitražnih odluka
Iz obrazloženja
"Prema Zakonu o arbitraži odredbama čl. 66. propisano je da se priznanje o izvršenju od strane arbitražne odluke može odbiti na zahtev stranke protiv
koje se ona traži samo ako stranka podnese dokaz da
1) Sporazum o arbitraži nije punovažan po pravu koje
su stranke sporazumom odredile ili po pravu države
u kojoj je ta odluka doneta, 2) stranka protiv koje je
arbitražna odluka doneta nije bila uredno obaveštena
o imenovanju arbitra ili arbitražnom postupku ili iz
drugih razloga nije mogla da iznese svoja sredstva i
3) da se odluka odnosi na spor koji nije bio obuhvaćen
Sporazumom o arbitraži ili su odlukom prekoračene
granice tog sporazuma; 4) Arbitražni sud ili arbitražni postupak nisu bili u skladu sa Sporazumom o arbitraži ili ako sporazuma nema u skladu sa pravom
države u kojoj je mesto arbitraže; 5) odluka još nije
postala obavezujuća za stranke ili je tu odluku poništio ili obustavio od izvršenja suda države u kojoj ili
na osnovu čijeg prava je odluka doneta. Prema odredbama čl. 66. Zakona o arbitraži, izvršena je negativna
numeracija uslova za priznanje i izvršenje stranih arbitražnih odluka a teret dokazivanja da nisu ispunjeni
uslovi za priznanje arbitražne odluke je na strani protivnika predlagača.”
(Rešenje Višeg trgovinskog suda,
Pvž. 807/2008 (3) od 29.12.2008. godine)
Iz obrazloženja:
„Razlozi za odbijanje priznanja strane arbitražne
odluke koji se cene po službenoj dužnosti su arbitrabilnost i javni poredak. Radi se o odredbi člana 66. stav 2.
Zakona o arbitraži.
Jedan od navoda žalbe jeste da prvostepeni sud nije cenio
navode iz podneska protivnika predlagača koji se odnose na
nepravedno vođenje postupka pred arbitražom, a posebno iz
razloga što je protivnik predlagača izneo bitne okolnosti da
on nije bio izvorni dužnik, da je obavezu prema predlagaču
preuzeo pod isključivim uslovom, da ovde predlagač protivniku predlagača obezbedi izvođenje građevinskih radova.
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
PARNIČNI, VANPARNIČNI I IZVRŠNI POSTUPAK
Dalje smatra da je iz sadržine arbitražne odluke jasno da predlagač svoje obaveze nije ispunio, pa ovakvo
postupanje predstavlja povredu osnovnih načela ugovornih odnosa, a pre svega savesnosti i poštenja, što
predstavlja povredu javnog poretka Republike Srbije i
smetnje za priznanje strane arbitražne odluke.
Drugostepeni sud najpre nalazi da u pogledu razlog a koji se cene po službenoj dužnosti, a u materiji
priznanja strane arbitražne odluke, arbitrabilnost je
prisutna. Reč je o tome da je doneta arbitražna odluka o materiji koja je podobna za arbitražno rešavanje.
Zakon o arbitraži kao objektivno arbitrabilne određuje
imovinske sporove kojima stranke slobodno raspolažu
i za koje nije predviđena isključiva nadležnost (član 5.
stav 1. Zakona o arbitraži).
Kada je u pitanju javni poredak, na koga se u žalbi
protivnik predlagača poziva i njegovu povredu, valja
ukazati na to da javni poredak treba usko tumačiti i da
se mora raditi o fundamentalnim principima pravde
na kojima se zasniva pravni sistem, i da je opreznost
u upotrebi javnog poretka razumljiva, jer je reč o institutu dovoljno elastičnom da prosto mami da se pod
njega podvuku svi aspekti i meritorne kontrole koja u
principu nije dopuštena u postupku poništaja. Svaka
država ima određene svetonazore koje smatra fundamentalnim. Naš Zakon o arbitraži ne predviđa različit
režim za domaće arbitraže i arbitraže sa elementom
inostranosti, pa koncept javnog poretka prilikom postupka treba tumačiti restruktivno, i bez potrebe da
se eventualno raščlanjuje na domaću i međunarodnu
komponentu.”
(Rešenje Privrednog apelacionog suda,
Pvž. 215/2011 od 16.03.2011. godine)
Iz obrazloženja:
„Međunarodna trgovačka arbitraža, kao dominantna komponenta modernog arbitriranja, svoj uspeh
u ogromnoj meri duguje pravnom instrumentu Konvenciji o priznanju izvršenju inostranih arbitražnih
odluka (Njujork, 10. juna 1958. godine). Konvencija
je objavljena u „Sl. listu SFRJ” - Međunarodni ugovori, br. 11/1981. Stupila je na snagu u međunarodnom
smislu 07. juna 1959. godine, a u odnosu na Jugoslaviju 12.04.1982. godine. Članice te Konvencije su pored
ostalog Francuska, Švajcarska i Austrija.
Odredbe ove Konvencije (nadalje NYK) praktično su
unifikovale propise o priznanju odluke na svetskom nivou i izvršile odlučujući uticaj na način na koji su se kasnije pozivala nacionalna arbitražna zakonodavstva.
Kao ratifikovani međunarodni ugovor NYK je najviši
izvor prava u Srbiji u pogledu režima priznanja odluka.
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
S obzirom na to da su rešenja NYK inplementirana u
MZ-Uncitral Model zakona o međunarodnoj trgovinskoj
arbitraži, donošenjem Zakona o arbitraži nacionalni zakonski režim priznanja u Republici Srbiji je u potpunosti
usklađen sa NYK. Time su postale irelevantne i dve rezerve koje je naša zemlja izrazila pri pristupanju NYK.
Prva je bila tzv. „rezerva reciprociteta”, što je značilo da
se olakšani konvencijski režim priznanja primenjuje samo prema odlukama koje su donete u drugim državama
članicama. Donošenjem Zakona o arbitraži ova rezerva
je u potpunosti prestala da igra bilo kakvu ulogu. Treba napomenuti da izraz „rezerva reciprociteta” nipošto
nije ni značila da se preko diplomatskog reciprociteta
uspostavljenog NYK tražilo dokazivanje postojanja nekakvog faktičkog reciprociteta u oblasti priznanja stranih arbitražnih odluka. Druga rezerva koja je izgubila
na važnosti jeste „komercijalna rezerva”, - ratifikacijom
smo primenu Konvencije ograničili samo na priznanje
stranih odluka u materiji koju smatramo „trgovinskom”.
Stupanjem na snagu Zakona o arbitraži čije su odredbe
u ovom aspektu identične odredbama NYK, režim priznanja postao je gotovo potpuno jedinstven.
Stranke izuzetno retko ugovaraju merodavno procesno pravo, a naročito merodavno procesno pravo različito od prava zemlje gde arbitraža ima sedište. Ako se
takva iznimka i dogodi, naši sudovi za potrebe priznanja kao strane tretiraju samo arbitražne odluke donete
u inostranstvu, dakle, odluke arbitraža čije sedište nije
bilo u Srbiji.
Iako se redovno govori o priznanju i izvršenju arbitražnih odluka, to mogu biti i odvojeni postupci. Priznanje se može javiti kao glavno pitanje, ali i kao prethodno. Zakon o arbitraži eksplicitno je predvideo da se
priznanje kao prethodno pitanje može javiti u izvršnom
postupku.
Ako se o priznanju arbitražne odluke odlučuje kao o
glavnoj stvari, raspravlja se po pravilima vanparničnog
postupka.
Spor se pokreće zahtevom za priznanje, a što je predviđeno odredbom člana 65 stav 4 Zakona o arbitraži. Uz
zahtev stranka mora priložiti izvornu arbitražnu odluku ili njen overeni prepis, sporazum o arbitraži ili dokument o njenom prihvatanju u izvorniku ili overenom
prepisu i overeni prevod strane arbitražne odluke i sporazuma o arbitraži na jezik koji je u službenoj upotrebi
pred nadležnim sudom.
Sve je to propisano odredbom člana 65. stav 4. Zakona o arbitraži, kao i članom IV.1 NYK.”
(Rešenje Privrednog apelacionog suda,
Pvž. 382/11 od 13.05.2011. godine)
│
49
PARNIČNI, VANPARNIČNI I IZVRŠNI POSTUPAK
Iz obrazloženja:
„Republika Srbija je potpisnica Konvencije o priznanju i izvršenju inostranih arbitražnih odluka od
10. jula 1958. godine - Njujorška konvencija uz „rezervu reciprociteta”, Velika Britanija kao Konvencije.
Njujorška Konvencija iz 1958. godine, shodno iznetim
ustavnim odredbama sastavni je deo pravnog sistema
zemlje i direktno se primenjuje na odnose sa članicama - potpisnicama Konvencije.
Potpisivanjem odnosno ratifikacijom navedene
Konvencije države potpisnice sporazumele su se na
multilateralnom planu čime je uspostavljen i diplomatski reciprocitet o uslovima priznanja arbitražnih
odluka među državnim članicama.”
(Rešenje Višeg trgovinskog suda,
Pvž. 807/2008(1) od 29.12.2008. godine)
Iz obrazloženja:
„Poslednja napomena se odnosi na smetnje priznanja. NYK i zakoni bazirani na MZ uključujući i Zakon
o arbitraži Republike Srbije (nadalje: ZA), sačinjeni su
tako da priznanje odluke učine što lakšim. Razlozi iz
kojih se priznanje može odbiti taksativno su navedeni
i kontrola kojoj se odluka podvrgava je veoma ograničena. Po svojoj formulaciji i sadržini oni su gotovo
„preslikani” razlozi za poništaj koje poznaje MZ, te je
barem po opsegu, kontrola ista i u zemlji porekla i u
zemlji gde se pokušava sa priznanjem. Razlika je samo u tome što se u određenim aspektima pri poništaju
odluka kroz filter zemlje gde se traži poništaj, dok je
prilikom priznanja naglasak na pravu zemlje u kojoj
se traži priznanje.
Same smetnje se, poput razloga za poništaj, dele
na one koje sud ceni po službenoj dužnosti i na one koje sud ceni na zahtev stranke protiv koje se priznanje
traži (u pogledu tih smetnji teret dokazivanja leži na
stranci koja se protivi priznanju). Razlozi koji se cene
po službenoj dužnosti su arbitrabilnost i javni poredak
- dakle, isti oni koji se cene i u postupku poništaja prema MZ, samo sada sa stanovišta zemlje priznanja (čl.
V tačka 2. NYK, čl. 66. (2.) ZA, čl. 36. (1.) MZ. Odluka
s toga prolazi dvostruki filter arbitrabilnosti i javnog
poretka - jednom na izvorištu, drugi put na ulazu u
strani pravni sistem.
Sa druge strane, stranka koja se protivi priznanju
može isticati pet dodatnih razloga za odbijanje priznanja, koja su navedena u čl. 66. ZA.
Protivnik predlagača se u žalbi najpre poziva na
povredu načela ravnopravnosti stranaka u postupku
pred arbitražom, jer je arbitražni postupak vođen na
engleskom jeziku.
50 │
Međutim, član 6. tačka 4. Sporazuma ovde stranaka
obuhvata arbitražnu klauzulu sa sledećim sadržajem:
„Bilo koji spor koji proistekne ili u vezi sa ovim Sporazumom biće dostavljen Arbitražnom sudu za sport u
Lozani, Švajcarska, i konačno će biti rešen u skladu da
Zakonom o arbitraži koji se odnosi na spor, jezik arbitraže je engleski.”
Prema tome, nije povređeno načelo ravnopravnosti
stranaka kako to žalilac tvrdi, polazeći od sadržine arbitražne klauzule, odnosno čl. 6. tačka 4. Sporazuma ovde
stranaka.”
(Rešenje Privrednog apelacionog suda,
Pvž. 175/2010(1) od 25.3.2010. godine)
Iz obrazloženja:
„S obzirom na to da su rešenja NYK implementirana
u MZ (UNCITRAL Model Zakona o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži), donošenjem Zakona o arbitraži naš
je nacionalni režim priznanja u potpunosti usklađen sa
NYK. Time su postale irelevantne i dve rezerve koja je
naša zemlji izrazila pri pristupanju NYK (rezerve se nalaze u članu I (3) NYK). Prva je bila tzv. rezerva reciprociteta, što je značilo da se olakšani konvencijski režim
priznanja primenjuje samo prema odlukama koje su donete u drugim državama članicama. Proširenjem broja
članica na 142 ova rezerva je postala manje relevantna,
a donošenjem Zakona o arbitraži je u potpunosti prestala da igra bilo kakvu ulogu. Treba napomenuti da izraz
„rezerva reciprociteta” nipošto nije ni značio da se preko
diplomatskog reciprociteta uspostavljenog NYK tražilo
dokazivanje postojanje nekakvog faktičkog reciprociteta u oblasti priznanja stranih arbitražnih odluka. Druga
rezerva koja je izgubila na važnosti jeste „komercijalna
rezerva” - ratifikacijom smo primenu Konvencije ograničili samo na priznanje stranih odluka u materiji koju
smatramo „trgovinskom”.”
(Rešenje Privrednog apelacionog suda,
Pvž. 175/2010(2) od 25.3.2010. godine)
Iz obrazloženja:
„Pravilno su nižestepeni sudovi odbacili reviziju protivnika predlagača izjavljenu protiv rešenja o priznanju
strane arbitražne odluke, jer protiv pravnosnažne odluke drugostepenog suda donete u vanparničnom postupku priznanja strane arbitražne odluke, revizija nije
dozvoljena.
Prema odredbi člana 30. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku po opštim odredbama prvog dela ovog
zakona postupa se u svim pitanjima koja posebnim propisima sadržanim u ovom zakonu nisu drugačije određena, kao i u drugim vanparničnim stvarima za koje
posebnim zakonom nisu uređena pravila postupanja.
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
PARNIČNI, VANPARNIČNI I IZVRŠNI POSTUPAK
Zakonom o arbitraži propisana su pravila postupanja
za priznanje strane arbitražne odluke na osnovu kojih
se utvrđuje ispunjenost zakonom propisanih uslova
za priznanje strane arbitražne odluke. U smislu člana 68. stav 2. Zakona o arbitraži protiv odluke suda
o priznanju i izvršenju strane arbitražne odluke može se izjaviti žalba u roku od 30 dana od dana njenog
dostavljanja. Taj zakon ne predviđa mogućnost izjavljivanja revizije protiv pravnosnažnog rešenja drugostepenog suda o priznanju strane arbitražne odluke. U
vanparničnom postupku priznanja strane arbitražne
odluke ne odlučuje se u meritumu, već se samo ispituju
zakonom propisani uslovi za njeno priznanje, te nema
uslova za primenu odredbe člana 412. stav 1. u vezi sa
članom 394. ZPP i članom 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku, na koje se poziva revident.”
(Rešenje Vrhovnog kasacionog suda,
Prev 135/11 i Pzz1 61/11 od 27.10.2011. godine)
Uloga suda u arbitražnom
rešavanju sporova
Imajući u vidu sve izneto evidentno je da sudovi
imaju zakonom jasno definisanu ulogu u arbitražnom
rešavanju sporova. Odlike te uloge i njen obim, odnosno
situacije kada sud postupa mogu se sagledati i analizirati u nekoliko tačaka.
Nadležnost suda i uloga suda u slučaju postojanja
Sporazuma o arbitraži izričito su definisane time što je
u članu 7. Zakona navedeno da, državni sud može u
vezi sa arbitražom da preduzima samo one radnje
koje su izričito određene samim Zakonom.
Prema odredbama člana 14, Zakona predviđeno je
da se sud, kome je podneta tužba, u sporu koji je
predmet Sporazuma o arbitraži, oglašava nenadlež-
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
nim i odbacuje tužbu, po prigovoru stranke koji mora
da bude podnet pre upuštanja u raspravljanje o predmetu spora, osim ako utvrdi da je sporazum o arbitraži
očigledno ništav, da je bez dejstva ili da ga nije moguće
izvršiti.
U članu 15. Zakona predviđeno je da pre pokretanja
arbitražnog postupka ili u toku postupka svaka stranka može da podnese sudu zahtev za donošenje privremene mere, a sud može da odredi takve mere.
Ako stranke ne odrede broj arbitara njihov broj
određuje arbitražna institucija koju su stranke sporazumom odredile - organ imenovanja, a ako ni njega
nema ili on to ne učini, broj arbitara može odrediti i
nadležni sud, što je takođe još jedna od uloga suda u
arbitražnom rešavanju sporova.
Ukoliko arbitražni sud o prigovoru nenadležnosti ili
prekoračenja nadležnosti arbitraže odluči kao o posebnom pitanju, svaka stranka može u roku od 30 dana od
dana dostavljanja odluke, da zahteva od suda određenog Zakonom, da odluči o tom pitanju.
Arbitražni sud može zatražiti u toku arbitražnog
postupka pomoć suda radi izvođenja dokaza, a dokaze koji su izvedeni pred sudom, arbitražni sud ceni
kao dokaze koje je sam izveo.
Tužba za poništaj arbitražne odluke može se podneti protiv domaće arbitražne odluke, što znači da će naši
sudovi biti nadležni za poništaj arbitražnih odluka
kojima je sedište arbitraže pri donošenju bilo na teritoriji republike Srbije.
O zahtevu za priznanje strane arbitražne odluke,
odlučuje sud određen Zakonom, a mesno je nadležan sud na čijem području treba sprovesti izvršenje
iste.
O priznanju strane arbitražne odluke, sud može da
rešava i kao o prethodnom pitanju u izvršnom postupku, a što znači u postupku sa zahtevom za izvršenje
strane arbitražne odluke. •
Gordana Ajnšpiler-Popović
│
51
KRIVIČNO PRAVO I KRIVIČNI POSTUPAK
PREPORUKE ZA IZMENU KRIVIČNOG ZAKONIKA
SA POSEBNIM OSVRTOM NA KRIVIČNO DELO
ZLOUPOTREBE SLUŽBENOG POLOŽAJA
Z
loupotreba službenog položaja je krivično delo
sistematizovano u Krivičnom zakoniku („Sl. glasnik RS”, br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005
- ispr., 72/2009 i 111/2009 - dalje: KZ) u grupi krivičnih dela protiv službene dužnosti. Jedna od glavnih
funkcija ovog krivičnog dela je suzbijanje korupcije.
Dok se kriminalisti i kriminolozi više zanimaju za
empirijska istraživanja korupcije, s krivičnopravnog gledišta značajno je prvenstveno dogmatsko krivičnopravno postupanje sa skupom problema korupcije. To znači
sistematsko naučno izlaganje i proučavanje korupcije i
sredstava koja stoje na raspolaganju savremenoj politici
suzbijanja kriminaliteta.
Začuđujuće je koliko su materijalno-krivičnopravne
norme bile usko postavljene na području jedne od najvažnijih tema međunarodne i nacionalne politike suzbijanja kriminaliteta. Još više zabrinjavaju tendencije koje
imaju za cilj da se izvrši dekriminalizacija odredbi KZ
koje treba da služe iskorenjavanju ove pojave. Krivično
zakonodavstvo Republike Srbije u velikoj meri ispunjava
standarde koje su postavili međunarodni dokumenti u
oblasti borbe protiv korupcije.
Ovom prilikom posmatraćemo odredbe Krivičnopravne konvencije o korupciji („Sl. list SRJ - Međunarodni ugovori”, br. 2/2002 i „Sl. list SCG - Međunarodni ugovori”, br. 18/2005 - dalje: Konvencija) Saveta
Evrope kao i mere koje je Republika Srbija preduzela u
pravcu usaglašavanja sa istom. Posebnu pažnju posvetićemo trećem evaluacionom izveštaju GRECO za Republiku Srbiju koji se odnosi na inkriminacije i preporukama
za izmene KZ. To može biti interesantno u zauzimanju
konačnog stanovišta koje se odnosi na egzistenciju krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja u KZ.
Na ovom mestu značajno je pomenuti da je Konvencija jedan od najznačajnijih dokumenata u oblasti suprotstavljanja korupciji. Ona je dopunjena 2003. godine
(Zakon o potvrđivanju dodatnog protokola uz Krivičnopravnu konvenciju o korupciji („Sl. glasnik RS - Međunarodni ugovori”, br. 102/2007 - dalje: Protokol).
Naime, smatrajući da je potrebno da se dopuni konvencija, države članice Saveta Evrope i druge države potpisnice usvojile su Protokol čiji je cilj inkriminisanje
52 │
aktivnog i pasivnog podmićivanja domaćih i stranih
arbitara, kao i domaćih i stranih porotnika. Na taj način Protokol treba da doprinese efikasnijem suzbijanju
korupcije, kao i unapređenju međudržavne saradnje u
borbi protiv nje.
Termin „arbitar” se tumači u skladu sa domaćim
pravom država strana ugovornica ovog protokola, ali,
u svakom slučaju, označava osobu koja je, po osnovu
sporazuma o arbitraži, pozvana da donese pravno
obavezujuću odluku u sporu koji joj podnesu stranke sporazuma.
Termin „porotnik” se tumači u skladu sa domaćim
pravom država strana ugovornica ovog protokola, ali, u
svakom slučaju, označava osobu koja učestvuje kao
neprofesionalni član zajedničkog tela, čija je dužnost
da odluči o krivici optuženog u sudskom postupku.
KZ i zloupotreba službenog položaja
Krivična dela namenjena suzbijanju korupcije u KZ
svrstana su u grupu krivičnih dela protiv službene
dužnosti. To su:
- zloupotreba službenog položaja (član 359. KZ),
- trgovina uticajem (član 366. KZ),
- primanje mita (član 367. KZ) i
- davanje mita (član 368. KZ).
U ovom trenutku posebno je aktuelno krivično
delo zloupotreba službenog položaja. Mišljenja su
dijametralno suprotna. Sa jedne strane su oni koji
smatraju da ovo krivično delo treba izbrisati iz KZ
jer je prevaziđeno, anahrono i dovodi do neprihvatljivih
rešenja u sudskoj praksi o čemu će kasnije biti reči. Na
drugoj strani imamo naučno utemeljenije mišljenje
po kome ovo krivično delo treba ostaviti u KZ ali uz
dosledno sprovedene izmene po kojima učinilac krivičnih dela protiv službene dužnosti treba da bude samo
službeno lice (osim kod krivičnog dela davanje mita gde
se kao učinilac može pojaviti svako lice).
Glavni razlog zbunjujuće situacije je činjenica da trenutno kao učinilac krivičnih dela protiv službene
dužnosti a samim tim i krivičnog dela zloupotrebe
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
službenog položaja može da se pojavi i odgovorno lice. U pogledu subjekta ovog dela, iznećemo razloge koji
idu u prilog sužavanja kruga lica koja se mogu pojaviti kao učinioci što bi vodilo izmenama KZ. Takođe, biće
obrazloženo neslaganje sa stanovištem pojedinih pisaca
koji uzimajući u obzir neodređenost alternativno propisane radnje izvršenja, predlažu brisanje ovog krivičnog
dela iz KZ.
Zloupotreba službenog položaja je krivično delo propisano u glavi trideset trećoj KZ. U našoj krivičnopravnoj teoriji prihvaćena je podela službenih delikata
na opšte, koje može izvršiti bilo koje službeno licei
posebne koje može izvršiti samo određeno službeno
lice. Nema sumnje da krivično delo koje je tema ovog rada predstavlja opšte krivično delo protiv službene dužnosti, i to ne samo zbog činjenice da je izvršilac službeno
lice, već i zbog radnje izvršenja. To znači da su sva ostala dela iz ove grupe samo posebni oblici zloupotrebe
službenog položaja. Ako su ostvarena obeležja ovog
krivičnog dela i nekog drugog dela iz ove glave, postojaće samo to drugo delo. Radi se o prividnom idealnom
sticaju po principu specijaliteta.
Konvencija Ujedinjenih Nacija protiv korupcije
(„Sl. list SCG - Međunarodni ugovori”, br. 12/2005)
zahteva od država potpisnica da predvide u svom
krivičnom zakonodavstvu kao krivično delo zloupotrebu funkcija.
Krivično delo, zloupotreba funkcija, postoji kada
javni funkcioner sa namerom (umišljajem), zloupotrebi funkciju ili položaj, odnosno učini ili ne učini
neko delo suprotno zakonu u obavljanju svojih funkcija u cilju pribavljanja neopravdane koristi za sebe
lično ili za neko drugo lice ili entitet (član 19).
Kao izvršilac ovog krivičnog dela može se pojaviti službeno ili odgovorno lice.
Pod službenim licem se podrazumeva:
1) lice koje u državnom organu vrši službene dužnosti;
2) izabrano, imenovano ili postavljeno lice u državnom
organu, organu lokalne samouprave ili lice koje stalno ili povremeno vrši službene dužnosti ili službene
funkcije u tim organima;
3) lice u ustanovi, preduzeću ili drugom subjektu, kojem
je povereno vršenje javnih ovlašćenja, koje odlučuje o
pravima, obavezama ili interesima fizičkih ili pravnih
lica ili o javnom interesu;
4) lice kojem je faktički povereno vršenje pojedinih službenih dužnosti ili poslova;
5) vojno lice (član 112. stav 3. KZ).
Međutim, član 359. stav 1. KZ propisuje da će se kazniti i odgovorno lice koje učini delo iz st. 1. do 3. ovog
člana. Pojam odgovornog lica određen je u članu 112.
stav 5. KZ. Pod njim se smatra vlasnik preduzeća ili
drugog subjekta privrednog poslovanja ili lice u
preduzeću, ustanovi ili drugom subjektu kojem je, s
obzirom na njegovu funkciju, uložena sredstva ili na
osnovu ovlašćenja, poveren određen krug poslova u
upravljanju imovinom, proizvodnji ili drugoj delatPravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
KRIVIČNO PRAVO I KRIVIČNI POSTUPAK
nosti ili u vršenju nadzora nad njima ili mu je faktički povereno obavljanje pojedinih poslova.
Zloupotreba službenog položaja ima svoj osnovni, teži i najteži oblik.
Osnovni oblik krivičnog dela postoji kada službeno
ili odgovorno lice iskorišćavanjem svog službenog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granice svog službenog ovlašćenja ili nevršenjem svoje službene dužnosti
pribavi sebi ili drugom fizičkom ili pravnom licu kakvu
korist, drugom nanese kakvu štetu ili teže povredi prava
drugog.
Teži oblik krivičnog dela postoji ako je izvršenjem
dela iz stava 1. pribavljena imovinska korist u iznosu
preko četristopedeset hiljada dinara.
Najteži oblik krivičnog dela kvalifikovan je, takođe,
visinom pribavljene imovinske koristi i postoji ako ta
vrednost prelazi iznos od milion i petsto hiljada dinara.
Radnja izvršenja osnovnog oblika ima tri alternativno propisana oblika. To su:
- iskorišćavanje službenog položaja ili ovlašćenja,
- prekoračenje granica službenog položaja ili ovlašćenja
i
- nevršenje službene dužnosti.
Iskorišćavanje službenog položaja ili ovlašćenja
postoji kada službeno lice preduzima radnju, koju je inače ovlašćen da preduzme, ali to ne čini u interesu službe,
već u sopstvenom interesu ili interesu nekog trećeg lica,
ili na štetu interesa nekog lica. To znači da je radnja koju
preduzima službeno lice u okvirima njegovog ovlašćenja, ali je on ne preduzima radi zaštite službenih interesa. Ovaj oblik krivičnog dela, prema stavovima sudske
prakse, postoji u sledećim slučajevima:
- kada pripadnik saobraćajne policije, pri obavljanju poslova kontrole javnog saobraćaja, iskoristi svoj službeni položaj i pribavi sebi protivpravnu imovinsku korist
na taj način što naplati veći iznos za mandatnu kaznu, a
izda potvrdu na manji iznos, ili
- kada šalterska službenica kliničkog centra izda lažne
račune za troškove lečenja na ime okrivljene koja ih
naplaćuje od osiguravajućeg zavoda u drugoj zemlji ili
kada okrivljeni po ugovoru o prodaji robe isporučuje manju količine robe od ugovorene, a razliku u robi
prisvaja.
Prekoračenje granica službenog položaja ili
ovlašćenja podrazumeva da učinilac krivičnog dela,
objektivno, izlazi van okvira svog ovlašćenja. Radnja
koju on preduzima nije dozvoljena po pravilima službe.
Ovaj oblik postoji kada npr. pripadnik policije kao službeno lice zatekne na mestu izvršenja učinioca krivičnog
dela pa ga pretrese i od njega oduzme novac, tražeći od
njega da mu donese još kako protiv njega ne bi podnosio
krivičnu prijavu.
Kod trećeg oblika radnje izvršenja koji se sastoji
u nevršenju službene dužnosti potrebno je da, kao i
kod prethodnog oblika, postoji zloupotreba u objektivnom smislu. Učinilac ne vrši službenu radnju iz
okvira svog ovlašćenja koju je bio dužan da izvrši. Ovaj
│
53
KRIVIČNO PRAVO I KRIVIČNI POSTUPAK
vid krivičnog dela čine npr. lekar i medicinski tehničar,
koji su zaposleni u kliničkom centru, kada nevršenjem
službene dužnosti, nanesu štetu ustanovi u kojoj rade
na taj način što ukažu lekarsku pomoć a to propuste da
evidentiraju u službenom protokolu i ta usluga ostane
nenaplaćena.
Posledica krivičnog dela je pribavljanje sebi ili
drugom kakve koristi, ili nanošenje kakve štete drugom ili teža povreda prava drugog. U sudskoj praksi
najčešće se posledica dela sastoji u pribavljanju imovinske koristi, ali, po shvatanju iste, to može biti kakva korist kako imovinske, tako i neimovinske prirode, kojom
se stvara povoljniji položaj za određeno lice. Pojam koristi se, dakle, ekstenzivno tumači.
Krivično delo je dovršeno kada je:
- pribavljena kakva korist,
- drugom naneta kakva šteta ili su
- teže povređena prava drugog.
Ako je preduzeta radnja izvršenja u nameri da se
postigne korist, odnosno dovršena je radnja izvršenja,
službeni položaj je zloupotrebljen, a posledica dela nije nastupila, postojaće pokušaj ovog krivičnog
dela.
Izvršilac krivičnog dela je službeno lice ili odgovorno lice.
Sada ćemo se osvrnuti na treći evaluacioni izveštaj
GRECO za Republiku Srbiju.
Treći evaluacioni izveštaj
Grupe zemalja za borbu protiv
korupcije (GRECO) za Republiku
Srbiju - inkriminacije
Značajno je osvrnuti se na odredbe ovog izveštaja
u razmatranju krivičnog dela zloupotreba službenog
položaja da bismo jasno utvrdili da li se to krivično
delo u izveštaju spominje i da li ga je zaista potrebno
dekriminalizovati.
GRECO je mehanizam Saveta Evrope osmišljen
pre svega radi unapređenja antikorupcijskih propisa i njihove primene u zemljama članicama, a pre
svega primene antikorupcijskih konvencija Saveta
Evrope. Naša zemlja je članica GRECO od 2003. godine.
Glavni deo procesa u GRECO odvija se kroz evaluacije koje vrše kvalifikovani predstavnici zemalja članica u drugim zemljama članicama. Evaluacije se odvijaju kroz krugove u kojima se ispituju pojedina pitanja
bitna za borbu protiv korupcije. Nekadašnja zajednica
Srbija i Crna Gora je bila predmet razmatranja u prvom i
drugom krugu evaluacije. Posete evaluatora su obavljene tokom 2005, a njihov izveštaj je usvojen i objavljen u
julu 2006. Rezultat tog izveštaja je 25 obavezujućih preporuka (za Srbiju).
Tekuća, treća runda evaluacije GRECO-a (započeta 1.1.2007. godine) bavi se sa dve teme:
54 │
1) i nkriminacije (koje moraju biti usklađene sa Konvencijom (ETS 173) i čl. 1. do 6. njenog Protokola
(ETS 191) i
2) t ransparentnost finansiranja političkih partija.
Predmet naše analize biće prva tema.
Evaluacioni tim GRECO-a (dalje: GET) nalazi da zakonodavstvo Srbije u velikoj meri ispunjava zahteve Konvencije (ETS 173). Imajući to u vidu, GET je identifikovao
ograničen broj prilično specifičnih nedostataka.
Naime, podmićivanje kao krivično delo (uključujući i privatni sektor) je inkriminisano putem dve odredbe,
članom 367. KZ (primanje mita) i članom 368. KZ (davanje mita). Ove odredbe obuhvataju sve tipove krivičnih
dela pasivnog (zahtevanje ili primanje poklona ili druge
koristi ili primanje obećanja poklona ili druge koristi)
i aktivnog podmićivanja (davanje, nuđenje ili obećanje
poklona ili druge koristi) koji se navode u Konvenciji.
Takođe su pokrivene i imovinska i neimovinska korist,
kao i korist trećeg lica. GRECO evaluacioni pozdravlja činjenicu da Srbija takođe inkriminiše naknadno pasivno
podmićivanje koje postoji kada službeno lice posle izvršenja, odnosno neizvršenja službene radnje, a u vezi sa
njom, zahteva ili primi poklon ili drugu korist.
GET ističe potrebu da sve vrste poklona ili kakve druge koristi budu pokrivene KZ u meri u kojoj
bi takve koristi bile od uticaja na delovanje javnih,
državnih službenika. Naglasili su da, iako izvesni sitni
pokloni mogu biti društveno prihvatljivi, u Krivičnom
zakoniku se mora primenjivati kriterijum netolerancije
na ovakve poklone.
Kada se govori o podmićivanju u javnom sektoru prema važećem KZ radnje moraju biti „u okviru
službenog ovlašćenja”. To bi u praksi značilo da činjenja ili nečinjenja koja ne spadaju u službena ovlašćenja,
ili zakonom utvrđene nadležnosti službenog lica, a koje
on može da izvrši zbog funkcije koju obavlja, ne bi bile
direktno obuhvaćene odredbama o podmićivanju (na
primer, davanje podataka o poverljivim informacijama
kojima javni zvaničnici imaju pristup tokom vršenja
svoje funkcije u situaciji kada sakupljanje ili otkrivanje
takvih informacija nije striktno u delokrugu nadležnosti
tog zvaničnika).
Prema stavu GRECO evaluacionog tima, ovaj koncept
je uži od uslova čl. 2. i 3. Konvencije. GET preporučuje
da se koristi formulacija „službena ili druga radnja”
kod podmićivanja u javnom sektoru, odnosno preduzimanje zakonodavnih mera koje osiguravaju da krivično delo aktivnog i pasivnog podmićivanja u javnom sektoru pokriva sva izvršenja u toku vršenja funkcije javnog
zvaničnika, bilo da se ona nalaze u okviru nadležnosti
javnog zvaničnika ili ne.
Kada je u pitanju Protokol koji zahteva da domaći
i strani arbitri i porotnici budu eksplicitno obuhvaćeni odredbama o podmićivanju, GET ističe da formulacija pojma službenog lica (član 112. stav 3. KZ)
i stranog službenog lica (član 112. stav 4. KZ) omogućava da domaći porotnici i arbitri budu pokriveni
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
relevantnim odredbama koje se tiču krivičnog dela
davanja/primanja mita, dok kada su u pitanju strani
porotnici i arbitri situacija je nešto drugačija.
Formulacija stranog službenog lica iz člana 112.
stav 4. KZ njih definiše „kao članove pravnih institucija
strane države”, dok član 112. stav 3. tačka 4) KZ službenim licem smatra i „lice kome je faktički povereno vršenje
pojedinih službenih dužnosti ili poslova”, a tačka 3) uključuje i lice u ustanovi, preduzeću ili drugom subjektu, kojem je povereno vršenje javnih ovlašćenja, koje odlučuje
o pravima, obavezama ili interesima fizičkih ili pravnih
lica ili o javnom interesu.
GET ističe da odredba člana 112. stav 4. KZ ne
uključuje i strane arbitre koji ne bi neophodno bili
smatrani članovima pravnih institucija u stranoj državi, jer isti član daje autonomnu definiciju stranog
službenog lica ne oslanjajući se na definiciju službenog lica iz člana 112. stav 3. radi dopune značenja.
Državne institucije Republike Srbije su navele da bi
strani arbitri, takođe, bili pokriveni Zakonom o arbitraži („Sl. glasnik RS”, br. 46/2006), jer isti u svom članu
19. navodi da arbitri mogu biti strani državljani. Ipak,
GRECO evaluacioni tim smatra da se ova odredba
u osnovi tiče mogućnosti stranog državljanina da
postupa kao arbitar u okviru Zakona o arbitraži,
sve dok strane, na primer, ne dostignu sporazum da
konflikt reše u okviru pravila arbitraže Srbije. Ovakvo stanje stvari ne ispunjava zahteve člana 4. Protokola, jer je koncept stranog arbitra u okviru Protokola
vezan za obavljanje funkcija „u okviru nacionalnog zakona o arbitraži bilo koje druge države”, zato, ono što preovlađuje nije nacionalnost arbitra, već zakon u okviru
koga on deluje.
Kada se govori o stranim porotnicima, oni su pokriveni samo u onoj meri u kojoj se smatraju „članovima pravnih institucija u stranoj državi” (član 112. stav
4. KZ). Ovo nije u saglasnosti sa Protokolom koji kriminalizuje delo davanja/primanja mita stranih porotnika
bez obzira na njihov status u stranoj jurisdikciji. GRECO
evaluacioni tim preporučuje preduzimanje neophodnih zakonodavnih mera kojima bi se obezbedilo
da strani arbitri i porotnici budu pokriveni odredbama o podmićivanju KZ u skladu sa Protokolom.
Kada je u pitanju podmićivanje u privatnom sektoru,
član 367. stav 6. i član 368. stav 5. KZ inkriminišu i kada
odgovorno lice zahteva ili primi poklon ili drugu korist
ili primi obećanje poklona ili druge koristi kao i kada je
mito dato, obećano ili ponuđeno odgovornom licu.
GRECO evaluacioni tim smatra da KZ mora na
nedvosmislen način da obuhvati sva lica koja upravljaju ili rade u bilo kom svojstvu u privrednim društvima. GRECO podseća na čl. 7. i 8. Konvencije koji jasno
obuhvataju ceo spektar lica koja upravljaju ili rade za, u
bilo kom svojstvu, entitete privatnog sektora (zaposleni
koji rade na održavanju, vozači, itd. - radnici nižeg ranga). Predstavnici Republike Srbije su istakli da u sudskoj
praksi postoje slučajevi koji se odnose i na zaposlene na
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
KRIVIČNO PRAVO I KRIVIČNI POSTUPAK
nižem stupnju i predočile jednu konačnu sudsku odluku
koja se odnosila na radnika u magacinu koji je osuđen za
krivično delo primanja mita. Imajući u vidu izjave stručnjaka sa lica mesta i činjenicu da je upućeno na samo
jedan presuđen slučaj davanja/primanja mita kada su u
pitanju lica zaposlena na nižem rangu, GRECO evaluacioni tim smatra da postoji opšte nerazumevanje termina „odgovorno lice”.
Stoga, GRECO evaluacioni tim preporučuje da se
na odgovarajući način razjasni da zakonodavstvo
koje se tiče davanja/primanja mita u privatnom sektoru pokriva ceo spektar lica koja rukovode ili rade
za, u bilo kojoj funkciji, entitete privatnog sektora.
Dalje, GET primećuje da kod krivičnog dela davanje
mita u stavu 4. postoji poseban osnov za oslobođenje od
kazne ako je učinilac delo prijavio pre nego što je saznao
da je ono otkriveno. Takođe, u tom slučaju poklon, odnosno druga korist mogu se vratiti licu koje je dalo mito
(član 368. stav 6. KZ). Ovakvo rešenje ima za cilj ohrabrivanje prijavljivanja slučajeva davanja mita. GRECO
evaluacioni tim ističe da su ovakve situacije veoma retke
u sudskoj praksi i da tužioci u takvim situacijama radije
pribegavaju primeni člana 18. KZ koji reguliše delo malog značaja kao osnov koji isključuje protivpravnost.
GRECO prihvata činjenicu da se radi o fakultativnom osnovu za oslobođenje od kazne ali dovodi u
pitanje mogućnost vraćanja poklona, odnosno druge koristi davaocu istog, pa zbog toga preporučuje
ukidanje mogućnosti da se davaocu mita koji je krivično delo prijavio pre njegovog otkrivanja isti vrati.
Na kraju svog izveštaja GRECO zaključuje da je nakon
poslednjih izmena i dopuna KZ u velikoj meri postignuto
usaglašavanje sa Konvencijom. Ipak, mora se rešiti ograničen broj prilično specifičnih nedostataka.
U smislu gore navedenog, GRECO evaluacioni tim
Republici Srbiji upućuje sledeće preporuke:
1. Preduzimanje neophodnih zakonodavnih mera kojima bi se obezbedilo da krivično delo aktivnog i pasivnog podmićivanja u javnom sektoru pokriva sva
izvršenja/neizvršenja tokom obavljanja funkcije službenog lica, bilo da se preduzima službena ili druga
radnja (paragraf 65);
2. Preduzimanje neophodnih zakonodavnih mera u cilju
obezbeđivanja toga da strani arbitri i porotnici budu
pokriveni odredbama o podmićivanju KZ u skladu sa
Protokolom (paragraf 67);
3. Potvrđivanje na odgovarajući način da zakonodavstvo
koje se bavi primanjem/davanjem mita u privatnom
sektoru pokriva ceo spektar lica koja rukovode ili rade, u bilo kom svojstvu, za entitete privatnog sektora
(paragraf 68);
4. Ukidanje mogućnosti kod člana 368. stav 6. KZ, da se
mito vrati davaocu istog ukoliko je slučaj prijavio pre
nego što je otkriven (paragraf 74).
│
55
KRIVIČNO PRAVO I KRIVIČNI POSTUPAK
Zaključna razmatranja
U poslednjem periodu mogu se čuti predlozi da se krivično delo zloupotreba službenog položaja ukine,
jer se krivičnopravna zaštita može postići i drugim inkriminacijama iz ove grupe (nesavestan rad u službi,
primanje mita...). Stoji činjenica da naša sudska praksa često uzima da postoji ovo krivično delo ne upuštajući
se ozbiljno u pitanje da li su ostvareni i elementi bića nekog drugog krivičnog dela. Međutim, razlozi u prilog
ove inkriminacije su brojni.
Prvo, Konvencija sadrži slično krivično delo u članu 19, što ukazuje da od njega ne treba odustati već samo
ispoštovati pravilo da se tu radi o opštem krivičnom delu iz ove grupe, pa ako su ostvareni elementi nekog
drugog krivičnog dela onda postoji samo to drugo delo.
Drugo, GRECO nije tražio izričito ukidanje ovog krivičnog dela.
Treće, na primeru država u okruženju vidimo da se problem sa ovim krivičnim delom može bolje prevazići
izmenama krivičnog zakonodavstva. Novele KZ treba da idu u pravcu razdvajanja korupcije u javnom i privatnom sektoru, kao i zloupotrebe položaja.
Naime, u oblasti krivičnih dela protiv službene dužnosti treba sprovesti koncepciju da izvršilac
ovih krivičnih dela može biti samo službeno lice, a ne i odgovorno lice (sadašnje rešenje koje ne pravi
razliku između službenog i odgovornog lica, videli smo da je neprihvatljivo jer je jasno da postoje velike razlike između zloupotrebe u oblasti privrednog poslovanja i zloupotrebe službene dužnosti).
Treba odustati, kod inkriminacije kojom se određuje zloupotreba službenog položaja, samo od dela koje je odgovorno lice, pre svega s obzirom na ovlašćenja koje je ono imalo u vezi sa upravljanjem i
raspolaganjem društvene imovine, izjednačavalo sa službenim licem.
U nekim slučajevima, kada za to postoji kriminalno-političko opravdanje, umesto krivičnih dela protiv
službene dužnosti za koja je bilo predviđeno da ih mogu učiniti i odgovorna lica u subjektima privrednog
poslovanja, treba predvideti odgovarajuća krivična dela u glavi krivičnih dela protiv privrede (npr. zloupotreba položaja u privrednom poslovanju). Trenutno postoji u grupi krivičnih dela protiv privrede krivično delo
zloupotreba ovlašćenja u privredi ali treba izmeniti njegovo biće, a možda i promeniti naziv.
Posle takvih izmena i dopuna moglo bi se postaviti pitanje kakav je odnos između zloupotrebe službenog položaja iz grupe krivičnih dela protiv službene dužnosti i novog dela npr. zloupotrebe položaja u
privrednom poslovanju. Prvo, treba istaći da bi postojao kontinuitet između novog dela i zloupotrebe službenog položaja kojim je pre izmena i dopuna bilo obuhvaćeno i odgovorno lice. Dakle, ako je neko odgovorno
lice izvršilo krivično delo zloupotreba službenog položaja pre izmena i dopuna, a u vreme kada mu se sudi na
snazi je nova odredba neprihvatljivo bi bilo osloboditi od optužbe optuženog obrazlažući svoj stav da danas
kada važi novi zakon taj stav gde je predviđena odgovornost odgovornog lica je brisan i više ne postoji. Jedino
što treba učiniti je proceniti koji je zakon blaži, povoljniji za učinioca.
Novo krivično delo bi verovatno značajno suzilo kriminalnu zonu što bi imalo svoje kriminalnopolitičko opravdanje jer se odgovorno lice i službeno lice po svom položaju i prirodi ovlašćenja koje
imaju značajno razlikuju, te se ni njihove zloupotrebe ne mogu isto tretirati (kod zloupotrebe službenog
položaja posledica je pribavljanje sebi ili drugome koristi, drugom nanošenje štete ili teža povreda prava
drugog, a kod zloupotrebe položaja u privrednom poslovanju posledica je pribavljanje sebi ili drugome protivpravne imovinske koristi ili prouzrokovanje imovinske štete). Kod odgovornog lica se u nekim slučajevima, imajući u vidu delatnost koju obavljaju, to ne bi ni moglo smatrati zloupotrebom. Npr. sticanje bilo
kakve koristi od strane službenog lica za sebe ili drugog iskorišćavanjem svog službenog položaja zaslužuje
krivičnopravnu intervenciju, dok kod odgovornog lica pod određenim uslovima, to može biti legitiman cilj
obavljanja određene privredne delatnosti i vršenja ovlašćenja koje odgovorno lice u toj delatnosti ima.
Laičke izjave da će se zloupotreba službenog položaja ukinuti za dve, tri godine kada postane bespredmetno njeno postojanje u KZ su kriminalno-politički dubiozne, a pogotovo tvrdnja da se to sada ne može učiniti
jer postoji veliki broj krivičnih postupaka za ova krivična dela. Kao što je objašnjeno, kontinuitet bi postojao
uvođenjem novog krivičnog dela i to ne bi doprinelo stvaranju zbunjujuće situacije bar kod onih koji znaju
krivično pravo. •
prof. dr Dragana Kolarić
56 │
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
UPRAVNO PRAVO I UPRAVNI POSTUPAK
UTVRĐIVANJE ČINJENICA
U UPRAVNOM SPORU
Prva iskustva suda u primeni obaveznog održavanja rasprave
u upravnom sporu
J
edan od osnovnih segmenata većine opštih procesnih zakona je utvrđivanje činjenica. Bitan je zbog
toga što učinjeni propusti povlače za sobom nastanak povreda pravila postupanja i zasigurno nepravilnu primenu materijalnog prava.
Zbog toga je neophodno što kvalitetnijim procesnim zakonima regulisati deo postupka koji se odnosi
na utvrđivanje činjenica, kako pravilno i dobro osmišljenim rešenjima, tako i pravno i jezički preciznim
normama. Ovo sve je u funkciji što kvalitetnije zaštite
prava učesnika u postupku, ali olakšava i zakonitu primenu propisa sudu koji vodi postupak.
Značajan doprinos tome u materiji upravnog spora je donošenje Zakona o upravnim sporovima („Sl.
glasnik RS”, br. 111/2009 - dalje: ZUS) koji je stupio
na snagu 30.12.2009. godine čime je prestao da važi Zakon o upravnim sporovima („Sl. list SRJ”, br.
46/96 - dalje: prethodni Zakon) čije su se odredbe
primenjivale na postupke po tužbama podnetim do
stupanja na snagu ZUS, kao i donošenje Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS”, br. 72/2011 - dalje: ZPP) koji u upravnom sporu ima shodnu primenu.
Osnovna karakteristika ZUS je da u mnogo većoj meri nego prethodni Zakon, štiti prava stranaka u upravnom sporu i omogućava punomoćnicima da im efikasno pomognu u ostvarivanju te
zaštite.
Autor je u ovom tekstu napravio razliku između instituta utvrđivanja činjenica po prethodnom Zakonu i
po ZUS i pokušao da ukaže na neke različitosti u vođenju rasprave po ZUS i po ZPP, kao i da ukratko saopšti
prva iskustva suda u primeni obaveznog održavanja
rasprave u upravnom sporu, radi što kvalitetnije primene ovih zakona u praksi.
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
Utvrđivanje činjenica po
prethodnom Zakonu
Po prethodnom Zakonu jedan od osnovnih razloga
za podnošenje tužbe u upravnom sporu je bio taj što:
- činjenično stanje nije pravilno utvrđeno ili
- je iz utvrđenih činjenica izveden nepravilan
zaključak.
U upravnom sporu sud je rešavao u nejavnoj
sednici veća, po pravilu na osnovu činjenica koje su
utvrđene u upravnom postupku. Postavljanje ovakvog
pravila nužno je odredilo ovlašćenja suda u toku
upravnog spora tako da je okvir za postupanje suda, bio taj da je, za slučaj da nađe da se spor ne može raspraviti na osnovu ovako utvrđenih činjenica
zbog toga što u pogledu utvrđenih činjenica postoji
protivurečnost u spisima, što su one u bitnim tačkama nepotpuno utvrđene, što je iz utvrđenih činjenica
izveden nepravilan zaključak u pogledu činjeničnog
stanja, mogao upravni akt da poništi presudom,
pri čemu je nadležni organ bio dužan da postupi
onako kako je u presudi određeno i da donese novi upravni akt.
Izuzetak od ovakvog ovlašćenja značio je mogućnost da sud na raspravi utvrdi činjenično stanje i to
samo u slučajevima:
1) kada bi poništenje osporenog upravnog akta i ponovno vođenje postupka pred nadležnim organom
izazvalo za tužioca štetu koja bi se teško mogla
ispraviti;
2) ako je na osnovu javnih isprava ili drugih dokaza u
spisima očigledno da je činjenično stanje drugačije
od onog utvrđenog u upravnom postupku;
3) ako je u istom sporu već poništen upravni akt, a
nadležni organ nije u potpunosti postupio po
presudi.
│
57
UPRAVNO PRAVO I UPRAVNI POSTUPAK
Na ovaj način, data mogućnost suđenja u postupku pune jurisdikcije, retko je upražnjavana
od donošenja prethodnog Zakona 1996. godine,
jer je predstavljala mogućnost, a ne obavezu suda. Ovo je uticalo na odugovlačenje postupka i nedovoljno efikasno pružanje zaštite strankama, tako da je
to jedan od osnovnih razloga zbog čega je dotadašnji
sistem upravnog sudovanja morao da bude izmenjen.
Kako je opšti princip prethodnog Zakona bio
da sud rešava u nejavnoj sednici, to je logično da je
usmena rasprava morala da bude održana bez prisustva javnosti. Postojala je mogućnost zakazivanja
rasprave samo zbog složenosti sporne stvari ili ako bi
veće našlo da je to potrebno radi boljeg razjašnjenja
stanja stvari.
Odluku o održavanju usmene rasprave donosilo je u nejavnoj sednici veće, pošto se prethodno od
strane sudije izvestioca njegovi članovi upoznaju sa
činjeničnim i pravnim osnovom upravne stvari u onoj
meri u kojoj je potrebno da procene da li postoje razlozi za održavanje usmene rasprave. Ovakva odluka
je bila sastavni deo zapisnika koji su potpisivali
svi članovi veća. Nakon toga, sva pitanja vezana za
održavanje rasprave, organizovao je i vodio predsednik veća, a o eventualnom odlaganju rasprave takođe
je moralo da odluči veće.
Odluka o odlaganju rasprave bila je deo zapisnika o većanju. Nakon održane usmene rasprave sud je imao obavezu da odmah po završetku
usmeno objavi presudu, odnosno rešenje sa najvažnijim razlozima i to je mogao da odloži samo
do osam dana od zaključenja rasprave. Postojala je
mogućnost da sud, ako po završenoj raspravi nije mogao da donese presudu, odnosno rešenje zbog toga što
prethodno treba da utvrdi neku činjenicu za čije raspravljanje nije potrebna nova usmena rasprava, nju
donese bez rasprave, najkasnije u roku od osam dana
od dana kad tu činjenicu utvrdi (čl. 32. do 37. i član 42.
prethodnog Zakona).
Treba napomenuti da je sud po prethodnom Zakonu bio ovlašćen da reši stvar i bez spisa, ako u
ostavljenom roku tuženi i posle drugog zahteva, ne
dostavi spise ili ako izjavi da ih ne može dostaviti.
Praksa je pokazala da je takva tužba uvek uvažavana, ukoliko je tužbom bilo osporeno činjenično stanje,
jer zbog nedostatka spisa sud nije mogao da proveri
pravilnost i potpunost njegovog utvrđenja, pri čemu
je na isti način odlučivano i za slučaj da se iz sadržine
osporenog rešenja nesumnjivo može zaključiti da je
učinjena povreda pravila postupanja koja je imala uticaja na rešenje stvari.
Tužba je odbijana, ukoliko sud ne bi utvrdio iz osporenog rešenja da:
- postoji povreda pravila postupanja od uticaja na rešenje stvari,
58 │
- tužilac ne spori činjenično stanje,
- je materijalno pravo pravilno primenjeno i
- se navodima tužbe ne dovodi u sumnju pravilnost
osporene odluke.
Utvrđivanje činjenica po ZUS
ZUS je u pogledu utvrđivanja činjenica, u odnosu na prethodni Zakon, doneo sistemski drugačija
rešenja.
Ovom institutu posvećena je posebna Glava VII i to
ukazuje na njegov značaj. Ona sadrži sedam odeljaka
koji se odnose na:
1. opšte odredbe o utvrđivanju činjenica,
2. naročite slučajeve održavanja rasprave,
3. javnost rasprave,
4. zakazivanje rasprave,
5. rukovođenje raspravom i zapisnik,
6. izostanak stranaka sa rasprave i
7. tok rasprave.
Ovakvo zakonsko rešenje predstavlja razradu prava na pravično suđenje koje je zajemčeno Ustavom
Republike Srbije („Sl. glasnik RS”, br. 98/2006 - dalje: Ustav) koji u članu 32. stav 1. propisuje da svako
ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već
ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno
raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama,
osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje
postupka, kao i o optužbama protiv njega.
U skladu sa tim i ZUS u ʺOsnovnim odredbamaʺ
garantuje pravičnost suđenja pod kojim podrazumeva odlučivanje:
1) na osnovu zakona;
2) u razumnom roku i
3) na podlozi činjenica utvrđenih na raspravi.
Ovo je istovremeno i afirmacija načela zakonitosti, efikasnosti i raspravnosti.
Najveća promena u odnosu na prethodni Zakon je
da sud rešava ne na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u upravnom postupku već na osnovu činjenica
utvrđenih na održanoj usmenoj i javnoj raspravi.
Rasprava više nije nejavna, već usmena i javna
(član 2. i član 35. stav 1. ZUS).
Ovakvo zakonsko rešenje je i način da se razreši višedecenijska dilema prisutna u teoriji, stručnoj
javnosti, a posebno praksi. Zbog toga što je do ZUS
upravni spor podrazumevao rešavanje u nejavnoj
sednici veća uvek se postavljalo pitanje šta je efikasnije i za stranku povoljnije. Figurirala su dva suprotstavljena mišljenja:
- jedno, da rad suda u nejavnoj sednici ubrzava njegov
rad i skraćuje trajanje postupka i
- drugo, da baš presuđenje na održanoj raspravi skraćuje trajanje postupka u predmetima u kojima se
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
zbog složenosti upravne stvari bez prisustva stranaka ona ne bi mogla potpuno razjasniti.
Međutim, stvarni efekti na procesna prava učesnika u sporu, mogli su da se sagledaju tek kad je primena ZUS zaživela u praksi.
Bez pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja nema zakonite odluke upravnog organa, tako da
ZUS kao i prethodni Zakon, propisuje da je jedan od
razloga za pokretanje upravnog spora, to što je činjenično stanje nepotpuno ili netačno utvrđeno ili
to što je iz utvrđenih činjenica izveden nepravilan
zaključak u pogledu činjeničnog stanja.
Za razliku od prethodnog Zakona, u članu 22. ZUS,
koji se bavi sadržinom tužbe, propisano je da ona
može sadržavati i pozivanje na činjenice na kojima tužilac zasniva svoj zahtev iz tužbe. Sud može
i po ZUS da odlučuje bez spisa za slučaj da tuženi i
posle drugog zahteva ne dostavi spise u roku od osam
dana ili izjavi da ih ne može dostaviti, ali sada mora
da zakaže raspravu i činjenično stanje utvrdi na njoj.
Posebnim Odeljkom Glave VII koji nosi naslov
ʺUopšte o utvrđivanju činjenica na raspraviʺ propisane su situacije koje se tiču pravila da sud utvrđuje činjenice na raspravi kao i izuzetak od njega.
Ta izuzetna situacija zahteva da su ispunjeni određeni
uslovi:
1) d
a je predmet spora takav da očigledno ne iziskuje
neposredno saslušanje stranaka i posebno utvrđivanje činjeničnog stanja ili
2) a ko stranke na to izričito pristanu.
Šta u konkretnom slučaju znači očigledno? To znači da jasno, nesumnjivo iz spisa upravne stvari proizilazi da:
- je činjenično stanje utvrđeno u upravnom postupku,
- je razjašnjena upravna stvar,
- se tužbom ne spori pravilnost i potpunost utvrđenja
odlučnih činjenica.
Na primer: u predmetu ostvarivanja prava za pomoć
i negu drugog lica u kome iz nalaza organa veštačenja oba stepena proizilazi da podnosilac zahteva nema nijednu od zdravstvenih smetnji čije postojanje
predstavlja uslov za sticanje prava, a njihovo utvrđenje odlučno činjenično stanje bez koga ne može da se
donese zakonita odluka.
Evidentno je da do ZUS, sudovi nisu utvrđivali činjenično stanje na javnoj raspravi. Autor, u
praksi Vrhovnog suda Srbije, nije uočio nijedan takav
primer. Ovo znači da je odnos sudija prema tom institutu trebalo da bude promenjen i da se rasprava ne
sme zaobilaziti. Ono što pojačava odgovornost suda i
onemogućava ga da je izbegne je da je sud obavezan
da posebno navede razloge zbog kojih nije održao
usmenu raspravu.Kvalitet ovih razloga moći će da
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
UPRAVNO PRAVO I UPRAVNI POSTUPAK
bude ispitivan od strane Vrhovnog kasacionog suda za slučaj da bude uložen zahtev za preispitivanje sudske odluke.
Poseban Odeljak „Naročiti slučajevi održavanja
rasprave” jasno definiše dve vrste procesnih situacija - one u kojima:
1) će sud uvek da održi raspravu,
2) je rasprava obavezna.
Na prvi pogled ove dve vrste razloga upućuju na
istu sadržinu, ali stav je autora da je to prividno, sem
u slučaju kad sud odlučuje bez spisa. U preostalim slučajevima, radi se o različitim situacijama.
Prema članu 34. stav 1. ZUS propisano je da će se
rasprava održati uvek:
1) zbog složenosti predmeta spora,
2) radi boljeg razjašnjenja stanja stvari i
3) u slučaju iz člana 30. stav 3. ovog zakona.
Odredbom stava 2. člana 34. ZUS propisano je da je
rasprava obavezna:
1) ako je u upravnom postupku učestvovalo dve ili više stranaka sa suprotnim interesima kao i
2) kada sud utvrđuje činjenično stanje radi rešavanja
u punoj jurisdikciji.
Sve navedeno znači da odredba stava 1. člana 34.
ZUS podrazumeva diskrecionu ocenu suda, ali ne
o tome da li će raspravu da održi ili ne, već o tome da li je upravna stvar složena i da li je upravna
stvar dobro razjašnjena. Ako je stvar složena ili je
treba bolje razjasniti sud mora da održi raspravu.
Razlozi složenosti i boljeg razjašnjenja stvari su
preuzeti iz prethodnog Zakona, ali se više ne radi o
mogućnosti koja označava izuzetak, već o obavezi suda. Ona sadrži opštu situaciju - određenje da će
sud da održi raspravu, bez obzira na ostale uslove,
ako je predmet složen ili upravna stvar nije dovoljno razjašnjena. Na ovaj način će da postupi i ako
se radi o jednostranačkoj stvari, ali je predmet složen
ili oceni da bi iz nekog procesnog razloga, bilo nužno
utvrđenje činjenica od strane suda, a ne kod organa u
ponovnom postupku. To mogu biti razlozi ekonomičnosti, efikasnosti i dr.
Međutim, razlog iz člana 30. stav 3. ZUS, po kvalitetu norme, više pripada slučaju iz člana 34. stav 2. ZUS,
jer kad sud odlučuje bez spisa, rasprava će se održati
uvek sa značenjem obaveznog. U primeni ove procesne situacije nema ocene suda koja je prisutna u ostalim slučajevima iz člana 34. stav 1. ZUS, jer je organ ili
dostavio spise upravnog predmeta ili ih nije dostavio
(bez obzira da li nije mogao ili nije hteo). Zbog toga, u
ovoj situaciji, sud mora uvek (obavezno) da održi raspravu. Ona je obavezna i ako se radi o višestranačkim
predmetima (bez obzira na složenost) kao i u sporu
pune jurisdikcije.
Postavlja se pitanje da li bi, s obzirom na sadržinu stava 2. člana 34. ZUS koji određuje da je raspra│
59
UPRAVNO PRAVO I UPRAVNI POSTUPAK
va obavezna i u kojim slučajevima, bilo moguće da i u
tim situacijama i u nekim drugim slučajevima stranke
svojom saglasnošću učine da se rasprava ne održi?
Na primer u višestranačkom predmetu koji nije
složen ili čak u složenom višestranačkom predmetu
ako se svi saglase da se rasprava ne održi ili čak u situaciji iz člana 34. stav 1. ZUS koja se odnosi na član 30.
stav 3. ZUS ako organ u zakonom propisanom roku ne
dostavi spise, a u odgovoru na tužbu se izjasni da nije
u mogućnosti da ih dostavi, da se slaže da se rasprava
ne održi, ukoliko je sa tim i tužilac saglasan. Da li sud,
u takvim i sličnim situacijama, ima ovlašćenje da glavnu raspravu ne održi?
Autor smatra da, bez obzira što je obavezna rasprava kao pravilo, uspostavljena radi zaštite prava stranaka, nema dogovora između stranaka, ni
između suda i stranaka o isključenju rasprave u
sporovima iz člana 34. ZUS koji se odnosi na naročite slučajeve održavanja rasprave. Drugačije
postupanje značilo bi da sud čini povredu pravila postupka od uticaja na rešenje stvari koja bi bila razlog
za podnošenje zahteva za preispitivanje sudske odluke u zakonom dozvoljenim slučajevima.
Održavanje rasprave po ZUS
Odredbama čl. 35. do 39. ZUS propisan je postupak održavanja rasprave od pripreme do presuđenja. Za razliku od rasprave po prethodnom Zakonu,
sada je po ZUS rasprava javna.
Izuzetak je to da se može isključiti javnost i to
samo iz zakonom predviđenih razloga, a to su:
1) z aštita interesa nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala,
2) z aštita interesa maloletnika,
3) z aštita privatnosti učesnika u postupku.
Javnost se može isključiti za celu raspravu ili
za određeni deo. O isključenju javnosti odlučuje veće suda rešenjem koje mora biti obrazloženo i javno
objavljeno. Ovaj član je put ka praktičnoj primeni člana 32. stav 3. Ustava koji se odnosi na javnost rasprave kao segmenta prava na pravično suđenje.
Ako je po prethodnom Zakonu utvrđivanje činjenica na raspravi bilo izuzetak, o kome je odluku donosilo veće, sada je to njegova zakonom propisana obaveza. Na predsedniku veća je zakazivanje rasprave
u smislu određivanja dana održavanja, pozivanja
stranaka i zainteresovanih lica, rukovođenja raspravom i sačinjavanja zapisnika. Veće rešava o tome da se rasprava odlaže, što se čini iz važnih razloga.
Šta su važni razlozi, stvar je ocene suda i pretpostavka
je da se radi o onim razlozima koji su izuzetni, koje
stranka nije mogla da spreči i ako neko od stranaka nije došao, koji zaista opravdavaju njihovo nedolaženje.
60 │
Prethodni Zakon je propisivao da izostanak stranke sa usmene rasprave ne zadržava rad suda, a ZUS
sada propisuje da izostanak - ne stranke, nego
uredno pozvane stranke sa usmene rasprave, ne
odlaže njeno održavanje. Sigurno je i prethodni Zakon imao u vidu uredno pozvanu stranku, ali je formulacija ZUS preciznija.
U pogledu prava na dobijanje reči, odredbe oba zakona su iste. Reč prvo dobija član veća koji je izvestilac, koji izlaže stanje i suštinu spora ne dajući
svoje mišljenje, zatim predsednik veća daje reč
tužiocu, ali ne sa naznačenjem da obrazloži tužbu
kao u prethodnom Zakonu, zatim se daje reč zastupniku tuženog i zainteresovanim licima, ali ne više
da obrazloži svoja gledišta, već samo vodeći računa
da se njihove izjave odnose samo na sporna pitanja i
okolnosti od značaja za rešenje stvari. Ovo upućuje na
to da se od suda očekuje aktivna uloga u pogledu
usmeravanja toka rasprave i sadržine stranačkih
obraćanja sudu, ali i od stranaka aktivno učestvovanje u raspravljanju, a ne samo ostajanju pri tužbi, odgovoru na tužbu i reči.
ZUS je sada dodato da sud na raspravi odlučuje
koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja činjeničnog stanja, što prethodnim Zakonom nije bilo propisano. To je logična posledica činjenice da se sada
činjenično stanje utvrđuje na raspravi. Sud može na
raspravu da pozove veštake kao stručna lica, radi
razjašnjenja njihovih nalaza.
Održavanje rasprave po ZUS pretpostavlja apsolutnu pripremljenost za suđenje svih članova
veća, kako u činjeničnom tako i u pravnom pogledu, u smislu primene propisa po kojima treba rešiti
upravnu stvar. Nema mogućnosti da se predmet koji je iznet na suđenje odloži zbog nedovoljne pripremljenosti suda.
Ovakvo propisivanje toka i sadržine rasprave, ukazuje na to da je volja zakonodavca bila da se omogući učešće strankama na usmenoj i javnoj raspravi, da stranke pristupe sudu i saopšte sve ono što misle da će uticati na ishod njihovog postupka. Isto tako
podrazumeva i apsolutnu pripremljenost učesnika
u raspravi:
- tužioca,
- zastupnika tuženog i
- zainteresovanih lica.
Njihov odnos će u svim nivoima kontrolisati
i usmeravati predsednik veća, postavljati pitanja
koja se odnose na razjašnjenje činjeničnog stanja, ali
onog koje je odlučno. Pitanja moraju biti jasna, precizna i takva da odgovori na njih obezbeđuju osnovu za donošenje zakonite presude.
Ono što je posebno bitno po prethodnom Zakonu,
nove činjenice i novi dokazi izneti u tužbi mogli su biti
od uticaja na rešavanje upravnog spora izuzetno i to
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
prema stavu sudske prakse, samo ukoliko nesumnjivo
ukazuju da je činjenično stanje očigledno drugačije od
onog utvrđenog u upravnom postupku i ako ga ozbiljno dovode u sumnju.
Ono što se može pojaviti u praksi kao sporno je,
da li i nakon podnošenja tužbe i do kada, stranka može da iznosi nove činjenice i dokaze. Po mišljenju autora, nema smetnji da se ovo čini sve do zaključenja
rasprave.
Obaveznošću održavanja javne rasprave, sud sada
dobija mogućnost da takve nove dokaze i činjenice
izvede i utvrdi do okončanja upravnog spora, što u
svakom slučaju utiče na efikasnost čitavog postupka
i omogućava da stranke dobiju kvalitetniju pravnu
zaštitu. Održavanje procesne discipline je takođe
neophodno i ono predstavlja obavezu predsednika veća.
Odnos rasprave po ZUS i ZPP
Bez obzira na evidentnu različitost predmeta i cilja ova dva sistemska procesna zakona, između njih
postoji veza koju odmah treba pomenuti, a to je da je
odredbom člana 74. ZUS propisano:
ʺNa pitanja postupka rešavanja upravnih sporova koja nisu uređena ovim zakonom shodno će se primenjivati odredbe zakona kojim se uređuje parnični
postupak.ʺ
Ovakva primena, ukazuje na ZPP kao najširu procesnu „platformu” za rešavanje svih procesnih situacija koje nisu propisane ZUS i to prati postupanje u svakom upravnom sporu. ZUS sadrži posebne odredbe
u pogledu javnosti, zakazivanja i rukovođenja raspravom, zapisnika, izostanka stranaka i toka rasprave. U svemu ostalom, primenjuje se ZPP.
Zbog kvalitetnije primene oba zakona u kojima je
usmena, javna rasprava način postupanja i okvir u kome se ostvaruje njihov cilj, može se postaviti pitanje
odnosa ove dve vrste rasprava. On je vrlo kompleksan i ovaj referat je samo način da se ukaže na ozbiljnost teme i započne sa njenom razradom.
U tom smislu treba pre svega imati u vidu da se
ZPP uređuju pravila postupka za pružanje sudske zaštite prilikom rešavanja sporova nastalih
povodom povreda prava ličnosti i sporova iz porodičnih, radnih, privrednih, imovinskopravnih i
drugih građansko-pravnih sporova, osim sporova
za koje je posebnim zakonom propisana druga vrsta
postupka, a da je rasprava po ZUS, deo postupka u
kome sud odlučuje o zakonitosti konačnih upravnih akata i čiji je cilj sudska kontrola akata izvršne vlasti koji se donose u upravnom postupku u
kome se takođe utvrđuje činjenično stanje.
Ovo znači da je kod rasprave po ZUS pretpostavka
da je činjenično stanje već pravilno i potpuno utvrPravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
UPRAVNO PRAVO I UPRAVNI POSTUPAK
đeno u upravnom postupku, ako ne celokupno, onda
većim delom i da je ona način da se, kada je to potrebno, ovo činjenično stanje dopuni ili za slučaj potpune pogreške organa, pravilno utvrdi i strankama do
okončanja spora omogući izjašnjenje i raspravljanje o
predmetu spora koje može da utiče na njegov ishod.
Bez obzira što je sada rasprava pravilo, a ne izuzetak, uz to da je njeno uvođenje način da se u upravnom
sporu strankama omogući da pred sudom saopšte sve
ono što o predmetu spora poseduju kao procesnu građu, sigurno je da ova rasprava ne sme da preraste u
parničnu. U prilog tome je i razlika u pogledu izostanka stranaka sa rasprave.
U upravnom sporu se ne može uzeti da su stranke
odustale od svojih zahteva, da će se njihovi podnesci
pročitati, ako ne dođu ni tužilac ni tuženi, a rasprava
se ne odloži, već će sud da raspravi spor i bez prisustva stranaka.
U parnici ako sa ročišta za glavnu raspravu neopravdano izostanu i tužilac i tuženi, ili odbiju da raspravljaju, tužba se smatra povučenom.
Rasprava u upravnom sporu mora da bude
kratka sa koncentrisanim dokazima i izjašnjenjem i ako je moguće da ne bude zakazivana na
više od jednog ročišta. Ona je sličnija drugostepenoj krivičnoj sednici nego raspravi pred drugostepenim parničnim sudom. Način na koji je propisan
tok rasprave pred sudom u upravnom sporu (da se
u zapisnik unose samo bitne činjenice i okolnosti, da
će se rasprava održati i spor raspraviti bez prisustva
stranaka, insistiranje da se izjave stranaka odnose na
sporna pitanja i okolnosti od značaja za rešenje stvari) ukazuje na to da je rasprava u upravnom sporu
znatno uža od parnične rasprave. Ovo, naravno, ne
isključuje shodnu primenu ZPP u svim onim pitanjima koja nisu regulisana ZUS, ali ova rasprava
pretpostavlja sažetost, efikasnost, koncentraciju samo na ona pitanja koja nisu dovoljno razjašnjena i na
utvrđenje činjeničnog stanja u onoj meri u kojoj to nije učinjeno u upravnom postupku.
Razlika u pogledu razloga za isključenje javnosti
po ZUS i ZPP više nema nakon donošenja i početka
primene ZPP, jer je on sada usaglašen sa Ustavom, sem
što ZPP sadrži i jedan razlog za isključenje javnosti kog u ZUS nema, a to je dasud može da isključi
javnost i ako merama za održavanje reda propisanim u zakonu ne može da se obezbedi nesmetano
održavanje rasprave.
Što se tiče zakazivanja rasprave u parničnom postupku nju zakazuje i njome rukovodi sud, a to je u
zavisnosti od sastava u kome sudi, pojedinac ili predsednik veća, dok je u upravnom sporu to uvek predsednik veća.
Takođe, treba napomenuti da sud na raspravi u
upravnom sporu mora da odlučuje rešenjem o uprav│
61
UPRAVNO PRAVO I UPRAVNI POSTUPAK
ljanju postupkom, o tome da se rasprava zaključuje,
kao i o tome koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja
činjeničnog stanja.
Po ZUS je žalba kao redovno pravno sredstvo
isključena, jer Zakonom o uređenju sudova („Sl.
glasnik RS”, br. 116/2008, 104/2009, 101/2010,
31/2011 - dr. zakon, 78/2011 - dr. zakon i 101/2011)
nije predviđen sud koji bi po njoj odlučivao, pa nije
bilo nužno propisivati da protiv rešenja o upravljanju
postupkom nije dozvoljena posebna žalba.
Aktuelna praksa Upravnog suda
Stvarni efekti donošenja ZUS na procesna prava
učesnika u postupku mogli su da se sagledaju tek nakon početka njegove primene. Istovremeno je ona donela mnoge dileme u praksi, ali je činjenica i to da je
od tada proteklo više od dve godine pa su mnoge od
njih i razrešene.
U prvoj godini primene ZUS zbog zaostatka
predmeta u kojima su tužbe podnete za vreme
važenja prethodnog Zakona, nije bilo mnogo zakazanih rasprava, sem u predmetima u kojima su
tužbe podnete nakon 30.12.2009. godine, ali su zbog
hitnosti, morali da budu rešeni prekoredno i tada nije
mogla da se formira realna slika kako o broju predmeta u kojima je obavezna, odnosno potrebna rasprava,
tako i o faktičkom kvalitetu i značaju u primeni samog instituta. Sada se o tome već može govoriti i o
tome napraviti analiza u kojoj će se pažljivo oceniti
odnos ukupnog prema broju predmeta sa obaveznom
raspravom i posebno broj sudija koji po postojećoj
sistematizaciji Upravnog suda ove predmete treba da
reši. Po mišljenju autora i bez preciznih brojki u ovom
referatu, sigurno je da taj broj sudija nije dovoljan i
da bi ovakva analiza nužno uputila na povećanje broja
sudija odnosno na uvođenje dvostepenog upravnog
sudstva.
Sigurno je da se i odnos sudija prema ovom institutu, u odnosu na period primene prethodnog
Zakona, znatno promenio, od suzdržanosti do
potpunog prihvatanja i sagledavanja pozitivnih
efekata za prava stranaka, o čemu više nema dileme. Ono što je praksa sigurno potvrdila kao pozitivan
efekat jeste upravo mogućnost utvrđivanja činjeničnog stanja od strane suda, što u mnogome čini efikasnijom zaštitu u upravnom sporu, jer se dešava da je
organ na osnovu dokaza izveo pogrešan činjenični zaključak koji sud otklanja izvođenjem pravog, a posebno kada nevelikim brojem dokaza na raspravi može
da dopuni utvrđeno činjenično stanje, odnosno da ga
pravilno utvrdi. Ovo u mnogome utiče na efikasnost
vođenja kako postupka, tako i smanjenja broja upravnih sporova, „krugova” po istoj upravnoj stvari, čemu
su stranke po prethodnom ZUS bile više izložene. To
62 │
je posebno značajno u dugotrajnim, često višedecenijskim predmetima u kojima sud ovakvim ovlašćenjima prilikom utvrđivanja činjeničnog stanja može da
ʺpresečeʺ i dovede upravnu stvar do okončanja.
Takođe, mnogo je više sporova u kojima sud
rešava u sporu pune jurisdikcije pa ovaj način rešavanja u upravnom sporu više nije izuzetak već
uobičajeno postupanje.
Međutim, uz svo uvažavanje i afirmaciju principa
obavezne rasprave, ali i uz činjenicu da ZUS propisuje
i određene izuzetke, ono što se može primetiti nakon
ovog perioda primene jeste da postoje predmeti u
kojima rasprava po zakonu ne bi bila obavezna da
upravni organi nisu, uvođenjem u upravni postupak priznali svojstvo stranke licima koja to svojstvo inače ne bi imala. To su pre svega postupci
inspekcijskog nadzora u kojima lice koje obaveštava organ o postojanju potrebe za vršenjem nadzora
podnosi prijavu inspekcijskom organu, koja po svojoj
pravnoj prirodi nije zahtev, već inicijativa, a postupak
po službenoj dužnosti pokreće organ. Kada on ovo lice uvede u postupak pozivanjem na usmenu raspravu,
kada mu omogući da učestvuje u postupku, a posebno je dovoljno da mu dostavi prvostepeno, odnosno
drugostepeno rešenje, on ga čini strankom u upravnom postupku i to svojstvo stranke mora da poštuje i
Upravni sud prilikom ocene da li se radi o višestranačkoj upravnoj stvari i da u takvom predmetu po tužbi
obavezno zakaže raspravu, što u većem broju slučajeva ne bi bilo potrebno, jer se radi o manje složenim
predmetima u kojima se na taj način stvaraju bespotrebni troškovi.
Ovo znači afirmaciju rasprave, ali ne treba usled
nedovoljnog poznavanja pravila upravnog postupka
stvarati veštačke situacije u kojima je rasprava obavezna, iako u tim predmetima nije nužno održavati je.
Ovo upućuje na neophodnost edukacije uprave.
Kada se započelo sa intenzivnim održavanjem rasprava, nastala je dilema pre svega oko obaveznosti
rasprave po članu 34. stav 2. ZUS i mogućnosti da
stranke saglasnošću volja isključuju obaveznost rasprave u ovim slučajevima (na primer: u višestranačkoj upravnoj stvari sa suprotnim interesima i pri utvrđivanju činjeničnog stanja u sporu pune jurisdikcije).
Iako su stavovi pojedinih sudskih veća Upravnog suda
po ovom pitanju bili različiti, došlo se do usaglašenog postupanja u praksi i do toga da je po članu
34. stav 2. ZUS rasprava obavezna i da nema mogućnosti da stranke saglasnošću volja na to utiču.
Takođe, u praksi Upravnog suda, postoje dva interesantna primera primene odredaba ZUS o (ne)
obaveznoj javnoj raspravi, donetim u predmetima
po kojima bi bilo obavezno zakazivanje rasprave, ali
u kojima je sud našao da bi se mogao iz razloga ekonomičnosti postupka i činjenice da je ZUS te situacije
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
prevideo, napraviti izuzetak i doneti odluka bez zakazivanja rasprave.
U jednom predmetu se radi o sporu za ćutanje
uprave u kome nisu dostavljeni spisi organa sa
odgovorom ni posle drugog zahteva, tako da bi po
članu 34. stav 1. u vezi člana 30. stav 3. ZUS u njemu bila obavezna rasprava. Međutim, Upravni sud
je smatrao da u takvom predmetu bez obzira na ove
odredbe, ne bi bilo obavezno zakazivati raspravu, jer
pri podnošenju tužbe zbog ćutanja uprave tužilac ima
obavezu da uz nju dostavi dokaze o postojanju procesnih pretpostavki za podnošenje ove vrste tužbe, tako
da nema činjeničnog stanja koje bi bilo potrebno utvrđivati na raspravi, što je inače slučaj kad u sporu po
tužbi o zakonitosti rešenja tuženog nisu dostavljeni
spisi organa sa odgovorom ni posle drugog zahteva, u
kome tada postoji potreba da sud upravo radi ekonomičnosti postupka na raspravi utvrdi činjenično stanje i spreči organ da svojim ignorantskim ponašanjem
onemogućava tužioca da dođe do rešenja spora. Kako
prilikom donošenja ZUS razlika između ove dve procesne situacije (nedostavljanje odgovora na tužbu sa
spisima protiv rešenja tuženog i u sporu zbog ćutanja
uprave) nije napravljena u odnosu na ostale situacije u kojima se spisi i odgovor ne dostavljaju, a treba
utvrditi činjenično stanje, Upravni sud se izjasnio:
ʺTužba podneta zbog nedonošenja rešenja se smatra
osnovanom ukoliko je tužilac pre podnošenja tužbe
postupio na zakonom propisan način, a tuženi organ
ni po drugom zahtevu suda nije dostavio odgovor na
tužbu ni spise predmeta.ʺ
U drugom predmetu ne radi se o ćutanju uprave već o sporu protiv rešenja organa koji ni posle
drugog zahteva nije dostavio sudu spise, ali se
ne spori utvrđeno činjenično stanje utvrđeno u
upravnom postupku. Spori se samo primena prava
UPRAVNO PRAVO I UPRAVNI POSTUPAK
i ističe postojanje povrede pravila postupka za koju
je iz obrazloženja osporenog rešenja evidentno da je
učinjena, tako da je Upravni sud smatrao da bi zakonitost osporenog upravnog akta mogla da bude ocenjena bez zakazivanja rasprave, samo ocenom pravilnosti primene materijalnog prava i postojanja povrede pravila postupka od uticaja na rešenje stvari, jer
je činjenično stanje čije je utvrđenje cilj zakazivanja
rasprave, raspravljeno. Zbog toga se izjasnio u svojoj
presudi:
"Sud, izuzetno može da reši spor u jednostranačkoj
upravnoj stvari bez uvida u spise koji se odnose na
predmet upravnog spora i bez održavanja usmene
javne rasprave, ako je iz navoda tužbe i obrazloženja
osporenog upravnog akta vidljivo da je činjenično
stanje u upravnom postupku nesporno utvrđeno i da
zakonitost osporenog upravnog akta treba ceniti u
pogledu spornih pravnih pitanja ili kada su iz obrazloženja osporenog upravnog akta vidljive povrede pravila upravnog postupka koje su od uticaja na rešenje
stvari."
Na kraju ne treba zaboraviti još jedan efekat uvođenja rasprave koji je postao uočljiv tek u praksi, a
to je onaj koji bi se mogao nazvati afekcionim, jer u
predmetima u kojima stranke nisu mogle da ostvare
svoja prava bez obzira na više upravnih sporova po
istoj stvari, koji su neretko i višedecenijski (na primer: mnoge deeksproprijacije, vraćanja imovine i dr.),
u kojima su čitave porodice zbog, po njima, nepravednih oduzimanja imovine promenile svoj psihološki
profil, rasprava je način da se uspostavi bolja komunikacija stranaka i suda, koja često započinje rečima:
„Hvala sudu što me je pozvao i omogućio da dođem i
kažem na raspravi šta imam”, što sigurno utiče na kvalitetniju zaštitu prava stranaka u upravnom postupku
i upravnom sporu.
Zaključak
Propisivanjem pravila da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj, javnoj raspravi, obezbeđeno je ostvarivanje Ustavom zajemčenog prava na pravično
suđenje kao jednog od osnovnih prava zaštićenog i aktima međunarodnog prava.
Njegovom afirmacijom podiže se kvalitet pravne zaštite građana na nivo određennij evropskim standardima, omogućava demokratizacija celokupnog društva i ostvarivanje ostalih ljudskih prava.
Garant ove afirmacije je što hitnije uvođenje sistema dvostepenog upravnog sudstva. •
Jelena Ivanović
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
│
63
RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO
NEDOSTACI ZAKONA O RADU I MOGUĆE MERE
ZA NJIHOVO UBLAŽAVANJE ILI OTKLANJANJE
Z
akon o radu („Sl. glasnik RS”, br. 24/2005,
61/2005 i 54/2009 - dalje: Zakon) donet je 2005.
godine i od tada nije pretrpeo značajnije izmene.
Ovaj zakonski tekst u najvećoj meri nalikuje prethodnom Zakonu o radu („Sl. glasnik RS”, br. 70/2001 i
73/2001 - ispr. - dalje: Zakon iz 2001. godine), naravno
uz određene koncepcijske dopune koje su bile nužne na
osnovu iskustava iz prakse.
Ipak, kada se posmatraju ta dva zakona može se
zaključiti da postoji kontinuitet primene novog režima radnih odnosa u poslednjih 11 godina. Može
se takođe reći da se radi o zakonu koji je u većoj meri
usaglašen, pre svega, sa potrebama tržišta rada u tranzicionoj zemlji kakva je Republika Srbija.
Međutim, Zakon ima i neke nedostatke koji su
nastali kao posledica složenosti radnih odnosa, ali i
nekih nedorečenih novih koncepata koji su po prvi
put predstavljeni posle 2001. godine. Na ovom mestu će se analizirati neki od indikativnih nedostataka
koji su uočeni u samom zakonskom tekstu, ali i u primeni Zakona. Čini se da su ovi nedostaci simptomatični i da
se na osnovu njih može dobiti i slika o praksi poslodavaca u poslednjoj deceniji u Srbiji, kao i o problemima
na koje se država mora fokusirati u narednom periodu.
Iako je tokom 2011. godine bilo reči o tome da je
izrada novog Zakona o radu u završnoj fazi i da bi mogao biti usvojen i primenjen već početkom 2012. godine, to se nije dogodilo i ostaje samo da se vidi da li će se
novi saziv Narodne skupštine pozabaviti potrebom noveliranja postojećeg Zakona, kako bi se neki od napred
obrazloženih nedostataka ublažili ili otklonili.
Zašto je nestao pojam „radnog mesta”?
Ovaj nedostatak je već kritikovan u stručnoj literaturi. Iako se termin „radno mesto” zapravo izgubio još
u Zakonu iz 2001. godine, nastavak te prakse ignorisanja i u Zakonu ipak zaslužuje pažnju, tim pre što zaista
postoji realna potreba da se radno mesto kao značajan
radnopravni institut vrati u koncept shvatanja rada i
radnog angažovanja.
64 │
Razlozi za to nisu samo estetski (reč „poslovi” je
uopštena i bezlična), ili još gore sentimentalni, već sasvim praktični - naime, jako je konfuzno koristiti termin „poslovi” i za konkretne radnje koje zaposleni
obavlja, kao i za radno okruženje, sredinu u kojoj je
raspoređen da te radnje izvršava.
„Radno mesto” je uistinu recidiv nekih prošlih sistema društveno-ekonomskih pa samim tim i radnopravnih odnosa, ali je sam termin moguće sasvim logično
upodobiti novoj sadržini i nadalje uspešno koristiti. Zamene za njega nema, niti je svrsishodno tražiti je kada
postoji sasvim adekvatan i ukorenjen institut.
„Radno mesto” bi, u smislu ponovnog korišćenja
u Zakonu, imalo sasvim jasno značenje koje bi obuhvatilo i raspoređivanje i radnu okolinu i radne zadatke, odnosno poslove koje zaposleni obavlja. Ovaj
izraz bi služio jasnom raspoznavanju i individualizaciji
onoga što zaposleni obavlja, pod kojim uslovima to čini
- faktičkim i pravnim - kao i kakve se kvalifikacije ali i
rezultati od njega očekuju.
Ukoliko se i nadalje prihvati isključivi termin
„poslovi”, doći će do situacija da se isti poslovi javljaju u različitim pozicijama u organizaciji rada, ali
da se oni kvalitativno razlikuju iako je reč o obavljanju istovrsnih, odnosno sličnih delatnosti, pa se
prema tome od zaposlenih na takvim radnim mestima
moraju očekivati (tj. tražiti radi zaposlenja) i kvalitativno različiti posebni uslovi.
Ako se prihvati samo „bezlično generičko određenje pojedinih poslova”, sasvim je sigurno da će
zakonska regulativa ostati osiromašena a poslodavci imati dosta problema da razgraniče iste, ali opet
različite poslove koje njihovi zaposleni obavljaju (u
suprotnom bi mogli da budu predmet postupka povodom diskriminacije, jer bi rezultat posebnih uslova za
zasnivanje i različitog vrednovanja nečega što na papiru - u sistematizaciji poslova - izgleda isto, mogli zaista delovati krajnje nepravedno i nezakonito, odnosno
diskriminišuće).
Imajući tako nešto u vidu, kao i realne prepreke
sprovođenju generičkog pojma, Zakon iz 2001. godine
predviđa individualizaciju vrste i opisa poslova koje zaposleni treba da obavlja (član 19. stav 1. tačka 4) ZakoPravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
na) ali se ovo ipak čini kao nepotrebno komplikovanje,
naročito kada se ima u vidu i obaveza poslodavaca iz
člana 13. st. 1. i 2. Zakona, koji predviđaju donošenje
detaljne sistematizacije poslova, u kojoj bi se oni istog
naziva ipak razlikovali prema specifičnom opisu i posebnim uslovima koje zaposleni mora da ispuni da bi ih
obavljao. Čini se da je cena eliminacije „radnog mesta” iz zakonskog teksta previsoko plaćena i da bi se
ovaj sistem mogao značajno pojednostaviti u nekim
budućim zakonima koji bi regulisali radno angažovanje (tim pre što se termin „radno mesto” zadržava
kako u pojedinim posebnim propisima, tako i u kolokvijalnoj komunikaciji, čak ni sudovi nisu neskloni da ga
i dalje povremeno upotrebljavaju u svojim odlukama).
Zloupotrebe instituta privremenog
i fleksibilnog radnog angažovanja
Angažovanje na određeno vreme
i prekid radnog odnosa
Prema članu 37. Zakona, na određeno vreme je
moguće angažovati zaposlenog u dva slučaja:
- ukoliko postoji privremena potreba za njegovim
radnim angažovanjem (sezonski poslovi, rad na
određenom projektu, privremeno povećanje obima
posla), ili
- zbog zamene odsutnog radnika.
U prvom slučaju, angažovanje se ograničava na
maksimalnih godinu dana, u drugom slučaju, ono
traje do povratka odsutnog zaposlenog.
Angažovanje u radnom odnosu na određeno vreme,
ovako kako je uređeno, nije ni specifično ni neobično u
uporednim zakonodavstvima. Međutim, šta se dešava
kada se ono zloupotrebi od strane poslodavca? Ove zloupotrebe manifestuju se na dva načina:
1. S ukcesivno potpisivanje ugovora
o radu na određeno vreme
Veoma često potreba za zaposlenim traje duže
nego što Zakon dozvoljava trajanje ugovora o radu
na određeno vreme. Ništa neobično, jer su u pitanju
poslovi trajnog karaktera. Međutim, poslodavci ne žele
da se „vezuju” za zaposlenog, omogućavajući mu da potpiše ugovor o radu na neodređeno vreme.
Da bi se sprečilo konvertovanje radnog odnosa
na određeno vreme u radni odnos na neodređeno
vreme, kako je predviđeno odredbom člana 37. stav
4. Zakona (ukoliko zaposleni kome je istekao ugovor
o radu na određeno vreme nastavi da obavlja poslove
uz (prećutnu ili izričitu) saglasnost poslodavca još najmanje pet radnih dana, smatra se da je poslodavac „priznao” trajni karakter radnog angažovanja i da je zakljuPravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO
čen ugovor o radu na neodređeno vreme), poslodavci
primenjuju sukcesivno potpisivanje ugovora o radu
na određeno vreme.
Zaposleni je u neprestanom stanju neizvesnosti i što
je još važnije i veoma učestalo, u stanju potpune zavisnosti od poslodavca koji često uslovljava potpisivanje
novog ugovora o radu na neodređeno vreme neformalnim odricanjem različitih prava iz radnog odnosa, odnosno njihovim efektivnim nekorišćenjem.
Ukoliko smatraju da je nepoželjno dalje radno
angažovanje zaposlenog (najčešće radi drugačijeg
personalnog rešenja na istim poslovima) iako potreba za radom i dalje postoji i očigledno je kontinuirana,
poslodavci će za iste poslove angažovati drugo lice,
takođe na određeno vreme. Ako ipak žele da zadrže
istog zaposlenog sa istom sadržinom ugovora o radu, primenjuju zloupotrebu instituta prekida radnog odnosa iz člana 37. stav 2. Zakona.
Pod prekidom radnog odnosa podrazumeva se
period u kojem zaposleni nije u radnom odnosu
duže od 30 radnih dana. Kada takav zaposleni ponovo zasnuje radni odnos (potpiše novi ugovor o radu) smatra se da nije ni bio zaposlen u prethodnom
periodu, odnosno nema kontinuiteta prava iz radnog odnosa. Jedna od posledica ovakvog regulisanja
jeste i to da se njegovo privremeno radno angažovanje
kod istog poslodavca, na istim poslovima, smatra prvim
angažovanjem i da ne postoje zakonske prepreke da se
ono smatra legalnim kao i da se na takav način zaključi
neograničen broj ugovora o radu na određeno vreme (o
tome se izjasnio i Vrhovni sud Srbije: presuda Vrhovnog
suda Srbije Rev. II 1777/2006 od 13.12.2006. godine).
Primećeno je u praksi da pojedini poslodavci ovo
pravilo zloupotrebljavaju na još gori način, tako što
(neinformisanim) zaposlenima prekid radnog odnosa prikazuju kao godišnji odmor, na koji oni inače
ostvaruju pravo na drugi način - realizacijom ugovora o radu na određeno vreme. Zaposleni prihvataju
ovakvo rešenje iako prekid nikako ne može da bude godišnji odmor - ne uplaćuju se doprinosi, nema naknade
zarade, zaposleni zapravo nije zaposlen jer je njegov
ugovor o radu istekao i ne postoji pravni osnov posmatranja njegovog statusa na takav način.
Istovremeno, godišnji odmor na koji imaju pravo
prema Zakonu samim tim što su bili zaposleni na određeno vreme (najčešće na godinu dana, ali i u bilo kojoj
drugoj situaciji gde su radili duže od šest meseci ili srazmerno broju meseci provedenih na radu - član 68. stav
2. i član 72. Zakona) ostaje neiskorišćen - što je takođe
kršenje Zakona koji predviđa mogućnost naknade štete
ukoliko poslodavac spreči zaposlenog da iskoristi godišnji odmor na koji ima pravo (član 76. Zakona).
Ipak, zaposleni i pored ovakvog očiglednog izigravanja propisa pristaju na režim prekida radnog odnosa, jer je tržište rada oskudno i lakše im je da nakon 30
radnih dana kod istog poslodavca ponovo zasnuju radni
odnos na određeno vreme, nego da traže drugo zapo│
65
RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO
slenje - ovo drugo bi sasvim sigurno vremenski duže
trajalo, sa neizvesnim krajnjim ishodom. Ono što naročito zabrinjava jeste da se ovakva praksa široko koristi
i u pojedinim državnim ustanovama (zdravstvenim,
obrazovnim).
2. K
onsekutivno zaključivanje ugovora o radu na
određeno vreme radi zamene odsutnog radnika
Drugi oblik, koji se nešto ređe susreće u praksi ali
je ipak prisutan u značajnoj meri, jeste konsekutivno
zaključivanje ugovora o radu na određeno vreme radi
zamene odsutnog radnika - ovi ugovori se zaključuju
po pravilu na period koji odgovara realnom odsustvovanju nekog zaposlenog kod poslodavca. Međutim, kada jedan istekne (odsutni zaposleni se vrati na
rad) po automatizmu poslodavac nudi naredni, ali
se ovoga puta menja druga osoba koja odsustvuje
sa rada.
Ovo je naročito moguće u velikim radnim sredinama i sistemima sa po nekoliko stotina zaposlenih, gde
je praktično konstantno postojeća potreba za zamenom
radnika koji se nalazi na bolovanju, ili odsustvu. Problem je u tome što zaposleni kome se ovakvi ugovori
nude zapravo uvek obavlja stalne, iste radne dužnosti
koje realno postoje, dok se u ugovorima koje zaključuje sa poslodavcem pojavljuju najrazličitiji opisi poslova
koje navodno obavlja, u zavisnosti od toga kojeg zaposlenog menja.
Ovde dakle postoji fingiranje obavljanja poslova,
ali se u eventualnom odbijanju zaključenja ugovora krije opasnost gubitka zaposlenja. Istovremeno,
ukoliko se dogodi da se zaposleni obrati inspekciji rada
postoji značajna i komplikovana obaveza dokazivanja
da faktičko stanje ne odgovara onom koje je predviđeno
ugovorom o radu. Pored toga, poslodavcu se ne može
nametnuti obaveza da takvog radnika angažuje na
neodređeno vreme po isteku ugovora - ovo može biti
predmet radnog spora, sa neizvesnom završnicom i teškim postupkom dokazivanja i utvrđivanja da li je poslodavac zapravo povredio neku odredbu Zakona, odnosno
koje je poslove zaposleni obavljao i da li postoji njihov
kontinuitet i potreba za stalnim radnim angažovanjem
lica koje bi ih izvršavalo.
Ugovor o privremenim i
povremenim poslovima
Ugovor o privremenim i povremenim poslovima regulisan je članom 197. Zakona.
Privremeni poslovi su oni koji imaju prema svojoj prirodi unapred određeno (manje ili više precizno) vremensko trajanje, dok su povremeni poslovi
oni koji se javljaju kao sezonski, ili radi savladavanja povećanog obima posla u nekom kraćem periodu. Radno angažovanje prema navedenoj odredbi može
66 │
trajati do 120 radnih dana u toku jedne kalendarske
godine.
Ovo rešenje samo po sebi nije dovoljno precizno i
razrađeno:
• 120 radnih dana je gotovo šest kalendarskih meseci dakle, poslodavac bi mogao da radno angažuje nekoga prema ovom ugovoru u poslednjih šest meseci jedne kalendarske godine i prvih šest meseci
naredne kalendarske godine, čime bi se u potpunosti izgubio karakter privremenosti i povremenosti
ovih poslova.
• ne postoje preciznije odrednice šta bi takvi poslovi obuhvatali - ovo je pre svega zbog prakse u kojoj se
gotovo svaki posao može javiti kao privremeni pa bi
neko ograničavanje bilo besmisleno, ali nedostaju čak
i opšte odrednice ili bilo kakva druga ograničenja za
poslodavca prilikom angažovanja radnika po takvom
ugovoru.
Nadalje, u praksi se ovaj ugovor zloupotrebljava i na
jedan sasvim drugačiji način. Poslodavci ga veoma često
primenjuju, najviše zbog ekonomskog opterećenja koje
je niže nego kod ugovora o radu na određeno vreme, i
na poslove koji nikako nemaju karakter privremenih
i povremenih. Da bi se održao kontinuitet radnog
angažovanja i obavljanja takvih poslova uz istovremeno izigravanje odredbe o maksimumu angažovanih dana u toku kalendarske godine, svaki naredni
ugovor koji se ponudi radno angažovanom licu imaće sličan, ali ne i suštinski isti opis poslova koje bi
ono obavljalo. Tako se npr. čistačici u prvom ugovoru
o obavljanju privremenih i povremenih poslova nudi
obavljanje poslova čistačice, u drugom (nakon isteka
120 radnih dana) obavljanje poslova higijeničarke radnog prostora, u trećem obavljanje poslova spremačice,
itd.
Pored napomene da je ovo još jedan od razloga zašto
bi bilo poželjno vratiti pojam radnog mesta i na osnovu
toga jasno odrediti da li se radi o istim poslovima ili ne,
sasvim je izvesno da ovakvo poigravanje sa opisom poslova predstavlja zloupotrebu zakonskih odredbi - angažuju se lica koja uvek obavljaju iste faktičke poslove,
sve ostalo je samo ispunjenje zakonske forme prema
kojoj na prvi (i samo na prvi!) pogled ne izgleda kao da
je u pitanju protivzakonita aktivnost poslodavca.
Drastičniji oblik povrede Zakona postoji u slučaju kada se licu nude ugovori koji sadrže opis poslova koji uopšte ne odgovara onome što to lice radi
- međutim, iz ugla radno angažovanog lica posledica je
apsolutno ista u oba modaliteta.
Ono što je takođe primećeno u praksi jeste i temeljnost poslodavaca kada je reč o specifikaciji poslova - svi
oni koji se navode u ugovorima razdvojeni su i u sistematizaciji poslova koju je poslodavac dužan da donese,
tako da se može reći da kršenja Zakona u tom smislu
nema - samo postoji njegovo izigravanje.
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
Kombinacija dva ugovora
kao posebno rešenje
Često se u praksi mogu susresti i kombinacije
ovakvih zloupotreba, pa tako postoje zaposleni koji
iako obavljaju iste poslove kod istog poslodavca i po
desetak godina, i dalje nemaju rešen radnopravni status onako kako je predviđeno Zakonom. Poslodavci u
tom smislu kombinuju ugovor o radu na određeno
vreme - uglavnom koristeći sve opisane mogućnosti i ugovor o obavljanju privremenih i povremenih
poslova.
Zaposleni su svesni ovakvih zloupotreba ali se
uglavnom ne obraćaju inspekciji rada niti pokreću sporove, jer je Zakon zapravo na strani poslodavca i mogu
svoju pravdu zadovoljiti samo u dugim, skupim i neizvesnim radnim sporovima na koje se retko odlučuju.
Istovremeno, svaka žalba u ovom smislu sasvim sigurno faktički dovodi do nezaključivanja narednog ugovora na određeno vreme sa poslodavcem, pri čemu je takvo ponašanje poslodavca sasvim legalno jer ni sa čim
nije obavezan da sa istom osobom zaključi novi ugovor
(naprotiv, Zakon ga tu i ograničava privremenom dužinom trajanja poslova koji se obavljaju).
Osnovni pravac u kojem bi izmene Zakona morale da idu jeste upravo to razgraničavanje kada
se poslovi smatraju privremenim, a kada ne. Iako
nepraktično rešenje sa stanovišta klasifikacije poslova,
ono bi moralo jasno da ukaže da na nezakonito ponašanje poslodavca koji pojedine poslove označava kao
privremene, povremene, sezonske, iako je sasvim jasno
da oni po svojoj prirodi to nisu. Tako prema Rešenju
Vrhovnog suda Srbije:
"... radni odnos na određeno vreme preobražava u
radni odnos na neodređeno vreme ako poslovi privremenog karaktera, zbog kojih je (zaposleni, prim. aut.)
primljen postanu trajni bez obzira na to da li je za te
poslove predviđeno posebno radno mesto... Otvaranje
radnog mesta, kada postoji potreba za radom, obaveza je poslodavca.”
Rešenje Vrhovnog suda Srbije
Rev, II 1062/2002 od 18.7.2002. godine
(slično: Rešenje Vrhovnog suda Srbije
Rev. II 3120/2002 od 12.9.2002. godine)
Posebna zaštita trudnica na radu
Ovde je pre reč o tehničkom, nego o suštinskom
nedostatku Zakona. Naime, u delu koji se odnosi na
zaštitu materinstva, predviđeno je da posebna zaštita
trudnica traje prve 32 nedelje trudnoće (stav 1. člana
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO
90. Zakona), kao i poslednjih osam nedelja trudnoće
(stav 2. istog člana). Nije potrebno mnogo napora da
bi se došlo do zaključka da prema zakonopiscima
trudnoća traje nekoliko nedelja duže od uobičajenih devet meseci. Problem je nastao u trenutku kada
se prilikom izrade Zakona iz 2005. godine, u koji je naknadno uneta dodatna zaštita iz stava 1, nije obratilo
dovoljno pažnje na već postojeću zaštitu, odnosno njeno trajanje.
Reč je o dva različita instituta - zaštita koja traje 32
nedelje sprovodi se samo na osnovu nadležnog zdravstvenog organa, reč je dakle o potencijalnoj, uslovnoj
zaštiti. Zaštita u poslednjih osam nedelja trudnoće je
bezuslovna, ona nastupa automatski po sili zakona a
u odnosu na projektovani termin porođaja. Ova norma se mora bolje formulisati, kako zbog stilske i
tehničke greške, tako i zbog faktičke primene ovih
pravila (mada strogo formalno gledano šteta za trudnicu ne može da nastupi, jer je u jednom periodu nužno
„dvostruko zaštićena” i stavom 1. i stavom 2. člana 90,
naravno ukoliko ispuni uslov iz stava 1).
Disciplinska odgovornost
Potpuno neshvatljivo, Zakon je lišen izričitih
odredbi o disciplinskoj odgovornosti zaposlenih.
Iako je ovo jedan od osnovnih segmenata radnog odnosa i bilo kakvog radnog angažovanja, u Zakonu ne
postoje izričite odredbe o mogućnostima da poslodavac sankcioniše ponašanje zaposlenog nezavisno od
drugih postupaka koji bi se mogli protiv njega povesti
(krivični, parnični, prekršajni).
Tragovi disciplinske odgovornosti se nalaze rasuti
u različitim zakonskim odredbama, pomenimo samo
neke od važnijih:
- Otkazni razlozi mogu biti povreda radne obaveze i
narušavanje radne discipline (član 179. stav 1. tač.
2) i 3) - ovde se sasvim jasno vidi da ponašanje zaposlenog proizvodi posledice u smislu potencijalnog
kažnjavanja, samo je Zakon škrt pa ostavlja poslodavcu otkaz kao praktično jedinu soluciju sankcionisanja.
- Jedan od preostalih oblika disciplinske odgovornosti
jeste i tzv. kvaziudaljenje sa rada kao moguća supstitucija za otkaz ugovora o radu, o čemu će reči biti
u daljem tekstu.
I sam postupak otkazivanja ugovora o radu, koji
Zakon za određene otkazne razloge propisuje kao
obavezan, podseća na neke elemente disciplinskog
postupka. Osim obaveznog obaveštavanja zaposlenog
(„upozorenje pred otkaz”) iz člana 180. stav 1. tačka
1) Zakona i odgovora zaposlenog, poslodavac zapravo može sam urediti prethodni postupak u kojem će
angažovati druge zaposlene (disciplinska komisija?)
da utvrde činjenice koje ukazuju na postojanje povrede i drugih uslova koje bi dovele do primene otkaznih
razloga.
│
67
RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO
Povratak sistematizovanih odredbi o disciplinskoj
odgovornosti je neminovan, imajući u vidu da se zakoni koji uređuju posebne režime radnog odnosa detaljno
bave ovim pitanjima. To praktično znači da su samo oni
zaposleni u opštem režimu radnog odnosa „privilegovani” - ovo je stanje koje se mora izmeniti u najskorijoj
budućnosti.
Kvaziudaljenje sa rada
Kvaziudaljenje sa rada regulisano je članom 170.
Zakona, koji predviđa da poslodavac može da udalji
sa rada zaposlenog zbog povrede radne obaveze ili
nepoštovanja radne discipline. Ova mera je predviđena kao supstitucija otkaza ugovora o radu - dakle,
primeniće se samo u slučajevima kada poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom ali želi da mu
pruži još jednu šansu, ubeđen da neće ponoviti grešku
zbog koje je došao u takvu situaciju (kako Zakon kaže,
ako postoje olakšavajuće okolnosti).
U pitanju je dakle još jedna okolnost koja podseća
na to da disciplinska odgovornost zaposlenih i dalje
postoji. Međutim, ono što je jako loše u ovom rešenju
jeste dužina trajanja ovakvog udaljenja - jedan do
tri radna dana! Zbog toga je Z. Ivošević, sasvim ispravno, kategoriše kao „kvaziudaljenje sa rada”. Gotovo ironično deluje mogućnost da se neko od zaposlenih teže
ogreši o proces rada, međuljudske odnose, radnu disciplinu, i sl. a da pri tome bude „sankcionisan” ovako
blagom kaznom kao zamenom za otkaz ugovora o radu.
Kada bi tri dana bio minimum potencijalnog udaljenja, a maksimum npr. postavljen na 30 dana, onda bi ono moglo da ispuni svoju svrhu sankcije ali
i da deluje kao odvraćajuće - preventivno sredstvo
na koje bi poslodavac mogao da upozori nedisciplinovanog zaposlenog.
Višak zaposlenih
Kao što je već naglašeno, Zakon posvećuje značajan
prostor onim temama koje su karakteristične za fluktuirajuće tržište rada u tranzicionoj zemlji. Svakako
je jedno od najvažnijih pitanja i ono koje je vezano za
smanjenje zaposlenih kod poslodavca koji beleži smanjenje obima poslova iz bilo kojeg razloga određenog
Zakonom (član 153. i član 179. tačka 9).
Zakon čini se uvodi relativno dobro rešenje, koje omogućava solidnu zaštitu zaposlenih radnika
a istovremeno proceduru otpuštanja viška radne
snage ne čini nemogućom, previše komplikovanom
ili skupom za poslodavca koji i bez toga ne posluje
najefikasnije i najoptimalnije moguće, inače ne bi ni
došao u situaciju da ima višak zaposlenih (ova konstatacija je tačna iako se ne sme vezivati za loše poslovanje
poslodavca, jer višak zaposlenih može biti rezultat npr.
68 │
modernizacije proizvodnog procesa i upravo povećanja efikasnosti procesa rada; činjenica je međutim da i
u tom slučaju poslodavac ima problem jer mu na putu
ka takvoj modernizaciji predstoji smanjenje broja zaposlenih, ili se investicija u efikasniju tehnologiju neće
isplatiti).
Međutim, kada je reč o centralnoj tački rešavanja problema viška radne snage, programu rešavanja kojim se detaljno planiraju svi koraci prilikom
otpuštanja zaposlenih, Zakon obavezuje poslodavca da isti sačini samo ukoliko namerava da otpusti
određeni broj (procenat) zaposlenih među onima
koji su u radnom odnosu na neodređeno vreme. Čini se da je ovo veliki nedostatak Zakona, posebno imajući u vidu da se time praktično poslodavci navode na
izigravanje propisa kako je opisano u prethodnom delu
teksta, zapošljavajući radnike na neodređeno vreme
iako postoji stalna potreba za obavljanjem određenih
poslova, ili angažujući ih u drugim modalitetima van
radnog odnosa.
Zakonopisci jesu krenuli od logične pretpostavke
da se drugi ugovori bez obzira na tip radnog angažovanja mogu raskinuti na druge načine ili će kao npr. ugovori o radu na određeno vreme jednostavno prestati
istekom vremena, ali ovo nije sasvim logično rezonovanje. Teorijski, neko može zaključiti ugovor o radu na
određeno vreme na godinu dana neposredno pre nego
što poslodavac shvati da je njegovo angažovanje, kao i
angažovanje nekih drugih zaposlenih, nepotrebno jer
je obim poslova smanjen - tada i zaposleni na određeno vreme predstavlja višak zaposlenih zbog kojeg će
poslodavac ostvarivati gubitak. On može biti predmet
programa smanjenja broja zaposlenih i njegov ugovor
o radu može biti raskinut pre vremena na koje je zaključen, pa je sasvim nelogično da se on ne ubraja u
minimum zbog kojeg je poslodavac dužan da donese
detaljan program rešavanja viška zaposlenih kako je
predviđeno Zakonom.
Zakon je izričit (član 153) - program rešavanja
viška zaposlenih se donosi ako postoji potreba da
se otkažu ugovori o radu u roku od 30 dana u jednoj, odnosno 90 dana u drugoj situaciji.
- U stavu 1. se nabrajaju uslovi za donošenje programa
kada je u pitanju prestanak u roku od 30 dana - u
pitanju je određeni broj zaposlenih na neodređeno
vreme u odnosu na broj koji će izgubiti posao.
- U stavu 3. se navode samo „zaposleni”, bez obzira na
modalitet, a rok je do 90 dana.
Kombinacijom ovih rešenja se dobija da onaj
poslodavac koji želi da izigra odredbe o donošenju
programa i nesmetano otkaže ugovor o radu kome
on želi, to može učiniti otpuštanjem manje od 20
zaposlenih 31. dana po objavljivanju odluke, ili jednostavnim zapošljavanjem što manjeg broja zaposlenih na neodređeno vreme.
I jedno i drugo rešenje je izuzetno loše i faktički dovodi do stavljanja u neravnopravni položaj pojedine zaPravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
poslene - poslodavac može otpuštati bez obzira na kriterijume koje bi inače morao da poštuje ukoliko donese
programa za rešavanje viška zaposlenih. Na ovaj način
su neki zaposleni potencijalno zaštićeni bez obzira na
dešavanja kod poslodavca i smanjenje broja zaposlenih, idealna prilika za pojavu diskriminacije, odnosno
za diskreciono odlučivanje o ostanku u radnom odnosu
prema kriterijumima koji nisu relevantni, i spadaju u
zaštićena lična svojstva.
Poslodavac mora obrazložiti smanjenje broja zaposlenih, i ono će nužno biti praćeno izmenama odgovarajućih akata o unutrašnjoj organizaciji, ali ostaje
nesporno da je takvo obrazloženje opšte i obezličeno,
odnosno da se njime neće ulaziti u pojedinačne slučajeve raskida ugovora o radu sa zaposlenima, kao ni njihovog radnog učinka, kvalifikacija i drugih relevantnih
sposobnosti i rezultata koji se najpre moraju ceniti prilikom raskida ugovora o radu.
Realnije je međutim da će poslodavac zadržati radnike koji dobro obavljaju posao. To je pre svega njemu
u interesu zbog održavanja kontinuiteta dobrog poslovanja, ali će pri tome pokušati da eliminiše iz radnog
procesa one koje u tom trenutku smatra „teretom”, ili
smatra da će to postati u bliskoj budućnosti, bez obzira
na rezultate koje trenutno ostvaruju.
Time dolazimo do posebnog problema koji se može
javiti a to je da Zakon ne štiti pripadnike tzv. ranjivih
grupa prilikom određivanja zaposlenih kojima će
prestati radni odnos. Tako nema posebnih odredbi
koje bi na bilo koji način ograničile poslodavca kada je reč o davanju otkaza ugovora o radu osobama
sa invaliditetom, kao ni osobama koje su privremeno sprečene za rad usled bolesti, starijih osoba, i sl.
Realno je očekivati da će poslodavci onim zaposlenim koji im stvaraju veće finansijske izdatke
(npr. lica koja su privremeno sprečena za rad ili se na
osnovu opšteg zdravstvenog stanja može očekivati da
će često odsustvovati sa rada u budućnosti, lica koja će
uskoro napuniti uslove za penzionisanje i samim tim
stvoriti troškove primanja novog zaposlenog) najpre
otkazati ugovore o radu.
Moguće je i razlikovanje zaposlenih prema drugim
ličnim svojstvima, kao što su npr. nacionalna pripadnost, versko ili seksualno opredeljenje, članstvo u sindikatu, i sl. Sve ovo otvara put tužbi povodom diskriminacije, ali će se ista veoma teško dokazati jer formalnog
kršenja zakona nema, u pitanju je dakle posredna diskriminacija koja se praktično uspešno dokazuje samo
ukazivanjem na masovnu praksu i politiku poslodavca,
postupak koji dugo traje i u perspektivi malo znači licima koja su već izgubila posao.
Rešenje ovog problema može se iznaći relativno
jednostavno, nazire se mogući put evolucije obaveze
donošenja programa rešavanja viška zaposlenih kroz
zakonske tekstove: svaka promena koja se pravda
smanjenjem obima poslova, tehnološkim, ekonomskim, ili organizacionim promenama, morala
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO
bi biti predmet razmatranja posebnog programa
bez obzira na brojnost takvih promena zaposlenih (dakle, uključujući i pojedinačne promene). Na taj
način bi poslodavac izgubio interes da zloupotrebljava nedostatke u Zakonu vezane za privremeno radno
angažovanje, na veća otpuštanja bi se odlučivao daleko
opreznije i racionalnije, a zaposleni bi dobili priliku da
se njihov radni rezultati i kvalifikacije realnije cene prilikom otpuštanja. Ovakva situacija bi sasvim sigurno
doprinela i boljoj poziciji takvih zaposlenih kada je reč
o pregovaranju o sporazumnom raskidu ugovora o radu, koji bi u tom slučaju bio najefikasnije i najisplativije
rešenje za obe strane.
Rad van prostorija poslodavca
Rad van prostorija poslodavca u novije vreme
postaje izuzetno važna komponenta smanjenja
troškova poslodavaca i zaposlenih. Razvoj elektronskih komunikacija i interneta nesumnjivo je
mnoge profesije znatno olakšao, ali i učinio praktično nepotrebnim da se zaposleni fizički pojavljuju u radnim prostorijama poslodavaca. Ovakav
način poslovanja je čini se izuzetno povoljan kako za
zaposlene, tako i za poslodavce. Zaposleni ne moraju
da napuste svoje domove, imaju radnu sredinu kakvu
oni sami sebi organizuju, i lišeni su bilo kakvog formalizma pri samom obavljanju radnih zadataka. I njihove
uštede nisu zanemarive, pre svega kada je reč o vremenu i sredstvima koja su potrebna da bi došli do svojih
kancelarija, a zatim i kada je reč o mogućnostima da
radni dan rasporede i izvan klasičnih radnih sati.
Poslodavac takođe ostvaruje značajne uštede. Pomenimo samo manje prostorija koje bi trebalo iznajmljivati, nepostojanje toplog obroka i naknade za
prevoz zaposlenima, kao i minimum briga oko međuljudskih odnosa, kancelarijskog materijala i vođenja
kancelarije uopšte, itd. Npr. američka kompanija Cisco
je sprovela istraživanje na osnovu kojeg se došlo do
zaključka da je godišnja ušteda oko 5.000 američkih
dolara po zaposlenom koji radi od kuće, odnosno oko
10 miliona američkih dolara na nivou cele kompanije, na godišnjem nivou (izvor: Cisco Study Finds Telecommuting Significantly Increases Employee Productivity, Work-Life Flexibility and Job Satisfaction, http://
newsroom.cisco.com/dlls/2009/prod_062609.html).
Ono što protivnici ovakvih promena pre svega
ističu jeste nepouzdanost u efikasnost zaposlenih,
kao i mogući sporovi oko povrede na radnom mestu, i slične situacije koje su moguće kada zaposleni radi iz sopstvene kuće. Dosta uporednih analiza tržišta radne snage bavi se upravo ovom problematikom
(videti detaljnije: Pros and Cons of Working at Home,
http://www.careerbuilder.com/Article/CB-1016-TheWorkplace-Pros-and-Cons-of-Working-at-Home/; The
Pros and Cons of Working from Home, http://abcnews.
│
69
RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO
go.com/GMA/AmericanFamily/story?id=1059972#.
UB4ko6CmErA).
Može se zaključiti da se klasični institut znatno produbljuje i komplikuje (u većini zapadnih država, tradicionalni rad kod kuće je podrazumevao jednostavne
poslove kao što je pakovanje proizvoda, dok je „vrhunac” obavljanja ovakvih poslova predstavljao telemarketing), i ostaje da se vidi kako će različita zakonodavstva oblikovati ovu novu radnopravnu pojavu.
Zakon o radu međutim jasno ukazuje da njegovi
tvorci nisu ništa od napred navedenog imali u vidu
kada su osmislili odredbe kojima je regulisan rad van
prostorija poslodavca. Posebno je indikativna odredba
člana 43. Zakona, koja predviđa rad kod kuće koji zaposleni obavlja sam ili sa članovima svoje porodice.
Obrazloženje ove odredbe u stručnoj literaturi otkriva
njen tradicionalistički karakter - ovaj modalitet radnog odnosa se uglavnom koristio (i danas se koristi) za angažovanje poljoprivrednih domaćinstava
koja snabdevaju velike prerađivače sirovinama.
Iako je ovo sasvim legitiman način za upotrebu
ugovora za rad van prostorija poslodavca, mora se primetiti da je Zakon relativno škrt kada je reč o mnogim pravima i obavezama koji proističu iz radnog
odnosa, a koji se realizuju na sasvim specifičan
način, imajući u vidu prirodu rada van prostorija
poslodavca koja se pojavila u poslednjih nekoliko
godina (čak i Međunarodna organizacija rada terminološki razdvaja tradicionalne poslove koji se obavljaju u
domaćinstvima od savremenih profesija koje se mogu
obavljati radeći za računarom, očigledno ukazujući na
drastično različitu sadržinu ovakvih vrsta radnog angažovanja, kojima je samo jedan element zajednički).
Zakon predviđa posebnu sadržinu ugovora, ali
je ona određena na opšti način, odnosno obuhvata
elemente koji bi bili nužno potrebni za svaki ugovor o
radu, kao i samo par posebnih odredbi - nadzor poslodavca, nadoknadu za upotrebu sredstava za rad koji su
u vlasništvu zaposlenog, i sl. Međutim, može se reći da
Zakon kod ovog problema zapravo samo postavlja
pitanja a ne daje odgovore, jer nijedan od pomenutih elemenata nije ispunjen sadržinom već je samo
nametnuta obaveza da se on nađe kao predmet budućeg ugovora o radu.
Poslednja tačka stava 2. člana 42. Zakona sadrži i
generalnu klauzulu - ugovorom se mogu regulisati
i sva druga pitanja koja ugovorne strane smatraju
važnim. Jedina ograničenja proističu iz člana 44. Zakona, ne mogu se na ovaj način obavljati poslovi koji
su opasni ili štetni po zdravlje, kao ni oni koji ugrožavaju životnu sredinu.
Dobro je što Zakon ne ograničava buduću sadržinu
radnog odnosa samo na pojedine elemente, ali se mora
primetiti da istovremeno daje preveliku slobodu poslodavcu i zaposlenom, od koje čini se oni neće imati previše koristi a imaće znatan broj neodgovorenih pitanja
i dilema.
70 │
Zakonski tekst bi morao dakle biti mnogo izdašniji i detaljniji kada je reč o bar nekim spornim
pitanjima - opšti režim se naravno može i mora primenjivati, ali se posebnim odredbama ipak moraju dati
precizne osnove regulisanja ovog krajnje specifičnog
odnosa poslodavca i zaposlenog, naročito imajući u
vidu njegovu narastajuću popularnost i značaj koji će
ovakav oblik radnog angažovanja nesumnjivo imati u
budućnosti.
Zaštita od diskriminacije i
pojam zaposlenog lica
Zakon je po prvi put uveo pojam diskriminacije
na radu, što je definitivno u tom trenutku bila veoma
dobra i napredna karakteristika zakonskog teksta. Zakon međutim nije ostao dosledan ideji sankcionisanja
diskriminacije do kraja, jer obuhvata samo lica koja
su zaposlena, dakle ona koja su u radnom odnosu,
a ne sva radno angažovana lica.
Član 3. stav 1. Zakona sasvim izričito definiše pojam zaposlenog kao fizičkog lica koje je u radnom
odnosu kod poslodavca. I same odredbe o zabrani
diskriminacije se nalaze u delu Zakona koji reguliše
prava lica u radnom odnosu.
Odredbe čl. 18. i 19. Zakona međutim govore o zabrani diskriminacije i onih lica koja traže zaposlenje.
Ovo se konkretizuje u članu 20. koji zabranjuje diskriminaciju u odnosu na uslove za zapošljavanje i izbor
kandidata za obavljanje određenog posla. Ovo je sasvim funkcionalno povezano sa zabranom prema licima koja su u radnom odnosu ali lica koja traže posao
nisu zaposlena, pa ovoj zabrani nije mesto u ovom delu
Zakona.
Ostaje utisak da su zakonopisci nespretno izabrali mesto odredbama o zabrani diskriminacije i
da bi bilo daleko celishodnije da su se one našle na
samom početku Zakona među osnovnim principima
postupanja u odnosu na sva radno angažovana lica bez
obzira na modalitet njihovog angažovanja, i to tako da
se zabranjuje svaki oblik diskriminacije pri zapošljavanju, na radu i u vezi sa radom i bilo kojim modalitetom
radnog angažovanja.
Ovi nedostaci su ispravljeni, bolje rečeno navedene
odredbe su „kompletirane” donošenjem Zakona o zabrani diskriminacije („Sl. glasnik RS”, br. 22/2009).
Ipak, to ne menja činjenicu da se u Zakonu nalaze
odredbe koje bi se mogle (morale) usaglasiti sa Zakonom o zabrani diskriminacije, kako bi se dobio jedan
komplementaran sistem onom koji je predviđen posebnim propisima. •
dr Mario Reljanović
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
▶ Pitanje i odgovor
RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO
Nemogućnost poslodavca da opštim aktom
ograniči pravo na naknadu troškova prevoza zaposlenom
◊ Pitanje:
• Da li poslodavac, koji primenjuje Poseban kolektivni ugovor za delatnost poljoprivrede, prehrambene,
duvanske industrije i vodoprivrede Srbije, može svojim Opštim aktom da definiše udaljenost zaposlenog
od mesta rada i na taj način ograniči pravo na naknadu troškova prevoza (npr. ima pravo na naknadu do
šest kilometara udaljenosti od mesta rada) ili to pravo pripada svim zaposlenima u visini stvarnih troškova prevoza?
◊ Odgovor:
U članu 118. tačka 1) Zakona o radu („Sl. glasnik RS”, br. 24/2005, 61/2005 i 54/2009 - dalje: Zakon) je predviđeno
da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, i to za dolazak i odlazak sa
rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju. Navedeno pravo ne proizilazi direktno iz citirane odredbe Zakona, već se radi o tzv. „upućujućoj pravnoj normi”, čija obaveza izvršenja za poslodavca nastaje samo ukoliko je to pravo
utvrđeno opštim aktom i ugovorom o radu.
Međutim, odredbe člana 83. stav 1. tačka 1) Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost poljoprivrede, prehrambene,
duvanske industrije i vodoprivrede Srbije („Sl. glasnik RS”, br. 11/2011 i 50/2011 - Aneks I - dalje: PKU) su imperativnog
karaktera, obzirom da je njima utvrđeno je da je: „Poslodavac dužan da zaposlenom nadoknadi troškove koji su u funkciji izvršenja poslova i to naknadu troškova prevoza u javnom saobraćaju radi dolaska i povratka sa rada u visini cene
prevozne karte u javnom saobraćaju”.
Takođe, član 10. stav 2. Zakona, propisuje da se kolektivnim ugovorom kod poslodavca ne mogu utvrditi manja prava
i nepovoljniji uslovi rada zaposlenom od prava i uslova utvrđenih opštim, odnosno posebnim kolektivnim ugovorom koji
obavezuje tog poslodavca, a članom 8. stav 2. istog zakona, predviđeno je da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da
se utvrde isključivo veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom, kao i druga prava koja nisu
utvrđena zakonom, osim ako zakonom nije drugačije određeno.
Stoga, ukoliko poslodavac, koji je shodno odredbama PKU dužan da bez ikakvog izuzetka zaposlenima isplaćuje
naknadu putnih troškova, a ima nameru da svojim opštim aktom definiše udaljenost ispod koje pojedini zaposleni gube
pravo na naknadu ovih troškova, čini povredu člana 10. stav 2. Zakona, s obzirom da u tom slučaju on svojim opštim
aktom (Pravilnikom o radu) utvrđuje manja prava i nepovoljnije uslove rada pojedinim zaposlenima od prava i uslova
utvrđenih posebnim kolektivnim ugovorom.
Naime, članom 83. stav 1. tačka 1) PKU nije ostavljena mogućnost da se opštim aktom poslodavca izvrši suženje
kruga i selekcija zaposlenih prema razdaljini između mesta prebivališta i mesta rada, već je utvrđena shodna primena
ovog člana PKU. Ukoliko bi poslodavac svojim opštim aktom utvrdio da jednom broju zaposlenih koji imaju prebivalište u
krugu od npr. šest kilometara od sedišta društva ne pripada pravo na naknadu troškova prevoza radi dolaska i povratka
sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, on ne samo da bi na taj način dao manja prava od prava
predviđenih članom 83. PKU, već bi izvršio i diskriminaciju tih zaposlenih shodno odredbama čl. 18. i 20. stav 2. Zakona.
Prema tome, odredbama člana 83. PKU za delatnost poljoprivrede, prehrambene, duvanske industrije i vodoprivrede
Srbije zaposlenima u navedenoj delatnosti data su veća prava od prava predviđenih članom 118. Zakona. Nesporno je
da Zakon poslodavcu ostavlja načelnu mogućnost da pravo zaposlenih na putne troškove definiše i konkretno razradi
opštim aktom i ugovorom o radu. A takvo definisanje i konkretna razrada za delatnost poljoprivrede, prehrambene,
duvanske industrije i vodoprivrede Srbije je upravo i učinjena članom 83. PKU, u kome je pravo na putne troškove dato
svim, a ne samo pojedinim kategorijama zaposlenih. Navedenim članom utvrđena je dužnost poslodavca da svim, a ne
samo pojedinim zaposlenima nadoknadi putne troškove, pri tom ne ostavljajući poslodavcu mogućnost da, kao što to
čini Zakon, opštim aktom sužava taj krug zaposlenih prema razdaljini njihovih prebivališta. Na takav način, odredbama
navedenog PKU utvrđena su veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom, a što je u skladu sa
članom 8. stav 2. Zakona.
U tom smislu treba uzeti u obzir i postojeća službena mišljenja Ministarstva rada i socijalne politike:
1. „Opštim aktom ili ugovorom o radu utvrđuje se način obezbeđivanja naknade troškova prevoza, kao i do koje udaljenosti se obezbeđuje naknada ovih troškova. Polazeći od navedenog, zaposleni ima pravo na naknadu troškova prevoza
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
│
71
RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO
u visini troškova prevoza do udaljenosti utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu, bez obzira na mesto njegovog
prebivališta”.
(Mišljenje Ministarstva rada i socijalne politike, br. 011-00-240/2011-02 od 21.3.2011. godine)
2. „Mišljenja smo da se opštim aktom (kolektivnim ugovorom ili pravilnikom o radu) i ugovorom o radu može utvrditi do
koje udaljenosti se obezbeđuje naknada ovih troškova, da li je to cena autobusa i/ili voza. Takođe, mišljenja smo da se
opštim aktom i ugovorom o radu može predvideti da poslodavac može zaposlenima kupiti mesečnu kartu, da obezbedi
sopstveni prevoz, isplati naknadu prevoza u novcu u visini prevozne karte u javnom saobraćaju na način koji utvrdi ili
na drugi način obezbedi prevoz za dolazak na rad i odlazak sa rada”.
(Mišljenje Ministarstva rada i socijalne politike, br. 011-00-645/2011-02 od 20.9.2011. godine)
Međutim, navedena službena mišljenja se isključivo odnose na shodnu primenu člana 118. Zakona, odnosno na
mogućnost poslodavca da opštim aktom predvidi pravo na naknadu putnih troškova svojim zaposlenima, ali samo u
slučaju nepostojanja nekih drugih pravnih normi koje bi ga na to imperativno obavezivale. A takve imperativne pravne
norme su upravo odredbe člana 83. PKU, koje se u odnosu na član 118. Zakona pojavljuju kao poseban propis.
•
▶ Pitanje i odgovor
Mogućnost produženja probnog rada sa tri na još tri meseca
samo ako je predviđeno opštim aktom poslodavca
◊ Pitanje:
• Da li postoji mogućnost da poslodavac zaključi aneks ugovora o radu sa zaposlenim sa kojim je zaključio ugovor o radu na neodređeno vreme i da probni rad produži sa tri na još tri meseca (ukupno šest
meseci) i da li postoji pravna posledica raskida takvog ugovora, odnosno aneksa ugovora o radu?
◊ Odgovor:
Članom 36. stav 1. Zakona o radu („Sl. glasnik RS”, br. 24/2005, 61/2005 i 54/2009 - dalje: Zakon) predviđeno je da se
probni rad može ugovoriti ugovorom o radu, dok u stavu 2. istog člana Zakon navodi da probni rad može trajati najduže
šest meseci.
S druge strane, članom 171. istog zakona, propisano je u kojim je sve slučajevima moguće zaposlenom ponuditi izmenu ugovorenih uslova rada.
Prema tome, ukoliko poslodavac nije u skladu sa članom 171. stav 1. tačka 6) Zakona svojim opštim aktom i ugovorom o radu utvrdio mogućnost da aneksom ugovora o radu produžava dužinu trajanja probnog rada, tako zaključeni
aneks ugovora o radu nema zakonsku osnovu.
S druge strane, postoji mogućnost da, u slučaju radnog spora, poslodavac zauzme stanovište da je zaposleni izrazio
svoju saglasnost volje da zaključi takav aneks, a da je na to pristao dobrovoljno, jer protiv istog nije pokrenuo radni spor
u smislu člana 172. stav 4. Zakona.
I pored stava da poslodavac ima pravo da zaposlenom ponudi izmenu ugovorenih uslova rada samo u Zakonom
predviđenim slučajevima, nesporno je da nadležni organ pravosuđa može, u skladu sa konkretno utvrđenim činjenicama
i okolnostima, zauzeti i drugačije gledište i odbiti tužbeni zahtev zaposlenog za poništajem otkaza ugovora o radu. •
72 │
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
▶ Pitanje i odgovor
RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO
Radno angažovanje zaposlenog za obavljanje poslova
van prostorija poslodavca, odnosno od kuće
◊ Pitanje:
• Da li poslodavac može u određenom prostoru koji nije u njegovom vlasništvu ili zakupu da radno angažuje zaposlenog putem ugovora o radu ili na osnovu posebnog ugovora o radu za obavljanje poslova van
prostorija poslodavca, odnosno od kuće?
◊ Odgovor:
Privredno društvo se, po pravilu, registruje radi obavljanja privredne delatnosti u svom sedištu. Međutim, zbog prirode
i potrebe posla, često se dešava da privredno društvo delatnost radi koje je registrovano obavlja i van svog sedišta. U tom
slučaju, ovlašćeni organ takvog privrednog društva može da obrazuje ogranak kao izdvojeni organizacioni deo privrednog
društva ili da donese odluku kojom formira (osniva) određenu poslovnu jedinicu, filijalu, ekspozituru, maloprodajni objekat,
proizvodni pogon, radionicu, servis i slično. U svakom od navedenih slučajeva, takva izdvojena organizaciona jedinica posluje
u sastavu svog matičnog privrednog društva, koje u potpunosti snosi odgovornost za poslovanje te jedinice i dužno je da se
pridržava odredbi zakona i drugih podzakonskih akata koje se na to privredno društvo primenjuju i u njegovom sedištu.
Članom 24. Zakona o radu („Sl. glasnik RS”, br. 24/2005, 61/2005 i 54/2009 - dalje: Zakon) predviđeno je da poslodavac
donosi Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova kojim se osim vrste poslova, vrste i stepena stručne spreme i drugih
posebnih uslova za rad na tim poslovima utvrđuju i organizacioni delovi kod poslodavca.
Članom 42. stav 1. Zakona predviđeno je da radni odnos može da se zasnuje za obavljanje poslova van prostorija poslodavca, odnosno kod kuće. Ovakav radni odnos se u mnogome razlikuje od klasičnog radnog odnosa predviđenog čl. 30. do
32. Zakona.
Najpre, predviđeno je da se ovakav rad obavlja isključivo van prostorija poslodavca. Takve prostorije ne bi smele da imaju
vidljive oznake poslodavca, njegovu fiskalnu kasu i druge elemente koji ukazuju na to da se u takvom prostoru obavlja privredna delatnost od strane tog poslodavca. Iste ne moraju biti registrovane kao poslovni prostor, već se mogu koristiti i stambene prostorije zaposlenog. To konkretno znači da te prostorije nisu registrovane kao poslovne prostorije poslodavca, niti
je on doneo odluku o njihovom korišćenju. S druge strane, pod prostorijama poslodavca ne smatra se isključivo registrovani
prostor koji se nalazi u njegovom vlasništvu, već i onaj poslovni prostor koji je uzet u zakup ili se koristiti po osnovu drugih
pravnih poslova kao što je i ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji i slično.
Po pitanju vrste poslova koji se mogu obavljati putem ugovora o radu iz člana 42. Zakona oni moraju biti precizno definisani i mogu se obavljati isključivo za račun poslodavca. To znači da se proizvodi koji su izrađeni van prostorija poslodavca
moraju isporučiti poslodavcu, a nikako se ne smeju direktno prodavati na tržištu, niti takav zaposleni može samostalno pružati usluge građanima ili privrednim subjektima. Ovakav rad van prostorija poslodavca nije novina u našem radno-pravnom
zakonodavstvu i po pravilu se obavlja kod kuće zaposlenog.
Takođe, zbog svoje specifičnosti, članom 43. Zakona predviđeno je da rad van prostorija poslodavca, odnosno kod kuće,
zaposleni obavlja sam ili sa članovima svoje uže porodice, u ime i za račun poslodavca. Pod članovima uže porodice zaposlenog smatraju se bračni drug i deca, roditelji, braća i sestre zaposlenog ili njegovog bračnog druga i oni ne treba da budu
u radnom odnosu kod tog poslodavca.
Osim toga, ugovorom o radu van prostorija poslodavca može se isključivo ugovoriti obavljanje onih poslova koji nisu
opasni ili štetni po zdravlje zaposlenog i drugih lica i ne ugrožavaju životnu sredinu.
Zbog transparentnosti uvida u takav način radnog angažovanja zaposlenog lica, koji se najčešće obavlja daleko od očiju
inspekcijskih organa, članom 46. Zakona je predviđena obaveza poslodavca da ugovor o radu van njegovih prostorija bude
registrovan kod nadležnog organa lokalne samouprave, kako bi postojala mogućnost naknadne kontrole takvog rada.
Prema tome, poslodavac može da u određenom prostoru koji nije u njegovom vlasništvu, zakupu i slično, a to je najčešće
kuća zaposlenog, da istog radno angažuje putem ugovora o radu predviđenim članom 42. Zakona.
S druge strane, radi korišćenja poslovnih prostorija van svoga sedišta, poslodavac je dužan da donese odgovarajuću odluku kojom takav prostor određuje kao poslovni prostor koji posluje u njegovom sastavu, a da sa licima koja radno angažuje
u tom prostoru zaključi ugovore o radu na način predviđen čl. 30. do 32. Zakona.
Ukoliko bi bilo postupljeno na suprotan način, odnosno ukoliko bi takav prostor bio tretiran kao prostor van prostorija
poslodavca, a sa radno angažovanim licem bio zaključen ugovor iz člana 42. Zakona, moglo bi doći do mnogih neželjenih
situacija, od kojih bi neke mogle rezultirati prekršajnom, pa i krivičnom odgovornošću poslodavca. •
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
│
73
RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO
MEDICINSKO PRAVO
Pojam, specifičnosti i izvori medicinskog prava
M
edicinsko pravo je grana prava koja se tiče najvažnijeg područja života savremenog čoveka.
Ono obuhvata pravne odnose u koje ljudi stupaju kako bi očuvali svoje zdravlje, a ne retko i sam život.
Pojam medicinskog prava
Nasuprot klasičnim pravnim disciplinama, medicinsko pravo je jedna znatno mlađa i u našoj zemlji nedovoljno zastupljena pravna disciplina. Radi se o predmetno ograničenoj oblasti prava koja se tiče jedne profesije
i njenih građana.
Medicinsko pravo u objektivnom smislu podrazumeva skup pravnih pravila kojima se uređuje medicinska delatnost, utvrđuju svojstva lica koja tu delatnost obavljaju i njihov odnos prema korisnicima
njihovih usluga.
U užem smislu, bavi se pravima i obavezama medicinskih profesionalaca, njihovom odgovornošću u slučaju štete po pacijentovo zdravlje i pravima pacijenata.
Medicinsko pravo u širem smislu, obuhvata i pravne
norme koje se tiču lekova, medicinskih sredstava, prikupljanja i transfuzije ljudske krvi. Konačno, medicinsko
pravo otvara veliki broj etičkih pitanja i dilema vezanih
za pomoć u umiranju, prekid trudnoće, reproduktivnu
tehnologiju, sterilizaciju, promenu pola i sl. Medicinsko pravo je deo jedne šire oblasti koja izučava sve
pravne propise u interesu zdravlja ljudi i zove se
zdravstveno pravo.
Zdravstveno pravo predstavlja skup pravnih propisa i sudske prakse koji se tiču zdravstvene zaštite, pri
čemu pristup prava nije jednostran, odnosi se jednako
na sve subjekte u zdravstvu, bilo da su davaoci zdravstvenih usluga ili pak oni koji usluge primaju, definišući pri tom njihov pravni položaj i pravni režim koji se
na njih primenjuje. Medicinsko pravo bavi se i pravnim
problemima koji nastaju usled ubrzanog razvoja prirodnih nauka, posebno genetike, i njihovom primenom
u oblasti genetskog inženjeringa, eksperimenata na
čoveku i sl. Pravni problemi koji nastaju otvaranjem
ovih tema u okviru medicinskog prava sve manje mo-
74 │
gu biti razrešeni postojećim pravnim propisima pa se
u poslednje vreme, sve češće čuju zahtevi da ova vrsta
zakonodavstva bude označena kao bio pravo, čime se
sugeriše da pravni problemi vezani za saznanja u oblasti biologije, posebno humane genetike, prevazilaze klasično medicinsko pravo koje u središte svog izučavanja
postavlja odnos lekar-pacijent.
Za medicinsko pravo koristi se i izraz lekarsko pravo, taj izraz se međutim smatra neadekvatnim jer se
medicinskim pravom uređuju, na prvom mestu, odnosi
između lekara i pacijenta koji za cilj imaju zaštitu pacijenta i koji u prvi plan stavljaju pacijenta, a ne lekara.
Pravo i medicina imaju puno dodirnih tačaka, a pravnici i lekari tokom studija izučavaju i jednu zajedničku
nauku, sudsku ili pravnu medicinu. Medicinsko pravo
nije sudska medicina. Sudska medicina je primenjena
nauka koja se bavi medicinskim utvrđivanjem činjenica koje su pravno relevantne u sudskim i upravnim postupcima, ali se nikako ne sme mešati sa medicinskim
pravom iako se to među pravnicima i lekarima u Srbiji
najčešće događa. No ne treba ih ni kriviti jer se medicinsko pravo u Srbiji do skora nije moglo nigde ni izučavati.
Zastupljenost medicinskog prava
Medicinsko pravo predstavlja interdisciplinarnu i
veoma složenu pravnu problematiku. U toj problematici naši pravnici se vrlo teško snalaze, jer u okviru svojih
osnovnih studija nisu izučavali medicinsko pravo. Naša
stručna literatura ne obiluje radovima koji se bave temama koje izučava medicinsko pravo. Ni praksa naših
sudova ne pruža dovoljno informacija, jer se presude
često ne objavljuju u stručnim časopisima, nego ostaju
u sudskim arhivama. Pri takvom stanju stvari niko ne
može reći koliki je broj sudskih sporova protiv lekara u
Srbiji tokom jedne godine, a još manje kakvi su pravni
stavovi domaćih sudova o pitanjima iz domena odgovornosti lekara i zdravstvenih ustanova. Pravnicima je
uskraćena mogućnost da prate dotičnu sudsku praksu,
da se prema njoj upravljaju ili da je kritički ocenjuju.
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
U zemljama Evropske unije i u SAD situacija je
potpuno drugačija. Tamo postoje specijalizovani časopisi za medicinsko pravo, u kojima se objavljuju opširni izvodi iz sudskih odluka koje se tiču tema kojima
se bavi medicinsko pravo. U stručnim časopisima se
objavljuju ne samo tekstovi pravnika, već i lekara, dok
sa druge strane i medicinski časopisi objavljuju redovno priloge pravnika posvećene medicinskom pravu. To
je jasan dokaz da pripadnici ovih dveju profesija probleme medicinskog prava smatraju svojim zajedničkim
problemima. To je posebno korisno za teme koje se tiču
odgovornosti lekara i zdravstvenih ustanova zato što se
građanska odgovornost lekara ne odvija prema posebnim nego prema opštim pravnim pravilima, pa
zato svi zainteresovani mogu lako spoznati kako sudovi
ta pravila primenjuju na konkretne i specifične odnose
između lekara i pacijenata. Od pravnih stavova sudova koji su se specijalizovali za sporove iz medicinskog
prava izgrađeni su moderni sistemi odgovornosti zbog
lekarskih grešaka, tu su mnoge mudre pravne ideje koje mogu biti od velike koristi našim sudijama i advokatima, a naročito onima koji, tokom svojih studija, nisu
izučavali medicinsko pravo.
U Srbiji se ideja o medicinskom pravu pojavila
krajem osamdesetih godina prošlog veka. Na skupovima lekara i pravnika sporadično su se provlačile teme
iz medicinskog prava, pre svega zahvaljujući saradnicima Centra za pravna istraživanja Instituta društvenih
nauka u Beogradu. S novim vekom krenulo je inteziviranje ove problematike, formirano je Jugoslovensko
udruženje za medicinsko pravo, koje je okupilo izvestan
broj pravnika, lekara i stomatologa, a udruženje i danas
postoji pod nazivom Udruženje za medicinsko pravo. Potom, 2003. godine, uvodi se predmet medicinsko
pravo na osnovnim studijama Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu. To je i danas, skoro deceniju
kasnije, jedini pravni fakultet na kom se izučava medicinsko pravo. Na potrebu da medicinsko pravo postane sastavni deo obrazovanja pravnika i lekara u našoj
zemlji, ukazivao je decenijama prof. dr Jakov Radišić,
doajen medicinskog prava u Srbiji, i tvorac prvog udžbenika iz medicinskog prava. Samo vreme će pokazati
koliki je bio njegov značaj i vrednost njegovog zalaganja
na popularizaciji medicinskog prava u istoriji obrazovanja naših pravnika.
Specifičnosti medicinskog prava
Medicinsko pravo se izdvojilo kao zasebna grana
prava jer je u centar svog interesovanja stavilo probleme koji se tiču same suštine medicinske delatnosti i načina postupanja njenih poslenika. Bilo je potrebno mnogo godina kako bi se lekari navikli na činjenicu da njihov
humani poziv nije u stanju da opravda svaku stručnu
grešku i neoprezno postupanje prema pacijentu, odnosno da i njihovi postupci podležu sudskoj kontroli.
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO
Medicina postoji da bi pomogla čoveku da zaštiti život i
zdravlje. Rizik koji nose bolesti znatno je smanjen, ali je
istovremeno povećan rizik koji nastaje usled lečenja. Na
lečenje se nadovezuje još i rizik od lekarskih grešaka,
tzv. jatrogeni rizik, koji je doveo do jačeg sukobljavanja
medicine sa pravom.
Na povećanu pravnu kontrolu medicine, zbog čega se u teoriji često govori o tzv. juridizaciji medicine,
uticali su brojni faktori:
• Ubrzani razvoj medicine - najpre, novi koncept vršenja medicine uslovio je da i pravni pristup toj problematici bude drugačiji. Medicina je evoluirala od
stanja veštine pojedinca u pravcu kolektivne medicine, koja se ne obavlja izolovano, već u saradnji, i pod
velikim uticajem savremene medicinske tehnologije
i naučnih saznanja. Dramatičan napredak nauke i
medicinske tehnologije omogućio je i ubrzani razvoj medicine koji prati javna rasprava o mnogim
osetljivim i kompleksnim pitanjima prava, etike i
morala. Današnja medicina se umnogome razlikuje
od one jučerašnje, a u budućnosti će se te razlike još
više povećati. To zahteva kritičan stav prema svakodnevnom pružanju medicinskih usluga i potrebi da se
posebno zaštiti ljudski život, njegov telesni integritet,
ljudsko dostojanstvo, privatnost.
• Odnos lekar- pacijent - još jedan važan faktor doveo
je do povećane pravne kontrole medicine - specifična
priroda odnosa lekar - pacijent. Odnos između lekara i pacijenta izraz je uvek kulture određenog društva,
u koju spada i medicina. Stoga je u raznim istorijskim
epohama taj odnos bio različit, jer ni načini na koje je
lekar pokušavao da pomogne pacijentu nisu bili isti.
Tek u poslednje vreme pacijent biva tretiran kao subjekt medicine, koji, budući obavešten o svemu što se
tiče njegovog zdravlja, može da pristane ili da odbije
svaku predloženu medicinsku meru koja se njega tiče.
Drugim rečima, raniji paternalistički odnos između lekara i pacijenta zamenjen je odnosom partnerstva.
• Profesionalna odgovornost medicinskih poslenika - jedno od najvažnijih pitanja, a istovremeno i
aktuelnih problema medicinskog prava jeste pitanje
profesionalne odgovornosti medicinskih poslenika. Šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka,
odgovornost lekara postala je veoma česta. Tada je,
naročito u SAD, došlo do naglog porasta broja tužbi
protiv lekara i zdravstvenih ustanova, kojima su pacijenti zahtevali naknadu štete zbog lekarskih grešaka i zbog povrede njihovog prava na obaveštenje. Taj
američki primer sledili su donekle i pacijenti u nekim
državama Evropske unije, naročito u Nemačkoj i Francuskoj. Međutim, učestale parnice izazvale su nezadovoljstvo i među lekarima i među pacijentima. Lekari
su bili nezadovoljni zato što su parnicama bili pogođeni i materijalno i moralno, a pacijenti su bili ogorčeni
što su sudske parnice dugo trajale i mnogo koštale, a
dokazati lekarsku grešku bilo je veoma teško. Ta ista
pitanja i danas su aktuelna. Pitanja lekarske greške,
│
75
RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO
njena uzročnost za nepovoljan ishod lečenja, dužnost
lekara da pacijenta obavesti o dijagnozi, o terapiji koja
je potrebna, o njenim rizicima, pacijentovo pravo uvida u svoju medicinsku dokumentaciju, teret dokazivanja uslova odgovornosti lekara i zdravstvenih ustanova i mnoga druga pitanja, aktuelna su ne samo u teoriji
već i na zajedničkim skupovima lekara i pravnika.
Izvori medicinskog prava
i njihova primena
Medicinsko pravo uređeno je propisima unutrašnjeg i međunarodnog prava.
Ustavom Republike Srbije („Sl. glasnik RS”, br.
98/2006 - dalje: Ustav) propisano je da opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori jesu sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju (član 16. Ustava). Međunarodno pravo primenjuje se neposredno, a
to znači sa direktnim pozivom na određeni međunarodni izvor. Kada je norma međunarodnog prava uvedena
u domaći pravni sistem, primena nacionalnog propisa
ujedno znači i primenu međunarodnog prava.
Međunarodni pravni propisi
Za razliku od domaćih, međunarodni pravni propisi u oblasti medicinskog prava su brojni i regulišu
veliki broj pravnih pitanja. Zavidan je broj zakonskih
tekstova, ali i veliki broj strukovnih propisa počev od
kodeksa, pravilnika, do brojnih stručnih vodiča za pojedine vrste standardizovanih medicinskih procedura.
Najvažnije su:
- Helsinška deklaracija (1964) revidirana je više puta
a poslednja dopuna izvršena je 2004. godine;
- Rezolucija o veštačkoj oplodnji in vivo i in vitro
(1989);
- Rezolucija parlamenta o etičkim i pravnim problemima genetskog inžinjeringa (1989);
- Rezolucija o abortusu (1990);
- Deklaracija Inuajama o ljudskom genomu, mapiranju, genetskom sortiranju skrining i genetskoj
terapiji (1991);
- Rezolucije o kloniranju ljudskog embriona (1993);
- Deklaracija o unapređenju prava pacijenata
(1994);
- Rezolucija o zaštiti ljudskih prava i dostojanstva
koja se odnosi na primenu biologije i biomedicine
(1996);
- Konvencija o zaštiti ljudskih prava i dostojanstva
koja se odnosi na primenu biologije i biomedicine
(1997);
- Univerzalna deklaracija o ljudskom genomu i ljudskim pravima (1997);
76 │
- Ljubljanska povelja o reformi zdravstvene zaštite
(1996);
- Rezolucija o kloniranju (1997);
- Rezolucija o evropskoj harmonizaciji medicinskoetičkih pitanja (1998);
- Rezolucija o ljudskom kloniranju (1998);
- Mišljenja: Etičkog komiteta za nauku i nove tehnologije o etičkim aspektima prenatalne dijagnostike (1996);
- Evropska povelja o pravima pacijenata (2002);
- Međunarodna deklaracija o ljudskim genetskim
podacima (2003);
- Univerzalna deklaracija o bioetici i ljudskim pravima (2005), i sl.
Posmatrajući stanje u svetu, a naročito u evropskim
zemljama, poslednjih decenija uočava se sve veći broj
zakonskih tekstova koji se primenjuju u oblasti zdravlja.
Mnoge zemlje pristupile su kodifikaciji pacijentovih prava. Čitav niz država je prava pacijenta definisao
posebnim zakonom, kao što su: Finska 1992. godine,
Holandija 1994. godine, Izrael i Litvanija 1996. godine,
Island, Letonija, Mađarska i Grčka 1997. godine, Danska
1998. godine, Norveška 1999. godine, Gruzija 2000. godine, Francuska, Estonija i Belgija 2002. godine, Švajcarska 2003. godine. Srbija je 2005. godine usvajanjem
Zakona o zdravstvenoj zaštiti („Sl. glasnik RS”, br.
107/2005, 72/2009 - dr. zakon, 88/2010, 99/2010
i 57/2011) uredila prava pacijenata odredbama o
pravima i dužnostima pacijenata.
Domaći pravni propisi
Domaći pravni propisi o medicinskoj delatnosti i
medicinskim poslenicima su malobrojni i šturi, samo
jedan deo pravila medicinskog prava nalazi se u pravnim propisima dok je drugi deo rasut po mnogim zakonskim tekstovima koji pripadaju različitim oblastima
prava: ustavnom, građanskom, krivičnom, upravnom,
porodičnom, radnom pravu i procesnom pravu. Najveći
broj pravnih problema iz domena medicinske struke ipak ima svoje mesto u građanskom i krivičnom
pravu. I pored toga, treba biti oprezan, jer i kada se
opštevažeće pravne norme primene na rešavanje problema koji nastaju iz odnosa lekar - pacijent, one dobijaju posebno značenje koje je uslovljeno spesifičnošću
odnosa koji se razvija između lekara i pacijenta. Tako
su u sudskoj praksi i pravnoj teoriji medicinskog prava
izgrađene posebne kategorije kao što su na primer „lekarska dužna pažnja” ili „lekarska greška”. Ipak, mnogi
medicinski postupci u našoj zemlji nisu uopšte pravno
uređeni, kao na primer: promena pola, genetske intervencije na čoveku, sterilizacija i sl.
U domaćem zakonodavstvu izvori medicinskog prava su Ustav, zakoni i podzakonski akti. Republika Srbija
ima svoj Ustav koji sadrži načelne odredbe o pravima i slobodama u oblasti medicinske delatnosti.
Ustav proklamuje:
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
- pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (član
23),
- pravo na život (član 24),
- pravo na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta
(član 25),
- pravo na zaštitu podataka o ličnosti (član 42),
- pravo na slobodu odlučivanja o rađanju (član 63),
- prava deteta (član 64),
- pravo na posebnu zaštitu porodice, majke, samohranog roditelja i deteta (član 66),
- pravo na zdravstvenu zaštitu (član 68).
Sistem zdravstvene zaštite uređen je matičnim
zakonom, Zakonom o zdravstvenoj zaštiti, kao i
zakonima koji se primenjuju u pojedinim oblastima
zdravstvene zaštite. Tamo gde posebnih zakona nema,
Zakon o zdravstvenoj zaštiti ima potpunu i direktnu
primenu, a ukoliko ih ima Zakon o zdravstvenoj zaštiti
primenjuje se delimično i supsidijarno. Od posebnih
zakona najvažniji su:
- Zakon o zdravstvenom osiguranju („Sl. glasnik RS”,
br. 107/2005, 109/2005 - ispr. i 57/2011),
- Zakon o javnom zdravlju („Sl. glasnik RS”, br.
72/2009),
- Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti
(„Sl. glasnik RS”, br. 125/2004),
- Zakon o lekovima i medicinskim sredstvima („Sl.
glasnik RS”, br. 30/2010),
- Zakon o komorama zdravstvenih radnika („Sl. glasnik RS”, br. 107/2005 i 99/2010),
- Zakon o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja („Sl. glasnik RS”,
br. 72/2009),
- Zakon o transfuziološkoj delatnosti („Sl. glasnik RS”,
br. 72/2009),
- Zakon o transplantaciji organa („Sl. glasnik RS”, br.
72/2009),
- Zakon o postupku prekida trudnoće u zdravstvenim
ustanovama („Sl. glasnik RS”, br. 16/95 i 101/2005
- dr. zakon),
- Zakon o evidencijama u oblasti zdravstvene zaštite („Sl. glasnik SRS”, br. 14/81, 24/85, 26/85, 6/89
i „Sl. glasnik RS”, br. 44/91, 53/93, 67/93, 48/94 i
101/2005 - dr. zakon).
Naročit značaj imaju podzakonski i drugi opšti akti, posebno pravilnici među kojima su:
- Pravilnik o sadržaju zahteva, odnosno dokumentacije za odobrenje kliničkog ispitivanja leka i medicinskog sredstva, kao i način sprovođenja kliničkog
ispitivanja leka i medicinskog sredstva („Sl. glasnik
RS”, br. 64/2011),
- Pravilnik o obaveznim zdravstvenim pregledima
određenih kategorija zaposlenih, drugih lica i kliconoša („Sl. glasnik RS”, br. 20/2006 i 27/2006),
- Pravilnik o uslovima za prikupljanje, obradu i preradu ljudske krvi, njenih sastojaka i derivata („Sl.
list SRJ”, br. 36/94),
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO
- Pravilnik o Listi lekova koji se propisuju i izdaju na
teret sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja („Sl. glasnik RS”, br. 83/2012),
- Uredba o zdravstvenoj zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti („Sl. glasnik RS”, br. 29/2002) i dr.
Medicinsko pravo ne čine samo odgovarajući međunarodni i nacionalni propisi već i propisi koje donose
profesionalna udruženja medicinskih poslenika. Ti
propisi čine tzv. staleško pravo, koje je izraz samostalnosti pripadnika medicinskog zanimanja, ali koje podleže odobrenju nadležnog ministarstva. Staleško pravo
u sistemu zdravstva čine statuti komora i pravila odgovarajuće medicinske profesije, koji se nazivaju kodeksi
etike.
Medicinska etika kao izvor
medicinskog prava
Odnos između lekara i pacijenta nije samo pravni
nego je i etički u isti mah. Etičke dužnosti lekara utvrđene su u nacionalnim kodeksima profesionalne etike, kojima sudovi priznaju i pravnu snagu, odnosno nepostupanje po njihovim odredbama povlači i pravnu sankciju.
Drugim rečima, kad neko pitanje iz domena odnosa
lekar - pacijent nije pravno uređeno, merodavnim
se ima smatrati etičko rasuđivanje, koje je sadržano
u kodeksu lekarske etike. Kršenje normi lekarske etike škodi ne samo pacijentu nego i lekarskoj profesiji u
celosti, umanjuje njen ugled i dostojanstvo. Zato sudovi
časti treba pre svih da kažnjavaju lekare koji ne postupaju po etičkim normama, čak i u slučaju kad se nisu
stekli svi potrebni uslovi za pravnu odgovornost pred
državnim sudovima. To bi bio stvarni dokaz da su etički
zahtevi lekarskom zanimanju veći od pravnih zahteva.
U protivnom, kodeks lekarske etike predstavlja samo
prazno obećanje, kojim se prikrivaju nemoralni i nepropisni postupci lekara prema pacijentima. Ipak, treba
imati na umu da se moralne dužnosti lekara ne poklapaju u svemu sa pravnim nego ih i prevazilaze. Prema
opštem uverenju, pravne norme iziskuju niži standard
ponašanja nego etička pravila i preterano bi bilo očekivati da se sve etičke norme prevedu u pravne. Zato nije
neobično što disciplinskoj, staleškoj odgovornosti lekara pred Sudom časti može biti mesta i za postupke koji ne povlače odgovornost pred državnim sudom. Sem
toga, krivična ili prekršajna odgovornost lekara ne
isključuje njegovu disciplinsku odgovornost.
Lekari imaju stalešku etiku, koja predstavlja zakon
njihove profesije. Taj zakon nije njima nametnut spolja,
od nekog državnog organa, nego je rezultat same prirode njihovog zanimanja, njihove autonomije i svečanog
samoobavezivanja. Etičke norme tiču se svih medicinskih radnji, ali i odnosa prema pacijentima, kolegama,
društvu. One su u mnogim zemljama sabrane u odgovarajući zbornik ili kodeks medicinske etike, koji ima
i Lekarska komora Srbije. Sem toga, izvršena je i neka
│
77
RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO
vrsta njihove unifikacije na međunarodnom planu, o
čemu svedoči Međunarodni kodeks medicinske etikei brojne druge međunarodne deklaracije Svetskog
udruženja lekara. Međutim, prvu kodifikaciju etičkih
načela lekarske profesije predstavlja Hipokratova zakletva. Posle drugog svetskog rata, Svetska zdravstvena organizacija, svojom Ženevskom deklaracijom od
1948. godine, preformulisala je Hipokratovu zakletvu i
prilagodila je novim uslovima. Kasnije su nastale i mnoge druge moderne njene verzije, a poslednja promena
izvršena je 2006. godine.
Srž medicinske etike čini obećanje lekarskog
staleža da će njegovi pripadnici služiti humanosti,
da će se o svakom bolesniku brinuti neograničeno,
nesebično, neizmerno. Od lekara se uvek tražilo da
pored stručnog znanja bude još i human čovek, dostojan poverenja. Za pacijenta su ta dva svojstva lekara nerazdvojna, jer on njemu poverava svoj život i zdravlje.
Praksa je međutim pokazala da lekarski stalež nije sam
u stanju da osigura vršenje etičkih dužnosti lekara prema pacijentu, pa je zato bilo potrebno da iza tih dužnosti stane i državni autoritet.
Obaveze lekara prema pacijentu nisu iscrpno
utvrđene zakonom, nego pravilima medicinske na-
uke i struke i lekarske etike. Zakonodavac zahteva od
lekara da poštuju obe ove vrste pravila. On zahteva da
svi zdravstveni radnici obavljaju zdravstvenu delatnost
u skladu sa važećom zdravstvenom doktrinom i u skladu sa kodeksom profesionalne etike, pa stoga za svoj
rad preuzimaju stručnu, etičku, krivičnu i materijalnu odgovornost.
Zaključak
Kao što je medicinska intervencija na pacijentu
skopčana sa rizikom, tako je i pravni pristup njoj takođe rizičan. Uprkos tome, obe ove vrste intervencija
su neizbežne, ali nisu neizbežne i sve greške koje su
pri tom moguće. Lekari bi morali znati da se od njih
očekuje da svoje zanimanje obavljaju "prema svojoj
savesti, prema zapovestima lekarske etike i prema čovečnosti.” A pravnici bi trebalo da imaju u vidu onu
Adlerovu misao da je lakše boriti se za principe nego
živeti prema principima. •
dr Jelena Simić
▶ Pitanje i odgovor
Dokumentacija neophodna za podnošenje zahteva za
ostvarivanje prava na novčanu naknadu
za lica kojima je prestao radni odnos
◊ Pitanje:
• Koja je dokumentacija neophodna za podnošenje zahteva za ostvarivanje prava na novčanu naknadu
za lica kojima je prestao radni odnos?
◊ Odgovor:
Nadležni u Nacionalnoj službi za zapošljavanje vrše kontrolu podnetih dokumenata u spisima predmeta koji su bitni
za rešavanje ostvarivanja prava na novčanu naknadu.
Dokumentacija potrebna za podnošenje zahteva za ostvarivanje prava na novčanu naknadu za lica kojima je prestao
radni odnos, je sledeća:
- akt o prestanku radnog odnosa (rešenje o prestanku radnog odnosa, akt o otkazu ugovora o radu),
- zaključena radna knjižica i fotokopija radne knjižice (ukoliko lice ima staž ostvaren u inostranstvu prilaže dve fotokopije radne knjižice),
- zaposleni koji nemaju zaključenu radnu knjižicu, a isto je u nadležnosti Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko
osiguranje mogu priložiti dokaz o prijavi i odjavi na obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje (kopija obrasca M-3A),
- potvrda o zaradi (bruto zarada - zarada koja sadrži i doprinose na teret zaposlenog, za šest meseci koji prethode mesecu prestanka radnog odnosa),
78 │
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO
- dokaz o penzijskom stažu koji nije staž osiguranja za slučaj nezaposlenosti (beneficirani staž, staž u inostranstvu, staž
u vojsci u drugim republikama, staž po osnovu produženog osiguranja, poseban penzijski staž po osnovu trećeg deteta
i staž po osnovu učešća u ratnim zbivanjima u dvostrukom trajanju),
- dokaz o periodima osiguranja iz matične evidencije Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje za lica kojima do ispunjavanja prvog uslova za ostvarivanje prava na penziju nedostaje do dve godine.
U slučaju da budući korisnik nije zadovoljan donetim rešenjem, može uložiti redovno pravno sredstvo - žalbu, po kojoj
se odlučuje u prvostepenom, odnosno drugostepenom organu. •
Ljiljana Nedeljković
▶ Pitanje i odgovor
Rešavanje zahteva za ostvarivanje prava
na starosnu penziju korisnika invalidske penzije
◊ Pitanje:
• Da li invalidski penzioner, a koji je je stekao uslove za to, može da podnese zahtev za ostvarivanje starosne penzije?
◊ Odgovor:
U praksi Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje Republike Srbije (dalje: Fond) se ranije po zahtevima
za ostvarivanje prava na starosnu penziju korisnika invalidske penzije pozitivno rešavalo. Međutim, na osnovu Službenog mišljenja Ministarstva rada i socijalne politike iz 2010. godine to više nije moguće. Naime, po navedenom mišljenju,
nastupanjem rizika invalidnosti, osiguranik, koji ispuni zakonom propisane uslove, stiče pravo na invalidsku penziju,
koju mu nadležna filijala Fonda utvrdi rešenjem, a koja se inače određuje u većem obimu od prava na starosnu penziju
u odnosu na dužinu staža i visinu uplaćenih doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje.
Starosna penzija, kao jedno od prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja je pravo koje se ostvaruje za slučaj starosti, iz čega proizilazi da su u pitanju različiti osnovi za ostvarivanje prava po osnovu nastupanja rizika invalidnosti u
odnosu na rizik starosti. Naravno treba imati u vidu i da rizik invalidnosti kao takav, u sistemu penzijskog i invalidskog
osiguranja postoji upravo iz razloga što osiguranik zbog utvrđene invalidske penzije ne može više da radi pa mu se prilikom određivanja visine penzije, obezbeđuje veći obim prava, za razliku od starosnog penzionera koji i posle penzionisanja može da radi i da pod zakonom predviđenim uslovima traži određivanje novog iznosa penzije po osnovu ponovnog
osiguranja. •
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
│
79
TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO
◊ Pitanje:
OBAVEZA PONOVNOG IMENOVANJA
PROKURISTE U SLUČAJU PROMENE
PRAVNE FORME DRUŠTVA
• Da li je potrebno doneti novu odluku o imenovanju prokuriste, u slučaju kada je došlo do promene
pravne forme društva (iz ad u doo), i da li postoji mogućnost da direktor imenuje zamenika?
◊ Odgovor:
Promenom pravne forme privrednog društva, prestaje da postoji privredno društvo u pravnoj formi u kojoj je obavljalo delatnost do tada, i nastavlja sa obavljanjem privredne delatnosti u novoj pravnoj formi.
Posledice promene pravne forme proizvode pravno dejstvo po status samog privrednog društva, njegovih članova,
organa i članova organa, kao i svih lica koja su imala ovlašćenje za vođenje poslova i zastupanje. Na isti način kao što ni
zakonski zastupnik ne zadržava svoja ovlašćenja u slučaju promene pravne forme, kao što ni članovi odbora direktora
ili nadzornog odbora, kao ni drugih organa ne zadržavaju svoj status, tako ni prokuristi ne mogu da zadrže svoj status
prokuriste.
Promena pravne forme znači, sa druge strane, nastavak subjektiviteta i pravno sledbeništvo u potpunosti, ali se to
odnosi na imovinska prava i obaveze (npr. stvarna prava, obligaciona prava i obaveze, prava intelektualne svojine i drugo). Međutim, pravni kontinuitet se ne odnosi na status pojedinih lica, kao ni na njihova prava i obaveze statusnopravne
prirode. Promena pravne forme ne podrazumeva čak ni to da članovi društva ostaju isti, kao ni zakonski zastupnici. Još
manje mogu ostati isti drugi zastupnici, kao što su npr. prokuristi. Zbog toga, promenom pravne forme prestaje i prokura, ali nema nikakve smetnje da istim licima ponovo bude dato ovlašćenje za zastupanju u obliku prokure, ali sada
odlukom odgovarajućeg organa - organa koji ima takvo ovlašćenje posle promene pravne forme. Ovlašćenja prokurista
prestaju usled same promene pravne forme tako da novi zakonski zastupnik nema potrebe, a ni ovlašćenja da razrešava
prokuriste u društvu koje više ne postoji.
Prema članu 218. Zakona o privrednim društvima („Sl. glasnik RS”, br. 36/2011 i 99/2011 - dalje: Zakon) društvo
s ograničenom odgovornošću ima jednog ili više direktora koji su zakonski zastupnici društva. Broj direktora određuje
se osnivačkim aktom ili odlukom skupštine. Iz ovih odredaba proizlazi da direktor nije ovlašćen da imenuje zamenike
direktora koji bi imali ovlašćenja direktora (ovlašćenje za vođenje poslova i zastupanje). Zakon i ne predviđa mogućnost
da društvo s ograničenom odgovornošću ima zamenike direktora, već može imati jednog ili više direktora. Zbog toga,
ako društvo želi da ima više lica koja su ovlašćena za vođenje poslova i zastupanje, to mora biti predviđeno ili osnivačkim
aktom ili odlukom skupštine, pri čemu treba urediti i njihov odnos u vršenju ovih ovlašćenja - da li oni funkciju direktora
vrše zajednički ili samostalno.
Nije zabranjeno ni da društvo, odnosno skupština donese odluku da, osim direktora, još neka lica imaju ovlašćenje za
zastupanje društva jer društvo može imati više zastupnika, iako svi oni nisu direktori. Međutim, ovlašćenja tih lica ograničena su samo na zastupanje, ali ne i na vođenje poslova. Zbog toga, oni nisu i direktori, ali mogu biti zastupnici društva
i biti označeni različitim nazivima (pomoćnik direktora, rukovodilac neke službe i slično). Ovi zastupnici se upisuju u
registar kod Agencije za privredne registre, a upisuje se i da li su im ovlašćenja za zastupanje ograničena ili nisu. Za njih
ne važe pravila koja važe za direktore jer oni nemaju status direktora. •
prof. dr Zlatko Stefanović
80 │
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
▶ Pitanje i odgovor
TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO
Promena poslovnog imena jednog privrednog društva ugovorom
o poslovnoj saradnji uz saglasnost drugog društva
◊ Pitanje:
• Da li privredno društvo može, na osnovu ugovora o poslovnoj saradnji sa drugim privrednim društvom
(partnersko privredno društvo), da doda svom poslovnom imenu poslovno ime (naziv) partnerskog
privrednog društva?
◊ Odgovor:
Zakonom o privrednim društvima („Sl. glasnik RS”, br. 36/2011 i 99/2011 - dalje: Zakon) u članu 22. propisano je,
između ostalog, da privredno društvo posluje i učestvuje u pravnom prometu pod poslovnim imenom koje je registrovalo
u skladu sa zakonom o registraciji. Poslovno ime obavezno sadrži naziv, pravnu formu i mesto u kome je sedište društva,
a naziv je karakteristični deo poslovnog imena po kome se to društvo razlikuje od drugih društava. Članom 28. ovog
zakona uređena je zaštita naziva društva, tako što je propisano, između ostalog, da naziv društva ne sme biti istovetan
nazivu drugog društva i da se naziv društva mora razlikovati od naziva drugog pravnog lica tako da ne izaziva zabludu
o identitetu sa drugim društvom. Član 23. Zakona predviđa da društvo može u poslovanju, pored poslovnog imena, da
koristi i skraćeno poslovno ime, pod istim uslovima pod kojima koristi poslovno ime. Skraćeno poslovno ime obavezno
sadrži naziv i pravnu formu i registruje se u skladu sa zakonom o registraciji.
Članom 26. stav 1. Zakona propisano je da se naziv društva ne može preneti na drugo društvo, osim kao posledica
statusne promene u kojoj taj naziv preuzima društvo sticalac od društva prenosioca koje statusnom promenom prestaje
da postoji. Istim članom u stavu 2. stipulisano je da ako pravno lice, član privrednog društva, čiji je naziv sadržan u nazivu društva prestane da bude član tog društva, naziv tog društva može nastaviti da sadrži taj naziv samo uz saglasnost
tog lica.
Prema tome, naziv privrednog društva, kao karakteristični distinkcioni i identifikacioni deo poslovnog imena, ne
može biti u samostalnom pravnom prometu između privrednih društava. Jedina mogućnost, saglasno Zakonu, da privredno društvo, na osnovu ugovora o poslovnoj saradnji sa drugim privrednim društvom (partnersko privredno društvo), u svom poslovnom imenu sadrži poslovno ime (naziv) partnerskog privrednog društva, jeste situacija kada jedno
privredno društvo koje je član drugog privrednog društva čiji je naziv već sadržan u nazivu tog drugog društva prestane
da bude član tog društva, a da naziv drugog društva nastavi da sadrži naziv prvog društva uz obaveznu saglasnost tog
drugog društva, koja se može dati ugovorom o poslovnoj saradnji između ta dva društva, kod kojih više nema odnosa
učešća jednog društva u osnovnom kapitalu drugog društva (kada se radi o društvima kapitala - društvo s ograničenom
odgovornošću i akcionarsko društvo) i koja sada postaju ugovorna partnerska društva. •
Milan Stefanović
▶ Pitanje i odgovor
Promena sedišta iz kojeg preduzetnik upravlja
obavljanjem delatnosti
◊ Pitanje:
• Da li preduzetnik koji želi da promeni sedište mora privremeno da prestane sa obavljanjem delatnosti
na postojećoj adresi do registracije promene adrese u APR-u?
◊ Odgovor:
Ako preduzetnik želi da promeni sedište koje je u registru upisano kao mesto iz koga upravlja obavljanjem delatnosti,
i to tako da prestane sa obavljanjem delatnosti u prostoru koji je bio upisan kao sedište, neophodno je da podnese prijavu
Agenciji za privredne registre (dalje: APR) radi upisa promene sedišta.
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
│
81
TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO
Preduzetnik ne mora da pre toga prestane sa obavljanjem delatnosti u prostoru u kome je obavljao delatnost jer to
nije uslov za upis promene sedišta, niti se APR-u dokazuje prilikom upisa promene da je preduzetnik prestao sa obavljanjem delatnosti na prethodnoj adresi. Međutim, od dana upisa promene sedišta, preduzetnik ne može više da obavlja
delatnost na adresi koju je odjavio, već treba da obavlja delatnost na adresi novog sedišta.
Moguće je i da preduzetnik namerava da promeni sedište, ali ne i da prestane sa obavljanjem delatnosti na adresi
koja je bila upisana kao prethodno sedište. Ovo je situacija kada namerava da nastavi sa obavljanjem delatnosti na
dve adrese, pri čemu se menja adresa koja je bila upisana kao sedište. Ako namerava da izvrši promenu sedišta zbog
ovakvih razloga, preduzetnik treba da podnese APR-u dve prijave. Prvo, treba da podnese prijavu promene sedišta, kao
i u slučaju kada namerava da prestane sa obavljanjem delatnosti na adresi koja je pre toga bila upisana u registar kao
sedište preduzetnika. Drugo, treba da podnese prijavu radi upisa izdvojenog mesta u kome će obavljati delatnost, a to je
u stvari prostor na adresi na kojoj se nalazilo prethodno sedište. Nema nikakvih smetnji da prijave budu podnete istog
dana. U ovoj situaciji će i promene biti upisane sa istim datumom, tako da preduzetnik nema obavezu da prestane sa
obavljanjem delatnosti u prethodnom prostoru. On do dana upisa novog sedišta obavlja delatnost na staroj adresi kao
delatnost koja se obavlja u sedištu. Posle dana upisa promene sedišta i izdvojenog mesta, on obavlja delatnost, ali sada
ne u sedištu, nego u izdvojenom mestu. Ako su obe promene upisane sa istim datumom, on nema potrebe da prekida sa
obavljanjem delatnosti na prethodnoj adresi. Jedino, ako bi izdvojeno mesto bilo upisano kasnije (sa kasnijim datumom)
u odnosu na upis datuma promene sedišta, onda bi prostor u kome je obavljao delatnost, na staroj adresi, morala da
bude zatvorena u periodu između dana upisa promene sedišta i dana upisa izdvojenog mesta. •
prof. dr Zlatko Stefanović
▶ Pitanje i odgovor
Okončanje likvidacionog postupka
◊ Pitanje:
• Na koji način se okončava postupak likvidacije privrednog društva, koje odluke je potrebno doneti i
kojim redosledom?
◊ Odgovor:
Prema članu 543. stav 1. Zakona o privrednim društvima ("Sl. glasnik RS", br. 36/2011 i 99/2011 - dalje: Zakon),
likvidacija se okončava donošenjem odluke o okončanju likvidacije. Po okončanju likvidacije društvo se briše iz registra
na osnovu prijave koju podnosi likvidacioni upravnik.
Prilikom donošenja odluke o okončanju likvidacije usvajaju se i određene odluke:
1) Odluka o prihvatanju završnog likvidacionog bilansa koji je sačinio likvidacioni upravnik. Likvidacioni upravnik je
obavezan da sačini likvidacioni bilans i on odgovara za njegovu tačnost. Zavisno od društva o kome je reč, ortaci,
komplementar, odnosno skupština društva prihvata likvidacioni bilans. Moguće je i da likvidacioni bilans ne bude
prihvaćen. U tom slučaju bi bio imenovan novi likvidacioni upravnik sa zadatkom da sačini novi likvidacioni bilans. Likvidacioni bilans se podnosi na način predviđen za podnošenje finansijskih izveštaja, u skladu sa Zakonom o računovodstvu i reviziji ("Sl. glasnik RS", br. 46/2006, 111/2009 i 99/2011 - dr. zakon). Pošto nije reč o redovnom godišnjem
finansijskom izveštaju, ovakav izveštaj smatra se vanrednim finansijskim izveštajem, te za njegovo dostavljanje važi
član 30. stav 4. Zakona o računovodstvu i reviziji. Prema ovoj odredbi, vanredni finansijski izveštaj dostavlja se u roku
od 60 dana od dana sastavljanja. Završni likvidacioni bilans se ne dostavlja uz prijavu za brisanje društva iz registra,
po donošenju odluke o okončanju postupka likvidacije, niti postoji obaveza da je izveštaj dostavljen Agenciji za privredne registre, po pravilima koja važe za dostavljanje finansijskih izveštaja, u vreme podnošenja prijave za brisanje.
2) Odluka o usvajanju izveštaja o sprovedenoj likvidaciji. Njega podnosi likvidacioni upravnik. Ovaj izveštaj je detaljniji
u odnosu na likvidacioni bilans (finansijski izveštaj) i sadrži informacije i o toku postupka likvidacije, preduzetim
radnjama, osporenim dugovanjima, merama koje su preduzete radi naplate potraživanja i drugo. I ovaj izveštaj ne
mora biti usvojen. Moguće je da se od likvidacionog upravnika traže i dodatne informacije, te da zbog toga odluka o
okončanju postupka likvidacije bude odložena. Moguće je i da likvidacioni upravnik bude razrešen i da bude imenovan drugi, ako postoji sumnja u tačnost izveštaja.
3) Odluka o prihvatanju izjave likvidacionog upravnika da je uputio obaveštenje svim poznatim poveriocima o otvaranju likvidacije i da ih je pozvao da prijave svoja potraživanja, kao i da su sve obaveze društva po osnovu prijavljenih
potraživanja i potraživanja koja se smatraju prijavljenim izmirene u potpunosti i da se protiv društva ne vode drugi
82 │
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO
postupci. Odluka o okončanju postupka likvidacije ne može biti doneta ako društvo nije izmirilo sve obaveze, odnosno
ako se još uvek vode neki postupci čiji bi ishod mogao da bude obaveza društva koja nije izmirena. Ako bi se to desilo,
to bi vodilo imovinskopravnoj odgovornosti likvidacionog upravnika, a nekada i članova društva.
4) Odluka o podeli likvidacionog ostatka. Pošto se likvidacija sprovodi kada društvo nije prezaduženo, redovno po namirenju svih poverilaca ostane neka imovinska vrednost - likvidacioni ostatak. Prilikom donošenja odluke o okončanju
postupka likvidacije, odlučuje se i o podeli likvidacionog ostatka. On se, po pravilu, deli srazmerno vrednostima udela
članova društva, ali je moguće da je osnivačkim ugovorom bilo predviđeno da se on deli na neki drugi način.
5) Odluka o licu kome se poslovne knjige i dokumenta društva poveravaju na čuvanje po okončanju postupka likvidacije.
Brisanjem iz registra privrednih subjekata prestaje pravno lice koje je bilo u likvidaciji. Međutim, neka dokumentacija
se mora čuvati i više godina posle njegovog prestanka. Zbog toga se donosi i odluka o tome kom licu se ova dokumentacija poverava na čuvanje.
Nije propisan redosled donošenja ovih odluka. One se mogu doneti na istoj sednici. Sama priroda i sadržina ovih odluka upućuje da se prvo moraju doneti odluke navedene pod 1, 2 i 3, i to bez obzira na redosled između njih, ali pre odluka
pod brojem 4 i 5. Posle toga slede odluke pod brojevima 4 i 5, za koje takođe nije bitan međusobni redosled.
Po donošenju odluke o okončanju postupka likvidacije podnosi se prijava radi brisanja društva iz registra privrednih
subjekata. Prijava se podnosi na obrascu koji se može preuzeti sa sajta Agencije za privredne registre. Rok za podnošenje
je 15 dana od dana donošenja odluke koji nije prekluzivan, ali se u slučaju propuštanja roka plaća dodatna taksa. Prijavu
podnosi likvidacioni upravnik, a uz prijavu moraju biti priloženi:
- popunjena registraciona prijava za brisanje iz registra nakon okončanja postupka likvidacije,
- odluka društva (ortaka, komplementara, odnosno skupštine) o okončanju postupka likvidacije,
- izveštaj likvidacionog upravnika o sprovedenoj likvidaciji,
- izjava likvidacionog upravnika da su sve obaveze društva po osnovu prijavljenih potraživanja izmirene u potpunosti i
da se protiv društva ne vode drugi postupci,
- odluka o podeli likvidacionog ostatka društva,
- odluka društva o licu kome se poslovne knjige i dokumenta poveravaju na čuvanje ili izjava likvidacionog upravnika o
imenu i adresi tog lica,
- dokaz o uplati naknade za brisanje privrednog subjekta. •
prof. dr Zlatko Stefanović
▶ Pitanje i odgovor
Uslovi za bavljenje osposobljavanjem kandidata za vozače
i obavljanje vozačkog ispita
◊ Pitanje:
• Da li su auto škole obavezne da od 25.10.2012. godine, kada počinje primena dela nove podzakonske
regulative o osposobljavanju kandidata za vozače i vozačkim ispitima, poseduju i koriste tekstove zakona i podzakonskih akata iz ove oblasti prilikom obuke i/ili na ispitu, da li će zbog toga morati da
zapošljavaju pravnike i od kada će biti obavezne da obezbede polaganje teorijskog ispita (testa) na
računaru?
◊ Odgovor:
Relevantna su rešenja koja sadrže Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima ("Sl. glasnik RS", br. 41/2009,
53/2010 i 101/2011 - dalje: Zakon) i podzakonski propisi doneti na osnovu tog zakona kojima je uređena oblast osposobljavanja kandidata za vozače, i to:
- Pravilnik o uslovima koje mora da ispunjava privredno društvo, odnosno ogranak privrednog društva ili srednja stručna škola koji vrše osposobljavanje kandidata za vozače ("Sl. glasnik RS", br. 53/2012),
- Pravilnik o teorijskoj i praktičnoj obuci kandidata za vozače ("Sl. glasnik RS", br. 53/2012) i
- Pravilnik o organizovanju, sprovođenju i načinu polaganja vozačkog ispita, vođenju i rokovima čuvanja evidencija o
vozačkom ispitu i uslovima koje mora da ispuni vozilo na kojem se obavlja vozački ispit ("Sl. glasnik RS", br. 53/2012).
Pravilnici su objavljeni u "Sl. glasniku RS", br. 53/2012, a stupaju na snagu istovremeno 25.10.2012. godine.
Pored navedenih pravilnika, za odgovor na pitanje da li će pravna lica koja vrše osposobljavanje kandidata za vozače
morati da zapošljavaju pravnike moraju se uzetu u obzir i odgovarajuća rešenja koja sadrže:
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
│
83
TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO
- Pravilnik o programima i rokovima za održavanje seminara, načinu polaganja ispita i izgledu i sadržaju dozvole (licence) za predavača teorijske obuke kandidata za vozače ("Sl. glasnik RS", br. 1/2012) i
- Pravilnik o sprovođenju ispita, organizaciji seminara unapređenja znanja i vođenju registra izdatih dozvola (licenci)
za predavača teorijske obuke ("Sl. glasnik RS", br. 25/2012).
Prema navedenim propisima, pravna lica koja vrše osposobljavanje kandidata za vozače moraju počev od 25.10.2012.
godine da imaju i za osposobljavanje kandidata koriste Zakon i podzakonske akte donete na osnovu tog zakona, značajne za uspešno osposobljavanje kandidata, odnosno za bezbedno upravljanje vozilom u saobraćaju. Naime, od tog
datuma se i obuka kandidata mora obavljati u skladu s tim (novim) propisima, odnosno s novim programom teorijske i
praktične obuke. Ovaj uslov (posedovanje i korišćenje propisa u obuci kandidata) nije nov za pravna lica, jer postoji i u
još uvek važećem pravilniku o uslovima koje moraju da ispunjavaju centri za obuku vozača. Razume se, to su morali biti,
a i sada moraju biti - važeći propisi. Suštinski nova je samo (alternativna) mogućnost da se propisi koriste u elektronskom obliku, a ne isključivo u pisanom obliku kao ranije.
Nesporno je da se ovi propisi moraju koristiti na obuci. Međutim, mogućnost da kandidati navedene propise koriste
i na samom ispitu nije predviđena, a protivna je i podzakonskom rešenju prema kojem će kandidat biti udaljen sa ispita
i ocenjen negativnom ocenom ("nije položio") ukoliko se na teorijskom ispitu služi nedozvoljenim sredstvima (korišćenjem udžbenika, priručnika, beležaka, i dr).
Uvođenjem obavezne teorijske nastave u proces osposobljavanja kandidata za vozače nije stvorena i obaveza da tu
nastavu izvode isključivo pravnici. Za uspešno izvođenje te nastave potrebno je da lica koja je izvode imaju odgovarajuću
školsku spremu i neophodan nivo znanja. U tom cilju, Zakonom je predviđeno da predavač teorijske obuke mora da ima
licencu i da ispunjava propisane uslove, odnosno da ima:
- najmanje višu stručnu spremu saobraćajne struke - smer drumski saobraćaj ili visoku stručnu spremu druge struke i
najmanje pet godina radnog iskustva u oblasti obezbednosti saobraćaja;
- najmanje tri godine vozačku dozvolu za vozila B kategorije i
- položen stručni ispit za predavača.
Zakonom je propisan i sadržaj programa stručnog ispita za predavača teorijske obuke, a podzakonskim propisima su
razrađena pitanja u vezi sa stručnim ispitom, načinom sticanja i obnavljanja licence i druga koja se odnose na predavača teorijske obuke. Ova rešenja, predviđena Zakonom i podzakonskim propisima, trebalo bi da obezbede neophodan nivo
znanja predavača teorijske obuke i njihovo stalno stručno usavršavanje. S tim u vezi valja podsetiti da je kod Agencije za
bezbednost saobraćaja počelo prijavljivanje zainteresovanih lica za pohađanje pripremne nastave i polaganje stručnog
ispita, odnosno sticanje licence za predavača teorijske obuke, o čemu se više informacija može dobiti na zvaničnoj internet stranici te agencije (http://www.abs.gov.rs/licence.html).
Pravna lica koja se bave osposobljavanjem kandidata za vozače moraju da obezbede da teorijsku nastavu (obuku)
kandidata za vozače izvode predavači teorijske obuke koji ispunjavaju propisane uslove i imaju licencu, a ta lica ne moraju, ali mogu da budu i pravnici.
Obavezu da obezbede polaganje teorijskog ispita (testa) na računaru pravna lica koja vrše osposobljavanje kandidata za vozače moraće da ispune 26.10.2013. godine. Naime, pravna lica koja to rade na osnovu rešenja izdatog po
zahtevu podnetom pre 25.10.2012. godine, nastavljaju da rade u skladu sa tim rešenjem i prema propisima koji su se do
tog datuma primenjivali na uslove za obavljanje delatnosti i način označavanja vozila, a najduže do 25.10.2013. godine.
Posle tog datuma, ukoliko nameravaju da nastave sa radom moraće da imaju novu dozvolu za rad izdatu od nadležnog
ministarstva. Za dobijanje te dozvole će morati da ispunjavaju sve propisane uslove, dakle i uslove u pogledu opremljenosti odgovarajućim brojem računara. Prema tome, do 25.10.2013. godine teorijski ispit (test) će se polagati pismeno, a
od 26.10.2013. godine polagaće se isključivo na računaru. •
Nevenka Miletić
▶ Pitanje i odgovor
Dokazivanje prava privrednog društva
na obavljanje određene delatnosti
◊ Pitanje:
• Na koji način se dokazuje (potencijalnim ugovaračima) da je privredno društvo registrovano za obavljanje određene delatnosti?
84 │
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
◊ Odgovor:
TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO
Ako je reč o pravu na obavljanje drugih delatnosti (osim registrovane pretežne delatnosti), ne može se dokazivati nikako drugačije, do pozivanjem na zakon. Članom 4. stav 1. Zakona o privrednim društvima ("Sl. glasnik RS", br. 36/2011
i 99/2011) propisano je da privredno društvo ima pravo da obavlja, osim registrovane delatnosti, i sve druge delatnosti
koje nisu zakonom zabranjene, odnosno za koje se ne zahteva posebna dozvola. Posebnim zakonom može biti predviđeno
da se za obavljanje pojedinih delatnosti zahteva dozvola nadležnog organa ili upis te delatnosti u registar kao pretežne
delatnosti. Ako nema ovakvih posebnih normi, odnosno ako privredno društvo ne obavlja neku od delatnosti za koje je
propisana obaveza pribavljanja posebne dozvole ili upis u registar kao pretežne delatnosti, pravo na obavljanje delatnosti se jednostavno dokazuje pozivanjem na zakon.
Ako je reč o tome da privredno društvo želi da dokaže da zaista i obavlja neke delatnosti, a ne da dokazuje svoje pravo
na obavljanje delatnosti, onda će to morati na drugi način. Činjenica da društvo obavlja određene delatnosti može biti
bitna za zaključenje ugovora, ako druga strane želi da se uveri da njegov potencijalni ugovarač ima već neko iskustvo
u obavljanju te delatnosti. Reč je o tzv. referencama za obavljanje nekih poslova iz kojih bi trebalo da se stekne utisak o
kvalitetu obavljanja tih poslova, odnosno da li i koliko druga strana ima iskustva u tim delatnostima. Ako je potrebno dokazati tako nešto, onda se to može činiti podnošenjem odgovarajućih ugovora koji su zaključeni sa trećim licima, upravo
radi obavljanja poslova u okviru te delatnosti. Ako je reč o proizvodnji robe, može se dokazivati i primercima robe iz
različitih perioda, što obično proizvođači čuvaju. Nekada postoje i sertifikati, nagrade ili drugi dokumenti iz kojih se vidi
da je društvo obavljalo određene delatnosti. Ako svega toga nema, odnosno ako je društvo otpočelo da obavlja neku delatnost relativno skoro, može se dokazivati i pokazivanjem mašina, opreme i drugih sredstava koja služe za obavljanje te
delatnosti. Time potencijalni ugovarač pokazuje da je opremljen i spreman za obavljanje delatnosti. Mogu biti značajni
i kadrovi. Pokazivanjem da društvo ima u radnom odnosu neki broj lica koja su stručna za obavljanje neke delatnosti,
pokazuje se potencijal da se ta delatnost obavlja.
Za obavljanje skoro svake delatnosti traži se odgovarajuća oprema, prostor i kadrovi. Mali je broj delatnosti koje se
obavljaju mimo poslovnog prostora društva, bez ikakve opreme i da se za njih ne zahteva nikakva kvalifikacija. Ako je to,
ipak, tako onda je reč o delatnosti koja nije značajna i za koju se neće ni tražiti provera da li se obavlja ili ne jer je, očigledno, može obavljati bilo ko i bilo gde. Ovde i nije reč o dokazivanju u nekom postupku, odnosno pred sudom ili nekim
drugim organom, već uveravanju potencijalnog ugovarača u kapacitet da se neki ugovor izvrši. Zbog toga, sve što može
da postigne ovakav cilj, može biti način za uveravanje potencijalnog ugovarača u sopstvenu sposobnost da se zaključeni
ugovor ispuni. •
prof. dr Zlatko Stefanović
▶ Pitanje i odgovor
Povlačenje dostavljene i registrovane menice i izdavanje druge
sa novim osnovom izdavanja između istih ugovornih strana
◊ Pitanje:
• Da li je potrebno izdati novu i povući već dostavljenu i registrovanu menicu, a koja je služila kao obezbeđenje za kvalitetno izvršenje posla, u slučaju kada je sa istom ugovornom stranom naknadno zaključen ugovor o isporuci dobara, a novom menicom se želi obezbediti obaveza plaćanja?
◊ Odgovor:
Uputno bi bilo da dužnik zatraži povlačenje menice koju je prethodno dostavio i registrovao u korist svoga poverioca, kao obezbeđenje za kvalitetno izvršenje posla, a da se po osnovu novog ugovora daju nove menice kao instrumenti
obezbeđenja plaćanja.
Ovo iz razloga što je dužnik u zahtevu za registraciju menice morao da unese osnov za izdavanje menice, iznos i valutu dospeća kako je to bliže određeno u tač. 3) i 4) Odluke o bližim uslovima, sadržini i načinu vođenja Registra menica
i ovlašćenja („Sl. glasnik RS”, br. 56/2011).
Takvom stavu idu u prilog i činjenice obezbeđenja naplate po toj menici, odnosno jemstvo žiranata i avaliste po menici koji su dati za tačno određenu obavezu dužnika, a u konkretnom slučaju - kao obezbeđenje za kvalitetno izvršenje
posla.
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
│
85
TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO
U drugom ugovornom odnosu, u kojem je predmet „promet” dobara, ugovorna obaveza je drugačija i tu obavezu
plaćanja treba obezbediti odgovarajućim jemstvom koje može dati pravno ili fizičko lice ili avalom banke, a to može da
bude svaka poslovna banka, a u izuzetnim slučajevima i „prvoklasna” banka.
Sopstvena blanko menica kao instrument obezbeđenja plaćanja, u kojoj nije unet osnov plaćanja i datum dospeća,
može da se koristi kao instrument obezbeđenja plaćanja u prometu, ako bi se izdalo novo ovlašćenje poveriocu za naplatu i registraciju te menice, pod uslovom da se sa tim slože lica koja su za takvu menicu prethodno dala jemstvo, odnosno
aval. •
Nikola Cicmil
▶ Pitanje i odgovor
Uslovi za naplatu različite cene za istu robu
ili usluge različitim učesnicima na tržištu
◊ Pitanje:
• Da li je dozvoljeno da se različitim učesnicima na tržištu za istu robu ili usluge naplati različita cena, i
pod kojim uslovima?
◊ Odgovor:
Naplata različitih cena za istu robu ili usluge može predstavljati povredu konkurencije u smislu Zakona o zaštiti konkurencije („Sl. glasnik RS”, br. 51/2009 - dalje: Zakon). Članom 10. stav 2. tačka 3) Zakona propisano je da restriktivni
sporazum mogu predstavljati ugovori ili pojedine odredbe ugovora kojima se primenjuju nejednaki uslovi poslovanja
na iste poslove u odnosu na različite učesnike na tržištu, čime se učesnici na tržištu dovode u različiti položaj u odnosu
na konkurente. Isto tako, članom 16. stav 2. tačka 3) Zakona propisano je da se zloupotrebom dominantnog položaja
naročito smatra primenjivanje nejednakih uslova poslovanja na iste poslove sa različitim učesnicima na tržištu, čime se
pojedini učesnici na tržištu dovode u nepovoljniji položaj u odnosu na konkurente. Navedenim odredbama regulisano je
ponašanje koje se u pravu konkurencije naziva diskriminacija učesnika na tržištu, a naplata različitih cena za istu robu
ili usluge različitim učesnicima na tržištu može predstavljati jedan vid diskriminacije.
Sa druge strane, diskriminacija cenama vrlo često ima svoje ekonomsko opravdanje. Na primer, uobičajeno je da se niža
cena naplaćuje kupcima koji kupuju veće količine robe odjednom, ili nude povoljnije uslove plaćanja (avansno ili kešom),
pa se između naplate različitih cena i povrede konkurencije u smislu Zakona ne može staviti znak jednakosti, već je potrebno da budu ispunjeni uslovi koji su propisani Zakonom.
Ukoliko se naplata različitih cena različitim učesnicima na tržištu posmatra kao restriktivni sporazum iz člana 10. Zakona, neophodno je da budu ispunjena dva uslova:
- da je reč o istim poslovima i
- da se različite cene naplaćuju različitim učesnicima na tržištu.
U skladu sa članom 11. Zakona restriktivni sporazum može biti izuzet od zakonske zabrane, na osnovu zahteva za pojedinačno izuzeće koje se podnosi u skladu sa članom 12. Zakona. U zahtevu podnosilac mora obrazložiti ispunjenost
uslova iz člana 11. da se restriktivni sporazum izuzme od zabrane. Težište tih uslova je upravo na ekonomskoj opravdanosti prakse naplate različitih cena različitim kategorijama kupaca i nepostojanju štete za potrošače (krajnje kupce).
Praksa naplate različitih cena može predstavljati zloupotrebu dominantnog položaja samo pod uslovom da učesnik
na tržištu koji primenjuje konkretnu praksu uživa dominantan položaj. Postojanje dominantnog položaja utvrđuje se
u skladu sa članom 15. Zakona. Postoji zakonski oboriva pretpostavka postojanja dominantnog položaja ukoliko učesnik na tržištu ima tržišni udeo od 40% ili veći. U eventualnom postupku koji bi vodila Komisija za zaštitu konkurencije
učesnik na tržištu se može braniti time da praksa naplate različitih cena ima svoje ekonomsko opravdanje, npr. da vodi
uštedi u troškovima ili da unapređuje prodaju predmetne robe, ali pod uslovom da pokaže da i potrošači uživaju određenu korist od tako ostvarenih ekonomskih efikasnosti. •
prof. dr Dijana Marković-Bajalović
86 │
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
▶ Pitanje i odgovor
TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO
Obaveza pružaoca usluga da pruži sve informacije
u komercijalnoj poruci (na internet stranici)
pre zaključenja ugovora sa potrošačem
◊ Pitanje:
• Da li pružalac usluga može da menja cenu proizvoda u komercijalnoj poruci (na internet stranici) iz razloga što je pogrešno uneta, nakon što je kupac popunio narudžbenicu, i da mu prilikom preuzimanja
robe naplati punu (promenjenu) cenu?
◊ Odgovor:
Zakonom o elektronskoj trgovini („Sl. glasnik RS”, br. 41/2009 - dalje: Zakon) uređeni su uslovi i način pružanja usluga informacionog društva, obaveze informisanja korisnika usluga, komercijalna poruka, pravila u vezi sa zaključenjem
ugovora u elektronskom obliku, odgovornost pružaoca usluga informacionog društva, nadzor i prekršaji.
Obaveze informisanja i odgovornost pružaoca usluga informacionog društva zavise od toga da li se putem elektronske opreme upućuje komercijalna poruka ili ponuda za zaključenje ugovora u elektronskoj formi.
Komercijalna poruka je poruka u bilo kojem obliku, sačinjena da promoviše, neposredno ili posredno, robu, usluge ili
ugled pravnog ili fizičkog lica koje obavlja registrovanu delatnost. Odredbama člana 6. Zakona, propisane su obavezne
informacije koje mora da sadrži komercijalna poruka i koje je pružalac usluga dužan da dâ korisniku usluga u trenutku
kada korisnik prima poruku.
Ako pružalac usluga navodi cene u komercijalnoj poruci, one moraju biti jasno i nedvosmisleno naznačene. Posebno
mora naznačiti da li su u te cene uključeni troškovi dostave, ostali manipulativni troškovi, porez i drugi troškovi koji na
njih utiču.
Pružalac usluge je u obavezi da obezbedi da svaki podatak iz komercijalne poruke, koji je u celini ili delimično usluga
informacionog društva, ispuni uslove propisane članom 7. Zakona, a to podrazumeva sledeće propisane uslove:
1) da je komercijalnu poruku moguće kao takvu jasno identifikovati u trenutku kada je korisnik usluga primi;
2) da je lice u čije ime je komercijalna poruka sačinjena moguće jasno identifikovati;
3) da svaki promotivni poziv za stavljanje ponude iz komercijalne poruke (uključujući popuste i poklone) mora kao
takav biti jasno identifikovan;
4) da uslovi koji moraju biti ispunjeni za stavljanje ponude iz komercijalne poruke moraju biti lako dostupni, kao i da su
predočeni na jasan i nedvosmislen način.
Ako se radi o ponudi za zaključenje ugovora u elektronskoj formi, pružalac usluge je dužan da potencijalnom korisniku usluge, odnosno potrošaču, pre zaključenja ugovora, pruži na jasan, razumljiv i nedvosmislen način podatke i
obaveštenja o:
- postupku koji se primenjuje kod zaključenja ugovora;
- ugovornim odredbama;
- opštim uslovima poslovanja, ako su sastavni deo ugovora;
- jezicima na kojima ugovor može biti zaključen
i da obezbedi tehnička sredstva za prepoznavanje i ispravljanje pogrešnog unosa podataka u poruku pre njene predaje i slanja (član 12. Zakona).
Pružalac usluga dužan je da, bez odlaganja, elektronskim putem, posebnom elektronskom porukom, potvrdi prijem
elektronske poruke koja sadrži ponudu ili prihvat ponude za zaključenje ugovora.
U smislu člana 15. Zakona, ugovor u elektronskoj formi smatra se zaključenim onog časa kada ponuđač primi elektronsku poruku koja sadrži izjavu ponuđenog da prihvata ponudu.
Ponuda i prihvat ponude, kao i druge izjave volje učinjene elektronskim putem, smatraju se primljenim kada im lice
kome su upućene može pristupiti.
Imajući u vidu odredbe navedenog zakona koje se odnose na vreme zaključenja ugovora, koje se primenjuju ukoliko
je u konkretnom slučaju učinjena ponuda za zaključenje kupoprodajnog ugovora za određenu robu po ceni iz ponude
za zaključenje ugovora, dostavljanjem prihvata ponude od strane kupca, smatra se da je došlo do zaključenja ugovora i
stoga postoji obaveza izvršenja ugovorenog, uključujući obavezu isporuke robe koja je predmet takvog ugovora sa jedne
strane i plaćanje ugovorene kupoprodajne cene na ugovoreni način, kako je ponuđeno od strane pružaoca usluge pre
prihvatanja ponude od strane kupca koji je istu prihvatio u skladu sa primljenom ponudom.
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
│
87
TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO
Povreda odredbi čl. 6. i 12. Zakona, koje se odnose na obavezne informacije u komercijalnoj poruci i obavezne podatke i obaveštenja pre zaključenja ugovora, predstavljaju prekršaje za koje je članom 22. istog zakona propisana novčana
kazna za pravno lice u iznosu od 100.000,00 do 1.000.000,00 dinara i za odgovorno lice u pravnom licu u iznosu od
10.000,00 do 50.000,00 dinara, a za preduzetnika u iznosu od 10.000,00 do 100.000,00 dinara. Za posebno tešku povredu navedenih odredbi Zakona, može se izreći zaštitna mera zabrane obavljanja delatnosti pravnom licu u trajanju od
tri do šest meseci.
Navedene kaznene odredbe Zakona ne isključuju odgovornost za neizvršenje ugovorenih obaveza. Odredbe Zakona
primenjuju se na pitanja zaštite potrošača ako su povoljnije za potrošača, što znači da ne isključuju ni primenu Zakona o
zaštiti potrošača („Sl. glasnik RS”, br. 73/2010), u celini a naročito u pogledu osnovnih prava potrošača, kao što je pravo
na obaveštenost koje podrazumeva raspolaganje tačnim podacima koji su neophodni za razuman izbor ponuđene robe
i usluge.
Zakonom zagarantovana prava potrošača ne mogu se isključiti ugovorom o pružanju usluga.
U cilju dosledne primene zakona i izbegavanja potrošačkih sporova koji mogu nastati u vezi sa obavljanjem elektronske trgovine kao posebnog oblika daljinske trgovine, Zakon daje mogućnost primene kodeksa ponašanja kao unutrašnjih
pravila za postupanje pružaoca usluga, koja donose odgovarajuća strukovna udruženja i organizacije pružaoca usluga.
Primena Kodeksa ponašanja pružaoca usluga daje širu mogućnost sporazumnog rešavanja eventualnih sporova između
pružaoca i korisnika usluge odnosno potrošača, kao alternative sudskim postupcima za rešavanje sporova nastalih
povredom prava potrošača.
•
▶ Pitanje i odgovor
Stručna sprema zaposlenog koji je zadužen
za tehničku ispravnost vozila u pravnom licu
◊ Pitanje:
• Da li lice sa IV stepenom stručne spreme može da bude zaduženo za tehničku ispravnost vozila u pravnom licu koje poseduje veliki vozni park sastavljen od različitih vrsta vozila?
◊ Odgovor:
Od poslednjih izmena i dopuna Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju („Sl. glasnik RS”, br. 46/95, 66/2001,
61/2005, 91/2005, 62/2006 i 31/2011 - dalje: Zakon), koje su stupile na snagu 17.5.2011. godine, overa tehničke ispravnosti vozila u putnom nalogu više nije predviđena, pa samim tim više nisu predviđeni ni uslovi za lice koje vrši kontrolu
i overu tehničke ispravnosti vozila. Međutim, iako navedena obaveza više ne postoji, obaveza redovnog održavanja i
kontrole tehničke ispravnosti vozila i dalje postoji. Naime, odredbama člana 3. stav 2. Zakona propisano je da se vozila
kojima se obavlja javni prevoz i prevoz za sopstvene potrebe moraju redovno održavati i kontrolisati radi obezbeđivanja
njihove tehničke ispravnosti. S tim u vezi, odredbama člana 49. stav 1. tačka 2) Zakona, za pravno lice koje obavlja javni
prevoz i prevoz za sopstvene potrebe vozilima koja nisu redovno održavana i kontrolisana predviđena je novčana kazna
za prekršaj u iznosu od 150.000 do 600.000 dinara. Stavom 2. istog člana Zakona, za odgovorno lice u pravnom licu
predviđena je novčana kazna u iznosu od 20.000 do 50.000 dinara.
Navedena obaveza redovnog održavanja i kontrole tehničke ispravnosti vozila komplementarna je i sa obavezom
utvrđenom odredbama člana 297. stav 1. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima („Sl. glasnik RS”, br. 41/2009,
53/2010 i 101/2011), prema kojima je pravno lice koje vrši prevoz u drumskom saobraćaju dužno da organizuje i obavlja kontrolu nad ispunjenošću uslova za učešće u saobraćaju na putu svojih vozila i vozača, posebno uslova u pogledu
vremena upravljanja i odmora vozača, kao i uslova predviđenih drugim propisima od kojih zavisi bezbednost saobraćaja. To pravno lice dužno je i da vodi propisane evidencije i da obezbedi da navedeni uslovi budu ispunjeni.
Dakle, obaveza navedenih pravnih lica da održavaju svoja vozila i kontrolišu njihovu tehničku ispravnost predviđena
je zakonom, ali je način ostvarivanja ove obaveze prepušten pravnim licima (samoregulativi i faktičkom postupanju),
uključujući i utvrđivanje uslova u pogledu stručne spreme koje mora da ispunjava zaposleni zadužen za tehničku ispravnost vozila u pravnom licu. Prema tome, nema zakonskih smetnji da lice sa IV stepenom stručne spreme bude zaduženo
za tehničku ispravnost vozila, za koju je, pod pretnjom zakonom predviđenih kazni za prekršaj, odgovorno pravno lice,
kao i odgovorno lice u pravnom licu. •
Nevenka Miletić
88 │
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
▶ Pitanje i odgovor
TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO
Konverzija prava korišćenja u pravo svojine
uz naknadu na izgrađenom građevinskom zemljištu
◊ Pitanje:
• Da li privredno društvo, na koje su se primenjivale odredbe zakona kojima se uređuje privatizacija,
ima pravo na konverziju prava korišćenja u pravo svojine bez naknade na izgrađenom građevinskom
zemljištu na kome poseduje objekte sa upotrebnom dozvolom?
◊ Odgovor:
Pre svega, treba imati u vidu odredbu člana 101. st. 1. i 4. Zakona o planiranju i izgradnji („Sl. glasnik RS”, br. 72/2009,
81/2009 - ispr., 64/2010 - odluka US i 24/2011 - dalje: Zakon). Stav 1. ovog člana predviđa pravo na konverziju u odnosu
na izgrađeno građevinsko zemljište, i to pravo na konverziju bez naknade. Međutim, stav 4. istog člana, predviđa da se
odredba stava 1. ne primenjuje, ako se može ostvariti pravo na konverziju uz naknadu. Iz ovih odredaba sigurno se može
zaključiti da se odredba člana 103. ovog zakona, može odnositi i na izgrađeno građevinskog zemljište, jer se primenom
odredbe člana 101. stav 1. ne rešavaju svi slučajevi konverzije na izgrađenom građevinskom zemljištu. Da nije odredbe
stava 4. ovog člana, tumačilo bi se da sva lica koja imaju pravo korišćenja na izgrađenom građevinskog zemljištu imaju
pravo na konverziju bez naknade, čime ne bi preostala nijedna situacija izgrađenog građevinskog zemljišta na koji bi
mogla biti primenjena odredba člana 103. Zakona. Odredbom člana 101. stav 4. Zakona, u stvari je data prednost konverziji uz naknadu, tako da konverzija uz naknadu isključuje konverziju bez naknade, a ne obrnuto.
Pošto nema sumnje da se odredba člana 103. Zakona može odnositi i na izgrađeno građevinsko zemljište, ona se,
utoliko pre, može odnositi i na neizgrađeno. Konverzija uz naknadu je karakteristična za neizgrađeno građevinsko zemljište. Zakonodavac je kroz konverziju želeo da ukine dosadašnje pravo korišćenja u obliku u kome je postojalo, bilo da
je reč o izgrađenom ili neizgrađenom građevinskom zemljištu. Ako se sve ovo ima u vidu, uključujući i jezičko tumačenje,
odredba člana 103. Zakona mora se odnositi i na neizgrađeno građevinsko zemljište.
Dalje, odredba člana 101. stav 4. Zakona daje prednost konverziji uz naknadu u odnosu na konverziju bez naknade.
Tako će se pravo na konverziju ostvarivati uvek uz naknadu kad god se određena situacija može podvesti pod neki od
članova koji uređuje konverziju uz naknadu.
Članom 103. stav 1. Zakona upravo je predviđeno da pravna lica na koja su se primenjivale odredbe Zakona o privatizaciji („Sl. glasnik RS”, br. 38/2001, 18/2003, 45/2005, 123/2007, 123/2007 - dr. zakon i 30/2010 - dr. zakon), ostvaruju
pravo na konverziju uz naknadu. Izuzetak od toga je situacija predviđena stavom 2. istog člana koja se odnosi na lica
koja su u postupku javnog oglašavanja, po tržišnim uslovima, stekla pravo svojine na objektu sa pripadajućim pravom
korišćenja na izgrađenom građevinskom zemljištu u skladu sa posebnim zakonom, a pre zaključenja ugovora o kupovini
imovine, odnosno dela imovine privrednog društva ili drugog pravnog lica u stečajnom ili izvršnom postupku, do dana
stupanja na snagu Zakona. Ako se pravno lice na koje su se primenjivale odredbe Zakona o privatizaciji može podvesti
pod situaciju opisanu ovim stavom, onda će ono imati pravo na konverziju bez naknade. Ako ne, primenjuje se stav 1.
ovog člana, koji uređuje pravo na konverziju uz naknadu.
Smisao odredaba koje daju prednost konverziji uz naknadu u odnosu na konverziju bez naknade jeste da se obezbedi
jednaka primena normi na jednake situacije. Cilj je da se ne stekne pravo svojine na građevinskom zemljištu u korist
nekih lica pod povlašćenim uslovima (bez plaćanja tržišne vrednosti naknade) u odnosu na druge koji su platili tržišnu
vrednost. To se vidi i iz člana 103. stav 2. kojim se isključuje primena stava 1. (konverzija uz naknadu), ako je zemljište
stečeno po tržišnim uslovima (plaćena je naknada u visini tržišne naknade). Time se situacija podvodi pod odredbe člana
101. o konverziji bez naknade.
Primena člana 103. stav 1. Zakona ne mora da znači da će pravno lice zaista platiti neku naknadu. Ako se pokaže da
je ono već platilo naknadu koja odgovara tržišnoj vrednosti (ili je platilo više od tržišne vrednosti), ono neće dugovati
nikakvu naknadu. Ako je platilo manje od toga, ono će dugovati naknadu, ali samo razliku do tržišne vrednosti. Ovakva
primena upravo obezbeđuje primenu principa ravnopravnosti pred zakonom, nastojeći da spreči prisvajanje vrednosti
za koje nema osnova.
prof. dr Zlatko Stefanović
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
│
89
TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO
M
JAVNA PREDUZEĆA - OCENA STANJA,
PRAVNI OKVIR I PERSPEKTIVE
ada proces restrukturiranja i privatizacije
društvenih preduzeća i privrednih društava
koja posluju društvenim ili državnim kapitalom već dugo traje, u Republici Srbiji još uvek postoji
veći broj preduzeća i društava sa državnim učešćem
u vlasništvu, odnosno osnovnom kapitalu i imovini.
Prema nalazima Svetske banke i „Kvartalnog monitora” (časopis koji izdaje Fondacija za razvoj ekonomske
nauke - FREN, koju čine vodeći ekonomski stručnjaci u
Srbiji), u Republici Srbiji posluje oko 1.300 preduzeća i društava pod državnom (javnom) kontrolom,
gde se svrstavaju različiti oblici kontrole od strane države - Republike, teritorijalne autonomije i jedinice lokalne samouprave, koje karakteriše potpuno ili većinsko
učešće u osnovnom kapitalu ili upravljačka kontrola od
strane države, a koja zapošljavaju više od 280.000 radnika, što čini više od 15% od ukupnog broja formalno
zaposlenih u Republici Srbiji.
Kada se radi o javnim preduzećima, prema spisku
Narodne banke Srbije iz januara 2012. godine, u Republici Srbiji posluje 716 javnih preduzeća.
Prema metodologiji Fiskalnog saveta, a u skladu sa
Zakonom o budžetskom sistemu („Sl. glasnik RS”, br.
54/2009, 73/2010, 101/2010 i 101/2011), u Republici Srbiji, sektor opšte države, pored centralnog nivoa
države (Republika), čine i:
- regionalni nivo države (Autonomna pokrajina
Vojvodina),
- lokalni nivo države (opštine, gradovi i grad Beograd),
- organizacije obaveznog socijalnog osiguranja i
- JP „Putevi Srbije”.
Centralna država se u širem smislu može definisati i kao zbir budžeta Republike, fondova obaveznog socijalnog osiguranja i JP „Putevi Srbije” (ovo
javno preduzeće ispunjava kriterijume za pripadanje
sektoru opšte države, a pod kontrolom je centralne
države).
Javna nefinansijska preduzeća u Republici Srbiji
su:
- JP „Železnice Srbije”,
- JP EPS,
- JP EMS,
- JP „Srbijagas”,
90 │
- JP JAT,
- JP Aerodrom „Nikola Tesla”,
- Agencija za kontrolu leta i druge.
Javne finansijske institucije obuhvataju:
- Narodnu banku Srbije,
- banke u vlasništvu države i
- ostale finansijske institucije (Fond za razvoj RS, osiguravajuća društva i dr).
Preduzeća i društva pod državnom (javnom)
kontrolom se mogu podeliti u tri grupe:
1. Preduzeća i društva u nadležnosti Agencije za privatizaciju, gde spada oko 600 preduzeća sa oko 100
hiljada zaposlenih;
2. Velika javna i državna preduzeća i društva, koja
obuhvataju:
a. j avna preduzeća koja obavljaju usluge od opšteg značaja i posluju u okviru tzv. regulisanih
tržišta pod (pretežno) monopolskim uslovima
(Elektroprivreda Srbije, Železnice Srbije, Putevi
Srbije, Srbijagas, PTT saobraćaj Srbije i dr), gde
spada desetak preduzeća sa oko 80 hiljada zaposlenih, i
b. velika državna preduzeća i društva koja posluju na komercijalnoj osnovi (Telekom Srbija, Galenika, JAT, Skijališta Srbije i dr), gde spada oko 40
preduzeća i društava sa oko 33 hiljade zaposlenih.
3. Lokalna javna preduzeća, gde spada oko 650 preduzeća sa oko 70 hiljada zaposlenih, a najbitnija u
ovoj grupi su lokalna komunalna preduzeća.
Javna preduzeća obavljaju određenu delatnost
od opšteg interesa, a osniva ih država, autonomna
pokrajina ili jedinica lokalne samouprave. Nalaze se
pod kontrolom javnog sektora (javni sektor privrede)
i prvenstveni cilj im je zadovoljavanje opštih potreba,
a ne maksimizacija profita, ali u skladu sa principima
održivog poslovanja.
Bitne osobine javnih preduzeća se ogledaju u:
- pružanju usluga i proizvodnji dobara od opšteg
interesa;
- monopolskom, odnosno drugom dominantnom ili privilegovanom položaju na tržištu;
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
- javnim nadzorom nad radom i formiranju cena proizvoda i usluga koji nisu zasnovani na principima slobodnog tržišta (regulisane cene).
Postojeće stanje
Podaci o stanju u sektoru javnih preduzeća variraju
u određenoj meri, u zavisnosti od izvora podataka i analiza vršenih u prethodnom periodu. Međutim, upoređivanjem analiza i podataka, koji se u ovom tekstu predstavljaju u hronološkom redosledu, može se utvrditi da
svi izvori i podaci upućuju na iste zaključke.
Ključni problemi poslovanja
javnih preduzeća prema nalazima
Republičkog zavoda za razvoj
Ključni problemi poslovanja prema nalazima Republičkog zavoda za razvoj su:
- Nerentabilnost. Javna preduzeća su samo u 2005. i
2006. godini poslovala rentabilno. Javna preduzeća
su u 2008. godini sa 15,8% gubitaka privrede u zoni
gubitaša (gubitak od 52,9 milijardi dinara preko četiri puta veći od dobiti - 11,4 milijardi dinara).
- Finansijska neravnoteža. Javna preduzeća posluju u uslovima nelikvidnosti (ispodprosečni i niski
kvalitativni pokazatelji likvidnosti) i visoke zaduženosti (12,8% obaveza privrede).
- Iznadprosečne zarade. Konstantno više neto zarade javnih preduzeća od proseka Republike, izuzev
Srbijašume u 2005. godini i Železnice Srbije u poslednje četiri godine.
Premda postoji snažna državna pomoć preduzećima
i društvima pod državnom (javnom) kontrolom (direktne subvencije, garancije za kredite i zajmove, tolerisanje neplaćanja poreza, doprinosa za obavezno socijalno
osiguranje i drugih javnih dažbina, novčani transferi
radi uplate doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje osiguranika - zaposlenih radi utvrđivanja staža
osiguranja u određenom periodu - tzv. povezivanje radnog staža i drugi oblici direktne i indirektne podrške i
pomoći), prema nalazima Svetske banke i „Kvartalnog
monitora”, ukupni gubici ovih preduzeća i društava
su u 2010. godini iznosili oko milijardu evra, što čini oko 3,5% BDP. Istovremeno, u 2010. godini ukupni
budžetski izdaci prema državnim preduzećima i društvima u formi direktnih subvencija, novčanih transfera
radi „povezivanja radnog staža” i plaćanja na ime garancija za zaduženja iznosili su oko 2,5% procenata BDP,
a u 2011. godini oko 2% BDP.
Istraživanja pokazuju da je kod državnih preduzeća i društava prisutno iznadprosečno učešće stalnog (fiksnog) kapitala u visini od 83,3%, dok je ovo
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO
učešće na nivou privrede Srbije takođe visoko i iznosi
65,1%, što je za 18,2% niže od državnih preduzeća i
društava.
Učešće obrtnog kapitala državnih preduzeća i
društava je ispod proseka privrede i iznosi 16,7%
prema 34,9% u privredi. Stopa neto dobitka (2,8%)
je niža od prosečne stope na nivou privrede (3,5%). Visoko angažovanje stalne imovine utiče na visoko učešće
fiksnih troškova i nisku efikasnost (produktivnost) fiksnog kapitala. U okviru stalne imovine izuzetno visoko
učešće imaju nekretnine, postrojenja, oprema i druga
sredstva u stalnoj imovini sa 89,5%.
Iako se ostvaruju gubici i ispodprosečna produktivnost rada, neto zarade su u javnim preduzećima veće
od proseka u privredi i realno ostvaruju veći rast od
produktivnosti rada. Zarade zaposlenih u državnim
preduzećima i društvima su u neto iznosu veće čak za
72,3% od neto zarada ostvarenih u privredi Republike Srbije. Time se vrši prisvajanje produktivnosti rada
tehničkog faktora i prelivanje kapitala iz proizvodnje u
ličnu potrošnju.
Postoji visoka tehnološka zaostalost i otpisanost
osnovnih sredstava, posebno opreme (84%) i visoka zaduženost koja nadmašuje ukupnu vrednost
imovine preduzeća.
Usled usklađivanja sa Međunarodnim računovodstvenim standardima (MRS) došlo je do promene načina vrednovanja osnovnih sredstava javnih preduzeća,
čime je uvećan iznos amortizacije kao troška, što je
doprinelo povećanju iskazivanja gubitaka javnih
preduzeća.
Do sada sprovedene mere restrukturiranja javnih preduzeća sastoje se u:
- usklađivanju cena usluga i proizvoda sa troškovima,
- izdvajanju sporednih delatnosti, kao i podeli određenih delatnosti u sferi prirodnih monopola (podela
EPS-a na EPS i EMS),
- značajnim investicijama u opremu i infrastrukturu i
- liberalizaciji tržišta.
Privatizacija javnih preduzeća nije daleko odmakla
(najznačajniji primer je privatizacija NIS-a), a usled
ekonomsko-finansijske krize država je preuzela kontrolu nad određenim velikim privrednim društvima,
kako bi se izbeglo njihovo bankrotstvo. Deo stručne
javnosti ocenio je politiku osnivanja novih javnih preduzeća u komercijalnim delatnostima kao ekonomski
neopravdanu.
Osnovni problemi poslovanja javnih
preduzeća prema nalazima „Kvartalnog
monitora” i Svetske banke
Kako navodi „Kvartalni monitor”, a prema podacima
Svetske banke, republička javna preduzeća i druga
društva u kojima država ima većinski udeo broje
oko 50 preduzeća, od kojih su neka među najvećim
│
91
TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO
i najznačajnijim preduzećima u privredi Srbije. Država se ovde nalazi u dvostrukoj ulozi:
Osnovni problemi sa kojima se suočavaju velika
javna preduzeća, prema nalazima „Kvartalnog monitora” i Svetske banke, ogledaju se u:
- ostvarivanju loših operativnih rezultata,
- nedostatku podsticaja za povećavanje efikasnosti i
- zahtevima o nivou cena usluga kojima se čuva „socijalni mir”, kao i
- tehnološkom zaostatku i izraubovanoj infrastrukturi, slabom (i često politizovanom) korporativnom i
finansijskom upravljanju, uključujući slabo upravljanje rizicima, kao i viškovima zaposlenih, što rezultira niskim obimom investicija i ugrožavanju
održivosti poslovanja.
1) ulozi
člana društva, i to često jedinog člana, koji treba da utvrdi investicionu politiku, obezbedi efikasno
i održivo poslovanje ovih preduzeća i društava, i
2) ulozi
regulatora tržišta, koji treba da obezbedi zaštitu potrošača i zaštitu konkurencije.
Usled loših rezultata poslovanja, država na različite načine privileguje javna preduzeća:
- direktne subvencije (Železnice Srbije i PEU Resavica),
- davanje garancija za zaduživanje,
- otplata dugova,
- tolerisanje neplaćanja poreza, doprinosa za obavezno
socijalno osiguranje i drugih javnih dažbina,
- „povezivanje radnog staža” i
- drugi oblici direktne i indirektne podrške i pomoći.
Primetan je i nedostatak javnosti i transparentnosti u pogledu finansijskog izveštavanja javnih
preduzeća, posebno u odnosu na operativne indikatore, planove (naročito dugoročne i strateške) i vrednovanje rezultata.
Regulatorne ili faktičke prepreke za ulaganje u sektore u kojima posluju javna preduzeća, uključujući specifične tehnološke procese proizvodnje i pružanja usluga, a u sklopu opšteg nepovoljnog poslovnog okruženja,
onemogućavaju ili znatno otežavaju investicije privatnog kapitala, pre svega strane direktne investicije, u delatnosti kojima se bave javna preduzeća.
Što se tiče lokalnih javnih preduzeća, ista posluju u delatnostima koje predstavljaju prirodne monopole ili u delatnostima u kojima postoji konkurencija (parking servis, održavanje pijaca, održavanje
grobalja i dr), kao i u oblasti pružanja nekomercijalnih usluga (održavanje parkova, čišćenje ulica i dr).
Prema podacima „Kvartalnog monitora” i Svetske
banke, u Republici Srbiji posluje oko 645 lokalnih
preduzeća čiji su osnivači opštine ili gradovi, i ona
zapošljavaju oko 70.000 zaposlenih. Većina ovih
preduzeća, i to 348 su lokalna komunalna preduzeća,
od kojih neka pružaju usluge kao prirodni monopoli.
Lokalna javna preduzeća koja pružaju nekomercijalne
92 │
usluge zapošljavaju oko 80% zaposlenih od ukupnog
broja zaposlenih u lokalnim javnim preduzećima.
Osnovni problemi sa kojima se suočavaju lokalna
javna preduzeća su slični onima koji postoje kod republičkih javnih preduzeća i ogledaju se u:
- nedovoljnoj efikasnosti,
- politizovanom izboru menadžmenta,
- „socijalnim” cenama usluga,
- visokim gubicima i
- potrebi za direktnim i/ili indirektnim subvencijama
Prema podacima „Kvartalnog monitora” i Ministarstva finansija, ukupan dug državnih preduzeća i
društava po osnovu javnih prihoda, dugova prema
javnim preduzećima i izdatih državnih garancija na
kraju 2011. godine iznosio je preko 12% BDP.
Prema procenama “Kvartalnog monitora”, na kraju
2011. godine ukupan dug javnih preduzeća za neplaćene obaveze prema državi i drugim javnim preduzećima iznosi oko 360 miliona evra, od čega većina
otpada na obaveze Železnica Srbije.
Analize Republičkog zavoda za razvoj su pokazale
da je prosečno javno preduzeće u Srbiji nelikvidno i
visoko zaduženo, jer na njih otpada čak 12,8 % ukupnih obaveza srpske privrede.
Prema podacima Ministarstva finansija, zaključno s
krajem jula 2011. godine, deset najvećih javnih preduzeća duguje ukupno 51,1 milijardu dinara ili oko
pola milijarde evra (prema tadašnjem kursu), a istovremeno ta javna preduzeća potražuju 178,7 milijardi dinara, ili oko 1,7 milijardi evra.
S druge strane, republička i lokalna javna preduzeća
potražuju visoke iznose od privrednih subjekata i građana, posebno od društvenih preduzeća koja se nalaze
u procesu restrukturiranja, gde imaju vrlo male šanse
za naplatu.
Najveći dužnici javnim preduzećima su bila privatna društva, u iznosu od 78,5 milijardi dinara, što čini 44% ukupnih potraživanja javnih preduzeća, a zatim
društva sa većinskim državnim vlasništvom koja
duguju 48,7 milijardi dinara, kao i građani, koji javnim
preduzećima duguju 44,9 milijardi dinara, dok država
duguje 6,5 milijardi dinara.
Što se tiče državnih garancija, pored povećanja njihovog broja i obima, uočljiva je i promena namene,
budući da su u prethodnom periodu garancije pretežno
izdavane za projekte u oblasti infrastrukture (investicione projekte), dok se u poslednjem periodu garancije
u velikom obimu izdaju radi održavanja likvidnosti,
obavljanja tekućih operativnih poslova i izmirivanja obaveza.
Fiskalni savet je početkom 2012. godine („Predlog za usklađivanje metodologije obuhvata i merenja
javnog duga Srbije, 24.2.2012. godine”) objavio pregled garantovanog duga javnih preduzeća i priPravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
vrednih društava pod kontrolom države na dan
31.12.2011. godine (Tabela 1).
Tabela 1.
Garantovani dug javnih preduzeća i privrednih
društava pod kontrolom države
na dan 31.12.2011. godine
Garantovani dug javnih
preduzeća i privrednih
društava pod kontrolom
države
JP Železnice Srbije
JP EPS
JP EMS
JP Srbijagas
JP JAT
JP Aerodrom "Nikola
Tesla"
Agencija za kontrolu leta
FIAT Automobili Srbija
Građevinska direkcija
Srbije
RTB Bor
Ostale garancije
PonderiMilioni % Ponsani dug
dinara BDP der
u % BDP
31,983
18,096
4,417
44,996
5,389
1,115
0,95
0,54
0,13
1,34
0,16
0,03
1
0
0
0,7
0,7
0
0,95
0
0
0,94
0,11
0
5,728 0,17
3,227 0,10
0,5
0
0,09
0
5,268 0,16
14,127 0,42
1,940 0,06
0
0
0
0
0
0
Prema procenama „Kvartalnog monitora”, na kraju
2011. godine ukupan dug javnih preduzeća za neplaćene obaveze prema državi i drugim javnim preduzećima iznosi oko 360 miliona evra,od čega većina
otpada na obaveze Železnica Srbije.
Kada je reč o dugovanjima javnih preduzeća po
osnovu javnih prihoda, Poreska uprava je 3. jula 2012.
godine objavila spisak 500 najvećih poreskih dužnika - pravnih lica, od kojih su najveći broj preduzeća i
društva pod državnom kontrolom, uključujući:
- ЈP PЕU (Podzemna eksploatacija uglja) „Resavica” u restrukturiranju sa dugom u iznosu od 10,296,485,317
dinara (5. mesto);
- JP „Srbijašume” sa dugom u iznosu od 758,797,876 dinara (77. mesto);
- „Standard” J.P. sa dugom u iznosu od 528,349,963
(116. mesto);
- „Beograd” J.K.P. GSP sa dugom u iznosu od 422,643,813
(165. mesto);
- „Borprevoz” J.P. sa dugom u iznosu od 314,683,500
stečaj (233. mesto) i
- „Lazarevac” J.P. sa dugom u iznosu od 232,804,935
(362. mesto).
Analize Zavoda za razvoj su pokazale da je prosečno
javno preduzeće u Srbiji nelikvidno i visoko zaduženo,
jer na njih otpada čak 12,8 % ukupnih obaveza srpske
privrede. Prema podacima Ministarstva finansija,
zaključno s krajem jula 2011. godine, deset najvećih javnih preduzeća duguje ukupno 51,1 milijardu
dinara ili oko pola milijarde evra (prema tadašnjem
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO
kursu), a istovremeno ta javna preduzeća potražuju 178,7 milijardi dinara, ili oko 1,7 milijardi evra.
Javna preduzeća najviše su dugovala javnom sektoru
(„državi”), i to 31,4 milijarde dinara, odnosno 61,4%
ukupnog duga, a zatim privatnim društvima, i to 15,4
milijarde dinara, odnosno 30,2% ukupnog duga, dok
preostalih 8,4% duguju društvima sa većinskim državnim vlasništvom, kao i građanima.
S druge strane, republička i lokalna javna preduzeća
potražuju visoke iznose od privrednih subjekata i građana, posebno od društvenih preduzeća koja se nalaze
u procesu restrukturiranja, gde imaju vrlo male šanse
za naplatu. Najveći dužnici javnim preduzećima su bila privatna društva, u iznosu od 78,5 milijardi dinara,
što čini 44% ukupnih potraživanja javnih preduzeća, a
zatim društva sa većinskim državnim vlasništvom koja duguju 48,7 milijardi dinara, te građani, koji javnim
preduzećima duguju 44,9 milijardi dinara, dok država
duguje 6,5 milijardi dinara.
S obzirom da se javna preduzeća bave različitim
delatnostima, koje spadaju u delokrug različitih ministarstava, javnih agencija i drugih javnih tela, to može
uticati na različite zahteve u pogledu vođenja strateške
poslovne politike javnih preduzeća. Javna preduzeća su,
pored toga, često suočena sa problematikom nedovoljno snažnih institucija javnog sektora kao vlasnika javnog preduzeća. Postoji i mogućnost ili pojava da imalac
javnih ovlašćenja koji je osnivač javnog preduzeća privileguje javno preduzeće na uštrb konkurencije i drugih
zainteresovanih strana.
Problemi postoje i u domenu revizije rada i rezultata
javnih preduzeća, usled čega ne može da se na pravilan
način oceni gazdovanje javnim preduzećima. Stručnjaci
ističu da se u bilansima javnih preduzeća uočavaju brojni nedostaci, uključujući nejasan svojinski režim imovine javnog preduzeća, jer je kod određene imovine sporan titular ili ne postoji odgovarajuća dokumentacija na
osnovu koje se utvrđuje geneza te imovine.
Imajući navedeno u vidu, zaključuje se, između
ostalog, da su preduzeća i društva pod državnom
(javnom) kontrolom, a u okviru njih - javna preduzeća, značajni činioci budžetskog deficita i povećanja javnog duga, kao i finansijske nediscipline. Kod
javnih preduzeća srećemo nelogične pojave, koje se ne
sreću u privatnom, tržišnom sektoru privrede. U situacijama kada proizvodnja stagnira ili čak opada, kada
se prihodi ne povećavaju, produktivnost rada je niska, a
gubici i zaduženja gomilaju, raste broj zaposlenih i njhove zarade. Umesto očuvanja kapitala i novih investicija,
ovde dolazi do pojave jedenja supstance. Zbog odsustva
uticaja pravila tržišta i politizovanog menadžmenta,
korporativno upravljanje je na relativno niskom nivou.
Nisku efikasnost javnih preduzeća, u krajnjoj instanci,
plaćaju produktivne i rentabilne kompanije i drugi poreski obveznici.
│
93
TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO
Pravni okvir
Zakonski okvir poslovanja javnih preduzeća bliže je
objašnjen u stručnim komentarima:
- „Zakonski okvir poslovanja javnih preduzeća u
svetlu planiranih strukturnih reformi za pojedine
delatnosti”, koji je objavljen u Budžetskom instruktoru 2012/43 i
- „Zakonodavna regulativa od značaja za finansijsko
poslovanje javnih preduzeća sa posebnim osvrtom
na planiranje za 2012. godinu”, koji je objavljen u
Budžetskom instruktoru 2011/31.
U tom smislu, u ovom tekstu se bliže analiziraju
određena zakonska rešenja koja se odnose na javna
preduzeća i kojima se stvaraju uslovi za njihovo restrukturiranje, privatizaciju i modernizaciju.
Zakon o javnoj svojini
Zakon o javnoj svojini („Sl. glasnik RS”, br.
72/2011) propisuje, između ostalog, u članu 14. da
Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica
lokalne samouprave mogu sredstva u javnoj svojini
ulagati u kapital javnog preduzeća i društva kapitala, u skladu sa ovim i drugim zakonom, kao i da po osnovu ovog ulaganja Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave stiču udele ili akcije
u javnim preduzećima i društvima kapitala i prava
po osnovu tih akcija, odnosno udela.
Ovaj zakon u članu 19. propisuje da su korisnici
stvari u javnoj svojini, između ostalog, javna preduzeća, društva kapitala čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave, kao i
njihova zavisna društva, na osnovu ugovora zaključenog na osnovu akta nadležnog organa, a kojim nisu
prenete u svojinu tog javnog preduzeća, odnosno
društva.
Članom 21. Zakona o javnoj svojini propisano je,
između ostalog, da javno preduzeće, društvo kapitala
čiji je osnivač Republike Srbije, autonomna pokrajina
ili jedinica lokalne samouprave i njihova zavisna društva, koja obavljaju delatnost od opšteg interesa, koriste
nepokretnosti koje im nisu uložene u kapital, a na
osnovu posebnog zakona, osnivačkog akta ili ugovora zaključenog sa osnivačem.
Zakon o javnoj svojini u članu 42. predviđa, između
ostalog, da Republika Srbija, autonomna pokrajina i
jedinica lokalne samouprave mogu ulagati u kapital
javnih preduzeća i društava kapitala koja obavljaju
delatnost od opšteg interesa:
- novac i hartije od vrednosti;
- pravo svojine na stvarima u javnoj svojini, izuzev prirodnih bogatstava, dobara u opštoj upotrebi, mreža
koje mogu biti isključivo u javnoj svojini i drugih nepokretnosti koje mogu biti isključivo u javnoj svojini;
94 │
- druga imovinska prava koja se po opštim propisima
mogu uložiti u kapital.
Po osnovu ulaganja nosioci javne svojine stiču
akcije, odnosno udele, a uneti ulozi su svojina javnog preduzeća ili društva kapitala.
U članu 45. Zakona o javnoj svojini propisano je da
javno preduzeće i društvo kapitala čiji je osnivač, odnosno član Republika Srbija, autonomna pokrajina ili
jedinica lokalne samouprave, koje na dan stupanja na
snagu ovog zakona ima pravo korišćenja na nepokretnostima u državnoj svojini, koje čini deo ili ukupan kapital tih pravnih lica stiče pravo svojine na
tim nepokretnostima saglasno odredbama čl. 42, 43.
i 72. ovog zakona. Ova odredba se shodno primenjuje i
na nepokretnosti na kojoj je pravo korišćenja saglasno
zakonu preneto na zavisna društva kapitala navedenih
pravnih lica.
Radi sprovođenja ovih odredaba izvršiće se,
po potrebi, odgovarajuće promene osnivačkog akta, odnosno statuta, vezane za izmene u kapitalu i
ulozima, promene u poslovnoj evidenciji i upis u
registar privrednih subjekata. Ove odredbe se ne
primenjuju na tzv. komercijalne nepokretnosti koje je
Republika Srbija, autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave poverila javnom preduzeću,
odnosno društvu kapitala u smislu člana 20. st. 2. do 4.
ovog zakona.
Članom 72. Zakona o javnoj svojini propisano je, između ostalog, da na nepokretnostima u državnoj svojini na kojima pravo korišćenja ima javno preduzeće i
društvo kapitala čiji je osnivač ili član Republika Srbija,
autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave, uspostavlja se, pod uslovima i na način propisan ovim zakonom, svojina tog javnog preduzeća
odnosno društva kapitala, izuzev na komunalnim
mrežama, na nepokretnostima iz člana 20. stav 2.
ovog zakona i na nepokretnostima koje se na osnovu
ovog zakona ne mogu ulagati u kapital, odnosno koja mogu biti isključivo u javnoj svojini.
Zakon o javno-privatnom partnerstvu
Zakon o javno-privatnom partnerstvu („Sl. glasnik RS”, br. 88/2011) na specifičan način određuje
javno telo, definišući ga kao:
1) državni
organ, organizaciju, ustanovu i drugog
direktnog ili indirektnog korisnika budžetskih
sredstava u smislu zakona kojim se uređuje budžetski sistem i budžet, kao i organizacija za obavezno
socijalno osiguranje;
2) javno
preduzeće;
3) pravno
lice koje obavlja i delatnost od opšteg interesa, ukoliko je ispunjen neki od sledećih uslova,
a to je da:
- više od polovine članova organa upravljanja tog
pravnog lica čine predstavnici javnog tela;
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
- više od polovine glasova u organu tog pravnog lica
imaju predstavnici javnog tela;
- javno telo vrši nadzor nad radom tog pravnog lica;
- javno telo poseduje više od 50% akcija, odnosno
udela u tom pravnom licu;
- se više od 50% finansira iz sredstava javnog tela.
4) pravno
lice osnovano od javnog tela, a koje obavlja
i delatnost od opšteg interesa i koje ispunjava najmanje jedan od uslova predviđenih za pravno lice koje
obavlja i delatnost od opšteg interesa.
Ovaj zakon utvrđuje da je javno preduzeće svako preduzeće, odnosno privredno društvo na koje
javno telo može neposredno ili posredno vršiti dominantan uticaj na osnovu vlasništva nad njim, na
osnovu finansijskog udela u njemu ili na osnovu
pravila kojima je uređeno.
Smatra se da dominantan uticaj javnog tela postoji
kada ti subjekti, neposredno ili posredno, u odnosu na
neko preduzeće, odnosno privredno društvo poseduju
većinu upisanog kapitala ili kontrolišu većinu glasova
po osnovu akcija koje je izdalo to preduzeće, odnosno
privredno društvo ili mogu imenovati više od polovine
upravnog, poslovodnog ili nadzornog organa tog preduzeća, odnosno privrednog društva.
Zakon o lokalnoj samoupravi
Zakon o lokalnoj samoupravi („Sl. glasnik RS”, br.
129/2007) u članu 7. propisuje da jedinica lokalne
samouprave za ostvarivanje svojih prava i dužnosti
i za zadovoljavanje potreba lokalnog stanovništva
može osnovati preduzeća, ustanove i druge organizacije koje vrše javnu službu, u skladu sa zakonom i
statutom, kao i da može ugovorom, na načelima konkurencije i javnosti, poveriti pravnom ili fizičkom licu
obavljanje ovih poslova.
Članom 13. ovog zakona propisano je da jedinice
lokalne samouprave sarađuju i udružuju se radi
ostvarivanja zajedničkih ciljeva, planova i programa razvoja, kao i drugih potreba od zajedničkog
interesa i radi njihovog ostvarivanja mogu udruživati sredstva i obrazovati zajedničke organe, preduzeća,
ustanove i druge organizacije i službe, u skladu sa zakonom i statutom, a članom 88. da jedinica lokalne samouprave, njeni organi i službe, kao i preduzeća, ustanove
i druge organizacije čiji je osnivač, ostvaruju saradnju i
udružuju se sa drugim jedinicama lokalne samouprave
i njenim organima i službama u oblastima od zajedničkog interesa i radi njihovog ostvarivanja mogu udruživati sredstva i obrazovati zajedničke organe, preduzeća,
ustanove i druge organizacije i ustanove, u skladu sa
zakonom i statutom.
U tom smislu, jedinice lokalne samouprave mogu, na primer, da organizuju i zajednički pružaju
određene komunalne usluge, kao što su upravljanje
otpadom ili snabdevanje pijaćom vodom, odnosno
osnivaju zajednička javna komunalna preduzeća.
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO
Ovi odnosi se bliže uređuju odlukama skupština jedinica lokalne samouprave, međuopštinskim sporazumima,
osnivačkim aktom i statutom javnog preduzeća, kao i
drugim opštim aktima. Premda udruživanje jedinica
lokalne samouprave i osnivanje zajedničkih preduzeća
predstavlja šansu za povećanje potencijala, kapaciteta
i konkurentnosti jedinica lokalne samouprave, u našoj
dosadašnjoj praksi nije bilo mnogo takvih primera.
Perspektive, zaključci i preporuke
U javnosti se već duže vreme pominju procesi restrukturiranja, korporativizacije, depolitizacije, komercijalizacije, povećanja efikasnosti i privatizacije javnih
preduzeća.
Preporuke Republičkog zavoda za
razvoj i projekat Svetske banke
Republički zavod za razvoj je izneo sledeće preporuke i pravce razvoja javnih preduzeća:
• Veća efikasnost sprovođenja procesa restrukturiranja:
- rešavanje problema viška zaposlenih i uspostavljanje odgovarajuće kvalifikacione strukture u osnovnim delatnostima javnih preduzeća;
- obezbeđenje neophodnih infrastrukturnih investicionih ulaganja i povećanje nivoa tehničko-tehnološke opremljenosti javnih preduzeća;
- liberalizacija infrastrukturnih delatnosti uvođenjem konkurencije u oblastima proizvodnje i distribucije električne energije, fiksne telefonije, prevoza putnika i robe železnicom, poštanskih usluga,
vazdušnog saobraćaja i uvoza nafte;
- nastavak korporatizacije državnih preduzeća kroz
potpunu ili delimičnu privatizaciju (na osnovu pojedinačnih studija izvodljivosti).
• Restrukturiranje i privatizacija osnovnih delatnosti republičkih javnih preduzeća:
- finansijska konsolidacija javnih preduzeća Železnice Srbije, Putevi Srbije i PEU Resavica;
- restrukturiranje PTT Saobraćaja Srbije i JAT
Airways;
- priprema za privatizaciju PEU Resavica i JAT
Airways;
- odvajanje železničke infrastrukture od prevoza robe i putnika u posebna preduzeća;
- zauzimanje liderske pozicije u regionu na bazi potencijala EPS, JAT, PTT, NIS, Srbijagas, Telekom i
Aerodrom.
• Početak restrukturiranja i privatizacije lokalnih
javnih preduzeća:
- strategija zasnovana na specifičnostima i međusobnim razlikama (vrsta delatnosti, broj zaposlenih, veličina gradova koje opslužuju i sl);
- predprivatizaciono restrukturiranje:
│
95
TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO
a. razdvajanje osnovne od pomoćnih delatnosti;
b. utvrđivanje komunalnih delatnosti koje imaju
karakter egzistencijalnih usluga i prirodnog
monopola (distributivne mreže u vodosnabdevanju, daljinskom grejanju i sl);
- stvaranje institucionalnih preduslova za efikasnu
regulaciju privatizovanih monopola;
- sprovođenje korporatizacije i unapređenje partnerstva javnog i privatnog sektora u cilju potpune ili delimične privatizacije lokalnih javnih
preduzeća.
Projekat koji za cilj ima restrukturiranje javnih
preduzeća, a koji sprovodi Svetska banka, ima za
cilj ostvarenje četiri zadatka:
1) Unapređenje korporativnog i finansijskog upravljanja javnim preduzećima, prvenstveno u pogledu velikih javnih preduzeća koja će i u doglednoj budućnosti ostati u državnom vlasništvu;
2) Uvođenje i razvoj sistema upravljanja učinkom (performance management system), sa ciljem da se smanji javna budžetska podrška (subvencije, garancije
i dr.) i poveća kvalitet usluga koje javna preduzeća
pružaju;
3) Privatizacija u skladu sa najboljom praksom;
4) Ublažavanje negativnih uticaja restrukturiranja javnih preduzeća u pogledu socijalnih posledica i posledica po zaposlene, kako bi se omogućila mobilnost
radne snage i preusmeravanje na zapošljavanje u
privatnom sektoru.
Preporuke „Kvartalnog monitora”
„Kvartalni monitor” predlaže restrukturiranje
javnih preduzeća kroz nekoliko pravaca:
1) Izdvajanje
sporednih delatnosti od osnovne, koje
su negativno uticale na troškove poslovanja osnovne
delatnosti od kojih su, u prethodnom periodu, odvojena sredstva za razvoj i uložena u sporednu delatnost. Ovaj proces je gotovo završen i izdvojeno je
66 preduzeća od kojih je za 41 pokrenut postupak
privatizacije. Ova preduzeća će se privatizovati prema osnovnim odredbama Zakona o privatizaciji
(„Sl. glasnik RS”, br. 38/2001, 18/2003, 45/2005,
123/2007, 123/2007 - dr. zakon i 30/2010 - dr.
zakon), po istom postupku kao i preduzeća sa društvenim kapitalom s obzirom na to da su iz različitih
delatnosti društvene privrede;
2) Smanjenje
broja zaposlenih, uz odgovarajući socijalni program koji se finansira iz budžeta Srbije;
3) Finansijsko
restrukturiranje i konsolidacija, što
je uslov za finansijsku stabilizaciju, popravljanje finansijske strukture preduzeća i obezbeđenje prostora za veće investicije u razvoj i modernizaciju, pri
čemu ne treba očekivati da će se tehničko-tehnološko restrukturiranje završiti iz sopstvenih izvora, već
su za to potrebna visoka sredstva koja nije mogu-
96 │
će obezbediti iz tekućih rezultata poslovanja niti iz
budžeta Republike Srbije;
4) Organizaciono
i poslovno restrukturiranje javnih
preduzeća kao bitne faze u pripremi za privatizaciju;
5) Usklađivanje
cena sa cenama na svetskom tržištu;
6) Privatizacija
osnovne delatnosti. S tim u vezi, kod
određenih delatnosti javnog sektora privrede postoji
tehničko-tehnološki monopol (elektroprivreda, železnica, PTT, vodoprivreda), što može da ograničavajuće deluje na razvoj konkurencije, radi čega je potrebno sprovesti privatizaciju.
U okviru reforme republičkih javnih preduzeća,
prema nalazima „Kvartalnog monitora”, potrebno je
preduzeti sledeće mere:
• Unapređenje korporativnog upravljanja i završetak
korporativizacije preostalih velikih javnih preduzeća;
• Uspostavljanje i sprovođenje transparentnog i profesionalnog okvira za imenovanje direktora i članova
upravnih i nadzornih odbora javnih preduzeća;
• Za velika javna preduzeća potrebno je osnažiti ulogu države kao vlasnika, uključujući i način na koji
ona upravlja javnim preduzećima i nadzire njihovo
poslovanje. Jedan mogući pristup je jasna delegacija
ovlašćenja i odgovornosti specijalizovanom odeljenju
unutar ministarstva nadležnog za poslove finansija,
što bi moglo pomoći u smanjivanju nepovoljnih političkih uticaja i omogućiti da jačanje kapaciteta bude
usredsređeno i efikasnije;
• Razvijanje sistema integrisanog upravljanja performansama, koji bi uključivao razvijanje „ključnih indikatora poslovanja”, gde bi ostvareni rezultati bili javno
obelodanjeni. Potrebno je uvesti i čvrsto budžetsko
ograničenje, odnosno sprečiti akumuliranje neplaćenih obaveza i neopravdanog davanja subvencija i izdavanja garancija;
• Jasno razdvajanje uloge javnih preduzeća u obavljanju
usluga od javnog interesa i njihovog komercijalnog
poslovanja. Jedan mogući model su ugovori o obavljanju usluga od javnog interesa, gde se javna preduzeća
obavezuju na određeni nivo i kvalitet usluga od javnog
interesa koje nisu komercijalno isplative, a za ovo dobijaju direktnu kompenzaciju od države. Ova kompenzacija postepeno treba da zameni sve druge vidove
podrške, uključujući subvencije za tekuće poslovanje
i garancije za zaduživanje;
• Uspostavljanje sveobuhvatne baze podataka za sve
oblike državne pomoći, uključujući pomoć javnim
preduzećima;
• Privatizacija javnih preduzeća koja posluju u konkurentskim uslovima i liberalizacija delatnosti u kojima
posluju javna preduzeća, čime bi se poboljšale njihove
performanse: cene proizvoda bi se uskladile sa troškovima, neproduktivni troškovi bi se smanjili, državna
pomoć ne bi imala svoje opravdanje, jer bi se istom
narušavala i ograničavala konkurencija;
• Nove mere u sferi naplate potraživanja (npr. ograničenje rokova plaćanja dugova). Ovde je potrebno navesti
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
da su, na osnovu Zakona o izvršenju i obezbeđenju
(„Sl. glasnik RS”, br. 31/2011 i 99/2011 - dr. zakon),
u postupku za namirenje potraživanja po osnovu komunalnih i sličnih usluga od sredine ove godine isključivo nadležni izvršitelji.
Što se tiče reforme lokalnih javnih preduzeća,
“Kvartalni monitor” preporučuje preduzimanje sledećih mera:
• Primena novog zakonodavstva koje se odnosi na obavljanje komunalnih delatnosti (zakoni kojima se uređuju komunalne delatnosti, javno-privatno partnerstvo i
koncesije, javna svojina);
• Unapređenje upravljanja lokalnim javnim preduzećima (korporativizacija i druge mere, poput onih na
nivou Republike);
• Podizanje cena na nivo dugoročnih troškova;
• Unapređenje troškovne efikasnosti lokalnih preduzeća (smanjenje viška zaposlenih, efikasnije javne nabavke i dr);
• U slučaju lokalnih usluga koje ne predstavljaju prirodne monopole moguća je privatizacija komunalnih
preduzeća ili njihovih delova, kao i liberalizacija nekih
delatnosti (npr. lokalni prevoz).
Prema tome, javna preduzeća koja ne obavljaju delatnost koja spada u prirodne monopole, odnosno koja
obavljaju komercijalnu delatnost bi trebalo privatizovati, a ako javno preduzeće obavlja delatnost koja spada
u prirodni monopol, potrebno je osnovati nova društva
koja bi obavljala delatnosti koje ne spadaju u prirodne
monopole (komercijalne delatnosti) u uslovima tržišne
konkurencije, dok bi javno preduzeće zadržalo u svom
portfoliju delatnost koja predstavlja prirodni monopol.
Potrebno je sprovesti korporativizaciju, kao i
privatizaciju javnih preduzeća, ali ne nužno privatizaciju u slučaju svih javnih preduzeća ili u pogledu svih
njihovih delova ili njihovog stoprocentnog kapitala, nego je privatizaciju moguće sprovesti i delimično, odnosno u određenom procentu kapitala, kao i u više faza
(koraka). Iskustva su pokazala da su korporativizacija i privatizacija najuspešniji instrumenti povećanja efikasnosti javnih preduzeća i sticanja tržišnih
navika poslovanja.
Komplementarno sa ovim, od velikog značaja je efikasna zaštita konkurencije i kontrola državne pomoći. Veoma bitno je i uspostavljanje i funkcionisanje nezavisne ekspertske revizije finansijskih i drugih izveštaja javnih preduzeća, kako bi se na efikasan
način upravljalo javnim preduzećima.
Što se tiče dugova i garancija za dugove javnih preduzeća, u sklopu predloga Fiskalnog saveta za obuhvat
javnog duga, predloženo je, između ostalog, da se u javni dug Republike Srbije uključi celokupni direktni dug
Republike i celokupni dug JP „Putevi Srbije” i celokupni
garantovani dugovi javnih preduzeća ako su garancije
po osnovu tog duga aktivirane, kao što je to slučaj sa
dugovima JP „Železnice Srbije”, a da se garantovani dug
javnih preduzeća za koji do sada nisu aktivirane garanPravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO
cije delimično uključi u javni dug, gde se vrednost duga
ponderiše ponderima od 0 do 1 u zavisnosti od procene
verovatnoće aktiviranja garancije.
Korporativizacija javnih preduzeća
Korporativizacija javnih preduzeća može da se sprovede na nekoliko načina:
• promenom pravne forme javnog preduzeća u privredno društvo - društvo kapitala, kao prevashodnim načinom;
• osnivanjem privrednog društva - društva kapitala i
prenosom imovine/sredstava, prava i obaveza, delatnosti i zaposlenih sa javnog preduzeća na to društvo;
• statusnom promenom javnog preduzeća.
Korporativizacija podrazumeva uvođenje efikasnijeg korporativnog upravljanja u javno preduzeće,
u skladu sa „tvrdim” i „mekim” pravom i standardima.
Korporativizacija često predstavlja uvodnu fazu u
privatizaciju, odnosno prodaju državnog učešća u kapitalu društva, ali ne mora nužno da znači da korporativizacija uvek prethodi privatizaciji, jer država može
da odluči da korporativizuje određeno javno preduzeće i zadrži ga u svom vlasništvu. Neophodan uslov za
sprovođenje korporativizacije javnih preduzeća je
dosledna primena pravnih instituta i rešenja Zakona o javnoj svojini.
Mere za unapređenje korporativnog
upravljanja u javnim preduzećima
Da bi se poboljšalo korporativno upravljanje u
javnim preduzećima potrebno je razdvojiti ulogu
države kao regulatora tržišta i kao vlasnika preduzeća, kako bi se preduzećem upravljalo u skladu sa tržišnim zakonitostima.
U slučajevima kada država zahteva od javnih preduzeća da ispune određene ciljeve iz domena javnog sektora
(npr. socijalni ciljevi, ciljevi ekonomske politike itd), takav zahtev treba da bude predviđen u propisima, a sredstva za ispunjavanje tog zahteva alocirana iz budžeta.
U okviru organa državne uprave i imalaca javnih
ovlašćenja, potrebno je identifikovati i ovlastiti javno telo sa nadležnošću vršenja članskih prava države u javnim preduzećima.
Ovo se može učiniti putem poveravanja ovih ovlašćenja jednom centralnom javnom telu (npr. Ministarstvo finansija i privrede), čime bi se omogućila standardizacija i ujednačenost u radu, efikasno odlučivanje,
komuniciranje i izveštavanje.
Druga solucija je formiranje koordinacionog tela
sastavljenog od predstavnika ministarstava i imalaca javnih ovlašćenja u oblasti rada javnih preduzeća. Ovo javno telo bi trebalo da bude nadležno za:
- prikupljanje informacija o svim društvima u kojima je
država član;
│
97
TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO
- analizu tih informacija;
- savetovanje države u pogledu regulative, politika i postupaka koji se tiču svih društava u vlasništvu države;
- imenovanje i razrešenje članova odbora direktora,
odnosno nadzornog odbora u društvima u kojima je
država član;
- pomoć u definisanju merljivih ciljeva upravi društava
u kojima je država član;
- nadzor nad poslovanjem društava u kojima je država
član i izveštavanje države i javnosti.
Ovo javno telo ne bi trebalo da se preterano meša
u operativne poslove javnih preduzeća, koji treba da
budu prepušteni profesionalnom menadžmentu javnih
preduzeća, ali treba da bude u stanju da efektivno
prati poslovanje javnih preduzeća, ocenjuje efikasnost uprave i nadzire ostvarivanje ciljeva.
Rad javnih preduzeća treba da bude javan sa
transparentnim i jasnim pokazateljima uspešnosti
i dostupnošću relevantnih informacija o preduzeću.
Nadležni odbor društava javnog preduzeća bi trebalo
da usvoji i primeni etički kodeks i kodeks korporativnog upravljanja.
Veoma bitno pitanje u unapređenju korporativnog upravljanja u javnim preduzećima je način izbora direktora i članova odbora (menadžmenta) javnih preduzeća, uključujući javni konkurs za izbor
direktora i članova odbora preduzeća. U tom smislu,
Zakon o javnoj svojini u članu 41. stav 1. predviđa da
se za upravljanje dobrima od opšteg interesa i dobrima
u opštoj upotrebi u javnoj svojini mogu osnivati javna
preduzeća, javne agencije i društva kapitala, a u stavu
5. da se direktori i članovi organa upravljanja u javnim
preduzećima i javnim agencijama iz stava 1. ovog člana
biraju na javnom konkursu.
S tim u vezi, aktuelna je potreba izmena i dopuna Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od
opšteg interesa, odnosno potreba za donošenjem novog
zakona kojim se uređuje ova oblast. Neka od ključnih
pitanja u tom smislu su izbor (javni konkurs) direktora
i članova odbora preduzeća, njihova svojstva, stručnost
i odgovornost, uključujući kaznenu odgovornost.
Izbor direktora i članova odbora preduzeća treba da bude lišen političkog uticaja, ili barem da taj
uticaj bude minimiziran, posebno u sferi konkurentskih delatnosti. Državni službenici ili predstavnici
političkih partija ne bi trebalo da po tom osnovu budu
birani u odbore javnih preduzeća, a ako jesu onda treba
da ispunjavaju iste uslove u pogledu stručnih kvalifikacija, radnog iskustva, znanja, veština i sposobnosti kao
i drugi, nepolitički članovi. Članovi odbora javnih preduzeća treba da budu profesionalci, a njihov mandat
treba da bude fiksnog trajanja, bez obzira na političke
promene i promene u državnoj upravi. Kako bi svoj posao obavljali na valjan način, poželjno je da naknade za
direktore i članove organa upravljanja javnih preduzeća
budu konkurentne. •
Milan Stefanović
▶ Pitanje i odgovor
Uslovi za obavljanje delatnosti iznajmljivanja vozila
(rent-a-car)
◊ Pitanje:
• Koje uslove treba da ispunjava preduzetnik koji se bavi delatnošću održavanja i popravke motornih
vozila, kao svojom pretežnom delatnošću, a želi da se bavi i iznajmljivanjem vozila (rent-a-car)
◊ Odgovor:
Obavljanje delatnosti usluge iznajmljivanja vozila (rent-a-car) uređeno je, pre svega, Zakonom o turizmu („Sl.
glasnik RS”, br. 36/2009, 88/2010 i 99/2011 - dr. zakon - dalje: Zakon). Ovi poslovi smatraju se poslovima koje obavljaju turističke agencije, te privredno društvo ili preduzetnik koji obavlja ove poslove ima položaj turističke agencije
i mora da ispunjava opšte uslove predviđene za obavljanje delatnosti turističkih agencija, kao i posebne uslove koji
su predviđeni za obavljanje delatnosti iznajmljivanja vozila. Pošto Zakon razlikuje samo dve vrste turistički agencija, delatnost pružanja usluge iznajmljivanja vozila bi se smatrala delatnošću turističke agencije posrednika, a ne
turističke agencije organizatora putovanja. Odatle bi sve norme, koje važe za turističke agencije posrednike, važile i
za preduzetnika koji obavlja delatnost iznajmljivanja vozila, ako nešto drugo nije predviđeno zakonom.
98 │
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO
Delatnost iznajmljivanja vozila može da obavlja privredno društvo, ali i preduzetnik, ako ispunjava uslove koji
su određeni zakonom. Prema Zakonu, delatnost iznajmljivanja vozila preduzetnik koji ne obavlja ovu delatnost kao
svoju pretežnu delatnost, može da je obavlja, ako obezbedi prostor van svog poslovnog sedišta u kome će se obavljati
ova delatnost i to evidentira u Registru turizma koji se vodi kod Agencije za privredne registre. Potrebno je još i da
preduzetnik ima najmanje tri registrovana motorna vozila koja će biti predmet iznajmljivanja, i to vozila koja nisu
starija od pet godina. Uslov koji se odnosi na starost vozila mora biti ispunjen za svo vreme obavljanja delatnosti, a
ne samo prilikom upisa u registar turizma.
To znači da preduzetnik mora, pre svega, da obezbedi poseban poslovni prostor za obavljanje delatnosti iznajmljivanja vozila. Ovaj prostor mora da ispunjava uslove propisane Pravilnikom o bližim uslovima u pogledu prostora i opreme koje mora da ispunjava turistička agencija koja neposredno pruža usluge putniku („Sl. glasnik RS”,
br. 78/2009). Poslovne prostorije koje služe za obavljanje ove delatnosti ne smeju se koristiti za obavljanje drugih
delatnosti, a ne smeju se koristiti ni za stanovanje. Poslovni prostor mora da sadrži:
1) p
rodajno mesto, sa pultom ili garniturom za sedenje;
2) o premu za izlaganje odgovarajućih programa, odnosno informacija;
3) p
olice ili ormane za dokumentaciju;
4) č eličnu kasu.
Poslovni prostor sa više od dva prodajna mesta oprema se dodatnom garniturom za sedenje. Potrebno je obezbediti i uređaje i opremu za komunikaciju i to: direktan telefon; telefaks; računar; štampač.
Osim prostora, potrebno je ispuniti i uslove u pogledu kadrovske osposobljenosti, predviđene članom 50. Zakona.
Prema ovoj odredbi, potrebno je obezbediti najmanje jedno lice u svakom poslovnom prostoru u kome se obavlja
delatnost koje radi sa punim radnim vremenom, a koje ispunjava i određene uslove:
- da zna srpski jezik;
- da poznaje jedan strani jezik;
- da ima najmanje srednje obrazovanje u četvorogodišnjem trajanju turističkog, ekonomskog ili drugog društvenog
smera za rad kod posrednika;
- da ima radno iskustvo u turističkoj delatnosti u trajanju od najmanje jedne godine.
Kontrolu da li su ispunjeni uslovi za obavljanje delatnosti koji su propisani Zakonom vrši turistički inspektor.
Potrebno je i da ovaj poseban prostor, odnosno preduzetnik bude upisan u registar turizma koji vodi Agencija za
privredne registre. Po upisu u registar, preduzetnik koji ispunjava navedene uslove može da otpočne sa obavljanjem
delatnosti iznajmljivanja vozila.
•
prof. dr Zlatko Stefanović
▶ Pitanje i odgovor
Prebijanje potraživanja u stečajnom postupku
◊ Pitanje:
• Pod kojim uslovima poverilac stečajnog dužnika ostvaruje pravo na prebijanje između njega i privrednog društva koje je u stečaju i da li je dozvoljeno prebijanje potraživanja poverioca koje je
nastalo pre pokretanja stečaja sa potraživanjem stečajnog dužnika koje je nastalo posle pokretanja
stečaja?
◊ Odgovor:
Prema članu 336. Zakona o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89,
"Sl. list SRJ", br. 31/93 i "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja - dalje: ZOO), dužnik može prebiti potraživanje
koje ima prema poveriocu sa onim što ovaj potražuje od njega, ako oba potraživanja glase na novac ili druge zamenljive stvari istog roda i iste kakvoće i ako su oba dospela.
Prema članu 337. ZOO, prebijanje ne nastaje čim se steknu uslovi za to, nego je potrebno da jedna strana izjavi
drugoj da vrši prebijanje i posle izjave o prebijanju smatra se da je prebijanje nastalo onog časa kad su se stekli
uslovi za to.
Prema članu 82. Zakona o stečaju ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009, 99/2011 - dr. zakon i 71/2012 - odluka US - dalje: Zakon), ako je poverilac pre podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka stekao pravo na prebijanje
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
│
99
TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO
svog potraživanja prema stečajnom dužniku sa potraživanjem stečajnog dužnika prema njemu, otvaranjem stečajnog postupka ne gubi se pravo na prebijanje.
U tom slučaju poverilac je dužan da do isteka roka za prijavu potraživanja sudu dostavi prijavu na celokupan
iznos potraživanja i izjavu o prebijanju. U suprotnom, poverilac gubi pravo na prebijanje.
Izuzetno, u slučaju prava i obaveza iz jednog ili više finansijskih ugovora u kojima je jedna od strana stečajni dužnik, a koji su zaključeni na osnovu okvirnog ugovora između istih strana i to u periodu pre podnošenja predloga za
pokretanje stečajnog postupka, pravo na prebijanje (netiranje) će postojati isključivo u pogledu takvih međusobnih
prava i obaveza i ako je poverilac u skladu sa takvim okvirnim ugovorom pravo na prebijanje (netiranje) stekao posle podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka, ali najkasnije u trenutku otvaranja stečajnog postupka,
automatski ili putem dostavljanja obaveštenja o tome stečajnom dužniku koje mora biti uručeno stečajnom dužniku
najkasnije u roku od tri dana od dana otvaranja stečajnog postupka, i to po osnovu postojanja stečajnog razloga,
podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka ili otvaranja stečajnog postupka.
Finansijskim ugovorom smatra se ugovor koji predviđa obavezu jedne ili obe ugovorne strane na vršenje nekog
plaćanja ili isporuku određene robe, koji za predmet ima transakciju sa finansijskim derivatima poput svopova,
opcija, fjučersa, forvarda i drugih neimenovanih derivata, repo transakciju ili zajam hartija od vrednosti, a koji je
zaključen u pisanoj formi ili usmeno ukoliko o sadržini takvog usmenog finansijskog ugovora postoji pisani trag u
skladu sa uobičajenom poslovnom praksom za zaključivanje ugovora takve vrste.
Prema članu 83. Zakona, prebijanje nije dopušteno ako:
1) j e stečajni poverilac potraživanje stekao u poslednjih šest meseci pre dana podnošenja predloga za pokretanje
stečajnog postupka, a stečajni poverilac je znao ili je morao znati da je dužnik nesposoban za plaćanje ili da je
prezadužen;
2) s u se uslovi za prebijanje stekli pravnim poslom ili drugom pravnom radnjom koja se može pobijati.
Izuzetno prebijanje potraživanja je dopušteno ako je u pitanju potraživanje koje je stečeno u vezi sa ispunjenjem
neizvršenih ugovora ili potraživanje kome je vraćeno pravno dejstvo uspešnim pobijanjem pravnog posla ili druge
pravne radnje stečajnog dužnika.
Navedeno znači sledeće.
Prebijanje u stečaju je dozvoljeno pod uslovima iz čl. 82. i 83. Zakona.
Poverilac ima pravo na prebijanje i samo poverilac može isto predložiti. Stečajni dužnik nema pravo na pobijanje
odnosno stečajni dužnik ne može predložiti prebijanje jer mu zakon isto nije omogućio.
Da bi poverilac stečajnog dužnika ostvario pravo na prebijanje između njega i privrednog društva koje je u stečaju moraju postojati međusobna, istorodna i dospela potraživanja.
Pored toga, mora postojati izričita izjava poverioca o prebijanju. Ova izjava treba da sadrži podatke o potraživanjima koja se prebijaju.
U tom smislu poverilac je dužan da prilikom prijave potraživanja uz svu dokumentaciju koja je propisana članom
111. Zakona podnese i izjavu kojom predlaže da se njegovo potraživanje prema stečajnom dužniku prebije sa dospelim potraživanjem stečajnog dužnika prema njemu. U postupku ispitivanja potraživanja stečajni upravnik će se o toj
prijavi izjasniti i prihvatiti prebijanje ukoliko smatra da je potraživanje poverioca osnovano.
Potraživanja koja se prebijaju moraju nastati pre pokretanja stečajnog postupka, a potraživanje poverioca pre
poslednjih šest meseci od podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka. Može se prebiti potraživanje poverioca koje je nastalo i u poslednjih šest meseci računajući od dana podnošenja predloga za pokretanje stečajnog
postupka, ali samo u slučaju da poverilac nije znao, niti je mogao znati za prezaduženost ili insolventnost dužnika,
ili kada uslovi za prebijanje nisu stečeni pravnim poslom ili radnjom koja se može pobijati.
U slučaju prihvatanja prebijanja potraživanja se gase do visine manjeg potraživanja i smatra se da je prebijanje
nastalo u momentu dospeća mlađeg potraživanja.
Nije dozvoljeno prebijanje potraživanja poverioca koje je nastalo pre pokretanja stečaja sa potraživanjem stečajnog dužnika koje je nastalo posle pokretanja stečaja. Ovo iz razloga što je otvaranjem stečaja došlo do promene
pravnog subjektiviteta stečajnog dužnika pa se u tom smislu ne može govoriti o međusobnim potraživanjima.
Dozvoljeno je prebijanje potraživanja koja su oba nastala posle otvaranja stečaja. U tom slučaju se radi o poslovanju u toku stečajnog postupka koje se odvija u svemu u skladu sa odredbama ZOO. •
Snežana Marić
100 │
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
▶ Pitanje i odgovor
TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO
Raspolaganje imovinom stečajnog dužnika
nakon zaključenog stečaja
◊ Pitanje:
• Šta se dešava sa imovinom i pokrenutim postupcima stečajnog dužnika nad kojim je zaključen stečaj?
◊ Odgovor:
Prema članu 154. stav 2. Zakona o stečaju ("Sl. glasnik RS", br. 104/2009 i 99/2011 - dr. zakon - dalje: Zakon) imovina stečajnog dužnika nad kojim je zaključen stečaj u smislu člana 153. Zakona prelazila je u svojinu Republike Srbije,
čime se nije diralo u ranije stečena prava obezbeđenja i prioritetnog namirenja poverilaca na predmetnoj imovini. Republika Srbija nije odgovarala za obaveze stečajnog dužnika.
Prema članu 154. stav 3. Zakona Republika Srbija je mogla da stupi umesto stečajnog dužnika u parnicu koja se vodi
po njegovoj tužbi za naplatu potraživanja ili predaju stvari.
Ove odredbe su značile da, po zaključenju stečaja u smislu navedene zakonske odredbe, imovina stečajnog dužnika
postaje svojina Repubike Srbije po sili zakona i da se iz iste imovine ne mogu namirivati potraživanja njegovih poverilaca, sem potraživanja koja su obezbeđena odgovarajućim pravima obezbeđenja (hipoteka, ručna zaloga itd.). Dalje,
one su značile da će se po sili zakona prekinuti svi gore navedeni postupci, a da Republika Srbija ima pravo da preuzme
parnicu koja se vodi radi naplate potraživanja stečajnog dužnika.
Prema članu 88. Zakona u trenutku nastupanja pravnih posledica otvaranja postupka stečaja prekidaju se svi sudski
postupci u odnosu na stečajnog dužnika i na njegovu imovinu, svi upravni postupci pokrenuti na zahtev stečajnog dužnika, kao i upravni i poreski postupci koji za predmet imaju utvrđivanje novčane obaveze stečajnog dužnika.
Prema članu 12. Uredbe o postupanju sa određenim stvarima u državnoj svojini ("Sl. glasnik RS", br. 98/2010 i
51/2011) stvari na kojima je Republika Srbija stekla svojinu na osnovu člana 154. Zakona, i po pravnosnažnosti rešenja
o zaključenju stečajnog postupka i obaveštenja nadležnog organa koji vodi registar privrednih subjekata o brisanju stečajnog dužnika iz registra, preuzima u državinu nadležni organ jedinice lokalne samouprave na čijoj se teritoriji nalaze
te stvari. Nadležni organ koji vodi registar privrednih subjekata dostavlja pomenuto obaveštenje i Republičkoj direkciji
za imovinu Republike Srbije i nadležnom organu jedinice lokalne samouprave na čijoj se teritoriji nalazi sedište stečajnog dužnika zajedno sa kopijom rešenja o zaključenju stečaja i obaveštenje o postojanju zaloga na pokretnim stvarima.
Po prijemu navedenog obaveštenja nadležni organ jedinice lokalne samouprave popisuje i preuzima u državinu nepokretne i pokretne stvari stečajnog dužnika koje se nalaze na njenoj teritoriji.
Odlukom Ustavnog suda IUz-850/2010 od 12.7.2012. godine odredbe čl. 150. do 154. Zakona proglašene su neustavnim. Ova odluka objavljena je u "Sl. glasniku RS", br. 71/2012 od 25.7.2012. godine i od tog trenutka proizvodi pravno
dejstvo saglasno članu 58. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Sl. glasnik RS", br. 109/2007 i 99/2011).
Stoga se ona ne može primenjivati na odnose koji su nastali pre 25.7.2012. godine.
U tom smislu, u slučaju da je stečaj nad privrednim društvom zaključen i isto društvo brisano pre 25.7.2012. godine,
Republika Srbija je po sili do tada važećeg zakona postala vlasnik imovine stečajnog dužnika nad kojim je zaključen
stečaj u smislu člana 153. Zakona, te je stekla pravo da preuzme parnice stečajnog dužnika.
Imajući u vidu navedene odredbe pomenute uredbe, te činjenicu da držalac stvari snosi rizik propasti stvari, držalac stvari se može obratiti nadležnoj imovinskopravnoj službi organa lokalne samouprave radi preuzimanja stvari u
državinu.
Ukoliko na stvarima postoji založno pravo, založni poverilac ima pravo da se naplati iz vrednosti založene stvari u
zakonom propisanom postupku.
S obzirom na pomenutu odluku Ustavnog suda, na osnivaču stečajnog dužnika je da u postupku propisanom članom
61. Zakona o Ustavnom sudu traži izmenu pravnosnažnog rešenja o otvaranju i zaključenju stečaja, ako je to u njegovom
interesu. •
Snežana Marić
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
│
101
MEĐUNARODNO I UPOREDNO PRAVO
E
ISKUSTVA REPUBLIKE SRBIJE
U VEZI SA KRŠENJEM LJUDSKIH PRAVA
U KRIVIČNIM SUDSKIM PREDMETIMA
KOJI SU RAZMATRANI OD STRANE
EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA
vropski sud za ljudska prava (dalje: Sud) je u svojoj dosadašnjoj praksi u više navrata analizirao
postupanje sudova u Republici Srbiji u primeni
domaćih zakona i standarda iz Evropske konvencije
za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (dalje:
Konvencija) i prakse Suda. Pri tome, ustanovljavane
su povrede različitih prava iz Konvencije (povreda
procesnog aspekta člana 3; povreda prava na slobodu i
bezbednost iz člana 5; povrede člana 6. st. 1. i 2; povreda slobode izražavanja zbog osude za klevetu, itd).
Povreda pretpostavke nevinosti
Povreda pretpostavke nevinosti (član 6. stav 2.
Konvencije) utvrđena je već u prvoj presudi donetoj
protiv Srbije (slučaj Matijašević, presuda od 19.9.2006.
godine). U stavu 7. ove presude se navodi:
„2.4.2004. godine tročlano veće Okružnog suda u Novom Sadu, produžilo je pritvor podnosiocu predstavke za
još dva meseca. U obrazloženju, opravdavajući ovu odluku, veće se oslonilo na prethodne osude podnosioca predstavke kao i njegovo neprestano asocijalno ponašanje.
Sem toga, veće je jasno navelo da je podnosilac predstavke počinio krivična dela koja su predmet ove optužbe.”
Ovakva formulacija predstavlja povredu pretpostavke nevinosti, jer je izraz „počinio krivična dela”
trebalo zameniti izrazom „osnovano sumnjiv da je počinio krivična dela”, s obzirom da se krivica za učinjena
krivična dela može utvrditi jedino pravnosnažnom
presudom.
U žalbi Vrhovnom sudu u vezi sa produženjem pritvora podnosilac je ukazao i na povredu pretpostavke
nevinosti, ali Vrhovni sud je ove navode zanemario.
Ovakvo postupanje oba domaća suda uticalo je da
Sud utvrdi povredu člana 6. stav 2. u konkretnom sluča-
102 │
ju. Primer, kako se mogla izbeći povreda u ovom slučaju
može se videti iz slučaja Noel Arrigo and Patrick Vella u
kome je Ustavni sud Malte utvrdio povredu pretpostavke nevinosti, suprotno Vrhovnom sudu Srbije, zbog čega je Sud, poštujući načelo supsidijarne zaštite odbacio
predstavku u ovom slučaju protiv Malte.
U presudi u slučaju Hajnal (presuda od 19.6.2012.
godine) Sud je razmatrao povredu pretpostavke nevinosti u vezi sa presudom Opštinskog suda od 13.4.2006.
godine i sa rešenjem od 24.8.2005. godine.
Dok je pritužba u vezi sa rešenjem proglašena nedopuštenom zbog nepoštovanja roka od šest meseci, druga
pritužba u vezi sa presudom proglašena je dopuštenom.
Naime, u presudi od 13.4.2006. godine, domaći sud
je u opširnom obrazloženju presude naveo okolnosti
pod kojima je po uverenju suda podnosilac predstavke
izvršio radnje produženog krivičnog dela teške krađe.
Međutim, ceneći olakšavajuće i otežavajuće okolnosti
sud je između ostalog, uzeo kao otežavajuću okolnost
raniju osuđivanost podnosioca predstavke, kao i činjenicu da se protiv njega vodi još šest krivičnih postupaka.
Ceneći navodnu povredu člana 6. stav 2. Sud je ukazao da će pretpostavka nevinosti prema članu 6. stav
2. Konvencije biti povređena ukoliko se u odluci suda ili izjavi službenog lica, reflektuje mišljenje ili
stav da je lice protiv koga se vodi postupak krivo,
pre nego što je krivica dokazana u skladu sa zakonom. Dovoljno je i da se u obrazloženju odluke ili izjave
službenog lica ukaže da se optuženo lice smatra krivim,
a preuranjena izjava suda kojom se izražava takvo mišljenje neizbežno dovodi do povrede pretpostavke nevinosti (stav 129. presude).
Imajući u vidu da je Opštinski sud u presudi od
13.4.2006. godine, utvrdio da je podnosilac predstavke kriv, da je u obrazloženju presude konstatovano da
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
se protiv podnosioca vodi šest odvojenih postupaka, te
da je ova činjenica uzeta kao otežavajuća okolnost, Sud
je zaključio da je došlo do povrede pretpostavke nevinosti. Sud je ovaj stav dalje obrazložio time da se samo
ranije utvrđenje da je lice izvršilo krivično delo, dakle
pravnosnažna presuda, može smatrati kao otežavajuća
okolnost. Prihvatanje same činjenice da su protiv
određenog lica u toku drugi krivični postupci, kao
otežavajuće okolnosti, znači da se podrazumeva
njegova krivica u tim postupcima. To se upravo desilo u predmetnom slučaju, jer je Opštinski sud implicitno
povredio pravo podnosioca na pretpostavku nevinosti u
pomenutih šest odvojenih postupaka koji su bili u toku.
U presudi Đermanović (presuda od 23.2.2010. godine) u stavu 11. navodi se:
„Podnosilac predstavke je zatražio da bude pušten
iz pritvora uz jemstvo i ponudio je 50.000 evra. Njegov
predlog je odbijen kao neosnovan, pošto je iznos (koji je)
ostvario nezakonito pribavljenom imovinskom koristi nekoliko puta veći od ponuđenog iznosa, pa tako nije bilo
garancija da neće pobeći. Njegov pritvor je posle toga redovno produžavan zbog tog rizika.”
Iako, se u konkretnom slučaju Sud nije bavio pitanjem povrede pretpostavke nevinosti, jer nisu bila u
tom pogledu iscrpljena unutrašnja pravna sredstva, a
da je Sud bio u prilici da ispituje da li je došlo do povrede člana 6. stav 2. Konvencije sa sigurnošću se može reći
da bi bila utvrđena povreda ove odredbe.
Naime, visina pribavljene imovinske koristi utvrđuje se na kraju postupka, u presudi, a ne prilikom odbijanja predloga za ukidanje pritvora, kao što je to učinjeno
od strane domaćeg suda, u konkretnom slučaju.
Povreda procesnog aspekta
zabrane mučenja
Do povrede procesnog aspekta zabrane mučenja iz
člana 3. Konvencije, dolazilo je usled toga što je prema
pojedinim okrivljenima primenjivana tortura od
strane policije o čemu su nadležni pravosudni organi imali saznanje, ali nisu reagovali.
U slučaju Stanimirović (presuda od 18.10.2011. godine) Sud je ustanovio povredu procesnog aspekta člana 3. Konvencije prvenstveno zbog toga što je i domaći
sud utvrdio da je podnosilac u februaru 2001. godine
bio maltretiran od strane policije, te da nikakva istraga
nije sprovedena, iako su potencijalni počinioci kasnije
identifikovani.
U konkretnom slučaju povreda procesnog aspekta
člana 3. bi bila izbegnuta da je domaći sud reagovao
tako što bi sproveo istragu, a u stavu 40. navedene
presude govori se koje zahteve bi trebalo da ispunjava istraga.
Ti zahtevi su sledeći:
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
MEĐUNARODNO I UPOREDNO PRAVO
„Sud je takođe utvrdio da bi istraga trebalo da omogući identifikaciju i kažnjavanje odgovornih. Ako ne,
opšta zakonska zabrana mučenja, nečovečnog i ponižavajućeg postupanja i kažnjavanja bila bi, uprkos njenoj
osnovnoj važnosti, nedelotvorna u praksi, a državni službenici bi mogli u nekim slučajevima zloupotrebiti prava
onih koje kontrolišu stvarnim nekažnjavanjem... Istraga
mora takođe biti temeljna: vlasti moraju uvek ozbiljno
nastojati da utvrde šta se desilo i ne treba da se oslone
na brze ili neosnovane zaključke radi završetka istrage ili
kao osnovu za njihove odluke. Štaviše, istraga mora biti
brza i nezavisna. Istraga nije nezavisna ako pripadnici
iste jedinice kao što su oni umešani u navodno mučenje
preduzimaju istragu... Najzad, istraga mora da obezbedi
dovoljno elemenata za uvid javnosti da bi obezbedila
odgovornost. Dok stepen uvida javnosti može varirati,
žalilac mora da ima efektivan pristup istražnom postupku u svim slučajevima.”
U ranije pomenutoj presudi Hajnal Sud je, između
ostalog, utvrdio povredu člana 3. Konvencije (ne samo
procesnog, već i materijalnog aspekta).
U pogledu procesnog aspekta povrede člana 3. Konvencije, podnosilac predstavke je tvrdio da je više puta sudijama izneo pritužbe u vezi sa zlostavljanjem. U
odbrani je izneto da podnosilac predstavke nije nikada
podneo krivičnu prijavu nadležnom tužilaštvu, a što bi
bilo procesuirano (i što je dokumentovano statistikom
pribavljenom od Republičkog javnog tužilaštva), niti je
podneo pritužbu u skladu sa članom 225. stav 4. Zakonika o krivičnom postupku („Sl. list SRJ”, br. 70/2001
i 68/2002 i „Sl. glasnik RS”, br. 58/2004, 85/2005,
115/2005, 85/2005 - dr. zakon, 49/2007, 20/2009 dr. zakon, 72/2009 i 76/2010 - dalje: ZKP).
Sud je ukazao da kada osoba verodostojno tvrdi
da je bila izložena postupanju u suprotnosti sa obavezom iz člana 3. Konvencije, kod državnih organa,
ova odredba u vezi sa opštom obavezom prema članu 1.
Konvencije „da svakome u svojoj nadležnosti jemči prava
i slobode... definisane Konvencijom”, zahteva sprovođenje delotvorne službene istrage (stav 96).
Sud je ukazao i na stav izražen u presudi Stanimirović protiv Srbije (stav 39) da čak i kada nije bilo pritužbe, istraga mora biti sprovedena ako postoje jasne
indicije koje ukazuju da je bilo zlostavljanja.
Sud zaključuje da se podnosilac predstavke zaista
žalio na zlostavljanje od strane policije: istražnom sudiji i zameniku javnog tužioca, tokom krivičnog postupka
i prilikom obraćanja žalbenim većima. Iako i Konvencija
i domaće pravo nalažu da tvrdnje ovakve vrste moraju
biti istražene ex officio, nije pokrenut poseban postupak
radi istrage navodnog zlostavljanja, koji bi bio usmeren
na identifikaciju i kažnjavanje odgovornih.
│
103
MEĐUNARODNO I UPOREDNO PRAVO
Povreda prava na slobodu
i bezbednost
Pitanje produžavanja pritvora
Sud je u slučaju Đermanović pružio dosta jasne smernice domaćim sudovima u situacijama kada odlučuju o
produžavanju pritvora. Najpre, „opasnost od bekstva”
može biti prihvatljiv osnov za određivanje pritvora, ali
stereotipno pozivanje na ovaj osnov ne može biti razlog
za dalje produžavanje pritvora sa jedne krajnje apstraktne tačke gledišta. Dalje, domaći sud je u obavezi da
proveri validnost ovog osnova za zadržavanje okrivljenog u pritvoru. Pored toga, sud je u konkretnom slučaju propustio da razmotri alternative pritvoru. Štaviše,
zahtev podnosioca za puštanje na slobodu nije prihvaćen ni u slučaju kada je protekao period od tri četvrtine
kazne koja mu je kasnije izricana i uprkos pogoršanju
njegovog zdravstvenog stanja. Zbog svega iznetog Sud
je ustanovio povredu člana 5. stav 3. Konvencije.
U pomenutom slučaju Sud je uzimajući u obzir tri
različita vremenska intervala, u kojima je podnosilac
boravio u pritvoru, ustanovio da trajanje pritvora čiju
dužinu treba ispitati iznosi dve godine i dva meseca.
Osnovano se može postaviti pitanje, a imajući u vidu sve
okolnosti navedenog slučaja, da li je domaći sud u konkretnom slučaju, ali i generalno, imajući u vidu praksu
domaćih sudova u vezi sa dužinom trajanja pritvora, vodio računa o ograničenju iz člana 141. stav 2. ZKP, koji
govori da se trajanje pritvora treba svesti na najkraće
neophodno vreme.
Domaći sudovi bi trebalo da imaju u vidu činjenicu
da pritvor nije krivična sankcija, već mera obezbeđenja prisustva okrivljenog tokom vođenja krivičnog postupka. Ova mera nije svrha sama sebi, već bi
trebalo da obezbedi prisustvo okrivljenog tokom vođenja krivičnog postupka, pa samim tim i njegovo efikasno odvijanje. Jednom određen pritvor, mora se stalno
preispitivati i razlog zbog koga je on određen prvobitno ne mora postojati i prilikom odlučivanja o
njegovom produženju.
Takođe, čini se da se prilikom produžavanja pritvora od strane sudova u Republici Srbiji ne ulazi u dublje
razmatranje pitanja da li se svrha obezbeđivanja prisustva okrivljenog tokom vođenja krivičnog postupka
može ostvariti nekom drugom, blažom merom (kao što
je na primer, oduzimanje putne isprave ili polaganje
jemstva).
Pitanje zakonitosti određivanja pritvora
U vezi sa pitanjem zakonitosti određivanja pritvora u slučaju Vrenčev, Sud se bavio ispitivanjem navoda iz predstavke o povredi člana 5. stav 1 Konvencije.
U tom slučaju Sud je utvrdio da, uprkos nesporazumu
koji je nastao u vezi sa prebivalištem optuženog pred
104 │
domaćim sudovima, pritvor koji je određen podnosiocu predstavke nije bio nezakonit niti proizvoljan. U postupku nije bilo sporno da postoji osnovana sumnja da
je podnosilac predstavke izvršio krivično delo kao i da
je određivanje pritvora sa ciljem da se obezbedi njegovo prisustvo u postupku, bilo zakonito. Pored toga, zastupnik je podneo tokom postupka pred Sudom izjave
dva svedoka date u policiji 23.1.2006. godine u kojima
susedi optuženog koji takođe žive na adresi koju je optuženi naveo kao svoje prebivalište, tvrde da on zapravo
tu ne živi od 1999. godine. U skladu sa navedenim, Sud
je zaključio da nije bilo povrede prava iz člana 5. stav 1.
Konvencije.
Pitanje hitnog izvođenja pred sud
Lica kojima je pritvor određen van pretresa moraju biti bez odlaganja izvedena pred sud, što bi sudovi mogli da reše hitnim zakazivanjem pretresa
čim ih policija obavesti o lišenju slobode. Napominjemo da je u predmetu Vrenčev (presuda od 23.9.2008.
godine), podnosilac predstavke izveden pred sud 20 dana posle pritvaranja, a u predmetu Milošević (presuda
od 28.4.2009. godine) posle sedam dana - pred istražnog sudiju koji nije imao mogućnost da odluči o njegovom eventualnom puštanju na slobodu.
Kada je reč o slučaju Vrenčev trebalo bi imati u vidu
da član 5. stav 3. Konvencije nalaže da lice lišeno slobode bez odlaganja bude izvedeno pred sudiju, Sud je zaključio da u ovom postupku podnosilac predstavke nije
bio izveden pred sudiju ni prilikom određivanja pritvora od strane Okružnog suda u Beogradu niti prilikom
odlučivanja po žalbi od strane Vrhovnog suda Srbije.
Ukupno je proteklo 20 dana do izvođenja podnosioca
predstavke pred sud, i to na samom suđenju, što je sa
stanovišta sudske prakse Suda neprihvatljivo. Sud se
posebno osvrnuo na slučajeve Brogan and others v. United Kingdom kao i McGoff v. Sweden.
U slučaju Slaviše Miloševića Peto opštinsko javno tužilaštvo u Beogradu 28.10.1999. godine podnelo je zahtev za sprovođenje istrage zbog većeg broja teških krađa, krivičnog dela iz člana 166. stav 1. Krivični zakon
Republike Srbije („Sl. glasnik SRS”, br. 26/77, 28/77 ispr., 43/77 - ispr., 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89,
42/89 i 21/90 i „Sl. glasnik RS”, br. 16/90, 26/91 - odluka USJ br. 197/87, 75/91 - odluka USRS br. 58/91,
9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95,
44/98, 10/2002, 11/2002 - ispr., 80/2002 - dr. zakon,
39/2003 i 67/2003). Peti opštinski sud u Beogradu je
16.12.1999. godine doneo protiv okrrivljenog Miloševića rešenje o sprovođenju istrage povodom navedenih
krivičnih dela. S obzirom da se okrivljeni pozivanjem
i pokušajem prinudnog dovođenja nije mogao naći na
adresi koja je je bila dostupna sudu, 18.1.2000. godine
istražni sudija Petog opštinskog suda doneo je rešenje
Ki... kojim je prema okrivljenom određen pritvor. Povodom ovog rešenja okrivljeni je 20.1.2005. godine lišen
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
slobode. Okrivljeni je 27.1.2005. godine (sedam dana
nakon lišenja slobode) u prisustvu branioca po službenoj dužnosti ispitan od strane istražnog sudije Petog
opštinskog suda i tada se odrekao prava na žalbu protiv rešenja Ki... od 18.1.2000. godine u cilju zakazivanja
suđenja u što kraćem roku. Nakon podizanja optužnice
protiv okrivljenog, 3.2.2005. godine, krivično veće Petog
opštinskog suda je rešenjem Kv... K... od 4.2.2005. godine produžilo pritvor prema okrivljenom za novih trideset dana, a da nije saslušalo okrivljenog niti njegovog
branioca. Protiv ovog rešenja branilac je izjavio žalbu
tvrdeći da nije bio hitno izveden pred sudiju pozivajući
se na član 5. stav 3. Konvencije. Okružni sud u Beogradu, bez prisustva okrivljenog i njegovog branioca, odbio
je ovu žalbu svojim rešenjem Kž... od 18.2.2005. godine.
Ono što može izazvati izvesnu dilemu u ovom slučaju je pitanje da li je izvođenjem pred istražnog sudiju
dana 27.1.2005. godine ispunjen zahtev iz člana 5. stav
3. Konvencije, da svako ko je uhapšen ili lišen slobode
bude „bez odlaganja izveden pred sudiju ili drugo službeno lice zakonom određeno da obavlja sudske funkcije”,
odnosno da li je promptnost izvođenja pred sudiju trebalo razmatrati za period od 20. do 27.1.2005. godine,
kako je tvrdila država ili za period od 20.1.2005. do
2.3.2005. godine, kako je našao Sud.
Naime, standard u pogledu brzine postupanja Suda
postavljen članom 5. stav 3. Konvencije mnogo je stroži
od standarda postavljenog članom 5. stav 4. Konvencije,
što potvrđuje praksa Evropskog suda. Tako na primer,
u slučaju O`Hara v. United Kingdom Sud je našao da je
period od šest dana i trinaest sati isuviše dug period sa
stanovišta navedenog standarda. Čak i period od četiri
dana i šest sati predstavlja isuviše dug period, a što Sud
konstatuje u slučaju Brogan and others v. United Kingdom. U oba ova slučaja tužena država je pokušala da
opravda postupanje sudskih organa posebnim teškoćama u istrazi u vezi sa terorističkim aktima. Sud takvo
obrazloženje nije prihvatio, zbog čega bi Sud u slučaju
Milošević verovatno ustanovio povredu i da je samo bio
fokusiran na ispitivanje perioda od 20. do 27.1.2009.
godine.
Međutim, u ovom slučaju Sud je izgleda želeo da
ukaže na izvesne nepreciznosti u srpskom krivičnom
procesnom zakonodavstvu, što može biti razlog za zahtevanje primene izvesnih generalnih mera prilikom
izvršavanja ove presude.
Pitanje poštovanja zakonskih rokova
Domaći sudovi ponekad imaju problem da poštuju
zakonske rokove. Tako na primer, u slučaju Vrenčev Sud
je utvrdio da je od podnošenja žalbe Vrhovnom sudu do
donošenja odluke po žalbi protekao period od četiri dana što predstavlja povredu člana 143. stav 6. ZKP koji
predviđa da taj rok iznosi 48 sati. Dakle, ovde se radilo
o očiglednom nepoštovanju zakonskih rokova za odlučivanje po žalbi o pritvoru. Ovakvo postupanje suda ukaPravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
MEĐUNARODNO I UPOREDNO PRAVO
zuje na izvestan nemar prilikom odlučivanja o opstajanju jedne ovakve mere kojom se zadire u jedno tako
važno pravo kakvo je pravo na slobodu. Čitavu stvar čini
još težom to da se ovde radilo o najvišoj sudskoj instanci u kritično vreme, u Republici Srbiji.
Uz to, branilac podnosioca predstavke primio je odluku Vrhovnog suda dva dana kasnije. Zbog toga Sud je
smatrao da postoji povreda člana 5. stav 4. u pogledu
trajanja postupka pred Vrhovnim sudom kao i u pogledu činjenice da okrivljeni nije saslušan od strane Vrhovnog suda (uprkos činjenici da je to redak slučaj u ostalim državama nad kojima postoji jurisdikcija Suda).
Povreda prava na pravično suđenje
Upotreba nedozvoljenih dokaza
U slučaju Stanimirović Sud je zaključak u vezi sa
povredom člana 6. stav 1. Konvencije zasnovao na ozbiljnosti torture koja je primenjena prema podnosiocu
u cilju iznuđivanja priznanja da je organizovao dvostruko ubistvo povodom čega je pravosnažno osuđen na 40
godina zatvora, kao i vremenskoj bliskosti između izvršene torture i njegovog priznanja dela pred istražnim
sudijom, zbog čega nije bilo razloga da Sud ne sumnja
da je priznanje dato usled straha od daljeg maltretiranja od strane policije. Sud je pri tome uzeo u obzir
i činjenicu da podnosiocu nije data mogućnost da se
konsultuje sa svojim advokatom pre davanja izjave
istražnom sudiji 13.2.2001. godine, kada je priznao izvršenje krivičnog dela.
S tim u vezi u stavu 52. ove presude se navodi:
„U konkretnom predmetu, Sud primećuje da su domaći sudovi utvrdili da je podnosilac predstavke mučen
u policijskoj stanici u Smederevu i nisu prihvatili kao dokaz izjave koje je on tamo dao 10. i 17.2.2001. godine. Oni
su međutim odbili da zabrane prihvatanje izjava koje je
podnosilac predstavke dao pred istražnim sudijom 13,
14. i 19.2.2001. godine. On je dalje primetio da lekarski
izveštaji potvrđuju da je podnosilac predstavke bio brutalno pretučen (njegove povrede su uključivale i slomljeno rebro) i da Vlada ne osporava verodostojnost navoda
podnosioca predstavke da je takođe primio električne šokove i bio izložen pretnjama smrću i gušenju.”
U ovom slučaju povreda bi bila izbegnuta da je domaći sud iz spisa predmeta izdvojio i izjave podnosioca
od 13, 14. i 19.2.2001. godine.
U slučaju Hajnal Sud je podsetio da nije njegova uloga da se bavi greškama koje su navodno učinili domaći
sudovi osim u onoj meri u kojoj se to odnosi na ugrožavanje prava garantovanih Konvencijom. Član 6. jemči
pravo na pravično suđenje ali ne postavlja pravila u pogledu dopuštenosti određenih dokaza, što je pre svega
pitanje regulisano domaćim pravom. Pitanje na koje se
mora odgovoriti je da li je postupak u celini, uključujući
│
105
MEĐUNARODNO I UPOREDNO PRAVO
i način na koji su pribavljeni dokazi, bio pravičan (stav
112).
Sud dalje ističe da se posebno mora uzeti u obzir to
ako su u krivičnom postupku korišćeni dokazi pribavljeni u suprotnosti sa članom 3. Konvencije. Dopuštenost dokaza pribavljenih torturom ili drugim oblikom zlostavljanja, da bi se ustanovile relevantne
činjenice u krivičnom postupku, neminovno dovodi
do ocene da je ceo postupak bio nepravičan. Ovo će
važiti bez obzira na dokaznu vrednost takvih izjava i bez
obzira na to da li su bile odlučujuće za osudu (stav 113).
S obzirom da je u ovom slučaju Sud utvrdio da je
došlo do povrede člana 3. Konvencije tokom ispitivanja
kod policije, te imajući u vidu da su domaći sudovi koristili priznanje podnosioca predstavke da bi ga osudili,
bez obzira na različita sporna pitanja u vezi sa delotvornošću zastupanja od strane advokata koji mu je određen po službenoj dužnosti, utvrđena je povreda prava
na pravično suđenje.
Sud je primetio da ponavljanje hapšenja podnosioca
predstavke rano ujutro, činjenica da nije bilo pokušaja
da mu se uputi poziv, uslovi u kojima je čekao ispitivanje, dovode do istog zaključka o povredi prava na pravično suđenje.
Povreda prava na pristup Sudu
Sud je u slučaju Đokić (presuda od 20.12.2011. godine) ukazao na svoju praksu da države nisu u obavezi da formiraju kasacione sudove, ali da u sistemima u
kojima postoje, mora da se obezbedi delotvorni pristup
ovim sudovima. U konkretnom slučaju Vrhovni sud prekršio je član 428. Zakonika o krivičnom postupku („Sl.
list SRJ”, br. 70/2001 i 68/2002 i „Sl. glasnik RS”, br.
58/2004, 85/2005, 115/2005, 85/2005 - dr. zakon,
49/2007 i 20/2009 - dr. zakon) koji je tada bio na
snazi i pravo na pristup sudu, jer je pogrešio pri oceni blagovremenosti zahteva za vanredno preispitivanje
pravosnažne presude.
Sud je u ovoj presudi ukazao i na put kojim će se ova
povreda ukloniti. Naime, prema stavu Suda, na Vrhovnom kasacionom sudu stoji obaveza da nađe pravni
put na osnovu koga bi se razmotrio zahtev za vanredno preispitivanje pravosnažne presude podnosioca. Bez obzira što ovo pravno sredstvo nije predviđeno po Zakoniku o krivičnom postupku („Sl. list SRJ”,
br. 70/2001 i 68/2002 i „Sl. glasnik RS”, br. 58/2004,
85/2005, 115/2005, 85/2005 - dr. zakon, 49/2007,
20/2009 - dr. zakon i 72/2009) iz 2009. godine, Sud je
u stavu 22. ove presude ukazao na to da je članom 146.
stav 1. ovog zakona predviđeno da okrivljeni koji je zahtev podneo pre stupanja na snagu pomenutog zakona
iz 2009. godine, ima pravo da o njegovom zahtevu bude
odlučeno.
106 │
Povreda slobode izražavanja
Sud je u četiri slučaja do sada donosio presude u
odnosu na Republiku Srbiju, u kojima je utvrđivao
povredu slobode izražavanja, garantovane članom
10. Konvencije, zbog osuda podnosilaca predstavki za
krivično delo klevete.
Ovo krivično delo iz oblasti krivičnih dela protiv časti i ugleda u Krivičnom zakoniku („Sl. glasnik RS”, br.
85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009
i 111/2009), koji je važio u vreme kada su ovi slučajevi
bili razmatrani pred Sudom, regulisao je član 171. ovog
zakonika i za njegovo izvršenje propisana je novčana
kazna. To isto važi i za krivično delo uvrede (član 170.
Krivičnog zakonika). Međutim, valja primetiti da je kod
krivičnog dela iznošenja ličnih i porodičnih prilika, koji
spada u istu grupu krivičnih dela, zadržana mogućnost
izricanja kazne zatvora. Sem toga, u slučaju neplaćanja
kazne ona može biti zamenjena kaznom zatvora (nedavni slučaj novinara Lasla Šaša).
Sa druge strane, Parlamentarna skupština Saveta
Evrope na svom 34. zasedanju usvojila je preporuku
1814 (2007) u vezi sa dekriminalizacijom klevete, a na
osnovu svoje rezolucije 1577 (2007) nazvane „U pravcu
dekriminalizacije klevete”.
Takođe, Parlamentarna skupština Saveta Evrope pozvala je Komitet ministara da zatraži od svih država članica Saveta Evrope da revidiraju i izmene svoje krivične
zakone i dovedu ih u skladu sa praksom Suda u vezi sa
regulisanjem krivičnog dela klevete.
Ako se osvrnemo na praksu sudova u Srbiji u vezi
sa krivičnim delom klevete i zaključke do kojih je došao Sud u presudama protiv Srbije (Lepojić, Filipović,
Bodrožić i Bodrožić i Vujin), čini se da srpski sudovi olako nalaze da su nečiji čast i ugled povređeni, pa donose
osuđujuće presude za klevetu, što se ističe kao povreda
člana 10. Konvencije. Izgleda da je to posledica činjenice
da zakonodavac nije napravio razliku između oštećenih.
To važi naročito, ako se radi o časti i ugledu političara,
koji bi prema jurisprudenciji Suda trebalo da imaju veći
stepen tolerancije na kritiku od ostalih ljudi.
Nasuprot tome u presudi jednog opštinskog suda u
Srbiji u vezi sa tužbom za naknadu štete u slučaju Lepojić rečeno je da je ugled gradonačelnika kao izabranog
lica i direktora vrlo uspešnog lokalnog preduzeća značajniji od ugleda običnog građanina.
Pored toga što je ovaj stav u direktnoj suprotnosti
sa stavom Suda, on svedoči da do povrede prava na slobodu izražavanja u vezi sa klevetom može doći i pred
parničnim sudom, kada odlučuje o zahtevu za naknadu
štete (videti stav 76. presude u slučaju Lepojić).
U krivičnim predmetima koji se vode zbog krivičnog
dela klevete, povreda se može izvršiti usled same
osude, jer je potrebno dokazati da je osuda bila „neophodna u demokratskom društvu”, da je „služila
legitimnom cilju” i da je „bila propisana zakonom”,
što su kumulativni uslovi za odstupanje od slobode
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
zagarantovane članom 10. Konvencije. Pored toga, povreda može nastati i zbog visine izrečene novčane
kazne, a poseban problem je što se u slučaju neizvršenja novčane kazne ona može zameniti kaznom zatvora,
što svakako nije u skladu sa standardima u vezi sa slobodom izražavanja izraženim u praksi Suda, ali i sa gore
pomenutom preporukom.
U krivičnim odredbama predviđa se isključivanje odgovornosti za dela protiv časti i ugleda i u slučaju ozbiljne kritike, naučnog, književnog i umetničkog dela, u vršenju novinarskog poziva, ako iz
načina izražavanja proizlazi da to nije učinjeno u
nameri omalovažavanja. U praksi Suda, nasuprot tome, zauzet je stav da sloboda izražavanja podrazumeva
i pravo na iznošenje stavova i informacija koji vređaju i
šokiraju, ako je u pitanju stvar od javnog interesa.
Sporno je i to da li se time što zakon predviđa isključivanje krivične odgovornosti u slučaju kada okrivljeni
dokaže istinitost svojih tvrdnji ili postojanje osnovanih
razloga da se poveruje u njihovu istinitost povređuje
pravo na pretpostavku nevinosti koju garantuje Ustav
Republike Srbije („Sl. glasnik RS”, br. 98/2006) i međunarodni dokumenti.
Z
MEĐUNARODNO I UPOREDNO PRAVO
Inače, u praksi Suda zauzet je stav da novinar ne sme
odgovarati zbog toga što citira, odnosno prenosi tekst.
Kod krivičnog dela klevete kažnjiva radnja je i „pronošenje neistina”, što u slučaju osude pred domaćim sudom može dovesti do povrede slobode izražavanja pred
Sudom.
Zaključak
Navedeni primeri govore o tome da Sud, iako se
u principu ne bavi tumačenjem domaćih zakona niti
načinom na koji se oni primenjuju, veoma vodi računa o njima u svim slučajevima u kojim se pokaže da
je usled njihove pogrešne primene ili nedorečenosti
došlo do povrede ljudskih prava garantovanih Konvencijom. Sa druge strane, može se primetiti da je
pogrešna primena, odnosno neprimenjivanje odredaba ZKP-a bio mnogo češći razlog za ustanovljavanje povrede Konvencije od navodne slabosti zakonskih rešenja, mada kada se radi o slobodi izražavanja
upitna su i zakonska rešenja. •
dr Slavoljub Carić
ZAŠTITA PRONALAZAKA
U EVROPSKOJ UNIJI
aštitu pronalazaka u Evropi obezbeđuje
Evropski zavod za patente (dalje: EZP). Ovaj zavod izdaje evropski patent koji uživa veliki ugled u
svetu, ali je postupak za njegovo dobijanje veoma skup i
složen. Stoga su u Evropskoj uniji, sedamdesetih godina
prošlog veka, otpočeti pregovori o uspostavljanju novog
sistema zaštite pronalazaka komunitarnim patentom,
koji je nakon stupanja na snagu Ugovora iz Lisabona
prerastao u patent Evropske unije. Diskusija je trajala
nekoliko decenija, a jedno od najspornijih pitanja bio je
režim prevođenja.
Ipak, u toku 2011. godine, nakon skoro četrdeset godina pregovora, zamisao o uspostavljanju zaštite jedinstvenim patentom Unije je pravno uobličena u vidu dva
teksta. To su:
- Predlog Uredbe Evropskog parlamenta i Saveta o
sprovođenju bliže saradnje u oblasti stvaranja zaštite patentom Unije i
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
- Predlog Uredbe Saveta o sprovođenju bliže saradnje u oblasti stvaranja zaštite patentom Unije koja
se tiče prevođenja.
Predlozima uredbi propisani su uslovi za uspostavljanje novog sistema zaštite pronalazaka na tlu Evropske unije. Ovaj zakonodavni paket bi trebalo da
omogući da se pojednostavi administrativni postupak i značajno smanje troškovi zaštite pronalazaka
na evropskom tlu.
Iako je došlo do određenih problema u postupku donošenja ove dve uredbe, očekuje se da novi sistem zaštite pronalazaka u Evropskoj uniji konačno bude usvojen
u drugoj polovini 2012. godine.
U okviru predstavljanja zaštite pronalazaka u
Evropskoj uniji, najpre će biti razmotren sistem koji
primenjuje EZP koji izdaje evropski patent. Nakon toga
biće ispitan novi predloženi sistem zaštite pronalazaka
patentom Unije.
│
107
MEĐUNARODNO I UPOREDNO PRAVO
Evropski patent
EZP osnovan je 1977. godine u Minhenu, nakon
stupanja na snagu Konvencije o evropskom patentu
(dalje: Konvencija), potpisane 1973. godine. Ova nezavisna panevropska organizacija, koju su osnovale četiri
zemlje (Nemačka, Francuska, Italija i Holandija), danas
okuplja trideset osam država članica. Pored dvadeset sedam zemalja Evropske unije, članice EZP su i Albanija, Hrvatska, Island, Lihtenštajn, Bivša jugoslovenska
republika Makedonija, Monako, Norveška, San Marino,
Srbija, Švajcarska i Turska. Evropski zavod za patenta
zapošljava više od sedam hiljada međunarodnih službenika raspoređenih između sedišta u Minhenu i ogranaka u Hagu, Berlinu i Beču.
Konvencija ima regionalni karakter, te joj, pod
određenim uslovima, mogu pristupiti samo evropske
države. Međutim, krug pronalazača, odnosno njihovih
pravnih sledbenika koji imaju pravo da se pozivaju na
Konvenciju nije ograničen državljanstvom, prebivalištem/sedištem ili drugom pravnom činjenicom. Dakle,
svako pravno i fizičko lice na svetu može da podnese
evropsku prijavu i pod predviđenim uslovima dobije evropski patent.
Materijalno evropsko patentno pravo čini skup
normi, sadržanih u Konvenciji, kojima se određuje:
- predmet patentne zaštite,
- uslovi patentibilnosti pronalaska,
- lica koja imaju pravo na evropski patent,
- pravne posledice evropske prijave i evropskog patenta,
- dužina trajanja evropskog patenta i
- uticaj evropskog patenta na nacionalni pravni sistem.
Međutim, materijalno evropsko patentno pravo
na nadnacionalni način uređuje patentnu zaštitu
pronalaska samo u određenom intervalu, odnosno od trenutka podnošenja evropske prijave do
trenutka priznavanja evropskog patenta. Naime, od
momenta priznanja evropskog patenta, u načelu, prestaje primenljivost nadnacionalnih normi, te se evropski patent pretvara u onoliki broj nezavisnih nacionalnih patenata, koliko ima zemalja članica Konvencije koje je prijavilac u evropskoj prijavi naznačio kao države
u kojima želi patentnu zaštitu za svoj pronalazak. Svaki
od tih patenata, koji se dalje naziva evropski patent,
nastavlja da traje u pojedinoj državi, podvrgnut
propisima nacionalnog patentnog prava.
Dakle, njegova sudbina je nezavisna u odnosu na
sudbinu ostalih evropskih patenata za isti pronalazak,
koji su priznati na osnovu iste odluke.
Postupak za priznanje evropskog patenta počinje
podnošenjem prijave evropskog patenta (evropske
prijave) EZP ili nacionalnoj patentnoj upravi zemlje članice, koja je prosleđuje EZP. Evropska prijava se podnosi na jednom od službenih jezika EZP (engleski, francuski ili nemački). Moguće je da se prijava podnese i na
drugom jeziku, ali samo ako je to službeni jezik u onoj
108 │
državi čija je patenta uprava izvršila prijem patentne
prijave. U tom slučaju, u roku od tri meseca po podnošenju, ali ne i posle isteka od trinaest meseci od datuma
prvenstva, mora da se dostavi prevod evropske prijave
na jedan od službenih jezika EZP.
Nakon provere ispunjenosti osnovnih formalnih
uslova urednosti, evropskoj prijavi se priznaje datum podnošenja. Ta činjenica, odnosno priznanje datuma podnošenja prijave, ima efekat pravne fikcije
da je tog dana u svim naznačenim državama podnesena nacionalna prijava patenta. Zatim, ukoliko
je potrebno, EZP zajedno sa prijaviocem vrši formalne
ispravke u prijavi. Istovremeno se počinje sa izradom
rešeršnog izveštaja, kako bi se utvrdilo relevantno
stanje tehnike. Na osnovu izveštaja, EZP ocenjuje novost i inovativni nivo prijavljenog pronalaska. Nakon
toga se izveštaj, zajedno sa kopijom popisanih dokumenata, šalje prijaviocu.
Po isteku roka od osamnaest meseci, EZP objavljuje
evropsku prijavu zajedno sa rešeršnim izveštajem. Inače, objava ove evropske prijave ima u svim naznačenim
državama dejstvo nacionalne objave prijave patenta.
Tokom šest meseci od objavljivanja evropske prijave, prijavilac ima pravo da podnese EZP zahtev za
potpuno ispitivanje uslova za priznanje evropskog
patenta. U slučaju da prijavilac ne podnese takav zahtev, smatra se da je evropska prijava povučena. Cilj potpunog ispitivanja je da se ustanovi da li prijavljeni
pronalazak ispunjava materijalnopravne uslove za
patentnu zaštitu. U toj fazi postupka, EZP je u kontaktu sa prijaviocem koji ima mogućnost da vrši izmene u
patentnoj prijavi, vodeći računa da te promene ne prevazilaze okvire prvobitne prijave.
Po završetku potpunog ispitivanja, EZP donosi i
objavljuje odluku o tome da li priznaje evropski patent
ili ne.
Evropski patent traje dvadeset godina počevši od
datuma podnošenja evropske prijave, posebno u svakoj državi koja je naznačena u prijavi. U tim zemljama,
evropski patent ima dejstvo kao i nacionalni patent.
Dakle, povrede evropskog patenta se raspravljaju
isključivo prema nacionalnom pravu države u kojoj
je došlo do povrede.
U slučaju da neko smatra da je evropski patent priznat uprkos tome što uslovi za priznanje nisu bili ispunjeni, postupak poništaja evropskog patenta se vodi
zasebno u svakoj od država u kojoj je patent priznat.
Konvencijom su propisani samo jedinstveni razlozi za
poništaj evropskog patenta.
Dakle, jedino je postupak za dobijanje evropskog
patenta centralizovan i on se završava izdavanjem onoliko nacionalnih patenata koliko je država navedeno u
prijavi. Jednom kada EZP izda patent, on mora da
bude priznat u svakoj državi ugovornici koja je naznačena u prijavi. Moglo bi se reći da evropski patent
zapravo postaje snop nacionalnih patenata.
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
Upravo iz činjenice da evropski patent postaje snop
nacionalnih patenata proizilaze dva najveća nedostatka sistema zaštite pronalazaka koji se primenjuje u
okviru EZP.
1. Prevođenjem na nacionalne jezike patentnih spisa i
patentnih zahteva povećavaju se troškovi, što predstavlja veliki problem državnim istraživačkim telima, a posebno malim i srednjim preduzećima. Na osnovu pojedinih procena zaštita pronalazaka prema sistemu EZP u
svih dvadeset sedam država članica Evropske unije bi,
u ovom trenutku, koštala oko 31 hiljadu evra, od čega
bi 23 otišle samo na troškove prevođenja. Istovremeno,
zaštita pronalazaka u SAD košta 1.850 evra u proseku.
Ovi podaci ukazuju na nekonkurentnost evropske tehnologije i pojašnjavaju zašto Evropska unija zaostaje za
SAD u oblasti tehnologije, nauke i razvoja.
2. Održavanje evropskog patenta podrazumeva i plaćanje godišnje takse u svakoj zemlji, kao i registraciju svakog prenosa i drugih prava. Vlasnici patenata su takođe
prinuđeni da, u svakoj državi u kojoj je evropski patent
priznat, plaćaju zastupnike koji vode računa o usaglašavanju evropskog patenta sa nacionalnim propisima u
ovoj oblasti.
Usled visokih troškova, ali i veoma složenog postupka, evropski pronalazači se najčešće opredelju-
MEĐUNARODNO I UPOREDNO PRAVO
ju da ograniče zaštitu svojih pronalazaka na samo
nekoliko država ugovornica EZP (u proseku u pet
država). S obzirom na to da pronalasci ne uživaju zaštitu u pojedinim država, oni mogu biti predmet krivotvorenja čime se povećava trgovina proizvodima nastalim
povredom patenta.
Kako bi se smanjili troškovi prevođenja, 2005. godine je potpisan Londonski sporazum. Ovaj sporazum je
stupio na snagu 1.5.2008. godine i za sada ga je prihvatilo samo petnaest država članica EZP.
Sporazumom su predviđene dve situacije.
S jedne strane, države potpisnice koje kao zvanični
jezik koriste jedan od jezika EZP su u potpunosti oslobođene zahteva za prevođenjem. Dakle, jednom kada
EZP objavi patent, nikakvo dalje priznanje ili prevođenje nije potrebno.
S druge strane, ostale zemlje potpisnice imaju dve
mogućnosti: da izaberu jedan od jezika EZP i traže da
se ceo patent prevede na taj jezik ili da zahtevaju samo
prevod patentnog zahteva na svoj jezik.
Na ovaj način su, troškovi prevođenja, smanjeni za
čak 30 odsto. Ipak, Londonski sporazum se ne primenjuje u šesnaest država članica Evropske unije, koje i
dalje zahtevaju prevod celog patenta na svoj zvanični
jezik.
Umesto zaključka
Uprkos navedenim nedostacima, nesporno je da su patenti koje izdaje EZP visokog kvaliteta. Njihov kvalitet je, pre
svega, rezultat veoma strogog i detaljnog postupka dodele i priznat je na međunarodnom nivou od strane velikih
zavoda za patente u svetu, poput SAD, Japana, kao i Kine i Južne Koreje, sa kojima EZP sarađuje. Činjenicu da su
patenti koje dodeljuje EZP izuzetnog kvaliteta, potvrđuje i veoma nizak procenat sporova u vezi sa evropskim patentom: tri do pet odsto sporova u poređenju sa 30 odsto takvih sporova u SAD. Tokom 2009. godine u
EZP je pristiglo oko 134.500 prijava, od čega je samo 52 hiljade, odnosno 38 odsto, pronalazaka dobilo zaštitu
evropskim patentom, što ukazuje da je sam postupak veoma selektivan. •
dr Jelena Ćeranić
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
│
109
VESTI
Vest - Paragraf Info
USKORO IZMENE ZAKONIKA
O KRIVIČNOM POSTUPKU
M
inistar pravde i državne uprave Nikola
Selaković izjavio je da povećan obim krivičnih postupaka i njihova kompleksnost kao
i potreba zaštite osnovnih ljudskih prava i sloboda iziskuju reakciju pravne države u cilju
obezbeđivanja funkcionalnog i efikasnog krivičnog sudskog sistema i jačanja poverenja u
pravosuđe.
Govoreći o potrebnm promenama krivičnoprocesnog prava, Selaković je istakao da krivični postupak treba da bude u skladu sa postavljenim međunarodnim standardima zaštite osnovnih ljudskih
prava i sloboda. Prema njegovim rečima, stvaranje
uslova za adekvatnu primenu prava na pravično
suđenje u krivičnom postupku zahteva određeni
stepen revidiranja postojećih rešenja novog Zakonika o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS”, br.
72/2011 i 101/2011 - prim. red.).
Radna grupa za izmenu Zakonika već je počela sa
radom a ostvarena je i čvrsta saradnja sa najvažnijim međunarodnim institucijama.
„Ministarstvo ceni stručan doprinos OEBS-a reformi Zakonika o krivičnom postupku, a naročito značaj skupova kao što ovaj, jer pružaju mogućnost za
razmenu regionalnih iskustava i daju priliku stručnjacima iz Srbije da diskutuju o novom ZKP”, rekao
je ministar.
On smatra da će ovakav koncept krivičnog procesnog zakonodavstva, koji se uspešno sprovodi i u
državama u regionu, poboljšati međusobne zajedničke aktivnosti u borbi protiv organizovanog kriminala i drugih teških krivičnih dela sa internacionalnom komponentom.
•
»»Izvor: Tanjug, 13.9.2012.
Petković je u intervjuu za izdanje dnevnog lista
„Danas” rekao da će set medijskih zakona biti urađen u saradnji sa evropskim organizacijama.
On je naveo da medijska strategija za period do
2016. godine, koja je usvojena 28. septembra
prošle godine, predstavlja osnov za dalji rad i dodao da će radne verzije pripremljenih zakona biti
još jednom razmotrene pre nego što uđu u javnu
raspravu.
Ministarstvo nastavlja rad na tekstu pet zakonskih projekata, koji je započela prethodna Vlada,
istakao je ministar, pri čemu je ukazao na to da su
potrebna ekspertska, terminološka i tehnička usaglašavanja i da će u tom smislu biti rešeno pitanje
pretplate.
Petković je rekao da je Ministarstvo dužno da normativno obezbedi stalan i stabilan izvor finansiranja i uređivačku autonomiju za javne medijske
servise i poručio da će se pridržavati evropskih
standarda kada je u pitanju finansiranje javnih
servisa.
Prema njegovim rečima, država nema pravo da se
meša u uređivačku politiku i to nova vlast neće raditi, kao što neće ni neposredno ni posredno vršiti
bilo kakav pritisak na medije.
Radio-televizija Srbije (RTS) i Radio-televizija Vojvodine (RTV), kako je dodao, moraju da obavljaju
informativnu i kulturnu delatnost od opšteg interesa u korist svih građana Srbije.
Nova vlast će kroz zakonsku regulativu, poštujući sve evropske propise u ovoj oblasti, obezbediti
nezavisnost uređivačke politike i stabilno finansiranje, istakao je Petković i precizirao da je izbor
generalnog direktora u nadležnosti Upravnog odbora RTS-a.
Ministar je objasnio da je tema razgovora koji je
imao prošle nedelje sa predstavnicima RTS-a bio
problem finansiranja javnih servisa, dok je na sastanku sa predstavnicima OEBS-a bilo reči o saradnji na zakonskim i drugim projektima.
•
»»
Vest - Paragraf Info
MINISTARSTVO KULTURE NAJAVLJUJE
PAKET MEDIJSKIH ZAKONA
DO MARTA 2013. GODINE
M
inistar kulture i informisanja u Vladi Republike Srbije Bratislav Petković ukazao
je na to da je cilj resornog ministarstva da do
marta 2013. godine donese paket medijskih
zakona, koji će omogućiti slobodu i nezavisnost medija po evropskim standardima.
110 │
Izvor: Press služba Vlade Republike Srbije,
6.9.2012.
Vest - Paragraf Info
PRIPREMLJEN PREDLOG
ZAKONA O PROFESIONALIZACIJI
JAVNIH PREDUZEĆA
K
ako je „Novostima” potvrđeno u nadležnom Ministarstvu finansija, pripremljen
je predlog Zakona o profesionalizaciji javnih
preduzeća. On se trenutno nalazi u proceduri
davanja mišljenja svih resora. Reč je, zapraPravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
vo, o zakonskom predlogu koji je prelazno rešenje do konačnog usvajanja Zakona o javnim
preduzećima.
- Cilj nam je da sva ministarstva daju što kvalitetnije predloge. Zato smo i odlučili da o ovom zakonu
Vlada ne raspravlja odmah i da ga ne šaljemo na
usvajanje u Skupštinu tokom zasedanja na kome
se raspravlja o rebalansu budžeta - objašnjavaju
u Ministarstvu finansija. O njemu će reči biti na
prvom redovnom zasedanju Skupštine, početkom
oktobra.
Inače, navedeni predlog zakona predviđa da
se svi postojeći direktori javnih preduzeća i
menadžeri koje bira i razrešava Vlada, danom
njegovog donošenja uvedu u v.d. stanje, odnosno da postojeći rukovodioci postanu vršioci
dužnosti.
Plan je i da se donese Zakon o javnim preduzećima,
koji će definisati način izbora direktora svih preduzeća koji su u vlasništvu države. Kako se najavljuje,
izbor će biti isključivo po objavljenim konkursima.
Od kada je formirana vladajuća koalicija u samim
javnim preduzećima, ali i medijima spekuliše se o
podeli plena između stranaka. Svakodnevno „isplivavaju” kadrovska rešenja, pa za svaku firmu postoji i po nekoliko kandidata. Međutim, sudeći po
potezima, koje povlači Vlada Srbije „najslađi kolač”
nije podeljen. Formalno čelnici javnih preduzeća
biraće se, kako je i obećano u predizbornoj kampanji na konkursima, a za to je potreban pravni okvir
i otuda priprema i usvajanje čak dva zakona.
- Vlada Srbije u jednom danu može da razreši direktore javnih preduzeća, ali se kabinet premijera Ivice Dačića nije odlučio za tu varijantu - kaže
izvor „Novosti”. - Nije teško smeniti ni direktore
akcionarskih društava u kojima je država stopostotni vlasnik, ali je drugačija situacija sa javnim
agencijama. Tu postoji procedura imenovanja i
razrešenja, koja je propisana Zakonom o javnim
agencijama. Od ranije, direktori se biraju na konkursu sa mandatom od pet godina upravo da bi
te institucije imale autonomiju bez mogućnosti
lakih i brzih promena.
Dakle, direktor agencije može da podnese ostavku
i na taj način bude razrešen dužnosti. Ukoliko Vlada Srbije želi da ga smeni onda mora da ima „debelo” obrazloženje.
•
»»Izvor: Vebsajt dnevnog lista „Večernje novosti”,
14.9.2012.
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
Vest - Paragraf Info
VESTI
SPISAK NAKNADA I TAKSI ČIJI
JE PREDLOG ZA UKIDANJE
USVOJEN NA SEDNICI VLADE RS
Neke od naknada i taksi koje se ukidaju:
• firmarine i takse za isticanje reklame
• komunalna taksa za držanje i korišćenje
plovnih naprava i drugih objekata
• taksa za držanje restorana i drugih ugostiteljskih objekata na vodi
• takse za korišćenje vitrina radi izlaganja robe van poslovne prostorije
• takse na držanje kućnih i egzotičnih životinja
• taksa za držanje muzičkih uređaja i priređivanje muzičkog programa u ugostiteljskim
objektima
• brojne takse koje poljoprivrednim proizvođačima treba da olakšaju obavljanje njihove
delatnosti
Na sajtu Ministarstva finansija i privrede može se
preuzeti spisak prvih naknada i taksi čiji je predlog za ukidanje usvojen na sednici Vlade Srbije.
Vlada Srbije ukinuće oko 130 raznih nameta, a na
prvoj sednici već je usvojen predlog za ukidanje
75 različitih taksi i naknada, čijim će se ukidanjem
rasteretiti privreda i građani.
Već od 1. oktobra, 300.000 preduzetnika i vlasnika malih preduzeća više neće morati da plaća firmarine i takse za isticanje reklame, što će
im u uslovima krize doneti uštedu i do 200.000
dinara godišnje.
Primera radi, preduzetnici iz Beograda od početka
oktobra neće više imati obavezu da plaćaju firmarinu koja se u zavisnosti od delatnosti i zone do
sada plaćala od 24.000 do 120.000 dinara godišnje, kao ni komunalnu taksu za isticanje reklame
koja je do sada koštala od 9.250 do 98.400 dinara
na godišnjem nivou.
Od važnih taksi koje su predložene za ukidanje su
i komunalna taksa za držanje i korišćenje plovnih
naprava i drugih objekata, čime će se rasterititi
građani koji drže čamce, sojenice i razne druge
objekte na vodi, kao taksa za držanje restorana i
drugih ugostiteljskih objekata na vodi (splavovi).
Mala i srednja preduzeća dodatno će se rasteretiti ukidanjem takse za korišćenje vitrina
radi izlaganja robe van poslovne prostorije.
Ta taksa se do sada plaćala mesečno od 3.000
do 16.000 dinara po metru kvadratnom u zavisnosti od poslovne zone.
Iz tarifnika su izbrisane i takse na držanje kućnih
i egzotičnih životinja, kao i taksa za držanje mu│
111
VESTI
zičkih uređaja i priređivanje muzičkog programa u
ugostiteljskim objektima.
Građani će već od 1. oktobra imati manje troškove
za registraciju automobila, koja će, u zavisnosti od
grada do grada biti od 2.000 do 4.000 dinara jeftinija, zbog ukidanja nekoliko republičkih i smanjivanjem lokalnih taksi. Registracija vozila biće jednostavnija i plaćaće se samo jednom uplatnicom, u
odnosu na sadašnjih 12.
Treba napomenuti i da se u grupi taksi koje su ukinute nalaze i brojne takse koje poljoprivrednim
proizvođačima treba da olakšaju obavljanje njihove delatnosti.
Ministarstvo finansija će i u narednom periodu na
svom zvaničnom sajtu redovno objavljivati sve zakonske novine u privrednom ambijentu Srbije.
Spisak naknada i taksi čiji je predlog za ukidanje
usvojen na sednici Vlade RS: http://mfp.gov.rs/
UserFiles/File/dokumenti/2012/Spisak%20ukinutih%20naknada(1).pdf (ONLINE)
•
»»Izvor: Vebsajt Ministarstva finansija i privrede,
11.9.2012.
Vest - Paragraf Info
VLADA RS DONELA ODLUKU
DA DRŽAVA PLAĆA PENALE ZA
KAŠNJENJE SA POVRAĆAJEM PDV
• Vlada Srbije donela je Odluku da država plaća
penale ukoliko kasni sa povraćajem poreza
na dodatnu vrednost privrednicima i to po
istoj kamatnoj stopio od 20 odsto koju plaćaju poreski obveznici ako zakasne sa davanjima državi.
• Velika novina je i to da će prvi put u građevinarstvu PDV plaćati investitori, a ne izvođači
radova, rekao je ministar finansija i privrede
Mlađan Dinkić na konferenciji za novinare,
posle sednice Vlade.
On je podsetio da su zbog nemogućnosti plaćanja
PDV, mnoga građevinska preduzeća otišla u stečaj
i da će im na ovaj način biti olakšano poslovanje.
Ministar je naveo i da će cenzus za obavezan ulazak
u PDV sistem za sadašnjih četiri biti podignut na
osam miliona dinara što će mnogim preduzetnicima omogućiti da izaberu da li će biti oporezovani
paušalno ili plaćati PDV.
Ministar je dodao da se izmenama zakona predviđa i povećanje iznosa PDV koji se vraća poljoprivrednicima sa sadašnjih pet na osam odsto.
Pri tome se uvodi obaveza da se novac uplaćuje
direktno na račun poljoprivrednika kako bi se
112 │
izbegla današnja praksa da korist od te mere
imaju uglavnom trgovci.
Molim one koji povećavaju cene hrane da se ne vade na PDV, on ostaje isti, osam odsto kao i za kompjutere, rekao je Dinkić.
•
»»
Izvor: RTV, FoNet, 10.9.2012.
Vest - Paragraf Info
VLADA RS USVOJILA PREDLOG
REBALANSA BUDŽETA ZA 2012.
GODINU I PAKET OD 12 ZAKONA
Među najznačajnijim merama koje je Vlada RS
usvojila jesu:
• povećanje PDV-a sa 18 na 20 odsto,
• na sve životne namirnice zadržana snižena
stopa tog poreza od osam odsto,
• ukidanje 130 parafiskalnih nameta i taksi,
• ograničenje plata u javnom sektoru koje neće
moći da budu veće od 162.000 dinara,
• povećane su akcize na cigarete,
• porez na dividende i prihod od kamata povećan je sa 10 na 15 odsto,
• povećanje poreza na dobit sa 10 na 12 odsto,
• zadržana je posebna stopa PDV-a od osam
odsto na hranu, povećane su akcize na cigarete, kao i na dizel gorivo, dok je akciza na
bezolovni benzin ostala nepromenjena,
• za mala i srednja preduzeća od 1. januara
naredne godine uvodi se mogućnost da PDV
plate tek kada naplate robu,
• Vlada će budžet za narednu godinu usvojiti
do kraja oktobra, a u Skupštini će se naći u
drugoj polovini novembra, a istovremeno sa
budžetom za 2013. godinu biće usvojeno i
povećanje poreza na dobit sa 10 na 12 odsto,
• Ministar poljoprivrede je naveo da će usvajanje rebalansa budžeta u Skupštini Srbije omogućiti i primenu vanrednih mera za
ublažavanje posledica suše koje je predložilo
resorno ministarstvo, a usvojila Vlada,
• Knežević je istakao da će resorno ministarstvo u nekoliko narednih nedelja izaći sa Zakonom o podsticajima u poljoprivredi, koji će
kreirati takav ambijent gde će poljoprivrednici moći da planiraju svoju proizvodnju u
dugoročnom periodu,
• Predviđeno i da građani Srbije od 1. oktobra
imaju manje troškove za registraciju automobila za dve do četiri hiljade dinara, u zavisnosti od mesta gde se obavlja,
• Izmenama zakona se predviđa i povećanje
iznosa PDV-a koji se vraća poljoprivrednicima
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
sa pet na osam odsto, a uvodi se obaveza da se
novac direktno uplaćuje poljoprivrednicima.
Predsednik Vlade Republike Srbije i ministar
unutrašnjih poslova Ivica Dačić saopštio je nakon sednice Vlade na kojoj su usvojeni Predlog
rebalansa budžeta za 2012. godinu i paket od
12 zakona kojima će se uvesti red u javne finansije i sprečiti finansijski kolaps države da
je cilj ovih mera da se zaustavi dalje propadanje ekonomije.
Dačić je na konferenciji za novinare, održanoj
nakon sednice, naveo da je osnovni cilj fiskalne konsolidacije da se zaustavi dalje urušavanje
ekonomije.
To je, kako je istakao, neophodno učiniti u situaciji
kada postoji veliki deficit, javni dug čije finansiranje nije lako, kada Srbija ima najmanju platu u regionu i najveće kamate, kada je kurs nestabilan, a
proizvodnja pada.
Tek nakon toga može biti primenjena strategija razvoja jer bez pokretanja proizvodnje ne može biti
izlaska iz krize, naglasio je on.
Više od pola miliona penzionera čija su primanja manja od 15.000 dinara dobiće 13. penziju
u četiri rate, podsetio je predsednik Vlade i potvrdio da se prva isplata očekuje već u narednoj nedelji.
Premijer je istakao da Vlada namerava da zaštiti
slojeve stanovništva koji su najviše pogođeni krizom, što znači da neće biti zamrzavanja plata i
penzija.
Dačić je napomenuo da će usvojene mere doneti
uštede u iznosu od milijardu evra i da podrazumevaju drastične rezove smanjenjem nepotrebnih
troškova države, između ostalog i ukidanjem raznih agencija, direkcija i fondova.
Akcize i porezi biće minimalno povećani, neće biti
otpuštanja u javnom sektoru, ali u narednih šest
meseci plate i penzije neće rasti planiranim tokom,
već u skladu sa realnim mogućnostima, naglasio je
premijer.
Prema njegovim rečima, odlučeno je da će plate u javnom sektoru i penzije moći da se povećaju dva odsto u oktobru i isto toliko u aprilu
sledeće godine, da bi se od oktobra 2013. godine njihovo usklađivanje nastavilo kako je predviđeno fiskalnim pravilima.
Osnovno opredeljenje Vlade je da ekonomsku krizu, koja je ne samo naša nego i svetska, prevaziđemo uz najmanju moguću štetu, ponovio je Dačić.
Prema njegovoj oceni, bez obzira na to u kom periodu je kriza nastala i da li je počela u Srbiji ili na
Zapadu, nema izlaska iz nje ukoliko svako u skladu sa svojim mogućnostima ne učini sve za našu
zemlju i naš narod, a na privrednicima je sada da
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
VESTI
pokažu i da ukažu na to kako treba raditi za državu
i za narod.
Ministar finansija i privrede Mlađan Dinkić naveo
je da su među najznačajnijim antikriznim merama koje je Vlada usvojila povećanje PDV-a
sa 18 na 20 odsto, ukidanje 130 parafiskalnih
nameta i taksi, kao i ograničenje plata u javnom sektoru koje neće moći da budu veće od
162.000 dinara.
Dinkić je naglasio da bi primena ovog programa
trebalo da donese uštede u iznosu od 26 milijardi
dinara u poslednjem kvartalu ove i 120 milijardi
dinara u narednoj godini.
Prema njegovim rečima, da bi se očuvao standard
građana, zadržana je posebna stopa PDV-a od
osam odsto na hranu, povećane su akcize na cigarete, dok je akciza na bezolovni benzin ostala nepromenjena.
Ministar je naveo da je merama predviđeno obaranje konsolidovanog budžetskog deficita sa sadašnjih 7,1 odsto na 6,7 odsto do kraja godine.
Dinkić je istakao da će ovaj program za zaustavljanje krize, pored obaranja deficita, značiti i smanjenje brzine rasta javnog duga koji će po inerciji rasti i u narednom periodu, da bi se zaustavio 2014.
godine.
Mere predviđaju ukidanje 130 parafiskalnih nameta, koje će rasteretiti privredu Srbije, naglasio je
ministar i dodao da se za mala i srednja preduzeća od 1. januara naredne godine uvodi mogućnost da PDV plate tek kada naplate robu.
Prema njegovim rečima, Vlada je odlučila da
poveća akcize na cigarete, kao i na dizel gorivo,
a porez na dividede i prihod od kamata povećan je sa 10 na 15 odsto.
Dinkić je ponovio da je za više od pola miliona
najugroženijih penzionera sa primanjima ispod
15.000 dinara Vlada obezbedila posebnu pomoć u
iznosu od po 16.000 dinara godišnje, čija će prva
rata biti isplaćena već tokom sledeće nedelje.
Ministar je saopštio da će Vlada budžet za narednu godinu usvojiti do kraja oktobra, a u
Skupštini će se naći u drugoj polovini novembra, i dodao da će istovremeno sa budžetom za
2013. godinu biti usvojeno i povećanje poreza
na dobit sa 10 na 12 odsto.
Kriza je jako duboka, nema velikog izbora, ili će
kriza uništiti Srbiju ili će Srbija zaustaviti krizu,
istakao je Dinkić i izrazio uverenje da će Srbija uspeti da se izbori sa krizom.
Takođe, on je saopštio da će privreda Srbije u ovoj
godini imati pad BDP-a između 0,5 i jedan odsto.
Srbiji je, kako je naveo, do kraja godine potrebno
približno 1,5 milijardi evra za izmirivanje svih po│
113
VESTI
treba, za šta će novac biti obezbeđen zaduživanjem
na domaćem i inostranom tržistu.
Dinkić je istakao da je početkom sledećeg meseca
planirano ponovno emitovanje emisije evroobveznica u iznosu od 750 miliona dolara.
On je naveo da je to reotvaranje emisije koju je
emitovala prethodna Vlada u iznosu od milijardu
dolara i koja nije realizovana u celosti.
Dinkić je potvrdio da je u planu uzimanje direktnog kredita od Ruske Federacije u iznosu većem
od 300 miliona dolara i rekao da će iznos saopštiti
predsednici Srbije i Rusije Tomislav Nikolić i Vladimir Putin.
Ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Goran Knežević naveo je da će nakon rebalansa budžet za agrar u 2012. godini iznositi
približno 41 milijardu dinara.
Rebalans budžeta nam donosi sredstva za isplatu
svih ovogodišnjih subvencija u resoru poljoprivrede i omogućiće da u 2013. godinu uđemo bez
ijednog dinara duga prema poljoprivrednijm proizvođačima, rekao je Knežević.
Ministar je naveo da će usvajanje rebalansa
budžeta u Skupštini Srbije omogućiti i primenu vanrednih mera za ublažavanje posledica
suše koje je predložilo resorno ministarstvo, a
usvojila Vlada.
Prema njegovim rečima, i dalje nije poznata tačna
šteta od suše jer nisu dobijeni svi podaci od lokalnih samouprava, ali je izvesno da je reč o ogromnim štetama koje se u naturalnom vidu ogledaju
u smanjenju roda za 50 odsto, dok je u tržišnim cenama šteta sigurno veća od milijardu evra.
Knežević je istakao da će resorno ministarstvo
u nekoliko narednih nedelja izaći sa Zakonom
o podsticajima u poljoprivredi, koji će kreirati takav ambijent gde će poljoprivrednici moći
da planiraju svoju proizvodnju u dugoročnom
periodu.
Taj zakon bi, kako je naveo, trebalo da bude usvojen u novembru zajedno sa Zakonom o budžetu, a
nakon javne rasprave.
Izmenama zakona se predviđa i povećanje
iznosa PDV-a koji se vraća poljoprivrednicima
sa pet na osam odsto, a uvodi se obaveza da se
novac direktno uplaćuje poljoprivrednicima.
Predviđeno i da građani Srbije od 1. oktobra imaju
manje troškove za registraciju automobila za dve
do četiri hiljade dinara, u zavisnosti od mesta gde
se obavlja.
•
»»Izvor: Press služba Vlade Republike Srbije,
10.9.2012.
114 │
Vest - Paragraf Info
ZAKON O AKCIZAMA: • Nakon
usvajanja izmena i dopuna
Zakona o akcizama Vlada Srbije
namerava da vrši povraćaj akcize
i to ne samo onima koji vrše javni
prevoz i transportnim firmama,
već i proizvođačima koji svoju
robu transportuju do kupaca •
O
d oktobra bi, nakon usvajanja izmena i dopuna Zakona o akcizama („Sl. glasnik RS”, br.
22/2001, 73/2001, 80/2002, 43/2003, 72/2003,
43/2004, 55/2004, 135/2004, 46/2005,
101/2005 - dr. zakon, 61/2007, 5/2009,
31/2009, 101/2010, 43/2011, 101/2011,
6/2012 - usklađeni din. izn., 43/2012 - odluka i
76/2012 - odluka - prim. red.), privreda mogla da
računa na jeftiniju nabavku goriva - saznaju „Novosti”. Naime, Vlada Srbije, u nedostatku drugog
mehanizma da privredu zaštiti od gotovo svakodnevnih poskupljenja naftnih derivata, namerava
da vrši povraćaj akcize i to ne samo onima koji vrše javni prevoz i transportnim firmama, već i proizvođačima koji svoju robu transportuju do kupaca.
- Cena goriva jeste jedan od faktora koji utiče na
rast cena mlečnih proizvoda, ali je u ovom trenutku teško dati dugoročniju prognozu - rečeno je
„Novostima” u somborskom „Somboledu”.
- Mnogo faktora utiče na rast cena gotovih proizvoda, a u ovom trenutku najveći uticaj na taj rast
ipak ima cena osnovne sirovine, koja raste usled
velike suše. Veliki uticaj ima i nepovoljan kurs dinara, koji utiče na rast ostalih troškova. Što se tiče
eventualnih mera pomoći Vlade Republike Srbije,
za sada nema takvih najava.
Industrijski prehrambeni proizvođači više ne daju javno svoje podatke o strukturi maloprodajne
cene recimo hleba, mleka ili ulja, pa i o troškovima za transport i energente, jer sada je, nakon
privatizacije većine tih pogona to poslovna tajna.
Ipak, prema ranijim podacima troškovi prevoza
u strukturi maloprodajne cene, na primer hleba,
utiču od tri do osam odsto u zavisnosti od pekare,
odnosno u zavisnosti na koje područje pekara vozi svoj hleb, odnosno od dužine puta od pekare do
megamarketa.
Stručnjaci ističu da je uticaj rasta cena goriva na
skok cena gotovih proizvoda neminovan, ali ne
preciziraju za koliko.
- Neminovno je da će poskupljenje goriva negativno uticati na cene ostalih proizvoda, odnosno
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
da će se prelomiti preko leđa građana - ukazuju
ekonomisti.
- To su osnovni inputi u proizvodnji svake robe i
u proizvodnji svake usluge, pa nema načina kako
taj izdatak drugačije da se „prebije”, nego da se
na kraju prelije na krajnjeg korisnika - potrošača
- Troškovi prevoza zavise od pekare do pekare,
pre svega industrijske, a ne zanatske, koje imaju
znatno manje troškove transporta, jer mnoge na
licu mesta i prodaju svoje proizvode - kaže Zoran
Pralica, predsednik Unije privatnih pekara.
- Gorivo je prošle godine iznosilo 105, a sada 160
dinara za litar, što svakako predstavlja značajnu
stavku, a cena hleba nije menjana. Stoga mora da
se nađe neko rešenje, koje će da objedini sve zahteve proizvođača, jer ne troše svi pekari iste količine, čak ni vrste energenata. Mnogi peku hleb u
električnim pećima.
Nove cene derivata tradicionalno se prvo odraze
na rast cene tovljenika, dakle žive vage, a onda i
mesnih prerađevina. Kako tvrde mesari, olakšica
države je dobro rešenje, ali ipak strepe od značajnijeg poskupljenja derivata, kao posledice dešavanja na svetskom tržištu.
- Svinje će poskupeti, što će dodatno i nas da optereti. Kada poskupi živa vaga, i naši proizvodi će
poskupeti - objašnjavaju mesari.
•
»»Izvor: Vebsajt dnevnog lista „Večernje novosti”,
6.9.2012.
Vest - Paragraf Info
ZAKON O BUDŽETSKOM SISTEMU:
• Suština izmene Zakona
o budžetskom sistemu je
objedinjavanje svih prihoda u budžet
i ukidanje sopstvenih prihoda,
kao kategorije, pa tako sopstveni
prihodi ministarstava, organa i
agencija više neće postojati •
S
avetnik za poreski sistem u Ministarstvu
finansija i privrede Vlade Republike Srbije
Milica Bisić izjavila je da se očekuje da će rezultat velike konsolidacije javnih finansija biti
ušteda od 20 milijardi dinara u 2013. godini.
Bisić je na konferenciji za novinare navela da se ta
ušteda ne odnosi na prihodne mere koje obuhvataju povećanje poreza, poreskih stopa, drugačiju
organizaciju i primenu različitih mera.
Po tom osnovu se do kraja godine očekuje povećanje prihoda u iznosu od 16,7 milijardi dinara, a
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
VESTI
u narednoj godini 56,4 milijarde dinara, nezavisno
od pomenutih ušteda, istakla je ona.
Prema njenim rečima, kada se preračunaju gubici od ukidanja parafiskalnih nameta na lokalnom
i centralnom nivou i uporede sa dobicima koji
će nastati uključivanjem sopstvenih prihoda u
budžetske, biće ostvaren dodatni priliv u budžet
od najmanje 10 milijardi dinara.
Govoreći o tome da li su troškovi na rashodnoj strani mogli biti manji, na primer kada je reč o subvencijama privredi i poljoprivredi, Bisić je naglasila da
su na naplatu stigle ranije obaveze, među kojima i
prema „Fijatu”, kao i da su zbog nezapamćene suše
morala da budu obezbeđena dodatna sredstva za
pomoć poljoprivrednicima.
Ona je saopštila da je suština izmene Zakona
o budžetskom sistemu („Sl. glasnik RS”, br.
54/2009, 73/2010, 101/2010 i 101/2011 - prim.
red.) objedinjavanje svih prihoda u budžet i
ukidanje sopstvenih prihoda, kao kategorije,
pa tako sopstveni prihodi ministarstava, organa i agencija više neće postojati.
Bisić je kao primer navela da će prenošenje prihoda Fonda za zaštitu životne sredine u centralni
budžet doneti sredstva od četiri milijarde dinara.
Državni sekretar Ministarstva finansija i privrede
Vlajko Senić napomenuo je da će ukidanjem sopstvenih prihoda budžetskih korisnika biti ostvareni dodatni prihodi od ukupno 40 milijardi dinara,
od čega će biti odbijeno 20 milijardi dinara koje će
oni dobijati na ime troškova iz budžeta.
•
»»Izvor: Press služba Vlade Republike Srbije,
12.9.2012.
Vest - Paragraf Info
ZAKON O JAVNIM NABAVKAMA:
• Novim Zakonom o javnim
nabavkama potrebno je
pojednostaviti proceduru i
pooštriti kaznene odredbe •
N
ovim Zakonom o javnim nabavkama potrebno je pojednostaviti proceduru i pooštriti kaznene odredbe, ocenjeno je na konferenciji „Unapređivanje i povećanje efikasnosti sistema javnih
nabavki”.
Na konferenciji, koju je organizovalo Udruženje profesionalaca u javnim nabavkama, predsednik Državne revizorske institucije Radoslav
Sretenović je ocenio da su postojeće sankcije
suviše blage i da bi za najteže propuste trebalo
uvesti krivičnu odgovornost.
│
115
VESTI
Sretenović je ocenio da su postojeće kazne od
10.000 do 50.000 dinara smešne i da bi nepravilnosti preko 10 miliona dinara trebalo tretirati
kao krivična dela, napomenuvši da pooštravanje
kazni u velikoj meri može doprineti sprečavanju
korupcije.
Predsednik DRI je dodao i da bi odgovornim licima za sprovođenje javnih nabavki, koja su načinila propuste, na određeni period trebalo zabraniti
rad, ali i da zaposleni u toj oblasti moraju imati
adekvatne zarade. Sretenović je podsetio da su u
postupcima javnih nabavki zabeležene nepravilnosti u vrednosti od oko 800 miliona evra, ocenivši
da novim zakonom treba uspostaviti mehanizam
za sprečavanje korupcije i sukob interesa i centralizovati javne nabavke.
On je ukazao da su nepravilnosti od 35 milijardi
dinara zabeležene samo kod jednog javnog preduzeća, ali i da je bilo slučajeva nameštanja tendera
unapred ili ne sprovođenja procesa javnih nabavki.
Direktorka Agencije za borbu protiv korupcije Zorana Marković je, međutim, istakla da nije dovoljno povećati plate zaposlenima u oblasti javnih nabavki, jer bi se time samo povećala cena korupcije.
Marković je naglasila da je neophodno rešiti problem prenormiranosti pojedinih segmenata, a kazne učiniti efikasnima i dovoljno odvraćajućim - od
malih korektivnih do krivičnih sankcija.
Ona je ocenila da je novi zakonski predlog o javnim nabavkama ambiciozan projekat, koji donosi
dobre antikoruptivne odredbe, ali da ga je potrebno „doterati” i precizirati nadležnosti institucija i
organa koje se bave borbom protiv korupcije.
„Takođe, treba dovesti u ravnotežu obaveze i odgovornosti naručioca i ponuđača”, navela je Marković, istakavši da su na strani naručioca odredbe
suviše rigorozne i na neki način, unapred određuju
krivicu i stavljaju ga u položaj „pravno nesposobnog lica”.
Direktor Uprave za javne nabavke Predrag Jovanović je ocenio da su ljudi koji sprovode javne nabavke ključni deo sistema i da od njih zavisi kakve će
efekte u praksi imati zakonski propisi.
Jovanović je ukazao da je do sada sertifikovano
1.300 službenika za javne nabavke, ocenivši da njihova pozicija nije „baš sjajna”, budući da su izloženi
različitim pritiscima. On je ocenio da je novi zakon
o javnim nabavkama, koji bi prema najavama do
kraja septembra mogao da se nađe u parlamentu,
dobro prepoznao ulogu NVO i dodao da bi Udruženje profesionalaca u javnim nabavkama trebalo da
prati rad članova i predlaže ukidanje licence kada
je to potrebno ili i da ih zaštiti.
Predsednik tog udruženja Stevan Radunović je
naveo da kada je reč o javnim nabavkama veliki
116 │
deo ograničenih sredstava kojima raspolaže država odlazi kroz „tri rupe” - korupciju, neznanje i
prenormiranost.
Radunović je istakao da predložena zakonska rešenja sadrže veliki broj antikoruptivnih mera i da
je plan integriteta prednost, ali da je propuštena
prilika da se reši problem prenormiranosti, zbog
koga se takođe gube milioni evra. Akcenat, kako je
rekao, treba staviti na vrednosti i znanja i na „strah
od kazne kao generalnu prevenciju” i uspostaviti
efikasan sistem sankcionisanja - što je snažan motiv da se učesnici u procesu javnih nabavki drže
zakona.
Za pooštravanje sankcija založio se i predsednik
Udruženja javnih tužilaca Srbije Goran Ilić, koji
smatra da treba razmotriti opciju da se korupcija u
oblasti javnih nabavki definiše kao krivično delo.•
»»Izvor: Tanjug, 10.9.2012.
Vest - Paragraf Info
ZAKON O PARNIČNOM POSTUPKU:
• U slučaju da drugostepeni sud
ne drži raspravu dužan je da
odluči po žalbi najkasnije u roku
od devet meseci od dana prijema
spisa prvostepenog suda •
S
tatistika pokazuje da su sudije prošle godine imale oko 5,9 miliona predmeta u radu.
Njihov „raspored” po sudovima i sudijama pokazuje da, iako su radile za istu platu, sudije
nisu imale isti broj predmeta.
Prema izveštaju Vrhovnog kasacionog suda, kada
je reč o sudijama apelacionih sudova, najviše posla
je bilo u Beogradu. Sudija Apelacionog suda u Nemanjinoj ulici imao je u radu prosečno 166 predmeta, a u kragujevačkom sudu istog ranga 24,36.
Inače, ovi sudovi su imali 22 odsto više predmeta
u prošloj nego u 2010. godini.
Kada su u pitanju viši sudovi, najveći prosečan priliv imale su sudije kragujevačkog suda - 54,45, zatim novosadskog sa 51 predmetom po sudiji, a na
trećem mestu se nalaze delioci pravde Višeg suda
u Beogradu sa po 44 predmeta.
Ista je sutuacija i sa osnovnim sudovima. Tako su
sudije u Prvom osnovnom sudu u Beogradu imale
prosečan priliv od po 138 predmeta, a u Drugom
osnovnom čak 210. U Prvom osnovnom sudu u
Beogradu rešen je 431 predmet po sudiji, Drugom
osnovnom koji pokriva prigradske opštine 117, a u
Vranju prosečno 51.
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
Najveći broj starih predmeta je iz građanske materije, kaže Piljićeva i dodaje da je Zakonom o parničnom postupku („Sl. glasnik RS”, br. 72/2011 prim. red.) predviđeno da u slučaju da drugostepeni sud ne drži raspravu dužan je da odluči po žalbi
najkasnije u roku od devet meseci od dana prijema
spisa prvostepenog suda.
Prošle godine je zabeleženo više osuđenih za ubistva, zatim onih koji su proglašeni krivim za krađe,
razbojništva, utaje, prevare, trgovce drogom, kao i
onih koji su kršili saobraćajne propise.
Tako je prošle godine bilo 2.319 osuđenih za krivična dela ubistva i telesne povrede, što je za oko
700 više nego u 2009. godini, ali i za oko 700 manje nego u 2009. godini.
Najviše je bilo osuđenih za nanošenje lakih telesnih povreda - 1.110, a zatim onih koji su imali težu ruku - 680.
Proglašenih krivima za imovinske delikte bilo je 22
odsto više nego pre dve godine. Najviše je osuđenih, tačno 2.242, za tešku krađu, od kojih je 1.413
završilo u zatvoru, a 817 je osuđeno na uslovnu
osudu.
Nešto ispod četvrtine od ukupnog broja čine stari
predmeti. Prema rečima portparola Apelacionog
suda u Beogradu Mirjane Piljić, svi sudovi koji pri
razmatranju godišnjeg izveštaja o radu utvrde da
postoji veći broj nerešenih predmeta, u skladu sa
Sudskim poslovnikom, u obavezi su da donesu
program rešavanja starih predmeta.
- Programom se, u zavisnosti od broja „starih predmeta”, predviđaju mere koje je potrebno preduzeti u određenom sudu kako bi se ti predmeti
rešili u razumnom roku, pa se tako može izvršiti
izmena unutrašnje organizacije suda, uvođenje
dodatnog rada sudija i sudskog osoblja, privremena preraspodela radnog vremena i druge mere - objašnjava Piljić. - Programom rešavanja starih predmeta za 2012. godinu Apelacionog suda
u Beogradu „starim predmetom” predviđene su
sledeće kategorije starih predmeta: po datumu
prijema u žalbeni sud i po datumu podnošenja
inicijalnog akta.
Obaveza je sudija da predmete rešava po onom redosledu po kojem je u sud primljen, kaže Piljićeva,
odnosno po datumu podnošenja inicijalnog akta.
- Rok u kome će konkretan predmet koji ulazi u
kategoriju „starih predmeta” biti rešen zavisi od
broja starih predmeta koji zadužuje određeni sudija, a koji su po datumu prijema u žalbeni sud ili
po datumu podnošenja inicijalnog akta stariji u
odnosu na taj predmet.
•
»»Izvor: Vebsajt dnevnog lista „Večernje novosti”,
9.9.2012.
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
Vest - Paragraf Info
VESTI
ZAKON O POREZU NA DODATU
VREDNOST: • Pomeraju se rokovi za
davanje poreskih prijava sa sadašnjih
10 na 15 dana za one koji plaćaju
PDV mesečno, odnosno na 20 dana
za one koji plaćaju kvartalno •
M
inistar finansija i privrede Mlađan Dinkić
izjavio je da će nova vlada uvesti red na
sivom tržištu, tako što će dati ovlašćenja Poreskoj upravi i Poreskoj policiji da kontrolišu
neregistrovana preduzeća.
Posle sastanka u Uniji poslodavaca Srbije, Dinkić
je novinarima rekao da će preduzeća koja su u nelegalnim tokovima i koja je do sada kontrolisala
tržišna inspekcija sa svega nekoliko stotina ljudi,
ubuduće kontrolisati oko 7.000 ljudi iz Poreske
uprave i Poreske policije.
On je najavio da će se u legalne tokove postepeno uvesti preduzetnici koje do kraja godine
niko neće kontrolisati i koji će do tada moći da
se registruju, a plaćaće paušalni porez od 10
odsto.
U slučaju da to ne učine do 1. januara i da ih
organi kontrole u tome uhvate plaćaće porez
po stopi od 20 odsto i biće im zaplenjena roba,
najpre privremeno na 45 dana, a ukoliko se i
posle toga ne registruju, onda trajno.
Ministar je naveo i da bi bruto domaći proizvod
Srbije mogao da bude i 20 odsto veći po osnovu
uključivanja sive ekonomije u legalne tokove.
Podsetivši da je od 1. septembra ukinuta obaveza
zanatlijama da izdaju fiskalne račune, Dinikić je
najavio da će Poreska uprava pismeno obavestiti
oko 40.000 zanatlija koji više ne moraju da drže
fiskalne kase.
On je kao primer naveo da čak ni njegov frizer nije
znao da je ta obaveza ukinuta, već mu je i dalje izdavao fiskalne račune.
Prema rečima Dinkića, na zahtev privrednika biće
smanjena birokratija u Poreskoj upravi, pa će od 1.
jula 2014. biti uvedena obaveza da poreske prijave
budu u elektronskoj formi, a od 2013. porezi i doprinosi na plate neće se uplaćivati na sedam različitih računa već na jedan.
Ministar je podsetio i da od 1. oktobra 300.000
preduzetnika i vlasnika malih preduzeća više neće
morati da plaća firmarine i takse za isticanje reklame, a te naknade će za srednja i velika preduzeća
biti ograničene, na dve odnosno tri prosečne plate
u određenom gradu, dok će banke, osiguravajuća
│
117
VESTI
društva i kockarnice plaćati firmarinu od deset
prosečnih plata.
On je napomenuo da će za ovu godinu firmarina biti obračunata samo do 1. oktobra, a za
deo do kraja godine preduzetnici i preduzeća
dobiće povraćaj sredstava.
Dinkić je rekao da je na sastanku upoznao privrednike sa novim odredbama Zakona o porezu na
dodatu vrednost („Sl. glasnik RS”, br. 84/2004,
86/2004 - ispr., 61/2005 i 61/2007 - prim. red.),
kod kojeg nije samo promenjena stopa tog poreza
već se ceo sistem menja na bolje u skladu sa ranijim primedbama privrednika.
To podrazumeva pomeranje rokova za davanje
poreskih prijava sa sadašnjih 10 na 15 dana za
one koji plaćaju PDV mesečno, odnosno na 20
dana za one koji plaćaju kvartalno, rekao je on.
„Uvodi se i rigoroznost u disciplini vraćanja PDVa poreskim obveznicima, rokovi se nisu promenili ali Poreska uprava više neće kasniti u vraćanju
PDV-a privredi. To znači pretežnim izvoznicima
maksimalno do 15 dana, a ostalima do 45 dana”,
dodao je Dinkić ističući da će u slučaju probijanja
rokova Poreska uprava plaćati zateznu kamatu.
Takođe, biće omogućeno reprogramiranje poreskog duga na maksimalno 24 meseca, umesto dosadašnjih 12 meseci, a onaj ko sam prijavi da neće
moći da plati dug na vreme plaćaće duplu nižu kamatu od onih koje Poreska uprava uhvati, naveo je
Dinkić.
On je napomenuo i da je vlada donela odluku da se
kaznene odredbe za zatvaranje firmi zbog neizdavanja fiskalnih računa zamene primerenim novčanim kaznama.
•
»»Izvor: Tanjug, 11.9.2012.
Vest - Paragraf Info
UKINUTA OBAVEZA DAVALACA
LIZINGA DA NA POSEBNOM RAČUNU
DRŽE IZDVOJENA SREDSTVA REZERVE
O
dlukom o prestanku važenja Odluke o obavezi davalaca lizinga da drže sredstva rezerve, koju je na poslednjoj sednici doneo Izvršni odbor Narodne banke Srbije, ukinuta je
obaveza davalaca lizinga da na posebnom računu kod banke drže izdvojena sredstva rezerve.
Time je stvorena mogućnost da se smanji cena
finansiranja putem finansijskog lizinga i ojača
konkurentska pozicija davalaca finansijskog lizinga na finansijskom tržištu.
Oslobađanje davalaca lizinga od obaveze da drže
sredstva rezerve, po oceni Izvršnog odbora, do-
118 │
prineće da se finansijski lizing učini atraktivnijim
finansijskim proizvodom, a tržište finansijskog lizinga, kao segment integralnog finansijskog tržišta
zemlje, održi i unapredi. •
»»Izvor: Press služba Narodne banke Srbije,
10.9.2012.
Vest - Paragraf Info
RASTE BROJ PREDSTAVKI KOJE
GRAĐANI PODNOSE PROTIV
REPUBLIKE SRBIJE PRED EVROPSKIM
SUDOM ZA LJUDSKA PRAVA
P
red Evropskim sudom za ljudska prava
u Strazburu do kraja avgusta uloženo je
9.500 predstavki građana Srbije protiv svoje
države, pokazuje poslednji izveštaj ovog suda.
Tako je Srbija „prešišala” Poljsku i dospela na
šesto mesto po broju žalbi.
S obzirom na to da je lane registrovano 6.750
predstavki, više je nego očigledno da ovaj broj
konstantno raste. Tako je naša zemlja sada pozicionirana samo iza Rusije, Turske, Italije, Rumunije
i Ukrajine, koje imaju znatno veći broj stanovnika,
pa samim tim i više potencijalnih nezadovoljnika.
U odnosu na broj stanovnika, još od prošle godine, a sudeći prema godišnjem izveštaju Slavoljuba
Carića, zastupnika države pred Evropskim sudom,
naša zemlja zauzima ubedljivo prvu poziciju u
Evropi!
Istovremeno, raste i broj donetih presuda, pa i naknada štete koju država mora da plati iz budžeta.
Samo prošle nedelje, Evropski sud doneo je dve
velike presude: jednu kojom nalaže isplatu ratnih
dnevnica za oko 8.500 rezervista, što bi moglo da
nas košta oko dve milijarde dinara, i drugu, kojom
se nalaže isplata neisplaćenih zarada bivšim radnicima šabačke „Zorke”, uz nadoknadu nematerijalne štete i sudskih troškova od 6.200 evra. Radnicima se duguje 10-15 zarada, odnosno oko milion
dinara.
U Narednim godinama, kako „Novosti” saznaju
u Vladi Srbije, ovi iznosi biće daleko veći jer su
u Strazburu na red došle takozvane „kosovske
penzije”. Od 1990. desetine ljudi sa Kosova nije
dobijalo penzije, pa su se neki od njih obratili
Strazburu. Prve presude su već „pale” i njima je
određeno da Srbija mora da plati sve zaostale
penzije, plus kamatu. Ovi iznosi meriće se, tvrde naši izvori, sa devet nula!
Po broju predstavki daleko smo ispred svih bivših jugoslovenskih republika, ali i ispred znatno
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
većih država poput Francuske, Nemačke ili Velike
Britanije.
Prema izveštaju zastupnika Carića, do ove godine
sud je ukupno doneo 61 presudu u odnosu na našu
zemlju, a u 54 njih utvrđena je bar jedna povreda
Konvencije o ljudskim pravima.
Samo u prošloj godini, sud je odredio da Srbija
mora da plati 36.096 evra na ime odštete i troškova postupka, kada je dodeljena i do sada najveća
naknada - 13.000 evra plus 5.000 za troškove postupka, ženi koja zbog greške suda nije mogla da
viđa svoje dete osam godina.
Ovo nije prvi takav slučaj pred Evropskim sudom.
U prethodnom, sud je jednoj majci iz Srbije dodelio, takođe, veliki iznos - 10.000 evra plus 950 za
troškove.
Ne zna se precizno koliko je para Srbija dosad morala da izdvoji iz budžeta da bi nadoknadila decenijske greške pravosuđa. U izveštaju zastupnika iz
2011. stoji da smo na ime presuda i odluka koje
su postale pravosnažne pred ovim sudom u 2010.
godini, ostali „kratki” za 138.100 evra.
•
»»Izvor: Vebsajt dnevnog lista „Večernje novosti”,
11.9.2012.
Vest - Paragraf Info
EVROPSKI PARLAMENT
USVOJIO NOVU DIREKTIVU O
ENERGETSKOJ EFIKASNOSTI
E
vropski parlament je 11. septembra usvojio
novu direktivu o energetskoj efikasnosti
koja članice obavezuje na određene mere za
uštedu energije poput obnove javnih zgrada, a
sve velike kompanije na energetske revizije na
svake četiri godine. Procenjuje se da bi smanjenje potrošnje energije za 20% donelo uštede
EU od 50 milijardi evra godišnje. Direktiva je,
međutim, rezultat kompromisa i ne sadrži obavezujuće ciljeve za članice. Izazov predstavlja i
primena novih propisa, s obzirom na ulaganja
koja su potrebna da bi se smanjila potrošnja
energije.
Evropski parlament je 11. septembra usvojio direktivu o energetskoj efikasnosti, koju osporavaju
evroskeptici, sa 632 glasova za i 25 protiv, dok je
19 poslanika bilo uzdržano.
Pošto novi propisi stupe na snagu, članice EU će
biti obavezne da renoviraju 3% ukupne površine
državnih zgrada koje se „greju ili rashlađuju”. To se
ne odnosi na zgrade lokalnih i regionalnih vlasti.
Kako je objavljeno na sajtu Evropskog parlamenta,
to će se odnositi na zgrade čija je upotrebna poPravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
VESTI
vršina veća od 500 kvadratnih metara, a od jula
2015. primenjivaće se na zgrade sa upotrebnom
površinom od više od 250 kvadratnih metara.
Ipak, članicama se ostavlja mogućnost da ostvare
energetske uštede i na druge načine.
Prema novim propisima, energetske kompanije će
svake godine, od 2014. do 2020, morati da ostvaruju uštede 1,5% energije koju godišnje prodaju
krajnjim korisnicima. Od ovoga može biti izuzeta
prodaja energenata koji se koriste u saobraćaju i
biće dozvoljeni drugi načini za uštede pod uslovom da se ostvari isti ishod.
Članice EU moraju da do marta 2013. utvrde nacionalne ciljeve za uštedu energije, odnosno da
naprave nacionalne programe. Predviđeno je i da
se u direktivu uključe posebne odredbe koje će se
odnositi na finansijske instrumente. Članice će ili
morati da olakšaju njihovo uvođenje ili da koriste
postojeće instrumente.
Sva velika preduzeća moraće da na svake četvrte
godine budu podvrgnuta energetskoj reviziji koju
će sprovoditi nezavisni stručnjaci. Ta obaveza ne
postoji za mala i srednja preduzeća. Revizije će početi tri godine od stupanja na snagu novih propisa.
Direktiva će stupiti na snagu 20 dana pošto bude objavljena u službenom listu EU a članice će
imati rok od 18 meseci da je prenesu u svoje
zakonodavstvo.
„Današnjim usvajanjem direktive o energetskoj
efikasnosti, Evropski parlament je postavio stub
koji nedostaje u evropskoj strategiji za borbu protiv klimatskih promena”, rekao je izvestilac za ovu
direktivu i poslanik Zelenih, Klod Turmes (Claude).
Direktiva je rezultat dogovora članica postignutog
na samitu EU u martu 2007. o klimatskom paketu koji predviđa da se do 2020. ostvare energetske uštede od 20%, da se udeo obnovljivih izvora
energije poveća za 20% a emisije ugljen-dioksida
(CO2) smanje za 20% u odnosu na nivo 1990. EU
se odmah pozabavila obnovljivim izvorima energije i smanjenjem emisija CO2, a zakon u oblasti
energetske efikasnosti odložen je za 2012.
Evropski parlament i Savet EU su direktivu o energetskoj efikasnosti usaglasili pre letnje pauze.
Turmes je istakao da je najvažnije to što će nove
mere smanjiti uvoza energenata koji su u 2011.
iznosili 488 milijardi evra aili 3,9% BDP.
Poslanik Evropske narodne partije Gaston Franko (Franco) je rekao da će EU zahvaljujući novim
propisima moći da dostigne cilj ušteda od 20% do
2020.
Članice EU se nisu složile oko obavezujućih, konkretnih ciljeva za uštede već su podržale opšti cilj
ušteda od 20% i obavezujuće mere. Međutim, procenjuje se da bi nove mere trebalo da donesu ušte│
119
VESTI
de od 15% do 2020, manje nego što je planirano,
navodi briselski EurAktiv.
Deo ušteda bi zbog toga trebalo da bude ostvaren
kroz propise o uštedama kada je reč o gorivu za
automobile i novim standardima za proizvode
poput bojlera. S tim merama, uštede bi trebalo da
dostignu 17%. Načini za ostvarivanje ostatka ušteda trebalo bi da budu predviđeni nacionalnim programima za energetsku efikasnost koje će članice
predstaviti u aprilu sledeće godine.
Evropska komisija će te programe zatim razmotriti, a ako se pokaže da neće omogućiti da EU ostvari
uštedu od 20%, Komisija će morati da uvede nove
obaveze u direktivu. Ako članice ne budu primenjivale dodatne mere i dalje ne budu na putu da
ispune ciljeve, Komisija će predložiti obavezujuće
ciljeve.
Ostvarene uštede će se obračunavati od 2014. a revizija direktive je predviđena za 2016.
Problem primena propisa
Turmes je upozorio na mogućnost da članice odugovlače sa primenom direktive na nacionalnom
nivou.
Kako prenosi EurActiv.com, Komisija je uspostavila tim za implemenataciju direktive koji ima šest
članova. Taj tim treba da da tumačenja kada tekst
nije dovoljno jasan ili je dvosmislen. Međutim, ova
tumačenja neće biti pravno obavezujuća, što znači da zemlje mogu da primenjuju svoje tumačenje
zakona.
Član mreže organizacija za zaštitu životne sredine Prijatelji zemlje - Evropa (Friends of the Earth Europe) Bruk Rajli (Brook Riley) rekao je da se
postavlja pitanje koliko je Komisija spremna i da li
ima kapacitete da se suprotstavi članicama.
„Nije tajna da su članice pritiskale Komisiju da razblaži direktivu pre i tokom pregovora. One će ve-
120 │
rovatno pokušati da iskoriste neprecizne formulacije u tekstu, za koje su u velikoj meri i odgovorne,
da bi još više oslabile direktivu”, upozorio je on.
Rajli je izneo tvrdnju da su se članice već organizovale u dve gotovo tajne radne grupe, jednu tehničku i drugu političku.
Evropski komesar za energetiku Ginter Etinger
(Gunther Oettinger) ocenio je da je direktiva „pragmatična i inovativna” i izrazio nadu da neće biti
delimično primenjena.
Novi propisi treba da pruže sigurnost i podstaknu
industriju da ulaže u mere energetske efikasnosti,
ali neki poslanici u Evropskom parlamentu strahuju da je neće biti lako primeniti.
„Daćemo okvir koji će biti vrlo komplikovan i težak
za primenu. Ne zaboravimo da su socijalni problemi vezani za energetsku efikasnost. Hajde da vidimo kako će ići sa primenom”, rekao je austrijski
poslanik Rihard Zeber (Richard Seeber) iz grupe
konzervativne Evropske narodne partije.
Računi potrošača energije će verovatno morati da
se povećaju kako bi se pokrila prva ulaganja u mere štednje. Druge opcije za finansiranje su podršu
Evropske investicione banke, projektne obveznice EU i sredstva iz evropskog sistema za trgovinu
emisijama CO2 (ETS).
Najvažniji direktan sistem finansiranja biće naredni višegodišnji finansijski okvir EU za 2014-2020.
U njemu bi trebalo da 20 milijardi evra bude namenjeno za „zelene” projekte i projekte energetske efikasnosti u zgradarstvu.
Procenjuje se i da će članice, da bi ostvarile svoje
ciljeve za uštede, morati da ulože dvostruko više
novca, odnosno između 40 i 50 milijardi evra, navodi EurActiv.com.
»»Izvor: EurActiv, 12.9.2012.
Pravni instruktor │ septembar 2012. │ Br. 28
U narednom broju časopisa PRAVNI INSTRUKTOR
•K
OMENTARI NOVIH ZAKONA KOJIMA SE
UKIDAJU PARAFISKALNI NAMETI
Referentna lista pretplatnika na časopis PRAVNI INSTRUKTOR
PORUČITE PRIRUČNIKE KOMPANIJE PARAGRAF
PRIRUČNIK ZA PRIMENU ZAKONA
O PARNIČNOM POSTUPKU
Autori: Jelena Borovac, sudija Vrhovnog
kasacionog suda; Gordana AjnšpilerPopović, sudija Privrednog apelacionog
suda; Lidija Đukić, sudija Vrhovnog
kasacionog suda; Jasmina Stamenković,
sudija Privrednog apelacionog suda;
dr Slavoljub Carić, zastupnik Republike
Srbije pred Evropskim sudom za ljudska
prava; Marijana Janjić, viši savetnik
Privrednog apelacionog suda i Mirjana
Gitarić, viši savetnik Privrednog
apelacionog suda.
PRIRUČNIK ZA PRIMENU ZAKONA
O PRIVREDNIM DRUŠTVIMA
Autori: prof. dr Zlatko Stefanović,
rednovni profesor Pravnog fakulteta
Union; mr Bojan Stanivuk, advokat u
kancelariji Karanović - Nikolić, sa grupom
eminentnih saradnika.
Priručnik za primenu Zakona o parničnom postupku koncipiran je tako da temeljno,
precizno, stručno i jasno objasni sve novine koje su nastale danom stupanja na
snagu ovog Zakona, i biće Vam nezaobilazno štivo i pouzdani pomoćnik u svim
izazovima prakse, pred sudom i u materiji građanskog procesnog prava.
Priručnik za primenu Zakona o privrednim društvima koncipiran je tako da
na jednom mestu, precizno, stručno i jasno objasni sve neophodne promene
i postupke koji nastaju sa stupanjem na snagu novog Zakona o privrednim
društvima.
KOMENTAR EVROPSKE KONVENCIJE
ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA
I OSNOVNIH SLOBODA
PRAKTIKUM ZA PRIMENU PROPISA
O SPREČAVANJU PRANJA NOVCA
I FINANSIRANJA TERORIZMA
Autor: dr Slavobljub Carić, zastupnik
Republike Srbije pred Evropskom sudom
za ljudska prava
Autori: Milunka Milanović, načelnik
Odeljenja za isnpekcijski nadzor, Uprava
za sprečavanje pranja novca; Jelena
Pantelić, šef Odseka za analitiku, Uprava
za sprečavanje pranja novca
Komentar ima za cilj da širu pravničku publiku upozna sa odredbama Konvencije,
najznačajnijim odlukama Evropskog suda za ljudska prava, kao i stavovima suda
koji su zauzimani u slučajevima koji se odnose na Republiku Srbiju. Uz svaki član
Konvencije kao i uz Protokole dati su stručni tekstovi u kojima autor na osnovu
dosadašnje prakse suda i svog ličnog iskustva kao zastupnik Republike Srbije,
objašnjava primenu Konvencije u praksi.
Praktikum za praktičnu primenu propisa o sprečavanju pranja novca je namenjen
obveznicima koji su dužni da sprovode mere za otkrivanje i sprečavanje
pranja novca i finansiranja terorizma: računovođe i društva za reviziju,
davaoci finansijskog lizinga, društva za osiguranje, društva za posredovanje u
osiguranju, društva za zastupanje u osiguranju i zastupnici u osiguranju koji
imaju dozvolu za obavljanje poslova životnog osiguranja, brokersko-dilerska
društva, kao i lica koja obavljaju poslove faktoringa i forfetinga.
PRIRUČNIK ZA PRAKTIČNU
PRIMENU ZAKONA O IZVRŠENJU
I OBEZBEĐENJU
PRIRUČNIK ZA PRIMENU KAPITACIJE U
OBRAČUNU PLATA ZA ZDRAVSTVENE
USTANOVE PRIMARNOG NIVOA
Autori: Jasmina Stamenković, sudija
Privrednog apelacionog suda; Ivana
Pavlović, sudija Privrednog apelacionog
suda; Mirjana Dimitrijević, sudija Prvog
osnovnog suda u Beogradu
Priručnik za praktičnu primenu Zakona o izvršenju i obezbeđenju koncipiran Ovaj priručnik je namenjen za zdravstvene radnike, kao i direktore-rukovodioce,
je na taj način da na jednom mestu, precizno, stručno i jasno objasni sve sekretare-pravnike i računovođe-ekonomiste u ustanovama primarne zdravstvene
neophodne promene i postupke koji nastaju početkom primene Zakona.
zaštite i drugim relevantnim institucijama u oblasti zdravstva. Priručnik je
pripremljen sa ciljem da na praktičan način obezbedi zakonitu primenu uvođenja
kapitacije u obračun plata zaposlenih u primarnoj zdravstvenoj zaštiti.
GODIŠNJOM PRETPLATOM NA BILO KOJI ŠTAMPANI ČASOPIS KOMPANIJE PARAGRAF
DOBIJATE 2 PRIRUČNIKA SA PRIPADAJUĆIM TEKSTOVIMA ZAKONA, UKOLIKO SE NUDE UZ PRIRUČNIK, BESPLATNO!
PRIRUČNIKE PORUČITE PREKO SAJTA www.paragraf.rs ili na tel: 011/2752-171, 2750-296
Download

Paragraf Pravni instruktor • br. 28 • septembar 2012.