Универзитет у Београду
Факултет спорта и физичког васпитања
ЗАВРШНИ РАД
Значај и улога координације у тренингу
фудбалера
Ментор:
Студент:
ван. проф. др Александар Јанковић
Милош Вучковић
Београд, 2012.
Универзитет у Београду
Факултет спорта и физичког васпитања
ЗАВРШНИ РАД
Значај и улога координације у тренингу
фудбалера
Чланови комисије:
Ментор: ван. проф. др Александар Јанковић
ас. Бојан Леонтијевић
доц. др Дејан Сузовић
Београд, 2012.
Студент:
Милош Вучковић
Садржај:
1. УВОД ............................................................................................................................1
2.ТЕОРИЈСКА ПОСТАВКА............................................................................................4
2.1. ДЕФИНИЦИЈЕ ОСНОВНИХ ПОЈМОВА ............................................................4
2.2. ИСТРАЖИВАЊА ПОЈМА КООРДИНАЦИЈЕ У СПОРТУ, ФУДБАЛУ ...........6
2.3. БИОЛОШКЕ, ФИЗИОЛОШКЕ И ПСИХОЛОШКЕ ЗАКОНИТОСТИ
РАЗВОЈА КООРДИНАЦИЈЕ ..................................................................................... 10
2.4. ПОДЕЛА КООРДИНАЦИЈЕ............................................................................... 15
2.5. ТРЕНИНГ КООРДИНАЦИЈЕ У ФУДБАЛУ И ЗАКОНИТИСТИ ЊЕНЕ
ПРИМЕНЕ .................................................................................................................. 17
2.5.1. МЕТОДСКИ ПОСТУПАК У ОБУЧАВАЊУ КООРДИНАЦИЈЕ .................. 17
2.5.2. ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ТРЕНИНГА КООРДИНАЦИЈЕ У
ФУДБАЛУ ............................................................................................................... 23
2.6. МЕЂУСОБНА ПОВЕЗАНОСТ КООРДИНАЦИЈЕ И ТЕХНИКЕ ФУДБАЛА . 26
2.7. ОДНОС КООРДИНАЦИЈЕ И ФИЗИЧКЕ ПРИПРЕМЕ У ФУДБАЛУ ............. 31
2.8. ЗНАЧАЈ ЕЛЕМЕНТАРНИХ ИГАРА ЗА РАЗВОЈ КООРДИНАЦИЈЕ КОД
МЛАЂИХ УЗРАСТА ................................................................................................. 33
2.9. ВЕЖБЕ ЗА РАЗВОЈ КООРДИНАЦИЈЕ ФУДБАЛЕРА ..................................... 37
3. ЗАКЉУЧАК ............................................................................................................... 45
4. ЛИТЕРАТУРА ........................................................................................................... 46
1. УВОД
Координацију, као део моторичких способности, срећемо у свим областима
човековог рада, односно она је присутна и егзистира у свим облицима његовог
кретања. Било какав покрет да начинимо, увек је ту присутна и координација, а да
тога ни сами нисмо свесни. Често се питамо, на пример, како је могуће да неки човек
слабије конституције подигне или пак савлада много снажнијег и физички крупнијег
од себе. Он то постиже својом вештином, техничком, тактичком обученошћу, које
мора да су на знатно вишем нивоу од свог противника, да би успео да компензује
своју физичку инфериорност. Сама техника извођења покрета у било ком спорту или
уопште у свакодневном човековом раду уско је повезана са координацијом покрета.
У фудбалу , на пример, врхунски играчи поседују технику која је скоро доведена до
савршенства, а такође и њихова координација је на високом нивоу. Они су своје
мајсторство стекли дугогодишњим радом на самој техници, тактици и физичкој
припреми, а самим тим и на координацији, која представља један њен део. Међутим,
спортиста са високим нивоом координације, није нужно и врхунски спортиста.
Висок ниво координације који одређени спортиста поседује, мора примењивати у
самој спортској борби, спорту у којем се такмичи, што значи да он мора да поседује
специфичну координацију датог спорта. То значи да фудбалер који има висок ниво
координације у свом спорту, неће исту моћи да примени у неком другом спорту, јер
је своју стекао одгаварајућим вежбама, које се употребљавају само у фудбалу. Сваки
спортиста у било ком спорту прво мора да ради на побољшању опште координације,
а тек онда зависно од датог спорта да прелази на обучавање специфичне
координације. О појмовима опште и специфичне координације биће речи у даљем
тексту.
Техника и координација покрета су различити термини, међутим дефиниције
и једног и другог појма, бар што се тиче фудбала нам показују да међу њима постоје
знатне сличности. Обучавање малтене сваког техничког елемента у фудбалу уско је
повезано са самим обучавањем координације у фудбалу. Побољшавање извођења
техничких елемената иде упоредо са побољшавањем извођења вежби координације.
У ствари вежбе координације представљају помоћне вежбе код обучавања техничких
елемената, на пример, код разних дриблинга, пријема лопте, удараца по лопти. Као
део моторичких способности, значај координације у физичкој припреми је огроман.
Она представља надградњу свих физичких способности и издваја врхунског од
веома доброг спористе, у овом случају фудбалера. На пример, издржљивији,
снажнији, бржи, гипкији ће бити онај фудбалер који одлично влада координацијом,
јер ће приликом спринта, трчања у дужем временском периоду, дуел игре, скока,
употребити тачно онолико енергије колико му је неопходно да би достигао одређени
резултат. Своје кретање ће рационално, контролисано, економично, временски и
просторно организовати у једну целину, без непотребног трошења вишка енергије
него што је потребно у датом тренутку.
1
Координација заправо представља базичну моторичку способност која чини
суштину сложених кретања. Наравно, у остварењу тих сложених кретања учествују
и остале моторичке способности. Своју важност координација показује са
повећањем брзине и сложености кретања. Због своје важности у систему спортског
тренинга и утицаја на евентуално врхунско спортско постигнуће, координација
представља есенцијалан елемент, без ког се не може доћи до резултата. На основу
вежби координације, још у најмлађем узрасту, можемо доћи до веома јасних
показатеља о предиспозицијама тестиране деце. Наравно, у почетку су то тестови
опште координације, да би се у каснијем периоду усмеравањем у одређене спортске
гране, вршили и тестови специфичне координације, који су различити од спорта до
спорта, мада и међу њима има доста подударности, односно између појединих
спортова постоје сличности које се могу искористити. Ту пре свега мислим да се
вежбе координације из једног спорта могу употребити у другом спорту, на пример
неке вежбе из фудбала, се уз одређене модификације употребљавају у кошарци и
обрнуто, борилачки спортови могу међусобно да ,,позајмљују'' један другом вежбе
координације...
Обављање најједноставнијих покрета, захтева координацију на елементарном
функционисању нервног и мишићног система. На овом нивоу се она одвија без
учешћа свести о датом покрету. Када се врше и усклађују бројни покрети у кретању,
стварају се композиције покрета, где је потребно присуство свести у остваривању
покрета. У почетку, приликом усвајања сложених облика кретања, неопходно је да
се оно одвија свесно, на тај начин то кретање је одређено координацијом. Међутим,
када такво кретање поновимо много пута, онда можемо говорити да је дошло до
аутоматизације покрета и да се оно више не одиграва на свесном нивоу, већ по
устаљеном аутоматизму. Када до овога дође, онда не можемо говорити о
координацији у првом смислу. На основу свега реченог, координација као базична
моторичка способност постоји, ако се моторички задатак одиграва уз присуство
свести.
Тренери, професори у области физичке културе, остали чиниоци у спорту,
често не придају посебан значај координацији, што за последицу има дисхармонију у
развоју спортиста. Наравно, до негативних последица неће доћи одмах, већ ће се
резултати испољити када ти спортисти буду на прагу омладинске и сениорске
селекције. Доста је примера из разних спортова, где су спортисти постизали
изванредне резултате у млађим категоријама, али када су дошли до сениорског тима,
нису имали успеха. Постоји доста разлога за овакав расплет, од разних повреда,
закаснеле селекције играча, немотивисаности за даље бављење спортом, психичке
нестабилности, личне амбиције науштрб резултата колектива ( када је реч о екипним
спортовима ), нереалне процене тренутних могућности...
Међутим, иако су ово најчешћа објашњења велике непропорционалности
успеха спортиста у млађим узрастима и неуспеха истих у сениорима, проблем је
далеко комплекснији и одговор на њега је потребно потражити у неправилном
развоју спортисте, за који су задужени тренери у млађим узрастима. Спортисти су
2
своје успехе у млађим категоријама постизали захваљујући тренутној физичкој
доминацији у односу на вршњаке, које се огледа у већој снази, јачини, висини, а све
као последица ранијег пубертетског периода код тих спортиста. Каснијим
сазревањем осталих спортиста та разлика се губила и до тада доминантни спортисти
не само што нису имали више успеха него је доста њих остало на истом ступњу као и
раније и једноставно су постали просечни. За овакав резултат криви су и тренери и
њима надређени, а најмању одговорност сносе деца. Тренери су на првом месту
криви, јер нису испоштовали биолошке законитости развија спортиста, односно нису
развијане оне способности које су карактеристичне за одређени период. То се догађа
или због њиховог незнања или због притиска главнокомандујућих у клубу који по
сваку цену желе резултат, не обазирујући се на евентуалан нескладан развој детета.
Људи који нису из области спорта све гледају кроз призму резултата, тако да овакво
становиште њих неће узнемирити. Основни задатак људи из спорта је да испоштују
све законитости развоја будућег спортисте, како не би дословно дошло до
упропашћавања потенцијалног врхунског спортисте. На основу изнетог, намеће се
закључак да би са најмлађима требало да раде највећи стручњаци у спорту, како би
предупредили нежељене последице. Основни циљ спортских радника би требало да
буде исти-хармоничан развој детета, са посебним освртом на развој њихових
координационих потенцијала до максимума, које ће представљати чврсту основу за
даље бављење спортом, односно стварање сигурне базе за касније увођење у тренинг
снаге, јачине. Правилним редоследом метода, вежби, оптерећења, створен је
предуслов да тако тренирани млађи узрасти искористе своје предиспозиције.
Координација је моторичка способност која се битно разликује од осталих,
јер она егзистира као самостална, али друге способности се не могу обучавати без
ње. Развој брзине, издржљивости, снаге, силе, гипкости се преплиће са
координацијом и само у садејству са њом ће достићи максимум развоја. Иако се
ретко спроводе самостални тренинзи координације, неопходно је да она буде често
заступљена у тренингу, макар и као део тренинга , у ком се развија одређена
моторичка способност, на пример, као један део у развоју брзине итд.
У овом уводном делу навео сам нека своја размишљања о значају
координације у спорту, тако и у фудбалу, јер сматрам да је она подједнако важна као
и остале способности. У даљем излагању објаснићу ближе одређење термина
координације, њену поделу, биолошке законитости развоја, њен значај за фудбалску
игру, утицај на њене поједине аспекте, итд.
3
2.ТЕОРИЈСКА ПОСТАВКА
2.1. ДЕФИНИЦИЈЕ ОСНОВНИХ ПОЈМОВА
Пре почетка детаљнијег упознавања са аспектима координације, технике и
физичке припреме у фудбалу и њиховог међусобног преплитања навешћу основна
значења тих појмова. Координација је способност да се интегришу сензорни, нервни
и коштано-мишићни системи ради контроле појединих делова тела укључених у
сложена кретања, која се опет интегришу у појединачни успешни покушај да се
постигне неки циљ. То је једна од могућих дефиниција координације, али она се се
ипак разликује од аутора до аутора. Тако неки аутори уместо термина координације
користе термин окретност и дефинишу је као комплексну способност која обухвата
координациона својства појединца, и односи се на способност човека да организује
кретање правилно, брзо, рационално и сналажљиво, у новонасталим ( промењеним )
условима. Правилност, као детерминанта окретности, односи се на технику кретања
и оцењује се у односу на општеприхваћени модел кретања. Брзина је аспект
окретности, који подразумева вршење сложених кретања, за што краће време.
Рационалност, као карактеристика окретности претпоставља реализацију сложених
кретања у условима минималног броја активираних мишићних група и, с тим у вези,
у условима минималног утрошка енергије. Сналажљивост је карактеристика
окретности, која подразумева успешно вршење сложених кретања у односу на
претпостављени циљ. Правилност, брзина, рационалност и сналажљивост могу бити
атрибути о начину кретања које, по себи, нужно не сугерише окретност као
моторичку способност, него упућују на технику, односно правилност и
рационалност, на брзину као моторичко својство и на увежбаност, односно
сналажљивост у познатим и непроменљивим условима. Сложеност окретности као
моторичког својства се препознаје у правилном, брзом, рационалном ( економичном
) и сналажљивом организовању кретања у промењеним условима спољашње
средине. На почетку излагања ипак треба разлучити значење термина координације
и термина окретности. Ова два појма се најчешће сматрају синономима, мада
постоји гледиште које координацију третира као шири појам, на тај начин
представљајући окретност као један део координационих способности. Окретност се
може дефинисати и као способност за добро усклађене покрете у односу на време,
простор и напрезање које је потребно испољити. То је способност за савршено
владање телом. Представља се добро усклађеним покретима који се одликују
оптималном амплитудом, прецизношћу извођења, одговарајућом усмереношћу и
брзином извођења, као и правовременим испољавањем напрезања. Окретност се
може одредити и као способност брзог усвајања нових покрета и способност за брзо
усклађивање моторичке активности у зависности са брзом променом ситуације.
Овакве дефиниције се могу рећи и за координацију, због чега се окретност и
координација у пракси поистовећују и изједначују упркос неким теријским
разликама.
4
Поред окретности и спретност се поистовећује са координацијом, због тога ће
се у даљем тексту искључиво помињати појам координације. Навешћу још неке
дефиниције координације, како бих ближе одредио њено значење. Mc Cloy сматра да
је координација (спретност и окретност) нека врста ,, интелигенције за физичку
спремност“. Dr. Matveev сматра да је то и способност преласка с једних кретњи на
друге зависно од потреба које диктирају промењени услови активности у новим
ситуацијама, тј. способност високе адаптације на нове ситуације. Zaciorski окретност
дефинише прво, као способност да се науче нова кретања ( способност ,, брзог
обучавања“ ) и друго, као способност да се кретање брзо преудеси у одговору на
промењене околности.
Претходне одреднице су се односиле уопштено на термин координације и
представљале су њене дефиниције које су се могле употребити за било који спорт, а
ближе одређење координације коју користимо у фудбалу је- способност брзе и тачне
промене положаја тела у простору, као адекватног одговора на појаву изненадног
сигнала кроз ациклично, нестереотипно кретање. Она је условљена координацијском
сложеношћу покрета. Координацијска сложеност покрета се изражава кроз потребу
међусобног усклађивања покрета, који се врше истовремено или један за другим, на
нестереотипан, али сврсисходан начин, у цињу решавања постављеног задатка.
Следећи фактор који одређује способност координације је тачност покрета, и то у
односу на простор, у односу на време и у односу на дозирање силе покрета.
Последњи фактор који служи као мерило координације је брзина, односно време
потребно да се достигне потребни ниво тачности извођења адекватног кретања, али
најкраће време које протекне од појаве изненадног сигнала до почетка реаговања.
Техника, упоштено подразумева вештину или спретност обављања неког
посла. Техника фудбала подразумева способност или вештину играча да може у
разноврсном, сврсисходном кретању (ходању, трчању, скакању, заустављању и
окретању) и у најсложенијим условима да изводи једноставне и рационалне,
слободне и лаке, брзе и естетски уобличене, сигурне и ефикасне покрете са лоптом.
Под физичком кондицијом у фудбалу подразумевају се психосоматска стања
фудбалера, односно функционално стање организма фудбалера, при чему су физичке
и моторичке способности добро развијене, а нервне резерве у довољној мери
очуване.
5
2.2. ИСТРАЖИВАЊА ПОЈМА КООРДИНАЦИЈЕ У СПОРТУ,
ФУДБАЛУ
Координација је веома комплексна моторичка способност и не може се
једноставно описати, из простог разлога, она је универзална способност и састоји се
из свих других моторичких способности, чији је удео различит од спорта до спорта.
Fleishman, је у својим истраживањима психомоторичких способности (1972),
дошао до способности коју је назвао координација целог тела и одредио је као
координацију истовремених покрета различитих делова тела који су укључени у
акцију целог тела. Он је још истакао да је координација специфична за сваку
вештину и да не треба да се схвата као општа способност. Ту се пре свега мисли да
координација не може у свим спортовима да се обучава на исти начин, већ да сваки
спорт има своју особену координацију, која се само у том спорту среће. Ово
становиште је делимично тачно, јер поред специфичне координације постоји и
општа координација која има базичан карактер и служи као основа за касније
обучавање координације датог спорта.
Harrow (1972), у својим истраживањима одређује координацију као
перцептивну способност и дели је на два типа: очи-рука и очи-нога.
Stalling (1982), је у својим истраживањима издвојила координацију као
способност интеграције свих аспеката у једној моторичкој кретњи, али је посебно
издвојила значај правовремености и агилности. Правовременост, а посебно агилност
имају велику улогу у фудбалској игри, односно веома су битне за потенцијални
успех у фудбалу и представљају круцијалне карактеристике сваког врхунског
фудбалера. У фудбалу се доста тестира агилност, која често замењује и сам појам
координације. Често када кажемо агилност, пре свега мислимо на координацију.
Blumme (1983), разликује седам координативних способности (које настају из
општих карактеристика кретања у спортским активностима као што су: реакција на
одређене сигнале, прилагођавање новонасталој ситуацији, управљање покрета у
сагласности са одређеним ритмом...):
-
-
-
Способност повезивања- представља способност да се делимични покрети
тела, појединачни покрети или поједине фазе покрета међусобно сврсисходно
координирају, и у односу нас један одређени циљ поступака на који је
усмерен покрет читавог тела.
Способност оријентације- представља способност одређивања положаја и
покрета тела у простору и времену у односу на једно дефинисано акционо
поље, које може бити: игралиште, ринг, справа, базен, атлетска стаза или на
један покретљиви објекат, као што су лопта, пак , диск, кладиво, противник...
Способност равнотеже- подразумева способност да се цело тело држи у
стању равнотеже или да се за време или после премештања тела то стање
6
-
-
задржи. На тај начин разликујемо статичку и динамичку равнотежу.
Испољавање статичке и динамичке равнотеже може бити у условима када су
очи отворене или затворене - (равнотежа отвореним очима и равнотежа
затвореним очима). Способност равнотеже се огледа на основу промене
положаја сегмената тела приликом одржавања одређеног положаја, онда у
степену стабилности тела након значајног нарушавања равнотежног положаја
и у односу на стабилност у условима вршења додатних покрета рукама,
главом, итд. Равнотежа се огледа и у односу на површину ослонца, односно
отежава се смањивањем површине ослонца, подизањем висине ослонца,
смањивањем и повишавањем површине ослонца, нагињањем површине
ослонца, радом на различитим врстама подлоге, као што су на пример:
еластична подлога, мека подлога. Динамичка равнотежа се сагледава у
различитим врстама кретања у простору (ходање, трчање, вожња бицикла,
вожња котураљки, клизање, скијање, пливање, итд.), затим на основу
стабилности у безотпорној фази (фази лета), као и у односу на окрете, колуте,
бацања...
Реакциона способност - је способност брзе промене и извођења
сврсисходних краткотрајних моторичких акција на један сигнал.
Способност преображаја - способност да се за време активности, на основу
унапред уочених или унапред предвиђених промена ситуације, прилагоди
програм поступака новим околностима или да се поступак настави на
потпуно други начин.
Способност за ритам - способност да се обухвати један спољни унапред
задати ритам и моторички репродукује, као и да се постојећи ритам једног
покрета у својој свести реализује у сопствену активност кретања.
Zimmermann (1982), у спортским играма играма разликује:
-
-
Способност оријентације- представља способност одређивања и промене
положаја и покрета сопственог тела од стране играча у простору и времену у
односу на игралиште и на стално покретљиве саиграче, лопту и противнике.
Способност диференцирања-представља способност постизања високог
нивоа финог усаглашавања појединих фаза покрета и покрета делова тела,
који резултирају у великој тачности и економичности покрета. Узимајући у
обзир да је способност диференцирања изузетно сложена способност то је
сагледавање њене структуре изводљиво урадити на основу оријентационих
критеријума:
1. Врста покрета у односу на постављене циљеве, (тачност понављања и
задржавања покрета, односно нијансирање покрета, опуштање одређених
мишићних група, ,, осећај темпа“ у цикличним активностима, слободно и
економично вршење покрета).
2. Врста моторичког параметра којим се регулишу параметри кретања, као
што су- простор, време, јачина.
3. Активни сегменти тела (труп, руке, ноге, ноге или једна рука, прсти, нога)
7
-
4. Услови средине у којој се вежба (противник, справе, терен, ветар, снег,
лед...)
Способност реакције- способност за брзо припремање и извођење
сврсисходних, краткотрајних играчких поступака на сигнале.
Способност промене реда- способност да се за време процеса поступка
програм поступка коригује на основу запажених или унапред предвидљивих
промена ситуације.
У даљим истраживањима структуре координације, идентификовани су:
фактор координације целог тела, фактор координације руку, фактор брзине
учења комплексних задатака, фактор реорганизације стереотипа кретања, фактор
координације ритмичних покрета и фактор брзине извођења комплексних
моторичких задатака.
Посматрајући различите теоријске приступе у спортској пракси се истичу
следеће манифестације координације: координација у ритму, координација руку,
координација ногу, координација целог тела, брзина извођења сложених
моторичких задатака, координација и брзина реорганизације моторичког
стереотипа, координација и брзина усвајања нових моторичких задатака и
агилност.
Координација подразумева тачност и прецизност, као битне компоненте, од
којих зависи успешност и економичност кретања. Тачност и прецизност кретања
подразумевају усаглашеност форме (правца, амплитуде и међусобног односа
сегмената тела) и садржаја (сагласност физиолошких функција), у различитим
условима напрезања. Под прецизношћу се подразумева способност опажања
простора, диференцирања напрезања мишића и ритма.
Nazarenko (2001) разликује тачност (прецизност) разликовања напрезања
мишића, тачност кретања целог тела и сегмената тела у односу на спољашње
положаје, тачност балистичких покрета. Тачност манипулисања предметима у
простору и тачност у односу на предмет који се креће.
Развијене координацијске способности су битан предуслов за даље учење и
усавршавање разних спортских вештина. Намеће се логичан закључак да она има
значајну улогу у оним спортовима у којима владају високи захтеви за
координацију, као и у оним у којима се постављају високи захтеви за
прилагођавање променљивим такмичарским условима.
Анализирајући сва ова истраживања закључујемо да координација има више
видова испољавања. Различити аспекти координације се често појављују као
појединачне способности, али оне никада не делују појединачно, односно нису
никада изоловане од осталих способности. Увек постоји више координационих
способности које су у међусобној вези, али успостављају корелацију и са осталим
8
способностима, као што су: моторичке, функционалне, психолошке... Може се
говорити о базичним елементима који утичу на координацију:
-
Равнотежа-статичка и динамичка и равнотежа при коришћењу одређених
реквизита.
Брзина реакције- стартна брзина, заустављање, убрзање...
Специјална способност- перцепција простора, промена околине у односу на
кретање или позицију спортисте.
Способност диференцијације покрета- пре свега са применом оптималне
мишићне силе.
Скочност,
Прецизност и ритам покрета,
Концентрација и перцепција времена.
Сва ова истраживања су се бавила уопштено појмом координације, односно нису
залазила дубље у начине њене примене у различитим спортовима. Све ове
компоненте које су набројане у структури координације, представљају њене видове
испољавања, манифестације координације које срећемо у спорту. Пошто се тема
овог рада односи на фудбалску игру, навешћу оне координацијске способности које
се употребљавају у фудбалу. За успешност фудбалера најважније су способности
реакције, реорганизације, реаорганизације реакције и антиципације, оријентација
реакције, повезивање, способност за ритам, способност реаговања и брзине
појединачног покрета, способност прилагођавања. Ово набрајање битних
координацијских способности није коначно, али ове које су наведене су најбитније
за успешност фудбалера.
9
2.3. БИОЛОШКЕ, ФИЗИОЛОШКЕ И ПСИХОЛОШКЕ
ЗАКОНИТОСТИ РАЗВОЈА КООРДИНАЦИЈЕ
Координација је моторичка способност која се бурно развија развојем
моторне коре и функције малог мозга и до пубертета је овај развој усклађен са
растом и развојем осталих моторних сегмената. Међутим, веома често у пубертету
дође до појаве дисхармоније на пољу развоја координације, због појачаног темпа
развоја, па до тада спретно, гипко, брзо дете постане тромо и трапаво. Ово стање ће
се повући након завршетка пубертета, мада у мањем проценту може да остане и као
последица неусклађеног раста и развоја. Ове закономерности једноставно морају да
знају сви тренери, а нарочито они који раде са млађим узрасним категоријама, јер ће
правилним избором вежби, оптерећења, једном речју методиком, предупредити било
какве негативне последице. Тренери, професори који раде са децом у пубертету
морају бити свесни своје одговорне позиције, јер погрешан приступ деци у овом
сензитивном раздобљу, може имати трајне негативне последице, не само на спортску
каријеру датог спортисте, већ што је много озбиљније, на његово здравље.
Било које кретање које покушавамо да изведемо, то чинимо захваљујући
старим координацијским везама. Можемо шемом представити да човек сваки пут
нове покрете огранизује из великог броја основних координацијских делова, од којих
је сваки стечен и учвршћено његово извођење у току претходних моторичких
покушаја. На ком нивоу ће нам бити координација, зависи од броја условних
рефлекса, односно што је већи број научених покрета, човек ће лакше учити нове
покрете и самим тим ће његова демонстрација координацијских вештина бити на
већем нивоу.
Координација умногоме зависи од дејства анализатора, нарочито моторног,
који представља један од фактора који битно утиче на решавање задатка, односно
усклађивање покрета у зависности од ситуационих околности. Ова констатација се
може објаснити на следећи начин: што је већа човекова способност за тачну анализу
покрета, већа је и његова могућност да брзо научи разне покрете и да их брзо
реорганизује. Координација покрета зависи од повратне информације о активности
мишића. Та повратна информација се назива проприоцепцијом и састоји се из две
компоненте:
1. Кинестетске (рецептори у мишићима, тетивама и зглобовима) и
2. Вестибуларне (рецептори у неаудитивним лавиринтима унутрашњег уха).
Један од експеримената је показао да су код почетника показатељи кинестезије,
односно осећај за покрет, у корелацији (коефицијент корелације је 0,5) са брзином
којом ће се обучити за нове покрете. Једноставније се може рећи, да човек који може
тачније да осети и процени своје покрете то ће брже моћи и да стекне нове.
Посматрајући психолошку страну развоја координације, она зависи од тога до
ког се степена перципирају сопствени покрети и средина која нас окружује,
10
региструје се визуелним, аудитивним и тактилним путем, као и од иницијативности.
Координација је у тесној вези са брзином и тачношћу сложених моторних реакција,
такође је у блиској вези и са оперативним, тактичким мишљењем.
Као што сам већ рекао, развој координације је повезан и условљен развојем
нервног система. Претпоставља се да је основа координације висок степен
пластичности нервног система, који омогућује велику могућност адаптације,
реконструкције и усавршавања нервног система. Коефицијент урођености за
координацију износи 80%, што значи да би са развојем ове способности требало
почети у најранијем детињству. Треба имати у виду да развој нервног система до
шесте године износи 60%, а до дванаесте године 90%, у односу на укупан развој
нервног система, због тога су нарочито повољни услови за развој координације код
деце у периоду од 6 до 12 године. Развој координације, као последице развоја
нервног система, веома је битно и са гледишта правовремене спортске оријентације.
Посебно погодан период за развој координације је код узраста од 6 до 12, са
толеранцијом и до 14 године, није ни тада касно, са тим што се у периоду од 6 до 8
године примењују вежбе општег карактера (разне елементарне игре), у периоду од 9
до 10 године и даље преовлађују вежбе општег карактера, али су сада оне сложеније
и изводе се уз примену реквизита и спортских игара, јер у овом узрасту не постоји
опасност од евентуалног повређивања користећи реквизите. У периоду од 11 до 14
године примењују се спортске игре, окретне игре, акробатика и још сложенији
садржаји.
Оријентација у простору се развија од 6 до 17 године, а превасходно у
периоду од 12 до 17 године. Ритмично извођење покрета се развија од 6 до 14
године, а нарочито од 9 до 12 године. Координација покрета у времену се развија у
периоду од 7 до 13 године, а нарочито у периоду од 7 до 10 године. Реакција на
аудиовизуелне надражаје се развија у периоду од 7 до 12 године, а нарочито од 8 до
11 године. Способност разликовања покрета се развија од 7 до 15 године, а нарочито
од 10,5 до 13 године. Моторичко прилагођавање се развија од 8 до 15 године, а
нарочито од 9 до 12 године. Равнотежа се развија од 9,5 до 14 године, а нарочито од
11 до 13 године.
Као што се види из претходног текста, координација је умногоме генетски
детерминисана. Њен максимум се достиже приближно око 25 године живота. На
основу истраживања, сензитивни периоди за развој координационих способности се
дешавају у време основног образовања деце, због тога у том раздобљу треба
обратити посебну пажњу на развијање координације. Проблем настаје, из простог
разлога, што у том периоду, моторичка способност омладине системски опада.
Овакве ствари се догађају из недостатка мотивисаности за даље бављење спортом,
преокупацијом другим стварима, при чему се све мање времена издваја за физичку
активност, ране селекције у клубовима, где онај који бива изопштен из исте, постаје
незаинтересован за даљим бављењем спортом итд. Због тога не би требало вршити
рану селекцију или ако је већ спроводимо не би смели да то радимо тако радикално.
Ови проблеми су врло озбиљни и захтевају посебан приступ, како према самој деци,
11
тако и према тенерима, професорима, било садашњим, било будућим. Сви би
требало да радимо у интересу целокупног друштва, јер не сме да нам буде једини
циљ, оспособити талентовану децу, већ се потрудити да и код оних мање
талентовананих развијемо способности, у овом случају координацију до њиховог
генетског максимума. Само такав правилан приступ ће донети добро целом друштву,
спорту, итд. Због оваквих ствари, односно могућих негативних последица,
неопходно је поштовати принципе изграђивања координације: развој координације
се стиче непрекидним учењем нових покрета, нових разноврсних вежби, у учењу је
неопходно поштовати основне дидактичке принципе (систематичности и
поступности, принцип свесне активности, принцип доступности, принцип
континуираности и принцип очигледности). Приликом учења нових покрета не би
требало тежити да ти покрети буду максимално изведени, већ њиховом постепеном
савлађивању, јер вежбе координације релативно брзо доводе до замора нервног
система, превасходно код првих покушаја, јер се они не изводе економично, јер се
тек уче, нису синронизовани. Усавршавање координације би требало да тече
непрестано, јер када би се престало са вежбањем, нови покрети би се тешко учили,
јер би се заборавили претходни. На нове покрете би требало прећи тек када се
аутоматизују стари и када више нема могућности за даљим напредовањем усвојених
образаца покрета. Усвајање координационих способности се може приказати у
неколико корака, постоји више шаблона, наводим један од могућих:
1. Мишићни покрет стимулише сензорне рецепторе
2. Рецептори шаљу информације у централни нервни систем
3. Централни нервни систем је обрађује, прилагођава и унапређује, односно
бира одговарајући моторни програм, путем моторног учења
4. Враћање информације у мишић путем мотонеурона
Приликом овог процеса постоји неколико типова повратне спреге, односно повратне
информације током овог процеса, чији је задатак, оцењивање спроведеног покрета и
упоређивање са предвиђеним. Тада почиње процес елиминације грешака. Спортиста
у сваком наредном покушају извођења покрета, учи исти принципом неуспелог
покушаја. Након великог броја понављања мозак спортисте креира меморисане
моторичке програме који се називају енграми. Извођење координације на
оптималном нивоу је могуће ако се укључују мишићи који су адекватни за одређене
покрете, који се активирају одређеним редом, инхибирајући антагонисте и регулишу
фреквенцију нервних импулса. Решавање координацијских задатака је могуће
постићи под условом да је остварена потпуна синхронизација виших регулаторних
центара и периферних делова локомоторног система.
Координацију сам већ представио као изузетно сложену моторичку
способност, која се састоји из више компонената. Због овакве њене структуре веома
је тешко издвојити факторе од којих зависи њено извођење, зато следећа подела није
коначна, јер је готово немогуће исцрпети све факторе које имају утицај на њено
правилно извођење, али ово су најчешћи и најважнији:
12
-
-
-
-
-
-
-
-
Когнитивни фактор (интелигенција) - утиче на брзину учења нових
моторичких задатака, односно, на брже савладавање сложених
координационих структура.
Узраст- као што сам у претходном тексту навео, она се интезивно развија у
периоду од 6 до 12 године, али њен најитензивнији део обухвата раздобље од
6 до 8 године, а након пубертета се на њен развој може мало утицати.
Претходно моторичко искуство - број научених покрета и кретања које су
спортисти усвојили кроз претходна учења, омогућава им да лакше и брже
науче нове координационе структуре.
Емотивно стање- стрес може да представља кочницу даљег развоја
координације, односно може довести до инхибиције покрета и кретања. Оба
инхибиција се може догодити из више разлога: због слабе психолошке
припреме, неспремности да се занемари публика која навија против
спортисте/а, велика важност утакмице, при чему долази до превелике жеље,
узбуђења, константног притиска тренера, предедника клуба итд.
Концентрације - веома битан чинилац, јер се пажња усредсређује не одређено
кретање, односно извођење неке моторичке структуре.
Мотивације - у одређеним ситуацијама може да произведе веома сложено
координационо кретање које до тада спортиста није могао да изведе. Овај
фактор је уско повезан са самом психологијом спортисте. На овај фактор
веома битан утицај може имати тренер, који ће својим саветима, сугестијама
подићи на максималан ниво ,, борбени дух“ свог спортисте. Много је примера
из спорта где су спортисти први пут извели неко невероватно координационо
кретање и тиме решили многе важне утакмице. Примери:
Марадона на светском првенству у Мексику 1986. године, када је у
четвртфиналном мечу против Енглеске постигао један од најбољих голова
икада, када је предриблао скоро цео противнички тим, заједно са голманом и
буквално ушао заједно са лоптом у гол.
Марко Ван Бастен је постигао невероватан гол волеј ударцем, скоро из ,,
мртвог угла“ у финалу европског првенства 1988. године у Западној Немачкој
против Совјетског Савеза.
Навешћу пример и Драгана Стојковића Пиксија, који је постигао један од
најлепших и најважнијих голова у нашој фудбалској историји против
Шпаније у осмини-финала на светском првенству у Италији 1990. године. Он
је после центаршута направио направио лажан ударац, невероватан пријем и
касније рутински постигао гол. Неколико техничких елемената је повезао за
врло кратко време са високим степеном координације и то је све постигао у
такмичарским условима на смањеном простору у утакмици велике важности.
Постоји још много примера, али ја сам изабрао ова три, јер сматрам да су они
били од велике важности како у светској, тако и у нашој историји фудбала.
Биолошке, физиолошке и психолошке карактеристике и законитости је нужно
познавати, јер захваљујући њима знаћемо у ком раздобљу живота би требало
усавршавати моторичке способности, у овом случају координацију. Међутим, ове
13
законитости се не односе само на развијање моторичких способности, већ и на
техничко и тактичко усавршавање, које такође имају своје периоде погодне за
развој. Из свега овога се намеће закључак да ове законитости имају највећи
утицај на правилан развитак спортисте, односно на његову целокупну,
интегралну припрему.
14
2.4. ПОДЕЛА КООРДИНАЦИЈЕ
До сада сам размотрио и представио постојеће компоненте координације,
односно могућности њеног испољавања, али ту се не завршава њена класификација,
јер и сам појам координације, захтева подробније објашњење. Наиме, када питамо
неког тренера, које способности је тренирао и побољшавао, он ће нам у овом случају
рећи да је радио на координацији (може да се ради о било којој моторичкој
способности, али се предмет нашег интересовања односи на координацију).
Међутим, овакав одговор није потпуно прецизан, јер је координација сувише широк
појам и потребно је дати ближи одговор. Координација је моторичка способност
комплексне структуре, има више облика, али је њена основна подела на општу и
специфичну.
Општа координација представља координацију за чије су извођење потребни
следећи услови: постојање сложености, правилности, различитих положаја,
сврсисходности и брзине деловања у неочекиваним, односно, новонасталим
ситуацијама, независно од карактеристика у основној активности, спортској
дисциплини у којој се такмичи спортиста. Значај опште координације је огроман,
захваљујући њој спортиста изграђује опште координативне способности, њену базу,
која ће му касније омогућити примену специфичне координације. Она има нарочиту
примену у почетним стадијумима бављења спортом, у овом случају фудбалом. Тада
је неопходна њена систематска употреба, јер би на тај начин развили базичну
координацију, која је нужна, из простог разлога, јер касније долазе све тежи и
сложенији облици координационих средстава, вежби. Што се тиче вежби које се
употребљавају, оне су општег карактера, односно не морају бити сртиктно повезана
са фудбалом, већ се у методици, могу наћи вежбе из гимнастике, атлетике,
превасходно базичних спортова, али ни ту није направљена граница. Доста вежби и
средстава која се користе у фудбалу, налазе примену и у рукомету, кошарци итд.
Средства за развој опште координације могу бити вежбе опште припреме, затим
активности различите по структури кретања, односно примена различитих спортова,
вежбе са реквизитима (палице, лопте, вијаче, чуњеви, обручеви, траке, мердевине ...).
У почетном периоду бављења спортом, примена опште координације доминира у
односу на употребу специфичне координације. Њена примена у почетку може да
износи и до 80% у обучавању координације, наспрам 20% специфичне.
За испољавање специфичне координације неопходни су услови који су
блиски карактеристикама одређеног кретања (одрећене технике кретања), као и
тактичким решењима у конкретној активности, односно у спортској дисциплини.
Вежбе за извођење специфичне координације су различите од спорта до спорта и
представљају модификоване моторичке структуре које припадају техници датог
спорта. Обучавање специфичне координације у фудбалу биће уско повезана са
учењем техничких елемената, односно представљаће предуслов за успешно
извођење разних техничких елемената. Због велике везе између технике и
специфичне координације, испољавање ова два облика припреме, никада не иду
15
одвојено, већ се међусобно условљавају. На пример, ако посматрамо неког
фудбалера који демонстрира врхунску тахнику, са великом вероватноћом знаћемо да
је способан и за извођење најсложенијих тестова специфичне координације. За
развој специфичне координације могу се применити следећа средства: разни
тактичко-тахнички елементи и комбинације елемената у одређеним активностима,
као и такмичења, у условима карактеристичним за спортске дисциплине. После
стечене опште координације, неопходно је наставити даље и посветити се
савладавањем вештина које обухвата специфична координација, тако да на тај начин
она преузима доминантно место и њен највећи значај ће достићи у етапи
максималних постигнућа, односно у тренингу врхунских спортиста. Њен обим ће у
овом периоду износити 80-90%, док ће преостали део чинити општа координација,
која ће се примењивати само у периоду активног одмора после низа специфичних
тренажних и такмичарских оптерећења, затим као начин разбијања монотоније у
тренингу и продужењу спортске форме, приликом привременог обарања исте, затим
се користи због спречавање или умањења деловања фактора који доводе до повреда
и обољења локомоторног апарата, увођење спортисте у тренажни процес после
дужих прекида у тренингу (повреде, болести...).
16
2.5. ТРЕНИНГ КООРДИНАЦИЈЕ У ФУДБАЛУ И ЗАКОНИТИСТИ
ЊЕНЕ ПРИМЕНЕ
2.5.1. МЕТОДСКИ ПОСТУПАК У ОБУЧАВАЊУ КООРДИНАЦИЈЕ
Методска упутства која су усмерена на развој координационих способности
имају свој карактеристичан редослед примене, који се односи на употребу
неуобичајених положаја, извођење вежби у супротну страну у односу на
демонстратора (принцип огледала), задају се вежбе чији је задатак промена брзине
извођења покрета, вежбе у којима се мења темпо кретања, промени простора,
промени начина извођења вежбе, затим се вежбе додатно усложњавају, изводе се
познате вежбе у промењеним условима и многе друге. Велики значај приликом
извођења ових и других вежби је да се овлада вештинама перцепције сопствених
покрета у простору и времену. Усавршавањем познатих вежби и коначном
савлађивању њихових вештина, стиче се основа за каснију надградњу и
проширивање фонда научених покрета, које имају позитиван утицај на
функционалне могућности моторног анализатора. Неопходно је да спортисти, у овом
случају фудбалери, скоро непрекидно уче нове покрете, јер ће само тако напредовати
и одржавати своју координацију на високом нивоу, у противном, доћи ће до
нарушавања извођења већ усвојених образаца кретања. Колико је битно да се
усавршавање координације одвија континуирано, може нам илустровати следећи
пример. Фудбалер, сениорског узраста, који дуже време није радио на усавршавању
координације, имаће смањену могућност усвајања сложенијих облика кретања, у
односу на неког фудбалера млађих узраста, који редовно усавршава координацију.
Суштина је у томе да вежбе координације не треба рашчланити по узрастима, већ је
она веома битна и у сениорској категорији, где би такође требало постављати нове
задатке и пратити напредак код истих. Битно је да се стално проширује пластичност
нервног система и да се ради на стварању моторичке базе, која ће имати улогу у
сврсисходном ситуационом деловању у разним, често круцијалним деловима
утакмице. На пример, често се за пропуштену шансу у току утакмице окриви срећа,
па наилазимо на одговоре типа ,, одскочила ми незгодно лопта“, ,,нисам се надао
лопти“, ,,нисам добро видео лопту“, итд. Ови одговори би задовољили широку
народну масу и представљали би валидно објашњење, међутим стручњаци у спорту
знаће да препознају због чега се то догодило и неће наводити срећу као фактор, већ
ће закључити да дати фудбалер у одређеној ситуацији није адекватно поступио због
недовољне обучености координационих способности, због којих у непредвиђеним
околностима није поступио како би требало. У самој бити координације стоји да она
управо представља сналажење у новим, често непредвидивим ситуацијама, па се
само из овог дела дефиниције може решити овај проблем, односно објаснити због
чега фудбалер није постигао гол, одбранио гол, дриблингом прошао играча итд. Да
би спречили овакве ситуације, било би пожељно стално давати нове задатке или ако
у неком периоду планом није обухваћено учење нових покрета, тада би било од
17
велике важности упућивати фудбалере да изводе за њих непознате вежбе. У овом
последњем случају, вежбе се изводе, да би фудбалери стекли осећаје који су
повезани са новим покретом. На тај начин се овакав концепт вежби најчешће изводи
у периоду активног одмора.
Приликом усавршавања координације, активности који се изводе у њеној
служби имају свој значај, само до тренутка док садрже елементе новог. Када се дата
вежба, дриблинг, ударац и други технички елементи доведу до степена
аутоматизације, тада је пожељно престати са тим вежбама, јер им се тада смањује
значај и евентуални утицај на даље усавршавање координације.
Слика 1- приказ реквизита који се користе у тренингу координације
Усавршавање координације може се постићи давањем вежби у којима се
активности изводе не изненадне ситуационе промене и сигнале, као што је кретање
лопте у различитим правцима, постављање већег броја играча, које је потребно
савладати, вођење лопте, затим дриблинзи, ударци који се изводе по неравном и
лошем терену, а све ово може бити адекватна припрема на одређени терен
противника са којим следећу утакмицу играмо, итд. Као даљи вид побољшања
координационих способности, могу послужити вежбе у којима се повећавају
оптерећења. Примери за овакав вид усложњавања координације су: постављање
захтева у току тренига или пријатељских утакмица, да се дато кретање или покрет
изведе са највећом могућом прецизношћу, у погледу узајамног усавршавања више
покрета, који се изводе истовремено и у погледу избора правилне реакције на већи
број сигнала, због тога што сваки сигнал има одговарајућу реакцију, која се даље
састоји у извођењу различитих комбинација покрета. Активности које се користе са
циљем развоја координације релативно брзо доводе до замора, при чему се знатно
смањује ретултат оваквог вежбања. Треба имати на уму да је за извођење
координационих вежби неопходна екстремно тачна мишићна перцепција, а са
настанком замора се и овај ефекат знатно смањује. Све су ово показатељи да замор
битно ограничава даље извођење сложених покрета и да је неопходно направити
паузу. Одмор који се препоручује између вежби координације, би требало да буде
довољно велики како би обезбедио потпуни опоравак. Даље вежбање би требало
18
започети, тек када нестану и најмањи трагови претходног вежбања. Ово је веома
битна ставка на коју морамо обратити приликом усавршавања координације, јер
погрешан приступ може имати далекосежне последице по фудбалера којег
тренирамо. Наиме, наставак вежбања у замору, не само што неће донети ништа
позитивно на даље савлађивање вештина, већ може довести до повреде, до
аутоматизације погрешног извођења покрета, где је проценат каснијих покушаја
исправљања ових кардиналних грешака мизеран или је сведен на нулу, односно не
постоји могућност отклањања. Ово посебно истичем и из личног искуства, где сам у
млађим категоријама управо трениран на овакав погрешан начин, при чему ни
касније правилно вежбање није успело да отклони све грешке.
У процесу спровођења методског поступка усавршавања координације,
морамо обратити пажњу на чињеницу да не важе исти принципи обучавања које
срећемо приликом тренирања неких других способности, мислим у погледу
поступности вежбања и принципа од лакшег ка тежем или од једноставног ка
сложеном. Вежбање координационих тежих задатака, доводе до већих ефеката него
што то чине једноставни, иако се у први мах тежи задаци не изводе тачно. У овом
случају примена аналитичког метода није адекватна, већ доминира синтетички
метод, приликом којег се изводи цело кретање. Суштина није у прецизном
моторичком савладавању датог покрета или кретања, већ у физиолошком утицају
датог вежбања на централни нервни систем и стварању физиолошке моторичке
основе из које ће се касније одређени координациони елементи према потреби, у
зависности од ситуације на тренингу или у самој игри комбиновати и пластично
применити. Наводећи ова методска упутства, знаћемо правилно као будући тренери
да поступимо и нећемо имати бојазан да ли смо нешто урадили како би требало.
Када се присетим својих тренинга у млађим узрастима, увек ми је било лакше да
савладам неки елемент технике на пример, када сам га изводио у целости него
појединачно. Извођењем у целини увиђао сам појединачне односе између покрета и
било ми је лакше да их касније на тај начин обучим, односно отлконим неке грешке,
које сам правио приликом првих покушаја него кад сам тај елемент изводио
поједеначно, односно аналитички.
Усавршавање равнотеже, као једног вида испољавања координације, може се
спровести на неколико начина. Она може да се усавршава применом положаја и
покрета код којих су услови за одржавање равнотеже отежани. Основни циљ оваквих
вежби није у непрекидном одржавању равнотеже, већ у намерном губљењу
равнотеже, а затим враћање у стабилан положај. Ове вежбе се изводе на овакав
начин, из простог разлога, због тога што равнотежу поседује онај фудбалер који
може брзо да је успостави, а не онај који је никада не губи, јер просто је у фудбалу
немогуће да све време будемо у стабилној равнотежи. Лако је закључити да је
задатак ових вежби повратак изгубљене равнотеже и наставак корисног кретања.
Даље обучавање равнотеже се базира на усавршавању анализатора, будући да се
равнотежа одржава путем вестибуларног и моторног. За њихово усавршавање,
користе се вежбе са праволинијским и угаоним обртањима. Свестрана адаптација
19
вестибуларног апарата се једино на овакав начин постиже, односно праволинијским
и кружним кретањима у различитим правцима.
Методика усавршавања тачности покрета се врши учењем разлике великих
контраста у задацима, на пример, велико продуживање и скраћење корака при
трчању, ударци ка голу са већег растојања, а у следећем задатку испред самог гола.
У следећим задацима се ови контрасти постепено смањују, односно разлика измећу
два растојања са којих се упућују ударци.
Слика 2- Вежба координације са мердевинама
Као један од битних аспеката који помаже у побољшању координације
спомиње се и лабављење мишића. Ово је битно, јер када је мишић опуштен, може
онда да располаже већом брзином, његово дејство ће бити тачније, економичније,
односно рационалније. Лабављење је важно у процесу усавршавања координације,
због тога што сама координација обухвата укупна својства човека, која
подразумевају ефикасну телесну активност. Лабављење мишића представља
употребу поступака у условима вежбања уз помоћ којих се постиже смањење
тонусне напетости мишића. Овакав вид вежбања може да се користи за смањење
напетости мишића у мировању и као последица различитих оптерећења у вежбама и
као последица различитих карактера кретања. Такође оне могу да служе и као
превенција у смањењу негативног дејства психичке напетости, пред на пример, неку
важну утакмицу. У њену сврху примењују се вежбе растезања, продужено
загревање, масажа, вежбе дисања. Вежбе лабављења обухватају: напрезање
одређеног интензитета или вољно напрезање, затим наизменична напрезања великим
и малим интензитетом, напрезања са постепеним повећањем интензитета, затим са
активирањем појединих мишићних група, а може и наизменично ангажовање
појединих мишићних група у различитом ритму. Вежбе дисања, подразумевају
покрете, код којих се у фази удаха врши напрезање, а у фази издаха опуштање. Као
20
додатак оваквим вежбама може се додати и аутогени тренинг. Његов циљ се огледа у
поспешивању да се користе резервне могућности организма и обухвата комплексе
мера и поступака усмерених на опуштање или релаксацију, концентрацију и
рационализацију активности.
Узимајући у обзир све чињенице у вези са координационим могућностима
фудбалера и њихово убрзано усавршавање током периода обучавања, не би требало
престати са употребом координационих вежби ни у сениорском узрасту. И у том
периоду је неопходно давати нове координационе задатке. Фудбалери који владају
великим бројем координационих способности и које су код датих на високом нивоу
обогаћују фудбалску игру и неки од њих се поистивећује са уметницима. Они са
лакоћом савлађују наизглед комплексне моторичке задатке и доносе одлуке у игри,
које су за противнике тотално непредвидиве. Они су прави виртоузи и представљају
обележја времена у ком су играли. Примера је много, како у прошлости, тако и у
садашњости. Навешћу само нека. Кристијано Роналдо, Лионел Меси, Робин Ван
Перси, Рибери, Кака само су неки од многих којима се дивимо и који служе као
пример како се изводе захтевна координациона кретања у непредвидљивим
условима спортске борбе. Мећутим, ови примери не морају да нам буду једино
мерило високог нивоа координације, будући да су они јединствени и да су они
изградили свој посебан стил. Они чине мање од 5% фудбалера, нама задатак мора да
буде везан за ових 95%. Ове ствари морамо објаснити деци коју тренирамо и
обучавати их по претходно наведеној методици, па ако међу њима постоји неки ,,
Роналдо “, допустити му да изгради сопствени стил, али поштујући основне
принципе, при чему никако не би требало спутавати његову креативност. На пример,
ако неко талентовано дете уради сложени координациони задатак на њему својствен
начин, не би смели да га исправљамо, већ да будемо у служби његовог даљег
напретка.
Неколико примера методског поступка усавршавања координационих
способности фудбалера:
1. Различите варијације извођења покрета - промена темпа трчања без лопте, са
лоптом, у истом правцу, у различитим правцима...
2. Сналажење у променљивим спољним условима - надметање фудбалера са
више противника, игра екипе са играчем мање, са играчем више у односу на
другу екипу на тренингу, као припрема на неке непредвиђене ситуације у
такмичарској утакмице, на пример искључење играча свог тима или
противничког. Надметање фудбалера на смањеној површини игралишта,
играње на лошијим теренима, играње са ограниченим бројем додира...
21
3. Комбиновање покрет - повезивање неколико техничких елемената за
одређено време, различите комбинације истих...
4. Супротно извођење вежбе- извођење различитих елемената слабијом ногом
или наизменично комбиновање слабије и доминантније ноге...
5. Извођење вежбе без претходне припреме - демонстрација неког техничког
елемента бет претходног кретног искуства о истом...
6. Вежбање са максималним и променљивим интензитетом - вежбе се изводе
због побољшања брзине реакције у сложеним условима игре, повезивање
неколико брзих реакција, рад на сигнале...
7. Варијације ограничења информација - повећавање координационих
способности путем смањења података о будућем противнику, начинима
његове игре, предностима, манама, где опет до изражаја треба да дође
перцепција фудбалера, односно увиђање односа на терену, могућности
фудбалера да процени у периоду игре карактеристике свог противника и да
исте искористи у своју корист, да би дошао он и цела екипа до жељеног
резултата...
8. Вежбање после претходног оптерећења - овакав начин вежбања се примењује
само код већ савладаних комплекса вежби, где даље вежбање неће угрозити
правилно извођење. У супротном случају може доћи до великих грешака
приликом извођења, јер фудбалер није стекао адекватну координацију, а онда
неминовно долази и до крупних грешака...
22
2.5.2. ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ТРЕНИНГА КООРДИНАЦИЈЕ У
ФУДБАЛУ
Тренинг координације се у фудбалу готово по правилу не изводи самостално,
односно не примењује се засебно као појединачан тренинг, већ је обично у саставу
тренинга технике, физичке припреме, а некад и ради вежбања неких тактичких
средстава, мада би били пожељно за усавршавање координације издвојити један цео
тренинг, имајући у виду њен значај за развој фудбалера. У фудбалу је посебан
акценат код тренинга координације наглашен на прецизном извођењу једноставних и
сложених вештина у променљивим и изненадним условима. На овакав начин
извршићемо адекватну припрему играча за такмичарске услове, јер тренинг
изводимо у специфичним условима, који су слични онима, који се срећу у самој
спортској борби. Наравно, тренинзи по оваквом принципу се изводе у сениорском
узрасту, док у млађим узрастима морамо развити координационе способности, да би
исте могли да увежбавамо и користимо као полигон за припрему неке утакмици,
такмичења, итд. Надовезујући се на претходна разматрања, у тренингу координације,
први корак би требало да буде стицање основних кретања у стабилној средини,
стабилним и стандардним условима, са посебним наглашавањем прецизности
кретања. Након усвајања ових основних вештина, можемо прећи на њихово брзо
извођење са задржавањем правилне форме кретања у различитим ситуацијама и
условима спортске борбе.
Слика 3- Вежба координације прилагођене млађим узрастима
Спроводећи тренинг координације, морамо обратити пажњу на одређена
упутства која подразумевају следеће:
-
Главна средства су нам телесна вежбања. Као додатак се могу користити и
неке врсте тренажера.
23
-
-
-
-
-
Вежбе морају да се правилно усаврше и да буду извођене уз свесну,
сопствену контролу. Ову ставку треба посебно нагласити, јер ако неки покрет
погрешно научимо и поновимо га много пута, смањиће се шанса за
евентуално касније кориговање, јар смо покрет скоро ауутоматизовали. На
пример, погрешно научен дриблинг, ако је доста пута поновљен на такав
начин, тешко се касније исправља, јер је створена моторичка представа
покрета и усталио се погрешан моторички образац покрета. Због оваквих
ствари, неопходно би било перманентно исправљање грешака у процесу
вежбања.
Тренажна средства које користимо, морају искључиво бити везана за ту
координативну способност коју желимо усавршавати код својих играча.
Тренажна средства за општу координацију можемо користити само за њено
усавршавање, док се нека друга средства посебно употребљавају за стицање
специфичне координације.
Као што сам напоменуо у претходном делу, основни циљ мора да нам буде
учење нових вештина, јер на тај начин проширујемо основу.
Вежбе за развој координације су сложеније од вежби за развој других
способности, што значи да нам је потребна већа концентрација, већи замор да
бисмо дошли до бољих резултата учења.
Развојем координације и осталих моторичких способности, повећавају се
захтеви у погледу координацијских тешкоћа у даљем вежбању. Фудбалерима,
који имају веће координационе способности, у даљем раду биће неопходни
сложенији тренажни стимулуси, због даљег напретка.
Вежбе координације се изводе на почетку тренинга, уз адекватне интервале
одмора, јер је неопходан одморан организам за њихово извођење.
У тренингу координације примењује се интервални метод. Већина вежби које
се изводе су максималног и субмаксималног интензитета, због тога захтевају
оптималне периоде одмора између извођења вежби. Због високе повезаности
осталих моторичких способности са координацијом, ове способности морају да
буду на оптималном нивоу развоја за одређене вежбе координације, ту пре свега
мислим на агилност, која је изузетно важна у фудбалској игри. Пре него што
почне тренинг координације, неопходна је добра припрема организма, пре свега
зглобно-тетивног и мишићног апарата, јер су вежбе максималног и
субмаксималног интензитета. Одговарајућа припрема мора да садржи све битне
компоненте уводног дела тренинга: загревање (повећање телесне температуре),
вежбе растезања и специфично загревање. Главни део тренинга, у ком се раде
вежбе за усавршавање координације, не би требало да трају дуже од 20-30
минута.
У фудбалу се посебно истиче важност агилности, која се може одредити као
способност прецизне и брзе промене позиције тела у простору без губитка
равнотеже. Срећемо је и у другим спортовима, односно у оним где је циљ избећи
препреку или противника. Зависи од брзинске снаге, брзине реакције, равнотеже
24
и динамичке покретљивости, односно она представља синергију свих ових
способности. Способности који је чине треба тренирати засебно да би се
побољшала агилност. Вежбе за побољшање агилности би требало да буду што
више специфичне. Оне не трају дуже од 10 до 15 секунди и изводе се
максималним интензитетом, што значи да су оне алактатне анаеробне вежбе.
Слика 4- једна од вежби за побољшавање агилности
25
2.6. МЕЂУСОБНА ПОВЕЗАНОСТ КООРДИНАЦИЈЕ И ТЕХНИКЕ
ФУДБАЛА
Повезаност координације и фудбалске технике, јасна је и на основу самих
дефиниција ова два појма, док се на основу детаљнијег испитивања може закључити
да једно без другог не иду и да висок квалитет извођења координације подразумева и
висок ниво фудбалске технике и обратно.
Успешна демонстрација неког техничког елемента подразумева, да је оно
изведено целисходно и рационално, што аутоматски подразумева да су све радње
које су успешно одрађене, фино координисане. Веома је битно да тренер млађих
категорија буде свестан важности координације и да вежбе које поставља као задатак
својим играчима, буду средство помоћу којих ће они овладати одређеним
кретањима, која ће касније представљати базу на којој ће обучавати техничке
елементе. Када код младог фудбалера усавршавамо технику, у почетку његово
извођење је непрецизно и није рационално. Понављањима исте вежбе, његово
кретање је све тачније и прецизније и са више осећаја. Главни циљ нам је да
фудбалер правилно изводи технички елемент, који обучава, односно да троши
минимум енергије и употребљава само оне мишићне групе које су потребне у датом
покрету. Када дође до овог стадијума извођења покрета, можемо говорити о
наученим покретима, јер су они тада сливени и обављају се без тешкоћа. Овакав след
догађаја је карактеристичан и у развоју координације, самим тим је њихова веза још
очигледнија, јер овладавање неким техничким елементом, значи и да се исти изводи
координацијом, која је на високом нивоу. Корелација заправо постоји између
специфичне координације и технике фудбала, али ипак не би требало занемарити и
општу координацију, јер она представља предуслов стицања специфичне.
Обучавање координације и технике је паралелан процес, јер било који
елемент технике који покушавамо да унапредимо, уско је повезан са координацијом
и са њеним закономерностима. Наиме, ако посматрамо два фудбалера истог узраста,
при чему један од њих изводи техничке елементе на вишем нивоу од другог, одмах
можемо закључити да су му координационе способности на вишем нивоу од другог
фудбалера. Ако нам није јасно због чега, онда нам је неопходна детаљна анализа
покрета који се изводе. Анализирајући дате покрете, установили смо да технички
обученији фудбалер, рационалније користи силе које га покрећу. То се односи на
активне силе мишића фудбалера и силе инерције, теже и еластичности, које се
јављају при извођењу покрета. Он своје силе користи на најбољи могући начин, у
одлучујућим тренуцима, на правом месту, а у исто време инхибира рад оних
мишића, који су у том периоду времена сувишни. Извођење фудбалске технике на
високом нивоу, одређено је усаглашавањем мишићних напрезања и њиховим
међусобним садејством приликом сваког покрета. При извођењу неког техничког
елемента, неопходно је да се мишићне силе које негативно утичу на правилно
извођење неутралишу, јер само у том случају ће се покрети одиграти са високим
степеном тачности. На пример, фудбалер, чија је техника на високом нивоу,
26
укључиваће само оне мишиће који су му потребни у неком кретању, док ће остали
мишићи бити олабављени. Ово се може објаснити на следећи начин: приликом
извођења покрета, поред мишића који врше контракцију са једне стране зглоба,
учествују и мишићи антагонисти који се истежу и налазе се са супротне стране
зглоба. Улога мишића антагониста, у овом случају је, да својим напрезањем успоре
или зауставе покрет, самим тим регулишу његову брзину. Овакав редослед
мишићног напрезања се не дешава код слабије технички обучених фудбалера, јер
због слабе координације, код њих долази до прераног укључивања антагониста, и
као последице се јављају покрети који нису рационални, тачни, сврсисходни... Како
би се предупредила ова стања, неопходно је да се антагонисти правовремено укључе.
Међутим, то је једноставно рећи, али пут до оваквог правилног усаглашавања
мишићног напрезања је дуг и захтева много вежбања, понављања, активног учешћа
како спортисте, тако и тренера, који на том развојном путу мора и да врши корекције
и то не само периодично, већ сваког дана, током најелементарније тренажне
јединице. Високу фудбалску технику карактерише правилан ритам покрета, који се
рефлектује савршеном координацијом, при чему она подразумева усаглашавање
свих елемената у једну целину, која дејствују хармонично и при чему долази до
сукцесивног повећања брзине покрета. Треба нагласити да овакав ритам покрета
подразумева стабилност у извођењу, односно да не могу да га поколебају ни
изненадне промене како унутрашњих, тако и спољашњих услова.
Даљим анализирањем технике фудбалера, који је изводе на високом нивоу,
намеће се још једна битна карактеристика, која подразумева беспрекорно извођење
припремне фазе покрета, где је непоходно обезбедити услове за почетно мишићно
напрезање, затим постепено повећање напрезања, довољан ниво за убрзање и на
крају осигурати све потребне услове за максимално мишићно дејство. Међусобно
усклађени покрети морају да се изводе великом прецизношћу, у сложеним условима,
при чему би пажња требала да буде усмерена на друге сложене захтеве фудбалске
игре, односно током игре не би требало да размишљамо како неки покрет треба да
изведемо, јер у то случају нисмо довољно овладали његовом техником. Код високог
нивоа извођења, пажњу је неопходно усмерити на сам ток игре, где ћемо своју
врхунску технику демонстрирати у непредевидивим условима на најбољи могући
начин.
Координација покрета је дубоку уткана у сваки део фудбалске технике, јер
који год елемент технике да усавршавамо, упоредо унапређујемо и саму
координацију. Када указујемо својим фудбалерима на централне детаље извођења
неког техничког елемента, користимо термине, спустити тежиште, руке поставити у
одговарајући положај, ударити лопту у центар, тело нагнути унапред, нога после
ударца наставља кретање итд. Употребљавајући их, ми им на тај начин указујемо
како правилно да искористе своје мишићне силе и како уз минималан напор да
изврше одређено кретање, а опет да оно буде и најефикасније могуће. Иако се ова
упутства чине једноставним, сама демонстрација уопште није таква. Њено усвајање
је дугогодишњи процес, јер све те централне детаље треба повезати у једну целину,
27
али и ту се не завршава њено усавршавање, сада на нивоу целине те елементе треба
даље усавршавати. Поред ових централних детаља, постоји и велики број других,
који нису толико важни у почетку, а које тек увиђамо када овладамо основном
техником. Ови нови детаљи представљају техничке финесе и уочавају их само
најбољи и на тај начин подижу своју технику на неки посебан ниво, који одудара од
просека. Такав случај је и са координацијом, само мали број достиже перфектно
извођење покрета у неком спорту, фудбалу, али они то не постижу само пуким
понављањем вежби, већ и захваљујући својој интелигенцији, коју су усавршавали
посматрајући велики број врхунских фудбалера. Зато је потребно да тренери млађих
узраста, поред одличне демонстрације, теоријски објасне својим фудбалерима, значај
правилног техничког извођења неког елемента, његове појединости, да га упореде са
неким врхунским играчем, да му укажу на ком је степену развоја, али не
омаловажавањем, већ да оцена буде подстицајна, да мотивише спортисту да даље
напредује. Неопходно је млађим фудбалерима повремено давати теоретске сложене
задатке, у виду питања, која захтевају писмени или усмени одговор, путем којих би
проверавали њихову интелигенцију, односно начин њиховог размишљања. Требало
би на овај начин развити способност њиховог смисленог размишљања у току игре,
где би они у одсудним тренуцима, разлучили који покрет да начине, како би
постигли циљ, који су они или тренери одредили.
Велика је одговорност на тренерима млађих узраста, јер они су главни
креатори развоја младих фудбалера и од њихове стручности највише зависе коначни
домети спортисте, односно захваљујући њима фудбалер може да достигне
потенцијалне предиспозиције које поседује. Наравно да се овде не завршава њихов
развој и да сви правилно тренирани фудбалери морају да наставе усавршавање свих
способности, у овом случају рад на техници, координацији, јер само континуираним
радом се може напредовати, док сваки прекид у тренирању, настао било повредом
или неким другим фактором, нужно доводе до стагнације у развоју и представља у
правом смислу речи, корак уназад. Због сложености технике и координације, при
њиховом усавршавању, потребно је бити опрезан и стрпљив, односно прелазити на
нове ствари, тек када будемо сигурни да су претходне вежбе доведене до високог
нивоа извођења.
Слика 5- Врхунско владање техником и координацијом код врхунског фудбалера,
Роналдињо је на слици
Као и код усавршавања координационих способности, у обучавању технике је
неопходно користити читав спектар тренажних средстава, под овим подразумевам,
28
употребу неспецифичних и специфичних средстава. Основни циљ примене
разноврсних вежби је разбијање монотоније тренинга, али треба бити опрезан и
употребљавати само оне вежбе, које неће нарушавати основну технику у фудбалу.
Разноврсношћу ми повећавамо заинтересованост и вољни моменат код деце, јер ако
често користимо исте вежбе при усавршавању технике и координације,
произвешћемо код деце само менаничко понављање, које неће имати мотивациони
импулс за даље залагање код њих.
Иако је техничка обученост, а самим тим и висок степен извођења
координације основни предуслов за успешно бављење фудбалом, тренери све више
посвећују пажњу развоју снаге, издржљивости, брзине. Наравно да су и ове
способности неопходне као део свеукупне припреме фудбалера, али у почетним
узрастима техника и координација морају заузимати централно место, јер је њихово
учење у овом периоду најпродуктивније.
Због велике важности тренера у развоју технике и координације, навешћу
неколико упутстава којих би требало да се придржавају у тренинзима технике
фудбала. Нека упутства за развој технике се подударају са поступцима за развој
координације, те стога представљају јасан показатељ корелације између њих:
-
-
-
-
-
Тренер мора да реагује и отклони грешку приликом извођења неког
техничког елемента, ако уочи да би могла да доведе до повређивања
фудбалера.
Грешке које је тренер уочио мора одмах да покуша да исправи, јер у
противном, доћи ће до аутоматизације покрета. Упутство слично, као и код
обучавања координације.
У зависности од тренутне ситуације, односно да ли је у питању утакмица,
тренинг, исправљање грешака се може вршити током кретања спортисте или
после завршеног кретања. На тренингу је доста лакше исправљати грешке, јер
тренер одређује структуру тренинга, док на утакмицама то може радити у
полувремену, после утакмице или у току игре гестикулацијама. Иако је
тренинг погоднији за исправљање грешака, сама утакмица због своје
специфичности, даће нам бољи увид о техничкој обучености неког играча или
целог тима.
Ако је присутно више грешака, што је чест случај код почетника, тренер би
требало да исправља једну или највише две грешке, јер у супротном фудбалер
неће бити у стању да схвати шта се од њега тражи, јер ће бити збуњен и неће
се концентрисати на покрет који погрешно изводи, односно доћи ће до
конфузије. Овде такође постоји велика сличност са методиком координације.
Тренер мора правилно да демонстрира вежбу, како би фудбалер схватио где је
погрешио.
Неопходно је да тренер подстиче креативне способности својих фудбалера у
правцу откривања узрока грешке, а затим и подстицањем за успешно
отклањање грешке.
29
-
-
-
-
Када исправљамо техничке недостатке својих фудбалера, морамо бити свесни
чињенице да је напредак и побољшање технике, могуће само до појаве
замора, јер тада се смањује пажња фудбалера, а која је и одлучујући фактор
исправљања грешке. За време одмора би требало изводити координационо
једноставна кретања, а тек након потпуног опоравка можемо наставити са
основним радом.
Тренери не би смели само да указују на грешке код својих фудбалера, већ
прво је потребно указати на добре ствари, а тек онда указати на грешку. Трба
имати у виду да су деца у питању и да претерана критика, може да произведе
страх код њих и да их одврати од жеље за даљим бављењем фудбалом.
Колико год да је тренер стручан, мора да буде добар педагог и да се труди и
да васпитава своје фудбалере, јер само такав приступ представља
најсигурнију гаранцију правилног развоја фудбалера.
Тренер треба да подстиче своје фудбалере да усавршавају технику било где,
не само на тренингу, већ и кад играју фудбал у свом дворишту, испред
школе... Он треба да их подстиче да размишљају о својим грешкама, да
увиђају где греше, јер је то начин, како ће их најбрже отклонити.
Тренер мора и сам да ради на својој техници, односно да је одржава на
приближном нивоу, као када је био активан фудбалер, јер он мора да
представља ауторитет деци коју тренира, пошто се она угледају на њега.
Сва наведена упутства показују сличности координације и технике фудбала и
њихов међусобни утицај. Њихова повезаност је огромна и малтене метафорички
речено условљавају једна другу. Напредак једне, директно је повезан са развојем
друге. Између ове две способности влада највећа подударности, ако би се узеле у
обзир и остале способности.
30
2.7. ОДНОС КООРДИНАЦИЈЕ И ФИЗИЧКЕ ПРИПРЕМЕ У
ФУДБАЛУ
Веза између координације и физичке припреме је много јаснија и очигледнија
него што је то био случај са техничком припремом, из простог разлога што
координација и сама представља неизоставни чинилац физичке припреме. Укупна
физичка припрема не би имала смисла, ако би се изоставила координација и обратно.
Иако се координација често ставља у други план када се помињу физичке
способности фудбалера, она суштински егзистира као њен најбитнији члан и део
који доноси одлучујућу превагу у већини случајева током спортске борбе. Наравно
де не би требало претеривати и минимизирати остале аспекте кондиције, али треба
истаћи значај координације, посебно у млађим категоријама. Због своје сложености,
она би била на врху по тежини усвајања моторичких образаца. Иако су методе и
вежбе за развој снаге, брзине, издржљивости, па и гипкости бројније и чешће су у
употреби на тренингу, а неретко и физички захтевније, ипак се лакше усвајају него
вежбе координације, јер су по својој природи једноставније структуре и не изискују
превелики ментални напор. Вежбе координације захтевају да пажњу буде на високом
нивоу и од њене присутности, умногоме ће зависити напредак.
Примена физичких средстава мора да буде правилно избалансирана и да се
уведе систематски рад, у ком ће се тачно знати кад која физичка способност има
највећи могући степен развоја. Неретко се због погрешног приступа, превише
развије једна моторичка способност, која ће у каснијем развојном добу, кочити
развој неке друге моторичке способности, јер је дошло до поремећеја у моторичком
склопу фудбалера. Због оваквих грешака у млађим узрастима, у каснијем периоду,
када ти фудбалери наставе каријере у сениорском узрасту, долази до озбиљнијих
повреда, где се у први мах не зна тачан узрочник, јер је фудбалер прошао све
прегледе и адекватно се физички припремио. Међутим, узрок који је довео до
повреде најчешће датира из почетних стадијума бављења фудбалом. Један од честих
погрешних приступа који доводи до повреде је претерано повећање мишићне масе у
периодима када се коштани систем није довољно развио. У каснијем добу због
повећања оптерећења, везивна ткива најчешће не могу да их издрже и долази до
тешких повреда. Најпознатији пример је бразилски фудбалер Роналдо, који је
доживео тешку повреду лигамената, након које се више никада није потпуно
опоравио, односно његове игре после тога су биле знатно слабије него пре повреде.
Касније смо чули објашњења да је узрок повреде у дисхармонији развоја коштаног и
мишићног система, на који су утицали његови тренери из ранијег периода. Овај
пример нема директне везе са координацијом, али показује какве све последице
може да изазове неадекватна методика физичке припреме. Што се тиче
координације, важно је знати да је неопходно њено увежбавање током читаве
спортске каријере, јер се због своје комплексности, брзо нарушава, ако се прекине са
радом. Ово се пре свега односи на специфичну координацију, која се делом губи и
због опадања осталих моторичких способности.
31
Координација је универзална физичка способност, која има сродности са
осталим физичким способностима и може се слободно рећи представља квалитет
више ако се правилно примењује. На пример, брзина трчања у првом реду зависи од
брзинских способности неког фудбалера, али ако он савлада правилну технику
трчања, његова брзина ће бити већа. За то служе бројне помоћне вежбе, које у себи
садрже координационе елементе, на тај начин координација индиректно побољшава
брзину трчања. Координација побољшава и остале физичке способности, а не само
брзину. Када вршимо неке тестове снаге, морамо одређене сегменте тела поставити у
одговарајући положај, како би на најбољи могући начин извели дату вежбу, због
тога координација опет одређује ефикасност покрета. Слично је и код
издржљивости, где економичност између осталог зависи и од технике трчања, затим
ако се раде неке вежбе са лоптом у служби издржљивости, ефикасност ће бити
одређена техничким способностима фудбалера, која су опет у уској вези са
координацијом. Гипкост и координација се допуњују, јер повећање гипкости, нужно
доводи до повећања координационих квалитета, а самим тим и координација може
имати позитиван утицај на усавршавање гипкости, јер применом вежби
координације долазимо и до повећања амплитуде покрета у различитим правцима.
Координациони покрети биће ефикаснији, ако располажу већом амплитудом
покрета.
32
2.8. ЗНАЧАЈ ЕЛЕМЕНТАРНИХ ИГАРА ЗА РАЗВОЈ
КООРДИНАЦИЈЕ КОД МЛАЂИХ УЗРАСТА
Средства која употребљавамо за развој координације у фудбалу су готово
неограничена, јер смо у могућности да користимо многобројне вежбе обликовања,
затим вежбе техничких и тактичких комбинација, различите вежбе у оквиру физичке
припреме, допунске вежбе из других спортова које утичу на побољшање
координације фудбала итд. У последње време елементарне игре добијају све већи
значај и постају важно средство за усавршавање координације. Очигледна предност
употребе елементарних игара је у томе што стварају већу мотивисаност код деце
него што је то случај са другим вежбама. Захваљујући елементарним играма можемо
да увидимо код деце и психолошке карактеристике, пре свега у начину преузимања
одговорности, индивидуалном приступу наспрам колективном и обратно, како
доживљавају игру, да ли им она представља задовољство или код неких производи
страх ако погреше у току игре...
Елементарне игре се у већем броју користе у млађим кетегоријама, због тога
што је децу лакше заинтересовати да науче нешто ново кроз игру, јер она буди
радост код њих и доводи најчешће до позитивних емоција, које и представљају услов
да би се нешто научило брже. У току игре дете себе поистовећује са неким својим
идолом и покушава да га копира, па је и то један од разлога веће мотивације. Деца
све лакше уче кроз кретање и зато не бисмо смели да их претерано претрпавамо
вишком информација, већ да нам објашњења дате игре буду прилагођена њиховом
узрасту. Свака елементарна игра мора да има неки смисао, да се зна због чега се
користи и да тачно знамо коју координациону способност развијамо. Елементарне
игре имају много варијанти и то је значајно, због тога што је у бити координације,
стално учење нових покрета. Тренер има највећу одговорност за правилну
огранизацију тренинга, а самим тим и за примену елементарних игара. Он мора да
организује игру, која ће имати смисао и примену у самој игри, мислим на фудбалску
утакмицу. Не би требало често мењати игре, већ је боље задржавати се на једној или
неколико њих, при чему би у зависности од напретка деце, усложњавали исте
користећи њене захтевније варијанте. Још један битна ставка у погледу примене
елементарних игара, се односи на период тренинга у ком се употребљавају. Случај је
идентичан као и код координације тренинга, јер и у овом случају нам је циљ примене
ових игара усавршавање ове способности, а на тај начин се елементарне игре
користе у уводно-припремној фази или на почетку основне фазе тренинга, пре вежби
које би замориле организам. Код најмлађих узраста не би смели одмах да пређемо на
елементарне игре које су искључиво специфичне, већ елементарне игре морамо
базирати на општој координацији, а тек у старијим узрастима увести специфичне
елементарне игре, дакле битно је да се испоштују основни методски поступци, које
користимо у вежбама, које су директно средство за развој координације. Овакав
метод користимо да би код својих фудбалера развили способност за осећај времена и
простора, да би предупредили њихово играње по шаблону. Овакве игре служе
33
превасходно за напредак стваралачких карактеристика деце коју тренирамо.
Олакшавајућа околоност је што елементарне игре не захтевају неке специјалне
услове, већ је за њихово извођење потребно врло мало реквизита у веома малом
броју. Некад је довољна и једна лопта, неколико чуњева и мали број маркера, затим
могуће их је изводити и на смањеној површини, а изводљиво је и у затвореним
просторима, сали, балону.
У елементарне игре за развој координације се убрајају: игра на два гола на
смањеном простору, игра на један гол, игра на четири мала гола, игре ножног тениса,
разне игре главом и још многе друге. Све ове вежбе имају мноштво варијанти,
односно могу да се отежају услови извођења и обратно. У најмлађим узрастима се
користе разне штафетне игре у измењеним облицима, разни дриблинзи у паровима,
жонглирања индивидуално у виду такмичења (ко најдуже жонглира тај је победник),
у паровима у виду такмичења по истом принципу. Код старијих узраста, кадетске и
омладинске селекције раде сложеније елементарне игре где се често примењују игре
два тима у различитом односу, на пример 4 на 4, 5 на 5, 6 на 6, 5 на 3 и друге
варијанте са и без голова, у којима је циљ задржати лопту у простору са
неограниченим бројем додира, са два додира, три додира, наизменично два додира,
па један... Могућности су непресушне. У наредном делу текста, поменућу неке
елементарне игре млађих узрасних категорија, са њеним објашњењима и неким
варијантама.
,,ХВАТАЛИЦА“
Најпростију облик хваталице је да се одреди једно дете које хвата. Остала
деца беже од играча који хвата. Ако неко дете не успе да побегне или га играч који
хвата дотакне руком, то дете натавља да хвата. Да би игра била интензивнија, обично
се игра на скраћеном простору. Кретање играча може да се мења, тако да ће у једној
варијанти деца да се крећу докорацима, у следећој у чучњу, затим четвороношке,
поскоцима на једној нози, суножним скоковима итд. Ако у игри учествује већи број
деце, онда повећавамо број хватача. Игру можемо учинити ннтересантнијом, ако
убацимо неки предмет који ће да представља спас за оног који га додирне.
Објашњење је следеће: играч који жели да се искључи из игре или ослободи хватача,
додирује неки предмет (лопту, чуњ, маркер, сталак...) или се обележи неки простор
на терену, који ће предсављати сигурно поље, у које хватач нема право напада. Када
се ова игра примењује у зимском периоду у сали, сигурно поље могу да
представљају гимнастичке справе, козлић, коњ, шведски сандук, греда, разбој...
Играчи се спасавају од хватача тако што се пењу на поменуте справе, то је једна од
многобројних варијанте које могу да се примене.
34
,,ЛОВЦИ И ЗЕЧЕВИ“
У овој игри је један од играча ловац, док су остали зечеви. Ловац има лопту са
којом покушава да погоди остале играче, када то успе играч који је погођен, постаје
ловац и настави заједно са другим ловцем да гађа остале играче. Победник је онај
играч који остане последњи непогођен лоптом. Терен за игру је унапред ограничен,
број играча је произвољан.
,,БОРБА ПЕТЛОВА“
Играчи држе прекрштене руке на леђима или грудима. У току игре врше
поскоке на једној нози и међусобно се гурају раменима, покушавајући на тај начин
да приморају противника да изгуби равнотежу и стане на обе ноге. Победник је онај
који последњи остане. Игра се у ограниченом простору. Победник је онај који остане
последњи на једној нози, прекрштених руку на грудима или леђима.
,,СЕДЕЋИ ФУДБАЛ“
У овој игри број играча зависи од димензија терена, које унапред одређујемо.
Игра се у односу 3:3, 4:4. 5:5. Игра се изводи у упору седећем на рукама, а кретање је
дозвољено само у наведеном положају. Победник је екипа која постигне више
голова. Ова игра је значајна, јер поред развоја опште координације, развијамо и
мишиће руку и раменог појаса.
,,ДВА ПА ЈЕДАН“
У овој игри учествују 3 екипе са по 8-10 играча који су поређани у колоне.
Испред сваке колоне се постави по 6-8 лопти на међурастојању од 50цм. Играч треба
да прескочи сваку лопту суножним скоковима, 2 напред, па 1 уназад и да се врати на
зачеље колоне из које је кренуо трчећи поред лопти. Ако неки играч помери лопту,
дужан је да кад заврши са суножним скоковима врати лопту на своје место.
,,ОТМИ ЛОПТУ“
У ограниченом простору играчи су подељени у парове. Партнери ногом воде
лопту, било којим делом стопала, трудећи се да један другом отму лопту, а да при
томе не изгубе своју. Игра се може изводити и у тројкама, четворкама, затим могу да
се такмиче мећусобно пар против пара, држећи се за руке, жонглирањем и
међусобно вршити додавања.
,,ЖИВА МЕТА“
Играчи су распоређени у тројке. Стоје један наспрам другог. Играч који је у
средини избегава лопту којим га остала двојица гађају. Ако је ухвати пре него што
падне на под, замењује место са играчем који га је гађао. Гађање се изводи слабијом
ногом.
35
,,ИГРА“
Пре него што му се добаци лопта, играч се поставља у најразличитије могуће
почетне полођаје, који су обично врло нелагодни: турски сед, лежање на леђима,
лежање потрбушке, држећи се за стопала, клечање... положаји се унапред одређују.
Када се играчу добаци лопта, он има задатак да је што адекватније прими и да то
учини великом брзином и да је спроведе у гол. Овај задатак имају нападачи, док
одбрамбени играчи имају задатак да је врате голману или да је избаце ван одређеног
простора, који је унапред задат. Најекономичнији начин оваквог вежбања је, да
нападач и одбрамбени играч истовремено делују, односно на знак тренера ко први
дође до лопте извршиће ударац на гол (нападач) или ће је избацити у простор
(одбрамбени играч). Ову игру је најбоље изводити са више лопти.
Све набројене вежбе само су неке од постојећих. Свака од њих се може
извести у више варијанта. Због своје флексибилности, оне пружају велике
могућности у погледу примене, у зависности од узрасне категорије. То пре свега
значи да су игре прилагођене посебно за сваки узраст, али и да се исте могу
користити са разним модификацијама у свим узрастима и добима.
36
2.9. ВЕЖБЕ ЗА РАЗВОЈ КООРДИНАЦИЈЕ ФУДБАЛЕРА
Вежбе које ће бити представљене само су неке из арсенала могућих, пошто се
координација усавршава користећи и остале видове физичке припреме. Навешћу
вежбе које се изводе без лопте, са лоптом у месту и кретању. Све вежбе које ће бити
наведене се користе за развој координационих способности, опште и специфичне.
ВЕЖБЕ ЗА РАЗВОЈ КООРДИНАЦИЈЕ (БЕЗ ЛОПТЕ)
1. Колут напред, колут назад;
2. Летећи колут преко партнера или преко препреке;
3.
4.
5.
6.
Једноножни и суножни поскоци са окретима за 180 и 360 степени;
Премети;
Прескоци преко препрека (партнера, препона, клупа...);
Скокови преко препрека са окретом;
7. Вежбе у паровима (прескакање и провлачење кроз ноге партнера);
8. Став на глави и став на шакама уз помоћ партнера;
9. Из става на шакама извођење колута напред;
37
10. Разни комбиновани полигони са густо распоређеним препрекама и
максималном брзином извођења радњи;
11. Вежбе на справама (козлић, вратило, разбој, кругови, одскочна даска);
12. Бочно трчање;
13. Трчања са променом правца кретања;
14. Трчања уназад;
15. Трчања по кривој линији (круг, лук, цик-цик);
16. Скок у даљ са окретом за 360 степени;
17. Штафетна такмичења са испуњавањем разних задатака;
18. Ситан скип, на знак суножни скок у груди и спринт до чуња;
19. Поскоци на једној нози 5 метара и истрчавање 5 метара у спринту;
20. Трчање праволинијски, затим скип ниски, скип високи, забацивање
потколеница уназад;
21. Трчање преко мердевина. Гажење обема ногама у поље, а затим
наизменично једна нога у једно поље, а друга у наредно поље;
38
22. Прекорачно трчање у пољима мердевина.
ВЕЖБЕ ЗА РАЗВОЈ КООРДИНАЦИЈЕ ( БЕЗ ЛОПТЕ) У ПАРОВИМА
1. Играчи су окренути лицем један ка другоме- наизменични колутови
напред један према другом;
2. Један играч лежи на леђима раширених ногу, а други се налази у упору
разножно изнад њега. Обојица хватају ноге саиграча и раде везане
колутове;
3. Играч стоји у ставу раскорачном погнуте главе, а партнер га прескаче
разножно, после прескока одмах врши окрет од 180 степени и провлачи
му се кроз ноге;
4. Играч стоји у раскорачном ставу, а партнер се провлачи осмицама између
ногу;
5. Играчи стоје један према другом држећи се за руке, обојица се крећу
бочно и врше окрет за 360 степени не пуштајући руке;
39
6. Један играч стоји два метра иза другога и ради све што и први играч (скок,
колут, сед, окрет...);
7. Играчи су окренути један према другом и скипују. Када један играч
направи окрет за 360 степени у своју десну страну, партнер такође врши
окрет за 360 степени у своју десну страну;
8. Играчи су окренути један према другом и скипују. Када један играч
направи спринт у једну страну, тада партнер направи спринт у супротну
страну (5-6 метара ).
Претходно наведене вежбе служиле су искључиво за развој опште
координације и нису имале директне везе са самом координацијом, коју срећемо у
фудбалу, али су битан услов стварања основе за каснија специфична оптерећења.
ВЕЖБЕ ЗА РАЗВОЈ КООРДИНАЦИЈЕ У РАДУ СА ЛОПТОМ У МЕСТУ
1. Играч је у седећем положају и држи лопту у рукама. Лопту удари о тло да
одскочи, брзо устаје и прима је главом или грудима;
2. Као претходна вежба, али је играч у лежећем положају на стомаку, а лопту
прима ногом и наставља да жонглира;
3. Играч је у лежећем положају на стомаку, лопту избаци изнад главе,
направи окрет за 180 степени, подиже се до седа и хвата лопту рукама;
4. Играч је у стојећем ставу са лоптом у рукама. Баци је увис, направи колут
напред и прима лопту (било којим делом стопала, натколеницом, грудима,
главом );
40
5. Као претходна вежба, али играч направи колут уназад;
6. Играч је у стојећем ставу, једна рука, у којој се налази лопта је у
одручењу. Лопту испушта, окреће се за 45 степени, прима је ногом пре
него што додакне тло и натавља да жонглира.
ВЕЖБЕ ЗА РАЗВОЈ КООРДИНАЦИЈЕ У РАДУ СА ЛОПТОМ У
КРЕТАЊУ
1. Слалом трчања са лоптом;
2. Разне комбинације техничких елемената ( примање лопте, воћења лопте,
разни ударци по лопти, дриблинзи );
3. Ножни тенис;
4. Играчи воде лопту у трку и после сваког ударца на гол, направе окрете у
леву, а затим у десну страну великом брзином;
41
5. Слична као и претходна вежба, само што сада након ударца радимо колут
напред, па колут уназад;
6. Постављене је 5 препона, у размаку од три метра. На знак тренера играчи
воде лопту и врше лаган ударац кроз препоне, а након ударца врше
прескоке и настављају да воде лопту до следеће препоне, где врше исти
задатак;
7. Слична као и претходна вежба, само што играчи не врше прескоке, већ се
провлаче испод препона;
8. Извођење техничких елемената искључиво слабијом ногом;
9. Извођење техничких елемената у већој брзини од уобичајене;
10. Рад у паровима, тројкама или већим групама са већим бројем лопти;
11. Игра на два гола са разним ограничењима у погледу броја додира, у
погледу начина завршетка напада, у погледу брзине завршетка напада;
42
12. Употреба спортских игара ( кошарка, рукомет, одбојка ).
Следеће вежбе, које ће бити наведене, имају утицај на развој координације
фудбалера, али превасходно на развој агилности, као дела координационих
способности.
Користе се следећи реквизити: 10 капица (5 црвених и 5 плавих), 6 бова, 4
пластичне шипке, мердевине.
Број играча: од 6 до 18.
Објашњења вежби:
1. Са линије старта се креће до друге црвене капице која се налази на 10
метара, затим назад до прве и тако до последње капице (10m, 5m, 10m, 5m,
10m);
2. Лагано до бове и затим максималном брзином 15м, после 5м ходом, па
опет 15м максимално, 5m ход, 15 m максимално;
3. Лагано трчање до плаве капице, а затим максималним темпом до црвене
капице, затим лагано до плаве и тако цик-цак до последње црвене капице.
Капице су постављене на 10m размака;
4. Слалом трчања измећу 4 шипке постављене на 2m;
5. Прогресија корака преко мердевина.
Битно је напоменути да се вежбе изводе мењањем и прилагођавањем дужине
деоница и интензитета трчања у зависности од узраста и нивоа припремљености.
43
Реквизити: 7 капица и 4 чуња.
Број играча: од 6 до 12.
Објашњења вежби:
1. Са стартне линије играч креће до друге капице, па назад на прву, затим до
треће, па назад до друге и на крају истрчава до 4 капице. Све ради
максималним интензитетом и без заустављања. Капице су постављене на
размаку од 5 метара;
2. Од четврте капице креће у цик-цак трчање максималним интензитетом
између чуњева који су постављени на 10 метара као на слици горе;
3. Праволинијски спринт 20 метара, а затим се под углом од 45 степени
окреће и трчи 25 метара до последње капице у низу;
4. Лаганим темпом се враћа на почетак.
Основни захтеви у овим вежбама да се играчи крећу појединачно и потребно
је користити и лопту, како би се побољшавала и специфична координација.
44
3. ЗАКЉУЧАК
Координација је физичка способност која је јединствена и која и данас није
потпуно разјашњена. Она је дубоко урезана у сваком човековом покрету и
успешност сваког кретања умногоме зависи од ње. Њен утицај на фудбалску игру је
велики и слободно се може рећи да она профилише успешног фудбалера. У раду са
најмлађима, координација има највећи степен развоја, ако се методски правилно
обучава. Веома је важно знати биолошке, психолошке и физиолошке аспекта развоја,
јер ћемо само уз помоћ њих знати у ком периоду треба да развијамо одређене
координационе способности.
Координација је најсложенија моторичка способност и њено усавршавање
није једнодимензионалан процес. Она има велики број појавних облика и сваки од
тих облика имају своје карактеристика које се различито примењују од спорта до
спорта. У фудбалу такође постоји више облика координације и свака од њих је скоро
подједнако важна за успех.
Основна подела координације је на општу и специфичну. Општа има
доминантну улогу у почетним стадијумима бављења фудбалом и спортом уопште,
док у каснијим периодима водеће мести заузима специфична координација. Веома је
битно знати ове чињенице, јер било какав погрешан приступ може да поремети
развој. У почетку треба бити стрпљив и заинтересовати децу да усавршавају своју
општу координацију, јер ће само њеним правилним развојем, створити базу за
каснију надградњу. Специфична координација се у фудбалу превасходно стиче
учењем технике. Обучавајући неки технички елемент, ми полазимо од
наједноставнијих кретњи, које се касније све више усложњавају. Слично је и код
координације, напредовање је могуће само уз систематски рад. То подразумева да је
неопходно да деца усвоје основне моделе кретања, а тек када их добро савладају,
могу да прећу на виши ниво. Усавршавање координације је дуг процес и може се
рећи да заправо никада и не престаје и да је готово немогуће савршено владати
неким кретањем, јер је увек могућ напредак. Она изискује велики напор, па на тај
начин морамо знати у ком периоду тренинга је могуће користити вежбе
координације. Зато се препоручује да то буде почетак тренинга и да се прекине са
радом, када се увиде први знаци умора. Координацију је непрекидно потребно
усавршавати, јер свако дуже одсуствовање са тренинга, нужно доводи до смањења
координационих способности, иако смо их усавршавали. Веома је важно да тренинзи
координације буду интересантни деци, јер је њихову пажњу тешко придобити, па
тако тренер мора бити креативан и ентузијаста, стално мора да организује и ствара
неке нове вежбе, али све у односу на основна начела. У обучавању координације
велику улогу имају елементарне игре, јер код деце је игра на првом месту, па се на
тај начин често користе. Оне изазивају радост код деце и несумњиво представљају
важно средство у обучавању координације.
45
4. ЛИТЕРАТУРА
-
-
-
-
Алексић В., Јанковић А.: Фудбал - историја, теорија, методика, Факултет
спорта и физичког васпитања, Београд 2006.
Група аутора: Дечији спорт од праксе до академске области, Факултет спорта
и физичког васпитања, Београд, 2003.
Зациорски В. М.: Физичка својства спортисте, Партизан - Новинска
издавачко-пропагандна установа Савеза за физичку културу Југославије,
Београд, 1975.
Јовановић А.: Интегралност дечјег развоја кроз игру, Факултет спорта и
физичког васпитања, Београд, 2007.
Копривица В.: Теорија спортског тренинга, Издање аутора, Београд, 2002.
Кукољ М.: Антропомоторика, Факултет спорта и физичког васпитања,
Београд, 2006.
Рађеновић Д.: Утицај елементарних игара на развој спретности и окретности
младих фудбалера (дипломски рад), Факултет спорта и физичког васпитања,
Београд, 1981.
Стефановић Ђ., Јаковљевић С.: Технологија спортског тренинга, Факултет
спорта и физичког васпитања, Београд, 2004.
Томић М.: Развој физичких способности пионира (12-15 година старости) у
фудбалу (дипломски рад), Факултет спорта и физичког васпитања, Београд,
1984.
Угарковић Д.: Биомедицинске основе спортске медицине, Ауторско издање,
Нови Сад, 2004.
46
Download

Značaj i uloga koordinacije u treningu fudbalera, Miloš Vučković