58. Стеријино позорје
Нови Сад, 25. мај – 3. јун 2013.
58th Sterijino pozorje Festival
Novi Sad May, 25th – June 3rd 2013.
Отварање фестивала
Opening Ceremony of the Festival
Беседа на отварању:
Емир Кустурица, редитељ
Inauguration Speech:
Emir Kusturica, director
Рођен 1954. у близини Сарајева. Филмску режију завршио је на Филмској академији у Прагу (ФАМУ). Професионалну каријеру започиње на Телевизији Сарајево. У дугометражној играној продукцији дебитовао је
филмом Сјећаш ли се Доли Бел, насталом по сценарију Абдулаха Сидрана, 1981. За овај филм награђен је Златним лавом на Филмском фестивалу у Венецији за најбољи дебитантски филм. Отац на службеном
путу (1985), са истим сценаристом, доноси му Златну палму на Филмском фестивалу у Кану и номинацију за награду Америчке филмске академије „Оскар” за најбољи филм са неенглеског говорног подручја.
Дом за вешање снима у Македонији, а пред крај снимања чешки редитељ Милош Форман позива Кустурицу на Универзитету „Колумбија”,
САД. Један од његових америчких студената, Дејвид Еткинс, показао му
је сценарио из којег је настао Кустуричин први филм на енглеском језику, Arizona Dream (Сан о Аризони, 1993). Филм је награђен Сребрним медведом и Посебном наградом жирија на Филмском фестивалу у Берлину,
1993. Исте године први пут је члан жирија на Канском фестивалу, а
1999. председава жиријем Венецијанског филмског фестивала. Филм
Подземље (1995) доноси му је другу Златну палму Канског фестивала. Године 1998. на Венецијанском филмском фестивалу добија Сребрног
лава за најбољу режију филма Црна мачка, бели мачор. Документарни
филм Super 8 Stories говори о бенду Emir Kusturica&The No Smoking Orcherstra. Након тог остварења, 2004. у биоскопима се појавио филм Живот је чудо, најскупљи филм српске продукције. За потребе снимања
овог филма изграђен је Дрвенград. У париској опери Бастиља, 2007. први
пут је изведена његова панк-опера Време Цигана, по мотивима филма
Дом за вешање. Исте године добија Орден витеза реда уметности и књижевности, највише француско признање у области културе. Филм Завет
премијерно је приказан на Канском филмском фестивалу.
Emir Kusturica was born in 1954, near the city of Sarajevo. He graduated
from the Film Faculty of the Academy of Performing Arts in Prague (FAMU)
in 1978. After graduation he began his professional career on TV Sarajevo.
In the feature film production he debuted with the film Do You Remember
Dolly Bell, based upon a screenplay by Abdulah Sidran, in 1981. This film won
the Golden Lion at the Venice Film Festival for the best debut movie. The next
film Father Was Away on Business (1985), with the same screenwriter, brought
him the Palme d’Or at the Cannes Film Festival and was nominated for an
American Academy Award „Oscar” for the best film from non-English speaking countries.
Time of the Gypsies was filmed in Macedonia, and, at the end of the
shooting, he was eventually invited by the Czech-American director Miloš
Forman to replace him at the University of Columbia, in United States. After
leaving Bosnia and Herzegovina, he has lectured at the University of Columbia
in New York. One of his American students, David Atkins, showed him a
screenplay upon which the Kusturica’s first English-language film, Arizona
Dream (1993), was shot. The Silver Bear Award and the Special Jury Award
were given to the film at the Berlin International Film Festival in 1993. He debuted as the member of the Jury at the Cannes Film Festival in 1993, and was
named as the Jury President at the Venice Film Festival in 1999.
For his next film, Underground, which was filmed in 1995, he won the Second Palme d’Or at the Cannes Film Festival. In 1998, he won the Venice Film
Festival’s Silver Lion for best direction for his film Black Cat, White Cat. His
first film released in the 21st century was Super 8 Stories, a documentary movie
about the band Emir Kusturica & The No Smoking Orchestra. In 2004, his film
Life Is A Miracle succeeded, the most expensive movie of Serbian production.
For the purpose of this film the Drvengrad (The Wooden Town) was built. On
26 June 2007, a premiere of his punk opera Time of the Gypsies, based on his
film Time of the Gypsies, was performed in the Paris Opera House Bastille. That
same year he was awarded Medal of the Chevalier of the Order of Arts and
Letters, the France’s highest honor in the field of culture. The film Promise Me
This, directed by him, premiered at the Cannes Film Festival.
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
3
ПРОГРАМ
СУБОТА, 25. мај
ПОНЕДЕЉАК, 27. мај
18.30 часова / СНП, доњи фоаје Сцене „Јован Ђорђевић”
14. изложба позоришног плаката и графичког обликовања
Отварање изложбе, уручење награда
10.00 часова / велика сала Јеврејске општине Нови Сад (Јеврејска 11)
Над амбисима холокауста
Програм посвећен глумици Рахели Ферари
Организатори: Јеврејска општина Нови Сад и Стеријино позорје
19.00 часова / СНП, доњи фоаје Сцене „Пера Добриновић”
Отварање изложбе „Кругови”
Организатор: Ликовни круг, Петроварадин
20.00 часова / СНП, Сцена „Јован Ђорђевић”
Свечано отварање Фестивала
Беседа: Емир Кустурица
Селекција националне драме и позоришта
ЗОНА ЗАМФИРОВА
Мјузикл по делу Стевана Сремца
Композитор: Марко Грубић
Режија: Кокан Младеновић
Позориште на Теразијама Београд
НЕДЕЉА, 26. мај
10.00 часова / СНП, горњи фоаје Сцене „Јован Ђорђевић”
Сцена, маска, костим, лутка
Отварање изложбе, уручење награда
Организатор: Центар за ликовно васпитање деце и омладине
Војводине
11.00 часова / Селекција националне драме и позоришта
Округли сто: Зона Замфирова
18.00 часова / фоаје Позоришта младих
Отварање изложбе „20 година Лудуса”
Организатор: Удружење драмских уметника Србије
20.00 часова / СНП, Сцена „Јован Ђорђевић”
Селекција националне драме и позоришта
ОТЕЛО
Текст: Вилијам Шекспир
Режија: Милош Лолић
Југословенско драмско позориште Београд
4
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
11.00 часова / Селекција националне драме и позоришта
Округли сто: Отело
12.30 часова / СНП, горњи фоаје Сцене „Пера Добриновић”
Сусрет са Милосавом – Буцом Мирковићем
18.00 часова / СНП, горњи фоаје Сцене „Пера Добриновић”
Поводом годишњице
Промоција књиге Милана Ђоковића „Бранислав Нушић”
19.00 часова / СНП, горњи фоаје Сцене „Пера Добриновић”
Промоција Агенције „Лауреат”
20.00 часова / СНП, Сцена „Пера Добриновић”
Селекција националне драме и позоришта
ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
Текст: Бранислав Нушић
Режија: Оливер Фрљић
Сатиричко казалиште „Керемпух” Загреб (Хрватска)
УТОРАК, 28. мај
10.00–15.00 часова / Мултимедијална сала, Академија уметности
Позорје младих
Радионица „Метод Михаила Чехова: Стварање лика помоћу
психолошког геста и других креативних техника”, Скот Филдинг (САД)
11.00 часова / Селекција националне драме и позоришта
Округли сто: Госпођа министарка
17.00 часова / Културни центар Новог Сада
Позорје младих
Античке трагедије: Тројанке, Медеја, Антигона
Академија умјетности Бања Лука (Република Српска, БиХ)
18.00 часова / СНП, горњи фоаје Сцене „Пера Добриновић”
Дани књиге / промоција позоришних издања
15.00 часова / Студио М, горњи фоаје
Гост у Дневној соби
19.30 часова / Позориште младих
Позорје младих
А. Н. Островски, Сцене из комада Вуци и овце, Девојка без мираза, Последња жртва, Таленти и обожаваоци, Уносно место
Факултет драмских уметности Београд
17.00 часова / Културни центар Новог Сада
Позорје младих
Рајнер Вернер Фасбиндер, Жабар
Факултет драмских умјетности Цетиње (Црна Гора)
20.00 часова / Пословни центар НИС-ГАЗПРОМ НЕФТ (Народног фронта 12)
Селекција националне драме и позоришта
ЧАРОБЊАК
Текст: Федор Шили
Режија: Борис Лијешевић
Народно позориште Сомбор
22.00 часа / СНП, Сцена „Пера Добриновић”
ДА, ТО СУ БИЛИ ДАНИ!
Кабаре Небојше Дугалића и Бориса Пинговића
22.30 часoва / Студио М, горњи фоаје
Дневна соба / Living Room – интерактивна инсталација, отварање
Изложба „Само своја: Соња Савић”
Изложба „У сопственој соби: Каталин Ладик”
„Београдски период: Марина Абрамовић”
Кореографска минијатура: „Присутност”, Нејтан Котам
Уводна реч: Слободан Тишма
17.00 часова / СНП, горњи фоаје Сцене „Пера Добриновић”
Стеријанци
Милена Зупанчич, Перо Квргић и Михаило-Миша Јанкетић
18.30 часова / СНП, горњи фоаје Сцене „Пера Добриновић”
Дани књиге / промоција позоришних издања
20.00 часова / СНП, Сцена „Јован Ђорђевић”
Селекција националне драме и позоришта
ВИРУС
Текст: Синиша Ковачевић
Режија: Хакоб Казанчјан
Државно позориште младих Јереван (Јерменија)
22.00 часа / Академија уметности
Позорје младих
Софокле, Антигона
Академија уметности Нови Сад
Класа глуме на српском језику
СРЕДА, 29. мај
ЧЕТВРТАК, 30. мај
10.00–15.00 часова / Мултимедијална сала, Академија уметности
Позорје младих
Радионица „Метод Михаила Чехова: Стварање лика помоћу
психолошког геста и других креативних техника”, Скот Филдинг (САД)
10.00–15.00 часова / Мултимедијална сала, Академија уметности
Позорје младих
Радионица „Метод Михаила Чехова: Стварање лика помоћу
психолошког геста и других креативних техника”, Скот Филдинг (САД)
11.00 часова / Селекција националне драме и позоришта
Округли сто: Чаробњак
11.00 часова / Селекција националне драме и позоришта
Округли сто: Вирус
13.00 часова / СНП, горњи фоаје Сцене „Пера Добриновић”
Трибина посвећена Миодрагу Ђукићу
Саорганизатор: Удружење драмских писаца Србије
15.00 часова / Студио М, горњи фоаје
Гост у Дневној соби / Презентација рада трупе Pocha nostra
(Мексико)
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
5
17.00 часова / СНП, Сцена „Пера Добриновић”
Селекција националне драме и позоришта
ГАЛЕБ
Текст: Антон Павлович Чехов
Режија: Томи Јанежич
Српско народно позориште Нови Сад
17.00 часова / Културни центар Новог Сада
Позорје младих
Седам жанрова – играмо и плешемо
Академија уметности Београд
22.00 часа / Позориште младих
Позорје младих
Ежен Јонеско, Ћелава певачица/Лекција
Слобомир П. универзитет
Одсјек за драмску и филмску умјетност Бијељина (Република
Српска, БиХ)
ПЕТАК, 31. мај
10.00–15.00 часова / Мултимедијална сала, Академија уметности
Позорје младих
Радионица „Технике перформанса, неоколонијални и антиглобални дискурс”, Ерика Мот, трупа Pocha nostra (Мексико)
11.00 часова / Селекција националне драме и позоришта
Округли сто: Галеб
15.00 часова / Студио М, горњи фоаје
Гост у Дневној соби
17.00 часова / Мала сцена Позоришта младих
Trans Script
Javno čitanje drame Žorž Kaplan Frederika Sontaga
Организатори: Француски институт у Србији и Југословенско
драмско позориште
6
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
17.00 часова / Културни центар Новог Сада
Позорје младих
Молијер, Уображени болесник
Факултет уметности Универзитета у Приштини – Звечан–Косовска
Митровица
19.00 часова / СНП, Сцена „Пера Добриновић”
Селекција националне драме и позоришта
ГРЕБАЊЕ ИЛИ КАКО СЕ УБИЛА МОЈА БАКА
Текст: Тања Шљивар
Режија: Селма Спахић
Босанско народно позориште Зеница (БиХ), Хартефакт фонд и Битеф театар Београд
21.00 час / СНП, Камерна сцена
Селекција националне драме и позоришта
СУНЦЕ ТУЂЕГ НЕБА
Текст: Милован Мрачевић
Режија: Александар Лукач
Пулс театар Лазаревац
22.00 часа / Позориште младих
Позорје младих
Артур Шницлер, У колу
НОВА академија уметности Београд
СУБОТА, 1. јун
10.00–15.00 часова / Мултимедијална сала, Академија уметности
Позорје младих
Радионица „Технике перформанса, неоколонијални и антиглобални дискурс”, Ерика Мот, трупа Pocha nostra (Мексико)
10.00–17.00 часова / Културни центар Новог Сада, Велика сала
Међународни симпозијум „Педагогија и извођачке уметности”
11.00 часова / Селекција националне драме и позоришта
Округли сто: Гребање или Како се убила моја бака
12.30 часова / Селекција националне драме и позоришта
Округли сто: Сунце туђег неба
15.00 часова / Студио М, горњи фоаје
Гост у Дневној соби – затварање изложбе
17.00 часова / Мала сцена Позоришта младих
Trans Script
Javna diskusija: Prevođenje teatra, prevođenje kultura?
Организатори: Француски институт у Србији и Југословенско
драмско позориште
17.00 часова / Академија уметности
Позорје младих
Волфганг Хилдешхајмер, Сатови
Академија уметности Нови Сад
Класа глуме на мађарском језику
19.00 часова / СНП, Камерна сцена
Селекција националне драме и позоришта
СУНЦЕ ТУЂЕГ НЕБА / реприза
21.00 час / СНП, Сцена „Јован Ђорђевић”
Међународни програм „Кругови”
УНТЕРШТАТ
Према истоименом роману Иване Шојат Кучи
и драматизацији Нивес Мадунић Баришић
драматизацију приредили Златко Свибен и Бојан Мароти
Режија: Златко Свибен
Хрватско народно казалиште у Осијеку (Хрватска)
НЕДЕЉА, 2. јун
10.00–17.00 часова / Културни центар Новог Сада, Велика сала
Међународни симпозијум „Педагогија и извођачке уметности”
19.00 часова / СНП, Сцена „Пера Добриновић”
Селекција националне драме и позоришта
КОНСТАНТИН
Текст: Дејан Стојиљковић
Режија: Југ Радивојевић
Народно позориште Ниш и Народно позориште Београд
21.00 час / СНП, Сцена „Јован Ђорђевић”
Међународни програм „Кругови”
ОДИСЕЈ
Текст: Горан Стефановски
Режија: Александар Поповски
Копродукција: Казалиште Улисис, Бриони (Хрватска), „Гавела”, Загреб (Хрватска), Словенско народно гледалишче, Марибор (Словенија), Позориште Атеље 212 Београд, Српско народно позориште, Стеријино позорје, Театар Навигатор, Скопље (Македонија)
23.00 часа / Селекција националне драме и позоришта
Округли сто: Константин
ПОНЕДЕЉАК, 3. јун
18.00 часова / СНП, Сцена „Јован Ђорђевић”
Међународни програм „Кругови”
ОДИСЕЈ / реприза
20.00 часова / СНП, Сцена „Пера Добриновић”
Проглашење и уручење Стеријиних награда
Представа у част награђених
ХАСАНАГИНИЦА
Текст: Љубомир Симовић
Режија: Оливера Ђорђевић
Народно позориште Републике Српске Бања Лука (Република
Српска, БиХ)
11.00 часова / Међународни програм „Кругови”
Округли сто: Унтерштат
Округли сто одржава се у горњем фоајеу Сцене „Пера Добриновић”
Организатор задржава право измене програма
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
7
PROGRAMME
SATURDAY, May 25
6:30 PM / Serbian National Theatre (SNT)
14th Exhibition of Theatre Posters and Graphic Modeling
Exhibition opening, award ceremony
7:00 PM / SNT
’Circles’ Exhibition opening
Organizer: Likovni krug, Petrovaradin
8:00 PM / SNT „Jovan Đorđević” Stage
Opening Ceremony of the Festival
Inauguration Speech: Emir Kusturica
National Drama and Theatre Selection
ZONA ZAMFIROVA
Musical based on Stevan Sremac’s novel
Composer: Marko Grubić
Director: Kokan Mladenović
Terazije Theatre Belgrade
SUNDAY, May 26
10:00 AM / SNT
Stage, Mask, Costume, Puppet
Exhibition opening, award ceremony
Organizer: Centre for Visual Arts Education of Children and Youth of
Vojvodina
11:00 AM / National Drama and Theatre Selection
Round Table: Zona Zamfirova
6:00 PM / The Youth Theatre
”20 Years of Ludus” Exhibition Opening
Organizer: Association of Dramatic Artists of Serbia
8:00 PM / SNT „Jovan Đorđević” Stage
National Drama and Theatre Selection
OTHELLO
Text: William Shakespeare
Director: Miloš Lolić
Yugoslav Drama Theatre Belgrade
8
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
MONDAY, May 27
10:00 AM / Large hall of Jewish community Novi Sad (11 Jevrejska Street)
Over the Abyss of the Holocaust
Programme for the actress Rahela Ferari
Organizers: Jewish Community Novi Sad & Sterijino Pozorje
11:00 AM / National Drama and Theatre Selection
Round Table: Othello
12:30 PM / SNT
Meeting with Milosav – Buca Mirković
6:00 PM / SNT
On the anniversary of Branislav Nušić (1864–1913–2013)
Presentation of the book ’Branislav Nušić’ by Milan Đoković
7:00 PM / SNT
Agency „Laureat” / Presentation
8:00 PM / SNT „Pera Dobrinović” Stage
National Drama and Theatre Selection
THE CABINET MINISTER’S WIFE
Text: Branislav Nušić
Director: Oliver Frljić
Satirical Theatre ’Kerempuh’ Zagreb (Croatia)
TUESDAY, May 28
10:00 AM-15:00 PM / Multimedia Hall, The Academy of Arts
Pozorje of the Young
Workshop „Michael Chekhov Method: The Psychological Gesture
and Other Techniques for Characterization”, Scott Fielding (USA)
11:00 AM / National Drama and Theatre Selection
Round Table: The Cabinet Minister’s Wife
5:00 PM / Cultural Centre of Novi Sad
Pozorje of the Young
Classical Tragedies: Trojan Women, Medea, Antigone
Academy of the Arts Banja Luka (BiH, Republic of Srpska)
6:00 PM / SNT
The Days of Books / Presentation of theatre publications
1:00 PM / SNT
Tribute to Miodrag Đukić
Coorganizer: The Assosiation of Dramatic Writers of Serbia
7:30 PM / The Youth Theatre
Pozorje of the Young
A. N. Ostrovsky, Scenes of Plays Wolves and Sheep, A Girl
Without a Dowry, The Last Victim, Talents and Admirers,
Paying Place
The Faculty of Dramatic Arts Belgrade
3:00 PM / The M Studio
The Guest in Living Room
8:00 PM / NIS-GAZPROM NEFT Business Centre
National Drama and Theatre Selection
THE WIZARD
Text: Fedor Šili
Director: Boris Liješević
National Theatre Sombor
10:00 PM / SNT „Pera Dobrinović” Stage
YES, THOSE WERE THE DAYS
Nebojša Dugalić & Boris Pingović cabaret
10:30 PM / The M Studio
Living Room – Interactive Installation, opening
Exhibition „On her own: Sonja Savić”
Exhibition ’In my own room: Katalin Ladik’
Exhibition ’The Belgrade Period: Marina Abramović’
Choreographic miniature: „Presence”, Nathan Cottam
Introduction Speech: Slobodan Tišma
WEDNESDAY, May 29
10:00 AM-15:00 PM / Multimedia Hall, The Academy of Arts
Pozorje of the Young
Workshop „Michael Chekhov Method: The Psychological Gesture
and Other Techniques for Characterization”, Scott Fielding (USA)
11:00 AM / National Drama and Theatre Selection
Round Table: The Wizard
5:00 PM / Cultural Centre of Novi Sad
Pozorje of the Young
Rainer Werner Fassbinder, Katzelmacher
The Faculty of Dramatic Arts Cetinje (Montenegro)
5:00 PM / SNT
The Sterijans
Milena Zupančič, Pero Kvrgić & Mihailo Miša Janketić
6:30 PM / SNT
The Days of Books / Presentation of theatre publications
8:00 PM / SNT „Jovan Đorđević” Stage
National Drama and Theatre Selection
VIRUS
Text: Siniša Kovačević
Director: Hakob Ghazanchyan
The Yerevan State Youth Theatre (Armenia)
10:00 PM / The Acadamy of Arts
Pozorje of the Young
Sophocles, Antigone
The Academy of Arts Novi Sad
Serbian language group
THURSDAY, May 30
10:00 AM-15:00 PM / Multimedia Hall, The Academy of Arts
Pozorje of the Young
Workshop „Michael Chekhov Method: The Psychological Gesture
and Other Techniques for Characterization”, Scott Fielding (USA)
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
9
11:00 AM / National Drama and Theatre Selection
Round Table: Virus
3:00 PM / The M Studio
The Guest in Living Room / Presentation of La Pocha Nostra
Troupe (Mexico)
5:00 PM / SNT „Pera Dobrinović” Stage
National Drama and Theatre Selection
THE SEAGULL
Text: Anton Pavlovich Chekhov
Director: Tomi Janežič
Serbian National Theatre Novi Sad
5:00 PM / Cultural Centre of Novi Sad
Pozorje of the Young
The Seven Genres – Dancing and Playing
The Academy of Arts Belgrade
10:00 PM / The Youth Theatre
Pozorje of the Young
Eugene Ionesco, The Bald Soprano/The Lesson
The Slobomir P. University
Department of Dramatic and Film Art Bijeljina (BiH, Republic of
Srpska)
FRIDAY, May 31
10:00 AM-15:00 PM / Multimedia Hall, The Academy of Arts
Pozorje of the Young
Workshop „Performance techniques: Neo-Colonial and antiglobalization discourses”, Erica Mott, La Pocha Nostra Troupe
(Mexico)
11:00 AM / National Drama and Theatre Selection
Round Table: Seagull
3:00 PM / The M Studio
The Guest in Living Room
10
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
5:00 PM / The Youth Theatre – Little Stage
Trans Script
Public reading: George Kaplan by Frédéric Sonntag
Organizers: Institut français de Serbie & Yugoslav Drama Theatre
5:00 PM / Cultural Centre of Novi Sad
Pozorje of the Young
Moliere, The Imaginary Invalid
The Faculty of Arts, University of Priština – Zvečan – Kosovska Mitrovica
7:00 PM / SNT „Pera Dobrinović” Stage
National Drama and Theatre Selection
SCRATCHING OR HOW MY GRANDMOTHER KILLED HERSELF
Text: Tanja Šljivar
Director: Selma Spahić
Bosnian National Theatre Zenica (BiH), Heartefact Fund Belgrade &
Bitef Theatre Belgrade
9:00 PM / SNT, Chamber Stage
National Drama and Theatre Selection
SUN OF THE FOREIGN SKY
Text: Milovan Mračević
Režija: Aleksandar Lukač
The Pulse Theatre Lazarevac
10:00 PM / The Youth Theatre
Pozorje of the Young
Arthur Schnitzler, La Ronde
The New Academy of Arts Belgrade
SATURDAY, June 1
10:00 AM-3:00 PM / Multimedia Hall, The Academy of Arts
Pozorje of the Young
Workshop „Performance techniques: Neo-Colonial and antiglobalization discourses”, Erica Mott, La Pocha Nostra Troupe
(Mexico)
10:00 AM-5:00 PM / Cultural Centre of Novi Sad
International symposium „Pedagogy and Performing Arts”
11:00 AM / National Drama and Theatre Selection
Round Table: Scratching or How My Grandmother Killed Herself
12:30 PM / National Drama and Theatre Selection
Round Table: Sun of the Foreign Sky
3:00 PM / The M Studio
The Guest in Living Room – closing exhibition
5:00 PM / The Youth Theatre – Little Stage
Trans Script
Public discussion: Translating theatre, translating cultures?
Organizers: Institut français de Serbie & Yugoslav Drama Theatre
5:00 PM / The Academy of Arts
Pozorje of the Young
Wolfgang Hildesheimer, The Clocks
The Academy of Arts Novi Sad
Hungarian language group
7:00 PM / SNT, Chamber Stage
National Drama and Theatre Selection
SUN OF THE FOREIGN SKY/ Second Showing
9:00 PM / SNT „Jovan Đorđević” Stage
International Selection Circles
UNTERSTADT
Based on Ivana Šojat Kuči novel and Nives Manudić Barišić dramatization, dramatized by Zlatko Sviben & Bojan Marotti
Director: Zlatko Sviben
Croatian National Theatre Osijek (Croatia)
SUNDAY, June 2
10:00 AM-5:00 PM / Cultural Centre of Novi Sad
International symposium ’Pedagogy and Performing Arts’
7:00 PM / SNT „Pera Dobrinović” Stage
National Drama and Theatre Selection
CONSTANTINE
Text: Dejan Stojiljković
Director: Jug Radivojević
National Theatre Niš & National Theatre Belgrade
9:00 PM / SNT „Jovan Đorđević” Stage
International Selection Circles
ODYSSEUS
Text: Goran Stefanovski
Director: Aleksandar Popovski
Coproduction: Ulysses Theatre Brioni (Croatia), ’Gavella’ Zagreb
(Croatia), Slovenian National Theatre Maribor (Slovenia), Atelier 212
Theatre Belgrade, Serbian National Theatre, Sterijino Pozorje, Navigator Theatre Skopje (Macedonia)
11:00 PM / National Drama and Theatre Selection
Round Table: Constantine
MONDAY, June 3
6:00 PM / SNT „Jovan Đorđević” Stage
International Selection Circles
ODYSSEUS / Second Showing
8:00 PM / SNT „Pera Dobrinović” Stage
Sterija Award Ceremony
Performance in Honour of the Award Winners
HASAN-AGA’S WIFE
Text: Ljubomir Simović
Director: Olivera Đorđević
National Theatre of the Republic of Srpska Banja Luka (BiH, Republic
of Srpska)
11:00 AM / International Selection Circles
Round Table: Unterstadt
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
11
Селекција националне драме и позоришта
The National Drama and Theatre Selection
Селектор
Selector
Игор Бојовић
Igor Bojović
У корпусу 70 представа које су конкурисале за учешће на овогодишњем
Стеријином позорју, поштујући затечене пропозиције, као селектор акценат сам стављао, пре свега, на домаћи драмски текст, на праизведбе, од
којих су се четири нашле у селекцији (Федор Шили, Чаробњак, Милован
Мрачевић, Сунце туђег неба, Тања Шљивар, Гребање или Kако се убила
моја бака и Дејан Стојиљковић, Константин), драме наших аутора које се
изводе у иностранству (Синиша Ковачевић, Вирус, Јереван и Бранислав
Нушић, Госпођа министарка, Загреб), једно дело које припада домаћој
драмској класици (Стеван Сремац, Зона Замфирова) и две представе еминентних домаћих позоришта рађене по страном тексту а које се могу третирати као нова читања драмских класика (Отело, ЈДП Београд и Галеб,
СНП Нови Сад).
Почетак ове, у последњих неколико година најтеже позоришне сезоне,
карактерисала су бројна извођења Нушићевих комада и тада сам веровао
да ћу цео један блок у селекцији посветити нашем највећем комедиографу. Но, како је сезона одмицала, појављивало се све више нових представа од којих су неколико биле и праизведбе савремених драмских текстова којима сам, свакако, дао предност. Нушићеве комаде ове године
имао сам прилику да гледам и у иностранству (Бриони, Загреб, Софија), а
две су изузетно занимљиве луткарске представе (Позориште младих Нови
Сад и Луткарски театар Софија). Из овог блока посебно бих скренуо пажњу на представу Покојник студената ФДУ Београд, која се изводи у Југословенском драмском позоришту у даровитој режији Игора Вука Торбице,
која драматуршки изузетно занимљиво измешта радњу у седамдесете
године прошлог века и плени шармом и младалачком енергијом целог ансамбла. Због већ наведених разлога, нажалост, ову представу нисам успео
да уврстим у програм Позорја.
У нашем позоришном животу као посебно значајно истакао бих све
већу присутност фондације Хартефакт, која већ неколико година заредом
„производи” нове драмске писце и нове текстове од којих ћемо један (Гребање Тање Шљивар) имати прилике да видимо и ове године.
Захваљујући разноликости у приступу, готово у свим представама у
овогодишњој селекцији сучелиће се различите поетике, визуелни изрази,
различити начини мишљења, што ме, као драмског писца који и као селектор трага за драмским сукобом, неизмерно радује.
Због фокуса на праизведбе класичних драмских комада и других концептуалних ограничења, ове године нажалост у селекцији није било простора за текстове писане по мотивима романа, за драматизације и адап-
тације, као и за бројне пројекте рађене по текстовима страних аутора. Због
тога у званичну селекцију нисам уврстио неколико представа које сматрам веома значајним, а међу њима посебно издвајам Маја и ја и Маја Милана Марковића, мултидисциплинарни пројекат Битеф театра рађен по
мотивима романа Маја и ја и Маја Сретена Угричића и серију сликовница Марсела Марлијеа и Жилбера Делаја у режији Ање Суше, потом једну
од вероватно најбољих драматизација прозе Данила Киша Пост скриптум Црногорског народног позоришта у адаптацији и режији Варје Ђукић, као и изузетно занимљиву инсценацију мађарског комада Мали Геза
Народног позоришта Пирот у режији Стевана Бодроже.
Управном одбору предлажем да у овогодишњу селекцију Стеријиног
позорја уврсти следеће представе:
СЕЛЕКЦИЈА НАЦИОНАЛНЕ ДРАМЕ И ПОЗОРИШТА
ВИРУС, текст Синиша Ковачевић, режија Хакоб Казанчјан, Државно позориште младих Јереван (Јерменија)
Извођење познатог и контроверзног комада још познатијег и контроверзнијег аутора Синише Ковачевића у Јеревану (Јерменија), није само занимљиво на нивоу егзотике (лекари у представи носе беле мантије са капуљачама које неодољиво подсећају на јерменске свештенике – монофизите) већ и из аспекта новог читања овог дела у режији Хакоба Казанчјана, најетаблиранијег јерменског редитеља чија репутација превазилази немирне границе земље из које потиче.
ГОСПОЂА МИНИСТАРКА, текст Бранислав Нушић, режија Оливер
Фрљић, Сатиричко казалиште „Керемпух” Загреб (Хрватска)
Још једно дело домаћег аутора које се изводи у иностранству, истовремено је и једна од најбољих Министарки које се тренутно могу видети у позоришту. Играна у чувеном „Керемпуху” у Загребу, на екавском и
са хрватским титловима, у ритму у ком се сцене смењују готово филмском
брзином, већ месецима изазива салве смеха и аплауза у препуној сали,
потврђујући тезу да оно што је у уметничком смислу добро урађено не
мора нужно да буде и некомерцијално. Верујем да ће такав утисак оставити и у Новом Саду.
КОНСТАНТИН, текст Дејан Стојиљковић, режија Југ Радивојевић,
Народно позориште Ниш и Народно позориште Београд
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
13
Први драмски текст Дејана Стојиљковића, широј јавности познатог и као
аутора романа Константиново раскршће, праизведбом коју су пратиле
бројне непозоришне околности изазвао је праву буру у културној јавности. Биографски комад о цару Константину веома прецизно је режирао
Југ Радивојевић, градећи заједно са сценографом Александром Денићем
и костимографима Бојаном Никитовић и Стефаном Савковићем изузетно
занимљиво ликовно дизајнирану представу. Као селектор који овом селекцијом прави пресек позоришних дешавања у протеклој сезони, на ову
представу гледаћу и у феноменолошком смислу, сматрајући да продукционо један од највећих пројеката у новијој историји српског театра завређује да прође кроз координатни систем стручне критике, стручног жирија и публике Стеријиног позорја.
ЗОНА ЗАМФИРОВА, по делу Стевана Сремца, композитор Марко
Грубић, текст, сонгови и режија Кокан Младеновић, Позориште на Теразијама Београд
Одличан мјузикл Позоришта на Теразијама прави је избор за отварање
Стеријиног позорја. Ову представу карактеришу изузетно добра и иновативна драматуршка и музичка решења ауторског тима предвођеног Коканом Младеновићем, приближавајући је сензибилитету савременог гледаоца. Надахнута игра великог ансамбла на премијери никога у публици
није оставила равнодушним.
ЧАРОБЊАК, текст Федор Шили, режија Борис Лијешевић, Народно позориште Сомбор
Праизведба изузетно занимљиве драме Федора Шилија, поигравајући
се биографским чињеницама, фиктивним догађајима и књижевним делом
Томаса Мана, изузетно вешто гради један, само наизглед, биографски комад чија прича тече једноставно и пријемчиво, што се у овој врсти драматургије изузетно тешко постиже. Једноставност у игри надахнутог глумачког ансамбла предвођеног Сашом Торлаковићем и Светозаром Цветковићем свакако омогућава режија Бориса Лијешевића, који тежину теме
олакшава хумором, ни у једном тренутку не прелазећи границу доброг
укуса. Из свега овог настала је интерактивна представа у којој гледалац
постаје не само активни учесник већ и сустваралац.
СУНЦЕ ТУЂЕГ НЕБА, текст Милован Мрачевић, режија Александар
Лукач, Пулс театар Лазаревац
„Нови комад новог писца у најмлађем професионалном позоришту у
Србији”, како каже редитељ Александар Лукач у програму представе,
води нас у свет наших печалбара с почетка прошлог века. То је драма-
14
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
туршки вешто вођена прича о судбинама свих оних који су, у потрази за
бољим животом, напустили родну земљу и заузврат добили веома тежак
живот, у овом случају у руднику у Канади. Иако је рађена у реалистичном
маниру, у духу аристотеловске драматургије са веома добро профилисаним карактерима ликова и са изоштреним драмским сукобима (за то сигурно има заслуге и драматург Ивана Димић), драматургије коју смо,
склони разним трендовима, помало потиснули и заборавили, представу
коју је редитељ Лукач занимљиво сценски уприличио, у целини треба сагледавати као метафору о усуду једног народа.
ГРЕБАЊЕ ИЛИ КАКО СЕ УБИЛА МОЈА БАКА, текст Тања Шљивар,
режија Селма Спахић, Босанско народно позориште Зеница (Босна и
Херцеговина), Хартефакт фонд и Битеф театар Београд
Када се суочимо с насиљем међу децом које настаје под директним утицајем окружења огрезлог у национализам, ригидног образовног система
који контролишу етничке групе и када, на све то, додамо поремећен систем вредности у којем живимо, добијамо тематски оквир дипломске драме Тање Шљивар, овдашњој публици познате и по комаду Пошто паштета који се с успехом игра у Атељеу 212. Радња драме Гребање смештена је у једну школу у Бања Луци у време деведесетих година прошлог
века, рекло би се – у идеалан и простор и време за овакву тему. Но, место догађања свакако би се могло изместити и у било коју другу земљу која
се суочава или се суочавала с оваквим проблемима. Ово је комад који
уверљиво говори о генерацији која је одрастала у ратним околностима,
а којој припадају и ауторка Тања Шљивар и редитељка Селма Спахић.
ГАЛЕБ, текст Антон Павлович Чехов, режија Томи Јанежич, Српско
народно позориште Нови Сад
И те како ново читање Чеховљевог Галеба у режији Томија Јанежича
није само класична представа већ и изузетно необичан позоришни доживљај. Шеснаест месеци припремана представа изводи се у четири
дела и траје шест и по сати. Сваки део овог истраживачког подухвата је
засебна целина и могао би се изводити као посебна представа која код
свих присутних у публици изазива опречна осећања.
ОТЕЛО, текст Вилијам Шекспир, режија Милош Лолић, Југословенско драмско позориште Београд
Једна од свакако најбољих Шекспирових драма у инсценацији Милоша Лолића дошла је до пуног изражаја захваљујући управо његовој сведеној и огољеној режији као и врхунском извођењу глумаца предвођених
Војином Ћетковићем и Николом Ђуричком. Изненађујућа једноставност
у редитељском поступку учинила је да се и публика осети као непосредни учесник у представи која је обележила сезону.
МЕЂУНАРОДНИ ПРОГРАМ КРУГОВИ
ОДИСЕЈ, текст Горан Стефановски, режија Александар Поповски,
Казалиште Ulysses Бриони (Хрватска), Позориште Атеље 212 Београд,
Градско драмско казалиште „Gavella” Загреб (Хрватска), Српско народно позориште Нови Сад, Словенско народно гледалишче Марибор (Словенија), Театар Навигатор Скопље (Македонија) и Стеријино
позорје Нови Сад
УНТЕРШТАТ, по роману Иване Шојат Кучи, драматизација Нивес
Мадунић Баришић, режија Златко Свибен, ХНК Осијек (Хрватска)
Представа Одисеј која је рађена у копродукцији Стеријиног позорја и
неколико позоришта из земље и иностранства, „наметнула” је и тему
повратак кући у коју се веома добро уклопила представа Unterstadt
Хрватског народног казалишта, која говори о судбини једне немачке породице за време и после Другог светског рата и која ће, верујем, изузетно добрим наступом многобројног ансамбла и прецизном режијом Златка Свибена, иако се изводи ван конкуренције, обележити овогодишње Позорје.
Управном одбору предлажем да се у част награђених, ван конкуренције,
изведе представа Љубомира Симовића Хасанагиница Народног позоришта Републике Српске Бања Лука, коју је по делу нашег највећег савременог драмског писца и песника, веома модерно али по дело неоптерећујуће инсценирала Оливера Ђорђевић.
Игор Бојовић, селектор
SELECTOR’S REPORT
Within the corpus of 70 performances that have applied for participation in
this year’s Sterijino pozorje, respecting the existing propositions, I put emphasis,
as a selector, primarily on the domestic drama, whereof there are four premieres in this selection (Fedor Šili, The Wizard, Milovan Mračević, Sun of the
foreign sky, Tanja Šljivar, Scratching or how my grandmother killed herself and
Dejan Stojiljković, Constantine), plays of our authors performed abroad (Siniša
Kovačević, Virus, Yerevan and Branislav Nušić, The Minister’s Wife, Zagreb), a
work belonging to the domestic drama classics (Stevan Sremac, Zona Zamfirova) and two prominent local theater plays, based on foreign texts, which can
be treated as a new reading of classical plays (Othello, JDP, Belgrade and Galeb,
SNP, Novi Sad).
The beginning of this theater season, the most difficult one in a few recent
years, was characterized by a number of plays by Nušić, and so I believed that
I would have dedicated an entire block in the selection to our largest comedy writer. But, as the season wore on, more and more new plays appeared
whereof there were a couple of premieres of contemporary plays, to which I,
of course, gave the priority. This year I also had the opportunity to watch
Nušić’s plays abroad (Brioni, Zagreb, Sofia), and two of them are very interesting puppet shows (Youth Theatre, Novi Sad and Puppet Theatre, Sofia). From
this particular block I would call a special attention to the performance of students of FDU Belgrade – The Deceased, which is staged at the Yugoslav Drama Theatre, in a gifted direction by Igor Vuk Torbica, which displaces the action into 1970s in a dramatically extremely interesting way, captivated by its
charm and youthful energy of the whole ensemble. Unfortunately, due to the
reasons already mentioned above, I was not able to include this performance
in the Pozorje program.
In our theater life, I would point out, as a matter of the highest importance,
the increasing presence of the Heartefact Fund, which has been, for several
successive years, „producing” new playwrights and new texts whereof there is
one (Scratching by Tanja Šljivar) which we will have an opportunity to see again
this year.
Thanks to the diversity of approach, in almost all the performances in this
year’s selection, there is a multitude of poetics, visual expressions, different
ways of thinking, confronting each other, which is immensely gratifying for me,
as a playwright and as a selector who is looking for a dramatic conflict.
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
15
Owing to this year’s focus on the premiere of classical plays and other conceptual limitations, unfortunately, there was no space in this selection for
texts based on novels, for dramatizations and adaptations, as well as numerous projects based on writings by foreign authors. Therefore, I have not
included a few plays that I consider very important in the official selection,
and among them I would particularly single out Maya and I and Maya by Milan Marković, a multidisciplinary project of the Bitef theatre, which production is based on the novel Maya and I and Maya by Sreten Ugričić, and a series of picture books by Marcel Marlier and Gilbert Delahaye, directed by Anja
Suša, followed by probably one of the best dramatization acts of the Danilo Kiš’s prose – Post Scriptum of the Montenegrin National Theatre, adapted and directed by Varja Djukić, as well as the extremely interesting staging
of the Hungarian play Little Geza, performed by Pirot National Theatre and
directed by Stevan Bodroža.
I herewith propose to the Main Board that in this year’s selection of Sterijino Pozorje the following performances should be included:
THE NATIONAL DRAMA AND THEATRE SELECTION
VIRUS, text Siniša Kovačević, director Hakob Ghazanchyan, The Yerevan State Youth Theatre (Armenia)
Performing the famous and controversial drama by even more famous and
controversial author Siniša Kovačević in Yerevan (Armenia), is not only interesting to the level of exoticism (in the play doctors wear white robes with
hoods, thus bearing an irresistible resemblance to the Armenian priests –
Monophysites), but also from the perspective of a new reading of this piece,
directed by Hakob Kazanchyan, the most esteemed Armenian director, whose
reputation transcends the troubled borders of his country of origin.
THE CABINET MINISTER’S WIFE, text Branislav Nušić, director Oliver
Frljić, Satirical Theatre „Kerempuh”, Zagreb (Croatia)
Yet another work of national artist which is being performed abroad, it is also
one of the best Minister’s Wifes who can currently be seen in the theater.
Played in the famous „Kerempuh” in Zagreb, in Ecavian sub-dialect and with
Croatian subtitle, in the rhythm of rapid succession by almost film speed, it is
causing outburst of laughter and applausing for months, in the crowded hall,
thus confirming the theory that what is well done in the artistic sense, may not
necessarily be non-commercial. I believe the same impression will be also
made in Novi Sad.
16
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
CONSTANTINE, text Dejan Stojiljković, director Jug Radivojević, The
National Theatre Niš and The National Theatre Belgrade
The first play by Dejan Stojiljković, well-known to the general public as the
author of the novel Constantine’s Crossing, with its premiere, following by numerous nontheatrical conditions, caused real storm in the cultural community. The biographical piece about the emperor Constantine was directed very
precisely by Jug Radivojević, while building a highly interesting, artistically designed performance, together with Aleksandar Denić, the set designer and Bojan Nikitović and Stefan Savković, the costume designers.
As a selector who makes a cross-section of theater events in the preceding
season, I will also watch this show from the phenomenological perspective,
having claimed that one of the greatest projects in the recent history of the
Serbian Theatre, considering the production, deserves to be passed through
the coordinate system of professional critics, the expert jury and the audience
of the Sterijino Pozorje.
ZONA ZAMFIROVA, based on the novel of Stevan Sremac, composed
by Marko Grubić, songs arrangement and direction by Kokan Mladenovic,
Terazije Theatre Belgrade
The excellent musical of Terazije Theatre is the perfect choice to open Sterijino Pozorje. This performance is characterized by highly good and innovative
dramaturgical and musical solutions of the team of authors led by Kokan
Mladenović, thus bringing it to the sensibility of the modern viewer. The inspired play of the large ensemble at the premiere left no one indifferent.
THE WIZARD, text Fedor Šili, director Boris Liješević, National Theatre
Sombor
The premiere of the extremely interesting drama by Fedor Šili, while
playing wih the biographical facts, fictional events and writings of Thomas
Mann, builds up in a greatly skillful manner, ostensibly, a biographical
piece, the story of which flows easily and receptively, that is extremely difficult to achieve in this kind of drama. The simplicity of the play of the inspired ensemble, led by Saša Torlaković and Svetozar Cvetković, is certainly enabled by direction of Boris Liješević, who alleviates the complexity of
the subject with the use of humor, at any time not exceeding the limits of
good taste. From all these circumstances, an interactive performance has
risen, in which the spectator becomes not only an active participant, but also
the co-creator.
SUN OF THE FOREIGN SKY, text Milovan Mračević, director Aleksandar
Lukač, The Pulse Theatre, Lazarevac
„A new piece by the youngest author in the youngest professional theater
in Serbia”, as the director Aleksandar Lukač claims in the performance program,
introduces us into the world of our migrant workers from the beginning of the
20th century. It is, dramatically, a skillfully guided story about the fate of all
those persons, who, in search of a better life, have left his native land and in
return got a gravely hard life, in this case, the mine in Canada. Even though
done in a realistic manner, in the spirit of Aristotelian dramaturgy, with highly profiled characters and sharpened dramatic conflict (for which the dramaturge Ivana Dimić definitely has merit), the dramaturgy which we have, being inclined to various trends, slightly held back and forgotten, the performance that the director Lukač has staged in an exciting manner, should be observed as a metaphor for the fate of a nation, on the whole.
SCRATCHING OR HOW MY GRANDMOTHER KILLED HERSELF, text Tanja
Šljivar, director Selma Spahić, Bosnian National Theatre, Zenica (Bosnia
and Herzegovina), Heartefact Fund and Bitef theatre, Belgrade
When we face violence among children, which arises as a result of the direct influence of the background sank into nationalism, the rigid educational
system controlled by ethnical groups and, when we add to all this a troubled
system of values within which we live, we get the topical framework of the
graduation play of Tanja Šljivar, also known to the local audience for her play
How much is Pate? which is successfully played in Theatre Atelje 212. The plot
of the drama Scratching takes place in a school in Banja Luka, during 1990s,
one would say – in ideal space and time for such a topic. Nonetheless, the
place of action might be certainly displaced in any other country that is either currently facing or has earlier faced such problems. This is the play that
convincingly addresses the generation that has grown up in warlike circumstances, to which both the playwright Tanja Šljivar and the director Selma
Spahić belong.
THE SEAGULL, text Anton Pavlovich Chekhov, director Tomi Janežič,
Serbian National Theatre, Novi Sad
Unquestionably, the new reading of Chekhov’s Seagull, directed by Tomi
Janežič, is not only a classical play, but also an extraordinary unusual dramatical experience. The play, having been prepared for sixteen months, is performing in four parts and lasts six and a half hours. Each part of this research
project is a totality for itself and it might be performed as a special show, able
to induce opposing feelings in the audience as a whole.
Certainly one of the best Shakespeare’s plays, staged by Milos Lolić, has
reached its full potential thanks to its neat and exposed direction, as well as
the supreme acting performance, leading by Vojin Ćetković and Nikola Đuričko.
Surprising simplicity in the direction process made the viewers feel like direct
participants in the show that has marked the whole season.
INTERNATIONAL PROGRAM CIRCLES
ODYSSEUS, text Goran Stefanovski, director Aleksandar Popovski,
Kazalište Ulysses Brioni (Croatia), Theatre Atelje 212, Belgrade, GDK
Gavella, Zagreb (Croatia), SNT, Novi Sad, SNG, Maribor (Slovenia), Theatre Navigator, Skopje (Macedonia) and Sterijino pozorje, Novi Sad
UNTERSTADT, based on the novel by Ivana Šojat Kuči, dramatization
Nives Madunić Barišić, director Zlatko Sviben, HNK Osijek (Croatia)
The play Odysseus, made in co-production between Sterijino Pozorje and
several theatres from Serbia and abroad, has „imposed” the issue of coming
home, into which the play Unterstadt by Croatian National Theatre excellently fits, describing the fate of a German family, during the Second World War
and aftermath. By the extremely good stage appearance of its multi-membered
ensemble and precise direction of Zlatko Sviben, though being performed out
of competition, this play will, I believe, mark this year’s Pozorje.
To the Main Board I suggest that, in honour of the awarded ones, the play
Hasan-Aga’s Wife by Ljubomir Simović, in the performance of National Theatre of Republic of Srpska, Banja Luka, should be staged, out of competition,
which was, based on the opus of our greatest playwright and poet, set up by
Olivera Djordjević, in a pretty modern way, yet without burdening the play itself.
Igor Bojović, Selector
OTHELLO, text William Shakespeare, director Miloš Lolić, Yugoslav
Drama Theatre, Belgrade
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
17
Игор Бојовић
Бојовић је завршио Факултет драмских уметности у Београду – одсек
Драматургија (1995) и Интернационалну школу за драмске писце Краљевског дворског позоришта Лондон (1997). Радио као директор драме и драматург Црногорског народног позоришта у Подгорици, а од 1998. до 2012.
управник je Позоришта лутака „Пинокио” у Земуну. Поред француског, драме су му преведене и на бугарски, македонски, италијански, енглески и руски језик. Драмски текст за децу Црвенкапа уврштен је у школски програм за
четврти разред основне школе и објављен је у читанци за IV разред.
Значајнији драмски текстови и извођења: Извањац, Happy End, Женидба краља Вукашина, Бајка о цару и славују, Баш Челик, Петар Пан, Мачор у чизмама, Шаргор, Црвенкапа, Пепељуга и др. извођени су на сценама
скоро свих позоришта у земљи. У Royal Court театру у Лондону изведена му
је драма Happy End (1997), у АТФ театру у Софији Мртва природа (1994), у
Gare Au Theatre у Паризу драма Босански лонац у Паризу (2001), Баш Челик
у Витебску у Белорусији (2005).
ТВ серије (сценариста): Снови од шпер-плоче (р. Павле Рашковић, ТВ
Пинк, 1995); Добро вече, децо (р. Дејан Ћорковић, РТС, 1996); Улица добре
воље (р. Данило Вукотић, Дечји канал „Бонарт”, 2000); Чудило се чудило (РТС,
анимирана ТВ серија за децу).
Филм (сценариста и косценариста): Нож, по роману Вука Драшковића
(р. Мирослав Лекић, 1999); Рат уживо (р. Дарко Бајић, 2000); Лавиринт (р.
Мирослав Лекић, 2002).
Радио драме: Петар Пан (р. Златко Паковић, Радио Београд, 1995); Лепотица и звер (р. Божидар Ђуровић, Радио Београд, 1997).
Значајније награде: Стеријина награда Стеријиног града за текст савремене комедије, за херојску комедију Мачор у чизмама, 1995; Стеријина награда за савремени драмски текст, за драму Извањац, 1996; Награда „Исак Самоковлија” за драму Лавиринт, 1985; Награда Народног позоришта у Београду за драму Извањац, 1993; Награда „Бранислав Нушић” за драму Друго рођење Јованово (Извањац), 1993; Награда за најбољи драмски текст на Фестивалу позоришта за дјецу Котор за драму Женидба краља Вукашина, 1998; Награда „Јосип Колунџић” Факултета драмских уметности у Београду, за драму Извањац, 1993; Награда „Божидар Валтровић” за драму
Баш Челик, 1993; Награда „Драгиша Кашиковић” за драму Дивче, 1995; Награда за
најбољи текст за представу Бајке мог детињства на 32. сусретима професионалних
позоришта лутака Србије, Земун, 1999; Друга награда за филмски сценарио Нож на
Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој бањи, 1999; Награда за најбољу адаптацију за сценарио филма Нож од Удружења руских писаца на Фестивалу „Златни витез” у Москви; Награда за најбољи текст за представу Женидба краља Вукашина на
33. сусретима професионалних позоришта лутака Србије, Суботица, 2000; Награда
за најбољи текст за представу Црвенкапа на 36. сусретима професионалних позоришта лутака Србије, Ниш, 2003; Змајева награда за укупан допринос драмском стваралаштву за децу, Нови Сад, 2004; Награда за најбољи текст за представу Ружно паче
на Дечјем позоришном фестивалу „Позориште Звездариште”, Београд, 2007; Награда за животно дело Мали принц на 17. међународном фестивалу позоришта за децу
у Суботици, 2010.
18
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Igor Bojović
Bojović graduated from the Faculty of Performance Arts in Belgrade – Department of Dramaturgy (1995) and International School for Playwrights at the Royal Court Theatre in London (1997). He worked as a Director of Drama and Dramaturge at the Montenegrin National Theatre in Podgorica, and from 1998 until 2012 as the head of the Puppet Theatre Pinocchio in Zemun. Beside French,
his plays have been translated to Bulgarian, Macedonian, Italian, English and Russian. The text for children Red Ridinghood was included in the programme of the
fourth grade of elementeary school and published in the Reader.
More significants plays and performances: Izvanjac, Happy End, Marriage
of King Vukašin, FairyTaleaboutaKingandaNightingale, Baš Čelik, Peter Pan, Puss
in Boots, Šargor, Red Ridinghood, Cinderella etc. which were performed on stages of almost all the theatres in Serbia. In Royal Court theatre in London his play
Happy End was performed (1997), and in ATF Theatre in Sophia Still Life (1994),
In Gare Au Theatre in Paris the play Bosnian Pot in Paris (2001), Baš Čelik in Vitebsk in Belarus (2005).
TV series (screenwriter): Plywood Dreams, director: Pavle Rašković, TV Pink,
1995; Good Evening, Children, director: Dejan Ćorković, RTS, 1996; The Street of
Good Hope, director: Danilo Vukotić, Children’s Channel „Bonart”, 2000; Wonder
Has Wondered, RTS, animated TV series for children
Film (screenwriter or co-screenwriter): Knife, after the novel by Vuk
Drašković, director: Miroslav Lekić, 1999; War Alive, director: Darko Bajić, 2000;
Labyrinth, director: Miroslav Lekić, 2002.
Radio dramas: Peter Pan, diretor: Zlatko Paković, Radio Belgrade, 1995; Beauty and the Beast, director: Božidar Đurović, Radio Belgrade, 1997.
More significant awards: Sterija’s Award at Sterija’s City for a contemporary comedy
text, for the heroic comedy Puss in Boots, 1995; Sterija’s Award for contemporary play, for
the play Izvanjac, 1996; Award „Isak Samokovlija” for the play Labyrinth, 1985; Award of
the National Theatre in Belgrade for the play Izvanjac, 1993; Award „Branislav Nušić” for
the play John’s Second Birth (Izvanjac), 1993; Award for best text at the Festival of Children’s
Theatre Kotor for the play Marriage of King Vukašin, 1998; Award „Josip Kolundžić” of the
Faculty of Performance Arts in Belgrade for the play Izvanjac, 1993; Award „Božidar
Valtrović” for the play Baš Čelik, 1993; Award „Dragiša Kašiković” for the play Divče, 1995;
Award for the best text for the play My Childhood Fairy Tales at the 32nd Meetings of Professional Puppet Theatres of Serbia, Zemun, 1999; Second Prize for the screenplay Knife
at the Festival of Screenplays in Vrnjačka Banja, 1999; Award for the best screenplay adaptation for the film Knife from the Association of Russian Writers at the Festival „The Golden knight” in Moscow; Award for best text for the play Marriage of King Vukašin at the
33rd Meeting of Professional Puppet Theatres of Serbia, Subotica, 2000; Award for the best
text for the play Red Ridinghood at the 36th Meeting of Professional Puppet Theatres of
Serbia, Niš, 2003; Zmaj Award for the overall contribution to playwriting for children, Novi
Sad, 2004; Award for the best text for the play The Ugly Duckling at the Children’s Theatre Festival „Pozorište Zvezdarište”, Belgrade, 2007; Award for Lifetime Achievement Little Prince at the 17th International Festival of Children Theatres in Subotica, 2010.
25. мај
Мјузикл по делу СТЕВАНА СРЕМЦА
ЗОНА ЗАМФИРОВА
Позориште на Теразијама Београд
Musical based on STEVAN SREMAC’S novel
ZONA ZAMFIROVA
Terazije Theatre Belgrade
Режија, текст и сонгови: КОКАН МЛАДЕНОВИЋ
Композитор: МАРКО ГРУБИЋ
Диригент: МИЛАН НЕДЕЉКОВИЋ
Кореограф: МОЈЦА ХОРВАТ
Костимограф: ТАТЈАНА РАДИШИЋ
Сценограф: МАРИЈА КАЛАБИЋ
Лектори: РАДОВАН КНЕЖЕВИЋ, ДЕСИМИР СТАНОЈЕВИЋ
Director, tеxt and songs: KOKAN MLADENOVIĆ
Composer: MARKO GRUBIĆ
Conductor: MILAN NEDELJKOVIĆ
Choreographer: MOJCA HORVAT
Costume Designer: TATJANA RADIŠIĆ
Set Designer: MARIJA KALABIĆ
Editor: RADOVAN KNEŽEVIĆ, DESIMIR STANOJEVIĆ
Улоге
Cast
Манасије, Мане, кујунџија у успону -------ИВАН БОСИЉЧИЋ
Зона, Замфирова кћи-----------------------ИВАНА ПОПОВИЋ
Хаџи Замфир, богаташ
„транзиционог” краја XIX века-------------НЕБОЈША ДУГАЛИЋ
Дока, тетка Манетова-----------------------ДАНИЦА МАКСИМОВИЋ
Манулаћ, Нишлија са
eвропским манирима ----------------------СЛОБОДАН СТЕФАНОВИЋ
Јевда, мајка Манетова----------------------МАЈА НОВЕЉИЋ
Чорбаџи Таса, Манетов ујак ---------------ДЕСИМИР СТАНОЈЕВИЋ
Таска, тетка Зонина -------------------------ИВАНА КНЕЖЕВИЋ
Гена, тетка Зонина --------------------------АНА РАДИВОЈЕВИЋ
ЗДРАВКОВИЋ
Калиопа, тетка Зонина ---------------------НАТАША БАЛОГ БРАКУС
Магда, тетка Зонина ------------------------АНА МАЉЕВИЋ
Поте, калфа код Манета --------------------МИРОЉУБ ТУРАЈЛИЈА
Коте, шегрт код Манета --------------------МИЛАН АНТОНИЋ
Васка, њихова измећарка ------------------МИЛЕНА ЖИВАНОВИЋ
Гане Клинчар, градска замлата ------------ИВАН ЗАБЛАЋАНСКИ
Ханс, учитељ клавира, увезен -------------САША ЈОКСИМОВИЋ
Калина, убава девојка ----------------------ЈЕЛЕНА АРСИЋ
Manasije, Mane, craftsman on the rise---IVAN BOSILJČIĆ
Zona, Zamfir’s daughter ------------------IVANA POPOVIĆ
Hadži Zamfir, a wealthy person from the
„transitory” end of the 19th century ------NEBOJŠA DUGALIĆ
Doka, Mane’s aunt ------------------------DANICA MAKSIMOVIĆ
Manulać, person from Niš with
European manners------------------------SLOBODAN STEFANOVIĆ
Jevda, Mane’s mother---------------------MAJA NOVELJIĆ
Čorbadži Tasa, Mane’s uncle--------------DESIMIR STANOJEVIĆ
Taska, Zona’s aunt-------------------------IVANA KNEŽEVIĆ
Gena, Zona’s aunt --------------------------ANA RADIVOJEVIĆ ZDRAVKOVIĆ
Kaliopa, Zona’s aunt ----------------------NATAŠA BALOG BRAKUS
Magda, Zona’s aunt-----------------------ANA MALJEVIĆ
Pote, Mane’s first apprentice -------------MIROLJUB TURAJLIJA
Kote, Mane’s apprentice ------------------MILAN ANTONIĆ
Vaska, servant girl-------------------------MILENA ŽIVANOVIĆ
Gane Klinčar, dangler ---------------------IVAN ZABLAĆANSKI
Hans, foreign piano teacher --------------SAŠA JOKSIMOVIĆ
Kalina, belle-of-the-day-------------------JELENA ARSIĆ
АНСАМБЛ: Милица Павловић, Ирена Шаровић, Јелена Вуковић, Лидија Новаковић, Мирела Божић, Ивана Дубовац, Милан Громилић/Иван Милеуснић, Игор Наумоски, Немања Наумоски, Урош
Петронијевић, Милош Митић, Марко Стојиљковић, Јасминка Николић, Јелена Мит, Зорица Бошковић, Биљана Пековић, Бојана Рачић, Татјана Поповић, Јована Гроздановић, Душан Шида, Љубиша
Динчић, Воја Орлић, Марко Богданић, Мирослав Марковић
20
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
ANSAMBLE: Milica Pavlović, Irena Šarović, Jelena Vuković, Lidija
Novaković, Mirela Božić, Ivana Dubovac, Milan Gromilić/Ivan
Mileusnić, Igor Naumoski, Nemanja Naumoski, Uroš Petronijević,
Miloš Mitić, Marko Stojiljković, Jasminka Nikolić, Jelena Mit, Zorica
Bošković, Biljana Peković, Bojana Racić, Tatjana Popović, Jovana
Grozdanović, Dušan Šida, Ljubiša Dinčić, Voja Orlić, Marko Bogdanić,
Miroslav Marković
ХОР: Бојан Гавриловић, Јован Николић, Зоран Дороњски, Бранислав Јовић, Марчела Лукић, Мирјана Стојановић, Кристина Савић,
Татјана Николић, Александар Новаковић, Милена Живадиновић,
Игор Аризановић
ОРКЕСТАР: Биљана Јовановић – концертмајстор, Ивана Матејић,
Марија Ристић, Боривоје Спасојевић, Ана Тадић, Драгомир Маринковић, Катарина Касаткин, Владимир Поповић, Милија Бранковић,
Даниела Станковић, Ана Рајковић, Иван Ранковић, Владимир Мандић, Зоран Ковачевски, Младен Лукић, Михајло Богосављевић,
Александар Петковић, Маја Хајдуковић, Властимир Благојевић,
Дејан Стојадиновић, Желимир Васић, Никола Ђокић, Урош Ранковић, Ивана Павловић, Татјана Радуновић, Аница Иванчевић
Асистент редитеља: Исидора Гонцић
Асистент кореографа: Јелена Арсић
Асистент костимографа: Александра Стошић
Асистент сценографа: Тамара Бранковић, Дина Јузбашић
Корепетитор драме и солиста: Борис Поп Трајковић
Корепетитор хора: Татјана Николић
Дизајн светла: Момчило Жиропађа
Дизајн тона: Бранислав Митић, Зоран Мандић
CHOIR: Bojan Gavrilović, Jovan Nikolić, Zoran Doronjski, Branislav Jović,
Marčela Lukić, Mirjana Stojanović, Kristina Savić, Tatjana Nikolić, Aleksandar Novaković, Milena Živadinović, Igor Arizanović
ORCHESTRA: Biljana Jovanović- concert-master, Ivana Matejić, Marija
Ristić, Borivoje Spasojević, Ana Tadić, Dragomir Marinković, Katarina Kasatkin, Vladimir Popović, Milija Branković, Daniela Stanković, Ana
Rajković, Ivan Ranković, Vladimir Mandić, Zoran Kovačevski, Mladen
Lukić, Mihajlo Bogosavljević, Aleksandar Petković, Maja Hajduković,
Vlastimir Blagojević, Dejan Stojadinović, Želimir Vasić, Nikola Đokić,
Uroš Ranković, Ivana Pavlović, Tatjana Radunović, Anica Ivančević
Assistant director: Isidora Goncić
Assistant choreographer: Jelena Arsić
Assistant costume designer: Aleksandra Stošić
Assistant set designer: Tamara Branković, Dina Juzbašić
Drama accompanist and soloist: Boris Pop Trajković
Choir accompanist: Tatjana Nikolić
Light Designer: Momčilo Žiropađa
Sound Designer: Branislav Mitić, Zoran Mandić
Стеван Сремац и Стеријино позорје
Тек на 58. Позорју биће приказано једно дело Стевана Сремца, уз Нушића, Стерију и Бору Станковића, најигранијег српског класика.
Штавише, осим у два случаја, Сремчева дела нису чак ни конкурисала за Позорје, јер их театри
нису ни пријављивали. Оба изузетка су драматизације Сремчевог најпопуларнијег романа Поп Ћира
и поп Спира. Нишка и зрењанинска. Нишка, премијерно изведена 30. јануара 1973 – аутор драматизација Рајко Радојковић. Ђорђе Вукотић и Брана Војновић у улогама попова, са Зорицом Стефановић и Јеленом Трајковић – попадијама, Мимом Вуковић Курић и Љубицом Гроздановић у улогама њихових кћери, Душаном Петровићем (Пера), Живком Вукојевићем, много касније добитником
Стеријине награде (Шаца)...
И зрењанинска премијера 25. децембра 1975. редитеља Драгана Јовића који је, такође, био и аутор драматизације. У овој зрењанинској поставци најважније улоге играли су: Михаило Форо,
Стојан Нотарош, Љиљана Ребезов, Иванка Бари, Ружица Цвијетић, Олгица Белић, Никола Јурин и
Јован Антић. Каснији двоструки добитник Стеријине награде Новак Билбија играо је Попа Олују, улогу коју је у нишкој представи играо Радисав-Рака Радојковић
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
21
Писац
Author
Stevan Sremac
Стеван Сремац
Рођен 1855. у Сенти где проводи рано детињство. Школовање
наставља у Београду, где завршава студије историје на Великој школи.
После студија ради као професор у гимназијама у Београду, Нишу, Пироту и Сокобањи.
Литерарни рад почео је у 33. години пишући о догађајима и људима
из српске историје, што ће објавити под насловом Из књига староставних, 1903. Највећи број његових дела су новеле и кратке приче у
којима описује патријархалну атмосферу Србије с краја XIX и почетка XX
века. Стеван Сремац је писао реалистичну прозу, са елементима хумора и сатире. Његове приче одишу љубављу за начином живота који полако одумире. Био је конзервативац и веома се често супротстављао новинама у друштву. Популарност је стекао приповетком из нишке средине „Ивкова слава”, а нишки живот био је неисцрпна тема у његовом опусу. У својим делима слика целу галерију ликова с краја XIX века, занатлије,
чиновникe, путујућe глумцe, пијанице, боемe и „бившe људe”.
Дела: Божићна печеница, Ивкова слава, Лимунација на селу, Поп Ћира
и поп Спира, Вукадин, Зона Замфирова.
Умро је у Сокобањи 1906. године.
22
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Born in 1855 in Senta, where he spends his early childhood. He continued his education in Belgrade, where he completed the study of history at the
Great school. After his studies, he worked as a teacher in high school in Belgrade, Niš, Pirot and Sokobanja.
He started his literary career in his 33, writing on the events and people
of Serbian history, which was published under the title From Ancient Books,
in 1903. The majority of his works are novellas and short stories in which he
described the patriarchal atmosphere of Serbia in the late 19 century and in
the early 20 century. Stevan Sremac wrote realistic fiction, with elements of
humor and satire. His stories reflect the love for a way of life that is slowly
dying out. He was very conservative person and he would very often confront
the novelties in the society. He has gained popularity through his short story Ivko’s Feast, originated in the Niš background, and the Niš life was inexhaustible topic in his opus. In his work he has painted the whole gallery of
characters at the end of the nineteenth century – artisans, clerks, itinerant actors, drunkards, bohemians and „former people”.
Works: Christmas Roast, The Ivko’s Feast, Lemonation in the Village, Priest
Ćira and Priest Spira, Vukadin, Zona Zamphirova.
He died in Soko Banja in 1906.
Who was Zona Zamphirova?
Ко је била Зона Замфирова?
Дуго се чак и међу ученим људима није знало да је Сремац своје
најбоље дело написао на основу истинитог догађаја који се одиграо у
Приштини крајем 19. века. Целу причу Сремац је чуо од Бранислава Нушића, који је 1895. био српски конзул у Приштини.
После доласка из Приштине, једне летње вечери на Калемегдану Нушић је, у шетњи, све испричао Сремцу. Сремац се одушевио и замолио
пријатеља да му дозволи да обради ову причу. Једини услов који је изрекао Нушић био је да у делу не спомиње Приштину, јер је у кући чорбаџи Замфира много добрих кафа попио! Сремац је на то одговорио:
„Одвешћу ја твоју Зону у мој лепи Ниш. Неће је тамо ни рођени татко
препознати.”
Иначе, у стварном животу, Зона се након „скандала” удала за сиромашног и лепог младића, шнајдера Алексу Грбића. Млади супружници
Алекса и Зона преселили су се одмах у Призрен где су изродили три сина
и две кћери. Зона је, затим, са породицом прешла у Урошевац, а за време окупације 1943. дошла је у Београд. Прво се настанила у Реснику, па
на Звездари, и на крају у Улици 27. марта број 89. Своју старост проводила је нечујно и тихо све до 1952, када је истина о Зони откривена. Исте
године у Народном позоришту, за време управника Раше Плаовића, постављена је и представа Зона Замфирова. Зона је у традиционалној ношњи, са неизбежним шалварама, присуствовала премијери у другом реду.
Умрла је 1952, недуго након премијере комада, у 75. години, а сахрањена је на Новом гробљу у Београду. На њеном гробу и данас пише: „Овде
почива Зона Замфирова”.
Long time, even among scholars, it was not known that Sremac has written his best work based on the true event that took place in Priština in the
late 19 century. Sremac heard about the whole story from Branislav Nušić,
which was a Serbian consul in Priština in 1895.
After his return from Pristina, on a summer evening, while walking together on the Kalemegdan, Nušić told all about that to Sremac. Sremac was
eventually delighted and asked his friend to let him work on this story. The
only condition which was imposed by Nušić was not to mention Priština, since he drank many good coffees in the house of master Zamfir. Sremac responded: „I’ll take your Zona to my beautiful Nis. There she wouldn’t be recognized even by her own father.”
Otherwise, in real life, after the „scandal” Zona married to the poor and beautiful young man, the tailor Aleksa Grbić. Young Aleksa and her his spouse
moved immediately to Prizren where they beget three sons and two daughters. Subsequently, Zona moved with her family to Uroševac, and during
the occupation, in 1943, she came to Belgrade. She firstly settled in Resnik,
then in Zvezdara, and at the end in 89, the 27th of March Street. She spent
her old days silently until 1952. when the truth about Zona was revealed. That
same year, during the term of Raša Plaović, the Drama manager, the play Zona
Zamphirova was set up at the National Theatre. Wearing traditional costume, with inevitable shalwar, she attended the premiere, sitting in the second
row. She died in 1952, shortly after the premiere of the play, at age 75, and
was buried at the New Cemetery in Belgrade. Up to this day, there is an epitaph at her grave, which reads: „Zona Zamphirova rests here”.
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
23
Редитељ
Director
Кокан Младеновић
Зона је једно од славних дела наше литературе. Ја сам написао текст
по мотивима приповетке Стевана Сремца и написао сонгове, Марко Грубић је направио музику, сјајна Мојца Хорват је кореограф. Пробали смо
да се држимо уистину онога што је светска класа број један у оваквој
реализацији.
У њој постоји врло јасан кастински сукоб два света који не смеју да се
мешају, не смеју да се спајају. Крајем 19. века јужни делови наше земље
улазе у састав Србије, долазе, с обзиром на стране инвестиције, први
тајкуни, први пребогати људи се појављују, а Зона је ћерка управо једног од њих, Хаџи Замфира, а с друге стране налази сe оријентални, романтични свет кујунџије Манета и његових.
Они чак и говоре различите језике. Манетови говоре нишки, а Зонини варошки српски, са тенденцијом да Зонине тетке буду нека наша реплика стеријанских Фема, те покондирености варошке која тежи ка великом свету. Наш Манулаћ није локална замлата како је написао Сремац,
него превејани тип који долази из велике Европе, назад у свој Ниш. Ово
ће бити једна врло посебна и врло наша Зона.
Наравно, у њој има и много, много љубави коју сјајно дочаравају
Иван Босиљчић и Ивана Поповић као Зона и Мане.
24
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Рођен у Нишу 1970. Завршио средњу глумачку школу у Нишу у класи
Миме Вуковић-Курић. Дипломирао на Катедри за позоришну и радио режију Факултета драмских уметности у Београду 1993. у класи Мирослава Беловића и Николе Јевтића.
Режирао разноврстан репертоар, са богатом палетом аутора, од античких, ренесансних, барокних, модерниста до савременика: Аристофан,
Шекспир, Тирсо де Молина, Бомарше, Марин Држић, Ибзен, Булгаков,
Хармс, Енда Волш, Агота Криштоф, Горан Стефановски... Режирао је и
дела готово свих значајних домаћих аутора различитих генерација: Александар Поповић, Велимир Лукић, Слободан Селенић, Вида Огњеновић,
Душан Ковачевић, Љубомир Симовић, Слободан Вујановић, Иван М. Лалић, Маја Пелевић... Драматизовао или адаптирао дела Толкина, Горана
Петровића, Слободана Селенића, Мирјане Новаковић... Режирао мјузикле Чикаго, Коса. Године 2007. и 2008. био је директор Драме НП Београд
а у периоду 2009–2012. управник Атељеа 212.
Добитник је награде „Бојан Ступица” и значајних награда на фестивалима у Србији и Црној Гори.
На Стеријином позорју први пут гостује 1995. режијом Развојног пута
Боре Шнајдера А. Поповића. Наредних година наступа као редитељ,
адаптатор и редитељ (В. Лукић, Афера недужне Анабеле; С. Селенић, Ружење народа у два дела), редитељ и драматизатор (Г. Петровић, Опсада
цркве Св. Спаса). Троструки је добитник Стеријине награде: 1998, адаптација, Афера недужне Анабеле (НП Сомбор); 2000, адаптација, Ружење
народа у два дела (НП Сомбор); 2002, драматизација, Опсада цркве Светог Спаса (НП Сомбор).
Kokan Mladenović
Zona is one of the great deeds of our literature. I wrote the text according
to the motifs of the Stevan Sremac’s short story and wrote the songs, Marko Grubić made music and the brilliant Mojca made the choreography. We
tried to stick to what is truly a number one world class in this realization.
There is a very distinct caste clash between two worlds that should not be
mixed, should not join together. In the late 19th century, the southern parts
of the country were integrated into Serbia, and then in relation with the foreign investments, the first tycoons, the first wealthy men came, and Zona was
a daughter of one of them, Hajji Zamphir, yet on the other side there was the
oriental, romantic world of Mane, the blacksmith, and his family.
They even speak different languages. The Mane’s family speak in the Niš
dialect, and the Zona’s family language is the downtown Serbian, with the
tendency of Zona’s aunts to become some kind of our replica of the Sterija’s
Fema, as well as the downtown conceitedness that tends to be a big world.
Our Manulać is not at all alike some local dallier, as Sremac described him,
but a cunning fellow who comes back from big Europe to his native Niš. This
will be a very special and a pretty much our own Zona. Of course, there is a
pretty lot of love, which Ivana Popović and Ivan Bosiljčić, as Zona and Mane,
brilliantly evoke to us.
Born in 1970 in Niš. Graduated High School of Performing Arts in Niš in
the class of Mima-Vuković Kurić. He graduated from the Department of Theatre and Radio Directing at the Faculty of Dramatic Arts in Belgrade in 1993,
in the class of Miroslav Belović and Nikola Jevtić.
He has directed a varied repertoire, with a rich range of authors, spanning
from the ancient, Renaissance, Baroque, modernists up to the contemporaries: Aristophanes, Shakespeare, Tirso de Molina, Beaumarchais, Marin Držić,
Ibsen, Bulgakov, Kharms, Enda Walsh, Agota Kristof, Goran Stefanovski ...
He has also directed the works of almost all the major local authors from
different generations: Aleksandar Popović, Velimir Lukić, Slobodan Selenić,
Vida Ognjenović, Dušan Kovačević, Simović, Slobodan Vujanović, Ivan M. Lalic, Maja Pelević… He dramatized or adapted works of Tolkien, Goran Petrovic, Slobodan Selenić, Mirjana Novaković ... He directed musicals Chicago,
Hair. In 2007 and 2008 he was engaged as a drama director of the National
Theatre in Belgrade, and from 2009–2012 as a manager of The Atelje 212 Theatre.
He received „Bojan Stupica” Award and major awards at festivals in Serbia
and Montenegro.
In 1995, he was a guest for the first time at The Sterija Pozorje, as a director of the play The Development of Bora the Tailor by Aleksandar Popović. In
the following years, he acted as a director, adaptor and director (V. Lukić, Affair of Innocent Annabelle; S. Selenić, Scolding of People in Two Acts) and a director and dramatist (G. Petrović, Siege of The Saint Salvation Church). He is
three-time Sterija Award winner: in 1998, adaptation, Affair of Innocent Annabelle (The National Theatre of Sombor); in 2000, adaptation, Maligning the
People in Two Acts (The National Theatre of Sombor); in 2002, dramatization, Siege of The Saint Salvation Church (The National Theatre of Sombor).
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
25
Композитор
Composer
Марко Грубић
Од 2000. године појављује се као аутор музике или аранжер у више од
40 представа у позориштима широм земље: Народно позориште Сомбор и Суботица, Крушевачко, Београдско драмско, „Бошко Буха”, „Душко Радовић”, СНП, Новосадско позориште, Народно позориште Београд,
Позориште на Теразијама, Битеф, Атеље 212 као и Дечје позориште
Бања Лука, Градско позориште Подгорица. Пише музику и за бројне перформансе, изложбе, јавне манифестације, документарне и игране филмове.
Члан је музичке групе VROOМ (композитор и басиста) са којом је
објавио пет албума у Србији, Хрватској, Словенији и Француској. Група
је одржала неколико стотина наступа широм Европе и стекла бројна признања.
Први пут учествује у програму Стеријиног позорја 2004. као композитор у представи Коме верујете Јелене Ђорђевић (СНП), а 2010. чак у
две представе које режира Кокан Младеновић: дизајнира музику за
представу Дундо Мароје (Крушевачко позориште) и наступа као аранжер
композиција у представи Коса Атељеа 212. Ове године је аутор музике
за представу Зона Замфирова, такође у режији Кокана Младеновића.
26
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Marko Grubić
A Composer. Since 2000, Grubić appears as music author or arranger in
more than 40 performances in theaters across the country: The National Theatre of Sombor, The National Theatre in Subotica, The National Theatre in
Kruševac, The Belgrade Drama Theatre, Boško Buha Theatre, Little Theatre
Duško Radović, The Serbian National Theatre in Novi Sad, The Novi Sad Theatre, The National Theatre in Belgrade, The Terazije Theatre, The Bitef, The
Atelje 212 Theatre, as well as The Children’s Theatre of Banja Luka, The City
Theatre Podgorica. He writes music for a number of performances, exhibitions, public events, documentaries and feature films.
Member of the band VROOM (composer and bass player) with whom he
released five albums in Serbia, Croatia, Slovenia and France. The band has
held hundreds of performances throughout Europe and received numerous
awards.
He participated in the Sterijino Pozorje program for the first time in 2004, as
a composer in the play Who Do You Believe by Jelena Đorđević (SNP, Novi Sad)
and even in two plays, directed by Kokan Mladenović, in 2010; he designed music for the play Uncle Maroje (The Kruševac Theatre) and acted as an arranger
of compositions in the play Hair of the Atelje 212 Theatre. This year, he appears as the author of the music for the play Zona Zamphirova, also directed by
Kokan Mladenović.
Кореограф
Choreographer
Mojca Horvat. In 1983, Horvat won an American scholarship and studied jazz, step and musical at Broadway. Since 1989, she has been managing
her dance studio in Ljubljana. She signed the choreography for nearly 60 plays, 7 movies, made 350 TV choreographies, 18 musicals, 10 operas, 7 cabarets and nearly 20 musicals for children. For her dance groups, she realized
about 250 choreography competitions, of which nearly 40 won the titles of
world and European champion. She was awarded The Choreographer of the
Year Award by The International Dance Organization (IDO) in 2001.
Mojca Horvat has participated on several occasions as a choreographer in
the program of Sterijino Pozorje, three times in cooperation with the director Kokan Mladenović: Chicago (The Terazije Theatre, 2007), Hair (The Atelje 212 Theatre, 2010) and this year in Zona Zamphirova. She made choreography and chose the music for the play ZOO Station, produced by the Cultural Center of Novi Sad, which is presented in honor of the awarded at the
53rd Sterijino Pozorje, in 2008.
Мојца Хорват
Године 1983. добила је америчку стипендију и студирала џез, степ и
мјузикл на Бродвеју. Од 1989. године води свој плесни студио у Љубљани. Потписала је скоро 60 кореографија за драмске представе, 7 филмова, 350 ТВ кореографија, 18 мјузикала, 10 опера, 7 кабареа и скоро 20
мјузикала за децу. За своје плесне групе је реализовала око 250 такмичарских кореографија, од којих је скоро 40 освојило наслове светских
или европских првака. Светско удружење плеса (IDO) јој је 2001. доделило назив Кореограф године.
Мојца Хорват као кореографкиња више пута учествује у програму Стеријиног позорја, од тога три пута у сарадњи са редитељем Коканом
Младеновићем: Чикаго (Позориште на Теразијама, 2007), Коса (Атеље
212, 2010) и ове године у Зони Замфировој. Урадила је кореорежију и
изабрала музику за представу Станица ЗОО у продукцији Културног
центра Новог Сада која је приказана у част награђених на 53. Стеријином позорју, 2008.
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
27
The musical is working again
Критика
Critique
Поново ради мјузикл
Прича је позната: богаташка ћерка и сиромашни занатлија заволели
су се у патријархалној средини, која им у име некакве кастинске части
не дозвољава да се споје. Такво схватање части, као спољног обележја,
одбијени просац успешно користи као полазиште за своју освету, па постиже да му уображена породица сада сама нуди невесту за којом је жудео. Младеновић нам заплет временски приближава, па је у игри бескрупулозни тајкун окружен батинашима, једнако бескрупулозна медијска
машинерија, а и тамна страна новодолазећег времена, чему смо сведоци. Остају константе: сиротиња је увек обесправљена, богаташи моћни
и осиони, а љубав јача од свега.
Саму причу Сремац је узео од Нушића који јој је животно сведочио,
па је из Приштине пренео у Ниш; Младеновић је, преузевши је, радикално измешта из било какве имитације стварности, транспарентно је театрализује и смешта у простор којим искључиво владају обележја жанра: хумор, љубав, патос и бес исказују се певањем, причањем и играњем.
Ниш је само арома, присутан као знак у виду фото-репродукције Тврђаве, у неким елементима костима и музике, и неким елементима говора.
Све остало је мјузикл у свом репрезентативном издању, са богатим ревијалним балетским сценама, степовањем, музиком која носи. Хумор, та
чврста потка приче, не представља препреку да у кулминацији представа
досегне дубоку језу произишлу из социјалног контекста, или готово
опипљиву љубавну страст, ретко до те мере остварену на сцени, двоје
омамљених љубавника, бриљантног Ивана Босиљчића и заносне Иване Поповић као Мана и Зоне.
Не само глумачки, већ и певачки, ово су улоге без грешке. Мојца Хорват кореографијом покрива већи део ове тросатне ревије, узбудљиво,
маштовито и без имало понављања. Музика Марка Грубића је „нишка”
ритмом и енергијом, без слабог места, тек на моменте замирисавши
фолклором.
(...)
Мјузикл је ово достојан светског врха, заразно весео и поред озбиљних сегмената приче.
Александра Гловацки (Вечерње новости, 11. 11. 2012)
28
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
It is a familiar story: the daughter of wealthy parents and the poor artisan
have come to love in a patriarchal environment, which, in the name of some
caste honor, does not allow them to join. That conception of honor as an external characteristic was successfully used by the rejected suitor as a starting
point for his revenge, and he eventually succeeded, so that his conceited family was to propose the same bride whom he desired. Mladenović has
made the plot contemporary, hence there is unscrupulous business tycoon
in the play, accompanied by his thugs, equally unscrupulous media machine, even the dark side of the newly emerging era, which we are witnessing.
The constants remain the same as today: the poor are invariably deprived of
their rights, the rich are powerful and arrogant, but love is stronger than anything.
Sremac took the story from Nušić, who witnessed by his life, so he transferred it from Priština to Niš. Taking it over, Mladenović radically dislocates
the story from any imitation of reality, dramatizes it transparently and places it into a space wherein the traits of the genre are ruling: humor, love, pathos and anger are expressed by singing, talking and playing. There is only a
flavor of Niš, presented at the scene in the form of photo reproduction of the
Niš fortress, in some elements of costumes and music, and some elements
of speech. All the rest is a musical in its representative edition, with extensive revue ballet scenes, step, music that moves. Humor, the strong thread of
the story, does not pose an obstacle to the climax of the play, where it reaches deep chill stemming from the social context, or an almost palpablepassion of love, rarely achieved on the stage to such an extent, of two intoxicated lovers, the brilliant Ivan Bosiljčić and fascinating Ivana Popović, as Mane
and Zona.
Not only the matter of acting, but also singing, these roles are flawless.
Mojca Horvat covers most of this three-hour show by her choreography, excitingly, imaginatively and without any repeats. The music of Marko Grubić
is „Niš made” by its rhythm and energy, with no failures, yet at times with flavor of folk music.
(...)
This is presumably the musical worthy of the world top, contagiously
cheerful, in spite of serious segments of the story.
Aleksandra Glovacki (Večernje Novosti, November 11, 2012)
Раскош форме
Мјузикл Зона Замфирова, аутора Кокана Младеновића, продукцијски
je изузетно захтевно дело у које је уложено несвакидашње много средстава и труда.
Полазећи од романа Стевана Сремца, Младеновић је написао савремени драмски текст и сонгове у чијем су центру интересовања, класне
разлике и конфликти између моћног, богатог, друштвеног слоја који
представља Хаџи Замфирова породица, и обесправљених припадника
нижих слојева, које презентује помало романтични кујунџија Мане и његово блиско окружење.
У тексту и представи упадљиво je истакнута тема покондирености
чорбаџија; Хаџи Замфир Небојше Дугалића је некакав ехо Молијеровог
господина Журдена, умишљен и уштогљен, самозадовољно преуздигнуте
главе, толико да му нос дере облаке.
Зониној тетки Таски (Ивана Кнежевић) и њеној свити послушних пратиља, тетки Гени (Ана Радивојевић Здравковић), Калиопи (Наташа Балог
Бракус) и Магди (Ана Маљевић), вероватно би позавиделе све покондирене тикве и тиквани света, Феме, Живке министарке, господини Журдени, Жоржи Дандени.
(...).
Несуђени Зонин муж Манулаћ, којег врло упечатљиво, такође театрализовано, али са већом мером у односу на Таску, игра Слободан Стефановић, део је ове галерије уображених сподоба. Он је хохштаплер и претворан повратник из света који са сличним презиром посматра рођени
Ниш, са циљем да га опељеши, а онда да испари.
На другој страни је кујунџијски свет – Иван Босиљчић више у реалистичком кључу игра Манета као чврстог, правдољубивог и достојанственог радника који се буни против друштвене раслојености. Фине зачине
дају шармантни, маниризовани ликови Манетових шегрта, Котеа (Милан
Антонић) и Потеа (Мирољуб Турајлија), затим детињасте помоћнице
Васке (Милена Живановић), као и тетка Дока (Даница Максимовић) која
одлучно вуче своје проводаџијске конце.
Иако Замфирова, Зона Иване Поповић није разметљива и арогантна
у својој природи, грациознија је и стварнија од својих кочоперних тетки, а однос са Манетом још више je мења и приближава његовом свету.
(...)
Надахнута је кореографија Мојце Хорват, у коју су занимљиво интегрисани и елементи степа, оригиналну музику Марка Грубића која се необично дистанцира од очекиваног етна, уживо изводи бројни оркестар
(диригент Милан Недељковић), а костими Татјане Радишић из епохе пуцају од маштовитости и укусно склопљених колорита. Зато верујемо да
ће публика ову Зону Замфирову радо гледати, упркос њеним манама.
Ана Тасић (Политика, 11. 11. 2012)
Још о представи
Премијерни аплаузи и овације већ су с јесени најавали да ће Зона
Замфирова, мјузикл Кокана Младеновића по мотивима популарног
дела Стевана Сремца, бити велики хит. Ни највећи оптимисти, међутим, нису слутили да ће већ почетком фебруара бити распродате све
карте за март, а листа чекања бројати чак пет хиљада заинтересованих! Убавој Зони, ни после више од века како ју је Сремац овековечио у литератури, не одолева се лако.
Од 9. новембра прошле године представа је изведена 13 пута, а видело ју је 6.000 посетилаца са купљеним улазницама, као и многобројни гости који су на сваком извођењу били смештани на помоћним
столицама, степеништу и на балкону.
Вечерње новости, 6. 2. 2013.
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
29
The Luxury of Form
The musical Zona Zamphirova by Kokan Mladenović is a very demanding
work by its production, in which extraordinary extensive resources and effort
have been invested.
Taking the novel by Stevan Sremac as a basis, Mladenović has written a
contemporary drama text as well as the songs about the interests, class distinctions and conflicts between the powerful, rich, social class, represented
by Hajji Zamphir’s family, and the deprived members of the lower classes, represented by a bit romantic blacksmith, Mane and his close setting.
Both in the text and the play, the topic of conceitedness of men of means
is strikingly emphasized; Hajji Zamphir – Nebojša Dugalić – is some sort of
echo of Molière’s Mr Jourdain, conceited and stuffy, self-satisfiedly holding
his head up, as if he tore up clouds with his nose.
30
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
All conceited women and men of the world, the Femas, the Živkas – the Minister’s wives, Mr Jourdains, the George Dandins, would likely be envious of
Zona’s aunt Taska (Ivana Knežević) and her obedient escorts, aunt Gena (Ana
Radivojević Zdravković), Kaliopa (Nataša Balog Brakus) and Magda (Ana
Maljević).
(...)
The purported Zona’s husband, Manulać, which role is highly impressively acted by Slobodan Stefanović, also theatrically, but to a greater extent than
Taska, is a part of this gallery of vain creatures. He is a charlatan and a fake
returnee from the world, who perceives his native Niš with the very same
scorn, intending to fleece it and then escape.
The world of blacksmithing is on the other side. Ivan Bosiljčić plays Mane
as the hard, righteous and dignified worker, who rebels against social division. The subtle spices are given in the charming, stylish characters of the Mane’s apprentices, Kote (Milan Antonić) and Pote (Miroljub Turajlija), then the
childish maid Vaska (Milena Živanović), as well as aunt Doka (Danica
Maksimović), who decisively pulls her matchmaker’s strings.
Although the character of Zona Zamphirova, played by Ivana Popović, is
not boastful and arrogant by herself, she is definitely more gracious and real
then her spry aunts, and her relationship with Mane changes her a lot more
and let her approach Mane’s world.
(...)
Considering the highly inspired choreography of Mojca Horvat, in which
the elements of step are amusingly integrated, the original music of Marko
Grubić, in its unusual disassociation from the expected ethno, performed lively by a populous orchestra (conductor Milan Nedeljković), and the costumes from that particular era, designed by Tatjana Radišić, bursting with
creativity and tastefully fitted coloring, we yet believe that the audience will
gladly watch this Zona Zamphirova, despite all its flaws.
Ana Tasić (Politika News, November 11, 2012)
26. мај
ВИЛИЈАМ ШЕКСПИР
ОТЕЛО
Југословенско драмско позориште Београд
WILLIAM SHAKESPEARE
OTHELLO
Yugoslav Drama Theatre Belgrade
Режија: МИЛОШ ЛОЛИЋ
Превод: ЖИВОЈИН СИМИЋ и СИМА ПАНДУРОВИЋ
Драматург: ПЕРИША ПЕРИШИЋ
Сценограф: ЈАСМИНА ХОЛБУС
Костимограф: МАРИА ЈЕЛЕСИЈЕВИЋ
Композитор: НЕВЕНА ГЛУШИЦА
Сценски говор: ЉИЉАНА МРКИЋ-ПОПОВИЋ
Играју
Отело -----------------------ВОЈИН ЋЕТКОВИЋ
Јагo--------------------------НИКОЛА ЂУРИЧКО
Дездемона -----------------МИЛЕНА ЖИВАНОВИЋ
Брабанцио -----------------БРАНИСЛАВ ЛЕЧИЋ
Дужд ------------------------ГОРАН ДАНИЧИЋ
Касио -----------------------РАДОВАН ВУЈОВИЋ
Емилија ---------------------ДУБРАВКА КОВЈАНИЋ
Бјанка -----------------------ЉИЉАНА МЕЂЕШИ
Родриго---------------------НИКОЛА РАКОЧЕВИЋ
Лодовико -------------------ДУБРАВКО ЈОВАНОВИЋ
Монтано --------------------СТЕФАН БУНДАЛО
Грацијано-------------------ДЕЈАН ДЕДИЋ
Хералд ----------------------БАНЕ ЈЕВТИЋ
Организатори: Владимир Перишић, Бобана Николић (у оквиру програма Универзитетска радна пракса)
Асистент сценографа: Драгомир Николић
Асистент костимографа: Хелена Клешић
Дизајнер светла: Светислав Цалић
Director: MILOŠ LOLIĆ
Translated to Serbian by ŽIVOJIN SIMIĆ and SIMA
PANDUROVIĆ
Dramaturge: PERIŠA PERIŠIĆ
Set Designer: JASMINA HOLBUS
Costume designer: MARIA JELESIJEVIĆ
Composer: NEVENA GLUŠICA
Proof reader: LJILJANA MRKIĆ-POPOVIĆ
Cast
Othello ----------------------VOJIN ĆETKOVIĆ
Iago -------------------------NIKOLA ĐURIČKO
Desdemona -----------------MILENA ŽIVANOVIĆ
Brabanzio -------------------BRANISLAV LEČIĆ
Duke of Venice--------------GORAN DANIČIĆ
Michael Cassio --------------RADOVAN VUJOVIĆ
Emilia------------------------DUBRAVKA KOVJANIĆ
Bianca -----------------------LJILJANA MEĐEŠI
Roderigo --------------------NIKOLA RAKOČEVIĆ
Lodovico --------------------DUBRAVKO JOVANOVIĆ
Montano --------------------STEFAN BUNDALO
Graziano --------------------DEJAN DEDIĆ
Herald -----------------------BANE JEVTIĆ
Production managers: Vladimir Perišić, Bobana Nikolić
Set designer Assistant: Dragomir Nikolić
Costume designer Assistant: Helena Klešić
Light designer: Svetislav Calić
32
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Уместо биографије
Instead of a Biography
Писац
Author
William Shakespeare
Sonnet LV
Not marble nor the gilded monuments
Of princes shall outlive this pow’rful rhyme,
But you shall shine more bright in these conténts
Than unswept stone, besmeared with sluttish time.
Вилијам Шекспир
Сонет LV
Нит мрамор, нит принчева златан споменик
Надживети неће овај моћни стих;
Јер кроз њег блиставије сјаће твој лик,
Нег кроз гробни кам, таван од времена злих.
Кад погубан рат све кипове сатре
И буне збришу из темеља палате,
Ни Марсов мач, нит рата хитре ватре
Сажећи неће живи спомен на те.
У пркос смрти и забораву злом
Ступаћеш даље; част ти овде одана
Допреће до ока потомству читавом
Што живот до судњег проноси дана.
When wasteful war shall statues overturn,
And broils root out the work of masonry,
Nor Mars his sword, nor war’s quick fire, shall burn
The living record of your memory.
‘Gainst death and all oblivious enmity
Shall you pace forth; your praise shall still find room
Even in the eyes of all posterity
That wear this world out to the ending doom.
So till the judgment that yourself arise, You live in this, and dwell in lovers’ eyes. Живећеш, док страшни не васкрсне те суд,
У стиху и у оку љубавника свуд.
(препевао Светозар Бркић)
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
33
Miloš Lolić
Редитељ
Director
Милош Лолић
У основи Јагових мотива мора бити она примална таштина, али овде
није реч о освети, пакости, користи, овде је поступак суштински неразумљив, надилази разум. А опет, иницијално зло је тако ситно, скоро свакодневно: уништити један однос. Све што је потребно јесте да Отело осети како је Дездемони посебно стало до Касија, и генерал убрзо затим у
тајности наређује Касијево убиство. Отварањем конфликта између
двојице официра дестабилизује се и тек успостављени ред на острву,
овде сплеткарење добија предзнак терористичког. (...)
И кога, с друге стране, Јаго лично убије? Своје грешне саучеснике, Емилију и Родрига, једино двоје који су га волели. Већ је изговорио своме генералу ’Ја сам ваш заувек’, и по доследно перверзној правди Јаго убија
своју супругу након што је Отело убио своју. Реч је о драмском лику који
на сцену доноси аутентичну психолошку уврнутост, али посебно место
у историји заслужио је тиме што леденим директним обраћањем дели
свој злокобни план са публиком. У какву нас заправо позицију Јаго
ставља? Да ли је могуће да је публика и у Шекспирово време игнорисала што им се Јаго обраћа и ћутке чекала тужни крај, или су са свих страна добацивали: ’Срам те било, вуцибатино, остави их на миру’; шта ако
су навијали за Јага: ’Кољи црнца!’ Јагов контакт са публиком буди одговорност у појединачном, потпуно интимном, приватном, личном апсурду. Јер он више није медијатор, пре је изасланик, он је наш агент, директно нас представља, наш сенатор. Зато за Јага не постоји наш одбрамбени четврти зид. Ми смо ти који су наручили вивисекцију љубави пре но што је изједе куга.
34
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Iago’s motivation has to stem from that primeval vanity…What we see here
is not revenge, malice or any kind of interest – here the method remains essentially unclear, it goes beyond reason. And yet the initial act of malice is so
puny, so commonplace: to destroy a relationship.
All that is necessary is for Othello to believe that Desdemona has special
affection for Cassio and the general will soon proceed to secretly order Cassio’s murder. The conflict between two officers will proceed to destabilize the
recently established order on the island and this is where plotting begins to
take the form of terrorism (…)
On the other hand, who does Iago kill? Only his partners in crime Emilia
and Roderigo, the only two people who cared for him. Having spoken the
words „I am your own forever”, Iago follows the perverse course of justice by
killing his wife after Othello has killed Desdemona. This is a character in a play
which brings an authentic psychological profile to the stage, but what earned him his place in the history of drama is his ice cold address to the audience. And in what sort of a position are we, as members of the audience?
Is it possible that even in Shakespeare’s time the audiences preferred to ignore that which Iago had to tell them and waited silently for the tragic
dénouement, or did they shout abuse at him „Shame on you, you dog, leave them alone”; or what if they took his side and shouted: „Kill the Nigger!”?
Iago’s relationship with the audience stirs up the feelings of responsibility but
it achieves this through a very isolated, utterly intimate, private state of absurdity. This is because he ceases to be a mediator and becomes more of an
emissary – he is our agent, he represents us, he is our senator. This is why in
Iago’s case there is no fourth wall of defense. We are the ones who ordered
the vivisection of love, before it was destroyed by the plague.
Дипломирао позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду. У Југословенском драмском позоришту поставио је
представе: Друга страна Дејана Дуковског (2006), Тесла, тотална рефлексија Марије Стојановић (Југоконцерт и Југословенско драмско позориште, 2006), Сањари Роберта Музила (2008) и Отело В. Шекспира
(2012).
Режирао је у другим позориштима у земљи и иностранству: Адам и Ева
Мирослава Крлеже (Битеф театар, 2002), Велика бела завера Димитрија
Војнова (Атеље 212, 2004), Мушка ствар Франца Ксавера Креца (Атеље
212, 2007), Бог је ди-џеј Фалка Рихтера (Мало позориште „Душко Радовић”, 2010), Бартлби, писар по новели Хермана Мелвила (МиниТеатар,
Љубљана 2011), Крваве свадбе Федерика Гарсије Лорке (Фолкстеатар,
Минхен 2011), Магично поподне Волфганга Бауера (Фолкстеатар, Беч
2012), Жак или Покорност Ежена Јонеска (Местно гледалишче, Љубљана 2012).
Награде: Гран при „Мира Траиловић” 43. Битефа 09 (за представу Сањари), Гран при Борштниковог сречања 2011. (Бартлби, писар), Награда за режију фестивала Bayerische Theatertage Augsburg 2012. и Политикина награда за режију на 46. Битефу 12 (Крваве свадбе) и Награда
„Нестрој” у Аустрији за представу Магично поподне.
На Стеријином позорју потписује две режије: Велика бела завера Димитрија Војнова (Атеље 212, 2005) и Писар Бартлби Хермана Мелвила
(МиниТеатар Љубљана, 2012).
Miloš Lolić graduated Theatre and Radio Directing at the Faculty of Dramatic Arts in Belgrade. In Yugoslav Drama Theatre he directed productions:
The Other Side by Dejan Dukovski (2006), Tesla: Total Reflection by Marija
Stojanović (Jugokoncert, 2006) and Dreamers by Robert Musil (2008).
He directed in other theatres in Serbia and abroad: Adam and Eve by Miroslav Krleža (Bitef Theatre, 2002), Velika bela zavera (The Great White Conspiracy) by Dimitrije Vojnov (Atelje 212, 2004), Men’s Business by Franz Xaver
Krötz (Atelje 212, 2007), God Is a DJ by Falk Richter (Malo pozorište „Duško
Radović”, 2010), Bartleby the Scrivener after the short story by Herman Melville (Mini-Teatar, Ljubljana 2011), Blood Wedding by Federico Garsía Lorca
(Volkstheater, Munich 2011), Magic Afternoon by Wolfgang Bauer (Volkstheater, Vienna 2012), Jack, or The Submission by Eugène Ionesco (Mestno gledališče, Ljubljana 2012).
Awards: Grand Prix „Mira Trailović” 43 Bitef 09 (for the production of Dreamers); Grand Prix „Borštnikovo srečanje” 2011 (Bartleby the Scrivener); Award
for the best direction of Bayerische Theatertage Augsburg 2012; Politika’s
Award for best direction at 46 Bitef 12 (Blood Wedding) and „Nestroy” Award
in Austria (Magic Afternoon).
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
35
Још о представи
Главна вредност ове позоришне представе састоји се у једном оживљеном виртуелном простору, замишљеном као кугла или сфера, која нам
помаже да рекапитулирамо прелазак од концепта најинтимнијег простора до оног најобухватнијег, као и од концепта затвореног простора до
концепта распрснутог простора. У том знаку поставља сe и питање о
форми политичких творевина које чине простор света уопште. Све се то
обавља, како то заиста и бива, кроз општу теорију аутогених посуда и,
преко њих, кроз својеврсну гинекологију државе – једне од оних сфера
која најбитније утиче на наше животе. Зар је заиста то што је заиста покреће? – не можемо а да се не запитамо када, после завршетка представе, изађемо на улицу преко пута Цветног трга, главну улицу главног
града државе Србије.
Тај феномен преласка од интимног минимума до империјалног максимума је садржај свих трагедија које смо живели, ми овде, током последњих двадесет година интензивније него иначе, а поданици британске круне још у 16. веку, када је крв и тамо текла у потоцима, а Шекспир
све то ревносно описао.
Представа Отело у Југословенском драмском позоришту (и даље се
та кућа тако дивно зове), подсећа на врата за хиљаду пустиња, празних
и гладних. Сви смо ту заједно, сви свему присуствујемо, сви све чујемо,
сви све видимо – али као да нас се то не тиче. Тешимо се тако што, као
у сваком добром цртаћу, убијени устане и нешто нам одмах саопшти; али
то само ољуштени појединац демонстрира своју душу уздрману неурозом због хладне спољашњости. И нема никог да нам, у том распрснутом
простору у којем смо приморани да боравимо, понуди протетичке оклопе уместо изгубљених љуштура. Преостаје нам само да се грејемо
ефектом стаклене баште, планираним да надомести разбитак небеске
посуде – тог заувек изгубљеног омотача без којег, испоставља се, умиремо од хладноће.
Ненад Прокић (Kонцепција распрснутог простора
и гинекологија државе)
36
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
More abouth the play
The main value of this theatrical performance is in the revitalized virtual
space, conceived as a ball or sphere, which helps us recapitulate the transition from the concept of the most intimate space to that which is the most
comprehensive, as well as from the concept of the contained space to the
concept of the exploded space. In this sense, the issue of the form of political entities that make up the space of the world in general is raised. All this
is being done, as it actually happens, by using the general theory of autogenous vessels, and, through them, by distinctive gynecology of the state –
one of those spheres that have the most essential impact on our lives. Is it
really that one which is really moving? – One cannot help but wonder if, after the end of the play, go out on the street, across the Flowers Square, in the
main street of the capital of Serbia.
This phenomenon of transition from intimate minimum to imperial maximum is the content of all tragedies that we have lived in, we here, in the last
twenty years more intense than usual, and the subjects of the British Empire in the 16th century, when there was slaughter everywhere, and all that was
eagerly described by Shakespeare.
The play Othello at the Yugoslav Drama Theatre (the house is still called so
beautifully), appears like the doors leading to thousand of deserts, the waste and the devastated. We are all here together, we all attend everything, we
all hear everything, we all see everything – but it’s like we do not matter. We
console ourselves in a way that, as in any good cartoon, the murdered suddenly rises and utters something to us instantly – but that’s only the peeled
individual, who demonstrates his own soul, shaken by a neurosis because of
his frigid appearance. And there is nobody who will, in that exploded space
in which we are forced to stay, offer us protective armors instead of lost shells.
It remains only to be heated by means of the greenhouse effect, planned to
compensate the breakup of the celestial vessel – the covering that is forever
lost, without which, it turns out, we die of the cold.
Nenad Prokić (The Conception of the exploded space
and gynecology of the state)
Критика
Critique
Сви смо ми помало хуље
Након тешких искушења с финанцијском оскудицом, изазваном свеопћом
кризом, Југословенско драмско позориште из Београда успјело се докопати на самом крају године до своје прве велике премијере у овој сезони. Био
је то Шекспиров Отело: крупан класични комад, велики изазов за младог
редатеља Милоша Лолића и тренутак истине за ово казалиште које је том
једином великом представом морало свима доказати да, без обзира на кризу, и даље чврсто стоји на ногама. Тједнима пред премијеру потмула нервоза
владала је у ходницима овог реномираног театра које, због недостатка новца у градској благајни или нечијег немара, засигурно није заслужило да се
на овакав начин бори за голи живот. Већ у првим минутама изведбе осјетило се да је то један другачији Отело: некако лежерно глумци су изговарали своје реченице, није било старомодног патоса и архаичног говора у стиховима. Драма о трагичној љубави Отела и Дездемоне, смртоносне сплетке које кује дијаболични „савјетник” Јаго и политичке прилике у Венецији,
отежалој од империјалне моћи, испричани су у овој представи врло сувремено и блиско данашњим проблемима. То није била трагедија о љубави и
части која вам слама срце, већ прича о данашњем времену које је потаманило све своје идеале и у којем пјевушећи, са свијешћу да нам је читав свемир проклизио кроз прсте, одлазимо у гроб. За такву причу били су потребни и глумци другачијег формата. ЈДП-ов Отело показао је да у овом театру, у сјени досадашњих неупитних звијезда; Микија Манојловића, Мирјане
Карановић, Воје Брајовића, Небојше Глоговца и других, постоје још два
прворазредна глумца: Никола Ђуричко и Војин Ћетковић. Никола Ђуричко
као Јаго, играјући човјека који ће вам с безазленим осмјехом на лицу тако
лако забити нож у леђа, био је кључ читаве драме: у данашње вријеме,
вриједности, истине и дилеме нису написане великим словима зато јер је
баш све могуће и тако лако и зато што ништа више нема тежину и посебан
смисао. Гледајући оваквог Отела и Ђуричковог Јага, који је прије личио на
каквог згодног момка из кафића или цвркутавог водитеља политичке емисије уживо, схваћате што је редатељ Лолић хтио рећи: шекспиријанско Зло
данас је измијенило своје лице и смјестило се у тој неподношљивој лакоћи
постојања иза које ничу армије младих без идеала, гомиле гладних који ће
тако лако остати без посла, простачке пинк телевизије, новокомпониране етничке мржње, мали ратови и велике звјерке глобалног мешетарења. Војин
Ћетковић као Отело који је имао тежак задатак да у тако постављеној ат-
мосфери „смртоносне бљутавости” брани част, љубав и старе идеале, показао се великим глумцем јер, једнако као што Ђуричко није склизнуо у баналност, тако ни он није закорачио у патос, велике гесте и херојски трагизам. Врло промишљеном и одмјереном игром показао је да данашњи
човјек највише што може учинити у етичком смислу јест да буде жртва, утолико важна јер сви споредни ликови показују да им је више до забаве него
до части и морала. Млада и згодна Милена Живановић као Десдемона, добро се уклопила у ову цивилизацијску слику, јер колико год она искрено воли
Отела, у оваквом распореду карата она, уопће не схваћајући што се око ње
догађа, или мора умријети или завршити као мала спонзоруша у каквом reality shoowu. Нови Отело показао је још једну вриједност ЈДП-а: централна
позорница овог казалишта, која је до сада била резервирана само за велике,
понекад неоправдано развикане редатеље, сада је постала мјесто истраживања и нових идеја. Честитамо, Милоше Лолићу.
Бојан Муњин, www.novossti.com
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
37
We are all rogues a bit
After the grave ordeals related to financial lack, caused by the overwhelming crisis, The Yugoslav Drama Theatre from Belgrade managed to get hold
of their first big premiere in this season at the very end of the year. It was Shakespeare’s Othello: a big classical play, a great challenge for the young director Milos Lolić, and the moment of truth for this theatre, which had had
only this big performance to prove to all that, in spite of the crisis, it still
stands firmly on the ground. For weeks before the premiere, there was a muffled anxiety through the halls of this renowned theatre, which, due to either
cash shortage in city treasury or someone’s carelessness, certainly did not deserve to fight for survival in this way. In the very first minutes of the performance, there was a feeling that this is some different Othello: the actors recited their sentences in a somehow casual way, there was no old-fashioned
pathos and archaic speech in verse. The drama about the tragic love between Othello and Desdemona, the deadly intrigues that a diabolical „advisor”
Iago makes, and the political circumstances in Venice, heavy from its imperial power, are communicated in this play in a highly modern way, and yet familiar to our current problems. It was not a tragedy of love and honor that
could break your heart, but a story about present time, which exterminated
all its ideals and in which we, while humming around, with the awareness that
the entire universe squeezed through our fingers, go into the tomb. Such a
38
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
story required actors of different format. Hence, the YDT’s Othello has shown
that, in this theatre house, in the shade of so far unquestionable stars: Miki
Manojlović, Mirjana Karanović, Voja Brajović, Nebojša Glogovac and others,
there are also two first-rate actors: Nikola Djuričko and Vojin Ćetković. Nikola
Djuričko as Iago, playing a man who, with the innocent smile on his face, would most likely stab a knife into your back, was a key of the whole drama: nowadays, values, truths and doubts are not written in capital letters because
everything is possible and so easygoing and because everything is weightless and without special meaning. Looking at this Othello and Djuričko’s Iago,
who would have rather appeared to be a kind of a good-looking guy from
the bar or some twittering political talk-show host, you clearly understand
what the director Lolić is trying to say: the Shakespearean evil has changed
its face today and has situated in such unbearable lightness of being, behind
which the hosts of young people without ideals, masses of hungry people
who would easily become jobless, crude pink televisions, newly composed
ethnical hatred, little wars and big bosses of the global machination, emerge.
Vojin Ćetković as Othello, who had the difficult task to defend honor, love,
and old ideals in such a staged atmosphere of the „deadly tastelessness”, proved to be a great actor, since, just as Djuričko did not fall into a triviality, so
he did not step into a pathos, big gestures and heroic tragicalness. By his
highly thoughtful and well-measured play he showed that the most that modern man can do in an ethical sense is to be a victim, the more important since all the minor characters show that they are more inclined to entertainment
than to honor and morality. A young and pretty Milena Živanović as Desdemona, fitted well into this view of civilization, because as much as she truly
loves Othello, in this cards dealing, not realizing at all what is going on around her, she either has to die or end up as a little gold digger in some reality show. The new Othello has also demonstrated another value of the YDT:
the central stage of this theater, which until now has been reserved only for
great, sometimes unjustifiably overhyped directors, has now become a place of research and new ideas. Congratulations, Miloš Lolić.
Bojan Munjin, www.novossti.com
Отело: Интелигенција зла
Током последњих 20 година „Отело” је заменио „Краља Лира” на начин на који је „Лир” раније заменио „Хамлета” као трагедија која говори најдиректније и најснажније о савременом тренутку. „Отело” има
јединствену моћ да нас прогони као сабласна пројекција, из прошлости,
до наше конфликтне садашњости. То нам показује и нова представа
Милоша Лолића.
Ово је врло пажљиво режирана, елоквентно дизајнирана и беспрекорно одиграна продукција Шекспирове трагедије на какву се ретко наилази. Лолић је допустио да неумитна чаролија Шекспирове трагедије
оживи на сцени једноставно пуштајући језику да дише и драми да се одвија у ритму благог убрзања. И охрабрујући своје глумце да се заједно
уздигну до нивоа толико природног и још толико интензивног да публика не може да не осети снажни, болни значај лепоте комада.
Лолић доследно следи Шекспиров пут, отварајући се ка свим скривеним потенцијалима које текст нуди. Можете осетити да је сваки тренутак у представи промишљен пажљиво, реплику по реплику, чак корак по
корак, с резултатом да свака сцена испуњава своју сврху, с продорном
једноставношћу. Тој емотивној елоквенцији доприноси једноставно божанствена музика речи самог Отела (одлични Војин Ћетковић), али и минималистички дизајн који се испоставио као идеално решење. Он служи и унапређује рад актера, и подржава продукцију.
Када је у питању музика речи, треба рећи да режија комада правилно наглашава чињеницу да се Шекспир увек управља према уху. Све се
креће – мисли, језик, идентитет, радња. Шекспир употребљава језик да
би нас њиме заварао. Стога његов алтер-его, Јаго, као аутор, као идеални гледалац, као театар сам, све доживљава кроз језик. Наиме, Јаго експлоатише неизбежно метафоричну природу језика – оно што је речено
није оно што јесте – јаз између означитеља и означеног. Другим речима, ствари никада нису онакве као што изгледају.
Према томе, Јаго (сјајна улога Николе Ђуричка) је сличан модерним
циницима – онима који схватају да су времена наивности прошла. Али
и постмодернистима, чије једино оружје су речи. Тако је он неко у коме
препознајемо војни цинизам, цинизам државе и моћи на власти и стога је он средишња тачка Отела – тачка којој се смисао комада константно враћа и празнина у којој он нестаје.
С друге стране, Шекспир креира у фигури Отела фигуру Другог чија је
функција да заштити природну органску целовитост венецијанског
друштва и хуманистичког Ја. Отело је и бранитељ венецијанске цивилизације и отеловљење њених конститутивних страхова и мржњи. Он је
превасходно егзистенцијалистичка фигура, уједно и празан и пун. Неко
ко је симптом времена које одликују грамзивост, похлепа, лажи, превара, лукавост, расизам, колонијализам, оријентализам...
Па, иако је Јаго безличан, док је Отелово лице црно, они су две стране истог новчића. Као и Дездемона и Отело, који представљају другу половина оног Другог који прети друштву док то друштво, у комаду, мора
да их жртвује како би очувало терор статуса-кво.
Реторичке стратегије комада од почетка искључују свако једноставно
раздвајање јавног од приватног, сексуалности и политике. Тако су актери на сцени често у улози воајера, чиме персонификују скопофилију
саме пасивне публике.
Речју, свих нас који гледамо зло, чинимо зло и изложени смо злу. Оно
што можемо је, барем, да покушамо да освестимо то зло. Позориште је
ту да нам помогне у томе.
Растко Ивановић, Б92, 24. 12. 2012.
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
39
Othello: The Intelligence of Evil
Over the last 20 years, „Othello” has replaced „King Lear” in a similar way
to that in which „Lear” earlier replaced „Hamlet” as a tragedy that speaks out
in the most straightforward and the boldest way on the contemporary moment.
„Othello” has the unique power to haunt us as a ghostly projection, since the
past until our present conflict. This is also clearly depicted in a new play by
Miloš Lolić.
This is a very carefully directed, eloquently designed and impeccably played production of a Shakespeare’s tragedy which is not often found. Lolić allowed the inevitable magic of the Shakespeare’s tragedy to come to life on
the stage, simply letting the language to breathe and drama to be performed in a pace that is to be slightly accelerating. And also encouraging his actors to raise up to the level so natural and yet so intense that the audience
couldn’t help but feel the powerful, painful importance of the beauty of the
play.
Lolić consistently follows Shakespeare’s way, opening up to all the hidden
potentials that the text offers. You may feel that every single moment of the
performance was thoroughly considered, line by line, even step-by-step, with
the result that each scene fulfills its purpose, with the penetrating simplicity.
The divine music of the words of Othello himself (excellent Vojin Ćetković)
plainly contributes to that emotional eloquence, but there is also the role of
minimalist design that turned out to be the ideal solution. It serves to actors
and enhances their work, and it also supports the production. When it comes to the music of words, it should be noted that the direction of the play
correctly highlights the fact that Shakespeare’s judgement is invariably led by
his ear. Everything moves – thought, language, identity, action. Shakespeare uses language for the purpose of deceiving us. Therefore, his alter-ego,
Iago, as an author, as an ideal spectator, as the theater itself, experience all
through language. That is to say, Iago inevitably exploits the metaphorical nature of language – what is said is not what it is – the gap between the signifier and the signified. In other words, things are never what they seem.
Therefore, Iago (the great role of Nikola Đuričko) is similar to modern cynics – those who realize that the time of naivety has passed. But also to postmodernists, whose only weapons are words. So he was someone in whom we
recognize the military cynicism, the cynicism of the state and power of the
government, and therefore he is the focal point of Othello – the point to
which the meaning of the play is constantly returning, and the void in which
it disappears.
On the other hand, Shakespeare creates the figure of the Other within the
character of Othello, which function is to protect the natural organic integrity of the Venetian society and the humanist ‘Self’. Othello is also a defender of the Venetian civilization, and the embodiment of its constituent fears
and hatreds. He is primarily an existential figure, both empty and full. Someone who is a symptom of time characterized by greed, craving, lies, deceit, shrewdness, racism, colonialism, orientalism…
Well, even though Iago is impersonal, while Othello’s face is black, they are
two sides of the same coin. As well as Desdemona and Othello, who are the
other half of those Other that threatens society while that society, according
to the plot, has to sacrifice them both in order to preserve the status-quo terror.
Rhetorical strategies of the play, from the very beginning, exclude any simple separation of public from private. So the actors on stage are often in the
role of a voyeur, thus personifying a scopophilia of the very same passive audience.
In a word, of all of us who see evil and do evil and are exposed to evil. What
we can do, at least, is to try to become aware of this evil. Theatre is here to
help us doing that.
Rastko Ivanović, B92, 24/12/2012.
40
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
27. мај
БРАНИСЛАВ НУШИЋ
ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
Сатиричко казалиште „Керемпух” Загреб (Хрватска)
BRANISLAV NUŠIĆ
THE CABINET MINISTER’S WIFE
Satirical Theatre „Kerempuh” Zagreb (Croatia)
Режија: ОЛИВЕР ФРЉИЋ
Драматуршкиња и адаптација текста: ДОРА ДЕЛБЈАНКО
Саветник за језик и сценски говор: БОГДАН ДИКЛИЋ
Сценографкиња и костимографкиња: САНДРА ДЕКАНИЋ
Избор музике: ИРЕНА ПОПОВИЋ
Дизајн светла: ЗДРАВКО СТОЛНИК
Улоге
Живка Поповић, министарка ----------------ЕЛИЗАБЕТА КУКИЋ
Дара, њезина кћи -----------------------------ЛИНДА БЕГОЊА
Рака, њезин синчић ---------------------------МАЈА ПОСАВЕЦ
Чеда Урошевић, зет---------------------------БОРКО ПЕРИЋ
Ујка Васа ---------------------------------------ЕДО ВУЈИЋ
Анка, служавка --------------------------------АНА МАРАС
Пера, писар из административног
одељења ---------------------------------------ХРВОЈЕ КЕЧКЕШ
Др Нинковић, секретар Министарства
спољних послова -----------------------------ДЕАН КРИВАЧИЋ
Родбина Госпа – Живкина:
Теча Панта -------------------------------------МАРИО МИРКОВИЋ
Миле, његов син ------------------------------ХРВОЈЕ КЕЧКЕШ
Јова Поп-Арсин -------------------------------ИВАН ЂУРИЧИЋ
Пера Каленић ---------------------------------ЛУКА ПЕТРУШИЋ
Тетка Даца -------------------------------------НИНА ЕРАК-СВРТАН
Тетка Савка ------------------------------------КОСТАДИНКА ВЕЛКОВСКА
Соја, распуштеница ---------------------------МИА БЕГОВИЋ
Риста Тодоровић, кожарски трговац --------ВЕЛИМИР ЧОКЉАТ
Момак------------------------------------------ИВАН ЂУРИЧИЋ
Жандар-----------------------------------------ИВАН ЂУРИЧИЋ
42
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Director: OLIVER FRLJIĆ
Dramaturge and text adaptation: DORA DELBIANKO
Language cousellor and stage speech: BOGDAN DIKLIĆ
Set and costume design: SANDRA DEKANIĆ
Music selection: IRENA POPOVIĆ
Light design: ZDRAVKO STOLNIK
Cast
Živka Popović, the cabinet minister’s wife-----ELIZABETA KUKIĆ
Dara, her daughter-----------------------------LINDA BEGONJA
Raka, her little son -----------------------------MAJA POSAVEC
Čeda Urošević, son-in-law ---------------------BORKO PERIĆ
Uncle Vasa--------------------------------------EDO VUJIĆ
Anka, maid -------------------------------------ANA MARAS
Pera, scribe from the administrative
department-------------------------------------HRVOJE KEČKEŠ
Dr Ninković, secretary to the
Ministry of Foreign Affairs ---------------------DEAN KRIVAČIĆ
Madame Živka’s relatives:
Uncle Panta ------------------------------------MARIO MIRKOVIĆ
Mile, his son ------------------------------------HRVOJE KEČKEŠ
Jova, Arsa the Priest’s son----------------------IVAN ĐURIČIĆ
Pera Kalenić ------------------------------------LUKA PETRUŠIĆ
Aunt Daca --------------------------------------NINA ERAK-SVRTAN
Aunt Savka -------------------------------------KOSTADINKA VELKOVSKA
Soja, divorcee ----------------------------------MIA BEGOVIĆ
Rista Todorović, leather merchant -------------VELIMIR ČOKLJAT
Boy ---------------------------------------------IVAN ĐURIČIĆ
Gendarme --------------------------------------IVAN ĐURIČIĆ
Уместо биографије
Instead of a Biography
Писац
Author
Branislav Nušić
Živka’s eighty four years
Бранислав Нушић
Живкине осамдесет четири године
„Кад будете гледали премијеру, ви ћете морати рећи да је рола гђе министарке просто напросто писана за гђу Жанку Стокић. Ја не бежим од
тога признања да сам, пишући комад, био под сугестијом њене појаве.
Када је ту скоро Жанка разбила ногу, код које је претила опасност да она
дуже одболује, ја сам чак био решен да комад за ову сезону скинем с репертоара”.
Бранислав Нушић уочи премијере Госпође министарке
у Народном позоришту 25. маја 1929. године
„Драга Жанка, Ви и ја данас имамо малу, интимну светковину. Могу догађаји мењати режиме, могу се кризе завитлавати и обарати кабинете.
Вас се кризa не може дотаћи, Ви остајете министарка, једина министарка, увек министарка”.
Бранислав Нушић (телеграм Жанки Стокић поводом стотог
извођења представе Госпођа министарка)
„Код Нушића је сјајно то што он дјелује врло лежеран и једноставан,
али стално се откривају нови слојеви, јасан је, такав комад не захтијева
богзна какво предзнање о одређеним стварима, али вам их тако лијепо
предочи, да их врло лако препознајете и разумијете. Нажалост, технологија се сулудо брзо мијења, као и начин животa, али људски карактери од грчке драме до данас врло су се мало мијењали. Само се промијенила та мимикрија, постали смо већи мајстори у избјегавању ситуација и прикривању. Кад уђете у срж људске природе, она је остала потпуно иста. Зато је данас Нушић занимљив. Овај комад није рађен у
смислу агитације или протеста на данашњу ситуацију, барем га ја тако не
доживљавам, нити су то били разлози зашто сам предлагала, него због
чињенице да се ствари не мијењају.’’
Елизабета Кукић – Живка министарка
„As you watch the premiere, you must admit that the role of Madame Minister is definitely made for Ms. Žanka Stokić. I, for one, would always admit
that, writing the play, I was indeed impressed by her persona. When Žanka
broke her leg some time ago and there was a possibility that she would be
unable to play for quite some time, I was even determined to take the play
off the repertoire for this season.”
Branislav Nušić before the premiere of „The Cabinet Minister’s wife” in
the National Theatre, 25th May 1929
„Dear Žanka, you and I share a small, intimate celebration today. Events
might change regimes, crises might fool around with governments. But you
cannot be touched by any crisis whatsoever, you remain the Madame Minister, the only Madame Minister, Madame Minister forever.”
Branislav Nušić (telegramme to Ms. Žanka Stokić at the occasion of the
100th performance of the play „The Cabinet Minister’s wife”)
„The great thing about Nušić is that he seems to be very light and easy, but
new layers are always revealing, he is clear-cut, such piece does not require
much of a knowledge about certain things, but he presents them so beautifully, that you may recognize and understand them very easily. Unfortunately, the technology is changing ridiculously rapidly, as well as the way of life,
yet the human characters from Greek drama to the present time have been
very little changed. Only the mimicry has been changed, we have become
masters in avoiding most situations and in hiding. When you get to the core
of human nature, you see it has remained exactly the same. That is why Nušić
is interesting today. This play was not made in terms of agitation or protest
to the contemporary situation, at least I do not see it in that light, nor were
the reasons why I suggested this, but because of the fact that things do not
change.’’
Elizabeta Kukić – Živka
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
43
Oliver Frljić
Редитељ
Director
Оливер Фрљић
Нушићев политички водвиљ лако је преводив на језик политичког актуалитета. Од редатеља чији се рад неријетко дисквалифицира као јефтин сценски памфлет (усп. „Политички памфлет Оливера Фрљића на рубу
казалишта”, „Политички театар или памфлет”, „Плакатска и памфлетска
представа”…), у случају овог комада готово се и не може очекивати
нешто друго. Дакле, једино питање остаје како нушићизирати хрватску
политичку сцену? Тко је од чланова актуалне или бивше владе најзахвалнији за портретирање кроз једно од најзначајнијих дјела јужнославенске комедиографије?
Госпођу министарку потребно је ипак смјестити у мало другачији
друштвени контекст. Он почиње деведесетих година прошлог стољећа,
кад су с процесима стварања националних државица паралелно ишли
и процеси брисања свега онога што је представљало заједничко културно насљеђе у јужнославенској заједници, па је као жртва тог брисања у Хрватској пао и Нушић сам. Кад се данас размишља о постављању
Нушића, немогуће је игнорирати културне политике које су овог, као и
многе друге српске ауторе, изгнале из хрватског културног простора. Вратити Нушића у тај простор значи ући у имплицитну полемику с нормативима које су те културне политике у међувремену поставиле, а за које
су пурификација језика и духа, те елиминација непоћудних националних
тијела послужиле као средства. Конституирање националне културе,
које се примарно догађа кроз произвођење разлике у односу на једну
националну заједницу, њезин језик и заједничко културно насљеђе, нажалост се догађа и данас.
Надам се да ће Нушићев језик бар мало прочистити хрватски националистички церумен.
44
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Nušić’s political vaudeville is easily translatable into the language of contemporary political reality. From the director whose work is often disqualified as a cheap theatrical pamphlet („The political pamphlet by Oliver Frljić on
the edge of theater”, „A political theater or pamphlet”, „A poster and a pamphlet play”...), it is almost impossible to expect anything else. So the only
question remains how to make the Croatian political scene more Nušić-like?
Who among the current or former members of the government should be
portrayed in one of the most significant Slavic comedies?
Mrs. Minister should, nevertheless, be placed in a slightly different social
context. It begins in the nineties, when the nation state creation processes
parallel the processes of eradicating everything that was considered a part
of the common cultural heritage in the South Slavic community, and as a victim of this eradication in Croatia fell also Nušić himself. When considering
putting up Nušić today, one cannot ignore the cultural politics that exiled this
and many other Serbian authors from Croatian cultural space. Restoring Nušić
in this space means entering the discussion with the implicit norms that the
mentioned cultural politics has set in the meantime, and for which the purification of language and thought, and elimination of unwelcomed subjects
serve as a national asset. The constitution of the national culture, primarily
occurring through the production of differences in relation to the national
community, its language and common cultural heritage has, unfortunately,
been happening today too.
I hope that Nušić’s language will, at least to some extent, purify the Croatian nationalist cerumen.
Оливер Фрљић је рођен 1976. у Травнику. Дипломирао је 2002. филозофију и религијску културу као и позоришну режију и радиофонију на Академији драмске умјетности у Загребу.
Његове продукције представљене су на бројним фестивалима: Винер
фествохен (Беч), Гавелине вечери (Загреб), Сплитско љето, АПАФ (Салцбург),
Међународни дјечји фестивал Шибеник, Стеријино позорје...
Награде (избор): Близанке (Дјечје казалиште Дубрава) – три награде за
режију (Хрватски центар ASSITEJ, Нај, нај, нај фестивал, Дечји позоришни
фестивал Позориште Звездариште Београд), Сребрни ловоров вијенац за
представу на МЕСС-у. За ауторски пројекат Турбофолк (ХНК Ивана пл. Зајца
Ријека) добија награду за најбољу режију а представа Гранд При на међународном фестивалу камерног театра Златни лав. Тријумфује 2009. на Фестивалу малих сцена Ријека, где су две његове представе проглашене за
најбоље: Турбофолк и Бакхе. Турбофолк је приказан на Позорју 2009, у међународном програму.
Прву важнију представу на међународној сцени, Проклет био издајица
своје домовине!, режира у Словенском младинском гледалишчу Љубљана.
Представа добија две Борштникове награде у Марибору и позиве на многа гостовања. Изведена је у међународном програму Кругови на 56. Позорју
2011. Исте године (2010) у Загребачком казалишту младих режира Буђење
прољећа, које на све важнијем Југословенском позоришном фестивалу „Без
превода” у Ужицу добија награду за најбољу представу, а у Црногорском народном позоришту режира Маривоову Расправу.
Крајем исте године, у Народном позоришту Суботица поставља ауторски
пројекат Кукавичлук – на Стеријином позорју 2011. троструки је добитник
Стеријине награде: за најбољу представу, за режију и награда за представу
Округлог стола критике – која је од многих критичара проглашена позоришним догађајем сезоне у Србији.
Почетком маја 2012. Атеље 212. изводи Фрљићев ауторски пројекат Зоран Ђинђић. У програму Стеријиног позорја у његовој режији Атеље игра
Оца на службеном путу Абдулаха Сидрана, а Театар ИТД (Загреб) изводи његов ауторски пројекат Мрзим истину!.
На Дубровачким љетним играма Фрљић 2012. за режију представе Дантонова смрт Георга Бихнера добија награду „Орландо”, а исте године је добитник награде за драмско стваралаштво „Борислав Михајловић Михиз”.
Oliver Frljić was born in 1976. in Travnik, and left this town in 1992. In 2002,
he earned a degree in philosophy and religious culture and radiophony at the
Academy of Dramatic Art in Zagreb.
His productions were presented at numerous festivals: Wiener Festwochen (Vienna), Perforation Festival (New York), Gavella’s Evenings (Zagreb), The Split Summer, APAF (Salzburg), International Children’s Festival Šibenik, Sterijino Pozorje...
Awards (selection): Twin Girls (Chidren’s Theatre Dubrava) – three awards for
directing (Croatian Centre ASSITEJ, Naj, Naj, Naj Festival, Children’s Theatre Festival Pozorište Zvezdarište Belgrade), Silver Laurel Wreath for a play at MESS. For
the authorial project Turbofolk (HNK Ivan hon. Zajc Rijeka) he was awarded a prize for best director, and the play won the Grand Prix at the International Festival of Chamber Theatre Golden Lion. Triumphed in 2009 at the Festival of Little
Stages Rijeka, where two of his plays were chosen best: Turbofolk and Bakhe. Turbofolk was shown at Pozorje 2009, in the international programme.
He directed the first more significant play on the international scene, Damned
Be the Traitor of His Homeland!, at the Slovenian Youth Theatre Ljubljana. The play
was awarded two Borštnik Prizes in Maribor and invitations to many performances (It was performed at the international programme Circles at the 56th Pozorje in 2011). That same year (2010) he directed The Waking of Spring at Zagreb
Youth Theatre, which won an award for the best play at the increasingly important Yugoslav theatre festival Without Translation in Užice, and at the Montenegrin National Theatre he directed Marivaux’s The Dispute. At the end of the
same year, at the National Theatre Subotica he set an authorical project Cowardice – at Sterijino Pozorje 2011 award for the best performance, for directing and
the award for the best perfromance by the Round Table of Critique – many proclaimed this performance to be the most significant theatre event of the season
in Serbia.
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
45
Критика
Critique
Колико се брзо заборавља талог срамоте?
Завршни коментар Елизабете Кукић, „И сад, као, више нисмо министри? Е, па, бит ћемо опет, чим се заборави ово мало бруке”, точна је и к
томе веома брутална референца на мањак срама безбројних политичких функција.
Режија Госпође министарке Оливера Фрљића одвија се на два плана.
Понајприје језичном, указујући на потпуну симетричност хрватског и
српског текста Нушићеве комедије, с тиме да се српским предлошком
служе „Керемпухови” глумци уживо на позорници, док хрватски
„пријевод” текста тече изнад њихових глава, на посебном монитору. Затим и на разини готово стогодишње комедије корупцијских обичаја,
због чега је приповијест о ситној неспособности и крупној самодопадности политичких функција (још) увијек актуална.
Као што је Нушић написао у предговору свог комада из 1923. године,
тешко је на овим просторима говорити о пријеломним догађајима. Све
је ситно, вели Нушић, тако да се и најузбудљивија драматургија свакодневице своди на: „Пера добио класу, Ђока се разболео, Стева положио
испите, Јова премештен, госпа Мица купила нову спаваћу собу, госпа
Савка ошишала косу, госпа Јулка прави нову хаљину од креп-де-шина,
прија-Маци изгорео куглов, а прија Анка изгубила на фрише-фире сто
седамдесет динара. Ето, то су сензације, то емоције, то догађаји мале средине.”
„Керемпухови” глумци као да настоје пркосити том ситном формату
Нушићевих ликова, вукући их према јакој гротески. Сви стално лупају
вратима, јуре позорницом, колаче очи и ударају у прегласан јаук или
смијех. Госпођу Живку, министарку, у изразито френетичном темпу
игра Елизабета Кукић, с тијелом, лицем и енергијом тридесетогодишњакиње, али зато и с експлозивношћу зреле фурије и погођеном наивношћу дјевојчице. Кукићева је права Хеката (у митској традицији синтеза свих животних раздобља једне жене) и уз то мајсторица комике, што
би још више дошло до изражаја да стигне доћи до даха и градирати своје
„испаде”, но редатељ јој не допушта никакав реалистични тајминг, као
што је на разини читавог ансамбла забрањена већ и сама идеја опуштености.
46
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
У тој претјераној навинутости изведбе изнимно се вјешто и духовито
сналази Деан Кривачић, као професионални жиголо и мањком манира
огорчени учитељ отмјености Нинковић, док најбољу улогу комада остварује самосвјесни и изнимно „сураднички” срдачан Борко Перић, у
роли презреног министарског зета Чеде и јавног проказивача своје статусно повампирене пунице Живке. Перић, међутим, добро пази да од
Чеде не направи локалног Хамлета, откривајући с колико се презира тај
лик односи према својој сценској супрузи Дари и колико је и сâм бескрупулозан кад је у питању завођење собарица.
Ту је негдје уписана права бомба Нушићева комада: погледајте, вели
писац, ако су нам хероји такви сплеткари, па какви су нам тек онда ниткови.
(…)
И тако смо се смијали својим веома пристојним, врло непроблематичним смијехом, смијехом подсвјесног освртања. И мало нам се од тог
погледа унатраг укочио врат. Али барем је оптужница била точна.
Наташа Говедић (Глас Истре, 25. 9. 2012)
Још о представи
Иако је реч о једној од најпопуларнијих и најизвођенијих Нушићевих комедија, Госпођа министарка је свој деби доживела тек на 49.
Стеријином позорју 2004. године. Куриозитет је и то да су у званичној фестивалској конкуренцији биле чак две Mинистарке – Народног
позоришта Београд, са Радмилом Живковић, и сомборског Народног
позоришта, са Биљаном Кескеновић у улогама Живке министарке.
Следствено томе, ниједној из плејаде сјајних глумица које су тумачиле улогу Живке није пошло за руком да се, осим титуле „министарке”, овенча и Стеријином наградом.
How quickly the dregs of shame are forgotten?
The final comment of Elizabeta Kukić: „And now, so we are pretending to
be no longer ministers? Well, we’ll be it again as soon as this little embarrassment be forgotten” is true and, by the way, very brutal reference to the
lack of shame of countless political functions.
The direction of The Minister’s Wife, performed by Oliver Frljić, takes place at two levels. Primarily, at the language level, indicating the complete symmetry of the Croatian and Serbian text of the Nušić’s comedy, whereby the
Serbian template is used by the Kerempuh Theatre actors live on stage, while the Croatian „translation” of the text flowing above their heads, on a separate monitor. Then, at the level of almost one hundred years of comedy
corrupt practices, that makes the story of a petty incompetence and massive complacency of the political power still up-to-date.
As Nušić wrote in the preface of his piece in 1923, it is difficult in this area
to talk about crucial events. Everything is petty, says Nušić, so that the most
exciting dramaturgy of everyday life amounts to: „Pera got the class, Djoka
is sick, Steve passed the exams, Jova was transferred, lady Mica bought a new
bedroom, lady Savka cut her hair, lady Julka makes real new crepe dress, mother-in-law Maca’s cake burned, and mother-in-law Anka lost 170 dinars on
„frishe-fire”. Well, these are the sensations, the emotions, the events of some
small community.”
The Kerempuh Theatre actors seem to try to defy that petty format of
Nušić’s characters, leading them to strong grotesque. Everybody keeps banging the door, rushing along the stage, opening their eyes wide, and bursting
out into scream or laughter. Mrs Živka, the minister’s wife, is played by Elizabeta Kukić, in highly frenetic pace, with her body, face and energy of the
thirty-year-old woman, but also with explosiveness of mature fury and affected naiveté of a young girl. Ms Kukić is a real Hecate (in the mythological tradition meaning the synthesis of all ages of a woman), and along with
that, she is the master of the comic, which would might be expressed even
more if she could get to catch her breath and grade her „excesses” but the
director does not allow her any realistic timing, as at the level of the whole
ensemble the very idea of relaxation is prohibited for the actors.
In that excessive twist of the performance, there is Dean Krivačić, who extremely skillfully and witty copes with his role, as a professional gigolo and
embittered teacher of elegance with lack of manners – Mr Ninković, while the
best role is performed by self-conscious and extremely „collaborative”, cordial Borko Perić, acting as a despised minister’s son-in-law Čeda and a public informer of his revamped mother-in-law Živka Perić, who, nevertheless, cares pretty much not to make the local Hamlet from Čeda, revealing the con-
tempt with which this character treats his stage wife Dara and how much he
himself is unscrupulous when it comes to seduction of a maiden.
Somewhere there is the point where the real bomb of the Nušić’s piece lays:
Look, says the writer, if our heroes are such intriguers, then we can only imagine of which kind are our scoundrels.
(...)
And so we laughed with our very polite, very non-problematic laughter, laughter of subconscious looking back. And we locked our necks a little while looking back. But at least the indictment was correct.
Nataša Govedić (Glas Istre, September 25, 2012)
More about the play
Although it is one of the most popular and most frequently performed
comedies by Nušić, the „The Cabinet Minister’s wife” had its debut not
sooner than the 49th Sterijino pozorje 2004. It is also interesting that the
official festival competition included no less than two „The Cabinet Minister’s wife” plays – the National Theatre from Belgrade with Radmila
Živković in the leading role, and the National Theatre from Sombor with
Biljana Keskenović playing the role of Madame Živka, the Minister’s wife.
Further, neither of those two excellent actresses that played the role of
Živka managed to win the Sterijino pozorje Award, but they only kept their
‘ministerial’ titles.
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
47
Жива је Живка
Тешко да на „овим нашим просторима” данас има позоришног редитеља који, осмишљавајући своје представе, прецизније, пажљивије и доследније, готово па опсесивно, води рачуна о друштвеном и културном
контексту у којем оне настају, и у којем треба да живе и „зраче”, него што
то ради Оливер Фрљић. Па, добро, рећи ћете, отуда и тај свеприсутни
имиџ „инцидентности” и „провокативности” најпознатијих његових представа, попут Бакхи, Турбофолка, Кукавичлука, Мрзим истину или Зорана Ђинђића. Да, наравно, али ствар је у томе да ово не важи само за такве, експлицитно „бурне” представе, које полемичку рецепцију, сежућу
далеко изван „чисто естетских” питања унапред инкорпорирају, него и
за онај његов на површинској равни мање „жесток” редитељски опус. То
се, та брига за контекст као важан елемент дејства и смисла сваког
уметничког, па тако и позоришног чина, добро може видети на примеру Фрљићеве поставке Нушићеве Госпође министарке.
Дакако, сви су већ чули да се овом представом, али и летошњим Покојником Ленке Удовички (нијесмо гледали), Нушић „вратио” на велике
хрватске сцене. То јесте интригантно, али не толико да би по себи било
нека толико велика ствар. Међутим, то да је Фрљић поставио Министарку без икакве тзв. језичке адаптације, јесте нешто што се у Хрватској, бар на главним позорницама, још није догађало у постјугословенским продукцијама српских аутора и ауторки (Србљановић, Ковачевић
етц.), јер све су оне бивале, па макар и сасвим благо, „језички адаптиране”, шта год то било и чему год то служило. Ту редитељ уводи и додатни твист и, уз помоћ лингвисткиње Сњежане Кордић (сјајне демистификаторке националистичких митова у лингвистици – превасходно,
али никако не и искључиво „хрватских”), прави хрватски титл за своју инсценацију Госпође министарке у загребачком Сатиричком казалишту
„Керемпух”, не би ли иронијски подвукао бесмисленост самог чина титловања, тј. парапревођења са једне на другу подваријанту базично
заједничког језика. Како та ствар функционише? Као сценски реквизит
од једнократног дејства, што заправо значи као стејтмент: гледаочеве очи на самом почетку представе лоцирају титл, можда испрате са занимањем неколико првих титлованих реплика, и убрзо сасвим забораве на њега: разумљиво и неизбежно, јер његова сврха и није да било шта
било коме „преведе”, него да својим сувишним постојањем субвертира
саму идеју која стоји иза титлерских подухвата.
48
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
(…)
А шта је Фрљић хтео? Ту се враћамо на питање контекста. Фрљић је
један од оних редитеља који, на ужасавање и стручних и аматерских гледалаца нешто традиционалнијег укуса, могу да узму неки класични
драмски предложак и да га сасеку на фронцле, да од њега не остане готово ништа осим костура и неке најосновније идеје, а да све друго подреди свом науму, углавном у виду бесомучне, свесно памфлетске актуелизације; то је, рецимо, урадио с Ведекиндовим Буђењем пролећа у
Загребачком казалишту младих (гостовало и у ЈДП-у). Да ли је нешто
слично могао да уради и са Госпођом министарком? Наравно да је могао. И резултат тог рада вероватно би био у најмању руку занимљив. Међутим, Фрљић се одлучио за нешто сасвим другачије, и ту своју одлуку
(до краја свесну и промишљену или пак не?) у потпуности одбранио. Његова Госпођа министарка заправо је једна знатним делом сасвим класична, сасвим „стрејт” Госпођа министарка. Није у њој само језик изворан, онај Нушићев старосрбијански с почетка 20. века, него је мањевише све „класично” и врло чврсто у границама очекиваног за некога ко
није преспавао грађански театар 20. века, иако додуше беспрекорно
вешто подешено на местимично веома убрзан, чак френетичан темпо
игре који канда више годи данашњем гледаоцу. Нема, дакле, овде – и то
не само на нивоу костима, сценографије или језика – никакве експлицитне актуелизације, нема ни Југославије и социјализма, а камоли
„транзиције” и данашњег Балкана и света, и сваки минут у ових брзо пролазећих два сата представе сведочи о једном: нема их јер им то уопште
није потребно. Док прати успијања Живке министарке, зета јој Чеде, Ујка
Васе, Пере писара „из административног одељења” и остале братије, гледалац ни секунде не може не бити свестан да тај Бранислав Нушић
пише о њему и његовом окружењу, и да је Нушић отуда у потпуности ем
савремен ем домаћи писац, а не некакав давно преминули Србин из неке
убуђале лектире. Гледаоче, ово је и твоја баштина, и то врло живућа;
тек када се око тога договоримо, можемо да идемо да је „деконструишемо”, могло би бити својеврсно редитељско наравоученије.
Отуда та важност контекста; сигуран сам да Фрљић у Београду или
Новом Саду никада не би направио овакву Министарку, јер би таква
била депласирана. Но, у Загребу А. Д. 2012, баш је оваква потребна: понекад се најсубверзивније делује наизглед најкласичнијим могућим приступом.
Теофил Панчић (Време, 4. 10. 2012)
Živka is Alive
There is hardly a theatre director in „these our areas” who would, elaborating his performances in a more accurate, careful and consistent way, almost obsessively, take into account the social and cultural context in which
they occur, and in which they need to live and „radiate” than Oliver Frljić does.
Well, you will say, hence the ubiquitous image of the „ potential incidence”
and „provocativeness” of his most famous plays, such as Bakhe, Turbofolk, Cowardice, I hate the truth or Zoran Đinđić. Yes, of course, but the point is that
this applies not only to those explicitly „tumultuous” performances, which
have incorporated the polemical reception in advance, reaching far beyond
the „purely aesthetic” questions, but also to that part of his, on the surface
level, less „fierce” directing opus. That concern for context as an important element of action and meaning of every artistic act, including theatrical one, may
be excellently seen in the Frljić’s setting of Nušić’s The Cabinet Minister’s Wife.
Of course, everyone has heard that Nušić, with this play, but also with The
Deceased, directed by Lenka Udovički (we have not seen it), which was played this summer, „returned” to the big Croation stages. It is definitely intriguing, but not enough to be so big deal in itself. However, the fact that Frljić
set The Cabinet Minister’s Wife with no – so called – linguistic adaptation at
all, is something that has not happened in Croatia so far, in the post-Yugoslav productions by Serbian authors (Srbljanović Kovačević etc.), at least on the
main stages, as they all have been, albeit very slightly, „language adapted”,
whatever may mean it and whatever it served. This time the director also introduces an additional twist, and, with the help of a linguist Snježana Kordić
(the great demystifier of nationalist myths in linguistics – primarily – but by
no means exclusively „Croatian”), he makes a Croatian subtitle for his staging
of The Cabinet Minister’s Wife in the Kerempuh Satirical Theatre in Zagreb,
willing to ironically underline the absurdity of the act of subtitling i.e. metatranslating, from one to another subvariant of a basically common language. How this works?
As a stage prop of one-time only effect, which actually means a statement:
the viewer’s eyes at the beginning of the play locate the subtitle, perhaps eagerly follow the first few subtitled replicas, and very soon completely forget
it, understandably and unavoidably, because its purpose is not to „translate” anything to anyone, but to subverts the very idea that lays behind subtitling undertaking.
(...)
But, what did Frljić want? Here we return to the question of context. Frljić
is one of those directors who, both to the horror of the professional and amateur spectators with more traditional tastes, can take some classic drama template and cut it down to ribbons, so that almost nothing would be left but a
skeleton and some basic ideas, having all other subordinate to his own will,
mainly in the form of a frenzied, consciously pamphlet actualization; he did
such thing, say, with Wedekind’s Spring Awakening in the Zagreb Youth Theatre (has staged guest performance at the YDT). Could he do something alike to The Cabinet Minister’s Wife? Of course he could. And the result of that
work would probably be interesting in the least. However, Frljić chose something completely different, and entirely defended his decision (conscious
and deliberate to the end, or not?)
His The Cabinet Minister’s Wife is actually, in its substantial part, quite classic, quite „straight” Cabinet Minister’s Wife. It is not only the language that
is genuine, that Nušić’s old Serbian of the twentieth century, but more or less
it’s „classic” in all respects and very firm, within expected borders, for someone who has not slept through the civic theatre performances of the twentieth century, albeit indeed impeccably witty set to, here and there, highly rapid, even frenetic pace of the play, which is probably more suited to the modern spectator. There is, therefore, here – and not just at the level of costumes, scenography, or language – no explicit actualization, and no Yugoslavia and socialism, let alone a „transition” and current Balkans and the world,
and every minute of these quickly passing two hour performance bear witness to one thing: there are not here because they are not necessary. While
observing the primness of Živka – the Cabinet Minister’s wife, her son-in-law
Čeda, uncle Vasa, Pera the scribe „from administration department” and the
rest of chaps, the spectator must be aware all the time that this Branislav
Nušić writes about himself and his environment, and that Nušić is, hence, fully contemporary writer, and certainly not a long-ago Serb from some stale
literature. Spectator, this is your heritage, and is still lively; only when we agreed on that, we can go to „deconstruct” it, that would be a sort of director’s
moral.
Hence the importance of context; I am sure that Frljić would never make
such The Cabinet Minister’s Wife in Belgrade or Novi Sad, as it would be inappropriate. But, in Zagreb, A. D. 2012, exactly this kind of performance is necessary: sometimes the seemingly most classical approach may be used in
the most subversive way.
Teofil Pančić (Vreme, October 4, 2012)
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
49
Госпођа министарка у „Керемпуху”
Оливер Фрљић поставио је Госпођу министарку Бранислава Нушића
баш по мом укусу. Дао је водвиљ, но не класичан, француски, или још
„класичнији”, амерички, него, рекли бисмо, авангардан. Глумачку је игру
и мизансцен убрзао колико год се могло, а глумце довео у ситуацију да
се изражавају „скраћено”, карикатурално, уз много физичке активности.
Протеклих сам тједана написао неколико текстова у којима наглашавам ту Нушићеву потенцијалну авангардност. Његови ликови нису, наиме, реалистични профили него својеврсне марионете, које погони
само једна, инфантилно постављена амбиција. Нушић се не руга људима него друштву и не исмијава карактере него друштвене обрасце. У
њега није болестан појединац него цјелина, „менталитет”. Нушић, наиме,
немилосрдно исмијава заосталост, умишљеност и покондиреност
српског грађанина прије стотину и више година, а који, показало се, ни
данас није много одмакнуо од примордијалног схваћања улоге државе
и ауторитета као силе прије свега. Власт ваља узјахати да би се помогло
себи а не другима. И данас је тако у Србији, али богами и у Хрватској. Па
стога није Нушић крив што је ето готово посве и хрватски писац.
Ми смо имали Крлежу, који је хрватски менталитет разголитио сарказмом, али великог комедиографа у модерно доба нисмо имали. У
ствари, наш једини велики комедиограф јест Марин Држић. Стога нам је
Нушић пријеко потребан и његов повратак на хрватске позорнице јест
повратак кући.
(…)
Елизабета Кукић игра Живку Поповић веома пластично, као у цртаном
филму, и њезина енергија наткриљује и редатељски концепт и глумачки
просјек представе. Јамчи и то да ће представа бити врло гледана.
Томислав Чадеж (Јутарњи лист, 23. 9. 2012)
50
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
The Cabinet Minister’s Wife in the „Kerempuh”
Oliver Frljić set The Cabinet Minister’s Wife by Branislav Nušić exactly to my
liking. He gave the vaudeville, but not a classical, the French, or even more
„classical”, the American, but, we would say, an avant-garde one. He speeded
up the actors’ cast and mise-en-scène as much as possible, and put the actors in a position to express „contractedly”, grotesquely, with lot of physical
activity.
In recent weeks, I’ve written a number of articles in which I emphasized the
potential Nušić avant-gardism. His characters are not, in fact, realistic profiles but the kind of puppets, which are driven by a single, infantile-set ambition. Nušić does not mock people, but the society, and he does not make fun
of characters but of social patterns. For him, it is not the individual that is sick,
but the whole – „the mentality”. Nušić, namely, mercilessly ridiculed the
backwardness, vainglory and conceitedness of Serbian citizens a hundred
years or more ago, which, it turned out, even today didn’t move away from
a primordial understanding of the role of government and authority as a power above all. The power should be mounted to help oneself, not to others.
This is still today the case with Serbia, but also with Croatia, God knows. So
it is not Nušić’s fault that he is nearly a Croatian writer.
We had Krleža, who uncovered the Croatian mentality by way of sarcasm,
but we certainly haven’t had a great comedy playwright in modern time. In
fact, our only major comedy playwright is Marin Držić. Thus, Nušić is urgently needed to us, and his return to the Croatian stage is actually return to
home.
(...)
Elizabeta Kukić plays Živka Popović very vividly, as in the cartoon, and her
energy transcends both the directorial concept and the acting average of the
performance. And that fact alone ensures that the performance will be highly viewed.
Tomislav Čadež (Jutarnji list, September 23, 2012)
28. мај
ФЕДОР ШИЛИ
ЧАРОБЊАК
Народно позориште Сомбор
FEDOR ŠILI
THE WIZARD
National Theatre Sombor
Режија: БОРИС ЛИЈЕШЕВИЋ
Костими: МИРНА ИЛИЋ
Сценограф: МИША КЕСКЕНОВИЋ
Музика: АЛЕКСАНДАР КОСТИЋ
Драматург: БРАНКО ДИМИТРИЈЕВИЋ
Дизајн светла: СТИПАН ПЕТРЕШ
Улоге
Томас Ман------------------------------САША ТОРЛАКОВИЋ
Гете/Семјуел Фишер-------------------СВЕТОЗАР ЦВЕТКОВИЋ
Хајнрих Ман----------------------------РАДОЈЕ ЧУПИЋ
Марија Албрехт/
Катја Ман/Михаил Ман ---------------ТАТЈАНА ШАНТА ТОРЛАКОВИЋ
Ханс Герлинген/Ханс Герлинген
млађи/Михаил Ман -------------------МАРКО МАРКОВИЋ
Director: BORIS LIJEŠEVIĆ
Costum design: MIRNA ILIĆ
Set designer: MIŠA KESKENOVIĆ
Music: ALEKSANDAR KOSTIĆ
Dramaturge: BRANKO DIMITRIJEVIĆ
Light design: STIPAN PETREŠ
Cast
Thomas Mann --------------------------SAŠA TORLAKOVIĆ
Goethe/Samuel Fisher------------------SVETOZAR CVETKOVIĆ
Heinrich Mann --------------------------RADOJE ČUPIĆ
Maria Albrecht/
Katya Mann/Michael Mann ------------TATJANA ŠANTA TORLAKOVIĆ
Hans Gerlingen/Hans Gerlingen Junior
/Michael Mann -------------------------MARKO MARKOVIĆ
52
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Писац
Author
Федор Шили
Ваљда је први корак у стварању овог комада било читање Тонио Крегера. Мислим да никад нисам прочитао нешто што ме је толико погодило, што ми је толико значило, као кад сам прочитао ту, ваљда бисмо
је назвали, новелу. И онда, прва идеја коју сам имао за драму гласила је,
отприлике, овако: шта ако је постојао неки стварни Ханс Ханзен и нека
стварна Ингеборг Холм? И шта би се десило са људима попут Ханса и
Ингеборг да су живели у време нацизма? Па, будући да људи говоре о
Тонио Крегеру као у основи аутобиографском делу, хајде да замислимо
да јесте постојао неки Ханс Ханзен и нека Ингеборг Холм, и да доведем
до краја унутар комада ону мисао из Тонио Крегера: „Када бих се оженио са тобом, Ингеборг, и имао сина као што си ти, Хансе Ханзене.” И
отуд у овом комаду значајну улогу играју три фиктивна лика, Ханс Герлинген, Марија Албрехт и Ханс Герлинген млађи.
Што ме доводи до једине ствари коју желим да истакнем да је овде реч
о комаду где се мешају биографске чињенице, фиктивни догађаји и
књижевно дело Томаса Мана. Иначе нисам од оних писаца који ултимативно захтевају да се њихово дело мора тумачити на овај или онај начин, далеко од тога, зато и нећу много да гњавим причама о томе шта
сам хтео да постигнем овим комадом (о томе ћу писати на крају, али сасвим мало, часна реч). Једино што мислим да је важно у приступу овој
представи јесте да она није конципирана као биографија Томаса Мана,
и да ову позоришну игру прихватите као управо то, игру, а не стварност.
Других захтева немам, нити ћу их тражити…
Сада бих само да напоменем два скретања од биографских чињеница које сам направио у комаду. Прво, Томасов однос са Хајнрихом битно је поједностављен. Можда сам и помало неправедан према Хајнриху (што ће рећи јесам неправедан према Хајнриху) поводом тога коли-
ко је он био цењен писац у младости. Истина је да његова дела јесу
штампана, и да није одмах отписан као „старији брат Томаса Мана”, али
мислим да он није написао дело које је постало толико значајно као што
је Томас Ман успео са Буденброковима, Чаробним брегом, Доктором Фаустусом итд. Можда јесам пожурио у одређивању Хајнрихове књижевне судбине што се тиче временског оквира комада али, искрено, мислим
да нисам погрешио у описивању те књижевне судбине. Друга битна
ствар је упознавање са Катјом, што је у стварности другачије од представљеног у комаду. Свако кога занима како је тај сусрет изгледао, може
прочитати о томе у Катјиној књизи Моји ненаписани мемоари. На крају
да кажем шта сам хтео да постигнем овим комадом, и покушаћу да будем кратак, као што сам обећао: Овај комад јесте делом о животу Томаса
Мана. Али је и омаж његовом делу, а уједно и прича о значају уметности, о односу уметника и средине, комад у којем се меша граница између стварности, сна, сећања, маште, документарног и фиктивног. Ово
јесте нека врста експеримента, али надам се да ће гледаоци ове представе њој приступити у духу у ком сам га написао, а то је комад који слави дело Томаса Мана, највећег писца 20. века.
Рођен 1983. у Београду. Дипломирао драматургију 2006. у класи професора Синише Ковачевића на Академији уметности БК.
Комад Београд – Лондон игран као део представе Београдске приче 4
у Студентском културном центру, у режији Бориса Лијешевића. Био у жирију 10. фестивала дечјег позоришта – Фестић у Малом Позоришту
„Душко Радовић”, у оквиру програма „Деца за децу”. Сарадник Нове драме Народног позоришта.
Учествовао у Недељи савремене британске драме у Народном позоришту. Превео драме Сарадник Сајмона Бента и Побуна Јелене Кајго. Писао за Лексикон Yu митологије. Радио као сарадник на сценарију за краткометражне игране филмове 78 дана љубави и Полицајци. Превео песме на енглески за албум „Tubedsellotape” Вуду Попаја и писао текстове
за албум „Неочекивани долазак у Блекпул” Виборг Даласа. (извор:
www.nova-drama.org.rs)
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
53
Fedor Šili
I guess the first step in creating this play was the reading of Tonio Kreger.
I think I’ve never read something that struck me so much, that meant so much
to me, as when I read that – I guess we may be call it – novella. And then,
some first idea I had for a drama was formulated like this: what if there was
a real Hans Hansen and a real Ingeborg Holm? And what would have happened to people like Hans and Ingeborg if they had lived at the time of Nazism? Well, since people are talking about Tonio Kröger as of basically his autobiography, let’s imagine that there was indeed some Hans Hansen and
some Ingeborg Holm, and let me bring to the end that thought from Tonio
Kröger: „If I would marry you, Ingeborg, and had a son like you, Hans Hansen.” And hence there are three fictional characters that have important role
in this play, Hans Gerlingen, Maria Albrecht and Hans Gerlingen Jr.
Which brings me to the one thing I want to emphasize, and that is the point that here we have a piece where biographical facts, fictional events and
literary work of Tomas Mann are intermingled. Otherwise, I am not one of
those writers who ultimately require that their work must be interpreted in
one way or another, far from it, so I will not bore you to death by telling stories about what I wanted to achieve with this piece (I will write about that in
the end, albeit quite a little, I give my word). I think the only important thing
in the approach to this performance is that it was not conceived as a Thomas Mann biography, and that you should accept this performing play
exactly as such: a play, and not a reality. I have no other requirements, nor
will I demand any…
Now, I would rather like to mention two bends of the biographical facts
that I made in the piece. First, Thomas’s relationship with Heinrich was significantly simplified. I may be a bit unfair to Heinrich (which is to say I am unfair to Heinrich) regarding the fact how much he was respected writer in his
youth. It is true that his works have been published, and he was not immediately written off as an „older brother of Thomas Mann,” but I think he hasn’t
written the work that has become as much significant as Thomas Mann has
managed with his Buddenbrooks, The Magic Mountain, Doctor Faustus, etc. I
may have rushed in determining the Heinrich’s literature fate regarding the
time frame of the play, but honestly, I think I haven’t made a mistake in describing the literary destiny of the author. Another important thing I have to
mention is the meeting with Katya, which was in reality different from the one
presented in this piece. Anyone who is interested in how the meeting looked like, may read about it in Katya’s book My unwritten memoirs.
Finally, let me say what I wanted to achieve with this play, and I’ll try to be
brief, as I promised: This play partly deals with the life of Thomas Mann. But
54
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
it is also a tribute to his work, and the story of the importance of art, of the
relationship between artists and the community, a play in which the borderline between reality, dreams, memories, imagination, documentary and fiction is mixed. This is definitely a kind of experiment, but I hope that the audience of this performance will access it in the spirit in which I wrote it, and
it is a piece that celebrates the work of Thomas Mann, the greatest writer of
the 20th century.
He was born in Belgrade in 1983. He graduated dramaturgy from The Academy of Arts BK in 2006, in the class of Professor Siniša Kovačević.
The play Belgrade – London was performed as part of the performance in
Belgrade Stories 4 in the Student Cultural Center, directed by Boris Liješević.
He was the member of the Jury at the 10th Festival of Children’s Theatre – Little Fest in the Little Theatre „Dusko Radović”, within the program „Kids for
Kids”. Associate of the New Drama of National Theatre in Belgrade.
He participated in „The Week of Modern British Drama” at the National
Theatre. Translated plays: The Associate by Simon Bent and Rebellion by Jelena Kajgo. Wrote for The Encyclopedia of YU Mythology. Worked as co-screenwriter for the short films 78 Days of Love and Cops, Translated songs for
the album „Tubedsellotape” of Voodoo Popeye to English and wrote lyrics for
the album „Unexpected Arrival in Blackpool” by Wiborg Dallas (Source:
www.nova-drama.org.rs)
Редитељ
Director
Boris Liješević
Борис Лијешевић
Парадокс једноставности је у томе што се до ње долази најтеже. Једноставност као циљ који се постиже. Једноставност као средство, као
простор у којем све постаје могуће. Једноставност као почетак и крај. Као
креативност. Као облик. Ослобођење од сувишног и свођење на оно
најнужније што је потребно да би се испричала прича. Тиме се отвара
простор за асоцијације, имагинацију и неочекиване нивое значења.
У такву представу нужно улази гледалац, не само као активни учесник
без кога позоришни чин није могућ, већ као сустваралац који заправо у
својој глави гради свијет о коме се говори са позорнице.
Већ неко вријеме налазим инспирацију у вишезначности која настаје
када један глумац без икакве физичке трансформације узима на себе и
друге улоге. Ова представа не имитира стварност и стварне догађаје, већ
на други начин прича причу, позивајући се на гледаочеву спремност да
не добије све „на тањиру” већ да замишља, схвата, дешифрује и тиме заправо активно учествује у настајању представе. Управо тај гледалац је
највећа снага и моћ позоришта и молим га да нам помогне да изградимо и ову представу.
The paradox of simplicity is that it is the most difficult thing to be accessed. Simplicity as the goal which can be achieved. Simplicity as a tool, as a
space in which everything becomes possible. Simplicity as the beginning and
the end. As creativity. As a form. Exemption from excess and reduction to essentials that you need to tell the story. This opens space for association, imagination and unexpected levels of meaning.
The spectator necessarily enters such a performance, not only as an active participant without whom theatrical act is not possible, but also as a cocreator who, in fact, in his own head builds the world whereof it is spoken at
the stage.
For some time, I find inspiration in the ambiguity that occurs when an actor without any physical transformation takes on the other roles. This performance does not imitate reality and real events, but tells the story in some
different way, appealing to the willingness of the audience not to get all „on
a plate” but rather to imagine, understand, decipher and thus actually actively participate in the making of the play. It is indeed the audience’s greatest strength and the power of theatre and I ask them to help us build this
play, too.
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
55
Рођен у Београду 1976. Дипломирао на Академији уметности у Новом
Саду (2004), где ради као асистент на Катедри за интермедијалну режију.
Као асистент режије радио на представама Јагоша Марковића, Бора
Драшковића, Љубослава Мајере, Омар Абу ел Руба и неколико година
сарађивао на представама Томија Јанежича. Троструки стипендиста Гете
института.
У редитељском опусу Лијешевић режира стране ауторе различитих генерација (Шекспир, Џон Озборн, Николај Јеврејинов, Кристофер Фрај,
Дејвид Харовер, Луц Хибнер, Јуриј Пољаков, Игор Штикс, Карло Голдони) те домаће ауторе, сем изузетака (Нушић), углавном млађе генерације:
Федор Шили, Милена Богавац, Душан Спасојевић, Милош Јаковљевић.
Пројектом Чекаоница, Борис Лијешевић и Бранко Димитријевић у
Србију из Немачке „увозе” вербатим драму, као базу за вербатим позориште. Реч је о облику документарног драмског текста који је настао
адаптацијом низа разговора аутора с реалним људима, који откривају
своја стварна, аутентична искуства. Овај вид позоришта, уз Јелену Кисловски Лијешевић и Федора Шилија, наставља се и у Плодним данима.
На Стеријином позорју Борис Лијешевић први пут наступа 2007. као
асистент режије у Находу Симеону (СНП, режија Томи Јанежич). За ауторски пројекат Чекаоница 2010. добија Специјалну Стеријину награду.
На прошлогодишњем Позорју Атеље 212 и Панчевачки театар играју
Плодне дане, где Лијешевић потписује текст и режију.
Награде: „Ардалион” за истраживачки рад, 2010; Годишња награда
Атељеа 212 за режију, 2010; Пројекција – награда за најбољу представу
на Фестивалу монодрама и малих сцена у Источном Сарајеву, 2010; Награда „Љубомир Муци Драшкић” за режију, 2011; најбоља представа на
фестивалу „Театар у једном дејству” Младеновац, 2011; Елијахова столица – Годишња награда Југословенског драмског позоришта, 2011; Награда „Љубомир Муци Драшкић” за режију, 2011; Гран при „Мира Траиловић”, 45. Битеф, 2011; Грета стр. 89 – најбоља представа на Фестивалу глумца у Никшићу, 2010. и на Фестивалу монодрама и малих сцена у
Источном Сарајеву, 2011; Поводом Галеба – најбоља представа и награда за режију, Фестивал „Вршачка јесен”, 2011; Специјална награда за укупан ауторски рад, 62. фестивал војвођанских позоришта, Кикинда, 2012.
56
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Born in Belgrade in 1976. He graduated from the Academy of Arts in Novi
Sad (2004), where he works as an assistant at the Department of intermedial directing.
Worked as an assistant director for the plays directed by Jagoš Marković,
Boro Drašković, Ljuboslav Majera, Omar Abu el Rub and collaborated for a
few years in the plays by Tomi Janežič. Three-time recipient of the Goethe Institute scholarship.
In his direction opus Liješević directs plays by foreign authors of different
generation (Shakespeare, John Osborne, Nikolay Evreinov, Christopher Frei,
David Harrower, Lutz Hubner, Yuri Polyakov, Igor Štiks, Carlo Goldoni) and domestic authors, with the exception of Nušić, mainly younger authors: Fedor
Šili, Milena Bogavac, Dušan Spasojević, Miloš Jakovljević.
With The Waiting Room project, Boris Liješević and Branko Dimitrijević „imported” verbatim drama from Germany to Serbia, as a base for verbatim theater. It is a form of a documentary drama that was created by adapting a series of conversation of the author with real people, who are revealing their
true, authentic experience. This form of theatre, with Jelena Kislovski Liješević
and Fedor Šili, continues to be performed in Fertile Days.
Boris Liješević debuted at the Sterijino Pozorje in 2007, as an assistant director in Nahod Simeon (Serbian National Theatre, director Tomi Janežič). For
his authorial project The Waiting Room he was awarded Special Sterija Award
in 2010. Last year at the Sterijino Pozorje The Fertile Days were played by The
Atelje 212 Theatre and Pančevo Theatre, while Liješević was the director and
he also wrote the plot.
Awards: „Ardalion” Award for research work, in 2010; Annual award of Atelje 212 for directing, 2010, Projection – Award for best play at the Festival of
monodramas and little stages in East Sarajevo, 2010; „Ljubomir Muci Draškić”
Award for directing, 2011; best play at the festival „Theatre in a single action”, 2011; Elijah’s Chair, Annual award of the Yugoslav Drama Theatre, 2011;
Grand Prix „Mira Trailović”, 45th BITEF, 2011; Greta p. 89 – best play at the Festival of the actor in Nikšić, 2010, and at the Festival of monodramas and little stages in East Sarajevo, 2011; On the Occasion of Seagull – best play and
award for directing, Festival „Vršac Autumn”, 2011; Special Award for overall
authorian work, 62nd Festival of Theatres of Vojvodina, Kikinda, 2012.
Још о представи
Улажење у живот великог писца позоришним текстом који је а приори
ограничен бројем речи и редитељским временом (и још којим изражајним средством), увек је било тегобно и неизвесно пред питањем: како
се усудити? Још ако је реч о једном од најбољих, најважнијих и делом
најпродуктивнијих писаца прве половине 20. века, какав је Томас Ман,
храброст и игра на жици Федора Шилија тим је била ризичнија.
Но, Шили је очигледно (искуством и интуицијом) знао да се из оваквог проблема излази подразумевајућим знањем и љубављу, али и помоћу формуле дизања храбрости на квадрат, која производи креативну
дрскост. Тако смо добили текст који покрива књижевну и животну путању Томаса Мана од његових школских дана до потпуне зрелости. Све
важне тачке његовог живота покривене су језгровито урађеним сликама: одлично одабраним детаљима, штурим дијалозима, „штедњом” радње (којом текст призива дуплиране, а истовремене сцене, већ сјајно
опробане редитељском вештином Бориса Лијешевића у Елијаховој столици). (…) Но, испод ове „радне” површине збива се права приватна, целоживотна драма човека који је (пре)дубоко свестан своје величине, на
крају свог пута неминовно стигао до питања смисла сопственог понашања. Условна прељуба са лошим учинком, нацистичка рука сина његове неостварене љубави, суровост према сопственој деци и корисност
супруге, трагедија детета, полна несигурност, разорено пријатељство, алкохолизам… све то су драмске теме овога текста које из другог плана прелазе у први.
Крунска дилема коју Ман себи поставља пред сновидим судијом,
сопственим књижевним Олимпом оличеним у лику небеског сабеседника – пред имагинарним и свевидећим саговорником – Гетеом лично,
јесте да ли би му било боље да је у протеклом животу „живео, волео и
Бога хвалио у блаженој обичности?” Оваквим реторским питањем и Ман
и Шили можда хоће да кажу да је све подложно преиспитивању, не и
кајању, и то баш све, па чак и тако несумњиви живот какав је имао Томас Ман.
Драма Чаробњак и самим насловом иде даље од асоцијације на ауторство Чаробног брега: то је та метастрана Томаса Мана која дозвољава, чак препоручује, да га разумемо литерарније и драматичније од
појма Генија – као Чаробњака, дакле.
Владислав Бајац
More abouth the play
Revival of a great writer, by way of theatrical text that is a priori limited by
the number of words and directing time (and by some other means of expression), was always troublesome and uncertain before the question: how
to dare? And if it was one of the best, most important and most productive
writers of the first half of the 20th century, such as Thomas Mann, the courage and tightrope walking of Fedor Šili was thereupon riskier.
But, Šili obviously (by his experience and intuition) knew that the solution
to this problem means knowledge and love, but also using the formula of
squaring courage, which produces creative impudence. So we got a text that
covers the literary and life path of Thomas Mann from his school days to his
complete maturity. All the important points in his life are covered by succinctly produced pictures, excellently chosen details, poor dialogues, economy of action (by which the text evokes duplicated but simultaneous scenes, which have been already greatly proven through the directorial skill of
Boris Liješević in Elijah’s Chair) (…) However, under this „working” surface there is a real personal, lifelong drama of a man who, (too) deeply aware of his
greatness, at the end of his life path inevitably came to a question of the meaning of his own behavior. Conditional adultery with poor performance, Nazi
arm of the son of his unrequited love, cruelty to his own children and a usefulness of his spouse, tragedy of the child, sexual insecurity, destroyed friendship, alcoholism… all of these are drama topics of this text, which are transferring from the background to the foreground.
The crown dilemma that Mann poses to himself before the fancy judge, his
own literary Mount Olympus embodied in the figure of the heavenly conversationalist – Goethe himself, is whether he would have been treated better if he had „lived, loved and praised God in the blessed commonness?” With
this rhetorical question both Mann and Šili might want to say that everything
is subject to review, no to remorse, just everything, including so undeniable life that Thomas Mann had.
The Wizard, even by its title, goes beyond the association with the authorship of The Magic Mountain: that is the meta-side of Thomas Mann, which
allows us, even recommends, to understand him in a more literate and more
dramatical way than the concept of Genius – hence, as a wizard.
Vladislav Bajac
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
57
Literary and theatrical wizardry
Критика
Critique
Књижевно и сценско чаробњаштво
Представа почиње изазовним низом условности које води Светозар
Цветковић. Он у највећем делу представе игра Гетеа, Маново привиђење, али у овом уводном делу он сам, уз учешће публике, представља
прве сцене из Шилијеве драме, приказујући више ликова, од наратора
до Томасовог наставника. Његову игру ту не карактерише уобичајено
драмско опонашање, аристотеловска мимеза, већ раван тон и драстична декламативност. Тако се на самом почетку представе успоставља
принцип антиреализма и дезилузионизма, али и императив двосмерног
односа са публиком. Цветковић од гледалаца, између осталог, тражи помоћ у виду осветљавања позорнице светлима са екрана њихових неугашених мобилних телефона. Та линија дезилузионизма и ауторефлексивности доследно ће бити спровођена током целе представе. У једној
од средишњих сцена ток приповедања нагло ће се прекинути, упалиће
се светла у сали, а са галерије аудиторијума огласиће се писац Федор
Шили, својим именом и презименом.
Ови поступци утврђују отворену форму представе која рачуна на ангажовано учешће публике у процесу њеног стварања и разумевања. Ова
тенденција посебно је важна у делу који тематизује нацистички прогон
писаца који су били критични према њиховој идеологији. У ту сцену укључене су видео пројекције документарних снимака спаљивања књига
неподобних аутора из времена нацизма. Симултано са овим видео секвенцама, у реалном диму и мирису паљевине, глумци на сцени драматично изговарају њихова имена, од Томаса и Хајнриха Мана, преко
Франца Кафке и Георга Кајзера, до Ернста Блоха, Хермана Броха и многих других. Та сцена индиректно проблематизује данас актуелизовано питање мешања политике у слободу уметничког стварања, односно утицаја
државе на афирмацију одређене (подобне) врсте уметности. Рецентне
назнаке промена околности у српској културној политици застрашујуће
враћају ова питања у фокус пажње, подсећајући на пакао назадности и
(само)изолације из деведесетих година.
Ана Тасић, Политика
58
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
The play begins with a challenging series of conditionality managed by
Svetozar Cvetković. For the most part of the performance, he plays Goethe.
The Man’s phantasm, although it is himself acting in this introductory part,
with the participation of the audience, is the first scene of the Šili’s play, in
which many characters are showed, spanning from the narrator to Thomas’s
teacher. There his performance is not characterized by usual dramatic imitation, the Aristotle’s mimesis, but a flat tone and drastic declamation. So, the
principles of antirealism and disillusionment are established at the very beginning of the play, but also the imperative of two-way relationship with the
audience. Cvetković, among other things, asks for help from the audience, in
the form of illuminating the stage by lighting up displays of their non turnedoff cell phones. The line of disillusionment and self-reflexivity would be implemented consistently throughout the performance. In one of the central
scenes there would be a sudden break in the flow of storytelling, the lights
in the hall turn on, and the writer himself, Fedor Šili, announces his presence, having uttered his own name from the gallery of the auditorium.
These procedures establish an open form of play that counts on the participation of the audience engaged in the process of its creation and understanding. This tendency is especially important in the part that treats the Nazi
persecution of writers who were critical of their ideology. This scene included
the video projection of documentary recordings of burning books by unsuitable authors from the Nazi era. Simultaneously with these video sequences,
in real smoke and the smell of burning, the actors on stage dramatically recite their names, beginning from Thomas and Heinrich Mann over Franz Kafka and Georg Kaiser, to Ernst Bloch, Hermann Broch and many others. That
scene indirectly problematizes currently actualized issue of political interference into the freedom of artistic creation, i.e. the impact of the government
on affirmation of certain (suitable) kind of art. Recent indications of changes
in circumstances in the Serbian cultural policy horribly return these issues to
a focus of attention, reminding us of the hell of backwardness and (self)isolation in the 1990s.
Ana Tasić, Politika
Театар звезда
У коначној верзији овог драмског текста, много је тога промењено у
току рада на представи и верујем да је редитељ Борис Лијешевић, са
драматургом представе Бранком Димитријевићем, водио те промене
у правцу јаке театрализације свих ситуација и превођења дела у нови
жанр и стил. Од једног, прилично реалистичког проседеа, дошло се до
потпуно постдрамског концепта, а стилски рационализам и дезилузионизам, нека врста артифицијелне игре коментара факата, а не њихово
изравно преношење, коментара ситуација и ликова, а не њихово одигравање у ситуацији – ишло је и до тога да се дијалиози ликова преводе
у неуправни говор трећег лица – у много случајева, лика из снова – Гетеа, кога врло трезвено игра Светозар Цветковић. Тако смо, уместо пуког пресликавања сцена из школске клупе или из дворишта школе-мучилишта за неадаптабилног Томаса Мана – слушали како сцене његових
сусрета са стварношћу препричава и коментарише Цветковић, док се на
сцени, на пример, костимира у лик Гетеа... Па тако и касније – многе сцене играју се директно према публици и само поједине секвенце донекле се одиграју у брзом сценском окружењу околности о којима се говори. Томаса Мана игра искусни Саша Торлаковић и труди се да проникне у његове психолошке нијансе, како их виде писац и редитељ – користи задата сведена средства, са минимумом мизансцена и односа, да
донесе оне дилеме и тајне за које се претпоставља да их је Томас Ман
носио у свом коферу тајни и изручивао их у литературу. Млади писац
приказао је доста поједностављене ситуације које је требало да одреде
животни пут самог Томаса Мана, али и његовог окружења, а редитељ Борис Лијешевић, инсистирао је на разбијању целине приче у искидане комаде и тиме им давао нужну упечатљивост и повећану драматику. Сликовитост и језгровитост приче у постдрамском маниру, највише је погодовала Светозару Цветковићу, а тиме што је на њега пребачено много више текста него што би лик који у основи игра – Гете, имао по оригиналу – он неминовно постаје звезда вечери. Наравно, сомборска публика није имала ништа против овог старог-новог концепта позоришта
звезда и препустила се сигурној игри овог искусног глумца. Гост из Новог Сада Радоје Чупић, играо је углавном лик брата Томаса Мана –
Хајнриха, овде приказаног као слабог писца пуног зависти – дотле да за
Смрт у Венецији напише отворено негативну критику. Његова игра показала се примерена овој постдрамској сликовници, а боја његове непосредности, дала је јасан печат свему што је играо. Млади, али већ искусни Марко Марковић, спретно се прометао из лика у лик, од пријатеља из школске клупе и заштитника, до несрећног, невољеног сина – са
примереном пажњом и концентрацијом. Татјана Шанта Торлаковић играла је неколико женских ликова – ускакала је из једног у други и остала свесна ситуације – да игра позоришну представу о проблемима који
су битни за све нас.
Горан Цветковић, Радио Београд 2, 28. 02. 2013.
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
59
The star theatre
In the final version of this drama, many things have been changed during
the working on the play, and I believe that the director Boris Liješević, together with the playwright of the play – Branko Dimitrijević, led the change in the direction of strong dramatization of all the situations and translating the work into a new genre and style. From a rather realistic approach, it
evolved towards the entirely postdramatic concept, and to the stylish rationalism and disilusionism, some kind of artificial play of commentaries of the
facts, and not their direct transfer, the commentaries of situations and characters, and not their acting out within a situation – it went so far that the dialogues of the characters were to be translated to indirect speech of third person – in many instances, the dream character – Goethe, who is very soberly
played by Svetozar Cvetković. So, instead of merely copying scenes from the
classroom or school yard as a place of torture for unadaptable Thomas
Mann, we listen to Cvetković, who is retelling and commenting the scenes of
Mann’s confronting with reality, while, for example, dressing in a costume to
play Goethe at the stage.... So, the same this pattern is used later on – many
scenes are performed through direct relationship with the audience, and only
particular scenes are partly performed in fast scenic setting of the circumstances which have been considered. Thomas Mann is played by experienced Saša Torlaković, who is striving to penetrate his psychological nuances,
as seen by the writer and director – using the given reduced resources, with
60
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
a minimum of mise-en-scene and relationships, aiming to bring those dilemmas and secrets that are assumed to have been worn by Thomas Mann
in his suitcase of secrets and delivered them into a literature. Young writer
presented a much simplified conditions that were to determine the life time
of Thomas Mann, as well as of his surrounding, and the director Boris
Liješević insisted on breaking up the whole of the story into torn pieces, thereby giving them the necessary distinction and increased drama. The vividness and conciseness of the story in the post-dramatic fashion mostly favored Svetozar Cvetković, and as there was a lot more text having been transmitted to him than it was originally intended for the character he plays – Goethe – he inevitably becomes the star of the night. Of course, the audience
in Sombor did not mind the old-new concept of the star theatre and surrendered to the reliable play of the veteran actor. The guest actor from Novi
Sad, Radoje Čupić, mostly played the role of the brother of Thomas Mann
– Heinrich, shown here as a poor writer full of envy – to the extent that he
was able to write openly negative review for The Death in Venice. His performance proved to have been appropriate to this post-drama picture book,
and the color of his immediacy has given the clear mark to everything he played. Young but already experienced – Marko Marković – has skillfully transferred from one character to another, from a friend in the classroom and protector to the unhappy, unloved son – with appropriate attention and concentration. Tatjana Šanta Torlaković played a few female characters – jumped from one to another and still remained aware of the situation – acting
in a play about issues that are important to all of us.
Goran Cvetković, Radio Belgrade 2, Februar 28. 2013
29. мај
СИНИША КОВАЧЕВИЋ
ВИРУС
Државно позориште младих Јереван (Јерменија)
SINIŠA KOVAČEVIĆ
VIRUS
Yerevan State Youth Theatre (Armenia)
Режија, сценски покрет и избор музике: ХАКОБ КАЗАНЧЈАН
Сценограф и костимограф: АНТОН КЕШИШЈАН
Улоге
Александар-----------------------------ИШКАН ГАРИБЈАН
Дмитри ---------------------------------АРМЕН САНТРОСЈАН
Миша -----------------------------------САМВЕЛ ДАНИEЛЈАН
Вера-------------------------------------АНАХИТ БАБЕЛЈАН
Марта -----------------------------------МАРИЈАМ КАЗАНЧЈАН
Марија ----------------------------------ГОХАР КАРАПЕТЈАН
Ана --------------------------------------НАРА САРГСЈАН
Хелена, плавоока девојка -------------ДИЈАНА КЕРАНЈАН
Стари келнер---------------------------АРТАШ ШАХВЕРДЈАН
Млади келнер --------------------------ГРИГОРИ ХАКОБЈАН
Групне сцене: Апавен Алексанјан, Ани Бајатјан, Мари Сантросјан,
Армен Геворгјан, Соња Матевосјан
Director, scene movement and music selection: HAKOB GHAZANCHYAN
Set and costume design: ANTON KESHISHYAN
Cast
Alexander -------------------------------ISKHKAN GHARIBYAN
Dmitri -----------------------------------ARMEN SANTROSYAN
Misha------------------------------------SAMVEL DANIELYAN
Vera -------------------------------------ANAHIT BABELYAN
Marta------------------------------------MARIAM GHAZANCHYAN
Maria ------------------------------------GOHAR KARAPETYAN
Anna-------------------------------------NARA SARGSYAN
Helena, blue-eyed girl ------------------DIANA KHERANYAN
Old waiter -------------------------------ARTASHES SHAHVERDYAN
Young waiter ----------------------------GRIGORI HAKOBYAN
Crowd scene: Apaven Aleksanyan, Ani Bayatyan, Mari Santrosyan, Armen
Gevorgyan, Sona Matevosyan
62
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Писац
Author
Siniša Kovačević
Синиша Ковачевић
Рођен је 1954. у Сремској Митровици. Завршио драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Редовни је професор Академије
уметности на предмету Драматургија. Пише за позориште, филм и ТВ.
Његова дела су преведена на македонски, руски, енглески и немачки
језик.
Драме: Ђенерал Милан Недић, Ново је доба, Свети Сава, Последња
рука пред фајронт, Српска драма, Вирус, Велика драма, Краљевић Марко, Јанез, Рави, Зечији насип, Чудесни.
ТВ драме: Портрет Илије Певца, Мала шала, Свечана обавеза.
Филмски сценарији: Држава мртвих, Боље од бекства, Најбољи,
Највише на свету целом, Синовци.
Режирао у праизведби своја позоришна дела Вирус, Краљевић Марко, Јанез, Велика драма, Зечији насип и филм Синовци.
Награде: Троструки добитник Стеријине награде за текст савремене
драме Ново је доба (Београдско драмско позориште, 1989), Ђенерал
Милан Недић (Звездара театар, 1992), Јанез (Новосадски драмски театар,
1995). Представа Свети Сава у режији Владимира Милчина, НП Зеница, добила је Награду Округлог стола критике, 1990.
Троструки је добитник награде „Бранислав Нушић” за драме Свети
Сава, Краљевић Марко, Рави. ТВ драма Ново је доба уврштена је у десет
најбољих ТВ драма, као трећа по реду; ТВ драма Свечана обавеза сврстана је у пет најбољих ТВ драма икад снимљених; ТВ драма Мала шала уврштена је у четврту књигу антологије савремене ТВ драме.
Представу Вирус у програму Позорја извело је Народно позориште
Ниш у режији Милоша Јагодића 1998, а 2002. Народно позориште Београд извело је Велику драму у режији аутора.
Born in 1954 in Sremska Mitrovica. He graduated dramaturgy at the Faculty of Dramatic Arts in Belgrade. He is a professor of dramaturgy at the Academy of Arts. Writes for theatre, film and TV. His works have been translated
into Macedonian, Russian, English and German.
Dramas: Đeneral Milan Nedić (General Milan Nedic), Ovo je novo doba (This
Is a New Era), Sveti Sava (Saint Sava), Poslednja ruka pred fajront (The Last
Hand Before the Closing Time), Srpska drama (The Serbian Drama), Virus (The
Virus), Velika drama (The Great Drama), Kraljević Marko (Prince Marko),
Janez, Ravi, Zečiji nasip (A Rabbit’s Mound), Čudesni (The Miraculous).
TV dramas: Portret Ilije Pevca (The Portrait of Ilija Pevac), Mala šala (A Lttle Joke), Svečana obaveza (A Solemn Duty).
Film Screenplays: Država mrtvih (The Country of the Dead), Bolje od bekstva (Better Than Escape), Najbolji (The Best), Najviše na svetu celom (The Most
in the Whole Wide World), Sinovci (Nephews).
He directed the world premiere of his theatre performances: Virus (TheVirus), Kraljević Marko (Prince Marko), Janez, Velika drama (The Great Drama),
Zečiji nasip (A Rabbit’s Mound) and the film Sinovci (Nephews).
Awards: Triple winner of „Sterijina Award” for contemporary drama Ovo je
novo doba (This Is a New Era) (Belgrade Drama Theatre, 1989), Đeneral Milan Nedić (General Milan Nedić) (Zvezdara Theatre, 1992), Janez (Novi Sad
Drama Theatre, 1995). The performance Sveti Sava (Saint Sava), directed by
Vladimir Miličin, the National Theatre in Zenica, received the Award of the
„Round Table Criticism” in 1990.
Triple winner of the „Branislav Nušić” Award for drama Sveti Sava (Saint
Sava), Kraljević Marko (Prince Marko), Ravi. TV drama Ovo je novo doba (This
Is a New Era) was included in the top ten TV dramas, as the third one; television drama Svečana dužnost (The Solemn Duty) was ranked in the top five
TV dramas ever made; television drama Mala šala (A Little Joke) is listed in
the fourth book of the anthology of contemporary TV dramas.
The play Virus (The Virus) was performed at „Sterijino pozorje” by the National Theatre in Niš; directed by Milos Jagodić in 1998. In 2002 Velika drama (The Great Drama) was performed by the National Theatre in Belgrade;
directed by the author.
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
63
Драмска забелешка о Вирусу
„Нужно је да добро склопљена трагичка прича приказује прелажење
не из несреће у срећу, него, напротив, из среће у несрећу, и то не због
неваљалства него због велике погрешке једног човека који ужива знатан углед и живи срећним животом као Едип и Тијест, и уопште угледни
чланови таквих породица. Или још бољи, али никако гори.” Реч је, наравно, о позивању на Аристотела. Да допуним оним што реченом, у другом одељку списа О песничкој уметности, претходи: „Сажаљење изазива
само онај који незаслужено пати, а страх онај који је нама самима сличан, а такав је онај који се не истиче ни врлином ни праведношћу, нити
пада у несрећу због своје злоће и свог неваљалства него због неке погрешке (кривице).” Управо по овом Аристотеловом обрасцу гради свога
јунака-страдалника Синиша Ковачевић у драми Вирус (више би ми се допао назив Трагична погрешка или Трагична кривица што, наравно, не
мења ствари). Фронтмен групе „Казнена експедиција” млад је, леп, успешан у послу којим се бави, омиљен и, као толики антички хероји, пре
него што пронађе праву, склон промискуитетним везама. У свету двоструког морала у којем живимо све то заједно трагична је погрешка (кривица) Александра-Саше Петровића. Не само склоност ка промискуитету за коју ће бити кажњен најстрашнијом казном – вирусом сиде. Но, чак
и за најортодоксније заступнике малограђанског морала, за оне који би
да је Ковачевићев јунак наркоман или хомосексуалац, ова божја казна
непримерена је, претешка. Да није страха да ће се пошаст ширити, сажаљење, саосећање са његовом судбином било би без остатка. Страх је,
међутим, и код најближих који га окружују, осим када га потискује осећање кривице, толики да и они сами преузимају улогу богова. Постају судије. Томе захваљујући Ковачевићев комад излази из сфере трагедије што
се у нашем времену догодило и свакој другој потенцијалној трагедији.
Сетимо се покушаја Жарка Команина са Пелиновом и Огњиштем. Значи не зато или не само зато што, како би Сартр рекао „Бога нема!”, већ
зато што су улогу судија многи или готово сви преузели. Чак и сваки гледалац позоришне представе. Што, каткад, доводи у питање опстанак на
позорници и трагедија давно написаних. Бар као трагедија. Мање је притом важно што Ковачевићевом несрећном рокеру недостају неки атрибути трагичног јунака што их као неопходне помиње Аристотел. Рецимо, племенитост и доследност. Доследност у племенитости, нарочито.
Или што његове мисли и поезија нису узвишене. Што су патетични клишеи или идиом улице. Штавише, и то што протагониста Вируса не разрешава сам сопствену трагичну кривицу. Као Едип, рецимо. Додуше, ни
тада не би, као код Софокла, пошаст била заустављена. Узгред, увек сам
64
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
се питао како је и да ли је баш Едипово страдање зауставило кугу. Но, то
је, наравно, и друга тема и друга прича.
Само, ако Вирус трагедија није – вероватно ни сам Синиша Ковачевић
није имао амбицију да тако нешто неоствариво досегне – реч је о одлично написаној драми, прецизно и добро вођеној причи чија тензија
расте из призора у призор, о добро скројеном комаду који, као добро
скројен комад, осим Балканског шпијуна Душана Ковачевића, нема премца у нашој драматуршкој литератури, а што се теме тиче не само да
нема премца него, колико знам, ни претходника. Покушаћу, макар само
да набројим, још неке његове врлине. Сви ликови ове драме, мелодраме или мелотрагедије – најтачније, не само да говоре и делају изванредно доследно и уверљиво (додуше не са позиције трагичног идеала,
реч је о животној доследности и уверљивости) него сваки од њих доживљава своју аутентичну драму условљену, индуковану оним што се догодило протагонисти. Истовремено, сви заједно коначно обликују његово страдање. Сви су и жртве и егзекутори. Чешће несвесни да су егзекутори – каткад несвесни и да су жртве. А има их, са главним јунаком,
седморо. Од десет ликова само три су сапутници. Седам директни актери. Са израженим погледом на свет, међусобно различитим. Самосвојним врлинама и манама. Претходним и будућим (кад се комад оконча) биографијама. Оригиналном, мада наизглед сличном, лексиком. Чак
и када псују, сви који псују, а сви псују, псују другачије. Различним карактерима који се додуше ослањају на прототипове, али их превазилазе. Уз то, не само да у комаду Синише Ковачевића нема призора које би
амбициозни редитељ могао да промени или избаци (редитељи све могу,
ако су заиста амбициозни!) него се и избацивање било које реплике, бар
читаоцу, чини непромишљеним.
Најкраће, не извести комад Вирус у позоришту, када се већ неко нашао
да га таквим какав је напише, била би, најблаже речено, глупост. И без
прворазредне глумачке екипе и са редитељем пуким занатлијом тешко
је остварити мање од дуго и радо гледане представе. Са оптималном
поделом и добрим редитељем пун успех, ако је у театру ишта и икад могуће тачно предвидети, загарантован је!
Дејан Пенчић Пољански
Dramaturgical note
„It is imperative that a well-organised tragic story does not comprise a
shift from misfortune to happiness, but, on the contrary, from happiness to
misfortune. It is all due to a big mistake of a prominent man (and not his wickedness) who lived a happy life, like Oedipus and Thyestes, or, in general,
like any other respectable member of those families. Or even the better and
not the worse ones.” It is, of course, a reference to Aristotle. I’d like to complete this statement with the section that precedes the second part of the
text About poetry art: „Compassion is caused only by the one who suffers
undeservedly, whereas fear is caused by the one who is similar to us or the
one who stands out not because of his virtue or righteousness, nor because his misfortune was caused by his evil or bad behaviour, but because he
made a mistake (and is guilty).” This principle of Aristotle’s is precisely the
one that Siniša Kovačević uses in his play Virus (The Virus) in order to portray his hero-sufferer (I would prefer the name The Tragic Mistake or The Tragic Guilt, which, of course, does not change things). The lead singer of the
bend „Punitive Expedition” is young, handsome, successful, adored, and just
like all those ancient heroes, before he finds a real relationship, he is prone
to promiscuity. In this world of double standards in which we all live, all those becomes Aleksandar-Saša Petrović’s tragic mistake (his guilt). It is not only
because of his affinity to promiscuity for which he will be later punished by
the most severe punishment of all – the AIDS virus, but even the most orthodox representatives of the petty-bourgeois morality (the ones who think
that if Kovačević’s hero was a junkie or a homosexual, his misfortune would
be well-deserved), still think that this divine punishment is inappropriate and
too harsh. If there was not for the fear of spreading of the epidemic, they
could entirely emphatise with him. However, the fear is too great even
among the people around him – except when suppressed by the feeling of
guilt – so they take over the role of the gods. They become the judges.
Thanks to this, Kovacević’s play comes out of the sphere of tragedy, which
today is the case with almost any other tragedy. Let us just recall Žarko Komanin’s attempt with Pelinovo and Fireplace. It is not (only) because, as Sartre would say; „there is no God!”, but because the role of the judges can be
taken over by almost everyone; even the audience of the performance. This,
sometimes, makes us question whether the tragedies written a long time
ago could ever come alive on stage – and keep their tragic essence. It is less
important, though, that Kovacević’s misfortunate rocker lacks certain attributes of a classic tragic Aristotelian hero. For example, he lacks nobleness
and consistency. Especially consistency in being noble. Or, the fact is that his
thoughts and his poetry are not exalted enough but are indeed pathetic
clichés of the street language. Furthermore, the protagonist of The Virus
does not deal with his tragic guilt by himself, like Oedipus, for example. However, not even in Sophocles’s version would it be possible to stop the epidemic from spreading. By the way, I have always wondered how and if it was
possible for Oedipus’ suffering to ever prevent such disastrous epidemic. But,
that, of course, is another story.
However, if The Virus is not a tragedy – probably Siniša Kovačević was never striving to achieve such an unachievable goal, it is certainly a well-written play with a precise and well-conducted plot where tension grows with
every scene. It is a well-made play and, with the exception of Dušan
Kovačević’s Balkanski špijun (The Balkan Spy), it is certainly one of the best
plays in our dramaturgical literature. And as for the topic it concerns, it is not
only the best, but also the first play of its kind.
I will try at least to mention some of its strengths. All the characters in this
drama, melodrama or „melotragedy” – to be more accurate – not only speak and act consistently and plausibly (though not from the position of the
tragic ideal, but from the point of view of life consistency and credibility), but
each of them experiences his/her own authentic drama as a result of what
happened to the main protagonist. At the same time, all of them together
shape his sufferings. Everyone is both the victim and the executor. In most
cases they are unaware of being the executors – and sometimes they are unaware of being the victims as well. And there are seven of them, including the
main protagonist. Out of the ten characters, only three are his fellow sufferers. Seven of them are active action-mongers with very specific and different attitudes to life, different strengths and weaknesses; past and future (as
seen at the end of the play); biographies; and very original (although seemingly similar) vocabulary. Even when swearing, they all do it differently. They
present different characters who, although relying on prototypes, exceed
them. Nevertheless, there are no scenes in this play that even an ambitious
director would want to change (directors can do anything if they are really
ambitious!); thus, even removing a replica from the play might seem very unwise, at least to a reader.
In short, not allowing The Virus to be performed in front of the audience
(as it already exists as a magnificent piece of writing) would be, to say the least, an act of stupidity. Even if we neglect its first-rate cast and the „craftsmanship” of the director, this performance will have a long and successful future. If one can ever predict anything in theatre, one must admit that with
such allocation of the roles and a good director like this one, its success is
guaranteed!
Dejan Penčić Poljanski
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
65
Редитељ
Director
Хакоб Казанчјан, редитељ који је у Јерменији поставио
Ковачевићев Вирус
– Добри глумци брзо старе. Сваку љубав, патњу, понижење или част
драмских јунака преузимају на себе. Са сваком новом улогом дешава се
и нека биолошка промена, процес који потпуно измени душевно стање
глумца. И то заувек остаје у њима.
Казанчјан је до оваквих сазнања долазио из сопственог редитељског
искуства, али и као дете позоришта: син угледних тамошњих уметника
дословно је одрастао под позоришним сводом. Каже да га је глумац који
тренутно није имао шта да ради на сцени, љуљао иза кулиса. И касније,
у најтежим тренуцима, све је заборављао кад дође на пробу. „Уосталом,
наука доказује да позорница лечи”, рећи ће с потпуним убеђењем.
Чехов је, каже, његов омиљени писац. Поводом јубилеја руског књижевног горостаса, урадио је представу Ја сам галеб – сопствену верзију
шта се десило са јунацима познате драме после две деценије. Од прошлог месеца још један куриозитет у богатој редитељској биографији:
први је на јереванску сцену поставио неки српски комад, Вирус Синише
Ковачевића.
– Волим да радим и класику и модерну драматургију. Али, Чехов ми је
најдражи јер он ништа не намеће. Даје потпуну слободу, а опет, ако ниси
довољно опрезан, можеш да упаднеш у грешку и хаос – објашњава Казанчјан.
66
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Добар редитељ увек на премијери мора да примети неку своју грешку, стално да обнавља и чисти представу. Као и свуда, у Јерменији има
много оних који без трунке срама кажу да су направили ремек-дело. Е,
то је знак редитељске смрти!
За савремену јерменску драматургију каже да у њој уочава недостатак морала и љубави:
– Не мислим на однос мушкарца и жене, већ на појаву у општем
смислу. Наша јавност постала је нервозна и нетолерантна. Сваки антагонизам у јавности доводи до конфликта. А другачија је историја јерменског народа... Не можемо још да схватимо шта ћемо са слободом коју
смо добили пре двадесет година. Постоји и један важан парадокс: управо
то совјетско време дало нам је школство на највишем нивоу, створило
веома образоване људе. Мада смо историју учили по диктату партије, о
хуманистичким наукама (пре свега, о књижевности) сазнавали смо на основу етичких препорука старијих генерација. Наши омиљени писци
били су велики јерменски класици.
Данас, истиче Казанчјан, омиљени писци младих генерација су „представници шоу бизниса”, док за класике не знају ни у ком веку су живели. Јер, омладина воли „естрадне” уметнике, важнија је фирмирана кошуља глумца од тога како игра.
– А сцена лечи, о томе сведочи пример наше глумице Светлане Григорјан: иако уз туђу помоћ лифтом стиже до гардеробе, кад изађе на позорницу, у стању је да трчи! Често сам имао прилику да чујем глумце како
изговарају реченице из својих улога, несвесно понављајући реплике и
стања јунака. Хтели не хтели, носе неке слике у себи. И ја, као редитељ,
променио сам се после Ковачевићевог Вируса. Живим опрезно, осећам
повишено милосрђе.
В. Стругар (Вечерње новости, 6. 3. 2013)
Hakob Ghazanchyan, a director who staged Kovačević’s Virus
in Armenia
– Good actors are rapidly aging. They take on themselves every single love,
suffering, humiliation and honor of the drama heroes. Some biological change takes place with each new role and it is a process that completely change the mental state of the actor. And it stays with them forever.
Kazanchyan came from his own experience of directing to such knowledge, but also as a child of a theatre: son of local prominent artists literally grew
up under the dome of theater. He says that there were situations when an actor, who at the moment did not have any job on stage, was engaged in rocking him behind the scenes. Later, in some of the worst moments in his life,
he would forgot everything as soon as he would begin to act in the performance. „After all, science proves that stage cures”, he would say with complete conviction.
Chekhov, as he says, is his favorite writer. On occasion of the jubilee of the
Russian literary giant, he made the play I am a seagull – his own version of
what happened to the heroes of the famous drama two decades after. Since last month, there is another curiosity in a rich director’s biography: he is
the first one who at a Yerevan theater has staged a Serbian piece, Virus by
Siniša Kovačević.
– I like to work on both classical and modern dramaturgy. But Chekhov is
my favorite because he is not forcing. He offers complete freedom, and yet,
if you’re not careful enough, you can fall into error and chaos – explains Ghazanchyan.
A good director should always be able to notice his mistake at the premiere
of his play, in a constant attempt of renewing and cleaning the performance. As elsewhere, there are also many fellows in Armenia who say, without a
bit of shame, that they have made a masterpiece. Now that’s a certain sign
of the director’s death!
Concerning the modern Armenian dramaturgy, he says that he perceives
a lack of morality and love in it:
– Do not mean the relationship between men and women, but the phenomenon in general. Our public became restless and intolerant. Every public antagonism leads to a conflict. And a history of the Armenian people is
different... We still cannot understand what we should do with the freedom
that we have received twenty years ago. There is also an important paradox:
exactly the Soviet era gave us the schools at the highest level, created a very
educated people. Although we have been taught history by way of dictating
by the Party, we have learned about humanities (in the first place, the literature) on the basis of the ethical recommendations of elder generations. Our
favorite writers were great Armenian classics.
Today, as Ghazanchyan emphasizes, the favorite writers of the younger generations are „representatives of show business” while as regards classics,
they even do not know in what century they lived. For youth loves „showbiz”
artists, and the branded shirt of an actor is more important than the way he
acts.
– And the scene cures, whereof our actress Svetlana Grigoryan exemplifies: although she needs help of others and an elevator to reach the wardrobe, as soon as she gets out on the stage, she is able to run! I have often had
the opportunity to hear the actors reciting lines from their roles, unconsciously echoing replicas and states of their characters. Whether they like it or
not, they wear some pictures within themselves. I myself, as a director, have
been changed after Kovačević’s Virus. I live carefully, I feel an elevated mercy.
V. Strugar (Večernje novosti, March 6, 2013)
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
67
Рођен је 1959. Дипломирао на Руској академији позоришних уметности (ГИТИС, радионица истакнутог руског редитеља Александра Гончарова). Вративши се из Москве у Јерменију, водио је Државно драмско
позориште у граду Капану. Ту је организовао свој први фестивал са
представама за младе.
Након разорног земљотреса, 1988. долази на чело Државног драмског
позоришта, где је постављен после В. Адемjана, у граду Ђиумри.
Од 1997. до данас, Хакоб Kазанчјан – уметнички директор Јереванског
државног позоришта младих – остварио је десетине представа, изазивајући стални интерес гледалаца. Уз његово руководство ово позориште далеко је превазишло оквире позоришта намењеног искључиво за
децу. Репертоар обухвата дела Аристофана, Шекспира, дела светских класика и модерну националну драму. Представе Kазанчјана наишле су на
топао пријем у Москви, Кијеву, Вроцлаву, Тбилисију, Гдањску, Лондону,
Скопљу, Кишињеву, Софији, Пловдиву, Бургасу, Сеулу, Техерану и многим
другим градовима.
Oснивач je два међународна позоришна фестивала у Јерменији: АРМОНО, обележавајући деценију постојања, у Јеревану окупља поборнике „One-Man-Show” представа а на Међународном Шекспир фестивалу гостују позоришни асови из Европе и Азије. Kазанчјан већ шесту годину води и јерменски огранак Међународног позоришног института,
доприносећи интеграцији јерменског театра у глобалне процесе. У представи Хамлет, коју је поставио на сцену 2005, учествује једанаест глумаца
из различитих земаља света.
Од 2007. Kазанчјан je био председавајући Савеза позоришних радника Јерменије. Захваљујући његовим напорима основано је позориште у
којем је изведено на десетине позоришних продукција, фестивала и
конференција, укључујући и Конгрес светске асоцијације позоришних
критичара IATC одржан у Јеревану 2009, којим је председавао Јун-Чол
Ким.
Комад Галеб, приказан на фестивалу у Сеулу, изведен и на Московском
међународном позоришном фестивалу који носи име А. Чехова, добио
је велико признање критике. За овај фестивал Казанчјан је 2012. режирао драму Краљ Лир, руско-јерменско-киргиски пројекат. Премијера
Краља Лира одржана је у Бишкеку, у септембру исте године. Сценско
постављање драме Вирус последње je уметничко дело Хакоба Казанчјана.
68
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Born in 1959. Has graduated from The Russian academy of theatre arts (GITIS, a workshop of the outstanding Russian director Alexander Goncharov).
Returning from Moscow to Armenia, headed The State Drama Theatre of
the town of Kapan. Here, in Kapan, Hakob Ghazanchyan organized his first
festival of youth performances.
In 1988, after the horrific earthquake, he led The State Drama Theatre named after V. Adjemyan in the town of Gyumri.
Since 1997, Hakob Ghazanchyan – the artistic director of The Yerevan State Youth Theatre – carried out dozens of productions evoking permanent interest of the spectator. With the help of the artistic director, The Yerevan State Youth Theatre has gone far from the scope of the theatre intended only
for children. The repertoire of the theatre contains Aristophanes, Shakespeare,
works of the world classics and modern national drama. The performances
of Hakob Ghazanchyan has been applauded in Moscow, Kiev, Wroclaw, Tbilisi, Gdansk, London, Skopje, Kiev, Kishinev, Sofia, Plovdiv, Bourgas, Seoul, Tehran, and many other cities.
Hakob Ghazanchyan is also the founder of two international theatre festivals in Armenia – „ARMMONO”, which is now in its tenth year gathering in
Yerevan apologists of One-Man-Show, and the International Shakespeare Festival, the guests of which have been the best theatrical figures in Europe and
Asia with performances staged by famous artistic directors of the world. It’s
already six years that Ghazanchyan also directs the Armenian branch of the
International Theatre Institute, contributing to the integration of the Armenian theater in the global processes. In the paly of Hamlet, staged by Ghazanchyan in 2005, were taking part different artists of 11 countries of the
world.
Since 2007, Hakob Ghazanchyan has been the Chairman of the Union of
Theater Workers of Armenia. Thanks to his efforts there was founded a theatre where there were carried out dozens of theatrical productions, festivals
and conferences, including the Congress of the World Association of Theatre Critics, led by Mr. Yun-Cheol Kim, which was held in Yerevan in 2009.
The play The seagull presented at the festival in Seoul, was shown at the
Moscow International Theatre Festival named after A. Chekhov and received
high critical acclaim. In 2012, with the order of the A. Chekhov Moscow Festival, he staged a Russian-Armenian-Kirgizian project, the play The king Lear.
The premiere of The king Lear took place in Bishkek, in the month of September.
The staging of the play Virus by Siniša Kovačević is still the last work of art
of Hakob Ghazanchyan.
Јереванско државно позориште младих (Јерменија)
Критика
Вирус свима знан
Представа Вирус почиње испотиха, испред пластичне завесе, иза
које се крећу сенке, и повремено пале јаки рефлектори. На сцени су
грађански салон, са столом у средини, и клавиром у углу. Немарно,
са стране, стоји контејнер, као знак који ће у другом делу представе
доминирати Сашиним животом, када популарни и добростојећи рокер баци у њега сав свој дотадашњи живот.
Сви се добро сећамо Вируса у Звездара театру, који је режирао Синиша Ковачевић. Рок концерт бенда „Деца лоших музичара”, са Иваном Јевтићем, увео је у овај самртни плес Сашину породицу, сестру
која га се најпре одриче, а онда се горко каје, зета лекара, који се бори
за његов дигнитет, оца и његову драгу, лекарку из исте зграде, која
има младу кћер, наврага заљубљену у Сашу... И Марту, девојку коју је
управо запросио и која га одстрањује као чир.
Хакоб Казанчјан помера тежиште ове страшне драме на друштвени проблем припадања и прихватања других и другачијих. Сашина
потпуна изолација је његова смрт, више него метак који, код Казанчјана, не стиже из оружја у руци очеве драге, због заштите сопствене кћери, него однекуд, из гомиле одушевљених поклоника Сашине музике. Но, Саша је већ (друштвено) мртав у том тренутку.
Изврстан млади глумац, Ишкан Гарибјан, игра Сашу са правим
осећајем, и у правом тону. Његов суноврат не производи у младом
музичару ни бес, ни револт. Он тугује за изгубљеном љубављу, лепотом, идејом обичне људске среће. И његова музика се претвара у
баладу. „Марта његове младости”, у тумачењу одличне Марјам Казанчјан, и сама се за тренутак колеба, али јавно je мнење одвлачи, као
талас, од њега. Појавиће се на крају, над његовим телом, у венчаници.
После гледања неколико представа Хакоба Казанчјана у последње
две године, увиђам његов редитељски рукопис, смирен, промишљен,
увек искоса, поглед из неочекиваног угла. Добар приступ.
Драгана Бошковић
Тог 29. новембра 1929, Смирновљевом представом Експлозија, први
пут се подигла завеса јереванског Државног позоришта младих. Захваљујући напорима оснивача позоришта Т. Шамиркањана, почеле су да се
учвршћују најбоље традиције новог театра. Првих десет година су стваралачко трагање и истраживање, године успостављања репертоара и почеци стварања.
У том периоду осмишљено је мноштво занимљивих представа, међу
којима се истичу Анка, Храбри Назар, Гикор. Последње две представе
приказане су 1940. у Москви и наишле су на топао пријем код публике.
Друга позоришна деценија тесно је повезана са Великим отаџбинским
ратом и послератним годинама. Током ових година репертоар је доживео промене будући да је већина глумаца отишла у рат. Многи од њих
никада се нису вратили. Прошло је много година, али представе које су
се тада играле још увек се памте – Веза, Иза, Кахатур Абовјан. Колико
је само младих срдаца која су ове драме дотакле...
Педесете године прошлог века биле су за театар период креативне модернизације. Позориште је запослило дипломце са позоришне академије (Е. Елбакјан, Н. Далакјан, М. Тамразјан, З. Тер-Карапетјан и други). Године 1958, по други пут у Москви, позориште је играло представе Оркестар М. Шатирјана и Златни град Г. Јагђиана и постигло запажен успех. Учесници креативног тима, њих 19, постали су победници фестивала.
У том периоду, нова остварења и постигнућа у позоришној уметности тесно су повезана са именом националног уметника СССР-а – Г. Капланјаном. Он је почео да ради као редитељ и био је главни уметнички
директор позоришта. На Кавкаском дечјем фестивалу у Јеревану и Бакуу, 1961. и 1968, представе Авантуре Сура и Сама, Ноћно чудо, Драго
моје чедо и Романтичари донеле су нови успех позоришту.
Позориште је 1980. свечано прославило 50-годишњицу рада. Јереванско Државно позориште младих добило је највишу државну награду за своја остварења. Потоњи успех позоришта повезан је са именима
нових уметничких директора и јерменских националних уметника – З. Татентсјана и Х. Kазанчјана.
Од 1997. уметнички директор овог позоришта је Хакоб Kазанчјан.
Његов успех остаје забележен у историји позоришта. Учешће на фестивалима и бројна путовања у друге земље – Грузија, Пољска, Украјина, Бугарска, Немачка, Русија, Енглеска, Кипар, Иран, Македонија, Молдавија,
Кореја – доносе позоришту међународну славу.
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
69
Yerevan State Youth Theatre
In the 29th November of 1929, with the play of Explosion by Smirnov, the
curtains of the Yerevan State Youth Theatre were first opened. Thanks to the
efforts of the founder of the theatre – T. Shamirkhanyan, the best traditions
of the new theatre began to give their roots.
The first 10 years were the years of creative search and exploration for the
theatre. These were years of the repertoire forming and the start of the creative staff.
There were created a number of interesting performances, such as Anka,
The brave Nazar, Giqor. The last two performances were presented in 1940
in Moscow and met a warm acceptance of the theatre audience.
The second decade of the theatre is closely connected with the Great Patriotic War and years of postwar. The repertoire was changed during those
years as the majority of the actors went to fight in the front. Many of them
never returned. It has been many years, but the plays of those days are not
forgotten – such plays are The connection, Behind, Khachatur Abovyan – how
many young hearts were touched from those plays...
The 1950s was the perioud of creative updates for the theatre. The graduates of the Theatrical Institution were included in the staff of the theatre
– E. Elbakyan, N. Dallakyan, M. Tamrazyan, Z. Ter-Karapetyan and others. In
1958, already for the second time in Moscow, the theatre played the per-
70
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
formances Orchestra by M. Shatiryan and The golden town by G. Yaghdjyan.
The success was evident. 19 participants of the creative team became the winners of the festival.
In that period the new developments and achievements of the theatre are
closely connected with the name of the national artist of USSR – G. Khaplanyan. He began his work of the director in this theatre, and he had been the
chief artistic director of the theatre.
In 1961 and in 1968 in the Caucasian children’s festival in Yerevan and Baku,
the plays The adventures of Sur and Sam, The night miracle, My dear child and
The romantics brought new success to the theatre.
The theatre solemnly celebrated its 50th anniversary in 1980. The Yerevan
State Youth Theatre was awarded the highest state award for it’s great contributions. The further success of the theatre is connected with the names of
the new aeristic directors and Armenian national artists – Z. Tatentsyan and
Y. Ghazanchyan.
Since 1997, the artistic director of The Yerevan State Youth Theatre is Hakob Ghazanchyan. His success has has been recorded in the history of the
theatre. Participation in festivals and numerous trips to different countries –
such as Georgia, Poland, Ukraine, Bulgaria, Germany, Russia, England, Cyprus, Iran, Macedonia, Moldova, Korea has brought an international fame to
the theatre.
30. мај
АНТОН ПАВЛОВИЧ ЧЕХОВ
ГАЛЕБ
Српско народно позориште Нови Сад
ANTON PAVLOVICH CHEKHOV
THE SEAGULL
Serbian National Theatre Novi Sad
Према преводу Кирила Тарановског и преводима глумачке екипе са руског
и енглеског (цензурисана копија, прва публикација у Russkaya Mysl, 1896. и
едиција Чеховљевих игара (1897) према енглеским преводима Лоренса Сенелика (2006) и Елисон Хорсли те адаптацији Либи Епл (2011) у компарацији
са разним домаћим и страним преводима).
Режија, сценографија, дизајн светла: ТОМИ ЈАНЕЖИЧ
Драматург: КАТЈА ЛЕГИН
Костимограф: МАРИНА СРЕМАЦ
Композитор: ИСИДОРА ЖЕБЕЉАН
Дизајн звука: ТОМАЖ ГРОМ
Сарадник сценографа: ЖЕЉКО ПИШКОРИЋ
Асистенти редитеља: ДУШАН МАМУЛА, ДИМИТРИЈЕ ДИНИЋ
Асистент костимографа: СНЕЖАНА ХОРВАТ
Режија и монтажа филма: ТОМИ ЈАНЕЖИЧ
Камера: СРЂАН ЂУРИЋ
Тон: УРОШ СТОЈНИЋ
Продуцент: ЕЛИЗАБЕТА ФАБРИ
Based on the translation by Kiril Taranovsky and based on the translations by the
cast from Russian and English languages (censored copy, first edition in Russkaya
Mysl, 1896 and the edition from the Chekhov Games (1897) according to English
translation by Laurence Senelick (2006) and Ellison Horsley, and according to the
adaptation by Libby Apple (2011) in comparison with various domestic and international translations.)
Director, set design, light design:TOMI JANEŽIČ
Dramaturge: KATJA LEGIN
Costume design: MARINA SREMAC
Composer: ISIDORA ŽEBELJAN
Sound design: TOMAŽ GROM
Assistant set designer: ŽELJKO PIŠKORIĆ
Assistant director: DUŠAN MAMULA, DIMITRIJE DINIĆ
Assistant costume designer: SNEŽANA HORVAT
Film Director and Editor: TOMI JANEŽIČ
Camera: SRĐAN ĐURIĆ
Sound: UROŠ STOJNIĆ
Producer: ELIZABETA FABRI
Улоге
Cast
Ирина Николајевна Аркадина -----------------ЈАСНА ЂУРИЧИЋ
Константин Гаврилович Трепљев – Костја ----ФИЛИП ЂУРИЋ
Петар Николајевич Сорин----------------------ДУШАН ЈАКИШИЋ
Нина Михајловна Заречна ---------------------МИЛИЦА ЈАНЕВСКИ
Илија Афанасијевич Шамрајев-----------------ДЕНЕШ ДЕБРЕИ
Полина Андрејевна -----------------------------ДРАГИЊА ВОГАЊАЦ
Марија Илинична Маша------------------------ИВАНА ВУКОВИЋ
Борис Алексејевич Тригорин-------------------БОРИС ЛИЈЕШЕВИЋ
Јевгеније Алексејевич Дорн – Доктор---------БОРИС ИСАКОВИЋ
Маркира Семјона Семјоновича Медведенка --ДИМИТРИЈЕ ДИНИЋ
Јаков, радник, пас, завеса ----------------------ЈОВАН ЖИВАНОВИЋ
Шаптачица, собарица --------------------------МИЛИЦА ТРИФУНОВИЋ
Шаптачица, собарица --------------------------ТИЈАНА МАРКОВИЋ
Разне функције ----------------------------------ДУШАН МАМУЛА
Музичка екипа:
Флаута и пиколо флаута Александар Ружичић
Обоа Борислав Чичовачки
Труба Ненад Марковић
Клавир Исидора Жебељан
Контрабас Бобан Стошић, Горан Костић
Удараљке Иван Марјановић
72
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Irina Nikolayevna Arkadina -------------------------JASNA ĐURIČIĆ
Konstantin Gavrilovich Treplev – Kostya -----------FILIP ĐURIĆ
Peter Nikolayevich Sorin----------------------------DUŠAN JAKIŠIĆ
Nina Mikhailovna Zarechna ------------------------MILICA JANEVSKI
Ilya Afanasyevich Shamrayev -----------------------DENEŠ DEBREI
Paulina Andreyevna---------------------------------DRAGINJA VOGANJAC
Maria Ilynichna Masha------------------------------IVANA VUKOVIĆ
Boris Alexeyevich Trigorin --------------------------BORIS LIJEŠEVIĆ
Yevgeny Sergeyevich Dorn – Doctor ---------------BORIS ISAKOVIĆ
Simulating Semyon Semyonovich Medvedenko---DIMITRIJE DINIĆ
Jacob, worker, dog, curtain -------------------------JOVAN ŽIVANOVIĆ
Prompter, maid -------------------------------------MILICA TRIFUNOVIĆ
Prompter, maid -------------------------------------TIJANA MARKOVIĆ
Various ----------------------------------------------DUŠAN MAMULA
Musical Team:
Flute and piccolo flute: Aleksandar Ružičić
Oboe: Borislav Čičovački
Trumpet: Nenad Marković
Piano: Isidora Žebeljan
Double bass: Boban Stošić, Goran Kostić
Percussion: Ivan Marjanović
Уместо биографије
Instead of a Biography
Личности у Чеховљевим драмама сасвим су обични људи, они за које
би класична драма сматрала да је испод њеног достојанства да на њих
обрати пажњу, па чак и као на комичне личности за које оне нису довољно сликовите. Штавише, Чеховљеви јунаци ретко када су „репрезентативни” у оном смислу у коме, на пример, Ибзенови отелотворују
животне тенденције и стремљења једног времена.
Исто тако, број личности у Чеховљевим драмама није ограничен само
на оне које имају најнепосредније везе са развојем приче. Чехов је
увео у драму, дао им живот, па и понеку животну драмицу, читав низ –
по свим класичним мерилима судећи – споредних, чак и невидљивих
лица, и тиме даје велику слику, скоро бисмо могли рећи: панораму, замршених и испреплетених односа међу људима из којих једна драма израста и кроз које мора да се пробија.
И, најзад, за разлику од класичних драмских јунака, Чеховљеве личности поседују степен психолошке сложености који је до тада био остварљив само у роману. Постоји раскорак између њихових карактера и
њихових драмских судбина (или функција) и они играју своје улоге исто
онако као што и у животу људи морају да играју улоге које им сасвим не
одговарају и да се сналазе у ситуацијама којима нису у стању да овладају.
Јован Христић (Чехов драмски писац)
Писац
Author
Characters in Chekhov’s plays are ordinary people, those for whom the
classic drama would have thought it was beneath her dignity to pay attention to them, even as comic figures who are not picturesque enough. Moreover, Chekhov’s heroes are rarely „representative” in the sense that, for
example, Ibsen’s characters embody environmental trends and tendencies of
an age.
Also, the number of persons in Chekhov’s plays is not limited to those who
have the most direct connection to the development of the story. Chekhov
brought into play, gave them life, and even the occasional little life drama,
a number of – by any conventional standards – side, even invisible persons,
thus giving the big picture, we might almost say: a panorama of intricate and
intertwined relationships among people from which a play emerges and through which it must struggle.
Finally, in contrast to the classical dramatic heroes, Chekhov’s characters
have a level of psychological complexity that had previously been attainable
only in the novel. There is a gap between their characters and their dramatic fate (or function) and they play their roles just as people in real life have
to play roles that do not really fit and find their way through situations which
they are unable to master.
Jovan Hristić (Chekhov the Playwright)
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
73
Редитељ
Director
Томи Јанежич
(…) У позоришту је највећи ризик а, вероватно, и дрскост кладити се
на потенцијале глумчеве прис(ут)ности или, можда прецизније – на висок степен глумчеве спонтаности. При томе мислим на стваралачку
спонтаност или спонтану креативност, коју можемо срести (или би требало) у позоришту. Драмско позориште – неочекивано – (пре)ретко рачуна на висок степен глумчеве спонтаности. Имам утисак – гледе проучавања историје позоришта, да је такво поверење некад било суштински дубље.
(…)
У позоришту је неопходно такво преиспитивање. Да бисмо одвајали
битно од небитног. Друштво и време у којем живимо (првенствено мислим на економски и друштвено-политички систем), тако често изгледа,
све то нам још више отежавају. Можда би позориште могло да буде
простор промишљања о суштини. Иако то звучи претенциозно и не гаји
претеране илузије о моћи позоришта – све мање је оаза промишљања
о нашем битисању, нама самима, односима, животу, стваралаштву итд.
Можда некоме у савременом друштву, наизглед препуном свега, на
површан поглед делује другачије, а кад човек мало застане, примећује
да данас практично више нема простора за аутентично промишљање.
Можда наша представа жели да (ус)постави и такво питање. Можда је
њена сврха да људима пружи разлог да неко време – дуже него обично, јер ће дружење кроз представу трајати 6 или 7 сати – проведу са нама
у промишљању о нашим животима. С друге стране, представа покушава да (ус)постави питања о глумачком, театарском, уметничком процесу и животу, о креативним поступцима, о креативности самој и уметности уопште итд.
Чини ми се да је ова екипа – говорим о нечему изван представе коју
стварамо, која је себи поставила и вишеструке изазове – способна за
нешто што је у театру права реткост и тек ћемо видети може ли репертоарско позориште да прихвати ову врсту (додатног) изазова: сусретати се са публиком (и прихватити како публику тако и глумачку екипу као
једну групу) и започети причање и представљање на лицу места. Одиграти сцену-две, три, можда цео чин. Поделити утиске, што је довољно
за тај дан, поздравити се до следећег дана или недеље и наставити причу. И тако даље, све док прича није испричана.
74
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Tomi Janežič
(...) In the theater, it is highly risky and, probably, also impertinent to bet on the potential of an actor’s presence on the stage, or, more accurately –
on a high degree of an actor’s spontaneity. I refer
to the creative spontaneity or spontaneous creativity, which we can (or should) encounter in the theater. Drama Theater – unexpectedly – counts (too) little on a high degree of actor’s spontaneity. I have
the impression – with regard to the study of theater history, that such confidence was once essentially deeper.
(...)
In the theater, such a review is necessary. In order to separate the important from the unimportant. Society and time in which we live (I refer primarily to the economic and socio-political system), it often seems, make that all
the more difficult for us. Maybe theater could be a space for reflection on essence. Although it sounds pretentious and one does not have excessive illusions about the power of theater – it is less and less an oasis of thinking
about our existence, ourselves, relationships, life, creativity and so on. Maybe to someone in modern society, seemingly full of everything, it may appear different at first glance, but when you take a pause, you can observe that
today there is virtually no room for authentic reflection.
Perhaps our play wants to pose that kind of question as well. Perhaps its
purpose is to give people a reason to take some time – longer than usual,
because the association through the show will last 6 or 7 hours – contemplating our lives. On the other hand, the show is trying to ask questions about acting, theater, artistic process and life, about the creative processes, the
creativity itself and the arts in general.
It seems to me that this team – I am talking about something outside the
play we are building, which has set itself multiple challenges – is capable of
something that is very rare in theater and it remains to be seen whether repertory theater can accept this type of (additional) challenge: meeting with
the audience (and accepting both the audience and the actors as one group) and beginning the tale and the performance on the spot. Play a scene
or two, three, maybe the whole act. Share impressions, which is enough for
the day, say goodbye until the next day or next week, and continue the story. And so on, until the story is told.
Рођен 1972. у Љубљани. Позоришну режију дипломирао 1998. и магистрирао 2001. на љубљанској Академији за позориште, радио, филм и
телевизију, где предаје глуму и практичну режију. Додатно се едуковао
у Словенији и у свету, пре свега на подручју различитих глумачких техника.
Као позоришни редитељ у последњих десет година режирао је у националним, градским и другим позориштима и
независним продукцијама у већини држава на
простору бивше СФРЈ, а његове представе гостују
по читавој Европи. Режира репертоар широке
лепезе аутора, од грчких трагичара, класичних,
до савремених и најмлађих аутора: Еурипид, Софокле, Шекспир, Бихнер, Ростан, Жене, Достојевски, Чехов, Булгаков, Љ. Симовић, М. Марковић и други.
Томи Јанежич је од 2004. директор Студија за
истраживање уметности и глуме у Љубљани у
оквиру којег се бави истраживањем на подручју
глумачке игре. Од 2005. бави се међународним
истраживачким програмом „Потенцијали глуме”,
а од 2008. међународним програмом „Уметничке резиденције и едукације за младе глумце”.
Афирмисан је као један од ретких истраживача
глумачке игре данас у Европи, „словенски Питер
Брук”, „аутор савршене представе”, „савремени
позоришни Моцарт”. У последње време истраживао је психодраму, едуковао се шест година у
тој области и стекао звање психодрамског психотерапеута.
Освојио је више, углавном међународних, награда и признања, међу којима Прешернова, Борштникова, Награда
Јудита Сплитског фестивала, две Награде „Др Ђуро Рошич” Ријечког
фестивала, два Гран прија „Злати лев” фестивала у Умагу, Диплома фестивала Balkan Theatre Space, две Награде „Ардалион” за најбољу представу и режију (М. Марковић, Шума блиста, 2010) и друге.
Троструки добитник Стеријине награде за Находа Симеона М. Марковић, 2007: најбоља представа, режија и сценографија. На Стеријином позорју учествује и режијама Путујућег позоришта Шопаловић Љ. Симовића (Атеље 212, 2008) и Шума блиста М. Марковић (Атеље 212, 2009).
Born in 1972 in Ljubljana. Graduated in theater directing in 1998 and got
an MA in 2001 at the Ljubljana Academy of Theatre, Radio, Film and Television, where he teaches acting and practical directing. Additional education
in Slovenia and abroad, primarily in the area of acting techniques.
As a theater director in the last ten years he has directed in national, municipal and other theaters and independent productions in most of the countries of the former Yugoslavia, and his performances tour across Europe. He has directed a repertoire of a wide range of authors, from the Greek tragedians, classical, to contemporary and the
youngest authors: Euripides, Sophocles, Shakespeare, Buchner, Rostan, Genée, Dostoyevsky, Chekhov, Bulgakov, Lj. Simović, M. Marković and others.
Since 2004 Tomi Janežič is the director of the Studio for Investigating Art and Acting in Ljubljana,
where he is engaged in research in the field of
play-acting. Since 2005 he is engaged in the international research program „Potentials of Acting,”
and since 2008 in the international program „Art
Residences and Education for Young Actors.” He is
established as one of the few researchers of playacting today in Europe, „the Slavic Peter Brook”,
„author of the perfect play”, „contemporary theatrical Mozart.” Lately he has investigated psychodrama, and received a six-year education in the field
to gain the title psychodrama psychotherapist.
He has won several, mainly international, awards
and recognitions, including the Prešern, Borštnikov,
Judith Split Festival Award, two awards „Dr Đuro
Rošič” from Rijeka Festival, two Grand Prix from
„Zlati lev” Festival in Umag, Diploma of the Balkan Festival Theatre Space, two
„Ardalion” Awards for best play and best director (M. Marković, The Forest
Glistens, 2010) and others.
Triple award winner of Sterija Award for Simeon the Foundling M. Marković,
2007: best play, direction and set design. At the Sterijino Pozorje Festival he
also participated with the direction of Travelling Theatre Šopalović by Lj.
Simović (the Atelje 212 Theatre, 2008) and The Forest Glistens by M. Marković
(the Atelje 212 Theatre, 2009).
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
75
Драматург о представи
Представа Галеб је резултат шеснаестомесечног креативног процеса који се темељи на глумачком и личном искуству учесника. Читање
Чехова тј. анализа текста дешавала се кроз практичан рад – радња у
простору, при чему су се користили различити глумачки приступи и психодрамске технике. Представа тематизује саму креативност и покушава
да се бави темама не само на нивоу садржаја него и у сценском, обликовном смислу, различитим позоришним средствима. Поред самог садржаја драме – позориште, глума, писање, креативност, везе између заљубљивања и стварања, међусобни односи, механизми и обрасци у везама, тензија међу генерацијама, старо према новом, питања признавања, очекивања, жеље – кроз процес су се искристалисале и теме које
одређују сваки од четири чина. Оне су детерминисале и сугерисале избор сценског поступка, стратегије и фокуса.
Први чин представе „врти” се око теме позоришта и уметности, други је везан за тему заљубљивања, фантазије и снова. У трећем чину као
тема појављују се предмети, поседовање предмета и људи, третирање
другог као предмет. Док се четврти чин бави питањем судбине и/или случајности и како одлуке и догађаји утичу на живот појединца. Тако је настала представа која би заправо могла да буде четири различите представе, јер чинови су садржински, тематски и сценски заокружене целине.
Катја Легин
76
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Dramaturge on the Play
The play The Seagull is the result of a sixteen-month-long creative process,
based on the cast and the participants’ own experiences. The interpretation
of Chekhov, i.e. the analysis of the text, occurred through practical work – the
action in the space – during which different approaches to acting and psychodrama techniques were utilized. The play thematizes the very creativity and
tries to deal with issues not only at the level of content, but also in theatrical, modeling terms, using different theatrical means. In addition to the
content of the play – theater, acting, writing, creativity, relationships between falling in love and creativity, mutual relations, mechanisms and patterns
in relationships, tensions between the generations, the old to the new, the
issues of recognition, expectations, desires – other themes crystallized during this process: themes that define each of the four acts. They also determined the choice of staging procedure, strategy and focus.
The first act of the play „spins” around the topic of theater and art, the second is related to the topic of falling in love, fantasies and dreams. In the third
act the themes that emerge are objects, possession of objects and people,
treating the other as an object. And the fourth act deals with the issue of fate
and/or coincidence and how decisions and events affect the lives of individuals. This led to the creation of the play, which could actually be four different plays, because the acts are complete wholes in terms of content, theme and staging.
Katja Legin
Критика
Critique
У потрази за изгубљеним јединством
Још од Станиславског постоји много, читава историја различитог инсценирања Чехова, па и Галеба, рвања равног библијском мечу Јакова
са анђелом. Код нас је таквих случајева, праве борбе, било једва неколико. Зато сад у Српском народном позоришту има један изазован. Колико од гледаоца тражи, толико му и даје. Чак и временски траје дуго,
више од шест сати, а своје праве размере, суштину, не да ни описати. То
није представа, то је чудо!
Потврђени авантуриста међу редитељима, Томи Јанежич, одлучио се
да покуша Галеба да представи целог, са свим својим познатим дихотомијама (комедија–трагедија, старост–младост, традиција–ново) и амбигвитетима (живот–уметност/ стварност–илузија, садржај–форма). Одговор на „како?” потражио је код Чехова, и у вези са њим, као и код студената глуме и њихових професора. Такорећи, на извору. А на „зашто?”
одговара сама представа.
Сценски простор редитељ је организовао као „ринг”. И сам је у њему,
док диригује процесом пробе, како наглашава одмах у старту, у ком сви
актери, глумци, полуприватно бораве на сцени, док не затреба нешто да
„одглуме”, прихвате се „читања дела”. Из овога, као и сазнања да се оно
што следи у првом чину управо назива позориштем, јер се чувена радња – „много приче и љубави”, одвија око сцене представе Трепљева (Филип Ђурић) и Нине Заречне (Милица Јаневски), постаје јасно да је Јанежич направио хамлетовску мишоловку и пустио да о позоришном чину
говори – позориште, са свим својим унутрашњим (ишчитавање текста,
дидаскалија, индикације, коментари), као и спољашњим механизмима
(сама глума, фиксирање ликова, односа и ситуација).
(...)
Заводљиво звучи кад се чује једна од првих наснимљених реплика у
којој један актер саопштава да је сањао Томијевог Галеба. Још је заводљивије када након онаквог другог чина Нина узвикује „Сан!”. Међутим,
до сна као пројекције долази се тек на крају, заправо, вероватно много
после краја, када се човек охлади од свега што је видео, од свега што је
прошло кроз њега. Сан јесте кључ.
Представа као целина, у својој скоковитости, разноврсности, јесте
снолика, ако је то оно још-неподељено, оно органско, спонтано. Зато је
и захтевана перцепција – заправо пројекција. Чехов је то назвао оним
„из душе”. Шта је то и колико је у овом случају, какав је филозофски, психолошки, социолошки и уметнички метод пронашао Јанежич у раду са
још много људи који нису ни стали у овај текст, сигурно ће се разматрати у бројним другим, писаним или усменим предањима, јер позориште
је још једном показало да зна бити веће од живота. По осећај ове трансценденције, враћаћемо се Чехову и представама као што је Галеб у СНП.
Игор Бурић (Дневник, 30. 10. 2012)
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
77
In Search of the Lost Harmony
Ever since Stanislavsky’s times, there have been numerous, a whole history of various stagings of Chekhov’s work, including The Seagull, a wrestling
match commensurate to the Biblical one between Jacob and an Angel. However, in our environment, such cases of true struggle have been but a few.
Hence, there is a challenging one in the Serbian National Theatre nowadays. It demands as much as it gives to a spectator. The play itself lasts very long
– over six hours, during which its real magnitude and essence cannot be fully fathomed or described. It is not a mere performance – it is a miracle!
A certified adventurist among directors, Tomi Janežič, decided to attempt
a full staging of The Seagull, along with all of its known dichotomies (comedy-tragedy, old age-youth, tradition-new) and ambiguities (life-art/ realityillusion, substance-form). He sought an answer to „How?” with Chekhov and
accounts related to him and the students of Drama and their teachers. This
is to say – at the very source. And an answer to „Why?” provided the performance itself.
The director set the stage space as a „ring”. He is inside of it while he conducts the rehearsal process, along with, as he stresses at the very beginning,
all participants and actors who reside in the rink semi-privately, until they are
required to „act” a role, or „read the play”. This setup, along with the cognition that what is to follow in Act one can genuinely be called theatre, (since
the famous plot – „a lot of talk and love” revolves around the scene involving
Treplyov (Filip Đurić) and Nina Mikhailovna Zarechnaya (Milica Janevski) –
create an apparent impression that Janežič has conceived a Hamlet-like
mousetrap, allowing the theatre to speak about a theatre act – with all its inner (reading of the play, didaskalia, indications, comments), and outer mechanisms (acting, character, relations and situation fixations).
(…)
It sounds seductive when one of the first recorded replicas is heard, in
which an actor states that he had dreamt Tomi’s Seagull. It is even more seductive when after the second Act Nina shouts „A dream!” However, dream
as a projection can be reached only at the end, actually, a lot after the end,
when one cools off from what he has seen, everything that went through him.
Dream is the key.
78
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
The play as a whole, being dashing and versatile, is in fact dream-like, if it
stands for all that has not yet been divided – all organic and spontaneous.
Therefore the required perception – has actually been a projection. Chekhov
has called it „something from the soul”. What and how big it is in this case,
what kind of philosophical, sociological and artistic methods has Janežič discovered working with many people who could have not been included in this
text, will surely be discussed in numerous other written or spoken chronicles, since the theatre has once more shown that it can be greater than life.
For this feeling of transcendence we will be coming back to Chekhov and plays such as The Seagull at the SNT.
Igor Burić (Dnevnik, 10. 30. 2012)
На крилима имагинације
Казалишне представе знају бити лоше и добре, понекад и узбудљиве,
али врло ријетко прерасту у нешто што бисмо могли назвати непоновљивим искуством. Управо такав је био Галеб, према комаду А. П. Чехова и у изведби Српског народног позоришта из Новог Сада, на гостовању у Загребу. Како представа траје седам сати, многи су од ње већ у старту одустали, но бројна је публика одушевљено испратила изведбу до
краја. Кључ ове изузетне представе лежи у словенском редатељу Томију
Јанежичу, упорном посвећенику театра који не очекује да прича на
сцени буде пропраћена тек топлим аплаузом и малограђанским уздасима. Наиме, он од глумаца тражи да се не скривају иза својих улога, него
да цијелим бићем буду присутни у ономе што раде и изговарају.
За Јанежича, који каже да смо у театру „свједоци живих бића на сцени, која никада више неће бити иста”, казалиште није бљештава обмана
послије које идемо кући, него стварна комуникација која нешто значи и
глумцима и гледатељима. Јанежичев концепт службено се зове „без
глуме, молим” и у Галебу је такав да имамо увид у то како представа изгледа изнутра: цијела изведба једна је маратонска проба, на којој глумце видимо као живе људе који комуницирају са собом, својим погрешкама, покушајима, партнерима и публиком. Тако из сата у сат представа
расте пред гледатељима, којима ништа није скривено, а глумци – налијежући до краја на оно што стварају – постају стварним ликовима једнога комада. Напетост расте као дио стварног процеса, а Чеховљева прича израња пред нама као егзистенцијална драма до које је стало и глумцима и публици. Несрећа постаје „природним стањем”, а главни јунак,
младић који презире стварност одраслих, на крају се убија јер у свијету
без храбрости и топлине више не може живјети.
У оваквом процесу рада, гдје се непрестано од глумаца тражи да се питају што им ријечи и поступци уистину значе, нисмо видјели лаких
рјешења и рутинских поступака. Публика је цијело вријеме свјесна да
глумци говоре оно што стварно осјећају: из таквог напора произашла је
права казалишна прича, којој је публика до краја повјеровала и коју је
била спремна пратити седам сати.
Бојан Муњин (Новости, 24. 12. 2012)
Седам сати касније, једна одгледана драма не доима се попут исјечка
из живота, него попут живота самог; казалишно вријеме растегло се и
почело наликовати стварном трајању. Колико љубави! рекао би Дорн, а
Јанежич као да додаје: Колико је тек могућности за сценско уобличавање тих љубави! У мору сувремених интерпретација чеховљанског канона, Јанежичев је опус с Галебом појачан представом која без срама
може стајати уз бок Goschevu Ујаку Вањи, Gotscheffljevu Иванову и Schillingovu Галебу. Новосадска представа тај статус не заслужује стилским
иновацијама, домишљатим стратегијама актуализације или режијским
реинтерпретацијама – њезин једини залог успјеху чврста је одлука да се
логика писма слиједи науштрб окова форме, без страха да ће рушење апсолутности цјелине наштетити ломљивом садржајном терету. У узбурканом финалу другог чина Јанежичев глас пробија се кроз метеж с аутоироничном опаском: Ово није Чехов! Дајте ми Чехова! Ово није Чехов! Након цјеловечерњег дружења с новосадским глумцима, овакав Чехов изгледа као једини на којега можемо пристати.
Матко Ботић (Казалиште, Загреб, 12. 2. 2013)
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
79
On the Wings of Imagination
Theatre performances can be bad and good, sometimes exciting, but
they rarely develop into something we could call a unique experience. Such
was The Seagull, based on the play by A. P. Chekhov and performed by the
Serbian National Theatre from Novi Sad, in a guest appearance in Zagreb. As
the play lasts seven hours, many gave up on it from the start, but a numerous audience enthusiastically saw the performance through to the end. The
key to this exceptional performance lies in the Slovenian director Tomi
Janežič, a steadfast devotee of theater who does not expect the story on the
stage to be followed by only a warm applause and provincial sighs. In fact,
he asks the actors not to hide behind their roles, but to be fully present with
their entire beings in what they do and what they say.
For Janežič, who says that in the theater we are „witnesses of the living beings on the stage, who will never be the same again,” the theater is not a
dazzling deception after which we go home, but a real communication that
means something to both the actors and the audience. Janežič’s concept is
officially called „no acting, please” and in The Seagull it is such as to give us
an insight into how the show looks on the inside: the entire performance is
one marathon rehearsal, where we see actors as living people who interact
with each other, their mistakes, attempts, partners and the audience. So, as
hours pass, the show grows before the audience, from whom nothing is hidden, and the actors – fully leaning on what they are producing – become real
characters of a play. Tension rises as part of the actual process, and Chekhov’s
story emerges before us as an existential drama that both the actors and the
audience care about. Misfortune becomes a „natural state” and the main character, a young man who despises the reality of adults, eventually kills himself because he can live no longer in a world without courage and warmth.
In such process of working, where actors are constantly asked to examine
what their words and actions really mean, we did not see easy solutions and
routine procedures. The audience was all the time aware that the actors speak what they really feel: from such efforts came a real dramatic story, which
the audience bought to the fullest and was ready to follow for seven hours.
Bojan Munjin (Novosti, 24. 12. 2012)
80
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Seven hours later, one watched drama does not seem like a clip from life,
but like life itself; theater time stretched and began to resemble the actual
duration. How many loves! Dorn would say and Janežič would add: How many
more possibilities for dramatic shaping of those loves! In a sea of modern interpretations of Chekhov’s canon, Janežič’s opus has been enhanced with The
Seagull – a performance that can stand without shame alongside Goschev’s
Uncle Vanya, Gotscheff’s Ivanov and Schilling’s The Seagull. The Novi Sad performance did not deserve that status for its stylistic innovations, ingenious
strategies of actualization or director’s reinterpretations – its only pledge of
success is a firm decision to follow the logic of the letter at the expense of the
form’s limitations, without any fears that the destruction of whole’s absoluteness would damage the fragile content. In the turbulent finale of the second act Janežič’s voice breaks through the commotion with an auto-ironical note: This is not Chekhov! Give me Chekhov! This is not Chekhov! After an
nightlong associating with Novi Sad actors, this Chekhov looks like the only
one we can accept.
Matko Botić (Kazalište, Zagreb, 12 February 2013)
31. мај
ТАЊА ШЉИВАР
ГРЕБАЊЕ ИЛИ
КАКО СЕ УБИЛА МОЈА БАКА
Босанско народно позориште Зеница (БиХ)
Битеф театар, Хартефакт фонд Београд
* Представа „Гребање или Како се убила
моја бака” Босанског народног позоришта Зеница, Хартефакт фонда и Битеф театра,
пријављена је, из уметничких разлога, за 58.
Стеријино позорје. Наш селектор, угледни
драмски писац, Игор Бојовић уврстио је ову
представу у Селекцију националне драме и
позоришта, такође из уметничких разлога.
Босанско народно позориште Зеница доставило нам је сав информативно–пропагандни материјал и потврдило учешће на Фестивалу. Десет дана уочи Фестивала, предочено
нам је усменим путем да представа неће бити
одиграна.
TANJA ŠLJIVAR
SCRATCHING OR HOW MY
GRANDMOTHER KILLED HERSELF
Bosnian National Theatre Zenica (BiH)
Bitef Teatre, Heartefact Fund Belgrade
Режија: СЕЛМА СПАХИЋ
Драматург: ФИЛИП ВУЈОШЕВИЋ
Сценограф: МИРНА ЛЕР
Костимограф: САЊА ЏЕБА
Музика: ДРАШКО АЏИЋ
Корепетиција: ТИЈАНА ВИГЊЕВИЋ
Сценски покрет: САЊА БУРИЋ
Сценски говор: ЕРМИН БРАВО
Продуценти: ХАЗИМ БЕГАГИЋ, АНДРЕЈ НОСОВ
Извршни продуцент: АДНАН РЕШИЋ
Сарадница за продукцију: АНА ЋУРЧИН
Улоге
Маја -----------------------------ЛАНА ДЕЛИЋ
Слободанка---------------------ЏЕНАНА ЏАНИЋ
Ђорђе ---------------------------ЕНЕС САЛКОВИЋ
Ленка----------------------------СНЕЖАНА ВИДОВИЋ
Коста ----------------------------НУСМИР МУХАРЕМОВИЋ
Учитељица----------------------ФАКЕТА САЛИХБЕГОВИЋ-АВДАГИЋ
Мала Њемица ------------------МАЈА ИЗЕТБЕГОВИЋ
Director: SELMA SPAHIĆ
Dramaturge: FILIP VUJOŠEVIĆ
Set design: MIRNA LER
Costume design: SANJA DŽEBA
Music: DRAŠKO ADŽIĆ
Rehearsals: TIJANA VIGNJEVIĆ
Stage movement: SANJA BURIĆ
Stage speech: ERMIN BRAVO
Producers: HAZIM BEGAGIĆ, ANDREJ NOSOV
Executive producer: ADNAN REŠIĆ
Assistant producer: ANA ĆURČIN
Cast
Maja -----------------------------LANA DELIĆ
Slobodanka----------------------DŽENANA DŽANIĆ
Đorđe----------------------------ENES SALKOVIĆ
Lenka ----------------------------SNEŽANA VIDOVIĆ
Kosta ----------------------------NUSMIR MUHAREMOVIĆ
Teacher --------------------------FAKETA SALIHBEGOVIĆ-AVDAGIĆ
Little German girl ---------------MAJA IZETBEGOVIĆ
82
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Писац
Author
Tanja Šljivar
Тања Шљивар
Ово је мој дипломски комад за који ми је ментор била Биљана Србљановић. Њена идеја је и била да се представа игра у два позоришта уз помоћ независног фонда. Радња је смештена у Босну, тачније у једну школу у Бања Луци, у деведесете године прошлог века. То је генерацијска
представа свих нас који смо за време рата били деца.
Рођена 1988. у Бања Луци, где је завршила гимназију. Драматургију
дипломирала на Факултету драмских уметности у Београду, 2011. На истом Факултету похађа мастер студије.
У новембру 2009. на Радио-Београду премијерно је изведена њена радио-драматизација Дневника Лазе Костића у режији Милоша Јагодића.
Драмски првенац Пошто паштета објављен је у српском и енглеском
издању часописа Сцена и у збирци савремене српске друштвено-ангажоване драме Радници умиру певајући (Хартефакт). Текст Пошто паштета постављен је 2012. у Атељеу 212 у режији Снежане Тришић. Други драмски текст Гребање или Како се убила моја бака објављен је у Театрону и јавно читан 2012. у Установи културе „Пароброд” Београд, у режији Марије Липковски. За овај текст добила је Награду „Слободан Селенић” за најбољу дипломску драму у генерацији 2011. године коју додељује Катедра за драматургију ФДУ. Исте године за обе драме добила
је престижну Награду „Борислав Михајловић Михиз”.
Књигу прича Соба на трећем спрату објавила јој је Књижевна омладина Србије, 2010. Ауторка је сценарија за кратки играни филм Нешто слатко Јелене Гавриловић, оствареног у оквиру пројекта Сарајево
Филм фестивала „Сарајево – град филма”.
This is my graduation play for which Biljana Srbljanović was my mentor. It
was her idea to have the performance played in two theaters with the help
of an independent fund. The plot is set in Bosnia, specifically in a school in
Banja Luka, in the period of the nineties. It’s a generational performance for
all of us who were children during the war.
Born in 1988 in Banja Luka. In 2011 she graduated in dramaturgy from the
Faculty of Drama Arts in Belgrade. After graduation she continued his her
master studies at the same faculty.
In November 2009 on Radio Belgrade her radio dramatization of The Diary by Laza Kostić, directed by Miloš Jagodić, was premiered. Her dramatic text
How Much is the Pate? has been published both in Serbian and English edition of the Scene magazine, as well as in the collection of contemporary Serbian socially engaged drama Workers Die Singing (Hartefact Foundation). The
aforementioned dramatic text was staged in 2012 in Atelje 212 Theatre, under the direction of Snežana Trišić. Her second play Scratching or How My
Grandmother Killed Herself was published in Teatron and was read in public
in 2012 at the Cultural institution The Steamer in Belgrade, under direction
of Marija Lipkovski. The Department of Dramaturgy at the FDA awarded her
a Slobodan Selenić Award for the best graduation play in the generation of
2011.
That same year, she received the prestigious Borislav Mihajlović Mihiz
Award for the dramatic work. Her first book of stories Room on the Third Floor, published by the Literary Youth of Serbia, was released in 2010. She is the
author of the screenplay for a short film Something Sweet by Jelena Gavrilović,
realized within the Sarajevo City of Film project of the Sarajevo Film Festival.
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
83
Selma Spahić
Редитељ
Director
The author of this text, young Tanja Šljivar, has a special and astonishing
poetics. It’s one of the reasons why I accepted the direction of the text, and
the second is that I, while directing this text, for the first time on the stage
had to handle my own relationship to my own country and that was, like the
majority of young people in Bosnia and Herzegovina, both painful and liberating experience for me.
Селма Спахић
Ауторица овог текста, млада Тања Шљивар има посебну и зачудну поетику. То је један од разлога што сам се прихватила режије овог текста,
а други је да сам се, режирајући овај текст, први пута на сцени бавила
својим односом према властитој земљи, а то ми је, као и за већину младих људи у БиХ, било истодобно и болно и ослобађајуће.
Рођена 1986. Дипломирала режију на Академији сценских умјетности
у Сарајеву представом Буђење прољећа Ф. Ведекинда. Режирала је
Утјецај гама-зрака на сабласне невене П. Зиндела, Побједу Ладе Каштелан, Лет изнад кукавичјег гнијезда Дејла Васермана, Усамљени Запад
Мартина Мекдоне, Болест породице М Фауста Паравидина, Како сам научила да возим Пауле Вогел. Буђење прољећа награђено је Специјалном
наградом жирија за редитељско истраживање на Интернационалном
театарском фестивалу МЕСС, те је као и Усамљени Запад у склопу МЕССа добило награду Храбри нови свијет, магазина Дани. Побједа је добила награду за најбољу режију, на 26. позоришним сусретима у Брчком.
Усамљени Запад и Како сам научила да возим добиле су „Кључ тмаче”
за најбоље представе у целини у БиХ у 2009. и 2010.
Документарна представа Хипермнезија, којој потписује ауторство и режију, учествовала је на бројним фестивалима, међу којима и Neue Stucke aus Europa у Висбадену, те је освојила награду међународног жирија
критике (IATC) на Фестивалу МЕСС 2011. Представа је учествовала и на
57. Стеријином позорју.
84
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Born in 1986. Graduated in Directing from the Academy of Performing Arts
in Sarajevo, with the play Spring Awakening by F. Wedekind. She directed The
Effect of Gamma Rays on Man-in-the-Moon Marigolds by P. Zindel, The Victory by Lada Kaštelan, One Flew Over the Cuckoo’s Nest by Dale Wassermann,
The Lonesome West by Martin McDonagh, The Illness of Family M by Fausto
Paravidino, How I Learned to Drive by Paula Vogel. The Spring Awakening was
awarded the Special Prize of the Jury for directional research at the International Theatre Festival MESS, and together with The Lonesome West at MESS
received the Brave New World Award by the magazine Dani. The Victory received the award for best directing at the 26th Theatre Meetings in Brčko. The
Lonesome West and How I Learned to Drive received the Key of Tmača for best
performances overall in Bosnia and Herzegovina, in 2009 and 2010.
Hypermnesia, the documentary play, of which she is both the author and
the director, was performed at numerous festivals, including the Neue Stuckeaus Europa in Wiesbaden, and won the International Critics’s Jury (IATC) at
the MESS Festival in 2011. The performance also took part at the 57th Sterija Theatre Festival.
Стваралаштво Тање Шљивар је, на неколико нивоа, озбиљно освежење у новијој драмској продукцији у региону. Иако већ неко време живи
и студира у Београду, ова списатељица родом из Бања Луке бави се темама уско везаним за дешавања у својој родној земљи. Њена прва изведена драма Пошто паштета (Атеље 212, р. Снежана Тришић), наговестила је ауторку јединственог и препознатљивог стилског израза. То је
потресна прича о месару из малог босанског места који, одбијајући да
заборави љубав из младости, а сада поносну припадницу светског џет
сета, одлучује да у њену част изгради будистички храм у освит крвавог
рата у Босни и Херцеговини. Без намере да буде директно ангажована,
драма на трагикомичан начин осликава судбину малог човека изгубљеног у трагичним историјским околностима Балкана.
Нова драма Гребање или Како се убила моја бака, директно и брутално бави се питањем насиља међу децом, као последицом индоктринације од стране одраслих, образовног система и, у крајњем исходу, националистичке средине у којој одрастају. У стилском смислу, ауторка поново бриљира на плану духовитих и непоновљивих реченица помоћу
којих гради читав један дечји свет, пун неосвешћеног насиља и безнађа, свет чија слика треба озбиљно да нас
забрине. Испод меланхоличих језичких
бравура, које заводљиво говоре о менталитету људи са ових простора, лежи готово нетакнуто брдо последица страхота
национализма са којим се треба ухватити
у коштац.
Радња драме смештена је у 2000. годину у Босни и Херцеговини, у време када
је, усред транзиције, још увек постојала
нада да ће будућност донети просперитет
и промене. Група ученика борави у гимнастичкој дворани уочи школске представе, не знајући да су на десетине таквих
у рату служиле као логори... Тања Шљивар у овај контекст смешта причу о одласку и губитку, о генерацији која је одрасла и оштећена животом у систему без
икаквих вредности, осим оних на силу
наметнутих и лажних.
Филип Вујошевић
Реч драматурга
The word of the playwright
The creative work of Tanja Šljivar is on several levels serious refreshment
in the recent drama production in the region. Although she has been living
and studying in Belgrade for a short time, this writer born in Banja Luka deals with topics closely related to developments in his her native country. Her
first performed play, How much is Pate? (Atelje 212 Theatre, Belgrade, directed by Snežana Trišić), has indicated that she is the author of a unique and
distinctive style expression. A moving story of a butcher in a small Bosnian
village who, refusing to forget the love of his youth, now a proud member
of the international jet set, decided to honor her by building a Buddhist temple in the wake of the bloody war in Bosnia and Herzegovina, with no intention to be directly engaged, reflects the fate of the common people lost
in the tragic historical circumstances in the Balkans in a tragicomic way.
Drama Scratching or How my grandmother killed herself addresses the issue of violence among children in a direct and brutal way,
as a result of indoctrination by the adults, education system
and, ultimately, the nationalistic environment in which they
grow up. Talking about style, the author excels once again
in terms of unique and witty sentences through which she
builds a whole children’s world full of unaware violence
and despair, a world which picture should seriously concern
us. Below the melancholic linguistic bravuras seductively talking about the mentality of people in this area, an almost
intact mountain of the consequences of nationalistic horrors
lies, waiting to be dealt with.
The plot is set in 2000 in Bosnia and Herzegovina, at the
time when, in the midst of transition, there is still a hope that
the future will bring prosperity and change. A group of pupils is staying in the gym, shortly before the beginning of
school performance, not knowing that dozens of such gyms
similar to theirs were used in the war as military camps... In
this context Tanja Šljivar places the story on the departure
and loss, about a generation that has grown up and became corrupt living in a system with no values, except those
imposed by force and false.
Filip Vujošević
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
85
Босанско народно позориште Зеница
Oсновано је почетком 1950. године. Репертоар Позоришта брижљиво је састављан с циљем да буде савремен и ангажован. Постављана су
дела најзначајнијих светских драматичара те бројних босанскохерцеговачких и јужнословенских аутора. Током своје историје БНП Зеница изградило је препознатљив стил и заузело значајно место у породици босанскохерцеговачких театара. Презентујући врхунска театарска остварења, позориште је учествовало и било лауреат на бројним театарским
фестивалима, смотрама и сусретима на просторима екс-Југославије – гостовало је у Црној Гори, Чешкој, Хрватској, Италији, Казахстану, Македонији, Немачкој, Пољској, Словенији и Србији. За плодан рад и уметничка достигнућа добило је бројне награде и друштвена признања.
Осим театарских, БНП Зеница организатор је и домаћин различитих
културних и забавних програма и манифестација, значајних за целокупан културни живот у граду Зеници, у Зеничко-добојском кантону и
шире.
У оквиру својих продукцијских могућности, позориште током једне сезоне премијерно изводи 9–11 представа намењених публици различитих узраста. Две до три представе намењене су деци и омладини, остатак „одраслој” публици. Вођено амбицијом да иде укорак с временом,
да доприноси решавању дилема савременог човека, у свом креативном
поступку јасно се опредељује за неговање и афирмисање босанскохерцеговачког књижевног и драмског наслеђа. Посебна пажња у репертоарској политици поклања се драматизацијама значајних домаћих и страних прозних дела, те стимулисању и афирмисању младих драматичара.
Током 60 година постојања БНП Зеница је израсло у најзначајнију
уметничку институцију у централном делу Босне и Херцеговине. Кроз
своје уметничко деловање, постало је средиште и стециште не само театарског већ и свеколиког уметничког и културног живота.
86
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Bosnian National Theatre Zenica
Bosnian National Theater Zenica is a respectable theater institution wich
takes the outstanding place in the family of the theaters in Bosnia and Herzegovina. The prestige awards gained at the important theater festivals have
provided the Theater the reputation of the most respectable theater in Bosnia and Herzegovina. BNT was founded at the beginning of 1950. Since its
foundation until today, performed about 650 premieres and had more than
10.000 performances.
During its history has developed its recognizable style based on the original reperoire and specific methodology of work arising from acceptance of
different poetics of the modern theatrical expression. Dramatizations and premieres as well as the repertoire based on the plays of national authors are
the repertoire distinctions for which the BNT is known within the broader
theater milieu. With its artistic activities has become the center and the meeting place not only of the theatres, but of the overall artistic and cultural life
in the central part of Bosnia.
The Theatre is located in a splendid building in the business part of Zenica. Moving from the old to the new building in 1978. is the most important
event in the history of BNP. The development of the theatre, wich, by that
time, had been the most successful theatre in Bosnia and Herzegovina, was
strongly ascended by this moving to the new building with great technical
possibilities, opening the new prospects to it. During the fifteen years that
followed, the theatre reached its highlights and enjoyed its fame within the
broader, South Slavic theatre milieu.
Гребање или Како се убила моја бака
Веома занимљива и успешна сарадња београдског Битеф театра, Хартефакта и Народног позоришта Зеница довела је на сцене зеничког односно београдског позоришта нови комад младе ауторке Тање Шљивар.
Гребање је била њена дипломска драма на студијама Драматургије на
Факултету драмских уметности у Београду, за коју је добила годишњу награду катедре „Слободан Селенић”. Ово дело, настало по већ препознатљивом рукопису ауторке, нашој публици познате и по успешној представи у Атељеу 212 Пошто паштета?, заиста садржи оне особине
стваралаштва професора Селенића: жив дијалог, поигравање са сценским условностима и добронамеран критички ангажман, какав је и он
показао у комаду Ружење народа у два дела.
Овде се радња одвија у ратом и зубом времена начетој фискултурној
сали једне бањалучке основне школе у периоду после сукоба на територији Босне и Херцеговине, тачније око двехиљадите године, а њени
протагонисти су десетогодишња деца која се опраштају од другарице
која ће емигрирати у Савезну Републику Немачку. Њен растанак подразумева и остављање трагова који неће проћи, као што је узајамно гребање до крви, прављење видео снимака за успомену који се после могу
продавати у Франкфурту на Мајни, као и преслишавање шта је ко, још
несвестан значења, чуо или видео за време рата или после њега.
Комад Гребање или Како се убила моја бака најбоље се може дефинисати као сатира, али настала у специфичном, колико генерацијском,
толико и географском кључу. Степен разумевања између уметница, редитељке Селме Спахић и драматичарке Тање Шљивар, заиста је изузетно велик, поготово када помислимо на њихово стасавање у исто време
и на блиском простору али у историјским околностима раздвојеним срединама. Њих – и средине и ауторке – повезује осећај за духовит дијалог,
свест о ономе што се десило и шта је због тога било пропуштено, као и
црни хумор, али такав да смех застане у грлу и поред комичког ефекта.
Прошлогодишња сарадња ове редитељке са Хартефакт фондацијом,
донела је предстaву Хипермнезија, у којој су млади глумци од својеврсног вишка сећања на своју прератну, ратну и поратну младост у деведесетим годинама на балканским просторима омогућили стварање и
Критика
Critique
дирљиве и интелигентне представе, која се тицала младих рођених пре
распада претходне заједничке државе. Комад Гребање, пак, говори о
деци рођеној отприлике када су ратови почињали, а које поратно школско васпитање, како се одломцима из уџбеника босанскохерцеговачких
ентитета на самом почетку представе показује, удаљава од могућих
промена постојеће стварности.
Врло млади глумице и глумци Лана Делић, Џенана Џанић, Енес Салковић, Снежана Видовић, Нусмир Мухаремовић, Маја Изетбеговић и Факета Салихбеговић Авдагић успешно представљају дечји свет и напасника и жртава, свет који се носи са собом и када се из њега оде, као што
то чини мала Маја, јунакиња ове драме. Вештина да се играју ликови
младих јунака је, можда, била и већа од глумачке вештине младих глумаца, али сасвим довољна за потребе ове представе чији је циљ био да
буде паметна много више него да буде лака и пријатна.
Бошко Милин
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
87
Scratching or How My Grandmother Killed Herself
Highly interesting and successful cooperation between the Belgrade Bitef
Theater, the Heartefact Fund and the National Theatre in Zenica has brought
us a new play by a young author Tanja Šljivar to the stages of Zenica and Belgrade theatres. The Scratching was her graduation play at the Faculty of Drama Arts in Belgrade, for which she received the annual „Slobodan Selenić”
Award of the Department. This piece, created on the basis of acknowledged
manuscript of the author, familiar to our audience for her successful performance How Much is the Pate?, played in Atelje 212 Theatre, really has the qualities of the creativity of Professor Selenić: vivid dialogue, playing with stage
conditionality and a benevolent critical engagement, the same as he showed
in his own piece Spitting the Nation in Two Parts.
Here the action takes place in a gym of a Banja Luka elementary school damaged by war and depleted by ravages of time in the aftermath of the conflict in Bosnia and Herzegovina, specifically about the year 2000, and their
protagonists are 10 year-old-kids who are saying farewell to their friend girl
who will emigrate to the Federal Republic of Germany. Her departure involves leaving trails that would not pass, such as mutual scratching until the wound infliction, making video recordings as a kind of souvenir that could be
sold later on in Frankfurt am Main, as well as interrogation as to what has
each of the protagonists heard or seen during the war or in the aftermath.
The play Scratching or How My Grandmother Killed Herself can be best
described as a satire, yet the one that originated in a specific, as much a generational as geographic key. The degree of understanding between the artists – Selma Spahić, the director and Tanja Šljivar, the playwright, is realy exceptionally high, especially when we think of them growing up at the same
time and in the nearby area although within the surroundings separated from
each other owing to the different historical circumstances. They – both the
surroundings and the authors – are mutually connected by a sense of witty
dialogue, an awareness of what happened and what was omitted because of
that, as well as black humor, but in a way that the laugh would got stuck in
everyone’s throat, in spite of the comic effect.
The last year’s collaboration of this director with the Heartefact Fund brought us the play Hypermnesia, where young actors, from a kind of specific
redundant memories of their pre-war, wartime and post-war youth in the nineties in the Balkans, enabled creation of both touching and intelligent play
that had to do with young adults born before the disintegration of the former common state.
The piece Scratching, however, speaks of children born around the same
time when the wars began, who were strayed from the possibility of chan-
88
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
ging the existing reality through the post-war school education, as shown at
the beginning of the play by the passages taken from textbooks of the Bosnia and Herzegovina entities.
Very young actors and actresses – Lana Delić, Dženana Džanić, Enes
Salković, Snežana Vidović, Nusmir Muharemović, Maja Izetbegović and Faketa Salihbegović Avdagić, represent the children’s world of both the bully
and the victim in a very effective way, and it is the world that is borne with,
even if one went out of it, as the little Maja does, the heroine of the play. The
skill needed to play the characters of young heroes has been, perhaps, even
greater than the acting skills of the young actors, but quite sufficient for the
purpose of this performance, which aim was to look much more clever than
easy and pleasant.
Boško Milin
Дечја посла
Представа Гребање или Како се убила моја бака, по тексту списатељице
Тање Шљивар, настала је као резултат регионалне копродукције Босанског народног позоришта из Зенице, Хартефакт фондације и Битеф театра из Београда. Ово умрежавање резултовало је целином у којој редитељка Селма Спахић генерацијску драму о групи десетогодишњака једне бањалучке основне школе с почетка 21. века, успешно претвара у низ
слика које на једном нивоу говоре о актуелностима из послератног БиХ
друштва (што београдској публици и није толико познато), а на другом
о проблемима који могу да се препознају свуда у екс-ју региону. Драмски текст Тање Шљивар је сурова експлозија поетизованог језика са
пуно наративних линија које се спајају у једном једноставном питању –
какве шансе имају деца која су одрастала на овом поднебљу да избегну замке у које су, током деведесетих, упадали њихови родитељи.
Док у готово гротескној хистерији око организовања хуманитарне
приредбе Учитељица која води млађе разреде (Факета Салихбеговић Авдагић) са пуно оптимизма још увек верује у едукативне СФРЈ постулате,
иза њених леђа пројектују се цитати из школских уџбеника који су у директној колизији са оним што се „младим вредним пчелама радилицима” препоручује. Због тога свако едукативно прегалништво наставничког кадра пада као снопље пред реченицама које се нижу једна за другом на видео биму: „Удио Хрвата, најстаријих свједока босанске повијести, константно пада, удио Срба, такође, а број Бошњака се повећава” (из уџбеника географије, Мостар 2001); „Босанскохерцеговачки муслимани су старосједеоци ове земље. Они су одувијек живјели на овим
просторима и стољећима непоколебљиво бранили БиХ од вањских насртаја и унутрашњих покушаја њеног разарања” (вјеронаука за осми разред, Сарајево 2005); или по кратком поступку – „У школи се учи само
српски књижевни језик” (српски језик и култура изражавања за пети разред, Источно Сарајево, 2005).
Не треба се много двоумити око тога колико ће деца у послератним
школским клупама научити ишта о географији, веронауци или о правопису, али да ће и те како бити индоктринирани ставом – још увек популарном у екс-ју региону – да су народ, држава и вера највећа људска остварења, већа чак и од саме људскости, то није нимало спорно. Добра
дела нису потребна. Потребни су добри послушници. У том смислу
представа Селме Спахић јасно је уперена против перфидности система
и вулгарности свакодневних дешавања у којима су неиспуњене жеље и
шверцовање оружја окружење у којем своје „маштарије” размењују
јунаци, смештени у фискултурну салу (сценографију потписује Мирна
Лер), можда баш у неку од оних које су током деведесетих служиле као
концентрациони логори или избегличка прихватилишта.
Представа Гребање... постаје дирљива сваки пут када се ликови суочавају са индивидуалним демонима, било да су они наивни попут Слободанкиних (Џенана Џанић) којој недостаје још само сличица пегаве
хијене како би коначно попунила албум Животињско царство, или реални као што је Костин инвалидитет (Нусмир Мухаремовић) због којег се
дечак налази на терету не само својој породици већ и својим вршњацима. Представа Гребање... је и својеврсна слика различитих прича о одласцима и доласцима. Неки од ликова су избегли из Србије, неки из
Хрватске, неки су се затекли ту где јесу, а главна јунакиња Маја (Лана Делић) заправо се све време опрашта са пријатељима будући да се са оцем
сели у Немачку. Тамо јој се обећава благостање које ће јој убрзо, комад
по комад, распарчати Мала Немица (Маја Изетбеговић), ако ништа друго због тога што ће се њихов однос базирати на чисто либералнокапиталистичкој разини – ти мени по који живописан снимак свог живота са
дивљег Балкана, ја теби по коју информацију како да се снађеш у „чисто белом” свету Европске уније.
И мада се може учинити да представом, са изузецима црног хумора
препознатљивог за балканско поднебље, махом преовладава летаргија
или став да све оно што се дешава заправо не погађа главне јунаке, естетски беспрекорно чисте слике које се нижу једна за другом постају
друштвено ангажоване баш због „несвесности” десетогодишњака (па чак
и када се играју погубљења) али још више због тога што се у игри глумачког ансамбла, без упадања у патетику, поентира оним што не може
да се сакрије ни код једног детета – одрасли могу да филозофирају и да
глуме срећу или несрећу до миле воље, а код деце, то је бар познато,
нема двојбе. Код њих се све једноставно види.
Слободан Обрадовић, Театрон
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
89
Children’s business
The play Scratching or how my grandma killed herself, based on the text by
author Tanja Šljivar, is the result of regional co-production of the Bosnian National Theatre in Zenica, Heartefact Foundation and Bitef Teatar in Belgrade.
The result of this networking is a whole, in which the director Selma Spahić
successfully converts a generational drama about a group of ten-year-olds
from a primary school in Banja Luka in the early 21st century, into a series of
images which, on the one hand, talk about current events in the post-war BiH
society (something that the Belgrade audience is not so familiar with), and,
on the other hand, about the problems that can be identified throughout the
ex-Yu region. Tanja Šljivar’s play is a harsh explosion of poetic language with
a lot of narrative lines that are connected in one simple question – what chance do the children who grew up in this region have to avoid the pitfalls that
got their parents during the nineties?
While, in an almost grotesque hysteria about organizing a charity event,
the Teacher leading the lower classes (Faketa Salihbegović Avdagić) with a lot
of optimism still believes in the educational SFRJ postulates, behind her back
we see projected quotes from textbooks that are in direct conflict with what
is recommended to „hard-working young worker bees”. Therefore, any educational efforts of the teaching staff fall through before the sentences that
are coming one after another on the projector: „The
proportion of Croats, oldest witnesses of Bosnian history, is constantly falling, the proportion of Serbs as
well, while the number of Bosniaks is increasing” (from
geography textbook, Mostar 2001); „Bosnian Muslims are natives of this country. They have always lived
in this area and for centuries staunchly defended Bosnia against external attacks and internal attempts at
her destruction” (religious education for the eighth
grade, Sarajevo, 2005); or for short „The school teaches only the Serbian literary language” (Serbian language and culture of expression for the fifth grade,
East Sarajevo, 2005).
There is some doubt about how much children in
postwar classrooms will learn about geography, religious education or spelling, but that they will very
much be indoctrinated in the opinion – still popular in
the ex-Yu region – that the nation, state and faith are
the greatest human achievements, greater even than
humanity itself, is not an issue. Good deeds are not ne-
90
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
cessary. What is necessary are good followers. In this sense, Selma Spahić’s
play is clearly directed against the perfidy of the system and the vulgarity of
everyday events in which unfulfilled desires and weapons-smuggling form
the environment where the characters exchange their „fantasies”, located in
the school gym (set designed by Mirna Ler), perhaps in one of those gyms
which in the nineties served as concentration camps or refugee shelters.
The play Scratching... gets touching every time the characters are faced with
individual demons, whether they are naive like Slobodanka’s (Dženana
Džanić), who lacks only the photo of a spotted hyena to finally fill her Animal Kingdom album, or real like Kosta’s disability (Nusmir Muharemović),
which makes the boy a burden not only to his family but also to his peers.
Scratching... is also a kind of image of different stories about arrivals and departures. Some of the characters are refugees from Serbia, some from Croatia, some just happened to find themselves here, and the main heroine Maja
(Lana Delić) is actually saying goodbye to her friends the whole time, as she
is moving with her father to Germany. There, she is promised a good life,
which, however, piece by piece, will soon be fragmented by the Little German
(Maja Izetbegović), if for nothing else, then because their relationship will be
based on pure liberal-capitalistic level – you give me a few vivid pictures of
your life on the wild Balkans, and I will give you a few pieces of information
on how to manage in this „pure white” world of
the European Union.
And although it might seem at first glance
that – with the exception of some black humour, typical for the Balkan region – the play is
mostly lethargic, or with the attitude that everything that is happening does not affect the
main characters, nevertheless, esthetically pure
images coming one after another get socially
engaged, precisely because the ten-year-olds
are „not awarе” (even when they make-believe
executions), and even more so, because the
point made by the ensemble’s acting, without
becoming pathetic, is something that cannot
be hidden from any child – the adults can philosophize and pretend to be happy or unhappy as much as they like, but with children, it is
well known, there is no doubt about it. With
them, everything simply shows.
Slobodan Obradović, Teatron
31. мај – 1. јун
МИЛОВАН МРАЧЕВИЋ
СУНЦЕ ТУЂЕГ НЕБА
Пулс театар Лазаревац
MILOVAN MRAČEVIĆ
SUN OF THE FOREIGN SKY
The Pulse Theatre Lazarevac
Режија и сценографија: АЛЕКСАНДАР ЛУКАЧ
Композитор: МИРОЉУБ АРАНЂЕЛОВИЋ РАСИНСКИ
Костим: СОЊА КОТОРЧЕВИЋ
Лектор: АНДРИЈАНА ВИДЕНОВИЋ
Превод са енглеског: ИВАНА ДИМИЋ
Сценски покрет: ДАМЈАН КЕЦОЈЕВИЋ
Улоге
Милан ------------------------------УРОШ ЈОВЧИЋ
Стево -------------------------------МИЛАН ТОМИЋ
Јосо---------------------------------АЛЕКСАНДАР ТРМЧИЋ
Лука --------------------------------ДАРКО БЈЕКОВИЋ
Рози --------------------------------ЈЕЛЕНА ЦВИЈЕТИЋ
Софи -------------------------------ИВАНА НЕДЕЉКОВИЋ
Анђелка ----------------------------АНА ЈОВАНОВИЋ
Иван--------------------------------ЗОРАН БЕЛОШЕВИЋ
Предрадник -----------------------ПЕРО БЈЕКОВИЋ
Поштар/полицајац----------------ПРЕДРАГ ПАУНОВИЋ
Director and set design: ALEKSANDAR LUKAČ
Composer: MIROLJUB ARANĐELOVIĆ RASINSKI
Costume design: SONJA KOTORČEVIĆ
Editor: ANDRIJANA VIDENOVIĆ
Translation from English: IVANA DIMIĆ
Stage movement: DAMJAN KECOJEVIĆ
Cast
Milan -------------------------------UROŠ JOVČIĆ
Stevo--------------------------------MILAN TOMIĆ
Joso---------------------------------ALEKSANDAR TRMČIĆ
Luka --------------------------------DARKO BJEKOVIĆ
Rozi ---------------------------------JELENA CVIJETIĆ
Sofi ---------------------------------IVANA NEDELJKOVIĆ
Anđelka-----------------------------ANA JOVANOVIĆ
Ivan ---------------------------------ZORAN BELOŠEVIĆ
Foreman ----------------------------PERO BJEKOVIĆ
Postman/policeman----------------PREDRAG PAUNOVIĆ
92
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Писац
Author
Milovan Mračević
Милован Мрачевић
Сунце туђег неба је инспирисано животним причама југословенских
имиграната, који су, као и мој отац, напустили своја села пре више од
осамдесет година у трагању за бољим животом које их је довело у канадске руднике. Драма је имала почетак као једночинка Одело, коју сам
написао 1998. док сам био гостујући студент на ФДУ.
Надам се да ће публици бити занимљива ова прича о давним печалбарима, о њиховим сновима и судбинама у једној далекој земљи из чијег
се леденог загрљаја многи од њих никад нису вратили. Пошто су и моји
деда и отац радили у рудницима Северне Америке, причињава ми велико задовољство што ће се премијера представе Сунце туђег неба одржати у Театру Пулс у рударском Лазаревцу. Очекујем с великим интересовањем и извесном зебњом реакцију Лазаревчана на мој приказ живота југословенских рударских имиграната у Канади пре осамдесет година. Ако позоришна публика у Лазаревцу стекне утисак да је моја драма аутентична и достојна теме којом се бавим, онда ће труд уложен у писање драме Сунце туђег неба бити богато награђен.
Sun of the Foreign Sky was inspired by the life stories of Yugoslav emigrants
who, like my father, left their villages more than eighty years ago in a search
for a better life that brought them to Canadian mines. The drama originated
as a one-act play entitled The Suit that I wrote in 1998 when I was a guest
student at the FDU.
I hope that the public will be interested by this story of long-ago emigrants,
of their dreams, and of their destinies in a distant land from whose icy embrace many of them never returned.
Since both my grandfather and father worked in the mines of North America, it gives me great pleasure that the premiere of the Sun of the Foreign Sky
will be held at the Pulse Theater in the mining Lazarevac. I expect with great interest and a certain anxiety the reaction of people from Lazarevac on my
view of the life of Yugoslav immigrant miners in Canada eighty years ago. If
the theater audience in Lazarevac get the impression that my play is authentic
and worthy of the topic I am dealing with, then my effort of writing the drama Sun of the Foreign Sky will be richly rewarded.
Milovan Mračević was born in 1953 in Vancouver. He completed a bachelor’s degree and a master’s degree in History at the University of British Columbia, where he studied the history of Yugoslav immigrants in Canada prior to the Second World War. As a guest student at the Faculty of Drama (FDU)
in Belgrade during the 1998–99 academic year he attended the playwriting
class taught by Filip David and Biljana Srbljanović.
Рођен је 1953. у Ванкуверу. Дипломирао је и магистрирао историју на
Колумбија универзитету, где је проучавао историју југословенског исељеништва у Канади пре Другог светског рата. Као гостујући студент на
Факултету драмских уметности у Београду, током 1998–99. похађао је курс
драмског писања у класи Филипа Давида и Биљане Србљановић.
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
93
Aleksandar Lukač
Редитељ
Director
Александар Лукач
Овај комад је изузетно курентан из више разлога. Наравно, тренутна глобална криза је свакодневно поређена са Великом депресијом 1920-тих али
на томе сличности не престају. У Србији је константа разговор о одласку исто толико колико је међу мигрантима у Канади
и разговор о повратку или барем о изневереним очекивањима. Ловци
у мутном присутни су у свим сегментима оба друштва, било да се ради
о ситним преварантима, или великим корпорацијама које су своје преваре довеле до научног достигнућа. Како било, жртве су увек обични, неинформисани (наивни) људи који и даље верују да ће им поштен, тежак
рад донети срећу. Наравно, Мрачевић не пише бајку и такав исход остаје недостижан. Ово је опора, добро написана драма која нас наводи
на размишљања уз лепу, одмерену дозу носталгије али и хумора. Размишљања о нама, идентитету, великим одлукама у животу као и цени
која мора да се плати. Посебнoм ужитку доприноси и изузетно добро
истражен живот рудара-трудбеника који су ионако ретко у жижи јавности, сем ако их неко волшебно не извуче из затрпаних копова. У позоришту то је још ређи случај тако да је драма Милована Мрачевића
право откровење у том смислу и свакако заслужује нашу пажњу.
Дипломирао позоришну режију на ФДУ Београд. Касних осамдесетих
предводи Позоришну групу Plexus Борис Пиљњак која оставља трага политичким представама Класни непријатељ (Сцена код коња) и Три сестре – сто година после (Звездара Театар). У истом периоду режира у свим
београдским и већини српских позоришта. Најзначајније режије: Пивара, Селектор (Шабац), Ружење народа, 1918 (Крагујевац), Војцек, Клопка (Ужице), Маркиза де Сад (Зајечар), Возови полазе у зору (Атеље 212),
Дневник младог Лукача (ЈДП), Вештице из Салема (Народно позориште).
Године 1992. одлази у Канаду где завршава две магистратуре и започиње рад на докторату о политичком позоришту. На Универзитету Јорк
у Торонту предаје позоришне науке. Са својим студентима поставља Marat/Sade Occupied – прву потпуно интерактивну (путем социјалних медија)
представу на свету. Тренутно је у жирију за највећу канадску позоришну награду „Дора”.
94
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
This play is extremely current for many reasons. Clearly, the current global crisis has been compared daily to the Great Depression of the 1920’s,
but similarities do not end there. In Serbia the conversation about leaving
is constant as much as the conversation among migrants in Canada about coming back, or at least about failed expectations. Those who hunt in
troubled waters are present in every segment of both societies, whether
they are small con-artists or large corporations that have brought their frauds to the level of scientific accomplishment. In any case, the victims are
always common, uninformed (naive) people who still believe that honest,
hard work will bring them happiness. Of course, Mračević is not writing a fairy-tale and such a goal remains unattainable. This is a bitter, well-written drama which makes us think, with a nice, measured dollop of nostalgia and humour. Reflections on us, identity, big decisions in life and the price that has
to be paid. A special enjoyment is derived from an extremely well-researched
life of the miners – hard workers who are so rarely in the focus of the public
eye unless somebody magically yanks them out from the buried mines. In
theater this happens even more rarely, so the drama by Milovan Mračević is
a real revelation in that sense and definitely deserves our attention.
Aleksandar Lukač teaches both Drama and Performance at York University’s Fine Arts and English departments as well as at MDS, Glendon College.
Former Artistic Director at the National Theater, Belgrade, Mr. Lukac has directed close to a hundred professional productions internationally including
Yugoslavia, Holland, Canada and Serbia. He has also been an Artistic Director of Theatre Zoran Radmilović and the independent political theatre group, Plexus Boris Piljnjak, which was a catalyst of political controversy in Belgrade in the years prior to the civil war. He has been awarded Best Director
at The Festival of Serbian Theatres a record six times. Notable Canadian productions include ARC’s North American premiere of Family Stories-Belgrade,
Unicorn Horns (premiered at Hong Kong Idea Festival), Company of Sirens’
Black Magic and a series of productions at Talk Is Free Theatre including Dora
nominated Christmas at the Ivanovs, Bulgakov’s Moliere (Kiev Festival) and
Ivan vs. Ivan which has recently toured Europe including Moscow, London and
several cities in Serbia. Lukac is in a process of completing his PhD in political theater, while he holds two Master degrees in Drama and Directing from
University of Toronto and York University respectively. He has recently also
revisited Serbia where he produced The Newcomers (winner of the JoakimVujic Grand Prix) Victor or the Children In Power, Master and Margarita and
Brecht’s Drums In the Night (winner of the best show at the Festival of Serbian festival winners). At Glendon College he has directed Marat/Sade Occupied, world’s first interactive show through social media. He is currently
working on Actors Rep Company’s production of Mick Gordon’s Bea.
Joш о представи
More abouth the play
Представу Сунце туђег неба прати изложба „Сунце туђег неба: досељавање из Југославије у Канаду током 20-их година прошлог века”. Прва
је у Србији посвећена заборављеној генерацији исељеника – 25.000
југословенских држављана различитих народности који су отишли у Канаду током двадесетих година прошлог века.
Први део изложбе, чији је аутор Милован Мрачевић, истовремено и
писац драмског текста, садржи фотографије 28 мушкараца, жена и деце
који су били део великог таласа исељавања. Приказани су њихов живот
у Канади и појединачне судбине. Други део изложбе показује како су путовали у Канаду.
The play Sun of Another Sky is accompanied by the exhibit „Sun of the Foreign Sky: immigration from Yugoslavia to Canada during the 20’s of the last
century.” This is the first exhibit in Serbia which is dedicated to a forgotten
generation of immigrants – 25,000 Yugoslav citizens of different nationalities who went to Canada during the 20’s of the last century.
The first part of the exhibit, whose author is also the author of the play Milovan Mračević, contains 28 photographs of men, women and children who
were part of the great wave of immigration, and it shows their life in Canada
and their individual destinies. The second part of the exhibit shows how they
traveled to Canada.
Ово је прича о борби са суровошћу природе, са сопственим и личностима других људи сличних судбина. Драмски текст постављен је у
врло узак круг старих и новодошлих имиграната из бивше Југославије,
који се заједно боре за живот, у тешким условима канадског рудника. Њихове животне приче међусобно су јако испреплетене, тако да врло спонтано кроз комад често настају драмски сукоби и „искричарења” која
опет откривају комплексност и тежину њихових животних одлука. Кроз
комад се провлаче и две љубавне приче, једна о љубави која је остала да
чека, а друга која је купљена као сурогат и почела да се отима тој улози.
А. Р. Тимок
This is the story about the struggle with the cruelty of nature, with one’s
own and the personalities of other people sharing a similar fate. The dramatic
text is set in a very narrow circle of old and newly arrived immigrants from
the former Yugoslavia who fight together to live in harsh conditions of Canada’s mines. Their stories are so intertwined with each other that very
spontaneously there are often dramatic conflicts and „sparks” throughout the
play, which again reveals the complexity and difficulty of their life decisions.
Two love stories also appear in the play, one about a love that was left to wait,
and another that was purchased as a surrogate and began to struggle with
that role.
А. R. Тimok
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
95
Поштапалице
У програмској књижици представе Сунце туђег неба, аутор драмског
текста Милован Мрачевић наглашава да су мотиви преузети из аутентичних прича његових оца и деде. Драмски текст предвиђа сценско
препричавање живота људи са простора некадашње Краљевине Југославије, који се заједно прилагођавају тешким условима рударских крајева
Канаде, почетком тридесетих година XX века. Чак и да никад нисмо
крочили у такав један рударски свет, где год да је он, слику коју је, верујем, већина створила о навикама имиграната и недаћама рудара, захваљујући ранијим позоришним представама, филмовима, књигама и
којечему другом, овде је остала непромењена. У фрагментарном низу,
узорно вођеног реалистичког преобликовања, у потпуној жанровској
чистоти једног филм-ноара, једноставно речено, у игру су враћене старе идеолошке поштапалице.
Ипак, колико год да нам је прича позната, одлука Првог приградског
позоришта „Театар пулс” из Лазаревца да постави праизведбу драмског
првенца Милована Мрачевића, више је него оправдана. Тематизовање
рударског живота у рударском Лазаревцу има пуну сатисфакцију у емоцијама пренапрегнутој представи, коју, као редитељ и сценограф, потписује Александар Саша Лукач.
96
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Спајајући публику и глумце на сцени, Лукач са кредибилитетом, поетски надахнуто и ненаметљиво производи загушљиву атмосферу рударског живота и имигрантске туге за родним крајем, њихово пристајање и непристајање на односе света, у којем се још увек нису укоренили. Мизансценска разигравања натуралистичких назнака пет простора у којима се драма догађа (четворокреветна соба у рударској бараци-спаваони, херцеговачки крш, рударска јама, спаваћа соба у јавној
кући и палуба брода) сву пажњу усмерила су на игру глумаца.
Урош Јовчић, кога најшира публика познаје из улоге фудбалера и репрезентативца Ђорђа Вукадиновића Носоње у филму Монтевидео, бог
те видео, у свом глумачком надахнућу и младости, на тренутке је пренаглашено сентиментално тумачио лик Милана. Та пренаглашеност пре
свега односи се на непроналажење праве мере у исказивању емоција у
мелодрамским сценама са Аном Јовановић, која функционално тачно
приказује лик Миланове у отаџбини остављене драге, Анђелије. Њено
појављивање у његовим реминисценцијама, смиреном резигнацијом наслућеног решења, сценски се остварује као лирски контрапункт суровој
свакодневици и као тематски еквивалент изневереног очекивања.
Далеко уверљивије, са више глумачког комодитета и валера, Урош Јовчић гради однос Милана са осталим ликовима. Нема никакве сумње да
је то последица глумцима, али и редитељу интересантније развијенијим
сценама. У њима, његов искричав таленат долази до пуног изражаја. Пре
свих са Рози – прво проститутка, коју Милан упознаје у јавној кући, непосредно по доласку у Канаду, а затим његова заручница, која га оставља схвативши да је он једино волео Анђелију и да ће се заувек стидети
што је била проститутка. Ову промену социолошких и драматуршких типова, улога и функција, Јелена Цвијетић, као Рози, развила је до крајњих
граница путености израза изговореног и приказаног. Милан Томић играо је Стеву, Милановог старијег брата код којег Милан долази, смиреним, веродостојним и бравурозним патосом, било као у коцкарске дугове забасао, ванредно поштен младић, било као старији брат који се
стара о млађем и проводи га кроз стазе и богазе исељеничког живота.
Све до спремности да га, непромишљено, услед жеље да га спасе од
посртања у туђини, пријави полицији као комунисту и депортује га назад у Југославију. Од судбине прогоњеног комунисте, који би, депортован, у време Шестојануарске диктатуре завршио у затвору Краљевине
Одело, као лајтмотив представе, носећи симбол преображаја из старог у нови свет, нажалост, није доследно и с подједнаким интензитетом
спроведен кроз сва костимска решења Соње Которчевић. У натуралистичкој експанзији епохе, видљива обележја униформе ЈНА, преправљене у униформу канадске полиције, деловала су скандалозно аматерски.
Музика Мирољуба Аранђеловића Расинског, у софистицираној мешавини модерног џеза и тонских остатака музике херцеговачког крша,
подједнако успешно је стварала наднапетост представи и доприносила
расветљавању устрепталих лавирината душе ликова.
Уверљивости израза и стилској доследности свој пуни максимум дали
су Дамјан Кецојевић, у сценском покрету и Андријана Виденовић, као
лектор. Посебно ваља истаћи заокруженост херцеговачког дијалекта у
консеквентом изговору глумаца.
Непосредна близина гледања и глумачко играње у тзв. крупном плану, још једанпут су потврдили ванредни квалитет ансамбла најмлађег
професионалног позоришта у Србији. Већином састављен од академски
образованих глумаца средње и млађе генерације, овај ансамбл из представе у представу уздиже уметнички израз на све виши и виши ниво.
Нема никакве сумње да је ова представа, више него доследно спроведена својеврсна „ноар-мелодрама”, још једна степеница ка пружању
њиховог глумачког максимума.
Спасоје Ж. Миловановић (Трећи програм
Радио Београда, октобар 2012)
Југославије, Милана спашава Јосо, истински комунист, који у последњем
тренутку признаје да је полицији предата комунистичка литература његова. Овог „црвеног витеза”, како га назива Рози, без икаквог напора тумачио је Александар Трмчић. Праву посластицу за гледаоце представљале су глумачке бравуре Дарка Бјековића, као Луке, безобзирног, ситног преваранта, који варањем осталих исељеника успева да сакупи довољно новца да се отргне из рударске забити. Сцене у којима он наговара остале рударе да купе најновији модел одела компаније, која је километрима удаљена, а чији је он наводно овлашћени заступник, несумњиво су врхунци представе. И остали глумци: Ивана Недељковић (Софи,
власница бордела), Зоран Белошевић (Иван, настрадали рудар), Перо
Бјековић (Предрадник), Предраг Пауновић (Поштар, Полицајац), беспрекорно су своје креације подредили заплету и осветљавању главних
ликова.
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
97
sprung roots yet. Mis-en-scene playfulness of naturalistic touches in five spaces where the drama takes place (a room with four beds in a mining barracksleeping room, Herzegovina Kras, a mining shaft, a bedroom in a brothel and
the ship’s deck) direct all attention to the acting.
Uroš Jovčić, known to a wider audience for his role of footballer and national team player Đorđe Vukadinović Nosonja in the movie Montevideo, God
Bless You!, in his acting inspiration and youth, occassionally portrays the role
of Milan in an exaggerated sentimental manner. This exaggeration primarily refers to not finding the right measure to express emotions during melodramatic scenes with Ana Jovanović, who functionally correctly portrays
Anđelija, Milan’s sweetheart left back home. Her appearance in his reminiscences, a solution sensed with calm resignation, is dramatically realised as a
lyrical counterpoint to the harsh everyday life, and as a thematic equivalent
to failed expectations.
Buzzwords
In the Program Booklet of the play Sun of the Foreign Sky, the playwright
Milovan Mračević emphasizes that the motifs were taken from authentic stories of his father and grandfather. The play stages the stories of people from
the former Kingdom of Yugoslavia, who are adjusting together to harsh conditions of the mining Canada, in early 1930s. Even if we had never stepped
into such a mining community, wherever it may be, the image that I believe
most of us already have of the habits of immigrants and hardships of miners,
thanks to earlier theater plays, films, books and other things, remains unaltered here. In a fragmented slide show, duly led realistic remodeling, in
complete purity of the film noir genre, simply said, the old ideological buzzwords are brought back into play.
Still, however well-known the story may be, the decision by the First municipal theater „Pulse Theater” from Lazarevac to stage the premiere of Milovan Mračević’s first drama, is more than justified. Thematization of the miners’ lives in the mining city of Lazarevac has full satisfaction in this emotionally tense play, signed by Aleksandar Saša Lukač as director and set designer.
Bringing the audience and the actors together, Lukač produces with credibility, poetically inspired and unassumingly, a stuffy atmosphere of the miners’ life and immigrants’ sorrow for their native land, their acceptance and
non-acceptance of the relationships in the world in which they have not
98
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Far more convincingly, with greater acting comodity and valour, Uroš
Jovčić builds Milan’s relationships with other characters. There is no doubt
that this is a consequence of the actors’ and even the director’s greater interest in more developed scenes. In those scenes, his sparkling talent comes
to full expression. First of all, with Rosie – at the beginning a prostitute who
Milan meets shortly after his arrival to Canada, and then his fiancee who leaves him after realising he has only ever really loved Anđelka and that he would always be ashamed that she was a prostitute. This change in sociological and dramaturgical types, roles and functions was developed by Jelena
Cvijetić, as Rosie, to the farthest bounds of sensual expression of the said and
the shown.
Milan Tomić played Stevo, Milan’s older brother who Milan comes to join,
with a calm, credible and truthful pathos, whether when portraying an exceptionally honest young man deep in gambling debts, or the older brother
who takes care of his younger brother leading him through the ways and mires of immigrant life. All the way to his willingness to report him, without thinking and out of the desire to save him from downfall in a strange land, to report him as a communist to the police and have him deported back to Yugoslavia. From this fate of a persecuted communist, who would end up in prison in the Kingdom of Yugoslavia at the time of „Sixth-January Dictatorship”,
Milan is rescued by Joso, a true communist, who at the last moment admits
that the communist literature given to the police is, in fact, his. This „red
knight”, as Rosie calls him, is effortlessly portrayed by Aleksandar Trmčić. A
real treat for the audience was the acting panache of Darko Bjeković as Luka,
a ruthless small-time con artist, who manages to cheat enough money out
of the other immigrants to get himself out of the mining middle of nowhere. The scenes where he is persuading the other miners to buy the latest model of clothes from a company miles away, whose representative he purports
to be, are without doubt the highlights of the play. Finally, the other actors:
Ivana Nedeljković (Sophie, brothel owner), Zoran Belošević (Ivan, killed miner), Pero Bjeković (Foreman), Predrag Paunović (Postman, Policeman), also
created their characters impeccably to support the story and throw light on
the main characters.
Clothes, as a leitmotif of the play, the basic symbol of transformation from
the old to the new world, is unfortunately not consistent and has not been
implemented with the same intensity in all costume solutions of Sonja
Kotorčević. In the naturalistic expansion of the epoch, clearly visible insignia
of the Yugoslav army uniform, altered into the uniform of the Canadian police, appeared scandalously amateurish.
The music by Miroljub Aranđelović Rasinski, in a sophisticated mix of modern jazz and tonal remains of the music of Herzegovina, was equally successful in creating supra-tension to the play and in contributing to the illumination of temperamental labyrinths in the characters’ souls.
Damjan Kecojević, in stage movement, and Andrijana Videnović, as a lector, also maximally contributed to the convincing expressions and stylistic
consistency of the play. A particular note also belongs to the roundness of
Herzegovinian dialect in the actor’s pronunciation.
The immediate vicinity of watching and acting in the so-called close-up,
once again confirmed the extraordinary quality of the ensemble from the
youngest professional theater in Serbia. Mostly composed of academically
trained actors of middle and younger generations, this ensemble keeps elevating the artistic expression to higher and higher levels, show after show.
There is no doubt that this play, more than consistently implemented „noirmelodrama,” is yet another step towards giving their acting maximum.
Spasoje Ž. Milovanović (Third Program of Radio Belgrade, October 2012)
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
99
О Пулс театру
То су пре свега Лазаревчани. Углавном млади, школовани уметници,
који су спремни да знање и искуство подаре најпре својим суграђанима, а потом и много даље од свог града. Људи који не желе да њихов град
буде на рубу културних дешавања и дешавања уопште јер, сложићете се
са мном, Лазаревац је често био бољи, лепши, већи и јачи од свих осталих!
Пулс чине професионалаци, али под професионалним не подразумевам исључиво „степен стручне спреме”, већ степен посвећености према
задатку и однос према раду. Исто тако, под интелектуалним не подразумевам образовање поткрепљено папиром, јер оно је релативно, већ начин на који живимо, размишљамо, функционишемо, пулсирамо…
Међу мојим колегама су глумци, редитељи, костимографи, плесачи,
сценографи, писци, монтажери, сликари, композитори… сви они који
претендују да буду нешто од овога и они који су некада волели ове послове, а данас их је негативна селекција натерала да се повуку.
Наша мисија, мој лични и задатак мојих колега је репертоарско позориште.
И, коначно, наш мото остао је исти, „Осетите пулс вашег града, време
је за театар!”
Ивана Недељковић, директор
100
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
About Pulse Theater
These are primarily people from Lazarevac. Mostly young, educated artists
who are willing to share their knowledge and experience, enrich first their fellow citizens, and then much further than their city. People who do not wish
their city to be on the edge of cultural events, and happenings in general, because, you will agree with me, Lazarevac used often to be better, nicer, bigger and stronger than all other cities!
”Pulse” is comprised of professionals, but when I say professional I do not
mean only as a „level of education”, but the level of commitment to the task
and work ethic. Similarly, when I say intellectual I do not mean education on
paper, because it is relative, but rather the way we live, think, function, pulsate...
Among my colleagues are actors, directors, costume designers, dancers,
set designers, editors, painters, composers ... all those who try to be one of
these things, as well as those who used to love these jobs but have been driven away by negative selection.
Our mission, my personal and the task of my colleagues is repertory theater.
And finally, our motto remains the same, аnd it goes like this: „Feel the pulse of your city, it’s time for тhеатer!”
Ivana Nedeljković, Director
2. јун
ДЕЈАН СТОЈИЉКОВИЋ
КОНСТАНТИН
Народно позориште Ниш
Народно позориште Београд
DEJAN STOJILJKOVIĆ
CONSTANTINE
National Theatre Niš
National Theatre Belgrade
Режија: ЈУГ РАДИВОЈЕВИЋ
Драматург: ИВАН ВЕЛИСАВЉЕВИЋ
Адаптација текста за сцену: СПАСОЈЕ Ж. МИЛОВАНОВИЋ
Сценограф: АЛЕКСАНДАР ДЕНИЋ
Костимограф: БОЈАНА НИКИТОВИЋ, СТЕФАН САВКОВИЋ
Композитор: ВЛАДИМИР ПЕЈКОВИЋ
Видео дизајн: ДОРИЈАН КОЛУНЏИЈА
Сценски покрет: ИГОР ДАМЊАНОВИЋ
Лектор: НАТАША ИЛИЋ
Организатор и асистент редитеља: ДАНИЕЛА ТОДОРОВИЋ
Director: JUG RADIVOJEVIĆ
Playwright: IVAN VELISAVLJEVIĆ
Text adaptation for stage: SPASOJE Ž. MILOVANOVIĆ
Stage designer: ALEKSANDAR DENIĆ
Costume designer: BOJANA NIKITOVIĆ, STEFAN SAVKOVIĆ
Composer: VLADIMIR PEJKOVIĆ
Video design: DORIJAN KOLUNDŽIJA
Stage movement: IGOR DAMNJANOVIĆ
Editor: NATAŠA ILIĆ
Organizer and assistant director: DANIELA TODOROVIĆ
Лица
Cast
Флавије Валерије Константин, старији------МИОДРАГ КРИВОКАПИЋ
Флавије Валерије Константин, млади -------ПЕТАР БЕНЧИНА
МИОДРАГ РАДОЊИЋ
Флавије Валерије Константин, дечак -------ЛУКА ГРУБИШИЋ
Констанције Хлор (Константинов отац)-----МИРКО БАБИЋ
Јелена (Константинова мајка) ---------------СНЕЖАНА ПЕТРОВИЋ
Минервина (Прва Константинова супруга) --АЛЕКСАНДРА ЋОСИЋ
Фауста (Друга Константинова супруга) -----ТАМАРА ДРАГИЧЕВИЋ
Лидија (робиња, хришћанка) ----------------СУЗАНА ЛУКИЋ
Гласоноша-------------------------------------МИЛОШ ЦВЕТКОВИЋ
Димитрије (трибун, потоњи
Свети Димитрије)-----------------------------АЛЕКСАНДАР МАРИНКОВИЋ
Евсевије Цезарејски
(Константинов биограф) ---------------------АЛЕКСАНДАР МИХАИЛОВИЋ
Далмације (императоров синовац,
управник Наисуса)----------------------------ДЕЈАН ТОНЧИЋ
Хемоген (саветник Константиновог двора) --МИЛУТИН ВЕШКОВИЋ
Пирам (Легионар, Хемогенов рођак) -------ДАНИЛО ПЕТРОВИЋ
Евтокије (Константинов лекар) --------------ДРАГИША ВЕЉКОВИЋ
Галерије (римски император) ---------------ДЕЈАН ЦИЦМИЛОВИЋ
Хелвије (заповедник Константинове
телесне гарде)---------------------------------ИГОР ДАМЊАНОВИЋ
Вибије Албан (префект у Солуну) -----------ДРАГАН БОЖА МАРЈАНОВИЋ
Лициније (Константинов сувладар
и муж његове сестре) ------------------------МИРОСЛАВ ЈОВИЋ
Месала (робовласник) -----------------------ДИМИТРИЈЕ ИЛИЋ
Flavius Valerius Constantinus, Senior ---------MIODRAG KRIVOKAPIĆ
Flavius Valerius Constantinus, Junior----------PETAR BENČINA
MIODRAG RADONJIĆ
Flavius Valerius Constantinus, boy ------------LUKA GRUBIŠIĆ
Konstantius Chlorus (Constantine’s father) ---MIRKO BABIĆ
Helena (Constantine’s mother)----------------SNEŽANA PETROVIĆ
Minervina (Constantine’s first wife) -----------ALEKSANDRA ĆOSIĆ
Fausta (Constantine’s second wife) -----------TAMARA DRAGIČEVIĆ
Lydia (Slave, Christian)-------------------------SUZANA LUKIĆ
Herald------------------------------------------MILOŠ CVETKOVIĆ
Demetrius (Tribune, later St. Demetrius) ------ALEKSANDAR MARINKOVIĆ
Eusebius оf Caesarea
(Constantine’s biographer) --------------------ALEKSANDAR MIHAILOVIĆ
Dalmatius (Emperor’s nephew,
ruler of Naissus) -------------------------------DEJAN TONČIĆ
Hemogen (Regent of Constantine’s court) ---MILUTIN VEŠKOVIĆ
Piram (Legionnaire, Hemogen’s cousin) ------DANILO PETROVIĆ
Eutocius (Constantine’s physician) ------------DRAGIŠA VELJKOVIĆ
Galerius (Roman emperor) --------------------DEJAN CICMILOVIĆ
Helvius (Commander of Constantine’s
body guards) ----------------------------------IGOR DAMNJANOVIĆ
Vibius Albanius (Prefect in Thessalonica) -----DRAGAN BOŽA MARJANOVIĆ
Licinius (Constantine’s co-ruler
and brother-in-law)----------------------------MIROSLAV JOVIĆ
Messala (Slaveholder) -------------------------DIMITRIJE ILIĆ
102
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Писац
Author
Дејан Стојиљковић
Рођен 1976. у Нишу, писац и стрип сценариста.
Објавио је збирку прозе Лева страна друма
(2007, 2010), збирку прича инспирисаних митовима и легендама рокенрола Low Life (2008) и
историјски роман Константиново раскршће
(ИП Лагуна, Београд, 2009–2011), који је постао бестселер и продат у
више од 50.000 примерака, а до сада је преведен на руски, македонски
и енглески. Овај роман ушао је у најужи избор за НИН-ову награду и добио награде Милош Црњански и Светосавски печат. На основу романа настала је историјска драма Константин, која се изводи у копродукцији Народног позоришта Ниш и Народног позоришта Београд.
У марту 2012. објавио је нови роман Дуге ноћи и црне заставе (ИП Лагуна). Аутор је неколико стрип сценарија. Драмски програм Радио Београда адаптирао је његову новелу Лопуже попут нас у радио-драму
која је премијерно изведена новембра 2008. Аутор је и две необјављене драме Блуз аутобуске станице (2008) и Калчина кафана (2013).
Антологије и групне збирке: Угриз страсти, приче еротске фантастике; Бели шум, антологија прича о телевизији; Овако је почело, антологија
прича о Грчкој; Тајанствени путник, књига брзих прича писаца из јужне Србије; Земаљски дугови, антологија прича о Иви Андрићу.
Остало: Константин Велики – Легенда и стварност са Небојшом
Озимићем и Зораном Симоновићем, Кисело & Слатко, огледи о стрипу; Константиново раскршће: Краљевство крви, графички роман
(цртеж: Драган Пауновић); Живи покојник са Весном Марјановић, новела „Упитај мрак”.
Први је лауреат награде за стрип теорију Никола Митровић Кокан. Редован је сарадник интернет магазина за популарну културу ПопБокс а
пише и за Политику, Урбан Буг, Вечерње новости, Градину, Кораке,
Think Tank... Идејни је творац и један од оснивача Треш феста, фестивала андерграунд књижевности који се одржава у Нишу.
Живи у Нишу где тренутно ради као главни и одговорни уредник интернет портала НишКафе. Члан је књижевне групе П-70 и Српског књижевног друштва.
Ово је први наступ аутора на Стеријином позорју.
(Извор: Википедија)
Dejan Stojiljković
Born in 1976 in Niš. Writer and comic book writer.
He published a collection of prose The Left Side of the Road (2007, 2010),
a collection of stories inspired by the myths and legends of rock and roll Low
Life (2008) and the historical novel Constantine’s Crossing (Laguna Publishing,
Belgrade, 2009-2011), which became a bestseller and sold more than 50,000
copies, so far translated into Russian, Macedonian and English. This novel has
entered the finals of the NIN Award competition and won Miloš Crnjanski
Award and St Sava Seal Award. Based on the novel, a historical drama Constantine was created, which is performed in co-production with the National
Theatre in Niš and the National Theatre in Belgrade.
In March 2012 he published a new novel Long Nights and Black Flags (Laguna Publishing). He has written several comic scenarios. The Drama program
of Radio Belgrade has adapted his novel Thieves Like Us into the radio drama, which premiered in November 2008. He is also an author of two unpublished plays Blues of the Bus Station (2008) and Kalča’s Café (2013).
Anthologies and group collections: Bite of passion, erotic fantasy stories;
White Noise, an anthology of stories about TV; The Way It Began, an anthology of stories about Greece; Mysterious Traveler, a book of rapid story writers from Southern Serbia; National debt, an anthology of stories about Ivo
Andrić.
Other: Constantine the Great – Legend and Reality with Nebojša Ozimić and
Zoran Simonović, Sweet & Sour, essays about comics; Constantine’s Crossing:
The Kingdom of Blood, a graphic novel (drawings: Dragan Paunović); The Living Deceased with Vesna Marjanović, Ask the dark, a novella.
He is the first winner of the strip theory prize „Nikola Mitrović Kokan”. He
is a regular contributor to web magazine for popular culture Popbox and also
writes for The Politika, Urban Bug, Evening News, Gradina, Steps, Think Tank
... Creator and co-founder of Trash Fest – the Festival of underground literature, which is held in Niš.
He lives in Niš, where he currently works as a chief editor of the web portal NišCafe. A member of the literary group P-70 and the Serbian Literary Society.
This is author’s first appearance at the Sterijino pozorje Festival.
(Source: Wikipedia)
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
103
Наш Константин биће контроверзан
Након рата против Персије, у мају 337. године, Константин Велики налази се у војном логору близу Никомедије. Лежи тешко болестан, окружен лекарима, пријатељима, лакејима. У његову вилу долази необични
гласник са свитком на којем је непознати старозаветни симбол. Цар се
тада присећа свог претходног живота, смрти оца, односа са мајком, царицом Јеленом, или са робињом хришћанком. Сећа се и сукоба са
својом другом женом Фаустом која је удављена по његовом наређењу,
а помиње и сина Криспа, кога је, како се тврди, такође убио.
Каје се због својих великих грехова. А затим умире у присуству гласника, за кога се до самог краја не зна ко је, осим да није са овога света.
Ово је брутална и мрачна прича – са хепиендом. Она описује последња два сата Константиновог живота. Њен лајтмотив је „Небо се не
осваја огњем и челиком, небо се осваја врлином”. А њена порука је – ако
неко ко је убио сина и жену, и на сваког противника ишао огњем и мачем, може да добије светачки ореол, није касно ни за кога од нас. Опроштај је суштина хришћанства.
(…)
Увек ће бити незадовољних, са разних страна. Ако постоје фамозне две
Србије, претпостављам да ћемо критике чути са обе стране. Ако је прва
Србија клеродесничарска, њој се, вероватно, неће свидети што представа није довољно православна или родољубива. Оној другој Србији се,
пак, неће допасти што је реч о државном пројекту, тако да ће и у Старом
Риму из четвртог века „видети” српски национализам. Али, најгоре би
било да нема никаквих реакција. Ова представа ће да изазове контроверзе. И то је
добро.
104
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Our Constantine will be controversial
After the war against Persia in May 337, Constantine the Great is located
in a military camp near Nicomedia. He lies gravely ill, surrounded by his physicians, friends and lackeys. Then in his villa comes some strange messenger
holding a scroll in which an unknown symbol of the Old Testament is imprinted. The emperor is then remembering his past life, his father’s death, the
relationship with his mother, the empress Helena, or with the Christian female
slave. He also remembers the conflict with his second wife Fausta who was
strangled by his orders, and in addition he mentions his son, Crispus, who was
said to have also killed.
He feels repentant due to his major sins. And then he dies in the presence of the messenger, for whom it is not known who he is in fact until the end,
except that he is not from this world.
This is a brutal and dark story – with a happy ending. The story describes
the last two hours of Constantine’s life. Its leitmotif is: „The sky is not to be
conquered with fire and steel, the sky is to be conquered by virtues.” And its
message is: if someone who was able to kill his son and wife, and who rushed against every opponent with fire and a sword, might receive an aureole of a saint, then it is not too late for anyone of us. Forgiveness is the essence
of Christianity. (...)
There will always be dissatisfied, from various parts of the world. If there
are indeed two notorious Serbias, I
guess we’ll hear criticism from both sides. If the first Serbia is clerical right,
she probably wouldn’t like that the
performance is not enough Orthodox
Christian, i.e. the patriotic. The other
Serbia, however, would not like the
fact that this is a government-supported project, so that they will „see”
the Serbian nationalism even in the
ancient Rome of the fourth century.
But, the worst of all would be if there
would be no controversies. This show
is going to cause controversies. And
that’s great.
Редитељ
Director
Jug Radivojević
Југ Радивојевић
Рођен је 1972. у Београду. Позоришну каријеру почиње у позоришту
„Бора Станковић” у Врању. Аматерску каријеру наставља у Дадову, а прву
професионалну представу Виктор ради 1994.
Дипломирао је режију на Факултету драмских уметности у Београду у
класи Светозара Рапајића, а као најбољи студент режије добитник је награде из фонда „Др Хуго Клајн”.
У богатом редитељском опусу подједнако се бави класицима и савременим писцима. Режирао је више од 90 представа у многим позориштима широм Србије и у региону. За своја редитељска остварења добио је бројне награде на разним фестивалима. У Хавани, у конкуренцији
40 представа из целог света, његова Црвенкапа Позоришта лутака „Пинокио” Земун, проглашена је најбољим страним позоришним остварењем у сезони 2008/2009. Иста представа 2010. добила је Гран при „Жељезна правда” на Фестивалу у Абакану (Русија). Његове представе побеђивале су и на међународним фестивалима у Котору, Бањалуци и
Крагујевцу. Готово да нема фестивала у Србији на којем није награђиван:
Стеријино позорје (2008: Специјална Стеријина награда – пројекат у целини Инстант сексуално васпитање Ђорђа Милосављевића), Фестивал
„Јоаким Вујић”, Борини позоришни дани у Врању, Фестивал класике у
Вршцу, Нушићеви дани у Смедереву, Фестић у Београду, Јоаким фест у
Крагујевцу, Дани комедије у Јагодини...
Од 2000. до 2004. био је стални редитељ Југословенског драмског позоришта у Београду а од школске 2004/05. ради као доцент на катедри
за глуму ФДУ.
Born in 1972 in Belgrade. He began his theater career at the Bora Stanković
Theatre in Vranje. Continued his amateur career at the Dadov Theatre, and
in 1994 worked out his first professional performance Victor.
He graduated to directing from the Faculty of Drama Arts in Belgrade, in
the class of Svetozar Rapajić, and as the best student director he received
award from „Dr. Hugo Klein” Fund.
In his extensive directing opus he has equally dealt with classical and contemporary writers. He has directed more than 90 performances in many theaters throughout Serbia and the region.
He won numerous awards at various festivals for his directorial achievements. In Havana, in the competition of 40 performances from around the
world, his Little Red Riding Hood play with the Puppet Theater Pinocchio in
Zemun was proclamed the best foreign theatrical achievement in the
2008/2009 season. In 2010 the same performance won the Grand Prix at the
„Iron Justice” at the Festival in Abakan (Russia). His performances were also
winning at the international festivals in Kotor, Banja Luka and Kragujevac. There is hardly a festival in Serbia where he was not rewarded: the Sterija Theatre Festival (2008: Special Sterija Award for the project as a whole The Instant
Sexual Education by Djordje Milosavljević), the „Joakim Vujić” Festival, Bora’s
Theatre Days in Vranje, the Festival of Theater Classic Plays in Vršac, Nušić’s
Days in Smederevo, Festić in Belgrade, Joachim Fest in Kragujevac, Comedy
Days in Jagodina ...
From 2000 to 2004 he held the position of the resident director of the Yugoslav Drama Theatre in Belgrade, and since the academic year 2004/2005
he has been working as an assistant professor at the Department of Acting
at the Faculty of Drama Arts in Belgrade.
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
105
Није било много времена, није било нимало лако, али у свему смо успели, радећи и по више од десет сати дневно, због чега изражавам велико задовољство. Пројекат је био јако захтеван јер то није ни приредба, ни рецитал, већ веома озбиљан позоришни догађај. Будући да је
драмски текст о Константину и најсвежији и најинтригантнији, на трагу
Шекспира, убеђен сам да смо припремили представу којом српски театар може да се поноси. У њој, поред деветоро глумаца из нишког, игра
и једанаесторо из других позоришта – пет из Београда и по један из Бањалуке, Крагујевца, Крушевца, Зајечара, Лесковца и Косовске Митровице. То представи даје посебну тежину и висок квалитет и надам се да
ће бити позоришни догађај 2013, у којој се обележава јубилеј 17 векова Миланског едикта.
Пре представе веома сам мало знао о цару Константину. Кроз образовање сазнавали смо само основне ствари о њему, више се везујући за
Милански едикт. Крајем децембра, када сам почео да истражујем, схватио сам колико је он био интригантна историјска личност. Фасцинантна
је чињеница да је он, с једне стране, био владар Рима и војсковођа који
никада није био поражен на бојном пољу, с друге, успео је да се издигне из тог миљеа и постане велики духовник и светац у Православној
цркви. Био је човек који је ослободио хришћанство као веру и донео Милански едикт, први прави велики акт о толеранцији. У представи постоје
едукативни делови, али и делови везани за његов интимни породични
живот.
106
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
There was not much time, it was not easy at all,
but in the end we succeeded, working strenuously
more than ten hours a day, and that is the cause of
my great satisfaction. The whole project was highly demanding since we’re not dealing with a kind of
easy public manifestation or a recital, but a very serious theatrical event. Since the dramatic text of
Constantine is both the freshest and the most intriguing one, compared with Shakespeare’s plays, I
am convinced that we have prepared a show that
Serbian theater can be proud of. In it, in addition to
the nine actors from Niš theatre there are eleven
from other theaters – five from Belgrade and one from each of the following:
Banja Luka, Kragujevac, Kruševac, Zaječar, Leskovac, and Kosovska Mitrovica. This fact gives it a special importance and high quality, and I hope it will
be a theatrical event in 2013, in which a jubilee of 17 centuries of the Edict
of Milan proclamation is to be marked.
Before the play I knew very little about the Emperor Constantine. Through
our education we have learnt only the basic things about him, more was attached to the Edict of Milan. At the end of December, when I got started with
research, I realized how much he was intriguing historical figure. It is fascinating that he was, on the one hand, the ruler of Rome and the military leader who was never defeated in the battlefield, and on the other, he managed to raise from that environment and became a great devotee and saint
of the Orthodox Church. He was the man who freed Christianity as a faith and
proclaimed the Edict of Milan, the first truly great act of tolerance. There are
educational components in the play, but also parts related to his intimate family life.
Константин Велики
Константин Велики је, са ковладаром Лицинијем, прогласио Милански
едикт о верској толеранцији којим је хришћанима загарантовано право
да слободно исповедају своју веру, али обично се запоставља његова
војничка каријера, иако је заиста био државник са визијом, реформатор
који је заједно са Диоклецијаном Римско царство извуко из највеће
кризе коју памти цивилизовани свет у трећем веку.
Константинова војничка каријера била је беспрекорна, јер ниједну од
бројних битака није изгубио и спада у највеће војсковође античког света. Био је тип војсковође које су војници обожавали, јер је на терену делио тегобе логорског живота са својим војницима.
Било је много важних догађаја у бурном животу цара. Рецимо, 25. јула
306. године, када је до Јорка стигла вест о смрти Константиновог оца, императора Костанција Хлора, војска је, не чекајући одобрење са стране,
подигла свог команданта на штит, крунисала га и прогласила за августа.
Овим чином отворен је грађански рат у царству из кога ће Константин
изаћи као победник и постати самодржац.
Други догађај који је окићен легендама је Константинов пут преко
Алпа и силазак према Риму 312. Тада му се, кажу извори, указала визија
на небу у виду крста на коме је писало грчким словима „у овом знаку
ћеш победити”. Данас се за ову визују нуди тумачење да је то био природни феномен, који се зове „двоструки соларни хало ефекат”.
Због доношења Миланског едикта, 313. година сматра се једном од
најважнијих у светској историји. Тада је тек сваки седми житељ Царства,
од 50 милиона становника, био хришћанин, док им је Едикт омогућио да
на велика врата уђу на светску позорницу, па је уздизање хришћанства
на место државне вере у време Теодосија Првог Великог, неколико деценија доцније, било логична последица заокрета који је учинио Константин Велики.
О популарности Константина сведоче и извештаји о колективној хистерији у војсци – да су се бацали на под, цепали одећу, кукали на вест о
његовој смрти.
Али, Рим га није много волео, али ни он није волео Рим: Када је
тријумфовао после битке код Милвијског моста, није отишао да се поклони у Јупитеровом храму, како налаже традиција, и то му у Риму нису
заборавили нити опростили.
Проф. др Радивоје Радић
Из историје
Historical facts
Constantine the Great
Together with the co-ruler Licinius, Constantine the Great has proclaimed
the Edict of Milan on the religious tolerance, which guaranteed to the Christians their right to freely practice their religion, but his military career is usually neglected, although he was really a statesman with a vision, a reformer
who, along with Diocletian, got the Roman Empire out from the biggest crisis that the civilized world in the third century remembers.
Constantine’s military career was impeccable because he lost none of the
many battles that he waged and he is considered one of the greatest generals of the ancient world. He was the type of military leader that the soldiers
worshiped as he shared the hardships of life with his soldiers in the battlefield.
There were many important events in the extremely tumultuous life of the
emperor. For instance, on 25th July 306, when the news came to York on the
death of Constantine’s father, Emperor Constantius Chlorus, the army, without
waiting for permission, raised his commander on the shield, then crowned
him and proclaimed him August. This act introduced civil war in the empire,
whereof Constantine emerged as a victor and became an autocrat.
The second event that was adorned with legends is the Constantine’s pass
across the Alps and a descent to Rome in 312. Then, according to the sources, a vision appeared to him in the heavens, in the shape of a cross on which
it was inscribed in Greek: „In this sign thou shalt conquer.” An interpretation
that is offered today suggests that it was a natural phenomenon, which is called „double solar halo effect.”
Because of the Edict of Milan, the year 313 is considered one of the most
important in the world history. At that time, only every seventh resident of
the empire of about 50 million people was a Christian, and the Edict allowed
them to get onto the world stage by the front door, so that the rise of Christianity in the place of state religion under the reign of Theodosius I the Great, few decades later, is logical result of the turn that Constantine the Great
did. There are also reports on collective hysteria in the army that bear witness to the Constantine’s popularity – they were reportedly throwing to the
floor, tearing their clothes and grieving at the news of his death. But Rome
did not like him much, nor did he like Rome. When triumphed after the battle of Milvian bridge, he did not go to perform an act of worship in the temple of Jupiter as required by tradition, and in Rome such act of his has been
never forgotten nor forgiven.
Prof. др Radivoje Radić
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
107
их драматичара, овом комаду фали драмски сукоб. У најкраћем, реч је
о некој врсти илустративне реконструкције живота римског војсковође,
господара света коме се, према предању, као путоказ ка вери јавило знамење на небу.
Редитељ Радивојевић успева да побегне од реализма бежећи у стилизовано решавање мешања времена, селећи ликове, након њихове
драмске смрти, на врх степеништа, на небо у које је Константин поверовао. Најбољи пример успелог оживљавања јунака у овој драми јесте
лик Фаусте, Константинове жене (Тамара Драгичевић), која је била драмски потентнија чак и од главног јунака.
Осим стилски перфектних костима (Бојана Никитовић и Стефан Савковић) у представи се издвајају Петар Бенчина (млади цар), Сузана Лукић у улози младе хришћанке, Дејан Цицмиловић у улози Галерија и коректна игра Миодрага Кривокапића.
Жељко Јовановић, Блиц, 5. 3. 2013.
Критика
Critique
Степенице ка небу
Кад разгрнемо бројне поделе које је изазвала најава премијере представе Константин, најмање што се може учинити јесте заобићи их. И
ову представу, без обзира што је третирана као државни пројекат, посматрати „само” као позоришну представу. Оно што се не може заобићи
јесте чињеница да је рађена поводом хиљаду и седам стотина година од
доношења Миланског едикта, документа који су Константин и његов брат
Лициниус прописали како би гарантовали, савременим језиком говорећи, право на слободу вероисповести.
Место радње (сценографија) решено је тако што је Александар Денић
конструисао велико бело степениште које сеже према небу, просечено
великим отвором у коме се емитује видео материјал, мање-више илустрација оног што се дешава. Централно место на степеницама као симболично дефинисаном животном путу императора, заузима постамент
на коме пратимо неколико последњих сати живота Константина Великог, који се у часовима када се душа дели од тела, сећа свог живота.
Комад Дејана Стојиљковића нема већих претензија од намере да на
одређени начин реконструише Константинов живот. Уколико је референтна тачка за дефинисање овог комада као историјске драме велик-
108
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
construction of life of the Roman army commander, the ruler of the world,
to whom, according to oral tradition, a sign has been showed in the heavens
as a guideline to faith.
The director Radivojević manages to escape from realism by fleeing to a
stylized solving of mixing time, moving characters, after their dramatic death, on top of the stairs, into the heavens in which Constantine believed. The
best example of the succeeded reviving of the characters in this drama is the
character of Fausta, Constantine’s wife (Tamara Dragićević), which was dramatically more potent even than of the main character.
In addition to stylish-perfect costumes (Bojana Nikitović and Stefan
Savković) in the play the distinct are the roles of Peter Benčina (as a young
emperor), Suzana Lukić as a young Christian woman, Dejan Cicmilović in the
role of Galerio and a fair acting of Miodrag Krivokapić.
Željko Jovanović, Blic, March 5, 2013
Stairway to heaven
When you uncover a number of divisions caused by the announcement of
the premiere of Constantine, the least you can do is to bypass them. So that
this play, no matter it was treated as a state project, should be considered
„just” as a theatrical performance. What cannot be bypassed is the fact that
it was made on the occasion of a thousand and seven hundred years from
the proclamation of Edict of Milan, the document that Constantine and his
brother Licinius prescribed to guarantee, saying in modern terms, the right
to freedom of religion.
The place of acting (set design) was resolved by Alexander Denić, who constructed large white staircase that reaches to the heavens, cut through by a
large opening in which a footage is being broadcasted, more or less an illustration of what is happening at the stage. The central place on the stairs,
as symbolically defined path of life of the emperor, occupies the pedestal on
which we may track the last few hours of life of Constantine the Great, who,
in the hours when the soul separates from the body, remembers his life.
The piece of Dejan Stojiljković has no bigger pretensions than an intention to reconstruct the life of Constantine in a certain way. If the reference point for the definition of this piece are the historical plays of major playwrights,
then this play lacks a dramatic conflict. In short, it is a kind of illustrative re-
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
109
Константин – драма о преображају владара
Иако је извођење Константина Дејана Стојиљковића неизбежно носило печат пригодности, не може се огласити сувишним, чак и без обзира на то што је по многим елементима подсећало на сценски ораторијум у којем је илустративност потиснула драму.
У оквиру обележавања седамнаест векова Миланског едикта, који су
Лициније и Константин 313. године прогласили у Милану да би обнародовали промену политике према хришћанима и објавили да је хришћанска вера равноправна са староримском државном вером, према
тексту Дејана Стојиљковића припремљена је премијера представе Константин. Као што је познато, када је Лициније по овом догађају почео
опет гонити хришћане, Константин је због тога ратовао са њим, заробио
га и погубио 324. године. Отад је био самостални владар, а хришћанство
привилегована вера у Римској империји. Управо због његових великих
заслуга за хришћанство, стекао је од хришћанских црквених кругова
надимак „Велики”.
За своје владавине, Константин је успешно војевао против више непријатеља. Према легенди, у једном од бројних сукоба догодило се чудо:
на небу се за време битке указао крст, те се после усталило веровање да
је том приликом хришћански бог омогућио Константину победу. Обухвативши најважније тренутке из Константиновог живота, Дејан Стојиљковић, на основу властитог романа Константиново раскршће, уз то
примењујући принципе фрагментарне драматургије, у свом тексту намењеном сценском извођењу приказао је процес императоровог преображаја током спровођења бројних реформи у римској држави. Дефинитивну драмску обраду текста спретно је извео Спасоје Ж. Миловановић. На таквој текстуалној основи редитељ Југ Радивојевић градио је
достојанствену сценску хронику о животу и владавини Константина Великог, која је у динамичном смењивању низа слика, што нису биле ништа друго до пуке илустрације, приказала већину најважнијих појединости о овом римском императору, који је, да би се ослободио републиканских традиција града Рима, 330. године за престоницу одредио Константинополис, после чега је источни део царства добио превагу над западним, нарочито кад је реч о световним пословима. Дабоме, нису изостали ни призори из Константиновог приватног живота – поред осталих – неспоразуми са првом и другом супругом, као и његово уважавање назора једне младе робиње, иначе побожне хришћанке.
Рашко В. Јовановић, Печат, 8. 3. 2013.
110
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Constantine – a play about transformation of a ruler
Although the performance of Constantine by Dejan Stojiljković inevitably
bears the imprint of appropriateness, it could certainly not be announced as
excessive one, even regardless of what is in many ways reminiscent of the stage oratory, in which the illustrativeness pushed the drama into the background.
Within the celebration of the seventeen centuries of the Edict of Milan,
which Licinius and Constantine declared in Milan in 313 with the purpose of
publicly stating a shift of the public policy towards Christians and announcing that the Christian faith is equal to ancient Roman state religion, a premiere of the play Constantine was prepared, based on the script by Dejan
Stojiljković. As is well known, when Licinius at this event began again to persecute Christians, Constantine was therefore fought with him, captured him
and executed in the year of 324. Since then he was an independent ruler, and
Christianity a privileged religion of the Roman Empire. It is because of his great merits for Christianity that he gained a nickname „the Great” from Christian religious circles.
During his reign, Constantine successfully fought against many enemies.
According to legend, in one of the numerous conflicts a miracle happened:
a cross appeared in the sky during the battle, and in the aftermath a belief
was established that in the given occasion the Christian God had enabled the
victory of Constantine.
Encompassing the most essential moments of Constantine’s life, Dejan
Stojiljković has shown, on the basis of his own novel Constantine’s Crossing,
through applying principles of fragmentary dramaturgy in his text intended
for the stage performance, a process of emperor’s transformation which had
happened during the implementation of many reforms in the Roman Empire. The definite dramatization of the text was skillfully realized by Spasoje Ž.
Milovanović. On such textual basis, the director Jug Radivojević has built the
dignified scenic chronicle on the life and reign of Constantine the Great, which
in a dynamic alteration of a series of images that were nothing more than
mere illustrations shown the most important details of this Roman emperor,
who, wanting to get rid of the republican traditions of Rome, declared Konstatinopolis as a capital in 330, after which the eastern part of the Empire prevailed over the western, especially in the secular domain. Of course, the play
is not short of scenes from Constantine’s private life – among others, there
are disagreements with his first and second wife, as well as his appreciation
of views of a young female slave, who was indeed a devout Christian.
Raško V. Jovanović, Pečat, March 8, 2013.
3. јун
ЉУБОМИР СИМОВИЋ
ХАСАНАГИНИЦА
Представа у част награђених
Play in honour of the award recipients
Народно позориште Републике Српске Бања Лука (Република Српска, БиХ)
LJUBOMIR SIMOVIĆ
HASAN-AGA’S WIFE
National Theatre of Republic of Srpska Banja Luka (Republic of Srpska, BiH)
Редитељка: ОЛИВЕРА ЂОРЂЕВИЋ
Драматург: БРАНКО БРЂАНИН
Сценограф: ТОДОР ЛАЛИЦКИ
Костимограф: ЈЕЛЕНА ВИДОВИЋ
Сценски покрет: ИВИЦА КЛЕМЕНЦ
Композитор: ИРЕНА ПОПОВИЋ ДРАГОВИЋ
Лектор: МИЛОРАД ТЕЛЕБАК
Асистент сценографа: МАЈА ЂИЛАС
Улоге
Хасанага---------------------------ЖЕЉКО ЕРКИЋ
Хасанагиница ---------------------НИКОЛИНА ЈЕЛИСАВАЦ
Мајка Хасанагина ----------------НАТАША ИВАНЧЕВИЋ
Бег Пинторовић ------------------СТЕВАН ШЕРБЕЏИЈА*
Мајка Пинторовића --------------ЉИЉАНА ЧЕКИЋ
Јусуф-------------------------------ГОРАН ЈОКИЋ
Суљо-------------------------------БОРИС ШАВИЈА
Ахмед------------------------------БРАНКО ЈАНКОВИЋ
Муса -------------------------------ВЛАДАН ПОПОВИЋ*
Хусо -------------------------------БОЈАН КОЛОПИЋ*
Пинторовићеви момци ----------РАЈКО МАРЧЕТА*, ДЕЈАН АНДРИЋ
Три жене --------------------------КОВИЉКА ШИПКА,
ГОРДАНА МИЛИНОВИЋ,
СВЕТЛАНА ТАЊА ПОПОВИЋ
*Студенти четврте године Драмског одсека Академије уметности Бања Лука
Director: OLIVERA ĐORĐEVIĆ
Dramaturge: BRANKO BRĐANIN
Set designer: TODOR LALICKI
Costume designer: JELENA VIDOVIĆ
Stage movement: IVICA KLEMENC
Composer: IRENA POPOVIĆ DRAGOVIĆ
Editor: MILORAD TELEBAK
Assistant set designer: MAJA ĐILAS
Cast
Hasan-aga -------------------------ŽELJKO ERKIĆ
Hasan-aga’s wife ------------------NIKOLINA JELISAVAC
Hasan-aga’s mother---------------NATAŠA IVANČEVIĆ
Pintorovic beg ---------------------STEVAN ŠERBEDŽIJA*
Pintorovic’s mother----------------LJILJANA ČEKIĆ
Jusuf -------------------------------GORAN JOKIĆ
Suljo -------------------------------BORIS ŠAVIJA
Ahmed -----------------------------BRANKO JANKOVIĆ
Musa-------------------------------VLADAN POPOVIĆ*
Huso -------------------------------BOJAN KOLOPIĆ*
Pintorovich’s boys -----------------RAJKO MARČETA*, DEJAN ANDRIĆ
Three women----------------------KOVILJKA ŠIPKA,
GORDANA MILINOVIĆ,
SVETLANA TANJA POPOVIĆ
*Final year students of the Drama Class at the Banja Luka Academy of Arts
112
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Љубомир Симовић
Гледаоци који поштују народну баладу чијим се мотивом користи ова
драма, биће вероватно изненађени кад виде шта се у тој драми догађа,
и кад чују како се у њој говори. Могуће је да они у Хасанагиници не очекују толико хумора, такве садржаје, мотивације и обрте, па ни такве личности. Међутим, историја Хасанагинице, која је несумњиво општепозната, морала је – на овај или на неки други начин – да буде претворена
у потпуну непознату. Морали су се потражити модернији садржаји, нови
ликови, актуелније мотивације, па се, према томе, морало проговорити
и новим језиком. Гледалац не може да захтева од писца да пише оно што
је већ раније написано, нити да му писац говори оно што он, гледалац,
већ до танчина зна. Коришћење неког старог књижевног мотива има оправдања једино ако се том мотиву приђе с новим идејама и разлозима;
стари мотив живи само ако је могуће да се кроз њега исказују нова значења и савремени односи и судбине. Једно дело може да почне, али не
сме да се заврши у свом праузору. То је нужност која се подразумева.
Једном речју, Хасанагиницу није било могуће писати другачије него
као модерну драму; на који начин модерну – то је већ друго питање.
(Из Каталога Позорја 1975)
Писац
Author
Ljubomir Simović
Those spectators who respect folk ballad, which motif is used in this drama, will probably be surprised to see what is going on in the play, and when
they hear the way actors speak in it. It is possible that they do not expect in
Hasan-Aga’s Wife so much humor, such content, motivation and turns, including such personalities. However, history of Hasan-Aga’s Wife, which is undoubtedly well-known, had – in this or in any other way – to be turned into
a complete unknown. There was a need to look for more modern content,
new characters, more up-to-date motivation, so that, there was a need to
speak out with the new language. A spectator cannot require from the
writer to rewrite what has been already written, or that the writer should tell
him what he, as a spectator, already knows thoroughly. Use of an old literary motif is justified only if that motif is approached with new ideas and reasons; the old motif lives only if it is possible that new meanings and contemporary relationships and destiny be expressed through it. One work can
begin, but it must not be ended in a form of prototype. It is a necessity that
is implied. In a word, it was impossible to write Hasan-Aga’s Wife differently than modern drama; in what way modern – that is but another question.
Ljubomir Simović (taken from the Pozorje Catalogue in 1975).
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
113
Рођен је 1935. у Ужицу. На београдском Филолошком факултету завршава студије на Групи за историју југословенске књижевности и
српскохрватски језик.
Објавио је више засебних песничких књига. Избор из песништва
објављен је у књигама Изабране песме, Хлеб и со, Храст на Повлену, Пером и мастилом, Источнице и друге песме, Учење у мраку, Видик на две
воде, Источнице, Игла и конац, Истина о ексерима. Објављене су и
Најлепше песме Љубомира Симовића у избору Александра Јовановића
и Среда у суботу, у избору Бранка Кукића.
Објавио је више књига есеја: Дупло дно (есеји о српским песницима;
треће издање допуњено је есејима о комедијама Стерије и Нушића,
2001), док су његови есеји, беседе, разговори, писма и остали текстови
на друге теме, укључујући и политичке, штампани у књигама Ковачница
на Чаковини, Галоп на пужевима, Нови галоп на пужевима. Симовићева
Дела у пет књига објављена су 1991.
Симовић је написао четири драме: Хасанагиница, Чудо у Шаргану, Путујуће позориште Шопаловић и Бој на Косову. Драме су му извођене на
многим нашим сценама и у иностранству.
Године 1988. Симовић је изабран за дописног, а 1994. за редовног члана Српске академије наука и уметности.
Добитник је више књижевних и позоришних награда, међу којима су
награда „Ђорђе Јовановић”, Змајева награда, Октобарска и Седмојулска,
БИГЗ-ова, Златан крст Кнеза Лазара, „Бранко Миљковић”, „Исидора Секулић”, „Десанка Максимовић”, „Стефан Митров Љубиша”, „Милан Ракић”,
Исидоријана, Жичка хрисовуља, Велика базјашка повеља (коју додељује Савез Срба у Румунији), Ramonda Serbica, Рачанска повеља, „Васко
Попа”, статуета „Јоаким”, „Библиос”, Дучићева награда, Награда „Мића
Поповић”, Златни кључ Смедерева и друге.
Стеријина награда за најбољи драмски текст додељена му је три пута:
за Хасанагиницу (1975), за Путујуће позориште Шопаловић (1986) и за
Чудо у Шаргану (1993). Као представе у целини, Симовићеве драме су три
пута биле победнице Стеријиног позорја: Путујуће позориште Шопаловић (ЈДП, р. Д. Мијач, 1986), Чудо у Шаргану (СНП, р. Е. Савин, 1993; Атеље 212, р. Д. Мијач, 2002).
114
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Ljubomir Simović was born in 1935 in Užice. He graduated from the Faculty
of Philosophy in Belgrade, department of history of Yugoslavian litterature
and Serbo-Croatian language.
He has published a number of separate poetry books. Some of them are:
Izabrane pesme (Selected poems), Hleb i so (Bread and Salt), Hrast na Povlenu (An oak tree on Povlen), Perom i mastilom (With a Pen and Ink), Istočnice
i druge pesme (Songs of the East and other Songs), Igla i konac (A Needle and
Thread), Istina o ekserima (The Truth about Nails). His other published work
include Najlepše pesme Ljubomira Simovića (The Most Beautiful Songs of Ljubomir Simović) selected by Aleksandar Jovanović and Sreda u subotu (Wendesday on Saturday) in the selection of Branko Kukić.
He has published several books of essays: Duplo dno (Duble Bottom)
which comprise essays on Serbian poets, while the third revised edition
from 2001 includes the essays on Sterija’s and Nušić’s comedies. His essays,
speeches, interviews, letters and other articles on different topics, including
politics, have been printed in books of Kovačnica na Čakovini (The Blacksmith
on Čakovina), Galop na puževima (Gallop on Snails), Novi galop na puževima
(New Gallop on Snails). Simović’s Dela (Works) which consists of five books
were published in 1991.
Simović wrote four plays: Hasanaginica (Hasanaginica), Čudo u Šarganu (A
Miracle in Šargan), Putujuće pozorište Šopalović (Šopalovic Travelling Theatre) and Boj na Kosovu (The Battle of Kosovo). His plays have been performed
in many theatres in the country and abroad.
In 1988 Simović was elected an Associate Member and in 1994 a full member of the Serbian Academy of Sciences and Arts.
He has won several literary and theatre awards: „Đorđe Jovanović” award,
Zmajeva nagrada (Zmaj Award), Oktobarska nagrada (October Award), Sedmojulska nagrada (Seventh of July Award), BIGZ Award, Golden Cross of Prince Lazar Award, „Branko Miljković” award, „Isidora Sekulić” award, „Desanka
Maksimović” award, „Stefan Mitrov Ljubiša” award, „Milan Rakić” award, Isidorijana, Žička hrisovulja, The Great Bajzak Charter (awarded by the Union of
Serbs in Romania), Ramonda Serbica, Račanska Charter, „Vasko Popa” award,
a statuette „Joachim”, „Biblios” award, Dučić Award, „Mića Popović” award,
Smederevo Golden Key and many others.
He received Sterija Award for the best play script three times: for Hasanaginica (in 1975), for Šopalović Travelling Theatre (in 1986) and for A Miracle
in Šargan (in 1993). In the category of the best play of Sterijino pozorje,
Simović was awarded on three occasions: for Šopalović Travelling Theatre (JDP,
directed by D. Mijač, 1986), for A Miracle in Šargan (SNP, directed by E. Savin, 1993; Atelje 212, directed by. D. Mijač, 2002).
Редитељка
Director
Olivera Đorđević
Оливера Ђорђевић
Када је 1974. године Хасанагиница по први
пут изведена на сцени Народног позоришта у
Београду, Љубомир Симовић је рекао: „Историја Хасанагинице, која је несумњиво општепозната, морала је – на овај
или на неки други начин – да буде претворена у потпуну непознату. Морали су се потражити модернији садржаји, нови ликови, актуелније мотивације, па се, према томе, морало проговорити и новим језиком.”
У бањалучкој Хасанагиници, на прагу 2013. године, потребно је, чини
се, пронаћи опет неку нову непознату. Много тога се променило од времена кад су народни певачи ту причу о несрећној жени аге Араповића
певали као баладу с колена на колено, а опет много тога је остало и исто.
Хасанагиница 2013. године, такође живи у мушком свету којим владају
вредности које се и даље темеље на снази јачег. Без обзира на порекло
своје утицајне породице, без обзира на образовање и еманципованост,
њен глас је увек слабији, њене одлуке мање важне. И даље се зна шта њој
’приличи а шта не’, које су њене дужности и улоге, а где јој нема места.
Од несрећне љубави која пропада јер није у складу са политичким апетитима њене породице, до пропалог брака који се завршава оним што је
убија – одвајањем од детета у колевци – све је ван њеног домашаја и ван
њене воље. Око ње сви „кроје Алаха по себи, к’о да је Алах кошуља”. Та
реченица некако описује религијско-националну острашћеност младих
у свим земљама наших бивших република, који су, задојени страхом и
борбом за голо преживљавање својих родитеља, одрасли у једну хомогену агресивну групу, која се крсти и клања на различите начине, али чији
бог има исто лице насиља где год да погледамо.
Учили су нас да „на младима свет остаје”, а Симовић то на свој начин
каже – „не знају да је судија у колевци”. Судија је био у колевци и 90-тих
година прошлог века, а чини се да сада, ових година, добијамо и пресуду. Извитоперени принципи, ишчашена религиозност, емоционална
осакаћеност, нетолеранција сваке врсте – основне су одлике генерације
која сада представља нашу ближу будућност. А ако је судити по њима, та
будућност ће бити као и они, бахата, бескрупулозна и сурова. Ово је прича о жени којој у таквом свету нема места.
In 1974 when the Hasanaginica was performed for first time at stage of the
National Theatre in Belgrade, Ljubomir Simovic said: „History of Hasanaginica, which is undoubtedly well-known, had – in this or in any other way –
to be turned into a complete unknown.They had to look forward for more
modern contents, new characters, more current motivations, and, therefore,
they have to start speak the new language to”.
In Banja Lukas Hasanaginica at the beginning of 2013th there is need to, find
out a new unknown, again.
A lot has been changed since the time when folk singers sung the story
about a tragic woman Age Arapovića as a ballad from generation to generation, yet much remained the same.
Hasanaginicaof 2013th, also living in a man’s world ruled by values that are
still in force of the one which is stronger.
Whatever the origin of her influential family, regardless of education and
emancipation, her voice is always weaker, her decisions are less important.
Still it is well knownwhat is ‘and what is not befitting’ to her, what are her
roles and responsibilities, and where there is no place for her.
From unlucky love that fails because it is not in line with the political appetites of her family, to a failed marriage which ends with that what kills her
– the separation form the child in the cradle – it’s all out of her reach and out
of her will. All around her, „Allah’s tailor according to itself, like that Allah is
shirt. „This sentence somehow describes religious and national passions of
young people in all countries of our former republics, which are imbued with
fear and struggle for the very existence of their parents grew up in one homogeneous aggressive group, being baptized and worship in different ways,
but whose God has the same face of violence wherever we look.They taught
us that „the world remains to the youth,” and Simovic says this in his way –
„They do not know that the judge in the cradle.”
The judge was in the cradle and in the 90-ies of the last century, and it seems that now, this years, we get a verdict to.
Wrapped principles, dislocated religiosity, emotional crippling, intolerance of any kind – the main features of the generation that is now representing our near future. And if one has to judge according to them, that future
will be like them to, arrogant, unscrupulous and cruel.
This is the story about the women who has no place in such a world.
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
115
Рођена 1974. у Београду. Завршила Тринаесту београдску гимназију
(три године), а затим Jefferson Performing Arts High School у Портланду,
Орегон. Дипломирала на одсеку за мултимедијалну режију у класи проф.
Бора Драшковића, на Академији уметности у Новом Саду. Радила је у организационим тимовима фестивала Битеф, Стеријино позорје и Радост
Европе. Од 2006. директор Драме на српском језику Народног позоришта у Суботици.
Значајније режије: Март Кроули, Момци из бенда, Позориште младих
Нови Сад; Александар Поповић, Љубинко и Десанка, НП Бања Лука; Угљеша Шајтинац, Право на Руса, СНП; Џозеф Хелер, Бомбардовали смо Њу
Хејвен, Позориште младих Нови Сад; Вилијам Шекспир, Отело, Портал
театар Нови Сад; Бил Менхоф, Феликс и Дорис, НП Ниш; Миро Гавран,
Пацијент доктора Фројда, Арго театар Сомбор; Мајкл Фрејн, Иза кулиса, НП „Тоша Јовановић” Зрењанин; Петер Шефер, Мрачна комедија, НП
Сомбор; Оскар Вајлд, Важно је звати се Ернест, НП Сомбор; Нил Сајмон,
Апартман, НП Суботица, Вилијам Шекспир, Много вике ни око чега, НП
Суботица; Бранислав Нушић, Ожалошћена породица, НП Суботица,
Жорж Фејдо, Буба у уху, НП Сомбор; Нил Сајмон, Гласине, НП Суботица;
ауторски пројекат Еуфеммеизам, НП Ниш…
Учествовала је у програму Стеријиног позорја режијом Терапије (Позориште „Деже Костолањи”, Суботица, 2009) и као драматург представе
Бановић Страхиња (НП Суботица, 2010).
116
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Olivera Đorđević: Born in 1974 in Belgrade. Completed Thirteenth Belgrade Gymnasium (three years), and then Jefferson Performing Arts High
School in Portland, Oregon. Graduated from the department of multimedia
directing in the class of Professor Boro Drašković at the Art Academy in Novi
Sad. She worked in the organising teams for the festivals Bitef, Sterijino Pozorje and Joy of Europe. Since 2006 Director of the Serbian Language Drama of the National Theatre in Subotica.
More significant works as director: M. Crowley, The boys in the Band,
Youth Theatre, Novi Sad; A. Popović, Ljubinko and Desanka, NT Banja Luka;
U. Šajtinac, The Right to the Russian, SNT; J. Heller, We Bombed New Haven,
Youth Theatre, Novi Sad; W. Shakespeare, Othello, Portal Theatre, Novi Sad;
B. Menhoff, Felix and Doris, NT Nish; M. Gavran, Doctor Freud’s Patient, Argo
Theatre, Sombor; M. Frein, Noises off, NT „T. Jovanović” Zrenjanin; P. Shaffer,
Black Comedy, NT Sombor; O. Wilde, Importance of Being Ernest, NT Sombor;
N. Simon, The Apartment, NT Subotica; Shakespeare, Much Ado About Nothing, NT Subotica; Nušić, The Grieving Family, NT Subotica; Feydeau, A Flea
in Her Ear, NT Sombor.
Баладичну „причу” о несрећној жени Хасановој (нема ни властитог
имена, одређена брачним статусом) многи су писци препознавали као
„драматичну”, од Милана Огризовића (1909), преко Алексе Шантића
(1911) и Николе Т. Ђурића (под насловом „Имотски Кадија”, 1919) до данас: у војном походу рањени турски силник, болујући под чадором у своме табору вида ране, а дубински га разједа и јарост због сумње у Женину љубав; пошто га – иако будући на блиски дохват – Хасанагиница не
обилази и тиме (у његовом „помраченом” уму) показује непоштовање,
изневјерава брачна „правила” а и љубавне „законе”. „Отпуштајући” закониту супругу (и сâм емоционално патећи притом!), пријеки и осиони
Хасанага у смрт тјера несрећну-недужну Жену, којој није дозвољено ни
са дјецом-породом властитим да се опрости…
Бројни ранији сценски покушаји а ни епске „верзије и варијанте”,
ништа није спутавало Љубомира Симовића: изворна пјесма (још од
доба романтизма – преведена на многе свјетске језике – узор „народне
баладе”) послужила је само као драмска основа, да у слободном-бијелом
стиху (блиском живом, савременом, говору; којим говоре сви ликови, изузев Хасанагинице), „неепским” језиком исприча властиту причу. Постижући хуморни и ефекат депатетизације, у важан (драмски активан)
план „гурају се” анонимни ликови, војници табора: главни актери, умјесто дотадашњих личности националних првака постају анонимни ликови-историјски непознате личности. Слично доцнијем поступку (наглашеном у другој верзији Симовићевог Боја на Косову, 2002) „активирања”
људи из народа, писац тежиште драмске „слике”-”приче” помјера са великашког и дворског плана на ниво обичног свијета, који у коментарима – хуморним али и отрежњујућим – „спушта” трагички патос на раван
животног страдања. Коначно, и посљедња реплика у драми припада анонимусу (војник Ахмед), који објашњава и тумачи „случај Имотског кадије”: Ко зна чија је ово правда… Кажу, умро од неке љубави…
Хасанага – упркос свему, па и „непослушности” супруге – наставља силно да хрли своме циљу, не оклијевајући и не застајкујући: притом спреман да погази и затре све и свакога (па и властито дијете му је више „кусур” за обрачун са бившом тазбином-бегом Пинторовићем); спреман да
ласка, потплати, подмити или испрепада и сатре било кога, свакога. А поред „изобличеног” мужа (из епско-баладичног еталона и драмских варијаната), трансформацију доживљава и лик Хасанагинице: „насловна”
хероина је самосвјесна особа, интелектуално и емоционално супериорна – права и пуна личност – оштра језика и бритке мисли (женског
пола, а не – у традиционалном смислу – „женског карактера”); као по трагичкој равнотежи несхваћена, од својих у Породици (брат-бег Пинторовић) па чак и од властите Мајке: прије и више разумијевања имаће
Реч драматурга
Playwright’s foreword
Свекрва-мајка Хасанагина (у „полној емпатији” и састрадању?), но они
крвно најближи!
Ипак, један „непостојећи лик” (физички-сценски неприсутан, али
драмски и те како активан), МРТВИ Имотски кадија, то је највећа и кључна Симовићева иновација; чиме је једну стару-древну причу учинио надстварном, метафизичком и умјетнички општијом. Уочавајући „драмску
носивост” управо ове измјене, откривамо како – у ствари – „геометријска основа” комада уопште и није позната народна балада (епсколирска сижејна основа о Хасанагиничиној судбини само је споља препознатљива); основна „мотивска полуга” и низ односа који из те основе
произлазе у новој драми, у ствари је „прича” о смрћу раздвојеним љубавницима – које управо смрт (као трећи пол „драматуршког троугла”),
коначно спаја (а најпознатији такав однос је Орфеја и Еуридике) – како
је, још раних седамдесетих, доказао Миодраг Станисављевић.
(...)
Тако, комад који почиње животнопрактичним – скоро „искуственим”
аскерским псовкама и клетвама, а окончава се мистичарском слутњом
о смрти (коју изговара опет један од војника Хасанагиног табора), своје
искреће жариште има управо у (симболичном!) МРАКУ – мрклини која
доноси у исти мах и зло али и привид доброга, ако ничега другог оно
некретања и немијењања (ни на боље-ни на горе); а тиме – као и свако,
истински умјетничко дјело – одгонета (барем једну) тајну живота, у сваком добу, вакту и земану…
Проф. др Бранко Брђанин
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
117
The ballad about the misfortunate wife of Hasan (who has no name of her
own but was given one through marriage) has been described as „dramatic”
by many writers from Milan Ogrizović (in 1909), Aleksa Šantić (in 1911) and
Nikola T. Đurić (titled Imotski kadija1 in 1919) to many others even today. During the war conquest, an injured Turkish oppressor is lying sick beneath the
marquee within his military camp, healing his wounds while anger is eating
his heart out as he doubts his wife’s Hasanaginica’s love. Although around,
she does not visit him, which in his twisted mind means she is disrespectful
and betrays „the marriage rules”. By „dismissing” his legitimate wife (although emotionally distressed himself), the rampant and arrogant Hasanaga
sends the innocent and unfortunate woman to death, not even allowing her
to say goodbye to her children…
Neither previous numerous attempts to stage this epic work nor its different „versions and variants” have stopped Ljubomir Simović. The original
poem (which has been translated into many world languages since the Romantic era as a „folk ballad” model) served only as a dramatic basis while free,
or so-called „white” verse (familiar, alive, contemporary speech spoken by all
characters, except Hasanaginica) and the „non-epic” language have been
used to tell a story. A humorous effect of „de-patheticism” is created by introducing anonymous characters (soldiers from the camp) in the foreground.
Therefore, instead of previous figures of national heroes, the main protagonists are now anonymous and historically unknown. Similarly to the implementation of the common people (highlighted in the second version of
Simović’s The Battle of Kosovo, 2002), the writer shifts the focus of the play
from the aristocracy and court to the level of ordinary people, who with their humorous and sober comments „push” the tragic pathos to the level of life
suffering. Finally, the last replica in the drama belongs to anonymous character (soldier Ahmed) who explains and interprets „the case of Imotski kadija”: „Who knows whose justice this is ... They say he died from love ...”
Hasanaga, in spite of everything – including his „disobedient” wife – continues to rush towards his goal without stopping and hesitation. He is at the
same time willing to trample and destroy everything and everyone (he sees
even his own child as a „spare change” for the trade-off with his ex-in-laws,
in particular Bey Pintorović), he is ready to flatter, bribe, scare and crush anyone. However, together with her „distorted” husband (as described in standard
epic-ballads and other play versions), Hasanaginica is also transformed. The
main heroine is self-conscious, intellectually and emotionally superior, she is
a complete person – has a sharp tongue and is very witty (female „in sex”, and
not traditionally female „in character”). Even her own family (her brother, Bey
Pintorović) does not support her, nor does her mother. Surprisingly, it is her
118
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
mother-in-law, Hasanagina, who is more sensitive to her sufferings („female empathy”) and not the ones she is related by blood.
However, there is a „non-existent character” (physically not present on the
stage, but actively present within the play), the DEAD Imotski kadija. It is the
greatest and the most crucial innovation of Simović which helped him transform the ancient legend into a surreal, metaphysical and artistically more general story. Noticing the „dramatic capacity” of this change, we discover that
the „geometric basis” of the play is, in fact, not a well-known folk ballad (epic
and lyric story base of Hasanaginica’s fate is only recognizable from the outside), but it functions as the main „motif lever”. Together with other relations
resulting from such a basis, it presents a „story” of lovers separated by death (which is the third sex of this „dramaturgical triangle”) and finally reunited by it (like Orpheus and Eurydice) – as it was previously pointed out by Miodrag Stanisavljević in the early seventies.
(...)
Therefore, the focus of a play that begins with practical, every-day soldier swearing and cursing and ends with a mystical death premonition (expressed again by one of the soldiers from Hasanaga camp), is highlighted by
(symbolical!) DARKNESS bringing both the evil and the illusion of the good
at the same time, which, if nothing else, represents immobility and staleness
(that can neither change for better or for worse), thus, like every real masterpiece, it unlocks (at least one) secret of life universal to any time.
Prof. Branko Brđanin
Жири / Jury
Председник
President
Предраг Еjдус
Predrag Ejdus
Рођен 1947. у Београду. Академију за позориште, филм, радио и телевизију, одсек глуме уписује 1968. у класи професорке Огњенке Милићевић. Професори глуме били су му и Предраг Бајчетић, Мата Милошевић и Миљенко Маричић.
Глумом је почео да се бави још као гимназијалац у омладинском
позоришту Дадов. Стални члан драме Народног позоришта у Београду постаје 1972. За четрдесет година професионалног бављења
глумом, одиграо је више од 150 позоришних улога. Поред Народног
позоришта у Београду, играо је и у Југословенском драмском позоришту, Српском народном позоришту, Атељеу 212, Београдском
драмском позоришту, Црногорском народном позоришту и другима. Од 1997. редовни је професор глуме на Академији уметности у
Београду. Једно време био је директор драме Народног позоришта
у Београду, а 2008. изабран је за управника.
Најзначајније улоге: Чацки, Невоље због памети Грибоједова;
Моска, Волпоне Б. Џонсона; Мишкин, Настасја Филиповна Вајде–
Доствојевског; Лаза Дунђерски, Је ли било кнежеве вечере Вида Огњеновић; Јоаким Вујић, Како засмејати господара В. Огњеновић;
Кир Јања, Стерија; Фауст, Ј .В. Гете; Порфирије Петровић, Злочин и
казна Достoјевског; Спасоје, Покојник Нушића.
Награде и признања: Златани ловоров венац, МЕС, Сарајево 1981,
1989; Статуета Ћуран, Јагодина 1988; Златна колајна на Фестивалу монодраме у Земуну, 1991; Стеријине награде за глуму, 1991,
1993; Октобарска награда Београда, 1993; !B0BC5Bа „Љубиша Јовановић” Шабац, 1993; Награда Књажевско-српског театра Крагујевац,
2004; Добричин прстен за животно дело, 2008.
Born in 1947 in Belgrade. In 1968, he enrolled in the Academy for Theatre, Film, Radio and Television, Department for Acting, in the class of
Professor Ognjenka Milićević. He also studied acting with professors
Predrag Bajčetić, Mata Milošević and Miljenko Maričić. He has been engaged as an actor as early as a high school boy, in the Youth Theater Dadov. In 1972 he became regular member of the Drama ensemble of the
National Theatre in Belgrade. During his full forty years of professional
acting he has played over 150 acting roles in theatre. In addition to the
National Theatre in Belgrade, he also played in the Yugoslav Drama Theatre, the Serbian National Theatre, the Atelje 212 Theatre, the Belgrade
Drama Theatre, the Montenegrin National Theatre et al. Since 1997, he
holds a position of the Professor of Acting at the Academy of Arts in Belgrade. He has been once a director of drama at the National Theatre in
Belgrade, in 2008, and that same year he was elected as an artistic director.
Awards and Acknowledgements: Golden Laurel Wreath awarded at the
MESS Sarajevo, 1981 and 1989; Turkey Statuette awarded at the Jagodina Festival, 1988; Gold Medal awarded at the Festival of monodrama
in Zemun, 1991; Sterija Award in Novi Sad, 1991 and 1993; October
Award of the City of Belgrade, 1993; Statuette Ljubiša Jovanović in
Šabac, 1993; Award received from the Knjaževsko-srpski teatar in Kragujevac, 2004;
Most important roles: Čacki – A. Gribojedov, Trouble About Mind;
Mosca – B. Johnson, Volpone; Myshkin – Nastasya Filipovna, Vajda; Cehov – Uncle Vanya; Laza Dunđerski – Vida Ognjenović, Was There Prince’s
Dinner?; Joakim Vujić: Vida Ognjenović – How to Make the Master Laugh?;
Kir Janja: J. St. Popović – Kir Janja; Faustus: I. W. Goethe – Faustus; Porfiry Petrovich: F. Dostoevsky – Crime and Punishment; Spasoje: Branislav Nušić – The Deceased. Ejdus received the Dobrica’s ring (Dobričin
prsten) Life-achievement Award in 2008.
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
119
Цисана Мурусидзе
Рођена 1940. у главном граду Грузије, Тбилисију, где је завршила
гимназију. Дипломирала режију с одличним успехом на ГИТС-у
(Државна позоришна академија, Москва), 1965.
Од 1967. до 1970. ради као стални редитељ у Црногорском народном позоришту у Титограду. У том периоду остварила је представе које су запазили и критика и публика: Хладан туш В. Мајаковског (Децембарска награда), Лисистрата Аристофана, Сребрно уже
Ђ. Лебовића, Опера за три гроша Б. Брехта и Дом Бернарде Албе Ф.
Г. Лорке.
Од 1970. ради као стални редитељ у Народном позоришту Београд. Из мноштва остварених представа треба издвојити: А. П. Чехов,
Три сестре (1969); М. Булгаров, Бекство (1972); Б. Шо, Кандид (1973);
Ф. М. Достојевски, Туђа жена и муж под креветом (Награда Народног позоришта, 1977); А. Грибоједов, Невоље због памети (1979); А.
Ђурић, Солунци говоре (Награда Народног позоришта за 1982. годину; представа одржавана на репертоару десет година и доживела 350 извођења); И. Тургењев, Месец дана на селу (1993).
Посебно треба поменути представу Косовска хроника Р. Ђурђевића, у драматизацији Ж. Команина, која је изабрана у осам најбољих
представа у 1988. години (за режију ове представе Цисана Мурусидзе била је предложена за Октобарску награду града Београда).
Од септембра 1999. до децембра 2000. била је директор Драме Народног позоришта у Београду. Носилац је ордена Светог Саве.
Cisana Murusidze
Born in 1940 in the Georgian capital Tbilisi, where she finished high
school. In 1965, she graduated with honors from the GITS (the State Theatre Academy) in Moscow.
From 1967 until 1970, she was working as a permanent director at the
Montenegrin National Theatre in Titograd. Throughout that period, she
realized many, both by the audience and critique, well-received performances, among which are: Bath by Mayakovsky (received the December
Award), Lysistrata by Aristophanes, Silver Rope by Đ. Lebović, The Threepenny Opera by B. Brecht and The House of Bernarda by F. G. Lorca.
Since 1970, she has worked as a resident director at the National Theatre in Belgrade. Among many realized performance, the following should be highlighted: A. P. Čehov, Three Sisters (1969); M. Bulgarov, Escape (1972); B. Shaw, Candid (1973); F. M. Dostoevsky, Jewish woman and
man under the bed (the National Theatre Award in 1977); A. Gribojedov,
Trouble About Mind (1979); A. Đurić, The Salonika Heroes Speaking (the
National Theatre Award in 1982, the performance has been held in the
repertoire for 10 years and has experienced 350 plays); I. Turgenev, A
Month in the Country (1993).
The performance Kosovo Chronicle by R. Đurđević, dramatized by Ž.
Komanin, deserves to be specially mentioned, as was chosen among 8
best performances in 1988 (Cisana Murusidze was proposed for the October Award of the City of Belgrade for having directed this play).
She held the position of Drama manager of the National Theatre in
Belgrade from September 1999 until December 2000. She is the holder
of the St. Sava Medal.
Драгана Бошковић
Драматургиња, театролошкиња, позоришна критичарка, драмска
списатељица, сценаристкиња, преводилац, професорка драматургије и историје драме и позоришта, уредница у Драмском програму РТС-а. Чланица Међународног удружења позоришних критичара и театролога, координаторка за Србију Интернационалног института за медитеранско позориште (IITM) у пројекту Одисеја (у
којем учествују 24 медитеранске земље).
У фокус дугогодишњег ангажмана ставља афирмацију домаћег
драмског стваралаштва. Као уредница ТВ театра РТС, дуги низ година води пројекат снимања, емитовања и трајног чувања позориш-
120
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Dragana Bošković
Dramaturge, theatrologist, theatre critic, playwright, screenwriter, translator, professor of dramaturgy and history of drama and theatre, editor of RTS drama programme. Member of the International Association
of Theatre Critics and Theatrologists, the International Institute of Mediterranean Theatre (IITM) coordinator for Serbia in Odyssey project (in
which 24 Mediterranean countries take part).
The focus of her long-standing commitment is the affirmation of national dramatic art. As an editor of RTS drama programme, she has led
них представа театара из целе Србије, посебно водећи рачуна о томе
да су писци драмских комада, по којима су рађене представе домаћи аутори, било класици, било савременици.
Оснивачица и дугогодишња селекторка ЈоакимФеста у Крагујевцу,
који је био посвећен домаћем драмском писцу, селекторка бројних
домаћих, регионалних и међународних позоришних фестивала. Као
селекторка Дана комедије у Јагодини, током свог мандата целокупан
Фестивал посветила управо домаћој комедији.
Између осталог, написала монографије о уметницима Божидару
Калезићу, Александру Ђорђевићу, Љиљани Стјепановић, Бори Тодоровићу и Мирку Бабићу. Ауторка је драме и књиге Повратак
краљице Марије Карађорђевић и романа Епистоле.
Позоришне критике писала за Политику експрес и Данас, критичарка недељника Време, пише о позоришту и у својој рубрици „На
Тесписовим колима” у Културном додатку Политике.
Добитница Златног прстена Јоакима Вујића за допринос театру и
„Златног беочуга”, за трајни допринос култури.
Стеван Копривица
Рођен 1959. у Котору. Дипломирао на Групи за драматургију Факултета драмских уметности у Београду.
Био је уредник ТВ Титоград, драматург СНП у Новом Саду, драматург, па управник позоришта „Душко Радовић”. Сада је професор
драматургије на ФДУ и драматург позоришта „Бошко Буха”. Пише за
позориште, филм и ТВ.
Позоришне представе: Помјерање тла, Aнђела, Дуго путовање
у Јевропу, Оружје збогом, Навала, Југоноктурно, Новела од љубави,
Заувијек твој, Ми чекамо бебу, Талични Том и Далтони, Бокешки Дмол, Inominato, Бетула у малу валу, Башта сљезове боје, Три мускетара, M(j)ешовити брак, Жаклина Бандека, Бајковизија, Школа, Tre
sorelle.
TВ драма: Кројачи џинса; TВ филм: Крени према мени; TВ серије:
Контраш, M(j)ешовити брак; Филмска сценарија: Зелена чоја Монтенегра, Нека чудна земља, Биће бољe, Рат уживо, Париз Балкан,
Промени ме.
Наградe: Стеријина награда за драматизацију Башта сљезове
боје; Стеријина награда за драмски текст Бокешки Д-мол; Награда за
најбољу комедију Ми чекамо бебу на Фестивалу комедије у Јагоди-
a project of recording, broadcasting and permanent preservation of theatrical performances from all over Serbia for many years, especially taking
into account that the writers of plays, which had been performed, were
the local authors, whether they were classics or contemporaries.
The founder and longtime selector of JoakimFest in Kragujevac, which
has been dedicated to the local playwright, the selector of numerous local, regional and international theatre festivals. As a selector of The Comedy Days in Jagodina, she devoted the entire festival during her mandate to national comedy.
Among other things, she wrote monographs on the following artists:
Božidar Kalezić, Aleksandar ĐorĐević, Ljiljana Stjepanović, Bora Todorović
and Mirko Babić.
The author of the play and the book The Return of Queen Marija
Karadjordjević, as well as the novel Epistles.
She wrote theatre critical reviews for Politika Ekspres and Danas, and
is currently engaged as critic in the weekly Vreme, while she also writes
on theatre issues in her rubric On the Thespis’s cart, in the cultural section of Politika.
She is the recipient of the Joakim Vujić Gold Ring for her contribution to the theatre, as well as the Golden Link award for her lasting contribution to the culture.
Stevan Koprivica
Born 29 November 1959 in Kotor, Montenegro. He graduated from the
Faculty of Drama Arts in Belgrade. He was the editor of TV Titograd, the
dramaturge at the Serbian National Theatre in Novi Sad, first the dramaturge, then the director of the Duško Radović Theatre. He currently
holds a position of the Professor of dramaturgy at the Faculty of Drama
Arts in Belgrade and the dramaturge in the Boško Buha Theatre. He writes for theatre, film and TV.
Theatrical performances: Moving Ground, Angela, Long Journey to Europe, Goodbye Guns, Rush, Yugonocturno, A Tale of Love, Forever Yours,
We Are Waiting For the Baby, Lucky Luke and the Daltons, The Boka D Minor, Innominato, Betula in the Small Wave, Garden of Common Mallow
Colour, The Three Musketeers, The Mixed Marriage, Jacqueline Bandeka,
The FairyTale-Vision, School, Tre Sorelle.
TV dramas: The Jeans Tailors; TV film: Make a Move Towards Me; TV serials: The Contrarian, The Mixed Marriage; Screenplays: The Green Cloth
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
121
ни; Награда Фестивала позоришта за децу Котор за комад Новела од
љубави; Награда „Змајевих дечијих игара” за представу Moj први разред; Награда Удружења драмских писаца Србије за драму Добро јутро адмирале; Прва награда за текст Бокешки Д-мол на фестивалу медитеранског театра „Purgatori”.
Живи и ради у Београду и Херцег Новом.
Миодраг Табачки
Завршио архитектуру на београдском Архитектонском факултету
и сценографију на Академији за примењене уметности, Београд.
Од 1973. извео је више од 300 пројеката (сценографије, костими, лутке) за драмске, балетске, оперске и луткарске представе, за репертоарска позоришта, неформалне групе и фестивале у бројним градовима широм бивше Југославије, у Белгији, Босни и Херцеговини,
Бугарској, Немачкој, Италији, Македонији, Словачкој Републици,
Словенији и Чешкој Републици.
Био је професор зградарства и грађевинских конструкција, сценограф и технички шеф Позоришта младих у Новом Саду, сценограф
на ТВ Нови Сад, доцент, ванредни професор а данас је редовни професор сценографије и костимографије на Факултету драмских уметности, Београд. Као гостујући професор предавао је у Великој Британији на Трент универзитету, Нотингем и у САД на Универзитету
Минесоте, Минеаполис, Охајо Универзитету, Етинс и Карнеги Мелон
универзитету, Питсбург.
Приредио је више од двадесет самосталних изложби својих радова, укључујући Сплит, Загреб, Београд, Сарајево, Париз, Праг, Будимпешту, Минеаполис, Братиславу. Учествује и на више од педесет
колективних изложби у земљи и иностранству, укључујући Прашки
квадријенале (1979, 1983, 1978, 1999), Интернационални тријенале
сценографије и костимографије у Новом Саду (1978, 1984, 1990).
Учествовао је на симпозијумима Светске организације за сценску
уметност и технологију у Сеулу, Токију, Тел Авиву, Манили, Њу Орлеансу.
Значајне представе: Отело, Хамлет, Комедија забуне, Сан летње ноћи, Како вам драго, Вишњик, Три сестре, Галеб, Тартиф, Дон
Жуан, Учене зене, Мизантроп, Ревизор, На летовању, Позоришне
илузије, Балкон, Војвоткиња од Малфија, Орестија, Антигона, Бубњеви у ноћи, Малограђанска свадба, Хеда Габлер, Госпођица Јулија,
122
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
of Montenegro, A Kind of Strange Country, It Will Be Better, Paris Balkans,
Change Me.
Awards: Sterija Award for dramatization of The Garden of Common
Mallow Colour; Sterija Award for a dramatic text The Boka D Minor;
Awarded for best comedy We are awaiting for the baby at the Comedy
Festival in Jagodina; Awarded for the play A Tale of Love at the Children’s
Theatre Festival Kotor; Zmajeve dečje igre Award for My First Grade; Association of Serbian playwrights Award for Good Morning, Admiral; First
prize for the dramatic text Boka D Minor at the Festival of Mediterranean Theatre Purgatory.
He lives and works in Belgrade and Herceg Novi.
Miodrag Tabački
He graduated from the Faculty of Architecture, Belgrade and from the
Department of scenography at the Academy of Applied Arts, Belgrade.
Since 1973, has installed over 300 projects (set design, costumes,
puppets) for drama, ballet, opera and puppet shows, for the repertory theatres, informal groups and festivals in various cities throughout the former Yugoslavia, Belgium, Bosnia and Herzegovina, Bulgaria,
Germany, Italy, Macedonia, Slovakia, Slovenia and the Czech Republic.
He was Professor of building design and building construction, set design and technical head of the Youth Theatre Novi Sad, Production Designer on TV Novi Sad, Assistant Professor, Associate Professor and
Professor of set and costume design at the Faculty of Drama Arts, Belgrade. He was Visiting Professor at Trent University, Nottingham, United
Kingdom, Visiting Professor at the University of Minnesota, Minneapolis, Visiting Professor at the Ohio University, Visiting Professor at Carnegie Mellon University, Pittsburgh, USA.
As an active member of YUSTAT and USITT, Tabački participated in the
symposiums of OSITT in Seoul, Tokyo, Tel Aviv, Manila, New Orleans.
He has organized more than twenty solo exhibitions of his works, including: Split, Zagreb, Belgrade, Sarajevo, Paris, Prague, Budapest, Minneapolis, Bratislava.
He has also participated in over fifty group exhibitions at home and
abroad, including the Prague Quadrennial (in 1979, 1983, 1978, 1999),
International Triennial of set and costume design in Novi Sad (in 1978,
1984, 1990).
Пер Гинт, Војцек, Дантонова смрт, Лабудово језеро, Жизела, Жар
птица, Абраксас, Спартак, Зачарана лепотица, Салома, Кармина
Бурана, Боеми, Евгеније Оњегин, Пуританци, Човек од Ла Манче, Кабаре…
Награде: Стеријина награда за сценографију, 1982, 1996, 1998,
1999; Стеријина награда за животно дело 2009; Награда Ардалион за
најбољу сценографију на Југословенском позоришном фестивалу у
Ужицу, 1996, 1997, 1998, 2000, 2003; Златни ловоров вијенац на Фестивалу малих и експерименталних сцена у Сарајеву 1982; Златна медаља за најбољу сценографију на Балетском бијеналу у Љубљани
1985; Сребрна плакета на 9. интернационалном тријеналу сценографије и костимографије у Новом Саду 1990; Награда УЛУПУДС-а за
животно дело 1987; Награда САНУ из фонда Ивана Табаковића 2004;
Награде за изузетан допринос развоју позоришне уметности у
Србији, Статуета Јоаким Вујић 2010.
Има статус Истакнутог уметника УЛУПУДС-а и почасног члана
УПИДИВ-а.
Монографија Миодраг Табачки (Клио, 2004), награђена је наградом
Златно перо Америчког института за позоришну технологију.
Important plays: Othello, Hamlet, Comedy of Confusion, A Midsummer Night’s Dream, As You Like It, The Cherry Orchard, Three Sisters, Seagull, Tartuffe, Don Juan, Learned Ladies, The Misanthrope, The Government
Inspector, Summerfolk, L’Illusion Comique, Balcony, The Duchess of Malfi, Oresteia, Antigone, Drums in the Night, Petty Bourgeois Wedding,
Hedda Gabler, Miss Julie, Peer Gynt, Woyzeck, Danton’s Death, Swan
Lake, Giselle, The Firebird, Abraxas, Spartacus, The Enchanted Beauty, Salome, Carmina Burana, La bohème, Eugene Onegin, The Puritans, Man of
La Mancha, Cabaret ...
Awards: Sterija Award at the Yugoslav Theatre Festival in 1982, 1996,
1998, 1999; Sterija Lifetime Achievement Award, 2009; Ardalion Award
for Best Set Design at the Yugoslav Theatre Festival in Užice, 1996,
1997, 1998, 2000, 2003; Golden Laurel Wreath at the Festival of Small and
Experimental Scenes in Sarajevo, 1982; Gold Medal for Best Set Design
at the Ballet Biennial in Ljubljana, 1985; Silver medal at the Ninth International Triennial of Set and Costume Design in Novi Sad, 1990; ULUPUDS, Award for lifetime achievement in 1987; SANU Award from the
Ivan Tabaković fund, 2004; Award for outstanding contribution to the development of theatrical arts, Statuette of Joakim Vujić, 2010 and many
others.
He has the status of eminent artist of ULUPUDS and an honorary
member of UPIDIV.
The Miodrag Tabački monograph, published by Clio Publishing, Belgrade, in 2004, was awarded the Golden Pen Award of the American Institute for Theatre Technology (USITT).
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
123
Жири Националне секције AICT / Jury of the National Section of IATC
Владимир Копицл/Vladimir Kopicl (Нови Сад/Novi Sad)
Бобан Јевтић/Boban Jevtić (Београд/Belgrade)
Игор Бурић/Igor Burić (Нови Сад/Novi Sad)
Жири Националне секције AICT додељује награду Округлог стола критике за најбољу
представу у целини.
Jury of the National Section of IATC is giving award of the Round Table of Critics to the best
performance on the Festival.
Жири Стеријине награде за позоришну критику „Миодраг Кујунџић”
Jury of the Sterija Award for the Theatre Critics „Miodrag Kujundžić”
Нина Попов/Nina Popov
(новинар, Дневник/journalist, Dnevnik)
Др Светислав Јованов/Dr Svetislav Jovanov
(драматург и театролог/dramaturge and theatrologue)
Слободан Обрадовић/Slobodan Obradović
(позоришни критичар и прошлогодишњи добитник награде/
theatre critics and last year’s laureate)
124
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
ОкруглиМодератори
сто / /Round
Table
Moderators
Др Исидора Поповић, рођ. Милић
Рођена у Новом Саду 1981. Дипломирала глуму на Академији уметности у Новом Саду (2003), магистрирала на Одсеку за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду (тема: Живот и дело Лазара
Лазаревића старијег), 2005. Докторску дисертацију Комедија у Срба
пре Јована Стерије Поповића (од почетка до 1830. године) одбранила
у јануару 2013. на Филозофском факултету у Новом Саду.
Истражује почетке и рани развој српске драмске књижевности (XVIII–XIX век), као и историју српског позоришта овог периода.
Од 2000. до 2007. радила као хонорарни сарадник у Информативном
и Документарно-образовном програму Телевизије Нови Сад. Обављала послове презентера, новинара и уредника емисије. Аутор је серијала
Старе новосадске разгледнице – кратке ТВ форме из историје Новог
Сада у тридесетак наставака. Сценариста је три документарна получасовна филма о темама из српске културне историје (Непрочитана читанка: Јован Стерија Поповић, 2007; Непрочитана читанка: Лазар
Лазаревић Старији, 2008; Тако, а не иначе: прича о Матици српској,
2011).
Током 2007. била је стипендиста-докторант републичког Министарства
науке у оквиру Пројекта Млади истраживачи-таленти.
Од 2005. ради у Матици српској, најпре као хонорарни сарадник
Српског биографског речника, а од 2007. запослена као стручни сарадник-архивиста у Рукописном одељењу. Стручни испит из области архивистике положила у Архиву Војводине, 2008. Носилац је више тема и
пројеката у Матици српској: Књига Стеријиних рукописа (2006–2008);
Проучавање, редиговање и објављивање српске позоришне баштине до
1918; Драмска баштина у Матици српској; Драме анонимних аутора у
РОМС-у; Матица српска и Српско народно позориште; Грађа о позоришту у „Сегединској архиви” РОМС-а. За Књигу Стеријиних рукописа,
насталу као резултат рада на истоименом пројекту, Матица српска је
2009. награђена на новосадском Салону књига за издавачки подухват године. Сарадник је лексикографских пројеката Матице српске – Српски
биографски речник и Лексикон писаца Југославије. Између осталог, аутор је одредница о Емануилу Јанковићу, Теодору Јанковићу Миријевском, Емануилу Козачинском, Лазару Лазаревићу Старијем (за Српски
Dr Isidora Popović, née Milić
Born in Novi Sad on 12 January 1981. Graduated in 2003 at the Academy
of Arts in Novi Sad (Department of Drama, Subgroup for acting in the Serbian language), received an MA in 2005 at the Department of Serbian Literature at the Faculty of Philosophy in Novi Sad (thesis: Life and Work of Lazar Lazarević Senior). Doctoral dissertation entitled Serbian Comedy before Jovan Sterija Popović (from the beginning to 1830) defended on 15 January 2013
at the Faculty of Philosophy in Novi Sad.
She investigates the beginnings and the early development of Serbian dramatic literature (XVIII– XIX century), as well as the history of Serbian theatre
from this period.
From 2000 to 2007 she worked part-time in Informative and Documentary-educational program of Novi Sad Television. She was presenter, journalist
and program producer. She authored the series Old Novi Sad Postcards (Stare novosadske razglednice) – short TV format about Novi Sad history in about thirty episodes. She wrote the screenplays for three documentary half-hour
films on subjects from Serbian cultural history (Unread Textbook: Jovan Sterija Popović, 2007; Unread Textbook: Lazar Lazarević Senior, 2008; Тhus, and
not otherwise: the story about Matica srpska, 2011).
During 2007, she was on a doctoral scholarship of the State Ministry of Science within the Project Young Researchers-Talents.
Since 2005 she has worked in Matica srpska, first part-time on the Serbian Biographical Dictionary, and then since 2007 full-time as a professional
consultant-archivist in the Manuscript Section. She passed the professional
examinations in archiving in the Archives of Vojvodina in 2008. She is the manager of several projects in Matica srpska: The Book of Sterija’s Manuscripts
(2006–2008); Analysing, Editing and Publishing Serbian Theatrical Heritage until 1918; Dramatic Heritage in Matica srpska; Dramas by Anonymous Authors
in ROMS; Matica srpska and the Serbian National Theatre; Materials on Theatre in „Segedin Archives” of ROMS. For The Book of Sterija’s Manuscripts, the
result of the project of the same title, Matica srpska received an award in 2009
at the Novi Sad Book Fair for the publishing achievement of the year. She has
also worked on lexicographic projects in Matica srpska – Serbian Biographical Dictionary and The Lexicon of Yugoslav Writers. Among other things, she
has authored the pieces on Emanuil Janković, Teodor Janković Mirijevski,
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
125
биографски речник) и о Јовану Стерији Поповићу (за Лексикон писаца
Југославије). Осмислила и приредила део сталне поставке Музеја Јована Стерије Поповића у Вршцу (рукописна оставштина и прва издања Ј.
Ст. Поповића).
По позиву учествовала на више научних скупова у земљи и иностранству: Међународни симпозијум Позоришни Нушић у организацији
Позоришног музеја Војводине (Комади са историјском тематиком
најславнијег српског комедиографа), Нови Сад 2004; Међународни симпозијум Књижевност и историја: Транспозиција историјских догађаја у
трагедији код Словена у организацији Универзитета у Нишу и Центра за
научна истраживања САНУ („Владимир и Косара” Лазара Лазаревића и
Стеријин „Владислав” као целовита трагедија), Ниш 2005; Међународни симпозијум Јован Стерија Поповић 1806–1856–2006 у организацији САНУ (Јован Стерија Поповић у преписци Вука Стефановића Караџића), Београд 2006; Међународни научни скуп Theater-Sammlungen у
организацији Позоришног музеја Аустрије, Библиотеке града Беча и
Don Juan архива (Quellen zur Theater geschichte der Vojvodina, unter besonderer Berücksichtigung der Matica Srpska), Беч 2012.
У периодици објавила више чланака, превасходно у вези са раним
развојем српске драмске књижевности.
Страни језици: енглески (говори, чита, пише); француски (чита, пише);
немачки (служи се). Живи у Новом Саду, удата, мајка четворогодишње
Анђелије.
Игор БУРИЋ (1976, Тузла), позоришни критичар и новинар новосадског дневног листа Дневник. Дипломирао на Одсеку за филозофију
Филозофског факултета у Новом Саду. Још као студент писао и објављивао текстове о филозофији, теорији и критици културе, новим медијима, књижевности, музици, позоришту, филму, интердисциплинарним
уметничким формама. Од 2003. пише и позоришну критику, чиме наставља велику традицију листа у којем се запослио 2002. Поред рада у
Дневнику, пише чланке, интервјуе, критике као стални или повремени сарадник позоришних часописа – Сцена, Лудус, Позориште, као и других
писаних и интернет магазина (Време, Арт магазин). Радио као уредник
часописа Интерзон (Фестивал актуелне музике, Нови Сад), Билтена Фестивала професионалних позоришта Војводине, и као модератор разговора у програмима Музеја савремене уметности Војводине, Фестивала
професионалних позоришта Србије, Фестивала савременог позоришта
126
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Emanuil Kozačinski, Lazar Lazarević Senior (for Serbian Biographical Dictionary) and on Jovan Sterija Popović (for the Lexicon of Yugoslav Writers). She
designed and put together a part of the permanent exhibit of the Jovan Sterija Popović Museum in Vršac (manuscript heritage and first editions of J. St.
Popović).
She participated in several scientific conferences in the country and abroad: International symposium Theatrical Nušić organised by the Theatre Museum of Vojvodina (paper topic: Plays with historical subjects of the most famous Serbian comedian), Novi Sad 2004; International symposium Literature and History: Transposition of historical events in Slavic tragedy organised
by the University of Niš and the Centre for Scientific Research SANU (paper
topic: „Vladimir and Kosara” by Lazar Lazarević and Sterija’s „Vladislav” as a
complete tragedy), Niš 2005; International symposium Jovan Sterija Popović
1806–1856–2006 organised by SANU (paper topic: Jovan Sterija Popović in the
letters of Vuk Stefanović Karadžić), Belgrade 2006; International scientific
conference Theater-Sammlungen organised by Austrian Theatre Museum, Vienna Library and Don Juan Archives (paper topic: Quellen zur Theatergeschichte der Vojvodina, unter besonderer Berücksichtigung der Matica Srpska),
Vienna 2012.
She has published several articles, primarily on early development of Serbian dramatic literature.
Foreign languages: English (speaks, reads, writes); French (reads, writes);
German (basic use).
She lives in Novi Sad, is married and has a four-year-old daughter Anđelija.
Igor BURIĆ (1976, Tuzla), theatre critic and journalist of the Novi Sad daily newspaper Dnevnik. Earned a B.A. in philosophy at the Faculty of Philosophy
in Novi Sad. He started writing while still a student, publishing texts on philosophy, theory and criticism of culture, the new media, literature, music, theatre, film and interdisciplinary art forms. Since 2003 he has been writing theatre reviews, thus continuing the great tradition of the publication where he
started working in 2002. Beside working for Dnevnik, he has been writing articles, interviews and reviews as a permanent or temporary contributor of theatre magazines – Scena, Ludus, Pozoriste, as well as other printed and internet magazines (Vreme, Art magazine). He worked as the editor of the magazine Interzone (Festival of Current Music, Novi Sad), Bulletin of the Festival of Professional Theatres of Vojvodina, as a moderator of discussions in the
programmes of the Museum of Contemporary Arts of Vojvodina, Festival of
„Дезире” (Позориште „Костолањи Деже” Суботица). У оквиру позоришног стажа (2006) био је члан жирија Позорја младих (Стеријино позорје), када је похађао радионицу за младе позоришне критичаре у организацији Српског народног позоришта. На плану стручног усавршавања, 2007. учествује на Међународном стажу младих критичара (стални програм Међународне асоцијације позоришних критичара/IACT), у
оквиру 52. позорја у Новом Саду. Са Владимиром Копицлом, селектор
54. Стеријиног позорја.
За писање и друга професионална постигнућа је као „готово ексцесна појава међу младим новинарима у Дневнику и у културној рубрици”
добио једну од годишњих награда тог листа 2004. Образложење уредника: „Широко образовање, поузданост и изузетна логичка писменост,
нова лексика, свеж, оригиналан стил и, што је донекле раритет у генерацији којој припада, врло јасан и издиференциран етички став, основне су карактеристике његовог рукописа.” Признање ван куће у којој
ради стигло је 2005, када је добио трећу награду за најбољег младог новинара у Новом Саду.
Од 2003. у Дневнику је објавио неколико стотина позоришних критика, што фестивалске продукције – Инфант, Стеријино позорје, Битеф, Дезире, European Theatre Prize/Premio Europa (Wroclaw, 2009), што из институционалне и ванинституционалне, независне театарске праксе. На
десетине критика и других жанровских форми објавио је у часопису Сцена (Стеријино позорје).
Влада компјутерима, БХС, енглеским и немачким језиком, а поред
професионалног ангажмана, повремено учествује и „с оне стране писања”, у животу алтернативне уметничке сцене (Гаража, Априлски сусрети, Инфант, Дезире). Стидљиво пише поезију, свира гитару и пева.
Professional Theatres of Serbia, Festival of Contemporary Theatre „Desiré”
(Theatre Kostolanyi Dezso Subotica). As part of his theatrical internship
(2006), he was a Pozorje of the Young jury member (Sterijino pozorje Festival), where he attended the workshop for young theatre critics organised by
the Serbian National Theatre. As part of his professional advancement, in
2007 he took part in the International Young Critics Internship (permanent
programme of the International Association of Theatre Critics/IACT), held in
the scope of the 52nd Sterijino Pozorje in Novi Sad. Together with Vladimir Kopicl, he was the selector of the 54th Sterijino Pozorje.
For writing and other professional achievements, as „almost an excess figure among the young Dnevnik journalists and in the culture section,” he received one of the annual awards of the daily in 2004. Explanation of the editor: „Wide education, reliability and remarkable logic literacy, new lexis,
fresh, original style and, what comes as a kind of rarity in his generation, a
very clear and well-profiled ethical attitude, make up the characteristics of his
penmanship.”
Recognition outside the house he works for came in the form of the third
prize for the best young journalist in Novi Sad which he was awarded in 2005.
Since 2003, he published a few hundred theatre reviews in Dnevnik, covering
both festival productions – Infant, Sterijino pozorje, Bitef, Desiré, European
Theatre Prize/Premio Europa (Wroclaw, 2009) from both institutional and
non-institutional, independent theatrical practice. He has published dozens
of reviews and other genre forms in the journal Scena (Sterijino Pozorje).
He can use computers, BHS, speaks and writes English and German. Besides the professional engagement, he occasionally takes part „on the other
side of writing,” in the life of the alternative art scene (Garage, April Meetings,
Infant, Desiré). He has been timidly writing poetry, playing the guitar and singing.
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
127
Међународни програм Кругови
International Programme Circles
Повратак кући
Coming Home
1. јун
УНТЕРШТАТ
Роман једне осјечке обитељи
Хрватско народно казалиште у Осијеку (Хрватска)
UNTERSTADT
A novel about an Osijek family
Croatian National Theatre in Osijek (Croatia)
Према истоименом роману ИВАНЕ ШОЈАТ КУЧИ
и драматизацији НИВЕС МАДУНИЋ БАРИШИЋ
драматизацију приредили ЗЛАТКО СВИБЕН и БОЈАН МАРОТИ
Улоге
Режија: ЗЛАТКО СВИБЕН
Драматург: БОЈАН МАРОТИ
Сценограф: МИЉЕНКО СЕКУЛИЋ
Костимографкиња: КАТАРИНА РАДОШЕВИЋ ГАЛИЋ
Композитор и избор музике: ИГОР ВАЛЕРИ
Дизајнерка пројекција: ЖЕЉКА ФАБИЈАНИЋ ШАРАВАЊА
Дизајн светла: РАДОМИР СТАМЕНКОВИЋ
Сарадник за сценски покрет: АЛЕН ЧЕЛИЋ
Сарадник за есекерски: ВЕЛИМИР ПЕТРОВИЋ
Катарина Павковић, рестаураторка, ничија, Кларина унука, у 40-тима --------------------САНДРА ЛОНЧАРИЋ ТАНКОСИЋ
Јозефина Битнер, Кларина и некадашња, преко 75 година ---------------------------------БРАНКА ЦВИТКОВИЋ
Мама Елза Рихтер, Викторијина, око 50 година ----------------------------------------------ЈАСНА ОДОРЧИЋ
Викторија Рихтер удата Мајер, око 30 и око 50 година, Рудолфова ------------------------ТАТЈАНА БЕРТОК ЗУПКОВИЋ
Рудолф Мајер, фершвèндер и кàртншпилер, у 30-има, отац Адолфа, Грете и Кларе -----АЛЕКСАНДАР БОГДАНОВИЋ
Францек, кум и крикскамерад, нараштаја и годинā истих-----------------------------------МИРОСЛАВ ЧАБРАЈА
Адолф Мајер, Викторијин и Рудолфов – Reicha син ------------------------------------------МЛАДЕН ВУЈЧИЋ
Грета Мајер, Викторијина и Рудолфова – с трупом-------------------------------------------МАРИЈА КОЛБ / ИВАНА СОЛДО ЧАБРАЈА
Клара Мајер, Викторијина и Рудолфова – с Петером ----------------------------------------МАТЕА ГРАБИЋ
Клара Мајер, удова Шнајдер, омама из 1970-их, с духовима -------------------------------РАДОСЛАВА МРКШИЋ
Петер Шнајдер, Кларин, Антуна и Марије отац ----------------------------------------------ВЛАДИМИР ТИНТОР
Ребека, трудна пријатељица, отерана ---------------------------------------------------------АНТОНИЈА ПИНТАРИЋ / КАТАРИНА БАБАН
Марко, комесар, с епилепсијом, пада ---------------------------------------------------------ДОМАГОЈ МРКОЊИЋ
Антун Шнајдер, онкл из Патагоније, пристигао ----------------------------------------------ВЈЕКОСЛАВ ЈАНКОВИЋ
Марија Шнајдер, удана Павковић, супруга, безбојна ----------------------------------------ЉИЉАНА КРИЧКА МИТРОВИЋ
Стјепан Павковић, Маријин супруг, Катаринин отац, из шупе ------------------------------МАРИО РАДЕ
Славен, Катаринин, из овога рата, с наочарима и крилом ----------------------------------АЉОША ЧЕПЛ
Анђео, посланик фотографија и пев чистине-------------------------------------------------ПЕТРА БЛАШКОВИЋ
Партизана, два стражарска---------------------------------------------------------------------АЉОША ЧЕПЛ, ДОМАГОЈ МРКОЊИЋ
Кадет Хорват, Крлежин -------------------------------------------------------------------------МИРОСЛАВ ЧАБРАЈА
Оберлајтнант Валтер, из У логору--------------------------------------------------------------АЛЕКСАНДАР БОГДАНОВИЋ
Инфантериста, два Крлежина ------------------------------------------------------------------АЉОША ЧЕПЛ, ДОМАГОЈ МРКОЊИЋ
Романович-Рушчукова, потпуно вансебна ---------------------------------------------------ПЕТРА БЛАШКОВИЋ
Деда Драган, с Коњуха и Кордуна -------------------------------------------------------------ДАМИР БАКОВИЋ
Сњежана, дедина и Титова ---------------------------------------------------------------------КАТАРИНА БАБАН / АНТОНИЈА ПИНТАРИЋ
Тито, спрам југословенских Немаца -----------------------------------------------------------МИРОСЛАВ ЧАБРАЈА
Жене, две-три Еурипидове ---------------------------------------------------------------------Катарина Бабан, Антонија Пинтарић, Матеа Грабић
Пионири, малени и Катаринини ---------------------------------------------------------------Катарина Бабан, Аљоша Чепл, Матеа Грабић,
Домагој Мркоњић и Антонија Пинтарић
Збор Швабица, логорашки -------------------------------Данијела Божичевић, Јасна Комендановић, Сњежана Лакотић, Хелга Немет,
Мартина Пушкарић, Мирјана Петеш, Искра Станојевић, Ђурђица Томаш Грубешић
Хор, партизански и руски---------------------------------Томислав Биндер, Славко Богдановић, Ивор Добрић, Томислав Хорват, Давор Солановић
Клавијатуре уживо: ИГОР ВАЛЕРИ
Асистент редатеља: СИНИША КОВАЧ
Based on the novel by IVANА ŠOJAT KUČI
and on dramatization by NIVES MADUNIĆ BARIŠIĆ
dramatization adapted by ZLATKO SVIBEN and BOJAN MAROTTI
Director: ZLATKO SVIBEN
Dramaturg: BOJAN MAROTTI
Set design: MILJENKO SEKULIĆ
Costume design: KATARINA RADOŠEVIĆ GALIĆ
Composer and music selection: IGOR VALERI
Projection design: ŽELJKA FABIJANIĆ ŠARAVANJA
Light design: RADOMIR STAMENKOVIĆ
Stage movement assistant: ALEN ČELIĆ
Stage speech assistant: VELIMIR PETROVIĆ
Cast
Katarina Pavković, restaurator, nobody’s, Klara’s granddaughter, in her 40s -------------------SANDRA LONČARIĆ TANKOSIĆ
Jozefina Bittner, Klara’s and before, over 75 years of age---------------------------------------BRANKA CVITKOVIĆ
Mamma Elza Richter, Viktorija’s, around 50 years of age ---------------------------------------JASNA ODORČIĆ
Viktorija Richter married Meier, aroudn 30 and around 50 years of age, Rudolfova-----------TATJANA BERTOK ZUPKOVIĆ
Rudolf Meier, gambler, in his 30s, Adolf’s father, Greta and Klara ------------------------------ALEKSANDAR BOGDANOVIĆ
Francek, godfather and krikskamerad, of the same age as -------------------------------------MIROSLAV ČABRAJA
Adolf Meier, Viktorija and Rudolf’s – Reicha son of ---------------------------------------------MLADEN VUJČIĆ
Greta Meier, Viktorija and Rudolf’s – with body-------------------------------------------------MARIJA KOLB / IVANA SOLDO ČABRAJA
Klara Meier, Viktorija and Rudolf’s – with Peter -------------------------------------------------MATEA GRABIĆ
Klara Meier, widow Schneider, haze from 1970s, with spirits -----------------------------------RADOSLAVA MRKŠIĆ
Peter Schneider, Klara’s, Antun and Marija’s father----------------------------------------------VLADIMIR TINTOR
Rebeka, pregnant friend, sent away -------------------------------------------------------------ANTONIJA PINTARIĆ / KATARINA BABAN
Marko, commissionary, epileptic, falls -----------------------------------------------------------DOMAGOJ MRKONJIĆ
Antun Schneider, uncle from Patagonija, arrived------------------------------------------------VJEKOSLAV JANKOVIĆ
Marija Šnajder, married Pavković, wife, pale-----------------------------------------------------LJILJANA KRIČKA MITROVIĆ
Stjepan Pavković, Marijin suprug, Katarina’s father, from shed ---------------------------------MARIO RADE
Slaven, Katarina’s, from this war, with glasses and wings ---------------------------------------ALJOŠA ČEPL
Angel, photo devotee and songs from clearing-------------------------------------------------PETRA BLAŠKOVIĆ
Partizans, two guardians -------------------------------------------------------------------------ALJOŠA ČEPL, DOMAGOJ MRKONJIĆ
Kadet Horvat, Krležin-----------------------------------------------------------------------------MIROSLAV ČABRAJA
Oberleutnant Walter, from The Camp -----------------------------------------------------------ALEKSANDAR BOGDANOVIĆ
Infantry men, two Krleža’s -----------------------------------------------------------------------ALJOŠA ČEPL, DOMAGOJ MRKONJIĆ
Romanowicz-Russcukova, completely beside themselves --------------------------------------PETRA BLAŠKOVIĆ
Grandpa Dragan, from Konjuh and Kordun -----------------------------------------------------DAMIR BAKOVIĆ
Snježana, grandpa’s and Tito’s -------------------------------------------------------------------KATARINA BABAN / ANTONIJA PINTARIĆ
Tito, against Yugoslav Germans------------------------------------------------------------------MIROSLAV ČABRAJA
Women, two-three Euripid’s ---------------------------------------------------------------------Katarina Baban, Antonija Pintarić, Matea Grabić
Pionirs, little ones and Katarina’s ----------------------------------------------------------------Katarina Baban, Aljoša Čepl, Matea Grabić,
Domagoj Mrkonjić, Antonija Pintarić
Choir of Švabicas, from the camp -----------------------------------Danijela Božičević, Jasna Komendanović, Snježana Lakotić, Helga Nemet,
Martina Puškarić, Mirjana Peteš, Iskra Stanojević, Đurđica Tomaš Grubešić
Partizan and Russian choir-------------------------------------------Tomislav Binder, Slavko Bogdanović, Ivor Dobrić, Tomislav Horvat, Davor Solanović
Live piano keyboard: IGOR VALERI
Assistant director: SINIŠA KOVAČ
О истини
Како ћемо знати тко смо ако нам прије рођења одузму име и замијене
га прикладнијим, ако нас затаје, прешуте, па останемо без прошлости?
Како ћемо се икада објаснити, оправдати, спознати пред нама самима
ако нам истином нису повратили тијек од свега што је довело до нас, до
свега камо ћемо се одвести? Јер постоји срамота или превелика бол, постоје табуи, осуде због којих би нас, увјерени смо, они који нас трпe, воле
и чувају својом љубављу стрпали у некакву кутију, ладицу или вагон намијењен великим грешницима, пропалицама, руглима, па бисмо преко
ноћи без свега остали, постали попут шугавих паса које нитко не жели
ни нахранити, ни напојити. Зато шутимо. Зато шуте. Зато се у обитељској шкрињи за мираз гомилају привидно у невидљивост претворене тешке ствари: самоубојства, прељуби, нерођена дјеца, мртва дјеца, пијанства,
старачка лудила и младеначки гријеси. Зато не знамо што бисмо с лицима која нас прогоне у сну.
Unterstadt даје глас свему проглашеном аветињским и згураном у ормаре. Од особних траума, до прешућених повијесних истина. Он говори о Граду, о Осијеку, али и било којем средњееуропском граду кроз мијене времена, бојанке
диктатура, тоталитаризама, политичких сустава
који су људе увијек дијелили на подобне и сувишне, достојне и непожељне. Кроз причу о четири генерације обитељи осјечких Шваба, кроз
особне, људске приче он без задршке проговара о повијести разголићеној до болних детаља,
до човјека, попуњава повијесну „црну рупу”, зракопразни простор свега што се збивало на повијесној прекретници 1945.
(...)
Све како бисмо пронашли себе, властито
мјесто у дивовској слагалици, наставили даље
без бремена шутње.
Ивана Шојат Кучи
132
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
About the truth
How will we know who we are if they take away our name even before we
are born and replace it with a more appropriate one; if they hide us away, disguise us and leave us without our past? How will we ever explain, justify and
get to know ourselves if the truth does not restore everything that brought
us to where we were and where we will be? Because there is shame, or, perhaps, too much pain; there are taboos and judgments which make the people who love, protect and put up with us want to place us in a special box, a
drawer or a wagon for great sinners, bums or the disgraced. Therefore, we
are instantly left without anything, like mangy dogs that nobody wants to give
water or food to. That is why we are silent. That is why they are silent. That
is why the family’s dowry chest is piled up with some heavy stuff made seemingly invisible: the suicides, adultery, unborn children, dead children, drunkenness, senile insanity
and youthful sins. That is why we don’t know what
to do with the faces that haunt us in our sleep.
Unterstadt gives voice to everything that we call
spooky and secretive; from personal trauma to secret historical truth. It tells a story about a town, Osijek, but it is also a story about any Central European
town throughout different times, rainbow of dictatorship, totalitarianism and political systems that
have always divided people into suitable and not
suitable; worthy and not wanted. Through the story about four generations of Osijek’s Germans,
through their personal, human stories it openly
talks about history revealing its painful details and
what makes a man, filling in a historical „black hole”,
an empty space of what was happening at the historical turning point in 1945.
(...)
All of this so we could find ourselves, our own
place in the giant puzzle and move on without the
burden of the silence.
Ivana Šojat Kuči
Ивана Шојат Кучи
Хрватска књижевница (Осијек, 1971),
преводилац и уредница позоришних издања
ХНК у Осијеку. Гимназију и две године студија
математике и физике на Педагошком факултету
завршила у Осијеку. Осам година живела у
Белгији и тамо дипломирала француски језик.
Преводи са француског и енглеског, познаје
италијански.
Збирке поезије: Хиперболе, Узнесења,
Утваре, Софија плаштевима мете самоћу; збирке прича: Као пас,
Мјесечари, Руке Азазелове; есеј И паст ће све маске.
Романи: Шамшиел (2002), награђен на Козарчевим данима у
Винковцима Повељом за успешност; Unterstadt (2009): награда за
књижевност „Владимир Назор” (2010), награда „Ксавер Шандор Ђалски”
за најбољи роман (2010), награда „Фран Галовић” за најбоље прозно дело
завичајне тематике (2010) и награда „Јосип и Иван Козарац” за књигу
године (2010); Ничији синови (2012).
(извор: Википедија)
Нивес Мадунић Баришић
Рођена 1968. у Осијеку. Школовала се на Филозофском факултету и
Академији драмских умјетности у Загребу. Ради као уредницадраматургиња на ХРТ-у где уређује драмску емисију „Радио игра за дјецу
и младе”. У књижевним часописима објавила је неколико приповедака,
а Свака прича на свој начин уврштена је у антологију хрватске женске
кратке приче. За децу је написала текстове Прича о зеленој принцези,
Чувар стакленог града, Мала зелена гусјеница. Нарочито је поносна на
две награде „Мали Марулић” за драмске текстове за децу Наша је мама
постала змај те Испод звончића се родио краљевић. За одрасле је
написала драме Сузе увијек падају на земљу, Медеја, А гдје је покојница,
Некада је било боље, Ни први ни посљедњи пут и Вјетар и враг,
награђену наградом „Антун Густав Матош”.
Аутори
Аuthors
За радио је написала највећи део својих текстова углавном уживајући
у криминалистичком жанру (Лутка од свиле, Осмјех за смрт, Молим те,
тета, отвори врата, Кантица за залијевање), поигравала се фантастиком (Расуте ствари) али и комедијом (Одбјегла перилица). Годинама пише и позоришне критике, есеје и амбициозније театролошке текстове у новинама и часописима. С неколико хрватских позоришта сарађује и као драматург, понајвише с родним Осијеком.
(http://arhiv.sanjamknjige.hr)
Златко Свибен
Покретач Студија глуме и луткарства Умјетничке академије у Осијеку, после и отпуштен с
радног места доцента, Златко Свибен је након
завршених студија компаративне књижевности
и филозофије на загребачком Филозофском
факултету завршио и режију на Факултету
драмских уметности у Београду. У некадашњој
Југославији режирао савремени репертоар: Ј.
Ћирилов, А. Поповић, И. Брешан, Б. Димитријевић, М. Роси а огледао се и у страном репертоару, савременом и класичном (Шекспир, Крец, Брехт, Бекет...). Режирао у низу југословенских
позоришта: Народно позориште Ниш, Зеница, Лесковац, Суботица, Битољ, Београдско драмско позориште, Студентски културни центар Београд, СНП Нови Сад, Сатирично казалиште „Јазавац” Загреб, ХНК Ивана
пл. Зајца у Ријеци, где је једно време био управник Драме.
Учешће на Стеријином позорју:
1983: Јован Ћирилов, Неко вријеме у Салцбургу, Народно позориште,
Зеница
1985: Иво Брешан, Свечана вечера у погребном подузећу, Народно казалиште „Иван Зајц”, Хрватска драма, Ријека
Иво Брешан, Нечастиви на филозофском факултету (ван конкуренције), Народно позориште, Лесковац
1987: Марио Роси, Магна карта, Народен театар, Битољ
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
133
Ivana Šojat Kuči
Croatian writer (Osijek, 1971), a translator and an editor of the theatre performances in HNK (Croatian National Theatre) in Osijek. Finished high school
and two years of study of mathematics and physics at the University of Osijek. Lived in Belgium for eight years, where she graduated French. Translates
from French and English and speaks Italian.
Collections of poetry: Hiperbole (Hyperboles), Uznesenja (Exaltations), Utvare (Phantoms), Sofija plaštevima mete samoću (Sofia Swipes the Solitude with
Cloaks);
Collection of stories: Kao pas (Like a Dog), Mjesečari (Moonwalkers), Ruke
Azazelove (Hands of Azazel); essays: I past će sve maske (And All the Masks Will
Fall)
Novels: Šamšiel (2002) – won the award for success at „Kozarčevi dani” in
Vinkovci; Unterstadt (2009) – literary award „Vladimir Nazor” (2010), „Ksaver
Šandor Đalski” award for the best novel (2010), „Fran Galović” award for the
best work of prose with local historical topics (2010) and „Josip and Ivan
Kozarac” award for the book of the year (2010); Nobody’s sons (2012).
(source: Wikipedia)
Nives Madunić Barišić
Born in 1968 in Osijek. Graduated at the Faculty of Philosophy and the
Academy of Dramatic Arts in Zagreb. Works as an editor-dramaturge at HRT
(Croatian Radio and Television) where she edits a drama show „Radio igra za
djecu i mlade” („Radio play for children and young people”). She has published
several stories in literary magazines, and her Svaka priča na svoj način (Each
Story in its Own Way) was included in the anthology of Croatian short stories by women. Her work for children include Priča o zelenoj princezi (A Story of a Green Princess), Čuvar staklenog grada (The Guardian of a Glass City)
and Mala zelena gusjenica (A little Green Caterpillar). She is particularly
proud of two „Little Marulić” awards for the texts for children Naša je mama
postala zmaj (Our Mother Became a Dragon) and Ispod zvončića se rodio
kraljević (Below the Bells the Prince Was Born). For adults, she wrote: Suze uvijek padaju na zemlju (Tears Always Fall on the Ground), Medeja (Medea), A gdje
je pokojnica (And Where is the Deceased), Nekada je bilo bolje (It Used to Be
Better) and Vjetar i vrag (The Wind and the Devil) which won „Antun Gustav
Matoš” award.
134
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Most of her work for radio is written in crime genre: Lutka od svile ( A Silk
Doll), Osmjeh za smrt (A Smile to Die), Molim te, teta, otvori vrata (Aunt, Please,
Open the Door), Kantica za zalijevanje (A Watering Can). She also wrote fantasies: Rasute stvari (Scattered Things) and comedies: Odbjegla perilica (A Runaway Washing Machine). She wrote theatre reviews, essays and very ambitious theatrical texts for numerous newspapers and magazines. She cooperates with several Croatian theatres as a dramaturge, mostly with the one
in her home town, Osijek.
(http://arhiv.sanjamknjige.hr)
Zlatko Sviben
As an initiator of the Acting and Puppetry Art Academy in Osijek, he was
later fired from the position of the Assistant Professor. After graduating
comparative literature and philosophy at the Faculty of Philosophy in Zagreb,
Zlatko Sviben graduated directing at the Faculty of Dramatic Arts in Belgrade.
In the former Yugoslavia he directed an up-to-date repertoire: J. Ćirilov A.
Popović, I. Brešan, B. Dimitrijevic, M. Rosi, also exploring foreign, contemporary and classic repertoire (Shakespeare, Brecht, Beckett...). He has directed
in many Yugoslav theatres: the National Theatre of Niš, Zenica, Leskovac, Subotica, Bitola, Beogradsko dramsko pozorište (Belgrade Drama Theatre), Studentski kulturni centar (Student Cultural Centre) Belgrade, SNP (Serbian National Theatre) Novi Sad, the Theatre of Satire „Badger”, Zagreb, HNK (the
Croatian National Theatre) Ivan Zajc in Rijeka, where he also ran the department of drama for some time.
Participation in Sterijino pozorje:
1983, Jovan Ćirilov Neko vrijeme u Salzburgu (Some Time in Salzburg), The
Bosnian National Theatre Zenica
1985, Ivo Brešan, Svečana večera u pogrebnom poduzeću (Dinner at the Funeral Home), the Croatian National Theatre „Ivan Zajc”, Croatian drama, Rijeka
Ivo Brešan, Nečastivi na Filozofskom fakultetu (A Fiend at the Faculty of Philosophy) (out of competition), the Leskovac National Theatre
1987, Mario Rosi, Magna Carta, the Bitola National Theatre
Из Појмовника
Unterstadt – осјечка четврт Доњи град; наслов романа Иване Шојат
Кучи. Уз Unterstadt, Осијек је некад био подељен на Тврђу (Mittelstadt),
Горњи град (Oberstadt), те Нови град (Neustadt) који је последњи, у 18.
веку израстао из некадашњих мајура војних управитеља и имућних становника Тврђе.
Есекерски (die essekerische Mundart) – немачко наречје града
Осијека произашло из интензивних контаката више немачких наречја с
негерманским језицима градског окружења, нарочито хрватским,
српским и мађарским. Њиме су се као разговорним језиком користили
пре свега припадници нижих друштвених слојева немачког становништва у Осијеку, но једнако су га тако разумели и њиме се почели служити и припадници других националности. У правилу се користио у усменој комуникацији, но неки су га осијечки аутори мајсторски уклопили у своје текстове.
Фолксдојчер (Volksdeutscher) – заједнички назив за припаднике немачке етничке групе настањене изван матичних држава, Немачке и Аустрије, најпре на подручјима источне и југоисточне Европе. Као колективни назив скован у Немачкој током 1930-тих година. Пре њега у оптицају је био назив Auslandsdeutschtum.
Награде
2012. представа Unterstadt овенчана је трима наградама:
Награда публике за представу године портала Teatar.hr
Награда хрватског глумишта за најбољу представу у целини
Награда хрватског глумишта за најбоље редитељско остварење
(Златко Свибен)
Glossary
Unterstadt – Osijek Lower Town district; title of the novel by Ivana ŠojatKuči. Together with Unterstadt, Osijek was once divided to Tvrđa (Mittelstadt),
the Upper Town (Oberstadt) and New Town (Neustadt), which in the 18th century grew out of the former granges of military officials and wealthy residents
of Tvrđa.
Esеkerski (die essekerische Mundart) – a German dialect of the town of
Osijek which was the result of intensive contacts of several German dialects
with non-German languages within the town area, particularly Croatian, Serbian and Hungarian. It was used as a conversational language primarily by
the members of the lower social class within the German population in Osijek, but it was also understood and used by the members of other nationalities. Typically, it was used in oral communication, but some authors have
masterfully managed to incorporate it in their texts.
Folksdojčer (Volksdeutscher) – a common name for a member of the
German ethnic group residing outside their own countries, Germany and Austria, first in the eastern and southeastern Europe. As a collective term it was
coined in Germany in the 1930s. Before that people used the term Auslandsdeutschtum.
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
135
Критика
Critique
Sviben has outdone himself!
Свибен надмашио сам себе!
С нестрпљењем жељена, представа је више него оправдала велика
очекивања. Ауторица непосредно и бритко коментира повијесне и суврeмене друштвене појаве и збивања, што се у представи слиједило.
С обзиром на то да је роман врло слојевит и наративан, лавовски је посао – уз све заслуге читавом ауторском тиму – одрадила Нивес Мадунић
Баришић, чија је драматизација причу учинила врло лако пратљивом. Редатељ Златко Свибен мајсторски је подијелио улоге па се од двадесетак глумаца на прсте једне руке могу набројити слабе карике. Срећом, више је
оних који заслужују особите похвале за труд и резултат. У првом се то реду
односи на двије главне хероине – Сандру Лончарић Танкосић, која је сјајно
утјеловила бунтовницу Катарину, те праву глумачку звијезду, доајенку
Бранку Цвитковић, која већ дуго снажи и сензибилизира хрватско глумиште, а која је увјерљиво и одмјерено изградила свој лик Јозефине, каква она и јест у роману. Ништа мање заслуге не иду ни на рачун маштовите Марије Колб (савршена Грета, можда најбољи погодак у подјели) и
Младена Вујчића (Adolf Meier) који с нескривеним талентом и властитим
умјетничким језиком придоносе цјелини. Издвојити свакако ваља Татјану
Берток Зупковић, која је суптилно изградила лик Викторије, Мирослава
Чабрају који је глумачки и физички вјешто скакао из лика у лик, досљедан
у креирању властите аутентичности. Александру Богдановићу (Rudolf Meier)
није недостајало стваралачке енергије, као ни искусној Радослави Мркшић
те младој Александри Демше, које су „подијелиле” лик Кларе, посвећујући
се и најмањим појединостима. Владимир Тинтор концентриран је и прецизан, а Петра Блашковић лик је Анђела разрадила на свим извођачким разинама, показујући и раскош свог глазбеног талента.
Вишеслојност радње (четири генерације у четири различита времена)
редатељ је ријешио врло лако па није долазило до забуне тко је кому
мајка, бака, кћи, сестра... догађа ли се сцена у Првом или Другом свјетском рату, или пак данас.
Сценографија Миљенка Секулића је ненаметљиво заокружила визуални идентитет. Сценом је доминирало стубиште као симбол за пут
према горе, напријед, у будућност, корак по корак, а у подножју прашњаво гробље по којем се непрестано гази.
Костими Катарине Радошевић Галић, сценско кретање Алена Челића,
глазба Игора Валерија те фантастично свјетло Радомира Стаменковића,
само су додатно учврстили високо постављену љествицу квалитете Свибенових амбијенталних упризорења.
Нарциса Векић, Глас Славоније, 2. 7. 2012.
136
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
This eagerly awaited performance did more than just justify our expectations. The author directly and sharply comments on the historical and contemporary social events and developments throughout the play.
As the novel is quite complex and has a strong narrative structure, it was
a really hard work for Nives Madunić Barišić– and we applaud the authors’
team as well – whose adaptation made the story so easy to follow. Director
Zlatko Sviben masterfully allocated the roles, so out of 20 actors, there are
only few weak links among them. Fortunately, there are many more of those
who deserve special praise for their effort and results. This mostly refers to
two main heroines – Sandra Lončarić Tankosić, who did a great job portraying a rebel, Catharine, and a real star actor, the provost Branka Cvitković, who
– being the driving force of Croatian acting scene for a long time – convincingly and elegantly embodied her character Josephine, just as she was described in the novel. Likewise, the same credit goes to the imaginative Marija Kolb (the perfect Greta, maybe the best-allocated role) and Mladen Vujčić
(Adolf Meier) whose obvious talent and artistic expression contribute to the
whole. We must not forget Tatjana Bertok-Zupković who has subtly portrayed
the character of Victoria, Miroslav Čabraja who managed – both physically
and artistically – to jump from one role to another while staying consistent
and authentic. Aleksandar Bogdanović (Rudolf Meier) showed considerable
creative energy, as did experienced Radoslava Mrkšić and young Aleksandra
Demše who „shared” the character of Clara while paying attention to the
smallest detail. Vladimir Tintor is concentrated and precise and Petra Blašković
developed her character, Angel through all performing levels, displaying her
great musical talent.
The director managed to integrate multiple plots successfully (four generations in four different times), so there is no confusion about who is whose
mother, grandmother, daughter, sister ...or whether the action is set during
World War I, II or today.
Miljenko Sekulić’s scenography subtly rounded the visual identity of the
performance. The scene was dominated by a staircase as a symbol of the way
up, the way forward, leading step by step to the future, while down at the
bottom of it there was a dusty graveyard that was constantly walked on.
Costumes of Katarina Radošević Galić, Alen Čelić’s stage movements, the
music of Igor Valerij and Radomir Stamenković’s fantastic lighting only added
to the already high quality of Sviben ambiental staging.
Narcisa Vekić, Glas Slavonije, 2nd July 2012
Величанствена фреска страха и страдања
Чињенице не нестају тиме што се игнорирају, написао је своједобно
Олдос Хаксли. Но у нас је игнорирање чињеница често почетак и крај
сваке истине, која се углавном своди на особну, свјетоназорску или
идеологијску интерпретацију. Истина и њезино скривање, односно разоткривање лажне истине о Другом свјетском рату и пораћу, тема је романа Unterstadt осјечке књижевнице Иване Шојат Кучи, који су драматизирали Нивес Мадунић Баришић, Златко Свибен и Бојан Мароти.
Представу је режирао Златко Свибен.
(…)
Страх и страдање агон су те чудесне, велике представе која ни данас
многима није добродошла јер је страх обостран. Потомци жртава боје
се јер је страх несагледиво дубок и распрострт свугдје гдје су неоткривени гробови предака и успомене преживјелих, а осветници јер још мисле да признање тога злочина може облатити њихове животе и њихове
потомке.
Трагично страдање фолксдојчера; убојства, затварања у логоре, склањање у туђи идентитет како би преживјели, а напосе страх од проказана идентитета, из романа у драмску фреску – обогаћену двјема сценама
из Крлежина Кроатен-Лагера, једним Титовим говором, Еурипидовим
стиховима, стиховима из Астралија Николе Шопа и анђелом, који је „посланик фотографија и пјев чистине” – изврсно су драмски уобличили
аутори драматизације. Они су ускрснули од партизана и комуниста искоријењен, убијен свијет – један народ, њемачки, који је као аутохтон десетљећима живио у Осијеку.
Проглашен колективним кривцем, тај се народ себе није смио сјећати, нити потомцима о себи говорити. Да би преживио, морао је, ако не
пребрисати, а оно свакако потиснути сјећање онкрај свакога памћења и
живота који није био друкчији од животињскога. То гледатељ сазнаје на
крају представе из Јозефинина монолога, у којем открива да је након повратка из логора, умјесто у властитој кући завршила у свињцу, гдје јој је
стан дао Драган с Кордуна.
(…)
Поруком да је злочин против човјека злочин који не може амнестирати никакав политички интерес нити оправдати икаква идеологија,
Unterstadt чини универзалном представом која надилази сваки партикуларизам и политизацију. Зато у њој има више казалишне умјетности
него у развиканим модерним представама које својом модерношћу
ништа не кажу. И зато се о тој представи мора мислити не само као о казалишном дјелу него и као дјелу политике и повијести. То је Свибен и те
како схватио и мајсторски преточио у свевремену хуману фреску која у
сваком тренутку као фотографија, која је и лајтмотив представе, реконструира прошлост која се не смије заборавити и која, попут фуге,
подсјећа да страх, страдање и смрт стално почињу и никада не завршавају.
Вођена Свибеновом мајсторском редатељском руком, сценографија
Миљенка Секулића прати ту фуриозну симфонију страдања и смрти,
драматично наглашава измјену простора, ракурса и перспектива, умнажа измјену ритмова који диктирају атмосферу каотичности, свјетло и
боју. Ријеч је о представи која надилази очекивања. Чија умјетничкосценска изненађења и глумачке интерпретације ни у једном тренутку не
висе у зраку, нитко и ништа није сувишно – ниједна геста, крик, гримаса, уздах ни бол. Сваки је глумац добар колико је добар редатељ, а Свибен је изврстан.
Андрија Туњић, сајт Матица хрватска
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
137
The magnificent fresco of fear and sufferings
Facts do not go away by being ignored, Aldous Huxley once wrote. However, in our case, ignoring the facts is often both the beginning and the end
of any truth, which, in most cases, comes down to a personal, a worldview
or an ideological interpretation. The truth, its concealing as well as the revealing of the false truth about the World War II and the postwar period is
the theme of the novel Unterstadt by Osijek’s writer Ivana Šojat-Kuči, dramatised by Nives Madunić Barišić, Zlatko Sviben and Bojan Maroti and directed by Zlatko Sviben.
(...)
Fear and suffering take a central position of this wonderful and great performance that even today many people might find unfavourable because the
fear still exists on both sides. Descendants of the victims are afraid because
the fear is immensely deep and it is present either in the undiscovered
graves of their ancestors or in the memory of the survivors and the avengers
fear that the recognition of those crimes could stain their lives or the lives of
their ancestors. The tragic sufferings of Volksdeutchers, murders, imprisonments in concentration camps, hiding in another person’s identity in order
to survive, followed by the fear of a denounced identity have all been wonderfully transferred from the novel to this dramaturgical fresco. Together with
138
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
two scenes from Krleža’s Kroatenlager, a Tito’s speech, Euripides verses, the
verses from Nikola Šop’s Australia and an angel as „the messenger of photographs and the tune of the clarity”, it created an enriched artistic blend that
was masterfully dramatised. It resurrected the world that partisans and communists had destroyed – one people, the Germans, who used to live as an
autochthonous nation in Osijek for decades.
Being declared as collectively guilty, they were neither allowed to remember nor to talk about themselves to their offsprings. In order to survive
they had to, if not erase, then at least repress the memory of any life that was
not close to the one of an animal. The audience realises that at the end of
the performance from the Josephine’s monologue in which she reveals that
after returning from the concentration camp, instead of her own house, she
ended up in a pigsty, rented to her by Dragan from Kordun.
(...)
The message that a crime against humanity cannot be justified by any political interest or ideology is what makes Unterstadt a universal performance
which goes beyond the scope of any particularism and politicization. For that
reason, it has more theatrical art than any popular modern performances
whose very modernism does not allow it to say much. This is why we must
not think about this performance exclusively in terms of a theatre and art, but
also in terms of politics and history. That is what Sviben understood very well
as he masterfully transformed it into a timeless human fresco, which, just like
a photograph (also a leitmotif of the play) reconstructs the past that must not
be forgotten and which, like a fugue, reminds us that fear, sufferings and
death are always present and will never go away. Guided by Sviben’s mastery as a director, the scenography of Miljenko Sekulić follows this furious
symphony of sufferings and death, dramatically highlighting the change of
space, angle and perspectives, and multiplying the change of rhythm that
contributes the atmosphere of chaos, light and colour. This is the performance that goes beyond our expectations. Its artistic and theatrical surprises,
as well as actors’ interpretations are constantly meaningful while nobody and
nothing is superfluous – not even a gesture, a scream, a grimace, a sigh or
a pain. Every actor is as good as his director, and Sviben is excellent.
Andrija Tunjić, Matica hrvatska site
2/3. јун
ГОРАН СТЕФАНОВСКИ
ОДИСЕЈ
Казалиште Улисис Бриони (Хрватска)
Градско драмско казалиште „Гавела” Загреб (Хрватска)
Словенско народно гледалишче Марибор (Словенија)
Позориште Атеље 212 Београд
Српско народно позориште Нови Сад
Стеријино позорје Нови Сад
Театар Навигатор, Скопље (Македонија)
GORAN STEFANOVSKI
ODYSSEUS
Theatre Ulysses Brioni (Croatia)
„Gavella” Zagreb (Croatia)
Slovenian National Theatre Maribor (Slovenia)
Atelier 212 Theatre Belgrade
Serbian National Theatre Novi Sad
Sterijino pozorje Festival Novi Sad
Teatar na navigatorot Skopje (Macedonia)
Редитељ: АЛЕКСАНДАР ПОПОВСКИ
Драматург: ДОРА ДЕЛБЈАНКО
Сценографија: НУМЕН, ИВАНА РАДЕНОВИЋ
Костимограф: МАРИТА ЋОПО
Музика: ФОЛТИН
Вајарски радови: МИЉЕНКО и АНА СЕКУЛИЋ
Асистент редитеља: ЛУКА КОРТИНА
Асистент костимографа: ПЕТРА ХЕЛД
Дизајн звука: ДАМИР КЉУЧАРИЋ, ДАВОР РОКО
Играју
Одисеј --------------------------------ОЗРЕН ГРАБАРИЋ
Пенелопа-----------------------------АНИТА МАНЧИЋ
Телемах-------------------------------БРАНКО ЈОРДАН
Атена ---------------------------------НАТАША МАТЈАШЕЦ РОШКЕР
Зевс/Менелај ------------------------СВЕТОЗАР ЦВЕТКОВИЋ
Посејдон/Нестор --------------------БОРИС ИСАКОВИЋ
Одисејев пас/
Калипса/Одисејева мајка -----------ЈАСНА ЂУРИЧИЋ
Меланта/Наусикаја/
Кирка/Хекуба ------------------------ДИЈАНА ВИДУШИН
Просац/Дечак с Исмара/
Киклоп/Астијанакс ------------------ФРАЊО ДИЈАК
Певач/Тиресије ----------------------НИКОЛА РИСТАНОВСКИ
Director: ALEKSANDAR POPOVSKI
Dramaturge: DORA DELBIANCO
Set design: NUMEN, IVANA RADENOVIĆ
Costume design: MARITA ĆOPO
Music: FOLTIN
Sculptural works: MILJENKO i ANA SEKULIĆ
Assistant director: LUCA CORTINA
Assistant costume designer: PETRA HELD
Sound design: DAMIR KLJUČARIĆ, DAVOR ROCCO
Cast
Odysseus -----------------------------OZREN GRABARIĆ
Penelope------------------------------ANITA MANČIĆ
Telemachus ---------------------------BRANKO JORDAN
Athena --------------------------------NATAŠA MATJAŠEC ROŠKER
Zeus/Menelaus -----------------------SVETOZAR CVETKOVIĆ
Posiedon /Nestor---------------------BORIS ISAKOVIĆ
Odysseus’ dog/Calipsa/
Odysseus’ mother --------------------JASNA ĐURIČIĆ
Melantha/Nausicaa/
Circe/Hecuba -------------------------DIJANA VIDUŠIN
Suitor/Boy from Ismara/
Cyclop/Astyanacs---------------------FRANJO DIJAK
Singer/Tiresias ------------------------NIKOLA RISTANOVSKI
140
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Писац
Author
Горан Стефановски
Македонски драмски писац и сценариста
(Битољ, 1952). Био је један од водећих драмских писаца бивше Југославије. Основао је
1986. курс за драмско писање на Факултету
драмских уметности у Скопљу, где је радио
као редовни професор до 1998. Као добитник
Фулбрајтове стипендије за изузетног уметника-научника, предавао је на
Универзитету Браун у САД. Од 1998. до 2000. радио је као гостујући професор на Драматиска институту у Стокхолму. Од 2003. предаје на Универзитету Крајст Черч у Кантерберију (Велика Британија). Члан је Међународног ПЕН клуба и Европског културног парламента. За члана Академије науке и уметности Републике Македоније изабран је 2004. Библиографија Горана Стефановског састоји се од више књига драма, есеја
и научних књига. Његови радови превођени су и објављивани на многим језицима. Дела су му играна у позориштима и на телевизији, а по његовим сценаријима су снимљени филмови.
Током 54. Стеријиног позорја (2009) водио радионицу за креативно писање, када му је у објављен приручник Мала књига замки (како написати драму).
Драме игране у позоришту: Јане Задрогаз, Дивље месо, Лет у месту,
HI-FI, Дупло дно, Тетовиране душе, Црна рупа, Лонг Плеј, Кула вавилонска, Чернодрински се враћа кући, Сарајево, Баханалије, Казабалкан, Еуралиен, Хотел Европа, Everyman, The Demon of Debar Maalo, Одисеј.
За свој књижевни рад вишеструко је награђиван највишим наградама
Македоније и вишеструки је добитник Стеријиних награда: Ванредна Стеријина награда за представу у целини Јане Задрогаз и Стеријина награда Округлог стола критике за најбољу представу (1975); Стеријина награда за текст савремене драме Дивље месо и Стеријина награда Округлог стола критике за најбољу представу (1980); Ванредна Стеријина
награда за текст савремене драме Црна рупа (1988); Стеријина награда
за представу у целини Кула вавилонска (1990); Стеријина награда за нарочите заслуге (2005).
Goran Stefanovski (Bitola, 1952) is a Macedonian playwright and screenwriter. He was one of the leading playwrights of the former Yugoslavia. In
1986 he founded the playwriting training course at the Faculty of Dramatic
Arts in Skopje, where he worked as a professor until 1998. He has delivered
lectures at the Brown University, USA, as a recipient of Fulbright Scholarship
for outstanding artist-scientist. Between 1998 and 2000 he was a visiting professor at the Dramatisca Institute in Stockholm, Sweden. Since 2003 he has
taught at the Canterbury Christ Church University, UK. Member of the International PEN Club and the European Cultural Parliament. In 2004 he was elected for a member of the Academy of Sciences of the Republic of Macedonia. The bibliography of Goran Stefanovski consists of a number of books, plays, essays and scientific books. His works have been translated and published in many languages. His works have been played in theaters and on television, and a number of films have been made on the basis of his screenplays.
During the 54th Sterijino Pozorje (2009) he conducted a workshop for
creative writing when he published A Little Book of Traps (How to write a drama). Dramas played in the theater: Jane Zadrogaz, Wild Flesh, Flying On the
Spot, HI-FI, The False Bottom, Tattooed Soul, Black Hole, Long Play, Shades of
Babel, Černodrinski is Coming Home, Sarajevo, Bacchanalia, Kazabalkan, Euralien, Hotel Europa, Everyman, The Demon of Debar Maalo, Odysseus.
For his literary work he won numerous highest awards of Macedonia and
is a many-time recepient of Sterija Award: Special Sterija Award for best play
for Jane Zadrogaz and The Round Table of Critique Sterija Award (1975); Sterija Award for contemporary dramatic text for Wild Flesh and The Round Table of Critique Sterija Award for the best play (1980); Special Sterija Award for
contemporary dramatic text for Black Hole (1988); Sterija Award for best play
for Shades of Babel (1990); Sterija Award for Special Merit (2005).
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
141
Редитељ
Director
Aleksandar Popovski
Александар Поповски
Рођен у Скопљу 1969. Дипломирао је на Универзитету
„Кирил и Методије”. Његови професори били су Слободан
Унковски и Столе Попов. Редитељски деби имао је 1992.
драмом Дејана Дуковског Џин и седам патуљака у Градском
театару у Скопљу.
Режирао разнородни репертоар у Македонији и у театрима широм Европе (Данска, Италија, Хрватска, Словенија, Грчка, Аустрија). У нашој земљи режирао у Позоришту Атеље 212 (Б. Србљановић, Алиса у земљи
чуда; Колтес, Роберто Цуко), Народном позоришту Београд (Чехов, Вишњик) и Југословенском драмском позоришту (Волтер, Кандид или Оптимизам).
Добитник је Стеријине награде за режију представе Кандид или Оптимизам (ЈДП, 2009); Бродић за лутке Милене Марковић (Словенско народно гледалишче Љубљана) награђен је Стеријином наградом за најбољу представу и Наградом Округлог стола (2010), а у програму 56. Стеријиног позорја 2011. Поповски учествује режијом Метаморфоза по
Овидију (ЈДП).
Born in Skopje in 1969. He graduated from the University „Cyril and Methodius”. His professors were Slobodan Unkovski and
Stole Popov. He had his directorial debut in 1992 with the play The
Giant and the Seven Dwarves by Dejan Dukovski in the City Theatre in Skopje.
Directed a diverse repertoire in Macedonia and in theaters
throughout Europe (Denmark, Italy, Croatia, Slovenia, Greece,
Austria). In our country, he directed at the Atelje 212 Theatre (B.
Srbljanović, Alice in Wonderland; Koltes, Roberto Zucco), The National Theatre
in Belgrade (Chekhov, The Cherry Orchard) and the Yugoslav Drama Theatre (Voltaire, Candide or Optimism).
He received Sterija Award for directing Candide or Optimism (YDT, Belgrade,
2009); Sterija Award for best play and The Round Table of Critique Sterija
Award for best play for A Boat for Dolls by Milena Marković (Slovenian National Theatre, Ljubljana, 2010). At the 56th Sterijino Pozorje, in 2011, Popovski
participated as a director of Metamorphoses by Ovid (YDT, Belgrade).
… Представа Одисеј повезала је све земље бивше Југославије. Одисејеве битке постале су недавни ратови на овим просторима, а у боговима је лако било препознати политичке моћнике. Истовремено, без
икакве сметње, публика је пратила недаће Хомеровог (анти)хероја и његових сапутника. Одисејевих двадесет година одсуства и лутања постали су паралела нашим дводеценијским странпутицама. И поново се поставља питање да ли је Хомер познавао нас или је само забележио људске особине које се не мењају, већ се мењају само имена актера?...
С. Стефановић и Ж. Богосављевић (24 САТА, 23. 11. 2012)
…The performance Odysseus has connected all countries of ex-Yugoslavia. The Odysseus’s battles have become recent wars in these areas, and
there was easy to recognize political powers. Simultaneously, without limitations, the audience has followed the troubles of Homer’s (anti)hero
and his companions on their journey. The Odysseus’s twenty-year period
of missing and wandering has become the parallel to our two-decade old
side roads. And again, the question is posted as to whether Homer knew
us or he has just recorded the human characteristics that are unchangeable, acknowledging only the change of the names of the actors?...
S. Stefanović and Ž. Bogosavljević (24 SATA, November 23, 2012)
„Стефановски, Поповски и врсна глумачка екипа на уметнички снажан начин говоре о томе да смо сви помало Одисеји, да смо се у ових
двадесетак година погубили губећи и путеве и путоказе. Представа
показује и како маестрално изгледа када се удруже позоришне снаге из региона.”
Оливера Милошевић, позоришни новинар РТС-а
”Stefanovski, Popovski and the excellent team of actors claim in an artistically powerful way that we are all a little bit Odysseus, that we are lost
in the preceding twenty years, losing our ways and road signs. The performance also shows how fascinating it is when the theatrical forces
from the whole region join together.”
Olivera Milošević, theatrical journalist of RTS
142
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
No Place Like Home
Чак и они који не знају ништа о Одисеју, знају што значи Одисеја. Знају
да то означава некакво путовање с многим непредвидивим догађајима
који углавном завршавају повољно, повратком кући. Путовање и повратак кући битне су ставке подсвесног колективног сећања, наративна
матрица наших живота и начина на које видимо себе.
Наша представа има циљ да испита, да се поигра и истражи театарске
разлоге ових двају феномена. Шта значе појмови путовања, дома, данас,
кад је свет постао дигиталан, виртуалан, отворен? Шта данас значи
појам повратка кући? Која је то сила која вуче Одисеја назад према Итаки?
Шта је дом? Кад већ знамо да је немогуће двапут ући у исту реку, одакле та потреба враћања на некакву полазишну тачку. Одакле та дубока
жеља за спајањем с нечим што можда постоји само као сећање, као
жеља, мирис или слика која је остала из детињства. Пуни смо одредница: Језик је дом духа, Дом је тамо где плаћамо рачуне, Дом је место где
боли, Свугде пођи – кући дођи, Доме, слатки доме итд.
Историја је растурила старе светове и разбуцала старе идеологије.
Срушили смо старе оквире света често с дионизијским заносом уништења. Сада нам ваља смишљати нови свет, нова правила игре, нови морални поредак и нове одговоре на прастара питања о томе одакле долазимо и куда идемо. Ово су тешке одговорности пред којима нам дух
често клоне па тражи ослонац и сигурност у илузији онога што је било.
У старим обрисима стварности. Појам дома често се користи и као уско
национални клише. Питање егзила је најстарија библијска прича о изгубљеном рају дома. Егзил може да буде и духован и географски и политички. И у егзилу човек може да буде код куће. Није свака кућа – дом,
а није ни свака идеја дома аутентична. Кажу да је дом тамо где је срце,
али што ако не знамо тачно где је срце?
Филм Чаробњак из Оза завршава реченицом There is no place like
home. Нигде као код куће! На енглеском она има двојако значење. Афирмативно, да нема таквог места као што је дом и „негативно”, да је дом
нешто што не постоји, нешто чега нема, да је то само део наше мисли,
сећања, подсвести. Питање је хоће ли Одисеј, кад се врати, наћи оно што
је некад давно изгубио. Хоће ли моћи да се смири и хоће ли, кад се после свих тих година врати на почетак, установити да је Итака његов прави дом. Или га после повратка чека жеља за новим путовањима.
Враћајући се кући, откривамо сами себе, оно што смо заборавили или
сакрили док смо одлазили, растурали, рушили. Дом је тамо где имамо
потребу да кажемо где смо били.
Александар Поповски и Горан Стефановски
No Place Like Home
Even those who know nothing about Odysseus, know what Odyssey means.
They know it means some kind of journey full of unpredictible events that usually end favourably, with the return home.
Travelling and homecoming are essential items of the subconscious collective memory, a narrative matrix of our lives and ways how we see ourselves.
Our performance aims to examine, explore and play with the theatrical reasons
of these two phenomena. What do the terms holidays, homes mean – today
when the world has become digital, virtual, open? What the notion of returning home means today? What kind of force is the one that pulls Odysseus
back to Ithaca?
What is home? Now, when we know that we cannot go into the same river
twice, whence the necessity of a return to some sort of starting point. Whence that deep desire for merging with what might exist only as a memory, a wish,
smell, or an image that was left from childhood. We are full of entries: ‘Language is the home of the spirit’, ‘Home is where we pay the bills’, ‘Home is where it pains’, ‘Home is where the heart is’, ‘Home, sweet home’, and so on.
History has smashed the old world and knocked off the old ideologies. We
did break the old mold of the world, mainly with Dionysian ecstasy of destruction. Now we have to invent a new world, new rules, new moral order and
new answers to age-old questions about where we come from and where we
are going to. These are the grave responsibilities to which our spirit often collapses and hence it seeks support and security in the illusion of what it was.
In the ancient contours of the reality. The concept of home is often used as a
narrow national cliché. The question of exile is the oldest biblical story of the
lost paradise of the Home. Exile can also be a spiritual and geographical and
political one. A man may be in exile even at his own home. Not every house
is a home nor is every idea of home authentic. They say home is where the heart is, but what if we do not know exactly where the heart is?
Now, film The Wizard of Oz ends with the sentence: ‘There is no place like
home.’ No place like home! In English, it has a double meaning. Affirmative,
meaning there is no such place like home, and „negative”, that home is something that does not exist, something that is missing, that it is only part of
our thought, remembrance, subconsciousness. The question is whether Odysseus would find what he had lost long ago. Will he be able to settle down and
whether, when he get back to the beginning after all those years, he would
conclude that Ithaca is his true home. Or would he find a desire for new journeys after return.
Returning home, we are revealing ourselves, what we forgot or hid while we
were leaving, breaking up, destroying. Home is where we need to say where
we were.
Aleksandar Popovski and Goran Stefanovski
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
143
Критика
Critique
Дом је тамо где боли
There’s no place like home, као мантру је понављала Дороти да би се
вратила у Канзас. Дом је тамо где је срце, кажу многи. Home, sweet home
је фраза која је од песме из 19. века прерасла у део америчке поп културе. Дом и бездомност, вечна је тема уметности. „Отаџбина је пијана
улица, а очинство прљава страст”, написао је Црњански. Дом је тамо где
боли („Кућа ми је тамо где ме јако боли”), закључује Одисеј у реинтерпретацији Хомеровог епа из пера драмског писца Горана Стефановског,
у режији Александра Поповског.
Глава застрашујуће величине и симболике која вири из сцене, закопана памет у апсурдним временима, заборављена вредност прошлости, жртва је по којој се пењу преживели људи и немарни богови. Покопани антички идеал мудрости, умерености, части, оданости и пријатељства. Људски фосил. Човечанство и уметност као археолошки отпадак
после рата.
Релативизација смисла ратовања (злочина) и сећања, али и проблематизовање међуљудских односа у миру, преиспитивање верности и
144
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
јунаштва. Буђење после рата, путовање и повратак кући. Искушења и
игра судбине. Хоће ли Одисеј затећи оно што је оставио, хоће ли наћи
оно што је тражио, хоће ли препознати? Поставља се питање шта синови заиста знају о својим очевима и шта је Истина. Телемах, згађен и разочаран, као представник генерације која је о рату слушала само из прича, у овој верзији креће у потрагу за правом Истином. Одисејеве жртве
добиле су глас. Уморна Пенелопа добила је шансу да говори о свом
трпљењу. Свакоме је дато да исприча своју причу (и Атени и Одисеју и
Телемаху и Одисејевој мајци и Пенелопи, чак и Одисејевом псу). Свакоме од њих допуштено је да призна шта му лежи на души и понешто од
тог терета скине, чиме се демаскира лажна величина, чиме се лице, које
је у епу једнодимензионално, огољава до индивидуалности и до тога да
га не посматрамо као врлину која га представља, него као биће са
својим проблемима и слабостима. Дозвољен је иступак у људскост, карикатура стереотипа.
Требало је двадесет година да се деси највећа позоришна копродукција у региону – представа Одисеј је доказ да се МИ разумемо (онај ко
се ту не препознаје, тај никад и неће разумети). (…) Из ове сарадње настао је кратак али користан водич кроз Одисеју која се не чита са хладне
дистанце као пука декламација Хомерових стихова, већ вишеслојно
свевремено дело које, смештено у еx-YU послератни контекст, поставља
многобројна питања, оштроумна и болна. (…) Шта је дом? Да ли је Балкан наша Итака и да ли нас он одређује? Ко смо ми после свега? Шта
чини наш идентитет? Алузије на реторику коју свакодневно слушамо (без
помена дневне политике, већ само тог њеног појавног вида, те љуштуре, тог празног звона које звечи у гласовима и гестовима политичара) и
занесено њихање уз саркастично уметнуте песмице „Нових фосила”,
неки су од слатко-горких хумористичких момената. Осим тога, ту су и
елементи дечје представе, глумачких вежби, мјузикла (одлични сонгови које изводе њихови аутори – македонски бенд „Фолтин”).
Дело, рекло би се намерно умотано у наивност и распеваност не би
ли апсурд био појачан до те мере да се заигра тужносмешни чарличаплиновски плес, док се нешто не стегне у грлу. Сви ми који смо изгубили
компас и пут свога повратка, да ли смо заиста само лутке у руљи, само
жртве хирова добронамерних, заљубљених, осветољубивих или просто
апатичних богова? Ко је крив? Докле ћемо бити у раскораку између мита
и збиље? За кога ти радиш – пита Одисеј сваку прилику, људску и божанску, на коју наиђе. За кога ти радиш?
Андреа Попов Милетић, Афирматор бр. 9, децембар 2012.
Home is where it hurts
There’s no place like home, Dorothy was repeating this as a mantra in her
endeavor to get back to Kansas. Home is where the heart is, say many. Home,
sweet home, a phrase from the song of the nineteenth century became the
part of American pop culture. Home and homelessness, it is eternal topic of
arts. „Homeland is a drunk street and paternity is dirty passion,” wrote
Crnjanski. Home is where it hurts („My house is where it really hurts”), concludes Odysseus in the reinterpretation of Homer’s epic poem written by the
playwright Goran Stefanovski and directed by Aleksandar Popovski.
The head of horrible dimensions and symbolism, that sticking out of the
stage, buried mind in absurd times, forgotten value of the past, it is a victim
on which the surviving people and reckless gods are to climb. Buried classical ideal of wisdom, temperance, honor, loyalty and friendship. The human
fossil. Humanity and art as archaeological dregs in the aftermath of the war.
The relativization of the sense of war (crimes) and remembrance, but also rethinking interpersonal relationships in peace, questioning loyalty and bravery. Waking up after the war, journey and coming back to home. Trials and a
stroke of faith. Will Odysseus find what he left, will he find what he was looking for, would he recognize? This raises the question of what sons really
know about their fathers, and what is Truth. Telemachus, disgusted and disappointed, as the representative of a generation that has only heard about the war from the stories, in this version goes in search of the real Truth.
The victims of Odysseus were given voice. The tired Penelope got a chance
to talk about her suffering. Everyone was given to tell their story (to Athens
and Odyssey, and Telemachus, and Odysseus’s mother and Penelope, even
to Odysseus’ dog). Each of them is allowed to admit what lies on his soul, and
to take some burden off, thereby de-masking the false value, thus the person who is in the epic one-dimensional, exposes himself to the bare individuality and to the fact that he is not regarded as a virtue which it represents,
but as being with his problems and weaknesses. A deviation into humanity
is allowed, as well as a caricature of stereotype.
It took 20 years for the largest theatrical co-production in the region to
take place – The Odysseus is proof that WE understand each other (for the
one who does not see this, he will never understand that). (…) A short but useful guide to the Odysseus originated from this collaboration, the one that is
not to be read from the cold distance, as a mere declamation of Homer’s verses, but as a multilayered timeless act which, located in the ex-Yugoslav post-
war context, poses numerous questions, both shrewd and painful. (...) What
is home? Are the Balkans our Ithaca and do they determine us? Who are we,
after all? What makes our identity? References to the rhetoric that we hear
on a daily basis (with no mention of daily politics, but only focusing on its manifested plane, the shell, that empty bell ringing through voices and gestures of politicians) and ecstatic swinging followed by sarcastically inserted
songs of the New Fossils (Novi Fosili) band – these are some of the bittersweet humoristic moments. Moreover, there are also elements of children’s
plays, acting exercises, musical (excellent songs performed by their authors
– the Macedonian band Foltin).
Here is an artwork that is, let’s say, deliberately wrapped in naiveté and allsinging tone, in order to enhance the absurdity to the extent that the tragicomic dance of „Charley Chaplin”-style would be played in the end, until something got stuck in one’s throat. All of us who have lost our compass, not
knowing the way back, are we really only the puppets in the crowd, only the
victims of the whims of well-intentioned, enamored, vengeful or just apathetic gods? Who is to blame? How long will we be in the gap between myth
and reality? For whom are you working – Odysseus continuously asks every
figure, human and divine, to which it encounters. For whom are you working?
Andrea Popov Miletić, Afirmator, Vol. 9, December 2012
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
145
Одисеј: Мали Бријун као симболички
повратак на Итаку
Представом Одисеј, према тексту македонског драматичара Горана
Стефановског, Казалиште „Ulysses” као да се симболички враћа својем
исходишту. И у самом називу театра зрцали се идеја одисејаде, истозначница за дуготрајна и мукотрпна путовања, на која су због рата на
простору бивше Југославије били присиљени и многи умјетници које је
Казалиште „Ulysses” тијеком својих дванаест сезона изнова окупило у
представама на Малом Бријуну, њиховој Итаци.
Слична је и судбина драмског писца Горана Стефановског, који крајем
деведесетих година одлази у Велику Британију. Аутор је у свога Одисеја
уткао особно искуство, а кроз мотив Тројанскога рата и несрећу која је
распадом бивше државе задесила и ове просторе.
Лик Одисеја, који је врло честа инспирација за умјетничка дјела, код
Стефановског је заживио на нови начин, у сјајној реинтерпретацији класичнога мита који се доводи у дијалог са сувременошћу. У тој својеврсној постмодернистичкој игри познатим мотивима, Горан Стефановски
учинио је ликове Хомерове Одисеје животнима и блискима данашњем
искуству.
Македонски редатељ Александар Поповски и драматургиња Дора
Делбjанко препознали су у тексту Стефановског и простор за иронијски
одмак од мита, за пародију, фарсу, па и бурлеску. Представу Одисеј стога није једноставно жанровски одредити – она је нека врста персифлаже Одисеје, која иронизира трагички патос, а истодобно задржава драмску тензију проблематизирајући теме рата, геноцида, силовања жена у
рату, послијератног каоса, цивилизацијске пропасти проузрочене ратним
пустошењима...
Снажну симболику садржи већ и сценографска досјетка групе Нумен
и Иване Раденовић, који су голему главу античкога кипа до пола укопали у земљу. Овај сценографски детаљ, постављен између стабала маслина и борова испред Тврђаве Минор, истодобно су и отоци на којима
се Одисеј затекао на својим путовањима, и његова сплав, и жуђена Итака – симбол завичаја, носталгије и повратка.
У уводном призору на том скученом простору поступно се окупљају
судионици представе – глумци и глазбеници с трошним путним ковчезима, пластичним избјегличким врећицама и уоквиреном сликом спашеном из напуштеног дома. Призор је то који призива не тако давне слике рата и многих малих, приватних одисеја људи који су изгубили своје
домове или морали из њих отићи, осуђени на лутање и потрагу за новим идентитетима.
146
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
На једној разини Одисеј се може ишчитати и као „представа у представи”, јер глумци својим прерушавањима у различите ликове као да играју представу у којој је главни протагонист Одисеј. И реквизити које
притом користе типично су казалишни, од дрвених мачева и Посејдонова трозуба у облику метле, до, рецимо, једнооког киклопа Полифема
који је приказан као свјетлећи рефлектор. У призору у којему Одисеј
убија Пенелопине просце, они су сведени на шачицу земље коју ће
слушкиња напросто помести.
Одабир глумачке и ауторске екипе за Одисеја такођер је знаковит. Наиме, и ова представа окупила је умјетнике с разних простора бивше
државе, унијевши у упризорење и њихова различита језична, глумачка,
изведбена, али и особна искуства.
Ким Цуцулић, Нови лист, 21. српња 2012.
Odysseus: Little Brijun as a symbolic return to Ithaca
With its play Odysseus, based on the text of the Macedonian playwright
Goran Stefanovski, the Ulysses Theatre returned to their origin in a somewhat symbolical way. The idea of „Odyssead” is reflected even in the very name
of the theatre, and it is synonymous with long and arduous journey, to
which many artists had been forced, and now whom the Ulysses Theatre gathered again, through its twelve seasons of duration, around the performances that took place at Mali Brijun island, which is their own Ithaca.
Similar is the fate of the playwright Goran Stefanovski, who went to the UK
at the end of the nineties. The author has woven his personal experience into
his Odysseus, using the motif of the Trojan War and the misfortunes that befell this region, caused by the breakdown of the former country.
The character of Odysseus, which is very common inspiration for a piece
of art, has come to life in a new way with Stefanovski, in a great re-interpretation of the classical myth that is to be brought into dialogue with modernity. In this kind of post-modern game with familiar motifs, Goran Stefanovski
made the characters in Homer’s Odysseus vivid and close to today’s experience.
The Macedonian director Aleksandar Popovski and the dramaturge Dora
Delbianco recognized in the Stefanovski’s text a space for an ironic detachment from the myth, for a parody, farce, even for burlesque. Hence, it is not
so easy to determine the genre of the play Odysseus – it is a kind of persiflage of original Odysseus, which ironically treats the tragic pathos, and at the
same time it retains the dramatic tension by problematizing issues of war, genocide, raping women in wartime, post-war chaos, civilization collapse caused by the war rages…
The powerful symbolism is thus contained in the scenographic witticism
of the group Numen and Ivana Radenović, who half-buried the large head
of the antic statue in the ground. This detail of the set design, positioned
among olive and pine trees in front of the Minor Fortress, are at the same
time the islands which Odysseus had encountered on his travels, and his raft,
and the longed Ithaca – the symbol of the homeland, nostalgia and return.
In the opening scene in this crowded space, the participants of the performance are being gradually gathered – actors and musicians with their
worn-out suitcases, plastic refugees’ bags and a framed picture rescued
from an abandoned home. It is a scene that evokes not so long-ago past images of war and numerous small, private odysseys of people who lost their homes or had to go away from them, destined to wander and search for new
identities.
On one level Odysseus can be read as a „play within a play”, as actors disguised in different characters seem to play a performance in which Odysseus is the main protagonist. So, the props they use therewith are typically theatrical, from wooden swords and Poseidon’s trident-shaped broom, to, say,
one-eyed Cyclops Polyphemus, who is shown as a glowing spotlight. In the
scene in which Odysseus kills Penelope’s suitors, they were reduced to a handful of dust that the maiden would simply sweep.
The selection of actors and authors of the Odysseus is also striking. In fact,
this play brought together artists from various areas of the former state, entering the staging of their distinct language, acting, performing, and personal experiences.
Kim Cuculić, Novi list, July 21, 2012
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
147
КАЗАЛИШТЕ ULYSSES Радета Шербеџије је позоришни простор прожимања духовно сродних уметника. Отворен је за сарадњу свима који
проширују естетске и духовне видике. Кретање у уметност, помак и путовање ознака су активног става спрам стварности и повести. Путовање
је један од начина немирења с неминовном судбином, типично за медитеранску културу, од Хомера надаље. Ту је сваки човек осуђен на лутање, спољашње или унутрашње, свако је у трагању за властитом Итаком.
Путују појединци и ликови, а Уликс им је свима амблематска фигура, те
подсетник за то да се никада не престане надати, радити и трагати за новим изразима, како би се избегло затварање у егоцентрични свет који
окреће леђа стварности и другима. Уликс је митска и песничка фигура лукавог ума који, крећући се кроз друге језике и културе, увек спаја различитости.
B92, 6. новембар 2012.
Rade Šerbedžija’s THEATRE ULYSSES is a theatrical space of permeating spiritually close artists. It is open for any kind of collaboration to all those who
expand the aesthetic and spiritual perspectives. Moving into the art, a shift
and a journey, are designation of an active attitude towards reality and history. The journey is one way of not accepting the inevitable fate, typical of
Mediterranean culture, from Homer onwards. Each man is condemned to
wander, external or internal, everyone is searching for his own Ithaca. The individuals and characters are travelling, and Ulysses is emblematic figure to
all of them, and also a reminder to them never to give up hope, work and search for new expressions, in order to avoid being locked into the egocentric
world that turns its back to reality and others. With his cunning mind, Ulysses is a mythical and poetic figure who, moving through the different languages and cultures, always tend to merge differences.
B92, November 6, 2012
148
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Остали програми
Other Programmes
14. изложбa позоришног плаката и
графичког обликовања (2010–2012)
The 14th Exhibition of Theatre Posters
and Graphic Modeling (2010-2012)
Жири у саставу – Бранислав ДОБАНОВАЧКИ, редовни професор на Академији уметности у Новом Саду, Одсек за графичке комуникације (председник), Дарко ВУКОВИЋ, доцент на Академији уметности у Новом Саду,
Одсек за графичке комуникације, Ксенија КРНАЈСКИ, позоришна редитељка – прегледао је 183 рада 52 аутора.
The Judging Panel – Branislav DOBANOVAČKI, professor at the Academy of
Arts in Novi Sad, Department of Graphic Communications (panel president),
Darko VUKOVIĆ, assistant professor at the Academy of Arts in Novi Sad, Department of Graphic Communications, Ksenija KRNAJSKI, theatre director –
have viewed 183 pieces by 52 authors.
Пошто је одабрао радове који ће чинити корпус Изложбе, Жири је донео одлуку о наградама:
After choosing the pieces for the Exhibition, the Panel decided on the following awards:
Штампани позоришни плакат
I награда – није додељена.
II награда – Славимир СТОЈАНОВИЋ за плакат ИЗГНАНИЦИ (Југословенско драмско позориште, Београд)
III награда – Душан АРСЕНИЋ за плакат ЖИВОТ У ТЕСНИМ ЦИПЕЛАМА (Градско позориште Абрашевић, Ваљево)
1) Printed theatre poster
I award – not awarded.
II award – Slavimir STOJANOVIĆ for poster EXILES (Yugoslav Drama
Theatre, Belgrade)
III award – Dušan ARSENIĆ for poster LIFE IN TIGHT SHOES (Municipal
Theatre Abrašević, Valjevo)
2) Целовита графичка слика позоришта или позоришне представе, односно систематско неговање визуелног идентитета
2) Complete graphic picture of a theatre or theatrical play, or a systematic cultivation of the visual identity
Славимир Стојановић
150
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Душан Арсенић
Јелена Поткоњак
Ива Чукић
I награда – Јелена ПОТКОЊАК за визуелни идентитет Фестивала
ИНФАНТ.
II награда – Ива ЧУКИЋ за визуелни идентитет представе ПИНОКИО (Мало позориште „Душко Радовић”, Београд)
III награда – Владан СЛАВКОВИЋ за визуелни идентитет представе
ГНЕВ БОЖЈИ (Kраљевачко позориште, Краљево).
Специјално признање
Радован ВУЧКОВИЋ за визуелни идентитет пројекта ПОЗОРИШТЕ СA ИСТОРИЈОМ (Крушевачко позориште, Крушевац)
I award – Jelena POTKONJAK for the visual identity of Festival INFANT.
II award – Iva ČUKIĆ for the visual identity of the play PINOCCHIO
(Small Theatre „Duško Radović”, Belgrade)
III award – Vladan SLAVKOVIĆ for the visual identity of the play WRATH
OF GOD (Kraljevo Theatre, Kraljevo).
Special recognition
Radovan VUČKOVIĆ for the visual identity of the project THEATRE WITH HISTORY (Kruševac Theatre, Kruševac)
3) За идејни пројекат плаката
I награда – Ана ВРТАЧНИК за плакат КРАЉ ЛИР
II награда – Иван МИШИЋ за плакат ФАУСТ
III награда – Јована РАДОВАНОВИЋ за плакат ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
3) For poster design idea
I award – Ana VRTAČNIK for poster KING LEAR
II award – Ivan MIŠIĆ for poster FAUSTUS
III award – Jovana RADOVANOVIĆ for poster POKONDIRENA TIKVA
Специјална награда Жирија 14. изложбе позоришног плаката и графичког обликовања додељује се Југословенском драмском позоришту из Београда, за вишедеценијско пажљиво неговање визуелног идентитета као
интегралног дела позоришног стваралаштва.
Special Judges’ award of the 14th Exhibition of Theatre Posters and Graphic
Modeling is awarded to the Yugoslav Drama Theatre from Belgrade, for decades of careful cultivation of visual identity as an integral part of theatrical
arts.
Председник Жирија
Бранислав ДОБАНОВАЧКИ
Panel President
Branislav DOBANOVAČKI
Владан Славковић
Ана Вртачник
Иван Мишић
Јована Радовановић
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
151
Ликовни круг
Artistic circle
Удружење уметника Петроварадинске тврђаве
Поводом 60 година постојања (1952–2012)
Association of artists of Petrovaradin Fortress
On 60 years of existence (1952–2012)
Петроварадинска тврђава је 1951. проглашена спомеником од изузетног историјског значаја. У мају 1952. ликовни уметници (Јован Солдатовић, Бошко Петровић, Стеван Максимовић, Душан Миловановић,
Александар Лакић, Никола и Радмила Граовац и још неки), после успешног школовања на Академији уметности у Београду, враћају се у
Нови Сад да би напуштене и зарушене просторе тврђаве, до тада бастионе ратовања које је напустила војска, преуредили у атељее с намером да Тврђаву преобразе у центар културе.
Од 1952. успоставља се успешна сарадња са управом Новог Сада те се
уређује амбијент тврђаве, праве се прилази, степенице, саобраћајнице,
шетне стазе а атељеи се лагано богате уметничким остварењима.
Већ 1953. ови ствараоци оснивају Ликовни одсек В. П. Ш. у Новом Саду
(касније Академију уметности), организују удружења ликовних и примењених уметника, активно учествују у раду и отварању Трибине младих, у одлучивању о изградњи нове зграде Српског народног позоришта, Стеријиног позорја, Бранковог кола, те забавног парка на тврђави,
тргова, булевара и мостова у Новом Саду.
Од 1955. ствараоци богате тврђаву скулптурама у слободном простору (Изложба „Простор 8”). Учествују у уређењу ентеријера тврђаве (салони, ресторани), у озелењавању тврђаве и Новог Сада, саде липе на Булевару, уређују Дунавски парк и језеро у њему. За сво то време повећава
се број стваралаца и атељеа који постају непресушни извори слика, мозаика, керамике, таписерија, графика, дизајна, скулптура, музичких, литерарних, архитектонских остварења.
Током протеклих шездесет година, на Петроварадинској тврђави изникла је својеврсна фабрика културе, претежно ликовних уметности у
чијем погону има више од 80 атељеа који, у континуитету, чине највећу
колонију стваралаца у Европи и тиме културолошки обогаћују нашу
земљу.
Ствараоци Ликовног круга представљали су нашу земљу на медитеранским бијеналима у Александрији, светској изложби у Бриселу, у Паризу (Роденов музеј) и на бројним другим манифестацијама.
Међу капиталним делима уметника Ликовног круга издваја се моног-
152
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Petrovaradin Fortress was proclaimed a monument of great historical significance in 1951 in the former Yugoslavia. In the month of May in 1952, a
group of artists: Jovan Soldatović, Boško Petrović, Stevan Maksimović, Dušan
Milovanović, Aleksandar Lakić, Nikola and Radmila Graovac and a few more,
after successful studies at the Academy of Arts in Belgrade, returned to Novi
Sad to squeeze their studios into the areas of the fort which were just abandoned by the army and caved in, and to transform a former bastion of war
into a cultural centre.
Already in 1952, a permanent professional, successful cooperation of these artists was established with the administration of the fortress and the local government of Novi Sad. The neighbourhood of the fortress was developed; the pathways and stairs, the roads and walkways were all built and repaired; art studios were fixed up, and slowly began to be filled with works of
artists.
In 1953 these artists established the Art Department (later the Academy
of Arts); they organised associations of fine and applied arts; they were actively involved in establishing The Youth Forum and in its activities; they were
involved in the decision-making on the construction of the new building of
the Serbian National Theatre, Sterijino Pozorje, Brankovo kolo, and the amusement park on the Fortress, as well as squares, boulevards and bridges in
Novi Sad.
In 1955 artists began enriching the Fortress with sculptures in free space
(Exhibit „Space 8”). The creators – artists participated in decorating the interior of the Fortress (shops, restaurants). They participated in the greening of
the Fortress and the City of Novi Sad, planting trees on the boulevard, fixing
рафија Мапа света Петроварадинске тврђаве, издата 2005. То је специфична лична карта света уметности, својеврсни роман који из разних
углова прича о скоро 60 година рада Ликовног круга. Ту је и синхронизована синестезија романтичности архитектуре и амбијента Петроварадинске тврђаве, повезаних садржајима програма Отворених атељеа,
који су се током последњих 50 година одржали тридесет пет пута.
Од оснивања Ликовног круга у стотинак атељеа стварало је више од
400 уметника. У том периоду настало је више од 60.000 вредних дела.
Жива галерија Ликовног круга, са својих 5.000 м2 у 80 атељеа, од 2006. доминира у Новом Саду који је допустио да се у последњих двадесет година угаси велики број градских галерија.
С обзиром на позитивна искуства са Егзитом и ангажовање нових младих стваралаца, очекује се наставак активности на Петроварадинској
тврђави.
Међутим, из шездесетогодишњег искустава примећује се тенденција
нарушавања традиције културе Новог Сада, против чега ће се Ликовни
круг увек борити.
Онај ко прекида традицију позитивних вредности, непоштовањем
прошлости, губи садашњост и сасвим сигурно не мари за будућност.
Боривој Попржан, председник
up the Danube Park and the lake in it. During that time the number of studios and artists in them increased. Studios became an inexhaustible source
of images, mosaics, ceramics, tapestries, graphics, design, sculpture, music,
literary and architectural achievements.
Over the past sixty years, at the Petrovaradin Fortress there emerged a kind
of factory of culture, mainly visual arts, in whose facilities there are now over
80 studios that make the largest colony of artists in Europe (in its unceasing
continuity), and have thus culturally enriched our country by creating her prestige in cultural centres of the world.
Artists from „Artistic Circle” have represented our country in the Mediterranean Biennale in Alexandria, the World Exhibition in Brussels, in Paris (Rodin Museum), and a number of other events.
Among the greatest works of artists from „Artistic Circle” are Monograph
World Map of the Petrovaradin Fortress, published in 2005. A unique ID of the
art world, a kind of novel which tells the story, from various perspectives, of
almost 60 years of „Artistic Circle” activities.
Synchronised synesthesia of the romanticity of Petrovaradin Fortress’ architecture and ambience, knit together by the activities of the program
Open studios, which has taken place 35 times in the past 50 years.
It is a great value that more than 400 artists worked in almost 100 studios, during the past 60 years of existence and work of „Artistic Circle”. During
this period, over 60,000 significant works of art were created, and they represent us on all the continents of the world.
The Live Gallery of the Artistic Circle, with its 5,000 square meters in 80 studios, which dominates since 2006 in Novi Sad, a city that allowed in the past
twenty years a large number of city galleries to be closed.
We expect that in decades to come, considering positive experiences
from EXIT and the contributions of new young artists, the activities at the Petrovaradin Fortress will exceed and enrich all achievements and results to date.
From the experiences of these 60 years of existence, we notice certain tendencies that threaten to destroy the cultural tradition of the City of Novi Sad,
which we will always fight. Those who interrupt a tradition of positive values by not honouring the past, lose the present, and most certainly care not
for the future.
Borivoj Popržan, President
ɉɚɜɟɥɉɨɩ
ɉɈɄɈɇȾɂɊȿɇȺɌɂɄȼȺ
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
153
СЦЕНА, МАСКА, КОСТИМ, ЛУТКА
SET, MASK, COSTUME, PUPPET
54. изложба ликовних радова деце и омладине Србије The 54th Exhibition of Artwork by Children and Youth of Serbia
Организатор: Центар за ликовно васпитање деце и омладине
Војводине
Organiser: Centre for Art Education of Children and Youth of
Vojvodina
У оквиру 58. Стеријиног позорја Центар за ликовно васпитање деце и
омладине Војводине организује 54. изложбу ликовних радова деце и омладине Србије „Сцена, маска, костим, лутка”.
Као и сваке године, деца и њихови васпитачи, ликовни педагози и професори доказали су да љубав која их везује за уметност и позориште увек
даје изванредне резултате и новине.
Најмлађи, из новосадског вртића „Бубица” (васпитач Оливера Кулешевић), у оквиру изложбе приказују како их је папирмаше инспирисао
у изради дамских костима. Иста група израдила је и велики карусел са
фигурама животиња.
Ученици ОШ „Петефи Шандор” и ликовни педагог Марта Бутерер
Киш, направили су серију маски од сакупљених најлон кеса с поруком да
је рециклажа поступак који је присутан у нашој свакодневници и њоме
се уметност може само обогатити.
Средњошколци ТШ „Милева Марић Ајнштајн”, Нови Сад, чији радови
достижу готово професионалну савршеност, представљају нам се ове године костимима које су осмислили са професорицом Јованом Деспић.
Игра и стваралаштво, бајка и стварност, дечје и професионално преплићу се у изложеним радовима. Они не приказују само овогодишња
достигнућа него сведоче и о полувековној традицији успешног неговања дечје креативности и маште коју неисцрпно инспирише позориште.
Ева Феди
Within the 58th Sterijino Pozorje, the Centre for Art Education of Children
and Youth of Vojvodina is organising the 54th Exhibit of Artwork by Children
and Youth of Serbia „Set, Mask, Costume, Puppet”.
Like every year, children and their mentors, art pedagogues and teachers
have proven that the love which ties them to art and theatre always yields
exceptional results and innovations.
The youngest ones, from Novi Sad kindergarten „Bubica” (mentor Olivera Kulešević), show in the exhibition how papier-mâché ispired them in the
creation of ladies’ costumes. The same group also built a large carrousel with
animal figures.
Pupils of Elementary School „Petőfi Sándor” and art teacher Marta Buterer Kiš, created a series of masks from collected plastic bags with the message that recycling is a procedure present in our everyday lives and that art
can only be enriched by it.
Students of Technical Highschool „Mileva Marić Einstein”, Novi Sad, whose artwork almost comes to a professional perfection, present themselves this year
with costumes that they have designed with their teacher Jovana Despić.
Play and creativity, fairy-tale and reality, childlike and professional – all are interconnected in the exhibited artwork. They not only show this year’s accomplishments, but also bear witness to a half-century tradition of successfully nurturing children’s creativity and imagination, which is inexhaustibly inspired by theatre.
Eva Fedi
ПУ „Радосно детињство”, Вртић „Бубица”, Нови Сад, ментор Оливера Кулешевић
PU „Radosno detinjstvo”, Kindergarten „Bubica”, Novi Sad, mentor Olivera Kulešević
154
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Изложба „Лудуса”
Ludus Exhibition
Двадесет година касније
Twenty Years Later
Новембра 2012, једине позоришне новине на Балкану – Лудус – обележиле су двадесети рођендан. Почетком деведесетих година, уз Феликса Пашића на месту главног и одговорног уредника, Лудус је превазишао своју примарну намену – да буде гласило Удружења драмских
уметника Србије и постао саставни део уметничке, социјалне, донекле
и политичке борбе за право на слободу говора, мишљења, изражавања
идеја. Богата фото документација Лудуса, уз помоћ изузетних сарадника – уметничких фотографа, чије су каријере признате и ван граница земље, попут Весне Павловић, Ђорђа Томића, Вукице Микаче и других, послужила је као основа за изложбу „Лудус – фото-фрагменти сећања: двадесет година касније”... Изложбу која није само сведок забележеног
времена, догађаја, подухвата, превирања, већ и подсетник на истрајност
и посвећеност уметности позоришта.
In November 2012, the only theatrical newspaper on the Balkans – Ludus
– celebrated its 20th birthday. In the early 1990s with Feliks Pašić as chief editor, Ludus exceeded its original purpose – to be a gazette of the Serbian Association of Dramatic Artists, and became a part of the artistic, social and in
part political, fight for the right to free speech, free thought, free expression
of ideas. Ludus’ rich photo-documentation, with the help of extraordinary art
photographers whose careers are recognised even outside the borders of this
country – such as Vesna Pavlović, Đorđe Tomić, Vukica Mikača, and others –
served as the basis for the Exhibition „Ludus – photo-fragments of memories: twenty years later”... an exhibit which is not only a witness of the documented time, events, projects, upheavals, but also a reminder of perseverance
and dedication to the theatrical arts.
Лудус после двадесет позоришних сезона
– поводом јубилеја –
Ludus After Twenty Theatre Seasons
– on the anniversary –
И јесте и није случајност да је Лудус скраћеница која значи Лист удружења драмских уметника Србије, а која на латинском, као реч, а не
скраћеница, између осталог значи – игра, глума.
У најобимнијем речнику латинског језика на овим просторима професора Мирка Дивковића из 1900, у јединици лудус, уз низ примера из
римске књижевности и језика, стоји објашњење:
1. у једнини лудо игра за забаву, да се одмори; на пример, лоптање,
коцкање, тјелесне вјежбе и слично;
2. у плуралу лудус значи „јавне игре, глуме”.
Као да су древни Латини хтели да кажу: кад је игром обузет појединац,
онда је то коцка и гимнастика, а када припада множини у облику лудус,
има све услове да постане и опстане као уметност. Дакле, лист Лудус је
посвећен глуми, јавној игри, позоришту као уметности.
It both is and is not a coincidence that Ludus is short for Gazette of the Serbian Association of Dramatic Artists (List udruženja dramskih umetnika Srbije), but in Latin, as a word, not an abbreviation – it means among other
things: game/play, acting.
In the most comprehensive dictionary of the Latin language in these
parts, by professor Mirko Divković from 1990, ludus is explained in the following way, with a number of examples from the Roman literature and language:
1. in singular ludo a game for entertainment, for relaxation; for example,
playing with a ball, gambling, physical exercise and similar;
2. in plural ludus means „public games, acting”.
It is almost as if the ancient Romans wanted to say that if an individual person is wrapped in play, then it is gambling and gymnastics, but when the play
belongs to a multitude in the form ludus it has all the necessary conditions
to become art and survive as art. Thus, the gazette Ludus is committed to acting, public games, the theatre as art.
The only theatre newspaper on the Balkans, and wider, is specific also because it mostly belongs to those who are deep in the practice of theatre. It
Ове једине позоришне новине на Балкану, и шире, специфичне су и
по томе што у највећој мери припадају онима који су дубоко у позоришној пракси. Оне нису теоријски часопис о театру, који би такође имао
смисла, а има их таквих у свету, али његова специфичност је што су тај
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
155
лист створили, одржали, развили, пре свега сами хистриони, глумци, и
ми остали који смо цео век провели са њима, почев од драмске уметнице Светлане Бојковић, правог првоборца његове успеле прошлости,
чијом борбеношћу и дипломатијом је Лудус опстао, ево, до свог двадесетогодишњег јубилеја.
Управо такав, сав од основне позоришне грађе, стваран из недра глумачке уметности, игре, лудизма, он је, кад изађе, најпре дневно штиво,
а као добро вино, оно својим букеом мириса и боја, сваком годином постаје све драгоценији извор за проучавање драматичних околности
кроз које је пролазило позориште раме уз раме са својом публиком, каткада заједно засути и бомбама, тек да нас подсете да смо једно. Лудус је
један од примера постојаности и издржљивости једне иначе врло осетљиве уметности, која опстаје само ако постоји и то рањиво људско тело,
као грађа од које су саздани и сан и стварност сценске уметност. А Лудус није неми, већ веома речит сведок те драматичне и узбудљиве чињенице, и то из самог језгра позоришног стваралаштва.
Јован Ћирилов
is not a theoretical magazine on theatre, which would also make sense, and
there are such magazines in the world, but rather this gazette has been created, maintained and developed by the histrions themselves: actors and the
rest of us who have spent our entire lives with them – starting with the actress Svetlana Bojković, the first real heroine of its successful past, whose
fighting spirit and diplomacy made it possible for Ludus to now see its
twentieth anniversary.
Да, то су били дани!
Yes, those were the days!
Кабаре Небојше Дугалића и Бориса Пинговића
Cabaret of Nebojša Dugalić and Boris Pingović
Наш музичко-поетски кабаре јесте покушај да уочимо сродност различитих музичких и поетских традиција, оваплоћених кроз баштине
различитих стваралаца и да се у овим данима присетимо шта је некада,
не тако давно, значило говорити и певати за сва времена.
Музика и поезија су језици којима је човек најживље огласио оно
најтананије у тајни свог постојања. Од тога колико смо кадри да тај глас
чујемо и препознамо, колико смо му сагласни, зависи и то како се оглашавамо у свом трајању.
Уз ауторе, у програму учествују Нина Ћосић (ритам и вокали) и Воја Савић/Пеца Ђокић (бас гитара).
Our musical-poetic cabaret is an attempt to see the common origins of different music and poetic traditions, epitomized through the work of different
artists, and to recollect now what it meant once, not so long ago, to speak
and sing for all times.
Music and poetry are languages which humans most vividly used to announce the subtlest things in the secret of their existence. From how capable
we are to hear and recognise that voice, how in tune with it we are, it also
depends how we express ourselves in our duration.
With the authors, other participants in the program are: Nina Ćosić (rhythm
and vocals) and Voja Savić/Peca Đokić (bass).
156
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Precisely like that, formed from basic theatrical materials, created from the
very bosom of acting art, play, ludism, this gazette is first a daily read when
it comes out, and then, like a good wine, with its bouquet of smells and
colours, with each year it becomes a more precious source for analysing the
dramatic circumstances which the theatre went through along with its audience, sometimes showered with bombs, just to remind us that we are one.
Ludus is an example of the perseverance and the stamina of one otherwise
very fragile art form, which survives only if there also exists that vulnerable
human form, like a material that builds both the dream and the reality of theatre. And Ludus is not a silent, but a very outspoken witness of this dramatic and exciting fact, coming from the very core of theatrical art...
Jovan Ćirilov
Милосав – Буца Мирковић
Milosav – Buca Mirković
Књижевник, есејист и песник, књижевни и позоришни критичар,
публициста и новинар.
Novelist, essayist and poet, literary and theater critic, writer and journalist.
Рођен је 29. јуна 1932. у Александровцу. У Београд стиже с јесени 1951.
и уписује се на Стоматолошки факултет, да би касније студирао југословенску књижевност на Филозофском факултету.
Приказе, критику и прозу пише у Студенту почев од 1952, док му угледни новосадски Летопис Матице српске први рад штампа још 1953.
Позоришну и делом ликовну критику почиње да пише у Младости.
Члан Удружења књижевника Србије постаје 1961. Збирку есеја О естетици, о етици, о тици, објављује 1962. У уредништву знаменитог часописа Дело проводи пуне две и по деценије, док серије књижевних критика пише у
Београдској Недељи, Политици Експрес и
Илустрованој Политици.
Награду за књижевну критику „Милан
Богдановић” добија 1972. Био је секретар
Српске књижевне задруге, управник Југословенског драмског позоришта од септембра 1974. до половине 1977, уредник
културне рубрике НИН-а до септембра
1983, од када је уредник романа у „Просвети”.
Више пута учествује у раду жирија, за избор НИН-овог романа године или Стеријиног позорја, где је двадесет две година
водио Округли сто критике, па до фестивала „Јоаким Вујић” у Шапцу. Један је од оснивача бројних фестивала широм Србије
као што су Дани комедије у Јагодини или
Матићеви дани у Ћуприји.
Разговор са аутором води редитељ Воја Солдатовић.
He was born on 29 June 1932 in Aleksandrovac. He arrived in Belgrade in
the autumn of 1951 and enrolled at the School of Dental Medicine, and later studied Yugoslav literature at the Faculty of Philosophy.
Beginning from 1952 he has written reviews, critiques and prose for The
Student, while as early as 1953 his first paper was published in the respectable Novi Sad magazine Letopis Matice Srpske. He started writing the
theatrical and partly art critique in The Mladost. In 1961 he became a member of the Association of Writers of Serbia.
In 1962 he published a collection of essays
On Aesthetics, On Ethics, On Bird. As a member
of the editorial staff of the famous magazine
Delo he has spent a full two and a half decades,
while he has written a series of literary critique
texts in Beogradska Nedelja, Politika Ekspres
and Ilustrovana Politika.
In 1972 he received the Milan Bogdanović
Award for literary criticism. He was a secretary
of the Serbian Literary Association, director of
the Yugoslav Drama Theatre from September
1974 until the mid-1977, then the editor of the
cultural section of NIN magazine until September 1983, and from that year onward he has
been engaged as a fiction editor in Prosveta
publishing company,
He has been many times engaged as a member of various juries such as the one for the NIN
Award for novel of the year selection or the
Sterijino pozorje Festival, where he had led the Round Table of Critique
Sterija Award to the Joakim Vujić Festival in Šabac. He was one of the
founders of many festivals throughout Serbia such as „The Comedy Days”
Festival in Jagodina or „The Matić’s Days” in Ćuprija.
The author was interviewed by director Voja Soldatović.
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
157
Драмски писац Миодраг Ђукић
Miodrag Đukić, the Playwright
(1938–2010)
(1938–2010)
Миодраг Ђукић рођен је 1938. у Прокупљу. Дипломирао је драматургију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду (данас Факултет драмских уметности). Радио је на Телевизији Београд, био
на челу издавачког предузећа „Просвета” и дугогодишњи директор Музеја позоришне уметности Србије, начинивши од ове институције живо
културно жариште, са низом изложби, трибина и богатом издавачком делатношћу.
Као председник Удружења драмских писаца Србије покренуо је часопис Драма који представља својеврсно огледало културног и друштвеног живота у нас, те едицију „Савремена српска драма”, награђену наградом „Лаза Костић”, подухват без преседана у нашој култури. У досадашњих 50 свезака објављено је више од 250 драма савремених српских драмских писаца, почев од
оних који су већ модерни класици, до текстова студената позоришних академија.
Као истакнута личност у јавном и културном животу, обављао је низ важних друштвених функција.
Као министар културе, у најтежем времену санкција
и инфлације, обишао је сваки кутак Србије, подстичући рад позоришта, културних центара, библиотека, музеја, издавачких кућа, часописа… Посебан труд улагао је у очување духовне и културне
баштине, древних цркава, значајних археолошких
локалитета и других споменика културе.
Миодраг Ђукић је аутор опуса од двадесетак
драмских дела, играних у позориштима од Београда до Ниша, превођених на енглески и италијански језик, штампаних у
периодици, едицијама и посебним издањима. Остаће запамћен као изузетан драмски писац, непоновљивог, оригиналног стваралачког рукописа, као писац који је знао да начини креативни продор у саму суштину нашег колективног усуда. Некада, у бољим временима за српску културу, његове драме игране су у нашим највећим и најзначајнијим позориштима. Данас, његова позна, зрела драмска остварења супериорног
квалитета, могу се прочитати у некима од свезака едиције „Савремена
српска драма”.
Miodrag Đukić was born in 1938 in Prokuplje. He graduated dramaturgy
from the Academy for Theatre, Film, Radio and Television in Belgrade (now
the Faculty of Drama Arts). He has worked on TV Belgrade, engaged as a head
of Prosveta publishing company and has been a longtime director of the Museum of Theatrical Arts of Serbia, having made this institution a living cultural center, with a series of exhibitions, forums and rich publishing activity.
As a president of the Association of Playwrights of Serbia, he launched the
magazine Drama, which mirrors our cultural and social life, and than the edition The Contemporary Serbian Drama, awarded with Laza Kostić Award, an
undertaking unprecedented in our culture. More than 250 dramas of modern Serbian playwrights have been published in the previous 50 volumes, beginning from those who are regarded as modern
classics to the texts of the students of the theatrical
academies.
As a prominent figure in public and cultural life, he
has performed a number of important social functions. As a minister of culture, in the most strenuous
time of sanctions and inflation, he has visited every
single corner of Serbia, encouraging the work of theaters, cultural centers, libraries, museums, publishers,
magazines… special effort is invested in preserving
the spiritual and cultural heritage, ancient churches,
important archaeological sites and other monuments. Miodrag Đukić is the author of opus of about
20 stage plays, performed in numerous theatres from
Belgrade to Niš, translated into English and Italian
language, printed in periodicals, publications and special editions. He will be
remembered as a great playwright, of a unique, original creative manuscript,
as a writer who knew how to make a creative breakthrough in the very
essence of our collective destiny. Some time ago, in better times for Serbian
culture, his plays were played in our largest and most important theaters.
Nowadays, his late and mature theatrical pieces of superior quality can be
found in some of the volumes of the edition The Contemporary Serbian Drama.
158
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Стеријанци
The Sterijans
Иако је у жижи Стеријиног позорја драмски текст, глумци су од самих
почетака давали посебну боју Фестивалу. Многа Позорја памте се управо по глумачким остварењима. Овај програм посвећен је глумцима, и то
онима који су овенчани са највише Стеријиних награда. Са Миленом Зупанчич, Пером Квргићем и Михаилом – Мишом Јанкетићем разговараће редитељ Воја Солдатовић.
Подсећамо на све њихове награде.
Although the dramatic text is in the focus of the Sterija Theatre Festival, the
actors have given a special color to the Festival from the beginning. Most of
the Sterija Theatre Festivals are remembered exactly by the acting performance. This program is dedicated to the actors, and especially to those who
are crowned with the most of Sterija awards. Milena Zupančič, Pero Kvrgić and
Mihailo – Miša Janketić will be interviewed by the director Voja Soldatović.
We remind ourselves on all their prizes.
Милена ЗУПАНЧИЧ
1971 – Гаетана, ОСВАЈАЧ, текст: Андреј Хинг, редитељ: Душан Јовановић, Младинско гледалишче Љубљана
1975 – Софија, ИЗГУБЉЕНИ СИН, текст: Андреј Хинг, редитељ:
Миле Корун, Младинско гледалишче Љубљана
1979 – Францка, КРАЉ БЕТАЈНОВЕ, текст: Иван Цанкар, редитељ:
Душан Јовановић, Младинско гледалишче Љубљана
1985 – Ана, АНА, текст: Руди Шелиго, редитељ.: Душан Јовановић,
Словенско младинско гледалишче Љубљана
1990 – Лидија, ЗИД, ЈЕЗЕРО, текст и редитељ: Душан Јовановић, Словенско народно гледалишче Љубљна
2005 – Стеријина награда за нарочите заслуге
Перо КВРГИЋ
1956 – Кир Јања, КИР ЈАЊА, текст: Јован Стерија Поповић, редитељ: Бранко Гавела, Загребачко драмско казалиште
1959 – Помет, ДУНДО МАРОЈЕ, текст: Марин Држић, редитељ:
Младен Шкиљан, Загребачко драмско казалиште
1971 – Јанез, КРАЉЕВО, текст: Мирослав Крлежа, редитељ:
Дино Радојевић, „Гавела” Загреб
1989 – Фрањо Јосип I, МÒРА, текст: Томислав Бакарић, редитељ: Ивица Кунчевић, Хрватско народно казалиште Загреб
1989 – Стеријина награда за нарочите заслуге
Михаило – Миша ЈАНКЕТИЋ
1988 – Јагоша Крај, КЛАУСТРОФОБИЧНА КОМЕДИЈА, текст и
редитељ: Душан Ковачевић, Звездара театар Београд
1992 – Јеврем, НАРОДНИ ПОСЛАНИК, текст: Бранислав Нушић, редитељ: Дејан Мијач, Југословенско драмско позориште
Београд и Панчевачки театар
1994 – Краљ Никола, ПРИНЦЕЗА КСЕНИЈА ОД ЦРНЕ ГОРЕ,
текст и редитељ: Радмила Војводић, Зетски дом Цетиње
2005 – Чика Драги, СМРТОНОСНА МОТОРИСТИКА, текст:
Александар Поповић, редитељ: Егон Савин, Атеље 212 Београд
2009 – Стеријина награда за нарочите заслуге
Milena Zupančič
1971 – Gaetana, The Conqueror, script by Andrej Hieng, directed by
Dušan Jovanović, The Youth Theater Ljubljana
1975 – Sophia, The Lost Son, script by Andrej Hieng, directed by Mile
Korun, The Youth Theater Ljubljana
1979 – Francka, The King of Betajnova, script by Ivan Cankar, directed
by Dušan Jovanović, The Youth Theater Ljubljana
1985 – Ana, Ana, script by Rudi Šeligo, directed by Dušan Jovanović, The
Slovenian Youth Theater Ljubljana
1990 – Lidija, The Wall, the Lake, script and director Dušan Jovanović,
The Slovenian Youth Theater Ljubljana
2005 – Sterija Award for Special Merit
Pero Kvrgić
1956 – Kir Janja, Kir Janja, script by Jovan Sterija Popović, directed by
Branko Gavella, Zagreb DramaTheatre
1959 – Pomet, Dundo Maroje, script by Marin Držić, directed by Mladen
Škiljan, Zagreb Drama Theatre
1971 – Janez, Kraljevo, script by Miroslav Krleža, directed by Dino
Radojević, Gavella DramaTheatre
1989 – Franjo Josip I, Nightmare, script by Tomislav Bakrić, directed by
Ivica Kunčević, the Croatian National Theatre Zagreb
1989 – Sterija Award for Special Merit
Mihailo Miša Janketić
1988 – Jagoša Kraj, Claustrophobic Comedy, script and director Dušan
Kovaćević, the Zvezdara Theatre Belgrade
1992 – Jevrem, The Parliamentarian, script by Branislav Nušić, directed
by Dejan Mijač, the Yugoslav Drama Theatre, Belgrade and the Pančevo
Theatre
1994 – King Nikola, Princess Xenia of Montenegro, script and director
Radmila Vojvodić, Zeta Home, Cetinje
2005 – Uncle Dragi, Lethal Motoristics, script by Aleksandar Popović, directed by Egon Savin, The Atelje 212 Theatre, Belgrade
2009 – Sterija Award for Special Merit
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
159
Над амбисима холокауста
Over the Abysses of the Holocaust
Програм „Над амбисима холокауста” заједнички приређују Јеврејска
општина Нови Сад и Стеријино позорје у част глумице Рахеле Ферари,
која је играла у првој представи Српског народног позоришта одмах по
ослобођењу Новог Сада у Другом светском рату. Први део програма
чини јавно слушање радио драме Ратни страхови и судбина Рахеле Ферари аутора Првослава Марића, која је емитована на Радио Београду
1988.
За други део предвиђена је промоција синопсиса и редитељска експликација сценарија за играни филм Аврамов пас о транспорту 1.600 новосадских Јевреја из Синагоге за Аушвиц, 1944. Сценарио др Ивана
Правдића и Првослава Марића инспирисан је фрагментом из романа
Александра Тишме Књига о бламу. Филм је у припремама за реализацију
у продукцији новосадског продуцента „Силвер стар”.
The program Over the Abysses of the Holocaust is jointly organized by the
Jewish community of Novi Sad and the Sterija Theatre Festival in honor of actress Rachela Ferari, who played in the first performance at the Serbian National Theatre right after the liberation of Novi Sad during the World War II.
The first part of the program consists of public hearings of the radio drama
The War Fears and the Fate of Rachela Ferari by Prvoslav Marić, which was
broadcasted on Radio Belgrade in 1988.
A promotion of the synopsis and director’s explication of the screenplay
for the feature film The Abraham’s Dog is provided for the second part of the
program, and it is a film on the transportation of 1,600 Jews from the Novi
Sad Synagogue to Auschwitz in 1944. The screenplay by Dr. Ivan Pravdić and
Prvoslav Marić is inspired by a fragment from the novel The Book of Blam by
Aleksandar Tišma. This film is, by the way, in the process of preparation for
realization in the production of Silver Star, the Novi Sad producer.
„Лауреат” д.о.о. за менаџмент и заступање Laureate Ltd for the management and
аутора и глумаца
representation of authors and actors
Прошле године у мају основано јe привредно друштво „Лауреат”
д.о.о. за менаџмент и заступање аутора и глумаца, са циљем да аутори
и уметници добију комплетну услугу преговарања, уговарања и заштите ауторских и других права везаних за њихову професионалну делатност. Тим који чине оснивачи: Владимир Хоровиц, адвокат, Бранко
Цвејић, драмски уметник и Маријана Шаркић, правник, заједно са спољним сарадницима, стручњацима за ауторско право и реномираним
уметницима, раде на заштити права чланова.
У оквиру пратећег програма 57. Стеријиног позорја била је одржана
презентација тада новооснованог предузећа. Иза „Лауреата” је година
пословања. О искуствима у дефинисању и решавању проблема клијената говориће оснивачи агенције.
160
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Last year in May, the Laureate Ltd company for management and representing authors and actors was established, with the aim of providing the authors and artists a complete service of negotiation, contracting and protection of copyright and other rights related to their professional activity. The
team composed of the founders: Vladimir Horowitz, a lawyer, Branko Cvejić,
drama actor and Marijana Šarkić, solicitor, together with external partners, experts in copyright law and renowned artists, are all working to protect the
rights of members.
The presentation of the newly formed company was held as a part of the
accompanying program of the 57th Sterija Theatre Festival. Behind the Laureate a one full business year has elapsed. The founders of the agency shall
speak about the experiences in defining and solving problems of their clients.
Дани књиге
Days of the Book
28 и 29. мај
May 28–29
Традиционални пратећи програм Дани књиге ове године одржава се
у два термина.
Првог дана фокус је усмерен на нова издања Стеријиног позорја. Часопис Сцену од ове године уређује ново уредништво: Зоран Ђерић, главни и одговорни уредник и чланови уредништва (азбучним редом) Лука
Кецман, Милош Латиновић, Марина Миливојевић Мађарев, Наташа
Миловић, Исидора Поповић, Југ Радивојевић, Љубинка Стојановић. Они
ће говорити о концепцијским и графичким новинама у часопису и осврнути се на садржај управо штампаног броја.
Биће речи и о недавно изашлој свесци Годишњака позоришта
Србије, сезона 2011/2012, другој, не мање важној периодичној публикацији Стеријиног позорја.
The traditional accompanying programme Days of the Book is taking place this year during two different time periods.
The first day focuses on Scena, this year edited by the new editorial board: Zoran Djerić, editor-in-chief, and members of the editorial board (in alphabetical order) Luka Kecman, Miloš Latinović, Marina Milivojević Mađarev,
Nataša Milović, Isidora Popović, Jug Radivojević, Ljubinka Stojanović: They will
speak about the conceptual and graphical novelties in the journal, and review the content of the newly-published issue.
The Annual Publication of Serbian Theatres, the 2011/12 season – the
other, just as significant periodical published by Sterijino Pozorje – will also
be discussed.
Другог Дана књиге биће представљена књига Драматургија Стеријиних комедија Саве Анђелковића Позоришног музеја Војводине и
Позоришни речник Милована Здравковића у издању Завода за уџбенике Београд.
Модераторка Дана књиге је Љиљана Пешикан-Љуштановић.
The second time slot of Days of Book is reserved for two titles from the latest Serbian production in theatre studies: the book by Sava Anđelković
Dramaturgy of Sterija’s Comedies published by The Theatre Museum of
Vojvodina and Theatre Dictionary by Milovan Zdravković, published by
Zavod za Udžbenike, Belgrade.
The moderator of Days of the Book is Ljiljana Pešikan-Ljuštanović.
GODIŠNJAK
POZORIŠTA SRBIJE
2011/2012.
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
161
Поводом годишњице / Бранислав Нушић (1864–1913–2013)
On the anniversary of Branislav Nušić (1864–1913–2013)
Промоција књиге Милана Ђоковића
„Бранислав Нушић”
Book Promotion – „Branislav Nušić” by
Milan Đoković
„И за онога ко га је знао само по делима, Милан Ђоковић је писац
обимног и разнородног опуса (драме, романи, приповетке, песме, спомени, критике, студије, преводи, беседе), веома завидних домета, у којем
се истакао прирођеним даром и стеченом интелектуалном ширином,
који су били у потпуном сагласју са његовим благим, али ауторитативним карактером. Био је пријатељ и саговорник који се може само пожелети.”
Овако Милован Витезовић оцењује Милана Ђоковића, аутора књиге,
једноставно назване Бранислав Нушић, коју су објавили Фондација „Милан Ђоковић” и КИЗ „Алтера” из Београда. Прво издање ове књиге, које
одавно нема у књижарама, објавио је Нолит, у едицији „Библиотека портрети” коју је уређивао Михаило Лалић, давне 1964. (поводом стогодишњице Нушићевог рођења).
Милан Ђоковић (1908–1993), књижевник и редитељ, био
је новинар Правде, а после Другог светског рата уредник Политике. Био је директор драме Народног позоришта у Београду, председник Српске књижевне задруге, управник Задужбине Илије М. Коларца и Југословенског драмског позоришта. Један је од утемељивача Андрићеве и Вукове награде.
З. Радисављевић (Политика, 28. фебруар 2013)
”Even for those who knew him only by his work, Milan Đoković was the writer of a vast and heterogeneous opus (plays, novels, short stories, poems, memories, reviews, studies, translations, sermons), of a highly considerable
range, in which he distinguished himself by his innate gift and acquired intellectual scope, which were in full conformity with his gentle but authoritative character. He was a friend and interlocutor who can one only wish for.”
Thus Milovan Vitezović assessed Milan Đoković, the author of the book that
was simply called Branislav Nušić, published by the Milan Đoković Foundation and Altera Publishing from Belgrade. The first edition of this book, which
has long been missing in bookstores, was published by Nolit back in 1964
(the centennial of Nušić’s birth), in the „Portraits Library” series and edited
by Mihajlo Lalić.
Milan Đoković (1908–1993), writer and director, was a journalist of Pravda, and after the Second World War editor
of Politika. He was a theater director of the National Theatre in Belgrade, president of the Serbian Literary Association, director of the Ilija M. Kolarac Foundation and the Yugoslav Drama Theatre. One of the founders of the Andrić
and the Vuk awards.
Z. Radisavljević (Politika, February 28, 2013)
162
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Trans Script: савремени француски театар у преводу Trans Script: contemporary French theatre in translation
Организатори: Француски институт у Србији и Југословенско драмско
позориште
Trans Script је преводилачки пројекат који су иницирали Француски институт у Србији и ЈДП с намером да се српској публици приближи нова француска драма и изграде значајне везе између француских и српских позоришних
професионалаца.
Пројекат се фокусира на најузбудљивије нове гласове француског театра. Након дугог и темељног процеса читања и селекције, за превођење, јавно читање
и објављивање изабрани су комади Џорџ Каплан Фредерика Сонтага, ХимеН
Луси Депо, Идентитет Жерара Воткинса, Понцијева тема Давида Лескоа и Сва
моја љубав Лорана Мовињеа.
Сваки комад преведен је у процесу сарадње, који је укључивао три особе:
француског аутора и два српска сручњака: било преводиоце, драмске писце или
драматурге. У Београду, у фебруару, Фредерик Сонтаг радио је са Јованом Паповић и Угљешом Шајтинцем; Луси Депо радила је са Ивом Брдар и Тањом
Шљивар, док су Анђелка Николић и Марија Караклајић водиле дуге разговоре
са Жераром Воткинсом путем скајпа. Тиана Кривокапић урадила је свој превод
након редовних разговора и са Лораном Мовињеом и са Милошем Кречковићем, док је Давид Леско дао вредне сугестије раду Иве Брдар и Јоване Паповић.
Након презентације на Стеријином позорју, пројекат ће се наставити на јесен
серијом јавних читања у ЈДП-у и објављивањем позоришних комада у штампаној верзији.
Јавно читање: Жорж Каплан
написао Фредерик Сонтаг, превели Јована Паповић и Угљеша Шајтинац, читање режирао Жанко Томић
Жорж Каплан је позоришни комад са више наратива, комад о политици митова и прича, о значају кафе (и пива) за успешне састанке, о утицају Холивуда
на наше умове, о теоријама завере, информационој технологији, манипулацији
масе и како једно пиле може спасити планету! Али ко је Жорж Каплан?
Organisers: Institut français de Serbie and Yugoslav Drama Theatre
Trans Script is a translation project initiated by the Institut français de Serbie and
JDP with the aim of bringing new French drama to Serbian audiences and to create
meaningful relationships between French ans Serbian theatre professionals.
The Trans Script project goes further by focusing on the most exciting new voices of French theatre. After a long and thorough process of reading and selection, 5
plays have been chosen for translation, public reading and publication: Hymen by Lucie Depauw, George Kaplan by Frédéric Sonntag, Identité by Gérard Watkins, Tout mon
Amour by Laurent Mauvignier and Le Système de Ponzi by David Lescot.
What makes Trans Script different from other projects is the fact that each play
will be translated through a collaborative process involving three persons: the French
author and two Serbian professionals, either translators, playwrights or dramaturgs.
In Belgrade in February, Frédéric Sonntag worked with Jovana Papović and Uglješa
Šajtinac; Lucie Depauw worked with Iva Brdar and Tanja Šljivar, while Anđelka Nikolić
and Marija Karaklajić had long conversations with Gérard Watkins. Tiana Krivokapić
produced her translation following regular exchanges with both Laurent Mauvignier and Miloš Krečković and David Lescot gave valuable input to Iva Brdar and Jovana Papović’s work.
Following the presentation at Sterijino Pozorje, the project will continue in the autumn with a series of public readings at JDP and the publication of the plays.
Public reading: George Kaplan
by Frédéric Sonntag, translated by Jovana Papović and Uglješa Šajtinac, reading
directed by Žanko Tomić.
George Kaplan is a play with multiple narratives, a play about the politics of
myths and stories, about the importance of coffee (and beer) for fruitful meetings,
about the influence of Hollywood on our minds, about conspiracy theories, information technology, crowd manipulation and how a chicken may save the planet! But
who is George Kaplan?
Public discussion: Translating theatre, translating cultures?
Јавна дискусија: Превођење театра, превођење култура?
Презентација савременог француског театра из угла драмског писања, превођења и издаваштва. Колико смо заинтересовани за ону другу културу?
Учесници: Фредерик Сонтаг (драмски писац), Филип Ле Mоан (француски
културни аташе), Доминик Долмје (уметнички директор Maison d’Europe et
d’Orient у Паризу), Милош Кречковић (драматург Југословенског драмског
позоришта), Игор Бојовић (драмски писац).
A presentation of contemporary French theatre from the angle of playwriting, translation and publication. How interested are we of each other’s cultures?
With: Frédéric Sonntag (playwright), Philippe Le Moine (French cultural attaché),
Dominique Dolmieu (artistic director of the Maison d’Europe et d’Orient in Paris),
Miloš Krečković (dramaturg Jugoslav Drama Theatre), Igor Bojović (writer).
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
163
ДНЕВНА СОБА
LIVING ROOM
интерактивна инсталација
Interactive Installation
18. Стеријино позорје одржано је од 21. до 28. априла 1973. и тада је
први пут у своје пратеће манифестације уврстило и програм Позорја
младих – програм сусрета позоришних студената Југославије. Тиме је остварено оно што је Ели Финци подразумевао као задатак Стеријиног позорја: „Када је Стеријино позорје основано 1956. године, оно је себи поставило два тешка и сложена задатка која се узајамно преплићу и допуњавају – да помогне појављивање и развитак домаће савремене драме
и да подстиче све облике и видове савремене сценске уметности којој
се у журби живота на изградњи темељних социјалистичких односа није
увек посвећивала заслужена пажња...”
Од тада до данас, јуна 2013, Позорје младих пружало је увид у „трагалаштво и постигнућа долазећих”, како пише у каталогу Позорја из 1973.
Ове године Стеријино позорје у оквиру програма Позорја младих осваја
простор Дневне собе.
Шта је Дневна соба?
Простор између интимног и јавног и, пре свега, простор сусретања и
размене.
Дневна соба формираће се у простору горњег фоајеа Студија М. Сам
простор РТВ – Студио М један је од препознатљивих симбола града Новог Сада, изграђен шездесетих година прошлог века (отворен је децембра 1965). Студио М је архитектонско ремек-дело Павла Жилника.
Током Позорја, Дневна соба биће простор – платформа за сусрете студената драмских факултета и академија, која има задатак да у студентима подстакне и иницира надахнуће, интуицију и чежњу. Дневна соба је
простор покретања личног Ја.
Значај личног Ја истичу позоришни ствараоци од Станиславског до
Марине Абрамовић. Абрамовић каже: „Као уметник можеш да радиш
само са оним што носиш у себи. То изгледа контрадикторно али је истинито: што дубље идеш унутар себе, долазиш до универзалнијих сазнања. Само уколико се озбиљно бавиш собом могу ствари које се свакога тичу да дођу до површине. Чак и кад је ситуација најакутнија, уметници морају да реагују на њу другачије него што то раде новинари. Они
би требало да понуде решење, исказ, да развију визију за будућност, пре
свега кроз свој уметнички рад.”
Простор личног Ја студенти ће истражити кроз радионички рад и
презентацијом својих студентских радова на Позорју младих, али Днев-
The 18th Sterija Theatre Festival took place from 21 to 28 April in 1973, and
then for the first time it included in its associated events the Pozorje of Youth
Program – the program of the theatrical students of Yugoslavia meetings.
Thus, the attaining of what Eli Finci understood as a task of Sterija Theatre
Festival, was performed: „When Sterija Theatre Festival started up in 1956, it
has set up two difficult and complex tasks for itself, which are mutually overlapping and complementing – to help the emergence and development of
modern domestic drama and to encourages all forms and aspects of contemporary performing arts, to which it was not always paid a deserved attention in a rush of life to build the fundamental socialist relations…”
Since then to today, June 2013, the Pozorje of Youth provided insight into
the „pursuit and achievements of the coming ones”, as in the catalog of Sterija Theatre Festival in 1973 was stated. This year the Sterija Theatre Festival,
within the Pozorje Youth program, wins the space of the Living room. What
is the Living Room, in fact?
The space between the intimate and the public and, above all, a space of
encounter and exchange.
The Living Room will be established in the space of the top foyer at the Studio M. The space itself – RTV – Studio M is one of the most recognizable symbols of City of Novi Sad, and it was built in the 1960s (opened in December
1965).. Studio M is an architectural masterpiece of Pavle Žilnik.
During the Pozorje, the Living Room will be a kind of a space-platform for
meetings of students from dramatic faculties and academies, with the task
to encourage and initiate inspiration, intuition and desire. The Living Room
is a space of setting personal Self in motion.
The importance of personal Self is emphasizing by various theatrical authors ranging from Stanislavsky to Marina Abramović. Abramović said: „As an
artist, you work only with the one which you bear in yourself. It seems contradictory, but is true: the deeper you go into yourself, the more universal
knowledge you get. Only if you deal with yourself seriously, the things that
concern everybody may come to a surface. Even when the situation is the
most acute one, artists must react on it in a different way than the journalist
do. They should provide the resolution, the expression, developing the vision
for future, above all, through their own work.”
The space of the personal Self is going to be explored by students by
means of workshops and presentations of students works at the Pozorje of
164
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
на соба им пружа могућност да у личном сусрету са радом и истраживањем три величанствене перформерке и позоришне раднице изграде
једну нову, сопствену тајну историју света.
Дневна соба биће простор сусрета студената, гостију, колега, случајних пролазника. Уз радове, филмове, фотографије и књиге ових изузетно осетљивих/осећајних храбрих жена, студенти ће моћи да испитају
правац и брзину сопственог кретања.
Дневна соба, интерактивна инсталација, захтева не само акумулацију
знања и теорија већ сам живот у коме се критичка мисао о нама самима догађа кроз испитивање и превазилажење граница које су нам наметнуте.
САМО СВОЈА: СОЊА САВИЋ
изложба
Аутори изложбе: Драгана Кањевац, Бобан Јевтић, Ненад Величковић
Соња Савић, уметница која је обележила своје време филмским улогама, јединственом појавом и ставом, дефинитивно није била човек материје. Није сакупљала уметничка дела, она их је инспирисала. Није
пратила моду, имала је своју личну моду. Радничке панталоне са канапом уместо каиша и качкети из Балканске улице, мало прерађени – то
је био Соњин модни идеал, униформа за младог глумца-истраживача и
акробату.
Њен језик и начин размишљања нису потекли ни из једне књиге,
иако их је страствено читала. Имала је свој језик, и само њој својствен
начин повезивања знања.
Соњина критика друштва била је лична, само њена – неповољна за
било какву идеолошку употребу.
Посетиоци документарне изложбе „Само своја: Соња Савић” имаће
прилику да, осим бројних фотографија и ауторских видео радова, виде
и њене личне предмете.
Публика памти Соњу Савић као филмску звезду, али и као симбол једне епохе – снажног аутора, урбану икону и критичара естаблишмента.
Ово је прилика да се подсетимо ко је била и како је живела јединствена, увек само своја, Соња Савић.
Youth, but the Living Room offers them an opportunity of building a new,
their own secret world history, through their personal encounter with the
work and research of three magnificent performers and theatrical workers.
ONLY ON HER OWN: SONJA SAVIĆ
Exhibition
Sonja Savić, an artist that has marked her era with her film roles, unique
appearance and attitude, definitely wasn’t a person of matter. She hasn’t collected pieces of art, she has inspired them. Not following fashion, she had
her own fashion. Workers’ pants with a rope instead of a belt and caps from
Balkanska Street, a little bit modified – it was Sonja’s fashion ideal – a uniform for the young actor – the researcher and the acrobat.
Her language and way of thinking hasn’t come out of a book, although she
has read them passionately. She had her own language, and only her own
way of linking knowledge.
Sonja’s criticism of society was personal, only her own – unfavorable for any
ideological use.
In addition to numerous photographs and author videos, visitors to the documentary exhibition ONLY ON HER OWN: SONJA SAVIĆ will also have the
opportunity to see her personal possessions.
The audience remembers Sonja Savić as a movie star, but also as a symbol of an era – a strong author, urban icon and critic of the establishment.
This is an opportunity to remind us who she was and how she lived as a unique, yet only on her own Sonja Savić.
Authors of the exhibition: Dragana Kanjevac, Boban Jevtić, Nenad Veličković
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
165
Представљање монографије
МАРИНА АБРАМОВИЋ
Рани радови – београдски период
Аутор: Оливера Јанковић
Издавачи: галерија БелАрт, Музеј савремене уметности Војводине
Марина Абрамовић, неоспорна је чињеница, јесте најуспешнија уметница свих времена са простора „југоисточног” Балкана, а у специфичном
жанру перформанса, она је током своје дуготрајне каријере систематски истраживала најпроблематичније, чак екстремне аспекте тела, духа и
осећајности/осетљивости, чиме је досегла врхунске позиције савремене уметности и на њима остала.
„У уметности се мора ићи до краја... Ја сам војник у служби уметности... Сваки уметник користи своја средства да се изрази, моје
оружје је моје тело... Тело је оруђе у служби уметности, а перформансима учите да га контролишете, истражујете његове могућности и
границе, зарад емоционалне и спиритуалне трансформације... Тело је
увек веза са космичким светом и пружа вам тај чудесан додир људског и божанског... Уметност мора да је комплексна и узнемирујућа. Она
мора бити кисеоник друштва. Мора да је у дослуху са оним што ће тек
доћи...”
САМОМ СОБОМ: КАТАЛИН ЛАДИК
изложба
Каталин Ладик је рођена у Новом Саду 25. октобра 1942. Глумица, песникиња, перформерка, моћна и контроверзна фигура уметничке сцене
од шездесетих година двадесетог века до данас, изражава се кроз глуму, стварање и интерпретацију експерименталних звучних композиција,
фоничну и визуелну, гестуалну поезију, хепенинг, боди арт, перформанс,
акције, мејл-арт…
Све чешће смем рећи НЕ
„Кост је за мене симбол оголеле душе и тела па и крајње искрености.
То је голо биће без маске. Кости су попут корења: оне су извор и ос-
166
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Marina Abramović
EARLY WORKS – THE BELGRADE PERIOD
Author: Olivera Janković
Publishers: BelArt Gallery, the Museum of Contemporary Art of Vojvodina
Marina Abramović, it is indisputable fact, is the most successful artist of all
time from the area of „southeast” Balkans, and in the specific genre of performance, during her long-term career, she has systematically explored the
most problematic, even extreme aspects of body, mind and sensibility/sensitivity, whereof she reached the top fields of contemporary art, and have
stayed on them so far.
”In art one must go to the end. I am a soldier in the service of art. Every
artist uses his own means in order to express himself, my own weapon is my
body…. Body is a tool in favor of art, and by means of performance art you
learn how to control it, explore its capabilities and limitations, for the sake of
emotional and spiritual transformation… Body is always a connection with cosmic world and offers you that wonderful touch of human and divine… Art
must be complex and disturbing. It must be the oxygen of the society. It must
be in collusion with the one which is to come…”
нова живота али и последњи остаци и докази некадашњег живота. С
једне стране значе сигурност, базу на коју можемо да се ослонимо, док
с друге стране указују на пролазност и на нашу трагикомичну људску
сујету.”
(из разговора Данијеле Халда са Каталин Ладик, Нова мисао број 10,
фебруар 2011, „Каталин Ладик: Кључ за капију ништавила”)
Каталин Ладик
„Балада о сребрном бициклу”, 1969, Нови Сад (снимио: Боро Војновић)
28. мај, 22.30 часова, горњи фоаје Студија М
Дневна соба – Отварање
Изложба „Само своја: Соња Савић”
Изложба „У сопственој соби: Каталин Ладик”
Представљање монографије „Марина Абрамовић рани радови – београдски период”
Кореографска минијатура „Присутност”
Кореографија: Нејтан Котам
Извођачи: Тијана Шебез, Ања Николић, Милица Садовски
Музика: Наташа Богојевић
Уводна реч: Слободан Тишма
BY HERSELF: KATALIN LADIK
Exhibition
Katalin Ladik was born in Novi Sad on 25 October in 1942. The actress,
poet, performer, powerful and controversial figure of the art scene from 1960s
to the present, she is expressed through acting, production and interpretation of experimental sound compositions, phonic and visual, gestural poetry, happenings, body art, performance art, action, mail art…
I increasingly dare to say NO
(excerpt from the interview with Katalin Ladik, performed by Daniela Halda. Nova Misao, Vol. 10, February 2011, „Katalin Ladik: Key to the Lock of the
Gate of Nothingness”):
”Bone is for me a symbol of bare body and soul and even extreme sincerity. That is naked being without a mask. The bones are like roots: they
are the source and the basis of life, but also the last remains and evidence
of living. On one hand it means confidence, the base on which we can rely,
on the other hand it suggest transience and our tragicomic human vanity.”
The Living Room will be the meeting place of students, guests, colleagues,
passers-by. With papers, films, photographs and books of these highly sensible/sensitive brave women the students will be able to examine the direction and speed of movement of its own.
The Living Room, an interactive installation, requires not only the accumulation of knowledge and theory but the life in which critical thinking about
ourselves is going through testing and overcoming limits that are imposed
on us.
28 May, Tuesday, 10,30 PM, Upper Foyer of Studio M
The Living Room – Opening
Exhibition Only On Her Own: Sonja Savić
Exhibition By Herself: Katalin Ladik
Presentation of the monograph Marina Abramovic’s Early Works – The
Belgrade period
Choreographic Miniature Presence
Choreography: Nathan Cottam
Performed by: Tijana Šebez, Anja Nikolic, Milica Sadovski
Music: Nataša Bogojević
Introductory word: Slobodan Tišma
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
167
29. мај, 15 часова
Тајна историја света: Филмови Соње Савић Superreality, Play, Шарло те гледа
5/29, Wed at 3:00 PM
The Secret History of the World: Sonja Savić’s films Superreality, Play and Charlo
30. мај, 15 часова
Тајна историја света: Презентација рада трупе Pocha nostra, Ерика
Мот/Erica Mott
5/30, Thu at 3:00 PM
The Secret History of the World: Presentation of the troop La Pocha Nostra,
Erica Mott
31. мај, 15 часова
Тајна историја света: Андраш Урбан
1. јун, 15 часова
Тајна историја света: Константин Бунушевац
Модератор: Јелена Богавац
Реализација
5/31, Fri at 3:00 PM
The Secret History of the World: Andras Urban
6/1, Sat at 3:00 PM
The Secret History of the World: Konstantin Bunuševac
Realization
Концепт: Студио – Лабораторија извођачких уметности, ФДУ, проф. Ивана Вујић
Кустос Дневне собе: Душица Кнежевић
Кустос видео радова Соње Савић: Вера Копицл
Координатор: Ана Константиновић
Concept: Studio – Laboratory of Performing Arts, FDA, Prof. Ivana Vujić
Curator of The Living Rooms: Dušica Knežević
Curator of videos of Sonja Savić: Vera Kopicl
Coordinator: Ana Konstantinović
Захваљујемо
Credits:
Соњи Савић, Марини Абрамовић, Каталин Ладик, Слободану Тишми, Бобану Јевтићу, Драгани Кањевац, Оливери Јанковић, Весни Латиновић,
Славенки Миловановић, класи професорке Гордане Каљаловић и професора Томе Тодоровића, Академија уметности Нови Сад – одсек вајарство, Дому омладине Београда, уметничкој галерији „Надежда Петровић”, Чачак, галерији БелАрт, Музеју савремене уметности Војводине
Sonja Savić, Marina Abramović and Katalin Ladik, Slobodan Tišma, Boban
Jevtić, Dragana Kanjevac, Olivera Janković, Vesna Latinović, Professor Gordana
Kaljanović’s and Toma Todorović’s class, The Academy of Arts of Novi Sad –
Department of Sculpturing, Dom omladine Beograd, Art Gallery „Nadežda
Petrović”, Čačak, BelArt Gallery, Museum of Contemporary Art of Vojvodina,
Novi Sad
168
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
РАДИОНИЦЕ
WORKSHOPS
Организатори: Стеријино позорје и Студио – Лабораторија
извођачких уметности, Факултет драмских уметности, Београд
Organisers: Sterijino pozorje and Studio – Laboratory for performing arts, Faculty of dramatic arts, Belgrade
Уметничко дело у позоришту није више драмски текст, већ чин живота који се у сваком тренутку ствара на сцени.
Луиђи Пирандело
The work of art in theatre is no longer the text of a playwright, but an act of
life to be created, moment by moment, on the stage.
Luigi Pirandello
28, 29. и 30. мај, 10–15 часова
Мултимедијална сала, Академија уметности, Нови Сад
May, 28, 29, 30, 10–15 h
Multimedia hall, Academy of arts, Novi Sad
Метод Михаила Чехова: Стварање лика помоћу
психолошког геста и других креативних техника
Michael Chekhov Method: Creating Character via the
Psychological Gesture and Other Creative Techniques
Скот Филдинг (САД), глумац, редитељ и педагог
Scott Fielding (USA), actor, director and pedagogue
Скот Филдинг је мастер учитељ Чеховљевог метода
са двадесетпетогодишњим радним искуством, тренер Мајснерове технике и оснивач Michael Chekhov
Actors Studio Бостон. Предаје на Конзерваторијуму
Нова Енглеска и Емерсон колеџу. Члан је интернационалног већа MICHA (Michael Chekhov Association). Живео је, радио и предавао на Балкану неколико година. Држао је радионице у Београду, Сарајеву, Љубљани, Загребу, Мостару, као и у Енглеској, Швајцарској, Немачкој и Бразилу. Био је гостујући професор на Академији уметности у Осијеку и на Факултету драмских уметности у Загребу.
Као редитељ радио је у Београду (Џон Кејџ – кућа пуна музике, са Надом Колунџијом, 2010), у Мостарском театру младих (Његове) три сестре проглашене су за најбољу представу у БиХ 2009, у Љубљани итд. Сарађивао је са Томијем Јанежичем у раду са глумцима на представи
Краљ Лир у Атељеу 212 и Слепци, МНТ, Скопље. Његове режије у САД укључују дела Ибзена, Лорке, Гертруде Штајн, Мрожека, Гинтера Граса,
Хенрија Милера итд. Као глумац радио је на Офф-Бродвеју, у Чикагу и
Лос Анђелесу.
Scott Fielding is a director, actor, teacher, and founding director of Michael
Chekhov Actors Studio Boston where he leads The Chekhov Training, The
Meisner Foundation Training, and The Professional Acting programs. He is a
member of the graduate opera faculty at New England Conservatory, the acting faculty of Emerson College, and the international faculty of the Michael
Chekhov Association (MICHA). He has taught master classes and workshops
in Belgrade, Sarajevo, Ljubljana, Zagreb, Mostar, as well as in England,
Switzerland, Germany, and Brazil. He held a full-term appointment at the
Academy of Dramatic Art, Zagreb, and a one-year guest professorship at the
Academy of Arts, Osijek. His productions include: of (His) Three Sisters
(Mostar Youth Theatre), which was awarded as best play in Bosnia-Herzegovina 2009; John Cage: A House Full of Music, in Belgrade, Serbia, Koltes’
Night Just Before the Forests (KUD, Ljubljana) etc. He collaborated with Tomi
Janezic on King Lear (Atelier 212, Belgrade) and The Blind (MNT, Skopje). His
U.S. productions include works by Strindberg, Ibsen, Garcia Lorca, Gertrude
Stein, Mrozek, Robert Frost, Gunter Grass. As an actor, his stage credits include Off Broadway, Chicago and Los Angeles.
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
169
О радионици
Дубоко у души глумац, као и остали уметници, носи фундаменталну
жељу за самоисказивањем. Оно што његову уметност разликује од свих
осталих јесте потреба за маском лика, за карактеризацијом.
„Трансформација – то је оно за чиме глумчева природа, свесно или несвесно, жуди.” Тако пише Мајкл Чехов који, као један од најдаровитијих карактерних глумаца двадесетог века, зна понешто о тој природи. Његов
метод глумцу нуди јединствено практично оруђе за достизање креативног циља своје природе.
У овој радионици развићемо нека од Чеховљевих оруђа, укључујући психолошки гест, архетип, замишљени центар и тело и личну атмосферу. Користићемо Вишњик Антона Павловича Чехова као материјал за рад.
Учесници би требало да познају драму, унапред да проуче одређени лик
и припреме (науче напамет) монолог или сцену по свом избору.
31. мај, 1. јун, 10–15 часова
Мултимедијална сала, Академија уметности, Нови Сад
Технике перформанса, неоколонијални и антиглобални
дискурс
About the workshop
Deep in his soul, the actor, like other artists, has a fundamental desire for
self expression. What distinguishes his art from all others is the need for the
mask of character, for characterization.
”Transformation – that is what the actor’s nature, consciously or subconsciously, longs for.” So wrote Michael Chekhov who, as one of the most gifted character actors of the twentieth century, knew something about that nature. His method offers the actor unique practical tools to achieve her creative aims.
In this workshop, we will develop some of Chekhov’s tools, including the psychological gesture, archetype, imaginary center and body, and personal atmosphere. We’ll take A. P. Chekhov’s, Cherry Orchard as material for our work.
Students should be generally familiar with the play, study in advance one
character in particular, and prepare (memorize) a monologue or scene of their
choice.
May, 31. and June 1, 10–15 h
Multimedia hall, Academy of arts, Novi Sad
Performance techniques: Neo- Colonial and anti-globalization
discourses
Ерика Мот, трупа Pocha Nostra (Мексико)
Erica Mott, Pocha Nostra (Mexico)
Ерика Мот је глумица и кореографкиња, ради и на
пољу перформанса и инсталације, користи скулптуралне форме базиране на телу (маска /костим
/објект), трансформише одбачене материјале и
просторе. Користећи иронију, хумор и изненађење, она истиче магично и мистично у свакодневном и позива заједнице да преиспитају место
друштвеног простора и индивидуалног понашања. Њени скорашњи сајт-специфик перформанси
учествовали су на бројним фестивалима: Free Fall
Festival (Торонто), Ingenuity Fest (Кливленд), NES
(Исланд), Museo del Ferrocarril (Мексико). Ерика Мот сарађује са Гиљермом-Гомезом Пеном у његовом чувеном колективу La Pocha Nostra, као
стални члан трупе.
170
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Erica Mott is an actress, choreographer, puppeteer, performance maker,
and cultural organizer who, through a variety of body based sculptural forms
(mask, costume, object), transforms discarded materials and disregarded
spaces. Using the tools of humor and surprise, she captures and heightens
the magic and mystery of the mundane and invites communities to re-view
and re-envision shared spaces and practices. She endeavors to find universality that may be communicated across social, economic, and cultural
boundaries. Erica’s most recent site-specific performances were featured at
SOMArts (San Francisco), Ingenuity Fest (Cleveland), NES (Iceland), Museo del
Ferrocarril (Mexico), Chicago Arts District Special Exhibitions Space/Artopolis etc. Erica has collaborated nationally with Guillermo Gomez-Pena and she
continues to work with La Pocha Nostra as a core troupe member.
О радионици
Циљ ове радионице је да се створи привремена заједница уметника
бунтовника у којој ће различитост и експериментисање бити не само
прихваћени већ и охрабривани. Учесници су изложени La Pocha методологији перформанса, еклектичној комбинацији вежби изведених из
разних традиција (експериментално позориште и плес, Сузуки, ритуални перформанс, шаманизам итд.). Паралелно са практичним процесом,
група теоријски анализира креативни процес, осврћући се на питања везана за само дело, његову естетску актуелност, културни утицај и политичку актуелност. Кроз отеловљене истраживачке вежбе, стварање колективног текста и дискусију, циљ нам је да заједно пронађемо нове моделе за повезивање са ‘другим’ на мање посредан начин, заобилазећи
мноштво граница које намећу професионалне институције, религија и
политичка уверења и поп културално припадање. Уз то, циљ је и откривање нових начина за повезивање са сопственим телима. Деколонизовањем и реполитизовањем, наша тела могу постати терен за активизам
и отеловљену теорију; за сећање и редефинисање; за уживање и испаштање.
Верујемо у постављање кључних питања: Зашто радимо то што радимо? Које границе желимо да превазиђемо и зашто? Које границе се
најтеже прелазе, како на радионици тако и у приватним животима?
Како дефинишемо наше заједнице и зашто им припадамо? Која је веза
између перформанса, активизма, педагогије и наших свакодневних живота? Шта је са везом између физичког тела и друштвеног тела?
About the workshop
The aim of this Pocha Nostra Workshop is to create temporary community of rebel artists in which difference and experimentation are not only
accepted but encouraged. Participants are exposed to La Pocha’s performance methodology, an eclectic combination of exercises sampled from
various traditions (experimental theater and dance, Suzuki, ritual performance, shamanism, etc). Parallel to this hands-on process, the group theoretically analyzes the creative process, the issues address by the work, its
aesthetic currency, cultural impact and political pertinence. Through embodied research exercises, creation of collective text and discussion, we aim
to collectively to find new modes of relating laterally to the ‘other’ in a less
mediated way, bypassing the myriad borders imposed by our professional institutions, our religious and political beliefs, and pop-cultural affiliations. Additionally we aim to discover new ways of relating to our own bodies. By decolonizing and then re-politicizing our bodies, they can become
sites for activism and embodied theory; for memory and reinvention; for
pleasure and penance.
We believe in raising crucial questions: Why do we do what we do? Which
borders do we wish to cross and why? Which are the hardest borders to
cross both in the workshop and in our personal lives? How do we define
our multiple communities, and why do we belong to them? What is the relationship between performance, activism, pedagogy and our everyday
lives? What about the relationship between the physical body and the social body?
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
171
1. и 2. јун, 10–17 часова
Културни центар Новог Сада, Велика сала
1st and 2nd June 2013, 10–17 h,
Cultural center of Novi Sad, big hall
Међународни симпозијум
International symposium
Педагогија и извођачке уметности
Pedagogy and performing arts
Организатори: Стеријино позорје и Студио – Лабораторија извођачких уметности, Факултет драмских уметности, Београд
Председавајући: проф. Ивана Вујић (Београд)
Уводничар: проф. Ралф Рајнер Рајман (Улм)
Organizers: Sterijino Pozorje and Studio – Laboratory for performing
arts, Faculty of dramatic arts, Belgrade
Chairman: prof. Ivana Vujić (Beograd)
Opening remarks: prof. Ralf Reiner Reimann (Ulm)
ɏ
ɍɆ
Ʉɂ
ɋ
Ɇ
ȿɌ
Ⱦ
ɊȺ
Ɏ
Ⱥ
Ʉɍ
ɅɌ
Ⱦɍ
Ɏ
ȿɌ
ɇ
Ɉ
ɋɌ
ɂ
Симпозијум је посвећен истраживању међусобног прожимања педаThe symposium is dedicated to exploring the interweaving of pedagogy
гогије и теорије и праксе извођачких уметности, тачније истраживању with the theory and practice of performing arts; more accurately, to exploфеномена знања – преношења и примања знања, као и асоцијативним ring the phenomenon of knowledge – transmitting and receiving knowledпроцесима сазнавања у извођачким уметностима.
ge, as well as the associative processes of learning within the performing arts.
Ко је данас учесник у процесима преношења знања – да ли је то неко
Who is, at present times, the participant in the process of transmitting
ко менаџерски креира своју каријеру или је то особа способна за ин- knowledge – is it someone who creates his or hers career in a managerial way
дивидуалан, емпатичан и критички став према друштвеним и политич- or a person capable of having an individual, empathic and critical attitude toким феноменима?
wards social and political phenomena?
Кроз осврт на теорију и праксу позоришних лабораторија 20. века (као
From reviewing the theory and practice of various theatre laboratories of
што су оне Михаила Чехова, Тадеуша Кантора, Јежија Гротовског, Еуђе- the 20th century (such as those of Michael Chekhov, Tadeusz Kantor, Jezy Groнија Барбе), преко знања које постаје роба на неолибералној пијаци, за- towski, Eugenio Barba), through knowledge which becomes a merchandise
тим грешке као покретача сазнања па све до иновативних процеса ук- at the neoliberal market, including mistakes which serve as initiators of leључивања студената са посебним потребама у студије извођачких умет- arning, all the way to innovative processes of inclusion of special needs students in performing arts, we come to the question: What is the goal of knowности, долазимо до питања шта је циљ знања.
ledge?
● Да ли је то формирање нове филозофије заједнице која је више од
● Is it forming the new philosophy of a community which is more than pluплурализма и више од толеранције?
ralism and more than tolerance?
● Да ли у образовању везаном за извођачке уметности постоји простор
за унутрашње слике, снове и визије у свету опседнутом медијски ● Is there a space within performing arts education for inner images, dreams
and visions in a world obsessed with media created images?
креираним сликама?
● Каква је веза радионичког рада и критичког дискурса извођачких ● What is the relation between workshop practice and critical discourse of
performing arts?
уметности?
● What is the influence of performing arts on redefining wide-spre● Какав је утицај извођачких уметности на редефинисање
ad knowledge of other academic disciplines?
општеприхваћених знања других академских дисциплина?
● University moral syncretism?
● Синкретизам универзитетског морала?
76
● На који начин се поље извођачких уметности проширује на
5 ● In what way does the field of performing arts expand to the field of
$
IC
AT
поље општег образовања?
general education?
0
$
5
'
)
● How is the intellectual emancipation and political self-consciousness
● Како се остварује интелектуална еманципација и политичка
2
Y
LT
U
C
achieved through knowledge?
самосвест помоћу знања?
FA
48
19
65
13
20
Učesnici/Participants: prof. dr Ljiljana Mrkić Popović (Belgrade), prof. dr Nina Kiraly (Budapest), prof. Dimitrije Đurković (Belgrade), prof. dr Goran Stefanovski (Skopje), prof. Bala Sruti (Amsterdam), prof. dr Milena Dragićević-Šešić (Belgrade), prof. Vesna Ždrnja (Novi Sad), prof. Boris Isaković (Novi Sad), prof. Dušan Petrović (Belgrade), prof. Scott Fielding (Boston), prof. Paolo Asso (Pisa), dr Silvija Jestrović (Warwick), dr Milija Gluhović (Warwick), dr Timothy White (Warwick), dr Ivan Medenica (Belgrade), Slavenka Milovanović (Belgrade), Ira Ratej (Ljubljana), Erica Mott (Toronto), Dijana Marojević Diklić (Belgrade), Andraš Urban (Subotica), Dijana Milošević
(Belgrade), Jelena Bogavac (Belgrade)
Позорје младих
58. Стеријино позорје, 28. мај – 2. јун 2013.
28. мај
Универзитет у Бањој Луци
Академија умјетности
(Република Српска, БиХ)
АНТИЧКЕ ТРАГЕДИЈЕ
Булевар војводе Петра Бојовића 1а
78000 Бања Лука (Република Српска, БиХ)
http://au.unibl.org
Испит III година глуме
Шеф класе: Елена КОСТИЋ, доцент
Сарадник: Велимир БЛАНИЋ, виши асистент
Сценски покрет: Рената АГОСТИНИ, доцент
Еурипид – ТРОЈАНКЕ
Касандра
Хекуба
Талтибије
Војник
СМИЉАНА МАРИНКОВИЋ
МАРИЈА ЂАЈИЋ
СИНИША СУШИЋ
ИВАН ПЕРКОВИЋ
Еурипид – МЕДЕЈА
Медеја
Јасон
МАРИНА ПИЈЕТЛОВИЋ
ДАНИЛО КЕРКЕЗ
Софокле – АНТИГОНА
Антигона
Исмена
Креонт
Хемон
НАТАША РАЧИЋ
МАРИЈА ПИКИЋ
ИВАН ПЕРКОВИЋ
СИНИША СУШИЋ
Представа траје 64 минута
174
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
О Академији
Академија умјетности Универзитета у Бањој Луци основана je 1998.
Од тада се остварују резултати којима би се поносила и институција са
далеко дужим стажом. Пре свега то су успеси које постижу студенти. Њихово учешће у уметничком, културном и јавном животу Бања Луке и Републике Српске из основа је променило општу културолошку климу.
Данас Академија ради у објектима који задовољавају уметничке потребе на укупној површини готово 5.000 квадратних метара. Техника у
потпуности прати савремене токове и студенти су у могућности да комуницирају са читавим светом. Наставни кадар чине искусни и проверени професори, али и они млађи који већ сада равноправно стасавају
уз њих.
28. мај
Факултет драмских уметности Београд
Катедра за позоришну и радио режију
Катедра за глуму
А. Н. ОСТРОВСКИ
СЦЕНЕ ИЗ КОМАДА
II година позоришне режије
Шеф класе: Егон САВИН, ред. проф.
Филип ГРИНВАЛД, асистент
Булевар уметности 20
11070 Београд
www:fdu.edu.rs
4. Таленти и обожаваоци
Режија: СТРАХИЊА АНТОНИЋ
II година глуме
Шеф класе: Драган ПЕТРОВИЋ, ред. проф.
Његина
Домна Пантелејевна
Дулебов
Продукција: Позоришни и радио студио ФДУ
ТАМАРА АЛЕКСИЋ
АНЂЕЛА ЈОВАНОВИЋ
ВЛАДИМИР ВУЧКОВИЋ
5. Уносно место
1. Вуци и овце
Режија: ЂОРЂЕ ФИЛИПОВИЋ
Режија: НАТАША РАДУЛОВИЋ
Меропа Давидовна Мурзавецка
МАРТА БЈЕЛИЦА
Аполон Викторович Мурзавецки
СТРАХИЊА БЛАЖИЋ
Паун Севељич
ВЛАДИМИР ВУЧКОВИЋ
Продуцент: МАЈА ЈОВАНОВИЋ
студент II год. менаџмента и продукције позоришта, радија и културе
Полина
ЈОВАНА СТОЈИЉКОВИЋ
Жадов
МАРКО ГРАБЕЖ
Сценограф: МАЈА ВАСИЋ, студент II год. сценографије ФПУ
Костимограф: МИЛИЦА ПОЖАР, студент IV год. костимографије ФПУ
Продуцент: ПАВЛЕ ЈАКИЧИЋ, студент II год. менаџмента и продукције
позоришта, радија и културе
2 . Девојка без мираза
Режија: МИЉАНА ЋОСИЋ
Лариса
НИНА НЕШКОВИЋ
Карандишев
ЂОРЂЕ СТОЈКОВИЋ
Паратов
ВУЧИЋ ПЕРОВИЋ
Вожеватов
МАТИЈА ЖИВКОВИЋ*
Кнуров
ДАРКО ИВИЋ**
Дизајн звука: НИКОЛА ЈОВАНОВИЋ
студент III год. снимања и дизајна звука
* студент IV г. глуме, класа проф. Биљана Машић
**студент II г. глуме Академије уметности
3. Последња жртва
Режија: МАРКО ТОРЛАКОВИЋ
Јулија
Дуљчин
ЈОВАНА ПАНТИЋ
МИХАЈЛО ЈОВАНОВИЋ
На другој години позоришне режије студенти се баве проблемом карактера и методом рада са
глумцем, а на другој години глуме предмет је стварање лика.
Испит је настао у сарадњи Катедре за позоришну и радио режију и Катедре за глуму. Испит је
први пут изведен 1. априла 2013. као испит Позоришне режије 4, класе професора Егона Савина
и асистента Филипа Гринвалда и као део испита Глуме 4, класе професора Драгана Петровића.
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
175
29. мај
РАЈНЕР ВЕРНЕР ФАСБИНДЕР
ЖАБАР
Факултет драмских умјетности Цетиње (Црна Гора)
Булевар св. Петра Цетињског 130
81000 Подгорица (Црна Гора)
E-mail: [email protected]
IV година глуме
Класа проф. Бранислава МИЋУНОВИЋА
Краљевско позориште Зетски дом
Редитељ: ЛИДИЈА ДЕДОВИЋ
Играју
Јоргос
Хелга
Мари
Ингрид
Гунда
Елизабета
Франц
Бруно
Паул
Ерих
Музичар
МИЛОШ ПЕЈОВИЋ
АНА ВУЧКОВИЋ
КАРМЕН БАРДАК
САЊА ЈОВИЋЕВИЋ/ГОРАНА МАРКОВИЋ
БОЈАНА МАЛИНОВСКА
ГОРДАНА МИЋУНОВИЋ
МОМЧИЛО ОТАШЕВИЋ
АЛЕКСАНДАР РАДУЛОВИЋ
ПЕТАР НОВАКОВИЋ
ЈОВАН КРИВОКАПИЋ
НЕБОЈША НЕНЕЗИЋ
Представа траје 1 сат и 25 минута
Жабар је једно од првих остварења генијалног Фасбиндера и за њега
је било одскочна даска у даљем раду.
Фасбинеров текст, иако написан шездесетих, основа је за суочавања
са бруталностима, лажима, конструкцијама и фобијама савременог
друштва и његових младих, заборављених, обичних људи, делинквената који су изгубили своје компасе, али и даље знају где су праве стране
њихових малих светова, само тешко да их могу наћи у замраченом складишту данашњице.
У представи игра млада, нова, храбра и талентована генерација црногорских глумаца која заиста обећава.
176
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
29. мај
СОФОКЛЕ
АНТИГОНА
Академија уметности Нови Сад
Класа глуме на српском језику
Ђуре Јакшића 7, 21000 Нови Сад
www.akademija.uns.ac.rs
III година глуме на српском језику
Класа: Јасна ЂУРИЧИЋ, ванр. проф.
сарадница: Сања РИСТИЋ КРАЈНОВ
Играју
Антигона
Исмена
Креонт
Стражар
Хемон
Тиресија
Гласник
Еуридика
Хор
НИНА РУКАВИНА/ЈАНА МИЛОСАВЉЕВИЋ/
СУНЧИЦА МИЛАНОВИЋ/БОЈАНА МИЛАНОВИЋ
КРИСТИНА САВКОВ/ЈОВАНА БЕЛОВИЋ
МАРКО ВАСИЉЕВИЋ/ДИМИТРИЈЕ АРАНЂЕЛОВИЋ/
ИВАН МАРКОВИЋ/СТЕФАН ВУКИЋ
ИВАН МАРКОВИЋ/ЈОВАНА БЕЛОВИЋ/
СУНЧИЦА МИЛАНОВИЋ/НИНА РУКАВИНА
ДИМИТРИЈЕ АРАНЂЕЛОВИЋ
СУНЧИЦА МИЛАНОВИЋ/ЈОВАНА БЕЛОВИЋ
ДИМИТРИЈЕ АРАНЂЕЛОВИЋ
НИНА РУКАВИНА
БОЈАНА МИЛАНОВИЋ, СУНЧИЦА МИЛАНОВИЋ,
ЈОВАНА БЕЛОВИЋ, ЈАНА МИЛОСАВЉЕВИЋ,
КРИСТИНА САВКОВ, НИНА РУКАВИНА,
ДИМИТРИЈЕ АРАНЂЕЛОВИЋ,
МАРКО ВАСИЉЕВИЋ, ИВАН МАРКОВИЋ,
СТЕФАН ВУКИЋ
Реч-две о факултету
Академија уметности делује у саставу Универзитета у Новом Саду
безмало четири деценије. Организационо је разврстана у три департмана: Департман музичких уметности, Департман ликовних уметности
и Департман драмских уметности. На сва три департмана реализује се
26 студијских програма основних академских студија, 27 студијских програма мастерских студија и један студијски програм интегрисаних студија,
а од наредне школске године биће започета трогодишња настава докторских уметничких студија. Поред образовне делатности, на Академији уметности реализују се и различити уметнички и научноистраживачки пројекти. У тим пројектима учествују наставници, сарадници и студенти, а реализују се кроз концерте, изложбе, позоришне представе,
перформансе, симпозијуме, фестивале…
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
177
30. мај
МОЛИЈЕР, Ј. СТ. ПОПОВИЋ, ЈОАКИМ ВУЈИЋ, ЕЖЕН ЈОНЕСКО,
ТЕНЕСИ ВИЛИЈАМС, ЕЖЕН ЛАБИШ, ЕУРИПИД
СЕДАМ ЖАНРОВА – ИГРАМО И ПЛЕШЕМО
Академија уметности Београд
Немањина 28, Београд
www.akademijaumetnosti.edu.rs
[email protected]
III година глуме
Класа: Мирјана КАРАНОВИЋ, ред. проф.,
сарадник: Стеван ФИЛИПОВИЋ
Учествују
ГОРИЦА РЕГОДИЋ, АНЂЕЛКО БЕРОШ, ЈЕЛЕНА ПУЗИЋ, НИКОЛА
ДРАГУТИНОВИЋ, МИЛИЦА ПЕТРОВИЋ, СЛАВЕН ДОШЛО, МИЛИЦА
МАЈКИЋ, БОРИС ЈАГЕР, АНА СТАНКОВИЋ, МИЛИВОЈЕ СТАНИМИРОВИЋ, ЈЕЛЕНА КЕСИЋ, СТЕФАН ПОПОВИЋ, МАТЕА МИЛОСАВЉЕВИЋ, АНДРЕЈ ПИПОВИЋ, ВИБОР КРЕКОВИЋ, МАРКО ВОЈИНОВИЋ,
РАСТКО ВУЈИСИЋ
Организатор: НЕМАЊА ДРАГАШ, студент Продукције
Представа траје 110 минута
О Академији
Академија уметности у Београду ужива деценијски углед високошколске институције која своје студенте припрема за глобални свет професионализоване уметности. У академску биографију Србије уписала се као
прва акредитована високошколска установа у пољу Уметности и као
ПРВИ уметнички факултет који је стекао званичну Дозволу за рад Министарства просвете и науке Републике Србије.
У складу са принципима Болоњске декларације, школа реализује програме основних академских студија: Адвертајзинг и дизајн, Глума, Дизајн
звука и музичка продукција, Драматургија, Продукција у уметности и медијима, Телевизијска режија, Филмска режија, Филмска и ТВ камера,
Филмска и ТВ монтажа, Фотографија и студијски програм мастер академских студија: Креирање имиџа у уметности и медијима.
178
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
30. мај
ЕЖЕН ЈОНЕСКО
ЋЕЛАВА ПЕВАЧИЦА/ЛЕКЦИЈА
Слобомир П универзитет
Одсјек за драмску и филмску умјетност Бијељина
(Република Српска, БиХ)
ПФ 70, Павловића пут бб, 76300 Слобомир, Бијељина
(Република Српска, БиХ)
Е-mail: [email protected]
III година глуме
Класа: Игор ДАМЊАНОВИЋ, проф.
асистент: Иван ПЕТРОВИЋ
Ћелава певачица
Госпођа Смит
Господин Смит
Госпођа Мартин
Господин Мартин
Мери, служавка
Ватрогасни капетан
КАТАРИНА НИНКОВ
ВЛАДИМИР МИЛОШЕВИЋ
БИЉАНА МИТРОВИЋ
МАРКО ИВАНОВИЋ
СВЈЕТЛАНА ГАВРИЛОВИЋ
ВЕЉКО ЕРАКОВИЋ
Лекција
Професор
Ученица
Служавка
САША ИКАНОВИЋ
БОЈАНА МИТРОВИЋ
ЈЕЛЕНА ЈАНКОВИЋ
Представа траје 100 минута
О факултету
Слобомир П универзитет основан је 2003. у два кампуса, Слобомиру
и Добоју, отварајући врата студентима Факултета за менаџмент и Факултета за информационе технологије. Универзитет данас у свом саставу има
четири факултета и Академију умјетности.
Од академске 2006/2007. на Академији умјетности почео је да ради и
Одсјек за драмску и филмску умјетност, смер глума. Од 2010/2011. Академија је постала богатија за студијски програм Аудио-визуелна умјетност на филму и телевизији. Академија умјетности до сада је извела три
генерације дипломираних глумаца професорке Љиљане Благојевић.
Наставу изводе реномирани професори са београдских академија.
Класе воде професори Југ Радивојевић и Игор Дамњановић. Студенти су
до сада урадили три испитне представе: прва година Три сестре Чехова, друга година Гробљанска улица Н. Ромчевића и Пред новим животом
Д. Ненадића, трећа година Ћелава певачица и Лекција Е. Јонеска.
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
179
31. мај
МОЛИЈЕР
УОБРАЖЕНИ БОЛЕСНИК
Факултет уметности Универзитета у Приштини
Звечан–Косовска Митровица
Звечан–Косовска Митровица
Краља Петра I, 117, 38227 Звечан
www.fakultetumetnosti-zvecan.edu.rs
III година глуме – испитна представа Глуме 6
Шеф класе: Милан ПЛЕЋАШ, ред. проф.
асистент: Немања САВКОВИЋ
Играју
Арган
Тоанета
Анжелика
Тома Диафоарус/Г. Флеран
Белина
Клеант
Бералда
Г. Диафоарус
Г. Бонфоа/Пиргон
УРОШ МИЛОЈЕВИЋ
СВЕТЛАНА МИЛЕНКОВИЋ
ТАМАРА ТОМАНОВИЋ
БОГДАН МИЛОЈЕВИЋ
ИВАНА ПАВЛОВИЋ
ФИЛИП РАДИВОЈЕВИЋ
КАТАРИНА ОРЛАНДИЋ
СТЕВАН ЈОВАНОВИЋ
СТЕФАН МЛАДЕНОВИЋ
Представа траје 70 минута
О факултету
Факултет уметности основан је 1973. у Приштини као Академија ликовних уметности (од 1986. године носи садашњи назив). Драмски одсек
основан је 1989. На Факултету се организују основне и дипломске академске студије у складу са акредитованим студијским програмима. Класе глуме примају се сваке године.
180
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
31. мај
НОВА академија уметности Београд
АРТУР ШНИЦЛЕР
Цариградска 62/2
11000 Београд
www.nova.edu.rs
У КОЛУ
I, II и III година режије
I, II и III година глуме
Класа: Љубиша РИСТИЋ, асистент: Филип ГАЈИЋ
Слатка мала и Песник
Режија: ЈЕЛЕНА ШТЕТИЋ / Dance Factory
Играју: НАСТАСИЈА ЛЕОНТИЈЕВИЋ, НЕМАЊА БОШКОВ, к. г.
Жанр: кореодрама
Драматург и продуцент: ВАЊА ВОДЕНИЧАРЕВИЋ
Блудница и Војник
Режија: ВАЊА ВОДЕНИЧАРЕВИЋ (II год.)
Играју: ЈЕЛЕНА ШТЕТИЋ (III год.), ВОЈИСЛАВ ТОМИЋ (II год.)
Жанр: водвиљ
Војник и Собарица
Режија: НИНА ЧАКИЋ (II год.)
Играју: ВОЈИСЛАВ ТОМИЋ (II год.), ЈЕЛЕНА ЈАНОШЕВИЋ, к. г.
Жанр: хорор
Собарица и Млади господин
Режија: ИВАНА СЕГИ (I год.)
Играју: ЈЕЛЕНА ЈАНОШЕВИЋ, ДРАГАН СТАНИКИЋ (I год.)
Жанр: комедија карактера
Песник и Глумица
Режија: НИНА ЧАКИЋ
Играју: НЕМАЊА БОШКОВ, КСЕНИЈА СТЕФАНОВИЋ (I год.)
Жанр: психолошки реализам
Глумица и Гроф
Режија: ЈЕЛЕНА ШТЕТИЋ
Играју: КСЕНИЈА СТЕФАНОВИЋ, ДАМЈАН ПОПОВИЋ (II год.)
Жанр: трагикомедија
Гроф и Блудница
Режија: ВАЊА ВОДЕНИЧАРЕВИЋ
Играју: ДАМЈАН ПОПОВИЋ, ЈЕЛЕНА ШТЕТИЋ
Жанр: водвиљ
Млади господин и Удата госпођа
Режија: ПЕРИША АРМУШ БЕЛИ (III год.)
Играју: ДРАГАН СТАНИКИЋ, ДЕЈАНА ОРОЗОВИЋ (I год.)
Жанр: комедија дел арте
Удата госпођа и Муж
Режија: НИКОЛА КОВАЧЕВИЋ (I год.)
Играју: ДЕЈАНА ОРОЗОВИЋ, ФЕЂА ПОЛДРУХИ (I год. соло певање)
Жанр: мјузикл
Муж и Слатка мала
Режија: ИВАНА СЕГИ
Играју: ФЕЂА ПОЛДРУХИ, НАСТАСИЈА ЛЕОНТИЈЕВИЋ, к. г.
Жанр: крими
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
181
1. jун
ВОЛФГАНГ ХИЛДЕШХАЈМЕР
САТОВИ
II година глуме на мађарском језику
Класа: Ђерђ ХЕРЊАК / HERNYÁK György, ред. проф.
стручни сарадник: Ервин ПАЛФИ / PÁLFI Ervin
Играју
Стаклар
Агент
Супруга
Супруг
ЛЕА БЛАШКО/BLASKÓ LEA
ЧОНГОР БЕРТА/BERTA CSONGOR
НОРА МОЛНАР ГАБОР/MOLNÁR GÁBOR NÓRA
АРМИН РИЦ/RICZ ÁRMIN
Представа траје 1 сат и 15 минута
182
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Академија уметности Нови Сад
Класа глуме на мађарском језику
Ђуре Јакшића 7, 21000 Нови Сад
www.akademija.uns.ac.rs
Између два
Стеријина позорја
ФЕСТИВАЛСКИ ЦЕНТАР
57.СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Извештај уметничког директора/селектора
Уметничка директорица/селекторка: Ксенија РАДУЛОВИЋ
Селекција националне драме и позоришта
На основу увида у 70 представа, од којих је убедљива већина реализована у позориштима Србије, а мањи број по делима домаћих аутора
у иностранству, може се, и поред снажне економске кризе која погађа
целокупну област културе – стећи утисак о релативно задовољавајућем
континуитету српске драмске продукције (пре свега кад је реч о броју изведених премијера). Тачније, за сада се може говорити о делимичном
смањивању броја премијерних извођења, уз напомену да у условима све
наглашенијих смањивања буџетских фондова у култури, ови резови у
предстојећим сезонама могу попримити и драстичнију форму. Услед
недостатка средстава, поједина позоришта у Београду и унутрашњости
Србије била су принуђена да редукују обим продукције, док је, на другој страни, приметан и нови модел копродукцијске сарадње институционалних театара и приватних или невладиних фондација: с обзиром
на све изгледнију чињеницу да економска криза у Србији неће бити ускоро окончана, готово природно намеће се претпоставка да ће поменути
модел сарадње на нашим сценама бити присутан и у наредном периоду.
Тематски оквири везани за проблематику савременог живота у Србији
– однос политике и појединца, транзициони процеси и њихове последице, последице рата и распада земље, социјална питања – очекивано и
даље доминирају. Занимљиво је да, поред наведеног, већину селектованих представа повезује лајтмотив породичних односа, посебно оних
између родитеља и деце, уз доминантно присуство појма/фигуре оца. На
плану форме, паралелно су заступљени класични естетски обрасци и обликовање/истраживање савременог сценског језика – потоње, наравно,
све присутније у делима редитеља и писаца млађих генерација. И модел
вербатима/документарне драматургије и даље је присутан на нашим
сценама. Још једна околност обележила је ову сезону: неколике представе реализоване од стране еминентних аутора старије или средње-старије генерације резултовале су уметничким дометима који нису у складу с подразумевајућим високим очекивањима. У питању су представе
које понављају за ауторе препознатљиве естетске обрасце, не пред-
184
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
стављаући, при том, релевантна остварења ни у опусима еминентних
уметника, ни на репертоарима угледних позоришта на којима су постављена. Насупрот томе, одређени број аутора млађе или млађе-средње генерације (међу њима и поједини из региона или сасвим нова имена наше сцене) учествовао је у реализацији остварења која чине уметнички релевантнији сегмент овогодишње продукције, а најчешће је реч
и о искорацима ка модерним уметничким формама, истраживачким
поступцима, сувереном кретању у оквиру савременог сценског израза.
У складу с пропозицијама и мисијом фестивала Стеријино позоре, селекторка је водила рачуна о задовољавајућој сразмери учешћа представа насталих по праизведбама домаћег драмског текста. Селекторка изражава и жаљење што комад дебитанткиње Тање Шљивар Пошто паштета није, пре свега на плану глумачких остварења у врло захтевном и
сложеном жанру гротеске, пронашао потпуније и релевантније сценско
упризорење.
Наши очеви
Највећи део представа заступљених у Селекцији националне драме и
позоришта, као и програму Кругови овогодишњег Стеријиног позорја,
тематизује породичне односе, пре свега релације родитељи – деца. Занимљиво је да је мотив оца присутан високо фреквентно и вишезначно: често у дословном, биолошком смислу, али и кроз друга одређења
поменутог појма. Појављује се већ у самом наслову Оца на службеном
путу, незаобилазан је у презентовању и интимних и друштвених драма
у Хипермнезији, однос кћерке и оца тематски је фокус Бицикла, али исто
тако једна од важних релација у представи Радници умиру певајући, а о
одсуству оца, односно присуству доминантне мајке може се говорити у
представи Бунар. Најзад, покушај остваривања у улози родитеља стоји у
основи Плодних дана.
У појединим се представама мотив оца може варирати и путем питања ауторитарности, лидерских позиција, власничких односа и другог.
Овај широко схваћен лајтмотив, наши очеви, сасвим посредно може
да говори и о успостављању естетских релација везаних за извесне промене парадигме, у дијалектичком смислу процес незаобилазан, природан и неминован: у такмичарској селекцији заступљени су претежно аутори и представе који свој пуни израз проналазе у савременим, трага-
лачким, иновативним сценским обрасцима, али поменутих нових образаца, нових уметничких форми не би ни било без пуне свести и уважавања онога што претходи, без преиспитивања постојећег, без успостављања односа и према нашим позоришним очевима. А тај однос у
уметности, као ни у самом животу, није ни једноставан ни једностран –
али увек се мора успоставити.
Најзад, наши очеви су истовремено и мали омаж једном од наших
претходника, значајном писцу наше прошлости, Војиславу Јовановићу
Марамбоу и његовој истоименој драми.
С обзиром на наведено, у Селекцију националне драме и позоришта
уврштено је следећих седам представа (по редоследу премијерних извођења):
ОТАЦ НА СЛУЖБЕНОМ ПУТУ, текст Абдулах Сидран, режија Оливер
Фрљић, Позориште Атеље 212 Београд
Истраживање и маштовито разигравање сценске форме једна је од основних особености Фрљићевог редитељског поступка у представи Отац
на службеном путу, реализоване очигледно без носталгичних реминисценција на култни Кустуричин филм. Једна од значајних и драматуршки функционалних интервенција јесте и измештање перспективе дечака Дина: као седамдесетогодишњак, он се сећа породичних и друштвених односа који су обележили његово детињство, а укрштање/стапање перспектива двеју генерација представи додаје извесни сентиментални тон, као врста контрапункта оштрим резовима, брзини, партизанским и химничким сонговима. Бавећи се приватном историјском
перспективом, редитељ, на плану значења, оставља углавном отворена
питања бројних политичких импликација тако сложене и болне историјске теме као што је Информбиро, недвосмислених злочина једнопартијског система који свакако не заслужује вредносну симплификацију,
али чије тамне стране с правом могу постати и предмет озбиљних
друштвених и историјских дебата.
ХИПЕРМНЕЗИЈА, режија Селма Спахић, драматургија Наташа Говедарица, Филип Вујошевић, Битеф театар Београд и Хартефакт фонд Београд
Настала на основу обраде документарне грађе, поступка који је и
даље један од присутнијих токова наше драмске продукције, Хипермнезија на неколико разина сучељава приватно и политичко, показујући нераскидиве везе ова два појма, њихово јединство супротнос-
ти. Полазећи од личних исповести глумаца различитих националности, током периода деведесетих година прошлог века, редитељка Селма Спахић креира аутентичну, значењски одмерену и на моменте дирљиву представу о личним виђењима рата, распада земље, визурама националних и професионалних односа, релацији између театра и стварног живота...
ЖИВОТ НИЈЕ БИЦИКЛ / Das Leben ist kein Fahrrad (Није смрт бицикло, да ти га украду), текст Биљана Србљановић, режија Анселм Вебер, Schauspielhaus Bohum (Немачка)
И у новом комаду Биљана Србљановић истражује породичне приче,
односе између родитеља и деце (један од женских ликова и овде се зове
Надежда), питања (не)прилагођености појединца друштвеним и политичким околностима. Тај спој локалног и универзалног, личног и политичког, не без извесне сете и горчине, вишеслојно је сценски уобличен
у дискретно стилизованој представи позоришта из Бохума, а за чију продукцију је текст и наменски писан. С извесним драматуршким интервенцијама у односу на београдску праизведбу дела (изостављање лика
Александре), у поставци уоквиреној уживо изведеним нумерама старе
градске музике из нашег краја, ликови добијају извесну изоштреност,
уверљивост, животност, а редитељ проналази одговарајућу равнотежу
између реалистичког и зачудног, рационалног и ирационалног, недвосмисленог и амбивалентног.
БУНАР, текст Радмила Смиљанић, режија Егон Савин, Установа културе „Вук Караџић” Београд, Радионица Интеграције и Фонд Круг
Радња праизведеног комада младе списатељице смештена је у неко
мало место у Босни, али би могла да се односи и на било коју другу запуштену и руралну средину овог дела Европе. Бунар који треба заменити
водоводом постаје симбол неспремности да се прихвати реална слика
савременог света и духа времена: у фокусу пажње су односи међу генерацијама, као и они успостављени између доминантне мајке и сина (уз
мотив одсуства оца), припадника различитих нација, избора самосталности и тешког терета слободе насупрот предвидљивости и окошталим
стегама традиције... У реалистички сведеној режији, путем нијансирања
детаља и креирања аутентичног миљеа, представа – проткана и хуморним нотама – истовремено успоставља и емоционалну комуникативност
с публиком и одређени критички ангажман, заснован на истраживању
социолошких и менталитетских образаца, људске природе и могућности њене промене.
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
185
РАДНИЦИ УМИРУ ПЕВАЈУЋИ, текст Олга Димитријевић, режија
Анђелка Николић, Битеф театара Београ и Хартефакт фонд Београд
Реализована на основу победничког драмског текста с првог конкурса Фондације Хартефакт (2010), представа Радници умиру певајући одликује се, у првом реду, промишљеним, иновативним и прецизним редитељским концептом. Тематика социјалне беде и радничких штрајкова, сасвим природно, и даље ће окупирати пажњу наших драматичара:
редитељски поступак заснован је на истраживању могућности савремене сценске форме, модалитета дистанце, одвајању аудио-сегмента од физикуса, односно механичком репродуковању гласа глумаца. Ликови –
који и нису класични драмски ликови – тако постају полуживи полуљуди, неке врсте марионета без суштинског људског интегритета, оваплоћење истих оних неаутентичних људских егзистенција које тумарају
Србијом као таоци немаштине и недостатка перспективе. У форми атипичног и аскетског мјузикла, представа на занимљив начин комбинује
теме социјалног и политичког живота с елементима trash поетике и поп
културе.
MARAT THE SADE (Мара/Сад), текст Петер Вајс, режија Андраш Урбан,
Новосадско позориште / Újvidéki színház
Сценски разиграна и маштовита поставка класичног текста, у којој симболи револуције постепено почињу да се откривају и као инструментаријум неког еротског шопа: наравно да није реч о пукој ласцивности, већ
о огољеној, до бруталности доведеној слици реалности у којој као да се
за превласт и моћ боре, благо речено, једни фалуси против других. У
жустром темпу и уз брзе промене сценских слика, фуриозно тутњи револуција са свим својим нусефектима, пренагљеностима, бизарностима...
а упечатљива музика и сложна, надахнута игра глумачког ансамбла уоквирују редитељску замисао.
ПЛОДНИ ДАНИ, текст Борис Лијешевић и Јелена Кисловски Лијешевић, режија Борис Лијешевић, драматургија Бранко Димитријевић и Федор Шили, Позориште Атеље 212 Београд и Културни центар Панчева
Документарни образац заснован на исповестима с интернет-форума
представља полазиште емоционалне али депатетизоване представе,
базиране на једној сасвим приватној теми, али и одмереном односу личног и друштвеног, озбиљног и комичног... На занимљив начин Плодни
дани тематски кореспондирају с већим делом селекције: док се у многим другим представама тематизују породичне структуре, односи родитеља и деце (посебно појам оца), овде је у фокусу интересовања мо-
186
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
тив прижељкиваног, (не)оствареног родитељства. И овде је немогуће
потпуно одвојити приватно од политичког, лично од друштвеног: једна
дубоко интимна тема – питање родитељства, прецизније покушај остварења родитељства путем вештачке оплодње – нужно је везана и за
друштвене, економске, етичке односе.
Затварање Фестивала
У част награђених, на затварању фестивала, одигран је балет Милева
Ајнштајн према мотивима истоимене драме Виде Огњеновић, композитора Марјана Нећака у режији Сташе Зуровца и извођењу Балета
Српског народног позоришта Нови Сад.
Програм
Петак, 25. мај
20.00 часова / СНП, Сцена ‘Јован Ђорђевић’, Отварање Фестивала
Конферанса: Соња ДАМЈАНОВИЋ
Реч на отварању Позорја
Српско позориште дели судбину европског. Оно се налази између неког ’пост’ и неког ’нео’, између прошлости која ће бити будућност и будућности која се већ већ десила, али под неким другим именом. Стална
је и панична потрага за новим формама, дефиницијама, концептима;
страх од ’губитка корака’, потонућа у конзервативно, у догматско, у језиво ’passe’, у пакао анахронизма, свакако има корена у нашој културној
историји као, уосталом, свим културним историјама свих малих народа.
Међутим, ако нас је нечему научила историја позоришта, то је да она
пулсира у правилним размацима ка драми и од драме. Данашњи конзервативци сутра ће бити претече, а авангарда оптужена за искључивост.
Упркос свим променама, уверен сам да смо се овде сакупили из истих
разлога, као и педесет шест пута раније, као и претходних 2600 година:
да гледамо причу, будемо омађијани илузијом, стрепимо за ликове,
осетимо страх и сажаљење и лепоту чак и у ружном. Није важно шта смо
ми Хекуби, већ шта је Хекуба нама. У вечном кружењу истог, не можемо ’ухватити прикључак’. Једино што можемо, то је да пажљиво ослушкујемо шта Хекуба има да каже, не питајући се зашто лијемо њене сузе.
Желећи нам свима лепоте у изобиљу, проглашавам 57. Стеријино позорје отвореним.
Небојша РОМЧЕВИЋ
Селекција националне драме и позоришта
ОТАЦ НА СЛУЖБЕНОМ ПУТУ
Текст: Абдулах Сидран
Режија: Оливер Фрљић
Позориште Атеље 212 Београд
Субота, 26. мај
9.30 часова / Културни центар Новог Сада
Међународни симпозијум позоришних критичара и театролога
Тема: ‘Глумац је мртав, живео глумац!’
11.00 часова / Селекција националне драме и позоришта
Округли сто: Отац на службеном путу
14.30 часова / Културни центар Новог Сада
Међународни симпозијум позоришних критичара и театролога
Тема: ‘Глумац је мртав, живео глумац!’
19.00 часова / СНП, Сцена ‘Пера Добриновић’
Међународни програм Кругови
МОЈ СИН САМО МАЛО СПОРИЈЕ ХОДА
Текст: Ивор Мартинић
Режија: Јануш Кица
Загребачко казалиште младих (Хрватска)
21.00 час / СНП, Сцена ‘Јован Ђорђевић’
Селекција националне драме и позоришта
ОТАЦ НА СЛУЖБЕНОМ ПУТУ / Реприза
Недеља, 27. мај
9.30 / Културни центар Новог Сада
Међународни симпозијум позоришних критичара и театролога
Тема: ‘Глумац је мртав, живео глумац!’
11.00 / Међународни програм Кругови
Округли сто: Мој син само мало спорије хода
14.30 / Културни центар Новог Сада
Међународни симпозијум позоришних критичара и театролога
Тема: ‘Глумац је мртав, живео глумац!’
19.00 / СНП, Сцена ‘Јован Ђорђевић’ (хинтербина)
Међународни програм Кругови
МРЗИМ ИСТИНУ!
Режија, концепт: Оливер Фрљић
Театар &ТD Загреб (Хрватска)
20.00 / СНП, Сцена ‘Пера Добриновић’
Селекција националне драме и позоришта
РАDНИЦИ УМИРУ ПЕВАЈУЋИ
Текст: Олга Димитријевић
Режија: Анђелка Николић
Хартефакт фонд и Битеф театар Београд
22.00 / СНП, Сцена ‘Јован Ђорђевић’ (хинтербина)
Међународни програм Кругови
МРЗИМ ИСТИНУ! / Реприза
Понедељак, 28. мај
10.00 / СНП, доњи фоаје Сцене ‘Пера Добриновић’
Сцена, маска, костим, лутка (отварање изложбе, уручење награда)
Организатор: Центар за ликовно васпитање деце и омладине Војводине
11.00 / Селекција националне драме и позоришта
Округли сто: Радници умиру певајући
12.00 / Међународни програм Кругови
Округли сто: Мрзим истину!
13.00 / Стеријино позорје
НЕТА / Нова европска театарска акција
17.00 / СНП, горњи фоаје Сцене ‘Пера Добриновић’
Међународна трибина: Статус позоришне критике
18.00 / Културни центар Новог Сада
Позорје младих, НОВА академија уметности Београд
19.00 / СНП, Сцена „Пера Добриновић”
Селекција националне драме и позоришта
БУНАР
Текст: Радмила Смиљанић
Режија: Егон Савин
Установа културе „Вук Караџић”, Радионица Интеграције, Фонд Круг Београд
21.00 / СНП, Камерна сцена
Међународни програм Кругови
ПИСАР БАРТЛБИ
Текст:Херман Мелвил
Режија: Милош Лолић
Мини театар Љубљана (Словенија)
22.00 / Академија уметности
Позорје младих, Академија уметности Нови Сад, класа на мађарском
језику
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
187
Уторак, 29. мај
11.00 / Селекција националне драме и позоришта
Округли сто: Бунар
12.00 / Међународни програм Кругови
Округли сто: Писар Бартлби
13.00 / СНП, горњи фоаје Сцене ‘Пера Добриновић’
Промоција књиге ‘Егон Савин’
Прир. Дејан Пенчић Пољански, изд. Српско народно позориште
Организатори: Српско народно позориште и Стеријино позорје
14.00 / Стеријино позорје
Састанак представника високих школа сценских уметности
Будућност Позорја младих
17.30 / Спомен-збирка Павла Бељанског, Трг галерија 2
Миленко Шербан и савременици
Организатори: Спомен-збирка Павла Бељанског, Кућа легата (легат Миленко Шербан), Музеј позоришне уметности Србије
18.00 / Културни центар Новог Сада
Позорје младих, Факултет драмских уметности Београд
18.30 / СНП, горњи фоаје Сцене ‘Пера Добриновић’
Дани књиге / промоција позоришних издања
20.00 / СНП, Сцена ‘Јован Ђорђевић’ (хинтербина)
Селекција националне драме и позоришта
ПЛОДНИ ДАНИ
Текст: Борис Лијешевић и Јелена Кисловски Лијешевић
Режија: Борис Лијешевић
Позориште Атеље 212 Београд и Културни центар Панчева
22.00 / Позориште младих – мала сцена
Позорје младих, Академија умјетности Бања Лука (БиХ, Република
Српска)
Среда, 30. мај
11.00 / Селекција националне драме и позоришта
Округли сто: Плодни дани
12.30 / СНП, горњи фоаје Сцене ‘Пера Добриновић’
Савремено јапанско позориште
Предавање Akiko TACHIKI, позоришне критичарке из Токија
17.30 / СНП, горњи фоаје Сцене ‘Пера Добриновић’
Дани књиге / промоција позоришних издања
18.00 / Културни центар Новог Сада
Позорје младих, Академија уметности Банска Бистрица (Словачка)
188
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
19.00 / СНП, Сцена ‘Пера Добриновић’
Селекција националне драме и позоришта
НИЈЕ ЖИВОТ БИЦИКЛО
Текст: Биљана Србљановић
Режија: Anselm Weber
Schauspielhaus Bohum (Немачка)
21.00 / СНП, Сцена ‘Јован Ђорђевић’ (хинтербина)
Селекција националне драме и позоришта
ПЛОДНИ ДАНИ / Реприза
21.30 / Селекција националне драме и позоришта
Округли сто: Није живот бицикло
22.00 / Академија уметности
Позорје младих, Интернационални универзитет у Новом Пазару
Четвртак, 31. мај
11.00 / Стеријино позорје
Међуфестивалска сарадња у региону
17.30 / СНП, горњи фоаје Сцене ‘Пера Добриновић’
Дани књиге / промоција позоришних издања
18.00 / Културни центар Новог Сада
Позорје младих, Академија лепих уметности Београд
19.00 / Пословни центар НИС-ГАЗПРОМ НЕФТ
Селекција националне драме и позоришта
ХИПЕРМНЕЗИЈА
Режија: Селма Спахић
Хартефакт фонд и Битеф театар Београд
21.00 / СНП, Сцена ‘Пера Добриновић’
Селекција националне драме и позоришта
БУНАР / Реприза
22.00 / Културни центар Новог Сада
Позорје младих, Факултет уметности Приштина – Звечан
Петак, 1. јун
11.00 / Селекција националне драме и позоришта
Округли сто: Хипермнезија
12.30 / СНП, горњи фоаје Сцене ‘Пера Добриновић’
”Док се кулисе односе и светла гасе...”, сећање на Јована Христића
17.00 / СНП, горњи фоаје Сцене ‘Пера Добриновић’
Регионална драмска радионица
Сценско читање драма Симоне Хамер (Словенија), Лане Шарић
(Хрватска) и Сање Савић (Србија)
18.00 / Позориште младих – мала сцена
Позорје младих, Академија драмских уметности Тузла (Босна и Херцеговина)
19.00 / Новосадско позориште – Újvidéki Színház
Селекција националне драме и позоришта
MARAT THE SADE
Текст: Петер Вајс
Режија: Андраш Урбан
Новосадско позориште / Újvidéki Színház
22.00 / Селекција националне драме и позоришта
Округли сто: Marat the Sade
22.00 / Културни центар Новог Сада, Академија уметности
Позорје младих, Академија уметности Београд
Субота, 2. јун
20.00 / СНП, Сцена „Јован Ђорђевић”
Проглашење и уручење Стеријиних награда
Конферанса: Соња Дамјановић и Југослав Крајнов
Представа у част награђених
МИЛЕВА АЈНШТАЈН
балет према мотивима истоимене драме Виде Огњеновић
Музика: Марјан Нећак
Кореографија, режија: Сташа Зуровац
Балет Српског народног позоришта
Титловање представа
Све представе иностраног говорног подручја титловане су на српски
језик, као и део представа на енглески. Посао је успешно реализовала
екипа Српског народног позоришта.
Округли сто
Разговоре о представама у Селекцији националне драме и позоришта, те у Селекцији ‘’Кругови’’ водили су драматург Светислав Јованов и
позоришни критичар Игор Бурић. Велика посећеност и учешће публике у разговорима одликовале су овогодишње округле столове.
СТЕРИЈИНЕ НАГРАДЕ
Селекција националне драме и позоришта
Жири 57. Стеријиног позорја – Бранислав ЛЕЧИЋ, глумац, педагог, Београд (председник), Ана ЛЕДЕРЕР, театролошкиња, Загреб (Хрватска),
Маја ПЕЛЕВИЋ, драматуршкиња, Београд, Ана ТОМОВИЋ, редитељка,
Београд, Јанез ПИПАН, редитељ, предавач, Љубљана (Словенија) – видео је од 25. маја до 01. јуна 2012. седам представа у Селекцији националне драме и позоришта.
На завршној седници, одржаној 1. јуна 2012, Жири је донео
ОДЛУКУ
Стеријина награда за најбољу представу – РАДНИЦИ УМИРУ ПЕВАЈУЋИ Олге Dимитријевић, режија Анђелка Николић, Хартефакт фонд
и Битеф театар Београд. Одлука је донета једногласно.
Стеријина награда за текст савремене драме – ОЛГА ДИМИТРИЈЕВИЋ
за текст РАДНИЦИ УМИРУ ПЕВАЈУЋИ, режија Анђелка Николић, Хартефакт фонд и Битеф театар Београд. Одлука је донета већином гласова.
Стеријина награда за режију – АНЂЕЛКА НИКОЛИЋ за представу РАДНИЦИ УМИРУ ПЕВАЈУЋИ, Хартефакт фонд и Битеф театар Београд. Одлука је донета једногласно.
Стеријина награда за глумачко остварење:
ЈОВО МАКСИЋ за улогу Милоша у представи БУНАР Радмиле Смиљанић, режија Егон Савин, Установа културе „Вук Караџић”, Сцена КУЛТ, Радионица Интеграције и Фонд „Круг” Београд. Одлука је донета једногласно.
ХАНА СЕЛИМОВИЋ за лик Сене Зољ у представи ОТАЦ НА СЛУЖБЕНОМ ПУТУ Абдулаха Сидрана, режија Оливер Фрљић, Позориште Атеље 212 Београд. Одлука је донета већином гласова.
СИЛВИЈА КРИЖАН за улогу Гласника у представи MARAT THE SADE
Петера Вајса, режија Андраш Урбан, Новосадско позориште / Újvidéki
szinház. Одлука је донета једногласно.
Четврта Стеријина награда за глуму – не додељује се једногласном одлуком жирија.
Стеријина награда за сценографско остварење – не додељује се једногласном одлуком жирија.
Стеријина награда за костимографско остварење – не додељује се
једногласном одлуком жирија.
Стеријина награда за оригиналну сценску музику – ДРАШКО АЏИЋ за
представу РАДНИЦИ УМИРУ ПЕВАЈУЋИ Олге Димитријевић, режија
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
189
Анђелка Николић, Хартефакт фонд и Битеф театар Београд. Одлука је донета једногласно.
Стеријина награда за кореографију – ДАЛИЈА АЋИН за представу
РАДНИЦИ УМИРУ ПЕВАЈУЋИ Олге Димитријевић, режија Анђелка Николић, Хартефакт фонд и Битеф театар Београд. Одлука је донета већином гласова.
Специјална Стеријина награда – ГЛУМАЧКОМ АНСАМБЛУ представе
MARAT THE SADE Петера Вајса, режија Андраш Урбан, Новосадско позориште / Újvidéki szinház. Одлука је донета једногласно.
Награда из Фонда „Дара Чаленић” за најбољу младу глумицу и младог
глумца
– МАРИЈА БЕРГАМ за улогу Милице у представи РАДНИЦИ УМИРУ ПЕВАЈУЋИ Олге Димитријевић, режија Анђелка Николић, Хартефакт фонд
и Битеф театар Београд. Одлука је донета једногласно.
– Награда за најбољег младог глумца – не додељује се једногласном
одлуком жирија.
ОСТАЛЕ НАГРАДЕ
Редакција новосадског листа „Дневник” – ХАНА СЕЛИМОВИЋ за улогу Сене Зољ у представи ОТАЦ НА СЛУЖБЕНОМ ПУТУ Абдулаха Сидрана, режија Оливер Фрљић, Позориште Атеље 212 Београд.
Жири: Нина ПОПОВ, новинарка, Наташа ПЕЈЧИЋ, новинарка, Игор БУРИЋ, позоришни критичар.
Компанија „Новости”, Београд
– награда за епизодну улогу – СИЛВИЈА КРИЖАН за улогу Гласника у
представи MARAT THE SADE Петера Вајса, режија Андраш Урбан, Новосадско позориште / Újvidéki szinház.
– Награда „Зоран Радмиловић” за глумачку бравуру – ХАНА СЕЛИМОВИЋ за улогу Сене Зољ у представи ОТАЦ НА СЛУЖБЕНОМ ПУТУ Абдулаха Сидрана, режија Оливер Фрљић, Позориште Атеље 212 Београд.
Жири: Даринка НИКОЛИЋ, позоришна критичарка, Нови Сад (председник) Соња ДАМЈАНОВИЋ, глумица, Нови Сад, Зорица ПАШИЋ, новинарка, Београд.
ОСТАЛЕ СТЕРИЈИНЕ НАГРАДЕ
Стеријина награда Округлог стола 57. Стеријиног позорја за најбољу
представу – РАДНИЦИ УМИРУ ПЕВАЈУЋИ Олге Димитријевић, режија
Анђелка Николић, Хартефакт фонд и Битеф театар Београд
Жири Међународне асоцијације позоришних критичара и театролога (IACT): Иван МЕДЕНИЦА (Србија), Akiko TACHIKI (Јапан), Уна БАУЕР
(Хрватска).
Стеријина награда за позоришну критику ‘Миодраг Кујунџић’ – награда Стеријиног позорја и редакције новосадског Дневника, једногласно –
ИВАН МЕДЕНИЦА, позоришни критичар, Београд, за текст критике под
насловом „Велике и мале смрти” о представи Није смрт бицикло (да ти
га украду) Биљане Србљановић, у режији Слободана Унковског, Југословенско драмско позориште Београд, објављен у НИН-у 23. 6. 2011. и
СЛОБОДАН ОБРАДОВИЋ, позоришни критичар, Београд, за текст критике под насловом „Грмљавина банкрота” о представи Господа Глембајеви Мирослава Крлеже, у режији Јагоша Марковића, Позориште Атеље 212 Београд, објављен у Театрону (154–155, јул 2011).
Жири: Ласло ГЕРОЛД, позоришни критичар (председник), Даринка
НИКОЛИЋ, позоришна критичарка, Нина ПОПОВ, новинарка Дневника,
Нови Сад.
Медији и јавност; сајт Позорја
Стеријино позорје, као институција од националног значаја, велику
пажњу посвећује односима са медијима. Сви важнији догађаји – програми, нова издања, сам Фестивал – пропраћени су конференцијама за
медије, чиме је обезбеђена јавност у раду, као један од начина презентације и промовисања програма рада. О великом интересовању јавности
за активности Стеријиног позорја сведочи и број акредитованих новинара на 57. позорју, као и знатан простор који су медији уступили овом
догађају.
Значајну улогу у сегменту односа са јавношћу има званични сајт Стеријиног позорја. Осим битних актуелности из делатности установе, те
свакодневног праћења програма Фестивала, сајт садржи и податке из историјата Позорја. Уз ово, сајт има интенцију да постане место окупљања свих релевантних информација о позориштима и позоришним збивањима у Србији (Позоришни портал Србије).
Акредитовани на 57. позорју
Даниела Павелка (Радио Беседа), Марина Ратков (ИН радио), Мишка
Кнежевић, Горан Цветковић (Радио Београд 2), Јована Штетин, Вања Ђу-
190
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
рић (РТВБ92), Ивана Миљак (WANNABE магазин), Златко Паковић (Данас),
Олена Планчак Сакач (Руске слово), Небојша Димитријевић, Мирон
Џуња (Слободна Далмација), Миленко Пајић (Dом културе Чачак), Сава
Стефановић, Јелена Ивановић (Блиц), Љиљана Попадић, Роберт Гетел (24
сата), Олга Вујовић (ХРТ, Радио Сљеме), Ненад Обрадовић (е-новине, Интернет портал), Гордана Громовић (НС Репортер), Маја Леђенац (БЕТА),
Gerold Laszlo (Szinhaz), Александра Рајић, Татјана Новчић Матијевић, Наташа Гвозденовић (Радио НС), Јелена Чупић, Ивана Кочи (Позоришни музеј), Зоран Т. Јовановић (Матица српска), Павел Гетејанц (Радио НС, румунска редакција), Гордана Михаиловић (Радио 021), Dејан Стојичић
(021 web сајт), Марија Тот (Радио НС, русинска редакција), Томо Ракочевић, Ненад Карлић (Курир инфо), Јарослав Пап, Александар Милановић,
Здравко Грумић, Ненад Ћаћић, Јелена Вукмановић (ТАНЈУГ), Бојана Каравидић (Радио Београд 1), Роберт Ленард, Оскар Рогинер (Magyar Szo),
Теофил Панчић (ВРЕМЕ) Зорица Пашић (Новости), Анкица Јукић – Мандић (Хрватска ријеч), Нада Зорић, Софија Љуковчан, Сташа Јамушаков,
Ивана Петровић, Милка Каташић (РТВ), Ивана Кроња (Нови магазин),
Предраг Ђуран (Online magazin, Журнал), Златко Златковић (Media news
– MTV и Duna TV), Гордана Нонин, Александар Иванишевић (Данас),
Соња Маџар, Душан Живкић (Центар – водич кроз културни живот Новог Сада), Ана Манојловић, Владимир Пешић (РТВ Панонија), Мадар
Анико, Фрањо Жужана (Радио НС), Драгана Зељковић, Ана Секулић
ЦКМ), Александар Камаси, Душко Домановић (Новине новосадске),
Мирјана Ракочевић Крнић (Војвођански магазин), Биљана Гаврић (Прва
српска телевизија), Лазар Сланкаменац, Огњен Велемир, Лариса Оноди
(Пресс), Марина Грња (Новосадска новинарска школа), Рашко В. Јовановић (ПЕЧАТ), Зоран Р. Поповић (ДОМЕТИ), Бојана Јањушевић, Лидија
Ћулибрк (Лепота и здравље), Ивана Челебић (WDR Funkahus Europa), Весна Кукић (Вршачка кула), Тијана Станојев (Итака – Вршац), Далиборка Радак (Вести д.о.о – web portal), Јелена Јовичић (Радио Планета), Стефан
Кецо (Друштво новинара Војводине), Снежана Милетић, Смиљка Сељин,
Силвија Чамбер, Војислав Алимпић, Никола Степић (Билтен), Наташа
Пејчић, Нина Попов (Дневник), Мирољуб Мијушковић (Политика), Јованка Симић (Вечерње новости).
Позорје младих
28. мај–1. јун 2012.
Културни центар/ Позориште младих/ Академија уметности
Позорје младих, сусрет високих позоришних школа (катедра глуме),
окупило је следеће учеснике: Академија уметности Нови Сад (класа на
српском и мађарском наставном језику), Академија уметности Београд,
Академија лепих уметности Београд, Академија умјетности Бања Лука
(БиХ, Република Српска), Интернационални универзитет у Новом Пазару, Факултет драмских уметности Београд, Факултет уметности Приштина – Звечан, Нова академија Београд, те специјалне госте са Академије
драмских умјетности Тузла и Академије уметности Банска Бистрица
(Словачка). У нашем окружењу постоје разни облици окупљања студената глуме, али не у оквиру националног фестивала с богатим међународним програмима, какво је Стеријино позорје.
Понедељак 28. мај
18.00 / Културни центар Новог Сада
Записи из подземља: Логика + Кисеоник
НОВА академија уметности Београд
20.00 / Академија уметности
Антон Павлович Чехов, ГАЛЕБ
Академија уметности Нови Сад, класа на српском језику
22.00 / Академија уметности
Петер Борнемиса, Трагедија на мађарском језику (Софокле, Електра)
Академија уметности Нови Сад, класа на мађарском језику
Уторак 29. мај
18.00 / Културни центар Новог Сада
Стварање лика
Факултет драмских уметности, Београд
22.00 / Позориште младих – мала сцена
Рејмон Кено, СТИЛСКЕ ВЕЖБЕ
Академија умјетности Бања Лука (БиХ, Република Српска)
Среда 30. мај
18.00 / Културни центар Новог Сада
Војислав Савић, ЧУЈЕШ ЛИ, МАМА, МОЈ ВАПАЈ?
Академија уметности Банска Бистрица (Словачка)
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
191
22.00 / Академија уметности
Семир Гицић, ПРОКЛЕТСТВО
Интернационални универзитет у Новом Пазару
Четвртак 31. мај
18.00 / Културни центар Новог Сада
Античке трагедије
Академија лепих уметности Београд
22.00 / Културни центар Новог Сада
Вилијам Шекспир, САН ЛЕТЊЕ НОЋИ
Факултет уметности Приштина – Звечан
Петак 1. јун
18.00 / Позориште младих – мала сцена
Маја Пелевић, ЈА ИЛИ НЕКО ДРУГИ
Академија драмских умјетности Тузла (Босна и Херцеговина)
22.00 / Културни центар Новог Сада
УДЕС КАДМОВИЋА СВИЈЕХ (Цар Едип, Седморица против Тебе,
Антигона)
САН ЛЕТЊЕ НОЋИ
Академија уметности Београд
Изложба ликовних радова деце
Сцена, маска, костим, лутка
Центар за ликовно васпитање деце и омладине Војводине и 57. Стеријино позорје приредили су 53. изложбу ликовних радова младих аутора „Сцена, маска, костим, лутка”. Изложбу је у доњем фоајеу Сцене
„Јован Ђорђевић” отворио Миливоје Млађеновић, директор Позорја, речима да будућност позоришта припада младим, талентованим ствараоцима чији су радови изложени. За изложбу је одабрано 172 рада од пристиглих 3.200 из 65 установа.
Награде
Сцена: Исидора Капор, ОШ ‘’Јелена Ћетковић’’ Београд, ликовни педагог Славица Марковић; Луција Смиљанић, Немања Губерић, Олег Вулетин, ПУ ‘’Радосно детињство’’, Вртић ‘’Цврчак’’ Петроварадин, васпитачи
Верица Мандић, Јасмина Коларић; Доминик Замбо, ОШ ‘’Ђуро Салај’’ Суботица, учитељ Хедвиг Шош, Колективни рад, ТШ ‘’Милева Марић
Ајнштајн’’ Нови Сад, професор Наташа Трајковић.
192
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Маска: Милица Микић, ОШ ‘’Мирослав Антић’’ Футог, ликовни педагог
Анита Петковић; Александра Богданић, ОШ ‘’Ј. Ј.Змај’’ Ђурђево, ликовни
педагог Татјана Перовић; Кристина Какотовић, ОШ ‘’Бранко Радичевић’’
Нови Сад, ликовни педагог Миомира Благојевић; Саша Дајевић, ОШ
‘’Алекса Шантић’’ Сечањ, ликовни педагог Оливера Марјановић; Немања Манојловић, ОШ ‘’Петефи Шандор’’ Нови Сад, ликовни педагог Марта Бутетер Киш; Милица Јовић, ОШ ‘’20. октобар’’ Сивац.
Костим: Колективни рад, ПУ ‘’Дечји дани’’, Вртић ‘’Лептирић’’ Београд,
ликовна радионица деце од 3-7 година, васпитачи Јагода Пешић и Наташа Дабић; Бојана Станић, Ивана Секулић, ОШ ‘’Свети Сава’’ Стајићево,
ликовни педагог Татјана Шашић; Дејана Михајлачки, Андријана Мишић,
ОШ ‘’Свети Сава’’ Стајићево, ликовни педагог Татјана Шашић; Владимир
Михић, ШОСО ‘’Милан Петровић’’ Нови Сад, ликовни педагог Јасмина Вилић; Бојана Милић, ПУ ‘’Полетарац’’, Вртић ‘’Цврчак’’ Српски Милетић,
васпитач Каталин Младеновић; Колективни рад, ТШ ‘’Милева Марић
Ајнштајн’’ Нови Сад, професор Јована Деспић.
Лутка: Тијана Мијаиловић, ОШ ‘’Стојан Новаковић’’ Шабац, ликовни педагог Славка Јаковљевић; Јована Чолић, ОШ ‘’Стојан Новаковић’’ Шабац,
ликовни педагог Славка Јаковљевић; Страхиња Вукић, ОШ ‘’Филип Вишњић’’ Моровић, ликовни педагог Сретенка Вуковић.
Реквизит: Ивана Пантелић, ОШ ‘’Славко Родић’’ Бачки Јарак, ликовни
педагог Светлана Матовић; Константин Стоичков, ОШ ‘’Зага Маливук’’ Београд, ликовни педагог Звездана Маслар Милошевић; Галина Ташин,
Ликовна радионица ‘’Чаролија’’ Нови Сад, ментори Викториа Чикош и
Мирјана Чикош; Колективни рад, ПУ ‘’Радосно детињство’’, Вртић ‘’Бубица’’ Нови Сад, васпитач Оливера Кулешевић.
Плакат: Колективни рад, ПУ ‘’Радосно детињство’’, Вртић ‘’Мрвица’’
Нови Сад, васпитачи Биљана Ђорђевић и Јована Марков.
Награде часописа Машталица: Јелена Стефановић, Уна Урошевић,
Вртић ‘’Маја’’, ПУ ‘’11. април’’ Београд, ликовни педагог Татјана Иванишевић Радојковић; Јелена Илић, Вртић ‘’Звездица’’, ПУ ‘’Љуба Станковић’’
Черевић, васпитачи Душица Димшић и Анкица Милошевић; Сцена ‘’Вашар у Тополи’’, Колективни рад, ПУ ‘’Радосно детињство’’, Вртић ‘’Детелина
са четири листа’’ Нови Сад, васпитачи Светлана Брзак и Славица НинковГрегорин;
Колективни рад, Вртић ‘’Цврчак” Бачко Добро Поље, васпитач Чедиславка Поповић.
Награде ликовним педагозима за колекције радова: Наташа Трајковић,
ТШ ‘’Милева Марић Ајнштајн’’ Нови Сад; Јована Деспић, ТШ ‘’Милева Марић Ајнштајн’’ Нови Сад, Татјана Шашић, ОШ ‘’Свети Сава’’ Стајићево.
Жири: Јована Деспић, дипл. костимограф и сликар, Нови Сад, Сања
Којић Младенов, историчар уметности, Ева Феди, Центар за ликовно васпитање.
Презентација НЕТА
У оквиру пратећих програма Стеријиног позорја одржана је презентација НЕТА (Нова европска театарска акција) у коју је умрежено 30 позоришних фестивала из 30 европских земаља. НЕТА постоји девет година с циљем да се у културолошком, уметничком и историјском смислу
поново повежу државе некадашње СФРЈ али и средње Европе.
„Иако није наш члан, Стеријино позорје подржава НЕТУ и сарадња са
овим фестивалом је одлична”, оценио је председник НЕТЕ Благоје Стефановски. Говорећи о раду удружења, напоменуо је да НЕТА сваке године има неколико својих позоришних продукција, да су редовни учесници међународних позоришних фестивала у региону и изразио жељу
да се и Стеријино позорје укључи у рад, будући да позоришта и представе говоре заједничким језиком.
Састанку су присуствовали Дамир Домитровић, секретар и директор
фестивала Ex ponto (Љубљана), Лејла Хасанбеговић, МЕСС (Сарајево),
Јанко Љумовић, директор ЦНП (Подгорица), Љиљана Мазова, позоришна критичарка (Скопље), Примож Беблер, редитељ (Трст), Милан
Врачар, Културанова (Нови Сад), Љупчо Георгиевски, Народни театар
(Битољ).
Промоција књиге „Егон Савин”
(Приређивач: Дејан Пенчић Пољански; издавач: Српско народно позориште, 2011)
У сарадњи Српског народног позоришта и Стеријиног позорја представљена је књига „Егон Савин” коју је приредио позоришни критичар
Дејан Пенчић Пољански у издању СНП-а. „Ово је прва књига из едиције
о редитељима који су обележили репертоар Српског народног позоришта”, рекао је управник Александар Милосављевић. „Егон Савин је
редитељ који свој рад у многим позориштима није обележио само успешним представама, већ и својеврсним приступом у раду с глумцима.
Из искуства дугогодишњег позоришног критичара, могу рећи да сам увек
препознавао глумце који су играли у Егоновим представама.”
Милосављевић је најавио и два нова наслова у овој едицији – о
Дејану Мијачу и Љубославу Мајери.
Даринка Николић, уредница књиге, истакла је да се сећа периода
када је Савин „грунуо” на српску позоришну сцену. „Радила сам интервју с Егоном и схватила колико дубоко и прецизно промишља представу коју ће радити. Фасцинирала ме је та врста озбиљности у његовом
редитељском приступу.”
Приређивач књиге Дејан Пенчић Пољански истакао је да је Егон Савин највећи део својих врхунских режија остварио управо у Српском народном позоришту. „Будући да је СНП издавач, било је природно да
представама овог театра буде посвећен шири простор у књизи. Савин
јесте један од наших најзначајнијих и најнаграђиванијих редитеља. О
томе сведочи четрдесет Стеријиних награда остварењима које потписује
овај редитељ. Од тога, пет за представу у целини а седам за режију и
адаптацију.”
Егон Савин је захвалио издавачу, приређивачу као и Браниславу Лучићу, аутору свих фотографија које су у књизи објављене. „Имам утисак
да су књиге о позоришту, чак не и трагови у свежој земљи, него трагови на води. То не важи само за књиге, већ за позоришну уметност уопште. Ниједна књига не може пренети чаролију представе. Међутим, мени
је ова књига драгоцена, пре свега, због тога што је и нека врста подсећања на људе с којима сам радио, а којих више нема.”
Изложба „Миленко Шербан и савременици”
Репрезентативна изложба првог Стеријиног лауреата за сценографију била је једна од многих манифестација у оквиру пратећег програма овогодишњег Позорја. На изложби је приказан сликарски опус Миленка Шербана као и уметничко окружење кроз остварења пријатеља,
међу којима су Петар Лубарда, Стојан Аралица, Иван Табаковић и други.
Поставка изложбе обухвата и 20 изабраних Шербанових инсценација
из Музеја позоришне уметности Србије, као и реминисценција на уметников сценографски ангажман у позориштима Новог Сада и Београда.
Изложбу су реализовали Спомен-збирка Павла Бељанског, Нови Сад,
Кућа легата и Музеј позоришне уметности Србије и Стеријино позорје.
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
193
Презентација „Лауреата”
Сећање на Јована Христића (2002–2012)
У Српском народном позоришту одржана је презентација „Лауреата”
д.о.о. за менаџмент и заступање аутора и глумаца, чији су оснивачи директорка Маријана Шаркић, адвокат Владимир Хоровиц и директор огранка у Београду, Бранко Цвејић.
„Циљ агенције је пружање професионалне подршке, правне помоћи
и стручног мишљења како би се, по узору на европске колеге, омогућили
што бољи услови за рад уметницима, глумцима и ауторима који би без
икаквих додатних оптерећења могли да креирају своје уметничке функције”, рекао је Владимир Хоровиц. Идеја за покретање ове агенције
проистекла је из чињенице да се у нашој земљи често не поштују законски прописи и регулативе у области ауторских права.
Према речима Маријане Шаркић, агенција ће својим члановима проналазити ангажмане у домаћим и иностраним пројектима и конкурсима, обезбеђивати финансијере и помагати у реализацији њихових делатности.
Промоцији су, међу осталима, присуствовали глумци Предраг Ејдус,
Гордана Ђурђевић-Димић, Соња Дамјановић, редитељи Егон Савин и Небојша Брадић.
Програмом „Док се кулисе односе и светла гасе” у Српском народном
позоришту обележено је десет година од смрти Јована Христића, театролога, драматичара, песника, есејисте, преводиоца...
Ксенија Радуловић је истакла да је Христић био вишеструко значајна
личност наше позоришне уметности и културе, који је у различитим
уметничким жанровима достизао врхунске домете.
„Његово стваралаштво одликују јасноћа мисли, висока ерудиција и интелектуална прецизност. Као позоришни критичар, Јован Христић је
бескомпромисно испољавао свој став, пишући критике једноставним и
елегантним стилом. Неке од његових убојитих минималистичких критика могу се читати и као позоришни хаику, а у другима је показивао сопствену радост и усхићење због присуства успелом позоришном чину. Његова поезија обилује референцама на драмску уметност и то су довољни разлози за будуће истраживаче свестраног уметничког опуса овог
ствараоца.”
О уметничком раду Јована Христића говорили су и Михајло Пантић,
професор Филолошког факултета у Београду и Бошко Милин, драматург.
Као последњи уредник објављених књига Јована Христића, које су
обухватиле позоришне критике, експертизе и десет предавања о трегедији на престижној Сорбони, проф. Пантић изразио је жељу да се објаве
сабрана дела театарског посвећеника Јована Христића.
Међуфестивалска сарадња у региону
На састанку који је одржан у Стеријином позорју говорило се о формирању још увек незваничне асоцијације фестивала у региону, с циљем
да се кроз заједничке пројекте афирмишу позоришта и драме из земаља бивше СФРЈ. Састанку су присуствовали Мирјам Дрновшчек, директорка Прешерновог гледалишча Крањ, Татјана Ажман, председница Словеначког ITI центра, Маша Михаиловић, директорка Београдског драмског позоришта, Љубица Ристовски, управница Народног позоришта Суботица, Небојша Брадић, редитељ, Душана Тодоровић, секретарка
Српског ITI центра, Миливоје Млађеновић, директор и Мирослав Мики
Радоњић, извршни директор Стеријиног позорја.
Састанак је покренуо неколико питања и тема о међународној сарадњу у региону, о регионалним копродукцијама и заједничким пројектима, али и о проналажењу заједничке стратегије за позоришне и уметничке фондације Европске уније.
194
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Трибина ЛУДУС-а
У организацији позоришних новина Лудус и Стеријиног позорја 26.
маја у Српском народном позоришту одржана је трибина која је обухватила три теме: политичност и позориште, регионална сарадња у позориштима и место и улога позоришних (уметничких) гласила. Говорили су Татјана Њежић, уредница Лудуса, Александар Милосављевић и
Мирослав Мики Радоњић, чланови редакције.
Како се могло чути, улога позоришних гласила односно Лудуса, Сцене и Театрона све је важнија. Интересантно, што је њихов положај у
финансијском и организационом смислу тежи, то им је, имајући у виду
укупан контекст, значај већи. Хтели то или не, живимо у времену и на
простору где је култура вишеструко озбиљно угрожена. Уз изостанак
културне политике и макар елементарне финансијске подршке држа-
ве, култура и позориште маргинализовани су у јавном медијском простору
Регионална сарадња је тема о којој се ни у друштвенополитичком
смислу не може говорити без чињенице зване позориште. Управо је театар први почео да гради последњим ратовима порушене везе и мостове. На пример, гостовање Атељеа 212 почетком 1998. у Сарајеву и Мостару. Све развијенија и разуђенија мрежа гостовања данас је употпуњена и копродукцијским подухватима. По речима Саше Милосављевића,
управо је регионална сарадња једна од кључних тема на разним позоришним скуповима у Европи.
Политичност позоришта и политичност у позоришту јесу све упечатљивија одлика не само одређених представа и театарских подухвата већ
и њихове улоге на друштвеној сцени. Потреба, умеће и способност позоришта да отвори најтежа и најболнија друштвена питања заправо су
део природе театра. Маркантан и индикативни театарски гест политичности у позоришту је пројекат „Они живе” Маје Пелевић и Милана Марковића.
Својим питањима и исказима драгоцени допринос Трибини дали су
Ксенија Радуловић, Маја Пелевић и Игор Бурић.
МЕЂУНАРОДНИ ПРОГРАМИ
26. конгрес међународне асоцијације позоришних критичара и
театролога
(Варшава , Пољска 26–30. март 2012)
Иван Меденица, члан Уметничког већа Стеријиног позорја и помоћник генералног секретара Међународне асоцијације позоришних критичара и театролога, и Душана Тодоровић, руководилац међународних
програма Стеријиног позорја и секретар Удружења позоришних критичара и театролога Србије, боравили су у Варшави на 26. конгресу Међународне асоцијације позоришних критичара и театролога и Генералној скупштини Међународне асоцијације позоришних критичара и театролога. Успех српске делегације ваља посматрати у светлу чињенице
да је наша национална секција IАCT-а већ неколико година једна од
најактивнијих у међународној организацији. О вредном раду и ангажману домаћег IАCT-а сведоче успешни симпозијуми које редовно, сваке треће године, организују Стеријино позорје и IАCT, атрактивна веб
презентација IАCT-а, реализована у Новом Саду, такође уз подршку Позорја. На Изборној скупштини је Иван Меденица реизабран на функцији
члана Извршног одбора ове међународне асоцијације.
Поред упознавања са пољским позоришним светом и културом и
разменом искустава са колегама из целога света, ово путовање било је
од значаја за развијање међународних контаката у позоришном свету,
као и за разговоре у вези са организовањем 14. међународног симпо-
зијума критичара и театролога, који се у сарадњи са Међународном асоцијацијом позоришних критичара и театролога одржао у оквиру 57.
Стеријиног позорја 2012. године.
Изборна скупштина Удружења позоришних критичара и театролога Србије
Дана 3. маја 2012. у Позоришном музеју Србије у Београду одржана је
Изборна скупштина Удружења позоришних критичара и театролога
Србије. За чланове Надзорног одбора изабрани су: Миливоје Млађеновић, Ксенија Радуловић и Мирослав Мики Радоњић. За чланове Извршног одбора изабрани су: Иван Меденица, председник, Даринка Николић заменик председника ИО, Душана Тодоровић, секретар, Александар Милосављевић, Игор Бурић. На свечаном делу Скупштине уручено је признање критичару Владимиру Стаменковићу за његов јединствени критичарски опус.
У припреми међународног програма 57. позорја остварени су контакти (телефонски, путем E-maila), организоване посете за селекторку/уметничку директорицу Стеријиног позорја иностраним позоришним
ансамблима, потенцијалним учесницима Фестивала. Од великог броја
погледаних представа, селекторка/уметничка директорица 57. Стеријиног позорја изабрала је три:
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
195
Међународни програм КРУГОВИ
Две од три представе у програму Кругови на најнепосреднији начин
тематизују структуру породице (Мрзим истину! и Мој син само мало
спорије хода). Појам оца у метафоричном смислу део је сложеног и вишеслојног односа успостављеног између власника престижне писарнице и новопримљеног радника Бартлбија у представи Писар Бартлби, по причи Хермана Мелвила. С друге стране, мотив немогућности сазнавања коначне истине јесте заједнички тематски образац
представа Мрзим истину! и Писар Бартлби. Док је у првој тешко повући оштру линију између документарне грађе, артефаката и (не)поузданих сећања с једне, те различитих нивоа и начина уобличавања
фикционалног, с друге стране, у Бартлбију се тешко досеже до истине
о самом насловном лику. Три остварења у Круговима, међутим, на
формално структуралном плану, на први поглед пружају увиде у три
различите сценске поетике: класични и одмерени приступ Јануша
Кице, енергичност и силовитост Оливера Фрљића те од свега сувишног очишћени, сведени сценски рукопис Милоша Лолића. Ипак, једна врста огољености, удаљавања са сцене свега што није неопходно,
један нови сценски аскетизам на различите начине одликује сва три
аутора: рецимо, велика празна коцка код Кице као сценографско решење стана, обичне собне лампе уместо сценске расвете код Фрљића или, један сто и столице, који су готово све од сценографије што је
потребно и Лолићу и Фрљићу.
МРЗИМ ИСТИНУ!, режија, концепт Оливер Фрљић, Театар &ТD Загреб
(Хрватска)
Парафразирајући чувену и превише рабљену реченицу Толстоја,
Фрљићева представа могла би да указује на то како је свака срећна породица досадна на исти начин, а свака несрећна занимљива на свој. Наравно, у овом растварању породичног система, циљ аутора није постизање психотерапеутског дејства нити раскринкавање родитељских несавршености и слабости – напротив, једна од највећих вредности пројекта налази се управо у транспоновању личног у опште, у досезању архетипског обрасца у којем породица у којој је одрастао Оливер Фрљић,
може постати било која друга, мање или више слична. На неколико
разина аутор преиспитује модалитете репрезентација и статусе истине,
укрштајући своје сећање са сећањем чланова породице, артефакте и
субјективне доживљаје, али и наш гледалачки однос с приказаним. Није
од пресудног значаја да ли свему и колико верујемо, колико је значајан
196
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
начин на који приказано добија фикционални статус управо у простору
документарне (ре)презентације.
МОЈ СИН САМО МАЛО СПОРИЈЕ ХОДА, текст Ивор Мартинић, режија
Јануш Кица, Загребачко казалиште младих (Хрватска)
У простору огромне беле коцке која, постављена на класичну позорницу, знаковито симболизује огољени породични простор са увек спуштеним завесама, Јануш Кица креће у дискретну и стрпљиву потрагу за
тајнама међуљудских односа, сазревању и животу с другим, али и другачијим. Питање другог рефлектује се на више разина: инвалидност, хомосексуализам, старост и старачка деменција. Импонују вишеслојност и
зрелост драмског текста аутора који је тек у позним двадесетим годинама, а који трагикомичним нитима боји своје ликове, постављене у готово све замисливе породичне односе. А у тим односима, кроз три генерације, живот може бити и мучан и радостан, а његова права слика некад дубоко прикривена као у чеховљевским паузама између реплика, у
неизговореним речима, као истина у пукотинама.
ПИСАР БАРТЛБИ, текст Херман Мелвил, режија Милош Лолић, Мини
театар Љубљана (Словенија)
Иако настала половином 19. века, Мелвилова новела изузетно је актуелна у контексту савремене кризе капиталистичког света. Фигура Бартлбија, вредног писара који све време понавља једну исту формулу,
била је предмет истраживања многих аутора и филозофа 20. века. Тако,
у појединим тумачењима, Бартлби најављује потоњи свепрожимајући
дух апсурда или, рецимо, представља ‘антијунака пасивне резистенције’. Жртва или побуњеник, Бартлби у односу са својим надређеним,
преиспитује различите врсте односа и истина, па се тако мења и улога
надређеног који може постати очинска фигура, егзекутор, пријатељ или
жртва… У потпуно сведеном сценском простору, Милош Лолић свој
сценски рукопис гради на ономе што је продирање у бит, одрицање од
свега сувишног, а у томе има и драгоцену помоћ дисциплинованих и
посвећених љубљанских глумаца, предвођених маестралним Игором
Самобором.
У оквиру Селекције националне драме и позоришта, на 57. Стеријином
позорју учествовала је и представа из Немачке Das Leben ist kein Fahrrad (Није смрт бицикло, да ти га украду), текст Биљана Србљановић, режија Анселм Вебер, Schauspielhaus Bohum.
14. МЕЂУНАРОДНИ СИМПОЗИЈУМ ПОЗОРИШНИХ КРИТИЧАРА И
ТЕАТРОЛОГА
Припреме за 14. међународни симпозијум позоришних критичара и
театролога почеле су још у првој половини 2011. године пажљивим одабиром теме: ГЛУМАЦ ЈЕ МРТАВ, ЖИВЕО ГЛУМАЦ! и дела учесника. Позиви су се слали унапред одабраним учесницима, а потом су се временом прихватили и радови заинтересованих који су задовољавали ктитеријуме.
Традиционални Међународни симпозијум позоришних критичара и
театролога одржан је 26. и 27. маја 2012. у Новом Саду (Србија), у оквиру 57. Стеријиног позорја, фестивала националне драме и позоришта, а
у сарадњи са IACT-ом (Међународна асоцијација позоришних критичара).
Председавајући Симпозијума био је др Иван Меденица (Београд), помоћник генералног секретара IACT-а
Позив за симпозијум
У уметнички радикалном позоришту, од шездесетих до данас, можемо приметити да глумац често више не подражава лик у контексту
драмске фикције. Овде мислимо, између осталог, на ново ритуално позориште Јежија Гротовског, америчку позоришну авангарду (Шекнер,
Шуман, Living Theatre), рани театар слика и звукова Роберта Вилсона, савремено позориште немачког говорног подручја (Марталер, Гебелс, Касторф, Rimini protokoll…). Овде је нагласак више стављен на сценску присутност глумца, његово/њено смртно тело ослобођено бесмртног лика,
снажну интеракцију с публиком као једину суштински важну позоришну констелацију. Ова аргументација може, у извесној мери, да се реферише на појам „преекспресивности” (Барба и Саварезе) у смислу артикулације сценске енергије која претходи сваком личном или културно кодификованом извођачком начину.
Један од извора ове тенденције је деконструкција драмског лика, произашла из филозофске сумње у метафизички концепт субјекта, која се
спроводи током читавог 20. века у драми и позоришту заснованом на
њој. „Смрт лика” (Елинор Фјукс) је процес који започиње још крајем 19.
века раздвајањем лика на неколико његових симболичких манифестација у Стриндберговим dream-plays, а завршава се у савременим комадима у којима лик често није уопште више „лик” (у смислу репрезентације психолошког ентитета), већ неиздиференцирана говорна платформа (позиција, перспектива…) иза које може да се крије појединац или
група, мушкарац или жена, филозофска идеја или психолошка реалност,
или нешто сасвим друго – као у „не више драмским позоришним комадима” (Герта Пошман) Елфриде Јелинек. Ова тенденција у савременом
писању за позорницу може се довести у везу с „постдрамским позориштем” (Ханс-Тис Леман) које је снажно довело у питање сценску репрезентацију драмске фикције. Драмски и/или други текстови овде се користе само као материјал за стварање интегралне партитуре представе
(„сценски текст” – Ричард Шекнер) у којој су сви елементи (светло, покрет, звук, концепт простора…) подједнако значајни.
Померање уметности глуме од сценске репрезентације фикције ка
„чистом” присуству и енергетској размени с гледаоцима јесте, дакле, једна од општих тенденција у савременом, уметнички радикалном позоришту, без обзира да ли оно чува неку везу с текстом или не. Та тенденција у овом позоришту транспарентно се испољава, али она је, као што
убедљиво аргументује Ерика Фишер-Лихте, општа одлика сваког позоришта. Глумчева акција на сцени непрекидно осцилира, чак и у једном
истом извођењу, између означавајућих процедура и „чистог” испољавања телесног (физичког), репрезентације и присуства, „значити” и
„бити”. Те осцилације су, између осталог, и резултат гледаочеве перцепције и знања: у једном тренутку, глумчев покрет може да се доживи као
знак, у другом као спонтаност или израз сценске енергије. Теза функционише у свим извођачким уметностима, па и у савременом плесу, на
пример, можемо пратити осцилације између три нивоа тела: приватног,
професионалног и семантичког.
Као почетну претпоставку за даље разматрање можемо узети ову
дијалектичку тезу Ерике Фишер Лихте о дуалности глумчеве позиције између „присуства” и „репрезентације”. Ако се сложимо да је, дакле, немогуће да глумац непрекидно буде посматран у функцији репрезентације фикције – и да се у већини радикалних и инвентивних сценских
пракси од шездестих (па и раније – Мејерхољд, на пример) та функција
плански деконструише – какве то онда изазове поставља пред уметност
глуме? Да ли је глумац обучен у техници Станиславског, или његовог тумача у САД, Лија Стразберга, спреман да ту дуалност освести и њоме се
креативно игра? Да ли је глумчева (или плесачева) самосвест у овом погледу уопште неопходна? Да ли нам у савременом позоришту више није
потребан глумац, већ перформер?
Последње питање је, чини се, ипак преоштро (оно би захтевало и преформулацију наслова симпозијума у Глумац је мртав, живео перформер),
јер имплицира да нам је у савременом театру потребан извођач који није
глумац. Ако се доследно држимо претпоставке о сталним осцилацијама
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
197
глумчеве позиције између „присуства” и „репрезентације”, онда нам
још увек треба глумац, али другачији, самосвестан. Пошто је непримерено да се овде изводе закључци, само ћемо понудити главна питања за
дискусију:
да ли је неопходна глумчева/перформерова свест о његовој граничној ситуацији између „присуства” и „репрезентације (лика)”, или је довољно да ту свест стекне гледалац у перцепцији представе, а на основу
редитељевог концепта глумачког „стила”? да ли глумац може и треба
само да се „искористи” за редитељев концепт, који се реализује/потврђује тек у рецепцији гледаоца?
ако глумац/перформер треба да освести своју граничну ситуацију,
како се то постиже? да ли та самосвест треба да се развије у претходној
глумчевој едукацији? да ли су извођачке технике Брехта, Мејерхољда,
Гротовског или Барбе од битног значаја да би се глумац одвојио од фокусирања (фиксације) на драмску фикцију и лик с његовом „психологијом”?
ако претходни тренинг/едукација није од пресудног значаја за глумчево освешћивање његове граничне ситуације, да ли се онда та свест
остварује у самом процесу рада на представи? да ли су радионице или
континуирани тимски рад с истим редитељем и сарадницима (концепт
„трупе”) важнији за овај процес од претходне едукације? да ли је овакав
начин рада могућ у систему репертоарских позоришта?
да ли питање освешћивања извођачеве граничне позиције између
присуства и репрезентације (или између „спонтаности” и „технике”) постоји и у другим извођачким уметностима? да ли перформер који није
школован за сцену (долази, рецимо, из визуелних уметности), или извођач у савременом плесу лакше прихватају и освешћују ову ситуацију?
да ли је ово питање уопште релевантно у извођачким традицијама које
не припадају западној култури? која је позиција, у овом погледу, „глумаца-експерата” (Rimini protokoll) или аматера у савременој сценској
пракси?
да ли су ови напори утопистички? да ли је посезање за концептом
драмског лика и његове психологије глумчев „природни” порив, који има
саучесника у „природној” склоности публике ка драмској фикцији, ка
перцепцији лика и других елемената наратива? да ли је, парадоксално,
једина нужна констелација позоришне ситуације – однос глумац-гледалац – уједно и главна препрека „еманципацији” театра од сценске репрезентације фикције?
Позивају се заинтересоване колеге да пошаљу резиме свог рада (до
500 речи) на енглеском, француском или српском језику на адресе
198
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
[email protected] и [email protected] најкасније до
1. марта 2012. Било би пожељно да се комплетни текстови (до 5000 речи)
на енглеском, француском или српском језику пошаљу најкасније до 1.
маја 2012. Радови се током Симпозијума неће читати, него ће учесницима бити доступни унапред, на веб порталу Стеријиног позорја
(www.pozorje.org.rs) као и у материјалу за Симпозијум. Од аутора се
очекује да изложе само главне тезе и закључке својих реферата у трајању
од 15 минута, како би остало више времена за дискусију. Учесници ће
имати на располагању техничку опрему и подршку за Power Point и ДВД
презентације.
Симпозијум ће се водити на енглеском, француском и српском језику, уз симултани превод.
Организатор сноси трошкове смештаја и улазница за све представе из
програма Фестивала, као и трансфер од и до аеродрома на релацији Београд – Нови Сад – Београд. Програм Фестивала биће доступан на сајту
Стеријиног позорја по објављивању селекције (друга половина марта
2012). За учеснике из Европе биће обезбеђен смештај до три ноћења (25.
мај долазак, 28. мај одлазак), а за учеснике ван Европе до пет ноћења.
Др Иван Меденица,
председавајући Симпозијума
Душана Тодоровић,
секретар Симпозијума
УЧЕСНИЦИ СИМПОЗИЈУМА
Проф. мр Зоја БУЗАЛКОВСКА (Бивша Југословенска Република Македонија), проф. др Ерика ФИШЕР-ЛИХТЕ (Немачка), проф. Мартин
ГРУБЕР (Немачка), др Томас ИРМЕР (Немачка), проф. др Владимир
ЈЕВТОВИЋ (Србија), др Светислав ЈОВАНОВ (Србија), проф. др YunCheol KIM (Јужна Кореја), проф. др Марко де МАРИНИС (Италија),
ванр. проф. др Иван МЕДЕНИЦА (Србија), асс. Горан ПАВЛИЋ
(Хрватска) , мр Тина ПЕРИЋ (Србија), проф. др Сибила ПЕТЛЕВСКИ
(Хрватска) , др Кристина РОСНЕР (Мађарска), проф. др Марија ШЕВЦОВА (Велика Британија), Akiko TACHIKI (Јапан), ванр. проф. др Андреа ТОМПА (Мађарска), др Кристел ВАЈЛЕР (Немачка), проф. Ивана ВУЈИЋ (Србија)
Извештај о току симпозијума
Овогодишњи Симпозијум, у организацији Стеријиног позорја и Међународне асоцијације позоришних критичара и театролога (IACТ), одржан је у Културном центру Новог Сада. Првог дана, 26. маја у току преподневне сесије радове о задатој теми изложило је осам учесника из Велике Британије, Италије, Мађарске, Македоније, Немачке и Србије. Симпозијумом су председавали проф. др Сибила Петлевски (Загреб) и
ванр. проф. др Иван Меденица, који је у уводном излагању напоменуо да је Симпозијум традиционална манифестација која се у оквиру Позорја одржава пуних четрдесет година, што га сврстава међу најугледније
и најстарије манифестације те врсте у Европи.
– То је својим доласком потврдио и професор др Јун-Чеол Ким, актуелни председник IACT, истакао је Меденица и отворио теме о којима ће
се говорити. Тема „Глумац је мртав, живео глумац!”, између осталог поставља питања да ли је у данашњем театру неопходна глумчева свест о
његовој граничној ситуацији између „присуства” и „репрезентације”
лика, да ли глумац треба да се „искористи” за редитељев концепт који се
потврђује у рецепцији гледаоца.
– Запитаћемо се и да ли су извођачке технике Брехта, Мејерхољда, Гротовског или Барбе битно значајне да би се глумац одвојио од фокусирања на драмску фикцију? Где је гранична позиција између „спонтаности” и „технике”? Да ли глумац или перформер који није школован за сцену лакше или теже прихвата ову ситуацију? Какав је однос на релацији
глумац– гледалац, само су нека од питања о којима ће се водити расправа током Симпозијума.
Уводничарка Симпозијума, проф. др Ерика Фишер-Лихте (Берлин)
представила је рад „Различити концепти присуства”, у којем је питање
присутности глумца на сцени представила од антике од данашњих дана.
Према њеном мишљењу, у савременом позоришту разликују се слаб, јак
и радикални концепт глумчевог присуства.
„Присутност не подразумева само добар портрет глумачког лика. Глумац своје стварно тело износи на прави начин и преко њега управља
пажњом гледалаца. Да би публика осетила ток магије и препустила се
глумцу, неопходно је да је он овладао занатом, вежбама и разним глумачким техникама. Тада говоримо о слабом концепту. Ако је публика
очарана глумчевом ауром која превазилази његово тело, онда говоримо о јаком концепту присуства”, рекла је Ерика Фишер-Лихте. Најважнији
је радикални концепт који подразумева потпуно поистовећивање с ликом који се тумачи.
„Магија је присутна у способности глумца да пренесе енергију на
публику, споји тело и дух и, на крају, изазове леп осећај код публике”,
објаснила је уводничарка. О томе да ли је глумац у сталној транзицији,
постоји ли један и јединствени тип глумца или је реч о глумцу-перформеру, глумцу-приповедачу или пак о виртуелном глумцу, у својим излагањима говорили су Марија Шевцова, Марко де Маринис и Владимир
Јевтовић.
Представљајући рад „Од глумца до перформера/”doer-а”: од Станиславског до Гротовског и Театра ЗАР”, проф. др Марија Шевцова (Велика
Британија) говорила је о глумачкој презентацији, а не о присутности, што
је, по њеном мишљењу, сасвим другачији приступ теми Симпозијума од
оног који заступа Фишер-Лихте.
”Да ли је позориште репрезентација или присутност”, упитала је Шевцова покушавајући дилему да објасни кроз емотивни и духовни приступ
поимања глуме Станиславског, важност идеје и процес рада који је потенцирао Гротовски, па све до тумачења ЗАР-а, по којем је глумац савремени комплексни извођач.
”Без обзира на све, позориште јесте репрезентација у којој доминира
глумац тј. извођач, који представља себе, а не неког другог. Он је садржај представе, јер је представа процес у којем глумац треба да ради на
визији тог процеса”, закључила је Марија Шевцова. Схватајући тему
овогодишњег Симпозијума као својеврсну провокацију али, како је напоменуо, под условом да пређе из једнине у множину, проф. др Марко де Маринис представио је рад „Глумац је мртав, живели глумци!, савремени преображаји идентитета и функције”.
”Када говоримо о кризи или чак смрти глумца, то за мене значи констатовати како је идентитет глумца постао фрагментаран, распарчани
идентитет. Његово распарчавање условило је кризу јединствене слике
коју је глумац, упркос свему, очувао током 20. века”, рекао је де Маринис. По мишљењу професора из Болоње, разликују се три типа савременог глумца. Први је приповедач или солиста, други – такозвани
друштвени или социјални глумац и, коначно, глумац мешовитог карактера. Овај, потоњи тип карактеристичан је за модалитет глумца 20.
века који, према његовим речима, ради и ствара у мултикултуралној
средини, на различитим језицима, у контакту с различитим културним
идентитетима.
Професор др Владимир Јевтовић представио је рад „Глумац је жив
у живом позоришту”. Јевтовић сматра да је позоришна представа оно
што се догађа између глумаца и гледалаца. Директан контакт између њих
је суштинска одлика позоришта.
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
199
”Глумац је центар акције, господар радње, сабирно место свих сценских знакова... Он мора да разуме смисао онога што треба да уради на
сцени да би тај смисао разумео и гледалац”, рекао је Јевтовић и истакао
да, без обзира што савремени театролози одређују смернице будућег
кретања модерног позоришта, то не може имати било какве последице
на позоришну праксу.
”У том смислу могу да жале што је глумац и даље неопходан, суштински елемент представе... Савременом позоришту глумац је неопходан.
Немогућа је жива позоришна представа с мртвим глумцима или неглумцима”, закључио је професор Јевтовић.
Питањима идентитета, самопрезентације и глуме бавили су се Андреа
Томпа и Светислав Јованов.
”Аутопортрет (са страхом)” назив је рада ван. проф. др Андрее Томпа
(Будимпешта) у коме је покушала да објасни елементе „најличније” књижевне форме – аутобиографије у савременом позоришту и да одговори
на питање да ли је аутобиографија исповест или самоиспитивање.
”За неке је аутобиографија ретроспективна нарација, а за друге истоветност аутора, наратора односно глумца. Аутобиографска персона није
стварна особа, ма колико глумац износио у већој или мањој мери личне и интимне податке. Због специфичног монолошког облика представљања, који веома директно утиче на публику, аутобиографија је
оно што ми схватамо као аутобиографију”, рекла је Андреа Томпа.
Др Светислав Јованов у раду „Упутства и присуства” разматрао је однос између појмова глумца и глуме и драмског мимезиса и репрезентације.
”Овај однос илуструју три примера: Хамлетов говор глумцима, програмска поема Бертолда Брехта ‘Говор данским глумцима-радницима о
уметности посматрања’ и две реплике Оца из драме Луиђија Пирандела Шест лица траже писца”, рекао је Јованов, питајући се где је глумац
двадесетог века.
”Међу свим изгнаницима уметности с којима га можемо поистоветити – од Свана и Блума, до Ханса Касторфа и Бекетових скитница – он своје
име може позајмити од Одисеја: Outius, Нико”, закључио је Јованов.
Друга сесија: Пронађи разлику
Модераторке поподневне сесије биле су Марија Шевцова и Андреа
Томпа. Dруга сесија почела је дискусијом о критикама „изнутра” и „споља”, коју је покренуо Иван Меденица. Он је објаснио да је реч о различитим приступима позоришне критике.
200
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
”Критика ‘изнутра’ подразумева одређено театарско знање, док критика ‘споља’ размишља о позоришту са ширег аспекта”, напоменуо је
Меденица, постављајући питање која врста критике је „боља”.
Ерика Фишер-Лихте сматра да се одговор крије у комбинацији обеју
критика у оквиру актуелног друштвеног контекста.
”Овде није реч о питању објективности и субјективности. Битан је начин на који се говори о позоришту као и начин његовог проучавања.
Критичар мора да има теоретско знање о позоришту јер он није пуки
гледалац”, рекао је проф. др Марко де Маринис. Према његовим речима, критичар је и теоретичар, историчар, истраживач који мора да
познаје све оно што се догађа „иза” позоришта.
Марија Шевцова поменула је пример позоришне критике у Енглеској, по којем критичар у потпуности мора да буде „изван” представе.
”То је питање професионалног критичара у новинама који пише критику исто вече након одгледане представе. Критички став је у природи
новинарске професије. Они не разговарају ни с редитељем ни с глумцима, не прате процес настајања представе, него се фокусирају на саму
критику”, рекла је Шевцова.
Расправљало се и о вокабулару и терминима којима се карактерише
глумачка игра, као и о историјским и културолошким разлозима неприхватања духовног рада Станиславског у англосаксонском говорном подручју као и о лошим преводима његовог Метода. Зоја Бузалковска, Томас Ирмер и Ивана Вујић у својим радовима проналазили су разлику између Станиславског и Мејерхољда, Станиславског и Брехта, односно
Станиславског и Ени Спринкл.
Професорка мр Зоја Бузалковска (Скопље), говорећи о раду „Креативни конфликт Станиславског и Мејерхољда и могућа фузија њихових
система”, истакла је њихове супротности у раду с глумцем као најесенцијалнији контраст „присуства” и „репрезентације” глумца. Сви остали
приступи и технике су њихове варијације.
”Однос Станиславског и Мејерхољда је однос двоје ‘љубавника’ који
нису могли да живе један са другим, али ни да издрже један без другог.”
Они су се константно свађали и мирили, рекла је Бузалковска и додала
да су у јавности увек бранили један другог, подржавали покушаје за изналажење новог у раду другог и штитили се од противника.
”Из које си школе? Дебате о глумачким методама у Немачкој после
уједињења и касније”, назив је рада др Томаса Ирмера, који је напоменуо да у Немачкој постоје два клишеа о глумачким методама.
”Једна је линија Станиславског, тзв. психолошка, а друга брехтовска,
која је утемељена на социјалним условима”, рекао је Ирмер и напоме-
нуо да је „неглума” укорењена у феномену немачког позоришта и документарном театру. Према његовим речима, као реакција „неглумљења” јавља се контрапокрет који се бави глумом на нов начин.
”То је хиперекспресионистички и акробатски театар у којем је све пренаглашено”, рекао је Ирмер и навео пример радикалних позоришта у
којима се глумац поништава и изједначава с осталим учесницима представе.
Професорка и редитељка Ивана Вујић (Београд) представила је
рад „Лично ‘ја’ између присуства и репрезентације или случајни сусрет
Станиславског и Ени Спринкл”. У неспојивим личностима на први поглед, какав је Станиславски с једне стране, и некадашња звезда порно
филмова Ени Спринкл с друге, Ивана Вујић је пронашла заједничку нит.
”То су, пре свега, енергија и природност. Као перформер Ени Спринкл
емитује невероватну енергију. Сматрам да публика долази у позориште управо због енергије коју емитује глумац. Енергија је присутна у свим
класичним и некласичним жанровима. Станиславски је отворио песницу, а није затворио књигу”, рекла је на крају Ивана Вујић.
II дан
Прожимање глумачких техника Азије и Европе
Своје радове представило је осам учесника из Хрватске, Немачке,
Мађарске, Јужне Кореје, Јапана и Србије. Модератори су били проф. др
Ерика Фишер-Лихте и проф. др Марко де Маринис.
На почетку је представљен рад „Друга природа глумца: о хисторијском
(не)разумијевању једне праксе” Горана Павлића, асистента на загребачкој Академији драмских умјетности, који из оправданих разлога није
представљен првог дана Симпозијума. У свом излагању Павлић се бавио
‘случајем Гавела’ и истакао значај теоретског рада овог, европској позоришној јавности готово непознатог глумца, редитеља, теоретичара и
практичара с почетка XX века, који је развио властиту глумачку технику
засновану на потенцирању унутрашњих и органских функција.
О проблему глумачког приступа и спонтаности говорили су: Сибила
Петлевски, Кристина Роснер, Кристел Вајлер и Тина Перић. У раду „Редефинирање глумачке ‘спонтаности’” проф. др Сибила Петлевски (Загреб) указала је на многа питања о глумачкој ‘спонтаности’ фокусирајући се на примере од Сенеке до данашњих дана. Према њеном мишљењу, постоји витална веза између активности у људском мозгу и саме
креативности.
„Спонтаност глумца није довољна сама по себи да би се проживео
акт уметности, потребна је и техника како би се спонтаност пренела на
уметнички рад. Креативна спонтаност подразумева да глумац овлада
разним вештинама, савлада глумачки занат, да је свестан свих спонтаних покрета и радњи, да има иницијативу и мотивацију”, рекла је професорка Петлевски и додала да постоје и примери када спонтаност
може бити изван логике.
Др Кристина Роснер (Печуј) базирала се на однос феномена ћутања и присуства. Представљајући свој рад „Динамички простор између
присуства-недовршени послови”, она је напоменула да је реч о поглављу из њене докторске тезе о присуству ћутања глумаца на сцени.
”Проблем ћутања није довољно истражен. Феномени ћутања и присуства не искључују један другог, него се допуњују, будући да се присуство повезује с ауром и енергијом коју глумац шаље публици”, рекла је др Роснер.
О односу присутности и свесности говорила је др Кристел Вајлер
(Берлин) у раду „Где је ризик? Присуство и свесност”. Према њеном
мишљењу, битно је разликовати смишљено присуство од присутности
глумца аматера или неког из свакодневног живота.
”Смишљена присутност је увежбана, глумац тачно зна шта ради а
тога је свесна и публика. Исто је и у случају такозване неглуме коју изводе професионални и компетентни глумци. За разлику од њих, глумци
аматери као и многи који учествују у позоришној представи или перформансу буквално са улице, нису свесни глумачке присутности. Они
слепо прате упутства редитеља и чине оно што најбоље могу. Они не
умеју и не знају да глуме. Дивим се њиховој храбрости јер нису овладали глумачким техникама”. Према њеним речима, присутност без свести је непотпуна. „Глумац мора да се усавршава и реедукује, и као глумац
и као људско биће, како би унапредио своје вештине и своја чула”, закључила је др Вајлер.
Према сопственом признању, свој први рад на неком научном симпозијуму представила је мр Тина Перић (Београд). Говорећи о свом раду
„Феномен присуства: типови, карактери и начини генерисања” истакла
је да типови присутности нису апсолутна, већ промењива категорија и
поставила питање постизања присутност.
”Могући одговор лежи у аналогији системског метода извођачке обуке. Ту мислим на вежбе концентрације, излагање великом психо-физичком напору као и на примењивање других техника које су у служби
постизања што веће креативности, која је такође врста присутности.”
Расправу о представљеним радовима покренула је Ерика Фишер-
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
201
Лихте, питањем: Шта је ново у раду Бранка Гавеле у поређењу са Хеманом? Према мишљењу Горана Павлића, Гавелин рад је заснован на
пракси, будући да је радио и као глумац и као редитељ, па је инсистирао
на обуци глумца.
Сибила Петлевски је истакла Гавелин значај у контексту хрватског оквира.
”Иако је његова теорија обуке глумца прилично интуитивна, она се темељи на обуци глумца. И сам Гавела је глумио. То је ново”, рекла је и додала да је Гавела развио теорију о говорним чиновима коју је 30-тих година XX века успео да материјализује. Развијајући говорне реплике, он
је први употребио термин говорни акт, закључила је Петлевски.
Расправљало се и о различитим концептима и теоријама спонтаности и присутности, односу између техника и свести као и о разним глумачким методама рада.
Други део последње сесије овогодишњег Симпозијума био је посебно занимљив, јер су се представили учесници из Јужне Кореје, Јапана и
Немачке у радовима о идеалу целовитости и прожимању глумачких
техника и педагошких метода Азије и Европе.
Председник IACT-а, проф. др Јун-Чеол Ким, представио је рад „Поређење корејског и јапанског глумачког тренинга” који је, како је сам нагласио, пре свега имао информативни карактер. Према његовим речима, основна разлика је у чињеници што се глумци у Јужној Кореји обучавају у глумачким школама и универзитетима, а у Јапану у позоришним
трупама.
”У Кореји постоји 80 драмских школа (универзитета) у којима сваке године дипломира око 2000 будућих позоришних уметника. Глумачко образовање је неконвенционалног типа и подразумева комбинацију источњачких и западњачких техника, класичних и експерименталних. Обавезно је савладавање борилачких вештина, али и традиционалних плесова с добошима и маскама као и модерних и класичних плесова.
Посебно се учи глума пред камерама. Током студија, студенти учествују у разним продукцијама у земљи али и у иностранству”, рекао је
проф. Ким и напоменуо да је у Јапану ситуација сасвим другачија.
”Јапанске глумце обучава редитељ једне позоришне трупе, а начин
обуке се разликује од једне до друге трупе. У Јапану постоји само један
глумачки универзитет, у Осаки, на којем се истовремено уче глума и неглума, обучава глас, изговор, интонација а посебо се инсистира на певању. Током студија изводе се представе и ван универзитета”, рекао је проф.
Ким и нагласио да се у Осаки не уче традиционалне јапанске глумачке
технике.
202
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Позоришна критичарка Акико Тачики (Токио) у раду „Глума с оне
стране глуме – према савременој резонанци” приказала је кратки историјат сваременог јапанског театра. Према њеним речима, почетком XX
века осећао се велики утицај Станиславског и руског позориша а од 60тих наступају велике промене које су савремени јапански театар одвеле ка експериментализму.
”Тада се развија и нов метод обуке за глумца, сада већ чувена и општеприхваћена Сузуки метода, која се фокусира на глумчеву физичку
свест”, рекла је Тачики и истакла значај Буто технике, као врсте поетског
плеса, која се такође базира на телесном театру, али са широм идејом.
„Последњих неколико деценија, у Јапану се јављају тзв. покрети малог
театра који негују слободнији и незвисан стил глуме, где глумци сами
пишу оригиналне сценарије”, рекла је на крају АкикоТачики.
Чувени „Сузуки метод” 1986. године у Европу је први донео проф.
Мартин Грубер (Берлин), који је представио рад „Полубог или слуга: о
рањивости глумца”, у којем је изнео проблеме с којима се суочавају глумци у немачким институционалним позориштима.
”Око 150 позоришта добијају новац од државе. У њима влада јасна
хијерархија и у томе је читав овај проблем”, рекао је Грубер и додао да
су на врху хијерархије директор, редитељ и драматург који су, пре свега, веома добро плаћени да воде репертоарску политику.
”За њих је глумац потрошни материјал. Он не бира улоге, него му се
улоге додељују. Ангажују се млади глумци који се купе на неколико година. Њихова плата је иста као продавачице у супермаркетима. Улоге се
додељују и на аудицијама, чији ме садржај подсећа на тржиште робова.
Глумци су приликом рада на представи изложени опасним радњама
којима угрожавају своје здравље па и живот”, рекао је Грубер и закључио да су због свега тога глумци даваоци услуга, а не слободни уметници. За такву ситуацију проф. Грубер окривљује систем глумачког образовања у Немачкој и апелује на глумце да обрате пажњу на свој понос и
образовање.
Сублимирајући утиске с овогодишњег Симпозијума др Кристел
Вајлер је истакла да је важно што се говорило о духовности, глумачкој
етици и потенцирању да сваки глумац треба да ради на себи као глумац,
али и као људско биће.
”Драгоцена је размена искустава театролога и критичара јер је неопходно успоставити равнотежу међу њима ма колико се то чинило немогућим. Симпозијум је показао да се остварује мој сан, а то је помирење академика и критичара, рекао је на крају председник IACT-а Јун
Чеол-Ким.
Словеначки, Хрватски и Српски центар Међународног
позоришног института (ITI)
РЕГИОНАЛНА ДРАМСКА РАДИОНИЦА
Презентација одабраних одломака из драмских текстова трију списатељица, насталих у оквиру Регионалне драмске радионице – пројекта
који Српски центар Међународног позоришног института (ITI) реализује
заједно са МПИ центрима Словеније и Хрватске. Реч је о пројекту у оквиру којег су младе драмске ауторке – Симона Хамер (Словенија), Лана
Шарић (Хрватска) и Сања Савић (Србија) – током три сукцесивне фазе (
Крањ, Загреб, Нови Сад) и под вођством тројице ментора (Vinko
Möderndorfer, Јасен Боко и Бошко Милин), а кроз појединачни рад с једне, као и међусобну дискусију, анализу и размену искустава с друге
стране, прешле пут реализације сопствених оригиналних драмских текстова на савремену тему – од идеје до сценске презентације. Циљ овог
сложеног радионичког пројекта – који представља и први међународни подухват обновљеног Српског центра Међународног позоришног института – јесте размена ауторских искустава и педагошких метода у стварању драме са савременом тематиком, као и стицање увида у проблем
промоције драмских писаца у срединама са сличном, транзиционом,
друштвено-културном ситуацијом.
Одабране сцене из драма Вода (Симона Хамер), Кључни тренутци
(Лана Шарић) и Нарцис и Ехо – предисторија (Сања Савић) читали су
глумци Драгиња Вогањац, Марија Меденица, Славица Вучетић, Ненад
Пећинар и Југослав Крајнов.
Позоришна критика на Стеријином позорју
Радионица за позоришну критику и Трибина о позоришној критици у региону
Један од пратећих програма на Стеријином позорју био је посвећен
стању позоришне критике у региону бивше Југославије, и то пре свега
на простору језика који смо некада звали српскохрватски/хрватскосрпски.
И поред одређених разлика у политичким, економским и културним
процесима који се одвијају у земљама бивше Југославије у последњих
двадесет година, има и појава које су нам заједничке. Једна од њих је и
постојана тенденција урушавања свих видова уметничке критике, па тако
и оне позоришне, у медијима општег типа. Ова жалосна и опасна појава
није, додуше, само „специјалитет” ових простора, јер као последица
опште комерцијализације и антиинтелектуализма у медијској и другим
јавним сферама, може да се прати и у другим европским земљама бившег „источног блока” али и у целом свету. Наша је посебност у томе што
је транзиција у друштво неолибералног капитализма код нас почела,
због ратова из деведесетих, са закашњењем од десетак година у односу на друге земље Источне Европе. Зато се код нас тек сада разбуктавају
разне антицивилизацијске појаве које прате наметање новчаних интереса и логике као главних друштвених покретача – једна од њих је опште затирање критичке свести у друштву, па тако и оне која се односи на
уметничко, позоришно стваралаштво.
Колумне позоришне и других уметничких критика укидају се или
драстично смањују (што суштински мења њихову природу), важније је
окренути палац нагоре или надоле у виду звездица које се додељују
представама и другим уметничким делима него понудити озбиљну,
стручну и темељну анализу тих дела. Развија се тврдња да је новински
приказ уметничког дела убојитији и прецизнији вид критичког промишљања од стручне и аналитичке критике, те да новинарство не треба да има ниједну мисију изван себе самог, па ни културну! Медији немају критичаре запослене на дужи период и за пристојну плату, док су
хонорари критичара – спољних сарадника толико бедни да овим послом
човек може да се бави једино из хобија. Тако су критичари приморани
да раде друге послове, да се активно и континуирано укључују у позоришно стваралаштво (као драматурзи на представама, рецимо), што
постепено урушава њихову независност и дистанцу, доводи их и у ситуацију „сукоба интереса” и тако фатално нарушава њихов ауторитет као
критичара.
Ситуације је, дакле, прилично очајна, али није и потпуно безнадежна.
Једна од акција која пружа наду је регионални пројекат едукације у области уметничке критике Criticize This! који се, у оквиру пројекта „Култура 2007–2013” Европске уније, одвија на територији Србије, Хрватске и
Црне Горе у току сезоне 2011/2012. Поред стручне едукације младих критичара у ужем смислу, овај пројекат има и мисију да препознаје и афирмише уметност која критички рефлектује националистичке и сличне
идеолошке матрице које су деведесетих година постале доминантне у
нашим културама, а и данас су веома јаке. Наду посебно развија могућност да овај едукацијски пројекат прерасте, на дуге стазе, у неформалну платформу уметничке критике на екс-ЈУ простору, у мрежу стручних
и друштвено освешћених критичара млађе и средње генерације који ће
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
203
сарађивати и подржавати се у развијању сродних, еманципаторских
погледа на уметност и друштво. Они би повремено могли да герилски
„упадају” у културни простор суседних земаља и у плодоносној комбинацији познавања локалног контекста (јер су сви они у нашим земљама
слични) и неопходне персоналне дистанце према локалним уметницима и установама објављују, у ограниченом периоду, озбиљне критичке
осврте на ту, за њих блиску, а опет различиту уметничку сцену.
Пројекат Criticize This! гостује на овогодишњем Стеријином позорју.
Петоро полазника из Београда, Новог Сада, Загреба и Подгорице (Никола Скочајић, Вања Николић, Ивана Анић, Нино Ковачић, Милена
Пејовић) учествоваће у радионици позоришне критике коју ће водити
ментори Уна Бауер (Загреб) и Иван Меденица (Београд). Поред рада с
менторима, млади критичари ће бити у обавези да присуствују Округлим
столовима и јавно расправљају о виђеним представама, те објављују
критике о њима у Билтену фестивала.
Током Фестивала одржана је и Трибина о позоришној критици у региону (28. мај), која је обухватила четири сегмента: промоција значајне
студије о позоришној критици Сање Никчевић, театролошкиње из Загреба, Казалишна критика или неизбјежни супутник, презентација
пројекта Criticize This!, представљање рада српске секције IACT/AICT
(Међународна асоцијација позоришних критичара) и расправа о положају позоришне критике у региону. На трибини ће учествовати Сања
Никчевић, Уна Бауер, Антонија Летинић (координаторка за позоришну
критику пројекта Criticize this!), Даринка Николић, Иван Меденица, Ксенија Радуловић, Александар Милосављевић и др. Модератор Трибине је
Иван Меденица.
Инострани гости на 57. стеријином позорју
Ана ЛЕДЕРЕР, интенданткиња ХНК (Загреб), жири 57. Стеријиног позорја (25. мај–2. јун)
Јанез ПИПАН, редитељ, предавач, публициста (Љубљана), жири 57.
Стеријиног позорја (25. мај–2. јун)
Уна БАУЕР, театролошкиња, критичарка, професорка (Загреб), жири
AICT (25. мај–2. јун)
Акико ТАЧИКИ, критичарка специјализована за плес и драмску уметност (Токио), жири AICT (25. мај–2. јун)
Милена ПЕЈОВИЋ, Радионица позоришне критике (Подгорица), (25.
мај–2. јун)
204
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
др Томас ИРМЕР, позоришни критичар, Симпозијум (Берлин), (25–26.
мај)
др Андреа ТОМПА, позоришна критичарка, Симпозијум (Будимпшта),
(25–26. мај)
Ненад НОВАКОВИЋ, директор Народног позоришта РС (Република
Српска), (25–26. мај)
Жељко СТЈЕПАНОВИЋ, уметнички директор Народног позоришта (Република Српска), (25–26. мај)
др Ерика ФИШЕР-ЛИХТЕ, театролог, Симпозијум (Берлин), (25–27. мај)
проф. др Марко ДЕ МАРИНИС, театролог, Симпозијум (Болоња), (25–
27. мај)
проф. др Јун Чеол КИМ, председник IACT-а, Симпозијум (Сеул), (25–27.
мај)
проф. др Марија ШЕВЦОВА, театролог, Симпозијум (Лондон), (25–27.
мај)
проф. др Сибила ПЕТЛЕВСКИ, драмска списатељица,Симпозијум (Загреб), (25–27. мај)
проф. Мартин ГРУБЕР, редитељ, кореограф, Симпозијум (Берлин), (25–
27. мај)
проф. Зоја БУЗАЛКОВСКА, редитељка, Симпозијум (Скопље), (25–27.
мај)
др Кристел ВАЈЛЕР, театролог, Симпозијум (Берлин), (25–27. мај)
др Кристина РОСНЕР, театролог, Симпозијум (Будимпешта), (25–27.
мај)
Горан ПАВЛИЋ, Академија драмских умјетности Загреб, Симпозијум
(Загреб), (25–27. мај)
Нино КОВАЧИЋ (Загреб), Радионица позоришне критике (25–28. мај)
Елдин ТАБУЧИЋ, редитељ (Тузла), (25–28. мај)
Мирјана МАРКОВИЋ (Тузла), (25–28. мај)
Армин ЋАТИЋ, директор Народног позоришта (Тузла), (25–28. мај)
Сања НИКЧЕВИЋ (Загреб), театролог, Трибина о позоришној критици
(26–28. мај)
Миран ХАЈОШ, управник Казалишта Вировитица (26–28. мај)
Ален БЈЕЛИЦА, Казалиште Вировитица (26–28. мај)
Ненад СТАЗИЋ, потпредседник Хрватског сабора (26-28.мај)
Лидија НАГЕЛ, лингвисткиња у пројекту „Драма-Панорама” (Берлин),
(26–29. мај)
Билге ЕМИН, преводилац, НЕТА (Истанбул), (26–30. мај)
Златко ТОПЧИЋ, МЕСС (Сарајево), (27. мај)
Јанко ЉУМОВИЋ, директор ЦНП (Подгорица), (27. мај)
Дарко СТАЗИЋ, управник Казалишта „Gavella” (Загреб), (27–29. мај)
Лејла ХАСАНБЕГОВИЋ, МЕСС, НЕТА (Сарајево), (27–29. мај)
Бранислав МИЋУНОВИЋ, министар за спорт, културу и медије Црне
Горе, НЕТА (27-29.мај)
Благоја СТЕФАНОВСКИ, Мали драмски театар Битола, НЕТА (27-29.мај)
Мартин КОЧОВСКИ, редитељ, НЕТА (27-29.мај)
Љупчо ГЕОРГИЕВСКИ, Народен театар Битола, НЕТА (27-29.мај)
Љиљана МАЗОВА, поз.критичарка, ПР, представник Македоније, НЕТА
(27-29.мај)
Примож БЕБЛЕР, редитељ НЕТА (Љубљана), (27-29.мај)
Дамир ДОМИТРОВИЧ, Ex Ponto, НЕТА (Љубљана), (27-29.мај)
Илдико БАЛА, поз. Критичарка, Uj Szinhaz (Будимпешта), (27–29. мај)
Соња КОВАЧИЋ, продуцент казалишта Gavella, Загреб (27–29. мај)
Алмир БАШОВИЋ, асистент, Филозофски факултет (Сарајево), (27–30. мај)
Антонија ЛЕТИНИЋ, координаторка за позоришну критику пројекта
Criticize This (Загреб), (27–30. мај)
Марија АНДРИЈАШЕВИЋ, Радионица позоришне критике (Загреб),
(27–30. мај)
Рахим БУРХАН, редитељ (27–30. мај)
Маја МРЂЕНОВИЋ, поз.критичарка (Подгорица), (27-30.мај)
Звјездана БАЛИЋ, Радионица позоришне критике (Загреб), (28–30. мај)
Игор РУЖИЋ, критичар, Трибина о позоришној критици (Загреб), (28–
30. мај)
Ивана АНИЋ, Радионица позоришне критике (Загреб), (28–31. мај)
Јасен БОКО, позоришни критичар, Регионална драмска радионица
(Сплит), (29. мај–2. јун)
Матко БОТИЋ, драматург (Ријека), (29. мај–2. јун)
Симона ХАМЕР, Регионална драмска радионица, (Љубљана), (29.мај2.јун)
Петра ПОГОРЕВЦ, Местно гледалишче љубљанско (Љубљана), (30.
мај–3. јун)
Мирјам ДРНОВШЧЕК, директорка Прешерновог гледалишча (Крањ),
(30–31. мај)
Дарко ЛУКИЋ, професор, Академија драмске умјетности (Загреб), (30.
мај–2. јун)
Татјана АЖМАН, драматургиња љубљанског СНГ-а, председница словеначког ITI центра (30. мај–3. јун)
Аља ПРЕДАН, уметничка директорка Борштниковог сречања (Љубљана), (31. мај–3. јун)
Маринка ПОШТРАК, Прешерново гледалишче (Крањ), (1–3. јун)
52. Међународни театарски фестивал МЕСС
(Сарајево, Босна и Херцеговина 4-6.10.2012)
Миливоје Млађеновић, директор и Мирослав Радоњић, помоћник
директора за извршне послове Стеријиног позорја боравили су на 52.
Међународном театарском фестивалу- МЕСС у Сарајеву од 4. до 6. октобра 2012. као представници Стеријиног позорја.
47. Фестивал Борштниково сречање
(Марибор, Словенија 16-18.10.2012)
Миливоје Млађеновић, директор, Мирослав Радоњић, помоћник директора за извршне послове и Душана Тодоровић уредник сектора за
међународну сарадњу Стеријиног позорја боравили су на 47. Фестивалу Борштниково сречање у Марибору од 16-18. октобра 2012, као представници Стеријиног позорја.
Стеријино позорје 2013.
Селекциони циклус 58. Стеријиног позорја отворен је септембра 2012.
године именовањем Игора Бојовића, драмског писца из Београда за селектора са једногодишњим мандатом, уз могућност продужења на још
једну годину.
Стеријино позорје се 2012. године укључило у велики регионални
пројекат – копродукцију представе „Одисеј” Горана Стефановског, у режији Александра Поповског. Ово остварење, у чијој релизацији су учествовали Казалиште Ulysses, Атеље 212, Градско драмско казалиште „Gavella” Загреб, Српско народно позориште, СНГ Марибор и Театар Навигатор Скопље (ауторску екипу сачињавају вишеструки добитници Стеријине награде) биће приказано на свечаном затварању фестивала 3.
јуна 2013.
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
205
ИЗДАЊА ВЕЗАНА ЗА 57. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Каталог 57. Стеријиног позорја приредила Александра Коларић,
уредници: А. Коларић, Горан Ибрајтер, Весна Гргинчевић. Штампан је
двојезично (српски, енглески), обим 180 страна. Каталог доноси програм
57. Стеријиног позорја, извештај селекторке и уметничке директорке Ксеније Радуловић о селекцијама Националне драме и позоришта и Међународном програму „Кругови”, информације о 7 представа у селекцији
Националне драме и позоришта, 3 представе у селекцији „Кругови”,
представи изведеној ван конкуренције, у част награђених, текстове о осталим програмима Позорја, програм Позорја младих, одељак Стеријино
позорје у 2011. години.
Превод: Светозар Поштић (енглески), Катарина Ћирић-Петровић (немачки), Александра Коларић (словеначки).
Билтен 57. Стеријиног позорја уређује Весна Гргинчевић. Редакција:
Војислав Алимпић, Силвија Чамбер, В. Гргинчевић, Александра Коларић,
Снежана Милетић, Смиљка Сељин, Никола Степић. Информативно гласило Фестивала излазило је сваког фестивалског дана (укупно 9 бројева),
а обим је варирао према дневним потребама. Сваки број садржи податке о представама (подела улога), биографије писаца и редитеља, текстове о позориштима и копродуцентима, интервјуе с учесницима, извештаје с Округлих столова о представама изведеним у селекцијама Национална драма и позориште и међународне селекције „Кругови”, критике младих критичара, учесника радионице „Criticize This!”, извештаје о
представама Позорја младих и свим пратећим програмима Фестивала.
Билтен доноси фотографије учесника, представа, Позорја младих и
пратећих манифестација (фотограф Бранислав Лучић). Умножаван је
техником фотокопирања (фотокопирница „Индекс”) и био је доступан
новинарима и публици пре представа. Свакодневно је, у 17 часова,
постављан на сајт Позорја: www.pozorje.org.rs
206
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Дани књиге
Првог дана одржана је промоција најновијих издања Стеријиног позорја. Монографију Светислава Јованова Јунак и судбина. Поетика немачке романтичарске трегедије, представио је Мики Радоњић. О
најновијем издању на српском језику, Сцена, бр. 1–2/2012. говорила је
Даринка Николић, главна и одговорна уредница. Светислав Јованов
представио је ново издање Сцене на енглеском језику, Но 25/2012. а
Љиљана Пешикан-Љуштановић Годишњак позоришта Србије, сезона 2010/2011.
Другог дана промовисана су издања Позоришног музеја Војводине. О
монографији Мира Бањац говорио је Зоран Максимовић, аутор књиге и директор Музеја. Теоретичар културе Владимир Копицл говорио
је о књизи Театар покрета Јожефа Нађа аутора Милана Мађарева.
Миливоје Млађеновић представио је књигу О драмском стваралаштву др Војислава М. Јовановића Марамбоа Спасоја Ж. Миловановића, а Љиљана Пешикан-Љуштановић представила је књиге Ненадмашна трагеткиња – Живот и стваралаштво Милке Гргурове Зорана Т. Јовановића/Душана Михаиловића и монографију Пера
Добриновић Весне Крчмар.
У трећем термину разговора о позоришним издањима Љиљана Пешикан-Љуштановић представила је књигу Интуитивни свет Ранка
Младеновића ауторке Иване Игњатов-Поповић. Аналитичку студију
Политичко у постдрамском позоришту – Рецентни опус Андраша
Урбана аутора Атиле Антала, представио је Игор Бурић, а о монографији Мајера коју је приредио Павел Матух, говорио је Горан Ибрајтер.
Модераторка и уредница програма била је Љиљана Пешикан-Љуштановић.
БИБЛИОГРАФИЈА ИЗДАЊА
Публикације и материјали штампани за 57. Стеријино позорје
КАТАЛОГ 57. Стеријиног позорја: Каталог је штампан двојезично
(српски/енглески). Садржај: Уводник – Миливоје Млађеновић, директор
Позорја; Реч на отварању Фестивала: Небојша Ромчевић; Програм; Селекција националне драме и позоришта „Наши очеви”: Извештај селекторке и уметничке директорке Ксеније Радуловић; Представе у такмичењу за Стеријине награде (Отац на службеном путу, Атеље 212 Београд; Радници умиру певајући, Хартефакт фонд и Битеф театар Београд;
Бунар, Установа културе „Вук Караџић”, Радионица Интеграције, Фонд
„Круг”, Београд, Плодни дани, Атеље 212 Београд и Културни центар
Панчева; Није живот бицикло, Schauspielhaus Bochum /Немачка/; Хипермнезија, Хартефакт фонд и Битеф театар Београд; Marat the Sade, Новосадско позориште/Újvidéki Színház); представа у част награђених:
Милева Ајнштајн, Балет СНП Нови Сад; представе у Међународном
програму Кругови (Мој син само мало спорије хода, Загребачко казалиште младих, Хрватска; Мрзим истину! Театар &ТD Загреб, Хрватска;
Писар Бартлби, Мини театар Љубљана, Словенија); Остали програми:
14. међународни симпозијум позоришних критичара и театролога „Глумац је мртав, живео глумац!”; Позоришна критика на Стеријином позорју.
Радионица позоришне критике и Трибина о позоришној критици у региону; Регионална драмска радионица; Дани књиге; Међуфестивалска сарадња у региону; Трибина „Лудуса”; Јован Христић. Сећање (2002–2012);
изложба „Миленко Шербан и савременици”; изложба „Сцена, маска,
лутка, костим; Позорје младих: НОВА академија уметности, Београд;
Академија уметности, Нови Сад, класе на српском и мађарском језику;
Интернационални универзитет у Новом Пазару; Факултет драмских уметности, Београд; Академија умјетности Универзитета у Бањој Луци, РС,
БиХ; Академија уметности у Банској Бистрици, Словачка; Академија лепих уметности, Београд; Факултет уметности Приштина – Звечан; Академија уметности Београд; Стеријино позорје у 2011. години.
Текстове приредила: Александра Коларић; Уредници: А. Коларић, Горан Ибрајтер, Весна Гргинчевић; Превод: Светозар Поштић (енглески),
Катарина Ћирић-Петровић (немачки), Александра Коларић (словеначки);
Графички дизајн: Дарко Вуковић; Илустрације: приближно 120 колор и
црбо-белих фотографија, већег и мањег формата; За издавача: Миливоје
Млађеновић, директор. Слог: латиница; Повез: броширано. Формат: 23
x 21 цм. Обим: 180 стр.; Тираж: 700; Прелом: Роберт Јенеи, Нови Сад.
Штампа: Штампарија „Алфаграф”, Петроварадин.
ISBN: 978-86-85145-29-2
БИЛТЕН 57. Стеријиног позорја: Девет бројева. Одговорна уредница: Весна Гргинчевић; Сарадници: Војислав Алимпић, Силвија Чамбер,
Александра Коларић, Снежана Милетић, Смиљка Сељин, Никола Степић,
Бранислав Лучић (фотографија); Корице: Дарко Вуковић; Техничко уређење: Стеријино позорје; Прелом: Роберт Јенеи, Нови Сад; За издавача:
Миливоје Млађеновић, директор; Слог: латиница. Умножавање: фотокопирница „Индекс”; Повез: кламерисано.
Формат: 21 x 29 cm. Обим: укупно 148 стр.
(14+14+16+20+18+16+16+16+18)
ПЛАКАТ 57. Стеријиног позорја: Дизајн: Дарко Вуковић. Формат: 98
x 68 цм. Тираж: 300 ком. Штампа: Алфаграф, Петроварадин
ПРОГРАМСКИ ПЛАКАТ 57. Стеријиног позорја: Дизајн: Дарко Вуковић. Тираж: 2 ком. Штампа: Алфаграф, Петроварадин
Ситан штампани материјал (позивнице, улазнице, акредитације, бонови): Дизајн: Дарко Вуковић. Штампа: Алфаграф, Петроварадин
ДИПЛОМЕ за добитнике Стеријиних награда на 57. позорју: Графичко обликовање и штампа: Роберт Јенеи, Нови Сад
Конкурс за савремени домаћи драмски текст
Активности везане за Конкурс Стеријиног позорја за оригинални домаћи драмски текст отпочете су у другој половини 2011. године, а завршене доношењем одлуке Жирија 11. марта 2012. године.
Извештај Жирија
На конкурс Стеријиног позорја за оригинални домаћи драмски текст
стигао је 101 рад. Жири у саставу: Игор Бојовић, Љубослав Мајера и
Славко Милановић прочитао је све текстове и донео једногласну одлуку да за награду предложи текст ОДЛАЗАК У КРАСНИ, приспео под
шифром БЕТИБУП.
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
207
Поред тога Жири је, с препоруком да буду објављени и извођени, издвојио и следеће текстове (азбучним редоследом): БРОШ (шифра Брош),
РУЖИЋКА (шифра Лена) и X (шифра ИЛИР2201).
Жири је већ на првој седници констатовао да су приспели текстови изразито разнородни, како по избору тема, тако и у примењеном драмском
поступку. Али Жири није био стриктан у захтеву да се поштују канонска правила драме, па је разматрао чак и текстове који су написани у формату филмског сценарија, затим текстове у којима је (у маниру постдрамских пракси) изостао издиференцирани дијалог, па чак и радове аутора који су, настојећи да буду иновативни, писали у недрамској приповедачкој форми.
Жири се руководио критеријумом ауторске доследности у оквиру назначеног драмског проседеа за свако појединачно дело, не желећи да ниједном намеће мерила неког спољашњег драматуршког принципа који му
није иманентан. Осим тога, Жири је трагао за драмом која би, поред основних вредности ( уверљивости ликова, радње и дијалога, релевантности питања која текст отвара, универзалности теме, итд), носила и потенцијал
за сценско извођење. Издвојених двадесетак, а после десет драма, биле су
уједначеног нивоа остварености. Враћајући се прочитаним текстовима у
више наврата, у некој врсти, спортским речником казано, фото-финиша,
Жири је одлучио да одабере наведене четири драме.
Првонаграђени текст Одлазак у красни издвојио се пре свега потпуношћу артикулације у свим драмским елементима, али и снагом ауторове замисли и приступа теми. Одлазак у красни је жестока критика
друштва написана у традицији онога што би се приближно могло означити мрожековском гротескном комедијом, а са којом континуитет чине
значајни овдашњи експерименти са жанром – од Поповићевих „горчих
фарси у једном парчету” и „сценских граја у четири обртаја” до Ковачевићевих „урнебесних трагедија”.
Прича је једноставна. Једна породица распродала је имовину, напустила град и све уложила у мали мотел у планини, где би требало да започне нови живот. Разлог није некакав начелни бег од цивилизације
него конкретан и егзистенцијалан: очајнички покушај родитеља Милована и Јоване да спасу кћер Лидију која се као „пословна пратња” уплела у мрежу проституције. Посао са мотелом не иде, гостију нема, нема
могућности, а поготово нема жеље за повратком у град. Када се, коначно појаве важни гости (који би могли да популаришу мотел и да посао
крене) – министар са својом пратњом, ситуација почиње да се развија
у најмање очекиваном смеру. Започиње, како аутор у поднаслову каже,
„хард кор ритуал” осионог државног чиновника. После обилног ручка и
пијанке, Министар, са својим телохранитељем, злоставља, силује и претуче Лидију и одлази одбијајући да плати рачун. Када, после његовог од-
208
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
ласка, телефон поново зазвони најављујући следећег госта, још вишег
ранга, породица схвата да их је корумпирано друштво од кога су побегли пронашло и у планинској забити. И отац Милован констатује оно што
су мајка и кћерка већ схватиле: „Ми смо овде, они су тамо. И сви морамо да одиграмо своје улоге, и то најбоље што умемо”.
Овај закључак није неочекиван, јер аутор, од почетка до краја драме,
исписује дијалог са сталним блесцима хумора у коме сви ликови аутоиронично потврђују да су друштвене позиције и односи једном и заувек
дати. Његов текст, на тај начин, прераста размере локалне сатире на рачун осионости овдашње власти и поставља универзално питање ригидности друштвених односа који су постали замена за древне појмове
судбине, предестинације, хибриса.
Комад Одлазак у красни садржи потенцијал за сценску надградњу: свеприсутна ауторова сатиричка оштрица у равнотежи је са уверљивим
дијалозима, индивидуализованим карактерима и радњом која се развија
динамично упркос сведености заплета. Ауторова жанровска поигравања не спутавају савремено позориште. Напротив, могу да подстакну редитеља, глумце и остале уметнике да текст у позоришном извођењу
оствари своју пуну вредност.
Позоријански сусрети
Позоријански сусрети су традиционални програмски садржај кроз
који се промовишу значајни наслови наше позоришне и театролошке
мисли, сродни позоришни фестивали с којима Позорје одржава традиционалне пријатељске и пословне везе, битни актуелни и догађаји из историје Стеријиног позорја, те значајни позоришни ствараоци.
Тако су током 2012. године, у оквиру овог програма представљене
књиге „Јунак и судбина” др Светислава Јованова (издање Стеријиног позорја), као и „Античко позориште” Гвида Падуана (издавач Клио из Београда).
У оквиру Позоријанских сусрета одржано је јавно читање текста Војислава Савића „Одлазак у Красни”, који је победио на конкурсу Позорја за
најбољи оригинални домаћи драмски текст за 2011. годину. Програм је
одржан у обновљеној Стеријиној кући у Вршцу. Текст су интерпретирали Иван Ђорђевић, Соња Радосављевић, Срђан Радивојевић, Дојна Петровић, Јелена Босанац, Павле Петровић, Бојан Белић и Моника Болдовина, глумци вршачког Позоришта „Стерија”.
Догађај су заједно организовали Позориште „Стерија” и Стеријино позорје у склопу обнове сарадње ових институција и родног града једног
од наших најзначајнијих драмских стваралаца.
ДОКУМЕНТАЦИОНО-ИСТРАЖИВАЧКИ ЦЕНТАР
Програмски циљеви и задаци
Документационоистраживачки центар Стеријиног позорја је током
2012. године, у складу са својим програмским циљевима и задацима и
програмима Стеријиног позорја, систематски истраживао, прикупљао,
обрађивао, чувао и публиковао документацију, документациону грађу
и податке о позоришту и драми.
Садржај, карактер и методе рада Центра карактерише примена савремених метода и средстава истраживања, прикупљања, обраде, заштите
и коришћења позоришне документације и података.
Напоредо са истраживањем, прикупљањем, обрадом, заштитом и
публиковањем позоришне документације, Центар је пружао различите
облике услуга за потребе научно– истраживачког рада и давао податке
и информације о позоришту и драмској књижевности институцијама, организацијама и појединцима из земље и иностранства.
1. САКУПЉАЊЕ И ОБРАДА ПОЗОРИШНЕ ДОКУМЕНТАЦИЈЕ
И ПОДАТАКА
Архивски фонд
У току 2012. године истражена је, сакупљена, обрађена и на одговарајући начин похрањена грађа и документи о драмском, оперском и балетском репертоару српских позоришта за позоришну сезону 2010/2011.
и документи, грађа и подаци о позоришним фестивалима и манифестацијама за 2011. годину.
Поред ове грађе, докумената и података, истражен је и прикупљен и
део докумената и грађе о репертоару српских позоришта и позоришних
фестивала за текућу позоришну сезону.
Хемеротека
У ову збирку је 2012. године прикупљено и обрађено 1136 написа о
српском позоришту и позоришним фестивалима. Збирка садржи 64943
инвентарне јединице.
Збирка штампаног позоришног материјала
У току 2012. године сакупљено је око 400 примерака различитог штампаног позоришног материјала: програми драмских, оперских и балетских представа, каталози и билтени позоришних фестивала и позоришних манифестација, програми – најаве репертоара позоришта и разни
други штампани информативни и пропагандни материјали.
Сакупљени штампани позоришни материјал обрађен је и похрањен у
Збирку.
Збирка позоришног плаката
У току 2012. године сакупљено је око 250 примерка позоришног плаката српских професионалних позоришта и позоришних манифестација.
Сакупљени плакати нису обрађени и похрањени у Збирку позоришног плаката због повећаног обима послова на изради публикација рађених поводом Стеријиног позорја.
Збирка позоришног плаката у 2012. години садржи 5624 примерка позоришног плаката.
Збирка рукописних драмских дела
Током 2012. године сакупљено је 10 примерака рукописа (манускрипта) драмских дела, драматизација и адаптација.
Сакупљени примерци нису обрађени и похрањени у Збирку због повећаног обима посла око припреме за Стеријино позорје.
Збрика рукописних драмских дела, у 2012. години садржи 1490 обрађена примерка рукописних драмских дела, односно драматизација и
адаптација.
Збирка позоришне фотографије
Сакупљено је око 300 фотографија позоришних представа (драма,
опера и балет), позоришних манифестација, догађаја и портрета позоришних стваралаца. Истовремено је извршено и снимање представа из
репертоара 56. Стеријиног позорја и његових пратећих програма и манифестација (око 1000 снимака на филму и у облику дигиталног записа)
и преко 1000 контакт–копија негатива.
У току прве половине 2012. године фотографије нису обрађене због
повећаног обима посла око припрема за 57. Стеријино позорје.
Збирка позоришне фотографије у 2012. садржи 35602 обрађене позоришне фотографије.
База података – Репертоар професионалних позоришта
База података – Репертоар професионалних позоришта резултат је посебног метода и специјално креираног програма за аутоматску обраду
и коришћење докумената и података о уметничкој делатности професионалних позоришта и садржи све релевантне податке о репертоару
позоришта.
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
209
Током прве половине 2012. године у Базу података о репертоару професионалних позоришта унесени су подаци за 773 драмских, оперских
и балетских представа (премијере и репризе) које су током 2010/2011.
позоришне сезоне извођене у српским професионалним позориштима.
Поред уноса података у Базу, претходно је извршен низ стручних послова: истраживање и обрада грађе и података, класификација и систематизација докумената и података, различити облици атрибуције, лектура и коректура и сл.
База података – Српски позоришни уметници
База података – Српски позоришни уметници садржи податке о позоришним уметницима и другим позоришним ствараоцима који, у основи, имају лексикографски карактер и облик.
Током 2012. године у Базу података уношени су допунски подаци који
су резултат текућих истраживања репертоара и библиографије о позоришту и драмској књижевности.
База података – Српски позоришни уметници садржи основне податке за око 11 000 позоришних уметника.
2. ИСТРАЖИВАЊЕ И АНАЛИТИЧКА ОБРАДА ПОЗОРИШНЕ ДОКУМЕНТАЦИЈЕ
Годишњак позоришта Србије
Центар је приредио и објавио Годишњак позоришта Србије (Свеска
бр. 33, Нови Сад, 2012. 24 х 17, 220 ил., 360 стр. Уредништво Нина Марковиновић и Весна Керенац.
Годишњак позоришта Србије је резултат систематског рада Центра на
истраживању, обради и публиковању позоришне документације, односно аналитичке обраде дела Банке података о српском позоришту.
Тридесет и трећа свеска Годишњака, као и претходне, садржи све релевантне податке о репертоару професионалних позоршита за сезону
2010/2011, податке о српским позоришним фестивалима за 2011. годину, одељак Академије и факултети, Позоришни музеји и Документационоистраживачки центар, индексе и табеле.
Фиксирајући укупност текуће позоришне продукције, Годишњак даје
веома рељефну слику нашег позоришног стваралаштва у одређеном културно – стваралачком тренутку. Као документ и грађа, Годишњак нуди
могућности за различите облике истраживања и вредновања наше позоришне уметности и културе. Годишњак се може користити и као поуздан информатор и као фундаментално полазиште у истраживању и
проучавању позоришне уметности и културе, с једне стране, и за ком-
210
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
паративна истраживања веза и додира наше и иностране позоришне
уметности, с друге стране.
Годишњак позоришта Србије има веома широку рецепцију. Могу га
користити, и користе, људи различитих професионалних профила, нивоа
образовања и интересовања: научници, позоришни стручњаци и уметници, наставници и студенти, новинари, пропагандисти и љубитељи позоришта.
Урађена је интернет презентација Годишњака, која се могла читати почетком маја месеца.
Библиографија о позоришту и драми
У 2012. години нису вршена редовна библиографска истраживања и
израда текуће позоришне библиографије.
Лексикон српских позоришних уметника
Центар на овом капиталном пројекту Стеријиног позорја ради од
1990. године. Током овог периода вршени су послови на комплетирању
алфабетара савремених (живих) позоришних уметника и истраживана и
комплетирана библиографија и обрада прикупљене грађе и података.
3. КОРИШЋЕЊЕ ДОКУМЕНТАЦИЈЕ ПОДАТАКА
Коришћење и услуге
Центар је стварао и обезбеђивао услове за коришћење својих збирки позоришне документације и база података о позоришту. Збирке и
базе података користили су институције и појединци за различите потребе. Истовремено, радници Центра давали су разне информације и
податке о позоришту и драмској књижевности институцијама и организацијама, научним радницима, студентима и средствима јавног информисања.
Пропаганда и презентација
Напоредно са својом основном делатношћу и радом, Центар је, у оквиру својих могућности и расположивих средстава, користио адектватне облике рада на пропаганди рада Стеријиног позорја и Центра. У том
оквиру, поред пропаганде путем штампе, радија и телевизије, Центар је
израдио интернет презентацију једног дела своје делатности.
Центар за позоришну документацију Стеријиног позорја
Годишњак позоришта Србије 2010/2011, volume 33
Уреднице: Нина Марковиновић, Весна Керенац; За издавача: Миливоје
Млађеновић, директор. Садржај: Репертоар позоришта; Позоришни
фестивали; Академије и факултети 2010/2011; Позоришни музеји и До-
кументационоистраживачки центар; Прегледи и статистичке табеле; Индекси (Аутори извођених дела; Учесници у инсценацији; Наслови представа); Формат: 17 x 24 cm. Обим: 360 стр. Повез: броширано + меке корице. Тираж: 500 примерака. Штампа: Штампарија „Алфаграф”, Петроварадин
ISSN 1820-8215
Издавачки центар је организовао Дане књиге (уредница и модераторка Љиљана Пешикан-Љуштановић). У три фестивалска термина промовисана су издања Стеријиног позорја и публикације других издавача.
ПЕРИОДИЧНА ИЗДАЊА
”Сцена”, часопис за позоришну уметност
ФЕСТИВАЛСКЕ ПУБЛИКАЦИЈЕ И ШТАМПАНИ МАТЕРИЈАЛ
У првом полугодишту 2012. Издавачки центар је реализовао часописе Сцена, 1–2/2012. и Scena, Theatre Arts Review, No 25/2012, док су у
другом реализовани бројеви на српском језику 3/2012 и 4/2012. Редакција часописа се састајала једном месечно ради конципирања бројева.
Текстови су прикупљени, лекторисани и урађена је коректура српског издања, а за енглеско издање ангажована су два преводиоца. На конкурсу за јавне набавке најбоље услове понудила је штампарија „Алфаграф”
из Петроварадина, па су сва издања Стеријиног позорја одштампана у
тој штампарији.
После саопштавања селекције, радило се на припреми и реализацији
Каталога и другог штампаног материјала за предстојећи фестивал. Хонорарна сарадница Александра Коларић приредила је текстове за Каталог 57. Стеријиног позорја, уз Горана Ибрајтера и Весну Гргинчевић,
уреднике издања. Публикација је одштампана непосредно пред почетак
Фестивала. Сваког фестивалског дана излазио је Билтен 57. Стеријиног
позорја (9 бројева, уредница Весна Гргинчевић). Текстови за Билтен (о
извођачима, позориштима, документациони материјал) припремљени су
у Издавачком центру пре фестивала, а током фестивалских дана у редакцији је радило пет хонорарних сарадника. Билтен је преламан у
просторијама Позорја и, због ажурности, умножаван техником фотокопирања.
Фестивал су пратила два плаката и ситан штампани материјал (дизајн
Дарко Вуковић – плакат и програмски плакат фестивала). Програмски
плакат ове године урађен је у једном примерку (српски/енглески језик)
као дизајнирана површина већих димензија.
Веб-сајт Стеријиног позорја www.pozorje.org.rs (уредник Радивој Додеровић) редовно је ажуриран информацијама о новинама у Стеријином
позорју, селекцији, представама и пратећим манифестацијама 57. Стеријиног позорја, а Билтен је током фестивалских дана на сајт постављан
у 17 часова.
Уредништво: Даринка Николић (главна уредница), Светислав Јованов, Милан Марковић, Александар Милосављевић, Маја Пелевић, Мирослав Мики Радоњић. Секретарица редакције: Весна Гргинчевић
”Сцена”, 1–2/2012.
Тема броја: Извођачке уметности на парламентарној сцени; Рубрике: Refresh, Синтезе; Белешке о позоришној сезони 1900–2000 (VII);
Дискурси, Фестивали; Годишњице; Драме.
Садржај: Идеја стратегија покрет: Милан Марковић–Маја Пелевић;
Иван Медница, Димитрије Војнов, Наташа Гвозденовић; Refresh (рубрику приредила Александра Коларић); Синтезе: Грегор Модер; Белешке о позоришној сезони 1900–2000 (VII): Светислав Јованов; Дискурси: Петар Марјановић, Светозар Поштић; Маријана Прпа-Финк; Фестивали: Смиљка Сељин; Годишњице: Синиша Ковачевић; Књиге: аутори
прилога: Небојша Ромчевић, Горан Ибрајтер, Миливоје Млађеновић;
Драма: Војислав Савић (Одлазак у красни), победнички текст конкурса
Стеријиног позорја за савремени драмски текст 2011; Игор Бојовић
(Оштећени).
Дизајн корица: Вељко Дамјановић; Прелом: Роберт Јенеи; Обим: 190
стр.; Слог: латиница; Повез: броширано; Тираж: 500 примерака; Штампа:
Штампарија „Алфаграф”, Петроварадин
”Сцена”, 3/2012.
Тема броја: 57. Стеријино позорје; Рубрике: 57. Стеријино позорје;
Фестивали; Refresh; Белешке о позоришној сезони 1900–2000 (VIII); Интервју; Годишњице; Књиге; In memoriam; Вести; Драма.
Садржај: 57. Стеријино позорје: Тамара Барачков, Вања Николић,
Лука Курјачки, Никола Степић, Сања Савић, Војислав Алимпић, Иван Меденица, Ивана Вујић, Синиша Ковачевић; Фестивали: Ана Тасић; Refresh
(рубрику приредила Александра Коларић); Белешке о позоришној сезони 1900–2000 (VIII): Светислав Јованов; Интервју: Олга Царић–Фе-
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
211
ручио Фурлането; Годишњице: Синиша Ковачевић; Књиге: аутори прилога: Светислав Јованов, Миливоје Млађеновић, Синиша Ковачевић; In
memoriam: Милица Кљаић Радаковић, Ваља Вејин; Вести (рубрику приредила Даринка Николић); Драма: Миомира Шегина, Бледско звоно
жеља; аутори прилога: Денис Пониж, Звонко Ковач, Миомира Шегина.
Дизајн корица: Вељко Дамјановић; Прелом: Роберт Јенеи; Обим: 144 стр.;
Слог: латиница; Повез: броширано; Тираж: 500 примерака; Штампа:
Штампарија „Алфаграф”, Петроварадин
дани у Аранхуезу. Са немачког превела Бојана Денић, драматуршка белеша: Бојана Денић и Периша Перишић; Алек Попов, Ковачи. Сабугарског превео Велимир Костов, драматуршка белешка: Светислав Јованов.
Дизајн корица: Вељко Дамјановић; Прелом: Роберт Јенеи; Обим: 176
стр.; Слог: латиница; Повез: броширано; Тираж: 500 примерака; Штампа:
Штампарија „Алфаграф”, Петроварадин
”Сцена”, 4/2012.
Тема броја: Битеф; драма: Петер Хандке, Алек Попов; Интервју:
Оливер Фрљић, Милош Лолић; Рубрике: 46. Битеф; Фестивали; Редитељи/поетике; Refresh; Белешке о позоришној сезони 1900–2000 (IX);
Дискурси; In memoriam; Књиге/часописи/годишњице; Драма.
Садржај: 46. Битеф: Лука Курјачки, Тамара Барачков, Вања Николић;
Фестивали: Татјана Дадић Динуловић, Игор Бурић; Редитељи/поетике:
Милена Богавац–Оливер Фрљић, Јелена Богавац–Милош Лолић, Томаж
Топоришич (Пандурово магијско позориште слика), Александар Ђинђић (Редитељска поетика Томија Јанежича); Refresh (рубрику приредила
Александра Коларић); Белешке о позоришној сезони 1900–2000 (IX):
Светислав Јованов; Дискурси: Томаж Топоришич, Ива Росанда Жиго,
Светозар Поштић; In memoriam: Ксенија Јовановић, Млађа Веселиновић,
Јежи Јароцки, Јосиф Татић; Књиге/часописи/годишњице: аутори прилога:Радомир Путник, Александра Ђуричић, Миливоје Млађеновић, Синиша Ковачевић, Мирослав Мики Радоњић: Драма: Петер Хандке, Лепи
Уредништво: Даринка Николић (главна уредница), Светислав Јованов,
Милан Марковић, Александар Милосављевић, Маја Пелевић, Мирослав
Мики Радоњић. Секретарка редакције: Весна Гргинчевић
212
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
”Scena”, Theatre Arts Review, No 25/2012
Тема броја: New Serbian Theatre
Критички прикази позоришне сезоне, анализе савремених драмских
текстова и позоришта, уз осврт на позориште за децу и младе. Информативни текстови о Стеријином позорју и Битефу.
Сарадници: Светислав Јованов, Иван Меденица, Слободан Обрадовић,
Милан Марковић, Ана Вујановић, Филип Вујошевић. Преводиоци: Весна Радовановић, Светозар Поштић, Драма: Милан Марковић: Maya and
I and Маyа (превод на енглески Марија Стојановић).
Дизајн корица: Вељко Дамјановић; Прелом: Роберт Јенеи; Обим: 78 стр.;
Повез: броширано; Тираж: 500 примерака; Штампа: Штампарија „Алфаграф”, Петроварадин
Пријатељи
Позорја
Генерални спонзор
General Sponsor
214
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Спонзор
Медијски покровитељи
͏͈͍̀̈́
͈͇͈̻͑͊͂̀ͅͅ
͍̻͍͈͂͂̈́͌ͅ
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
215
Визуелни идентитет 58. Стеријиног позорја
Атила КАПИТАЊ
Каталог 58. Стеријиног позорја
За издавача: Селимир РАДУЛОВИЋ, директор
Уредник: Горан ИБРАЈТЕР
Текстове приредили: Горан ИБРАЈТЕР, Весна ГРГИНЧЕВИЋ, Дејан ПЕНЧИЋ ПОЉАНСКИ
Превод на енглески: Весна ГАЈИШИН и Бојана БОРКОВИЋ
Стручна редакција превода: Виктор РАДУН ТЕОН
Прелом: Роберт ЈЕНЕИ
Штампа: „Даниел принт” Нови Сад
Тираж: 700 ком.
Website Фестивала: Радивој ДОДЕРОВИЋ
Фото: Бранислав ЛУЧИЋ
Стеријино позорје
Тел. (+38121)
Дирекција: 451 273, 426 366, 527 255
Фестивалски центар: 426 517
Међународна сарадња: 451 077
Продукција: 527 387
Издавачки центар: 6612 485
Центар за позоришну документацију: 527 387
Рачуноводство: 527 387
Факс (+38121) 66 15 976
CIP – Каталогизација у публикацији
Библиотека Матице српске, Нови Сад
792.2.091.4(497.113 Novi Sad)”2013”(085)
СТЕРИЈИНО позорје (58 ; 2013 ; Нови Сад)
58. Sterijino pozorje, Novi Sad, 25. maj – 3. jun 2013.
= 58th Sterijino pozorje, Novi Sad, May 25th – June 3rd 2013
/ [tekstove priredili Goran Ibrajter, Vesna Grginčević,
Dejan Penčić Poljanski ; prevod na engleski Vesna Gajišin i
Bojana Borković ; foto Branislav Lučić]. – Novi Sad :
Sterijino pozorje, 2013 (Novi Sad : Danielprint). – 214 str.
: fotogr. ; 21 cm
Uporedo srp. tekst i engl. prevod. – Tiraž 700.
ISBN 978-86-85145-32-2
Уп. ств. насл.
а) Стеријино позорје (58 ; 2013 ; Нови Сад) – Каталози
COBISS.SR-ID 278767879
216
58. СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ
Download

31. мај - Sterijino Pozorje